UVOD

O inflaciji se zna jako mnogo, ali ipak nedovoljno. Ona ne bira nimesto ni vreme gde će se pojaviti. To mogu da budu nerazvijene, ali irazvijene zemlje, svejedno da li im je površina velika ili mala. Jošjedna specifičnost koja se vezuje za inflaciju je to što se nikada nejavlja dva puta u istom obliku.

Inflacija je prvi put upotrebljena u SAD - u, kao oznaka skokacena i novčanog opticaja u vreme građanskog rata koji je vođen 1861 -65, kada je vlada, u sled nedostatka sredstava za finansiranje rata,bila prisiljena da izdaje papirni novac, tzv. “Green - backs”, bezpokrića, ali je gotovo sigurno da su raznovrsne inflatorne situacije iproblemi bili poznati i ranije. Tek nakon Prvog svetskog rata inflacijapostaje gotovo stalna pojava i s drastičnim posledicama. Od 1960 - ih,inflacija je proglašena kritičnim problemom.

Razdoblje velikih inflacija počinje tek sa upotrebomnekonvertibilnih novčanica. Njihovim začetnikom smatra se J. Law, kojije u periodu 1716. do 1720. izdao 2700 miliona livri u novčanicama uzmetalno pokriće svega 48 miliona. Ipak su to bili povremeni ekscesi,koji su dolazili do izražaja za vreme većih istorijskih događaja nakondužih perioda.

Prema nalazima istraživača koji su analizirali arheološke podatkeiz drevnog grada Mesopotamije, jednog od najstarijih kulturnih,političkih i trgovačkih centara civilizacije, prva inflacija u istorijise dogodila u Vavilonu. Nju je, prema tvrdnjama ovih naučnika, izazvaolegendarni osvajač Aleksandar Veliki, koji je dovlačio plen sa s vojnihosvajačkih pohoda, najčešće u srebru. Ova inflacija je, prema nalazima,trajala oko jedne decenije

Uzroci inflacije mogu biti višestruki. Kod inflacijepotražnje, previše potrošnje je preusmereno na premalo roba.Uzroci su porast novčane ponude, državnih rashoda, porast izvozačime se smanjuje domaća ponuda. S druge strane, porast nominalnihnadnica, porast cena inputa i energije i promena deviznih tokovadovode do inflacije troškova. Visoke stope inflacije najčešće suprouzrokovane političkom odlukom u situacijama u kojima država nemože dobaviti prihode iz drugih izvora pa se odlučuje na"štampanje novca".

S obzirom na njene različite pojavne oblike i uzroke kojidovode do njenog nastanka, razvile se se mnoge teorije, a samimtim i podele inflacije po više kriterijuma i na više vrsta. Takoprema intezitetu i dinamici, razlikuje se blaga (puzajuća,latentna) inflacija, umerena, galopirajuća i hiperinflacija;prema uzrocima inflacija se deli na inflaciju tražnje i inflacijuponude; a prema podeli s obzirom na stanje privredne aktivnostipodela je na stagflaciju (inflacija u stanju stagnacije) iincesija (inflacija u stanju recesije).

Efekti inflacije bitno zavise od institucionalnih okvira tj.tipa , karaktera i stanja konkretne privrede suočene sainflacijom. Opšti rast cena i pad kupovne moći novca su signalida u nekoj privredi postoji inflacija.

Inflacija kao jedan od osnovnih makroekonomskih fenomenapredstavlja i nužno zlo za svaku tržišnu privredu koje trebadržati pod kontrolom. Kao multifaktorski fenomen, inflacija jepratilac svake tržišne privrede.

Posledice inflacije su brojne. Povećana nesigurnostobeshrabruje investicije i štednju. Dolazi do preraspodeledohotka ( od kreditora ka dužnicima, između privrednih grana,između socijalnih grupa) i bogatstva, do deformisanja cenovnihsignala sa tržišta, nema podsticaja i efikasnosti poslovanja.Inflacija donosi neizvesnost i destimuliše dugoročne poduhvatepoput kupovine trajnih dobara i investiranja, ugrožavaindividualno blagostanje, obmanjuje sve aktere i onemogućava imrazgraničenje nominalnih i realnih efekata, stvara situaciju ukojoj su dobici veoma neizvesni, a gubici daleko izvesnije.Inflacija ima brojne negativne uticaje i posledice na privrednirast i razvoj i ekonomski je fenomen bez kojeg ne funkcionišenijedna tržišna privreda.

Inflacija je kao Sizifov posao, ma koliko radili na njojopet smo na početku. Nikada je ne možemo u potpunostineutralisati ali je treba držati pod kontrolom. Ako je neukrotimo mi i mi ne upravljamo njom, ona će upravljati nama, aonda nam je sasvim sigurno tu i kraj, jer posledice koje ostavlja„neukroćena“ inflacija su ogromne i ne mogu se „izlečiti“

decenijama. Zato treba da poravnamo, koliko je to moguće, brdo uzkoje kotrljamo ovaj težak kamen

Pojava I pojam inflacije

Inflacija je pojava veoma starog porekla, a sam izraz poticeod latinske reci inflation što znači nadimanje. Reč inflacija usmislu naduvavanja novčanog opticaja, upotrbljena je prvi put uekonomskoj literaturi u knjizi ‘’Velika papirna obmana ilipriblizavanje finansijske eksplozije ‘’ Aleksandra Demlera, kojeje objavljena u Njujorku 1864. godine. Smatra se da seinflacija pojavila jos u antičkom dobu, a zatim i u vizantijskomcarstvu. Kasnije, u srednjem veku, su takodje postojaleinflatorne tendencije, međutim tek u novijoj istoriji inflacijapočinje da prozima ekonomije skoro svih savremenih drzava.Inflacija je pojava koja zaokuplja stalnu paznju akademskih ipolitičkih krugova, kao i ukupnu javnost. Specifična je po tomesto ne bira ni mesto ni vreme gde će se pojaviti. Takođe, nikadase ne javlja u istom obliku. Teško je naći neku ekonomsku temuili fenomen koji je toliko mnogo analiziran, o kojem je tolikomnogo pisano, a koji je jos uvek aktuelan, kao sto je inflacija.Razlozi su brojni i leze ne toliko u njenoj slozenoj prirodi,cikličnosti pojavljivanja, isprepletanosti faktora uticaja injihovom raynolikom poreklu, koliko u njenom pogubnom i kriznomuticaju na privredni rast i razvoj, preko deformaije svihekonomskih pokazatelja. Inflacija je potencijalna kočnica istalna opasnost za svaku privredu. U malim količinama inflacijase moze smatrati izborom monetarne, fiskalne ili razvojnepolitike.

Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano naduži rok, cene rastu. Međutim ne znači da inflacija nužno pratipad realnog dohotka. Istorija pokazuje da cene rastu u vremeratova i ekonomskih kriza, ali se više ne vraćaju posle ratova ikriza na prvobitni nivo. Poput bolesti koja razara tkivo ljudskogorganizma, tako i inflacija razara privredu. 

Nasuprot inflaciji stoji deflacija koja se objašnjavačinjenicom da predstavlja povećanje vrednosti novčane jedinice.

Dakle, radi se o drugom obliku monetarne neravnoteže kojeg, poštonije predmet razmatranja, ovde samo treba spomenuti kao činjenicuda inflacija nije jedini oblik monetarne neravnoteže koji se možepojaviti u društveno- političkoj zajednici.

Nema opšte prihvaćene definicije inflacije, niti sestručnjaci mogu usaglasiti oko objašnjenja njenih uzroka iposledica. Dodirne tačke svih tih definicija jesu te da inflacijas jedne strane znači rast cena, a sa druge strane pad kupovnesnage novca. Za mnogobrojne definicije inflacije moze se reći dase uglavnom svode na dve osnovne- klasična i savremenijashvatanja inflacije.

Klasična shvatanja definišu inflaciju kao stanje u kome,usled povećanja novčanog opticaja, dolazi do smanjenja vrednostinovca,a što se manifestuje u opštem porastu cena. Razlog ovakvimshvatanjima lezi u činjenici da su sve tadašnje velike inflacijebile vezane za preteranu emisiju novca i da su tako na trzištustvoreni ogromni novčani fondovi koji su stojali naspramograničenih robnih fondova.

Savremena shvatanja ukazuju na činjenicu da do inflacijedolazi i kada se to ne manifestuje u opštem porastu cena. Premaovom shvatanju uzroke inflacije treba traziti u postojanjumonopola, drzavne intervencije u kontroli cena I sl. Dakle,inflacija moze postojati I bez rasta cena.

Sustina inflacije, prema novim shvatanjima, nije u porastucena, već u poremećaju robno-novčanih odnosa u kojem efektivnanovcana traznja prevladava nad ponudom robe i usluga, bez obzirada li se takvo stanje odrazava ili ne na povećanje opšteg nivoacena.

Merenje inflacije

Sa svim tim patnjama koje zadaje inflacija, nije čudno štosu stope inflacije osnovni barometar makroekonomskog zdravlja. Dabi procenila dimenzije blagostanja, vlada izračunava nekolikoindeksa cena. Ovim indeksima je zajednički potrošački indeks cene(Consumer Price Index - CPI). CPI je mehanizam merenja promena u

prosečnoj ceni potrošačkih dobara i usluga. Pod CPI se nepodrazumeva cena nekog određenog dobra, već prosečna cena svihpotrošačkih dobara. Posmatrajući kako se cene menjaju, možemoizračunati stopu inflacije, koja je godišnji procenat rastaopšteg nivoa cena.

Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena, i merise na sledeći način: 

                            nivo cena (godina t) – nivo cena(godina t-1) Inflaciona stopa= ___________________________________                                     nivo cena (godina t-1)

Primer:2003. godine u Srbiji, potrošačke cene

su porasle za 10,5%. Te godine su porasle cene

mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana,

piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge,

medicinske usluge itd. Taj opšti uzlazni trend

nazivamo inflacijom

Vrste inflacije

Inflaciju možemo razvrstati prema različitim kriterijumima.

.

Da bi se inflacija sanirala, potrebno je prethodno izvršitiklasifikaciju u tri kategorije:

1. Umerena inflacija2. Galopirajuća inflacija3. Hiperinflacija

UMERENA INFLACIJA –cene su relativno stabilne, ljudi imajupoverenja u novac. Podrazumeva lagani rast cena. Poslovni ljudii obični potrošači ulažu svoj novac verujući da će njihovanovčana sredstva zadržati svoju relativnu vrednost.

GALOPIRAJUĆA INFLACIJA- predstavlja dvo ili trocifrenuinflaciju,u rasponu od 20,100 ili 200% na godinu dana. Ovakvuvrstu inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje.Tako su, na primer, Argentina, Brazil i druge latinoameričkezemlje, imale stope inflacije od 50-700% na godinu dana 1970-tih i 1980-tih godina. Kada se galopirajuća inflacija jednomukoreni u privredno tkivo, nastaju ozbiljni ekonomskiporemećaji.

HIPERINFLACIJA- Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju,ali veoma teško hiperinflaciju.Teško je i poverovati da sehiperinflacija od milion ili čak milijardu posto na godinu danamože izdržati.

Sa stanovišta dužine delimo ih na:

1. Sekularne, koje imaju najslabiji intenzitet ali najduže traju.

2. Jednokratne, traju relativno kratko vreme, odnosnozaustavljaju se čim prestane dejstvo uzroka koje ih jeizazvalo. Na primer: povećanje plata, elementarne nepogode,itd.

3. Hronične, koje traju dugo i imaju jak intenzitet.

Inflacija iskrivljuje relativne cene i smanjuje ekonomskuefikasnost. Težina inflacije meri se i time da li je bilaočekivana ili nije. U tom smislu razlikuje se:

1. Uravnotežena inflacija;2. Neuravnotežena inflacija 3. Neočekivana (nepredviđena) inflacija

URAVNOTEŽENA INFLACIJA- podrazumeva godišnji rast od, na primer10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava na 10%(hrana, odeća, obuća, plate, kamate) itd. Jednostavno rečeno,

troškovi rastu 10%, ali i dohodak 10% brže. Nema ni zarade nigubitka.

NEURAVNOTEŽENA INFLACIJA- pogađa relativne cene, troškove iporeska opterećenja. Npr. imamo neefikasnost kao posledicuneuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavajuinflacionim trendovima, kao što je slučaj s novcem i porezom.Ako stopa inflacije poraste 10% na godinu dana, tada realnakamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada nemože ispraviti ovaj poremećaj. Negativna kamata na gotovinuili druge vrste novca uslovljava neefikasnost. Ljudiizbegavaju ulaganje novca u banke,a preduzeća uspostavljajurazradjene šeme u korišćenju resursa.

NEOČEKIVANA INFLACIJA- podrazumeva velika iznenađenja. Onaznačajno deluje na raspodelu dohotka i bogatstva. Neočekivaniskok cena neke će osiromašiti, a druge obogatiti, a malouticati na efikasnost upravljanja u fabrikama. Efektinepredviđene inflacije izazivaju socijalne probleme.

Prema stepenu državne intervencije inflacije delimo na:

1. Slobodne (otvorene)- Kod slobodnih ili otvorenih inflacijadržava ne preduzima nikakve mere za njihovo suzbijanje

2. Prigušene (kontrolisane), kod kojih država preduzima niz mera ucilju suzbijanja.

Inflacija je veoma složena i kompleksna pojava koja prožimačitav ekonomski system, a s obzirom da svaka zemlja imaspecifičnu privredu onda su i uzroci koji je izazivaju raznovrsnii specifični. To je i jedan od razloga što danas ne postoji jednaopšte prihvaćena naučna teorija inflacije.

Prema poreklu inflacija se deli:

1. na uvezenu, koja je preneta iz inostranstva 2. domaću, koja nastaje usled delovanja brojnih internih

faktora jedne privrede.

HIPERINFLACIJA I HIPERINFLATORNI VRTLOG

1) OTVORENA INFLACIJA

U otvorenoj inflaciji („open inflation”) se radi uvek kadase, bez obzira na primenu ili namere antiinflatorne politike uprivredi, javlja stalni i slobodan rast cena. Rast cena poprimaopšti tok i teži da se proširi na celokupnu privredu. Inflacijumožemo nazvati otvorenom ili prigušenom prema reakciji države napojavu inflacionih pritisaka u privredi. Ako se reši na politikuskrštenih ruku i osloni se u prvom redu na mehanizam cena daracioniše i raspodeli robu i usluge, imaćemo otvorenu inflaciju.Ako se pak država neposredno umeša u funkcije mera i kontrola,imaćemo prigušenu inflaciju.

S obzirom na danas razvijene mere antiinflacione politike usvim zemljama, jasno je da danas nema gotovo ni u jednoj zemljičiste otvorene inflacije. Borba protiv inflacije je jedan odprioritetnih ciljeva razvoja svake zemlje. Prema tome, danas seradi o nekom mešanom obliku inflacije, čije bi se karakteristikenalazile između kontrolisane i otvorene inflacije. Otvorenainflacija, pored navedene karakteristike - da se slobodno širi ucelokupnoj privredi - ne pogađa istovremeno i podjednako svesektore i grane, odnosno proizvode privrede, ali dovodi dodisproporcija u razvoju i raspodeli nacionalnog dohotka. Ovaj tipinflacije je obično pothranjen monetarnom emisijom koja jojnajčešće stvara povoljnu osnovu za stalno širenje. Zbog slobodnogponašanja cene, slobodnog tržišta i slobodnog ponašanja svihsubjekata u privredi, ovaj oblik inflacije se danas vezuje zapostojanje tzv. „inflacionih očekivanja” anticipiranog rastacena, koji se javljaju kao dodatni faktori koji podstiču iubrzavaju opšti rast cena. Otvorena inflacija neometana meramakontrole ili stabilizacije, često se pretvara u galopirajuću ilihiperinflaciju.

2) BRZINA INFLACIONOG PROCESA I HIPERINFLACIJA

Inflacioni proces može u izuzetnim slučajevima da poprimiveliku brzinu, pri čemu kupovna snaga novca naglo opada, jer,dolazi do svakodnevnog porasta cena - tada govorimo ohiperinflaciji. Radi se, u osnovi, o nekontrolisanoj inflaciji.

Hiperinflacija se javlja najčešće u ratnim stanjima ili uneposrednom posleratnom periodu, a vezana je za visoku budžetskupotrošnju i finansiranje javnih potreba preko kreditneekspanzije. Istina, ona može rasti i u mirno vreme, kada se voidekspanzivna politika formiranja javnih rashoda i stvaranjavisokog budžetskog deficita koji se pokrivaju čistom emisijomnovca.

Veliko ubrzanje inflatorne spirale, koja se odvija narelaciji: cene –troškovi - najamnine i plate, kao i same spirale:dohoci - cene, dovodi do potpunog gubitka poverenja u domaćinovac i potpune erozije kupovne snage novca. Novac dnevno gubi navrednosti. Hiperinflacija se razvija u dužem periodu, ne nastajeodjednom, ali kada već uzme maha, ona poprima sve veće ubrzanje,jer dolazi do dopunjavanja negativnog delovanja mnogih faktorarealne, monetarne i psihološke prirode. Kada privreda istanovništvo izgubi poverenje u domaći novac, dolazi do „bega odnovca” u realna dobra, čak i ona koja trenutno nisu potrebna.Novčani dohoci se sve brže troše, potrošnja naglo buja, roba satržišta nestaje, a spekulacija uzima sve većeg maha. Dolazi dogomilanja robe uglavnom zbog bega od novca i očekivanja novograsta cena. Isplate plata vrše se najpre nedeljno, a zatim svakogdana. Čim se dođe do novca, nastoji ga se što pre osloboditi.Kupuje se sve do čega se dođe. Cene robnih dobara vrlo brzorastu, nasuprot kupovnoj snazi novca koja drastično opada.Dolazido nove trke cena i količine novca, jer sve štamparije novca nisuu stanju da osiguraju dovoljnu količinu novca da pokriju rastcena mada dolazi do istovremenog velikog porasta brzine opticaja.Konačno, dolazi do stvarnog „bega od domaćeg” novca s obzirom dase svi obračuni i plaćanja počinju vršiti u stranim stabilnijimvalutama, ili čak u realnim dobrima (cigarete, šibice, hleb isl.). Time dolazi i do prelaska na naturalnu razmenu, pošto susvi privredni subjekti i stanovništvo počeli izbegavati primatinovac (mada je to zakonski i dalje ostalo jedino zakonskosredstvo plaćanja). Ovaj oblik inflacije postaje faktor kojidestruktivno deluje na sve ekonomske mehanizme i privredni rast.

Interesantan je tekst nepoznatog autora (iz Građanskog ratau SAD) - koji kaže: „Ranije smo polazili u radnju s novcem u

10

našim džepovima, a vraćali se s hranom u košarama. Sada odlazimosa novcem u košarama, a vraćamo se s hranom u džepovima. Svenedostaje, osim novca! Cene su haotične, a proizvodnjadezorganizovana. Obrok koji je ranije stajao kao ulaznica zaoperu, sada staje dvadeset puta više. Kao posledica toga javljase nastojanje da svako sakuplja „stvari”, a oslobađa se od lošegpapirnog novca, koji tera metalni novac iz cirkulacije. Konačnaposledica je delimičan prelazak na naturalnu razmenu sa svimnjenim nezgodama”.58

Hiperinflacija obično dovodi do sloma celokupnog monetarnogsistema, s obzirom na to da novac nije više u stanju da uspešnovrši nijednu svoju novčanu funkciju, što dovodi i do haosa ucelokupnoj privredi, i konačno, kraha ekonomskog sistema ucelini.

Hiperinflacija se u ovom obliku prvi put javlja u Francuskoj1716. godine u slučaju Johna Lawa čija je banka u Parizu izdavalaogromne količine nekonvertibilnog novca. Kada je emisija ovognovca daleko premašila raspoložive robne fondove na tržištu,došlo je kroz nekoliko godina do bankrotsva velikog broja banakai velikog udarca finansijama u Francuskoj. Drugi slučajhiperinflacije desio se u vreme Francuske građanske revolucijekada je emitovana velika količina revolucionarnih „asignata”, štoje dovelo do toga da je kupovna snaga ovih novčanica pala za dvegodine na minimum.

Za vreme Građanskog rata u SAD (1861-1865) zbog enormnograsta budžetskih rashoda vezanih za finansiranje rata, zafinansiranje iz čiste emisije novca, došla je do visoke inflacijei tipične inflacione spirale. Posle prvog svetskog ratahiperinflacija se javlja u Nemačkoj, a posle drugog svetskog ratau Mađarskoj, Grčkoj i za vreme vojne hunte u Čileu 1975-1977.godine, kao i u nizu latinsko američkih zemalja.

Ovaj oblik inflacije, mada dosta redak, ima vrlo snažansocijalna, politička i ekonomska delovanja. Usled toga vladezemalja pogođenih hiperinflacijom ulažuvelike napore da je štopre obuzdaju ili otklone. Razvojem mnogih mera ekonomske politikei državnog intervencionizma u ekonomskoj sferi (kejnzijanska

11

ekonomska politika) posle drugog svetskog rata nema pojavainflacije koje bi imale tako visok rast cena i rušilačkadelovanja u privredi, osim kod nekoliko zemalja u razvoju(Argentina, Brazil, Cile, Izrael).

Hiperinflacija (galopirajuća inflacija) završava se valutnomreformom, kada se umesto potpuno obezvređene i kompromitovanevalute uvodi nova novčana jednica jedan prema bilion i sl.). Toistovremeno zavisi od toga što država želi postići valutnomreformom, da li samo tehničku reformu ili ekonomsku, da li je tosamo osnova za druge mere ekonomske politike.

Knjiga Filipa Kagana ‘’monetarna dinamika hiperinflacije’’ iz1956. godine smatra se prvom ozbiljnom studijom hiperinflacije Injenih efekata. U njoj je Kagan definisao hiperinflaciju kaomesečnu stopu inflacije od najmanje 50 %.

Međunarodni računovodstveni standard opisuje četiri znaka da jeu ekonomiji mozda doslo do hiperinflacije.

1.Stanovništvo uglavnom nastoji da svoju imovinu čuva u ne-valutnom obliku ili u relativno stablnoj stranoj valuti.Sav novac u lokalnoj valuti se odmah troši dok mu nije palakupovna moć.

2.Stanovništvo cene uglavnom preračunava, iako izražene udomaćoj valuti , u odnosu na stranu stabilniju valutu. Cenese ponekad čak izražavaju u stranoj stabilnijoj valuti, iakose roba naplaćuje u njenoj protiv vrednosti u domaćojvaluti.

3.Prodaje I kupovine na kredit postaju sve omiljeniji zato žtoinflacija umanjuje vrednost rata.

4.Kamate, plate I cene se vezuju za cenovni indeks Ikumulaciona stopa inflacije , u roku od 3 godine , dostižeili prelazi 100%.

Stope inflacije od nekoliko stotina procenata mesečno su seviše puta mogle videti. Neki od ekstremnih slučajeva su :

Nemačka 1926. Godine kada je stopa inflacije bila 3.25*10(6) 5mesečno

Grčka tokom nacističke okupacije (1941-1944) sa 8.55*10(9) 5mesečno

12

Najozbiljniji poznati incident inflacije se desio u Mađarskojnakon završetka Drugog svetskog rata sa 4.19*10(16) %

SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju od 5*10(15) % mesečno( cene su se duplirale svakih 16 sati) od 1. oktobra 1993. do24. januara 1994. godine.

Najveće mesečne stope inflacije kroz istorijuZemlja Naziv

valuteMesec sanajvećomstopominflacije

Najvećamesečna stopainflacije

Dnevnastopainflacije

Cene seduplirajusvakih

Mađarska

Hungarian pengo

Juli1946.

4,19*10(16)% 207,19% 15časova

Zimbabve

Zimbabwedollar

Novembar2008.

7,96*10(10)% 98,01% 24,7časa

Jugoslavija

Yugoslavdinar

Januar1994.

3,13*10(8)% 64,63% 1,4 dana

Nemačka Germanpapiermark

Oktobar1923.

29,500% 20,87% 3,7 dana

13

Grčka Greekdrachma

Oktobar1944.

13,800% 17,84% 4,3 dana

Tajvan OldTaiwandollar

Maj 1949. 2,178% 10,98% 6,7 dana

Hiperinflacija u Jugoslaviji

Inflacija je u Srbiji prisutna već dugi niz godina. Inflaciju uuslovima njenog velikog ubrzanja treba meriti godišnjim indeksomcena na malo koji je obračunat odnosom prosečnih cena nekogmeseca prema prosečnim cenama istog tog meseca u prethodnojgodini. Maksimalno ubrzanje inflacija u Jugoslaviji dostiže ujanuaru 1994. godine, kada mesečnu stopu inflacije iznosi302,760.900,2 indeksna poena (podatak se odnosi na RepublikuSrbiju). u februaru 1994. godine. Time je nivo inflacije uJugoslaviji prevazišao do tada u svetu zabeležene maksimalnenivoe.

Ovakva inflacija uzrokovana je pre svega snažnimdezintegracionim procesom jugoslovenske privrede zadnjih godina9-te decenije ovog veka, a zatim podstaknuta raspadom i samejugoslovenske države i ratom koji je buknuo početkom 90-tihgodina. Na sve to svetska zajednica zavela je sredinom 1992.godine ekonomske sankcije prema Saveznoj Republici Jugoslaviji.Raspad tržista i krupni poremećaji u procesu društvenereprodukcije izrazili su se u drastičnom smanjenju proizvodnje,prometa, potrošnje, investicione i spoljnotrgovinske aktivnosti.Da bi se sagledala dubina pada proizvodnje pod snažnim dejstvomnavedenih faktora i u uslovima hiperinflacije dovoljno je navestipodatak da je industrijska proizvodnja u 1993. pala na trećinuobima industrijske proizvodnje ostvarenog u 1987. godini. Što setiče potrošnje stanovništva treba reći da je smanjenje jošdrastičnije. Mereno relativnom veličinom prosečne zaradezaposlenog radnika prema vrednosti potrošačke korpe koja

14

obezbeđuje neki minimum količina životno potrebnih artikalaishrane, potrošnja je pala na nezamislivo nizak nivo. Naime, dokje u 1991. godini prosečna zarada zaposlenog radnika bilapribližno jednaka vrednosti potrošačke korpe, ta ista prosečnazarada pokriva u 1992. godini samo 59 procenata vrednosti korpe,a u 1993. godini približno 25 procenata, s tim da u poslednjimmesecima 1993. godine i početkom 1994. godine prosečnom zaradomzaposleni radnik može kupiti jedva nešto preko 5 procenatavrednosti potrošačke korpe. I podaci anketa o potrošnjidomaćinstva pokazuju isto: ukupna potrošnja artikala ishraneprosečnog domaćinstva u poslednja dva kvartala 1993. godinepokriva jedva 30 procenata potreba za prehrambenim proizvodima. 0smanjenju investicione aktivnosti u privredi Jugoslavije ne trebatrošiti reči: proizvodno investiranje je potpuno prestalo.Takođe, spoljnotrgovinska je aktivnost potpuno zaustavljenamerama ekonomske blokade zavedenim od strane međunarodnezajednice.

Deficitarno finansiranje udarilo je pečat hiperinflaciji i njenomsve većem ubrzanju. Inflacija je postala osamostaljen autonomanproces sa svojom unutrašnjom logikom bez mogućnosti da sezaustavi uobičajenim merama ekonomske politike. Ona delujurazorno na tržišnu privredu, na sve njene elemente i posebno nanovac kao osnovni supstrat robne razmene; gotovo potpun zastojproizvodnje i prometa i, kao krajnja posledica drastičnosmanjenje potrošnje stanovništva.

Novčani materijal domaće valute u požaru takve inflacije upotpunosti sagoreva. Januara 1994. godine umesto starog novčanogmaterijala na scenu stupa novi dinar kao izraz nastojanja da serekonstruiše uništeni monetarni sistem i omogući ponovnooživljavanje robne proizvodnje i pokretanje procesa proizvodnjeprimenom mera za ekonomski oporavak. Takva inflacija sa svimnegativnim posledicama koje je izazvala, uzrokovala poremećaje ustatističkom sistemu i time sistem i statistiku uopšte stavilapred mnoge nove i neočekivane probleme veoma aktuelne i sateorijskog i sa praktičnog stanovišta. Da bi se odgovorilo na svapitanja biće potrebno mnogo i vremena i rada. Međutim, mnoga od

15

tih pitanja traže urgentan odgovor i statistika ga mora datiodmah ili je već dala određene odgovore.

Savetovanje koje je tokom oktobra 1994. godine organizovaloStatističko društvo Srbije našlo je svoju svrhu upravo u tome dana određena pitanja odgovori odmah, da ukaže na rešenja koja suveć pronađena i primenjena, i da tamo, gde takvih odgovora jošnema barem jasno iznese i postavi probleme. Posledicehiperinflacije na statistički sistem mogu se podeliti u trigrupe:

Prvu bi grupu činile one koje se pokazuju na rezultatimaredovnih statističkih istraživanja. To su posledice neposrednovidljive i rezultat su rasplinjavanja i konačnog gašenja funkcijanovca, a pre svega osnovnih funkcija da bude mera vrednosti iprometno sredstvo.

Drugu grupu posledica čine one koje se neposredno ne moguuočiti, i posebno ih ne mogu uočiti korisnici statističkihinformacija iz sistema, a odnose se na eroziju standardnih metodai postupaka primenjenih u finalnoj statističkoj obradi sirovihpodataka prikupljenih tokom realizacije statističkihistraživanja.

Najzad, u treću grupu posledica ubrajamo one koje imaju dubljismisao dalekosežnije posledice na izmene statističkog sistema, ite se posledice ne mogu neposredno uočiti, ili barem se ne mogulako i precizno artikulisati. One su rezultat dubljih društvenihpromena koje nameću zahteve za značajnijim izmenama u samomjedinstvenom statističkom sistemu zemlje, i mogu zahvatitistatističke standarde, statističke pokazatelje, sam sistemstatističkih istraživanja i, najzad, organizaciju sistema.

Prva grupa poremećaja u statističkom sistemu ili posledica kojehiperinflacije ima na statistički sistem vidljiva je golim okomne samo profesionalnom statističaru, već i za korisnikastatističkih podataka, pa čak i laicima koji inače nikakvuupotrebu statističkih podataka i ne vrše. Praktično svi vrednosnipokazatelji, tj. statistički pokazatelji koji iskazuju ekonomskevrednosti izražene u tekućim cenama gube svoje značenje, ili se

16

njihovo značenje menja u toj meri i na taj način da nismo ustanju da ih koristimo na uobičajeni način i za istu namenu kakoje to ranije bilo moguće i normalno. Ali protivurečnost izmeđustvarno vršenih aktivnosti i dobijenih rezultata statističkihistraživanja upravo i jeste, u uslovima hiperinflacije, uupotrebi jedinstvenih metodoloških postupaka, procedura ijedinstvenih statističkih standarda na uobičajen način.

Upotreba standardnih metoda, u najširem smislu shvaćeno, uuslovima hiperinflacije, dovodi do druge grupe posledica,poremećaja u statističkom sistemu. Naime, u uslovimahiperinflacije veliki deo statističkih podataka nije upotrebljivbez izmena ili u metodima i prikupljanju podataka, ili izmene umetodima svodne obrade, ili dopune u metodima obrade i analizepodataka, ili dopune i izmene u nekim od već postojećihuniverzalnih statističkih standarda shvaćeno u najširem smislu.Drugim rečima, u uslovima hiperinflacije narušava se gotovocelokupan sistem statističkih standarda uključujući definicije,klasifikacije registre, metodološke postupke prikupljanja iobrade podataka i sami metodi obračuna. Što se tiče posledicakoje smo svrstali u treću grupu reč je o onima koje nastaju usleddejstva hiperinflacije na odnose među osnovnim društvenimgrupama. Reč je o posledicama koje nastaju usled promene odnosameđu osnovnim grupama agenata procesa društvene reprodukcijeizazvanih dejstvom hiperinflacije. Jer ova dovodi do osiromašenjapojedinih društvenih grupa i bogaćenja drugih; dovodi do promenasvojinske strukture, do jačanja industrijskog i trgovačkogkapitala, kao i imalaca stranih novčanih sredstava. Takve krupnepromene društveno-ekonomskog sistema postojeći statistički sistemu velikoj meri čine zastarelim, jer on u velikoj meri vise neodgovara društvenim potrebama.

Bitne promene u svojinskoj strukturi privrede Jugoslavije, kaoi značajne promene u odnosima velikih društvenih grupa nužnodovode do promene društvenih potreba za informacijama, a upravopotrebe stoje u osnovi izgradnje statističkog sistema jednezemlje. Promena društvenih potreba za informacijama izstatističkog sistema nužno vodi ka bitnim izmenama sistemastatističkih istraživanja. Artikulisanje novih društvenih potreba

17

za informacijama iz statističkog sistema predstavljaju se u formiprograma statističkih istraživanja od interesa za celu zemlju.Prema tome, posledice dejstava hiperinflacije sada će pokazatipre svega značajnim promenama u programu statističkihistraživanja, a to dalje znaci promene u sadržajima, standardima,metodima prikupljanja, metodima obrade i, najzad u organizacijistatističke službe. Praktično, zahtevaće se rekonstrukcija gotovočitavog statističkog sistema zemlje.

Generatori inflacije

Uzroci inflacije su najčešće brojni i međusobno isprepleteni.Ako se inflacija definiše kao pad kupovne snage novca, kaonajneposredniji uzrok inflacije može se uzeti neusklađenostnovčanog opticaja i robnog prometa. Ulazeći dublje u analizuprivrednih procesa, uzrok inflacije se redovno nalazi uneravnoteži između agregatne ponude i agregatne trađnje (kaoneravnoteža izneđu fonda platai ponude potrođnih dobara);neravnoteža između investicija i realne akumulacije; kaoneravnoteža između budžetskih rashoda i budžetskih prihoda i sl.Krajnji uzroci inglacija uvek se nalaze u realnoj sveriprivrednih procesa (neusklađenosti ukupne društvene potrošnje iukupne društvene proizvodnje, disproporcijama privrednestrukture; neuravnoteženosti pojedinih vidova potrošnje u odnosuna obi mi strukturu drušvenog proizvoda, ili u svima njimazajedno.)

Osnovne ekonomske teorije inflacije se mogu podeliti namonetarističke i kenzijanske. Monetarističke teorije svode se nato da inflacija monetarni fenomen id a je promena cena uzrokovanapromenom količine novca u ekonomiji. S druge strane, kenzijansketeorije su kompleksnije itvrde da do promene cena može doći in astani ponude in a strain tražnje, odnosno, ne samo delovanjemmonetarne vlasti negoi delovanjem drugih ekonomskih faktora,naročito fiskalnom politikom. Klasičari nekad i njihovinaslednici danas satraju kako je veličina tražnje uslovljenaveličinom novčane mase, ted a je s toga rast tražnje i infalcijeposledica rasta novčane mase. S druge strane kenazijaanci nekad i

18

njihovi naslednici danas smatraju kako do rasta agregatnetražnje, uz prethodno navedeni razlog, može doći (i dolazi) izbog autonomnog povećanja jedne ili više komponenti agregatnetražnje, dakle i bez rasta novčane mase. Srž razlike između dvanavedena pravca leži u različitom pimanju uloge tražnje za novcemu privrednoj aktivnosti neke zemlje. Preciznije, različitihstavova o stabilnosti potražnje za novcem. Naime, klasičaripolaze od pretpostavke kako ekonomski subjekti nastojemaksimizovati vlastitu korist koja je dara veličinom njihovepotrošnje. To bi značilo da će ekonomski subjekti nastojatikonzumirati odnosno kupiti sva dobra koja se proizvedu u nekomvremenskom period. Cene po kojima će se proizvedena dobraprodavati (a onda i inflacija) zavise od količine novca s kojomraspolažu ekonomski subjekti, odnosno od kolčine novca uopticaju. Pobornici kenzijanskog pogleda slažu se s većinomprethodno navedenog, ali smatraju kako potražnja za novcem nijestabilna. Posledica ove naizgled male razlike na objašnjennjeinflacije je veoma značajno. U situaciji koja je identična gorenavedenoj, dakle u kojoj je ponuda konstantna i ekonomskisubjekti nastoje konzumirati sve što je proizvedeno, cene pokojima će oni kupita ta dobra ne zavise više isključivo odveličine novčane mase, već i od veličine potražnje za novcem.Drugim rečima, uz prethodno navedeni razlog (povećanje novčanemase) do rasta cena u toj situaciji može doći i zbog smanjenjapotražnje za novcem. Naime, smanjenje potražnje za novcem odstane ekonomskih subjekata "oslobađa" dodtanu količinu novca kojusad ekonomski subjekti plasiaraju (usmeravaju) u kupovinuproizvedenih dobara. Ta pojava se odražava na rast neke (iliviše) komponenti agregatne tražnje pa onda i same tražnje. Dakle,do porasta tržnje dolazi zbog smanjenja tražnje za novcem koji semanifestuje kroz autonomno povećanje neke od komponente tražnje.

Osnove ekonomskih teorija uzroka inflacije opisali su Woodfordi Walsh. Prvi niz teorija su monetarne teorije koje je najboljepredstavio Fridman. Drugi niz teorija zasniva se na tome da doinflacije i inflatornih učinaka može doći i kod upotrebe giskalnepolitike, odnosno da država svojim delovanjem može imatiinflatorne, ili antiiflatorne učinke. Teoriju uzroka povećanjacena preko fiskalne politike opisao je Basetto. U ovoj teoriji

19

naglašava se da fiskalna politika i dug države mogu sami po sebi,bez uplaitanja monetarne politike, uzrokovati promene cena in ataj način rukovoditi inflacijom. Teorija je nazvana fiskalnateorja inflacije.

Navedeni radovi teoretski dokazuju das u državna politikadeficita i budžetskog ograničenja direktno povezene sa nivoomcena. Mešovite teorije daju razne sinteze dveju osnovnihteorijakoje mogu uticati na pojavu inflacionih pritisaka. Ovajpristup naročito je poznat u postkenzijanskoj ekonomskoj teorijikoju su opisali Godley i Lavoie. McCallum i Nelson postavljajupitanja koliko je uopšte moguće ideološi približiti teoriju cenafiskalnoj i monetarnoj komponenti i nalaze sliučajeve u kojima seove teorije spajaju, ali i slučajeve u kojima se ove teorijerazilaze. U novije vreme pojavile su se makroekonomske teorijecena koje imaju mikroekonomske osnove. Tako se po teorijiracionalnih očekivnja cene menjaju promenom očekivanja uekonomiji. U novoj kenzijanskoj teoriji, cene su lepljive,odnosno menjaju se periodično, kad se odlepe od svoje prethodnevrednosti i jednostavno skoče. Postoje takođe teorije kojepokazuju da do promene cena dolazi kada dolazi do promenekoličine informacija kojima ekonomski agenti raspolažu.

Teorije nam govore da inflacija uzrokovana fiskalnom ilimonetarnom politikom. U koliko dođe do promene fiskalne ilimonetarne poltike u ekonomiji, mira doći i do promene cena. Iakosu teorije makroekonomske, ipak je temeljna analiza cenaisključivo mikroekonomsi program, jer cene menjaju mikroekonomskiagenti. Naravno, ptanje je donose li mikroekonomski agenti odlukeo cenama zbog uticaja makroekonomskih faktora ili usled nekihdrugih sila. Problem ovih teorija je što se temelje na iskustvimavelikih ekonomija. Treba naglasiti da je primenljivost mnogihteorija na malu otvorenu ekonomiju pod znakom pitanja. Slobodnimprotokom kapitala u maloj otvorenoj ekonomiji s različitimpolitikama nameću se nove dimenzije klasičnim teorijama, čije jeinkorporiranje u makro modelima teško. Postoji puno modela malihotvorenih ekonomija i modela koji objašnjavaju ponašanjeekonomskih subjekata i ekonomskih varijabli u takvim ekonomijama,ali pitanje je mogu li se oni primeniti. Za razliku od velikih

20

ekonomija, male otvorene ekonomije specifične su po ekonomskojstrukturi te svojim unikatnim karakteristikama.

Ipak, neki opšti zaključci mogu se primenti na sve maleekonomije. Primer je ovakvih opštih primena ponašanje ekonomskihagenata nakon nagle devalvacije ili naglog zaostavljanja prilivakapitala, što su jasno pokazali Rebelo, Burstein i Echenbaum.Iako se neki opšti zaključci mogu primeniti na sve male otvoreneekonomije postavlja se pitanje hoće li sve ekonomske politikekoje se sprovose u malim otvorenim ekonomijama imati istiintenzitet i hoce li sve ekonomske politike imati iste rezltate.

Prema teoretičarima zlatne valute, inflacija može nastupitisamo kod "slobodne" papirne valute, dok je to nemoguće kao pojavakod zlatne ili "vezane" valute. Tako se inflacijom smatralo svakopovećanje novčanog opticaja koji je prelazio visinu propisanogmetlalnog pokrića novca. Međutim, stvarnost i praksa su pobiliovu tvrdnju. Veliki priliv zlata, koji je usledio u SAD iŠvedskoj, prouzrokovao je u tim zemljama porast cena zbog porastaopticaja novca i tražnje. Švedska je tako morala ograničiti izabraniti priliv zlata da bi sačuvala stabilnost cena na domaćemtržištu.

Inflacija u Srbiji i njeni glavni generatori

Društvo i privreda Srbije se nakon osamnaest godinatranzicije suočava sa potrebama realizacije tri ključna ciljaantiinflacione politike u dugom roku:

1. ostvarivanja stanja ravnoteže u unutrašnjim i spoljnimmakroekonomskim tokovima

2. prestrukturiranje privrede, posebno izvoznih industrija ipoljoprivrede u funkciji podizanja međunarodnekonkurentnosti i

3. realizacija projekta konvergencije unutrašnje društvenoekonomske strukture prema kriterijumima potrebnim za realnouključenje u projekat evropske integracije .

Na prvi pogled postoji relativno visok nivo saglasnosti- da birešenja trebalo tražiti u završetku procesa institucionalnihreformi privrednog sistema i efikasnijoj ekonomskoj politici zanjegovu operacionalizaciju u funkciji ekonomsko i socijalno

21

racionalne spoljne integracije u globalnu ekonomiju. No,očigledno je da su izostali realni, trajnije održivi rezultati.Po mišljenju autora, pravo rešenje za trajnije potiskivanjefaktora hronične i visoke inflacije trebalo bi tražiti uintenzivnijem osposobljavanju stanovništva, poljoprivrednihgazdinstava i preduzeća za zivot i rad, odnosno poslovanje uuslovima otvorene privrede. Za to je, pre svega, potrebnopretvoriti Srbiju u ugodno mesto za zivot, rad, poslovanje iprivatno proizvodno investiranje, kako bi se otvorio prostor zadinamiziranje razvoja tzv. investiciono vučenje privrede, kaojedinog realnog rešenja za suzbijanje inflacije. U tom kontekstu,za trajnije rešenje problema inflacije, Srbiji je potrebnasvojevrsna strategija izlaska, odnosno realizacijaprojektaeliminacije uticaja osnovnih generatora hronične i visokeinflacije.

Skiciranje predloga sa kojima bi trebalo privredu Srbijeprevesti iz stanja neuređenosti praćene periodičnom pojavomvisoke inflacije u stanje niske inflacije na osnovu normalizacijefunkcionisanja privrednog sistema i ekonomske politike, izvedenoje na osnovu sinteze istraživanja na tri teme:

- metodologije koju bi trebalo koristitiu analizistrukture i sadržaja privrednog sistema i ekonomskepolitike, koji za rezultat imaju cikličnu pojavu visokei hronične inflacije

- analize postojećeg stanja u cilju utvrđivanja kojarešenja privrednog sistema i ekonomske politike delujurealno kao generatori, odnosno transmiteri inflacije i

- utvrđivanju naučno validnog sadržaja ciljeva i akcijastrategije izlaska iz stanja hronične i visokeinflacije u Srbiji

Srbija je 2012. godinu završila sa inflacijom koja je biladruga najveća inflacija u Evropi (12,2%) , pored Belorusije kojaje imala hiperinflaciju od čak 77%. Pitanje je zašto jeinflacija u Srbiji postala sudbina i zašto Srbija ponovo imadvocifrene stope rasta cena kao i šta ne valja u privrednomsistemu Srbije pa je glavni cilj centralne banke borba protivinflacije koja se ne može uspešno okončati. Prvo, istorijainflacije u Srbiji je duga. Preko pola veka inflacija je glavnoobeležje ekonomskih prilika u Srbiji. Uzrocci inflacije u Srbijisu do početka devedesetih izvirali iz defektosti privrednogsistema bivše zajedničke države i monetarizacije deficita, da bi

22

početkom devedesetih došlo do hiperinflacije zbog enormnogbudžetskog deficita. srbija je imala drugu najveću hiperinflacijuu svetuikada, kada je došlo do potpunog sloma finansijskog ibankarskog sistema.

23

Klasifikacija inflacije prema primarnim uzrocima nastankainflacionog poremećaja

Postoje brojni uzroci inflacije odnosno nestabilnosti u jednjprivredi. Gotovo svaki relevantni društveno-ekonomski i političkifaktor može postati uzrok inflacije u savremenim uslovima. Stoga,kada se govori o uzrocima inflacije, neophodno je strogorazlikovati stvarne uzroke od spoljnih manifestacija inflacije.Inflacija i deflacija, površinski gledano, pre svega ispoljavajuse kao monetarni poremećaji. prema Marksu, treba razlikovati"novčane" od "stvarnih" kriza. Novčane krize mogu biti povezane sastvarnim krizama, a mogu biti i nezavisne od stvarnih kriza. Uprvom slučaju radi se o čistim kapitalističkim krizama u kojima suinflacija i deflacija neposredno posledica cikličnog kretanjakapitalističke privrede i smenjivanja faza konjukture i depresije.Inflacija tada dobija samo monetarni oblik stvarne krizreprodukcije. U drugom slučaju, inflacija je rezultat egzogenihfaktora (ratova, stagnacije i slabog vođenja ekonomske politike,društveno-političkih revolucija, dubljih društvenih promena,spoljnih faktora i dr.). Ovo se posebno uočava kod zemalja urazvoju, jer postoji visok pritisak tražnje , potreba visoke stopeeknomskg rasta, visokog pritiska uvoza i dr.

Prema nekim autorima, trebalo bi razlikovati četiri osnovnauzroka inflacije:

1. inflacija efektivne novčane tražne,2. inflacija izazvanu nesrazmerom u raspodeli naionalnog dohoka,3. inflacija izazvanu smanjenjem robnih fondova,4. inflacija izazvana nepovoljnim kretanjima u platnm bilansu

Mada je ovakasifikacija uzrka nflacije prihvatljiva, po nekimdrugim teoretičarima, postoji oko 12 uzroka inflacije. Međutim, unašim teorijskim razmatranjima moglo bi se izdvojiti i 14 uzrokainflacionih poremećaja u privredi.

Svi uzroci pojave inflacije mogli bi se svrstati u sledećegrupe:

1. Inflacija efektivne novčane tražnje (monetarnainflacija),

24

2. Inflacija usled smanenih robnih fondova,3. Inflacija usled autonomnog porasta cena,4. Inflacija usled neravnomerne raspodele nacionalnog

dohotka u privredi,5. Platni bilans kao uzrok inflacije,6. Inflacija trošova reprodukcije,7. Strukturna inflacija

Monetarna inflacija

Ovaj oblik se obično naziva monetarna inflacija, inflacijakupovne snage ( demand pull inflation), inflacija tražnje i sl.

Koncept inflacije tražnje polazi od toga da uz dati nivo cenai nadnica , postoji višak agregatne novčane tražnje u odnosu narobne fondove, iza čega sledi arst cena koji treba da ihuravnoteži, odnosno omogući realizaciju celokupnog društvenogproizvoda, bez ostataka. Ovo je čist kvantitativni pristup teorijiinflacije novčane tražnje. Ravnoteža se uspostavlja na novom,redovno višem nivou cena. Novčana tražnja se pri tome diferencirana dva oblika: na efektivnu tražnju i na platežno sposobnutražnju. Samo se efetivna novčana tražnja javlja na tržištu,stvarajući pritisak na robne fondove.

Inflacija tražnje uglavnom je posledica neadekvatnogdelovanja monetarnog sistema koji kreira suvišnu količinuprometnih znakova, nekonvertibilnog novca na kojem ne važeklasični zakoni novčanog opticaja (zlata).

Posle pada zlatnog važenja, cene izražene u novčanimznakovima mogu se menjati kao rezultat prepunjavanja prometnihkanala novcem, što stvara osnovu za raskorak između vrednosti robei njenih cena. U uslovima papirog novca i postjanja disproporcijau privredi rast novčane mase iznad rasta realne proizvodnje iponude robe moze izazvati rast cena.

Suština svih uzroka koji spadaju u ovu grupu je u tome da seuvek kao primarni uzrok pojavljuje povećana ponuda novca natržištu iznad potreba proizvodnje i prometa. U ove oblikeinflacije danas se obično ubrajaju sledeći faktori:

25

1. Ekspanzija bankarskih kredita preko zaduživanja države kodcentralne banke za pokriće budžetskog deficita,

2. Ekspanzija kredita centralne banke poslovnim bankama prekozaduživanja investitora,

3. Ekspanzija bankarskih kredita preko enormnog rastapotrošačkih kredita kod bankarskog sistema,

4. Ekspanzija kratkoročnih kredita preduzećima iznad stvarnihpotreba proizvodne i prometa, a u cilju održavanjalikvidnosti poslovnog procesa, odnosno reprodukcije.

Svi navedeni uzroci ukazuju na povećanje bankarskih kreditapreko iznosa realne štednje kod banaka i izvan njih, čime sepojavljuju uzroci za nastanak kreditne inflacije.

U ovu grupu faktora mogu se, prema prihvaćenoj monetarnojteoriji, ubrojiti i sledeće faktori:

1. Oslobođenje određenih delova monetarnog volumena za povećanjebankarskih kredita

2. Ubacivanje u promet nove kupovne snage preko aktiviranja dotada tezaurisanog novca,

3. Porast nominalnog nacionalnog dohotka

I prva i druga grupa uzroka dovodi do porasta novčanetražnje, ali bez odgovarajućeg porasta materijalnih dobara natržištu što dovodi do porasta cena. Povećanje cena dovodi dopovećanja plata, ovo dalje dovodi do porasta troskova proizvodnje,što znači da se formira inflaciona spirala cana i plata, s jednestrane, odnosno cena i troškova proizvodnje s druge strane.

Kod ekspanzije bankarskih kredita nastale zaduživanjem državekod centralne banke radi pokrića budžetskog deficita, radi se očistom autonomnom stvaranju novca. Pojava srednjih ihiperinflacija često se može vezati za ovaj uzrok. Međutim zaduživanje države kod centralne banke, primenjuje se i kao državna,kapitalistička mera, kao mera konjukturne politike države, da bidržava finansirajući investicije novčanim sredstvima dobijenimautonomnim stvaranjem novca popravila konjukturu koja je zapala udepresiju ili recesiju.

26

Istina, do zaduživanja države kod centralne banke može doći,što se kod nas danas redovno dešava, i kroz planirani dudžetskideficit, ili uravnotežen budžet, ali na tako visokom nivou da seplaniranim normalnim prihodima ne mogu pokriti rashodi. Pokrićenedostatka prihoda kroz zaduživanje kod centralne banke dovodi doinflacionog pritiska.

Ekspanzija bankarskih kredita i kredita stanovništvu prekostvarno formirane štednje deluje gotovo identično kao izaduživanje drzave kod centralne banke. Isto tako, povećanjekredita radnim organizacijama za obrtna sredstva iznad formiranihdepozita i potreba prroizvodnje i prometa, dovešće do autonomnogstvaranja novca, i konačno do redovnog otvaranja procesa rastacena u privredi.

Oslobađanje ili deblokiranje delova monetarnog volumena možese, takođe, pojaviti kao uzrok inflacije.

Aktiviranje tezaurisanog dela monetarne masei njegovoubacivanje u promet može često postati uzrok inflacije. deonovčane mase koji je bio dezaktivan ili imobilizovan, sterilan,sada se aktivira i izaziva na tržištu iste efekte koje bi izazvaoporast novčane mase emisijom bankarskih kredita.

Porast nominalnog nacionalnog dohotka i preraspodela do kojedolazi u toku procesa rasta mogu, u izvesnim slučajevima bitiuzrok porasta cena. Nagli porast nacionalnog dohotka do kojeg možedoći u toku godine ( npr rodna godina, visoka produktivnost,egzogeni faktori) može dovesti do inflacionog jaza. povećaninacionalni dohodak neće biti ravnomerno raspoređen na svedruštvene slojeve, već će veću korist imati pojedini slojevi kojiće se na tržištu pojaviti sa većom kupovnom snagom premapostojećimrobnim fondovima, što će dovesti do inflacionog jaza natom delu tržišta. inflacioni jaz sa tog parcijalnog tržišta seobično zatim prenosi na celokupno nacionalno tržište.

Monetarističivka koncepcija inflacije danas polazi odklasičnog ekonomskog učenja konkurentnog tržišta i odvojenostirealnih i nominalnih agregata.

27

Realna proizvodnja, troškovi i dohodakodređeni sukonkurentnim tržištem, dok su cene i nominalne veličine zavisne odkoličine novca.

Savremena neokvantitatna teorija inflacije za razliku odklasične kvantitativne teorije, polazi od toga da promenanominalnih novčanih izdavanja dovodi do rasta cena, biloindirektno, kroz porast proizvodbje i zaposlenosti (kada postojeneaktivirani kapaciteti), bilo direktno na cene.

Neokvantitativna teorija čvrsto stoji na poziciji:

1. Nominalne količine novca, čije promene direktno kontrolišumonetarne vlasti

2. Stopa rasta cena zavisi od monetarne ekspanzije. Irelevantnoje da li je višak tražnje potekao od države, preduzeća,stanovništva ili inostranstva. Inflatorni monetarni impulsizbacuje redovno privredu iz ravnotežnog stanja koje seponovo uspostavlja naknadno, uz redovno povećanje cena.makrousklađivanje dovodi do rasta troškova, a to dovodi dopokretanja inflacionog procesa u koji se uključuje iinflacija cena, odnosno veliki porast brzine opticaja novca.

Inflacija je, dakle, monetarni fenomen jer nastaje kaoposledica preterane količine novca u opticaju. Inflacija ne mozebiti bez preterane količine novca u opticaju, a ne može bitiprepunjavanja kanala novčanog opticaja bez inflacije.

Nivo cena u ekonomiji određen je količinom novca u opticaju.

M*V = P*T

Odatle sledi

P =M∗VQ

Rast cena je tako jednak:

∆P=∆M∗∆ V∆Q

28

Pri čemu je:

ΔP – rast cena

ΔM – stopa ravnotežne mase

ΔV – porast brzine novca u opticaju

ΔQ – stopa rasta realnog društvenog proizvoda

Prema Miltonu Fridmanu i "Čikaškoj školi", svaki porastnovčane mase, koji prelazi tempo rasta nacionalnog dohodka, krozizvesno vreme dovodi do opšteg rasta cena. Porast cena posle rata,prema kvantitativnoj teoriji novca, rezultat je ekspanzivnemonetarno – kreditne politike. Osnovu inflacionog procesamonetaristička koncepcija vidi u promenama novčane mase i tražnjanovca od strane stanovništva.

Stavovi ovog teorijskog modela vrede, kako za nacionalnu,tako i za svetsku inflaciju. Monetarni pristup polazi i zasniva sena stabilnoj funkciji nvčane mase i hipotezi o mogućnosti kontrolenovčane mase od strane centralne banke.

Drugi pristup inflaciji novčane tražnje može se definisatikao dohodni ili kenzijanski pristup. Naime, ne polazi se odpreterane količine emitovanog novca, već formiranja i trošenjanovčanih zaliha, čime se čini korak dalje, i to jer se polazi odpretpostavke da se jedan deo ukupne novčane mase uvek možeregulisati resorpcijom, porezima i pre nego što se pojavi natržištu. Uvek se preterana emisija novca može neutralisatipovećanim oporezivanjem od strane države. Prema tome, imamo novackao dohodak, jer novi novac postaje nečiji dohodak.

Klasična teorija tražnje polazi od relacije: višak novčanetražnje→porast cena→porast ličnog dohodka→višak novčane tražnjeitd.

Ukoliko se eliminiše kratkoročna pretpostavka o onstantnimcenama inadnicama u jednom dinamičnom sistemu, a uključe i porezi,može doći do inflacije tražnje ukoliko cene, porezi i nadnicebrže rastu u odnosu na proizvodni kapacitet privrede.

29

Pod inflacijom, prema Kejnzu, trba podrazumevati porastplatežno sposobne tražnje koja se ne može realizovati kroz porastobima proizvodnje. Porast količine novca, prema ovoj teoriji, uprivredi koja nije dostigla punu zaposlenost može da pretstavljafaktor podsticanja rasta proizvodnje. U Kenzijanskoj teorijiinflacija ima dosta statičan karakter. Kejnz polazi od mogućnostiasimetrije u reagovanju proizvodnje i cena prema agregatnojtražnji. Asimetrija je rezultat neelastičnosti cena i nadnicananiže. Pad agregatne tražnje dovešće do smanjenja zaposlenosti uprivredi, a samo manjim delom do smanjenja cena. Zbog toga seneelastičnost nadnica (i cena) naniže koristi kao regulatortražnje, jer odražavaju odgovarajuću sklonost potrošnji.

Kejnz je među prvim buržoaskim ekonomistima sagledao dainflacija nije neka anomalija izazvana novčanim opticajem, većposledica samog razvoja kapitalističke privrede. U inflciji jegledao opasnost koja ugrožava celokupni kapitalistički sistem.Nepostoji brži, a istovremeno uspešniji faktor koji će uništitidruštvenu mašinu nego što je to inflacija. Ukoliko se otrgne izruku, inflacija stvara snage koje neumoljivo potkopavaju osnovukapitalističkog sistema.

Kejnz polazi od dve vrste inflacije: potencijalne iapsolutne. Kada dalji rast efektivne globalne tražnje ne dovodi dopovećanja proizvodnje i zapošljavanja neuposlenih kapaciteta irada, već se u celini ispoljava kao porast troškova po jediniciproizvoda, proporcijalno sa porastom efektivne tražnje dolazi dorasta cena.

Svi tokovi koji formiraju efektivnu tražnju nemaju istiznačaj. Jedni su primarni, drugi sekundarni. na primarne se možedelovatiemisonom aktivnošću banaka, na sekundarne regulisanjemraspodele i osnovnih oblika potrošnje (investicione, lične iopšte). Prema teoriji inflacije tražnje dohodnog modela iinflatorni pritisak i pokretanje talasa cena nastaje uvek akdaneki od oblika potrošnje prelazi odgovarajuće robne fondove natržištu. Obično se ima vidu investicioni raskorak tražnje iponude. Koncept konačno polazi od premise da nije moguće odvijanje

30

inflatornog procesa ukoliko ga sa svoje strane ne omogućavapreterani novčani opticaj.

Dohodovni koncept omogćava kombinovanje mnogih segmenataprivrednog sistema i njihovo uključivanje u komplementarni icelovit pristup uzrocima nastanka inflatornog procesa. Velikimdelom on omogućava "komleksniju teorijsku aparaturu" kao osnove zaprimenu određenih mera stabilizacione ekonomske politike koja ćebiti u stanju da u jednom tržišnom sistemu reuliše osnovne realnetokove društvene reprodukcije. regulisanje monetarne mase, bilodirektno, bilo indirektno dolazi do regulisanja navedenihmakroagregata. Ukoliko postoji slobodnije delovanje mehanizmatržišta u jednoj privredi, utoliko se više povećava značajmonetarne politike u regulisanju nacionalne ekonomije i utoliko seznačaj monetarnih faktora u objašnjavanju nastanka inflacije višenaglašava.

U Kejnzovoj teoriji inflacije monetarnom faktoru pridaje sesekundarni značaj u odnosu na agregatnu tražnju što je razlika uodnosu na kvantitativnu teoriju, mada i jedna i druga pripadajuinflaciji tražnje.

I monatarni i dohodovni pristup inflaciji su dva metoda kodkojih ne postoje suprotni stavovi, već samo različitpristupobjašnjavanju delovanja monetarnog faktora u privrediinjegove povezanosti sa realnim faktorima reprodukcije. Monetarnikoncept polazi exante od primarne uloge novca u ponašanjuinvesticija, lične potrošnje i opšte potrošnje, dok novac izvodiiz tih odnosa i pretvara ga u "dopuštajući faktor" određen timodnosima.

Teorija inflatornog gepa je u posleratnom periodu dobiladosta pristalica. Bent Hansen detaljno razmatra ovaj problem idolazi do zaključka da na robnom i novčanom tržištu porast novčanetražnje iznad robne ponude pri prvobitnim cenama dovodi do rastacena. Hansen polazi od toga da ni monetaristička ni kejnzijanskakoncepcija nisu u stanju da objasne promene kupovne snage novcabez pretpostavki o prevazilaženju tražnje iznad ponude roba.Međutim, tu ne nalazimo odgovor na pitanje mehanizma nastankainflacije.

31

Konačno, značajna pednost i pozativan doprinos ove teorije jeu tome što u okviru kejnzijanskog modela odvojeno razmatrakretanje novčane mase i promene efektivne tražnje kao i povezanostbrzine obrtaja novca s promenama kamatne stope. Očita greška ovekoncepcije je što povećanje cena izvodi iz odnosa robe i novca uprocesu obrtanja, što u potpunosti ignoriše fundamentalneekonomske zakone reprodkcije i što ne povezuje rast cena svrednošću robe i novca koji se određuju u procesima proizvodnje.

Pad proizvodnje i smanjenje robnih fondova kao uzrokinflacije

Svi uzroci navedeni u prethodnoj grupi faktora inflacijeznačili su povećanje efektivne novčane tražnje na tržištu, jerupravo ona dovodi do inflacionog jaza. Istina je da inflacioni jazmože nastati i u slučaju kada na strani novčane tražnje nije došlodo promene. Ukoliko dođe do pada ponude robnih fondova na tržištubilo ukupno, bilo parcijalno, na njima će se pojaviti inflacionijaz usled manje robne ponude prema istoj novčanoj efktivnojtražnji.

U ove slučajeve u teoriji se obično navode tri mogućnosti:

a) Apsolutni pad proizvodnje,

b) Relativno smanjenje proizvodnje do koje dolazi krozpromenu strukture proizvodnje, i

c) Pad ponude robnih fondova na domaćem tržištu krozpreterani izvoz u odnosu na ostvareni uvoz.

Inflacija zbog autonomnog rasta cena

Autonomni porast cena koje određuje država kao deo svojeekonomske politike, kao i autonomno određivanje cena od stranemonopola, stvara, razume se, inflatorni pritisak. Intenzitet ovogpritiska zavisi od veličine autonomnog porasta cena i brojaproizvoda i usluga, čije je cene država povećala, ili kojemonopoli drže pod kontrolom. Ovaj prvi inflatorni impuls vrlo lakomože biti praćen i podržan drugim inflatornim impulsom koji je

32

više psihološkog karaktera, odnosno usled prenošenja povećanjacena na one proizvode i usluge kod kojih nije bilo povećanja cenaod strane države ili monopola. Kao slučajevi autonomnog porastacena, koje izaziva inflatorni pritisak, mogu se navesti sledeći:

a) Povećanje cena uvoznih roba usled uvoznih, carina,

b) Povećanje poreza na promet i drugih indirektnih poreza,

c) Povećanje stanarina,

d) Povećanje cena usluga javnih službi,

e) Autonomno određivanje novih cena od strane monopola,

f) Povećanje cene energije, goriva i sl., jer se oneautomatski prenose na sve ostale proizvode i usluge, odnosno naceli privredni organizam.

Ovde su prikazani uzroci inflacije pojedinačno. Međutim,retka je pojava da inflaciju izaziva jedan od navedenih uzroka.Obično se radi o više uzroka koji se pojavljuju istovremeno,podstičući odnosno pothranjujući jedan drugog. Ukoliko je brojuzroka inflacije veći, utoliko inflatorni pritisak brže obuhvatacelo domaće tržište, i utoliko je intenzitet inflacije jači, alečenje i mogućnosti vođenja uspešne antiinflacione borbe teže.

Inflacija zbog neravnomerne raspodele nacionalnog dohotka

Raspodela nacionalnog dohotka nikada se ne vrši direktno, većpreko tržišta - posredstvom novca, a na osnovu postojećeg nivoacena.

Najnoviji rast cena u velikom broju zemalja, kaokapitalisličkih, tako i „privreda u tranziciji”, u toku 1993.godine, vezan je upravo za autonomne odluke država o povećanjucena. Negde se to opravdava rastom cena nafte, energije isirovina, a negde određenom državnom ekonomskom politikom. Takoje, npr., u Rusiji u 1995. godini došlo do velikog povećanja cena

33

uvozne robe, luksuzne robe, krzna i sl., što se pravdalo izmenamau strukturi potrošnje, a time i cena.

Uobičajna raspodela nacionalnog dohotka vrši se na sledećinačin:

Y = C + I + G + (X)

Dakle, nacionalni dohodak se deli na ličnu potrošnju (C),neto investicije (I), opštu i zajedničku potrošnju (G) i deo kojiodlazi na izvoz (X). Ukoliko izvestan oblik potrošnje nacionalnogdohotka poveća svoje učešće u ukupnoj raspodeli nacionalnogdohotka (u novčanom obliku, a ne realno) on to može učiniti samona teret ostala dva oblika potrošnje, pod pretpostavkom da se takopovećana potrošnja ne podmiri novim dodatnim uvozom. Sve onekategorije učesnika u raspodeli koje su nominalno zadržale istoučešće, zbog porasta cena do kojeg dolazi, realno će manjeučestvovati u ukupnoj raspodeli. Dakle, istom količinom kupovnesnage, zbog porasta cena, moći će da nabave manju količinu robe iusluga. Ovi učesnici u raspodeli nacionalnog dohotka „prisilno ćeštedeti” (forcent saving). Njihovo učešće u raspodeli nominalnogdohotka ostaje isto, ali realno učešće u raspodeli (zbog rastacena) znatno opada. Realna potrošnja će se sniziti adekvatnoporastu realne potrošnje one kategorije koja je povećala svojeučešće u raspodeli nacionalnog dohotka.

Prema tome, preraspodela nacionalnog dohotka, do koje dolazi,javlja se kao primarni impuls inflacije, nakon čega obično dolazii do porasta monetarne mase u privredi, koja se sada pojavljujekao sekundarni faktor inflacije.

U navedenoj raspodeli nacionalnog dohotka, koju smo označilikao

Y = C +1 + G + (X-M)

bilo koji oblik potrošnje može povećati svoje učešće u nacionalnomdohotku na teret ostalih, čime se upravo on pojavljuje kaoprimarni faktor inflacije.

Povećano učešće lične potrošnje u raspodeli nacionalnogdohotka nastaje u slučaju kada dođe do povećanja ličnih dohodaka

34

iznad porasta produktivnosti rada aktivnih primalaca ličnogdohotka. Porastom ličnih dohodaka rastu troškovi poslovanjapreduzeća i javni rashodi. To s druge strane dovodi do porastacena (inflacije troškova), koji je obično samo delimičnokompenzovan porastom nominalnih ličnih dohodaka. I u ovom slučajunastupa poznati oblik „prisilne štednje” svih kategorijazaposlenih (posebno nezaposlenih ili svih kategorija sasocijalnimprimanjima) koji nisu uspeli dovoljno, ili dovoljno brzo, povećatisvoje nominalne dohotke, ili ih uopšte nisu mogli povećati,paralelno s porastom cena. Realna potrošnja i kupovna moć, odnosnoživotni standard takvim kategorijama opadaju. U cilju zadržavanjaveć dostignute potrošnje i standarda može doći do povlačenja ismanjenja štednje kod banaka.

Kretanje nominalnih ličnih dohodaka, cena i kretanja realnihličnih dohodaka u Jugoslaviji u period 1970-1978. godina pokazujenjihovu očitu divergentnost u kretanju. Tako su lični dohocinominalno rasli po prosečnoj stopi od 23,3%, produktivnost rada3,7%, realni lični dohoci 6,2% a stopa inflacije 15,8% (Izvor:SGJ, 1973, 1978, i NBJ. Godišnji izveštaj 1970-1979.).

Samo u slučaju paralelnog povećanja nominalnih ličnihdohodaka I produktivnosti rada neće doći do inflacionih poremećajaod strane ovog faktora.

Povećano učešće neto investicija u realnoj raspodelinacionalnog dohotka neposredno dovodi do inflacionih promena.Investicije po svojoj prirodi deluju inflatorno, jer trošenjemakumulacije stvara sa novčana kupovna snaga, dok će robni fondovibiti na tržištu tek po završetku investicije i njenog stavljanja upogon odnosno izbacivanjem na tržište novih proizvoda. Ovde seradi o privrednim investicijama, dok neprivredne investicijeneposredno ne daju robne fondove, pa imaju daleko veće inflatornodelovanje. Ukoliko je vremenski period od početka do završetkainvesticija veći, njihovo inflatorno delovanje je veće. Zbog togase uvek mora voditi računa o strukturi investicija (proizvodne ineproizvodne), rokovima izgradnje, efektivnosti investicija,domaćoj ili uvoznoj opremi i repromaterijalu na kojima se baziraju

35

investicije (jer može doći do pojave kombinacije uvozne inflacijei inflacije nastale preteranim investicijama).

Porast učešća opšte ili budžetske potrošnje u raspodelirealnog nacionalnog dohotka po svojoj prirodi predstavlja stalanizvor inflacije, posebno kad se povećava potrošnja upotrebljiva zaneprivredne investicije, odnosno neproizvodne rashode. Porastopšte potrošnje, koji se kreće po godišnjoj stopi iznad porastanacionalnog dohotka, posebno potencira značaj ovog faktora kaoprimarnog faktora inflacije. Teško je prihvatiti čak i takvestavove da „povećano učešće opšte potrošnje u raspodelinacionalnog dohotka neće izazvati novi inflatorni pritisak samo uslučaju, ukoliko se učešće ostalih korisnika u ovoj raspodelismanji, jer u takvim slučajevima obično dolazi do strukturnihporemećaja u privredi i širenja procesa inflacije”. Preteranabudžetska potrošnja dovodi obavezno do autonotnnog stvaranjanovca, jer, u krajnjoj liniji, centralna banka direktno iliindirektno finansira svojim kreditima sve oblike preteranebudžetske potrošnje. To je tipičan oblik finansiranjadeficitabudžeta iz emisije novca centralne banke.

Porezi i unutrašnji državni zajmovi preko kojih obično budžetučestvuje u raspodeli nacionalnog dohotka, neće dovesti doinflacionog pritiska samo u slučaju kada bi se novčana kupovnasnaga prikupljena njima poništila ili sterilizovala. Međutim,gotovo redovno se tako prikupljena novčana kupovna snaga„pojavljuje na tržištu kao tražnja kojom se finansiraju javnepotrebe”, zbog čega obično i deluju inflatorno.

Platni bilans kao uzrok inflacije

Savremena finansijska teorija i politika stoje na stanovištuda i pasivan i aktivan platni bilans mogu biti faktor inflacije,da jedino uravnoteženi platni bilans deluje stabilizaciono(neutralno) na domaću privredu. Međutim, čak i uravnoteženi platnibilans delovanjem preko izmenjene strukture (posebno prekostrukture uvoza i izvoza) može delovati inflatorno. Razmotrimoprvo pasivan, a zatim aktivan platni bilans.

a) Pasivni platni bilans kao uzrok inflacije

36

Pasivni platni bilans kao uzrok inflacije deluje u dve faze:zbog većeg uvoza, u odnosu na izvoz (kao uzrok deficita) dolazi dostabilizacionog efekta u privredi. Međutim, nijedna zemlja ne moženeograničeno povećati deficit i kumulisati dugove premainostranstvu. Nastaje druga faza kada će trebati povećati izvoziznad uvoza, da bi se ostvarenim devizama plaćao prethodnoostvareni veći uvoz. Mogućnost uvoza i plaćanja uvoza se smanjuje.U ovoj fazi pasivni platni bilans deluje negativno:

(a) Smanjenjem robnih fondova u zemlji zbog povećanog izvozai

(b) Povećanim novčanim opticajem zbog formiranja deviznihrezervi i njihovog otkupa od strane centralne banke. Isto takokupovna snaga stvorena u proizvodnji tih robnih fondova(namenjenih izvozu), ostala je na domaćem tržištu dovodeći dododatnog inflacionog pritiska.

Ukoliko se deficit platnog bilansa pokriva zaduženjem uinostranstvu, ovo će zaduženje u narednim godinama nametnutiobaveze plaćanja kamata i otplata duga inostranstvu. Da bi semogao izvršiti ovaj transfer, trebaće povećati izvoz domaće robe,ali da se pri tome ne uvozi odgovarajuća protivvrednost u robnimfondovima. To dovodi do smanjenja robnih fondova u domaćojprivredi i, ukoliko nije to sve praćeno deflatornom kreditnompolitikom, dolazi do inflacionog jaza i rasta cena.

Bez obzira iz kog osnova nastao deficit platnog bilansa(većini uvozom robe široke potrošnje, većim uvozom opreme irepromaterijala, plaćanjem kamata i otplata za ranije uzetezajmove, iii zbog bega kapitala iz zemlje) - on deluje inflatorno.Ako usled pasivnog bilansa plaćanja dođe do depresijacije spoljnekupovne snage domaćeg novca ili do devalvacije, to ima zaposledicu poskupljenje deviza. Ovo poskupljenje će izazvatipovećanje cena u domaćem novcu uvezene strane robe, što će krozpovećanje troškova izazvati i povećanje cena robe, koja seproizvodi u zemlji iz inostranog materijala. Budući da cene delujuna druge, to će povećanje cena robe proizvedene od uvezenogmaterijala delovati na povećanje cena i robeproizvedene od domaćegmaterijala.

37

Naš platni bilans u nekoliko poslednjih godina karakterišeprisustvo svih navedenih faktora deficita. Neki ekonomisti tvrdeda je u našoj privredi za gotovo 50% povećanja cena u tokunekoliko poslednjih godina svoj „doprinos” dao platni bilans.Ostalo su domaći faktori. Teško nam je prihvatiti ovakve stavove.U našoj privredi su dominantni domaći faktori inflacije, mada jeprisutno delovanje „uvozne” inflacije.

b) Aktivni platni bilans kao uzrok inflacije

Ne samo pasivan bilans plaćanja, već i aktivan može, uodređenim uslovima, biti uzrok inflacije. Zbog visoke aktive ubilansu plaćanja, odnosno priliva deviza, dolazi do stvaranjavelikih monetarnih rezervi. Njih mora da otkupljuje centralnabanka na kojoj osnovi izdaje novu kupovnu snagu i time povećavamonetarnu masu u domaćoj privredi. Povećanje monetarne mase stvaramogućnost za inflatorni impuls. To znači da, na taj način, zemlja„uvozi” inflaciju iz inostranstva. Dakle, aktivni bilans plaćanjadvostruko je negativan. Preko smanjenja robnih fondova, zbog većegizvoza u odnosu na uvoz, i drugo, zbog većeg deviznog priliva uodnosu na odliv do otkupa deviza, povećanje deviznih rezervi natoj osnovi dodatne emisije domaćeg novca. Višak izvoza, u odnosuna ostvareni uvoz u određenom periodu, deluje na smanjenjeraspoloživih robnih fondova na tržištu, što dovodi do inflacionogpritiska. Porast učešća izvoznog viška u raspodeli nacionalnogdohotka posebno potencira ovaj inflacioni pritisak.

Postoji i mogućnost pojave inflacionog pritiska i prekopovećanja cena u inostranstvu (npr. nafta, energija, sirovine,gotovi proizvodi) koji se uvoze - dovodeći do rasta cena u zemlji.Isto tako, moguće je pokretanje domaćih cena preko porastanovčanog opticaja uzrokovanog autonomnim kretanjem kapitala,efektom devalvacije (promenom deviznog kursa) na domaći novčaniopticaj – pri čemu dolazi do platno-bilansnih i čisto monetarnihfaktora inflacije.

Na osnovu izloženog možemo zaključiti da samo uravnoteženibilans plaćanja deluje stabilizaciono na domaću privredu, pa i naunutrašnju monetarnu situaciju zemlje, mada i to samo pododređenim pretpostavkama odgovarajućeg strukturnog delovanja i

38

usklađenost strukture uvoza i izvoza. Dakle, ni uravnotežen platnibilans nije neutralan u odnosu na stabilnost privrede. Jer, izmeneu strukturi izvoza i uvoza robe (prema zemljama u koje se izvozi iiz kojih se uvozi i dr.), izmene u strukturi cena uvozne i izvoznerobe, što sve može i u uravnoteženim ukupnim odnosima dovesti doinflacionih poremećaja.

Inflacija troškova reprodukcije

Savremeni ekonomski razvoj je pokazao da se inflacija sveviše širi u uslovima nedovoljne agregatne tražnje, nedovoijnezaposlenosti rada i kapitala, oštre restriktivne kreditne politikei dr. što je pred teoriju postavilo zadatak preispitivanjaadekvatnosti koncepta inflacije troškova proizvodnje (cost - pushinflation) koja dobija sve više pristalica, paralelno s razvojemstagflacije.

Prema ovom konceptu inflacija ne mora uvek nastati usledviška novčane tražnje iznad datih robnih fondova, ili usledsmanjenja robnih fondova uz istu novčanu tražnju, već usledporasta troškova proizvodnje. Inflacija troškova može da nastane iu situaciji kada postoji ravnoteža između ponude fondova i novčanetražnje (T = P, višak tražnje = 0).

Inflacija troškova reprodukcije za razliku od starijeg tipainflacije tražnje, polazi od toga da zbog autonomnog rastapojedinih oblika troškova reprodukcije nastaje njihovo delovanje ina rast cena. Kod ovog koncepta ne mora da postoji višak agregatnetražnje da bi došlo do pojave inflacije, jer inflacija nastajerastom troškova (materijala, nadnica, profita, amortizacije idr.). Porast troškova proizvodnje izaziva rast cena. Troškovi„guraju” cene naviše. Tako npr. povećanjem cena nafte, sirovina,električne energije i sl. dolazi do bržeg rasta troškova carina,dohodak opada, a povećanjem cena se najčešće pokušava kompenzovatitakav rast troškova, da bi se očuvao ili „povećao” dohodak.Inflacija može nastali u fazi usporenog kretanja privrede,nedovoljne zaposlenosti rada i sredstava, dok je kod koncepcijetražnje to bila pretpostavka za pokretanje rasta cena. Porast

39

troškova je inicijalni faktor koji se prenosi na cene, nakon čeganastupa celi niz inflacionih pomeranja dohodaka, novca, cena i dr.Cene su pod neposrednim delovanjem autonomnog rasta troškova,potpuno nezavisno od toga da li na tržištu postoji višak ilimanjak agregatne tražnje u odnosu na robnu podnudu (Tn > < Rn).

Među osnovne faktore ovog tipa ubrajaju se sledeći:

1) Povećanje nadnica i ličnih primanja iznad porastaproduktivnosti rada.

Naravno, polazi se od pretpostavke da je u nekom prethodnomperiodu postojala potpuna ravnoteža, da je postojala usaglašenostdohodaka i produktivnosti rada, i da se njihovim odstupanjemstvara inicijalni inflatorni impuls od strane „preteranog” rastanadnica. Povećanje dohodaka zaposlenih dovodi do porasta troškovapo jedinici proizvoda, što se prenosi na porast cena. Kroz svebolju organizovanost radničkih sindikata dolazi do rasta najamninanezavisno od rasta produktivnosti rada, a sve više vezano zatroškove života i rast cena. Proces podešavanja ličnih dohodakaprema već povećanim dohocima u drugim granama, vodi autonomnompomeranju dohodaka naviše nezavisno od produktivnosti rada.Postoji stalna tendencija za ujednačavanje plata, ali naviše premavišem „uzoru”. Radi se, s druge strane i o očuvanju realnevrednosti nadnica.

Povećanje najamnina u kapitalističkoj privredi znači porastjednog oblika troškova proizvodnje, pa, ukoliko ne žele da to idena teret profita kapitalisti dižu cene. Pristalice inflacijetroškova obično najveću krivicu prebacuju na rast ličnih dohodaka,čime se u osnovi i protiv „politike dohodaka i cena” jer tapolitika „osigurava samo rast ličnih dohodaka, ali ne i profita idrugih oblika dohodaka”.

2) Monopoli i oligopoli, odnosno nepostojanje perfektnekonkurencije na tržištu, dovode do utvrđivanja svih cena itroškova autonomno (obično više), nezavisno od stvarnih troškovaproizvodnje, a ovo dalje do lančanog porasta troškova u drugimgranama i do pomeranja cena naviše.

40

Ograničena konkurencija koja karakteriše savremeno tržište,omogućava rasta troškova autonomno kao I formiranje cena, pa timenastaje stvarni tip inflacije troškova. S druge strane, delovanjespoljnih cena i troškova preko uvoza neelastičnih proizvoda, aliproizvoda s višim cenama, dovode do lančanog pomeranja cena uprivredi. Isto tako, politika pune zaposlenosti, koju vode vladegotovo svih zemalja,dovodi do rasta mase ličnih dohodaka,nezavisno od kretanja produktivnosti rada.

3) Porast profita, odnosno stope akumulacije kod nas, navodipreduzeća na to da u već formiranom odnosu plata i fondova (iliprofita) porast ovih kategorija ostvaruju kroz rast cena. Ako većne može direktno na teret najamnina, to se radi indirektno krozrast troškova koji se preko cene prevaljuju na radničku klasu.

Porast nominalnog društvenog proizvoda zahteva i dodatnumonetarnu ekspanziju, da bi se mogla izvršiti potpuna realizacijadruštvenog proizvoda. Emisija novca omogućava usklađivanjepovećanja troškova cena roba i rada „veće robne ponude nominalno”s novom novčanom kupovnom snagom na tržištu. Zato su mnogiekonomisti zaključili da inflacija troškova nije moguća bezodgovarajuće inflacije tražnje. Kada

Prema mnogim shvatanjima (F. Machlup, G. Haberler) može doćido autonomnog rasta troškova, ali je pri tome neophodna imonetarne podrška jer, u protivnom, oni ne mogu da se održe,izostaje platežno sposobna tražnja i lome se osnovne poluge stoperasta - realizacija i uvećanje investicija i dohotka.

Pred monetarnu politiku se u uslovima inflacije troškovapostavljaju dve mogućnosti: prvo, ili da vodi i dalje odgovarajućumonetarnu politiku (koja izgleda „restriktivna”), što bi u dužemperiodu dovelo do usporavanja stope rasta, neiskorišćenihkapaciteta i nezaposlenosti, ili drugo, da se podešavanovonastalim procesima, čime objektivno podržava proces inflacije.Pred monetarnu politiku se objektivno postavlja dilema: da li dasankcioniše inflaciju nastalu bez porasta agregatne tražnje i daje dopuni novom količinom novca ili ne.

41

U principu centralna banka takvu „pomoć” ne može odbiti, jerodbijanje sankcionisanja tog stanja dovelo bi do recesivnih stanjau privredi. To je dokaz više da monetarna poiitika nije efikasnaprotiv inflaclje troškova, jer njeno osnovno područje delovanja jeregulisanje agregatne tražnje, a ne troškova reprodukcije. Ukolikocentralna banka pokuša monetarnim merama da suzbije inflacijutroškova, onda, obično, pada stopa rasta, te dolazi do porastanezaposlenosti faktora proizvodnje. U uslovima monopolističkekonkurencije troškovi se ugrađuju u cene i prebacuju na potrošače,čime se i monetarna politika postavlja u poziciju da samo ex post„interveniše” i „pokriva” takav rast cena.

Porast cena proizvoda obično je praćen porastom monetarnemase, koja to sa svoje strane omogućava, što dovodi do svojevrsnesinteze teorije efektivne novčane tražnje i teorije inflacijetroškova. Inflacija tražnje i inflacija troškova obično sejavljaju istovremeno, pothranjujući se, tako da insistiranje nanjihovom razgraničavanju i odvojenom razmatranju ne prelazigranice običnog akademizma, malo korisnog za praktičnu politikustabilizacije.

Strukturna inflacija

Definisanje i davanje osnovnih karakteristika i trećeg tipainflacije bitno je i zbog vođenja adekvatne politike iinstrumenata stabilizacione politike. Strukturna inflacija bi seteško mogla odvojiti kao poseban, čist tip inflacije. Radi se, presvega, o mešovitom obliku prethodna dva: inflacija tražnje iinflacija troškova.

Prema teoriji strukturne inflacije, sve sektore u okvirumakro sistema možemo podeliti na tri osnovna:

1) Sektori s viškom agregatne novčane tražnje u odnosu naformiranje ponuda na njima (T>P),

2) Sektori s manjkom agregatne novčane tražnje (T<P),

3) Sektori s uravnoteženim odnosima ponude i tražnje (T=P),koji sve dok

42

postoji ravnoteža na njima, deluju neutralno na opštu ravnotežu.Treba, dakle, razlikovati agregatne odnose tražnje i ponude zaprivredu kao celinu i po pojedinim sektorima. Do inflacije možedoći i u slučaju kada ne postoji globalni raskorak tražnje iponude u privredi, ali postoji na parcijalnim tržištima. U okviruglobalne ravnoteže postoji niz strukturnih debalansa ponude itražnje, nastalih na bazi stalnog procesa pomeranja ponude itražnje s jednih na druga parcijalna tržišta. Klasična teorijaopšte neravnoteže proces uravnotežavanja objašnjava na način da sevišak tražnje i rast cena na pojedinim parcijalnim tržištima„neutrališe” sniženjem cena na drugim tržištima na kojima postojiadekvatno niža novčana tražnja ispod robnih fondova.

Strukturne neusklađenosti imaju neutaralan efekat na opštinivo cena prema konceptu inflacije tražnje, tako da opasnostinflatornih poremećaja postoji jedino u uslovima globalnog viškatražnje na tržištu. Prema drugom pravcu objašnjenja proces opšteguravnotežavanja odvija se kroz proces kompenzacije cena. Naime,porast cena na tržištima na kojima postoji višak agregatne tražnjekompenzovan je adekvatnim snižavanjem cena na drugim parcijalnimtržištima na kojima postoji manjak novčane tražnje. Međutim,poznato je da postoji danas rigidnost kretanja cena naniže, da seone u najbolju ruku zadržavaju na dostignutom nivou u slučaju padatražnje. Time nedovoljan nivo tražnje manje deluje na cene, alizato tu deluju troškovi reprodukcije koji ih guraju naviše.Okosnicu ove teorije predstavlja stav da postoji „asimetrija” cenanaviše i naniže u sklopu ekonomskih mehanizama uspostavljanja noveravnoteže između robne ponude i tražnje na parcijalnim tržištima.

Da bi se održala stabilnost sistema kao celine i uspostavilanova ravnoteža nužno je da postoji veći manjak novčane tražnje natim parcijalnim tržištima u odnosu na višak tražnje na drugimparcijalnim tržištima. Kada postoji raskorak i velike promene naparcijalnim tržištima nije moguće uspostaviti stabilan opšti nivocena, čak i uz postojanje globalne ravnoteže robnih i kupovnihfondova. Zato se nameće zaključak, da pri postojanju stalnih ivećih promena u sektorskoj kompoziciji ponude i potražnjeneophodno dolazi do porasta cena, čak i u uslovima kada se u

43

privredi uspostavlja globalna uravnoteženost (uz nepostojanostporasta troškova proizvodnje kao autonomnog faktora inflacije).

Karakteristika svih navedenih koncepata inflacije je hteli toili ne, da svi polaze uglavnom od više ili manje razvijenogtržišnog mahanizma koji u osnovnom deluje na formiranje odnosanovčanih i robnih fondova, kao i na formiranje cena. Razvojdržavno-monopolističkog kapitalizma značajno je ograničio funkcijutržišta, dok je formiranje cena i ponude, odnosno tražnje, velikimdelom rezultat delovanja sprege države i monopola. To sve zahtevai novi pristup savremenoj inflaciji u svetu i programustabilizacije.

Teorijski aspekti I shvatanja o delovanju inflacije

Savremeni teoretičari, koji istražuju delovanje i efekteinflacije u privredi, mogu se svrstati u dve osnovne grupe:

a) Monetaristi, i

b) Nemonetaristi ili realisti.

I jedna i druga grupa se, dalje, može podeliti na

- inflacioniste, i

- antiinflacioniste

Monetaristi gledaju u novcu ključnu varijablu u stabilizacijiili destabilizaciji privrede, odnosno novcu pridaju prvorazrednuulogu u ekonomskom razvoju svake zemlje. Prema ovom shvatanju,kontrola novca i novčane mase, odnosno operisanje bankarskimkreditom, u stanju je da osigura kontrolu celokupnog ekonomskogproceca. Ekspanzija novca i kredita a priori osigurava ekspanzivanrast privrede I privredni prosperitet. Nasuprot tome, kreditnerestrikcije i ograničavanje monetarne mase siguran je put udeflaciju, recesiju, nezaposlenost i ekonomsku krizu. „Politikaskupog novca (visoke kamatne stope, restrikcija kredita i sl.)zaustavlja inflaciju, ali zaustavlja i prosperitet”. Politikaskupog novca je nepoželjna brana slobodnoj ekspanzivnoj kreditnojpolitici, te je zbog toga suprotna interesima ekonomskog rasta.

44

Važnu ulogu monetarnim faktorima u nastanku inflacionogprocesa pripadaju R. Hawtrey (Hotri), Albert Hahn, J. Schumpeter idrugi, koji često zagovaraju kontrolisanu inflaciju, mada većinaod njih ne smatra kredit i novac ključnim faktorom i spasonosnimsredstvom u očuvanju kapitalističke privrede od pojave ekonomskihkriza. Radi se, dakle, o svesnom pothranjivanju inflacionogprocesa, koji bi ostao u granicama kontrolisane inflacije. To jepojava koja u tim granicama stimulativno deluje na ekonomski rast,ali samo do momenta kada se pretvori u otvorenu ili pravu (Keynes)inflaciju, koja se razvija u uslovima pune zaposlenosti rada ikapaciteta.

Antiinflacionisti, kao drugi pravac u okviru monetarnekoncepcije, polaze od stava da je samo stabilan novac uslov ipretpostavka stabilnog ekonomskog rasta i ostvarivanja drugihciljeva ekonomske politike. Osnovni problem nije deflacija, većinflacija. Poznat je stav J. Fishera o potrebi uvođenja stabilnogdolara, tzv. „kompenzacinog dolara”, koji bi imao stabilnu kupovnusnagu, tako da od strane novca i njegove promene vrednoti ne bidolazili nepovoljni udari u razvoju privrede. Time se dolazi dostava, da je samo novac stabilne kupovne snage ili „neutralninovac” sinonim za stabilnost privrednog razvoja. F. Hayek se čakzalaže za nepromenljivi novčani opticaj, čime se stvarno, umesto„zlatnih okova” privredi sada postavljaju novi okovi, jer bi senalazila u stanju permanentne deflacije I nedovoljne zaposlenosti.Istina, Hayek nije tipičan monetarist, s obzirom na to da cikličnakretanja kapitalističke privrede ne objašnjava samo monetarnim,već i strukturnim faktorima.

I inflacionisti i antiinfiacionisti imaju jednu zajedničkuosnovu, jer polaze od pogrešne pretpostavke da su monetarnifaktori osnovna determinanta stabilnosti i brzine privrednograzvoja.

Nemonetaristi ili realisti polaze od sasvim drugog stava,naime, oni polaze od toga da je novac neutralan faktor, da odstrane novca ne može doći do poremećaja u privredi. Novac je pukosredstvo prometa, a novčana razmena je konačno razmena robe zarobu, dakle neutralna razmena. Promena količine novca u privredi

45

nema većeg značaja, a do nje retko i dolazi jer se radi oautomatizmu novčanog opticaja vezanog za zlatno važenje iautomatizam zlatnog novčanog opticaja. Monetarna politika je bilagotovo neutralna (ukoliko se i moglo govoriti o politici novca) isvodila se samo na propise o metalnom pokriću, eventualno kvotiiznad metalnog pokrića i dr. U privredi vlada stalna ravnoteža ipuna zaposlenost, dok od strane novca može doći samo do kratkogporasta cena, koje, zatim, automatske spontane snage tržišnogmehanizma same od sebe otklanjaju. Ponuda je istovremeno itražnja, jer ponuda automatski stvara odgovarajuću tražnju.Proizvodnja je istovremeno i potrošnja, dok cene nisu ništa drugonego dohoci proizvodnih faktora. Problem tražnje i novca nepredstavljaju dugoročne probleme, hronične nezaposlenosti nema, sobzirom da pojava nezaposlenosti povećava cenu radne snage, pa uzvišu najamninu sada nude svoj rad i oni koji prethodno nisu želelida uz takvu „cenu rada” traže zaposlenje. Postoji, dakle,samovoljna nezaposlenost (nezaposlenost po želji radnika, uzodređenu najamninu).

Druga grupa shvatanja, videli smo, svrstava se u brojnu grupunemonetarista ili realista. Mada se ne odbacuje uloga i značajmonetarnih faktora u privredi I nastajanja neravnoteže, osnovnifaktor inflacionih poremećaja su realni faktori

J. Rueff, koga mnogi smatraju za idejnog tvorca monetarne ifiskalne reforme u Francuskoj 1961. godine, smatra da jenestabilan novac uzrok nestabilnosti privrede, da je u nestabilnojprivredi pogođenoj inflacijom štednja moguća (mada ga poslednjirazvoj štednje u uslovima vrlo visoke inflacije kapitalističkeprivrede očito demantuje), a bez štednje nema investicija.

Realni faktori su primarnog zmačaja, dok monetarni, kao ipsihološki faktori, imaju ulogu pojačala ili „amplifikatora” većnastalog poremećaja u privredi.

Među našim ekonomistima je još jače došla do izražaja podelana monetariste i realiste. Kod realista su ključni faktoriporemećeja realni faktori reprodukcije (investicije, budžetskapotrošnja, kretanje dohodaka zaposlenih iznad rasta produktivnostirada, strukturni poremećaji u razvoju i sl.), mada se u poslednje

46

vreme sve više uvažavaju i delovanja i značaj monetarnih faktora.Naime, ne negira se više i njihovo često autonomno i vrlo značajnodelovanje u privredi.

Danas i u svetskoj literaturi, u modernoj teoriji, sve većiznačaj se pridaje monetarnim faktorima, tako da nema ni jednogozbiljnog pisca koji bi ih negirao. To je sigurno i posledicaočitog autonomnog delovanja novca u privredi koji nastajenestankom zlatnog važenja i razvojem papirnog, a posebno kreditnogili depozitnog novca, a na tome zasnovane aktivne monetarno-kreditne politike u sklopu ekonomske politike savremenih država usvetu.

U socijalizmu je odnos prema inflaciji različit. Uz opštistav, da je jača inflacija štetna za privredni rast i ekonomskiproces, svi teorijski stavovi mogu se grupisati u tri specifičnastava:

Blaga inflacija je korisna i treba je tolerisati, ali ugranicama koje predstavljaju neiskorišćeni faktori proizvodnje. Utakvim uslovima inflacija pozitivno deluje na privredni razvoj.Kako se radi o planskoj privredi, dakle privredi koja se planskirazvija uz svesno realno i monetarno planiranje, koristi odinflacije u socijalizmu mogu biti veće u odnosu na inflaciju ukapitalističkoj privredi. Monetarna stabilnost je, dugoročnogledano, pod pretpostavkom ekonomske ravnoteže, optimalno stanjeza razvoj privrede. Dakle, ovakvi stavovi očito zagovarajuantiinflacionu politiku. Ekonomska stabilnost i uravnotežen razvojse pretpostavljaju, jer moguće je u nekim zemljama postojanjemonetarne ravnoteže, ali uz žrtvovanje ekonomske i strukturneravnoteže, odnosno brzine i kvaliteta ekonomskog rasta. Tako nekazemlja može imati „čvrstu” valutu u uslovima svoje nerazvijenostii neuravnoteženosti, odnosno očuvanja stabilnog novca (stabilnekupovne snage) po svaku cenu, pa i po cenu neiskorišćenihproizvodnih kapaciteta i radne snage, što je cena koja se nužnoplaća takvoj politici čuvanja stabilnosti domaće novčane jedinice.

Inflacija je a priori kao pojava štetna i treba je svimsredstvima ekonomske politike suzbijati.

47

Očito je da se postavlja dilema: stabilan novac ili brzekonomski rast i „puna zaposlenost”? Takve dileme ne može biti,jer je to dijalektička celina, s obzirom na to da samo optimalanekonomski razvoj osigurava istovremeno optimalne uslove zastabilnost novca (naprotiv, stabilan novac je odraz stabilnostiprivrede), jasno uz zadovoljavanje određenih strukturnihpretpostavki razvoja.

U ovu grupu možemo uvrstiti brojne teoretičare, kao: A.Aftalion, J. Hicks, A. C. Pigou.

U svetskoj teoriji inflacija se treitra kao štetna pojavakoja nepovoljno deluje na ekonomski razvoj i privredu u celini. Unašoj monetarnoj teoriji prevladava shvatanje da je monetarnastabilnost uslov i posledica stabilnog ekonomskog rasta. To jetakvo stanje u privredi kada se od strane novčanog faktora nejavljaju inicijalni impulsi inflacionih ili deflacionihporemećaja, bar na duži period, mada se u kraćem periodu mogujaviti korektivne akcije monetarne politike, koje imaju naglašenjerestriktivne ili ekspanzivne karakteristike, u zavisnosti od vrsteporemećaja koje treba potisnuti monetarnim akcijama.

Efekti i posledice delovanja inflacije

Kada se razmatraju efekti i posledice delovanja inflacije uprivredi, redovno treba, pre svega, imati u vidu, o kakvoj seinflaciji radi u pogledu njenog intenziteta, dužine trajanja,namernoj ili nenamernoj inflaciji, domaćoj ili uvoznoj inflaciji idr.

Treba istaći da je inflacija bolest privrednog organizmačiji su negativni efekti znatno veći od pozitivnih delovanja, teda je, stoga, treba negativno oceniti. Negativni efekti inflacijeće biti utoliko veći, ukoliko inflacija poprimi brži razvoj,odnosno ukoliko se pretvori u hiperinflaciju. U slučajuhiperinflacije, njene posledice mogu biti katastrofalne, jerdolazi do sloma celokupnog privrednog, a posebno finansijskogsistema, do deformisanja privredne strukture, društvenih odnosa,potpune deformacije raspodele i sl. Međutim, kako se danas radi,

48

uglavnom, o blagoj ili umerenoj inflaciji, to ćemo ovde govoriti oefektima i posledicama delovanja takvog toka savremene inflacije.

Sve posledice delovanja inflacije mogu se podeliti u dveosnovne grupe:

1. Direktne posledice delovanja inflacije,

2. Indirektne posledice delovanja inflacije.

I direktne i indirektne posledice mogu se dalje podeliti napozitivne i negativne posledice delovanja.

Poznata su poređenja (Coleraine) inflacije i pijanstva izmeđukojih postoji velika sličnost. Naime, u oba slučaja organizampropada, a pacijent se oseća sve bolje. Drugi autori to upoređujus uživanjem alkoholnog pića. „Najpre se javljaju ugodna dejstva, aglavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samom početku inflacijestvara se privid prosperiteta. Proizvodnja i zaposlenostdoživljavaju ekspanziju, i kada cene i nadnice počnu da pokazujuporast, i radnici smatraju da su ova povećanja „realna”. Tekkasnije radnici otkrivaju daje povećanje nadnica, u stvari,nominalno, daje kupovna moć njihovih viših primanja neutralisanavišim cenama roba i usluga - i da njihove realne nadnice opadaju.Tada nastupa glavobolja i mamurluk...” Radnici traže da se uzme uobzir i buduće kretanje cena, anticipirana inflacija.

Eliminisanje inflacije je kao lecenje alkoholičara. Najpre sejavljaju neprijatni efekti lečenja, a tek kasnije očekivanapovoljna delovanja. Jednako kao što porast cena najpre deluje naporast proizvodnje i zaposlenosti, i antiinflaciona politika senajpre odražava na nivo proizvodnje i nivo zaposlenosti. Međutim,dok je porast proizvodnje svima dobrodošao, smanjenje proizvodnjeima neprijatne posledice,i tu se ispoljava asimetrija” (M.Friedman)

Direktne pozitivne posledice delovanja inflacije

Podsticaj stopi rasta i proizvodnje, bi se, prema mnogimautorima, danas mogao prihvatiti kao osnovni oblik pozitivnogprimarnog delovanja inflacije. Istina, ovakav stav očito vodi upolitiku deficitnog finansiranja razvoja Porast privredne

49

aktivnosti sa svoje strane redovno traži novu količinu novca,odnosno porast novčane mase. Porast novčane mase iznad optimalnemože povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta iradne snage, što je već poznat stav o delovanju bruto inflacije.Međutim, noviji razvoj privrede je pokazao da se pozitivni efektiinflacije kroz rast mase novca u opticaju (novčane mase)precenjuju, jer više je verovatno da će dodatna emisija novca i„blaga inflacija”, nastala iz tog osnova, pre prouzrokovati rastcena nego što će dovesti do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta irada. „Zaista je tačno da jedna mala kratkotrajna inflacija uslučaju nezaposlenosti radne snage, kapaciteta i sirovina možestimulativno delovati na tok reprodukcije... Stvaranje novcaprostim štampanjem i ubacivanjem u promet predstavlja jednuoperaciju koja još može trenutno da postigne neko kurativno„anlasersko” delovanje, ali je nesposobno da posluži kao trajanmetod ubrzanja privrednog razvoja.

Oni koji se zalažu za inflaciju najčešće su impresioniraniprividnom živošću koju ona u svom početnom stadijumu ispoljava:cene rastu, zaposlenost se povećava, povećavaju se zarade... neoseća se konkurencija, teret dugova i poreza se smanjuje,nominalni dohodak raste, „novčana iluzija” optimistički deluje naraspoloženje, nije potrebno starati se za podizanje produktivnostirada, racionalizacije, uštede itd. Međutim, ovaj lažni procvatubrzo počinje da malaksava, jer ga ne mogu platiti oni čiji realnidohoci počinju znatno da opadaju i koji kroz tu svoju „prinudnuštednju” treba da snose teret takvog razvoja.Uskoro se daklejavlja potreba za jednom novom veštačkom inflacijom čije jedelovanje već sada kratkotrajnije.

Stimulisanje investicija, je druga pozitivna posledica, uuslovima (posebno u kapitalizmu), kada su investicije niske i kadapreti opasnost od pojave recesije i krize. U uslovima inflacije,svaka investicija izgleda rentabilna, posebno se to odnosi nainvesticije koje se pokrivaju kreditima banke, jer kamata retkokada pokriva stopu inflacije i najčešće je negativna. Svaki ulazaku dug se isplati, jer se realno daleko manje vraća, posebno kad seradi o dugim rokovima vraćanja zajmova.

50

Stimulisanje potrošnje je, površinski gledano, jedan od vrlouočljivih delovanja inflacije, jer se u uslovima viših stopainflacije ne isplati štedeti. Potrošnja postaje atraktivna, čak ineracionalni oblici potrošnje, što dovodi do bega novca u realnadobra. Istina, često se time u inflaciji gubi ona poznata veza istimulativno delovanje potrošnje na proizvodnju (akcelerator).

Inflacija stvarno deluje na smanjenje motiva za štednjustanovništva. S druge strane kroz preraspodelu dohotka onastimuliše akumulaciju kapitala i države. Ukoliko se pođe odpretpostavke da je smanjenje štednje stanovništva jednako porastuštednje i kapitalista, onda je ukupna masa štednje nepromenjena.Međutim, vlasništvo se promenilo, uz prenošenje koncentracijekapitala u ruke uskog kruga kapitalista. Time inflacija dovodi doubrzanja koncentracije i centralizacije kapitala. Istina,primećeno je da štednja raste vrlo brzo u svim privredama, bezobzira na sve brži razvoj inflacije. Međutim, to je posledicabrojnih drugih faktora.

Preterana potrošnja, koju generiše inflacija, dovodi dogubljenja kvaliteta proizvoda, s obzirom na to da visoka efektivnanovčana tražnja omogućava laku realizaciju svih proizvoda, a to,često, ima za posledicu nestašicu određenih bitnih proizvoda natržištu (sirovina, repromaterijala, opreme, građevinskihmaterijala i sl.).

Direktne negativne posledice delovanja inflacije

1) Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji(unutrašnje vrednosti novca),

2) Pad kupovne snage domaćeg novca dovodi do obaranjadeviznog kursa i intervalutarne vrednosti novca.

3) Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanjadomaće novčane tražnje u zemlji i rasta cena u odnosu na svetskotržište, što dovodi do padanja konkurentske sposobnosti nainostranim tržištima. Proširenje deficit trgovinskog, a zatim iplatnog bilansa je nova posledica takvih promena na sektora izvozai uvoza. Uz smanjenje konkurentske sposobnosti privrede nasvetskom tržištu rastu i izdaci za subvencije, premiranje i

51

stimulacija izvoza, uvoz poskupljuje dovodeći do dodatnogdelovanja uvozne inflacije. Ukoliko je u zemlji postojao suficit,porast uvoza i relativan pad izvoza dovešće do nestajanja suficitai slabljenja deviznih rezervi.

4) Inflacijom naduvena novčana tražnja dovodi do rasta cena,ali vrlo različito na razne vrste proizvoda, grane i oblasti - uzavisnosti od karaktera primarnog faktora inflacije. Ukoliko uzemlji postoje slobodne cene formirane na tržištu iadministrativno kontrolisane cene doći će do „distorzije”(uvrtanja, dispariteta) cena na domaćem tržištu i iskrivljavanjaproizvodne strukture, odnosno funkcije cena.

Ukoliko se uvede administrativna kontrole cena (zamrzavanje,ograničenje rasta cena), doći će do pojave prigušene inflacije.Time se otklanjaju samo posledice inflacije (rast cena), ali ne iprimarni uzroci poremećaja. Stvarna inflacija sa svojim negativnimdelovanjem i dalje ostaje, jer čim prestane primena kontrole cenanastali raskorak ponude i potražnje dolazi do punog izražaja,inflacija izbija svom snagom na površinu, čak i brže u odnosu nasituaciju kada zamrzavanja ne bi bilo. To je i razlog zbog čega sedanas vlade gotovo svih zemalja ne usuđuju da sprovodeadministrativnu kontrolu infiacije. Primećeno je da u privredama ukojima je bila dugo primenjivana kontrola cena (Francuska, Italijai dr.). inflacija u poslednjim godinama nije ništa manja u odnosuna zemlje koje su imale slobodno formirane cene.

5) Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanjeprivrednih subjekata su otežani i ujednoj jače izraženojinflaciji, gube osnovu, pretvarajući se u oblik „prostognagađanja”. Troškovi proizvodnje naglo rastu, a to onemogućavarealne kalkulacije.

6) Stvara se poslovna nesigurnost u kojoj su dugoročniciljevi razvoja potisnuti u drugi plan. Kratkoročni razvojniciijevi i interesi izbijaju svom snagom u prvi plan.

7) Porast cena pogoduje neekonomnčmom poslovanja. Uz pomoćkredita, „rešavaju” se svi problemi koji bi se morali stvarno

52

rešavati boljom i racionalnijom proizvodnjom, većom produktivnošćurada i sl.

8) Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodeleprema radu irezultatima rada, jer rastu tendencije povećanjadohotka kroz „nabijanje” cena preko tržišta, na teret potrošača,poslovnih partnera, umesto da se porast dohotka traži u oblastiporasta produktivnosti rada. Pored navedenog, prisutna je i stalnaborba za sticanje raznih olakšica, beneficija, reparacija,nadoknada, pokrića gubitaka, izbegavanje plaćanja poreza i sl.

9) Porast brzine opticaja jednim delom je posledica sve većegnepoverenja u domaći novac, očekivanja budućeg rasta cena,„oslobađanja” od novca, porasta sklonosti potrošnji i dr.

10) Tražnja za potrošačkim kreditima raste većom brzinom negošto bi to bilo da nije inflacije, dok se realizuju robe koje bi unormalnim uslovima završile u zalihama.

11) Inflacija, uz obaranje poverenja u nacionalnu valutu,vezano za pad kupovne snage novca, dovodi i do pokretanjapsiholoških faktora (sekundamih faktora) inflacije, koji poprimajusve veću ulogu, produbljavajući inflacioni poremećaj. Konačnigubici celokupne privrede u inflaciji su daleko veći od koristikoju može da pruži u pogledu stimulacije stopa rasta, povećanezaposlenosti I „stvaranja povoljne poslovne klime”.

Indirektne pozitivne I negativne posledice inflacije

Indirektne posledice delovanja inflacije javljaju se krozbrojne efekte u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka ukojoj jedni bez krivice gube, a drugi bez svoje zasluge dobijaju”.U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka: službenici,penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti i dr.,čija nominalna primanja zaostaju iza porasta cena, tako da realnidohoci tih kategorija opadaju.

Pojavom „novčane iluzije”, dakle, rasta nominalnih ali ne irealnih dohodaka, dolazi do smanjenja realne kupovne snage ovihkategorija, koju oni često i ne osete Ukoliko su svesni realnoggubitka zarada, to nastoje dalje izbeći kroz dodatne zarade, begom

53

u realna dobra, izvoz novca u inostranstvo, pretvaranje u deviznasredstva i dr. Većina privrednih subjekata utroši ogroman deovremena u proučavanju metoda izbegavanja plaćanja poreza, carina idrugih obaveza, umesto na planu bolje organizacije i porastaproduktivnosti rada. U takvim uslovima inflacije, kako slikovitoizvodi L. Erchard. „mnogi gledaju na državu kao na kravu koja pasena nebu da bi je svi izmuzli na zemlji”.

Uopšte uzev, nadnice zaostaju za porastom realnih cena.Inflacija stoga izaziva preraspodelu dohodaka u koristkapitalista, koji postižu spekulativne profite (windfall profifs),na račun lica koje zarađuje nadnice, i, još više, na računprimalaca fiksnih novčanih dohodaka i fiksnih plata. U celiniinflacija izgleda teži da poveća nejednakost dohodaka. Time seinflacija često i svesno koristi u borbi za preraspodelunacionalnog dohotka između različitih socijalnih grupacija, alipostaje time i sredstvo i izraz zaoštravanja klasnih borbi iinteresa radnika i kapitalista, radnika i državne mašinerije,države i kapitala.

U preraspodeli dohotka obično dobijaju industrijalci itrgovački kapitalisti (u kapitalizmu), jer su u mogućnosti da brzopovećavaju svoje cene, s obzirom da je tražnja visoka i dajemoguće po visokim cenama izvršiti realizaciju svih roba i usluga.Cene roba rastu brže od porasta troškova proizvodnje, tako da seostvaruje izvestan automatizam politike cena, nezavisno odtroškova proizvodnje, što se javlja i kao jedan od značajnihfaktora savremene inflacije.

Kapitalistička država, i uopšte država, ima, uzkapitalističke preduzetnike i monopole, najveću korist odinflacije. Naime, država po dva osnova povećava svoje učešće uraspodeli nacionalnog dohotka, i to:

1) Formiranjem javnih prihoda (poreza, taksa, carine i sl.)na bazi nacionalnog dohotka, pri čemu se zahvati brže povećavaju uodnosu na rast nacionalnog dohotka, čime država povećava realnoučešće u raspodeli ostvarenog nacionalnog dohotka. Država uinflaciji teško može da vodi politiku uravnoteženog budžeta sobzirom na to da lični i materijalni budžetski rashodi naglo rastu

54

zbog porasta cena, tako da se država često obraća centralnojbanci, koja joj je u rukama, za dodatnu emisiju novca kojompokriva budžetski deficit.

2) Deficitnim finansiranjem (emisijom novca) radi pokrićabudžetskog deficita, čime se indirektno povećava učešće uraspodeli nacionalnog dohotka. Država, dakle, obično prekopreterane ekspanzije novca, zbog pokrića visoke budžetskepotrošnje, pokušava da poveća svoje učešće u raspodeli realnognacionalnog dohotka. Polazeći od pretpostavke da se materijalnaproizvodnja ne može za kratko vreme znatnije povećati, jer je onamalo osetljiva i sporo reaguje na monetarne dopinge, izlazi dadržava pokušava da poveća svoje učešće u raspodeli nacionalnogdohotka na štetu drugih učesnika u raspodeli. Isto tako, državakroz inflaciju omogućava sebi smanjenje tereta javnih dugova, kojevraća upisnicima zajma, ali obezvređenim novcem.

U inflaciji obično dobijaju dužnici, jer prilikom vraćanjadugova obezvređenim novcem u inflaciji realno manje vraćaju uodnosu na stvarni dug. Nasuprot tome, u inflaciji gube poverioci,jer im se nominalno vraćaju isti dugovi, ali obezvređenim novcem,dakle realno znatno manje. To dovodi do rasta dugova i zaduživanjanosilaca proizvodnje i drugih subjekata, čak i za neproizvodnesvrhe (konačnu potrošnju). Dolazi do deformacije kreditnih odnosa,gde poverioci izbegavaju davati sredstva, dok dužnici vrše stalanpritisak na kredite. Kamatna stopa raste, ali redovno nije ustanju da kompenzuje gubitak realne kupovne snage. Formira senegativna kamatna stopa (ona se obično pretvara u „premiju” zauzeta novčana sredstva za zajam).

Socijalne posledice inflacije su, ipak, najteže, jer pogađajuone koje treba štititi, a štite one kojima zaštita nije potrebna.Svi subjekti pogođeni inflacijom pokazuju interes da se inflacijaobuzda, da se ostvari stabilizacija. Kod zaustavljanja inflacijebitna su dva momenta:

1. Kada nastaje stvarni period stabilizacije, i

55

2. Da li cene ostaju na zatečenom nivou ili se vraćaju naprethodni niži nivo, ili se pak vrše neka dopunska pomeranja i„usaglašavanja”.

Na kraju je potrebno konstatovati da je moguće da jedna blagai kratkotrajna inflacija stimulativno deluje na tok reprodukcije,i privredni razvoj u celini, posebno u uslovima kada postojeneuposleni ili nedovoljno uposleni kapaciteti, i nezaposlena radnasnaga, ali je teško inflaciju danas održavati u granicamatolerantne i blage inflacije i sprečavati njen kumulativni tok,odnosno pretvaranje inflacione presije u otvorenu inflaciju(nastanak inflatorne spirale). Stajati na poziciji da inflacijapozitivno deluje na ekonomski rast znači istovremeno zalagati seza deficitno finansiranje razvoja i inflacionističku politiku, sasvim negativnim posledicama koje iz toga proizlaze. Konačno, uslučaju razvoja inflacije, kada ona uzme maha, nepovoljneposledice su redovno teže i bolnije od eventualne koristi kojumože da pruži na planu razvoja.

Mere za suzbijanje inflacije

Utvrđeno je da visoke stope inflacije negativno utiču na rastu srednjem i u dugom roku. Nijedna zemlja ne može da održistabilnost ili da normalno funkcioniše sa visokim stopamainflacije. Niži rast može da rezultira zbog smanjenja ukupneproduktivnosti, negativnog uticaja neizvesnosti na investicije ilizbog smanjenja efikasnosti alokacije kredita. Pomenuti efektidominiraju pri visokim stopama inflacije, koje se zadržavaju udovoljno dugom periodu. Ekonomisti se uglavnom slažu da zemljaulazi u krizu visoke inflacije kada godišnja stopa inflacije pređegranicu od 40%. Ta inflacija predstavlja prelomnu tačku na kojojraste rizik daljeg ubrzanja inflacije i gubitka makroekonomskekontrole. Iskustvo tržišnih privreda pokazuje da je rast bionajbrži onda kada su cene bile stabilne ili blagorastuće, a svakoubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politiku posebnezadatke.

Koje će se mere primeniti za suzbijanje inflacije zavisi odnjenog primarnog uzroka. Inflacija u svakoj privredi ima svojespecifičnosti, koje zahtevaju da se u zavisnosti od konkretnih

56

uslova donese adekvatan antiinflacioni program. Kada je u pitanjuinflacija tražnje, koja nastaje na nivou pune zaposlenosti,primenjene mere moraju da obezbede eliminisanje viška tražnje nadponudom. To se može postići merama monetarne i/ili fiskalnepolitike. Monetarno-kreditnom politikom, deluje se prekosmanjivanja količine novca ili kredita, što izaziva rast kamatnestope. Pad investicija ima multiplikatorski efekat na pad dohotkai potrošnje, što rezultira smanjenjem inflacionog jaza.

U okviru fiskalne politike može da se deluje preko poreza ijavnih rashoda. Povećanjem poreza ili uvođenjem novih poreza utičese na smanjenje lične potrošnje, a smanjivanjem javnih rashodadolazi do smanjenja budžetske potrošnje.

S obzirom na to da se rast zarada koji prevazilazi rastproduktivnosti rada smatra osnovnim uzrokom inflacije troškova,mere za suzbijanje ove vrste inflacije usmerene su uglavnom naograničavanje rasta shodno rastu produktivnosti rada. Kakoinflacija nikada nije rezultat delovanja samo jednog faktora, moguse primenjivati i druge mere koje deluju na ostale troškoveinflacije. Npr. mere fiskalne politike koje takođe utiču nasmanjenje troškova.

Praksa je pokazala da su mere monetarne i fisklane politikeefikasnije u suzbijanju inflacije tražnje. U slučaju inflacijetroškova, mere monetarne i fiskalne politike utiču na cene, ali ina proizvodnju i zaposlenost. Smanjenje cena u uslovima kada suproizvođači suočeni sa zahtevima za povećanje zarada, uzrokuje padprofita. Dolazi do smanjenja investicione potrošnje i ukupnepotrošnje, pored uticaja na smanjenje cena, može da utiče i nasmanjenje stopa rasta i pad zaposlenosti.

ZAKLJUČAK

Visoke stope inflacije negativno utiču na privredni rast usrednjem i dugom roku. Nijedna zemlja ne može da održi stabilnosti normalno finkcionisanje sa visokim stopama inflacije. Negativnadugoročna uzročnost proizlazi iz distorzivnih efekata visokeinflacije i rezultirajućih promena relativnih cena. Niži rast može

57

da rezultira zbog smanjenja ukupne produktivnosti, negativnoguticaja neizvesnosti na investicije ili zbog smanjenja efikasnostialokacije kredita.

Pomenuti distorzivni efekti dominiraju pri visokim stopamainflacije, koje se zadržavaju u dovoljno dugom periodu. Međutim,pri nižim nivoima inflacije veza između inflacije i rasta nijetako jasna. Udari na strani ponude, pozitivni i negativni, moguistovremeno uticati na rast i inflaciju u suprotnim pravcima.Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je rast bio najbrži onda kadasu cene bile stabilne ili blago rastuće. Svako ubrzanje inflacijepostavlja pred ekonomsku politiku posebne zadatke. Međutim stopuinflacije nije lako oboriti a da se ne izazove recesija i rastnezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske politike nalazepred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarivanjejednog bitno ometa realizaciju nekog drugog.

Inflacija je ekonomski poremećaj protiv koga država mora dase bori. Kao i kod svakog problema, otklanja se uzrok. Akoinflaciju posmatramo kao višak tražjne nad ponudom, jasno je dadržava utiče na smanjenje tražnje na razne načine (utiče naonemogućavanje štampanja dodatne količine papirnog novca, na raznenačine utiče da se smanje svi vidovi potrošnje itd). Ali pravo ijedino rešenje je uvođenje antiinflatorne politike, koja obuhvatarestriktivnu monetarnu politiku i restriktivnu fiskalnu politiku uodgovarajućoj kombinaciji. Kada inflacija uzme maha i kada “kvarenjem” novca pogubno deluje i kada se čini da nema tih para ivrednosti koje ona ne može obezvredi ti do apsurda, kada deluje danema efikasne zaštitite, pogotovo za najsiromašnije delovedruštva, država stupa na snagu i bori se jer je neophodno pokazatigrađanima da svi u državi podjednako nose breme oporavka, time sepostiže i preko potrebni socijalni mir koji je neophodan zaoporavak jedne države od inflacije.

58