Универзитет у Београду, Филолошки факултет

Тема рада:

Елементи хумора и пародије у поезији Тешана

Подруговића

Јелена Игњатовић-Живић

Београд, 2011.

Епска, такозвана „мушка“ поезија, оживљава сећање на крупне

историјске догађаје и значајне личности, идеализује херојску

прошлост, пева о мегданима и позива на сличне подвиге, те у њој

нема места за много смеха. Бележећи своја размишљања о песничкој

уметности, Аристотел је у Поетици тврдио да је епска поезија

сличнија трагедији него комедији и да има за циљ подражавање

озбиљних радњи и узорних личности. И, заиста, стихови наше епске

поезије испуњени су мотивима страдања, жртвовања и примерима

моралне узвишености.

Тешан Подруговић је својим урођеним смислом за хумор заслужан за

уношење ведрине у озбиљне редове српске народне поезије, како у

опису ликова, тако и у приказивању догађаја. Описујући певаче од

којих је бележио песме, Вук Караџић је проценио да је један од

најбољих управо овај бивши трговац који се одметнуо у хајдуке и

посветио свим срцем борби за ослобођење од Турака. „Био је

паметан и, као ајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и

шаљиво приповедао, али се притом нигда није смејао, него је све

био мало као намрштен.“1 Чињенице које је Вук подвукао као

значајне свакако осветљавају профил овог народног певача. Као

хајдук, Подруговић је могао да разуме жестину средњовековних1 Караџић, Вук, Тешан Подруговић, у: Вукови записи (приредио Војислав Ђурић),СКЗ, Београд, 1964, стр. 29.

2

окршаја о којима је казивао, јер је и лично доживео проливање

крви на бојном пољу и није се смиривао када је требало ратовати

против Турака. Контраст, пак, између озбиљног, помало намрштеног

лица, и хумористичних мотива сигурно је упечатљиво деловао на

слушаоце. Подруговић је „под маском намргођености скривао свој

осмех, а смехом откривао наличје херојског, фантастичног и

лирског“2.

Вук даље сведочи зашто је Подруговића сматрао успешним певачем:

„Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као он што је

знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како

није певао, него само казивао) песме разумевао и осећао, и мислио

је шта говори.“3 Управо због тога што су Подруговићеве песме биле

композиционо добро осмишљене, а карактери психолошки уверљиви,

Вук је од њега и забележио највећи број песама, укупно двадесет и

две: Наход Симеун, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и

Вуча џенерал, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину

сабљу, Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Марко Краљевић и Арапин,

Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Цар Лазар

и царица Милица, Женидба Ђурђа Смедеревца, Женидба Стојана Јанковића,

Женидба Поповића Стојана, Женидба Тодора Јакшића, Женидба Душанова,

Женидба Ива Голотрба, Женидба Ивана Ришњанина, Хајка Атлагића и Јован

бећар, Новак и Радивоје прoдају Грујицу, Сењанин Тадија, Ришњанин хаџија и

2 Самарџија, Снежана, Пародија у усменој књижевности, Народна књига, Београд,2004, стр. 112. Професорка Самарџија се у наведеном делу бави, измеђуосталог, и Подруговићевим пародирањем епских песама, бајки и лирских мотива.

3 Караџић, н. д, стр. 29.3

Лимун трговац, Поп Црногорац и Вук Копривица.4 Вук је забележио да је,

поред песама које је записао од Подруговића, овај певач знао око

стотину јуначких песама, а највише их је било о хајдуцима и

ускоцима.

Народни певачи су били преносиоци традиције, али сваки је том

послу приступао на себи својствен начин и у складу са сопственим

степеном надарености, сваки је на основу личних афинитета бирао

догађаје и ликове. Песме које је Вук записао од Тешана

Подруговића сведоче да је овај певач често бирао да слушаоцима

казује о Марку Краљевићу, јунаку над јунацима чије је име постало

синоним за борбу против Турака и неправде уопште. Није тешко на

основу овог запажања закључити да је на овај начин Подруговић

пропагирао борбу за ослобођење од Турака и позитивно утицао на

морал колектива. Поред песама о Марку, његов песнички репертоар

обухвата и средњовековно јунаштво.

Јован Деретић је у Историји српске књижевности подвукао да је

Подруговић пример певача који је успешно вршио редакције

постојећих песама. Самим тим што их је „разумевао и осећао“, овај

Вуков певач је успео да иза себе остави незаборавна остварења.

Мада су се ослањали на константе у епској поезији, обрађивали

сличне теме и користили исте поетске фигуре, сваки певач, особито

4 Недић, Владан, Вукови певачи, Рад, Београд, 1990, стр. 21–22. Недић нудисписак песама које је Вук забележио од овог певача и примећује да највећи бројпесама има за главни мотив женидбу и љубав, што може да указује на хајдуковужудњу за породичним животом.

4

онај за кога тврдимо да је био надарен, изграђивао је и

индивидуални стил и остављао у песмама лични печат.

Веома важна одлика Подруговићевог стила јесте смисао за хумор,

али то је, међутим, врло широк појам. У најопштијем значењу,

хумор помера границе озбиљности и открива смешну страну света,

нема претензију да осуђује, а уклања трагове патетике и

идеализације. Хумор се у песмама Тешана Подруговића јавља у више

нијанси – у некима постоји као презентација смешног на вербалном

и ситуационом плану, понекад иде у правцу црног хумора или

ироничних жаока које јунаци упућују својим противницима, а у

неким песмама одступа од традиције и преображава се у пародију. У

сваком случају, скоро сви тумачи Подруговићеве поезије истичу

хумор као њено значајно својство.

Треба нагласити и Подруговићев допринос психолошком осветљавању

појединих јунака, који више нису идеализовани хероји и машинерија

у постизању високих циљева правде. Они и те како поседују мане,

способни су да осећају, знају да погреше и понекад су смешни или

кукавице. Схватајући да херојско обухвата истовремено и божанске

и људске елементе, Подруговић успева да ликове осветли из оба

угла, приближавајући их таквом карактеризацијом свету реалног.

Особине његових јунака захваљујући којима се прииближавају

божанском описане су озбиљним тоном и традиционалним

хипербиличним изразом, али тренуци када их видимо као обичне

људе, када су измештени из домена херојског, пропраћени су

хумором. Ову тврдњу најбоље илуструју Подруговићеви ликови Милоша5

Војиновића, Марка Краљевића и Грујице Новаковића. Покушаћемо да

посредством анализе ликова и песама у којима се јављају сагледамо

елементе хумора у Подруговићевим остварењима.

*

Женидба Душанова је пре Тешанове редакције постојала у више

варијаната5 и припада кругу песама које се баве интернационалном

темом женидбе са препрекама. Од наслеђене грађе он успева да

начини право уметничко дело, нарочито захваљујући лику младог

Милоша Војиновића, који у његовој песми није представљен сурово,

већ постаје „овчар шаљивчија“6. Од скице је Подруговић начинио

развијени лик, оживотворен саосећајношћу и ведрим хумором. Његов

Милош живи као усамљеник, са пастирима, и радо се одазива

мајчиној молби да прерушен крене са царевим сватовима по девојку.

У старијој варијанти Милош упозорава чобане да му чувају овце док

буде одсутан и прети да ће „дреновом тојагом“ од њих „мрце

учинити“, а Подруговићев јунак их назива браћом.

Појединости о Милошевом опремању потврђују да је овај Вуков певач

радо говорио о „сјају и величини нашег средњег века“7. Милош

Војиновић је нагиздан, искићен златом и свилом, на њему је5 Исто, стр. 24–25. Недић је приметио да је у бигарштицама у улози краљевогпомагача био војвода Јанко Угрин, да се у Ерлангенском рукопису та улогаприписује Марку Краљевићу, а да Качић 1759. објављује песму у којој се спомињеСекула у „угарским аљинама“. Најближа варијанта Подруговићевој је она изприморских рукописа које је објавио Стојан Новаковић. Ту се спомињу МилошВојиновић и цар Стјепан, те град Леђан и читав низ мотива који постоје и уПодруговићевој песми.

6 Исто, стр. 26.6

најплеменитије оружје и јаше царског кулаша. Оваква господствена

појава сакривена је, међутим, испод превелике кабанице.

Подруговићев Милош није озбиљни великаш, представљен је као човек

близак народу, онако хитар и домишљат, а његове речи и понашање

нису описани узвишеним стилом у коме нема места за хумор. Духовит

је контраст којим је илустровано како дванаест хиљада сватова с

чуђењем посматра „млађано Бугарче“:

„Боже мили! чуда великога!

добра коња, а лоша јунака!“

Смешна је и последица Војиновићеве поспаности, када његов

необуздани кулаш „обаљује коње и јунаке“.

Епизода са шићарџијама у старијој варијанти8 испуњена је

Милошевом суровошћу –једном руком убија шићарџију у тренутку кад

овај покуша да додирне дизгине његовог коња. Код Подруговића то

изгледа другачије, он уноси елементе хумора у дијалоге које

Војиновић води са тројицом шићарџија када су хтели да му на

превару узму коња. После лекција којима их је отрезнио и излечио

надмености, Милошеве речи више нису само духовита досетка, већ

иронијом шибају оне који се усуђују да посумњају у здрав разум

човека из народа. За иронију је заиста потребан таленат, а

Подруговић је умео да смех усмери у том правцу на врло успешан

7 Деретић, Јован, Кратка историја српске књижевности, БИГЗ, Београд, 1987, стр.90.

8 Недић, н. д, стр. 25–26. Аутор сматра да верзија коју је забележио Новаковићпотиче из позног осамнаестог века, а записана је у Дубровнику.

7

начин. Када кажњава трећег, момче Пријепољче, Милош му говори

оно што ће га засигурно постидети:

„Држ` се добро, момче Пријепољче!

Па кад пођеш Пријепољу твоме,

повали се међу ђевојкама,

ђе с` отео коња од Бугара.“

Наведеним речима је младић запечатио своју победу, овог пута и на

вербалном плану. У херојском свету нема веће казне од изгубљеног

мегдана и срамоте која прати пораженог, нарочито ако је том

приликом и исмејан.

Као царев заточник, премошћавајући прву препреку, Милош окреће

копље наопако, што изазива Душанову сумњу у његову способност да

однесе победу на мегдану:

„Не нос', синко, копље наопако,

већ окрени копље у напредак;

јер ће ти се смијати Латини.“

Милошева реплика је дата у виду духовитог одговора:

„Чувај, царе, ти господства твога;

Ако мене до невоље буде,

Ја ћу ласно копље окренути;

Ако ли ми не буде невоље,

Донети га могу и овако.“

8

Милош нуди да прескочи три коња витеза уместо цара, а Душан се

осврће на његов изглед, саветујући му, уз напола озбиљну клетву,

да скине кабаницу:

„Бог убио онога терзију,

који ти је толику срезао!“

Младић мудро узвраћа да ће јуначко срце надоместити оно што

кабаница буде одузела. Не само што његов јунак смислено одговара,

што је хитар на речима и што вешто крије свој идентитет, певач на

овај начин успева и да разведри мрачне сцене.

*

Подруговићев допринос уобличавању лика Марка Краљевића свакако је

најзначајнији. Бројне песме о њему нуде читав низ особености,

како физичких, тако и психолошких, које се мозаично склапају у

целину и уобличавају лик који је постао симбол српског јунаштва и

отпора. До 1815. било је сачувано двадесетак песама о славном

сину краља Вукашина, али његов епски лик није био у потпуности

уобличен. У бугарштици Марко Краљевић и брат му Андријаш овај јунак

је далеко од Марка из десетерачке епике. До Подруговића, син

краља Вукашина био је мрачан херојски лик, суров према

непријатељима и неумољив. За опис Маркове појаве заслужан је

искључиво овај Вуков певач, који неретко изглед славног јунака

комично нијансира. Чак и у емоционално тешким тренуцима, кад

окреће ћурак наопако, на плећа качи тешку топузину и скаче на

9

леђа свом Шарину, осећамо шеретско Подруговићево поигравање са

епском величином:

Те облачи на се одијело:

А на плећи ћурак од курјака,

А на главу капу од курјака;

Па припаса сабљу оковану,

Јоште узе копље убојито;

И он сиђе у подруме Шарцу,

Потеже му седмере колане;

Па наточи један мијех вина,

Објеси га Шарцу с десне стране,

А с лијеве тешку топузину,

Да не крива ни тамо ни амо,

Тад' се баци Шарцу на рамена...

(Марко Краљевић и Арапин)

Марко сједи насред Новог хана,

Те он пије црвенику вино,

Не пије га чим се вино пије,

Већ леђеном од дванаест ока,

Пола пије, пола Шарцу даје...

(Марко Краљевић и Арапин)

10

Низом хиперболичних и комично интонираних слика певач дочарава

физиономију највећег јунака. Претеривање нема за циљ само смех,

већ потврђује да физички изузетан јунак има и веће потребе у јелу

и пићу.

У песми Марко Краљевић и Арапин служи се техником коју је користио

и Хомер, антитетичким осветљавањем:

„Коњ му није коњи каквино су,

Веће шарен, како и говече;

Нит' је јунак к'о што су јунаци:

На њему је ћурак од курјака,

На глави му капа од курјака,

Нешто му се у зубима црни

Као јагње од пола године...“

Уместо средњовековног витеза на каквом коњу племените пасмине,

његов верни пратилац је скоро смешан, шарен као говече, мада

снажан, баш као што ни Марко није јунак попут других, искићених

златом и племенитом витешком опремом.

Постоје бројни хумористични сегменти у песмама о Марку Краљевићу.

Није, при том, комично интониран само његов изглед, већ и бахато

понашање:

Колико се ражљутио Марко,

У чизмама сједе на серџаду,

11

Па погледа цара попријеко,

Крваве му сузе из очију.

Кад је царе сагледао Марка

И пред њиме тешку топузину,

Цар с' одмиче, а Марко примиче,

Док доћера цара до дувара...

(Марко Краљевић познаје очину сабљу)

Мада му је Марко био вазал, турски султан га се плаши, нарочито

кад је у афективном стању. Ово је Тешанов мотив, не јавља се у

варијанти трговца из Босне. Комично приказана ситуација овде има

за циљ употпуњавање лика, јер Марко својим понашањем показује да

није потчињена душа која страхује од воље другог човека, макар

тај човек био и цар лично. Такав хумор је и нека врста

Подруговићеве пропаганде против ропства и позив на непослушност

вишевековним непријатељима.

Краљевић се у борби не служи само мишицама јуначким, већ и

лукавством и досетком. Деретић је приметио: „Као ниједном другом

јунаку нашег народног епоса Марку пристаје класична максима да му

ништа што је људско није страно.“9 У песми Марко Краљевић и Ђемо

Брђанин славни јунак се налази у улози беспомоћног заробљеника за

чији живот „господа ришћанска“ моле Ђема Брђанина, а из

незавидног положаја се спасава лукавством. Подруговић слушаоцима

нуди смешну сцену у којој Марко очима „преваљује“, дајући знаке

крчмарици Јањи да речима и делом обмане Брђанина.9 Деретић, н. д, стр. 84.

12

Понекад је Краљевић неочекивано суров, и то на врло морбидан

начин, као у песми Марко Краљевић и кћи краља арапскога која садржи

елементе црног хумора. Дијалог са мајком открива да Марко има

нечисту савест. Ретроспективно је описано његово седмогодишње

тамновање и наметљивост кћерке краља арапскога. Јунак се не

сналази најбоље у ситуацијама у којима није потребно потегнути

буздован и исукати сабљу, те делује незграпно и смешно. Уместо да

одржи обећање (макар оно било и последица неспоразума) и да узме

за љубовцу арапску принцезу која му је помогла да се ослободи

ропства, Марко поступа сасвим непримерено славном заштитнику

слабих и потчињених:

„Загрли ме црнијем рукама,

кад погледах, моја стара мајко,

она црна, а бијели зуби,

то се мене мучно учинило,

ја потегох сабљу оковану,

ударих је по свилену пасу...“

Најава оваквог расплета није била очекивана ни после уводног

спомињања задужбина и стихова којима говори да му тамница није

досадила колико та упорна тамнопута девојка, јер нисмо навикли да

племенити јунаци поступају тако сурово. Измештен из херојског

света и стављен у улогу љубавника, Марко је представљен као

незграпни антијунак, јер овакво непримишљено убиство никако није

могло бити у складу са витешким кодексом понашања. Певач покушава

13

у завршници да га рехабилитује, описујући грижу савести и зидање

задужбина.

Вербални хумор, иронија и груба ситуациона комика упечатљиви су у

песми Марко Краљевић и Филип Маџарин10. До Марка Краљевића стиже

књига од побратима који га упозорава да му прети опасност од

Филипа Маџарина, те јунак креће у сусрет непријатељу. После

погрдних речи Филипове жене, Марко себи допушта да је удари по

образу:

На руци му бурма позлаћена,

Начини јој рану на образу

И три здрава помјери јој зуба,

Па јој скиде три низа дуката,

Те их баци у свил'не џепове.

Јунак не допушта ни жени свог непријатеља да прође некажњено, и

иронично јој говори да ће му својим дукатима платити вино у

механи, и то је мотив којим се оправдава убирање плена.11

Покушавајући да Марку дође главе, Филип га удара буздованом „у

прси јуначке“, а овај му одговара духовитом метафором:

10 Недић, н. д, стр. 29–29. Недић сматра да је убедљива претпоставка СветозараМатића на основу поредбених текстовних анализа да је и ово Подруговићевапесма.

11 Сувајџић, Бошко, Певач и традиција, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр.59. Говорећи о Вишњићевој епици, аутор истиче да се у многим песмама јављамотив убирања плена. Будући да је и Подруговић био хајдук, сасвим је очекиванода овакви мотиви постоје и у његовим песмама.

14

„Сједи с миром, Маџарско копиле!

Не буди ми по кожуху буха...“

Подруговић се овде служи народном изреком да опише колико је

Марко сигуран у своју надмоћност. У овим редовима се издваја

двоструко ругање непријатељу – посредно, које му упућује народни

певач из своје перспективе, и непосредно, у виду Маркове поруге.

Маркову епску биографију употпуњава Женидба Поповић Стојана, песма

која следи обрасце карактеристичне за песме о женидбама витезова.

Славни јунак се у њој нашао у улози девера, а читав низ слика

дочарава његово лукавство и необуздану храброст, али и вербалну

довитљивост. Маркове речи упућене „џину од Латина“, кад је

пресрео сватове, одишу иронијом која почива на двосмислености:

„А мене су, брате, даривали,

Даривали тешком топузином,

И ја ћу је тебе поклонити.“

Женидба Ђурђа Смедеревца још једном Марку додељује улогу девера. У

овој песми он више нема стрпљења за играрије латинског табора, те

говори: „Да ја знадем ђе сједи Јерина,/ Ја их не би више ни

молио.“ Врло је успешна иронија у стиховима „Дај ми, Грујо, Шарца

од мејдана,/ На њему су кључи од капија“, којима Марко

метафорично најављује да ће буздованом отворити капије Дубровника

и сватовима обезбедити пролаз.

*15

У круг ликова којима је Подруговић подарио посебну животност

спада и Грујица Новаковић. Песма Новак и Радивој продају Грујицу,

записана 1815, оплеменила је хумором лик хајдука, те он постаје

„ведар младић, обешењак“12. Млади Грујица је „љепши од ђевојке“,

спреман је на шалу, а опет непобедив. Песмом влада ведра

разиграна атмосфера пуна чулности и обешењаштва. План Старине

Новака је да „на Грујицу обуку рухо сиротињско“ и да га продају,

„па нек бјежи, када њему драго“. Описивање надметања Туркиње

девојке и Џефербеговице око тога која ће купити роба зачетак је

испуњавања обешењачког плана. Искусна и богата удовица односи

победу у том надметању и, после девојчине клетве, води роба са

собом. Сцена у којој була жуди за „робом Драгокупом“ постаје и

смешна због непримерене разлике у годинама:

Сједе Грујо вечер` вечерати,

Ал` не може була да вечера,

већ све гледа дијете Гријицу.

Уверљиво је представљено притворство младог хајдука да је невесео

јер у Џефер-беговом двору никог не познаје, а такође и

заслепљеност буле његовом лепотом кад га шаље у лов у пратњи

Сарајлија:

„Пазите ми роба Драгокупа,

боље него Џефер-бега старог.“

12 Недић, н. д, стр. 32.16

Грујица се и не труди да одглуми до краја, већ се спремно враћа

да одговори изазову слуге Хусеина, побеђујући га лагано, као да

то чини са пола снаге, „раздвојио“ га је на седлу „и још земље

мало заватио“.

*

Читајући и остале Подруговићеве песме, наилазимо на бројне

примере који сведоче да је хумор заиста значајна одлика

Подруговићевог стила. Песма Сењанин Тадија представља, поред

херојских ликова тројице ускока, и низ комичних епизода.

Упечатљив је призор уснулих пијаних Турака који певач описује

ефектним поређењима:

Све је пјано како и помамно,

Поспало је како и поклано...

Пошто су успели да покупе пушке Удбињанима, Сењанин Тадија,

Комнен барјактар и Котарац Јован нашли су се у несвакидашњој

прилици да лако савладају Турке уз помоћ лукавства. Тадија на

комичан начин буди уснулог Куну „ногом у стражњицу“ и успева да

га наговори да свеже своје саборце, те иронично ниподаштава

непријатеља:

17

„Устан`, вежи тридес`т крајишника,

Јер, тако ми моје вјере тврде,

Ако пукне тридесет пушака,

Свијех ћу их одједном повезат!“

У песми Поп Црногорац и Вук Копривица иронично је описана реакција

уплашених јунака после позива попа Црногорца да му доведу Вука

Копривицу:

Сви јунаци ником поникоше

и у црну земљу погледаше

како расте трава на увојке

као дојке у младе ђевојке...

Мада оваква слика не представља новину у опису кукавица које

обарају поглед, иронија је појачана чињеницом да се жена усуђује

да покуша оно што мушкарци пре ње нису смели. Црногорка успева да

доведе Копривицу захваљујући обавези коју намеће кумство, те

јунак нема избора ако не жели да погази светињу. У истој песми

Копривица се иронично обраћа попу који је наредио Црногорцима да

пуцају на њега у цркви:

„Чати боље, попе Црногорче, Нешто пушке попуцују често!“

18

* * *

Подруговић ее не задржава само на смеху ради смеха, већ га у

неким песмама преображава у пародију, а за њену успешност

потребна је и публика којој је познат „поетски фонд традиције“13.

Полазећи од утврђених ликова, тема, мотива и стилских поступака

народног стваралаштва, певач их мења у нади да ће слушаоци уочити

несклад у сучељавању традиционалног и комичног. Изневерени

хоризонт очекивања публике предуслов је за пародију.

Пример комике која настаје пародирањем изгледа јунака нуди нам

Женидба Ива Голотрба. У уводу је дата формула испијања вина којом

се пажња слушалаца усмерава ка песмама које дају узорни оквир

пародији, а једна од таквих је и Женидба Ива Сењанина. Подруговић

узвишеним тоном представља карикирани лик Ива Голотрба:

Ал` ето ти једнога јунака,

на њему је чудно одијело:

Кроз чакшире пропала кољена,

Кроз рукаве пропали лактови

Кроз капу му перчин пропануо;

А на њему ни кошуље нема...

Уместо да му на плећима блиста господско рухо племенитих јунака,

Иво Голотрб је, како му и име каже, описан као одрпанац чије

друштво свакако не одговара племенитој свити краља од Јањока. Ако13 Самарџија, н. д, стр. 105.

19

изузмемо овакав физички опис, његово оружје је достојно највећих

јунака.

Пародија се потом усмерава ка формулама које се јављају у епским

песмама са темом женидбе. Као што Сењани предлажу наочитом момку

да се ожени, тако се и у овој песми капетани подсмевају Голотрбу,

шаљиво му нудећи девојке. Упоредимо поштовање са којим Сењани

покрећу питање женидбе са стиховима из Подруговићеве песме:

„Баш истина, Сијењанин-Иво!

Ако немаш за женидбу блага,

Нас ето не тридесет Сењана,

Сваки ће ти позајмити блага,

Ишти, Иво, у кога ти драго;

Ако нико не даје девојку,

Нас ето не тридесет Сењана,

Сваки има у двору девојку,

Који секу, који милу ћерку;

Ишти, Иво, коју тебе драго,

Свак ће дати за тебе девојку.“

„О Иване од Јанока била!

Јер с` не жениш? Бог те не

убио!

Ев` нас овђе тридест капетана,

И тридесет и три џенерала,

У свакога има по ђевојка,

У ког сестра, у ког мила

шћерца,

Проси, Иво, у кога ти драго,

Сваки ће ти цуру поклонити.“

(Женидба

Ива Голотрба)

(Женидба Ива Сењанина)

Док се ускоци са поштовањем обраћају Иву Сењанину, капетани

Голотрба не виде као равноправног. Подруговић се служи вербалном

поштапалицом у виду негације клетве којом су мајке најчешће20

прекоревале непослушну децу („Бог те не убио“). 14 Тим изразом се

наговештава како капетани Ива Голотрба не схватају озбиљно.

Реакција на његов љубавни занос, мада описана само у два стиха,

на успешан начин је представљена комичном ситуацијом, којом је у

маниру сценског дела приказано како се капетани подругљиво

згледају и смешкају:

Згледаше се тридест капетана,

Згледаше се, па се осмјенуше.

Мрско бјеше Голотрбу Иву,

Ђе се њему смију капетани...

Попут његовог имењака из Сења, неугледни Иво Голотрб жели само

једну – лепу кћер Глумца Осман-аге. Многе ускочке песме обрађују

тему женидбе и љубави, а у њима наилазимо на мотиве отмице

девојке из непријатељског табора. Неретко, у тим песмама невеста

полази добровољно и помаже јунаку јер је опчињена његовом лепотом

и херојском славом. Свестан да му девојку Турчин неће дати и да

она неће бити опчињена његовом појавом, Голотрб прибегава

лукавству. Представља се као Мујо од Барата и девојка са њим

14 Радуловић, Лидија, Родитељска клетва као невидљиво насиље: дискурсантиматеринства у традиционалној култури, Етноантрополошки проблеми, 2 (2),Београд, 2007, стр. 143. Ауторка се у наведеном чланку бави проблемомматеринске клетве и наглашава да је она често и свакодневно употребљаванаприликом васпитавања деце. Чак и негација клетве има дејство на појединца иутиче на његово поштовање правила понашања.

21

полази добровољно, али успут долази до преокрета и она сазнаје да

је преварена. Мегдан између Мује и Ива следи устаљене схеме.

Јунак коме су се смејали на крају задобија поштовање краља „као

да је земљу задобио“. Отмица девојке из противничког табора

представља и величање националног поноса, а личну сатисфакцију му

пружа невеста коју ће превести у хришћанство.

*

Хајка Атлагића и Јован бећар је песма у којој наилазимо на комичну

обраду мотива и стилских одлика лирских и епских песама. Смеху

излаже емоционалност својствену лирици, ликове, али и

достојанственост догађаја из епских песама. Радња се своди на

вербални изазов, изостају епски сукоби, а дијалози постају

доминантни композициони елементи.

У уводу лирских песама често наилазимо на формулу девојачког

веза. Подруговићева пародија ју је дотакла посредством чудног

рубља Хајке Атлагића:

На ногама гаће шаровите,

Какве су јој клете искићене!

До кођена вуци и бауци,

Од кољена ситне веверице,

А покрај њих све јуначки брци,

На усперку пашин делибаша,

22

Око њега тридесет делија;

На учкуру двије кујунџије:

Један кује, други позлаћује.

Девојачки вез, још од Хомерове Пенелопе, представља израз женске

чедности и стрпљења, а у овој песми та формула стоји у служби

карикирања лика девојке. Спомињање извезених мушких фигура нуди

увод у пожудност и приземну чулност Хајкунину. Пародија се не

задржава само на опису одела, већ и целокупне девојчине појаве,

хиперболично накићене – она носи три ђердана на врату и двоструке

минђуше на једном уху – чиме је пренаглашено и богатство куће из

које потиче. Хипербола се у овим редовима приближава

карикатуралном сликању.

Дијалог девојке и Јована бећара продубљује пародију и комично

боји ликове. Јован се Хајки обраћа смело, речима чије значење

може бити двосмислено:

„Здрава била, Хајко Атлагића!

Здрава била и гаће дерала,

А и мени халвалука дала.“

Пародија тежи снижавању узвишеног и креће се ка ниском, телесном,

ласцивном.

Подсмеху је изложена и формула опкладе младића и девојке, честа у

лирским песмама:

23

„Које прије стане враговати,

Нека даде коња, ил` ђердана.“

У амбијенту оријенталног колорита, „под жутом неранџом“ у зеленој

башти бега Атлагића, те у горњим чардацима, где „легоше у меке

душеке“, одвија се овај необични и комични вербални дуел момка и

девојке, при чему је девојка иницијатор догађаја. Све то одудара

од уобичајених патријархалних норми, како у животу, тако и у

поезији.

За разлику од Хајке, Јован бећар није необуздани младић испуњен

страшћу. Он страхује од клепета девојачких папуча и способан је

да одоли њеној лепоти и кад остану сами. Пошто га је ударила

„руком уз образе“, тек тада:

Он загрли Туркињу ђевојку,

Пољуби је три-четири пута,

да тко броји, и више би било.

Јованово „ропство“ у меким душецима комични је пандан мотиву

заточеништва у епским песмама. Подруговићев јунак није у тамници,

а свакако није измучен. Чак ни отмица није његова идеја, већ

девојчин предлог.

Пародија даље обухвата читав низ формула из епских песама

ускочког циклуса са темом јуначке женидбе – отмица девојке из

непријатељског табора (понекад девојка преузима главну улогу),

мотив бекства, мотив „ситне књиге“ из рода девојачког и мајчина

клетва. Хајка води писани дијалог са мајком, али је не24

узнемиравају родитељске речи, већ одговара дрско, нипошто у

складу са патријархалном традицијом поштовања старијих:

„Не будали, моја стара мајко!

Да ти знадеш, моја стара мајко,

Како влаше плаховито љуби,

Ти би мога баба оставила,

Па б` отишла стара за каура.“

Потера изостаје и то је још једна од назнака разарања устаљене

схеме епских песама. Поред свега, Подруговићевим савременицима

била је блиска и отмица девојке као један од начина остваривања

брачне заједнице, те је пародија обухватила свакодневицу

слушалаца и смеху изложила склад патријархалне породице.

*

Марко Краљевић и Љутица Богдан представља одступање од традиције на

нивоу ликова и догађаја, те је пародирање усмерено ка песмама

које су за тему имале опис мегдана, али обухвата и ликове хероја

и њихово јунаштво. Подруговић бира најславније јунаке у оквиру

српског херојског корпуса – Марка Краљевића, Милоша Обилића, по

предању из Поцерја, и Рељу од Пазара, чувеног Крилатицу. Мотив

ломљења винограда у експозицији послужио је као оквир за Марков

ретроспективни опис сусрета са Љутицом Богданом. На овај начин је

објашњено због чега Марко зазире од чувеног јунака:

„Прођ` се, Реља, грозна винограда!

Да ти знадеш чиј` су виногради, 25

Далеко би коња обгонио...“

Марко признаје да због страха од Богдана седам година туда није

пролазио и сећа се како га је „шћерао за уши Шарину“.

Оксиморонски мотив кукавичлука хероја одмах на почетку најављује

комично одступање од уобичајених описа Маркових подвига. Од

традиције одудара и мотив којим се описује да су сукоб управо

изазвали славни јунаци газећи туђи виноград, чиме су показали

немар непримерен витезовима. Појављивање Љутице Богдана са

дванаесторицом војвода доводи Маркову неустрашивост до још већег

изазова:

„Чујете ли, до два побратима,

Ето нама Љутице Богдана,

Сва три ћемо изгубити главе,

Већ ходите да ми побегнемо!“

Једва је дочекао предлог Реље и Милоша да им препусти Љутицу, а

да њему припадну остали. Богдан без проблема савладава највеће

српске војводе, а Марко Богданову пратњу, те на крају остају само

њих двојица и постаје јасно да је и тај сукоб неизбежан.

Подруговић врло оригинално пародира ток јуначког мегдана – уместо

херојског укрштања бојног оружја, описује размењивање мрких

погледа. Професорка Самарџија је нагласила15 да поједини мотиви

одговарају формулама које су саставни део традиционалних описа

мегдана: уводно ломљење винограда има улогу изазова, Марков страх

је одлагање борбе, а паралелизам сукоба (војвода са Марком и15 Самарџија, н. д, стр. 47.

26

Маркових сапутника са Богданом) представља припрему за одлучујуће

одмеравање снага. Тиме је Подруговић припремио слушаоце за оно

што следи, рачунајући на њихов хоризонт очекивања, а управо то

изневерено очекивање омогућава уочавање пародирања. Марко заиста

потеже сабљу, али она не покушава да пронађе пут до противника.

Уместо тога, мегданџија „самур калпак на чело намаче“, „састави

самур и обрве“ и „Богдана погледа попреко“. Двобој и даље не

почиње, изостаје било каква акција, само се на комичан начин

наставља опис јунакâ и њиховог страха. Богдан „сагледа црне очи

Марку“ и осећа како му „ноге обамреше“.

Гледа Марко Љутицу Богдана,

Богдан гледа Краљевића Марка,

А не смије један на другога.

Изостају динамички мотиви, чак и двобој речима, све се своди на

размењивање погледа и мимику. И као што то у традиционалним

двобојима бива, и у овоме мегдану без мегдана постоји губитник.

Љутица Богдан је први скренуо поглед и први је проговорио о свом

страху, те можемо сматрати и да је изгубио битку. Чињеница да

Марко није први поклекнуо не значи и да је победник. Док Филип

Вишњић трагичним тоновима боји смрт чувеног јунака, Подруговић

овом песмом наговештава другачији вид смрти, ону која настаје као

последица ругања „идеји о херојској погибији на мегдану“16. Оног

тренутка када херојско постане предмет смеха, престаје да постоји

16 Сувајџић, н. д, стр. 27.27

као такво и преображава се у своју супротност. Марко престаје да

живи на начин на који је постојао у епској традицији.

За разлику од Филипа Вишњића који глорификује јунаке из

прошлости, код Подруговића наилазимо на десакрализацију ликова.

На сличан начин он карикира лик Милоша од Поцерја у песми Марко

Краљевић и Вуча џенерал:

Цвили јунак Милош од Поцерја,

Цвили Милош како љута гуја;

Јер се Милош није научио

Подносити муку и невољу.

Овде наилозимо на оксиморонску синтагму „цвили јунак“. Супротно

ономе на шта је публика навикла, Милош је спреман на све само да

се ослободи из тамнице у којој је заточен „три бијела дана“. Ако

се сетимо да је Марко годинама трулио у турским затворима, ова

три Милошева дана изгледају смешно у свести слушалаца и

представљају јасну пародију. Марко Краљевић помаже својој браћи

по оружју, мада се недвосмислено подсмева Милошу кад пише

џенераловици: „Ето тамо Милош од Поцерја,/ Па ви с њиме како

начините.“ Подруговић, из перспективе певача, и Марко, као главни

лик у песми, заједно говоре шта мисле о Милошевом јунаштву.

*

28

Обрађујући песме које је сматрао вредним преношења, Подруговић их

и мења, а те иновације су нарочито значајне на плану композиције

и стила. Вук је у предговору бечког издања народних песама из

1833. нагласио да је овај певач у томе био нарочито успешан.

Сматрао је посебно вредном Подруговићеву способност да у песмама

оствари спој колективног и индивидуалног, репродуктивног и

креативног. Када је реч о индивидуалном, код овог Вуковог певача

је то свакако хумор.

Подруговић-хумориста нема за циљ осуду и моралисање, нарочито

кад се труди да у песму унесе светле и разигране детаље као

противтежу суморној реалности. Повремено је критичар који упућује

ироничне опаске онима који би да потцене снагу народа или

појединца, али оно по чему је овај певач оригиналан јесте

пародија. Она разоткрива слабости и „утиче корективно на

заједницу, карикатурално разобличавајући одступања од утврђених

норми“17. Уместо сувопарног моралисања и жигосања негативних

појава, комика посредно постиже исти циљ. Подруговићева пародија

не иде у правцу сатире, нити покушава да имитацијом оспори

особености жанра епске песме, само комично приказује њене

садржаје.

17 Самарџија, н. д, стр. 110. Говорећи о улогама усмених пародија, ауторканаглашава да пародија може тежити постизању потпуно супротних циљева –критикује непоштовање утврђених образаца понашања и, истовремено, афирмише„негирање забрана“.

29

Литература и извори:

Деретић, Јован, Кратка историја српске књижевности, БИГЗ,

Београд, 1987.

Караџић, Вук, Тешан Подруговић, у: Вукови записи, приредио

Војислав Ђурић, СКЗ, Београд, 1964.

Караџић, Вук, Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук

Стеф. Караџић, књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије, 1845,

у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. 5, Просвета, Београд, 1988.

Караџић, Вук, Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук

Стеф. Караџић, књига трећа, у којој су пјесме јуначке средњијех времена,

1846, у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. 6, Просвета, Београд,

1988.

Караџић, Вук, Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук

Стеф. Караџић, књига четврта, у којој су пјесме јуначке новијих времена о

војевању за слободу, 1862, у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. 7,

Просвета, Београд, 1986.

Недић, Владан, Вукови певачи, Рад, Београд, 1990.

Радуловић, Лидија, Родитељска клетва као невидљиво насиље:

дискурс антиматеринства у традиционалној култури,

Етноантрополошки проблеми, 2 (2), Београд, 2007.

30

Самарџија, Снежана, Пародија у усменој књижевности, Народна

књига, Београд, 2004.

Сувајџић, Бошко, Певач и традиција, Завод за уџбенике,

Београд, 2010.

31