мр ВЛАДИМИР ВАСИЉЕВ1

Градска библиотека Зрењанин, директор

ОБЈЕКТИВНИ РАЗЛОЗИ ПАДА РЕПУТАЦИЈЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ2

(од 7. века до Другог светског рата)

Апстракт:

Рад представља одабране моменте из историје Срба од досељавањана Балкан у 7. веку до друге половине 20. века. Они показујуда је Србија кроз целу историју била у епицентру сукобавеликих сила. Српски владари су бивали приклоњени разнимстранама у сукобима или неутални, али је резултат бивао увекнегативан по Србију, независно од унутрашње политике. СудбинаСрбије се решавала за столовима великих сила, потпунонезависно од српске унутрашње политике, идеја и тежњи. Запреко 1200 година историје Срба од 7. века до Другог светскограта, само 25 година у 19. веку и 25 година између два светскарата у Србији је био мир. То је недовољно време за било какавдемократски и други континуитет и напредак друштва уекономском и културном смислу. Главни фактор који је определиосудбину Срба јесте сам положај на ком су се населили у 7.веку.

1 vladavasiljev@gmail.com2 Рад је настао као део истраживања у току магистарских студија на ФПН у Београду, 2010.

Кључне речи:

Историја Срба, историја балканских земаља, сукоби великихсила, историја европских ратова

Први миленијум, турска доминација (7-17 век)

„Е сиромаси Славјани, што би Европа без робовах, дајој није њих!“

Његош

Питање из главног наслова је реторичко јер подразумева даје репутација Србије лоша. Пре адекватног одговора, оно отварајош питања: са чијим добрим репутацијама се репутација Србијеима поредити да би изашла лоша, и шта чини репутацију некеземље добром или лошом?

Да би се одговорило на ова питања неопходан је увид уисторијске прилике Србије, балканских земаља и удаљенијихевропских сила које су највише утицале на ток историје.Свакако да и унутрашње прилике имају утицаја на историјуСрбије, али се на њих нећемо освртати, делом због ограничењаовог рада, а још више зато што су, како ћемо видети, спољнифактори определили нашу судбину независно од потеза нашихвладара. Овај рад ће бити приказ одабраних историјскихмомената од појаве Срба на Балкану до II Св. рата који ћепоказати развој наше репутације, као и ко је и коликоодговоран за њу.

Срби су се као народ појавили на овом подручју каонајамничка војска Византије у борби против Авара. Као наградуза службу, Срби су добили део византијске територије. То се

2

десило у 7. веку и од тада постоје поузданији извори о првимсрпским владарима. Испоставиће се врло брзо да је татериторија најгора могућа на којој је неки народ могао да сенасели. На Балкану су тада главну реч водили Бугари иВизантија, а у 10. веку су се као сила појавили и Угари.Наредна четири века су историја непрестаних сукоба тих тријусила и то на тлу Србије, која се налазила тачно између њих.Сваког српског владара су те силе желеле да поставе или барпридобију за своје интересе, а ако не би успели, да га сруше идоведу свог вазала. И тако у круг. У том вечном рату, границеСрбије су се повећале када је за време владавине Уроша I (од1243-1276) откривено рудно богатство, доведени рудари Саси, акапитал почео да се користи за војно јачање и експанзију. Даби спречила ширење Србије, Византија је убрзо била приморанада унајми војску са стране. Та војска која је ступила наБалкан почетком 14. века били су Турци. Остали су покорившисве до Беча до 20.века. У чему је била њихова тајна?

Дошавши да ратују заВизантију, Турци су затекли опште расуло на Балкану. Гомилуразједињених држава без јаких владара, са осионом и халапљивомвластелом која је сваки лични интерес претпостављала државноми деценијама јачала свој положај на штету државе и гомилу голеи босе раје без осећаја националне припадности. Таква је биласредином 14. века и Србија, и то у тренутку када је биланајвећа и најјача. Турска је снага, дакле, долазила изслабости балканских земаља. У напредовању, Турци нису никадпротив себе имали удружену снагу ниједне државе, а најчешће суосвајали помажући један део снага у земљи, рачунајући наиздају или пасивност других делова. Осим тога, таквог трулогфеудализма у Турској није било. Султан је био апсолутнигосподар. Наследне кастинске предрасуде нису постојале и свакичовек је могао, ако је имао способности, да догура до везира.И све то под једном јаком вером и заставом, са једним циљем иорганизованом војском. Византију јепротив Угара, од 14. века, заменила Турска. Јасно је да Срби,опет у процепу и на бојишту две силе, нису могли ни дапомишљају о вођењу независне политике. Могли су се приклонити

3

једној страни, или бити неутрални. Кроз историју, јасно севиди, наши владари су пробали све. Шта год да су радили,изазивали би гнев, одмазде и пустошења супротне стране. НиТурци ни Угари, пак, нису дозвољавали неутралност. Хтели сучисте односе. Убрзо је поклекнула и Угарска, а Турска је дошладо прага аустријског царства.

За Србе то није била никаква промена. И по трећи путу историји не престају да буду на територији сучељавања двејувеле-сила, овог пута Аустрије и Турске. И опет неколиковекова. Срби су временом, живећи непрекидно на ратној граници,постали народ граничара, вечних стражара за туђ рачун, подоружјем. Није било могуће да такав народ развије било какведруге способности. Ратнички живот је од почетка постао и остаоглавно занимање и хлеб.

Срби између сукоба европских сила, Турске и Русије (17-19 век)

Од пораза пред капијама Беча 1683, почиње лагани падтурске моћи. На сцену је са својим освајачким претензијамаступила Аустрија. Срби су убрзо осетили да Аустрија не да нијеослободилац, већ је у пљачки, терору и германизацији лошијигосподар од саме Турске. Аустријска управа доводила је дотледа су читава села прелазила у турске области. Док су јој билипотребни као бедем против Турака, Аустрија је Србимаобећавала аутономију световне и црквене власти. Чим би сеТурци потиснули, обећања су гажена. Та мучна борба је трајалаисто вековима. У 18.веку, као претендент у балканскиминтересима јавља се и трећа сила- православна Русија. Разумесе да су Срби похитали њој мислећи да је ту спас, не водећирачуна да Руси имају своје интересе, који, како ће историјапоказати, нису имали никакве везе са Србијом.

Званичном Бечу је било јаснода је циљ Русије ослобађање балканског полуострва и излаз наЕгејско и Средоземно море. Исто тако, после пораза од Пруске,Аустрија није смела да дозволи неуспех и на Балкану. Кад нијемогла победити Русе, окренула се њима, не би ли стекла право

4

поделе добити. То је била тактика Јосифа II, који је насастанку са Катарином II склопио савез с Русијом 1782. Базаспоразума била је подела интересних сфера на Балкану наконзаједничког потискивања Турака.3

Дакле, судбина балканских народа се увек кројила за столомвеликих сила, независно од њихове борбе. У Свиштову, 4.августа 1791, потписан је мир између Аустрије и Турске, аубрзо и са Русијом у Јашију.

За то време, Турска се спремала за озбиљне реформе у већтрошној империји. Султан Селим III је искрено желео да побољшаситуацију и подигне Турску на европски ниво. Међу првим мерама1791, било је забрањено јаничарима да живе у Србији. До 1793,Србија је добила најповлашћенији положај од свих покрајина подТурцима и значајну локалну аутономију. Међутим, судбина Србијеје била запечаћена услед тадашње француке политике. У лето1798, Французи су напали Египат, сломили Млетачку, а следећина мети били су Турци. Рат против Француске је у Турскојпроглашен светим, амнестирани су сви одметници, у првом редујаничари, којима је дозвољен повратак у Србију. Њихов терор јеизазвао Први српски устанак, до ког не би ни дошло да нијебило сукоба Француске са Турцима. Вођа устанка Карађорђе се запомоћ окренуо Аустрији. Међутим, на предлог бечке владе,аустријски цар је одбио да помогне. Разлог је што би узимањепобуњене турске покрајине за време мира изазвало оштререакције других великих сила и увећало проблеме које јеАустрија имала од Наполеона. Помоћи није било ни од Руса, којису опет били са другим савезницима у рату с Наполеоном, а3 Русија је желела да се на Балкану створе две нове хришћанске државе:Дакија, која би обухватала Бесарабију, Молдавску и Влашку и обновљенаВизантија с престоницом у Цариграду и са великим кнезом Константином(унуком царице Катарине) као владарем. О Србији, или ма којој словенскојдржави на Балкану, није било ни говора. Србија није била у руском плану, аБугарска се сматрала небитном.. Аустрија није била за такве планове јер биони значили јачање православља и руског утицаја. С тога је са своје странетражила Влашку до Олта, Никопољ, Видин, Оршаву и Београд, а од Београданајправију и најкраћу линију до мора, односно ушћа Дрима.

5

Турска је била један од руских савезника. Наполеон је поразио1805. и Аустрију и Русију, преотео од Беча целу Далмацију иБоку и почео да се приближава Турцима да би их придобио противРуса. Србе је турској Порти представљао као непријатеље Туракакоје помаже Русија. Јуна 1806. је лично писао султану дапротив Срба треба предузети најоштрије мере. Као што можемовидети, Први српски устанак је изазвао више Наполеон, негоодноси са Турском, који су кренули добрим колосеком.

Срби су након почетнихуспеха у Првом српском устанку добили значај у међународнимкруговима, први пут после векова потлачености, робовања иинфериорности. Како смо видели, Срби су то учинили без ичијепомоћи, само својом снагом и крвљу. Турци су били непријатноизненађени јачином српског отпора и спремни на знатне уступкекоје су предложили Петру Ичку као српском изасланику уЦариграду. На попуштања су их притискале и Аустрија иФранцуска, не би ли одвојили Србију од Русије. Међутим, тадаје Русија наставила рат против Турске и Срби, жељни слободе,кренули су са њима. То је била фатална грешка. Руси су билизаузети Наполеоном и нису придавали посебан значај акцији наБалкану, а Србија је навукла на себе мржњу и Турака иАустрије, која је затворила границу, спречавајући довоз хранеи муниције. Још горе је уследило 1807, када је склопљен мир,па потом и савез Француске и Русије, којим је било предвиђенопрекидање рата и са Турском. Руси су се повукли из Србијеостављајући је турској освети. Французи су1808. искористили прилику и укинули Дубровачку републику.Против руско-француског савеза противила се Аустрија. Већ1809. је почела сукоб са Француском, а такође и Русија сТурском. Срби су се поново приклонили Русима, захваљујућидипломатским сплеткама руског изасланика Родофиникина, који јеуспешно агитовао по налогу руског двора и потпунодискредитовао Карађорђа. Наравно, од Русије опет није билоконкретне помоћи, а Срби су навукли гнев осталих страна.Аустрија се после пораза од Наполеона приближила Француској, ау разговору с аустријским канцеларом Метернихом, Наполеон јејула 1810 рекао: Србија мора једног дана припасти вама. Ако хоћете да

6

узмете Београд, ја се томе нећу противити.4 Већ 1812. се склапа велики

савез Аустрије и Француске против Русије. Русија је у страхунудила Бечу читаву Влашку и све западно од ње укључујући ицелу Србију. После овакве претње, Руси су се потпуно повуклиса Балкана, а Турци су, знајући ситуацију, извукли максимум одмира у Букурешту. Тако је запечаћена судбина Србије. Осамгодина рата је било узалуд, Ичков мир је давао више. У Србијисе сва кривица бацала на Карађорђа, мада је он најмање био засарадњу с Русима. И Други српски устанак јепоследица сукоба великих сила, овог пута је главни фактор биоНаполеонов пораз у Русији. Турци су застали у страху од поновоактуелне Русије, па је 1815, под претњом Петрограда, Турскаприхватила Ичков мир. Србија је могла да одахне. Србима нијебило много боље јер је познато да је Милош Обреновић премасвом народу био гори од турских паша. Једренским миром 1829.између Турске и Русије, Србија је добила самоуправу имеђународни положај, била је под турским протекторатом ируском заштитом, са владајућом династијом Обреновића.

Руски протекторат је на међународном нивоу сметаоАустрији. Руске штићенице, Молдавска, Влашка и Србија,опасивале су Аустрију с југо-истока и југа и спречавале њеноширење. Кроз цео 18. век, Аустрија је тежила да потисне Туркеда би била ослободитељка Балкана над којим је ималапретензије. Сада јој повлачење Турака није оговарало јер бињено наследство уграбили други, над којима не би ималаконтролу, и постали би на крају опасни по њу саму. У то времерасте и интерес Енглеске и то не само за Грчку, већ и засрпска питања. Тако од некадашњег савезника Русије, већ 30-ихгодина 19. века Енглеска постаје отворени противник рускогутицаја. Сложени односи на Балкану, наравно, утичу и на стањеу Србији. У јануару 1835, дигла се бунапротив Милоша, који се пренуо и на Сретење дао тражени устав,мимо свих очекивања напредан и слободоуман. Шта се десило?

4 Ћоровић, Владимир: Историја српског народа, поглавље Ново доба, 4. део: Руско-српски савез, интернет издање, доступно преко: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_5_l.html, (приступљено 5.11.2012.)

7

Русија и Турска су дигле глас како вазалска земља може да самадоноси устав? И шта ће Србији устав кад га немају ни оне саме?Аустрија је с подсмехом гледала на наша новооснованаминистарства, нарочито оно спољних послова. Тако су на крају1838, Турска и Русија написале Србији устав какве су онесматрале да треба да буде и који је омогућавао непосреданутицај на политику земље. Милош се убрзо одрекао власти инапустио Србију.

Срби између сукоба европских сила, Турске и Русије (19-20 век)

Средином 19. века почиње распад аустријске царевине иХабсбуршке династије. Јављају се тежње за отцепљењем свихмањих народа у њеном саставу. До тада су се мали народи идржаве прибијали уз Аустрију не би ли се одбранили од Турака,али када су Турци сузбијени јавиле су се природнецентрифугалне силе. Прво крећу Италијани и Немци, а потом иМађари. Аустрија је јачање Србије у сред Балкана гледала каоопасан пример свим словенским поданицима који су били помаганиод стране Русије. Једино решење Бечу било је не дозволити дасе сви народи сложе против аустријске централне власти.Захваљујући мађарском односу према Србима и Хрватима, Аустријаје само распламсала непријатељства изазвана гушењем словенстваод стране Мађара. Ипак, Мађарски устанак је био толико јак ипретио Бечу, да се Аустрија обратила за помоћ Русији, која јебрзо покорила Мађаре. Овај случај показује немогућност Србиједа утиче на своју судбину. У рату Мађара против Аустрије, дасу Срби стали на страну Мађара, били би поражени од наводнихсавезника Руса. Овако су били на страни Аустрије, својихзаклетих непријатеља.

Аустрија се одужила Русији већ у Кримском рату, мобилишућисе против ње на страни Турака. Пораз Русије је промениоравнотежу на Балкану, па је на европском конгресу у Паризу

8

1856. промењен међународни положај Србије. Циљ је био да сесузбије руски утицај на Балкану, а нарочито се Аустријазалагала да се тај утицај сузбије у Србији. Зато је рускипротекторат у Србији замењен протекторатом великих сила. Онесу опет рачунале на Аустрију у сарадњи против Русије, па суСрбију препустиле Бечу.

Кнеза Михајло је живо радио да уједини све балканскенароде јер је знао да без тога нема ослобођења. Одзив свихнарода је био добар, али тачку су ставили Мађари. Они су 1867,користећи слабост Аустрије после пораза од Пруске, склопилисавез. Хабсбуршка царевина је постала Аустро-Угарска. Словенису остали подређени у обе половине монархије. Снови офедеративном преуређењу Аустрије и сви напори кнеза Михајлапали су у воду. Михајло је на путу у Париз, у лето 1867,добио јасну поруку од Наполеона да се не меша ни у босанскопитање. То је била услуга Наполеона бечкој влади због сарадњеу француским припремама против Пруске. Судбина Босне је билаодређена. И да није било тих планова, Босна би била изгубљена.Аустрија је изгубила у Италији, па је хтела да губиткенадохнади на истоку. Дипломатија је у почетку хтела да делиБосну са Србијом. Међутим, после велике победе Немаца надФранцузима 1871, створено је Немачко царство, у ком јеАустрији било јасно да нема шта да тражи. Стварање Немачкогцарства је значило победу снаге и имеријалистички замах силау Европи. Права малих и слабих су могла бити узета у обзирједино ако не улазе у свере великих. Србија је од постанкабила у средишту сукоба сфера великих сила, а нарочито у томтренутку. Аустрија је хтела Босну и излаз на Солун. Претензијеје дипломатски правдала тобожњом потребом да уведе европскестандарде у запарложеној турској покрајини5. У том правцуупућивао је и Бизмарк, не желећи да Аустрији падне на паметбило каква авантура према Немачкој. Све је то довело до наглогзахладњења односа Србије и Беча од 1871. и све јачег одрицањаправа Србије на Босну од стране бечке дипломатије. Аустрија

5 И у скоријој историји смо гледали исту тактику у Босни, на Косову и у другим неразвијеним деловима света где се велике силе(удружене у НАТО или ММФ) појављују као спаситељи и просветитељи.

9

није смела да дозволи уједињење Србије и Црне Горе јер јој јеизмеђу њих требао пролаз на исток. Отуда, како ће се каснијевидети, жестоко залагање Беча за Санџак. Босна и Херцеговинасу биле унапред изгубљене. Руска дипломатијаје тада више пажње придавала Бугарима из својих рачуна: рускажеља је била пробој до Цариграда и Дарданела и излаз наСредоземно море. Што више добије за Бугарску, више ће бити заРусију саму. С пролећа 1876, ток ствари се убрзао. У самомЦариграду су избили нереди, а паралелно са њима и устанци уБиХ, Бугарској, а затим савез Србије и Црне Горе и заједничкаобјава рата Турској. Аустријски одговор на ова уједињења јебила агитација против Срба у Хрватској.6 Беч је имао само да секористи тензијама између Срба и Хрвата. Доксу Срби и Црногорци ратовали уједињени против Турака, у јуну1876. дошло је до састанка цара Франца Јосифа I Александра II.Русија и Аустрија су се сложиле да у случају да Турци победе,они заједничким притиском на Порту очувају Србију и Црну Гору,а ако Турци изгубе, да Аустрија добије већи део БиХ. Тако јена самом почетку рата судбина земље око које се гинуло биларешена. Спремајући се за рат против Турака, Русија je 1877, даби се обезбедила од Аустрије, склoпила и додатни, тајниуговор. У њему даје Аустрији дозволу окупације БиХ и решавањестатуса свих јужних Словена без њиховог питања. За узврат,Русија је остварила своје интересе. Потиснувши брзо Турке,Санстефанским миром из 1878, направила је за своје претензијевелику Бугарску. Од Црног Мора до Албаније. У њу је улазилаМакедонија, тадашња тзв. Стара Србија до Ниша. Руси су виделида Беч жели западни Балкан и да Србија улази у њихову сферу.Проширење Србије би значило и проширење аустријског утицаја. Ипоред парчања Србије, Санстефански уговор је морао да будеревидиран јер је за Аустрију и Енглеску био превише јак руски6 Главно оруђе конзула било је католичко свештенство. Хрватима се обећавалода ће аустријска окупација БиХ омогућити спајање свих Хрвата под једном,католичком влашћу. Решење је природно и Хрватима је изгледало реалније негоидеја укупног јединства преко југословенске идеје. Почела је жестока хајкана Србе у Босни. Хрвати су ишли дотле да су тврдили да је Босна хрватска ида они ( чија је политичка самосталност престала 1102.) имају на Боснунесумњиво историјско право.

10

распоред на Балкану и јачање словенства уопште. Зато је радиревизије сазван 1878. конгрес у Берлину, где је Бизмарк водиоглавну реч. Срби су у Берлину добили мало више, али само затошто је Аустрија желела да умањи утицај Русије. Тај догађај јеу српској историји представлјан као велика победа и стицањенезависности Србије и Црне Горе. У ствари, било је сасвимсупротно. По унапред створеном плану између Енглеске и Аустро-Угарске, Бечу је поверен мандат окупације БиХ и војничкопоседање Санџака, који отвара пут ка Солуну. Берлински конгресуништио је било какву могућност стварања веће Србије наБалкану. Аустрија је тако, осим са севера, сада окружилаСрбију и са запада и подвукла се на југ, опасујући је са тристране. Одмах након конгресастворен је савез Аустро-Угарске и Немачке 1879, а 1882.приступила је и Италија. Блок централних сила је био тадагосподар европске ситуације у целини, а нарочито Балкана.Потписујући споразум, Андраши је честитао цару Францу Јозефуречима: Сада је за Монархију пут према истоку слободан!7 УСрбији је тадашњи кнез Милан Обреновић био дубоко поражендржањем Русије. Окренуо се Бечу и потписао чувену Тајнуконвенцију.8 За узврат, Србија је призната за краљевину, а царЈосиф је први честитао краљу Милану. За то време, мађарскавлада врши планску мађаризацију на целом свом подручју. Само у14 шајкашких општина Србима је одузето 25 школских зграда, а усвим народним школама је уведен обавезан мађарски језик. Посленеуспелог рата с Бугарима, а на унутрашњој сцени с водећомрадикалном странком и њиховим вођом Пашићем, краљ Милан јеабдицирао 1889. Пашић је као председник владе почеоприближавање Русији, која је прихватила савез јер јој јеБугарска окренула леђа под владом Стамбулова, који је Русепроглашавао за непријатеље. Али, за време владе краља

7 Ћоровић, Владимир: Историја српског народа, поглавље Ново доба, 16. део: Austro-ugarska prevlast, интернет издање, доступно преко: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_16.html, (приступљено 20.11.2012.)

8 Србија се обавезала на пријатељске односе са Аустријом, четвртом тачком уговора и да без претходног споразума с Бечом не сме доносити ни један политички договор са било којом другом владом.

11

Александра, Србија није остварила ниједан успех. Милан је бардобио независност и повраћај четири округа од Турака. За времеАлександра Обреновића актуелне су биле само преке мере уобрачуну с радикалима (коришћење ивандањског атентата наМилана 1899. за истрагу радикала), затим Александрови скандалис Драгом Машин и на крају Мајски преврат 1903. (завера иубиство Александра), због ког је Енглеска прекинуладипломатске односе са Србијом. Док је Србија од 1878. до 1903,читавих 25 година, таворила у унутрашњим превирањима иполитиканству које је ишло на штету интереса државе, обруч окоње се стезао. Напочетку владавине краља Петра, Бугари су кренули утерористичке акције у Македонији не би ли изазвали пажњуЕвропе у нади да би се ствар могла решити у њихову корист, каораније у источној Румунији9. То је довело и до плана реформетих области на састанку Николе II i Франца Јоезефа 1903.10

Најбољи опис тог времена и планове великихсила на Балкану даје изјава министра иностраних пословаАустро-Угарске, грофа Голуховског, дата пред састанак царева:Он (Франц Јосиф, прим.аут.) неће никад дозволити стварање једневелике Србије или Црне Горе. Исто тако не може бити говора да Цариградприпадне Русији. Од оног часа када би Русија била у Цариграду или када би сеизмеђу Адрије и Дунава створила једна велика држава Срба, Аустријом севише не би дало управљати. Центрифугални словенски елементи би јерастргли. Пре него дозволи једну од две евентуалности, Аустрија би радијеапеловала на мач. Зато је решење балканског питања да се Турска што јеспорије могуће замени на том терену новим аутономним државама, а имајусе створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, великаБугарска, слаба Србија, мала Црна Гора, и најпосле слободна Албанија.11

9 Овај метод су успешно користили Албанци на Косову у скоријој историји.10 Русија је знала за предстојећи сукоб с Јапаном и хтела је да осигура status quo на Балкану. Аустро-Угаска је хтела опет да искористи руску заузетост на истоку и да припреми надирање ка Солуну. Главна препрека је била Србија. Зато је беч подстрекивао акције Бугара и Арнаута.11 Ћоровић, Владимир: Историја српског народа, поглавље Ново доба, 19. део: Polet Srbije, интернет издање, доступно преко: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_19.html, (приступљено 1.12.2012).

12

Дакле, на Балкану је само Србија са Црном Гором представљала,како је још 1879. говорио Бизмарк, камен спотицања на путуАустрије. Наравно да је појачанаактивност Аустрије и Русије на Балкану изазвала реакцијеосталих сила. Италија, Енглеска и Француска су оправданосумњале да је у питању само аустро-угарска претходница Немачкеу великом и систематском ширењу германског економског иполитичког утицаја све до Персијског залива.12

План реформи је био следећи: области које су биле у плануреформи би запосела посебно обучена жандармерија13 под командомофицира великих сила. На изричито инсистирање Аустрије, свакојсили је додељен по један рејон, а такође је успела да изреформи изузме цело Косово са приштинским, пећким ипризренским санџаком, где су Срби били тешко угрожени. Такођеје упорно тражила и добила скопљански рејон. Тако је Аустријаопасала Србију у Санџаку војним гарнизонима, а од Митровице доКратова и Криве Плане жандармеријом у служби тобожње реформскеакције. Аустрија је спречила турски предлог да се реформа вршиу Албанији. Видевши да је Русија заузета 1904. ратом саЈапаном, Аустрија се најозбиљније спремала ка Солуну. За тепотребе је влади изгласан кредит од 400 милиона круна. Владеосталих великих сила почеле су да се питају о намерама Беча.

Осећајући те намере,Срби и Бугари су се 1904. брзо нашли на истој линији, а исултан лично је два пута те исте године нудио савез.Аустријски одговор уследио је агитацијом у Бугарској противСрба, не би ли се испровоцирао сукоб да би цео свет нашаоприродно решење у окупацији тих земаља од стране угледних иразвијених сила14. Беч је покренуо прави царински рат противСрбије 1905, сазнавши за царински савез с Бугарском. Каоодговор великих сила, Енглеска је обновила дипломатске односеса Србијом.

12 Већ тада је немачка јавност увелико и без скривања говорила о везиХамбург-Багдад. Потврда је стигла одобрењем концесије немачкој влади одстране Турске за продужење пруге до Багдада, потписаној марта 1903.

13 Да су им шлемови били плави, била би то прворазредна историјска иронија.14 Још један метод који и данас одлично функциониише.

13

Уследила је анексија БиХ. Иако је већ на Берлинскомконгресу добила зелено светло по питању БиХ, Аустрија дугоније могла да учини тај корак. У почетку због Турске са којомније хтела да начиње тек смирено источно питање. Ипак, успелаје да за себе придобије краља Милана, да на бугарски престодоведе свог пулена, кнеза Фердинанда и да склопи савез сРумунијом. Аустријско уплитање у Бугарској умало није довелода рата с Русијом 1867, па је анексија одложена, овај пут збогРусије. И Италија се није слагала да Аустрија добијетериторију, а да Рим остане празних шака. Тако се ситуацијазакомпликовала и питање анексије је одложено. Ни 1904, завреме руско-јапанског рата, није био прави моменат. Италија сеса Француском и Енглеском жестоко противила подели надлежностипо рејонима на Балкану у поменутим реформама Турске и доделиКосова Аустрији. Немци су тада били у сукобу с Француском окоМарока и нису хтели да се њихове две савезнице, Италија иАустрија сукобљавају, па су посредовале и смиривале страсти.Аустрија је морала да се примири под притиском Берлина. Поврхсвега, у то време почиње и све оштрији отпор Мађара унутармонархије, који су чак у питању анексије имали став да би онатребало да се изведе у име историјског права круне Св.Стефана, а не Аустрије. Ток догађаја је убрзаламладотурска револуција у Цариграду. Бечка дипломатија јепочела активно да потенцира питање БиХ у тобожњој жељи да турегију васпита за политички живот. Стога се БиХ мора датиустав, али пре њега се мора дефинисати државно-правни положајтих земаља. Овакво службено саопштење је бечки кабинет даоенглеској влади, док се иза завесе спремала другачија тактика-агитација против Срба као носиоца револуционарне пропаганде уаустријским земљама. Најбољи пример метода бечке дипломатијепоказује тзб. Бомбашка афера. Да би пред анексију направила штодубљи јаз између службене Црне Горе и Србије, Аустрија јеупутила свог повереника Ђорђа Настића у Србију, са задатком дасе представи као политички бегунац из Саерајева, да ступи увезе са црногорском омладином и да је наговори на терористичкадела против цетињског двора. Настић је успео да буде примљен споверењем и да придобије део црногорске омладине која је била

14

огорчена на кнежево гоњење опозиције и распуштање Народнескупштине. У тим круговима су се спремиле бомбе затерористичке нападе. Кад су оне биле упућене у Црну Гору,цетињске власти су биле унапред обавештене и успеле су да ихпронађу и похватају доносиоце. Вест је била надувана од странеаустријске штампе, али су на њу насели и цетињски властодршци,иако им је била позната Настићева улога. Срећом, у одлучномчасу, за време анексионе кризе, цетињски двор је ипак задржаоздрав разум и пришао Србији да заједно прихвате борбу и такоје та аустријска сплетка остала без жељеног дејства. Скандалса лажним документима која је по испоруци Министарстваиностраних послова у Бечу публиковао с оптужбама против српскевладе историчар и професор бечког Универзитета др Х. Фриђунг,био је још један доказ о бескрупулозности аустро-угарскедипломатије у борби против Срба. Агитација је рађена и уХрватској. Децембра 1907, за бана је постављен заклетинепријатељ Срба, барон Павле Раух. Почињу преметачине,затварања и застрашивања. Из тог времена је парола савити илискршити. Срби су се држали мирно и агитација није ималаефекат. По ко зна који пут до тада у историји,највећа штета је дошла од стране Русије. Тадашњи Министариностраних послова Русије био је Извољски. Он је сааустријским колегом Еренталом, јула 1908, припремио договор набази реципроцитета. Трговало се Босном и Дарданелима. Русијаје хтела Дарданеле и тражила аустријску неутралност. Беч јеоберучке прихватио прилику којој је ишла на руку младотурскареволуција која је ослабила Турску, немачки пристанак се већимао, Французи су били заузети у Мароку, а Италија се мислиласмирити тако што би се напустио Санџак и дао привид даљегненапредовања. Санџак је требао бити враћен новој Турској којаби се тим потезом такође задовољила. Аустрија је анексиралаБиХ без сагласности потписница Берлинског конгреса, ставившиих пред свршен чин. Србима је било јасно да док будеаустријске силе од уједињења нема ништа, и да ће, докле годбуде стишњена у уским границама великог суседа, зависити одњегових ћуди. Помишљало се на рат као и са Турцима 1876, збогистог босанског питања. Беч

15

међутим није ту стао. Србију је прогласио за револуционарногнездо које ради против монархије и које треба уништити безстраног уплитања. Аустрија се спремала на рат. Притиснута одосталих великих сила, српска влада је дала 18. фебруарапопустљиву и помирљиву изјаву. Изјава је говорила да Србија одАустро-Угарске не тражи ништа ни у политичком ни у привредномпогледу; у босанско-херцеговачком питању она је дигла својглас у складу са европским дипломатским обичајима. И убудућности за њу ће у тој ствари бити меродаван само ставевропских сила; ако не признају отворено стање такву одлуку ћеприхватит и Србија. Та изјава српске владе, с извесним рускимизменама, није задовољавала у Бечу, јер је овај тражиопризнавање анексије. Од Србије је тражен јасан и безуслованодговор. Да би присилио Извољског на попуштање, Ерентал му јепоручио да ће објавити целу преписку око анексије и тим његалично довести у најнеријатнији положај. Извољски се уплашио.Објављивање те преписке показало би колико је био несмотрен ибрзоплет и лишен правог дипломатског осећања и колико је самдопринео у стварању целог заплета. Незадовољан одговором Србијеи тиме што је одговор предат свима силама, а не само Аустрији,Ерентал је прешао на отворену претњу. По саопштењу самог шефааустријског Генералштаба, на границу Србије и Црне Гореупућена је огромна војска од милион људи. Кад је Србија набечки позив на нове трговачке преговоре одговорила да битребало већ склопљени уговор поднети на надлежно одобрење, анове преговоре водити само на бази реципроцитета, Ерентал јепоруку схватио као дрзак став малог суседа и нашао је у томодговору довољно разлога да уз раније претње упути нову и јошодлучнију. У том опасном часу понудио се британски сер Е. Грејда посредује између Беча и Београда, упутивши у Беч нацртједне изјаве коју би српска влада требало да предааустријској. Учинио је то на дан пре закључка руског ратногсавета у Царевом селу, да ће Русија у случају аустријскогнапада на Србију бити неутрална. У Берлину и Бечу дознало сеодмах за тај закључак. И с тога су захтеви Еренталови посталиприродно већи. Претњом рата против Србије хтео је да изнудипризнање анексије не само од ње, него и од великих сила. У том

16

смислу је и говорио отворено енглеском посланику одбијајућипредложени нацрт. Тада се десило иненадано немачко посредовање у Петрограду. По наредби државногсекретара Кидерлен Вехтера, немачки посланик је затражио јаснуначелну изјаву да Русија призна анексију, иначе ће Немачкаоставити бечкој влади слободне руке. По речима канцелара,кнеза Билова, на теразије европске одлуке био је бачен немачки мач.15

Ултиматум Немачке је довео до попуштања Русије. Извољски једао пристанак да би спасао Србију. Енглеска је одбила да учинисличну изјаву, него је тражила да се претходно реши питање саСрбијом и Црном Гором, или, боље речено, тражила је гаранцијуда их Аустро-Угарска неће напасти.16

Анексиона криза је тако била привидно мирно завршена, алије оставила дубоке трагове у Европи. Силе су се биле јасноподелиле у два табора: једне које су браниле поштовањемеђународних уговора, и друге које су их, ослањајући се насилу, свесно кршиле.

Уследило је опет уједињавање с Бугарима иЦрногорцима 1912, чему су се придружили и Грци. Турци иАустрија су се против тога бориле подржавајући албанске упадена Косово. Албанцима се желела дати широка аутономија на рачунсвих осталих хришћанских поданика. Русија је саветовалаБеограду и Софији да не улази у рат против Турске, на чијојстрани је била Аустрија. Ипак, 1912, први пут у историји суиступили против заједничког непријатеља Срби, Бугари и Грци.15 Ћоровић, Владимир: Историја српског народа, поглавље Ново доба, 19. део: Polet Srbije, интернет издање, доступно преко: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_19.html, (приступљено 1.12.2012).

16 Ерентал се колебао дан-два. Иако је постигао признање анексије или имаосигурне изгледе да ће га постићи, под притиском војних кругова је хтео ида казни Србију. Превладао је ипак здрав разум. Ерентал је најзад пристаода од стране Србије прими изјаву коју је саставио Греј, а коју је он послеизвесних исправки усвојио. Енглеска, Француска, Русија и Италија учиниле су17. марта заједнички демарш код српске владе да јој олакшају одлуку којаније била лака. Српска влада је попустила и учинила оно што се од ње уинтересу мира тражило.

17

Турци су разбијени без иједне победе. Аустрија је слом Турскедоживела као лични пораз. Зато је одмах настојала да победуСрбије што више умањи. Под претњом ратом, дала је ултиматум дасе српска војска повуче с јадранске обале. Против Србије ињених претензија одмах затим је упућен из Беча Исмаил Кемал даорганизује Албанце којима је дата самостална држава новембра1912. Тако је Србија потиснута са мора и из Албаније. У старојжељи да против Србије створи што већу Албанију, бечкадипломатија је живо настојала да Србија не добије Призрен,Дечане, Ђаковицу, Охрид и Дебар, али је попустила подпритиском Русије. Беч је још те 1912. хтео да изазве тзв.превентивни рат против Србије, да се не би развила и деловаланегативно по Аустрију у очима других словенских поданика. Ратби и био изазван да га није спречила Немачка, која је уликвидацији Турске хтела споразуман рад са осталим силама. АлиБеч је нашао други начин да се Србија оштети. То је билопитање поделе територија после балканских ратова између Србијеи Бугарске. Видећи опасност која прети од Бугара, Србија иГрчка су уговориле савез ком се придружила и Црна Гора. ПротивБугарске се спремала и Румунија, која је тражила један деоДобруче као отштету за бугарска освајања на југу. Дипломатскии политички, та сарадња је спасла Србију од аустријскогнапада.17

По личној наредби краља Фердинанда, Бугари су ноћу између16. и 17. јула 1912. извршили мучки напад на Србе и Грке нацелој линији нових јужних положаја. Бугари су, међутим, билипотучени. Зато су одмах после неуспелог препада понудилибившим савезницима мир. Тражили су посредовање Русије иРумуније. Кад то није помогло, краљ Фердинанд је довео навладу чисто аустрофилски кабинет В. Радославова. Аустро-Угарска се спремала да посредује у корист Бугарске, али не да

17 Немачки цар Вилхелм II није слушао краља Фердинанда. Грчки краљКонстантин, који је у јесен 1912. наследио свог оца краља Ђорђа, био јеВилехмов зет, а румунски краљ Карол био је Хоенцолерн и несумњив пријатељНемаца. Због њих, цар Вилхелм није хтео да прави сметње Србији и био јеспреман да у Бечу посредује за Србију.

18

нападне све њене противнике, него само Србију. Своју намерусаопштила је и силама Тројног савеза, Немачкој и Италији, алису јој обе одговориле негативно. Чак су је и опомињале да усвом држању према Србији иде предалеко. Аустро-Угарска нијеуспела ни да Румунију одвоји од осталих савезника, нити да јенаговори да узме став против Србије. И поред свега, бечкавлада је изјавила 12. јула у Београду да не би могла остатиравнодушна према даљем агресивном продирању Срба противБугара. Аустријска дипломатија се трудила да у истовреме објасни Берлину како њој прети опасност од увећанеСрбије, како јој је Бугарска природни савезник, и како је и унемачком интересу да је, као савезника, подржи у тој политици.Али Берлин није попуштао. Сем сродничких обзира премарумунском и грчком двору, тамо се водило рачуна и о том да сенепријатељским држањем и залагањем за Бугарску не отерају упротивнички табор Румунија, њихов дотадашњи савезник и Грчка.Зато берлинска влада није прихватила бечки предлог да сеизврши ревизија мировног уговора у Букурешту. Миром уБукурешту Србији је признато цело подручје јужне Србије. У томподручју Срби су с пуно добре воље били почели да уводе ред,жељни да што пре оспособе те крајеве за нови културнији живот.Али то није ишло без тешкоћа. Подбадани и помагани од Аустријеи нарочито Бугарске, Албанци су у септембру 1913. извршилиупад у Србију и заузели Дебар, Охрид и Стругу и узбунилиАрнауте са српског подручја. Кад је српска војска на тај упадодговорила одмаздом и гонећи нападаче прекорачила албанскуграницу, бечка влада је након претходних опомена упутилаСрбији вербалну ноту ултимативног карактера тражећи да севојска повуче у року од осам дана. Из самих бечких аката знамопоуздано да је овај случај узет само као добродошао повод дасе Србији наметне превентивни рат који се од раније желео.Београдска влада је попустила је одмах не желећи да стваранове кризе. Међутим, идеју о превентивном ратуАустрија није напуштала. Немачки канцелар Холвег у парламентумарта 1914. говори јавно о будућем сукобу у Европи где биГермани били с једне, а Словени с друге стране. Аустро-угарскаје била на издисају. Раније ослобађање Швајцарске, Холандије и

19

Белгије и уједињење Италије и Немачке вршено је само на рачунАустро-Угарске. У преосталим деловима умирућег царства водиласе борба народа: Чеси и Словенци са Немцима, Срби, Хрвати,Румуни и Словаци са Мађарима, Пољаци са Рутенима, а Италијаниса Немцима, Хрватима и Словенцима.

Србија је знала за идеје опревентивном рату против ње и из тадашње дипломатске препискесе јасно види да се Београд само из обзира према Бечуустручавао од финансијског и дипломатског савеза са ЦрномГором који је понудио сам краљ Никола марта 1914. у личномписму краљу Петру. Тада се десио атентат на престолонаследникапринца Фердинанда. Поуздано се зна да за њега није одговорнасрпска влада, нити да је учествовала у помагању Младој Босни.Пракса атентата је била у борби првенствено младеинтелигенције тада уобичајено средство. Атентатору на ФранцаЈосифа, Оберданку, 1912. је подигнут и споменик у Венецији.Исте године је Јулије Ковач, народни посланик у мађарскомпарламенту, извршио атентат на грофа Тису. Следеће годинеатентат је извршен бомбом у Дебрецину од стране румунскихнационалиста. Два пута је 1914. покушаван атентат на комесараСкерлеца у Загребу. Атентати су били средство оживљавањаборбености у народу и опомена властодршцима.

Аустрија је атентат искористила ипридобила коначно Немачку због које није до тада могла дакрене у напад на Србију. И пре атентата Франц Јосиф јеспремао писмо немачком цару Вилхелму упозоравајући га наопасност од уједињења Србије са Грцима, Бугарима иЦрногорцима, који би помагани од Русије били фронт премаАустро-Угарској. Вилхелм је после атентата променио курс иконачно подржао Беч. Састављен је унапред неприхватљивултиматум за српску владу и чекало се објављивање рата.Резултати званичне истраге која није нашла било каквуумешаност Србије у атентат нису сачекани нити узимани у обзир.Исто тако ни апели Русије, Енглеске, Француске и Италије. Нијепомогло што је Србија чак прихватила немогући ултиматум, а заједну спорну тачку понудила расправу у Хагу. Беч је тадаизмислио вест да су Срби напали њихову војску код Ковина и

20

објавили Србији рат јула 1914. Даљи развој догађајапоказује колико српско држање није имало значаја за судбинусаме Србије. Непосредно по објави рата Београду, Немачка јеобјавила рат Русији мотивишући га општом мобилизацијом рускевојске, а одмах потом објавила га је и Француској каосавезници Русије. Да би постигла брже успехе, немачка војскаје повредила неутралност Белгије и пошла преко њене територијенападајући северну Француску. Повреда белгијске неутралностиувела је у рат и Велику Британију. Црна Гора стала је одмах настрану Србије. Тако се још током јула месеца запалило више оддве трећине Европе. Почео је Први светски рат.

Аустрија је за савез против Срба добилаБугаре обећавши им пола Србије након победе. Али слом бугарскевојске и продирање савезника с југа убрзали су и слом Аустро-Угарске. Смрћу остарелог Франца Јосифа, новембра 1916,сахрањена је стара Дунавска царевина. Србија је ослобођена уједном војничком замаху, а војска је наставила на запад дапомогне ослобађање других Словена, које је у ослободилачкомзаносу наивно сматрала браћом.

Али, о слободи су по правилу одлучивале великесиле. Да би добили преко потребну помоћ Италије, савезници сујој тајним уговором у Лондону, априла 1915, признали знатнеуступке на штету Хрвата и Срба. Италија је добила севернуДалмацију с многим острвима. То је престрашило Хрвате, које суИталијани гледали као издајнике и верне слуге Беча који сенигде нису појавили самостално на страни савезника. С другестране, цар Карло је прогласио Аустро-Угарску за савезнудржаву и попуштајући Мађарима оставио им на управу све земље уњиховом тадашњем поседу. Хрватска је била прва на удару. ЗатоХрвати брже-боље оснивају Југословенски одбор тежећи да сеприкључе победничкој српској страни и прикажу као победници.Југословенски Одбор узео је као свој задатак да појача интересЕвропе за југословенско питање које је у њој било малопознато; да га обавести о нашим заједничким тежњама упрошлости и садашњости и да сузбија аустријско и италијанскогледиште на то питање. На чело Југословенског одбора дошао јепредседник сплитске општине, адвокат др Анте Трумбић, један од

21

најугледнијих хрватских политичара.Одлучан обрт у држању многих Хрвата и Словенаца у Аустро-

Угарској Монархији донео је Крфски пакт. Тај пакт, склопљенјула 1917. између српске владе и Југословенског одбора наКрфу, предвиђао је стварање Краљевине Срба, Хрвата иСловенаца, као независне уставне и парламентарне монархије поддинастијом Карађорђевића, са јединственом територијом ијединственим држављанством. Пашић, политичка личност бројједан у тадашњој Србији, желео је да прво изврши уједињењеСрба и да се зна тачно шта припада Србији, а касније да сеприкључују Хрвати и Словенци. Али није било тако.

За време првог периодарелативног затишја, од Берлинског конгреса 1878. до убистваАлександра 1903, како смо видели, Србија је имала прилику дасе први пут у нешто дужем континуитету посвети унутрашњемуређењу. Осим грабежи за власт, сплетки и скандала, ништа нијеурађено. Тешко да је после векова разарања и могло бити. Другашанса је била између два светска рата и трајала је мање-вишеисто. Опет ништа није урађено. Запело је од старта са Хрватимакоји су хтели федерацију, а Срби јединствену државу. УХрватској јача национализам под вођством Стјепана Радића па суСрби схватили да Хрвати не мисле искрено о фердерацији. Хрватису опет сумњали да Срби под формом јединствене државе саможеле да шире своју власт и угрозе хрватску индивидуалност.Срби и Хрвати су вековима у борби против туђина знали штанеће, али коначно слободни нису знали шта хоће. Нису билиполитички зрели јер су предуго систематски раздвајани ицепани. За то време Словенци су ћутали и радили, добијаликомад по камад аутономије и етнички полако чистили Словенију.

За то време, Срби и Хрвати нису престали даратују преко непрестаних страначких комбинација. Владе су сесмењивале у свим могућим коалицијама, а страначки интерес јередовно надвладавао државни. Нарочиро код Срба. Да би дошле навласт, све странке редом су улазиле у коалиције и са отворенимнепријатељима Србије из редова хрватских и муслиманскихстранака. Краљ Александар је појачавао централизамраспуштајући скупштине и укидајући уставе да би био на крају

22

убијен 1934. од терористичких националистичких снага Хрватске.Убица је унајмљен из редова македонских терориста. Ипак, краљАлексадар је последње године живота посветио сређивању односана Балкану, свестан да балканске антагонизме изазивају великесиле и користе их за своју експанзију. Године 1933. је отишаоу Бугарску, на Црно море, где се састао са краљем Борисом, а уЦариграду утврдио пријатељство са главним јунаком ипрепородитељем нове Турске, Кемалом Ататурком. Потом је почеопреговоре на Крфу са грчком владом. Наставио их је и саБугарима, желећи да ублажи претходне сукобе. Крајем 1933, краљБорис је први пут стигао са супругом у званичну посетуБеограду, а краљ Александар је, непосредно пред свој последњипут у Марсељ, узвратио посету Софији. Али Бугарска и Албанијанису хтеле прићи Балканском пакту. Бугарска није желела дапризна основе тога пакта који је тражио узајамно поштовањествореног стања. Албанија, зависна од Италије, није ималаслободну вољу. Четири државе Балкана: Југославија, Турска,Румунија и Грчка, успеле су да се договоре и 9. јуна 1934. уАтини је свечано потписан балкански пакт у жељи да седопринесе учвршћивању мира на Балкану.

Пред други светски рат, у лето 1939,краљевина је претворена у федерацију са именом Југославија.Створена је бановина Хрватска која је одмах кренула да својатасве што је могла. Хрвати су ван приморске и савске бановинетражили за себе сваки срез где су они били у већини, али у тимбановинама нису давали ни једах срез где су већину имали Срби.Тако се догодило да је 847.000 Срба остало у границамаХрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави и кадсе сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити тесрпске срезове, онда су се позивали на своје историјскегранице и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принципенергично одбијају кад је у питању Дубровник који није никадулазио у састав њихове историјске државе. Кад су Хрватитражили и добили срезове Шид и Илок, који су већински српски ипо историјском праву небрањиви, напустили су и етничко иисторијско начело па су захтевали та места као свој животнипростор. Таква недоследност и неправичност с правом је

23

изазвала протесте који су се појачавали тим више што је уновим областима уведен отворен антисрпски режим. Почели супрогони, застрашивања, уништавање културних, верских иобразовних установа и систематски је стварана атмосферастраха. Хрватски врх се није либио и да отворено исказује дасу претензије Хрватске и веће. Започета је кампања за добијањеБарање и северне Бачке, а свим средствима се доказивало да субосански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска имаправа на нове срезове и у Босни.

Да су се Срби и Хрвати сложили од првогдана, Југославија опет не би опстала. Италији је сметала јакадржава на тлу где је она одвајкада имала претензије. Мусолиниса својом освајачком фашистичком идеологијом долази на власт1922, а већ 1924. је анексирана Ријека. Бугарска и Мађарска суу Италији добиле поузданог савезника за својуантијугословенску политику. Кренуло се са провереним методамалажних афера, као 1927, када Италија оптужује Србију даприпрема напад на Албанију, па ће стати у одбрану Албаније.Рат је спречен енергичним демантијем југословенске владе инуђењем контроле рада државе великим силама. Србија јепотписала савез са Француском, која је водила против Италијеборбу за превласт у Средоземљу, а Италија је ушла у савез саАлбанијом. Покушај шефа бугарске владе Стамболског да сеспоразуме са Србијом га је коштао живота, а нова влада јеплански организовала упаде терористичких тројки на подручјеЈугославије, подржавана од Рима. Грци су се бојали Италије ићутали. Једино је са Чесима и Румунима 1921. створен савез,тзв. Мала антанта. Од 1926, са Пољском су неговани формални ипријатељски односи, док са Русијом није било додира до 1940.

За то време је уНемачкој 1933. на власт дошао Хитлер. Од европских савезникадобио је само Италију, која му је пришла због супарништва саФранцуском, фашистичке идеологије и сукоба са Енглеском усеверној Африци. Немачка креће напред 1936, поседајућидемилитаризовану рајнску област, 1938. улазе у Аустрију, апотом Чехословачку. За примером Немачке иде Италија и 1939.окупира Албанију. Уследио је Хитлеров напад на Пољску 1.

24

септембра 1939, који је означио почетак Другог светског рата.После Другог

св. рата створена је СФРЈ, још већа него претходна федерација1939. У њу је ушло шест области и народа. Равнотежу великихсила држао је хладни рат СССР-а и САД-а. Западно је биокапитализам, а источно комунизам. Док је равнотежа постојала,трајала је и СФРЈ. Али свих тих деценија хладног рата радилосе на поткопавању комунизма. Са запада је вршена агитација иподржаване су опозиционе струје. Паду комунизма 1989. уПољској, а после и у СССР-у, највише је ипак допринеокомунизам сам, једна у основи погрешна идеологија и економија.Падом берлинског зида почео је домино ефекат урушавања свихсистема држава источног блока и превласт запада. Одмах сествара нови пакт у облику ЕУ, подржан од САД као водећесветске силе. СФРЈ се распада у вишегодишњем рату. Време ћепоказати ко је изазвао заиста тај рат, ко га је водио иокончао. Шта се до данас дешавало са Србијом још има да сеоткрива. Многе истине из Другог светског рата тек садаиспливавју, после готово 70 година. О истини распада СФРЈ 90-их година имамо да чекамо још дужи низ година. Из наведенихпримера српске историје може се извести само сумња у званичневерзије догађаја 90-их. Србија је, као и сваки пут, на крајуизвукла дебљи крај.

Закључак

Сада је пред нама трећи период затишја, где опет имамоприлику да сами сређујемо бар неке ствари унутар наше земље. Ипо тећи пут се историја понавља. Србија је опет поприштестраначког политиканства и борбе за власт која је испрединтереса државе. У међувремену, околни народи се консолидују иузимају шта могу опробаним и кроз историју потврђенимметодама. Србија је све мања и Срба је све мање. После свега,остаје питање да ли има времена за поправни? Тешко. Остаје ипитање са почетка. Ако је репутација Србије лоша, чија једобра и зашто? Пре бих се сложио да је репутација Србије

25

неугледна, јер је кроз целу историју била на попришту сукобавеликих сила од којих је свака узимала колико је могла икористила Србе за своје интересе. Од 1300 година, од када јена сцени Европе, Србија је имала тек занемарљивих 50-ак годинау 19. и 20. веку заједно да се консолидује и уреди изнутра.Што то није успело не може се једноставно кривити нити народнити власт. Чак и да су све снаге радиле у истом циљу (штонигде није случај), Србија не би прошла боље. Токови већихрека просто усмеравају мале рукавце или их плаве. Србија сеније нашла ни поред једног тока који би је усмерио илипреплавио и стопио у своју матицу, већ је игром случаја наместу судара више струја. На том месту је вечни вртлог у комнема живота и који кида и гуши сваки покушај живота. Када бина трен у историји тај вртлог замро и на дну се појавили првизнаци живота, нове струје би убрзо поново замутиле вир иишчупале све из слабашног корена. Бити у виру је жалоснасудбина. Струје које праве вирове нису својом снагомобезбедиле и моралну и добру репутацију. Оне су само јаче јеримају извор и довољан пут да постану моћне струје. И само то.

Литература:

1. Ћоровић, Владимир: Историја српског народа, интернет издање, доступно преко: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_5_l.html

26

2.

27