Косово и Метохија 1912–2012. Међународни тематски зборник

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ/ UNIVERSITY OF PRIŠTINAФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ/ FACULTY OF PHILOSOPHY

КОСОВО И МЕТОХИЈА 1912–2012.

Међународни тематски зборник

KOSOVO AND METOHIJA 1912–2012

Thematic Collection of Papers of International Significance

Косовска Митровица, 2012.Kosovska Mitrovica, 2012

КОСОВО И МЕТОХИЈА 1912–2012.Међународни тематски зборник

ИздавачФилозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

За ИздавачаПроф. др Бранко Јовановић, в. д. декан

Уредници и приређивачиПроф. др Бранко ЈовановићПроф. др Урош Шуваковић

РецензентиПроф. др Энгелина Сергеевна Смирнова, Кафедра отечественного искусства МГУ им.Ломоносов, Москва (Россия), инострани члан САНУПроф. др Иван Алексеевич Черота, Филологический факуљьтет, Белорусский государственный университет Минск (Беларусь), инострани члан САНУProf. emeritus dr. Gabriella Schubert, Friedrich-Schiller Universität Jena, Philosophische Fakultät, Jena, (Deutschland), инострани члан САНУПроф. др Николай Петрович Нарбут, Российский Университет Дружбы народов (РУДН),Факультет гуманитарных и социальных наук, первый заместителъ декана, заведующйКафедрой социологии, Москва (Россия)Др Ана Игоревна Филимонова, научный сотрудник, Центр по изучению современногобалканского кризиса, Институт славяноведения Российской академии наук (РАН), Москва (Россия)Проф. др Данило Ж. Марковић, инострани члан Руске академије образовања, редовничлан Српске академије образовања, Београд (Србија)Проф. др Миодраг Јовановић, Катедра за историју уметности, Универзитет у Београду,Филозофски факултет, Београд (Србија)

Лектори и коректориМирослава Ружић Зечевић (српски језик), Бранка Алексић Хил, Горан Глиговић, Снежана Зечевић, Јелена Ратковић, Радоје Шошкић (енглески језик), Јаромир Линда (пољски језик), Татјана Вулетић (руски језик)

Техничка припремаБобан Станојевић

ШтампаGraficolor, Краљево

Тираж 300 примерака

ISBN 978-86-80273-87-7

Овај зборник је резултат рада на научноистраживачком пројекту III 47023 „Косово и Метохија из-међу националног идентитета и евроинтеграција” који финансира Министарство просвете, на-уке и технолошког развоја Републике Србије.

Слава свим јунацима Отаџбине који ослободишеи бранише српско Косово и Метохију!

ПРЕДГОВОР

Међународни тематски зборник Косово и Метохија 1912–2012. резултат је на-учноистраживачког рада више од 50 научника из Србије, Русије, Америке, Бу-гарске, Италије, Украјине, Пољске, Словеније и Црне Горе. Највећи број радова,као и сам Зборник настали су у оквиру научноистраживачког пројекта Косово иМетохија између националног идентитета и евроинтеграција који реализујеФилозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем уКосовској Митровици, а финансира Министарство просвете, науке и техноло-шког развоја Републике Србије. Зборник објављујемо у част стогодишњице ослобођења Старе Србије током

балканских ратова 1912/13. године.Конципиран као мултидисциплинарни, у Зборнику су презентовани научни

радови у којима су резултати истраживања косметских прилика с аспекта исто-рије, историје уметности, социологије, филозофије, педагогије, психологије, по-литикологије, међународних односа, историје медицине, српског језика и књи-жевности. Временски период који је обухваћен овим радовима протеже се од ан-тичког доба и Отоманске империје, преко балканских ратова, оба светска рата,Косова и Метохије у социјалистичкој Југославији, до најновијег времена агре-сије НАТО на СР Југославију, албанског тероризма и преговарачких процеса упрвој деценији XXI века. Оваква временска „расплинутост” је и разумљива,пошто процеси који се одвијају на подручју Косова и Метохије спадају у оне„дугог трајања”. Са различитих научних аспеката сагледани су косметска про-шлост, садашњост и будућност и извршен критички увид у српски културни идруштвени идентитет косовско-метохијског простора. Косово и Метохија јенајпре било српско монотеистичко друштво, које тек од средине XVIII века по-чиње да добија израженији мултиетнички карактер који задржава и након срп-ског ослобођења од османлијске власти 1912. године. Већ током Другог светскограта – због фашистичке подршке стварању тзв. Велике Албаније – услед масов-ног прогона Срба и Црногораца почиње да бива све мање српско. Тај процес на-силних и политичких миграција је настављен у читавом периоду постојања со-цијалистичке Југославије. Одмах по окончању Другог светског рата тадашњевласти забраниле су повратак Срба и Црногораца у њихове домове на подручјуКосмета са којих их је протерао фашистички окупатор. НАТО агресија 1999. године, у којој је живот изгубило више хиљада недужних

људи – жена, деце и мушкараца, и у којој је порушено и запаљено на стотине до-мова и уништено много привредних и културно-историјских споменика, ди-ректно је узроковала сеобу више од 250.000 Срба и неалбанаца са ових простора.И све то „није било довољно”. У марту 2004. године Албанци су извршили и ет-нички погром над Србима, када је још стотину села остало без иједног Србинаи када су разрушени и запаљени бројни српски домови, културно-историјскиспоменици, религиозни објекти, православна гробља… Када се говори о геноци-ду на европским просторима у XX и почетком XXI века, без сваке сумње то сусистематски злочини које су припадници албанских терористичких и злочи-начких организација вршили над Србима на Космету: убиства, рањавања, про-

III

теривања, силовање жена, пребијања, паљење имовине, скрнављење, рушење ипаљење гробаља, цркава и средњовековних манастира који сведоче о српскојдржавности и култури Срба над овим просторима од давнина… У овом периодупримењиван је читав спектар различитих видова етничког политичког насиљанад Србима и неалбанцима. Данас је Косово и Метохија подељено друштво –српско и албанско – које постоји у стању замрзнутог конфликта који сваког но-вог дана може да ескалира угрожавајући мир и стабилност не само Космета иСрбије већ и читавог Балкана. Намера нам је да, на основу утврђених научних чињеница, пружимо нове

елементе за што поузданију пројекцију будућности јужне покрајине РепубликеСрбије. Ако је српско друштво на неком питању поларизовано, онда је то пи-тање из нашег истраживачког пројекта: одбрана националног идентитета наКосову и Метохији или евроинтеграције. Данас је већ сасвим јасно да се, збогвеома сложених геополитичких циљева и интереса великих сила и положаја Ср-бије у тим приликама, оба ова циља не могу лако и успешно остварити и да сечитаво српско друштво налази на историјском раскршћу. Политичко јавномњење на овај изазов реагује тако што расте евроскептицизам, а политичка кла-са се и даље држи проевропског курса. Научни радници су дужни да објективнои критички пруже научну и истиниту аргументацију у погледу историјских,савремених и будућих збивања на подручју јужног Балкана. Она сасвим јаснопоказује да нема Србије без Косова и Метохије које је уткано у бит и суштинунационалног идентитета опстајања и развоја српског народа и државе Србије. Радови еминентних аутора, осим своје научне објективности и методолошке

утемељености, имају и шири друштвени смисао да се као такви изнетим науч-ним аргументацијама, чињеницама, анализама и објашњењима супротставеидеолошко-политиканским и политички инспирисаним аспирацијама прекра-јања, прикривања и занемаривања историјских чињеница. Сведоци смо време-на када се интензивирају великоалбански циљеви и када се у име тих циљева иза те циљеве ангажују псеудонаучници који својеврсним тумачењем историјезлоупотребљавају науку за „оправдање” злочина и претензија на просторе којиникада нису били албански, путем покушаја поништавања свега што је српскинарод остварио у развоју свог културног и националног идентитета на Космету. Представљени радови могу бити и добар повод за нова научна истраживања

и критичко промишљање постојећих сазнања о Косову и Метохији. Филозофски факултет дугује велику захвалност ауторима који су припреми-

ли радове за овај зборник.

Косовска Митровица, децембар 2012.

Проф. др Бранко ЈовановићПроф. др Урош Шуваковић

IV

САДРЖАЈ

Предговор .............................................................................................................................. III

Садржај..................................................................................................................................... V

Зоран М. АврамовићКако део српске интелигенције и политике одмаже одбрану Косова и Метохије – искуство од 1985. године........................................................... 1

Будимир Р. Алексић, Далибор М. ЕлезовићКосово и Метохија у политици и култури Петровића Његоша ........................ 13

Петар М. АнђелковићСвесловенство као алтернатива – Евроазија као перспектива .......................... 37

Стефан И. АнчевРеспублика Косово – Американский протекторат с Европейским участием.................................................................................................. 59

Марко П. АтлагићТзв. Ослободилачка војска Косова као сепаратистичка и терористичка организација ................................................ 73

Јован Р. БазићСавремене рефлексије косовског мита ....................................................................... 85

Стеван Ж. БаљошевићВелике богиње – variola maior,40 година после епидемије............................................................................................ 103

Андрей В. БарановПолитический статус Косово и Метохиив контексте регулирования этнополитических конфликтов и геополитической экспансии ..................................................................................... 113

Вукашин К. БаћовићО поетици косовских епских јуначких песама ...................................................... 129

Сергей Р. БелоусК вопросу о причинах интернационализации конфликтав Косово и Метохии (90-е гг. ХХ в.) ............................................................................. 151

Душан М. БерићОслобођење Старе Србије 1912–1913. и аустроугарско наметање конфликтних решења................................................ 173

V

Косово и Метохија 1912–2012.

Павел Е. БойкоДинамика религиозного сознания и перспективы развития православно-славянского мира.................................. 209

Радослав Ђ. ГаћиновићЗашто Косово не може постати самостална држава и опстати као таква .......................................................................................................... 223

Елена Ю. ГуськоваПереговорный процесс в Косовои Метохии 2006-2007 гг. и Россия................................................................................ 239

Голуб М. ЈашовићПрви речници Старосрбијанаца Љубе Кујунџића и Пере Симоновића објављени уочи балканских ратова ............................................................................ 263

Зоран Б. Јевтовић, Зоран М. АрацкиУправљање информацијама и пропагандним техникама у етничким конфликтима .............................................................................................. 281

Бранко Р. Јовановић, Саит З. КачапорШколе као средишта развојана северу Косова и Метохије ........................................................................................ 295

Зоран М. Јовановић, Милош Ј. ЈанковићСећање на обнову „цркве Самодреже” и њено свечано освећење 1932. године...................................................................... 317

Саит З. Качапор, Бранко Р. ЈовановићШколство и просвета на брдско-планинском масиву Рогозне 1912–2012. године.............................................................................. 335

Татјана П. Компировић, Иван М. БашчаревићДруштвене прилике у Косовској Митровици између два светска рата........ 357

Christian V. CostamagnaKosovo and Slobodan Milošević: how it all started. A Working Paper grounded оn Archival Research ..................................................... 373

Зоран М. ЛакићУвијек контроверзни Балкан ........................................................................................ 391

Саша С. Марковић, Михаел T. АнтоловићСрби из Војводине о интеграцији Косова и Метохије до 1912– у потрази за концептом реалне политике и функционалног национализма ............................................................................... 397

Срђан Д. МарковићВајар Зоран Каралејић.................................................................................................... 415

VI

Садржај

Радмило Н. МаројевићО версификацији српских народних пјесама (косовски циклус) .................... 431

John Peter MaherKosovo Historiography, or Public Opinion, tested by Ornithology and Linguistics .......................................................................... 449

Снежана М. МиливојевићСрпско питање као специфично испољавање националног идентитета у контексту стварања и дезинтеграције југословенске државе ....................... 459

Љубинко М. МилосављевићПарче земље или морална вертикала ....................................................................... 469

Весна Љ. МинићСтавови наставника друштвених наука о општем основношколском васпитању и образовању на Косову и Метохији почетком XXI века.................................... 483

Љубиша Р. МитровићПрви балкански рат и савременост – између историјске истинеи публицистичко-политикантских фалсификата................................................. 501

Илинка Б. Мушикић-Поповић, Јасна Љ. Парлић-БожовићАктуелност феномена активне наставе на поднебљу северног Косметаса освртом на схватања Адолфа Феријера ............................................................... 513

Јасна Љ. Парлић-БожовићМрежа основних школа на подручју општине Вучитрн од 1912. године до данас............................................................ 527

Радмило Б. ПекићПризрен 1918–1941. године ........................................................................................... 547

Александар М. ПетровићКосово и Метохија 1912–2012. на раскршћу сукоба и слободе ......................... 563

Јасмина С. Петровић, Бојана М. БазићВршњачко насиље у основним школама Косова и Метохије ........................... 581

Бранкица В. ПоповићПросветитељска делатност знаменитих Срба Косовског Поморавља у 20. веку .................................................................................. 603

Душан Ј. Ранђеловић, Јелена Љ. МинићНационална везаност и самопоштовање код наставника основних школа ................................................................................. 617

VII


Александар П. РастовићEнглези, Пашић и Косово и Метохија 1912–1913. године................................... 637

Gligor M. SamardžićCommunication Routes and Settlements in Kosovo and Metohija in old Itineraries (from Antiquity to the Ottoman Period) ....................................... 651

Радош Љ. СмиљковићНови германско-османлијски продор у Србију..................................................... 673

Dragana M. SpasićThe Analysis of Key Words in the Book „What is Freedom”....................................................................................... 701

Драгана З. Станојевић, Биљана Н. Јаредић, Мирослав Ж. КрстићИзмеђу историје и турских серија – стереотипи о турској нацијикод Срба на северу Косова и Метохије ..................................................................... 715

Саша Д. СтанојевићБитка код Мердара – почетне борбе за ослобођење Старе Србије у Првом балканском рату................................................................... 729

Обрад М. СтевановићОбјекти напада и последице албанског тероризмана Косову и Метохији...................................................................................................... 753

Срето З. ТанасићПростор и вријеме у приповијеткама Григорија Божовића .............................. 771

Милорад В. ТодоровићМитско-историјски идентитетКосовског боја пренесен у личну историју.............................................................. 783

Дејан М. ТубићКосовски циклус Ивана Мештровића ....................................................................... 793

Јуриј М. ХадалинБалканска федерација – Косово и Метохија у вртлогу југословенског послератног спољнополитичког идеализма............................. 809

Срђан Љ. ШљукићМит о изабраности као културни ресурс: Косово и српски национални идентитет.................................................................. 825

Wojciech S. SzczepańskiLech Kaczyński (1949-2010) i kwestia uznania przezPolskę deklaracji niepodległości Kosowa..................................................................... 839

VIII

Садржај

Урош В. ШуваковићДевета седница Централног комитета Савеза комуниста Југославијеи њен друштвени значај у решавању проблемана Косову и Метохији...................................................................................................... 859

Милојица М. ШутовићПојава „самоорганизовања” Срба и Црногораца на Косову ............................. 881

IX

УДК: 316.344.32(497.11) ; 323.1(497.115)

ЗОРАН М. АВРАМОВИЋ1

Институт за педагошка истраживања, Београд

КАКО ДЕО СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ И ПОЛИТИКЕ ОДМАЖЕ ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ –

ИСКУСТВО ОД 1985. ГОДИНЕ

САЖЕТАК. У најтежим могућим заплетима пре, током и после НАТО бомбардовањаСрбије (СР Југославије) једна групација српске интелигенције и политичких актера,на разне начине је умањивала значај Косова и Метохије за српску националну свести државне интересе. У раду се разматрају корени таквог анационалног мишљења ипонашња српске интелигенције и политичара о којима је реч.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: српска интелигенција, НАТО бомбардовање, Косово и Метохија.

Косовометохијско питање је поприште разних савремених геостратегијских,дипломатских, економских интереса али и политичких воља „међународне за-једнице”. На њему се, без претеривања, ломи међународни правни поредак.Уколико се оствари план евроамеричких центара о независном Косову, нема ни-какве сумње да ће идеја државе добити нови практични правац са веома сумор-ним перспективама.Током историје ова српска покрајина била је место укрштања три струје по-

литичких, националних интереса: иностраних, српских и албанско-српских од-носа на самом Косову и Mетохији. Како у историји, тако и у савремености али иу будућности, Косово и Метохија ће остати поприште сукоба и помирења оватри фактора политичко-националног интереса. За неке актере иностране поли-тике ова покрајина била је геостратешко питање, а за Србе суштина национал-ног идентитета и националног интереса. Инострани, превасходно западни однос према Косову и Метохији је нескри-

вен у другој половине 20. века: ову покрајину треба користити против српских

1 [email protected]

1


политичких и националних интереса а ако се укаже прилика, треба је и одузетисилом или милом. Милош Црњански је у Ембахадама записао доказе о полити-ци Мусолинија према Косову као „нож у трбуху Југославије”. НАТО бомбардо-вање 1999. године само је потврдило геополитичке намера Запада према овојсрпској покрајини (Аврамовић, 2012).

За наше разумевање Косова и Метохије, од пресудне је важности откривањенајдубљих мотива западних геополитичких центара према Србији и Косову иМетохији, али можда и више јавни говор и политичко понашање делова српскеинтелектуалне и политичке елите према КиМ у последњих тридесет драматич-них година српске историје. Питање је: зашто се делови српске интелигенције иполитике одричу српске „својине” над Косовом и Метохијом? Зашто пристајуна насилно отимање ове, по свим карактеристикама, припадајуће покрајинесрпском националном бићу?

СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУЛАЦИ БРАНЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Почнимо наше скицирање одговора од посттитоистичког времена. Уставно иреално, неповољан положај српског народа почиње да добија свој израз проте-ста. Најпре се дигао глас Срба са Косова и Метохије. У јесен 1985. године обело-дањена је петиција 2016 грађана Косова Поља, у којој је формулисан захтев нај-вишим државним и политичким форумима СФРЈ и Србије да се заустави про-гон Срба и Црногораца са Косова. Неколико месеци касније, јануара 1986. године212 интелектуалаца и уметника Србије потписује петицију, адресирану наСкупштину СФРЈ и Скупштину СР Србије, у којој се захтева успостављањеправног поретка на Косову. Критика националних неравноправности и тенден-ције исељавање Срба са Косова под притиском, повезује се са идејом правде, за-конитости и правне државе. Изричито се наглашава намера о поштовању де-мократских права албанског народа, као и осталих народа који живе на Косову.

Анализа садржаја ове петиције показује: 1) критикује се рђава пракса међуна-ционалних односа на Косову, 2) захтевају се демократске реформе као мост зауспостављање правног поретка, 3) Југославија се не доводи у питање, али се упо-зорава да ће, уколико се оствари етнички чисто Косово, бити угрожени Србија,Југославија и мир на Балкану. За нашу даљу анализу треба истаћи чињеницу дасу међу потписницима били и они који су неку годину доцније критиковалифорсирање националних интереса српског народа – Небојша Попов, Загорка Го-лубовић, Слободан Селенић.

У мају 1987. УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ организује трибину, протестне ве-чери „О Косову, за Косово”, у знак подршке угроженим Србима и Црногорцимаса Косова. Казивања књижевника и њихових гостију, штампана у Књижевнимновинама, концентришу се око критике стања на Косову, и захтевају променеправног положаја Покрајине при чему се оживљава мит Косова у српској свестии култури.

2

Зоран М. Аврамовић: Како део српске интелигенције и политике одмаже…

Вербална критика угрожености српског народа на Косову, следеће године,1988. поприма организационе облике деловања. Уследило је самоорганизовањенарода и његових вођа. Основан је Организациони одбор за припрему одлазакаСрба и Црногораца с Косова на протестне митинге и зборове изван Покрајине, аубрзо и Удружење за повратак у покрајину исељених Срба и Црногораца – Божур.По целој Србији су организовани митинзи истине и од 9. јуна 1988. до 19. новем-бра 1988. године. У Београду је одржано 59 митинга као израз незадовољства на-рода положајем Срба на Косову а са транспарентним политичким циљем да сепромени уставно-правни положај Покрајине у СР Србији. (Небојша Попов је овупојаву именовао као српски популизам 1993. године.) Српски комунисти који супобедили у обрачуну 1987. године, помагали су иза сцене догађање народа, саводећом паролом о антибирократској револуцији.

Од тог времена када је испољено национално јединство, почиње да се издвајагрупа интелектуалаца (професора универзитета, чланова НВО и уметника) којанајпре критикује борбу за Косово („угрожавање Албанаца”) а касније прелази настрану права косовских Албанаца.

ДРУГИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ О КОСОВУ КАО

„МЕТАСТАЗИРАНОМ ТУМОРУ”

Ево неколико јавних ставова српских родомрзачких интелектуалаца по који-ма Косово не припада или не треба да остане у Србији. Лепеза антикосовскихставова креће се од фаслсификовања историјских чињеница до негативнихвредносних оцена српске нације.

Дистанцирање од српства почиње са особеним тумачењем Косовске битке,односно косовског мита. Косовски мит се тумачи на досадан и тупав начин као„жртвовање без плаћања”. То није био мит који је суштнски омогућио опстанаксрпског народа под турском окупацијом. Опсанак је „неговање литературе, пи-сменост, традиција писања”. Данас је косвски мит досадан а српско понашањепрема Косову и косовској држави „у основи колонијално и Срби се нису запита-ли какви смо то били расисти према Албанцима” (Светлана Слапшак). А косов-ски мит говори „о јуначком убијању и јуначкој смрти протагоноста Косовскебитке”. Или – то је мит о убијању, страдању и освети и то представља проблем.Дистанцирање иде и даље – „средњовековни манастири су (на Косову и Мето-хији – З. А.) подигнути више векова пре настанка било које нације и о њима сене може говорити као српском наслеђу на Косову” (Иван Чоловић). (Ово су речидискредитације значења косовског мита које су изговрили Светлана Слапшак иИван Чоловић у разговору за Слободну Европу а објављено у листу Данас, 8. мај2009.) Такво ругање косвском миту може се тумачити као српски баласт, као миткоји је позив на убијање. А шта тек рећи за манастире који нису део српског на-ционалног идентитета.

3


Ево и речи већ чувеног по антисрпству, књижевника Боре Ћосића: „Косово јепарче земљишта. Земљиште је неутралан појам. Квалификације као свето и ис-торијско су глупости” (2010).

У новембру 2009. године група српских интелектуалаца је потписала Апелсрпској заједници на Косову да изађу на изборе. Тиме су се заложили за призна-вање легалности ратног НАТО одузимања КиМ.

У овом антисрпском и антикосовском дискурсу мора се наћи и реч универзи-тетских професора. „На путу реформи поставила се дезинтеграција. Тумор којије метастазирао била је косовска парадигма српске политике” (Никола Самар-џић, Други двадесети век, Службени гласник, 2008, стр. 144).

Или: „Европска Србија” … носи у себи просветитељско наслеђе, индивидуал-на права човека, парламентарну демократију, измештање религије у приватнусферу. „Самосвојна Србија” је националистичка опција коју Срби виде изванЕвропске уније, посвећену враћању својим коренима и „тотално” мобилисану заповратак Свете земље – Косова и Метохије – у своје окриље (Александар Мол-нар, професор социологије на ФФ у Београду у књизи Сунце мита и дугачка сен-ка Карла Шмита, Службени гласник, 2010, Београд, стр. 285).

Само као илустрацију огромних разлика наводим речи С. Антонића о Видов-дану. „Видовданска беседа се обично посвећује одбрани слободе. Видовданскаетика и јесте етика мушкости и жртвовања за одбрану слободе. Али, ми данас неживимо у временима у којима слободу треба бранити. Наша слобода је, нажа-лост, у много чему већ изгубљена. Ми живимо у временима унутрашње окупа-ције. Иако су наше државе, наизглед, слободне и независне, сви знамо да је то са-мо привид. Јер, те државе, њихови управљачи и њихове институције – и поли-тичке, и просветне, и културне – раде све супротно интересима нашег народа”.(Антонић, С. (2011): Видовданска беседа, http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/vidovdanska-beseda.html).

Ипак, на првој линији овог српског антисрпског таласа налазе се неки челни-ци НВО. Награде које им се додељују за њихову активност готово све говоре оприроди и карактеру њихове јавне политичке активности. Ево једне коју су чел-нику НВО у Србији доделили косовски Албанци. У знак признања госпођи На-таши Кандић за њену врхунску посвећеност и постигнућа на пољу људскихправа, као истинском заговарачу и заштитнику људских права и слобода, Ци-вилно друштво Феризаја доделило је госпођи Кандић титулу: Заштитник сло-боде и доприноситељ миру. Ова награда уручена је госпођи Кандић 14. јуна2009. у Феризају/Урошевцу. „Улога госпође Кандић је од темељне важности заунапређење толеранције, једнакости, демократије и разумевања међу људима.Њен пожртвован и неуморан рад су инспирација млађим генерацијама. Госпо-ђа Кандић је истински архетип и икона слободе”, пише у писму образложењаове награде, које је у име Цивилног друштва Феризаја потписала Албулена Са-дику (сајт Фонда).

4


Дакле, од 1985. године одвија се у српском интелектуланом простору борбаизмеђу две струје мишљења и понашања према косовометохијском проблему;једна одлучно брани национални и државни интерес Срба, друга се одриче намање-више ругајући начин српског националног интереса и притом има ино-страну подршку. А да ли је другачије када је реч о српској политичкој елити?

НЕКИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ

– ОД ОДБРАНЕ ДО ПРЕДАЈЕ КОСОВА

У српском парламенту седе посланици који навијају против српског права наКосово и Метохију. Окривљује се „трагичан устав”, зато што је Косово део устав-ног поретка Републике Србије. За нашу тему је важна чињеница да то није гласпојединца у медијима, већ изабрани представник народа. Неки гласачи су зао-кружили оваква имена, а то значи да је проблем озбиљнији него што изгледа напрви поглед.Лако се уочава радикално негативна политичко-партијска трансформација

лидерске и партијске политике. То је појава брзе и неочекиване промене поли-тичког курса. Оличена је у Вуку Драшковићу. Овај политичар је парадигмати-чан пример националне и државне колебљивости и непредвидљивости. За дведеценије прешао је лук од Велике Србије до Србије без Косова и Метохије. Давне1990. године почео је са великосрпском идејом („Србија је тамо где су њени гро-бови”) да би завршио пристанком на распарчавање Србије. Вук Драшковић једозволио, новембра 2010, својим члановима на Косову да учествују на косовскималбанским изборима 12. децембра 2010, а потом тражи измену Устава због новереалности на Косову.Ни то није крај. Пут Србије, по овом доживотном вођи СПО, директно води у

евроатланске интеграције, дакле у онај савез који је бомбама одузео Косово иМетохију. Обрушио се и на српски патритотизам: „Нека те патриоте које говоре,после свега, да Србија има суверенитет над Косовом и да мора да га чува, објасненароду у чему се огледа тај суверенитет”. Због Косова нестало је депопулацијом1.200 села. „Лажни патриотизам” распирују оне странке којима је заједничко за-зирање од Европе и Запада и мржња пема западној цивилизацији и системувредности”. „Србија ће се разделити на две Србије – једна која је безусловно заевроатланске интеграције (чланство у НАТО и ЕУ) и другу која се томе противи”(Вук Драшковић: Избацити преамбулу о Косову из Устава (САЈТ НСПМ13. 12. 2010).У време када држава Србија не признаје самоотцепљено Косово и Метохију

политичар Вук Драшковић тврди следеће: „Чува се оно што се има, а сви знамода Србија нема никакву, а камоли суверену власт над „јужном покрајином” и дана спољним косовским границама са Албанијом, Црном Гором и Македонијомнема ни српских граничара, ни цариника нити икаквих симбола наше државе.Сви видимо да је цар го, али „црвена линија” налаже да чувамо његово непосто-

5


јеће одело и да се одрекнемо ЕУ које има, буде ли од нас затражено да се одрек-немо косовског царевог одела, којег нема” (http://www.blic.rs/Vesti/Politika/273766/Vuk-Draskovic-pise-za-Blic-Crvene-linije-se-zatezu-oko-grla-Srbije 28. 8. 2011).

Ако нација као човек, природно, тежи самоодржању и јединству, да ли је на-пад на Србе од Срба, као у наведеним примерима, облик негације самоодржања,дакле издаје или није? Реторичко питање.

„РАД” ПОЛИТИЧАРА ИЗ СРБИЈЕ У КОРИСТ

„НОВЕ РЕАЛНОСТИ” НА КИМ

У најтежим могућим заплетима током растурања СФРЈ, у којима је свака на-ција бранила своје политичке и државнонастајуће интересе, у Србији су једнагрупа интелектуалаца и једна политичка странка деловале као помагачи несрп-ских захтева и тежњи. Од словеначког осамостаљивања до косовске зависнеНАТО државе тај континуитет форсирања бриге за друге, у делу српске интели-генције, био је стабилан и упоран. Брига се подупирала и самооптуживањем, апочесто и блаћењем сопственог српског националног бића. Више ништа не за-чуђује. Живимо у времену идеологије људских егоистичких права и постмодер-низма.

Да размотримо ову појаву са становишта националних и државних последи-ца, а да оставимо на страну индивидуалне мотивације. Рационални однос пре-ма нацији укључује и критички став према неким видовима националне поли-тике. Али темељни интереси нације као што су постојање и развој, одбрана однапада и агресије, сузбијање настојања цепања националног бића, не би треба-ло да се доводе у питање. А када се прекораче границе самоодржања, наступаирационални вртлог чији су екстремни облици самомржња и ауторасизам.

НАТО отимање Косова и Метохије из државноправног оквира Републике Ср-бије мора се тумачити као спољашњи чинилац националне дезинтеграције Ср-ба. За будућност националног постојања од огромног је значаја како се припад-ници нашег народа односе према последицама НАТО агресије. Пристајање надржавно разваљивање Србије стварањем зависне државе Косово, значи приста-јање на све учинке ове бомбардерске политике. Ко од Срба помаже зависнудржаву Косово, тај прећутно, пост фестум, одобрава агресију на сопствену држа-ву и народ. А то управо чини један круг интелектуалаца у Србији који се, овдеи у свету, представљају као чувари људских права, мира и демократије.

Шта све обухвата чин прихватања последица НАТО агресије на Србију и про-извођење косовске државе?

На првом месту, Срби који излазе на косовске изборе даће легитимитет и ле-галитет држави која је створена уз помоћ огромне стране војне силе. Биће то на-чин да се гурне под тепих начин њиховог одвајања од Србије. Они који их наго-варају да то учине, помажу процес легитимизације међународне силе.

6


Они Срби са Косова и њихови помагачи из Србије који легитимизују после-дице војне силе, подривају државни интегритет и уставни суверенитет, без об-зира на фактичко стање. Жалосно је за једну нацију када силе дезинтеграциједолазе из њених редова.Накнадна легитимизација војне силе на Косову гура у заборав све облике ис-

корењивања српске културе и религије, као и дуготрајући погром који су некипреживели, а неки нису. Олако прелажење преко девастације српског цивилиза-цијског наслеђа иде под руку са девастацијом националног морала.Овај процес пристајања једног броја Срба на војно отимање дела територије

Републике Србије заправо је придруживање албанским вођама који су узелиоружје и устали против своје државе 1998. године.Када се начини тај први и одсудни корак – учинак војне силе признају неки

Срби са Косова и њихови духовни сарадници у Београду, онда мора да уследицинизам који подсећа на „вековни суживот Срба и Албанаца на Косову” а при-том се жмури над чињеницама: 1) непристајање косовских Албанаца на живот уСрбији и 2) смањивање српског становништва на Косову у протеклих 30 година.Да је спремност албанске заједнице на суживот постојала, новија историја биишла у другом правцу. Косовски Албанци су више од једне деценије (1990–2000)бојкотовали све политичке установе, као и изборне активности у Републици Ср-бији. Нико им се од српских интелектуалаца није обратио речима да ће самоучествовањем на локалним и републичким изборима „ефикасно решавати својесвакодневне најзначајније проблеме: статусна и имовинска, безбедносна, еко-номска и социјална (образовање и здравство) и друга питања од егзистенцијал-ног значаја.”Српске муке се настављају. Неки интелектуалци зову на јединство и солидар-

ност националног бића, други га багателишу и одламају парче по парче. Кадаби то радио само инострани фактор, било би нам лакше у борби за достојанстве-но постојање.Када се пажљиво размотре наводни разлози да би било добро за Србију да се

одрекне Косова, лако се закључује да су они засновани на незнању и непознава-њу основних чињеница предмета о коме се пише. Примера ради, незнање је ка-да се тврди да је суштина косовског мита у „етничкој катастрофи” и да је то те-мељ српског националног идентитета. Косовска прича је редак историјски при-лог о слободи народа, пример жртвовања за одбрану права на колективнопостојање и идентитет. Незнање је и када се тврди да на Косову живи два мили-она Албанаца. Не може бити знање оцена једног јавномњенског истраживањапо коме тобоже грађани Србије не виде Косово као кључни национални про-блем. У околностима када је милион становништва незапослено очекивана јепримарна заинтересованост за посао, али то нипошто не значи да су грађаниСрбије у највећем броју незаинтересовани за очување Косова у уставним окви-рима Србије. Тешко би се могло сматрати знањем косовометохијског проблемаако се тврди да се ово питање „злоупотребљава у идеолошким прегнућима де-

7


сничарских политичара”. Ваљда ово питање злоупотребљава онај који жели даотме Косово а не онај који брани територијални интегритет своје државе.Али да видимо каква је сазнајна вредност „разлога” српских родомрзачких

интелектуалаца за непожељност остајања Косова у Републици Србији.Први, демографски разлог нам казује да ће Срби постати мањина половином

овог века у Републици Србији а то значи да је трула прокламација из преамбулеУстава по којој је Косово део српске државе. Оваква тврдња је логички (и стати-стички) лишена елементарног смисла. Из једне климаве хипотезе скаче се на те-зу. Футур замењује презент. Из произвољне демографске пројекције растегнутена педесет наредних година, критикује се садашњи устав. А већ се бележи демо-графски пад косовских Албанаца. А када би било тачно да је демографски растстановништва разлог за државност, онда би у Африци, на пример, државе ница-ле као печурке после кише.Други, економски разлог нам се предочава као на нивоу централистичке др-

жаве. Тобоже, Србија нема пара да издржава незапослене на Косову. Ово је при-мер измишљавања тезе која се потом критикује. Па нико у политичкој Србијине жели да економски влада косовским Албанцима. Управо им се допушта пре-узимање одговорности за економски развој. На КиМ већ подуже време странедржаве улажу свој новац. У тржишној привреди, није држава та која преузимацелокупну одговорност за привредни развој. Србија не би само давала новац, аАлбанци на Косову само узимали.Трећи, политички разлог се такође представља као хипотеза која волшебно

постаје теза. Број албанских посланика у републичком парламенту би се тен-денцијски увећавао (!) па би опстанак Косова у Срби означио ни мање ни вишенего „нестанак српске државе” (!). Албански национализам, следи закључак, гре-ши што жури са државом данас јер сутра може да буде држава без Срба! Када је реч о етничким стереотипима, треба подсетити да они постоје и у дру-

гим вишенационалним државама па се не стварју нове државе на тој основи.Нису стереотипи нешто што постоји као „гвоздена нужност” у друштвеним од-носима.Четврти, безбедносни разлог је наставак претходне конструкције. Незапосле-

ни млади Албанци би изводили терористичке акције у Србији. Ово се можепротумачити и као нека врста савета младим незапосленим Албанцима. Пона-вљање „разлога” опасности од албанског тероризма је двоструко индикативно.Политички је пристрасно и необјективно везивати терористичке акције за вре-ме власти српских социјалиста. Али, показује се потпуна некритичност писца,о чијем је чланку реч, према пракси тероризма. Признаје се постојање терори-стичких акција косовских Албанаца али се прећуткује чињеница да је на таквимакцијама грађена државност коју би данас неке демократске државе радо при-знале. Пети аргумент је напросто трагикомичан. Косовска земља је затрована злочи-

начким бомбардовањем 1999. па Србија треба да дигне руке од ове покрајине.

8


Дакле, Албанци ће се еколошки удавити, а Срби то треба да помогну тако штоће загађену земљу КиМ пустити низ воду! Какав политички алтруизам!Ниједан разлог, видимо, није логички и искуствено ваљан. Управо ствари

стоје супротно: демографски, економски, политички и безбедносни разлози идуу прилог остајању Косова у Србији. Модернизација овог региона би смањиладемографски притисак, тржише би било пространије а економска одговорностдефинисана. Политички, Србија доказује да поштује демократски поредак и даје привржена мултикултуралности. Безбедносно је опаснији искључиви и на-ционално чисти сепратизам од кооперативног федерализма. Овоме можемо да додамо и још неке. Држава мора да брани свој уставни по-

редак и своје достојанство. Културолошки разлог је концентрисан у већ помену-том колективном идентитету. Свака држава има и свој духовни извор, а за Србеје вековима било Косова а тако ће остати и убудуће. Нису Хиландар и Сентан-дреја опевани и вековима препричавани с колена на колено, већ Косово.Заговорници самоодрицања увек се помажу и самопонижавањем. Када неко

предлаже да се Косово прода и иностраним парама ублажи душевни бол Срба,онда он у ствари открива свој карактер. Када држава купује приватну кућу збогизградње пута или неког објекта, власник прима новац и ублажава тугу. Али,држава није приватна кућа. Она је одувек бринула о општим интересима наро-да и грађана. У Србији се данас јавља једно политичко мишљење које је у основи приватно

а камуфлира се као јавно. Корени ове појаве су загонетни. Ниједан озбиљан на-род није спреман на добровољно одрицање дела своје државе, нити се коцка сасвојим колективним достојанством. Србија изгледа постаје изуетак. Или нам сесамо чини. Било би добро да је тако.

ЗАКЉУЧАК

Један број српских интелектуалаца и политичара показaо је спремност да сеодрекне Косова и Метохије у државноправном и идентитетском значењу. Ова-кво деловање може да се именује на различите начине – од незнања до издајенационалних вредности. Али, зашто се тако определити према косовском пи-тању? Више је разлога. Један „аргумент” је реалност који употребљавају углав-ном протагонисти страних интереса на Косову и Метохији. Прво, потребно је указати на стратегију самоодрицања која се јавља у неким

интелектуалним и политичким круговима Републике Србије. Како разуметичињеницу да се један део јавности, макар и невелик, одриче дела суверенитета?Ради се о следећем. Овај део јавности упорно прелази преко чињенице да је новоили данашње стање на КиМ створено 1999. противправним бомбардовањемНАТО. Ужасне последице такве оружане политике су добро познате. Све што ра-ди самоодрицатељски део јавности у Србији је заправо покушај да се то незако-нито произведено стање преведе у законито стање тако што ће се понудити раз-лози за добро Србије ако се одрекне КиМ. То је суштина стратегије оних Срба

9


који мисле да је КиМ терет кога се треба ослободити. Али, правна, националнаи државна свест највећег дела Србије не може никако да прихвати ово превође-ње из бомбардованог у небомбардовано стање.

Реалност је она реч коју најчешће употребљавају владе оних држава које су за-пеле да од покрајине КиМ напараве независну државу. Тако говори и америчкиамбасадор у Републици Србији. У једној од последњих изјава он је поручио срп-ским политичарима да отклоне „недостатак реалности” када је у питању КиМ ито сликовито демонстрирао на боји своје кравате.

Наравно, када се рачуна са оним што је реално у политици (као и у друштву),увек се отвара питање значења овог појма. Реално није проста перцепција. У оношто видимо увек је мање или више уплетена наша мисао, жеља или воља, а по-том и језик којим саопштавамо садржај опажања. (Како бисмо иначе објаснилипросту ствар да група појединаца једну ствар види и тумачи на различите начи-не?) Критика оног већинског дела српске политике да нема смисао за реалностлако се оспорава. Тачно је да постоје политичари који одбацују сваку помисаона издвајање КиМ из уставног поретка Србије, али то није права реалност. Није,зато што готово целокупна политичка елита (изузев ЛДП, СПО) делује држав-нички, а није и због тога што је то и у највећем степену народна воља.

Друго питање тиче се још важније ствари: шта све улази у круг реалности? Дали су то само искуствене чињенице? Нипошто. Реално је и оно што представљаважећи нормативни поредак било које установе. Другим речима, ако је оваквостање на Косову данас реалност, то је још више и Устав Републике Србије, затиммеђународне правне норме или Резолуција 1244. Зар то није реалност када је речо КиМ?

Дакле, уверили смо се да појам реалности може да се испуњава волунтариз-мом и политичким навијањем и да није нешто очигледно и саморазумљиво.Оно што је реално на КиМ то је стање произведено НАТО бомбардовањем, ста-њем истераних Срба и других етничких заједница, а реалан је и правни поредакРепублике Србије и УН. Ове и друге реалне чињенице неизбежно нас суочавајуса питањем, веома значајним за политичке односе, питањем легалности илиправичности. Модерна политика настоји да своју власт и облике моћи утемељина идеји правичности и сагласности. Друштвена реалност није нешто што падас неба, већ је производ социјалних и политичких актера. Да ли је произведенаполитичка реалност правична или није – суштинска је за оцену и перспективусоцијалне и политичке стабилности. Она политичка реалност које има полази-ште у непоштовању норми правичности или ароганцији силе, неће имати дугвек и биће непресушни извор напетости и сукоба. Примера ради, када су наци-сти отели Чехословачкој Судетску област, могло је то да се оцени као реалност утом тренутку. А био је то корак ближе катастрофи Другог светског рата.

Са проблемом да ли је нека политичка реалност правична или није, стижемодо следећих питања: Каква је перспектива створене једностране реалности? Ка-

10


ква је будућност неке политичке конструкције? Могу ли се предвидети њенепоследице?Начелно гледано, уколико је наше разумевање реалности потпуније, ако

обухвата све кључне елементе конкретне реалности, прогнозе о њеној трајностибиће поузданије. Другим речима, ако је реалност КиМ оно што је створено вој-ном силом НАТО алијансе и илегалне активности ОВК, са истераним српскимстановништвом, онда је то реланост без правног основа и других међународнихвредности. Реч је о редукованој реалности. А када би се у овај појам укључиласамо Резолуција 1244, која је такође реалност, ставови западних политичких ак-тера би нужно били другачији, а самим тим и практични политички поступци.Оне српске интелектуалне и политичке родомрсце који помажу отимачину

КиМ од Републике Србије треба подсетити на чињеницу да се појам реалностиможе тумачити и на патриотски начин. За стабилност и перспективу овог делаРепублике Србије било би пожељно, можда и непоходно да у овај појам укљу-чимо и нормативни садржај државе као и међународног поретка.

ЛИТЕРАТУРА

Аврамовић, З., Родомрсци, Нови Сад, Графомаркетинг и Култура Полиса, 2009.Аврамовић, З., „Милош Црњански о Косову”, стр. 337–349. у Зборнику, Косово и Мето-

хија у цивилизацијским токовима, књига 2, Косовска Митровица, 2010.Аврамовић, З., „Друштво и култура Срба КиМ”, Зборник радова, ур. З. Аврамовић, ФФ

Косовска Митровица, 2006.Аврамовић, З., Демократија и бомбардовање, Просвета, Београд, 2012.Бакић, Ј., „О Косово, грдно судилиште”, Политика, 26. мај 2007. Ћосић, Бора, Косовски мит – хипноза безвољног народа, НСПМ, 15. 1. 2010. Молнар, А., Сунце мита и дугачка сенка Карла Шмита, Службени гласник, Београд,

2010.Самарџић, Н., Други двадесети век, Службени гласник, Београд, 2008. Слапшак, С.; Чоловић, И., Зашто је косовски мит толико присутан у савременој Србији,

сајт НСПМ, 12. 5. 2009.Шуваковић, У., „Политика Србије на распећу између ретрадиционализације и модерни-

зације”, Зборник Традиција, модернизације, идентитет, ФФ Ниш, 2011.

11


Zoran Avramović

THE WAY A PART OF SERBIAN INTELLIGENCE AND POLITICS DOES NOTHING TO HELP THE DEFENCE OF

KOSOVO AND METOHIJA – THE EXPERIENCE FROM 1985

SummaryIn the most difficult plots that took place before, during and after NATO bombing of Ser-

bia (Federal Republic of Yugoslavia), one group of Serbian intelligence and political acters di-minished the importance of Kosovo and Metohija for Serbian national consciousness and thestate's interests in different ways. This paper considers the origins of such thoughts that lacknational feeling, as well as the behaviour of Serbian intelligence and politicians that arementioned in it.

Key words: Serbian intelligence, NATO bombing, Kosovo and Metohija

12

УДК: 94(497.115) ; 323(497.115)

БУДИМИР Р. АЛЕКСИЋ1

Богословија „Свети Петар Цетињски”, Цетиње (Црна Гора)

ДАЛИБОР М. ЕЛЕЗОВИЋ2

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ПОЛИТИЦИ И КУЛТУРИ ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША3

САЖЕТАК. У раду се говори о Косову и Метохији као идеји у државној и културној по-литици Петровића Његоша. Национална и политичка идеологија владарске кућеПетровића, као и њихово књижевно, духовно и укупно културно стваралаштво, билaје прожетa косовском традицијом, односно косовском заветном мишљу и опре-дељењем. Косовска традиција је у подловћенској Црној Гори била снажно развијена ипре њиховог доласка на чело Цетињске митрополије, а у политичкој делатности овемитрополитско-господарске лозе нашла је свој најснажнији израз. Косово као исто-ријска вертикала српскога народа присутно је у националним и стваралачким идејама Петровића, почев од владике Данила, па до краља Николе. Сви су они говорили,писали и сањали о „освети Косова” и обнови Душановог царства као о крајњем политичком циљу Црне Горе.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косово и Метохија, Петровићи Његоши, косовски завет, Косовски бој,освета Косова, Стара Црна Гора, Обилић, српски народ.

Косовски завет, који претпоставља вечно пролазном, уцепљен је у српску на-ционалну свест, пре свега кроз народну и уметничку књижевност и јаку народ-ну традицију. Српска народна традиција о Косову, као светој земљи која је била

1 [email protected] [email protected] Рад је настао у оквиру истраживања на пројекту ИИИ 47023 „Косово и Метохија између наци-

оналног идентитета и евроинтеграција”, који финансира Министарство просвете, науке и техно-лошког развоја Републике Србије.

13


ризница свега најдрагоценијег што је српски народ створио у историји, и каоместу на коме се 1389. збио централни догађај читаве српске историје, нарочитоје активно живела у подловћенској (Старој) Црној Гори и суседним Брдима као„непокореним” крајевима српског етничког простора. Таква Црна Гора била јечувар „Лазаревих аманета” (краљ Никола) у којој се, његошевски речено, збежа-ло све оно што се није хтело „у ланце везати”. Сви који су проучавали историјуи народну традицију класичне Црне Горе слажу се у оцени да су се Срби са тогподручја са Косовом рађали, живели и умирали. О снажном присуству косов-ског завета у животу српског народа подловћенске Црне Горе писали су многинаучници и књижевници, домаћи и страни. Навешћемо овом приликом самопар реченица из књиге о Његошу Милована Ђиласа, који наглашава укорење-ност косовске заветне мисли код српског народа Његошеве Катунске нахије –језгра Старе Црне Горе: „Велики митови – уклето српство, склањање властеле покосовском слому царства у црногорске горе, освета Косова, жртва Обилића, не-измирљивост крста и полумјесеца, Турци као апсолутно зло, распрострти посвом српском народу, овдје, код Катуњана, добили су најоштрије, најнепомир-љивије видове. Овдје је то и осјећање – мимо и изнад свих других. Обилић и Ко-сово нијесу били некад и далеко, него су ту – у свакодневном мишљењу и осје-ћању и живљењу и борби с Турцима”.4

У народној традицији и меморији Срба у Старој Црној Гори Косово је пред-стављало жариште националне хероике и култа, оличених у личностима светогкнеза (цара) Лазара, Милоша Обилића, старог Југ-Богдана и осталих косовскихјунака. Народна традиција на том простору од Косова је изградила императивсећања и подсећања на дане некадашње славе и величине, увек изнова дајућинове импулсе за истрајавање и самоодржање. Књижевно, духовно и уопште културно стваралаштво српског народа из Ста-

ре Црне Горе и Брда у највећој мери је било надахнуто косовским инспирацијама. Истраживања су потврдила да је већина становништва данашње Црне Гореуглавном насељена са простора Косова и Метохије после првих продора Турака(на ову тему су вредна етнолошка и антропогеографска истраживања Јована Ер-дељановића и Петра Шобајића) и да су косовска традиција, видовданска етика икулт Милоша Обилића вековима најснажније били присутни у областима Ста-ре Црне Горе, Старе Херцеговине и Старе Рашке. Стога је природно што је косов-ска традиција свој најснажнији израз нашла у стваралаштву владика и господа-ра Петровића Његоша, који су 220 година управљали најпре Старом ЦрномГором, потом Брдима, а касније и Старом Херцеговином и Старом Рашком, а154 године владике из куће Петровића биле су на челу Цетињске митрополије,једине институције на простору Старе Црне Горе и Брда тога времена која је би-ла основни верски, културни и национални чинилац све до 1851. године.5

4 Ђилас, Милован, Његош пјесник, владар, владика, Ауторско-издавачка група Зодне и аутор,Београд–Љубљана, 1988, 20.

5 О периоду владавине Петровића Његоша видети: Глигор Станојевић, Црна Гора у доба владике

14

Будимир Р. Алексић, Далибор М. Елезовић: Косово и Метохија…

Новак Килибарда је добро уочио утицај цетињских владикâ Петровића Њего-ша на конституисање „вјере Обилића” у Црној Гори и на суштину њихове поли-тичке философије: „Зачетак ’вјере Обилића’ у Црној Гори у дијалектичкој је везикако с прегнућем да се истражи исламизирани живаљ, као унутрашња неприја-тељска снага, тако и са теолошким образовањем, и теолошком обавезом, црно-горских владика Петровића као идејних усмјеривача народног прегнућа.Петровићи, као првосвештеници и господари Црне Горе, јесу посредници изме-ђу косовског мартирства, као хришћанске врлине првога реда која одржава вјер-ску свијест српског народа и борбене примјене те врлине која се спецификовалакао црногорска борба за политичко ослобођење. Дакако, тим посредовањем Пе-тровићи се настављају на политичку стратегију српске цркве, боље рећи поли-тичку филозофију, која је стара колико и самосталност те цркве”.6

КОСОВСКА ТРАДИЦИЈА У ЦЕТИЊСКОЈ МИТРОПОЛИЈИ

У кругу Цетињске митрополије негована је народна традиција о Косовскомбоју и Обилићевом подвигу. Косовска мисао и традиција, преко Видовдана икосовских јунака, пратила је српску ослободилачку идеју на простору Цетињскемитрополије. Првог Петровића на трону цетињских митрополита Владику Да-нила (1697–1735) у Сечују 1700. године хиротонисао је избегли пећки патријархАрсеније III Црнојевић. Радован Самарџић пише да је патријарх Цетињској ми-трополији настојао дати „… значај и улогу бедема против продирања католич-ких утицаја”.7

О развијености косовске традиције и неговању косовског завета у оквиримаЦетињске митрополије веома студиозно говори Глигор Станојевић у својој књи-зи „Црна Гора у доба владике Данила”, где – поред осталог – наглашава чињени-цу да први владика из владарске куће Петровића – владика Данило слави Оби-лићев витешки подвиг на Косову: „Цетињске владике његовале су успомену накосовску трагедију. Она је схваћена као губитак народне независности. ВладикаДанило у једном писму из 1714. године слави Обилића као оличење херојства,

6 Килибарда, Новак, „Косовски мит у Црној Гори”, у Косово у усменој и средњовековној књижев-ности, прир. Слободан Симоновић, Народна библиотека и Друштво преводилаца, уметника и на-учних радника, Крушевац, 1989, 65–66

7 Самарџић, Радован, „Српска црква у Турском царству 1690–1766”, у Историја српског народаIV-1, ур. Славко Гавриловић, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, 533.

Данила (Цетиње: Историјски институт НР Црне Горе, 1955); исти, Митрополит Василије Петро-вић и његово доба (1740–1766) (Београд: Историјски институт, Народна књига, 1978); исти, Црна Го-ра пред стварање државе 1773–1796 (Београд: Историјски институт, 1962); Петар Поповић, ЦрнаГора у доба Петра I и Петра II (Београд: Српска књижевна задруга, 1951); Бранко Павићевић, Пе-тар I Петровић Његош (Подгорица: Пергамена, 1997); Бранко Павићевић, Данило I Петровић Ње-гош, књаз црногорски и брдски 1851–1860 (Београд: Књижевне новине: Вељко Влаховић, 1990); исти,Стварање црногорске државе (Подгорица: Цид, 2007).

15


’који је убио турског цара на Косову, па је затим и сам погинуо са својим госпо-даром и са својих седам хиљада бораца, што је Црногорце и довело у ове крше’”.8

Након владике Данила, владика Василије Петровић (1750–1766) такође славиМилошев витешки подвиг на Косову, и у својој „Историји о Черној Гори” (Мо-сква, 1754), првој црногорској историји, овог косовског подвижника назива Оби-лићем. Занимљиво је да је то најстарији помен Обилића за који се до сада зна.Та чињеница свакако представља један од многих доказа да је косовска идеја уСтарој Црној Гори била врло жива и да је, поред осталог, имала национално-ослободилачку функцију. Наиме, Обилићев витешки подвиг истицан је каопример жртвовања за општи циљ и као узор свим врстама јунаштва који је тре-бало да надахњује српске јунаке у борбама „за крст часни и слободу златну”.9

У „Историји о Черној Гори” владика Василије доноси прилично опширанприказ Косовске битке. Та чињеница, по речима Димитрија Машановића, пред-ставља непобитан доказ да је „косовска легенда, и у њој митски лик МилошаОбилића у Црној Гори настао, или настајао, још знатно раније, тј. пре седамна-естог века као доње временске границе”.10 Машановић сматра да се оваква тврд-ња може доказивати на егзактан и непобитан начин ако се знају „елементарнетеоријске законитости еволуције народне епике и, шире, народног усменог пре-дања”.11 Јер, по његовом мишљењу, „првобитно језгро косовског предања јесте,дакле, историјат, тј. сама Косовска битка, тако велика и трагична по свом исходуи последицама, те је сасвим разумљиво да се трансформација великог историј-ског догађаја у форми разних видова усменог народног предања почела одвија-ти убрзо после самог догађаја, и то у разним варијантама, и на једном веома ши-роком простору”.12

Машановић констатује чињеницу да доста опширан приказ Косовске битке у„Историји” владике Василија садржи комплетну косовску легенду, „готово пот-пуно подударну с њеним развијеним и коначним обликом, који је формиран упрвој половини деветнаестог века и познат нам је, пре свега, из Вукових народ-них песама”,13 и с правом закључује да владичин опис Боја на Косову „може са-мо да представља кратки сажетак из укупног црногорског предања о овом зна-чајном историјском догађају, који су сигурно чинили епске песме, приче, леген-де и други облици црногорског народног предања”.14 Владика Василије –истиче на крају Машановић – „није имао никаквих других извора за своју ’ис-

8 Станојевић, Глигор, Црна Гора у доба владике Данила, 183–184.9 О владици Василију опширније консултовати: Глигор Станојевић, Митрополит Василије Пе-

тровић и његово доба (1740–1766). 10Машановић, Л. Димитрије, „Ко је старији: Његош или црногорски народ и његова традиција?

Још о присуству лика Милоша Обилића у црногорском народном предању”, у Његош на Косову,Књижевна заједница Звездара, Београд, 1990, 82.

11Исто. 12Исто.13Исто, 84.14Исто.

16


торију’ осим црногорског народног предања. Он је, као што се добро зна, потпи-сао ово дјело као ’српскога трона егзарх’, што је, опет, тесно повезано с његовимсхватањем народности и историје његовог народа”.15

Чињеница да су владике Данило и Василије Петровић у својим текстовимаславили Обилићев подвиг представља поуздано сведочанство о живом прису-ству косовског завета у свести цетињских митрополита који су на тој основи из-грађивали и афирмисали политичку мисао о ослобођењу и уједињењу српскогнарода, подстичући – у том циљу – ослободилачке покрете. Тако је владика Ва-силије 1763. године, према извештају пуковника Паулића, имао план „да се ус-постави стара српска држава, у коју би, поред Србије, Бугарске, Горње Албаније,Далмације и Босне, ушао и Карловачки Банат и Славонија. Закључено је било”,наставља Паулић, „да православни у исти дан побију све Турке у овим провин-цијама, а у аустријским крајевима све официре. За овај план био је придобијентадашњи карловачки владика Јакшић, који је стајао у преписци с црногорскиммитрополитом преко писмоноша попова. – Овај план није успео с разлога штонису имали потребан број способних вођа”, мисли Паулић.16

Владика Василије је сматрао да је Косовска битка главни међаш у историјисрпског народа, а да је подловћенска Црна Гора покосовски српски збјег. У скла-ду са народном традицијом, чврсто увреженом у свести Срба из Старе Црне Горењеговог доба, владика Василије у својој „Историји о Черној Гори” наглашава дасу Црну Гору населили преживели витезови у Косовском боју: „Црна Гора насе-љена је већином досељеницима, који у ове горе добjежаше после пропасти цар-ства српскога”.17

Претходник владике Василија на цетињском владичанском трону, владикаСава Петровић (1735–1782), такође је заступао мишљење о Србима из Старе ЦрнеГоре као физичким потомцима и духовним наследницима трагичне косовскеепопеје. Тако у писму дубровачком кнезу и Сенату Дубрoвачке републике онпише: „Ваша славна република зна да је све госпотство и слава сербска пала иништа није остало… нако један цвијет на вас свијет што јоште може се сербсказемља похвалити”.18

И код црногорских главара из његовог времена снажно је присутна косовскамисао као идеја водиља у борби за ослобођење. У време боравка владике Саве уРусији главари Црне Горе пишу руском резиденту Вишњакову, износећи надуда ће Русија кренути против Турака, те да ће тај талас доћи и „у србску земљу напоље Косово.”19

15 Исто, 85.16 Вуксан, Душан, „Црна Гора у доба младости митрополита Петра Првог”, Записи, бр. 21, 1939,

26517 Јовановић, Батрић, Црногорци о себи, 65.18 Исто.19 Павићевић, Бранко, „Владика Сава Петровић у Русији 1734–1744. године”, Историјски часо-

пис, 14–15, бр. 5 (1965), 96; Лучић, Чедомир М., Власт и спољни утицаји у Црној Гори 1499–1851, Фи-лозофски факултет, Српско Сарајево, 2002, 285.

17


КОСОВСКИ ЗАВЕТ У ДЕЛУ ПЕТРА I – СВЕТОГ

И митрополит Петар I – Свети (1784–1830), четврти по реду (после Данила, Са-ве и Василија) цетињски митрополит из владичанске куће Петровића, користиоје мотиве из косовске традиције у својим делима. Као веома образован човек, онје – поред усмене традиције о косовском боју, живо присутне у свести његовогнарода – несумњиво познавао и многе средњовековне писане изворе црквенепровенијенције о том догађају. Иако ниједно његово дело није у целини посве-ћено Косову, он апострофира Косовски бој као пресудан догађај у историји срп-ског народа, када је пропало српско царство и почело робовање Турцима. У пе-сми „Погибија везира Махмут-паше на село Крусе” налазимо један од два основ-на мотива косовске легенде – мотив издаје:

Чујете ли, што Турци говоре, Како они вазда Србље коре,А несрећом боја Косовскога, Кад смо наше царство изгубилиОд издаје Бранковића Вука, Њему зато било вјечна мука!20

У потпуном следу косовске легенде и народне песме, митрополит Петар I Пе-тровић Његош узроке пропасти српске средњовековне државе види у издаји иневерству Вука Бранковића. Мотив издаје први пут се везује за име Вука Бран-ковића у делу „Краљевство Словена” дубровачког свештеника (бенедиктинца) иисторичара Мавра Орбина, објављеног у Песару (Италија) 1601. године. С обзи-ром на то да је познавао више страних језика (руски и италијански посебно) ида је имао богату библиотеку са вишејезичним издањима, владика Петар I је,осим „Историје о Черној Гори” владике Василија Петровића, вероватно познаваои Орбинијево „Краљевство Словена”, преко кога је посредно упознао „и раниједубровачке изворе које је Орбин користио и уносио у своје дело”.21 Мотив издаје Вука Бранковића јавља се у неколико песама и неколико посла-

ница Петра I, а присутан је и у његовој „Краткој историји Црне Горе”, као и у „За-конику опшчем црногорском и брдском”. У низу својих посланица упућенихпојединим нахијама, племенима и братствима, Петар I упозорава Црногорце,Брђане и Херцеговце да не ратују за туђе интересе, да не примају никакву по-моћ од Турака, и да не ступају у преговоре са емисарима скадарских и херцего-вачких паша, и при томе им стално прети судбином издајника Вука Бранкови-ћа. Тако у посланици „Бјелопавлићима и Пјешивцима” од 13. фебруара 1828. онпоручује овим племенима да „видимо што ћемо учинит с домаћијема издајни-цима и душманима, који кликују Турке на нас и који раде да сву Црну Гору и

20Вуковић, Чедо, Петар I Петровић, Фреске на камену, Графички завод, Титоград, 1985, 446. 21Мркаић, Благота, „Косово у дјелу Петра I Петровића Његоша”, у Косовски бој у историји, тра-

дицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабовић, ЦАНУ, Титоград, 1990, 128.

18


Брда под турски јарам подложе, како што је проклети Вук Бранковић све српскоцарство подложио”.22

Мотив издаје Вука Бранковића јавља се и у „Краткој историји Црне Горе”, гдесе на самом почетку говори како је Балша III био пошао на Косово „на помоћсвојему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му напут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, при-нуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковићаза издају, учињену својему цару и отечеству”.23

Истицање издаје Вука Бранковића налазимо и у „Стеги”, предлогу законскихправила која је намеравао да уведе у „бесудну земљу” Црну Гору. Ту се истиче даће свакога издајника предати „вјечноме проклетству како Јуду предатеља Го-сподња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово ивјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости Божје от-паде”.24 Као и у целој српској усменој традицији, Вук Бранковић је – као што смовидели – и у делима Петра I симбол издаје, те му се због тога упућују прекор ипроклетство. Тим доста честим истицањем Бранковићеве издаје, која се јавља умногим његовим делима, цетињски митрополит је желео да се издаја као најве-ће народно зло не понавља и да се елиминише. „Такав став оснажује огромне на-поре за народном слогом и јединством као најсветијим задацима, што је и лајт-мотив у дјелу Петра I”.25

Видели смо да је рефлекс косовске заветне мисли и опредељења присутан убројним његовим посланицама, писмима и песмама, као и у „Краткој историјиЦрне Горе” и у „Стеги”. Када је, у освит XIX вијека, букнуо националноослобо-дилачки устанак у Србији, митрополит Петар I је успоставио кореспонденцијуса Карађорђем Петровићем, вождом Првог српског устанка.26 Пет владичинихписама Карађорђу и једна посланица, као и вождова писма владици, потврђујучињеницу да је Први српски устанак (1804–1813) наишао на широк одјек кодсрпског народа на простору данашње Црне Горе, прије свега у Васојевићима, Бр-дима, Старој Херцеговини и подловћенској Црној Гори. Као државник који јепланирао стварање „славеносрпске државе”, митрополит Петар I се одушевља-вао устанком српског народа под Карађорђевим вођством. Благота Мркаићс правом наглашава да „у таквом општем ослободилачком заносу и конкретномживотном контексту очекивано се у херојском менталитету црногорског човјекабудио и актуелизовао дух ратничке прошлости у чему није изостало сјећање накосовски бој, јер је од тада стално вођена борба против турских поробљивача”.27

22 Вуковић, Чедо, Петар I Петровић, Фреске на камену, 332.23 Исто, 456. 24 Исто, 497.25 Мркаић, Благота, Косово у дјелу Петра I Петровића Његоша, 129.26 Алексић, Будимир, „Односи Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа”, Црква – Календар

Српске православне патријаршије за просту 2004. годину, 2004, 78–86.27 Мркаић, Благота, Косово у дјелу Петра I Петровића Његоша, 128.

19


Водећи одбрамбене и ослободилачке ратове, митрополит Петар I је проми-шљао историјску судбину српског народа и сањао о „освети Косова” и о српскомнационалном јединству у оквиру целовите државне творевине. У том смислунарочито је индикативно његово писмо од 10. јануара 1804. године, упућеноигуману манастира Дечана Хаџи-Данилу Кажанегри (који је био родом из Па-штровића). Митрополт Петар I ту обавјештава дечанског игумана о заједничкојакцији Црногораца и Србијанаца против Турака и предлаже му како да спасимошти Светог краља Стефана Дечанског и друге светиње из манастира: „Ове го-дине имамо намјереније ми Црногорци и са Београдске стране Серби оћемо ско-чити на оружје против наших врагова Турака, ако можемо и вас да избавимо,неголи гледај да сачувате светога Краља кивот са свете мошти и крстове и свествари црковне. […] Ако не можете сачувати ствари, а ви преко Васојевића и Ку-ча и Пипера донесите на Цетиње, а ми се надамо да ће и славна Русија да по-могне свима христијанима да се ослободе ига турског”.28 Ово писмо Петра I по-тврђује чињеницу да је било унапред договора о устанку у Србији, јер је оно на-писано 10. јануара 1804. године, а Први српски устанак је почео на СретењеГосподње 2/15. фебруара исте године.

О државотворним амбицијама Петра I Петровића најбоље говори његов плано формирању „славено-сербског царства”, односно идеја о обнови средњовеков-не српске државе. Наиме, Петар I се, почетком 1807. године, одмах по избијањуруско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главноко-мандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом, односно предло-гом о обнови „славено-сербског царства” да би га овај упутио руском цару Але-ксандру. Према овом плану, Црној Гори је требало присајединити: Подгорицу,Спуж, Жабљак, Боку Которску, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тихтериторија било је планирано да се образује српско царство. Титулу српског ца-ра узео би руски император, а постојао би и „президент” који би морао бити ро-ђени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кне-за. За престоницу царства планиран је Дубровник. У тој држави је била предви-ђена митрополија славеносрпске царевине, на чијем би челу био цетињскимитрополит Петар I. Поред цетињског митрополита у царству би постојала јоштри епископа: далматински (у Задру), херцеговачки (у Требињу) и бококоторски(у Котору), који би био митрополитов намесник. Међутим, план митрополитаПетра I о формирању славеносрпског царства није наишао на одобрење у Петро-граду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона и руског цара Александра довеоје Французе у Боку Которску, чиме је осујећена идеја владике Петра I Петровићао стварању јединствене и обновљене српске државе.29

28Ристић, Серафим, Дечански споменици, Државна штампарија, Београд, 1864, 23–24; Поповић,Петар, Односи Србије и Црне Горе у XIX веку (1804–1903), Српска академија наука и уметности, Бео-град, 1987, 1.

29Милићевић, Јован, „Црна Гора 1797–1851”, у Историјa српског народа V-1, ур. Владимир Сто-јанчевић, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, 170–171.

20


КОСОВСКИ ЗАВЕТ У ДЕЛУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Наследник митрополита Петра I Петровића на трону Цетињске митрополије,његов синовац Радивоје Раде Томов, односно Петар II Петровић Његош(1830–1851), усвојио је од свога стрица „два кључна духовна и национална прин-ципа: косовску завјетну традицију, коју је владика Раде у свом богатом књижев-ном стваралаштву уздигао на знатно већи литерарни и мистички ниво, и срп-ски народносни интегрализам, чији је исходишни циљ био и остао стварање је-динствене и недјељиве српске државе на Балкану”.30

О присуству косовске заветне мисли и опредељења у Његошевом књижевномопусу, његовим писмима, меморандумима и политичким промишљањима на-писане су бројне студије, есеји и научни радови чији су аутори реномирани до-маћи и инострани научни ствараоци. Његошеву снажну везу са Косовом, и ње-гову обузетост идејом косовског завета, истицали су, поред осталих, Иво Ан-дрић, Исидора Секулић, владика Николај Велимировић, Војислав Ђурић,Мишел Обен, Милосав Бабовић, Љубомир Зуковић, Драго Ћупић, ДимитријеМашановић, Стијепо Кастрапели, Јован Делић и други.31 Сви они у својим истраживањима полазе од става да у Његошевом стварала

штву налазимо највећи песнички и философски израз косовске идеологије, и даЊегошева философија има свој израз и свој корен у косовској мисли. „Његовживот у свим својим манифестацијама, умним, осјећајним и дјелатним, развијасе из те мисли, она доминира њиме, он почиње с њом и заглављује у њој”, исти-че Стијепо Кастрапели.32 А Жарко Видовић посебно потенцира чињеницу да јеЊегош „учинио Косовски завјет актуелним у вријеме када је то изгледало немо-гуће, кад је изгледало да је нововјековна култура (епохално затворена у свој хо-ризонт) тражила од српске интелигенције да завјет заборави и да се тако конач-но ’европеизује’”.33

30 Вукић, Предраг, „Српска народносна мисао у списима Светог Петра Цетињског”, Светигора,19, бр. 203, 2010, 19.

31 Истичемо Андрићев текст „Његош као трагични јунак косовске мисли”, у књизи: Иво Ан-дрић, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 13, Уметник и његово дело: есеји, Просвета, Београд, 1977;Исидора Секулић, Његошу књига дубоке оданости (Подгорица: Октоих, 1996); Николај Велимиро-вић, Религија Његошева (Шабац: Глас Цркве, 1987); Војислав Ђурић, „Српска књижевност о Косову”,у Косовски бој у српској књижевности, прир. Војислав Ђурић (Београд: Српска књижевна задруга,1990), 7–159; Мишел Обен, Његош и историја у песниковом делу (Београд: Књижевне новине, Науч-на књига, Нова књига, 1989); Милосав Бабовић, „Косовски мит у Његошевом Горском вијенцу”, уКосовски бој у историји, традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабовић (Тито-град: ЦАНУ, 1990), 97–112; Љубомир Зуковић, „Од народног до Његошевог Милоша Обилића” уКосовски бој у историји, традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабовић (Титог-рад: ЦАНУ, 1990), 113–123; Драго Ћупић, „Лексика и синтагматика у Горском вијенцу која асоцирана Косово” у Косовски бој у историји, традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабо-вић (Титоград: ЦАНУ, 1990), 191–198; Димитрије Л. Машановић, Његош на Косову; Стијепо Ка-страпели, „Косовска мисао – извор Његошеве поезије”, Гласник Етнографског музеја на Цетињу,бр. 3 (1963), 327–334; Јован Делић, „Косово у Горском вијенцу”, Васељена, 4, бр. 5, (1998): 8–24

32 Кастрапели, Стијепо, Косовска мисао – извор Његошеве поезије, 32733 Видовић, Жарко, Његош и Косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989, 15.

21


Кроз читаво своје стваралаштво Његош провлачи тезу о Србима из подлов-ћенске Црне Горе као о потомцима српских витезова – учесника Косовске битке,који су након пропасти српског царства населили неприступачне пределе Ка-тунске нахије. Тако у писму „Осман-паши Скопљаку” од 5. новембра 1847. годи-не Његош наглашава да „када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и ка-да су дивље орде азијатске наше малено но јуначко царство разрушиле, онда сумоји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака,оставили своје отачаство и у овијем горама утекли”.34 Те неприступачне гореподловћенске Црне Горе постале су симбол отпора турском окупатору и непре-стане борбе за слободу.

По Његошевом мишљењу, све несреће на Балкану потичу од времена „паде-нија” српског царства на Косову, када је „закопано” српско „народно надање”.Одмах након тога у Црну Гору је ускочила искра „из гомилах пепела величинеДушанове”, тако да је Црна Гора постала „урна у коју је силно име Душановоприбјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега”.35

Његош је желео да и свакодневни живот српског народа буде прожет косов-ским симболима. Тако је на већ постојећој црногорској капи унeо додатне еле-менте који симболизују косовску трагедију: црни облог рубом капе представљажалост за изгубљеним српским царством на Косову; црвена горња површинасимболизује проливену крв српских витезова у Косовској бици, али и српскуземљу заливену крвљу. Један кутак покорене и крвљу преплављене српске земље– Црну Гору, оградио је са пет златних нити које симболизују пет векова српскогробовања Турцима и, истовремено, пет векова српске „борбе непрестане” у под-ловћенској Црној Гори. У средини се налазе четири оцила, хералдички симболикоји своје порекло вуку из српске средњовековне државе и времена царства. Удеветнаестом веку их је родољубива поезија уклопила у изреку „Само слога Ср-бина спасава”.36

Милосав Бабовић је тачно приметио да је за Његоша, као и за јунаке његовихкњижевних дела, Косово постало оријентир у времену, „па сретамо често замененормативног календара”.37 У писму „Мехмеду Решид-паши” од 17. јула 1832.Његош наглашава да од времена пропасти српског царства на Косову почињеборба српског народа у Старој Црној Гори за слободу и очување идентитета:„Јошт кад је српско царство на Пољу Косову пало и невољно под иго турско до-шло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независимосттако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независи-мости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро по-

34Петар II Петровић Његош, Изабрана писма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша,књига шеста, Просвета, Београд, Обод, Цетиње,1984, 151.

35Исто, 195.36Атлагић, Марко, „Крст са оцилима као хералдички симбол”, Баштина, бр. 8, 1997/8, 152–155.37Бабовић, Милосав, Косовски мит у Његошевом Горском вијенцу, 110.

22


читовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима ро-бовима бити”.38

Идеју о изузетности Косовског боја у српској историји Његош је непрестаноистицао. У његовом схватању и сагледавању историје српског народа овај бојпредставља историјску прекретницу. Стога је тај догађај значајан дио тематскеи значењске структуре Његошевог најпознатијег дела – „Горског вијенца”. ИвоАндрић је, уосталом, давно приметио „да се реч ’Косово’ поред речи ’Бог’ најче-шће помиње у Горском вијенцу.39 Осим тога, „у свакој Његошевој пјесми, па и уоној најмањој, има, посредно или непосредно, одраз косовске мисли, косовскогбола”.40 Тезу да је у „боју Косовскоме” пропала српска држава и да је ту почелоробовање Турцима налазимо и у „Свободијади”, спеву у коме је, поред „Горскогвијенца”, по мишљењу Мишела Обена, косовска тематика најизразитија:

Клону слаби пред силнијем,изнемокша мишца Србау Косову царство даде,и потоци крвљу течнипонесоше сјајну крунуса Лазара српског царана султана Бајазита.Српска сила и државана Косову тад погибе”.41

Обен тачно уочава да „визија српске прошлости у Горском вијенцу прецизираи употпуњује визију из Свободијаде”,42 и наглашава: „За Горски вијенац, као и заСвободијаду, Црна Гора рађа се на Косову”.43 Ту, у подловћенским горама, влади-ка Данило је покренуо ослободилачку борбу за „крст часни и слободу златну”, иту српски „хитри соколићи”, одлучни да освете Косово, „почеше четовати, бојес Турцма честе бити” – истиче Његош у „Свободијади”.Узор подловћенским српским јунацима, осветницима Косова, је Милош Оби-

лић. Обилић је главна личност у Његошевом косовском култу. Његов витешкиподвиг на Косову Његош у „Горском вијенцу” глорификује, уздижући га тако-рећи до небеских висина. „После имена Божјега ничије се име у овом делу, изу-зев учесника драме, не помиње чешће од имена Обилића”, пише владика Нико-лај Велимировић, и додаје: „Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквимсном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од

38 Петар II Петровић Његош, Изабрана писма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша,књига шеста, 37.

39 Андрић, Иво, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 13, Уметник и његово дело: есеји, 10. 40 Кастрапели, Стијепо, Косовска мисао – извор Његошеве поезије, 330.41 Петар II Петровић Његош, Свободијада – Глас каменштака, Целокупна дела Петра II Петро-

вића Његоша, књига друга, Просвета, Београд, Обод, Цетиње, 1984, 11.42 Обен, Мишел, Његош и историја у песниковом делу, 208.43 Исто.

23


Црногораца није више сневао Обилића нити је ико њиме више живео него самЊегош”.44

Обилић је оличење свих витешких врлина, њиме се прекоревају изроди („сучим ћете изаћ пред Милоша”), он се призива у најтежим тренуцима. У „Горскомвијенцу” војвода Батрић Перовић и још „тридесет-четрдесет другах”, уочи ис-траге потурица, сањају исти сан: Милоша Обилића „на бијела хата ка на вилу;ох, диван ли, Боже драги, бјеше!” (стихови 2385–2386). Војвода Батрић се потури-цама куне „вјером Обилића” да ће вере „у крв запливати” ако се они не врате упрадедовску веру. Синтагма „вјера Обилића” је, по речима Милосава Бабовића,условно верска одредница и још мање религиозно осећање. Она не прихватапраштање изражено у симболичном Христовом окретању другог образа, и то јеједини „мотив косовског мита” који није нашао израза у „Горском вијенцу”: „На-супрот јеванђелској етици, вјера Обилића не само да исповеда одбрану од зла,већ и освету, која се у спеву рангира у три ступња: личну, племенску, народну”.45

Да је освета света и „богом закршћена”, то је „најозбиљнија мисао Његошева”,тврди владика Николај.46

У писму Ђорђу Стратимировићу (од 8. новембра 1848) Његош тврди да јеОбилић највећи јунак „који се досад на земљи појавио”.47 Као такав, он служи зауглед и охрабрење јунацима и за прекор издајницима. Такву улогу Обилић имадо краја у „Горском вијенцу”, а често и у „Шћепану Малом”.

У част и славу Милоша Обилића и његовог јунаштва Његош је установио нај-значајније одликовање у историји Црне Горе – Обилића медаљу за храброст,која је додељивана само најхрабријим ратницима. У свести српског народа сапростора данашње Црне Горе то одликовање и данас блиста над свим одликова-њима, тако да потомци носилаца Обилића медаље са поносом истичу како су јењихови преци носили на грудима. Узори су им били косовски јунаци, у њимасу тражили своје претке и жалили за прошлошћу некадашње српске државе.48

На Цетињу постоји и Обилића пољана – топоним који сведочи о снази и уко-рењености косовске традиције у Црној Гори, и о развијености култа МилошаОбилића који су фаворизовали и глорификовали Петровићи Његоши. „На Оби-лића пољани вршене су припреме Црногораца за бојеве, ту су прављене смотрепопут оне коју је цар Лазар чинио испред одсудне битке на Косову”, каже ДрагоЋупић, и додаје: „Име Обилића пољана подсјећала је сваког црногорског борцана обилићевско понашање”. Стога није случајно што је управо на Обилића по-

44Велимировић, Николај, Религија Његошева, 167. 45Бабовић, Милосав, Косовски мит у Његошевом Горском вијенцу, 108. 46Велимировић, Николај, Религија Његошева, 177.47Петар II Петровић Његош, Изабрана писма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша ,

књига шеста, 170. 48Лучић, Чедомир М., Власт и спољни утицаји у Црној Гори 1499–1851, 483.

24


љани 1896. године, за потребе црногорске војске, подигнута касарна (Војнистан).49

Као што је Обилић био симбол херојства, тако је Вук Бранковић у Црној Горивековима представљао симбол издаје. Видели смо да је такву слику о њему оста-вио и владика Петар I Петровић у својим делима. Његош, такође, Вуку Бранко-вићу као издајнику упућује прекор и проклетство. Сублимацију његовог односапрема наводној издаји Вука Бранковића налазимо у стиховима из „Горског ви-јенца”, где народ кроз коло каже:

Бранковићу, погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење!50

Сваког издајника треба да спопадне „брука Бранковића” (стих 2423), која ће сепренети и на његово потомство.Све личности косовског култа о којима Његош пева, као и остали мотиви ко-

совске традиције којима кипти његова поезија, потврђују оцену Војислава Ђу-рића да је у Његошевом стваралаштву, посебно у „Горском вијенцу”, Косово„свуда – не само на земљи него и на небу, где су душе прадедовске, и подземљом, где су кости прадедовске. Око Косова и Милоша саграђена је жива и је-динствена заједница хероја ранијих и познијих”.51 Извориште Његошеве косовске мисли и косовске инспирације свакако је не-

кадашња црногорска испуњеност „вјером Обилића” и њихова вековна опсесив-на идеја о „освети Косова” и обнови Душановог царства. Када се говори о Њего-шевој косовској мисли, не може се заобићи Цвијићево мишљење да је Његошевкулт Обилића у ствари народни култ у Његошевом завичају, будући да „сви Цр-ногорци старе Црне Горе сматрају Обилића као свога духовнога претка, и не са-мо да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају”.52 Анализирајући посебнеособине црногорских племена, Цвијић тврди да су Црногорци „испуњени ’веромОбилића’ као Јевреји Старога Завета вером у Јехову. Главна храна су им преда-ња о Косову и о српској Немањићској држави, и ова предања знају чак и жене идеца. […] Знају јој границе, славне градове и места”.53 Дакле, идеја о Обилићукао јунаку над јунацима, и као прототипу јунака за сва времена, живела је веко-вима у Старој Црној Гори, и Његош ју је преузео и својом литерарном генијал-ношћу оживотворио, проговоривши из душе и главе „цијела народа” о Обилићу

49 Ћупић, Драго, „Косовски мит и Црна Гора”, у Косовска битка 1389. године и њене последице,прир. Никола Тасић, САНУ, Београд, 1991, 117.

50 Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Црногорска академија наука и умјетности, Подго-рица, 2005, 33.

51 Ђурић, Војислав, Српска књижевност о Косову, 127.52 Цвијић, Јован, Балканско полуострво, Српска академија наука и уметности, Новинско-изда-

вачка радна организација Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,1987, 343.

53 Исто, 369.

25


као највећем у славној плејади српских јунака од „непобједног цара Душана” доослободиоца Карађорђа.54

Формиран у таквом амбијенту, у средини са тако јаком косовском традици-јом, Његош је национални и духовни светоназор српског народа свога завичајаучврстио и усавршио, а затим преточио у своје књижевно стваралаштво и идео-логију. Наиме, најбитнија Његошева политичка идеја – идеја о „освети Косова”и обнови Душановог царства, тј. идеја о српском националном ослобођењу иуједињењу у јединствену српску државу, постојала је давно пре Његоша, и билаје обликована у свести српског народа из Старе Црне Горе. Да је обнова Душано-вог царства био главни циљ Његоша песника, владара и владике, сведоче и ме-моарски записи Матије Бана (1818–1903), у којима су приказана четири дипло-матска сусрета са Његошем на Цетињу у периоду између 1848. и 1851. године. Тимемоари представљају аутентично сведочанство о Његошевој личности, о њего-вим погледима на сопствена књижевна дела (као и на поједине српске писце то-га времена), као и о његовим политичким идејама и државничком идеалу о пот-пуном ослобођењу и уједињењу српског народа. „Ја бих тада у моју Пећку па-тријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт наднародном слободним и усрећеним”, експлицитно је исказао Његош суштинусвоје политичке и националне идеологије. 55

Као што се види, Његош је, природно, сматрао да тамо где је била колевкасрпске државности и духовности, треба да буде и центар обновљене и уједиње-не српске државе: у Призрену, граду који је био једна од три престонице средњо-вековне Србије (пре Призрена је то био Рас, а потом Скопље). Тамо треба да сто-лује српски кнез, као световни владар, а он би отишао у обновљену Пећкупатријаршију, на српски духовни трон.

Да је то био његов главни циљ Његош је јасно изразио поздрављајући прекоЉубомира Ненадовића Шумадију:

Хајде пођи равној Шумадији,Поздрави ми српске витезове:Нек’ не пашу сабље од јордама,Већ нек’ јашу коње од мегдана;

54Као потпуно бесмислене, морају се одбацити политикантске конструкције црногорских сепа-ратистичких идеолога да „у Црној Гори нема изворног косовског мита, ни у народу, ни код влади-ка црногорскијех”, те да је Његошево „варирање мита о Косову” и слављење култа Милоша Оби-лића преузето из „агитационе литературе” настале „од 70-их година XVIII вијека на подручјуКарловачке митрополије”, што износе аутори Зековић и Радојевић. Сретен Зековић, „Одакле кодЊегоша косовски мит, Милош Обилић, Душаново царство и српство!”, Архивски записи, 16, бр. 2,2010, 77–94; Радојевић, Данило, Црногорци на лимесу, Црногорски центар Међународног П. Е. Н.-а,Подгорица, 1999, 128–129.

55Бан, Матија, „Подаци о Петру Петровићу Његoшу”, у Мемоарска проза XVIII и XIX века: збор-ник, друга књига, прир. Душан Иванић, Нолит, (Београд, 1989, 99–100.

26


На Косову да се састанемо,Да ми наше старе покајемо56.

Говорећи о Његошевој визији општег српског ослобођења на етничко-нацио-налном простору Срба, Владимир Стојанчевић указује на чињеницу да је Ње-гош планирао подизање једног ослободилачког покрета у суседним крајевимаХерцеговине и Старе Србије „како би се за случај успеха постигло и ослобођењеједног већег дела Срба у Турској и, више од тога, дошло до стварања једне за-једничке државе српског народа”57. Тај подухват је Његош желео да оствари узпомоћ Србије, па је молио кнеза Александра Карађорђевића и Илију Гарашани-на да га у томе подрже. У случају успеха, истиче Стојанчевић, „сам Његош бидоживео и видео остварење својих не само филозофско-књижевних мисли, већконкретну и практичну реализацију својих политичких идеја и свог политич-ког програма”. 58

Евидентно је да Његош није имао намеру да ствара неку црногорску државу,како то данас жели да представи официјелна црногорска историографија и пу-блицистика. Истина, и међу црногорским идеолозима и историчарима имаоних који коректно интерпретирају Његошеве политичке идеје и кључне одред-нице његовог политичког програма. Тако Живко Андријашевић у својој књизи„Нација с грешком” констатује чињеницу да је Његош сматрао „да црногорскадржава има историјску улогу једино у томе да у изузетно неповољном окруже-њу обезбеди опстанак Црногораца док Турци општим српско-словенским ус-танком не буду протјерани са Балкана. […] А када се то деси, слиједи васкрс Ду-шановог царства”. 59 Другим речима, закључује Андријашевић своје разматрањео Његошевој национално-државничкој мисли, „црногорска државност је за његапосљедица историјских неприлика, а не трајно стање”.60 Колико је Његош биозанет идејом ослобођења и уједињења свеколиког српства, најбоље показује тошто до смрти није могао да прежали што се 1848. године није „на Босну кре-нуло”. 61

СВЕТОВНИ ВЛАДАРИ ДИНАСТИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ И

КОСОВСКА ЗАВЕТНА МИСАО

Народно предање и Његошево схватање о томе да су се преживели српски ви-тезови после косовског пораза, са простора Косова и Рашке, склонили у непри-

56 Ненадовић, Љубомир, Писма из Италије, Нолит Просвета, Завод за уџбенике и наставнасредства, Београд, 1983, 137.

57 Стојанчевић, Владимир, „Горски вијенац као филозофско-литерарна основа за Његошева ис-торијско-политичка схватања”, у Друштвено-политичка мисао Његоша, прир. Михаило Марко-вић, САНУ, Београд, 2006, 27.

58 Исто.59 Андријашевић, Живко, Нација с грешком, Побједа, Подгорица, 2007, 18.60 Исто.61 Латковић, Видо, Петар Петровић Његош, Нолит, Београд, 1963, 243.

27


ступачне горске пределе подловћенске Црне Горе следи и први световни владариз митрополитско-господарске лозе Петровића – књаз Данило I (1851–1860). Ка-да говори о континуираној одбрамбеној и ослободилачкој борби српског народау подловћенском (катунском) простору, књаз Данило почетке те борбе противТурака везује за Косовску битку 1389. године. Тако у писму грофу Буолу,аустријском министру спољних послова, од 27. фебруара 1858. године, књаз Да-нило каже: „Размирице међу Црном Гором и Турском старог су датума. Борба јепочела назад пет вјекова, послије битке Косовске. Срби-Црногорци уступајућипред турском силом повукли су се у планине гдје су живјели и бранили се подсвојим народним владарима”.62 Књаз Данило је, као и свих пет митрополита из владарске куће Петровића

који су пре њега управљали Старом Црном Гором и Брдима, тежио ослобођењуи уједињењу српског народа у јединствену српску државу, што потврђује и ње-гова порука упућена владару Србије, кнезу Михаилу Обреновићу: „Нека самозапочне књаз Михаило, ја му са својим Црногорцима пођох на сусрет, да осло-бодимо српски народ, па ма ја био у војсци књаза Михаила прости војник”.63

Евидентно је да је књаз Данило општесрпске интересе стављао изнад личних идинастичких и да је чврсто стајао на позицијама српског националног и држав-ног интегрализма.Бој на Косову и косовска заветна мисао нашли су велико место и у песничком

стваралаштву књаза/краља Николе I Петровића (1860–1918), као и у његовим ра-зним списима у прози. Николина политичка и национална идеологија била јепрожета косовским заветом и опредељењем, и то од почетка до краја његове дугевладавине Црном Гором. Косовска мисао краља и господара Црне Горе пратилаје његове ослободилачке акције и иницијативе које је покретао са циљем да„освети Косово” и да што више допринесе ослобођењу и уједињењу српског на-рода. Поетска остварења последњег владара из митрополитско-господарске лозеПетровића инспирисана косовском традицијом имају сасвим јасну политичкуи идеолошку поруку и одражавају његов политички и национални програм.Сублимацију својих политичких намера изразио је у програмској песми

„Онамо, онамо” из 1867. године коју је српски народ тадашње Црне Горе прихва-тио као своју борбену химну и као позив у рат за ослобођење потлаченог деласрпског народа, тј. као свој велики национални задатак који се мора остварити.У овој антологијској песми млади књаз Никола пева о Душановој престонициПризрену, Високим Дечанима, Југ-Богдану и његовим синовима, и гробу Мило-ша Обилића који мора бити ослобођен:

Онамо, онамо… за брда она,гдје небо плаво савија свод;на српска поља, на поља бојна,

62 Јовановић, Батрић, Црногорци о себи, 101. 63Исто.

28


онамо, браћо, спремајмо ход!Онамо, онамо… за брда она, Милошев, кажу пребива гроб, онамо покој добићу души,кад Србин више не буде роб!64

Без ослобођења светих места на Косову и Метохији, изричит је млади књаз,нема Србима слободе нити његовој души покоја. О Косову и Метохији, Косовском боју и косовском завету књаз Никола говори

на више места и у свом историјско-политичком спеву „Пјесник и вила”. У овомспеву, у коме је опевана историја српског народа од његовог постанка до Косов-ске битке (и који су неки књижевни критичари називали „Српским вијенцем”,за разлику од „Горског вијенца” чија се тематика односи само на Црну Гору иСрбе у њој), налазимо различито варирање косовских мотива. Овде књаз Нико-ла понавља народно и Његошево уверење о пресељењу српских јунака у ЦрнуГору после Косовског боја.65 Досељеници са Косова и Рашке донели су у подловћенску Црну Гору завешта-

ње да косовски пораз мора бити освећен кад за то дође време. Тако је „освета Ко-сова” постала српско национално гесло које су из народног предања преузели идаље разрађивали митрополити и господари Петровићи Његоши, па наравно икњаз/краљ Никола, како у својој поезији, тако и у прозним текстовима – мемоа-рима, писмима и говорима. У спеву „Пјесник и вила” вила подстиче песника дакрене на Косово, „да полети на освету”, па му пружа киту цвећа које је ноћуубрала „по разбоју, по Косову./ Тога цв'јећа моћ је снажна;/ родила га земљавлажна/ још од крви од јунака,/ од Србаља и Турака”. 66 Нема сумње да је „освета Косова” чест мотив у поезији књаза/краља Николе,

за коју се може рећи да представља литерализован облик његовог политичкогпрограма. Суштина тог програма је у његовим аспирацијама на територију Ко-сова и Метохије, Старе Рашке и Херцеговине коју је у повољним историјскимоколностима требало ослободити од вишевековне турске окупације и присаје-динити Црној Гори. „Освета Косова” је било гесло под којим је требало реализо-вати наведени државни и национални циљ. Под тим геслом књаз Никола јекренуо у тзв. Вељи рат са Турском 1876. године. Тако у говору који је 3. јула те го-дине одржао црногорској војсци која је пошла у рат за ослобођење Херцеговине,он наглашава: „Овога пута се Косово мора осветити! […] Под Муратом I(1362–1389) срушено је српско царство, а под Муратом V (1876) оно мора опет ус-крснути”67. Овим је књаз Никола јасно саопштио разлог уласка у рат: напајан

64 Никола I Петровић Његош, Пјесме, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књига прва,Обод, Цетиње, 1969, 45–46.

65 Никола I Петровић Његош, Спјевови, Светигора, Цетиње, Октоих, Подгорица, 2009, 165–309.66 Никола I Петровић Његош, Спјевови, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књига

друга, Обод, Цетиње, 1969, 237–238.67 Никола I Петровић Његош, Говори, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књига че-

тврта, Обод, Цетиње, 1969, 96.

29


косовском идејом, он је тежио српском националном ослобођењу и обновисредњовековне српске државе. При томе је сматрао да су он и династија Петро-вића предодређени да ослободе и уједине српски народ.

У Првом балканском рату 1912. године Косово и Метохија су коначно ослобо-ђени, а неколико месеци касније, 1913. године, обележавана је стогодишњицарођења Петра II Петровића Његоша. Приликом прославе тог јубилеја краљ Ни-кола је казао: „Наш му се добри српски народ дивно одазвао. Косово, рану њего-вог великог срца, му је излијечио, јер у дане стогодишњице од његова рођења тајму је народ Косово осветио…”. 68

У Првом балканском рату Црна Гора је, поред осталог, добила Метохију до Бе-лог Дрима, са градовима Пећи и Ђаковицом. Васојевићка бригада црногорскевојске под командом Радомира Вешовића ослободила је 2. новембра 1912. мана-стир Високе Дечане, „тај највећи монумент српске прошлости, славе и величи-не”, како наводи сам генерал Вешовић.69

По завршетку рата, обновљена је Пећка епархија под јурисдикцијом црногор-ског митрополита на Цетињу. Пећ постаје седиште ове епархије, а за првог епи-скопа пећког изабран је Гаврило Дожић. Поводом одласка митрополита Гаврилана дужност у Пећ, краљ Никола је приредио у цетињском двору свечану вечеруна којој је, у обраћању владици, поред осталог, рекао: „Искрај тако дуго упра-жњеног пријестола славних српских патријарха учите ми драги мој народ кри-јепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећје била огњиште српске цркве и моћи српскога духа. […] Најљепши Божји храмна Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као светиизраз и свједока српске побожности и величине”.70 Овај патетични говор је из-раз Николиног одушевљења чињеницом да су српски патријаршијски трон уПећи и славни манастир Високи Дечани ослобођени и да су припали Краљеви-ни Црној Гори.

Сматрајући да је у Балканским ратовима реализован добар део његових по-литичких планова и државничких циљева, пре свега оних који се тичу Косова иМетохије и тамошњих светих места, краљ Никола се обраћа црногорској војсци20. августа 1913. године речима: „Послије срећно закљученог мира, жељно самишчекивао повратак из Македоније мојега дичног Дечанског одреда да сви за-једно подигнемо хвалу Богу за наше велике успјехе, за освећено Косово и обно-вљења међа нашега дивнога царства. […] Ви сте пораз косовски осветили и часторужју српском уздигли и повратили”. 71

68 Јовановић, Батрић, Црногорци о себи, 117.69Фолић, Милутин, „Улога генерала Радомира Вешовића, команданта Горњовасојевићке брига-

де у Првом балканском рату 1912.”, Добровољачки гласник, 10, бр. 16, 2000, 64. 70Никола I Петровић Његош, Говори, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књига че-

тврта, 80.71Исто, 124–125.

30


Но, без обзира на чињеницу да је у Првом балканском рату Црна Гора успелада углавном оствари највећи део својих ратних циљева увећањем територије на14.443 квадратна километра (а површина добијене територије износила је 5.000квадратних километара), краљ Никола није био задовољан споразумом о разгра-ничењу са Србијом који је потписан у Београду 30. октобра 1913. године. Он је,наиме, сматрао да Црној Гори треба да припадне половина Новопазарског сан-џака и цела Метохија са Призреном, без обзира што су и црногорски владајућикругови сматрали да је то апсурд72.

Црна Гора је, међутим, добила Метохију до Белог Дрима и део Новопазарскогсанџака, односно градове Пљевља, Бијело Поље, Беране, Мојковац, Рожаје, Плав,Гусиње, Пећ и Ђаковицу. Пошто црногорска војска није успела да прва уђе уПризрен, овај царски град је остао Србији, упркос жељи краља Николе да ове двесрпске средњовековне престонице уђу у оквире његове државе.73

У јануару 1916. краљ Никола је напустио Црну Гору и отишао у изганство, уФранцуску. Одлуком Велике народне скупштине српског народа у Црној Гориод 13/26. новембра 1918. краљ Никола је детронизован, тј. збачен са црногорскогпрестола. Но, иако лишен престола и принуђен да живи у емиграцији, краљ Ни-кола није престао да заговара српско духовно јединство и идеју српског нацио-налног интегрализма. То потврђује и текст „Српска патријаршија”, објављен24. септембра 1920. у „Гласу Црногорца”, службеном гласилу црногорске владе уегзилу, а поводом проглашења обновљене Српске патријаршије. У том текстуцрногорска влада у егзилу протестује што је уједињење Српске православне цр-кве проглашено у Сремским Карловцима, а не у Пећи, и наглашава: „Према ис-ториском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да бу-де патријарх целокупне српске православне цркве. […] Самим ослобођењем Пе-ћи, оживјела су и реална патријаршиска права пећког митрополита. Црна Гораје хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није биоослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским роп-ством тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећскиима бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цје-локупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободнасрпска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. […] Пећ ипећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу исрпској цркви”. 74

72 Фолић, Милутин, „Краљ Никола и краљ Петар I Карађорђевић према ослобођењу Метохије идржавно разграничење Црне Горе и Србије”, у Династија Петровић Његош: радови са међународ-ног научног скупа, Подгорица, 29. Октобар – 1. новембар 2001, прир. Миомир Дашић, Црногорскаакадемија наука и умјетности, Универзитет Црне Горе, Подгорица, 2002, 105.

73 Маликовић, Драги, „Ангажовање Црне Горе у Метохији почетком ХХ века”, у Косово и Мето-хија у цивилизацијским токовима, прир. Марко Атлагић, Филозофски факултет, Косовска Митро-вица, 2010, 329.

74 Алексић, Будимир, Крстајић, Славко, Трговци душама – дукљанско монтенегрински вјерскитрафикинг у свјетлости докумената, Омладински интелектуални центар, Никшић, 2005, 271.

31


Иако до реализације ових аспирација краља Николе никада није дошло, поречима историчара Предрага Вукића, ипак остаје чињеница „да је управо овимставом краљ Никола са својом владом јавно манифестовао непромијењено уте-мељење у српском националном интегрализму, косовском завјетном опредеље-њу и немањићкој црквеној и државотворној традицији”75.

Краљ Никола је остао доследан својим идеалима из спева „Пјесник и вила” ообнови српске средњовековне државе на чијем би челу, због својих историјскихзаслуга, била династија Петровића. Историјске заслуге те династије краљ Нико-ла у спеву симболично наглашава преко сабље коју је први наоштрио владикаДанило када је српски народ из Старе Црне Горе повео на Царев Лаз, а затим је уаманет предао владикама Сави и Василију да је оштре, а „Петар свети од дје-тињства/ оштрио је и тупио”. Песник каже да је ту сабљу два века „додавала рукаруци”, што се подудара са периодом владавине владарске куће Петровића. Зачитаво то време, владикама и господарима Петровићима-Његошима није пада-ло на памет да посебна црногорска држава буде крајњи циљ њиховог политич-ког и националног прегнућа. Сви су они говорили, писали и сањали о „осветиКосова” и обнови Душановог царства као о крајњем политичком циљу Црне Го-ре. Тако су и државна политика и идеологија краља Николе имале циљ да мупрокрчи пут до Душановог престола у Призрену. Стога је сасвим разумљивошто краљ Никола у целом спеву ниједном не помиње географску одредницу Цр-ногорци. Међутим, у складу са својом политичком и националном идеологијом,у спеву употребљава разне облике етнонима Срби (Србин, Србљи, Срб, Српче идр.) и синтагме с придевом српски (српски мач, српско племство, српске побједе,српска слава, српски бог, српски жезал, српске груди, српски аманет, српско зло,српски удес, српски осветници итд.).76

Из свега што је саопштено у раду јасно се види да је национална и политичкаидеологија владарске куће Петровића, као и њихово књижевно, духовно и све-укупно културно стваралаштво било прожето косовском традицијом, односнокосовском заветном мишљу и опредељењем. Косовска традиција је у подлов-ћенској Црној Гори била снажно развијена и пре њиховог доласка на чело Це-тињске митрополије крајем XVII века, а у политичкој делатности ове митропо-литско-господарске лозе – нашла је свој најснажнији израз. Књижевни и другитекстови владарске куће Петровића, инспирисани Косовском битком, имајусасвим одређену политичку мисао и одражавају њихов политички програм.Суштина тог политичког програма је у ставу да се српски народ мора осветити

75Вукић, Предраг, „Краљ Никола Петровић-Његош и косовско завјетно опредјељење”, Светиго-ра, 17, бр. 188, 2009, 31.

76У спеву се разни облици етнонима Срби наводи укупно сто шездесет шест пута. Никола I Пе-тровић Његош, Спјевови, 165–309.

32


Турцима за косовски пораз („освета Косова”) и обновити српску средњовековнудржаву (Душаново царство). Своје политичке потенцијале и национално прег-нуће Петровићи Његоши су усмеравали у правцу реализације пројекта једин-ствене, слободне српске државе.


Алексић, Будимир, „Односи Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа”, Црква – Ка-лендар Српске православне патријаршије за просту 2004. годину, 2004, 78–86.

Алексић, Будимир, Крстајић, Славко, Трговци душама – дукљанско-монтенегринскивјерски трафикинг у свјетлости докумената, Никшић: Омладински интелекту-ални центар, 2005.

Андријашевић, Живко, Нација с грешком, Побједа, Подгорица, 2007. Андрић, Иво, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 13, Уметник и његово дело: есеји. Просвета,

Београд, 1977.

Атлагић, Марко, „Крст са оцилима као хералдички симбол”, Баштина, бр. 8 (1997/8):149–158

Бабовић, Милосав. „Косовски мит у Његошевом Горском вијенцу”, у Косовски бој у ис-торији, традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабовић, 97–112.Титоград: ЦАНУ, 1990

Бан Матија. „Подаци о Петру Петровићу Његушу”, у Мемоарска проза XVIII и XIX века,зборник, друга књига, прир. Душан Иванић, 97–120. Нолит, Београд, 1989.

Велимировић, Николај, Религија Његошева. Глас Цркве, Шабац, 1987.

Видовић, Жарко, Његош и Косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989.

Вукић, Предраг. „Краљ Никола Петровић-Његош и косовско завјетно опредјељење”, Све-тигора, 18, бр. 188, 2009, 30–32

Вукић, Предраг. „Српска народносна мисао у списима Светог Петра Цетињског”, Свети-гора, 19, бр. 203, 2010, 17–19

Вуковић, Чедо, Петар I Петровић, Фреске на камену, Графички завод, Титоград, 1985.

Вуксан, Душан. „Црна Гора у доба младости митрополита Петра Првог”, Записи, бр. 21,1939, 260–275

Ђурић, Војислав, „Српска књижевност о Косову”, у Косовски бој у српској књижевности,прир. Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београд, 1990, 7–159.

Делић, Јован, „Косово у Горском вијенцу”, Васељена, 4, бр. 5, 1998, 8–24

Ђилас, Милован, Његош пјесник, владар, владика, Ауторско-издавачка група Зодне и ау-тор, Београд–Љубљана, 1988.

Зековић, Сретен, „Одакле код Његоша косовски мит, Милош Обилић, Душаново царс-тво и српство!”, Архивски записи, 16, бр. 2, 2010, 77–94.

Зуковић, Љубомир. „Од народног до Његошевог Милоша Обилића” у Косовски бој у ис-торији, традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабовић, ЦАНУ,Титоград, 1990, 113–123.

Јовановић, Батрић, Црногорци о себи, Народна књига, Београд, 1986.

33


Кастрапели, И. Стијепо. „Косовска мисао – извор Његошеве поезије”, Гласник Етнограф-ског музеја на Цетињу, бр. 3, 1963, 327–334

Килибарда, Новак, „Косовски мит у Црној Гори”, у Косово у усменој и средњовековнојкњижевности, прир. Слободан Симоновић, Народна библиотека и Друштво пре-водилаца, уметника и научних радника, Крушевац, 1989, 65–70.

Латковић, Видо, Петар Петровић Његош, Нолит, Београд, 1963.

Лучић, М. Чедомир, Власт и спољни утицаји у Црној Гори 1499–1851, Филозофски факул-тет, Српско Сарајево, 2002.

Маликовић, Драги, „Ангажовање Црне Горе у Метохији почетком ХХ века”, у Косово иМетохија у цивилизацијским токовима, прир. Марко Атлагић, Филозофски фа-култет, Косовска Митровица, 2010, 317–330.

Машановић, Л. Димитрије, „Ко је старији: Његош или црногорски народ и његова тра-диција? Још о присуству лика Милоша Обилића у црногорском народном пре-дању”, у Његош на Косову, Књижевна заједница Звездара, Београд, 1990, 76–91.

Милићевић, Јован. „Црна Гора 1797–1851”, у Историјa српског народа V-1, ур. ВладимирСтојанчевић, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, 161–209.

Миловић, Јевто, Петар II Петровић Његош: грађа 1830–1851, књ. 4 (1845–1847), Историјс-ки институт СР Црне Горе, Универзитетска ријеч, Архив Црне Горе, Титоград,1986.

Мркаић, Благота, „Косово у дјелу Петра I Петровића Његоша”, у Косовски бој у историји,традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Бабовић, ЦАНУ, Титоград,1990, 125–134.

Ненадовић, Љубомир, Писма из Италијe. Нолит, Просвета, Завод за уџбенике и настав-на средства, Београд, 1983.

Павићевић, Бранко, Распоповић, Радослав, Црногорски законици: правни извори и поли-тички акти од значаја за историју државности Црне Горе, књ. 5 (1796–1916), Ис-торијски институт Републике Црне Горе, Подгорица, 1998.

Павићевић, Бранко, „Владика Сава Петровић у Русији 1734–1744. године”, Историјскичасопис, 14–15, бр. 5, 1965, 93–109

Павићевић, Бранко, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица, 1997.

Павићевић, Бранко, Данило I Петровић Његош, књаз црногорски и брдски 1851–1860,Књижевне новине: Вељко Влаховић, Београд, 1990.

Павићевић, Бранко, Стварање црногорске државе, Цид, Подгорица, 2007.

Петровић, Никола I Његош, Говори, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књи-га четврта. Обод, Цетиње, 1969.

Петровић, Никола I Његош, Пјесме, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књи-га прва, Обод, Цетиње, 1969.

Петровић, Никола I Његош, Спјевови, Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша,књига друга, Обод, Цетиње, 1969.

Петровић, Никола I Његош, Спјевови, „Светигора”, Цетиње, „Октоих”, Подгорица, 2009.

Петровић, Петар II Његош, Горски вијенац, Црногорска академија наука и умјетности,Подгорица, 2005.

34


Петровић, Петар II Његош, Изабрана писма, Целокупна дела Петра II Петровића Њего-ша, књига шест,. Просвета, Београд, Обод, Цетиње, 1984.

Петровић, Петар II Његош, Свободијада – Глас каменштака, Целокупна дела Петра IIПетровића Његоша, књига друга. Просвета, Београд, Обод, Цетиње, 1984.

Поповић, Петар, Односи Србије и Црне Горе у XIX веку (1804–1903), Српска академија на-ука и уметности, Београд, 1987.

Поповић, Петар, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Српска књижевна задруга,Београд, 1951. Радојевић, Данило, Црногорци на лимесу, Црногорски центар Међу-народног П. Е. Н., Подгорица, 1999.

Ристић, Серафим, Дечански споменици, Државна штампарија, 1864.

Самарџић Радован, „Српска црква у Турском царству 1690–1766”, у Историја српског на-рода, четврта књига, први том, Срби у 18 веку, ур. Славко Гавриловић, Српскакњижевна задруга, Београд, 1986, 531–552.

Секулић, Исидора, Његошу књига дубоке оданости, Октоих, Подгорица, 1996.

Станојевић, Глигор, Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740–1766), Исто-ријски институт, Народна књига, Београд, 1978.

Станојевић, Глигор, Црна Гора пред стварање државе 1773–1796, Историјски институт,Београд, 1962.

Станојевић, Глигор, Црна Гора у доба владике Данила, Историјски институт НР, Цетиње,1955.

Стојанчевић, Владимир, „Горски вијенац као филозофско-литерарна основа за Његоше-ва историјско-политичка схватања”, у Друштвено-политичка мисао Његоша,прир. Михаило Марковић, САНУ, Београд, 2006, 23–29.

Ћупић, Драго, „Косовски мит и Црна Гора”, у Косовска битка 1389. године и њене после-дице, прир. Никола Тасић, САНУ, Београд, 1991, 111–119.

Ћупић, Драго, „Лексика и синтагматика у Горском вијенцу која асоцира на Косово” у Ко-совски бој у историји, традицији и стваралаштву Црне Горе, прир. Милосав Ба-бовић, ЦАНУ, Титоград, 1990, 191–198.

Фолић, Милутин, „Краљ Никола и краљ Петар I Карађорђевић према ослобођењу Мето-хије и државно разграничење Црне Горе и Србије”, у Династија Петровић Ње-гош: радови са међународног научног скупа, Подгорица, 29. октобар – 1. новембар2001, прир. Миомир Дашић, 89–110. Подгорица: Црногорска академија наука иумјетности, Универзитет Црне Горе, 2002.

Фолић, Милутин, „Улога генерала Радомира Вешовића, команданта Горњовасојевићкебригаде у Првом балканском рату 1912.”, Добровољачки гласник, 10, бр. 16, 2000,55–67.

Цвијић, Јован, Балканско полуострво, Српска академија наука и уметности, Новин-ско-издавачка радна организација „Књижевне новине”, Завод за уџбенике и на-ставна средства, Београд, 1987.

35


Budimir R. Aleksić, Dalibor M. Elezović

KOSOVO AND METOHIJA IN THE POLITICS AND CULTURE OF PETROVIĆ NJEGOŠ

SummaryNational and political ideology of the royal house of the Petrović family, as well as their

literary, cultural and spiritual creativity, were strongly influenced by the tradition of Kosovoand its thought of sacrament. The tradition of Kosovo was strongly developed in Montene-gro, on the territory under the mountain of Lovćen, and was extremely expressed in politicalactivities of the ruling ancestry of the Petrović family before their arrival at the head of themetropolis of Cetinje. Kosovo, as the headquarters of the state and cultural policy of thePetrović family, is present among all members of the ruling house, starting from BishopDanilo and ending with King Nikola. Creative work of Petrović was inspired by the themeof Kosovo and sends an unequivocal political message, reflecting on their political agenda.The essence of this programme is in the attitude that Serbian people must get rid of theTurkish authority, avenge their defeat at the battle of Kosovo and rebuild the country as themedieval Kingdom of Dušan used to be. Njegoš Petrović and his people directed all politicalresources and national endeavour towards achieving this goal, believing deeply that the daywhen the Serbdom will be released and united will finally come.

Key words: Kosovo and Metohija, Petrović Njegoš, the Kosovo sacrament, the battle of Ko-sovo, Avenge of Kosovo, The old Montenegro, Obilić, Serbs

36

УДК: 317.39 ; 327::911.3(497.11)

ПЕТАР М. АНЂЕЛКОВИЋ1


СВЕСЛОВЕНСТВО КАО АЛТЕРНАТИВА – ЕВРОАЗИЈА КАО ПЕРСПЕКТИВА

САЖЕТАК. Нама Србима будућност је данас неизвеснија но икад. Прети нам зла кобнестанка, извеснија но икад. Заглављени између урушеног социјализма, који није из-држао пробу времена, а у чије смо темеље своју државност неразумно ризиковали, идивљег, „плачкашког” капитализма који нам разара привреду и комад по комад оти-ма територије, пометени у „злом времену” за које због неспособности своје елитенисмо били спремни, стојимо збуњени и не знамо којим путем би да кренемо. Стоји-мо на рубу провалије, повезаних очију као последица прераде свести, идеолошког лу-дила које је дошло на смену истрошеном марксизму. У толикој неизвесности, какоизабрати ону могућност, ону путањицу која српском народу и људима нуди до-стојанствен опстанак и највише добра обећава? Или најмање зла доноси. Да ли Евро-па заиста нема алтернативу, имамо ли ми права на свој поглед на ствари, или се мо-рамо препустити том „страшном судилишту” на милост и немилост? Да ли је заистанаш државни и народни живот немогућ без прикључења Европи, да ли је то прикљу-чење добро или штетно за нас, да ли је оно ствар наше воље, може ли се избећи? Да лисмо ми недозрела деца, закржљале јединке у развоју које вечно касне за Европљани-ма? То су питања на која би требало разумно одговорити ако хоћемо да добијемосмислено објашњење наше борбе за Европу. У овом тренутку наше националне драмецентрално питање није само политичко питање, оно је истовремено и наше главноетичко питање. Европа или Косово?

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Србија, Европска унија, Русија, Евроазија, Косово, косовско опре-дељење.

Све велике идеје почеле су као утопијски сан,а завршиле као стварност.Да ли ће нека идеја остати пуки утопијски санили ће бити преточена у реалност

1 [email protected]

37


зависи од броја људи који у њу верујуи њихове способности да по том питању нешто учине.

Гроф Хунденков-Калегрија

Срби неће победити вештином већ врлином!

Николај Велимировић

Сведоци смо једне свеобухватне акције: под лозинком уласка у Европу вршисе превреднoвање читаве наше друштвене заједнице – њене свести и њених ин-ституција. Оно што посебно брине јесте чињеница да нико нема јасну предста-ву о последицама започетих реформи и куда ће нас одвести ове промене. Нашевреме у том смислу није неко нулто, ново време, ново без историје и традиције,односно ново у тој мери да цео систем вредности, на којима се столећима засни-вала и градила наша српска кућа, сад, преко ноћи, треба да буде превреднован,односно одбачен, тако што ће на његово место доћи систем који диктира неко-лико мултинационалних корпорација под плаштом демократије и слободе тр-жишта и чији је једини циљ остварење максималног профита за што краће вре-ме. У овом часу налазимо се под притиском највећих и економски најмоћнијихдржава Запада које не признају ништа друго осим властитих интереса; у склопутих њихових интереса мале земље и народи не постоје; они су колатералнаштета историје и те мале земље и ти мали народи треба да се претопе у обезли-ченост. Таква позиција је управо она коју је још раније предосетила И. Секулићи коју описује у есеју Балкан у поглављу Сучим пред Милошем – са чим пред све-том: „Злата немамо, велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма иопсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисци-плина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо убићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, по-беда и пораза” (Секулић, 2003: 61).

У КАКВУ МИ ТО ЕВРОПУ ЖЕЛИМО?

Наши европеисти, дакле, они који нам машу тим путем убеђујући нас да оннема алтернативу, Европу виде као неку обећану земљу, као Елдорадо који самонас чека и која ће нас из свих невоља избавити. Острашћени европејци свим си-лама и средствима настоје да нас убеде да ће Унија, која је у великим проблеми-ма и која тешко може да помогне себи, сигурно спасити нас. Улазак у ново дру-штво, у сваки други свет, претпоставља и прихватање правила и начина пона-шања који тамо већ постоје. ЕУ, као и свака империја, не прима нове чланице,она их осваја! То што карактер освајања није тако очигледан и бруталан као увреме Римске империје, не мења суштину. Сада се осваја пропагандом, потку-

38

Петар М. Анђелковић: Свесловенство као алтернатива…

пљивањем, контролом институција, заузимањем медијског простора, економ-ском колонизацијом и томе слично. Трансекономска и трансполитичка струк-тура западне цивилизације уништава националне економије малих народа јед-нако као што обуздава њихов културни развој. Европска унија је систем у комемали народи као елементи тог система у односу према великим земљама немајуникакав значај. Само се стављају у позицију зависности према центрима вели-ког система. Примећујући да је Швајцарска у ЕУ била позвана да уђе одозго, иш-чекивана као галија крцата златом, Слободан Деспот иронично констатује:„Србија одоздо цима скуте једне заједнице која је сматра неотесаном нацијом сакривицом геноцида, са разрушеном економијом и великом потребом за субвен-цијама. Србија је у положају Дизнијевог пса који стоји на киши и покуњено гре-бе о капију газде који га је пребио и отерао. Чак иако постоји рачун (углавномновчани) да се кроз ту капију ушуња, поданички став званичне Србије не олак-шава пролаз. Још је горе дејство те реторике на народ ове земље: играјући све-укупну будућност нације на ту једну карту, она предаје судбину народа у туђеруке и ставља га у положај понизног ишчекивања неког хипотетичког чуда”(Деспот, 2008: 13).

У овом тренутку наше националне драме централно питање није само поли-тичко питање, оно је истовремено и наше главно етичко питање. Европа или Ко-сово? Да ли је разбијањем и бомбардовањем ове државе разбијено и бомбардо-вано њено достојанство и њен морал, или се, пак, сад руши оно што се бомбаманије могло порушити, а то је слободарска традиција и свест једног народа о ње-говим вредностима и на томе утемељено његово достојанство? Пристати на уце-ну или не? Како одговорити на то питање и како поступити? Изгледа да нас убе-ђују да немамо право на основно људско достојанство. Најбоље је да га ми самисеби ускратимо, па да то буде надасве слободан чин. Песнички надахнуто алиистовремено и толико реално да, до коске боли истина, наравно за оне који желеда је виде, истина коју нам у очи баца Часлав Томић у чланку (Ев)ропска рампаили косовска трампа износећи чињенице које су дуго сакриване од очију српскејавности: „Ако хоћемо у Европу, морамо направити коперникански обрат у сво-јој политици. А то значи да трампимо достојанство за европско чланство. Алипоред достојанства морамо још нешто ставити на олтар европомоље, а то је Ко-сово и Метохија. Трампићемо косовски мит за европски мит, косовске вриједно-сти за европске вриједности, душу за обећани стандард. Фаустовски или Беке-товски мотив код нас се појављују истовремено. Продајемо душу за Европу, каоФауст Мефистофелесу, а чекамо је попут Годоа. Србија је била на прагу Европ-ске уније. Пољубила је врата. Како? Па не отварају. Још увијек нас гледају самокроз шпијунку. Тако смо достојанствено стали пред њихова врата, да су на првимах мислили да је неки просјак дошао по милост, и већ великодушно спремилиситан новац, али кад су мало боље погледали, видјели су да је то Србија. Поштоса њом бришемо под, ако буде долазила још који пут, нећемо морати плаћатичишћење стубишта, помислише. Чуло се само: Дођите поново у фебруару, мар-

39


ту… Можда им је кућа у нереду па не примају никог, али ту могућност нашипредставници одбацују у старту. Напросто је то немогуће. Добро, јесмо ли барнашли неку поруку пред тим вратима? Извирио је папир испод врата и на њемустоји: Све док се не обави косовска трампа на европском путу испречиће се рам-па” (Томић, 14. децембар 2011).

Саставни део српског идентитета је православна вера, аутентично хришћан-ство са својом узвишеном етиком Боље ти је изгубити главу, / него своју огреши-ти душу и Земаљско је за малено царство, / а небеско увек и довека основни суетички постулати светосавског српског народа који за Унију сенилних варвара(Жан Бодријар), лишених памћења и морала, немају никакву вредност. УлазакСрбије у Европску унију која, наравно, није деголовска заједница отаџбина одАтлантика до Урала, него американоидна нихилистичка пустош очито би биослом читаве наше историјске вертикале. „Европа је у нашем владајућем полити-чком жаргону постала чаробна формула за решење свих проблема, шарена звеч-ка којом се маше испред носа лаковерних и неупућених. Гурамо се у ослабљенуЕвропу, са ужасно високим трошковима живота, са порастом броја сиромашнихи милионском армијом незапослених, у Европу која је због нерешеног уставногстатуса одложила пријем нових чланова на неодређено време, а ми наш улазакочекујемо недељама и месецима, од једне до друге изборне кампање” (Данојлић,2008, 51).

Европу нико код нас не пориче, нико не доводи у питање сјај и величину овецивилизације, нити ико сматра непожељним да се прикључимо овој наддржа-ви, заједници држава, Европској унији. Међутим, већ сама чињеница разликеових двеју цивилизација јесте довољан разлог да не улазимо у Европу, да не на-пуштамо нашу цивилизацију и културу (словенску) и преобраћамо се у нештодруго. Управо зато што то није наше, и никада у озбиљним размерама, не броје-ћи мали број појединаца, нећемо заузети пропорционално место у тој новој ци-вилизацији. То значи да ће Словени бити само етнички материјал за туђу кул-туру, а у стратификовању европског друштва заузећемо, eo ipso, одговарајућениже слојеве друштва. Бићемо испод романо-германских народа, а изнад Рома,Турака и разних азијско-афричких дошљака, делећи са њима мануелне пословеи партиципирајући у масовној култури намењеној нижим слојевима. Да ли мижелимо такву судбину? Да ли то значи да је наше опредељење за Европску унијуноторна истина, или је јавни консензус (који је пао на испод 50%) последицапрераде свести, идеолошког лудила које је дошло на смену истрошеном марк-сизму? „Европа је много помињана реч, лозинка за излазак из транзиционе пу-стиње и улазак у интегрисани европски рај. Она је пасворд избављења из не-европске беде, али и најснажнији опијат изнемоглих полу-Европљана. Мантра-ти и само мантрати, јер напослетку можда нешто и буде, можда највећизгодитак: Европа у неограниченом времену и неизмерној количини. Рецимоспрва потише, а онда све гласније и гласније понављајмо: Европа, Европа, Евро-

40


па…, да бисмо у једном магновеном часу били спасени” (Кнежевић, 2005,265–266).

Отмицом Косова и сам косовски завет, то јест косовски мит изнова добијанову – стару духовно-историјску улогу која трансцендира модерно-постмодер-ну епоху. Косовски завет са развојем актуелних догађања отпочиње свој новиживот који ће, у новим условима, дати нове параметре живљења садашњих Ср-ба и постојања Србије у свом одношењу и према ЕУ, на коју се, након саучество-вања у проглашењу и противправном признању независности те подршци ин-ституционалним изразима албанске парадржаве Косово, више неће гледати ис-тим очима. На исти начин се, што вољно и свесно а што из нужде, мењају иодношења Србије према настајућим мултиполарним светским односима и њи-ховим главним актерима. Изнова ће, надамо се, косовски завет одиграти кључ-ну историјску улогу за спас српског национа. Вековима нас је сачувао од про-ждирања отоманске аждаје изнова се појављује као брана и спас од нове – евро-пејске аждаје која прети да нас прогута. Косовско опредељење због свега тога је забудућност Србије много више од опирања мирењу са одузимањем дела терито-рије сувереној држави. Но, смисао те одбране није се тицао само отетог дела те-риторије већ саме Србије и њене будућности и тога да ли ће у њу крочити слом-љене кичме и достојанства продатог у бесцење, или ће, уз одбрану достојанства,промислити којим је путем заправо исправније и дугорочно паметније ићи. Од-носом према Косову Србија се одређује и према будућности Рашке, Војводине,Неготинске Крајине, Београда, Шумадије, свих њених делова. Тако се сопстве-ним ставом према Косову опредељује свако од нас и према сопственој будућно-сти у пуном смислу те речи. У опредељењу да ли ћемо Косово сматрати за при-времено отето или трајно изгубљено, да ли ћемо се мирити са свршеним чином,очигледне неправде која нам се наноси, или ћемо подићи главу и мукотрпно ра-дити на одбрани својих интереса, да ли ћемо, пак, злурадо аплаудирати неправ-ди и гледати своја, важнија посла и прећи преко свега у нади да нам иза шарга-репа боље будућности неће стајати нове и нове уцене, притисци и неправде, овајпут директно у нашем дворишту, у нашим животима, зависи и будућност којанам пристиже.

А каквој будућности под деценијским санкцијама, перманентним, свакодне-вним уценама и ултиматима, у свему дискриминисан народ српски може да сенада? Будућност коју нам нуде је наређена будућност – задата будућност. По-ново нас усрећују идеолошким командама и прерадом свести. Некада су то чи-ниле бољшевичке бирократе, сада то чине евробирократе. Совјетска коминтер-на уступила је место Европској коминтерни. Бриселски усрећитељи, по намера-ма и методама које користе, не разликују се много од некадашњих кремaљскихусрећитеља. У неким битним садржајима и видовима ми данас нисмо слободаннарод. Није реч само о нашем неприхватању ограниченог суверенитета. Ако сеуједињујемо са Европском унијом, морамо се одрицати и неких садржаја свогсуверенитета, али се притом не можемо одрећи свог идентитета и своје географ-

41


ске, антрополошке, културолошке специфичности – своје душе. После бољше-вичког искуства и социјалистичког слома, не смемо се лишити критичког одно-са и стваралачке скепсе према свему што нам одређује судбину и што нам седиктира са стране. Да би оправдала трајно искључење Србије из европског раз-воја, ЕУ непрестано поставља све строже услове за њен коначни пријем. НајпријеБеоград мора да прекрши свој устав и да испоручи тадашњег легално изабраногпредседника Милошевића у Хаг. То није било довољно – цело ратно руковод-ство Србије, функционери и официри који су покушали да бране, и то успешночинили, своју земљу од НАТО бомбардера из ваздуха и од албанских сепарати-ста на земљи, морало је бити отпремљено у Хаг због учествовања у заједничкомзлочиначком подухвату, чиме је урушен војнички дух у Србији, један од нај-битнијих темеља српства. Ни то није било довољно. Ухапшен је Караџић и по-слат у Хаг, али ни то није довољно. Најзад, то није могло више да се сакрива одочију јавности и уследило је и званично саопштење и признање председникаСрбије, услов је сада признавање независног Косова. Али, да ли је и ту дефини-тивно крај или ће се увек наћи нешто ново, нешто више од оног претходног.

Један од највећих противника ЕУ и главни критичар Хермана ван Ромпаја,првог човека Уније, јесте Најџел Фериџ, посланик у парламенту ЕУ испред Пар-тије за независност Уједињеног Краљевства. Док су проевропски настројени по-литичари у Унији Фериџове иступе раније тумачили као крајње некоректне ипретеране, најновији талас кризе који погађа Европу и свет навео је многе да ћу-те и да га пажљиво слушају и да се замисле о његовим ставовима. Можда и митреба да послушамо његова упозорења. Ево једног од њих: „По уласку у ЕУ, хи-љаде европских регулатива и директива постаће обавезујуће у Србији. То ћепроузроковати такав тржишни преокрет да ће се чак и компаније, које не доби-јају државну помоћ, борити да преживе, а у много случајева ће банкротирати ипрепустити своја тржишта, погађате – компанијама у другим земљама ЕУ, којеимају године искуства у скакању кроз обруч ЕУ и тако ће више новца од потро-шача одлазити, рецимо, у Немачку. Најгоре од свега је да ће могућност да се не-што од овога промени демократским путем бити трајно уклоњена. Политичарикоје Срби буду изабрали неће моћи да одлучују другачије ако се ЕУ са тиме неслаже. Они не само да ће бити плаћени агенти ЕУ, већ ће бити беспомоћне луткеУније” (Фериџ, 2011, 31 децембар).

Значајан број светских интелектуалаца предвиђа да ће европеизација доживе-ти судбину југославизације. Тако рецимо Х. Арнет наслућује могућност пуцањатог модела тврдећи да је „Европа извезла на четири стране света своје процеседезинтеграције” (Арнет, 1991, 94). Сличну поруку нам шаље и М. Оте: „Европскаунија је била и остала бирократска структура која пре или касније мора да сеуруши у саму себе, јер је њоме, на крају крајева, основана својеврсна недемо-кратска економија привилегија” (Оте, 2009, 45). О томе колико су реалне шансеСрбије да уђе у Европску унију убедљиво сведочи Б. Милановић, који каже дасу: „шансе за улазак Србије у Европску унију приближно једнаке нули – бар за

42


следећих двадесет година… Другим речима, политичари и становништво требада буду свесни да нас Европа не жели” (Милановић, 2007, 86). Наравно, шансе дасе то деси знатно би порасле када би се фактички признала независност Косоваи када бисмо слепо следили интересе западних земаља, односно када би Србијапристала на своју политичку и духовну капитулацију, што се једним делом (деовладајуће политичке гарнитуре и поједини тзв. интелектуалци) данас и дога-ђа. Стога је оцена Зорана Видојевића, те константне игре уцена и притисакакоју водеће земље Европске уније играју са Србијом, изузетно прецизна јер онтврди: „Целокупна или готово целокупна политика Србије према евроинтегра-цији могла би се назвати политиком чекања Годоа. Политика најмоћнијих зе-маља Европске уније према Србији може се окарактерисати као политика мам-ца и рђаве бесконачности обећавања и одгађања, комбинована са притисцимаи непрекидним условљавањима” (Видојевић, 2010, 198). Свакако, треба имати увиду и упозорење које изриче М. Јовановић који каже: „ЕУ, као и свака империја,не прима нове чланице, она их осваја!” (Јовановић, 2008, 114).

Нама остаје нада да ће све више јачати и ширити патриотски блок у Србији,а са њим и свест да је европеизам само нови вид колонијализма умотан у одоредемократских интеграција и да је стога потпуно бесмислено да, испуњавајућинепрекидне услове који се стално изнова испостављају, изгубимо дефинитивнои свој образ, који нам је још, додуше подоста окрњен, преостао.

АГОНИЈА ЕВРОПСКОГ ХУМАНИЗМА

Ако завиримо иза површног сјаја европске културе, која својим површин-ским сјајем заслепљује очи, а својим незнањем затупљује човека, и уколико про-никнемо у њену метафизику, схватићемо оно што је најбитније, најсуштастве-није, да се формула европског човека находи у ставу, који је давно поставио Про-тагора, један од зачетника хеленског мудрољубља и исходишта европске духо-вности, човек је мера свих ствари како видљивих, тако и невидљивих. У томпринципу садржан је и критеријум вредности, по коме је човек врховни ствара-лац, самим тим и врховно мерило свих вредности. У име хуманизма, европскичовек је створио културу чији су темељ, садржина, програм и циљ: човек. Тимеје европски човек себе прогласио за Бога. Али, обично, као што то и бива у нера-вноправним биткама, победа се претвара у пораз. Уместо да природу учини сво-јим робом, човек је постао роб природе, роб материје, роб ствари. Десио се пара-докс и уместо да човек богује над стварима, самозвани бог поклонички метени-ше пред стварима и идолима које је сам створио. То је управо оно што је најгореза човека јер постаје роб ствари, живи за њих и клања се њима, стварајући себилажне идоле. Та глад за стварима, та фетишистичко-метафизичка обмана, је су-штинска одлика европске културе. Међутим, оно што посебно има специфичнутежину у овој анализи европске културе јесте то што се фетишистичко-метафи-

43


зичка европска култура у свом практичном појавном облику показује као ани-малистичка етика. Прихватајући Дарвинову теорију еволуције као основнупарадигму у стварању живог света, а чији је основни принцип борба за опста-нак, борба за самоодржање, онда човек, народ, нација има права (у циљу опстан-ка) на борбу свим средствима – постао је основни принцип европског хуманиз-ма.

Као врсни зналац европске културе, коју је имао прилике да спозна на самомизворишту, наш филозоф Духа Светога, како су с правом називали оца Јустина,наводи многе примере, знаних мислиоца који уочавају и образлажу страшнусудбину и агонију европске културе. Апостол православне културе, како нашдуховник назива Достојевског, указује да је зграда европске културе зидана безХриста, и да је стога судбина, те огромне вавилонске куле, урушавање: „Насталаје свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ на-рода не разуме. Устао је човек на човека и царство на царство, и народ на народ,па чак и континент на континент” (Поповић, 1999, 451). Имајући на уму Ничеовуидеју Надчовека, Аве Јустин у духу Достојевског закључује да је HOMO EUROPEICUS,који је на врх вавилонске куле повео натчовека, полудео, сурвао се с куле, а и це-ла та кула кроз ратове и револуције се руши. Закључак је суморан и катастрофа-лан: „Ноћ, тешка ноћ легла је на Европу. Руше се идоли Европе, и није далекодан, када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градовезидала, а душе разоравала, која је твари обожавала а Творца одбацила” (исто,452). Зато је отац Јустин био снажан критичар савремене Европе. Као интелекту-алац европског формата, он је у западним земљама светих чудеса (А. Хомјаков)увек умео да разликује оно што је добро и вредно од онога што је зло и наопако.На несрећу, у 20. столећу преовладало је зло и наопако. Аушвиц, ГУЛАГ и Хиро-шима потврдили су да је то, по Јустиновим речима, био век атомске технике ипрашумске етике, у коме су и Бог и Божји човек одгурнути у страну да би на-стало идолопоклонство делима сопствених руку, техници лишеној логоснихоријентира. Почео је да настаје свет – мравињак, који пориче насушну слободуу име неостварљивих утопија.

И сетни Гогољ је проникао и схватио сву промашеност и илузорност западнекултуре, која је сва заљубљена у свој разум, у себе, а то је кобна страст која пу-стоши европско човечанство: „Једино је спасење од тога: Христос – тврди Гогољ.Али свет расејан милионима блиставих предмета, који му распршавају мисли,на све стране, нема снаге да се непосредно сретне с Христом” (Поповић, 1993,71–72). И руски мислилац Херцен, који је дуго живео на Западу и био заљубљену Европу и њена достигнућа, при крају свог живота, како то и углавном обичнобива, схватио је и увидео прст смрти свуда у црвоточном организму Европе, истога тврди: „Европа се приближава страшној катаклизми. Политичке револу-ције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нисусвршиле свој задатак, срушиле су веру, а нису оствариле слободу; распилиле суу срцима жеље које нису биле у стању испунити… Ја сам први који бледим, и

44


бојим се тамне ноћи што наступа… Збогом умирујући свете, збогом Европо”(исто, 72).

Развијајући своју филозофију човекове судбине, персоналистички и хри-шћански егзистенцијалиста, Николај Берђајев предвиђа крај хуманистичке Ев-ропе и бележи: „Наступа крај хуманистичке Европе и почиње враћање у средњо-вековност. Залазимо у ноћ нове средњовековности. Очекује се ново мешaње расаи културних типова” (Берђајев, 1989, 193). И многи градитељи те културе, наро-чито након Првог светског рата, увидели су и сами куда иде Европа, разочаралисе у њене вредности и предвиђали њену пропаст. Најхрабрији и најискренији,међу њима, је свакако Шпенглер, који је својом књигом Untergang des Abendlan-des узбунио свет. Шпенглер у свом капиталном делу доказује да је западна кул-тура одавно у кризи. „Од Првог светског рата Европа се налази у ропцу. Запад-њачка или фаустовска култура, по Шпенглеру, почела је у десетом веку послеХриста, а сада се распада и пропада, да сасвим нестане крајем двадесет и другогвека.” (Поповић, 1993, 71). Многи огледи и анализе значајних европских духов-ника, чак и из западног културног миљеа, указују на застрашујуће и озбиљнекризе европске културе. Тако рецимо Вајцзекер, потенцирајући објективну ди-мензију кризе европске модерне, каже: „Европски нови век пун је политичких,културних, економских криза. Али као његово чврсто језгро јавља се неиздржи-ви тријумфални поход природне науке” (Вајцзекер, 1987, 10). Јасно је, дакле, дасу аспекти кризе, по мишљењу овог стручњака, захватили многе аспекте животаи да се за сада европска култура одржава само захваљујући тријумфалном узле-ту науке.

О агонији европске културе говори и Казалек, који у данашњој светској кризипрепознаје последњу одлуку која претходи Страшном суду. Он вели: „Космичкоскраћење времена, које је требало у митском језику да претходи страшном суду,данас се може емпиријски верификовати, као убрзане секвенце историјских до-гађаја” (Казалек, 1987, 63). Искази о Страшном суду, сматра овај аутор, свагда сетумаче метафорично, али с обзиром на садашњу ситуацију, имају све изгледеда се остваре. О садашњој кризи модерне надахнуто говори и пише познатипољски филозоф Лешек Колаковски. Указујући да се темељи људске културе идруштва не могу засновати рационално и да тежња ка свеопштој рационализа-цији сурвава човека у амбисе, он пише: „Када пратимо или учествујемо у савре-меним дискусијама о разорним последицама тзв. секуларизације западне циви-лизације, све већег ишчезавања нашег религиозног наслеђа и тужног призоракоји пружа свет без Бога, обузима нас снажно а истовремено и понижавајућеосећање déjà vu. Изгледа нам као да смо се изненада пробудили и схватили оношто скромни и не баш увек високошколовани свештеници виде и покушавајуда нам скрену пажњу – већ три века и против чега непрестано говоре у својимнедељним проповедима. Они непрестано говоре својој пастви, да свет који је за-боравио Бога не зна за разлику између добра и зла, одузима смисао људскомживоту и тоне у нихилизам” (Колаковски, 1987, 71). Јозеф Тишнер такође у кризи

45


рационализма види главног кривца за кризу модерне и агонију у којој је запаладанашња цивилизација. Основни његов став огледа се у тези да криза међуљуд-ске комуникације и губљењe поверења у другог доводи до губљења фундамен-талних извесности. Тврдећи да је данашња криза криза несигурности, он пише:„Постоји неко добро и постоји неко зло, али добро ни зло ниси сигурни. Постојинека истина и постоји нека неистина, али нема сигурности да је истина – исти-на, а неистина – неистина. Постоји нека лепота и нека ружноћа, али због недо-статака сигурности ружноћа постаје лепота, а лепота ружноћа. Постало је неси-гурно и право и бесправље, моралност и неморалност, пакао и небо. Ко ће успе-ти да разграничи храброст од охолости, иронију од цинизма, религију одболесне уобразиље? Како се то десило да је нестала сигурност? Сигурност је не-стала када је други човек постао лажљивац, јер у тренутку када су сви лажљивцинестаје моје чисто ја, и оно такође постаје сумњиво због лажи” (Тишнер, 1987,117). Садашње стање европске цивилизације нимало не даје аргумената за опти-мизам у погледу будућности, каже Кшиштоф Помјон и о томе пише: „Данас, на-чети су сами темељи модерне цивилизације, сва правила побркана, јер постајесве мање могуће замислити једну будућност која би била истовремено доступ-на и пожељна, будућност чије би се наступање могло очекивати са убедљивимразлозима. У више, ако не у свим погледима боља од данашњице. Будућност закоју се тврди да је највероватнија може бити само гора” (Појман, 1987, 117).Из ових неколико наведених размишљања може се закључити да и многи

европски културолози и духовници виде и схватају сву дубину и агонију европ-ске културе. Хуманизам са својим основним начелом „човек је мера свих ства-ри” није успео да реши проблем човека. На основу тога он прогнозира крај за-падно-европске цивилизације која је доживјела све етапе свог развоја: рођење,младост, зрелост и сада је ушла у последњу фазу. Та цивилизација је оствариласвој максимум и нема више шта да даје, јер је изгубила унутрашњу снагу и не-ма више енергије да би била плодотворна.

СВЕСЛОВЕНСТВО И СВЕЧОВЕЧАНСТВО2

Један од највећих светских филозофа, филозоф класичне немачке филозофи-је, Хегел мудро је схватио да сваки народ мора имати своју метафизику. Онај на-род који је нема исто је као кад не би имао свој језик, правни поредак, обичај,фолклор, као кад не би имао своју душу. Човек је човеку сличан телом, али оно

2 Макс Шелер у студији Човек и историја разматра пет основних концепција човека: (1) рели-гијске идеје о човеку као божијем створу, (2) идеје о човеку као homo sapiens-у (Анаксагора, Пла-тон, Аристотел и др.), (3) идеје о човеку као homo faber-у (натурализам, позитивизам, прагмати-зам), (4) идеје о декаденцији човека (човек као слепа улица живота), и (5) идеја о натчовеку.Шелер ће насупрот Ничеу експлицитно тврдити да циљ историје није натчовек него свечовек. Та-кву концепцију заступаће Достојевски, као и познати српски теолози Николај Велимировић и Ју-стин Ћелијски.

46


што га одваја од других, што га чини индивидуом, јесте његов дух. Тако је и санародом: сви су народи слични спољашњим изгледом својим. Народ се од наро-да разликује, својом духовном морфологијом, духом и душом. Стога, уколиконарод стреми ка томе да буде народ-индивидуа, нешто а не ништа, он жели дазадржи то нешто своје, особено, самобитно, чува кроз време то своје и нерадо сеодриче себе. Свака је нација, на свој начин један персонални ентитет као и свакаиндивидуална личност, нешто непоновљиво и вредно. Аутентичне личности исамосвојни народи не стреме, посебно по сваку цену, да буду нешто друго, маколико то друго било изнад њих. Природно је завидети другом за овим илионим, нечему спољашњем, материјалном, али погрешна је, чак може бити и бо-лесна, жеља бити неко други. Та унутрашња вредност и непоновљивост, та ау-тентичност се не осећа и не може се осећати инфериорном пред другим вред-ностима, и кад оне носе етикету општечовечанско.

У историјском развоју људског друштва срећемо појаву настанка, развоја алии нестанка цивилизација. То је и разлог да су многи научници настојали даобјасне тај феномен. Тако, рецимо, занимљиво тумачење настанка, развоја ипропадања цивилизација даје енглески историчар и социолог Арнолд Тојнби.Ослањајући се на Шпенглерову теоријску матрицу, у свом главном делу Про-учавање историје, Тојнби појму цивилизације придаје три значења: По првом,она представља поље истраживања, по другом, заједнички основ између одгова-рајућих поља акције једног броја различитих људи, и, по трећем, она је пред-ставник посебне врсте друштва, односно једно стремљење да се створи стањедруштва у коме би сви људи били способни да живе заједно у хармонији, каочланови једне свеобухватне породице (Тојбни, 1970, 61–62). Рађање, успон и про-падање цивилизација Тојнби објашњава историјском формулом коју називаизазовом и одговором. По њему цивилизације настају на два начина. Први је ве-зан за изазове које човеку и друштву намеће природна околина у којој живе ињихове одговоре на те изазове. Цивилизације, тврди овај Енглез, по правилу, на-стају тамо где је изазов такав да тражи највеће могуће напоре људи, али није то-лико јак и надмоћан да би исцрпео сву људску енергију. Тако је настало шесттзв. примарних, несродних цивилизација: египатска, сумерска, кинеска, маја, ин-ка и миноска (исто, 92). Други пут настајања цивилизација везан је за изазовекоји настају у унутрашњим односима друштва. Процес стварања цивилизацијена овај начин започиње диференцирањем претходне цивилизације када њенакреативна мањина, која ју је створила, почиње да губи доминантну мањину,која решење тражи у примени силе и одговарајући на тај изазов сукцесијомствара нову цивилизацију. Тако су настале тзв. секундарне цивилизације: хелен-ска, сиријска, хетитска, вавилонска, јудетска, синејска, мексичка и јукатанска(исто, 92). Када једна цивилизација не успе да одговори на серију изазова, тадазапочиње њено пропадање, које је дуготрајно и садржи три фазе: слом цивили-зације, њену дезинтеграцију и, на крају, распадање.

47


Анализирајући сукобе који су се смењивали у развоју модерног света (од Вест-фалског мира), амерички теоретичар друштва Самјуел Хантингтон у својим ра-довима, посебно у раду Сукоб цивилизација, говори о еволуцији сукоба: 1) нај-пре између владара – царева, краљева апсолутиста и уставних монархија пр-венствено за територије; 2) од Француске револуције главна линија сукобаодвија се између нација, уместо између владара; 3) након победе Октобарске ре-волуције доминантан сукоб у свету није више сукоб нација већ сукоб идеологија,и то, најпре, између комунизма, фашизма – нацизма и либералне демократије,потом између комунизма и либералне демократије, да би током хладног ратаовај сукоб еволуирао у сукоб суперсила; 4) падом Берлинског зида завршена јеполитика хладног рата, а међународна политика улази у нову фазу у којој сукобидеологија уступа место сукобу цивилизација (Хантингтон, 1998). Зашто, и по-ред свих процеса глобализације и мондијализације, који чине да свет све вишепостаје јединствен (глобално село) и који доводе до сусрета и приближавања ци-вилизација, на делу и даље имамо сукоб цивилизација, који у скорој будућно-сти неће престати? Дакле, Хантинтон верује, а догађаји који се последњих годи-на збивају све више потврђују његова предвиђања, да ће будућност која је преднама обележити сукоби цивилизација који ће избити дуж несавршених грани-ца које раздвајају цивилизације.

Идеја свечовечанства има трајне и дубоке историјске корене. Старији паган-ски Рим је први изашао са идејом о уједињењу људи у свесветску империју, иде-ју уједињења било којим средствима. Ту је идеју преузео и настоји да је спрове-де римокатолицизам. Насупрот тој идеји стоји хришћанска, православна идејао свеопштем уједињењу људи. Та идеја се темељи на духовном уједињењу љу-ди, као деце једног Небеског Оца и браће међу собом, а средства којима се то ује-дињење остварује су еванђеoска средства. Оно што је заједничко и римокатоли-цизму и православљу јесте идеја светског уједињења у Христу. Али ради се о двапотпуно супротна идеала. У православном хришћанству први корак ка светскомуједињењу (свечовечанству) јесте духовно уједињење у Христу, а затим следећикорак, као последица првог јесте државно и социјално јединство у свету. Римо-католичка идеја се темељи на принципу по коме најпре треба доћи до спајањадржава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек онда следи ду-ховно јединство под вођством папе као владара овог света. Своју тезу о свеоп-штем уједињењу људи православље развија и гради на идеји да су људи првен-ствено духовна, а не примарно механичка бића. Основне особине и функцијечовековог бића немају у себи ничег механичког, јер су људи пре свега и многовише духовна него физичка бића. Из ове констатације јасно следи чињеница дасе уједињење људи не може и не сме вршити механички, већ да је то духовнипроцес.

Међутим, нико није тако надахнуто, тако заносно и убедљиво, проповедао отој идеји као Достојевски. Насупрот европском човекобогу, оличеном у Ничео-вом појму натчовек, Достојевски проповеда словенског православног свечовека

48


као здраву основу за ново друштво, свечовечанско друштво. Имајући пред со-бом слику духовног стања света, посебно Европе, сву утонулу у грех, у суровиегоизам и индивидуализам, он истиче и брани етички идеал свечовека. Свечо-вечанство као крајњи циљ људске егзистенције, представља синтетички појамзаједништва свих људи, у једном Човеку, јединство свих душа у једној Души.Заједнице у којој сваки човек мисли за све, тугује за све и воли све људе. Сушти-на и садржај те и такве заједнице чини и чиниће љубав. Свесловенство и свечо-вечанство није јединство народа по крви, раси, већ јединство по духу, осећај ду-ховне сродности, духовне блискости, свих људи и свих народа. Достојевски уПишчевом дневнику изриче мисао која гласи: „Праву суштину православља са-чињава служење свему човечанству. Оно је на то предодређено. Сви други наро-ди, више или мање, живе једино за себе и ради себе, а ми ћемо почети управотиме што ћемо свима постати слуге, ради свеопштег помирења. И то није ника-ква наша срамота; напротив, у томе је наша величина, пошто то води коначномуједињењу човечанства. Ко хоће да буде изнад свију у царству Божјем – нека по-стане слуга свима.” (Достојевски, 1981, 324).

Православни еванђелски идеал свеуједињења људи, за разлику од западногкатоличког који се заснива на гордом и насилном овладавању свима, јесте идеалдуховног уједињења људи у Христу. Следећи пут самог Спаситеља, овај пут сезаснива на смерном и кротком служењу свима, у циљу свеопштег помирења.Отац Јустин Поповић као да предосећа могуће питање, које разочарани идеа-листи у многе промашаје покушаја уједињења људи постављају: да ли је могућесвесветско уједињење, уједињење које православље заговара? Ћелијски искуше-ник је непоколебљиво уверен да је овај идеал потпуно другачији, да није поли-тички као други и да је стога могућ. Православље у себи садржи све оно што јепотребно за остваривање тог идеала. Стога усхићено благовести: „Не, ово нећебити то исто; него ће то заиста бити нешто нарочито и досад нечувено; то нећебити само политичко уједињење и много мање политичка освајања и насиља –иако Европа другачије не може да замисли: и неће ту бити неког погађања, лич-не користи, и ни осталих већ обоготворених порока под маском званичног хри-шћанства, у шта у ствари нико осим гомиле и не верује. Не; ово ће бити правоуздизање Христове истине, која се чува на Истоку: прави нови Крстовдан и за-кључна реч православља, на чијем челу већ поодавно стоји Русија” (Поповић,199, 459).

Основ будућег уједињења људи јесте и биће свако оно дело, мисао и осећањекојим човек смирује себе и постаје слуга свима. Ношен свечовечанском љуба-вљу, за све људе и све народе, богољубиви и човекољубиви ћелијски искушениктврди да је свечовечанство најславнија лична одлика и позив свих Словена, и отоме каже: „Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредно-сти, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега свечовечност се са-стоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредно-сти” (исто, 471). Тајна свесловенства и свечовечанства за овог духовника темељи

49


се, дакле, на еванђелском служењу свечовечанству ради свеопштег измирењасвих људи у Христу. Идеал коме светосавље тежи, када је у питању друштво је-сте стварање такве заједнице у којој се личност и друштво допуњују, подржава-ју, усавршавају једно помоћу другог, расту једно кроз друго. „Друштво у коме јесваки духовно сједињен са свима и сви са сваким, у коме сваки живи кроз све,помоћу свих, али и сви живе кроз сваког и помоћу сваког” (исто, 76). Само та-квим односом човека према свету могуће је превазићи јаз између човека и при-роде. Уколико се човек другачије понаша према природи, утилитарно, опорту-нистички, саможиво, између њих се ствара провалија и њих растежу непомир-љиве супротности. Зато, идеално друштво је оно у коме је зацарила врлинасмерности, у коме: „Већи служи мањему, учен – неукоме, мудар – простоме, бо-гаташ – сиромаху; највећи је тиме највећи што је добровољни слуга свима”(исто, 77).

Идеално, праведно, свечовечанско друштво је оно друштво у коме царује при-родни божански закон, који је утемељио Богочовек и који се сам по том законувладао, а он гласи: „Који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи и који хо-ће међу вама да буде први, нека вам служи” (Мат. 20, 26–27). Уколико прихвати-мо и у друштво зацаримо овај космички закон, свезакон, на идеалан начин ћеморешити и проблем човека и проблем човечанства и проблем друштва. У свечо-вечанском – богочовечанском друштву људи живе еванђелским врлинама, по-нашају се по еванђелским законима, који важе и у овом и у оном свету, живе ипонашају се као бесмртна бића и тако остварују друштво правих бесмртника.Наравно у највећој мери идеја о свесловенству и свечовечанству извире из љу-бави и жртве. То најдубље сагледао и песнички надахнуто исказао је Достојев-ски. Говорећи о томе да је љубав круна људског живота на земљи и да се љуба-вљу постиже све, Достојевски саветује: „Љубите сва створења Божја, сва створе-ња и свако зрно песка. Сваки листић, сваки знак Божји љубите. Љубите животи-ње, љубите биљке, љубите сваку ствар. Будеш ли љубио сваку ствар, постићићеш и тајну Божију у стварима” (Достојевски, 1981, 330). Уколико човек напреду-је у љубави, он напредује и у схватању своје одговорности, за све и сва на земљи.Сматрајући да је човек прави човек само када љуби и када је одговоран за другеи друго у свету, када туђе грехе осећа као своје и каје се за њих, Достојевскиуправо у томе и види истинску суштину православља и сматра да свесловенствочовечанству нуди нешто ново другачије и каже: „Словенофилство, осим тог ује-дињења Словена под вођством Русије, означава и садржи духовни савез свихоних који верују да ће наша велика Русија на челу уједињених Словена рећи чи-тавом свету, читавом европском човечанству и његовој цивилизацији, своју но-ву здраву реч, реч коју свет још није чуо” (исто, 331). Идеју о свеуједињавању чо-вечанства, свечовечанству многи погрешно схватају као покушај гашења на-ционалног идентитета и људских слобода. Истичући да то свеуједињење нијенегација националног идентитета, филозоф Духа Светога Јустин Поповић бла-говести: „Свеуједињење са пуним уважавањем према националним индивидуа-

50


литетима, према очувању потпуне слободе људи, уједињење љубављу, загаран-товано делом, живим примером, потребношћу на делу истинског братства, а негиљотином, не милионима одрубљених глава” (Поповић, 1999, 425).

Подсећајући на чињеницу колико је Русија дала Европи, шта је све чинила уњену корист а на своју штету, Достојевски закључује да је та иста Европа увекпрема Русији гајила само мржњу. Зашто је то тако, откуда та мржња, пита се, ру-ски апостол православља, зашто не могу да нас прихвате као своје? Одговор овогискреног заговорника свесловенства и свечовечанства дубокоумно је поучан засве Словене и за сва времена: „Европљани никада и нипошто неће поверовати дами можемо заиста заједно и равноправно с њима учествовати у даљој судбинињихове цивилизације. Они сматрају да нам је њихова цивилизација туђа, у на-ма гледају дошљаке, самозванце. Сматрају нас лоповима који су им украли про-свећеност и преобукли се у њихову одећу. Турци и Семити ближи су им по духуод нас. Објашњење за све то заиста је необично: ми човечанству нудимо идејукоја се разликује од њихове – у томе је ствар” (Достојевски, 1981, 334). Визио-нарски ће тада један од најумнијих Словена скренути пажњу да је Азија уисти-ну могла бити права будућност Русије (а наравно и нама Србима П. А.) (исто,334). Ову идеју Достојевског прихвата и даље развија велики број патриотскиусмерених аутора у самој Русији. Посебно је то видљиво у књизи Националнаидеја – или шта Бог очекује од Русије, у којој група аутора одбацује мит о Русијикао закаснелој и недовољно развијеној цивилизацији, а кога управо намећуевропејци са намером да код Руса створе комплекс ниже вредности и даље раз-вијају тезу да је Русија особена историјски формирана култура и цивилизација.Зато, сматрају аутори „Русија нема потребу да се спаја ни са европском ни саазијском цивилизацијом. Због тога што она није само земља, већ потпуно само-стална цивилизација – руска (евроазијска), саздана на сасвим другачијим ду-ховним основама од Европе или Азије” (Група аутора, 2009, 61).

ЕВРОАЗИЈА КАО ПЕРСПЕКТИВА

С једне стране имамо заједницу држава које су нас бомбардовале више путакроз историју и које нам, на крају крајева, отуђују један део територије, а којимасмо до сада увијек трчали у загрљај, упркос мржњи и понижавајућем односукоји константно исказују према нама. С друге стране имамо земље које не нару-шавају ни наше достојанство, ни наш интегритет, земље које нам у прошлостинису нанеле никакво зло, и када нам нису помагале, нису нам ни одмагале, штосе за оне прве не може рећи. Кризу западно-европског цивилизацијског типа,која је тренутно на снази, треба искористити како би се већ једном тргли из дре-межа, или како би се коначно отрезнили од пијанке на демократској гозби и кре-нули правим путем.

51


Значајан број аутора који су и раније (Данилевски, Достојевски, Сорокин…) атакође и у савремености (Панарин, Дугин, Кузњецов…) указивали на разликуруског културног типа од европског и на идеју евроазијства. Русија, као геопро-стор између Европе и Азије, поседује свој особени културни генотип, који је ви-шеслојан и у коме се сажимају идеје словенства, православља али и азијаства.Русија је трпела утицаје и Запада и Истока, утицај различитих цивилизација,који је и допринео да Она изгради и сачува особену националну културу, којапредставља духовни мост између Истока и Запада. У једном часу уз обилату по-моћ Запада одиста је изгледало као да ће Русија да се разгради и нестане. Ипак,до тога није дошло, иако је могло. Слаба и малаксала Русија прошла је кроз опо-равак и сада све више снажи. Јачање Русије и њен повратак међу велике силеобележава несумњиво ново, постуниполарно доба у међународним односима укојима Русија има све значајнију улогу. У претходним раздобљима МихаилаГорбачова и Бориса Јељцина, СССР и његова наследница Руска Федерација, тј.Русија, доживели су скоро непојмљиви историјски дебакл и понижење. Земља угеополитичком превирању изложена је страховитом економском исцрпљива-њу. Велика пљачка Русије одвијала се на очиглед народа, а изводили су је тзв.олигарси блиски породици Бориса Јељцина, али и западним плутократским иобавештајним круговима. Богатство је бескрупулозно исисавано и преношенона Запад, док су масе грађана грцале у немаштини и безнађу. Тек је доласкоменергичног политичара и државника Владимира Путина на позицију председ-ника Русије, током два мандата његове владавине (2000–2008), ситуација ради-кално измењена. Путин је легалним путем рашчистио са олигарсима и повра-тио економске функције државе у новим тржишним условима. Савремена Руси-ја се опоравила и оснажила, повративши позицију респективне глобалне силе.Наравно, то није по мери Запада, који се, како примећује руски политичар ЈуријЛушков, у вези са Русијом и њеним јачањем налази у стању недоумице. „Та не-доумица је узајамна. Оно што се дешава и у Русији и са Русијом Западу се очи-гледно не допада. Али, иза тога не допада скрива се далеко дубља ствар, фунда-ментална забринутост западног света за своју сопствену судбину” (Лушков,2008, 180).

Ових дана у медијима се поново појавила прича о Евроазијској унији, коју битребало да чине Русија, Казахстан, Украјина, Белорусија и Србија. Наравно, оваидеја није од јуче, њени корени сежу знатно дубље у прошлост, где налазимоњен интелектуални ембрион. Наиме, актуелност ове тематике је истовремено иактуелност читаве плејаде руских и домаћих интелектуалаца који су заговаралиову идеју. Један од најзначајнијих међу њима јесте Николај Јаковљевич Дани-левски, руски мислилац из 19. века који је своје идеје о једној новој заједници,Евроазији, изложио у делу Русија и Европа. Разматрајући појам цивилизација,односно културно-историјске типове, Данилевски стоји на позицији биологи-зма. Наиме, он слично Спенсеру, прави аналогију између цивилизација и жи-вих организама, доказујући управо на примерима прошлих цивилизација да

52


исти закони важе и за цивилизације и за живе организме. На основу тога он про-гнозира крај западноевропске цивилизације која је доживела све етапе свог раз-воја: рођење, младост, зрелост и сада је ушла у последњу фазу. Та цивилизацијаје остварила свој максимум и нема више шта да дâ, јер је изгубила унутрашњуснагу и нема више енергије да би била плодотворна. Сведоци смо и ми да је са-времена западна цивилизација на самрти, и да је већ одавно на апаратима. Тех-ничко-технолошка апаратура одржава је у животу, на исти начин као што се жи-во биће одржава у таквом стању, тако да у вези с тим можемо направити још јед-ну паралелу са биологизмом (Данилевски, 1994, 106–122). Оно што је у свемутоме значајно, када је у питању идеја о Евроазијској унији, јесте то што Дани-левски сматра да је нови цивилизацијски тип ни мање ни више него словенски,да је та нова цивилизација која човечанству може да понуди нешто ново, запра-во словенска цивилизација на челу са Русијом. То је зато, сматра Данилевски, за-то што словенски културно-историјски тип за разлику од других културно-ис-торијских типова још није исцрпљен. Словенска култура још није дала свој ма-ксимум, а има предиспозиције да прерасте у цивилизацијски тип. Све сададобија свој смисао у Евроазијској унији.

Основна теза теорије о културно-историјским или цивилизацијским типови-ма јесте да општечовечанска цивилизације не постоји, и не може постојати ида самобитност културно-историјских типова, народа и нација треба сачуватиу име богатства и разноликости људске културе. Данилевски у западноевроп-ској култури препознаје тежњу да се направи општечовечанска култура која бибила доминантна и супериорна над свим осталим културама. Да је он био у пра-ву потврдиће време у коме живимо, јер је управо та тежња за универзализмомзападноевропске културе у савременом добу прерасла у феномен глобализацијеу којој имамо супериорност једног културно-историјског типа и инфериорностсвих култура који се од њега разликују. Из тог угла гледано, Евроазијска унија јенајозбиљнији антиглобалистички пројекат. Подухват обарања западноевропскедогме о универзалној, општечовечанској култури, који је у свом делу развио Да-нилевски, стоји у кохезији са идејом о Евроазијској унији. Геополитички дуали-зам који би се успоставио са Евроазијском унијом нарушио би политички мо-нопол Европске уније, а митологија европских интеграција коначно би билапреиспитана у свести словенских народа. Словенство је наша легитимна кул-турна и политичка парадигма. Она је надасве била и треба да буде иманентнанашем погледу на свет. Она мора бити аксиолошки супстрат новог системавредности, који треба да позна наша свест. „Сваком Словену, после Бога и Све-тог Еванђеља, највиша идеја има да буде Словенство; виша од слободе, науке,просвете, сваког земаљског блага, јер се ниједно од тога не може постићи безостварења оне идеје, без духовно, народно, и политички самобитног и независ-ног Словенства; напротив, сва су та блага директна последица те независности”(Данилевски, 1994, 314).

53


Важно је истаћи да као и многи други и Данилевски не жели да дисквалифи-кује европску културу, он напросто жели да поруши мит о апсолутној супериор-ности те културе над осталим културама. Евроазијска унија се у том смислу по-ставља као алтернатива и отпор културној и политичкој хегемонији запада.Притом се плурализам као демократски идеал, на који управо Запад инсистира,са Евроазијском унијом остварује на геополитичком плану. Слично размишљаи руски научник и политичар Сергеј Бабурин: „Хиљадугодишњи развој Русијекао велике евроазијске државе искристалисао је смисао наше земље у посебнуРуску цивилизацију”, и потом даје објашњење у чему се састоји та особеност.„Руска цивилизација претпоставља хармонични спој два елемента: духовног(културног) и базног (територијалног, просторног)” (Бабурин, 2009, 408). Конач-но, и бивши начелник генералштаба руске војске, генерал Леонид Ивашов, у по-дужем чланку који је недавно објављен, закључује: „Русија као геополитичкисубјект јесте основа Евроазије… Као глобални одговор на глобалне изазове Ру-сије, испоставља се неопходност формирања четвртог геополитичког простора(прва три су – САД, Европа и Кина), који би чинили: Русија (ЗНД), Индија, Иран,Јапан, уз оближње земље трећег геополитичког нивоа”.

У свом последњем великом говору у Думи као премијер Русије, а пред пре-узимање положаја председника, Владимир Путин је зацртао пет приоритетасвога трећег председавања. Пети од њих је: јачање и подстицај сарадње широмевроазијског простора, што би ојачало глобални положај Русије, дајући јој водећуулогу у њеном напору за интеграцију држава бившег СССР-а. Русија је већ сада уцаринској унији са Казахстаном и Белорусијом, и дуго је већ покушавала даукључи и Украјину у тај заједнички економски простор. Улаз Русије у Светскутрговинску организацију може бити од помоћи за уклањање препрека које сулежале на путу учешћа Украјине у царинској унији. Томе треба додати и да судржаве-чланице царинске уније, на најновијем самиту Евроазијске економскезаједнице у Москви, прихватиле да – уз остале централноазијске државе које сучланови те заједнице – заврше рад на предложеном уговору о Евроазијскојунији до 2015. године. На ове чињенице и на значај будуће Евроазијске уније заРуску спољну политику указује и руски аналитичар Николас Гвоздев, у чланкуНова руска империја, где између осталог каже: „Остварење идеје Евроазијскеуније је срж Путиновог стратешког плана за обједињавање напора за јачање по-ложаја Русије у геополитичком надметању са САД, ЕУ и Кином… Одређивање2015. године за крајњи рок за формирање Евроазијске уније вероватно стоји у ве-зи с тим што је Москва убеђена да ће до тада САД поново усредсредити своју па-жњу на Евроазију – јер ће Вашингтон до тада бити ослобођен уплетености уИрак и знатно ће смањити своје снаге у Авганистану, а до тада ће проћи и талас„обојених револуција” у арапском свету. Према томе – од 2015. Вашингтон ћеимати на располагању, како војне тако и дипломатске, изворе за окретање па-жње на регион Евроазије. Поред тога, до тада ће САД имати и на располагањусвоје балистичке ракетне одбрамбене базе спремне у Централној Европи. Дакле,

54


изгледа да је Путин заинтересован да свет суочи са готовом чињеницом (fait ac-compli): док је ЕУ обузета сопственим економским мукама, док су САД заглавље-не на Блиском истоку и док је Кина усредсређена на сопствену економску тран-зицију – он иде на покретање Евроазијске уније” (Гвоздев, 2012, 16. 4).

Усмереност на више стубова у спољној политици Србије је свакако, начелноисправна. Уосталом, такво опредељење нам је једном за свагда творац српскогевангеликона, Свети Сава, у аманет оставио, и на Исток и на Запад. Међутим, таусмереност мора да садржи и јасну и транспарентну визију значаја сваког одњих за Србију. Ко је вера а ко невера, ко нам је пријатељ а ко то, ма колико се митрудили и додворавали никада није био, нити ће бити. Књижевник Момо Ка-пор, реагујући на вулгарну русофобију, коју најгласнији европеисти последњихгодина организовано шире у Србији, каже: „Половину живота плашио сам се одРуса, а другу половину за њих. Најзад, извукли су се и победили па данас само-зване судије постављају питање јесмо ли за Запад или за Русе, јесмо ли за Евро-пу или смо националисти? Сада се иста ствар догађа и са мондијалистима и на-ционалистима, онима који су за Русе, с тим што националисте не шаљу на Голиоток него у Хаг, или им прете да ће их тамо послати” (Капор, 2008, 42). У своманалитичком чланку Да ли ЕУ мора пропасти, правећи паралелу између Евро-пске уније и Русије, Божидар Маслаћ врло прецизно на основу егзактних пода-така показује да ЕУ нема извесну будућност јер ова заједница има све мањезнања у којима је некада доминирала светом. Енергетски и сировински је свевише зависна од увоза. Значи све мање могућности да нешто на светском тр-жишту прода, а све већа нужда да на светском тржишту купује. Притом надницеу ЕУ су још увек знатно веће од земаља у развоју. Сурови закони тржишта којису омогућили бољи живот милионима у некадашњем Трећем свету, осуђују ЕУна све веће сиромаштво а можда и на социјалне сукобе. Међутим, насупрот Ев-ропској унији врло је лако видети да Русија долази у веома лагодну позицију.С обзиром на повећану понуду знања и радне снаге на светском тржишту, енер-генти и материјалне сировине разних врста, којима је Русија богата, постаћескупљи, а Русија још богатија. Узимајући у обзир огромне ресурсе у односу наброј становника ово ће довести до знатног раста богатства по глави становникаи могућност стварања државе благостања. Закључак је врло једноставан, сматраовај аутор и он гласи: „ЕУ и Русија немају алтернативу. ЕУ нема алтернативудаљем сиромашењу а Русија даљем богаћењу, а где ћемо ми бити у тој причи,видећемо” (Маслаћ, 2012, 21. април).

Историјско нас искуство учи да, то управо и потврђује искуство наших новихсуседа, Хрвата, ипак мора да постоји један стуб, централни, као темељни осло-нац на који ће се градити темељи народне куће. Стуб на који, посебно у критич-ним тренуцима, народна кућа може да се ослони, а да притом донекле очува ос-нове своје независности. Наравно, Србија има довољно светлу и дугу историјутрајања, коју никад није карактерисало слугарство и слепо полтронство по ценупонижавања, попут оног који краси поменути народ, који и поред свег пониже-

55


ња и освајања од стране германског народа, том истом народу песме захвално-сти пева. Доскора је (о томе постоје веродостојни подаци) на улазу у један фра-њевачки манастир у Немачкој стајао натпис: Сачувај нас Боже куге, рата и Хр-вата. Само братски народи, народи које везује и заједничко порекло, а посебнозаједничка вера могу своје међусобне односе градити на међусобном уважава-њу а такви народи, хтео то неко да порекне или не, јесу само словенски народи.

Када се ствари сагледају у ритму понављања и када се студиозно разгрне оношто је манифестно (појавно) и проникне у оно латентно (суштинско), све по-стаје јасније. Када поглед крене од видљивог ка невидљивом, од догађаја ка ње-говим скривеним разлозима и када се отклони са очију копрена која нам зама-гљује поглед, почињу да нам буду јасније подземне силе историје које покрећудогађаје и усмеравају судбине народа. Када наш однос према европским силни-цима, који су кројили судбу нашег отачаства, подведемо под историјску матри-цу Европа и Ми, врло лако долазимо до закључка да смо ми тој Европи превишедали (сетимо се само како то описује владика Николај дивље трње које штитипитому ружу – Робови на стражи) а премало добили. Момо Капор европскиосећај у Срба изражава речима: „Непоправљиви смо део Европе изнутра, а не са-мо да се налазимо усред ње, и то чак није могла ни сама Европа да убије у намабомбардујући нас пуних седамдесет и осам дана и ноћи” (Капор, 2008, 42). Чинисе када бисмо хтели, тај однос може стати у једну једину реч: (ев)ропство. Каопутоказ, у овим смутним временима у којима су нам озбиљно поткопани теме-љи народне куће, како се чува и бране стратешки национални интереси могунам послужити речи Димитрија Медведева: „Свака нација која држи до себе уодређеном историјском периоду мора имати скуп вредности који су заједничкиза већи део те заједнице. И пожељно је да оне не буду заједничке под принудом(нема љубави на силу – А. П.), него на основу личних уверења… Националнаидеја је тако збир оних вредности које у конкретној историјској ситуацији деливећина становника у држави”.32 На тој линији стоји познати српски геополити-чар Милош Кнежевић, чија анализа поновног успеха и узлета савремене Русијеи нама може да послужи као пример и који своје излагање на следећи начинпоентира: „Показало се, наиме, да се обнова Русије у тзв. постнационалном добудогодила на основи снажења националних осећања и поноса, а не њиховим на-пуштањем и потирањем. У постуниполарном периоду се, дакле, није обликова-ла нека „Анти-Русија” или „Не-Русија”, у ослабљеној целини или у неповезанимделовима, већ се указао други геополитички пол у лику обновљене и кохерент-не Русије” (Кнежевић, 2009, 168).

У овим временима нови принцип и нови приступ ствари – ето шта нам је по-требно. Усмеравање српског брода ка Истоку, првенствено ка православној Ру-сији, не значи окретање леђа Европи. То је начин да изнова освежимо, оснажимои обновимо свој, поприлично запуштен и обелео корен који нас је укоренио и

3 О томе шире у: Берђајев, Н., Руска идеја, Просвета, Београд. 1987.

56


одржао на овој ветрометини на којој смо изградили своју националну кућу. Тоније само пут ка духовној самосталности која је у овој глобалистичкој лудницитемељно угрожена, него и економском опоравку потпуно разорене српске при-вреде. Нама остаје само нада да ће идеја о Евроазијској унији да заживи у пунојснази и пуном сјају али и нада да је можда та идеја оно Аријаднино клупко за из-лаз из лавиринта у коме се данас налазимо и који прети да нас заувек зароби.


1. Арнет, Х., Људи у мрачним временима„ Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

2. Берђајев, Н., Смисао историје, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989.

3. Берђајев, Н., Руска идеја, Просвета, Београд, 1987.

4. Видојевић, З., Србија, евроатланске интеграције и косовска парадигма, у Зборнику, Ко-сово и Метохија у цивилизацијским токовима, Филозофски факултет КосовскаМитровица, 2010.

5. Јовановић, М., „Борба за Европу”, Национални интерес, бр. 1–3, Београд, 2008.

6. Данилевски, Н., Русија и Европа, Службени лист СРЈ, Београд, 1994.

7. Достојевски, М. Ф., Пишчев дневник, Издавачка радна организација Рад, Београд, 1981.

8. Данолјић, М., „У загрљају са непријатељем”, недељник Печат, стр. 51, бр. 29, 12. септем-бар 2008.

9. Хантингтон, Н., Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица1998.

10. Капор, М., „Кафе Европа. Размишљање доконог шетача”, недељник НИН, 23. 10. 2008.

11. Кнежевић. М., Моћ Запада, Нова стара Европа, Мали Немо, Панчево, 2005.

12. Кнежевић. М., „Фантазма дерусификоване Евроазије”, Национални интерес, број 3/2009, Београд.

13. Милановић, Б., Два лица глобализације, Архипелаг, Нови Сад, 2007.

14. Оте. М., „Нова светска економска криза, европска склероза”, Политика, 23. мај 2009.. 15.Поповић, Ј., Светосавље као философија живота, Ваљево, Манастир Ћелије, 1993.

16. Поповић, Ј., Философске урвине, Београд, Манастир Ћелије, 1999.

17. Поповић, Ј., Достојевски о Европи и словенству, Београд, Манастир Ћелије, 1999.

18. Секулић, И., Балкан, Алеф, Београд, 2003.

19. Слободан, Д., „Страх од Запада”, месечник Геополитика, бр. 28, 25. септембар 2008.

20. Тојнби, А. Ј., Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.

21. Зборник радов, О кризи, приредио Кшиштоф Михалски, Нови Сад, 1987.

22. Гвоздев, Н., Нова руска империја, 18. Април 2012, на сајту новасрпскаполитичкамисао.

23. Маслаћ, Б., Да ли ЕУ мора пропасти, 12. Април 2012., на сајту wwwновасрпскаполитич-камисао.

24. Фериџ, Н., 31. децембар 2011, на сајту wwwновасрпскаполитичкамисао.

57


Petar M. Anđelković

SLOVENDOM AS AN ALTERNATIVE – EURASIA AS A PERSPECTIVE

SummaryТо us, Serbs, the future is more uncertain today than ever. The threat of our power of

doom is more evident than ever too. It is stuck between collapsed socialism on the one hand,which did not survive the test of time, and in whose foundation we have unreasonablyrisked our statehood, and the wild, looting capitalism that destroys our economy and kid-naps our territory piece by piece on the other hand. Swept in “evil time” for the inability ofour elite that was not ready, we are confused and do not know which way to go. We standon the edge of a precipice, blindfolded as a result of reduced processing, ideological madnessthat occurred in the replacement of the exhausted Marxism. In such an uncertainty, how canwe choose one option or one path that offers Serbian people a dignified existence, and prom-ises all the best, or brings the least evil? Does Europe really have no alternative, do we havea right to our own view of things, or should we leave ourselves at the mercy to the "terribleJudgment Day"? Is our state and national life really impossible without going to Europe, isthat connection good or harmful for us? Whether it is or it is not a matter of our will, can itbe avoided? Are we immature children, individuals stunted in the development or is it toolate for us to become Europeans? These are questions that should be reasonably answered ifwe want to get a meaningful explanation of our fight for Europe. At this point in our nation-al drama the central issue is not just a political issue, it is also our main ethical issue. Europeor Kosovo?

Key words: Serbia, the European Union, Russia, Eurasia, Kosovo, commitment to Kosovo.

58

УДК: 327.7/.8(497.115)

СТЕФАН И. АНЧЕВВТУ „Св. Кирило и Методије”Велико Трново, Бугарска

РЕСПУБЛИКА КОСОВО – АМЕРИКАНСКИЙ ПРОТЕКТОРАТ С ЕВРОПЕЙСКИМ УЧАСТИЕМ

РЕЗЮМЕ. Распад Югославии в конце ХХ века представляет собой продолжительныйсемнадцатилетний период. Замысел и реализация этой идеи принадлежат тем же за-падным странам, которые благословили КСХС и содействовали его созданию послеПервой мировой войны. В последующие годы, в разные периоды исторического раз-вития, с переменным, но очевидным энтузиазмом они поддерживали королевскуюЮгославию, антигитлеровские акции, проводимые югославскими партизанами подруководством Тито и создание очередного балканского пакта в первой половине 50-хгодов после окончания Второй мировой войны. Создание очередного балканскогопротектората - «Республики Косово» произошло под натиском США, при американ-ской военной и дипломатической поддержке и сервильной политике западных де-мократий.

КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: : Косово, США, Балканский протекторат, Марти Ахтисаари.

Распад Югославии в конце ХХ века представляет собой продолжительныйсемнадцатилетний период. Замысел и реализация этой идеи принадлежаттем же западным странам, которые благословили КСХС и содействовали егосозданию после Первой мировой войны. В последующие годы, в разные пе-риоды исторического развития, с переменным, но очевидным энтузиазмомони поддерживали королевскую Югославию, антигитлеровские акции, про-водимые партизанами под руководством Тито и создание очередного бал-канского пакта в первой половине 50-х годов после окончания Второй миро-вой войны. До 1980 г. самостоятельная политика СФРЮ была удобной для за-падных государств и США в качестве альтернативы в протовостоянии противСоветского Союза и стран Восточного блока. После смерти Й. Б. Тито госу-дарство попало в водоворот финасового и экономического давления со сторо-

59


ны определенных сил, связанных с США, МВФ и Всемирным банком, давле-ния со стороны внутреннего партийного сепаратизма, который проявилсяпараллельно с инспирированной извне национальной (этнической) нетерпи-мостью. Эти процессы, контролируемые американской администрацией ипротекающие с одобрения западных государств, почти без сопротивления состороны России, привели к расчленению второй Югославии, а потом - и тре-тьей Югославии на большее количество „новых государств”.

Уничтожение СФРЮ, которая более чем за 70 лет своего существования несоздавала внутренних религиозных и национальных проблем для Запада,представляет собой внешнюю ревизию последней реализованной балканс-кой доктрины. Это еще одно доказательство того, что западные „великие си-лы” в разные исторические периоды с разными государствами-лидерами их„великого оркестра” сохранили избирательное отношение к Балканам в соот-ветствии с геополитическими планами ведущего государства – в конкретномслучае – США. Дезинтеграция этого балканского государства сопровожда-лась гражданской войной, которая, по мнению ряда западных авторов, поли-тиков, политологов, и, отражающих события СМИ, была очередной „балканс-кой войной”. Это очередное доказательство не столько небрежного и негра-мотного представления о случившемся, сколько продолжающегося ма-нипуляционного комментария балканских событй. Тем самым преследуются,по крайней мере, две основные цели – создание определенного общественно-го мнения, которое приняло бы и оправдало бы возможные дальнейшиедействия са стороны Запада (как это и произошло позднее) в происходящихтам событиях, и осуществление угрожающего давления на остальные балкан-ские государства при формировании их „цивилизационного выбора”. Конф-ликт в Косово и последующие события имели самые длительные и тяжелыепоследствия не только для Югославии, но и для Сербии.

До 17 февраля 2008 г., когда была объявлена незавсимость Косово, события,предшествовавшие объявлению этого государства-аномалии, находилисьполностью под американским контролем с европейским одобрением при на-личии следующей подобранной краткой хронологии.

В последние годы Второй мировой войны и после нее югославская полити-ка в Косово была очень умеренной и скорее проалбанской. Эта политика быласлабым выразителем сербской национальной доктрины. Это подтверждаетсякак внешним источником – Дж. Х. Мейджером, так и Й. Б. Тито, согласно ко-торому «Косово принадлежит Албании и должно быть присоединено к Алба-нии. Мы желаем этого от всей души, но в настоящий момент не можем этогодопустить, потому что реакция великосербов еще очень сильна»1. Эта идеябыла подкреплена подписанием более 40 двухстронних договоров в первыедва послевонных года между Югославией и Албанией. Среди них были и та-кие, в которых говорилось, что надо принять «все меры к сближению населе-ния Косово и Метохии с населением Албании»2. Один из соратников Тито,

60

Стефан И. Анчев: Республика Косово…

Кардел, в апреле 1947 г. подтвердил направление этой политики, заявляя пе-ред Сталиным: «…мы думаем, что позже, когда будут установлены более тес-ные отношения с албанцами, то мы уступим им эти территории»3. Вполневозможно, что поддержка этого направления в политике опиралась на сущес-твовавшую тогда, хотя и недолго, идею объединения Югославии и Албании,но по отношению к Косово позиция Тито сохранилась и в последующие го-ды.

• В конце 50-х и начале 60-х годов в Косово действовала организация“Революционное движение за объединение албанцев”, которая насчи-тывала 300 человек во главе с Адемом Демачи. В уставе и в программеорганизации была провозглашена основная цель: “освобождение ан-нексированного Югославией шиптарского края и присоединение егок Албании”. Для достижения этой цели все средства были разрешены– “политические, пропагандные, вооруженные действия и всенарод-ное восстание4”. В тот же период сепаратизм албанцев радушно былпринят Западом, где создавались центры нелегальных албанских орга-низаций: “Союз косовких албанцев” с центром сначала в Риме, а потомв разных городах Турции; третья “Призренская лига” с центром в НьюЙорке и филиалами в Турции, Австрии, Канаде, Франции, Бельгии иФРГ5.

• После того как 2 июля 1990 г. Скупщина Косово приняла декларацию онезависимости, последовало объявление независимости областью.7 сентября 1990 г. в г. Качаник, недалеко от македонской границы, былапроведена встреча албанских народных представителей Косово, кото-рые создали конституцию несуществующей “Республики Косово”.Шестью днями позднее была провозглашена ее независимость6. В сен-тябре 1991 г. косовские албанцы провели референдум о независимостикрая и единодушно высказались за создание независимой республики,а 24 мая 1992 г. в крае состоялись выборы президента и парламента.В качестве президента «Республики Косово7» был выбран Ибрагим Ру-гова. Чтобы выразить свою поддержку албанцам, на выборы приехалиделегации ряда стран и международных организаций. 21 декабря 1991г. Буяр Букоши (премьер-министр непризнанной никем РеспубликиКосово ) и Илаз Рамайли (председатель косовского парламента ) посла-ли письмо в Брюссель, в котором настаивали на вмешательстве ЕС в ра-боту конференции по Югославии для обеспечения законного предста-вительства Косово в продолжающихся переговорах на основе полногоравноправия и равенства8.

• В мае 1992 года на территории БЮРМ произошло событие, которое сыг-рало решающую роль в судьбе Косово. В одном из македонских городовпри строгой конспирации была проведена общая встреча албанскихгруппировок с различной политической ориентацией, но имеющих об-

61


щий объединяющий фактор – албанский национализм. Процессы, ко-торые сопровождали распад Восточного блока, дали основание участ-никам встречи определить обстановку как “исключительно благопри-ятную для объединения всех албанских земель в общих границахВеликой Албании”. Первым актом в этом направлении должно былостать отделение Косово. В качестве мотива использовалось ограниче-ние автономии (полученной еще во времена Й. Б. Тито) тогдашним ли-дером государства С. Милошевичем. Для реализации конкретных во-енно-политических целей была создана военная организация под име-нем UGK (Usthtria Glirimtare e Kosoves) “Армия освобождения Косово”(АОК)9. Согласно другим сведениям АОК была создана в конце 1994 г.организацией “Народное движение Косово” (LPK, Levizja popullore e Ko-soves), которую весной 1981года создали албанские студенты, эмигри-ровавшие в Западную Европу10. Как считает Кр. Хеджес, в то время кор-респондент „Нью Йорк Таймс”, АОК „была основана в 1991 году, „ее чле-нами стали представители нескольких косовских кланов и радикалы изалбанской диаспоры. Свою первую вооруженную атаку они совершилив мае 1993-го, убив двух офицеров сербской полиции и ранив пяте-рых”11.

В то же время И. Ругова, президент непризнанной „Республики Косово”потребовал расположить в области (т.е. на территории Сербии) вооруженныесилы ООН и НАТО , пытаясь убедить Запад в необходимости установления„гражданского протектората над Косово”. В 1993 г. во время своего визита в Ва-шингтон он получил ожидаемую поддержку в виде уверения, что снятие сан-кций по отношению к Белграду будет связано с обязанностью Белграда ре-шить проблемы этой области”12. Представляет интерес политика и поведениеведущих государств европейской общности и США по отношению к созда-нию, сущности и действиям такой организации как АОК с момента ее созда-ния и до конца 90-х годов. В мае 1994 г. в Косово находилась делегация наблю-дателей из Великобритании, Франции и Португалии. По их оценкам, 38% на-селения ожидали решение проблем от своего политического руководства,20% - от США и 11% - от ЕС. 65% были уверены, что получат военную подде-ржку в своей борьбе против Сербии13. Как считает Хеджес, действия АОК име-ли своей целью спровоцировать антисербские (т.е. террористические) воен-ные акции в крае, которые привели бы к вмешательству НАТО. Он также неисключил возможность получения помощи от радикальных исламскихорганизаций14. В феврале 1998 года, когда АОК обстреливала и гражданскоенаселение, специальный эмиссар на Балканах Роберт Гелбард заявил в Приш-тине, что США считают ОАК, „вне всякого сомнения, террористической груп-пой” и „осуждают ее крайне террористическую деятельность в Косово”15. Этапозиция американского представителя, очевидно, была воспринята Белгра-дом как „зеленая улица” для законных действий сербских военных частей16.

62

http://www.moskvam.ru/1999/03_99/guskova.htm5






http://www.vreme.com/cms/view.php?id=430999


Вряд ли кого-то может удивить двуличная политика Вашитгтона, когда в те-чение нескольких месяцев албанские бойцы превратились из террористов вбойцов за свободу. Уже 4 марта 1998 г. специальный представитель США наБалканах Роберт Гелбард, отвечая на вопрос о том, действует ли до сих пор«рождественское предупреждение» Дж. Буша С. Милошевичу, заявил, что«политика США не менялась» и что «Милошевич соответствующим образомпредупрежден». Особенно резкими были выпады в адрес сербских властей состороны госсекретаря М. Олбрайт: уже в первые дни кризиса она заявила, чтоСША «располагают всей необходимой информацией для того, чтобы считатьвсе происходящее в крае этнической чисткой», и «не намерены оставаться встороне и наблюдать за тем, как сербские власти творят в Косово то, что им бо-лее не позволено творить в Боснии». Уже на этом этапе официальные пред-ставители США не исключали возможности применения военной силы про-тив Белграда17.

Тем не менее, представлять Западную Европу в виде безгласного статиста,или простого дублера Вашингтона в косовской проблеме, было бы явным уп-рощением. С развертыванием конфликта в Косово несколько поутихли, став-шие уже привычными, сетования на «бессилие Европы», столь характерныедля обоих предыдущих этапов югославской трагедии. Речь при этом идет нестолько о ЕС в целом, сколько о четырех ведущих его участницах — Франции,Великобритании, Германии и Италии, которые входят в состав Контактнойгруппы, наряду с США и Россией. В ходе сессий Контактной группы в Лондо-не, Бонне, Риме, Париже на уровне постоянных представителей и министровиностранных дел, обсуждения в Совете Безопасности ООН косовского вопро-са (особенно резолюции № 1199), в ОБСЕ, наконец, в рамках двустороннихконтактов, эта четверка вела себя более энергично, а главное — более согласо-ванно, чем когда-либо на протяжении югославского кризиса18.

Под нажимом Вашингтона западноевропейские державы постепенно кор-ректировали свою позицию в сторону сближения с американской. Принци-пиальное согласие на ракетно-бомбовые удары НАТО по военным объектамСРЮ без санкции Совета Безопасности ООН было дано на уровне постоянныхпредставителей 15 стран- участниц при штаб-квартире альянса в Брюсселееще в октябре 1998 г. Вновь это согласие было подтверждено в феврале1999 г19.

Не следует упускать из виду и тот факт,что руководство АОК составлялибывшие офицеры ЮНА, Хорватских вооруженных сил и Армии Боснии иГерцеговины, албанцы, прошедшие лагеря обучения в Албании или Запад-ной Европе20.

В том же году отряды АОК подвергли атакам сербские правительственныечасти, пользуясь защитой американских представителей в крае, которые, во-обще-то, выполняли умиротворительную миссию. Харадинай в одном из ин-

63



http://setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/bg/features/setimes/features/2007/03/28/feature-02







тервью подтверждает: «В сентябре 1998 года мы почти потерпели поражениев войне против сербских сил безопасности, но Ричарду Холбруку удалось до-биться прекращения огня и прибытия верификационной миссии, что позво-лило нам подготовиться к весеннему наступлению»21. В своих мемуарах Ха-радинай признает: «Мы постоянно атаковали сербские силы. На каждом мес-те, днем и ночью. Не скрываясь. Каждый день мы убивали сербских полицей-ских…»22.

При подготовке и проведении переговоров в Рамбуйе ситуация около ре-шения косовского вопроса полностью диктовалась американской админист-рацией в лице М. Олбрайт23. Еще до начала переговоров между двумя делега-циями (сербской и албанской) и Контактной группой в начале октября, она иР. Холбрук защищали в Брюсселе идею, что достижение согласия с Белградомвозможно „только если НАТО позволит использование силы”24. До конца 1998г. эта идея не получила желаемой поддержки, и тем самым не получила воз-можность предпочитаемого варианта развития Косово. 27 октября Совет НА-ТО принял решение приостановить механизм автоматической реализациипланов нанесения ударов по территории СРЮ. Они теперь не могут быть осу-ществлены без нового политического решения Совета Североатлантическогоальянса. Реакция Москвы была адекватной переменам в ее политике. Россий-ская Федерация и раньше неоднократно заявляла, что урегулирование в Косо-во может быть достигнуто исключительно мирными политическими средс-твами на основе переговоров между сторонами о предоставлении краю ши-рокой автономии при строгом уважении суверенитета и территориальнойцелостности Союзной Республики Югославии. В Москве надеются, что теперьситуация в Косово перешла в русло политического урегулирования, за кото-рое последовательно выступает Россия25.

Неуступчивое требование албанской делегации по поводу гарантий со сто-роны США для будущей независимости Косово нервировало М. Олбрайт.Идея состояла в том, чтобы на фоне сербского отказа албанцы приняли Рам-ковое соглашение по Косово. Очевидно, что заложенные в нем принципы бы-ли невыгодны для сербской стороны, поскольку, в действительности,онимогли привести к оккупации Сербии со всеми вытекающими последствиями.Что касается косоваров, то они должны были лишь отложить идею о незави-симости , а не отказываться от нее вообще. Олбрайт так описывает решитель-ные разговоры с албанской делегацией „Тачи начал нерешительно мямлитьчто-то. Рамкового соглашения не принял и ясного ответа не дал. Его коллегииз делегации – Сурой, Ругова и Чося – сидели как пни. Сурой – потому что несчитал нужным здесь говорить, Ругова - потому что это был его „стиль”, а Чо-ся считал, что Тачи знает, что нужно делать”26. Американский госсекретарь,перехватив главные функции у ведущих переговоры французских и англий-ских министров, прилагала большие усилия, чтобы убедить косоваров, чтоподписание Рамкового соглашения не помешает организавать требуемого

64



http://korrespondent.net/



http://nvo.ng.ru/wars/2008-02-29/1_balkany.html

http://nvo.ng.ru/wars/2008-02-29/1_balkany.html

http://www.warandpeace.ru/ru/reports/vprint/34461/



http://www.apn.ru/authors/author31.htm

http://www.apn.ru/authors/author31.htm

http://www.apn.ru/publications/comments19808.htm




ими референдума, несмотря на то, что он не является единственным критери-ем определения будущего статуса Косово. Цель была ясна: при сербском „нет”и албанском согласии с представленным документом, НАТО получала мотивдля нанесения ударов с воздуха и проникновения в край27. В конце кон-цов,американское давление и напряженные нервы Олбрайт дали результат.Албанцы выполнили определенную им по сценарию роль, и США-НАТО по-лучили мотив для военной агрессии против СРЮ.

В феврале 1999 г. минимальная численность наземного контингента силНАТО в крае была определена брюссельской штаб-квартирой альянса в 28тыс. человек: 8 тыс. англичан, 6 тыс. французов, 3—3,5 тыс. немцев при учас-тии голландских, норвежских и, возможно, польских подразделений. Такимобразом, подавляющая часть наземного контингента НАТО, предназначен-ного к размещению в Косово, пришлась бы на европейцев (которые, кстати,уже предоставили большую часть персонала Миссии ОБСЕ по проверке в Ко-сово, для прикрытия которой НАТО первоначально сосредоточило в Македо-нии десятитысячный военный контингент)28.

После окончания военной агрессии против Сербии управление Косово оп-ределялось резолюцией 1244, согласно которой в край были направлены си-лы ООН в качестве временной гражданской администрации - United NationsInterim Administration Mission in Kosovo, UNMIK (ЮНМИК). Нигде в этом доку-енте не говорится, что Космет будет выведен из границ Сербии как самостоя-тельное государство. Речь шла о создании значительной автономии и само-управлении в области в связи с определением ее будущего статуса. Перегово-ры между сербами и косоварами начались в феврале 2006 г. Последоваливстречи между двумя сторонами при посредничестве специального предста-витея ООН в Косово М.Ахтисаари в Вене и в Нью Йорке, соответственно 24июля29 и 20 сентября 2006 г.30. 2 февраля 2007 г. он ознакомил обе стороны сComprehensive Proposal For the Kosovo Status Settlement (Подробное предложе-ние об урегулировании статуса на Косово). В документе указывается, что Косовополучает „международно - наблюдаемую государственность”. На пресскон-ференции в Приштине Ахтисаари заявил, что разработанный им план „ пред-лагает Косово не статус , а мерки для будущего развития области”31.

Такой тип государственности предполагает широкую автономию в грани-цах определенного государства, в данном случае Сербии. В политическом июридическом плане на Балканах есть достаточно примеров подобной госу-дарственности. Сербия, Влахия и Молдова в начале XIX в., когда за безопас-ность их территорий в Османской империи отвечали кроме государства, впределах которого они находились, также и Россия, а после Крымской войныи западные государства, подписавшие Парижский договор 18/30 марта 1856 г.То же самое касается и Албании в течении нескольких месяцев 1913 г. Такимобразом «международно-наблюдаемая» (т.е., не только наблюдаемая, но иконтролируемая) государственность не значит независимость. В следующие

65


месяцы выражение „наблюдаемая независимость” начинает регулярно встре-чаться в текстах документов, где обсуждался будущий статус сербской облас-ти.

В своем докладе от 26 марта 2007 г. представитель ООН М. Ахтисаари за-явил перед Советом Безопасности, что для Косово реально возможно единс-твенное решение– это независимость под наблюдением международной об-щности. Эту идею поддержали Генеральный секретарь ООН Пан Ги Мун,Государственный департамент США, Объединенное королевство, председа-тельство ЕС и НАТО. Единственной надеждой сербов оставалась Россия, онинадеялись, что Россия заблокирует одобрение новой резолюции по Косово,пока не будет найдено компромиссное решение для обеих сторон32. Очевид-ным стало единство западных государств-лидеров в вопросе дальнейшегораздела Сербии. В Приштине лидеры косовских албанцев приветствоваливысказывание Ахтисаари.

Перед очередной встречей в Нью Йорке 28 сентября 2007 г. министры инос-транных дел стран Контактной группы –Великобритании, Франции, Герма-нии, Италии, России, США – призвали к быстрому решению вопроса с цельюпрекращения существуюшего неопределенного политического положения.Согласно „Ройтерс”, британский министр иностранных дел Дэйвид Мили-банд высказал мнение, что план по Косово, представленный бывшим специ-альным представителем ООН М. Ахтисаари в марте, после 13 месяцев бес-плодных переговоров, остается основой для ожидаемого соглашения33. Всемиожидаемые переговоры могли быть / или должны были быть/ закончены до10 декабря. 14 октября 2007 г. в Брюсселе состоялся второй раунд прямых пе-реговоров между делегациями Сербии и косовских албанцев при участии«тройки» посредников (Россия-ЕС-США) по статусу сербского края Косово иМетохии. В ходе переговоров стороны представили более детально, чем напредыдущей встрече в Нью-Йорке, свои предложения по будущему статусуКосово. Однако состоявшийся обмен мнениями не привел к заметному сбли-жению позиций сторон. Как заявил министр иностранных дел Сербии ВукЕремич, Сербия готова отказаться от многого в процессе определения буду-щего статуса Косово, но не может отказаться от суверенитета над краем. Меж-ду тем президент Косово Фатмир Сейдию вновь заявил, что Приштина пол-ностью отвергает предложение Сербии о широкой автономии, так как это«противоречит воле народа Косово». В ходе переговоров о статусе края Сер-бия намерена предложить косовским албанцам широкие компетенции «в ор-ганизации экономической, социальной и культурной жизни и в осуществле-нии элементов международных отношений, для которых не нужен статусмеждународного правового лица и международно-правового субъекта. Ми-нистр иностранных дел Вук Еремич заявил, что Косово могло бы, например,иметь доступ в Международный валютный фонд и во Всемирный Банк, а так-же иметь в какой-то форме представительства за рубежом34. Западная подде-

66


ржка албанских требований стала очевидной после переговоров в Брюсселе.Заокеанские представители, входящие в „тройку”, не пропустили возможнос-ти подчеркнуть готовность США признать независимость Косово после 10 де-кабря, что, по мнению премьера В. Коштуницы, имело своей целью подде-ржать косоваров, а также „любой ценой помешать косовским албанцам при-нять компромиссное решение для края”. Он считает, что «США проводят гру-бую политику силы и открыто выступают за раздробление Сербии». По сло-вам Коштуницы, «все это свидетельствует о том, что США и НАТО жестоко ипротивозаконно бомбардировали Сербию и привели свои вооруженные силыв край для того, чтобы отнять 15% территории нашей страны». «Сербия непозволит и не признает образование этого дикого создания на своей террито-рии. Ежедневно и на любом месте в мире мы будем непрестанно говорить,что Косово и Метохия не может быть трофеем НАТО, и пока существует уставООН, международно-признанные границы Сербии останутся неизменны-ми»35.

17 февраля 2008 года Косово в одностороннем порядке провозгласило своюнезависимость от Сербии. США официально признали Косово в качестве су-веренного и независимого государства. Об этом говорится в заявлении гос-секретаря США Кондолизы Райс, распространенном 18 февраля, пресс-служ-бой госдепартамента в Вашингтоне. После того, как министрам иностранныхдел государств Евросоюза, собравшимся в понедельник в Брюсселе, не уда-лось согласовать единую позицию по вопросу о независимости Косово, каж-дая страна принимает соответствующее решение самостоятельно. Первой ев-ропейской страной, признавшей независимость Косово, стала Франция36.Первое государство, которое признало независимость Косово- Афганистан.Сложно найти логические объяснения для подобной позиции. Но связь нар-котрафика и исламской поддержки очевидна. Интерес представляет последо-вательная и пристрастная политика США, подкрепленная ведущими госу-дарствами ЕС по вопросу предоставления определенного статуса для Косово.Конечно, здесь можно искать и пытаться выделить какие-то локальные моти-вы, которые есть у Вашингтона. Например, порассуждать о том, что в центреЕвропы формируется мощный исламский блок, нужный Америке, можетбыть, для того, чтобы сдерживать внутри ЕС некий возбуждающий центр, ко-торый вынуждает европейцев, не способных самостоятельно решить ка-кие-то проблемы безопасности, искать поддержки у Соединенных Штатов.Своим шагом в отношении Косово США подтолкнули весь мир в хаос, к боль-шим системным изменениям миропорядка. Евросоюз в целом не осудил, а«принял к сведению» декларацию о независимости, провозглашенную ко-совским парламентом37.

Среди „великих сил” единственно реакция России была адекватной проис-ходящему в крае. Совет палаты Совета Федерации и Совет ГосударственнойДумы Федерального Собрания Российской Федерации выражают крайнюю

67


озабоченность в связи с тем, что в нарушение основополагающих норм меж-дународного права, духа и буквы действующих и неисполненных резолюцийСовета Безопасности ООН, в частности резолюции 1244 (1999), край Косово(Сербия) объявил о своей независимости и выходе из состава Сербии. Косовс-кий сепаратизм не имел бы перспективы, если не был бы изначально подде-ржан государствами Запада, в первую очередь Соединенными ШтатамиАмерики38.

В тот же день „Вашингтон Таймс” тоже высказал беспокойство по поводусобытий в Южной Сербии, дополнив сообщение необходимой дозой анти-русских и антисербских комментариев. Автор комментария не скрывал, чтообласть, которая объявила себя независимым государством, представляет со-бой организм, „пронизанный организованной преступностью и зараженныйповальной коррупцией, по-видимому, станет очагом беззакония и террориз-ма. К тому же сербы, подстрекаемые российскими реваншистами, гарантиро-вано не забудут обиды. Чем активнее администрация Буша и европейскиеправительства поддерживают независимость Косово, тем больше у нас возни-кает проблем там, где все, казалось бы, уже успокоилось39. Роль США в делеподдержки создания нового балканского протектората видна и в реакции ко-соваров. Вместе с албанским знаменем албанцы размахивали по улицам изнаменем США – „милая картинка”, показывающая примитивную балканс-кую признательность. Правительство Германии официально признало неза-висимость Косово 20 февраля. Оно сделало это, несмотря на прогнозируемыйполитический риск: риск конфликта с Россией, вспышки новых конфликтовна Балканах и поощрения сепаратистских тенденций в других кризисных ре-гионах мира. Несмотря на это, Frankfurter Allgemeine Zeitung отмечает, чтофакт независимости Косово создает прецедент, который в некоторых случаяхможет обернуться против западных держав. Правителство А. Меркель проде-монстрировало, что готово следовать за Соединенными Штатами и пойти нариск обострения отношений с Россией40. Роль Германии как ведущей силы вЕС была не меньшей, чем роль США в отношении Косово. В начале 90-х годовАлбания пользовалась покровительством тогдашнего правительства канцле-ра Коля. Это заключалось с одной стороны в том, что уже в 1995 г. федераль-ный президент Роман Херцог подписал в Тиране немецко-албанское базовоесоглашение о "Праве всех народов на свободное самоопределение своей судь-бы", которое брало во внимание прежде всего Косово. Пользуясь немецким иамериканским покровительством, "Армия освобождения Косово" крепла иснабжалась оружием через албанскую границу. К 1998 году призывы между-народной общественности прекратить торговлю оружием стали всё громче.Албанский премьер-министр Фатош Нано попросил НАТО о помощи в конт-роле над границей с Косово. Однако, отправка боевых частей НАТО в Алба-нию означала бы конец АОК в ущерб немецкой политике на Балканах. Поэто-му Клаус Кинкель наложил своё вето, объяснив: "Мы должны хорошо поду-

68


мать, будет ли это нравственно - лишить косовских албанцев возможностиприобретать оружие в целях самообороны". На конференции в Рамбуйе в фев-рале 1999 года сербскому правительству был поставлен неприемлемый уль-тиматум, на котором настаивали, главным образом, американский и немец-кий министры иностранных дел Мадлен Олбрайт и Йошка Фишер. Немецкиеполитики уже заблаговременно высказывались за независимость Косово. ТакГернот Эрлер (СПД), государственный министр МИД Германии уже в 2001 го-ду, выступая по радио, заявил в связи с Косово, что границы не являютсянеприкосновенными41.

По мнению видного немецкого политика П. Глоца, модель «государс-тва-нации», являющаяся «европейским продуктом» и весьма успешной «ста-тьей экспорта» другим странам и народам, не содержит в себе ничего евро-пейского», ибо «странна сама по себе разделена на зоны, где народы истори-чески перемешаны, и где существуют традиции федерализма и регионализ-ма». В качестве «единственно возможной практической идеи на будущее» П.Глоц видит идею автономии разнообразных этнических групп(Volksgruppen), и разделяет при этом популярную в Германии точку зрения отом, что будущая «Европа регионов» должна иметь этнический характер. Поего мнению, Европа не может состоять из «беспорядочного конгломерата го-сударств-наций, враждебных друг другу». Напротив, она должна быть «Евро-пой регионов, представляя собой одновременно надэтнический и федера-листский порядок». Выше уже было сказано, что Франция была первым евро-пейским государством и вторым в мире после Афганистана, которое призна-ло появление нового государства в Южной Сербии. Возможно в Париже ужезабыли о Корсике, или же бесконечно неглижировали эту проблему, чтобызанять подобную позицию. Но то, что происходило на Балканах, явно не со-гласовывалось с французскими понятиями о нации, идентичности и госу-дарстве. Французская политика, но только для Балкан, своеобразно следовалаза моделью П. Глоца. Французская по своим истокам концепция государс-тва-нации, «треснувшая» в Бельгии, была фактически отвергнута в случаеСербии и Косово, когда территориальная целостность и суверенитет сербско-го государства были принесены в жертву глобальным интересам и новымпринципам глобального регулирования, создав опасный прецедент для це-лого ряда европейских государств, имеющих проблемы со своими внутрен-ними регионами. Руководство Франции во главе с президентом Саркози,встроившись в исповедываемую современными глобалистами стратегию«глокализации» (утверждающую право узкой группы глобальных игроковна прямое вмешательство в зонах своих глобальных интересов с активнымразыгрыванием «национальной» и региональной карты с целью подрыва су-веренитета действующих государств), фактически подтвердило свой отказ отактивно поддерживающейся французской элитой идеи единства «государс-тва-нации» и «неделимого республиканского суверенитета»42.

69


В результате распада второй и третьей Югославии в южной части Сербии, наместе, где никогда не было подобного государства, появился очередной балкан-ский протекторат. Западные политические деятели геополитически смоделиро-вали государство без исторических традиций, без собственной косоварскойкультуры, с неясным экономическим и политическим будущим не только наБалканах, но и в Европе. Воистину, историю пишут победители. В конкретномслучае история „Республики Косово” пишется ее западными покровтелями, ко-торые наполнили очередную пороховую бочку, создали предпосылки для рели-гиозного противопоставления, уничтожили культуру и памятники православно-го славянского народа, чьи монастыри древнее, чем государственность США.Единственно Россия продолжает быть надеждой как для Сербии, так и для ос-тального балканского славянства в его стремлении сохранить свою религиоз-ную, национальную и государственную идентичность.

ПРИМЕЧАНИЯ

1 Письмо Э. Ходжи в ЦК ВКП(б) о предыстории возникновения косовского вопроса и методахего решения // Восточная Европа в документах российских архивов, 1944-1953. — М.: Новоси-бирск: Сибирский хронограф, 1998. — Т. 2: 1949-1953., с. 211.

2 Восточная Европа в документах российских архивов 1944-1953. — М.: Новосибирск: Сибирс-кий хронограф, 1997. — Т. 1: 1944-1948., с. 477.

3 Извештај о разговору Едварда Кардеља са Ј. В. Стаљином // Косово и Метохија у великоал-банским плановима: 1878-2000. — Београд: Институт за савремену историју, 2001. — Прилози., с.264.

4 Гуськова, Е. Ю. Албанское сецессионисткое движение в Косове. В: Албанский фактор кри-зиса на Балканах. М., 2003., с. 15.; Гуськова, Е. Кто победит в Косове: сп. Москва, 3. 1999. - http://www.moskvam.ru/1999/03_99/guskova.htm

5 Гуськова, Е. Кто победит в Косове…6 Повестка дня нелегальной скупщины Косово.// Албанский фактор в развитии кризиса на

територии бывшей Югославии. Документы. Т. 1. (1878-1997 гг.). М., 2006., с. 204-205.; Детрез, Р.Косово…, с. 123; Виж по въпроса: Косово и Метохия.// Монитор, № 69, 25 март 1999., с. 3.; Югос-лавия в ХХ веке. Москва „Индрик” 2011., с.848.

7 Югославия в ХХ веке…, с. 849.8 Албанский фактор в…, с. 220-222.9 Арас, Дж. Тероризм вчера, сегодня и навеки. - http://www.gumer.info/bibliotek_Buks/Polit/

Aras/12.php10 Мете, С . История на албанците. От илирите до независимостта на Косово. РИВА 2007., с.

347.11 Хомский, Н. Новый военный гуманизм. М., 2002., с. 53.12 Югославия в ХХ веке…, с. 849. 13 Там же. с. 850.14 Хомский, Н. Новый военный…, с. 53.15 Степанова Е. Политика США в отношении косовского конфликта. В: Косово: международ-

ные аспекты кризиса . Московский Центр Карнеги, Гендальф, 1999., с. 167.16 Там же. с. 56.17 Степанова Е. Политика США в отношении… с. 165.18 Рубинский Ю. Политика западноевропейских держав в отношении косовского конфлик-

та. В: Косово: международные аспекты кризиса . Московский Центр Карнеги, Гендальф, 1999., с.215-216.

19 Там же. с. 220.

70


20 Димитријевић Б. Преглед дејстава арнаутске гериле 1998-1999 // Косово и Метохија у ве-ликоалбанским плановима: 1878-2000., Београд: Институт за савремену историју, 2001., с. 234.

21 Grujić Dr. Gospodar Metohije. Portreti savremenika-Ramuš Haradinaj // Vreme, 20. 10. 2005.http://www.vreme.com/cms/view.php?id=430999

22 http://www.smedia.rs/spress/vest/787/Ramus-Haradinaj-OVK-Haski-tribunal-Zlocini-nad-Srbima-Haradinaj-krvnik-koji-izmice-pravdi-VIDEO.html

23 Олбрайт М. Госпожа министър. С., 2004., с. 449 и сл.24 Там же с. 459.25 Заявление представителя МИД России, 28 октября 1998 г. // Дипломатический вестник,

Дипломатическая служба.26 Олбрайт М. Госпожа министър…, с. 474.27 Там же. с. 474-475.28 Рубинский Ю. Политика западноевропейских держав в…, с. 221.29 24 июля в Вене велись долгожданные переговоры между двумя сторонами с целью преодо-

ления противоречий. Специальный представитель ООН М. Ахтисаари проявил себя умерен-ным оптимистом. Оставаясь на старых позициях, обе стороны лишь подтвердили прежниетребования. Белград заявил, что примет все условия, кроме независимости области, в то времякак косовары не воспринимали ничего, кроме независимости. - Serbian, Kosovo Albanian talksfail to reach breakthrough on future status. Vienna, July 24, 2006 (AFP)// http://www.kosovo.net/news/archive/2006/July_26/1.html

30 Косовские албанцы были довольны развитием событий, поскольку оно было явно в ихпользу не без поддержки Запада. Используя дипломатические источники, имеющие отноше-ние к процессу определения статуса Косово, Ройтерс сообщило, что от Ахтисаари потребовалипредставить в течение несколяких недель готовое предложение. Ожидалось, что это произой-дет в ноябре. См. по вопросу: Блиц - 22/09/06; AП, Ройтерс, Гласът на Америка, РФЕ/РЛ, Б92, Бе-та, Уошингтън Файл - 21/09/06; Държавен департамент на САЩ – 20.09.06 //http://setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/bg/features/setimes/features/2006/09/22/feature-01

31 Планът „Ахтисаари”// http://infocenter.bnt.bg/content/view/full/139032 Ахтисаари сказал, что независимость – это единственный ответ по Косово. 28.03.2007// От

Беким Грейчевчи за Southeast European Times от Приштина - http://setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/bg/features/setimes/features/2007/03/28/feature-02).

33 Контактная группа призвала сербов и косовских албанцев быть конструктивными во вре-мя переговоров.// AФП, ДПА, Би Би Си, ФТ, Скотсмън, Блиц - 28/09/07; AП, Ройтерс, ДПА, Би БиСи, Голос Америки, Интърнешыныл Хералд Трибюн, Бета, Б92, Информационенный центрООН – 27.09.07// http://setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/bg/features/setimes/features/2007/09/28/feature-01)

34 Никифоров Л. Косово: новые инициативы против одностороннего решения. 18.10.2007.//http://www.polit.ru/analytics/2007/10/18/kosovo1.html

35 Там же.36 США официально признали независимость Косово. 18 февраля 2008 Корреспондент.net37 Еленский О. На Балканах открыли ящик Пандоры. Независимое военное обозрение.

29.02.2008. // http://nvo.ng.ru/wars/2008-02-29/1_balkany.html38 Совет Федерации обвинил США в срыве переговорного процесса по Косово, „Российская

газета”, 19.02.2008.// http://www.rg.ru/2008/02/19/sovfed-kosovo-anons.html39 В Европе появится государство джихадистов? // The Washington Times, 19.02.2008. 40 Роль Германии в отделении Косово// World Socialist Web Site. 13.03.2008. 41 Как Германия способствовала отделению Косово// World Socialist Web Site, 09.04.2009. http://

www.warandpeace.ru/ru/reports/vprint/34461/; http://epaulets.ru/newsweb/Politika/Rol-Germanii -v-otdelenii-Kosovo-ot-Serbii

42 Бирюков С. Косово как вызов европейскому регионализму. Мечтания интеллектуалов иевропейская действительность. // Агентство Политических Новостей, 21.04.2008. http://www.apn.ru/publications/comments19808.htm

71


Stefan I. Anchev

THE REPUBLIC OF KOSOVO – AMERICAN PROTECTORATE WITH EUROPEAN INVOLVEMENT

SummaryThe disintegration of Yugoslavia in the late twentieth century is a long period of nearly

seventeen years. The design and implementation of this idea are the same like the ones madeby Western powers that helped and blessed the creating of the Kingdom of Serbs, Croats andSlovenes after the World War I. Over the years, at different times, with varying but obviousenthusiasm, they supported the Royal Yugoslavia, Allied actions led by Tito‘s Yugoslav par-tisans, creating yet another Balkan Pact in the first half of the fifty years after World War II.Creating another Balkan protectorate "The Republic of Kosovo" was done under the pres-sure of the U.S., with American military and diplomatic support in servile policy of the West-ern democracies.

Key words: Kosovo, the U.S., EU, Balkan protectorate, Martin Ahtisaari.

72

УДК: 355.089(497.115)

МАРКО П. АТЛАГИЋ1


ТЗВ. ОСЛОБОДИЛАЧКА ВОЈСКА КОСОВА КАО СЕПАРАТИСТИЧКА И ТЕРОРИСТИЧКА

ОРГАНИЗАЦИЈА

САЖЕТАК. На бази извора и релевантне литературе обрађени су настанак, дјеловањеи распуштање Ослободилачке војске Косова. Изнето је мишљење о њој као терорис-тичкој организацији, али и као герили. Обрађени су сукоби са полицијом МУП-а Ср-бије и поједини терористички напади, како на полицију тако и на грађане (цивиле),углавном српске националности на Косову и Метохији. Надаље, обрађени су и главниактери те терористичке организације, њено устројство и финансирање.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: тероризам, сепаратизам, војска, Косово, Албанци, Срби.

Криза и проблеми на Косову и Метохији2 са којима данас живимо имају својупрошлост, која је вишеслојна. У протеклом времену та криза имала је различитеузроке и посљедице. Од почетка деведесетих година прошлог вијека косметскипроблем свалио се на Србију. Он ремети мир и уноси тоталну несигурност у Ср-бију, окружење и шире. Гледано историјски, косметска криза је дугог трајања3.Послије оснивања Призренске лиге 1878. године екстремни захтјеви сепаратистана Косову и Метохији и демонстрирање шовинистичких идеја се интензиви-рају. Програм Призренске лиге био је стварање независне, етнички чисте државе

1 [email protected] У свим званичним документима међународних форума у вези са југословенском кризом, па и

у терминологији албанске стране, умјесто званичног назива Косово и Метохија (Космет), користисе назив Косово, а ријеч Метохија се не спомиње. Посебну досљедност у томе показују косовскиАлбанци. Они то користе због тога што ријеч Метохија потиче од грчке ријечи Metoche што значиимање, заједница, црквено имање, земљиште, а тиме и доказује право Србије на територију, штоалбанским сепаратистима и терористима, заговарачима етнички чистог Космета не одговара.

73


„Косово” у саставу Албаније.4 Идеје сецесионизма и конкретна програмска ори-јентација окупиле су деведесетих година прошлог вијека све албанске политич-ке странке и највећи дио албанског народа на Косову и Метохији. Смишљено сена Косову и Метохији распирује незадовољство Албанаца, посебно се подстиченационална мржња према Србима и шири и сепаратистичка и иредентистичкапропаганда. Посебно се развија широка илегална дјелатност најекстермнијихАлбанаца у јужној српској покрајини, која представља континуитет дјеловањаранијих илегалних организација. Углавном су истицали да се треба борити зарепублику „Косово” и право на самоопредјељење. У ствари, био је то израз по-буњеничке и сепаратистичке идеологије, али подржане од Запада, са циљемотимања историјског културно-цивилизацијског духовног простора српског на-рода и стварања државе „Косово” под диригентском палицом САД.Још крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлог вијека Запад са

САД на челу заузима страну у југословенској кризи и подржава разбијање Југо-славије и дјелује против српског народа.5 Ако се томе дода изјава Џорџа Бушастаријег да озбиљни догађаји у Србији и Црној Гори представљају несвакида-шњу и опасну претњу националној безбедности, спољној политици и привредиСАД, онда се намеће закључак да новостворену државу Србију и Црну Гору тре-ба што пре разбити. САД су пројектовале кризу у Југославији, којом се од 1992, па до почетка ње-

зине друге фазе 1988. године проводила дестабилизација и осиромашење земље,а посебно народа, омаловажавао политички систем и њезино тада актуално по-литичко руководство.Већ 1997. године организовано се прихватaју Албанци и добровољци из зе-

маља Европске уније, те се наоружавају и обучавају у центрима на сјеверу Алба-није, а затим се илегално убацују на простор Косова и Метохије. У том обуча-вању терориста учествовали су и експерти САД, као и осталих чланица НАТО.Међутим, САД почетком 1998. године активирају другу фазу кризе у којој

спроводе садржаје доктрине „сукоб ниског интензитета”, изводећи обавијештај-но субверзивне операције, операције војних притисака и претњи, психолошкопропагандне операције и терористичка дејства, која изводе албански сепарати-сти окупљени у тзв. Ослободилачку војску Косова (ОВК).Оснивач ОВК био је „Народни покрет за ослобођење Космета”. То је била по-

литичка организација бивших политичких затвореника марксистичко-лењи-нистичке оријентације из Швајцарске. Узор му је био Енвер Хоџа. Ова организа-ција је заједно са „Организацијом марксиста-лењиниста Космета” и другим ор-

3 Зборник радова Агресија НАТО – узроци и последице кризе на Косову и Метохији, Клуб генера-ла и адмирала, Београд, 2008, стр. 12. Генерал Љубомир Домазетовић на страни 17. каже: „После ко-совске битке у 14. веку почиње нарушавање етничких граница између Срба и Албанаца. У 17. векуграница Албанаца се помера на исток, на рачун српске територије, да би кулминацију доживелиу 18. и 19. веку, а највеће судбоносне дане косметски проблем доживео је тек у наше тоба”.

4 Љиљана Булатовић, Призренски процес, Нови Сад, 1998.5 Буксан Церовић, Космет – контрареволуција која тече, Приштина–Београд, 1989.

74

Марко П. Атлагић: Тзв. Ослободилачка војска Косова…

ганизацијама љевичарске оријентације основала „Народни покрет Космета”, каоорганизационо и политичко језгро ОВК. Међутим, демонстрације албанскихстудената у јесен 1997. године дале су посебан подстрек. Ове демонстрације из-веле су на политичку сцену нову генерацију Албанаца, чији су лидери били подутицајем Адема Демаћоја и других албанских лидера „марксистичко-лењини-стичке” оријентације.6

Држава Србија је десет година толерисала устав тзв. републике Косово. Чак суна основу тог устава проведени два пута избори у јужној српској покрајини, накојима су изабрани предсједник, влада и министри тзв. републике Косово. Ал-банци су тада имали по читавом свијету своја дипломатска представништва,преко 50 разних новина и финансијску и тајну полицију. Другим ријечима ство-рили су паралелне државне институције, једино је недостајала војска. Зачетаквојске тзв. републике Косово је Ослободилачка војска Косова. Она је створена ра-није, али је на политичку сцену ступила тек 1997. године.Ослободилачка војска Косова је била плод заокруживања институализације

тзв. републике Косово. Међутим, албански националисти и сепаратисти су још1990. године правили своју „војску” за „своју нову државу”. То је био плод Буко-шијеве „владе”, која је својим Декретом за организацију републичке админи-страције још 1992. године почела да ради на формирању свих министарставатзв. Републике Косово, па и војног министарства.Бајрам Букоши је формирао „Основне снаге Космета”. Он је био премијер вла-

де Косова у илегали, а министар одбране у тзв. влади Космета Ахмет Краснићи.Они су сакупили милијун марака од албанске емиграције, а од тога 300.000 ма-рака уложили су у стварање тзв. шиптарске армије на Косову и Метохији. Ибра-хим Ругова је све до 1998. године игнорисао Ослободилачку војску Косова, ви-дећи у њој ривала у борби за утицај међу косовским Албанцима. Ипак, Руговаје настојао да заједно са „премијером републике Косово у егзилу” Бујаром Буко-шијем негдје у Њемачкој створи тзв. Оружане снаге републике Косово ФАК, зачијег команданта је поставио бившег пуковника ЈНА Ахмета Краснићија. Овагрупа од преко сто припадника је у покушају да преузму команду на Ослободи-лачком војском Косова доживјела неуспјех.Ефикасном акцијом МУП-а Србије још 1993. године неутралисани су тзв. шта-

бови, затим министарство одбране и генералштаб албанских терориста и сепа-ратиста. За четири године сепаратисти су успијели да оспособе неколико хиља-да терориста. Организовали су „тројке” и „петорке”. Тој војсци додали су атри-бут ослободилачка и тако пласирали термин „Ослободилачка војска Косова”или ОВК.7

Та „војска” огласила се први пут 1996. године, да би 1997. послије убиства ци-вила Срба и Албанаца, те припадника милиције на Косову и Метохији, издалапреко тридесет саопштења. Ослободилачка војска Косова је тада имала око 600

6 Зејнел Зејнели, Ко је издао револуцију, Приштина, 1998.7 Милан В. Петковић, Терористи, Београд, 1989.

75


чланова. Њима се прикључило неколико стотина плаћеника – муџахедина, па јепочетком 1998. године нарасла на две хиљаде људи.

Ослободилачка војска Косова је створена у Албанији, у диверзантском логоруу Тропоји и Бајрам Цурију. За Ослободилачку војску Косова регрутовано је иобучавано око 2.000 људи, у којој је, поред бивших официра ЈНА, било и многоалбанских емиграната, затим плаћеника из САД, Њемачке, Швајцарске, Ита-лије, Словеније, Хрватске и исламских земаља. Ослободилачка војска Косованије се могла војнички изградити без финансијске помоћи из иностранства иподршке обавијештајних служби Аустрије, Њемачке и вјероватно САД. Главнифинансијери Ослободилачке војске Косова налазили су се у западној Европи.У Њемачкој је био регистрован као хуманитарни фонд „Зов отаџбини”, који јеимао сајт на Интернету и свој рачун банке у Њемачкој. Ова шиптарска органи-зација је сваког мјесеца организовала банкете широм свијета. Многи бизнисме-ни даровали су „Зов отаџбине” са по чак 600.000 долара за Ослободилачку војскуКосова тзв. шиптарску војску. Њу су у Њемачкој и Швајцарској представљалиШаип Муња, Сабри Кичмари и Бадиб Махмути. Они су Савету министараЕвропске уније упутили материјал од 112 страница доказа тзв. терора над не-дужним цивилима на Косову и Метохији. Уједно су тада позвали Европскуунију и НАТО да спрече Србе или ће Ослободилачка војска Косова морати даинтервенише.

Тајним каналима преко Комана и Дрима убациване су ове терористичке ор-ганизације али и наоружање за терористе на Косову и Метохији. Један дио иле-галаца Албанија је убацивала преко Македоније. Финансијери Ослободилачкевојске Косова били су албански емигранти, које је Букоши обавезао да дају мје-сечно по 700 марака. У САД емигранти су сакупили сто милијуна долара. Глав-ни донатор Ослободилачке војске Косова био је Флорин Краснићи из Бруклина.На сјеверу Албаније, налазиле су се логистичке базе Ослободилачке војске Косо-ва, у Тропоји, Кукесу и Бајрам Цурију. Ови градови били су под контролом Бе-ришине Демократске странке.8

До средине деведесетих година прошлог вијека из Албаније се убацило окохиљаду герилаца. Они су се придружили јединицама Ослободилачке војске Ко-сова и Метохије које су тада бројиле преко 5.000 људи. Снабдјевали су сеоружјем кинеске производње, које су унијели из Албаније. У Албанији је тобоженестало током 1997. године 1.600.000 цијеви, а противтенковско наоружање на-прављено је у Западној Европи.

Наоружане албанске групе своје активности, поред Дренице, проширили суна подручје Дечана и југословенско-албанске границе. Наоружане групе из Ал-баније убациване су 1997. године на Косово и Метохију, што је изазвало много-бројне сукобе са пограничним јединицама Војске Југославије.

8 Предраг Живанчевић, Емигранти – насељавање Космета и Метохије из Албаније.

76


Илегална армија (ОВК) први пут се огласила својим учесталим нападима наразличите циљеве на Косову и Метохији у прољеће 1996. године. Као званичнидоказ њеног дјеловања узима се 28. 11. 1997. године, тј. на Дан заставе. Ослободи-лачка војска Косова се брзо развијала. У почетку почела је као мала конспира-тивна група, која је употребљавала систем „удари и бјежи”. У њу је полиција Ср-бије веома тешко продирала. Њен малобројни састав убрзо се попуњавао мла-дим сељацима и школарцима, који су били необучени, недисциплиновани инеспремни за колективни живот на терену.

Покретач Ослободилачке војске Косова била је новина „Коха Диторе”. Тај листфинансирао је Џорџ Сорош. Овај лист је више од две године објављивао фељтоно начинима борбе Ирске републиканске армије. Ослободилачка војска Косовабила је више присутна у медијима него у борбама, а у почетку је издавала саоп-штења у којима је преузимала одговорност за многе терористичке акције у ко-јима је само 1997. године убијено педесет људи, углавном Срба и „непослушнихАлбанаца”. Нове припаднике, Ослободилачка војска Косова мобилисала је нај-чешће насилно. Сви Шиптари који су били у радном односу морали су плаћатипорез тзв. републици Космет по 200 марака, а приватници по 5.000 марака. Оникоји су радили у иноземству морали су плаћати порез по 10.000 марака. Највећидио тог новца ишао је за наоружавање и обучавање Ослободилачке војске Косо-ва.9

У прољеће 29. 4. 1998. године, када се Ослободилачка војска Косова осијећаланајагресивнијом, позвала је Шиптаре и све „ослободилачке снаге” на Косову иМетохији на стварање јединственог фронта за борбу против „непријатеља”. По-звала је Албанију да у том циљу помогне Ослободилачку војску Косова. Тај по-зив пренијеле су све свијетске агенције. Језгро Ослободилачке војске Косова чи-нили су бивши официри ЈНА, који су се већ борили на страни Хрвата и Мусли-мана у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Охрабрени почетнимуспијесима и брзом расту броја бораца, Ослободилачка војска Косова је герил-ске и терористичке облике борбе настојала да замјени класичним Фронталнимратом и да под своју контролу стави значајан дио јужне српске покрајине.

Међутим, када је Ослободилачка војска Косова покушала да заузме Ораховац,као прво веће мјесто на Косову и Метохији, показало се да тај облик борбе ниједобар, јер за њега нема довољно наоружања, организације ни искуства. Војни иполитички врх Ослободилачке војске Косова чинили су људи из емиграције, по-луобразовани гастарбајтери и окоријели националисти пуни новца, на основукојег су подизали углед. Били су неспособни да воде организацију ОВК на дужевријеме. Планирали су да изгубе 300.000 људи за независност Косова и Метохије.Ево како је др Мухамед Бићај, министар у влади самозване републике Косовоописао генезу Ослободилачке војске Косово: „У редове ОВК пријављује се 500 до1.000 бораца недјељно. Колики је број припадника ОВК тешко је рећи. Тврдим да

9 Милан Обрадовић, Тајни фронтови на Космету, Београд, 1989.

77


је велики дио албанског народа на Космету уз тај покрет. Влада Космета по-држава Ослободилачку војску Космета, јер они обављају патриотску дужностобране од агресора. ОВК финансирају сви Албанци свијета. ОВК није терори-стичка организација. Нека Срби кажу кога је то и када ОВК терорисала… Јесу лиубијали српску дјецу, жене и терорисали породице? Јесу ли нападали цркве иликултурне споменике? Контролу над ОВК имају политичке снаге на Космету. Изполитичке структуре припадника ОВК произлази да постоји политички кон-сензус о подршци косовских странака Ослободилачкој војсци Косова. Међутим,већина припадника ОВК није прихватила Руговин гандијевски начин отпора.ОВК жели да комбинује динамички покрет и политички дијалог. ОВК признајеРугову и владу, али захтјева већу динамичност у процесу ослобођења републи-ке Космет. Срби никада до сада нису показали да могу заједно живјети са Ал-банцима. Увијек су према Албанцима проводили агресивну империјалистичкуполитику. Зато убудуће са Србијом само као сусједи. То је дефинитивно”.

Ослободилачка војска Косова зато није имала врховног команданта, већ самокоманданте региона. Петнаест команданата ОВК дјеловало је на дечанском идреничком крају. Шеф политичког штаба Ослободилачке војске Косова Липљанбио је Буја Рама, а бивши официр ЈНА Хаки Синани био је командир за Липљан,а Сулејман Селим (Султан) био је командант за Дреницу.

Тероризам албанских терориста попримио је 1998. године масовно обиљежјена Косову и Метохији и почео је да угрожава све виталне вриједности СавезнеРепубликe Југославије: суверенитет, територијалну цјелокупност и незави-сност. Међутим, Војска савезне Републике Југославије, као брана државе од на-пада, нашла се на мети Ослободилачке војске Косова и њених спонзора. Ти на-пади у 1998. години били су обавијештајни, пропагандни и оружани.

Тероризам ОВК на Косову и Метохији производ је ангажовања хијерархијскиорганизованих, дисциплинованих и фанатизованих група и организација.10

Њихови саставни дијелови су руководство, политичко и војно, обавијештај-но-безбедносни дио, пропагандни дио, специјално мобилни терористички кон-тигент, који планирају да оружаном борбом остваре свој циљ Косово – републи-ка. Војска СРЈ са својим системом омогућила је Салиту Хесати да сними слетањеи узлетање авиона на аеродрому Слатина крај Приштине, систем физичкогобезбеђења аеродрома и распоред објеката на њему, посебно локацију резерво-ара горива. Већ почетком 1995. године два професионална припадника ВојскеЈугославије, обојица Шиптари, била су осуђена на казну затвора од три и по го-дине због тога што су одавали тајне албанским терористима. Тако је Ослободи-лачка војска Косова сазнала да се у гарнизону налази 700 војника и старјешина.Сазнали су број људи и наоружања на свим караулама у зони одговорности гар-низона итд. Терористи Ослободилачке војске Косова 1977. године напали су 13села и насеља на југословенско-албанској граници која припадају Ђаковици и

10Антун Милетић, Хроника терора косметских Албанаца 1878–1985. године.

78


Дечанима. Сељацима су отимали новац и покућство. Ослободилачка војска Ко-сова у ђаковачкој и дечанској општини опљачкала је током зиме у вриједностиод око 200.000 марака. Све до 1997. године терористи Ослободилачке војске Косо-ва су само изузетно нападали припаднике Војске Југославије који су чували гра-ницу према Албанији. Ослободилачка војска Косова, потпомогнута људствомиз Албаније, толико је ојачала да је покушала да створи слободан свој коридорпрема Тирани. Спријечили су их у томе граничари Војске Југославије, али су за-то 1997. године извели 27 оружаних напада на припаднике Војске Југославије.

У Окружном суду у Приштини у љето 1997. године изречене су пресуде дваде-сеторици чланова терористичке организације „Национални покрет за осло-бођење Космета” од две до десет година затвора. На казну затвора осуђени су:Авни Клинка из села Мазгит код Обилића, Љубурн Аљију из Приштине, АгимКуљета из Приштине, Диљбер Бека из Приштине, Фатмир Хумоли из Подујева,Небих Тахири из села Драве код Вучитрна и Шабан Бека из Невољана код Ву-читрна, Муј Прекупи из Глорице код Липљана, Гани Баљију из Косовске Митро-вице, Хајзер Бејтулаху из Вучитрна, Енвер Даголи из Нековца код Глоговца,Емин Салаху из Орловица код Приштине, Бетон Раткорећи, Рагип Бериша изМазгита код Обилића, Буркан Хасани из Смрековице код Вучитрна, МељиндеСинани из Глоговца и Расим Раткоћери на укупно 107 година затвора. Они суформирали тзв. Општенародни савет и направили програм рада који је загова-рао ратну опцију, припремали организовање устанка Шиптара на Косову и Ме-тохији. У Приштини су формирали герилску терористичку јединицу „Герилскајединица Приштине – Реџеп Маља”. Код појединаца ове осуђене групе пронађе-но је оружје разног калибра, пропагандни материјал, разне скице са значајнимобјектима Војске Југославије и МУП-а Србије.Авни Клинка, један од оптужених, признао је: „Наш циљ је ослобађање албан-

ских територија и њихово припајање Албанији, а једини пут који нам је прео-стао је оружана борба. НОПК је у суштини против тероризма. Мене не интере-сује која ће ми казна бити изречена, јер ће мој народ наћи прави пут за осло-бођење”. Надаље, ова група је у времену од 1992. до 1997. године по Косову иМетохији створила удружења којима су се угрожавали уставно уређење и тери-торијална цјелокупност СРЈ. Ова група је покушала да отцјепи Косово и Мето-хију од Србије, а потом да их споји са Републиком Албанијом. Војска Југосла-вије је тада вјеровала да је обавијештајно безбедносна служба Албаније ималаодлучујућу улогу у обучавању припадника Ослободилачке војске Косова на Ко-сову и Метохији. Војно терористичка обука у Албанији, коју је похађало око10.000 Албанаца са Косова и Метохије обавезно је садржавала и курс тајне служ-бе ШИК о томе како треба шпијунирати Војску Југославије. У Албанији је1991–1992. године војно обучено око 2.000 Шиптара, међутим, 800 Шиптара јебило у личној војсци Салиј Берише у вријеме побуне у Албанији.

Исто тако, страни плаћеници убацивали су се од средине 1997. године на Ко-сово и Метохију. Терористичке групе уживале су подршку државних органа Ал-

79


баније. И официри албанске армије и тајне службе руководили су терористич-ким групама. У таквим групама било је и муџахедина. Штабови Ослободилачкевојске Косова налазили су се, како смо раније рекли, у Тропоји и Бајрам Цуријуза пребацивање на Косово и Метохију. Једну такву групу предводио је Алија Ра-бита. У његовој групи, поред њега, били су и плаћеници Алад Ебу, Гариб Ебу,Халах Ебу из Саудијске Арабије и Хамза Абу из Јемена.

Војска Југославије је, штитећи државне границе, запљенила око 250 аутомат-ских пушака, 20 митраљеза и пушкомитраљеза, четири бестрзајна топа, пет руч-них бацача и око 200 мина, 5.500 ручних бомби и 200.000 метака, 60 војних уни-форми, велику количину експлозива, упаљача, штампина и средстава за ту на-мјену. Припадници пограничних јединица Војске Југославије су 7. 5. 1998. годи-не код карауле „Ћапа Прушит” на Косову и Метохији, ухватили двојицудржављана Републике Албаније, и то Кујтила Бардашија и Вехбир Песк Маљаја,који су наоружавали косовске Албанце и организовали убацивање наоружанихгрупа из Албаније.11

Војска Југославије је 23. 4. 1998. године осујетила покушај убацивања 200 нао-ружаних људи Ослободилачке војске Косова из Албаније. Њих 19 је ликвидира-но и двојица заробљено. Код карауле „Горожуп” граничари су пронашли183 сандука са ручним бацачима, шест кинеских мина, 4.979 бомби и 13.500 ме-така. Само оружана дејства Ослободилачке војске Косова на полицију и ВојскуЈугославије показала су да су терористи располагали лаким аутоматским ору-жјем, ручним бацачима и експлозивним средствима. Путеви снабдјевања ору-жјем су исти, а водили су из Албаније у Југославију. Ослободилачка војска Ко-сова је током 1998. године изводила препаде са дистанце, правила засједе срп-ским патролама, нападала цивилна возила и појединце, вршила атентате идиверзије. Тек када су терористи Ослободилачке војске Косова прошли обуку идобили боље наоружање, крајем 1998. године, почели су да изводе сложенијеоперације против МУП-а Србије и Војске Југославије.

Шиптарски сепаратисти и терористи почели су активније да примјењују по-литичко насиље од 1992. године када су схватили да Косово и Метохија нисуушли у пакет растакања СФРЈ. Они су до средине 1998. године извели преко70 акција на Косову и Метохији. Посебно је вруће настало у прољеће 1998. годи-не. Тада је Ослободилачка војска Косова имала 30 акција, у којима је погинулоосам грађана јужне српске покрајине. Тада је МУП Србије кренуо да разбијегњездо Ослободилачке војске Косова у Дреници. Терористи Ослободилачке вој-ске Косова су појачали своје активности против цивила, полиције и војске. Убиткама које су вођене око Дренице страдало је више стотина Шиптара.

Ослободилачка војска Косова је током 1998. година појачала своје акције до-влачења људства и оружја из Албаније. На граници са Албанијом била су 92 ин-цидента. Само 16. 4. 1998. године било је неколико таквих инцидената. Међутим,

11Др Ђорђе Борозан, Велика Албанија – поријекло, идеје пракса, Београд, 1995.

80


Војска Југославије разбила је терористичке групе Ослободилачке војске Косоваи запљенила им већу количину оружја, муниције и војне опреме. Међу погину-лим терористима Ослободилачке војске Косова био је и Наум Маљоку, иначе,бивши официр ЈНА, и главни организатор илегалног пребацивања терористаОВК из Албаније. Већ неколико дана касније 24. 4. 1988. године у рејону карауле„Кошаре” терористи су неколико пута напали јединице Војске Југославије. У двасукоба убијено је 23 терориста Ослободилачке војске Косова. Код карауле „Ли-кен”, западно од Призрена, заробљено је тога дана и ликвидирано 36 од 140 теро-риста.У Дреници је формирана бригада Ослободилачке војске Косова. Организова-

на је по батаљонима, четама и одјељењима, која су размјештена по селима и за-сеоцима читаве Дренице, и не само ње, него и изван тог територија. При свакојчети постојала је ударно диверзантска група, састављена од терориста обучениху иностранству, а која је нападала на објекте и припаднике МУП-а по Косову иМетохији. Бригада је имала аутоматско оружје, митраљезе, ручне бацаче, мино-бацаче, лакше топове и све врсте муниције и експлозива. Дреница је имала ифабрику муниције за пјешадијско наоружање.Насиље албанских терориста посебно се интензивира почетком 1998. године

у рејону Дренице, јужно од Приштине, гдје су терористи Ослободилачке војскеКосова успоставили контролу. Недјељу дана касније у Дреници је интервениса-ла српска милиција, што је изазвало сукоб, у којем су пале албанске жртве укљу-чујући један број цивила. Међутим, тзв. Ослободилачка војска Косова издала јесаопштење да је ослободила Дреницу и да је на том дијелу територија власт др-же органи тзв. републике Космет. У Дреници је зато убијено 15 људи. У Дренициглавни терориста ОВК био је Адем Јашари. Рођен је у селу Доњи Преказ. Он јеруководио свим терористичким акцијама Ослободилачке војске Космет. И ње-гов отац Шабан Јашари, старац, који је имао 72 године, пуцао је на припадникеМУП-а Србије. Иначе, Доњи Преказ је много година био познат као база албан-ских терориста, који су милицију увијек дочекивали оружјем разног калибра.Чак је далеке 1981. године у том селу убијено неколико милицајаца МУП-а Ср-бије, када је полицијска патрола покушала да ухапси Адема Јашарија, који је одтада био у бјекству.12 У међувремену био је осуђен због терорисања на 20 годиназатвора. Иначе, дреничка група ОВК имала је базу у селима Доњи и Горњи Пре-каз и Прелевац код Србице. Група је убила три милиционера, једног цивила иранила 16 људи. Дреничка група ОВК имала је 15 терориста, од којих је пре ак-ције ухапшено и побијено 12. Само су Бесим Рама и Авни Нуре ухапшени, докје Идриз Аслани из Вучитрна ухапшен нешто касније. Крили су се по селимаГорњи и Доњи Преказ и по шумама.И Хашим Тачи припадао је тој злогласној терористичкој групи Адема Јаша-

рија из села Преказе, убијеног у сукобу са полицијом. Бивши командант ОВК за

12 Миранда Викерс, Џејмс Петифер, Албанија од анархије до балканског идентитета, Београд,1989.

81


Дреницу био је Сулејман Селими, звани Султан, а именован је 1999. године заврховног команданта Ослободилачке војске Космет. У обрачуну у Дреници срп-ска полиција успјела је да разбије ову групу Ослободилачке војске Косова. Па-троле МУП-а Србије разбиле су ово гнијездо Ослободилачке војске Косова иусмртиле Адема Јашарија, кога су Американци дизали у легенду „албанског от-пора”, а који је радио по њиховом упутству.

Тзв. Ослободилачку војску Косова чиниле су три групације: дреничка – чијије један дио био под вођством Бујара Букошија а други под вођством, бившегполитичког затвореника, Фатос Нано, затим друга под вођством Адема Дема-чија и трећа под вођством бивших политичких затвореника. Најјачи терори-стички војнополитички центар Ослободилачке војске Косова било је мјесто Ју-ник, са око 1.500 људи под оружјем. Њега је обишао и амерички амбасадор Ри-чард Холбрук, који је од Ослободилачке војске направио герилску армију и даоим подршку.

У прољеће 1998. године Ослободилачка војска Косова контролисала је 1/3 за-падног и југозападног дијела јужне српске покрајине, пресјекавши магистралнепутеве Косовска Митровица – Пећ, Ђаковица–Дечани и Приштина–Призрен.Снаге терористичке Ослободилачке војске Косова нарасле су на 12.000 људи. Онаје тада имала своју војну структуру: ударне јединице за напад, снаге за обез-беђење насеља и војну полицију – црне беретке. Била је то армија са формира-ним јединицама, родовима, четама јачине до 150 људи. Командовало се из оп-штинских штабова, зонске команде и Главног штаба у Албанији. Главни штабимао је своје дијелове у Тирани, Тропоји у Албанији и у Малешеву и Јунику наКосову и Метохији.13

Врх војног руководства Ослободилачке војске Косова чинили су Хашим Тачии Јакуп Краснићи. Недјељу пре почетка друге рунде мировних преговора Кон-такт групе у Француској, марта 1999. године, терористи Ослободилачке војскеКосова обиљежили су новим нападима. Тиме је ОВК хтјела да политичку ситуа-цију на Косову и Метохији учини још гором, а себи прибави политичке адутепред преговоре у Паризу 15. 3. 1999. године.

Медијска легализација Ослободилачке војске Косова извршена је објављи-вањем заједничке фотографије Ричарда Холбрука и Љимаја Хоџина, једног одприпадника Ослободилачке војске Косова. Циљ Холбрука био је да Ослободи-лачку војску Косова доведе на разговоре у Рамбује, чиме би терористе Ослобо-дилачке војске Косова уздигао као важан политички фактор на Косову и Мето-хији. Углавном су сви чланови војног дијела делегације Шиптара у Рамбујеу би-ли политички деликвенти и убице недужних људи. На потерници МУП-аСрбије тада су се нашла осморица лидера Ослободилачке војске Косова, јер сусви осуђивани због тероризма и убистава почињених по Србији. На првом мје-сту налазио се Хашим Тачи, познат под надимком „Змија”, шеф преговарачког

13Спасоје Ђаковић, Фадиљ Хоџина и Енвер Хџина Албанија, Београд, 1988.

82


тима Албанаца, директор Политичког директората и члан главног штаба Осло-бодилачке војске Косова. Тачи је 25. 5. 1993. године око 22 сата из засједе, напружном прелазу на уласку у Глоговац, пуцао на полицију и поубијао групу по-лицајаца. Он је 11. 7. 1997. године осуђен на 10 година затвора у одсуству, јер јебио недоступан српским органима. Без обзира на то, Американци желе да Тачиводи делегацију у Париз на преговоре и да га поставе преко пута српске делега-ције. Тзв. ОВК настала је углавном у југословенским затворима, а њен творацбио је политички затвореник Јакуп Краснићи, који је 1998. године постао потпа-рол Ослободилачке војске Косова.


1. Борозан, Ђорђ, Велика Албанија – поријекло, идеје и пракса, Београд, Војно историјскиинститут, Београд, 1995.

2. Павковић, Благоје К., Албанизација Косова и Метохије, Европско слово, Београд, 1996.3. Церовић, Вуксан, Космет – контрареволуција, Народна књига Београд – Јединство

Приштина, 1989.4. Бабић, Миленко, Енвер Хоџина Албанија,Танјуг, Београд, 1981.5. Викерс, Миранда, Петифер, Џејмс, Албанија – од анархије до балканског идентитета,

Цицеро принт, Београд, 1989.6. Хадри, Али, Историја Албанског народа, Призрен, 1974.7. Булатовић, Љиљана, Призренски процес, Нови Сад, 1998.8. Петковић, Милан В., Терористи, Графос, Београд, 1989.9. Ђаковић, Спасоје, Фадиљ Хоџа и Енвер Xоџа, Београд, 1989.10. Зејнел Зејнели, Ко је издао револуцију, Јединство, Приштина,1988.11. Обрадовић, Милан, Тајни фронтови на Космету, Комунист, Београд, 1989.

83


Marko P. Atlagić

THE SO-CALLED KOSOVO LIBERATION ARMY AS A SEPARATIST AND TERRORIST ORGANISATION

SummaryThe so-called KLA as a terrorist and separatist organization, that is better known as The

Kosovo Liberation Army (KLA), was an Albanian terrorist and separatist organization, thatused armed attacks on official state organs of the Republic of Serbia (army, police, etc.) andcivilians, mostly Serbs, to fight for the independence of the southern Serbian province of Ko-sovo and Metohija from Serbia and Yugoslavia, and for the creation of the Great Albania. Al-though it was considered as a terrorist organization, some regarded it as guerilla. Accordingto the state bodies of the Republic of Serbia and the Western intelligence services, its mainform of financing was through drug trafficking and other criminal activities. It was estab-lished in 1994, and its main goal was the independence for Kosovo and Metohija that was tobe achieved by all means of armed combat. The founder of this organisation is Adem Jashari,and after his death, it was led by Hashim Thaci until its dissolution in 1999.

Key words: terrorism, separatism, Kosovo, Albanians, Serbs.

84

УДК: 94(=163.41)

ЈОВАН Р. БАЗИЋ1

Учитељски факултет у Призрену – Лепосавић

САВРЕМЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ КОСОВСКОГ МИТА2

САЖЕТАК. У овом раду разматрају се улога и значај косовског мита у конституисањусрпског националног идентитета и његове савремене рефлексије у српској национал-ној свести. Он је најважнији српски мит који чини основу српског националног иден-титета и темељи се на митологизацији Косовске битке из 1389. године. Косовски митје био важан чинилац националних осећања и имао је веома значајну улогу у процесукултурне и политичке хомогенизације Срба, нарочито крајем XIX и почетком XX века,као и крајем XX века, у време заоштравања кризе на Косову и Метохији и обележа-вања 600-годишњице Косовске битке (1989).

Савремена разумевања косовског мита могу се условно сагледати кроз два основнамодела: етнички и грађански. У етничком моделу полази се од тезе да косовски митчини основу српског националног идентитета, да је он духовна вертикала у колектив-ној свести српског народа и особено културно наслеђе које не штети Србима у одно-сима са другим народима на Балкану и у евроинтеграцијским процесима. У грађан-ском моделу косовски мит се види искључиво као покретачко језгро српског национа-лизма који је током историје постао симбол освете Срба према муслиманима наБалкану који се сматрају узроком српског пада. Уједно, указује се и да истицање ко-совског мита штети Србима у односима са суседним народима и евроинтеграцијскимпроцесима.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: косовски мит, национални идентитет, евроинтеграције.

1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Митови су веома важни конститутивни елементи обликовања националногидентитета. Митски идентитет нације је објективизација фикције као стварнихкарактеристика једног народа. На то указују многе савремене теорије етниците-

1 [email protected] Овај чланак је резултат рада у оквиру научног пројекта Филозофског факултета у Приштини –

Косовској Митровици Косово и Метохија између националног идентитета и евроинтеграција,који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (бројпројекта: 47023).

85


та, јер се национални идентитет, без обзира на његова различита разумевања, усуштини заснива на свести о сазнању неких заједничких карактеристика при-падника једне нације, које је разликују од других нација. Али „представе о иден-титету не настају само на бази посебних идентификатора, какви су језик, вера,култура, и хиперболизацији њихових вредности, већ и у процесима митизацијеосновних параметара људског постојања” (Đerić, 2002, 253). Зато националниидентитет, као самосвест, историјски настаје, развија се и испољава у процеси-ма културног развоја и обухвата целовите системе културних вредности. Про-цес успостављања и развоја националног идентитета „претпоставља стално пре-испитивање културних вредности, па је зато често на видику сукоб између тра-диције и иновације” (Базић, 2011, 335). У конституисању српске нације доизражаја су дошла нарочито два мита: светосавски и косовски. Из њих се изводенаративи, стереотипи и значења која им се дају у култури, политичком дискур-су и концептима националне идентификације. Садржина косовског мита у ли-тератури се често означава и као косовски завет, косовски култ, косовско преда-ње, косовска легенда и сл. Ова значења углавном проистичу из ужег тумачењакоја се изводе из религијских или књижевних представа о косовском миту.

Настанак косовског мита је везан за наративе о Косовској бици из 1389. годинеутемељене у српским епским народним песмама косовског циклуса, а потом иконтинуираном приповедању о овом догађају које припада различитим дис-курсима. Косово је у српском народу сматрано светим местом, извориштем на-ционалног духа и националних вредности. Косовски мит представља тријадусветости, херојства и издаје оличене у цару Лазару, Милошу Обилићу и ВукуБранковићу. Симболика ове тријаде, у митској интерпретацији, иницирана јеизбором цара Лазара небеског царства, које означава тријумф слободне воље иизбор праве вере. Херојска снага о бесмртности поетизује жртвовање за веру ислободу, а мотив издаје оправдава пораз. У митологији покосовског циклуса, из-губљено царство и његова обнова постали су опсесија свештеника, народнихприповедача и певача, књижевника и уметника. Током векова Косово је посталосиноним за пропаст српске државе.

Савремена разумевања косовског мита утемељена су на различитим теориј-ским и идејно-политичким ставовима схватања нације и националног иденти-тета. Поред тога, ови ставови су веома политизовани и детерминисани различи-тим интересима, чија је лепеза готово несагледива, почев од оних који су у ре-лигијским и ултранационалистичким обрасцима обнове Душановог царства икоји хиперболизују значај косовског мита, до оних који негирају историјско по-стојање српске државе на Косову а косовски мит виде као покретачко језгро срп-ског национализма и симбол освете Срба према муслиманима на Балкану. Ме-ђутим, косовски мит треба сагледати шире у друштвено-историјском, култур-ном и политичком контексту у свим димензијама његовог настанка и испо-љавања.

86

Јован Р. Базић: Савремене рефлексије косовског мита

2. ОСВРТ НА НАСТАНАК И РАЗВОЈ КОСОВСКОГ МИТА

Косовски мит настаје у XIX веку на основу црквене књижевности и српске на-родне епике која опēва битку између Срба и Турака на Косову пољу 1389. годи-не, познату као Косовска битка. Ова битка се догађа „на размеђи епоха, измеђусрпске слободе и турског ропства”, она је „догађај који ће постати симбол и зна-мење српске историје” (Богдановић, 2006, 91). Након Косовске битке моћ средњо-вековне Србије је почела нагло да опада и она је убрзо, са осталим делом Бал-канског полуострва, потпала под турску власт. Кроз хронике и записе, који на-стају одмах после Косовске битке, као и усмену традицију која се вековимапреносила и надограђивала, „легенда о Косову је постепено еволуирала и време-ном премашила значај битке и њене последице” (Trgovčević, 1996, 1). За наста-нак косовског мита најважније су српске епске песме косовског циклуса у којимасе описују догађаји пре, за време и после битке. У догађајима пред битку, особи-то је важан опис кнежеве вечере, која је обликована по узору на Христову тајнувечеру и на којој „кнез захтева да сви буду спремни да изгину за царство небе-ско, да жртвују царство земаљско” (Константиновић, 2006, 40). Основна веровањана којима почива косовски мит јесу да је: а) српско царство пропало на Косовупољу; б) погибија кнеза Лазара Хребељановића добила у историјској свести на-рода значење мученичке смрти за „царство небеско”; в) Милош Обилић узорсветог ратника који херојски убија непријатељског вођу, даје живот у борби заправославну веру против иноверника и он оличава врлине верности и храбро-сти; и г) Вук Бранковић својим чином издаје допринео поразу и пропасти срп-скога царства, па се кривица за пораз углавном њему приписује. У косовскоммиту бој на Косову се не сматра поразом, већ узвишеном победом хероизма ижртвовања у име виших циљева, то је „хероизам мучеништва као сведочења ве-ре у Христово васкрсење, тријумф жртве и опредељења за вечни живот, за духов-но и ’небеско царство’” (Богдановић, 2006, 91). Тако је овај војни пораз преобра-ћен у моралну и духовну победу, а Лазарев избор небеског царства сугерише даје боља достојна смрт него недостојан живот. У ликовима кнеза Лазара и Мило-ша Обилића пројектовани су етички идеали и духовна стремљења српског на-рода, а Вук Бранковић је означен као негативан јунак и издајник. Ова виђења итумачења косовске трагедије имају велике сродности са црквеним литургиј-ским текстовима посвећеним кнезу Лазару и другим косовским јунацима, којесу писали савременици косовског боја (патријарх Данило III, Деспот Стефан Ви-соки и монаси манастира Раваница). То је нарочито изражено у песми Пропастцарства Српског, у којој се говори о томе како се кнез Лазар опредељује за цар-ство небеско. Ова песма је „верни израз наше народне хришћанске, православне,црквене душе”, па се зато сматра да су „први зачетници наших народних песамабили (су) наши калуђери и духовници” (Јевтић, 2007, 380).

87


Почетком XIX века, још од Првог српског устанка (1804–1813), почиње све из-разитије да се у друштвеном животу Срба истиче косовски мит кроз неке одсвојих елемената, нарочито кроз питање слоге и издаје. Уочи Првог српскогустанка, у Орашцу о Светом Аранђелу 1803. године, на првом збору устаничкихзавереника, прота Атанасије Буковички упозорио је присутне на последице из-даје Вука Бранковића и заклео их на веру, проклевши потенцијалне издајнике(Златковић, 2008, 596). Али, без обзира на то, у току овог устанка било је достапримера издаје, почев од издаје да се врше припреме за подизање устанка, на-кон чега је уследила сеча кнезова, па све до краја устанка и нарочито током 1813.године. Устаничка издаја у српској традицији, и у самој суштини косовског ми-та, доживљава се као део континуитета и последица проклетства косовске из-даје, која се од тада увукла у српски народ и која се повремено актуелизује и об-навља. Први српски устанак иако је имао превасходно националноослободилач-ке мотиве, имао је и обележја верског рата, јер су зараћене стране, како сеуказује, носиле верска обележја: крст и полумесец. То су били знаци „верске ди-ференцијације између паганизованих хришћана и Мухамедових ратника” (Po-pović, 2007, 155). У време Другог српског устанка (1815) први пут је објављена пе-сма из косовског циклуса Мусић Стефан, у којој је садржана заклетва кнеза Ла-зара. Ова клетва, у митској визури, није упућена само онима који ће одбити дасе прикључе кнезу Лазару у боју на Косову, већ свим Србима да не заборавесвоју дужност да у тешким временима бране свој народ. То је имало великогутицаја на обликовање националне свести и моралне обавезе у српским ослобо-дилачким ратовима.

Од половине XIX века, у време националног романтизма, актуелизована је ко-совска легенда, најпре у делима Вука Стефановића Караџића, а потом Петра IIПетровића Његоша. У Вуковим делима се могу наћи основе српске етике, ми-стичног маштања средњовековних монаха о Божјем царству и васкрснућу Срп-ског царства, о витешкој части, о хајдуцима и ускоцима који, у име Божје прав-де, суде људској неправди. Вук је још 1814. године објавио своју збирку народ-них песама, коју је касније све више допуњавао и стандардизовао у кохерентнупричу. У усменом предању код Срба, како се може видети из Вукових дела, вео-ма је изражен и косовски мит, према коме на Косову није победила јача сила,већ је Царство изгубљено због унутрашње неслоге и издаје. Зато Косово није би-ло само пораз него и грех који је ваљало окајати. А Петар II Петровић Његош јеу својој епској драми Горски вијенац (1847), на основу различитих елемената ко-совске легенде, формулисао јединствен образац према коме су средњовековнисрпски владари починили смртни грех раздора, неслоге и нелојалности. Зато ихје Бог казнио преко пораза на Косову. Тај пораз представља националну парале-лу библијском наративу о паду, по којој је људски пад казна за првобитни Ада-мов грех непослушности Богу. Да би се Срби искупили пред Богом, они морајубити јединствени. Главна претња српском јединству није турска војска, већотров у самом српском народу „потурице”, односно Срби који су прихватили

88


муслиманску веру. Као што се човечанство може спасити следећи Исуса, тако иСрби следећи Обилића. Новак Килибарда указује да је Његош обликовао косов-ски мит и оформио култ Милоша Обилића „вођен резоном своје државничкеполитике” (Kilibarda, 2011, 6). Национални романтизам, уткан у Вуково и Његошево дело, као и идеје не-

мачког романтизма и панславизма веома су утицали на књижевнике и уметни-ке, а нарочито на младе српске интелектуалце у другој половини XIX века. Овеидеје су подстицале њихова национална осећања и ослободилачке тежње, штоје довело и до стварања револуционарног, панславистичког и романтично-на-ционалног покрета српске омладине – Уједињена омладина српска. Омладинаистиче српски национализам и Душаново царство, подстиче историјско сећањеи љубав према народној прошлости, а косовска легенда у њеним редовима пос-таје све популарнија (Базић, 2003, 29). У ово доба све више долази и до револуци-онисања српске националне свести, чему су допринели и устанци у Црној Гории Херцеговини, као и бомбардовање Београда (1862). Сви ови чиниоци прожи-мају српску културу и просвету током друге половине XIX века у којој косовскимит добија све значајнију улогу. Тако је и у песми Онамо 'намо, црногорскогвладара Николе I Петровића Његоша, где позива на ослобођење Косова:

Онамо, онамо… за брда она:Милошев, кажу, пребива гроб!Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб.

У време националног романтизма истиче се крилатица борбе За крст часни ислободу златну! и установљава Видовдан, као један од кључних елемената ко-совског мита. Видовдан је био готово непознат празник и није постојао у зва-ничном црквеном календару (Popović, 2007, 157). Он се помиње у написима и пе-смама о Косовској бици по алманасима и књижевним листовима тек од првеполовине XIX века, а касније све учесталије, тако да ће шесдесетих година битиу свакодневној употреби и у политичком дискурсу. На Видовдан 15/28. јуна1876. године Србија је објавила рат Турској у коме је српска војска однела победуи Србија стекла независност (1878). То је изазвало велико расположење у срп-ском народу, а песници, писци и свештеници су све више били заокупљени Ви-довданом. У време обележавања 500-годишњице Косовске битке (1889) српскапатриотска јавност је захтевала да се Видовдан уведе у црквене празнике Српскеправославне цркве. Од тада започиње национално-верска прослава Видовдана исве се више потенцира култ „светог кнеза Лазара” (Popović, 2007, 159). Почетком XX века косовски мит је имао све већу улогу и у српској политици,

националној хомогенизацији и стварању модерне српске државе. Он постајезначајан чинилац националне идеологије. Након Првог Балканског рата, када суослобођени Косово и Метохија, истицано је да је косовски завет, након пет веко-ва, испуњен и да је Косово освећено. На дочеку српске војске, 10/23. 8. 1913. годи-

89


не, град је био окићен паролама: „Добродошли осветници Косова”, „Косово јеосвећено, – Сливница покајана”, „За Косово-Куманово” и сл. А Никола Пашић,председник Владе, у свом поздравном говору, обраћајући се краљу Петру, изме-ђу осталог је рекао: „У овим историјским данима дозволите ми, Ваше величан-ство, да узмем себи слободу да дадем израза општој народној радости, што јеКосово освећено” (Рајић, 2012, 1). Кумановска битка је била од изузетног значаја.Као што је Косовска битка била симбол турског освајања Балкана и поробљава-ња Србије, тако је Кумановска битка била симбол борбе за ослобођење српскогнарода али и симбол борбе за слободу и независност Балкана. Дакле, тек послеконачне победе над Турцима, „којом су српски ратници, као и архаични људипрошлих времена, доказали да су достојни херојског претка, Видовдан је и зва-нично уведен као национални, црквени и народни празник” (Popović, 2007, 157).Од 1913. године на дан светковања Видовдана редовно је евоцирано сећање напале ратнике.

Исход Балканских ратова означио је и експанзију књижевности и уопштеуметничког стваралаштва са тематиком Косова. Илустративан пример је пе-сничка збирка Драгутина Илића Освећено Косово (1913), где он у предговорууказује да су српске победе у Балканским ратовима и ослобођење Косова „над-људска појава”, да то није био рат једне државе или политике, већ „ограшје оногвеликог народног Предања са којим од чобанина до краља цео српски народ одКосова до данас леже и устаје” (Матовић, 2010, 291). На сличан начин, у то време,певали су многи српски песници, а Милош Ђурић је у загребачком часописуВихор објавио филозофски спис Видовданска етика (1914), у коме дефинишеетичко језгро народне филозофије и програм националне обнове на јужносло-венском простору.

До краја 1914. године косовски мит је третиран искључиво као део српске тра-диције и националне идеологије, али се већ након изложбе скулптура ИванаМештровића у Лондону (1915), почео третирати као заједничко културно на-слеђе југословенских народа, чиме се желело доказати да су ови народи за-једничког порекла, културе и традиције. Овај хрватски уметник је дао највећидопринос развоју косовског мита током Првог светског рата и његовом ширењумеђу другим југословенским народима. Он је истицао: „У цијелом југославен-ском народу, кад се спомене Косово, свакоме прође језа кроз тијело, легне некадубока туга на срце, а неко узвишено чувство сиђе му у душу и спаја га са не-бом” (према: Матовић, 2010, 287). Мештровић је још 1907. године започео свој Ви-довдански храм, замишљен као „храм посвећен религији крајњег жртвовања”(Trgovčević, 1996, 5). Поред тога, Мештровић је израдио монументалне скулпту-ре косовских јунака (Краљевић Марко, Милош Обилић, Срђа Злопоглеђа) које супостале основ за стварање новог националног стила. Многи критичари и умет-ници су се веома похвално односили према Мештровићевим делима, на примерМилан Марјановић, хрватски критичар, који је у Мештровићевом Видовданскомхраму препознао „позитивни ’умјетнички наговјештај’ стварања заједничке др-

90


жаве као доба ’испуњења’ и ’свјесног живота’ јужнословенске заједнице народа”(према: Матовић, 2010, 287).

Током Првог светског рата косовски мит је био присутан у рату и у емиграци-ји, нарочито међу српским песницима, као и међу српским и хрватским умет-ницима у емиграцији. Објављиване су публикације са косовским темама у САДи Јужној Америци. Затим, косовски мит је био веома изражен и у различитимманифестацијама којима се давала подршка Србима у рату, нарочито у Енгле-ској и Француској (Trgovčević, 1996, 4–6). Када се српска војска крајем 1915. годи-не повлачила преко Албаније, након пропасти српске државе, мотив издаје јепоново актуелизован и усмерен против оних који су се вратили кућама не желе-ћи да наставе повлачење преко Албаније. Непосредно после Првог светског ратамењају се опште расположење и разградња косовског мита. Најпре је урађенавелика поларизација на Предратно и Поратно (Матовић, 2010, 295). Основневредности на којима је почивало све у предратном периоду убрзо се мењају.Мимо тога није остала ни митска слика о Косову. Најпре се Милош Црњански уВидовданским песмама са иронијом односи према „славној прошлости”, а потомМилан Ћурчин и други, тако да је косовски мит све више слабио у књижевно-сти, уметничком стваралаштву и уопште у целокупној српској култури и на-ционалној свести. Косовски мит је убрзо потиснут и готово заборављен, а уместо њега, на сцену

су ступили други национални митови, најпре „мит о троименом народу” уКраљевини Југославији, а потом „мит о братству и јединству” у социјалистичкојЈугославији. Први мит је створен у циљу формулисања новог националногидентитета, постизања националне стабилности и изградње друштвено-поли-тичких установа унитарне државе; а други у циљу регулисања међунационал-них односа у федеративној држави. Мит о троименом народу убрзо је почео дасе урушава и потискује током националне кризе која је довела до политичкогпреуређења Краљевине Југославије и њеном поделом на бановине, а потом и доњеног распада у току Другог светског рата. А мит о братству и јединству такођеје урушен у националној кризи у СФРЈ крајем осамдесетих година XX века, штоје довело до разбијања Југославије и сецесионистичких ратова на њеном про-стору. Дакле, ови митови су стварани из прагматичних идејно-политичких раз-лога као инструмент уређења међунационалних односа вишенационалне држа-ве, али су брзо нестали, јер нису били довољно утемељени у националној свести,нити су могли да издрже изазове националних криза и великих друштве-но-политичких промена. Такође, овом приликом ваља указати и на мит Србинарод најстарији, који је током XX века био изражен углавном у публицистицинајразличитијег жанра, али није успео да се озбиљније укорени у српском наро-ду (Тодоровић, 2005, 17–62).

Почетком Другог светског рата, косовски мит је поново постао инспирација уполитичким догађајима. У марту 1941. године, у демонстрацијама против при-ступања тројном пакту, на улицама Београда ношене су и извикиване пароле

91


Боље рат него пакт, Боље гроб него роб. Поново су дошла до изражаја косовскаетичка начела и узвишени морални принципи који упућују на деловање, наодлучну борбу за слободу. Косовски мит је „идеолошки обликовао војни ударсрпске владе која је устукнула пред Хитлеровим претњама и приступила Трој-ном пакту сила осовине” (Dejzings, 2005, 254). А српски патријарх Гаврило, којије био противник потписивања пакта, преко радија је поручио: „Пред нашу на-цију у ове дане судба је поново ставила питање коме ће се приволети царству?Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се Царству небеском,то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе” (Judah, 1997,113).

После Другог светског рата косовски мит је акуелизован почетком шездесе-тих година и све више је еволуирао до почетка XXI века. Његова актуелизацијазапочета је полемиком између Зорана Мишића и Марка Ристића о косовској те-матици у поезији Растка Петровића, која се водила у јесен 1961. године. Ристићје, са становишта авангардне књижевне левице, критиковао истицање нацио-налних, етичких и духовних вредности косовског наслеђа, јер оне, по њему, ни-су у складу са реалном и књижевном стварношћу нити Србе приближавају ев-ропском духу и европским вредностима. Мишић се противио овим ставовима изалагао се за примену истих критеријума на српску традицију, митологију ипоезију као и на светску, која се често истицала у српској култури и јавности. За-то је тражио рехабилитацију косовског опредељења и свих других националнихвредности, за које је сматрао да су потиснуте још од Првог светског рата. Он јеистицао да је косовско опредељење највиша духовна, поетска и етичка вредности указивао да оно чини део европске културе (Љуштановић, 2010, 357–366; Де-лић, 2010, 367–380).У овом периоду започета је и слободна драмска интерпретација националних

тема у којима су и садржаји косовског мита све више долазили до изражаја. Ис-товремено, преиспитује се и прошлост с наглашеном критичком дистанцомпрема националним вредностима, историји и легендама, као и њихове рекон-струкције са честим „историзованим кориговањем”, чиме се у уметничкој фор-ми наметао други поглед на свет. Тај процес отпочиње драмом Борислава Ми-хајловића Бановић Страхиња (1963), која ће најавити „драматургију политич-ких значења” и „која ће постати одређујућа особеност националне литературе”(Брђанин, 2010, 387), све до краја XX века. Ова врста српске драме нарочито је до-шла до изражаја у време обележавања 600-годишњице Косовске битке (1989), ка-да су на сцену ступила дела многих писаца. Упоредо са овим појавама у књи-жевности и драмском стваралаштву, косовски мит је изражен и у поезији, наро-чито у родољубивим песмама Десанке Максимовић, Васка Попе, МиодрагаПавловића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Рајка Петрова Нога.

У политичком дискурсу косовски мит је актуелизован крајем осамдесетих го-дина XX века у време велике кризе југословенске државе, нарочито на Косову иМетохији, када су све учесталије сецесионистичке побуне тамошњих Албанаца.

92


Драматични догађаји разбијања Југославије започињу на Косову и на Косову сезавршавају. У том процесу све се више појачавало геноцидно протеривање срп-ског становништва са Косова и Метохије у циљу стварања етнички чисте тери-торије за другу албанску државу на Балкану цепањем Србије. Зато су уследилипротести српског народа, најпре на Косову и Метохији, а потом и све масовнијимитинзи у Србији и Црној Гори, тако да је косовски проблем постао главна пре-окупација најпре црквених великодостојника, а потом и многих српских песни-ка, писаца, уметника, интелектуалаца и других, што је имало великог одраза ујавности, али и у популарној култури. Државно руководство је у таквој ситуаци-ји деловало беспомоћно и аутистично, политичари су се немушто оглашавали,што је све скупа створило простор за буктање национализма и призивање мит-ске прошлости. Српски проблеми на Косову и Метохији су се изједначавали сажидовским проблемима у Палестини, а митска прошлост Срба са историјом Је-вреја. Вук Драшковић је, у писму израелским писцима, Србе назвао „тринае-стим, изгубљеним и најнесрећнијим од јеврејских племена” (Јеромонах Јован,2007, 1). Дуго су у Удружењу књижевника Србије одржаване протестне вечери ОКосову – за Косово (1986–1988), као и друге манифестације којима се изражаваласолидарност и подршка Србима на Косову, Меморандум САНУ (1986), а потом једошло и до великог обрачуна у српском руководству по питању Косова (Осмаседница ЦК СКС, 1987).

У време обележавања 600-годишњице Косовске битке митска прошлост је сна-жно дошла до изражаја. Актуелизовању косовског мита нарочито је допринелаСрпска православна црква многобројним активностима, а нарочито током1988. и 1989. године, приликом преноса моштију кнеза Лазара Хребељановићапо Србији и источној Босни. Симболичка моћ косовског мита била је свуда при-сутна: у црквама, медијима, политици, култури, јавним скуповима, породич-ним окупљањима. На митинзима и другим скуповима говорници своје говореките „наводима из народних песама и пословица и призивају јунаке и неприја-теље из прошлости као узоре патриотизма или издајства” (Dejzings, 2005, 259).Тако је и Слободан Милошевић, у свом говору на Газиместану 1989. године, Ко-сово назвао срцем Србије, што је веома широко прихваћено, а он је постао на-ционални српски лидер и обожаван као светац: „Неки људи су обожавање Слобеиспољили на начин на који се обожава светац: они су се крстили испред његовеслике пре него што је пољубе” (Dejzings, 2005, 263). Поменуте године објављеноје много књига, одигране су многе драме и приказано је много филмова посве-ћених Косовској бици, а фолк певачи су стварали нове епске и популарне песмео савременим „јунацима” и „зликовцима” у којима су неки политичари упоре-ђивани и поистовећивани с ликовима из косовског мита. После прославе 600-го-дишњице Косовске битке митска прошлост у српском народу је све мање изра-жавана. Наступили су сецесионистички ратови на територији Југославије укојима је српски народ претрпео огромне губитке и страдања.

93


Крајем 1998. и почетком 1999. године криза на Косову и Метохији се радикал-но заоштрила, тако да су после многобројних преговора и уцена НАТО снагебомбардовале Србију и Црну Гору (1999). Након окончања ове војне агресије,трупе Уједињених нација запоседају подручје Косова и Метохије, али истовре-мено настаје нови и снажнији талас насиља и терора према Србима, њиховојимовини и културној баштини светског значаја, настаје колективна одмаздапротив српског народа на Косову и Метохији. Државно руководство Србије и уоваквој ситуацији је показало своју немоћ, а у строго контролисаној јавности свешто је везано за Косово попримало је пежоративне конотације.

3. САВРЕМЕНА РАЗУМЕВАЊА КОСОВСКОГ МИТА

Савремена разумевања косовског мита утемељена су на различитим теориј-ским и идејно-политичким ставовима разумевања нације и националног иден-титета, који се условно могу означити као: етнички и грађански. У етничком мо-делу разумевања косовског мита полази се од тезе да косовски мит има своје из-вориште у Новом завету (Митрополит Амфилохије, 2011, 134) и да се потомразвија у црквеној књижевности, почев од Житија светог Симеона, а потом до-лази до изражаја у црквеној књижевности, епским песмама и усменим пре-дањима, у различитим садржајима традиционалне културе, историји, српскојнационалној свести па све до политичке идеологије и државотворних идеја. Мо-тив опредељења за царство небеско преузет је из монашке културе и преоблико-ван у српској народној књижевности, највише у епским песмама косовског ци-клуса. Опредељење за Царство небеско јесте основни и највиши мотив српскецрквене књижевности, јер се „смисао избора небеског царства утемељује (се) утрансцендирајућем моралу” (Кнежевић, 1999, 5). Земаљско и небеско царство сеосветљавају и процењују искључиво литургијском службом, чиме се „ЦарствомНебеским као последњом реалношћу процењује (се) вредност царства земаљ-скога и свега што је у њему” (Јевтић, 2007, 385). Зато се „једино литургијски можепрећи и прелазити из царства овоземаљског у Царство Небеско” (Јевтић, 2007,392). Дакле, реч је о трансценденталном постојању небеског царства, а не о ра-ционалном људском или националном избору за небеско или овоземаљскоцарство, како се често може видети у литератури када се говори о „небеској Ср-бији”.

Централни историјски догађај који је подстакао обликовање косовског митаје свакако Косовска битка (1389). Уз овај историјски догађај плете се митски на-ратив. Након ове битке и пропасти српске државе историја је у црквеној књи-жевности тумачена кроз призму Новог завета: „Косовски бој је схваћен као Ве-лики петак и Распеће; после Распећа извесно долази Васкрсење, односно обноваслободне српске државе” (Радуловић, 2010, 33). Косовска битка се одређује каопреломни догађај, Косово као „почетни простор” (Ного, 2010, 9), учесници битке:

94


кнез Лазар и Милош Обилић, као свети јунаци и мученици, а Вук Бранковић,као издајник. Пораз у Косовској бици, условио је губитак средњовековне српскедржаве и изазвао „кобни политички дисконтинуитет, упамћен (је) као тачкапрелома, овоземаљска апокалипса” (Кнежевић, 1999, 5). Упркос исказаном јуна-штву, у народном предању пораз је протумачен као свесна жртва. Косову, каопочетном простору, придаје се изузетно велика пажња: „Све српско ту је и зе-маљско и небеско”, све „има полазишта на Косову, а немерљиво је докле сежесвемир” (Стругар, 2010, 9). Истовремено, Косово се везује за суштински део бићасрпског народа и његово отуђење се схвата као одузимање најбитнијег садржајасрпског идентитета и ишчезавање српског народа из историје: „одузети нам овупокрајину – исто је као да сте нам ишчупали срце из груди” (Кустурица, 2012, 1).

Током вишевековног ропства у српској црквеној и народној књижевности, каои у традиционалној култури и у свакодневном народном животу, чувана је и не-гована „вера у државу као Царство небесно, односно као вера у живог Бога, којије човеку обећао слободу и коначну правду” (Радуловић, 2010, 34). Из те вере за-почето је ослобођење у Првом српском устанку и стварање модерне српскедржаве, или васкрс српске државе како се то веома често говорило, и жеља за об-новом Душановог царства. Косовски мит је реплицирао библијске садржаје нанационалној матрици (Кнежевић, 1999, 5). На основама колективне историјскесвести, у чијем је средишту косовски мит, створена је српска нација у модерномдобу. Зато се косовски мит разуме и осећа као „српски културни образац; духов-на, верска и културна самосвест српског народа; енергија која ствара нацију; ис-торијска и државотворна свест српске нације; енергија која од народа обликујеполитичку нацију” (Радуловић, 2010, 34).У овом моделу разумевања косовског мита изражена је и идеја о упоређивању

страдања српског и јеврејског народа, која потиче још од владике Николаја Ве-лимировића, који је говорио да Бог не може дозволити пропаст православнихнарода, „правећи непрестано поређења између ратничке историје ’изабраногБожијег народа Израиља’ и сличне, местимично истоветне историје српског на-рода” (Јеротић, 2005, 244–245).

У основи косовског мита, изграђен је специфичан колективни менталитеткоји се „у већој или мањој мери огледа у поједином припаднику оваквог колек-тива, у садржајима његове свести и начину његовог мишљења, у његовом пона-шању и његовим навикама, у начину његовог изражавања, пре свега кроз језик,али и кроз уметности, а наравно и у начину како испољава своја осећања, какоисказује своје емоције” (Константиновић, 2006, 40). У косовском миту израженаје узвишена филозофија у чијем су средишту начела слободе и правде, јер „ети-ка косовског мита уздиже слободу изнад свих других вредности: слобода је једи-на вредност за коју ваља живети и умирати” (Зуровац, 2006, 81). Уједно, овде сеуказује и да би губитак Косова значио не само отуђење једног дела територијесрпске државе већ би се тиме изгубио и најбитнији садржај менталитета срп-ског народа. Многи аутори указују да на Косову предстоји период одржавања

95


statusa quo и да ће његову судбину одредити даљи ток европске историје, пресвега, исход светске економске кризе. Али, како Михаило Марковић указује,судбина Косова ће „највише зависити од наше спремности да бранимо тај нај-старији део наше земље, тај симбол идентитета српског народа” (Марковић,2010, 16). Зато се „луча косовског мита (се) није угасила: она тиња у миру, али сераспламсава у судбоносним тренуцима за српски народ. Њен сјај снажно про-сијава кроз историјску свест српског народа и чини је посебно осетљивом на не-правду и понижења” (Зуровац, 2006, 81).

У грађанском моделу, чији заступници себе називају Друга Србија, косовскимит се сагледава искључиво кроз политичку призму и одређује као националниполитички мит који чини покретачко језгро српског национализма. То је мит,како истиче Светлана Слапшек, „који служи одређеним политикама […] најго-рим политикама које смо могли замислити” (према: Karabeg, 2009, 1). Уједно,указује се да овај мит негује и подстиче Српска православна црква. Основни еле-менти косовског мита, према Љубинки Трговчевић, јесу: а) одмазда, односно„освета за Косово”; б) мучеништво и жртвовање за веру и слободу; в) мотив из-даје, који служи као оправдање за пораз; и г) слава и вечно памћење, као обећањесвима који следе легендарне примере косовских јунака (Trgovčević, 1996, 2–3).Кнез Лазар Хребељановић и Милош Обилић постају оличење српских витезоваи светих ратника који дају живот у борби за православну веру против мусли-манских неверника, постајући тако становници „небеске Србије”. Небеска Ср-бија је представљена као национално небеско царство у које након смрти одлазеони који дају живот за веру и Косово, попут Лазара и Милоша (Anzulović, 1999).У разматрању садржаја косовског мита доводи се у питање једно од темељнихверовања да је српско царство пропало на Косову, при чему се истиче како у вре-ме Косовске битке није постојало никакво српско царство, јер је моравска Србијатада била кнежевина, а Косово није никада било центар српске државе, јер јецентар средњовековне српске државе била Рашка, а нововековне Шумадија(Bebler, 2008; Vukomanović, 2009). Затим, да је косовски мит, током историје, по-стао „симбол крваве освете према свим ’Турцима’ и муслиманима уопште”(Biserko, 2008, 1). А након слома Отоманског царства дотадашњу улогу Туракапреузели су Албанци, који су означени као узурпатори Косова, српске „светеземље” (Magaš, 1993, 1). Током рата у Босни и Херцеговини, према овим схва-тањима, традиционално негативна улога је намењена Бошњацима, које је срп-ска пропаганда прогласила Турцима и да је политичка манипулација страхомод поновне доминације „Турака” постала идеолошка основа која је довела дотрагедије у Босни и Херцеговини током деведесетих година XX века.

Улога косовског мита у политици се сматра фаталном јер, како се указује, не-гује ирационалне појмове о расној специфичности, промовише мирење са суд-бином и фатализам, заговара нужност жртвовања обећавајући „царство небе-ско” и фаворизује смрт над животом (Trgovčević, 1996, 6). Затим, да „косовскимит представља једну од главних препрека пријатељским односима Срба и Ал-

96


банаца и уграђен је у саме темеље српско-албанског сукоба”, јер су Албанци по-истовећивани са Турцима и представљени као варварска племена „генетски не-способна за политички и културни развој” и као узурпатори српске историјскетериторије (Magaš, 1993, 1). Косовски мит је део историјске свести, „али његоваполитичка функционализација, која историјском сећању додаје Косово каообласт ’у коју једног дана треба да се врати’ водила је и води у сукобе у односи-ма Срба и Албанаца” (Perović, 2008, 5). За ослобођење Косова и Метохије у Првомбалканском рату (1912), каже се да су српска и црногорска војска, уз помоћ вели-ких сила, заузеле Косово и Метохију „у супротности са вољом већинског станов-ништва” (Bebler, 2008, 1).

У време националне кризе у Југославији током осамдесетих година XX векакосовски мит је, како Соња Бисерко указује, поново искоришћен за „формулиса-ње српске политике према Косову […] када је реалност већ одавно промењена”(Biserko, 2008, 1). Према њој, Срби, који су били мањина на Косову, осетили су сеугроженим од већинског албанског становништва и зато је у Србији дошло допоновног оживљавања косовског мита и сваки тамошњи инцидент у који су би-ли укључени припадници обе националности почео се приказивати „као поку-шај Албанаца да избаце Србе са вековне српске земље” (Biserko, 2008, 1). Страх однестанка српске државе на Косову и Метохији постаје водећа тема међу српскиминтелектуалцима 80-их година XX века и нека врста „психолошке мобилизаци-је за рат” (Anzulovic, 1999). А у поремећене међунационалне односе убрзо се уба-цује Српска православна црква која изједначава српске проблеме на Косову ижидовске у Палестини. Приликом обележавања 600-годишњице Косовске битке,Слободан Милошевић је у говору на Газиместану искористио симболичку моћкосовског мита ради окупљања маса око своје политике: „Ова прослава на по-пришту средњовековне битке успоставила је јединство цркве, државе и разли-читих националистичких традиција у Србији” (Bieber, 2002, 95). Уједно, Мило-шевићев говор на Газиместану означио је крај заједничке југословенске идеје аон је постао национални српски лидер (Ćirić, 2001, 1). Придружујући се Милоше-вићевој политичкој мобилизацији, Црква је 1989. године обавила „духовну мо-билизацију српства” ношењем земних остатака кнеза Лазара по свим „српскимземљама” (Ćirić, 2001, 1). Црква је преносила мошти српског средњовековног кне-за Лазара Хребељановића широм Србије и Босне и Херцеговине уз велики ме-дијски публицитет, а „неке од локација којима су пролазиле Лазареве моштипостале су попришта најкрвавијих етничких обрачуна у југословенским рато-вима 1991–1999” (Ćirić, 2001, 1). Стварање независне босанске државе тумачило секао подвргавање тамошњих Срба фундаменталистичком исламском режиму.Услед политичке манипулације, „српски страх од нестајања” и поновна домина-ција „Турака” постају извор агресивности и идеолошке основе који доводе дотрагедије у Босни и Херцеговини 90-их година XX века (Anzulovic, 1999).

Косовски мит и даље игра важну улогу у српској политици и српско-албан-ском сукобу око територије Косова. Истиче се да се српски политичари и даље

97


служе косовским митом у говорима о Косову, а многи од њих користе питањеКосова да осигурају сопствену политичку будућност, јер, како указује Чоловић,„политичка елита у Србији управља косовским митом, користи га као средствоу политичкој борби, у освајању одређених позиција” (према: Karabeg, 2009, 4). Ине само то, Слапшек истиче да је однос српског руководства према косовскојдржави колонијално понашање и да су се Срби расистички понашали премаАлбанцима: „Ја бих рекла да је српско понашање, што се тиче Косова и косовскедржаве, у основи колонијално понашање. То је понашање некога ко се никадније упитао какви смо ми то били расисти према Албанцима” (према: Karabeg,2009, 4). Током косовске кризе косовски мит је служио за обрачун са „унутра-шњим непријатељем”, односно „са либералним делом Србије” (Biserko, 2008, 1).

Косовски мит данас, како указује Чоловић, „отежава остварење прокламова-ног циља српске политике, а то је, пре свега, укључивање у Европу и приступањеевропској заједници народа”, јер је „косовски мит прича о убијању, страдању иосвети, а стандарди Европске уније захтевају спремност на живот у миру и са-радњу са суседима” (према: Karabeg, 2009, 5).

4. ЗАКЉУЧЦИ

Косовски мит настаје у XIX веку на основу наратива о Косовској бици из1389. године утемељених у српским епским народним песмама косовског ци-клуса, а потом и континуираном приповедању о овом догађају које припада ра-зличитим дискурсима. Мит о Косовској бици је вековима надахњивао бројнеуметнике, песнике и приповедаче. Косово је у српском народу сматрано светимместом, извориштем националног духа и националних вредности.

Косовски мит је био важан чинилац националних осећања и имао је веомазначајну улогу у процесу културне и политичке хомогенизације Срба, нарочитоу време ослободилачких устанака. Током XIX века, српски писци су радо узима-ли за тему својих дела Косовску битку, а нарочито у време националног роман-тизма. Косовска легенда је актуелизована најпре у делима Вука СтефановићаКараџића, а потом Петра II Петровића Његоша, који је формулисао јединственобразац косовског мита. Косовски мит је свој врхунац достигао крајем XIX и по-четком XX века у три веома снажна таласа. Најпре у време обележавања 500-го-дишњице Косовске битке (1889), када је косовска тематика била доминантна те-ма у књижевном и уметничком стваралаштву, јавним манифестацијама и тадаје започета национално-верска прослава Видовдана, који постаје један од кључ-них елемената косовског мита. Затим, у време балканских ратова (1912–1913) ка-да је ослобођење Косова и Метохије, као и других српских крајева, тумачено каоиспуњење завета предака и освета Турцима за пораз из 1389. године. И у времеПрвог светског рата када је косовски мит инструментализован у функцији ује-дињења Срба, Хрвата и Словенаца и третиран као заједничко културно наслеђе

98


које уједињује ове народе, чему је особито допринео Иван Мештровић. Почет-ком Другог светског рата косовски мит је поново постао инспирација у поли-тичким догађајима, а после рата он је актуелизован почетком шездесетих годи-на и све више еволуирао до почетка XXI века. Његова актуелизација се некакоувек појављује у време националних криза. Он постаје све израженији најпре укњижевности и књижевним критикама, а потом и у другим областима култур-но-уметничког стваралаштва, при чему своју кулминацију доживљава у поли-тичком дискурсу, нарочито у време заоштравања кризе на Косову и Метохији иприликом обележавања 600-годишњице Косовске битке (1989). Савремена разумевања косовског мита могу се условно сагледати кроз два ос-

новна модела: етнички и грађански.У етничком моделу полази се од тезе да косовски мит има своје извориште у

Новом завету и да се потом развија у црквеној књижевности, епским песмама иусменим предањима, у различитим садржајима традиционалне културе, исто-рији, српској националној свести па све до политичке идеологије и државотвор-них идеја. У основи косовског мита изражена је узвишена филозофија у чијем сусредишту начела слободе и правде. Затим, да косовски мит чини основу српскогнационалног идентитета, да је он духовна вертикала у колективној свести срп-ског народа и особено културно наслеђе које не штети Србима у односима садругим народима на Балкану и евроинеграцијским процесима. Његова улога јепозитивна, јер је он имао одлучујућу улогу у конституисању српске нације,ослободилачким борбама српског народа и стварању модерне српске државе. У грађанском моделу косовски мит се види искључиво као један од кључних

српских политичких митова, који је покретачко језгро српског национализма икоји је током историје постао симбол освете Срба према Турцима и другим му-слиманима на Балкану. Он је уграђен у темеље српско-албанског сукоба и затопредставља једну од главних препрека пријатељским односима Срба и Албана-ца, јер су Албанци поистовећивани са Турцима. Улога косовског мита у полити-ци сматра се фаталном, јер се њиме негују ирационални појмови о расној спе-цифичности, заговара мирење са судбином и фатализам, истиче нужност жр-твовања за обећано царство небеско и фаворизује смрт над животом. То је причао убијању, страдању и освети, а стандарди Европске уније захтевају спремностна живот у миру и сарадњу са суседима. Зато истицање косовског мита отежавадобре односе са суседним народима и приступање Србији и евроинтеграциј-ским процесима.Без обзира на ова веома различита разумевања и супротстављена гледишта,

треба имати у виду да је косовски мит дубоко укорењен у српској националнојсвести и да је он био снажна инспирација многим ствараоцима. У догађајимакоји су се тицали судбинског одређења српског народа косовски мит је инстру-ментализован и у политичке сврхе, тако да се његова митолошка природа не мо-же сама по себи одредити ни као позитивна ни као негативна. Он једноставнодели судбину свих других националних митова и једино се са тог аспекта и у

99


контексту одређених друштвено-историјских околности може сагледати њего-ва улога.


Anzulovic, B., Heavenly Serbia: From Myth to Genocide, New York and London: New York Uni-versity Press, 1999.

Базић, Ј., „Национални идентитет у процесу политичке социјализације”, Српска поли-тичка мисао, Београд, 4, 2011, 335–354.

Базић, Ј., Српско питање – Политичке концепције решавања српског националног пита-ња, Јавно предузеће Службени лист Србије и Црне Горе, Институт за политичкестудије, Београд, 2003.

Bebler, A., Propuštena prilika, 2008; http://pescanik.net/2008/10/propustena-prilika/, Преузето:20. 8. 2012.

Bieber, F., „Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering: The Kosovo myth from 600thanniversary to the present”, Rethinking History, vol. 6. 1, 2002, 95–110.

Biserko, S., Collapse of the Kosovo Myth, 2008; http://balkanwitness.glypx.com/biserko-kosovo-myth.htm, Преузето: 18. 8. 2012.

Богдановић, Д., Књига о Косову, Српска књижевна задруга, Београд, 2006 .

Брђанин, Б., „Косово и српска драма у другој половини XX вијека”, Косово и Метохија уцивилизацијским токовима (ур. Драги Маликовић), књига 2, Косовска Митрови-ца, Филозофски факултет Универзитета у Приштини, 2010, 381–393.

Vukomanović, M., Zašto se u crkvi šapuće, II deo, 2009; http://www.pescanik.info/content/view/4028/171/, Преузето: 18. 8. 2012.

Dejzings, G., Religija i identitet na Kosovu, Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.

Đerić M. G., „Mitski aspekti srpskog identiteta”, Filozofija i društvo, Beograd, 2002; 29–20,247–266.

Žirarde, R., Politički mitovi i mitologije, Biblioteka XX vek, Beograd, 2000.

Златковић, Б., „Казивања о устаничком издајству – Обнова и континуитет мита о косов-ској издаји”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 3, 2008,595–606.

Зуровац, М., „Луча косовског мита”, Срби на Косову и у Метохији (ур. Стеван Карамата иЧаслав Оцић), Српска академија наука и уметности – Одељење друштвених на-ука, књига 26, Београд, 2006, 77–88.

Јевтић, А., Од Косова до Јадовна, Требиње, Манастир Тврдош, 2007.

Јеромонах Јован, Опседнутост опсесијом, 2007; http://pravoslavlje.spc.rs/broj/966/tekst/opsednutost-opsesijom/print/lat, Преузето: 18. 8. 2012.

Јеротић, В., Вера и нација, Ars Libri, Земун, 2005.

Judah, T., The Serbs: History, myth, and the destruction of Yugoslavia, New Haven, Yale Univer-sity press, 1997.

Karabeg, O., „Zašto je kosovski mit toliko prisutan u savremenoj Srbiji” (intervju sa SvetlanomSlapšek i Ivanom Čolovićem), Danas, 8. 5. 2009.

100


Kilibarda, N., Usmena književnost Crne Gore – od slovenske paganske pjesme do poezije starcaMilije, 2011; http://www.montenegrina.net/pages/pages1/knjizevnost/usmena_knjizevnost_crne_gore_novak_kilibarda.html, Преузето: 20. 8. 2012.

Кнежевић, М., „Циклуси косовског мита”, Нова српска политичка мисао, 3–4, Београд,1999, 171–183.

Костантиновић, З., „Косовски култ у савременом српском менталитету”, Срби на Косовуи у Метохији (ур. Стеван Карамата и Часлав Оцић), Српска академија наука иуметности – Одељење друштвених наука, књига 26, Београд, 2006, 39–41.

Кустурица, Е., „Косовски мит” и митологија Бреда Пита, 2012; http://vizionarski.wordpress.com/2012/03/19/косовски-мит-и-митологија-бреда-пита/, Преузето: 27. 8. 2012.

Magas, B., The curse of Kosovo, 1993; http://www.newint.org/features/1993/09/05/curse/,Преузето: 18. 8. 2012.

Марковић, М., „Косово и европска цивилизација”, Косово и Метохија у цивилизацијскимтоковима (ур. Драги Маликовић), књига 4, Косовска Митровица, Филозофски фа-култет Универзитета у Приштини, 2010, 7–16.

Матовић, В., „О неким облицима рецепције и транспозиције косовског мита у епохи мо-дерне”, Косово и Метохија у цивилизацијским токовима (ур. Драги Маликовић),књига 2, Косовска Митровица, Филозофски факултет Универзитета у Приштини,2010, 285–298.

Nikolić, D., Mitski poremećaj svijesti, 2010; http://www.badnjak.com/forum/viewtopic.php?f=5&t =540, Преузето: 19. 8. 2012.

Ного, П. Р. „Почетни простор”, Косово и Метохија у цивилизацијским токовима (ур. Дра-ги Маликовић), књига 2, Косовска Митровица, Филозофски факултет Универзи-тета у Приштини, 2010, 9–13.

Perović, L., Otkazano predavanje, 2008; http://pescanik.net/2008/10/otkazano-predavanje/,Преузето: 21. 8. 2012.

Popović, M., Vidovdan i časni krst, Biblioteka XX vek, Beograd, 2007.

Радуловић, М., „Косовски завет у српској књижевности – генеза мотива”, Косово и Мето-хија у цивилизацијским токовима (ур. Драги Маликовић), књига 2, Косовска Ми-тровица, Филозофски факултет Универзитета у Приштини, 2010, 25–36.

Рајић С. Н. Р., Обележавање дочека српске војске после ослобођења Косова, 2012; http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=33836:obeleavanje-doeka-srpske-vojske-posle-osloboenja-kosova-i-stare-srbije&catid=40:tradicija&Itemid =75, 02.09."012., Преузето 5. 9. 2012.

Стругар, В., „Косово, српству завет”, Срби на Косову и у Метохији (ур. Стеван Карамата иЧаслав Оцић), Српска академија наука и уметности – Одељење друштвених на-ука, књига 26, Београд, 2006, 9–10.

Тодоровић, И., Митска истина Срба: анализа митских сагледавања улоге и значаја срп-ског народа, Београд, Звоник; Нови Сад, Будућност, 2005.

Trgovčević, Lj., The Kosovo Myth in the First World War, 1996; http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/sanu/KOS_MIT.html, Преузето 15. 8. 2012.

Ćirić, A., Narcizam malih razlika, 2001; http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/texts display.php?id=398, Преузето 5. 9. 2012.

101


Jovan R. Bazić

CONTEMPORARY REFLECTIONS ON THE KOSOVO MYTH

SummaryThis paper considers the role and importance of the Kosovo myth in constructing Serbian

national identity and its contemporary reflection on Serbian national consciousness. It is themost important Serbian myth that presents the foundation of Serbian national identity andis based on mythologizing of the battle of Kosovo that took place in 1389. The Kosovo mythwas a significant factor of national feelings and had a very important role in the process ofcultural and political homogenization of Serbs especially at the end of the XIX century andat the beginning of the XX century, and that was the period of the culmination of the crisisin Kosovo and Metohija and of marking the 600th anniversary of the battle of Kosovo (1989).

Contemporary considerations of the Kosovo myth can be conditionally examined throughtwo basic models: ethnic and civil. Ethnic model starts with the thesis that the Kosovo mythis the basis of Serbian national identity, a spiritual vertical in the collective consciousness ofSerbian people and a specific cultural heritage that does not do any harm to Serbs in their re-lationships with the other peoples in the Balkans and in the processes of European integra-tion. Civil model regards the Kosovo myth as an exclusively originating nucleus of Serbiannationalism that in the course of history became a symbol of the revenge of Serbs againstMuslims in the Balkans, and that is considered to be the cause of the fall of Serbia. At thesame time it is pointed that the emphasis of the Kosovo myth does harm to the relationshipsof Serbs with neighboring peoples and also to the processes of European integration.

Key words: the Kosovo myth, national identity, the processes of European integration.

102

УДК: 616.912-036.22(497.1)”1972”

СТЕВАН Ж. БАЉОШЕВИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициМедицински факултет

ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ – VARIOLA MAIOR,40 ГОДИНА ПОСЛЕ ЕПИДЕМИЈЕ

САЖЕТАК. Велике богиње су врло тешка инфективна болест од које је током многихвекова умрло неколико милиона деце и одраслих. Изазивач Variolае је вирус који сепреноси са болесника или са предмета из његове околине на друге осетљиве особепреко заражених капљица или усковитланом прашином која садржи ове вирусе. Бо-лест је тешког тока, а после преболевања остаје трајни имунитет. Заштита од ове бо-лести је остварена вакцинацијом вирусом вакциније који је пронашао Едвард Џенеркрајем XVIII века у Енглеској.

Последња велика епидемија Variolае била је у Југославији од марта до маја 1972. го-дине, када је оболело 175 а умрло 35 болесника, или 20%. Болест је у Југославију, пресвега на Косово, унео ходочасник из Ирака, па је и највећи број болесника и умрлихбило на Косову и Метохији. Здравствени радници су били веома ангажовани на суз-бијању и лечењу вариоле, иако ову болест нису познавали. Највећу помоћ и сталниангажман уложили су проф. др Војислав Шуваковић и проф. др Миомир Кецмановићса Инфективне клинике у Београду, у непрекидној сарадњи са другим лекарима и ме-дицинским персоналом.

Вакцинација је спроведена брзо и успешно, али ипак је било поствакциналних ре-акција, о чему треба водити рачуна. Вариола је напорима Светске здравствене орга-низације у целом свету искорењена 1979. године, али се вирус Variolае verae и даљекултивише у неколико лабораторија у свету, о чему треба водити рачуна. Вирус пред-ставља потенцијално средство у могућем биолошком рату.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Велике богиње, епидемија, Југославија, Косово и Метохија.

Велике богиње спадају у групу најтежих заразних болести које су односилемилионе људских живота током неколико миленијума. Постојбина великих бо-

1 [email protected]

103

Косово и Метохија 1912–2012

гиња су земље Азије и централне Африке, а у Европу су их пренели Маври осва-јањем Шпаније. Занимљив је податак који наводи у мемоарима 570. године епи-скоп Мариус о великим епидемијама у Италији и Француској – у околини градаТура од вариоле умрла је и бургоњска краљица Ауфрегалиде, поред многоброј-ног света. На њеном гробу су убијена и два лекара који су је лечили, јер их је кра-љица оптужила да су јој лековима погоршали болест. Од великих богиња умроје у XVIII веку Луј XV у 64. години живота, а српски гуслар и велики песник Фи-лип Вишњић ослепео је у детињству после тешког облика ове болести.Изазивач вариоле је специјални вирус из рода Orthpoxvirusa, фамилија Poxvi-

ridae. У аеросолу задржава своју инфективност најмање неколико сати под усло-вом да није изложен сунцу или ултраљубичастом зрачењу. У осушеном стањуостаје активан месецима. Све кожне и слузокожне промене су заразне, укључу-јући и крусте. Инфекција се може ширити разним путевима; међутим, у праксискоро искључиво ваздухом преко капљица или усковитланом прашином. Улаз-на врата најчешће је слузокожа респираторних путева, али се може вирус унетии кроз кожу и слузокожу на другим местима. После продора на слузокожу иликожу, вирус вариоле се размножава у субмукозном лимфном ткиву и регионал-ним лимфним жлездама, а потом путем лимфе и крви доспева у ћелије рети-кулоендотелног система. После размножавања у ћелијама поново доспева у крв,којом се преноси у разне органе и ткива, па и у кожу. Период инкубације јеобично 13 дана, од 8 до 18 дана. Клиничка слика се одликује тешким почетком са наглом високом температу-

ром, грозницом, боловима у мишићима, костима, главобољом, повраћањем, хе-морагичним конјуктивитисом, увећаним лимфним жлездама. После 4–6 данаизбија оспа на кожи, егзантем, и јављају се промене на слузокожи, енантем, нај-пре на лицу, убрзо по рукама и ногама. Оспа је у истом стадијуму, а најтежеклиничке симптоме болесници имају када је оспа хеморагична, после много-бројних гнојних пустула, а то је већ око осмог дана од почетка болести. На осно-ву изгледа оспе и клиничког тока, разликују се хеморагични, равни и модифи-ковани облик вариоле, облик без осипа итд., зависно од схватања аутора и њего-вог искуства. У прошлости најчешћа дијагностичка дилема била је премаваричели – овчјим богињама, код којих је међутим, осип у разним стадијумимаи више испољен по трупу (’звездано небо’). Модификована вариола која имаблажи облик, може се запазити код особа које су давно вакцинисане, а осип којисе јавља променљиве је величине, дискретнији него класичне вариоле и понекаднеравномерног распореда. Болесници су веома заразни и шире вирусе од самог почетка симптоматоло-

гије па све док не отпадну красте. Смртност од вариоле је око 30%, са уобичаје-ним варијацијама које зависе од вакциналног статуса, стања организма, време-на препознавања, различитих компликација и сл.До 1967. године Variola vera је била ендемска болест у неким земљама Азије,

Африке и Јужне Америке, а повремено се уносила и у друге земље. Тако је

104

Стеван Ж. Баљошевић: Велике богиње – variola maior…

1972. године вирус доспео из Ирака у Југославију јер га је унео ходочасник са Ко-сова. Болест се ширила у три таласа.Терапија болесника оболелих од Variolаe verаe је симптоматска, али ургентна,

јер специфичног антивирусног лека нема. Изолација мора бити строга и каран-тинског типа и за све особе у болесничкој околини. Најбоља заштита је вакцинација, коју су у разним варијацијама спроводили

још у старом веку у Кини, азијским и афричким земљама. Дијагноза вариоле се поставља на основу клиничког налаза, епидемиолош-

ких података и лабораторијских налаза. Постојање вируса може се доказати ди-ректним миркоскопским прегледом материјала из кожних промена, затим на-лазом вирусних антигена и изолацијом вируса на хориоалантоичној мембранипилећег ембриона или у ткивним културама. За брзу дијагностику најприкладнији су микроскопски методи. Електронска

микроскопија омогућава сигурно препознавање вируса и представља методуизбора за брзу дијагностику. Хистолошко бојење вирусних инклузија у ћелија-ма може помоћи у дијагнози, али се ова метода ређе користи. За откривање ан-тигена или генома вируса користе се новије методе, као што су моноклонска ан-титела, PCR и хибридизационе методе. Вируси вариоле и вакциније могу сеизоловати на хориоалантоичној мембрани пилећег ембриона, као и у ћелиј-ским културама, где стварају цитопатогени ефекат. Откривање антитела у серуму обавља се тестовима ELISA, RIA, IFTA,

WESTERN BLOT и тестом неутрализације, али нема значаја за брзо постављањедијагнозе, зато што се антитела могу открити тек после шест дана од појавеоспе, или 21. дан од инфекције, док се антитела која везују комплемент јављајудва дана касније. Антитела се у организму задржавају годинама у ниском ти-тру. Важно је да се рад у лабораторији са материјалом који садржи вирус варио-ле може изводити само у условима највишег нивоа заштите, јер је могућност ак-циденталне инфекције веома велика.

КОМПЛИКАЦИЈЕ ПОСЛЕ ВАКЦИНАЦИЈЕПРОТИВ VARIOLAE VERAE

Заштита против великих богиња била је позната у Кини још у старом веку,применом разних тајанствених и релативно примитивних метода, коришће-њем вариоличног гноја из пустула или ћелија вариоличних сасушених круста,па таквим садржајем премазиване су кожа и слузокожа осетљивих особа, које сукасније стицале отпорност. Разумљиво је да је вирус Variolae verae тада доводиодо тешких реакција које су биле сличне самој болести. Едвард Џенер је 1776. го-дине учинио преокрет у заштити осетљивих особа, јер је у свом поступку за-штите користио лимфу крављих богиња. Касније је то веома усавршено, па сескоро више од два века користи вакцинална лимфа сачињена од култура вируса

105


крављих богиња и разним најфинијим лабораторијским методама прерађена. Усваком случају то је вакцинација живим вакциналним вирусом.

Светска здравствена организација је 1979. године објавила ерадикацију вели-ких богиња јер више година пре тога није било болесника од великих богиња.Велики број земаља је укинуо због тога обавезну вакцинацију против великихбогиња, међу њима и Југославија. Препоручена је строга медицинска контроласумњивих случајева и контрола заштићених лабораторија у САД и Русији, јерје вирус великих богиња значајан као опасно биолошко оружје. Поред тога чо-вечанству прети опасност ако се ова тешка и смртоносна болест потпуно забо-рави, те су могуће грешке у дијагностиковању, и због тога и пандемијско ши-рење болести у евентуалном терористичком биолошком коришћењу овог виру-са. На пример, у нашој земљи последњи случај био је регистрован 1930. године,а затим до 1972. године није било болесника, па се тада импортацијом јавилаогромна епидемија великих богиња, која је трајала три месеца и са великимбројем умрлих.

Компликације после антивариоличне инфекције су многобројне и зависе одстања организма, старости вакцинисаних особа, претходних болести, хронич-них болести, трудноће, претходног вакциналног статуса, тј. да ли је примовак-цинација или поновна вакцинација, затим од врсте вакциналног вируса и вак-цине, као о од односа вакцинисане особе према вакциналним променама и хи-гијенским навикама. Неопходно је свакако веома стручно пратити клиничкиток и пратеће појаве антивариоличне вакцинације на кожи и читавом органи-зму. Имунолошки статус је необично важан, како за стицање имунитета тако иза многобројне могуће реакције.

Полиморфни вакцинални еритем се јавља у другој недељи после вакцинацијеи манифестује се макулопапулозном оспом разне величине, дифузно по кожичитавог тела, са сврабом, повишеном температуром, а повлачи се уз антиалер-гијску терапију после 7–15 дана. У исто време можемо да пратимо стварањекрусте и ожиљка на месту вакцинације.

Vaccina accesoria настаје расејавањем вакциналних вируса лимфним путем иима исти ток и развој као и на месту вакцинације.

Vaccina secundaria настаје контактним преношењем вакциналног вируса саместа вакцинације на друге делове тела или слузокожу ока.

Генерализована вакцина је врло тешка компликација када се вакцинални ви-рус крвним путем преноси по целом телу и изазива еруцију вакциналне оспекоја је увек у истом стадијуму развоја, 9-10 дана од вакцинације и много личи наVariolae verae, по тешком стању које следи.

Eczema vaccinatum јавља се код предиспонираних особа које су већ имале ек-цематозне промене по кожи, па промене на оваквим местима прати тешко оп-ште стање организма уз могућу даљу септичну компликацију.

106


Vaccina gangrenosa јавља се на месту вакцинације код особа које су већ ималеослабљен имунолошки статус, са тешким карактеристичним променама, све доостеомијелитиса и тешког септичног стања.

Encephalitis postvaccinalis је врло тешка компликација, која се јавља кодпретходно здравих особа које су се први пут вакцинисале после треће годинеживота, са високом смртношћу и многим секвелама.

Poliradiculoneuritis postvaccinalis је тешка али ретка компликација која се ја-вља 10–15 дана после вакцинације, са добром прогнозом иако траје више месе-ци.Поствакциналне компликације код трудница су врло тешке и многобројне

како за плод, тако и за мајку и зависе од старости трудноће. Зато је неопходнаконсултација гинеколога. Бактеријске компликације су могуће због суперинфекције и улазног места

које је контактом или другим начином инфицирано патогеним бактеријама, панастају локалне пустулозне и флегамонозне промене, затим бактеријемија и се-кундарна сепса, еризипелас, врло ретко тетанус. Да бисмо избегли бројне компликације антивариоличне вакцине, морамо

строго поштовати индикације за вакцинацију и законски набројане контраин-дикације, међу којима је најважније поштовати термине за примовакцинацију,не вакцинисати труднице и особе са компромитованим имунолошким стату-сом из било ког разлога. На срећу човечанства Variolаe verаe као опака и смрто-носна болест је ерадицирана, вакцинација није обавезна, али о њој морамо зна-ти због могућег биолошког рата.Сусрет и препознавање непознатих и тешких, смртоносних заразних болести

остаје заувек у сећању, тако да моје сећање на последњу светску епидемијуVariolае verае (великих богиња) почиње сунчаног 14. марта 1972. године. Позва-ли су ме епидемиолози са великим искуством доцент др Светислав Зоњић ипримаријус др Комнен Тмушић, из Покрајинског Завода за здравствену зашти-ту у Приштини, да одмах идемо у Призрен јер су обавештени да се појавила не-позната и тешка болест код неколико болесника који су хоспитализовани наИнфективном одељењу болнице у Призрену. Да несрећа буде већа, Инфективноодељење је у то време било смештено у центру Призрена, у једној пространојприземној кући и окружено породичним кућама. Неколико дана раније при-мљена су три болесника са чудном болешћу, са високом температуром, тешкомпрострацијом и необичном макуло-папилозном оспом по читавом телу, која јеубрзо постала пустулозна са обилним гнојењем.Док смо разговарали са начелником одељења др Дељаљ Џибом и са пацијен-

тима после детаљног прегледа, на одељење је стигао др Целина Дурмуш, епиде-миолог, и рекао да на терену који је обишао, у селима Дањане и Ратковац имајош болесника са овом ’црном болешћу’ како су је именовали стари људи из се-ла. Такође у болници у Ђаковици на Инфективном одељењу хоспитализовано јејош неколико болесника из истих села и суседних породица. Др Дурмуш Цели-

107


на био је уверен да се ради о великим богињама, јер су први болесници били изпородице недавно пристиглог хаџије из Меке, који је путовао преко Ирака, гдеје било болесника од великих богиња. На повратку је преболео ’грозницу’ иимао високу температуру, са општом малаксалошћу, али без оспе по кожи тела.Са собом је донео многе реликвије, једна од њих била је простирка за клањањекоју је продао купцу из Новог Пазара. Он је умро у исто време у Београду кадасмо ми били у Призрену, под сликом тешког хеморагичног синдрома (сумњалосе на пеницилински шок). Родбина није одобрила његову обдукцију. Неколикодана после њега умрла је и млада медицинска сестра из Београда која га је него-вала.После открића великог броја болесника са различитим клиничким облицима

Variolае verae формирана је карантинска болница у Ђаковици, са најстрожимпрописима. После само једног позива већ 16. марта 1972. године пристигли сунам у помоћ изванредни лекари, хуманисти и научници са правим ентузијаз-мом и без страха – проф др Војислав Шуваковић2 и проф др Миомир Кецмано-вић3. Били су то стручњаци високих професионалних квалитета који су радили на

Инфективној клиници у Београду и имали значајно искуство у лечењу троп-ских болести.Било је много дијагностичких, терапеутских и прогностичких проблема, али

је веома вредан персонал карантинске болнице у Ђаковици на челу са професо-ром Шуваковићем и професором Кецмановићем лечио и неговао и најтеже бо-леснике од великих богиња. Самопрегорним радом и савременим медицин-ским методама после три месеца епидемија је савладана, чему су огроман до-принос дали и епидемиолози на терену. У овој последњој светској епидемији великих богиња било је 175 оболелих, од

којих је 35 болесника умрло. Дакле, клиничка дијагноза је постављена 14. марта1972. године на Одељењу за заразне болести у Призрену, а у садржају пустулаузетог за вирусолошки преглед 15. марта следећег дана је откривен вирус вари-оле на Институту за имунологију и вирусологију Торлак у Београду. Касноутврђена дијагноза великих богиња, дуго неговање болесника у њиховим кућа-

2 Професор др Војислав Шуваковић (1925–2010), специјалиста инфектолог, хепатолог, доктор ме-дицинских наука, начелник и директор Инфективне Клинике у Београду, продекан Медицинскогфакултета у Београду, редовни члан Академије медицинских наука у Београду. Током 1963. годи-не, као стипендиста Светске здравствене организације, боравио је у Индији у оквиру програма„Smallpox contro”, где је изучавао вариолу. За самопрегоран рад на лечењу оболелих од епидемијевариоле на Косову и Метохији одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом I реда идобитник је Велике повеље Црвеног крста Југославије.

3 Професор др Миомир Кецмановић (1921–1996), доктор медицинских наука, специјалиста ин-фектолог, начелник одељења на Инфективној клиници у Београду, редовни члан Академије меди-цинских наука у Београду. За самопрегоран рад на лечењу болесника од вариоле на Косову и Ме-тохији одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом I реда, а добитник је иНовембарске награде Косова, коју је вратио када се сазнало да је установљена у спомен на Бујанскуконференцију и њене штетне одлуке по Србију.

108


ма и многобројне рођачке везе условили су појаву великог броја оболелих особаи ширење заразе на велики број насеља у другој генерацији. Ова генерација, укојој је у времену од 15. до 31. марта 1972. године оболело 140 лица (од тога 100 наКосмету), била је неизбежна, јер су оболеле особе шириле болест и пре него штоје дијагноза постављена. Поред насеља на Космету болест је регистрована у Но-вом Пазару, Чачку, Београду, Трњану и Плаву. У другу генерацију спада и једанболесник који је 20. марта оболео у Хановеру у Немачкој, а који је пре одласкабио у контакту са оболелим особама из прве генерације у селу Дањане. У трећојгенерацији у периоду од 30. марта до 11. априла оболело је укупно 23 лица.Укупно је у епидемији било 84 интрахоспиталних инфекција, а осталих 91. Про-сечна инкубација износила је 11,4 дана, најкраћа 7 а најдужа 17 дана. Умрло јеукупно 35 болесника, или 20% од чега 20 мушкараца и 15 жена. Леталитет јепретходно вакцинисаних износио 8%, а код болесника који су невакцинисаниили безуспешно вакцинисани 35%.На Космету је до краја марта извршена вакцинација скоро целокупног станов-

ништва. Пошто се вакцина код мањег броја није примила, вакцинација је про-дужена све до краја априла месеца, тј. до постизања успеха од 95% успешности.У исто време вакцинација је спроведена на територији целе тадашње Југосла-вије и обухватила преко 18 милиона становника. Здравствени надзор над жа-риштима на Космету састојао се у свакодневном обилажењу свих становника унасељу, мерењу температуре тела и прегледом промена на кожи и слузокожи, инепрекидним трагањем и сталним и неопходним вирусолошким и имуноло-шким анализама. Сумњиве особе су збрињаване у посебним карантинскимусловима, специјално опремљеним објектима, мотелима, али и карантином по-јединих домаћинстава, кућа, чак и читавог села. Постојало је оганичење крета-ња становништва из заражених подручја, контрола успеха вакцинације на из-лазним и улазним путевима, као и забрана јавних скупова, што је имало значај-ног успеха у сузбијању епидемије и било је неопходно на свиминкриминисаним подручјима.Последњи случај Variolае verае био је у Сомалији 1977. године, а од 1979. годи-

не Светска здравствена организација је прогласила да је ова болест ерадициранау свету. Међутим, у многим тајним лабораторијама у свету производи се вирусове болести у огромној количини, да би се у погодном тренутку искористио уједном прљавом и нехуманом бактериолошком рату. О томе говори случај лабо-раторијског оболевања од великих богиња у Лондону 1986. године, код две рад-нице у вирусолошкој лабораторији са сумњивом сликом и сумњивим објашње-њем, али са добрим исходом.

109


Анализирајући са дистанце од 40 година после избијања епидемије и огром-не панике која је настала како код становништва, тако и код лекара уз многепсихичке трауме, намећу се два проблема:

• дијагностички – ову болест од 1930. године до 1972. године у Југославијинисмо имали, и

• превентивни о поствакциналним реакцијама и компликацијама које суследиле општу имунизацију вирусима вакциналног соја из различитихлабораторија. Ови сојеви су били мање или више вирулентне дозе, па чаки код разних вакциналних метода и средстава, са ризиком преношења,током вакцинације, других опасних вируса интерхумано, на пример, вак-цинација ’пиштољем’, по америчком систему великог броја људи, а јед-ном бризгалицом, што је касније сасвим напуштено у превентиви.

На срећу човечанства Variolа verа као опака и смртоносна болест је ерадици-рана, а вакцинација није обавезна. Али о овој тешкој болести морамо знати не-опходне детаље због могућег страшног и непредвидивог бактериолошког рата.


1. Литвињенко, С., Тридесет година од епидемије великих богиња у Југославији, Српскиархив, 11–12, 2002, стр. 357.

2. Куљић-Капулица, Н., Вариола – прошлост или не?, Српски архив, 7–8, 2004, стр. 272.3. http://pulse.sm-art.info/Variola-vera-trideset-godina-posle/4. Зоњић, С., Тмушић, К., Целина, Д. и сар., Епидемиолошке карактеристике великих бо-

гиња у САП Косово 1972. године, Симпозијум о Вариоли у Примоштену 21–24.новембра 1972, стр. 43–51.

5. Баљошевић, С., На тридесетогодишњицу појаве вариоле вере, Медицинар, КосовскаМитровица, 2003, стр. 5.

6. Шуваковић, В., VARIOLA MAIOR (велике богиње), Акутне инфективне болести,Београд, 1981, стр. 267–273.

7. Тодоровић, К., Акутне инфективне болести, Београд, 1958, стр. 16–44.8. Баљошевић, С. и сар., Атлас инфективних болести, Косовска Митровица, 2003, стр.

112–119.

110


Stevan Baljošević

SMALLPOX — VARIOLA MAIOR, 40 YEARS AFTER THE EPIDEMIC

SummarySmallpox is known as a very serious infectious disease, which killed millions of children

and adults over the centuries. The cause of Variolae is a virus that is transmitted to the pa-tient or to the objects from his environment sensitive to other people through infected drop-lets or whirling dust containing these viruses. The disease course is difficult, and afterrecovering permanent immunity remains. The protection of the disease was achieved byvaccination of vaccinia virus, which was found by Edward Jenner in the late eighteenth cen-tury England.

The last major outbreak of Variolae in Yugoslavia happened from March to May in 1972,when 175 patients were infected and 35 patients or 20% of them died. The disease wasbrought by pilgrims from Iraq to Yugoslavia, especially to Kosovo and Metohija, where therewas the largest number of patients and deaths. Health workers were very engaged in treat-ing and fighting against smallpox, although this disease was unknown. The ones who of-fered to help and continued to be involved most were prof. dr Vojislav Šuvaković and prof.dr Miomir Kecmanović in an ongoing cooperation with other doctors and medical personnelfrom the Clinic of Infectious Diseases in Belgrade

Vaccination was carried out quickly and efficiently, but there were some reactions aftervaccination which should be taken into account. The efforts of the World Health Organiza-tion eradicated Variolae worldwide in 1979, but the virus of Variolae Vera is still cultivatedin several laboratories all over the world, and that should be also taken into account. Thevirus is a potential tool in the possible biological war.

Key words: Smallpox, epidemic, Yugoslaviа, Kosovo and Metohija.

111

УДК: 323(497.115) ; 323.1(497.115)

АНДРЕЙ В. БАРАНОВ1

Кубанский Государственный УниверситетКраснодар, Россия

ПОЛИТИЧЕСКИЙ СТАТУС КОСОВО И МЕТОХИИВ КОНТЕКСТЕ РЕГУЛИРОВАНИЯ

ЭТНОПОЛИТИЧЕСКИХ КОНФЛИКТОВ И ГЕОПОЛИТИЧЕСКОЙ ЭКСПАНСИИ

АННОТАЦИЯ. Обзором истории политических обстоятeльств, приведших Косово иМетохию до определенной степени независимости, автор выделяет этот ареал какплацдарм государства, или рычаг дезинтеграции, в зависимости от своих обладате-лей.

Как начало, приведшее до нынешнего состояния, автор видит модель югославскогофедерализма – модель, функционирующий по асиметрическим и этническим при-нципам. Соединившись с общественно-экономическими предпосылками, довел довозникновения сепаратистского движения.

Международное сообщество не объективно подошло к решении проблемы косовс-кого кризиса, который свой пик достиг в 90-ие годы 20 века, в итоге решеным преце-дентом.

КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Косово и Метохия, Югославия, федерализм, кризис, сепаратизм,независимост

Цель статьи – установить политическую детерминацию статуса Косово иМетохии (1945-2008 гг.) в контексте регулирования этнополитических конф-ликтов и геополитической экспансии. Актуальность темы состоит в том, чтофедерализм является одной из широко распространенных стратегий управ-ления этническими различиями. Вместе с тем, институциональный смыслфедерализма внутренне противоречив. Данная форма территориального уст-ройства призвана реализовать принципы субсидиарности, равенства воз-

1 [email protected]

113


можностей индивидов независимо от их места жительства и этничности, ав-тономности и самоуправления; партнерства и равноправия субъектов феде-рации, законности и конституционности, политической культурыкомпромисса и сотрудничества.

Нормативная мировая модель федерализма с большим трудом сочетается сфеноменами постсоциалистического пространства: этнократией, депортаци-ями, гражданскими войнами и т.п. Классик современной школы сравнитель-ного федерализма Д. Элейзер еще до распада социалистических систем пре-достерегал: «Этнический национализм – наиболее эгоцентричная форманационализма: на его основе труднее всего возвести систему конституциона-лизированного соучастия во власти»2, т.к. национализм разъединяет людей ипридает этнокультурным границам политический смысл.

Задачи работы таковы: провести критический анализ югославской моделифедерализма; раскрыть роль геополитического фактора (конкуренции Запа-да и Востока, исламского мира) в изменениях статуса Косово и Метохии; вы-явить противоречивую роль федерализации Косово и Метохии в 1970-90-х гг.как метода урегулирования этнополитического конфликта и, одновременно,механизма фрагментации югославянского государства.

Следует отметить по аргументированности и важности выводов работы:

• историков Е.Ю. Гуськовой, Н.Д. Смирновой, Н.В. Васильевой и В.А.Гаврилова3;

• этнополитологов: Е.А. Бондаревой, Д. Димитрова, В.А. Тишкова4;

• конфликтологов: В.А. Авксентьева, Б.В. Аксюмова, Р.Ф. Туровского5;

• исследователей сравнительной политологии: Е.Г. Пономаревой, П.Е.Канделя, И.В. Кудряшовой6;

2 Элейзер Д.Дж. Сравнительный федерализм // Политические исследования. М., 1995. №5. С.106-115.

3 Гуськова Е.Ю. История югославского кризиса (1990?2000). М., 2001; Смирнова Н.Д. ИсторияАлбании в ХХ веке. М., 2003; Васильева Н.В., Гаврилов В.А. Балканский тупик?… (Историческаясудьба Югославии в ХХ веке). М., 2000.

4 Бондарева Е.А. Культурный геноцид сербского народа на территории Косова // Албанскийфактор кризиса на Балканах: Сборник научных трудов. М., 2003. С. 74-86; Димитров Д. Антро-пологический взгляд на албанский экстремизм // Там же. С.104-110; Тишков В.А. Реквием поэтносу. М., 2003.

5 Авксентьев В.А., Аксюмов Б.В. Региональный аспект «конфликта цивилизаций» (на приме-ре Кавказа и Балкан) // Социальные конфликты: экспертиза, прогнозирование, технологииразрешения. Ставрополь, 2007. С. 28-51; Туровский Р.Ф. Югославский разлом // Полис. 1992. №4.С. 74-84.

6 Пономарева Е.Г. Новые государства на Балканах. М., 2010; Кандель П.Е. Становление демок-ратии в «постсоциалистических» странах Юго-Восточной Европы // Юго-Восточная Европа вэпоху кардинальных перемен. М., 2007. С. 151-213; Кудряшова И.В. Этнополитическая гомоге-низация под международным контролем: Босния и Герцеговина и Косово // Политическая на-ука. М., 2010. №1. С. 100-137.

114

Андрей В. Баранов: Политический статус Косово и Метохии…

• аналитиков международных отношений: Ю.В. Морозова, В.В. Глушко-ва, А.А. Шаравина, В.Н. Тетекина и др.7.

Тематика статьи не исчерпана. Одноаспектность публикаций, их акцент назадачи краткосрочной аналитики часто приводит к публицистически заост-ренным, малодоказательным выводам. Кроме этого, наблюдается феноменфаталистических оценок событий, когда оправдывается «железно необходи-мая» цель безальтернативных ситуаций.

Методологическая основа статьи – неоинституциональный подход, выра-женный в этноконфликтологических работах Д. Ротшильда, Р. Брубейкера, С.Ньюмана. Неоинституциональные теории позволяют уйти от юридическоготолкования федерализма, дают возможность сосредоточиться на реальныхполитических практиках в аспекте этнополитической мобилизации и госу-дарственного строительства.

Мы полагаем, что конфликт в Косово и Метохии может рассматриватьсякак модельный в ситуации эрозии государственного суверенитета и фраг-ментации стран – неудачников глобализации.

Начать анализ целесообразно с геополитического положения внутригосу-дарственного региона и динамики его этнического состава. Косово являетсядальней периферией Сербии, не имеет доступа к ключевым потокам соци-альных капиталов – власти, собственности, культурно-символического и ста-тусного влияния. Однако оно является «ключевым регионом» (key-point по С.Коэну) – небольшой зоной пограничного расположения, играющей важнуюроль в геополитической стабильности транснациональных пространств Бал-кан8. Именно этот ареал может (в зависимости от своих обладателей) игратьроль либо плацдарма страны для внешнего геополитического влияния, либорычага дезинтеграции внутреннего пограничья.

Конфликтными парами являются этнические группы: автохтонная с зани-женной субъективной самооценкой, с высоким уровнем интересов, а такжегруппа этнического большинства в общегосударственном масштабе, имею-щая низкие объективные показатели статуса9.

7 Косово: международные аспекты кризиса / Под ред. Д. Тренина, Е. Степановой. М., 1999; Мо-розов Ю.В., Глушков В.В., Шаравин А.А. Балканы сегодня: военно-политические аспекты миро-творчества. М., 2001; Рыжков Н.И., Тетекин В.Н. Югославская голгофа. М., 2000; Мир после Косово:Россия, СНГ, Латинская Америка / Под ред. В.М. Давыдова. М., 2000; Кургинян С.Е., Бялый Ю.В.Анатомия безумия: Об истоках югославского кризиса и его влиянии на мировую и российскуюполитику // Россия – XXI. 1999. №1. С. 3-66; Лебедев А.М. Югославский сценарий на постсоветскомпространстве // Мир после Косово… С. 80-96; Калоева Е.Б. Балканский кризис и ситуация на Кав-казе: размышления об общности уроков // Россия и современный мир. 2004. №3. С.120-129.

8 Cohen S.B. Geopolitics in the New World: A New Perspective on an Old Discipline // Re-Orderingthe World: Geopolitical Perspectives on the XXI Century / Ed. by J. Demko and W. Wood. 3-nd ed. Boul-der, 1999. P. 60-66.

9 Подробнее об этностатусной асимметрии в Югославии ХХ в. см.: Историja Савеза комму-ниста Juгославиje. Београд, 1985; Мартынова М.Ю. Федерализм по-югославски // Федерализм ирегиональная политика в полиэтнических государствах. М., 2001. С. 122-142; Савва М.В. Этни-ческий статус. Краснодар, 1997.

115


В Косово этнодемография многократно и радикально менялась вследствиевойн, депортаций, манипуляций со статистическими данными в интересахсторон конфликта. В Косово удельный вес албанцев вырос за 1978-1998 гг. с 10до 90%, а сербов – обратным образом сократился10. Следует подчеркнуть, чтосами по себе цифры нейтральны и характеризуют лишь динамику демогра-фического роста. Другое дело, что часть элит этнических групп рассматрива-ла установление однородного состава населения как важный ресурс обрете-ния власти. Стереотипы традиционной культуры часто подпитывают подоб-ное отношение к демографии и контролю над территорией.

Важный фактор зарождения и эскалации конфликта – расположение Косо-во на геополитическом «разломе» цивилизаций, использование религиоз-ных стереотипов для сплочения своей группы и создания образа врага.

Невозможно игнорировать и международный контекст конфликта: нали-чие долгосрочного тяготения к внешним игрокам на геополитическом поле(Албании, Турции и исламского мира в целом).

Однако, обозначив смысл данных факторов, мы сосредоточимся на инсти-туциональном аспекте. И Югославия, и Советский Союз применяли моделиэтнического асимметричного федерализма, основанные на марксистскойидеологии11. Советско-югославский конфликт 1948-1955 гг. слабо отразилсяна федеративных структурах СФРЮ. Скорее, этот разрыв стимулировал даль-нейший путь югославских коммунистов в тупик хаотической децентрализа-ции и поощрения амбиций автономий (вплоть до реформ 1988 г.)12.

Общие черты югославского федерализма мы оцениваем так:

1. Иерархичность и соподчиненность статусов территориальных единицв составе государства.

2. Деление территории страны на субъекты и несубъекты федерации.Спорным остается вопрос о статусе автономного края Косово и Метохия (до1974 г.).

3. Этнический принцип строения, территориального разграничения иполномочий субъектов федерации.

4. Этническая группа большинства целенаправленно ограничивалась всвоей субъективности, проводился курс «опережающего развития окраин».

5. Договорной тип федерации, доведенный в Югославии до предела: еже-годные ротации руководителей федеральных структур власти по этническо-му признаку.

10 Терзин С. Историческая подоплека событий в Косово и Метохии // Обозреватель. 1998. №10.С. 37-41.

11 Подробнее о смысле и последствиях марксистского проекта федерализма см.: Баранов А.В.,Вартумян А.А. Политическая регионалистика. М., 2004. Вып.2.

12 Кржавац С. Тито на раскршhима историje: Биографиja Jосипа Броза. Београд, 1985.

116


6. Разрыв между декларативно-правовым и реально-политическим инс-титуциональным строем. Если бы правящие элиты скрупулезно соблюдалиустановленные ими же законы, СФРЮ распалась бы гораздо быстрее.

7. Совмещение этнического и государственно-правового принциповстроения неизбежно привело в условиях полиэтничности к обострению не-равенства статусов регионов и этнических групп. Погоня за недостижимымидеалом «национально однородных» субъектов федерации поощряла эт-нократизм, а на стадии агонии социалистических федераций – и сепаратизмрегиональных элит.

Процессуально в Косово ярко проявился «эффект заражения». Так, непри-миримая борьба Словении и Хорватии за независимость, действия единовер-ных боснийцев поощряли албанское движение. «Социалистический» инсти-туциональный дизайн федерализма использовался местными этнодвижени-ями и их зарубежными покровителями как полезный рычаг для легитима-ции перемен, обвинений против «злокозненного» федерализма центра.

Победившие сепаратисты игнорировали одну из базовых технологий са-моопределения – плебисцит по двойной процедуре: общегосударственный иместный. Ведь итоги такого голосования могли существенно урезать терри-торию самопровозглашенных государств.

Конфликт проходил эскалацию на фоне скоротечного распада союзного го-сударства. Косовский конфликт, по сути, не затухал в 1981–1990-е гг. в своихнасильственных формах.

На примере Югославии наиболее ярко видна роль геополитического фак-тора в разжигании сепаратизма. Ещё в 1968–1970 гг. были организованы пер-вые сепаратистские выступления: в автономном крае Косово и Метохии приподдержке Албании соплеменников. Тогда же вырисовалась тактика сочета-ния подпольной деятельности террористов («Красный фронт», Освободи-тельная армия Косова) с захватом органов региональной власти. Федераль-ные структуры Югославии были вынуждены в 1970 г. подавить сепаратизм. В1981 г. террористические выступления в Косово повторились с нарастающейсилой.

Глубокие внутренние корни сепаратизма в Косово и Метохии таковы:

• разрушение старой патриархальной системы ценностей и образа жиз-ни;

• чрезмерный демографический рост, поглощавший все инвестиции;

• растущее экономическое и социальное отставание от других республики автономий Югославии;

• многовековые расколы общества по религиозному, этническому икультурно-историческому основаниям, причем эти расколы взаимноусиливали друг друга;

117


• традиции нетерпимости и этнократии, царившие в стане обеих проти-воборствующих сторон;

• взрывоопасная конструкция институтов югославского федерализма,которая дополнила советскую исходную модель своими «отягощения-ми»13.

Общая дезинтеграция СФРЮ в 1981–1991 гг. привела в Косово к формирова-нию двух изолированных и взаимно непримиримых сообществ – сербского иалбанского. В 1990 г. легализовались сепаратистские партии. Они избрали так-тику мирного бойкота выборов и официальных институтов автономии. В сен-тябре 1991 г. албанская община провела незаконный референдум о независи-мости края, единодушно провозгласив суверенную республику. В мае 1992 г. бы-ли организованы незаконные выборы президента и парламента Косово приподдержке ряда стран и международных организаций. И. Ругова и ДСК победи-ли почти с 100% результатом14. Ругова и другие албанские лидеры уже в 1993 г.выдвинули идею разместить в Косово военные силы ООН и НАТО, а позже –ввести «гражданский протекторат» стран блока в крае. Предъявлялись претен-зии на районы проживания албанцев в Черногории и Македонии, а после уста-новления контроля над ними замышлялось создание «Великой Албании».

Иностранное вмешательство в дела автономии резко возросло с принятиемДейтонских соглашений 1995 г., увязавших снятие санкций с Югославии с ре-шением «проблемы Косово». Весной 1997 г. Международный фонд Карнегивыдвинул на сербо-албанских переговорах посреднический план. Он означалпревращение СРЮ в федерацию 4 республик, в т.ч. Косово и Воеводины; вы-вод армии и полиции из края. После переговоров и двухлетнего переходногопериода надлежало провести референдум о будущем республики Косово. Бу-дущий президент Югославии В. Коштуница назвал план «неприкрытой под-держкой сепаратизма косовских албанцев»15.

После кровавых столкновений НАТО предупредило в августе 1997 г. Прези-дента СРЮ С. Милошевича о возможности вооруженного вмешательства. Вянваре 1998 г. резолюции по косовскому вопросу приняли Парламентская ас-самблея Совета Европы, Совет министров ЕС, министерства иностранных делстран Европы. Все документы настойчиво требовали «расширения» автоно-мии Косово, т.е. превращения края в субъект рыхлой федерации с правом се-цессии.

Получив мощную дипломатическую и информационную поддержку, бое-вики Освободительной армии Косова начали в феврале 1998 г. хорошо спла-нированный мятеж. Они провоцировали власти СРЮ на ответные меры. Помере втягивания в полномасштабную войну происходила радикализация ал-

13 Гуськова Е.Ю. Албанские сецессионистское движение в Косове // Албанский фактор… С. 21–24.14 Там же. С. 30?31.15 Цит. по: Гуськова Е.Ю. Указ. соч. С. 32.

118


банского движения. Лидеры ОАК 12 раз срывали переговоры с властямиЮгославии16. СРЮ неоднократно доказывала свою готовность решать косовс-кую проблему дипломатическими и внутриполитическими мирными средс-твами, но руководители НАТО уже осенью 1998 г. определили курс на интер-венцию. Албанское сепаратистское движение в Косово стало поводом длярасчленения Югославии, «детонатора» военной интервенции.

24 марта 1999 г. НАТО начало войну против Югославии под предлогом не-выполнения СРЮ ультиматума. В итоге агрессии власти Югославии вынуж-дены были принять соглашение с НАТО о выводе сил безопасности СРЮ изКосово и о размещении в крае «миротворческих сил»17. Вопреки соглашени-ям НАТО и ОАК, после вывода югославских сил албанские сепаратисты со-хранили свои военизированные структуры и беспрепятственно занялись тер-рором против сербского и других этнических меньшинств.

В итоге парламентских выборов 2001 г. в автономном крае Косово созданзаконодательный орган (Скупщина), сформировано правительство. Онидействуют на основе «Конституционных рамок временного самоуправленияв Косово», принятых Миссией ООН по делам временной администрациикрая (МООНК)18. По сути, край Косово выведен из правовой и политическойсистемы Сербии, стал независимым государственным образованием подопёкой стран Запада.

В октябре 2005 года Генеральным Секретарем ООН был назначен Специ-альный посланник по определению будущего статуса Косово, им сталэкс-президент Финляндии Мартти Ахтисаари19. Немногим больше года (14месяцев) длилась миссия Специального посланника в Косово, в ходе которойим был проведен тщательный анализ ситуации, проведены десятки встреч ипереговоров. По итогам всех этих мероприятий были представлены Доклад20

и Всеобъемлющее предложение по урегулированию статуса Косово21. Пос-ледний документ в течение 2007 г. несколько раз изменялся и дополнялся иречь будет идти именно о финальном его варианте, который представлен в

16 Цит. по: Гуськова Е.Ю. Указ. соч. С. 32.17 Морозов Ю.В., Глушков В.В., Шаравин А.А. Балканы сегодня и завтра: военно-политичес-

кие аспекты миротворчества. М., 2001; Гуськова Е.Ю. История югославского кризиса(1990–2000). М., 2001.

18 Клименко З.В. Парламентские выборы 2001 г. и строительство государственности Косова //Албанский фактор… С. 54?73.

19 Заявление Председателя Совета Безопасности от 24 октября 2005 года // http://www.un.org/russian/documen/scstat/stat2005/2005_51.htm (дата обращения: 12.03.2011)

20 Письмо Генерального секретаря от 26 марта 2007 года на имя Председателя Совета Безопас-ности. Доклад Специального посланника Генерального секретаря по определению будущегостатуса Косово // http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N07/272/25/PDF/N0727225.pdf?OpenElement (дата обращения: 12.03.2011)

21 Письмо Генерального секретаря от 26 марта 2007 года на имя Председателя Совета Безопас-ности. Добавление: Всеобъемлющее предложение об урегулировании статуса Косово // http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N07/279/03/PDF/N0727903.pdf?OpenElement (дата обраще-ния: 12.03.2011)

119


СБ ООН. Основными выводами этих документов были: отсутствие потенци-ала для дальнейших переговоров, невозможность реинтеграции Косово в со-став Сербии и необходимость предоставить Косово независимость под надзо-ром международного сообщества.

В первую очередь, был предложен план Конституции для Косово, причемсодержание этого плана на 90% совпадает с тем документом, который в апре-ле 2008 г. косовары представили как саму Конституцию22.

Косово объявлялось многоэтническим обществом, уважающим междуна-родно признанные права человека и основные свободы и основывающеесяна принципах демократии. Представители неалбанских общин представля-лись бы в Ассамблее (по отработанной системе зарезервированных мест), вправительстве, в ЦИК, в судебной системе. Явным недостатком является от-сутствие конкретизации того, какие именно министерские портфели моглибы иметь представители меньшинств. По данному вопросу уже неоднократ-но возникали прения, так как сербская и другие общины выступали противтого, что им дают незначительные посты, например, Министра сельского хо-зяйства и, таким образом, не допускают к решению серьезных вопросов.

Были также упомянуты и обязательные права для общин и их членов. К та-ковым относятся права на свою культуру, использование своего языка, полу-чение образования на своем языке, использование своего алфавита, облада-ние собственными СМИ и т.д. Помимо этого общины могли бы быть пред-ставлены в Ассамблее Общинным консультативным советом – механизмомдля обмена мнениями между представителями различных общин края.

Предполагалось учитывать этнический состав различных территорий Ко-сово. В частности, в местах с явно доминирующим сербским населением ихпредставительство в местных органах власти должно было бы быть отраженосоответствующим образом. Однако, данная уступка скорее фиксирует доку-ментально положение дел на месте, нежели изобретает что-то новое. Еще вначале 1990-х гг. в Косово сосуществовали параллельно две структуры власти– албанская (существовала незаконно) и сербская, и после установления меж-дународной миссии последняя продолжила свое существование уже в качес-тве института, созданного МООНК, а первая перешла в разряд незаконно су-ществующей. И в данном случае процесс децентрализации означал бы, чтосербские структуры продолжили бы существовать, но должны были бы бытьподотчетными Приштине. Хотя и допускались особые отношения этих му-ниципальных образований с Сербией в таких сферах как экономическая по-мощь, благотворительные взносы и др.

Стоит сказать несколько слов о содержании Декларации независимости2008 г. Если исключить стандартное для документа такого рода содержание,то ключевыми моментами можно выделить следующее: для независимого

22 Архипов А. Конституция косовских албанцев // http://www.vesti.ru/doc.html?id=188167 (датаобращения: 12.03.2011)

120


Косово рассматривалась перспектива интеграции в «евроатлантическую се-мью демократий», подчеркивалась важность выполнения резолюции Гене-ральной Ассамблеи ООН №1244, говорилось о скорейшей реализации «планаАхтисаари». Все эти три пункта противоречат друг другу. Так, если Косовосчитать «независимым», то международной миссии там быть не должно. Ес-ли реализовывать «план Ахтисаари», то Косово не «независимо», а «незави-симо под международным протекторатом». И, наконец, если продолжатьследовать Резолюции 1244, то Косово не «независимо», а является частью Сер-бии.

Все это также констатировалось в Конституции Косово, принятой Скупщи-ной края 9 апреля и вступившей в силу 15 июня 2008 г.23. Как упоминалось, на90% текст Конституции совпадает с текстом «плана Ахтисаари». Обратимвнимание на ту небольшую часть документа, которая отличалась от «плана»,или которая в нем отсутствовала.

Новшеством Конституции было введение срока полномочий президента в5 лет (ранее, исходя из поправок к Конституционным рамкам, срок был 4 го-да).

Помимо этого, внесены разъяснения относительно необходимого количес-тва голосов для принятия законов, изменения Конституции, выбора прези-дента. Для этого необходимо одобрение 2/3 делегатов Скупщины, присутс-твующих и голосующий на момент проведения сессии (по ключевым вопро-сам требуется также одобрение 2/3 представителей неалбанских общин. Кругэтих вопросов обозначен в тексте Конституции). Кворумом считается при-сутствие хотя бы половины всех членов Скупщины. Таким образом, наличиепредставителей неалбанских общин необязательно для повседневного функ-ционирования этого органа.

За исключением небольших формальностей и статей, не являющихся су-щественными, ничего нового в Конституция Косово и заявленных в Деклара-ции Независимости трех направлений (евроатлантические структуры, Резо-люция №1244, «план Ахтисаари») предложено не было.

В период до одностороннего провозглашения независимости 2008 г. леги-тимация институтов власти в крае была интернационализирована, т.е. вре-менные институты самоуправления (ВИС) находились в удобном положениии могли при появлении трудностей обвинить международный протекторат втом, что отсутствие статуса государства мешает им достичь необходимогопрогресса. Даже когда МООНК начала предоставлять ВИС широкий спектркомпетенций в таких сферах, как здравоохранение и образование, косовскиеполитики не желали обсуждать эти вопросы, акцентируя внимание на вопро-сах государственного статуса24. Надежды общества на эффективную деятель-

23 Constitution of the Republic of Kosovo// http://www.kosovoconstitution.info/repository/docs/Constitution.of.the.Republic.of.Kosovo.pdf (дата обращения: 14.03.2011)

121


ность политиков сведены к минимуму. Любое негодование по вопросу от-сутствия экономических возможностей и качества предоставления услугнаселению могли быть направлены на миротворцев или на сербское мень-шинство, как в ходе беспорядков в 2004 г. Косовские политики изрядно поста-рались перенаправить свою ответственность для усиления патронажа и ис-пользования его в своих незаконных целях. Международное сообщество,опасаясь угрозы нестабильности, оказалось неспособным или равнодушнымрешить эту проблему.

В конце 2007-начале 2008 гг. упадок косовских институтов был скомпенсиро-ван достижением главной цели – независимости. Всего за 2 недели до объявле-ния независимости парламентом Косово, в рамках ЕС был принят документ,объявлявший о создании Миссии Евросоюза в Косово (EULEX, European UnionRule of Law Mission)25. В уставном документе EULEX отмечено, что миссия ЕСдолжна сопровождать институты власти Косово, судебные власти и правоохра-нительные агентства на пути к развитию и усилению независимой мультиэт-ничной юридической системы, полицейской и таможенной служб; добитьсяустойчивости государственных институтов и их подотчетности населению; га-рантировать отсутствие политического вмешательства в вышеперечисленныесферы и содействовать адаптации международно-признанных стандартов (пра-ва) и «лучшего европейского опыта»26. В некоторых областях – таких, как рас-следование и судебное преследование серьезных преступлений, – у Миссииесть некоторые полномочия исполнительный власти. Ее представители моглиотменять решения властей Косово, если сочтут таковые незаконными и не соот-ветствующие стандартам.

Лишь к ноябрю 2008 г. представителям ЕС удалось «уговорить» Белград со-гласиться на развертывание новой миссии в Косово (а вслед за Белградомпредложение все-таки одобрила РФ). На самом деле, договоренность большевыглядела как шантаж, так как Сербии постоянно «намекали», что от пра-вильности решения относительно данного вопроса будет зависеть ее евро-пейское будущее. Таким образом, 26 ноября после заявления сербского пред-ставителя о том, что Сербия поддерживает инициативу ЕС, Совет Безопаснос-ти одобрил действия Евросоюза по урегулированию в Косово27.

24 King I., Mason W. Peace at any Price: How the World Failed Kosovo. N.Y., 2006. Р. 120–121.25 Council Joint Action 2008/124/CFSP of 4 February 2008 // http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/Lex

UriServ.do?uri=OJ:L:2008:042:0092:0098:EN:PDF (дата обращения: 16.03.2011)26 EULEX Programme Strategy // http://www.csfederalismo.it/images/stories/PESD/eulex-kosovo/

eulex_programme-strategy.pdf (дата обращения: 16.03.2011)27 Предварительный отчет 6025-го заседания СБ ООН от 26 ноября 2008 года //http://

daccessdds.un.org/doc/UNDOC/PRO/N08/620/43/PDF/N0862043.pdf?OpenElement (дата обращения:16.03.2011);

Заявление Председателя Совета Безопасности от 26 ноября 2008 года // http://www.un.org/russian/documen/scstat/stat2008/2008_44.htm (дата обращения: 16.03.2011)

122


Развитие конфликта после провозглашения независимости в 2008 г. отли-чается от начала 2000-х гг. Международное присутствие ослабло. Крепнет ста-тус Косово на международной арене (признание свыше 80 государствами),усиливается роль политических институтов, которые возникли в ходе граж-данской войны и иностранной интервенции. Но международные усилия поинтеграции северной части Косово (района Митровицы, где проживают сер-бы) малоуспешны. Митровица стала зоной затяжного конфликта.

Несмотря на успешную реализацию некоторых направлений своей про-граммы, EULEX не в состоянии решить проблему Северного Косово. В конце2010 года в Северной Митровице организованы выборы в местный парламенти реакция EULEX на факт проведения этих выборов была предсказуема – ре-зультаты выборов не признали28. Полностью передать функции контроля надпограничными постами 1 и 31 EULEX тоже не могут, так как опасаются усиле-ния давления со стороны Белграда и окончательной потери контроля над Се-верным Косово. В районах с преимущественно сербским населением наблю-дается высокий уровень участия в органах местного самоуправления, но кактолько речь идет о территориях с примерно равным процентным соотноше-нием населения или же с перевесом албанцев, сербы остаются малоактивны.И, несмотря на колоссальные суммы бюджета программ развития – до сихпор ни EULEX, ни EULEX и КФОР не могут обеспечить безопасность населе-ния.

Евросоюз в одностороннем порядке, без мандата ООН и резолюции СБ на-чал развертывание собственной гражданской миссии в крае. Причем, в отче-тах Генерального Секретаря Совету Безопасности говорится, что представи-тели Северного Косово (сербы) выступают против развертывания миссии«…предусмотренной Всеобъемлющим предложением об урегулировании,который не был одобрен Советом Безопасности»29. То есть, никто не отрица-ет, что мандата у этой миссии нет, однако, никаких нот протеста со стороныООН также не следует. Более того, на заседаниях СБ ООН представители ев-ропейских стран (в частности, Италии и Великобритании) заявили, что онине считают необходимым наличие Резолюции СБ для развертывания граж-данской миссии по плану Ахтисаари, так как Европейский Союз итак являлсяактивным участником МООНК с самого начала ее создания30.

К 2010 году ситуация не изменилась: если относительно Eulex и Специаль-ного представителя была достигнута договоренность, то ICO продолжаетфункционировать нелегально, о чем неоднократно напоминала Сербия на за-

28 EULEX won’t recognize K. Mitrovica elections // http://www.b92.net/eng/news/politics-article.php?yyyy=2010&mm=05&dd=23&nav_id=67326 (дата обращения: 16.03.2011)

29 Report of the Secretary- General on the United Nations Interim Administration Mission in KosovoS/2008/692 of 24 November 2008//http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N08/518/31/PDF/N0851831.pdf?OpenElement (дата обращения: 8.04.2011)

30 Security Council S/PV.5839//http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/PRO/N08/242/56/PDF/N0824256.pdf?OpenElement (дата обращения: 8.04.2011)

123


седаниях СБ ООН31. Сербия также говорит о том, что даже мирные акции про-теста жителей Северного Косово власти встречают с оружием. И что жестокоеподавление мирных демонстраций – это инициатива «…так называемойICO…»32. В данном случае речь шла о демонстрации сербов Митровицы про-тив открытия правительственного офиса (ЗАГСа), когда в толпу митингую-щих неизвестный бросил гранату.

Изучив архивы заседаний СБ ООН и принятых им Резолюций за период2008-2010 гг., мы с уверенностью можем сказать, что документа, санкциони-рующего развертывание ICO в Косово, Евросоюз так и не получил.

На официальном сайте миссии сообщается, что миссия действует на осно-вании мандата, предписанного планом Ахтисаари. А в Декларации независи-мости Косово принимаются условия данного плана, следовательно, он офи-циально вступает в силу33. Помимо плана Ахтисаари, участие ICO закрепленов Конституции края, принятой 9 апреля 2008 г. и одобренной Международ-ным гражданским представителем 2 апреля34. В указанных датах нет ошибки.Действительно, глава безмандатной миссии (на тот момент – Питер Фейт), неимея на тот момент никаких легальных оснований, утвердил проект доку-мента, который через неделю был оглашен как Конституция края Косово и за-креплял существование этой миссии. Как указывалось ранее, текст Конститу-ции идентичен на 90% плану Ахтисаари, а его, в свою очередь, писали США,ЕС и представители Групп планирования ЕС в Косово. Казус заключается втом, что глава незаконной миссии подписывает документ, также не получив-ший одобрения в СБ ООН, тоже незаконный, и это приводит к тому, что у Ко-сово появляется и Конституция и Гражданский Офис, который возглавлялФейт.

Эйфория, сопутствовавшая объявлению независимости Косово в 2008 г.,скоро прошла. В основе разочарования общества – невыполнение обещанийлидеров государства. Коррупция, злоупотребление властью, теневые связимежду политиками и бизнесом, цензура в средствах массовой информации,сохранение напряженности в межэтнических отношениях (столкновения всеверной части Митровицы), – таков перечень нарушений, выявленный за-падными наблюдателями после 2008 г.35 Легитимация на международной

31 Security Council S/PV.6264//http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/PRO/N10/216/17/PDF/N1021617.pdf?OpenElement (дата обращения: 8.04.2011);Security Council S/PV.6314 // http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/PRO/N10/364/20/PDF/N1036420.pdf?OpenElement (дата обращения: 8.04.2011)

32 Security Council S/PV.6353 // http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N10/436/69/PDF/N1043669.pdf?OpenElement (дата обращения: 8.04.2011)

33 Comprehensive Status Settlement//http://www.ico-kos.org/ico/?id=38 (дата обращения:8.04.2011)

34 Press releases, 2 April. Draft Constitution of Republic of Kosovo is Certified // http://www.kushtetutakosoves.info/?cid=2,203,1316 (дата обращения: 8.04.2011)

35 Письмо Директора Европейского вещательного союза (ЕВС) Хашиму Тачи, содержащеерезкую критику политического давления на СМИ в Косово // http: // www.ebu.ch/en/union/news/2009/tcm_6-66520.php

124


арене не вызвала смену власти. Жители Косово все более недовольны слабойролью правительства в реформe институтов, создании инфраструктуры ипредоставлении государственных услуг в сфере здравоохранения и образова-ния. Региональная клановость остается источником политической иденти-фикации. Победа на выборах зависит от контроля над СМИ, а также от опла-ченной поддержки локальных лидеров. Патронаж, срастание государствен-ного и частного сектора является деструктивным фактором политики ивызывает серьезную обеспокоенность и в Европейском Союзе.

И, тем не менее, почти все ключевые полномочия переданы от ICO (Между-народного гражданского управления) правительству Косово, т.к. ни одна измеждународных организаций не желает более влиять на исполнительнуювласть края. Исключения составляют ведение нескольких громких антикор-рупционных расследований, отслеживание инвестиционных потоков, мони-торинг общественных настроений, вопросы безопасности и судебная систе-ма.

В основе невозможности построения эффективной системы косовской го-сударственности можно выделить четыре фактора. Во-первых, долгая исто-рия конфликтов и межнационального конфликта, прежде всего – односто-роннее мирное урегулирование, установленное международным протекто-ратом для Косово. Во-вторых, неопределенность статуса края разделяетмеждународное сообщество и подрывает усилия по государственному строи-тельству. В-третьих, неразвитость экономики и преобладание роли организо-ванной преступности затрудняют укрепление государственности. Наконец,историческое и экономическое наследие придало косовскому обществу под-даннический уровень политической культуры, ориентированный на недове-рие к институтам власти.

Косово является ярким примером постконфликтного общества, в которомпатрон-клиентские сети пронизывают политическую структуру. И хотя меж-дународное сообщество контролирует Косово уже более 12 лет, используябеспрецедентные рычаги воздействия на процесс управления, ему еще неудалось построить самостоятельное многонациональное государство, кото-рое обеспечило бы уверенный экономический рост и реализацию государс-твенных услуг. Препятствий на пути государственного строительства многои они не ограничиваются только лишь историей конфликта и признаниемнезависимости. Политическая элита Косово озабочена контролем государс-твенного сектора как основного источника ренты, а, следовательно, и власти.Рента в государственных закупках и политический контроль над экономи-кой существовали и до провозглашения независимости, а международноеприсутствие усилило эти практики.

Косовская ситуация – пример крайне опасной легитимации права между-народного вмешательства во внутренний конфликт, отработки сценария итехнологий расчленения стран, неугодных мировым «центрам силы». Ана-

125


логичные приемы попрания государственного суверенитета под предлогомправа наций на самоопределение уже повторены в Восточном Тиморе, отде-лённом от Индонезии (1998–1999 гг.). Но цель вмешательства извне – конеч-но, не интересы обманутых сепаратистами этнических групп, а геополити-ческий контроль над территорией враждебных государств36. В нужных случа-ях риторика может быть заменена на противоположную: борьбу за единствоГрузии, Молдавии, Филиппин, если это выгодно.

Таким образом, влияние политических институтов федерализма на этни-ческую конфликтность в случае Косово по базовым параметрам деструктив-но. Мы наблюдаем феномен архаизации смысла институтов модернизиро-ванного общества, приписывания этнократических и центробежных конно-таций институтам, вроде бы созданным ради примирения и компромиссов. Вусловиях глобализации подобные постмодернистские «выворачивания на-изнанку» демократических институтов становятся все более частой тенден-цией и используются мировым центром силы в своих целях.

Полагаем, что в глубоко расколотых многосоставных обществах выходомиз эскалации конфликта может стать поэтапная «экономизация» федерализ-ма, осторожное смягчение этнотерриториальных акцентов данной формы ус-тройства. Каждый случай подобного рода своеобразен. Косовский конфликтнаходится на этапе постконфликтного миростроительства. Но речь, увы, мо-жет идти только о международных гарантиях физической неприкосновен-ности сербского меньшинства, не более того.

В итоге статьи сделаны следующие выводы. Мы наблюдаем феномен арха-изации институтов модернизированного общества, приписывания этнокра-тических и центробежных коннотаций институтам федерализма, первона-чально созданным ради примирения и компромиссов. Технология «канто-низации» Балкан путем расчленения полиэтничного и поликонфессиональ-ного государства служит целям геополитической инженерии. В условиях гло-бализации постмодернистская «реархаизация» демократических институтовстановится все более частой тенденцией и используется мировым центромсилы в своих геополитических целях.

36 Тощенко Ж.Т. Этнократия: История и современность (социологические очерки). М., 2003.

126


Андреј В. Баранов

ПОЛИТИЧКИ СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У КОНТЕКСТУ РЕГУЛИСАЊА ЕТНОПОЛИТИЧКИХ КОНФЛИКАТА И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ЕКСПАЗИЈЕ

РезимеПрегледом историјата политичких околности које су га довеле до степена „неза-

висности”, аутор истиче простор Косова и Метохије као припремни терен за рат илиполугу за дезинтеграцију, у зависности од тога ко њиме управља.Корене који су довели до садашњег стања аутор види у југословенском федерали-

зму – заснованом на моделу асиметричног и етничког принципа. Он је у споју садруштвено-економским претпоставкама довео до појаве сепаратистичког покрета.Међународна заједница није објективно приступила решавању косовске кризе,

која је ескалирала 90-их година 20. века и довела до њеног разрешења преседаном,на начин чији смо и ми сведоци.Кључне речи: Косово и Метохија, Југославија, федерализам, криза, сепаратизам,

независност.

127

УДК: 821.163.41.09-13:398

ВУКАШИН К. БАЋОВИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици Филозофски факултет

О ПОЕТИЦИ КОСОВСКИХ ЕПСКИХЈУНАЧКИХ ПЕСАМА2

САЖЕТАК. Српске народне пјесме са косовском тематиком живе у народу вјековима.Опјевају тугу српског народа , стоје као најузвишенији пјеснички примјер који слика-ма историјског догађаја снажно дјелује на колективну свијест.

Мноштво је психолошких момената који интензивирају емоције. Ту су слике о по-зиву на Косовски бој, о поносу и пркосу, о завјери, о жртви и жртвовању.

Косовска епика својом поетичношћу спада у врх свјетске поезије уопште.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: српска епика, савршенство стиха, косовски јунаци, моралне норме, ви-тештво, издаја, психолошке побуде.

Пјесме о Косову, иако не обухватају велики број, међусобно су чврсто повеза-не и имају јединствено исходиште. Пјевачи Вуковог доба знали су за велику пје-сму о Косову коју су звали Лазарицом. Вук је ову ријеч унио у прво издање Срп-ског рјечника са објашњењем: Тако зову слијепци ону велику пјесму од кнеза Ла-зара и Косовског боја.Рекао је и то да су све остале косовске пјесме комади од Лазарице.Ови комади су у ствари пјеснички сажето народно искуство и као такви од-

ломци су могли да живе у народу вјековима, чак и да се уз гусле пјевају.У првом комаду који садржи седамнаест десетераца говори се о доласку тур-

ске војске с царом Муратом на Косово, његовом ултиматуму српском кнезу /кас-

1 [email protected] Рад је настао у оквиру истраживања на пројекту Косово и Метохија између националног иден-

титета и евроинтеграција III 47023, који финансира Министарство просвете, науке и технолош-ког развоја Републике Србије.

129


није цару/ Лазару да преда „кључе и хараче од свих градова и крвави харач од се-дам година”. Колективну тугу српског народа пјесник је саопштио стиховима:

Кад Лазару ситна књига дођеКњигу гледа, грозне сузе рони.

Овај други стих је узвишен пјеснички примјер којим снажно указује на ко-лективну свијест српског народа у слици крупног историјског догађаја.У другом комаду садржана је позната кнежева клетва. Заплет је веома драма-

тичан и психолошки сложен. Овдје су јасне двије композиционе цјелине: прво,Лазарево психичко и физичко стање, дилема, страх, мржња према непријатељуи, друго, Лазарева клетва којом је саопштена коначна одлука. У овим цјелинамајасно су пјеснички исказани главни чиниоци: учесници, мјесто збивања радње,шта се збива и смисао збивања. У основи мотива слиједе ужасна збивања која ћеутицати на коначан исход. Наслућују се издаја и неслога, иако Лазар наступа ју-начки и витешки. Српски кнез се жртвује за свој народ и његову слободу. По ње-говом увјерењу, послије његове клетве, издајници ће бити кажњени казном био-лошког истребљења. У самој унутрашњости другог комада разликују се супрот-ни етички појмови: јунаштво и издаја, јуначка смрт и вазалство. Са становиштаморала личности јасно су препознатљиви: позитивни и негативни. Пошто, поМуратовом наређењу, обојица не могу царовати, Лазар се опредјељује за отпортуђину, за борбу. Клетвом опомиње све оне који ће сарађивати с Турцима. Увод-не епске форме су повезане са опјеваним мотивима у пјесми:

Да је коме послушати билоКако љуто кнеже проклињаше.

У душевном стању када се јавља осјећајни конфликт долази до двају супрот-них емоција које изазивају реакције и разрјешавају афективну противрјечност.Психолошка моћ Лазарева је човјечанска, дубинска и суптилна. У самој ријечипроклињаше дубоко је уткана емоција пркоса и пријетње. У самом кнежевом по-зиву изражен је веома интензиван психолошки и етички моменат који има пре-судан утицај на читави српски род. Ријечима:

Ко не дош'о на бој на Косово,Од руке му ништа не родилоРујно вино, ни шеница бела!Не имао пољског берићета!Ни у дому од срца порода!Рђом капо док му је колена!

Српски кнез одговара, као што се види, позивом Срба на отпор туђину. Кле-тва је уједно и презир кукавица и издајника јер одбрана отаџбине захтијева жр-тве и жртвовања. Он мора да прихвати рат као последње средство одбране.Ослобођен је од унутрашње немоћи, колебања, страха, разбијања, неодређено-

130

Вукашин К. Баћовић: О поетици косовских епских јуначких песама

сти, свађе јер зна да брани своју земљу од туђина. А какав је Лазар јунак, осимпознатих пјесама, казао нам је Мавро Орбин Дубровчанин:

„У народу је остала сачувана прича да кнеза Лазара нико није смио да иза-зове на двобој. Толико је то добар јунак био.”3

Садржај трећег комада пјесме знатно се разликује од претходна два дијела, пометрици и по бројности мотива који усложњавају сами садржај. Сами називКнежева вечера наговјештава драматична збивања. Овај комад има средишњемјесто у циклусу пјесама о Косову. Описује /опјева/ атмосферу непосредно предбој. Вечера је само прилика и повод да се предочи Милошев лик. Кнез Лазар једомаћин и највећи угледник, а до њега су два значајна великаша. Лазар уочибоја, као Христос уочи распећа, приређује последњу вечеру, на којој ће се многотајног открити – оцртати. Пјесма садржи шездесет и три десетерачка стиха. Посвојој композиционој форми може се подијелити на девет дијелова, и то: кнезЛазар, уочи битке на Косову, спрема вечеру у свом двору у Крушевцу војводама,војним старјешинама, родбини; Лазареве слуге распоређују госте за софре податом наређењу, не сједају их по заслугама, старјешинству; витезове нижег ран-га – Милоша, Ивана и Милана – распоређују у дно софре гдје им мјесто није;кнез Лазар у својој здравици градацијски ређа госте по различитим критерију-мима – вриједностима господства, старјешинства, милости, љепоти, висини, ју-наштву; Лазар наздравља јунаку Милошу, јер је по тој особини Милош првимеђу првима, али кнез подстакнут од Вука Бранковића, исказује сумњу о изда-ји; кнез поклања Милошу пехар као знак дотадашњег уважавања и поштовања– осјећа се његова трагика; долази до нетрпељиве атмосфере; Милош одговарана здравицу веома брзо и оштро с поштовањем, витешки и отворено, дајући за-вјет свог сјутрашњег витештва и уједно наговјештава издајство; Милош се за-клиње у ријеч, јунаштво и патриотизам, да није невјера, да није изрод и да ћепогубити турскога цара Мурата и ако остане жив, да ће клеветника Вука везатикао жена што веже кудељу уз преслицу и носити га по Косову. У основи цијелупјесму чине два пара супротних етичких појмова, као што су: невјерство – вјер-ност, издајство – оданост, кукавичлук – јунаштво, притвореност – отвореност,господичићи – господа, Вук – Милош, ћутање – испољавање, издајство – освета.Златни пехар вина има двоструку симболику: златни пехар се визуелно поду-

дара са сунцем, а вино као, сакрални напитак, замјена је за Христову крв у хри-шћанству.Здравица има и други циљ: кнез – домаћин, прозива званице по хијерархиј-

ском реду:

Ако ћу је напит' по старјештву, Напићу је старом Југ-Богдану,

3 Мавро Орбин, Интервју, Бој на Косову, Владари Србије, Београд, 1998, 12, бр. 4/ специјално из-дање/

131


Ако ћу је напит' по господству, Напићу је Вуку Бранковићу, Ако ћу је напит' по милости, Напићу је мојим девет шури, Девет шури, девет Југовића,Ако ћу је напит' по љепоти, Напићу је Косанчић Ивану, Ако ћу је напит' по висини, Напићу је Топлици Милану.

Кнез тако указује на њихове особине како би се зауставио на последњем поје-динцу, Милошу Обилићу, коме придаје атрибут јунаштва чиме ће, више одосталих витешких одлика, имати одлучујућу улога у предстојећој бици. Поет-ски снажно, психолошки узбудљиво, кнез упућује пријекор великом витезу:

Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро!Сјутра ћеш ме издат' на Косову,И одбјећи турском цар Мурату!

У поетској снази Вуковог пјевача уткана дубоко је концизност рађања муње-вите искре која ствара драматичан сукоб. Наиме, Милошев одговор на кнежевуздравицу враћа изгубљену равнотежу радње и рјешава кнежеву недореченост.Кнез је упутио оштре ријечи великом витезу без основа. Зато Милош у првомплану, дубоко понижен, саопштава да није био никада невјера и да неће бити:

Ја невјера никад био нисам,Нит' сам био, нити ћу кад бити, Него сјутра мислим у Косову За ришћанску вјеру погинути; Невјера ти сједи уз кољено, Испод скута пије ладно вино: А проклети Вуче Бранковићу, сјутра јесте лијеп Видовдан, Виђећемо у пољу Косову, Ко је вјера, ко ли је невјера.

Наведени стихови јасно указују на три драмска мјеста: оклеветаног Милоша,Милошев завјет и издајника Вука. Народни пјесник је забиљежио слику Мило-шевог понижења кога је кнез пустио да стоји поред стола. Лазар је унаприједзнао да ће га неко издати. Исус је знао да ће то бити Јуда, а Лазар се у својој здра-вици управо обратио свом највјернијем јунаку, а и зету. Ове слике подсјећају набиблијске, преузимајући мотив Јудиног издајства. У Милошевом одговору сје-дињена је унутрашња величина са истином у првим стиховима:

132


Скочи Милош на ноге лагане Пак се клања до земљице црне, Вала тебе славни кнез Лазаре! На здравици и на дару Твоме: Ал' не вала на такој бесједи!

Брзину Милошевих покрета и укупне снаге видимо у ријечима које је упутиокнезу а потом клеветнику и издајнику Вуку Бранковићу. По асоцијативности иприроди значења ријечи упућене Вуку разликују се од другах ријечи, на при-мјер: отићи, заклати, везати, невјера и сл. Милош, достојанствени витез, дожи-вљава трауму – само једна свијетла тачка зрачи у његовом животу, а то је сјутра-шња битка на Косову, у којој ће, уз Божију помоћ и јуначку срећу остварити својзавјет. Дакле, у Милошевом ставу саткани су: патриотска љубав, страст, чежњаза осветом, туга и морални бол. Његов јуначки понос је показан и у односу пре-ма кнезу јер зна да је Лазар кнез свих Срба.У четвртом комаду дата је пјесничка слика о ухођењу турске војске. Уходник

је Милошев побратим Иван Косанчић. Мотив ухођења има двоструки циљ.Први, одлазак Косанчића по Милошевом наговору у турски табор могао је из-вјесно поткријепити кнежеву изјаву о наводној издаји. Друго, Милошево наго-варање Косанчића, са најбољом намјером, да прикрије пред кнезом и војводамаправу слику огромне турске силе, како се не би војска преплашила, а кнез забри-нуо, може бити и потврда Милошеве вјерности кнезу. Тако је питање вјера – не-вјера остало отворено, па драматични набој радње остаје и даље затегнут. У пје-сми је дат опис турске војске, који ће градационим низом слика доминирати каосила – турска сила. Сами почетак казује, поетски хиперболично, да је ријеч оогромном броју турске војске:

Сви ми да се у со прометнемо Не би Турком ручка осолили!

Интензитет историјско-поетске слике појачава се Косанчићевом конкретиза-цијом:

Ево пуно петнаест данакаЈа све ходах по турској ордији,И не нађох краја ни хесапа.

Ту су слике и набрајања градова, планина и равница. У набројаним про-странствима импозантне су слике снажних поређења: бојна копља као чарна го-ра, све барјаци као и облаци, а чадори као и сњегови. Слике у својој унутра-шњости подсјећају на судбинско предсказање пораза српске војске.Бројна сила турске војске дата је поетском сликом:

Да из неба плаха киша падне,Ниђе не би на земљицу пала

133


Већ на добре коње и јунаке.

А градационо низање слика завршава се поентом:

Мурат пао на Мазгит на пољеУватио и Лаб и Ситницу.

Муратово падање на Косово поље има јасну симболику – задржавање дуже насрпској земљи и коначно уништење српског народа на Косову. Дакле, ријеч је отурском вишевјековном царовању. У другом стиху наводе се двије ријеке којесликају огромно пространство које је притисла турска сила. Знамо да ријекасимболише пролазност и смрт, па и овдје народни пјевач хоће да наговијестидревну истину да је свака сила пролазна и да свако тирјанство завршава пропа-шћу. У пјесми је све трагично, изгледа све да је по српски народ безизлазна си-туација. Међутим, Милош је велики јунак – јунак који је достојан Косова. Ста-ложен је и разборит, у заносу је, јер је Косово и битка на њему велики изазов.Пјесник то илуструје сјајним стиховима:

Ја Иване, мио побратиме,Ђе је чадор силног цар Мурата?Ја сам ти се кнезу затекаоДа закољем турског цар Мурата,Да му станем ногом под гр'оце…

Милош се не мири са ситуацијом ни онда када од побратима чује да перје ме-са не би изнијело. Он тражи излаз па побратиму каже да се кнезу друкчије саоп-шти о саставу турске војске:

Већ овако нашем кнезу кажи: Има доста војске у Турака, Ал' с можемо с њима ударити, И ласно их придобити можемо…

Милошеве ријечи Ивану јасне су поруке кнезу да се не би побојао, те да би гапридобио да прихвати битку. Милош је стално опсједнут својом заклетвом којује дао српском кнезу.Пети комад говори о величини изузетних јунака Косовске битке: Бановић

Страхињи, Срђи Злопоглеђи и Бошку Југовићу. Пјесма је иначе кратка, садржисвега петнаест стихова.У њима је испољено појединачно јунаштво ових витезова који ће прећи у над-

јунаке косовске епопеје. Њихова гласовита витешка имена оваплоћена су у ехугласа, који се о њима и о њиховим подвизима чује и као витешке жртве остајувјечна етичка порука будућим поколењима.О питањима постојања цјеловите пјесме о овом догађају најбоље је казао Јо-

ван Деретић:

134


„Целовите песме о боју нису морале бити величине епа, оне су могле битинешто дуже или чак сасвим кратке епске песме. Битно је за њих да, без обзирана дужину, обухватају цео догађај.”4

Поменимо и то да је било пјесама о овом догађају и прије Вуковог сакупљач-ког рада, па и у записима послије Вука. Позната је бугарштица Попијевка о Ко-совском боју.Цјеловит догађај опјеван је у Вуковим пјесмама Цар Лазар и царица Милица и

Пропаст царства Српског. Прву је Вук записао од Тешана Подруговића, кога јесматрао за најсвестранијег пјевача. Пјесма садржи двјеста и четири десетерачкастиха. Основна композициона подјела пјесме могла би бити оваква: разговорцара и царице о ситуацији уочи боја, Лазарево прихватање молбе своје жене /ца-рице/ и доношење одлуке, мотив поласка војске на Косово – опис самог поласка,опреме, изгледи јунака и коња, излазак царице пред војску /по царевом одобре-њу/, њено заустављање једног по једног брата од девет Југовића, њихов одговор– одбијање јунака да остану на двору, долазак цара код царице /његов изглед/;благослов цара Лазара и наредба слуги Голубану да остане на двору; слуга Голу-бан показује и доказује послушност цару, своје јунаштво, поштење и држањевјере и ријечи, а тиме и љубави према отаџбини; црне птице доносе царици гласо исходу битке, њен разговор са два врана гаврана, из битке са Косова, тешко ра-њен, долази слуга Милутин, разговор слуге Милутина и царице Милице о са-мом боју – подвизи српских витезова; саопштење слуге Милутина о издаји ВукаБранковића.Вук Караџић је уз наслов пјесме ставио допуну О боју косовском. То нам пома-

же да лакше сагледамо јасне пјесникове намјере да, поред описа самог боја, ука-же и на драму једне жене – царице, којој је сав сјај претворен у таму једног стра-вичног дана. У пјесми се јасно каже којим су редом гинули јунаци. У центру суЈуговићи који су истински родољуби и својој сестри Милици постали поноснаутјеха због непоколебљивог јуначког кодекса које су показали на Косову. Истотако Вуков пјесник каже да је стари Југ-Богдан погинуо одмах у почетку самогбоја:

А Југ ти је госпо погинуоУ почетку, у боју првоме!

Историји је познато да Косовски бој није временски дуго трајао, па Југ-Богданније могао бити у улози савјетника којим би јачао морал ратника, већ му је при-пала обавеза и част да међу првима погине. Он је, слично Нестору у тројанскомрату, пошао на Косово да личним примјером покаже како се јуначки гине за сво-ју земљу. Одмах послије његове погибије, синове Југовиће опредјељивала је ро-дољубива и надасве људска и синовска обавеза да стану јединствени у овај не-пробојни непријатељски обруч, управо ту на мјесту очеве погибије. Пјесник је

4 Деретић, Јован, Српска народна епика, Београд, 2000, 244.

135


веома успјешно створио све услове како бисмо сазнали да су се Југовићи дугоборили. То се види у пјесничким детаљима, као што су: снага да се заобиђе се-стрина молба, одлучност, јуначки јед послије смрти Југ-Богдана. Врхунског суквалитета слике јунака који су распоређени на дужност према отаџбини у поро-дичном поретку. Сви су Југовићи практично челници Лазареве војске од почет-ка до краја боја, а Бошко чак и у смирају боја разгони Турке на буљуке. Ту уједнопјесник документује истинитост Бошковог зарицања да не би крсташ барјак даода му царе поклони Крушевац.

Бошко и његов крсташ су ремек-слике усмене књижевности. Тешан га је на-сликао бојом злата, која визуелно има изразит сјај. Све је на њему златно и узлату је. И коњ му је у чистом злату, барјак је позлаћен, на копљу барјака је одзлата јабука, златни су и крстови, златне су и ките које висе и поклапају витезакоњаника. Љепота овога српског витеза се посебно испољава увођењем сликебарјака који га је поклопио до коња алата, а кићанке /ките/ на барјаку и куцкајуБошка по плећима. Слика барјака, који се виори изнад силне војске доминирасвојим изгледом и својим покретом. Косовски витезови су неодвојиви од својихратних сапутника – коња.

Занимљиво је да у овој пјесми гавранови, као гласоноше и симболи смрти, попјесниковој пројекцији, уступају ово мјесто тешко рањеном слуги Милутину.Значајно је посебно што пјесник зна да гласове о херојској погибији треба да са-опште ратници – свједоци. У пјесми је Бошко Југовић једини преостао жив одЈуговића. Он се издваја својом дивовском појавом са узвитланим барјаком у де-сници. Није случајно пјесник оставио у животу једино Бошка у несмањеној сна-зи на косовском ратишту. Какав је заиста био барјак који је опјеван? Барјак Ју-говићев је, по мишљењу Владана Недића, у ствари барјак из Првог српскогустанка: велики, са много златних крстова и златних кићанки. Могуће је да јепјесник у својој слободи пјевао о онаквим барјацима које је могао да види каоучесник на дринском бојишту у Првом српском устанку.5

Осим Бошка, остала браћа Југовићи су неиздиференцирани и о њима не зна-мо много, толико да се чује глас свједока. Једино је Војина Југовића пјесник на-сликао, али знатно једноставније. И он, као и сваки брат, неће да прихвати се-стрину молбу, већ достојанствено упућује сестри ријечи: Иди, сестро, на бијелукулу…

По народној пјесми, стари Југ-Богдан је био отац књегиње Милице. Именањегових синова се различито спомињу у појединим пјесмама. Поузданих исто-ријских података о њима је веома мало. Ненад Љубинковић каже да се БогданЈуго уз Воина помиње у једном Лазаревом документу и у Ново-брдском рудар-ском Законику 1427. године, из времена деспота Стефана Лазаревића. Милица јеносила, поред осталих, титулу господарице Новог брда, па је могућа родбинскавеза са Југ-Богданом и Југовићима. Знамо, такође, да и данашњи топоними но-

5 Недић, Владан, Народна књижевност, Београд, 1975, 371.

136


се њихова имена, што казује да су Југовићи остали легенда у свијести народасрпског. Наравно, пјесник је у структури пјесме указао, иако мало, на лик слугеГолубана, погибију кнеза Лазара, погибију Милоша Обилића и издајство ВукаБранковића.У косовским пјесмама слуге немају значајну улогу, иако се спомињу. Слуге су

ипак споредни актери у драматизацији епског текста. Овдје је слуга Милутинсамо извјеститељ о исходу догађаја. У сасвим споредном лику слуге Голубанаоличена је изузетна људска величина. Он у пјесми има извјесно повлашћен ста-тус на самом кнежевом двору. Наиме, за слугу Голубана не важи кнежева клетва,кнез га разрјешава те обавезе, него му наређује да остане с књегињом у бијелудвору. Али његово великодушје му не да мира, неће понизност, односи књегињуу двор, затим се враћа по коња да иде на Косово, како то пјесник каже Посједе га,оде у Косово. Знао је Подруговић да ова битка представља општенародни отпортурском освајању, па је увео и обичне људе из народа /слуге/ уз знамените вите-зове да би битка имала општенародни карактер.У структури пјесме доминирају копља. Познато је да су копља и стријеле још

у давна времена били основно оружје у рукама витезова – ратника. То је препо-знатљиво у многим страним литературама. Подруговић је Лазареву погибијусмјестио баш на мјесту гдје су многа копља изломљена. Навешћемо пјесниковисказ:

Ђе погибе славни кнез Лазаре, Ту су млога копља изломљна, Изломљена и српска и турска, Али више српска него турска, Бранећ' госпо свога господара, Господара славног кнез Лазара,

Стихови о Милошевој погибији имају посебну симболику а споменик који јеоставио роду српском чини вјечни споменик свим Србима:

Милош ти је, госпо, погинуо Код Ситнице, код воде студене, Ђено млоги Турци изгинули; Милош згуби турског цар-Мурата И Турака дванаест хиљада; Богда прости кога је родио! Он остави спомен роду Српском, Да се прича и приповиједа, Док је људи и док је Косова.

Сами глас о Милошевој погибији, поред историјског и литерарног, има и ви-соки етички чин. У његовом жртвовању препознаје се стари хришћански мотив

137


жртве, а као контраст величине Милошевог жртвовања, дата је пјесничка осудаиздаје Вука Бранковића, који ће вјечито остати као погано кољено. Тешан каже:

А што питаш за проклетог Вука Проклет био и кога родио! Проклето му племе и кољено, Он издаде цара на Косову.

Дакле, пјесник за Милоша каже Бог да прости ко га је родио; а за Вука Бранко-вића Проклет био и ко га је родио! Српски народ неће заборавити Вукову издају.Издаја је сраман чин, зато се издајник не може поправити, нити му се можеопростити. Зато ће вјечно остати кућа Бранковића, кућа невјере.Пјесма Пропаст царства српског је анонимне пјесникиње Слијепе из Гргуре-

ваца. Ова пјесникиња се с правом зове пјесником Косовске битке. Има ли некесимболике са тематиком пјесме и личне несреће саме пјесникиње? Могуће је даима. Ако знамо да се ова пјесникиња у јуначкој балади Косовска дјевојка занимаза последице унесрећене дјевојке, разумљива нам је њена пјесничка преокупа-ција. И она има несрећну судбину – слијепа је. Све њене пјесме /Пропаст цар-ства Српског, Обретеније главе кнеза Лазара, Косовка дјевојка, Марко Краљевићукида свадбарину/ садрже најинтимнију пјесничку преокупираност косовскимбојем као комплексном темом. Пјесникиња из Гргуреваца саопштава сасвим но-ве слике – слике жртвовања кроз које она сама пролази у свом напаћеном живо-ту. За разлику од других пјесника она даје слику свјесног жртвовања Лазаревевојске као последице Лазареве одлуке да се приволи царству небеском.Она каже:

Земаљско је за малена царство,А небеско у век до века.

Прије свега, ова пјесникиња не узима птицу небеску која ће имати улогу на-говијештеног гласника. На почетку пјесме каже да то није соко птица сива, негода је светитељ Илија.Светитељ доноси српском кнезу књигу од Богородице којом му саопштава сву

судбину:

Или волиш царству небескоме, Или волиш царству земаљскоме?

У случају прихватања друге Богородичине понуде, Лазару предстоји витеш-ки јуриш на Турке и побједа, ако се опредијели за прву, предстоји му зидање цр-кве на Косову, и то не од бијелог камена, већ у раскошном стилу:

Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета.

138


Почетна концепција пјесме, која говори о Божијем предсказању погибије, до-бија коначну реализацију на крају пјесме:

Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно.

Ипак у пјесми није све дато Божијим предсказањем, већ издајом. Пјесникињакажњава Вука Бранковића најтежим ријечима:

Бог убио Вука Бранковића! Он издаде таста у Косову.

За ове стихове је најљепше рекао Јован Деретић, да чине смисаону метафизи-чку поенту косовске епике.6

Дакле, судбинска драма свих Срба је Косово. Косово је основна вриједност накојој се темељи колективно постојање српскога народа.У пјесми Мусић Стефан, исте пјесникиње, Лазарева клетва је, у односу на Ко-

маде, проширена и, рекли бисмо, дефинитивно комплетирана. Наиме, у господ-ском амбијенту свога двора, у сребреном Мајдану, Стефан Мусић пије виноуочи поласка на Косово, на дан своје крсне славе Св. Јована. Пред полазак на по-чинак подсјећа свога слугу Ваистину да припази на рађање ране зоре, када имваља ићи на рочиште честитоме кнезу и испоштовати његову заклетву. Слугаиспуњава Лазареву жељу: у рану зору оседла два коња витеза, а затим, кажепјесникиња:

И изнесе крстат свилен барјак, На коме је дванаест крстова, Сви дванаест од чистога злата, И икона светога Јована, Крсно име Мусића Стефана.

И поред тога што га љуба господарева заклиње Богом и светим Јованом и штога упозорава на пророчански сан, чију симболику сама открива, слуга Ваистинабуди господара, те заједно, у зору, стигоше на Косово. Тако је, од слуге Голубана,топле људске величине, преко слуге Милутина – гласника са стратишта, Вуковапјесникиња дошла и до слуге – витеза. У поменутом сну Стефанове љубе, ис-пред јата голубова, лете два сокола сива, па су очигледне алузије на Стефана иВаистину, који јашу два коња витеза и развијају крстасте барјаке и крећу у бојзаједно, јашући на коњима као два витеза достојни славе, спремни да гину једануз другога. Тако је и овај незнатни слуга – човјек из народа, у косовској епопејидобио почасно мјесто. И овдје Косовка дјевојка, у рану зору, носи празна двакондира златна, што асоцира на погибију Стефана Мусића и његовог вјерног

6 Деретић, Јован, Српска народна епика, Београд, 2000, 250.

139


слуге. Слике којим описује два кондира и клобука без власника, допуњава сликаријеке Ситнице:

Кад ја дођо' на воду Синицу, Ал' Ситница мутна и поводна, Носи, брате, коње и јунаке,Турске капе и бијеле чалме, Красне српске бијеле клобуке.

Пјесникиња суптилним сликама наговјештава пророчки сан, а слика о свеоп-штој погибији бива извјесна. Мусић Стефан препознаје клобук, али не именујевласника. Снажном пјесничком апотеозом пјесникиња описује тужно душевностање закашњелог витеза:

Тешко мени и до Бога мога! На мени је останула клетва Од мојега честитога кнеза!

Ова слика садржи етичку поенту у којој је основна порука. Мусић Стефан, се-стрић кнеза Лазара, а у пјесми кнежев војвода, сматра неиспуњење кнежеве за-клетве великом несрећом и зато хита са слугом Ваистином на бојиште гдје ћепогубити три паше, а потом и погинути. А, глас-помен о јунаку-витезу пре-нијеће Косовка дјевојка као одговор на три дуката жута, које јој витез Мусићоставља као знамен, који ће, попут Сунца, вјечно трајати:

Ако л', секо, ја погибо тамо, Помени ме по пешкешу моме!

Најљепша пјесма Сљепице из Гргуреваца је Косовка дјевојка. У сржи ове јуна-чке пјесме са снажним баладичним тоновима, пренесена је слика пораза са ко-лективног на лични план. Наиме, баладичну основу пјесме чине два мотива: за-вјетовање и оплакивање зле среће. Мирјана Поповић-Радовић каже да појаваКосовке дјевојке наговјештава да је ријеч о варијанти валкире, божанског бића,која по митском вјеровању спасава разне јунаке на бојном пољу.7

Она, правећи извјесне паралеле са другим књижевностима, налази сличностиса Брунхилдом у Нибелуншком прстену.Видјели смо да се у пјесми Мусић Стефан Косовка дјевојка јавља попут тајно-

витог божанства у рану зору, стапа с њом у јединствену бијелу боју јутарњесвјетлости. Мислимо да није нико љепше од Милоша Ђурића казао за овај пје-снички неувео лик: Она је као дивне Антигоне што су иза битке пред Тебомишле на бојшите у расвит зорин да учине последњу милост погинулој браћи; икао мироносне жене што су после страдања Христова на Голготи полазиле у не-дељу рано, пре дановог освитка, да гроб огледају и свог небеског женика да помажу

7 Поповић-Радовић, Мирјана, Српски витешки кодекс јунака косовског предања, Народна књига,Београд, 1989, 39.

140


[…] тако су оне, те Косовке девојке, после распећа Српства на Косову, ранилемладе на крваво разбојиште пре јаркога сунца и показивале како би љубависвојих витезова достојне биле.8

У слици Косовке дјевојке истакнут је историјски догађај који ће постати ду-ховна драма српског народа и њених владара, судбине даље свих незаштиће-них, посебно дјевојака, као страдалника у Косовском боју. Овдје је пјесникињасмјестила симболику бијеле боје појачану златом:

Засукала бијеле рукаве, Засукала до бели' лаката: На плећима носи леба белаУ рукама два кондира златна.

И овдје уранак прије јарког сунца има посебну симболику. Њени бијели ру-кави и златни кондири, бистрина воде и руменило вина имају у праскозорјумистичну боју. У тренутку дијељења дана од ноћи растачу се све боје које чинеи дан и ноћ. Све су боје сливене у јединствену рујну слику, зора је рујна, али утој рујности ниједна боја није засебна, нити има неку дескриптивну предностнад другим бојама. Могли бисмо рећи да ова рујна зора има недефинисану боју,чека појаву сунца, а ноћ је скинула све помрчине. Боје су извршиле све својефункције у моменту огријавања сунца. Оне ће се поново расцвјетати на косов-ском стратишту које је огрезло у крви. Слијепа пјесникиња, врхунски умјетник,савршенством стиха, казује како се губе све боје у стиху: Коњу до стремена и ју-наку до свилена паса. Дјевојка се изгубила на Косову у мору ужасне косовске не-среће, као што јој каза пјесникиња на крају пјесме да је уде среће и од њених ру-ку би се и зелен бор осушио.Трагичну слику изгинулих јунака конкретизује појава јунака Павла Орло-

вића, тешко рањеног кнежевог барјактара. Њега Косовка дјевојка окрепљује ауједно почиње исповијест о сусрету са кнежевим војводама, пред црквом Само-дрежом. Ту је заносно ређање слика мушке љепоте српских војвода: Милоша,Ивана и Милана.Посебан сјај пјесми дају слике сваког од њих појединачно, а затим сву троји-

цу као једну цјелину у јединствену слику. Војводе се, међутим, разликују познамењима којима се завјетују Косовки дјевојци. Војвода Милош је дарује ко-ластом аздијом и даје јој завјет, да ће је, ако се жив врати са Косова, удати за по-братима Милана, а он јој бити вјенчани кум. Војвода Иван је дарује бурмом по-злаћеном и завјетује јој се да ће је удати за свога побратима Милана и да ће јојбити ручни дјевер. Војвода Милан је дарује копреном од злата и даје јој завјет даће је, ако се жив врати са бојишта, узети за вјерну љубовцу. Сваки од поменутихвојвода, сва три витеза, једнако изјављују: По чему ћеш мене споменути […] поимену моме. Сваки од војвода дарују Косовку даровима који имају златна оби-

8 Ђурић, Милош, Видовданска епика, Издање Српског академског друштва Његош у Загребу,свеска 2, Загреб, 1914, 69.

141


љежја, коласта аздија, копрена од злата, бурма позлаћена. У првом дијелу пјесмеријечима дјевојке приказан је јединствени изглед војвода – витезова. У другомдијелу гласник, изнакажени јунак Павле Орловић, саопштава слику бојишта, накоме су три витеза заједно погинули:

Видиш, душо, она копља бојна, Понајвиша а и понајгушћа, Онде ј' пала крвца од јунакаТа доброме коњу до стремена, До стремена и до узенђије, А јунаку до свилена паса, Онде су ти сва три погинула.

Као што питање Павла Орловића: Кога тражиш по разбоју млада? има посе-бан значај за опис лика рањеног кнежевог барјактара, тако и лирски интониранатужбалица, има значајну улогу. Овај поетски поступак дат је узбудљивим ин-тензитетом због сазнања да је изгубила личну срећу:

Јао, јадна, уде ти сам среће! Да се, јадна, за зелен бор ватим, И он би се зелен осушио!

Слика зеленог бора има јаку поетску снагу. Он се суши и прима мјесто оп-штег симбола косовске епопеје, њене снаге и пропасти. Овај симбол значи син-тезу свих појединачних симбола који се налазе у пјесми. Синтагмом понајгушћакопља пјесникиња постиже најметафоричније мјесто у нашој епици. Понај-гушћа копља Вукове пјесникиње чине у стварности најдубље ране Косова, сликесмрти, али упућују и на замахе преко таквих копаља. Ова копља се налазе у мо-ру крви и зато стварају ужасну слику на ратишту. Бројни домаћи и страни на-учници истицали су да оваквих описа нема много. Има их само у врхунскимпоетским остварењима као што је ова пјесма.Јуначка пјесма Смрт мајке Југовића потиче од анонимне српске пјесникиње,

како је Вук рекао, из Хрватске. И ова пјесма је савршенство љепоте и стиха о којојсу говорили, поред Гетеа, многи европски научници. И ово је потврда да су нашенајбоље пјесме стварале жене – мајке, сестре и вјеренице. Иако оне нијесу билеучеснице битке, носиле су све туге и несреће свога народа у вишевјековномстрадању. Иако има у нашој епици више поетских остварења прожетих тужнимосјећањима, немају овакав баладични тон, мелодију и психолошко понирање усукобима саме личности, као што имамо у овој познатој балади.Светозар Кољевић каже да је ова пјесма чиста симболичка драма свијести,

ретроспектива и слутња. И заиста, мајка Југовића је мајка која нема никаквогослонца, па је тражећи више витештво, њена смрт постала најчистијим примје-ром трагике у Вуковој епици. И овдје су на бојишту и послије њега присутни:коњаници, крв, много крви, мноштво бораца, војника, бљесак копаља, заставе,

142


барјаци, рањени и изнакажени коњи, трка коња без јахача, топот, јаук, фијук,дозивање, цика соколова, лавеж лавова, звекет оружја и сл. Вјероватно је МилошЂурић најбоље указао на етичку поруку пјесме: Мајка Југовића умире земнимживотом, да с Југ-Богданом и синовима, у ставу Богородице вечито престолује ународној души, и као принцип снаге и живота, као принцип морала, да буде побу-да, мотор прехнућа, да буде врело за духовну окрепу…9

Пјесма садржи осамдесет четири десетерца који се у својој структури могу по-дијелити на неколико цјелина. То су: мајчино обраћање Богу да јој омогући даодлети на Косово, њен сусрет на Косову са ужасним призором, јер најмилијесвоје налази у крви, одвођење са Косова коња, соколова и лавова, узимање бојнеопреме, мајчин повратак кући и сусрет са снахама, слика ноћи (пред зору) кадакоњи, соколови и лавови постају узнемирени, јер су их господари у то вријеменаучили да иду на пут, долазак у освит јутра злослутних птица и бацање у мај-чино крило Дамјанове руке, мајчин разговор са снахом и синовљевом руком ина крају смрт поносне мајке.Све су цјелине тако естетски повезане да су најчеднија осјећања мајчине туге

кулминирала у тужној исповијести (тужбалици) на самом крају.У првој композиционој цјелини, сатканој у десетак стихова, пјесникиња ин-

тимно улази у нијансирање лика мајке Југовића, која преживљава очај и не-извјесност:

Мили Боже, чуда великога!Кад се слеже на Косову војска,У тој војсци девет ЈуговићаИ десети стари Југ-Богдане.Бога моли Југовића мајкаДа јој Бог да очи соколовеИ бијела крила лабудоваДа одлети на Косово равно,И да види девет ЈуговићаИ десетог старог Југ-Богдана.

Мајка Југовића не може да одоли своме срцу, а да не пође на Косово.У следећој цјелини пјесник уноси тужну исповијест. По Божијој вољи до-

лијеће на Косово и доживљава стравичан призор. Налази само мртве и рањенесрпске јунаке, никога од својих најближих не види, налази само њихово бојнооружје (поред девет добрих коња и девет љутих лава).Пјесничком сликом И ту мајка тврда срца била / да од срца сузе не пустила

указује се на величанственост мајке која ће градацијски савлађивати црнустварност до последњег даха. Свака наредна слика по интензитету је јача, туж-нија. Ту је њен сусрет са снахама, плач девет сиротица, вриштање коња, лајањелава, кликтање соколова. Опет је мајка неустрашива и несаломљива. Срце јој не-

9 Исто.

143


ће посустати ни онда када чује вриштање Дамјановог Зеленка. Снаха јој каже даЗеленко жали свога господара што га није на себи донио.Појава дана је слика без свјетла. Ту су ужасне слике кљунова црних гавранова,

бацање мајци у криоце синовљеве руке. Туга се интензивира у разговору свекрвеи снахе:

Узе руку Југовића мајка,Окретала, превртала с њоме,Па дозивље љубу Дамјанову,– Снајо моја, љубо Дамјанова,Би л` познала чија ј` ово рука?

Снахин одговор рекли бисмо да је очекиван. Мајчина туга нараста у том јутру(дану) без сунца, без зрачка свјетлости. Наговијештена је само зла коб. То јеснажно казано у стиховима:

Свекрвице, мајко Дамјанова!Ово ј’ рука нашега Дамјана,Јера бурму ја познајем мајко, Бурма са мном на вјенчању била.

Коначним сазнањем да су гавранови донијели Дамјанову руку, у мајчиној ду-ши настаје пустош и очекује се њен коначни физички крах. О овој пјесничкојслици Милош Ђурић каже: „Јер, то није само она рука што се неуморно, часно ирадосно, борила за крст часни и слободу златну, него је то и она рука што је утоплом крилу мајчиноме расла и драгу мајку благодарно грлила и миловала.”10

Ту је голема исповијест љубе Дамјанове, која каже: Ово ј’ рука нашега Дамјана!Она, дакле, не каже мојега Дамјана, већ нашега. Овај изузетак би упућивао на не-одољиву љубав према овом прекрасном јунаку.Рука је расла и цвјетала као зелена јабука на топлом мајчином крилу па је

симболика посебно тужна. Ту је и бурма Дамјанова за коју Милош Ђурић кажеда „дигне цео устанак белих јата од оних рајских успомена којима се одолети неможе” и „ развале гвоздену капију њених тврдих груди”.11

Врхунац мајчиног узбуђења је управо у стиху Моја руко, зелена јабуко. Дамја-нова рука, та мајчина зелена јабука, дошла је из кљуна злогласног гаврана. У томтренутку мајка сазнаје и још једну страхоту – да синовима и мужу неће никадагроба знати. Тако дуго уздржани бол мора да излије и да коначно гаси свој жи-вот. Док је у претходним сликама имала још своје физичке снаге, у овој по-следњој прелази у коначни крах, како каже пјесникиња:

Надула се Југовића мајка,Надула се, па се и распаде…

10Ђурић, Милош, Смрт мајке Југовића , Загреб, 1910, 117.11Исто.

144


Овим последњим стихом казано је како превелики бол кулминира и тако ос-тане јака и стална тема најбољих пјесничких остварења.У самој структури пјесме незамјењиво мјесто имају симболи: гаврана (у пје-

сниковом стиху два врана гаврана), бурма позлаћена, очи соколове, крила лабу-дова, зелена јабука. Знала је пјесникиња за лијеп симбол зелене јабуке. Ова врстасимболике је стара колико је старо и пјесништво уопште. И у Библији сретамотакву симболику. А у српској обредној поезији имамо мноштво примјера (нпр.у сватовском обреду и сл.). Пјесникињи је овај симбол послужио да га вјештоинкорпорира у епску пјесму на коју су указивали бројни домаћи и страни про-учаваоци.С правом је већ речено да је мајка Југовића већа од мајке родитељке.Једна од најљепших пјесама у укупној српској усменој књижевности је Бано-

вић Страхиња. Ову пјесму је Вук записао од свог омиљеног пјевача и гуслараСтарца Милије.Милија је историјску кобну судбину доживио тако трагично као што прили-

чи једном црногорско-херцеговачком витезу који се свјесно уноси у несреће којега окружују на Косову. Ту је слика доласка турске војске, њен састав и посебноосионост Влах-Алије, који му је љубу повео и попалио све што је српско на Ко-сову. У мајчином писму дат је прави портрет осионог, самовољног и силног по-турице Влах-Алије. Њене ријечи су страшне, запањујуће: Влах-Алија је такавнасилник да не слуша чак ни свога цара, а за везира никада и не мисли. Затимдолази питање Југ-Богдана и Банов кратки јуначки одговор. Прерушава се уТурчина, како би лакше пронашао Влах-Алију. Двије супротне стране чинеснажну драмску напетост: Југ са синовима који неће да помогну зету у невољии Бан који хоће да спере велику срамоту са себе. Тако је морао поступати Ми-лијин Бан. Оседлава коња, језди низ поље крушевачко вичући на свога хрта Ка-рамана, који ће на Банов позив поћи с њим. Хрт му је у овом тренутку био једи-ни вјерни друг. У структури пјесме Милија уграђује лик старога дервиша, којије потпуно супротан Југовићима. Даје му најљепше особине, из уста му извируријечи којима се куне Бану да му невјере неће учинити:

Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!Тврђа ми је вјера од камена,Да ћеш саде ђога наљутити,Да ћеш саде сабљу повадити,Да ћеш сатрт' пола цару војске,Невјере ти учинити нећу,Ни Турцима проказати тебе.

Изненађујућа је епизода са дервишем. Знамо да су се о невјерству Турака ис-плеле огромне литерарне и историјске творевине. Иако Милија не вјерује Тур-цима, ипак допушта да његов дервиш упути ријечи као што приличи човјек –човјеку. Бана су развеселили тренуци његовог разговора са дервишем, а уз то и

145


поскакивање хрта Карамана. Зна Милија да је страх кукавичлук и да страх каљаобраз често, али је понекад својствен и великим јунацима. Бан је у једном тре-нутку био у јуначком бијесу, тј. у тренутку пријема писма, када бива простопредодређен да ситуацију сам разријеши. Поетски сјај пјесми даје златна јабу-ка, која сија како јарко сунце и како дервиш пије /Пије Турчин вино кондијером,Но сам лије, но сам чашу пије/. Ту, под чадором са златном јабуком, сједи пијании сиромашни бивши банов робијаш који ће се у пјесми показати великом људ-ском величином. Помало подсјећа на живе иконе, јер му је појас прошла бијелабрада, усамљен је и несрећан, а уз то крвав до очију. Драгиша Витошевић лијепозапажа: Тамо гдје се саплићу досадашње теорије и зачуђено застаје историја,ствари нам /најчешће/ објашњава поетика.12

Пјесник је бившем бановом робијашу, који је пуштен из ропства, насликаоширокогрудост и могућност да помогне бану, јер је заслужио – пустио га изтамнице и растао се с њим као са човјеком. Дервиш зна да је, кад је враћен изтамнице, остао без игдје ишта. У сличној ситуацији се налази и српски јунак –Турци су све опустошили и разорили и одвише његову љубу заробили. Задивљење је примјер човјечности који пружа слику комплетне личности у мо-менту кад се бан обраћа љуби приликом самог двобоја са Влах-Алијом. Не молије за помоћ, нити јој казује коме да притекне у помоћ:

Које јаде гледаш на планини?Но ти подби један комат сабље, Удри, љубо, мене ја Турчина: Мисли, љубо, кога тебе драго.

Овим последњим стихом поспјешује се даљи ток збивања. Ту су приказанаслаткоречива Турчинова обећања које ће да прихвати ова невјерна жена и ста-вити се на страну Влах-Алије. Бану, послије ласкавих Турчинових обећања дру-га снага дође и успије да побиједи Влах-Алију. Српски витез, који је брзо реаго-вао на мајчин позив, неће да убије жену, иако га је у најтежем тренутку издала.Он је јунак и зато што тријумфује над тазбином и невјерном женом. Сви про-учаваоци ове пјесме од Герхарда Геземана до наших дана истицали су њену ље-поту и у њој веома сложен књижевно-критички проблем. У сржи је Баново пра-штање невјерној љуби због чега су и настале обимне расправе и контроверзе уГетеовом вајмарском кругу. Поновимо и сада да је ријеч о стиховима:

Не дам вашу сестру похарчити, Без вас би је могао стопити, Ал' ћу стопит' сву тазбину моју, Немам с киме хладно пити вино; Но сам љуби мојој поклонио.

12Витошевић, Драгиша, До Европе и натраг, Београд, 1987, 146.

146


Који је повод праштања? Да ли он њој прашта или, пак, само поклања живот?Миодраг Павловић сматра да Бан поклања љуби живот, као што се поклања жи-вот ухваћеном робу, тешком преступнику или побијеђеном противнику посли-је двобоја.13

Богдан Поповић је дао специфичан приступ овом спорном књижевно-умјет-ничком проблему. Он на примјерима одређене варијанте пјесме расправља опитању стварања и ствараоца пјесме. По њему је свака варијанта пјесме у стварипјесма за себе, а питање самога праштања је посебна ствар. Он каже да: Бан пра-шта зато што прашта; зато што је то тако било у сва доба и у свим дру-штвима, сразмјерно друштвеним наравима.14

Јован Деретић је детаљно анализирао композиционе структуре пјесме у цје-лини и истражио конкретна значења узајамних односа свих људских поступака.Указао је и на сличност између дијелова који су међусобно раздвојени, тј. изме-ђу првог и трећег, другог и четвртог дијела. Он каже да посматрано са станови-шта композиције пјесме, праштање невјерној жени није дошло неприпремљенои неочекивано.15

У прилог овоме указује и на епизоду о старом дервишу. Бан је човјек који јеспособан за племенита дјела која зна да учини добро чак и непријатељу. Дакле,Деретић анализом композиције пјесме долази до одређених елемената зна-чењске структуре пјесме коју одређују супротни етички ставови. Он такођесматра да праштајући осуђује невјерну љубу. Прашта мању кривицу а осуђује иморално изобличава већу. Указујући на невјерство Југовића, каже да је њиховоневјерство веће од невјерства њихове сестре.16

Бан је, свакако, својој љуби поклонио живот. Милијин Бан је „Нетко”. Он није,не дај Боже, пустахија као Марко у Сестри Леке капетана. Да је Бан поступиокао што је Марко према призренској љепотици Роси, не би му одговарала овазвучна, несвакидашња и поетична ријеч. Издигао се на љествици изнад таста идевет шура. У стиху Удри љубо, кога теби драго указује да ће Бан остати као ју-нак какав јесте.Вуков пјесник кити пјесму, као што и његов Бан кити ђога за тазбину /Оки-

тите, што љепше можете/. Лијепо уочава Љубомир Зуковић да стиховиупућени Бану кроз уста дервиша могу се упоредити са Његошевим.17

Наиме, Милија каже:

Страхин-Бане, ти соколе српски!Твоме ђогу и твоме јунаштву;

13 Павловић, Миодраг, Огледи о народној и старој српској поезији, Београд, 1976, 128.14 Поповић, Богдан, О последњим стиховима песме Бановић Страхиња, Народна књижевност /при-

редио Владан Недић/, Београд, 1966, 195.15 Деретић, Јован, Огледи из народног песништва, Београд, 1978, 57.16 Исто.17 Зуковић, Љубомир, Вукови пјевачи из Црне Горе, Београд, 1975, 66.

147


Свуд су броди ђе год доћеш води.

А Његош за великог јунака Вука Мандушића каже:

А у руке Мандушића ВукаСвака пушка биће убојита.

У структури стихова особена је музичка страна, посебно у шуковном дијалогуБана и дервиша:

Ђе су броди на тој води ладној,………………………………………………..Страхин-бане, ти соколе Српски! Твоме ђогу и твоме јунаштву Свуд су броди, ђе гођ дођеш води.

Управо су овакви, Бан као јунак, а Вуков пјевач Милија као пјесник.Милијина пјесма, о којој је ријеч, има 810 стихова. На самом почетку пјесме

пјесник је указао на лик несвакидашњег јунака, на његов велики морални, људ-ски и јуначки лик:

Нетко бјеше Страхињићу бане! Бјеше бане у маленој Бањској.

Већ по првој ријечи нетко наслућујемо да ће бити ријечи о посебној историј-ској и епској величини. Иако мотив није нов, ипак је Милијина инвенција са-градила Бана који се од почетка до краја пјесме може звати нетко у најузвише-нијем смислу. Нетко је најдубље уткан у душу и колективну свијест српскогнарода. Слике у Крушевцу, његов долазак и дочек, као и испијање вина, све ви-ше допуњују његов лик. Ова пјесма помоћу ријечи нетко суверено господаринашом свеукупном поезијом. Јунак нетко столује крај Косова, које је средиштенаше цијеле епике. Прва драматична сцена се јавља изненада када Бану стижемајчино писмо којим га обавјештава о неслућеној невољи, упућује му горкипријекор:

Ђе си, сине, Страхинићу бане, Зло ти било у Крушевцу вино! зло ти вино, несретна тазбина!

Стихови се градацијски ређају а најпотреснији пријекор је садржан у овим:

А ја, сине, кукам на згаришту, А ти вино пијеш у Крушевцу, Зло ти вино напокоње било.

Милија је, иначе, казао Вуку још три пјесме /Женидба Максима Црнојевића,Сестра Леке капетана и Гавран харамбаша и Лимо/. Милијине пјесме су праветрагедије. Оне су такве зато што су производ трагичних времена, иницирају и

148


оне сукобе који су се дешавали у ранијим временима. Осим тога, овај Вуковпјесник је узимао само историјске теме, показао се вјерним познаваоцем исто-рије и душе свога народа. Пјесма Бановић Сшрахиња је преко Гетеа и Карла Ав-густа ушла у европску књижевност. Они су и отворили познати етички проблему пјесми који се односи на Баново праштање невјерној љуби. Они су 1827. годи-не упознали Герхардов превод пјесме и почели да се уносе у разрјешење спор-них стихова. Нама је познато да постоје двадесет и двије варијанте ове пјесме.Међу њима је и позната Богишићева бугарштица. Најбоља варијанта је пјесмаСтарца Милије, за коју је Вук казао да је најуспјелија. Иначе, тема о БановићСтрахињи подстицала је књижевнике нашега времена: Милана Огризовића –Бановић Страхиња, 1912, Борислава Михајловића Михиза с његовим популар-ним Бановић Страхињом.

О савршенству српског десетерца нијесу говорили само Гете и Грим. МилошЦрњански поводом свог сусрета са великим шпанским мислиоцем и писцемМигелом де Унамуном, који му је са изузетним поштовањем и познавањем го-ворио о српском јуначком десетерцу и том га приликом обрадовао и изненадиоизрецитовавши му напамет цијелу пјесму Смрт мајке Југовића, изјављује: „Ни-су само Гете и Грим видјели распоне српског десетерца. Сагледао их је и модер-ни персоналистички, ирационалистички дух Унамуна. Зар нам то не показујекако епски дух, чији агон и етику најбоље изражава десетерац, може бити духнајвеће отворености? Нема ли нечег унапред неслободног у модерној затворе-ности за десетерац” питао се Црњански.


Витошевић, Драгиша, До Европе и натраг, Београд, 1987.

Деретић, Јован, Српска народна епика, Београд, 2000.

Ђурић, Милош, Видовданска епика, издање Српског академског друштва Његош у За-гребу, свеска 2, Загреб, 1914.

Ђурић, Милош, Смрт мајке Југовића, Загреб, 1918.

Зуковић, Љубомир, Вукови пјевачи из Црне Горе, Београд, 1975.

Орбин, Мавро, Интервју, Бој на Косову, Владари Србије, Београд, 1998,12, бр.4/ специјал-но издање/

Поповић-Радовић, Мирјана, Српски витешки кодекс јунака косовског предања, Народнакњига, Београд, 1989.

Павловић, Миодраг, Огледи о народној и старој српској поезији, Београд, 1976.

Поповић, Богдан, О последњим стиховима песме Бановић Страхиња, Народна књижев-ност/приредио Владан Недић/, Београд, 1966.

149


Vukašin K. Baćović

ON THE POETICS OF THE HEROIC BALLADS OF KOSOVO

SummaryMany known Serbian and European scientists wrote about the poetics of the heroic bal-

lads of Kosovo. They all pointed at the perfection of linguistic and literary expression. Poeticpictures of Vuk's poets, who wrote about the battle of Kosovo, were deeply interwoven withthe structure of the poems, dramatic events, conflicts and resolutions. These are the picturesof infidelity and fidelity, betrayal and patriotism, heroism and cowardness, etc. Apart fromMiloš's chivalry, poetic light shined particularly upon Boško Jugović and his golden crossbanner. Out of female characters, the irreplaceable position is held by the Jugović's motherwho constantly takes a special place in the soles of Serbian people. These are in fact master-pieces of the whole Serbian literature.

The epic poetry of Kosovo belongs to the very top of the world of literary art by its gran-deur of the literary styled glow.

Key words: Serbian epic poetry, the perfection of verses, the heroes of Kosovo, moralstandards, chivalry, psychological motives

150

УДК: 327.7/.8(497.115)

СЕРГЕЙ Р. БЕЛОУС1

Харьковский национальный университет им. В.Н. КаразинаХарьков, Украи́на

К ВОПРОСУ О ПРИЧИНАХ ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИИ КОНФЛИКТА В КОСОВО И МЕТОХИИ (90-Е ГГ. ХХ В.)

Abstract. The following work is devoted to the research of the reasons of Kosovo conflictinternationalization. The author analyzes this problem aspect through the prism of theinterrelations of post-bipolar world transformational trends and the through investigationof the international community’s gradual involvement as result of the mutual interaction ofdifferent factors (starting from the geostrategic (external) and finishing with the local(internal) ones).

Key words: Kosovo and Metohija, Serbia, Yugoslavia, internationalization, conflict, crisis,United States, NATO, KLA.

Эволюция албанского сепаратизма и его восприятие международным со-обществом – процесс взаимозависимый: не только само развитие событий вКосово влияло на взаимоотношения Югославии с остальным миром и его по-зицию относительно путей разрешения проблемы, но и сама международнаяобстановка зачастую предопределяла их динамику2. Следовательно, еслидвижение косовских албанцев за независимость «вписывалось» в геополити-ческую конъюнктуру и соответствовало геостратегическим интересам веду-щих мировых держав (в первую очередь США), оно не только получало«карт-бланш» на активизацию своей деятельности, но и «индульгенцию» на

1 [email protected] Показателен в данном случае следующий пример: во время волнений в Косово в 1981 году,

устроенных албанскими ирредентистами, которых всячески поддерживала Албания, замести-тель её премьер-министра Мануш Мюфту высказался против форсирования событий: «Какойсмысл дестабилизировать Югославию? Чтобы пришли русские?». Маначинский, А.Я. Югосла-вия: приговор вынесен. / А.Ю. Маначинский. – К.: Румб, 2005. – С. 90.

151


благожелательное отношение к ней. Что, по сути, и произошло в последнемдесятилетии XX века, обеспечив трагический исход конфликта.

Однако это не объясняет в полной мере происшедшую метаморфозу про-блемы Косово и её выхода на международную сцену во второй половине1990-х. Дело в том, что международный контекст данного вопроса обладаетнесколькими тесно связанными геополитическими измерениями: глобаль-ным, региональным и локальным. Кратко говоря, в первом случае речь идётоб постбиполярных изменениях в системе международных отношений, в ре-зультате которых единственной сверхдержавой остались США, а Россия ли-шилась своего былого влияния на мировую политику, поскольку последняятеперь была подчинена доктрине «Нового Мирового Порядка», провозгла-шённого Дж. Бушем в сентябре 1990 года3; во втором – о так называемом«двойном расширении» НАТО и образовании Европейского союза (в резуль-тате Маастрихтских соглашений, февраль 1992); в третьем – о Югославскомкризисе, в ходе которого (не без «помощи» извне) произошёл сопровождае-мый кровопролитными гражданскими войнами распад СФРЮ. Взаимосвязьэтих трёх измерений проявилась подобно «эффекту домино» и её роль в раз-витии Косовского конфликта трудно переоценить, а без неё – не понять доконца и саму его динамику. Поэтому здесь следует остановиться подробнее.

1. После победы в Холодной войне (над Советским Союзом), утвердив-шей в мире беспрецедентную гегемонию Соединённых Штатов, последние,если судить по рассекреченному в 1992 году меморандуму Пентагона об ихстратегических целях, нацелены на «глобальное предотвращение возмож-ной угрозы США, на сохранение американского преобладания в мире»4. Вэтом же духе высказался и заместитель министра обороны П. Вулфовиц всвоём знаменитом отчёте – по его мнению, внешняя политика Америкидолжна быть направлена на сохранение её господствующего положения и на«уверение возможных конкурентов, что они не должны стремиться игратьбольшую [чем она – прим. авт.] роль», а посему уникальный статус единс-твенной сверхдержавы «должен быть увековечен …с помощью военнойсилы, которой будет достаточно, чтобы разубедить любую страну или группустран бросать вызов верховенству Соединённых Штатов»5. Инерционностьже последних во внешней политике в эпоху однополярности хорошо иллюс-трируют резюмированные колумнистом International Herald Tribune В. Пфаф-фом размышления американского историка Р. Стила, изложенные в егокниге «Искушения Сверхдержавы» («Temptations of a Superpower»): «Чтоприкажете делать? Распустить этот аппарат6, нанести сокрушительный удар

3 Baudson, G. New world order and Yugoslavia / G. Baudson / transl. by D. Radovanović – Belgrade:ING-PRO, 1996. – P. 17-22.

4 цит. по: Уткин, А.И. Глобализация: процесс и осмысление. / А.И. Уткин. – М.: Логос, 2002. –С. 193.

5 Cited in: Baudson, G. Op. cit. – P. 19.6 Сложившийся в годы Холодной войны – прим. авт.

152

Сергей Р. Белоус: К вопросу о причинах интернационализации…

по главным отраслям национальной экономики, включая направляемыегосударством высокотехнологические отрасли, уничтожить источник нацио-нальной мощи? Или найти новую причину существования этого аппарата иизбежать безработицы буквально миллионов людей… от него зависящих?Ответ очевиден»7.

2. Американский политолог Д. Шлесингер ещё в 1992 году предупреждал,что в постбиполярных условиях необходима трансформация и увеличениероли НАТО, ибо альянс «…обеспечивает единственное место, где Америкаможет продолжать сидеть за Европейским столом», а также «единственноесредство, через которое Американское лидерство может быть институцио-нально выражено»8. Поэтому очевидно – для реализации вышеизложенныхзадач, США было жизненно важно не только сохранить Североатлантичес-кий альянс, который, как откровенно подметил З. Бжезинский, «связываетнаиболее развитые и влиятельные государства в Европе с Америкой, превра-щая Соединённые Штаты в главное действующее лицо даже во внутриевро-пейских делах»9, но и дать ему «второе дыхание», превратив его из «реликтаХолодной войны» в «гаранта стабильности» в Европе и во всём мире. Чтобыдостичь этого, по мнению американских аналитиков, НАТО должно расши-риться на Восток (что, inter alia, окончательно укрепит позиции США в аль-янсе), активизировать свою деятельность «вне зоны ответственности», атакже пересмотреть собственную миссию и направить её в русло предотвра-щения и урегулирования этнических и региональных конфликтов10. Именноэтим путём и происходило так называемое «двойное расширение» альянса –и «внешнее» (географическое), и «внутреннее» (функциональное)11 – обеспе-чившее нейтрализацию как конкурента только что созданного Европейскогосоюза, оставив его, по выражению уже упоминавшегося З. Бжезинского, «дефакто военным протекторатом США»12. А принятая Белым домом в 1995 году«Стратегия национальной безопасности вовлечения и расширения» («ANational security strategy of engagement and enlargement»), полностью претво-ряя в жизнь все вышеуказанные рекомендации, гласила: «Альянс НАТО и

7 Pfaff W. Ronald Steel's Post-Cold War America / W. Pfaff // World Policy Journal. – Spring, 1995. –Vol. 12, № 1. – P. 70.

8 Schlesinger J. An American Assessment / J. Schlesinger // In search of new world order: the futureof U.S. – European relations / ed. by Henry Brandton. – Washington, D. C.: The Brookings Institution,1992. – P. 147.

9 Бжезинский, З. Великая шахматная доска. Господство Америки и его геостратегическиеимперативы. / З. Бжезинский. – М.: Международные отношения, 2005. – С. 40.

10 Asmus, R.D. Building a New NATO / R.D. Asmus, R.L. Kugler, F.S. Larrabee // Foreign Affairs. –Sep.-Oct., 1993. – Vol. 72, № 4. – P. 35, 38-39. The Global agenda: issues and perspectives / ed. By C. W.Kegley, jr., E. R. Witkopf. (4th. Ed.). – N.Y.: McGraw-Hill, IAC, 1995. – P. 163.

11 См.: Американо-Европейские отношения на современном этапе. Актуальные проблемыЕвропы / пробл. темат. сб. – М.: ИНИОН РАН, 1999. – С. 55-56.

12 Brzezinski, Z. The Geostrategic Triad: living with China, Europe and Russia. / Z. Brzezinski –Washington, D. C.: Center for Strategic & International studies, 2001. – P. 31.

153


впредь будет оставаться якорем Американского вовлечения в Европу и ду-шой трансатлантической безопасности»13.

Так что, учитывая вышеперечисленные факты, нам остаётся только соли-даризироваться с мнением американского аналитика Дайаны Джонстон, ко-торая весьма удачно подметила: «Согласно официальной версии, Косовоимело проблему и НАТО обеспечило решение. В действительности, пробле-му имело НАТО, а Косово обеспечило решение»14.

Кроме того, отмечал выдающийся историк и специалист по международ-ным отношениям, член-корреспондент РАН В. К. Волков, уже с середины90-х годов XX века намечается тенденция на превращение такой общеевро-пейской организации как ОБСЕ в придаток НАТО15. От себя добавим – наибо-лее отчётливо это проявилось как раз в ходе Косовского кризиса.

3. Союзная Федеративная Республика Югославия как один из лидеровдвижения неприсоединения и четвёртая военная сила в Европе не только «невписывалась» в эту геополитическую концепцию Соединённых Штатов,окончательно потеряв после распада Советского Союза всякое для них гео-стратегическое значение (а для себя – потенциального союзника). Впрочем,ещё в 1989 году Уоррен Циммерман, бывший тогда послом США в СФРЮ, впредварительном обращении к Белграду и столицам шести республик прямозаявил: «…Югославия более не представляет геополитической важности дляСоединённых Штатов, как это было во время Холодной войны»16. Теперь же,она стала «неудобна» и Европейскому сообществу, а более всего – объеди-ненной Германии, её давнему противнику17. По данной причине единство«большой Югославии», переживавшей в начале 1990-х годов острый внутри-политический кризис и раздираемой изнутри этнократами-сепаратистами18

(активизацию которых данная международная обстановка и обеспечила19), в

13 A NATIONAL SECURITY STRATEGY OF ENGAGEMENT AND ENLARGEMENT // The WhiteHouse, February 1995. – P. 26.

14 Johnstone D. Nato and the New World Order: Ideals and Self-Interest // Degraded Capability: TheMedia and the Kosovo Crisis / Edited by Philip Hammond and Edward S. Herman. – London - Sterling,Virginia: Pluto Press, 2000. – P. 7.

15 Волков, В.К. "Новый Мировой Порядок" и Балканский кризис 90-х годов / В.К. Волков // Но-вая и новейшая история. – 2002, – № 2. – С. 25.

16 Zimmermann, W. The Last Ambassador: A Memoir of the Collapse of Yugoslavia / W. Zimmer-mann // Foreign Affairs. – Mar.-Apr. 1995. – Vol. 74, № 2. – P. 2.

17 Jovanović, V. Rat koji se mogao izbeći (U vrtrlogu jugoslovenske krize). – Beograd: Nolit, Kiz Al-tera, 2008. – S. 11-12, 18-19. Волков, В.К. Трагедия Югославии / В.К. Волков // Новая и новейшаяистория. – 1994. – № 5. – С. 3.

18 Подробнее см.: Волков, В.К. Этнократия – непредвиденный феномен посттоталитарногомира / В.К. Волков // Полис: Политические исследования. – 1993. – № 2. – С. 40-41, 44.

19 Ведь, как заметил В. К. Волков, этот вопрос нельзя рассматривать вне его международногоконтекста: «бархатных революций» 1989 г. в странах Восточной и Юго-Восточной Европы, рас-пада «социалистического содружества», а затем и СССР. Волков, В. К. Трагедия Югославии… –С. 3.

154


Маастрихте (1992 г.) было «принесено в жертву» ФРГ и ЕС20. А ведь именнодезинтеграция Югославии и её последующая поддержка извне стала катали-затором эскалации конфликта (обострения сепаратизма) в Косово, а вместе сэтим – интенсифицировала постепенное продвижение данной проблемы наповестку дня мирового сообщества21. Как раз тогда этот вопрос – хотя и в об-щеюгославском контексте – был впервые поднят на интернациональномуровне22: сначала в 1991 году в ходе Международной конференции по Югос-лавии в Гааге, где был включен в Проект общего соглашения лорда Карринг-тона, затем в августе 1992 года на аналогичной конференции в Лондоне – тамон стал главным «камнем преткновения»23. В тот исторический момент былопредложено т.н. «Заявление по Сербии и Черногории», где содержалось, по-мимо всего прочего, требование «восстановить в полном объёме гражданс-кие и конституционные права жителей Косово»24 – однако югославскаяделегация выступила против него и документ на конференции так и не сталпредметом обсуждения. И ещё один немаловажный пример: в конце декабря1992 г. Сайрус Вэнс во вступительном заявлении на совещании Руководяще-го комитета на уровне министров, резюмируя, среди других вопросов, обоз-начил проблему осуществления «превентивной дипломатии в Косово»25 идалее подчеркнул, что, несмотря на невозможность получения согласия навведение сил ООН в край – «Совещание по Безопасности и сотрудничеству в

20 Jovanović V. Op. cit. – S.19. Волков, В.К. Трагедия Югославии… – C. 19. Васильева, Н. Гаврилов, В. Балканский тупик?.. (Историческая судьба Югославии в ХХ веке) /

Н. Васильева, В. Гаврилов. – М.: Гея итэрум, 2000. – С. 475.21 См. также: Степанова, Е. Политика США в отношении Косовского кризиса / Е. Степанова /

/ Косово: международные аспекты кризиса. – М.: Фонд Карнеги, 1999. – С. 158-160. Пономаре-ва, Е.Г. Политическое развитие постъюгославского пространства: (внутренние и внешние фак-торы) / Е.Г. Пономарева. – М.: МГИМО-Университет, 2007. – С. 148.

Caplan, R. International Diplomacy and the Crisis in Kosovo / R. Caplan // International Affairs. –Oct. 1998. – Vol. 74, № 4. – P. 747.

Hagen, W.W. The Balkans' Lethal Nationalisms / W.W. Hagen // Foreign Affairs. – Jul.-Aug., 1999. –Vol. 78, №. 4. – P. 58-59.

22 Имеется ввиду непосредственное вовлечение международного сообщества по его собс-твенной инициативе в процесс урегулирования «проблемы Косово». Одиночные попытки вы-несения её на повестку дня и требования вмешательства извне происходили и несколько ранее– например, в октябре 1990 г. президент Албании Рамиз Алия в своём выступлении на сессииГенеральной Ассамблеи ООН обвинил руководство СФРЮ в осуществлении в Косово геноцидаи призвал мировое сообщество обратить на это пристальное внимание. Смирнова, Н. Конф-ликт в Косово как часть «албанского вопроса» / Н. Смирнова // Косово: международные аспек-ты кризиса / под. ред. Д. Тренина и Е. Степановой; Моск. Центр Карнеги. – М.: Гендальф, 1999.– С. 104.

23 Jovanović, V. Op. cit. – S. 268. Caplan, R. International Diplomacy and the Crisis in Kosovo… –P. 749.

24 Заявление по Сербии и Черногории // Международные организации и кризис на Балканах.Документы. Том третий. Документы международных организаций по мирному урегулирова-нию кризиса в Хорватии, Боснии и Герцеговине 1990-х гг. / Сост. и отв. редактор Е. Ю. Гуськова.– М.: Индрик, 2000. – С. 79. (Далее по тексту обращалось внимание на Воеводину, а также нарайон Санджак)

25 А также в Воеводине и Санджаке.

155


Европе (СБСЕ) уже обеспечило присутствие своих представителей в Косово».При этом он увещевал – «конфликт в этом районе может возникнуть как в ре-зультате непреднамеренного действия, так и вследствие запланированнойакции», посему «в этой связи жизненно важное значение приобретают доб-рые услуги миссии СБСЕ»26. Здесь дипломат имел ввиду работу маломасш-табной Миссии Длительного пребывания СБСЕ в Косово (CSCE Mission oflong duration) 27. Принятая в начале сентября 1992 г. Югославией по решениютогдашнего её премьера Милана Панича, она уже менее чем через месяц ра-портовала о первых успехах. Но осуждение миссией поддержки, которуюоказывал Белград боснийским сербам (якобы помогая им осуществлять «эт-нические чистки»), и непримиримая по отношению югославской власти по-зиция в конечном результате привели к отказу продления виз её членам и 28июля 1993 года она покинула страну28.

В это же время происходит активизация США на Балканах. Вначале отме-тим, что ещё 5 ноября 1990 года американский Конгресс принял закон (ForeignOperations Appropriation Law 101-503), по которому: в течение 6 месяцев сокра-щалась всякая помощь и торговля, а также кредиты для СФРЮ; требовалось,чтобы выборы прошли отдельно во всех шести республиках с тем, чтобы Гос-департамент одобрил избирательную процедуру и её результаты, а затем об-новил им по отдельности помощь; американские представители в междуна-родных финансовых институтах (Всемирный Банк, МВФ) обязывались спо-

собствовать сокращению всех займов Югославии29 – всё это, мягко говоря, неспособствовало сохранению территориального интегритета СФРЮ. Но в на-шем случае главное другое: в июне 1991 года Конгресс издал поправку к этомузакону, привязывавшую процесс дезинтеграции Югославии к Косовской про-блеме: согласно с ней, Словения и Хорватия рассматривались отдельно от СФ-РЮ – причём указывалось, что «санкции за нарушение прав человека в Косовоне распространяются на эти республики и они могут получать помощь в обход

федеральной власти»30. В этой связи, нельзя также не сказать о пресловутом«Рождественском предупреждении», направленном С. Милошевичу адми-нистрацией президента США Дж. Буша в конце декабря 1992-го, где сообща-лось о готовности американского правительства к силовому ответу, в случае

26 Вступительное заявление г-на Сайруса Вэнса на совещании Руководящего комитета науровне министров // То же. – С. 95-96.

27 Также она была развёрнута в Санджаке и в Воеводине.28 Troebst, S. Conflict in Kosovo: Failure of Prevention? An Analytical Documentation, 1992-1998. /

S. Troebst // ECMI Working Paper № 1. – Flensburg: European Centre for Minority Issues, 1998. –P. 27-28

29 Jovanović, V. Op. cit. – S. 12.30 Navedeno prema: Jovanović, V. Op. cit. – S. 12.

156


если сербская сторона инициирует вооружённый конфликт в Косово31. Бук-вально через год оно было повторено и администрацией Б. Клинтона32.

Продолжая рассмотрение вопроса о воздействии югославского кризиса наситуацию в крае, укажем, что – как и предполагал ещё в 1993 году В.К. Вол-ков33 – косвенно на неё очень сильно повлияли международные санкции про-тив СРЮ, которые, ослабив её в экономическом и военном плане, активизи-ровали в Косово мусульманский фактор.

Отдельно стоит подчеркнуть, что во всех этих трёх измерениях место глав-ного гипотетического союзника Югославии – России в общей сумме было до-вольно незначительным. В общих чертах его можно охарактеризовать так: впервом – бессилие и инертность, во втором – слабость и нерешительность, втретьем – слепое следование в фарватере политики США (до середины 1990х)34,а затем – запоздалая активизация35 и хотя серьёзные, но значительно ограни-ченные внутриполитической ситуацией, попытки урегулировать конфликт36,перераставший уже к тому времени в серьёзный международный кризис.

Таким образом, на фоне вышеописанной картины международного кон-текста Косовской проблемы становятся более ясными причины и более по-нятна динамика её постепенной и многоуровневой интернационализации –начиная с уже упомянутой конференции в 1991 году в Гааге по Югославии изаканчивая «мирными переговорами» в 1999 году в Рамбуйе. Ведь с учётомгеополитических условий, очерченных в концепции т. н. «Нового МировогоПорядка», пагубность рассматриваемого процесса весьма очевидна: Косово,обладавшее как внутренними предпосылками для кровавого конфликта, таки особенным геостратегическим положением, было идеальным полигоном идля усиления и утверждения влияния США в Европе, и для трансформациироли НАТО37, и для вытеснения России из стратегически важного Балканско-

31 “Christmas Warning” Cable from President Bush to Serbian President Milosevic, December 24,1992 // The Kosovo Conflict: A Diplomatic History Through Documents / ed. by Philip E. Auserswaldand David P. Auserswald. – Cambridge / The Hague: Kluwer Law International. – P. 65.

32 Woehrel, S. Kosovo and U.S. Policy / S. Woehrel // Congressional Research Service Report for Con-gress. – 96-790 F. – June 16, 1998. – Washington: The Library of Congress. – P. 4.

33 Волоков, В. Искать не «врага», а решение / В. Волоков // Югославский кризис и Россия. До-кументы, факты, комментарии (1990 – 1993). Современная история Югославии в документах. Т.2. / Сост. и отв. редактор Е. Ю. Гуськова. – М.: «Славянская Летопись», 1993. – С. 446.

34 Сравн.: Гускова, Ј. Еволуција Руске политике на Балкану у 90-им годинама ХХ века / Ј. Гус-кова // Руска политика на Балкану: зборник радова / уредник Јелица Курјак. – Београд: Инсти-тут за међународну политику и привреду, 1999. – С. 59–60.

35 Она была связана с приходом на пост министра иностранных дел Е.М. Примакова в январе1996 года.

36 Среди них были и весьма удачные – подробнее см.: Примаков, Е.М. Годы в большой поли-тике / Е.М. Примаков. – М.: Коллекция «Совершенно Секретно», 1999. – С. 342-350.

37 Показательно также, как З. Бжезинский охарактеризовал этот факт: «в 1990-х годах ХХ векаНАТО выступила в новой роли, установив стабильность на охваченном волнениями и насильс-твенными конфликтами Балканском полуострове». Бжезинский, З. Выбор. Мировое господствоили глобальное лидерство / З. Бжезинский / Пер. с англ. – М.: Междунар. отношения, 2007. – С. 135.

157


го полуострова, и, что самое значительное – для окончательного разрушенияЯлтинско-Потсдамского миропорядка и создания прецедента проведения«гуманитарной интервенции» Североатлантическим альянсом (читай –США) без резолюции СБ ООН38. Относительно последнего тезиса приведёмодин красноречивый эпизод, описанный в мемуарах госсекретаря СШАМ. Олбрайт: «Я позвонила Робину Куку39, и он сказал мне, что его юристы го-ворят о необходимости мандата Совета в случае, если НАТО решит действо-вать40, – на что я ответила, что ему следует сменить юристов. Если бы резолю-ция ООН прошла, то был бы создан прецедент, который показал бы, что дляНАТО, прежде чем действовать, требуется разрешение Совета Безопаснос-ти»41. То есть, Североатлантический альянс уже явно не собирался считатьсяс прежней системой международных отношений, бесцеремонно заменяя со-бой Организацию объединённых наций – её главный инструмент. В добавокко всему прочему, здесь нельзя не учитывать: политический момент, создан-ный расширением НАТО, давал прекрасную возможность для США, которойони не преминули воспользоваться – сформировать (и возглавить) воен-но-политическую коалицию против «неугодной» им СРЮ. Кстати, З. Бже-зинский отводит в этом процессе ведущую роль именно М. Олбрайт – онапоставила Сербию «перед чётким выбором: или уйти из Косово или быть изнего изгнанной»42. Сама же госсекретарь, считая Америку «незаменимой де-ржавой», ещё в 1998 году предупреждала: «Эффективные коалиции являютсяследствием, а не альтернативой лидерству США»43.

Остаётся лишь сказать, что вышеприведённый перечень стратегическихимперативов США – далёк от завершённости: не последнее место играли так-же интересы более приземлённого, экономического характера, ибо Космет –один из крупнейших в Европе кладезей минеральных ископаемых (напри-мер, свинца, цинка, никеля, кадмия, бокситов, марганца, галлузита, селена икварца), общая стоимость которых по данным Всемирного банка составляет19 млрд. долларов44. Однако сей аспект – тема отдельного исследования.

Историк и экс-министр иностранных дел Албании П. Милё сделал однаж-ды довольно важное замечание о месте албанского фактора в международ-

38 Волков, В. К. "Новый Мировой Порядок" и Балканский кризис 90-х годов… – С. 27, 29. Васи-льева, Н. Гаврилов, В. Балканский тупик?.. – С. 445.

39 В середине 1998 г. – прим. авт.40 Т.е. начнёт карательную операцию против Югославии за нарушения прав человека в Косо-

во. – прим. авт.41 Олбрайт, М. Госпожа госсекретарь… – С. 498.42 Brzezinski, Z. Second chance: three presidents and the crisis of American superpower /

Z. Brzezinski. – New-York: Basic Books, 2007. – P. 117.43 Albright, M. The Testing of American Foreign Policy / M. Albright // Foreign Affairs. – Nov.-Dec.

1998 – Vol. 77, № 6 – P 62.44 Подробнее см.: Пономарёва, Е.Г. Новые государства на Балканах / Пономарёва Е.Г. – М.:

МГИМО-Университет, 2010. – С. 195-196.

158


ном контексте Косовского конфликта – «было бы наивным думать, что нетникаких столкновений интересов крупных держав вне региона и их попытокобеспечить свои геополитические и стратегические цели на Балканах. Регио-нальные факторы подчинены этим целям. Албанцы являются одним из этихфакторов, и они стремятся играть более важную роль в будущем Юго-Восточ-ной Европы»45. Действительно, изменение геополитического баланса в Евро-пе и подогреваемый извне кризис югославской федерации в начале 1990х го-дов, подняв «албанский вопрос», «развязали руки» политическим лидерамкосоваров: им представился уникальный шанс и благоприятные условия дляосуществления своей «вековой мечты» – независимости Косова, которая яв-ляется важнейшим шагом к созданию «Великой Албании»46 (или, как сейчаспринято писать в албанской историографии «Природной Албании»(“Shqipёria Natyrale”)47). Конечно, достичь сей цели было весьма непросто –провозглашение «суверенной» «Республики Косово» в сентябре 1990 года, посути, лишь незначительно изменило ситуацию. Обращение нового косовско-го «руководства» в письме к Чрезвычайному совещанию на уровне минист-ров Европейского Сообщества в Брюсселе 21 декабря 1991 года, где аргумен-тировалась необходимость рассматривать Космет как одну из составных час-тей экс-СФРЮ наравне с её бывшими республиками (со всеми вытекающимиотсюда последствиями) на основании того, что по конституции 1974 годакрай имел представительство на федеральном уровне (т.е. de facto обладалчертами республики) – было, фактически, проигнорировано, ибо не вписыва-лось в рамки принципов, принятых т.н. комиссией Р. Бадинтера48. Последняя,к слову, ранее также отклонила аналогичное требование, поскольку это при-вело бы к «оправданию требований Сербов в Краине»49. Подобная логика бы-ла вполне резонной: ведь среди косовских албанцев тогда был популярен т. н.план «К+К», предусматривавший предоставление им всех прав, которые быполучили краинские сербы50, желавшие воссоединиться с Югославией после

45 Милё, П. «Великая Албания»: фикция или реальность? / П. Милё // Албанский фактор кри-зиса на Балканах. Сб. научных трудов и ст. – М.: ИНИОН РАН, 2003. – С. 146.

46 См.: Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? // INTERNATIONAL CRISIS GROUPEurope Report N°153. – 25 February 2004. – Tirana-Brussels, 2004. – P. 5-6. Искендеров, П.А. "Вели-кая Албания": теория и практика / П.А. Искендеров // Вопросы истории. – Январь 2012. – № 1. –С. 43.

Clement S. Conflict prevention on the Balkans: case studies of Kosovo and the FYR of Macedonia /S. Clement / Chaliot Papers, 30; transl. from French. – Paris: December 1997, Institute for SecurityStudies. – P. 2.

47 Подробнее см.: Koço, D. Shqipёria Natyrale / Danaj Koço. – Tiranё: Erik, 2006. – F. 112-117.48 Abazi, E. The role of International Community in conflict situation. Which way forwards? The

case of the Kosovo/a conflict / E. Abazi // Balkanologie. – juin 2004. – № VIII (1).– P. 14-15.49 Shinasi, A. R. The Serb-Albanian War, and International Community’s Miscalculations // The

International Journal of Albanian Studies. – 1998. – № 1. [Электронный ресурс] / A.R. Shinasi. – Ре-жим доступа: http://www.alb-net.com/amcc/cgi-bin/viewnews.cgi?newsid985323600,53297,. Доступ– 20.03.2011 г.

50 Симић, П. Пут у Рамбује: Косовска криза 1995-2000. – Београд: НЕА, 2000 – С. 36.

159


выхода из Хорватии или хотя бы получить автономию в составе последней51.Вот только, к сожалению, после проведённой хорватами операции «Буря»(«Oluja») в августе 1995-го сербов там не осталось вообще.

Уже в середине 1992 года, отказавшись пойти на компромисс – приехать напереговоры с сербским правительством в Белград – албанские лидеры окон-чательно избрали стратегию вовлечения внешнего фактора в процесс разре-шения косовской проблемы: от имени всего парламента Социал-демократи-ческая партия Косово заявила, что албанцы приемлют встречу только на ней-тральной территории при ведущей роли международных посредников52. Ипосле этого, албанское «правительство» самопровозглашённой республикиво главе с «президентом» и одновременно лидером популярной Демократи-ческой лиги Косово И. Руговой стало проводить активную дипломатическую,политическую и информационную деятельность с целью интернационали-

зировать Косовскую проблему53. Используя тактику ненасильственного со-противления «сербскому режиму», которая в основном заключалась в созда-нии на территории края «параллельного государства» (с собственным обра-зованием, медициной и т.п.) и бойкотировании какого-либо сотрудничествас югославскими госучреждениями – что в совокупности походило на добро-вольную «сегрегацию» (а не «апартеид», как иногда пишется в западной ис-ториографии), И. Ругова надеялся не только избежать кровопролития, но ипривлечь на свою сторону международное сообщество. Отчасти этого уда-лось достичь – например, в 1993 г. находясь с визитом в США54 И. Ругова по-лучил заверения Белого дома о том, что снятие санкций с Югославии будетобусловлено решением проблем Косова55. А к 1995 году «президент» «Респуб-лики Косово» и члены его правительства побывали, кроме Вашингтона, и вбольшинстве европейских столиц, где были официально приняты как полно-

правные представители косовских албанцев56.

51 Известный специалист по Югославскому кризису Е.Ю. Гуськова так описала эволюциютребований краинских сербов: «движение за автономию в рамках Хорватии переросло в дви-жение за присоединение к Югославии, с одной стороны, из-за политики Хорватии, направлен-ной на полную самостоятельность республики, а с другой стороны – из-за поданных Белгра-дом надежд на поддержку в борьбе за объединение всех сербов в одном государстве». Гуськова,Е.Ю. Вооруженные конфликты на территории бывшей Югославии (хроника событий) /Е.Ю. Гуськова. – М.: 1999. – С. 38.

52 Troebst, S. Op. cit. – P. 21.53 Ibid. – P. 21. 54 См.: Exerpts from Statement by Kosovar Albanian Leader Rugova, Feburuary 16, 1993 // The

Kosovo Conflict: A Diplomatic History Through Documents / ed. by Philip E. Auserswald and David P.Auserswald. – Cambridge / The Hague: Kluwer Law International. – P. 66.

55 Гуськова, Е.Ю. Динамика косовского кризиса и политика России / Е.Ю. Гуськова // Косово:международные аспекты кризиса / под. ред. Д. Тренина и Е. Степановой; Моск. Центр Карнеги.– М.: Гендальф, 1999. – С. 54.

56 Russel, P. The exclusion of Kosovo from the Dayton negotiations / P. Russel // Journal of GenocideResearch. – December 2009. – № 11(4). – P. 492.

160


И всё же, несмотря на некоторые успехи, эффект «ненасильственной» так-тики «президента» косоваров был всё же незначителен или даже, как полага-ют многие албанские и западные исследователи, обратным – ведь отсутствиемасштабного вооружённого конфликта в Косово не давало повода мировойобщественности для вмешательства и делало для неё данную проблему, в от-личие от Боснийской, неприоритетной57. Посему радикализм уже после 1996года стал откровенно набирать обороты, медленно, но уверенно оттесняя с ве-дущих политических позиций «албанского Ганди» – И. Ругову.

Проблема Боснийского кризиса была затронута не случайно – после под-писания Дейтонского соглашения (где, заметим, снятие санкций со СРЮобуславливалось разрешением проблемы Косово), не учитывавшего интере-сов и требований албанских лидеров (которые конференции даже отказалисьобсуждать), многие косовары, разочаровавшись в бесплодной «сатьяграхе»И. Руговы58, сделали вывод, отчётливо сформулированный главным редакто-ром газеты «Koha Ditore» В. Суррои: «международного внимания можно до-биться только посредством войны»59.

Кстати, подобная риторика отнюдь не нова в их среде – ещё в далёком 1981году на фоне беспорядков в Косово албанская диаспора организовала по все-му миру антиюгославские демонстрации и на одной из них, в Вашингтоне, еёучастники выступали с транспарантами, которые, взывая к мировой обще-ственности, пророчески гласили: «Если свободный мир в этот раз останетсяглух к нашим словам, пусть тогда не осуждает нас завтра за терроризм!» и«Сколько албанской крови должно пролиться в Югославии, чтобы было при-влечено ваше внимание!»60.

Как сама гражданская война в Боснии, так и вовлечение в этот кризис НА-ТО – стали факторами, оказавшими сильнейшее влияние на ситуацию в Кос-мете, причём в нескольких аспектах сразу.

Во-первых, усилились позиции созданной в начале 1990-х Освободитель-ной армии Косово (ОАК (АОК) или УЧК от алб. UÇK – Ushtria Çlirimtare e

57 См.: Caplan, R. International Diplomacy and the Crisis in Kosovo / R. Caplan // InternationalAffairs. – Oct., 1998. – Vol. 74, № 4 – P. 751. Mulaj, K. Resisting an Oppressive Regime: The Case ofKosovo Liberation Army / K. Mulaj // Studies in Conflict & Terrorism. – 2008. – № 31. – P. 1107.

Shinasi, A. R. Op. cit.Judah, T. Kosovo: road to war / T. Judah // Survival. – Summer 1999. – Vol. 41, № 2. – P. 12.Kubo, K.Why Kosovar Albanians Took Up Arms against the Serbian Regime: The Genesis and

Expansion of the UCK in Kosovo / K. Kubo // EUROPE-ASIA STUDIES. – September 2010. – Vol. 62, No.7. – P. 1144.

Смирнова, Н. Конфликт в Косово как часть «албанского вопроса»… – С. 106.58 Russel, P. The exclusion of Kosovo from the Dayton negotiations… – P. 499.59 Caplan, R. Op. cit. – P. 752. 60 Гаћиновић, Р. Отимање Косова и Метохије / Р. Гаћиновић. – Београд: НИП Војска, 2004. –

С. 63.

161


Kosovës), террористическая деятельность61 и радикализм которой оправдыва-лись как необходимость (по аналогии с БиГ) для достижения независимостикрая62. И, что немаловажно, впоследствии, по данным Международной поли-цейской миссии (IPTF), в 1998-1999 годах на помощь ей пришли опытные бос-нийские моджахеды, пополнив ряды армии албанских единоверцев63.

Во-вторых, был создан прецедент участия Североатлантического альянсавне своих границ, причём в качестве «миротворца» – то есть, уже тогда нача-ли реализовываться на практике теории его «новой роли», что обеспечилонеобходимый концептуальный и правовой фундамент для последующих«гуманитарных интервенций»64. Одновременно, при формировании новойсистемы европейской безопасности вокруг НАТО, этот тренд отобразил ка-тастрофическое ослабление роли и значения ООН65. Ирония же истории со-стоит том, что в процессе смены своего имиджа и миссии, осуществлявшего-ся во время (точнее – с помощью) Балканского кризиса, альянс активно ис-пользовал в качестве прикрытия …Организацию Объединённых Наций!66

Немного уклоняясь от заданной темы, здесь всё же стоило бы сделать однуоговорку: несмотря на повсеместное и общепринятое использование (в т. ч. инами) дефиниции «гуманитарная интервенция» как характеристики опера-ции Североатлантического альянса «Союзническая сила»67, последняя, вдействительности, имела скорее несколько иную сущность. По меткому заме-чанию эксперта в области международных гуманитарных проблем Е.А. Сте-

61 Большинство действий ОАК – как правило, против сербской полиции и нелояльного ейгражданского населения – полостью соответствовали понятию терроризма. Например, извест-ный командир боевиков Рамуш Харадинай, отвечая на вопрос о первых актах УЧК в т.н. опера-тивной зоне «Дукаджин», приводит следующий эпизод, относящийся к середине 1990-х гг.:«…Люан Харадинай предпринял первую акцию в полицейском блокпосте в Ирзниче. ТогдаЛюан, первым подойдя к окну, разбил… [его] камнем и затем бросил вовнутрь две гранаты иуспел убежать. Сербская полиция признала, что там было 4 мёртвых и 6 раненных полицейс-ких». Hamzaj, B. Narrative about war and Freedom (Dialog with commander Ramush Haradinaj) –Pristina: Zeri, 2000. – P. 28.

62 Mulaj, K. Op. cit. – P. 1107. Kubo, K.Op. cit. – P 1145.Искендеров, П.А. Косово: исторические, военно-политические и международно-правовые

аспекты проблемы / П.А. Искендеров // Международная жизнь. – 2011. – № 10. – С. 27-28.63 Валецкий, О.В. Югославская война: 1991-1995 годы. / О.В. Валецкий. – М.: Крафт+, 2011. –

С. 613-614.64 Simić, J. U potrazi za novom misijom: NATO i jugoslovenska kriza 1990-2001 / J. Simić. – Beograd:

Službeni glasnik, 2010. – S. 132. 65 Никифоров, К.В. Отношение России к Сербии в конце ХХ века / К.В. Никифоров // Европа

на раскршћу: нови зидови или уједињена Европа: међународни округли сто, Београд, 28-29. ап-рил 1999 / редакциони одбор М. Екмечић… [и др.]; одговорни уредник С. Терзић. – Београд: Ис-торијски институт САНУ, 1999. – С. 161.

66 Гускова, Ј. Сукоб интетереса у контексту судара цивилизација на Балкану / Ј. Гускова. //Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану: Међународни научни скуп 10-12. децембар 1997. /редакциони одбор Жан-Пол Блед… [и др.]; одговорни уредник С. Терзић. – Београд: Историјс-ки институт САНУ, 1997. – С. 576-577.

67 См., например: Pattison, J. Humanitarian Intervention and the Responsibility to Protect. WhoShould Intervene? / J. Pattison. – New York: Oxford University Press, 2010. – P. 1, 6, 44.

162


пановой, в данном случае была предпринята даже «не столько превентивная,сколько карательная акция против Югославии, на части территории которойразгорелся кризис»68.

Возвращаясь к рассматриваемой проблеме, приведём ещё одну знаковуюиллюстрацию – вышеупомянутая «Стратегия национальной безопасности»США от 1995 года с удовлетворением констатировала: «с окончанием Холод-ной войны, миссия НАТО эволюционирует; сегодня НАТО играет ключевуюроль, помогая разрешить этнические и национальные конфликты в Европе.Под руководством США, НАТО обеспечила силу, чтобы попытаться достичьмирного урегулирования в бывшей Югославии»69. Более того, согласно этомудокументу, данная политика Соединённых Штатов на Балканах преследова-ла также, среди всего прочего, цель «содействовать поддержанию централь-ной роли НАТО в Европе в период после завершения Холодной войны, ут-верждая… роль [Америки – прим. авт.] в формировании Европейскойархитектуры безопасности»70. Уместно здесь будет также обратить вниманиена свидетельство экс-директора Службы Внешней Разведки РоссииЕ. М. Примакова, который отмечал, что СВР в период Боснийского кризиса, врезультате анализа данных по этому вопросу, полученных из её резидентур,пришла к однозначному выводу: тогда на Балканах имела место «отработкамодели, которая направлена на то, чтобы использовать механизм НАТО запределами его стран-участниц»71.

В-третьих, будучи в военно-политическом плане «прелюдией» к войне вКосово72, Боснийский кризис подготовил общественное мнение (особенно введущих странах Запада) для дальнейшего вмешательства международногосообщества на стороне противников сербов – поскольку именно тогда в ходеинформационной войны, сопутствовавшей войне «классической», проводи-лась их активная «демонизация», которая сформировала антисербские мифыи стереотипы в сознании граждан большинства стран НАТО73. Показательнотакже, что косовары, последовав примеру хорватов и боснийских мусульман,уже с октября 1992 года начали пользоваться услугами влиятельной амери-канской PR компании «Ruder Finns Global Public Affair», внедрившей к томувремени в общественное сознание такие штампы как «концлагеря», «гено-цид», «массовые изнасилования» и «этнические чистки» – якобы неразрыв-

68 Степанова, Е.А. Военно-гражданские отношения в операциях невоенного типа. / Е.А. Сте-панова. – М.: «Права человека», 2001. – С. 102.

69 A NATIONAL SECURITY STRATEGY OF ENGAGEMENT AND ENLARGEMENT // The WhiteHouse. – February 1995. – P. 26.

70 Ibid. – P. 25.71 Свидетельские показания Е.М. Примакова // Говорят свидетели защиты. Суд над Слобода-

ном Милошевичем / Под. ред. Н.И. Рыжкова и В.Н. Тетёткина. – М.: Вече, 2005. – С. 259.72 Cordesman, A.H. The Lessons and Non-Lessons of the NATO Air and Missile Campaign in Kosovo.

/ A.H Cordesman. / Arleigh A. Burke Chair in Strategy. – August 2000. – P. 4.

163


но связанные с деятельностью сербов74. Можно полностью согласиться с шот-ландской исследовательницей С. Макартур, которая детально и довольнообъективно описывая в своём исследовании антисербскую пропаганду за-падных СМИ в период гражданской войны в Боснии и Герцеговине, подчёр-кивала: «трудно представить, что решение о бомбардировках Югославии дляпредотвращения «геноцида» в Косово, было принято без оглядки на Бос-нию»75.

Глобальное, региональное и локальное геополитические измерения с ин-формационным аспектом внешней политики США тесно связывает следую-щий сюжет: М. Олбрайт,якобы возмущаясь «сопротивлениям» ЦРУ её требова-нию опубликовать «секретные» материалы о «сербских зверствах» в Боснии, снегодованием заявила, что нежелание Америки «возглавить попытку разре-шения военного кризиса в сердце Европы поставило под угрозу [её] …лидерс-тво в мире после окончания Холодной войны»76. И как не удивительно – позд-нее выяснилось, что эти «материалы» были сфальсифицированы77.

В связи с этим, представляется нужным указать на следующую закономер-ность: наряду с усиливающейся демонизацией сербов происходила и наби-равшая обороты виктимизация косовских албанцев78, которая и стала однимиз оснований для легитимизации агрессии НАТО79. Как отмечал профессорКембриджского университета Ричард Бернс, западные «…политики, журна-

73 См., например: Кузнецов, Д.В. Общественное мнение в странах Запада и Косовский кризис/ Д.В. Кузнецов // Славяноведение. – 2007. – № 3. – C. 55-56, 64. Кузнецов, Д.В. Распад Югославии(1989 - 1995 годы) и общественное мнение в странах Запада / Д.В. Кузнецов // Новая и новейшаяистория. – 2008. – № 3. – C. 38, 40-41.

Макартур С. Когда к штыку приравняли перо. Деятельность СМИ по освещению Боснийско-го кризиса (1992-1995 гг.) / С. Макартур. – М.: Институт Славяноведения РАН, 2007. – С. 75-77, 83.

Никифоров, К.В. Югославия 1990-х годов: кризис общества и распад государства / К.В. Ники-форов // Человек на Балканах в эпоху кризисов и этнополитических столкновений ХХ века /Ред. колл.: Г.Г. Литаврин, Р.П. Гришина (отв. редакторы), Т.В. Волокитина, Е.Л. Валева. – СПб.:Алетейя, 2002. – С.348-349.

Трушина, М.А. Политическая борьба и PR в независимой Югославии / М.А. Трушина // Про-странство и время в мировой политике и международных отношениях: материалы 4 КонвентаРАМИ. В 10 т. Т. 10: Коммуникационный менеджмент как новый фактор мировой политики имеждународных отношений / под ред. Е. Н. Пашенцева. М.: МГИМО-Университет, 2007. – С. 60-61.

Herman, E.S. Serb Demonization as Propaganda Coup [Электронный ресурс] / E.S. Herman. – Ре-жим доступа: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13130. Доступ – 20.03.2011 г.

74 Подробнее см.: Гуськова, Е.Ю. Вооруженные конфликты на территории бывшей Югосла-вии… – С. 5-7. The violent dissolution of Yugoslavia: Truth and deceit (1991-1994). One hundredirrefutable facts // Yugoslav mirror. – San Francisco, 20 may 1994. – P. 16.

75 Макартур, С. Когда к штыку приравняли перо… – С. 83.76 цит. по: Иванян, Э.А. Мадлен Олбрайт / Э. А. Иванян / РАН ИНИОН Центр науч.- информ.

исслед. глобал. и регион. пробл. Отд. Зап. Европы и Америки; Отв. ред. Орлов Б. С. – М., 2000. –С. 28.

77 Там же. – С. 28.78 Сравн.: Zdravković, H. Historical Victimage of Kosovo Serbs and Albanians / H. Zdravković //

Kosovo and Metohija: living in the anclave / edited by Dušan T. Bataković. – Belgrade: SerbianAcademy of Sciences and Arts, Institute for Balkan Studies, 2007. – P. 113-117, 123-124.

164


листы, телекомментаторы, проявили откровенную тенденциозность, изобра-жая сербов как угнетателей, а всех остальных – в розовых тонах. Когда… …ко-совские албанцы совершают то же самое, в чём постоянно обвиняют сербов,их вина сводится к минимуму»80.

Резюмируя, отметим: в условиях постбиполярного мира международныйконтекст Косовского конфликта вкупе со внутренними факторами детерми-нировали его последующую интернационализацию. А Боснийский кризисстал своего рода «генеральной репетицией» Косовского – начиная с инфор-мационного аспекта и заканчивая военным. Ведь именно в БиГ были впер-вые применены бомбардировки НАТО против сербской стороны конфликта.К слову, в аналитическом отчёте крупнейшего «мозгового центра» США«РЭНД» «Разобщённая война: военная операция в Косово, 1999г.» данный ас-пект выражен весьма откровенно: «Генезис Операции Союзническая Силатакже имел место внутри широкого контекста операций НАТО в бывшейЮгославии, простиравшегося начиная с 1993 года. На протяжении всего этогопериода, Соединённые Штаты продвигали использование воздушной силы,обычно против сербов, к которым Вашингтон относился как наиболее агрес-сивной стороне»81. От себя добавим: подобное отношение – вовсе не случай-ность и, возвращаясь к тому с чего мы и начали, лишь скажем: Югославия бы-ла очевидной преградой для установления американской гегемонии в стольстратегически значимом регионе Европы – на Балканах, а посему США при-бегли к использованию «универсального принципа» (так его назвала М. Ол-брайт82): «враг моего врага – мой друг», который был ими реализован по пе-чально известной формуле «цель оправдывает средства».

СПИСОК ИСТОЧНИКОВ И ЛИТЕРАТУРЫ

A NATIONAL SECURITY STRATEGY OF ENGAGEMENT AND ENLARGEMENT // TheWhite House, February 1995. – P. 26.

79 См., например, аргументацию: Hosmer, S. T. The Conflict Over Kosovo: Why Milosevic Decidedto Settle When He Did / Stephen T. Hosmer. – RAND, 2001. – P. 25-27.

U.S. KOSOVO DIPLOMACY: FEBRUARY 1998-MARCH 1999 (TUESDAY, SEPTEMBER 28, 1999) //THE WAR IN KOSOVO AND A POSTWAR ANALYSIS. HEARINGS BEFORE THE COMMITTEE ONFOREIGN RELATIONS UNITED STATES SENATE. – Washington: U.S. GOVERNMENT PRINTINGOFFICE, 2000. – P. 39-40.

President Clinton Address to the nation (March 24, 1999) // Online NewsHour [Электронный ре-сурс]. – Режим доступа: http://www.pbs.org/newshour/bb/europe/jan-june99/address_3-24.html.Доступ – 20.03.2011 г.

80 Бернс, Р. Західні МІ зображують сербів насильниками / Р. Бернс // Незалежний культурнийчасопис Ї. – Число 15: Югославія. Косово. Європа. – Львів, 1999. – С. 33;

81 Disjointed war: military operations in Kosovo, 1999 / Bruce R. Nardulli … [et al.]. – RAND, ArroyoCenter, 2002. – P. 11.

82 Олбрайт, М. Религия и мировая политика / М. Олбрайт. – М. Альпина Бизнес Букс, 2007. –С. 61.

165


Abazi, E. The role of International Community in conflict situation. Which way forwards?The case of the Kosovo/a conflict / E. Abazi // Balkanologie. – juin 2004. – № VIII (1).–P. 14-15.

Albright, M. The Testing of American Foreign Policy / M. Albright // Foreign Affairs. –Nov.-Dec. 1998 – Vol. 77, № 6. – pp. 50–64.

Asmus, R.D. Building a New NATO / R.D. Asmus, R.L. Kugler, F.S. Larrabee // Foreign Affairs.– Sep.–Oct., 1993. – Vol. 72, № 4. – pp. 28–40.

Baudson, G. New world order and Yugoslavia / G. Baudson / transl. by D. Radovanović – Bel-grade: ING-PRO, 1996. – 226 p.

Brzezinski, Z. Second chance: three presidents and the crisis of American superpower / Z.Brzezinski. – New-York: Basic Books, 2007. – 220 p.

Brzezinski, Z. The Geostrategic Triad: living with China, Europe and Russia. / Z. Brzezinski– Washington, D. C.: Center for Strategic & International studies, 2001. – 75 p.

Caplan, R. International Diplomacy and the Crisis in Kosovo / R. Caplan // International Af-fairs. – Oct. 1998. – Vol. 74, № 4. – pp. 745-761

Clement S. Conflict prevention on the Balkans: case studies of Kosovo and the FYR of Mace-donia / S. Clement / Chaliot Papers, 30; transl. from French. – Paris: December 1997,Institute for Security Studies. – 78 p.

“Christmas Warning” Cable from President Bush to Serbian President Milosevic, December24, 1992 // The Kosovo Conflict: A Diplomatic History Through Documents / ed. byPhilip E. Auserswald and David P. Auserswald. – Cambridge / The Hague: KluwerLaw International. – p. 65.

Cordesman, A.H. The Lessons and Non-Lessons of the NATO Air and Missile Campaign inKosovo / A.H Cordesman. / Arleigh A. Burke Chair in Strategy. – August 2000.

Disjointed war: military operations in Kosovo, 1999 / Bruce R. Nardulli … [et al.]. – RAND,Arroyo Center, 2002. – 147 p.

Exerpts from Statement by Kosovar Albanian Leader Rugova, Feburuary 16, 1993 // The Ko-sovo Conflict: A Diplomatic History Through Documents / ed. by Philip E. Auser-swald and David P. Auserswald. – Cambridge / The Hague: Kluwer Law International.– p. 66.

Hagen, W.W. The Balkans' Lethal Nationalisms / W.W. Hagen // Foreign Affairs. – Jul.–Aug.,1999. – Vol. 78, №. 4. – pp. 52-64.

Hamzaj, B. Narrative about war and Freedom (Dialog with commander Ramush Haradinaj) –Pristina: Zeri, 2000. – 192 p.

Herman, E.S. Serb Demonization as Propaganda Coup [Электронный ресурс] / E.S.Herman. – Режим доступа: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13130. Доступ – 20.03.2011 г.

Hosmer, S. T. The Conflict Over Kosovo: Why Milosevic Decided to Settle When He Did /Stephen T. Hosmer. – RAND, 2001. – 155 p.

Johnstone D. Nato and the New World Order: Ideals and Self-Interest // Degraded Capability:The Media and the Kosovo Crisis / Edited by Philip Hammond and Edward S. Herman.– London - Sterling, Virginia: Pluto Press, 2000. – 7-17 pp.

166


Jovanović, V. Rat koji se mogao izbeći (U vrtlogu jugoslovenske krize). – Beograd: Nolit, KizAltera, 2008. – 399 s.

Judah, T. Kosovo: road to war / T. Judah // Survival. – Summer 1999. – Vol. 41, № 2. – pp. 5-18.

Koço, D. Shqipёria Natyrale / Danaj Koço. – Tiranё: Erik, 2006. – 120 f.

Kubo, K.Why Kosovar Albanians Took Up Arms against the Serbian Regime: The Genesisand Expansion of the UCK in Kosovo / K. Kubo // EUROPE-ASIA STUDIES. – Septem-ber 2010. – Vol. 62, No. 7. – pp. 1135–1152.

Mulaj, K. Resisting an Oppressive Regime: The Case of Kosovo Liberation Army / K. Mulaj // Studies in Conflict & Terrorism. – 2008. – № 31. – pp. 1103-1129.

Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? // INTERNATIONAL CRISISGROUP Europe Report N°153. – 25 February 2004. – Tirana-Brussels, 2004. – 43 p.

Pattison, J. Humanitarian Intervention and the Responsibility to Protect. Who Should Inter-vene? / J. Pattison. – New York: Oxford University Press, 2010. – 284 p.

Pfaff W. Ronald Steel's Post-Cold War America / W. Pfaff // World Policy Journal. – Spring,1995. – Vol. 12, № 1. – pp. 69-73.

President Clinton Address to the nation (March 24, 1999) // Online NewsHour [Электрон-ный ресурс]. – Режим доступа: http://www.pbs.org/newshour/bb/europe/jan-june99/address_3-24.html. Доступ – 20.03.2011 г.

Russel, P. The exclusion of Kosovo from the Dayton negotiations / P. Russel // Journal of Ge-nocide Research. – December 2009. – № 11(4). – pp. 487-511.

Schlesinger J. An American Assessment / J. Schlesinger // In search of new world order: thefuture of U.S. – European relations / ed. by Henry Brandton. – Washington, D. C.: TheBrookings Institution, 1992.

Shinasi, A. R. The Serb-Albanian War, and International Community’s Miscalculations // TheInternational Journal of Albanian Studies. – 1998. – № 1. [Электронный ресурс] /A.R. Shinasi. – Режим доступа: http://www.alb-net.com/amcc/cgi-bin/viewnews.cgi?newsid985323600,53297,. Доступ – 20.03.2011 г.

Simić, J. U potrazi za novom misijom: NATO i jugoslovenska kriza 1990-2001 / J. Simić. – Beo-grad: Službeni glasnik, 2010. – 278 s.

The Global agenda: issues and perspectives / ed. By C. W. Kegley, jr., E. R. Witkopf. (4th. Ed.).– N.Y.: McGraw-Hill, IAC, 1995. – 454 p.

The violent dissolution of Yugoslavia: Truth and deceit (1991–1994). One hundred irrefutablefacts // Yugoslav mirror. – San Francisco, 20 may 1994. – 49 p.

Troebst, S. Conflict in Kosovo: Failure of Prevention? An Analytical Documentation,1992–1998. / S. Troebst // ECMI Working Paper № 1. – Flensburg: European Centre forMinority Issues, 1998. – 106 p.

U.S. KOSOVO DIPLOMACY: FEBRUARY 1998-MARCH 1999 (TUESDAY, SEPTEMBER 28,1999) // THE WAR IN KOSOVO AND A POSTWAR ANALYSIS. HEARINGS BEFORETHE COMMITTEE ON FOREIGN RELATIONS UNITED STATES SENATE. –Washington: U.S. GOVERNMENT PRINTING OFFICE, 2000.

Woehrel, S. Kosovo and U.S. Policy / S. Woehrel // Congressional Research Service Report forCongress. – 96-790 F. – June 16, 1998. – Washington: The Library of Congress. – 6 p.

167


Zdravković, H. Historical Victimage of Kosovo Serbs and Albanians / H. Zdravković //Kosovo and Metohija: living in the anclave / edited by Dušan T. Bataković. – Belgrade:Serbian Academy of Sciences and Arts, Institute for Balkan Studies, 2007. – p. 107-130.

Zimmermann, W. The Last Ambassador: A Memoir of the Collapse of Yugoslavia / W. Zim-mermann // Foreign Affairs. – Mar.-Apr. 1995. – Vol. 74, № 2. – pp. 2-20.

Американо-Европейские отношения на современном этапе. Актуальные проблемыЕвропы / пробл. темат. сб. – М.: ИНИОН РАН, 1999.

Бернс, Р. Західні МІ зображують сербів насильниками / Р. Бернс // Незалежний куль-турний часопис Ї. – Число 15: Югославія. Косово. Європа. – Львів, 1999. – с. 27-36.

Бжезинский, З. Великая шахматная доска. Господство Америки и его геостратегичес-кие императивы / З. Бжезинский. – М.: Международные отношения, 2005. – 256с.

Бжезинский, З. Выбор. Мировое господство или глобальное лидерство / З. Бжезинс-кий / Пер. с англ. – М.: Междунар. отношения, 2007. – С. 135.

Валецкий, О.В. Югославская война: 1991-1995 годы. / О.В. Валецкий. – М.: Крафт+, 2011.– с. 656.

Васильева, Н. Гаврилов, В. Балканский тупик?.. (Историческая судьба Югославии в ХХвеке) / Н. Васильева, В. Гаврилов. – М.: Гея итэрум, 2000. – 480 с.

Волков, В.К. "Новый Мировой Порядок" и Балканский кризис 90-х годов / В.К. Волков// Новая и новейшая история. – 2002, – № 2. – c.11 50.

Волков, В.К. Трагедия Югославии / В.К. Волков // Новая и новейшая история. – 1994. –№ 5. – с. 3-32.

Волков, В.К. Этнократия – непредвиденный феномен посттоталитарного мира[Текст] / В.К. Волков // Полис: Политические исследования. – 1993. – № 2. – с.40-48.

Волоков, В. Искать не «врага», а решение / В. Волоков // Югославский кризис и Россия.Документы, факты, комментарии (1990 – 1993). Современная история Югосла-вии в документах. Т. 2. / Сост. и отв. редактор Е. Ю. Гуськова. – М.: «СлавянскаяЛетопись», 1993. – с. 445-446.

Вступительное заявление г-на Сайруса Вэнса на совещании Руководящего комитетана уровне министров // Международные организации и кризис на Балканах.Документы. Том третий. Документы международных организаций по мирно-му урегулированию кризиса в Хорватии, Боснии и Герцеговине 1990-х гг. /Сост. и отв. редактор Е. Ю. Гуськова. – М.: Индрик, 2000. – с. 95-97.

Гаћиновић, Р. Отимање Косова и Метохије / Р. Гаћиновић. – Београд: НИЦ Војска,2004. – 228 с.

Гускова, Ј. Еволуција Руске политике на Балкану у 90-им годинама ХХ века / Ј. Гуско-ва // Руска политика на Балкану: зборник радова / уредник Јелица Курјак. –Београд: Институт за међународну политику и привреду, 1999. – с. 59–69.

Гускова, Ј. Сукоб интетереса у контексту судара цивилизација на Балкану / Ј. Гускова.// Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану: Међународни научни скуп10–12. децембар 1997. / редакциони одбор Жан-Пол Блед… [и др.]; одговорниуредник С. Терзић. – Београд: Историјски институт САНУ, 1997. – с. 573–582.

168


Гуськова, Е.Ю. Динамика косовского кризиса и политика России / Е.Ю. Гуськова // Ко-сово: международные аспекты кризиса / под. ред. Д. Тренина и Е. Степановой;Моск. Центр Карнеги. – М.: Гендальф, 1999. – с. 32-78.

Заявление по Сербии и Черногории // Международные организации и кризис на Бал-канах. Документы. Том третий. Документы международных организаций помирному урегулированию кризиса в Хорватии, Боснии и Герцеговине 1990-хгг. / Сост. и отв. редактор Е. Ю. Гуськова. – М.: Индрик, 2000. – с. 79.

Иванян, Э.А. Мадлен Олбрайт / Э. А. Иванян / РАН ИНИОН Центр науч.- информ. ис-след. глобал. и регион. пробл. Отд. Зап. Европы и Америки; Отв. ред. Орлов Б.С. – М., 2000. – 44 с.

Искендеров, П.А. "Великая Албания": теория и практика / П.А. Искендеров // Вопросыистории. – Январь 2012. – № 1. – c. 31-46.

Искендеров, П.А. Косово: исторические, военно-политические и международно-пра-вовые аспекты проблемы / П.А. Искендеров // Международная жизнь. – 2011. –№ 10. – с. 20-34.

Кузнецов, Д.В. Общественное мнение в странах Запада и Косовский кризис / Д.В. Куз-нецов // Славяноведение. – 2007. – № 3. – c. 55-72.

Кузнецов, Д.В. Распад Югославии (1989 - 1995 годы) и общественное мнение в странахЗапада / Д.В. Кузнецов // Новая и новейшая история. – 2008. – № 3. – c. 35-50.

Макартур, С. Когда к штыку приравняли перо. Деятельность СМИ по освещению Бос-нийского кризиса (1992-1995 гг.) [Текст] / С. Макартур. – М.: Институт Славяно-ведения РАН, 2007. – 164 с.

Маначинський, О.Я. Косово і Метохія: історичні перехрестя. [Текст] / О.Я. Маначинсь-кий. – К: МАУП., 2001. – 112 с.

Милё, П. «Великая Албания»: фикция или реальность? [Текст] / П. Милё // Албанскийфактор кризиса на Балканах. Сб. научных трудов и ст. – М.: ИНИОН РАН, 2003.– с. 133-155.

Никифоров, К.В. Отношение России к Сербии в конце ХХ века [Текст] / К.В. Никифо-ров // Европа на раскршћу: нови зидови или уједињена Европа: међународниокругли сто, Београд, 28-29. април 1999 / редакциони одбор М. Екмечић… [идр.]; одговорни уредник С. Терзић. – Београд: Историјски институт САНУ,1999. – с. 157-167.

Никифоров, К.В. Югославия 1990-х годов: кризис общества и распад государства / К.В.Никифоров // Человек на Балканах в эпоху кризисов и этнополитических стол-кновений ХХ века / Ред. колл.: Г.Г. Литаврин, Р.П. Гришина (отв. редакторы),Т.В. Волокитина, Е.Л. Валева. – СПб.: Алетейя, 2002. – С.348-349.

Олбрайт, М. Религия и мировая политика [Текст] / М. Олбрайт. Пер. с англ. – М.: Аль-пина Бизнес Букс, 2007. – 352 с.

Пономарёва, Е.Г. Новые государства на Балканах / Пономарёва Е.Г. – М.: МГИМО-Уни-верситет, 2010. – 252 с.

Пономарева, Е.Г. Политическое развитие постъюгославского пространства: (внутрен-ние и внешние факторы) / Е.Г. Пономарева. – М.: МГИМО-Университет, 2007. –С. 148.

169


Примаков, Е.М. Годы в большой политике / Е.М. Примаков. – М.: Коллекция «Совер-шенно Секретно», 1999. – 448 с.

Свидетельские показания Е.М. Примакова // Говорят свидетели защиты. Суд над Сло-боданом Милошевичем / Под. ред. Н.И. Рыжкова и В.Н. Тетёткина. – М.: Вече,2005. – с. 257-301.

Симић, П. Пут у Рамбује: Косовска криза 1995–2000. – Београд: НЕА, 2000 – 356 с.

Смирнова, Н. Конфликт в Косово как часть «албанского вопроса» / Н. Смирнова // Ко-сово: международные аспекты кризиса / под. ред. Д. Тренина и Е. Степановой;Моск. Центр Карнеги. – М.: Гендальф, 1999. – с. 79-119.

Степанова, Е. Политика США в отношении Косовского кризиса / Е. Степанова // Косо-во: международные аспекты кризиса. – М.: Фонд Карнеги, 1999. – с. 158-211..

Степанова, Е.А. Военно-гражданские отношения в операциях невоенного типа. / Е.А.Степанова. – М.: «Права человека», 2001. – 272 с.

Трушина, М.А. Политическая борьба и PR в независимой Югославии / М.А. Трушина// Пространство и время в мировой политике и международных отношениях:материалы 4 Конвента РАМИ. В 10 т. Т. 10: Коммуникационный менеджменткак новый фактор мировой политики и международных отношений / под ред.Е. Н. Пашенцева. М.: МГИМО-Университет, 2007. – с. 57-68.

Уткин, А.И. Глобализация: процесс и осмысление. / А.И. Уткин. – М.: Логос, 2002. –254 с.

170


Сергеј Р. Велоус

О РАЗЛОЗИМА ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ КОНФЛИКТА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

(90-ИХ Г. ХХ ВЕКА)

ΡεзимеОвај рад се бави истраживањем разлога интернационализације Косовског кон-

фликта. Аутор анализира назначени аспект проблема преко призме повезаноститрансформационих тенденција у постбиполарном свету, разматрујући поступниулазак у конфликт међународне заједнице као резултат узајмног деловања великогброја фактора различитих нивоа (почевши од геостратешких – спољних – и заврша-вајући локалнима – унутрашнима).Кључне речи: Косово и Метохија, Србија, Југославија, интернационализација, кон-

фликт, криза, Сједињене Америчке Државе, НАТО, ОВК.

171

УДК: 94(497.11)”1912/1913”

ДУШАН М. БЕРИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици, Филозофски факултет

ОСЛОБОЂЕЊЕ СТАРЕ СРБИЈЕ 1912–1913. И АУСТРОУГАРСКО НАМЕТАЊЕ

КОНФЛИКТНИХ РЕШЕЊА

Иако су Велике силе прогласиле став немешања (неутралности) у Балканскомрату, турско државно руководство је рачунало да ће неке од њих, будући веомазаинтересоване за исход решења балканског питања, користити сваки иоле по-годан моменат да се, упркос декларисаном ставу неутралности, умешају и спре-че решење балканског питања без њиховог учешћа1. Стога су Турци „желели даодмах, на самом почетку рата, извојују бар неки војнички успех и створе пого-дан моменат за интервенцију великих сила, у ком би случају био обезбеђен тур-ски престиж како на спољнополитичком тако и на унутрашњем плану, што је(тј. што би – Д. Б.) у оваквој ситуацији било од огромног значаја за даљи опста-нак империје”2, тачније: њеног господства над Југоисточном Европом. Уколикосе више загледа иза кулисâ, бива све јасније да у овоме није имала превагу самотежња Турака да се на силу одрже на овом делу европског континента, већ и дапродубе сукоб између руских и аустријских интереса. Очекивали су да ће сезбог Балканског рата сукобити Русија и Аустроугарска. Уместо тога, „изгледалоје да ће их он приближити. Русија би се одупрла Бугарској у Цариграду; Аустро--Угарска Србији у Албанији”.3 Ово је најсажетије и најпотпуније објашњење за-што су се преварили Турци и хришћански народи окупљени у балканскомфронту у својим очекивањима, да ће Велике силе истâ (очекивања) претпостави-ти својим империјалним интересима.Итало-турски сукоб из 1911. у ствари убрзао је образовање балканског фронта,

„окренутог истовремено и против Беча и против Истамбула”. Сенка Русије се,

1 [email protected]

173


с друге стране, надвила над споразумом који су између себе потписале Србија иБугарска 13. марта 1912. године, којем су се убрзо придружиле Грчка и Црна Го-ра.4 Претходила му је војна конвенција, која је поново увела Бугарску у орбитуСанкт Петербурга. Упоредо је Русија инспирисала приближавање Београда иСофије, „пре но што ће постати покровитељ њиховог споразума”. Одмах се ви-дела сва ширина преокрета у односу снагâ с краја осамдесетих година XIX века,кад је аустроугарски, прецизније: немачко-мађарски утицај био у зениту.5 Овоје првенствено проузроковано германским планом „Продирања на [Југо-]Ис-ток”, услед којега су Немачка и Аустроугарска представљале збијен блок и Руси-ји стално пребацивале да „спречава прелазак [Јужних] Словена из Paх Ottomanaу Pax Germana”.6

I

Основ и подлога аустријског и уопште немачког противљења ослобођењуСтаре Србије током балканских ратова и њеном враћању у састав КраљевинеСрбије је свенемачки програм „Продирање на [Југо-]Исток”.7 Први балканскират је у октобру 1912. године поново усредсредио највећу пажњу политике Вели-ких сила и европског јавног мњења на југоисточно полуострво Европе. Потпунаи брза победа удружених малих држава Црне Горе, Бугарске, Грчке и Србије изоснова је изменила политичку карту Балкана и поставила темеље нових односана њему.8 Ово је, према томе, учинило значајан корак и тиме што је створилопочетке друштвено-политичких услова супротних тежњама Аустроугарске којаје до 1912. године „стално вребала могућност да сáма и у свом уском интересумења балканску ситуацију”. Али „пошто су јој догађаји измакли из руку због ве-ликог успеха оружја четири мала савезника у јесен 1912. била је затечена управоу улози чувара status quo-a”.9 Насупрот хтењу Аустро-Угарске за хегемонијомсада је стајао ланац балканских држава, убрзо и проширених и силно увећанихнада у будућност, ојачалих самосвести и одлучних у тежњи да се од силâ оса-мостале.10

По општем мишљењу, српска артиљерија имала је главну улогу у српским ус-песима; француски војни изасланик, који је артиљерац, тврдио је „да она гађатачно по француским правилима као да је на вежбалишту […] Такође је и коњи-ца дејствовала успешно”. Уз то је још јављао: „Имамо утисак да су успеси војскедали подстрек целом народу […]”.11 У појам Србије као препорођене земљестављана је особина спремности за испољавање одмах при првој потреби, јерсве је говорило „да је земља која је једноставно узимана за објект Монархијинеполитике и, у правом смислу речи, као њена жртва, изненада израстала у рива-ла.”12 То је опет уносило неизвесност у водеће кругове Беча, али и подстицалоњихову раздраженост и жељу за благовременим обрачуном; тим пре зато што сустизале и процене да успеси српске војске на удаљеним јужним бојиштима мо-гу имати за последицу и непосредне претње самој Подунавској царевини.13 По-

174

Душан М. Берић: Ослобођење Старе Србије 1912–1913.…

беде балканских војски нису само затвориле хоризонте аустроугарској полити-ци велике силе него су и снажно уздрмале државу Хабзбурга.14

За четрдесет дана акције своје војске Краљевина Србија имала је у својој вла-сти целу Стару Србију, целу средњу и западну Македонију и средњу и севернуАлбанију.15 На целој овој страни „у одбрани се држаше само још Скадар, који бии сам врло брзо пао, да у питању његове опсаде црногорски краљ Никола нијезаузео, и ако прикривено, једино чисто аустроугарско становиште. Понуђенукооперацију српске војске, потребну за освајење Скадра, он је просто одбио…”16

Зарад тога, био je „врло незадовољан што [је] наша војска ушла у Призрен […]”17

крајем октобра 1912. године.

IIНајбољи начин посматрања тога како империјализам стратешки изиграва ре-

зултате балканске побуне у верзији балканских ратова 1912–1913. године је онајкојега се држао Ото Бауер у свом капиталном делу Балкански рат и немачкасветска политика, објављеном 1912. на немачком, а у српском преводу издатонаредне (1913) године. Ево неких кључних мисли из тог научног дела: Прва,„Сви светско-политичи догађаји нашега доба задахнути су супротношћу којапостоји између немачкога и британскога империјализма”: друга, и док су „Ен-глеска и Француска отежавале унутрашње снажење Турске, да тиме Немачку по-годе, дотле је ова морала допустити, да баш сами њени савезници, споља напад-ну Турску. Најпре је године 1908. Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцегови-ну, турске провинције, које је она посела 1878. (искључиво зато да би сесупротставила масовном покрету у њима и за њихово присаједињење двемасрпским земљама – Србији и Црној Гори – Д. Б.). То је био први јачи ударац замладотурску владавину”; трећа, „Од увођења устава, Турска се надала да ће учи-нити крај пљачкашкој политици капиталистичких Великих Сила[…] УдарАустрије разорио је ову наду”; четврта, „И немачка царевина, која је у Турскојкао еквивалент за железничке концесије и индустријске лиферације, обећаласвоју моћну заштиту, која је Турску хтела да употреби као савезницу противуЕнглеске, не само да је допустила овај удар Аустрије, већ је, како се Виљем II хва-лио, ’блештећим оружјем’ стала на страну Аустрије. Јер се баш тада британскиимперијализам и потрудио да ’oпaше’ Немачку. Тако је британско-немачка су-протност, принудила Немачку, да се стави на страну Аустрије да је не би изгу-била као савезницу и отерала у наручје ’Споразума’ који је водила Енглеска”.18

Говорећи о турским војним поразима током Првог балканског рата, Бауер ве-ли и ово: „Када је отпочео рат, многи су очекивали брзу, одлучну победу Турске.Али нигде није било такво велико поверење у турску војску, као у Немачкој.Турску су војску обучавали немачки официри на основу немачких егзерцирнихправила. Немачки војници су обасипали најобилнијим хвалама њене врлине. Ико им је поклонио вере, морао је бити убеђен, да ће под мудром управом Фондер Голца и Имхофа, све милитаристичке врлине пруске војне гарде на Босфору,

175


– још једном изићи на видело. На тај начин немачка војска је очекивала брзу по-беду турске војске! Но уместо тога дочекала је брзе и срамне поразе”.19

Како год, када су војске Краљевине Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке почеледа докусурују турско господство над њиховим земљама октобра 1912, сусреле сусе са турским противником „чије је наоружање било претежно немачког поре-кла. Осим тога, током претходне три деценије отоманска војска је добијала ин-струкције и савете од официрâ из Пруске и других делова Рајха”.20

Није изненађујуће онда што је у неким крајевима брзи пораз турских трупа уТракији и Македонији „сматран озбиљним моралним ударцем за немачку вој-ску, што је наводно био доказ о назадности њихових тактичких доктрина и ин-фериорном квалитету њиховог оружја”.21 Била тачна или не, ова открића уче ве-ликој памети и једног немачког научника су нагнала да „испита праву улогуНемачке у Првом балканском рату”. Отуда је његова намера била да се фокуси-ра, пре свега, на три теме:

1. У којој мери је отоманска војска (егзактније: турска – Д. Б.) била производнемачке обуке?

2. У којој мери су Немци били умешани у спровођење турских војних опе-рација за време Првог балканског рата?

3. Да ли је постојао приметан протурски став у немачкој политици за времеовог периода?22

Ово су нека од његових главних открића: 1) мали број Немаца који су преда-вали у разним турским војним школама такође није био у стању да оствари на-рочит напредак против инерције и традиције; 2) несреће које су задесиле Турскоцарство у октобру 1912. „могу само у веома ограниченој мери приписати се илидефектној немачкој доктрини или дефектној (неисправној) немачкој опреми”;3) када су се српске, бугарске, грчке и црногорске војске сукобиле с Турскомоктобра 1912, „око две десетине немачких официра било је придодато султано-вој војсци у разним функцијама”.23

За Стару Србију и процедуру њеног ослобођења значајно је признање немач-ких официра ангажованих у турској армији, да „Док су отоманске трупе у Тра-кији консолидовале своје положаје на линији Чаталџе, врло мало је остало одтурских дивизија које су биле распоређене у Македонији”, пошто „у низу бита-ка са Србима, Грцима и Црногорцима, изгубили су доста опреме и војне сна-ге”.24 У таквој ситуацији, захваљујући садејственом деловању аустријске поли-тике ометања Срба да и ту заврше посао, „само су још области Јањине и Скадрабиле под чврстом контролом турских трупа”.25 Немачки извори такође разја-шњавају зашто Краљевине Србија и Црна Гора нису биле под будним надзоромнемачких војних посматрача. У јесен 1912. разлог за то је превасходно био тајшто „Берлин се ослањао на извештаје аустроугарских официра како би били утоку војних збивања у те две земље”.26

176


Колико год да су младотурци „били оријентисани према Немачкој”27, кајзер,када је чуо 4. новембра 1912. да Порта тражи посредовање Велике силе „како бисе окончала агресија”, јасно је назначио да он одбија „било какво учешће у билокојој акцији која блокира Бугаре – Србе – Грке у њиховом сасвим заслуженомпобедоносном напредовању, или која њима намеће услове који им се не допа-дају (indeed, when the latter heard on November 4 that the Porte was asking for GreatPower mediation with a view to ending the hostilities, he made it clear that he wouldrefuse “any participation on any action which blocks the Bulgars – Serbs – Greeks intheir well-deserved victorious advance, or which prescribes or imposes on them condi-tions which they do not like…“)”.28

Ова монархова дефиниција балканских ратова је у појмовном смислу сасвимтачна, с тим што је мeђупростор у пракси – поготово у немачкој штампи – пред-стављао место на коме су се могле прочитати најскаредније дефиниције зараће-них страна. Тако је извесни Алфред Кер (?) овако описивао Балканске ратове:

„Срби, Грци, Црногорци и Бугари у савезу са ђаволом. Из дворишта и кућаизлазе тихо, са својим вашкама Шуњају се тихо као мачкеЧетворица на једнога ударају,Шта су зенице виделе,Било је црвено словенско јутарње руменило.Пријатељ Турака на Михеловој страни(Михел – персонификација Немачке – прим. прев.)Неспретно и одједном дошло је до пропасти.Иза куге и крви и блатаПоздравља јутарње руменило Словенâ”29

Ова „слика” је била део немачке представе о „грозном и атавистичком Балкан-цу”30 , поникла из идеје, лансиране из немачког ума, „да Балкан треба посматра-ти као аграрни и сировински резервоар, који треба да ’припомогне’ сједињава-њу средњоевропских индустријских земаља”, што је „искључило идеју оравноправном пословном партнерству, која се наредних деценија све више ши-рила и формирала”. Са растом трговинског обима растао је и значај изградњежелезницâ у Османском царству, која је у доброј мери финансирана из Средњеи Западне Европе.31 Из тих разлога је делу немачке штампе сметао овакав кајзе-ров однос 1912. године, јер није био ни за ни против балканских ратова, што је –делимично – последица чињенице да је „очито био разочаран Турцима”, каопроцене да је њихова судбина „вероватно свакако запечаћена”.32 Својим сарад-ницима, Вангенхајму и Стремпелу, послао је знаке упозорења да се „не сме до-зволити да компромитују немачку политику ’строге неутралности‘[…],” која јеионако добрано већ компромитована много чиме, па и тиме „што су ојачали ре-шеност Турака против Бугара”.33 Према кајзеру, „Турска је готова у Европи, и да

177


мора изаћи, и што мање проблема изазове у том процесу, то боље […]” Такође јесматрао „да отоманске трупе које су се повлачиле треба послати право натраг уАзију, заобилазећи Константинопољ, да тај град не би изложили колери ипљачкању”.34

IIIОдредива узрочност противљења аустријских Немаца ослобођењу Старе Ср-

бије 1912–1913. и њеном враћању у оквир Краљевине Србије, дакле, јесте тежња„аустријских пангерманаца” да ставе под своју контролу Угарску, Балканско по-луострво и Јадран, „који су постали објектом агресије германо-аустријског им-перијализма. Тим начином су аустријски пангерманци тежили да осигурају се-бе и своје место под сунцем у будућој ’Великој Германији’ […]”.35 Услед тога,сваки успех Краљевине Србије „увећавао је непријатељства око ње. Она је јасновидела како се један гвоздени обруч кује око ње. На Сави и Дунаву економскипритисак, поглед преко Дрине затворен анексијом, у Санџаку брана према Цр-ној Гори и једна брана тешка и кроз године крвљу натапана према Косову и до-лини Вардара”.36

Начелник Генералштаба Аустроугарске генерал Шемуа је 28. септембра 1912.спремио један меморандум за цара Фрању Јосифа, у коме је стајало да је „веомавелика могућност да на Балкану избије ратни сукоб”, да је „одржање status quo-aтешко даље прихватљиво као политички аксиом”, да „свака промена на Балкануза нас има изузетан значај” и да је зато „за Аустро-Угарску нужно да одредисвоје политичке циљеве” да би, кад дође час, могла „деловати мирно, свеснациља и сврсисходно”.37

Новембра 22. исте године стигао је у Берлин Шемуа, да с немачким шефом Ге-нералштаба „продискутује о војним операцијама”. Дан пре њега дошао је у не-мачку престоницу и аустријски престолонаследник, у лов, као царев гост. Њего-ва посета „изменила је видно досадашње држање цара Вилхелма”, јавио је грофСеђењи отуда како му је престолонаследник саопштио да га је немачки владар„уверавао да се, ако се ради о престижу Аустро-Угарске, он не би бојао ни одсветског рата и да би био спреман заратити са све три силе Споразума”. У истомизвештају пише и ово: „О српском држању немачки цар се изразио најоштри-јим изразима” – чак је и нагласио, „да Аустро-Угарска ни под којим условом неби хтела дозволити тој земљи једну луку на Јадрану”.38 Једним делом, и то ве-ћим, то је због заједничке решености Беча и Берлина да, чак по цену изазивањаСветског рата, реализују свој програм „Продирања на Југо-Исток”, другим де-лом, изгледа, због њихове разјарености српским подсећањем на чињеницу, „ка-ко Стара Србија обухваћа осим подручја Косова те Санџака и обалу Јадранскогмора ниже Драча до луке Свети Јован Медовански и да рат мора потрајати све,док Србија за коју је излаз на море животно питање није запосјела ове тачке”.39

Ово и стога јер „Србија не може са свих страна остати затворена”, а и због тога,да „она треба (да обезбеди) као већ у Средњем вијеку преко Драча, Љеша и т. д.

178


слободан приступ европском трговачком саобраћају”.40 Демарши српске Владе,учињен 11. новембра 1912. преко српског посланика у Бечу Ђорђа Симића, очи-гледно је разјарио политиче кругове у Бечу, можда чак и допринео хитном пу-товању надвојводе Фердинанда у Берлин, где је он допутовао 22. истог месеца натајне преговоре са кајзером Виљемом. Обојица саговорника дала су врло оштре,чак нетрпељиве изјаве о Краљевини Србији, које су потврдиле истину да јеАустрија српском народу, у пару с Немачком, највећи непријатељ. Барон Сила-ши, чиновник у аустроугарском Министарству иностраних дела, упола је биорешен да посредује између тежњи српске Владе да потпуно заокружи подухватослобођења Старе Србије 1912. и ригидности свенемачке позиције, при чемуније остао ограничен искључиво на питање (не) ометања изласка Краљевине Ср-бије на Јадран. Он је говорио ово: „1) Штета од српске луке и политичка и трго-вачка сасвим је проблематична ако већ Србија и Црна Гора добију Санџак. 2) Ср-бија се, кад ојача, може ослободити руског утицаја и можда се приближитиАустрији, као Бугарска после 1879. 3) Није сигурно да јачање славизма и Русијемора имати оштрицу против Аустрије. Уосталом, тај однос неће зависити толи-ко од једне луке колико од добрих односа према Србији уопште. 4) Попуштају-ћи Србима, Аустрија неће доћи у сукоб с Балканским савезом, а ако буде исту-пала непријатељски, може га учврстити. 5) Јавно мишљење у Аустро-Угарскојнеће бити за преке мере против Србије; сви ће Словени бити против, а и многидруги. 6) И срећан рат са Русијом био би несрећа за Аустрију, а питање је да лије садашњи аустријски интерес толики да пређе преко тог аксиома; 7) Кондоми-нијум Аустрије и Италије у Албанији могао би довести до сукоба (који је већионако био латентан још од Велике источне кризе 1875–78. године – Д. Б.). У кон-доминијуму једна страна мора кад-тад да испа[д]не”.41 И војни министарАустроугарске барон Мориц Ауфенберг „био је за то да се Србија пусти у Алба-нију”. Образлажући своју мисао, писао је: „Кад буду сасвим у Албанији они суту приковани за 30 година. То смо ми видели с Босном и Херцеговином. А за товреме може се много урадити”42 против српских интереса, а у корист аустриј-ских. Неспособни да то увиде, политички и војни кругови Двојне монархије сунаставили да све товаре у приколицу своје осветољубивости према српском на-роду због његовог одбијања да се нагонски покори и престане да се супротста-вља програму „Продирања на [Југо-]Исток”.

Већ из тога постаје јасно да се на овом програму темељио – као што се темељии сада – сваки пангермански напад на српску државу и на њено право да осло-боди Стару Србију од туђинске власти. Још од почетка Првог балканског рата,већ у његовим првим данима, лист Pester Lloyd, иначе, гласило пештанских Је-вреја, писао је ово: „Ако би Срби успели у Санџаку, ми бисмо се морали за вечи-та времена одрећи наде, да зидањем санџак-железнице унесемо Пешту у великупругу светског саобраћаја која од Немачке иде преко Солуна на Исток”. 43 Ове ре-чи воде нас до двојаког сазнања. Прво је: негде око тога времена „је Беч за случајдеобе Турске (правилније: хришћанских земаља под турском окупацијом – Д.

179


Б.) искао Санџак и Солун”,44 прецизније казано – Стару Србију и сав простор доСолунског залива.

A друго је: полемика између мађарског листа Magyarország из вишенацио-налне Угарске и бечке новине Neue freie Presse, која је дрхтаво немирно и ратно-хушкачки писала: „Ми не можемо допустити да на нашој југоисточној границиојачају непријатељски нам елементи”,45 што је био жаргонски израз за српскинарод и за све оно што он види као своје колективне циљеве. Пре свих, онај даослободи своје земље под турском и аустријском окупацијом. На ово писање бе-чке Нове слободне штампе поменути мађарски лист, првенствено из страха одслома дуализма и бројчаног ојачавања словенских народа у Угарској, узвратиоје текстом у коме је писало: „Највећа је погрешка ове политике то што се не мо-же спровести, услед чега напрезање у том правцу може да навуче пропаст задвојну монархију и на њену династију. Поред очигледне суревњивости весели-ла је право безумље и сама помисао на то да би хабзбуршка династија могла се-би стећи Солун”.46 Колико је описана територијална мегаломанија премашива-ла снаге Аустроугарске, можда најбоље показује податак, да би „ново позивањеНемачке у помоћ” било више него незгодно јер би показало да Беч без Берлинане може постићи ништа чак ни у Београду”.47

Анексионистичку мрежу у правцу насилног припајања западних делова Ста-ре Србије (несрпски израз за овај простор је Новопазарски санџак) Аустријанцису почели да плету пре него што су извршили анексију Босне, земље коју Лео-полд фон Ранке (Leopold von Ranke) дефинише „као старосрпску област (Bosnienals altserbisches Gebiet)”.48

Наиме, већ 1903. године аустријска штампа „је доносила целе наредбе војнихвласти упућене властима у Босни и Пули да се спреми све што је нужно за про-дор у Санџак и за демонстрације Флоте у Солунском заливу”; а кад су те вестидемантоване, „било је свима јасно да Монархија неће седети скрштених рукуако букне устанак у Македонији”. „На Косову, пак, фратри су подстицали” ло-кални муслимански живаљ „против реформи”, уз одбијање аустријске диплома-тије да се огради од арбанашких зулума.49 Са избијањем Првог балканског рата1912. Аустријанци примећују да се проблем компликује, али не виде начин какода га поједноставе. Поготово након што је армија Краљевине Србије ослободилаи Рашку област, чиме су одједном пале у воду калкулације политичког врхаАустрије и њеног Генералштаба у вези са отимањем ове области. Наиме, још јеу пролеће 1878. министар спољних послова гроф Ђула Андраши разрађиваопланове у овом смислу. Говорио је: „Са окупацијом Новопазарског санџака по-зиције Аустроугарске биле би комплетно измењене”, јер „Наша позиција у Бо-сни је одбрамбена (јер су устанак у Херцеговини 1876. и устанак у Босни исте го-дине били прогласили уједињење ових двеју спрских покрајина са Србијом иЦрном Гором – Д. Б.), док би позиција у Новом Пазару представљала положај унападу, отворена врата за окупацију целог Балканског полуострва”.50

180


У задатку манипулисања својим и светским јавним мњењем, политички ивојни кругови су већ тада започели кампању убеђивања да је потребније да овајпростор уместо да буде враћен српској држави, доспе у аустријске руке, а све узобјашњење, да „позиција Новог Пазара прети Албанији, допушта да се заузмеБугарска са бока и да се без препрекâ напредује ка Солуну”.51 Само површна по-литика, заснована на програму „Продирања на [Југо-]Исток”, могла је да и у вре-ме балканских ратова остане при таквим хипотезама, јер су се оне рушиле принајовлашнијој анализи.

Несвесна свих извора тешкоћâ за себе у непосредној будућности, Аустро--Угарска је уочи Првог балканског рата заговарала тотални обрачун са Краљеви-ном Србијом. Генерал Конрад фон Хецендорф нагласио је да „за Монархију не-доступан циљ мора бити анексија Србије, укључно са облашћу Ниша”, поштонезависно развијање краљевинâ Србије и Црне Горе „упола пресеца Монархијипут на Балкан”, а уколико она „не пружи своју чврсту песницу у средину Балка-на”, пут ће јој „пресећи стварање независне Албаније и проширење Бугарске”.52

Афект освете према Србији, а с истим и амбиција отимања и њених територијапод турском окупацијом, толико су расли да су Аустријанци били решени да„У случају да Турска буде сломљена, ми морамо да узмемо Косово да бисмотрајно раздвојили Србију и Црну Гору и осигурали приступ ка Албанији, којаобавезно мора да припадне нашој сфери моћи”.53

Дубље посматрано, аустријски државници „су увек сматрали да ХабсбуршкаМонархија не би могла дуго преживети рушење Турске и подизање национал-них држава”.54 Уз то, они још нису имали планирану балканску политику. У1908. години „Ерентал је планирао да уништи Србију”, али „не постигавши ни-шта”.55 У свом хтењу да целу Југоисточну Европу потчини својој политици екс-панзије, да преуреди цео тај простор супротно тежњама хришћанских држава управцу ослобођења својих сународника. Ако је несумњиво да је хтење Срба, Бу-гара и Грка намењено довршењу њихових националних револуција, шта је ста-јало иза чињенице да се уочи Првог балканског рата званична немачка полити-ка, „први пут од како нам је познато, изјашњује за одређену политику и одређе-ни политички програм на блиском Истоку”.56 На први поглед прилично јеразумљиво што треба одржавати status quo на Балкану. „Али је за размишљањешто се званична немачка политика јавно, у савезу с Аустро-Угарском, изјашња-ва за циљ”, пошто status quo на Балканском полуострву „био би, надамо се, јоши данас дањи исти, као и прије двије године [1908], да није Аустро-Угарска на-шла за потребно да га измјени у свом интересу”.57

Бескрајно опасно, чак више од бескрајног, јер у страној штампи, уопште,„много је јасније истакнута мисао да немачком политиком у погледу Балканаруководи Аустро-Угарска”.58 Овако дефинисано, деловање Монархије, његовадотадашња фаза која је почела непосредно пред Први балкански рат морају сесагледавати у дијалектичкој повезаности, како историјској тако и логичкој. Деотога политичког миљеа свакако су биле и последице тајног уговора, закљученог

181


између Бугарске и Аустроугарске јуна 1912. године, које „Србија је осетила јошодмах у самом почетку рата са Турском”.59 Том споразуму су претходиле вести„да је тада Аустро-Угарска себи резервисала право да окупира северни део Сан-џака”.60 Неодлучно је тражен пут кроз општу пометњу изазвану поменутим тај-ним уговором из јуна 1912, као и, пре тога, открићима из децембра 1911. и јану-ара 1912. године „да ће Аустро-Угарска искористити прву згодну прилику и по-кушати да и даље продре на Балкан”. То тврди др Јован М. Ненадовић, српскипосланик у Цариграду, а затим додаје и ово: „Каогод што [службено] Цетиње по-кушава да нас алармира изјавом Краља Николе да ће Аустро-Угарска у споразу-му с Турском окупирати Ново-пазарски санџак, тако исто овде су аустријскиагенти чешће сугерисали Турцима идеју да Србија намерава ући у Санџак. Збогтога сматрам изјаву Краља Николе као прости блеф у намери да помути нашедобре одношаје са Турском”.61

Септембра месеца 1912, дакле непосредно уочи избијања Првог балканскограта, Шарл Лоазо, француски „политичар и поборник културе и непретка”, среосе на Цетињу „с једним српским студентом из Санџака, који је дошао да тражипушке за своје суграђане из Бијелог Поља”.62 „Био сам се тек вратио са једног из-лета у унутрашњост Црне Горе и нисам читао листове недељу дана. Причао мије да му је кућа спаљена, породица поубијана или растерана и да башибозуцитиранишу село. Мимиком ми је показивао те сцене ужаса”.63 И поред никаквезаједничке склоности, сем можда једне: бити заједно у отпору германском поку-шају поробљавања српске земље, између чувеног француза и српског студентасе родила блискост. Она се још више увећала када се на младићевом лицу одјед-ном приметила нека врста задовољства. „Ипак”, рече он Шарлу Лоазоу, „ништаније изгубљено, и овог се јутра осећам срећним. Знате ли новост? Трећа францу-ска ескадра ушла је у Средоземно Море”. „А ја себи рекох, слушајући га, да једуша старе Француске морала бити одвећ узвишена и чак лудо благородна, пада, и поред сећања на поразе, унижења и жалости, изгубљена деца Европе, забо-рављена и прогањана, тамо у дну Санџака, осећају зрак нагонског поверења,који је изражен у овим речима: „Трећа Француска ескадра ушла је у СредоземноМоре”.64

Иако су француски државници тога времена, за случај „Да је Аустро-Угарскапредузела одлучан корак” у правцу окупације Рашке области („Санџака”) и,уопште, ометања ослобођења ње и остатка Старе Србије, „они би је помогли”,65

Шарл Лоазо је тада објавио у Паризу своје делце под насловом Реванш Балкана.Дефинишући тим речима Балканске ратове 1912–1913, он у својој књизи вели иово: „Реванш Балкана је дакле такође и освета ових ’неодмерених’ чинилаца, окојима модерна политика мало води рачуна и од којих наша дипломатија, дижеруке, од како има да се брине о толиким финансијским интересима. Али је ре-ванш далеко да се ту заустави”.66 Лоазо је сматрао да је главни разлог за непот-пуност позиције Великих сила у односу на неизбежност и оправданост ослобо-ђења хришћанских народа југоисточног полуострва Европе испод вишестолет-

182


не турске окупације била опредмећена у покушајима продужавања те истеокупације. Он је, пак, пре свега и са великом енергијом бранио ствар промене. Уњему је она нашла изврсног заштитника својих идеја, што се јасно разазнаје и урезону: „Извесно, не постоји никаква сумња, да Балканске државе имају, пресвега потребу да се у миру и неуморном раду прибирају, одмах од часа кадЕвропа буде санкционисала њихову победу”, а ово и стога што државе-победни-це „с војничком снагом, којом оне располажу, донеће један прираштај гаранцијаевропској равнотежи. Оне ће бити – нарочито Србија и Црна Гора – у стању даумере тежње за проширивање и тежњу за континенталну хегемонију Немачкеи њеног аустро-угарског савезника (Подвукао – Д. Б.)”.67

Такви предлози су у сваком погледу и формално и стратешки спасоносни, по-готово као инструмент заштите Европе и њеног југоисточног дела, нарочито, одунилатералне хегемоније и супрематије, највише садржаних у програму пан-германског експанзионизма. Лоазо не би био Француз да се не противи томе, на-гонски замењујући га непосредним и директним залагањем за то да се „успо-стави протекција француско-руска уместо европске”, између осталог и за то јерСрбија, Бугарска и Црна Гора „рођене су и, углавном, живеле од периодичнихнапада Русије против Отоманске царевине. Сама ова историјска веза произила-зи из заједнице расе и вере: а као најстарији члан етничке фамилије, Русија туима једну мисију, која је већ три четвртине остварена”.68 Углавном, интерес свихњих, плус Гркâ, „упућује их да траже заклона у француско-руској комбинацији,која је, изгледа, отворена самом својом дефиницијом, свима малим државама,чијој политичкој независности прети немачка хегемонија”.69

И само држање Аустријанаца већ на почетку Првог балканског рата учвршћи-вало је Шарла Лоазоа у уверењу да се Хабзбуршка монархија „у историји поја-вљује као изврстан жрвањ за преображавање Словена у помоћнике Немаца”.70

IVПотребно је мало детаљније да размотримо детаље тог аустријског сувише ве-

ликог и подмуклог противљења ослобођењу српског народа у Старој Србији иМакедонији, ако хоћемо да схватимо природу и циљеве антисрпске политикеаустријских и осталих Немаца. Развијати тиху рефлексију и постићи научни-чку прецизност, као и одмереност у излагању, није могућно без целовитости уисцрпљивању материје. То налаже да се не губи из вида и драгоцен податак, даконцентрација ослободилачке армије Краљевине Србије „извршена је тачно попредвиђеном и разрађеном плану, без и једног задоцњења или инцидента”.71

Ово је утолико било значајније ако се има у виду да је, већ у процедури пости-зања споразума балканских хришћанских држава током 1911. године, Србија„била под притиском опасности од стране Аустроугарске, која је сваког тренут-ка могла постати акутна”.72 Опасност је за Србе, Бугаре и Грке, „услед балканскеполитике Аустро-Угарске, а још више због рада младотурака на централизацијии отоманизацији, бивала све већа”, јер је тај рад био „уперен против животних

183


интереса балканских хришћанских држава и народа”, али исто тако „упућиваоје у тај мах Србе и Бугаре и Грке на споразум”.73 Тридесетог септембра 1912. Бал-кански Савез је био мобилисан против Турске. Тог истог дана руска влада је на-јавила спровођење вежби „пробне мобилизације” у четири војна округа, укљу-чујући и варшавски округ.74 „До тренутка када су балканске борбе постале ге-нерализоване средином октобра, Руси су имали додатних 220.000 трупа само уваршавском округу – више од половине мирнодопске војске у Аустро-Угарској”,тако да се Беч „нашао суочен са војним мерама дуж северне границе управо утренутку када су Србија и њени савезници нападали Отоманско царство”.75

Насупрот замисли да ће турска војска осујетити армију Краљевине Србије даробустно и муњевито ослободи Стару Србију, Вардарску и Западну Македони-ју, стварност је показала и свет признао да је српска војна доктрина имала прин-ципијелну структуру мисли из које су произашле српске победе. Балкански ра-тови су „засигурно изменили политичке односе балканских држава како међу-собно тако и према Аустро-Угарској (Тhe Balkan Wars, to be sure, altered thePolitical relationships of the Balkan states to each other and to Austria-Hungary)”.76

Али, још злослутније, назирала се опасност од аустро-руског сукоба. Две Великесиле „биле су ближе рату него у било ком трентуку након 1908–1909. и њиховосукобљавање утицало је не само на дипломатију на Балкану, већ и на њиховесопствене стратешке планове”.77 Подједнако важно је и то да су „лекције и успо-мене ових тензија дубоко утицале на начин на који је Конрад фон Хецендорф,шеф аустроугарског Генералштаба, оценио српске и руске претње”, а ове ће ње-гове оцене, пак, „даље у великој мери утицати на одлуке Беча, јула 1914. године,да зарати против Србије”,78 само што је порив за тоталним ратом против Србијебио старији од балканских ратова 1912–1913. и директно се надовезивао на рани-је замисли. Јер, најзад, „рат са Балканским Словенима, чак и када би био срећан,помрачио би старост цареву и упутио би политику наследника (надвојводеФранца Фердинанда – Д. Б.) антисловенским интересима”.79 Само се тиме можеобјаснити континуитет аустријског припремања за антисрпски рат, и то још одвремена анексије Босне и Херцеговине.

Генеза склопа и логике аустријског (и доцније немачког) рада на формирањуалбанске државе, али никако као независне него као државе сателитског типа,почиње већ у годинама Велике источне кризе 1875–1878. у верзији преформира-ња турских замисли у правцу неутралисања покрета за ослобођења и уједиње-ње Срба у компактну националну државу. Почетком XX века, а у оквиру при-према анексије српских прекодринских покрајина, ова активност се повезује саполитиком стварања „Велике Хрватске”, тако да хрватска правашка штампа до-бија из Беча задатак да пропагира циљеве нових освајања на рачун српског на-рода. Тако се, између осталог, у тој штампи 1901. почело писати, „да ће измеђуХрватске и Албаније”, иако ниједна тада није постојала као држава, „бити ме-ђаш [линија] Дрина-Лим[…]”80 Податак који треба подвући је и тај да, убрзо по-том, иста штампа почиње да пише и ово: „Посредством окупације Босне и Хер-

184


цеговине, Хрватство је засновано у Босни, отуда ће се засновати у Новом Пазару,Албанији, Солуну, па чак и у Краљевини Србији, а то је упамтите, само применатакозваног историјског права угарске круне којему смо опште симболе виделиу Пешти [1896], у време [хронолошки крње] 1000 годишње изложбе – у проце-сији застава: Србије, Бугарске, Босне, Албаније”.81

Из тога се такође наслућивала искључиво отимачка природа (аустро)нема-чко-мађарске политике уочи балканских ратова. Део ње је била и кампања „до-казивања” да ће Монархија владати у Албанији „историческим правом покро-вительствовать [Римо]католической церкви?[…]”,82 иако су ретке и обимом ма-ле тачке распростирања једини комади земље које су римокатолици моглизвати својима. Истовремено је пропагандистички и ратнохушкачки тврђено, даМонархија има историјски доказана претправа на Балкан („Unsere Vorrechte amBalkan”).83

После анексије Босне и Херцеговине „и евакуације Санџака, Аустроугарска сепридржавала уздржаније политике у Албанији”. Иако је „била преокупиранаелиминисањем српског револуционарног гнезда, није желела да се успротивиЕвропи чији је став био наклоњен новом турском режиму”.84 Међутим, 1911, по-што су јој у корист ишли слабост режима Младотурака и рат у Триполију, а ииталијанска забављеност њиме, Аустроугарска „је наставила са својом пређа-шњом политиком утицаја у Албанији”.85 Отуда пројекат „за аутономну Алба-нију који је представљен Дукађинијем, планинском облашћу на северу, наводноје био њена креација”, с обзиром на то да је ова Сила „желела велику Албанијукоја би била клин међу Јужним Словенима”,86 тачније Србима. Поједине истак-нутије вође аустријске социјалдемократије, кивне на аустријске државнике штонису довољно мудро играли игру око инсталисања у Рашкој области („Санџа-ку”), сматрали су да „друга груба погрешка била је борба за самосталну Алба-нију […]”.87 Колико год да је тешко похватати све мисли које аустријским соци-јалистима у време балканских ратова јуре кроз главу, једна је сасвим била очи-гледна, а та је мисао Ота Бауера. Она гласи: „да је Албанија била подијељенаизмеђу Србије и Грчке то би била несрећа за албански народ, али то би заАустро-Угарску Монархију, билo најсретније рјешење. Ми бисмо за нашу са-гласност за једно такво рјешење могли постићи уступке од Србије. Македонијане би била српска, него би постала бугарска”.88

Ота Бауерова размишљања су одражавала контуре мишљења аустријских со-цијалдемократа, које је жестоко критиковао Димитрије Туцовић у годинамауочи балканских ратова. Колико год да је социјалдемократској идеологији својразум жртвовао као богу, у Tуцовићевим речима, које следе, најтачније је опи-сано филистарство аустријских социјалдемократа. Ево тих речи: „Наш пошто-вани друг Немац, који у својој Чешкој чешће иде са [Чешким] буржоаским пар-тијама против Немаца, изјавио је у делегацијама, поводом Новопазарске желе-знице, да је за економско завлађивање Балкана од Аустрије. А да је за економскозавлађивање потребно политичко, да ово друго у данашњем друштву, при да-

185


нашњој конкуренцији мора омогућити оно прво, то се подразумева али не гово-ри. Нити су другови у Аустрији наивни да то не виде, нити смо ми толико наив-ни да у њихову наивност верујемо”.89 „Они веле: нека буржоазија осваја све даљеи даље, ми ћемо се после старати да се тим народностима дода 'аутономија', ко-јој ће царска војска бити једина санкција! А кад националне супротности разбу-цају сваки политички живот у Аустрији, онда друг [Виктор] Адлер вели: „Ство-рићемо најпре државу! Циљ достојан једне социјалистичке партије”, иронишеТуцовић, па одмах додаје: „Да, не може да се пише ладно о таквој социјалистич-кој политици како аустриски другови према Балкану имају. Ако је њима у ис-тини само до економског освајања Балкана, они треба да се боре са својим аграр-цима који својим аграрским захтевима отежавају нормалне трговинске односеса балканским државницима. Ако још нешто хоће, онда 'рећи отворено шта сехоће', то је назвао Ласал првим правилом поштене политике”.90 Из овога је једанод вођа српског радничког покрета барем могао научити да су, њега и његовихпартијских другова, представе о аустријској социјалдемократији само њиховафантазија.

Распаљен идеолошком страшћу и наиван, Туцовић ће наћи себе тек на фрон-ту, у биткама за ослобођење Старе Србије и српских делова Македоније, кон-кретно на војишту у Ресену. Одатле је он писмом тражио од свога друга у Бео-граду, да му пошаље на фронт прву књигу из едиције „Насеља” Цвијићевих, „укојој је његова студија о антропогеографским проблемима”,91 а потраживао је и„две књиге о Ст[арој] С[рбији] и Мак[едонији:] дело Цвијићево и дело [Јована]Хаџи-Васиљевића”.92 Из тих књига могао је да сазна како економски и полити-чки покрет за ослобођење наведених области имају одређен одјек један у дру-гом, као и о томе како се у тамошњим Србима саздавала нова ментална енер-гија. Тај су процес турске власти, а изоколо и Аустрoугарска, систематски насто-јавали да сасеку у корену, што показују и најновија оригинална научнаиспитивања. Из њих видимо како су муслимански феудалци и уочи балканскихратова водили политику растеривања српских сељака и насељавања на њихо-вим имањима Арнаутâ.93 То је било условљено чињеницом постојања турскеокупације, током које арнаутски живаљ, „који је као крвав и отрован цвет никаона згариштима српских села и у локвама српске крви […]”94

У равни етничког и историјског начела, одмах по ослобођењу Старе Србије,председник српске владе Никола Пашић је страним факторима ставио до знања,да „Ми смо пошли да ослобађамо Стару Србију, која излази на Јадранско море,где леже стара српска пристаништа, и где је био српски живаљ, па је под тира-нијом, морао да мења веру и народност само да би се могао у животу сачувати.То су наше земље, које је Турска од нас отела, и ми сад ту ослобађавамо (sic!)”.95

Услед тога, „Ослобађавамо и оне, који су вером под притиском преврнули и онекоји су се доселили доцније, као и оне који су још остали чувајући своју веру инародност… Арбанаси који остану у оквиру српске државе, уживаће иста и рав-на права која уживају Срби. Ми имамо најслободније установе, које сваком

186


ујемчавају слободу и велика политичка права. Шта више, заведен је у нас си-стем представништва мањина, и поред тих опширних права ми ћемо се нарочи-то постарати да осигурамо Арбанасима њихов језик и школе, њихову веру и њи-хове обичаје. Они ће добити у Србији сва она права, која су тражили од Турске,која су им обећана, али остала неиспуњена […]”.96

Аустроугарски обрачун са свим овим начелима која стоје у подлози ослобо-ђења Старе Србије 1912–1913. године изнео је на површину и разоткрио ове мо-тиве: Дипломатија поменуте Велике силе „је већ неколико деценија упорно ра-дила на стварању Велике Албаније, која би се распростирала од Једрана до Вар-дара”. Исто тако, „Стварањем аутономне велике Албаније, бечка дипломатија јенамеравала да потпуно загосподари југозападним и средишњим деловима Бал-кана”, чиме би се сузбиле претензије Италије „да постане заштитник арба-нашког народа”. С тог становишта, „превласт Аустро-Угарске на Јадрану” билаби „утврђена”, Краљевина Србија би „била опкољена са свих страна, а пут премаСолунском заливу широм отворен”.97 Све ове калкулације почеле су исходомПрвог балканског рата да бивају нешто друкчије – не „Велика Албанија” негонезависна албанска држава. Наиме 28. новембра 1912. „албански прваци у Вало-ни прогласили су независну албанску државу и формирали владу под ИсмаилКемалом”. Аустроугарска „је у овоме помагала, па кад су српске трупе дан ка-сније ушле у Драч, продубљује се војна и политичка криза због аустроугарскихпретњи да ће заједнички интервенисати против Србије”.98 Арнаути очигледнонису могли да се одлуче око тога да ли им је боље под турским покровитељ-ством или аустроугарским. Из арогантне изјаве аустроугарског војног аташеа уЦариграду, да „Турска за нас није ништа, Албанија је све”,99 произилази да Тур-ци нису више били способни да извлаче корист из потенцијалног значаја чиње-нице да је највећи део Албанаца био муслиманске вероисповести, и да је, поредалбанских римокатолика, Аустроугарска успела да прошири свој утицај и про-паганду и на Арнауте.

Већ у првим јуришним таласима српских јединица на турске у Старој Срби-ји, у вардарској и Западној Македонији, по држању тамошњих Арнаута и укуп-ном понашању Албанаца, било је очигледно да стварање аутономне Албаније„која никад историјски није постојала мора се сматрати као жеља да се оставинов повод за вечите немире на Балканском Полуострву”.100 Против ње била је инесводљива чињеница да албански национални покрет никад није имао вока-цију покрета независног од Великих сила и удаљеног од њихових диспозицио-них фронтова. Из руске дипломатске грађе се то јасно види. Руском конзулу уСкадру, Милеру, тамошњи валија Хасан Риза-бег у поверењу је саопштио да суАлбанце-римокатолике све време подстрекивали на устанак римокатоличкибискуп и свештеници, „иза којих је стајала Аустро-Угарска, стремивши ка фор-мирању аутономне римо[католичке] Албаније”.101 Аустријски циљ била је ауто-номна Албанија, налазећи се номинално у саставу Турске, а стварно је била

187


дужна постати протекторатом Аустро-Угарске диригованим од [стране] скадар-ског надбискупа”.102

Руске зебње да ће „Велика Албанија”, уколико Аустријанцима пође за рукомда је остваре, „зауставити словенско продирање на Балкану”103 свакако су резул-тат трезвене процене да покушај стварања такве државе и на оваквим основамаима антируску намену. Међутим, пуни склад у понашању арнаутског живљатоком ослобођења Старе Србије и оних делова Македоније које је ослободилаармија Краљевине Србије и Аустријанаца више је него очигледан и антисрпски.Довољно је навести само неколико прворазредних доказа, па да се то и непо-средније осети. Почело је нападима аустријског конзула, коме је приговорио ко-мандант Ибарске војске генерал Живковић, да „није ми се јавио кад сам дошаоу [Косовску] Митровицу. Ја сам га звао али није хтео доћи”, него, уместо тога,малобројне „овдашње [римо]католичке склонио је у свој конзулат јер им божемпрети опасност. Имам уверења да подбада Арнауте у Дреници и на другим ме-стима да не предају оружја и шири гласове као да аустријска војска улази у По-савље и да је окупирала Београд”.104 А потом додаје: „По мом мишљењу његовафункција као конзула престала је јер је он добио екзаватуру од турске владе којавише нема под видом његове личне сигурности”, услед чега га је српски генерал„интернирао у његовом конзулату”, и молио за упутства шта с њим даље даради.105

Након што је ослободила целу Стару Србију, дакле и Рашку област, а у климиаустријских тражења да се Велика Британија својски заузме за испуњење истихочекивања да ће Аустрија „добити поправку своје границе према Санџаку и Цр-ној Гори”,106 председник Владе Краљевине Србије Никола Пашић је у циркуларусрпским посланствима у Лондону, Паризу и Петрограду наложио, да „Не води-мо и нисмо водили никакве преговоре са Аустро-Угарском”. Додао је да „БезСтаре Србије са Санџаком и изласком на море Јадранско Србима не може се ни-ти опстати. Наше захтеве ставићемо тек кад се рат до краја приведе и кад се спо-разумемо са нашим савезницима”,107 при томе мислећи на државе-чланице Бал-канског савеза. Ако под микроскоп научника-историчара ставимо овај цирку-лар српског државника, видећемо да је истим актом, на разне начине, Пашићдржавнички држао сва гвожђа у ватри и остављао одрешене руке српској армијии њеним генералима, који су довршавали дело ослобађања онога што је српско.То је политика без попуштања када је реч о ослобођењу Старе Србије из разлогаочигледности, а, уз то, ишло јој је наруку и голо сазнање, да су победе српскогоружја изазвале „потпун преокрет у јавном мишљењу аустро-угарском, а у ко-рист балканских краљевина”.108

Српском посланику у Бечу Ђорђу С. Симићу није промакло да тамо „Мислисе, да ће се нарочито Аустро-Угарска противити једном великом повећању Ср-бије, која би могла у будућности постати магнет за њене јужно-словенске и срп-ске земље, и да би било мудро, када би ми покушали да путем једног претход-ног споразума са њом, можда на трговачко-политичком пољу унапред сломије-

188


мо њен отпор нашем повећању”,109 тачније речено: ослобађању онога што је јошувек под туђинском влашћу, а српско је.

„Интриге Аустроугарске врше се интензивно и у Атини” у верзији убеђивањаГркâ „како би било опасно за (?) грчки интерес да Бугарска и Србија избију наморе”, на шта је руски посланик у Софији одмах упозорио Бугаре, у чијој су пре-стоници и „јаки аустријски напори да се поквари слога између Србије и Бугар-ске и треба отворити добро очи, што чвршће одржавати везу солидарности саБугарском”.110 Замка је лежала и у чињеници да Румунија и Аустро-Угарска по-тајно спремају све за евентуалну „мобилизацију”. Зато је Пашић саветовао оп-резност, пошто је било могућно „да постоји споразум између њих да Румунијанађе изговор поћи против Бугарске пре дефинитивне битке око Једрена (турски:Едирне – Д. Б.) и на тај начин пружити могућност Аустро-Угарској умешати сеу балканске ствари”.111 А тиме и ометања Краљевине Србије и њене армије у њи-ховом даљем деловању, по целој линији оног што се хтело. Ово самим тиме, јерАустроугарска „гледа да не добије (поврати! – Д. Б.) Србија цео санџак, да не до-бије сувише велику територију, јер [је] противно њеним интересима имати најугу јаку српску краљевину, царински савез, иначе ништа на миран начин по-пустити”.112 Она „интригира сада у Београду, Софији, Атини и Цетињу да [Бал-кански] сајуз растури”. А за разлику од ње, „Италија прати ћутке шта радиАустрија и изгледа да Аустрија неће моћи учинити корак без ње и то баш збогспоразума Visconti Venosta – Голуховски – Француска ће бити против свакога те-риторијалнога увећања Аустро-Угарске, и у томе смислу ради, – Енглеска, и акосад [има] јако промењено држање и то у нашем интересу, није за велико тери-торијално повећање, има извесне намере за аутономију Маћедонију и Арбанаи-ју”.113 Овако је изгледало српског државника виђење политике Великих сила иравнотеже силе током Првог балканског рата 1912. године. Међутим, верна себии својој србофобији, као и албанофилији, Аустроугарска је заговарала да геопо-литичка судбина државе Србије, по Првом балканском рату, изгледа овако:„1) Србија не може добити (повратити – Д. Б.) цео новопазарски санџак; 2) неможе бити на европском југу велика српска краљевина, због Срба у Аустро--Угарској, потребан известан еквилибар; 3) за оно што Краљевина Србија обаве-зати се мора допустити слободну експанзивност Аустро-Угарске на Балкану.”114

Једини противотров отрову пангерманског програма „Продирања на [Југо-]Ис-ток” Европе је, стога, био мудар и правичан споразум унутар постојећег Балкан-ског споразума. Српски дипломата Бошковић је ту нужност окрстио речима, да„што пре требало би почети и један други уговор о подели, отварању границе (?)и новој граници између балканских држава”.115

То толико више и тим пре што су се ту негде делиле и саме Италија и Аустро-угарска. Утолико је више збуњивао „савет” бечког гласила Fremdenblatt-у Краље-вини Србији и њеним командантима, „да не идемо дање од Призрена”, па у вла-диним круговима у Берлину „мисле, да је исти дати на основу споразума саИталијом ради стварања независне Албаније”.116 То води усредсређивању па-

189


жње на изјаве аустроугарских амбасадора, „да Аустро-Угарска неће терито-ријално повећање; односно територијалне концесије”, нагађало се да она „нећетражити Царинску Унију, што не би одобрио тројни споразум, него на примераутономију Арбаније – да се у новопазарском санџаку не граде утврђења – дажелезница остане у аустро-угарским рукама – да се веже железницом Босна иКосовска Митровица: за mediation потребан је споразум Великих Сила, али збогћутања Аустро-Угарске није још постигнут споразум”.117

Поводом гласова „да је Аустро-Угарска вољна преговарати са Србијом, одно-сно решења питања о Старој Србији”, српски посланик у Риму Михаиловић биоје уверен да „овде су, изгледа, доста расположени потпомоћи нас, како не бисмоморали чинити никакве уступке Аустро-Угарској”. Чак је имао утисак да тамомисле, „да је најбоље да Балканске Државе што пре доставе Великим Силамаанексију окупираних територија са одговарајућим теретом државних и да онесаме реше питање о Арбанији а оставити Великим Силама питање о Цариградуи Дарданелима”.118 Немогућност да се интереси Србије и Двојне Монархије садаспоје у питању Јадрана, нагонила је Николу Пашића да тражи разумевање и по-дршку Италије. Он је препоручивао српском Посланству у Риму „да сондирамишљење Талијанске Владе да ли би она помагала наш захтев да изађемо наморе са обалом од Љења до испод Драча. И после, да ли би Аустро-Угарску по-магала ако би ова покушала да оружјем спречава остварење нашег захтева”.119

Коју тактику је Пашић саветовао својим људима на Апенинском полуострву? Уцелини, исто што и осталим српским дипломатама. „Ово сондирање да се извр-ши тако, као да Г. отправник то пита из своје личне побуде, а без знања владесрпске. Даље Италију треба убеђивати да је подела Албаније између Србије иГрчке најподесније решење тога питања и рећи јој да ми одбијамо директниспоразум са Аустро-Угарском само за то, што желимо да отворимо нашу земљуиндустријским производима италијанским и другим државама, а не желимопотпасти под искључивим превлашћем Аустрије па ма какве велике територијеона нама нудила”.120

Ако покушамо да изнова групишемо ове важне расцепе у аустријско-српскимодносима, а такође и у оним расцепима на којим Краљевина Србија не може дапопусти, онда видимо да се аустријски министар иностраних дела Бертхолд та-да „лично јако занима комбинацијама, кад не може Аустро-Угарској задобитикомпензације за изгубљени изглед освајања на Балкану. Србију уплести уаустријске мреже и довести је у завидан положај према Аустро-Угарској, макарто било…”.121 Ова Сила „види да је њој балканска ствар потпуно избијена из рукеи да против балканског савеза неће моћи ништа, па само тражи начин да га по-квари и руске успехе паралише”.122 Посланик Љуб. М. Михаиловић је донеклебио окрилаћен наговештајима из италијанских дипломатских кругова, да „јеарбанашко питање згодно да Италија изађе у сусрет нама, заступајући уједно исвоје интересе”, јер „Арбанија интересује Италију само у толико у колико требада спречи да Аустрија уђе у њу или да њој има пресудан утицај”.123

190


Међутим, експлицитна заинтересованост италијанске државе за овај просторје несравњиво већа него што је српски дипломата уочавао, када је тврдио да„Италија има интереса да Арбанија припадне балканским народима, под ка-квом фирмом то је споредно питање, о томе се може дискутовати после”.124 Наово се надовезивала процена, да „Независна или аутономна Албанија биће не-оспорно изложена готово искључиво и политичком и економском утицајуАустро-Угарске; као таква Арбанија ће бити зид за трговачке и индустријске ве-зе Италије с Балканцима; таква Арбанија трошиће један добар део италијанскеснаге у борби против јаког аустријског утицаја. Све то говори да нам у овом пи-тању Италија пружи руку”.124a Нећемо погрешити ако кажемо да су ова раз-мишљања српског посланика у италијанској престоници сувише једнолиниј-ска; она не узимају довољно у обзир религијски аспект италијанских интереса уЈугоисточној Европи и на Јадрану, нити узимају у обзир крајње циљеве те поли-тике. Њега су заводила ласкања појединих Италијана, присутних једном преда-вању које је, у то време, одржано у Риму. Неколико Италијана из масе присут-них је охрабривало посланика Михаиловића, и преко њега Србе уопште, речи-ма: „Похитајте да војнички заузмете Арбанију, па ће после лакше бити овдерадити да будете задовољни. Поред свег тога што наша влада има својих обавезакао члан тројног савеза она ће морати попустити пред јавним мњењем и ми-шљењем наших политичких кругова у којима се ради на правилном схватањуарбанашког питања”.125

Најподеснија упутница уз чију помоћ се може оценити став италијанске др-жаве према природном праву балканских држава 1912–1913. да ослободе неосло-бођене делове својих територија испод турског господства, свакако је чињеницада су кључни људи Италије, укључујући и начелника Генералштаба њене арми-је генерала Полиа, „сматрали (су) неопходним противити се борби балканскихнарода против турског ропства, сматрали су исте опасним у моменту сазревањабалканске кризе активирајући војна дејства у Источном Средоземљу”.126 Све-стан свих аспеката политике интереса Великих Сила, па и саме Италије, ШарлЛоазо у децембру 1912. године пише: „Да су формулу за решење балканске кризедале „победоносне савезничке војске, онако како су је схватили [Ђузепе] Маци-ни и [Франческо] Криспи. Наиме, ’Балкан Балканцима’, под условом да се не из-дваја јадранско приморје. Нека се дозволи да победиоци поделе слободно топриморје, на основи разлога Хинтерланда [залеђа]; да пристаниште Сан Ђова-ни ди Медуа – Свети Јован Медовански, Драч, Валона, који не могу припасти ниИталији, ни Аустрији, постану српско и грчко; да тако кључеви канала Отрантабуду уступљени малим силама, које нису у стању, нити у положају да од тогачине злоупотребу – таквим решењем питања у Европи у будуће не би било ма-ње спорног мора од Јадранског; ту више нико не би могао претендовати на хе-гемонију; оно би у будуће било само нека врста ’трговачког језера’, један просттранзитни пут отворен за све бродове између Запада и Истока”.127

191


Немцима у Аустрији, као и онима у Рајху, интерес је отимање Старе Србијекако би је тако издвојили из састава српске државе, која им је дуго на сметњи,поготово њиховим тежњама ка Солунском заливу и Белом мору. Због тога суове две Силе у сталном сукобу са Краљевином Србијом, сукоб који одређујестварање албанске државе 1913, коју од тада до будућности германски свет желида претвори у „Велику”, како би Србију учиниле што мањом. Питајући себе ијавно мњење Француске и целе Европе, „Шта би правдало ту Кнежевину?”, Лоазоодговара: „Дирљива брига Немачке и Аустро-Угарске, које захтевају ’аутоно-мију’ за једну једину европску народност, која се још налази у дивљем стању, ане дозвољавају је Пољској, Хрватској [и Славонији], Чешкој, па чак и Италијани-ма из Трста и триента!”, па потом пита: – „Како јој обележити границе? Ако бисе усвојило, као што су се пре век и по проносили гласови у Београду, да се нахришћанском Балкану створи једна Албанија која би обухватала, осим Епира,целу обалу од Крфа до Скадра, и која би се простирала у форми Хинтерландаиза Дебра и Охрида, то би била једна муслиманска Држава, која би се успоста-вила на штету грчке и српске народности”.128

Питајући се, „Ко би њом управљао?”, Француз одговара овако: „Речено је бездубљег размишљања: један аустријски или немачки кнез, а можда и египатски.Зашто не један швајцарски пуковник или енглески народни посланик? – Каквујој врсту закона треба дати? Стара Турска била је завела обичај да поступа са Ар-банасима као са размаженом децом: она је имала, нека нам се дозволи реч, доста’нижих’ раса над којима је све надокнађивала. Млада Турска (пејоративни еуфе-мизам од кованице Младотурци – Д. Б. ), чим је покушала да уведе ма и сенкуопштег права у ове планине, одмах се сударила са побунама, иза којих су за њудолазила унижавајућа измирења”.129 С тим у вези, Лоазо се јавно пита: „Којимби се професорима моралних доктрина, којим речитим и храбрим privat-do-cent-има поверила брига да убеде ’аутономне’ Арбанасе, да је у реду плаћатипорез, вршити војну обавезу, поштовати стадо, а особито живот ближњег?”130

Управо зато што је, анексијом Босне и Херцеговине (1908) и након ње, хори-зонт немачких и аустријских освајачких циљева и односâ постајао све шири,Аустроугарској се чинило да успех Краљевине Србије у ослобађању Старе Ср-бије, вардарске и западне Македоније „представља препреку на путу за југ, а Не-мачкој да је умањен (њен властити – Д. Б.) утицај у Константинопољу”.131 Не-мачка политика услед тога постаје све нервознија и ближа ратнохушкачкој кам-пањи Аустријанаца. Јозеф Редли можда је и најбоље описао ова расположења,када је 10. децембра 1912. године написао да се Беч и немачке покрајине све ви-ше приклањају рату. Дословно је рекао себи и записао у својим дневничким бе-лешкама: Волим(о) и рат него неизвесност која нас стаје 100 милиона (lieber denKrieg als diese Ungewißheit, die uns hunderte Millionen kostet!)”.132

Редлихов став је одмах постао предиспозиција за стицање веће сигурности уаустроугарском Генералитету, што се најјасније види из чињенице да његовевође, „којима се придружио и надвојвода Франц Фердинанд, сагласиле су се са

192


Редлихом”, па је у првим двема седмицама (недељама) децембра 1912. годинеМонархија „се опасно нагињала ка рату са Србијом”.133 Скоро у свим областимајавног живота Двојне монархије, а и у многим другим подручјима, то се осећа-ло. Седмог децембра „наређене су додатне војне мере за Босну и Херцеговину,мере захваљујући којима је број хабсбуршких трупа тамо достигао приближно100.000 људи”; трупе које су биле на располагању Оскару Потјореку „сада су ско-ро биле пред мобилизацијом”.134 Оно што је „појачало” јавни утицај ових мера„биле су и промене у постави сениорског вођства у хабсбуршкој војсци”. Конрадфон Хецендорф (von Hoetzendorf), шеф Генералштаба од 1906. до његовог от-пуштања до 1911. након сукоба са министром иностраних дела Еренталом (Аeh-renthal), враћен је на свој пређашњи положај.135 Промена у овој појединости по-кренула је потпуну промену политичког притиска на Србе у војни притисак нањихову територију, у првом реду на Рашку област, а затим и на остале областиСтаре Србије. Ове драматичне промене, заједно са све већом Фердинандовомборбеношћу, „биле су нов изазов” за спољног министра Берхтолда. До тада је он„имао руску сагласност у вези са неприхватањем српске луке на Јадрану, и оп-шти споразум о будућности Албаније”.136 Сагласност између две Силе у поли-тици ометања изласка на море Краљевине Србије и њених новоослобођених те-риторија показује да њихова политика према резултатима Првог балканског ра-та (као и, убрзо потом, Другог) није сређена у самој себи, да њихове радњепродужују агонију турског господства над Југоисточном Европом.

Срби су узалуд подсећали Аустроугарску на истину да у Првом балканскомрату (1912) „ми смо постигли велике успехе и изашли смо на море. Хтели смо ида останемо на мору, јер је то за нас било животно питање, право животно пита-ње, а не злоупотреба тога имена каква је понеки пут у балканском рату чиње-на”.137 Колико год српско државно вођство тежило да разграничи параметре укојима делује и у којима делује аустријски отпор српским тражењима, најмањешто је могло да уради било је да се свим центрима светске политике разложножали на чињеницу, да „пред тим нашим тражењем испречила се Аустро-Угар-ска и није нам дала да останемо на мору”,138 иако је оно географски неколико пу-та ближе српским земљама него далекој Аустрији. А понегде је било њиховсаставни део. У почетку, Русија је, ма да уопште није одобравала наш рат са Тур-ском и одвраћала нас од њега, одлучно помагала наш захтев за територијаланизлазак на Јадранско море”, па је, чак, њен министар спољних дела Сергеј Ди-митријевич Сазонов богорадио код аустроугарског посланика у Петрограду гро-фа Турна да у Беч саопшти његову нарочиту изјаву: „да Србија мора изаћи наЈадранско море преко своје сопствене територије”.139 Напоредo с тим, немачкомамбасадору у руском престоном граду грофу Пурталесу говорио је Сазонов: „Ру-сија не сме доћи у положај у каквом је била 1908–1909. године, у време анексије.По други пут Русија се неће дати понизити. То би био рат” – и још: „Ја ћу се –рекао је Сазонов Пурталесу – за сваку стопу словенске земље коју треба обезбе-

193


дити словенској браћи заузети као да се тиче каквог најважнијег руског живот-ног интереса”.140

Временски је ово било пре него што је, 1913. године, Русија „попустила подпритиском Аустро-Угарске и њених савезника”, наиме, „страх од рата, и страход револуције као последице рата, био је за све време балканске кризе Leitmotivу држању руске владе. Са том чињеницом морало се рачунати, јер се још одмах,првих дана кризе, могло видети да ће бити онако како влада буде нашла за до-бро, а не како су желели словенофили, извесни ратоборни војни кругови и уоп-ште јавно мишљење у Русији”.141 Димитрије Поповић, српски дипломата, изчије студије су и вађени цитирани подаци, видео се у Паризу после рата1914–1918. са Сазоновом, који му је у поверењу рекао ово: „Добили сте великудржаву (исходом балканских ратова 1912–1913 – Д. Б.), и у изгледу вам је билајош већа држава. Кад сте један део својих аспирација остварили и кад се даљеније могло ићи, потребно је било застати, и сачекати време да и онај други деоостварите и… да ударите први клин у мртвачки ковчег Аустро-Угарске. И ето са-чекали сте га. Мудро је зауставити се покаткад у успесима”.142 Да ли се у свемутоме, а поготово у допунској реченици Сазонова: „Да сте и даље тражили Драч,изгубили бисте и Београд”,143 крило још и нешто друго?, доиста је тешко рећи.

Да сукоб интереса Краљевине Србије и Хабзбуршке монархије током ослоба-ђања Старе Србије 1912. године, у доба када је Монархија „непрестано тражилаповода да Србију нападне”, буде још жешћи а узајамни односи болно срашће-ни, допринела је позната афера аустроугарског конзула у Призрену Оскара Про-хаске, која „у мало што није довела до рата”.144 Изокрећући стварне мотиве Про-хаскине србофобије, Аустријанци су обмањивали светску јавност лажним оп-тужбама да су Срби поменутог конзула „ухапсили и нељудски мучили, не би литиме изазвали протесте јавног мњења Двојне монархије против Србије, послењених сјајних успеха у борби са Турском и Бугарском”.145 Надасве, пак, „и уовом случају клеветничке махинације Беча и Будимпеште биле су раскринка-не”, које су мутиле главу Прохаски, иако је остао „читав, неповређен”.146 Подацииз једног извора га описују као колебљиву будалу, који је „подбадао Турке и Ар-науте против Срба и наговарао их да се не предају (војсци Краљевине Србијекоја је довршавала дело ослобођења Старе Србије – Д. Б.), већ да се боре. Он сампуцао је са тавана Консулата [аустроугарског] на нашу војску”.147 Стварна по-длост, као Прохаскина издаја дипломатске пристојности, то је нешто што је пре-вазилазило уобразиљу, а могао је то „да потврди тамошњи руски конзул, нагна-ла је прeстолонаследника Александра [Карађорђевића] да од српске армије за-тражи „да се он [Прохаска] склони из Призрена, јер може имати неприлика”.148

Као личност која нема своје јединство и која не влада собом, овај аустријски ди-пломата пропагандиста и афераш је згадио своје име српској војној Команди, паје Престолонаследник Александар наложио својим сарадницима: „Молим саоп-штите ово аустро-угарској влади и замолите да аустро-угарска консула уклониодмах из Призрена, како би се избегли непријатни инциденти”.149 У прилог тога

194


тражења је и то да је Оскар Прохаска „у више махова од почетка рата до садаогрешио се о зајемчену неутралност Аустро-Угарске према зараћеним силама”;шта више, „директно је одвраћао [Арнаутске] прваке у Призрену да варош непредаду Србима, износећи неистине како је аустр. војска већ у Београду, Митро-вици, Феризовићу итд. и како ће она прискочити [Арнаутима-] Призренцима упомоћ против Срба”. Даље, „Он је покушавао да изазове пометњу, забуну и по-кољ Срба у Призрену у времену пре уласка наше војске кад у њему није било ни-какве власти да тај покољ спречи”; такође, „је био у вези и у договору са Љумља-нима, њиховим и другим арнаутским вођама и башибозуком, који су се борилиу Црнољевском кланцу противу наших трупа, када се већ турска војска била по-вукла”; „И после доласка наших трупа овде одржавао је преко агената везе са Ха-сима, шаљући их у села Нашец и Зимбу и др. села на десној обали Белога Дри-ма: даље са Љумом и Фандама (римо католицима) и одвраћао ова племена одпредаје и покорности нашој војсци”; потом, „Он се састајао у конзулату и са по-знатим Исом Бољетинцем вођом арнаутским”, затим, „Он је од овдашњих иоближњих Арбанаса једном, на 14 дана пре доласка наше војске одузимао ору-жје и смештао у свој стан-конзулат, а баш на 5–6 дана пред наш улазак у При-зрен, поново им раздао оружје”. Исто тако, „Он прави сплетке и ради противунас и тиме, што чини неумесне и потпуно неистините рекламације о уласку на-ших трупа у римо католичку цркву, о спречавању богослужења у њој свештени-цима њиховим и о насиљу над свештеником дон Михајлом Тарабулузићем.Сам тај свештеник, кога он узима тобож у заштиту, на саслушањима у суду пот-пуно га демантује и тврди под заклетвом, да никаквих насиља у цркви ни у шко-ли није било од стране наших војника”.150 Под седам, Прохаска „сасвим неуме-сно рекламира што му је одређена стража пред консулатом, тврдећи да му је ти-ме спречена његова консулска функција и ако сам му лично у армијском штабу,кад је поводом тога дошао, рекао, да је та стража више почасна и да има да га за-штити од могућих евентуалности које се могу десити у Призрену од подлих идивљачких Арнаута […]”. Под осмо, „На неколико дана пред побуну Арнаута уЉуми протуране су из аустро-угарског консулата вести по Призрену, а свакоја-ко и по околним арнаутским племенима, да српска војска не само не сме ићи наЈадранско приморје, но да се, по налогу Аустрије, мора и из Призрена повући.Да су те вести имале негативан утицај на покорност Арнаута јасно је по себи, ањиховом протурању је и био тај циљ, да се изазове и подржи непокорност (срп-ској војсци – Д. Б.) Арнаута”. Под девето, „Најзад, Г. Прохаска је и лично непри-јатељски расположен према нама, што доказује његово писмо ухваћено у Фери-зовићу на пошти, у коме он вели да је наша војска бомбардовала и запалилаПриштину и масакрирала њене становнике […].”151

Овај детаљни извештај Команде Треће армије војске Краљевине Србије саста-вио је и потписао командант Генерал Бож. Јанковић.

Из истога извора се јасно види да су основне линије противљења Аустроугар-ске ослобођењу Старе Србије најпотпуније опредмећене управо у раду и пона-

195


шању овог (само) германизованог Чеха. О том противљењу ће у будућим науч-ним проучавањима бити тешко створити ма какав детаљнији суд ван оквирачињеница које је прикупила ослободилачка војска током ослобађања старосрп-ске територије током јесени 1912. и зиме 1912/1913. године.

V

Конференција амбасадорâ Великих сила почела је са радом у Лондону 7. де-цембра 1912. године; „изгледи о европском прихватању минималних хабсбур-шких захтева били су добри”, али „изненадни притисци из хабзбуршке војскепретили су да претекну дипломатски процес, управо у тренутку када се чинилода дипломатски преговори имају успеха”.152 Подједнако важно, Берхтолд нијемогао да одбаци наговештаје из Берлина да се канцелар Бетман-Холвег не слажеса ратоборним изјавама Кајзера Вилхелма II.

У једној овако напетој атмосфери надвојвода Франц Фердинанд, „који је имаоКонрадову подршку, инсистирао је на војној акцији против Србије”.153 Коликогод да су резултати тога били колебљиви, „виртуална ратно-мировна криза би-ла је на дохват руке, а кулминираће у дворцу Шенбрун (Schönbrunn) 11. децем-бра исте године”, где се надвојвода Франц Фердинанд заузима код цара ФранцаЈозефа „да размотри моментални напад на Србију и Црну Гору”,154 иако је то биоправац који нису одредили догађаји. Отуда, за разлику од аустријског РатногСавета (Већа) и престолонаследника цар „није хтео да прихвати аргументе свогсиновца”, „већ је преферирао мирнији исход, није имао поверења у [званични]Берлин, и није желео рат на (у) зиму” 1912/13. године.155

Привидно „зачудо, у његовим и у разматрањима његове групе није се говори-ло о Русији и њеној вероватној реакцији на [могући] напад на Србију”, па „упр-кос [аустријским и руским] наоружаним камповима који су гледали једни надруге на галицијским границама, руски фактор је стварно остао незапажен,пошто су „хабзбуршки доносиоци одлука усмерили своја разматрања јужнопрема [Краљевини Србији и српским територијама иначе], за разлику од јула1914. године”.156 Када је ова тињајућа србофобија коначно изврела, ни сāм цар јевише није могао зауздавати, јер су, до краја децембра исте године, генералиКонрад и Кробатин „више пута тражили да се питање поново отвори”. Први „јето чинио са својом уобичајеном свирепошћу, сада потпомогнут Кробатином ислужбеним писмима подршке од Потјорека у Сарајеву”.156а

Као што су притисак Аустроугарске у правцу анексије Босне и Херцеговине ианексија сама 1908, а потом аустроугарска политика током 1912–13. године билерегионалне катастрофе, са светским последицама, тако и Аустро-угарска поли-тика ослобађањем Старе Србије, вардарске и западне Македоније, плус бугар-ским и грчким победама, „претрпела је на бојном пољу уништавајући пора”,пошто „аустријски је империјализам морао да напусти status quo”.157 Ово не ка-же ма ко, већ Ото Бауер, аустријски социјалдемократа и заговорник тихог „про-

196


греса” у економском овладавању Југоисточне Европе од стране његове отаџ-бине.

„Претензије Италије на југословенску страну Јадрана искључивале су Краље-вину Србију као легалног актера за процедуре коначне поделе тога простора и,једнако као и Аустроугарска, била непријатељски расположена према учинкусрпске војске у ослобађању северне Албаније и продору исте на тај део истогамора, уз то, против Краљевине Србије” и њенe привредне потребе ’за ходник домора’ која жртвује слободу Албаније, прокламује Аустрија у трећој фази рата,захтев за аутономну Албанију, а потом одмах за ово „добија потпору Италије,која хоће да спречи поделу Албаније између Србије и Грчке, јер хоће да јој оста-не отворен пут за источну јадранску обалу”.158 Збивања око ометања КраљевинеСрбије да, након што је ослободила Стару Србију, средњу (вардарску) и западнуМакедонију истима обезбеди природни излазак на Јадран, на коме је средњове-ковна српска држава већ била присутна, у сваком другом, па и у црквеном по-гледу, случила су се управо онако како је то описано у научној литератури,159 паи у књизи Балкански рат и немачка светска политика Ота Бауера.

Аустријском и италијанском резону насилног одбијања српског народа од Ја-драна био је близак британски. Шкоту Роберту Вилијаму Ситону-Вотсону нисубез основа говорили: „Ви сте непоправљиви аустроман”, јер „Ви хоћете ВеликуАлбанију!”,160 да би га, одмах потом, хладно упозорили: „Али једна Албанија –било велика или мала – је на дуге стазе немогућа”.161 Ова аустроманија Британ-ца шкотског порекла дошла је до пуног изражаја и у његовим тајним писмимапојединим хрватским пријатељима, па је у писму далматинском Хрвату ИвиЛупису-Вукићу 27. новембра 1912, дакле, непосредно уочи помињане дипломат-ске конференције у Лондону, хушкачки писао: „По мом мишљењу, као и по ми-шљењу већине људи у овој земљи, постоји нешто нечувено у вези са идејом даби Тројни савез Русија, Француска, Велика Британија могао заратити око српскелуке на Јадранском мору. Ја лично, упркос свој својој наклоности према ЈужнимСловенима (али не и према српском народу, највећем међу њима – Д. Б.), отво-рено се противим томе да Србија добије Драч, и не верујем у то да је циљ њеногпотраживања Драча економски, већ пре политички и анти-аустријски”.162 Њего-ва отровна усредсређеност на тада непостојећу Албанију, несравњиво је вишебила плод србофобије (у крајњем: русофобије) него албанофобије. Само је са та-квим прорачунима у својој глави Ситон-Вотсон могао да напише монструознуоптужбу, у чију основаност убеђује поменутог далматинског Хрвата, која гласи:„Плашим се да ће те на све ово гледати као на просипање хладне воде на пламеннационалног ентузијазма. Али сам чврсто убеђен да ниједно решење које зане-марује Албанију [тада још не измајсторисану антисловенским мотивимаАустроугарске, Италије и Велике Британије], Аустро-Угарску и Румунију не мо-же бити трајно, а Пашић покушава да занемари прва два”.163 У намери да сабла-зни неопредељене и врбује их за своју русофобију, као и за антисрбизам као њеногранак, он иде дотле да Николу Пашића оптужи да је његов „циљ европски рат,

197


који ће се рачуна он наводно а Пашић, можда завршити распадом Монар-хије”.164

На ово му је др Лазар Томановић, иначе искрено срећан што је Стара Србијаослобођена, а несрећан што она и цела држава Србија немају директног излазана Јадранско море, трезвено одговорио да је супротстављеност српског народа иАустроугарске „питање аut-aut (или Србија и Црна Гора морају потонути илиАустро-Угарска)”,165 Лупис-Вукић му је рекао: „Нови програм железнице босан-ске владе (прецизније аустроугарске окупационе управе над Босном – Д. Б.) ја-сно показује како намеравају да поступају са нама”.166 „По њему [Иви Вукићу],пакет робе послат из Новог Пазара, морао би бити премештен пет пута до Спли-та, и три пута из Сарајева. То једноставно трговање са Далмацијом чини немо-гућим, и свакако не импресионира Србију добрим намерама Аустрије по томпитању (The new railway program ot the Bosnian governement (and Aus-tria-Hungary too) clearly shows how they intend to treat us. By it, a case of goods ship-ped from Novi Pazar, would have to be transfered five times to Spalato, and from Sara-jevo three times. That simply renders commerce with Dalmatia impossible, and cer-tainly doesn’t go to impress Servia with good intentions of Austria in that respect)”.167

Да ова трезвена рачуница Далматинца има и своју психолошку страну, измеђумноштва доказа занимљив је и овај: „Један капетан српске војске беше умро иДрачу (1912 – Д. Б.) и његов је леш преношен лађом која се уставила у Сплиту иу Шибенику. И Сплићани и Шибенчани покрише цвећем одар умрлог ратника.Од тога дана жандарми аустријски нису више пуштали народ на обалу кад суимале да стижу лађе с југа. И тад је полиција почела да хапси на све стране, идржавне власти распустише општинске управе Сплита и Шибеника”.168

И оно што је преживљено 1913. године показује да је британско фаворизовањеАрнаутâ на штету српског народа увек, или готово увек, у суседству аустријскограда за Арнауте и Арбанасе а против Срба. Као да су Британци и Аустријанциделовали у међусобној стимулацији. Имајући то у виду, а добро знајући за ње-гова мишљења по тој ствари, Иво Вукић-Лупис послао је Вотсону 4. децембра1912. године писмо, у коме, између осталог, стоји и ово: „По питању Албаније,мислим да би за Србију била лудост да је анектира, али по питању српског по-траживања луке на Јадранском мору, не слажем се са Вама да Србија жели да до-бије из политичких разлога. Црна Гора ће, осим тога што има Бар, највероват-није добити и Скадар, и ја не могу да разумем зашто се Аустрија не противи Цр-ној Гори, као што се противи Србији”.169 Поред тога, Србија „је имала лошаискуства у рукама Аустрије. Сетите се само периода после анексије Босне и Хер-цеговине, када је Аустрија (поред тога што је насилнички и антисрпски владалатамо – Д. Б.) затворила врата свōј српској трговини, и када је Србија морала датражи друге начине и тржиштâ, и само захваљујући Турској није финансијскипропала, и могла је да увезе ратни материјал ради сопственог наоружавања”.170

Дуго је требало времена Ситону-Вотсону да схвати аргументацију, да 1) „Турцинису много фаворизовали Србе на Косову на рачун Бугара”, јер на целом томе

198


делу Старе Србије „нема [ни] једног јединог Бугарина. Има само Срба и Арнау-та, који су 2) „највећим делом ’аранутизовани’ Срби, који говоре само српски је-зик”. Ово му је објашњавао његов стари политички пријатељ, српски дипломатаСтаноје Михајловић.171 Та објашњења, заснована на густом сплету научних чи-њеница, извирала су из чистих дубина његове савести.

Ипак је ово густо аргументисање представљало слаб противлек целом Ситон--Вотсоновом албанофилству, насталом из његове аустриманије. Иво Лупис-Ву-кић се гнушао Шкотове болећивости за „велику преокупацију Руминије Куцо-власима у Македонији и Албанији”, и био згађен над „туторством Аустрије зарумунске интересе на бугарско-румунској граници – док се угарски Румуни”[изложени планској и свеобухватној мађаризацији у Трансилванији], „не спо-мињу”.172 „Личило му је на хладну иронију, видети ’добру вољу’ Аустрије премаРумунима ван њених граница”. У антисрпском правцу иде и интенција Сито-на-Вотсона у питању албанске државе коју спољни фактор ствара на штету Гркаи поготово Срба. У напору да ствари оцени како треба, Лупис-Вукић га је опо-мињао, „да лично желим Србији излаз кроз албанску или будућу црногорску те-риторију као гаранције њене [Србијине] економске независности, али да бихвише волео да видим њен излаз у Далмацији”.173 Другом решењу давао је пред-ност и зато, што „Посао и међусобне везе Краљевине Србије и Далмације су нај-моћнији фактори у пропагирању националног јединства”.174

Одмеравати Ситон-Вотсонову оријентисаност на политику стварања ВеликеАлбаније на изразито антиправославној основи није могуће сагледати у цели-ни, а да се не каже да то није било искључиво на рачун српског народа, коликогод да је он, као и Аустријанци, највећи део Старе Србије желео да види у гра-ницама Албаније коју превасходно стварају аустроугарски и британски име-ријални интереси. Наиме, Вотсон се жестоко заузимао за отимање и деловa грч-ке територије, најпре Јањине, „коју бих волео да видим као део Албаније – памакар само због Куцовлаха”,175 вели он. Та је рабулистика испечена на ватрихладног империјалног цинизма Британаца. Њихово инаџијско терање мака наконац кад су у питању интереси православних народа, одвећ је видљиво и у Си-тон-Вотсоновој мисли да, „Што се тиче Солуна, чини ми се да би Солун у рука-ма Грчке био као Трст у рукама Италије: лука одсечена од свог залеђа (пограни-чне зоне, приобалног појаса)”.176

Врло је тешко израчунати у коликој мери је политика Велике Британије кри-ва за аустријско противљење ослобођењу Старе Србије, али је чињеница да већу пролеће 1912, Аустроугарска „преко албанских устаника (наклоњених, као иувек, антиреформски и антисрпски, односно – мада мање – и противгрчки – Д.Б.) и Енглеска преко одметнутих [турских] официра и англофилских либераладовели су до пада Младотурака с власти у јулу 1912”.177 Агенти једне и друге Си-ле, вични да већ самим својим присуством изазову неред и створе забуну, иакоје правно стање ствари о томе шта је чије на просторима захваћеним балкан-ским ратовима било потпуно јасно, својим држањем и оним што су говорили,

199


без престанка су деловали ставу Хабзбуршке Монархије, да је „за њу велики ин-терес било стварање слободне и што је могуће веће Албаније (подвукао – Д.Б.)”.178 Све је сведено на умањивање онога што је српска војска постигла у Првомбалканском рату, и на потпуно отимање онога што је она постигла у Другом.Уколико жели да открије и невидљиво, научник мора и да цитира претњу војноги политичког врха Монархије, сацеђену у реченици: „Ако Србија покуша да си-лом (као да су Аустријанци икада ишта радили без силе –Д. Б.) продре дојадранске обале, Аустрија ће устати против тога а limine”.179

У балканским ратовима Италија и Аустро-Угарска су следиле традиционалнуполитику противљења „продужењу Србије до јадранске обале”, и биле решенеда то спрече „једном интервенцијом”, коју су, у борби за Скадар (1913), проте-гнуле и на Црну Гору.180

Све је тумачено у координатама будућих освајања Југоисточне Европе са срп-ским земљама у центру Великих сила, поготово Аустроугарске, тог „пионирапангерманизма”. За све ово време заседања „босанског Сабора 16. новембра1912, захваљујући искључиво манифестацији Срба Босне и Херцеговине, доми-нирало је расположење „у прилог Србије за једну луку на Јадрану и против једнеаутономије Албаније”.181 Колико год да је Немачка до извесне мере била неу-трална током Првог балканског рата, у Другом је и она сама имала своје дво-струкости, које су, најжешће, дошле до изражаја, у питању одређивања геополи-тичке припадности Скадра. У дипломатским салонима Беча брзо се сазнало даиз немачке амбасаде „бечка преса штампа бива охрабривана у својој оштројкампањи противу свих оних, који ометају успехе Аустро-Угарске и сметајуостварењу њене арбанаске политике”.182 Уколико покушамо да заокружимоглавне црте карактера ове кампање, неизоставно требамо да у ову слику угради-мо детаљ да је сāм Чиршки, амбасадор немачки тада говорио, „да смо ми Срби,помажући Црну Гору у питању о Скадру, довели до овога стања”, и да братскаСила, дакле, Аустро-Угарска нема другога начина да изађе из овога посла негоједино акцијом, само ако Лондонска конфедерација амбасадора не донесеодлучно решење да Црна Гора одмах евакуише Скадар”.183

Тиме је Скадар „елиминисан као аустро-руско питање”,184 и Аустријанци ти-ме нашли поље више за своју политику супротстављања Албанаца српском на-роду и његовим двема државама: Србији и Црној Гори. Монархија је на Лондон-ској конференцији (1913) „покренула питање о стварању албанске државе и на-стојала да њене границе прошири што је могуће више на исток, не зато што јежелела стварну независност албанском народу, већ стога што се сматрала при-родним наследником Турске у овој области”.185 Ово је финале кампање, коју је,у великим оквирима, Гастон Гравје, 1911, описао онако: „[…] Сада се говори ооснивању аустријске банке у Скопљу, са капиталом од пет милиона, а она биимала филијале у Велесу, Приштини, Пећи и Призрену. Најзад, недавна дипло-матска интервенција маркиза Палавичинија у Константинопољу, поред другихпоказатеља, које би можда било исувише рано изложити овде, још једном више

200


показује Младој Турској (Младотурцима – Д. Б.) растуће интересовање којадржава која влада Босном показује за Стару Србију”.186

„Већ је бечка штампа сложно назива јединственим именом Албанија, као дажели да на тај начин Европа заборави сву корист коју би имала од успостављањаједне велике и јаке Србије, која би Аустрији препречила пут према Солуну”.187

Заиста, све као данас, само што се изазивачи новог, Трећег светског рата, сададрукчије зову. Преведено у категорије без предрасудâ, чини се да је све објашње-но у овој мисли: „Паук опколи и заплете својом паучином, мање мушице и ис-црпи из њих животну течност, али чим се метеж, оруђе његове варке већма за-дрма, а он није у стању да одмах разабере да ли је то његова жртва или је опас-ност, бежи и сакрива се у таму, јер зна да када ће се паучина од искре запалити,њему куцне крајњи час, јер му је живот везан за исту мрежу”.188

НАПОМЕНЕ

1. ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ 1912–1913 (Операције српске војске), Прва књига. Издање Историјскогинститута Југословенске народне армије, Београд, 1959, 368.

2. Исто. 3. А. Dž. P. Tejlor, Borba za Prevlast u Evropi 1848–1918, Predgovor: Milorad Ekmečić, s engleskog

preveo Milutin Drecun, Sarajevo, 1968, 445. 4. Жан-Пол Блед, Франц Јозеф, превео са француског Војислав Павловић, Београд – Бања Лука,

585. 5. Исто, 585–586. 6. Нарочницка, Наталија, Русија и Руси у светској историји, превела са руског Ксенија Трајко-

вић, Београд 2008, 157. 7. За период опште историје уочи и током Првог светског империјалистичког рата опширније

о томе код: Андреј Митровић: Prodor na Balkan. Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke1908–1918, Beograd, 1981.

8. Исто, 95. 9. Исто, 95–96. 10. Исто, 96. 11. Исто, 97. 12. Исто. 13. Исто. 14. Исто. 15. Јеленић, Ђурђе, НОВА СРБИЈА и Југославија. Историја националног ослобођења и уједињења

Срба, Хрвата и Словенаца од Кочине крајине до Видовданског Устава (1788–1921), Београд, 1923,297–298.

16. Исто, 298. 17. Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд – Шефу Краљеве канцеларије

– Скопље, писано 22. октобра/4. новембра 1912, објављено у едицији Документи о спољној полити-ци Краљевине Србије 1903–1914, књ. V/свеска 3: 5/18. октобар – 31. децембар 1912/13. јануар 1913.Приредио Михаило Војводић, Уредник академик Радован Самарџић, Београд, 1986, 224.

18. Сви наводи из Бауеровог дела су дати према српском издању из 1913, из поглавља 3. балкан-ски рат, потпоглавље Немачко-енглеска супротност. 50, 54, 59.

19. Исто, поглавље „Пропаст Турске”, 68–69. 20. Ulrich Trumpener: German military involvement in the First Balkan War, у: Eastencentral European

Society and the Balkan Wars, у серији War and Society in East Central Europe, Vol.XVIII. Уредници: BälаК. Кirály and Dimitrije Đorđević, Columbia University Press, New York, 1987, 346.

21. Исто.

201


22. Исто. 23. Исто, 348. 24. Исто, 350. 25. Исто. 26. Исто. 27. Džengiz Hakov, Istorija savremene Turske, s turskog preveo Vladan Virijević, Prizren, 2011, 47. 28. U. Trumpener: German military involvement in the First Balkan War, 354. 29. Кристијан Шелцел (Christian Schölzel): Немачка и Југословени од историјске слике о неприја-

тељу до реалне мањине, у: Југословенски историјски часопис, година XXXI, Београд, 1988, Број 1–2,126.

30. Исто. 31. Исто. 32. Као у напомени број 20, стр. 354. „Немачка је одбила да се придружи свакој акцији која би

вршила притисак на Турску, и тако се користила изврсном приликом да одигра улогу пријатељаТурске у часу њене невоље”. (Г. О. Хадзон: Турска, Грчка и Источно Средоземно море, објављено уедицији „Савремена питања – Посебна издања – Преводи”, Београд (б. г.), 11)

33. U. Trumpener: German military involvement in the First Balkan War, 354. 34. Исто. 35. Н. Д. Ратнер: Из истории пангерманизма, у: „Дранг нах Остен” и историческое развитие

стран Централной, Восточной и Юго-Восточной Европю, Москва, 1967, 882. 36. Грол, Милан, Из предратне Србије, Београд, 1911, 14. 37. Као у напомени број 7, стр. 105. 38. Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, репринт издање,

Београд, 1992, 38. 39. Šulek, Vladimir, Diplomatska historija Centralnih Sila 1882–1915. Drugi svezak, Zagreb, 1939, 145. 40. Исто, 145–146. 41. Ћоровић, Вл., Односи Србије и Аустро-Угарске у XX веку, 441. 42. Исто, 442. 43. Наше идеје код Мађара, у: Нови Србин, број 3. и 4, Свеска за новембар и децембар 1912, 97. 44. Исто. 45. Исто, 98. 46. Исто. 47. Као у напомени број 38, стр. 442. 48. Ranke, Leopold von, Tagebücher. Herausgegeben von Walter Peter Fuchs und Theodor Schieder, R.

Oldenbourg Verlag München–Wien 1964, 443–445. 49. Храбак, Богумил, Новопазарски санџак пред опасношћу аустроугарске окупације 1903. и

1904, у: Новопазарски зборник, број 5, Нови Пазар, 1981, 6. 50. Храбак, Богумил, Призренска арбанашка лига 1878–1881 (Београд: Ауторово издање, 1998),

235. 51. Исто. 52. Mitrović, А., Prodor na Balkan. Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908–1918, 53. Исто, 105. 54. Tejlor, А. Dž. P., Borba za prevlast u Evropi 1848–1918, 442. 55. Исто, 443. 56. Немачко царство балканска сила!, у: Српска ријеч, број 61 – год. VI, Сарајево, петак 19. марта

(1. априла) 1910, насловна. Текст је преузет из немачког гласила Altdeutsche Blätter. 57. Исто. 58. Исто. 59. Као у напомени број 15, стр. 302. 60. Др Ј. М. Ненадовић – Председнику Министарског савета и министру иностраних дела Кра-

љевине Србије др Миловану Ђ. Миловановићу у Београд, Цариград, 18/31. XII 22. XII 1911/4. I 1912,у: Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914, Књ. IV Св. 4/II 1911, 1451.

61. Исто, 1452. 62. Лоазо, Шарл, Реванш Балкана. С француског превео М. Ђ. Милојевић, Београд, 1912, 4. Фран-

цуски изворник објављен је у децембарској свесци часописа La Revue de Paris.

202


63. Исто, 4–5. 64. Исто, 5. 65. Као у напомени број 54. 66. Лоазо, Ш., Реванш Балкана, 5. 67. Исто, 6. 68. Исто, 7–8. 69. Исто, 9. 70. Исто. 71. Ђенерал Влад. Ј. Белић: Ратови српског народа у XIX веку (1788–1918), Београд (Без године

издања), 102. 72. Исто, 98. 73. Исто. 74. Samuel R. Williamson, Jr.: Militarу dimensions of Habsburg-Romanov Relations during the era of

the Balkan Wars, у: East Central European Society and the Balkan Wars (Даљи елементи ове серије каоу напомени број 20), 317.

75. Исто. 76. Исто. 77. Исто. 78. Исто. 79. Лоазо, Ш., Реванш Балкана, 29. 80. Берић, Душан, Хрватско праваштво и Срби, књига друга, Нови Сад, 2005, 128. 81. Исто, 254. 82. Шейнман, М. М., Ватикан и католицизм в конце XIX – начале XX в., Москва 1958, 296. 83. Leopold Freiherr von Chlumecký: Österreich-Ungarn und Italien. Das westalkanische Problem und

Italiens Kampf um die Vorherrschaft in der Adria, Leipzig und Wien 1907, 60. 84. Skendi, Stavro, Albanian Political Thought and Revolutionary Activity, 1881–1912, у: Südost-For-

schungen, Band XIII, München 1954, 193. 85. Исто. 86. Ова мисао у оригиналу дословно гласи: “The Project for an autonomous Albania Presented by

Dukagjini, a mountainous region of the north, was suspected to be her creation. Austro-Hungary desireda large Albania who could be a wedge among the South Slavs”. Исто.

87. Бабић, Никола, Социјалдемократија према Балканским ратовима и Првом свјетском рату,у: Зборник радова приказаних на Међународном научном скупу Велике силе и Србија пред Првисветски рат, Научни скупови Српске академије наука и уметности, књ. IV, Одељење историјскихнаука, књ. 1, Београд, 1976, 798.

88. Исто. 89. Туцовић – Драгиши Лапчевићу, Берлин, 19. март 1908, у: Димитрије Туцовић, Преписка, Ти-

тово Ужице, 1974, 110–111. 90. Исто, 111. 91. Исти – Истоме, Ресен, 23. априла 1913, такође у истој збирци, 271. 92. Исти – Истоме, Ресен, 31. децембар 1912, такође у истој збирци, 260. 93. Микић, Ђорђе, Социјално-економске прилике на Косову и Метохији од 1878. до 1912. године,

Отисак из публикације Србије и Албанци у XIX и почетком XX века (Научни скупови Српске ака-демије наука и уметности, књ. III, Одељење историјских наука, књ. 15, Београд, 1990, 232.

94. Светли дани, у: Нови Србин, број 3 и 4. – свеска за новембар и децембар 1912, 65–66. 95. Преузето из студије Ђорђa Микића: Албанско питање и албанско-српске везе у XX веку (до

1912), у: Марксистичка мисао, број 3, Београд, 1985, 163. Ово не крију у својим научним истражи-вањима ни сами Немци, међу њима и Леополд Мандл. Између осталог, он наглашава чињеницуда је становништво Скопског вилајета „понајвише (по)најчешће; већином Албанци, осим тога ар-наутизирани Срби ([…] zumeist Albaner, dann arnautisierte Serben)”. Или, мало другачије, „Арнау-тизирани Срби јесу Срби мухамеданске вероисповести (Аrnautisierte Serben sind Serben moham-medanischer Konfession)”. Österreich-Ungarn und Serbien nach dem Balkankriege – Materialien zumVerständnis der Beziehungen Serbiens zu Österreich-Ungarn Von Lepold Mandl, Wien 1912, 19.

96. Микић, Ђ., Албанско питање и албанско-српске везе у XIX веку (до 1912), 163–164.

203


97. Батаковић, Душан Т., Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, друго допуњеноиздање, Београд, 2007, 186.

98. Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790–1918, 2, Београд, 1989, стр. 655. 99. Микић, Ђорђе, Аустро-Угарска и Младотурци 1908–1912, Бања Лука, 1983, 30. 100. Никола Пашић – Генералном конзулату Краљевине Србије – Будимпешта, Београд, 24. ок-

тобар/6. новембар 1912, у: Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914, књ. V/свес-ка 3, 242.

101. Галки, И. С., Дипломати европейских держав в связи с освободительным движением наро-дов европейской Турции в 1905–1912 г., Москва, 1960, 180.

102. Исто. Све, све што је било важно за формирање Албаније као антисловенске и прогерман-ске, као и проримокатоличке Албаније урадила је Римокатоличка црква и, нарочито, Аустроугар-ска. У њу је Исмаил Кемал, један од најутицајнијих људи у новоформираној држави, преко Руму-није, стигао почетком новембра 1912, разговарао са гром Бертхолдом „о подршци Аустро-Угарскенезависности Албаније”. Десетог истог месеца исте године Кемал је „телеграфисао из Будимпе-ште у Влеру неким утицајним беговима, да независност Албанији гарантује аустро-угарска вла-да”. Двадесетог новембра и. г. је он „приспео на аустријском пароброду” у своју земљу. Исто, 184.

103. Исто, 181. 104. Командант Ибарске војске – Врховној команди армије Краљевине Србије у Скопље, Кос.

Митровица, 19. октобра/1. новембра 1912, такође у књизи V, св. 3, серије објављених докумената:Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914, 198.

105. Исто. 106. Српско Посланство у Белгији – Париз – Министру спољних послова Краљевине Србије у

Београд, телеграм од 23. октобра/6. новембра 1912, такође у истом тому наведене збирке изворâ,238.

107. Пашић – Начелнику у Министарству иностраних дела Јовану Јовановићу у Београд, истакњига исте збирке докумената, 206.

108. Српско Посланство – Пашићу у Београд, Беч, 19. октобра/1. новембра 1912, у: истој књизиисте збирке докумената, 211.

109. Исто, 212. 110. Посланство Крањевине Србије у Грчкој – Атина Министарству иностраних дела Краљеви-

не Србије – Београд, Телеграм од 20. октобра/2. новембра 1912, такође у истој књизи исте серијеобјављених докумената, 216.

111. Пашић – Посланствима Краљевине Србије у Паризу, Лондону, Риму и Петрограду,Београд, 21. октобар/3. новембра 1912, такође у другој књизи исте серије објављених докумената,222.

112. Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд – Шефу Краљеве канцеларије– Скопље, 22. октобра/4. новембра 1912, иста књига исте серије објављених докумената, 224.

113. Исто. 114. Исто – Председнику Министарског савета и министру иностраних дела Краљевине Србије

Николи Пашићу – Скопље, 22. октобра/4. новембра 1912, иста књига исте серије објављених доку-мената, 225.

115. Посланство Краљевине Србије у Грчкој – Атина Министарству иностраних дела Краљеви-не Србије, телеграм од 22. октобра/4. новембра 1912, исто, 226.

116. Посланство Краљевине Србије – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Ср-бије – Београд, телеграм послат 22. октобра/4. новембра 1912, такође у истој књизи исте серијеобјављених докумената, 228.

117. Посланик Краљевине Србије у Великој Британији – Лондон Министарству иностраних де-ла Краљевине Србије у Београд, такође у истој књизи исте серије, 230.

118. Посланство Краљевине Србије у Италији – Рим – Истоме, телеграм послат 22. октобра/4.новембра 1912, 231.

119. Исто. 120. Исто. 121. Посланство Краљевине Србије у Грчкој – Атина Истоме, Телеграм, послат 23. октобра/5. но-

вембра 1912, такође у истој књизи из те серије, 235. 122. Исто, 236

204


123. Посланство Краљевине Србије у Италији – Рим Истоме, извештај од 23. октобра/5. новем-бра 1912, 240.

124. Исто. 125. 124a. Исто. 126. Исто, 241. 127. Яхимович, З. П., Италия и Балканы в 1908–1914 г., у: Освободительные движения на Балка-

нах, Москва 1978, 103. 128. Лоазо, Шарл, Реванш Балкана, 13. 129. Исто, 15–16. 130. Исто, 16. 131. Исто. 132. Робертс, Џон М., Европа 1880–1945, превели с енглеског Маја и Вук Марковић, Београд, 2002,

299. 133. Schicksalsjahre Österreichs 1908–1919. Das politische Tagenbuch Josef Redlichs, I.Band 1908–1914.

Bearbeitet von Fritz Fellner, Graz-Köln 1953, 184. 134. Williamson, S. R., Jr., Military dimensions of Habsburg-Romanov Relation during the era of the

Balkan Wars, 323. 135. Исто. 136. Исто. 137. Исто. 138. Поповић, Димитрије, Историја и документи * Никола Хенриховић Хартвиг, у: Летопис

Матице српске, Година стоседма – књига 336, Свеске за април, мај и јуни 1933, 240. 139. Исто. 140. Исто. 141. Исто. 142. Исто, 243. 143. Исто. 144. Исто. 145. Исто, 245. 146. Штрандман, Василиј Н., Балканске успомене, књ. I, део 1–2, превео с руског Јован Качаки,

Београд, 2009, 36–37. 147. Исто, 37. 148. Престолонаследник Краљевине Србије Александар Карађорђевић – Скопље – Министар-

ству иностраних дела Краљевине Србије у Београд, такође у: Документи о спољној политици Кра-љевине Србије 1903–1914, књ. V, св. 3, 243.

149. Исто. 150. Исто. Запис на полеђини цитираног документа у напоменама бр. 147 и 148. 151. Команда Треће армије војске Краљевине Србије – Призрен Врховној команди војске Краље-

вине Србије – Скопље, 7/20. новембра 1912, такође у: Документи о спољној политици КраљевинеСрбије 1903–1914, књ. V, св. 3, 362–363.

152. Исто, 363. 153. Williamson, S. R., Jr., Military dimensions of Habsburg-Romanov Relation during the era of the

Balkan Wars, 323. 154. Исто. 155. Исто. 156. Исто, 324. 157. Исто. 158. 156a. Исто. 159. Бауер, О., Балкански рат и немачка светска политика, 75, поглавље „Пропаст Турске”. 160. Исто, 76. 161. За оријентисање у томе предлажем расправу Skadarska kriza i izuzetne mjere u Bosni i Her-

cegovini u maju 1913. godine Хамдије Капиџића, објављену у његовој књизи Bosna i Hercegovina podaustrougarskom upravom. Članci i rasprave, Sarajevo, 1968, 45–99.

162. Цитирано код Д. Берић: Хрватско праваштво и Срби, књига друга, 359. 163. Исто.

205


164. Ово и даље цитирана писма су на енглеском, а објављена су у збирци објављених докуме-ната, под насловом: R. W. Seton-Watson i Jugoslaveni: Korespondencija 1906–1941, Zagreb–London,1976, 120, документ бр. 60.

165. Исто.

166. Исто.

167. Томановићева изјава онако како је преноси Ситон-Вотсон у свом писму Иви Лупису-Ву-кићу од 27. новембра 1912, такође у истој збирци обј. извора, 120. Овај Ситону-Вотсону, Корчула 4.децембра 1912, 121.

168. Исто.

169. Исто.

170. Бакотић, Лујо, Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до Уједињења. Репринт, Но-ви Сад, 1991, 169. Поглавље о Балканским ратовима.

171. Иво Лупис-Вукић – Ситону-Вотсону, Корчула, 4. децембра 1912, такође у истој збирциобјављених извора, 121.

172. Исто.

173. У енглеском оригиналу ти аргументи дословно гласе: „The Turks could not have favorized theServians on Kossovo on account of the Bulgarians because on the whole Kossovo there is not a singleBulgarian. There are only Servians and Arnaouts, the greater part of which are 'arnoutized' Serviansspeaking only Servian language”. Писмо послатo из Берлина, 11. јула 1914, такође објављено у збир-ци извора: R. W. Seton-Watson i Jugosloveni – Korespondencija 1906–1941, I, 1906–1918, 167.

174. Писмо послато из градића Корчуле на острву Корчули, 9. јануара 1913, такође објављено уистој збирци извора, 134. Писмо на енглеском.

175. Исто.

176. Исто.

177. Ситон-Вотсон – Хинку Хинковићу, Рапало, 12. марта 1913, такође на енглеском и објављеноу истој збирци извора, I, 143.

178. Исто.

179. Микић, Ђ., Аустро-Угарска и Младотурци 1908–1912, 337.

180. Микић, Ђорђе, Први балкански рат и унутрашња политика Аустроугарске. Рукопис тек-ста који је дат у штампу, 9.

181. Исто.

182. Јоsef März: Die Adriafrage. Geleitwort von Karl Haushofer, Berlin-Grunewald 1933, 280. Пог-лавље: „Balkankrise 1912–1913”.

183. Исто, 286.

184. Такође објављено у серији извора: Документи о спољној политици Краљевине Србије1903–1914, књ. V/свеска 3. Приредио Михаило Војводић, 178–179.

185. Исто, 179.

186. „In the meantime, however, Scutari had been eliminated as an Austro-Russian issue”, у: S. R. Wil-liamson, Jr.: Military dimensions of Habsburg-Romanov Relationsduring the era of the Balkan Wars, 327.

187. Саво Скоко: Други балкански рат, књига прва: Узроци и припреме рата, Београд, 1968, 121.

188. Гастон Гравје: Стара Србија и Албанци. Превела Радмила Обрадовић, Приштина, 1995, 45.Текст је дат паралелно на језику оригинала и језику превода.

189. Исто.

190. Мисао објављена у књизи Јосифа Хелера: У борби против предрасуда–Филозофске биљешкеиз једне епохе без начела и воље, Нови Сад, 1924, 6, поглавље „Мисли изван предрасуда”, мисао број14.

206


Dušan M. Berić

THE LIBERATION OF THE OLD SERBIA 1912–1913, AND AUSTRIA-HUNGARY'S IMPOSING OF CONFLICT-PROVOKING SOLUTIONS

SummaryAustria-Hungary, supported by the British policy, figured most prominently in ruining

the prospects of the Kingdom of Serbia and its army which, by liberating the Old Serbia re-gion, Vardar Macedonia, and Western Macedonia in 1912, attempted to ensure that these re-gions, and itself accordingly – being the natural centre of gravity and the liberating force –gain the well-deserved access to the Yugoslav side of the Adriatic and those parts of the lat-ter which were liberated by its army. This is especially true since these constituted an inte-gral part of the medieval Serbian Empire. Coming into existence as late as 1913, modelled onthe Austrian and British satellite ''state'', Albania, might as well have said, in the words of thepoet J.R.Jimenez ''I am not I''.

For these reasons, Serbian army and its generals and state leadership would in 1913, be-come involved in the unbearable misery of defending the liberated, as well as in the addi-tional fighting, which took a heavy toll, causing the deaths of many soldiers. There werenumerous underhanded and arbitrary actions on the part of the Austrian and British armieswho tried to keep the Serbian army from remaining there, in addition to manipulating KingNicholas I of Montenegro to the end of achieving that goal, and furthering the chasm be-tween the two Serbian dynasties and the political elites. The paper also shows that as earlyas the beginning of The First Balkan War, Nicholas' rival sentiment towards the success ofliberating the Old Serbia region, especially the Metohia part, made it possible for the Austri-ans to pull all the strings. Likewise, Albanians (Arnauts as well as Arbanasi) were also fallinginto Austrian traps, without realizing that being favoured by Austria-Hungary was not de-fined as a positive, but as an entirely negative matter. For the interest in Albanians wasstructured more in the anti-Serbian, rather than in the pro-Albanian manner. The attempt towrest parts of Old Serbia form the Serbs was not aimed at giving them to the Albanians, butat creating a path for the Austria-Hungary's conquests, all the way to the Thermaic Gulf.Clarification and unmasking of that process is the basis of this research.

207

УДК: 271.2-67

ПАВЕЛ Е. БОЙКО1

Кубанскии государственни университетКраснодар, Россия

ДИНАМИКА РЕЛИГИОЗНОГО СОЗНАНИЯ И ПЕРСПЕКТИВЫ РАЗВИТИЯ

ПРАВОСЛАВНО-СЛАВЯНСКОГО МИРА

Аннотация. Ключевой тезис: современный православно-славянский мир долженпреодолеть все инородные, разрушительные для него архаичные моменты, истори-чески привнесенные в его христианский «цивилизационный код». Только благодарявсеобщей философской Реформации православно-славянские народы смогут подвер-гнуть отрицанию свою нынешнюю культурно-цивилизационную негативность и об-рести разумное состояние своего исторического Я.

На сегодняшний день, несмотря на глубочайший кризис социального и духовногобытия, православно-славянские народы и, в первую очередь, сербы далеко не исчерпа-ли себя, но исторически подошли к разумной реальности духа соборно-цивилиза-ционного самосознания.

Ключевые слова: православно-славянский мир, духовная идентичность, цивилиза-ционный код.

«Итак, стойте в свободе, которую даровал нам Христос, и не подвергайтесь опять игу рабства» (Галл.: 5,1)

В настоящее время православно-славянский мир осознает необходимостьединой системы духовных ценностей, единой культурно-исторической игражданско-правовой идеи. Два десятка лет постсоветской истории были свя-заны с государственно-идеологическим и ценностно-правовым опустошени-ем общественного сознания многих славянских народов, которое активнозаполнялось зачастую случайным и эклектичным «евроатлантическим», за-паднистским содержанием. Разрушительные псевдо-идеалы космополитиз-ма, массовой культуры и потребительской цивилизации захлестнули духов-

1 [email protected]

209


ную жизнь православных народов, породили в нем идейный иполитико-правовой нигилизм, забвение национальной истории и культуры,чувство исторической неполноценности и неуверенности в завтрашнем дне.Неизбежным следствием такого духовного потрясения стали «болезни» всехсфер общественной жизни – демографический кризис, снижение среднейпродолжительности жизни, высокая детская смертность, разложение инсти-тута семьи и брака, наркомания и алкоголизм, бедность, чиновничий произ-вол, криминализация и коррупционные процессы. Все народы огромнойправославно-славянской («поствизантийской») цивилизации оказались пе-ред лицом реальной угрозы прекращения своего исторического бытия, утра-ты национального самосознания, своей духовной самобытности.

Называют много причин, приведших православный мир к такому положе-нию, но чем больше выдвигают причин этого, тем менее они становится по-нятными в действительности. Ведь любое множество предлагаемых причинсразу же влекут за собой вопрос, какая же из них являются главной и решаю-щей. На наш взгляд, главной причиной всего этого является невнимание кфилософскому осмыслению религиозной идентичности православ-но-славянских народов. Поскольку религия является субстанциальностьюнравственности народного духа, каковая осуществляется в государстве, пос-тольку особенность религиозного мышления народа определяет его «куль-турно-исторический» тип.

Представляется весьма актуальной и своевременной мысль ряда современ-ных исследователей о том, что глубинные причины неудач славян (русских,украинцев, белорусов, болгар, сербов) в конце ХХ века не только в экономике,но и в слабой или подражательной эпистемологической базе гуманитарныфхнаук славянских государств, в одностороннем увлечении англосаксонскойинструменталистско-прагматической культурой или постмодернистским эк-лектизмом и релятивизмом.

Сегодня уже для многих очевидно, что современное состояние философс-ких наук характеризуется преобладанием «антиабсолютистских», т.е., пре-имущественно, позитивистских, либо постмодернистских методов мышле-ния. Последние, как известно, отрицают логико-категориальную целостностьи универсальность философского знания, не признают его спекулятивно-ра-зумной сущности. Несмотря на все свои различия, позитивизм и постмодер-низм единодушны в том, чтобы отказать философии в самой возможностипостижения абсолютной истины. В постмодернизме Истина сводится к симу-лятивизму и деконструкции (Деррида), в позитивизме – к конвенционализ-му, когерентности или, к так называемой, «языковой игре» (Витгенштейн).

Для представителей позитивистской и постмодернистской философииоказываются неприемлем метод классического философского мышления сего стремлением к логоцентрическому видению мира. Этот, столь естествен-ный для человека, принцип утверждения в разуме, жизни в стихии Логоса

210

Павел Е. Бойко: Динамика религиозного сознания…

как Истины, почему-то объявляется знаком мировоззренческой «косности»,«узости», «догматизма» и идеологического «тоталитаризма» в науке. «Вой-на целому» (Лиотар) требует противопоставить «одномерности» логоцент-рического мышления так называемый «многомерный» способ философство-вания, основанный либо на «строго-научных» и, «верифицируемых» (неопо-зитивизм), либо на игровых и деконструктивистских (постмодернизм)принципах.

Все эти дехристианизирующие духовные факторы ведут к разрушениюкультурно-исторической идентичности славян, а значит и превращению их в«отработанный шлак мировой истории».

Однако зададимся вопросом: насколько сегодня в православно-славянскоммире (и в мировом научном сообществе в целом) адекватен уровень понима-ния (именно понимания, а представления, пусть и правильного) действи-тельной духовной сущности православно-славянской цивилизации? Ведьименно от этого зависит истинность не только постановки вопросов (онисегодня формулируются достаточно точно), но и самое главное – нахождениялогически верных ответов на эти «вечные» для «загадочной славянскойдуши» вопросы! Ведь внутренняя духовная несвобода православно-славян-ских народов заключается в том, что у них всеобщий принцип христианстваеще не получил своего развития в полной мере! Выражаясь поэтическими об-разами Вл. Соловьева приходится констатировать, что православно-славянс-кий мир помня об идее Христа, на уровне культурно-исторического явления,тем не менее, тяготеет к Ксерксу. Разрыв между христианской сущностью и«неоязыческим», анти- и/или псевдо-христианским явлением до сих пор ос-тается неснятым. И в этом заключается подлинная трагедия православ-но-славянского цивилизационного духа.

Таким образом, ключевая проблема данной статьи: каково философскоеопределение православно-славянской цивилизации?

Отвечая на этот вопрос, многие позитивистски ориентированные исследо-ватели прибегают к сугубо историческим факторам, и, например, соотносятправославно-славянскую культуру с византийским арехетипом (в его раз-нообразных социальных, политико-правовых и экономических составляю-щих). Доминирует устойчивое убеждение, что подлинное православие илитождественно византизму, или, по крайней мере, имеет в нем свою непрехо-дящую духовную сущность.

Однако, культурно-исторический византизм (с его подавлением индиви-дуально-личностного начала, сильными дохристианскими древнеазиатски-ми элементами, ветхозаветным «вертикализмом», иерархизмом и архаиз-мом, боязнью духовных изменений, нравственным и политическим деспо-тизмом и т.д.) есть исторически пройденная форма православногохристианства. Возврат к ней и невозможен и, что самое главное, духовно опа-сен, так как грозит разложением самой Идеи Свободы во Христе, подменяет

211


ее архаичностью и духовным деспотизмом ветхозаветного фарисейства, рас-пявшего Христа за проповедь духовного обновления обвеетшавшей веры вБога («Я разрушу храм сей рукотворенный, и через три дня воздвигну дру-гой, нерукотворенный». Марк: 15:29; «Не думайте, что Я пришел нарушитьзакон или пророков: не нарушить пришел Я, но исполнить” (Мф.5:17)» и т.д.).Византизм и все его разнообразные современные цивилизационные формы– весьма опасный и тонкий соблазн, который славянский мир должен рас-познать и преодолеть.

По справедливой оценке Н.А. Бердяева, Православие должно выйти из пос-твизантийского состояния замкнутости и изолированности, должно актуали-зировать свои сокровенные духовные богатства. «Тогда только оно и приоб-ретет мировое значение» (Бердяев Н.А. Истина Православия // http://lib.ru/HRISTIAN/istina.txt). Эту же мысль отстаивал и другой не менее известныйрусский философ серебряного века отец Василий Зеньковский. В своей блес-тящей статье «Идея православной культуры» он писал: «Трагедия Западаесть больше всего и прежде всего трагедия христианской культуры, утеряв-шей внутреннюю целостность, но не утерявшей Христа, утерявшей былуюсилу, но не могущей отойти от благовестия Христова. Чем дальше, тем боль-ше, тем острее выступает религиозная природа, религиозный смысл пережи-ваемого Западом внутреннего кризиса, – и с тем большей силой чувствуеммы, столь близкие Западу во многом, но живущие иным пониманием хрис-тианства, что исход для Запада, а следовательно, и для нас, поскольку мы сЗападом, может быть найден лишь в религиозной плоскости, именно в лонеПравославия. Мы не можем отойти от мысли, что пробил исторический часПравославия; чем более сияет оно нам, живущим в Православии, тем болеенепобедимо встает эта мысль… Не знаю, пришел ли исторический час дляПравославия, как Церкви, не знаю и не чувствую этого; скорее думаю, что дляэтого еще не настало время, что историческому прославлению Православия,как Церкви, должна предшествовать эпоха внутреннего, невидимого приятиямиром Православия. Думаю поэтому, что мы вступили в эпоху православнойкультуры, построения системы культуры на основах Православия. Мир дол-жен внутренно обновиться через приобщение к духу Православия, долженбыть явлен тип православной культуры, должно вновь открыть для истори-ческого творчества путь к Христу, связать его с Христом. Осияние историчес-кого процесса в человечестве светом Христовым, оплодотворение культурно-го творчества духом Православия, вообще выявление в историческом процес-се, в исторической активности начал Православия, – вот к чему подошли мы»(Зеньковский В.В. Идея Православной культуры // Православие и культура.Берлин, 1923. С.25–27).

Опыт философского отношения к идеям и ценностям православной куль-туры говорит нам о необходимости преодоления природного в человеке и ут-верждения его бесконечной свободы в Логосе-Христе. Человечество должно

212

http://www.smyrnyh.com/?page_id=141







реализовать эту всеобщую свободу в своей духовной, социальной и хозяйс-твенной деятельности. Система этих культурных форм образует основное со-держание развития христианского общества, причем определяющую рольиграет духовная культура. Она выступает как тотальность философских, ре-лигиозных, частно-научных и эстетических идей. В языческом и ветхозавет-ном обществе эти идеи еще слишком натуралистичны, зависимы от вне-шней среды. Здесь еще нет полноты свободы человеческой личности, еетворческой энергии и мощи. Христианство творчески преобразует натура-лизм и родовой мифологизм античного и иудейского миросозерцания, на-полняет древние (ветхие) религиозные, философские и художественные фор-мы новым духовно-личностным содержанием, возвышает культуру к беско-нечному и конкретно-всеобщему. «Христианская философия, - справедливозамечает известный русский философ Е.В. Спекторский, - это не изолирован-ная философия духа и не изолированная философия природы. Это филосо-фия духа, в рождении, преображении и воскресении преодолевающего и пре-образующего природу» (Спекторский Е.В. Христианство и культура. Прага,1925. С. 61.). Логоцентризм современной христианской культуры заключаетсяв ее стремлении к творческому преобразованию природы и общества, к со-вершенствованию человеческой жизни во всей ее полноте. Прогресс духов-ной культуры современного мира имеет глубоко христологический, т.е. бого-человеческий смысл. Человек - это, прежде всего, творческая личность, этосвободный соработник Божий, преобразовательная энергия (синергия) кото-рого реализует замысел Творца о мире, воплощает идею Мирового разума.Всеобщее онтологическое преображение мира и человека, стремление к «но-вой земле» и «новому небу» выражает, таким образом, суть христианскогопонимания идеи прогресса, несмотря на все ее исторически неизбежные ис-кажения в эпоху Средневековья, Нового и Новейшего времени.

Дехристианизация культуры в индустриальную эпоху оказывается не раз-ложением христианства как такового, а снятием ограниченности его узкого,клерикального понимания, отрицанием уже реализовавшей себя абстракт-но-догматической формы, которая должна уступить место наиболее совер-шенной, философской системе православно-христианского миропонимания.Только на уровне мысли, в сфере философского знания православие обретаетподлинно всеобщий, общечеловеческий смысл, доказывая то, что «нет ни эл-лина, ни иудея… но все и во всем Христос» (Колосс. III, 11). В этом духовномсостоянии человек и обретает подлинную свободу, понимая, что «ЦарствиеБожие внутри Вас есть» (Лук.ХVII, 21). Уже в своей земной жизни он способенвнутренне преобразиться и идейно воскреснуть во Христе, духовно обновитьсебя и окружающий мир, возвыситься от физического к метафизическому,трансцендентному: «кто во Христе, тот новая тварь; древнее прошло, теперьвсе новое» (II Кор.V, 17).

213



http://www.patriotica.ru/religion/kozhinov_ros_civ.html

http://www.patriotica.ru/religion/kozhinov_ros_civ.html


В то же время, всеобщая свобода во Христе есть не столько данность, сколь-ко заданность; это духовный идеал, который, будучи по своей природе про-цессом, должен непрерывно проявляться в человеческой жизни, наполняя ееИстиной, Добром и Красотой абсолютного бытия.

Именно христианская история показывает нам, как эстетическое и религи-озно-догматическое отношение к Богу постепенно возвышается до уровняфилософского, умозрительного его понимания. Философия как цельная и за-вершенная в себе система абсолютного идеализма является, таким образом,венцом развития христианства во всемирно-историческом процессе. Это иесть единственно христианский путь: показать всеобщую логику мировогопроцесса и тем самым вскрыть его логоцентрические, т.е. христоцентричес-кие, основания. Только тогда по-настоящему завершится исторический, т.е.стихийный, несущий в себе, помимо вечного и необходимого, массу времен-ного и случайного, способ существования эстетического созерцания и рели-гиозного рассудка. Настанет эпоха логической, «положительно-разумной»философии.

Философизация христианской идеи – это опыт ее возвращения к самой се-бе, к своей изначальной логоцентрической, богооткровенной сущности. Од-нако это не простое воспроизведение апологетики христианских истин, аобогащенное высшими ценностями мировой истории и культуры понима-ние всеобщности духа идеи Христа, постижение сути мирового процесса вцелом.

Единственным и необходимым условием достижения свободы становитсяосознание народом факта своей причастности к Богу, воплощенному в земнойжизни в Абсолютной личности богочеловека – Иисусе Христе. Вне Христа все-общая духовная свобода не может быть достигнута. Она будет оставаться либона уровне абстрактной всеобщности «бесчеловечного Бога» (древний моноте-изм), либо на отделенной от целого единичности «безбожного человека» (язы-ческий и неоязыческий мир). Христоцентризм становится фактом именно все-общей, всемирной истории. До Христа это история особенных народов, но ещене история духовно целого и единого человеческого рода. По справедливойоценке Гегеля, именно в христианской религии «неразрывны всеобщее и отде-льный дух, дух бесконечный и конечный; их абсолютное тождество есть этарелигия и ее содержание» (Гегель Г.В.Ф. Философия религии: в 2 т. М., 1976. Т.2. с. 202).

Можно сказать, что это новая, теперь уже не религиозная, а философская Ре-формация христианского мира, когда, как подчеркивал русский философ Е.В.Спекторский, все творческие активные христиане разных стран и конфессийдолжны духовно объединиться в общем культурном деле, развивая принци-пы «трансцендентного идеализма» во всех сферах культурного бытия, преоб-ражая общественную, природную и духовную жизнь (Спекторский Е.В. Хрис-тианство и культура. Прага, 1925.С. 202–203).

214


С точки зрения спекулятивной философии религии развитие современнойрелигиозной культуры до уровня философии абсолютного идеализма будетсопровождаться снятием всех конечных форм духа, в том числе и в самой сис-теме всеобщего духа, включая его эстетические, позитивно-научные и рели-гиозно-догматические составляющие. Этот духовный процесс указывает назавершенность эпохи рассудочного мышления (Новое и Новейшее время) ипереход к эпохе спекулятивного разума, интегрирующей духовную культурув единое идейное целое.

Абсолютная идея правит миром – вот этот, казалось бы, простой спекуля-тивно-диалектический принцип, и оказывается, в конечном счете, категори-чески неприемлемым ни для позитивистского (эмпирического и натуралис-тического), ни для марксистского (экономико-материалистического), ни дляпостмодернистского (виртуально-игрового), ни для религиозно-философско-го (мистического) сознания при всех их глубоких различиях между собой.

Современное состояние философии истории характеризуется поистинебесконечным плюрализмом идей и концепций. В этом многообразии фило-софски осмыслены и «проиграны», казалось бы, все без исключения вариан-ты исторического процесса. Не случайно постмодернизм говорит нам о том,что «все слова уже сказаны» и современной философии остается только ци-тировать и комментировать их. На первый взгляд, подобная мысль кажетсявполне оправданной. Ведь в самом деле, нельзя же сказать, что наиболее су-щественные варианты (возможности) интерпретаций философско-истори-ческих категорий не были так или иначе реализованы в истории классичес-кой и постклассической философской мысли. Количественно эти концепции,конечно же, можно расширять, но принципиально нового добавить нечего!Пребывая в рамках современной академической науки «новой парадигмы»философии всемирной истории уже не создашь! Всякая такая попытка будетлибо «методологическим» анархизмом и нигилизмом, либо эклектическимдвижением вспять, воспроизведением (пусть даже и в необычных формах)ранее созданных концепций. Философская мудрость всегда ограничена иобособлена от всего относительного и преходящего. Она имеет свои логичес-кие пределы, «выпрыгнуть» за которые мы не можем. Однако не будем забы-вать, что, несмотря на все свое концептуальное многообразие, весь этот конг-ломерат философско-исторических учений так и не смог дать вполне удов-летворительный ответ на вопрос о всеобщем и абсолютном смысле мировойистории, истории как единого целого, т.е. не только как Прошлого, но и какНастоящего, современного. Эта идейная «незавершенность» лишний разподтверждает гегелевский афоризм о том, что «Сова Минервы вылетает толь-ко с наступлением сумерек», заставляя нас пристальнее вглядываться в «су-мерки» современной философской мысли с надеждой увидеть в ней малень-кий «золотник» наиболее развитого логоцентрического историософскогоучения. И действительно, последнее, хотя и с большим трудом, но все-таки

215


находится! Уже в 90-е гг. в философской жизни России появляются первыеопыты не-марксистского, деидеологизированного понимания сути гегелевс-кой философии истории. Речь идет об одном из представителей Санкт-Петер-бургской философской школы немецкой классики О.Ю. Сумине, авторе кни-ги «Гегель как судьба России».

Актуальность этого произведения для современной философско-истори-ческой науки заключается в том, что в нем была показана возможность и не-обходимость творческого применения методологии гегелевской историосо-фии, во-первых, к самой системе Гегеля и ее истории, а, во-вторых, к историирусско-славянского мира в целом.

В монографии О.Ю. Сумина проводится мысль о том, что, всемирная исто-рия как разумная должна содержать в себе эпоху эстетической идеи, эпохурелигиозной идеи и эпоху философской идеи. Вскрывая историческую огра-ниченность гегелевской историософии автор отмечает, что Гегель находит вовсемирной истории только эпоху искусства (в античный период) и эпоху ре-лигиозной идеи (Средневековье и Новое время). Философской эпохи он най-ти не может, так как она еще не наступила, ибо философская идея в своей то-тальности впервые выражена только самим Гегелем. Сумин приходит к вы-воду о том, что идею искусства были призваны развивать народы Востока и,прежде всего Греции и Рима (Античность), религиозную идею развивали за-падноевропейские народы (Средневековье и Новое время), идею разума какфилософской науки, выраженной Гегелем, были призваны принять на своюдуховную почву славянские народы. Коммунизм явился для них «варварс-ким средневековьем» философской идеи.

На наш взгляд, Сумину удалось собрать достаточное число убедительныхаргументов в пользу тезиса о «гегелевском», спекулятивно-диалектическомсмысле славянской идеи, о необходимости объединения истории философиии философии истории в славянском мире. Знакомство с текстом книги пока-зывает, что его автора, с одной стороны, захватила своим величием системаабсолютного идеализма, философии как науки о абсолютном. С другой сторо-ны, видна неудовлетворенность Сумина фактом доминирования в славянс-ком мире преимущественно религиозного способа мышления. Получалось,что славянская культура как бы была разлучена с истиной в ее философскойформе. История славянской мысли была главным образом только историейрелигиозного духа, но отнюдь не историей философии. Однако, автору уда-лось предложить разрешение ряда труднейших противоречий в оценках сла-вянской истории. Положительным результатом этой философско-историчес-кой работы стал тезис о том, что славянский мир не только не отлучен от ис-тории разумного, но, наоборот, полностью включен в нее. Историяфилософии как форма раскрытия абсолютного духа в его понятийной формеобъективировалась именно в славянских странах и, прежде всего, в России.

216


Сумин справедливо отмечает, что если придерживаться гегелевской мето-дологии периодизации исторического процесса, то тогда мы должны будемвыделить четыре всемирно-исторических народа: «1. Восток;2. Греция и Рим;3.Германский мир;4. Славянский мир.»

По словам Сумина, славяне «имеют то большое преимущество (которое вданный момент считают самой большой ошибкой своей культуры), что ихновейшая история оказалась непосредственно (можно даже сказать слишкомуж непосредственно) связанной с «метафизической идеей», которая несовер-шенно проявилась в истории коммунизма… Славяне, таким образом, имеютна своей собственной национальной почве самое бесценное богатство: не ре-лигиозный, а философский разум. Этот последний для них, однако, все ещене раскрыт, так как в коммунизме этот разум присутствует только на уровнеобъективного явления. Но именно этот факт дает славянам основание освобо-диться от указанного выше комплекса исторического неудачника и найтидуховный центр не только в западной культуре, но и в своей собственной!».

Следует отметить, что утверждение философии в качестве духовно-исто-рического фактора развития нации предполагает наличие в обществе инсти-тутов правового государства. Будучи высшей формой абсолютного духа, фи-лософия не может развиваться «вне», или «до» своего непосредственного ло-гико-исторического, объективного основания – нравственности как единствасемьи, гражданского общества и правового государства. Последнее особенноважно, так как именно оно утверждает свободу политико-правового бытиялюдей в обществе, вне которой невозможна и свобода абсолютного духа, вы-раженная в искусстве, религии и философии. В реальном историческом про-цессе институты правового государства определяют развитие философскихидей народа, а сама философия, не только объединяет в себе всеобщие цен-ности эстетического и религиозного духа народа, но и, в свою очередь, ос-мысливает сущность правового государства, определяет содержание егоидеологических оснований.

Развитие духа всемирной истории сделало так, что философия абсолютно-го идеализма оказывается началом нового этапа славянской культуры. Имен-но в этой, наиболее развитой в логическом отношении системе философскогознания всеобщность идейного содержания совпадает со всеобщностью фор-мы. Принципом духа является способность полагать противоречие и сохра-нять себя в нем, сохранять себя в ином, уходить в иное, оставаясь в то же самоевремя у себя самого, полагая тем самым это иное своим собственным. Этимсвойством обладает только абсолютный идеализм – никакая религия, ника-кая позитивистская, постмодернистская, религиозная или какая-либо инаяфилософия, сколь бы высоко развитой она ни была, не доходит до этого вели-кодушия. Только на ступени абсолютно-идеалистической спекуляции дости-гается состояние подлинно всеобщего политико-правового и культурногоединства, когда уход в любую противоположность не является отказом от

217


своего духовного принципа, а есть его естественное продолжение, ибо пере-ход в иное есть лишь переход в иное себя самого, в собственное иное. Поэто-му, если общественное и государственное сознание современных славянскихгосударств сумеет укрепиться на этом принципе, оно сможет оправдать всюмноговековую историю братских славянских народов, оправдать все те неис-числимые человеческие жертвы, которые они понесли, защищая свою (и нетолько свою!) многострадальную землю.

Итак, мы возвращаемся к основному вопросу статьи: что же такое совре-менная, православно-славянская культура, каковы ее идейные основания ипути дальнейшего развития? Ответ на поставленный вопрос можно найти,опять-таки, в опыте классической философской и богословской мысли. Ееобобщению и было посвящено творчество великих русских христианскихфилософов от Чаадаева до Лосева, сторонников идейного универсализма пра-вославного христианства, которое, будучи всеобщим идеализмом имеет об-щечеловеческий смысл и возвышается над конфессиональными, этнически-ми и культурно-историческими особенностями отдельных народов и циви-лизаций. Русские мыслители категорически не принимали узкое,конфессионально-клерикальное понимание христианства: «Существующиецеркви преследуют слишком специальные цели, чтобы с ними можно былосвязывать всю нашу культуру вообще. Они культивируют особую, вероиспо-ведную религиозность, то, что именуется церковностью, с особой иерархией,особыми обрядами, особыми догматами» (Спекторский Е.В. Христианство икультура. Прага, 1925. С.17).

По справедливой оценке Н.А. Бердяева, «признание исключительного ду-ховного значения Православия, как наиболее чистой формы христианства, недолжно порождать в нем самодовольства и вести к отрицанию значения за-падного христианства. Наоборот, мы должны узнать западное христианствои многому учиться у него. Мы должны стремиться к христианскому едине-нию… Христианство не может быть изолированно от мира, и оно продолжаетв нем движение, не отделяясь и оставаясь в мире, должно быть победителеммира, а не быть побежденным» (Бердяев Н.А. Истина Православия // http://lib.ru/HRISTIAN/istina.txt).

Очевидно, что всем особенным конфессиональным моментам нужно про-тивопоставить всеобщий критерий подлинно христианского отношения кжизни – приверженность разуму и добродетели как Божественному в челове-ке. Христианин – это тот, кто живет духовной, т.е. разумной и добродетель-ной жизнью, органично сочетая теорию (мысль) и практику, как соответству-ющее ей действие. По сути это и означает, что источником православно-хрис-тианской культуры является всеобщая диалектика абсолютного идеализма, вкоторой совпадают божественное и человеческое духовное бытие.

Итак, классическая христианская философия и теология понимает право-славно-славянскую культуру как опыт духовно-творческой жизни, снимаю-

218


щей ограниченность природного в человеке и утверждающей его бесконеч-ную свободу в Логосе-Христе. Именно эту всеобщую свободу духовной, со-циальной и экономической жизни и должна реализовать современнаяправославно-славянская цивилизация. Она должна стремиться к подлинно-му духовному единству, православной солидарности, диалогу с другимихристианскими народами и государствами.

Диалектика христианской философии истории говорит нам о том, что ми-ровые эпохи не возникают внезапно и не отменяют предыдущих. Каждыйпоследующий период истории есть результат развития предыдущего. Нача-ло нового исторического этапа наступает, когда предыдущий находится врасцвете и долго зреет внутри него до периода заката.

Применительно к логической структуре самого христианского мира это оз-начает следующее:

1. Византийско-православное христианство (доминирует интуитивныйстиль мышления) – «Эпоха Бога-Отца» - тезис; 2. Западный католическо-про-тестантский мир (доминирует рассудочное мышление) – антитезис, «ЭпохаБога-Сына». 3. Всеобщее христианство - «Эпоха Бога-Св. Духа» - синтез. Оче-видно, что утверждение этой третьей стадии христианской истории должнобыть связано с реализацией принципов спекулятивного, т.е. разумного мыш-ления, которое составляют квинтэссенцию развития философии абсолютногоидеализма в духовном опыте славянских государств, в том числе и в сербскомнароде, оказавшемся в авангарде этого процесса. Именно этим и объясняетсялогика той великой исторической жертвы, которую понесли сербы в концеХХ – начале ХХI вв., утратившие Косовский край как духовное (метафизичес-кое) сердце народа и государства.

Однако, развитие духа всемирной истории сделало так, что философия аб-солютного идеализма оказывается началом нового этапа славянской культу-ры. Именно в этой, наиболее развитой в логическом отношении системе фи-лософского знания всеобщность идейного содержания совпадает со всеобщ-ностью формы.

Объективный анализ славянской истории свидетельствует о том, что идеалфилософского отношения к жизни оказал решающее влияние на формирова-ние национального менталитета славянских народов – русских, украинцев,белорусов, сербов, болгар и др. Национальный дух этих народов по своей су-ти есть дух не религиозно-фундаменталистский и не эстетическо-созерца-тельный, а спекулятивно-философский, идеалистический.

Всеобщая диалектика философского знания глубоко закономерна. Возвы-шение христианской культуры до уровня философии всеобщего идеализмабудет сопровождаться снятием всех конечных форм духа, в том числе и в са-мой стихии абсолютного духа, включая его эстетические, научные и, конечноже, религиозно-догматические составляющие. Завершается огромная по сво-ей исторической протяженности фаза рассудочного мышления, с ее абстракт-

219


ной дифференциацией всех сфер духовной жизни человека. На фоне ее идей-ного заката намечаются, пусть пока еще малозаметные, контуры эпохи спеку-лятивного разума, интегрирующей культуру в единое идейное целое.Однако, переход к этой всеобщей исторической эпохе должен быть обязатель-но связан с максимально полной реализацией всех рассудочных форм духов-ного бытия человека, отрицающих себя из своей собственной ограниченнос-ти. Это и есть та материальная жертва, т.е. Голгофа народного духа, которуюнесут сербы в своей борьбе за духовную определенность своей собственнойсудьбы. Потеряв Косово физически, они обретают его второй раз навсегда –духовно-метафизически!

Из всего сказанного с необходимостью следует вывод о том, что на сегод-няшний день, несмотря на глубочайший кризис нашего социального и ду-ховного бытия, мы не исчерпали себя, но исторически подошли к разумнойреальности духа православно-славянских народов, их соборно-цивили-зационного самосознания.

С точки зрения выдающегося современного российского философа Е.С.Линькова, XX век и все предшествовавшие столетия показывают, что дух брат-ских славянских народов развивался через особенные способы бытия истиныи ее выражения. Мы завершили эту фазу – фазу, если угодно, язычества в осо-бенных способах истины в истории развития народного духа. И мы стоим награни выступления единого, всеобщего момента истины. Мы находимся награни разумной формы выражения истины в познании природы, истории че-ловеческого духа, природы Бога, их отношения (Интервью с Евгением Семе-новичем Линьковым (2008) // Philosophia perennis MMVIII. Альманах Санкт-Пе-тербургского общества классической немецкой философии. – СПБ.: Изд-во По-литехн. ун-та, 2008. С.215-228 // http://www.smyrnyh.com/?page_id =141).

СПИСОК ЛИТЕРАТУРЫ

1. Бердяев Н.А. Истина Православия // Вестник русского западно-европейского пат-риаршего экзархата. Париж. 1952. № 11 // http://www.philosophy.ru/library/berd/pra.html.

2. Гегель Г.В.Ф. Лекции по философии истории. СПб., 1993.

3. Данилевский Н.Я. Россия и Европа. СПб., 1995.

4. Ерыгин А.Н. Восток – Запад – Россия (становление цивилизационного подхода висторических исследованиях). Ростов н/Д, 1993.

5. Кожинов В.В. Россия как цивилизация и культура // Наш современник. 2000. № 5, 7,9// http://www.patriotica.ru/religion/kozhinov_ros_civ.html.

6. Панарин А.С. Православная цивилизация в глобальном мире. М., 2002.

7. Соловьев В.С. Три силы // Соч.: В 2 т. М., 1989. Т. 2.

8. Сумин О.Ю. Гегель как судьба России: изд. 2-е, испр. и доп. Краснодар, 2005.

9. Тойнби А. Исследование истории: В 3 т. СПб., 2005.

220


Павел Е. Бојко

ДИНАМИКА РЕЛИГИОЗНЕ СВЕСТИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВИЈАЊА ПРАВОСЛАВНОГ СЛОВЕНСКОГ СВЕТА

РезимеУ овом раду аутор је као кључну тезу истакао следеће: савремени православни сло-

венски свет треба да превазиђе све рушилачке и за њега архаичне моменте које до-лазе са стране, а историјски су уметнуте у његов хришћански „цивилазацијски код”.Само захваљујући свеоопштој философској Рефомацији православни словенски на-роди ће моћи да своју садашњу културно-цивилизацијску негативност подвргнуанулацији и да пронађу разумно стање свог историјског „ја”.Данас, без обзира на најдубљу кризу социјалног и духовног битисања, православ-

ни словенски народи, а понајвише Срби, нису иши преко граница својих могућнос-ти, већ су пришли разумној реалности духа саборне цивилизацијске самосвести.Кључне речи: православни и словенски свет, духовна идентичност, цивилизацијс-

ки код.

221

УДК: 323(497.115) ; 341.76(497.115)”2006/2007” ; 327(47:497.115)

РАДОСЛАВ Ђ. ГАЋИНОВИЋ1

Институт за политичке студије – Београд

ЗАШТО КОСОВО НЕ МОЖЕ ПОСТАТИ САМОСТАЛНА ДРЖАВА И ОПСТАТИ КАО ТАКВА

Одрећи се слободе значи одрећисе свега људског: достојанства,људских права па чак и својих дужности.

Жан Жак Русо

САЖЕТАК. Срби, доласком у VII веку, настањују просторе тадашњег Византијскогцарства и образују своје области зване „Склавиније”, и затим од Византије примајуХришћанство. Стефан Немања први успева да организује самосталну Српску државуполовином XII века, и тада Косово и Метохија улазе у састав српске државе, да биодмах постали и њен средишњи државни и црквени део. Од настанка Српске државена Балкану Срби су се увек борили само за постојање и опстанак. Анализом историј-ских докумената о протеривању Срба са Косова и Метохије у последња три века(1690–2006) може се закључити да је из некадашње Старе Србије (данашње Косово иМетохија) насилно протерано око 1 150 000 Срба, да их је око 200 000 побијено и150 – 200 000 арбанизовано, односно преведено у исламску веру. У средњем веку нијепостојало посебно име за ову покрајину, осим општег имена Србија. Под овим име-ном територију Косова и Метохије помињу путописци у XVI и XVII веку, од којих сунеки и Арбанаси. Иако су Шиптари на почетку XXI века на Косову и Метохији већина,бројност једне националне заједнице се не одређује њеним бројним стањем у оквируједног дела државе, већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе, па и на основутог критеријума Албанци су национална мањина у Србији. Нигде у свету до сада на-ционална мањина није имала право на своју државу. Једна национална заједница неможе сама за себе одређивати да ли је народ или национална мањина.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косово и Метохија, држава, демократија, насиље, слобода.

Косовско-метохијски простор је историјско седиште, државотворно језгро ицентрална територија средњовековне српске државе. Дакле, територија Косова иМетохије обухвата површину од око 10 887 км2, што износи око 12,3% целокуп-

1 [email protected]

223


ног државног простора Србије. Изузимањем Косова и Метохије из састава Срби-је у српском етничком простору настала би веома широка и дубока просторнабреша, с тенденцијом да се стално шири, „нагриза” и умањује српски етничкипростор, како би Космет у потпуности добило исламски предзнак и имао више-струку геополитичку улогу. Прво, да подупру стварење пројекта „Велике Алба-није”2, превасходно на рачун српског етничког простора; друго, да оснаже тзв. се-верни исламски клин, који би засекао средиште српског етничког простора(Краљево–Ниш–Крагујевац), и, треће, спајањем Косова и Метохије и Рашкеобласти, као муслиманске просторне целине, фактични би се створила терито-ријална бреша између Србије и Црне Горе. На тај начин би се за дуже време обе-снажила идеја успостављања и учвршћивања културних и свих других веза из-међу српских етничких простора на Балкану, тј. на историјски издвојеним ет-ничким територијама Срба – у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Осимнаведеног, Косово и Метохија има и бројне друге геополитичке и геостратешкеулоге, последице директно супротне српским националним и државним инте-ресима. Прво што се у том контексту може запазити (када је реч о Косову и Ме-тохији) јесте то да се тај део Србије налази на самом средишту замишљене „зе-лене исламске трансверзале”, која иде од Ташкента, преко Мале Азије, Тракије(дела Бугарске и Грчке), Македоније (у њеној исламизованој визури), Косова иМетохије, Рашке (Санџака у исламизованој терминологији и геополитици), Бо-сне и Херцеговине, све до Цазина, као најистуреније исламске тачке у Европи.То је правац и смер новог исламског похода на Европу, чији је стратешки по-средник Турска, и то у двострукој улози: прво, да посредује америчке и британ-ске стратешке интересе у исламском свету, и, друго, да буде америчка противте-жа Немачкој превласти у централној Европи и на Балкану. Све то, наравно, тре-ба сагледавати и у оквиру нове америчке иницијативе за интегрисање Југо-источне Европе, у чему би Турска требало да има пресудну улогу, тј. да се штопре, и упркос противљењу ЕУ, дубоко инволвира у европске токове и процесе.Истовремено ово су напори западних сила пре свих Америке и Велике Британи-је да Србију обеснаже и учине је ирелевантним фактором на Балкану, с једнестране, и да спрече повратак руског утицаја на Балканско полуострво, с другестране.

ИСТОРИЈСКО И УСТАВНО ПРАВО СРБИЈЕНАД КОСОВОМ И МЕТОХИЈОМ

Срби су се током велике сеобе индоевропских народа коначно настанили напростор данашњег Косова и Mетохије у VII веку и ускоро потом, крштењем иуцрквењењем, ушли у хришћанску цивилизацију православне Византије.

2 Ђ. Борозан, Велика Албанија – порекло, идеје, пракса, Војноисторијски институт, Београд, 1995.

224

Радослав Ђ. Гаћиновић: Зашто Косово не може постати…

На овом косовско-метохијском простору тада „нема никакве државне творе-вине албанског народа, нити се нека иоле значајна етничка скупина Албанацаили албанских предака јавља у том раздобљу као историјски чинилац.”3 Срби,доласком у VII веку, настањују делове тадашњег Византијског царства и образу-ју своје области зване „Склавиније”, и затим од Византије примају Хришћан-ство, а онда стварају своје локалне кнежевине (од IX до XI века) којих је било не-колико до ступања на сцену славне породице Немањића, половином XII века.Стефан Немања први успева да, ратујући али и склапајући мир са Византијом,организује самосталну Српску државу при крају XII века, и тада Косово и Мето-хија улазе у састав српске државе, да би одмах постао и њен средишњи државнии црквени део. Приштина је била центар средњовековне српске феудалне држа-ве за време краља Милутина (1282–1321), а једно време Призрен је био престони-ца српских царева Душана и Уроша. Осим тога, град Пећ је у два временска пе-риода 1346–1457. и 1557–1766. године био седиште Патријаршије српске цркве.4

О уласку Косова и Метохије у састав самосталне Српске државе јасно сведочии Немањино Житије, које је написао Свети Сава почетком XIII века. Када су Тур-ци заузели Косово и Метохију (1455. године, падом Новог Брда) и суседне краје-ве, пописали су на њима затечено становништво које је било скоро све српско, сасвега 2-3% Арбанаса западно од Ђаковице.5 У средњем веку није постојало посеб-но име за ову покрајину, осим општег имена Србија. Под овим именом терито-рију Косова и Метохије помињу путописци у XVI и XVII веку, од којих су некии Арбанаси. Млетачки посланик Јаков Соранцо, 1575. године, каже како прела-зећи Дрим улази у Србију.6 Архибискуп барски Марин Бици (Marin Bizzi)1610. године такође узима Црни Дрим као границу између Арбаније и Србије.7

Петар Мазарски, апостолски визитатор, по народности Арбанас, 1623. године,каже да Дрим дели Арбанију од Србије.8 Надбискуп Ђорђе Бијанки вршећи ка-нонску визитацију у Србији 1638. године, написао је извештај у коме наглашавада се Призрен налази у Доњој (јужној) Србији (Servia, „inferiore”).9 Према писа-ним изворима, Косово и Метохија и други крајеви данашње косметске покраји-не били су у XIII, XIV, XV и XVI веку етнички најхомогеније области српске др-жаве. То значи да на Космету није било других народности сем Срба.10

3 Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Народна књига и Војноиздавачки завод, Београд, 1999,стр. 32

4 Радослав Гаћиновић, Отимање Косова и Метохије, НИЦ Војска, Београд, 2004, стр. 14.5 Научни Демографски зборник: Насеља и становништво области Бранковића 1455. године,

уредник академик М. Мацура, Београд /САНУ, 2001, стр. 793.6 Рад Југословенске академије знаности и умјетности, књига CXXIV, стр. 30,7 Старине Југослаовенске академије знаности и умјетности, књига XX, стр. 121,8 Старине, XXXIX, стр. 28,9 Радонић, Јован, Римска курија у јужнословенским земљама XVI – XIX века, Београд, 1950, стр.

100.10 Академик Милисав В. Лутовац, Глас CCLXXXII Српске академије наука и уметности, Београд,

1972, књига 34, стр. 8.

225


У европској науци је добро познато да матичне области албанског народа чи-не области данашње средње Албаније. Познати немачки албанолог Георг Штат-милер истиче да матична област Албанаца обухавта долину реке Шкумбе, обестране реке Мат, Кроју, и још неке суседне крајеве.11 Сведочења страних аутора најбоља су илустрација о етничким, политичким

и верским приликама у области Косова и Метохије. То су радови Ами Буеа, Јо-зефа Милера, Јохана Георга фон Хана, Ивана Степановича Јастребова, Алексан-дра Гиљферинга, Виктора Берара, Гастона Гравијеа и других. Јозеф Милер саоп-штава податке из 1838. године о верској и језичкој структури становништва уМетохији – у Пећи, Призрену и Ђаковици, у Пећи су Срби имали већину 92,09%у односу на Албанце. У Призрену је проценат Срба био 73,68%, једино је Ђакови-ца имала изразиту албанску већину, и то 80,76%.12

На попису становништва на Косову и Метохији 1929. године Срби су били увећини, и то 61%. Очигледно је да су Шиптари демографски фактор схватиликао стратегијски и тако су се и понашали, да би на попису становништва1948. године на Космету њихово бројно стање било 68,5%, на попису 1961. године67,1%, а 1981. године 74,4%, а пошто су Шиптари попис 1991. године бојкотовали,процењује се да их је тада било 81,6%.13 Физичко-географске одлике Косова и Ме-тохије имале су карактер елемената /делова/ „макротврђаве” много више у вре-ме средњовековне српске државе него на почетку XXI века, али, захваљујући пр-венствено специфичном рељефу, њихов геополитички положај и улога јасно сеидентификују и у савременим околностима.14 Србија је била међу ретким државама на Балканском полуострву која је упор-

но тежила мирном решавању спорова. Иако је Србија увек била на страни савез-ника у ратовима, српски народ је увек највише страдао. Само у Првом светскомрату погинуло је 1 300 000 Срба. Српски народ је жртвовао највише што је могаои имао, надајући се да тиме решава проблеме своје државе. Стварањем краље-вине СХС, касније краљевине Југославије, Балкан и даље остаје неуралгично по-дручје, подручје будућих криза и сукоба које су „савезници” и након Првог свет-ског рата оставили Србији. Главни носиоци сукоба и криза још тада су били ет-нички Шиптари који су и у краљевини стварали велике проблеме тадашњојсрпској влади.15

Италијанска влада била је главни ослонац албанских милитаристичких по-крета и организација. Она је успела да придобије и руководиоце тзв. Косовскогкомитета, чије је средиште било у Бечу, на челу са Бедри Пејаном и Ибрахимом

11Радослав Гаћиновић, Отимање Косова и Метохије, НИЦ Војска, Београд, 2004, стр. 17.12Велика Албанија – замисли и могуће последице, изд. „Институт за геополитичке студије”, Бео-

град, 1998, стр. 21. и 22.13 Јован Илић, Косово и Метохија – изазови и одговори, изд. Институт за геополитичке студије,

Београд, 1997, стр. 261.14Радослав Гаћиновић, Отимање Косова и Метохије, НИЦ Војска, Београд, 2004, стр. 17.15Радослав Гаћиновић, Косово и Метохија – изазови и одговори, Тематски зборник радова, Инс-

титут за упоредно право, Београд, 2008, стр. 23.

226


Ђаковом. Гроф Ђано у свом дневнику пише: „Морамо успавати Југословене.Али касније, наша политика мора да се живо позабави Косовом. То ће одржатиживим један иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца ипредстављати нож уперен у кичму Југославије.”16 У служби албанске иредентеналазиле су се и све легалне политичке организације Албанаца у Југославији.На Београдском универзитету формирана је 1935. године тајна студентска орга-низација „Беса” с основним програмским опредељењима да ради на прикључи-вању Косова и Метохије Албанији. Идејне вође тајне терористичке организаци-је били су Ћазим Блаца, Шаип Мустафа и Ибрахим Љутва, а основни задатак суимали да на универзитету створе атмосферу о неопходности стварања ВеликеАлбаније, да оснивају оружане формације које ће у датом моменту кренути сатерористичким акцијама. Финансирало ју је албанско и италијанско посланствоу Београду. Југословенски политичари су разматрали модалитете трајног реша-вања проблема албанског питања у Краљевини Југославији. Трајно решавањеалбанског питања неки српски политичари су видели у планском исељавањуАлбанаца са територије Србије. На том плану се интензивно радило. Договоре-но је 1931. године између Српске и Турске владе да се Албанско становништвопресели са Косова и Метохије у Турску. У обновљеним преговорима Турска јеизразила спремност да до почетка 1936. године с Југославијом склопи формалниспоразум о исељавању 200 000 лица „становништва које је сродно по менталите-ту турском, те ће се у турској лако асимиловати”. Но, све су те комбинације оисељавању Албанаца у Турску пропале услед неспремности југословенске владеда уложи већа финансијска средства у стимулацији исељења. Карактеристичанје у том смислу разговор турског министра спољних послов Ружди Араса садр Иваном Суботићем 6. јула 1939. године.17 Поред геноцида над српским наро-дом и протеривања Срба са својих вековних огњишта, посебно је била израженаи исламизација. Тај феномен су запазили и страни истраживачи, још токомХIX века. Француски антропогеограф Гастон Гравије, који је пропутовао Косо-вом и Метохијом почетком ХХ века, истакао је пример долине Дрима и Орахов-ца: „Готово сви муслимани тог региона представљају Србе који су од недавнопрешли у ислам, вероватно од пре 25 година, а срећу се многе фамилије подеље-не на православне и муслиманске куће”18. Процес асимилације Срба у Албанцебио је веома дуг и сложен, а текао је кроз неколико фаза. Прво је увек било при-

16 Димитрије Богдановић, Књига о Косову, изд. Народна књига и Војно издвачки завод, Београд,1999, стр. 222.

17 Пред исељавање Албанаца у Турску, испречиле су се финансијске тешкоће: своју половинутрошкова насељавања у Турској, по споразуму, турска влада није могла да сноси због свог програ-ма наоружања. Арас је тврдио да би се конвенција могла одмах применити ако би Југославијапримила на себе и други део трошкова који су се односили на насељавање Албанаца у Турској итом приликом је уверавао Суботића да и Турска влада сматра да је најбоље да у Југославији дужалбанске границе има што мање мањине „која би једног дана могла постати подложна једној ире-дентистичкој пропаганди диригованој од стране Италије и Албаније” (исто, стр. 225–227).

18 Gaston Gravier, La Vieille-Serbie et Les Albanais, extrait de la Revue de Paris 1. новембар 1911, Па-риз, 1911, стр. 12.

227


мање ислама. Након тога су се српске породице, обично ради заштите од тур-ских власти или од Албанаца приклањале обично неком јачем арбанашком фи-су у чијем су суседству живели, како би сачували животе, имовину и част жен-ских особа.19

Великоалбанска политичка концепција је сигурно била под великим утица-јем панисламизма и радикалног политичког ислама. Нарочито снажна подр-шка спољних чинилаца албанској милитаристичкој активности на Балкану уостваривању пројекта „Велика Албанија” уследила је између два светска рата, ито првенствено од фашистичких сила и комунистичке интернационале. Ова по-дршка је била првенствено зато што су они били за разбијање заједничке држа-ве Краљевине Југославије. Међутим, треба истаћи то да је стварањем КраљевинеСрба, Хрвата и Словенаца, а нарочито државним преуређењем у краљевину Ју-гославију 1929. године, Србија као држава српског народа била сасвим жртвова-на себичним интересима владајућег слоја на који се она наслањала. Читав њендржавни и шири политички систем утопио се у структуру власти нове државе.Усвојеним уставом од 1921. године Југославија је организована као централи-стичко-бирократска држава са великим овлашћењима круне и управних органавласти. Територија Југославије је подељена законом о обласној и среској само-управи 1922. године на 33 области – жупе, а у њој територија Србије расцепканана 13 области, без међусобне повезаности. Обласна управа је била веома ограни-чена и била је потчињена централној власти. Да би се ситуација на Космету ста-билизовала, српска власт је настојала да поједине угледне Шиптаре придобијеи за највише органе државе у Београду. Једна од важних мера српских власти застабилизовање стања на Косову и Метохији било је насељавање ове покрајинеправославним становништвом. Јер је под притиском шиптарских терориста ве-лики број Срба протеран са својих вековних огњишта. Само у Метохији је од8 600 српских домаћинстава остало свега 1 830. Због све теже етничке ситуацијена Косову и Метохији по Србе краљ Александар Карађорђевић је 17. јуна1931. године обнародовао Закон о насељавању јужних крајева. Овај закон би тре-бало да буде подстицај за нови талас колонизације Косова и Метохије српскимживљем. Закон о насељавању Косова и Метохије српским живљем био је веомастимулативан и пружао је повољне услове онима који су желели да се населе натериторију Косова и Метохије.20 У Другом светскм рату Србија је такође била на

19Многи су се надали да ће сачувати стару веру и вратити јој се када се измене услови у спрскукорист. Тако су чували језик (у мери у којој су могли) гробља својих предака, иконе и друге верскеобичаје. Познато је да се на тим просторима стање није дуже време мењало у корист Срба, оно сеи погоршало, а старије генерације су у међувремену изумрле, млади су се све више удаљавали одсвоје матице и придруживали Шиптарима, па је њихово албaнизовање текло убрзано. Процес ма-совног албанизовања Срба је заустављен 1912. године, али је настављено албанизовање оних којису већ били прешли на ислам и ушли у поједине албанске фисове. Стање између два светска ратауглавном се није мењало у корист Срба, јер српска православна црква а ни држава нису предузи-мале потребне мере за то (Владимир Бован, Албанизовање српског становништва на Косову и Ме-тохији у Зборнику, Косово и Метохија – изазови и одговори, изд. Институт за геополитичке сту-дије Београд, 1997, стр. 432 до 434).

228


страни савезника и то савезништво је такође скупо платио српски народ. Позна-то је да је од укупно 1 706 0000 погинулих са простора СФРЈ највише било Срба.Када се после капитулације Италије 1943. године већ указивао расплет у Дру-

гом светском рату, Албански политички лидери су све више користили КПЈ заостваривање планова даљег албанизовања и припајања Косова и Метохије Ал-банији. Што се приближавао крај Другог светског рата, у КПЈ Косова и Метохијесе учлањивало све више Шиптара. Они су, чланови КПЈ од 31. 12. 1943. до2. 10. 1944. године одржали Бујанску конференцију, у Бујану у Албанији, да биосигурали континуитет политичке сецесије од Југославије и припајања Алба-нији након Другог светског рата. Од 49 учесника Бујанске конфернције само сушесторица били Срби и Црногорци. Бујанска конференција је у ствари комуни-стички концепт одвајања Космета од Југославије.21 Након Другог светског ратаСрбија је улагала велике напоре да се Косово и Метохија развија сразмерно оста-лим деловима СФРЈ. У ту свху издвајана су огромна новчана средства. Веома јебитно подсетити да су Шиптари новцем добијеним од грађана Србије и осталихрепублика бивше СФРЈ, деценијама издвајаним за привредни препород Косоваи Метохије, у ствари, куповали куће и имовину од Срба који су се под прити-ском исељавали са територије Косова и Метохије. Подсећања ради, бивше југо-словенске републике, посебно Србија деценијама су издвајале финансијску истручну помоћ како би се надокнадио заостатак у развоју Косова и Метохије.Највећи део те помоћи издвајала је Република Србија. У средњорочном периодуизмеђу 1966. и 1970. годионе, од 20 309 000 000 динара инвестиција у Југославијина Косову и Метохији је утрошена једна четвртина или 5 134 000 000 динара. Унаредном средњорочном периоду од 1971. до 1980. године на Косову и Метохијије утрошено 54 475 000 000 динара од укупних 133 951 000 000 динара инвестицијаиздвојених за улагања на нивоу СФРЈ. Од 1980. до 1985. године на Косову и Ме-тохији је утрошено 37% укупног фонда Југословенских инврестиција, а у раздо-бљу од 1985. до 1990. године тај проценат је износио 43%. Само од зајма који јеСветска банка дала СФРЈ, за развој Космета тадашња држава је издвоила 24%или 240 000 000 $, а 1981. заслугом српске и југословенске владе од Међународнебанке добијен је посебан зајам за развој Косова и Метохије у вредности од

20 „Старешине породица добијале су по пет хектара земље, а сваки ожењени члан у продициимао је право на још четри хектара, неожењени чланови породица старости до 21 године на по трихектара, док су деца и удовице добијали по хектар земље. Свака продица добијала је по 25 ари заокућницу, док су веће породице са по два или више ожењених чланова имале право на по 50 ари”(исто).

21 Међутим, кад се анализирају одлуке и смисао Бујанске конференције, може се извести закљу-чак да је она спремала заверу против Југославије и зато су биле неопходне санкције према онимакоји су то припремили и извели, али санкција није било а за то највећу одговорност сноси руко-водство ЦК КПЈ. Са злочиначким активностима над Србима у Другом светском рату на Косову иМетохији у свему је предњачио један од највећих албанских фашиста Феретбег Драга, који је1943. године изјавио: „Србија више неће бити под косовским сунцем”. На мети шиптарских теро-риста било је затирање српске цивилизације и културе на Косову и Метохији, где су многи све-штеници Српске Православне цркве страдали (Меморандум о Косову и Метохији Светог Архије-рејског сабора Српске Православне цркве, Београд, 2003, стр. 39–40).

229


130 000 000 $. У временском раздобљу од пуних десет година сваки запослени уРепублици Србији издвајао је 1% од свог личног доходка за ратвој Косова и Ме-тохије, што је по тадашњем курсу износило око 1 000 000 $ дневно или око3 650 000 000 $ за десетогодишњи период.22

Србија је деценијама улагала велика средства на развоју научне делатности ипросветног система на Косову и Метохији. Почетком 1990. године Косово и Ме-тохија су имали 22 научне организације и јединице, са више од 1 200 запосле-них, међу којима 213 доктора и 160 магистара наука претежно Шиптара, а преДругог светског рата ниједан Шиптар са Космета није имао научно звање. Само1988. године на Космету је објављено 113 научних јединица, далеко више на ал-банском језику. Радио телевизија Приштина је 80 одсто свога програма емито-вала на албанскoм језику, а почетком 1990. године на Космету је било 120 000 ТВпријемника, а само издавачка кућа „Рилиндија” објавила је 289 наслова на ал-банском језику. У то време на Космету је било 16 500 наставника за наставу на ал-банском језику, а то је више него што је 1941. године било ученика из редова тенародности, затим 4 000 средњошколских наставника, више него што је 1948. го-дине било средњошколаца шиптарске народности.23

Поред свих активности Србије да се подигне квалитет живота свих грађана наКосову и Метохији, обесправљеност српског народа се у континуитету повећавау тој српској покрајини. Синан Хасани – Шиптар, вршилац највећих функцијау федерацији, у својој књизи „Косово, истина и заблуде” на страни 94 каже: Србии Црногорци су били обесправљени у сваком погледу.24 Глобална стратегија Кому-нистичке партије Југославије није ништа учинила да се исправе последице на-силне промене етничке структуре становништва Косова и Метохије настале подфашистичком окупацијом. Срби се ни после Другог светског рата нису вратилина своја вековна огњишта на Косово и Метохију. Нова комунистичка власт саБрозом на челу је, уместо доношења закона за повратак Срба на своја вековнаогњишта, 6. марта 1945. године донела „привремену забрану враћања колонистау њихова ранија места живљења”.25 Убрзо после ослобођења 3. августа 1945. го-дине доноси се и Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрниминтересентима у Македонији и Косовско-метохијској области”26 и Закон о по-ступању са напуштеном земљом колониста у аутономној косовско-метохијскојобласти.27 Колико је овај закон био наклоњен Шиптарима на Косову и Метохијиговори и пропис по коме земљу губе они колонисти који су је добили од приват-

22Милан Вучинић, Зашто Косово не може да буде република, НИП Пословна политика, Београд,1990, стр. 138. и 139.

23Исто, стр. 231.24Милан Вучинић, Зашто Косово не може да буде република, изд. НИП Пословна политика,

Београд, 1990, стр. 74.25Службени лист ДФЈ 13/45.26Службени лист ДФЈ 56/45.27Службени гласник НР Србије 9/47.

230


них власника, као и сви који су је држали у поседу, иако нису имали на њу та-пију или радили као закупци или чипчије.28

Никада на простору Косова и Метохије није било елемената Албанске држав-ности. Границе са суседима није одређивала Србија, већ међународна заједницана основу етничке структуре становништа и турских дефтера. Те границе суодређене на Лондонској конференцији 1913. године, а ревизијом су коначно по-тврђене на конференцији у Фиренци 26. јула 1926. године. Срби имају уставно иисторијско право на Косову и Метохији, које је увек старије од етничког права, аи међународно право је на страни Србије, јер Повеља ОУН забрањује насилноотимање делова суверених земаља. Бројност једне националне заједнице неодређује се њеним бројним стањем у оквиру једног дела државе, већ њенимбројним стањем у оквиру целе државе, па и на основу тог критеријума Албанцису национална мањина у Србији. Нигде у свету до сада национална мањинаније имала право на своју државу. Једна национална заједница не може сама засебе одређивати да ли је народ или национална мањина. Поред ових правнихчињеница треба посебно истаћи да Косово и Метохија представља центар срп-ске духовности и културе.29

Дакле, Косово и Метохија не може постати самостална држава на основу ус-тавног и историјског права Републике Србије, као и на основу Повеље ОУН исвих међународно правних документа који разматрају проблематику суверени-тета и територијалног интегритета суверених држава. Али, Косово не може иопстати као самостална држава из више разлога. Прво, Косово и Метохија је укриминалном смислу најзапуштенија област у Европи и шире, па се токовиновца у догледно време не могу увести у легалне државне токове. Друго, на целојтериторији Космета влада „закон џунгле”, тј. правосудни систем не функциони-ше – главну улогу у функционисању тзв. система имају криминалне организа-ције – фисови. Треће, промет сумњиве робе, људи, оружја и наркотика несмета-но флуктуише – границе са Албанијом и Македонијом су отворене и неконтро-лисане. Четврто, основна људска права и слободе грађана на Космету и непостоје, људски живот нема никакву вредност, још ниједно убиство Срба нијерасветљено. Вероватно је свима јасно на Косову и Метохији да се држава гради

28 Гавро Перазић, у листу „Политика”, од 7. априла 1989.29 Научна истраживања током XIX и XX века утврдила су да на Космету постоје 162 објекта, који

су данас проглашени за културно добро од изузетне важности, док је 500 објеката заштићено каоспоменици културе, а више од 1 400 евидентирано је као културна баштина Српског народа натом тлу. У тој ризници свих српских земаља, области најбогатијој хришћанским старинама, врху-нац црквеног уметничког градитељства достигнут је током XIII, XIV и XV века. Сведочанствa сухрамови неописиве лепоте, српсе молитве у камену: Пећка патријаршија грађена 1230–1330, Бого-родица Љевишка (1219–1305), Грачаница (1313–1321), Високи Дечани (1327–1335), те импозантниостаци Св. Арханђела, средњовековних градова Бањске, Звечана, Новог Брда, Прилепца, Убошца,Ајновца и десетина властелинских задужбина из XIII и XIV века. Крајем 2003. године на Косметупостоје 1 994 српска топонима, од којих 1 181 цркава и црквишта, 113 манастира, 48 испосница,8 спомен-капела, 534 српска гробља, 96 тврђава и 14 двораца српске властеле (Радослав Гаћиновић,Отимање Косова и Метохије, НИЦ Војска, Београд, 2004, стр. 13–14).

231


деценијама и да није лако од анархије створити државу, али нико није моћан дастварно крене на пут претварања бездржавља у државу. Надају се да ће то ура-дити НАТО и Европска унија, али то суштински није могуће без одлучностиграђана Косова и Метохије. Пошто већинско становништво на Косову и Метохи-ји није расположено да уважава власт, проблеми на Балкану ће се умножавати ивероватно ће једнога дана управо они који подржавају безвлашће и анархију наКосову и Метохији морати интервенисати.

АЛБАНСКИ ЛОБИСТИ ИЗ АМЕРИКЕ И ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ САУЧЕСНИЦИ У ПРОЦЕСУ

ОТИМАЊА КОСМЕТА

Две водеће силе у овом историјском тренутку – САД и Немачка, поред нераш-чишћених рачуна у односу на политику Европске уније, имају сукобљене инте-ресе у односу на Русију и Балкан. Сложиле су се само у томе да Србија не сме по-стати преовлађујућа сила на Балкану, колико из страха да Русија ту не стекненово упориште, толико и из потребе демилитаризације тог простора, да би сеобезбедило сигурно залеђе у решавању средоземних и блискоисочних пробле-ма. Према томе све оно што се дешавало на простору Србије од 1990. године нијепросто понављање историје, него израз нове европске кризе која поприма исто-ријске размере. Познати француски теоретичар генерал Пјер Галоа аргументо-вано је предочио да је разарањем на Балкану поремећена равнотежа сила уЕвропи, при чему се Немачка јавља као најмоћнији чинилац.30 Хенри Кисинџер,у књизи Дипломатија, објављеној 1994. године, истиче да је то трећи покушајСАД да обликују свет према својим интересима – што је, по његовом мишљењу,сасвим природан процес: „као по неком природном закону, у сваком веку изгле-да да се појави нека земља која има моћ, вољу и интелектуалну и моралну теж-њу да обликује цео међународни систем у складу са својим сопственим вредно-стима.31 У XVII веку то је била Француска кардинала Ришељеа, у XVIII веку Ве-лика Британија, у XIX веку Метерникова Аустрија, а затим БизмарковаНемачка. У XX веку доминирају САД, које су до сада већ три пута покушале данаметну своју вољу свету. Прво, Вилсон 1918, с планом „ширења демократије –који није успео због америчког изолационализма. Други пут је то био Труманс маршаловим планом, али тај план је пропао због сукоба са Совјетслим Саве-зом. Настао је период равнотеже сила (равнотеже страха). Али је СССР пропао1990. године, па и Буш и Клинтон, најзад, имају слободни пут ка светској доми-нацији.32

30 Pierre M. Gallois, Vers une predominance allemande., “Le Monde”, 16. July, 1993.31 Henry Kissinger, Diplomacy, New York, Simon Schuster, 1994.32Михаило Марковић, Нови светски поредак, Зборник радова Геополитичка стварност Срба,

Институт за геополиотичке студије, Београд, 1997, стр. 52.

232


Специфичност проблема на Балкану Америка је при крају XX века уз приме-ну насиља према Србији веома дрско искористила за остваривање сопственихинтереса. Америка и њени савезници су Албанији наменили врло значајну уло-гу у том процесу, али без Косова и Метохије Албанија не може да испуни стра-тешку улогу коју јој је Запад наменио у геополитичким играма на Балкану, јертој држави недостају сви неопходни ресурси на којима се иначе заснивају бит-ни елементи и показатељи државне моћи: просторна стратешка дубина, демо-графски потенцијали, привредни и природни ресурси као темељи економскемоћи државе. На основу тога није тешко закључити зашто је притисак САД идела међународне заједнице на Србију да пристане на промену државно-прав-ног статуса Косова и Метохије тако снажан и бескомпромисан. Наиме, људскаправа и права националних мањина, као и потреба унутрашње демократизаци-је Србије, у томе имају потпуно споредну улогу, улогу димне завесе за притискемотивисане искључиво геополитичким и геостратешким разлозима. Америка инеке земље Европске уније врло неопрезно, дрско и са аспекта међународногправа неприхватљиво спроводе своју политику силе на Балканском полуострву,тј. на територији Србије. Дакле, многе западне земље најдиректније подстичунационалну препотентност Албанаца, охрабрују их да спроводе албанотерорчија је идеологија албанизам а форма ултрадесни или фашисоидни тероризам,и то најинтензивније у другој половини XX и на почетку XXI века, јер подржа-вају процес отцепљења КиМ, тј. отимање српске територије, тотално игноришу-ћи међународно право, уставно и историјско право Србије, које је увек старијеод етничког права. Поред конкретних антисрпских активности неких надна-ционалних организација у свету, понашање КФОР-а и УНМИК-а на КиМ прак-тично је у функцији оставривања шиптарских сепаратистичко-терористичкихциљева. Није ли онда бесмислено веровати да се у свету истина и правда тре-тирају као основна демократска начела увек, и у свим приликама. Тренутно суАлбанци на Балкану једини амерички савезници у поданичком смислу, па имтолеришу терористичке активности и остале врсте криминалног понашања, докЕУ занемарује чињеницу да је албански сепаратистичко-терористички покретна Балкану извор највећих безбедносних проблема у Европи. Албанци се нећезадовољити сецесијом Косова и Метохије од Србије, они ће у првој фази по ми-шљењу аутора овог текста уложити максималне напоре на стварању „великогКосова” и од делова Македоније, Црне Горе и југоисточне Србије, а након тогаби највероватније градили неки савез са Албанијом.33

33 У том случају би територија под контролом Албанаца била негде око 55 000 км2 (Албанија28 748 км2; Косово и Метохија 10 887 км2; Македонија има 25 333 км2, а од тога на половину имајупретензију Албанци; Црна Гора 1 3812 км2 и од те територије Алнаци очекују делове, југоисток Ср-бије…) на којој би живело 6,5–7 милиона Албанаца. Стварање велике албанске државе на Балкануподстакло би даљу националну препотентност Албанаца и највероватније отворени сукоб са Ср-бијом или Грчком, што би неминовно водило ка Трећем балканском рату. Ово је упозорење пр-венствено Европи, а онда и ОУН (Радослав Гаћиновић, „Насиље на Косову и Метохији”, Политич-ка ревија, бр. 1/2008, стр. 71–74).

233


И поред познатих терористичких и криминалних радњи шиптарско-терори-стичког покрета на Косову и Метохији, бивши амерички председник ВилијамЏеферсон Клинтон је употребио свој ауторитет – председника најмоћније зем-ље на планети, Амерички конгрес и њихове најмоћније савезнике у свету, пра-већи преседан у историји међународних односа – да најмоћнија војна сила напланети без разлога и без одобрења СБ ОУН изврши агресију на Србију, тј. ста-не на страну терористичко-сепаратистичког покрета Албанаца на Балкану. По-чињени злочини над грађанима Србије нису били довољни па су тренд насиљанад Србијом и даље наставиле неке велике силе, подржавајући албански лобина локалном и глобалном плану.34

Када је реч о Косову и Метохији, „Албанско-америчка грађанска лига”(ААЦЛ) у континуитету је захтевала независност Косова и Метохије на основуправа албанске већине на самоопредељење, постепеним преношењем надлеж-ности с администрације УН (Унмик) на органе локалне власти, губећи потпуноиз вида на српско државотворно и историјско право на тај простор. Диогарди јеод средине осамдесетих година XX века успоставио блиске везе и с једним бро-јем утицајних чланова Комитета за међународне односе Представничког домаи сената, као што су Џозеф Либерман, Бенџамин Гилман, Дана Рорбахер и ТомЛантош, те са конгресменом из Њујорка Елиотом Енгелом, који је преузео улогуводећег албанског лобисте у Конгресу. За медијску промоцију ААЦЛ у САД ан-гажована је иста компанија за односе с јавношћу која је средином деведесетихгодина XX века успешно промовисала тадашњу политику Загреба и Сарајева –Рудер Фин Инк.35

Овакве лобистичке активности угледних америчких конгресмена подржалису и многи Американци власници крупног капитала који имају великог интере-са да се са бизнисом укључе на Косово и Метохију. Познато је и да у српскомпарламенту постоји албански лоби који се јавно залаже за самосталност Косоваи Метохије. Пошто је део међународне заједнице са САД на челу признао КиМ,иако је део српске територије, као независну државу без сагласности Србије ињених грађана, онда је то отета земља. На силом отету територију народ задржа-

34Албански лоби у САД је званично основан у јануару 1989. године, са називом „Албанско-аме-ричка грађанска лига” (ААЦЛ), као непрофитна организација, која има за циљ да „активно лобирау законодавном и извршном огранку власти у САД” у складу с америчким законима. Његов осни-вач и председник је бивши амерички конгресмен итало-албанског порекла Џозеф (Џо) Диогарди,који је „косовско питање” покренуо пред Конгресoм САД 1985. године. Џо Диогарди и Антал (Том)Лантош били су 1989. године први амерички политичари који су после Другог светског рата посе-тили Албанију, а наредне године с Робертом (Бобом) Долом, и шест других сенатора, први пут бо-равили на Косову и Метохији. Активности „Америчко-албанске грађанске лиге” нарочито су ин-тензивиране током последњих десет година, када је она постала водећа албанска лобистичкаорганизација у САД и добила велики утицај не само на Капитол хилу, него и у деловању албан-ског националног покрета на Косову и Метохији, западној Македонији, југоисточној Србији, најугоистоку Црне Горе и у југозападној Грчкој, тзв. Чамериа (земља Чама) на албанском језику, од-носно северном Епиру (Радослав Гаћиновић, Отимање Косова и Метохије, НИЦ Војска, Београд,2004, стр. 142).

35Исто, стр. 142–143,

234


ва тапију и право да му се отета земља врати. Познато је из историје да ниједнопарче земље које је било отето на Балкану није остало вечно отето. Дакле, свакапретензија на ову српску територију (овог пута на Косово и Метохију) изнутраможе се окарактерисати као највећи акт насиља, пре свега тероризма, а претен-зије споља, као акт међународног терора па чак и агресије. Имајући у виду ела-бориране чињенице, агресија НАТО на СРЈ имала је за циљ да се: окупацијом иконтролом Балкана и комадањем Србије, и инсталирањем НАТО снага на Косо-ву и Србији, створи стратешка истурена база за даљи продор НАТО на Исток искоро приближавање НАТО руској територији. Зато је претходно потребно тзв.чишћење терена на простору од Балтика (Пољска) до Јадранског и Средоземногмора (Грчка); како би се спречила могућност отпочињања герилског рата напростору Балкана, који би пореметио планове Америке и њених савезника наБалкану, јер су балкански народи кроз историју зауставили многе освајаче усвојим намерама.36

БИБЛИОГРАФИЈА

1. Борозан, Ђ., Велика Албанија – порекло, идеје, пракса, Војноисторијски институт, Бео-град, 1995.

2. Радонић, Јован, Римска курија у јужнословенским земљама XVI – XIX века, Београд,1950.

3. Лутовац, Милисав В., Глас CCLXXXII Српске академије наука и уметности, књига 34/1972.

4. Велика Албанија – замисли и могуће последице, изд. Институт за геополитичке сту-дије, Београд, 1998.

5. Илић, Јован, Косово и Мегохија изазови и одговори, изд. Институт за геополитичке сту-дије, Београд, 1997.

6. Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, изд. Народна књига и Војно издвачки завод,Београд, 1999.

7. Gaston Gravier, La Vieille-Serbie et Les Albanais, extrait de la Revue de Paris 1. новембар1911, Париз, 1911.

8. Бован, Владимир, Косово и Метохија – изазови и одговори: изд. Институт за геополи-тичке студије, Београд, 1997.

9. Вучинић, Милан, Зашто Косово не може да буде република, изд. НИП Пословна поли-тика, Београд, 1990.

10. Гавро, Перазић, у листу „Политика”, од 7. априла 1989.

11. Томић, Душко, Косовска криза и нови светски поредак, ГП Нови дани, Београд, 2000.

12. Pierre M. Gallois, Vers une predominance allemande., „le Monde”, 16. July, 1993.

13. Henry Kissinger, Diplomacy, New York, Simon Schuster, 1994.

36 Томић, Душко, Косовска криза и нови светски поредак, ГП Нови дани, Београд, 2000. стр.110–112.

235


14. Марковић, Михаило, Нови светски поредак, Зборник радова Геополитичка стварностСрба, Институт за геополиотичке студије, Београд, 1997.

15. Pierre M. Gallois, Vers une predominance allemande., „le Monde”, 16. July, 1993.16. Henry Kissinger, Diplomacy, New York, Simon Schuster, 1994.17. Гаћиновић, Радослав, Отимање Косова и Метохије, Војна Књига, Београд, 2004.

236


Radoslav Đ. Gaćinović

WHY KOSOVO CANNOT EXIST AS AN INDEPENDENT STATE

Summary

The region of Kosovo and Metohija is a center of Serbian history and the state formation,as well as a central territory of medieval Serbian state. This region covers 10887 square kil-ometres, or 12,3 % of the whole state territory of Serbia. Looking from the geopolitical andgeo-strategic aspect, so far the region of Kosovo and Metohija has been a security mac-ro-rampart of Serbia. Even though the United States of America together with its allies hasused all means prohibited by international law to seize Kosovo and Metohija, looking frompolitical and legal aspect, Kosovo and Metohija can never exist as an independent state, dueto the fact that there have never been elements present for formation of Albanian statehoodon this part of Serbian territory. It was not Serbia who had defined the state borders with itsneighbouring states, but the international community, who did it on the basis of ethnicstructure of the population and Turkish (“defter”)1 books. These borders were determinedon the London Conference in 1913, and after the revision they were finally confirmed on theFlorence Conference in 26 July, 1926.

Serbia holds legal and historical right to Kosovo and Metohija, which has been older thanthe ethnic right. It is also supported by international law, because of the United NationsCharter’s ban on forceful seizure of territorial parts of sovereign states.

One national community’s population is not determined by the number of its populationwithin one territorial part of the state, but by its number of population within the wholestate, and on the basis of such criterion Albanians are a national minority in Serbia. Nowherein the world so far a national minority has held right to its own state, nor one national com-munity has had right to determine by itself whether it was the nation or the national minor-ity. The seizure of Serbian territory, or the illegal declaration of so-called independent stateof Kosovo by the Kosovo interim parliament, and its recognition by the United States and itsallies has directly encouraged national arrogance of the Albanians (and still doing so) to (Al-bano-) terrorize Serbs, under their “Albanism” ideology and the form of ultra-right or fascis-tic terrorism.

Being encouraged by the United States, the Albanians will not gain satisfaction only withthe secession of Kosovo and Metohija from Serbia. In the first phase they will aim at creationof “Great Kosovo” with the parts of Macedonia, Montenegro and Eastern Serbia, and after-wards they will probably aim at making some sort of alliance with Albania. In that case, theterritory controlled by the Albanians would cover almost 50000 square kilometres inhabitedby 6 – 6,5 million of the Albanians. The creation of great Albanian state on the Balkanswould encourage further rise of arrogance of the Albanians in direction of militarism, ex-pansion and holding territorial aspirations toward neighbouring states, which would prob-ably result in open conflicts with Serbia and Greece, and it would inevitably lead to theoutbreak of the Third Balkan War.

Key words: Kosovo and Metohija, the state, democracy, violence, freedom.

237

УДК: 327(497.11)”2006/2007” ; 327(470)”2006/2007”

ЕЛЕНА Ю. ГУСЬКОВА1

Институт славяноведения Российской академии наукМосква, Россия

ПЕРЕГОВОРНЫЙ ПРОЦЕСС В КОСОВОИ МЕТОХИИ 2006-2007 ГГ. И РОССИЯ

Аннотация. Автор в этой работе дает хронологический обзор событий, развернутыхв сербском автономном краю Косово и Метохия, связанных с проблемой решения егоокончательного статуса. Тут упомонаются попытки разрешить кризис путем перего-воров Белграда и временных властей края, начавшиеся в Вене. В этом процессе быливключены и Марти Ахтисаари, с своим планом, Миссия по оценке фактического со-стояния в краю, новые переговоры под надзором “великой тройки”(ЕС, США, РФ). Всеэто не дало резултатов, из-за настаивания Приштины, не на компромисе, а лишь нанезависимости, как единственном решении. В этом они имели подержку США и ЕС,что и привело к их одностороннему провозглашению 2008 года.

Ключевые слова: Косово и Метохия, Белград, албанцы, статус, переговоры, планМарти Ахтисаари, независимость, ЕУЛЕКС, мышление Международного суда прав-ды, Россия.

Новый этап в развитии кризиса связан с переговорным процессом междуБелградом и албанцами Косово и Метохии под руководством международно-го посредника Мартти Ахтисаари. Попытка урегулировать албанско-сербскиеотношения отодвинула на несколько лет провозглашение Приштиной неза-висимости.

Один из сложнейших вопросов современности – подготовка и односторон-нее провозглашение независимости автономного края в составе суверенногогосударства, деятельность международных организаций и лидеров разныхстран в условиях противостояния ведущих держав по этому вопросу.

1 [email protected]

239


Всесторонне рассмотреть вопрос позволяют имеющиеся документы: До-клады Генерального секретаря Организации Объединенных Наций о МиссииООН по делам временной администрации в Косово, Ежемесячные докладыГенерального секретаря Организации североатлантического договора об опе-рациях Сил для Косово, Обращения Генерального секретаря ООН на имяПредседателя Совета Безопасности, Отчеты о заседаниях Совета безопаснос-ти ООН, Платформа государственной переговорной группы по будущемустатусу Косово и Метохии, доклады Международной Кризисной группы повыработке окончательного статуса Косово и Метохии, документы по перего-ворному процессу между албанской и сербской делегациями, выступленияруководителей Республики Сербии и Косово в Совете Безопасности ООН, вНародной скупщине, на переговорах о статусе Косово, документы АссамблеиКосово. Значительное количество документов показывают активную пози-цию России по вопросу косовского урегулирования - выступления министраиностранных дел России С.В. Лаврова, специального представителя Минист-ра иностранных дел России по Балканам А. А. Боцан-Харченко, ЗаявленияМИД России по косовскому урегулированию, выступления постоянногопредставителя Российской Федерации при ООН В. И. Чуркина на заседанииСовета Безопасности ООН. Отдельный блок документов связан с провозгла-шением независимости Косово в феврале 2008 г. - Декларация независимостиКосово, Выступление президента Косово Фатмира Сейдиу в Ассамблее Косо-во в день принятия Декларации независимости, Резолюция Народной скуп-щины Республики Сербии о подтверждении постановления правительстваРеспублики Сербии об аннулировании противоправных актов временныхорганов самоуправления в Косово и Метохии, провозгласивших в односто-роннем порядке независимость, Конституция Косово, документы МИД РФ повопросу одностороннего провозглашения независимости Косово.

Конфликт между Белградом и Приштиной, стремившейся к независимос-ти в ближайшее время, вызвались урегулировать международные организа-ции. В 2005 г. Генеральный секретарь принял решение оценить положение вКосово и начать вопрос обсуждения статуса этой территории. Он назначилГосподина Кая Эйде (Норвегия) Специальным посланником Генеральногосекретаря по проведению всеобъемлющего обзора положения в Косово (Сер-бия и Черногория) в мае 2005 г. Перед посланником была поставлена задачапроанализировать ситуацию в Косово и Метохии, чтобы выяснить, имеютсяли там условия для перехода к политическому процессу, призванному опре-делить его будущий статус в соответствии с резолюцией 1244 (1999) СоветаБезопасности. Результатом деятельности посланника стал специально подго-товленный доклад, который был представлен СБ в июне 2005 г.2. В сопроводи-тельном письме Генерального секретаря на имя Председателя Совета Безо-

2 См. сборник документов «Албанский фактор в развитии кризиса на территории бывшейЮгославии». Т. 3.

240

Елена Ю. Гуськова: Переговорный процесс в Косово и Метохии…

пасности от 7 октября 2005 года Кофи А. Аннан писал: «Как указывается в до-кладе, г-н Эйде пришел к выводу, что, несмотря на то, что осуществлениесоответствующих стандартов в Косово является неравномерным, пришловремя переходить к следующему этапу политического процесса. С учетомоценки, представленной в докладе, и проведённых мною дальнейших кон-сультаций, в частности с моим Специальным представителем г-ном СёреномЕссен-Петерсеном, я согласился с выводом, который сделал г-н Эйде. В связис этим я намерен начать подготовку к возможному назначению, с учетом ре-зультатов предстоящих обсуждений в Совете, Специального посланника дляруководства процессом определения будущего статуса Косово. При выполне-нии этих деликатных функций Специальный посланник будет учитыватьинтересы и опасения данного субрегиона. Я хотел бы подчеркнуть, что осу-ществление стандартов должно продолжаться, но с большей привер-женностью этому делу и с большей результативностью. Прогресс в этойобласти является непреложным условием успеха и устойчивости любого про-цесса, связанного с определением будущего статуса»3.Эти события положили начало процессу, в рамках которого нужно было бы

определить будущий статус Косово и Метохии. Когда Контактная группа озву-чила основные принципы для переговоров между Белградом и Приштиной, аГенеральный секретарь ООН высказал свои рекомендации по ведению перего-воров, встал вопрос о руководителе переговорного процесса. 31 октября Гене-ральный секретарь Кофи А. Аннан доложил Совету Безопасности, что намеренназначить бывшего президента Финляндии Марти Ахтисаари своим Специаль-ным посланником, который будет руководить процессом определения будущегостатуса Косово4».

Стороны стали готовиться к переговорам. Народная Скупщина Сербииприняла Резолюцию о мандате политических переговоров, после чего быстробыла сформирована специальная переговорная группа. На основании Резо-люции скупщины переговорная группа приняла общую платформу и сфор-мировала делегацию для первого круга переговоров, который был посвящендецентрализации. Переговоры о статусе со стороны Приштины проводилисьт.н. группой единства, которую возглавлял президент Сейдиу.

Переговоры начались в Вене 20 и 21 февраля и продолжились в марте. Сер-бия в письмах М. Ахтисаари изложила своё видение переговорного процессаи представила конкретные предложения. Белград верил в целесообразностьпереговоров и в то, что они будут серьезными, открытыми, хорошо подготов-ленными и беспристрастными, приведут к всеобъемлющему и долгосрочно-му решению этого трудного вопроса.

Марти Ахтисаари видел своей задачей выработать окончательный статусКосово, у которого были бы наибольшие шансы на долгосрочную стабиль-

3 Документ ООН. S/2005/6354 Документ ООН. S/2005/708

241


ность и развитие, подготовить и, по возможности, навязать сторонам при-нять пакет соглашений о независимости Косово.

Г-н Сёрен Ессен-Петерсен, специальный представитель Генерального сек-ретаря и главы Миссии Организации Объединенных Наций по делам вре-менной администрации в Косово, отмечал, выступая на заседании Совета Бе-зопасности, что статус-кво в Косово не является устойчивым. Из этого следу-ет, что процесс определения статуса не должен стать продолжениемстатус-кво5. При этом, тогда, в 2006 г. перед началом переговоров, все былиуверены, что определение статуса будет во многом зависеть от выполненияСтандартов, которые были ранее предложены руководству албанцев в крае. ВБелграде полагали, что если стандарты не будут осуществлены, то гарантиииндивидуальных прав и свобод, экономическое восстановление и европейс-кая перспектива для населения Косова и Метохии будут невозможны. Одна-ко, опубликованный доклад Генерального секретаря в январе того года давалясно понять, что произошло заметное замедление темпов осуществлениястандартов для Косово. А если быть объективными, то процесс предоставле-ния прав сербам и другим неалбанцам вообще и не начинался. Поэтому пос-тепенно международные организации переходили от политики «стандартыдо статуса» к политике «стандарты и статус», а затем к политике «статус безвыполнения и минимальных стандартов», вероятно, из-за убеждения, что ал-банское сообщество не в состоянии улучшить стандарты проживания неал-банского населения в Косово и Метохии, а стремление к независимости под-держать надо.

Европейский союз поддержал усилия ООН, предлагая сторонам европейс-кую перспективу без границ. Европейская комиссия 27 января принялакоммюнике «Западные Балканы на пути в ЕС: закрепление стабильности ирост процветания». Совет министров ЕС посчитал это коммюнике хорошейосновой для встречи министров иностранных дел ЕС и западнобалканскихстран, которая должна была состояться в марте 2006 года в Зальцбурге. Евро-пейский союз видел в этом помощь западнобалканским странам практи-ческими мерами, направленными на то, чтобы сделать их планы европейс-кой интеграции более реальными.

20 и 21 февраля, 17 марта, 3 апреля, 4 и 5 мая в Вене состоялись четыре раун-да прямых переговоров между Белградом и Приштиной, посвящённых де-централизации функций управления в Косово. 23 мая между сторонами со-стоялись переговоры по вопросу культурного наследия и культовых объек-тов, а 31 мая – встреча по экономическим вопросам. Дальнейшие раундыпрямых переговоров между представителями Белграда и Приштины о децен-трализации, культурном и религиозном наследии, правах общин под руко-водством Марти Ахтисаари прошли 7 и 8 сентября.

5 Документ ООН. S/PV.5373

242


Сербия разработала платформу переговорного процесса и предложения ал-банской стороне. В частности, Сербия предлагала рассмотреть вопрос предо-ставления Косово и Метохии существенной автономии, которая бы гаранти-ровалась Общим договором и Конституцией Сербии. Край самостоятельновыполнял бы действия и задачи, необходимые для его внутреннего экономи-ческого, социального и культурного развития таким образом, чтобы Косовосмогло взять на себя большую часть ответственности за своё экономическоеразвитие и благосостояние граждан. В рамках самостоятельных прав крайрасполагал бы финансовой автономией, что подразумевает налоговую поли-тику, политику общественных доходов, расходов и вложений. Сербии, в соот-ветствии с этой концепцией разделения полномочий, будут принадлежатьфункции внешней политики и контроля границ. Сербия сохранила бы опре-делённый набор защитных функций – в области основных прав, защитысвоего религиозного и культурного наследия в крае, как и в области отде-льных таможенно-инспекционных функций6.

Рабочие группы, созданные для ведения между Приштиной и Белградомпрямого диалога по техническим вопросам, не смогли достичь существенно-го прогресса. Правительство Республики Сербии в конце 2006 г. выступило синициативой о продолжении переговоров по вопросу степени и формы буду-щей автономии для Косово и Метохии в составе Республики Сербии.

Международные организации были обеспокоены «малой вероятностьюдостижения согласованного решения по вопросу о статусе ввиду позицийобеих договаривающихся сторон: нет никаких признаков того, что, с однойстороны, Сербия готова отказаться от требования сохранения Косово в соста-ве Сербии на условиях автономии, а с другой, – что косовские албанцы гото-вы уступить, сняв требование о предоставлении Косово полной независимос-ти»7.

Ноябрьский доклад 2006 г. Генерального секретаря внешне выглядел оченьоптимистично, хотя переговоры не привели к каким-либо результатам. Поэ-тому, чтобы хоть как-то продвинуть вопрос с выполнением стандартов, при-шлось разработать «Тринадцать приоритетных задач по осуществлениюстандартов». Именно они убедительно показывали, что от выполнения стан-дартов албанцы совсем отказались8.

За неудачей переговорного процесса последовало предложение европейс-ких посредников в этом помочь, т. е. предложить Марти Ахтисаари разрабо-тать т.н. европейский план по Косово. Марти Ахтисаари считал, что «неопре-делённость в отношении будущего статуса Косово превратилась в одно из се-рьезных препятствий, мешающих обеспечению демократического развития

6 Коштуница В. Не може се на териториjи jедне демократске државе стварати нова држава //Коштуница В. Одбрана Косова. – Београд: Филип Вишњић, 2008. С. 60–68.

7 Документ ПАСЕ. 1533 (2007).8 Документ ООН. S/2006/906

243


Косово, подотчетности, восстановления экономики и межэтнического при-мирения»9. Поэтому, по его мнению, единственным жизнеспособным вари-антом для Косово является независимость под надзором международного со-общества. В конце января 2007 г. в Париже специальный представитель ООНМарти Ахтисаари представил свой план о будущем статусе края Косово ген-секу ООН Пан Ги Муну, а затем в Вене - членам контактной группы, в кото-рую входят представители России, США, Великобритании, Франции, Герма-нии и Италии. Представляя план, М. Ахтисаари подчёркивал: «НазначениеВсеобъемлющего предложения об урегулировании статуса Косово состоит вопределении положений, необходимых для обеспечения жизнеспособного,устойчивого и стабильного будущего Косово. Оно включает подробное опи-сание мер по обеспечению поощрения и защиты прав общин и их членов, эф-фективной децентрализации управления и сохранения и защиты культурно-го и религиозного наследия в Косово. Кроме того, настоящий План урегули-рования предусматривает меры в конституционной и экономическойобластях и в сфере безопасности, которые в совокупности нацелены на содей-ствие развитию многоэтнического, демократического и процветающегоКосово. Одним из важных элементов Плана урегулирования является мандат,обеспечивающий будущее международное гражданское и военное присутс-твие в Косово для надзора за осуществлением Плана урегулирования и оказа-ния компетентным властям Косово содействия в обеспечении мира и ста-бильности на всей территории Косово. Положения Плана урегулирования бу-дут иметь в Косово преимущественную силу перед всеми другимиправовыми нормами»10.

В документе не упоминается слово "независимость", однако фактическийсмысл предложений заключался именно в этом. Так, Приштине разрешалииметь флаг, гимн и вступать в международные организации, в частности, вООН; предусматривались собственные вооруженные силы. Оговаривались иусловия для такого статуса края. Специально назначенный "представительмеждународного сообщества" получит право вмешиваться в случае, если Ко-сово попытается пойти дальше предложенного плана: край не может бытьподелён на сербскую и албанскую зоны, не может присоединиться к како-му-либо государству (таким образом, исключена возможность создания "Ве-ликой Албании"). Особо подчеркивается защита прав косовских сербов, в томчисле, православной церкви и сербского языка; сербам также гарантированопредставительство в органах власти и силовых структурах. Многие понима-ли, что речь идёт о предоставлении Косово независимости под надзороммеждународных сил. Это понимали и албанцы. Они поспешили поддержатьплан М. Ахтисаари. Президент Косово Фатмир Сейдиу на заседании между-народной Контактной группы в Вене 10 марта 2007 г. так отреагировал на

9 Документ ООН. S/2007/16810 Там же.

244


предложенный план: «Находящийся на столе документ по Косово полон му-чительных компромиссов, на которые мы пошли, сохраняя в неприкосновен-ности нашу решимость достичь независимости Косово… Мы приветствуемэтот план и берем на себя обязательство реализовать его как основополагаю-щий и дополняющий пакет независимого Косовского государства, в которомалбанское большинство и меньшинства принимают на себя всю ответствен-ность по управлению страной и преисполнены уважения к существующимнуждам и культурным и этническим чувствам друг друга»11.

2 февраля 2007 г. Марти Ахтисаари приехал в Белград, чтобы представитьсвой план сербам. Но те без воодушевления встретили это предложение. Онообсуждалось в правительстве, парламенте, в политических партиях. Высту-пая в Скупщине, которая должна была принять резолюцию по предложенно-му плану, премьер-министр В.Коштуница сказал: «…Нам представлен планразделения Сербии. Представлен план изъятия у Сербии 15-ти процентовтерритории. Вопреки воле Сербии представляется план изменения её между-народно признанных границ. Представлен план, которым на примере Сер-бии попираются Устав ООН, нормы международного права, пренебрегаетсяволя народа Сербии, высказанная на референдуме, и игнорируется Конститу-ция Сербии»12. Народная Скупщина Сербии проголосовала за резолюцию,отвергающую план Марти Ахтисаари.

В марте 2007 г. Сербия на завершающей сессии венских переговоров отвер-гла план Ахтисаари как односторонний и неприемлемый. По мнению Белг-рада, «предложение Марти Ахтисаари открыло двери независимости южно-му сербскому краю, а сербам из Косово предоставило значительно меньше то-го, что они уже имеют.

В конце марта 2007 г. план М. Ахтисаари был внесён на рассмотрение в СБООН. 5654-е заседание СБ состоялось при закрытых дверях 3 апреля 2007 года.Члены Совета заслушали сообщение г-на Ахтисаари. С заявлением выступилпредседатель правительства Республики Сербия Воислав Коштуница. А отимени Фатмира Сейдиу говорил Специальный представитель Генеральногосекретаря и глава Миссии Организации Объединенных Наций по делам вре-менной администрации в Косово г-н Рюккер.

Для американцев независимость Косова казалась делом решённым. По рас-четам Вашингтона, это должно было произойти ещё в конце 2006 года. «За-держка» случилась по вине России. Неожиданно для многих Москва высказа-ла иную (свою!) точку зрения, в результате чего стало невозможным одобритьотделение Косово от Сербии при единодушии остальных постоянных членовСБ ООН. В результате занятой Россией позиции в Совете Безопасности поя-

11 Fjala e Presidentit te Kosoves Fatmir Sejdiu ne takimin e Vjenes. Режим доступа: http://www.president-ksgov.net/?id=5,0,0,67,a,116

12 Коштуница В. Предлог Ахтисарија о распарчавању Србије // Коштуница В. Одбрана Косо-ва.. – Београд: Филип Вишњић, 2008. С. 94-99.

245

http://www.president-ksgov.net/?id=5,0,0,67,a,116

http://www.president-ksgov.net/?id=5,0,0,67,a,116


вились две резолюции. Одна основывалась на докладе Марти Ахтисаари. Вней предлагалось установить в крае независимость под международным на-блюдением, говорилось о прогрессе в осуществлении стандартов, хотя и вы-сказывалась необходимость продолжить усилия в этом направлении. Россияже в другой резолюции настаивала на том, что форсировать события не сле-дует, поскольку стандарты не выполнены, как, впрочем, и ряд положений ре-золюции 1244, и надо продолжить переговоры, чтобы достичь компромисса иодобрения решений двумя сторонами.

Соратники по Совету Безопасности несколько раз подправляли текст резо-люции, однако согласия Москвы на независимость сербского Косово подвластью албанцев так и не получили. Первой реакцией Запада было удивле-ние: все привыкли, что Москва давно уже не имела своего мнения по балкан-ским проблемам. Затем все решили, что это – случайная и потому непрочнаяпозиция. К Москве были применены методы убеждения, давления, прессин-га. Джордж Буш торопился: в июне 2007 г. албанцы уже хотели отпраздноватьнезависимость. Кроме того, в крае началась деятельность организаций, кото-рые давно готовили независимость: Группы по подготовке к созданию меж-дународного гражданского присутствия, Группы ЕС по планированию дляКосово и др.

В итоге Совет Безопасности не поддержал план Марти Ахтисаари.По мнению министра иностранных дел России С. В. Лаврова, если будут

продолжаться попытки одностороннего решения проблемы Косово черезпровозглашение независимости края, то ситуация на Балканах и в Сербиипойдёт по пути дестабилизации. Поэтому позиция Москвы в СБ была конс-труктивной. Выступая в Совете Безопасности против плана Ахтисаари, Рос-сия выступила с инициативой направления Миссии Совета Безопасности вБелград и Косово, чтобы члены Совета воочию убедились, как обстоят дела вэтом сербском крае. Кроме того, Россия предложила провести всеобъемлю-щий обзор выполнения резолюции 1244 в СБ ООН. «Это вполне логичнаяпоследовательность действий: сначала – миссия, которая убедится, как обсто-ят дела в Косово, потом обсуждение в СБ ООН в каких аспектах резолюция1244 выполнена, а в каких – нет»13. Министр обещал, что Россия будет «твёрдодобиваться того, чтобы эта Миссия увидела не «потёмкинскую деревню» ввиде очередных брифингов в закрытых помещениях, а реальную картину,как живут меньшинства в сербском крае Косово»14.

Члены Совета Безопасности приняли предложение России направить Мис-сию по косовскому вопросу, которая будет работать в период с 24 по 29 апреля2007 г. Миссию возглавил Постоянный представитель Бельгии Йохан Вербе-ке. Перед миссией поставлены следующие задачи: а) получить из первых рукинформацию о прогрессе, достигнутом в Косово с момента принятия резолю-

13 Документ ООН. S/2007/22014 Там же.

246


ции 1244 (1999) Совета Безопасности, включая информацию об осуществле-нии согласованных стандартов; б) получить непосредственно от руководстваСербии и Временных институтов самоуправления Косово и от представите-лей общин этнических меньшинств Косово информацию о текущей полити-ческой, социальной и экономической ситуации в крае, а также о ситуации врегионе; в) получить непосредственно от представителей международногосообщества, в Брюсселе и на местах, информацию о текущей политической,социальной и экономической ситуации в Косово, а также о ситуации в регио-не.

4 мая миссия докладывала Совету Безопасности о своих встречах и наблю-дениях. Фактически миссия представила подробный дневник своих разгово-ров с сербами и албанцами. Однако выводы оказались весьма беззубыми: об-щая обстановка с точки зрения безопасности в Косово виделась спокойной,но напряжённой. Крики сербов о помощи и их рассказы о преступленияхпротив них члены Миссии восприняли лишь как «воспоминания о конфлик-те 1998 - 1999 годов и о нападениях в марте 2004 года, которые были направле-ны против сербов и международного сообщества». Хотя было подмечено, чтокосовские албанцы с уверенностью смотрят в будущее, а сербы выражаютозабоченность по поводу своих будущих перспектив, что общины косовскихалбанцев и косовских сербов по-прежнему разделены и в основном прожива-ют раздельно, что многое еще предстоит сделать для осуществления стандар-тов, что количество окончательно вернувшихся весьма невелико, что пози-ции сторон относительно предложения об урегулировании в Косово по-пре-жнему значительно расходятся, вывод следовал противоположныйсказанному: «проявленная политическими лидерами Косово привержен-ность и готовность создать в Косово условия, пригодные для жизни всех еёобщин, внушают надежду». Заключительный вывод звучал расплывчато:«Члены миссии отметили подчёркнутую многими участниками важностьсодействия европейской перспективе для региона, в том числе для Косово.Эта европейская перспектива может обеспечить направление для будущегополитического и экономического развития и способствовать укреплениюстабильности в Косово и, тем самым, в регионе в целом»15.

Белград пытался вносить свои изменения в план Ахтисаари, но они не бы-ли даже рассмотрены. Тогда правительство Республики Сербии выдвинулоинициативу о начале нового этапа переговоров между представителями Рес-публики Сербии и временных институтов самоуправления в Косово и Мето-хии. По мнению Белграда, основной целью новых переговоров является до-стижение компромиссного решения о статусе Косово и Метохии междузаинтересованными сторонами. Для достижения этой цели необходимо со-здать хорошую атмосферу на переговорах, предложить соответствующую

15 Документ ООН. S/2007/256.

247


процедуру и дать на это столько времени, сколько нужно, без искусственнонавязанных сроков.

Формат переговорного процесса был изменён. Вместо М. Ахтисаари онпроходил под руководством так называемой "тройки", куда входили предста-витель Европейского союза Вольфганг Ишингер, Соединенных ШтатовФренк Визнер и Российской Федерации А. А. Боцан-Харченко. Не очень ин-тенсивные переговоры делегации Приштины и Белграда вели в течение че-тырёх месяцев, начиная с августа 2007 г.

В ноябре 2007 г. специальный представитель Министра иностранных делРоссии по Балканам и один из членов «тройки» А. А. Боцан-Харченко отме-чал, что стороны встречались примерно раз в полторы недели. И если перваяпрямая встреча сербов и албанцев в Нью-Йорке в рамках Генассамблеи былаочень короткой, то сейчас переговоры длятся по несколько часов. «Работать в"тройке" очень тяжело, - подчёркивал А. А. Боцан-Харченко, - особенно учи-тывая, что национальные позиции внутри самого ЕС сильно расходятся. К со-жалению, то и дело из различных столиц раздаются высказывания о том, чтонезависимость Косово предрешена. Это, мягко говоря, не стимулирует сербс-ко-албанский диалог. После этого смягчать позиции косоварам нет никакихпричин. Приходится признать: переговорному процессу мешают шаги, кото-рые не преследуют цель прийти к компромиссу. В том числе и заявленияПриштины, которые идут вразрез с обещаниями, данными самой "тройке"16.

Программа переговоров включала в себя организацию 10 сессий, шесть изкоторых были проведены в режиме прямого диалога, включая заключитель-ную интенсивную трехдневную конференцию в Бадене (Австрия), а также двепоездки в регион. В ходе этого процесса Белград представляли президент Бо-рис Тадич, премьер-министр Воислав Коштуница, министр иностранных делВук Еремич и министр по делам Косово Слободан Самарджич. Приштинупредставляла «команда единства», в которую входили президент Фатмир Сейдиу, премьер-ми-нистрАгим Чеку, Председатель Ассамблеи Коли Бериша, Хашим Тачи и Ветон Сур-рои. Таким образом, обе делегации были представлены на самом высокомуровне. Помимо совместных сессий были организованы раздельные встречисо сторонами для проведения с ними индивидуальных консультаций. Этисессии были продолжительными и зачастую носили трудный характер, пос-кольку «тройка» столкнулась с наследием взаимного недоверия и историчес-кой обиды по поводу конфликтов 90-х годов XX века17.

Переговорный процесс между Белградом и Приштиной в 2007 г. выявил по-зиции сторон, но опять не закончился принятием конкретного решения. Ал-

16 Информация Министерства иностранных дел Российской Федерации. - Режим доступа:www.mid.ru

17 Документ ООН. S/2007/723

248

http://www.mid.ru/

http://www.mid.ru/


банцы были неконструктивны, лишь присутствовали на переговорах (и то хо-рошо), но единственным предложением было скорейшее предоставлениекраю независимости. Белград же в отстаивании единства своей территориинабирал очки, предлагая разные варианты автономии: проанализировал ста-тус Гонконга, взаимоотношения Аландских островов и Финляндии, полагая,что албанцы должны согласиться на самую широкую автономию, какая толь-ко существует в мире. Руководящая "тройка" изначально не хотела предла-гать и тем более навязывать сторонам какое-либо решение, но не удержалась,сформулировала план из 14 пунктов, предлагала подумать о нейтральномстатусе и нормализации отношений.

Переговоры проводились в рамках резолюции 1244 (1999) Совета Безопас-ности и руководящих принципов Контактной группы. В ходе работы сторо-ны обсудили широкий круг вариантов, таких как: полная независимость, не-зависимость под надзором, территориальный раздел, существенная автоно-мия, конфедеративное устройство и даже молчаливое «согласие нанесогласие» в отношении статуса. Тем не менее, стороны не смогли достичьсоглашения относительно окончательного статуса Косово. Ни одна из сторонне захотела отступить от своей позиции по основополагающему вопросу, ка-сающемуся суверенитета края.

Премьер-министр Сербии В. Коштуница так оценивал переговорный про-цесс: «Сегодня важно вспомнить пройденный путь и констатировать, что на-иважнейшим из всех был вопрос об осуществлении стандартов в крае. Когдастало ясно, что с осуществлением элементарных стандартов существуют про-блемы, была сделана серьёзная ошибочная попытка решить этот вопрос так,чтобы он перешёл в новую фазу, названную «и стандарты, и статус». Пос-кольку этот ошибочный подход было нереально развить, вместо исправле-ния исходной ошибки, следуя той же ошибочной логике, была сделана новаяошибка. Последовал переход к решению вопроса статуса, а стандарты былиотодвинуты и забыты. И в итоге, в ходе переговоров, которыми руководила«Тройка», мы пришли к действительно абсурдной ситуации – к предложе-нию забыть и о статусе, и о стандартах и обратиться к постстатусным вопро-сам, то есть к добрососедским и партнёрским отношениям Сербии и Косово,как будто речь идёт о двух государствах»18.

Москва была обеспокоена тем давлением, которое оказывалось на стороныво время переговоров. В Заялении МИД РФ подчёркивалось, что Приштинепостоянно «посылались деструктивные сигналы из некоторых столиц о под-держке идеи косовской независимости. Запущенный процесс, по нашемутвердому убеждению, дает шанс выхода в перспективе на развязку. Однакоскладывается впечатление, что именно поэтому кому-то хотелось бы какможно быстрее развалить диалог, чтобы выполнить свои обещания косовс-

18 Коштуница В. Завршетак преговора под вођством тројке // Коштуница В. Одбрана Косова.– Београд: Филип Вишњић, 2008. С. 175-183.

249


ким сепаратистам»19. МИД беспокоили и планы Сил для Косово, предусмат-ривающие репрессивные меры в крае в отношении тех, кто не захочет сми-риться с косовской независимостью. Вместо сдерживания сепаратистов гото-вятся усмирять их оппонентов. «Это – прямое нарушение мандата СДК,исключающего действия в пользу одной стороны, путь к прямой конфронта-ции сил с неалбанским населением края»20. Россия призывала постоянныхчленов СБ ООН, партнеров по Контактной группе, страны Евросоюза еще развзвесить все последствия односторонней суверенизации Косово, удержатьпроцесс урегулирования в международно-правовом поле и воздержаться отпоспешных решений, чреватых разрушительным прецедентом для всей сис-темы международных отношений.

Выступая в Совете Безопасности, постоянный представитель РоссийскойФедерации при ООН В. И. Чуркин предостерегал от поспешных и неправиль-ных решений, подчёркивал, что «именно поспешные политические реше-ния, принятые в начале 90-х годов XX в. в некоторых столицах, в значитель-ной степени стимулировали насильственный, а не переговорный распадбывшей Югославии». Понимая, что Косово не подходит для независимости,апологеты односторонних решений «успокаивают» международное сооб-щество тем, что оно, мол, еще долгое время будет «контролируемым». «Такне лучше ли использовать предстоящий период, - спрашивал российский по-сол, - для нахождения правового решения на основе договоренности сторон,как гарантии благополучия Косово, долгосрочной стабилизации всего бал-канского региона?»21. Россия выступила за продолжение переговорного про-цесса и предложила рассмотреть "дорожную карту", которая позволила быучесть обоснованные интересы сторон и приоритеты ведущих международ-ных факторов косовского урегулирования. «Предложения российской сторо-ны с элементами проекта официального заявления Председателя СБ в подде-ржку именно такого правового пути остаются в силе. Распространяем сегодняобновленный вариант этих элементов, отражающий концепцию "дорожнойкарты". Надеемся поработать совместно с коллегами по Совету над этим до-кументом. Призываем Совет Безопасности придать импульс продолжениюактивного переговорного процесса между сторонами с целью выхода на вза-имоприемлемые развязки. Наша обязанность дать переговорам еще шанс ивремя для их логического завершения»22.

19 заявление мид россии по косовскому урегулированию(17 декабря 2007 г.).Информация Министерства иностранных дел Российской Федерации. - Режим доступа:

www.mid.ru 20 Там же.21 Выступление постоянного представителя российской федерации при оон в.и. чуркина на

заседании совета безопасности оон (19 декабря 2007 г.). Документ ООН. Режим доступа: http://www.un.int/russia/new/MainRootrus/Statements/ga/ga_docs/Statement191207ru.htm

22 Там же.

250

http://www.mid.ru/

http://www.mid.ru/

http://www.un.int/russia/new/MainRootrus/Statements/ga/ga_docs/Statement191207ru.htm

http://www.un.int/russia/new/MainRootrus/Statements/ga/ga_docs/Statement191207ru.htm


В докладе Генерального секретаря ООН от 3 января 2008 г. отмечалось, что«неопределенность и утрата поступательной динамики в развитии процессаопределения будущего статуса может породить угрозу нестабильности нетолько в Косово, но и в более широком регионе; а также создать потенциаль-ную угрозу безопасности персонала Организации Объединенных Наций».Поэтому Организация Объединенных Наций, опираясь на поддержку соот-ветствующих международных организаций, привержена оказанию содейс-твия Косово в продвижении по пути к обеспечению устойчивой стабильнос-ти23.

Российская Федерация поддержала требование Республики Сербии о созы-ве срочного заседания Совета Безопасности перед лицом получивших широ-кую огласку планов албанского руководства сербского края Косово и его вне-шней "группы поддержки" о скором одностороннем провозглашении неза-висимости этой территории. На заседании СБ было высказано убеждение,что проблема статуса Косово может и должна быть урегулирована надежными долгосрочным образом путём выработки при ведущей роли Совета Безо-пасности ООН решения, которое в полной мере соответствовало бы нормаммеждународного права и основывалось на договоренностях между Белгра-дом и Приштиной.

Россия нашла в себе силы понять, что решение косовской проблемы, пред-ложенное международными организациями и НАТО, следует шаблону 90-хгодов, когда выдвигались ультиматумы, отвергалась возможность доработатьтекст соглашения, имитировалась «отчаянная» нехватка времени, ставилисьжёсткие сроки принятия решений (как при введении санкций, при перегово-рах в Дейтоне, Рамбуйе) и т.д. и т.п. Если уступить в Косово, такая практикавскоре станет нормой повсюду. Поэтому Россия заняла более жёсткую пози-цию, выступила против навязывания решения, за продолжение переговорно-го процесса.

По мере развития переговорного процесса и нарастания недовольства За-пада позицией России план Москвы уточнялся и сводился к следующему:

1. Не ограничивать переговорный процесс каким-либо сроком. Косовс-кую проблему необходимо продолжать решать путем переговоров.

2. Не применять практику навязывания решения (как в случае с планомМ. Ахтисаари).

3. Принятое решение должно удовлетворять и Белград, и Приштину.

4. Соблюдение резолюции СБ ООН 1244 является обязательным требова-нием.

5. Не применять политику двойных стандартов в отношении переговари-вающихся сторон.

23 Документ ООН. S/2007/768

251


6. Принимать решение исключительно на основе международного права,а не на основе желания какой-нибудь державы.

7. Исключить одностороннее провозглашение независимости Косово,противоправное признание этой независимости.

8. Случай Косово должен стать прецедентом и универсальным случаеммеждународного права, а не прецедентом насильственного отторжения час-ти территории независимой страны.

Несмотря на отсутствие договорённостей и решений Совета Безопасности,17 февраля 2008 г. Косово провозгласило свою независимость. В Декларации онезависимости Косово отмечается, что «Настоящая Декларация отражает во-лю нашего народа и находится в полном соответствии с рекомендациямиспециального посланника ООН Марти Ахтисаари и его Всеобъемлющегопредложения по решению вопроса статуса Косово»24.

Сербия не признала независимость своего автономного края, правительс-тво приняло Постановление об аннулировании противоправных актов вре-менных органов самоуправления в Косово и Метохии о провозглашении од-носторонней независимости. Провозглашение независимости Косово разде-лило мировое сообщество на сторонников и противников этой акции. Россиябыла среди противников, США – среди сторонников. Ситуация осложняласьтем, что Генеральный Секретарь ООН занял пассивную позицию, что видноиз опубликованных докладов ГС. Позиция России обозначилась чётко. Доку-менты 2009 г. показывают, что Министерство иностранных дел РФ и министрС. В. Лавров поддержали Сербию в её решении бороться против отделениякрая. По мнению С. В. Лаврова, «одностороннее провозглашение независи-мости этого сербского края создаёт всё новые проблемы как в самом Косово,так и вокруг него. Сегодня мы наблюдаем, как искусственно нагнетается от-чужденность между косовскими албанцами и сербами, которые категоричес-ки не приемлют насильственной интеграции в это квазинезависимое госу-дарство. В результате установление доверия между сторонами становится всеболее и более сложной задачей. И Россия, и Сербия озабочены попыткамиразрушить форматы международного присутствия в Косово, поскольку яко-бы эти форматы не отвечают современным реалиям. Мы видим за этими по-пытками стремление легализовать структуру, которая занялась бы выполне-нием так называемого плана Ахтисаари, а по сути дела содействовала бы су-веренизации незаконно провозглашенного образования»25.

24 Deklarata e Pavaresise se Kosoves. Режим доступа: http://www.assembly-kosova.org/common/docs/Dek_Pav_sh.pdf 25 Из стенограммы выступления и ответов на вопросы сми министра иностранных дел рос-

сии с. в. лаврова на совместной пресс-конференции с министром иностранных дел сербии ву-ком еремичем (17 июля 2008 г.). Информация Министерства иностранных дел Российской Фе-дерации. - Режим доступа: www.mid.ru

252

http://www.assembly-kosova.org/common/docs/Dek_Pav_sh.pdf


18 февраля ГС ООН получил письмо от Хавьера Соланы, Высокого предста-вителя по общей внешней политике и политике безопасности Европейскогосоюза, в котором он информировал о решении Европейского союза размес-тить миссию по обеспечению законности в рамках резолюции 1244 (1999) иназначить специального представителя Европейского союза по Косово, фун-кции которого будут включать, среди прочего, координацию работы Евро-пейского союза в Косово. Создание такой миссии проистекало из плана Мар-ти Ахтисаари, который не был одобрен Советом Безопасности, но это не сму-щало тех, кто планировал подготовку Косово к независимости. Без санкцииСовета Безопасности 9 декабря 2008 г. Миссия по установлению законностии порядка в Косово (EULEX) начала развертывание своих структур на всейтерритории Косово и Метохии. К EULEX переходила большая часть функцийМиссии ООН в Косово (МООНК), которая управляла этой южной сербскойпровинцией с 1999 года. Сотрудники EULEX — 1900 международных чинов-ников и 1100 местных специалистов – должны были установить контроль надкосовской полицией, судами и таможенной службой. Задача миссии - гото-вить край к независимости, научить албанцев европейским нормам функци-онирования юридической, экономической и политической систем, помочьсоздавать министерства, ведомства и административные службы. Белград ак-тивно возражал против этого шага, исходя из того, что одобрение планов раз-вертывания EULEX «означало бы согласие с независимостью Косово». Зна-ком протеста Белграда стал сбор подписей под петицией против развертыва-ния в Косово европейской миссии.

ГС ООН поддержал развёртывание миссии ЕС, даже находил этому серьёз-ные оправдания. Выступая в Совете Безопасности, Пан Ги Мун подчёркивал,что после принятия Приштиной Конституции в июне 2008 г., «ситуация в Ко-сово кардинально изменилась» По его мнению, изменение функций МООНКвполне оправданы. «Новые власти стремятся взять на себя полномочия, воз-ложенные на Специального представителя Генерального секретаря. И пото-му МООНК больше не может так эффективно, как в прошлом, выполнятьподавляющее большинство своих задач в качестве временной администра-ции. Европейский союз выразил готовность играть более активную оператив-ную роль в Косово в сфере обеспечения правопорядка и принял меры по еевыполнению. Я считаю, что такое расширение этой роли будет отвечать инте-ресам Организации Объединенных Наций и международного сообщества вцелом».

Россия такую позицию ГС не поддержала. В.И.Чуркин обратил вниманиечленов СБ на то, что, резолюция 1244 (1999), «сохраняет свою силу в полномобъеме. В соответствии с ней Специальный представитель Генеральногосекретаря и возглавляемая им миссия Организации Объединенных Наций вКосово должны продолжать осуществлять возложенные на них функции иобязанности по временному управлению Косово, включая содействие обеспе-

253


чению прав и безопасности национальных меньшинств и достижение в краеустановленных международным сообществом демократических стандар-тов»26. А развёртывание Миссии Евросоюза в области верховенства закона иучреждение Международной руководящей группы Москва посчитала проти-воправными, поскольку они начаты без требуемой санкции со стороны Сове-та Безопасности Организации Объединенных Наций. Это идёт вразрез с ре-золюцией 1244 (1999) и согласованными принципами косовского урегулиро-вания. Вызывало недоумение и «поведение г-на П. Фейта, который заявил,что с 15 июня управление Косово будет осуществляться на основе косовскойконституции, а роль главного международного представителя в крае будетпринадлежать ему, П. Фейту. Это неуклюжая попытка присвоить себе функ-ции главного международного представителя в Косово грубо противоречитпункту 6 резолюции 1244 (1999), согласно которому указанные полномочиявозложены на Специального представителя Генерального секретаряОрганизации Объединенных Наций в Косово»27. Поэтому «международныйгражданский представитель» в Косово не имеет никаких прав и легитимногостатуса, и посему не должен осуществлять действия по передаче функцийили собственности МООНК миссии Евросоюза.

В.И.Чуркин был твёрд, критиковал деятельность международных чинов-ников. «Попытки бывшего руководства МООНК провести реконфигурациюмиссии в обход Совета Безопасности нанесли ущерб авторитету Организа-ции Объединенных Наций. Действия бывшего Специального представителяГенерального секретаря Организации Объединенных Наций в Косово И. Рюк-кера и его заместителя Л. Россина находились в полном противоречии с темитребованиями, которые предъявляются в соответствии с Уставом Организа-ции Объединенных Наций к международным чиновникам. Любые попыткипровести реорганизацию международного гражданского присутствия в Косо-во, сознательно утаивая информацию от членов Совета Безопасности, недо-пустимы. Мы настаиваем на том, чтобы Секретариат регулярно представлялчленам Совета подробные отчеты о всех аспектах деятельности МООНК», -отстаивал позицию Москвы В.И.Чуркин28.

И только в середине октября официальный Белград согласился одобритьразмещение Миссии EULEX в крае. Россия, поддерживая решения Белграда,не стала возражать против нового европейского плана.

Но позицию по непризнанию независимости Косова Сербия продолжаетотстаивать достаточно упорно. Идя правовым путём, надеясь на справедли-вость международных организаций, Сербия обратилась в Генеральную Ас-самблею ООН с просьбой оценить правомерность действий албанцев Косово.Президент страны Б. Тадич так объяснял решение Сербии: «Первый раз в ис-

26 Документ ООН. S/PV.591727 Там же.28 Там же.

254


тории нашего региона такой сложный и значимый вопрос, который серьёзнокасается и самосознания, и границ, и прав содружеств, и взаимно противопо-ложных трактовок исторических событий, не завершился вооружённымстолкновением. Стратегическое решение моей страны на одностороннеепровозглашение независимости Косово ответить обращением в Междуна-родный суд правды, которое было одобрено в сентябре прошлого года Гене-ральной ассамблеей ООН, представляет собой типичный пример поворота кмиру на западных Балканах»29. 8 октября 2008 г. Генеральная Ассамблея ООНприняла резолюцию, представленную Сербией и содержащую просьбу о вы-несении Международным Судом консультативного заключения по следую-щему вопросу: «Соответствует ли одностороннее провозглашение независи-мости временными институтами самоуправления Косово нормам междуна-родного права?»30. Косовские власти выразили сожаление по поводупринятия этой резолюции, подчеркнув, что независимость Косово являетсянеобратимой и что рассмотрение Международным Судом законности про-возглашения независимости не помешает другим странам положительнооценить постоянный прогресс в Косово или признать Косово в качестве неза-висимого государства.

Международному суду понадобилось два года для вынесения своего кон-сультативного решения. 22 июля 2010 г. Международный Суд признал, что«принятие декларации о провозглашении независимости 17 февраля 2008 г.не нарушает общее международное право, Резолюцию Совета БезопасностиООН 1244 (1999) или «Конституционные Рамки». Поэтому принятие деклара-ции не нарушило какую-либо применимую норму международного права»31.Такое решение Международного суда, который позволил перефразироватьвопрос, а потому и дать неполноценный ответ, ещё больше усложнил реше-ние непростого косовского вопроса. Албанцы надеются, что такое решениепозволит им в ближайшем времени стать полноправным европейским госу-дарством, а Сербия утверждает, что никогда не согласиться с отделением Ко-сово от Сербии и продолжит борьбу за начало нового переговорного процес-са.

Из официальных источников видно, что Сербия твёрдо отстаивала пози-цию по непризнанию Косово. Однако опубликованные на сайте Викиликстайные депеши американских дипломатов показывают, что американскиедипломаты серьёзно изучали позиции сербских лидеров32. Депеши амери-

29 Тадић Б. Уз помоћ суда до решења за Косово // Српска политичка мисао. Београд. 2009. 19.фебруар. Объявлено: The Washington Times. 17.02.2009. Режим доступа: http://217.26.213.177/kosovo-i-metohija/uz-pomoc-suda-do-resenja-za-kosovo.html

30 Документ ООН. A/63/L.2 31 Accordance with International Law of the unilateral Declaration of independence in respect of

Kosovo // International Court of Justice. Year 2010. General List No. 141 22 July 2010. Режим доступа:http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf

255

http://217.26.213.177/kosovo-i-metohija/uz-pomoc-suda-do-resenja-za-kosovo.html




http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf

http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf


канских дипломатов из Белграда показывают, что в 2006 г. и премьер-ми-нистр Воислав Коштуница (Демократическая партия Сербии, ДПС), и прези-дент Борис Тадич (Демократическая партия, ДП) выражали общее мнение повопросу Косово: независимость края неприемлема для Сербии. Однако пыл-кая антиамериканская риторика премьер-министра В. Коштуницы показаладипломатам, что дальнейшие разговоры с ним с глазу на глаз бессмысленны.Они поняли, что В. Коштуница готов бороться за Косово до конца и что надобольше внимания уделить президенту Б. Тадичу.

При этом из депеш видно, что план независимости Косово уже давно былначертан в Вашингтоне, и во всех приватных разговорах американцы говори-ли, что Косово всё равно будет независимым, а «от сербов ожидают, чтобыони это как можно легче проглотили, не мешали и были бы конструктив-ны»33. Коштунице и Тадичу даже предлагали вариант, как казалось амери-канцам, удачной отговорки: мол, Косово потерял Милошевич, а не нынешнееруководство. Им предлагалось найти способ и форму, как обвинить Милоше-вича, сняв вину с себя. Когда этот вариант был отвергнут, словами министраиностранных дел Словакии Яна Кубиша сербам послали предупреждение:поезд уже отъехал от станции, а в конце пути – независимость Косова. В Бел-граде были удивлены таким намёкам, но мнение не переменили.

Американцы продолжали работать с другими лидерами страны, считая Б.Тадича более гибким и склонным к компромиссам. Депеши показывают, какБ. Тадич постепенно от «нет» независимости Косово перешёл к готовностипризнать сей факт. На этом пути были и его отчёты американскому посольс-тву о совещаниях, и присоединение к программе НАТО Партнёрство во имямира, и принятие миссии ЕУЛЕКС в Косово, и согласие с планом Пан Ги Мунапо Косово из 6 пунктов, а также согласие на новый переговорный процесс. Издепеш видно, что президента крайне волновала собственная политическаякарьера, ведь в случае признания Косово избиратель повернётся к нему спи-ной. Более того, он боялся судьбы убитого премьер-министра З. Джинджича.

Первые изменения в позиции президента американцы подметили, когда Б.Тадич сказал, что его приоритетом является защита сербов в Косово (а неборьба против независимости). Потом в июле 2007 г. Тадич заявил, что не поз-волит, чтобы Косово помешало усилиям Сербии интегрироваться в ЕС и НА-ТО. А затем более откровенно: «Тадич… уверял, что справился с собой и при-нял неизбежность независимости…» (с.25). Помощник американского госсек-ретаря Даниел Фрид писал в Вашингтон из Рима в октябре 2006 г., что Тадич«сообщил, что не будет преградой усилиям международного сообществапринести региону стабильность, даже если это предполагает некую форму

независимости Косово» (с.27). В июле-сентябре 2007 г. во многих сообщениях

32 Врзић Н. Викиликс: Тајне београдских депеша. Београд: Наш печат: Фонд Слободан Јова-новић, 2011. – 138 с.

33 Там же, с. 19.

256


американских дипломатов отмечается желание Тадича «отвернуться», покаЕвропа будет решать вопрос Косово, а также подчёркиваются его сомнения,как объяснить народу потерю края, когда это произойдёт.

Видя, что сербы с трудом продвигаются в направлении полного отказа отКосово, американцы разработали план под скучным названием «СтратегияК-1». О нём ничего не было известно, пока депеши американских диплома-тов не стали достоянием общественности. Цель плана – заставить Белградпризнать Косово и сделать это мирно без потрясений и серьёзных последс-твий. Стратегия включала в себя четыре фазы.

На первой США должны были помочь прийти к власти в Сербии «демок-ратическому» руководству (на выборах в январе 2007 г.), которое признает не-зависимость края. Вашингтон рекомендовал в предвыборной кампании де-лать упор на реалистическую политику в отношении Косово, Ставка делаласьтакже на молодёжь: для них проводились концерты, дискуссии, семинары,интернет презентации. Их звали голосовать за будущее, за демократию. Де-ньги на поддержку ДС шли из неправительственных организаций, гумани-тарных фондов, западных посольств и т.д.

На втором этапе задачей становилось «управление последствиями» от-торжения Косово, что означало убедить общество в неизбежности потери.Для этого рекомендовалось активное использование СМИ, которые должнызаполниться позитивными статьями о светлом будущем, о решении насущ-ных жизненных вопросов. Поскольку США и их политика не очень популяр-ны в Сербии, «Стратегия» предполагала, что убеждать сербов должны неиностранцы, а «прогрессивные» Сербы, что и было сделано. О том, что Косо-во потеряно говорили писательница Биляна Срблянович, политики ВукДрашкович, Чедомир Йованович и другие.

На третьем этапе предполагалось задобрить Сербию рядом денежных до-таций и широко обсудить в обществе, как улучшить жизнь с их помощью. Вобщей сложности планировалось Сербии предоставить около 60 млн. долла-ров (из них более 20 млн. – для Санджака и южных областей Сербии, 1 млн. –для Дома молодёжи).

Четвёртый этап должен ориентировать Сербию на будущее (евроатлан-тические интеграции), а не на прошлое (Косово). Как пишет автор книги, «иотдали мы прошлое за будущее» (с.40), причём бесперспективное и ложное.Судя по депешам, ещё в начале 2006 г. и американцы, и европейцы знали, чтоЕС не может в обозримом будущем предложить Сербии вступить в Евросоюз.Ангела Меркель открыто сказала Б. Тадичу еще в ноябре 2006 г., что Сербиипридётся ждать решения не меньше 10 лет. А Михаел Флугер из немецкогоМИДа извещал США, что Германия «не желает видеть» Сербию в ЕС (с.41).

Хотя Б. Тадич в 2007 г. упорно повторял, что для Сербии нет альтернативыЕС и это никак не связано с признанием Косово, европейские политики (дип-ломаты Великобритании, Франции, Германии, США), как видно из депеш, не

257


уставали повторять руководству Сербии, что это две взаимозависимые вещи(с.42). По прошествии двух лет после самопровозглашения независимостиКосово этот вопрос западным дипломатам пришлось изложить уже в пись-менном виде (январь 2010 г.) на совещании политических директоров минис-терств иностранных дел США, Германии, Франции, Италии и Великобрита-нии. По предложению Франции, решение о сербской кандидатуре в ЕС долж-но зависеть от взаимного признания Сербии и Косово. И во многихпоследующих дипломатических депешах эти два вопроса больше не разде-ляются (с.44).

Единственной страной, которая искренне и без компенсаций готова былапомочь Сербии, была Россия. Даже американские послания показывают, чтопозиция Москвы по вопросу Косова была последовательной и бескомпромис-сной. При этом из документов видно, что сербская дипломатия была крайнескептична в отношении позиции России. Так, посол Сербии в России говори-ла американцам, что «не является оптимистом по вопросу шансов Сербии за-держать Косово», а также «не верит, что Москва подорвёт свои отношения сСША и Европой из-за блокады консенсуса по вопросу окончательного стату-са Косово» (с.47). По её мнению, Сербия станет жертвой русской прагматич-ной внешней политики. 2 марта 2007 г. американские дипломаты советуютДаниелю Фриду перед его поездкой в Белград: «Вы могли бы попытаться ему[Тадичу] всадить в голову, что русское вето в Нью-Йорке было бы плохим ре-зультатом для Сербии и для самого Тадича, который бы тогда столкнулся сиными дипломатическими шагами и более нестабильной и опасной косовс-кой действительностью» (с. 49).

Тем не менее 23 мая 2007 г. Россия в Совете Безопасности воспротивиласьплану Ахтисаари о надзорной автономии в Косово. Официально Белград бла-годарил Москву за принципиальную позицию, но в депеше от 12 июля 2007 г.упомянутый американский дипломат Фрид пишет, что ему «Тадич сказал,что Сербия очень много потеряет от русского вето в Совете Безопасности,описывая сценарий, который закончится односторонним провозглашениемнезависимости Косово, сопровождаемой американским и европейским при-знанием и увеличением дистанции между США и Сербией» (с.50).

Напомним позицию Москвы. Она полагала, что «форсировать решение осуверенизации Косово контрпродуктивно.., что план Спецпосланника Ген-секретаря ООН М.Ахтисаари не может служить платформой для выработкиокончательного решения СБ ООН по Косово, так как в его основе лежит про-тиворечащее международному праву, в том числе Уставу ООН, ущемлениесуверенных прав одного из государств-членов, а это не только создает оче-видный прецедент для мировой практики, но и чревато предсказуемыми не-гативными последствиями для региональной и международной стабильнос-ти»34. США пытались повлиять на Россию, и даже предлагали министруиностранных дел Сербии Вуку Еремичу» тихо попросить правительство Рос-

258


сии поддержать резолюцию» в Совете Безопасности (с.50), но Еремич отка-зался сделать это.

Принципиальная позиция России не оставила США другого пути, кромекак инициировать одностороннее провозглашение независимости Косово.Даниель Фрид писал: «Независимость Косово неизбежна и огромную ценубудет платить любая нация, которая встанет на этом пути» (с.51). несмотря настоль жёсткие заявления, у США с этого момента всё пошло наперекосяк. Исамое важное из этого – ряд стран отказались признавать Косово без резолю-ции СБ.

США предполагали признать Косово в декабре 2007 г. сразу после оконча-ния переговорного процесса между Белградом и Приштиной, но не позже ян-варя 2008 г. Однако в эти планы вмешались события в Сербии, а именно пла-нировавшиеся на 3 февраля 2008 г. президентские выборы. Понимая, чтошансы Б.Тадича победить на выборах крайне снизятся, если Косово провозг-ласит свою независимость, соратники президента и он сам по разным кана-лам стали просить американцев и европейцев отложить признание Косово доокончания выборов в Сербии. Их убеждали, что Тадич является «самым про-западным лидером в регионе, поэтому его победа будет означать, что Сербияостанется на пути евроатлантических интеграций (с.54). США не возражали,но предложили Тадичу список того, что он не должен делать, в случае про-возглашения независимости края35 (т. н. красная линия), на что Тадич согла-сился (с. 54-55). Вашингтон был уверен, что после провозглашения независи-мости Косово Тадич будет соизмерять все свои действия с позицией США.

Во время предвыборной кампании президент убеждал избирателей, что они за Косово, и за Европу, что будет до конца выступать против независимостикрая, подчёркивая, правда, что только путь в Европу решит проблему. Чтобыподнять рейтинг президента, министр иностранных дел Сербии Вук Еремичумолял представителя США в СБ Джеки Воллкот сделать заседание СБ 16 ян-варя 2008 г. открытым, чтобы на нём мог выступить Б. Тадич. Американцысогласились с этим планом. Всё выглядело корректно, президент говорил отом, что «Сербия никогда не признает независимость Косово и будет защи-щать свою территориальную целостность и суверенитет посредствомиспользования всех доступных демократических средств, юридических аргу-ментов и методов дипломатии»36. Появление Тадича с пламенной речью в СБочень помогло ему в президентской гонке.

Складывалось впечатление, что президент затеял двойную игру: амери-канцам обещал уступки в отношении Косово, а в стране и на международныхтрибунах отстаивал территориальную целостность своей страны. Более того,

34 Министерство иностранных дел Российской Федерации. Сообщение для сми677-29-04-2007. // www.mid.ru

35 Документ не опубликован.36 Документ ООН. S/PV.5821

259

http://www.mid.ru/

http://www.mid.ru/


в Белграде был разработан даже тайный план действий сербского правитель-ства в случае провозглашения Косово независимости. Однако американскаядипломатия работала в Сербии и с другими чиновниками. Будущий шеф пе-реговорной группы по Косово, политический директор Министерства иност-ранных дел Борко Стефанович, как сообщает депеша от 10 декабря 2007 г., пе-редал американцам детали того плана, о котором знал лишь узкий круг лиц.

260


Јелена Ј. Гускова

ПРЕГОВАРАЧКИ ПРОЦЕС НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 2006/07. ГОДИНЕ

И РУСИЈА

РезимеЗбог новонасталих околности условљених НАТО бомбардовањем и потоњим егзо-

дусом Срба, тј. слабљења суверенитета Републике Србије на територији њене по-крајине Косово и Метохија, на којој тренутно преовладава албанско становништвонелоaјално Србији, београдске власти и представници покрајинских Албанаца по-кренули су у Бечу 2006. године преговоре о статусу ове територије. Наредне годинефински дипломата Марти Ахтисари предлажио је план за одрживо решење статуса– независност покрајине под надзором међународне заједнице. План није прихва-ћен у Генералној скупштини УН захваљујући Русији, која иницира слање Мисије заутврђивање фактичког стања на КИМ и степена спровођења резолуције 1244. Изве-штај Мисије је био исувише неконкретан, тако да од августа 2007. на захтев Србијепочињу нови разговори о овом проблему, овог пута под руководством ЕУ, САД и Ру-сије. Прве две су биле на страни Албанаца, који су у разговорима били крајње не-конструктивни и тврдоглаво инсистирали на независности као једином решењу.Без обзира на тежњу Србије и Русије да разговоре не треба ничим условљавати, при-времене власти покрајине 17. фебруара 2008. проглашавају независност. Убрзо затимследи и увођење Мисије за чување реда и закона (EULEX), на коју је Србија присталаупркос почетном противљењу и Русије. Међународни суд правде на раније поднетзахтев Србије за оцену легалности поступка Албанаца, 2010. године даје релативизо-ван одговор, који је, ипак, ишао на руку сецесионистима.Кључне речи: Косово и Метохија, Београд, Албанци, статус, преговори, план

Мартија Ахтисарија, независност, ЕУЛЕКС, мишеље Међународног суда правде,Русија.

261

УДК: 811.163.41'374(497.115) ; 811.163.41'373(497.115)

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ1


ПРВИ РЕЧНИЦИ СТАРОСРБИЈАНАЦА ЉУБЕ КУЈУНЏИЋА И ПЕРЕ СИМОНОВИЋА ОБЈАВЉЕНИ УОЧИ БАЛКАНСКИХ РАТОВА

САЖЕТАК. У раду се говори о тројици Старосрбијанаца који су живели и стварали удругој половини 19. века, уочи ослобођења од Турака. Проучавани културни и нацио-нални радници рођени су на територији данашњег Косова и Метохије. Петар Симо-новић у околини Урошевца, Љубомир Кујунџић у Ђаковици и Арсеније Шијаковић уПризрену. Симоновић и Кујунџић су се бавили лексиколошким радом а Шијаковићсе бавио језичким истраживањима, о чему је објавио више радова. Испитивани ства-раоци су претходници Глигорија Глише Елезовића и аутори првих српско-турских исрпско-албанских речника, рођени у Старој Србији.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Петар Симоновић, Љубомир Кујунџић, Арсеније Шијаковић, речни-ци, приручници, лингвистичка истраживања.

О књижевној и уопште културној баштини Косова и Метохије написан је иобјављен велики број радова. Међу њима налазимо и бројне публикације моно-графског типа. У више наврата организовани су научне конференције и скуповина којима је предмет проучавања био простор Старе Србије и Старосрбијанци,посебно територија на којој се налази српска јужна покрајина.Проучавањем српског књижевног наслеђа у претходна два столећа посебно се

истиче Петар Костић, професор Призренске богословије, који је најчешће писаоо књижевним и културним ствараоцима родом из околине Призрена и о При-зренској богословији. Петар Митропан је у више наврата, нарочито на страни-

1 [email protected]

263


цама листа „Вардар” у Скопљу, писао о најзначајнијим писцима рођеним на те-риторији Косова и Метохије.У новије време, о књизи штампаној на Косову и у Метохији, о књижевности и

о животу људи на овим просторима пишу Татомир Вукановић, др ВладимирБован,2 Константин Костић из Призрена,3 Душан Т. Батаковић,4 Владимир Цве-тановић,5 Голуб Јашовић,6 Сунчица Денић.7

Најбољи познаваоци књижевног и културног наслеђа Косова и Метохије да-нас су, свакако, Милован Богавац и Милорад Филић. И Милован Богавац и Ми-лорад Филић објавили су о књижевној и културној баштини Косова и Метохијена десетине библиографских јединица, међу којима је и неколико веома важнихмонографских публикација.8 Милован Богавац је између осталог објавио иИсторију српске књижевности на Косову и Метохији 1871–1941.Српски народ који је живео на простору данашњег Косова и Метохије живео

је у веома тешким условима пре ослобођења од Османлија 1912. године. Посеб-но је било много проблема на његовом верском, културном организовању и наорганизовању његовог образовног система.Остала су бројна сведочења хроничара који су писали о животу Срба на Косо-

ву на крају 19. и на почетку 20. века о томе да је у то време преко српско-турскегранице лакше и безопасније било прокријумчарити пушку него књигу или ка-кав уџбеник.Али, и поред тога, српске власти из Београда су свом народу у још неослобо-

ђеним крајевима, јавно или тајно, дотурали уџбенике и приручнике потребнеза извођење наставе у тек отвореним основним школама које су почеле са радому многим местима Косова и Метохије.

2 Владимир Бован, Јастребов у Призрену, Приштина, 1983; Српски писци са Косова с краја 19. и спочетка 20. века, Приштина, 1980; Вук Караџић и његови следбеници на Косову и Метохији, При-штина, 1987; Дена Дебељковић, живот и дело, Приштина, 2001; Сима Андрејевић Игуманов, При-штина, Београд, 2004.

3 Константин Костић, Чланци и студије из књижевности, Београд, 1977.4 Душан Т. Батаковић Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, Београд, 1988.5 Владимир Цветановић, Српска књижевност Косовског Поморавља, Приштина, 1979; Изворник

са Косова; Београд, 1984; Девет приповедача Косова и Метохије 1871–1993; Зарија Р. Поповић, жи-вот и дело, Београд, 2002.

6 Голуб Јашовић, припремио и приредио за штампу књиге: Димитрије Петровић, Варош Пећ,Лепосавић, 2001; Серафим Ристић, Плач Старе Србије, Приштина–Исток, 1998; Леонтије Нинко-вић, Братство лавре Високи Дечани, Приштина, 1998; и још пет књига учитеља Петра Д. Петро-вића: Споменуло се, не повратило се, Приштина, 1998, Из Метохије, 2003, Метохијске ледене јабу-ке, заједно са Крстом Алексићем, Лепосавић, 2003; Арслан – паша и Пећанци, Приштина–Грачани-ца, 2003; Свети Сава у Пећи, Косовска Митровица – Приштина, 2009.

7 Објавила је више радова и монографија о косметским писцима: Српски писци са Косова и Ме-тохије између два рата (1918–1941); Манојло Ђорђевић Призренац, Приштина–Лепосавић, 2003;Српски писци на Косову и Метохији 1871–1941, Лепосавић, 2008.

8 Мр Милорад Филић је о историји и библиографији српске штампане књиге на Косову и Мето-хији урадио и магистарски рад и докторску дисертацију. Објавио је монографију Српска штампана Косову и Метохији 1871–1941, Приштина, 1995; Издавачка делатност Срба на Косову и Мето-хији, грађа за историју и библиографију књиге (1539–1941), књига 1, Приштина, 1996.

264

Голуб М. Јашовић: Први речници Старосрбијанаца…

Прве читанке и буквари почињу се штампати у Турској и у Старој Србији. Узматеријалну помоћ Фонда Симе Андрејевића Игуманова 1884. и 1885. годинештампани су прва читанка и први буквар намењени српској деци на Космету(Филић, 1996).9

Године 1889. Милојко В. Веселиновић објављује прву Читанку за први разредосновне школе у Отоманској царству,10 Читанку за други разред основне школеи Читанку за трећи разред ученика основне школе у Отоманској царевини, Ца-риград, 1891. године.11 Једна Читанка за први разред основне школе у Турској царевини, штампана је

у Скопљу 1910. године у штампарији Давида Димитријевића на 82 странице. Готово истовремено у Цариграду су штампани и буквари намењени српској

деци у Старој Србији. Аутори или приређивачи првих издања су анонимни, а улитератури се помиње друго издање буквара за основне српске народне школеу Отоманској империји, штампано 1893. године (Филић, 1996, 43). У народној библиотеци Србије у Београду сачуван је Турски буквар за српску

децу, који је потписао И. Велић Солуњанин. Буквар је објављен у Солуну1897. године на 66 страница (Филић, 2012, 8).Листајући библиографску литературу и публикације у којима се говори о

историји и библиографији српске штампане књиге на Косову и Метохији, наи-лази се, истина не тако често, и на литературу у којој се говори о језику и народ-ним говорима Срба у тада неослобођеним српским крајевима уочи балканскихратова 1912. године.О језику писаних докумената сачуваних у рукописној заоставштини или

штампаних на Косову и метохији током 19. века у више наврата писао је профе-сор Милосав Вукићевић, који је о том језику објавио и једну монографију.12

У другој књизи Српског дијалектолошког зборника, у Београду 1911, објављенје рад Извештај са дијалектолошког путовања од Вучитрна до Пећи, аутораГлигорија Глише Елезовића (Елезовић, 1911, 464–473).Две године пре тога Арсеније Шијаковић, родом из Призрена, објављује књи-

гу Српски језик као средство за учвршћивање морала и подизање народног благо-стања. Књига је одштампана у штампарији Ж. Д. Обреновића 1909. године у Ле-сковцу, обима 58 страница.Садржину књиге чине девет текстова у којима се после уводника под насло-

вом Читаоцима, анализира ниво знања српског језика ученика основних шко-ла, као и рад њихових наставника и учитеља.Шијаковић се у првим поглављима књиге бави вредновањем и анализом рада

наставника матерњег језика, њиховим циљевима и задацима, реализацијом на-

9 Имена аутора ових читанки нису нам позната.10 Иста књига је прештампана 1893. у Цариграду у штампарији синова А. Зелића.11 Све три Веселиновићеве читанке прештампаване су по неколико пута.12 Професор Вукићевић је у издању Новинског предузећа „Јединство” у Приштини објавио књи-

гу Писани језик на Косову и Метохији седамдесетих година 19. века, Приштина, 1978, стр. 1–181.

265


ставних програма и резултатима рада наставника матерњег језика. Критички сеосврће на извештаје школских надзорника из већег броја школских округа. У тексту под насловом Шта треба чинити да би основна школа постигла свој

први задатак Шијаковић истиче пет захтева: да читање ученика буде природ-но, брзо и са разумевањем, добра интерпретација прочитаног; а граматичкуанализу и декламовање као засебне гране.У осмом поглављу Шијаковић пише о проблему како наставом језика учвр-

стити морал у народу и о практичној примени стечених знања о језику како бисе писменошћу подигло материјално народно благостање (Шијаковић, 1909, 50).Арсеније Шијаковић, свршени ученик прве генерације Призренске богосло-

вије 1873/1874, објавио је још седам књига у Београду, Нишу и Лесковцу.13

Крајем 19. века објављена су прва лексикографска остварења чији су ауторирођени у Старој Србији. Један у Ђаковици, поп Љубомир Љуба Кујунџић, адруги, Петар Пера Симоновић, у околини Приштине (Богавац, 2012).Петар Симоновић је рођен 1859. године у Косину, селу које се налази на сре-

докраћи пута Урошевац–Штимље у породици Јована Топала.14

Школовао се на турском и српском језику у Основној школи у Приштини кодучитеља Милана Ковачевића. Турски језик је добро научио још у детињству теје стога веома млад постао члан Идаре меџлиса (турске скупштине). Заједно сагрупом учитеља из Приштине и околине ухапшен је 1890. године и осуђен натрогодишњу робију.После одслужене казне Петар Симоновић проводи неко време у Скопљу, а за-

тим одлази у Ниш. У Нишу је радио у Пореској управи, а онда га је упознао краљМилан и ангажoвао за војног преводиоца, касније и за наставника за предметТурски језик на Војној академији.Симоновић је био уредник, тада угледног гласила, листа „Косово” у Пришти-

ни15 и листа „Маћедонија” у Београду.16

13Идеје и идеали за економски и културни препорођај Србије, мисли намењене онима који љубесвој народ, Београд, 1908, штампа Наумовића и Стефановића, стр. 36; Или „Старо партизанство”,или „Нова ера”?, студија за оне, који желе својој отаџбини сретнију будућност, Ниш, 1904, штам-парија и књижара Ђорђа Мунца, стр. 25; Пашићеве обмане : приказ родољубима, Ниш, 1890, стр. 29;Практична предавања из Познавања природе за основну наставу, књ. прва, свеска 1 / по К. СентИлеру, Ушинском, Ј. Панчићу, Покорном и др. изворима а по педагошком плану написао Арсе-није Шијаковић, Ниш, Штампа Косте Чендеша, 1885, стр. 125; У одбрану Србије и Српства, мислинамењене члановима учитељског удружења и онима који се интересују за културни и економскинапредак српског народа, Београд, 1906, штампарија Ч. Стефановића, стр. 19.

14Локални силник, Јашар-паша убио му је оца због плодног имања које Симоновићи нису хте-ли да продају.

15Приштинско гласило „Косово” покренуто је између 1884/1886. године. Главни уредник био јеПетар Симоновић, а тумач турских текстова Асан Бошњак.

16 „Маћедонија” је почела да излази 1895. године, исте године кад и „Цариградски гласник”, и из-лазила је скоро двадесет година, све до 1914. године. Петар Симоновић је у редакцију листа окупиогрупу интелектуалаца родом из Старе Србије и Маћедоније који су живели у Београду и били вео-ма заинтересовани за што брже ослобођење Јужне Србије од Турака. Међу њима били су и КостаШуменковић, Петар Паић, Јосиф Студић.

266


Заједно са Трифуном Радивојевићем објавио је у Приштини 1884. годинекњигу Прва читанка за основне школе Косова, а затим и брошуру БиографијаЂорђа С. Кампарелића, бившег наставника Призренске богословије, а сада све-штеника у Лесковцу. Књига је штампана поводом његове 25-годишњице јавнограда, 22. новембра 1898. године. Симоновић се након повратка из ратног из-гнанства упокојио 1919. године у Косовској Митровици.Најзначајније дело Петра Симоновића је свакако Мали српско-турски речник,

објављен у Београду 1899. године. Књига је штампана у штампарији СветозараНиколића и има тридесетак страница текста.Савременик Петра Симоновића је и свештеник родом из Ђаковице Кујунџић

Љубомир Љуба рођен 17. августа 1877. године (Богавац, 2012, 420). Отац му је биођаковачки прота Дамјан, а мајка од рода Чемерикића.Био је истакнути национални радник. Учествовао у многим акцијама пома-

жући комитским четама припреманим за одлазак у неослобођене српске краје-ве у јужној Србији. Био је, када је то требало, и четовоћа, официр, учитељ, ко-мандант батаљона.Школовање је започео у Основној школи у Ђаковици а касније завршио и ве-

черњу богословско-учитељску школу у Београду.17

Поп Љуба Кујунџић је у Београду у штампарији Гаврила Давидовића 1902. го-дине објавио свој Српско-арнаутски речник или Guhtar srpo-šiptarče, који јеимао са прилозима укупно 140 страница.И један и други речник урађени су тако што су речи уазбучене без икакве гра-

матичке или акценатске обраде. Одреднице у речницима су речи случајно запи-сиване, према сећању аутора, преузете из свакодневног говора. Речи које су сепрема мишљењу аутора најчешће користиле у свакодневној комуникацији. Узсваку одредницу дату на српском језику, а ни оне нису све дате у стандардномоблику, дати су директни преводи на турски, односно арнаутски језик. И текстпревода (турски и арнаутски) штампан је, такође, ћирилицом.Речник Петра Симоновића садржи преко хиљаду одредница. Од тога 103 лек-

семе издвојене су из Речника и у посебном одељку штампани су називи за име-новање основних и редних бројева, називи дана у недељи и имена месеци, пара-лелно штампани на српском, арапском и персијском језику.Већина одредница Симоновићевог Речника су лексеме из корпуса именич-

ких речи. Преовладавају именице и придеви. Ексцерпирано је 76 придевскихоблика. Придеви су увек писани у облику неодређеног вида. Регистровано је и127 глаголских лексема.И док се глаголске речи наводе углавном у облику номинатива једнине, гла-

голске речи се мање доследно пишу у облику инфинитива.18

17 О животу и раду Љубомира Кујунџића писали су: Јован Грчић, Милован Богавац. На вест оњеговој смрти угледни листови „Политика” у Београду и „Вардар” у Скопљу објављују некрологе,у априлу, односно у мају 1933. године.

267


Заменички облици су, такође, недоследно дати (у номинативу, али и у формидругих падежа): ја, ти, овај, мој, његов, ваш, који, ништа, свашта и слично.19

Регистрован је релативно мали број индеклинабилних облика (прилога,предлога, везника, узвика и партикула), око стотинак облика.20

Лексичко-семантичком анализом материјала, лексичке грађе обрађене у ис-питиваном речнику, класификовали смо лексеме према њиховој употребнојсфери.

Најбројније су лексеме које припадају семантичком кругу назива којима сеименују предмети у вези са кућом и покућством, затим административни тер-мини и лексика, занати и занимања, војска и лексика у вези са њом, земљорадњаи сточарство, називи за именовање делова тела људи и животиња. У посебнугрупу издвојили смо лексику за именовање птица и осталих животиња, називебиљака, затим следе црквени и, уопште, верски називи, лексика за именовањенакита, народних игра и музичких инструмената, називи за мере и мерила, ко-ларска терминологија и слично:

а) лексика и терминологија куће и покућства: ардов, астал, асура, бакрач, ба-џа, башта, брава, бријач, виљушка, врата, врећа, дувар, зграда, јастук, катанац,кључ, колиба, котарица, кошара, кревет, кућа, лонац, метла, нож, обруч, огањ,огледало, патос, плот, појата, покривач, посипка, постеља, прозор, разбој, сат,свећа, секира, сланик, соба, стакло, сто, столица, стреха, стуба, тањир, темељ,тепсија, ћерамида, ћерпич, ћилим, ћускија, фењер, фитиљ, фиронга, флаша, фу-руна, хаван, хамам, хамамџик, хар, цигла, црепуља, чаршаф, чатма, чаша, чен-гел, черга, черпич, четка, чешаљ, чибук, чирак, шоља;

б) административни термини и лексика: апелација, аренда, глоба, господар,граница, данак, доходак, приход, жалба, задужбина, закон, извешће, јемац, ка-зна, касација, ислеђење, наследник, начелник срески, начелник окружни, округ,општина, позив, порез, посланик, потврда, првостепени суд, председник, пре-пис, престо, пресуда, раја, рок, рочиште, савет државни, сведок, сведоџба, скуп-штина, срез, старешина, такса, тапија, тимар, толмач, хапс, хапсана, царина, ца-риник;

в) занати и занимања: адвокат, апотекар, бакалин, банкар, бачвар, берберин,касапин, књижара, књиговезац, ковач, кувар, ловац, лекар, мајстор, мењач, мли-нар, надничар, носач, писар, пољак, поткивач, пушкар, рабаџија, радник, рибар,сарач, скитач, слуга, служавка, служба, судија, фурунџија, ханџија, чарапар;

18Регистроване су глаголске речи у облику презента (најчешће у 1. и 3. лицу једнине): знам, не-дам, нисам, има, нема, није.

19У Речнику нема личних заменица за треће лице једнине, за сва три лица множине и још мно-гих других заменичких облика.

20Највише одредница у Симоновићевом речнику почиње фонемама П-207, С-198, Б-112, Т-103, анајмање на Ђ-2, Е-2, Ц-3, Џ-6 и Љ-9 облика.

268


г) војска и војничка опрема: ађутант, артиљерија, бајонет, балчак, барут, бару-тана, барјак, батаљон, батерија, бедем, битка, борба, брдска батерија, гађање,војник, војска, ђенерал, застава, заставник, капетан, каплар, касарна, командант,командант жандармерије, коњица, копље, мајор, маршал, наредник, официр,патрола, пешадија, поднаредник, потпуковник, пољска батерија, потпоручник,пуковник, пушка, рат, ров, сабља, сачма, стража, стражар, тане, тобџија, фишек,ханџар, чета, четовођа, шанац;

д) делови тела људи и животиња: бубрек, бутина, вилице, врат, вуна, глава,грбина, грло, груди, длака, длан, дојка, живац, жила, жуч, језик, колено, кост,крв, лакат, леђа, лице, младеж, мозак, нога, нокат, нос, њушка, образ, обрва, око,плућа, прса, прст, пупак, раме, ребро, реп, рог, рука, сиса, срце, тело, теме, уво,црева, чело, шака;

ђ) сточарска лексика: ведрица, во, бик, говеда, жвала, ждребе, животиња, зво-но, зоб, јагње, јалов, јарам, јарац, јаре, јасле, јуница, кобила, коза, коњ, крава, ку-лаш, магарац, мазга, мекиње, ован, оглав, пастир, потковица, прангија, прапо-рац, псето, рогат, самар, свиња, седло, сено, стог, стока, теле, тор, трава, угич,чобанин, џамбас, шиљеже, шут, штала;

е) ратарска лексика и термини: алат, ашов, блато, бразда, будак, гребуља, гу-вно, држало, жетва, жито, земља, јечам, копање, коса, косир, ливада, међа, њива,овас, орање, пасуљ, плуг, поље, пченица, равница, раоник, садити, семе, сејати,слама, сноп, тиква, хендек, шљивак, шљивар;

ж) терминологија сродства: брат, братучед, девојка, дада, дете, драга, драги,друг, жена, заручница, зет, маћеха, муж, отац, пород, породица, прадед, пуница,рођак, сваја, сестра, сестрић, син, снаха, старац, тазбина, таст, ташта, тетка, ћер-ка, ујак, унука, фамилија, шурак;

з) духовни живот: амин, анђео, апостол, аранђел, Бог, Богородица, Божић,бројанице, вера, владика, душа, еванђеље, калуђер, крст, крштење, митрополит,Мојсије, молитва, пакао, патријар, патријаршија, поп, рај, светитељ, хоџа, џа-мија;

и) биљке и биљни свет: агршак, багрен, бор, боранија, бресква, брест, бундева,вишња, врба, грожђе, грозд, диња, дрен, дуван, зова, јабука, конопља, крушка,кукуруз, купус, лоза, љубичица, маслина, орах, оскоруша, памук, ротква, ружа,смоква, топола, шимшир, шљива;

ј) птице и животиње: бува, ваш, гавран, голуб, гуја, гуска, гуштер, жаба, зец,змија, јеж, јелен, кер, кокош, комарац, курјак, лав, лисица, мајмун, мачак, мед-вед, муха, петао, пловка, пчела, рода, свилена буба, сврака, славуј, срна, ћурка,хрт, црв, чавка;

269


к) јела и пића: бурек, зејтин, зеље, јаје, кобасица, крем, масло, мед, месо, мле-ко, проја, ручак, салата, сир, сирће, со, тесто, уље, хајвар, хлеб, чорба, шећер; ви-но, пиво, ракија, салеп, чај;

л) одећа и обућа: гаће, гуњ, капа, клашње, кожух, кошуља, одело, платно, по-јас, постава, прегача, преобука, прслук, рукавица, свила, фес, хаљина, филдиш,чакшире, чалма, чарапа, чизма, чоха, шафран, шешир, шпаг, штикла;

љ) коларска лексика: вагон, каруце, кола, колан, колац, ланац, осовина, саони-це, седиште, точак, узда, улар;

м) музички инструменти: бубањ, виолина, гајде, гусле, тамбура;

н) мере и мерила: мера, месец (дана), пед, песница, фртаљ, флаша, чеперак, че-тврт, четвртина;

њ) накит: бисер, дукат, злато, минђуше, позлата, прстен, сребро, ћелибар.

У испитиваном речнику Петра Симоновића налази се 38 ономастичких једи-ница. Лексема за именовање људи (лична имена и презимена): Аврам, Адам, Ве-лики Милош, Давид, Ева, Тоска; имена насељених места: Београд, Беч, Будим,Велес, Качаник, Крушевац, Нови Пазар, Ново Брдо, Призрен, Прилеп, Пришти-на, Прокупље, Скадар, Скопље, Солун, Тетово; хидроними: Ибар, Лаб, Ситница;етници и етноними: Арапин, Арнаутин, Јеврејин, Херцеговац, Циганин, Цинца-рин, Чивутин.Поп Љуба Д. Кујунџић Ђаковац је свој Српско-арнаутски речник објавио 1902.

године на 140 страница. Осим Предговора (V–VIII стране), Речник има 74 стра-нице на којима је двостубачно уазбучено 4 231 одредница. 21

У посебном одељку под насловом Разговор српско-арнаутски (страна 79–138)Кујунџић штампа парелелно на српском и арнаутском дијалог двојице саговор-ника који разговарају о обичним свакодневним стварима.Занимљиво је да је и текст на арнаутском језику штампан ћирилицом из којег

се види да је Кујунџић доста површно познавао албански народни говор из око-лине Ђаковице. Илустрације ради навешћемо фрагмент тога разговора:

… Где идеш, Јово? Кује ту шку Јов?22

Идем к нашем пријатељу. Јам туе шку ту мики ијон.Где се налазиш, друже? Ку по нђиндеш шоћ?Ја сам по целог дана код куће. Ђиθ дитен ун јом ту шпија. Шта је оно иза твоје куће? Мас шпис сате чка ошт ајо? Иза моје куће има једна лепа башта. Мас шпис симе ка њи башче тмир.Зашто не седнете? П’се спо унђини?Не могу да седнем; ви седите. Спо муј ме у унђ, ју ун`ђини.

21Као додатак речнику објављени су називи за именовање: месеци, дана у недељи, страна света,годишњих доба (27) и основних и редних бројева (89). Укупно 116 лексема.

22Курзивом су исписани облици који нису у складу са правописним нормама албанског језикаи лексеме којих у том облику нема у албанском језику.

270


Ти седиш поред мене. Ти пориш п`рскеј меје.Шта ћеш за њег узети? П’р по шка до ме мар?Узећу за њега једну лепу књигу. П’р то думе е мар њи ћитаџ тмир (стра-

на 84).

У Кујунџићевом Речнику има речи које су погрешно написане, али и обликакоји су делимично или потпуно погрешно преведени. Навешћeмо, илустрацијеради, следеће примере:Аваз – зо; а требало би, avaz – напев, рефрен, мелодија23

аван – авон; dybek – бућка, стап, ступа, аванага – зотнија; aga – агаагин – изотнис; i zotnis – господарев, господиновагиница – зоња; zonjë – gospođaада – почуш; po si – како да не, зар небаба – баба, јати; вава – отац, старешина дервишке текијебављење – ваними; vonim– закашњење, задоцњењебавим се – по ванона; vonој – задржати, довести до одлагања, закашњењабадава – ђабе, бодјава; badihava – бесплатно, бадава, будзашто, у бесцењебаждар – канар; kandar – кантар, вага у облику металне шипке или полуге, са

зделицом за терет на краћем, а (у)тегом на дужем краку; мера од 55 окабатерија–бiлик топџи; bylik–буквално значи буљук, гомила топовабатина – штаг, дајак, дранг; dajak – тојага, мачугабацати – тчесиш; me hellë, me qitë, me përplasë – бацатибачва – фучи, кац; fuči – буре, бачва, фучинабашта – башче, обор; bahçe, kopsht/kopshtë – башта, повртњак, градинабаштован – башчаџи; kopshtar – вртлар, повртарбегати – тикиш; iki – бежати, побећи, умакнутибеда – фесат, беља; mjerim – беда, невоља, крајње сиромаштвожалити – лимтоиш; mjeroj/mjerohem – жалити, саосећатижаба – бркоца; bretkos – жаба, Roma esculentaжабић – ибркоцес; bretkosëz – мала жаба, жабицажалост – лимтјо; pikëlim – ожалошћеност, жалостжар – гац; prush – попрет, попретана жеравицаждрал – хат; kojrilë – ждрал, Grus cinereaждребе – моз, ћук; maz – ждребежеља – мали; mall – чежња, носталгијажелезница – пампур; hekurudhë – железницажишка – тшкрепне; gacë – жар, жеравицажљеб – жлеб; lugu – издубљена коритаста бразда у камену или у дрветужртва – курбан; viktimë – жртва

23 Упоредо су дате лексеме и њихов превод у Кујунџићевом речнику и у Албанско-српскохрват-ском речнику Албанолошког института у Приштини чији су аутори: Абдулах Зајми, Мехди Бар-ди, Сулејман Дрини, Љатиф Муљаку, Гани Љуботени, Ситки Имами, Приштина, 1981.

271


жудан – мифтач; lakmues – који много чезне за чимжуљ – буѳ пуље; kakujë, ushël – жуч, набојжурбa – гутја; ngutësi – журба, жустринасабирање – мјелне; mbledh – купити, скупити, сабрати, сабиратисабља – шпата; shpatë – мач, сабљасабор – сабор; kuvend – разговор, разговарањесавезати – тљилш; lidh – завезати, привезати, саставити, повезатисаградити – тмароиш; ndërtim – грађење, изградњасад – таш; tani – сад, у ово време, у овом тренуткусамац – ветум; vetëm – само, једино, једини, сам самцатсамлети – тбљоиш; bluaj – млети, самлетисамовоља – ћефдвет; kryeneç – тврдоглав, упоран, јогунастсамоћа – ветумлија; vetmi – самоћа, усамљеност, повученостсањив – ипрђумт; përgjumshëm – сањив, поспансандук – кути; arkë – сандук, ковчег, шкриња.

Методом случајног узорка одабрано је петнаест лексема које почињу дента-лом т из Српско-арнаутског речника Љубе Кујунџића (1902) и њихова значењаупоређена су са семантичким вредностима које су за исте лексеме дате у Речни-ку српскохрватско-албанском Сокола Доброшија (1953) и у Албанско-српскохр-ватском речнику групе аутора објављеном у издању Албанолошког институтау Приштини 1981. године.

КУЈУНЏИЋ DOBROSHI

ZAJMI–BARDHI–DRINI – MULAKU,

LUBOTENI, ISAKU

табла – табл dërasë, dërasë e zezë dërasë – даска

тазбина – опћинnjerëzit е grues, shtëpia е grues, shtëpia e vjehrrit

-----------

тањир – чини çini, pjate çini – тањир, здела, чинија

тараба – ашерим tarabë, hasherimtarabë, ћепенак, крило, ка-нат старинскох дућана који

служи уместо врата

272


На крају треба рећи и то да су публикације анализиране у овом раду, због вре-мена у којем су се појавиле и потреба читалаца којима су биле намењене, пред-стављале корисну литературу, без обзира на све недостатке, која је требала дапомогне локалном староседелачком становништву и значајном броју будућихдосељеника у новоослобођене српске крајеве, чији ће долазак уследити одмахпосле ослобођења од османске власти 1912. године.

Један од аутора поменутих речника, поп Љуба Кујунџић, у Предговору свомречнику каже: „Наше суседство са Арнаутима, наши неравни односи, давно за-хтевају да добро познајемо језик тога народа, с којим се данас у Старој Србији инеком делу Маћедоније мора рачунати као с главним фактором. Наши суседи,Грци и Румуни, давно су уочили ову ствар и већ имају по неколико издања ар-наутскога речника.”

Кујунџић даље каже да је Речник саставио сам и без ичије помоћи и литера-туре, ослањајући се на своје знање тога језика – „онако и онолико колико саммогао и умео. Једини мотив да објавим овај речник, каже даље поп Љуба, била

тас – тас tas, kupë tas – метална чаша

тако – ћашту ashtu, në këtë menyrë ashtu – тако, онако

тачка – пика pikë pikë – тачка, поен, бод

ташта – вјера vjehërr, nana e grues vjehërra – svekrva

твој – ијути i yti, e jotja yt, yti – твој

темељ – темељ themel, bazë themel – темељ, основа

тетак – миџ burë teze e halle mixh, v. xhaxha – стриц

тетка – ала, теза teze, hallëhallë – тетка, очева сестра

tezja – тетка, мајчина сестра

трговац – туђар tregtar tregtar – trgovac

трешња – ћаршија qershiqershi – трешња, Prunus

avium

трун – кимеgrimcë, ashkël, gëlendël,

bloshkëgrincë – комадић, мрва, сит-

ница

273


ми је жеља да помогнем нашим људима у изучавању језика блиског и измеша-ног с нама суседа.”

274


275


СРПСКИ ЈЕЗИК

КАО СРЕДСТВО ЗА УЧВРШЋЕЊЕ МОРАЛА

И ПОДИЗАЊЕ

НАРОДНОГ БЛАГОСТАЊА

Написао

АРСЕНИЈЕ ШИЈАКОВИЋ

Лесковац1909

276



Аноним, Љубомир Кујунџић, Политика, 20. април, Београд, 1933.

Бован Владимир, Призренска богословија, Београд, 2007.

Богавац, Милован, Срби на Косову и Метохији у 19. и 20. веку, Биографски лексикон,Београд (у штампи), 2012.

Гајић, Милан Ј., Споменица о 25-годишњем раду Призренске српске богословско-учитељ-ске школе, Скопље, 1896.

Грчић, Јован, Историја српске књижевности, Нови Сад, 1906.

Димитријевић, Сергије, Лесковачка енциклопедија, свеска 1, Штампарско предузеће„Напредак”, Лесковац, 1954, стр. 11–13.

Доброши, Сокол Доброши/Sokol Dobroshi, Речник српскохрватско-албански – Fjaleurserbokroatisht-shqip, Prishtinë, 1953.

Eлезовић, Извештај са дијалектолошког путовања од Вучитрна до Пећи, Српски дија-лектолошки зборник, књига 2, Београд, 1911, стр. 464–473.

Zajmi and others 1981: Abdullah Zajmi, Mehdi Bardhi, Suljman Drini, Latif Mulaku, GaniLjuboteni, Sitki Imami, Albansko-srpskohrvatski rečnik – Fjalor shqip-serbokroatisht,Prishtinë.

Јашовић, Арслан-паша и Пећанци, Дом културе „Свети Сава” и Књижевни клуб „Ника-нор”, Лепосавић–Грачаница, 2003.

Јашовић, Голуб, Лексика за именовање простора, мера и мерила у околини Приштине,Октоих, година 1/1–2, часопис Одјељења за српски језик и књижевност Матицесрпске – Друштва чланова у Црној Гори (2011), Подгорица, 2011, стр. 257–271.

Костић, Петар, Издавачи књига, Јужна Србија, број 5, Скопље, 1922, стр. 169–170.

Кујунџић, Љубомир, Српско-арнаутски речник, штампарија Гаврила Давидовића,Београд, 1902.

Митропан, Петар, Штампа јужне Србије, у књизи, Споменица 25-годишњице осло-бођења Србије 1912–1937, Скопље, 1937.

Нушић, Бранислав, Косово, опис земље и народа, Нови Сад, 1902.

Поповић, Јанићије, Фонд цркве светог Николе у Приштини, у књизи, Живот Срба на Ко-сову, Београд, 1987, стр. 315–317.

Симоновић, Мали српско-турски речник, штампарија Светозара Николића, Београд,1899.

Филић, Милорад, Српска штампа на Косову и Метохији, грађа за историју и библиогра-фију, Приштина, 1995.

Филић, Издавачка делатност Срба на Косову и Метохији (грађа за библиографију и ис-торију књиге), 1531–1941, књига 1, Београд, 1996.

Филић, Издавач, уредник, штампар, заборављени великан Петар Симоновић(1859–1919), Јединство 26–27. септембар, Приштина, 1996а.

Филић, Петар Симоновић (1859–1919), Копча, часопис за културу и литературу, При-штина, 1997, стр. 4–6.

277


Филић, Српска штампана књига на Косову и Метохији (1536–1915), библиографија књи-га и историјски преглед (Магистарски рад), Филолошки факултет Универзитета уБеограду, Београд, 2009.

Хаџивасиљевић, Јован Хаџивасиљевић, Пера Симоновић, Браство XXV, Београд, 1921,стр. 274.

278


Golub M. Jašović

THE FIRST OLD SERBIAN DICTIONARIES, THAT WERE PUBLISHED ON THE EVE OF BALKAN WARS

BY LJUBA KUJUNDŽIĆ AND PERA SIMONOVIC ON THE EVE OF BALKAN WARS

SummaryThis paper deals with the Old Serbian authors Petar Simonović, Ljubomir Kujundžić and

Arsenije Šijaković who lived and worked in the second half of the 19th century and the firstdecade of the twentieth century, on the eve of the liberation from the Turks in 1912. Abovementioned cultural and national researchers whose works are studied in this paper wereborn in the territory of Kosovo and Metohija. Petar Simonović was born near Uroševac,Ljubomir Kujundžić in Đakovica and Arsenije Šijaković was born in Prizren. Simonović andŠijaković dealt with lexical research and Šijaković has published numerous papers concern-ing linguistics. These authors, who were born in the Old Serbia, were predecessors of Gli-gorije Gliša Elezović and they are also considered to be the authors of the first Serbo –Turkish, that is, the first Serbo – Arnauts dictionary.

Keywords: Petar Simonović, Ljubomir Kujundžić, Arsenije Šijaković, dictionaries, linguis-tic research, handbooks.

279

УДК: 32.019.5(497.115)

ЗОРАН Б. ЈЕВТОВИЋ1

Универзитет у Нишу, Филозофски факултет

ЗОРАН М. АРАЦКИ2


УПРАВЉАЊЕ ИНФОРМАЦИЈАМА И ПРОПАГАНДНИМ ТЕХНИКАМА У ЕТНИЧКИМ КОНФЛИКТИМА

САЖЕТАК. У насиљу косметских Албанаца 17. и 18. марта 2004. убијено је најмање19 Срба, више од 900 је рањено или повређено, док је 4.500 силом протерано са својихогњишта. Посредни докази и мишљења европских институција сугеришу да је узрокконфликта (casus belli) у главним косовским медијима формиран начином предста-вљања телевизијских вести о дављењу албанских дечака у селу Чабра! У кризним си-туацијама несрећни догађај није довољан као детонатор, јер слику о његовим узроци-ма и последицама одређују комплексне политичко-комуникационе структуре. Зато јеважно направити велики прасак, догађај који ће спиновањем, емоционалношћу итрагиком привући пажњу и симпатије јавности, како би се медијским порукама утис-нули сигнали који мењају перцепције о учесницима.

Дан пре делови бивше ОВК организовали су демонстрације „подршке ослободи-лачком рату”. Према подацима УН полиције, у јужној Косовској Митровици демон-стрирало је највише 18 хиљада Албанаца, и то веома мирно. Према истим проценама,већ сутрадан ка мосту преко Ибра кренула је маса од педесет до шездесет хиљада на-силних демонстраната. Ко их је призвао и покренуо? Електронски медији – произила-зи из извештаја ОЕБС-а, али и образложења овог рада. Уважавајући пет фаза карак-теристичних за сваки конфликт (уочавање, доношење одлука, тумачење, завршавањеи учење), аутори анализирају пропагандне технике којима је трагични догађај обез-бедио медијску подршку на терену, али и прећутну сагласност међународне заједни-це. У кризном комуницирању од медија се очекујe да смање неизвесност, али ако су урукама сепаратиста или терориста, онда они постају експлозивно и ефикасно оружје!

КЉУЧНЕ РЕЧИ: конфликт, комуникациона стратегија, политичка подршка, пропаган-да, управљање јавностима, експлозија насиља.

1 [email protected] [email protected]

281


У данашње време, у условима постојања дигиталних медија, друштвенихмрежа и отворених комуникација, управљање јавностима воде углавном, про-фесионални комуникатори, који у сарадњи са политичким и безбедноснимструктурама надзиру догађаје на терену, али и управљају информацијама о њи-ма. То значи да конфликт није довољан сам по себи, јер слику о његовим димен-зијама и последицама одређују комплексне комуникационе структуре. Поредакистине почива на наметању симболичких представа, новој врсти духовног на-сиља као друштвеног изазова, при чему магнетно поље догађаја у јавном просто-ру чине јавне информације, начини њихове презентације и манипулације3. Заблу-да како је истина само једна могла се одржавати у временима класичних медија,док данас када дигитално-екрански идоли одсликавају стварност, она предста-вља овешталу реторичку фразу. Конфликти и кризе букте широм света, али онекима никада нећемо видети ништа, о другима ћемо сазнати мало више, алине све и на начин који ће одредити носиоци моћи, док ћемо у неким и сами уче-ствовати, збуњени да ли треба да верујемо сопственим очима или стварностикоју нам приказују са екрана! Циљ овог рада је да укаже на растућу моћ медија,који креирајући сопствене перспективе уместо да извештавају о стварности, по-стају њен обликујући део. Тако политичке кризе и поступци зависе од конфлик-тних интерпретација тренутних активности и ситуација: читави народи се тре-тирају као злочиначки или добронамерни; вође су тирани или демократе: рато-ви праведни или неправедни, мањине патолошке или пријатељске итд.

Мишљења појединаца о суседима, пријатељима, другима, мењају се заједноса променом њихове друштвене ситуације. Лојални грађанин државе Србије ал-банске националности, уз ауторитативну већинску подршку одређених екстре-мистичко-етничких идеологија, преко ноћи постаје осведочени борац за великуАлбанију, насилник који протерује све који не деле његову перцепцију, укљу-чујући и припаднике своје заједнице. Политички језик у тренуцима агресије инасиља препун је сумњи, недоречености, симбола, што омогућава конструиса-ње магловитих пројекција стварности. Догађаји које људи доживљавају у меди-јима добијају нове димензије, док их интерпретатори планирано и постепенодоводе у везу са измењеним релацијама и означитељима којима коментатори,„експерти” и парастручњаци постулирају други смисао, трудећи се да заробепажњу аудиторијума и пробуде жељене реакције. Терористи се претварају у хе-роје, а жртве постају џелати.4

Акутна фаза кризе представља прави изазов, јер када се проблем једном испо-љи, политички лидери преузимају одговорност да се суоче са последицама. За-то је у таквим ситуацијама важно направити велики прасак, догађај који ће емо-ционалношћу и трагичношћу привући пажњу, емоције и симпатије јавности,

3 Зоран Јевтовић, „Масмедијски преображај тероризма и религије у глобалном поретку”, Поли-тикологија религије, бр. 1, Београд, 2007, стр. 99–100.

4 Зоран Арацки, Медијске манипулације као припрема трагедија Срба на Косову и Метохији, уТранзиција медија у ери глобализације, Институт за политичке студије, Београд, 2010, стр. 103–110.

282

Зоран Б. Јевтовић, Зоран М. Арацки: Управљање информацијама…

да би се из медијских слика утиснули сигнали који мењају перцепције о уче-сницима. Оне перманентно емитују заглушујуће гласове са терена, производе-ћи исхитрене реакције јавности, које се даље усмеравају ка одређеним полити-чким центрима, већ припремљеним да донесу одређене одлуке. Друштвенапракса тако постепено постаје последица медијски наметнутих мишљења којаангажујући масе, синхронизовано буде емоције и таласају јавност, усмеравају-ћи елите на исхитрене, не ретко и спиновањем5 очекиване потезе. У зависностиод тога како је политички актер позициониран у друштвеном систему, на рас-полагању му стоје различити типови стратегије за мобилисање и придобијањејавне пажње. Тако се креирају институционализовани догађаји (нпр. митинзинезадовољника, туче младих које добијају етничка обележја, блокаде саобраћај-ница и сл.), али у кризним ситуацијама највећу тежину имају спонтани догађа-ји, чијим се инсценирањем и спектакуларизацијом оснажује пропагандни ефе-кат.Пример који ћемо за потребе овог рада посебно обрадити је случај експлозије

насиља на Косову и Метохији марта 2004. године. Етничке напетости испољава-ју се кроз различите облике: нетолеранцију, ксенофобију, провоцирање етни-чког насиља и оружаних конфликата, неспособност примене међународних до-говора о поштовању права мањина и сл. Да би до њих дошло, неопходно је иза-звати етнички инцидент или сукоб локалног карактера, који би даљимразбуктавањем у медијској пракси постао оправдање за национални или верскиекстремизам.6 Уосталом, да је ова тврдња тачна, показује и расправа у седиштуОрганизације за европску безбедност и сарадњу у Бечу, неколико дана наконкрвавих дешавања. Амбасадори педесет пет земаља, чланови Сталног савета,најважнијег органа ОЕБС-а, већ 22. марта читали су извештај о улози медија упретходним догађајима на Косову и Метохији. У њему Миклош Харажди,представник ОЕБС-а за слободу медија, јасно каже да би догађаји кренулидругим правцем да није било „неодговорног и сензационалистичког извешта-вања 16. и 17. марта”. Иако се, наводно, ова оцена односила на све косовскемедије, у извештају се цитирају само тенденциозне оцене и упутства које суаудиторијуму слали медији на албанском језику. Ипак, цитирајући вести којемогу, посебно из угла Срба, да се читају и као зла намера креатора албанског ја-вног мњења, извештај ипак, не каже да су медији намерно подстицали насиље,већ само уочава недостатак уравнотеженог преношења различитих мишљењаи недостатак плуралитета, вишестраности у извештавању.Већ поменути Миклош Харажди изјавио је британском радију Би-Би-Си да

се пристрасно, неодговорно и необјективно извештавање манифестовало на не-колико начина: „Један је извештавање о смрти три албанска дечака, јер је билопредстављено као сурово криминално етнички мотивисано убиство. Али, када

5 Под овим појмом подразумевамо дефиницију Џона Малтеса (John Maltese): спиновање је про-мишљено стварање нових перцепција и покушај контроле политичких реакција (1994, 215).

6 Више у: Гаћиновић, Р. (2009, 182–200).

283


је дошло до неочекиваног излива заиста етнички мотивисаног насиља, косовскателевизија је оправдавала и скоро подржавала то насиље”, истакао је Харажди.„Те две врсте пристрасности, усмерене у супротним правцима, вероватно су до-принеле чињеници да је број демонстраната на улицама (Косовске) Митровицескочио са 18.000 на 60.000 у само једном дану, што је довело до насиља”, оцениоје он. Високи функционер ЕУ указао је и да јавни радиодифузни сервис у покра-јини, Радио-телевизија Косова (РТК) није успео да покаже објективност у изве-штавању, што је трећи чинилац који је угрозио мир и квалитет демократије.

У насиљу косметских Албанаца 17. и 18. марта убијено је најмање 19 особа, ви-ше од 900 је рањено или повређено, оштећено је више од 800 српских кућа и30 православних цркава и манастира, од којих су неки под заштитом агенцијеУН за образовање, науку и културу (UNESCO), док је 4.500 људи силом проте-рано из својих домова. Посредни докази и мишљење разних институција, као иаутора извештаја, сугеришу да је узрок рата (casus belli) у главним медијимаформиран начином представљања вести о дављењу дечака у селу Чабра!

КРЕИРАЊЕ КОНФЛИКТА

Криза покреће екстензивно праћење и извештавање медија, али да бисте доње дошли, неопходно је да створите догађај који ће бити мамац за ширу јав-ност. Дан пре етничког чишћења јужне српске покрајине од Срба (16. марта) де-лови бивше ОВК организовали су демонстрације „подршке ослободилачком ра-ту” и самим „ослободиоцима”, којима су претиле оптужбе за ратне злочине,како пред УНМИК властима, тако и у Хагу. Према подацима УН полиције, у јуж-ној Косовској Митровици тога дана демонстрирало је највише 18 хиљада Алба-наца, и то веома мирно. Према истим проценама, већ наредног дана ка моступреко Ибра кренула је маса од педесет до шездесет хиљада насилних демонстра-ната. Изнутра усмерени типови7 носиоци су конфликтне парадигме, док медијипомажу у стварању психозе раздражљивости, страха и нерасположења. Ко јепризвао и покренуо масу? Електронски медији – произлази из извештајаОЕБС-а, а ми ћемо то и доказати.

У време првих албанских демонстрација 16. марта Срби из Грачанице и Ча-главице су блокирали магистрални пут Приштина–Скопље протестујући збогнапада аутоматским оружјем из аутомобила у покрету на мештане и рањавањаједног младића. Забележени су мањи инциденти које су изазвали Срби, али Ал-банци тог дана нису деблокирали пут, већ наредног дана, после запаљивих но-винских извештаја из Чабре деблокада пута била је једна од парола (и оправда-

7 Рисман (David Riesman) овакве људе карактерише озлојеђеним, неспособним за прилагођава-ње, али спремним на борбу или побуну. Хтео бих да нагласим да што се тиче иманентности иблискости рата – до извесне мере сами народи, као неуротичари, стварају опасности којима суопседнути, опасности које, уместо праве виталности и развоја, уобличавају њихов живот (2007,38).

284


ња) под којом је извршен класичан погром.8 Уважавајући пет фаза карактери-стичних за сваку кризу (уочавање, доношење одлука, тумачење, завршавање иучење), пажњу ћемо обратити на улогу средстава јавног комуницирања, одно-сно на технике којима је инсценирани догађај обезбедио међународну подр-шку. Систем спиновања вести ретко производи прецизан и балансиран медиј-ски садржај, што значи раст дезинформација и гласина. Истовремено, отворенаконкурентност медија на албанском језику престаје, док се интернационалногенерише наметнута тема и свим снагама прикрива њена манипулативност.9 Укризама од медија се очекује да смање неизвесност, али ако су у рукама сецесио-ниста, терориста или њихових покровитеља, онда они постају експлозивнооружје!

СТВАРАЊЕ СЛИКЕ У ДОМАЋОЈ ЈАВНОСТИ

У тренуцима када је било сасвим нејасно где су и зашто су се удавили албан-ски дечаци, косовски електронски медији почињу емитовање непроверене ве-сти. Чињенице се раздвајају од вредности, информација „богати” мишљењима,претпоставкама и спекулацијама, док се дедукција врши на генерализацији о„злочиначким Србима”. Још више од тога, медији на албанском језику „су допу-стили да публика поверује у то да је све потпуно јасно: три недужна албанска де-чака удавила су се у хладном Ибру бежећи од Срба и њиховог пса”. То је емито-вано већ уз прве вести из села Чабре. Прецизност опажања дописника симулираистинитост података, док избор симбола у подсвести буди апел на етничко бу-ђење и освету. Подмукло, пропагандно новинарство креира слику о непријате-љу формирајући доминантни образац мишљења:

РТВ 21 (независна приватна станица, основана после 1999. године) у 22.00:

Водитељ: Двојица Срба појурила су четворо албанске деце око 16 часова уселу Чабра и деца су, покушавајући да побегну, скочила у Ибар. Више детаљаод нашег дописника из Митровице…

Дописник саопштава телефоном: Страхује се да се велика трагедија до-годила данас око 16 часова у селу Чабра, општина Зубин Поток, једином ал-банском селу у овој општини. Како говори тринаестогодшњи Фитим Церкин

8 Сам појам историјски се повезује са убијањем и силовањем Јевреја, пљачкањем и паљењемњихове имовине у западним деловима царске Русије, с краја 19. и почетка 20. века. Погроми суимали дугорочне циљеве и идеолошка оправдања, али и сасвим спонтан и конфузан карактер уизвођењу (Klier, John D. and Shlomo Lambroza, eds. Pogroms: Anti-Jewish Violence in Modern RussianHistory. Cambridge: Cambridge University, 1992). Често су почињали у градовима и затим се шири-ли ка малим насељима, шћућуреним око синагоге и пијаце (енклавама?). (Изреал Шамир, ЈеврејиРусије и Палестине, Завтра, Москва 31. октобар 2002. према http://www.hoffman-info.com).

9 „Симболичка моћ a priori добија медијски карактер, јер представљена текстом и сликомнамеће артифецијалну стварност”. Више у: Јевтовић, Зоран: „Масмедијски преображај тероризмаи религије у глобалном поретку”, Политикологија религије, бр. 1, Београд, 2007, стр.104.

285


Весељи, он и петорица других дечака отприлике његових година ходали судуж обале. Тада су из српске куће изашле две особе с псом и почеле да их јуре.Четворица уплашених дечака скочили су у реку надајући се да ће преплива-ти на другу обалу. Али, пошто је матица јака, само је Фитим Весељи допли-вао на другу страну, док се ништа не зна о судбини Егзона Делијуа, 12, АвниВесељија, 11, и Флорента Весељија, 9 година…

Оваква непроверена вест, заснована само на једној страни – сведочењу три-наестогодишњака, али зато јасног убеђења у то ко је крив, емитована је вишепута током исте вечери. То је у циљу националне поларизације, како би се про-дрло што дубље у свест албанских грађана. Дириговану кампању појачавају ја-вни сервиси који покривају читаву територију, дајући информацији професио-нални кредибилитет:

РТК (једини косметски јавни телевизијски сервис)

у блиц вестима у 23.00 часова 16. марта

Водитељ: Троје албанске деце Флорент Весељи, стар 8 година, Авни Весе-љи, стар 11 година, и Егзон Делију, стар 12 година, нестали су у водама Ибра,док је Фитим Весељи, 14 година стар, пронађен. Они су жртве напада групеСрба у селу Чабра […] Пре него што видимо снимак, чућемо нашег репорте-ра Петрита Мусолија са лица места.

Извештач телефоном: Полиција, КФОР и ТМК још нису пронашли телатроје деце нестале у Ибру, у који су упали пошто их је јурила група Срба. Уовом тренутку, полиција, КФОР и ТМК бацају мреже са моста очекујући дапронађу тела Флорента Весељија, старог 8 година, Авнија Весељија, старог 11година, и Егзона Делијуа, старог 12 година… До сада полиција још није далаобјашњење нити информацију која би се разликовала од приче Фитима Ве-сељија, јединог пронађеног дечака. Полиција каже да једина информацијакоју има потиче од Фитима Весељија … Водитељ: Каква је ситуација у Ми-тровици, да ли је под контролом, како реагују грађани?

Извештач: Ситуација у Митровици је тренутно мирна, скоро сви грађа-ни иду према Чабри да би сазнали нешто више о судбини троје деце несталеу Ибру…

Чињенице показују да се у међувремену једно албанско дете „изгубило” изизвештаја, као и да се место „двојице Срба и пса” сада појављује „група Срба”.Тврдња како „скоро сви” становници јужног дела Косовске Митровице идупрема селу није тачна, али овде камуфлира позив сународницима да се укључеу инцидент. Након овог извештаја, који је разјаривао емоције и није поставиониједно питање (2 минута 16 секунди), емитована је изјава Трејси Бекер, регио-налне портпаролке УНМИК полиције (12 секунди): Првобитно је речено да је ин-цидент етнички мотивисан. До сада нисмо добили такву информацију, неможемо то да потврдимо.

286


Домино ефекат тражи да се једна медијска прича наслања на другу, јер пове-заност садржаја користи доминантној етничкој заједници да повећава сопстве-ну сигурност. Било која анализа обликовања конфликтне парадигме подразу-мева да се обезбеди јавно прихватање ширег проблема као „разлога” акције. Ал-банска власт држећи стратешки положај, има снажан подстицај да остваренипублицитет каналише у пропагандни сигнал, па сумњиви догађај већ квалифи-кује као етнички мотивисан злочин. Следи интервју са дечаком (1' 42'').

РТК: Фитиме, можеш ли да нам кажеш нешто о данашњем догађају, какосе то десило?

Ф. В.: Да. Ми, неки моји рођаци и другови, дошли смо до реке када су не-ки Срби с псом почели да нас псују из куће. Погледали смо их, могу да ихпрепознам ако их будем видео, знам и њихову кућу, и покушали смо да по-бегнемо, али нисмо могли, пошто смо били близу реке. Мој брат, ФлорентВесељи, стар 9 година, био је са мном, он не зна да плива. Ставио сам га налеђа, пливао сам петнаест метара, нисам могао више. Пао је с мојих леђа, незнам ништа више о њему. Друга двојица су пливала испред мене, ни о њимане знам ништа више. Али, тамо су била и друга двојица који нису скочилиу Ибар, они су били даље од нас, даље од моста. Било је четири поподне, петдо четири. Срби су се крили у кукурузима и хтели смо да им кажемо да бе-же, звали смо их, али нас (дечаци) нису чули. И ми смо скочили у Ибар, аони су преживели. Не знам како су други преживели, али је мој брат пао самојих леђа јер су таласи били јаки. Ибар је био велики, пао је с мојих леђа,некако сам изашао, уморан из Ибра.

РТК: Ко ти је помогао да изађеш из реке?Ф. В.: Изашао сам сам.

Одмах после овога у студију се као експерт појављује Халит Берани, контро-верзна митровичка личност, сада већ и за многе међународне организације по-тврђено непоуздана.10 Он је у функцији председника Савета за одбрану људскихправа и слобода у Косовској Митровици и, зачудо, као сведок, иако није био оче-видац догађаја. Он је испричао своју верзију: Око 16 часова група српских бан-дита напала је шесторицу дечака који су се играли. Српски бандити су имали ипсе. Псујући им албанске мајке, потерали су децу у реку. Два дечака су се сакрилау корењу врба на обали, остала четворица пала су у реку… Разјаснивши тако„српски злочин”, Берани је повезао инциндент са бомбом која је у 19 сати и17 минута исте вечери бачена на насеље 7. септембар: Мислимо да је то осветаСрба за оно што се десило у Чаглавици, што показује шта су Срби у стању даураде када ситуација на Косову почне да се смирује.У свакој кризи развија се осећање колективног стреса, посебно снажног у вре-

ме док јавност заправо и не зна шта се то стварно догађа? Ткање масовне свести

10 Био је сведок тужбе на процесу против бившег председника СРЈ и Србије Слободана Мило-шевића, пред Међународним судом у Хагу, али контроверзним изјавама није понудио ниједандоказ који би компромитовао Милошевића.

287


подразумева да у темељу информације постоји тачан податак, али објашњења,интерпретације и погледи могу бити лажни. ПР стручњаци знају да су циљевистратегијски, оперативни или тактички и раде у складу са њима.11 Коментатори,аналитичари, експерти и слични интерпретатори најчешће су у функцији креа-тора инсценираних догађаја, па овом приликом они имају задатак мобилисањаалбанских маса које спремно крећу у ново етничко чишћење. Њихово појављи-вање битно је за пропагандни маневар, којим се истинитост дешавања са упла-шене деце пребацује на компетентне ауторитете. То је у овим тренуцима посеб-но важно јер је обичан човек спреман да се олако лиши властитог критичкогсуда у корист неког кога сматра способним или стручнијим.12 Образац супрот-стављених мишљења изостаје, јавни дискурс већ конструише кривце, тако далако настаје консензус о потреби њиховог кажњавања.

ЕСКАЛАЦИЈА КРИЗЕ И ПЕРЦЕПЦИЈА

У ГЛОБАЛНИМ МЕДИЈИМА

Било да се ради о терористичком акту, природној несрећи или међународномсукобу, медији имају задатак да што пре својој јавности дистрибуирају плани-ране сигнале, како би се слика кризе брзо урезала и подсвест. То је тзв. хало-ефекат, фаза брзог емоционалног шокирања, тако да засле-

пљен емоцијама обичан човек и не сумња да ли су чињенице тачне? Акције којесе нуде као оправдано решење неког проблема често су погрешне, а у примерумартовског погрома српског становништва цивилизацијски непримерене!Истовремено, уз агресивну кампању у домаћој јавности на албанском језику,

бачени су и одговарајући мамци светским медијима, јер без њих нема међуна-родне подршке. Један од важнијих и најбржих ишао је преко Евровизије.Да су европски новинари, који се заклињу у професионалност, само провери-

ли ову вест и проследили је глобалним мрежама, сачували би се многи животи!О спаљеним кућама, порушеним објектима, запаљеним црквама и манастири-ма да не говоримо! Време првог емитовања – Start: 04:31 End: 04:33 (GMT) говорио великој журби Радио-телевизије Косова да што пре емитује прву информацијузбивања у албанском селу. Та верзија послужила је као оправдање за егзодускоји ће уследити!

11 „Пропаганда не треба да буде лажна. Хиперболична инфлација улога укључених у битку под-разумева дехуманизовање противника”, закључују Алвин и Хајди Тофлер, у култној књизи: Рати антират, 1998, 196.

12Еделман (Murray Edelman) запажа како „људи с таквим компетенцијама у складу са тим имајускривени интерес у специфичним проблемима и специфичном пореклу тих проблема. Полити-чки конфликти укључују подстицање таквих тврдњи” (2003, 30).

288


Каснија верзија вести је измењена (Last modif. on: 17/03/04 16:32). Остала је безизјаве портпаролке Трејси Бекер, а управо је она једина рекла истину. Коначантекст изгледао је овако:

Dopesheet… Search is underway in the village of Çabra (CHABРA) and aroundthe river Ibër, Mitrovica region, for three Albanian children, who are feared to havedrowned, late in the afternoon. The only survived kid, 12 years old Fitim Veselifrom the same village, was hospitalized and currently is in very bad health condi-tion in the Mitrovica hospital. Ačording to him- he and three other children were

WEDNESDAY 17/03/2004 - EVNM - Morning News Exchange at 04:30 GMTStatus: TРS - Start: 04:31 End: 04:33 - Sound: Natural - Last modif. on: 17/03/04 16:32GMT Slug: CABРA DРOWNED Origin: ZZEBU - Source: ZZРTK Dateline: 16/03/04 - Location: XX CABРA Dopesheet… - Shotlist…

289


playing at the river?s bank, when suddenly a crowd of Serb youth showed up andstarted chasing them with their dogs.

We tried to escape by swimming across the river, but not all of us were able togo through¿, says Fitim.

Three other children, Florent Veseli 9 years old, Avni Veseli 11 years old andEgzon Deliu, 12 years old, were gobbled by the rapid waves of river Ibër.

Cabra villagers are doing their best to assist KFOR’s search operation. Mean-while, UNMIK Police acounts the children as missing and no matter the proof thatis given by the only survivor, Fitim Veseli, none of the police officials gives outtheir version of the story.

On the other hand, around 19:20 CET an explosion has ripped through the northpart of the town of Mitrovica. No human causalities are reported.

In other words, security situation in Kosova has escalated since last night, whenunknown persons wounded a Serb young boy, Jovica Ivic, in a Serb enclave nearthe Kosova capital Prishtina. Serbs from Gracanica enclave, continue keeping theblockade on the main road Prishtina–Skopje and Prishtina–Gjilan.

Reports from the field inform that traffic was paralyzed in other areas whereSerbs live. International presence and forces in Kosova have failed in unblockingthe traffic as well as in protecting the Albanian population (from attacks), whomSerbs consider guilty for their compatriot’s injuries last night. It is suspected thatthe two incidents in Mitrovica tonight are connected to the latest 24 hours longSerbs¿ rebellion in Kosova.13

Те ноћи у селу Чабра госпођа Бекер је изјавила нешто што је и месецима ка-сније било једино тачно: деца јесу нестала, али УНМИК полиција њихов неста-нак није доводила у везу са Србима из оближњег села и међуетничким инци-дентом. Овакав прилог за ЕVN (евровизијску) размену био је само ПР пуцањ(наравно да су неке тај прилог одмах пренеле), док је албанском гледалишту ин-сценирани догађај послужио као окидач за етничко чишћење покрајине одСрба.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

ПУБЛИЦИТЕТ И ЕФЕКТИ УСМЕРЕНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Односи с јавношћу проучавају се још од 1923. године, када је Едвард Ли Бер-најс одржао прво предавање на њујоршком Универзитету, да би временом пре-расло у посебну научну дисциплину, чије је познавање неопходно за утицај наставове публике у односу на политичке процесе, друштвене кризе, тржиште,светски поредак, конкуренцију итд. У акцијама за придобијање јавног мњењаони имају посебну улогу, што је и овим примером практично илустровано.Хијерархијска структура тоталитарних покрета крије се управо у настојањима

13Барем неки траг те изјаве сачуван је на сајту, чак и после поподневне модификације коју јеРТК послао чланицама Евровизије: Shotlist… „TRАCEY BECKER, spokeswoman for the UNMIK Police,Mitrovica Region“ (http://www.eurovision.net/nms/shotlist/shot_163130.html).

290


да масе доведемо у стање лаковерности, заблуда, безнађа и цинизма када миследа је све могуће и да ништа не мора бити истина. Друштвом се распростиру тео-рије завере против других народа, култура и религија, лојалност држави постајерелативна категорија, а екстремизам и шовинизам најзначајније вредности.Шире се веровања да одређена заједница постаје жртва злих намера других, пасе аналогно повећава сопствени значај. Да би се у јавности створило позитивнорасположење, користе се и најпрљавије лажи укључујући и цензуру оних којипозивају на мир!У изјави за ОЕБС, портпаролка УНМИК-а, Трејси Бекер рекла је да су око

22 часа тог дана примили обавештајну информацију да неки Албанци долазеу село Чабра да протестују због смрти деце: Јавила сам се медијима, посебно (те-левизијама) РТК и КТВ и током интервјуа у камеру апеловала на људе да останумирни и код куће како би полиција могла да се усмери на проналажење деце, а нена смиривање гомиле. Поново сам нагласила да нема доказа који би подржалигласину да су Срби убили албанску децу. Тражила сам од РТК и КТВ да еми-тују ту изјаву како би се смирила јавност и смањилa етничка напетост. Премамом сазнању, они тај интервју нису емитовали.”14

Међутим, медији емитују изјаве које имају запаљиву реторику, иако не одго-варају истини. Релације које постоје између комуникатора, његове намере, кон-текста и понашања публике лако се убрзавају, оснажују и мењају, што је задатакпрагматике. 15 На пример, телевизија КТВ 17. марта емитује изјаву једног од ор-ганизатора протеста који говори о мирном карактеру демонстрација, док се изањега виде аутомобили у пламену и куће које се диме. Поларизација је потпуна:„ко није са нама, тај је против нас”. Испред Демократске партије Косова изјавучита Хашим Тачи: Убиство деце је унапред испланирани акт Београда који суизвели његови агенти на Косову… Из Гњилана, телевизијски репортери на албан-ском извештавали су да је: тридесет рањених и један мртав – биланс данашњихдогађаја. Мртва особа је Србин, који је према очевицима, изашао из своје куће сакалашњиковим и испровоцирао протестанте. Они су онда узели његову пушку,после чега је Србин умро од својих рана.16 Свака порука је конструисана да произ-веде максималан пропагандни утицај, тако да експлозија гнева и насиља нијенеочекивана.Три косовска телевизијска канала која су носила овако креирану пропаганду

покривала су скоро 80% територије покрајине, па је њихова одговорност билаевидентна. Штампани медији (укупно их је било шест), према овом извештају,

14 У истом извештају, други регионални портпарол УНМИК-а, Ђерђи Какук износи своје увере-ње да те вечери: Новинарима није било важно шта ми говоримо. Изгледало је као да су своје закљу-чке донели раније. Шта год да смо говорили, они то нису емитовали.

15 Мирољуб Радојковић и Тома Ђорђевић ту посебно важним виде намере субјеката комуника-ционог чина. Акценат је на психолошком и биолошком деловању, тако да се хитним емитовањемистородних порука јавност буквално дресира (2001, 35).

16 Међународни извори за извештај ОЕБС-а потврђују да је убијени био наоружан, али да нијеупотребио оружје и да га је група млађих Албанаца из гомиле избола ножевима и линчовала.

291


показали су смисао за равнотежу, али само у текстовима, при чему треба иматиу виду да је њихов збирни тираж скромних 26.000 примерака. Наслови су инто-нирани на исти начин као и најаве, извештаји и интервјуи у електронским ме-дијима, али изостале су анализе и коментари.

Koha Ditore: Троје деце удавило се у Ибру док су бежали од Срба.

Е Epoka e Рe: Срби удавили троје албанске деце у Ибру.

Ефекти оваквог управљања информацијама на кратко дају резултате.Међутим, слику о албанским злочинима више нико није могао да заустави.

Разочарење међународне заједнице било је евидентно, тим пре што су све трителевизијске станице на албанском језику створене после доласка УНМИК-а иопстале захваљујући милионским донацијама из иностранства. Рушилачке ак-ције и насиље брзо су постали сметња за сопствени систем, а проблеми неадек-ватног информисања са терена створили су зид неповерења код европских са-везника. Метапропаганда није довела у сумњу истинитост само ове приче, већсвега оног што је касније долазило са албанске стране.Етнички стереотип о Србима створио је властиту матрицу непријатеља, нео-

сетљивост на етничке разлике и идентификацију, што ће у будућности знатноотежати међусобни дијалог и помирење. Врло брзо потрошене су симпатије из времена борбе против Милошевићевог

режима, док су се у западним медијима почели јављати и другачији тонови. Например, италијанска ревија „Магазин”, недељни додатак популарног дневника„Коријере дела сера”, објављујући анализу постојања и деловања најмаркантни-јих терористичких формација и њихових пунктова, посебно оних са екстрем-ним исламом, поред Судана, Египта, Нигерије, Либана, Саудијске Арабије, Па-кистана, Филипина и Индонезије, само неколико недеља касније великим сло-вима показао је и на српску покрајину Косово и Метохију!


Арацки, Зоран, Медијске манипулације као припрема трагедије Срба на Косову и Мето-хији, у Транзиција медија у ери глобализације, Институт за политичке студије,Београд, 2010.

Гаћиновић, Радослав, Политичко насиље и глобализација, Драслар партнер, Београд,2009.

Јевтовић, Зоран, „Масмедијски преображај тероризма и религије у глобалном поретку”,Политикологија религије, бр. 1, Београд, 2007.

Радојковић, Мирољуб и Ђорђевић, Тома, Основе комуникологије, ФПН Београд и Чигојаштампа, Београд, 2001.

Рисман, Дејвид, Усамљена гомила – студија о промени америчког карактера, Медите-ран, Нови Сад, 2007.

292


Тофлер, Алвин и Хајди, Рат и антират, Паидеиа, Београд, 1998.Еделман, Мареј, Конструкција политичког спектакла, Политичка култура, Загреб, 2003.Maltese, J., Spin Control. The White House Office of Comminications and the Menagement of

Presidental News, The University of North Carolina Press, Čapel Hill, 1994.

293


Zoran B. Jevtović, Zoran M. Aracki

INFORMATION AND PROPAGANDA TECHNIQUES MANAGEMENT IN ETHNIC CONFLICTS

SummaryDuring the violence in Kosmet by the Albanians on 17th and 18th March, 2004. 19 Serbs

were killed and more than 900 wounded or injured while 4.500 were forcibly expelled fromtheir homes. Circumstantial evidence and opinion of European institutions suggest that theconflict cause (casus belli) in main Kosovo media was formed by the way of presenting ontelevision news on drowning of Albanian boys in the village of Cabra! In crisis situation, thetragic situation is not enough to be a detonator, for the picture of its causes and consequenc-es is determined by complex political-communication structure. That is why it is importantto make the Bing Bang, event that will by spinning, emotion and tragedy attract the publicattention and sympathy so as to by media message imprint the signals that change percep-tion on participants.

The day before, the parts of former OVK organized demonstrations on “support to liber-ation war”. According to UN police evidence, in South Kosovo Mitrovica about 18 thousandAlbanians demonstrated very peacefully. Following the same estimations, on the next daysome fifty to sixty thousand of violent demonstrators moved towards the bridge over Ibarriver. Who invited and motioned them? Electronic media — according to the OEBS report,and this paper. Taking into consideration the five stages of each conflict (perception, deci-sion making, explanation, ending and learning) the authors analyze the propaganda tech-niques that provided tragic event media support on terrain, and also the acquiescence ofinternational community. In crisis communication, media is expected to diminish uncertain-ty, but if they are under control of separatist or terrorists, then they become explosive andefficient weapon.

Key words: conflict, communication strategy, political support, propaganda, public man-agement, explosion of violence.

294

УДК: 373.3/.5(497.115) ; 371(497.115)

БРАНКО Р. ЈОВАНОВИЋ1

САИТ З. КАЧАПОР2


ШКОЛЕ КАО СРЕДИШТА РАЗВОЈАНА СЕВЕРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ3

САЖЕТАК. У раду се разматрају проблеми и могућности ревитализације и развоја се-вера Косова и Метохије. Полази се од становишта да школе (од вртића до високихшкола и факултета) представљају кључни фактор опстанка становништва и даљегпривредног, економског, просветног, културног и научног развоја ових крајева.

У том смислу подробније се анализирају социоекономски и просветно-педагошкиаспекти и могућности обнављања и развијања сеоских школа као средишта (центара)васпитно-образовног, културног и економског развоја северног дела Косова и Мето-хије.

Закључује се да обнављање и конципирање школа на сеоском подручју као среди-шта развоја представља значајну могућност за заустављање неповољних миграцио-них кретања, даљи развој школства и просвете, јачање националног и културногидентитета и интензивирање свеукупног развоја на брдско-планинском подручју се-верног дела Косова и Метохије.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: школа, образовање, просвета, опстанак, развој, идентитет, север Косо-ва и Метохије.

РАЗЛОЗИ ИСЕЉАВАЊА ИЗ БРДСКО-ПЛАНИНСКИХ

ПРЕДЕЛА СЕВЕРНОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Северни део Косова је у привредном, економском, образовно-школском икултурном погледу веома различито развијен. Средишта општина Косовска

1 [email protected] 2 [email protected] Рад је настао у оквиру пројекта Косово и Метохија између националног идентитета и евроин-

теграција III 47023 (2011–2015) који финансира Министарство за просвету, науку и технолошкиразвој Републике Србије.

295


Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток су много развијенија у односу набрдско-планинско подручје ових општина. Посебно су недовољно развијенасеоска подручја у планинским пределима Рогозне, Копаоника и Мокре горе. Не-довољна развијеност ових подручја се веома негативно одразила на демограф-ска кретања и миграције становништва. Број становника у брдско-планинскимкрајевима се константно смањује. Поједина села и засеоци се гасе. Преосталостановништво је, у највећем броју случајева, у поодмаклом животном добу.

Младих је све мање. Бракови се веома ретко склапају. Бела куга узима свој да-нак. У општинама Лепосавић и Зубин Поток је са радом прекинуло више основ-них школа (издвојених одељења) у селима брдско-планинског подручја (Црве-ни, Јеласце, Борчани, Бербериште, Бистрица, Тресава и Ковачи). У појединимшколама број ученика се расипно смањио. Школа у Врачеву је, на пример,1991. године имала 99 ученика, а 2012. године 29 ученика. Преостале основнешколе су полупразне, са тенденцијом гашења.Знатно бољи услови за живот у поменутим општинским средиштима (већи

ниво урбанизованости, могућности школовања и запошљавања, те развијеностпутне мреже и др.) као магнет су привлачили становнике брдско-планинскогподручја за досељавање. Дакле, и они који се због лоших услова живота, немо-гућности запошљавања, не налажења животне перспективе и могућности раз-воја, нису одселили у развијенија подручја Србије и њене индустријске центре(Крагујевац, Краљево, Нови Пазар, Смедерево, Београд) насељавали су се у рав-ничарска места, уз магистрални пут Рашка–Митровица и Зубин Поток – Косов-ска Митровица. Томе је сигурно допринела и изградња одређеног броја инду-стријских погона у Лешку, Лепосавићу и Зубином Потоку у циљу заустављањанеповољних миграционих кретања у периоду 1970–1992. године. Упоредо саисељавањем у развијеније центре и крајеве централне Србије и насељавањем уместа поред Ибра и магистралних путева, празнили су се виши брдско-планин-ски предели Рогозне, Мокре горе, Мојстирских планина и Копаоника. Разлози замасовно исељавање из ових крајева су, осим економских, и политичко-безбед-носни (страх од сецесије Косова и Метохије и међуетничких сукоба, историјскаискуства из ратних периода, општа психоза несигурности и неизвесности идр.). Изградњом система за водо-снабдевање Ибар–Лепенац и формирањем језе-ра Газиводе велики број становника Ибарског Колашина остао је без обрадивогземљишта, што је на најнепосреднији начин утицало на исељавање становникаовог подручја. Након завршетка НАТО агресије и погрома над српским станов-ништвом (2004) на Космету, у општинама северног дела Косова и Метохије до-селило се око 12.000 интерно расељених лица. Демографски развој овог подручјакарактерише перманентни раст укупне популације и висока стопа природногприраштаја (10,7%).

Процеси интензивног исељавања нарочито су били изражени у забитим брд-ско-планинским селима у којима је каснила електрификација и из којих се те-шко долазило до здравствених установа, школа, продавница и предузећа у који-

296

Бранко Р. Јовановић, Саит З. Качапор: Школе као средишта развоја…

ма су радили или имали наду да ће се запослити. Отварањем великих фабрика(Трепча, Застава и др.) неколико планинских села је практично престало да по-стоји током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Због интензив-ног исељавања становништва неколико високопланиснких села на Копаонику иРогозни данас је сведено на два-три домаћинства старих људи. Села са мање оддесет становника у овим пределима су Марушићи, Базићи, Градиште, Гњежда-не, Тресава, Баре, Јелакце, Борчане, Сеоце, Јанков Поток, Ловац, Вилиште, Изво-ре, Лучка Ријека, Срепуља, Дрен, Чечово, Горњи Стрмац.Миграција становништва и смањени природни прираштај смањили су и број

ученика у основним школама и укинуте су школе где није било ученика. Кадаје дошла електрична струја и нешто побољшана путна мрежа, готово више нијебило младих људи одлучних да наставе живот у својим селима.Са смањењем броја становника у брдско-планинским подручјима северног

Косова (масовно исељавање, пад наталитета, незаснивање нових бракова и по-родица) постепено се гасе сеоска насеља и основне школе у њима. Преосталостановништво чине углавном стара лица, на измаку својих радних могућности,без подршке и помоћи младих (који су напустили своја огњишта у потрази забољим животом и перспективом) и државних институција, немо и готово безна-дежно гледају своја необрађена имања, оронуле куће и опустеле школе.Научници упозоравају на вишеструке демографске, економске, геополитичке

и безбедносне последице депопулизације неразвијених сеоских подручја и га-шења сеоскинх насеља у Србији. Демографске последице огледају се у знатносмањеној густини насељености насеља, што може представљати економскоограничење за било какво инфраструктурно улагање, неравномеран размештајстановништва и неповољну старосну и образовну структуру житеља. На ретконасељеном простору (густина насељености испод 40 становника по квадратномкилометру) гаси се и привредна активност, не само она која је била преовлађу-јућа него и оне које имају најпримитивнији карактер (сеча дрва, скупљањешумских плодова и сл.). Негативне безбедносне последице мале густине насе-љености нарочито су изражене уз административну линију са Косовом и Мето-хијом где постоји изразита демографска асиметрија. Еколошке последице ре-зултат су демографског и привредног напуштања простора и огледају се у екс-панзивном ширењу шумских екосистема што угрожава аутохтоне врсте ипољопривредне културе у насељима у којима се наслањају и напуштене или не-довољно насељене просторе.Снажна тенденција смањивања броја становника на подручју о коме је реч

последица је деловања већег броја међусобно повезаних социјалних, економ-ских, политичких и безбедносних услова и фактора. Вишедеценијска сецесио-нистичко-сепаратистичка политика и деловање, прогон и застрашивање неал-банског етноса на Косову и Метохији, демографска експлозија албанског ста-новништва, оружана борба за отцепљење од Србије и Југославије, оружанаинтервенција НАТО снага и долазак мировних снага под заставом УН на Косово

297


и Метохију, претворили су „мултиетничко и мултикултурно Косово и Метохијуу моноетничко и монокултурно уз егзодус неалбанског живља, убијање и пљач-кање неалбанског становништва и уништавање имовине, културних и духов-них добара неалбанских етничких заједница” (Миливојевић, 2002, стр. 289).

РЕСУРСИ ЗА РАЗВОЈ

Основна намера овог рада је да укажемо на потенцијале, могућности и мерекојима би се могли зауставити изузетно неповољни миграциони токови, даљегашење села и створити услови за повратак исељених и живот у складу са циви-лизацијским стандардима 21. века. Интензивнији развој ових предела има ви-шеструки национални економски, привредни, културни и образовни значај заСрбију.

Да је могућ опстанак и развој на брдско-планинском подручју северног Косо-ва најбоље сведоче постојећи (некада обилно коришћени) ресурси рудног богат-ства, шума и воде, некадашња развијеност сточарства и других грана пољопри-вреде. Цео овај крај обилује бројним, мање или више сачуваним, остацима ма-теријалне културе који потичу још из доба Римљана, Немањића и Турака, а којинедвосмислено указују на завидну економску, културну, верску и просветнуразвијеност ових крајева. Поменућемо само неке од сачуваних споменика, утвр-ђења, „градова” и манастира из прошлих времена који су од изузетног значајане само за развој српске већ и европске културне баштине: остаци римске насео-бине у Сочаници; манастири Бањска, Црна Ријека, Дубоки поток и Врачево; сре-дњовековни град-тврђава Звечан, Јелеч град-тврђава на Рогозни (администра-тивно не припада Аутономној покрајини Косову и Метохији); рудници Трепча,Бело Брдо (Атлагић, 2009, стр. 175) и Црнац. Захваљујући рудном богатству ињеговој експлоатацији Рогозна је у средњем веку играла значајну улогу. „На овојпланини постојала је варош Рогозно с католичком колонијом и црквом Саса иДубровчана која се помиње 1303. године” (Мушовић 1969, стр. 103); остаци рим-ских, средњовековних српских, турских и аустријских путева преко Рогознекоји су повезивали Нови Пазар и Косовску Митровицу у оквиру мреже путеваизмеђу Дубровника, Сарајева, Солуна и Цариграда. Осим тога, постојали су пу-теви који су повезивали српске немањићке градове, утврђења, привредне и вер-ске центре на овим подручјима.

Данас се центри општина Косовска Митровица, Звечан и Лепосавић налазе намагистралном путу Рашка – Косовска Митровица – Приштина. Кроз ове центрепролази железничка пруга Београд – Рашка – Косовска Митровица – Приштина.Зубин Поток се налази на магистралном путу Косовска Митровица – Рибариће,који даље води према Беранама и Јадранском мору. У последњих десетак годинаизграђен је и већим делом асфалтиран пут који повезује Нови Пазар и КосовскуМитровицу преко Бањске, као и асфалтни пут од Звечана до Зубиног Потока.У току је завршетак пута Нови Пазар – Рајетиће – Зубин Поток.

298


Ова општинска средишта повезује река Ибар. На магистралним путевима иуз реку Ибар, у подножју планина Копаоник, Рогозне и Мокре горе формиранасу насеља која су се знатније развила у последњих 30-ак година. У ова насеља до-сељавало се углавном становништво из брдско-планинског подручја поменутихпланина. Нека од ових насеља прерасла су у варошице које имају предшколскеустанове, основне и средње школе, здравствене институције, развијену тргови-ну, производне погоне, угоститељске и спортске објекте (Лешак, Лепосавић иЗубин Поток). Брдско-планински предели Рогозне, Копаоника, Мокре горе и предели Ибар-

ског Колашина пружају изванредне могућности за организовање школа у при-роди, дечјих и омладинских одмаралишта, кампова за спортисте, школа за да-ровите ученике, диспанзера за здравствену рехабилитацију, центаре за најра-зличитија истраживања и сл. Ови предели имају нетакнуту и издашну природуса пуно извора, потока, речица, река, језераца и језера, пропланака, ливада, бла-гих заравни, стрмих литица, клисура, удолина, равница и шума. Једном речју,предели су веома лепи, атрактивни, здрави, приступачни, привлачни и погодниза развој туризма, лова, риболова, одмор и рекреацију и најразличитије врстеистраживања. На релативно малом простору концентрисано је обиље природ-них лепота и културно-историјских споменика. Посебну атракцију целом крајудају Ибар и вештачко језеро Газиводе. Ово језеро пружа велике могућности заразвој спортова на води, одмор, рекреацију и риболов.Цело подручје обилује различитим врстама листопадног и четинарског дрве-

та. Овде су издашни и шумски плодови: шипурак, дрен, дивља крушка, дивљајабука, клека, глог, боровница, дивља купина, дивља јагода и др. У овим преде-лима своја станишта имају готово све врсте дивљих животиња којих има у Ср-бији.На падинама и заравнима Рогозне, Копаоника, Мокре горе, нарочито у преде-

лима нижим од 1.000 m надморске висине и уз реке и речице успешно се могугајити различите врсте воћа, житарица и повртарских култура. На заравнима ипадинама ових планина постоје повољни услови за гајење малине, купине, ри-бизле, отпорнијих сорти шљива, јабука и крушака и житарица, као што су овас,раж, јечам и хељда.Ово подручје и његова ближа околина имају бројне остатке (мање или више

добро очуване) материјалне културе Римљана, Византинаца, Немањића и Ос-манлија. Ово подручје је саобраћајним комуникацијама добро повезано са про-сторном целином Старог Раса са Сопоћанима, као споменичким комплексом одуниверзалног културног значаја који се налази на УНЕСКО листи културне ба-штине од посебног значаја.Подручје северног Косова и Метохије је веома добро повезано са саобраћајни-

цама које воде према Рашки, Новом Пазару, Краљеву, Београду, Приштини,Скопљу, Беранама, Подгорици и Јадранском мору. У суседству се налазе разви-јени привредни, образовни, културни, верски, туристички и спортски центри

299


(Приштина, Призрен, Пећ, Нови Пазар, Грачаница, Студеница, Копаоник, Бре-зовица и др.). Посебну културно-историјску, образовно-васпитну и туристичкувредност на овoм простору дају манастири Пећка патријаршија, Дечани, Бањ-ска, Црна Ријека, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Градац, Манастир Светих Ар-ханђела, црква Богородице Љевишке, Петрова црква, Газиместан и др. У поме-нутим градовима или њиховој близини налазе се и бројни културно-историјскиспоменици из османског периода, као што су Синан-пашина џамија, Барјаклиџамија, Алтун-алем џамија, Исах-бегов хамам, Муратово турбе, тврђава Каљајаи др.

Јасно се може закључити да је приказано подручје веома богато културно-ис-торијским споменицима и природним ресурсима за развој и да је добро повеза-но са магистралним путевима. Храмови различитих конфесија указују на сме-њивања власти на овом подручју, на покушаје насилног уништавања културнебаштине Срба4, али и на њихову одлучност да заштите и своју и турско-мусли-манску културну баштину. Мрежа локалних путева је знатно боља у односу напериод од пре двадесетак година. На овом простору се вековима живело. Форми-рано је доста сеоских насеља од подножја до самих планинских врхова. Реч је,дакле, о релативно погодним природним условима за живот (обиље ливада, шу-ма, воде и рудног богатства, и не мали део обрадивих површина за узгој одређе-них врста житарица и повртарских биљака). Ови предели су веома атрактивниза различите инвестиције, нарочито у области производње здраве хране, сео-ског туризма, малинарства, купинарства, ловног и риболовног туризма, прерадевоћа, поврћа и шумских плодова, оживљавање старих сеоских заната; улагања усточарство, коњарство, овчарство, козарство, говедарство, пчеларство…

Поступним проширивањем различитих облика привредне делатности зачији развој постоје потребни потенцијали, интерес државе, друштва и тржиштастварали би се све бољи услови за живот и рад месног становништва и његовразвој. Добра инфраструктура, природни потенцијали, профитабилна пољо-привредна производња и други облици привредне делатности подстицајно биделовали и на повратак исељених и уопште радно способног становништва којеби желело да своју судбину веже за ове крајеве.

Аутори овог рада, и не само они, верују да постоје велики природни ресурси,огроман национални интерес и спремност многих да помогну да ови крајеви„оживе” и развију се у складу са ресурсима који за развој постоје. Разуме се, нуж-на је помоћ државе, политике, цркве, привреде и науке. Ови крајеви могу да сеекономски, привредно, просветно, културно и демографски оживе и развију. Даје то могуће, показује пракса у другим деловима Републике Србије (нпр. Злати-

4 Не треба заборавити на покушај да црква Богородице Љевишке у Призрену, попут Аја Софијеу Цариграду, буде претворена у џамију. Да не говоримо о скрнављењу гробаља, других цркава испоменика. Довољно је само упоредити муслиманско гробље у северном делу Косовске Митрови-це (које је уређено, са подшишаном травом и опасано оградм) и локално српско гробље које се на-лази у јужном делу овог подељеног града, које је девастирано.

300


бор, Дивчибаре, поједини делови поткопаоничких села и др.), као и не мали бројпримера где су млади уз организовану подршку и помоћ државе покренулисопствени бизнис.У последњој деценији двадесетог века у југословенском друштву постоје на-

стојања за усклађенијим и хомогенијим друштвено-економским развојем. Уо-чава се потреба предузимања мера за заустављање негативних миграционихкретања, депопулације брдско-планинског подручја и стварање услова за при-вредну, економску и културну ревитализацију села. У контексту ових настојањапосебно место се даје сеоској школи као средишту културе, расаднику духовно-сти и просвете, као и центру друштвених активности на селу, како је то било дошездесетих година двадесетог века. У процесима урбанизације српског дру-штва школа је постепено губила своју изузетно значајну друштвену, просветнуи културну улогу. Слабљењем ових функција школе слабили су и друштвени,просветни и културни живот и развој на селу, што је један од значајних разлогамиграције становништва према граду. Осим тога, у читавом периоду наконДругог светског рата социјални статус сељаштва био је веома неповољан и са-времени истраживачи га одређују као својеврсну „обесправљеност сељака” (Ми-тровић, 1989).Истраживачки радови посвећени селу сугеришу потребу стварања трајних

услова за унапређење, развој и хуманизацију квалитета живота, односно култу-ре сељаштва. Сматра се да се само развијањем аутентичне сеоске културе можепрећи пут од сељачког друштва до цивилизованог села, до „алтернативног мо-дел развоја” који мора бити глобална алтернатива и другачији тип развоја на-шег друштава од садашњег (Митровић, 1989, стр. 139–147).

Брига и помоћ државе за ове крајеве треба првенствено да се огледа у преду-зимању мера које се односе на:

а) безбедносно-политичку сигурност, заштиту и извесност;б) побољшање и изградњу инфраструктурних објеката који имају капи-тални значај за развој – путна, електрична и водоводна мрежа;в) обнову, адаптацију или изградњу школских објеката, здравствених, по-љопривредних, ветеринарских и откупних станица и продавница за снаб-девање одговарајућом робом и намирницама;г) доделу повољних кредита, бесповратне помоћи и обезбеђивање по-требних олакшица у набавци одговарајућих машина, опреме и средставаза производно-радне и друге активности;

д) обезбеђивање подстицајних мера за житеље у брдско-планинском по-дручју, каква пракса постоји у земљама Европе и региона (повољности унабавци матичних стада и засада и пласману производа, пореске олакши-це, гарантоване цене, субвенционисање пољопривредних производа, по-вољности у набавци одговарајућих машина и опреме, обезбеђивање стал-

301


не инструктивне помоћи одговарајућих стручњака за пољопривредну идругу производњу).

ШКОЛЕ, ФАКУЛТЕТИ И УСТАНОВЕ КУЛТУРЕ

Писменост, школа, образовање и духовност су у овим пределима увек, као иданас имали изузетан значај. Интензивнији развој писмености у овим крајеви-ма објашњава се експлоатацијом руде из рудника на Копаонику и Рогозни јошиз времена Римљана, а затим и периода Немањића и пада српске државе кадаКосово и Метохија улазе у састав Османске империје. „У првом случају реч је онасушној потреби да се писменошћу стекне могућност да се учествује у тргови-ни и културној партиципацији са страним светом који је долазио на ове просто-ре, а у другом о нужности да се њоме као моћним средством чува народно обе-лежје, вера и читави духовни живот Срба, што је и у служби одбране и опстанкана сопственим просторима” (Вујовић 2012, стр. 463).Предшколске установе своју делатност обављају у Косовској Митровици, Зве-

чану, Зубином Потоку, Лепосавићу, Лешку и Сочаници. Осморазредне основнешколе лоциране су у свим већим насељима у којима постоји довољан број уче-ника. На сеоском подручју у оквиру централних основних школа делују и из-двојена одељења ових школа. Ова одељења најчешће су, због малог броја учени-ка, организована као „неподељене” школе или школе са „комбинованим одеље-њима”. У општини Звечан ради Основна школа „Вук Караџић”, а настава јеорганизована у истуреним одељењима у Жеровници и Бањској. У Зубином По-току ради Основна школа „Јован Цвијић” а истурена одељења су организована уселима Црепуља, Дрен и Вељи Брег. У Брњаку ради Основна школа „Петар Ко-чић” са истуреним одељењима у Бањама, Лучкој Ријеци и Бубама. У Зупчу радиОсновна школа „Благоје Радић”. У Косовској Митровици своју делатност оства-рује седам основних школа: „Предраг и Миодраг Михајловић”, „Вељко Банаше-вић”, „Десанка Максимовић”, „Доситеј Обрадовић”, „Владе Ћетковић”, „СветиСава” са истуреним одељењем у Сувом Долу и „Бранко Радичевић”. У општиниЛепосавић делују основне школе у Сочаници „Вук Караџић” са истуреним оде-љењима у Горњој Сочаници и Вучјој, Основна школа „Лепосавић” у Лепосавићуса истуреним одељењима у Јошаници, Кијевчићима и Дрену и Основна школа„Стана Бачанин” у Лешку са истуреним одељењима и Белом Брду, Гувништу,Миоковићу, Остраћу, Врачеву, Доњем Крњину и Белућу. У северном делу Косова и Метохије постоји разграната мрежа средњих школа:

Косовска Митровица (гимназија; техничка, медицинска и економска школа);Звечан (техничка школа); Зубин Поток (гимназија и техничка школа); Лепоса-вић (техничка школа) и Лешак (пољопривредна школа). Сем тога, на север Кос-мета досељене су бројне средњошколске установе из других делова КиМ.

Факултети, више школе и средње школе у чијем су саставу били студенти иученици неалбанског порекла били су принуђени да своју делатност наставе

302


ван Приштине и других места у којима су до тада обављали своју делатност. На-кон доношења Резолуције 1244 и успостављања цивилне мисије (УНМИК) и вој-не структуре УН-а (КФОР) драматично се погоршала безбедност на целој тери-торији Косова и Метохије. „Етничког чишћења није поштеђен ни Универзитетса којег је протерано 95% професора и сарадника и ненаставног особља као и ис-ти проценат студената. Окупиране су све зграде Универзитета, сем Техничкогфакултета у коју су се уселили припадници КФОР-а и зграде Ректората која јебила под контролом УН-а. Узурпирана је и сва имовина универзитета огромневредности, а заплењена је, и једним делом уништена документација, укључују-ћи персонална досијеа запослених” (Четрдесет година Универзитета у Приш-тини, 2010, стр. 17). Поједини факултети и више школе Универзитета у При-штини су своју делатност наставили у Лепосавићу (Учитељски факултет, Факул-тет за спорт и физичку културу и Висока економска школа) и у Лешку иЗубином Потоку (Пољопривредни факултет). У северни део Косовске Митрови-це дислоцирани су и наставили са радом Филозофски и Филолошки факултет(сада као обједиљени Филозофски факултет), Правни факултет, Технички фа-култет, Економски факултет, Природно-математички и Медицински факултет,Факултет уметности и Виша техничка из Урошевца у Звечану. У оквиру Универ-зитета своју делатности успешно остварује и Универзитетска библиотека у Ко-совској Митровици.

Нови објекти изграђени су за потребе Филозофског факултета у КосовскојМитровици5, Учитељског факултета у Лепосавићу, Високе економске школе уЛепосавићу и службе Ректората. На Приштинском универзитету са седиштем уКосовској Митровици студира око 11.000 студената. Наставу реализује око700 наставника и сарадника у сталном радном односу и 160 ангажованих на-ставника са других универзитета.

Студентски домови са ресторанима за исхрану и одговарајућим садржајимаза учење и културно-забавни живот студената изграђени су у Косовској Митро-вици, Звечану, Лепосавићу, Зубином Потоку и Блацу (Четрдесет година Уни-верзитета у Приштини, 2010, стр. 86).

На вишим и високим школама и факултетима студира највећи број студена-та са подручја Косова и Метохије, а потом из општина које се налазе уз админи-стративну границу са Косовом и Метохијом. Само на Универзитету у Пришти-ни са привременим седиштем у Косовској Митровици, који је у саставу високо-школског система Републике Србије, борбу за своју академску каријеру водивише од 11.000 студената, са којима ради око 800 њихових професора и сарадни-ка. Активности које се воде на плану оснивања секција за Косово и Метохију принаучним асоцијацијама Србије (Српском лекарском друштву, Српском социо-лошком друштву, Српском филозофском друштву итд.) доприносе увезивању

5 Додуше монтажни, због недостатка средстава, али се надамо да ће тај проблем бити решен за-лагањем Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

303


читаве српске академске заједнице и престанку маргинализације нашег уни-верзитета.Не занемарујући значај свих сегмената, односно нивоа школског система, по-

себно се истиче значај универзитетског образовања као стуба очувања и развојасрпског националног бића и свеукупног економског, привредног, техничко-тех-нолошког, научног, културног и просветног развоја не само северног дела Косо-ва већ и укупног Косова и Метохије и подручја са којима је оно географски, еко-номски и културно повезано. Дакле, генерално посматрано, на овом подручјупостоји довољан број средњошколских и високошколских институција и њихо-ва релативно добра (адекватна) лоцираност. Овако, релативно повољно стање,нарочито у погледу виших и високих школа и факултета у највећој мери је по-следица НАТО агресије на Србију 1999. године и примене Резолуције Саветабезбедности Уједињених нација бр. 1244. Прогоном српског и другог неалбан-ског становништва из великог дела Косова и Метохије практично је било немо-гуће организовати рад средњошколских, високошколских и универзитетскихинституција на Косову и Метохији, јужно од Ибра, где су оне до 1999. годинеобављале своју делатност. Највећи број ових институција лоциран је у севернидео Косова и Метохије. То је у великој мери допринело заустављању исељавањастановника из овог подручја.У општинским центрима Северног Косова и Метохије формиране су и веома

живу и плодну активност имају бројне институције, организације и удружењакултурног и културно-уметничког карактера. Њихова делатност је највећим де-лом организована у оквиру домова културе српских културних центара. Носи-лац културних активности у Зубином Потоку је Јавно предузеће за новин-ско-издавачку, информативну и културну делатност „Стари Колашин” у чијемсу саставу све културне институције и клубови (Дом Културе, Библиотека, Ет-но-музеј, Колашински театар, књижевни клуб, издавачка делатност, галерија,биоскоп, културно-друштво и др.). У Лепосавићу је такође разуђена мрежа слич-них институција, клубова и удружења у оквиру Дома културе „Сава Дечанац”.Своју научноистраживачку активност у Лепосавићу успешно остварује и Ин-ститут за српску културу који је до НАТО агресије радио у Приштини. Култур-ни центри у Косовској Митровици и Звечану такође умају богату и разноврснуделатност (трибине, промоције књига, изложбе, позоришне и филмске предста-ве и сл.). На овом подручју постоји више ТВ и радио станица а лист „Јединство”излази петнаестодневно.

ШКОЛЕ КАО СРЕДИШТА ОПСТАНКА И РАЗВОЈА

Још 1992. године М. Трнавац и сарадници веома опсежно, аргументовано иконструктивно расправљају о друштвеним, економским, културолошким идругим аспектима укидања (гашења такозваних малих сеоских школа). Ониуказују на вишеструке негативне друштвено-економске, демографске, безбед-носне, васпитно-образовне и просветно-педагошке последице укидања ових

304


школа, нарочито у брдско-планинском подручју. Имајући у виду укупан значајсела, сеоског становништва, привређивања и културе, они се залажу за ревита-лизацију села и проширивање функција малих сеоских школа уместо њиховогукидања. За такву концепцију постоје огромне друштвене потребе и интереси,као и неопходне материјално-техничке и друге претпоставке. У том смислу ониконципирају малу сеоску школу као поливалентни педагошки, друштвени икултурни центар. Као такви центри мале сеоске школе истовремено би обавља-ле више делатности, као што су: основно образовање и васпитање, предшколсковаспитање, образовање одраслих, социјални рад и брига о старима, култур-но-просветни рад, уређивање и заштита животне средине и сарадња са другимнасељима и градовима у окружењу. Ова концепција мале сеоске школе и данасима свој пуни смисао, друштвени и педагошки значај и актуелност (Трнавац исар., 1992, стр. 165–167).

В. Илић и сарадници сачинили су 1992. године пројекат за акционо истражи-вање Школа, средиште културе. У пројекту се детаљно образлажу потребе за ре-витализацијом села и школе као средишта културе, битне претпоставке развојакултуре живљења на селу и његовог развоја. Културна функција школе схвата секао учешће школе (наставника и ученика) у политичкој култури, у здравстве-но-просветним и социјално-заштитним активностима, у облицима образовањастановништва уз рад, у доприносу утемељивању вредности културног иденти-тета, критичкој валоризацији традицијских вредности у образовном процесу, утумачењу својстава и особености религијске културе, културе празника и оби-чаја, па до опремљености и отворености школе за рецепцију образовних програ-ма и садржаја мас-медија и друштвеног вредновања рада просветних радника ињиховог социјалног статуса (Илић, 1992, стр. 23–24).

Гашење школе је као гашење живота или најава гашења живота у неком местуили крају. То је гашење наде, перспективе и развоја. Гашење школе се доживља-ва као престанак бриге друштва и државе за место, односно крај и људе који уњему живе. Аргументација да се школе гасе (престају са радом) због недостаткађака су само на први поглед прихватљиве, и то за оне који суштински не схвата-ју смисао и значај школе за опстанак и развој сваког појединца, народа, средине,нације и државе. Школа у сваком друштву и сваком периоду има много значај-није и сложеније улоге од учења младих матерњем и страном језику, математи-ци, биологији, хемији, односно знањима, вештинама и навикама било које вр-сте, или развоја њихових способности (физичких, интелектуалних, радних) илипрофесионалног оспособљавања.

Школа, ма ког нивоа, типа или врсте и ма где се она налази, има по смислусвог постојања, осим образовне и своје, ништа мање значајне, функције које сеозначавају као васпитна, културна, еманципаторска и социјализаторска, про-светна и развојна. Школе су стубови и изворишта очувања и развоја национал-ног и културног идентитета једног народа и чувари и промотери цивилизациј-

305


ских достигнућа, општекултурних, универзалних и хуманистичких вредности(Јовановић, 2005, стр. 34).

Ниједну сеоску школу не треба затворити без обзира на насељеност места,број становника или тренд његовог исељавања или смањивања. Зашто? Због тогашто гашење школе представља највидљивији знак државне небриге за своје гра-ђане и територију, односно њихов опстанак и развој. Без осећаја бриге државепојачава се несигурност и неизвесност. То убрзава одлуку о исељавању у разви-јеније крајеве без обзира на све тешкоће и искушења које таква одлука собом но-си (избор места, стамбено обезбеђивање, адаптација на нову средину, запошља-вање, упис деце у школу, брига о родитељима који остају на старим огњишти-ма, финансијске тешкоће, носталгија за завичајем и др.).

Напуштене школске зграде су у мањој или већој мери руиниране, запуштене,а дворишта зарасла у коров и шипражје. Међутим, за идеју коју промовишемо– да школе постану средишта – центри развоја у сеоском брдско-планинскомподручју – ове школске објекте ваљало би реновирати, санирати и реконструи-сати да би се довеле бар у првобитно стање. Уз одговарајућа улагања оне би семогле у техничком погледу осавременити и тако привести и новој намени – дапостану центри ревитализације и развоја средине у којој се налазе.

У погледу повољности услова за живот на брдско-планинском подручју си-туација се значајно поправила. Путна мрежа се, у односу на ранији период, из-менила набоље. У међувремену изграђени су макадамски путеви до већине сео-ских насеља, а то значи и до школских објеката или у њиховој непосредној бли-зини. Услови су се побољшали и у погледу снабдевања електричном струјом иводом. Бројна села добила су телефонску мрежу, ТВ-сигнал и сигнал за мобилнутелефонију. Дакле, многи разлози који су били главни генератор исељавања ви-ше то нису. Запошљавање у развијенијим срединама и центрима у које се рани-је исељавало ово становништво практично је заустављено због транзиције и еко-номске кризе.

Манастири, цркве и школе су историјски и савремени стубови, изворишта иупоришта развоја националне свести, културног идентитета, просвећености,образовања, духовности и човечности. Према знању, образовању и школи ста-новништво ових крајева има веома позитивне ставове и високо их вреднује. Ушколовању и образовању младих сагледава се значајна могућност одржавања иразвоја националне свести и свеукупног економског, културног и духовног раз-воја. О томе сведочи висок обухват младих основним, средњим и високим обра-зовањем. Истовремено, велики број свршених средњошколаца и младих са ви-сокошколским дипломама различитих стручних усмерења и занимања није за-послен и своју шансу за запослењем узалудно тражи и ван овог подручја. Онису спремни и да се преквалификују и дошколују за одговарајућа занимања уко-лико се укаже могућност за запошљавање на подручју општина северног Косоваи шире.

306


Мале сеоске школе, уз одговарајућа материјална улагања, могу не само повра-тити своју првобитну функцију основног васпитања и образовања већ постатицентри за ревитализацију целокупног привредног, економског, културног ипросветног живота и његовог даљег развоја. У обновљеним, реконструисаним ина нови начин конципираним и опремљеним школама могуће је организоватиразличите облике и програме (курсеве, радионице, семинаре, „школе”) за ини-цијално оспособљавање и перманентно усавршавање младих за: савремену про-изводњу одговарајућих пољопривредних култура, предузетништво, сеоски ту-ризам, сеоске занате, прикупљање лековитог биља, организовање лова и рибо-лова и др. Адекватни програми оваквог и сличног карактера могли би да сеорганизују, не само за младе овог подручја већ и за младе из других подручјаРепублике Србије, региона и Европе. Треба имати у виду да потребе за оваквимврстама програма постоје и у сличним пределима Србије и региона. Све страте-гије развоја у нашој земљи приоритетно место дају развоју пољопривреде иподстицању развоја недовољно развијених подручја. Ово подручје очекује не-опходну помоћ и подршку за развој од Републике Србије. Студиозним програ-мима развоја могла би се обезбедити одговарајућа средства из европских и свет-ских фондова за подстицање развоја, еколошке програме, програме производњездраве хране, истраживања и образовање младих у руралним пределима. Таквапракса је у Европи и свету одавно заживела.Поправком, адаптацијом и реконструкцијом постојећих школских објеката,

као и изградњом нових, наменских објеката на овом подручју могла би се раз-вити веома жива и значајна васпитно-образовна, здравствена, просветна, кул-турна, научноистраживачка активност. Организатори, наставници, експерти,ученици, полазници и корисници услуга могли би да буду не само житељиових простора већ и заинтересовани са других простора.Различити факултети и школе могли би да на овом простору формирају своје

наставне базе у којима би студенти и ученици могли да обављају тзв. феријалнупраксу, теренска истраживања и друге облике практичног рада и истраживања.Рад ових наставних база могао би бити повезан са одговарајућим републичкими другим научноистраживачким центрима и институцијама за истраживање.Обнављање школа и организовање различитих облика стручног образовања,

просвећивања и усавршавања потенцијално представља прве нуклеусе оживља-вања и развоја ових простора без обзира на тренутно неповољно бројно стање истаросну структуру становништва.Залажемо се за обнављање школа и у селима у којима тренутно нема деце која

би те школе похађала. Те школе би у почетку свог рада биле центри који би ор-ганизовали различите облике оспособљавања младих и радно способних људиза различите облике производног рада, услужне делатности на селу, почев одинтензивније сточарске производње, производње здраве хране, организацијесеоског туризма, до сакупљања и прераде лековитог биља и шумских плодова.У овим школама полазници би се оспособљавали за предузетништво, рацио-

307


нално вођење свог домаћинства и пласман својих производа и услуга. Њима бистално били „на услузи” наставници и стручни кадрови за поједине области ипрограме рада. Свима би били доступни одговарајућа литература, интернет идруга аудио-визуелна средства. Полазници би се, према сопственим интереси-ма и могућностима, слободно опредељивали за поједине облике и програмеобразовања, самообразовања и усавршавања.Осим различитих облика стручног усавршавања за радно-производне актив-

ности, у школама би се могли организовати различити облици просвећивања иактивности културно-забавног и рекреативног карактера. На тај начин би билезадовољене и ове потребе месног становништва и полазника ових школа.

ПОЛИВАЛЕНТНА ФУНКЦИЈА СЕОСКИХ ШКОЛА

Замишљена концепција школа на сеоском подручју не искључује основнообразовање и васпитање према наставном плану и програму за основне школеу Србији. Међутим, школа за чију се концепцију залажемо, има знатно проши-реније функције, већи број програма и потенцијално разнородне групе полаз-ника у односу на постојеће сеоске школе. Ове школе би, осим основног васпита-ња и образовања постали центри учења, културе, просвећивања и развоја. Уовим школама полазници би, између осталог, учили о томе шта радити (којомсе радно-производном активношћу бавити); како радити (примена савременетехнологије и средстава производње, прераде, складиштења и пласмана) и какоконтинуирано развијати и унапређивати производњу, домаћинство и животнеуслове уопште. Полазници би се перманентно информисали о најновијим про-изводно-технолошким достигнућима и оспособљавали за њихову примену.Поједине школе могле би имати специјализоване програме, курсеве, радио-

нице, семинаре, односно „школе” за: старе сеоске занате; домаћу радиност (вез,ткање, плетење); бављење сеоским туризмом; бављење сточарством, повртар-ством и ратарством; сакупљање и чување лековитог биља; сакупљање и прерадушумских плодова; производњу воћа и поврћа; школе за „рафтинг туре”, рибо-лов, лов…Замисао је да цело подручје буде „покривено” овим „школама” које би имале

заједнички (општи) програм и специјализоване програме учења и усавршавањакоји би у сваком моменту били доступни корисницима. Поједине „школе”, од-носно специјализовани програми реализовали би се у складу са потребама и за-интересованошћу полазника. Ове програме реализовали би мобилни тимовистручњака за поједине области, од универзитетских професора и асистената доафирмисаних агронома, воћара, ветеринара и експерата за поједине радно-про-изводне делатности. Осим стручне обуке, учења и самообразовања, полазнициу овим школама имали би могућности међусобне размене искустава, као и састручњацима и афирмисаним посленицима из других крајева и земаља.Програми, односно „школе” представљали би јединствен поливалентни обра-

зовни систем који би био подржан одговарајућом АВ-технологијом, текстовима

308


за учење и проверавање наученог. Програми су у сваком погледу флексибилни,а увек се, у складу са потребама и интересовањима, могу конструисати и новипрограми или постојећи преобликовати или иновирати.Ове школе и подручја могли би постати наставне и истраживачке базе не са-

мо за факултете и институте Универзитета у Косовској Митровици већ и на ни-воу Републике, региона и Европе. Подручје је веома занимљиво за различитеврсте географских, физичких, геолошких, биолошких, еколошких, антрополо-шких, историјских, етнографских, социолошких, педагошких и других истра-живања. Резултати експерименталних и других истраживања могли би значај-но да допринесу повећању приноса, унапређивању производње, економични-јем коришћењу природних ресурса и енергије и уопште побољшању квалитетаживота.На овом подручју могле би да се организују школе или центри (месни, репу-

блички, регионални, европски) за учење: страних језика; фолклора; старих зана-та; јахања; планинарења; лова; риболова; смучања; борилачких вештина; про-учавање – истраживање културно историјског наслеђа; ликовних и музичкихвештина; предузетништва; говорништва и др. Одговарајуће друштвене, стру-ковне, хуманитарне, спортске и рекреативне организације републичког карак-тера могле би на овом подручју имати своје центре, кампове, радионице илидруге сличне облике за своје активности. С обзиром на природу, атрактивност иприступачност ових предела, овде би своје „центре”, „базе” или „школе” моглида оснују Савез планинара, Савез извиђача, Савез горана, Спортски савез и др.Постојеће основне школе, новоформирани центри за учење и „школе” са разли-читим и флексибилним програмима за месно становништво и полазнике издругих крајева развиле би динамичне и атрактивне програме учења различи-тих знања и вештина, међусобне размене искуства, културне и рекреативно-за-бавне активности. Школе разумевања, мира, дијалога и толеранције одигралеби значајну улогу у развијању националног и културног идентитета, као и уразвијању мултикултуралности и интеркултуралности.Оснивање малих сеоских школа и реализовање различитих програма цента-

ра за учење и развој постепено би заживљавао културно-просветни и привредниразвој овог подручја. Ове школе би постали нуклеуси образовања, културе, про-свете и развоја. У њима би се одвијала и жива културна, рекреативно-забавна,спортска и друга активност (приредбе, изложбе, смотре, презентације, забавневечери, позоришне представе, књижевне и песничке вечери, предавања, промо-ције и сл.).Школе на сеоском подручју имале би више међусобно функционално повеза-

них сектора и програма рада:

1. реализацију васпитно-образовног рада према наставном плану и програ-му за основну школу Републике Србије. У формалном погледу овај сегмент радашколе не би се разликовао од законом прописане основне школе;

2. сегмент предшколског васпитања и образовања за децу 4–7 годинa;

309


3. поливалентни центар за учење и образовање полазника за све који су за-вршили основну или било коју другу школу, а који су заинтересовани за одре-ђене програме учења, образовања и оспособљавања у оквиру својих производ-но-радних и других делатности, као и програме који имају општекултурни ипросветни карактер;

4. поливалентни центар за организовање различитих „летњих” и „зимских”„школа”, програма и курсева за ученике и младе из ових крајева али и за сведруге заинтересоване који би део свог распуста или слободног времена органи-зовано проводили на овим подручјима;

5. центар за организацију културних, истраживачких, просветних, спорт-ских и рекреативно-забавних активности у оквиру којег би могао да се органи-зује и рад са посебно обдареним ученицима и полазницима.

Наставници, инструктори и водитељи различитих програма били би, по пра-вилу, кадрови са високом стручном спремом који за реализацију ових програматреба да се посебно додатно оспособе и перманентно даље оспособљавају. Зна-чајну инструктивну и научностручну и педагошку помоћ непосредним реали-заторима ових програма могу пружити универзитетски наставници, афирмиса-ни научни радници и стручњаци различитих профила.

ОЦ7

ОЦ6

ОЦ5

ОЦ4

ОЦ3

ОЦ2

ОЦ1

ЦШС

Графички приказ 1. Повезаност централног и основних школских центараЛЕГЕНДА: ЦШС – централно школско образовно средиште

ОЦ1–ОЦ7 – појединачни (основни) школски центри на терену

310


Централно школско образовно средиште било би повезано са одговарајућимминистарствима за просвету, науку, културу, пољопривреду, економију, тури-зам и другим и имало би њихову пуну финансијску, логистичку и другу помоћи подршку. Оно би било „мозак”, центар за логистику (координацију, организа-цију, пројектовање активности и обезбеђивање кадрова и других услова за поје-диначне (основне) школске центре на терену). Ови центри су функционално по-везани са централним школским образовним средиштем. Овај центар треба дабуде лоциран тако да има добру саобраћајну комуникацију са свим посебним(основним) школским центрима. Експертски кадрови у оквиру централногшколског образовног средишта задужени су за припремање програма, праћење,контролу и вредновање рада у посебним (основним) школским центрима. Онинепосредно сарађују са реализаторима одговарајућих образовних и других про-грама. Они су потпуно отворени и за различите облике сарадње са месним ста-новништвом, наставницима, инструкторима и полазницима различитих шко-ла, курсева и радионица. Они, дакле, имају програмерску, евалуаторску и саве-тодавно-инструкторску функцију.Сарадња између појединих (основних) школских центара може да се одвија

на два нивоа: непосредно и у оквиру централног школског образовног среди-шта. Ова сарадња би имала различите облике и нивое: размена програма и „ра-дионица” за учење и образовање, испомоћ у кадровима, заједничко програми-рање активности и реализовање комплекснијих акција и активности, разменаискуства и сл. Временом би се сваки поједини (основни) школски центар спе-цијализовао за поједине образовне, културне, просветне и друге програме. Натај начин они би могли да постану матични центар за реализацију специјали-зованих програма не само за подручје на коме се налазе већ шире на републич-ком, регионалном и европском нивоу.

Сваки поједини школски центар би самостално или у сарадњи са другим ос-новним школским центрима, уз одговарајућу помоћ централног образовногсредишта, могао да реализује низ културно-забавних активности и манифеста-ција. У овим активностима учествовали би ученици основних школа, полазни-ци разних „школа” и курсева и месно становништво у складу са својим способ-ностима и интересовањима. Разуме се, то не искључује културно-забавне про-граме које би реализовале професионалне или аматерске културно-уметничке изабавне групе и појединци. У оквиру појединачних школских центара или нанивоу школског образовног средишта могле би бити формиране различите кул-турно-уметничке, научностручне, спортске, радно-производне, хуманитарне идруге секције, клубови и организације. Међусобно сарађивали, али би своју са-радњу проширили и ван граница школа и предела на којима су формирани, гдеби могли да презентују своја остварења. У школама би се пригодним програми-ма обележавали национални, верски и међународни празници и јубилеји (из-ложбе, смотре, такмичења, фестивали, песничке вечери, приредбе…). Једном го-дишње или пригодним приликама организовани би сабори, односно смотре

311


стваралаштва младих овог подручја уз пригодне спортске, културне и забавнепрограме. Динамичност, занимљивост и атрактивност културно-забавног идругог ваннаставног рада у значајној мери би допринео већој мотивисаностиученика и полазника, њиховој културној надградњи, правилном коришћењуслободног времена, побољшању интерперсоналних односа у школи и оствари-вању садржајније сарадње са ближим и ширим окружењем у коме се школа на-лази.


1. У раду је указано на деловање различитих узрока и услова који су пресуд-но утицали на процес смањивања становника на брдско-планинском подручјусеверног дела Косова и Метохије (економски, политички, безбедносни, демо-графски, историјски, оружана борба за оцепљење Косова и Метохије, НАТОинтервенција).

2. Објашњени су национални, економски, културни, просветни и образовниаспекти неопходности стварања услова за заустављање неповољних миграцио-них кретања, повратак исељених и уопште побољшање демографских приликана овим подручјима.

3. Сагледани су недовољно искорушћени природни, географски, саобраћај-ни, економски и културни потенцијали којима је могуће постићи свеукупниразвој на овом подручју.

4. Представљене су мрежа и структура васпитно-образовних и културнихинституција на овом подручју, које карактеришу релативно повољна распоре-ђеност када су у питању предшколске установе, основне, средње, више и високешколе и факултети у северном делу Косовске Митровице, Звечану, ЗубиномПотоку и Лепосавићу. Истовремено, уочена је дугогодишња неповољна тенден-ција смањивања и гашења сеоских школа на брдско-планинском подручју. Тоуслове живота на овом подручју чини још неповољнијим и директо подстичеисељавање из ових подручја.

5. Аутори су теоријски обликовали модел (концепт) обнављања, реконстру-исања и оснивања нових сеоских школа, као поливалентних васпитно-образов-них, културних и друштвених центара, односно средишта свеукупног развојана брдско планинском подручју северног дела Косова и Метохије.


Група аутора, Косовска Митровица. Косовска Митровица: Прогрес, 1979.

Стојковић, Ж. (ур.), Задужбине Косова, споменици и знамења српског народа. Призрен –Београд: Епархија Рашко-Призренска, Богословски факултет, 1987.

312


Група аутора, Четрдесет година Универзитета у Приштини, Косовска Митровица:Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици,2010.

Атлагић, М., „Варошка насеља у рударским центрима на Косову и Метохији”, Баштина,св. 26. Приштина – Лепосавић: Институт за српску културу, 2009.

Божовић, П. Ј., Историја просвете и школства на територији Ибарског Колашина, Бојо-вић, Д. (ур.): Тематски зборник „Стари Колашин”, Зубин Поток, 2012.

Бошњачки институт – одјел Сарајево. Опширан попис Босанског санџака из 1604, св. 2.Сарајево: Оријентални институт у Сарајеву, 2000.

Вујовић, П. Б., Два века школе у Врачеву 1805–2005, Лепосавић: Учитељски факултет уПризрену – Лепосавићу, ОШ „Стана Бачанин” у Лешку, Библиотека „Св. Сава” уЛепосавићу, 2012.

Ђилас, Ј., Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912, Приштина – Лепо-савић: Институт за српску културу, 2000.

Илић, В. и сар., Школа – средиште културе, Београд – Ниш: Завод за проучавање кул-турног развитка – Просвета, 1992.

Јовановић, Б., Школа и васпитање, Едука, Београд, 2005.

Качапор, С., Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941, Нови Пазар, 1987.

Миливојевић, С., Етничка смена становништва на Косову и Меотхији, Баштина, св. 14.Приштина – Лепосавић: Институт за српску културу, 2002.

Милошевић, М. В., „Просторне последице гашења сеоских насеља”, Београд: Политика,31. јул 2012.

Митровић, М., Наше село између прошлости и будућности, Научна књига, Београд,1989.

Мушовић, Е., Средњи век – период Немањића, у: Нови Пазар и околина (ур.: Михајло Ми-летић), Београд: Књижевне новине, 1969.

Павловић, Б., Насеља и миграције становништва општине Лепосавић. Приштина – Ле-посавић: Институт за српску културу, 2003.

Пејин, Ј., Просветна карта Рашко-призренске епархије из 1901. године, Косовско-мето-хијски зборник, бр. 2. Београд: Српска академија наука и уметности, 1998.

Петковић-Поповић, Р., Шалипуровић, В., Српске школе и просвета у западним крајеви-ма Старе Србије у 19. веку. Прибој: Општинска заједница образовања, 1970.

Петровић, П. Ж., Рашка – антропографска проучавања 2. Нови Пазар: Музеј „Рас”, 2010.

Поткоњак, Н., Образовање учитеља у Срба. Учитељски факултет, Београд – Учитељскифакултет, Ужице, 1999.

Реџепагић, Ј., Школство и просвета у Косовској Митровици и околини од прве половине19. столећа до 1975, књ. 1, Приштина: Академија наука и уметности Косова, 1980.

Стојанчевић, В., Србија и ослобађање српског народа у Турској 1804–1912, Научни скупо-ви (Зборник), књ. 10, Београд: Академија наука и уметности, 2003.

Трнавац, Н. и сар., Мале сеоске школе – шансе за опстанак и даљи развој, Г. Милановац:Дечје новине, 1992.

Чановић, С., Српске школе на Косову у 19. веку. Приштина: Јединство, 1976.

313


Шабановић, Х., Крајиште Иса-бега Исхаковића – збирни катастарски попис из 1455, Са-рајево: Оријентални институт у Сарајеву, 1964.

Шалипуровић, В., Културно-просветне прилике и политичке организације у Полимљуи Рашкој 1903–1912, Нова Варош: Општинска заједница образовања, 1972.

314


Branko R. Jovanović, Sait Z. Kačapor

SCHOOLS AS CENTRES OF NORTHERN KOSOVO AND METOHIJA DEVELOPMENT

SummaryThe paper considers problems and possibilities of revitalization and development of

northern Kosovo and Metohija. The starting standpoint of the paper is that the schools (fromkindergarten to universities) present a basic key of survival of the population as well as fur-ther economic, educational, cultural and scientific development of this region.

In that respect, social - economical and educational-pedagogical aspects and possibilitiesof renewal and development of village schools as centres of educational, cultural and eco-nomical development of Northern part of Kosovo and Metohija are being analyzed in detail.

It is concluded that renewal and conception of schools in the rural area as centres of de-velopment offer important possibility for stopping unwanted migrations , further develop-ment of education, strengthening of national and cultural identity and intensifying of thedevelopment of mountainous region of northern part of Kosovo as a whole.

Key words: school, education, survival, development, identity, Northern Kosovo and Me-tohija.

315

УДК: 271.222(497.11)-523.4-9(497.115) ; 726.54(497.11)(091)

ЗОРАН М. ЈОВАНОВИЋ1

МИЛОШ Ј. ЈАНКОВИЋ2


СЕЋАЊЕ НА ОБНОВУ „ЦРКВЕ САМОДРЕЖЕ” И ЊЕНО СВЕЧАНО ОСВЕЋЕЊЕ 1932. ГОДИНЕ

САЖЕТАК. Тема рада је црква у селу Самодрежи код Вучитрна (Самодрежа црква), по-свећена Усековању главе Св. Јована Крститеља, коју је на Видовдан 1932. године осве-тио патријарх српски Варнава пред више од десет хиљада присутних. Реч је о здањуподигнутом на темељу храма у коме је, према предању, непосредно уочи Видовдана1389. године Лазар Хребељановић, на челу својих и савезничких трупа, примио светопричешће пред пресудни Косовски бој, када је уништено „српско земаљско царство”.Нова Самодрежа црква је подигнута према пројекту архитеката Пере Поповића иАлександра Дерока. Унутрашњост храма је обогаћена зидним сликарством ЖиворадаНастасијевића (док је аутор икона на олтарској прегради Борис Сељенко). Захваљују-ћи поменутим ствараоцима, без којих није могуће начинити ни најсажетији прегледсрпске уметности прошлог века, Самодрежа црква има нарочит значај и у историјисрпске културе. Пажњу је заслужила и свечаност уприличена приликом освећења цр-кве не само зато што је имала одређене елементе тзв. ефемерног спектакла, јер је томприликом југословенство истакнуто у први план, уз прижељкивано јединство Албана-ца и Срба на Космету, а све у духу државне политике краља Александра Карађорђеви-ћа. То је значило да је „српска идеја” већ тад била осуђена на ону будућност чији сутрагови на разнолике начине и данас видљиви широм Косова и Метохије. О томе све-дочи и новински извештај из 2011. године, у коме је саопштено како је кров Самодре-же цркве уништен, а унутрашњост цркве претворена у јавну депонију. Томе су допри-нели најближи суседи српског живља, оног истог које је крајем прошлог века билопринуђено да напусти и то косметско поднебље. Ако се има у виду да је обновљена цр-ква у Самодрежи подигнута у славу јунака из 1389. године, као и ослободилаца Косоваи Метохије 1912. године, све добија на додатној слојевитости. Све би, опет, можда билоза нијансу-две мање суморно да није (и) спомен-костурнице на Зебрњаку код Кума-нова, у којој су сахрањени ослободиоци Космета од вишевековне турске окупације

1 [email protected] [email protected]

317


(1912), која је услед мржње „свега српског” доживела сличну, незаслужену коб као иобновљена Самодрежа црква.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Самодрежа црква, Косовска битка, југословенство, Косово и Метохија,Први балкански рат, Зебрњак.

У селу Самодрежи надомак Вучитрна, што значи између Косовске Митрови-це и Приштине, налази се храм посвећен Усековању Св. Јована Крститеља, са-грађен 1932. године на темељима за које се верује да потичу од средњовековне„бијеле Самодреже цркве”, како је опевана у песми Урош и Мрњавчевићи. Реч јео здању у коме је, према предању, Лазар Хребељановић са својом војском при-мио последње свето причешће пред Косовски бој – дан уочи Видовдана 1389. го-дине. Древно веровање говори да су након тог, по хришћанство на Балкану пре-судног, догађаја Самодрежа црква и њено окружење постали гробница многихсрпских ратника и њихових савезника, чија су тела кришом пренета с бојишта.Богомољу су убрзо порушиле Османлије сматрајући је местом које је надахњи-вало поробљене Србе да верују у „васкрс српског царства”. Непуна два века ка-сније храм је изнова подигнут, и то благодарећи Макариjу Соколовићу, првомпатријарху Српске православне цркве, по њеној обнови 1557. године, као и по-властицама издејствованим од његовог надалеко чувеног рођака Мехмед-пашеСоколовића. У новије доба, када je у Приштину дошао Јашар-паша Џинов, бого-моља је опет срушена. Од материјала цркве Самодреже подигнуте су, наводно,воденице на Лабу, у селу Бариљеву, док је најквалитетнији материјал искори-шћен за градњу џамиjе у Приштини, која је требало да понесе Јашар-пашиноиме. Оно што је неспорно јесте да су од „бијеле цркве Самодреже” остали самотемељи, током хода времена прекривени земљом и, утисак је, још тамнијом цр-ницом – колективним заборавом Српства. Било је тако све до треће деценијепрошлог века и иницијативе српског живља, пре свих на североистоку Косова,да се њени остаци пронађу и тиме, поред осталог, демантују мишљења да је бо-гомоља у Самодрежи плод мита, а сахрањени под њеним сводом и у порти жељада се опредмети никад постојеће. Њихов дуготрајни смештај у талогу пролазно-сти и незаинтересованости актуализује и присећање на мишљење по којем суСрбима у односу на властита гробља и мартиријуме дража „сва гробља овог све-та као да су наша [српска]: менхири и долмени, Кампо Санто и Сен Дени, Доли-на краљева и Валеријево гробље крај мора”.3

У коликој мери је црква Самодрежа била занимљива истраживачима средњо-вековних локалитета потврђује и то што се није нашла на списку српских спо-меника на Косову и Метохији који су завредели интересовање.4 Односило би се

3 З. Мишић, Шта је то косовско опредељење, у: В. Ђурић, Косовски бој у српској књижевности,Београд 1990, стр. 195 (први пут објављено у: З. Мишић, Критика песничког искуства, Београд,1976).

318

Зоран М. Јовановић, Милош Ј. Јанковић: Сећање на обнову „цркве Самодреже”…

то на време после Другог светског рата, када су комунисти Космет без икаквогисторијског покрића дуплирали по површини и потом прогласили аутономномпокрајином,5 од када је над чуварима сећања на Самодрежу цркву непрекидновребала опасност да им „на главу сруче и аутохтоно косовско млеко, и Видов-дански храм, и причешће, и несавремени национализам […] и тамњан и измир-ну, ако не и нешто још много горе”.6 Отуд и не чуди што је о њој у стручној ли-тератури до данас писано врло мало, тек цртица-две, и то углавном у општемконтексту проучавања архитектуре средњег века7, што значи да је и предање оСамодрежи цркви као земном почивалишту учесника Косовског боја олако при-хваћено као део тзв. косовског мита, односно као средство „демагога, лажнихпророка и политички амбициозних и залуђених попова”.8 Разлог за такав њентретман међу медиевистима могао је бити и недостатак релевантних историj-ских извора (што, истине ради, и није достојан разлог, јер извори су обичноскривени под „точком времена” и његовим браздама). За историчаре и истори-чаре уметности савременог доба, међутим, тешко је пронаћи икакво разумљивооправдање. Разлога је више него довољно. Јер, о проналаску темеља за које се ве-ровало да припадају древној цркви Самодрежи, као и њеној обнови и свечаномосвећењу не само да постоји довољно података него је о томе могуће говорити сразличитих аспеката, и уз коришћење разноликих присећања, аналогија.

Један од приступа могао би да буде усмерен и на то што је над темељима ста-рог храма подигнута нова Самодрежа црква према пројекту архитеката ПереПоповића и Александра Дерока. Ништа мање битно јесте и то што је унутрашњезидове храма живописао Живорад Настасијевић (док је аутор икона на олтар-ској прегради Борис Сељенко Рус). Без поменутих стваралаца није могуће начи-нити ни најсажетији преглед српске уметности прошлог века, што ипак нијебио подстрек за било какав осврт о њиховом ангажману у Самодрежи а да не бу-де сведен на енциклопедијски сажет помен, каткад и нетачан.

Проучаваоцима и тумачима српске историје савременог доба могла је битиинтересантна и свечаност уприличена приликом освећења нове цркве, када је

4 В. С. Јовановић, Археолошка истраживања средњовековних споменика и налазишта на Косо-ву, у: Зборник округлог стола о научном истраживању Косова, САНУ, Научни скупови, књ. XLII,Одељење језика и књижевности. Одбор за проучавање Косова, књ. 1, Београд, 1988, 17, 18.

5 М. Антић, Комунисти делили: Косово и Метохија никада нису били засебан државни, полити-чки или етнички геопростор. Комунистичке ујдурме о подели, аутономији и припајању, Новости25. 2. 2008; уп. М. Јовичић, Уставноправни положај припадника албанске националности, У Срби иАлбанци у XX веку, САНУ, Научни скупови књ. LXI, Одељење историјских наука, књ. 20, Београд1991, 144–154; Д. Батаковић, Косово и Метохија: историја и идеологија, Београд–Ваљево–Србиње1998, 143–263.

6 З. Мишић, Шта је то косовско опредељење…, 195.7 В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, САН, посебна издања

CLVII. Београд, 1950, 292; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековнојСрбиjи, Београд, 1962, 133; М. Ивановић, Црквени споменици од XII до ХХ века, у: Задужбине Косова,Београд–Призрен, 1987, 521.

8 I. Čolović, Pucanje od zdravlja, Beograd, 1994, 78, prema: Zirojević, O., Kosovo u istorijskom pamćenju(mit, legende, činjenice), Republika 1, 15. 3. 1995, 24.

319


„оживело цело Косово”,9 а југословенство тзв. Троједне краљевине, као и од ре-жима прижељкивано братство и јединство Албанаца и Срба на Косову и Мето-хији истакнути у први план.10 С тог аспекта довољно је рећи како је приликомосвећења нове Самодреже цркве указано како је она обновљена и „на част борци-ма палим за идеjу уjедињења свих Jугословена”. Не треба много мудрости за за-кључак да је наведено значило да је српска идеја већ тад била осуђена на будућ-ност чији су трагови на разнолике начине и данас видљиви широм Космета. Отоме упечатљиво сведоче и новински извештаји из 2011. године, у којима је са-општено како су још крајем шездесетих година прошлог века локални Албанцикористили костурницу у Самодрежи цркви за гашење креча, а остатак богомољеза чување стоке. Живопис у цркви је већ био оштећен, и то, случајно или не, наначин практикован у доба османлијске окупације, када су насликани ликови назидовима српских богомоља такође обезглављени стругањем удруженим смржњом. У савременом добу Самодрежани муслимани су унутрашњост црквепретворили у депонију и јавни тоалет. Плоча са Часног престола је уклоњена,док је на врху олтарског зида начињена рупа. Да ни то није било довољно, по-тврђује и крај јуна 1999. године, када је по доласку француских снага KFOR-а цр-ква запаљена.11 То свакако нису могли да ураде Срби из Самодреже, јер је прет-ходне године преостали српски живаљ био приморан од „браће по земљи” да на-пусти своја огњишта, и да тиме добије доданашњи статус изгнаника. С њима супрогнана и непосредна сећања на речи изговорене приликом освећења об-новљене Самодреже цркве, када је речено, поред осталог, да је подигнута у „сла-ву палих српских косовских xepoja 1389. године и у част, и славу палих српскихxepoјa – осветника Косова 1912. године”.

Да коб цркве у Самодрежи није преседан и када је реч о спомен-обележјимаподигнутим у славу ослободиоцима Косова и Метохије 1912. године потврђујеисторија меморијала на Зебрњаку код Куманова, споменика у оквиру којег супохрањени земни остаци оних који су допринели да крилатица Куманово за Ко-сово12 или Прва слобода, како је она прозвана међу Србима на Космету13, добијенедвосмислен смисао. Њено страдање припада истој драми коју има и Самодре-жа црква, осим ако је могуће друкчије схватити један не тако давно написан из-

9 Гласник Српске православне цркве 1932, 297–302, према: М. Лечић, Изградња и обнова цркава иманастира од 1920. до 1941, У Српска православна црква 1920–1970. Споменица о 50-годишњици вас-постављања Српске патријаршије, Београд, 1971, 88.

10Уп. М. Јовичић, Уставноправни положај припадника албанске националности, 143.11 Šiptari od srpske crkve napravili klozet, http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/143233/Siptari-o

d-srpske-crkve-napravili-klozet / 10. 06. 2011 (последњи приступ 06. 09. 2012); http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=1571.0 28. 10. 2009; Спремо, Д., Завет из Самодреже, http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/lazar-je-dan-uoci-velike-bi.html 27. јун 2009.

12У годинама након балканских ратова, као и по завршетку Првог светског рата, када је било же-ље да се укаже на значај Кумановске битке и дефинитивне победе над Турцима, често је код Србапомињан слоган „Куманово за Косово”, с циљем да се нагласи да је победом над вишевековнимокупатором и последицама Кумановског боја освећено Косово, с надом да је под окриље Српствазаувек враћено његово „земаљско царство”. Један од најистакнутијих циљева Срба 1912. године

320


вештај о стању зебрњачке спомен-костурнице, у коме је указано и на то како суостаци њених зидова, тешко оштећени још у Другом светском рату, „вандалскиишарани новокомпонованим националистичким [антисрпким, албанским]графитима […] Саплићемо се о разбацане кости…”14 Да је стање тог здања билослично и непуне две деценије раније сведочи путопис објављен у Политици1974. године. Аутор текста је констатовао да на месту „где је била смештена ко-стурница, нема ни врата ни прозора; посмртни остаци ратника су разбацанисвуда […] плоча са спомен-костурнице је разбијена и изгребана; гробница је за-трпана смећем… ”

Све што је до сада речено можда би могло да буде постављено и у неки другиконтекст да се за уништавање споменика на Зебрњаку после последњег светскограта нису побринули они чији су рођаци по националном опредељењу непо-средно допринели оскрнављењу Самодреже цркве, као и многих других српскихсветиња на Косову и Метохији. Међу њима су и они који су се оглушили о не-писано правило цивилизацијског понашања по којем се чувањем гробова „дру-гих”, па и непријатеља, потврђује лична вредност, као и вредност сопствене на-ције. Креатори таквих дела су свакако знали да се светиње и гробља не уништа-вају као обични физички објекти, већ као симболи постојања једног народа, сциљем да се затру његови корени, култура и историја, подвизи и трагедије (илисе по потреби присвајају као наслеђе „албанских византинаца”, на шта је о томеблаговремено упозорено, али не и усвојено као опасност15).

Када је реч о догађајима крунисаним освећењем Самодреже цркве и просла-вом која је пратила тај чин 1932. године, они не морају бити постављени ни уконтекст актуелног обележавања стогодишњице ослобођења Космета од Осман-лија, јер повода је опет више него довољно. Благодарећи новинским извештаји-ма, пре свих у „Политици”,16 као и споменици посвећеној обнови Самодреже цр-кве, публикованој крајем четврте деценије прошлог века17, могуће је рекон-

13 В. А. Станковић, Ослобођење Призрена и споменици ослободиоцима из балканских и Првогсветског рата, Свети кнез Лазар, бр. 2–3, Призрен, 1995, 174.

14 З. Јовановић, Тамо далеко, Војска, 31. 12. 1992, 40; С. Лазић, Каменолом поред спомен-костур-нице, Политика, 20. 11. 1991; Милић од Мачве, Повјесница Милића од Мачве. Са кућишта до двораУфици, књ. I, Београд, 1985, 321; исти, Повјесница Милића од Мачве. Од потонуле Атлантиде дојош живих Сораба, књ. III, Београд, 1987, 52; Живковић, М., Споменици спајају, а не раздвају наро-де, Политика, 16. 2. 1990, 18.

15 З. М. Јовановић, Зебрњак. У трагању за порукама једног споменика или о култури сећања кодСрба, Београд – Горњи Милановац, 2004, 173.

16 Велике видовданске свечаности на Косову, Политика, 2. 6. 1932, 5; Звона за Самодрежу цркву,Политика, 18. 7. 1931, 5; Откопавање Самодреже Цркве. У темељима цркве нађено је мноштво људ-ских костију, за које народ верује да су то кости косовских мученика, Политика, 17. јул 1928, 10.

17 Обнова Самодреже цркве на Косову. Освећена 15–28. јуна 1932 год. На Видов-дан, Београд, 1938.

био је и тај да се српство спаси великоалбанске тортуре, насиља и геноцида на Косову и Метохији.Заправо, њихово стање је последњих година XIX века и уочи Првог балканског рата постало не-подношљиво, о чему говори многобројна грађа, Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд, 1985,148–161; isti, Razgovori o Kosovu, Beograd, 1986, 49, 53, 78–79, 80–81, 99.

321


струисати све детаље који су водили ка свечаном освећењу нове цркве. Сваки одтих детаља могуће је посматрати и у односу на доданашњу стварност на Косовуи Метохији, и не само у том балканском вилајету.

Идеја о проналажењу и обнови Самодреже цркве потекла је од Петра А. Ку-новчића, инспектора Министарства унутрашњих послова, првобитно начелни-ка звечанског, односно косовскомитровачког округа. На његову иницијативу ос-нован је и Одбор за проналажење Самодреже цркве, у који су ушли „виђени гра-ђани хришћанске и муслиманске вере”. Иницијатива је обнародована већ1925. године, када је на окружном скупу, уприличеном на месту за које се веро-вало да је место Самодреже цркве, договорено да се учини напор како би њенитемељи угледали светлост дана (по свему судећи неким белегом локација црквеје већ била увелико означена). Ипак, требало је сачекати да Куновчић буде пен-зионисан 1928. године, с обзиром на то да је он, опште је уверење, био јединикоји је мисију поменутог Одбора могао да реализује. У обзир је узето и то што јеКуновчић био познат по упорности и ентузијазму, захваљујући коме је подиг-нуто и двадесетак савремених школа на Космету. Све би можда било мање ва-жно да му у том раду није „била глава у торби” због „честих пуцњава арнаут-ских пушака”,18 што упечатљиво сведочи о некадашњем косметском амбијенту,чији су одсјаји били више него снажни и у потоњем добу. Имајући у виду да је наслућена локација цркве у том тренутку била у приват-

ном поседу мештана Самодреже, представници Одбора су успели да приволеАлбанце Бејтуша Салијевића и Адама Делића, као и Србина Занту Милића, та-кође Самодрежанина, да одређене парцеле на својим имањима уступе, уз обаве-зу да од државе добију трипут веће и издашније земљиште. Због своје дарежљи-вости сва тројица су увршћена међу велике црквене добротворе (речени Милићуступио је део свога имања без надокнаде).Маја месеца 1928. на основу молбе поменутог Одбора упућене надлежном ми-

нистарству стигло је и одобрење Комисије за чување и одржавање архитектон-ских споменика, на основу којег је и правно регулисано предвиђено ископава-ње. Председник Комисије Милоје Ж. Васић, професор Универзитета у Београду,у сагласју с другим члановима исте комисије, одобрио је подухват, али уз условда ископавање буде пажљиво учињено, и то у складу с упутствима Милоја Васи-ћа и Пере Поповића, члана Комисије. Почетак откопавања пратило је и образо-вање Надзорног одбора који су чинили Петар Баjаловић, Живко Туцаковић и

18Обнова Самодреже цркве на Косову…, 30. У коликој мери је била слојевита ситуација на подру-чју где су Албанци чинили већину сведоче и упорни покушаји Министарства просвете да албан-ски живаљ добије адекватно образовање, види Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југосла-вије 1918–1941, III, Београд, 1997, 118–132; уп. Ж. Аврамовски, Прилог питању италијанско-албан-ске иредентистичке пропаганде на Косову и Метохији у време минхенске кризе, Историјскигласник, 3–4 (1964), 124, 125.

322


Бранко Поповић, професори београдског Универзитета, као и архитекти ПераПоповић и Драгутин Маслаћ, начелници у Министарству грађевина. У истомодбору били су и Живоjин А. Лазић, помоћник министра унутрашњих дела, Ри-ста Jоjић, помоћник министра просвете у пензиjи, и Раде Брушлиjа, народнипосланик. Функције наведених сведочиле су о значају целокупног подухвата.Након добијеног благослова надлежног епископа, почетком jyнa 1928, почето

је с радовима. Ископавање је вршено у присутву изасланика Одбора за обновуСамодреже цркве, начелника вучитрнског среза, председника општине само-дрешке и Живка Фртунића, „познатог археолога самоука и националног радни-ка”. У подухвату су учествовали и Срби и Арнаути, јер је код свих било великоинтересовање, како је известила Политика.19

Није било потребно много времена да се укажу остаци старе цркве. Прва от-крића била су веома интересантна. Наиме, крај откривених темеља, дугих9,65 метара и широких 4,65 метара, на сваком квадратном метру пронађено је подвадесетак лобања, што је за све била потврда предања по којем су Срби наконКосовског боја доносили тела изгинулих и сахрањивали у Самодрежи цркви ињеном окружењу (с тим што би требало утврдити због чега су лобање билеодвојене од скелета, те да ли је ипак након неког дужег времена извршена тран-слација земних остатака). За многе је то био доказ да је црква непосредно после1389. године постала „општа гробница велеможа и властелина српских”, а цр-квена порта „општа гробница народних јунака који су пали на Пољу Косову”20

(нажалост не постоји запис колико лобања је тачно откривено, а ако је судитипрема димензијама темеља и поменутом броју откривених лобања по квадрат-ном метру, њих је било више стотина).Пошто је било сумњи да су откривени темељи изворне цркве и да је реч, за-

право, о остацима богомоље подигнуте за време патријарха Макарија у XVI ве-ку, решено је да се настави с истраживањем. О оправданости тог чина сведочи19. септембар 1928, када су, према уверењу, пронађени темељи изворне црквеСамодреже (да је све учињено педантно и према упутству Комисије за чување иодржавање архитектонских споменика потврђује и сачуван план свега пронађе-ног од ранијих здања, односно оног за које се чврсто веровало да је Самодрежацрква, као и здања подигнутог у време патријарха Макарија Соколовића). По-четком јануара 1929, након консултација с надлежнима у Београду, одлучено једа нова црква добије своје темеље.Поштујући првобитне димензије, као и стил грађења својствен средњовеков-

ној архитектури, Пера Поповић и архитекта Александар Дероко су израдили из-вођачки пројекат, и то без накнаде, због чега су и они увршћени у велике цркве-не добротворе. Утисак је да је здање по градитељском концепту и тлоцрту вишеналиковало храмовима мањих димензија, подизаним у XVI и XVII веку на по-дручју Пећке патријаршије.21

19 Откопавање Самодреже цркве, Политика, 17. јун 1928, 10.20 Обнова Самодреже цркве на Косову…

323


На Видовдан 1930. године освећени су темељи будуће цркве пред неколикохиљада присутних, када је у камен темељац узидана пергаментна повеља. Наприсутне је снажан утисак оставио долазак краљевог изасланика, као и батаљониз Вучитрна, који је према данас непознатом сценарију извео игроказ у виду на-пада на брдо надомак цркве, уз суделовање артиљерије из Косовске Митровице.После те замишљене борбе, која је вероватно имала дубљу поруку, на импрови-зованој позорници je изведен „ванредно леп приказ–моменат, када је Милошраспарао Цара Мурата”, након којег је наступило „френетично и урнебесно кли-цање и пљескање приказивачима ове сцене”.22 Подизање цркве је релативно брзо текло, укључујући и три гробнице-крипте

намењене пронађеним фрагментима скелета. До окончања радова уговорено једа олтарску преграду изради Нестор Алексијевић Дебарац, и то у тзв. српско-ви-зантијском стилу. Иконе су поручене од уважаваног иконописца Бориса Сељен-ка (уметника чије иконе красе и олтарску преграду цркве Св. Александра Нев-ског у Београду). Треба истаћи да је све набављено или наручено било дар поје-динаца и институција, углавном из Београда, Војводине и Старе Србије. По-себно је занимљив податак, вредан даљег истраживања, по којем је београдскацрква Св. Александра Невског уступила „мраморне столице, које je Петар Ку-новчић добио од двора, и које су донешене са Опленца”. Није јасно о којим тро-новима је реч, сем да су „примљене од дворске канцелариjе, као поклон за цркву,а које ћe се употребити за патриjарха и за епископа”. Да ли су тронови пренетиипак само за чин освећења, односно да ли је реч о престолу што се данас налазиу поменутој цркви Св. Александра Невског остаје енигма.На седници одржаној 7. априла 1932. Одбору су представљени новоизабрани

чланови Управног Одбора, међу којима је био и сликар Живорад Настасијевић,познат и као оснивач и предводник по много чему особеног Друштва уметникаЗограф.23 С Настасијевићем је договорено да својим радом украси унутрашњостцркве. Отворено је питање према чијој препоруци је управо он ангажован. Ути-сак је да је на избор највероватније утицало то што је у тим тренуцима Настаси-јевић био посвећен живописању Светоуспењске цркве у Панчеву, где је на непо-новљив начин у српском сликарству прошлог века помирио медиевално насле-ђе и савремени ликовни концепт.24 После детаљног договора Одбор је замолиоНастасиjевића да се хитро упути у Самодрежу и почне рад, јер је уговорено тре-бало да заврши до освећења храма, за два и по месеца.Народна одбрана, која је материјално обезбедила Настасијевићев подухват

одлучила се да изради две представе у фреско техници, и то: Лазара Хребељано-

21М. Јанковић, Архитектонске особености цркве Светог Мине у Штави код Куршумлије, УУметност, Косово и Метохија II, ур. З. М. Јовановић, 19–22 [Зборник радова учесника Пројекта„Стилска и иконографска обележја ликовних уметности Косова и Метохије” 147049Д].

22Обнова Самодреже цркве на Косову…23З. М. Јовановић, Друштво уметника Зограф, Београд, 1998.24З. М. Јовановић, Зидно сликарство Живорада Настасијевића, у: група аутора, Храм Успења

Богородице у Панчеву, Панчево, 2008, 61–80.

324


вића и краља Петра Карађорђевића са своjим сарадницима-савременицима умедаљонима. Утврђено је да средишњи ликови буду насликани у природноj ве-личини, тзв. Национални олтар требало је да се састоји од приказа Лазара Хре-бељановића у пуној фигури и посветом под њим која гласи: „Светом косовскомкнезу и свима косовским апостолима витешке нације; коjи својом смрћy обе-смртише истоpију нашу и учинише је божански вечном.” Својеврсну бордурутребало је да чине уоквирени ликови Бошка Jуговића, Косовке девоjке, ВукаБранковића и Милана Топлице, с једне стране, и Милоша Обилића, Majке Jуго-вића, краља Твртка Босанског и Ивана Косанчића, насупрот њима. Средиштедруге представе, тзв. Народног олтара, добио је краљ Петар Карађорђевић. Нас-тасијевићу је наложено да буде окружен портетима кнеза Милоша, краља Мила-на, Боже Jанковића, Вука Караџић, Kapaђopђа, краља Николе, воjводе Путника иПетра Петровића Његоша. У доњем делу представе требало је да буде записано:„Унуку васкрсника из Тополе кpaљy-Ослободиоцу, коjи je доживео жеље столећаи свима онима чиjа су дела као буктиње освећивале и кoja ћe осветљавати ши-роке путеве поколењима мученичке и херојe нациjе.” Све предвиђено ЖиворадНастасијевић је испоштовао. О вредностима насликаног тешко је говорити наоснову црно-беле фотографије из осамдесетих година прошлог века, јер су фре-ско-представе већ тада биле девастиране.

Jaдpaнcкa Стража са својим пододборима је у исто време одлучила да покло-ни цркви две спомен-плоче, које је требало поставити на унутрашњи зид. Једнаје требало да буде посвећена косовским јунацима из 1389. године а друга осло-бодиоцима Космета 1912. године. Прва је описана следећим речима: „плоча урељефу сва поломљена и над плочом, стоји посустао рањен орао у крило и грудии као такав пада и издише, из рана му цури крв’”. Плоча посвећена осветницимаКосова из 1912. године требало је да буде „бела и светла и над плочом стоји ораоспреман за полет у вис, с натписом: ’У част и славу палих српских xepoјa-освет-ника Косова у 1912. години’. ”

По завршетку градње храма подигнута је звонара у црквеној порти. Убрзо сусвечано допремљена и окачена три звона. Највеће је било дар Првог београдскогдруштва и тежило чак пола тоне25 (између звонаре и цркве подигнута је свеште-нична кyћa, а северозападно од цркве модерна зграда основне школе).

25 Треба рећи да постоји хипотеза да је ипак реч о Дероковом самосталном оставрењу (З. М. Јо-вановић, Александар Дероко, Београд, 1991, 45), чему би ишао у прилог и његов верни цртеж новецркве Самодреже, објављен у листу Време (А. Дероко, Обнављање Самодреже цркве, Време19. 12. 1928). Истине ради, уз поменути цртеж је и пропратни текст у коме Дероко, могуће из пош-товања према свом професору, наводи да је пројекат богомоље израђен у коауторству с Попо-вићем. Иначе, Пера Поповић је био један од најистакнутијих у заштити и обнови сакралног на-слеђа, на неки начин свакако инволвиран у процес обнове цркве у Самодрежи, и то не само каочлан Комисије за чување и одржавање архитектонских споменика. Коначно, постоји уверење да јеПоповић сам пројектовао Самодрежу цркву, З. Шипка-Ергелашев, Пера Ј. Поповић, живот и де-латност, Зборник за ликовне уметности МС 16 (1980), 179.

Звона за Самодрежу цркву, Политика 17. 7. 1931.

325


До свечаног освећења на Видовдан 1932. године требало је обезбедити и пре-воз за многобројне госте. Министарство саобраћаја је омогућило свима коjи супутовали у Самодрежу, тачније до станице у Вучитрну, да плате четвртину одпуне цене возне карте. Израђена је и легитимација за превоз у више од 10.000примерака и упућена разним организацијама и удружењима, као и поjединци-ма широм Краљевине. Ангажовано је и четрнаест аутобуса за долазак гостију(четири из Скопља, и по два из Урошевца, Призрена, Подгорице, Цетиња и Кра-љева). Јездимир Шарић, индустриjалац из Косовске Митровице, уступио je ор-ганизаторима аутомобил са приколицом, коjи је могао да повезе преко 60 особа.Војска je Одбору позајмила 500 шаторских крила и 500 ћебади и десетак великихшатора, чиме је решен смештај већег броја гостију. Одређено je и место стано-вања за патриjарха српског и епископе у његовој пратњи (патријарх Bарнава јетребало да ноћи у кући индустријалца Шаиновића у Косовској Митровици, анадлежни епископ Серафим у дому угледне вучитрнске породице Парлић, доксу за друге виђеније госте ангажовани хотели, просторије у јавним надлештви-ма и приватни станови). Одмах је почето и с оправком путева, у укупној дужиниод 27 км. Образовани су и одбори за дочек, и то: у Косовској Митровици, Вучитр-ну и Самодрежи, на челу са председницима општина. Вучитрнци Михаило То-шић, Ћазим и Шаћир Раци преузели су на себе да израде неколико тријумфал-них капиjа, које је требало поставити од железничке станице у Вучитрну до Са-модреже цркве.

На основу молбе организатора, генерал Милан Недић, командант армиjе,прихватио је да учешће у прослави узме и авијација, и то једна екипа од 6 авио-на која је требало да надлеће цркву Самодрежу и њену околину током свечано-сти (исти број авиона је истовремено требало да лети над Газиместаном, где јеод Првог свестког рата одржаван помен изгинулима из 1389. године). Одлученоје да учешће узме и батаљон пешадије, чета митраљеза и дивизион артиљериjе,предвођен војном музиком. Прихваћена је и идеја да се jeднa чета седам данаприпрема постом за причешће које је требало да уследи након освећења црквеи свете литургије.Ноћ уочи освећења двојица Срба и двојица Албанаца преузели су на себе да

брину о ватри над којом су у посудама припремана разна уља са смолом наме-њена обреду освећења цркве и тзв. печаћењу св. моштију у часној трпези.

Дан освећења обновљене цркве Самодреже био је по свему спектакуларан. Ме-ђу огромним бројем гостију, преко десет хиљада присутних, били су представ-ници Jадранске страже, Народне одбране, Друштва кнегиње Љубице, Друштвакнегиње Зорке, Кола српских сестара, Задруге Српкиња из Далмациjе, Сомбора,Новог Сада, Славонске Пожеге, из Босне и Херцеговине, Баната, Бачке и Сремаи других делова Краљевине, те представници разних удружења, војске, као и де-легати већине министарстава и бановина. Био је и краљев изасланик (јер је краљбио на лечењу у Нишкој Бањи), као и надлежни бан. Дошао je и комaндант ди-визиjе, дивизиjски генерал Плесничер. Извештач Политике је посебно нагласио

326


како је у прослави учествовао велики број косметских Албанаца, који „као нека-дашњи хришћани чувају у себи још увек врло живу легенду на средњовековнусрпску прошлост.” У споменици објављеној поводом обнове Самодреже црквепедантно је наведено да је дошло 14 аутобуса који су довезли чланове Jaдpaнскeстраже. Из првог аутобуса изашли су председник пододбора Jaдpaнcкe стражеиз Београда Пелеш, министар у пензији, у друштву бана Шиловића и генералаАлександра Пешића. Њих је пред црквеном портом дочекао Петар Куновчић,поздравивши их, „а нарочито браћу Хрвате, коjи после 542 године поново долазеу цркву Самодрежу да се њoj поклоне, причесте и да се заветуjу да ћe бити до-стојни потомци своjим претцима, коjи су у истој цркви примили свето приче-шће, последњи пут у тадашњоj слободноj и моћноj држави Србији”. На то је банШиловић поред захвалнице изјавио „да су баш зато нарочито он и Хрвати до-шли, да се после толико година на истом месту поклоне Самодрежи цркви и дасе у њој заветуjу да ћe заиста бити достоjни својих предака”. За многобројномделегацијом Jадранске страже пристизале су и друге организациjе, од којихмноге предвођене делегатима Народне одбране, коjy је заступао њен председ-ник Илиjа Трифуновић Бирчанин.

Свечаност је почела око 8 сати и 30 минута, када je надлежни официр дао знакда наилази патриjаpх с архијереjима, које је такође дочекао Петар Куновчић(иначе због свих заслуга проглашен ктитором цркве). Приликом патриjарховогприласка огласио сe и почасни плотун из 12 топова. Пред њега је постављен те-пих с натписом: „Самодрежи Цркви на Косову, шаље Далмaтинско Косово”.Прво бeoгpадско певачко друштво, које је дошло са 150 своjих чланова, почело јејектеније. По свршетку богослужења, које је било уз саслужење неколицине епи-скопа и многобројног свештенства, настао је по многима посебно дирљив чин,када је по угледу на xepoje из 1389. године, свету причест примила чета војника,предвођена официром. Потом је причешћено преко три хиљаде особа. Затим сепрешло на помен изгинулима за „часни крст и слободу златну” од 1389. годинедо освећења Самодреже цркве, као и на освећење земних остатака оних за које сечврсто веровало да припадају палима на Косову Пољу крајем XIV века.

Током освећења моштију свирала је воjна музика, док су авиони кружили надцрквом, бацаjући венце на цркву и присутне. Одзвањало је из пушака, митраље-за и топова, као и са звоника Самодреже цркве. Кад je прелио вином кости муче-ника-хероја, патриjарх се вратио у цркву са целокупном пратњом, где је довр-шена служба. Потом је изашао из храма да би се попео на трибину пред црквом,подигнуту за ту прилику. У том је свих дванаест хиљада присутних утихнуло,усмеривши поглед на патријарха. У његовој беседи, поред осврта на значај Ко-совског боја, нарочито је истакнут значај народне песме која је ожалила неслогусрпске властеле, уз поруку да „Срби, Хрвати и Словенци треба да буду као једанчовек”, те да „треба да се заветујемо једним великим аманетом да међу нама ви-ше не буде издајника, да смо спремни да нашу велику и милу Југославију бра-нимо”.

327


После патријарха говорило је више њих. Говор бана Jосипа Шиловића је по-здрављен с нарочитим одушевљењем. Присутни су дуготрајним аплаузом по-здравили део његове поруке у којој је речено: „Пре 542 године, у предвечерје да-нашњег дана, на овом светом месту причестише се у овом храму Срби и Хрватипре него дадоше живот за отаџбину својy, за цело Xpишћанствo и западну кул-туру. Зато нас је и прозвао западни свет да смо ми пpeдгpaђe Хришћанства исветска цивилизација, у историjи народа нема случаjа као овај наш: да je народнаjдивниjим песмама опевао своју трагедију, нема у историjи мaјкe као што jeмajка Jyговића, кад смо се састали Срби, Хрвати и Словенци да дамо пошту Ко-совским херојимa, ми се морамо заветовати да следуjемо њиховом примеру.Причестимо се и ми данас и тиме доказасмо да смо вољни жртвовати се до пo-следњег човека за велику Jугославиjу. Наша држава је неосвојива, јер има на че-лу потомке цара Лазара.”

У говору доктора Рубића из Сплита нарочито су истакнуте „историјска уза-jамна веза и гравитациjа Косова према Jадpану и Јaдpaна према Косову”, као истав да и „данас има земаља које би желеле да виде Jугославиjу сатрвену као Ср-биjу после косовске битке.”

После свечаности приступило се свечаном ручку (за који се побринуо органи-затор, пре свих Петар Куновчић, који је обезбедио више стотина овнова и јага-њаца). На челу трпезе, кoja je могла да прими преко 1.000 гостиjу, окупили су сесви угледници. Када je главни део обеда завршен, патриjарх је у пратњи apxиje-pejа још једном отишао у цркву, да би потом кренуо из Самодреже, бурно по-здрављен. Гости и народ остали су у народном весељу дубоко у ноћ. Тешко је би-ло претпоставити да ће то бити почетак једне друге ноћи, из које Космет по мно-го чему није изашао.

У контексту наступајуће званичне прославе првог века од ослобођења Косоваи Метохије остаће упамћено како је био уочљив изостанак жеље да се та крунаПрвог балканског рата адекватно обележи. Неће бити заборављено ни то штоније уочена организована прослава вредна јубилеја ни у организацији оних ко-ји су то морали да учине. Добро је запажено да се век након сјајних победа на-следници ослободилаца из 1912. понашају као да се стиде. Остаје на будућностида одговори да ли је то стид због властитих предака или због себе, како је то с ра-злогом запажено.26 Стид би свакако требало да имају макар они који нису зналида је обновљена Самодрежа црква посвећена и херојима из 1912. године, на чијојдобровољној жртви је многима пружена прилика да остваре бивствовање у духумодерног доба, што значи и без феудалног начина животарења, крвних и дру-гих освета.

Њихово херојство као да су у потпуности успеле да унизе тековине савремногдоба, а посебно недавни Кумановски споразум (1999), којим је, уз сумњиву топо-нимску случајност, затрвена историјска истина, а Српство убачено у још дубљу

26Ђурковић, Миша, „Балкански ратови – век касније”, Политика 4. 10. 2012.

328


„стратегијску кашу”, на неки начин припремељену већ у Другом светском рату.Отуд је сећање на богослужбени обред приликом освећења нове цркве Самодре-же 1932. године могуће посматрати и у духу последњег причешћа, односно каочудну репризу кнежеве вечере из 1389. године и догађаја који су уследили. Та-квом размишљању иде у прилог и данашње стање цркве у Самодрежи.


Аврамовски, Ж., Прилог питању италијанско-албанске ирединтистичке пропаганде наKосову и Метохији у време минхенске кризе, Историјски гласник, 3–4 (1964).

Антић, М., Комунисти делили: Косово и Метохија никада нису били засебан државни,политички или етнички геопростор. Комунистзичке ујдурме о подели, аутоно-мији и припајању, Новости, 25. 2. 2008.

Батаковић, Д., Косово и Метохија: историја и идеологија, Београд–Ваљево–Србиње,1998.

Богдановић, Д., Књига о Косову, Београд, 1985Bogdanović, D., Razgovori o Kosovu, Beograd, 1986.Велике видовданске свечаности на Косову, Политика 2. 6. 1932, 5.Дероко, А., Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србиjи, Бео-

град, 1962.

Дероко, А., Обнављање Самодреже цркве, Време, 19. 12. 1928.Димић, Љ., Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, Београд, 1997.Ђурковић, М., Балкански ратови – век касније, Политика, 4. 10. 2012.Живковић, М., Споменици спајају, а не раздвају народе, Политика, 16. 2. 1990, 18.

Звона за Самодрежу цркву, Политика, 18. 7. 1931, 5.Zirojević, O., Kosovo u istorijskom pamćenju (mit, legende, činjenice), Republika, 1. 15. 3. 1995,

9–24.Ивановић М., Црквени споменици од XII до ХХ века, у: Задужбине Косова, Београд–При-

зрен, 1987.Јанковић, М., Архитектонске особености цркве Светог Мине у Штави код Куршумлије,

У Уметност, Косово и Метохија II, ур. З. М. Јовановић, 19–22 [Зборник радоваучесника Пројекта „Стилска и иконографска обележја ликовних уметности Косо-ва и Метохије” 147049Д].

Јовановић, З., Тамо далеко, Војска 31. 12. 1992, 40.Јовановић, З. М., Александар Дероко, Београд, 1991.Јовановић, З. М., Друштво уметника Зограф, Београд, 1998.Јовановић, З. М., Зебрњак. У трагању за порукама једног споменика или о култури

сећања код Срба, Београд – Горњи Милановац, 2004.

Јовановић, З. М., Зидно сликарство Живорада Настасијевића, у: група аутора, Храм Ус-пења Богородице у Панчеву, Панчево, 2008, 61–80.

Јовановић, В. С., Археолошка истраживња средњовековних споменика и налазишта наКосову, у: Зборник округлог стола о научном истраживању Косова, САНУ, Научни

329


скупови књ. XLII, Одељење језика и књижевности. Одбор за проучавање Косова,књ. 1, Београд ,1988, 17–66.

Јовичић, М., Уставноправни положај припадника албанске националности, У Срби иАлбанци у XX веку, САНУ, Научни скупови књ. LXI, Одељење историјских наукакњ. 20, Београд, 1991, 137–155.

Лазић, С., Каменолом поред спомен-костурнице, Политика 20. 11. 1991.Лечић, М., Изградња и обнова цркава и манастира од 1920. до 1941, У Српска православна

црква 1920–1970. Споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријар-шије, Београд, 1971, 65–125.

Mилић од Мачве, Повјесница Милића од Мачве. Са кућишта до двора Уфици, књ. I, Бео-град, 1985.

Mилић од Мачве, Повјесница Милића од Мачве. Од потонуле Атлантиде до још живихСораба, књ. III, Београд, 1987.

Мишић, З., Шта је то косовско опредељење, у: В. Ђурић, Косовски бој у српској књижев-ности, Београд, 1990.

Обнова Самодреже цркве на Косову. Освећена 15–28. Јуна 1932 год. На Видовдан, Београд,1938.

Откопавање Самодреже Цркве. У темељима цркве нађено је мноштво људских костију,за које народ верује да су то кости косовских мученика, Политика 17. 6. 1928, 10.

Петковић, В., Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, САН, посебнаиздања CLVII, Београд, 1950.

Спремо, Д., Завет из Самодреже, http://www.nspm.rs/kosovo–i–metohija/lazar–je–dan–uoci–velike–bi.html (последњи приступ 27. 9. 2012).

Станковић, В. А., Ослобођење Призрена и споменици ослободиоцима из балканских иПрвог светског рата, Свети кнез Лазар 2–3, 1995, 171–179.

Шипка-Ергелашев, З., Пера Ј. Поповић, живот и делатност, Зборник за ликовне умет-ности МС 16, 1980, стр. 159–202.

Šiptari od srpske crkve napravili klozet, http://www.vesti–online.com/Vesti/Srbija/143233/Siptari–od–srpske–crkve–napravili–klozet / 10. 6. 2011 (последњи приступ 6. 9. 2012).

330


ПРИЛОЗИ

Слика1: Освећење цркве у Самодрежи (објављено у: Обнова Самодреже цркве на Косову. Освећена 15–28 Јуна 1932 год. На Видов-дан, Београд 1938)

Слика 2: Изглед цркве Самодреже (објављено у: Обнова Самодреже цркве на Косову. Освећена 15–28 Јуна 1932 год. На Видов-дан, Београд 1938)

331


Слика 3: Ж. Настасијевић, Лазар Хребељановић и краљ Петар Карађорђевић са своjим сарадницима-савре-меницима, црква у Самодре-жи, фреско техника, 1932. Стање (девастираног) живо-писа крајем осамдестих го-дина XX века (у фототеци З.М.Ј.)

Слика 4: Спољашње стање цркве у Самодрежи након њеног оскрнављења1999. године (у фототеци З.М.Ј.)

332


Слика 5: Ентеријер цркве у Самодрежи након њеног оскрнављења 1999. године (у фототеци З.М.Ј.)

333


Zoran M. Jovanović, Miloš J. Janković

THE MEMORY OF RENEWAL OF “CHURCH SAMODREŽA” AND ITS CEREMONIAL CONSECRATION IN 1932

SummaryThe focus of this paper is the church in village Samodreža near Vučitrn (Samodreža

church), dedicated to The Beheading of Saint John the Baptist, which was consecrated onVidovdan 1932 by patriarch Varnava in front of ten thousand people that were present. Thisis edifice built on foundation of temple in which, by legend, just before Vidovdan 1389 LazarHrebeljanović, leading his and allies troops, received the Eucharist before crucial Kosovobattle (the last communion), when “the Serbian empire of the earth” was destroyed by Otto-man Empire. New Samodreža church was built following the project of architects Pera Pop-ović and Aleksandar Derok. Interior of the temple is enriched with wall painting done byŽivorad Nastasijević (author of the icons on the iconostasis is Boris Seljenko). Thanks tothese creators, without whom it would be impossible to make even the shortest review ofSerbian art in last century, Samodreža church has special significance in Serbian cultural his-tory. The ceremony of the consecration is also important, not just because it had elementsof so called “ephemeral spectacle” – the Yugoslav idea came to the foreground on this occa-sion, wishing for the unity of Albanians and Serbs in Kosovo and Metohija (Kosmet), in thespirit of Aleksandar Karadjordjević’s state policy. It meant that “the idea of Serbia” was al-ready condemned to the future which traces you can now see in many different waysthroughout Kosovo and Metohija. The proof of that can be found in news report from 2011saying that roof of the Samodreža church was destroyed and the interior of the church be-came public landfill. That was contributed by the closest neighbors of the Serbian people,people that had to leave the Kosmet area. If you consider the fact that renewed church inSamodreža was built to glorify heroes from 1389 and liberators of Kosovo and Metohija from1912, everything gets more meanings. All would be less gloomy if The Memorial CharnelHouse at Zebrnjak near Kumanovo (in which liberators of Kosmet from Turkish occupationin 1912 are buried) didn’t have the same destiny, undeservedly as renewed questionablechurch. As if their heroism was diminished by the modern age, especially by the recent Ku-manovo Agreement (1999), that exterminates historical truth with questionable toponymycoincidences, Serbdom is being thrown in even deeper „strategic mash“ that was in a wayalready prepared in Second World War. Therefore, the memory of consecration ceremonyof new church Samodreža in 1932 can be seen in the spirit of the last communion or as thestrange repetition of Princes Dinner in 1389 and the events that followed. Present state ofthe church in Samodreža favors that kind of thought.

Key words: Samodreža church, Kosovo battle, Yugoslav idea, Kosovo and Metohija, FirstBalkan war, Zebrnjak.

334

УДК: 371(497.115)”1912/2012” ; 373.3/.5(497.115)”1912/2012”

САИТ З. КАЧАПОР1

БРАНКО Р. ЈОВАНОВИЋ2


ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА НА БРДСКО-ПЛАНИНСКОМ МАСИВУ РОГОЗНЕ

1912–2012. ГОДИНЕ3

САЖЕТАК. У приказ стања школства и просвете на брдско-планинском масиву Рого-зне, посебно на делу који припада Звечанском округу, односно Покрајини Косово иМетохија, полазимо од упознавања географских карактеристика овог краја. Полази-мо са уверењем да је некада, у знатно ранијој прошлости, овај крај био густо насељен.Данас је овај крај готово ненасељен или се тек понегде могу срести старачка домаћин-ства. Школе, које су некада имале и стотине ђака, престале су са радом, а напуштенасела аветињски карактеришу рушевине тих објеката. Је ли Рогозна престала да будедруштвено интересантан комплекс? Јесу ли школство и просвета на брдско-планин-ском масиву Рогозне, као тема, престали да буду педагошки актуелни? Како је проте-као период од једног века, након Балканских ратова и вихора Првог и Другог светскограта, као и период између два светска рата и период друге половине 20. века? Шта Ро-гозни, њеном становништву, а посебно школству и просвети, доноси време наконНАТО интервенције на нашу земљу? У тексту Школство и просвета на брдско-планин-ском масиву Рогозне 1912–2012. године желели смо дати, макар делимично, одговорена ова питања, али и упутити препоруке за даљи, бољи и успешнији развој.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Рогозна, школе, живот и рад становништва.

1 [email protected] [email protected] Овај прилог је резултат рада у оквиру научноистраживачког пројекта III 47023 Косово и Мето-

хија између националног идентитета и евроинтеграција који финансира Министарство просве-те, науке и технолошког развоја Републике Србије.

335


Рогозна је једна од ретко интересантних планина у Србији, па и на широј те-риторији. Тако много узвишења, вулканских купа, удолина и абразија, па зара-вни и котлина, плодних њива и стеновитих области, на једном месту, готово дасе не може срести. Река Ибар, дубоким усецима од Рибарићке котлине до плод-них равница Зубиног Потока пресеца целину и раздваја Рогозну од масива Мо-кре горе, односно масива Мојстирско – Драшких планина што се природно по-везују са балканским Алпама – Проклетијама, а на другој страни од планинскогмасива Копаоника. Тако одвојена и оивичена реком Ибар, с једне, рекама Рашкаи Јошаница, с друге стране, Рогозна заузима широки троугласти простор југо-источно од Новог Пазара и Северно од Косовске Митровице. У већини, ранијеписаних, извора налазимо одредницу да је Рогозна обрасла густим шумама и дасе бројно становништво бавило сточарством и пољопривредом. У лето, 2012. го-дине, налазимо ову природну лепотицу ошишану, опустошену, готов потпуноуништених шума, напуштених пашњака и зараслих њива. У време настанкаовог прилога Рогозном су буктале ватрене стихије, а малобројно становништвоје у том пламену и густом диму још једном гледало како нестају и последње на-де за живот на овим просторима.Рогозни прилазимо са северне стране, „царским друмом”, „босанским путем”,

односно „џадом” како народ и данас зове овај пут, који је некада, као караванскипут, повезивао Рашку област са широким појасем све до Егејског мора. Овај пут-ни правац је остао активан као главна трговачка спона, све до изградње ибарскежелезнице на којој су означене нове чворне тачке: Косовска Митровица (Звечан)и Рашка.Рогозна је позната као природно налазиште оловно-цинкане руде и руде ба-

кра са примесама сребра, злата, кобалта, никла и др.1 Ова блага су на овом маси-ву ископавана још у римско доба, али и у време Немањића, о чему, на сваком ко-раку, сведоче остаци рударских отопина. Разуђеност, рељефна шареноликост и природна богатства, посебно шумом,

пашњацима, изворима, врелима, бунарима, потоцима и рекама, као и плоднимземљиштем, па и рудним благом, одувек су пружали погодне услове за живот.У бурним временима, којих је на овим просторима било тако много, вулканскаузвишења и дубоке удолине представљале су сигуран смештај за становни-штво, али и за војне утврде. Зато је Рогозна, сасвим извесно, вековима била гу-сто насељена. За подробнији приказ Рогозне и њене околине, посебно живота ирада у њој, па и школства, просвете и културе, било би упутно детаљније про-учавати и приказати следеће објекте и подручја:

• град Рас, прву српску престоницу, кога од овог масива благо одваја доли-на речица Јошнице и Себечевке, а који је од Рогозне удаљен око 12 km,

• град Јелеч, на Рогозни,• град Звечан, са којим се Рогозна завршава на југоисточној страни,

1 Wikipedija.org.

336

Саит З. Качапор, Бранко Р. Јовановић: Школство и просвета…

• манастир Црна Ријека у усеку истоимене реке на обронцима Мокре горе,недалеко од Рибарића,

• Брњак, једно од стоних места Јелене Анжујске1,• српске средњовековне манастире: Бањска, Врачево (Св. врача Козме и Да-

мјана), Сопоћани, Дубоки Поток, Свети Никола Кончуљски – манастирКончуљић и други.

За овај кратки приказ сматрали смо довољним указати на чињеницу да је Је-лена Анжујска столовала у Брњаку, у коме је основала девојачку школу, у којојсе учило плетење, ткање и вез, уз учење читања, писања и музичких вештина(свирање, певање и плес)2. Узводно, од Брњака, на око 15 km, у манастиру Црна Ријека, радила је прва ос-

новна школа за српску децу крајем 19. и почетком 20. века3. То није било нималослучајно јер је овде, у овом манастиру „… почетком 18. века постојала писарницау којој су писане и преписиване богослужбене књиге, а поред тога, вероватно, ишкола за монахе.”4 Улога манастира у животу народа овога краја кроз векове би-ла је огромна5.

На Рогозни, у делу који данас административно припада Новом Пазару, каоизданак у бујном окружењу диже се планински вис на коме је некада блистао, аданас стоји као неми сведок средњовековни град Јелеч.Приликом сусрета са ретким становницима околних села, одмах започиње

прича: „Овде, на овим врлетима, у овим планинским забитима, сломио је ногукраљ Драгутин… Можда је овај крај он проклео… ” Уистину, старији син КраљаУроша I и краљице Јелене, Драгутин, краљ Рашке од 1276. до 1282. године и краљСрема од 1282. до 1316. године, у лову је, у овом крају, повредио ногу, 1282. годи-не, након чега је, у Дежеви, абдицирао у корист млађег брата Милутина6.

1 А. Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд, 1950; као и:Здравковић, и. Средњовековни градови и дворци на Косову, Београд, 1975.

2 Ђ. Бубало, Српски биографски речник, 1. том, Матица српска, Нови Сад, 2004.3 С. Качапор, Школство у долини Ибра, Тутинске новине, 1984, 48.4 Wikipedija.org.5 Више о томе: Бојовић, Д. Манастир Црна Ријека, АРС Либри, Боград, 2002.6 Више о томе: Павловић, Д. (избор текстова и редакција), Живот краља Драгутина од архиепи-

скопа Данила 2, Будућност, Нови Сад, 1970.

Манастир Црна Ријека

337

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Crna_reka.jpg





http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Jelec-3.jpg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Jelec-3.jpg


Јелеч смо, нажалост, затекли у рушевинама. О каквој тврђави се радило, за-кључили смо по очуваној капији са северне стране, по цистерни за воду и про-зорима на јужној страни бедема. На развалини, кроз коју смо прошли са југоза-падне стране, закључили смо да се налазила капија за свакодневну употребу.Када се у Јелеч долази након обиласка Раса, Манастира Сопоћани, МанастираЂурђеви Ступови, цркве Светог Петра и Павла, код Новог Пазара, МанастираЦрна Ријека, код Рибарића, и тврђаве Звечан, тек се тада схвата да је овај читавикомплекс био у самом средишту српске средњовековне државе у доба Немањи-ћа. Јелеч је на надморској висини од 1.262 m. У њему су се надмоћно осећали ње-гови градитељи и потоњи чувари ових крајева у 13. веку, а можда и раније, од-носно његови корисници све до 1912. године. У периоду владавине Османскеимперије Јелеч је био седиште нахије.1 У Сумарном попису санџака Босна из1468/69. године налазимо следећа места која припадају овој нахији:2

• село Бај Поток (Бајевица, прим А. С. Аличић, даље А. С. А.), хаса: њива 4,ливада 1, домова 18, неожењених 3, приход 3 238,

• село Мур, домова 24, неожењених 5, приход 2 282, • село Јошаница, домова 16, неожењених 7, приход 1 239,• село Парилева (Паралово А. С. А.), домова 30, неожењених 10, приход

1 782,• село Осоје, домова 28, неожењених 5, приход 2 704,• село Билина (неубицирано А. С. А.), домова 21, неожењених 3, приход

2 435,• село Кршева (Крушево), домова 69, неожењених 28, приход 7 152,• село Горна Охолина (Охоље, А. С. А.), домова 9, неожењених 3, приход 710,• село Витакова, домова 51, неожењених 5, приход 1949,• село Долна Тремла (неубицирано, А. С. А.), домова 27, неожењених 5, при-

ход 1 949,

1 Види у: Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бео-град, 1950, Малетић Михаило. Нови Пазар и околина, монографија, „Књижевне новине”, Београд1969.

2 Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, дешифрирао и са османско-турског језикапревео, научно обрадио и за штампу приредио Ахмад С. Аличић, Мостар, 2008, стр.12–14.

Јелеч

338


• село Горна Тремла (неубицирано, А. С. А.), домова 4, неожењених 2, при-ход 240,

• село Чрномирна (неубицирано, А. С. А.), домова 10, неожењених 5, при-ход 1 485,

• село Драгочева, домова 3, неожењених 9, приход 2 548,• село Сливна, домова 23, неожењених 7, удовица 2, приход 2 651, • село Горна Јабланица, домова 49, неожењених 15, приход 5 266, • село Божурић (неубицирано, А. С. А.), домова 5, неожењених 2, приход

600,• село Проданково, домова 7, неожењених 3, приход 1 073, • село Чрвојевча (неубицирано А. С. А.), домова 6, неожењених 2, приход 47.

Оно што је уписано изнад овог села, са спахијама који су доле ниже уписа-ни као раја, дато је, као зеамет, Исхак-бегу, уз обавезу да иде у рат1. Речје о Исхаку Исхаковићу, оснивачу Новог Пазара и Сарајева.2

Да је подручје брдско-планинског масива Рогозне било густо насељено у15. веку, говоре и бројна насеља која се помињу у овом попису, на ширем под-ручју Јелеча: Кашли (Кашаљ), Јаворја, Грубетица, Смилов Лаз, Брезовача, ДолнаЛукар, Загул, Долна Охоља, Долна Бање, Кошева, Долна Знуша, Пахленица, Гор-на Лукар, Белина Лука, Добретина, Барбича, Кожла, Прућа итд.Као што Јелеч и Рас омеђавају Рогозну са севера и северозапада, тако је са ју-

гоистока омеђава Звечан. Звечан је један од најстаријих српских средњовеков-них утврда. Бурна историја Звечана, са честим променама намене ове тврђаве,из преспективе српске историје, започиње владавином рашког жупана Вукана(почетак 12. века – 1112. или 1115), који је из њега кретао у своје походе на Косовокоје се тада налазило у саставу Византије.3

У Сумарном попису санџака Босна из 1468/69. године налазимо велики бројместа у нахији Звечан, што говори о насељености овог краја. Наводимо само не-ка:4

• Сам Пазар Ржана (и), рудник сребра, домова 52, неожењених 2, • село Долна Зајча (Зајче), домова 29, неожењених 10… „дато Ибрахим-бегу,

сину Павла Ђорђијева, 5. 3. 1475.5

Даље се, између осталих, помињу села: Горна Кошутова, Дрежница, Свинар,Копривна, Чавар (можда Чабар, прим. аутори), Валач, Лушта итд.

1 Исто, стр. 13.2 Иса-бег Исхаковић био је оснивач Сарајева и Новог Пазара. Његова владавина у Босни трајала

је од око 1454. до 1463. године. Имао је велике поседе у вилајетима: Јелеч, Звечан, Рас, Сјеница, Мо-равица и Никшићи… (Wikipedia. оrg.).

3 Иван Здравковић, Средњовековни градови и дворци на Косову, Београд, 1975.4 Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, дешифрирао и са османско-турског језика

превео, научно обрадио и за штампу приредио Ахмад С. Аличић, Мостар, 2008, стр. 2.5 Исто, стр. 2.

339


У обради овог прилога нашу пажњу су привукла следећа места (школе, животи рад људи у тим местима): Врачево, Јунаци и Бање.

Врачево, у општини Лепосавић, са селима и засеоцима у његовој околини:Баре, Требиће, Каљин, Рватска, све до суседних села и заселака: Риково, Завада,Врба, Долац, Живодере и Манасе имају дугу историју, баш као и Јелеч и Звечан.Носи назив по манастиру Врачеви, посвећеном православним свецима и лека-рима Козми и Дамјану, подигнутом 1316. године.

При овој цркви „…је формирана манастирска школа у току Првог српскогустанка, 1808. године, а 1869. године је прерасла у световну”1, што се може сма-трати првом српском световном школом у овим крајевима. Школа је активнорадила до 1912. године.

Овај крај је, у периоду доласка Османлија био густо насељен. У Сумарном по-пису санџака Босна из 1468/69. године, у оквиру вилајета Врача, између осталих,помињу се следећа насеља:

• Горна Крнета (Крњин), Долна Крнин, Кутно (Кутње), Бара, Горна Дире-нова (Дренова), Пасја Поток… Берберишта…2

У средишњем делу Рогозне, у области која административно припада општи-ни Зубин Поток, посетили смо село Јунаке. Поред једног од врхова Рогозне(Млијечњак, 1 343 метра надморске висине) пут нас је довео право пред рушеви-ну некадашње школе. Празна села, тиха планина, затворене школе, а места сејош називају селима: село Јунаке, село Кобиља Глава, село Рујиште, село Кашаљ,село Рудине. Немим погледима постаје све јасно, само разум не може прихвати-ти да друштвена заједница у годинама након Другог светског рата, па све до да-нашњих дана, није могла изградити путеве, електричне мреже, подстицајнепрограме за живот људи. Мислимо да је могло!

Сасвим на другој страни Рогозне, у односу на Нови Пазар, на крајњој адми-нистративној тачки Космета, узводно магистралом у правцу Рибарића, налазисе село Бање. Ово село данас је актуелније него икада раније у својој историји.Враћањем у прошлост ових крајева или посматрањем ових крајева из угла про-шлости много тога би се могло објаснити, али да ће у селу Бање, под Рогозном,на обали Ибра, пред улазом у средњовековно стоно место – Брњак, неко поста-вљати границу Србије, то се никако не би могло довести ни у какав историјскиконтекст.

У село Бање долазимо заобилазницом граничног прелаза из правца Рибари-ћа. Село носи назив по неколико топлих извора, који су, нажалост, потопљенивештачким језером на Ибру. У селу обновљена црква и тек стотинак мештана.

1 Wikipedija.org.2 Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, дешифрирао и са османско-турског језика

превео, научно обрадио и за штампу приредио Ахмад С. Аличић, Мостар, 2008, стр. 4–7.

340


То је Рогозна: некада поносна и славна, насељена и раздрагана, поорана и по-кошена, са густим шумама. Данас једнако напуштена и у делу који припада оп-штини Тутин, и у делу који припада општини Нови Пазар, и у делу који припа-да општини Зубин Поток, и у делу који припада општини Косовска Митровица,и у делу који припада општини Звечан, и у делу који припада општини Лепо-савић. У свим деловима исто: напуштено, занемарено, шума посечена, њиве за-расле у корову, а школе затворене. Земљани путеви, по којима се извлачи дрвоостају као неми сведоци људске небриге.

У овом раду нисмо имали амбиција приказати целовити настанак и развојшкола на Рогозни. Желели смо одабрати три примера, као три историје случаја,као догађања у три места на Рогозни, као три типична примера. Пратили смонастанак, раст и замирање школства и просвете у селима Врачево, Јунаци иБање. Желели смо школство и просвету, у овим селима, довести у везу са живо-том људи у брдско-планинском масиву Рогозне. Имали смо у виду значај и дру-гих школа – пре свих школу у Косовској Митровици,1 али и школе у селима на

1 О години оснивања школе у Косовској Митровици, као и о многим другим, у различитим изво-рима налазили смо различите податке. Постоје подаци да је основана 1806. али и 1860. године, каои да је у овој школи радио Милутин Божовић из Придворице, 1848. године, као и да је од 1850, сведо 1912. године радила без престанка. Видети: Просветни гласник Краљевине СХС, 9/1923, 554, 562,као и Просветни гласник 1922/23, 11, 602–605, према: Премовић, Р., Голгота Срба у Старој и ЈужнојСрбији и поход Србије ка својим просторима, hттп://ср.скрибд.cом/, стр. 38; 14. 6. 2012, у 13,00.

Остаци некада чувене школе у Јунацима

341


падинама Мокре горе и широм Рогозне, било да оне припадају Звечанском ок-ругу, било територији општина Нови Пазар и Тутин.

1. ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА НА БРДСКО-ПЛАНИНСКОМ

МАСИВУ РОГОЗНЕ ДО 1941. ГОДИНЕ

1.1. Школа у Врачеву

Као што је већ поменуто, посебно место смо желели дати школи у Врачеву.Ова школа је настала рано у 19. веку1 и радила као манастирска, а 1869. године јепрерасла у световну. У периоду Берлинског конгреса, 1878. године, школа је из-горела.2 Обновљена је 1886. године, а њен учитељ је био Марко Поповић Бача-нин, из истог села. Пре 1912. године у овој школи су радили учитељи: Крсто Ма-ниташевић, Михајло Поповић и Филип Стојановић.3 У току Балканских ратова и на почетку Првог светског рата ова школа је ради-

ла без прекида. Рад је прекинула тек 1917. године. У том периоду се, кратко, поја-вила учитељица Јованка Тодоровић, а након њеног одласка школа је остала за-творена. Наставила је са радом тек 18. априла 1920. године, а њен први учитељ, уовом периоду, био је Живан Ђ. Петровић из Белице, Моравички округ.4

Учитељ је предано радио и окупио већину деце која су била школски обвез-ници. Једино из удаљених села, као што су: Вучја Локва, Неготинац, Ломница,Самар, Пасји Поток, Виногор и Цоковиће, деца нису могла похађати школу. Изове констатације треба изузети школске обвезнике муслиманске вероисповести.Наиме, школа је дуго радила као манастирска, а и у периоду када то није била,школска зграда је била у непосредној близини манастира. То је изазивало одре-ђено подозрење, те је учитељима и месним властима требало доста напора да сепридобију родитељи да шаљу децу у школу. Након 1924. године стање се, у томпогледу, битно мењало, иако је у целом међуратном периоду проценат мусли-манске женске деце, која су похађала школу, био мали или готово незнатан. Безобзира на то, школа је пуним капацитетом, са великим бројем ученика, радилау читавом период између два светска рата.

„У току 1921. године школски надзорник је интервенисао код начелника окру-га Рашког због тога што председник општине није имао разумевања премашколи и није организовао издвајање приреза (за њен рад). Начелник округа Ра-

1 О години настанка, као и о карактеру ове школе у различитим изворима се могу наћи разли-чити подаци: Чановић – 1805, Ђилас – 1806, Петковић, Поповић и Шалипуровић – нису навели го-дине, Качапор – није навео године… Види: Вујовић, П. Б. (2012), Два века школе у Врачеву1805–2005, Лепосавић, стр. 53–56.

2 Качапор, С. (1987), Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941. године, Нови Пазар, стр.22.

3 АЈ (Архив Југославије), ФМПКЈ (Фонд Министраства просвете Краљевине Југославије), ООН(Одељење основне наставе), 109-8-20; 26477, од 18. 8. 1920. године.

4 Исто.

342


шког је одмах сменио председника општине…”1 То је пресудно утицало на даљедобро разумевање за све проблеме са којима се сусретала ова школа. Те школскегодине, школа је радила као „неподељена”, иако је у истој учионици имала чак47 ученика. Школа је радила у нехигијенским условима, без икаквих наставнихсредстава или техничких помагала. Једино је имала рачунаљку, што је учитељсматрао довољним за наставу математике.

„На почетку школске 1930/31. године, пуштена је у рад нова школска зграда”2.Од тада, па до 1941. године, настава се одвијала у наменски грађеном објекту, назадовољство и учитеља и ученика и њиховим родитељима. У том периоду, уовој школи су радили учитељи: Живан Петровић, Петроније Јовановић, Теодо-сије Цветић, Никола Баровић и други.

1.2. Школа у Јунацима

У селу Јунаци школа је отворена 1900. године. „Да се школа отвори урадио јеруски конзул из Митровице (К. М. – прим. аутори), Машков, приликом свог пу-товања за Нови Пазар. Пошто је отворио школу, непосредно преко турских про-светних власти из Цариграда, а не у договору са тадашњим митрополитом, тоније могао добити учитеља све до 1906. године.”3 Први учитељ у овој школи биоје Недељко Божовић, који је без прекида изводио наставу све до 1915. године.Школску зграду су, добровољним радом, саградили мештани. Била је то згра-

да скромног грађевинског квалитета, од чатме, са покровом од шиндре. Ималаје четири одељења, скроман подрум и једну учионицу. У школској згради је ста-новао учитељ са својом породицом. Непосредно уз школску зграду, добровољ-ним радом мештана, од сличног материјала, саграђен је и интернат за ученике.Зграда интерната је имала две собе, у које су били смештени ученици из удаље-них места. О хигијени у интернату и исхрани ученика старао се учитељ са сво-јом супругом и помоћним радником.У току Првог светског рата школску зграду и зграду интерната запосели су

аустроугарски војници. Када се, 1919. године, вратио учитељ Божовић, затекао јеобе зграде битно руиниране. Брзо је, уз пуну подршку мештана, радио на адап-тацији. Те школске, 1919/20, године окупио је 32 ученика, који су били распоређени у

сва четири разреда. Божовић је наставио са истим жаром и оживео и школу иинтернат. Школа је окупљала ученике са широког простора Рогозне – Јунаци,Смилов Лаз, Златаре (Вуков Лаз, Плужевина и Чукаре), део Драиновића, Бубе,Зечевиће, Луков До, Жареви, Сипова, Извори, Грижани4, Баштанска Ријека и Цр-

1 С. Качапор, Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941. године, Нови Пазар, 1987, стр.23.

2 Исто.3 АЈ, ФМПКЈ, ООН, 59-103-20; 21976, 18. 7. 1920.4 У читавом периоду између два светска рата било је покушаја да се отвори школа у Грижанима.

Школске 1932/33. године то је пошло за руком учитељу Мирку Јоксимовићу. Међутим, већ наред-не године школа није радила.

343


вени. Зато су деца морала или становати у интернату или савлађивати огромнуудаљеност, по беспућу, излажући се тако суровим климатским условима, као иопасностима од дивљих звери. Убрзо, на крају школске 1921/22. године, учитељБожовић је напустио ово место. Био је то већ искусни учитељ, са бројним пози-тивним извештајима од школских надзорника и референцама о постигнутимуспесима у васпитнообразовном и просветитељском раду у овом забитом селу,који је лако могао да нађе себи место у бољим условима.Од ове школске године школа је често долазила до ивице затварања. Смењи-

вали су се учитељи: Ново Матуновић, Срђан Мићовић, Вукашин Драговић ибројни други. Ниједном од њих није полазило за руком да изводи наставу иодржава интернат са кухињом за ученике. Проблеми са отежаним условима заживот и учитеља и ученика стално су отежавали рад школе. Дежевски срез, комеје административно припадало ово место, уредно је расписивао конкурс за по-пуну упражњеног учитељског места. Школа није добијала ентузијасту попутучитеља Недељка Божовића. Школски надзорник, Живојин Поповић решење је видео у изградњи нове

школске зграде. Мештани су то прихватили и већ у току лета, 1929. године, са-градили нови објекат за школу. Међутим, учитељи су нерадо долазили у ово ме-сто, тако да је школа отежано радила све до 1941. године.

1.3. Школа у Бањама

На падинама Рогозне, што се спуштају према реци Ибру, налази се село Бање.У овом селу школа је први пут почела са радом 1914. године. „Овамо народ волишколу и само га треба упутити и мало помоћи пружити. Свако овамо сматра даје дужан донети кола камена, кола песка, кола креча или грађе за подизање шко-ле”.1 У периоду Првог светског рата, као и у првим школским годинама наконњега, школа је радила са прекидима.Заслуге за изградњу нове школске зграде припадају чувеном мајстору из овог

краја, Марјану Јанићијевићу из Витковића. Уз његово пуно ангажовање и до-бровољни рад мештана саграђена је нова школска зграда, 1925. године. Од тада,до 1941. године, школа је активно радила. Њени учитељи, поред осталих, била суи чувена имена у области просвете, културе, образовања и отпора против фаши-зма: Драгутин Малевић, Светислав Трифуновић, Станика Радовановић Цана иВладимир Кораћ.Попут школе у Јунацима и ова школа је окупљала ученике са широког про-

стора Рогозне: из села Витакове, Соврлића, Бурлата, Варага, Клечке, Шпиље, Вој-ковића, Табалија и Врановића (Добрићи). Као и у другим крајевима земље, школе на Рогозни су карактерисали бројни

проблеми. Поред неадекватних школских објеката, отежаног одржавања хигије-не у њима, немогућности рада у поподневним часовима и навече (јер ни у једној

1 Ј. М. Богавац, Летопис основне школе у Бањи, Зборник за хисторију школства и просвјете,Љубљана, 1980, стр. 115. Из летописа школе.

344


није било електричног осветљења), недостатка учитељског кадра, заједничко заове школе било је то да су буџети, који су на предлог школа и локалних властиодобравани од Министарства просвете, били недовољни. Нарочито су умањива-ни након преласка на Бановинску управу, Зетске бановине, 1929. године. Поредскромних плата за помоћне раднике и трошкова за смештај учитеља, готово даније остајало ништа за материјално-техничко одржавање школских објеката иза одржавање хигијене. Мештани су обилато помагали школе: обезбеђивали суогревно дрво, исказивали спремност да помогну у одржавању школских објека-та, али је све то било крајње скромно и недовољно.Све ове школе радиле су у веома сиромашним местима. Бројни становници

села на Рогозни живели су на ивици егзистенције. Зато је у свим ђачким одеље-њима, у ђачким клупама, седео велики број веома сиромашне деце. Из такоскромних буџета није било могуће издвајати средства за помоћ сиромашнимученицима за набавку одеће, обуће, књига и потребног материјала за учење ирад1.За материјал који је требало да се троши свакодневно, као што су школске

креде, сунђери, канцеларијски материјал, ретко када су се издвајала средства.Учитељи су се сналазили тако што су најчешће, властитим средствима, обезбе-ђивали тај материјал. „Наставници сами су правили рачунаљке и цртали картеи помагали се досетљивошћу да попуне празнину у наставним средствима”.2

Школски намештај, углавном, није купован. Учитељи су се сналазили и са ме-штанима израђивали примитивне клупе. Слично је било и са набављањем ли-мених пећи за огрев, као и столова и столица за учитеље. У оквиру буџета издвајане су минималне суме за набавку књига за школску и

ђачку библиотеку. Међутим, књиге нису уопште набављане, а учитељи су дик-тирали садржаје, те су ученици учили из својих бележница.Буџети су смањивани, уместо да се повећавају. То је било посебно изражено

у последњих пет година, пред почетак Другог светског рата, а нарочито наконшто је Уредбу о издржавању народних школа донела Краљевска банска управаЗетске бановине, 9. 9. 1936. године.3 Школска дворишта и игралишта за ученика (уколико су и постојала) била су

у лошем стању. Школски надзорник је за 1935/36. годину о томе писао: (Она су)„… генерално пуста: ни једног хладовитог дрвета, ни једне једине клупе за седе-ње ученика; већ деца седе на земљи и у прашини (ово је у свему истинито!).”4 Докраја међуратног периода нису издвајана средства у буџетима за уређивањешколских дворишта и спортских терена. Са ученицима нису извођене екскурзије. Главни разлог за то је била немогућ-

ност превоза ученика. Исто тако, ретко се догађало да учитељи организују изле-

1 АЈ, ФМПКЈ, ООН, Предлози и примедбе на буџет школа, бр. 153, 25. 2. 1935.2 Годишњи извештај о школама и школском раду, АЈ, ФМПКЈ, ООН, 109-8-20; 26477, 18. 8. 1920.3 ИАЦ (Историјски архив Цетиње); 55847, 9. 9. 1936.4 АЈ, ФМПКЈ, ООН, Предлог и примедбе на буџет за 1935/36. годину.

345


те. Школе су се и иначе налазиле у природи, те се о томе и није много раз-мишљало.У школе, на Рогозни, није долазио ниједан школски лист. Догађало се да су

учитељи сами, приликом својих путовања, доносили „Наш лист”, „Завичај”,„Дечје новине”, или „Чувар здравља”. Исто тако сами су се сналазили, да макарповремено читају текстове из стручних часописа: „Учитељ”, „Напредак”, или„Соко Краљевине Југославије”.О организовању набавке педагошке и дидактичко-методичке литературе ни-

је било ни говора. За тако нешто учитељи не би наилазили на разумевање ни одшколских месних одбора, које су чинили најчешће неписмени грађани. Напро-тив, они су сматрали да „учитељ све зна”, те да није потребно да додатно чита! Најизразитији проблем био је недостатак стручног учитељског кадра. У овим

школама, у селима на Рогозни, задржавали су се и са нескривеним еланом ради-ли само они учитељи који су родом из ових крајева. О томе најречитије говорипример Недељка Божовића, учитеља из основне школе у селу Јунаци.Ученици су нередовно похађали школу, а велики број је трајно остајао необу-

хваћен. Главни разлог непохађања школе била је удаљеност школе од места ста-новања. Школе у Врачеву, Јунацима и Бањама су биле недоступне за ученике избројних брдских села и заселака. Неке школе које су повремено радиле нису мо-гле утицати да се стање битно, позитивно, промени. За неке ученике школа јебила удаљена и по 15 km. Поред тога, често се догађало да родитељи задрже децуда би им помагала у раду у пољу и на њивама. Исто тако, задржавали су их даби чувала стоку, а многи родитељи једноставно нису могли припремити својудецу за похађање школе, јер нису имали средстава за одећу, обућу и све осталошто је потребно.Учитељи поменутих школа су, као и сви други, били укључени у рад учитељ-

ских удружења. Та удружења су редовно указивала на све слабости, слала изве-штаје са својих седница, усвајала и слала декларације, међутим није било по-вратних информација ни од Банске управе Зетске бановине – из Цетиња, ни одМинистарства просвете Краљевине Југославије – из Београда.

Према важећим прописима школовање у основним школама било је обавезноза сву дораслу децу која су се нормално развијала у психо-физичком погледу,без обзира на пол, националну, социјалну или верску припадност. У пракси јебило битно другачије: женска деца су ретко похађала школу, неки ученици про-сто због удаљености нису долазили, а муслиманска, поготову женска, деца унајвећем броју случајева нису похађала школу, јер им родитељи нису дозвоља-вали.Основни циљ институционалног васпитања био је следећи: да се у школи

правилно развијају телесне и душевне моћи ученика под систематским утица-јем стручних учитеља, као и да деца стекну основна знања из појединих наука,вештина и уметности… Настава се заснивала на следећем наставном плану:1

346


Овај наставни план је рађен на основу наставног плана за основне школе из1903. године, са корекцијама које су одговарале новом уједињеном краљевствуСрба, Хрвата и Словенаца. Неке корекције је претрпео већ наредне године1, а за-тим и након доношења Закона о народним школама 1929. године. Коначно, 1933.године донет је нови наставни план.2

1 Основна настава, „Службени гласник Министарства просвете”, Одељење за основну наставу инародно просвећиванје, Београ, бр. 22, 20. 7. 1925. године.

РЕД.

БР.

НАСТАВНИ ПРЕДМЕТИ ПРВИ

РАЗРЕД

ДРУГИ

РАЗРЕД

ТРЕЋИ

РАЗРЕД

ЧЕТВРТИ

РАЗРЕД

СВЕГА

1. НАУКА О ВЕРИ 2 2 2 2 8

2. СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКИ ЈЕЗИК 8 8 7 7 30

3. ПОЧЕТНА СТВАРНА ОБУКА 2 4 - - 6

4. ЗЕМЉОПИС - - 2 2 4

5. ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА - - 2 3 5

6. РАЧУН СА ГЕОМЕТРИЈСКИМ ОБЛИЦИМА 4 4 4 4 16

7. ПОЗНАВАЊЕ ПРИРОДЕ И ПОУКЕ О ЗДРАВЉУ - - 3 3 6

8. ЦРТАЊЕ 1 1 1 1 4

9. ЛЕПО ПИСАЊЕ 1 1 1 1 4

10. РУЧНИ РАД МУШКИ И ЖЕНСКИ 2 2 2 2 8

11 ПЕВАЊЕ 2/2 2/2 2/2 2/2 4

12. ГИМНАСТИКА И ДЕЧЈЕ ИГРЕ 2/2 2/2 2/2 2/2 4

СВЕГА 22 24 26 27 99

1 Нови наставни план усвојен је 10. 7. 1926. године.2 Наредба О. Н. бр. 48492, 17. 7. 1933, а ступио је на снагу 1. 9. 1935. године.

РЕД.

БР.НАСТАВНИ ПРЕДМЕТИ 1. 2. 3. 4. СВЕГА

1. НАУКА О ВЕРИ И МОРАЛНИМ ПОУКАМА 1 1 2 2 6

2. НАРОДНИ ЈЕЗИК (СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКИ)

10 9 6 5 30

3. ЗЕМЉОПИС - - 2 3 5

347


2. ШКОЛЕ НА БРДСКО-ПЛАНИНСКОМ МАСИВУ РОГОЗНЕ

У ПЕРИОДУ 1945–1999. ГОДИНЕ

Школе на брдско-планинском масиву Рогозне настајале су и радиле у перио-ду Османске владавине. За једну од њих, школу у Врачеву, с правом можемотврдити да спада у ред најстаријих српских народних школа на територији којуданас именујемо Косово и Метохија. Ове школе су успевале окупити ученике иорганизовати интернатски смештај када то нису могли бројни развијенијиградски центри. Исто тако, захваљујући патриотском ентузијазму учитеља имештана, ове школе су радили и у току Балканских ратова, а са прекидима и утоку Првог светског рата.

У периоду између два светска рата школе су бележиле успон и раст, како поброју обухваћених ученика, тако и по квалитету извођења наставе.

Други светски рат је овом подручју, као и свим осталим, донео страдања истагнацију у развоју. Почетне године изградње новог друштва донеле су ентузи-јазам, полетан рад и развој у сваком погледу. У друштвено-политичком, посеб-но у идеолошком смислу, донео је нове односе засноване на марксистичко-ле-њинистичкој филозофији. Школе на брдско-планинском масиву Рогозне су ра-сле. Отварала су се издвојена одељења у бројним селима.

2.1. Школа у Врачеву

У Врачеву, као највећој школи на овом подручју, из године у годину растао јеброј ученика. То је условило отварање старијих разреда. Шездесетих година20. века ова школа је достизала највећи број ученика у својој историји.

4. ИСТОРИЈА - - 1 3 4

5. ПОЗНАВАЊЕ ПРИРОДЕ И ПОУКЕ О ЗДРАВЉУ - - 3 3 6

6. РАЧУН СА ОСНОВАМА ГЕОМЕТРИЈЕ 5 5 4 4 18

7. ЦРТАЊЕ - 1 1 1 3

8. ЛЕПО ПИСАЊЕ - 1 1 1 3

9. ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА ЗНАЊА И УМЕЊА

(ДОМАЋИНСТВО С РУЧНИМ РАДОМ)- - 3 3 6

10. ПЕВАЊЕ 2/2 2/2 1 1 3

11. ТЕЛЕСНЕ ВЕЖБЕ ПО СОКОЛСКОМ СИСТЕМУ

4/2 4/2 2 1 7

СВЕГА 19 20 26 27 92

348


„Од 1962/63. школске године до 1975/76. школа доживљава највећи успон,тако да се Врачево претвара у прави школски центар, у чије више разредеиду и деца из четвороразредних школа у ближем окружењу.”1

„Свој зенит – под утицајем снажног привредног раста, даљег развоја дру-штвених делатности и отварања средњих школа у својој општини, али и у су-седним – врачевска школа доживљава од 1967/68. до 1975/76. школске године, ка-да се из окриља школе „Стана Бачанин” у Лешку враћа као самостална осмораз-редна под ранијим називом Основна школа „Гојко Бачанин”2. У оквиру ње радии школа у Тресави, као „четвороразредно истурено одељење.”3 Изграђена је новашколска зграда и обезбеђени станови за наставно особље. Пред школом се нази-рала нова перспектива. Једно време врачевску основну школу је похађало вишеод 600 ученика. Разредну наставу је држало укупно 19 учитеља, од којих 15 у ма-тичној школи и четири у истуреном одељењу (у Тресави)… Предметну наставудржи 45 наставника…”4

Након тако блиставог успеха, ова школа је почела бележити муњевити пад:становништво се исељавало, број ученика се смањивао, бројни наставници суостајали без својих радних места… У школској 2005/06. години у овој школи би-ло је укупно 56 ученика, распоређених у свих осам разреда, и то5:

1 П. Б. Вујовић, Два века школе у Врачеву 1805–2005, Учитељски факултет у Призрену – Лепоса-вић, ОШ „Стана Бачанин” у Лешку и Библиотека „Свети Сава” у Лепосавићу, 2012, стр. 473.

ШКОЛСКА ГОДИНА

УКУПНО УПИСАНИХa

a Исто, стр. 310.

1962/63. 227 (122 м и 105 ж), од којих у нижим разредима 191 (98 м и 93 ж) и у вишим разредима (5. разред) 36 (24 м и 12 ж).

1963/64. 276 (162 м и 114 ж) од којих у нижим разредима 186 (97 м и 89 ж) и у вишим разредима (5. и 6) 90 (65 м и 25 ж).

1964/65. 292 (159 м и 133 ж), од којих у нижим разредима 193 (90 м и 103 ж), и у вишим разредима (5. и 6) 99 (69 м и 30 ж).

1965/66. 281 (153 м и 128 ж), од којих у нижим разредима 188 (85 м и 103 ж) и у вишим разредима (5. и 6.) 93 (69 м и 25 ж).

1966/67. 312 (171 м и 141 ж), од којих у нижим разредима 194 (108 м и 86 ж) и у вишим разредима (5, 6. и 7) 118 (63 м и 55 ж).

2 Исто, стр. 473.3 Исто, стр. 473.4 П. Б. Вујовић, Два века школе у Врачеву 1805–2005, Учитељски факултет у Призрену – Лепоса-

вић, ОШ „Стана Бачанин” у Лешку и Библиотека „Свети Сава” у Лепосавићу, 2012, стр. 474.5 Према: Исто, стр. 455–456.

349


2. 2. Школа у Јунацима

У току рата школска зграда је уништена. Зато је, након ослобођења, школа за-почела рад у приватним кућама: Светислава Луковића и Ивана Недељковића.„Године 1949. или 1950. рад школе почиње да се одвија у новој школској згради,која је подигнута изнад села Јунака, на раскрсници путева за села Јунаке, ЛуковДо, Зечевиће, Војмислиће и Лучку Реку.”1 До школске 1965/66. ова школа је има-ла статус самосталне васпитнообразовне институције. „Одлуком СО Зубин По-ток, од јуна 1964. године, основана је Основна школа у Лучкој Реци…”2 којој је,као истурено школско место припојена школа у Јунацима.Школа у Јунацима задржала је своју славну традицију стварану у времену ве-

ликог ентузијасте, учитеља Недељка Божовића (из Доброшевине), који је у њојрадио седамнаест година. У периоду 1946–1971. број ученика је варирао између50 и 100. Радила је са по два комбинована одељења, у којима су наставу изводилапо два учитеља. Међу њима се, својим ентузијазмом и преданим радом, посебноистицао Никола Христов, а након школске 1965/66. године и мештанин МилојкоВиријевић.Трагајући за проблематиком обезбеђивања кадра записали смо и следећу

анегдоту, коју нам је испричао, некадашњи учитељ Миљко Јефтовић у НовомПазару:

„По завршетку рата, декретом Министра просвете распоређен сам у селоСвињаре, код Косовске Митровице. Чим сам добио обавештење, прва поми-сао ми је била како ћу ја, славни борац и татин јунак, писати тати писма из

РАЗРЕД МУШКИХ ЖЕНСКИХ УКУПНО

ПРВИ 3 1 4

ДРУГИ 3 2 5

ТРЕЋИ 1 3 4

ЧЕТВРТИ 8 5 13

ПЕТИ 8 1 9

ШЕСТИ 5 1 6

СЕДМИ 3 3 6

ОСМИ 6 3 9

УКУПНО 37 19 56

1 В. Добрић, Просвeтитeљство и школство у Стaром Колaшину, Стaри Колaшин, Зубин По-ток, 2010, стр. 504.

2 Исто, стр. 505.

350


Свињара?! Обратио сам се писмом Министарству са молбом да ме распоредеу какво друго село и не знајући какви су услови у селу Свињари. Брзо сам до-био одговор: моја молба је прихваћена и ја сам распоређен у село Црепуља, уистом срезу. „Како ћу писати писмо тати из Црепуље?”, била је прва поми-сао. „Боље би било да сам прихватио Свињаре”, не знајући какви су услови уселу Црепуља. Спремио сам се за пут и већ следећег дана допутовао до Ра-шке, а одатле возом до Београда. Тражио сам пријем код Министра. Све самму лепо испричао, као и вама сада. Тада ме је он запитао: „А, како би било дави пишете тати писма из села Јунака? Можемо да вас распоредимо у то село,на Рогозни?”

„О, како би то дивно било” – помислио сам. „Драги тајо, пише ти твој ју-нак из Јунака… Одмах сам прихватио и не знајући какви су услови у том се-лу.”

Тако је учитељ Јефтовић од најбоље понуде (Свињаре), преко такође добре пону-де (Црепуља) одабрао сурово планинско место на Рогозни. Стицајем околностиније се задржао у овом месту.

Од школске 1970/71. ово одељење је престало са радом. Ученици су упућени усабирну школу у Лучкој Ријеци, у којој је, такође, из године у годину опадаоброј ученика…

2.3. Школа у Бањама

Село Бање је дочекало ослобођење без школе. Школска зграда, саграђена до-бровољним радом мештана, од слабог материјала, уништена је у току рата. Би-ло је потребно сакупити ученике, али пре тога је било неопходно обезбедитиадекватне услове. Тек за школску 1949/50. годину стекли су се услови да школаотпочне рад. На службу у ово место је упућен учитељ Драгомир Радуловић, а на-става се, све до 1952. године, изводила у приватним кућама: Прокопија Бојовића,а затим и Симе Стефановића.1

Село Бање, као и засеоци Виткојевиће, Клечке, Шпиље, Горње Вараге, Заграђе,Бурлате, Витакова, Врановиће и Табалије, припадало је Дежевском срезу (НовиПазар), све до „нове” административне поделе, 1947. године.

Школа у Бањама је имала сличну судбину као и школа у Јунацима. Број уче-ника је до 1971. године варирао између 40 и 60. Наставу су, на задовољство уче-ника и њихових родитеља, као и мештана у Бањама и околини, изводили ква-лификовани учитељи. До школске 1964/65. године радила је као самосталнашкола, а од тада, па до школске 1970/71. као истурено школско место Основнешколе „Петар Кочић” у Брњаку.

1 Прeмa: В. Добрић, Просвeтитeљство и школство у Стaром Колaшину, Стaри Колaшин, Зу-бин Поток, 2010, стр. 478.

351


3. ШКОЛЕ НА БРДСКО-ПЛАНИНСКОМ МАСИВУ РОГОЗНЕ

ОД 1999. ДО 2012. ГОДИНЕ

Долазили су тешки дани за читаву Југословенску заједницу, а посебно за Ко-сово и Метохију, па и за северни део ове покрајине. Тај тренд су најављивале де-монстрације из 1968. године, а посебно оне из 1981. године. Бурна догађања на-кон деведесетих године 20. века, у којима се распадала јединствена држава, овимкрајевима су доносила само теже ситуације. Све се рефлектовало на школе: ста-новништво је напуштало села, број ученика је опадао. У селима и засеоцима набрдско-планинском масиву Рогозне остало је да живи становништво које нијепронашло бољи избор. Села Врачево, Јунаци, Бање, као и сва друга села и засео-ци на Рогозни највидљивији су пример одсуства друштвене бриге за развој овихкрајева. Села су остајала без путева, без воде, без електричне енергије… Свакиученик из ових забити је још у току напорног пешачења од куће до школе и обр-нуто маштао како ће, по завршетку школовања, пронаћи за себе бољи животнипростор у урбанизованој средини. Становништво са рогожљанских брда исцу-рело је брже од воде у дивљим потоцима што бујају на овој планини. Циљна ме-ста њиховог одласка била су сва она у којима се могу наћи посао и бољи условиза живот. Српски живаљ се расуо по бројним местима широм Србије и у обепокрајине. Муслимански живаљ се најчешће селио у Нови Пазар, Косовску Ми-тровицу, Приштину, Скопље или у Републику Турску.Бројни становници ове брдско-планинске области су решење тражили у при-

временом раду у иностранству. За многе од њих „привремено” је постало трајно!Села су остајала са по којим старачким домаћинствима у која су се бивши ме-

штани носталгично враћали, али на по пар дана у току годишњих одмора. Њивесу зарасле, пашњаци се претварали у шуме… Школске зграде су пропадале иурушавале се. Нестајало је песама пастира и веселе дечје граје низ брдске путевепрема школама. Утишали су се сеоски сабори, свадбена весеља и ноћна посела.Дошле су године немира, демонстрација, сепаратизма, растакања заједничкедржаве… НАТО бомбе су разарале нашу земљу. Народ је гинуо. Свет је прекрајаогранице.Период након НАТО бомбардовања наше земље постао је тежи за овај крај и

његов народ. Почела је да се губи нада у повратак становништва. Рогозна, нека-да распевана и поносна, постала је пуста. У већини села и засеока не могу се сре-сти људи. Ретки пролазници и, тек, по који чобани избегавају разговоре. У народсе уселио немир, неповерење, несигурност. Неколико трасираних и делимичноизграђених путева, као што је змијолика, уска, асфалтирана трака преко Тресавепрема Врачеву, немо сведоче да је све могло давно да се уради, док су људи јошбили ту. Исто је и са путем од Новог Пазара преко Рајетића у правцу Бањске, каои са земљаним путевима према Бубама, према Лучкој Ријеци и другим мести-ма. Све је могло давних шездесетих година 20. века, када је сваки нови дан ули-вао наду у сутрашњи још бољи.

352


На брдско-планинском масиву Рогозне готово да можемо записати да немашкола. У Врачеву се још увек налази по који ђак и још по који учитељ. Јунаци субез становника и без школе. На атару села Бање формирана је административналинија коју овај народ не може прихватити. У лето 2012. године забележили смо тужне призоре широм овог масива. Дуго

сушно лето донело је и нове невоље: Рогозна је буктала у стихијним пожарима.Малобројни мештани нису могли да локализују пожаре. Помоћ државе је честобила ускраћена наметнутим линијама раздвајања…

Остаје отворено питање: Има ли наде за брдско-планински масив Рогозне?Наш одговор је да има. Имајући у виду тежину статусног решења Косова и Метохије одређену Резо-

луцијом 1244, као најприоритетнијег питања у нашој земљи и региону у цели-ни, сматрамо да се и поред тога може пуно учинити:

• да се реновирају све школске зграде које су некада чиниле школску мре-жу на брдско-планинском масиву Рогозне,

• да се тим зградама одреде намене: да буду школе, културни центри, цен-три друштвено-политичких активности, центри народног просвећивања,места за окупљање становништва, места за развијање подстицајних про-грама за ова крај и његове становнике…

• да се, за рад у тим објектима, обезбеди посебно обучен стручни кадарчији ће опис послова бити одређен посебним друштвеним одлукама,

• да се при тим објектима отворе сеоске амбуланте са стално запосленимздравственим радницима и редовном патронажном службом,

• да се доврше започета путна мрежа која ће омогућити неометан саобра-ћај свим селима на овом подручју,

• да се обнови и (или) реновира електрификација села и заселака на Рого-зни,

• да се изгради водовод на подручју Рогозне,• да се изгради мрежа за телекомуникацију,• да се осмисле развојни програми за:

– гајење стоке,– производњу хране за домаће животиње,– производњу здраве хране за људе,– производњу млека и млечних производа,– производњу меса и прерађевина од меса,– брендовање и пласман производа,– обраду земљишта,– гајење житарица, воћа и поврћа,– прераду житарица, воћа и поврћа,

353


– развој туризма (посета културно-историјским споменицима,сеоски туризам, ловни (риболовни) туризам,

– коришћење рудног блага,– коришћење хидропотенцијала,– коришћење сунчеве енергије,– коришћење снаге ветра,– коришћење хербалних производа,– прераду дрвета…

Тек, након овако планиране, детаљно разрађене и конкретно предузете дру-штвене стратегије, могуће је очекивати повратак становништва и оживљавањебрдско-планинског масива Рогозне. Сматрамо да је могуће оживети села: Сми-лов Лаз, Луков До, Златаре, Ниш, Драиновиће, Јабланицу, Катиће, Виријевиће,Кијевце, Стевовиће, Доње Паруце… Могуће је оживети школе у Јунацима, Коби-љој Глави, Рудинама и Рујишту… Могуће је вратити живот брдско-планинскоммасиву Рогозне која осим свих ресурса има налазишта руде бакра и других пле-менитих метала. Желимо указати на све те могућности и вратити наду да ће сестоновништво уистину вратити и да ће људи у овом крају доживљавати сву ле-поту сигурне егзистенције.


Аврам Н. П., Одабрани списи, Центар за културу Сава Дечанац – Лепосавић, Грамис,Рашка, 2008.

Аврам Н. П., Један поглед на Стару Србију и Македонију, Побратимство, бр. 1, Београд,1892.

АЈ (Архив Југославије), ФМПКЈ (Фонд Министраства просвете Краљевине Југославије),ООН (Одељење основне наставе), 109-8-20; 26477, од 18. 8. 1920. године.

АЈ, ФМПКЈ, ООН, Предлог и примедбе на буџет за 1935/36. годину.АС, МИД, ПО, ф. XII, пов. бр. 1571..Богавац, Ј. М., Летопис основне школе у Бањама, Зборник за хисторију школства и про-

свјете, Љубљана, 1980, стр. 115. Из летописа школе.Божовић, П. Ј., Историја просвете и школства на територији Ибарског Колашина, „Ста-

ри Колашин”, тематски зборник, Бојовић, Д. (ур.), Стари Колашин, Зубин Поток,2012.

Бојовић, Д., Манастир Црна Ријека, АРС Либри, Боград, 2002.Бубало, Ђ., Српски биографски речник 1. том, , Матица српска, Нови Сад, 2004.

Вујовић, П., Б., Два века школе у Врачеву 1805–2005, Учитељски факултет у Призрену –Лепосавић, ОШ „Стана Бачанин” у Лешку и Библиотека „Свети Сава” у Лепоса-вићу, 2012.

Група аутора, Косовска Митровица и околина, Институт за савремену историју, Београд,1979.

Дероко, А., Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд, 1950.

354


Маликовић, Д., Прилике на Косову и Метохији…, Баштина, Институт за српску културу,VIII, Приштина, 1977.

Маликовић, Д., Косово и Метохија 1908–1912, Институт за српску културу, Пришти-на–Лепосавић, 2000.

Ђорђевић, Ж., Историја васпитања у Срба, Београд, 1958.Здравковић, И., Средњовековни градови и дворци на Косову, Београд, 1975.Јагош К. Ђилас, К., Ј., Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до1912., Инсти-

тут за српку културу, Приштина, 2000.Поповић, Ј., Живот Срба на Косову 1812–1912, НИРО – „Књижевне новине”, Београд,

1987. Качапор, С., Школство у долини Ибра, Тутинске новине, 48, 1984.Качапор, С., Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941. године, Нови Пазар,

1987.Малетић, М., Нови Пазар и околина, монографија, „Књижевне новине”, Београд, 1969.Наредба О. Н. бр. 48492, 17. 07. 1933, а ступила на снагу 1. 9. 1935. године.Нушић, Б., Косово – опис земље и народа, књ. I, Просвета – Београд, Јединство – Приш-

тина, 1986.Основна настава, Службени гласник Министраства просвете, Одељење за основну на-

ставу и народно просвећивање, Београ, бр. 22, 20. 7. 1925. године.Павловић, Д. (избор текстова и редакција), Живот краља Драгутина од архиепископа

Данила 2., Будућност, Нови Сад, 1970.Просветни гласник Краљевине СХС, 9/1923, 554, 562.Премовић, Р., Голгота Срба у Старој и Јужној Србији и поход Србије ка својим просто-

рима, http://sr.skribd.com/Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, Дешифрирао и са османско-турског

језика превео, научно обрадио и за штампу приредио Ахмад С. Аличић, Мостар,2008, стр. 12–14.

http://wikipedia.org/wiki/http://www.kurir-info.rs/nestaju-srpska-sela-na-liniji-s-kosovom-clanak-32851.http://www.b92.net/info/vesti/

index.php?yyyy=2012&mm=06&dd=16&nav_category=640&nav_id=618915http://www.tripmondo.com/kosovo/komuna-e-zubin-potokut/junake/

picture-gallery-of-junake/

355


Sait Z. Kačapor, Branko R. Jovanović

SCHOOLING AND EDUCATION IN THE MOUNTAINOUS MASSIFS OF ROGOZNA 1912–2012

SummaryThis paper presents the basic geographic, demographic and socio-political characteristics

of mountainous massif of Rogozna. Special attention was paid to conception, growth, devel-opment and stagnation of schooling and education in this region. Authors followed the workof primary schools in the villages (Leposavić Municipality), Junaci (municipality of ZubinPotok) and Banje (municipality of Zubin Potok) as case studies for this paper. To provide acomprehensive overview of the region, the authors also included some other schools in thearea of Rogozna.

Why were these three schools selected?The school in Vračevi is one of the oldest secular schools in what now is the province of

Kosovo and Metohija. It was formed in early 19th century as a stand-alone, full, eight-yearschool, which has encountered a steady growth, reaching the student body of 600 at onepoint in mid-twentieth century.

The village Junaci is located in the central part of the highlands massif of Rogozna. Theschool in Junaci opened in 1900, but started working in the year 1906. It is due to diligenceand commitment of the villagers and enthusiastic teachers who originated from this area aswell as hardworking students – pedestrians that this school has recorded successes in itscontinued existence until the end of the seventh decade of the last (20th) century.

The village Banje is located on the administrative line between municipalities, right onthe road between Kosovska Mitrovica and Ribarice. The school in this village began workingin 1914 thanks to the locals, who have contributed their hard work and enthusiasm to con-struct the school building. Intermittently, the school worked during the First and SecondWorld War with interruptions, and continued to exist until the end of the seventh decade ofthe 20th century.

This paper examines causes for the decline in educational offering in the region which isprimarily due to the lack of social concern for the economic, educational, cultural, health andany other development of the mountainous massif of Rogozna. It points to a particularly dif-ficult situation of the population after NATO air strikes.

The ultimate goal of this paper is to highlight the need for the intervention and a call forthe revival and renewed social engagement in these areas, the adoption of incentive pro-gram for the construction of infrastructure and provision of conditions for return and a de-cent life in Rogozna.

Key words: Rogozna, schools, conditions of life of the local population.

356

УДК: 316.4(497.115)”19”

ТАТЈАНА П. КОМПИРОВИЋ1

ИВАН М. БАШЧАРЕВИЋ2

Универзитет у Приштинис привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет

ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА3

САЖЕТАК. Рaд представља анализу друштвених прилика у Косовској Митровици упериоду између два светска рата. У оквиру анализе друштвеног контекста града, у ра-ду су размотрене економске, политичке, културне, просветне и демографске приликеу Косовској Митровици у назначеном периоду, на основу којих је могуће пратити накоји начин промене у једном од ових социјалних подсистема утичу на промену у дру-гом. У тексту је разматран плурализам града који је у XXI веку „доживео судбину је-динственог случаја”, односно физичке раздвојености по етницитету. Узроци таквогстања мање-више су познати, и они нису предмет овог рада. Период којим се овде ба-вимо приказује Косовску Митровицу у другачијем светлу, ни налик ономе што имамоданас. Полазећи од временског периода који је назначен у теми рада, а имајући у ви-ду време формирања овог градског насеља и његову егзистенцију у дугом историј-ском периоду, сматрамо да је најприкладније дати преглед покушаја дефинисања иодређења појма града у предсоциолошком, односно нововековном периоду и периодусоциолошких класика, нарочито Диркема и Вебера. У овом случају, намерно се инси-стира на два различита теоријско-методолошка приступа, односно на спољњем при-казу морфологије града и разумевању његовог унутрашњег смисла, јер је то ускладуса циљевима овог рада. Поред одређења појма градског насеља у назначеном времен-ском периоду, покушаћемо и да се приближимо његовој типологизацији. Типологијаби обухватила приказ феудалног исламског града, затим капиталистичког инду-стријског града, и код нас нарочито карактеристичног, мешовитог типа градског насе-ља, да би се видело колико се ово градско насеље, у наведеном временском периоду,приближава овој типологији.

1 [email protected] [email protected] Рад је настао у оквиру пројекта ИИИ 47023 „Косово и Метохија између националног идентите-

та и евроинтеграција” који финансира Министарство науке и просвете Републике Србије.

357


КЉУЧНЕ РЕЧИ: Митровица, градско насеље, дефиниција, типологија, култура, просве-та, образовање, политичко стање, демографска и економска слика.

УВОД

Дефинисање града као посебног предмета научног проучавања појавило се упрвој половини XX века, међутим, оно што је карактеристично јесте то да је градод свог настанка предмет пажње многих социјалних мислилаца. То значи да по-стоји, може се рећи, континуитет бављења градским насељима у социјалној ис-торији, од античких времена до данас4. Величином и организацијом грчких по-лиса бавио се још Платон. И средњи век је обележен покушајима да се у архитек-тонско-урбанистичком смислу нађе решење којим би се, у складу са захтевиматадашње државно-друштвене организације, заштитило и организовало градсконасеље, као стожер политичког, економског и културног живота. Град је предметинтересовања и нововековних мислилаца5. Т. Мор, у делу Утопија даје „разра-ђену мисао о уређењу градова – … Острво Утопија броји 54 пространа и вели-чанствена града у којима су језик и обичаји, установе и закони потпуно истовет-ни, имају сличан положај и спољни изглед…” (Костић, 1982, 60). Сличан став упогледу организације и унутрашње структуре града имао је и Т. Кампанела –„… У томе Сунчаном граду владају разум, мудрост и љубав. Међу људима немасукоба јер је све заједничко: жене, деца, куће, спаваонице и сва друга материјал-на добра” (исто, 61). Након нововековног утопистичког погледа на град као центар друштвеног

благостања, следи период у коме се град посматра на не тако оптимистичан на-чин. То је уједно и период заснивања посебне науке о друштву. Социолошкикласици бавили су се проблемима града у оквиру својих ширих теоријских си-стема. Међутим, за разлику од својих претходних, они тим проблемима присту-пају на сасвим нов начин. Како сматра Е. Диркем – „друштвени живот почивана једном супстрату… сачињавају га маса индивидуа који образују друштво, на-чин на које је она распоређена на земљишту… Према томе да ли је становни-штво више или мање бројно, према томе да ли је концентрисано у градовимаили размештено по селима, према начину на који су градови или куће изграђе-ни… Друштвени супстрат је различит” (Вујовић, 2005, 151). То је, према Дирке-му, група проблема која је дефинисана у оквиру посебне науке – друштвенеморфологије6, а то је уједно и предмет интересовања социологије. У М. Веберо-вој социологији веома важно место заузима разумевање7. Према М. Веберу –

4 О историјском развоју градова и мисли о граду види опширније у Бланкар, 2003.5 Због ограниченог простора, за потребе овог рада, из нововековног периода мисли о граду из-

двојили смо Мора и Кампанелу. Поред ове двојице мислиоца, проблемом града бавили су се и Ш.Фурије, Р. Овен, Е. Кабе, Х. Серда, П. Кропоткин и др. Види опширније, нпр. Костић, 1982.

6 Колективна свест заснива се на солидарности која се јавља у различитим облицима, а најчешћеу два основна типа – механичкој и органској солидарности. Ова два типа солидарности одговарајуи двема морфолошким структурама друштва, и све се у друштву развија у зависности од стања

358

Татјана П. Компировић, Иван М. Башчаревић: Друштвене прилике у Косовској…

„град се може дефинисати на различите начине. Свим дефиницијама је за-једничко само то да град представља свакако (бар релативно) затворено насеље,насељено место, а не једну или више засебних кућа… То би могло да значи: на-сељено место, дакле насеље с кућама које су тесно збијене и представљају такообимну повезану насеобину да се становници међусобно лично не познају, каошто је то специфично за организовану групу суседа. Према томе, само би при-лично насељена места били градови, а од општих културних услова зависи од-говор на питање у случају које величине почиње да се јавља ово обележје. За онанасељена места која су у прошлости имала правни карактер градова, није ниприближно увек одговарало ово обележје” (исто, 128).

Прилика је да на овом месту, кроз типологију градова коју смо раније навели,сагледамо колико је М. Вебер у праву. Приказаћемо укратко која су основна обе-лежја исламског феудалног града8, јер је Митровица, како ће се и касније видети,настала и дуго времена егзистирала као градско насеље у склопу Турске цареви-не, затим капиталистичког индустријског града, који се кроз Митровицу сагле-дава након ослобођења од Турске власти, и на крају мешовитог типа, за који

7 Разумевање је потпуно другачији вид приступа одређеној појави, које се састоји у сазнањуунутрашњег смисла и значења неке појаве. И научно објашњењe и разумевање су, према Веберу,подједнако важни. Ако се научно објашњење састоји у откривању узрочних односа, разумевањесмисла и значења одређене појаве може само да олакша њено објашњење, а не да га и у потпунос-ти замени. Зато је, према М. Веберу, „социологија… наука која хоће да разуме и тумачи друштве-но делање и тиме објасни оно што је узрочно у његовом току и његовим последицама. При томе„делање” треба да значи људско понашање (било спољашње, било унутрашње чињење, уздржава-ње од радње или трпљење), ако онај или они који делају повезују с њим неко субјективно значење.А „друштвеним” делањем треба да се назива такво делање које се по смераном значењу онога илионих који делају доводи у везу са понашањем других и у свом току је оријентисано према овоме”(Вебер, 1976:3–4). Према М. Веберу, разумевање може бити:

– рационално, заснива се на интелекту, и – ирационално, а заснива се на способности уживљавања.Свако научно сазнање путем разумевања треба да задовољи следеће критеријуме:– да буде смисаоно адекватно, и– узрочно адекватно. Социолошко разумевање и објашњење морају да задовоље оба ова крите-

ријума. (Уп, исто: 4–15.) 8 Треба напоменути да се феудални град овде разматра због ширег друштвенополитичког уре-

ђења, унутар кога је функционисало посматрано градско насеље, јер Турска царевина је готово засве време свога постојања функционисала по феудалном систему власти. Строго гледано, Митро-вица од свог постанка (око средине XIV века) не би припадала типологији феудалних градова.

друштвене морфологије. Тако, према Диркему, постоје и два основна типа друштва – друштва ме-ханичке солидарности и друштва органске солидарности. Која су њихова обележја? Друштва ме-ханичке солидарности су, на пример, племе, неразвијено село или подручје састављено од вишетаквих села, међусобно повезаних. Овом типу друштва одговара неразвијена подела рада, за-твореност према споља, културна самосталност. У таквом типу друштва везе између појединацасу чврсте и најчешће се ригидно придржавају својих обичаја и норми, јача је, дакле, колективнасвест. За разлику од њих, у друштвима органске солидарности развијенија је подела рада, већа јеотвореност према споља, везе међу појединцима су лабавије, и мање се поштују друштвена пра-вила, што наводи на закључак да и колективна свест слабије својом принудом делује на поједин-це.

359


сматрамо да највише одговара прилоком приказа овог градског насеља. Ова ти-пологија, иначе, одговара и временском периоду који је назначен у теми рада.

Феудални градови су, у почетку свога развоја, били умногоме измешани сасеоским насељима и тек нешто касније, у XI веку, добијају обрисе града. „Главнисаставни делови града у средњем веку били су: зид, врата, храм, трг и улице”(Костић,1982, 38). У то време град је имао првенствено заштитну и одбрамбенуфункцију, али истовремено зидови који су одређивали обим града значили суда се унутар њих одвија савим другачији начин живота од оног изван. Феудалниградови су у великој мери зависили од локалних феудалних моћника, па се итакво утврђено седиште врло често означавало термином град. Главно обележјеисламским градовима давала је религија. „Основну полугу исламског града чи-ни војна власт и религија. Градом управља војни старешина… Град је препо-знатљив по верским објектима – џамијама и верским школама… Посебностисламских градова чинила је трговачка четврт – чаршија или базар” (Ђорђевић,2001, 35). Капиталистички градови настају са експанзијом индустријског начи-на производње и либералног економског тржишта. „То је град индустрије, трго-вине, науке и културе. То су уједно и отворени градови, без спољних зидова.Ипак, и ова врста градова временом ће добити и своје негативне особине: сиро-тињске квартове (сламове), своје расно издвојене области (гета), или, пак, четвр-ти у којима доминира криминал, и све врсте девијација људског друштва. На-супрот овим деловима развијаће се и богати, одабрани, луксузни делови градакоји су намењени вишој класи становништва” (исто, 36).

У нашој земљи могу се сагледати градови који настају у свим епохама развојаљудског друштва. То показује не само да су наши градови различитог пореклавећ и да су смештени у различитим географским и еколошким оквирима. Такоје створен један специфични град мешовитог типа, коме специфична обележјадаје културни плурализам. То су градови који најчешће настају, на ширем илиужем географском простору ранијих средњовековних, феудалних или ислам-ских градова, или се развијају упоредо са продором капиталистичког и инду-стријског начина производње и потрошње материјалних добара. Поред тога,становништво у тим градовима је различитог културног, етничког и конфесио-налног порекла, са изразитим патријархалним начином живота. Следећи Цви-јићеву типологију градова, можемо закључити да до половине XX века код насдоминира прави балкански или турско-источњачки тип насеља. „Он је настаопод утицајем византијске цивилизације, турске управе и оријенталног начинаживота” (Костић, 1982, 53). Како сматра Цвијић – „добро је познат излед варошибалканског типа: гомила дућана и кућа дуж кратких, вијугавих и махом прља-вих улица. Веће вароши имају безистане и велике базаре. Јако збијени дућанису махом од дрвене грађе, а затварају се дрвеним ћепенцима; кад се ћепенциотворе, у дућанима се све види – сва изложена роба. Познат је, даље, онај седећиначин рада и очекивања муштерија по ћепенцима и око мангала. У већим варо-шима чаршија је подељена на делове разних заната. Куће за становање су махом

360


изван чаршија и ограћене зидовима; иде се кроз вијугаве улице, између зидовакао између градских зидина. Готово је немогуће видети двориште, а често се исамо небо не види. Позната је и роба по чаршијама, махом европски бофл, аливише него то раду у чаршији дају тип нарочити занати, којих или никако немаили су ретки по варошима других културних појасева. Главни занати стоје у ве-зи са кириџијским транспортом; налбате, ковачи, самарџије, седлари, иза њихдолазе кујунџије, пушкари, ножари” (Цвијић, 1967, 228). Остаје нам да видимо колико се Цвијићева типологија градова, са посебним

акцентом на мешовити, односно прави балкански или турско-источњачки тип,може применити на Митровицу.

МИТРОВИЦА ОД ПОСТАНКА ДО 1918. ГОДИНЕ

У даљем тексту, на примеру Митровице, анализираћемо утицај друштвено-политичких, економских, демографских и културних фактора на развој град-ског насеља. Ток анализе пратиће хронологију догађаја од самог настанка овогнасеља до савремених дана.Не постоји поуздан историјски извор који би сведочио о тачном датуму на-

станка Митровице. Она „се као варош развила тек у новије време, а ранијих ве-кова се помиње као варошица и село. Као насеље Митровица је постала негде у14. веку. Краљ Милутин приложи (1313–1318) манастиру Св. Стевана Бањској„цркву Св. Димитрија под Звечаном”. По имену те цркве добила је ова варошсвоје име: Д(и)митровица или Митровица” (Костић, 1922, 27). Према А. Уроше-вићу, „први помен Митровице потиче из путописа Арнолда Харфа, из 1499. го-дине” (Урошевић, 2001, 322), односно тек након пада Српске деспотовине (1463)и Босанске краљевине (1469). Међутим, у турском катастарском попису Краји-шта Иса бега Исаковића, из 1455. године, помиње се насеље Митровица, као ти-мар једног од заповедника Звечанске тврђаве. У то време бројала је укупно15 кућа9. Помен о насељу Митровица јавља се у путописима готово свих данаспознатих путника који су пролазили према Цариграду или се задесили на овомпростору из неког другог разлога. На пример, Б. Курипешић 1530, М. Болица1614, Е. Челебија половином 17. века, Аустријски извештаји 1689–1690, ферманСултана Абдула Хамида I 1776, А. Пуквиљ 1807, А. Буе 1828, Фр. Јукић, 1852, А.Гиљфердинг 1857, Г. М. Макензи и А. П. Ирби 1868. итд. Сви они, иако у разли-читим временским периодима, описују ово насеље на готово истоветан начин упогледу броја кућа, броја становника, привреде и конфесионалне структуре ста-новништва, те стога сматрамо да њихове наводе није потребно додатно анали-зирати.Дакле, у сенци средњовековног Звечана, а касније у XVI, XVII и XVIII веку, под

окриљем Вучитрна и Приштине, насеље као што је Митровица није се могло бр-зо развијати. А. Урошевић исправно закључује да се „у тој, иако планинској

9 Уп. Крајиште Иса бега Исаковића, Оријентални институт Сарајево, 1972, стр.23

361


области, могло развити много веће градско насеље но што је била Митровица,од око три стотине кућа…” (Урошевић, 2001, 324), што нам јасно потврђују и по-даци путописаца све до прве половине XIX века. Према тим путописцима, Ми-тровица је од привредних радњи имала само пар дућана и један хан у XVII веку,односно два хана у XIX веку. У таквим условима привредни развој је морао битиосуђен на стагнацију. У XIX веку, осим на угоститељству, приведа се базирала ина трговини и занатству. Главни увозни артикли били су: тканине, гајтани, фе-сови, гвожђе, док је главни извозни артикал било воденичко камење. Све до дру-ге половине XIX века, у условима сталног притиска турске власти и борбе за го-лу егзистенцију, у Србији се није много мислило на културни и просветни на-предак народа. Исти је случај и са Митровицом. Смештена на косовском ободу,између срца Турске царевине и централне Србије, она није имала превише про-стора за такав вид маневра. Демографска структура, где су већину становни-штва увек чинили Турци и Арнаути10 (Албанци) муслиманске11 вероисповести,а мањину Срби, Грци, Цинцари и други народи, због сталних несугласица, бару почетку, није омогућавала било какав вид културног напретка (уп. Урошевић,2001, 323–325). Међутим, изградњом вардарско-косовске железничке линије (1873), која је во-

дила од Солуна до Митровице, ствари почињу да се крећу набоље. Мала и не-знатна паланка, турско-источњачког, односно правог балканског типа, „која јевише подсећала на село него на варошицу” (исто, 325), почиње полако да добијаизглед вароши. „Карактер варошице јој је давало само неколико дућана у среди-ни чаршије, са три-четири мале махале око ње, у којима су одвојено живелиТурци12, Срби и Цигани. Куће су у тим махалама биле приземне, саграђене одћерпича или плетери, покривене сламом, а кућна дворишта ограђена плотови-ма или зидовима од ћерпича” (исто, 344). Изградњом косовске железнице Ми-тровица постаје привалачније место за живот, нарочито за муслиманске избе-глице из окупиране Босне и Херцеговине, које из тих, али и других крајева13, на-гло почињу да се досељавају у Турску.Наиме, анексијом Босне и Херцеговине (1878) од Аустроугарске, велики број

муслимана долази у Митровицу, мењајући њену демографску структуру, али иекономску слику, јер се већина њих, будући да је и долазила из босанских гра-дова, претходно бавила трговином и занатством. На тај начин повећава се број

10У даљем тексту ће се због историјског периода у оквиру коjeга се и анализира Митровица каоградско насеље, инсистирати на овом архаичном називу, који је упоредо са називом „Арбанаси”егзистирао све до почетка Другог светског рата.

11Треба напоменути да су Арбанаси до исламизације у Турском царству били католичке веро-исповести. Исламизација се одвијала веома често упоредо са исламизацијом Срба, и никада ниједо краја изведена. И данас на Косову и Метохији и у Албанији постоји албанска заједница като-личке вероисповести. Вид. опширније у Зиројевић, 2003.

12Овде Урошевић термином „Турци” означава све припаднике муслиманске вероисповести, за-то и не наводи Албанску националну заједницу.

13Овде се мисли на Краљевину Србију после Берлинског конгреса и споразума са Турском оисељавању муслиманског становништва из Србије.

362


трговинских и занатских радњи, али и стамбених објеката. На тај начин, крајемXIX века, са привредним и демографским растом, изградњом железничке пругеи могућношћу успостављања трговинских веза, Митровица постаје значајан тр-говачки центар, привлачна и за становништво из других крајева Турске (Мето-хија, Санџак, Македонија, Грчка), али и Србије и Црне Горе. Насеље на деснојобали реке Ибар почиње да се шири и његовом левом обалом и дуж пута за Зве-чан и Рашку. У то време Б. Нушић Митровицу назива „најлепшом косовском ва-роши… По уређењу, широким улицама и чистоћи… Поред Турске ниже гимна-зије и Српске Основне школе, које спадају у лепше зграде у Митровици, у њојима и доста лепих кућа богатих муслимана… Ту је и велики камени мост14 наИбру подигнут 1884” (Нушић, 1903, 106–107). Изглед кућа је веома разноврстан.Обично су се куће налазиле на уличној линији, док су се дворишне куће моглевидети само у муслиманском делу града. Нушић даље примећује – „карактери-стичне су куће са наднетим спратом над улицу, правоугаоне или квадратне ос-нове, са радњама или магазама у приземљу, или приземне са верандом или безње… То што Митровачко становништво чине досељеници из других градова,чини да Митровица и живот у њој немају свој нарочити тип… У чаршији Ми-тровачкој меша се Никшићанин са Велешанцем, Пећанац са Гњиланцем, При-штевац са Призренцем и Пазарац са Ђаковцем” (исто, 107). Како наводи Уроше-вић – „та велика мешовитост становника у кратком али бурном периоду развојаМитровице, учинила је да она (Митровица, прим. И. Б.) ни у једном свом погле-ду не дође до једног свог израженог типа. Због тако наглог пораста броја станов-ника, развоја привреде и општег напретка, крајем XIX века се у Цариграду по-мишљало, да се у њу из Приштине премести средиште округа” (Урошевић, 2001,339).

Још једна битна особина учинила је да Митровица у економском и култур-ном смислу крене узлазном путањом. То је свакако јачање Краљевине Србије ињених дипломатских веза са Русијом, Аустроугарском и Турском. Под прити-ском Русије и западних сила, Турска је крајем XIX века била приморана на мно-ге уступке, нарочито у погледу заштите људских права, што се првенственоодносило на заштиту права српског становништва. Године 1889, после многихинтервенција, отворен је Српски конзулат у Приштини. Међутим, друштвено-политичка ситуација на Косову и Метохији није се тиме битније побољшала.Напротив. Српско становништво, нарочито у градовима, било је изложено стал-ној тортури, баснословним порезима и притисцима који су у поједеним момен-тима прелазили праг толеранције.15 Поред редовних турских намета, и Арнаути(који помогнути турском управом у том периоду знатно јачају) уводе своје даж-бине и порезе, приморавајући на тај начин Србе на покорност. И званична Ру-

14 Иначе, саграђен од камена са цркве Св. Ђорђа, која се до тог периода, иако напуштена, нала-зила у Звечанској тврђави.

15 Види опширније извештаје српских и руских конзула крајем XIX и почетком XX века наwww.starasrbija.com

363


сија почиње да се интересује за стање српског становништва у Турској, које се одПризренске лиге (1878) значајно погоршало. Године 1902. отворен је Руски кон-зулат у Митровици, а за првог конзула именован је Г. С. Шчербина, који је убрзопотом и убијен, од истих оних од којих је српско становништво требало да га за-штити (уп. Богдановић, 1986). Али, културно-просветни живот српског становништва Митровице, који је

већ од раније кренуо набоље, није се значајније погоршао, захваљујући првен-ствено сталном „тихом отпору” Срба. Како наводе Вукадиновић–Богавац „кул-турни и просветни рад није се у Митровици значајније прекидао… Отуда и радшкола, појава гласила, културне акције и друге активности које су организовалиодушевљени родољуби (Срби, прим. И. Б.)…” (Вукадиновић–Богавац, 2001, 18).О томе ће у даљем тексту бити више речи.Познато је да је за време турске власти у великој мери онемогућаван економ-

ски, политички и културно-просветни напредак поданика, јер у овом смислуснажно становништво у сваком моменту може пружити отпор. Српско школ-ство, које је било црквеног карактера, прогањано је заједно са црквом. „О светов-ним школама на територији Косова и Метохије може се говорити тек од дгругеполовине XIX века. Краљевина Србија, тек од 1890. године преузима старање оСрпским школама у Турској, које већ тада почињу да раде на савременој осно-ви” (исто, 50). Међутим, то не значи да школе од тада раде несметано и без при-тиска власти, али већ после Балканских ратова стање у том погледу почиње дасе нормализује, да би се након 1918. године коначно средиле просветне приликеу земљи. Према истим ауторима, „од 1836. године почиње да се јавља неки обликпросвете у Митровици. То је Основна школа, која са краћим или дужим преки-дима, до 1890. године ради у приватним кућама, без сталне школске зграде.Прва зграда Основне школе завршена је 1891. године, а школа већ тада има од80 до 100 ученика. Од тада Основна школа ради, такође са прекидима, а број уче-ника стално расте, да би 1939. године овај број износио око 980 ученика” (Вука-диновић–Богавац, 2001, 50). У истом периоду верски живот Срба у Митровици селиберализује. Године 1896. започета је изградња православне цркве Св. Сава, азавршена је 1921. године. За све то време, иако недовршена, она је прикупљалавернике и редовно се вршила служба (1909. године стављена је под кров).Након ослобођења Митровице од турских власти, „једна од првих мера Кра-

љевине Србије на КиМ, била је спровођење нормативних аката, који су се одно-сили на уређење проблематике категоризације насељених места… почетак при-мене закона о местима… којим су била регулисана сва питања од значаја зауређење и одређивање административно-управног статуса градских насеља…Указом од 23. 1. 1914. године, Митровица је проглашена за варош”16 (Виријевић,2006, 334).

16Виријевић даље наводи – у турском језику варош означава место насељено становништвомразличитих конфесија, док се у српском језику тако називало насеље у коме станују грађани, за-натлије и трговци и где се налазе различити уреди и установе. Уп. Виријевић, 2006, 332

364


Недуго по ослобођењу, Митровица је поново окупирана 24. 11. 1915. године,али овога пута од Аустроугарске, под чијом ће ингеренцијом бити све до окто-бра 1918. године. Аустроугарски попис17 из маја 1916. године приказује следећудемографску слику среза Митровице.

Сама варош Митровица имала је следећу структуру становништва.

Из табела се може закључити да је у складу са варошком организацијом у тур-ском смуслу речи (не треба заборавити да је попис извршен само четири годинеод одласка турске управе), само у Митровици живело становништво немусли-манске и нехришћанске конфесије, што се и види из табеле 2, док су околна сео-ска насеља у том погледу била углавном хомогена.

МИТРОВИЦА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Митровица је почела нагло да се развија већ двадесетих година прошлог века,чему су допринели трговина и занатство, а потом индустрија. Године 1927. ура-ђена је електрификација града, а 1930. године у граду већ постоје два водовода ивелики број бунара и извора за снабдевање пијаћом водом. Рудник Трепча, по-знат још из средњег века, који је за време турске царевине скоро престао са ра-дом, обновљен је, у великој мери усавршен и стављен у погон 1930. године. Екс-плоатација олова и цинка из овог рудника и отварање флотације ових руда ублизини Митровице утиче на убрзање њеног економског развоја. Потребе града,који се у великој мери почео ослањати и на индустрију, наметале су и отварањестручне школе, која би омогућавала школовање кадра потребног за рад у инду-стрији. Пред сам почетак Првог светског рата, уредбом Министарства просветеКраљевине Србије, регулисано је отварање Државне гимназије, али је због поли-тичких прилика у Србији, стварно отварање уследило тек 1919. године. Гимна-зија је те године имала три разреда са укупно 155 ученика. Године 1922. Државна

17 Уп. Вукадиновић–Богавац, 2001, 34.

МУСЛИМАНИ ХРИШЋАНИ ОСТАЛИ

12.425 11.041 125

Табела 1: Попис становништва среза Митровачког из 1916. године према вероисповести

МУСЛИМАНИ ПРАВОСЛАВНИ КАТОЛИЦИ ЈЕВРЕЈИ ОСТАЛИ

5.023 2.284 45 70 55

Табела 2: Попис становништва вароши Митровице 1916. године према вероисповести

365


гимназија добија и сопствену зграду и од тада се бележи тенденција раста бројаученика, да би школске 1940/41. године тај број износио 394 ученика. Укупно јеу свим међуратним годинама Гимназију похађало 5.545 ученика. Поред тога,исте године (1919) када је и званично отворена Гимназија, отварају се и Мушкаи Женска занатска, односно занатско-трговинска школа, са уписаних 70 ученикау мушкој, односно 50 ученица у женској школи. Обе школе имале су посебнезграде и у њима се, такође, бележи стални пораст броја ученика из године у го-дину (уп. Вукадиновић–Богавац, 2001, 49–51). Међутим, економске потребе ука-зивале су и на могућност отварање средње стручне школе, и „стручна државнашкола отворена је септембра 1939. године, и у њу је уписано 39 ученика са завр-шеним другим разредом гимназије” (исто, 49).

Тридесетих година XX века, у граду већ постоје и биоскоп, болница, Домздравља и библиотека. „У граду је био веома богат и разноврстан друштвениживот. У то време делује преко десет хуманих, националних и других удруже-ња, клубова и организација, раде многа културно-просветна и уметничка дру-штва, позоришне дружине, издају се листови и часописи, публикују дела кул-турних и књижевних стваралаца, развија културно-уметнички и забавни жи-вот, гостују професионална позоришта и реномирана музичка друштва, а нијезапостављена ни спортска делатност” (исто, 51).

Уставом из 1921. године одређено је да се читава Краљевина СХС подели на33 области. Према тој уредби, Митровица је припала Рашкој области са центрому Чачку. То није трајало дуго. Већ 1929. године, законом о подели Краљевине Ју-гославије, Митровица са околином је припала Зетској бановини, чије је седиштебило на Цетињу. Овај закон био је на снази до почетка Другог светског рата.

У Митровици се стално мењала демографска структура. Након балканскихратова босански муслимани су се у Митровицу населили после окупације БиХ.Међутим, у том пероду, велики број муслимана се исељава у Турску, нарочитонакон стварања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Поред овихполитичких фактора миграције становништва, постоје и екопномски. Наиме,вардарско-косовска железничка линија из 1873. године, која је и била један одузрока економског развоја и повећања броја становника у Митровици, продуже-на је 1928. године долином Ибра све до Краљева, и преко Шумадије до Београда.Тако се насељава и српско становништво из разних области централне Србије.Осим за српско и муслиманско становништво, економски развијена Митровицапостаје привлачна и за друге етничке заједнице, нарочито за Арнауте из уну-трашњости Косова и Метохије.

Први попис18 становништва (који се данас узима као званичан) власти су оба-виле 31. јануара 1921. године. Пописано становништво класификовано је премадвема одредницама, вероисповести и матерњем језику. Према овом попису, де-мографска слика Митровице је следећа.

18Уп. Виријевић, 2006, 335–346.

366


У периоду између 1921. и 1924. године у Митровици је забележено драстичносмањење популације – чак 2.122 становника мање од пописаних 1921. године.Разлоге према Урошевићу треба тражити у отварању границе према Босни иХерцеговини, односно стварањем Краљевине СХС, чиме је БиХ стављена подњену ингеренцију (уп. Урошевић, 2001, 339–340).Други званични попис19, објављен је 31. марта 1931. године, као и претходни,

био је на нивоу читаве Краљевине. Попис је обављен према следећим катего-ријама – броју кућа и домађинстава, и према броју мушкараца и жена. Премаовом попису, демографска структура Митровице је следећа.

Упоређивањем ова два пописа види се да је, и поред велике миграције у пери-оду између 1921. и 1924. године, коју наводи Урошевић, број становника ипакповећан, и то за 1.250 становника него у попису из 1921. године. То је вероватно

ПРАВОСЛАВНИ РИМОКАТОЛИЦИ ГРКОКАТОЛИЦИ МУСЛИМАНИ ЈЕВРЕЈИ УКУПНО

2.817 422 5 6.697 104 10.045

Табела 3: Попис становништва Митровице, 1921. године, према вероисповести

СР

БИ

ИХ

РВ

АТ

И

СЛ

ОВ

ЕН

ЦИ

РУ

СИ

НЕ

МЦ

И

АР

НА

УТ

И

ТУ

РЦ

И

РУ

МУ

НИ

ИЦ

ИН

ЦА

РИ

ИТ

АЛ

ИЈА

НИ

ЕНГЛ

ЕЗ

И

ОС

ТА

ЛИ

3887 104 5 11 1860 3287 56 3 1 831

Табела 4: Попис становништва Митровице, 1921. године, према матерњем језику

19 Уп. Виријевић, 2006, 335–346.

КУЋА ДОМАЋИНСТАВА УКУПНО

1.749 2.187 3.936

Табела 5: Попис из 1931. године према броју кућа и домаћинстава у Митровици

МУШКАРЦИ ЖЕНЕ УКУПНО

6.115 5.180 11.295

Табела 6: Попис становништва Митровице 1931. године према полу

367


последица наглог привредног развоја Митровице и овакав тренд пораста бројастановника бележи се све до 1941. године.


Следећи Диркема и Вебера, односно, у овом случају два, намерно изабранаразличита теоријско-методолошка приступа, инсистирали смо на спољњемприказу морфологије града и разумевању његовог унутрашњег смисла. У томслучају, уколико би се говорило о типологији, Митровица, као насеље, најпре биодговарала Диркемовим друштвима механичке солидарности, и то само доне-кле. Осим неразвијене поделе рада, чврстих веза међу појединцима и придржа-вања обичаја, друге карактеристике Диркемове морфологије, тешко да би билеодрживе на примеру Митровице. Наиме, како је и приказано, Митровица ни уједном периоду свога развоја није могла бити пример насеља затвореног премаспоља.20 Поред тога, анализирајући појединачно друштвенополитичко стање,показали смо да се за становништво Митровице не може рећи да се у свим ас-пектима друштвеног живота ригидно придржавало норми, наравно уколиконорме схватамо знатно шире од оног како их схвата Диркем, односно као морал-не и правне. Такође, и културна самосталност на примеру Митровице не можебити одржива. То се јасно види из анализе културно-просветног живота у на-сељу. Наиме, културно-просветни живот многобројних етничких заједница којесу егзистирале у Митровици био је усмерен и умногоме завистан од национал-них држава матица, а о неком виду интегрисаног и заједничког културног жи-вота готово да није било ни речи. Стиче се утисак да се живот сваке етничке за-једнице одвијао самостално и независно од друге. Тако да се пре може говоритио „животу једних поред других”, него о некаквом „суживоту”, који би подразу-мевао заједничке напоре у циљу унапређења друштвено-културног живота. НиВеберово одређење појма града, како смо и раније приказали, није, у свимсвојим елементима примењиво на примеру Митровице. Морфолошки, и то са-мо донекле, Митровица би се могла сврстати у градско насеље, структурално,уколико се строго придржавамо Веберовог појма града, никако. Међутим, другидео Веберове дефиниције за нас је посебно интересантан. Наиме, како Веберсматра – „само би прилично насељена места били градови, а од оптших култур-них услова зависи одговор на питање у случају које величине почиње да сејавља ово обележје” (Вујовић, 2005, 128). Узимајући у обзир да је култура веомасложен феномен и констатујући да је појам симболичке културе21, са свим при-падајућим елементима, за нас довољно прихватљив, можемо рећи да према Ве-беровом критеријуму културних услова, Митровица свакако спада у градско на-сеље. Иако ограничен на унутаргрупно деловање и у том смислу готово изоло-ван од осталих етничких група, културни и просветни живот у њој одвијао се у

20То се јасно види из табела у којима је приказана демографска структура Митровице. 21О појму симболичке културе и њеним елементима видети опширније у Клосковска, 2001.

368


потпуном складу са широм друштвеном заједницом22 и могућностима оногавремена. Због свог довољног степена конкретности, Цвијићева типологија градова, а

нарочито балкански, односно турско-источњачки тип градског насеља, највишеби одговарали примеру Митровице. Одлике таквог типа градског насеља Ми-тровица је имала готово кроз читав период свог постојања. Оне су приметне и уморфолошком и структуралном, али и у привредном и културном изгледу овогградског насеља.Поред тога, у раду смо анализирајући градско насеље, покушали да прикаже-

мо и како је текао његов развој. Притом је анализа укључивала неколико факто-ра – економски развој, друштвенополитичко стање, културно-просветни животи демографску структуру. Комплементарно дејство свих наведених фактораутицало је на развој посматраног градског насеља. Поред тога показали смо дауколико се безрезервно следи типологија градских насеља и строга категориза-ција класичних социолошких мислилаца, веома мали број насеља би одговараотаквим критеријумима.На крају, различити градови су живели и данас живе својим специфичним

урбаним стилом, потпуно независно од строгих категоризација и типологија,остављајући притом неизбрисив траг у људској историји и цивилизацији.


Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, Београд, САНУ, 1986.

Бланкар, Пол, Кроз историју града до новог друштва, Београд, Чигоја штампа, 2003.

Вебер, Макс, Привреда и друштво, Просвета, Београд, 1976.

Виријевић, Владан, Неке демографске карактеристике градских насеља на Косову и Ме-тохији између два светска рата, Приштина–Лепосавић, Баштина 20/2, 2006.

Вујовић, Сретен, Петровић, Мина, приредили, Урбана социологија, Београд, Завод за уџ-бенике и наставна средства, 2005.

Вукадиновић, Зоран, Богавац, Милован, Српска просвета и култура у Косовској Митро-вици 1836–1941, Институт за Српску културу – Приштина, Лепосавић, 2001.

Ђорђевић, Радомир, Град и друштвене промене – поруке урбане културе, Ниш, БонаФидес, 2001.

Зиројевић, Олга, Исламизација на јужнословенском простору – Двоверје, Београд, Чи-гоја штампа, 2003.

Костић, Н. Коста, Наши нови градови на југу, Београд, 1922.

Костић, Цветко, Град и време – основи социологије града, Београд, Вук Караџић, 1982.

Макензи, Г. Мјур, Ирби, А. Паулина, Путовање по словенским земљама турске у Европи,Београд, Државна Штампарија, 1868.

22 Овде се првенствено мисли на националну државу матицу.

369


Мимица, Аљоша, пр., Емил Диркем, Друштво је човеку Бог, Институт за социолошка ис-траживања Филозофског Факултета, Београд, 2007.

Нушић, Бранислав, Косово, опис земље и народа, Нови Сад, Матица Српска, 1903.Област Бранковића, Опширни катастарски попис иz 1455. године, Сарајево, Оријентал-

ни институт, 1972.Урошевић, Атанасије, О Косову, Антропогеографске студије и други списи, Библиотека

Иво Андрић – Приштина, Институт за Српску културу Приштина, Књижара Све-ти Сава – Гњилане, Лепосавић, 2001.

Цвијић, Јован, Балканско полуострво, II књига, Београд, 1923.Шабановић, Хазим, пр., Крајиште Иса бега Исхаковића, Сарајево, Оријентални инсти-

тут, 1970.www.starasrbija.com – Извештаји Српских и Руских конзула о стању на Косову и Мето-

хији крајем XIX и почетком XX века

370


Tatjana P. Kompirović, Ivan M. Baščarević

SOCIAL CIRCUMSTANCES IN KOSOVSKA MITROVICA BETWEEN THE TWO WARS

Summary The paper presents an analysis of the social situation in Kosovska Mitrovica in the period

between the two World Wars. The analysis of the social context, the paper will discuss eco-nomic, political, cultural, educational and demographic circumstances in Kosovska Mitrovi-ca in the specified period, by which it is possible to monitor how changes in one of thesesocial subsystems influence change in another . This paper will discuss pluralism in the citythat in the XXI Century "suffered the fate of a single case," or physical separation by ethnic-ity. The causes of such a situation, are more or less familiar, and they will be the subject ofthis paper. The period we are dealing with shows Kosovska Mitrovica in a different light,nothing like what we have today. Starting from the time period specified in the topic of pa-per, and given the time of the formation of this urban settlement and its existence in the longhistorical period, we believe that it is most appropriate to review and attempt to define thedefinition of the concept of front sociological, new age period and sociological classics, es-pecially Durkheim and Weber. In this case, it is deliberately insisted on two different theo-retical and methodological approaches, and on the external morphology of view andunderstanding of its internal sense, because it is the reconciliation of the objectives of thiswork. In addition to defining the concept of urban settlements within the specified period oftime, we were trying to get closer to its typology. Typology encompassing view of feudal Is-lamic city, later the capitalist industrial city, and in our particular characteristic, mixed typeof urban settlements, to see how this town, in the same time period, is approaching this ty-pology.

Key words: Mitrovica, urban settlement, culture, education, demography, economy.

371

УДК: 323(497.115)”19”

CHRISTIAN V. COSTAMAGNA

Università del Piemonte Oriental, Vercelli, Italy

KOSOVO AND SLOBODAN MILOŠEVIĆ: HOW IT ALL STARTED. A WORKING PAPER GROUNDED

ON ARCHIVAL RESEARCH

Abstract. The general topic of my research is the period of political reforms in Yugosla-via, with a special focus on Serbia, during the second half of the 1980s. I analyzed the dimen-sion of the „old regime” trying to regain legitimacy in front of the people. Basically the thesisof this paper is that the political reforms in Serbia and Yugoslavia were urged by a grassrootsprotest against the social and economical conditions and allowed by a new leadership. I willtry to advance my thesis in this paper with a specific case study: the relation of Slobodan Mi-lošević with Kosovo in April 1987. The political elite were scared to lose, after the legitimacy,the monopoly of the power. Because of that they started to reform the system, in order tosave it from the rising voice of the intellectuals as political opposition. In other words, an in-creasingly delegitimized political regime tried to reform the system, including the demandsfrom the non communist base. In the literature about Yugoslavia, due to the war in the1990s,the conceptual dimension of the ancient regime was neglected.

Key words: Kosovo, Slobodan Milosevic, political reforms.

Introduction

During the first half of the 1980s there was a deep crisis in all of Socialist Yugosla-via, an authoritarian state, led by Communists. People were getting poorer year afteryear. The Yugoslav market was fragmented, and politically it was burdened by acon-federal consensus system, not very good at finding rapid solutions to increasingproblems. There was of course also a kind of extra legal opposition to the socialistsystem, mainly from the intellectuals. In part, due to the lack of archives, some schol-ars studied the problems from the point of view of the intellectuals, economy and na-tionalities.1 The most used prism in studying Yugoslavia was “nationalism”. I wouldlike to switch the focus to the government point of view, in this case the League ofCommunists of Serbia and Yugoslavia.

373


The Serbian communists, including Slobodan Milošević, fought against the Ser-bian nationalism. In the second half of 1986 there was not collision between nation-alist minded intellectuals and communist elite. The vanguard of the working classhoped to find new solutions to the social and economic crisis with the help of intel-lectuals and academicians, in the frame of the socialist self-management.

From the historiography point of view Slobodan Milošević’s management of Kos-ovo was very often erroneously pointed out as the beginning of the end of Yugosla-via.2 I disagree with this view because the internal and external conditions changedradically from April 1987 to June 1991. In 1987 Serbian communists reacted political-ly in order to get out of the crisis, in a reformed socialist Yugoslavia. The change ofparadigm came in 1990 with free elections and “bourgeois democracy”. After April1987, the League of Communists of Yugoslavia did not stop Slobodan Milošević andhis reforms, based, to a certain extent, on demagogy, a young and skilled politicianwho became the mouthpiece of the politically disillusioned Serbian people. For thisreason nobody assumed that the origin of the destruction of Yugoslavia came fromthe League of Communists of Yugoslavia. The people in Yugoslavia and in Serbiawere dissatisfied with the social and economical situation, and organized strikes andmass protests. The communists were uncertain and scared, so they tried to reformthe socialist self-management. The Serbian political leadership tried, with success,to exploit and manipulate the people’s dissatisfaction in order to gain new legitima-cy, in the Socialist political frame.

Disputes among Serbian Communists.

In the middle of the 1980s, after the 13th Congress of the League of Communists ofYugoslavia, different points of view were present among Serbian political leaders,especially since the case of the Memorandum of the Serbian Academy of Arts andSciences, in September 1986, with the case “Vojko i Savle”, the “Student Case”. Thebasic idea was that the political power, monopolized by communists, starting froman ideological Marxist point of view, in order to win the battle of ideas against thedissidents, had to take the initiative, using the mass media to attack the opponents,the so called bourgeois right. In doing so, there were different approaches inside the

1 See for example Dragovic-Soso, Jasna. 2008: “Why did Yugoslavia Disintegrate? An Overview of Con-tending Explanations.” Lenard J. Cohen and Jasna Dragovic-Soso (editors): State Collapse in South-East-ern Europe. New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, Indiana: Purdue Universi-ty Press, Magas, Branka. 1993: The destruction of Yugoslavia – Tracking the break-up 1980-92. London &New York, Verso, Pirjevec, Joze. 1993: Il giorno di San vito – Jugoslavia 1918-1992 – Storia di una tragedia.Torino, Nuova Eri, Ramet, Sabrina Petra. 2002: Balkan Babel – The Disintegration of Yugoslavia from theDeath of Tito to the Fall of Milošević. Boulder, Colorado, Westview Press, Sell, Louis. 2002: Slobodan Milo-sević and the destruction of Yugoslavia. Durham and London, Duke University Press.

2 See Sell, Louis. 2002: Slobodan Milosevic and the destruction of Yugoslavia. Durham and London, DukeUniversity Press, Silber, Laura e Little, Allan. 1996: Yugoslavia. Death of a Nation. New York, PenguinBooks, Zimmermann, Warren. 1996: Origins of a Catastrophe – America's last ambassador to Yugoslavia.New York, Times Books, Random House.

374

Christian V. Costamagna: Kosovo and Slobodan Milosevic…

Presidency of the League of Communists of Serbia, basically between Ivan Stambol-ic’s fraction and Slobodan Milosevic’s fraction (with the help of Borisav Jovic, PetarGracanin, Nikola Ljubicić and others). The problem raised was: how to take the ini-tiative and regain legitimacy. This feud led to a major event in September 1987 (theEighth Session) that will not be taken in consideration here.

A few days before the events in Kosovo Polje, dr. Dragisa Pavlovic wrote, in formof a diary, for a Croatian weekly, Danas, (according to dr. Stipe Suvar, together withNIN, one of the most influential in Yugoslavia) some critical notes about nationalismand dogmatism. According to Pavlovic, the nationalist deception, “disguised appar-ently as a saviour worried for the destiny of its own people”, goes hand in hand withthe dogmatism, the so called “only self proclaimed real defender of Socialism and de-mocracy”. They both used “similar methodologies and share an anachronistic way ofthinking”.3 Mass media were literally a battlefield between different political cur-rents, other than between communists and the dissidents.

The political elite in Kosovo evaluated two main troubles, both of them exploitedby the bourgeois right, against the socialist system: the Albanian nationalists, whofomented the emigration of Serbs and Montenegrins from the province, and the Ser-bian nationalists who manipulated the dissatisfaction of the Serbs and Montenegrinsin Kosovo, who work in conjunction with the bourgeois right outside the province,together with the organizers of the petitions, mass assemblies and mass departuresfrom Kosovo.4

The battle of the Communist Party in Serbia was ongoing. During those daysthere was the organization of the ideological plenum of the League of Communistsof Serbia (22nd April). The Serbian Communists officially were in favour of a “posi-tive program”5, meaning the battle for the realization of the Long Term EconomicStabilization Plan (Kraigher) and the battle against the ideological enemies.6 It isworth mentioning that at the time one of the criticisms levied toward the politicalpower was that the Serbian communists were “[…] inventing enemies and affairs[…] with the deliberate goal to distract the attention of the public opinion away fromthe economic crisis.7 Moreover:

[e]very nationalism appears in the form of defence and protection of its ownnation from alleged exploitation from the other nations. On that basis each of

them offers […] “a national program” which calls into question the fundamentalconquers and tends breaking Yugoslavia. Serbian nationalism has all these char-

acteristics too. It is considered that the essence of the current nationalistic plat-forms, in particular those contained in the Memorandum’s group of members of

3 Danas, 14th April 1987, “Krivo Usmjereni durbini”, pag. 26.4 Politika Ekspres, 2nd edition, R. Negojević, 17th April 1987, “Nasrtaj desnice”, pag. 2.5 Politika Ekspres 18 April 87 pag. 6, Radica Momcilovic.6 Ibid.7 Ibid.

375


the Serbian Academy of Sciences and Arts, is deformed. Communists in the

Academy, however, required an analysis of the ideological basis of the “Memo-randum” and clearly distanced themselves from unacceptable premises of that

text. The so-called Solidarity Fund is practically an attempt meant to realize theideas of the creation of an opposition party”.8

The Yugoslav People Army, in the meantime, carried by worker’s strikes and pro-tests, publicly denied any intention to intervene in the way it was intended in theWest, i.e. in Poland. Lieutenant General Milan Daljevic, a deputy defence secretarystated

…The Army cannot live neither outside nor above the system which we con-struct and develop …[A] people and revolutionary army cannot and should not

be separated from the main social currents and closed into the barracks if itwants to remain what it is, so that an Army like ours never had or can have am-bitions to impose itself to the society and to act like some sort of arbiter.9

At the same time, Fleet Admiral Branko Mamula, Yugoslav minister of Defense,stated that The League of the Communists of Yugoslavia did not provide the neces-sary level of unity to overcome the crisis, losing the “avant-garde role” of the Party,and considered a purge in the Party itself. Indeed he said

I think that we should find the solution in the decision that all who disturb

and are not anymore in the position or have not the will and force to fight for theessential economical, political and ideological commitment that we adopted,

should leave its own place to those people who are ready to go in this new battlethat is in front of us…[The Army is] neither separated from the society norclosed toward it.10

Rados Smiljkovic, a close associate of dr. Mirjana Markovic11, wife of Slobodan Mi-losevic, moreover stated that “No one has the right to prevent workers and citizensto employ means that are to them the most appropriate to defend themselves fromviolence and injustice.” To defend themselves from injustice it means “to defend thesystem”, because “there is not system without the people”. The communists had totake into consideration “new forms of organizing the political system” and organiz-ing the “spontaneity” in order to “strengthen” the “individuals and the citizens” asthe socialist self-management in Yugoslavia.12

It was debated if the party had to be or not a party in the mass and a party of mass.Even Ivan Stambolic, a year earlier, in order to solve the Kosovo’s problems, among

8 Ibid.9 Ibid, pag. 16, Original interview from “Delo”.10 Ibid, pag. 17, “From the speech of Branko Mamula to the retired generals and admirals in Zagreb”.11 Zoran Petrovic Pirocanac, La Serbie e l’Ascension de Slobodan Milosevic (1982-1992), Anatomie d’une

auto-degradation, L’Harmattan, Paris, 2011, p. 102.12 Politika Ekspres, 24 April 87, p 4.

376


other things, proposed more presence of the party in the mass.13 Stipe Suvar, the Yu-goslav ideologue, was contrary to transform the Communist party into a mass party.

Different political interpretations of Milosevic’s

visit to Kosovo Polje, 24-25 April 1987.

The reconstruction of the events, in the “Informacija” that the Presidency of theLeague of Communists of Serbia sent to the Presidency of Communists of Yugosla-via as attachment, begins with a brief general context, stating that they (Serbiancommunists) received warnings from Kosovo of a possible coming of Serb and Mon-tenegrin citizens (like the previous years).14 The “[…] leadership of the socio-politi-cal organizations in Kosovo Polje called for an assembly of the communists for the20th of April, inviting Azem Vlasi [in capacity of President of the Presidency of theLeague of Communists of Kosovo] and Slobodan Milosevic [as Serbian counter-part]”.15 From Pristina the local communists postponed (Opstinski Komitet SavezaKomunista Pristina) the assembly for the 24th April, as Regional Conference of theLeague of Communists. Nevertheless the 20th of April, around 2000 citizens andcommunists from Kosovo Polje, and other Kosovo’s localities, did an assembly. Onthe spot went Milosevic, Azem Vlasi and Kolj Siroka (Kosovo representative fromthe League of Communists of Yugoslavia) and other local communist officials. Milo-sevic addressed the participants of the assembly, on their request. The group agreedwith him that during the next assembly, scheduled for the 24th of April, a certainnumber of delegates chosen by the citizens will participate to the assembly itself. Mi-losevic accepted to participate to that assembly.16 On the occasion Milosevic warnedthe Serbs to be responsible, because otherwise the Albanian nationalists separatistscould take an advantage in their dream of an “ethnically clean Kosovo” and conclud-ed saying that the “problems in Kosovo can be solved only with the strengthening ofthe front of Serbs, Montenegrins and Albanians…”, brotherhood and unity.17

According to the Presidency of the League of Communists of Serbia, the majorityof the participants were clearly in favor of a life in common with Albanians and allthe others minorities in Kosovo, and were ready to fight “[…] Albanian nationalism

13 Kosta Nikolic, “Niko ne sme da vas bije”, Slobodan Milosevic u Kosovu Polju 24-25. April 1987, Insti-tut za Savremenu Istoriju, Beograd, 2006, p. 62.

14 Arhiv Republike Slovenije (ARS). AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, teh-nična enota 1340, 36.SEKA PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija sa sednicePredsednistva CK SK Srbije na kojoj su razmatrana aktuelna politicka pitanja u vezi sa poslednjim doga-djajima na Kosovu, 29. April 1987, pag. 1. According to Danas, 28th April 1987, “Optimist protiv krize”, pag.22, Milos Antic, the Serbs that day were around 3,000. The group around Miroslav Solevic, Bosko Budimi-rovic, Kosta Bulatovic, Slavko Dzumic and Svetislav Tanaskovic, asked and obtained to discuss into theopen air rather than in a hall.

15 Ibid.16 Ibid.17 NIN, 26th April 1987, “Prolecni nemiri”, p. 11, Svetislav Spasojevic.

377


and separatism, Serbian nationalism and for the brotherhood and unity, nationalequal rights and the integrity of Yugoslavia.”18

Certain individuals, during the assembly, talked from a Serbian nationalist pointof view, attacking the Albanians in general and condemning outrageously some Al-banian Communist leaders from Kosovo. Even so, the Presidency of the CentralCommittee of the League of Communists of Serbia (the Serbian acronym is PCK-SKS), thought that the assembly itself was the expression, in great majority, of thedissatisfaction of the Serbs and Montenegrins. The people wanted equal nationalrights in the everyday life. It was considered essential to change the Serbs and Mon-tenegrins officials in Kosovo because they did not enjoy the trust of the protesters.In other words, the future Serbian and Montenegrin leaders should enjoy “[…] au-thority among the communists and the people.”19 The Presidency (of CK SKS) couldnot accept the interpretation that those assemblies of Serbian and Montenegrin citi-zens were organized by nationalists, as were not nationalists in the assembly in Ko-sovo Polje and the previous assemblies.20

The Presidency (CK SKS) evaluated that the tactics of those mass rallies, assem-blies, was to push their case to the top of the political agenda, thinking that in sucha way they could solve their problems faster. The arguments came from the mem-bers of the Party, of which a growing number came from the intellectuals. The par-ticipants of those assemblies were just exposing their problems thorough personaland family cases, nevertheless it was, in the eyes of the Serbian Presidency of theParty, a clear strategy to pose the question on a political basis, a political organiza-tion of Serbs and Montenegrins on a national basis. This could have harmed the gen-eral political situation in Serbia. Because of that, SKS should have continued to fightwithout reserve the Serbian nationalism, in particular with greater responsibility inthe mass media.

All the members of the Presidency of CK SKS supported the position of the presi-dent Slobodan Milosevic, including the representatives in the Presidency of Vojvodi-na and Kosovo, saying that Milosevic’s visit to Kosovo “realized an opportunity fora positive and constructive activity that the problems can be solved with orderedways and in a democratic manner […]”.21

18 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija sa sednice Predsednistva CK SK Srbije nakojoj su razmatrana aktuelna politicka pitanja u vezi sa poslednjim dogadjajima na Kosovu, 29. April 1987,pag. 3.



378


From Pristina, the event had quite a different dimension. The citizens of Bresje, avillage near Kosovo Polje, because of the “move out of [medical] dr. Zoran Grujic”,called for an assembly of the communists of Kosovo Polje. Not only, did they want tobe not just an assembly of communists, but also an assembly of citizens. It was de-manded that Milosevic and Azem Vlasi participate in the assembly, otherwise theSerbs and Montenegrins would go to them to Belgrade. In the meantime, the TownCommittee of Pristina together with other local organs, in order to create a safe en-vironment for Milosevic and Vlasi, decided to postpone it to the 24th April.22 A cousinof Zoran Grujic, Svetislav Grujic, said he would organize a collective migration oftwenty families from the Bresje village, if the circumstances under which ZoranGrujic had been many times questioned by the security services in Pristina, were notclarified.23On the other hand, the organized mass migrations were considered also away to recall the attention of the Yugoslav public opinion rather than a real intentionto migrate.24 To be sure, Milosevic’s trip included also a visit to the ElektroprivredaKosovo in Obilic, and to the parish of Sirinicka.25

Some individuals, well known in advance for their “destructive role during the as-semblies of the citizens of Serbian and Montenegrin nationality”, did not accept thepostponement and sent telegrams to the highest officials of Yugoslavia and Serbia inorder to hold a meeting on the 20th April. Those individuals were: Miroslav Solevic,Bosko Budimirovic, Slavko Djumic, Svetislav Tanaskovic and Kosta Bulatovic. So, onMonday 20th April 1987, in Kosovo Polje, in the afternoon, more than 1000 (maybeup to 3000) Serbs and Montenegrins gathered. Evaluating the overall situation, and“the possible implications”, during the day it was decided to send there, to keep thesituation calm, those who the people called, Milosevic and Vlasi. The Kosovo Poljeofficials proposed to the gathered citizens to go in the hall of the train station (witha capacity of 300), but they refused. Milosevic accepted to hold a meeting in thecourtyard of a school.26 The communist officials (Milosevic, Vlasi and others) walked


22 Ibid. The same recount of the events is available in Politika Ekspres, 2nd edition, 19 April 1987, p 1, R.Negojevic. Politika Ekspres talks about an assembly of three hundred Serbs and Montenegrins in front ofthe house of Zoran Grujic, held the previous evening. The 18th April, the Presidency of the Communist ofPristina held a press conference saying that the assembly was unacceptable because it was not legal. Theorganizers of the assembly in Kosovo Polje were “Miroslav Solevic, Bosko Budimirovic, Slavko Djunic andDjuro Tanaskovic”. The president of the Presidency of the Communists of Pristina, Ragip Haljilji, duringthe press conference said that the assembly was scheduled for Monday 20th April at 6 pm, but it was notsure Milosevic and Vllasi would come because of their obligations. Zoran Grujic was director of the “Pol-joprivredni institut PIK Kosovoexport” (Agricultural Institute). See Danas, 5th May 1987, p. 20, GojkoMarinkovic and Milos Antic).

23 Politika Ekspres, 2nd edition, 19 April 1987, p 3, V. Zivkovic.24 Ibid.25 Politika Ekspres, 2nd edition, 25th April 1987, p 1, V. Zivkovic and R. Negojevic.26 Politika Ekspres, 22 April 1987, 2 edition, p 5, “Resicemo probleme Kosova”, V. Zivkovic, R. Negojevic.

379


with the mass, from the train station to the school. So the assembly was held in theyard of the elementary school “Aca Marovic”. Milosevic, with the participation ofVlasi, Kolj Siroka and other officials, addressed the people, agreeing that on 24th

April the assembly of the communists of Kosovo Polje would be held. Milosevic saidthat during the next assembly, they would “[…] elect representatives who, from thepositions of the League of Communists, will contribute to the solution of the prob-lems”.27

The local socio-political organizations of Kosovo Polje selected about 300 repre-sentatives; the assembly was coordinated by the local Communists of Kosovo Poljewith the support of a “[…] certain number of men […] from the city committee of theLeague of Communists of Pristina.28 The so called “destructive elements”, to be sure,the men around Miroslav Solevic, himself formally a Communist, well known by thesecurity forces because of their organizations of mass protests of Serbs and Mon-tenegrins from Kosovo in Belgrade during 1986 – between the 20th and the 24th April1987 prepared a mass meeting (of Serbs and Montenegrins) on the occasion of the24th April assembly. The above mentioned group trained the discussants at the as-sembly. Their (of Solevic and the other organizers) technique was to use the recountof personal problems, based on real abuses the Serbs and Montenegrins experiencedfrom the Albanians, along with ideas and positions contrary to the Party’s policies.29

Since November 1986 it was known by the Kosovo’s officials that the group of Serbsand Montenegrins around Solevic was preparing in coincidence of the Spring an“[…] instant collective emigration of a big mass of people.”30 To be sure, in the last pe-riod, the Kosovo’s officials, expected those emigrations for the 10th or 20th April 1987,or maybe during May.31

On the 24th April, in the “Dom Kulture” named “Braca Krainovic”, at the very be-ginning of the assembly, the group around Solevic tried to let inside, where the as-sembly was held, the highest possible number of their “supporters”.32 MiroslavSolevic told Slobodan Milosevic that about 50 delegates were not able to enter be-cause “[…] they did not receive the invitation. Comrade Milosevic, not knowing whowas addressing him, agreed.33 According to different sources, the delegates who

27 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija o zboru u Kosovu Polju, odrzanom 24.Aprila 1987. Godine, Predsednistvo Pokrajinski Komitet SK Kosova, Pristina, 30.04.1987, p. 2.

28 Ibid.29 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKA

PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija o zboru u Kosovu Polju, odrzanom 24.Aprila 1987. Godine, Predsednistvo Pokrajinski Komitet SK Kosova, Pristina, 30.04.1987, p 3.



PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija o zboru u Kosovu Polju, odrzanom 24.Aprila 1987. Godine, Predsednistvo Pokrajinski Komitet SK Kosova, Pristina, 30.04.1987, p. 4.

380


could not enter in the hall were five, and during the morning of that day, they sent aletter to Ragip Haljilj, head of the communists in Pristina, and to Mitar Balevic, headof the communists in Kosovo Polje. In the letter they accused Haljilj and Balevic ofattempting to organize the assembly just for communists and not for all citizens; “inthe name of equality” they wanted to send to the assembly well known “Albanianseparatists” and Serbian opportunists and, finally, they tried to prevent the partici-pation of the representatives from all over the Province of Kosovo and those who leftbut wanted to return.34

Someone (maybe Mitar Balevic, president of the assembly, or Solevic, as one of theleaders of the Serbs from Kosovo Polje) invited Milosevic and Vlasi to go outside inorder to keep the mass in front of the building calm. Milosevic said that he wantedto respect the agreement of the previous Monday (he was in favour of an assemblywith representatives in the hall but not for a meeting outside with the mass). Milo-sevic also asked to be escorted outside by some representative of the people.35 Hestated clearly that everything must go according to the agreement, because “theremust be no shadow over this assembly”.36 Mitar Balevic invited Milosevic and Vlasito go outside and talk with the people. Someone remarked that Milosevic over-stretched the original plan. The 24th April assembly was intended for the commu-nists and citizens of Kosovo Polje, not of all Kosovo Province. If they had known inadvance that the assembly was open to representatives of all Serbs and Mon-tenegrins from Kosovo, maybe they would not have accepted to hold such an assem-bly or maybe they would have organized it in Pristina, and not in the suburb of Ko-sovo Polje.37 What is relevant at this point is that throughout the night 78 peopletalked about their grievances of living in Kosovo, caused by the Albanians. The gen-eral dynamic of the representatives was to talk about a supposed personal specificinjustice, then from there to attack harshly the Albanian intellectual elite (less fre-quently also the Albanian citizens of Kosovo), the communists officials (from the

33 Ibid.34 NIN, 3rd May 1987, “Najduza noc”, Svetislav Spasojevic, p. 9 and 10.35 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKA

PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, (attachment) Saveza Komunista Srbije – Poverljivo,“Neautorizovane magnetografske beleske razgovora Slobodana Milosevica, predsednika PredsednistvaCK SK Srbije, sa predstavnicima osnovnih organizacija Saveza Komunista I gradjana Kosova Polja odrza-nog 24–25. Aprila 1987 u Kosovu Polju, Radjeno u 60 primeraka, Beograd, aprila 1987. godine, Speech ofan unknown person (no name in the transcript) and Slobodan Milosevic, p. 1/8. According to the recountof Louis Sell, Milosevic in that moment was, according to some journalists near to him: “pale and shaking.[…] Vllassi told Milosevic to pull himself together, go to the window, and calm the crowd.” Louis Sell, Slo-bodan Milosevic and the destruction of Yugoslavia. Duke University Press, 2002, p. 1.

36 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, (attachment) Saveza Komunista Srbije – Poverljivo,“Neautorizovane magnetografske beleske razgovora Slobodana Milosevica, predsednika PredsednistvaCK SK Srbije, sapredstavnicima osnovnih organizacija Saveza Komunista I gradjana Kosova Poljam odr-zanog 24. . 25. Aprila 1987 u Kosovu Polju, Radjeno u 60 primeraka, Beograd, aprila 1987.godine, Speech ofSlobodan Milosevic, pag. 1/9. With “no shadow” Milosevic clearly meant that he was a man of honour andkept what he promised – all the representatives elected by the people must take part to the assembly.

381


province to the republican and federal level), the Yugoslav 1974 Constitution and thesystem in general (because the system, as it was, allowed them to suffer).

According to the Communists in Pristina, a relevant number of the participants(in total about 78) in the discussion, talked about real problems of their everyday life:discrimination in the tribunals, at their working place, attacks against the privateproperty and the individuals, tombs profanation, emigration and others.38

There was a demand for Serbia to have the same rights as the other Yugoslav re-publics, particularly a better control and powers from Belgrade in the judicial field,internal affairs, culture and education, considered as essential prerequisites for thereturn of the Serbs who left Kosovo.39

The XXXVI session of the Presidency of the Central

Committee of the League of Communists of

Yugoslavia, 6th May 1987 – the reaction to the

Kosovo Polje speech.

The 27th April 1987, the President of the PCKSKJ, Milanko Renovica, sent a routineletter to Milan Kucan, president of the Pred. CK SK Slovenije (as to all the other re-publican leaders of course), calling for the 36th session of the P CK SKJ, supposed tobe held the 5th May 1987. The 8th point of the agenda was the “Information from themeeting of Communists` and citizens’ delegates in Kosovo Polje of the 24th and 25th

IV 1987”. It was less important than the meeting between Milanko Renovica and thePresident of the Revolutionary Party of Tanzania, shortlisted as the 5th point.40 The30th April 1987, five days after that long night, still the events in Kosovo were at the8th point of the agenda.41 The only difference was that there was also, as attachmentfor that specific point of the session, the transcript of the speech of the meeting of

37 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, (attachment) Saveza Komunista Srbije – Poverljivo,“Neautorizovane magnetografske beleske razgovora Slobodana Milosevica, predsednika PredsednistvaCK SK Srbije, sa predstavnicima osnovnih organizacija Saveza Komunista i gradjana Kosova Polja odrza-nog 24. . 25. Aprila 1987 u Kosovu Polju, Radjeno u 60 primeraka, Beograd, aprila 1987.godine, Speech ofan unknown person, p. 1/10.



40 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, 27/04/1987, 05 br. Str. Pov. 1/15, Letter of MilankoRenovica, president of the Presidency of League of Communists of Yugoslavia, to Milan Kucan.

41 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, 30/04/1987, 05 br. Str. Pov. 1/15, Letter from the cabi-net of Milanko Renovica, president of the Presidency of League of Communists of Yugoslavia, to MilanKucan.

382


Slobodan Milosevic with the representatives of the base organizations of the Leagueof Communists (of Kosovo Polje) and the representatives of the citizens.

The discussion was introduced by Azem Vlasi, in quality of President of the P PKSK of Kosovo, and Slobodan Milosevic. They both gave information about the eventsof the 24th and 25th April 1987, after that there was a discussion, in order to preparethe next session of the League of Communists of Yugoslavia, about the “realizationof the opinion of the LCY on the development of the socialist self management,brotherhood and unity in Kosovo”.42

Since the beginning it was clear that there were differences in the interpretationof the events, between Milosevic and Vlasi. Namely, the differences were focused onthe “contents and character of the assembly in Kosovo Polje”.43 Slobodan Milosevicthought the aim of the meeting was a genuine manifestation of the Serbs and Mon-tenegrins from Kosovo, corrupted by a small number of nationalists. They had to bemanaged on the spot, in Kosovo Polje, rather than in Belgrade, like the previousyears, causing disorders in the Yugoslav capital. Vlasi was of the opinion that Milo-sevic had no idea of who those individuals were i.e. Miroslav Solevic. People likehim, according to the Kosovo leadership, were agitators, nationalists, in contact withthe dissidents, intellectuals and nationalists in Belgrade (like Dobrica Cosic). AsProf. dr. Nebojsa Vladisavljevic showed44, the protest was grass-root, and at the sametime it was manipulated by organizers in growing contact with the dissidents andnationalists in Belgrade. This was potentially and practically dangerous for the re-gime in Pristina and Belgrade because it had destabilizing effects.

At the end of the discussion, the leaders of the Yugoslav communists, recognizedthe problems in Kosovo (economical underdevelopment, emigration of Serbian andMontenegrin under pressures, and their consequences, like nationalism and separa-tism), and that it was up to the LCY, the Federation and the Republics and Provincesto solve those problems, according in particular, with the resolution of the 13th Con-gress of the League of Communists. To be sure, Kosovo should be “[…] a constant po-litical preoccupation […]”45 from the highest Federal organs to the SKJ, in Yugosla-via. It needed unity and the problems had to be solved without postponement. Inparticular, the unity should be reached in the League of Communists of Serbia, be-tween CK SKS and its counterpart in Pristina, in order to stop the emigration of

42 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Zapisnik sa 36. Sednice Predsedništva CKSKJ,održane 6. Maja 1987, p. 3.

43 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija sa 36. Sednice Predsedništva CKSKJ,održane 6. Maja 1987, pag. 2.

44 Nebojsa Vladisavljevic, 2008: Serbia's Antibureaucratic Revolution: Milosevic, the Fall of Communismand Nationalist Mobilization. New York, Palgrave Macmillan.

45 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKAPREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija sa 36. Sednice Predsedništva CKSKJ,održane 6. Maja 1987, pag. 3.

383


Serbs and Montenegrins from Kosovo and the fast return of those who wanted so,and a better enforcement of the law in the Province.46 The differences between Bel-grade and Pristina had to be overcome “[…] not with solutions of compromise, ratherthan with objective accord and evaluations about […]”47 how to solve practically theproblems in Kosovo and in particular those posed during the assembly. In particular,the P CK SKJ, stated that the above mentioned assembly in Kosovo Polje was an ev-idence of the daily troubles of the Serbs and Montenegrins in Kosovo, “[as demon-strated in 1986, compared to the previous year] by the increased emigration of Serbsand Montenegrins under pressures”.48 The work of nationalist and separatist agita-tors is reflected by “the workers and citizens […] insecurity and justified dissatisfac-tion.”49 Because of that justified dissatisfaction, according to Milosevic’s view, “[…] itwas not possible to accept the evaluation – that the basic tone in Kosovo Polje wasgiven by destructive forces […]”. Even if there were some unacceptable demands forthe League of Communists, due to an infiltration of nationalist individuals, “[…] itwas necessary to have insight that the assembly however has been organized by thelocal conference of the League of Communists of Kosovo Polje [...]”50 and then an as-sembly organized by communists and citizens. Moreover, the Presidency (P CK SKJ)found that “[…] because of the expectations in the participants of the assembly, as inthe wider public, in the assembly in Kosovo Polje should have talked Azem Vlasi,who participated at the assembly should have talked at the assembly, and in that wayhe should have answered with arguments the numerous questions that must not, af-ter the assembly, be left open”.51

A working group of the P CK SKJ was formed in order to prepare the material forthe next session. The team leader of the working group was Vidoje Zarkovic, andamong the members there were also Azem Vlasi, Slobodan Milosevic, Milan Pan-cevski, Ivica Racan, Franc Setinc and others.The P CK SKJ accepted the motion thatthe President and secretary of the P CK SKJ and the executive secretary Marko Lolichad to have an official contact with the group of Serb and Montenegrin intellectualswho tried in the past, sending letters, to meet the President of P CK SKJ”.52

There was, all in all, no particular emphasis about what Milosevic did or said. Thiswas part of a major communist campaign to regain new legitimacy in front of the


PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija sa 36. Sednice Predsedništva CKSKJ,održane 6. Maja 1987, pag. 2.

48 Ibid.49 Ibid.50 ARS. AS 1589 IV, Centralni Komite Zveze Komunistov Slovenije, tehnična enota 1340, 36.SEKA

PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Informacija sa 36. Sednice Predsedništva CKSKJ,održane 6. Maja 1987, p. 3.


PREDSEDSTVA CENTRALNEGA KOMITEJA ZKJ, Zapisnik sa 36. Sednice Predsedništva CKSKJ,održane 6. Maja 1987, p. 5.

384


population. In general, it was more part of an attempt to maintain the monopoly ofpower. In more detail it was an event caused by an attempt to avoid disorders in Bel-grade, as in the previous year, giving new optimism.53 Of course, Pristina leaderstried to do the same, to avoid troubles at home with the Serbs.

In the media: a short overview.

After the trip of Slobodan Milosevic to Kosovo Polje, the general reaction in themedia was of “optimism against the crisis”, stating that it was “easier and painlessthat the president of the party went to Kosovo rather than the columns (of Serbs)from Kosovo go to Belgrade.”54 Milosevic’s choice to go to Kosovo twice in one week“aimed at preventing that the columns of Serbs go from Kosovo to Belgrade again”and “to convince the people that “the problems must be solved (first) where theyarise.”55 The stress was given to Milosevic’s “warning to [Albanian] nationalists” thatin Kosovo there will be no “tyranny”, referring to the influence of Enver Hoxha(from Tirana) over the Albanian separatists in Kosovo. People should not be, accord-ing to the chief of Serbian communists, “…divided between Serbs and Albanians…”.56

The campaign launched by the Serbian communists was the return of “experts, pro-fessors, doctors, engineers” to Kosovo.57

The concept of legitimacy of the communists was stressed in both cases: duringthe first visit, Milosevic said “All those who say that the League of Communists can’tsolve the problem of Kosovo are wrong”. During the second visit, among the otherthings, he stated that Kosovo is a Yugoslav problem, not only Serbian.58 Milosevic,according to Ratko Rodic, journalist of the Croatian weekly Danas, was deeplyaware that the best solution was to “restore confidence” and because of that he urged

53 Danas, 28th April 1987, “Optimist protiv krize”, pag. 22, Milos Antic. According to the article, in thelast ten days, there have been four meetings of the Serbs and Montenegrins in Kosovo Polje. The first onewas the 10th April with the false rumor that Bosko Budimirovic had been arrested. The second meeting oc-curred on the 17th April in front of the house of doctor Zoran Grujic, due to another false report, statingthat Grujic migrated. As the famous documentary Yugoslavia: death of a Nation, by Brian Lapping Asso-ciates, broadcasted by BBC the 3rd September 1995, part 1, Enter Nationalism stated “it all began with a lie”,referring to the fact that Miroslav Solevic planned the incident with the police the 24th April, is not correct.It began with more than one lie, and those lies came as a deliberate strategy from the self-organized Serbsand Montenegrins in order to attract the attention of the highest institutions of Yugoslavia and the massmedia. See also Politika Ekspres, 2 izdanje, 20th April 1987, p. 3, V. Zivkovic.

54 Danas, 28th April 1987, “Optimist protiv krize”, pag. 20, Ratko Rodić. (Milosevic was described as the“former ideologue of the Belgrade’s University committee, member and president of the City Committeein Belgrade”…He became important not just because of his contact with the people, he was not the first todo that. I have a difficult task, that not even Marko Kraljević could be able to solve. Even the dissidentsacclaimed Milosevic message in Kosovo Polje. See Slavoljub Djukic, Kako se dogodio vodja, Filip Visnjic,Beograd, 1992, p. 128.

55 Ibid.56 Dnevnik, Novi Sad, “Slobodan Milosevic u Kosovu Polju”, 26th April 1987, p. 1 and 8. It is worth men-

tioning that Dnevnik was not under the influence of Belgrade at the time.57 Dnevnik, Novi Sad, “Odlucne akcije za Kosovo”, 28th April 1987, p. 1.58 Danas, 28th April 1987, “Optimist protiv krize”, p. 20.

385


“…everyone to get out from the state of hatred, intolerance and distrust, [he urged]the Serbs and Montenegrins to change the situation but not fleeing, and urged theAlbanians, the communists…” and all the others to avoid pressure over the Serbs andMontenegrins.59 Moreover, Milosevic, as quoted by Rodic:

“the last time such columns of desperate ones moved away was in the Middleages”, he [Milosevic] stated, and as a politician who came to extinguish the fire,energetically warned that ethnically clean Kosovo [without Serbs – just Alba-nians] is a fantasy of the irredentists, that it is not possible neither ethically norpolitically.60

Milosevic declared publicly, during his inaugural speech (May 1986) that he “[…]will give proper respects to fine words and grand gestures […]”, because of the crisis“[…] we are not at the end of History. To the contrary, all what is necessary to exitthe crisis, everything is here […] and the optimism to believe in these solutions.”61

Milosevic, in the words of Rodic, used a “populist policy” promising a betterstandard of life, like “control of inflation and unemployment”, arguments that wereat the same time “tempting” and “credible”. A socialist society consisting of poorpeople, according to Milosevic, would be “the most successful propaganda againstsocialism”.62 Milosevic’s optimism came, most probably, from his experience as amanager and banker, to be sure “that any deus ex machina which would make whatmen cannot, (un)organized and (un)motivated the way they are does not exist.”63 Mi-losevic believed that “the market and the economical principles” were the best solu-tions for the working class and the economy.64

Milosevic, according to Danas’ journalist Ratko Rodic, was in favour of a policyoriented at solving the problems efficiently and quickly, an “ideologue of the chang-es”, in the field of economy with the Long Term stabilization plan, in the Party with“unity” and in the Yugoslav institutional system, overcoming the fragmentation“like in the Turkish days”, and with the internal integration of the Socialist Republicof Serbia, basically “the right to interfere” over its provinces.65 Actually Milosevicsaid:

The conception and practice of the freedom of expression of every idea, todayis principled, - every ideas and ideologies have the right of citizenship – to theamnesty of the Chetniks and the restoration of capitalism. The only hostilitymanifests toward Marxist ideology and thought […] To them [in other words, toMarxism - the antisocialist opposition is] trying to close the door […] with the in-

59 Ibid.60 Ibid.61 Ibid.62 Ibid.63 Ibid.64 Ibid.65 Ibid.

386


creasingly less disputed thesis that Marxism is the same like dogmatism, and ev-ery socialism is the same like Stalinism.66

It is worth pointing that Danas described Milosevic as a man that gets straight to thepoint:

[…] he was able to cause reactions and questions […] like when he said thatthe opposition to the changes “has the same effect like the work of the antisocial-ist opposition” or when he said that changes in the political system should allowthe S[ocialist] R[epublic] of Serbia “to realize the status that it has not got, thestatus of a republic equal with the status of all the other republics in Yugosla-via”.67

The message passed through the media was that it was a “political campaign” inorder to create the conditions for the return of the Serbs who emigrated from Kos-ovo, in particular experts like doctors, professors, skilled workers.

So far three days later (the events of the 24/25 April 1987). But then, one week latersomething changed. The event had to be clarified. All the mass media in Yugoslaviareported extensively about what had happened that long night, with different inter-pretations.

The most controversial events were: the real content of the speeches during thenight long assembly, who organized the mass meeting in front of “Dom kulture”,when it was planned that at the assembly, together with the highest party leaders ofKosovo and Serbia, should have participated so many delegates of the Serbs andMontenegrins in Kosovo, and, finally, what the dynamic of the incident between thepeople in front of the building and the police was (who beat the people with trun-cheons and who in turn reacted hurling stones at the policemen).

The police of Pristina officially declared that they had to intervene in order to pre-vent entering of the people without a permission into the building, thus admittingthat the policemen had accomplished an order received from the top authorities, soit was not an immediate reaction.68 In May 1987, Dobroslav Culafic, federal secretaryof internal affairs, following the decision of a special commission, announced thatthe use of force against the mob was not “in accordance with the law”.69 Milosevicdisagreed, stating the it was not necessary at all.

Milosevic’s speech in the hall was not a subject of controversy: virtually everynewspaper gave prominence to his statements appealing to the Serbs and Mon-tenegrins to remain in Kosovo. Moreover, the majority of the Yugoslav media report-ed the event as “constructive in principle”, an event related to the grievances of theSerbs and Montenegrins in Kosovo. 70 Apparently, the most important sentence of

66 Ibid. From a speech of Slobodan Milosevic in Valjevo. 67 Ibid.68 NIN, 3rd May 1987, “Najduza noc”, Svetislav Spasojevic, p. 9.69 Kosta Nikolic, “Niko ne sme da vas bije”, Slobodan Milosevic u Kosovu Polju 24-25. April 1987, Institut

za Savremenu Istoriju, Beograd, 2006, p. 94, quoting Borba, 19 May 1987, p. 5.

387


Milosevic, in the eyes of the Serbs and Montenegrins from Kosovo, was the oneabout the return of the families who abandoned that land.71 The dispute concerningthe speeches in the hall, revolved around their real nature: tainted by Serbian nation-alism according to the authorities in Pristina, mainly an assembly of honest citizensby Belgrade. As in other cases, the level of verbosity and the disagreement in the me-dia was a clear index of a political feud among the communists.

Final considerations

Vlasi was, like Ivan Stambolic (even though Stambolic himself, one year earlier,said that the movement of Serbs from Kosovo was not nationalist)72, more prone tothe repression of those people, and that is why he called the police to remove themass around Dom culture in Kosovo Polje. Milosevic, apparently, was not fullyaware of who those people were in and around the building and wanted to avoidclashes between the police and the people. Milosevic was aware of the falling confi-dence of the very same communists toward the Party and its leadership. He alsoknew quite well the effects of the protests of the Serbs and Montenegrins from Kos-ovo in Belgrade. He thought that not giving too much emphasis to the Serbian na-tionalist dimension of that specific assembly and to the grassroots movement in gen-eral, the Party was able to take the initiative, showing that it was possible not onlyto react to the problems, but also to create its own agenda and to solve those prob-lems quickly, as stated in the XIII Congress SKJ.

The Party had to gain back the legitimacy and the confidence, beginning from thecommunists and the workers. If it was not possible to solve the economical crisisovernight, at least it was possible to solve some everyday troubles of the Serbs andMontenegrins in Kosovo. This was just the beginning of Milosevic’s policy towardKosovo, a political cycle which lasted 13 years, ended in 2000, but still not solved .

HISTORICAL SOURCES

ArchivesArhiv Republike Slovenije (ARS), AS 1589 IV Fond Centralni Komite Zveze Komunistov Slo-

venije, kutija 1340.

BooksDjukic, S. (1992) Kako se dogodio vodja. Beograd: Filip Visnjic.

Magas, B. (1993) The destruction of Yugoslavia – Tracking the break-up 1980-92. London &New York: Verso.

70 Danas, 5th May 1987, “Sto se zapravo dogodilo”, p. 20, Gojko Marinkovic and Milos Antic.71 NIN, 3rd May 1987, “Najduza noc”, Svetislav Spasojevic, p. 11.72 Kosta Nikolic, “Niko ne sme da vas bije”, Slobodan Milosevic u Kosovu Polju 24-25. April 1987, Institut

za Savremenu Istoriju, Beograd, 2006, p. 62, quoting Dejan Jovic, Jugoslavia – Drzava koja je odumrla, Za-greb: Prometej, 2003, p. 356-357.

388


Nikolic, K. (2006) „Niko ne sme da vas bije“ – Slobodan Milosevic u Kosovu Polju 24-25. April1987. Beograd: Institut za Savremenu Istoriju.

Pirjevec, J. (1993): Il giorno di San Vito – Jugoslavia 1918-1992 – Storia di una tragedia. Torino:Nuova Eri.

Petrovic Pirocanac, Z. (2011) La Serbie e l’Ascension de Slobodan Milosevic (1982-1992), Anat-omie d’une auto-degradation. Paris: L’Harmattan.

Ramet, S. (2002) Balkan babel – The disintegration of Yugoslavia from the death of Tito to thefall of Milosevic. Boulder, Colorado: Westview Press.

Sell, L. (2002) Slobodan Milosevic and the destruction of Yugoslavia. Durham and London:Duke University Press.

Silber, L. i Little, A. (1996) Yugoslavia. Death of a nation. New York: Penguin Books.

Vladisavljevic, N. (2008). Serbia's Antibureaucratic Revolution: Milosevic, the fall of Commu-nism and nationalist mobilization. New York: Palgrave Macmillan.

Zimmermann, W. (1996) Origins of a catastrophe – America’s last ambassador to Yugoslavia.New York: Times Books, Random House.

Papers from the Collections of papersDragovic-Soso, J. (2008): Why did Yugoslavia disintegrate? An overview of contending ex-

planations. U L. J. Cohen i J. Dragovic-Soso (ur.) State collapse in South-Eastern Europe.New perspectives on Yugoslavia’s disintegration. West Lafayette, Indiana: Purdue Uni-versity Press.

MAGAZINESDanas (Zagreb)

Dnevnik (Novi Sad)

NIN (Beograd)

Politika Ekspres (Beograd)

389


Кристијан В. Костамања

КОСОВО И СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

ЗакључакТема овог истраживања су реформe у Југославији, са посебним освртом на Србију

током друге половине 1980-их година. Аутор анализира димензију „старог режима”који покушава да поврати легитимитет пред народом. Политичке реформе у Србијии Југославији су проузроковале протесте због социјалних и економских тешкоћа,пред којима се ново руководство није снашло. Овде аутор анализира однос Слобода-на Милошевића према Косову од априла 1987. године. Политичка елита била је упла-шена да изгуби, након легитимитета, и монополске моћи. Због тога је започета ре-форма система. Концепт старог режима, у литератури о Југославији, због рата у1990-их г., био је занемарен.

Партија је морала да поново задобије легитимитет и поверење, посебно од кому-ниста и радничке класе. Слободан Милошевић је био свестан пада поверења у пар-тију и њено руководство. Такође је знао врло добро негативне ефекте протеста Србаи Црногораца са Косова у Београду. Он је мислио да комунисти не треба да обраћајупревише пажње на националистичку димензију српског покрета у Косову, већ да јепартија у стању да преузме иницијативу, створи сопствени план деловања и брзо ре-ши проблеме. Мада решити економску кризу није било могуће преко ноћи, макар јебило могуће да се реше неки свакодневни проблеми Срба и Црногораца на Косову.

Сматрајући да је интегритет земље угрожен због „геноцида над Србима на Косову”,Милошевић је водиo политику осетљиву на захтеве косовских Срба. Путовање Мило-шевића у Косово Поље у априлу 1987 г. било је, на неки начин, у то време, акт отво-рености и демократије у социјалистичком режиму, мада је после тога било протума-чено (симболично или не) као популизам, борба за власт и почетек краја Југославије.

Кључне речи: Косово, Слободан Милошевић, политичке реформе.

390

УДК: 930.1(497)

ЗОРАН М. ЛАКИЋЦАНУ, Подгорица

УВИЈЕК КОНТРОВЕРЗНИ БАЛКАНМедаља Црне Горе – Освећено Косово

Балканским ратовима окончана је велика епоха – не само у историји Црне Го-ре већ и у историји увијек немирног Балкана, па и много шире од тога – у исто-рији Европе. Не бисмо претјерали ако бисмо рекли – и у историји свијета. Јерникада у историји Балкана није било историјских процеса који нису били ини-цирани вољом и хтјењем такозваних великих сила. Сјетих се великих мислиСветог Петра Цетињског које би се могле односити и на балканске ратове и свератове прије и послије Светог Петра Цетињског:

„Све што на бојном пољу остваримо, велики нам одмах позобаше”.

Можда је та мисао великог претходника инспирисала нашег нобеловца ИваАндрића – доктора историјских наука, да нам остави сасвим друкчији запис:

Како би ту Његош рекао – свако вријеме – носи своје бреме.

Најбитнија фактографија балканских ратова говори да је огромно Отоманско(империјално) царство одиста било тешки „болесник на Босфору”. Сви су тознали. Зато су се и постарали да га протјерају са Балкана, у ствари из Европе –сваки из својих посебних разлога. У тој одавно већ „непрестаној борби” – наро-чито „од почетка 20. вијека … кључну улогу имао је национални идентитет”, ма-да не свих балканских народа и нарочито не – свих подједнако. Подсјетимо сеполитичке карте Балкана тога времена и преко мапе која је дата у прилогу. Једвада се виде мале балканске државе: Грчка, Бугарска, Србија и Црна Гора. Доми-нантан је простор који је заузимала империјална, али већ слаба Турска. Наведе-не балканске земље прво су склопиле међусобни савез о заједничкој борби запротјеривање Турске са европског копна. Прво у рат је кренула Црна Гора. У рат-ном покличу њеног Господара – пјесника и државника, наглашено је да ЦрнаГора креће у борбу за коначно ослобођење васколиког српства и уједињење са

391


браћом Југословенима. При томе је свакако мислио на српско Косово и Метохи-ју који су још чамили у оквиру турске империје и на браћу из Хрватске, Слове-није и Босне и Херцеговине и из још моћније Аустроугарске царевине. Са досадашње дистанце – од сто протеклих година, питамо се да ли је и како

наша историографија објаснила те околности. При томе подсјећам да сам, за је-дан сличан научни скуп, својевремено припремио саопштење – Црногорска ис-ториографија о балканским ратовима. Текст је објављен па ћу само подсјетитина исказано витештво у рату на које нас подсјећа академик Милорад Екмечић усвом најновијем раду. Он се, наиме, позива на занимљив запис из заоставштинегенерала Радомира Вешовића, који је са својом црногорском војском ослободиодио Косова и Метохије 1912. године. Цитираћу слиједећа два детаља:

„I. Повратили смо се на наша стара огњишта… Сјединили смо се са брат-ском војском из Србије”.

II. Мени је Господар заповиједио да вам најстрожије наредим:1. Ко истакне бијелу заставу, било као преговарач, било у знак предаје, да

га људски примите и шњим каваљерски поступате.2. Куд год кренете, по селима или варошима, да се понашате достојан-

ствено.3. Свачија имовина има бити заштићена тако да се никоме, кажем н и -

к о м е , никаква штета не смије чинити. ”…„Ово да се саопшти војсци, сваком војнику! Кажите да нам Господар Црне

Горе поручује како није задатак његове војске да се зулуми чине, већ да серед васпостави и да се свакоме, запамтите с в а к о м е ! осигура слобода,част и имање. А ја вам са своје стране припомињем: пазите да ниједан вој-ник не насрне на вјеру, на живот поражених, и, особито, на част жена. То дасе осигура под пријетњом мушкетања. Јесмо ли се разумјели?”

Овоме бих још додао и сличну наредбу престолонасљедника Александра Ка-рађорђевића из I свјетског рата који је упозорио да су непријатељи на фронту, ада су заробљеници – сужњи, са којима се мора поступати – по нормама међуна-родног ратног права. Такав је био одговор витешког народа на зулуме којима јебио изложен у вријеме вишевјековне турске владавине овим просторима. Своје-времено сам објавио замолнице свештенства Косова и Метохије упућене рим-ском папи – да их спаси од зла насилника. Сличан примјер се поновио и у рату1941–1945. године када се на њемачки фашистички злочин – исказан начеломубити 100 Срба за једног погинулог њемачког окупаторског војника – одговара-ло да се партизанска војска мора односити према заробљеницима – макар онибили и препознате убице најближих сродника – тако да се мора придржаватинорми међународног права о поступању према заробљеним непријатељскимвојницима. Они су сужњи. А непријатељи су на фронту. То су дивни примјерихуманизације рата. У историографији и даље постоје велике разлике у појашњењу битних пита-

ња из комплекса балканских ратова. Ни данас нема научноприхватљивих одго-

392

Зоран М. Лакић: Национална везаност и самопоштовање…

вора за све националне историографије а научна истина је само једна. Сви се не-како баве шта је ко добио, а шта изгубио у балканским ратовима. Слично стањеје и са ванбалканском историографијом. Страни балканолози који се у контину-итету занимају историјским процесима на Балкану наилазе на сличне тешкоће.Данас можда још више него до сада. Сјетимо се само Павла Аполоновича Ровин-ског и његовог волуминозног дјелa Црна Гора.

Отвара се, надаље, још деликатније питање: да ли је уложен напор да се зајед-нички организује – научни скуп историчара, макар из земаља некадашњег Бал-канског савеза: Црне Горе, Србије, Бугарске и Грчке. Још боља варијанта била би– да су им се придружиле научне институције из осталих балканских земаља иземаља одавно развијене историографије, а то су данас – велике силе, да их ненабрајамо. Са историчарима Турске успјешно сарађујемо, има томе пар година.Занимао би нас и њихов угао гледања сa аспекта архивске грађе у њиховом по-сједу. Чујемо да је за овај наш период сређено само 5% расположиве грађе. А ис-торичари врло комотно изричу дефинитивне оцјене као да су ослоњене на 100%сређене архивске грађе. Умјесто таквих скупова и таквих сусрета историчара –организују се неки други, на примјер скуп тзв. ДАНУ под насловом: 100 годинаод одласка Османлија са Балкана (1912–2012) са поднасловом – Окупација илицивилизација, који свако тумачи на свој начин. Највише се причало о историјиа међу учесницима је ипак – најмање било историчара.

Шта је то на брдовитом Балкану – вјерско, шта национално, а шта државнопитање? Колики је то био покретачки мотив – прије сто година. И колика му јеспецифична тежина данас? На ова сложена питања какав-такав одговор могаоби дати осврт на досадашњу историографију. Таква саопштења су изостала намногим одржаним скуповима тим поводом.

Надаље размишљам и питам се зашто Балкан и данас слави побједе дале-ких предака, као побједе садашње генерације. Европа се одавно дистанцира-ла од таквих прослава па је негдашњи Дан Побједе преименован у Дан Европе.

Због свега реченог у мом излагању примат дајем Балканском савезу и савез-ништву кроз историју. Посљедице политичког приступа неелаборираним науч-ним питањима из богате историје – увијек контроверзног Балкана су, наравно,извориште погубног национализма. Видимо га у пројектима Велика Србија, Ве-лика Бугарска, Велика – Санстефанска Црна Гора, Велика Албанија – Природнаили Илирија – свеједно, па из потаје и Велика Хрватска – црвена и бијела. И светако до велике исламске Босне и Херцеговине. Код свих тих великих а малих –они други су досељени и требало би их вратити – одакле су дошли – да би тобо-же завладао „вјечни мир” на Балкану, па се као позитиван примјер наводи „мир-ни” Балкан у турско доба. Мир мртвих, рекли би. Не бих желио да се, као многопута до сада, заборави неприкосновена истина: Сваки национализам у билокојој балканској земљи је – увозна роба. Развијени и цивилизовани Запад –подарио је Балкану разорни национализам – преко крилатица да је Босфорски

393


болесник на умору и да је Балкан „ничија земља” и „буре барута”. Свако са њимеможе да чини што хоће. И чинио је. Данас, можда, и највише.

Балкан је од вајкада био етнички хетероген простор. И данас у свакој балкан-ској земљи има најмање 20% становника које су некада називане националниммањинама. Историјски процеси су створили својеврсни „босански лонац”. Та хе-терогеност народа се одразила и на развој историографије о Балкану. На другојстрани – те балканске историографије, иако младе и премладе, и као такве недо-вољно развијене – нарочито у теоријском и филозофском смислу – вршиле суутицај на историјска сазнања о Балкану – код земаља много развијеније исто-риографије, а поготово на политику. Али још више је политика држала под кон-тролом историјску науку. Сјећам се и данас једног разговора у Паризу – са мо-јим француским колегом, који ми је прије 50 година рекао да он неће учити срп-ски језик, да би проучавао историју Југославије. Рађе ће се ослонити на оно штоје преведено. А тога је било сасвим мало. Ни данас није много боље. Хтјели – нехтјели тако су потпадали под утицај врло идеологизиране и подобне историо-графије било које балканске земље. И ту се онда јавља проблем који је данас до-вео до тога да свако има свој угао посматрања балканских ратова прије сто годи-на, али и историографског виђења тога питања. Наравно, међусобно веома раз-личитог виђења.Ако је то тако, а јесте – отвара се питање колико су све историографије бал-

канских земаља – под утицајем политичке елите у свакој балканској држави – усмислу који је Вук Караџић забиљежио. Саопштио је кнезу Милошу Обренови-ћу да се спрема да пише историју српске револуције 1804. и 1815. године. Овај јенаредио обавезне консултације, или од те његове историје српске буне – нећебити ништа. Да ли сам у праву ако размишљам да и дан-данас професионалниисторичари на леђима носе макар по једног Милоша Обреновића?

Никада Балкан није био само балкански. Увијек су велики показивали својинтерес и борили се да га остваре. У балканским ратовима створена је нова бал-канска држава – Албанија за коју се није тада борио албански народ. Жеља вели-ких је била да стварањем Албаније препријечи пут Србији да изађе на море.Уосталом, моћни Беч је отворено пријетио да никада неће дозволити спајањеСрбије и Црне Горе и уједињење васколиког српства и југословенства. Велики сузапријетили Црној Гори да ће бити изложена суровом бомбардовању – ако се неповуче из тек освојеног Скадра. Нешто слично се дешавало и са Грчком у Дру-гом свјетском рату. Ових дана откривају се и до сада непознате радње везане захрватски сепаратизам – новијег доба. У вријеме такозваног хрватског прољећа –70-их година 20. вијека, тадашњи предсједник САД – Никсон – свој говор у За-гребу – завршио је покличем Живјела Хрватска! Живио Загреб! А био је у звани-чној посјети Југославији, чији је главни град био Београд. Тадашњи совјетскилидер Леонид Брежњев упутио је оштри протест, не Титу, већ др Владимиру Ба-карићу. Запријетио је да СССР неће дозволити повратак пораженог фашизма,од којег је претрпио огромну штету и велике жртве. У том смислу је писала и мо-

394

Зоран М. Лакић: Национална везаност и самопоштовање…

сковска Правда. Цитираћу тај дио: „Питање опстанка Југославије није више са-мо унутрашње питање Југославије – због њеног војно-политичког положаја изначаја. Њен распад би имао врло трагичне последице на односе – на Балкану,у Европи, па и целом свету. Совјетски Савез то неће посматрати и чекати скр-штених руку – да ствари добију – неповратан ток”.Рат и револуције нису водиле историографије, већ владајуће политичке ели-

те, које увијек и свуда предводе – своје државе и своје народе, своју војску. Тај итакав утицај политике – одразио се и на историјску науку – и онда када је тре-бало обликовати ту истину и сада када је требало обиљежити стогодишњи јуби-леј – свако за себе. У томе видим разлоге који и данас отежавају научни дијалогнационалних историографија и сусрете балканолога. Мада то није препоручљи-во, завршићу своје излагање ријечима једног нашег великог историчара, који јесамо узгред био и државник. Цитирам:

Лако је писати о ономе што се види голим оком. Али је тешко запазитионо о чему треба писати.

Хтио сам рећи да остају сва отворена историјска и историографска питања –док се наука налази под контролом политике. Зато није само питање науке: за-што су тако спори помаци у истраживању наше прошлости. Више је то питањеполитике – увијек и свуда, па и на Балкану, па и данас. Ми знамо гдје и заштосе разликујемо у тумачењима балканских ратова – од прије сто година. Бранећиили нападајући ондашњу прошлост – ми, у ствари, још више говоримо о нашојбудућности. Зато ће се кроз сто наредних година поставити исто питање: коли-ко је наука објективно сагледала историјске процесе и шта нуди да Балкан вишеникада не буде „ничија земља” и „буре барута”.

Подгорица, октобар 2012.

395

УДК: 94(=163.41)”18/19” ; 323.1(=163.41)”18/19”

САША С. МАРКОВИЋ1

МИХАЕЛ Т. АНТОЛОВИЋПедагошки факултет, Сомбор

СРБИ ИЗ ВОЈВОДИНЕ О ИНТЕГРАЦИЈИКОСОВА И МЕТОХИЈЕ ДО 1912

– у потрази за концептом реалне политике и функционалног национализма

САЖЕТАК. Срби из Војводине, тада у саставу Аустроyгарске монархије, својим ставо-вима у вези са идејом националног ослобођења и уједињења српског народа са про-стора Балкана и централне Европе нису остајали на маргини историјских дешавања итрудили су се да одговоре изазову актуелне политичке и шире друштвене ситуације.Препозната сарадња Срба из Дунавске монархије и Срба из Турског царства датирајош од времена интензивнијег насељавања Срба у Војводину након Турске окупацијеСрпске деспотовине у 15. веку. Ипак националноослободилачка сарадња отпочињеСрпском револуцијом током које српство са једне и друге стране Дунава, често и про-тивуречећи околностима сложене међународне ситуације, преузима одговорност во-ђења државотворног и ослободилачког рата. Током 19. века представници Срба изВојводине, политички али и културни ствараоци, демонстративно видно упућени,усудили су се у више наврата, стварајући тако континуитет изложене мисли, да пред-ставе своја гледишта и ставове у вези са положајем српства уопште и у контексту сатим и „Старе Србије”. У другој половини 19. и почетком 20. века могуће је посматратиразвој ставова Светозара Милетића, Михајла Полит-Десанчића, српских национал-них и либералних представника о начину решења врло актуелног и комплексног „Ис-точног питања” од чијег је начина решавања зависио карактер српске државе у будућ-ности. Врло аналитичне разраде овог питања сведочиле су, са једне стране, о изван-редној упућености у проблем опстанка Турске државе на Балкану и, са друге стране, омодалитету решења с обзиром на карактер политичких идеја и ставова које је писацпротежирао. И поред постојећих разлика о модалитету остварења српске државе, Ср-би су имали јединствен национални циљ ослобођења српских земаља и еволутивниконтекст либералних и демократских идеја.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Срби, Косово и Метохија, демократија, национална идеја.

1 [email protected]

397


Историографски је утврђено да је побуна против дахија која је затим прераслау национално надахнуће устаника у Првом српском устанку, у знатној мери, узобилату материјалну помоћ, државотворно осмишљена и циљно дефинисана иуз помоћ Срба из Војводине. Тада је Стеван Стратимировић, карловачки митро-полит писао: „Ви не смете никад имати пред очима своје посебне и приватнеинтересе, већ оне опште, интересе целе нације и државе у којој живите.”2 Осми-шљени план ослобођења и стварања самосталне државе интелектуална и про-гресивна Европа је препознала као одговорнан и историјски оправдан контекстнационалне идеје која је ишла у корак са националном и грађанском еманципа-цијом бројних европских народа.3 Развој догађаја у Кнежевини Србији, послевојног слома 1813. године и услед одлучујућег утицаја европских сила на исход,кретао се у правцу промишљенијих еволутивних потеза ка надзираној аутоном-ности уз истовремено нескривени национални ентузијазам. Њега је оличавалабројна документована грађа која сведочи о плановима који пројектују будућ-ност српског народа. С обзиром на то да је идеја националних држава добијалазамах на Балкану,4 са њеним идејама Европа је морала све озбиљније да се су-среће. Често су у том „бављењу Балканом” превагу над рационалном разборито-шћу и цивилизацијском солидарношћу добијали непримерена ароганција инеразумљива анксиозност због могуће дестабилизације региона услед „неукро-тиве и непредвидиве енергије балканских народа.”5

Национална револуционарност и ослободилачка акција били су темељни по-рив сваког значајнијег иступа српских интелектуалаца. „Сваки народ је власт одсебе; па и српском народу припада право, да води бригу о себи и да сам собомуправља на огњишту, које је својом крвљу искупио… историја сведочи, да се Ср-би одликују духом слободе и свеколиком способности за политичну незави-сност.”6 У том идејном опсегу стални искорак напред у својој националној рато-борности имала је омладина. Ипак њихов позив на одлучујуће деловање у осло-бађању сабраће и стварања самосталне српске државе на њеним историјскимтериторијама често није наилазио на очекивано разумевање. Државна политикаКнежевине Србије морала је да уважава много више унутрашњополитичких имеђународних чинилаца приликом креирања националног програма. Међу-тим, то није значило да се глас младих револуционара није чуо нити да се нијеуважавао. У одређеним тренуцима искусна српска дипломатија користила је ар-

2 Ч. Попов, Велика Србија, стварност и мит, Сремски Карловци, Нови Сад, 2007, стр. 41, 42; Бли-же види и: Ст. М. Димитријевић, Стевана Стратимировића митрополита карловачког план заослобођење српског народа, Београд, 1926; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог устан-ка, Нови Сад, 1974; М. Екмеџић, Стварање Југославије, том 1, Београд, 1989, 75–168; Радош Љушић,Вожд Карађорђе, књ. 1, 2, Смедеревска Паланка, 1993; Радош Љушић, Историја српске државно-сти, књ. 2, Нови Сад, 2001.

3 Ближе види: Л. Ранке, Српска револуција, Београд, 1991. 4 Види ближе: Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд, 2004. 5 Ближе види: М. Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд, 1999.6 В. Јовановић, Српски народ и источно питање, Нови Сад, 1863, стр. 21.

398

Саша С. Марковић, Михаел Т. Антоловић: Срби из Војводине о интеграцији…

гумент неукротиве националне енергије младих да би подстакла велике силе нанеопходне уступке које Турско царство треба да учини према Кнежевини Срби-ји. Константан притисак национално и револуционарно расположене омлади-не, без обзира на успоне и падове у сусрету са актуелном политичком, војном ипривредном ситуацијом, имао је за последицу и признање независности српскедржаве на конгресу у Берлину 1878. године. Постепено оживљавање страначкогживота допринело је даљем политичком развоју национале идеје. Страначкиживот, у другој половини 19. века, а нарочито након аустроугарске нагодбе1867. године постао је и реалност за српски народ у двојној монархији.

Од првих дана парламентаризма у Угарској српски народ је морао да се суочиса демографском специфичношћу која је одређивала, отворено или прикриве-но, карактер националнополитичког рада. Вишенационална демографскаструктура становништва Угарске кохерентно је условљавала демократизацијудруштва ради њеног опстанка. Становништво Угарске било је готово подељенопо односу броја мађарског и немађарског живља. У другој половини 19. и почет-ком 20. века постојала је тенденција пораста броја Мађара, а смањења броја ста-новника других народности. За један од разлога ове тенденције савременицинемађари су сматрали асимилацију. „Државни пописи становништва (редовноспровођени од 1869. сваке десете године) тек су од 1880. бележили националнуприпадност. На основу упоређења пописа из 1851. (који је такође бележио на-ционалну припадност), може се закључити да је број Мађара у Мађарској (безХрватске) у односу на укупно становништво од 11.609.000 био око 40%, док је њи-хов проценат по попису из 1880. износио 46,7% (од свеукупног становништва од13.749.603), док је њихов проценат 1900. по попису износио 51,4% (од 16.838.255), а1910. по последњем попису пред Први светски рат удео Мађара у целокупномстановништву Мађарске, износио је 54,5% (18.264.533)… У посматраном раздо-бљу (1880–1910) број Мађара је порастао за око 34%, док је припадника народно-сти у просеку порастао за 17%…” Број Срба, у односу на целокупно становни-штво износио је 3,1%.7 Отуд је српски народ у Војводини, од самог почетка поли-тичког и страначког организовања, прихватио неминовну упућеност напотрагу политичког савезништва. То је у знатној мери утицало на прилагодљи-вији приступ националном питању који је морао да избегне искључивост, хо-могеност, аутохтони популизам, а да буде спреман на сарадњу, компромис, лу-цидност, еволутивност и политичку попустљивост. Такав незаобилазан токстраначког политичког рада претпостављао је читав низ странпутица које су сеопет испољавале у конформизму, пактирању, идеолошком прилагођавању ипартиципирању у власти. То је условило раскид са политиком спорења држа-вноправног темеља монархије и опозиционарства српске политичке елите у

7 Magzarország története, VI, 1148–1152; Magzarország története, VII, 414; Magzarország története, VII/1, 414. Цитирано према: Тибор Пал, Мађарско политичко јавно мњење и српско питање на Балкану1903–1914, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2010, 79 и 80.

399


Војводини према постојећој политичкој реалности и прелазак у парламентарнуопозицију која не преза од сарадње у вођењу државне политике.Малобројно али језгровито српско либерално-демократско грађанство је кроз

чланак Светозара Милетића на Туцин-дан 1860. године најпре формулисало својполитички програм као афирмацију сарадње са Мађарима у јединственој поли-тичкој борби против Беча као синтагме конзервативизма и националних узур-пација. Овај политички програм био је замах брзоплетог уверења у кризу иден-титета Хабзбуршке монархије и неизводљивости пројекта њеног опстанка. За-кон о аустроугарској нагодби 1867. године и Закон о равноправностинародности 1868. године значили су раскид са илузијом о националној равно-правности у Мађарској и консолидацију и савезништво два водећа народа мо-нархије. Претпоставке Српске народне слободоумне странке и њеног Бечкереч-ког програма о слабости монархије нису се оствариле, напротив монархија секонсолидовала и није намеравала да толерише било какав државни опортуни-зам. „Основна претпоставка на којој је почивала политика Бечкеречког програ-ма: да је дуалистичка монархија слаба и да неће дуже постојати не само да сеније остварила него се догодило обрнуто. Дуализам као систем брзо се стабили-зовао, а монархија је и споља и изнутра ојачала. Таква, она је била у стању даобузда Србе у свима правцима њихове националнополитичке активности и дастане на пут остваривању њихових захтева.”8 Оваква друштвена реалност, као исоцијално раслојавање становништва условили су расцеп у јединој српској по-литичкој странци. Схематизовано приказано искристализовале су се три опци-је, прва доследна идеји искључивог става према Аустроугарској монархији и на-ционалнореволуционарна, друга прилагодљива и национално конзистентна,која је прихватала идеју јединствене српске државе, али је прихватала и страте-шку перспективу њене остваривости с обзиром на политичку реалност, и трећаструја, која је отворено сарађивала са мађарским политичким странкама на вла-сти и кроз идеју борбе против националне митоманије заправо негирала конти-нуитет српске националне идеје са правом на обнову средњовековне српске др-жаве.9 Ово политичко раслојавање пратиле су и међусобне оптужбе и анатеми-сања. Сукоб водећих људи био је показатељ дубоке кризе и политичке„депресије” у којој се налазио српски народ у Угарској.10 Истовремено политич-ки опстанак захтевао је и одговорније политичко заступништво. С обзиром напостојећу легислативну политику, највећи проблем немађарских народа, тако иСрба, био је процес мађаризације. „Мађарски државници… веровали су да ће

8 В. Крестић, Из историје Срба и Српско-хрватских односа, Београд, БИГЗ, 1994, стр. 171.9 „То је био слој српског грађанства који се у потпуности прилагодио постојећем друштвено-

-економском и политичком систему и пре био спреман да ради на његовом учвршћењу него сла-бљењу.”; В. Крестић, исто, стр. 179.

10 „…Пре шест година изиграва Максимовић против нас Полита, пре три године Милетића и цеоНови Сад, а сад Касапиновића, који за њега главом руши бедеме… на све стране буја семе ђавољекоје је он посејао…”; Писмо Исидора Стојковића Миши Димитријевићу, Сомбор 25. мај 1884. Ру-кописно одељење Матице српске (РОМС), инв. бр. 29768.

400


се… све националне мањине Угарске у времену од 40 година потпуно помађари-ти.”11 Ова асимилација спроводила се кроз намеру стварања јединственог поли-тичког народа као својеврсне симбиозе разних етногрупа Угарске у јединственумађарску политичку нацију. Окосница ове државне политике били су ригиднишколски закони, каква је био тзв. Апоњијев закон из 1907. године.12 „У Францу-ској ’nation’ значи политички народ. Но данашња државна наука не може дапризна политички народ, јер у истину таквога не може бити… Тај Апоњијевпредлог учинио је најгори утисак на све немађарске народе у Угарској.”13. Такавимперијализам државне политике Угарске прикривао се иза идеје интегратив-ног космополитизма коју је наводно нудила наднационална Монархија. Иакопревентивно проказана, ова идеја, с обзиром на то да је носила социјалне при-вилегије и статус14, била је озбиљна претња. Иза тог мондијалистичког декоракрио се озбиљан проблем проистекао из сумњичавости, огорчења и отклонапрема националним и традиционалним вредностима који се јављао код једногдела српског становништва. На то су упозоравали многи истакнути српски ства-раоци тог времена попут Вељка Петровића. „…Зађите само у Сомбор, Нови Сад,Суботицу, Темишвар и друге вароши угарске, па запитајте где им се деца шко-лују, загледајте у кућу колико има српских књига и листова, прислушајте какосе у њиховим кућама говори”.15 Оданост српској националној идеји предста-вљан је као покушај деструкције грађанске државе, а прихватање припадностијединственој мађарској политичкој нацији, препознати термин за овај концептје „државни национализам”16, који је власт тумачила као цивилизацијски гест истимуланс квалитета како индивидуалног живота, тако и друштва у целини.У таквим околностима врло комплексне опасности и рафиниране методоло-

гије денационализације, профил српског политичара морао је да буде многоубедљивији од оног који је сведен на популистичког гласноговорника нацио-

11 Димитрије Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској, Нови Сад, 1935, 58. „За разлику од За-кона о народности а којим се ишло на стварање мађарске 'политичке нације', сврха 'Апоњијевеуредбе је била стварање мађарске етичке нације у року од 40 година.”; Л. Ракић, Војвођански ради-кали према националном питању у Угарској 1887–1914, Годишњак друштва историчара Војводинеза 1982, Нови Сад, 1984, стр. 42.

12 Ближе види: Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, Законски чланак XXVII, Зна-менита документа за историју српског народа 1538 – 1918, Нови Сад, 2007.

13 Михајло Полит-Дечанчић, Беседе, III део, прва књига, Нови Сад, чланак Говор о апропријацијии Говор о Апоњијевом школском закону, 1910, 131 и 142.

14 „…Та, уређење учитељских плата је културан напредак. За такав га морамо сматрати нарочи-то онда, кад овај законски предлог не само у опште подиже плату старих учитеља, него ју у таквојмери установљава за учитеље, да има старих, културних држава, у којима не беше таква подизањаплате… законски предлог је склопљен на свим на калуп западних држава…”; М. Полит-Десанчић,„Извод из говора о Апоњијевом школском закону одржан у Угарском парламенту 25. марта (7. ап-рила) 1907”, Гласник Адвокатске коморе Војводине, број 6–7, јун–јул 2000, стр. 252.

15 Вељко Петровић, чланци Српска интелигенција у Угарској и Искрена реч из омладине објавље-ни у Србобрану 1904, цитирано из Вељко Петровић, Времена и догађаји, Матица српска, Нови Сад,1954, 519 и 521. „Великом делу омладине све је данас ситно, све је смешно – глупаво.”; Ј. Томић, Бојна Косову – Сеоба Срба – Критика Руварчеве школе, Нови Сад, 1908, стр. 11.

16 Ситон-Ватсон, Хју (Hugh Seton-Watson), Нације и државе, Глобус, Загреб, 1977, стр. 153.

401


налне еуфоричности и револуционарне деструктивности. Штавише овакав типполитичара у околностима друштвене ситуације у Аустроугарској на преласкуиз 19. у 20. век био је излишан. Помпезне говоре обојене национализмом моралису да замене ставови о доследном патриотизму, одговорном и функционалномнационализму у плуралном друштву где је међусобна упућеност народа значи-ла њихов опстанак17. Са оваквим бременом испољавања политичких захтевамогла је да се носи једино образована особа чији је елоквентни дар успевао даартикулише све модерне идеје које у себи личност носи. Представник такве новесрпске политичке елите, која опет није била без мана политичке снисходљиво-сти, али која је уважавана више него експонентни милитаризам, био је МихајлоПолит-Десанчић18. „Био је ванредни познавалац државног права, историје и со-циологије, изванредан говорник, оратор у правом смислу речи, и успешан пар-ламентарац. Одликовао се знањем више језика. Говорио је француски, немачки,енглески, руски, талијански, мађарски, грчки, румунски и словачки.”19 Његовиполитички иступи били су у знаку либерално-демократских принципа уз при-хватање модерних идеја и чврсти ослонац на аутохтони и традиционални садр-жај националног идентитета. Врeменом, његови иступи постали су незаобила-зни садржај у одређењу карактера националног интереса код Срба у Војводини.„Активну улогу у формирању нација одувек су играли политичари и национал-ни интелектуалци који су стварали патос националне идеологије.”20 Нација је заПолита била модерна социјална категорија и српски народ је, преко сопствененационалне дефинисаности, имао своје место у европском друштву народа. Онаје била спретан сплет слике о прошлости и одређења места у савременом тре-нутку. Тако је и прихваћена присутна европска дефинисаност нације. „Нација једуша, духовни принцип… нација претпоставља прошлост, али се оваплоћује усадашњости опипљивом чињеницом – пристанком који јасно испољава жељуда се настави заједнички живот.”21 Пошто су европски народи имали право засвоје државе, то право није смело бити закинуто ни српском народу. Ипак на-ционално ослобођење морало је да има програмски иступ. Полит-Десанчић је усвом политичком раду инсистирао на поступности и одмереном политичкомнаступу који уважава многобројне околности. Остварење националне идеје би-ло је могуће, најпре у склопу решавања тзв. Источног питања, односно решава-ња будућности Турског царства и народа који живе унутар те империје. „Боле-сник са Босфора”, односно Турска, током последњег века свог постојања перма-нентно је била узрочник дисхармоничних односа међу великим силама и не

17 „Катастрофа Косовског поља имала је свој трагичан значај не само за Србе већ и за читавоХришћанство..”, Излагање М. Полит-Десанчића на Универзитету у Москви, цитирано према, К.Милутиновић, Политова интерпретација источног питања, Београд, 1931, стр. 8.

18Ближе види: Д. Микавица, Михајло Полит-Десанчић, Филозофски факултет, Нови Сад, 2007.19В. Крестић, исто, стр. 148. 20Љубомир Тадић, Наука о политици, Рад, Београд, 1988, 203. 21Ернест Ренан, Шта је народ?, 1883, 58.

402


једном је поглед на њену будућност изазивао опречне и антагонистичке поли-тике националноопседнуте Европе. Париска мировна конференција 1856. али иБерлински конгрес 1878. године показали су, по мишљењу многих српских јав-них радника па и самог Михајла Полит-Десанчића, елементарно непознавањеприлика и политику грабежа која није нудила решење већ продубљивала про-блем. Из тог разлога је Полит-Десанчић написао серију чланака који су излази-ли од 22. августа до 13. септембра 1862. године у бечком листу Ost und West. Онису обједињени у расправу Die Orientalische Frage und ihre organische Lӧsung,22 којаје издата исте године.23 Иако ово није први иступ Срба из Војводине у вези са на-чином решења Источног питања, на шта подсећа и Полит-Десанчић24, његовасадржајност ипак је најзначајнији модерни национални искорак. ПосматрајућиКнежевину Србију као несумњив ауторитет националне борбе и додељујући јојулогу Пијемонта српског народа, Полит-Десанчић се трудио да аргументованообразложи потребу деосманизације Балкана и препуштања креирања само-сталне политике народа који живе на том простору. Био је то тада поменути, а1912. остварени народносни принцип „Балкан балканским народима”25. У тре-нутку када је Полит-Десанчић писао свој текст, пут до овог смелог принципанезависности политике балканских народа био је још увек трновит и неизве-стан. Политова анализа кренула је од, у том тренутку, исправне констатације оконзервативном и клерикалном карактеру Турског царства које је у себи ималоврло мало потенцијала спремног за било какве реформе. „Мухамеданска државане познаје ту равномерност, јер управо њено биће почива на влади следбеникаислама и на покорности иноверника. Морална идеја модерне државе која у сво-јој садржини има општи интерес држављана ма којој религији они припадали,неспојива је са суштином мухамеданске државе.”26 Међутим, муслиманској др-жавној организацији Полит-Десанчић није желео да супротстави црквенопра-вославну државну заједницу као основ афирмације некадашњег хришћанскогВизантијског царства.27 Њему је била блиска идеја савремене националне еман-ципације и државе која је почивала на секуларним основама уз значајно местоинституционалне вере у друштву. Србе, Бугаре, Грке и Румуне, Полит је видео

22 Интегрална верзија текста преведеног на српски језик у Збронику Матице српске за историју,број 33, Нови Сад, 1986, 147–173.

23 Током бројних својих каснијих иступа у Угарском парламенту, Михајло Полит-Десанчић сечесто враћао Источном питању и реаговао је у вези са изазовом актуелног тренутка међународнеполитичке ситуације. Ближе види: К. Милутиновић, Политиова интерпретација источног пи-тања, Београд, 1931.

24 „Једва да постоји неки важнији историчар и дипломата који се не би огледао на источном пи-тању.”; М. Полит-Десанчић, „Источно питање и његово органско решење”, стр. 147.

25 „Балкан припада балканским народима, па ма коме донео победу или пораз…”; цитат из НајеФраје Пресе, Застава , број 17, 22. јануар (4. фебруар) 1913.

26 М. Полит-Десанчић, „Источно питање и његово органско решење”, Збронику Матице српскеза историју, број 33, Нови Сад, 1986, стр. 151.

27 „Проблем стварања једног византијског царства од данашње Турске је због тога у бити неиз-водљив, пошто Грци ни издалека нису претежан народ Балканског полуострва.”; Исто, стр. 161.

403


као државотворне народе, али није искључивао ни могућност да се и Албанци-ма дозволи право на формирање сопствене државе. „Ако они докажу своју спо-собност за културу, неће им се моћи оспорити да образују сопствену национал-ну државу.”28 Овакав став Полит-Десанчића о, иако тешкој,29 могућности држав-не афирмације и народа Балкана, чији национални покрет није био ни узачетку, истицао је његова либерална убеђења, образовну ширину погледа избог тога у националистичкој реторици с почетка 20. века није наилазио на ду-бља оправдања. Проблем националног и интересног разграничења и позивањена контекст историјског и демографског права на територијалну распрострање-ност и државне границе у себи је носио афекат насилног сусрета националисти-чких аспирација. „Али тешкоћа деобе Турске лежи управо у томе што сваки до-битак који произилази из обогаћивања једне државе истовремено је непроце-њив губитак за другу.”30 Политово дело било је на прагу објективности инаучног погледа који уважава бројне аспекте. Политика оног времена окаракте-рисана вишедеценијским популизмом и еуфоричним призвуком погледа на„херојску прошлост” које треба бити достојан, није била спремна на тумачењеједног експлицитног израза заснованог на промишљању и рационализму, шта-више он је често тумачен као капитулантска експресија и пут у национални по-раз.31 С обзиром на то да је Полит-Десанчић уважавао народну многоликостБалкана и централне Европе и претпостављао егоистичну намеру националнихграница и конзервативну државну политику царевина,32 понудио је концептбалканске и подунавске конфедерације. Без јаснијих одредби, са приличном до-зом наивног уверења у грађанску еманципацију и спремност на међусобно ува-жавање и толеранцију која треба да из тога проистекне, Полит-Десанчић је ипакпотценио популистичку и војно-политичку моћ неостварене националне идејебез обзира на њене разорне сусрете за идентичним концептом других народа.Он је сталном критиком мађарског национализма33 али и самокритичким тоно-вима политичког живота сопственог народа,34 желео да избегне међусобан кон-

28М. Полит-Десанчић, „Источно питање…”, стр. 171. 29 „Најтеже се може решити онај део источног питања који се односи на Арнауте.”; Исто. 30Исто, стр. 162.31 „Студија о источном питању одликује се ширином погледа, објективношћу и научно-поли-

тичком инвентивношћу.”; В. Крестић, исто, стр. 156, 157. 32 „У читавој Европи, у Енглеској, у Немачкој, у Француској, у Италији, свуда имају извесне сим-

патије за хришћанске усташе, само у Бечу и Пешти воле Турке.”; М. Полит-Десанчић, Говор у Угар-ском сабору, 4. септембра 1875, цитирано према: К. Милутиновић, Политова интерпретацијаисточног питања, Београд, 1931, стр. 13.

33Ближе вид: Михајло Полит-Дечанчић, Беседе, III део, прва књига, Нови Сад, чланак Говор оапропријацији и Говор о Апоњијевом школском закону, 1910, 131 и 142.

34 „Поред жалосног стања, у којем се читава Угарска налази, ми Срби као да најгоре стојимо. Мисмо потиштени и на политичком и на културном пољу, и што је најгоре, у нас Срба неслога и раз-дор достигли су такав степен, да тога ни у једне друге немађарске народности нема. Свака друганемађарска народност боље стоји него ми Срби. При нашем великом раздору наша народно-цр-квена автономија спала је на најниже гране. Туга мора обузети свакога правога српскога родољу-ба, кад види, шта се све у нас ради”; Браник, бр. 159, 25. децембар 1903/7. јануар 1904.

404


фликт национализама народа који треба да се ослободе власти царевина, али јепонуђена алтернатива била исувише нејасна и илузорна и није довољно утица-ла на смањење бројних националних и интелектуалних пребега из српства уевропејске мађароне.35 Овакав покушај кроћења аспиративног национализма у функционални на-

ционализам,36 који има за последицу одржив концепт националних држава наБалкану, имаће свој континуирани иступ тек код једног дела српске интелиген-ције у Аустроугарској монархији.37 Ипак, Срби из Војводине нису занемарива-ли своју националну прошлост и њене славне тренутке. И без обзира на то штоје карактер политичке борбе постајао све прилагодљивији и умеренији, а стра-начки живот разуђенији, било је и тренутака који су демонстрирали национал-но јединство и одлучност која је забрињавала угарску власт. То се нарочито по-казало у време организовања прославе пет стотина година од косовске битке1889. године. Прославе за овај јубилеј отпочеле су правовремено. Представнициаустроуграске власти су помно пратили сва дешавања и трудили су се да свеча-ност каналишу у оквиру црквене и верске манифестације и да онемогуће билокакав политички и национални призвук. „У појединим местима убрзо су запо-челе спонтане припреме за видовданску прославу а најактивнији су били цркве-не општине и певачка друштва. Почетком 1889. у Руми (најближем месту Рава-ници) основан је Средишни одбор за видовданску прославу.”38 Био је расписанконкурс за текст видовданске химне и опроштајне песме од видовданске про-славе. Победничка песма је сведочила о високоразвијеној националној свестибез обзира на то што је, имајући у виду полицијски надзор, морала да, крозхришћанску кроткост, контролише своју националну експресију.

„Боже силни наших прадедова, Штите светих српских соколова, Благослови са престола свога, Збор свечани народа српскога.”39

35 „Асимилациона снага мађарског племена не упија толико гомиле, колико праве таленте, јеру овој држави цигло друштвени живот Мађара пружа довољно душевних сласти. Народносни жи-вот не пружа елемената за друштвени развитак и кад би се који силнији таленат у народноснимкруговима развио, морао би или пасти на ниво медиокритета или се срушити под бременом својетрагичне позиције. Милетићи и Полити само су ватрени демагози или највише вјеште политичкеавантуристе, који су врло далеко од сјајних типова политичара. Народносна политика није се уз-дигла на висину парламента”; В. Петровић, Бујна уобразиља, РОМС, М 17958.

36 Исидора Секулић за оствариву верзију националне идеје користи термин „Културни нацио-нализам”. Исидора Секулић, „Културни национализам”, Нови Србин, јануар–јуни 1913, Сомбор.

37 Ближе види: С. Марковић, С. Бесермењи, „Културни национализам’ у политичкој мисли кодСрба почетком 20. века, Српска политичка мисао, број 4, Београд, 2011, 377–394.

38 Л. Ракић, Обележавање петстогодишњице косовске битке у Војводини (1889), Зборник Матицесрпске за историју, број 40, Нови Сад, 1989, стр. 9.

39 Косовска химна од Ђуре Старића, пароха у Пирошу, Застава, број 60, 18. април 1889, Браник,број 45, 18. април 1889. Песму је компоновао Гвидо Хавлас, диригент војног оркестра у Херманме-штецу (Чешка).

405


Како се ближио централни датум прославе, у српској штампи су се све вишемогли прочитати текстови који позивају на „узившена осећања” која позивајуна „кајање”, „праштање” и „помирење”. У актуелној политичкој ситуацији кадаје дошло до страначког фрагментисања40, позив на широкогрудост и узајамносткоји је обележавање косовске битке носило са собом могао је да делује фузионо.Ова годишњица, можда први пут, постала је општенародни празник, обележену многим местима у Војводини, а што је испратила и српска штампа. Приредбесу извођене и у Новом Саду, Руми, Панчеву, Вршцу, Сомбору, Сремској Митро-вици, Старом Бечеју, Великом Бечкереку, Сегедину, Меленцима, Карлову и др.41

Свештена лица су у духу православља, али по тумачењима и неких политичараи у дослуху са мађарским властима, позивала на хришћанску достојанственосту прослави и молбу да се она спроведе „по примеру блажене успомене мудрихи опрезних предака наших… по дојакошњем обичају у молитви и сетовању, аникако демонстративно.”42 Текстови о прослави Косовске битке били су инспи-рисани подсећањем на цивилизацијски значаја сукоба из 1389. године и подсе-ћање модерне Европе о тадашњим вредностима за које је српски народ страдао.Уметност је била заокупљена сетом и меланхолијом за узвишеном прошлошћу.„Косово тужно поље, ти Срба друже неверни.”43 Мотив за овакве написе не-сумњиво је проистекао из потребе обнављања такве државе са потпуним исто-ријским правом.44 Централна прослава одвијала се у манастиру Раваница предвише хиљада људи.45 Забраном парастоса косовским страдалницима власт јеиспољила деструктивни и искључив карактер своје државнонационалне поли-тике али и осведочила чврстину друге стране такве политике, а то је националнахомогенизација уз обележавање традиционалних вредности и експресије исто-ријског памћења.

Последњих година 19. века Срби су у више наврата демонстрирали својуспремност и улогу предводника у савезништву немађарских народа у борби засвоја политичка права у Угарској. Такав догађај био је и Конгрес народности

40 „У последњој деценији 19. века и првих година 20. века на поприштима политичке борбе отво-рено су се сучељавале две супарничке српске странке: Радикална и Либерална (потоња и даље каоСрпска народна слободоумна странка), док Народна странка нотабилитета из 1884. године нијеуспела да се одржи на политичкој позорници”; Историја српског народа, књига VI-1, Од Берлин-ског конгреса до уједињења, 1878–1918 (1994), Српска књижевна задруга, Београд, 539.

41Застава, бр. 58, 59, 62, 63, 64, 65, 66, 1889. 42Бранковић, Георгије, Темишварски епископ (касније патријарх), Браник, број 63, 1. јун 1889. 43Петровић, В., Времена и догађаји, …, стр. 180. 44 „Резигнирани уводничар Заставе, највероватније њен уредник Јаша Томић, клетвом опомиње

’умну Европу’ да не види на изложеним предметима (у Паризу поводом 100-годишњице револу-ције била је организована изложба достигнућа људске науке – напомена С. М.) „ќапље косовскекрви”, без којих би и париска изложба „,била лошија”. На крају, као утеху сународницима, увод-ничар поручује да је напредак цивилизације много донео Европи, а нама ако смо већ судбиномлишени те благодети, „,нико не може одузети сећање на Косово.”, Л. Ракић, Обележавање…., стр.20.

45Застава је сведочила о броју од око 15 000 људи; Застава број 93 и 94 од 16. и 18. јуна 1889. Бра-ник је писао о броју између 25 и 30 хиљада. Браник, број 70, 17. јун 1889.

406


Угарске, одржан у Будимпешти 1895. године који је повезао народности у је-динствен опозициони фронт према националистичкој политици званичне Бу-димпеште.46 Уважавање вишенационалне структуре становништва од странесрпских политичких представника у Аустроуграској монархији, утицало је наревизију искључивог карактера интерпретације националног идентитета Срба.Није нимало случајан позив да је „демократија мач, а национализам штит”47 на-ционалне борбе с обзиром на немогућу самосталност у борби за грађанска и на-ционална права и упућеност на савезништво које је несумњиво захтевало ком-промис и међусобно уважавање. Респект према другим народима48 није значиои подилажење њиховим екстремним аспирацијама. Управо супротно, што ква-литетнија карактеризација неког народа значила је и могућност превентив-нијег и примеренијег отпора њиховим непримереним захтевима.

Најзначајнији представник српске политичке елите у Војводини који је биосведок ослобађања „Старе Србије” и који је у својим бројним писаним извешта-јима „провукао” став о поновном уједињењу некадашњих територија којег сучитали бројни читаоци био је Јаша Томић49 (1856–1922). Он је представљао срп-ску социјално-радикалну политичку идеју на прелазу из 19. у 20. век. Идејни путЈаше Томића кретао се од социјалног револуционара до радикалног реформато-ра постојећег друштвеног поретка. Врло плаховит и прек, на тренутке необу-здан и темпераментан свој контроверзни карактер Томић је пренео и у иденти-тет свог политичког профила. По питању националног идентитета Томић се,без обзира што је у дневнополитичким активностима био конформиста и спре-ман за сарадњу са мађарским политичарима, позивао на светле идеје из про-шлости и није презао од употребе митских садржаја и критике оних који су гаурушавали. Сматрао је да ти садржаји чине „родољубиву историју” која иде укорак са савременим националним потребама. „Кад је Руварац покушао да из-

46 „Но народности кад су увиделе да им више није места у угарском сабору, дошле су на једнумисао, према којој би могуће било да у великом скупу изразе своје жеље и своје тегобе и да кажусве оно што би захтевали, с једном речи, да изиђу с једним програмом на среду. Та је била мисао:народносног конгреса, који је месеца августа 1895. одржан у Будимпешти и који је сјајно био ис-пао. На том конгресу било је и страних новинара, те је програм народноснога конгреса начиниовелики утисак и у иноземству, а у Паризу био је повод да је одржан митинг у корист народностиу Угарској. Али и у самој Угарској учинио је конгрес значајан утисак. Мађарски државници сталису размишљати и питати се о том: па шта је то, кад ми искључујемо народности из угарског пар-ламента, а они на други начин дају одушке својем незадовољству, није ли боље да се изговоре уугарском парламенту, па да видимо све што они хоће?”; Михајло Полит-Десанчић, Како сам својвек провео, Успомене, Нови Сад, 2006, стр. 193.

47 „Демократизам – национализам”, Слога, бр. 51, 19. децембар 1910. (1. јануар 1911); Ближе видии: С. Марковић, Политичка биографија Јована Јоце Лалошевића, Сомбор, 2011.

48 „Али једно је заједничко свим Арнаутима ма којој религији они припадали, а то је необузда-но ратничко расположење и задивљујућа храброст. То је једина народност у Турској која се у томпогледу може мерити са Србима, особито са Црногорцима.”; М. Полит-Десанчић, „Источно пита-ње…”, стр. 156.

49 Ближе види: Л. Ракић, Јаша Томић (1856–1922), Нови Сад, 1986.

407


баци романтизам из историје, он је то покушао са таким калуђерским фанати-змом да је претерао. Али када се у томе пребацио, створио је неродољубиви ис-торијски правац. У глави његовој зачела се ова мисао: – Е чекај брате Србине,ниси ти онако велик и славан… ја ћу теби доказати, да си ти …ништа. – А зар јебаш морало да дође оно – ништа?”50 За Томића, научне методе у историографи-ји не смеју да у својој доследности оскрнаве потенцијал патриотизма и родољу-

бља, теме којом су се многи српски јавни радници оног времена бавили51, али несмеју да буду индиферентне и на социјалну реалност.52 Тражећи начин да Евро-пу узнемирену анксиозношћу искључивих интереса одобровољи у корист идеје„Балкан балканским народима”53 која промовише одговорну демократску идејуа не националистички акт, и иза које стоји и значајан део српске научне елите,54

Томић је постао дописник Заставе са правца напредовања српске војске премаКосову и Метохији. Он није био једини извештач Срба из Војводине и читавемађарске јавности55, али је био најобимнији и временски посвећенији са наме-ром предлога конструктивне државне идеје о опстанку будуће државе – Имају-ћи у виду његове раније ставове и склоност према косовском предању56 понекадлишеном историјског фундамента,57 не може изгледати неочекивано да је ода-брао да прати српску војску на правцу према Косову и Метохији, а не на глав-ном правцу – Вардарском долином. Његови обимни извештаји предочавали су

50 Ј. Томић, Бој на Косову – Сеоба Срба – Критика Руварчеве школе, Нови Сад, 1908, стр. 7. 51 „Треба бити, наиме, свестан разлике између родољубља као елементарног инстикта, који је

само један облик инстикта самоодржања, те између родољубља као вишег осећања одређеногискуством и идејом о народу… Нација се воли не као јемство за самоодржање, него као идеја.”; Ва-са Стајић, „Песништво и родољубље”, Летопис матице српске, св. 288, 1912, стр. 4.

52 „И ми видимо да је настала једна велика економска нужда, али је та нужда била у духу српскогпредања. Та економска нужда говорила је Србину сваког дана: Ослободи браћу своју, уједини сеса њима, јер иначе нећеш моћи дуго постојати ни ти. Да је какава велика економска снага захте-вала, да се Србин на Балкану одреће свога предања, своје мисли, у души Србиновој настала би те-шка борба. Али се догодило противно.”; Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији, фототипско из-дање, Ниш, 1999, стр. 45.

53Ближе види: Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији, фототипско издање, Ниш, 1999. 54 „Балкански савез не важи само за овај рат, него и за будућност, после рата. Закључен је на ду-

же време и има већу вредност и историјски значај за развитак Балканског полуострва.”; Ј. Цвијић,Балкански рат и Србија, Застава, број 234, 25. октобар (7. новембар), 1912.

55Дописници су били и Вељко Петровић и Васа Стајић, а и бројна штампа на мађарском језикује пратила ток дешавања. Ближе види: Л. Ракић, Одјек првог балканског рата у Војводини, ЗборникМатице српске за историју, број 42, 1990, стр. 39–57.

56 „Многи и велики су узроци српској пропасти, али сред пропасти умео је Србин да помешасвоју крв са крвљу свога цара, те да од те крви створи споменик, који ће се пушити вековима, икоји ће служити као светао пример млађим поколењима.”; Ј. Томић, После петстотина година,разматрање о Косовској бици и пропасти царства српског, Нови Сад, 1889, стр. 6.

57 „Можда је Вук сматрао како је 'политички мудро' устукнути и не гинути лудо, то не мењаствар. Он је у часу највеће опасности напустио народну борбу, одвојио се од таста, цара и осталесрпске војске и народ је то крстио издајом. Будућност је показала, да је имао право.”; Ј. Томић, Бојна Косову – Сеоба Срба – Критика Руварчеве школе, Нови Сад, 1908, стр, 41, 42.

408


читаоцу и најскривеније детаље сурове ратне стварности и нису били самоомаж58 већ и подстицај за самокритичко размишљање.59

Томић није потцењивао спремност Албанаца за отпор и није имао илузија оњиховом ставу према Србима60, попут Десанчића, он је уважавао „храброст Ар-наута” али је подсећао на неистине, политички сврсисходне које су ширили,61

затим на илузорност уверења у њихове организационе способности и на приме-ре антисрпског става уз прихватање њихове бројне присутности.62 АнтагонизамСрба и Албанаца о којем је, током извештаја са бојишта сведочио али који је ипосле ратних операција непрестано тињао63 и попримао димензије отвореногсукоба64, Томић је желео да превлада одрживим суживотом65 и дубљом демокра-тизацијом српског друштва која је требала да претпостави вишенационалну од-говорност. На тај начин он је спремао Краљевину Србију и за њен националнии територијални наступ према Војводини. Томић је критиковао и оспораваопресудно ангажовање Аустроугарске монархије по питању стварања албанскедржаве. Не спорећи право Албанаца на државу,66 Томић је, позивајући се на ау-торитет научне мисли,67 упозоравао на опасности у вези са њеном одрживо-

58 „Српска војска уђе певајући и плачући у Приштину… Речи се не могоше разабрати од трубаи бубњева.”; Исто, стр. 119.

59 ’У призренских Срба било је очајно душевно стање последњих година, када је Србија била удобром одношају са Турском…Они су видели, како њихови гину, пропадају, а Србија са Турском– најлепше.’; Исто, стр. 157.

60 „Цео живот тога напаћенога народа везан је и испреплетан је са крвавим и отимачким звер-ствима Арнаута.”; Томић, Ј., „Приштина и Гњилане”, Застава, број 229, 19. октобар (1. новембар)1912; „Нигде слободе, нигде мира није било у тој Турској.”; Нестор, Јован, „Турско-арнаутска звер-ства”, Застава , број 260, 27. новембар (10. децембар) 1912.

61 „Иса Бољетинац тврди, да се Арбанаси нису борили против Срба, зато што су им они обећалида се боре и за арбанашку слободу и независност. Арбанаси су тобоже то веровали, а Срби су за-узели целу земљу, побили много Арбанаса и опљачкали њихова имања.”; Томић, Ј., „Јаук арба-нашких пустолова”, Застава, број 75, 2. (15) април 1913.

62 „Арнаути, којих је било нарочито много у Старој Србији… нападали су на Србе и онда, кадасу их српски болничари покупили рањене са бојишта и метли на носила, да их носе на превија-лиште и лече их.”; Исто, стр. 70.

63 „Посада у Призрену и Ђаковици је појачана, јер у суседном Арнаутлуку ври, а прваци из при-зренског округа као да стоје у вези са првацима из Албаније.”; „Арнаутска разбојништва”, Заста-ва, број 195, 2. (15. ) септембар 1913. „Борбе и чаркања дуж српско-албанске границе трају непре-стано. Арбанашке чете наваљују да продру на српско земљиште код Ђаковице и Дебра.”; „Арбана-шки упади”, Застава , број 203, 11. (24.) септембар 1913.

64 „Разуздани Арнаути напали су Србију и Црну Гору.”; „Трећи рат на Балкану”, Застава, број204, 12. (25.) септембар 1913.

65 „Па кад сред ове велике божије казне виде Арнаути да не могу повратити старо, али да има инечег другога… кад виде да могу под новим приликама да живе као људи, и да не морају да гину,онда ће то уверење у душама оних мирнијих, бољих, изазвати преокрет.”; Томић, Јаша, „Арнаут-ско питање”, Застава, број 279.

66 „Албанија као засебна држава треба да постоји, а система њене управе треба да се изведе тако,како ће појмови о држави и о државном животу продрети у масу, макар то било и после сто илидвеста година.”; Томић, Ј., „Нацрт арнаутског устава”, број 94, 29. април (12. мај) 1913.

67 Ближе види: Цвијић, Ј., Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, Српскакраљевска академија, књ. 1, Београд, 1906, стр. 44.

409


шћу,68 и спорио је територијални опсег који је био више оличење антисрпскеполитике Аустроугарске монархијe него демографске и историјско-културнеситуације на терену.69 Околности успешног ослобађања некадашњих терито-рија након вишевековног постојања у другом царству условиле су националнуеуфорију и скрајнуле идеју одговорнијег наступа. Помало наивно уверење да ћесе албанска заједница интегрисати у нову државу, подстакнуто интересимаАустроугарске расплинуће се у околностима напетог разграничења. Историјскоправо Срба на Косово и Метохију 1912. године имало је свој легитимитет и Србииз Војводине су му, без обзира на своја политичка уверења, дали потпуну подр-шку.

ИЗВОР

Рукописно одељење Матице српске (РОМС).


Билиг, Мајкл, Банални национализам, Београд, 2009. Екмеџић, Милорад, Стварање Југославије, 1790–1918, књига 2, „Просвета”, Београд, 1989.

Гавриловић, Славко, Војводина и Србија у време Првог устанка, Нови Сад, 1974.Гелнер, Ернест, Нације и национализам, Нови Сад, 1997.Димитријевеић, Стеван, Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за

ослобођење српског народа, Београд, 1926.

Лебл, Арпад, Грађанске партије у Војводини 1887–1918, Филозофски факултет у НовомСаду, Институт за историју, Нови Сад, 1979.

Лебл, Арпад, Политички лик Васе Стајића, изабрани политички и идеолошки списи,Прогрес, Нови Сад, 1963.

Јовановић, Владимир, Српски народ и источно питање, Нови Сад, 1863.Кириловић, Димитрије, Помађаривање у бившој Угарској, Нови Сад, 1935. Крестић, Василије, Из историје Срба и српско-хрватских односа, Београд, БИГЗ, 1994.

Љушић, Радош, Вожд Карађорђе, књ. 1, 2, Смедеревска Паланка, 1993. Љушић, Радош, Историја српске државности, књ. 2, Нови Сад, 2001.Марковић, Саша, Политичка биографија Јована Јоце Лалошевића, Сомбор, 2011.

Марковић, Саша, Бесермењи, Снежана, „Културни национализам у политичкој мисликод Срба почетком 20. века”, Српска политичка мисао, број 4, Београд, 2011,377–394.

Микавица, Дејан, Михајло Полит-Десанчић, Филозофски факултет, Нови Сад, 2007.

68 „…Јадна Албанија ће бити поприште сплетака, па према томе легло немира и нерада.”; То-мић, Ј., „За кога се ствара Албанија”, Застава, број 61, 15. (28) март 1913.

69 „Данас, пак, када су балканске државе преобразиле мапу Балкана, дужност је Аустроугарске…да сачува Арбанасе од навале победилаца…”; Ј. Томић, Питање Албаније, Застава, број 19, 24. ја-нуар (6. фебруар) 1913.

410


Микавица, Дејан, Лаза Костић, политичка биографија, Нови Сад, 2011.

Микавица, Дејан, Гавриловић, Владан, Васин, Горан, Законски чланак XXVII, Знамени-та документа за историју српског народа 1538–1918, Нови Сад, 2007.

Милутиновић, Коста, Политова интерпретација источног питања, Београд, 1931.

Павловић, Стеван, Историја Балкана, Београд, 2004.Пал, Тибор, Мађарско политичко јавно мњење и српско питање на Балкану 1903–1914,

докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2009.

Полит-Дечанчић, Михајло, Беседе, III део, прва књига, Нови Сад, 1910. Полит-Десанчић, Михајло, Како сам свој век провео, Успомене, Нови Сад, 2006.

Полит-Дечанчић, Михајло, „Извод из говора о Апоњијевом школском закону одржан уУгарском парламенту 25. марта (7. априла) 1907”, Гласник Адвокатске коморе Вој-водине, број 6–7, јун–јул 2000.

Полит-Дечанчић, Михајло, „Источно питање и његово органско решење”, Зборник Ма-тице српске за историју, број 33, Нови Сад, 1986.

Петровић, Вељко, Времена и догађаји, Матица српска, Нови Сад, 1954.Попов, Чедомир, Велика Србија, стварност и мит, Сремски Карловци, Нови Сад, 2007.

Пламенац, Јован, Два типа национализма, Изабрани списи, Фондација John Plamenatz,Бар, 2001.

Раденић, Андрија, Борба за политичка права у Јужној Угарској, Историја српског народа,Српска књижевна задруга, Београд, књига VI-1, 1994.

Ранке, Леополд, Српска револуција, Београд, 1991. Ракић, Лазар, Радикална странка у Војводини 1902–1919, Филозофски факултет, Нови

Сад, 1971.

Ракић, Лазар, Јаша Томић (1856–1922), Нови Сад, 1986.Ракић, Лазар, „Грађанске политичке странке у Војводини до Првог светског рата”, Го-

дишњак друштва историчара САП Војводине, 1976, 97–105

Ракић, Лазар, „Војвођански радикали према националном питању у Угарској 1887–1914”,Годишњак друштва историчара САП Војводине за 1982 , Нови Сад, 1984.

Ракић, Лазар, Обележавање петстогодишњице Косовске битке у Војводини (1889), Збро-ник Матице српске за историју, број 40, Нови Сад, 1989,

Ракић, Лазар, Одјек Првог балканског рата у Војводини, Зборник Матице српске за исто-рију, број 42, 1990.

Ренан, Ернест, Шта је нација?, Београд, 1907.

Ренан, Ернест, Шта је народ?, Београд, 1883.Ситон-Ватсон, Хју (Hugh Seton-Watson), Нације и државе, Глобус, Загреб, 1977.

Суботић, Милан, На други поглед, Прилог студијама национализма, Београд, 2007.Стајић, Васа, „Песништво и родољубље”, Летопис Матице српске, св. 288, 1912. Секулић, Исидора, „Културни национализам”, Нови Србин, јануар–јуни 1913, Сомбор.

Тадић, Љубомир, Наука о политици, „Рад”, Београд, 1988. Тодорова, Марија, Имагинарни Балкан, Београд, 2006.

Томић, Јаша, Бој на Косову – Сеоба Срба – Критика Руварчеве школе, Нови Сад, 1908.

411


Томић, Јаша, После петстотина година, разматрање о Косовској бици и пропасти цар-ства српског, Нови Сад, 1889.

Цвијић, Јован, О националном раду, Београд, 1907.Цвијић, Јован, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, Српска

краљевска академија, књ. 1, Београд, 1906.Чубриловић, Васа, Историја политичке мисли у Србији 19. века, „Просвета”, Београд,

1958. Чулиновић, Фердо, Државноправна хисторија југословенских земаља 19. и 20. вијека,

књига 1, Школска књига, Загреб, 1956.Хајзинха, Јохан, Национализам и патриотизам у Европи на крају XIX века, Прометеј,

Нови Сад, 1996.

ШТАМПА

Браник, Нови Сад.Застава, Нови Сад.Нови Србин, Сомбор.Слога, Сомбор.Летопис Матице српске, Нови Сад.Зборник Матице српске за историју, Нови Сад.Годишњак друштва историчара САП Војводине, Нови Сад.Гласник Адвокатске коморе Војводине, Нови Сад.

412


Saša S. Marković, Mihael Т. Antolović

SERBS IN VOJVODINA ABOUT THE INTEGRATION OF KOSOVO AND METOHIJA UNTIL 1912 – IN SEARCH FOR REALISTIC POLITICS AND FUNCTIONAL NATIONALISM

Summary Since the First Serbian Uprising in 1804 mutual cooperation started to increase between

the Serbs living at both sides of the river Danube, namely between the Serbs that lived in theTurkish Empire and those from the Habsburg, later Austro Hungarian Monarchy. In the be-ginning, the character of this cooperation could be described as material support and ideo-logical source of ideas due to the fact that the Serbs in Vojvodina were the first to get intouch with modern ideas of enlightenment and national emancipation. Over time, as the Pa-shaluk of Belgrade grew into an autonomous Principality of Serbia, and forasmuch as thereal power of the state was built in the process of adopting education and the statehood leg-islation, for the Serbs living in Vojvodina their compatriots represented an attainable exam-ple of a free state with which they should strive to unite. However, in complex internationalcircumstances, the so-called Eastern Question, which largely determined the fate of the Ser-bian people, has become the flashpoint in the relations between the great powers. Undergo-ing further development of parliamentary and political party life, the Serbs in Vojvodinacould offer their valuable political experience in a multi-ethnic state to the newly establishedKingdom of Serbia. In the early 20th century, Serbia was almost ethnically homogenous andit was inevitable to meet with other nations in the process of further liberation of territories.That is why the strife to achieve sustainable politics, functional nationalism and a responsi-ble state welcomed any suggestion or view that help create of a more tolerant society. In thisregard, the voice of the Serbs in Vojvodina was also heard.

Key words: Serbia, politics, nation, state.

413

УДК: 730.071.1:929 Каралејић В. ; 730(497.115)”19”

СРЂАН Д. МАРКОВИЋ1

Универзитет у Нишу, Факултет уметности

Српски ствараоци на косовско-метохијској ликовној сцени током осме и девете деценије

прошлога векаВАЈАР ЗОРАН КАРАЛЕЈИЋ2

САЖЕТАК. У раду се разматра стваралаштво косовско-метохијског скулптора ЗоранаКаралејића. Потенцирају се неколике датости у његовом скулпторском опусу: односизмеђу бића завичаја и бића ствараоца и проблем успостављања комуникације међуњима, проблем транспозиције есенцијалног у материјал – у скулптуру. У Каралејиће-вом настојању да се одреди према материјалу у којем ће елаборирати своје пластичнеисказе од самог почетка равноправно егзистирају два материјала – мермер и дрво. Маколико у одређеном смислу били антиподни, они имају и одређене сличности у сми-слу аутохтоности и моћи да у својим дубоким слојевима носе меморијски потенцијалкоји стваралац ослобађа када се његови унутрашњи светови нађу у резонантном од-носу с бићем материјала. Управо сазнање о меморијском потенцијалу аутохтоних ма-теријала указује на још једну датост што се јавља у Каралејићевом стваралаштву. Речје о интуитивном дефинисању архетипских симбола који су природан одраз вајаревепотребе за додиривањем с исконском вертикалом завичаја.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косовско Метохијска ликовна сцена током осме и девете деценије про-шлога века, однос уметности према актуелној стварности, скулптура, биће завичаја,биће ствараоца, меремер, дрво, меморијски потенцијал материјала, архетип, Великамајка, Косовско-метохијска ликовна сцена.

Осамдесете и деведесете године минулога века представљају време значајнихквалитативних промена на Косовско-метохијској ликовној сцени, промена којесу резултат пионирског рада старије генерације стваралаца школованих на бео-градским академија за примењену и ликовну уметност током педесетих година.

1 [email protected] Рад о скулптури Зорана Каралејића настао је током истраживања у оквиру пројекта Српска

уметност 20. века: национално и Европа (бр. 177013 у министарству просвете и науке РепубликеСрбије).

415


Та генерација стваралаца коју репрезентује скулптор Светомир Арсић Басара и,ништа мање, сликар Хилмија Ћатовић свој рад фокусирала је у два правца.Примарни смер њиховог деловања подразумевао је дуг и упоран рад на соп-

ственој вајарској, односно ликовној поетици и стварање дела којима су приву-кли пажњу српске ликовне јавности као ствароци у чијем промишљању светаегзистирају изражена веза са исконским бићем завичаја и потреба да се сушти-на те везе изрази савременим скулпторским, односно ликовним језиком – даклезнаковним системом који кореспондира с актуелним поетикама на српској, од-носно европској уметничкој сцени.Други правац у коме су ови уметници усмерили своју енергију био је дефи-

нисан потребом да се у заосталој, провинцијској средини, с краја педестих и то-ком шездесетих година прошлога века, каква је била Приштина3, развије интен-зиван ликовни живот и да се, једноставно, створе услови за размену искустава саствараоцима из других средина и, истовремено ради на стварању услова заоснивање високошколскe установe у којoj ће уметничком позиву моћи да се по-свете млади, талентовани људи каквих је на Косову одувек било. Коначно сви тинапори резултирали су, почетком седамдесетих, отварањем Ликовне академијеу Приштини у чијој је делатности, између осталог, рад Уметничке школе у Пећидобио свој пуни смисао.Једном речју, косовско метохијска ликовна сцена, делатношћу српских и ал-

банских стваралаца, током седамдесетих, осамдесетих и деведесетих годинапрошлога века показује константан квалитативни успон који није измакао окујугословенске стручне јавности.Нажалост, то је и време суочавања са ескалацијом национализма мањине која

је рачунала са планом да се Југославија „као обична империјалистичка твореви-на сруши […] и помагањем права националних мањина на самоопредељење доотцепљења”4, додавши томе и каснији став о несрпском карактеру Косова и Ме-тохије – достигла је тих година врхунац. Тиме је заправо до краја уобличена и упраксу претворена идеја о уништавању Србије као опасности за Балкан, као „бу-рету барута из којег треба извући фитиљ”.5 У најкраћем повампирени дух

3 Крајем педесетих година 20. века Приштина је дословно била потпуна уметничка провинцијабез ликовних догађаја – у њој је усамљено деловало неколико појединаца попут Владе Радовића(у Пећи) или Бранка Дочића (у Приштини) и нешто свршених ђака пећке Уметничке школе. Ва-љало је, дакле, радити на цеховском организовању уметника, што је постигнуто оснивањем Клубаликовних уметника Косова и Метохије.Јако је значајно за развој ликовне уметности на Косову и у Метохији и оснивање Дечанске ли-

ковне колоније у лето 1958, и размена мишљења и идеја са ствараоцима из других средина. Те го-дине у њеном раду, осим чланова Удружења ликовних уметника Косова и Метхије, учествовалису истакнути југословенски ликовни ствараоци попут Милоша Гвозденовића, Боже Продановића,Лазара Вујаклије, Марка Крсмановића, Александра Цибета Јеремића, Богомила Карлавариса,Александра Шиверта…

4 Коста Чавошки, „КПЈ и косовско питање”, у: Косово и Метохија у српској историји.5 Радован Самарџић, „Косово и Метохија: успон и пропадање српског народа” у Косово и Мето-

хија у српској историји.

416

Срђан Д. Марковић: Вајар Зоран Каралејић

Аустроугарске и њена представа о смиривању Србије почео је да оживљава уразноликим облицима, увек са застрашујућом свирепошћу и систематским по-ништавањем духовних вредности српског народа.6 У таквим љутим и прискрбним временима ствараоци, разуме се, нису могли

да остану по страни. Они су, једноставно, став према времену у којем живе по-чели да исказују ангажованим делом у којем се кроз модерну уметничку елабо-рацију проговара о трагичности косовске стварности која се одигравала предњиховим очима – о неправди која се наноси човеку и нацији – делом као обли-ком немирења и отпора према репресији.Реаговање на време несигурно код српских стваралаца на Косову може да се,

начелно посматрано, дефинише у два основна вида. Као облик директног реаговања на догађаје при чему се у процесу дефиниса-

ња исказа користи историјски догађај7 као основа теме и читав низ слободно по-везаних узора и цитата из фундуса историје уметности у контексту интерпрета-ције. Такав вид елаборације исказа налазимо, пре свега, у скулптурама Свето-мира Арсића Басаре и сликама Петра Ђузе.8 Други, чешћи, вид елаборације исказа подразумева: дефинисање завичајне

вертикале као основе око које се гради исказ којим се у крајњој линији додири-вањем са исконском вертикалом завичаја око чије слојевитости се гради исказкојим се, у крајњој линији, изражава отпор и непристајање на суровост временаи патњу сопственог народа. Такав вид елаборације налазимо у стваралаштвусрпских сликара Зорана Фуруновића, Томислава Трифића, Зорана ЈовановићаДобротина и вајара Зорана Каралејића.У Каралејићевом случају додиривање са завичајном вертикалом подразумева

тражење склонитељског вида Велике мајке чију представу он материјализује укамену или дрвету. Ма колико, у одређеном смислу били антиподни, они имајуи одређене сличности у смислу аутохности и моћи да у својим дубоким слоје-вима носе меморијски потенцијал који стваралац ослобађа када се његови уну-трашњи светови нађу у резонантном односу с бићем материјала. Управо сазна-

6 Можда је случај вајара Светомира Арсића Басаре еклатантан пример гурања стваралаштвасрпских уметника на бочни колосек. Наиме, било је предвиђено да Басара својим скулптурама бу-де представљен на Изложби косовске уметности у Александрији. Но, скулптуре су стигле само доКосова Поља, где су скинуте са воза, а уместо њих су на изложбу послате скулптуре Агима Чавдар-баше. (O овоме детаљније види у: Срђан Марковић, Светомир Арсић Басара или скулптура каосудбина, САНУ, Београд, Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић”, Приштина 2004).

7 Стваралаштво Петра Ђузе је типичан пример грађења слике око изабраног догађаја.Опело над главом Јоса Радића, та изузетно кошмарна и злокобна слика ретке снаге је остварење

у којем је на експресиван и визуелно логичан начин спојио један фото-документ, опело над одсе-ченом главом Јоса Радића 1912. године, о злочину шиптара над српским живљем са низом цитатапреузетих, по диктусу сопствене поетике, из фундуса историје уметности.

8 Иако Басару и Ђузу повезује то што одређујемо директним реаговањем на време, сигурно ме-ђу њима постоје и знатне разлике. Басара осим историјске теме као основе са које развија својупластичну целину не преузима ништа више у смислу цитата из историје уметности. За разликуод њега, Ђуза се у елаборацији исказа служи могућношћу преузимања евокативних детаља у ра-спону од ране ренесансе до међуратне модерне.

417


ње о меморијском потенцијалу аутохтоних материјала указује на једну од дато-сти што се јавља у Каралејићевом стваралаштву. Реч је о интуитивном дефини-сању архетипских симбола који су природан одраз вајареве потребе задодиривањем с исконском вертикалом завичаја. Управо је, говорећи на отварању изложбе скулптура Зорана Каралејића у Га-

лерији савремене ликовне уметности у Нишу, сликар Мирослав Анђелковићтачно дефинисао везу са завичајем као један од репера с којег ваља посматратистваралаштво овог косовског скулптора: „…да је он неодвојиви део Бистрице,хладне планинске реке која непрестано ваља облутке камена одузимајући имсве сувишно…”9

Овај Анђелковићев став о прожетости ствараоца и завичаја упућује на царскиград Призрен, велики споменик српске историје и културе, на његову необичнупиктуралност, што се огледа у интимној атмосфери архитектуре обавијене ди-фузном светлошћу необичне лепоте, у звуку црквених звона, добрих духова чу-вара, из чијих је вибрација народ одувек разазнавао добро од злог, у дугим ка-меним зидовима Каљаје што су се наднеле над њим или у брзом току Бистрице.Једном речју у свему ономе што је одувек егзистирало у духу завичаја препли-ћући се са судбином људи и избијајући, попут бистрог врела из њиховога ства-ралаштва.Скулпторске почетке Зорана Каралејића ваља тражити, управо, у Призрену у

столарско-резбарској радионици његовога деде и оца надалеко познатих при-зренских столара и резбара.Преци Каралејићеви су старином из средске жупе, из села Стајковци. У При-

зрен се први, почетком двадесетога века, доселио његов деда Тодор са три синаи једном ћерком. Тодор Каралејић је, иначе, радећи резбарство, доста избиваоиз Призрена. Радио је у Румунији и Америци. Свој занат и знање пренео је синуТоми, Зорановом оцу.Ови подаци о породици су, рекао бих, веома важни за приступ личности и де-

лу Зорана Каралејића, стога што се у њима налазе зачеци првих подстицаја зањегово бављење вајарством. Наиме, његов деда и отац поред израде намештајабавили су се и реконструкцијом и израдом црквеног мобилијара, флоралних ор-намената и фигуралних целина на иконостасима, краљевском и епископскомпрестолу. Бавили су се, дакле, послом који је подразумевао дар за пластичнообликовање у материјалу. Управо је од оца Зоран Каралејић примио основназнања о обликовању, што је на одређен начин условило његов афинитет премавајању и дрвету као материјалу у којем може да понајбоље изрази свој свет.10

Једном речју, породичном традицијом био је одређен његов пут. Стога је са-свим логичан корак представљало његово уписивање на ликовни одсек Више

9 Т. Костић, „Циклус скулптура Птице”, Јединство (Приштина), 13. новембар 1995.10Прве конкретне знаке његових интересовања видимо већ средином педесетих година у При-

зрену у дружењу и заједничком излагању са вајаром аматером Радивојем Милошевићем. О томевиди: В. Стевановић, Скулптура има своју душу, Нови Свет (Приштина), фебруар, 1981.

418


педагошке школе, а онда и на Ликовну академију у Приштини. И у једној и удругој школи његов професор био је Светомир Арсић Басара, свакако најзначај-нији косовски и један од водећих српских вајара, који је у тајне вајарства увеовелик број стваралаца данас веома присутних на српској уметничкој сцени.Басара је од њих, пре свега, тражио да савладају занат и основе пластичног

представљања, тражио је да се огледају у свим материјалима, да упознају њихо-ве предности и мане. У завршним годинама рада на Академији, уочивши афи-нитете својих студената знао је да их дискретно прати, дајући им подршку у ра-ду и помажући им да на прави начин искажу своју уметничку идивидуалност ионо што носе у себи. Управо тражење индивидуалног израза одликује ране Каралејићеве радове.

С једне стране, већ у њима, присутна је тежња да дефинише свој унутрашњидиктат, да њиме изрази један од својих тематских кругова. С друге, пак, то по-четно одређивање тематскога круга подразумевало је и ствараочево одређивањепрема материјалу и начину на који ће му приступити у процесу претварања ње-гове инертне масе у пластично-значењску јединицу. У његовом стваралаштвуод почетка равноправно егзистирају два материјала, мермер и дрво. Ма како дасу они антиподни с обзиром на структуру коју поседују, на степен концентра-ције, на унутрашње правце пружања енергије, они имају и одређене сличностиу смислу аутохности и моћи да у својим дубоким слојевима носе меморијскипотенцијал који стваралац ослобађа онда када се његови унутрашњи световинађу у резонантном односу са бићем материјала.Проблем успостављања односа с материјалом први пут се у његовом ствара-

лаштву недвосмислено појавио у скулптури Точак историје насталој 1978. годи-не. Изведена у гипсу, она јасно показује двојство форми. С једне стране, њу чиниоблик преузет из реалнога света, близак облику колскога точка с паоцима у чи-јој оси се налази апстрактна маса сачињена од низа облих форми што се коме-шају и преплићу стварајући облик. Експресија скулптуре понајвише произлазииз степенастог моделовања волумена и судара светлости и сенке, у самом језгру,које стварају низ променљивих асоцијација појачаних променом интензитета иправца из којег долази светлост. На известан начин Каралејић је овом скулпту-ром индиректно назначио процес који се одвијао дубоко у њему – проблем де-финисања језгра које ваља подредити облицима које је носио запретане дубокоу себи.Средишња маса скулптуре нудила је пут према овоидној форми као почетној

материји из које настаје свеколики облик што је стваралац дефинисао неколи-ким скулптурама изведеним у камену током 1973. и 1974. године у којима је нај-пре дискретно, у антропоморфним границама, а онда све интензивније почео даиздваја лик жене. Не као оличења чулности већ као симбола који има архетип-ску структуру. Управо је делом Очекивање из 1987. године Каралејић у потпуно-сти одредио једну од основних архетипских структура у своме стваралаштву.Улазећи у однос с материјалом, он је у каменоме блоку издвојио овоидну форму,

419


аутономни сферни облик пуне масе, као најједноставнији и, уједно, најсаврше-нији и најстарији облик што, по себи, има и своје оправдање и свој унутрашњизакон. Облик који може да стоји на крају, али и на почетку пластичких истражи-вања јер подразумева могућност настајања нове форме. Каралејић је материјалупришао с дубоким поштовањем према његовом супстрату. Тиме је, без разара-ња, лаганим скидањем слојева дошао до љуспастог језгра чији је карактер добиоуправо потенцираним рустичним квалитетом површине који асоцира на ауто-хтоне феталне облике идола што припадају стваралачким почецима људске ци-вилизације. Остварену форму подвргао је дискретном усецању линија које тре-ба да одвоје труп од облих форми ногу и руку. На тај начин је успео да постигнекомпромис у дефинисању облика сачувавши компактност основне масе и, ис-товремено, издвојивши облике који активно кореспондирају између себе и сасенкама увученим у шупљине чији је примарни задатак да појачају пластичнимоменат скулптуре.

На сличан начин, наравно када је реч о дефинисању архетипа, Каралејић јереализовао и скулптуру Парк,11 насталу 1982. године на вајарском симпозијумуу Приштини. Овде је реч о лежећој сферној форми на чијем су горњем делу про-сецањем добијенa четири мањa сферна испада органски повезана с основноммасом. Иако је тематски ова скулптура одређена појмом парк, при чему под тимваља подразумевати превасходно конфигурацију тла, чини се да је у процесупосматрања нужно извршити промену угла гледања. Наиме, ако се фронталниоднос према њој замени посматрањем одозго, онда се у њој разазнаје антропо-морфна фигура жене – Велике Мајке, једног од најстаријих архетипских симбо-ла, истока свега постојећег – власника земље из које све настаје и којој се, попутплодне клице, све враћа. Она је у основи космичкога и уметничкога стварањајер, по себи, омогућује успостављање реда у хаосу и стварање облика у уметно-сти. Стога се човек у своме религиозном искуству аутохтоности осећа бићем ме-ста исказујући своју исконску везу са земљом.

Пронађени тематски круг Каралејић ће интензивно развијати неколико на-редних година да би се на самосталној изложби у Галерији Коларчевог народногуниверзитета (1982) представио циклусом скулптура којима је одредио основесвоје стваралачке поетике. У суштини, он настоји да успостави резонантан од-нос између теме и материје прилазећи јој (материји) са жаром и обожавањемпроизашлим из инстинктивног осећања свог духовног и митског поднебља.Скидајући слој по слој с дрвета како би дошао до осетљиве границе његовог ор-ганског живота, Каралејић је у обради материјала дошао до завидног степенамајсторства успевајући да испод уопштене површине покрене унтрашњи жи-

11Ову скулптуру, која се некада налазила у дворишту вајарске класе Факултета уметности уПриштини, нажалост, није могуће репродуковати. Биће да је, због димензија и материјала у комеје изведена, избегла злу судбину, у лето 1999. године, каква су, у дивљању штићеника „Милосрд-ног анђела” по класама и атељеима Факултета, снашла дела истакнутих стваралаца са Косова:Хилмије Ћатовића, Зорана Фуруновића, Петра Ђузе, Зорана Јовановића Добротина…

420


вот материје отварајући у њој нове стваралачке просторе. Тиме је у сагласју из-међу теме и материје складно развио особити сензибилитет у стилизацији ан-тропоморфних облика. Ту његову особину уочили су критичари веома рано. Пе-тар Ђуза у предговору овој изложби управо наглашава Каралејићеву иманентнусклоност ка архетипском: „Чини нам се да је вајар успоставио везу са свеколи-ким митским миљеем, у којем се губи фабуларан однос и успоставља трајнијарелација”.12 Облик сфере до којег је дошао нудио је и друге могућности. Није се,дакле, исцрпљивао у стварању архетипскога обличја жене – велике мајке, прем-да је он увек присутан у језгру форме. Ту могућност стваралац је, осећајући распутицу на којој се као стваралац на-

шао, хотимично развио у два правца13. Један је подразумевао интервенције насамом језгру у смислу појачавања унутрашње експресије и манифестовао сепродором унутар материје, отварањем рупа и остваривању комуникације изме-ђу просторних система: спољашњег и унутрашњег – простор у и простор око.Тај облик успостављања просторних комуникација подразумевао је и одређе-

не промене у приступу материјалу при чему је Каралејић у великој мери задр-жао деликатност у продору. Он не врши нагли упад у језгро, расецањем илипробијањем материје, но полако силазећи у дубину отвара унутрашњи простор.Онај, пак, део поступка који има за циљ да појача експресију остварен је накнад-ним интервенцијама длетом по ободима продора, правилним низовима хори-зонталних „канелура”, или суптилним љуспастим ткањем, чију нерватуру ства-ра, и појачава, однос светлости и сенке што води према оствареном просторуунутар форме, простору у којем светлост лагано губи сензибилитет додирујућисе с тамом (Рапсодија, 1984, Форма са канелурама, 1993).Други правац у Каралејићевом приступу унутрашњим слојевима материје

подразумевао је могућност мултипликације „меких” сферних облика, склонихдеформацијама, и стварању асоцијативних низова. У овом случају он не пробијапотпуно материју. Његов пут према средишту завршава се у њој самој, у појача-ној експресији произашлој из густине мрака који насељава шупљину и споља-шњих површина у којима се прати природан лик материје с интервенцијама поњеним ободима и израслинама где се остварује разлика у нивоима површина ипојачава преламање светлосног флуида што обавија форму (Форме, 1984, Форме,III, 1988). Управо је тај вид „слагања” форми претпостављао могућност да се крене пре-

ма вертикалном, барокно узнемиреном, асоцијативном низу Каријатида укојима се сукобљава природни облик с ликом. Из динамичног смењивања об-

12 Петар Ђуза, Предговор каталогу самосталне изложбе Зорана Каралејића, Галерија Коларчевогнародног универзитета, Београд, 1982.

13 Та двосмерност у приступу материји, скулптури у крајњој линији, jедна је од одлика у Кара-лејићевом стварању. Под двосмерношћу подразумевам чињеницу да стваралац никада, у одређе-ном периоду – фази, до краја не решава пластични проблем. Он увек себи оставља могућност по-вратка и даљег развијања проблема у светлости нових сазнања и искустава произашлих из радана другим циклусима.

421


лих форми, њиховог израстања, једне из друге, дубоких прегиба у којима се је-дан облик завршава да би изнедрио други, пропиње се, комешајући се по верти-кали, асоцијативна структура људске фигуре слична идолу. У драматичномкомешању форми настаје облик – идол што у себи носи живот и смрт. Два стањаобухваћена грчевитим загрљајем у чијим дубоким слојевима постоји спутанатежња ка покрету која ће у једном тренутку савладати форму и, еруптивно, кре-нути увис. Овај поступак слагања материје подразумевао је и одређене кон-структивне промене у структури исказа. Спутана акција ускомешаних масаподразумевала је јаку вертикалну осу око које ће, оне, бити интегрисане, која ће,у крајњој линији, моћи да поднесе снагу низа различито оријентисаних унутра-шњих покрета. У решавању тог стожерног конструктивног проблема дошла једо изражаја Каралејићева урођена деликатност у односу према материјалу.

Интензитет удара по њему је прецизно одређен. Иде тачно до осетљиве гра-нице у којој моделовање сферних низова престаје да не би угрозило носећу вер-тикалу. Оно што може да се изгуби у експресији при таквом поступку добија сена другој страни: у накнадном појачавању сукоба светлости и сенке, при чемулагано струјање светлоснога флуида преко стрпљиво тражених љуспастих не-равнина на облинама форми прераста у снажан емотивни удар произашао изсукоба светлости и таме у спиралним дубинама мултипликованих форми.Управо је у тим ударима могуће наслутити соноран потмули звук, у самомествараоцу, који је резултирао кинетичком структуром пластичкога исказа(Христово знамење, 1992), с којом се први пут појавио на самосталној изложби1993. године у Београду. Композиција је сачињена од две диспаратне форме –сегмента. Један је конструкција склопљена од хоризонталних и вертикалних но-сача, што својим обликом подсећају на скелет куће којим се из реалног простораиздваја и преозначава један независан просторни сегмент у који стваралац мо-же да угради делове пронађене у историјском сећању народа којем припада. Тиделови обешени о канап унутар конструкције, поседујући латентну кинетичкумогућност, имају особину клатна које се креће између две тачке, између два су-протстављена света.

Сферна форма кинетичких делова на својој површини носи симболе који тре-ба да ојачају основну идеју скулптуре: о потреби и смислу вере у темељне етич-ке принципе на којима је један народ градио своју историју. Истовремено самаовоидност облика подразумева могућност његове генезе и, наравно, развој иусложњавање значења симбола урезаних по његовој површини.

Грађени споро с извесном, урођеном, опорошћу у поступку, и унутрашњојструктури, облици Зорана Каралејића откривају природу његовог стварања.„… носе, у суштини један свет привидне мирноће, али свим својим карактери-стикама у форми, сугеришу притајене велике немире у човековој души…”14

14Р. Златановић, Пир архетипских обличја, Јединство (Приштина), 4. мај 1985.

422


Тај унутрашњи немир зна да се претвори у енергично пропињање вертикалепопут Птице у лету (1985) или Птице изведене на вајарском симпозијуму „Бе-ли венчац” у Аранђеловцу 1985 (постављене данас у градскоме парку у Лесков-цу).Управо Птица у лету (1985) готово програмски јасно показује интензитет

унутрашњег немира у ствараоцу који је у једном тренутку морао да се манифе-стује у носећој структури облика. Реч је о сумарној, стилизованој, исполиранојформи трупа са благо успостављеним додиривањем између светлости и сенке.Та структура представљала би један у основи питом облик да стваралац није,следећи своје унутрашње импулсе, композицију подредио снажној ветикалипојачавајући, нагињањем, до крајњих граница њену експресију. На тај начин јеуспоставио средишњу интеграциону силу која држи уз себе све делове скулп-туре.Проблем пропињања, који је у Птици у лету задржан у једном чудноватом

односу између мирног и напетог, Каралејић је сасвим одређено елаборирао ускулпури Птица, снажној форми која се одупире земљиној тежи. Реч је о мону-менталној скулптури птице вретенастога облика са веома јасно рашчлањениммасама. Предњи део скулптуре је релативно миран са добро дефинисаним повр-шинама и паралелним токовима линија које смирено иду по ивици форме. Екс-пресивност предњега плана одређена је наглашеном, косом, хоризонталом гор-њег дела тела птице и одсуством главе са скулптуре. Тачније остављен је самопоравнат фрагмент врата. Поред примарног инсистирања на појачаном изразуовај поступак имао је и практичну димензију садржану у тежњи да се избегнудескриптивност форме и одређен степен монотоније који происходи из пона-вљања пластичног решења. Наиме, база скулптуре и глава, као њен звршетак,два су краја вретенастог облика. Будући да, као крајеви вретена, теже сличномоблику, то понављање би представљало оптерећење за форму. Зато је Каралејићпроблем решио одбацивањем птичје главе.За разлику од релативно мирно формулисане предње стране, задња страна

скулптуре је дефинисана јаким сударима маса и изузетно снажно наглашеномкривином леђа која се као форма потпуно издвојила из основне масе садржава-јући у себи јак енергетски напон који изазива пропињање читаве форме, пре-тварајући се у пластични симбол крика обезглављене птице што последњим тр-зајима снаге покушава да полети. У суштини, ова скулптура иако је одређена појмом Птица, у себи садржи

одређене облике блиске људскоме телу и његовој, спутаној, акцији којом насто-ји да начини корак према сопственоме ослобађању. Као да је стварајући овускулптуру, Каралејић преживљавао драму свога народа произашлу из жеље дасе вине ка слободи далеко од густе тмине косовскога вилајета.Где тражити слободу? У висини, далеко изнад земље ризикујући да врелина

сунца спржи крила рањене птице или на косметској земљи која је одувек билаизвор животодавне снаге народу у невољи.

423


Ту дилему с којом се сукобио, Каралејић је морао да разреши сам, враћајућисе, поново, земљи. Тако је и настао циклус Крајпуташа (1997–1998).У основи, реч је о циклусу у настајању који своје порекло има у фази карија-

тида. Реч је, наравно, не о формалној вези већ о пластичном развијању идеје оживотодавној снази земље – о човековом путу и лутању из ње и према њој. Про-блем с којим се Каралејић ухватио у коштац подразумевао је низ промена у пла-стичном слоју дела. Пре свега, напуштена је пуна форма, што је, у његовом слу-чају, условило одсуство деликатности у обради и инсистирање на рустичнијемвиду експресије. То је претпостављало свођење облика на рељеф с наглашенимзаконом статичности и фронталитета. Истовремено тако добијена вертикала,углавном с представама жена, подвргнута је оживљавању по површини, при че-му је Каралејић инстинктивно кренуо према породичном наслеђу – према рез-барству као, за њега, правом начину да успостави однос између теме и принци-па пластичке визуелизације. Систем уреза и канелура који егзистира на фронтурељефа, начин обликовања астралних знакова и флоралних симбола директноапострофира његово враћање Мајци земљи. То се веома добро може да уочи наједном од рељефа с представом стојеће фигуре жене, материјализованом крајњесумарно, дискретно назначеном одеждом која асоцира на средњи век с рукамаспуштеним и прекрштеним на половини тела. На горњем делу тела, нешто из-над прекрштених руку, крајње је једноставна представа сунца са зрацима, слич-на симболичким представама на средњовековним надгробним споменицима. Пластичка представа жене је заправо једна од варијација основног архетип-

ског симбола Велике мајке који се попут лајтмотива провлачи стваралаштвомЗорана Каралејића, чинећи стожерну вертикалу која око себе, и у себи, интегри-ше ствараочеве напоре да досегне исконску снагу роднога тла. Та симболичкаслика архетипа представља приказ велике садржатељице свег живота. За разли-ку од сличних представа, следећи инстинкт Каралејић је представом сунцауспео да преиначи ову представу од приказа склонитељског вида Велике мајкекоја пружа утоку на крају животнога пута у облик Велике родитељице што сасунцем у рукама пружа животодавну снагу бићу уметника и народа из којег јепотекао.

424


ПРИЛОЗИ

Слика 1: Точак историје, 1978. Слика 2: Сферна форма, 1983.

Слика 3: Форма са канелурама, 1983.

Слика 4: Форме, 1984.

425


Слика 5: Рапсодија, 1984. Слика 6: Птица у лету 1985.

Слика 7: Очекивање, 1987. Слика 8: Форма III, 1988.

426


Слика 9: Христово знамење, 1992.

427


Srđan D. Marković

SERBIAN CREATORS IN THE ART SCENE OF KOSOVO AND METOHIJA DURING THE EIGHTIES AND THE NINETIES

OF THE LAST CENTURY

SCULPTOR ZORAN KARALEJIC15

SummaryThe eighties and the nineties of the last century represent the time of significant qualita-

tive changes in the art scene of Kosovo and Metohija. The changes were the result of the pi-oneer work of the older generation of the creators educated at Belgrade academies forapplied/fine arts during the fifties. That generation of creators, represented by sculptor Sve-tomir Arsic Basara as well as by painter Hilmija Catovic, focused their work on two direc-tions.

The primary direction of their practice implied long and persistent work on their ownsculptural and artistic poetics as well as the creation of pieces with which they attracted theattention of Serbian artistic public, as creators whose perception of the world meant the ex-istence of the accentuated connection with the pristine core of the homeland and the exist-ence of the need to express the gist of that connection through the sculptural, that is, artisticlanguage – the system of signs corresponding with the actual poetics of Serbian, that is, Eu-ropean art scene.

The second direction, at which the energy of these artists was aimed, was defined by theneed to create intensive artistic life in a stagnant, provincial environment, such as Pristina atthe end of the fifties and during the sixties of the last century, and to simply create the con-ditions for the exchange of the experiences with the creators from other areas, and at thesame time to work on creating the conditions for the foundation of a high education insti-tution, which would offer an artistic profession to young, talented people whom Kosovo hasalways been able to provide. Finally, all these efforts resulted, at the beginning of the seven-ties, in the opening of the Academy of Fine Arts in Pristina, which, among other things, gavea full sense of the work of the Art School in Pec.

The art scene of Kosovo and Metohija showed a constant qualitative rise, through the cre-ations of Serbian and Albanian creators, during the seventies, the eighties and the ninetiesof the last century, which was by no means unnoticed by qualified Yugoslavian public.

But that was, unfortunately, the time of a confrontation with the escalation of the nation-alism of the minority, that counted on the plan of the breakup of Yugoslavia, “an ordinaryimperialistic creation, (…) and by helping the national minorities self-determination rightsto secession”, adding to that a latter stand about non Serbian character of Kosovo and Me-tohija – having reached the peak during the years.

During such times Serbian creators, understandably, could not stay on the sidelines. Theysimply started to express the attitude towards the time in which they lived through the en-gaged pieces of art, which, through modern artistic elaboration, spoke about the tragedy of

15 The paper on Zoran Karalejic sculpture was written during the research which was a part of theproject ’Serbian art of the twentieth century: national and Europe’ (number 177013, the Ministry ofEducation and Science of the Republic of Serbia).

428


Kosovo reality which took place before their eyes, about the injustice which was brought up-on the men and the nation – pieces of art as a form of non-acceptance and resistance to re-pression.

Zoran Karalejic belongs to the group of important Serbian creators from Kosovo and Me-tohija whose achievements attracted attention of Serbian and Yugoslavian artistic public,during the seventies, the eighties, and the nineties of the last century. He was born in Prizrenbefore the World War Two, and having been brought up in a wood carving family, he wasin a certain way, guided towards sculpture since his childhood days. Having completed thePedagogical College, the artistic department, and a little later, The Art Academy in Pristina,the department of sculpture, under the mentorship of Svetomir Arsic Basara, he became in-volved in the art scene of Kosovo, thus becoming one of its important creators. He was a pro-fessor, and later, on two occasions, the dean of the Faculty of Art in Pristina and in Varvarin,while the faculty was in exile. His sculptural genesis shows a few givens immanent in Ser-bian creators of Kosovo and Metohija. It is an extremely manifested pristine connection withthe core of the homeland and the felling of the gist of Serbian ethnos. The need to conveythat feeling into material, into rock, and primarily into wood, shows the natural pervasionand determination of the creator in his relation to materials. Karalejic instinctively felt thatthe power of wood was the power that kept the layers of memory deep inside. Along withthat grew the need to reach the core of material, for that was one of the conditions to meetone’s own being as well as the people to whom the creator belongs. Out of that need arosethe shaping of archetypal symbols in Karalejic’s sculpture, which are the natural reflectionof his need to meet the pristine vertical of the homeland.

Key words: Zoran Karalejić, art, sculpture, Kosovo and Metohija, Great Mother.

429

УДК: 801.6[821.163.41'13:398

РАДМИЛО Н. МАРОЈЕВИЋ1

Универзитет у БеоградуФилолошки факултет

О ВЕРСИФИКАЦИЈИСРПСКИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА

(КОСОВСКИ ЦИКЛУС)

САЖЕТАК. Из шире студије која је у припреми ― a у њој су најважнија питањатекстологије српских народних пјесама косовског циклуса сврстана у четири одјељка:1) ономастичка (и лингвокултуролошка) реконструкција, 2) граматичка (и семантич-ка) реконструкција, 3) фонетско-фонолошка (и прозодијска) реконструкција, 4) версо-лошка (и интонациона) реконструкција ― у овом раду смо издвојили питања из че-твртог одјељка, и то: а) неакцентованост десетог слога као метричку константу,б) неакцентованост четвртог слога као изразиту ритмичку доминанту (али не и ме-тричку константу) српског десетерца, в) тротактност стиха, при чему је први такт(у првом полустиху) обавезан, док у другом полустиху, као ритмички курзив, једантакт може и да изостане.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: српске народне пјесме, косовски циклус, текстологија, српски епскидесетерац, метричка константа, ритмичка доминанта, ритмички курзив.

УВ О Д

1. Три пјесме косовског циклуса у ужем смислу (још три, Женидба српског цар--Стефана и двије пјесме о Краљевићу Марку, могу им се прикључити), које су пред-мет наше анализе у овом раду, објављене су у другој Вуковој збирци: Народна срб-ска пѣснарица, издана Вукомъ Стефановићемъ, частъ втора. У ВІЕННИ 1815 [Кара-џић 1965 (1815) I].Двије пјесме, Милош Обилић у Латинима и Лов Краљевића Марка, узели смо из

прве збирке: Мала простонародньа славено-сербска пєснарица, издана Вуком Сте-

1 [email protected] Рад је урађен у оквиру пројекта 178014 Динамика структура савременог српског језика, који фи-

нансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

431


фановићем. У ВІЕННИ, 1814 [Караџић 1965 (1814) I], али оне не спадају у косовскициклус у ужем смислу, него му се, као и поменуте, могу условно прикључити.Све наведене пјесме Вук је укључио и у посљедње издање: Српске народне пјесме,

скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме ју-начке најстарије. У Бечу, 1845 [Караџић 1988 (1845) V]. Пет пјесама смо узели самоиз овог посљедњег издања пошто нису биле објављене ни у Малој простонародњојславеносрпској пјеснарици, из 1814. године, ни у Народној српској пјеснарици, из1815. године.У лајпцишком издању, из 1823. године, Вук је примјењивао текстолошки посту-

пак као и у бечком издању, из 1845. године, па га овдје зато и не наводимо.

2. У монографији посвећеној текстологији српских народних пјесама косов-ског циклуса, која је у припреми, разматрамо: 1) ономастичку (и лингвокулту-ролошку) реконструкцију; 2) лексичко-семантичку (и граматичку) реконструк-цију; 3) фонетско-фонолошку (и прозодијску) реконструкцију; 4) версолошку (иинтонациону) реконструкцију.У овом раду се разматрају питања из четвртог одјељка те монографије, и то: а)

неакцентованост десетог слога као метричка константа, б) неакцентованост че-твртог слога као изразита ритмичка доминанта (али не и метричка константа)српског десетерца, в) тротактност стиха, при чему је први такт (у првом полу-стиху) обавезан, док у другом полустиху, као ритмички курзив, један такт можеи да изостане.

3. Све пјесме које у овом раду разматрамо остварене су српским епским илиасиметричним десетерцем, чија је прва метричка константа десетосложна сила-бичка структура. Реконструкција фонетских дифтонга коју чинимо у претходном,трећем одјељку монографије, наравно, ту константу не нарушава – коришћењемдифтонга ритам стиха постаје само разноврснији.Друга метричка константа српског епског десетерца је стална цезура послије

четвртог слога. Опкорачења цезуре која се појављују и у народном и у умјетнич-ком стиху цезуру не укидају него чине стих ритмички разноврснијим. На при-мјер, у стиховима:

Као што є и ньегов господар,[ЛКМ1: 31],

Као што је и његов господар:[ЛКМ2: 32];

Када се є гуя пробудила[КМиМК1: 256],

Када се је гуја пробудила,[КМиМК2: 258]

у првом полустиху нема главног акцента него је метрички акценат побочни, на ве-знику, па се реализује фонетско опкорачење цезуре: кàо̄ што је || и њèгов | госпòдāр

432

Радмило Н. Маројевић: О версификацији српских народних пјесама…

[ЛКМ: 32]; кàдā се је || гýја | пробýдила [КМиМК: 258]. Исти случај налазимо у при-мјеру којим се овај чланак завршава [види т. 3.3.(3)]. Метрички акценат у првом по-лустиху може бити и на везничкој ријечи, која има исто побочни акценат:

„Поредъ ког’ се види вечерати […]”

[КМиА1: 162],

„Поред ког се види вечерати […]”

[КМиА2: 163],

па се остварује фонетско опкорачење цезуре: по̏ред кôг се || ви̏ди ̄| вèчерāти [КМиА:163].

Српски епски десетерац има, по тумачењу Кирила ТАРАНОВСКОГ [Тарановски1954: 15–16] и његових претходника, и двије тонске константе: ненаглашеност слогакојим се завршава стих, тј. десетог слога [види т. 1], и ненаглашеност слога којим сезавршава први полустих, тј. четвртог слога [види т. 2], па се поставља питање да лиима одступања од конструисане тонске карактеристике српског десетерца уопштеи у косовском циклусу посебно.

Српски епски десетерац и стих руских билина воде поријекло, по тумачењу Ро-мана ЈАКОБСОНА и његових сљедбеника, од прасловенског тротактног стиха, па сепоставља питање како се тумачи изостанак једног од два метричка акцента у дру-гом полустиху, као и питање да ли има таквих примјера у пјесмама косовског ци-клуса [види т. 3]. Јакобсон је сматрао да се словенски епски стих састојао од два ко-лона, одијељена обавезном цезуром, али да је обично садржао три смисаоне цјели-не. У сукобу та два принципа ― дихотомије и трихотомије ― „ruski epski stihodstranio je cezuru koja stih deli u dva kolona, i zasnovao se na tri veoma jaka vremena”[Jakobson 1952: 342].

1. Н ЕН А Г Л А Ш Е НО С Т Д ЕС ЕТ О Г С Л О Г А

1. Ненаглашеност десетог слога једна је од несумњивих метричких константисрпског епског десетерца.

1.1. Један десетерац Жалостне пѣсанце племените Асан-агинице ову тонскуконстанту остварује метрички условљеним преношењем акцента на предлог: кадсе неће миловати нà вāс [ЖППА 87], што је први пут запажено у студији Стих ивeрсoлoшкa рeкoнструкцијa „Жaлoстнe пѣсaнцe плeмeнитe Aсaн-aгиницe”: „Топреношење је ново, па се релизује краткоузлазни акценат на претпосљедњемслогу (што је само доказ да | је Пѣсaнца написана са новоштокавском прозоди-јом, коју је Вук касније узео за књижевни језик” [Маројевић 2006: 40–41 (знак | ука-зује на прелазак на нову страну у тексту који се цитира)].

433


1.2. Ненаглашеност десетог слога као једина тонска константа Његошевог де-сетерца (ненаглашеност четвртог слога само је изразита тонска доминанта)остварује се у шест стихова Горског вијенца метрички условљеним преноше-њем акцента на предлог, што је први пут запажено у нашем критичком издањуГорског вијенца [Маројевић, 2005: 893–895]: звијезда је црне судбе нàд њōм [14];ал тирјанству стати ногом за̏ врāт [618]; улеће ми једна муха у̏ нōс [817]; зло подгорим као добро пòд злом [1168]; ми имамо једну траву зà тō [2136]; име чеснозаслужи ли нà њōј [2333]. То потврђују и друга Његошева дјела [ЛМ, ШМ].

Тумачења Николе Банашевића и Светозара Матића да Његош у Горском вијен-цу има стихова с акцентом на десетом слогу лишена су основа [Маројевић,2006–2007: 18–21].

1.3. Према ономе како је написан 452. стих Страхинића Бана (Вуков наслов„Бановић Страхиња” преузет је из друге пјесме косовског циклуса а сам текстове пјесме га не потврћује):

„Братимим те и јоште један пут,

„Немој мене војсци проказати,

„да ме војска Турска не опколи.”

[СБ: 452–454],

испало би да и ова константа има своје изузетке, свој „ритмички курзив”. Али то јесамо привид, настао усљед неправилне вербализације текста. У трећем такту нијесинтагма (веза броја један и именице пут), него прилог једанпут, који и треба пи-сати састављено. Структура стиха може бити представљена на сљедећи начин: брà-тимӣм те || и јòште | једàнпӯт [СБ: 452].

2. ЧЕТВРТИ СЛОГ

2. Ненаглашеност слога испред цезуре није била метричка константа него изра-зита ритмичка доминанта српског епског десетерца. У Горском вијенцу у дванаестстихова акценат је на четвртом слогу [Маројевић, 2006–2007: 18–21]. Два десетерцаимају акценат на четвртом слогу и у Смрти Смаил-аге Ченгијића [Маројевић2009б: 579]: док ви за кр̏ст подносите муке [СА 376]; пак би рад ве̏ћ на ноћиште доћи[СА 876].

Да је четврти слог био потенцијално наглашен, потврђују и пјесме Косовскогциклуса, и поред Вукове текстолошке интерпретације која је ишла у том правцуда се акцентованост четвртог слога коригује [види т. 2.1.(3)].

2.1. На четвртом слогу може се налазити лична замјеница која има ослабљен, по-бочни акценат ако на њој није логички нагласак.

434


(1) У 17. стиху пјесме Цар Лазар и царица Милица лична замјеница другоглица једнине (ти) несумњиво је акцентована, иако је акценат ослабљен (побоч-ни):

„Госпо моя Царице Милице!Кога бы ты брата найволѣлаДа т’ оставимъ у бїелу двору? ”

[ЦЛиЦМ1: 16–18],

„Госпо моја, царице Милице!„Кога би ти брата највољела„Да т’ оставим у бијелу двору?”

[ЦЛиЦМ2: 16–18].

Структура стиха може бити представљена на сљедећи начин: кôга би ти ̂|| бра̏та |нâј вòљела [ЦЛиЦМ: 17] (курзивом означавамо фонетске ријечи са неметричкимакцентом).

(2) Исти случај имамо и у 543. стиху (у првој публикацији стих је 542) пјесмеЖенидба српског цар-Стефана (Вуков наслов „Женидба Душанова“ није аутен-тичан – не потврђује га текст пјесме): лична замјеница другог лица једнине(ти) има ослабљен (побочни) акценат:

„Естъ слободно мое драго дѣте,Ал’ е ядно у те поузданье;Како ћешъ ты познати дьевойку,Кад’ е нигда ни видьео ни си?”

[ЖСЦС1: 540–543],

„Јест слободно, мое драго д’јете!Ал’ је јадно у те поуздање;Како ћеш ти познати ђевојку,Кад је нигда ни виђео ниси? ”

[ЖСЦС2: 541–544].

Структуру стиха представљамо на сљедећи начин: ка̏ко ћеш ти ̂ || пòзнати |ђèвōјку [ЖСЦС: 543] (курзивом је означена фонетска ријеч са неметричким ак-центом).

(3) На четвртом слогу је била àкцентовāнā ријеч у првој публикацији четвр-тог одломка Косовских пјесама, у 31. стиху:

Іошт’ га пита Милошъ Обилићу:„Гдье е чадоръ силног’ Цар’ Мурата?„Еръ самъ се я Кнезу затекао„Да заколѣмъ Турског’ Цар’ Мурата, […]”

[КП1: IV 29–32].

435


У завршној редакцији (сада је то 34. стих) Вук је стих „исправио“, вјероватно затода се избјегне акцентованост четвртог слога:

Још га пита Милош-Обилићу:„Ја Иване, мио побратиме!„Ђе је чадор силног Цар-Мурата?„Ја сам ти се кнезу затекао„Да закољем Турског Цар-Мурата, […]”

[КП2: IV 31–35].

Структура изворног стиха (а изворни стих је, несумњиво, онај из прве публика-ције) може бити представљена на сљедећи начин: је̏р сам се јâ || кнêзу | зàтекао [КП:IV 34] (курзивом смо и овдје означили фонетску ријеч са неметричким акцентом).Вуков текстолошки поступак условљен је, претпостављамо, и чињеницом да је навезнику јер побочни акценат, па би тако метрички акценат био на четвртом слогу,на личној замјеници ја.

(4) У 128. стиху Женидбе кнеза Лазара лична замјеница ја остала је на четвр-том слогу, вјероватно зато што на њој није главни (и метрички) него побочни (инеметрички) акценат:

„Ја ћу ласно пити купу вина,„Него мислим, моја ђецо драга,„Чиме ћу ја даривати Лаза.”

[ЖКЛ: 127–129].

Структура изворног стиха може бити представљена на сљедећи начин: чи́ме ћу јâ|| дари́вати | Лáза [ЖКЛ: 129] (курзивом је означена фонетска ријеч са неметричкимакцентом).

2.2. На четвртом слогу се може налазити показна замјеничка ријеч која има, акона њој није логички нагласак, ослабљен, побочни акценат.

(1) На четвртом слогу може бити облик показне замјенице то, који има дуго-силазни акценат, као у 404. стиху пјесме Женидба српског цар-Стефана:

„Боже милый чуда великога!Каква е то Царева замѣна!Та на нѣму ни хальина нейма;Веселисе Кралѣвъ заточниче,Неймашъ на што саблѣ извадити,Нит’ е имашъ о што крвавити."

[ЖСЦС1: 403–408],

„Боже мили! чуда великога!„Каква је то царева замјена!„Та на њему ни хаљина нема.„Весели се, краљев заточниче!

436


„Немаш на што сабље извадити,„Нит’ је имаш о што крвавити.”

[ЖСЦС2: 403–408].

Структура изворног стиха може бити представљена на сљедећи начин: кàква је тô|| ца̏рева | зâмјена [ЖСЦС: 404] (на четвртом слогу се реализује побочни акценат,неметрички).

(2) На четвртом слогу може бити показни прилог ту, који има дугосилазниакценат, као у 571. стиху (у првој публикацији стих је 570) пјесме Женидба срп-ског цар-Стефана:

„Коя е ту Роксанда дьевойка,Нек’ савїе скуте и рукаве,Нека купи бурме и прстенье, […]”

[ЖСЦС1: 570–572],

„Која је ту Роксанда ђевојка,„Нек савије скуте и рукаве,[„] Нека купи бурме и прстење, […]”

[ЖСЦС1: 571–573].

Структура изворног стиха може бити представљена на сљедећи начин: кòја је ту̂ ||Рòкса̄нда | ђèвōјка [ЖСЦС: 571]. На четвртом слогу се и овдје реализује побочни,неметрички акценат.

2.3. На четвртом слогу се може налазити ријеч за коју не важи правило о смје-њивању главног (при наглашаваљу) и побочног акцента (при ненаглашавању).

(1) На четвртом слогу се може налазити облик 3. лица једнине глагола да, као удва стиха пјесме Краљевић Марко и Арапин:

„Ако Богъ да и срећа юначка.”[КМиА1: 255],

„Ако Бог да и срећа јуначка.”[КМиА2: 256];

„Ако Богъ да и срећа юначка, […]”[КМиА1: 365],

„Ако Бог да и срећа јуначка, […]”[КМиА1: 366],

Стихови су текстуално идентични, а њихова се структура може овако представити:а̏ко Бôг дâ || и сре̏ћа | ју̀нāчкā [КМиА: 256, 366] (курзивом смо означили фонетскеријечи с неметричким акцентима). Напомињемо да се овдје не може полазити одсрашћивања синтагме и формирања једног акцента (по моделу: а̏ко Бôг дâ →

437


акòбōгдā) јер се везник а̏ко и предикат дâ односе и на други субјекат реченице,именицу сре̏ћа (ју̀нāчкā), тј. имају живу граматичку функцију.

(2) Карактеристичан је сљедећи примјер, у коме је на четвртом слогу обликноминатива једнине мушког рода придјева луд, који не само да има главни ак-ценат (а не побочни) него је и тај акценат метрички:

„Или си лудъ и ништа не знадешъ,

Ил’ си силанъ пакъ си полудїо, […]”[КМиА1: 355–356],

„Или си луд и ништа не знадешъ?

Ил’ си силан, пак си полудио? […]”[КМиА1: 356–357]

Структура стиха може бити овако представљена: и ̏ли си лŷд || и ни ̏шта | не знáдеш[КМиА: 356] (курзивом смо означили побочну фонетску ријеч с неметричким ак-центом).

2.4. На четвртом слогу се може налазити покретни акценат, који се факулта-тивно може пренијети на трећи слог (ако изостане наглашавање ријечи на че-твртом слогу).

(1) На трећем и четвртом слогу се може налазити предложно-прилошка веза укојој акценат са показне замјеничке ријечи може прећи на предлог (ако изостаненаглашавање замјеничке ријечи ― òтад умјесто од та ̏д):

„Има одъ тад’ седамъ годиница,

„Већ’ овуда ни есамъ прошао. ”[КМиЉБ1: 36–37],

„Има од тад’ седам годиница,

„Већ овуда нијесам прошао. ”[КМиЉБ2: 36–37].

Структура стиха може бити овако представљена: и̏мā òтад || се̏дам | го̏динӣцā[КМиЉБ: 36].

(2) На четвртом слогу се може налазити облик 3. лица једнине помоћног глаго-ла јест са којег акценат може прећи на рјечцу и (ако изостане наглашавање глагол-ског облика ― ѝ јест умјесто и је̏ст):

Ако т’ и јестъ родила Кральица

[КМиМК1: 179],

„Ако т’ и јест родила краљица”

[КМиМК2: 181].

438


Структура стиха може бити овако представљена: а̏ко тḙ ѝ јест || рòдила | крàљица[КМиМК: 181] (курзивом смо означили побочну фонетску ријеч с неметричкимакцентом).

3. ДРУГИ ПОЛУСТИХ

3. У првом полустиху десетерца обавезан је један метрички акценат, тј. једанпрозодијско-интонациони такт, а у другом полустиху остварују се два метричкаакцента, који обликују два прозодијско-интонациона такта. У овом другом случају,међутим, могући су, иако врло ријетко, изузеци.Пропуштање (нереализовање) другог такта појављује се, кao ритмички кур-

зив, изузетно и у тротактном тонском стиху руске народне поезије, кojи, кao исрпски десетерац, води поријекло од прасловенског епског стиха. АлександарВОСТОКОВ наводи примјер пјесме с тротактним епским стихом у којој „сказочныеили о трех ударениях стихи не до конца выдержаны”, тј. у којој се појављују стихо-ви „о двух ударениях, и следовательно песенные”, и констатује да се у руским на-родним пјесмама овакво „смешение размеров” прилично често среће [Востоков1817: 140–141]. А. КОЛМОГОРОВ је формулисао још једну „особенность дольника:трехдольность стиха может восприниматься и при безударности второй доли всилу большой длины промежутка между ударениями, воспринимаемыми в ка-честве первого и третьего метрического” [Колмогоров 1966: 100]. У Востоковље-вим препјевима српских народних пјесама, који су остварени по обрасцу ру-ских билина, посвједочена су неколика таква примјера [Маројевић 1987: 24–25].Једнотактност другог полустиха налазимо, исто као ритмички курзив, и у

асиметричном или епском десетерцу српске поезије, у нaрoднoм – ријеткo, у Њe-гошевом – чeшћe. У Лучи микрoкoзми на 2210 стиховa налазимо 49 таквих при-мјера [ЛМ] (50. интерпретирамо кao стих с мoнoсилабичким медијалним так-том [Маројевић 2009а: 222]).

3.1. У три стиха косовског циклуса медијални такт се може остварити активира-њем побочног акцента на везницима али (1) и као (2) или на првој компоненти сло-женице (3).

(1) У 759. стиху Страхинића Бана:

Па побјеже бане упријеко,

Упријеко, али попријеко,Отклони се од те силе Турске,

[СБ: 758–760]

раставни везник али може бити изговорен без акцента, па би други полустихимао само један метрички акцента (и један такт), али се на везнику може реали-зовати и побочни акценат, па би стих имао сљедећу структуру: у̏пријеко || а̏ли |

439


поп̏ријеко [СБ: 759]. Напомињемо да је стих остварен у хендијадису као стилскојфигури.

(2) У 46. стиху четвртог одломка Косовских пјесама (у првом издању то је био43. стих):

Тада Милошъ заклинѣ Ивана:„О Иване да мой милый брате,„Неродьенный, као и родьенный! […]”

[КП1: IV 41–43],

Тада Милош заклиње Ивана:„О Иване, да мој мили брате,„Нерођени, као и рођени! […]”

[КП2: IV 44–46]

поредбени везник као може бити изговорен без акцента, па би други полустихимао само један метрички акценат (и један такт), али се на везнику може реали-зовати и побочни акценат, па би везник чинио медијални такт десетерца (рјечцаи је проклитика и припада трећем такту): нèрођенӣ || кàō | и ро̏ђенӣ [КП: IV 46].

(3) У 33. стиху пјесме Милош Обилић у Латинима (Вуков наслов је друкчији,у обје редакције):

Да ви знате наше манастире, […]И Сопоћан’ на извору Рашке,Задушбине Светога Стефана,Сербског Кральа первовєнчанога;

[МОуЛ1: 17, 31–33],

„Да ви знате наше намастире, […]„Сопоћане Рашки на извору,„Задужбине светога Стевана,Српског краља првовјенчанога; […]”

[МОуЛ2: 17, 31–33]

прва компонента сложенице |прво| може бити изговорена без акцента, па бидруги полустих имао само један метрички акценат (и један такт), али се на ком-поненти |пр ̏во| може реализовати и побочни акценат, па би она чинила меди-јални такт десетерца: ср̏пскōг крáља || пр ̏во|вјèнчанōга [МОуЛ: 33].

3.2. У два стиха косовског циклуса једнотактност другог стиха реализује се и по-ред побочног акцента на личној замјеници првог лица једнине (1), јер медијалнитакт у начелу не може бити једносложан, односно и поред могућег побочног акцен-та на рјечци а у саставу двокомпонентног везника а и (2), јер то наглашавање неизискује семантичка структура стиха.

(1) У 530. стиху Женидбе српског цар-Стефана:

440


„Ни есамъ е Царе ни видьео,Еръ су ми е по мраку извели,Када самъ е я прстеновао.”

[ЖСЦС1: 529–531],

„Нијесам је, царе, ни виђео,„Јер су ми је по мраку извели,„Када сам је ја прстеновао.”

[ЖСЦС1: 530–532]

у другом полустиху се реализују два акцента. Први од њих је неметрички не за-то што је ослабљен, побочни (мада јесте такав) него зато што се налази на једно-сложној фонетској ријечи. Нa пeтoм слогу је номинатив личне замјенице првоглица једнине јâ. Taj облик може бити носилац метричког акцента, aли сe унaвeдeнoм контексту на њему реализује ослабљени (побочни) aкцeнaт a у дру-гом полустиху – само један такт: кàдā сам је || јâ пр̏стеновао [ЖСЦС: 530]. Taj тактсе састоји од једне, сложене фонетске ријечи (тa фонетска ријеч сe састоји од по-бочне фонетске ријечи, облика јâ, и главне фонетске ријечи, облика пр̏стено-вао): ↓јâ^пр̏стеновао↓.

(2) Jеднотактним се може интерпретирати и други полустих 122. стиха Ко-совке девојке:

„Видиш, душо, она копља бојна„Понајвиша а и понајгушћа,„Онде ј’ пала крвца од јунака […]”

[КД: 121–123].

Структура стиха у том случају би се представљала на сљедећи начин: пòнајвишā ||а и пòнајгушћā [КД: 122]. Тротактност стиха, међутим, може бити остварена у ал-тернативном изговору, с побочним акцентом на првој компоненти везника а и:пòнајвишā || а ̏ и | пòнајгушћā [КД: 122], али то наглашавање би дошло у колизију сасемантичком структуром стиха – стих је обична координативна синтагма у којој сеоблик пòнајгушћā логички не наглашава.

3.3. У неколико стихова косовског циклуса други акценат у другом полустиху неможе се, ни алтернативно, реконструисати пошто су везници и (1) и ни (2) и предлогу (3) атони.

(1) У 535. стиху Женидбе српског цар-Стефана (у првом издању је то био 534.стих):

„Яо мени до Бога милога!Надмудрисмо, и надюначисмо,Пакъ намъ оста цура на срамоту.”

[ЖСЦС1: 533–535],

„Јао мене до Бога милога!

441


„Надмудрисмо, и надјуначисмо,„Пак нам оста цура на срамоту!”

[ЖСЦС2: 534–536]

у другом полустиху се реализује само један акценат, пошто је везник и без ак-цента и с глаголским обликом формира просту фонетску ријеч: надмýдрисмо || инадјунáчисмо [ЖСЦС: 535].У 26, 55. и 69. стиху Уроша и Мрњавчевића (стихови су текстуално истовјет-

ни):

Он је св’јетла цара причестио,Причестио и исповједио,

[УиМ: 25–26];

„Ти си св’јетла цара причестио,„Причестио и исповједио, […]”

[УиМ: 54–55];

„Ја сам св’јетла цара причестио,„Причестио и исповједио, […]”

[УиМ: 69–70]

у другом полустиху се реализује само један акценат, пошто је везник и без ак-цента и с глаголским обликом, у коме ми реконструишемо једносложни ре-флекс дугог јата, формира просту фонетску ријеч: причéстио || и испови̭јéдио[УиМ: 26, 55, 69].И y 63. стиху Обретенија главе кнеза Лазара у другом полустиху је само један

такт:

И четири стара патријара:Прво Пећки, друго Цариградски,Васиљенски и Јерусалимски;Облачише велике одежде,

[ОГКЛ: 61–64] –

везник и је атона граматичка ријеч која с глаголским обликом формира простуфонетску ријеч: васѝљēнски ̄ || и јерусáлимскӣ [ОГКЛ: 63].

(2) У 33. стиху Женидбе кнеза Лазара:

„Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо!„Ја не могу тебе оженити„Свињарицом ни говедарицом,„За те тражим госпођу ђевојку, […]”

[ЖКЛ: 31–34]

у другом полустиху се такође реализује само један акценат пошто везник ни не-ма акцента те с глаголским обликом формира просту фонетску ријеч: свињàри-цōм || ни говедàрицōм [ЖКЛ: 33].

442


(3) У 78. стиху Обретенија главе кнеза Лазара у другом полустиху је само је-дан такт:

Моле свеца, куд ће светац поћи, […]

Да или ће у Маћедонију:

Неће светац задужбини туђој,

[ОГКЛ: 72, 78–79] –

предлог у је атона граматичка ријеч која с именичким обликом формира простуфонетску ријеч: да̏ и̏ли ће || у Маћèдōнију [ОГКЛ: 78]. У првом полустиху метрич-ки акценат је на везнику и̏ли, али пошто везник има побочни акценат, остварујесе фонетско опкорачење цезуре. Побочни акценат на компоненти да ̏је још сла-бији, па се у предакценатској позицији неутралише.

4. З А К Љ У Ч А К

4.0. Анализа коју смо у овом раду извели, као и истраживања која су јој прет-ходила омогућавају нам формулисање три суштинска закључка о природи српскогасиметричног десетерца као стиха у историјској перспективи.

4.1. Неакцентованост десетог слога која је метричка константа српског десетерцате квантитативна клаузула која се у њему чува као реликт старине, као и женскаклаузула у једном типу руских народних пјесама, указују да су то континуантиметричке константе прасловенског епског стиха у коме је девети слог био обиље-жен ― метричким акцентом у позном, дужином слога у раном прасловенском је-зику.

4.2. Неакцентованост четвртог слога није могла бити, историјски посматрано,метричка константа српског десетерца. Она је посљедица, с једне стране, обавезнецезуре послије четвртог слога, а с друге стране, преношења акцента у српском књи-жевном језику и у говорима који су му у основи, а у њима је и живо жариште епскогпјевања разматраног типа. Занимљиво је притом истаћи да је веома често неак-центован и посљедњи слог медијалног такта десетерца иако он има флексибил-нију силабичку структуру (два, три или четири слога).

4.3. Српски епски десетерац није трохејски стих ни по своме поријеклу ни посвојој савременој карактеристици (трохејска тенденција се у њему појављује каосекундарна појава). То је стих са три метричка акцента (и три интонационе цје-лине): његову тротактност не доводи у питање „пропуштање” медијалног такта,као што спорадична двотактност не нарушава ни стих руских билина.

443


5. POST SCRIPTUM

5. Рецензент овог рада за Анале Филолошког факултета, професор за народнукњижевност Филолошког факултета у Београду Бошко Сувајџић, изнио је трисугестије, које захтијевају посебан коментар, али се тај коментар не тиче самоовог рада него и свих других у серији расправа које овим текстом отпочињу.

5.1. На први поглед сасвим је у реду сугестија: „Усмене епске песме су у свомепрвобитном облику певане, а не писане. Истина је да их ми проучавамо у писа-ном облику, као текст. Ипак, требало би избегавати констатације да су ове песмеписане, да их је Вук писао и сл.” Сугестија је потпуно у духу с нормативистич-ком поуком још из основне школе ― да глагол (на)писати има то и то значење,свима нама познато као основно или денотативно. Али ријечи су чудна бића ―она развијају пренесена, конотативна значења, па у (словенској) науци о стиху,из које је овај наш рад, уобичајено је рећи да је нека пјесма, и кад је она из усме-ног пјесништва (руски: песня), и кад је из умјетничке књижевности (руски: сти-хотворение), написана у том и том метру, односно ритму (види даље како то ка-же Б. И. Јархо: „сербский подлинник написан не пятистопным хореем”). Овдјенапомињемо да словенска наука о стиху полази од тога како се неки стих к а -з у ј е, а не како се п ј е в а.

Овдје треба подсјетити на једно загонетно тумачење српског асиметричногдесетерца Александра Востокова. Ослонивши се на своје непосредно осјећањеритма српског стиха, он је у дјелу Опыт о русском стихосложении (1817) оције-нио: „народные песни у Сербов сочиняются без рифм, и кажется имеют сти-хосложение тоническое, подобное старинному русскому”. У напомени узпрве своје објављене преводе из циклуса Сербскiя пѣсни (1824) руски филолог ипјесник даје друкчије објашњење: „В сербском подлиннике размер хореичес-кий с пресечением на второй стопе”. Руски версолог Б. И. Јархо (1828) мисли даово објашњење звучи необично загонетно, „особливо же, в устах столь высокообразованного филолога и замечательного стиховеда”, јер „сербский подлин-ник написан не пятистопным хореем, а силлабическим десятисложником сос в о б о д н ы м р а с п о л о ж е н и е м у д а р е н и й”. Ми смо ту загонетку раз-ријешили: Востоков се у свом другом објашњењу ослонио на ауторитет Вука Ка-раџића, који је о метру српских народних пјесама писао у предговору првојкњизи лајпцишког издања Народних српских пјесама (1824). Вук изричито каже:„Све су наше ј у н ач к е пјесме од десет слогова или пет трохејски стопа и по-слије друге стопе одмор” (па наводи примјер). Вук наводи и ограничења од гор-њег правила: „Истина да је у млогим стиховима према г о во ру дуг слог мјестократкога и кратак мјесто дугога” (па наводи два стиха). Своје објашњење Вуковако завршава: „тако се г о во р и, и тако се ч и т а и к а з у ј е, али кад се п ј е в а,онда су све трохеји” [види Маројевић 1987, 34–35 и тамо цитирану литературу].

444


Али пошто се поменути нормативистички дух о једнозначности као идеалуне завршава са основном школом него запљускује све аспекте школства и култу-ре (рецензент ту није никакав изузетак), ми смо сугестију и прихватили, па смозамијенили друго значење поменутог глагола његовим терминолошким сино-нимом („Све пјесме које у овом раду разматрамо остварене су српским епскимили асиметричним десетерцем”; „У Востоковљевим препјевима српских народ-них пјесама, који су остварени по обрасцу руских билина, посвједочена су не-колика таква примјера”). Морали смо, међутим, направити два изузетка. Првије у цитату (додуше, из наше расправе, па би требало рећи у наведеном духу: уаутоцитату): »што је само доказ да је „Пѣсaнца” написана са новоштокавскомпрозодијом, коју је Вук касније узео за књижевни језик«. Друго, морали смо ос-тавити глагол и у примјеру: „Према ономе како је написан 452. стих СтрахинићаБана” (јер немамо у виду како га је пјевач отпјевао, па ни у којој прозодији јеостварен, него управо како га је Вук написао, тј. ортографски интерпретирао).

5.2. У овом посљедњем примјеру већ имамо илустрацију тобожњег нашег нару-шавања једног другог принципа: „Aутор не може мењати називе епских песамакоје је Вук формулисао без обзира на то да ли ти наслови одговарају предметуепског певања или не”. – Немојте их ни мијењати: то није задатак фолклористи-ке. Нисмо их ни ми мијењали у библиографском прилогу наводећи обје вари-јанте за оне пјесме које су објављене и у првим двјема Вуковим збиркама. Алиима оних који и могу и морају реконструисати наслов. Тако је Вуков наслов „Богником дужан не остаје” Пушкин замијенио насловом Сестра и братья (пјеснич-ка реконструкција изворног наслова). И текстолог, наравно, реконструише из-ворни наслов ако у публикацији сакупљача, па макар то био и Вук Караџић, онне одговара тексту (филолошка реконструкција изворног наслова).

5.3. Што се тиче мишљења да је „синтагма косовски циклус” „термин који сеупотребљава у школској класификацији” и да „ниje примерен за академске рас-праве”, а нарочито став да би боље било користити синтагму „косовска епика” ускладу с насловом Koсовска епика аутора Н. Милошевић-Ђорђевић, већ морамобити критичнији. Назив који ми користимо уобичајен је у славистици, кори-стили су га сви водећи словенски фолклористи који су се бавили српским епом,а био је општеважећи и у србистици ранијих епоха, док је она постизала врхун-ске резултате.

Назив који се предлаже као „академска” алтернатива језички је потпуно неу-темељен. Назив „косовска епика” био би пандан називима типа „руска епика” изначио би само да је то епика која припада Косову, која је створена на Косову,при чему би Косово било посматрано као самостална језичко-књижевна цјели-на, а не само као земља и „држава”. Другим ријечима, синтагма „косовска епика”никако не може да значи да је то епика о Косову, а кад би то на неки начин и мо-гла значити, тај назив не би био тачан: ријеч је о епици која тематски припадаједном историјском периоду када је семантичка структура ријечи Косово била

445


битно друкчија од данашње. Остављајући терминолошку новотарију њенимтворцима, подсјетићемо само на један други нонсенс: на тој катедри сви су ли-стом били против номенклатурног назива предмета Српска народна књижев-ност по угледу на све свјетске филологије без изузетка (они су истрајали на на-зиву „Народна књижевност” који не указује која је то књижевност, финска илибугарска). Овдје су се, бар, могли угледати на Вука: он нам је оставио у насљеђесвој дефинитивни термин српске народне пјесме.


Востоков, A. (1817), Опытъ о русскомъ стихосложеніи. Сочин. Александромъ Востоко-вымъ. Изд. 2-е, значительно пополненное и исправленное. Въ С. Петербургѣ.

Jakobson, R. (1952), Slovenski epski stih. Preveo Aleksandar I. Spasić. Treći program, [Beograd],1981, III (50), 317–360. Оригинал: R. Jakobson. Studies in Comparative Slavic Metrics.Oxford Slavonic Papers, III, 21–66.

Караџић, В. Стеф. [1965 (1814) I], Мала простонародња славено-сербска пјеснарица (1814).[…]. Приредио Владан Недић. Београд: Просвета (Сабрана дела Вука Караџића,књ. I).

Караџић, В. Стеф. [1965 (1815) I]. […], Народна србска пјеснарица (1815). Приредио ВладанНедић. Београд: Просвета (Сабрана дела Вука Караџића. Књ. I).

Караџић, В. Стеф. [1988 (1845) V], Српске народне пјесме. Књига друга. 1845. ПриредилаРадмила Пешић. Београд: Просвета (Сабрана дела Вука Караџића, књ. V).

Колмогоров, А. (1966), О метре пушкинских „Песен западных славян”. Русска литерату-ра, Ленинград, № 1, 98–111.

Маројевић, Р. (1987), „Сербскiя пѣсни” Александра Востокова. Горњи Милановац: Дечјеновине.

Маројевић, Р. (2005), Петар II Петровић-Његош. Горски вијенац. Критичко издање. Тексто-логија. Редакција и коментар Радмило Маројевић. Подгорица: ЦИД.

Маројевић, Р. (2006), Стих и вeрсoлoшкa рeкoнструкцијa „Жaлoстнe пѣсaнцe плeмeнитeAсaн-aгиницe”. Рaдoви / Филoзoфски фaкултeт Унивeрзитeтa у Бaњoj Луци, 9,13–57.

Маројевић, Р. (2006–2007), Версолошка реконструкција у критичком издању Горскогвијенца. Зборник за српски језик, књижевност и умјетност, Бања Лука, III–IV, 3–4,11–53.

Маројевић, Р. (2009а), О могућој једносложности другог такта у српском епском десетерцу.Стил, Београд, 8, 219–224.

Маројевић, Р. (2009б), Смрт Смаил-аге Ченгијића и Његошева епска трилогија (поредбена тек-столошка анализа). Књижевна историја, Београд, XLI, 139, 553–582.

Тарановски, К. (1954), Принципи српскохрватске версификације. Прилози за књижевност,језик, историју и фолклор, Београд, ХХ, 1–2, 14–28.

446


ИЗВОРИ

ЖППА: Жaлoстна пѣсaнца плeмeнитe Aсaн-aгиницe. Критичко издање. Текстологија. Ре-дакција и коментар Радмило Маројевић. [У припреми].

ЖСЦС1 – О Женитби Србскога Цара Стефана, ст. 1–689 [Караџић 1965 (1815) I: 203–222(73–98)]; ЖСЦС2 – Женидба Душанова, ст. 1–690 [Караџић 1988 (1845) V: 106–121(132–154)].

ЖКЛ – Женидба кнеза Лазара, ст. 1–164 [Караџић 1988 (1845) V: 139–143 (180–186)].

КД – Kосовка дјевојка, ст. 1–136 [Караџић 1988 (1845) V: 233–236 (315–319)].

КМиА1 – О Марку Кралѣвићу, и Арапину, ст. 1–434 [Караџић 1965 (1815) I: 242–254(124–140)]; КМиА2 – Марко Краљевић и Арапин, ст. 1–435 [Караџић 1988 (1845) V:282–292 (285–401)].

КМиЉБ1 – О Кралѣвићу Марку, и о Лютицы Богдану, ст. 1–117 [Караџић 1965 (1815) I:254–257 (140–144)]; КМиЉБ2 – Марко Краљевић и Љутица Богдан, ст. 1–118 [Кара-џић 1988 (1845) V: 166–169 (219–223)].

КМиМК1 – О Марку Кралѣвићу, и Муси Кесечжїи, ст. 1–278 [Караџић 1965 (1815) I: 234–242(114–124)]; КМиМК2 – Марко Краљевић и Муса кесеџија, ст. 1–280 [Караџић 1988(1845) V: 292–298 (401–410)].

КП1 – Прекидцы (Fragmenta) различныхъ Косовскихъ пѣсана, ст. I 1–17, II 1–6, III 1–62, IV1–60, V 1–15 [Караџић 1965 (1815) I: 229–234 (108–114)]; КП2 – Koмaди oд различ-нијех Косовскијех пјесама, ст. I 1–17, II 1–6, III 1–63, IV 1–63, V 1–15 [Караџић 1988(1845) V: 229–232 (309–314)].

ЛКМ1 – О Марку Кральевићу, ст. 1–113 [Караџић 1965 (1814) I: 106–110 (94–100)]; ЛКМ2 –Лов Марков с Турцима, ст. 1–113 [Караџић 1988 (1845) V: 312–314 (426–429)].

ЛM: Петар II Петровић-Његош. Лучa микрoкoзмa. Критичко издање. Текстологија. Редак-ција и коментар Радмило Маројевић. Подгорица: ЦИД. [У припреми].

МОуЛ1 – О Милошу Обилићу, ст. 1–113 [Караџић 1965 (1814) I: 103–106 (89–93)]; МОуЛ2 –Милош у Латинима, ст. 1–114 [Караџић 1988 (1845) V: 161–163 (211–214)].

ОГКЛ – Обретеније главе кнеза Лазара, ст. 1–87 [Караџић 1988 (1845) V: 239–241(324–326)].

СА: Иван Мажуранић. Смрт Смаил-аге Ченгијића. Критичко издање. Текстологија. Редак-ција и коментар Радмило Маројевић. [У припреми].

СБ – Бановић Страхиња, ст. 1–810 [Караџић 1988 (1845) V: 196–214 (262–288)].

УиМ – Урош и Мрњавчевићи, ст. 1–257 [Караџић 1988 (1845) V: 146–151 (189–198)].

ЦЛиЦМ1 – О Кнезу Лазару (о Косовской битки), ст. 1–202 [Караџић 1965 (1815) I: 222–228(98–105)]; ЦЛиЦМ2 – Цар Лазар и царица Милица. (о боју Косовском), ст. 1–204 [Ка-раџић 1988 (1845) V: 214–219 (288–295)].

ШМ: Петар II Петровић Његош. Лажни цар Шћепан Мали. Критичко издање. Текстологи-ја. Редакција и коментар Радмило Маројевић. Подгорица: ЦИД. [У припреми].

447


Радмило Н. Мароевич

СТИХОСЛОЖЕНИЕ СЕРБСКИХ НАРОДНЫХ ПЕСЕН(КОСОВСКИЙ ЦИКЛ)

РезюмеВ настоящей статье рассматривается стихосложение сербских народных песен на

материале косовского цикла, в частности: а) безударность десятого слога в качествеметрической константы, б) безударность четвертого слога в качестве сильной рит-мической доминанты (но не и метричекой константы) сербского десятисложника, в)трехтактность стиха, при чем первый такт (до цезуры) обязательный, в то время каквозможен пропуск одного метрического ударения после цезуры (в качестве ритми-ческого курсива).

Kлючевыe слова: сербские народные песни, косовский цикл, текстология, сербскийэпический десятисложник, метрическая константа, ритмическая доминанта, рит-мический курсив.

448

УДК: 811.163.41'373.21

JOHN PETER MAHER1

KOSOVO HISTORIOGRAPHY, OR PUBLIC OPINION, TESTED BY ORNITHOLOGY AND LINGUISTICS

Here I deal primarily with linguistic aspects of the Kosovo “narrative”. Inend-notes I address other distortions and outright fabrications on major “war sto-ries” that have been used to demonize Serbs in the years since 1990, that is “Srebreni-ca,” “Dubrovnik” and “Vukovar.” By use of the quotation marks I mean, not the placesas such, but the “narratives” that have become commonplace in the slanted reportingof the BBC, New York Times, Voice of America etc.I

First to “Kosovo”.

1 [email protected]

Turdus merula, Europe

449


Over my head the woodland wall rises;

The ousel sings to me.

…The woodland birds shake out their glee for me.

Irish monk A.D. 800 ca. Translator Robin Flower. 1947.

The bird called ousel here is now known in English as the term blackbird. Its sweetsong is briefly heard in the first few minutes of the film “The Sound of Music”. Thisis the species referred to in the place name Kosovo Polje – “Field of Blackbirds.” Butwhat bird is the English “blackbird”. In Serbian he is called kos. There is a differencebetween black bírds and blackbirds. In English the good old word ousel has largelybeen displaced by the clumsy and mis-leading compound noun blackbird.

Ornithology. Among North Americans, Australians, and South Africans, only or-nithologists can identify the species in question. The species is unknown “in the col-onies.” Kosovo’s bláckbìrd is no crow, nor raven, no starling nor grackle, but Turdusmerula. This bird is the European cousin of the North American rusty-bellied thrush(Turdus migratorius), which Yanks and Canucks call the “robin”. French Canadianscall it "le merle américain”. This bird bobs over the fresh spring grass, stops, cocks itshead to watch for an earthworm, though its diet is mostly berries, and then it strikes.In Europe the closely related bláckbìrd nearly identical in behavior and song, but un-like the American cousin, the ousel’s beak is bright yellow, and the male’s plumageindeed is black.

In Britain and Ireland robin is the name of another species, Erithacus rubecula. The “four and twenty blackbirds baked in a pie”, of the English rhyme, were of the

species Merula. For North Americans the feel of the Serbo-Croatian place name Ko-

Turdus migratorius. North America

450

John Peter Maher: Kosovo Historiography…

sovo can only be had from a free translation, “Field of Robins”. German Amselfeld isappropriately quite beautiful.

Serbophobes flag their extreme ignorance of this (and many other) Kosovo facts,for example Christopher Hitchens in The Nation. 17 April 2000: “Kosovo on Hold”:

“Clouds of blackbirds still do go wheeling and shrieking above Kosovo Polje,

the bleak and windy site of the great Turkish victory over Serbia (and Albania) in1389.”

Blackbirds do not swarm like clouds. This blackbìrd ~ kos sings sweetly in thespring and early summer. In Slavic lands the bird’s name was often given to menwho sang with beautiful voice and is inherited as a common family name.

Fushë Kosova is the Albanian for Kosovo Polje, Ousel-Field, Field of Blackbirds, Ger-man Amselfeld. On the internet a photo has been posted, of a “flock of blackbirds atthe infamous ‘Field of Blackbirds’.” May 4, 2006: www.flickr.com/photos/kosovakid/140317824.

Those "black birds" are not blackbirds. Professor Ronald Wixman has publishedthe same error:

“The word Kosovo does not come from Serbian Field of Black Birds, but from

the Albanian Kos (meaning a high place) and Va meaning a vale, valley, or flat ar-ea. Kosova means the high plateau (look at a map and you will understand why.”([email protected])

Can Mr. Wixman be serious? A problem is that Albanian va means ‘ford’ and Al-banian kos means ‘yoghurt’.

A favorite “Kosovar” folk etymology for “Kos-ova” derives the second memberfrom Turkish ova ‘plain’. Wixman and Hitchens were refuted a century ago by aScottish philologist, Peter Giles (1909):

“…[W]ords of this kind … express but one idea under a single accent, and

when this has taken place, no one but the student of language any longer ob-serves what the elements really mean. When the ordinary man talks of a "black-bird" it is certainly not present to his consciousness that the learned Englishman

is talking of a black bird, unless for some reason conversation has been dwellingupon the colour rather than other characteristics of the species.”

In December 1995 the television “Discovery Channel” produced a series “Yugosla-via: Death of a Nation”, narrated in the USA by CNN’s Agit-Prop lady ChristianeAmanpour. The timing helped to blot out memory of Croatia’s US-managed “Storm/Oluja” blitzkrieg that saw the “ethnic cleansing” of Serb Krajina. One scene is re-peatedly used, spliced between interviews and news reel clips. Viewers see flocks ofgrackles or starlings taking off from bare trees. The intent of the producers is to de-fame the Serbs. Guilt by association with sinister blackness.

451


The North American viewer was expected to take this scene as a Leitmotif of the“black birds” referred to in the name of Kosovo. But the grackle footage is internalevidence of the incompetents at work, North American incompetents, out to pro-duce a skewed historical document. Grackles are not pleasant birdies. Bare trees arewintry. Repetition is the mother of big lies.

The motif of the blackbirds establishes the ignorance and scurrility of theSerb-hating media and governments over the past twenty years. Hitchens, Little, Sil-ber, Wixman et al. seem not to know that there are some 200 toponyms in Slaviclands or formerly Slavic lands. They range from Greece and Albania to Turkey, Po-land. former Czechoslovakia, the Ukraine, Russia and Germany. For the followinglist I have used, besides linguistic studies, National Geographic, Falling Rain Genom-ics. Postal codes are also helpful.

SLAVIC PLACE NAMES FROM KOS: KOSOV KOSOVA KOSOVO

Kos Bosnia-Herzegovina (BH) 2

Kos Bulgaria BGKos Montenegro (MN)

KOSOVI ‘blackbirds’Kosovi BHKosovi BHKosovi BHKosovi BHKosovi BHKosovi MNKosovite BG

KOSOV masculine, possesive adjective

Kosov Belarus (BR)Kosov Czechoslovakia (Cz)Kosov CzKosov CzKosov CzKosov Russia (R)Kosov RKosów (Polish language) Ukraine (UK)Kosów (Polish) UK

2 Not related: Kossowa Sri Lanka; Greek island of KΩΣ Kos.

452


KOSIV Ukrainian (UK)KosivKosivKosów BR Kosów Poland (PL)Kosów PL Kosów PL Kosów PL KOSSOV—German mapKossowKOSSOW German map: in German double SS = [s]; single S = [z]Kossow BR Kossow GermanyKossów PL Kossów PL Kossow PL Kossów PL Kossow UK German map

Kosovići BHKosovići BHKosovići BHKosovići CRO Kosovishte BG Kossowshta BG

KOSOVAKossau Schleswig-Holstein Coswig (Anhalt), Germany.Coswig (bei Dresden), Germany.Coşova RomaniaΚοσóβα GRKosova Estonia Kosova Buljina CROKosova Makhala BG (Mahala is Turkish, via Persian from Arabic, fro’settlement, often a slum:

Kosova Turkey (T)Kosova Hora Cz Kosova BHKosova BHKosova ALB

453


Kosova Makhala BG Kosova Hora Czκοσοβιτζα GR Epirus

National Geographic Map Maker enters thefollowing names, but the places havethe same coordinates):

Kosova i Madhë ALB Kosova i Vogël ALBKosova Megali ALBKosova Mikra ALB (Greek language)KOSSOWO G mapKossowo BG Kossowo BG Kossowo BG

KOSOWO Kosowo PLKosowo PLKosowo PLKosowo PLKosowo PLKosowo PL

KOSOVO

KosovoBiHKosovoBiHKosovo BGKosovo BGKosovo BGKosovo BGKosovo BRKosovo BRKosovo CROKosovo Macedonia FYROMKosovo RKosovo RKosovo RKosovo RKosovo RKosovo RKosovo R

454


Kosovo SerbiaKosovo Polje BHKosovo Polje SerbiaKosovo Polsko BG

Kossowez BG German mapKosovac CRO Kosovac BHKosovača BH Kosovača BH Kosovača BH Kosovača BHKosovača BHKosovača BH

REFERENCES

Albania, Global Gazetteer. 2000. Albania.2000.

Presentation Copyright 1998-2000 by Falling Rain Genomics, Inc.

Directory of 2880532 of the world's cities and towns, sorted by country and linked to a mapfor each town. Tab separated list available for each country. Data presentation dem-onstration only. No liability whatsoever assumed. Presentation Copyright 1998-2000by Falling Rain Genomics, Inc. August 5, 2000: Revised.

Amselfeld 2000. Die Stimme Kosovos. http://www.amselfeld.com

Atlas Svjeta 1974. World Atlas. Zagreb. Jugoslavenski leksikografski zavod [Yugoslav Lexico-graphic Institute].

Bach, Adolf [1890- ]. 1952-1954. Deutsche Namenkunde. Heidelberg: Carl Winter.

Bathe, Max. 1963. Der deutsche Zetacismus im Spiegel slawischer Ortsnamen aus Ottonisch-er Zeit. Pages 229-130. In Bielefeld 1961.

Bielefeldt, Hans Holm, Editor. 1961. Slawische Namenforschung. Vorträge aus der II-en Ar-beitskonferenz der onomastischen Kommission beim Internationlen Slawistenkomi-tee in Berlin vom 17. 20. Oktober 1961. Berlin: Akademie-Verlag. Veröffentlichungendes Instituts fur Slawistik.

Cambridge Atlas of Mediaeval History. Byzantium.

Flower, Robin, editor & translator. The Irish Tradition. 1947, 1994. Dublin: Lilliput Press.

Giles. Peter. Evolution and the Science of language. In A. C. Seward, 1909. Darwin and Mod-ern Science. Essays in commemoration of the centenary of the birth of Charles Dar-win and of the Fiftieth Anniversary of the Publication of “The Origin of Species”.

Miklosich. Franz (Fran Miklošič). 1875. Vergleichende Grammatik der Slavischen Sprachen.Vol. II Formenlehre. Manulneudruck 1926 Heidelberg: Carl Winter.

455


_________ 1860-74. Die Bildung der Slavischen Personen- und Ortsnamen. Drei Abhandlun-gen von Franz Miklosich. 1927.Manulneudruck aus Denkschriften der Akademie derWissenschaften, Historische Philosophische Klasse.

National Geographic 2000. Map Machine. Kos kosov- kosov kosiv kosova kosov kosovë

State 1997 (February).

Country Reports on Human Rights Practices for 1996. Report submitted to the Committee onForeign Relations U. S. Senate and the Committee on International Relations U. S.House of Representatives by the Department of State in accordance with Sections116(d) and 502(b) of the Foreign Assistance Act of 1961, as amended.

Pokorny, Julius. 1959. Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch. Bern: Francke Verlag.

Vasmer, Max. 1940. Die Slaven in Griechenland. Heidelbrg: Carl Winter.

Yugoslavia: Death of a Nation. 1995. BBC. Allan Little and Laura Silber.

EndnotesI A. “SREBRENICA” Chronology. From the front, there was no mention of a massacre having taken

place there in mid-July 1995. For example, e.g. Chris Hedges in the New York Times of 18 July 1995,reported that thousands of armed Muslim fighters “slipped” through Serb lines under fire and arriving safein Tuzla, held by Muslim forces (and a US garrison). One or two stealthy people may slip through enemylines, but not thousands of heavily armed men.

The lag time between as yet unbaptized “Srebrenica Massacre” on 10-11 July 1995 and the first pressreports is over a month. David Rohde, who spearheaded the story that became known as “the SrebrenicaMassacre”, did not himself use any such phrase or make such a claim. In his story, in the Guardian of 19August 19 1995 we find “…I saw what appeared to be a decomposing human leg protruding from freshlyturned dirt…” He repeated Albright’s fabrication about a massacre in a soccer stadium in a nearby town,[where] human faeces, blood, and other evidence indicated large numbers of people were confined, andperhaps shot.” Also: “United Nations official estimate that 4,000 to 6,000 Muslim men are still missing inthe wake of the Srebrenica and Zepa assaults.”

Zbigniew Brzezinski: The news would have still been hot when Zbigniew Brzezinski wrote an Op-Ed piece in “The New

Republic” of 7 August 1995, under the headline: AFTER SREBRENICA. Zbig Brzezinski says only thatsomething awful “might” happen.

Nowhere does Brzezinski mention a “Srebrenica massacre”. That catch phrase does not appear untilweeks after the alleged event. It will not be found in the press until the American-sponsored Croatian“Storm” (Oluja) on Serb Krajina in August-September 1995.

Inconsistency: Madeleine Korbel Albright, whose “Albright Group” now has the franchise for the cellphone business in Kosovo, brought the earliest allegation of a Serb massacre of Muslims on August 11,1995. The chief United States delegate to the United Nations told a closed session of the Security Councilthat 2,000 to 2,700 missing Bosnians from the Srebrenica enclave might have been shot by the BosnianSerbs.– She did not use the formulation “Srebrenica massacre.”

So, the numbers in Albright’s document and subsequent tellings and re-tellings are not consistent.LEXIS-NEXIS searches now permit us to track down press reports on whatever story. Readers can see forthemselves what results turn up in searches dated between 10 July 1995 and the beginning of October 1995,using parameters such as

[Srebrenica AND massacre][Srebrenica AND missing][Srebrenica AND 7000 OR 8000][7000-8000 men and boys]…B. DUBROVNIK. I went into the Old City of Dubrovnik with a professional cameraman on 25 March

1992. If the Old city had been hit with tens of thousands of artillery rounds, I found it miraculously

456


restored three months after the supposed devastation. https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=fNqHfIugmaU#!

A slight correction at 23 minutes on the tape. Note the burnt-out building with the shingle ICONS ~ИКОНЕ (Serbian Cyrillic). I subsequently learned that the proprietor was the Croat artist Ivo Grbic, notthe Serb Orthodox church, whose cathedral was across the street. This film was screened in December2003 at the ICTY (International Criminal Tribunal for Yugoslavia). It caused consternation on the part ofthe prosecution.

Mr. Grbic and I were both to testify at the Hague tribunal regarding the alleged destruction of the OldCity. Mr. Grbic, however supposedly was prevented from travel to Holland by poor health. I hope he hasrecovered.

I happened to confer with Slobodan Milosevic in February 2006, in order to prepare testimony about thepropaganda hoax. This plan, however changed when I received word that my brother had died in the USA.Milosevic told me to go home for the funeral and return afterwards to testify. --A month passed. Then Ireceived word that Milosevic was found dead in his bed… My testimony thus never took place. AlthoughI attended to the requisite paperwork, the per diem allowance for personal expenses was never disbursed.I am advised that my case is not unique.

C. VUKOVAR. General Franjo Tudjman, president of the secessionist new “Independent Croatia”pronounced on 19 November that the fall of the Slavonian city was “Croatia’s Stalingrad.” This can onlymean that for him the Croats, like the Germans, were defeated.

457


Џон П. Махер

ИСТОРИОГРАФИЈА КОСОВА, ИЛИ ЈАВНО МЊЕЊЕ, НА ТЕСТУ ОРНИТОЛОГИЈЕ И ЛИНГВИСТИКЕ

РезимеУ овом се раду аутор још једном осврће на етимологију назива „Косово”, доказују-

ћи да потиче од назива европске птице „кос”, turdus murdula, непознате у Америци,која је станиште врсте turdus migrationis. Основна разлика између ове две врсте је убоји перја: док је америчка врста вишебојна, европски кос је црн, што је довело добројних суморних игара речи у западној, англофоној штампи.

Аутор одбацује понуђену албанску етимологију за назив провинције, и у додаткунаводи бројна словенска имена изведена из речи „кос” као доказ својих тврдњи.

У завршним белешкама, аутор се дотиче других искривених прича које су послу-жиле демонизацији Срба након 1990., конкретно „Сребрнице”, „Дубровника” и „Вуко-вара”, при чему наводници указују да се не ради о местима као таквим, већ о„причама”, које су постале опште место у пристрасном извештавању БиБиСија, ЊуЈорк Тајмза, Гласа Америке итд.

Кључне речи: кос, Косово, етимологија.

458

УДК: 321(=163.41)(497.1)”19”

СНЕЖАНА М. МИЛИВОЈЕВИЋ1


СРПСКО ПИТАЊЕ КАО СПЕЦИФИЧНО ИСПОЉАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА У КОНТЕКСТУ СТВАРАЊА И ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ

ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ

САЖЕТАК. Основно питање које се разматра у оквиру теме овог рада је: у чему је спе-цифичност српског националног, духовног и државног идентитета и откуда ти изра-жени проблеми управо данас. У прву заједничку државу коју су Срби после Првогсветског рата стварали са Словенцима и Хрватима Србија је уложила своју државност.То је било уједињење ратних победника и поражених. Ту лежи својеврсна антрополо-шка негативна одредница уједињења јужнословенских народа у заједничку државу.За историјску кривицу стварања Југославије српски народ је у Другом светском ратудрастично кажњен стравичним геноцидом који су над њим извршили домаћи при-падници фашистичких идеологија. Ту праксу Срби су наставили и после Другог свет-ског рата поставши кључни фактор социјалистичке Југославије и више од других на-рода заробљеници комунистичке идеологије.

Од када је настао као историјски субјект на Балкану, трагика бивствовања српскогнарода се не окончава. Све време, скоро у континуитету, поставља се питање његоветериторије и вере, идентитета, прошлости и будућности.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Срби, српско питање, јужнословенски народи, југословенска држава,Балкан, национални идентитет.

УВОД

Српски народ и његове историјске и етничке територије као стожерни еле-мент нестале Југославије поново су се суочили са катаклизмичним изазовиманасилног политичко-територијалног разбијања и сажимања, геноцидног фи-зичког уништавања, протеривања, покрштавања и расрбљивања, колективног

1 [email protected]

459


пропагандног демонизовања, те идеолошког и националног унутрашњег суко-бљавања. „Велика Југославија” нестала је насилним успостављањем нових гра-ница које су испресецале српске историјске и етничке територије. Транзитниположај српских земаља, њихова историјска судбина на контакту различитихрелигија и цивилизација, вишевековна укљученост у државне територије оку-паторских сила учинили су то да српски источнохришћански и православно--византијски културно-цивилизацијски идентитет и простор не буде једин-ствен. „Српска духовна култура није јединствена и целовита култура једне ци-вилизацијске норме и једног идејног или стилског одређења… Традицијскасрпска култура, саграђена на начелима српског православља, светосавске и ко-совске етике, патријархалности и култа предака, трагичне спремности на жртвуу одбрани достојанства и светиња, оцењена је у науци као мешовита културапрожимања, сусретања и приближавања. Српска култура је изразита граничар-ска култура дијалога, симбиозе и асимилације, отворена, приступачна, прила-годљива култура слободнога, крепког, критичког, рационалног и неистрошеногдуха, изложеног сталним струјањима туђих културних утицаја” (Палавестра,1991, 135). Простирући се на великом делу Балканског полуострва Панонске ни-зије, српске земље, негде више, негде мање, биле су отворене за упливе елемена-та различитих култура које су у овом делу Европе стварале специфичне зоне ис-торијски променљивих и не тако оштрих међа. Цвијић их је називао „културнипојаси” истичући да су правци њихове инфилтрације, територијални домети,границе и коначно просторно дефинисање били битно условљени геоморфоло-шким факторима (речне долине, котлине, планински гребени, крашка поља…)(Цвијић, 1991, 87). У његовој „преиначеној византијској цивилизацији”, „тур-ско-источњачким утицајима”, „утицајима западне и средњоевропске културе” и„патријархалном режиму”, наведеним у капиталном делу Балканско полуостр-во, могу се открити аналогије са савременим културно-цивилизацијским „кру-говима”, иако суштински модификовани и територијално редефинисани услединтензивних антропогених деловања током 20. века.

Никада државно обједињене, а вековима одвојене и под утицајима различи-тих вера и туђинских држава, српске земље, са кључном, али осцилирајућомснагом Српске православне цркве и својом државом само на делу српског про-стора, биле су центрифугално „разапињане” између Цариграда и Рима, Грка иМађара, ислама и католичанства, Беча и „Стамбола”, Венеције и Пеште, Руса иЗапада. Потенцирање неоспорних, али минималних разлика између „Срба изматице”, „Срба пречана”, „Срба избеглица”, „Шумадинаца”, „Косоваца”, „Лала”,„Срба из дијаспоре”, „Срба западно од Дрине”, „Срба у расејању”, „Црногорскогимена а српског презимена”, „Срба монтањара”, „Крајишника”, „урбаних и ру-ралних Срба”, „екаваца и ијекаваца”, „староседелаца и дођоша” добија размереполитичко-територијалне аутодеструкције, па чак и међусобне конфронтације.

460

Снежана М. Миливојевић: Српско питање као специфично испољавање…

„ПРВА” ЈУГОСЛАВИЈА

Ширењем Србије и Црне Горе у виду етапног ослобођења и интегрисања де-лова српских земаља, а посебно јужнословенским уједињењем 1918. године,формирао се политичко-државни простор у чији састав су улазили различитиделови поражених, распаднутих и територијално регресивних држава. Нову ју-жнословенску државу – Краљевину СХС (касније Краљевину Југославију) чини-ле су различите етноконфесионалне, културно-цивилизацијске, колективно--психолошке, административно-политичке и историјске целине. Превазилаже-њу наслеђене вишеслојне хетерогености није приступано постепеним, фазним,„корак по корак” хомогенизовањем, већ „широким потезима” покушајима на-ционалног и државног јединства на бази „интегралног Југословенства”, „једнога троименог народа”, изнуђених уступака на конфесионалном плану, нерацио-налних политичких и административно-територијалних компромиса и поку-шајима нереалних усаглашавања супротстављених интереса jасно испољенихнационалних и економских индивидуализама. Тако је, као залог општем, изо-стало интегрисање српског националног и културно-цивилизацијског, а са њи-ма и економског простора, као примарног потеза који би претходио евентуал-ном ширем јужнословенском повезивању. И стварање хипотетичког јединстве-ног српског економског простора у то време, упркос снажних аргумената бли-ставе војне победе и национално-ујединитељског полета, било би врлоамбициозан и мукотрпан процес за исцрпену Србију и проређену српску инте-лектуалну елиту. Уз неоспорно висок степен националне, верске, језичке и другехомогености српског народа, тешко би било млетачко-француско-аустријскопривредно наслеђе у северозападној Далмацији повезати са пољопривредном,занатском, трговачком и ембрионално-индустријском структуром првоослобо-ђених делова Србије; аустријске и аустроугарске планске руралне, атарске иаграрне структуре у Војводини и Славонији са племенским, планинским и сто-чарским амбијентом Црне Горе; личке, банијске и кордунашке крајишничкевојничко-пољопривредне амбијенте са вишевековним турско-оријенталнимфеудалним пејзажом Старе и Јужне Србије; саобраћајно изоловане босанско--херцеговачке врлети Динарида са пругама већ густо испресецаним панонскимобластима српских земаља. Овако стечене економско-географске различитостипростора, изражене фрагментираности и физичке неповезаности, трансформи-сати у компатибилну и повезану целину било би неизвесно и у много повољни-јим околностима у држави и њеном окружењу. У створеном југословенскомпростору били су тако јаки национални, политички и економски интереси иунутардржавна поларизација на развијени „Север” (северно од Дунава, Саве иКупе) и неразвијени „Југ” (јужно од ових река), да су разлике, уместо да се сма-њују, постајале све израженије и водиле политичкој, економској и територијал-ној дезинтеграцији.

Своје сепаратне политичке интересе у заједничкој држави још у току њеногформирања испољили су Хрвати. У првим годинама њеног постојања они су по-

461


стали јавно прокламовани и директни, а како је време одмицало, све безобзир-нији. Политичке захтеве пратио је „економски национализам”, чија је главнаупоришна тачка била теза о наводној експлоатисаности хрватских области ињиховом заостајању у односу на време пре уједињења. Сви ти поступци ималису циљ да се у заједничкој држави избори привилегован статус, при чему се ра-чунало на уступке Срба као главног реализатора јужнословенског уједињења ина њихов самонаметнут статус „таоца” очувања целовитости југословенске др-жаве. У следећој фази то би водило лакшем остварењу потпуног политичко-те-риторијалног и економског осамостаљења, које би подразумевало oдвајањемногих делова српских земаља и њихово укључивање у хрватски политички ипривредни простор.Ради остварења тих циљева инструментализоване су и фалсификоване многе

чињенице, на погрешним премисама доношени намерно искривљени закључ-ци и промовисани псеудонаучни аргументи усмерени на мобилизацију маса ињихово опредељивање за унапред пројектоване идеје (Михаиловић,1990, 69). Ба-новина Хрватска, формирана 1939. године, била је компромисни покушај да сежртвовањем значајних српских области задовоље хрватски апетити и том илу-зијом продужи агонија државе у распаду. Иако осетно редукован, остатак срп-ских земаља ни тада није конституисан као интегрална политичко-територи-јална и привредно-географска целина.

„ДРУГА” ЈУГОСЛАВИЈА

После Другог светског рата у Југославији су се променили економски и поли-тички поредак и административно-територијална подела. Политичко-идеоло-шким мотивима инспирисана инаугурација нових нација и неадекватна адми-нистративно-територијална организација поделили су југословенски просторигноришући све теоријски познате и практично спровођене рационалне прин-ципе. „Немогуће је братство и јединство с неравноправним народом који је нај-бројнији. Братства у Југославији нема: јер заједништво није братство; заједни-штво – то је заједничко тржиште и систем самоуправљања. Та два елемента не-мају ни значај ни моћ да створе реално и трајно заједништво. У Југославијипостоји само једно јединство: јединство националних бирократских олигархијау очувању свог владајућег положаја и своје моћи. Не постоји јединство ни на-ционалности, ни класе, ни професије ни региона. Самоуправљање је све дезин-тегрисало. Немогуће је братство и јединство у земљи у којој сваким даном еко-номске, културне и развојне разлике бивају све веће, све непомирљивије. Јаз из-међу развијених и неразвијених, богатих и сиромашних, образованих инеобразованих, цивилизованих и нецивилизованих постаје све дубљи и безикаквих изгледа да сутра не буде још дубљи. У таквим условима социјализампостаје само идеолошко лицемерје и бирократска лаж. Не постоји социјализамтамо где није слободно и легитимно незадовољство његовим постојањем. Нијепрогресивно друштво у коме није слободно и легитимно незадовољство посто-

462


јећим и борење за више и ново. Није револуционарно друштво у коме је левицагора од деснице” (Ћосић, 2002, 78, 79).

Конфедерализација Југославије фактички је легализована Уставом из 1974. го-дине, али је затвореност републичких, па и покрајинских привреда била врлоизражена и пре тога времена. Она је овим уставним чином само озваничена. Одцелине српских земаља само се Србија могла сматрати јединственим привред-ним простором, иако је и она била у апсурдном економском положају – по већи-ни показатеља могла је да буде сматрана неразвијеном, али је проглашена раз-вијеном, па је била обавезна да и сама издваја за остале неразвијене и тако свевише назадује. На другој страни, Хрватска свој део обавезе уплаћивања финан-сијских средстава за подстицање бржег привредног развоја недовољно развије-них република и САП Косово „измиривала је ускраћујући развој оним деловимасвоје територије на којима је живело српско становништво” (Марсенић, 1994, 5).Западни српски простори, а делом и простори Републике Србије, како наводиИван Максимовић, имали су полуколонијални статус (Максимовић, 1994, 48).Геноцидном десетковању српске популације тако се прикључио мирнодопскиегзодус, који је српске земље административно-политички обухваћене грани-цама југословенских република Босне и Херцеговине и Хрватске у великој мерииспразнио, приморао младо репродуктивно и активно становништво да се упу-ти према градовима где су се асимилационо и статистички „утапали” у мусли-манско-хрватску већину и тако српске области лишио демографске будућностии развојне перспективе. У тако популационо испражњене територије, посебнопограничне етничке просторе почиње да се инфилтрира биолошки експлозив-није муслиманско становништво. „Етноинжењеринг” инаугурација муслиман-ске нације од стране политичке номенклатуре био је кључни моменат у дистан-цирању муслиманске заједнице од српског етничког корена. „Муслиманизаци-ја” исламизованих Срба декретом је обављена и институционализована и наетнонационалном плану, а једина „незгода” која би подсећала на карактер етно-генезе била је „истоветност верског и националног имена муслиман”. Ставове идоказе највећег броја научних мишљења о разлозима и мотивима овако поли-тички форсираног и недвосмислено профилисаног етногенетског процеса су-блимира С. Терзић: „После Другог светског рата знатан део муслиманских инте-лектуалаца опредељивао се као Срби, мањи део као Хрвати, док се већина наро-да изјашњавала као неопредељени. У нормалним политичким и друштвенимоколностима већи део муслимана интегрисао би се у српско национално биће,док би мањи део највероватније сматрао себе делом хрватског националногбића. Међутим, да би елиминисало изгледе за постепено интегрисање мусли-мана у српску нацију, комунистичко вођство (Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ,Владимир Бакарић) од краја 60-их година 20. века кренуло је у стварање мусли-манске нације. Тиме се хтело предупредити јачање српског фактора у југосло-венској држави и припремати терен за даљу дезинтеграцију Срба и деструкцијујугословенске заједнице” (Терзић, 1993, 44, 45).

463


Следећи корак је „македонизација” и „црногоризација” као „етноинжење-ринг” дивергенција Срба која се завршава формирањем федералних јединицаМакедоније и Црне Горе после Другог светског рата, са границама трасираниммимо етничког принципа, које су углавном следиле територијалну организа-цију КПЈ, а као политички циљ имале дробљење територијалне и националнекохезије српског народа под изговором сузбијања „великосрпске хегемоније” ивештачког уравнотежења српског са осталим чиниоцима у федерацији.

Црногорска „нација” институционализована је политичком одлуком, а њена„посебност” у односу на српску потхрањивана је поистовећивањем са црногор-ском државношћу, оправданим поносом црногорских Срба на тешко стечену ичувану државу, али и усађивањем страха да ће она, супротно црногорској вољибити поништена и „утопљена” у много већу Србију. Уопште, теза „Слаба Србија– јака Југославија” односи се на српски фактор у целини али свођењем српскогфактора само на Србију и њеним ангажовањем на превазилажењу наметнуте ипрактично реализоване „слабости” у „јакој” Југославији, скренута је њена па-жња и „отупљена оштрица” ангажовања у вансрбијанским српским земљама.Епилог оваквог концепта је и религијско одвајање становништва Македоније иЦрне Горе, и то фазно – прво институционално одвајање црквене јурисдикције,њено издвајање из Српске православне цркве и остварење аутокефалности. Ин-дикативно је да су овај процес форсирале атеистичке савезне и републичке др-жавне и партијске власти, иако су оне одвојиле цркву од државе а уочљива јеблагонаклоност са којом је ове самозване аутокефалне православне цркве при-хватила римокатоличка црква.

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ „КОСОВО”

– ЗАВРШНИ ЧИН РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ

Сепаратистичке тенденције су нарочито испољили Албанци са Косова и Ме-тохије. Мобилно планинско, сточарско и чврсто племенски организовано ал-банско становништво инфилтрирало се у српске земље, те интегришући се утурско-исламски теократски систем, и само пресудно утицало на насилномењање етничке структуре тога простора и његовог антропогеног идентитета.Реверзибилни миграциони токови и повратне српске струје били су врло ретки,чак и после ослобођења Косова и Метохије од вишевековне турске власти и ње-говог интегрисања у српске (краљевину Србију и Црну Гору) и југословенскудржаву. Организовани повратак расељеног и насељавање новог становништва(тзв. колонизација) имали су врло ограничене размере, мали учинак, били бездужег временског континуитета, па чак и тако минорни – поништавани поли-тичким одлукама (Гаћеша,1993, 141). Истовремено са непостојањем фактичкихуслова за спонтани повратак Срба, неоствареног и институционално спречава-ног њиховог обимнијег поновног насељавања, практично је признавана окупа-торска и насилна даља промена етничке структуре, тј. досељавање Албанаца из

464


Албаније у време јединствене италијанске окупационе зоне прећутно је толери-сано, иако је била реч о страним држављанима.

Огромне диспропорције миграционог салда Срба и Албанаца и сасвим пре-познатљиве коинциденције са важним политичким одлукама комунистичкогруководства у „другој” Југославији о конституисању, статусу и границама тери-торије издвојене из матичне земље различитим видом аутономије, искључујумогућности уобичајених миграционих токова и економских разлога њиховогпокретања. Б. Крстић упоређује стварни број српско-црногорске популације уодносу на пројекције (реперна година је 1961. јер је тек после ње констатован„прелом” у бројном кретању) и констатује скоро двоструко мањи њихов бројустановљен пописом 1991. године него што се то могло очекивати пројекцијом(215.600 према „пројектованих” 407.000). Са урачунатом смањеном репродуктив-ном моћи због емиграције већином млађег становништва то се уклапа са ци-фром од преко 140.000 исељених Срба и Црногораца у тридесетогодишњем пе-риоду (1961–1990. године) (Крстић, 1994, 82). Политички захтеви, профилисанина основу и упоредо с албанским демографским преузимањем Покрајине, аусмерени на трансформисање њиховог мањинског питања у територијално пи-тање на штету српског историјског и државног простора, потврђују да попула-циони процеси нису случајност, већ да у њима постоје правилности координи-ране са идејама политичко-територијалних прекомпозиција Балкана.Косово и Метохија, заједно са источним деловима Црне Горе, југоисточне Ср-

бије и западног дела „Вардарске Македоније” чини изразито хомогену терито-рију насељену албанским становништвом, већином исламске вероисповести икултурно-цивилизацијске оријентације. Тако изражена албанска популационадоминација у историјски, политички и етногенетски средишњој српској обла-сти, последица је дуготрајног процеса насилне промене конфесионалне и на-ционалне структуре становништва (прогон, исламизација, албанизација, физи-чко уништавање и забрана повратка прогнаних Срба и Црногораца, уз досеља-вање албанског становништва, њихову демографску експлозију и запоседањесрпске земље куповином али већим делом насилним путем). Стварање „државеКосово” и њено територијално ширење, државе која би се природно ослањала наАлбанију, угрозило би не само опстанак Срба и српски национални идентитетвећ и друге балканске народе и њихове територије посебно оне који су део ис-точно-хришћанског, културно-цивилизацијског „круга”.

Албанци су преко својих лобија у западним земљама, првенствено у САД во-дили снажну политичку и пропагандну акцију за своје сецесионистичке циљевеи успели да увуку НАТО у своју борбу за независност и стварање још једне ал-банске државе. Крај биполаризма у међународним односима који је озваниченраспадом СССР-а устоличио је САД као једину светску силу. Потискивање Ру-сије, као бившег супарника из кључних тачака пресудних за глобалну домина-цију, део је дугорочне геополитичке стратегије САД. Балкан представља сигур-носни бедем северног Средоземља и војно и политичко присуство у овом регио-

465


ну осигурава америчку доминацију над петролејским богатствима Блиског иСредњег истока, као и прикаспијских и средњоазијских бивших совјетских ре-публика. Сматрајући српски фактор на Балкану експонентом руских интереса(због историјских, политичких, економских, словенских, православних, култур-них и идеолошких сличности и веза) и настојећи да их пре евентуалног рускогопоравка елиминишу, САД су се, уз своје директно политичко, економско и вој-но ангажовање на разбијању српске државне територије, оријентисале на сим-биозу својих интереса са интересима српских суседа у замену за њихово укљу-чивање у америчку сферу утицаја, привредну и финансијску помоћ, пласманратних и мирнодопских технологија, укључивање у значајне међународне ор-ганизације, ЕУ и НАТО. Тешко је претпоставити да ће се декомпозиција српскедржавне територије зауставити отцепљењем Косова и Метохије и реално је оче-кивати да ће се ове тенденције у догледној будућности проширити и на Рашкуобласт и Војводину, иако је њено већинско становништво српског порекла.

НЕРЕШЕНО СРПСКО ПИТАЊЕ – ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Током историје на овом простору долазило је до јаке синергије утицаја вели-ких сила. Србија је међу првима од балканских народа изградила аутентичанполитички идентитет. Док су, на пример Хрвати били највише под утицајембечког двора римокатоличке културе, код Срба се смењивао утицај Запада, ста-рог византијског наслеђа и утицај Истока који је оставила турска империја. Пре-ма у хрватском друштву „доминантном новијем виђењу” историје, основна раз-лика Срба и Хрвата је што су „они” од свог доласка на Балкан били под утицајеммодерне, западне и демократске културе, док су Срби одмах потпали под утицајвизантијске, источњачко-деспотске. Срби су, ипак, за разлику од Хрвата, и у томвизантијском свету развили аутентичан идентитет, почевши од верске аутоно-мије и аутентичног светосавља, па до политичког развитка народа који је од За-пада добијао политичка признања која други народи нису добијали. По исто-ријској вертикали од краља Стефана Првовенчаног, крунисаног од папе, па докраља Милана, кога је практично крунисала Аустрија.Политичка карта Европе из 1878. године показује неколико великих сила и

две мале независне државе на Балкану: Србију и Црну Гору. То је Србима далоосећај државотворности које друге нације нису имале. Зато је Србија јединабалканска држава која је током развитка модерне нације имала пијемонтисти-чке пориве и једина која је имала реалне могућности да буде стожер уједињењаЈужних Словена. То право је, на крају, задобила и чињеницом да је прва стеклапуну независност и да је у Првом светском рату ослободила друге народе. Сатаквом позицијом угрожавала је не само народе који су живели у бившој Југо-славији већ и Бугаре и Албанце. А турбулентна балканска историја и честе сео-бе раселиле су Србе широм полуострва. То је, очигледно, развило страх од „срп-ских територијалних претензија” и временом усадило отпор према Србима чаки онда кад су хтели да се зову Југословенима. Тај отпор је данас посебно изра-

466


жен, после крвавог распада југословенске државе. У току је међународна кампа-ња против Републике Српске – од злоупотребе захтева за равноправност ма-њинских народа БиХ, преко тежњи за ревизијом историје израженој у филму „Уземљи крви и меда”, па до чињенице да је Република Српска током претходнетри године уложила око 50 милиона конвертибилних марака у повратак избе-глих и прогнаних, док Федерација БиХ није инвестирала ни обећана три милио-на.

У Црној Гори српски народ не ужива ни пуна права националне мањине. Срп-ски језик је маргинализован иако Срби чине око трећину становништва. У Цр-ној Гори траје јавна кампања против Митрополије црногорско-приморске ипрогон свештеника којима је ускраћено право да узму држављанство.

Да би се добила слика о положају Срба у Хрватској, довољно је погледатиснимке прославе „Олује”. Иако је на прагу уласка у ЕУ, Република Хрватска нијевратила станове грађанима српске националности са станарским правима, а запензије Срба хрватска држава дугује између 800 и 900 милиона евра. У Македо-нији је настављен прогон верника Охридске архиепископије и даље је забрањенрад СПЦ. У Словенији Срби немају статус националне мањине а у Албанији јепогоршано стање свих мањина: укинуто је право изјашњавања у документима.

Данас Србија иако је прва међу југословенским народима стекла државотвор-ност и изградила аутентичан политички идентитет не зна ни докле јој је гра-ница.

БИБЛИОГРАФИЈА

1. Палавестра, Предраг, „Модерна српска култура и српско питање”, Политика,Београд,1991, 135.

2. Цвијић, Јован, Балканско полуострво, друго издање, Сабрана дела, књ. 2, САНУ, Заводза уџбенике и наставна средства, Београд, 1991, 87.

3. Михаиловић, Коста, „Регионална стварност Југославије”, Економика, Београд, 1990, 69.

4. Ћосић, Добрица, Српско питање, књ. 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002, 78, 79

5. Марсенић, Драгутин, „Поглед на стратегију развоја Републике Српске Крајине”, Еко-номика, бр. 7–9, Београд, 1994, 5.

6. Максимовић, Иван, „Проблеми стварања јединственог економског простора српскогнарода”, Економика, бр. 4–6, Београд, 1994, 48.

7. Терзић, Славенко, „Право на самоопредељење и српско питање”, зборник: „Етничкисастав становништва Србије и Црне Горе”, Едиција: „Етнички простор Срба”, књ.1, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 1993, 44, 45.

8. Крстић, Бранислав, Косово између историјског и етничког права, Кућа „Вид”, Београд,1994, 82.

467


Snežana M. Milivojević

SERBIAN ISSUE AS A SPECIFIC MANIFESTATION OF NATIONAL IDENTITY IN THE CONTEXT OF CREATION AND THE DISINTEGRATION OF THE YUGOSLAV STATE

SummaryThe basic question discussed under the topic of this paper is: what are the particularities

of Serbian spiritual and national identity, and why do these problems occur now? Serbia hadincorporated its statehood into the first state of the Serbs, Croats and Slovenes after theWorld War One. It was a unity between the winners and the defeated ones. That is where thenegative anthropological determinant of uniting South Slavs in a common historical statelies. For the historical mistake of creating Yugoslavia, the Serbian people were drasticallypunished during the World War Two; genocide against them was carried out by compatriotmembers of the fascist ideology. After the World War Two the Serbs became a key factor insocialist Yugoslavia and the prisoners of communist ideology more than other nations.

Ever since their historical presence in the Balkans, the tragedy of existence of the Serbianpeople has not ended yet. All this time, almost continuously, the question of its territory andreligion, identity, past and future remains open.

Key words: Serbs, Serbian issue, South Slavs, the Yugoslav state, the Balkans, nationalidentity.

468

УДК: 94(497.115)

ЉУБИНКО М. МИЛОСАВЉЕВИЋ1


ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ ИЛИ МОРАЛНА ВЕРТИКАЛА

САЖЕТАК. Косово и Метохија је делић земљине кугле чији је историјски и геополи-тички значај несразмеран величини простора. За Србе је то непочин-поље, светаземља, страшно судилиште, предео пораза и успона националне идеје. За Турке и Ар-банасе је примамљив простор за освајања. У савременој европској политици Косово јецрна рупа које Срби треба што пре да се реше, а у кривинама савремене светске поли-тике оно је црна тачка. Ни мањег парчета земље ни већег искушења за многе народеи човечанство. За Србе је оно духовни темељ а за остале морална вертикала премакојој се премеравају њихова чињења.

Рад је покушај филозофско-историјског сагледавања присуства Косова и Метохијеу српском миту, поезији, историји и савременој светској (гео)политици.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косово и Метохија, парче земље, духовни темељ, морална вертикала.

Историја је била човекова судбина, али судбина човека никада није занимала историју.

Николај Берђајев

Са Косовом и Метохијом не може се мерити ниједан крај Србије или српскихземаља. Сви су они особени; Срем и Левач, Топлица и Банат, Шумадија и Јадар,такве су и све три Крајине, али са овим делом Старе Србије никако се не могу по-редити по значају за историјско трајање српског народа. Тај делић земаљскогшара импрегниран је у душу српског народа, чак и оног његовог дела који би дага се што пре одрекне. Иако на глобусу овај простор није друго већ сасвим ситна,безначајна тачка, чини се да постаје, или већ давно јесте, „мистично срце света”.

1 [email protected]

469


Ових око петнаест процената територије Србије неупоредиво је значајније одмногих других њених делова баш зато што је, у сударима цивилизација које сусе ту збивалe, превладаван његов локални, задобијен европски, а од деведесетихгодина прошлога века и својеврсни светски значај. Тако је Косово, захваљујућинајпре токовима српске и турске а потом српске и албанске историје, посталопростор на коме сe укрштају различите цивилизацијске тенденције и смерања. Све се у српској историји због Косова и око КОсова плете и расплиће. Косово

је реч којом се означава највећи српски пораз, а изгледно је да може означаватии велико светско посрнуће. Некада кључна реч у српској епопеји, средишње ме-сто „болне и жарке мреже повезаности српства” (М. Црњански), данас је Косовосиноним за светску беспринципијелност и срамоту. На том парчету земље, окоњега и због њега, израстају најгнусније лажи, преваре, најмонструознији злочи-ни; сваковрсно и несвакидашње обезвређивање људскости. Па ипак сви народиби требалo да имају своје Косово, а не да незаслужено буду мимо историје. На-род који нема своје Косово, тешко може да схвати не само горчину пораза већ ијад својих победа. Како је овај предео најпре ушао у српску историју и духовност и како је потом

искорачио у токове европских збивања, да би данас Косово било неуралгичнатачка светске историје? Шта је то што је овај делић земаљске кугле учинио не-сразмерно значајним у односу на његову величину? Технократски усмерениумови рећи ће да је то изузетно рудно богатство. Геостратези пак сматрају даовај простор има велики геополитички значај за Запад и његова смерања да сестратешки примакне Истоку, пре свега Русији. Тако је то можда данас, али оду-век тако није било, но свеједно, ово парче земље, по неком предодређењу, вишенего толика друга, било је примамљиво за крупна историјска дешавања.У овом раду аутор ће настојати да покаже како је овај комадић земљине кугле

претворен у особени духовни и геопростор, који има изузетну специфичну те-жину за неколико народа, а одскора можда и за судбину човечанства. Прво ћебити речи о Косову као археу, почелу српског специфичног духовног и историј-ског трајања, потом о Косову како га памти најпре српско народно колективносећање па уметничко стваралаштво. Затим, како се на Косову обистинио онајнаш, како се сматра, најјачи стих Нека буде што бити не може, односно како седесило да се нешто што је занавек изгубљено може повратити. Напокон, како сенешто изгубљено па повраћено, поново може да изгуби, на који начин и са ка-квим се моралним правом отима.

1

Простор Косова и Метохије се на историјским и културним мапама лако рас-познаје. На њему су означене развалине средњовековних градова и кула, али сунеупоредиво гушће него другде у српском етничком простору уцртани крстови

470

Љубинко М. Милосављевић: Парче земље или морална вертикала

који означавају цркве и манастире, живуће и порушене, које непобитно пока-зују чија је то земља. Сва „праисторијска” домишљања да су Срби отуда некогапрогнали имају за сврху да се оправда све оно што им се чинило и чини од другеполовине 17. века до данас. Када се дође до расправе чија је нека земља, онда сеправичним наравно чини да прогонитељи буду прогнани, што у косовском слу-чају има за сврху да прави прогон не заслужи никакву осуду. Овај простор препознатљив је по биткама на њему вођеним, почев од оне Не-

мањине код Пантина 1168. године, преко најпознатије из 1389, па до недавне1999. године. У бици код Пантина Стефан Немања је, победивши браћу, постаовелики жупан и наставио да ратује с Византијом. Ова битка по много чему под-сећа на победу цара Константина 312. године над Максенцијем код Милвијскогмоста. Са њом је Србија добила своје место у византијско-хришћанском хије-рархијском систему. Усвојени су тада хришћански архетипови, а корени култасветог Симеона Мироточивог темељени су и на овој бици. Стефан Немања је наКосово и Метохију ушао са војничким чином а са њега ће изаћи са духовним.Хиландарска оснивачка повеља „представља завршни опис Немањиног напре-довања на хришћанској лествици започет битком код Пантина”, после које ће сесрпски народ укључити не само у Византијски комонвелт већ и у општу исто-рију спасења (Зарковић, 2010, 67–71). На косовскометохијском парчету земље, својим поимањем живота и начином

његовог практиковања, Стефан Немања почео је да ствара моралну вертикалу,пре свега по хришћанским, новозаветним узорима и парадигми светог ЈованаЛествичника. Пре него што је створена аксиологија, филозофска наука о вредно-стима, а створена је скоро, давно је већ била изграђена вредносна лествица хри-шћанског подвижништва и успостављена вредносна хијерархија свакидашњеги изузетног духовног трајања. Стефан Немања ће се, а потом и његова династи-ја, успињати по њој, остављајући вредне трагове о свом духовном животу и забудући живот. Биле су то оне вредности на којима и ради којих ће настати ко-совско завештање и зарад чега ће се приносити највише жртве почев од 1389. го-дине до данас.

Свети Сава и Свети Симеон најзаслужнији су за стварање културне и држав-не традиције која ће обавезивати на респектовање вредности створеног, полазе-ћи од ње се могло знати шта су више а шта пролазне вредности. У српској хагио-графској књижевности, али и у духовном и друштвеном животу елите неговалосе, преузето из Новог завета, осећање за више вредности. Прости народ по својприлици није био тако прост да за њих није знао, чим је увек умео да буде елита,кадгод су елите бивале недостојне свог положаја. До Косовске битке 1389. године створен је свет изванредног споја материјал-

ног и духовног, свет виших вредности који је захтевао да му се штошта жртвује,па наравно и животи. Отуда опредељење кнеза Лазара за царство небеско ниједошло изненада и сасвим случајно. „Владарским подвигом светога кнеза бивапотврђено неопозиво важење моралних закона који као темељне норме владају

471


и током историје и одређују прави, коначни исход повесног збивања” (Стефа-новски, 2010, 76). Патријарх Данило III у Похвали кнезу Лазару записао је1392. или 1393: „Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље јенама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати”.Живот је стварао моралне норме, оне ће живети у књижевним списима, а оби-стињаваће се у животу тако што ће свако бивати праведно награђиван али истигматизован за почињена дела.

Парче земље прерастало је у одуховљени простор тако што су се на њему „зи-дале” високе вредности. Одуховљеност је била предспрема за стварни улазак уисторију. Када се у периоду ропства из историје буде изашло, историја ће намуместо у реалном животу живети у царству поезије, да би се ова нова духовностпродуковала у новој историји. Тако је настало и „у црквено-народном животусачувано […] до данас схватање и осећање да је Косовски завет: српски културниобразац, духовна, верска и културна самосвест српског народа; енергија којаствара нацију;…” (Радуловић, 2010, 34). Народно памћење је ипак поузданије одинтерпретација историчара; оно је непоткупљиво, тешко се може фалсификова-ти, а и веома је подстицајно за стварање нове историје. Народ памти истинитијеи честитије од историографије. И ако допусти себи да заборави како се нештодоиста збило, народно памћење никако не заборавља да саопшти како је треба-ло да буде.Тако је започела српска историја у свом узвишеном и трагичном виду. До та-

да историја процвата, грађења, духовног уздизања, царских раскоши и неке вр-сте ктиторског надметања, с пропашћу „царства српског” претворила се у исто-рију страдања, сеоба и деоба, сталних пораза и повремених ускрснућа. Цену гео-графског положаја и свог одрицања од „лакоме добити и варљиве славе” овајнарод плаћаће прескупо од Kосовске битке до данашњег дана. Образац по комесе то чинило и чини нимало није националан, парикуларан већ наднационалан,универзалан, парадигматично хришћански. Његове сеобе и померања на севери запад започеће после те велике битке у којој су се цивилизацијски сукобиладва „страшна симбола”. Као предстража европске, хришћанске цивилизације,поред опредељења за царство небеско, заједно с њим, жртве ће се приносити закрст часни и слободу златну. Таква историја се најпре указује као трагедија, а засваку трагедију се мора да нађе кривица. Она се тражила и налазила не у сназипротивника већ у себи самоме, у сопственом моралном посрнућу, који је задо-био легитимитет као што га има и витешки подвиг. У нашој историји трећеганема, или си херој или издајник. Легитимна су оба опредељења само су им по-следице различите, чак и у овом садашњем смутном времену, које ће остати за-памћено по настојању да се превреднују вредности и на комично-трагичан на-чин успостави супротна хијерархија од вековима важеће.

Историјску народну судбину Његош ће сажето исказати у стиховима Крстносити нама је суђено/Страшне борбе са својим и с туђином. Вероватно не слу-чајно, али свакако пророчки, песник је страхоту борбе са својима ставио испред

472


оне с туђином. И доиста тако је било у Његошево време, а другачије није ни да-нас. Срби се током историје нису делили на зликовце и мирољубиве људе, какосе могу делити неки њима суседни народи, већ се деле на оне који радо страдајучасно за успостављене вредности и на оне који су се опредељивали за царство зе-маљско. Као у Платоновој филозофији, односно под њеним индиректним ути-цајем преко хришћанске теологије, свет је дељен на пролазан и вечни, материја-лан и идеалан, на два царства, попут Августинове поделе на земаљску и божјудржаву. Опредељење за земаљске вредности по правилу је значило отпадање,нестајање, преверивање, претварање у нешто друго, губитак првобитног иден-титета и задобијање новог, лутајућег, препуног комплекса али и мржње премасвојима бившим. Истрајавање на небеском опредељењу значило је избор тежегпута, прихватање страдања, губљење живота, васкрсавање, увек најтеже обликепостојања.

2

Пошто су Срби на Косову изгубили царство, остали без сопствене државе иутонули у вековно ропство, не само да Косово нису заборавили него су га, гдегод да су се селили, носили у срцу и певали о њему. Та реч, оно што она означа-ва, постала је темељ народне самосвести. У „веселом царству поезије” њом себлажила туга ропског живота, подсећало на то да се нешто имало па изгубило,али и да се поново можда може имати. У њој је била запретана сва нада.

Кад су у 19. веку гусларске јуначке песме почеле да се бележе, примећено је дасу Срби и пре Косова свакако „морали имати јуначкијех пјесама”, али је то штосе збило на Косову пољу 1389. године изазвало страшне промене у националнојсвести и сва епика посвећује се Косову, али потом, у истој епској матрици, онимдогађањима, такође достојним епске обраде, током Првог српског устанка.У том, за Србе неисторијском, ропском међувремену, када им је било могуће дабуду само загледани у прошлост, Косово се све дубље утискивало у душу наро-да, јер историја није тек просторни излет, некаква туристичка дестинација, којасе погледа и напусти, већ слика света у његовој будућности и онда када је из-гледно да будућности нема. Свуда ће Србину бити лакше да буде то што јестенего на Косову, почев од тих првих сеобних времена па све до данашњега дана.То је и данас једина тачка на планети где се на Србина пуца и мимо рата самозато што је то што јесте.

Средњовековна историја је категорији ропства повратила нови сјај. Ропство јепостало објективна социјално-историјска чињеница пре свега за народе, не ви-ше за појединце, како је било у античкој Грчкој. Читави народи тонули су у тајдруштвено-историјски амбис који је значио обесправљеност живота због одсу-ства сопствене власти и државе. Алтернатива ропству била је промена вере, усрпском специфичном случају то је значило промену идентитета, јер су се код

473


Срба вера и народност стопили у један вид осећања света и припадности зајед-ници. У других народа, због другачијих односа вере и нације, промена вере нијенужно значила одрођавање. Данас Американци, рецимо, током живота из „мо-де” промене веру два, три пута, без икаквих последица по њихов амерички на-ционални идентитет. У српском, пак, случају то је значио нестајање из заједни-це, уз њен презир и потоњу међусобну вековну мржњу истоплеменика различи-тих вера. Уместо витешког подвига и царства небеског, којим се одлазило у поезију и

славу, чиме се испуњавало косовско завештање, оно је сада захтевало нешто са-свим друго, да се прихвати ропски живот. Трпљење ропства постало је аналогнохеројском подвигу, а преверивање је било исто што и издаја („истурчи се плахии лакоми”), опет без могућности избора неке средње, мање драматичне алтерна-тиве. Освајачи Турци нису могли да населе Косово али су начином владања успели

да га у великој мери исламизују. Ко није могао да отрпи ропство, уз сва пони-жења која са њим иду, да се сели и бежи, морао је да мења веру и стекне приви-легије од државних власти. Српска историја на Косову и Метохији била је нај-пре историја градитељства, витештва, части, постигнућа. До извесне мере жи-вот је био подношљив чак и у периоду ропства, све док је трајала обновљенаПећка патријаршија (1557–1766), да би почев од друге половине 17. века до данассрпска историја на Косову и Метохији била, с повременим прекидима, историјастрадања, прогона, обешчашћења, безнађа, у сваком случају мартирства. По на-родној филозофији историје, коју у Горском вијенцу саопштава Коло „из главе[…] цијела народа”, косовски пораз је био божја казна („Бог се драги на Србе раз-љути/за њихова смртна сагрјешења!”), пре свега због моралних непочинствањихове елите („Наши цари закон погазише…”). У неким ауторским филозофијама историје сматра се да Бог у историји не ка-

жњава непосредно него посредством других народа. Турци су најпре били но-сиоци божје казне, а потом ће ту улогу најнепосреднијег извршиоца на Косовуи Метохији преузети Албанци, нови популациони чинилац непознат у кључ-ном турско-српском сукобу, данас главни актер косовске светске драме. Они ћесе, постепено али континуирано, све до данас, насељавати на Косову и Метохи-ју. Први ће се исламизовати, без последица по национални идентитет, с циљемда у Отоманској империји стекну привилегован друштвени положај и осете ми-лину због некажњивости за тлачења, којима су и сами морали бити изложени.Касније ће многи Срби, под њиховим потоњим притиском и страховладом по-стајати Арнауташи. Животна искушења била су превелика за очување моралнестамености, а народна мудрост је давно уочила да нема Турчина без потурчења-ка.Историја Албанаца на Косову и Метохији била је историја насилништва, уз

вазда привилегован, повлашћени положај, уз моћну заштиту најпре Отоманскеимперије, потом Аустроугарске, германских народа, данас читавог Запада. Њи-

474


ма су могле да се бојкотују, не признају државне власти, да буду приврженицинереда и самовоље, да не плаћају порезе од турских до југословенских времена,а државе, које су се смењивале на тим просторима, мира ради, на све то сумање-више благонаклоно гледале. По томе судећи, они су себе некада сматрали,а и данас сматрају изабраним народом. Али за Албанце би се пре могло рећи дасу изабрани народ од злог демона, што на одређени начин потврђује необичначињеница да су током историје све окупаторске власти на Косову и Метохијиштитиле манастир Високи Дечани да га Албанци не би срушили и запалили,почев низама, редовне војске отоманске империје, потом војника Аустроугар-ске, Немаца у Првом светском рату, Италијана у Другом, данас такође италијан-ских војника у међународној мировној мисији КФОР-а.2

Албанцима је било допуштено да раде све оно што цивилизовани људи нигдене чине, уз часне изузетке и узвишене примере чојства. Чак и данас, када ужи-вају велику и непринципијелну подршку тзв. међународне заједнице, сматрајусебе толико моћним да и с том заједницом могу да чине што хоће, као што сусвојевремено и турске власти признавале да им нико ништа не може3. Луна и крст, два цивилизацијска симбола, која су се на Косову срела у одсуд-

ној бици, у међувремену су делимично изменили улоге. На Косову и Метохијису у последњој деценији прошлог и протеклим годинама овог века „луна” и„крст” били велики сарадници на послу прогона Срба са земље коју они сматра-ју светом, све опет у сврху очувања узвишених вредности попут људских правана живот. Што је свет старији, све је безочнији, што је глобалнији, то је злоче-стији. Такав је поред осталог и зато што никако не допушта да Срби и Албанципокушају сами да разреше своје проблеме и пронађу некакав modus vivendi, већих на обострану штету, подстичу их на сукобљавања. Али и то је историја сасвојим логосом. Она поред осталог опамећује али увек прекасно. Српско-турска историја, започета на Косову пољу 1389. године, окончана је

(ако се историја уопште окончава) 1912. године ослобођењем Старе Србије, чимеје био завршен процес ослобађања српске раје започет пре неких стотину годи-на. Историјски извори указују да на Косову и Метохији Срби нису патили одТурака, већ од Арбанаса и њиховог терора. Кривица турских власти била је у то-ме што нису озбиљно покушавале да то спрече, а питање је и да су хтеле, да либи успеле. Недуго по ослобођењу показало се да је Косово доиста ослобођено одТурака али не и од Албанаца. Њихова прогањања Срба у 18. и 19. наставиће се иу 20. веку, посебно од 1941. године, и с повременим краћим или дужим прекиди-

2 Опширније: Влашковић, Зоран, Окупатори штитили светињу од Албанаца (http://www.slobodan jovanovic.org/2012/08/07/zoranvlaskovic-okupatori-stitili-svetinju-od-albanaca/

3 „Српски дипломати и политичари непрекидно су у периоду 1881–1912. године тражили одотоманске власти да интервенише у случају Албанаца који су стално вршили насиље над Старо-србијанцима. Нажалост, турска власт није била спремна да у једнакој мери процењује право нанормалну егзистенцију албанског и српског становништва на Косову и Метохији”. „Албанци којису претили Србима, пљачкали их и тукли, били су врло самоуверени. Надмено су тврдили да имТурци ништа не могу” (Šćepanski, V. 2010, 293 и 297).

475


ма, све до данас. Чудо албанске историје је у томе што су за прогон Срба ваздаимали нечију наклоност, најпре Порте, па Аустроугарске, потом Трећег рајха,југословенских комунистичких власти, данас Европске уније и Запада. Заштитапрогонитеља оправдавана је бригом за судбину албанске мањине. Ко би поку-шао странцу да објасни да су Срби, као већински народ у СФРЈ, изложени про-гону, наишао би на разумљиво неразумевање, зато што је тако нешто логичкиготово немогуће.

Намеравало се да неки дипломатски извештаји о стању на Косову и Метохијис краја 19. века буду ништа више од слике стања, па ипак су испали пророчан-ства. Иван Степанович Јастребов (1839–1894), руски конзул у Призрену(1879–1886), писао је: „Народ прича да таквијех зверстава као сада (1879) није би-ло ни после кримског рата и да се стиче утисак да се све заверило да се сатресрпски елемент” (Бован, 1983, 146). Стојан Новаковић, као посланик у Царигра-ду, записао је, поред осталог, 26. маја 1898. године: „Ови злочини и напади упра-вљени су искључиво против становништва српске народности, и изгледа да имје сврха да тај народ истребе из тих крајева”.4 Делови ових реченица исписанииталиком садрже пророчанске речи не само за непосредну будућност већ и заону која је наша садашњост. Нажалост, за нешто више од сто година слутње ру-ског и српског дипломате су се обистиниле, под сасвим другим покровитељ-ствима и покровитељима од оних које су они имали у виду.

Политике великих сила стварале су невероватне анимозитете Албанаца пре-ма Србима, чиме је историја задобијала своје најружније обличје, а људска бићасу се спуштала на најниже гране анималног понашања. Навикнути на привиле-говани положај током турске владавине Албанци нису могли да се помире да ћега изгубити када Турска напусти Балкан, ма колико и њој нису били лојални.Таква мржња и демонстративни облици њеног испољавања сигурно је да нисумогући међу другим европским народима.5

Са протоком историјског времена историја пролази кроз стања регресивно-сти и моралне дегенерације. То се може илустровати односом „света” према Ко-сову и Метохији одмах после ослобођења 1912. године а и данас. Велике силе субиле за очување status quo-a на Балкану и опстанак Турске у њеним империјал-ним границама. Пошто су Срби војном силом повратили Косово и Mетохију,требало је то учинити и на мировној конференцији амбасадора у Лондону јану-

4 Преписка о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898–1899, Министарство иностраних дела,Београд, 1899, стр. 15. Наведено према Д. Батаковић, Анархија и геноцид над Србима 1897–1912.У: Косово и Метохија у српској историји, Српска књижевна задруга, Београд 1989, стр. 252.

5 Новински извештаји Јаше Томића „памте” и многе детаље албанске суровости током ослоба-ђања Косова 1912. године. Томић пише да су се Албанци борили веома свирепо. „Заробљене Србесу мрцварили и одсецали им уши. Требало би то да виде њихови европски заштитници”. (Наве-дено према; Кркљуш, Љ., 2010, стр. 339) „Када су два рањеника, Србин и Арнаутин, ношени у пре-вијалиште, рањени Арнаутин је заклао Србина који је ношен поред њега. На бојишту је српскиофицир заповедио да и рањеног Арнаутина, заједно са српским рањеницима, понесу у болницу.Када се официр окренуо и пошао даље, рањени Арнаутин му је пуцао с леђа” (Ibid, 340).

476


ара 1913. године. Српски меморандум је почивао на аргументацији где се најпрепомињао континуитет борбе за националну егзистенцију од времена отоманскеинвазије. Потом се истицало да Србија нема ништа против стварања Албанијекао аутономне земље, јер је својом победом у Првом балканском рату и сама зато створила услове. У меморандуму се Србија није позивала на право освајања,већ на своја историјска, етнографска, културна и морална права. Указано је на тода је овај део Старе Србије за све Србе Света земља. Признавало се да су Албан-ци понегде већина, али се истицало да су то успели да постану од друге полови-не 17. века. Напомиње се да су Срби у својој сопственој земљи сведени на мањи-ну не путем легитимног рата, већ искључиво суровостима, дивљаштвом и на-сиљем. „Може ли Европа данас, после победе хришћанског оружја у једномлегитимном и законито вођеном рату, да дâ своју санкцију таквим суровостиматражећи од нас да препустимо Албанији територије које су Албанци узели однас насиљем и узурпацијом у сразмерно недавној прошлости, а које смо садаузели од Турака и Албанаца нашим победоносним оружјем?” (Богдановић,1985, 172).

Ово место је наведено због тога да покаже како су велике силе, које увек одре-ђују судбине малих народа, тада уважиле српске захтеве темељене највише наморалним разлозима. Међутим, стотину година касније принципи моралностиишчезли су из сфере глобалних политичких токова. Не само да се не поштујупринципи правичности већ се крши међународно право, па чак симулира ква-зиправичност да би се остваривали политички циљеви. У сврху отимања Косоваи Метохије примењивана су сва средства; инсценирани су догађаји, лажнопредстављана збивања уз медијски симулирану њихову уверљивост, уважаваноје сецесионистичко а игнорисано интегралистичко право, подстицан је и на-грађиван тероризам, све с циљем да се прогонитељима дарује држава, уместо дасе такве амбиције из тих разлога санкционишу. Са старењем цивилизација свевише губи своје моралне ослонце, па цивилизованост постаје осионост.

3

Ова драма почела је на Косову, каже се у првој реченици предавања Ива Ан-дрића на Коларчевом народном универзитету 1934. године, објављеном под на-словом Његош као трагични јунак косовске мисли. У овом исказу Иво Андрић јемислио на драму Његошеве личности, а могло би се рећи да исказ асоцира насрпску историјску драму, која је такође на Косову започета, на њему и поводомњега се најжешће испољава. Записаће велики писац да је свуда „косовска мисаоурезала свој тајанствени знак, тражећи жртву, али и доносећи решење”. „И танада у победу и када је јасно да победе нема је нешто најчудније у нашем наро-ду, феномен над феноменима…” (Костић, 2010, 330 и 329). Све то сажето је у ло-зинци-стиху Нека буде што бити не може.

477


Поезија и историја су вазда у алтернацији. Поезија неретко опева прошлу алии наговештава будућу историју. Зар није већ толико пута бивало што бити неможе? После готово пет стотина година ослобођено је Косово. После сто годинапоново се отима, али сада отмичари долазе с друге стране света. После 1915. го-дине ко је могао поверовати да ћемо поново васкрснути, као што и данас ко мо-же веровати да ћемо опстати овако осиромашени, преварени, покрадени и пре-зрени. Иза времена, и када су она злехуда, постоји вечност, некакав непро-менљиви супстрат који осмишљава историју. Мржња према Србима у 20. и 21. веку је својеврсни феномен који се тешко мо-

же објаснити чак и моћима медијске манипулације. Самомржња неких Србапрема свом национу још теже. Међутим, постоје у српској историји неке кон-станте које је уочио владика Николај Велимировић још на почетку прошлог ве-ка, 1913. године у тексту Наша историја. Тамо поред осталог пише: „Ниједан на-род од модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети.Који народ има више непријатеља од српског. Који је се народ више револтираопротив неправде од српског?”6 У две последње наведене реченице Владика јепредвидео шта ће нам се дешавати за наредних сто година, али наравно нијемогао да зна ни предвиди кроз каква ће страдања проћи и какве ће подвиге чи-нити његов народ и то само неколико година после исписивања ових речи. Онје, уочавајући нешто што је историјска судбина народа, лако могао предвидетисавремену сатанизацију Срба и дупле стандарде, којима су изложени, што сва-како подразумева и опредељивање за више вредности, односно избор боље стра-не света у неким кључним историјским догађањима.Претварање жртве у џелата је матрица свих праведних страдања, а управо

нам се то десило на крају 20. века. Има народа који се ничега не стиде као и онихкоји се ничега не боје. Неке од њих ништа друго тако блиско не повезује сем не-вероватно велике мржње према Србима; она као да им је смисао егзистенције.Али безграничност и диригованост те мржње, која се шири по знатном делупланете, створила је могућност многим луциднијим умовима, управо са тихстрана, на срећу све их је више, да уоче у лажи запретану истину и посведоче јеу својим штивима и јавним иступањима. Они то свакако чине јер истина осло-бађа, а однос према њој разврстава не само људска бића већ и политике у морал-не категорије.

4

После времена витештва дошло је време робовања, после кога ће ипак уследи-ти нимало краткотрајно време ослобађања. И када се могло поверовати да ће на-покон доћи иоле нормалан живот и на Косову и Метохији, дошао је Други свет-ски рат. Прогон Срба је настављен под другим заштитницима. У потоњој слобо-

6 http://www.rastko.rs/kosovo/duhovnost/nvelimirovič-kosovo_c.html

478


ди, као опет нигде у свету, овде је неретко бивало необичних мартирстава.Уместо ратничког набоја и гневног отпора какав је киптео у Његошевим стихо-вима, у поезији се није сасвим јасно туговало над оним шта се чини на Косову иМетохији. Косово је сада Поље као свако/Длан и по зеленила, односно Поље каониједно/Под њим небо/Над њим небо (Васко Попа). Косовско поље је између дванеба, сасвим је метафизичко. Другде је то само резигнирани опис збивања безметафизичких коментара, јер коментар је био сам опис, као у песми Крвавабразда Стевана Раичковића. Некада се подвигом улазило у славу и поезију, садаподвига нема, док је зло задобило невероватне обрисе. У том документарном,сумрачном, прозаичном царству поезије, после Крваве бајке, добили смо у Сти-ховима из дневника 1985–1990 Стевана Раичковића нимало епску Крваву бразду.Испод наслова песме у заградама исписано је: Шта ми је испричао Ђорђе Мар-тиновић о догађају који се збио 1. маја 1985. у Гњилану (види: Делић, 2010,375–378).7

У том невеселом, прозаичном царству поезије сусрећемо необично мартир-ство, не више због из идеје, отпора, побуне, већ због нечувеног зверства, надне-људске обести. Оно може да посведочи о много чему али највише то чини о сво-јеврсној дегенерацији људскости током историје. Обичан човек који никада ини по чему не би постао познат то постаје али не по подвигу, ни по почињеномзлочину, ни по храбром држању, већ по мукама. Ново косовско мартирство, којеје било додатно зачињено сваковрсним лажима сведока и медицинским експер-тизама, у „документарној” песми Стевана Раичковића, код читалаца више неизазива ни осуду ни бес већ запањеност и мук.

5

Историју стварају политике. У аристотеловска времена политика је сматрананајвишом науком, док је данас већ „по дефиницији” аморална делатност. Међу-тим, њена творења и творевине ипак су подложне моралном суду, па макар сеон увек изрицао тек post festum, када готово ништа више не може да се поправи,осим евентуално у неком новом почетку. То наравно знају и политички актерикада радо и бестидно признају, ако то уопште чине, да је нешто било грешка,коју су, како испада, после свих они последњи уочили. Морална обзирност ис-торији никада није била јача страна, односно са њом никада не би ни могла да

7 За потенцијалног млађег читаоца, да би разумео о чему се ради, мора се напоменути да су Тур-ци некада ухваћеног хајдука, дакле преступника, набијали на колац. Неки Албанци су обичног,мирољубивог човека набили на пивску флашу да би Србима ставили до знања да треба да се селеса Косова и Метохије. Време је показало да је ова монструозност била наговештај већих. Током ра-та на Косову крајем прошлог века, заробљеним Србима вађени су и препродавани унутрашњи ор-гани. То многим државама није сметало да признају независност Косова. Ако историју као своје-врсну апстракцију не занимају људске судбине, на шта указује Берђајев у мотоу овог рада, то неби смело да буде својствено и политикама јер се оне увек баве људима.

479


се ствара. Зато човека од историје неретко спопадне мука кад се сагледа шта је уњој све могуће, шта се све и како чини и још оправдава.Историјска збивања одвијају се по нечијим замислима и очекивањима, која

опасно могу да изневере и саме актере. Рационални предрачуни и стопостотнапредвиђања исхода, показало се већ толико пута, нису најбоља препорука да секрене у остварења. Историјски се пропада када се постигну врхунци моћи иобест почне да надвладава смисленост. После највишег уздизања услеђују су-новрати. Јер како би се историјски пропало ако се други не изложи патњи, којаувек проналази одговор на изазов. Историја је препуна примера да је врхунацнечије моћи био и њен блиски крај.Планери и творци историјских збивања углавном заборављају да парчади

земље постоје на овој планети да би се на њима живело, стварало, не убијало, даљуди имају права на живот и да нико нема права на прогон. То је обична сваки-дашња морална вертикала према којој ће се кад-тад мерити сва одступања. АлиКосово није тек обично парче земље чим је успело да располути свет без икаквецивилизацијске правилности. Свака од ових половина мисли да је боља од дру-ге. Прва је сво зло чинила Србима (наводно) у име добра за Албанце, док јој једруга указивала на то да све што се чини нити је добро, нити правно ваљано,још мање правично. У тој подели света збила су се и невероватна религијска раз-врставања држава. Многе исламске и западнохришћанске земље су, а неке нису,признале независност Косова. Неке државе православних народа нису призналеКосово, али неке јесу, међу њима и Црна Гора, етнички и историјски гледанопоследња земља на свету која је то требала да чини. Зло нема само једну страну. Поред тенденције да се Срби прогнају са Косова

и Метохије, да им се све попали и поруши, постоји и она перфиднија, по прого-нитеље кориснија рачуница, да се српски трагови на Косову, ако већ не могу са-свим да буду уништени, присвоје, припишу онима који су их протерали. То јеново чудо албанске историје темељено на антисрпској глупости савременог За-пада, који све што ради, ради против Срба, ради против себе, чим дивљаштвоАлбанца награђује даривањем државе, уместо да такве амбиције санкционишеуправо из тих разлога. Све се збива по оној народној да ко год шта чини, чинисеби.Косово је засад успело да савремени свет стави пред дилему – хоће ли у бу-

дућности све бити допуштено, или ће се пак, као до сада, живети ипак по изве-сним неписаним и писаним нормама. Хоће ли свет потонути у понор који јепред њим с Косовом отворен или ће успети да се избави? Србима ће оно свакакобити духовни темељ, макар то парче земље и не било у њиховој држави, јер је та-ко вековима било, али ће други бити рангирани према косовској моралној вер-тикали, зависно од тога шта су чинили и шта чине. За сада свет иде к понору, аКосово постаје политичка пошаст с тенденцијом да се шири планетом. Некададрагуљ српске духовности, данас склониште дроге, оно је, како рече песник, и„грдно судилиште”. Суди за заслуге и пресуђује збивањима, њиховим посред-

480


ством, праведно и беспристрасно, као што је то безброј пута чинило током исто-рије.


Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, Српска академија наука и уметности, Београд,1985.

Бован, Владимир, Јастребов у Призрену, Приштина, 1983.

Група аутора, Косово и Метохија у српској историји, Српска књижевна задруга, Београд,1989.

Владика Николај, Наша историја, „Гласник православне цркве”, бр. 12, 1913. (http://www.rastko.rs/kosovo/duhovnost/nvelimirovic-kosovo_c.html)

Међународни тематски зборник Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, Ко-совска Митровица, 2010:

Књига 2, Књижевност:

Ного Петров, Рајко, Почетни простор

Радуловић, Милан, Косовки завет у српској књижевности – генеза мотива

Костић, Драгомир, Фрагменти о Косову Иве Андрића

Аврамовић, Зоран, Милош Црњански о Косову

Љуштановић, Јован, Културно и духовно јединство света и „косовско опредељење” уесејистичкој визији Зорана Мишића

Делић, Јован, Косово и косовско опредјељење у поезији и критици прве генерације српскихпослератних модерниста

Књига 3 Историја – Историја уметности:

Зарковић, Божидар, Српско-византијска прожимања на простору Косова и Метохије удоба Стефана Немање

Стефановски, Мирјана, Лествица владарског подвига: свети Симеон – свети кнез Лазар

Стојанчевић, Владимир, Етно-историјски и демографски процеси на лимитрофном под-ручју Србије и Албаније. Срби и Арбанаси у XIX и XX веку (до 1912. године)

Берић, Душан, Један непознати извор из 1877. године и његов значај за потпуније позна-вање германске стратегије употребе Албанаца у разбијању географског јединстваСрбије

Растовић, Александар, Британске дипломате о Косовском вилајету 1878 – 1912.

Ščepanjski, Vojćeh, Značenje sukoba na ekonomskoj osnovi u lokalnim albansko-srpskimkonfliktima u Kosovskom vilajetu u periodu od 1881. do 1912. godine (u svetlu srpskihizvora dipomatske provenijencije)

Кркљуш, Љубомирка, Јаша Томић – ратни извештач „Заставе” из Балканских ратова

481


Ljubinko M. Milosavljević

A PIECE OF LAND OR MORAL VERTICAL

SummaryKosovo and Metohija is a piece of land whose size does not match its historical and geo-

political importance. For the Serbs it is a holy land, the last judgment, place of defeat but alsoa cline of national idea.

For the Turks and Albanians it always was an attractive area to conquer. According tomodern European politics Kosovo is a black hole which Serbs should get rid of as soon aspossible while in the serpentines of modern world politics it is a black spot. There is nowherea smaller part of land with a greater temptation for many nations and manhood. For theSerbs it presents a spiritual foundation and for the others it is a moral vertical that measurestheir deeds

The paper is an attempt of philosophical-historical comprehension of the presence of Ko-sovo and Metohija in Serbian myth, poetry, history and contemporary world (geo) politics.

Key words: Kosovo and Metohija, a piece of land, spiritual foundation, moral vertical

482

УДК: 371.12:159.923.3(497.115)”20” ; 3(497.1115)”20” ; 373.3/.4(497.115)”20”

ВЕСНА Љ. МИНИЋ1

Учитељски факултет Призрен – Лепосавић

СТАВОВИ НАСТАВНИКА ДРУШТВЕНИХ НАУКА О ОПШТЕМ ОСНОВНОШКОЛСКОМ ВАСПИТАЊУ

И ОБРАЗОВАЊУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА

САЖЕТАК. Општеобразовна знања данас постају водећа снага друштвено-економ-ског и културног развоја сваке земље. Најорганизованији видови општег образовањаи васпитања стичу се у основним школама и покривају све сфере човековог живота ирада. Живимо у добу у коме доминирају бурне промене попут: наглог развоја науке,информационе технологије, микроелектронике, работике и др. које мењају улогу изначај људског фактора уопште. Зато се пред општим образовањем постављају новии другачији задаци припреме младих људи за живот и рад у информационо и техно-лошки, не само промењеним, већ и нестабилним, непредвидивим, неизвесним и за-хтевним условима.

Спроведено истраживање у школама северног дела Косовске Митровице (обухваће-не су и школе које су привремено измештене из јужног дела града и околине) односи-ло се на ставове наставника друштвених наука о битним питањима општег образо-вања и васпитања у основној школи (заступљености садржаја општег образовања иваспитања у наставним плановима и програмима, њиховој усклађености са развојемнауке и технике, утицаја на одабир професије ученика, усклађеност са развојним мо-гућностима ученика и значају за савремено образовање). Добијени резултати и за-кључци до којих смо дошли могу да допринесу актуелизацији, популаризацији и ква-литету општег основношколског васпитања и образовања.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: oпште образовање и васпитање, основна школа, наставници, дру-штвене науке.

УВОД

Да би човек био успешан у друштву у коме живи и ради, потребна су музнања из различитих области: науке, културе, уметности, језика, друштвеног

1 [email protected]

483


живота, технике, технологије, рада, односа међу људима, спорта и сл. Оваквазнања називају се општим знањима, а образовање које обухвата знања из овихобласти, општим образовањем. Опште образовање и васпитање се могу стицатиу разним институцијама и различитим ситуацијама. Међутим, најорганизова-нији видови општег образовања и васпитања стичу се у основним школама, по-себно организованим установама знања, искустава и сл.Могућности општег образовања и васпитања су несумњиво увек биле велике.

Оно је већ доста дуго крупна тема савременог света, која је са разлогом подигну-та на ниво од највећег значаја за човека и друштво. Из тог разлога је и била ин-тересантна за наше истраживање и проучавање које, надамо се, може допринетиактуелизацији и унапређивању квалитета општег образовања и васпитања.

1. ПРЕДМЕТ И ЗНАЧАЈ ИСТРАЖИВАЊА

Kључни разлог спровођења овог истраживања је све већа потреба човека дауспешно живи и ради у сложеном, динамичном, друштвеном окружењу, које сесвакодневно мења и поприма неке нове форме под утицајем промена из свихобласти живота и рада. Предмет истраживања били су ставови наставникадруштвених наука о савременим тенденцијама општег образовања и васпи-тања. У обзир су узети садржаји општег образовања, њихова концепција иструктура и крајњи резултати.

2. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

1) Опште образовање подразумева стицање знања, навика и умења, као ивредности из разних области науке, културе, уметности, језика, друштвеногживота и рада, односа међу људима, спорта, рекреације, забаве и сл. Ове теко-вине неопходне су сваком човеку без обзира на избор будућег занимања.

2) Основно образовање је обавезан и општеобразовни саставни елемент об-разовања и васпитања, намењен свој деци у нашем друштву.

3) Обавезно образовање је законска обавеза деце да посећују школу.4) Базично образовање је идентично појму основно образовање и односи се

на програм основног савременог васпитања и општег образовања.

3. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Циљ овог истраживања био је да се анализирају ставови наставника друштве-них наука о битним питањима општег основношколског образовања и васпи-тања.

4. ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА

Испитивање постојања разлика у ставовима наставника друштвених наука о:

484

Весна Љ. Минић: Ставови наставника друштвених наука…

1) Заступљености садржаја општег образовања и васпитања у наставнимплановима и програмима;

2) потреби усклађености општег образовања и васпитања са науком и тех-ничким развојем;

3) утицају општег образовања и васпитања на избор професије (занимања)ученика;

4) потреби усклађивања општег образовања и васпитања са развојним мо-гућностима ученика, и

5) значају општег образовања за савремено образовање у зависности од по-ла, стручне спреме и година радног стажа учитеља.

5. ХИПОТЕЗЕ ИСТРАЖИВАЊА

Очекује се да пол, стручна спрема и године радног стажа наставника дру-штвених наука значајно одређују разлике у њиховим ставовима о:

1) Заступљености садржаја општег образовања и васпитања у наставнимплановима и програмима;

2) потреби усклађивања општег образовања и васпитања са развојем наукеи технике;

3) утицају општег образовања и васпитања на избор професије (занимања)ученика;

4) потреби усклађивања општег образовања и васпитања са развојним мо-гућностима ученика;

5) значају општег образовања и васпитања за савремено образовање.

6. ВАРИЈАБЛЕ ИСТРАЖИВАЊА

Неизоставни елемент истраживања свакако су чиниле варијабле. Прва ва-ријабла је пол наставника друштвених наука и његов утицај на тумачење оп-штег образовања и његових садржаја. Она се јавља у две варијанте: мушка иженска. Друга варијабла је школска спрема наставника друштвених наука и њенутицај на реализацију садржаја општег образовања, и она има две варијанте: ви-ша и висока школска спрема. Трећу варијаблу чиниле су године стажа настав-ника друштвених наука, да би се схватило како године радног стажа утичу наразјашњавање садржаја општег образовања. Године стажа подељене су: од 1 до10; од 11 до 30; и од 31 до 40.

7. МЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА

У истраживању су коришћене следеће методе:

1) Метода теоријске анализе, која је била неопходна приликом анализира-ња одређене документације (наставних планова и програма, уџбеника, часопи-са и др.);

485


2) дескриптивна метода, коришћена приликом описивања и анализирањастања општег образовања и његових садржаја, као и њихове реализације у шко-лама;

3) генетичка (развојна) метода, коришћена приликом тумачења стања оп-штег образовања данас и његовог утицаја на развој појединца.

8. ТЕХНИКЕ И ИНСТРУМЕНТИ ИСТРАЖИВАЊА

У истраживању је примењена техника анкетирања и упитник као инстру-мент. Он је садржао питања која су се односила на ставове наставника друштве-них наука о обиму, значају и целовитости општег образовања; о усклађеностисадржаја општег образовања са новим постигнућима; о усклађености општегобразовања са потребама и могућностима деце; о утицају на избор професије идр.

9. УЗОРАК ИСТРАЖИВАЊА

У истраживању је коришћен намеран узорак. При томе су биране школе којесу одговарале како по капацитетима, тако и по наставном кадру који је био не-опходан за ово истраживање. Преглед ставова наставника друштвених наука јесаставни део ширег истраживања (узорак од 250 учитеља и 250 наставника)спроведеног са учитељима и наставницима (српског језика, математике, при-родних наука, страних језика и уметности) у основној школи, али због обимно-сти истог у овом раду представљени су само ставови наставника друштвенихнаука. На питања у упитнику за наставнике друштвених наука одговорало је40 наставника друштвених наука следећих основних школа: у Лепосавићу (јед-на основна школа – „Слободан Пенезић – Крцун”), у Сочаници (једна основнашкола – „Вук Стефановић Караџић”), у Лешку (једна основна школа – „СтанаБачанин”), у Звечану (једна основна школа – „Вук Караџић”), у Косовској Ми-тровици (седам основних школа – „Свети Сава”, „Бранко Радичевић”, „ДоситејОбрадовић”, „Вељко Банашевић”, „Десанка Максимовић”, „Предраг и МиодрагМихајловић” и „Владо Ћетковић”), у Зубином Потоку (две основне школе – „Јо-ван Цвијић” и „Благоје Радић”). Због потребе за већим узорком, истраживање јепроширено и на Рашку (једна основна школа – „Рашка”), Баљевац (једна основ-на школа – „Јосиф Панчић”) и Нови Пазар (шест основних школа – „Братство”,„Стефан Немања”, „Јован Јовановић Змај”, „Десанка Максимовић”, „Вук Кара-џић” и „Меша Селимовић”).

10. ОРГАНИЗАЦИЈА ИСТРАЖИВАЊА

Истраживање је реализовано тако што је свим наставницима друштвених на-ука био додељен већ састављен упитник са упутством, који су испуњавали одго-варајући на постављена питања.

486


11. ОБРАДА ПОДАТАКА

Обрада података статистички је урађена, помоћу: табела, фреквенција, про-цената, коефицијента контингенције и хи-квадрат теста.

МИШЉЕЊА НАСТАВНИКА ДРУШТВЕНИХ НАУКА О БИТНИМ ПИТАЊИМА ОПШТЕГ ОБРАЗОВАЊА

И ВАСПИТАЊА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ

Након обављеног истраживања, прикупљених и обрађених података, у овомделу рада анализирана су мишљења наставника друштвених наука о битнимпитањима општег образовања и васпитања.

ЗАСТУПЉЕНОСТ САДРЖАЈА ОПШТЕГ ОБРАЗОВАЊА У НАСТАВНИМ ПЛАНОВИМА И ПРОГРАМИМА

Овим питањем пошло се од хипотезе да све три варијабле (пол, стручна спре-ма и године стажа) одређују статистички значајне разлике у мишљењима анке-тираних наставника друштвених наука.

Резултати истраживања показују да се мишљења наставника друштвених на-ука слажу о заступљености садржаја општег образовања у наставним планови-ма и програмима, у зависности од пола. Највећи проценат наставника мушкогпола 58,33% мисли да су садржаји мало заступљени, знатно мањи проценат33,33% мисли да су заступљени у довољној мери, а најмањи проценат наставни-ка 8,33% мисли да су садржаји општег образовања недовољно заступљени у на-ставним плановима и програмима. Наставници женског пола, такође мислеслично. И они су са највећим процентом 50,00% исказали своје мишљење у дру-гој категорији одговора – мало заступљени, нешто мање 35,71% у првој катего-рији одговора – заступљени у довољној мери, а најмањи проценат 14,29% утрећој категорији одговора да су садржаји општег образовања недовољно за-

ПОЛ А) ЗАСТУПЉЕНИ У ДОВОЉНОЈ МЕРИ

Б) МАЛО ЗАСТУПЉЕНИ

В) НЕДОВОЉНО ЗАСТУПЉЕНИ

Н

бр. % бр. % бр. % укупно

А) МУШКИ 4 33.33 7 58.33 1 8.33 12

Б) ЖЕНСКИ 10 35.71 14 50.00 4 14.29 28

УКУПНО: 14 21 5 40

Хи-квадрат: 0,36; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,09

Табела 1: Мишљења наставника друштвених наука о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима у зависности од пола

487


ступљени у наставним плановима и програмима. Вредност хи-квадрат теста0,36 показује да не постоје статистички значајне разлике у мишљењима настав-ника друштвених наука, тј. они приближно слично мисле о заступљености са-држаја општег образовања у наставним плановима и програмима, у зависностиод пола. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,36 указује да постоји ни-ска корелација између пола наставника друштвених наука и њиховог мишљењао заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програ-мима.

Мишљења наставника друштвених наука у зависности од стручне спреме одатом питању се прилично разликују. Највећи проценат наставника са вишомстручном спремом 83,33% исказује своје мишљење у првој категорији одговора(заступљени у довољној мери), осталих 16,67%, наставника исказује својемишљење у трећој категорији одговора (недовољно заступљени), док за другукатегорију нема исказаних одговора мишљења наставника друштвених наука.Наставници друштвених наука високог образовања дају 52,94% првој категоријиодговора (заступљени у довољној мери), 32,35% другој категорији одговра (малозаступљени) и 14,70% трећој категорији одговора (недовољно заступљени). Изра-чунати хи-квадрат 6,08 је већи од граничне вредности df 2º, за значајност на ни-воу 0,005 па се закључује да је разлика, у мишљењима наставника друштвенихнаука о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима ипрограмима у зависности од степена стручне спреме, статистички значајна. Наоснову добијеног коефицијента контингенције С = 0,36, закључује се да постојиниска корелација између стручне спреме наставника и њиховог мишљења о за-ступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програми-ма.

СТРУЧНА СПРЕМА

А) ЗАСТУПЉЕНИ У ДОВОЉНОЈ МЕРИ


В) НЕДОВОЉНО ЗАСТУПЉЕНИ

Н


А) ВИША ШКОЛА 5 83.33 0 0.00 1 16.67 6

Б) ФАКУЛТЕТ 18 52.94 11 32.35 5 14.70 34

УКУПНО: 23 11 6 40

Хи-квадрат: 6,08; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,36

Табела 2: Мишљења наставника друштвених наука о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима у зависности од стручне спреме

488


Наставници друштвених наука, у зависности од година радног стажа мислеприближно слично о заступљености садржаја општег образовања у наставнимплановима и програмима. Најмлађи наставници са радним стажом од 1 до10 година своје мишљење исказали су највећим процентом 88,89% у првој кате-горији одговора (заступљени у довољној мери), а преосталих 11,12% у другој ка-тегорији одговора (мало заступљени). Средња категорија наставника са раднимстажом од 11 до 30 година, 50,00% одговора даје првој категорији одговора (засту-пљени у довољној мери), преостале проценте 30,77% и 19,23% износе у другој итрећој категорији одговора (мало заступљени и недовољно заступљени). Најста-рија категорија наставника друштвених наука са радним стажом од 31 до 40 го-дина исти проценат од 40,00% даје првој и другој категорији одговора (заступље-ни у довољној мери и мало заступљени), а преосталих 20,00% изнето је у трећојкатегорији одговора (недовољно заступљени). Израчунати хи-квадрат 7,77 ма-њи је од граничне вредности df 4º; 0,05 (9,49) што говори да не постоје статистич-ки значајне разлике у мишљењима наставника друштвених наука о датом пи-тању, тј. да мисле слично о заступљености садржаја општег образовања у на-ставним плановима и програмима. Израчунати коефицијент контингенцијеС = 0,40 указао је на умерену корелацију између стручне спреме наставника дру-штвених наука и њиховог мишљења о датом питању.

УСКЛАЂЕНОСТ САДРЖАЈА ОПШТЕГ ОБРАЗОВАЊА СА РАЗВОЈЕМ НАУКЕ И ТЕХНИКЕ

Знамо да наука и техника данас напредују убрзаним темпом и да их је тешкопратити и ускладити са садржајима који се уче у школама. Овим питањем же-лели смо да испитамо ставове наставника друштвених наука о поменутој ускла-ђености.

ГОДИНЕ СТАЖА

А) ЗАСТУПЉЕНИ

У ДОВОЉНОЈ МЕРИ


В) НЕДОВОЉНО

ЗАСТУПЉЕНИН


ОД 1 ДО 10 ГОДИНА 8 88.89 1 11.12 0 0.00 9

ОД 11 ДО 30 ГОДИНА 13 50.00 8 30.77 5 19.23 26

ОД 31 ДО 40 ГОДИНА 2 40.00 2 40.00 1 20.00 5

УКУПНО: 23 11 6 40

Хи-квадрат: 7,77; df 4º: 0,05 –9,49; 0,01 – 13,28; c= 0,40

Табела 3: Мишљења наставника друштвених наука о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима у зависности од година стажа

489


Из дате табеле може се видети да наставници друштвених наука имају слич-на мишљења о постављеном питању. Израчунати хи-квадрат 0,36 мањи је одграничне вредности df 2º; 0,05–5,99, што упућује на закључак да у мишљењиманаставника друштвених наука не постоји статистички значајна разлика оусклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике у зави-сности од пола. Израчунати коефицијент контингенције, који износи С = 0,09 јеуказао на то да постоји незнатна корелација између пола наставника друштве-них наука и њиховог мишљења о датом питању.

У зависности од стручне спреме мишљења наставника друштвених наука серазликују, што је очигледно из представљене табеле. Наставници друштвенихнаука више стручне спреме са 83,33% мисле да су садржаји недовољно усклађении преосталих 16,66% да јесу усклађени са развојем науке и технике. Наставницивисоке стручне спреме са знатно нижим процентом 47,05% мисле да су садржајинедовољно усклађени, са 38,23% да јесу усклађени, а са 14,70% да садржаји општег

ПОЛ

А) ЈЕСУ УСКЛАЂЕНИ

Б) НЕДОВОЉНО УСКЛАЂЕНИ

В) НИСУ УСКЛАЂЕНИ

Н


А) МУШКИ 4 33.33 7 58.33 1 8.33 12

Б) ЖЕНСКИ 10 35.71 14 50.00 4 14.29 28

УКУПНО: 14 21 5 40

Хи-квадрат: 0,36; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,09

Табела 4: Мишљења наставника друштвених наука о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике у зависности од пола





Н

бр. % бр. % бр. % Укупно

А) ВИША ШКОЛА 1 16,66 5 83,33 0 0,00 6

Б) ФАКУЛТЕТ 13 38,23 16 47,05 5 14,70 34

У К У П Н О: 14 21 5 40

Хи-квадрат: 7,01; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,38

Табела 5: Мишљења наставника друштвених наука о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике у зависности од стручне спреме

490


образовања нису усклађени са развојем науке и технике. Вредност израчунатогхи-квадрат теста 7,01 казује да постоји статистички значајна разлика на нивоу0,05 у мишљењима наставника друштвених наука јер он премашује граничнувредност df 2º; 0,05 (5,99), што значи да натавници друштвених наука, различитестручне спреме, различито мисле о питању усклађености садржаја општег обра-зовања са развојем науке и технике. Добијени коефицијент контингенције С =0,38 указао је на то да постоји ниска корелација између стручне спреме наставни-ка друштвених наука и њиховог мишљења о постављеном питању.

Мишљења наставника друштвених наука у зависности од година стажа суразличита, што говори израчунати хи-квадрат 10,96, који је већи од граничневредности df 4º; 0,05 (9,49), тј. разлике у мишљењима наставника друштвенихнаука о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике,статистички су значајне у зависности од година радног стажа. Израчунати ко-ефицијент контингенције С = 0,46 указује на умерену корелацију између годинарадног стажа наставника друштвених наука и њиховог мишљења о усклађенос-ти садржаја општег образовања са развојем науке и технике.

УТИЦАЈ САДРЖАЈА ОПШТЕГ ОБРАЗОВАЊА НА ИЗБОР

ПРОФЕСИЈЕ УЧЕНИКА

С обзиром на то да је професионална оријентација питање којем се данас по-клања све већа пажња, а узимајући у обзир да опште образовање даје основу застручно, циљ овог истраживања био је да се испитају мишљења наставникадруштвених наука о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја наизбор професије.





Н

бр. % бр. % бр. % Укупно

ОД 1 ДО 10 ГОДИНА 5 55.56 4 44.45 0 0.00 9

ОД 11 ДО 30 ГОДИНА 9 34.61 13 50.00 4 15.39 26

ОД 31 ДО 40 ГОДИНА 0 0.00 4 80.00 1 20.00 5

У К У П Н О: 14 21 5 40

Хи-квадрат: 10,96; df 4º: 0,05 –9,49; 0,01 – 13,28; c= 0,46

Табела 6: Мишљења наставника друштвених наука о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике у зависности од година стажа

491


Наставници мушког пола са истим процентима 41,66% износе своја мишљењау првој и другој категорији одговора (имају утицаја у великој мери и имају ути-цаја у малој мери), а знатно нижи проценат, њих 16,66%, мисли да садржаји оп-штег образовања немају утицаја на избор професије ученика. Наставници дру-штвених наука женског пола, са 50,00%, износе своја мишљења у првој категори-ји одговора (имају утицаја у великој мери), нешто нижим процентом од 42,86%у другој категорији одговора (имају утицаја у малој мери), а најнижим процен-том 7,14% у трећој категорији одговора, да садржаји општег образовања немајуутицаја на избор професије ученика. Добијени хи-квадрат 6,47 већи је од гра-ничне вредности df 2º на нивоу значајности 0,05 (5,99), што говори о томе да по-стоји статистички значајна разлика у мишљењима наставника друштвенихнаука о задатом питању. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,37 ука-зао је на то да постоји ниска корелација између пола наставника друштвенихнаука и њиховог мишљења о датом питању.

ПОЛ

А) ИМАЈУ УТИЦАЈА У ВЕЛИКОЈ МЕРИ

Б) ИМАЈУ УТИЦАЈА У МАЛОЈ МЕРИ

В) НЕМАЈУ УТИЦАЈА

Н


А) МУШКИ 5 41.66 5 41.66 2 16.66 12

Б) ЖЕНСКИ 14 50.00 12 42.86 2 7.14 28

У К У П Н О: 19 17 4 40

Хи-квадрат: 6,47; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,37

Табела 7: Мишљења наставника друштвених наука о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика у зависности од пола


А) ИМАЈУ УТИЦАЈА У ВЕЛИКОЈ МЕРИ

Б) ИМАЈУ УТИЦАЈА У МАЛОЈ МЕРИ

В) НЕМАЈУ УТИЦАЈА

Н


А) ВИША ШКОЛА 5 83.33 1 16.66 0 0.00 6

Б) ФАКУЛТЕТ 14 41.17 16 47.05 4 11.76 34

У К У П Н О: 19 17 4 40

Хи-квадрат: 5,51; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,34

Табела 8: Мишљења наставника друштвених наука о томе да ли садржаји општег об-разовања имају утицаја на избор професије ученика у зависности од стручне спреме

492


Мишљења наставника друштвених наука у зависности од стручне спреме сеуглавном подударају о чему сведочи и дати поредак процената у табели. Тести-рање хипотезе помоћу хи-квадрат теста о значајности разлика у мишљењиманаставника друштвених наука показало је да оне нису статистички значајне, јерје добијени хи-квадрат 5,51 мањи од граничне вредности df 2º; 0,05 (5,99). Изра-чунати коефицијент контингенције С = 0,34, указао је на ниску корелацију из-међу стручне спреме наставника друштвених наука и њиховог мишљења о по-стављеном питању.

Наставници друштвених наука, у зависности од дужине радног стажа, о томеда ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика,су усаглашени. Све три категорије наставника сматрају да поменути садржајиимају утицаја у великој мери, мањи проценат сматра да имају утицаја у малојмери, и најмањи проценат мисли да немају утицаја. Израчунати хи-квадрат4,37 мањи је од граничне вредности df 4º; 0,05 (9,49) што говори да не постоји ста-тистички значајна разлика у мишљењима наставника друштвених наука о ути-цају садржаја општег образовања на избор професије ученика у зависности одгодина стажа. Добијени коефицијент контингенције С = 0,31 указао је на то дапостоји ниска корелација између година радног стажа наставника друштвенихнаука и њиховог мишљења о овом питању.

УСКЛАЂЕНОСТ САДРЖАЈА ОПШТЕГ ОБРАЗОВАЊА СА

РАЗВОЈНИМ МОГУЋНОСТИМА УЧЕНИКА

Како је сваки ученик посебна личност која у себи носи своје могућности и по-тенцијале, тако и садржаји општег образовања морају бити адекватно бирани ипримерени њиховим развојним могућностима.


А) ИМАЈУ УТИЦАЈА

У ВЕЛИКОЈ МЕРИ

Б) ИМАЈУ УТИЦАЈА

У МАЛОЈ МЕРИ

В) НЕМАЈУ

УТИЦАЈАН


ОД 1 ДО 10 ГОДИНА 5 55.55 4 44.45 0 0.00 9

ОД 11 ДО 30 ГОДИНА 11 42.30 12 46.15 3 11.53 26

ОД 31 ДО 40 ГОДИНА 3 60.00 1 20.00 1 20.00 5

У К У П Н О: 19 17 4 40

Хи-квадрат:4,37; df 4º: 0,05 –9,49; 0,01 – 13,28; c= 0,31

Табела 9: Мишљења наставника друштвених наука о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика у зависности од година стажа

493


Одбацивање постављене хипотезе по датом питању у зависности од пола мо-же се објаснити нумеричким и процентуалним прегледом из представљене та-беле и израчунатог хи-квадрат теста 1,26 који указује на то да у мишљењиманаставника друштвених наука нема статистички значајних разлика. Добијеникоефицијент контингенције С = 0,17 говори да постоји незнатна корелација из-међу пола наставника друштвених наука и њиховог мишљења о томе да ли сусадржаји општег образовања усклађени са развојним могућностима ученика.

Ни у зависности од стручне спреме нема великих одступања. Наставницидруштвених наука се слажу да су садржаји општег образовања усклађени са раз-војним могућностима ученика. Тој тврдњи иде у прилог и добијени хи-квадрат3,61 који је мањи од граничне вредности df 2º; на нивоу значајности 0,05 (5,99),што значи да у мишљењима наставника друштвених наука у зависности од сте-пена стручне спреме не постоји статистички значајна разлика. Коефицијентконтингенције износи С = 0,28, и указује на то да постоји ниска корелација изме-

ПОЛ




Н


А) МУШКИ 6 50.00 5 41.66 1 8.33 12

Б) ЖЕНСКИ 10 35.71 12 42.86 6 21.42 28

У К У П Н О: 16 17 7 40

Хи-квадрат: 1,26; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,17

Табела 10: Мишљења наставника друштвених наука о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика у зависности од пола



Б) НЕДОВОЉНО

УСКЛАЂЕНИ


Н


А) ВИША ШКОЛА 3 50.00 3 50.00 0 0.00 6

Б) ФАКУЛТЕТ 13 38.23 14 41.17 7 20.58 34

У К У П Н О: 16 17 7 40

Хи-квадрат: 3,61; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,28

Табела 11: Мишљења наставника друштвених наука о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика у зависности од стручне спреме

494


ђу стручне спреме наставника друштвених наука и њиховог мишљења о томеда ли су садржаји општег образовања усклађени са развојним могућностимаученика.

И трећа варијабла која је узета у испитивању – године стажа, показује да немазначајних разлика у мишљењима наставника друштвених наука о поменутом пи-тању у зависности од дужине радног стажа. Вредност хи-квадрат теста 3,17 мањаје од граничне вредности df 4º; 0,05 (5,99) што говори да не постоји статистичкизначајна разлика у мишљењима наставника друштвених наука у зависности одгодина стажа. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,26 показао нам једа постоји ниска корелација између година стажа наставника друштвених на-ука и датог питања.

ЗНАЧАЈ КОЈИ ОПШТЕ ОБРАЗОВАЊЕ ИМА ЗА САВРЕМЕНО ОБРАЗОВАЊЕ

С' обзиром на чињеницу да опште образовање покрива све сфере човековогживота и рада, његов утицај на савремено образовање би требао да буде веомавелики. О томе наставници друштвених наука мисле овако:



Б) НЕДОВОЉНО

УСКЛАЂЕНИ


Н


ОД 1 ДО 10 ГОДИНА 4 44.44 2 22.22 3 33.33 9

ОД 11 ДО 30 ГОДИНА 10 38.46 13 50.00 3 11.53 26

ОД 31 ДО 40 ГОДИНА 2 40.00 2 40.00 1 20.00 5

У К У П Н О: 16 17 7 40

Хи-квадрат: 3,17; df 4º: 0,05 –9,49; 0,01 – 13,28; c= 0,26

Табела 12: Мишљења наставника друштвених наука о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика у зависности од година стажа

495


Резултати нашег истраживања показују да је постављена хипотеза одбаченајер наставници друштвених наука у зависности од све три постављене варија-бле мисле слично. Везано за пол, израчуната вредност хи-квадрата 1,05 не пре-машује граничну вредност df 2º; 0,05 (5,99), што значи да не постоји статистичкизначајна разлика у мишљењу наставника о значају који опште образовање имаза савремено образовање. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,15 све-дочи о томе да постоји незнатна корелација између пола наставника друштве-них наука и њиховог мишљења о значају који опште образовање има за савре-мено образовање.

По питању мишљења наставника друштвених наука о значају које општеобразовање има за савремено образовање у зависности од стручне спреме, ре-зултати овог испитивања показују да не постоје битније разлике у мишљењи-ма. Томе у прилог иде и вредност хи-квадрата 1,24 који указује на то да не по-

ПОЛ

А) ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ

Б) МАЛИ ЗНАЧАЈ

В) НЕМА ЗНАЧАЈА

Н


А) МУШКИ 10 83.33 2 16.66 0 0.00 12

Б) ЖЕНСКИ 22 78.57 5 17.85 1 3.58 28

У К У П Н О: 32 7 1 40

Хи-квадрат: 1,05; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,15

Табела 13: Мишљења наставника друштвених наука о значају општег образовања за савремено образовање у зависности од пола


А) ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ

Б) МАЛИ ЗНАЧАЈ

В) НЕМА ЗНАЧАЈА

Н


а) ВИША ШКОЛА 5 83.33 1 16.67 0 0.00 6

б) ФАКУЛТЕТ 27 79.41 6 17.64 1 2.94 34

У К У П Н О: 32 7 1 40Табела 14: Хи-квадрат: 1,24; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,17

Табела 15: Мишљења наставника друштвених наука о значају општег образовања за савремено образовање у зависности од стручне спреме

496


стоји статистички значајна разлика у мишљењима наставника у зависности одстепена стручне спреме, јер је она мања од граничне вредности df 2º; на нивоузначајности 0,05 (5,99), што значи да наставници друштвених наука мисле слич-но о датом питању. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,17 указао је нато да постоји незнатна корелација између стручне спреме наставника друштве-них наука и њиховог мишљења о значају који опште образовање има за савре-мено образовање.

Дата табела показује да наставници друштвених наука у свим интервалимарадног искуства имају слично мишљење о датом питању. Најстарији наставни-ци са радним искуством од 31 д 40 година су једногласно са 100,00% изнели својемишљење у првој категорији одговора да садржаји општег образовања имају ве-лики значај. Најмлађи наставници са радним стажом од 1 до 10 година су са88,89%, такође, изнели своје мишљење у првој категорији (велики значај), а пре-осталих 11,11% наставника у другој категорији одговора (мали значај). Настав-ници са радним стажом од 11 до 30 година, са 73,07% мисле да опште образовањеима велики значај за савремено образовање, 23,07% да има мали значај, а 3,84%да садржаји општег образовања немају значаја за савремено образовање. До-бијени хи-квадрат 5,01 мањи је од граничне вредности df 4º; на нивоу значај-ности 0,05 (9,49), што значи да добијене разлике у мишљењима наставникадруштвених наука нису статистички значајне. Израчунати коефицијент кон-тингенције С = 0,33 указао је на то да постоји ниска корелација између годинастажа наставника друштвених наука и њиховог мишљења о значају који општеобразовање има за савремено образовање.

ГОДИНЕСТАЖА

А) ВЕЛИКИ

ЗНАЧАЈ

Б) МАЛИ

ЗНАЧАЈ

В) НЕМА

ЗНАЧАЈАН


ОД 1 ДО 10 ГОДИНА 8 88.89 1 11.11 0 0.00 9

ОД 11 ДО 30 ГОДИНА 19 73.07 6 23.07 1 3.84 26

ОД 31 ДО 40 ГОДИНА 5 100.00 0 0.00 0 0.00 5

У К У П Н О: 32 7 1 40

Хи-квадрат: 5,01; df 4º: 0,05 –9,49; 0,01 – 13,28; c= 0,33

Табела 16: Мишљења наставника друштвених наука о значају општег образовања за савремено образовање у зависности од година стажа

497


ЗАКЉУЧАК

Резултати нашег истраживања потврђују значај и вредност проблема који једубоко укорењен у основношколском образовању и васпитању у нашој земљи.Садржаји програма општег образовања у основној школи су од кључног значајаза даљи развој и образовање сваког појединца те зато морају бити флексибилни,стимулативни, прилагођени узрасту и способностима ученика, адекватни,отворени за промене и као такви треба да оспособљавају ученике за практичнупримену знања. Њихов значај за савремено образовање појединца је утоликовећи уколико знамо да је оно неодвојиви део образовања човека уопште и да безквалитетног општег образовања нема ни квалитетног стручног оспособљавањани продуктивног живота и рада у датом друштву.


Вучић, Л., Основне концепције наставних програма основне школе, Педагошка реформашколе, Београд

Глејзер, Г. Д., Циљеви општег образовања у савременом свету, Иновације и традиција уобразовању, Руска академија образовања, Москва / Београд, 1996.

Ђорђевић, Ј., Савремене тенденције у избору наставних садржаја, Школски програми исавремене потребе у области образовања бр. 7, Институт за педагошка истражи-вања, Београд, 1984.

Institute for educational research, Towards a modern learner – centred curriculum, Institute foreducational research, Beograd, 1996.

Јелавић, Ф., Школа и професионална оријентација ученика, Педагогија и педагошки рад-ници у реформи васпитања и образовања, бр. 2, Савез педагошких друштава Југо-славије, Марибор, 1986.

Макевић, С., Педагошко-дидактички принципи и критеријуми у изради наставних пла-нова и програма, Виша школа за образовање васпитача, Шабац, 2001.

Министарство просвете и спорта, Реформа образовања у Републици Србији, Школскипрограм – концепција, стратегија, имплементација, Министарство просвете испорта, Београд, 2003.

Neuner, G., О поновном утврђивању садржаја општег образовања, Педагогија, бр. 3, Савезпедагошких друштава Југославије, Београд, 1969.

Okon, W., Однос науке и садржаја општег образовања, Педагогија бр. 3, Савез педагош-ких друштава Југославије, Београд, 1969.

Педагошки разговори, Школа као фактор професионалне оријентације ученика, Збор-ник радова 1, Друштво педагога Србије, Бања Лукa, 2003.

Скаткин, Н. М., Принципи и критеријуми за одређивање садржаја наставних програма,Москва, 1968.

498


Vesna Lj. Minić

THE ATTITUDES OF SOCIAL SCIENCE TEACHERS TO GENERAL PRIMARY SCHOOL EDUCATION IN KOSOVO

AND METOHIA IN THE BEGINNING OF XXI CENTURY

SummaryThe knowledge based on general education became the leading power of socio-economic

and cultural development of every country today. The most organized forms of general ed-ucation are being acquired in primary schools and are covering all spheres of human life andwork. We are living in the time where the huge changes as the imperative of developmentof the science, informational technologies, microelectronic, robotics is dominating, and theychange the role and the significance of the human factor. Therefore, new and different tasksof young people’s preparation for life and work are posed in front of the general education,in not just changeable, but also unstable, unpredicted, insecure and demanding conditions.

The investigation which was conducted in the schools of Northern Kosovska Mitrovica(schools which are temporarily moved from the southern part of the town and the surround-ing) was related to the attitudes of social science teachers toward the relevant questions ofgeneral education in primary school (the presence of the general education in educationalplans and programs, their compatibility with the science and technical development, the in-fluence of the professional choice of students, the compatibility with developmental possi-bilities of students and the significance for the modern education). Results obtained andconclusions can contribute to the actualization, popularization and the quality of the generalprimary school education.

Key words: general education, primary school, teachers, social sciences.

499

УДК: 930.1(497.11)”1912”

ЉУБИША Р. МИТРОВИЋ1


ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ И САВРЕМЕНОСТ – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ И

ПУБЛИЦИСТИЧКО-ПОЛИТИКАНТСКИХ ФАЛСИФИКАТА2

О импликацијама ревизије историје на савремене и будуће односе на Балкану

Зар је уклањање тешке мртве руке до смртизасићена турског окупатора на Балкану, зар је то био империјалистички рат, онај од 1912-е?

(Исидора Секулић, Писма из Норвешке,Просвета, Београд, 1951, стр. 43)

Шта нам је била 1912?Била је година стварања, јерсе стварањем добија корен живота!… Ми смо били земља старихјунака и младих војника, ми смописали историју 1912!

(Исидора Секулић, Политика, 1. јануар 1913)

САЖЕТАК. У раду аутор разматра историјску суштину I балканског рата и указује напокушаје публицистичко-политиканских фалсификата истине о њему у савременојлитератури.

1 [email protected] Овај рад је резултат ауторових истраживања на макропројекту „Традиција, модернизација и

национални идентитет у Србији и на Балкану у процесу европских интеграција” (179074), којереализује Центар за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу а финансира Ми-нистарство за просвету и науку РС.

501


Аутор разматра могуће импликације кривотворења историјских чињеница на са-времене и будуће односе у региону. Он посебно указује на потребу методолошког су-срета историје и социологије у истраживању историјских збивања, као и на значај ис-торијске истине за неговање културе мира међу балканским народима.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: I балкански рат, ревизија историје, научни приступ у историји, култу-ра мира.

1. ДОБА НЕОКОНЗЕРВАТИВНЕ РЕСТАУРАЦИЈЕ И

ПОКУШАЈИ РЕЦИКЛАЖЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРОШЛОСТИ И

ПОВАМПИРЕЊА ЗЛА

Ове године навршава се сто година од I балканског рата, чија је историјскасуштина да је он био ослободилачки рат у функцији истеривања турских окупа-тора са Балкана и националне еманципације балканских народа. Историогра-фија је утврдила све релевантне факторе и резултате ових збивања (Балканскихратова 1912–1913) и тиме омогућила да се дође до историјске истине о њиховомкарактеру/суштини. Проблем је, међутим, што се у условима савремене нео-конзервативне рестаурације, под вођством снага новог светског поретка и њихо-вих идеолога, чине покушаји деконструкције, рециклаже и ревизије ове истине.То се чини из угла садашњег прекомпоновања односа снага у Европи, свету и наБалкану. Таква настојања немају научни карактер/функцију, већ су, пре свега,мотивисана геополитичким разлозима (дубинским геостратешким) и интере-сима актуелних структура моћи. Отуда, она у себи носе више прагматизма иманипулације; у служби су инструментализације историје, њене употребе/зло-употребе у ововременим и сутрашњим политичким борбама за прекрајање по-литичке мапе Балкана.Сврха овог прилога је да укаже на неке од фалсификата историје и њихове не-

гативне импликације на савремене и будуће међуетничке/међудржавне односена Балкану.Имплозија социјализма (1989) резултат је не само унутрашњих системских/

антисистемских противречности, већ и глобалних геостратешких интереснихигри и присилне транзиције у светском систему. На Балкану она је утицала несамо на урушавање социјализма, већ и његову геополитичку транзицију: од Ис-тока ка Западу, ка евроинтеграцијском пројекту и евроатлантским интеграција-ма. Но, она се, даље манифестовала и на фону развоја нових форми друштвенесвести и културе сећања; ширења нових облика идеологизације, ревизије/реин-терпретације историје XX века.На валу духа неоконзервативне антиреволуције, на удару псеудоисторичара,

публициста и нових пропагандиста, нашла су се историјска збивања у XX веку:од балканских ратова, преко I и II светског рата, владавине комунизма/соција-лизма, до начина објашњења имплозије социјализма и ширења таласа „демо-кратских”/обојених „револуција” на Балкану и у Источној Европи.

502

Љубиша Р. Митровић: Први балкански рат и савременост…

Ова плима историјске ревизије, нажалост, није краткотрајна нити случајнапојава. Она постаје све агресивнија и распрострањенија. Али и све више син-хронизована и са одређеном тенденцијом – оспоравања тековина ослободилач-ких ратова и антифашистичке борбе у XX веку. Анализа садржаја бројних публицистичких памфлета, али и нових тзв. исто-

ријских студија све више разоткрива лицемерно лице геополитичког инжење-ринга, који је у служби фалсификовања/ревизије званичне историје и легити-мизације појава прекрајања новије историје, са становишта интереса „великогбрата” и његових сателита у Европи и на Балкану. На том фону жели се, земља-ма у транзицији и на Балкану, наметнути култура памћења, у складу са поли-тичком коректношћу – тј. функционализирање слике историјских збивања пре-ма потребама нових господара моћи у свету и у Европи. На тим пословима да-нас ради читава индустрија свести, од глобалних медија, преко дежурне свитенових локалних „свештеника” – аналитичара – племе псеудонаучника који, уконтексту настајања културе зависности, пласирају „нове” научне истине о ис-торијским збивањима/догађајима у XX веку.Наравно, у складу са пожељном сликом за великог брата и његових инстали-

раних псеудоелита у земљама у транзицији. Лепеза тих историјских фалсифи-ката опште и националних историја у свету, Европи и на Балкану разуђена је иширока. Овде, примера ради, наводимо неке димензије, теме/проблеме, реви-зије, покушаја контроверзних интерпретација и фалсификовања историјске ис-тине о:

• улози снага колонијализма и неоколонијализма у XX веку;• узроцима и суштини балканских ратова и наводном великосрпском хеге-

монизму;• узроцима и природи I светског рата и ревалоризацији дела/улоге Гаврила

Принципа, као припадника револуционарно-национално-ослободилач-ког покрета „Млада Босна” против аустроугарске окупације (и покушаји-ма редуцирања тог акта на пуки терористички чин, који је тобожодлучујући услови настанак I светског рата);

• природи и циљевима II светског рата и савременој релативизацији улогеантифашистичких покрета (кроз рехабилитацију и изједначавање борбеквислинга и актера антифашистичког покрета (четника и партизана, ус-таша и партизана…);

• изједначавању фашизма и комунизма;• социјализму као тоталитарном систему и жртвама комунистичког теро-

ра;• узроцима распада Совјетског савеза и СФРЈ;• узроцима и циљевима сукоба 90-их година XX века на просторима бивше

Југославије;• контроверзи о Сребреници као симболу геноцида;

503


• политичким суђењима Хашког трибунала и трансфера кривице/пре-усмеравања са тенденцијом да се Срби и Србија прогласе одговорним заразбијање Југославије и злочине у ратовима.

За време распада Југославије појавила се група надриисторичара, по бившимрепубликама, који су заједно са „републиканцима” и аутономашима, оправда-вали рушење СФРЈ. Њих је било у свим деловима земље: од Триглава до Ђевђе-лије. Ова свита оправдавала је мисију својих политичких елита у отцепљењу ре-публика од СФРЈ. Њу су свесрдно пратили публицисти и републички лидери.Могло се поново чути како је Југославија као транзитна, недовршена заједница(З. Ђинђић), тамница народа; да су Срби хегемон народ у њој; окупатори Косова,Македоније, Црне Горе, Босне. Да су реметилачки фактор који дестабилизујеБалкан и како треба интернационализовати унутрашње спорове и сукобе, какоби се припремала интервенција споља. На делу су били процеси повезивањаснага унутрашње деструкције југословенског поретка/државе са спољним аген-турама и актерима.

О процесима дезинтеграције Друге Југославије 90-их година XX века данас сунаписане бројне студије. У њима се набрајају бројни фактори који су утицали надестабилизацију и распад заједничке државе. У некима се истиче превалент-ност унутрашњих фактора (полицентрични етатизам, етнополитички сукоби,једнопартијски систем, …). У другима се превага даје мешању и интервенцијистраног фактора (пре свега САД и Немачке), њихови геостратешки интереси заовладавање „Малим Балканом” на путу реализације нове глобалне геострате-гије на Истоку (Русији, „Великом Балкану”) и обезбеђивање глобалног лидер-ства САД у XXI веку (реколонизацијом извора гаса, нафте, воде, енергената, рудеи еколошких ресурса)3.

Под фирмом краја историје (Ф. Фукујама) и дефинитивне победе либералнихвредности западне демократије, транзиције и глобализације ширила се несме-тано неолиберална идеологија и моноцентрични глобализам снага мегакапита-ла. На том фону ширио се и дух реваншизма и вршила ревизија историје XX ве-ка. Тихо је потискивана негативна слика о Немачкој, као империјалној и фа-шистичкој сили у XX веку и изазивачу двају ратова. Све више Немачка постојеекономски и политички арбитар у Европској унији, за коју неки говоре да јепрерушена велика Немачка. Из такве Европске уније намећу се стандарди не са-мо у области реформе економије, правосудног и политичког система већ и кул-турне политике. Евидентна је тенденција наметања нових интерпретативнихобразаца, зависне културе сећања и ширење „духа самопорицања” идентитетабалканским народима, а посебно Србији/Србима. Срби се организовано, прекоглобалних медија, и из центара ЕУ – стигматизују као реметилачки фактор наБалкану.

3 З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999.

504


Према Србији/Србима примењују се дупли стандарди и уцене у погледу ис-пуњавања услова за добијање статуса за придруживање и улазак у Европскуунију. Списак услова се стално проширује/допуњава. Септембра 2012. годиненемачки представници у ЕУ (Мартин Шулц) – истакли су нових/старих седамуслова за улазак Србије у ЕУ, међу којима је и признавање независности Косо-ва4.

2. РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈСКЕ СУШТИНЕ I БАЛКАНСКОГ РАТА

И ЊЕНЕ ИМПЛИКАЦИЈА НА САВРЕМЕНЕ/БУДУЋЕ ОДНОСЕ У

РЕГИОНУ

Први балкански рат (1912) израз је националноослободилачких тежњи бал-канских народа/држава да се ослободе вишестолетног ропства под Турцима/Ос-манлиjског царства. Он је резултат и остваривања балканског савеза који је, подруги пут у историји, скопљен билатералним споразумима Србије, Бугарске,Грчке и Црне Горе, ради одбране од Аустроугарске, али и да заштите свој народу Османском царству5. За Србе/Србију овај рат био је завршна етапа давно запо-четих ослободилачких ратова. Историјска суштина, овог кратког али ефикаснограта, била је ослобођење балканског геопростора од турске доминације/окупа-ције и феудалних односа. Но, он је уједно спречио намеру Аустроугарске задаљу експанзију њене моћи на Југ Балкана. У овом рату доказано је братство ијунаштво Срба и Црногораца, али и њихово савезништво са сродним јужносло-венским и православним народима. Као исход овог рата, између осталог, оства-рено је ослобођење Старе Србије, Косова и Метохије и Македоније, од турске до-минације.Аустроугарска пропаганда, уз помоћ појединих католичких организација, у

то време, водила је прљаву кампању на Западу, ширећи неистине да су српска ицрногорска војска вршиле масовне ратне злочине на Косову. То је све чињено сациљем да се минимизира и дискредитује учешће Срба у Првом балканском ра-ту, а на дипломатском плану спречи ширење и излазак Србије на море6.Као што показује историја Балкана, током XIX и XX века, на овом геопростору

била је видно изражена тенденција великих сила за инволвирањем и арбитра-жом. Посебно су, у том правцу, крајем XIX и почетком XX века биле ангажованеАустроугарска и Велика Британија. Њихово мешање најчешће је било у функ-цији сужавања моћи Србије и спречавање утицаја Русије на Балкан. Оваква по-

4 Видети извештај Политике, и Блица од 15. 9. 2012.5 Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, СКГ, Београд, 1912; као и зборник Први балкански рат, Срп-

ска академија наука и уметности, Београд, 1991. 6 Нажалост, чак се 1914. године у ову прљаву кампању укључила и Карнегијева фондација, у

чијем се Извештају о узроцима балканских ратова Срби приказују као окупатори, а српски вој-ници као злочинци. Овај извештај, који је писан под утицајем аустроугарске и европске пропа-ганде, амерички дипломата Џорџ Ф. Кенан је 1993. године прештампао и објавио у Вашингтону,да би илустровао грађанске ратове у бившој Југославији и одговорност Срба.

505


литика западних сила остала је геополитичка константа све до данашњих дана.Илустративан пример за то су разбијање СФРЈ и активности око сецесије и при-знања независности Косова; али и перманентна пропаганда о Србима „као ре-метилачком фактору на Балкану”, као и ширење мита о „Великој Србији”, којије, управо, изашао из пропагандних радионица геополитичких лажи на Запа-ду7.Нажалост, сто година после Првог балканског рата, још увек трају настојања,

од историчара/псеудоисторичара и савремених политичара, да се његови ре-зултати умање а суштина превреднује. Видни су данас покушаји да се – исто-ријска збивања из прошлости – реинтерпретирају у складу са садашњим одно-сима снага моћи у свету или пожељним сценаријом/пројектом будућег пре-крајања геополитичке мапе света. У вези с тим Цветан Тодоров у својој студијиСтрах од варвара, између осталог, пише: Колективно памћење што га себи гра-ди нека земља, не подудара се с колективним памћењем суседа, чак и кад је посреди исти догађај… Бирајући из прошлости само оно што одговара садашњо-сти, упуштамо се у једно високоселективно читање прошлости и изневеравамостварну историју замењујући је једном мистификованом историјом примере-ном захтевима оног што је „политички исправно” у наше доба8.У савременој, страној и домаћој историографији, а посебно дневној публи-

цистици, све је израженија тенденција прекрајања прошлости9. У вези с тимтреба подсетити на контроверзне интерпретације и фалсификате збивања изисторије Балкана у XXI веку и савремености, а посебно оних која се тичу Косова. Што се идеја тиче у погледу ревизије историје у вези са Косовом и Метохијом,

ево неколико примера:

1) најпре, ревизија историје балканских ратова коју врше македонска ибугарска историографија;

2) прикривање од наше јавности одлука Дрезденског конгреса КПЈ и Бујан-ске конференције КПЈ којима је КиМ обећан Албанији;

3) прикривање деловања албанских сепаратиста и терориста („ïredente” та-дашњим речником) током читавог периода постојања социјалистичке Југосла-вије;

4) прикривање истине о сарадњи највиших југословенских руководилацаалбанске националности са балистима и албанском обавештајном службом(Фадиљ Хоџа);

5) покушаји прикривања појединачних ексцеса и злочина (од димензија де-монстрација 1981. до злочина над Ђорђем Мартиновићем);

7 Ч. Попов, Велика Србија, ИК Зорана Стојановића, Нови Сад – С. Карловци, 2008. 8 Цветан Тодоров, Страх од варвара, Карпос, Лозница, 2010, стр. 250.9 Видети студију Х. Зундхаусена Историја Србије од 19. до 21.века, КЛИО, Београд, 2008, као и

студију М. Радојичић, Историја у кривом огледалу – невладине организације у Србији и политичкаинтерпретирања скорије јужнословенске прошлости, ИПС, Београд, 2009.

506


6) покушај да се 8. седница ЦК СКС представи као фракцијски обрачун, а некао сукоб два концепта, од којих је један био титоистички и заговарао немешa-њe Србије у косовске проблеме (И. Стамболић), док је други захтевао енергичнемере борбе против сепаратизма (Милошевић);

7) тврдња да је Уставом 1990. укинута аутономија КиМ је нетачна, а тачно једа је она сведена на меру аутономије по светским стандардима;

8) Милошевић од 1997. активно ради на превазилажењу проблема са Албан-цима на Космету уз посредовање организације Католичке цркве Св. Еудиђио,разговара на Крфу са албанским премијером Фатосом Наном, који тада дајеизјаву „да је то унутрашње питање Југославије”, али се онда мешају САД истварају ОВК;

9) Кумановски споразум и резолуција 1244 нису губитак, већ потврда нашегинтегритета и суверенитета над Косовом.10

У савременој српској историографији уочљива је и појава подела у интерпре-тацији историјских чињеница посебно оних из последњих 70 година развоја ју-гословенског/српског друштва. Оне рефлектују не само разлике у методоло-шком приступу већ и идејно-класној позицији и политичкој оријентацијиаутора. Видне су поделе између присталица монархистичке и републиканскеоријентације, између либерала/другосрбијанаца („Европејаца”/грађаниста) итрадиционалиста/националиста и социјалиста.Такође, видна је тенденција да неки аутори, наглашене мондијалистичке

оријентације, све више, следећи курс политичке коректности, преузимају стан-дарде и интерпретативне обрасце из кухиња центара моћи са Запада, залажућисе за денацификацију српског друштва, вршe прекрајање наше даље и ближе ис-торије. Оваква „стандардизација”/унификација историје, у крајњој линији, до-води до девалвације вредности из националне историје и деструкције нацио-налног културног идентитета.

О фалсификатима савремене историје на Балкану, а посебно актуелних про-цеса у Србији, данас постоје бројне студије историчара и социолога. Од радованаших историчара и геополитолога посебно истичемо студије: Ч. Попова (Вели-ка Србија) и С. Терзића (Стара Србија); Д. Танасковића (Неоосманизам), Т. Кре-совића (Велике игре на Балкану), М. Степића (Косово и Метохија – постмодернигеополитички експеримент), М. Кнежевића (Крстарећа демократија, ОтмицаКосова). Од социолошких и културолошких студија овде истичемо студије: М. Ранко-

вића (Нови империјализам – актуелна суочавања), С. Вуковића (Етика запад-них медија), З. Аврамовића (Родомрсци, Бомбардовање и демократија), С. Анто-

10 Видети о некима од ових теза шире у чланцима У. Шуваковића, „Фазе у остваривању доктри-не ̀ новог светског поретка`”, Смисао (8–9)/1999: 117–122 и „Век сепаратистичког насиља косовскихАлбанаца над Србима и другим грађанима неалбанске националности (1912–2012)” у Д. Малико-вић, У. Шуваковић, О. Стевановић, Политичко насиље, Филозофски факултет Универзитета уПриштини, Косовска Митровица, 2011.

507


нића (Културни рат), М. Ломпара (Дух самопорицања) и аутора (Нови светскипоредак и Балкан).У радовима ових наших и других историчара, социолога и геополитичара да-

та је критика покушаја фалсифицирања историјске истине о балканским рато-вима и савременим процесима. Ваља, међутим, истаћи да се, на фону рестаура-ције духа, ширења политике коректности, зависне културе и „духа самопори-цања” националног идентитета, у нас намножила литература, својеврснепаралелне историјске истине, у којој се преиспитује и фалсификује прошлост11.Притом се највећи део делатника у овој врсти литературе не бави овим посломиз еминентно научних разлога, већ често из дневно-политичких и лукратив-них.Ако погледамо историографска и пара/псеудонаучна истраживања у нас, за-

пазићемо две тенденције: у једној оријентација/концентрација истраживача надалеку/античку прошлост Срба; у другој, фокусираност на теме савремене исто-рије. У Србији и суседним балканским земљама, на валу повампирења етнона-ционализма али и ширења културе зависности, све се више проблематизују те-ме из недавне прошлости. О њима трају отворене контроверзе, које су руковође-не не само разлозима научних истраживања већ и политиком коректности.Фалсификовање историјских чињеница, из националне, балканске и опште

историје може бити погубно по садашње и будуће односе народа/држава, новихгенерација. Може довести до нових културних траума; водити националној де-зоријентацији и међуетничком/међудржавном сукобљавању. Може бити услужби геостратешких интереса страних сила: да служи дестабилизацији овоггеополитичког простора, његовој духовној и политичкој окупацији. То пак незначи да не треба истраживати и преиспитивати прошлост. Догматски односпрема њој је непродуктиван и погубан. Јер, свака генерација има право на креа-тивну сумњу, на унапређивање рада духа у свим областима сазнања па и у ис-торијским наукама. Но, једно је истраживачки задатак научника, а друго мани-пулација/употреба/злоупотреба историје у савремене политичке сврхе.Сваки народ има право да негује културу сећања, јер се без ње национални

идентитети урушавају. У колективном памћењу сваког народа историјскечињенице, заједно са културном традицијом, чине основ и стажер духовне вер-тикале развоја националне свести, идентитета, погледа на свет. А од тога какавпоглед на свет има једна друштвена група зависи не само њен интерпретациј-ски оквир сазнавања стварности већ и начин њеног акционог односа према све-ту. Да ли ће се борити на страни добра или зла; како себе аутоперципирамо (космо „ми” а ко „други”) и како се одређујемо према другима. Речју, културасећања12 и поглед на свет у многоме детерминишу наш национални идентитети социјално деловање. Стога је одговорност науке, истраживача, али и образов-

11Видети студију М. Радојичић, Историја у кривом огледалу – невладине организације у Србијии политичка интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, ИПС, Београд, 2009.

12Т. Куљић, Култура сећања, Чигоја, Београд, 2006.

508


но-васпитних институција да се васпитање и социјализација младе генерацијеруководи националним и хуманистичким циљевима, културом мира и прин-ципима планетарне биоетике. Како би се међу људима у националним, регио-налним, планетарним и космичким оквирима градио суживот, одрживи и ху-мани развој човечанства, као заједнице слободних грађана и народа, у којој је„слобода сваког појединца услов слободе свих”.

У првим деценијама XX века српски народ имао је малобројну, али патриот-ску интелигенцију. Јасно национално оријентисану: свесну шта је ваљало чини-ти како би се Стара Србија ослободила и вековни окупатор отерао са нашегогњишта и ослободили се ропства. Патриотизмом великих научника и уметни-ка Јована Цвијића, Јована Скерлића, Милана Ракића, Надежде Петровић, Исидо-ре Секулић и других, можемо се данас поносити. Неки од њих 1912. године обу-кли су војничку униформу и нашли се у првим редовима борбе за слободу. На-жалост, данас имамо многобројну интелигенцију, идејно подељену и најчешћеанационалну. О таквој интелигенцији Слободан Јовановић је справом писао каоо „полуинтелектуалцима”; неспособним да изнедре јединствен националникултурни образац, склоних епигонству и европејству, некритичком преузима-њу туђих образаца.

Указујући на неке аспекте/покушаје релативизације/фалсификовања чиње-ница из савремене историје, у контексту јубилеја (100 година од Првог балкан-ског рата), желели смо да потенцирамо значај научног приступа за заснивањерационалног односа савременика према прошлости свог народа и заједничкојисторији на Балкану, као и афирмисати принципе културе мира ради глобали-зације разумевања међу народима. Извесно је да се данас на Балкану не можеградити мир прекрајањем прошлости, већ одлучним окретањем модерниза-цији, развоју, регионалној сарадњи и интеграцији.

Упркос разликама, међу балканским народима више је заједничког у њиховојгеокултури и егзистенцијалној потреби да опстану на овом врелом геополитич-ком чворишту, на коме се секу лукови различитих цивилизација и сукобљавајуинтереси великих сила. Стога савремени научници и политичари морају води-ти рачуна о тој еминентној геополитичкој чињеници: афирмишући својимстваралаштвом оно што уједињује и маргинализујући поделе. Историјско ис-куство учи: од поделе балканских народа само су туђини/велике силе имале ко-ристи. Време је да се реактуализује вредност лозинке Балкан, балканским наро-дима. Она се нашла као стожерна интегративна вредност приликом стварањабалканског савеза, без кога не би било победа/успеха у остваривању национал-ноослободилачких циљева у Првом балканском рату, којим су турски империја-листи отерани са Балкана и утрт пут рушења феудалног ропства и настанка мо-дерног грађанског друштва.

509


3. О ПОТРЕБИ И ЗНАЧАЈУ МЕТОДОЛОШКОГ СУСРЕТА

ИСТОРИЈЕ И СОЦИОЛОГИЈЕ У ИСТРАЖИВАЊУ

ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА

Да би се избегле мистификацију историјских чињеница, са становишта билоког партикуларног интереса друштвених група (класног, националног, днев-но-политичког), неопходно је у истраживању следити логику дијалектичког ме-тода, који омогућује да се свака појава, са становишта тоталитета, тумачи као„производ и произвођач друштва” (К. Косик). Такође, ваља, у кључу бодлеровскеструктуралне историографије, у истраживању догађаја правити разлику из-међу структуралне историје longue duree и текуће, те снагом научног метода иисторијске/социолошке имагинације – одгонетнути суштину друштвено-исто-ријских збивања. Овакав приступ, уз коришћење компаративно-историјскогметода, омогућиће нам да избегнемо замкама текуће идеологизације и феноме-нолошког тумачења стварности, који могу бити продукт „искривљене свести”,„политичке коректности” или инструменталне рационализације и злоупотребеисторијских чињеница.

Као што је познато, историјска збивања су комплексни процеси условљенибројним факторима: унутрашњим и међународним; објективним и субјектив-ним, рационалним и ирационалним. Свака историјска појава на известан на-чин је резултанта деловања множине фактора, те у себи садржи својеврсно живопротивречје и јединство општих, посебних и појединачних фактора/актера –који у групној социјалној динамици производе свет друштвено-историјскихпојава, дајући печат једној епоси и формирајући историјски идентитет једногдруштва, друштвених покрета и деловања тзв. великих личности у историји.

Тек се у овом ширем/епохалном контексту, са становишта структуралне исто-риографије, могу препознати стварни учинци, социјалне функције друштве-но-историјских процеса, оценити њихов домет и карактер, као и дати меритор-на оцена, извршити истинска валоризација збивања и актера. У овом контекстуможе се направити јасна дистинкција не само између „званичне” и „скривенеисторије”, манифестне и латентне функције друштвених појава, већ и измеђуисторијски нужних процеса и произвољних/авантуристичких волунтаризама,као и оценити њихови историјски учинци (људске жртве, социјалне промене исоцијалне трошкове, етичко-вредносни смисао).

Анализираћу историју људског друштва у дијалектичком кључу – Хегел иМаркс су, на основу делатне улоге актера у историјским процесима али и њихо-ве способности да оцене оно што је историјско нужно, чему је дошао дан рађења(„што куца на врата историје”) и учинка њихове друштвено-историјске интер-венције, тј. акције/дела, квалификовали народе на историјске и неисторијске.Сличну поделу, касније, направиће социолог Гурвич – пишући о прометејскими другим типовима друштава.

510


Историјски народи/прометејска друштва показују способност за интервен-цију, за отпор и креацију да стваралаштвом/борбом мењају затечене околности,да стварају сопствену историју, осигуравају напредак народа и друштва. Осталису осуђени на преживљавање и ламентирање над својом судбином. А тешко на-роду коме други доносе „слободу” на поклон!Српски народ, својом историјом (па и победама у Првом балканском рату),

спада у прометејске историјске народе. Он је показао да не трпи ланце ропства,и да ослободилачком борбом, има способност за мењање/стварање историје.Први балкански рат је још један од значајних историјских догађаја/примера уњеговом храбром „јуришу на небо”, симбол/споменик херојске борбе, славе ипатриотизма нашег народа.

511


Ljubiša R. Mitrović

FIRST BALKAN WAR AND MODERNITY — BETWEEN HISTORICAL TRUTH AND JOURNALISTIC FORGERY

SummaryThe author discusses the historical essence of the Balkan Wars, and indicates at journal-

istic attempts to counterfeit the truth about them in current literature.The author points at some implications of counterfeiting of historical facts on contempo-

rary and future relations in the region. He specifically points at the need for methodologicalconverging of history and sociology in the study of historical events, as well as at the impor-tance of historical truth to the growth of a culture of peace among the Balkan peoples.

Key words: the Balkan wars, revision of history, scientific approach to history, culture ofpeace.

512

УДК: 37.015.3(497.115)”18/20” ; 371.314.6(497.115)”18/20” ; 371.314.4(497.115)”18/20”

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ-ПОПОВИЋ1

ЈАСНА Љ. ПАРЛИЋ-БОЖОВИЋУниверзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет

АКТУЕЛНОСТ ФЕНОМЕНА АКТИВНЕ НАСТАВЕ НА ПОДНЕБЉУ СЕВЕРНОГ КОСМЕТА СА ОСВРТОМ

НА СХВАТАЊА АДОЛФА ФЕРИЈЕРА2

САЖЕТАК. Активна настава је важан услов за развој личности сваког детета. Постоја-ње активне наставе условљено је изменом природе и улоге наставних планова и про-грама, сазнајног процеса, оцењивања, улоге ученика и наставника. У наставној пра-кси се често чује да су свака настава и учење активни, али да се у свим случајевима непостижу исти ефекти. Основа активне школе јесте активност ученика.

Овај рад је својеврсан покушај компаративне анализе схватања Адолфа Феријера,швајцарског педагога и психолога, професора института „Жан Жак Русо” у Женеви, оактивној школи као једном од покрета „нове школе” који се јавља у првој половинидвадесетог века.

Актуелност питања проучавања активне наставе и активног учења, после читавогвека од ослобођења од турске власти, могла би представљати један од битних преду-слова за афирмацију активне школе као новог облика рада у школи данашњице.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: настава, активност, активна школа, активно учење, турска власт, векод ослобођења.

Појам „активне наставе тиче се стицања (у настави) само оних знања уз којеможе стајати ознака суштинска. То су знања која се односе на законитостистварности. Њих је човечанство стицало, стиче и увек ће их стицати сложениминтелектуалним операцијама – у првом реду операцијама мишљења”.3

1 [email protected] Рад представља резултат истраживања у оквиру научног пројекта III 47023 „Косово и Метохија

између националног идентитета и евроинтеграција”, који финансира Министарство за просветуи науку Републике Србије.

513


Будући да мисаоне и друге операције помоћу којих се долази до суштинскихзнања не може један човек обављати за другог човека, ни у настави их за учени-ке не може обављати наставник, већ то морају они сами – разуме се уз одгова-рајућу наставникову помоћ. Дакле, организовати активну наставу значи омогу-ћавати и помагати ученицима да путем што самосталнијих одговарајућих ин-телектуалних операција стичу суштинска знања о стварности. У васпитно-образовном процесу успоставља се одређени однос између на-

ставника и ученика. Тај однос се током развоја школе мењао и зависио је од дру-штвених услова и гледања на школу и дете. Побољшавање положаја и односанаставника и ученика у настави код нас су умногоме допринели: Доситеј Обра-довић, Светозар Марковић, Васо Пелагић, Војислав Бакић, Вићентије Ракић имноги други. Ови истакнути васпитачи и просветитељи желели су да однос на-ставника и ученика буде што хуманији, демократичнији и да наставник заузмебоље место у друштву. Били су против дресуре, насиља, кажњавања, исмејавањаи сл. Најважније за све педагоге јесте поштовање личности ученика. Од ΧIΧ, а на-

рочито почетком ΧΧ века ученик се све више сматра субјектом и у наставном –васпитном процесу истиче се потреба међусобног поверења љубави и искрено-сти, захтева се активирање ученичких снага и њихове самосталности.Проучавање активне школе и активне позиције наставника и ученика није

могуће без темељног познавања педагошке мисли Адолфа Феријера рођеног30. августа 1879. у Женеви. Његов отац је био лекар и потпреседник Интернацио-налног комитета Црвеног крста, а истицао се и као психотерапеут. Гимназију и универзитет завршио је у Женеви, где је положио и докторат из

социологије. Наслов докторске тезе, која обухвата 700 страна, јесте: Loi du Progrèsen Biologie et en Sociologie (Закон прогреса у биологији и социологији). Феријерсе рано почео бавити васпитањем, и то најпре у родитељској кући, где је био нај-старији између једанаесторо браће, сестара, затим браће и сестара од стрицаитд. Као педагошки приправник 20–22. године ради код доктора Лица у Land-Er-zichungsheime и Илзенбургу и Хаубинди; касније га видимо и у Гларисегу, а1913–1921. године примењивао је своја педагошка начела у новим школама Пле-јада и Беа (Plèiades и Bex). Адолф Феријер (1879–1961) био је одлучни борац за нову школу и ново васпи-

тање, писац бројних радова у којима образлаже идеју активне школе, и прак-тично веома ангажован у реализацији ове идеје. Он обилази школе, прикупљаподатке из многих земаља о школама које раде на новим принципима, држипредавања, наступа на конгресима и конференцијама и другим скуповима накојима популарише идеју активне школе. Уређивао је часописе, оснивао инсти-туције – све с намером да идеју активне школе учини прихватљивом и да штовећи број школа почне да примењује принципе „новог васпитања”.

3 Милан Баковљев, О активној и креативној настави, Просветно-педагошки завод, Пожаревац,1970, стр. 12.

514

Илинка Б. Мушикић-Поповић, Јасна Љ. Парлић-Божовић: Актуелност феномена…

Он је основао (1899) Међународни биро нових школа који је прикупљао доку-ментацију о раду „нових школа”, радио на њиховом повезивању, ширењу и раз-мени искуства које стичу радећи „у новом духу”. Његова дела више су практич-но-педагошке природе: Школа подобности (1932), Активна школа (1935), Пре-образимо школу (1936), Саморадња код деце (1938). У време када је Феријер писао Активну школу веома је била распрострањена

употреба назива „радна школа” за означавање „нове школе”, школе која нагла-шава значај рада у васпитању и активност ученика сматра битним условом ус-пешног васпитног рада. Феријеру није био прихватљив овај назив јер је, по ње-говом уверењу, непотпун и непрецизан. Он сматра да суштину идеје о новојшколи, за коју се залаже, боље исказује израз „активна школа”, који је, како на-води, први употребио (1917. године) Пјер Бове, директор Института „Жан ЖакРусо” и професор Универзитета у Женеви, с којим је, иначе, блиско сарађивао.Иако се израз „активна школа” почиње користити од двадесетих година про-шлога века, принципи и методе активне школе примењују се још од 1900. годи-не, па се зато ова година узима као година „рођења” активне школе. Покрет заактивну школу јача од 1920. године а посебан подстрек дао је Трећи међународ-ни конгрес за морално васпитање, који је одржан 1922. године у Женеви. Активна школа настаје у противставу према старој, традиционалној школи,

утемељеној на основама хербартовске педагогије. Феријер критикује такву шко-лу и нуди решења за изградњу нове, активне школе. Старој школи приговара дазанемарује индивидуалност детета, да је стегнута школским прописима, ин-спекцијама, а нарочито испитима. Нова, активна школа треба да обезбеди вас-питање које неће бити „вербално и интелектуалистичко, неће бити књишко,одвојено од живота, већ, напротив, оно ће бити стављено усред живота, оно ћебити акција и реакција између индивидуума и света који га окружује”4.Феријер избегава да прецизно дефинише активну школу, бојећи се да тиме не

угрози њену суштину, да је не учини статичнијом, коначном, завршеном. Он нежели да јој постави границе, да јој одреди чврсти оквир, јер би тако постојаламогућност да се она схвати као шаблон, образац који треба следити и у који битребало све уклопити. Активна школа – пише Феријер – „неће усвојити неке де-финиције a priori, програме a priori, методе a priori. Битно је – и у томе је њенасуштина – да она омогући развој онога што је најлепше у властитој дечјој при-роди – у природи сваког детета, а програми и методе могу бити различити”.5

Активна школа се мења, развија, није статична, једном за свагда дата. Феријерто образлаже: „Она није, она постаје. Оно, што је она била јуче, неће више битисутра. Она се преображава. Она је преображава. Она је, као што се каже у мате-матици,’функција’ дечјих индивидуалности које је стварају. Покушати је стис-нути у тврди оквир значило би не познавати у њој оно што је битно. То је збогтога што су принципи који њоме управљају, рекли би електричари, ’динамич-

4 Адолф Феријер, Активна школа, Геца Кон, Београд, 1935, стр. 178. 5 Исто, стр. 6.

515


ке’ природе, а не ’статичке’: они су ’струје’, а не ’масе’. Она, дакле, није неорга-низовани хаос, она је један организам, са свим оним што тај појам допушта упогледу реда и непредвиђенога, тачности у универзалном и онога што се не дâдефинисати у индивидуалном”.6

Активна школа је „школа спонтане делатности детета која се ослања на њего-ве ручне и интелектуалне стваралачке способности”.7 Основни њени принципијесу: активност, слобода и спонтаност. Она захтева:

• рад, саморад, спонтану активност деце, и то од почетка, чим закораче ушколу, при чему се не мисли само на ручни рад него и на разноврсне ак-тивности деце (прикупљање материјала, разних докумената, израдапредмета, слободни састави, посматрање и сл.);

• да се рад у школи заснива на урођеним дечјим интересовањима, тј. на ин-тересовањима која се код деце спонтано јављају и која се испољавају уразним делатностима – мануелним, интелектуалним, социјалним;

• поштовање дечје индивидуалности, односно индивидуализација васпит-но-образовног рада;

• слободу и аутономију ученика; уместо режима ауторитета, који се спољанамеће детету и није израз његове потребе, увести режим слободе, тј. ненаметати деци да раде оно за чим сама не осећају потребу, не присиља-вати их већ им допустити иницијативу – да сама нуде идеје, а такође да-ти им прилику и да реализују те идеје;

• да ученик активно стиче знања, да се његова улога не своди само на слу-шање, меморисање и репродуковање готових знања;

• да ослонац у наставном раду буде у опажању и искуству детета (наглаше-на улога посматрања);

• да се школа приближи животу;• развијање социјалне и индивидуалне одговорности (да ученици у већој

мери организују свој живот и рад у школи, да сами одржавају ред и дис-циплину);

• навикавање детета на сарадњу са другима, да се ослобађа себичности, дасе осети чланом колектива, заједнице, да осети узајамну зависност; да ра-звије потребу разумевања других и осећање солидарности; активна шко-ла треба да негује и социјална осећања а не само индивидуалност,поготову не егоизам.

Битна одлика Феријерове активне школе јесте поштовање природе детета,уважавање његових потреба и могућности. Он тражи да се обезбеде услови какоби се пробудила његова природа, ослободила енергија коју у себи носи, како бионо испољило своје потребе и интересовања и развило своје снаге и способно-сти. Васпитач треба да схвати да није решење у присиљавању и наметању, него

6 Адолф Феријер, Активна школа, Геца Кон, Београд, 1935, стр. 7. 7 Исто, стр.175.

516


у упознавању дечје природе, њеном разумевању и стварању услова за њено ис-пољавање и развој детета у складу с њом. Пут је, дакле, обрнут од онога којим јеишла традиционална школа: уместо „извана према унутра„ треба ићи „изнутрапрема вани”. У свом учењу о васпитању Феријер се доста ослањао на биологију.Он је многа питања из области васпитања тумачио са становишта биологије,придржавајући се гесла: „Nemo paedagogus nemo biologus” (Нико није педагогако није биолог). С обзиром на биолошки условљене интересе, за потребе педа-гошког рада, Феријер разликује шест перида у развоју детета:

• период сензорних интереса који обухвата узраст од прве до треће године,• период прикривених интереса или доба игре од четврте до шесте године,• период непосредних (имедијатних) интереса од седме до девете године,• период специјалних конкретних интереса од десете до дванаесте године, • период једноставних апстрактних интереса од тринаесте до петнаесте

године и • период сложених апстрактних интереса од шеснаесте до осамнаесте го-

дине; односно то је par excellence доба припреме за социјални живот, добакад се, као што каже Аристотел, човек манифестује као zỏon politikon, каосоцијално биће.

Ови специфични прирођени интереси водиће наставника у свакој фази педа-гошког рада, па ће се, према томе, одређивати садржаји и методе наставног ипедагошког рада. Како су интереси прирођени, они ће се спонтано јављати уодређеној етапи дечијег развоја које ће наставник узимати у обзир у току школ-ског рада, да би им прилагођавао своје педагошке поступке и тиме стварао по-вољне услове за реализовање прирођених дечијих жеља, идеала, склоности, ам-биције и сл. Дакле, Феријер се придржава гесла: „Поштовати дечије интересе ињима подређивати наставне садржаје и методику школског рада”. Према њего-вом мишљењу, ученици ће бити активни ако школски рад произлази из њиховеунутрашње потребе. Ако спољашња сила нагони ученике на рад, они ће битиактивни само ако се спољашње потребе подударају са њиховим личним потре-бама, тј. интересима. За Феријера, активна школа мора бити „функција” дечијихиндивидуалних интереса и дечије индивидуалности. Он истиче три врсте ак-тивности: мануелне, социјалне и интелектуалне. Мануелне активности се испољавају у раду ученика различитим материјали-

ма, цртањем, конструисањем, као и у једноставним облицима занатског и инду-стријског рада. Стога Феријер препоручује организовање разреда-лабораторијаили разреда-атељеа. Такав рад је у директној служби духа, а није му сврха сти-цање техника рада. Социјалне активности се односе на задатке моралног и друштвеног васпита-

ња, а садржаји им могу бити различити, на пример старија деца помажу млађој,узајамно помагање у процесу наставе, помоћ и прикупљање помоћи сирома-шнима, учествовање у друштвеним радовима ван школе и слично. Наведене ак-

517


тивности организују се унутар школске заједнице ученика, на принципу само-управе. Интелектуалне активности су у средишту Феријерове пажње јер је, сма-тра он, мисаони рад највиши облик активности. Зато и ручни рад има својувредност ако је стављен у службу васпитања духа. Најважнији задатак васпита-ња у активној школи је да реализује „надмоћ духа“, па стога наставници морајуу току школовања сачувати и повећавати духовну енергију ученика.Према Феријеровом предлогу, интелектуалне активности ученика организо-

ваће се у три етапе:

1) прикупљањем документацијског материјала, 2) сврставањем сакупљеног материјала и3) обрадом или елаборирањем материјала и уношењем података у тзв.

биљежницу живота.

Активна школа не тражи само нове програме и методе него и нове учитеље.За нову школу учитеље треба образовати на нови начин. Улогу новог васпита-ча-учитеља Феријер описује следећим речима: „Посматрати дете, пробудитикод њега радозналост, чекати док интерес изазове питања, помоћи му да самонађе одговор, ако је могуће; употребити мало речи, доносити много чињеница,показати ствари, учинити да се опажа на живом, учинити да анализирају, при-ређују, експериментишу, израђују, сабирају; пустити детету слободу говора иакције у оној мери која се подудара не с неким становитим привидним редом,него с озбиљности рада; стрпети се док се јасно не манифестује код ученика по-треба у овом или оном подручју; ништа не принуђивати да се не изазове није-дан од оних ’рефлекса одбране’ који су учинили да се брзо забрани свака про-гресивна спонтана делатност; бити мање учитељ и испитивач, а више лекаркоји помаже духу да ради, мање полицајац, а више ’добар судија’, коме се спон-тано прибегава; имати душу богату властитим делатностима, дубоку, ориги-налну, способну, да сачува своју ведрину – да се искрено изрази, остати самосвој – ето улоге новог васпитача”8 . Овим речима најбоље је исказана суштинаФеријеровог схватања улоге васпитача (учитеља) у активној школи. Учитељ тре-ба да схвати да се мора прилагодити ученицима, да своје васпитне поступке по-дешава према њиховој мери, да ученицима ништа не намеће, него да им нуди,предлаже, указује. То је нови учитељ, учитељ активне школе – како га Феријервиди.

ПРЕДРАСУДЕ О АКТИВНОМ УЧЕЊУ И АКТИВНОЈ НАСТАВИ

Просветни радници, а и шира јавност, најчешће имају предрасуде о активнојнастави и активном учењу од којих истичемо следеће.

8 Адолф Феријер, Активна школа, Геца Кон, Београд, 1935, стр. 176.

518


Активно учење и активна настава јесу врста забаве, „играрија”, атрак-тивна активност за разбијање озбиљног и напорног школског рада и ус-путно мотивисање ученика за рад. Идеја о активном учењу и активној наста-ви није настала из покушаја да се деца у школи релаксирају, забаве и одморе одозбиљног интелектуалног рада, већ примарно из педагошких разлога – даоно што деца уче у школи науче квалитетније и боље и да та знања буду сми-сленија, трајнија и употребљивија. „Резултат свих евалуација ефеката основногобразовања код нас у Југославији (мада ретко и несистематично рађених), пока-зују озбиљне мањкавости: лош квалитет и низак ниво усвојених знања. Тако седо идеје активног учења и активне наставе стигло управо због педагошке не-ефикасности и неуспешности постојећег модела рада у школи”.9

Активним учењем и активном наставом могу се реализовати само не-ки, парцијлни циљеви, као што су развијање способности комуницирањаи дијалога, али не и већине важних васпитно-образовних циљева. Актив-ност ученика у настави дефинишу три елемента, међусобно тесно повезана:циљ који желимо да остваримо; садржај, градиво које нам је дато да њиме реа-лизујемо циљеве; и метод рада, који бирамо у односу на претходна два елемен-та (ако хоћу да остварим овај циљ, на овом градиву, којим начином, методом томогу најбоље да постигнем). „Спој ова три кључна елемента: циља, садржаја иметода рада, даје нам одговор на централно питање: шта деца раде, то јест да лису планиране активности ученика специфичне и релевантне за дату дисципли-ну, предмет или нису; и зашто то раде, то јест шта је, заиста, резултат њихове ак-тивности. Из овога јасно следи да се активним методама учења и наставе могуостварити циљеви веома широког дијапазона и да природа активних метода неискључује сама по себи ниједан одређени циљ. Чак, напротив, захваљујући ши-роком и богатом избору метода рада у активној школи је остварен већи број ци-љева него у традиционалној школи, у којој се најчешће реализују циљеви веза-ни само за когнитивно подручје, па и ту не сви, већ углавном они везани за до-бру репродукцију ученог градива”.10

Активним учењем и активном наставом није могуће реализоватипредвиђени план и програм, јер то није опште применљив метод рада,већ метод ексклузивно употребљив за поједине лекције, блок градива,или тип часа, као што је обрада новог градива. Активност је континуум, а недискретна димензија које има или нема. Дијапазон активирајућих метода изу-зетно је богат и широк и активне методе нису експлузивно применљиве само наодговарајуће садржаје и на одређене типове часова (обраду новог, а не и на си-стематизацију). „Чињеница је да се активним методама не могу обрадити свисадржаји, а да буде отпоштован принцип економичности и рационалности на-ставног процеса, али то није и неопходно. Активна школа је свесна да је добар

9 И. Ивић. и сарадници, Активно учење, Институт за психолошка истраживања, Београд, 1997,стр. 49.


519


део градива (на пример из историје) најбоље обрадити методом предавања, алионо на чему инсистира активна школа јесу активирајућа предавања, тј. активнапредавања која ће се ослањати на претходна дечја знања и искуства, која ће би-ти проблемски организована, која ће укључивати питања и одговоре, дилеме,ваншколска знања и искуства, која ће промишљеним презентацијама градиваментално активирати ученике, будити и одржавати њихову радозналост и мо-тивисаност за интелектуални рад”11

Активно учење и активна настава захтевају примену технике у настав-ном процесу. Школа не би требало да се оглушује о промене које настају у де-тетовом окружењу, да „тера своју причу” без обзира на карактеристике света укоме дете живи. Техника је део свакодневице највећег броја деце, и ту чињеницуне би требало избегавати већ је укључивати у школу. „Колико деце на часовиматехничког образовања још увек праве конзерве од лима, а колико њих користите часове да би схватили како раде разни електрични и електронски апарати инаучили како се њима рукује? Добро је да школа располаже разним врстама тех-ничких помагала, која нам могу олакшати преношење знања или њихову ак-тивну употребу, али то није condicio sine qua non (услов без којег се не може) ак-тивне наставе”.12 Активно учење и активна настава захтевају богато опремљене школе.

Најлепше, најудобније и најлакше је учити у конфорно и богато опремљеномпростору за рад, који је опскрбљен свим врстама потребног материјала: оловка-ма, бојама, папирима, књигама, радним материјалима, сликама, дијапозитиви-ма, филмовима, музиком, алаткама, лабораторијским прибором, моделима,техником… Али, суштина богате и разноврсне опреме јесте да помогне, олакшаи учини квалитетнијом реализацију идеје, смишљени дизајн часа – дакле, опре-ма је само алатка коју треба знати сврсисходно употребљавати. Она има смислаако помаже да се активно ради на материјалу (нема сликања уз помоћ приче већнам за то требају боје) и у усвајању и освајању знања и умења. Питање је која јефункција богате школске опреме (сем да допринесе принципу очигледности унастави где је то могуће) ако се од ученика тражи директна репродукција гради-ва предаваног или прочитаног у уџбенику. „Овде може бити од помоћи једнасугестија: ако нема нечега што је потребно за примену активних метода, освр-нимо се око себе, можда то постоји у околини: у природи, у насељу, у другиминституцијама, у локалној заједници”.13

Активно учење и активна настава може се, у ствари, свести на учење пу-тем открића. „У психолошкој и педагошкој литератури (и оној новијег датума),може се срести синонимно коришћење појмова активно учење и учење путемоткрића. Учење путем открића јесте заиста један од активирајућих метода рада,али само један од, а не и једини такав метод. Наш концепт активног учења

11Исто, стр. 50.12Исто, стр. 50.13Исто, стр. 51.

520


укључује веома разноврсне методе рада, и по типу, и по степену активираности.И учење напамет које често тражи пуно труда и времена од ученика јесте актив-ност, али надасве једноставна и механичка, која сем памћења не мора ангажова-ти ниједну другу психичку функцију, а њен горњи домет, њен најразвијенијиоблик јесте ангажовање неког мнемотехничког средства за лакше и дуготрајнијепамћење. Јасно је да и за овај облик учења има места у школи и да је за одређеневрсте садржаја ово најактивнији метод рада (рецимо за учење напамет песама,изрека, пословица, разбрајалица, таблице множења и слично)”.14 На другом кра-ју континуума налази се учење решавањем проблема, учење путем открића, ко-оперативно учење, стваралачко учење, сложене активности које сем базичнихмисаоних процеса ангажују и друге аспекте личности. Сви методи су мање иливише активирајући и ниједан метод рада, сам по себи, не гарантује нам активноучење и активну наставу. Сваки садржај требало би обогаћивати оним методомкојом се може извући максимум из тог градива, уз поштовање принципа еконо-мичности и рационалности, а у складу са циљем који желимо тим градивом даостваримо.Активно учење и активна настава је, у ствари, овладавање вештинама,

тј. подразумева споља видљиве активности. Активно учење у класичномдјуијевском смислу (Џон Дјуи – чувени амерички филозоф и педагог) заиста јепредстављало овладавање вештинама, learning by doing (учење кроз делање), тј.активност ученика на којој се инсистирало била је спољње видљива активност.Активност има шире и сложеније значење. „То је сложен појам који је тешко де-финисати, а још теже класификовати. Може се издвојити мноштво критеријума,параметара по којима се могу класификовати активности, на пример: продук-тивне – репродуктивне, смислене – бесмислене, менталне – моторне, једностав-не – сложене, унапред задате – самостално инициране, прописане – одабране,вербалне – манипулативне и сл. Под појмом активност ученика ми у првом ре-ду мислимо на менталну активност, али и на широки дијапазон свих врста ак-тивности које могу допринети бољем и квалитетнијем овладавању знањима иумењима, као што су способност дијалога, доброг презентовања сопственеидеје, решења, способности аргументовања властитог става, дискутовања, по-стављања питања, доношења одлука, преузимања иницијативе, бољег самопо-знавања и ефикаснијег коришћења сопствених интереса и способности”.15

Активно учење и активна настава јесте примена психолошких радио-ница у школи. Активно учење и активна настава понекад се сматрају „психо-лошким изумом” који има за циљ да се деца боље и пријатније осећају у школи,да се смањи страх, стрепња, нервоза, чак и бројне психогене тешкоће ученика,да се поправи атмосфера и комуникација у школи. Ово су важни и ваљани про-блеми и корисно је бавити се њима, али они нису централни у нашем пројектуактивног учења и активне наставе. Активно учење и активна настава, како и са-

14 Исто, стр. 51.15 Исто, стр. 52.

521


мо име каже, директно задиру у наставни процес, баве се основном школскомделатношћу, наставом и учењем (то је једна те иста активност само гледана издва угла: са становишта и наставника и ученика). Један од важних циљева ак-тивне наставе јесте поправљање положаја ученика у школи, али то је резултат,последица боље конципираног, квалитетнијег и ефикаснијег рада у активнојшколи.Активно учење и активна настава јесте збирка рецепата које сваки на-

ставник може директно да примени. „Нема „образовног кувара” из кога мо-жете да одаберете жељени рецепт и дирекно га примените на часу. Постоје збир-ке идеја, берзе добрих решења за поједине типове градива и предмета, концеп-ти туђих часова, али суштина јесте у томе да наставник сам, на основу знањакоје је стекао о томе шта је то активно учење и активна настава, уз помоћ и су-гестије колега из сопствене или других школа, или колега са Института за пси-хологију – конципира, дизајнира своје часове у складу са принципима актив-ног учења и активне наставе и карактеристикама популације, услова и срединеи где ради, те у складу са својим личним афинитетима.” Дакле, он не примењуједиректно преписани рецепт, већ креира свој час, консултујући идеје и сугестиједругих, али у складу са оним што највише одговара и њему и условима у којимаради.Активно учење и активна настава је лака за примену. Једна од озбиљних

заблуда јесте да је наставнику лакше у активној него у традиционалној школи иона, вероватно, извире из заблуде да је активно учење и активна настава „игра-рија”, забава, споља увезена новотарија. Ни наставницима ни ученицима нијелакше у активној школи, већ теже. Како онда мотивисати и једне и друге да раденешто што је теже? Најлакше је улазити двадесет година у разред са истом „пе-смицом” коју издекламујемо ученицима и од њих тражимо да нам је са разуме-вањем понове. Дословно коришћење шаблона једноставна је и мање захтевнаактивност.Примена активног учења и активне наставе захтева нужно разбијање

предметно-разредно-часовне структуре школског рада. Примена активногучења и активне наставе захтева флексибилну организацију школског рада.То значи да је некада неопходно увођење двочаса, трочаса, блок-часова, повези-вање неких часова (на пример историје, географије и књижевности) или другислични поступци који „искачу” из класичне часовне структуре. Дакле, могуће јеконципирати активну школу и у оквирима постојећих услова рада (јер добра за-мена за предметно-разрено-часовну организацију школског рада још нијесмишљена) само уз њихову флексибилнију примену.Активно учење и активна настава исто је што и групни облик рада. Ко-

оперативно учење, као један од кључних облика рада у активној школи, не можесе свести на групни облик рада, јер га по врсти и структури захтева надилази, акамоли целокупна активна настава. Овде је реч о другој врсти терминологије ио другој врсти приоритета у раду. „Термин групни облик рада само описује

522


спољашњи изглед активности – да ученици раде у мањим групама, а терминкооперативно учење, поред тога што говори да се у овој врсти учења сарађује садругима, указује и на врсту активности чланова групе – они међусобно улазе укооперације, свако са својим специфичним уделом, да би постигли жељенициљ, а говори и о врстама интеракција између чланова једне групе и група ме-ђусобно”.16 Активно учење и активна настава не морају се нужно одвијати у ма-њим групама, некада то могу бити и веће групе, рад у паровима, индивидуалнирад или комбинација ових облика рада.

За активно учење и активну наставу карактеристичан је laissez-faire на-чин руковођења групом, тј. у учионици влада хаос. Често се живо дискуто-вање, гласно договарање или кретање по учионици, у току рада на часовима ак-тивне наставе, мешају са хаосом и губитком контроле над разредом. Споља гле-дано, деца се заиста слободно крећу по простору, узимају шта им је потребно,некада се сасвим наглас договарају или расправљају, смеју се – али треба иматина уму две ствари. „Прво: активна настава и активно учење не мора споља увектако изгледати. Она се може одвијати и у другачијој атмосфери (на пример употпуној тишини која је знак озбиљног мисаоног активирања), а очекивањебучне и живе атмосфере у разреду резултат је неоправданог свођења активногучења и активне наставе на кооперативно учење. Друго, и када се неупућеномпосматрачу учини да у учионици влада недисциплина и хаос, није реч о насу-мичним, било којим и било каквим активностима, већ о сврховитим, задат-ком изазваним понашањем и активностима, који су у функцији решавањазадатка и дизајном часа планирани и предвиђени. Наставничка улога на ова-квим часовима је дискретна, али изузетно важна. Он, попут режисера који је својглавни део посла обавио пре часа, ненаметљиво надгледа рад ученика, контро-лише и усмерава њихове активности, служи им као саветник, подсетник и са-радник у реализацији планираних задатака”.17

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Проблеми активне наставе и активног учења у нашој друштвеној стварностипостају све актуелнији, не само у школи већ и због промена савремених дру-штвених токова, кризе вредности, другачије међуљудске комуникације… Про-мењени друштвени контекст у постмодерном добу свакако намеће питање какоу новим условима васпитавати, како децу припремати за промене које се одви-јају великом брзином. То указује на потребу преиспитивања сазнања којима пе-дагогија располаже. То важи и за наставне методе и методе учења уопште, каовеома сложено и комплексно подручје школске педагогије.

16 И. Ивић и сарадници, Активно учење, Институт за психолошка истраживања, Београд, 1997,стр. 53.


523


Проучавајући традиционалне и активне методе у раду наставника и активненаставе уопште, може се закључити да се традиционалне методе састоје у усме-равању ученика на усвајање одређеног наставног садржаја кроз различите видо-ве вежбање, подстицање, па и убеђивања и кажњавање. Активне наставне мето-де су потпуно другачије и оне су усмерене не толико на наставне садржаје коли-ко на само дете које се третира као целовита личност а не као ученик. Активнеметоде наставе и учења повезане су не само са наставним садржајима већ и сациљевима васпитно-образовног рада, условима рада школе, новом концепци-јом школе и, пре свега, са измењеном улогом наставника и ученика.Важно је на крају подвући чињеницу да је циљ активне школе, тј. активне на-

ставе уопште свестрани развој личности и индивидуалности сваког детета, а несамо усвајање неког одређеног школског програма. Ово је један од разлога за-што већина наставника сматра да активна настава није нарочито ефикасна, по-што је оријентисана ка индивидуалним потребама сваког детета у одељењу,што они сматрају за губљење времена.


1. Баковљев, Милан, О активној и креативној настави, Просветно-педагошки завод, По-жаревац, 1970.

2. Баковљев, Милан, Врсте наставе, Завод за основно образовање и образовање настав-ника СР Србије, Београд, 1973.

3. Вилотијевић, Нада, Интерактивна-сарадничка настава, Учитељски факултет, Врање,2008.

4. Ђорђевић, Јован, Настава и учење у савременој школи, Учитељски факултет, Београд,1997.

5. Ивић, Иван; Пешикан, Ана; Јанковић, Слободанка; Кијевчанин, Светлана, Активноучење, Институт за психолошка истраживања, Београд, 1997.

6. Качапор, Саит, Увод у школску педагогију, Завод за уџбенике и наставна средства,Београд, 1999.

7. Коцић, Љубомир, Активна школа Адолфа Феријера, Зборник Института за педагошкаистраживања, год. ХХХVІ, 2004, бр. 36.

8 . Феријер, Адолф, Активна школа, Геца Кон, Београд, 1935.

524


Ilinka B. Mušikić-Popović, Jasna Lj. Parlić-Božović

PHENOMENON OF ACTIVE TEACHING IN THE AREA OF NORTERN KOSOVO WITH REFERENCE

TO ADOLPHE FERRIÈRE’S CONCEPTION

SummaryActive teaching is an important condition for the development of the personality of each

child. The existence of active teaching is conditioned by the changing nature and role of cur-riculum, cognitive process, evaluation, roles of students and teachers.

It can be heard, in teaching practice, that any teaching and learning is active, but they donot achieve the same effects in all the cases. The basis is the activity of the active school stu-dents.

Key words: Northern Kosovo, teaching, Adolphe Ferrière.

525

УДК: 373.3/.4(497.115)”1912/1999”

ЈАСНА Љ. ПАРЛИЋ-БОЖОВИЋ1


МРЕЖА ОСНОВНИХ ШКОЛА НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНЕ ВУЧИТРН ОД 1912. ГОДИНЕ ДО ДАНАС2

САЖЕТАК. Приступивши овом истраживању, намера ми је да подарим нов прилог ис-торији српског школства, културе и националног отпора, опстајања и трајања Србапод Османлијама на Косову и Метохији. Ту оцену не умањује ни чињеница да се кон-центрише на слику једне мале српске насеобине од 210 кућа, какав је Вучитрн тадабио.

Кратка историја Вучитрна, отварање прве српске школе (једне од најстаријих наКосову и Метохији) и градња цркве Светог Илије (1833) као институционалних стубо-ва националне свести и културе, рељефна и на подацима заснована слика школскихприлика (обухват ученика, потреба за учитељицама и ускраћивање им права на рад)и, коначно, борба за опстанак и развој српских школа (ваннаставни рад учитеља, де-латност угледних Вучитрнаца, српске црквене општине и српских власти и диплома-та, које су помагали и руски конзули), иако су теме за педагоге јер говоре о развоју пе-дагошких проблема, ипак чине увод у живот и дух српског народа под Османлијама.Овај ће рад, поред осталог показати и како се српска власт борила за опстанак и осло-бођење.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: српске школе, Вучитрн, ослобођење, турска власт.

1 [email protected] Рад представља резултат истраживања у оквиру научног пројекта III47023 „Косово и Метохија

између националног идентитета и евроинтеграција”, који финансира Министарство за просветуи науку Републике Србије

527


ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ У ВУЧИТРНУ ПОСЛЕ ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Рат који су против Турске повеле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора за осло-бођење својих сународника завршен је победом савезника. Главне борбене опе-рације на српској граници почеле су 6. октобра 1912. године код Мердара. У дво-дневној борби потучена је турска војска код Куманова. Српска војска, која јеимала за циљ дејство преко Косова, без много муке је ослободила Косово са Ме-тохијом (Вучитрн су ослободиле јединице генерала Б. Јанковића 12. 10. 1912) ипочетком новембра преко Албаније избила на јадранско море. Већ до половиненовембра била је ослобођена цела Јужна Србија. Рат је завршен миром у Лондо-ну 21. новембра, који је затражила Турска3 (Парлић-Божовић, Љ. Ј., 1998, 14).И наметнути рат са Бугарском у лето 1913. године Србија је успешно водила

и добила. Миром у Букурешту, крајем јула 1913. године, Србија је задржала целоподручје Јужне Србије, које је ослободила. У оба рата борила се са епским оду-шевљењем. У ослобођеним крајевима одмах се уводи ред и стварају услови занови привредни и културни живот. Општи полет Србије, показан у балканскимратовима, сада је могао да се настави на Косову и Метохији. Почињао је досеља-вањем најстаријег становништва у овим крајевима, почев од Доњег Становца,па надаље. То је, уједно, било и прво насељеничко село на Косову и Метохији.У окупираној Србији настале су веома тешке године. Притисак непријатеља

био је жесток, јер је хтео да ублажи страшне поразе на Церу и Колубари 1914. го-дине4 (Парлић-Божовић, Љ. Ј., 1998, 14).Ово је уједно и време тешких и мучних страдања за српски народ. Оваква

слика огледала се у сталним претњама, затварањима, премлаћивањима људи,пљачкању, силовању, убијањима, која нису престајала. Било је и вешања до-ступних јавности у градовима и селима. То је било време неописивих патњисрпскога народа. Аустријске власти, са једне, дивљи Арнаути, са друге стране,разјарено су нападали мирни српски народ. Многи су из градова и села интер-нирани у Аустрију, Мађарску и Бугарску. Тек отворене школе по градовима иселима су затваране, а намештај и архива уништени. Окупаторска аустро-не-мачка и бугарска власт завела је управу уперену само против српског народа. Утешком времену људи су морали да дају многе дажбине властима и окупатор-ској војсци. Све окупацијске недаће, намете, насиља и бруталности доживља-ваће Срби из Вучитрна и околине.Крајем 1915. године похапшени су и одведени у заробљеништво у Бугарску и

Мађарску многи Срби из Вучитрна и околних села, посебно виђени интелек-туалци.

3 Ђорђевић, М., Богавац, М., Парлић-Божовић, Ј., Српске школе у Вучитрну 1912–1998, Пришти-на, 1998, стр. 13.


528

Јасна Љ. Парлић-Божовић: Мрежа основних школа…

У таквом једном тешком политичком амбијенту завладала је потпуна личнаи политичка несигурност за све Србе на Косову и Метохији. Арнаутски првацистављају се у службу и активно сарађују са окупаторима, аустронемачким и бу-гарским властима и организују жандармеријске и полицијске јединице које ћејош више загорчавати живот српских сељака. У томе се посебно истицао ХасанПриштина, командант албанске добровољачке жандармерије у овом делу оку-пиране Србије.5 Најстарији бивши житељи Вучитрна6 се и данас сећају његовихузурпатора и насилника. Банде из редова полиције и жандармерије, ХасанаПриштине и других арнаутских првака, често су упадале у села и са собом оста-вљале људе у јаду и чемеру. Тада би обично тражили богате трпезе за јело, а по-сле тога би се иживљавали над домаћинима. Батинаши су били неуморни и ни-су их могла умилостивити ни кукања мајки, жена и деце. Напротив. То као да ихје подстицало у дивљачком бестијању (Богавац, М., 1998, 16). Многе су оставља-ли крвавих лица и руку, почупане косе и преломљених ребара. И што је уста-нички покрет узимао шире размере, то су репресалије Арнаута према Србимабиле жешће и теже. Стравични терор над Србима по свим селима спроведен јеуз прећутну сагласност окупаторских власти и свесрдну помоћ арнаутских пр-вака и барјактара, углавном бегова и ага, које су представљали као националневође и који су са својом башибозлучком руљом помагали турску војску и пружа-ли најјачи отпор српској војсци у Првом балканском рату, као што ће аустро-не-мачкој и бугарској окупационој војсци давати велику помоћ у гушењу српскогустанка у Топлици 1917. године (Богавац, М., 1998, 18). Косово и Метохија, пот-пуно су ослобођени тек 1918. године. И Срби из Вучитрна су узимали видногучешћа у националним пословима за време робовања под Турцима, током19. века, посебно у другој половини 19. и почетком 20. века, као и у ослободилач-ким ратовима 1912–1918. године. Било је и оних који су израстали у народне во-ђе и знане ратнике, самопредано радећи на заштити свога народа и очувањуправославне вере. Близина границе према Краљевини Србији сигурно је под-стицала родољубиви пламен и одржавала веру и наду (Срба) овога краја у ко-начно ослобођење од турског јарма. Таквих људи, сасвим разумљиво, било јенајвише међу свештеницима и трговцима и другим виђенијим људима из гра-да и села. Законом о новом устројству земље из 1929. године Вучитрнски срез јеприпао Моравској бановини са седиштем у Нишу. Први бан Моравске бановинебио је Ђорђе Несторовић. Почетком 1931. године на тај положај дошао је Јереми-ја Живковић (Вражогрнци, 1874), потомак косовских насељеника, професор икњижевник, дугогодишњи уредник и књижевног часописа „Венац” и први рек-тор Више педагошке школе у Београду. Из књиге Бановина моравска 4 види седа је Вучитрнски срез био под непосредном надзором Краљевске банске управе

5 Погубно је сазнање и чињеница да се много школа после Другог светског рата у Вучитрну на-зивало управо именом овог арнаутског зликовца.

6 На жалост свих нас у Вучитрну после последњег погрома новог доба, 1998. године, нема вишениједног српског житеља.

529


у Нишу, као дренички (Србица) и Лапски (Подујево) са још једанаест срезова.Вучитрнски срез се простирао на површини од 703 m2, имао је 9 општина са92 насеља, 4.361 домаћинства и 28.621 становником. Варошица Вучитрн имала је4.027 становника. У срезу су деловали три удружења и девет задруга, а Вучитрнје имао и занатско удружење (еснаф), банку, пошту, два индустријска предузећа(Трепча и стругара) и расадник. Једна здравствена станица налазила се у Вели-кој Реци и служила је као школска амбуланта за све школе.У срезу је било 13 основних школа, две стручне школе (женска занатска и

мушка занатско-трговачка ) и десет народних књижница и читаоница. Школ-ском надзорнику било је седиште у Вучитрну и у његовој надлежности биле суи школе у дреничком и Лапском срезу. Од 1929. године издржавање школа пре-узеле су новоформиране бановине и зато је финансирање школа знатно побољ-шано. Бановина је преузела и исплату школских служитеља, набавку школскихучила и књига за ђачке школске књижнице. Осим тога, помагала је новчано иподизање нових школских зграда. У Вучитрну је било отворено место школскогсреског референта које је нешто касније прерасло у школско надзорништво. Натом положају налазио се учитељ Милентије Симовић, дотадашњи управитељОсновне школе у Вучитрну.

2. ШКОЛСТВО У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ СА ФОКУСОМ НА ОПШТИНУ ВУЧИТРН

До балканских ратова у вучитрнском крају постојале су само две српске шко-ле, осим оне у Девичу, која је територијално припадала вучитрнској цркве-но-школској општини и заједничком школском управитељству. То су билеосновне школе у Вучитрну и Прилужју, са врло малим бројем полазника углав-ном мушке деце. Девојчице које су похађале ову школу биле су углавном децапознатијих трговаца и познатијих људи. Сметња развоју школске мреже био јеу недостатак учитељског кадра и простора. Турске власти, и поред права која судата поробљеним народима на просветитељску делатност, нису се могле похва-лити улагањем средстава у отварање и рад српских школа.После балканских ратова Краљевина Србије је настојала, иако у неповољним

приликама, да започне нови живот у привредном и културном правцу. Почелису се стварати услови, који полако доводе до савременијег облика народног про-свећивања, какав је постојао у Србији. На ослобођеним територијама поставља-ју се просветни инспектори и школски надзорници, који интензивирају рад ушколству. За инспектора за косовску област постављен је професор Светозар То-мић, а за школског надзорника Звечанског среза, коме је припадао и Вучитрн-ски, учитељ Славољуб Панић (Богавац, М., 1998, 24). Народ овога краја, који јеослобођење од турског јарма дочекао са великим одушевљењем, поздравио јенастојање власти на интензивирању рада на ширем просвећивању. Градски тр-

530


говци и занатлије почињу нудити и материјалну помоћ за брже напредовањешколства, а своје куће у околним селима за привремени рад школа, као и плаче-ве за изградњу школских зграда (Божовић, Г., 1938, 256). После ослобођења1912. отворен је проблем промене у вучитрнском школству. Већ 1914. године уВучитрну су радиле српска и мухамеданска школа. Учитељи у српској школи субили Боривоје Јоксимовић, Михајло Кијаметовић, Божана Елезовић, Лазар Ор-ловић и свештеник Григорије Ристић (Николић О., 1996, 115). У српској мухамеданској школи радили су учитељи Цветко Стаматовић, а

учитељ у школи у Врници био је Јеротије Блезовић из Вучитрна. Изнети подацио Вучитрну и Прилужју односе се на школску 1913–14. годину, али су по свемусудећи исти учитељи радили и наредне школске 1914–15. године, односно доаустро-немачке окупације.Иначе, Вучитрнски крај је после окупације подељен на два дела, јужни, од са-

модрешке реке, припао је Бугарској, а северни аустро-немачкој окупационој зо-ни. Тада су Арнаути разносили и пустошили школски намештај у Прилужју,Врници и посебно Вучитрну, а школске зграде у граду су реквирирaле окупа-торске власти за војне управне потребе.

3. ШКОЛСТВО ИЗМЕЂУ ДВА РАТА У ВУЧИТРНУ

Одмах након Првог светског рата приступило се сређивању просветних при-лика у земљи. У рату је страдало много просветних радника и причињене суогромне материјалне штете, што ће касније утицати на обнову после ослобође-ња. Зато су и тражени извештаји из свих крајева и места где су радиле школе остању зграда, инвентара, и на основу њих предузимане адекватне мере у осавре-мењавању образовног и васпитног процеса.На простору Косова и Метохије већ првих дана пришло се припремама за ор-

ганизовање наставе у школама које су радиле од 1913. до краја 1915. године.У каквом су стању биле школе овога доба може се видети и у извештају Свето-зара Томића, првог просветног инспектора за Косовску област, од 24. јула1919. године: „Школске су зграде у целој области рђаве да не могу бити горе. Оношколских зграда што нам је остало од турског времена, те смо ми у току 1914. и1915. преправили и оправили, непријатељ је разорио и упропастио. После осло-бођења су затечене без прозора, без врата, без патоса и тавана.” (Богавац,М.,1998, 28)У предузимању мера за сређивање прилика и стварање услова за рад школа

власти су морале да воде рачуна о томе да је овај крај ослобођен од Турака 1912.и у Првом светском рату је потпуно опустошен, па се народу не би смеле наме-тати нове невоље око материјалних издатака за школе. У послу се морало иматидоста такта приликом отварања нових школа и подизања школских зграда, каконарод не би са нашом управом осетио нове терете” (Исто, 29).

531


Од ослобођења, крајем 1918. године, почиње обнављање целокупног живота увучитрнском крају. У жељи да се оствари бржи материјални и просветни пре-ображај активност власти била је усмерена на то да се основне школе отворе усвим селима у којима су биле потребе за њима, иако су услови били веома те-шки.Захваљујући позитивном односу становништва овога краја према школи и

образовању, као и ангажовању школских инспектора и надзорника, одмах сепришло припремама за организовање рада у школама које су радиле од 1913. до1915. године. Из извештаја школских надзорника Јосифа Поповића и СлавољубаПанића види се да су школске зграде биле у лошем стању у селима Врници,Прилужју и Вучитрну, намештаја и наставних средстава није било, а архива јенестала. „У селима у којима је после балканских ратова био припремљен мате-ријал за изградњу школских зграда, разграбљен је за време окупације од странеАрнаута (Гојбуља, Бабин Мост, Ново Село, Прилужје, Врница, Свињаре, Биво-љак). Било је и покушаја одузимања земљишта додељеног за изградњу школа,на пример, у Пантини.”7

Ипак, уз изузетно ангажовање виђених и утицајних људи и помоћ општин-ских власти 1919. године почеле су са радом школе у Вучитрну, Прилужју и Вр-ници и Бабином Мосту, првој новоотвореној школи и вучитрнском крају у Кра-љевини СХС. На зградама су претходно извршене најнужније оправке: напра-вљен је најнужнији школски намештај и нека учила, иако ниједна од зграданије одговарала условима за рад. У питању су биле адаптиране приватне куће,сем једне од три зграде школе у Вучитрну.Када је школске 1925–26. године отворена школа у Гојбуљи, тиме је и послед-

ња, девета општина у Вучитрнском срезу добила своју основну школу. До отва-рања школе у Гојбуљи деца из Новог Села Беговог, Батвара, Миоча, Шљивовицеи Гојбуље похађала су школу у Вучитрну. Те школске године било је у свимшколама Вучитрнског среза 1.007 ученика. Настава се изводила свакодневно,школе у Прилужју, Врници, Новом Селу, Бабином Мосту, Пантини и Малом Би-вољаку радиле су у новим школским зградама.8

После школске 1929–30. године у Вучитрнском срезу су отворене још четириосновне школе, и то у Бариљеву, Самодрежи, Старом Тргу и Недаковцу, а уОшљану ново одељење основне школе у Пантини. Тада је у срезу било укупноседамдесет основних школа и није било села да није обухваћено неком од школ-ских општина. Размештај школа у срезу био је следећи:Државна основна школа у Вучитрну за град Вучитрн,Државна основна школа у Прилужју обухвата село Главотину, Мали Би-

вољак, Бенчук, Стровце, Племетину, Велики Бивољак и Шипитулу,Државна основна школа у Врници обухватала је села Невољане, Ресник,

Брусник, Тараџу, Шалце,Коло, Мијалић и Дрваре.

7 Архивска грађа Вучитрна, Фонд СО, Одсек за просвету и културу, Вучитрн.8 Исто.

532


Државна основна школа у Бабином Мосту покривала је села Граце, ВеликуРеку, Брезницу, Бариљево, Дреновац, Доњи и Горњи Становац,Државна основна школа у Новом Селу обухватала је села Пестово, Недако-

вац, Виљане, Ропицу, Самодрежу, Загорје, Сврачак (Доњи и Горњи), Доњу Ду-бницу, Луг Дубницу и Горњу Дубницу,Државна основна школа у селу Баре обухватало је шаљска села и Бајгору,

Видушић, Мађеру, Мажић, Маљеницу, Забрђе, Сељанце, Ковачицу, Качандол,Трстену, Рашане и неке засеоке,Државна основна школа у Смрековници покривала је села Велики Кичић,

Мали Кичић, Пасому, Трбалић, Бањску, Слатину и Добру Луку,Државна основна школа у Малом Бивољаку имала је у свом саставу села

Велики Бивољак, Стровце, Сибовац, Племетину и Жиливоду,Државна основна школа у Гојбуљи покривала је Батваре, Миоч, Ново Село

Бегово, Цецелију, Слаковце, Скровну, Шљивовицу, Курилово, Скочну, Караче,Доњу Судимљу, Горњу Судимљу и Весековце,Државна основна школа у Великој Реци покривала су села Доњи Странко-

вац и Горњи Станковац,Државна основна школа у Дрвару имала је у свом саставу и села Мијалић,

Ресник и Шалце,Државна основна школа у Бресници била је само за ово село са великим

бројем засеока,Државна основна школа у Бариљеву била је за село Дреновац,Државна основна школа „Кнез Лазар” у Самодрежи покривала је Загорје,

Цецелију, Ропицу, Горњу Дубницу и Луг Дубницу,Државна основна школа „Краљ Милутин” у Старом Тргу покривала је то

насеље и колонију рудника Трепча,Државна основна школа у Недаковцу покривала је села Пестово, Доњи и

Горњи Сврачак.Величином и изгледом школе су несумњиво биле најлепше грађевине у сели-

ма, па су пажњу привлачиле својим изгледом.9

4. ШКОЛСТВО У ВУЧИТРНУ ОД 1945. ГОДИНЕ

Елементи за новију историју српских основних школа у Вучитрну после Дру-гог светског рата, с обзиром на чињеницу да је она целовито осветљена у време-ну 1912–1945. године, треба да буду основа будућим и темељитијим истражи-вањима. У овом делу приказујемо, у бити, успон и пад једне идеолошке епохе,епохе социјалистичке револуције обликоване праксом комуниста, који су тежи-ли стварању новог човека и обећане земље. У тој ери, дугој више од пола века,

9 Исто.

533


неким битним чињеницама приказали смо како је то био и слом српског наро-да, чија је најтрагичнија последица исељавање, односно гашење српских школа.У то време територија општине Вучитрн обухватала је површину од 3.750 km

са 70 насеља и укупно 42 хиљаде становника Срба, Црногораца, Шиптара и Ту-рака. Настава се, дакле, одвијала на српском и језицима националних мањина.Убрзо после превазилажења основних послератних тешкоћа, десетак година

од завршетка рата, на територији општине Вучитрн, радила је 31 школа, одкојих је осморазредних било 10, једна седморазредна, три шесторазредне, једнапеторазредна и 16 четвороразредних са укупно 8.670 ученика.10

У раду на развоју школа основног образовања полазило се од економских идруштвених могућности општине и с циљем и задатком да се што већи број де-це обухвати основним образовањем. На тој основи формирани су циљеви школеи на подручју ове општине, а своде се на следеће:

• да школа обухвати сву децу 7–15 година старости способну за школо-вање, пружајући им организовано васпитања и образовање у трајању одосам година,

• да даје основе основног савременог општег образовања и васпитања, од-носно обезбеђује она знања и умења, навике и својства која су као основнеопходна за даље редовно, допунско и самостално школовање,

• да оспособљава младу генерацију да разуме задатке друштвене заједницеи да се припрема за њихово што раније остварење (Парлић-Божовић, Љ.Ј., 1998, 140).

Осим ових основних циљева, карактер основне школе одређен је и општимциљем васпитања, који у њој, као и у свим другим врстама школа у земљи, требада се остварују. У основним начелима Закона о основној школи (чл. 4) истакнутоје да васпитањем треба оспособити млади нараштај да својим радом, заснова-ним на савременим достигнућима науке и технике, доприноси сталном развојудруштвено-производних снага, јачању друштвених односа, порасту материјал-ног благостања и културном процвату друштвене заједнице као целине и лич-ном благостању и напретку радног човека. Истицан је и захтев да се млада гене-рација васпитава у духу братства и јединства и равноправности наших народа.11

Да би ти циљеви и задаци били остварени у свакој школи, неопходно је билоспровести добру организацију рада школе, њену повезаност са животом и прак-сом и друштвеном средином у којој се налази. Услов за добру организацијушколског живота и рада представљао је целисходно постављен план рада школеу свим видовима њене образовне делатности. Зато су планови обухватали на-ставу и друге облике школске и педагошке активности, при чему је настава нај-значајнији вид педагошких активности сваке школе. У процесу наставе учени-ци су савладавали планом и програмом предвиђене заједничке задатке, а наста-

10Фонд СО, Одсек за просвету и културу, Вучитрн 1970. стр. 1.11Исто, стр. 2.

534


вни рад се обављао под непосредним руководством наставника уз примену свесавременијих наставних метода и облика рада (Парлић-Божовић, Љ. Ј., 1998,141).Но, иако је настава била најосновнији вид педагошке активности школе, сама

по себи није била у стању да оствари све задатке намењене основној школи, пасе васпитно дејство школе проширивало и допуњавало другим видовима ва-спитне делатности који су у заједници са наставом чинили јединствени системпедагошког утицаја на ученике. Организацији ових допунских видова васпит-ног рада приступило се организовано како би се живот и рад ученика, као и њи-хово слободно време ван наставног процеса, целисходно усмеравао и испуњаваоодговарајућим педагошким активностима. Посебну улогу у томе имали су ро-дитељи и друштвено-политичке организације које су својим деловањем јачалеваспитно дејство школе, проширивале оквир њене педагошке организованостии доводиле до целисходног обједињавања свих напора у правцу пунијег оства-ривања циљева и задатака васпитања.Смисао повезаности основне школе са вучитрнском средином није се огледао

искључиво у упознавању средине, већ и у непосредном учествовању у реша-вању њених проблема и задатака и организовању акција у којима су могла уче-ствовати деца основношколског узраста. При одабирању акција и радова у по-слератном периоду, у којима је у првом плану стајала њихова васпитна функци-ја, школа се првенствено оријентисала на мере које су најсликовитије указивалена пут изласка из примитивизма и заосталости, на остваривање широких види-ка социјалистичког развоја и истицала је значај примене науке и технике у про-изводњи и животу.Нагли и динамичан развој социјалистичких идеја на простору општине Ву-

читрн условио је убрзан темпо развоја школске мреже и на њеном подручју закратко време отворено је више различитих школа у којима је учило 8.870 учени-ка (Парлић-Божовић, Љ. Ј., 1998, 142).Развој школске мреже повлачио је отварање школа у местима у којима је био

могућ и обухват деце пуним основним образовањем. Међутим, број постојећихосновних школа није омогућио свој деци стицање пуног основног образовања,па је део ученика по завршетку разредне наставе остао необухваћен предмет-ном наставом. Разлог за то је што је на подручју вучитрнске општине доста бр-довитих и планинских крајева, па ученици после четвртог разреда због удаље-ности школа нису били у могућности да наставе школовање. Изразити случај јеподручје Скровне, са селима Гумниште, Бошљане, Весековце, Курилово, Скоч-но, Слаковце, Цецелија, Загорје, Луг Дубница, Доња Дубница, Горња Дубница идео Горњег Становца (Парлић-Божовић, Љ. Ј., 1998, 142).Из података о укупном броју становништва на територији општине Вучитрн,

у послератном периоду произлази да наставом није обухваћено 30% ученика.Ова деца остајала су са завршеним четвртим разредом код својих кућа, без пер-спективе и могућности за даљим школовањем и усавршавањем.

535


С обзиром на материјалне и кадровске услове, општина је успевала да одвојиматеријална средства на име развоја школа основног образовања, у жељи дашколу приближи што већем броју грађана и омогући им стицање пуног основ-ног образовања. Ако се упореди бројно стање школа, одељења и наставног кадрасамо од школске 1961– 62. године, види се огроман развој. Ево просека за четиришколске године.

У школској 1965–66. години већ је било 8.870 ученика са 263 одељења и 290 на-ставника.Из наведених података закључује се да је годишњи прираштај ученика био

3,7%, одељења 1,8% и наставног кадра 4,3%. Ови подаци указују и на материјалнеиздатке општине Вучитрн у решавању питања основног школства. Нареднимпетогодишњим планом који је делимично испуњен предвиђен је просечни по-раст ученика у првом разреду за 500. По школским годинама, у архивама оп-штине, који су мало употребљиви, налазимо следеће податке.

Из табеле се види нагли пораст броја ученика, највише на местима који гра-витирају граду и имају саобраћајнице. Таква су подручја: Вучитрн, Смрековни-ца, Ново Село, Прилужје, Дрваре, Пантина. Ту нема миграције становништва,већ је присутна стална тенденција досељавања. Са друге стране, пораст бројаученика јавља се и захваљујући родитељима и измени њихове свести. Наиме,родитељи постају свесни чињенице да је школа потребна и зато овдашње школенемају проблема које су имале у прошлости.Пратећи статистичке податке послератног периода и ослањајући се на исказе

старијих, као велики проблем јавља се заостала свест родитеља ученика који из-бегавају да образују женску децу. Користили су законске могућности да после

1961-62. 1962-63. 1963-64. 1964-65.

БРОЈ УЧЕНИКА 7.023 7.495 8429 8774

БРОЈ ОДЕЉЕЊА

БРОЈ НАСТАВНИКА

209180

223205

246243

250285

1966-67. 1967-68. 1968-69. 1969-70. 1970-71.

БР. УЧЕНИКА 9.294 9.598 11.522 12.540 13.588

БР. ОДЕЉЕЊА

БР. НАСТАВНИКА

263290

282300

315305

339310

355330

536


разредне наставе женску децу не уписују у предметну наставу, јер је школаудаљена више него што то законске норме дозвољавају.12

5. МРЕЖА ОСНОВНИХ ШКОЛА НА ПОДНЕБЉУ ОПШТИНЕ ВУЧИТРН

ОД 1950. ДО ДАНАШЊИХ ДАНА

У периоду од 1950. године основне школе у Вучитрну звале су се „осмолетке”.На основу збирне табеле о броју школа долазимо до следећих података.

Бројно стање школа у периоду школске 1952–53. године износило је 11 школаза разреде 1–4 и 11 школа за разреде 4–8. За ниже разреде осмолетке (основнушколу) посматрана је развијеност по разредима 1–4 разреда, а за више разредеосмолетке 5–8 разреда, иако је осмолетка организационо једна целина 1–8 раз-реда.

Са разредима 1–4 било је пет школа на српском, пет на шиптарском и једнана турском наставном језику. Исто је стање било са школама 5–8 разреда.Одељења осмолетки, 1–4 разреда, било је укупно 28 одељења, од тога 10 на срп-ском, 14 на шиптарском и четири на турском наставном језику.13

Користећи историјску методу анализе педагошке документације, увидом улист за ниже занатске школе и школе за ученике у привреди, сазнали смо да суу овом периоду (1950) радиле три женске школе, под непосредним руководствомНародног одбора Вучитрнског среза, са 88 ученика.

Надаље, користећи извештај о Српским народним школама за 1953. годину,налазимо податке о школама ове врсте на различитим местима Вучитрнскогсреза. Тако у Бресници постоји одељење у којем предаје један учитељ. У Букошује, такође, радило одељење које је водила учитељица, а у Бањској четири одеље-ња, мада на основу извештаја од 24. 2. 1953. не можемо установити кадровскостање у поменутим одељењима.14

У Грацу, Великој Реци и Недаковцу постојало је по једно одељење, у Главоти-ни и Самодрежи по два одељења, а у Прилужју и Вучитрну по три одељења укојима су радиле учитељице, и то сваки разред посебно.15 У наредним редовима,на основу сада доступне грађе, реконструисана је слика неких основних школа,чиме се ствара слика историје српског школства у Вучитрну.

12 Фонд СО, Одсек за просвету и културу, Вучитрн, 1970.13 Статистичке белешке у вези с основним школама које су постојале на територији бившег сре-

за у Вучитрну, 1953, СНО.14 Фонд СНО Одсек за образовање и културу 1952– 53. Извештај од 24. 2. 1953. Статистичке бе-

лешке у вези с основним школама које су постојале на територији бившег среза у Вучитрну.15 Исто.

537


5.1. ОСНОВНА ШКОЛА „БОРО ВУКМИРОВИЋ”

У СМРЕКОВНИЦИ

Школа је радила у новоподигнутој згради и функционисала је одговарајућисвим педагошким захтевима. У почетку је бројала деветнаест одељења и радилау две смене, да би школске 1970–71. имала 41 одељење и постала тесна да при-хвати сву децу.16

Она је имала истурена одељења у Пасоми са разредном наставом. Међутим, удаљем развоју предвиђено је да се та одељења укину или, у изузетном случају,да се изводи настава за 1. и 2. разред. Настава за први и други разред изводиласе у две смене, а ученике су чинила деца из Кичића, Смрековнице, Пасеме и Тр-лабућа. Ученици из Кичића, Смрековнице, Бањске, Слатине и Добре Луке поха-ђала су наставу у Смрековници. На основу табеларног прегледа (у прилогу) ви-ди се да је био евидентан пораст одељења и броја ученика. Разлог је вероватно усталном досељавању становништва у ове крајеве и у повећању наталитета. Затоје оправдано било задржати зграду старе школе у Смрековници, како би се ка-сније могла користити за извођење наставе.При састављању табеларног приказа за школу „Боро Вукмировић” руководи-

ли смо се чињеницом да је сваке школске године у разредној настави било 10 %поноваца, док је у предметној тај број достизао цифру од 20%. Из свега наведеногпроизлази да се сваке наредне школске године број одељења повећавао од 4 до5, не узимајући у обзир да се тај број и даље повећавао због досељавања у овајкрај. Тако је школске 1970–71. број становника достигао цифру од 6.019, а бројученика 706. За ову школу редовно су рађени петогодишњи планови. Један одњих је и петогодишњи план направљен школске 1970– 71. године. У њему су, по-ред осталог, изражена предвиђања да ће школа у наредних пет година имати1.468 ученика са 41 одељењем од којих ће у предметној настави бити 14 одеље-ња.17

Међутим, план је имао и неке своје недостатке. Наиме, да би се предвиђенизадаци могли поступно и на време решавати, потребно је било сачинити планразвоја који ће обезбедити наставни кадар за разредну и преметну наставу. Тоније учињено, иако се школа налазила на главној саобраћајници између Ву-читрна и Косовске Митровице, па је постојала могућност да просветни радницииз оба места заснују радни однос у школи.

5.2. ОСНОВНА ШКОЛА У СКРОВНИ

Треба истаћи да је веома мали број података за ову седморазредну школу,која броји 8 одељења. Ово је уједно била и матична школа са истуренимодељењима у селима Гумништу и Весековцу. Истурена одељења у Гумништуобухватала су ученике оближњих села до четвртог разреда, у две смене. Услови

16Фонд СО, Одсек за просвету и културу, Вучитрн, 1970, стр. 5.17Исто.

538


за рад су били тешки и нису омогућавали квалитетну наставу, иако је петогоди-шњим планом предвиђено материјално и кадровско јачање школе и наставе доосмог разреда.18 Како није дошло до реализације тог плана, пропуштена је и мо-гућност да деца ових планинских крајева стекну пуно основно образовање.Ценећи расположиву документацију, приметно је да становништво овога

краја у врло малом проценту подлеже исељавању са овог простора, што није чи-нило сметњу за постојањем пуне основне школе. Да би се установљен крат-котрајни наставни план рада бар делимично обистинио, школске 1966–67. годи-не, при школи у Скровни установљен је и отпочео са радом седми разред сапредметном наставом. Међутим, лоше материјалне прилике учиниле су своје.Било је потребно изградити нову школску зграду у којој је било могуће правил-но одржавати наставу.

5.3. ОСНОВНА ШКОЛА „ИВО ЛОЛА РИБАР”

У НОВОМ СЕЛУ

Ова је школа у свом саставу имала истурена одељења са четвороразредном,петоразредном и осморазредном наставом. Истурена одељења била су у Само-дрежи (пуна осморазредна школа са девет одељења) у Цецелији (петоразредна)у Луг Дубници (четворарзредна) у Доњој Дубници и Загорјку (четвороразреднанастава), док је у Новом Селу радила школа са разредном и предметном наста-вом. Подручје школе обухватало је Пестово, Репицу, Виљанце, Луг Дубницу,Горњу Дубницу, Загорје, Слаковце, Цецелију, Самодрежу и Куновик.На основу расположивих података (пре рата) вучитрнског архива, закључује

се да се ради о просторно великом подручју. Стога је оправдана тенденција спа-јања извесних школа. Тако је за села Луг Дубница, Доњу Дубница и Загорје фор-мирана петоразредна школа са разредном наставом у којој су наставу похађалии ученици из Горње Дубнице, док је други део, који гравитира ка Новом СелуМаџунском, похађао наставу у матичној школи.19 Оваквом мрежом школа наподручју Основне школе „Иво Лола Рибар” омогућено је да се сва деца обухватеразредном и предметном наставом. Ученицима који су завршили разредну на-ставу, закључно са петим разредом, омогућен је наставак школовања у Само-дрежи или у Новом Селу.20 Школа је из године у годину изражавала потребе занаставним кадром, с обзиром на годишњи пораст 4–5 одељења.Након окончања НАТО агресије, ОШ „Иво Лола Рибар” школске 1999–2000. го-

дине започела је извођење редовне наставе у свим разредима у згради ОШ„Бранко Радичевић” у Косовској Митровици. Настава се у овој згради изводи доданас (2012) 1–8. разреда у посебним учионицама и кабинету информатике.

18 Исто, стр. 7.19 Исто, стр. 8.20 Подручје на коме се налазила самодрешка школа је планинско и становништво је у сталном

опадању, што се одразило и на број ученика.

539


5.4. ОСНОВНА ШКОЛА „ВУК КАРАЏИЋ” У ПРИЛУЖЈУ

Према писаним подацима, школа у Прилужју датира још од 1872. године каосветовна школа у којој су ученици подучавани читању, писању и веронауци.Почела је са радом 1883. (Урошевић, А.,112), 1900. (Нушић, Б.), односно 1913. (Бо-гавац, М.). Мештани села од којих је материјал црпео Атанасије Урошевић, го-воре да је школа радила знатно пре 1900. године. По њиховим казивањима (За-рифа Митровића, Серагима Терентића, Филипа Терентића, Младена Машића,Сенте Поповића и других) школа је постојала и у 19. веку.У саставу ове школе радила су одељења на српском и по једно одељење у

Доњем Становцу, Грацу и Жиливоди на турском наставном језику. Постепеносу ова одељења прерасла у потпуне основне школе, и тако одвојене од матице.По свом подручју и броју истурених одељења, ово је била једна од највећих шко-ла на територији општине.Међутим, велика пространост и број истурених одељења нису омогућавали

бољи увид у наставу, као ни побољшање квалитета стечених знања ученика. Наподручју школе постојала је, дакле, потпуна осмогодишња школа у Главотиниса 13 одељења и 509 ученика. Она је прихватила ученике из Бивољака, Жиливо-де, Стровца и Бенчука.21 Постојале су велике амбиције да се ова школа задржи,иако је од Прилужја била удаљена само 2,5 km. Разлог је била река, Ситница,чије корито није било уређено, што је деци онемогућавало прелазак на другустрану. Зато деца по месец и више дана нису ишла на наставу, а главотинскашкола је била сабирна за села са леве стране Ситнице.22

Према извештајима о раду за школску 1983–84. годину, у матичној школи уПрилужју радила су 22 одељења са 560 ученика. Настава је извођена у нижимразредима (шест одељења) НА СРПСКОМ НАСТАВНОМ ЈЕЗИКУ, А У ШЕС-НАЕСТ ОДЕЉЕЊА ВИШИХ РАЗРЕДА НАСТАВНИ ПРОГРАМ ЈЕ РЕАЛИЗО-ВАН НА СРПСКОМ И АЛБАНСКИМ ЈЕЗИКУ, ПО ОСАМ ОДЕЉЕЊА. Школа јеодувек располагала довољним радним простором и наставним средствима којаСУ ОБОГАЋЕНА ПРИЛОЗИМА ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА.Школске 1997–98. године уписано је 336 ученика, од тога одличних 135, врло

добрих 65, добрих 79 и довољних 49, што је укупно 328 ученика. Осам учениканије прешло у наредни разред. Непосредно пре последњег рата, рата на Косову,школа „Вук Караџић” у Прилужју била је осмогодишња, бројала 16 одељења, саједним комбинованим одељењем у саставу са черкеском децом која наставу слу-шају на свом матерњем језику и истуреним одељењем у Дрвару од два ученика.У периоду пре НАТО бомбардовања, школа је радила по савременим наставнимметодама, мада су средства за рад била оскудна, ако се изузму два компјутеракоја су се употребљавала у оквиру ваннаставних активности у области инфор-матике.

21Фонд СО, Одељење за просвету и културу, 1970, Вучитрн, стр. 9.22Исто.

540


За период после последњег рата на Космету, за школску 2009–10. годину, за-кључујемо да ова школа и даље ради на подручју села Прилужје, општина Ву-читрн. Ценећи статистичке податке и извештаје који сведоче о успеху ученика,закључујемо да она броји укупно 134 ученика, у првом 33, другом 34, трећем 38и четвртом 29 ученика.23

5.5 ОСНОВНА ШКОЛА „БОРИС КИДРИЧ” У ВУЧИТРНУ

За време Другог светског рата ова основна школа у Вучитрну није радила.Учитељи су били у близини и повремено се јављали на посао. До доласка Не-дићеве војске чињени су покушаји да школа функционише, али су рад честоометали Шиптари, што се наставило касније, после ослобођења, тако да је шко-ла нередовно радила и у првој години ослобођења, од 1. 9. 1945. године.То је био и период када у град долази Душан Мугоша, као највиши руководи-

лац у послератном периоду и бива постављен за секретара обласног одбора гра-да. Једна од његових идеја и намера била је да се на терену окупе сва деца дора-сла основном образовању (Парлић-Божовић, Љ. Ј., 1998, 161).Педесетих година 19. века ова основна школа је заједно са прогимназијом из

Зејнулах-бегове куће пребачена у зграду где је касније била гимназија, стапају-ћи се тако у једну школу.Школске 1945–55. године основна школа у Вучитрну је прозвана именом Бо-

риса Кидрича, и то је била прва школа у општини, изузев школе „Вук Караџић”у Прилужју, која је поред епитета „основна” добила своје име. Новоподигнутазграда школе „Борис Кидрич” саграђена је од тврдог материјала и имала је18 учионица са разредном и 24 одељења са предметном наставом.24 Школа јеимала истурена одељења у Недаковцу, и то два комбинована одељења са наста-вом на шиптарском наставном језику са укупно 135 ученика.25

После оснивања школе „21. новембар” у Вучитрну, школске 1964–65. године,деца су подељена по критеријуму места становања. Школа „Борис Кидрич”обухватала је децу која су становала у реону града до „Каљаје” и Македонскеулице (половину града), а настава у њој одвијала се на два наставна језика – срп-ском и шиптарском.26

Седамдесетих година 20. века школа „Борис Кидрич” имала је 1.488 ученика иотворена је још једна основна школа. Наиме, постојећа је била преоптерећенавеликим бројем ученика и стога је губила у квалитету.27

23 Статистички извештај о успеху ученика за школску 2009–10. годину и прво полугодиште,стр. 1.

24 Архив града Вучитрна, Фонд СО, Одељење за просвету и културу, 1970, стр. 13.25 Исто.26 Исто.27 Новоподигнута школа „Борис Кидрич” налазила се у близини старе аутобуске станице, а прва

генерација која ју је похађала били су прваци уписани школске 1977–78. године, док су старијиразреди премештени из дотадашње школе (ондашње гимназије).

541


Школа „21. новембар” обухватала је рејон од половине града и бројала је1.207 ученика. Настава у њој одвијала се на три наставна језика: српском, тур-ском и шиптарском, што је у извесној мери оптерећивало наставне капацитетешколе. У овој школској згради, која је одговарала већини педагошких захтева,било је 31 одељење са истуреним одељењима у Гојбуљи и Карачу.У оквиру тада постојећих могућности, Савет за образовање и културу Скуп-

штине општине узео је у обзир све умесне предлоге и сугестије школских колек-тива, грађана и друштвено-политичких организација.

5.6. ОСНОВНА ШКОЛА „21. НОВЕМБАР” У ВУЧИТРНУ

Школа „21. новембар” настала је поделом основне школе „Борис Кидрич”. Започетак њеног рада узима се 1. октобар 1964. године, и то је матична школа сатројезичном наставом са истуреним одељењима у околним селима. Прве школ-ске године у матичној школи на настави на српском језику уписано је 340 уче-ника, на шиптарском језику 585, а на турском наставном језику 96 ученика. На-ставу је изводило 35 наставника, учитеља и стручних сарадника, од којих је упредметној настави 13 квалификованих наставника.28 Директор школе био јеМилан Јовановић, а већ школске 1965–66. године број ученика у овој школи до-стигао је цифру од 1.041.Школске 1967– 68. године дошло је до смене директора школе и до школске

1971–72. године директор је био Душан Комненић, кога почетком школске1972–73. године замењује Томислав Савељић до школске 1985–86. године. Саве-љића замењује Предраг Јаначковић до 1994–95, када на ту функцију долази Вла-димир Мркић. После последњег рата на Космету школа је измештена у КосовскуМитровицу, где егзистира и данас, и њен директор је Димитрије Денић.

Од почетка школске 1984–85. обавезном основном наставом у школи обухва-ћена су и ромска деца која су до тада бирала хоће ли наставу похађати на срп-ском наставном језику.

У разредној настави на српском наставном језику и истуреним одељењима уГојбуљи од 20 уписаних ученика сви су положили разред.Након последњег рата на Космету, основна школа „21. новембар” из Вучитрна

ради у следећим условима.

Матична школа у Гојбуљи подигнута је донацијом владе Јапана 2001. године,укупне површине 757 m. Школа има 8 учионица од којих је једна преуређена укабинет за информатику.

Школа поседује и следеће просторије: библиотеку, просторију за помоћноособље, зборницу, директорску канцеларију, два тоалета, котларницу и таван-

28У саставу школе радила су и два истурена одељења у Гојбуљи и Карачу, које изузимамо из по-себног разматрања, јер су њихов рад осветлили аутори монографије „Гојбуљска основна школа”др Милош Ђорђевић и Божидар Зарковић – Приштина, 1997.

542


ски простор који служи за одлагање расходованог намештаја и на коме је сме-штен резервоар за воду.У издвојеном одељењу у Косовској Митровици од 1999. године настава се из-

води у просторијама ОШ „Бранко Радичевић” које су у нашој школи уступљенена коришћење поподневној смени, и то:

• две учионице (седмог и осмог разреда, један кабинет информатике са6 рачунара који нису у најбољој функцији),

• директорска канцеларија површине (22 m2) у којој се налазе четири раднастола, четири рачунара, три витрине за документацију.

Школа у Бањској је изграђена донацијом општина Нови Сад и Српска Црња,завршена је и предата на употребу 1990, а са радом почела 7. 1. 1991. године.Укупне површине 29 m2 на плацу површине 34 m2 у којој наставу тренутно по-хађају два (2) ученика (један ученик у првом и један у четвртом разреду).29

РЕЗИМЕ

Слика српског школства у вучитрнској општини данас, после 190 година пос-тојања, и то у систему самосталних српских школа, огледа се у неколико битнихчињеница.Са леве стране Ситнице пре последњег рата остале су само неке сеоске па-

туљасте школе и истурена одељења. У основној школи „Зарија Јовановић” у Вр-ници у осам разреда било је свега 11 просветних радника и 40 ученика.Такође, ученике из Пантине, чије су куће попаљене, заједно са три ђака из Др-

вара, протерали су шиптарски терористи и били принуђени да пред рат наставешколовање у Косову Пољу. Тако да простор, који је за време Краљевине Југосла-вије после Првог светског рата са муком поново насељен српским живљем, по-ново бива истребљен од Срба, о чему говори и број ђака и (не)постојање српскихшкола на овим просторима.Основна школа „Свети Сава” у Грацу, са десне стране реке Ситнице, о којој

није било речи у овом раду, такође је постојала пре последњег рата на Космету.Нимало различита, била је и слика основне школе „Иво Лола Рибар” у Новом

Селу са 41. ђаком од првог до осмог разреда, док је у истуреном одељењу у Са-модрежи било свега 5 ученика. Због политичких и ратних дешавања и неприли-ка, истурено одељење често није радило, што је подсећало на време пред Другисветски рат, када су Срби и одавде морали бежати.Надаље, мрежа основних српских школа у Вучитрну до последњег рата огле-

дала се у 5 основних и две средње школе. Средње школе, о којима у овом раду

29 Извештај о реализацији Програма рада и успеха ученика Основне школе „21. Новембар”– Ву-читрн на крају другог полугодишта школске 2011–12 . године.

543


није било речи, похађало је 163 ученика. Било је 108 професора, наставника иучитеља, док је у администрацији радило још 50 радника.Осим што илуструју дух у школама, поменуте цифре отварају и кључно пи-

тање: да српске школе данас на Космету нису озбиљно угрожене?Критички истражујући недовољно доступну грађу и судећи на основу сведо-

чења учесника у самом процесу образовања на овим просторима, као и на осно-ву статистичких података и педагошког искуства аутора овога рада, намећу сеи неки закључци као одговори на унапред постављене хипотезе. Кључни међуњима је саздан у чињеници да се:

• српска држава данас мора позабавити овом опасношћу,• много више радити на очувању српских школа, као и целокупне српске

баштине на овим просторима.

Остваривањем циља кроз ове задатке бране се:

• државна територија и• праг националног интереса на овом простору.

Осим државе, на овим задацима морају радити и просветни радници, роди-тељи и сами ученици.


1. Алманах Краљевине Југославије, 1–4, 1921–22, Загреб, 1922

2. Алманах Краљевине Југославије, 2, 1929–31, Загреб, 1931.

3. Бановина Моравска. 4, Загреб, 1931.

4. Богавац Милован Ј., Просвета и школство у Ибарском Колашину, Зборник за историјушколства и просвете, Љубљана, 1980.

5. Богавац Милован Ј., Велика Река на ушћу Лаба у Ситницу, Београд, 1992.

6. Божовић Григорије, Знани и незнани, Вардар, календар за 1938, Београд.

7. Државни календар КСХС 1921, Београд, 1921.

8. Државни календар КСХС за 1924. годину, Београд, 1924.

9. Ђорђевић, Милош и Зарковић, Божидар, Гојбуљска основна школа, Приштина, 1997.

10. Ђорђевић, Милош, Богавац, Милован, Ј., Парлић- Божовић, Љ. Ј., Српске школе у Ву-читрну 1912– 1998. године, Приштина, 1998.

11. Извештај о раду и ученичком напретку женских занатских школа моравске бановинеу школској 1937–38. години, Ниш, 1938.

12. Летопис ОШ „Вук Караџић” Прилужје

13. Летопис средње економске школе, Вучитрн.

14. Моравска бановина, Банска управа 1937–1939, Ниш 1938.

15. Народна просвета, 1925, 1927, 1932, 1937. и 1939.

16. Николић, Олга, Српске школе у Вучитрну 1828– 1912, Приштина, 1996.

544


17. Област Бранковића, општински катастарски попис из 1455. године, Сарајево, 1972.18. Прибићевић, Адам, Од господина до сељака, Виндзор, Канада, 1953.19. Просветни гласник, 1936, 1937, 1938, 1939. и 1940. 20. Просветни шематизам Краљевине Југославије, књ. 1, Загреб, 193, 2.21. Споменица прославе 35. годишњице четничког покрета у Јужној Србији, Београд,

1998.22. Урошевић, Атанасије, Косово, Приштина, 1990.23. Фртунић, Живко, Записи, Вардар, 5. 1. 1933, Скопље.

АРХИВАЛИЈЕ

Архив Југославије, Министарство просвете КЈ, 66 – 1297, 1312, 1629, 1630, 1631, 1632, 2009,2010– 1969, 3123.

Архив Југославије, Министарство трговине и индустрије КЈ, 65 – 1647, 1691–2751.Архивска грађа Вучитрна, Фонд СО, Одсек за просвету и културу, Вучитрн.Фонд Среског народног одбора (СНО) Вучитрн, Одсек за образовање и културу.Архив ОШ „Вук Караџић” Прилужје.

545


Jasna Parlić-Božović

SCHOOLS IN VUČITRN FROM 1912 TO THE PRESENT TIMES

SummaryThis work is based on the results of a previous writing, which had been a point of moti-

vation for creating a new one. Although a complete history of Vučitrn does not exist yet,works like this purpose to be a contribution to the education history as an important part ofhistory of that region, because its education has kept itself during 190 years. That fact is im-portant for general history of Serbian education.

In the first part of this work, which includes the period between 1912/2012, the author col-lected and analysed unknown and dispersed archives material and reconstructed schools de-velopment and spirituality of the period when Serbian teachers and the state bore wholeeducation in rescued Kosovo and Metohija.

The history of the Serbian school in Vučitrn follows a path from church education, com-mon education in Serbian, Albanian and Turkish to Serbian independent school of presenttime.

This writing includes four stages of Serbian educational history: the Kingdom of theSerbs, Croats and Slovenes and Kingdom of Yugoslavia period, the Occupation period, theSocialist Federal Republic of Yugoslavia period as social realism and the pluralist Serbia pe-riod.

This writing could be observed as a frame and a base for further more detailed explora-tions, which might be a steer point of our author.

Serbian schools in Vučitrn and Kosovo and Metohija in general must receive stronger andmore organized assistance from the State.

Key words: school, Vučitrn.

546

УДК: 908(497.115 Призрен)”1918/1941” ; 94(497.115 Призрен)”1918/1941”

РАДМИЛО Б. ПЕКИЋ1


ПРИЗРЕН 1918–1941. ГОДИНЕ

(Привреда и друштво)2

САЖЕТАК. Тек у новије вријеме историографија почиње интензивније да се бави ис-торијом града, као урбане цјелине која је пролазила разне, чак и драматичне фазеразвоја, модернизације и урбанизације, са свим оним последицама које су ти проце-си остављали на њихово становништво. Овдје је ријеч о Призрену, граду који је у дру-гој деценији XX вијека прошао страховите политичке промјене. Након што је 1912. го-дине био ослобођен после вјековног турског ропства, три године иза тога био јепоново окупиран, овог пута од бугарског окупатора, те је на крају, 1918. године, поновоослобођен и интегрисан у прву заједничку државу Јужних Словена – Краљевину Ср-ба, Хрвата и Словенаца. Сви ови процеси, а посебно ослобођење 1918. године и двиједеценије живота у Краљевини СХС/Југославији, оставили су значајне последице насам град, структуру његовог становништва и физиономију градске средине. Ослобо-ђењем 1918. године Призрен је постао сједиште округа, а самим тим и сједиштеокружних институција, као што је Окружни суд, затим сједиште првих институцијакултуре, просвјетних здања и слично, које су мијењале његову урбану физиономију,али и свијест његових „грађана”. У овом периоду у Призрену се отварају прве фабри-ке, оснивају разна друштва, граде путеви и слично. Некада познати трговачки и за-натски центар, чувен по својој занатској обради метала и коже, почео је да попримасасвим нову урбану структуру. Само један сегмент тих крупних и значајних промјенакоје је Призрен доживио у периоду од 1918. до 1941. године, и то привредни и дру-штвени, јесте предмет овог рада.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Призрен, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, привреда и друштво.

1 [email protected] Рад је резултат ауторовог учешћа на научноистраживачком пројекту ИИИ 47023 „Косово и Ме-

тохија између националног идентитета и евроинтеграција” који финансира Министарство запросвету и науку Републике Србије.

547


Некадашњи српски Цариград, симбол моћи српског народа, умјесто да кренепутем развоја и просперитета, средином XV вијека, окупиран од Турака, дожи-вио је вјековну декаденцију, под управом османлијског режима. Током дугих вјекова окупације, Турци су снагом своје моћи, разним прити-

сцима, поготово пореским системом али и на друге различите начине насилномијењали етничку структуру становништва. Истовремено, насељени завојевачиначином живљења, мијењали су културу и изглед самог града. Оно по чему је Призрен требао да у „вјеки вјекова” буде препознатљив, као

што су неки западноевропски или приморски градови које симболизују мону-ментални црквени објекти посвећени заштитнику града у којима су поред мо-штију светих, сахрањивани владари, чланови владарске породице истакнутеличности и слично, уништено је. Српски Цариград требао је да буде препознатљив по гробном мјесту цара Ду-

шана и његовој задужбини св. Арханђелима. Нажалост, окупатор је и царскигроб и задужбину св. Арханђели, бројне цркве у самом граду Призрену и на ши-рем подручју Метохије, оскрнавио и поруштио.3 Град у којем је у средњем вијеку било цркава колико у години дана, пред ње-

гово ослобађање почетком XX вијека насилно је попримио оријенталне каракте-ристике. Међутим, и поред свега, хроничари су забиљежили да је Призрен бионајчистији град од свих оних који су се налазили под Турском окупацијом.4 У другој декади XX вијека Призрен је проживио два балканска рата, а потом и

бугарску окупацију почев од новембра 1915. године. Доба Бугарске окупацијекарактеришу убиства и силовања. Велики број Срба интерниран је и ликвиди-ран, док је од последица глади и тифуса умрло око 7 хиљада становника. Бугар-ски митрополит Малентије проповиједао је како „жене не би требале да се су-протстављају бугарским војницима, јер чак и да остану у другом стању, у томенема зла”.5 Срби су коначно ослободили свој некадашњи престони град 1918. године и

своју државност пренијели на Краљевину СХС. Функцију округа коју је добио24. августа 1913. године задржао је и након Првог свјетског рата.6 Међутим, ред и мир још увијек нису били у потпуности заживјели. Албанско

становништво настојало је да отцијепи српске територије на којима је живјело,да би их прикључило Албанији, па су из тих разлога настојали да интернацио-нализују проблем пред мировну конференцију. За остварење наведених циљеваосновали су „Косовски комитет”.7 Влада је водила оружану борбу против албан-

3 Р. Грујић, Откопавање светих Арханђела код Призрена (прелиминарни извештај), ГласникСкопског научног друштва, књ. III, Скопље 1928, 239–274; Исто у: Призрен царски град (хрестома-тија), Приштина, 2005, 84–105.

4 К. Н. Костић, Наши нови градови – Призрен, у: Призрен царски град (хрестоматија), 63. 5 П. Костић, Просветно-културни живот православних Срба у Призрену с краја XIX и почетка

XX века, Скопље, 1934, 93. 6 Косово некад и данас – Kosova dikur e sot, Београд, 1973, 953. 7 Б. Храбак, Косовски комитет 1918–1924, Зборник радова Филозофског факултетa у Косовској

Митровици, XXXII/2002, Косовска Митровица, 2003, 137–173.

548

Радмило Б. Пекић: Национална везаност и самопоштовање…

ских терориста у литератури познатијих као „качаци”. Маја 1919. године начел-ник Призренског округа јављао је врховној команди да је качачка организацијаимала подршку Италијана и бившег Црногорског краља Николе.8 Из неких обавјештајних центара 14. маја 1919. године јављано је да данима

трају оружани сукоби српске војске и побуњеника. Августа исте године, у градуПризрену двојица Арбанаса починила су убиства и потом побјегла за Алба-нију.9 И наредних година на Косову и Метохији вођени су оружани сукоби срп-ске војске и жандармерије са албанским качацима.10 У оваквим безбједноснимприликама развој града Призрена је спутаван. Након балканских и Првог свјетског рата, између два пописа, у Призрену је

било 14 хиљада становника мање. Према турском попису из 1910. године При-зрен је имао 30.258 становника, од тога 23.800 мухамеданске вере, 4.350 право-славне, 950 католичке, 725 Влаха (Цинцара) и 460 Цигана.11 У једном извјештају упућеном министарству здравља од 4. новембра 1919. го-

дине, у граду Призрену живјело је око 16 хиљада становника, а од тог броја 3.752становника били су православне вере.12 Непуну годину дана касније, у другом извјештају посланом министарству

здравља 7. децембра 1920. године наведено је да град Призрен има 16.041 станов-ника који живи у 3.513 домаћинстава.13 Наведени подаци били су тачни, што је потврдио први попис који је новофор-

мирана држава Краљевина СХС провела, а потом и објавила 31. јануара 1921. го-дине. Попис је извршен на нивоу општина, као административно-управних је-диница. Тако је према конфесионалној припадности у граду Призрену реги-стровано 16 хиљада и 414 становника, и то: 4.626 православних, 828 римокато-лика, 5 гркокатолика, 26 евангелиста и 10.929 муслимана.14 Од укупног броја8.251 становник био је мушке популације а 8.163 женске популације. Када је упитању старосна доб, највећи број становништва, и то 6.351 био је до 15 година.Интересантно је поменути да је 149 становника било старосне доби од 80 до

8 О безбједоносном стању на Косову и Метохији након ослобођења детаљније у: Б. Храбак, КраљНикола и његове присталице према Арбанасима 1918–1920, Српска слободарска мисао, 8(март–април), Београд, 2001, 111; Б. Храбак, Арбанашке студије, књ. IV, Beograd, 2006, 98–488.

9 Б. Храбак, Џемијат, организација муслимана Македоније, Косова, Метохије и Санџака,Београд, 2003, 38, 45.

10 Ријеч качак је турског поријекла и означава одметника од власти, хајдука, али и разбојника,пљачкаша. Д. Маликовић, Качачки покрет на Косову и Метохији 1918–1924, Приштина–Лепоса-вић, 2005, 11–12, 295.

11 С. Николић, Призрен од средњег века до савременог доба – урбанистичко-архитектонски ра-звој, Призрен, 1998, 222.

12 Архив Југославије (даље АЈ), Фонд: Министарство социјалне политике и народног здравља(фонд бр. 39), кут. 3, јединица описа бр. 5 (даље: АЈ, 39 – 3 – 5); И овом приликом најтоплије се за-хваљујемо колеги Драги Мастиловићу на несебично уступљеној архивској грађи.

13 АЈ, 39 – 3 – 5 (Преглед домова и становника по вери и народности у округу призренском накрају 1919. године).

14 Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. јануара 1921. године, Сарајево 1932.

549


90 година. Истовремено је 39 грађана било доби од 90 до 100 година, док је пето-ро становника имало 100 и више година.15

Дана 28. новембра 1920. године одржани су парламентарни избори за уставо-творну скупштину. За народне посланике из Призренског округа изабрани суАндрија Кујунџић, учитељ из Призрена, Рамадан Фејзула, земљорадник, и Ри-сто Скакаљевић, професор у Призрену, иначе сва тројица су чланови Радикалнестранке.16 Радикалски народни посланик из Призрена Рамадан Фејзула писмено се

обратио 9. јула 1924. године предсједнику Николи Пашићу. У писму наводи даје Призренски округ према албанској граници био релативно најмирнији, завријеме бивших окружних начелника Тодоровића и Тодорића. Они су ушли удушу и психу тог народа, одржавали су ред, везујући народ за Државу и држав-не интересе. Својим преданим радом успјели су да све вјерске и политичке не-сугласице између Муслимана и Срба ријеше и чак да изгладе грешку њиховогпретходника Доронтића, који је створио Садик Рамину аферу, у којој је палохиљаде жртава, што је штетило државном угледу, а на руку качачкој организа-цији која се не може искоријенити. Доласком Боре Стефановића за начелникаПризренског округа ситуација је пошла правцем покојног Доронтића. ПосланикРамадан Фејзула оптужио је Бору Стефановића да завађа Србе и Муслимане итиме изазива буну и незадовољство. На тај начин чини услугу Косовском Коми-тету, јер се незадовољници одмећу и стварају војску поменутом комитету. Кул-минацију незадовољства постигао је хапшењем муфтије Хаџи Рустема Шпорте,јер је тиме задирао у осјећања Муслимана. На крају закључује да је „читава си-туација напакована и силом власти створена”. Он моли да се муфтијино питањешто прије ријеши.17 Послијератне године биле су тешке. У Призренском округу, који је снабдије-

вао град животним намирницама, земља је била опустошена ратним разарањи-ма, поља запуштена, сточни фонд десеткован, а трговина замрла. Тешко стањепроузроковале су гладне године, па је проблем исхране био актуелан. Исхрана ихигијена били су одлучујући фактор здравственог стања становништва. Током1919. године у Призрену је боравила мисија америчког Црвеног крста, која јепружала помоћ становништву у храни, одјећи и обући. Ова мисија помогла је уотварању и раду призренске здравствене установе и оснивању среских амбулан-ти, дајући извјесну количину санитетског материјала и лијекова, који ни при-ближно нису могли да подмире потребе многобројног становништва.18

15В. Виријевић, Неке демографске карактеристике градских насеља на Косову и Метохији из-међу два светска рата, Баштина, св. 20/2, Приштина–Лепосавић 2006, 341.

16Б. Храбак, Статистика избора народних посланика на Кососву и Метохији 1920–1939. године,Прошлост, садашњост и будућност Срба Косова и Метохије, Косовска Митровица 2009, 152.

17АЈ, Збирка Николе Пашића, 143/1 (Извјештај народног посланика Рамадана Фајзула НиколиПашићу, 9. јула 1924. године, о стању у призренском округу.)

18Америчка мисија од санитетског материјала дала је следеће: 1) Срез подгорски (Сува Река):1 корпа са разним лековима, завојним материјалом и осталим стварима, једна плехана удлага за

550


У граду Призрену, као и у цијелом Призренском округу запослен је био самоједан љекар, и то Војислав Миловановић, који је био претрпан послом. Обављаоје послове општинског љекара и управника болнице и службу у венеричномодјељењу. У призренској амбуланти прегледао је и лијечио сиротињу цијелогокруга а обављао је и дужност љекара Богословије.19

Поред бројних обавеза које је имао у граду Призрену, љекар је често излазиона терен, па се суочавао са разним проблемима, почев од безбједносних до онихтехничке природе. Санитетска установа у Призрену није посједовала амбулан-тна кола, па су били принуђени да изнајмљују превозна средства, чије трошковепутовања није покривало министарство здравља. Санитетско одјељење у При-зрену обраћало се начелству Призренског округа да им обезбиједи ауто када пу-тују да би сузбили заразу.

Међутим, од челних људи округа добили су писмени одговор 13. августа1919. године у којем их обавјештавају да немају дужност да се старају о љекари-ма и њима неопходним превозним средствима. У децембру 1919. године за пр-вих 12 дана имали су 16 излазака на терен, а превозна средства била су изузетноскупа. За изнајмљена кола до Ораховца који је удаљен 28 km, плаћали су 120 ди-нара и више, па је љекар шарпланинског округа молио да се одреди такса пре-возног средства која ће одговарати награди коју добија љекар од државе, јер ље-кар из свог џепа плаћа службене изласке. Годишња примања љекара у Призренуизносила су 3.500 динара и додатни хонорар, писара 1.284 динара, службеника960 и дезинера (дезинфекциониста) 720 динара.20

У послијератним годинама, на превенцији и сузбијању заразних болести по-ред љекара Војислав Миловановић, као особље санитетског одјељења радили су

19 АЈ, 39 – 3 – 5 (Санитетско одјељење начелства округа призренског Министарству народногздравља Београд, 12. децембра 1920. године.)

20 АЈ, 39 – 3 – 5

ногу, 1 за руку, 1 носило, 1 плехани дезинфекциони апарат и 1 ћебе. 2) Срез шарпланински (седи-ште Призрен) није ништа добио. 3) Срез горски (седиште у Враништу) у једној корпи 12 везица бе-ле газе, 1 везу памука, 1 кг рицинуса, 1 везу фластера, 12 већих завоја за ране, 12 малих завоја заране, 2 покривача за мртваце, 6 дрвених удлага, 250 комада пастила сублимата, 200 пастила кини-на, 2 кутије горке соли, 1 теглу цинкове масти и 1 теглу магнезијума, 13 првених подвеза, 5 болни-чарских мантила, затим 1 носила, 2 шине плехане, два ћебета. 4) Срез хаски (седиште у Круми):разних завоја, вате, 1 носило, два плеха један за руку други за ногу, сапуна, рицинуса, кинина упастилама, горку со, пастиле сублимата, и 12 пртених подвеза, све у једној корпи и затим два ће-бета. 5) Срез љумски (седиште у Бицанима): 1 корпу са лековима и завојним материјалом,1 дезинфекциони апарат од цинк плеха, 1 носила, 1 плехана удлага за ногу. 6) Срез подримски (се-диште у Ораховцу): двоје ногара гвоздених за 1 кревет, једна носила, једна удлага плехана за ногу,једна за руку, два ћебета, ½ кг вате, једну кутију беле газе, једну кутију Kal.Brom., 1 боцу рицинуса,1 кутију кинина, 1 бочицу соде бикарбоне у пастилама, 1 кутију са (…?), 1 бочицу пастила са на-тријум-салицилом, 1 кутију цинкове масти, 20 ком. безбодне игле, 1 кутију магнезијум-сулфата,1 кутију (…?), 1 боцу пастила сублимата, 3 комада троугластих марама, 10 ком. првених подвеза идруги завојни материјал и справљени лекови смештених све у једној корпи. (АЈ, 39 – 3 – 5).

551


и писар Љубица Ђурићева, службеник Трајко Ђ. Кретић и Гига Јовановић, де-зинфекциониста.21 Какве су здравствене прилике владале у Призрену свједочи молба коју је упу-

тио 1920. године Министарству здравља Војислав Миловановић. Тражио је бен-зинску бурад за импровизоване дезинфекционе апарате, па се министарствоздравства обратило војном министарству који је издао налог да се додијели10 бензинских буради.22 Здравствено стање у Призрену 1919. године осликава извјештај о броју умрле

дјеце. Од рођења до године дана живота готово половина новорођенчади је уми-рала. Према извјештају, наведене године у граду је на 1.000 рођене дјеце до го-дину дана старости умирало 456,9 дјечака или 422,4 дјевојчице, или просјечно439,7 дјеце.23 Током 1919. године у Призрену је умрло двадесеторо православне дјеце (троје

ванбрачно), петоро католичке (1 ванбрачно) и седамдест седморо дјеце мухаме-данске вјероисповјести, што укупно износи сто два детета до једне године ста-рости.24 Исте године у Призрену се родило двеста дридест и два детета, и то у брачној

заједници 226 (112 дјечака и 114 дјевојчица), док је шесторо дјеце рођено ван бра-ка, и то четири дјечака и двије дјевојчице. У истој години на рођењу је умрлошесторо дјеце, и то четири дјечака и двије дјевојчице.25 Ако се у обзир узме иброј умрле дјеце од годину дана старости па надаље, онда су те бројке поража-вајуће. У Призрену је 1920. године умрло 447 становника. Степен смртности био је

највећи током фебруара када је умрло 106 грађана. Посматрајући укупан бројумрлих 1920. године, можемо констатовати да је највећа смртност била израже-на међу дјецом од једне до пет година старости.26 Исте године у Призрену се ро-дило 428 детета, и то 231 дјечак и 197 дјевојчица. Од наведеног броја само је једнодијете рођено ван брака.27 Као што видимо 1920. године у граду Призрену умрлоје 19 становника више од броја рођених.

21АЈ, 39 – 3 – 5 (Списак особља санитетског одјељења начелства призренског од 5. јула 1920. го-дине.)

22АЈ, 39 – 3 – 5 (Молба Војислава Миловановића Министарству здравља од 16. маја 1920. године.)23АЈ, 39 – 3 – 5 (Статистика умирања дјеце у округу призренском 1919. године.)24Исто.25Исто.26Исто.27Исто.

552


ГОДИНА

1920.

ЖИВОРОЂЕНЕ

ДЈЕЦЕ

МРТВОРОЂЕНЕ

ДЈЕЦЕ

У БРАКУ ВАН БРАКА У БРАКУ ВАН БРАКА

М Ж УКУПНО М Ж УКУПНО М Ж УКУПНО М Ж УКУПНО

ЈАНУАР 29 23 52 - - - - - - - - -

ФЕБРУАР 29 16 46 - - - 2 1 3 - - 3

МАРТ 26 17 43 1 - 1 - - - - - -

АПРИЛ 8 6 14 1 - 1 2 - 2 - - 2

МАЈ 29 25 54 - - - - - - - - -

ЈУН 25 12 37 - - - - - - - - -

ЈУЛ 10 8 18 - - - - - - - - -

АВГУСТ 22 19 41 - - - 1 - 1 - - 1

СЕПТЕМБАР 12 11 23 - - - - 1 1 - - 1

ОКТОБАР 12 15 27 - - - - - - - - -

НОВЕМБАР 17 15 32 - - - - - - - - -

ДЕЦЕМБАР 10 17 27 - - - - - - - - -

УКУПНО 231 197 428 2 - 2 5 2 7 - - 7

Табела 1: Извјештај о рађању у граду Призрену за 1920. годину.

ГОДИНЕ СТАРОСТИ

1-5 6-10 11-15 16-20 21-30 31-40 41-50 51-60 ПРЕКО 60 УКУПНО

м ж м ж м ж м ж м ж м ж м ж м ж м ж м ж ук.

ЈАНУАР - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 50

ФЕБРУАР

24 15 5 2 1 - 2 - 11 4 6 5 3 4 7 6 8 3 67 39 106

Табела 2: Извештај о умирању у граду Призрену за 1920. годину.

553


У поређењу са претходном годином, наредне 1921. године 132 становникамање су умрла. Умрло је 178 жена и 137 мушкара или укупно 315 становника.28

Према попису из 1931. године Призрен је био насељен са 18.955 становника, ито 5.542 православца, 1.312 римокатолика, 14 евангелиста, 12.184 муслимана, ос-тале хришћанске вјероисповјести 12 и других 11.29

Болница у Призрену најприје је отворена у згради „турске гимназије”, а затимје отворена и Бактериолошка станица, у објекту који је првобитно служио као

МАРТ

13 6 2 2 1 - 7 1 6 1 2 3 1 1 4 7 2 8 38 29 67

АПРИЛ7 3 2 1 1 1 7 1 - - 1 2 - - 6 2 31 13 55 23 78

МАЈ

5 6 1 1 - - 7 1 - - 4 3 - - 3 3 1 1 21 15 36

ЈУН

1 7 1 1 - - - 1 1 2 2 - - - - - - - 5 11 16

ЈУЛ

7 2 4 2 - 1 - - - - 1 - - 1 - - 1 - 13 16 19

АВГУСТ

5 6 1 3 1 - - - - - - - 1 - 1 - 1 - 10 9 19

СЕПТЕМ-БАР 8 7 1 1 2 - - - 4 5 - - 1 2 - - 2 - 18 15 33

ОКТОБАР

3 4 - 1 - 2 - - - - - - 1 - 1 1 - - 5 8 13

НОВЕМБАР

9 4 1 - - - 3 1 1 1 1 - 2 - 5 - - - 22 6 28

ДЕЦЕМБАР

9 6 - 1 - 2 - - 1 4 1 1 - 2 5 - - - 16 16 32УКУПНО

28АЈ, 39 – 3 – 5.29В. Виријевић, Неке демографске карактеристике градских насеља на Косову и Метохији из-

међу два светска рата, 343.

Табела 2: Извештај о умирању у граду Призрену за 1920. годину.

554


конзулат. До 1930. године ове установе се спајају и прерастају у организованијиоблик здравствене службе, који је имао више специјалних одељења.30 Тешко стање је било у свим друштвеним сферама. Неопходност писмености

била је изражена као никад, а огледала се у провођењу најелементарнијих мје-ра.31

Међутим, окупација је учинила своје, тако да је највећи број становништвабио неписмен. Арбанаси и Турци готово да нису знали српски језик, тако да себило какав проглас привредне политике или здравствено упутство становни-штву, није могао проводити путем натписа и памфлета.32 Таква слика није семогла значајније промијенити ни касније. Према подацима из 1926. године, натериторији Јужне Србије живјело је око 84% неписменог становништва. Екс-тремне вриједности забиљежене су код албанског и турског становништва: од350.457 Албанаца старијих од пет година око 97% било је потпуно неписмено.33 Почетак посрнулог просвјетног рада у Призрену, послије завршетка Првог

свјетског рата, обиљежиле су велике тешкоће. Настава у Призренској гимназији,након ослобођења одвијала се по кућама, све док своју нову зграду није добилатек 1934. године.34 Четири године касније у близини Гимназије изграђена језграда Соколског дома.35

Школске 1921/22. године у Призренској гимназији било је 6 одељења са укуп-но 287 ђака. Наставу је изводило 11 наставника.36

Такође, и у основном образовању, осим у централној школи Младен Угаре-вић, настава се изводила у зградама које су биле зидане за друге потребе, па и уприватне сврхе. Најчешће нису одговарале ни најосновнијим хигијенским и пе-дагошким условима. Школе су се суочиле са изузетно великим бројем ученика,што је било посљедица прекида школовања у доба рата. Просвјетне власти суотуда, организовале паралелна одељења и уводиле полудневну наставу. Школ-

30 С. Николић, Призрен од средњег века до савременог доба, 338–339. 31 Призрен је имао своју дугу традицију у школству, гдје је значајну улогу имала Црквено-школ-

ска општина, током XVIII века и касније, која се уз помоћ имућнијих људи старала о образовању.Прву школску зграду српски народ је подигао добровољним прилозима и својим радом 1836. го-дине која је радила до 1885. године. Велики значај имала је и Богословско учитељска школа, првасредња школа, која је са радом почела октобра 1871. године, у згради коју је уступио чувени СимаАндрејевић Игуманов. Касније је Младен Угаревић тестаментом завештао читаво своје имање даби се подигла школска зграда у Призрену. Дипломатским путем под утицајем руског конзула до-бијена је дозвола за њену градњу, а свечани пријем извршен 12. новембра 1907. године, на дан смр-ти њеног ктитора. В. Станковић, Српске школе у Призрену 1810–1950, 33–46, 88–105.

32 АЈ, 39 – 3 – 5.33 Статистички годишњак за 1929. годину, књ. 1, Београд, 1932, 78–79. 34 В. Станковић, Српске школе у Призрену 1810–1950, 138–142.35 С. Николић, Призрен од средњег века до савременог доба – урбанистичко-архитектонски раз-

вој, 338–339; Соколско друштво у Призрену основано је још 1909. године. Од оснивања до 1912. го-дине оно се звало 'Душан Силни'. П. Костић, Просветно-културни живот православних Срба уПризрену и његовој околини у XIX и почетком XX века (са успоменама писца), Скопље, 1933, 100.

36 М. Бајчевић, Двадесетпетогодишњица Призренске Гимназије, у: Призрен царски град (хресто-матија), 139–152; Д. Бајагић, Гимназије у Србији за време краљевине СХС, види табелу, 323.

555


ске 1940/41. године настава се изводила у 11 школских објеката. Школски над-зорник констатовао је да је прегледао рад управитеља Државне народне школекоја има 32 одељења народне школе, два државна забавишта и једно приватнозабавиште које похађају дјеца католичке вјероисповијести. Поред похвале нарад наставног кадра, препорука надзорника била је да једино школа „МладенУгаревић” има услове за рад, а у осталих 10 школских зграда неопходно је обу-ставити наставу, јер представљају легло за ширење заразе.37 Значајну улогу у образовању у граду Призрену имала су и хуманитарна

друштва. У Призрену је између два свјетска рата постојало неколико женскиххуманитарних организација. Марта 1919. године обновљено је друштво „Срп-киња”, које је основано 1909. године. Ово друштво водило је Женску занатскушколу, о чијој је историји постојања и њиховој дјелатности недавно детаљнијеупозната научна јавност.38 Значајну улогу имало је друштво „Коло српских сестара” које је дјеловало до

1942. године. Призренски одбор „Кола српских сестара” 1933. године, који је фи-нансијски подржала општина Призрен, изградио је чесму на градском право-славном гробљу. Исте године заједно са друштвом „Српкиње” и Призренскимтрговачко-индустријским удружењем иницирали су и финансијски помоглиоснивање „Ћилимарске школе” у Призрену. Суд општине града Призрена усту-пио им је простор, док је Министарство трговине и индустрије обезбиједилоновчана средства за плату једне стручне учитељице. Двије године касније, осно-вали су ткачко одјељење, а убрзо су са својим експонатима учествовали на сај-мовима у Београду и Скопљу.39 Призрен није био повезан жељезничком саобраћајницом, што је имало нега-

тивне ефекте на производну и трговачку дјелатност. Најближа жељезничка ста-ница била је удаљена 68 km, и то у Урошевцу. Друмска путна мрежа, наслијеђе-на из турског периода, одражавала је вријеме у којем је грађена. Неки од путевареконструисани су и прилагођени за аутомобилски саобраћај, као што је деони-ца према Урошевцу.40

Сходно тадашњим приликама успостављен је поштански саобраћај у градскими среским мјестима, а од њих аутомобилски саобраћај до жељезнички станица.Октобра 1922. године донијета је наредба да се на темељу интензитета саобраћајаи важности мјеста изврши категоризација свих државних пошта у КраљевиниСХС, и то у четири класе. Призренска пошта проглашена је за другоразрену.41

37В. Станковић, Српске школе у Призрену 1810–1950, 56–57.38В. Виријевић, Делатност женске занатске школе у Призрену 1919–1928, Баштина, бр. 25, При-

штина–Лепосавић, 2008, 173–182.39 Ј. Симијоновић, Одбори друштва Коло српских сестара на Косову и Метохији између два

светска рата, Баштина, св. 28, Приштина–Лепосавић, 2008, 184 –185. 40Б. Бошковић, Прилози историји привреде на Косову и Метохији, Зборник радова филозофског

факултета XXI–XXII (1991–1992), Приштина, 1993, 121.41 V. Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929: Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohi-

ja u Kraljevini SHS, Beograd, 2002, 259.

556


Значајно је истаћи да је у Призрену била царинарница. Трговало се у продав-ницама а и изван њих, нарочито пазарним даном када су на одређеним мјести-ма грађанима Призрена били допремани разноврсни пољопривредни произво-ди, стока и дрва за огрев. Жито се продавало на старој житној пијаци – Терекепазару, млијечни производи на потезу Араста чаршије, а сточна пијаца је билана Баждарани. Године 1931. изграђен је Официрски дом, а сточна пијаца је пре-мјештена у Горњу табахану.42

Један од предуслова за развој индустрије банкарски систем готово да нијепостојао. Уместо некадашњих еснафских „каси за самопомоћ” оснивани су цр-квени фондови, из којих су изњедрене прве банке. У Призрену је 1901. године ос-нован Фонд Цркве Св. Ђорђе, који је из безбједносних разлога смјештен у зградуруског конзулата. Од 1914. године фонд је претворен у Призренску банку АД.Исте године основана је још једна банка. Наиме, призренски трговци основалису Призренску задругу 1912. године, коју су двије године потом претворили убанку Призренска задруга АД.43

Између два свјетска рата у оквирима ова два наведена акционарска друштваразвијало се банкарско пословање. Како у правилима Призренске банке стоји,њен циљ био је да новчаним кредитом потпомаже привреду, утиче на развој тр-говине и заната и да развија дух штедње.44

Дана 25. априла 1921. године у згради основне школе одржан је збор акциона-ра Призренске банке. Предлог управног и надзорног одбора био је да се чистадобит подијели по четири динара од акције. Такође, предлог управних органабио је да се капитал банке повећа са 250.000 на 500.000 динара. На истој сједницизбор је предложио да се 3.000 акција дају као накнада фонду Цркве Св. Ђорђа уПризрену, чија имовина прелази у руке банке. Осталих 3.000 акција требали суисплатити у року од двије године.45

Друго редовно засједање одржано је 28. априла 1921. године на којем је подни-јет извештај управног одбора о пословању у 1920. години. У извјештају се истичеда је банка отпочела или боље речено обновила рад маја 1920. године. Наглаше-но је да су Призренци вођени љубави према својој банци похитали и сви регу-лисали своје старе обавезе и послије толико жртава које су имали под Бугарима.Истакнут је и значај фонда Цркве Св. Ђорђа који „наш народ сматра за светифонд”. У оснивању фонда посебно је истакнута улога бившег ректора Богосло-

42 С. Николић, Призрен од средњег века до савременог доба, 339; V. Jovanović, Jugoslovenska državai Južna Srbija 1918–1929, 299.

43 АЈ, фонд: 65 (Министарство трговине и индустрије Краљевине СХС), кут. 1383, јед. описа 2367(даље: 65 – 1383 – 2367); М. Чемеркић, Трговина, занатство, индустрија, кредитне установе од1875–1937, Скоље, 1937, 720; Б. Храбак, Почеци банкарства на Косову, Историјски гласник, 1–2, 1982,67–81; V. Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, 267.

44 АЈ, 65 – 1383 – 2367.45 Исто (Записник другог редовног збора акционара Призренске банке одржаног 26. априла 1921.

године.)

557


вије Стевана Димитријевића, тадашњег професора теолошког факултета уБеограду.46 Акционари Призренске банке одржали су ванредну сједницу 24. јуна 1923. го-

дине у сали Призренске основне школе. На основу извјештаја сазнајемо да јеглавница повећана у мају текуће године на милион динара, и да је предложеноњено повећање на 2 милиона динара.47 У акционарском друштву Призренске банке владала је нетрпељивост међу

појединим члановима. Она се нарочито испољила током засједања 10. фебруара1924. године. Десетак акционара истакнутих Призренчана поднијели су 14. фе-бруара жалбу министру трговине и индустрије, констатујући да су нелегитим-ни избори који су проведени наведеног датума. Незадовољни акционари наве-ли су да су у 10 часова затворена и закључана врата и да им није дозвољен при-ступ гласању. У одговору је наведено да узроке на подношење жалбе требатражити у локалној и партијској нетрпељивости акционара. Констатовано је даје скупштина заказана у 8 часова, а због кашњења акционара почетак рада биоје у 9 часова. Међутим, министар није прихватио жалбе акционара.48

Призренска банка била је регистрована као фирма, њено сједиште налазилосе у улици Угаревића бр. 51, а отворила је и своју филијалу у Ђаковици. На те-мељу регистрације која је обављена у суду у Пећи 5. марта 1926. године, сазнаје-мо да је заведена као фирма са сједиштем у улици краља Петра бр. 165. Њени за-ступници били су Хаџи Љуба Патроногић, Лазар Лазић и Петко Жорић из При-зрена и Дамјан Закић из Ђаковице.49

Јаке трговачке и уопште пословне везе Призрен је одржавао са највећим тада-шњим трговачким центром у јужној Србији, Скопљем па се наметнула потребада се и тамо отвори филијала, што је и учињено.50

Какво је економско стање било у Призрену у другој половини двадесетих го-дина XX вијека сазнајемо на темељу извештаја који је за 1928. годину поднеоуправни и надзорни одбор банке на сједници одржаној 10. марта 1929. године.Пословање новчаних установа било је као и у претходне двије године. Застој утрговини, беспослица, нерентабилност и ризик у пословима изражени су билиу 1928. години. Привредна криза и послије боље жетве пшенице није се могласузбити, нити бар ублажити услед слабе жетве кукуруза, проузроковане дугомсушом, као и ниским цијенама земљорадничких производа на иностранимпијацама, јер се највећи дио становништва бавио земљорадњом. Оставши идаље без материјалних средстава грађани су се ограничили на потрошњу нај-

46Исто (Извјештај Управног одбора Призренске банке од 26. априла 1921. године.)47Исто (Записник Ванредног збора акционара Призренске банке од 24. јуна 1923. године.)48Исто (Извјештај Трговачком инспекторату Скопље од 5. маја 1924. године.)49АЈ, фонд: 65 (Дозвола за рад Призренској банци од стране Министарства трговине и индустри-

је.)50Исто (Захтјев Призренске банке Министарству трговине и индустрије за одобрење отварања

филијале у Скопљу.)

558


основнијих животних намирница. Пословни свијет је зато у већини вријемепроводио у слабом раду и очекивању бољих дана у текућој години. Поред ова-квих општих прилика, банка ја са својом филијалом у Ђаковици ипак била умогућности да свој рад обавља потпуно нормално и постигне извјесне резулта-те. Рад банке огледао се као и до сада највише у кредитирању пословног свијета.Истакнуто је да је ова банка од прије неколико година установила и Пензионифонд банкиних службеника.51 Према правилнику Пензионог фонда, сваки тре-нутни службеник банке, као и они који убудуће буду запослени имали су оба-везу да уложе пет одсто од својих примања.52

Почетком 30-их година XX вијека Призренска банка имала је своје службенепросторије, па је 12. редовна сједница акционара 8. марта 1931. године умјестопо обичају у основној школи, одржана у њиховој сали.53 О лошем пословању свједоче и стечајни поступци. Један од таквих поступака

био је отворен 15. јула 1932. године на име Тодора Васиљевића обућара из При-зрена.54

Поред Призренске банке значајну улогу у привредном животу Призрена има-ла је раније поменута Призренска задруга, која је обављала све банкарске посло-ве. Њена новчана главница износила је милион динара подељених на 10 хиљадаакција од по 100 динара, које гласе на доносиоца. Задруга је била смјештена уулици Симе Игуманова бр. 12 у Призрену. Према правилнику рада, Задругатраје 25 година.55 Од привредних објеката у Призрену изграђених између два свјетска рата би-

ла је електрична централа на Бистрици, пуштена у рад 12. новембра 1929. го-дине.56 Потпуни назив предузећа био је „Општинска електрична централа – При-

зрен”, налазила се на 3 km ван града, поред пута Призрен–Средска–Штрпце. Сје-диште предузећа било је код рушевина Манастира Св. Арханђел, испод саметврђаве цара Душана. Уложена средства у ово предузеће износила су 2.616.175,96(два милиона шесто шеснаест хиљада и 175 динара).57 Врста и јачина укупне инсталисане изворне погонске снаге била је једна

францисова зидна (водена) турбина од 204 KS (коњске снаге). Према једном из-вештају од 8. новембра 1934. године, приказани су следећи подаци. Укупна про-изведена енергија трошила се на снабдијевање самог предузећа 9.000 kW, за

51 Исто (Извјештај Управног и Надзорног одбора о раду банке у 1928. години.) 52 Исто (Правила пензионог фонда особља Призренске банке.)53 Исто (Записник XII редовног Збора акционара Призренске банке од 8. марта 1931. године.) 54 Исто (Закључак Окружног суда у Призрену.)55 Исто (Оглас о оснивању Призренске задруге АД.)56 АЈ, 65 – 607 – 1327; Косово некад и данас – Kosova dikur e sot, Београд, 1973, 936. 57 У 1933. години, предсједник и чланови управног одбора били су: Петко Жарић, предсједник

градског поглаварста. У надзорном одбору били су: Милан Андрејевић, адвокат, Владета Радиво-јевић, предсједник окружног суда, Душан Некић, учитељ у пензији, Драги Јакић, адвокат, Андро

559


градску уличну расвјету 7.200 kW, за приватно освјетљење 75.800 kW, и за погонемалих мотора, и то: мотор Стојка Гаџића 7,50 KS, мотор Али Ризе 11 KS и моторза Фабрике Леда по 7,50 KS. Централа је радила у три смјене са осмочасовнимрадним временом и једночасовним прекидом ради чишћења машина. Смјенесу биле организоване 2–10, 10–18 и 18–2 часа послије поноћи. Запослених је би-ло седам (касније осам и девет): једно техничко лице, два администратора и че-тири неквалификована радника. Одговорни технички пословођа звао се КарлоФранцски, рођен је у Новом Саду а живио у Призрену.58 Из претходног видимо да је поред електричне централе од привредних обје-

ката постојала фабрика „Леда”, као и двије радионице, док је од 1940. године по-чела са радом мануфактурна ткачница која је производила груба сукна. Произ-водња грађевинског материјала након ослобођења базирала се на примитивнојзанатској, сеоској и градској привреди. Изван града, у селу Ландовица, 1937. го-дине подигнута је црепоциглана, односно фабрика црепа и цигли, власништвоМитра Спасића из Мушникова.59 У ранијем периоду Призрен је био препознатљив по великом броју продавни-

ца (1.390) и воденица поточара. Призренска свила и накит надалеко били су по-знати, као и пушке 'мартинке' које су правили призренски пушкари.60 Измеђудва свјетска рата и даље је био велики број услужних радњи у Призрену. Било јеоко 500 занатских радњи.61 Поред трговаца и разних занатлија попут кројача,ћурчија (кожар), мутавџија (ткач), тишљера (столара), обућара, пекара, кафеџијаи разних других, у Призрен су дошли и образованији људи попут просвјетнихрадника, љекара, апотекара, вјероучитеља, библиотекара, официра и другихпрофесија који су унаприједили градски живот. Градско становништво Призрена је због економске кризе и разних других

фактора било оријентисано на пољопривредну производњу, борећи се дапрвенствено обезбиједи храну. Резултати су показали да се 1930. године око 87%активног становништва Призрена бавило пољопривредом, било као главнимизвором егзистенције, било као допунским занимањем.62

58АЈ, 65 – 607 – 1327.59С. Николић, Призрен од средњег века до савременог доба, 338–33960 V. Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, 52.61Б. Бошковић, Прилози историји привреде на Косову и Метохији, 118.62Косово некад и данас – Kosova dikur e sot, 936.

Грозданић, школски надзорник у пензији, Стеван Деспотовић, судија, Панта Зебраревић, кројач,Стеван Дрваревић, трговац, Ђорђе Јовановић, трговац, др. Пера Јовановић, љекар, Дамјан Трбу-сић, књижар, Јован Х. Јовановић, кафеџија, Станко Газикаловић, гвожђар, Милан Поповић, трго-вац, Милое Лалић, апотекар, Урош А. Чичкарић, трговац, Глигорије П. Манћетовић, бившиобућар, Спасоје Арсић, ћурчија, Младен Бенџаревић, мутавџија, Тодор Гуџић, тишљер, Грота Га-рић, трговац, Петко Маниташевић, кафеџија, Муса Шех Заде, рентијер, Ешреф Хамид, трговац,Дестан Кемаљ, вјероучитељ, Јунуз Шасивар, трговац, Муса Нуредин, кафеџија, Адем Ђон, ренти-јер, Асан Бељуј, трговац, Вехби Бехен, житар, Кеља Батамеја, трговац, Лука Симон, трговац, ТефикАмид, житар, Асаф Х. Веби, трговац. Сви наведени били су из Призрена. (АЈ, 65 – 607 – 1327, Пре-глед Министарства индустрије и трговине из 1934. године.)

560


Поред наведених објеката, за урбанизацију Призрена значајна је изградња запотребе војног округа и сjедишта војне команде, нове касарне у сјевероисточ-ном периферном дијелу града и Официрски дом. Такође, Призрен је нудио и хо-телске услуге. У близину старог трга и Попове чаршије подигнута су два новахотела – „Шумадија” и „Круна”. У хотелу Шумадија отворен је први, већи град-ски биоскоп.63

Крај Првог свјетског рата за српско становништво Призрена, као и за осталенароде и мањине који су били лојални Краљевини СХС, поред слободе донио јеи просперитет и напредак. Успостављањем новог вишепартијског система вла-сти, кидани су остаци феудалног наслеђа. Почеци привредног и друштвеногразвоја Призрена и његова урбанизација везују се за Краљевину СХС, а потомКраљевину Југославију. Послератно наслеђе, тешка економска криза и перма-нентне сепаратистичке тежње Арбанаса онемогућавале су бржи цивилизациј-ски искорак. Међутим, почетак његовог развоја прекинуо је Други свјетски рат.

63 С. Николић, Призрен од средњег века до савременог доба, 338–339.

561


Radmilo B. Pekić

PRIZREN 1918–1941

SummaryOne of the most important centres of the medieval Serbian state was the town of Prizren,

where the Serbs predominated, which was occupied by the Turks in 1445 according to theTurkish documents called „defter”. From 1571 85% of Christian population lived in Prizrenafter they had lived for 120 years under the Turkish rule.

The oppressed Serbian people in Prizren during the slavery which lasted 457 years lefttheir homes and converted to Islam which resulted in ethnic and confessional changes of thestructure of population. In addition to demolition of many orthodox churches and their con-version to mosque the town of Prizren was changed, it got oriental features. Nevertheless,the Serbs in Prizren succeeded in staying in their hometown and saving and keeping theiridentity and orthodoxy, they lived through the Balkan wars and consequently experiencedfreedom. During the World War One many people in Prizren died. Between two world warsdifferent circumstances slowed the development of Prizren. The country was destroyed anddevastated, the hungry years and different epidemics ensued the Serbian authority had ahard task teaching people to read and write. After the creation of the new state in the sur-roundings of Prizren and the other parts of south Serbia, the Serbs fought Albanian outlawsto establish order and peace in the next few years. Even though Prizren was in 20th century,it kept feudal inheritance. There were the first industrial firms in Prizren after the secondand in the beginning of the third decade. The town was lit and the household had electricity.The new economic, school, health, military and sports buildings were built in Prizren and itgradually became a modern town. However, World War Two stopped the beginning of itsdevelopment.

Key words: Prizren, Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, Kingdom of Yugoslavia.

562

УДК: 321.1(=163.41)(497.115)”1912/2012”

АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ1


КОСОВО И МЕТОХИЈА 1912–2012. НА РАСКРШЋУ СУКОБА И СЛОБОДЕ

Прилог виђењу међународног статуса Срба од оспоравања до уређености2

САЖЕТАК. Читав век од припајања Космета Србији, од 1912. до 2012. године, испуњенје размирицама и немирима који се јављају са више или мање интензитета. Њиховаинтерпретација тиче се понајвише друштвених наука које следе историјски нерв раз-матрања, а њихова полиморфност као да се дуалистички подваја. Отуда су оне на Ко-сову и Метохији перманентно изложене сталној опасности вредносног оспоравања ипрве су на удару оних којима стабилност, те духовни и материјални просперирет Ср-ба у овој регији одговара само у минималистичким оквирима. Међутим, освајачки,поробљивачки и експлоататорски ум, за који је све постало ресурсом да врхуни у ци-ничном уму, често говорно саопштава и убеђује у једно а на делу приказује супротноод саопштеног. Егземпларан пример демонстрације циничног ума је проблем српскогсузбијања на Косову и Метохији, кога и данас изводе на „трапезу жртве” естаблиш-менти евроатлантских интеграција, политиком која је изведена из интереса мултина-ционалних корпорација, што трагају за новим потрошачким пласманима и потребујудржања народа у перманетној мобилној неизвесности. Свакако да видови очувањадуховног наслеђа Срба Косова и Метохије треба да се заснивају на етосним нормати-вима правне државе која подразумева обичајност и територијалну целовитост отаџ-бине (какво год да је уређење у исходу конфликтности могуће достићи као најповољ-није).

КЉУЧНЕ РЕЧИ: конфликтни феномени, духовно наслеђе Срба, евроатлантске инте-грације, цинични ум, етосни нормативи правне државе.

1 [email protected] Овај рад настао је као резултат сарадње на пројекту „Косово и Метохија између националног

идентитета и евроинтеграција” бр. 47023, који финансира Министарство за науку и технолошкиразвој Републике Србије.

563


Размеђе сукоба и слободе одговарајуће је име за вековну историју Косова иМетохије, тј. за једну од најболнијих тачака модерне српске државности.3 Срп-ска државност у тој области брањена је у средњем веку (1389) не само митолош-ким представама о правичној изузетности него и голим људским животима.Витезови и себри су се здружили под знаком небеског патриотизма и својимпожртвовањем уградили у историју, успоставњајући обавезу посебне пажњепрема њој, где год да се Срби убудуће налазе. У српском народу траг Косова јеостао у срцу обележавајући јасном симболиком жељу за повратком на вековнаогњишта, где год да одлази и расељава се. Та линија памћења великих временаи снаге државе, када је она омогућавала по разним основима лични и колектив-ни статус грађанства које се подржава да напредује, да се обогаћује и шири хо-ризонте, да се усавршава у сходним средњовековним условима, има карактертиполошке форме уграђене у менталитет, као израз вертикале духовности. Тур-ски дефтери по пописима становништва из 15. века показују да тамо готово ис-кључиво живе Срби и након Косовске битке, 1389, а тек вековима касније по-чињу да се спуштају са планина Арбанаси, примају ислам и повлаштено се на-сељавају на места одакле су Срби протеривани. Премда су познати као Алби јошод Хекатејевих ’Периегеса’ (Обиласка места по Јадрану или Адриатику), па иакоих је хвалио Дион Касије као врсне занатлије и звездочатце, Албанци живе напростору од Охридског језера до Скупија /Скопја/ и тек се у средњовековљупојављују на подручју Косова и Метохије. Од средњевековља Албанци први путу својој историји постају познати у окружењу као саставни део српске државно-сти у титулама српских краљева и царева живећи под њима пет и по векова(924–1479). И Доситеј Обрадовић је у 18. веку, у свом спису „Живот и прикључе-нија”, указао на просторну и језичку сродност Арбанаса са Србима, али и на њи-хову преку нарав, за трен способну „да убије човека као истог зеца”?

Како и сами поробљени од Турака, косовски Арбанаси су били унеколико са-везници Срба и Аустријанаца, а унеколико и под Мустафа-пашом Ћуприлићемна турској страни (после 1690. спремни и да чине одмазде од Приштине до Пе-ћи), те су тек тада кренули да насељавају напуштена српска имања након Првесрпске сеобе, спуштајући се с албанских планина. У Аустро-турском рату1716–1718. код Новог Пазара турска војска однела је победу, тако да су се сАустријанцима и 1737. године, у Другој сеоби, са Србима повукли и Арбанасииз племена Клименти, а исламизовани Арбанаси су се интензивно досељавалина Космет. Приликом ослобођења Топлице и Јабланице од Турака 1878. ту су би-

3 Од свог укључивања у српску државност 1912. године она је и непрекидно трусно тле и гене-ратор тензија и потенцијалних сукоба, пре свега оних на националној основи. Права реч која бимогла да буде израз вековног огорчења и несимпатије према Србима, као и кључ струјања поли-тичких идеја, јесте ’мајоризација’ по националној основи. Није спорно да етнички састав чинидоминанту која обичајним правом усмерава правце напредовања у конституцији типологиједржавности. Оно што је спорно јесте увид у карактеристике с којим се до њега долази, који фак-тори га предодређују и шта происходи као резултат, пред чиме су затворене очи само израз по-требе за бежањем од бриге и размишљања које би могло да допринесе разрешавању.

564

Александар М. Петровић: На раскршћу сукоба и слободе…

ли насељени Арбанаси, који су као њихови савезници потиснути на југ, понев-ши мржњу према Србима, огорчени због пораза. Берлински конгрес те годиненије прихватио да Косово и Метохија буду припојени Србији, тако да се на Кос-мету и даље осећала немилост турских и арбанашких силника. Арбанашке вођеИса Бољетини, Хасан Приштина и Бајрам Цури /и турски политички сепарати-ста Абдуљ Фрашери/ повеле су десетине хољада војника из Албаније против Ср-бије, као увод у рат који је Аустроугарска припремила против ње, а у њему су ипоред тога били поражени. Исте вође удариле су на Србију крајем следеће годи-не, након српско-црногорских испуњења захтева Лондонске конференције (12.12. 1912), али су их неутралисале две српске дивизије. Качачки покрет 1918–1924.године, покрет групица одметника и пробисвета, показао је да српске војне ус-пехе не прихвата као своје. У томе су се истицали и Азем Бејта са Шота Гаљи-цом, Садик Рама, Радман Шабан са деловањем у Дреници и Ораховцу, наглаше-но форсирајући милитантност у побунама према Србији.

Са формирањем Призренске лиге (10. јуна 1878, са вођама Абдуљом и Са-мијем Фрашери), долази до консензуса око арбанашког националног самоод-ређења. И ’Друга призренска лига’ /19. 9. 1943/, са Џафером Девом, Бедри Пеја-нијем, Адемом Селимијем и Ибрахимом Кељмендијем, промовише те идеје, паје прописан општи захтев за уједињењем свих територија на којима живе Арба-наси у етнички заокружену Велику Албанију. Качачки покрет угушен је здру-женом српском војном акцијом, а обе „Призренске лиге” су на терену у акцијипропале, не остварујући зацртане планове. Међутим, те идеје су остале да идаље делују као промотори национално-интеграционих покрета и стремљења,све до најновијих времена, јачајући кроз основно, средње и високо школство увиду сепаратизма, израженог кадровским и језичким решењима, која су водилапрема милитантним групашењима до ратно-хушкачких аката, а који су кулми-нисали крајем 20. века у Србији.4

У епицентру расплета националне и државне кризе на тлу бивше Југославије,сплетом околности, нашло се контроверзно право на самоопредељење народа,које се у свим релевантиним документима Уједињених нација третира као нео-туђиво право народа, основ за равноправну међународну сарадњу и стабилностсветског мира, а на којима и почива међународни поредак.5 Позивањем на пра-во на самоопредељење у бившој Југославији, пордазумевало се да је његов ос-

4 Ову ситуацију на трагу идеје да „охолост корача пре слома”, одлично је описао проф. др Ми-лојица Шутовић кроз преламање стереотипа о Србима и Арнаутима у „Процесу цивилизовањаКосова”, петој глави студије: Косово између поретка и аномије, издатој у Београду 2008, стр.207–222.

5 То је садржано у следећим међународно усвојеним документима: Повеља УН; Међународнипакт о грађанским и политичким правима; Декларација о давању независности колонијалнимземљама и народима; Декларација о правима лица која припадају националним, етничким, вер-ским и језичким мањинама; Декларација о принципима међународног права који се односе на при-јатељске односе и сарадњу међу државама у сагласности с Повељом Уједињених нација. Докумен-ти ОУН (изводи) и Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, Хелсинки 1975.

565


новни садржај тај да нације (у синонимности са републикама) делују у правцустварања самосталних држава. До тада је национална матична држава (или поУставу СФРЈ из 1974. године – народна република), деловала према својој дија-спори, било да је надгледала њен статус у настајућој држави, било да је пружалалогистичку подршку, захтевајући уједињење са матицом и промену граница.Са тиме је отворена могућност да припадници отуђених и самосвесних мањинабуду изложени дискриминацији, те да пружају отпор већини да конституишесвоју националну државу, захтевајући културну и политичку аутономију илисецесију, са циљем да се уједине са својом матичном државом. Та могућност јепостала реална опција деведесетих година 20. века (а и пре тог временама лелу-јала је пред очима као притајено хтење). Припадници такве неизбежности су сенагло нашли у незавидној ситуацији одбране „прадедовских огњишта” и ојађе-ности, услед ломљења основице на којој је та одбрана могла легитимно да се из-води, тј. пуцања до тада заједничке државности.

Историјски је сасвим белодано да је то што се дешавало током 1989. године,након уставних промена у Србији, требало да суштински промени ову основу,променом структуре и извора суверенитета, трансформацијом Југославије каодржаве. Замерке из других република кретале су се око тога да је Србија са ује-дињењем на федералном нивоу постала моћнија од осталих федералних једи-ница и да је тиме настојала да, уставним променама на савезном нивоу, укинепринцип подељене суверености успостављањем једног новог асиметричног мо-дела, како би извор суверенитета био сконцентрисан претежно на једном месту.То је изазвало заоштравање националних сукоба на Косову, а Скупштина Ср-бије је (5. 7. 1991) донела Закон о престанку рада Скупштине и Извршног већаСАП Косова, којим су ти органи државе распуштени, а њихова права и дужностипреузеле су Скупштина и Влада Србије, до конституисања нове Скупштине иИзвршног већа Косова.6 На овај акт одговорено је максималистичким захтевимаарбанашке стране, са захтевом да Космет добије статус републике који подразу-мева право на отцепљење, па су албански посланици декларацијом и формалнопрогласили отцепљење Косова од Србије, што је службена српска политика од-бацила, укидајући ранији статус политичке аутномије Косова и Војводине.7 По-

6 Ту одлуку пратиле су и одговарајуће мере које су се односиле првенствено на медије. Донетаје одлука о предузимању привремених мера друштвене заштите у масовним медијима (лист „Ри-линдија” и „Зери еринис”, а што се односило и на предузећа „Рилиндија”, „РТВ Приштина”, „Пре-дајници и везе”) с образложењем да „емитују непроверене, лажне и алармантне информације ивређа Албанце који су се определили за заједништво, за Србију, за Југославију, доприноси хомо-генизацији Албанаца на националистичкој и сепаратистичкој основи и користи и Радио и Теле-визију да потпуно одвоји Албанце од Срба, Црногораца, Муслимана, Рома и других који живе наКосову”. (Политика, 6. VII 1990, стр. 1)

7 Арбанашки део посланика распуштене Скупштине Косова, на основу дотадашњег УставаАутономне покрајине Косова и Метохије, прогласио је 7. септембра 1990. – „Устав Републике Ко-сово” у Качанику (тзв. Качанички устав), који самопроглашену републику дефинише као демо-кратску државу: „албанског народа и делова других народа и националних мањина својих држа-вљана: Срба, Муслимана, Црногораца, Хрвата, Турака, Рома и других који живе на Косову.” (чл. 1)

566


литички резови по правилу увек имају и своје последичне одговоре, тако да сусе окренули томе да личе на евроинтеграцистичке тенденције атлантских инте-реса за продор мултинационалног капитала на трустна подручја перманентненапетости и интервенционизма. Имајући у виду да у тим околностима најпредолази до екстрапрофита, те да је овако заступани суверенитет некако „оронуо”временом, ипак не треба сметнути с ума његове потенцијалне повољности.8 Акоуспеси у изградњи друштва народа југоисточне Европе не могу да се окаракте-ришу као спектакуларни, то не значи да у том мукотрпном и неправолинијскомнапредовању нема ствари које достојно оправдавају њихово битисање на овимпросторима, пре свега у погледу духовне културе и енергичних иступања у за-штиту оног што је „оставштина предака”9, будући да духовна традиција подра-зумева да је у суштини сваки национализам везан за територију као посед иприпадност простору тих истих предака са историјом одређеним границамаотаџбине. Ако неће да допусти да постане невидљива, савремена нација је про-сто одговорношћу приморана да чува историјске локалитете са којим полажеправо на дубоке етничке корене историјске судбине заједнице коју конституи-ше и одржава.

Спољашње силе смишљено су циљале, а и данас истрајно циљају на упитнуприпадност Косова и Метохије Србији10, помажући цепање целовитости тери-

8 О агонији која је завладала кризом везаном за распад бивше Југославије као говору произ-вођача жртве и жртвином одговору најјасније је проговорио проф. др Бранко Баљ у својој студији:„Критика политичке економије жртве”, Нови Сад, 2010, стр. 104–121. Уз ово ваља напоменути дауспутна осуда национализма који је и конституисао модерне државе Европе није сасвим чистесавести и да се већ ту види одрицање од нечега што постаје, с једне стране, прерогатив привиле-гованих, а, са друге, мера заосталости оних који су милитаристички слабији и економски мањеуспешни.

9 Ако оставимо по страни и то да рационализацијама духовног живота није могуће докучитисмисао постојања Светих тајни у хришћанству, оно што се на Господњи позив неопозиво итера-тивно збива јесте служба која дејствује из дубина историјског духа: „Сама литургија јесте најви-ши израз православне заједнице, а као таква ослања се на средишну традицију цариградске АјаСофије (Храма свете пемудрости). Обухватајући читав православни свет ова литургијска праксазорно сведочи о континуитету и целовитости византијског наслеђа у савременом Православљу,за разлику од католичке службе која је кодификована знатно касније и уз то доживела низ проме-на. А пошто служба симболички и стварно укључује све чланове православне заједнице, она ихувек изнова у сваком свом чину препорађа не само као Православце већ и као Византинце.” /Сло-бодан Жуњић, Модерност и филозофија: Разматрања о духу времена са размеђа векова, Београд:Плато, 2009, стр. 467./ То је штавише веома очигледно у контексту контроле територије Косова иМетохије, где је нарочито потискивано бреме несавладане историје кроз улагане приговоре ва-жења и релативизације оцена вредности.

10 Већ ојачана национална самосвест Албанаца била је оптерећена комплексом остваренихатрибута аутономности унутар бивше југословенске федерације, тако да је инсистирање на еле-ментима државности, као што је употреба застава и право на самоопредељивање народа узеломаха. Драган Луковић је у књизи „Косовски изазови: Оглед о национализму, кризи и могућим ре-шењима”, Београд, 2003, уз карактеризацију етничких стереотипа и могуће моделе политичког

Чак ни ту није порицана федеративна конституционална линија везе са државом која се муњеви-то распадала (у чл. 2. утврђено је: „Република Косово као држава члан је заједнице Југославије”,док се у чл. 3. истиче да „суверенитет Републике Косова извире из народа и припада народу”).

567


торије републике. На унутрашњополитичке спорове налегле су и геостратешкекомбинације планирања и програмирања надлежности над територијом свет-ских геополитичких планова, које су у сасвим други план потиснуле разлоге ипретпоставке функционисања међународног права, уводећи Косово и Метохијуу статус његовог преседана, постављајући га постепено у виду све већег призна-вања самопроглашене независне државе и као прецедент или рецепт за пона-шање у сличним тенденцијама у свету. Свакако да то подразумева изгубљенокултурно-историјско тле под ногама, дијалектички указујујући према свом на-личју на то, колико је општа свест зависна од ковања појмова моралитета од ин-дивидуалног поседа, у смислу са се добрим сматра то да се има добро и са њимемудро управља. Праведно стечено власништво разликује се од номадске помет-ње где се живи у ковитлацима промена, тако да се, рецимо, и разликовање пре-ма овладалости са правним статусом некретнина показало као оно које одређујеи укупан карактер компетентности обичајних процена. Посед као „мајка земља”(што је митологема или заједнички култ свих словенских народа) не значи самоуживање и капитал за обезбеђивање необавезних забава него и напоран радкроз старање и унапређивање, у крајњој линији одговорност за „топос” (обласноместо), а што подразумева и светоотачко наслеђе, а у који улазе и патриотскесветиње пространства. Унеколико, то је и „борба за душу” ма како да је била не-равноправна, јер је стари рецепт нашироко примењиван за те потребе, тако дасе са међуетничким поделама неправда смештала унутар народа, и на тај начинпостизала се заштита империјалних права силе.11 По питању тих токова оне сеу косметској стварности манифестују трагично, доводећи под знак питањадржавотворни интегритет Србије и српског народа, упућујући на борбу за ус-постављање права на интегритет са реинтеграционим факторима који тај ин-тегритет подразумевају. На делу су ту демонстрације циничног ума, као про-блем српског тлачења на Косову и Метохији. Застрашивање се исплаћује кададушевна укоченост обневиди за елементарне економске и фискалне моментекоји се протурају без преиспитивања и интензивности правно регулисаног мо-ниторинга. Свакако, ту спада и обученост за важна превиђања, па ствар бива до-вођена до те мере упрошћавања да се ствара утисак као да се ради о побеснелим

11Уз то је одмах стајао и рад на финансијској моћи, воља да се издвоје средства која техноло-шки квалитетнијим оруђима појачавају убојну моћ (и која се само са тлачењем исплате и експло-атисањем надокнађују), а са чиме се отпочетка склањају у страну умна начела уређивања држав-ности према парадигмама културне историје, јер захтевају равнања према „човеку у човеку”(Платон: Држава , 588е), човечности коју гради духовно историјско мишљење. Када се у от-клањању тих начела, која потичу од чисте и добре људске воље, потегне за спровођењем интересаса пласираним рекламирањем и успешним менаџментом да би се надокнадио њихов недостатак,само се покривају проблеми или произашле недоумице, што настају са применама огромне силекоја дроби међународно утврђен поредак.

разрешавања кризе, навео и неке од аутономија у европсим државама, приказујући статусе Баскау Шпанији, Јужног Тирола у Италији, Валонаца и Фламанаца у Белгији и Оландских острва уФинској (ту је званични језик шведски, а допуштено је и регионално држављанство поред фин-ског) /стр. 96–101/.

568


дивљацима чије страсти ваља сузбити да би „уопште и могло да се живи на зем-љи”.12 На хоризонту историје догађања та тужна обележја појачаног неприја-тељства могу да се коригују са легитимноћу јustus hostis, који не претпостављаапсолутизацију непријатељства, као што је фактички и учињено у међународ-ноправним регулацијама односа Србије и Европе.

Неконтролисани помаци у етнодемографској структури и незаштићеност на-рода од силине негативних информационих удара, којима баш и нису супрот-стављани адекватни одговори, крајем прошлог миленијума били су и ефикасанпролог за војнополитичке експанзије. Ту се недвосмислено радило на невиђенојпсихополитичкој производњи моралне равнодушности, не само према захтевуда се човек сведе на биће маркузеовске „једне димензије” него да се доведе у ин-диферентно стање, где постаје свеједно да ли је злостављан или помаган, јер јесоцијалним збркама притеран у ћошак коначности?13 То што се са српске странепоказује као знак отпора духа који доказује своју исправност, који има своје на-изглед чудне мисаоне претпоставке легитимитета након агресије Западне НА-ТО алијансе на Србију (како мисле поједини писци руковођени хејтинг-методо-логијом), може се видети и као основани патриотизам. Такав дух се тек са реал-ним појавама тираније показује као ванвременски, као духовна одбрана однеконтролисаних ирационалних сила видљивих у нападању и суперактивномнадређивању, такорећи као онај која одвраћа егзистенцију од њене брутализа-ције.14 Апсолутно непријатељство се ту редукује указивањем на законита наче-

12 И проф. др Слободан Жуњић, човек који је рођен на Косову и живи у хладном северу САД,смогао је снаге да напише: „Само хоћу да исправим уврежену представу према којој су етничкиАлбанци једине жртве у косовском сукобу. Штавише, с обзиром на садашње етничко стање у ко-ме Албанци доминирају у односу 9 према 1 (за разлику од односа 1:1 непосредно после Другогсветског рата), Срби, сразмерно гледано, плаћају заправо много већу људску цену у овом триба-листичком паклу.” Из књиге Слободан Жуњић, Модерност и филозофија: Разматрања о духу вре-мена са размеђа векова, Београд: Плато, 2009, стр. 670. Ове лоше стереотипе о Србима и Арнаути-ма одлично је описао проф. др Милојица Шутовић у „Процесу цивилизовања Косова”, петој главистудије: Косово између поретка и аномије, издатој у Београду 2008, стр. 207–255.

13 Шта код нас следи после губитка слике оригинала исправног и изворног живота јесте питањекоје je у постмодерном духу налазило свој одговор у оригиналним фалсификатима, тако да су пе-риоди умуклости говора, који су иначе красили балкански дискурс, надомештани сравњивањи-ма свега у дилетантизам неразликовања у барокној опширности, више него што би то могао дадопусти добар укус. Посткомунистичко постмодернизовање је потпуно растављено са идејом фи-лософске одговорности, и уместо платоновског традиционалног умећа „оплитања мисли” /ресав-скошколског „плетенија словес”/, углавном је нудило колаже симулација и симулакрума (види ипоглавље „Криво огледало постмодерне” у књ. С. Жуњића: Службе мнемосини, Београд, 2007, стр.199–297). Што се тиче коначности, она нас непосредно везује за појам одговорности. Смрт као од-говорно разумљена тражи оно што иде преко њеног постојања и из развиђеног чинодејства онихмомената који се ту захватају, указује повратно и на карактер и смисао самог живота.

14 Превођење рата како „стање сатирања” у мир као у „стање без насиља”, подразумева да „агре-сор” /онај који удара, прогонитељ, јевр. „радаф”/ треба да од непријатеља постане пријатељ, а„трансфер”, „пренос”, „традиционализација” или важна промена с обзиром на етичко противре-чје које може да се разреши кроз: разлучивање, уздизање, очувавање (спекулативну синтезу којазначи практични удар на савест и изостављање рђавих склоности, очишћавањем и узнапредова-њима према исправности), започиње с прихватањем непријатеља успркос насиљу, али не истим

569


ла људскости. У последње време све се више показује како су олако српској стра-ни лепљене етикеције, и на основу њих се заслепљено деловало, без обзира наутвђивање правог стања ствари. Учинак тог етно-хејтинга је за разумне људе та-кав да се одговорност подразумева према генези настанка, а не тек као циничнаконстатација да је оно признато фактичко стање.

Никако не може да се не запази околност да споменута експанзија споља, по-четком новог миленијума, према земљама које су до недавно имале своју више-вековну сувереност, ни издалека није завршена. Оспоравања и сукоби наилазекао нека врста неизбежности, изгледа, услед тога што спољашње силе појача-вају своје апетите. Колонијални статус успева, пре свега, незаинтересованошћуза властити положај и посао, а како је миље индиферентности смишљано про-извођен, добар пример је питање припадности Косомета Србији јер показује дате силе смишљено циљају у „организовани хаос”, задирући у целовитост тери-торије републике, који се све више показује као прецендент, а не преседан. Тоново утврђивање правних норми које наводно „морално поправљају” и поли-тички цивилизују Србију према „новим ординацијама”, везано је за НАТО агре-сију, са чудним оживљавањем концепта хуманитарне интервенције, као и за ра-ционализације које су у складу с тим уследиле. Под изговором да је на помолухуманитарна катастрофа, НАТО је самоиницијативно извршио акт агресије, ито мимо процедура утемељених међународним правом стављајући се тим чи-ном изнад до тада владајућег међународноправног поретка. Изговор да нијепрекршен нађен је у томе што иницијатива Русије у СБ да се НАТО интервен-ција окарактерише као чин агресије и повреда Повеље УН-а није прошла, а ру-ско мишљење су делиле још само Кина и Намибија, док осталих 12 чланица ни-су сматрале да је овај акт представљао пример повреде међународног права ни-ти саме Повеље. НАТО снаге су од самог почетка изнашле ratio legis за влаституинтервенцију тврдњом да се на Косову спрема хуманитарна катастрофа и да сетиме угрожавају основна људска права, што је за коначну одлуку било пресуд-но.15 Оквири хибриса које описује грчка трагедија постали су опипљиви.

15У самој Повељи се инсистира на заштити људских права, али се ни на једном месту не оза-

путем којим је насиље пристигло. Убити у рату, масакрирати, скрнавити носи ону демонолошкуцрту на коју се и односи трансформација фигуре непријатеља. Код Хегела је јасно истакнуто дакао што Христос путем светог причешћа треба да уђе у нашу утробу да би је појео, а не да би онапојела Њега, да слово и дух узима тело Христово. Данашња, већинска и углавном општеприхва-ћена тумачења карактера умне воље имају недостатак овешталости и спољашњости с обзиром насаму предметност којом се баве, што им даје и спољашњи утисак „позитивне” лежерности и са-модовољности. Такође и њима агонски супротстављене теорије у истој равни распирују еристич-ке склоности, а пут према тематизацији (очигледно и за њих тек вербално важећој), а заправо ус-пут затрпавајућих путева до феномена који остају анонимни, догађа се као дискурс увучен усамим стварима спољашње сврхе. Оне јасно указују на ноторна занемаривања феноменолошкогнерва интерпретативне рецентности у постизавањима поимања изворних значења, рецимо, ре-лигиозног феномена „Таворског светла”, кроз рефлексију стварности о којој казују еристично иовештало, будући да у њима не функционише духовно изграђен увид који је за ту рецентност не-опходан услов постојања.

570


Евроатлантски глобалисти нису решавали своје деструктивне задатке искљу-чиво помоћу гвоздене песнице НАТО-а, уз индиректно подстицање тероризмаи сепаратизма, већ и уз помоћ једноставног подмићивања елитног слоја станов-ништва, што и није било тако тешко остварљиво у условима нашег периферногбуразерског „полукапитализма”. Властодршци, идући у сусрет наручиоцима,често су и сами радо конвертовали свој положај у новац или веће незаслуженепривилегије. Истовремено, у плановима експанзије у регионе Источне Европеизвесну улогу играли су културно-идеолошки стереотипи, као и наведени „ци-вилизациони критеријуми” неке чудне „керигме милосрдног анђела”, а које јепроф. др Милојица Шутовић у својој студији „Косово између поретка и аноми-је” анатомски разобличио као увежбано хорско завијање са хобсовским вукови-ма. Прави објекат деструкције, првенствено су несумњиво народи православнеи реално-социјалистичке предисторије. Вредносни приоритети који потичу изправославља, заједно са животном истрајношћу (виталношћу) осведочени исто-ријом, иницирали су непријатељства инфериоризма, тј. избијања потиснутихдесублимација којима фали образовање и сазнајна чврстина омогућена натало-женим духовним искуством наслеђа, а са којим феноменима се често сусрећемоу тривијализујућим масовним медијима.16

Ако тражимо изворе одакле потиче идеја о Царству небеском, онда су то Ви-зантија и њено богословље, култура и традиција, која има и разумљиву аутохто-ност према српским особинама и карактеристикама. У Византији су прихваће-на дела кападокијских отаца као критеријуми богословске мисли, а њихова ли-тургија уобличила се у Антиохији и Јерусалиму. Од примања хришћанства падо пресудне Косовске битке, све што се на верском и духовном плану дешавалоу Византији, налазило је свој одраз на просторима где су живели Срби. Тако суидеје о Царству небеском заступљене код Григорија из Нисе, Јована Златоустог,Максима Исповедника, Григорија Паламе17 и других биле прихваћене и код Ср-

16 Премда се информативни сектор углавном повија под тежином „права јачег” (позната „јачи-ца” од сулејманских дефтера до арбанашких сигнала тзв. здравог разума на саветима старешина),пред правом на истину, и у већини ситуација попушта потреби доминационизма да застрашујеизолационистичким моћима контроле „људских ресурса”, па се ипак може рећи, да само онипројекти који се ослањају на социјалну праведност и солидарност, могу да привуку људе и дапробуде ону правичну тзв. позитивну енергију маса, која колико сутра неће бити проказана иоповргнута. И без уведене цензуре, довољна је „пристрасна селекција мисли” која нетолеран-цијом несхваћеног условљава раст „ескалације зла”.

17 „На кога су се онда односиле речи: Овај ће нас одморити? Он, међутим, додаје и ово: Одземље коју прокле Господ Бог наш. Ко нас је одморио од ове земље? Зар то није Онај Који је отво-

коњује хуманитарна интервенција (позната као и „оружани хуманизам”). Довољан је летимичанпоглед на Повењу УН-а па да се закључи како је агресија НАТО-а представљала кршење члана 2.тачке 4. који истиче да се сви чланови уздржавају од употребе силе против територијалног ин-тегритета и политичке независности сваке државе; односно повреде суверенитета сваке државе, ито у циљу поштовања закона и правног поретка. На одређеној територији легитимна је само јед-на власт и поредак, а када се уводи паралелна /самопроглашена незавина држава на њој/, отварасе комуникативна заједница силе и нижу повреде које иду до потлачености.

571


ба, а тиме и од кнеза Лазара у времену отпора Турцима. У нашем моралном ко-дексу упућеном небесима и Господу Исусу Христу биле су заступљене оностра-не и надискуствене вредности.18 Тако је и појам „жртва” у философском смислунајвиши чин или изистинска потврда да се човек у име највиших идеја, истори-озофских звезданих водиља или врхунских вредности културотвореће историјеодриче од споредних уживања овоземаљског живота. Косовски кнез Лазар се жр-твовао за српски народ, отаџбину, слободу и Крст часни онако како је то учиниоГоспод Христос да би показао „узлазни пут ка небу” побеђујући духовно роп-ство и спасавајући свет од зла. И остали косовски јунаци су кренули иза свогкнеза, за веру и отаџбину, за дивне и велике ствари на земљи, да би победилидуховно ропство и заслужили Царство небеско. У својим надахнутим белешка-ма, наш велики познавалац српске средњовековне књижевности и патролог,др Димитрије Богдановић указивао је на трагизам и хероизам српских мучени-ка: „Косово 1389. године био је чин дефинитивне потврде хришћанског и цркве-ног идентитета Српског народа: доживљено је као мученички тријумф, никакокао пораз; изливено је у победничке стихове химне пуне светости и радости штоје богочовечна Србија крунисана мученичким венцем, па је то од сада њен пра-ви и необориви врхунац. Тријумф духовног над телесним, вечног живота надсмрћу, правде над неправдом, истине над обманом, жртве над похлепом, љуба-ви над мржњом и силом, то је Косово о коме пева народна песма, надахнуће мо-нументалног доживљаја историје”.19

18Ако оставимо по страни и то да рационализацијама духовног живота није могуће докучитисмисао постојања Светих тајни у хришћанству, оно што се на Господњи позив неопозиво итера-тивно збива јесте служба која дејствује из дубина историјског духа: „Сама литургија јесте најви-ши израз православне заједнице, а као таква ослања се на средишну традицију цариградске АјаСофије (Храма свете премудрости). Обухватајући читав православни свет, ова литургијска прак-са зорно сведочи о континуитету и целовитости византијског наслеђа у савременом Право-слављу, за разлику од католичке службе која је кодификована знатно касније и уз то доживеланиз промена. А пошто служба симболички и стварно укључује све чланове православне заједни-це, она их увек изнова у сваком свом чину препорађа не само као Православце већ и као Визан-тинце.” /Слободан Жуњић, Модерност и филозофија: Разматрања о духу времена са размеђа веко-ва, Београд: Плато, 2009, стр. 467/

19Свети кнез Лазар, Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја, уредио „Свети архије-рејски синод Српске православне цркве”, Београд, 1989, стр. 29.

рио небеса и тамо узнео нашу природу, показавши нам и речју и делом узлазни пут ка небу ипризвавши нас да њиме корачамо? Ако је и Потоп био праобраз починка, онда је он значио уни-штење и пресецање греха, а не олакшање и починак за грешнике… Господ, међутим, није обно-вио неживи, него живи и словесни храм, тј. нашу природу, избавивши је не од видљивог и недав-ног, него од духовног и древног ропства. Осим тога, Он своје следбенике није превео у другуземљу, него их је са земље превео на небо.” Св. Григорије Палама, 57. Беседа изговорена „На Не-дељу Праотаца, где се говори о родослову по телу Господа нашег Исуса Христа и о При-снодјеви Богородици, Која Га је у девствености родила” Види и – Наука философии и совре-менность, Материалы Международной научной конференции Сочи, 31 мая – 1 июня 2011 г.,Краснодар – Москва 2011; А. Петрович, КЛАССИЧЕСКАЯ ФИЛОСОФИЯ И СОВРЕМЕННОСТЬ,стр. 12–16.

572


Српски народ је по таквом опредељењу христоносан и кроз историју је уследтога непрестано био изложен мучеништву и страдању. И после пада у ропствопод Турке он је очувао своја сећања на великомученика Лазара и његову косов-ску жртву, којом је јеротонисан, не напуштајући свој духовни светосавско-ко-совски идентитет, упркос томе што многи појединци данас прихватају норма-тиве царства земаљског, кроз рационализован „западни стил живота” и њиховевредности, чиме се потискују идеали кнеза Лазара и других славних предака изкосовске епопеје. Инвазија новосветског или глобалног поретка /Neue weltor-dung/ усмерена је на детронизацију косовских вредности и опредељења, а тимеи на читав холограм српске духовне историје и традиције, духовних и култур-них вредности, где је Косово као „Српски Јерусалим” неодвојиво од бића срп-ског народа, тј. од од савести и бригања сваког његовог припадника. Такви трен-дови нас привидно „ослобађају од мита”20, а заправо са отимањем Косова и Ме-тохије све више обесправљују и гурају у страну, намењујући универзализујућупериферност као судбину (има ту и неке коби повезане с Византијом у погледукрсташких напада на Цариград). Такво, наизглед једноставно, решење, немо-гуће је и услед достојанственог отпора гушењу прејемствених завета „светињесветима” (и Имануела Канта мајка је непрекидно и неуморно опомињала да јеидел светости суштина људског живота), а са друге стране и због постојања раз-личитих црквених устројстава и дистрибутивних права цркава која се уважа-вају, мада их је велики број поникао на обичајним ограничењима и непомир-љивостима. Уколико би њихово превладавање можда могло да успе слеђењемтрагова философије критичног обичајног духа, који су на апсолутној равни раз-вијали мислиоци великог формата, као што су били Хегел или Соловјов /илиИван Иљин и Густав Сиверт, те Михајло Марковић, Слободан Жуљић или МилаУзелац код нас/.21

20 Оно што је за секуларну антропоцентричку варијанту рационалистичке мапе света „разузда-на митологија”, за народе другачијег духовног држања, то је било изворна идеја, начелна узор-ност или идеал који је пун садржаја који бодре и усмеравају према Добру.

21 Основне ставове размотрио сам у књизи - Александар М. Петровић, Хегел и идејни динамизамплатоновске дијалектике: Прилог савременом разумевању научне логике као онтолошког и тео-лошког вида бивствовања, Нови Сад; Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, филозоф-ски факултет у Косовској Митровици; Култура полиса; Графомаркетинг, 2010. Михајло Марковићје у својој каријери вазда наглашавао аспект незауздавања и несводивости мисли, борећи се натај начин за ону слободу која нам је од Бога дата самим стварањем света. Уздигнуће које су захте-вали Иљин и Сиверт је на неки начин и херојски гест мишљења, који је следио и СлободанЖуњић у већини својих радова, а та самосвест посвећена је преданости раду на философскимпроблемима, и резултат је и макар и овлашних читања књига Милана Узелца, који поред МиркаЗуровца и Јована Аранђеловића, свакако и млађих посвећеника философији – Петра Бојанића,Александра Молнара, Радивоја Керовића, Мирослава Дринића, Драге Ђурића или Ирине Дере-тић, Неџиба Прашевића или Микоње Кнежевића, Богољуба Шијаковића, Бориса Братине, Ми-ланка Говедарице и Александра Гордића, нашу мисаону садашњост удаљавају, колико је то могу-ће, од неподношљивости. Заступати схватање суптилних дистикција појединачног, посебног иопштег, поготово данас није ни лако, ни сваком доступно, макар је лако у резултату подједнакотолико, колико и доспевање до лакоће.

573


Византијско-православно хришћанство у коме влада стил где се предметмишљења самим мишљењем (личносно, ипостазно, протосупстанцијално) ос-мишљено препознаје и схвата, он је разумео као „Епоху Бога-Оца” и дијалектич-ку тезу, којој можемо придодати мисаони развој кроз Западно католичко-про-тестантско хришћанство, где доминира разумско мишљење, и које би предста-вљало антитезу у „Епохи Бога-Сина”, а синтеза би могла да се нађе у „ЕпохиБога - Св. Духа” као свеопште хришћанство једног универзалног отварања бес-коначности као његовог спекулативног или јеванђеоског созерцавајућег иден-титета.22 Ово „Универзално хришћанство” (светотројично као светотајинско)подразумевало би непосредност као мисаону транспарентност, наиме његовучинодејствену димензију вере на делу, која нема разлога да се плаши од кри-тичког става и дијалектичке провере схватања. Са том праксом показивало би секао преломљено у правној процедуралној институционализацији и све оно штосачињава логику културне стварности Косова данас, а то је борба за принципдостојанственог живота епохалне природе, подједнако као и борба за сам опста-нак српског народа и државе на том тлу на крају 20. и почетка 21. века. Борбенинапор није мање напор зато што је борба ако је узвишен.Ако је ово сувише метафоричан опис ситуације, ваља рећи да измицање те-

меља државности заправо обезвређује и обесмишљава државотворни српскидух (како је то давно са циничним претпоставкама критике за нестабилност ин-ституција оценио Хегел у својој „Философији историје”). Нису Срби ти који не-маром за државу и институције губе само због лењости духа сувереност држав-них ингеренција, него је воља за моћ по бушотинама мултинационалног капи-тала избушила целовитост и интегритет Србије да би сачинила повољно тле завластити продирући пласман. На ову устаљену праксу Србија је као држава реа-говала уставним уграђивањем правила „Резолуције Народне Скупштине о за-штити суверенитета, територијалног јединства и уставног поретка РепубликеСрбије”, по коме Мосово и Метохија као колевка српске државности и историј-ског памћења народа, не може да се отуђи од целовитости земље никаквим при-знањем права на самоотцепљење и формирање другачије државе на том тлу. Уовом акту из децембра 2007. године изричито се напомиње: „Народном Скуп-штином се установљава да: проглашавање независности Косова, а такође при-знавање независности области од стране било које државе представља грубо на-рушавање међународног права, пре свега установљавања ОУН, Хелсиншког од-бора и Резолуције Савета Безбедности ОУН 1244. Слични акти и деловањадовели би до непосредног нарушавања суверенитета, територијалне целовито-сти и уставног поретка Републике Србије.” Свакако да овакво мишљење може да се посматра као сувисло само под усло-

вом да се прихвати становиште како је свеопшта дијалектика филозофскогзнања дубоко закономерна. Узвишеност феномена културе на Косову пење се до

22 G. W. F. Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Religion, Zweiter Band, Stuttgart-Bad Cann-statt, 19654.

574


равни свеопштег идеализма, јер се тек у њему обухватају све коначне форме ду-ха у њему својственој стихији, сливене у судар са властитим противречностимакоје сапоставља његова спољашња форма глобализације и универзалних захте-ва либерално-капиталистичких трансакција у фрагментизујућој транзицији Ју-гоисточне Европе. Са тим сапостављањем у живот српске и уопште словенскекултуре ступа идеал филозофског односа према животу у виду спекулативногмишљења и, бацањем сасвим другачијег светла како на феномене културе, такои на феномен науке, потребује трансформације потчињености и потчињавањаједне поробљене свести и њеног подизања до природног усправљања у нормал-но стање. „Нека буде борба непрестана”, рекао би Владика Раде, духовни и све-товни господар Црне Горе, а борба за усправљање до природног и нормалногстања мора да буде управо таква, корак по корак, чука за чуком, аргумент за ар-гументом. То би могла да буде и нова етапа науке која би у себе окупила и сачу-вала на најбољи начин претходна достигнућа, утичући и на промене у култур-ном сектору у видљивој промени менталитета и самих словенских народа.Њихов национални дух није исцрпљив у естетско-посматрачкој или рационал-но-управљачкој оптици, него тек у оној спекулативно-филозофској или исто-риософској, јер се бори за опстанак уважавајући правду и истину.

Свеопштост идејног садржаја у том пресистематизовању научних знања по-клопила би се са свеопштошћу форме и инфраструктурно припремљена појави-ла би се и као логички развијено мишљење, способно да се суочава са огромнимпотешкоћама. Фаза разумног мишљења са својом апстрактном диференција-цијом свих сфера човековог духовног живота као да се приводи свом крају, апојављују се контуре спекулативног разума који културу интегрише у њој свој-ствено јединство идејне целине. Утолико су све оне ограничене форме разумногмишљења које се услед сопствене ограничености и самопоричу, доспеле у бли-зину ситуације у којој могу једино да се исцрпу од умора и да се повуку пред на-долазећом свеопштом историјском епохом чисте људске воље и чистог и јасногдуха. Ту нову светско-историјску епоху символише косовски полом, који је ви-ше плод духовне борбе неголи реалних сукоба на терену, борбе за духовно опре-дељење властите судбине као понете одговорности пред Богом и историјом. Та-ко се Косово дејством моћних сила физички газило ногама под земљу, али сеопет поново усправљало и проналазило на духовној равни идентитета и разли-ковања различитости, као метафизичкој равни јединства у различитостима ми-тотворних, верских (светотројично знајносних) и историјских мисаоних уте-мељења. Византијски стил историјског обликовања човека ту уопште није нинешто споредно ни неважно. Научна одговорност претпоставља ону одговор-ност коју такав подухват и захтева, тако да истинско филозофско мишљење ви-ше нема права на необавезне парцијализујуће фрагментације (како постмодер-нистичке тако и постмарксистичке врсте), јер је поновно скретање у натурализ-ме и многоврсне објективизме застрањивање у недомишљени анархизам понеолибералистичким трасама глобализма, што отима и време и енергију.

575


Ступање Србије у филозофску епоху која је почела са овим трећим миленију-мом није, што се тиче Косова, нимало просто или једноставно, јер искомплекси-раност ситуације у којој смо се нашли као Исток на Западу и Запад на Истоку(Св. Сава), таква је да неће моћи ни да јој се дочарају исходи, а камоли да се по-стави на трасе икаквог одговорног разумевања, без искреног и решеног поврат-ка богатом светосавском наслеђу из дубина захватања у чисту вољу појединцаи његов апокалиптички пут налажења изворног смисла егзистенције. Утоликоје сфера те трансценденталне позиције или апсолутног духа тим важнија, какозбог утврђивања у становишту духовне неукочености, тако и зато што недовољ-но сагледавање значаја те апсолутне сфере духа руинира културне потенцијалеи предодређује ниске стандарде у укупним стваралачким токовима народне це-лине као мегасубјективног чиниоца мисаоне историје човечанства обдареногсвесним умом. Без таквог захватања реалија многи аспекти непревазиђенихконфликтних стања остаће утуљена жаришта будућих сукоба интереса, оптере-ћујући будућност могућим неочекиваним избијањима сукоба и својим тамнимстранама најављујући перманентну угроженост до очајавања, која значи неси-гурност и неспокој. Насиље албанских екстремиста и етничко чишћење српскогстановништва које се догодило 17. и 18. марта 2004. године, као и каснија рогу-шења и упади на север Косова и Метохије где живе већински Срби, још једномсу показала немогућност стварног функционисања и постојања мултикултур-ног друштва у њој. Мартовски погром однео је неколико десетина живота, рање-но је више стотина особа, протерано више од четири хиљаде Срба и других не-албанаца, запаљено више од 800 њихових домова и разрушено или тешко оште-ћено 35 православних храмова и споменика културе. Питање статуса истандарда Аутономне Покрајине Косова и Метохије у Републици Србији с тимеје показало и егзистенцијални значај, са улажењем у подручје противречностикоје води у перманентну несигурност живота човека и грађанина. Логичке про-тивречности у међународним цивилизацијским токовима скривају се иза дво-струких стандарда у применама међународног права и одбацивањем историј-ске вертикале која конституише духовни живот српске културе у савремено-сти.23 Али, ум је способан да схвати противречности, давно је обзнанио Хегел.

23Поводом иницијативе за оцену права на самоопредељење и отцепљење од Србије самопро-глашене независности „Репубљике Косова”, Србији је пред Међународним судом у Хагу 2010. го-дине оспорен кредибилитет међународних граница потврђен резолуцијом УН 1244, тј. да је Ко-смет саставни и неотуђиви део њене укупне државне територије. 2. Самопроглашена „РепубљикеКосова” на основу признања већинског дела земаља евроатлантских интеграција (где предњачеводеће земље Европске уније) подређује државотворни српски елемент магинализацијом у исти-цању снажења свог суверенитета на основу намера улажења у НАТО и Европску унију, што Ср-бији која такође хоће у Европску унију ствара апорије које тешко разрешиво притискају дух срп-ског народа, што резултује више у ућуткивању, него у разрешавању нагомиланих проблема. Напољу друштвених наука те противречности се изоштравају указивањем на пропусте, па и со-цијално-политичке аномалије које до таквог стања доводе, али се излази из те ситуације готовоне дају сагледати због жестоког присуства ирационалних модела описивања ствари. Они вазда

576


У негацијама тих све отворенијих негација државотворних и људских правачовека и грађанина, те отварањем подручја за релативизовање самих релативи-зација које су наступиле, постигла би се могућност помирења са реалијама укојима дух може да обезбеди своје стваралачке активности.24 Да би нешто уоп-ште и могло да зацели, то за претпоставку мора да има целовитост, и то ону којау сфери апсолутног духа краси одређени народ. Дух је одговоран за рађање тзв.нових стваралачких енергија, рефлектованих у историјском, социјалном и по-литичком плану догађања, а ту своју одговорност сигурно је да не може да пре-пусти олаким релативизацијама или партикуларним естетским склоностимаили убеђењима. Уосталом, до ствари које изгледају лако и једноставно одувек сеи долазило на веома тежак начин.


Баљ, Бранко, Критика политичке економије жртве, Нови Сад, 2010.

Хегел, Г. В. Ф., Феноменологија духа /Увод: Систем знања/, прев. Н. Поповић, Београд,1979.

Hegel, G. W. F., Vorlesungen über die Philosophie der Religion, Zweiter Band, Stuttgart-BadCannstatt, 19654.

Жуњић, Слободан, Модерност и филозофија: Разматрања о духу времена са размеђа ве-кова, Београд: Плато, 2009.

Шутовић, Милојица, Косово између поретка и аномије, Београд: Чигоја штампа; Косов-ска Митровица: Филозофски факултет, 2008.

Свети кнез Лазар, Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја, уредио „Светиархијерејски синод Српске православне цркве”, Београд, 1989.

Петровић, Александар М., Наука философии и современность, Материалы Междуна-родной научной конференции Сочи, 31 мая – 1 июня 2011 г., Краснодар – Москва2011; А. Петрович, КЛАССИЧЕСКАЯ ФИЛОСОФИЯ И СОВРЕМЕННОСТЬ, стр.12–16.

Петровић, Александар М., Хегел и идејни динамизам платоновске дијалектике: Прилогсавременом разумевању научне логике као онтолошког и теолошког вида

24 Хегел се давно нашао пред наивношћу тзв. хиперкритичких замерки у сазнајној теорији, за-право пред срозавањем научне озбиљности поводом бола, стрпљења и рада у филозофском по-слу, па је написао: „Међутим, ако прибојавање да се не доспе у заблуду уноси неповерење преманауци уопште, која без таквих недоумица прелази на само дело и стварно сазнаје, онда никаконије јасно зашто да се, обрнуто, не унесе неповерење према томе неповерењу, и не поведе рачунао томе да је сам страх да се не погреши - погрешка.” (Г. В. Ф. Хегел, Феноменологија духа, /Увод:Систем знања/, прев. Н. Поповић, Београд, 1979, стр. 46.)

намећу двострука кретања у поимањима, оваплоћујући рационализације које саме ствари рела-тивизују и одводе до ситуација искључивости у закључцима, тј. до апсолутизација једнострано-сти које просто подразумевају конфликтност.

577


бивствовања, Нови Сад; Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, фило-зофски факултет у Косовској Митровици; Култура полиса; Графомаркетинг, 2010.

Луковић, Драган, Косовски изазови: Оглед о национализму, кризи и могућим решењи-ма, Београд, 2003.

578


Aleksandar M. Petrović

KOSOVO AND METOHIJA 1912-2012 ON THE CROSSROADS OF CONFLICTS AND FREEDOM

SummaryThe whole century from 1912 to 2012 is full of conflicts and disputes of more or less in-

tense nature. This should be explained by the humanistic sciences that follow a historicalnerve of continual research, as their polymorphosis seems dualistically split. For this reasonthey are at permanent risk of value denial as well as being the first ones to be blamed bythose for whom the stability and material and spiritual prosperity of Serbs in Kosovo andMetohija can exist within minimal limits. However, conquering, exploiting mind that seeseverything as a resource in its cynical mind has a manner of saying one thing meaning an-other. Example of such cynical mind can be seen in the case of oppressed Serbs in Kosovoand Metohija being put on the altar of sacrifice up to this day by the establishments of theEuropean Atlantic integrations, with a policy based on the interests of the multinationalcompanies in their search for the new commercial investments, thus holding nations in per-manent insecurity. However, the aspects of the keeping spiritual heritage of the Serbs in Ko-sovo and Metohija safe should be based on the national standards of low state whichcomprises tradition and territorial integrity of homeland.

Key words: Phenomena of conflicts, Spiritual heritage of Serbs, European-Atlantic inte-grations, cynical mind, national standards of the law state

579

УДК: 316.624-057.874(497.115) ; 373.3/.5(497.115)

ЈАСМИНА С. ПЕТРОВИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у К. МитровициФилозофски факултет

БОЈАНА М. БАЗИЋ

Основна школа „Стана Бачанин”, Лешак

ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ2

САЖЕТАК. У промишљању савремене косовскометохијске збиље нужно се намеће ипитање проучавања последица живота у условима продужене политичке и друштве-не кризе, као и безбедносних ризика, и то нарочито по млађе становништво. Премдаби списак релевантних тема могао бити веома дуг, истраживачи су изабрали да на те-мељу искуствених података о распрострањености појединих облика вршњачког наси-ља у основним школама северног Космета провере учинак поменутих околности наобрасце вршњачког комуницирања. Повод за покретање истраживања јесу социјалнеоколности у којима стасавају нове генерације на Космету, али и преобликовање кул-турних образаца и укупног контекста за социјализацију младих у читавој Србији. На-име, промена садржине идентитетских структура којима теже нове генерације, о чемуговоре, између осталог, хетерогени вредносни склопови установљени у бројнимистраживањима на популацији младих, али и изражена аномичност, довољан су раз-лог по себи да се провери хипотеза о наглашеном присуству вршњачког насиља каопоследицe утицаја наведених одредница социјалног и културног миљеа. Истражива-ње је изведено методом испитивања помоћу инструмента конструисаног на основустандардних индикатора за регистровање различитих видова вршњачког насиља, наузорку од 5% укупне популације ученика основних школа (260). Вишеетапним случај-ним избором јединица омогућена је репрезентативност закључивања о присуству ис-траживаних параметара у укупној популацији.

1 [email protected] Реч је o школама под ингеренцијом Министарства просвете Републике Србије. Узорак су чи-

ниле школе из свих општина на северу покрајине и једна школа из енклаве Прилужје. Детаљи оузорку су наведени касније у тексту. Искуствена евиденција на којој је заснован рад настала је каорезултат истраживања предузетог за потребе израде завршног рада (мастер) одбрањеног на Фило-зофском факултету у Косовској Митровици 2011. године.

581


КЉУЧНЕ РЕЧИ: ученици, вршњачко насиље, школа, Космет.

УМЕСТО УВОДА

Премда сасвим специфично по начину испољавања, вршњачко насиље нијеизолован социјални феномен. Он чини део сложеног обрасца социјалног кому-ницирања успостављеног у модерном друштву, нипошто независног од ширегсоцијалног контекста. Напротив. Низ је социјалних фактора који га генеришу ичине једним од значајних проблема са којима се модерне заједнице данас суо-чавају. У социолошкој литератури различити видови школског насиља проту-мачени су као продукт друштвене кризе (Georgijevski, 2009) или, пак, као своје-врстан симптом нарастајуће културе насиља. Смањивање животног стандарда и разорена социјална сигурност становни-

штва у периоду постсоцијалистичке трансформације, с једне стране, и порастопште несигурности произведен глобализацијом, укључујући и ратове проис-текле из тога процеса, јесу фактори нестабилности окружења у којима стасавајунове генерације деце у Србији, с друге стране. Евидентно је и да савремено срп-ско друштвo последњих деценија није обележено само поменутим политичкими економским превирањима. Модификације културних образаца и контекста засоцијализацију деце и младих такође постају све видљивије, између осталог, икроз промењену садржину хетерогених вредносних склопова установљених убројним истраживањима на популацији младих, при чему је регистрована и ра-ширена аномичност (Pantić, 1990a; Pantić, 1990b; Mihajilović, Baćević et all., 2003;Nikolić, Mihailović, 2004; Kuzmanović, Petrović, 2009). Нису реткост ни констатаци-је о супротстављености традиционалистичких и модернистичких вредноснихоријентација у структури установљених вредносних склопова, о вредноснојконфузији (Петровић, 2012: 30), коначно и исказ о популацији младих „загубље-них у транзицији” (Nikolić, Mihailović, 2004). Вредна пажње су и различита суми-рања ризичних фактора који доприносе девијантном и антисоцијалном пона-шању деце и младих, међу којима се поред психо-физичког стања појединцаистичу и породични фактори, вршњачки интерперсонални односи, али и гене-ратори који потичу из општег друштвеног миљеа и различити видови деви-јантног понашања у школи (шире у: Југовић, 2004: 177, 178). Уколико се на трен учини повратак на непосредни социјални миље у коме је

истраживан феномен вршњачког насиља, није сувишно упутити на његове осо-бености које није могуће генерализовати на остале делове Србије. Наиме, кадаје реч о условима који погодују генерисању вршњачког насиља, подручје Косоваи Метохије, поред генералних оптерећења које носи шири социјални простор,изложено је и додатним ризицима. Наиме, „политика национализма, културненетрпељивости и фундаментализма на Косову и даље подгрева политичке суко-бе и насиље” (Шутовић, 2012: 131). Не треба заборавити ни то да, како додаје

582

Јасмина С. Петровић, Бојана М. Базић: Вршњачко насиље у основним школама…

исти аутор, „насиље служи као средство контроле или средство отпора одређе-ним идејама супротстављених националних група у којима се преклапају инте-реси великих сила” (131). Политичко насиље манифестовано је на много начинау дугачкој историји етничких сукоба на поменутом простору. Каткад је узималокрајње перфидне облике социјалног притиска дугог трајања или, пак, формубруталних инцидената, што је резултирало масовним исељавањима становни-штва неалбанске етничке припадности (видети шире у: Шуваковић, 2012:143–162).

И најновији период тзв. надгледане независности Косова донео је многа нере-шена политичка питања и атмосферу која не погодује осећању безбедности истабилног друштвеног живота, у којој се домен политичког налази на зачељуниза у матрици друштвеног ткања, иза економских, културних, еколошких идругих проблема. Стога је социјализација нових генерација бременита питањи-ма личне и имовинске безбедности и неизвесне будућности, натопљена стра-хом од могућег насиља различитог типа у околностима дубоке друштвене кризеи социјалног миљеа са свим одредницама постконфликтног друштва (видетишире у: Ђурић, 2011: 133–148). У таквим околностима било је оправдано поста-вити питање о мери утицаја описаног друштвеног миљеа на обрасце социјалногкомуницирања код школске деце. Премда постоји више начина да се она уста-нови, истраживачи су одлучили да је провере преко раширености вршњачкогнасиља међу ученицима виших разреда основних школа. Независно од тумаче-ња примарних чиниоца који исходују различитим облицима вршњачког наси-ља, судећи према резултатима све бројнијих истраживања (Гашић-Павишић,1998; Popadić, Plut, 2007; Popadić, 2009; Трифуновић, 2006, итд.), његова учесталости разноликост у Србији се повећавају. Када је реч о Косову и Метохији, доступ-них података нема.

У описаном социјалном контексту разноврсни облици насиља међу актеримау школи представљају и један од показатеља кризе школе чије су последице, по-ред осталог, ерозија идентитета школе, ученика и наставника (Georgijevski, 2009:2). Таква околност образовном систему представља тежак терет. Јер, уместообразовне политике која школе промовише као средишта културе и извор кул-турних акција (Илић, 1992), оне постају институције које, уз усвајање знања пре-ма прописаном образовном плану и програму, све мање бивају у стању да крозпедагошки рад озбиљније обликују хабитус младог бића засићеног вредности-ма од значаја за просоцијално понашање. Ослобођено насиље у унутрашњемпростору образовних институција, које представљају један од најважнијихоквира у коме се одвија социјализација младих, појављује се истовремено каоизвор и исход доминирајуће културе насиља која поништава педагошки чинваспитања. У коначном, оно дезавуише и епистемолошки ауторитет просвет-них радника, преко потребан за успешно учење и здраво одрастање (Georgijev-ski, 2009: 5, 6).

583


Kада је реч о насиљу у школи, ваља имати на уму и то да вршњачко насиљеније једини његов вид. Објашњење лоших вршњачких односа и неприхватљи-вог понашања тражи се и у моделима социјалних информација, односно начи-ну интерпретације социјалних порука и постављању друштвених циљева.Школско насиље је специфично институционално насиље у једној сфери дру-штвеног деловања (у сфери васпитања и образовања), као специфичан вид дру-штвеног насиља које се испољава у том деловању, посредством „девијантне”функције школе (Милошевић, 2009: 125). Дакле, и сама школа као институцијаврши одређене видове насиља. Она то чини кроз промоцију изабраних вредно-сти и успостављање контроле над учесницима образовног процеса (Трифуно-вић, 2006: 8), односно кроз доминацију обрасца симболичког насиља у педаго-шком чину у смислу наметања легитимних значења (Bourdieu Passeron, 1996).Притом, симболичко насиље се одвија неретко уз оспоравање „сваке аутономијеи стваралачке слободе појединца и друштвених група” (Коковић, 1994: 265).

Није занемарљива ни улога наставника у наметању образаца комуницирањаблиских насилном понашању. Штавише, у саопштењима резултата више ис-траживања насиља у образовним институцијама у Србији могуће је пронаћиподатак о томе да је веома распрострањена вербална агресија наставника премаученицима, све до примера када ученици постају предмет физичке агресије на-ставника (Гашић-Павишић, 1998: 171, 172; Popadić, Plut, 2007). Притом одређениаутори истичу и да „школа не само да није заштићенија средина за децу у по-гледу изложености насиљу од стране вршњака, већ су у њој деца више изложенанеким облицима насиља него ван ње” (Гашић-Павишић, 1998: 166).

Постајући све бруталније, насиље међу вршњацима у школи појављује се усве ранијем узрасту. Посредно о томе сведочи и медијска слика кроз коју сепредставља образовни систем у Србији. Наиме, несразмерна заступљеност темешколског насиља у штампаним медијима у односу на друге значајне теме изобласти образовања забележено у једном истраживању, представља важан пока-затељ занимања јавности за проблем (Петровић, 2011: 137). Једновремено, кадасе завири у природу таквих прилога, није тешко закључити у којој мери је при-сутна сензационалистичка обрада теме. Наведена медијска пракса упућује наодреднице укупног социјалног контекста у коме се насиље генерише, одвија ипостаје предмет симболичке размене у социјалном комуницирању. Притом, не-ки аутори с правом се питају да ли је реч искључиво о порасту школског насиља,или је у питању раст медијске пажње поклоњене том феномену која чини да сенасиље лакше уочава, при чему расте и забринутост јавности (Попадић, 2009: 8).Поменутој упитаности додајемо и следећу: није ли ипак реч о томе да се начи-ном писања о вршњачком насиљу пре потврђује да оно у медијски простор недоспева као релевантна тема, већ као својеврсна еманација раширене културенасилништва, која храни глад публике за интензивним, провокативним дожи-вљајем, чиме се, у крајњој линији, обезбеђује и продаја високих тиража дневнештампе. Тачан одговор на ова питања могао би да уследи тек по обављеном ис-

584


траживању у чијем би фокусу био искључиво начин извештавања различитихмедија о феномену вршњачког насиља у дужем периоду, уз истовремено систе-матско праћење броја регистрованих случајева насилног понашања у образов-ним институцијама.

1. КАКО ЈЕ ДЕФИНИСАНО И ОПЕРАЦИОНАЛИЗОВАНО ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ?

Око дефинисања раширеног феномена школског насиља не постоји потпунасагласност. Стога и раширена дебата око основних елемената феномена насил-ног понашања који дефинитивно творе његову садржину, а тиме и сегменте ње-говог појмовног одређења. Не упуштајући се у расправу о појединим елементи-ма садржаним у различитим дефиницијама (Barere, Sembel, 1998: 97 према, Geor-gijevski, 2008: 3; Đurić, 2007: 57; Milošević, Marković-Krstić, 2009: 361; Milošević, 2009:125; Olveus 1999: 12 prema: Georgijevski, 2008: 3, Popadić, Plut, 2007: 310 итд.) и кла-сификацију одређења која доминирају у литератури, истичемо да је у истражи-вању оно појмљено пре свега из социолошког угла. Посматрано из таквог ракур-са, насиље је тумачено као феномен који укључује све активности које се могуозначити као употреба или претња силом од стране субјекта (насилника илигрупе насилника) у односу на објекат (жртву), без обзира на то о којој врсти силесе радило, с циљем да се жртви, посредно или непосредно, нанесе бол или кодње изазову страх и патња, како би се њено понашање ставило под контролу из-вршиоца насиља (Tripković 2007: 346; уп. и Ђурић, 2007: 57). Притом, у варијантивршњачког, школског насиља оно је сведено на све активности у наведеномсмислу које се одвијају у простору унутар школе и простору у вези са школом(нпр. школско двориште или пут до школе).

Тако дефинисано вршњачко насиље операционализовано је кроз низ индика-тора који означавају његове поједине видове испољавања, односно препознат-љиве облике манифестовања на емпиријској равни: вербално насиље (вређање,називање погрдним речима); физичко насиље у форми лакше повреде физичкогинтегритета (ударање, шамарање, гурање и сл) и теже повреде физичког инте-гритета (физичко озлеђивање и наношење тежих телесних повреда); социјалнонасиље (у форми искључивања из игре); сексуално насиље (у форми додирива-ња жртве против њене воље); насиље у форми одузимања или уништавања ма-теријалних ствари жртве (нпр. попут узимања новца, јакни, патика, мобилнихтелефона или уопште вреднијих ствари од жртве и/или уништавања њенихствари); претњу насиљем (у форми изнуде новца и узнемиравања упорним, по-нављаним претњама).

585


2. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА НАСИЉА У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА СЕВЕРНОГ ДЕЛА

КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ ФОРМЕ

2.1. О узорку и методологији истраживањаИспитивање је спроведено на узорку од 260 ученика. Према плану, узорак је

обухватио ученике шестог, седмог и осмог разреда 11 основних школа којеукључују образовне институције у свим општинама у северном делу Косова иМетохије и енклави Прилужје.3 Испитано је 130 дечака и 130 девојчица. У првом кораку списак школа је уре-

ђен по територијалној припадности појединим општинама када су случајноодабране јединице – основне школе које ће ући у узорак. У другом кораку јеодређен одговарајући број ученика сходно пропорцијама у категорији поједи-них општина, а потом је случајним одабиром ученика реализовано истражива-ње на терену.Као инструмент за спровођење испитивања коришћен је анкетни упитник

који је садржао, поред општег упутства за испитанике, и 19 питања. Први деоУпитника садржао је питања која се односе на социјална и демографска обеле-жја (пол, место, школа, општи успех, социјални статус), док се други односио наперцепцију насиља у школи, облике насиља, распрострањеност, мере безбед-ности, реаговање на насиље, едукацију и превенцију. Уместо да се детету пре-пусти дефинисање насиља у школи, а затим да буде питано колико пута је надњим извршено насиље, коришћена су питања која се директно односе на непо-средни опис понашања, на пример, колико често је вређано, ударено или гурну-то, јако претучено итд. Тиме је остварен непосреднији приступ испитанику иистовремено избегнут проблем непрецизног тумачења могућих форми насиља.

2.2. ДОЖИВЉЕНО И ПОЧИЊЕНО НАСИЉЕ:

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ И ОБЛИЦИ

Истраживање распрострањености насиља међу ученицима виших разредаосновних школа у јужној српској покрајини које раде под ингеренцијом Мини-старства за образовање Републике Србије показује да тек сваки осми ученик ни-када није био изложен ниједној врсти вршњачког насиља. Другим речима, чак

3 Истраживање је обављено у пет градских и шест сеоских школа, и то: „Свети Сава”, „Бранко Ра-дичевић”, „Доситеј Обрадовић” и Музичкој школи „Миодраг Васиљевић” (које припадају општи-ни Косовска Митровица). У општини Звечан биле су то основне школе „Свети Сава” (Жеровница)и „Бановић Страхиња” (Бањска). У Прилужју анкетирање је обављено у основној школи „Вук Ка-раџић”, а у општини Зубин Поток (село Зупче) у основној школи „Благоје Радић”. Коначно, у оп-штини Лепосавић испитани су ученици основних школа „Лепосавић”, „Стана Бачанин” (Лешак)и „Вук Караџић” (Сочаница).

586


87,3% ученика било је вишекратно изложено једном или више облика насилногпонашања, док свега 12,7% никада није био у прилици да осети такав вид вр-шњачког опхођења. Наведени налаз потврђује претпоставку о раширености на-сиља међу децом школског узраста на испитиваном подручју. Када се анализира структура претрпљених видова насиља, налази истражива-

ња упућују да је његов најраспрострањенији вид убедљиво вербално насиље(вређање и сл.). У неком тренутку вербалном насиљу је изложено скоро ¾ испи-тане популације (72,3%)! Следе различити облици физичког насиља. Када је речо физичком насиљу, као најчешће претрпљени вид појављују се његове лакшеформе (ударање–гурање) које је претрпело више од 2/3 ученика (68,8%) у разли-читим степенима учесталости. Није занемарљив податак да је овај вид насиља15,4% ученика учестало трпело (4,6% веома често, односно 10,8% ученика је честобило изложено). За разлику од поменутих видова насиља, остале истраживанеформе су знатно ређе по учесталости (графикон 1). Наиме, 85% ученика није ни-када брутално претучено од својих вршњака, 74,2% испитаних никада није задо-било повреду или мању озледу у сукобу са школским друговима. Чињеница даје сваки двадесети ученик (5%) веома често или често био јако претучен, односнода је 4,6% њих у истом степену учесталости био теже озлеђено довољно је алар-мантан податак за школске власти.Социјално насиље (које је у истраживању праћено преко индикатора дожи-

вљеног искључивања из игре) искусио је значајни део истраживане популације.Сваки осми ученик је веома често или често био искључен из игре, а када се по-менутом уделу популације додају и они који су наведени начин насиља искуси-ли ретко или веома ретко, испоставља се да је нешто више од половине испита-ника било изложено поменутој врсти социјалног притиска (графикон 1). Важно је истаћи да иако нешто више од 2/3 ученика (68,8%) никада није било

у ситуацији да искуси испитивани вид сексуалног насиља (као што је додири-вање против њихове воље). Од ученика који су били изложени том виду насиља,3,8% је веома често било у ситуацији да их је неко сексуално узнемиравао, одно-сно 8,1% је оних који су властито искуство сексуалног узнемиравања окаракте-рисали као често. То значи да је сваки десети ученик често или веома често биоизложен сексуалном насиљу у својој вршњачкој групи!Остали испитивани видови насиља, попут узнемиравања, уништавања ства-

ри, изнуђивања новца, односно узимање новца, знатно су ређе забележени у ис-питиваној популацији. Наиме, ¾ ученика (75,4%) никада није било у ситуацијида неко уништава њихове ствари. Међу њима 83,1% никада није узнемираванупорним претњама. Близак је проценат и оних испитаника који никада није ис-кусио да му је одузет новац (81,5%) или да му је новац тражен уз претњу (91,9%).Иако је реч о сразмерно мањем постотку испитаника који је био изложен рече-ним врстама насиља у односу на претходно поменуте видове (вербалног, физич-ког, социјалног и сексуалног), чињеница да је оно ипак забележено код скоросваког десетог испитаника и чешће (графикон 1) јесте довољан разлог да се кон-

587


статује да насиље у образовним институцијама на Косову и Метохији постоји уврло широком спектру испољавања.

Сумирамо ли налазе о забележеним видовима доживљеног насиља, могуће језакључити да међу ученицима по учесталости доминирају психолошко насиље(вербално насиље и социјална изолација) и лакше форме физичког насиља. Ме-ђутим, тиме се проблем не умањује, јер „утопљеност” психолошког, пре свегавербалног насиља у модел свакодневног општења сведочи о формирању мањеили више манифестне „културе насиља”, укорењене у различитим видовима со-цијалног комуницирања. Иако је вербално насиље најизраженији вид наведеногпроблема у школи, оно представља значајан извор и исход других видова на-силног понашања. Сасвим је извесно да важне разлоге за доминацију тог типа

Графикон 1. Учесталост појединих облика доживљеног насиља (исказано у %)

588


насиља међу школском децом, између осталог, треба тражити и у раширенојпракси да се у свакодневном говору у интраперсоналној комуникацији користејезички маркери који нарушавају достојанство другог. Део језичког фолклорапостала је употреба израза којима се етикетирају неистомишљеници, такмаци,особе које субјекту говора о другом нису „по вољи”. Као добар пример може по-служити цео арсенал погрдних речи у којима се апострофира интелектуалнаинсуфицијенција, које су постале део јавног говора присутног у институцијама,на јавним местима, неретко и у простору медија масовног комуницирања. О то-ме говоре и поменути резултати истраживања насиља у школама у Србији.

Квалитет живота ученичке заједнице и породице у којој дете живи, усвојеневредности, утицаји спољне средине и многи други фактори могу бити кључнипокретачи насилног понашања. Без обзира на то што је реч о „безазленијим” ви-довима насиља, они треба да буду схваћени озбиљно, како би се успешно и наделотворан начин смањила идеологија насиља, односно само насиље, које очи-гледно постаје својеврсни образац комуникације у раном школском узрасту (Ба-зић, 2011: 57).

Анализом података добијених истраживањем стечен је увид и у то коликиброј ученика себе доживљава и идентификује као насилника. Како је и претпо-стављено, ученици себе чешће виде као жртву него као насилника у вршњачкојкомуникацији. Распоред учесталости вршеног насиља је идентичан испољеномкод учесталости доживљеног насиља. Наиме, ученици су одговорили да су нај-чешће виновници вербалног, лакшег физичког и социјалног насиља. Наиме,преко половине ученика (51,5%) признало је да вређа своје вршњаке, иако се јед-на трећина изјаснила да то чини веома ретко. Скоро половина (49,2%) је била уситуацији да своје школске другове физички злоставља у лакшој форми и 30% даих искључи из игре. Није занемарљив постотак ни оних који су своје вршњакејако претукли (16,3%), озледили, односно нанели им тежу повреду (12,3%) или,пак, додиривали против њихове воље (15,8%). Најређи видови почињеног наси-ља које су актери признали, као и у случају доживљеног, јесте узимање новца(6,5%) и тражење новца уз претњу (7,7%).

Подаци који су наведени према степену учесталости (графикон 2) показују даје већина ученика, признајући да је била починитељ неког од наведених обликанасиља, исто чинила углавном веома ретко или ретко, док је знатно нижи по-стотак оних који су поменуте врсте насилног понашања практиковали честоили веома често у вршњачкој комуникацији (графикон 2).

Ученици су спремни да признају сопствено вербално насиље према другима.Не оклевају много у признању да умеју да употребе и физичку силу у комуни-кацији с вршњацима. Резултати истраживања сведоче о постојању свих испити-ваних видова насиља у основним школама, што указује на чињеницу да суобрасци насилног решавања конфликта прихваћени и усвојени као раширенимодели понашања међу ученицима.

589


2.3 ДРУГИ РЕЛЕВАНТНИ НАЛАЗИ ИСТРАЖИВАЊА

У вези са изнесеним подацима јесу и они добијени у одговору ученика на пи-тање колико се осећају сигурним на појединим пунктовима у школи и ван ње.Забрињавајући је податак да се тек мање од 1/3 ученика у потпуности осећа си-гурним на путу од куће до школе. Тај податак је истовремено и лако разумљивако се има у виду шири социјални контекст. Ипак, чињеница да се осећање пот-пуне сигурности пење на свега 70%, и то када је реч о боравку у учионици довољ-но илуструје величину проблема школског насиља. На исти начин могу битипротумачени и одговори ученика који се углавном осећају несигурно унутаршколског простора и око њега (графикон 3).

Наиме, сваки двадесети ученик у учионици се углавном осећа несигурно, каои нешто чешће него сваки десети у школском тоалету и школском дворишту!Наведени налаз је довољан показатељ дубине проблема.

Графикон 2. Учесталост појединих облика почињеног насиља

590


Руководећи се сазнањима из претходних истраживања о утицају појединихсоциодемографских варијабли на појаву насилног понашања, претпостављеноје да је проблем насиља израженији у градским него у сеоским срединама, као ида је такав вид понашања чешћи у старијим узрасним групама и међу дечаци-ма. Када је реч о разликама у испољавању насиља у урбаним и руралним среди-

нама на Космету, добијени резултати тестирања учесталости појединих видовадоживљеног насиља у групама испитаника по месту у коме похађају школу по-казују да упркос установљеним разликама између одговора ученика који по-хађају сеоске основне школе и оних који се образују у градским, оне нису ста-тистички значајне. Исто се односи и на разлике у наведеним групама по питањусвих проучаваних видова учињеног насиља.

Kада је, пак, реч о разликама у осећању сигурности ученика из сеоских иградских основних школа, ситуација је нешто другачија. Место у коме ученикпохађа школу је у значајној вези с осећањем сигурности на појединим пункто-вима у школи и њеном окружењу. Установљена је статистички значајна разликау одговорима између ученика сеоских и градских школа када је реч о осећањусигурности у учионици и школском игралишту (табела 1), док се разлике уосећању сигурности на осталим местима, упркос забележеним разликама, нисупоказале статистички значајним. Утврђено је да се 84,1% деце из сеоских школаи 60,1% оних који похађају неку од испитиваних градских школа у потпуностиосећа сигурним у учионици. Иако забележене разлике међу анкетираним гру-пама деце нису толико изражене када је реч о сигурности на игралишту, као услучају боравка у учионици, оне су ипак статистички значајне (потпуно сигур-ним на школском игралишту осећа се 42,1% ученика сеоских школа и 30,1% уче-ника градских школа).

Графикон 3. Осећање сигурности ученика на појединим пунктовима у школи и на путу до школе

591


Претпоставка о израженијем вршачком насиљу међу дечацима делимично јепотврђена. Те су разлике веће када је у питању степен учесталости почињеногнего степен учесталости доживљеног насиља. У два од десет понуђених видовапретрпљеног насиља и четири од десет понуђених видова почињеног насиљаразлике у искуствима између група дечака и девојчица су статистички значајне(табеле 2 и 3). У групама испитаника посматрано према полу на граници стати-стичке значајности забележене су разлике у учесталости доживљеног тежег фи-зичког насиља, уништавању ствари и тражењу новца уз претњу, што су учеста-лији видови насиља с којима се дечаци суочавају (табела 2). У осталим видовимапретрпљеног насиља дечаци и девојчице се појављују као жртве с приближномучесталошћу.

МЕСТА Х2 DFСТАТИСТИЧКА ЗНА-

ЧАЈНОСТ

У УЧИОНИЦИ 22,020 3 0.000

НА ИГРАЛИШТУ 19,887 3 0.000

НА ПУТУ ДО ШКОЛЕ 8,204 3 0.042

У ШКОЛСКОМ ТОАЛЕТУ 5,366 3 0.147

НА ШКОЛСКОМ ХОДНИКУ 3,991 4 0.407

У ШКОЛСКОМ ДВОРИШТУ 5,750 4 0.219

Табела 1: Вредности х2 и статистичка значајност разлика осећања сигурности на појединим пунктовима у школи посматрано према месту становања/типу школе

(сеоска и градска)

ВИДОВИ ДОЖИВЉЕНОГ НАСИЉА Х2 DFСТАТИСТИЧКА ЗНАЧАЈНОСТ

ВРЕЂАЊЕ 3,375 4 0.497

УДАРАЊЕ, ГУРАЊЕ И СЛ. 3,713 4 0.446

ЈАКА ПРЕТУЧЕНОСТ 13,165 4 0.010

УЗИМАЊЕ НОВЦА 6,546 4 0.162

ЗАДОБИЈАЊЕ ОЗЛЕДЕ, ПОВРЕДЕ 6,153 4 0.188

ИСКЉУЧИВАЊЕ ИЗ ИГРЕ 5,402 4 0.248

Табела 2: Вредности х2 и статистичка значајност разлика доживљеног насиља посматрано према полу

592


Разлике у учесталости вршења насиља у групама испитаника посматранимпрема полу статистички су значајне када је реч праћеним показатељима вербал-ног, физичког и социјалног насиља где се дечаци чешће појављују као починиоципојединих облика насиља него што су то њихове школске другарице (табела 3).

Укрштањем варијабли и тестирањем статистичке значајности разлика у уз-расним групама нисмо добили податке који би потврдили да су старији учени-ци основних школа склонији насилном понашању.

Ученици на насиље различито реагују (графикон 4). Када се нађу у ситуацијида се врши насиље над њима, скоро сваки четврти ученик (23,5%) супротстави сенасилнику, односно узвраћа истом мером 18,5%. Наведено намеће питање накоји начин прекинути зачарани круг, јер се реченим понашањем само продужа-ва насиље. Пасивност као одговор на насиље јавља се у 4,6% случајева, док 4,2%испитаних обично побегне када се нађе у ситуацији да је изложено насилномпонашању. Обраћање одраслима за помоћ један је од најчешћих облика реаго-

ДОДИРИВАЊЕ ПРОТИВ ВОЉЕ 7.947 4 0.094

УНИШТАВАЊЕ ЛИЧНИХ СТВАРИ 9,902 4 0.042

ТРАЖЕЊЕ НОВЦА УЗ ПРЕТЊУ 11,649 4 0.020

УЗНЕМИРАВАЊЕ УПОРНИМ ПРЕТЊАМА 6,714 4 0.152

ВИДОВИ УЧИЊЕНОГ НАСИЉА Х2 DFСТАТИСТИЧКА ЗНАЧАЈНОСТ

ВРЕЂАЊЕ 21,159 4 0.000

УДАРАЊЕ, ГУРАЊЕ И СЛ. 15,640 4 0.004

ЈАКА ПРЕТУЧЕНОСТ 16,711 4 0.002

УЗИМАЊЕ НОВЦА 1,770 3 0.622

ЗАДАВАЊЕ ОЗЛЕДЕ, ПОВРЕДЕ 7,456 4 0.114

ИСКЉУЧИВАЊЕ ИЗ ИГРЕ 17,910 4 0.001

ДОДИРИВАЊЕ ПРОТИВ ВОЉЕ 10,622 4 0.031

УНИШТАВАЊЕ ЛИЧНИХ СТВАРИ 10,170 4 0.071

ТРАЖЕЊЕ НОВЦА УЗ ПРЕТЊУ 2,836 4 0.586

УЗНЕМИРАВАЊЕ УПОРНИМ ПРЕТЊАМА 6,280 3 0.099

Табела 3: Вредности х2 и статистичка значајност разлика извршеног насиља посматрано према полу

Табела 2: Вредности х2 и статистичка значајност разлика доживљеног насиља посматрано према полу

593


вања на насилне сцене 26,5%. Наведени одговори појављују се и у комбинацији,али у изразито ниској фреквенцији (графикон 4). Занимљиво је да је 18,8% уче-ника одговорило да примењује неке друге поступке у ситуацији изложеностинасиљу, али притом не прецизира шта тачно чини, иако је дата могућност за до-писивање одговора. Tакав налаз упућује на потребу да се у неком виду квалита-тивног истраживања утврде тачне стратегије понашања ученика када су жртвенасиља.

Испитаници су најчешће изложени насилништву од својих одељенских дру-гова (31,5%), док нешто ређе као виновнике насилног понашања маркирају уче-нике старијих разреда (27,3%). Није занемарљив ни удео одговора где су као по-чиниоци насиља у школи препознати бивши ученици школе (11,5%). Занемар-љив је постотак испитаника (1,5%) који тврди да су актери насилног понашањаученици млађих разреда. Као одговоре знатно ређе учесталости имамо комби-нацију наведених виновника насиља, па се као насилници ученици из истогразреда и старији ученици појављују у одговорима код 2,4% испитаника, а бив-ши ученици у 1,2% одговора. Симптоматичан је и налаз да су се испитаници у24,4% случајева изјаснили да насиље трпе од другог, а да притом нису прецизи-рали о коме је реч. Податак о високој концетрацији одговора у резидуалној гру-пи указује на неопходност продубљивања сазнања у неком наредном истражи-вању. Имајући у виду податке претходних истраживања, сасвим је могуће да су

Графикон 4. Реакција ученика на насиље (резултати у %)

594


ученици имали нелагодност да у форми слободног одговора наведу наставникеи друге запослене у школи као виновнике насиља које трпе.

У приближној пропорцији појављују се одговори ученика који ништа не зна-ју о организованим групама које чине насиље у школи (41,9%) и оних који тврдеда не постоје такве групе у њиховој школској средини (37,3%). Међутим, тврдњесваког петог ученика (20,4%) да постоји једна или више поменутих група пред-ставља добар индикатор да се насиље једним делом обавља организовано крозгрупну активност. Организоване групе имају посебан кодекс понашања, који серазликује од осталих ученика популације. Ко чини те групе? – На ово питањеиспитаници нису давали одговоре. Један од могућих разлога за избегавање од-говора могао би бити и страх од последица због давања информација. Имајући у виду размере насилног понашања у школи, као и да је реч о значај-

ном друштвеном проблему, очекивало би се да се сви релевантни актери, а на-рочито они унутар образовног система укључе у његово сузбијање. У том сми-слу је испитаницима и постављено питање о мерама безбедности које се преду-зимају у њиховој школи. Готово половина ученика (44,2%) тврди да су још увекједине мере безбедности оне које традиционално постоје читав низ деценија,односно да су то дежурни ученици и наставници. Њихово задужење се састојиу идентификацији лица која улазе у школску зграду и притом не припадајушколској заједници. Да постоји обезбеђење школе у виду тзв. школског полица-

Графикон 5. Одговори ученика на питање ко су насилници (резултати у %)

595


јаца истиче сваки пети ученик (21,9%). Није занемарљив ни удео ученика (7,7%)који сматрају да боравак у њиховој школи није безбедан. Интересантан је пода-так да је само двоје ученика (0,8%) навело сигурносне камере као меру безбедно-сти. Укрштањем одговора о мерама безбедности и школе коју ученици похађајузакључујемо да је реч о ученицима школе „Свети Сава” из Косовске Митровице,који чине највећи подузорак у нашем узорку (чак 48 их је испитано). Постављасе питање зашто ученици нису препознали наведено техничко помагало каомеру безбедности, коју школе у Србији уобичајено користе да би боравак у њи-ма учиниле безбеднијим. Исту важност има и питање у коликој мери се води ра-чуна о томе да ученици буду информисани о томе шта образовне установе чинеповодом проблема насиља. Јер, ако је судити по резултатима овог истраживања,скоро сваки десети ученик (9,7%) не зна да постоје мере безбедности у њиховимшколама. Утолико и налази добијени истраживањем могу бити повод да сеотвори дискусија о томе до које мере је школу могуће учинити местом у коме ћесе ученици осетити сигурнијим. Неспорно је да би приликом одлучивања тре-бало саслушати мишљење школараца.

О томе каква је пракса у успостављању дијалога са ученицима о важним пи-тањима сведоче и налази о едукативним програмима који се на тему насиљаспроводе у испитиваним школама. Доминантни вид образовања обавља се усклопу рада одељенских заједница када се разговара о свим проблемима учени-ка (86,9%). Дискусија у оквиру радионица посвећених теми насиља у школиприсутна је знатно ређе (3,8%), док је занемарљив постотак ученика који је имаоприлику да посећује трибине посвећене том проблему (1,9%). Имајући у виду ипретходно наведене налазе о мерама безбедности у школи, могло би се посред-но закључити да се проблем насиља у школама на испитиваном подручју тема-тизује у пригодним приликама. Недовољна обавештеност деце о мерама којешколе предузимају поводом вршњачког насиља и одељенска заједница као до-минантни облик рада на едукацији деце о овом горућем питању добар су пока-затељ важности коју школске власти придају проблему вршњачког насиља.


Школско насиље је феномен који није могуће посматрати изван ужег и ширегсоцијалног контекста у коме се образовни процес одвија и у коме стасавају бу-дући активни чланови друштва. Посредовано укупним социјалним, економ-ским, културним и политичким (не)приликама оно представља не само про-блем образовних институција него и друштва у целини. Насиље у школипоследица je како проблема школе у остваривању васпитне функције, при чемуи сама школа као институција „негује“ својеврсни образац насилне комуника-ције, тако и бројних изазова са којима се појединац и породица суочавају у ши-рем социјалном миљеу.

596


Промене у породичној структури, њено сиромашење, незапосленост и уру-шавање традиционалног система вредности додатно је допринело стварањувредносног вакуума који даје простора за усвајање псеудовредносних образацадевијантне културе. У њима нема места за препознавање и опажање разлика каобогатства и жеље за потискивањем уверења да су оне угрожавајући фактор. Не-ма места ни за труд у грађењу прихватљивих модела за разрешавање вршњач-ких конфликата.

Када се саопштени резултати упореде са налазима новијих истраживања вр-шњачког насиља лоцираног у образовним институцијама, који су такође алар-мантни, закључујемо да је насиље међу ученицима основних школа на Косовуи Метохији раширенији феномен него у школама централне Србије. То потвр-ђује компарација налаза истраживања спроведеног у оквиру пројекта Моја шко-ла – школа без насиља, који је покренуо UNICEF у сарадњи са Министарствомпросвете и спорта Републике Србије 2006. године у школама Републике Србије,када је утврђено да је 65.3% ученика доживело неки облик вршњачког насиља(Попадић, Плут, 2007: 309–328) и података изнесених у овом раду. Забележенеразлике од 22 процентна поена у раширености искуства с насиљем у централнојСрбији и саопштени налази истраживања изведеног у делу јужне српске покра-јине (87,30%) значајне су и свакако могу бити важан повод за озбиљније зала-гање просветних власти.

Истраживањем је установљено да насиље не само да није реткост у вршњачкојкомуникацији у школама северног дела покрајине него је присутно у искустви-ма испитиване популације у свим истраживаним облицима, при чему се из-двајају три врсте насиља као најучесталије: вербално насиље (71,9%), блажи ви-дови физичког насиља (68,8%) и социјално насиље (52,3%). Нису занемарљивиподаци ни у случају искуства са најређе забележеним видовима насиља: попутчињенице да је скоро сваки десети ученик једном или више пута доживео из-нуђивање новца уз претњу, или да је 15% ученика било једном или више путапретучено. Напротив.

Претпоставке о томе да је проблем који је у фокусу нашег рада израженији уградским него у сеоским срединама, као и међу ученицима старијих разреда,емпиријском провером нису потврђене, док је хипотеза о израженијем вршач-ком насиљу међу дечацима само делимично потврђена. Те разлике су веће кадаје у питању почињено него доживљено насиље.

У два од десет понуђених видова претрпљеног насиља и четири од десет раз-матраних облика почињеног насиља разлике у искуствима у групама дечака идевојчица су се показале статистички значајним.

Установљено је да се превентивни рад са децом најчешће одвија кроз часовеодељенске заједнице, док за овом праксом заостају сви други поменути видовипревентивног деловања (радионице, трибине), који се јављају тек спорадично.Налази истраживања упућују и да је значајан постотак деце неинформисан о

597


мерама безбедности у школи које су најчешће традиционалног типа у формидежурстава ученика и наставника или ангажовања школских полицајаца.Ученици старијих разреда и бивши ученици школе збирно наведени јесу нај-

чешћи починиоци вршњачког насиља. Међутим, забрињава податак о обимуучесталости претрпљеног насиља од ученика истог разреда који досеже скороједну трећину, што је самостално наведено и најбројнија група починиоца вр-шњачког насиља. И истраживање у школама северног дела Косова и Метохије сведочи о значај-

ном уделу ученика који осећају несигурност на појединим пунктовима у обра-зовноваспитним установама. Осећање потпуне сигурности је највеће у учиони-ци и износи 70%, док је тај постотак знатно нижи на осталим пунктовима у скло-пу школске зграде и око ње. Забрињавајући је и налаз да се сваки двадесетиученик углавном осећа несигурно у учионици, сваки десети на школском ход-нику и школском дворишту, а сваки шести у школском тоалету. Притом, налазису показали да међу ученицима сеоских и градских школа постоји значајна ста-тистичка разлика у осећању сигурности у учионици и школском дворишту,при чему се ученици градских школа осећају мање безбедним на наведенимместима.Важно је поменути да је утврђено и то да не постоји јединствен механизам за

заштиту жртава насиља и деце која показују насилно понашање. У испитива-ним школама не постоји осмишљена организована и институционализованазаштита поменутих категорија деце, већ се помоћ пружа од случаја до случаја. Део објашњења повећаног обима насиља међу испитаним ученицима могуће

је потражити и у околности да је истраживање обављено у време изражене по-литичке кризе на Косову и Метохији. Макар установљени обим насиља био са-мо делом реакција на актуелан социјални контекст, чињеница да оно постоји, ито у свим испитиваним формама, као и налаз о не тако широко распрострање-ном осећању потпуне сигурности у простору школе и око њега, маркира темувршњачког насиља као горући проблем основних школа на испитиваном под-ручју. Он захтева не само сузбијање постојећег обима насиља него и осмишље-ну превенцију насилног комуницирања међу децом. Спровођење програма запревенцију насиља у школама у чијој реализацији треба да учествује целокупноособље школе, ученици и њихови родитељи, уз подршку локалне заједнице, по-казало би социјално одговорно понашање одраслих, од чије подршке и помоћизависи хоће ли деци бити омогућено да науче вештину ненасилне комуникаци-је. Јер, насиље као вид социјалног опхођења према другом може постати трајни-ја одредница у социјалној интеракцији на истраживаном подручју. Не треба за-боравити да насиље представља „групни феномен” и да је као такво оно „у вели-кој мери зависно од групног контекста у којем се насиље дешава, па и ширегсоцијалног контекста са његовим нормама и обичајима (Olweus, 1993; Salmivalliet al., 1996; Craig & Pepler, 1997 према: Плут, Попадић, 2007: 347). Коначно, требаузети у обзир и то што су различити облици насиља и код одраслих чести на Ко-

598


сову и Метохији, што значи да млађи заслужују друге узоре. Проблем насиљапрема српском живљу на Космету већ је дуго с разлогом тема различитих науч-них дисциплина. Могућу везу између наведеног и насиља у школама не би тре-бало оспорити без даљих истраживања.


Baćević, Lj. et al., Zbornik sa okruglog stola Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u bu-dućnost, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung, IDN, 2003.

Базић, Б., Распрострањеност насиља и облици његовог испољавања у школама северногКосмета. Косовска Митровица: Филозофски факултет у Косовској Митровици.Завршни (мастер) рад, 2011.

Bourdieu, P., Passeron, J. C., Pedagoško djelovanje i simboličko nasilje. U Proturječja suvreme-nog obrazovanja, uredio S. Flere, 1986, 141–64. Zagreb: RZRKSSO.

Gašić-Pavišić, S., Nasilje nad decom u školi i funkcija obrazovnih ustanova u prevenciji i zaštitidece od nasilja. U M. Milosavljević (Ur.) Nasilje nad decom. Beograd: Fakultet političkihnauka, 1998.

Georgievski, P., Društveni kontekst krize škole i oblici školskog nasilja. Sociologija, 51(1), 2009,1–22.

Đurić, S., Strategije za identifikovanje, prevenciju i suzbijanje bezbedonosnih rizika u školama.Bezbednosni rizici u školama – modeli otkrivanja i reagovanja, prir. S. Đurić. Beograd:Fakultet Bezbednosti, 2007, 13–28.

Đurić, S. S., Bezbednosna arhitektura i problemi posleratnog Kosova i Metohije kao izazovi re-gionalnoj bezbednost. Nauka, bezbednost, policija, 16(2), 2011, 133–148.

Илић, В., Школа – средиште културе. Београд, Ниш: Завод за проучавање културногразвojа, Просвета, 1992.

Jugović, A., Rizična ponašanja omladine. U: Nikolić, M., Mihailović S. (ur.), Mladi zagubljeni utranziciji, Beograd: Centar za proučavanje alternativa, Center for Policy Studies, 2004,177–204.

Koković, D., Sociologija obrazovanja, Matica srpska, Novi Sad, 1994.Kuzmanović, B., Petrović, N., „Preferencije ličnih i društvenih ciljeva srednjoškolaca Srbije”,

Sociološki pregled, 43(4), 2009, 503–523.

Милошевић, Б., Насиље у школи и школско насиље: Сусрет социјалне патологије и „цр-не педагогије”, Противуречности социјализације младих и улога образовања уафирмацији вредности културе мира. Ниш: Универзитет у Нишу, ФилозофскиФакултет, Центар за социолошка истраживања, 2009, 123–125.

Милошевић, Л., Марковић–Крстић, С., Проблем насиља у школама у неким земљамаБалкана, Противуречности социјализације младих и улога образовања у афирма-цији вредности културе мира. Филозофски факултет, Ниш, 2009, 359–361.

Nikolić, M., Mihailović S. (ur.), Mladi zagubljeni u tranziciji, Centar za proučavanje alternativa,Center for Policy Studies, Beograd, 2004.

Pantić, D., Promene vrednosnih orijentacija mladih u Srbiji, IDN, Centar za politikološka istra-živanja i javno mnjenje, Beograd, 1990a.

599


Pantić, D., Vrednosti mladih u vreme krize, Zbornik: Deca krize: omladina Jugoslavije krajemosamdesetih, IDN, Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje, Beograd, 1990b,173–202.

Петровић, Ј, Башчаревић, И., Образовање у „огледалу” штампаних медија у Србији. УМедији и култура мира на Балкану, приредили: Бранислав Стевановић, Алексан-дра Костић и Љубиша Митровић, 2010, 345–361. Ниш: Департман за социологијуи Центар за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу.

Петровић, Ј., „Образовање у Србији: реалност и медијска слика реалности”, Нова српскаполитичка мисао vol. XIX, (1–2), 2011, 118–149.

Петровић, Ј., Огледи о образовању у Србији: поглед на скрајнута питања, ФилозофскиФакултет, Косовска Митровица, 2012.

Plut, D., Popadić, D., „Reagovanje dece i odraslih na školsko nasilje”, Zbornik Instituta zapedagoška istraživanja, 39(2), 2007, 347–366.

Popadić, D. Nasilje u školama, Beograd: Institut za psihologiju, UNICEF, 2009.Popadić, D., Plut, D., „Nasilje u osnovnim školama u Srbiji – oblici i učestalost”, Psihologija,

40(2), 2007, 309–328.Tripković, „Nasilje”, у: A. Mimica i M. Bogdanović (пр.), Sociološki rečnik., Zavod za udžbenike

i nastavna sredstva, Beograd, 2007, 346, 347.Трифуновић, Весна., Насиље у школи. Универзитет у Крагујевцу, Учитељски факултет,

Јагодина, 2006. Шуваковић, У., „Век сепаратистичког насиља косовских Албанаца над Србима и другим

грађанима неалбанске националности”, у: Политико насиље, ур. и прир. Д. Ма-ликовић, У. Шуваковић, О. Стевановић, Филозофски факултет Универзитета уПриштини са привременим Седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митро-вица, 2011, 143–162.

Шутовић, М., „Косово: политика насиља или насиље политике”, у: Политико насиље, ур.и прир. Д. Маликовић, У. Шуваковић, О. Стевановић, Филозофски факултет Уни-верзитета у Приштини са привременим Седиштем у Косовској Митровици, Ко-совска Митровица, 2011, стр. 129–142.

600


Jasmina S. Petrović, Bojana M. Bazić

BULLYING IN PRIMARY SCHOOLS IN NORTHERN KOSOVO

SummaryIn the analysis of the contemporary reality in Kosovo and Metohija, the study of the con-

sequences of living under the conditions of a prolonged political and social crisis, as well assecurity risks, especially for young people, is being imposed as necessary. Although the listof relevant topics could be very long, the researchers chose to test the effects of these con-ditions on the patterns of peer communication, based on the empirical data on the preva-lence of certain forms of bullying in elementary schools in northern Kosovo. The reasons forstarting the research are the social circumstances in which the new generations grow up inKosovo, but also the transformation of cultural patterns and the overall context in which thesocialization of young people in the entire Serbia is performed. Namely, the change in thecontent of the identity structure pursued by the new generation, which is indicated by,among other things, heterogeneous sets of values found in a number of studies conducted onthe younger population, as well as the expressed anomy, are sufficient reasons to check thehypothesis of the presence of increased bullying as the consequence of the effects of theaforementioned facts concerning cultural and social milieu. The research was conducted us-ing the method of testing with an instrument constructed on the basis of the standard indi-cators for detecting various forms of bullying, on a sample of 5% of the total population ofprimary school students (260). The multistage random selection of units provided the repre-sentativeness of our conclusions about the presence of the researched parameters in the en-tire population.

Key words: students, bullying, school, Kosovo.

601

УДК: 37:929(=163.41)(497.115)”19”

БРАНКИЦА В. ПОПОВИЋ1


ПРОСВЕТИТЕЉСКА ДЕЛАТНОСТ ЗНАМЕНИТИХ СРБА КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА У 20. ВЕКУ

САЖЕТАК. Косовско Поморавље представља аутентичну позорницу битисања срп-ског народа и његовог специфичног саодноса с осталим етничким групацијама: Ал-банцима, Турцима, Латинима, Ромима… Општа је и прилично јасна констатација дасе на Косову све дели на два међусобно искључива дела: на оне који имају власт и сваправа – муслимане (Турци и Арнаути), и оне који немају никаква права, који живе уропству – православна раја (Срби). Али, бивало је и периода када такви екстремни од-носи у свакодневној комуникацији нису били увек примарни. Глобалнo гледано, Ср-би су били и остали у изузетно тешком и подређеном положају, трпели су зулуме унемирним годинама, најчешће од Арнаута. Међутим, свакодневни живот је чиниосвоје, па је било и добрих комшијских па чак и пријатељских односа, поштовања и ме-ђусобне помоћи међу Србима и Арбанасима. Подела по религији и језику која је засрпски народ, у тешким временима, значила и тврдокорно чување свога националногбића, дубоко је одређивала свест свих на овом простору. Док Срби сневају сан о сло-боди и доласку ослободилачке војске, Албанци желе да задрже постојеће стање. Вераје имала пресудну улогу у опстајању Српства, ма колико то било тешко на овим про-сторима на којима живот никада није мазио српског човека. Поред свих негативнихпоследица овакав животни амбијент подстицао је надахнућа за аутентична духовнастварања и стремељења Срба Косовског Поморавља с краја 19. и током 20. века. Међуњима истичу се следећи: Зарија Поповић, Тома Поповић, Атанасије Урошевић, Алек-сандар Цане Поповић, Миливоје Поповић, Владимир Цветановић и многи други чијапросветитељска делатност чини окосницу овог рада.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косовско Поморавље, православна вера, Срби, Албанци, стварала-штво, Зарија Поповић, Тома Поповић, Атанасије Урошевић, Александар Цане Попо-вић, Миливоје Поповић, Владимир Цветановић.

1 [email protected]

603


ПРОСВЕТИТЕЉСКА ДЕЛАТНОСТ

УЧИТЕЉА ЗАРИЈЕ Р. ПОПОВИЋА

Један од родоначелника српског реализма и први учитељ завичајац Зарија Р.Поповић (1856–1934) рођен је у Гњилану, у поповској породици. Основну школузавршио је у Приштини а Богословију у Београду. Одмах по завршетку Богосло-вије вратио се у свој родни крај, где је четири године, од 1874. до 1878. године,био учитељ, спремајући тако прве генерације нових учитеља. Као први учитељсвога родног краја био је примљен присно и са великим поштовањем како одсвојих суграђана Гњиланаца тако и од Срба целог Косовског Поморавља. И несамо то, већ је, паралелно са учитељевањем, Зарија Р. Поповић био и изузетнодруштвено ангажован. Непосредно пре првог ослобођења Косовског Помора-вља, родног краја кнеза Лазара наш учитељ је активни учесник свих важних до-гађаја и човек великог ауторитета, тако да се није могло ништа важно одлучитибез његовове речи и пристанка. Између осталог, помагао је српској војсци, по-себно Радомиру Путнику, чувеном команданту, да успостави ред у граду. Међу-тим, то је условило да је морао касније заувек напустити свој родни град, јер јепостало јасно да ће га турска власт строго казнити за све оно што је урадио докје Гњилане било слободно.

Као очевидац и учесник свега онога што се у Гњилану догађало у периоду од1847. до 1878. године и као добар познавалац живота и обичаја српског човекаКосовског Поморавља наш учитељ Зарија Поповић је показао изврстан дар зареалистичко описивање свакодневног живота и атмосфере у тим бурним време-нима. Овај његов особен таленат је први пут дошао до изражаја у спису „ПредКосовом” (1896. године) у којем наш писац детаљно описује то време страдања,стрепње, надања, прве дане слободе у овом делу Косова и поновног очаја што севраћа ропство. Млади учитељ је међу првима дочекао српску војску и ослобо-диоце 1878. године. Нажалост, Гњилане је било слободно само непуних месецдана, јер је српска војска, одлуком Сан-Стефанског уговора, морала да напустидео тек ослобођене територије и крене на нову границу близу Врања. Тако инаш учитељ Зарија Поповић, са преко педесет породица Срба из овога краја, на-пушта свој завичај у страху од турске одмазде. Напустивши завичај Поповићнајпре ради у Врању где је, поред осталог, био годину дана учитељ познатомприповедачу Бори Станковићу. У Београд прелази 1887. године као писар Ми-нистарства просвете и црквених дела, где посебно води бригу о нашим поро-бљеним крајевима под турском влашћу. У то време се посебно залаже да се осну-је српска штампарија у Цариграду. Био је преко две деценије члан УправеДруштва Свети Сава и наставник Светосавске школе. Поред тога био је и чланДруштва књижевника Србије а пред крај живота и писац неколико уџбеника заосновну школу Хришћанске науке. Пензионисан је као начелник државне ста-тистике. Умро је 1934. године у Београду где је и сахрањен.

604

Бранкица В. Поповић: Просветитељска делатност знаменитих Срба…

Зарија је вечни заљубљеник у завичај и страсни борац за Мајку Србију. Иакодалеко од родног краја, у Првом светском рату међу војницима на Крфу, он једубоко носио неки лични печат, као дубоку тајну, свој младалачки занос, недо-сневани сан, истинску одушевљеност, љубав и тугу према завичају и људима изсвог времена. Према писању професора Владимира Цветановића, о чијој просве-титељској делатности ће такође бити речи на наредним страницама, Зарија Р.Поповић је сликар живота Срба Косоваца под турском влашћу а његово књижев-но дело предеставља значајан уметнички документ о српском живљу на овимпросторима, посебно у Косовском Поморављу, с краја деветнаестог и прве поло-вине двадесетог века. Он је, са својим приповедачким стваралаштвом, први срп-ски писац реалиста овог дела Србије, онај који је „не само заорао прву књижевнубразду него и оставио видног уметничког трага.” Да је заиста тако, умногомепоткрепљује раније изнета чињеница да је Зарија Поповић био учитељ позна-том приповедачу Борисаву Станковићу. У својој „Историји српске и хрватскекњижевности за школску и личну наставу” Андра Гавриловић пише следеће ре-дове о нашем учитељу: „Зарија Поповић први је, с најбољим успехом, почео ана-лизу душе Старосрбијанаца, кога је убрзо учинио предметом интересовања.Анализа те душе вршена је не само с љубављу већ и са свом пажњом која је не-обично срећно залазила у мисли и осећања једног света, историјском судбиномупућеног у пуку повученост. Али када је књижевничка уметност тај притајенживот изазвала да проговори, онда се и видело и чуло толико лепоте и дирљи-вости да се поједине слике и моменти за свагда забораву отимају…”

Сликајући истините догађаје Зарија је раскошно описивао амбијент и психо-лошки профил својих јунака, здушно исказавши племенитост и духовност чо-века косовских предела. Он је, како наводи професор Цветановић, као прави идоследан реалиста, за своје главне јунаке узимао људе које је познавао, „људе одкрви и меса”. Велики број његових приповедака је насловљен управо по имени-ма Заријиних главних јунака: Баба-Гаја, Сутка, Митар Грк, Здравко Протође-ров, Ветка Димина и друге. Он је, бивајући у жижи догађаја, одлично познаваопсихологију и менталитет овог живља, посебно Срба, али и Арнаута – како их јеон називао. Истовремено је, као први учитељ из нашег краја уживао ванреднопоштовање не само својих сународника него и великог броја Арбанаса, па и јед-ног броја Турака.

Општа је и прилично јасна ствар да се на Косову вековима све дели на двамеђусобно искључива дела: на оне који имају власт и сва права – то су муслима-ни (Турци и Арнаути) и оне који немају никаква права, који живе у ропству –односно православна раја (Срби). Али, бивало је периода када такви екстремниодноси у свакодневној комуникацији нису били увек примарни. Глобално гле-дано, Срби су били у изузетно тешком и подређеном положају, трпели су зулу-ме у немирним годинама, најчешће од Арнаута али је свакодневни живот чи-нио своје, па је било и добрих комшијских и пријатељских односа, поштовањаи међусобне помоћи међу Србима и Арбанасима. Подела по религији и језику

605


која је за српски народ, у тешким временима, значила и тврдокорно чување сво-га националног бића, дубоко је одређивала и омеђивала свест свих на овом про-стору. Једни за друге су били неверници, нечисти и прљави. Све је подређено тојподели: док Срби сневају сан о слободи и доласку ослободилачке војске, Арба-наси желе да задрже постојеће стање. Вера заиста има пресудну улогу, јер је оната која људе дели, разликује. Ипак, само тако је раја могла да опстане и сачувасебе, ма колико то било тешко, веома тешко. Живот никада није мазио човекаСрбина који је живео и данас живи на овим просторима. У првој глави свог спи-са Пред Косовом (1899) која носи наслов Пре Невесиња, наш Зарија Поповић пи-ше овако:

„Српски је народ после Косова тражио утехе једино у вери својој; задуж-бине његових владалаца – манастири и цркве са својим духовницима и све-штеницима, са саборима и славама, с гуслама и усменим предањима – сна-жили су наду његову на повратак доба за којим је само уздахе слао небу. Унасталоме ропству хватао се за сламку, тражио брата у хришћанину, ма се некрстио – крстом са три прста – само да Турчин није, одазивао се његову по-зиву, верујући у његова осећања”.

Документаристички списи Зарије Р. Попвића показују да је, упоредо са ве-ром, и Косовска легенда битно одређивала психолошки профил и менталитетСтаросрбијанаца. Србин Косовац је одувек Косовски мит доживљавао интензив-није и емотивније у односу на остале своје када је погинуо цвет српског народа,дубоко је урезан у његову свест, без обзира где се он налазио. То је корен цело-купне културне баштине који храни и љубоморно чува српско народно досто-јанство. Ова легенда је постала битно одредиште и главни стожер националногидентитета нашег народа широм света. Косовско наслеђе је интензивније на-глашено код Срба Косоваца, јер су остали да живе у ропству, на простору где сеодиграла одсудна битка, истовремено и херојска и трагична битка. И не само то,ови крајеви Србије ослобођени су коначно од Турака тек 1912. године, што јеутицало, како показује целокупно стваралаштво Зарије Р. Поповића, да се са ви-ше пијетета и емоција ови људи враћају нашој највећој националној легенди.То је и сасвим природни разлог што српски човек овог поднебља никад олако неговори о овој легенди. Она се чува скривена дубоко у души као нешто најсветијеи изузетно и не дâ да се скрнави олако. Тим више јер се памти да је ту у њиховојблизини, у Прилепцу под Златнин брдом, рођен велики кнез Лазар. Зато је инаш приповедач Зарија Поповић, као одличан познавалац менталитета људиовог краја, дао до знања да косовска легенда овде живи као непресушна нацио-нална свест, али исто тако да ће тај човек ову легенду само изузетно поменути иставити у први план једино у тренуцима јаког емотивног набоја. Тако, пред дру-ги српско-турски рат, када су Срби морали да служе турску војску, они су међусобом овако коментарисали: „Зар ми као турски војници да се бијемо с браћом

606


Хришћанима? … Та ми баш с Турцима има да се бијемо, да пречишћавамо ко-совске рачуне! …”

У свом реалистичко-докумeнтаристичком стилу Зарија Поповић описује ка-ко српски народ на Косовском Поморављу с великом љубављу и изузетним оду-шевљењем сања о мајци Србији и српској војсци, која коначно треба да их осло-боди од турског ропства и врати правој и јединој отаџбини – Србији. Она је би-ла и данас остала мајка спаситељица, која доноси мир и срећу српском човекуали и сваком другом поштеном и честитом на овом простору. Тако и следећинаслови Заријиних приповедака јасно исказују наведена осећања: Српска бори-ја, Кућа Светог Саве, Сузе, Нови Синђелићи, Без цара, Његова вера, Адамско ко-лено, Повратак, Чекање, Проклетство, Божја воља, До издисаја и многи другинаслови. У овим приповеткама је приказано време тешког турског ропства, кадаје Србија као матица идеализована до неслућених размера који су понекад по-примали елементе наивности. Посебно је српска раја Србију доживљавала каоразлог и доказ за достојанство и понос, да се може изаћи у свет уздигнута чела,ведрог погледа, да се у тешким временима не крије са стидом и страхом српскоиме и српски род. О националном осећању код Срба у Косовском Поморављуслично томе говорио је и Јован Цвијић, између осталог и ово: „ … готово сви Мо-равци имају тужан лик, наслеђе потчињености и оштре покорности, али су сеод ослобођења (1912) отргли и дају доказа живостне радости и интересовања заствари које их окружују. Они су сачували све српске традиције… и предања којапричају о српској прошлости и остатке старинских грађевина, које су сада у ру-шевинама…”.

ТОМА К. ПОПОВИЋ

Тома К. Поповић (1880–1950) рођен је у Гњилану у познатој свештеничкој по-родици, чијег су оца, проту Косту Поповића убили Бугари, заједно са групомвиђених Срба протераних у Сурдулицу 1916. године. Као млади трговац у Нишуповезао се са покретом за ослобођење Срба на Косову и Метохији од заосталогтурског ропства. У то време био је један од активнијих сарадника Цариградскоггласника, јединог листа на српском језику у Турској, у којем је проговорио освом родном месту. После ослобођења и завршетка Првог светског рата 1918. го-дине био је први председник општине Гњилане, а убрзо је изабран за посланикагњиланског среза у првој новоформираној скупштини. Поред активног и бурногполитичког живота Тома К. Поповић је био образован човек, говорио је турскии албански језик сасвим течно, знао је француски и имао сопствену књижару.Објавио је поред осталог један број записа народних умотворина, пословицаали и описа обичаја. Своје приповетке: Српска крв, Листић из црне књиге старосрбијанског живота, уз додатни наслов: Истинити догађај, први пут је објавиоу Нишу 1908. године а други пут у Београду 1911. године под псеудонимом Ка-радачки. Овом приповетком Тома К. Поповић обелодањује истинит догађај у

607


Витини који се везује за догађај како су Арнаути отели Српкињу. То је био тра-гичан догађај који се десио у Гњилану 1901. године када је пала српска невинакрв јер су Арнаути у турском суду убили родитеље девојке коју су желели да по-турче. Касније се дошло до податка да је арнаутски злочинац у знак одмазде иосвете мучки и на препад убио представника српске раје Николчета Ђорђевића,који је у турском суду успео да спаси уграбљену Српкињу. Иако са уметничкогстановишта не испуњава високе стандарде, ова приповетка са своје моралнестране представља веома храбар подвиг јер ће тај догађај послужити као поводписцу да проговори о зулумима над српским живљем али и да оснажи веру у ко-начно ослобођење. Тиме се Тома К. Поповић сврстао у ред оних приповедачачији је смисао писања низа приповедака са одређеним уметничким набојем са-мо један узвишени циљ: да објективно и верно опише и сачува за следећа поко-лења мукотрпан живот српске раје под турском влашћу.

Још једна важна чињеница везује се за име нашег просветитеља Тому К. По-повића. Наиме, краљ Александар Карађорђевић му је био лични пријатељ, па јеприликом посете Гњилану и Косову боравио у његовој кући као гост. Био јеодликован бројним одликовањима, између осталих орденом белог орла и орде-ном Светог Саве. Међутим, све је то био разлог да га по завршетку Другог свет-ског рата 1945. године оптуже као „велико-Србина” па је извесно време провео узатвору. Пуштен је после неког времена пошто му је конфискована сва имовина.

О ЖИВОТУ И НАУЧНОМ СТВАРАЛАШТВУ

АКАДЕМИКА АТАНАСИЈА УРОШЕВИЋА

Атанасије Урошевић је рођен у Гњилану 1898. године у занатлијској породи-ци, која се пред арбанашким зулумом и стихијом преселила из Призрена (Вели-ке Хоче) у Косовско Поморавље. Основну школу Атанасије је завршио у родномГњилану а затим је две године учио турску гимназију у Приштини уживајућиподршку турске власти која му је обезбедила бесплатно школовање са интерна-тским смештајем. Ова околност је значајна за Урошевићев научни рад јер јеупознао турски језик што му је касније омогућило комуникацију са етничкимТурцима и потурченим Албанцима. После балканских ратова 1912/13. Атанаси-је је завршио други разред гимназије у српској гимназији у Скопљу – тадашњемглавном политичком и културном центру Јужне Србије и Македоније. По завр-шетку Првог светског рата, током којег се склонио у своје гњиланско огњиште,завршио је 1922. године гимназију у Скопљу и уписао студије из географије иетнологије на Филозофском факултету у Скопљу – филијали Београдског уни-верзитета. Студије је завршио 1926. године, докторирао 1929. године, одбранив-ши докторску дисертацију о Горњој морави и Изморнику на Филозофском фа-култету у Београду. Исте године је започео универзитетску каријеру као асис-тент Филозофског факултета у Скопљу, током које је, као узорни прегалацЦвијићеве научне методе, проучавао Косовску котлину, Новобрдску Криву реку,

608


Сиринићку жупу, Лаб, Вучитрн, ивичне крајеве Гњиланског Карадага премаПрешевско–Кумановској долини. Његов научни рад се карактерише филигран-ском прецизношћу, што је посебно дошло до израза у опису Летничке жупе (ка-толичке жупе Црна Гора), као и специфичних етнобиолошких процеса на Косов-ском Поморављу и већини вароши и група сеоских насеља на Косову. Такви им-позантни истраживачки подухвати нису мимоишли процесе насељавања Србаи Црногораца не само на Косову и Метохији већ и у друге области Јужне Србије.Ове пределе и процесе Урошевић је, у својим антропогеографским радовима,проматрао као насељенички контингент од посебног националног, државног иекономског значаја у контексту аграрне реформе, укидања феудалног и чиф-чијског режима. Веома је запажен Урошевичев смисао за статистичку интерпре-тацију наведених миграцијских процеса у јужној Србији.

Атанасије Урошевић је био дубоко привржен родном завичају, Косовском По-морављу и целокупном косовском завичају коме је посветио највећи део свог на-учноистраживачког рада у области антропогеографије и сродних дисциплина,етнографије, културне историје, демографије и томе слично. При томе раду сеиспољила срећна синтеза изворних особина његове личности – темељитост, по-стојаност, реалистичност и објективност, као и опрезност према сваком податкунепроверене тачности, са методологијом истраживачког рада Цвијићеве антро-погеографско-етнографске научне школе и сопственим методолошким допри-носом на плану њених онтолошко-епистемолошких основа. Другим речима, ка-да је реч о доследности примене Цвијићеве научне методе, његово прегалаштвоје усмерено како на проблеме и факта који су у служби научног објашњења исврхе (не троши се драгоцено време на прикупљање чињеница које ничему неслуже), тако и на усавршавање постулата Цвијићеве научне школе, што претпо-ставља методолошку креативност и превазилажење пуког слеђења методолош-ког обрасца. Уместо тога, Атанасије Урошевић гради своју научну парадигмукоју развија до перфекције тако да у његовим научним радовим нема непоузда-них уопштавања, већ изванредног проницања у скривене и тајновите дубинеетнокултурних и антрополошких појава на подручју Старе Србије.

Атанасије Урошевић је, поред генетске, духовне и радне привржености род-ном завичају, интимно био везан за Скопље и тај српско-македонски градскимултикултурни амбијент. За Филозофски факултет у Скопљу и Скопско научнодруштво, као и његов Гласник који је окупљао југословенску и руску (емигрант-ску) интелектуалну елиту и био један од најугледнијих научних гласила на Бал-кану, везује се Урошевићево научно дело настало између два светска рата и по-четак универзитетске каријере. Наиме, још као студент географије и етнологијена Филозофском факултету у Скопљу, уз подршку професора Петра С. Јованови-ћа и Српске краљевске академије започео је и развио антропогеографска про-учавања крунисана докторском дисертацијом и монографијом о Горњој Моравии Изморнику. Ово научно дело сврстано је међу узорна дела трајне вредности у

609


целокупном истраживачком опусу српске антопогеографске школе којим је уте-мељен међуратни период етнографских истраживања Косова и Метохије.

У ратном периоду од 1941. до 1945. године Атанасије Урошевић је као резер-вни официр Југословенске војске допао немачког заробљеништва, што га је спа-сло избеглиштва пред бугарском окупацијом и анексијом. Међутим, такве при-лике током Другог светског рата, као и послератне промене у државно-политич-кој организацији социјалистичке Југославије нису га удаљиле од његове научнемисије. Напротив, Атанасије се одазвао позиву нове власти да помогне код раз-воја македонског универзитетског центра, посебно Природно-математичког фа-култета и његове Катедре за географију, прихвативши се мисије оснивача Гео-графског друштва Македоније. У периоду активне и успешне каријере на Уни-верзитету „Кирил и Методиј” у Скопљу (1946–1964) држао је наставу из вишепредмета и написао уџбенике из Физичке географије (1952), Хидрографије коп-на са лимнологијом (1954) и Картографије (1964). Од почетка шездесетих годинапрошлог века, па до краја живота 1992. године Атанасије Урошевић је своју на-учну делатност везао за Српску академију науке и уметности, њено Одељењедруштвених наука, Српски етнографски зборник и Етнографски институт. Уро-шевић, на тај начин, представља драгоцени мост успешне сарадње двају уни-верзитета, захваљујући његовом истанчаном смислу за мудру процену дру-штвено-политичких прилика. Предано и честито је извршавао поверене му ми-сије и стоички подносио преломне тренутке који нису нарушили његовморални и научни интегритет ни онда када је пред провалом албанског нацио-нализма тихо напустио Приштински универзитет на коме је по патриотској ипрофесионалној дужности покушао са допринесе развоју географске наставе инауке. У Урошевићевим научним делима и стилу нема никаквих трагова нацио-налистичких заноса и интерпретација етничких процеса, напротив, само изван-редних запажања и објашњења карактерологије како Срба старинаца тако и до-сељеника Црногораца, Херцеговаца, Арбанаса, Латина, Турака, Черкеза, Циганаи других ентитета у косовско-метохијском мултиетничком и мултикултурномдруштву (проф. др Милован Радовановић, приређивач монографије О Косову,2009.). То је очигледно у његовим радовима посвећеним етничким кретањиманаведених националних ентититета у којима их Атанасије помиње са „ови на-ши Арбанаси” или „наши Латини”.

АЛЕКСАНДАР ЦАНЕ ПОПОВИЋ

Александар Цане Поповић је рођен 1902. године у Гњилану, у веома цењенојсвештеничкој породици. По завршетку средње школе у Врању Александар По-повић ће студирати права, у периоду од 1920. до 1925. године на Правном факул-тету у Београду. За време студија он је проширио своје културне видике и лите-рарне потребе и већ тада писао своје прве стихове. Због својих „београдскихманира” Александар Цане Поповић није био довољно прихваћен и наилазио је

610


често на неразумевање у свом родном Гњилану, типичној турској касаби у којојчврсто госпдаре патријархални односи међу људима, строги морал и норме по-нашања. По завршетку студија почео је службу приправника у Гњилану и убрзопочео адвокатуру чиме се бавио све до Другог светског рата а и после ослобође-ња. Док су га због његовог слободног понашања његови суграђани осуђивали,као адвокат је био веома омиљен, „душа од човека”, спреман да сиротињи по-могне, тако је многе спорове водио бесплатно. Изнад свега је ценио човека а двеврсте спорова није хтео да води: расправе међу браћом на деоби имања и разводбрака. У таквим приликама њиме би преовладала патријархална и религиознаосећања и морал према коме нема оправдања за развод брака и свађе међу бли-жњима, међу браћом. Тужбе, молбе и друга документа која је он састављао ли-чиле су на литерарно штиво, чак чисту поезију уместо правних зачкољица, којесу многи државни чиновници с одушевљењем и пажљиво читали и усвајали каодобар модел писања. Такав је био и у одбранама: врло речит, емотиван и надах-нут у опису ликова, детаља и догађаја, па се често у судници могао стећи утисакда адвокат Цане чита свој литерарни рад, а не припремљену одбрану свогклијента.

После Другог светског рата Александар Поповић је неко време наставио да себави адвокатским послом али се истовремено, као љубитељ књиге и човека, ан-гажовао око почетка рада Градске библиотеке којој је оставио око двадесетакпримерака своје збирке песама. Наиме, његова збирка песама „Дах младости”,штампана око 1930. године (није назначена година издавања) у штампаријиДраг. Грегорића, у улици Страхињића Бана 75 у Београду, сматра се првомштампаном збирком уметничких стихова на српском (у то време српскохрват-ском) језику настала на тлу Косовског Поморавља. Своје прво песничко дело По-повић посвећује своме оцу Панчету К. Поповићу, који је, иако у тешким финан-сијским условима, нашао могућности да финансира штампање ове књиге.Поповић у свом песничком опусу исповеда љубавно осећање у неколико битнихваријанти, а затим покушава да се бави описом понегде протканим елементимарефлексије и филозофије. Стихови посвећени љубави и драгој уопште у овојзбирци подсећају на већ познате и признате уметничке продукције романти-чарског певања и уметничког доживљаја, где све добија посебне димензије. Пе-сник је платио данак угледању, и то почев од песничких манира Бранка Радиче-вића, преко Ђуре Јакшића све до Војислава Илића и Алексе Шантића. Тако, например, песма Чобаница према стиху и садржају слична је познатој песми Де-војка на студенцу Бранка Радичевића, док његова песма Подне умногоме подсе-ћа на Илићеву песму Вече. Али у стиховима и песмама када је наш песник успе-вао да се отргне утицајима и постане свој и песнички аутентичан, осећа се снагањеговог продора у велики свет лирике. Осећа се да је ту, пред нама, једна мла-дост понесена љубавном чежњом и радошћу. Све је подређено тој магији чове-ковог понирања у сопствену бит, у исконско самопотврђивање, у човеков три-јумф над сивом и често суровом и мучном свакидашњицом, када се отварају

611


путеви до онога што је у нама најлепше. Наш песник има страсно срце пуно љу-бави, спремно да отвори све што је у њему попут шкољке пуне бисера, тај бес-крајно напети и јонизирајући љубавни зов, што се најбоље види у песми Мера-клија у којој нас обасипа препуњеним љубавним осећањем и жељом што гори исажиже.

Александар Поповић је у својој збирци песама Дах младости успео да најта-нанија човекова осећања вешто преточи у песничку реч која плени својом не-посредношћу, искреношћу и силином осећања. Све то као и његова племенитаадвокатура довољни су разлози да се име и личност Александра Поповића Ца-нета, који је деловао и стварао у периоду прве половине двадесетог века на тлуКосовског Поморавља, отме од заборава и као просветитељска традиција и књи-жевна историја наставе свој оплемењујући утицај на нове народне нараштаје.

МИЛИВОЈЕ АР. ПОПОВИЋ

Миливоје Ар. Поповић, романсијер, писац драма и репортажа, новинар и пе-сник, рођен је 1910. године у Гњилану, у свештеничкој породици која је подсти-цала патриотска осећања код људи овог краја. Основну школу и нижу гимнази-ју завршио је у родном месту а даље школовање наставио у Нишу где завршавагимназију. Нако време је редовно студирао право у Београду, али због тешкефинансијске ситуације почиње да пише за Нишке новине и као дописник изНиша за Политику и Правду. Премда је успео да заврши Правни факултет, Ми-ливоје Ар. Поповић је брзо постао заљубљеник журналистике тако да је тај по-сао претпоставио сваком другом раду. Убрзо је постао веома успешан и пошто-ван уредник „Нишких новина” у којима је наш писац објавио бројне репортажеи извештаје, али и неколико есеја и песама.Још као гимназијалац а посебно као студент млади Миливоје је своје распусте

проводио у селу Пасјану, надомак Гњилана, где је доживео прве уметничкетрептаје које је преточио у прве стихове и прозне рапсодије. Својом благом и не-посредном природом лако је успевао да превазиђе круту конвенционалност уопхођењу са људима из овог села које је красила простосрдачност, честитост иискреност, особине које нису у тој мери биле препознатљиве код мештана некихдругих околних села. Управо су ти сусрети и широка људска срца, човечности итоплина на коју је наилазио оставили дубоког трага у формирању нашег писцаи скоро цео његов живот предодредили када је реч о стварању и односу премачовеку.Књижевно дело Миливоја Ар. Поповића је доста обимно и шаролико. Писао

је песме, драме и записе, међу којима се издваја драма Људи на видику, која јенеколико година извођена у Нишком позоришту, што се види из интервјуа којије наш писац дао почетком 1935. године у Народној речи (Народна реч, Ниш,1935, бр.7, стр. 3). Из овог интервјуа се наслућује да се ради о драми са социјал-ном садржином, на шта уосталом упућује и сам наслов. Већ у двадесет првој го-

612


дини написао је роман Младост, што је прво штампано дело овог писца које јепосвето свом оцу Арсенију Поповићу, који је био свештеник и учитељ у Гњила-ну. На крају романа стоји једна одредница следеће садржине: На обронцима Ка-радага. Пасјане – Гњилане. Фебруара 1931, на основу које се може закључити да јеовај роман угледао светлост дана 1931. године у библиотеци Народне књижницеБеоград, штампано у штампарији Прогрес, како је и наведено на корицама овекњиге. Роман Младост има двадесет и шест глава и укупно око сто педесет стра-ница, а време и радња се везују за студентске дане главног јунака и његов повра-так у село, код родитеља. Његов јунак Милутин Симић као студент доживњаваромантичну љубавну идилу која је као пролећна надошла бујица брзо отекла иповукла се пред захтевима и оковима стварности. Надаље наш писац говори осеоској средини у којој наш јунак доживљава други удес са суровом реалношћуи његовом одлучном борбом да се ухвати у коштац са животним неприликамакоје му ускраћују искрена осећања. Ипак, на крају он попушта и као да жели дапоручи и подучи све оне који плаховито желе нешто што им можда не припадаа да пре тога нису овладали собом. Милутин је по много чему необичан и изу-зетан младић за ондашње прилике, „заљубљеник књиге, Сунца и жена” познатпо речитости у малој паланци. Ево како наш писац сведочи о томе у другој гла-ви свог романа: „… И он је постао месија једне мале паланачке групе омладина-ца, њихов доајен и нестор, водећи их путем једног свесног циља: да се пробудиучмао дух и затрована скученост мисли код њих …” Наш главни јунак се буни иустаје против свега што чини постојећи нарушени владајући морал као основсвих односа међу људима, дубоко убеђен да он треба да Препороди људскодруштво.

Роман Младост почиње и завршава се приказивањем животног пута младогстудента, при чему писац константно превазилази реални опис и изношење до-гађаја када хоће да своју идеју спроведе до краја и без остатка. Унапред одређенатема диктирала је нашем писцу Миливоју Ар. Поповићу да буде и у локацијирадње и догађаја романа некако удаљен од свог родног места. Он у првом делуромана говори о Београду, а у другом делу о селу Пасјану крај Гњилана. Управоове странице у роману, посвећене селу, посебно опису детињства главног јунакау њему су најсугестивније и снажно емотивно обојене, то је део романа који пле-ни и даје основну животворност и уметничку визију овом делу. Прецизније ре-чено, овај писац са својим књижевним радом, а посебно са својим романом Мла-дост, представља посебан феномен јер је он, као један од претеча, успео да у својкњижевни рад угради вишеслојност уметничког казивања. Тако, док је Зарија Р.Поповић у својим приповеткама углавном казивао о Гњилану и људима у њемујош из турског времена, а Александар Цане Поповић у својој збирци песама Дахмладости певао о неоствареној младалачкој љубави, дотле је најмлађи међуњима Миливоје Ар. Поповић покушавао да обради неке општедруштвене поја-ве и ослободи се регионалних слика. Наиме, његова просветитељска делатност

613


била је усмерена на то да захвати што дубље и суштинскије односе у тадашњемдруштву.

ПРОСВЕТИТЕЉСКИ РАД

ПРОФЕСОРА ВЛАДИМИРА ЦВЕТАНОВИЋА

Професор Владимир Цветановић је рођен 1935. године у селу Петровцу, које сесместило на тромеђи општина Косовска Каменица, Ново Брдо и Гњилане. Ос-новну и средњу школу завршио је у Гњилану. Филозофски факултет је завршиоу Београду 1959, где је магистрирао 1970. и докторирао 1981. године одбранившидисертацију под називом „Српска књижевност Косовског Поморавља и ХХ ве-ку”. Био је најпре професор и директор Гимназије а потом и Педагошке акаде-мије у Гњилану, као и тадашњег Центра за образовање радника. Наш професордр Владимир Цветановић је у периоду 1976–1983. године предавао новију српскукњижевност на Филозофском факултету у Приштини а од школске 1983/1984. го-дине ради као редовни професор Педагошке академије за учитеље у Београду(која је касније прерасла у Учитељски факултет). Био је руководилац Центра занаучноистраживачку делатност у Педагошкој академији и продекан за наставуна Учитељском факултету у Београду. Професор Цветановић је објавио велики број научних и стручних радова,

фељтона, приказа и књига. Још за време студуја почео је са прикупљањем и ту-мачењем народних умотворина из свог завичаја, Гњилана и његове околине.Његов научноистраживачки рад односи се најмање на три области: сакупљањеи тумачеље народних умотворина, посебно народних пословица, анегдота и из-река; затим истраживање и вредновање књижевне и културне баштине завичајаи шире области Косова и Метохије и, најзад, анализа књижевних дела српскогреализма и савремене књижевности. Целокупно стваралаштво професора Цве-тановића одише његовим опредељењем, одушевљењем и приврженошчу род-ном крају, његовој усменој баштини, традицији и менталитету људи овог краја.О томе говоре бројне његове књиге међу којима ћемо навести следеће. Збирканародних умотворина под насловом: Вуковим трагом на Косову, избор записа итумачења лирских песама, анегдота, народних пословица и изрека настала каорезултат тридесетогодишњег вредног рада. Такође и његова прва књига која но-си наслов Српске народне пословице са Косова и Метохије садржи велики бројпословица које дочаравају гњиланску чаршију. Изворник са Косова – моногра-фија о стваралаштву Зарија Р. Поповића истовремено је први приступ истражи-вању и вредновању књижевног стваралаштва овог дела Србије. У Антологији ко-совскометохијских приповедача, са обимном библиографијом, као и у бројнимесејима и приказима, професор Цветановић је дао прве оцене о савременимствараоцима како са Косовског Поморавља тако и са ширег простора Косова иМетохије, на тај начин ова књига представља огледало из кога израњају вековнетежње, тешке људске судбине, сневања и чежње за бољим и лепшим животом и

614


поуке, опомене и поруке будућим нараштајима. Тако је и наш професор Цвета-новић, попут својих претходника, чврсто везан за завичај својим стварала-штвом, научном и педагошком активношћу и надасве неизмерном љубављу засвој родни крај, о чему сведочи наслов његове књиге Из прошлости Гњилана,као и многи други слични наслови. У ред знаменитих Срба Косовског Поморавља који су оставили видног писа-

ног и просветитељаког трага у најновије време а који и данас делују и стварају усвом завичају спадају следећи већ афирмисани ствараоци: Радослав Златано-вић, проф. др Слободан Костић (недавно упокојени професор Филозофског фа-култета у Косовској Митровици), Милорад Филић Миња, Милан Илић Маја,Благоје Савић и многи други прегаоци и заљубљеници у свој завичај – ГорњуМораву, Изморник и Новобрдску Криву Реку. Завичају се не могу окренути леђаи не може му се рећи збогом заувек. Човек се прилагоди другој средини али гаунутрашњи зов завичаја, повратак у оно исконско, до краја одређује. На тај на-чин наши просветитељи и ствараоци, о којима је било речи у овом раду, као иови сада само споменути, својим искреним, једноставним и јасним припове-дањем и деловањем, граде духовни мозаик – дубоко уткан у душу „обичних љу-ди” – Старосрбијанаца из Косовског Поморавља.


Бован, Владимир, Просветитељске идеје у делима српских писаца на Косову у 19. веку,Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ, књига 10, Београд, 1981.

Гавриловић, Андра, Историја српске и хрватске књижевности, Београд, 1927.Цветановић, Владимир, Књижевни трагови у прошлости Косовског Поморавља, Обе-

лежја, 1971, број 1, стр. 84–99.Проф. др Милован Радовановић, приређивач монографије, О Косову, од др. Атанасија

Урошевића, 2009.Поповић, Бранкица, Духовност и обичајност Косовских Мораваца (Морава на извору),

Друштво и култура Срба Косова и Метохије, Филозофски факултет, КосовскаМитровица, 2006, стр. 77–89.

Поповић, Бранкица, Патријархални морал у приповеткама Зарије Поповића, Про-шлост, садашњост и будућност Срба Косова и Метохије, Филозофски факултет,Косовска Митровица, 2008, стр. 263–272.

Станковић, Богомир, Српски венац Косовског Поморавља, Ниш, Градина–Просвета, 1994.Урошевић, Атанасије, Горња Морава и Изморник, репринт издање, Приштина – Јединс-

тво, Гњилане – књижара Свети Сава, 1993.

615


Brankica V. Popović

EDUCATIONAL WORK OF FAMOUS SERBS OF KOSOVSKO POMORAVLJE IN THE TWENTIETH CENTURY

SummaryThe paper deals with Kosovsko Pomoravlje as an area where authentic Serbian people

have specific relation with other ethnic groups: Albanians, Turks and Roma … and the gen-eral conclusion is quite clear. Kosovo is divided into two mutually exclusive parts: the onewith all the power and all the rights — Muslims (Turks and Arnauti) and those who have norights, who live in slavery — heavenly Orthodox (Serbs). In general, the Serbs were and stillare in extremely difficult and unfavourable conditions, suffering and being depraved of ele-mentary rights in turbulent years, mostly from the Albanians. However, daily life madegood neighbourly and even friendly relations, mutual respect and support among the Serbsand the Albanians possible. Their religion and language, helped Serbian people, in difficulttimes as the means of saving their national being. While the Serbs dreamt a dream of free-dom and waited for the army to liberate them, the Albanians wanted to maintain the statusquo. Religion has always had a crucial role in survival of the Serbs, no matter how hard itwas in this region, where life was never easy for the Serbs. Besides all the negative conse-quences, this has encouraged the living environment of inspiration for the creation of theauthentic spiritual strivings of Serbs of Kosovo Morava in the late 19 and 20 century. Amongthem are as follows: Zaрије Popovic, Tomа Popovic, Atanasiје Urosevic, Aleksandar Popo-vic Cane, Milivoje Popovic, Vladimir Cvetanović and many others whose educational workis the subject of this paper.

Key words: Kosovsko Pomoravlje, Orthodox religion, Serbs, Albanians, creativity, ZarијePopovic, Tomа Popovic, Atanasiје Urosevic, Aleksandar Popovic Cane, Milivoje Popović,Vladimir Cvetanović.

616

УДК: 323.1(=163.41)(497.115) : 371.12:159.923.3(497.115)

ДУШАН Ј. РАНЂЕЛОВИЋ1

ЈЕЛЕНА Љ. МИНИЋ


НАЦИОНАЛНА ВЕЗАНОСТ И САМОПОШТОВАЊЕ КОД НАСТАВНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА

САЖЕТАК. Полазећи од Розенберговог схватања самопоштовања и теорије социјал-ног идентитета Тајфела и Турнера, у раду је испитивана израженост националногидентитета код наставника основних школа, као и повезаност националног идентите-та са самопоштовањем и неким социодемографским карактеристикама. У раду сетрагало и за структуром националне везаности код испитиваних наставника, тачније,испитивани су најважнији аспекти националне везаности, као и то које конкретнеособине („позитивне” и „ негативне”) испитаници приписују властитом народу. Заузорак су узети наставници основних школа српске националности (Н = 199) из цен-тралне и јужне Србије и из српских енклава на Косову и Метохији. У истраживању сукоришћени: Скала националног идентитета, Розенбергова скала глобалног самопо-штовања, Упитник структуре националне везаности и Упитник основних података.

Резултати истраживања показују: да постоји релативно висока израженост нацио-налног идентитета у односу на теоријски распон код испитиваних наставника; на-ставници који живе и раде у српским енклавама на Косову и Метохији имају израже-нији национални идентитет у односу на наставнике из централне и јужне Србије, каои да постоји негативна корелација између националног идентитета и самопоштова-ња. Од свих испитиваних аспеката наставници обухваћени истраживањем највишевреднују културу, традицију и обичаје код српског народа, а најмање државне инсти-туције; oд позитивних особина, испитани наставници приписују властитом народуизражену храброст, а од негативних особина поткупљивост. Резултати су сагледани уконтексту социоекономских и друштвено-политичких услова у којима настаници жи-ве и раде, с посебним освртом на наставнике основих школа у српским енклавама наКосову и Метохији.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: национални идентитет, самопоштовање, наставници.

1 [email protected]

617


УВОД

У потрази за властитим идентитетом човек је често принуђен да се прилаго-ђава и преузима различите улоге које му је наметнуло друштво и/или које је самодабрао. Лични, породични, социјални, религиозни, политички, регионални,професионални… само су неки од аспеката идентитета које особа у току животаусаглашава и уграђује у шире појимање себе, као целовите и друштвено укљу-чене личности. Образлажући различите аспекте социјалног идентитета, које постулирају

Тајфел и Турнер (Tajfel & Turner, 1986), Фини (Phinney, 1990) наглашава да је је-дан од најзначајнијих облика социјалног идентитета национални идентитет.Темељна претпоставка теорије социјалног идентитета јесте да чланство у групии осећај припадности придоносе позитивној слици о себи код сваког појединца(већем самопоштовању). Позитивни социјални идентитет пружа појединцуосећај сигурности, самопоштовања, властите вредности и припадности. Будућида појединац слику о себи стиче на темељу властитих карактеристика, као и натемељу карактеристика групе којој припада, он настоји групу којој припадавредновати позитивно. То првенствено чини кроз процес социјалне компараци-је (поређења) властите групе с другим групама.

УЛОГЕ НАСТАВНИКА

У ИЗМЕЊЕНИМ ДРУШТВЕНИМ ОКОЛНОСТИМА

Наставничка професија (као и уосталом и свака друга професија) има бројнезахтеве и очекивања које друштво намеће. Процес транзиције је све актуелнијиу нашој земљи и земљама у региону, тако да се и улога наставника мења подутицајем бројних промена која поменути процес носи са собом. Како наводиДунђеровић (2009), све развојне промене у друштву (укључујући и систем обра-зовања) треба сагледати у светлу утицаја глобалних промена. Нарочито великепромене су уочљиве у протеклих двадесетак година, баш као и комплетан си-стем вредности који се трансформише, обликује, мења, у циљу формирања ста-билног образовног система који ће представљати основу за даљи развој и напре-дак друштва у целини. У прошлости су наставници били „елита” неког града,вароши, села, па и држава, а данас скоро их ретко ко и запажа и поштује. Они суизгубили „ауторитет” у друштву, код родитеља, па и самих ученика. Закон је настрани ученика, а наставници се морају „прилагођавати” многобројним дру-штвеним захтевима, очекивањима, прописима, законима, а одузет им је билокоји облик ауторитета (Даниловић, 2011). У реформисаном образовном системунаставници постају „извршиоци ученичких захтева”, „продавци знања”, „услу-жни сервиси” и слично. Родитељи, ученици, друштво у целини очекује од на-ставника чак и испуњавање оних захтева и остваривање улога које из најразли-читијих разлога не могу да испуне. Даниловић (Даниловић, 2011) закључује, на

618

Душан Ј. Ранђеловић, Јелена Љ. Минић: Национална везаност и самопоштовање…

основу својих истраживања, да друштво данас очекује и захтева од наставникада поседује око 200 позитивних моралних особина, да врше око 195 улога ифункција, да поседују 50 врста и облика компетенција, да поседују знања из нај-мање 10 научних области и дисциплина и да могу да остварују 80 врста и обликаучења, тј. врста наставе и подучавања, што се ни за једну постојећу професију неочекује и не захтева, а које и поред мањих захтева и очекивања имају већи ауто-ритет у друштву и више су цењене.

Посебно се треба осврнути на тежак живот и рад наставника на просторима,на којим су озбиљно нарушени егзистенцијални услови и угрожена основнаљудска права. Пре свега, мисли се на територију Косова и Метохије, која је од1999. године место на коме се перманентно крше сва, па и основна људска правазагарантована Повељом Уједињених нација (Ранђеловић и Минић, 2011), а жи-вот и рад наставника одвија у готово немогућим условима (Крстић и сар., 2010).Живот и рад на територији Косова и Метохије обележен је хроничним и веомасложеним кризама у различитим сферама друштвеног живота. Предратна иратна, али и послератна дешавања на просторима Косова и Метохије предста-вљају неповољну животну и радну средину и носе са собом високи ризик попсихолошко функционисање појединаца, по њихову радну способност и ефи-касност. Наиме, живот у условима друштвене кризе диктира и измењене условерада, који захтевају адаптацију и модификацију постојећих улога. Наставници, поред уобичајених, опште познатих васпитних и образовних

улога, имају и много специфичних задатака који су важни за очување српскогнарода на простору Косова и Метохије. Очување културе, вере, обичја, традици-је, препознавање националног бића српског народа, само су неке од тих специ-фичних задатака који се очекују од наставника на простору Косова и Метохије.Можда је то и најтежи задатак пред наставницима који живе и раде у српскименклавама на Косову и Метохији, јер се од њих и очекује да активно учествују уформирању, обликовању и очувању националног идентитета својих ученикакао веома важног дела општег поимања себе (Ранђеловић и Костић, 2011). Ран-ђеловић и Костић (2011), тумачећи налаз свог истраживања у коме је добијанода одрасли испитаници са територије Косова и Метохије имају изразито високевредности национаног идентитета, износе идеју да висока израженост нацио-налне везаности може бити значајан ресурс у очувању менталног здравља, по-готову у подручјима захваћеним кризним и ратним дешавањима.

У неким истраживањима новијег датума у којима су испитаници били на-ставници са Косова и Метохије, истичу се још неки значајни психолошки ресур-си наставника који им помажу да успешно обављају своју професију у условимадруштвене кризе: високо самопоштовање, унутрашњи локус контроле, пози-тивна самопроцена здравственог стања и др. (Крстић и сар., 2010). Крстић и са-радници (Крстић и сар., 2010) истичу да је за остваривање професионалних (пе-дагошких и стручних) компетенција у измењеним и отеженим условима живо-та и рада посебно важно усавршавање организаторских, палијативних и тера-

619

http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/srbija-na-vrhu-liste-po-korumpiranosti_327600.html


пеутских функција наставника у наставном и ваннаставном процесу. Крстић исарадници (2010) предлажу начине којима се може подстаћи актуелизација по-менутих функција и улога наставника (кроз организовање низа едукација и се-минара у оквиру пројекта: „Наставни рад у школама на Косову и Метохији уусловима друштвене кризе”), како би се указало на њихове неизбежне модифи-кације које диктирају услови рада наставника на Косову и Метохији.

О НАЦИОНАЛОМ ИДЕНТИТЕТУ Објашњавајући структуру националног идентитета Фини (Phinney, 1990) ис-

тиче четири његове основне компоненте: 1) самоидентификација или самоде-финисање појединца као члана националне групе; 2) осећај припадности одре-ђеној етничкој групи (степен може варирати од пуке формалне припадности дојаке емоционалне везаности); 3) ставови према чланству у групи који могу битипозитивни или негативни; 4) укљученост у рад и живот властите националнегрупе односи се на то колико појединци учествују у одржавању традиције икултуре свога народа. У литератури се срећу различите дефиниције појма националног идентитета.

Кејлор и Хулт (Keillor and Hult, 1999, p. 67) дефинишу национални идентитет каомеру у којој се дата култура препознаје и идентификује са својим јединственимкарактеристикама, док Шибер (Šiber, 1998) одређује национални идентитет каоосећај припадности, заједништва, као посебан склоп ставова према властитојнационалној групи. Национални идентитет је сагледаван и као вишедимензио-нални конструкт. Тако, на пример, Кејлор и Хулт (Keillor and Hult, 1999) кон-струишући своју скалу за мерење националног идентитета (НАТИД), истичу даструктуру националног идентитета мереног поменутим инструментом чинечетири теоријски и емпиријски утемељене димензије, и то: структурa веровања,културалнa хомогеност, националнa баштинa и потрошачки етноцентризам.Поред бројних емпиријских студија везаних за тему националног идентите-

та, које су реализоване у развијенијим европским земљама и САД (Phinney, 1990;Keillor and Hult, 1999; Delener, 1994; Fam, et al., 2004; Shimp and Sharma, 1987; Hud-dleston, Good, and Stoel, 2001 itd.), постоји и знатан број истраживања на ову темуу земљама у региону (Šiber, 1998; Tofant, 2004; Kamenov i sar., 2005; Jelić, 2003; Ima-mović, 2003), али и на територији Републике Србије (Франчешко и сар., 2002; Ми-хић, 2008; Минић и сар., 2011, Ранђеловић и Костић, 2011; Ранђеловић и Минић,2011). У већини домаћих истраживања потврђене су високе вредности нацио-налног идентитета код Срба, нарочито код испитаника са сталним местом бо-равка на територији Косова и Метохије (Минић и сар., 2011, Ранђеловић и Кос-тић, 2011; Ранђеловић и Минић, 2011), што се углавном објашњава тиме да јеосећање заједништва и припадности одређеној групи, у овом случају нацији,израженије и јаче у пограничним подручијима, као и у послератним периоди-ма (Tofant, 2004). Притом, величање властите групе и истицање разлика у односуна друге групе нема негативну конотацију, већ може послужити као ресурс за

620


очување менталног здравља у условима друштвених и ратних криза (Ранђело-вић и Костић, 2011).Национални идентитет је често довођен у везу са различитим социодемо-

графским карактеристикама. Тако је, узраст (године живота) у већини истражи-вања позитивно повезан са националним идентитетом (Čorkalo i Kamenov, 1998;Минић и сар., 2011; Ранђеловић и Костић, 2011; Ранђеловић и Минић, 2011), докје ниво образовања негативно повезан са националним идентитетом (Rogler,1980, према: Phinney, 1990; Čorkalo i Kаmenov, 1998; Минић и сар., 2011). Када јепол у питању, упркос опречним резултатима различитих аутора (prema: Phinney,1990), већина истраживања новијег датума показује да је израженији национал-ни идентитет код испитаника мушког пола (Čorkalo i Kmenov, 1998; Jelić, 2003;Ранђеловић и Костић, 2011, Минић и сар., 2011; Ранђеловић и Минић, 2011).

О САМОПОШТОВАЊУ

У литератури се срећу бројне дефиниције самопоштовања. Тодоровић (Тодо-ровић, 2005), синтетишући дефиниције више различитих аутора, наводи одре-ђење самопоштовања као евалуативни део слике о себи, који се изражава у по-зитивним и негативним осећањима према себи и указује на степен у коме особаверује да је значајна и вредна. Овако, глобално сагледано, самопоштовање сенајчешће мери Роземберговом скалом глобалног самопоштовања (Rosenberg,1965). При чему је високо самопоштовање један од најбољих индикатора стабил-ног менталног здравља појединца (Тодоровић, 2002). Различити аутори су ста-вљали акценат на различите аспекте самовредновања и самоцењења, те су таконастајале бројене дефиниције самопоштовања. Најраспрострањенија је Розен-бергова дефиниција самопоштовања по којој је самопоштовање глобални кон-структ који представља генералну процену о себи као особи (према: Тодоровић,2005, стр. 123). То је заправо став према самом себи, односно према сопственомја, укључује самовредновање, тј. позитивно виђење сопствених могућности засуочавање са проблемима. Слично схватање самопоштовања среће се у изве-штајима многих савремених истраживача (Blascovich & Tomaka, 1991; Block, Ro-bins, 1993; O'Malley, Bachman, 1983). Међутим, има и оних истраживача, попутКуперсмита, Хатертона и Поливија и других (према: Тодоровић, 2005, стр. 124),који сматрају да смопоштовању не треба прилазити као глобалном једнодимен-зионалном конструкту, већ га треба сагледати као мултидиминезионални мо-дел који обухвата парцијалне самопроцене различитих подручија живота осо-бе. Самопоштовање је у знатном броју истраживања довођено у везу са бројнимличним карактеристикама, различитим аспектима људске добробити (као штосу: нада, задовољство животом, оптимизам и др.), као и са социодемографскимкарактеристикама (Тодоровић, 2005). Самопоштовање је последњих деценијапостало и незаобилазна тема проучавања бројих стручњака из области васпита-ња и образовања, поготово у односу на школски успех. Наиме, данас је све при-сутније становиште да је школско постигнуће производ сложене мреже односа

621


између наставника и ученика у којој се формира идентитет успешног и неуспе-шног ученика са високим, умереним или ниским самопоштовањем који узрокевластитог успеха и неуспеха приписује себи или спољашњим околностима.Милошевић и Шевкушић (Милошевић и Шевкушић, 2005), у свом емпиријскомистраживању, усмеравају пажњу на проучавање повезаности самопоштовања ишколског постигнућа ученика, као и наставних стратегија које доприносе ства-рању повољне атмосфере за развој самопоштовања свих учесника васпитно--образовног процеса. Ауторке Милошевић и Шевкушић (2005) истичу неоп-ходност образовања наставника у овој области, као и то да самопоштовање и од-говорност морају постати битни сегменти школских програма. Али да бинаставник успешно могао да подстиче развој самопоштовања код својих учени-ка, он најпре мора да поседује, а потом и да у својим поступцима прикаже до-вољно стабилно и јако лично самопоштовање које ће бити добар модел за иден-тификацију. Високо самопоштовање, како истичу Крстић и сарадници (2010),као значајан психолошки ресурс наставника у условима друштвене кризе, можезначајно да утиче и на квалитет живота и рада наставника.

ПОВЕЗАНОСТ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

И САМОПОШТОВАЊА

Национални идентитет је довођен у везу са различитим карактеристикамапојединца. Тако је у више истраживања добијена значајна повезаност самопош-товања и социјалног идентитета (Luhtanen and Crocker, 1992; Čorkalo i Kamenov,1998; Jelić, 2003, Ранђеловић и Костић, 2011; Ранђеловић и Минић, 2011). Такође,резултати истраживања показују да лично самопоштовање изражено преко ско-ра на скали глобалног самопоштовања негативно корелира са степеном изаже-ности националног идентитета (Jelić, 2003, Минић и сар., 2011; Ранђеловић иМинић, 2011). Негативну повезаност личног самопоштовања и националногидентитета Тофант (Tofant, 2004) повезује са израженијим мотивом самозашти-те код особа са нижим самопоштовањем, као и потребом тих особа да омалова-жавањем друге групе и истовременом јачом повезаношћу са припадницимавластите групе (која се приказује као „супериорнија” и „компетентнија” од дру-ге) компензује личну несигурност.

МЕТОД

Основни циљ истраживања био је утврдити израженост националног иден-титета код наставника српске националности основних школа, повезаност на-ционалног идентитета са самопоштовањем и са неким социодемографским ка-рактеристикама (узраст, тј. године живота и материјално стање), као и разликеу изражености националног идентитета и самопоштовања у односу на пол.Такoђе, један од циљева истраживања је био испитати и структуру националне

622


везаности код испитиваних наставника (тачније испитати који су аспекти на-ционане везаности најважнији за наставнике), као и то које конкретне особине(„позитивне” и „негативне”) испитани наставници преписују властитом наро-ду.Узорак су чинили наставници основних школа српске националности (Н =

199), просечне старости 42,22 године, из централне (Краљево и околина, Н1 = 49)и јужне Србије (Ниш и околина, Н2 = 50; Рашка и околина, Н3 = 50), као и из срп-ских енклава на Косову и Метохији (Н4 = 50). Узорком су обухваћени наставни-ци оних основних школа (укупно 6 основих школа – из сваког поменутог подру-чја по две), који су према подацима из школских управа појединих округа(Школска управа Краљево, Школска управа Ниш, Школска управа Ранилуг)имале највећи број ученика у том округу. У узорку је било 101 мушких (51%) и98 женских (49%) испитаника. Највећи проценат испитаника (57,7%) живи про-сечно, 32% испитаника живи скромно, док свега 1,5 % испитаника сматра да је-два саставља крај са крајем. Већина испитаника има радни стаус на неодређеновреме (86,2 %).

ВАРИЈАБЛЕ И ИНСТРУМЕНТИ

У истраживању су испитивани и мерени национални идентитет, самопошто-вање, структура националне везаности, као и следеће социодемографке каракте-ристике: пол, узраст (године живота), материјално стање и радни статус.Национални идентитет се дефинише као осећај припадности, заједништва,

посебан склоп ставова према властитој националној групи (Šiber, 1998). Нацио-нални идентитет је операционално дефинисан као укупни скор на скали нацио-налног идентитета (NAIT; Čorkalo i Kamenov, 1998). Поменута скала је скала Ликер-товог типа, са 27 тврдњи и распоном резултата 27–135, при чему већи резултатуказује на израженији национални идентитет. Поузданост скале је висока и из-носи α = ,80 (Čorkalo i Kamenov, 1998). У нашем истраживању поузданост скале јетакође висока и износи α = ,88 (изражена Кромбах Алфа коефицијентом).Самопоштовање у овом истраживању дефинисано је сходно Розенберговој

концепцији овог појма и сагледано је као глобални конструкт који представљагенералну процену о себи као особи (према: Тодоровић, 2005, стр. 123). Самопо-штовање се операционализује као укупни скор на скали глобалног самопошто-вања (Rosenber, 1965, према: Тодоровић, 2005). Скала је Ликертовог типа, са 10тврдњи и распоном резултата 10–50, при чему се укупан скор рачуна као збирсвих ставки. Поузданост у овом истраживању је задовољавајућа и износи α =,76(изражена Кромбах Алфа коефицијентом).Структура националне везаности даје податке о томе која конкретна обеле-

жја (вера и верски обреди; традиција и обичаји; историја; култура; државне ин-ституције; карактерне особине) народа коме припадају испитаници највишецене, као и то које позитивне (продуховљен, толерантан, достојанствен, храбар,поштен) и које негативне (поткупљив, заједљив, лицемеран, бољи од свих оста-

623


лих народа) особине и у ком степену приписују властитом народу. За мерењеове варијабле коришћен је упитник структуре националне везаности начињенза потребе овог истраживања. За свако од поменутих обележија, као и за свакуод поменутих особина, наставници су на петостепеној скали ликертовог типапроцењивали у ком степену цене свако обележје (1 – уопште не ценим, … 5 –изузетно ценим), односно у ком степену је по мишљењу наставника обухваће-них истраживањем (1 – уопште је нема; 5 – присутна у изразитом степену) при-сутна свака од побројаних особина код властитог народа. Социодемографске варијабле: пол (категоричка варијабла са два нивоа: мушки

и женски); узраст, тј. године живота: континуална варијабла; материјално стањеиспитаника: категоричка варијабла (са могућим категоријама: 1) иде нам врлодобро; 2) иде нам доста добро; 3) живимо просечно; 4) живимо скромно; 5) једвасастављамо крајем с крајем); радни статус испитаника: категоричка варијабла(1) запослен на одређено радно време; 2) запослен на неодређено радно време).

ПОСТУПАК ИСТРАЖИВАЊА

Испитаници су испитивани у њиховим матичним школама; инструменти сузадавани групно, након седница разредних већа, а уз сагласност директора шко-ла. Време попуњавања упитника било је 45 минута. Истраживање је обављено утоку фебруара месеца 2012. године.

РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА

1. Израженост и међуоднос националног идентитета и сампоштовања

У табели 1 изложени су дескриптивни параметри за варијабле националниидентитет и самопоштовање, а потом и повезаност (изражена Пирсоновим кое-фицијентом корелације) ове две варијабле на узорку испитаних наставника (та-бела 2).

Подаци у табели 1 показују изнадпросечне вредности националног идентите-та (АС = 94,91; СД = 10,32) и изразито високо самопоштовање (АС = 42,63; СД =6,02) код испитиваних наставника у односу на теоријски распон (за национални

Н МИН. MАКС. АС СД

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ 199 63,00 135,00 94,91 10,32

САМОПОШТОВАЊЕ 199 10,00 50,00 42,63 6,02

Табела 1: Дескриптивна статистика (аритметичка средина, стандардна девијација и распон) за варијабле национални иднетитет и самопоштовање

624


идентитет, могући укупни скор био је у распону 27–135; а за самопоштовање10–50). У поређењу са резултатима истраживања у региону (Čorkalo i Kame-nov,1998; Jelić, 2003; Tofant, 2004), можемо уочити када је у питању националниидентитет да је његова израженост на нашем узорку већа него, на пример, наХрватској популацији. Просечне вредности за Хрватску популацију које износиТофантова (2004) су: АС = 86,75 и СД = 20.81, што говори о умереној израженостинационалног идентитета код испитиваног узорка, док су на узорку наставникаиспитаном у овом истраживању добијене више вредности нациоалног иденти-тета. Међутим, вредности националног идентитета на нашем узорку ниже сунего у неким ранијим исраживањима (Ранђеловић, Костић, 2011; Ранђеловић,Минић, 2011). Наравно, треба имати на уму и чињеницу да је у узорку било 3/4наставника (149) из централне и јужне Србије, а 1/3 (њих 50) из српских енклавана Косову и Метохији. Такође израженији национални идентитет можемо обја-снити и податком да је национална везаност израженија у подручијима са пер-манентним утицајем друштвене и ратне кризе (Ранђеловић и Минић, 2011), по-граничним подручјима и у послератним периодима (Tofant, 2004).Изразито високе вредности самопоштовања на узорку наставника поклапају

се са неким ранијим истраживањима (Минић, 2011; Ранђеловић, Минић, 2011,Крстић и сар., 2010). Образлажући податак о високим вредностима самопошто-вања код наставника на Косову и Метохији (АС = 40,67), Крстић и сарадници(Крстић и сар., 2010) наглашавају да би то могао да буде један од значајаних пси-холошких ресурса који помаже наставницима да успешно обављају своје на-ставничке, али и друге (породичне, друштвене…) улоге, чак и у условима перма-нетне кризе и отежаних животних околности. Ако имамо у виду да је значајнаулога наставника у обликовању, очувању и јачању поверења у сопствене снаге имогућности код ученика (Милошевић и Шевкушић, 2005), онда податак о висо-ким вредностима самопоштовања код наставника може да буде охрабрујући зародитеље, као и за оне који се баве питањима стратегије образовања у Србији,јер могу да очекују позитивне исходе наставног процеса, нарочито када су у пи-тању резултати везани за развој личних потенцијала ученика.

Постоји ниска, али статистички значајна негативна корелација између на-ционалног идентитета и самопоштовања. Наставници са нижим самопоштова-њем имају израженији национални идентитет од особа са вишим самопошто-

САМОПОШТОВАЊЕ

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТР -,164a

a Корелација значајна на нивоу 0.05

СИГ. ,022

Табела 2: Повезаност националног идентитета и самопоштовања код наставника

625


вањем. Добијени подаци су у сагласности и са знатним бројем ранијихистраживања (Križanec, 2008; Jelić, 2003; Минић и сар., 2011, Ранђеловић и Ми-нић, 2011), а најчешће се објашњавају компензацијом самопоштовања већом на-ционалном идентификацијом (Tofant, 2004; Ранђеловић и Минић, 2011).

2. Структура осећаја националне везаности

Испитивани наставници су на Упитнику структуре националне везаности(конструисаном за потребе истраживања) процењивали у којој мери цене поје-дина обележја властитог народа, затим какве особине и у ком степену припису-ју припадницима властитог народа. Резултати на нивоу целог узорка (по пита-њима: Шта највише вреднујете код свог народа; Сматрам да је мој народ углав-ном… и Шта најмање вреднујете код свог народа) дати су на графицима 1, 2 и 3.

1. Шта највише вреднујете код свог народа?

Од свих испитиваних аспеката код свог народа наставници највише вреднујукултуру (АС = 4.51), традицију и обичаје (АС = 4.51), а најмање државне инсти-туције (АС = 4.01). Овај податак је очекиван јер су Срби познати као народ са бо-гатом културом, традициојм и обичајима које се чувају и негују генерацијама.То што су наставници најмање вредновали државне институције можда се можеобјаснити честим сменама власти на државном и локалном нивоу, великимбројем странака са најразличитијим програмима, честим аферама које нису за-обишле и поједине државне институције, четим реформама и променама којечесто немају јасан циљ и стратегије њихове имплементације.

4,4

4,514,45

4,51

4,01

4,36

3,7

3,8

3,9

4

4,1

4,2

4,3

4,4

4,5

4,6

Веру иверскеобреде

Традицију иобичаје

Историју Културу Државнеинституције

Карактернеособине

График1. Просечне оцене вредности појединих обележја властитог народа

626


2. Сматрам да је мој народ углавном…

Од позитивних особина властитом народу наставници истичу као највећуизраженост храброст (АС = 4.4). На основу прикзаних података на графику 2, мо-же се закључити да испитани наставници сматрају да је њихов народ пре свегахрабар, затим достојанствен, продуховљен. Док су просечне вредности за толе-рантност и поштење нешто ниже. Овај податак се можда може објаснити бога-том и славном историјом српског народа у којој је безброј пута српски народ ис-казао своју храброст и достојанственост борећи за своју слободу.

3. Шта најмање вреднујете код свог народа?

4,06

3,92

4,2

4,4

3,82

3,5

3,6

3,7

3,8

3,9

4

4,1

4,2

4,3

4,4

Продуховљен Толерантан Достојанствен Храбар Поштен

График 2. Просечне вредности процене изражености појединих позитивних особина код властитог народа

2,94

2,81

2,7074

2,84

2,55

2,6

2,65

2,7

2,75

2,8

2,85

2,9

2,95

Поткуљив Заједљив Лицемаран Бољи од свихосталих народа

График 3. Просечне вредности процене изражености појединих негативних особина код властитог народа

627


Од негативних особина испитани наставници сматрају да је најприсутнијапоткупљивост (АС = 2.95). Такође, овај податак можемо објаснити падом систе-ма вредности, друштвеном кризом, транзицијом и сл. Овај налаз треба повезатиса чињеницом да је наша земља на врху листе земаља по корумпираности (Тум-бас, 2012), која је захватила готово све поре друштва, тако да је изразитија пер-цепција корупције, поготову код образованих слојева становништва (какав је иузорак у овом истраживању), очекивана.

Како бисмо детаљније сагледали структуру националне везаности код испи-тиваних настаника и покушали да објаснимо наведене податке (који се односена цео узорак), анализу смо продубили упоређивањем структуре националневезаности код наставника из српких енклава са Косова и Метохије, с једне стра-не, и наставника из централне и јужне Србије, с друге стране. Резултати су датиу табелама 3 и 4.

Чињеницa да постоје значајне разлике у проценама појединих обележја на-ционалне везаности (табела 3) између наставника који живе и раде на територи-ји српских енклава на Косову и Метохији и наставника из других делова Србије(централне и јужне Србије) говори у прилог специфичних услова живота и радана територији Косова и Метохије. У свим испитиваним аспектима наставници

ОБЕЛЕЖЈЕ МЕСТО Н АС СА Т ДФ СИГ.

ВЕРА И ВЕРСКИ ОБРЕДИСРБИЈА 149 4,1875 ,7093 -8,087 197 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 5,0000 ,0000

ТРАДИЦИЈА И ОБИЧАЈИСРБИЈА 149 4,3403 ,6276 -7,420 197 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 5,0000 ,0000

ИСТОРИЈАСРБИЈА 149 4,2778 ,6417 -7,945 197 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 5,0000 ,0000

КУЛТУРАСРБИЈА 149 4,3819 ,7933 -5,090 197 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 4,9600 ,1979

ДРЖАВНЕ ИНСТИТУЦИЈЕСРБИЈА 149 3,8889 1,0317 -5,895 197 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 4,7800 ,4647

КАРАКТЕРНЕ ОСОБИНЕСРБИЈА 149 4,1806 ,8662 -6,296 197 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 4,9600 ,1979

Табела 3: Разлике у проценама појединих обележија народа коме припадају између испитаника из српских енклава на Косову и Метохији и испитаника

из других делова Србије

628


из српских енклава су давали више оцене, тј. истакли већи значај свих датих ас-пеката у поимању њиховог националног идентитета у односу на своје колеге издругих делова Србије. Наставници (сви из узорка) из српских енклава са Косоваи Метохије дали су максималне могуће оцене (5) за веру, историју, традицију иобичаје, што значи да су управо ти аспекти за њих најбитнији део етничкогидентитета и да су сви они изузетно виоко цењени. Очување ових аспеката омо-гућава опстанак и останак српског националног бића на просторима Косова иМетохије. Изненађујуће је велика разлика између наставника из српских енкла-ва и наставника из других делова Србије у погледу вредновања државних ин-ституција. Овај податак се може сагледати у светлу резултата неких ранијихистраживања (Ранђеловић, Минић, 2011) и података који су изложени у помену-том истраживању везаних за ниско поверење у тзв. косовске институције срп-ског становништва са Космета уз истовремено, рекли бисмо комензаторно, ви-соко поверење у српске институције. Па, ипак, потребно је разматрати овајподатак узимајући у обзир и друштвено-политичка дешавања на Косову и Ме-тохији и различите алтернативе разрешења тзв. косовског питања.

ОСОБИНЕ МЕСТО Н АС СА Т ДФ СИГ.

ПО

ЗИ

ТИ

ВН

Е О

СО

БИ

НЕ

ПРОДУХОВЉЕН СРБИЈА 149 3,7431 ,7999 -10,404 192 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 4,9400 ,2399

ТОЛЕРАНТАН СРБИЈА 149 3,6111 ,9245 -8,498 192 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 4,7800 ,5067

ДОСТОЈАНСТВЕН СРБИЈА 149 3,9583 ,8599 -8,149 192 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 4,9600 ,1979

ХРАБАР СРБИЈА 149 4,2292 ,6555 -8,302 192 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 5,0000 ,0000

ПОШТЕН СРБИЈА 149 3,6944 ,9772 -2,540 192 ,012

ЕНКЛАВЕ 50 4,0800 ,7516

Табела 4: Разлике у просечним оценама изражености појединих позитивних и нега-тивних особина властитог народа између испитаника из српских енклава на Косову и

Метохији и испитаника из других делова Србије

629


У табели 4 видимо да када су у питању позитивне особине, постоји значајнаразлика у оценама изражености свих побројаних особина (продуховљен, толе-рантан, храбар, достојанствен, поштен) између наставника из српских енклаваи наставника из других делова Србије. Наставници из српских енклава у већемстепену приписују поменуте особине властитом народу у односу на своје колегеиз других делова Србије. Такође постоји значајна разлика у процени вредностивластитог народа у односу на друге народе између наставника из српских ен-клава и осталог дела узорка. Наставници из српских енклава у већем степенупроцењују свој народ као бољи од свих осталих у односу на своје колеге из оста-лог дела Србије. Овај, као и претходни налази, поткрепљује објашњење да кодособа које живе и раде на просторима у којима постоје етничке тензије и који сутериторијално „измештени” од матице, постоји потреба да се величају позитив-не вредности властитог народа и умањују вредности других народа, а све у ци-љу очувања властитог националног идентитета.

3. НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ, САМОПОШТОВАЊЕ И

СОЦИОДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

У раду је испитивана и повезаност националног идентитета и самопоштова-ња са појединим социодемографским варијаблама (место боравка, материјалнистатус и узраст, тј. године живота). Резултати су приказани у табели 5.

НЕ

ГА

ТИ

ВН

Е О

СО

БИ

НЕ

ПОТКУЉИВСРБИЈА 149 2,8889 1,1473 -,670 192 ,504

ЕНКЛАВЕ 50 3,0000 ,4041

ЗАЈЕДЉИВСРБИЈА 149 2,7500 1,0344 -,996 192 ,320

ЕНКЛАВЕ 50 2,9000 ,4165

ЛИЦЕМАРАНСРБИЈА 149 2,6042 1,1108 -1,699 192 ,091

ЕНКЛАВЕ 50 2,8800 ,4798

БОЉИ ОД СВИХ ОСТАЛИХ НАРОДАСРБИЈА 149 2,6458 1,0409 -4,242 192 ,000

ЕНКЛАВЕ 50 3,3000 ,5440

Табела 4: Разлике у просечним оценама изражености појединих позитивних и нега-тивних особина властитог народа између испитаника из српских енклава на Косову и

Метохији и испитаника из других делова Србије

630


Када је у питању повезаност националног идентитета и самопоштовања сагодинама живота и материјалним стањем, нису добијене статистички значајнекорелације између поменутих варијабли (табела 5). Податак о непостојању ста-тистички значајне корелације између узраста и националног идентитета не по-клапа се са резултатима неких ранијих истраживања. Наиме, код већине рани-јих истраживања (Jelić, 2003; Tofant, 2004, Ранђеловић и Костић, 2011; Ранђело-вић, Минић, 2011) потврђена је позитивна повезаности националног идентите-та и узраста, тј. старији испитаници су углавном имали израженијунационалну везаност у односу на млађе. У анализи ових налаза треба имати науму да су наши испитаници били просечне старости 42,22 године, што их свр-става у „старије” испитанике код којих је и очекивано да имају претежно вишевредности националног идентитета, а унутар групне разлике (с обзиром на уз-раст, тј. године живота) не долазе до изражаја јер се велика већина испитаникасврстава у исту старосну групу. У раду је испитивана и разлика у изражености националног идентитета и са-

мопоштовања с обзиром на пол. У ту сврху је коришћен т-тест значајности раз-лике за незавине узорке. Резултати показују да не постоји статистички значајнаразлика у изражености националног идентитета (т = 0.313, df = 197, п > 0.05), каони самопоштовања (т = -0.676, дф = 197, п > 0.05) између мушких и женских ис-питаника. Разлике у изражености националног идентитета и самопоштовања између

испитаника са различитим местом боравка провераване су преко униваријант-не анализе варијансe (ANOVA). Резултати су приказани у табели 6.

УЗРАСТ МАТЕРИЈАЛНО СТАЊЕ

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТР ,103a

a Корелација значајна на нивоу 0.05

,045

СИГ. ,155 ,530

САМОПОШТОВАЊЕР -,058 -,014

СИГ. ,420 ,847

Табела 5: Повезаност националног идентитета и самопоштовања наставника са годинама живота и материјалним стањем

631


Легенда: Н – број испитаника, АС – аритметичка средина; СД – стандардна девијација, дф – степен слободе

На основу података из табеле 4, видимо да постоје значајне разлике у израже-ности националног идентитета (Ф(3,195) = 2,973, п < 0.05), као и самопоштовања(Ф(3,195) = 10,157, п < 0.05). Када је у питању национални идентитет, накнадномПост хок анализом је утврђено да наставници из српских енклава са Косова иМетохије имају статистички значајно више вредности националног идентитета(Шефеов тест, п<0.05) од наставника из централне и јужне Србије. Овај податакје очекиван, пошто је национални идентитет израженији у пограничним по-дручјима и у послератним периодима (Tofant, 2004).Што се тиче самопоштовања, накнадном Пост хок анализом показало се да

наставници из српских енклава са Косова и Метохије (као и наставници из Ра-шке) имају статистички значајно израженије самопоштовање (Шефеов тест,п < 0.01) од наставника из Ниша и Краљева. Податак о израженијем самопошто-вању (нарочито код наставника из српских енклава са Косова и Метохије) сма-трамо значајним, нарочито ако се има у виду да је високо самопоштовање важанресурс менталног здравља појединца, као и да су улоге и функције наставника уваспитнообразовном процесу значајне (Нешић, 2004).

ЗАКЉУЧАК

Спроведено истраживање је потврдило већину претпоставки, а добијени по-даци су, пре свега, показали да испитани наставници имају изражен национал-

НАЦИОНАЛНИ

ИДЕНТИТЕТ

МЕСТО Н AС СД ДФ Ф ЗНАЧАЈНОСТ

КРАЉЕВО 49 91,5556 12,3464 3

2,973 ,033НИШ 50 96,0000 13,4301

195РАШКА 50 94,2600 7,8293

ЕНКЛАВЕ 50 97,5000 4,9497

САМОПШОТОВАЊЕ

КРАЉЕВО 49 39,9778 9,0340 3

10,157 ,000НИШ 50 40,7200 6,0879

195РАШКА 50 45,0000 3,2514

ЕНКЛАВЕ 50 44,5600 1,6308

Табела 6: Разлике у степену изражености националног идентитета и самопоштовања код испитаника са различитим местом боравка

632


ни идентитет и високо самопоштовање. У структури осећаја националне веза-ности код наставника као најважнији аспекти издвајају се култура, традиција иобичаји, док је најслабије изражена идентификација са државним институција-ма. Испитани наставници, од позитивних особина, властитом народу у нај-већем степену приписују храброст, а од негативних поткупљивост.

Положај и улога наставника у друштву се мењају током времена, стога би до-бијени подаци могли да се искористе за иницирање нових истраживања ипраћење евентаулних промена током времена, као и за креирање потпунијеслике не само о наставницима већ и о националном идентетету и самопошто-вању у целини као веома важним областима којима значајну пажњу поклањајумноги истраживачи.

С обзиром на то да је образовање кључно за друштвени и економски приори-тет државе и да временом постаје све више приоритет у успостављању нацио-налне политике (Николић, 2006), добијени подаци се могу сматрати значајним.

Уз уважавање социокултурног контекста у коме живе и раде наставници ос-новних школа у нашој земљи, с посебним освртом на услове живота и рада на-ставника на Косову и Метохији у раду се указује на извесне закључке који бимогли имати и значајне импликације на побољшање квалитета рада. Истакнутје значај очувања и јачања националног идентитета, као важног дела општегидентитета, а тај апсект поимања себе нарочито постаје значајан код поједина-ца и група код којих се перманентно крше људска права и угрожава опстанак.Такође, треба имати у виду да су наставници важни у васпитнообразовном про-цесу и да утичу на развој својих ученика, као и да је у лично-психолошке извореставова поред религијске везаности, веома важна национална везаност (Дунђе-ровић, 2009).


Danilović, M., Nastavnik kao uzor, model, idol, ideal, simbol, vrednost, tj. mera, savršenog i sve-strano obrazovanog čoveka, Uvodni referat, Zbornik “Tehnologija, informacja iobrazovanje za društvo učenja i znanja”, 6.međunarodni Simpozijum, Tehnički fakultet,Čačak, 2011, str. 3–25.

Delener, N., Religious contrasts in consumer decision behaviour patterns: Their dimensions andmarketing implications. European Journal of Marketing 28 (5), 1994, 36–53.

Дунђеровић, Р., Социјално-психолошки приступ проучавању дискриминације ученикана националној и верској основи. Зборник: Радови Филозофског факултета, фило-зофске и природно-математичке науке, број 11, књига 2, Пале, 2009, стр.7–30.

Imamović, M., „Bošnjački etnos: identitet i ime”, Prilozi 32, Institut za istoriju, Sarajevo, 2003,стр. 315–329.

Jelić, M. Provjera postavki teorije socijalnog identiteta na etničkim grupama, Magistarski rad,Filozofski fakultet u Zagrebu, 2003.

633


Kamenov, Ž., Jelić, M., Huić, A., Odnos nacionalnog i evropskog identiteta i stavova premaevropskim integracijama građana Zagreba i Novog Sada. Društvena istraživanja 15(84–85), 2005, стр. 867–890.

Keillor, B.D., Hult, G. T. M. A five-country study of national identity: Implications for interna-tional marketing research and practice. International Marketing Review 16 (1), 1999, p.65–82.

Križanec, T., Povezanost nacionalnog identiteta i alocentrizma/ idiocentrizma. Diplomski rad.Sveučilište u Zagrebu. Filozofski fakultet. Odsjek za psihologiju. Zagreb, 2008.

Krstić, M., Ranđelović, D., Minić, J., Ranđelović, K. Psihološki resursi nastavnika u uslovimadruštvene krize. Godišnjak Srpske akademije obrazovanja, 2010, str. 817–831. ISSN1820-5461COBISS.SR- ID 140963340 UDK: 371

Luhtanen, R. i Crocker, J., A Collective Self-Esteem Scale: Self-Evaluation of One`s Social Iden-tity. Personality and Social Psychology Bulletin, Vol. 18, No. 3, 1992, р. 302–318.

Mилошевић, M., Шефкушић, С., Самопоштовање и школско постигнуће ученика. Збор-ник Института за педагошка истраживања, XXXVII (1) , 2005, стр. 70–87.

Minić, J., Ranđelović, D., Kašić, K., Sense of coherence in conditions of social crisis, 19.th Ramiroand Zoran Bujas’ Days, International scientific Psychology Conference (Zagreb, 22–25.3. 2009), Book of apstracts, p. 204. Školska knjiga, Zagreb, 2009.

Minić, J., Osećaj koherentnosti kod srednjoškolaca nealbanske nacionalnosti na Kosovu i Meto-hiji. Neobjavljen magistraski rad. Banja Luka: Filozofski fakultet, 2009.

Минић, Ј., Ранђеловић, Д., Павићевић, М., Потрошачки етноцентризам и националниидентитет Срба на Косову и Метохији. Саопштење на научном скупу, Филозоф-ски факултет, Нови Сад, Књига резимеа на ЦД-у. 2011.

Михић, В., Да ли смо ми Европљани? Повезаност и корелати европског и националног иден-титета, Психологија, Vol. 42 (2), 2008, str. 203–220.

Нешић, Б., Методика наставе психологије (одабрани текстови), Универзитет у КосовскојМитровици, Филозофски факултет, 2004.

Николић, Р., Професионализација позива наставника. Педагошка LII, 1–2, Нови Сад,2006.

Ранђеловић, Д., Минић, Ј., „Национални идентитет и ставови Срба са Севера Косова иМетохије о поштовању људских права”. Међународни тематски зборник: Поли-тичко насиље. Косовска Митровица, Филозофски факултет, 2011, стр. 299–318.Уреднци: проф. др Драги Маликовић, проф. др Урош Шуваковић, проф. др ОбрадСтевановић.

Ранђеловић, Д., Костић П., „Корелати националног идентитета Срба на Космету”, Међу-народни тематски зборник: Идентитет и криза идентитета, Косовска Митрови-ца, Филозофски факултет, 2011, стр. 220–236. Уредник: проф. др Драги Маликовић.

Минић, Љ. Јелена, Ранђеловић, Ј. Душан, Вукмировић, Б. Ивана, „Корелати самопошто-вања у периоду друштвене кризе”. Међународни тематски зборник: Идентитет икриза идентитета, Косовска Митровица: Филозофски факултет, 2011, стр. 93–109.Уредник: проф. др Драги Маликовић.

Rosenberg, M., Society and the adolescent self-image. Princeton, NJ: Princeton University Press,1965.

634


Tajfel, H. and Turner, J. C. (1986). The Social Identity Theory of Intergroup Conflict. The Psycho-logy of Intergroup Relations. (pp. 33–47). Monterey, CA: Brooks/Cole.

Тodorović, J. Relation between the emotional conflicts and self-concept amnog adolescents.Facta Universitatis, Vol. 2, No 9, 2002, str. 259–269.

Todorović, J., Vaspitni stilovi roditelja i samopoštovanje adolescenata, Filozofski fakultet u Nišui DIGP, „Prosveta”, Niš, 2005.

Tofant, J., Povezanost nacionalnog identiteta s osobnim i kolektivnim samopoštovanjem. Ne-objavljen magistarski rad. Filozofski fakultet, Sveučilište u Zagrebu, Odsjek za psi-hologiju. Zagreb, 2004.

Тумбас Ј., Србија на врху листе по корумпираности, Радио телевизија Војводине, 2012,преузето 10. 9. 2012. са http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/srbija-na-vrhu-liste-po-korumpiranosti_327600.html.

Čorkalo, D., Kamenov, Ž., Nacionalni identitet i međunacionalnа tolerancija, izvještaj s VIIIljetne psihologijske škole, Jastrebarsko, Naklada Slap, 1998.

Fam, K. S., Waller, D. S., Erdogan, B. Z., The influence of religion on attitudes toward the adver-tising of controversial products. European Journal of Marketing 38 (5/6), 2004, 537–555.

Phinney, J. S. Ethnic identity in adolescents and adults: review of research. Psychological Bul-letin, 108 (3), 1990, 499–514.

Франчешко, М., Коджопељић, Ј., Мајсторовић, Н., Михић, В., Аспекти Еврпоског иденти-тета операционализовани скалом EUROID2002. Личност у вишекултурном друш-тву, Вол. 4, 2002, стр. 105–114.

Huddleston, P., Good, L. K., Stoel, L., Consumer ethnocentrism, product necessity and Polishconsumers’ perceptions of qualit, International Journal of Retail & Distribution Mana-gement, Vol. 29 Iss: 5, 2001, pp. 236–246.

Šiber, I., Psihologijski aspekti međunacionalnih odnosa. Kulturno prosvjetni Sabor Hrvatske,Zagreb, 1988.

Shimp, T. A., Sharma, S. Consumer ethnocentrism: Construction and validation of theCETSCALE. Journal of Marketing Research 24 (3), 1987, 280–289.

635


Dušan J. Ranđelović, Jelena Lj. Minić

NATIONAL ATTACHMENT AND SELF-ESTEEM IN PRIMARY SCHOOLS TEACHERS

SummaryThe theoretic basis of this paper is the theory of social identity of Tyfel and Turner, and

Rosenborg’s comprehension of self-esteem. In the paper, the presence of national identity inprimary school teachers of Serbian nationality of Central and Southern Serbia, and Serbianenclaves in Kosovo and Metohija (N = 199), connection of national identity with self-esteem,and some social and demographic characteristics (age and material well-being), as well asthe differences regarding the gender of the respondents were researched. The structure ofnational attachment was also researched, that is to say (the most important aspects of na-tional attachment) the positive and negative features teachers attribute to their own people.The following instruments were used during the research: The Scale of National Identity,Rosenborg’s Scale of Global Self-esteem, Questionnaire of National Attachment Structure,and Questionnaire of Basic Data.

The results show that there is a relatively strong presence of national identity with regardto theoretic span of the respondents, and also with regard to some earlier researches both inSerbia and in the Balkans. Furthermore, the research results show that teachers living andworking in Serbian enclaves in Kosovo and Metohija show significantly more pronouncedsense of national identity compared to the ones from the Central and Southern Serbia, whichcan be understood in the context of socio-economic and socio-political conditions. A nega-tive correlation between national identity and self-esteem was established, which means therespondents with lower self-esteem have more pronounced sense of national identity. Theresults also show that there is not a statistically significant difference in expression of na-tional identity, nor is there a discrepancy when it comes to the self-esteem of male and fe-male respondents. As for the characteristics of their own people, teachers tend to valueculture, tradition and customs, and have negative feelings towards state institutions; out ofpositive features, the teachers emphasise the bravery of their people, and out of negativeones, the tendency towards corruption. The obtained data may be used for the creation ofmore thorough picture on teachers and their comprehension of themselves (especially in thecontext of living and working conditions with special stress to living and working condi-tions of teachers of Serbian nationality in Kosovo and Metohija). The obtained data may alsobe considered as the contribution to better understanding of national identity as the field towhich an important attention is paid by many research projects, and to self-esteem as an im-portant resource for facing the problems and as an indicator of the state of mental health.

Key words: national identity, structure of national attachment, positive/negative features,self-esteem, teachers.

636

УДК: 327(497.11:410)”1912/1913”

АЛЕКСАНДАР П. РАСТОВИЋ1


EНГЛЕЗИ, ПАШИЋ И КОСОВО И МЕТОХИЈА 1912–1913. ГОДИНЕ

САЖЕТАК. У овом тексту се на основу бројне архивске грађе анализира однос НиколеПашића и британске дипломатије према статусу Косова и Метохије и неколико тамо-шњих градова који су у стратешком смислу били важни за српску државу, а које јеаустријска дипломатија желела да укључи у састав новоформиране албанске државеи на тај начин поново забије клин између Србије и Црне Горе. Британски шеф дипло-матије трудио се да својеврсним маневрисањем, с једне стране, омогући задовољењеПашићевих захтева за градовима Пећ, Призрен, Дебар и Ђаковица и, с друге стране,намере Аустроугарске да исцрта што повољније источне границе будуће албанске др-жаве. Компромис је подразумевао да Србија одустане од потраживања Скадра и по-влачења својих јединица из његовог окружења, а Беч је требало да се не одупире на-мери Србије да добије Ђаковицу и Дебар који су постали најспорнији градови упреговорима.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Албанци, Енглези, Косово и Метохија, Никола Пашић, Срби, Србија.

Први балкански рат је био важна вододелница у историји балканских народаи држава. За Србе он означава много више од симболичног значења јер су наконвише векова територије које чине његову духовну вертикалу поново ушле у са-став њихове државе. То се, пре свега, односи на просторе Старе Србије, Новопа-зарског санџака и Косова и Метохије. Простор Косова је у предвечерје Берлин-ског конгреса, тачније 1877. године, у административно-територијалном смислуорганизован као посебан вилаjет, који је обухватао територије шест санџака(Дебарски, Новопазарски, Нишки, Приштински, Призренски, Скопски), са седи-штем у Приштини до 1888, када је центар пребачен у Скопље које је остало ње-гово средиште све до ослобођења и припајања Краљевини Србији 1912. године.

1 [email protected]

637


Ратне операције у Првом балканском рату је прва започела црногорска војска8. октобра 1912. године, док су Србија, Грчка и Бугарска у рат ушле 17. октобра.Узрок рата био је да се Турска присили да спроведе реформе у својим европскимпровинцијама, то јест да чланице Балканског савеза издејствују аутономију запоједине турске поседе у Европи.2 Суштински, намера балканских држава је би-ла да окончају турску власт и ослободе своје сународнике од вишевековне вла-давине Порте.3

Србија је ушла у рат с намером да коначно ослободи своје сународнике одтурске власти, а изласком на море реши питање своје политичке и економскенезависности.4 За кратко време српске јединице су оствариле импресивне војнеуспехе, ослободиле простор Старе Србије (вардарску Македонију, Новопазарскисанџак, Косово и Метохију), изашле на Јадранско море и ушле у градове Љеш иДрач.5 За мање од месец дана Турска је избачена из скоро свих европских про-винција које је контролисала, 3. децембра је склопљено примирје, а 16. децембрау Лондону започела са радом мировна конференција балканских савезника иТурске и конференција амбасадора великих сила.6 Победе чланица Балканскогсавеза коначно су разбиле илузије о могућности да Турска и убудуће задржипод својом контролом поседе на Балкану.7

У новој констелацији снага европске силе, а посебно Велика Британија билесу у дилеми да ли признати новонасталу ситуацију или и даље тврдоглаво ин-систирати на очувању статуса кво. Међутим, под притиском сопственог јавногмнења, а посебно штампе, европске престонице и Лондон су морале да уважереалност на терену и прихвате потребу територијалних измена у корист бал-канских савезника као победничке стране у сукобу. Ипак, због велике резерве ипротивљења Беча, британска дипломатија и њен шеф Едвард Греј трудили су себар што се тиче Србије да територијалне аспирације које је јасно и недвосмисле-но артикулисао њен председник владе Никола Пашић што више умањи како сене би провоцирала Аустроугарска која је чак била спремна да угази у рат какоби осујетила Пашићеве планове.

2 М. Војводић, Разграничење Србије и Црне Горе с Албанијом 1912–1913. године, Историјски ча-сопис XXXVI (1989), Београд 1989, 149; Исто, Прилике на Косову и Метохији и политика Србије1881–1912. године, Историјски часопис књ. XXXVIII (1991), Београд 1992, 188; Исто, Националнетежње и захтеви Србије у балканским ратовима, Историјски гласник, 1–2, Београд 1995, 73; Ј.Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912, 8–9. Цвијић је иначе своје дело о балканском рату иСрбији написао за новембарски број британске научне ревије Review of Reviews. У својој студијизаложио се да се све територије које су у рату балкански савезници преузели од Турака признајукао њихови поседи.

3 М. Војводић, Прилике на Косову и Метохији, 188.4 Исто, „Србија и македонско питање”, Историјски гласник, 1–2, 1990 (1990–1992), Београд, 1992,

46. 5 Исто, Прилике на Косову и Метохији, 189–190.6 М. Војводић, Разграничење Србије и Црне Горе с Албанијом, 150.7 А. Растовић, Велика Британија и Србија 1903–1914, Београд 2005, 151.

638

Александар П. Растовић: Eнглези, Пашић и Косово и Метохија…

Након што је изгубио битку за територијални излазак на Јадранско море, јерје одлука Лондонске конференције о економском изласку Србије на Јадран јед-ном неутралном железничком линијом практично била неспроводива, Пашићје као прагматични политичар 19. децембра 1912. године послао инструкцијуСтојану Новаковићу, српском делегату на конференцији у којој је инсистираода српска делегација све своје снаге усмери на „добијање што веће територије тојест да Албанија буде што ужа”.8 Практично, Новаковићу је наложено да у на-редној рунди дипломатских преговора учини све како би Србија добила подру-чје, односно важне градове Косовског вилајета, и тиме спречила да овај просторуђе у састав новоформиране албанске државе. Овакав став разумљив је ако се уз-ме у обзир чињеница да је аустријски представник на амбасадорској конферен-цији када је започела расправа о будућим границама новоформиране албанскедржаве тврдио да оне морају да остану онакве какве су биле у том тренутку, од-носно да територије насељене искључиво Албанцима не би требало искључитииз састава будуће Албаније.9 Према томе у наредних неколико месеци водила сесвојеврсна дипломатска игра надмудривања, пре свега, између Едварда Греја иНиколе Пашића око будућег територијалног статуса Косова и Метохије и неко-лико градова за које су Пашић и српска влада били нарочито заинтересовани.Копља су се ломила, пре свега, око Пећи, Дебра, Ђаковице и Призрена, мада јеаустријски амбасадор на другој седници конференције 18. децембра изјавио даби уколико спорно питање Приморја буде на задовољавајући начин решено,Призрен би могао да припадне Србији.10

Као што смо истакли, Пашић је после губитка битке око изласка на море свусвоју политичку енергију усмерио да добије што боље границе према Албанији.У разговору са Ралфом Пеџетом, британским послаником у Београду 20. децем-бра дотакао се и питања граница албанске државе и статуса територије Косова иМетохије. Британски посланик примећује да Пашић са узнемиреношћу гледана та питања, и сматра да ће ситуација постати веома озбиљна ако се границеАлбаније буду померале далеко ка истоку и северу. Његова идеја је била да ис-точна граница албанске државе треба да буде вододелница између Охридскогјезера и Јадранског мора и Дрима и Јадрана.11

У том смислу он је 23. децембра у специјалној ноти српским посланствима уРусији, Француској, Белгији, Великој Британији и Италији нагласио да „поштосу пропале српске тежње да добије излаз на море, пред Србијом је наступиломного важније питање повлачења граница аутономне Албаније”. Посебно јеапострофирао да Београд намерава да задржи земље у Старој Србији и Македо-нији које је његова војска ослободила и да од њих не може и неће одустати без

8 АС, МИДС, ПО, 1913, Ф–Анекс, Д–Лондонска конференција 1912–1913, Пов.бр. 26, Н. Пашић –Посланству Србије у Великој Британији, 6. /19. XII 1912.

9 B. D., vol. IX, part II, N° 391, E. Grey to F. Cartwright, December 17, 1912, 292–293.10 B. D., vol. IX, part II, N° 394, E. Grey to F. Cartwright, December 18, 1912, 295.11 B. D., vol. IX, part II, N° 408, R. Paget to E. Grey, December 24, 1912, 310.

639


обзира на све последице. Скренуо је пажњу и на опасност од могућности ства-рања велике Албаније за коју се залагала Аустрија. Да се то не би десило, иста-као је да границе албанске државе не смеју да пређу вододелницу која дели водена оне које одлазе у Охридско језеро и Црни Дрим, и оне које теку западно иуливају се директно у Јадранско море. На тај начин Србији би припала западнаобала Охридског језера и долина Црног Дрима са српским и албанским насељи-ма, то јест муслиманским местима где живаљ зна српски језик, десно и лево одЦрног Дрима. Северна граница Албаније би смела да иде северније од Дрима.12 Пашићева забринутост због могућности да граница Албаније буде исцртана

на штету Србије веома је погодила Стојана Новаковића, који је 25. децембра од-говорио на његов претходни циркулар, истичући да су спорни долина Дрима,Призрен, Ђаковица и Пећ. Сматрао је да Аустрија инсистирањем да ови градовиприпадну Албанији намерава да обнови границу између Србије и Црне Горе ионемогући Србију да избије на море. Мислио је да Србија те области може задр-жати за себе само мољакањем и тврдоглавим отпором, али да одређивање гра-ница Албаније не врши Београд већ делегати амбасадорске конференције.13 Ре-агујући на Новаковићево писмо, Пашић је поново 27. децембра упутио цирку-лар српским посланствима у Лондону, Петрограду и Паризу у коме једецидирано истакао „да ће Србија последњи пут попустити на питању границаизмеђу Србије и Албаније и да је минимум испод кога неће ићи, вододелницаизмеђу Охридског језера и Црног Дрима”.14 Исту аргументацију је изнео и Ралфу Пеџету 28. децембра. Током разговора је

исказао велику узнемиреност због вести да аустријска влада намерава да извр-ши притисак како би се Албанији обезбедили Охридско језеро, Призрен, Ђако-вица, Пећ. Истакао је да је Србија показала добру вољу одустајући од Драча иморске обале што је изазвало велику узнемиреност у земљи. Упозорио је на тода Србија никада неће пристати на такву границу коју предлаже Аустрија јер бито била неправда према Србима које је њихова матица ослободила турске вла-сти и да би било лоше ако би постали грађани Албаније. Напоменуо је и да акоАустрија буде инсистирала на таквим границама, Србија неће имати алтерна-тиву него да се томе супростави силом.15 Британска дипломатија је пажљиво пратила изјаве српских званичника око

граница будуће албанске државе, као и реакцију јавног мњења Србије прематом осетљивом питању. Њен министар спољних послова добро је знао да ће пи-тање албанских граница бити болно за Србију пошто је она сматрала да цео Ко-

12АС, МИДС, ПО, 1912, Ф-X Д-VIII, Пов. бр. 52, Пашић – Посланствима у Русији, Француској, Бел-гији, Великој Британији и Италији, 10/23. ЏII. 1912.

13АС, МИДС, ПО, 1912, Реституција, преписи Владимира Ћоровића кутија IX, Пов. бр. 48,С. Новаковић – Н. Пашићу, 12/25. XII. 1912; АС, МИДС, ПО, 1912, Ф–Анекс, Д–Лондонскаконференција 1912–1913, Пов. бр. 47, С. Новаковић – МИД-у, 13/26. XII. 1912.

14АС, МИДС, ПО, 1912, Ф-III, Д-III, Пов. бр. 64, Н. Пашић – Посланствима у Русији, Француској,Белгији и Великој Британији, 14/27. XII 1912.

15 B. D., vol. IX, part II, N° 427, R. Paget – E. Grey, December 31, 1912, 324.

640


совски вилајет треба да јој се врати, а став Леполда Бертхолда, аустроугарскогминистра иностраних дела, по том питању изнет 21. децембра 1912. у разговоруса Ферфаксом Картрајтом, британским амбасадором у Бечу, био је тврд и бес-компромисан. Подсетимо том приликом Бертхолд је изјавио да је свестан да ћебити потешкоћа око одређивања граница Албаније и да се он лично залаже задалеко већу албанску државу чије границе треба да буду повучене на основу ет-ногеографских критеријума.16 Међутим, 3. јануара 1913. године у писмима упу-ћеним Џорџу Бјукенену и Френсису Бертијеу, британским амбасадорима у Пе-трограду и Паризу, Греј је изнео оптимистичку оцену да ће Аустрија сигурнодићи руке од Призрена, Пећи и неких других градова, на пример Ђаковице.17

Пеџет је обавестио Лондон 8. јануара 1913. да српска штампа пише о неправ-дама које се чине Србима у смислу да им се пониште резултати њихових побе-да. Тиме они желе да подстакну словенска осећања у Русији. „Срби, мисле да суизложени огромној неправди, али су потпуно заборавили да су пре рата говори-ли да се он води не за територије већ за исправљање неправди. Срби заборавља-ју да су велике силе изјавиле да без обзира на резултат рата, неће бити променаграница, то јест статуса кво и да ако то не буду поштовали, могу доспети у те-шкоће поводом настојања да добију Санџак, Стару Србију и јадранску обалу, азбог става Аустрије”.18 Други извештај у коме пише о реакцијама српске јавно-сти поводом албанског питања и будућности Косова и Метохије Пеџет је послао15. јануара. Том приликом је указао да „Срби пате више од своје владе због не-ких илузија које су имали о Русији. На почетку рата су охрабривани панслави-стичким обећањима да ће добити помоћ у кључним тренуцима. Међутим, вре-меном су схватили да нити Русија ни било која друга чланица Антанте не желеда због српских захтева рескирају рат.”19

Приликом сусрета са Славком Грујићем, 8. јануара, Едвард Греј се интересо-вао зашто Србија област приморја назива српским. Српски дипомата је навеоисторијске разлоге истичући да је оно од VII до XIV века припадало Србији, штоје Греј прокоментарисао речима да је и северно приморје Француске такође ве-ковима припадало Енглеској, али да се оно не назива енглеским. Подсетио је ида је Србија обећала да ће се повући са Јадрана и да би то био допринос миру,односно у њеном стварном интересу, јер би се тим повлачењем олакшала диску-сија о преосталим питањима. У вези с источним границама Албаније рекао је даје о томе било речи на амбасадорској конференцији и да решење тог питања не-ће бити толико неповољно, по Србију. Иначе, Греј је у једном разговору са Алек-сандром Бенкендорфом, руским послаником у Лондону 30. децембра 1912. годи-не рекао да сматра да градови Пећ, Призрен и Ђаковица евентуално не би треба-

16 B. D., vol. IX, part II, N° 407, F. Cartwright to E. Grey, December 21, 1912, 309.17 B. D., vol. IX, part II, N° 443, E. Grey to G. Buchanan , January 3, 1913, 348, B. D., vol. IX, part II, N°

444, E. Grey to F. Bertie, January 3, 1913, 349.18 B. D., vol. IX, part II, N° 468, R. Paget E. Grey, January 8, 1913, 374–375.19 B. D., vol. IX, part II, N° 508, R. Paget – E. Grey, January 15, 1913, 407–408.

641


ло да припадну Албанији.20 Међутим, само две недеље касније у поновљеномразговору са руским амбасадором тврдио је да је Ђаковица реално албанскиград, на шта му је руски дипломата одговорио да се у том месту говори српскијезик.21

Србија је у другој половини јануара 1913. године кренула у велику дипломат-ску офанзиву по питању Косова и Метохије и источних граница Албаније. При-премљена је једна промеморија за амбасадоре великих сила у којој су се наводи-ли аргументи у погледу одређивања будуће границе Албаније и прилагала кар-та са западном границом Србије. Ту промеморију је 21. јануара Миленко Веснићпредао и министру Греју који му је рекао да текст који је добио није несимпати-чан, али се није детаљније о њему изјашњавао. Наговестио је да ће амбасадорскаконференција већ на својој седници од 22. јануара почети да се бави тим пита-њем. Поново је истакао свој више пута понављани став да је за Србију мање ва-жно да ли ће добити више или мање територија и да је велики ризик да уследевропског рата изгуби све оно што је до сада постигла. Упозорио је на то да акодође до рата између великих сила, границе Албаније се неће повући по етно-графским, историјским или географским критеријумима, већ на основу резул-тата рата.22 Међутим, седница Лондонске конференције амбасадора великих сила, одр-

жана 22. јануара, није донела никакве одлуке о будућим границама Албанијезбог супротстављених мишљења, тако да је на предлог Едварда Греја дискусијаодложена док се не консултују владе великих сила. Занимљиво је да је британ-ски министар тада био расположен за компромис, то јест нагињао решењу да сеСрбији дају накнаде на источној албанској граници, мада је тих дана писао Ед-варду Гошену, британском амбасадору у Белину да је одређивање албанске гра-нице веома тешко и да ће бити потребно да се уложе „сви наши напори да би сето питање решило”.23 На следећој седници амбасадорске конференције одржаној 31. јануара повела

се расправа о статусу Дебра и Ђаковице које је Аустрија хтела да додели Алба-нији. Истог дана, у разговору са Албертом Менсдорфом, немачким амбасадо-ром у Лондону Едвард Греј је сазнао и немачки став о том питању. Менсдорф јенагласио да та два града треба да припадну Албанији, јер би у противном онабила сувише уска држава. Греј је том приликом напоменуо да је добио инфор-мацију од Дејвида Баучера да је Дебар полубугарски град, односно да се не може

20АС, МИДС, ПО 1912, Ф-X, Д-VIII, Пов. бр. 5008,5030, С. Грујић – Н. Пашићу, 27. XII 1912. / 9. I1913, B. D., vol. IX, part II, N° 422, E. Grey to G. Buchanan, December 30, 1912, 319, B. D., vol. IX, part II,N° 472, E. Grey to R. Paget, January 8, 1913, 376–377.

21 B. D., vol. IX, part II, N° 507„ E. Grey to G. Buchanan , January 14, 1913, 406.22 B. D., vol. IX, part II, N° 537, E. Grey to R. Paget, January 21, 1913, 431; АС, МИДС, ПО, 1912, Ф–XV,

Д-I, Пов. бр. 134, С. Грујић – МИД-у, 8/21. I 1913. 23 B. D., vol. IX, part II, N° 548, E. Grey to G. Buchanan, January 23, 1913, 440–441, B. D., vol. IX, part II,

N° 546, E. Grey to E. Goshen, January 23, 1913, 439, Б. Храбак, Британска дипломатија о разграничењусеверне Албаније, Историјски записи, XXXIX, 4, Титоград, 1986, 38.

642


сматрати апсолутно албанским, мада је мислио да се око тога места неће водитивелика полемика јер Аустрија није била спремна да попусти по питању његовогстатуса.24 Сазнавши да почиње дискусија о будућим границама Албаније и да постоји

велики притисак Аустрије да се градови Косовског вилајета Пећ, Призрен, Ђако-вица, али и Дебар укључе у састав будуће албанске државе, Пашић је послао ин-струкције Грујићу да саопшти влади Велике Британије да би „уступање тих гра-дова Албанији у Србији изазвало огромно разочарење јер она на њих полажеправо са историјског и географског становишта, а посебно након свих жртава иуступака које је дала излазећи у сусрет жељама великих сила”. Осим тога у ин-струкцији је Велика Британија замољена да подржи те ставове српске владе.25 Николу Пашића је бринуо став Аустрије према питању албанских граница и

статуса градова на Косову и Метохији. У том смислу сматрао је да својомоштром реториком може, пре свега, да примора Велику Британију и остале са-везнике да убеде Беч како би одустао од захтева за припајање спорних градоваАлбанији. Колвил Барклеј, први секретар британског посланства у Београду ја-вио је 10. фебруара 1913. у Лондон да је Никола Пашић врло узнемирен вестимао могућности да Дебар и Ђаковица уђу у састав Албаније. Пашић је понављаода то неће прихватити ни народ ни војска и да његова оставка не би решила ни-шта већ би само довела на власт екстремне војне кругове који не би пристали данапусте територије у Албанији освојене током балканског рата. Истицао је и даје Србија направила огромне жртве прихватајући жеље великих сила али да по-стоје границе попуштања. Одлучно је рекао да Србија неће устукнути у вези састатусом Ђаковице и Дебра због географских принципа, с обзиром на то да суони за Србију од виталног значаја.26

Практично је на овај начин послао сигнале министру Греју да подржи српскезахтеве, а да ће Србија заузврат бити кооперативна у питању евакуације албан-ског приморја. У противном, Европа ће у Србији добити за партнере екстремневојне снаге. Пашић је у складу са својим ранијим ставовима сматрао опасномидеју Греја да се формира комисија за разграничење Србије и Албаније која бикао основни критеријум у свом раду узела етнографски принцип. Сматрао је дату идеју треба максимално сузбити јер њеним остваривањем не би дошло доправичног резултата у разграничењу. Границе Албаније су по њему требало дабуду географске, стратегијске и економске.27 У неколико инструкција које је сре-дином фебруара послао српским посланицима у европским метрополама, стал-но је понављао да његова земља не може да напусти ни Дебар ни Ђаковицу јеркада би јој се ускратили ти градови, онда не би постојала никаква географска истратегијска граница између Србије и Албаније.28

24 Б. Храбак, нав. дело, 41.25 B. D., vol. IX, part II, N° 589, C. Barclay to E. Grey, February 4, 1913, 474.26 B. D., vol. IX, part II, N° 503, C. Barclay to E. Grey, February 10, 1913, 487.27 АС, МИДС, ПО 1913, Ф-I, Д-IX, Пов. бр. 63, Н. Пашић – Посланству у Русији, 2/15. II 1913.

643


Иако је био за компромисни предлог да се Србији изађе у сусрет у питању ис-точне албанске границе, Греј ипак није желео да ризикује избијање новог рата.У том смислу средином фебруара је послао поруку Пашићу истичући да српскајавност заборавља да су Срби већ добили Санџак, највећи део Македоније, При-зрен и Пећ. Уверавао је Србију да ће Велика Британија наставити да јој пружадипломатску помоћ, али ако постане очигледно да Ђаковица и Дебар не могу дабуду обезбеђени осим силом, британска влада неће због та два места улазити урат. Изразио је разумевање за жељу Србије да добије и та два града, али је сма-трао да би била права лудост ризиковати сукоб за добијање онога што је већостварено. Упозорио је и на опасност да због рата с Аустријом буде угрожено исамо постојање Србије.29 Према томе, главни камен спотицања постали су гра-дови Дебар и Ђаковица. Ралф Пеџет је 18. фебруара јавио из Београда да се среоса Пашићем и да нема промена у српском ставу око та два града јер му је српскипредседник владе поновио да је за Србију немогуће да попусти осим силом и дасе српске трупе не могу повући из тих места. Пашић је по мишљењу Пеџета биосвестан да се таквим ставом иритира сила Антанте, као и да без обзира на њего-во евентуално попуштање, промену става не би дозволила војска и српска јав-ност.

У разговору који је истог дана имао и са Драгомиром Стевановићем, начелни-ком у МИД-у, приметио је да се и он позива на историјске разлоге напомињућида су у прошлости то били важни српски центри и да су Срби након турске на-језде потурчени или протерани из тих крајева. Стефановић се позвао и на гео-графију истичући да би било апсурдно да се Ђаковица у географском смислуприпоји Албанији, с обзиром на то да се природна граница протеже неколикокилометара ван града. Ако би се линија разграничења повукла у самом месту, тоне би било природно раздвајање српске и албанске територије већ би довело досталних проблема при чему би Аустрија охрабривала албанску агресију.30

Исти одговор да нема говора о повлачењу Србије по питању Ђаковице и Де-бра министру Греју је 20. фебруара 1913. пренео и Миленко Веснић. Британскиминистар је на те јасне тврдње одговорио својом старом аргументацијом да акота два места не буду могла да буду обезбеђена за Србију дипломатским путем,онда би било неразумно да она због њих ризикује и изгуби све оно што је раниједобила. Греј се фигуративно изразио упозоравајући да „би то било исто као кадаби човек који очекује да уђе у готов посед извршио самоубиство због тога штоне може да добије једно или два поља која остају ван целине имања”. То је по ње-му практично значило да ако Србија буде дипломатским залагањем изборилаПећ, Призрен и све остало, вредност тог добитка је толико значајна да је у поре-ђењу с тим питање Ђаковице и Дебра безначајно. Греј је поново обећао дипло-

28АС, МИДС, ПО 1913, Ф-XV, Д-II, Пов. бр.560, Н. Пашић – Посланству у Француској, 6/19. II 1913.29 B. D., vol. IX, part II, N° 610, E. Grey to C. Barclay, February 12, 1913, 493.30 B. D., vol. IX, part II, N° 628, R. Paget to E. Grey, February 18, 1913, 507; B. D., vol. IX, part II, N° 649,

R. Paget to E. Grey, February 22, 1913, 527.

644


матску помоћ Србији, али и упозорио да не може тврдити да ће успети у томе,као и да ће за Србију бити самоубиство ако зарати са својим моћним суседом.31

Након тога Греј се обратио Русији да јасно повуче границу свог попуштања.Руски министар спољних послова Сергеј Сазонов је то и учинио. Руски предлогје подразумевао да се из састава Албаније искључе Тарабош, Љумска равница,Ђаковица и Дебар, али је први пут допустио да Скадар припадне Албанији.32

Овим предлогом Русија се приближила погледима Аустрије. Остао је споранстатус Ђаковице и Дебра. У случају аустријског попуштања око та два места Ру-сија је била спремна да одступи од инсистирања на Тарабошу и Љумској доли-ни. Одговор Аустрије на руски предлог је 20. фебруара изнео Алберт Менсдорфкоји је скренуо пажњу Греју да је спорно пет локација, Скадар, Пећ, Дебар, При-зрен, Ђаковица, да је Аустрија спрема да попусти код Пећи и Призрена, а да Ру-сија попушта само по питању Скадра. Упозорио је и на то да ако би се Албанијиодузели и Ђаковица и Дебар, она би практично остала без градова. Ипак, наго-вестио је могућност да би Беч могао да попусти у вези са статусом Дебра и да бито био последњи уступак на који би пристао.33

После овога остао је споран само статус Ђаковице. У вези са овим градом Грејје током децембра 1912. и јануара и фебруара 1913. године давао супротне изјаве.С једне стране, тврдио је да не би требало да припадне Албанији, а, са другестране, говорио је да је то албански град. Чак је у једном писму Џорџу Бјукененуод 6. фебруара 1913. напоменуо да је од људи који добро познају тамошње при-лике добио објективну информацију да је Ђаковица чисто албански град.34

Истовремено је био упознат са руским подршком Србији у вези са положајемЂаковице. Русија је као последњу карту навела верски разлог због чега је то ме-сто требало да припадне Србима. Руси су истицали да се тамо налази манастирВисоки Дечани и да ту чињеницу треба поштовати. С друге стране, Греј је биосвестан да је Ђаковица град од шест хиљада становника, али да се на њему ломипитање мира или рата. Њему лично је било потпуно несхватљиво да због тогпитања дође до озбиљних сукоба између великих сила.35 Међутим, није могаони да врши даљи притисак на Русију да попусти због њених ранијих уступака.Зато је био мишљења да предложи да се питање њеног статуса уступи на разма-трање једној међународној комисији која би испитала услове на терену, али јеипак од тога одустао процењујући да би то било неприхватљиво за Аустрију. Накрају, код њега је сазрело уверење да решење проблема може бити само ако сеЂаковица уступи Србији. У том смислу прибегао је својој добро познатој такти-ци. Мислио је да ако Аустрија одустане по питању Ђаковице и Дебра, онда би

31 B. D., vol. IX, part II, N° 641, E. Grey to R. Paget, February 20, 1913, 517–518; АС, МИДС, ПО, 1913,Ф-XII, Д-II, Пов. бр. 648, С. Грујић– МИД-у, 8/21. II 1913.

32 Б. Храбак, нав. дело, 44.33 B. D., vol. IX, part II, N° 642, E. Grey to F. Cartwright, February 20, 1913, 518–519.34 B. D., vol. IX, part II, N° 594, E. Grey to G. Buchanan , February 6, 1913, 479.35 B. D., vol. IX, part II, N° 650, E. Grey to E. Goschen, February 23, 1913, 528–529.

645


Русија требало да одустане од подршке да Скадар припадне Црној Гори. Сма-трао је да је Скадар много важнији за Албанију од Ђаковице, то јест да би рускиуступак био далеко већи него аустријски.36

У исправност свог предлога био је још више уверен после сусрета са СлавкомГрујићем 4. марта 1913, када је чуо да Србија и даље тврдоглаво инсистира на до-бијању Ђаковице, поред Пећи, Призрена и Дебра. Ипак, покушао је још једномда поколеба српску страну и увери је у исправност својих гледишта. Подсетио јесвог саговорника да је лично неколико недеља користио све своје дипломатскенапоре да за Србију обезбеде градове у Косовском вилајету, а пре свега Призрен,Пећ, Ђаковицу и Дебар, и да у потпуности разуме српске захтеве, али и да онамора да схвати да он чини све што је могуће како би се то остварило дипломат-ским путем и да би било недопустиво да Србија, након што је добила два илитри од укупно четири града дипломатским путем, уђе у европски рат због јед-ног или два места која дипломатија није успела да обезбеди у њену корист. Упо-зорио је да европски рат због Ђаковице са шест хиљада становника нико нећеразумети нити одобрити. Сматрао је да ће Србија добити Скопље и Новопазар-ски санџак, што је важан добитак, и да је сулудо све то ризиковати због једне ва-рошице. Упозорио је и да треба узети у обзир и став Аустрије која тврди да је већдала велике концесије и доказе о свом мирољубивом расположењу.

Славко Грујић се захвалио Едварду Греју што је подржао српске захтеве, алије изразио и наду да ће и даље наставити да помаже Србији. Скренуо је пажњуда питање Ђаковице и Дебра није питање броја становника већ да њихово одва-јање од Албаније има шири значај због карактера и обичаја Албанаца. Њиховенавике је окарактерисао као пљачку и разбојништво. Зато у случају да границане би била природно довољно јака и представљала једну врсту зида, Србија ћеморати да је дуго година чува војском, то јест неће смети да дозволи да будеклин у српској територији. Осим тога, упозоравао је и да прети опасност даАустрија настави своју политику интрига у Албанији. Поновио је и све разлогесрпског потраживања Пећи, Ђаковице и Дебра као и да их Србија неће напусти-ти ни по коју цену тврдећи и да то није ни уцена, ни блеф, ни претња. У попу-штању има граница, а то су по њему Ђаковица и Дебар. На констатацију Грејада је Србија лако и брзо дошла до наследства, цинично је одговорио да о тој ла-коћи говоре гробови српских војника код Куманова, Прилепа и Битоља. У вези саустријским концесијама, оне се по Грујићевом мишљењу нису могле поредитиса српским уступцима.37 После ових аргумената мислимо да је Греј дефинитив-но био уверен да Србија неће одустати од Ђаковице и да је једина неминовност

36 B. D., vol. IX, part II, N° 664, E. Grey to E. Goschen, February 28, 1913, 543; B. D., vol. IX, part II, N°665, E. Grey to G. Buchanan, February 28, 1913, 544–545.

37 B. D., vol. IX, part II, N° 681, E. Grey to R. Paget, March 4, 1913, 554–555; АС, МИДС, ПО 1913, Ф-XV,Д-II, Пов. бр. 866, С. Грујић – МИД-у, 19. II/ 4. III 1913; АС, МИДС, ПО 1913, Ф-XV, Д-II, Пов. бр. 909,С. Грујић – Н. Пашићу, 19. II /4. III 1913.

646


да се избори за свој план о аустријском попуштању код Ђаковице, а руском кодСкадра.

План Едварда Греја је Аустрија прво начелно, а затим и у потпуности прихва-тила. Прве знаке аустријског попуштања по питању Ђаковице Греј је уочиоприликом разговора са њеним послаником Менсфордом, 5. марта који му је са-општио да ако је Ђаковица једино преостало спорно подручје, у том случају јемогуће и наћи компромис, то јест да би аустријска влада могла да се сложи да сепитање статуса Ђаковице препусти међународној комисији. Едвард Греј је туизјаву сматрао охрабрујућим знаком упознајући Менсдорфа са својим ставомда се албанско питање може решити ако би се Ђаковица уступила Србији, и из-разио спремност да о томе разговара са Александром Бенкендорфом.38 Послеовога Греј је одмах упутио инструкцију посланику Бјукенену да сазна од Сазо-нова да ли је спреман да се сагласи с његовим планом.39 У међувремену, Менс-дорф је саопштио Греју да ако Русија пружи гаранције да ће убедити Црну Горуда одустане од Скадра и обезбеди српско повлачење с албанског приморја,Аустрија ће попустити по питању Ђаковице.40 Међутим, Беч још није био спре-ман да тај град дефинитивно препусти Србији, већ је сматрао да о њеној судби-ни треба да одлучи једна међународна комисија.

Руски министар Сазонов је 12. марта послао руски предлог решења питањаалбанске границе Џорџу Бјукенену у коме се истицало да ако Аустрија одустанеод инсистирања да Ђаковица остане Албанији, Русија ће најенергичније тражи-ти од Београда и Цетиња да подигну опсаду Скадра. Међутим, сматрао је да Ђа-ковица треба да припадне Србији. Предложио је компромис, према коме биАустрија изјавила да начелно пристаје да Ђаковица припадне Србији, и да сеформира међународна комисија која ће детаљно изучити питање разграничењапри чему би се Русија задовољила и њеном вербалном изјавом.41

Србија је у знак спремности за компромисом послала сигнал у Беч да ће по-вући своје трупе око Скадра ако силе објаве да тај град припада Албанији. Ко-начно, 21. марта посланик Менсдорф је обавестио Греја да ће Аустрија попусти-ти у вези са Ђаковицом ако се обезбеди адекватна заштита албанске мањине икатолика на територијама које буду припале Србији, као и да Београд треба дасе повуче са оних територија које буду припале Албанији.42 О томе је обавештени Сазонов који се сагласио с предлогом. Задовољан постигнутим успехом, Грејје 22. марта обавестио Бјукенена и Пеџета да је Аустрија пристала да Ђаковицане припадне Албанији, што је практично значило да ће тај град ући у састав

38 B. D., vol. IX, part II, N° 683, E. Grey to G. Buchanan, March 5, 1913, 555–556; АС, МИДС, ПО, 1913,Ф-XV, Д-II, Пов. бр.1004, М. Спалајковић – МИД-у, 27. II /12. III 1913.

39 B. D., vol. IX, part II, N° 688, E. Grey to G. Buchanan, March 8, 1913, 561.40 B. D., vol. IX, part II, N° 695, E. Grey to F. Cartwright, March 10, 1913, 569–570.41 B. D., vol. IX, part II, N° 705, G. Buchanan to E. Grey, March 12, 1913, 575–576.42 B. D., vol. IX, part II, N° 742, E. Grey to G. Buchanan, March 21, 1913, 608.

647


српске државе, и тражио од њега да изврши притисак на српску владу да се узнак добре воље одмах сагласи с повлачењем своје војске око Скадра.43 Коначно, после више месеци жестоке дипломатске борбе Србија је остварила

своје захтеве и добила градове у некадашњем Косовском вилајету – Пећ, При-зрен, Ђаковицу, али и Дебар. Међутим, и наредних месеци је Србија покуша-вала да се изврши измена зацртаних граница јер се сматрало да је постојеће не-могуће технички повући. Тако је, на пример, Стојан Новаковић у разговору саЕдвардом Грејом 22. маја 1913. изјавио да предели Љума, југозападно од Призре-на, и Краснићи, југозападно од Ђаковице, припадају географском систему Ста-ре Србије и да економски и административно никада нису били под Скадром,већ су били повезани са Призреном. Едвард Греј је изјавио да је то свршена ствари да за Србију не би било добро када би се то питање наново потезало јер би сеу том случају отворило и питање Призрена и Ђаковице.44 Можемо закључити да је британска дипломатија и на овом питању показала

кривудање своје политике према захтевима Србије иако је Едвард Греј изража-вао више разумевања за њене захтеве око источних граница, него око њених те-жњи за излазом на море. На овакво, у суштини, ипак, позитивно понашање бри-танског министра према српским захтевима око источних граница Албаније,сматрамо, утицао је чврст став Србије, односно Николе Пашића, али и Русијекоји овога пута нису желеле да попусте, али делимично и јавно мњење Енглеске,то јест штампа која је показивала више разумевања за ове српске захтеве.

43 B. D., vol. IX, part II, N° 746, 747, E. Grey to G. Buchanan, R. Paget, March 22, 1913, 611–612.44АС, МИДС, ПО, 1913, Ф–V, Д–VI, Пов. бр. 2056, Делегација Краљевине Србије на мировној кон-

ференцији – Председнику Министарског савета и министру иностраних дела Краљевине СрбијеНиколи Пашићу, 9 / 22. V 1913.

648


Aleksandar P. Rastović

GREAT BRITAIN, PAŠIĆ AND THE KOSOVOAND METOHIJA 1912–1913

SummaryBetween the establishment of Kosovo vilayet in 1877, and 1912, when this part of Turkish

Empire was again incorporated into the Serbian kingdom, the position of the Serbian popu-lation was disastrous. At the beginning of the 20th century this position was rapidly wors-ening. This attracted the attention of the British diplomats on the Balkans. Emergence of theFirst Balkan War, and great successes of the Balkan allies who were victorious against Turk-ish military forces for a short time actualizing question of the future position of the Kosovoand Metohija and a few towns which were strategically very important to Serbia. In thosemonths were leading so called diplomatic games in relations between Nikola Pasic, presidentof the Serbian government, Edward Grey, chief of the Foreign Office and Austrian diploma-cy with regard to Kosovo and future of boundaries of the new created Albanian state. Fromthe one side Pasic taken possession of uncompromising attitude about future of the easternAlbanian frontiers and status of Kosovo and Pec, Prizren, Djakovica, Debar whose were fromthe most important for a Serbian national interests. He was pleading for geostrategic bordersand after losing territorial connection to the Adriatic Sea, he put all his diplomatic efforts in-to gaining territory in what was known as the Old Serbia (Sanjak of Novi Pazar, Kosovo andMetohija, Macedonia). On the other side, Austro-Hungary was trying to establish a largerAlbanian state and prevent Serbia from acquiring Kosovo along with the disputed towns.During this frustrating situation, Edward Grey proposed a compromise. He asked Belgradeto give up these territories in the interest of peace in Europe. However, after Pasic and theRussians expressed a strong position that they would not give up Djakovica and Debar evenat the cost of war, Grey managed to convice Austria-Hungary to agree that an internationalcommission should be the one to decide the future of those towns. This practically meantthat these towns were to be incorporated into Serbia and that Skadar is to be left to Albania.

Key words: Serbia, Serbs, Albanians, British, Nikola Pašić.

649

УДК: 904:711.4”652”(497.115) ; 711.7(497.115)(091)

GLIGOR M. SAMARDŽIĆ1

University of Prištinatemporary settled in Kosovska MitrovicaFaculty of Philosophy

COMMUNICATION ROUTES AND SETTLEMENTS IN KOSOVO AND METOHIJA IN OLD ITINERARIES (FROM ANTIQUITY TO THE OTTOMAN PERIOD)

Abstract. The treatise examines data related to the problems of communication route-sand settlements in Kosovo and Metohija, covering the period from Antiquity to Ottomanperiod. Researchers’ opinions about their location are different. Original written documentsand material remains in the field represent the basis for successful research of ancient roadcommunications and settlements in the province of Moesia. Data from Tabula Peutingeri-ana, Ptolemy’s Geographia, Ravene geographer, Muhammad al Idrisi’s map, inscriptions,settlements and other material remains have significant importance. Archaeological re-mains indicate that a developed network of Roman communication routes and settlementshas existed in this area.In addition, the treatise presents field data about new observationsrelated to road and settlement remains in this area.

Key words: communication routes, settlements, findings, province, Moesia, Kosovo andMetohija.

The ancient history of Kosovo and Metohija was beginning to be examined duringthe mid-19th century through descriptions of writers who were travelling in this ar-ea. The following century is the time when more serious research and publishingabout the ancient history of this region is being done. At the end of the 19th centuryand the beginning of the 20th, several historians were concerned with the location ofcommunication routes and settlements.2

1 [email protected] Giljferding 1859; Jirecek 1879; Evans 1885; Kanitz 1892; Jastrebov 1904; Mollinary 1914.

651


Present-day territory of Kosovo and Metohija first came into contact with the Ro-man Empire during the period between the end of the third century B.C. and the be-ginning of the second century B.C.3 Greater military conflicts, with certain interrup-tions, between Romans and Dardanians occurred from 97 B.C. to 29/28 B.C.4 It seemsthat Rome completely eradicated Dardanian power during these conflicts. This is theperiod of Roman penetration into this region which, after great military effort, end-ed in complete Roman domination. Final conquest of Dardania was completed at thebeginning of Augustus’ rule, and its administrative union with the Roman Empirewas shaped by the formation of Moesia, whose southern part was Dardania itself.There are no concrete facts about the time Dardania was merged with the Romanstate. However, it is believed that the territory of Kosovo and Metohija was incorpo-rated into its borders at the beginning of 1 AD. The time of this unification with theRoman Empire is usually dated to the beginning of Tiberius’ rule (14–37 AD).5

After the conquest of Dardania and the establishment of their rule, Rome left cer-tain autonomy to its citizens, followed by the process of urbanization and romaniza-tion from the first to the fourth century AD. Roman conquests and their reign con-tributed to the discoveries of numerous roman artifacts in this area.6 Written histor-ical sources, epigraphic monuments and various archaeological findings shinecertain light on these processes in Kosovo and Metohija.7

In addition to the mentioned sources, information from Peutingeriana, Ptolemy’sGeographia, Ravene geographer, Muhammad al Idrisi’s map, epigraphic inscriptions,settlement and other material remains serves as the basic source for solving thequestions about communication routes and settlements in Kosovo and Metohija.Thorough investigation of these sources gives us the opportunity to indicate themain communication directions and settlements in this region.8 The lack of road andmileposts remains creates extreme difficulty in the research. Some discovered mile-posts that are significant include those in Kačanik and Ulpiana, with one Kačanikmilestone having an inscription on it.9

3 Domaszewski 1889, 140–145; Boškovic 1928, 269–272; Popovic–Čerskov 1956, 319–327; Čerskov1959–1960, 371–379; Samardžic 2007b, 31–39; Samardžic 2008, 9–17.

4 Polybius 1988, II, 6, 4; Strabonis 1852, VII 316; Livius 1959, XXXI 28, 1–3; Dio’s 1914, Vol. 5, XXXVIII 10,1–2; Vol. 6, LI 23, 2; Zippel 1877, 157–162; Vulić 1933, 63–76; Vulić 1934, 28–39; Čerskov 1969, 38–40;Papazoglu 1969, 399–406; Papazoglu 1988, 145–173.

5 Polybius 1988, II, 6, 4; Strabonis 1852, VII 316; Livius 1959, XXXI 28, 1–3; Dio’s 1914, Vol. 5, XXXVIII 10,1–2; Vol. 6, LI 23, 2; Zippel 1877, 157–162; Vulić 1933, 63–76; Vulić 1934, 28–39; Čerskov 1969, 38–40;Papazoglu 1969, 399–406; Papazoglu 1988, 145–173.

6 Hill–Kent 1956, 320, 368, 420; Ostrogorski 1969, 69; Kent 1981, 8–10; Kazhdan, Talbot, Cutler, Gregory,Sevcenko 1991, 496; Cameron 1993, 55 70; Samardžic 2007a, 9–19.

7 Vulić 1933, 63–76; Vulić 1931, 42–44, 53, 77, 89, 112, 133, 192; Vulić 1933, 51, 61; Papazoglu 1964, 49–75;Papazoglu 1969, 399–406; Mirković 1977, 811–148; Inscriptions de la Mesie Superieure 1979, 66–140;Inscriptions de la MesieSuperieure 1982, 49–184; Papazoglu 1988, 145–173.

8 Itineraria Romana 1916, VII 557; Ptolemaei 1883, II 16, 3; II 16, 7; Ptolemaus 1990, VI; Ravenatis 1860, IV15.

9 Evans 1885, 75; Vulić 1931, 180; Čerskov 1957, 61.

652

Gligor M. Samardžić: Communication Routes and Settlements…

Imp(eratori) C(aesari) M. Ae/mil(io) Aemili/ano p(io) f(elici)

inv/icto Aug(usto) p(ontifici) m(aximo) / tri(bunicia) pot(e)s(tate)/

p(atri) p(atriae) co(n)s(uli) pro/co(n)s(uli) m(ilia) p(assuum) XIII.10

It is extremely important to determine the direction of the main communicationroad Lissum-Naissus and the location of any settlements along that road. This roadrepresents the main line of communication that connected the shores of Adriatic Seawith the interior of Balkan peninsula through present-day territory of Kosovo andMetohija (Dardania). Peutingerian table cites different stations on the part of theroad through Kosovo and Metohija: Gabuleo XXX Theranda XXV Viciano XIXVindenis XX Ad Fines. However, E. Čerskov states smaller distance between stationsVicianoand Vindenis.11 As opposed to the Peutingerian table, Ravene geographerspecifies following stations that were located along this road that started at the Adri-atic shore: Lisson, Crebenis, Gebulion, Theranda, Theclana, Beclano, Vindinis, Aemon(Image II).12

Geographical data from Ptolemy’s maps related to Kosovo and Metohija is veryscarce. He states one mountain range in this area with two mountains, one river andfive settlements.13 He mentions the river Drim in the region of Kosovo and Metohijaon his map of Europe. The flow of both Black and White Drim are clearly shown, aswell as their confluence into river Bojana near Ulcinj. Ptolemy states the confluenceof Drilon as the last point of eastern Adriatic. He states: “Drilon river springs fromthe mountain Skarda and another river that is located in the middle of upper Moesia,at 45° 40' eastern longitude and 42° 40' northern latitude.14 Ptolemy’s map of Moesiadepicts two mountains that represent a complete mountain range. The mountainScardusmons is surely Šar-planina. It is represented as a mountain hub from whichtwo mountain ranges branch out: one toward northeast and the other toward north-west.15 In the eastern part of the mountain range the other mountain is shown and isidentifiable with numerous mountains: Maleške, Osogovske or Pirin-mountain.Sometimes this mountain is also identified with Bjelasica mountain (Orbelos)(Image I).16

In terms of settlements that Ptolemy indicates in Upper Moesia three were locatedin the territory of Kosovo and Metohija: Arribantium, Vendenis and Ulpianum, aswell as two from the province of Illyricum: Thermidava and Siparunton.17 It is not

10 CIL III 8270; ILJug 593.11 ItinerariaRomana 1916, VII 557; Čerskov 1957, 67.12 Ravenatis 1860, IV 15.13 Ptolemaei 1883,II 16, 3;II 16, 7;Ptolemaus 1990,VI;Kozličić 1980, 103–188; Cermanović-Kuzmanović

1975, 19–20.14 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI.15 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI; Alfoldy 1961, 27; Tomović 2007, 50.16 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI; Alfoldy 1961, 27; Papazoglu 1951, 123, 258; Papazoglu 1969,

192; Cermanović-Kuzmanović 1975, 19–20; Kozličić 1980, 103–188; Tomović 2007, 50.17 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI.

653


known where either Arribantion, as the most southern settlement of Upper Moesiaat the foothill of Skarda mountain, or Siparunton, in the southern Illyricum on theleft shore of Drilon river (White Drim river) were located.18 Some theories exist thatArribantium could be found in the area of Serbian medieval village Brnašča (today:Brnjača), southwest of present-day town of Orahovac. Traces of ancient settlementsand greater number of archaeological findings have been discovered in this area.19

Ptolemy places Siparunton north of Therande. More precisely, this town is locatedbetween spring flows of two Drims (Black and White) on his map. It is also believedthat the location of this settlement can be pinpointed around town of Orahovac,based on ancient structures and archaeological findings.20 Larger Roman settlementon the territory of Kosovo and Metohija has been designated on Ptolemy’s map ofUpper Moesia as Ulpianum. Remains of Ulpianum’s urban structure have been dis-covered near the village of Gračanica, in the valley of the river Gračanka.21

Dardanians, the people who populated southern part of Upper Moesia have beenindicated on Ptolemy’s map between the Skarda mountain (Šar-planina), towns ofNaissus (Nis) and Vendenis. There are some theories that indicate the location of townVendenis to be near the village of Glavnik, southwest of Podujevo and north ofPriština.22 However, newer research based on medieval sources directs us to differentconclusions. The quarrel over silver caravan from Dubrovnik that was confiscated bySerbian despot Stefan in 1419 in the town of Vidina is known as the “Vidin affair”. To-day Vidina is part of the village Marevce, near Novo Brdo. Given the fact that this lo-cation was part of the mining and merchant basin, it is believed that it played an im-portant role during the time of Roman Empire. The similarity between the names ofVendenis, Vindenis and Vidna indicate to historians that there is the possibility of lo-cating Roman settlement of Vendenis in the area of Vidina in the village of Marevce.23

Between the two source streams of Black and White Drim, closer to the left shore ofWhite Drim, Ptolemy places the town of Termidana on his map of the province of Dal-matia. Unlike the Greek historical sources, this town has been noted as Thermedanaor Theranda in the Latin script. It borders with Black and White Drim in the north, Sk-arda mountain in the east and the province of Macedonia in the south (Image III).24

Muhammad Al Idrisi’s map and written records are also quite significant. It is be-lieved that these sources are the result of the ancient world achievements, geograph-ical data, experiences of travelers, merchants, sailors and his personal research. Idrisi

18 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI.19 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990,VI; Pešikan 1986, 1–119; Ivanović 1987, 384–548; Tomović

2007, 47–59.20 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI; Jelic 1898, 550; Cermanović-Kuzmanović 1975, 15–17;

Škrivanić 1975, 33–60; Pešikan 1986, 1–119; Ivanović 1987, 384–548; Tomović 2007, 47–59.21Čerskov 1969, 34; Tomović 2007, 47–59.22 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI; Cermanović-Kuzmanović 1975, 15–17.23 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI; Cermanović-Kuzmanović 1975, 15–17; Dinić 1962, 54–57;

Tomović 2007, 47–59.24 Ptolemaei 1883, II 16, 3; Ptolemaus 1990, VI; Itineraria Romana 1916, VII 557; Cermanović-Kuzmanović

1975, 15–17; Škrivanić 1975, 52–53.

654


names Serbia as Getulia, in which he emphasizes an important location Abliu [withthe various pronunciation options: I(i)blana, L(i)plana, located 90 miles from Banja(Pribojska Banja) and 120 miles from Ravno (Ćuprija). There are different opinionson the distance between these locations and the pronunciation of their names. Wecan single out the opinion that Idrisi’s town of Abliu/Iplana can be the successor ofancient Ulpiana, Byzantine and Serbian pontifical town of Lipljan. It is believed thatthe name Abliuhas been altered and transcribed according to the Arabic pronuncia-tion. It is obvious from the sources he was using that Idrisi’s name for Serbia—Getu-lia—has been used to equate Slavs with Goths and Thracian Getae (Byzantine Ge-tae).25

According to J. Jastrebov, the first road station that should be searched for on theterritory of Kosovo and Metohija and that has been listed on Peutingeriana26 is Gab-

uleo. He states that this settlement is near present-day village of Gradiš, on theshores of river Drim, 8 kilometers southeast of Djakovica.27 However, E. Čerskov be-lieves that even though the remains of a Roman settlement have been found in thatlocation, there is no viable reason to assume that is the location of Gabuleo. Accord-ing to his opinion, neither does the distance between the road stations correspond tothe distance mapped on Peutingeriana nor does the basic concept of Roman con-struction (there is great deviation in the direction to Lješ). The previous stationCreueni is located XVII Roman miles away from Gabuleo and is located near the vil-lage of Spaš on the river Drim (north Albania).28 Similar opinion is held by A. Evans,K. Jirček, K. Miller and G. Škrivanicć29 while A. Mollinary’s data does not correlatewith the attached text and map.30 E. Čerskov believes that the location of Gabuleo

should be searched for in the Spaš-Suva Reka direction and that the data fromPeutingeriana gives indication of the station being located around the confluence ofWhite and Black Drim, near Ljuma (Albania).31 He also believes that an old medievalroad to Lješ and Skadar went through this area.32 We have to note that the ubicationof the Gabuleum has not been solved for now. Until the present day, there is no con-sent over whether this station was located in the area of present-day village ofKušnin, town of Dobrudža or near the town of Kuks in Albania.33Domaszewsky as-sumes that in this area there was a track of the road that went along the border lineof Upper Moesia from Pljevlja to Skoplje.34

25 Škrivanić 1979, 11–23; Kenderova–Besevliev 1990, 37; Tomović 2007, 47–59.26 Itineraria Romana 1916, VII 557.27 Jastrebov 1904, 1, 20, 60, 67.28 Čerskov 1957, 72.29 Itineraria Romana 1916, VII 557; Škrivanić 1975, 52; Jireček 1879, 106.30 Mollinary 1914, 90.31 Itineraria Romana 1916, VII 557; Čerskov 1957, 72.32 Čerskov 1957, 72.33 Itineraria Romana 1916, VII 557; Vulić 1931, 321, 325; Papazoglu 1969, 150; Jocic 1982, 75; Petrović V.

2006, 17–38, Petrović V. 2008, 367–376.34 Domaszewsky 1902, 175.

655


The next station Peutingeriana lists is Theranda,35 and it is assumed that this is theidentical location of Ptolemy’s town of Thermidava.36According to Peutingeriana,this station is 104 miles (154 kilometers) away from Naissus station. As we stated be-fore, it is interesting to see that Ptolemy situates Thermidava in the province of Dal-matia. However, as we know today, the western border of Upper Moesia toward Dal-matia was along the river Drim; thus, Thermidava could not be located in Dalmatia.37

This claim is supported by epigraphic monuments from Žur and Džedžan, on whichthe Moesian beneficiaries and soldiers VII Claudiae and IV Flaviae are mentioned. Inthis way, the monuments confirm the existence of certain border on the river Drimas well as the fact that Thermidava was Moesian town.38 When we talk about variouspronunciation of this road station A. Cermanovic-Kuzmanovic uses the termThermedana39 while G. Škrivanić uses Theranda40; E. Čerskov refers to it as Thermi-

dava.41 Some historians place this road station in the area of present-day town ofPrizern based on some data from Peutingeriana.42 E. Čerskov believes that new re-search demonstrates that such notions are unrealistic because of the configura tionof the terrain in this area. He claims that based on the conducted research Theranda

must be tracked around present-day town of Suva Reka, as J. Jastrebov stated.43 Čer-skov and Jastrebov claim, based on the archaeological research, that the road passednext to Suva Reka, went over spacious plateau Siroko and on near villages of Lešana,Trnje and Toražde where remains of Roman settlement have been found. Toražde isapproximately XXV Roman miles (37 kilometers) from Suva Reka, where the roadstation Viciano could be located. That is the approximate distance between Theranda

and Vicianoon Peutingeriana as well.44 J. Jastrebov identifies the name of Torazdewith Theranda; archaeological findings coincide with linguistic evidence that showsthe evolution from Theranda to Torazde. He believes that in chronological sense alsothe name of the settlement is the evidence of its continuity.45 E. Čerskov claims thatTheranda cannot be the town of Prizren. Not only does Prizren contain no evidenceof human existence from the Roman period but also the communication road couldnot go through this town. The road exits north of Prizrenonto the river Drim (be-neath Landovica) and goes by its left shore on to the station Gabuleo.46 G. Škrivanic

35 Itineraria Romana 1916, VII 557.36 Ptolemaei 1883, II 15; Ptolemaus 1990, VI.37 Ptolemaei 1883, II 15; Ptolemaus 1990, VI.38 CIL III 8289; Evans 1885, 68; Vulić 1931, 133–135; Vulić 1934, 56; Čerskov 1957, 71–72; Petrović V. 2006,

17–38; Petrović V. 2008, 367–376.39 Cermanović-Kuzmanović 1975, 15–17.40 Škrivanić 1975, 52.41 Jastrebov 1904, 66–68; Čerskov 1957, 72.42 Itineraria Romana 1916, VII 557; Jireček 1879, 106.43Čerskov 1957, 72; Petrović V. 2006, 17–38; Petrović V. 2008, 367–376.44 Itineraria Romana 1916, II 557; Čerskov 1957, 71–72; Jocić 1982, 75; Petrović V.2006, 17–38; Petrović V.

2008, 367–376.45 Jastrebov 1904, 66–68.46Čerskov 1957, 71–72.

656


believes that this station was located somewhere around Suva Reka, northwest ofPrizren47 while K. Miller locates it near the village of Drenovac on Dulje bend.48

Peutingeriana cites the next road station after Therandeto be Viciano, 79 miles (117kilometers) from Naissus station.49 Above the village of Taneš Dol and on the rise ofKulina, there are building foundations and material remains from the Roman period.Relying on data from Peutingeriana, this station can be located near Ulpiana, that is,near the present-day village of Čaglavica near Priština.50 F. Kanitz assumes that theancient village of Viciano was located precisely in this place.51J. Jastrebov believesthat this station was located on the territory of Priština.52 However, E. Čerskov statesthat there are no remains from the Roman period in this area and, thus, this hypoth-esis is wrong.53 Unlike Čerskov, A. Domasevski concludes that the remains of Vicianostation must be searched for in Vucitrn since the written and material remains coin-cide with linguistic designation that shows the evolution of the name Viciano (Vi-

ciano—Veclanum—Vucitrn).54 N. Vulić accepts the idea of locating Viciano in Vučitrnand Vindenis in Podujevo.55 However, in his later works he states that the term Vi-

ciano is the distorted form of the name Ulpiana.56 Similarly, the hypothesis of the dis-torted name Viciano-Ulpiana that resulted from the mistake of Peutingeriana’stran-scribers is also supported by J. Jastrebov and K. Miller.57 Through archaeological re-search the location of complex Ulpiana has been determined. It is located onekilometer west of the Gračanica monastery and approximately 3 kilometers south ofČaglavica, and it can, thus, be assumed that this is the identical location of Viciano

station.58 Some dilemmas we aroused by two sacrificial altars found at this location,which mention Vizianis station. They were erected by imperial officer of Vicianus

station.59 E. Čerskov claims, with valid argumentation, that Viciano from Peutingeri-ana is identical with Vicianus from the above-mentioned altars. In this case, the lo-cation of Vicianus should be searched for somewhere else and not near Čaglavica. Hebelieves that the road’s route passed approximately 5 kilometers north of Ulpiana

and that perhaps some remains of Viciano could be found along that part of the road.Similarly, no inscription from the territory of Kosovo and Metohija mentions Vi-

cianus station. Thus, there is a possibility that the term Viciano in Peutingeriana is

47 Škrivanić 1975, 52.48 Itineraria Romana 1916, VII 557.49 Itineraria Romana 1916, VII 557; Mirković 1960, 249; Papazoglu 1969, 154, 214, 193; Mocsy 1970, 22, 225.50 Itineraria Romana 1916, VII 557; Jocić 1982, 74–75; Parović-Pešikan 1982, 57–74; Fidanovski 1998,

258–349; Petrović V. 2006, 17–38; Petrović V. 2008, 367–376.51 Kanitz 1892, 118.52 Jastrebov 1904, 11.53 Čerskov 1957, 69.54 Domaszewsky 1889, 146.55 Vulić 1933, 56.56 Vulić 1938, 10.57 Itineraria Romana 1916, VII 557; Jastrebov 1904, 10.58 Čerskov 1957, 69.59 Popović-Čerskov 1956, 319–327.

657


the result of transcribers’ mistake, and that a settlement with this name does not ex-ist on the territory of Kosovo and Metohija.60 M. Mirković believes that a separateroute toward Skoplje was deviating from the main road although this theory is notsupported by Peutingeriana. Similarly, there is another theory that even thoughthere is no data in ancient itineraries, a branch of the main road separated at Vi-

cianum (on the main road from Naissus to Lissum) and heading north, through thevalley of river Ibar, towns of Novi Pazar, Foča and through Narona came out to theAdriatic Sea.61 G. Škrivanić states that Vicianostation is located near the present-dayvillage of Ugljari, southwest of Priština.62 For the purpose of determining the rest ofthe road direction and the location of the subsequent station, it is important to as-sume the location of Viciano to be near Ulpiana.63

Roman road toward the next station (Vindenis) went through Prepolac and ontoKuršumlijska Banja; it continued through the valley of Banjska to Ad Fines station.64

According to Peutingeriana, Vindenis station was located 60 miles (approximately 89kilometers) from Naissus station.65 The location of this station was searched for inPodujevo based on provisional measures of Peutingeriana.66 However, later researchdiscovered one segment of Roman road and the remains of a large settlement about5 kilometers south of Podujevo, where Vindenis is being located. Archaeological re-mains of luxurious Roman villa with floor mosaics (Orpheus performance), epigra-phic monuments and necropolis dated from 3/4 AD have been found at this loca-tion.67 This area is near the village of Glavnik and it represents large complex of landcovered with structural remains. The remains of the settlement are found betweenthe old and the new riverbed of river Lab.68 Similarly, G. Škrivanić also places thisroad station in the same location. One milepost was discovered at the crossroad be-tween Vindenis and Viciano, below the fortress on the Kaljaja hill, and it labels theroute on this road. Another milepost was discovered in the village of Donje Ljupče,north of Priština.69 The distance between Ad Fines station and the location of what isassumed to be Vindenis is about 35 kilometers, which coincides with data fromPeutingeriana.70

60 Popovic-Čerskov 1956, 319–327.61 Itineraria Romana 1916, VII 557; Mirković 1960, 249–256.62 Škrivanić 1975, 52.63 Popović-Čerskov 1956, 319–327; Čerskov 1957, 69–70.64 ItinerariaRomana 1916, VII 557; Kanitz 1892, 118; Vulić-Premerstein 1900, 15–58; Čerskov 1957, 67;

Petrović V. 2006, 17–38; Petrović V. 2008, 367–376.65 Itineraria Romana 1916, VII 557.66 Itineraria Romana 1916, VII 557; Kanitz 1892, 118; Vulić-Premerstein 1900, 15–58; Čerskov 1957, 67;

Jocić 1982, 74; Petrović V. 2006, 17–38; Petrović V. 2008, 367–376.67 Vulić1934a, 29–84; Fidanovski 1986, 150; Fidanovski 1993, 273; Petrović 2007, 93.68 Itineraria Romana 1916, VII 557; Kanitz 1892, 118; Vulić 1934a, 53, 54; Jastrebov 1904, 11; Čerskov 1957,

67–68; Petrović V. 2006, 17–38; Petrović V. 2008, 367–376.69Čerskov 1969, 44–45.70 Itineraria Romana 1916, VII 557; Kanitz 1892, 118; Vulić 1934a, 53, 54; Čerskov 1957, 67–68.

658


Ad Fines station has originally been ubicated in the place of present-dayKuršumlija,71 and, according to Peutingeriana, about 40 miles (60 kilometers) fromNaissus station. G. Škrivanić believes that Kuršumlija lies on Roman foundationswhere yet another milepost was discovered.72

Imp(eratori) Caes(ari) / M. Antonio / Gordiano / P(io) F(elici) / Invicto Aug(usto)p(ontifici) m(aximo) tr(ibunicia) p(otestate) / IIIII co(n)s(uli) II p(atri) p(atriae) / etSabiniae / Tranquilli/[nae] Aug(ustae) / [ ? ] N E L(ucio) / Catio Celere / leg(ato) Aug(usti) / pr(o)pr(aetore).73

In this area, remains of Roman structures and necropoles from late Antiquity havebeen examined.74 Newer research points to an assumption that this road stationshould be searched for on the confluence of river Kosanica and Banjska, nearpresent-day Kuršumlija. Archaeological remains of mileposts and dyrrachium silvercoins have also been found at this location, which, according to M. Jocić, demon-strates commercial connections on the communication route from Naissus to Lis-sum.75 It should be noted that archaeological remains of roads, Roman baths, ne-cropoles and sacrificial altar have been found in Kuršumlijska Banja (small townapproximately 12 kilometers from Kuršumlija).76

[Im]p(eratori) Caes(ari) M. Antonio / [Go]rdiano pio felici / [in]victo Aug(usto)

trib(unicia) p(otestate) V / [c]o(n)s(uli) II p(atri) p(atriae) proco(n)s(uli) coh(ors) /[I]I Aurel(ia) Dardanor(um) / [G]ordiana devota [n]umini maiestati / [q]ue eiusdedicante / [Lu]cio Catio Celere / [leg(ato) Aug(usti)] pr(o)pr(aetore) Attico / [etPra]etextato) / [co(n)s(ulibus)].77

A fragment of a milepost with an incomplete inscription has been found at thesame location in 2005.78

Imp(eratori) Caesa/ri 79

In addition to the road that went from southwest to northeast, another significantcommunication road intersected Kosovo and Metohija from north to south. Thisroad represented the continuation of the road that lead from the sea coast throughNovi Pazar and Foča. It has not been specified until the present day at what point itcomes down from Rogozna mountain into the valley of the Ibar river. If we rely onthe medieval road that led from Novi Pazar toward Kosovo, that point could be in-

71 Kanitz 1892, 117; Jastrebov 1904, 11; Vulić 1934, 56; Čerskov 1957, 67–68.72 Vulić 1909, 109–191; Škrivanić 1975, 53; Petrović P. 1997, 125–136; Petrović V. 2006, 17–38; Petrović V.

2008, 367–376.73 CIL III 14595.74 Štricević 1953, 191–192; Škrivanić 1975, 53; Čerskov 1957, 67–68; Petrović 2008, 367–376.75 Jocić 1982, 72.76 Vulić 1941–48, 82; Mirković 1960, 256; Jocić 1982, 72; Petrović P. 1997, 125–136; Petrović V. 2006, 17–38;

Petrović V. 2008, 367–376.77 ILJug 1287.78 Petrović V. 2008, 367–376.79 Petrović V. 2008, 367–376.

659


vestigated north of the town of Kosovska Mitrovica. Coming down from mountainRogozna, the road perhaps went through the valley of Banjska river, through Kos-ovska Mitrovica and on toward the south. Archaeological remains of building foun-dations, necropolis and ancient bridge were found near the villages of Slatina andSočanica, 17 kilometers north of Kosovska Mitrovica.80 The establishment of a settle-ment can be connected with the mine exploitation in this area. Researchers who fo-cus on the ancient mining practices in the Balkans refer to Sočanica as one of the sig-nificant mining centers in Moesia. They mention melting and processing of iron aswell as intensive exploitation of lead and silver ore from the mountain masiffs ofRogozna and Kopaonik, which are located in its nearby vicinity. It seems that thetown acquired municipality status early on.81 The bridge and road remains that havebeen discovered near the settlement itself can confirm that they are part of the com-munication road used for supplying ore from the ancient and medieval basin Plaka-onica, which is located 7 kilometers west of Sočanica. Another possibility is that thefragments are part of the road that came from Novi Pazar into the valley of Ibar river.The third possibility is that the road came down from the mountain Rogozna a bitmore south, nearer to Kosovska Mitrovica, with the existence of road connectionwith Sočanica.82 Small number of accidentally discovered epigraphic monumentsand late-antiquity necropoles suggest the possibility of smaller ancient settlement inKosovska Mitrovica. Equally, these discoveries are important if we consider inscrip-tions on sacrificial altars because they indicate the location of settlements in Moesia,which is, once again, important for clearly understanding the exact border betweenDalmatia and Upper Moesia.83

The road from Kosovska Mitrovica went along the shoreline of river Sitnica.Late-antiquity settlements have been discovered near the village of Dobra Luka, notfar from Kosovska Mitrovica. Significant amounts of construction material, tegulae,ceramics, metal objects and Roman coins from the 3 AD to 5 AD have been discov-ered. The road continued further down to the south near Vučitrn, where remains ofRoman settlement have also been found.84 Numerous remains of construction mate-rial and ceramics have also been found further down the road, between the villagesof Donje Stanovce and Grace. Running through the central Kosovo, the road wentacross present-day village of Dragodan and into Priština. Ancient road remains havebeen found near the building of the present-day agricultural school. A necropoliswith well-preserved stele and inscription has been found near this road.85 In addi-tion, a stele with inscription has been found near the village of Ugljare and E.Čerskov insinuates that Viciano station might have been located in this area.86 The

80 Vulić 1931, 216–226; Vulić 1934a, 34, 35.81 Evans 1885, 75; Vulić 1941–48, 223; Čerskov 1957, 74–75.82Čerskov 1957, 75.83 Vulić 1931, 208–211; Čerskov 1957, 75.84 Vulić 1931, 208–211; Čerskov 1957, 75.85Čerskov 1957, 75.86Čerskov 1957, 75.

660


next settlement on this road is Ulpiana, which is located 8 kilometers south from theprevious station.87 The road continued south from this settlement toward the villageof Donja Gušterica, where the remains from the Roman period have also been dis-covered.88 The road segment from this location to the village of Runjevo nearKačanik has not been explored enough. It is believed that the road to this locationwas a straight line, primarily due to the terrain configuration. Several inscriptionsand remains of building foundations and walls have been excavated in this villageand its surrounding area, approximately 3 kilometers from Kačanik. Remains ofstructures, graves and mileposts were discovered in the village of Bob.89 The roadcontinued further on through the villages of Laništa, Djurdjev Do and Djeneral Jank-ović. N. Vulić excavated two mileposts at the location of present-day village of Djen-eral Janković.90 From this point, the road continued along the left shore of river Lep-enac to Bardovci where the archaeological remains of town of Scupi were discov-ered. Historical findings from the field indicate that this road through Kačanik passwas protected by several fortifications.91

Researchers are reconstructing a less important route that went from KosovskaMitrovica through Peć and on to Pljevlja based on a certain number of archaeologi-cal sites. Supposed ancient route deviates somewhat from the present-day highwayfrom Kosovska Mitrovica to Peć. Remains of small ancient settlements have beendiscovered along this road among which there are several epigraphic monuments inthe villages of Rudnik, Banja and Rakoš.92 Equally important are the findings fromthe villages of Suvi Lukavac, Crni Lug and Pećka Banja that are also placed along thisroad.93 There are no archaeological remains of Roman structures in the town of Peć,but a significant number of epigraphic monuments has been discovered. However,during the low-tide seasons of the river Bistrica in the southeast part of the city,some structural remains can be seen.94 The location of the ancient city of Peć has notbeen determined. It is believed that this town represented an important crossroad inthe Roman period. Earlier researchers have placed Peć alongside the road that wentfrom Niš to Lješ; however, newer research refuted those assumptions, as we statedin the treatise.95

In terms of ancient communication routes in Kosovo and Metohija, the archaeo-logical research has been conducted mainly on the most significant routes. Researchshows that this area also contained ancient roads of lesser importance whose routeswere not entirely indicated. It is believed that numerous settlements in the south-

87 CIL III 8170; Evans 1885, 58; Vulić-Premerstajn 1900, 15–58; Čerskov 1957, 76–77.88 CIL III 8257; Evans 1885, 60; Vulić-Premerstajn 1900, 15–58; Čerskov 1957, 76–77.89 Evans 1885, 73–74; Vulić 1931, 179–182; Vulić 1941–48, 165–167; Čerskov 1957, 76–77.90 Vulić 1931, num. 555, num. 556; Čerskov 1957, 78; Mirković 1960, 254.91 Čerskov 1957, 78; Mirković 1960, 254.92 Vulić 1931, 179–182; Čerskov 1957, 78.93 Evans 1885, 58; Vulić 1931, 213–215, 274; Čerskov 1957, 78.94 Vulić 1933, 61; Vulić 1934a, 52–53; Vulić 1941–48, 125–126; Dragašević 1877, 81–81; Čerskov 1957, 78.95 Vulić 1933, 61; Vulić 1934a, 52–53; Vulić 1941–48, 125–126; Dragašević 1877, 81–81; Čerskov 1957, 78.

661


west Kosovo might indicate the existence of even more important communicationroutes.96 The most important sites from this area are remains of fortifications andsettlements near Binč that Truhelka places in Ptolemy’s Aribantion.97 To the east ofBinč and near the villages of Grnčar, Trepeze, Cernice, Letnice and Strezovce thereare remains of fortifications, settlements and mining basins whose exploitation inthe Antiquity has occurred without a doubt.98 Remains of several ancient structureshave been discovered in the village of Strezovce. The remains of ancient settlementsand one marble bust have been discovered near the village of Klokot; a sacrificial al-tar with inscription has been found and published in the village of Vrbovc.99

[I(ovi)] o(ptimo) m(aximo) / [coh] ortali / Iunoni / reg(inae)100

Based on the known data and the terrain configuration, it is believed that onemore route must have been going through the valley of Južna Morava river, from Bu-janovac and Vranje toward central Kosovo and the road that went toward Skoplje.101

CONCLUSION

Upon their arrival and the consolidation of their power in Dardania at the begin-ning of 1AD, Romans came across many Dardanian settlements. These settlementskept certain autonomy for a period of time while going through the process ofromanization. To this day, it has not been precisely determined when exactly haveRomans began establishing new settlements and building roads. However, it is be-lieved that the route Lissum-Naissus emerged in the first decades of 1AD. Similarly,it is believed that Roman route used, for the most part, the route of pre-Roman road.We used written ancient sources (so-called itineraries or cartographic guides), roadand milestone remains from the field to examine and determine communicationroutes in the region of Dardania. After the conquest and the pacification of theDardanians, Romans began building fortifications, settlements and roads that con-nected those settlements. The road and settlement construction became more obvi-ous when the areas of Upper Moesian Dardania were incorporated into the RomanEmpire. The building of communication routes represents one of the first construc-tional achievements in this region. In this way, the region was covered with the mainroads which were connected to regional and municipal extensions. The road systemin Dardanian region represented a part of the Roman military, political and commer-cial projections for the entire province of Moesia. The primary intent of this commu-nication system was immediate binding of this region to Rome. Firstly, it was neces-

96Čerskov 1957, 78–79.97 Truhelka 1929, 65.98 Vulić 1941–48, 83; Čerskov 1957, 78–79.99 Vulić 1941–48, 83; Čerskov 1957, 78–79.100 ILJug 1427.101 Vulić 1941–48, 83; Čerskov 1957, 78–79.

662


sary to secure better roads for Roman military needs and that impacted the mobilityand combat readiness of its legions. Equally, it was important to ensure simple ex-ploitation of economic wealth; that is, swift transportation of raw materials and fin-ished products. With the development of the road infrastructure Romans exertedswifter and more fervent cultural influence in the region of Dardania from whicheveryone benefited, especially the Empire.

Special importance lied in establishing the direction of the main route from Lis-

sum to Naissus and the settlements along the way. This communication route be-longs to the main road system that connects the shores of Adriatic Sea with the in-terior of the Balkan peninsula and Podunavlje through present-day Kosovo and Me-tohija. Rome was connected with the road at the most southern part of the peninsulawhere the port of Brundisium was located. Large ships transported passengers andgoods from this port into Adriatic ports. The road would then start at the mostsouthern point in the province of Dalmatia or, more precisely, from Adriatic ports ofApolonia and Dyrrachium, over Lissum and Naissus and into Viminacium (Danubianlimes). The assumed main route in Dardania represents the constituent part of theprimary Lissum-Naissus route. This route intersected Dardania from southwest tonortheast and it connected the sea coast with the interior. We believe that the exist-ence of pre-Roman road system or parts of it, in addition to Roman military and po-litical interests, contributed to the swift road construction in Dardania. The epi-graphic monuments that were discovered on the territory of Kosovo and Metohijasuggest that Ulpiana played the most important role in the network of settlements(stations) in this region. The main problem represents the fact that the traces of an-cient communication route from Lissum to Naissus have been poorly preserved. Theconstant devastation by the local inhabitants and the construction of the modern in-frastructure that went over the location of the ancient routes represent some of thereasons for such poor conservation.

Despite contradictory opinions of the aforementioned scholars, there is a generalconsensus among historians about the location of the following road stations alongthe Lissum-Naissus route: Gabuleo, Theranda, Viciano, Vindenis, and Ad Fines. Datafrom ancient cartographic sources as well as results of archaeological research ofcommunication routes in Kosovo and Metohija have not completed the depiction ofRoman route and settlement locations. In addition to ancient sources, data from Ar-abic maps shows that they are authentic and that certain sources of Slavic originhave been used. These Arabic cartographic illustrations demonstrate the oriental as-pirations of the geographer. Based on the archaeological findings as well as the geo-morphological characteristics of the terrain, we believe that there were few morecommunication routes that can be labeled as “assumed routes”. It is quite natural toassume that there existed a route of significant importance that intersected Kosovoand Metohija from the north to the south, through the valley of Ibar river to Kosovs-ka Mitrovica and over Ulpiana and Kačanik. A series of settlements discovered insouthwest Kosovo in the valley of Južna Morava river, indicate a possibility of an im-

663


portant route existing in this part; namely, we believe that one road had to lead fromBujanovac and Vranje toward central Kosovo and the main route for town of Scupi.Furthermore, side roads extending from the main routes have not been explored andneither was their date of construction. Based on the field research and considerationof historical sources, it can be concluded that during the Roman period the territoryof present-day Kosovo and Metohija was densely populated and its settlements wereconnected with extensive network of communication routes.

SOURCES AND LITERATURE

Dio’s, (1914): Roman History. London: Ed. Earnest Caru.

Itineraria Romana (1916): Römische Reisenwege an der Han Der Tabula Peutingeriana. Stutt-gart: Ed. C. Müller.

Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. IV, Centre d’études épigraphiques et numismati-ques, Beograd 1979, 66–140.

Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. VI, Centre d’études épigraphiques et numismati-ques, Beograd 1982, 49–184.

Livius, T. (1959): Historiae. London: Ed. W. Heineman, Cambridge-Massachusets-HarvardUniversity Press.

Plinii, S. (1906): Naturalis Historiae. Lipsiae: Ed. B. G. Teubner.

Полибије, (1988): Историје I, II. Нови Сад: Матица српска (предговор, превод икоментар: М. Рицл).

Ptolemaei, C. (1883 ): Geographia. Paris: Ed. C. Müller und C.P. Fischer, Firmin Didot.

Ptolemäus (1990): Cosmographia. Stutgart: Ed. Alfred, P. Zeller, Parkland.

Ravenatis ( 1860 ): Anonymi Cosmgraphia. Berlin: Ed. M. Pinder–G. Parthey.

Strabonis, (1852): Geographica. Lipsiae: Ed. B. G. Teubneri.

Claudii, P. (1883 ): Geographia, Paris: Ed. C. Müller.

Corpus inscriptionum Latinarum (1873): Consilio et auctoritate Academiae litterarum regiaeBorussicae editum. Voll. III. Berolini: Ed. Th. Mommsen.

Šašel, A. et J. (1978): Inscriptiones Latinae quae in Iugoslavia inter annos MCMLX et MCMLXXrepertae et editae sunt. Lјubljana: Situla, 19, Narodni muzej Ljubljana.

Šašel, A. et J. (1986): Inscriptiones Latinae quae in Iugoslavia inter annos MCMII et MCMXL rep-ertae et editae sunt. Lјubljana: Situla, 25, Narodni muzej Ljubljana.

Бошковић, Ђ. (1928): Римске рушевине код Грачанице. Београд: Старинар, IV 1927/1928,Археолошко друштво, 269–272.

Вулић, Н., Premerstein, V. (1900): Антички споменици у Србији. Београд: Споменик,XXXVIII, Српска краљевска академија, 15–58.

Вулић, Н. (1931): Антички споменици наше земље. Београд: Споменик LXXI, Српскакраљевска академија, 133–135, 179–182, 208–211, 213–215, 274, 321, 325.

Вулић, Н. (1933): Антички споменици наше земље. Београд: Споменик, LXXV, Српскакраљевска академија, 3–91.

664


Вулић, Н. (1933): Дарданци. Београд: Глас Српске Краљевске Академије, CLV, Српскакраљевска академија, 63–76.

Вулић, Н. (1934a): Антички споменици наше земље. Београд: Споменик, LXXVII, Српскакраљевска Академија, 29–84.

Вулић, Н. (1934b): Ратовање Македонског краља Персеја с Римљанима у нашој земљи 170.и 169. године пре Христа. Београд: Глас Српске Краљевске Академије, CLX, Српскакраљевска академија, 28–39, 56 .

Вулић, Н. (1938): Географија Јужне Србије у античко доба. Скопље: Гласник Скопског на-учног друштва, XIX, 1–15.

Вулић, Н. (1941–48): Антички споменици наше земље. Београд: Споменик, XCVIII, Срп-ска академија наука, 1–279.

Giljferding, A. (1859): Bosnia, Gercegovina i Staraja Serbija. Petrovgrad.

Динић, М. (1962): За историју рударства у средњовековној Србији и Босни–II део.Београд: САНУ, Посебна издања књ., CCCLV, Оделење друштвених наука књ. 41.

Domaszewski, A. (1889): Die Grenzen von Moesia Superior und der Illyrische Grenzzoll. Wien:Archäologisch-epigraphische Mitteilungen aus Österreich-Ungarn, XIII, 140–145.

Domaszewski, A. (1902): Die Beneficiarierposten und die römischen Strassennetze. Trier: West-deutsche Zeitschrift für Geschichte und Kunst, XXI/2: 158–173.

Драгашевић, Ј. (1887): Археологијско-географијска истраживања. Београд: Гласник Срп-ског ученог друштва, XLV, 1–128.

Evans, A. (1885): Researches in Illuricum. parts III and IV. Westminster: Archaeologia, XLIX,1–168.

Zippel, G. (1877): Die römische Herrschaft in Illurien bis auf Augustus. Leipzig: Ed. B. Teubner.

Ивановић, М. (1987): Црквени споменици XIII–XX век. Задужбине Косова, Призрен-Бео-град.

Јастребов, J. (1904): Stara Srbija i Albanija. Beograd: Споменик, XLI, Српска краљевскаакадемија, 11, 66–68.

Jelić, L. (1898): Najstari kartografski spomenik o rimskoj provinciji Dalmaciji. Sarajevo: Glas-nik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, X, 227–247, 531–560.

Jireček, J. (19512): Trgovački drumovi i rudnici Srbije i Bosne. Sarajevo: Svjetlost.

Јоцић, М. (1982): Римски пут Naissus-Lissus у Горњој Мезији. Ниш: Нишки зборник 11,71–78.

Kanitz, F. (1892): Römische Studien in Serbien. Wien.

Kazhdan, A., Talbot, A., Cutler, A., Gregory, T., Ševčenko, N. (1991): The Oxford Dictionary ofByzantium, Vol. I. New York-Oxford: Oxford university press.

Kent, J. P. C. (1981): The Roman Imperial Coinage, Vol. VIII, The family of Constantine I A.D.337–364, London.

Kozličić M. (1980): Ptolomejevo viđenje istočne obale Jadrana. Split: Vjesnik za arheologiju i hi-storiju dalmatinsku LXXIV, Arheološki muzej u Splitu, 103–188.

Мирковић, М. (1960): Римски пут Naissus-Scupi и станица Ad Fines. Skopje: Živa antika 10,249–257.

Mollinary, A. (1914): Die Römerstrassen in der Europaischen Türkei. Zagreb.

665


Mócsy, A. (1970): Gesellschaft und Romanisation in der römischen Provinz Moesia Superior. Bu-dapest.

Острогорски, Г. (1969): Историја Византије. Београд: Просвета.

Папазоглу, Ф. (1964): Дарданска ономастика. Београд: Зборник Филозофског факулте-та у Београду, књ. VIII–1, Београдски универзитет, 49–75.

Papazoglu, F. (1969): Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba. Sarajevo: ANUBiH, knj.XXX, CBI, knj. 1, Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, 399–406.

Папазоглу, Ф. (1988): Илирска и дарданска краљевина: поријекло и развој, структура, хе-ленизација и романизација. У: Гарашанин, Милутин (ур.) Илири и Албанци,Научни скуп САНУ, Београд, Српска академија наука и умјетности, 145–173.

Паровић-Пешикан, М. (1982): Античка Улпијана према досадашњим истраживањима.Beograd: Старинар, XXXII, Археолошки институт, 57–74.

Петровић, В. (2006): Римски пут Naissus-Lissus. Лесковац: Лесковачки зборник, XLVI,17–38.

Петровић, В. (2008): Нови миљоказ на римском путу Naissus-Lissus. Београд: СтаринарLVI/2006, Археолошки институт Београд, 367–376.

Пешикан, М. (1986): Стара имена из Доњег Подримља. Београд: Ономатолошки при-лози, VII, 1–119.

Popović, Lј., Čerškov, E. (1956): Ulpiana, Prethodni izvještaj o arheološkim istraživanjima od1954 do 1956. Godine. Priština: Glasnik, I, Мuzej Kosova i Metohije, 319–327.

Самарџић, Г. (2006/2007): Два примјерка античког новца са Косова и Метохије. КосовскаМитровица: Историја и књижевност Срба Косова и Метохије, Филозофски фа-култет у Косовској Митровици, 9–19.

Самарџић, Г. (2007): Један примјерак античког новца са Косова и Метохије. КосовскаМитровица: Друштво и култура Срба са Косова и Метохије, Филозофски факул-тет, 31–39.

Самарџић, Г. (2008): Цар Костанције II и два примјерка његова новца са Косова и Мето-хије. Косовска Митровица:Прошлост, садашњост и будућност Срба са Косова иМетохије,Филозофски факултет, 2008, 9–17.

Томовић, Г. (2007): Косово и Метохија на старим картама, до краја XVII века. У: Архео-логија Косова и Метохије од праисторије до средњег века, Београд, 47–59.

Трухелка, Ћ. (1929): Археолошке белешке из јужне Србије. Скопље: Гласник Скопскогнаучног друштва V, 63–90.

Фидановски, С.(1998): Римски и рановизантијски период. Београд: у: Археолошко благоКосова и Метохије од неолита до раног средњег века, I-II, 258–349.

Cameron, A. (1993): The Later Roman Empire, A.D. 284–430. Cambridge-Massachusetts.

Цермановић-Кузмановић, A. (1975): Југословенске земље на Птоломејевој карти. Бео-град: Monumenta cartographica Jugoslaviae I, 11–26.

Čerškov, E. (1957): Ulpiana, prethodni izvještaj o arheološkim istraživanjima u 1957. Godini.Priština: Glasnik Muzej Kosova i Metohije, III, Muzej Kosova i Metohije, 321–324.

Čerškov, E. (1957): Oko problema komunikacija i položaja naselja na Kosovu i Metohiji u rim-skom periodu. Priština: Glasnik Muzej Kosova i Metohije, II, Muzej Kosova i Metohije,65–86.

666


Čerškov, Е. (1959–1960): Ulpiana, Kratak izvještaj o arheološkim istraživanjima u 1959. Godi-ni. Priština: Glasnik, IV-V, Muzej Kosova i Metohije, 371–379.

Čerškov, Е. (1969): Rimljani na Kosovu i Metohiji. Beograd: Arheološko društvo Jugoslavije.

Шкриванић, Г. (1975): Југословенске земље на Појтингеровој табли. Београд: Monumentacartographica Jugoslaviae I, 29–55.

Шкриванић, Г. (1979): Идрисијеви подаци о Југословенским земљама. Београд: Monumen-ta cartographica Jugoslaviae II, 11–23.

667


ILLUSTRATIONS

Image I

Ptolemy's Geographia, segment of roads, settlements and road stations on the territory of present-day Kosovo and Metohija. (Dardania / Upper Moesia) (А.Cermanović-Kuzmanović

1975)-Птолемејева Географија, сегмент путева насеља и путних станица на подручју

данашњег Косова и Метохије (Дарданија / Горња Мезија). (А. Цермановић-Кузмановић 1975)

668


Image II

Tabula Peutingeriana, segment of Roman communication routes on the territory of present day Kosovo and Metohija. (Dardania / Upper Moesia) (G. Škrivanić 1975)

Табула Пеутингеријана, сегмент римских комуникација на подручју данашњег Косова и Метохије (Дарданија / Горња Мезија). (Г. Шкриванић 1975)

669


Image III

Geographical data about Serbia and Kosovo and Metohija on Muhammad al-Idrisi's map. (G. Škrivanić 1979)

Географски подаци о Србији и Косову и Метохији на Идрисијевој карти. (Г. Шкриванић 1979)

670


Глигор М. Самарџић

КОМУНИКАЦИЈЕ И НАСЕЉА НA КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У СТАРИМ ИТИНЕРАРИМА (ОД АНТИЧКОГ ДО

ТУРСКОГ ПЕРИДА)

РезимеУ раду смо разматрали проблеме убикације путних комуникација и насеља на

Косову и Метохији од античког до турског периодa. Мишљења истраживача оњиховом размјештају су различита. Основу за успјешно истраживање комуникацијаи насеља на Косову и Метохији од античког до турског периода представља писанаизворна грађа (итинерари) и материјални остаци на терену. Нарочито су значајниподаци из Табуле Појтингеријане, Птолемејеве Географије, Равенског Географа, картеМохамеда ал Идрисија. Исто тако, од велике важности су откривена насеља,пронађени миљокази са натписима и други материјални остаци које смо навели ураду. Археолошки налази указују да је на овом подручју била развијена мрежапутних комуникација и насеља од римске до отоманске окупације. Такође у раду сепрезентују подаци о новим запажањима са терена о остацима пута и насеља на овомподручју.

До данас није прецизно утврђено вријеме када су Римљани приступили оснивањунових насеља и изградњи комуникација на подручју данашњег Косова и Метохије.Међутим, сматра се да је пут Lissum-Naissus настао у првим деценијама I вијека н.е.Исто тако, вјерује се да је римска комуникација користила највећим дијелом трасуранијег предримског пута. Освајањем и умиривањем становништва ДарданијеРимљани почињу радове на подизању утврђења, насеља и путева који су ихповезивали. Изградња путева и подизање насеља долазе до изражаја када су областигорњомезијске Дарданије инкорпориране у Царство. Од нарочитог значаја било јеважно утврђивање правца главне комуникације Lissum-Naissus и положај насељадуж тога пута. Ова комуникација спада у главни путни правац који са обалаЈадранског мора води у унутрашњост Балканског полуострва преко данашњегКосова и Метохије. Рим је повезан комуникацијом на самом југу полуострва гдје сеналазила лука Брундизијум (Brundisium). Од ње су, преко мора, путнике и товарпревозиле лађе до јадранских лука. Потом је овај римски друм полазио са крајњегјуга провинције Далмације, тачније од јадранских лука Аполонија (Apolonia) иДирахијум (Dyrrachium) преко Лисуса и Наисуса, стизао до Виминацијума тј. додунавског лимеса. Претпостављена главна траса комуникације у Дарданији саставније дио основног путног правца Lissum-Naissus. Он је пресијецао Дарданију одјугозапада ка сјевероистоку. А она је, као главна траса комуникације, повезивалаприморје са унутрашњошћу. Сматрамо да је брзој изградњи путева у Дарданији,поред војних и политичких интереса Рима, допринијело и коришћење затеченихпутева или њихових дијелова на појединим путним правцима. Епиграфскиспоменици, пронађени на територији Косова и Метохије, указују да је Улпијанаиграла најважнију улогу у систему насеља, односно станица римског периода у овојобласти.

671


Поред изнијетих различитих мишљења, донекле постоји оквирна сагласностистраживача за убикацију станица Gabulеo, Theranda, Viciano, Vindenis, Аd Fines, наглавном путном правацу Lissum-Naissus. Мишљења смо, да подаци из античкихкартографских извора као и достигнути резултати археолошким истраживањимакомуникација на Косову и Метохији, поред презентираних значајних чињеница,нису употпунили слику убикације римских путних прваца и станица. Поредантичких извора подаци из арапских карта указују да су аутентични као и да сукориштени извори словенског поријекла. У овим картографским приказимаизражене су оријенталне тежње географа. Резултати археолошких истраживањакомуникација на Косову и Метохији, поред изнијетих чињеница нису употпунилислику убикације путних праваца и станица на њему. На основу археолошких налаза,као и геоморфолошких карактеристика терена, сматрамо да је постојало јошнеколико комуникација које се означавају као „комуникације са претпоставком“.Сасвим је природна претпоставка о постојању трасе пута значајне важности која је одсјевера ка југу пресијецала Косово и Метохију, долином Ибра кa КосовскojМитровици, преко Улпијане и Качаника. Низ насеља установљених на југозападуКосова, у долини јужне Мораве указују на могућност постојања важне комуникације.Наиме, сматрамо да је један пут морао водити из правца Бујановца и Врања, премацентралном дијелу Косова и главној комуникацији за Scupi. Исто тако, нисуистражени споредни путеви као ни њихово вријеме градње. На основу теренскихистраживања и сагледавања историјских извора може се закључити да је подручједанашњег Косова и Метохије у римском периоду било густо насељено и да су танасеља била повезана разгранатом мрежом комуникација.

Кључне речи: путни правци, насеља, налазишта, провинције, Мезија, Косово и Ме-тохија.

672

УДК: 323(497.115) ; 327.7/.8(497.115)

РАДОШ Љ. СМИЉКОВИЋ1

НОВИ ГЕРМАНСКО-ОСМАНЛИЈСКИ ПРОДОР У СРБИЈУ

Ваљда би свакоме после ових десет годинатребало да буде јасно да не нападају Србију због Слободана Милошевића, већ Милошевића због Србије.2

Сажетак. После сто година од Првог балканског ослободилачког рата 1912. Србијасе поново суочава са својом историјом. Оставши без тешко постигнутих резултата мо-ра наћи одговор зашто је у том контексту дошла у судар с америчким експанзиони-змом. Зашто на путу интегрисања у ЕУ, само она, мора да доказује своје право на оношто је њено.

Окосницу рада представља анализа претпоставки и суштине новог германско-ос-манлијског удара на Србију. Немачка и Турска као прворазредне савезнице САД на-стојале су да се што брже врате на Балкан како би даље наставиле свој продор. Једнапрема истоку друга према западу. На том њиховом путу Србија је на првом удару.У остваривању империјалних намера обе силе користе старе методе манипулисањабалканским народима. Иако сви имају богато искуство у сучељавању са поменутимсилама, разбијање Југославије нас је затекло неспремне. Ипак, враћајући се себи, Ср-бија даје све више доказа да ће превазићи кризу и поново засијати као политич-ко-економски јака демократска чланица Европске уније.

Аутор издваја неколико тема у том контексту: Србија је са Косовом на широка вратаушла у светску историју; стогодишњица реинтеграције КиМ у матицу Србију; новоимперијално отимање Косова и Метохије; судар и сарадња немачког и турског импе-ријализма на Балкану; drang nach Србија; неоосманизација; открића Џулијана Асан-жа нових империјалних намера; империјално гажење српског националног иденти-тета.

Кључне речи: националноослободилачка борба; српске територије, Косово и Мето-хија; неоимперијализам и неолиберализам; национални идентитет; културна верти-кала; економска криза и економски напредак; равноправна сарадња и правда; велике

1 [email protected] Слободан Милошевић: /Обраћање грађанима Србије пред други круг председничких избора,

2. октобар 2000./ „Прилог историји 20. века”, Београд, Удружење „Слобода”, стр. 271.

673


силе и банана-државе; моћ и стрепње; буре барута; балканизација, српски лидери, на-ционална интелигенција.

УВОД

У оквиру стратегије стварања новог светског поретка Немачка и Турска су по-журиле на Балкан. Велика Британија, тачније Енглеска, трајно је активна на на-шим просторима. Србија се прва нашла на удару као у ранијим преуређивањи-ма вета. У Европи су се догодиле епохалне промене. Нажалост, нису довољне заутирање империјалне бахатости. По свој прилици разбијање СФР Југославијеније задовољило бивше империје. У најмању руку, то мора изазвати забрину-тост међу Србима и осталим балканским народима.

Србија се први пут у својој историји нашла у клинчу с америчкимимперијалним експанзионизмом. Посебну боју и тон томе дају америч-ки регионални савезници – Немачка и Турска. Црни облаци су 1999. годи-не три месеца лили убитачну кишу над Србијом. Претећи неизвесном бу-дућношћу свим народима Балкана у којој је албански национализам пре-творен у гориво нових сукоба. Пред непосредном опасноћу смо да сеинструментализује у Европи албански фактор као у време вишевековневладавине османлија.Почетком 19. века Срби су најодлучније кренули у националноослобо-

дилачки рат. Подстакнути европским прогресом усмерили су се послеослобођења на изградњу модерне демократске државе. Коначним протери-вањем Османлија са Балкана 1912. године створене су претпоставке да се тај циљреализује до краја. Зато је несхватљиво да се Србији, европској држави, поста-вљају неевропски услови да би постала чланица Уније. Стога питање академикаЧеде Попова, упућено судијама Хашког трибунала, на суђењу председнику Ми-лошевићу: Колико Србија треба да буде мала да не би била велика? мучи свенас. Не прете ли нам даљим смањењем које води ишчезнућу?

Амерички и немачки империјалисти одиграли су главну улогу у хрватском ибосанском рату. Они су са савезницима припремили рат на КиМ који још траје.Поставили су на српској територији „Бондстил” највећу војну базу која је изгра-ђена после хладног рата. А онда је Косово проглашено за државу. Америчка ми-нистарка иностраних послова Хилари Клинтон, са европском министаркоминостраних послова Ештон, својом посетом Београду крајем октобра 2012. по-тврдила је повезаност наше судбине са даљим америчким експанзионизмом.

Немачка и Турска су се у НАТО агресији на СР Југославију 1999. вратиле наБалкан као нове–старе војне империјалне силе. У својој бахатости нису заостаја-ле за предводником.

Дужни смо да њихов неоимперијализам пажљиво изучавамо и проналазимопутеве сарадње са прогресивним струјама у тим земљама. Не смемо дозволити

674

Радош Љ. Смиљковић: Нови германско-османлијски продор у Србију

себи нова изненађења и разочарења. А ни да нам post festum стижу признања даје агресија на СР Југославију /Србију и Црну Гору/ била грешка.

„БУРЕ БАРУТА” И „БАЛКАНИЗАЦИЈА”

Истините или лажне завере су ствари важне,Народи да се дигну и краљеви падну.

Џон Драјден

У току два последња века велика догађања, путем којих су реализоване про-мене односа политичких и економских снага у свету, Србија је дубоко у њих ин-волвирана. Њено пространство у балканским ратовима 1912. и 1913. знатно јеувећано ослобођеним српским територијама. Тако да је створена после Првогсветског рата 1918. године снажна држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словена-ца. Кључну улогу у томе одиграли су савезници Србије – САД, Велика Британи-ја и Француска.3 Успеси српске војске у ослободилачкој борби балаканских на-рода ушли су у програме војног образовања и васпитања у Европи.У току последњих сто година Србија је прошла кроз пет ратова, једну револу-

цију и једну контрареволуцију. Она се борила да Балкан коначно припадне Бал-канцима. Стварањем Југославије и спремношћу њеног претварања у Балканскуфедерацију Срби су на делу демантовали пропаганду о српским империјалнимнамерама стварања велике Србије. Та теза је доживела фијаско приликом суђе-ња у Хагу српским лидерима са председником Милошевићем на челу.Нема више Југославије. Успомене на борбу за њено стварање и одржавање су

огромна гробља српских војника и цивила која су остала после разбијања Југо-славије у страним државама. На прославу стогодишњице Кумановске битке ни-су дошле делегације савезника из балканских ратова. Иако је то била прва и нај-већа победа у Првом балканском рату. Додајмо њима масовне гробнице српскихзаробљеника у оба светска рата на тлу некадашње Аустроугарске империје иНемачке. После свега морамо се упитати с ким смо и за кога ратовали.Борба наших предака и интереси наших будућих генерација нас обавезују да

не посустанемо. Али, никада више у ратове, већ новим средствима. Онако какопобеђују наши спортисти.Западњаци су смислили две синтагме: „буре барута” и „балканизација” за

негативно представљање Балкана у светској јавности. А то буре барута суони увек пунили. Да ли би дошло до грађанког рата на простору бившеСФРЈ да то није припремио Запад? Да ли би Албанцима на Косову и Мето-хији пало напамет да крећу у ратну авантуру да претходно америчке и не-мачке обавештајне службе, сходно политичким одлукама својих влада, ни-су напуниле буре барутом. Аргументован је одговор у књизи америчког но-винара Тима Маршала „Игра сенки”.4 Све међудржавне границе су у

3 Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790–1918, 2. Просвета, Београд, стр. 667.4 САМИЗДАТ Б92, Београд, 2002.

675


коначној инстанци исцртавале велике силе Запада. Ове нове на просторубивше СФРЈ, као и раније на Балкану, заливене су крвљу недужних људи ичитавих народа. То и сада чине са Косовом, убеђујући Србе и ширу јавност да је то добро, што

је супротно здравој логици. Манипулишући бескрупулозно албанским нацио-нализмом. По тој теорији произлази да треба да се одрекнемо српског животногпростора на коме су створени темељи наше културне вертикале, на коме су ко-начно утемељени српски језик и књижевност као најбитнији фактори утемеље-ња националног идентитета. Вековно искуство је исковало уверење – ако се упролеће „зуцка” на Западу да ће бити рата, он се догађа ујесен.5

Да се не заборави!! Поменуте силе такође успостављају и замењују друштве-но-политичке системе и одређују састав влада. При томе нису пробирљиве. До-бар је онај ко брани њихове интересе. Користе новац и силу. Тако је у Србији ок-тобра 2000. пучистички промењена власт. Амери су отворили за то посебан бироу Будимпешти, ставивши на чело амбасадора Монтгомерија. Више о томе пишеу својој књизи „Игра сенки” Тим Маршал, амерички новинар Sky Newsa.6

„Велики део је још увек мислио да је то била спонтана побуна и ДОС јехтео да тако остане; желели су да се о томе мисли као о народној револуцији”.

Овај поштени Американац завршава књигу закључком:

„Оно што је некад грађено срушено је. Оно што је некад било цело сада јераскомадано. То је био крај приче и крај сна који се звао Југославија”.

Србија и српски народ и у Другом светском, па у хладном рату у време мирапоново доживљавају промоцију носиоца ослободилачке борбе у Европи. То сенаставља, с тим што је економска и људска цена увек најскупља за Србију и срп-ски народ. Разбијање Југославије се деведесетих продужава и продубљује разби-јањем Србије. С тим што доводи српски народ у новоствореним државама до су-ровог уништавања. СФР Југославија је разбијана по Хитлеровом моделу удиректној режији канцелара и вицеканцелара Кола и Геншера: Срби су оставље-ни на милост и немилост новоформираних националистичких режима у Слове-нији и Хрватској.Да ли је српско-натовска битка на Косову 1999. године отворила нови почетак

великих империјалних сукоба преко малих држава и народа? Све ово што се то-ком последњих двадесет година збило у свету а и даље се збива упозорава маленароде и државе на опрезност од опасности по њих када велики крену у прекра-јање планете. Они који су започели насилне промене у више држава севернеАфрике и Средњег истока најбоље знају о чему се ради. Џулијeн Асанж7 је от-

5 Зборник „Косово и Метохија у цивилизациским токовима”, Филозофски факултет Универзи-тета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, 2010.

6 Исто, стр. 212.7 Џулијен Асанж: „Неауторизована биографија”, „Албион Букс”, Београд, 2012, стр. 116.

676


крићима тајних дипломатских припрема Америке пружио видљивије доказе осуровим променама у које је силом реализације империјалистичких интересаушао добар део света. Додамо ли томе велику економску кризу у већем делу света, која као и увек

највише погађа мање државе, морамо се упитати – није ли започео процес некенове империјализације у којима треба да нестану не само многе мале државе не-го и поједине империје. Према економским достигнућима Кине, Индије, Брази-ла и Русије могло би се говорити о настајању објективних околности за променеодноса снага у одлучивању о будућности Планете. Подсетио бих на својевреме-не изјаве ратоборне америчке министарке спољних послова Медлин Олбрајт даРусију треба поделити на неколико државa.У припремању продора у Европу с циљем ширења ислама Турска је кренула

средином 14. века преко Балкана. Где је био неминован судар са српском царе-вином? Први велики рат између Србије и Турске догодио се на Марици, кодПонтине у садшњој Бугарској, близу турске границе. Требало је Османлијама150 година да ослободе пут преко Србије ка централној Европи. У последњимдеценијама одлазак Турака на рад у западну Европу отвара нове могућности ко-муникације Истока и Запада. Али је Србија поново на империјалном удару.Хитлер је окупирао и разбио Југославију пре него што су његове армије пре-

шле границе Совјетског Савеза, јер је, према процени његовог главног штаба, тобио битан услов агресије на Совјетски Савез. Није могао да опрости Србимашто су му пореметили војне планове да пре зиме 1941. немачке војне сна-ге стигну у Москву. А током рата морао је да ангажује значајне снаге противнародноослободилачког покрета, чију снагу су чинили партизани свих народаЈугославије. У овом контексту сам дужан да подсетим да су Срби до краја ратачинили 75–80% Народноослободилачке, антифашистичке војске.8

СРБИЈА ЈЕ СА КОСОВОМ УШЛА У ЕВРОПСКУ ИСТОРИЈУ

Тамо је утемељена његова европска и новоцивилизацијска самобитност. Пра-вославна црква је дала томе непроцењив допринос. Заборављање на ту темељнучињеницу води у негацију друштвено-историjског бића српског народа и држа-ве. Олако прелажење преко тога и сви покушаји ЕУ и САД да релативизују праваСрбије и српског свеколиког народа о будућности Косова и Метохије не могуникада да се прихвате.Неприхватљиво је свођење питања будућности КиМ на разговоре о физичким

и религијским аспектима – величина простора и обезбеђивање физичког опста-јања неких манастира и цркава. Не може се никаквим малверзацијама и разнимимперијалним условљавањима избрисати косовометохиска утемељеност у све-сти и бићу српског народа. Српски патријарси – Герман, Павле и актуелни Ири-неј с правом наглашавају да Косово и Метохија нису обично парче земље. Они

8 Екмечић, Милорад, Дуго кретање између клања и орања, Evro–Giunti, Београд, 2011.

677


као верски поглавари наглашавају да је то најсветије српско тло. То да је Косовои Метохија у души српског9 народа је упозорење како светским силницима такои српским политичарима. Наравно, дугорочно решење не искључује компро-мис заинтересованих страна.10 Проблеми односа Срба и Албанаца избијали су уисториjским ситуацијама када су империјални освајачи инструментализовалиАлбанце за остваривање својих циљева. То се догодило током разбијања Србије.Срби су увек на делу бранили право свих народа да равноправно живе и ства-

рају. Супротно западној пропаганди у време грађанског рата из БиХ муслима-ни су бежали преко Дрине у Србију, одакле су слободно могли да одлазе у другеземље. Србија није предузимала реципрочне мере према националним мањи-нама чије су матице извршиле етничко чишћење Срба.Косово и Метохија су извори незаобилазних тема не само наше историје већ

и нове будућности. Оне будућности која се везује за нову интеграцију с европ-ским државама у оквирима Европске уније. Оно је увек у жижи интересовањакада се на било који начин Србија и српски народ нађу пред већим изазовима.Није то никаква случајност, већ историјски усуд који је немогуће решавати си-лом, ни „савременим” западним шаргарепама. Агресија НАТО 1999. показала сетоталним промашајем у промени позиције Косова и Метохије. Ни војна базапрекоокеанске Америке није се афирмисала као фактор за решавање косовскогчвора ван Србије. Стратешки посматрано та база је бесперспектина за америчкеинтересе ако се настави даље разбијање Србије и насиље над Србима употребомалбанског националног корпуса.11

Није турска империја два века после Косовске битке случајно дозволила реак-тивирање Пећке патријаршије нити проширила њене ингеренције на већи деобугарског православног простора зато што је Србе волела више од Бугара. У пи-тању је сазнање значаја њеног утицаја из срца српског Косова и Метохије на ши-ре православне просторе.Треба имати у виду да је НАТО бомбардовање и оно што је следило на путу

отимања Косова и Метохије пружило на најширој светској основи сазнање да серади о афирмацији новог империјалног модела разбијања националних држа-ва. Зато је приликом гласања у Генералној скупштини о предлогу Америке опризнању КИМ огромна већина подржала Србију. Међу њима су и пет углед-них чланица ЕУ.За нас су разлози једноставни – Косово и Метохија је друго име за Србију.

А за свет принципијелни. Треба подсетити моћнике да се Европа срела почет-ком 19. века са Србима као главним носиоцима борбе за слободу њеног југо-истока преко народне поезије, чију је окосницу чинио Косовски циклус.Вук Караџић је преко Гетеа, браће Грим и других упознао свет са српскомнародном поезијом и суштином Косовског завета. Од тада је она раме уз

9 Волтер, Филозофски речник, Матица српска, Нови Сад, стр. 122.10Патријарх Павле, Корисна књига, „Будимо људи”.11 „Агресија НАТО, СУМРАК ЗАПАДА”, „Миленијум груп”, 2009, 21–40.

678


раме са индијским спевом „Махабхарата и Рамајана”, француским спе-вом о Роланду и руским „Слово о Полку Игорову”.12 Чија је суштина поста-ла главна компонента српског идентитета. Косовски завет је преживео сведосадашње револуције, укључујући технолошке и дигиталну. Да би кра-јем 20. века песма „Видовдан” постала нова незванична химна Срба на целојпланети.

Куда да кренем теби се враћам поновоКо да ми отме из моје душе Косово.13

Срби не могу никада да се одрекну Косова јер би то значило да се одричу себе.То што је рађањем и досељавањем Албанаца из Албаније промењена нацио-

нална структура КиМ не може бити разлог за чупање срца српске државе. Нашипреци никада нису доводили у питање егзистенцију Албанаца који су у про-шлости носили другачија имена. Напротив, до турске окупације у држави дина-стије Немањића уживали су иста права као Срби. У краљевини Југославији та-кође. У социјалистичкој Србији у југословенској федерацији Косово и Метохијасу први пут у историји добили аутономни статус.Велике западне силе су увек зазирале од стварања заједничке државе Јужних

Словена. Њихов интерес их је натерао да 1918. пристану на то и изврше утицајна Србију да прихвати пројекат. Била им је потребна као предстража у односуна германско продирање на југоисток. И совјетски утицај на Балкану. Хрватимаи Словенцима је добродошла као спасоносно средство извлачења из круга пора-жених германских држава. Тада им је победа српског оружја и спремност Срби-је да твори заједничку државу са дојучерашњим непријатељима представљаластратешки дар са неба. Стварање Југославије је велика поука за мале народе.Могу да остваре важне своје циљеве ако у одговарајућој ситуацији у оквиримаинтереса великих нађу пролаз. Разбијање Југославије је такође поучно за маленароде. Ако њихово егзистирање у одређеној државној творевини није више ре-левантно за велике, лако бивају отписани.

СТОГОДИШЊИЦА РЕИНТЕГРАЦИЈЕ КИМ У СРБИЈУ

Храбрима и звезде помажу./корејска пословица/

Сукоби на Балкану најчешће су били повезани са конкретизацијом интересавеликих сила. Вековима су то биле Турска и Аустрија, однсно Немачка, ВеликаБританија и Русија, да би током Другог светског рата у игру ушла Америка, по-ставши у последњој деценији 20. века водећа страна сила на Балкану. Интереси

12 Тако је српска народна поезија, чија је окосница Косовски циклус са косовским заветом, заузе-ла место на светском врху народног уметничког стваралаштва.

13 Милутин Поповић „Захар”: „Моје песме”.

679


Русије су се одувек разликовали по методу реализације и односу према народи-ма на овим просторима. У реализацији својих империјалних интереса велике силе су увек играле на

карту подстицања међусобних сукоба народа. Пошто су Срби већински заузи-мали централни део балканских простора, они су увек били на удару импери-јалних похода из западне Европе на исток и са истока у Европу. Срби су демон-стрирали способност стварања и развијања независне државе која је у средњове-ковној историји достигла висок политичко-економски и културни ниво уЕвропи. На њиховим територијама успешно су се сусретале и укрштале културеЗапада и Истока. Тако је настајао нови цивилизацијски мост и отварале су се но-ве перспективе свеукупних комуникација. Иначе, оне су после Антике биле оз-биљно угрожене. „Бели анђео” у манастиру Милешеви је један од најдивнијихсимбола прожимања двеју великих култура. На списак светских културних до-бара стигла су имена више манастира и других културних добара са ширег про-стора КиМ и Македоније.Ове, 2012. године навршава се сто година од окончања турско-османске окупа-

ције Балкана. Србија и Црна Гора заједно са Бугарском и Грчком 8. октобра1912. године започеле су рат за ослобођење који се завршио маја наредне године.После пет векова Османска царевина је силом оружја балканских народаприсиљена да се врати одакле је и дошла непозвана. Балкански савезници су по-казали шта и колико могу када се удруже за остваривање праведних циљева. На-жалост, тај савез је кратко трајао, иако је вероватно најпопуларнији рат у исто-рији Балкана.Мора се обновити заборављена истина о улози дипломатије у припремању

савеза балканских држава и међународне јавности за овај рат. Особито су се утоме истакли министри спољних послова Србије и Бугарске Миловановић иГершов. Ова два министра много су урадила на превазилажењу спорова међубалканским савезницама, а и великим силама. Нажалост, то савезништво су јошу току рата подривале западне велике силе, највише Немачка и Аустроугарска.За овај рат Србија је подигла на оружје десет процената свог становништва.

Из свих српских крајева и прекоморских земаља стизали су српски добровољци. Према сачуваним документима, припреме за рат текле су у општем одуше-

вљењу. Нарочито је омладина исказивала свој патриотизам. Све Србе је прожи-мало изузетно осећање да се овим ратом ослобађа стара српска постојбина по-сле пет векова. Највише, да ће Косово и Метохија са Грачаницом, Дечанима иПатријаршијом коначно да се врате држави Србији и свевеликом српском наро-ду. Сачувана су сећања на херојство Црногораца у ослобађању Скадра на Боја-ни. У великом броју су стари ратници пешке, преко брда и урвина са пушком ибрашњаком на рамену, одлазили да се придруже регуларној војсци. Одлазилису да погину „за крст часни и слободу златну”.Величини овог рата даје незаборавно обележје Кумановска битка, у којој је за-

дат одлучни ударац турској империји на европском тлу. Ова велика победа из-

680


војевана је у одушевљењу српских ратника и народа свих генерација, пише ис-торичар Табаковић. Јуришали су у уверењу да пред њима јаше Милош Обилићса побратимима и Краљевић Марко на свом шарцу. Слушао сам у детињству не-ке преживеле ратника из постојбине кнеза Лазара. Говорили су да је победа биланеминовна, јер су ратовали заједно са косовским јунацима. Ова победа је отво-рила пут српској војсци да умаршира у Скопље, стару српску престоницу, а Бу-гарима ка Једрену и Истамбулу. У овом рату српска војска својом храброшћу ивештином ратовања реафирмисала је стару славу.14

За нове генерације особито је важно да не заборављају кључни допринос пре-дака њиховој слободи која се темељи, како на континуитету српске културнесвести, тако и на континуитету српске државности. Српска државна свест је на-ставила да живи и после разбијања Србије и њеног поробљавања од Османлија.Како је пролазило време и низали се нови догађаји и ратови, тако су се забора-вљали поједини прошли кроз које су наши преци великим жртвама ослобађалишироке просторе наше будућности.Први балкански рат је значио крај отоманске окупације и почетак нових про-

цеса уједињавања српског народа. После Косовске битке принудно се рашириона целом југоистоку Европе, на коме је велики број завршио у расрбљавању иасимилацији. Нажалост, тај тренд се наставио у 21. веку, за шта је немала одго-ворност српске државе. Није успела да систематизује своју бригу о сународни-цима у расејању. Тако смо доживели да скоро нестане српски народ у Албанији,мада је на њеном северу, особито у скадарској области после Првог светског ратапредстављао већину.

НОВО ИМПЕРИЈАЛНО ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Ој Лазаре, од Србије главо.Нит је било, нити може бити;Једна земља а два господара.

Из народне песме „Бој на Косову”.

Сто година после ослободилачке реинтеграције Косова и Метохије у матицу,у 1999. години, март–јуни, догађа се нови империјални удар на Србију. Изводига НАТО, војна алијанса западноевропских држава које предводи САД, наш са-везник у свим претходним светским ратовима. Овај војни удар наставља се у но-вим формама ратовања – економске, судске и медијске. Поставља се питање за-што је ангажована толика војна сила против једне мале државе. На браникуевропске цивилизације вековима је потврђивала своје цивилизацијско досто-јанство. Од тада нас убеђују да уђемо у ту војну коалицију. То што су нас бом-бардовали не треба да нас спречава. Ратовали су они са Немачком, која је садаглавни амерички савезник у НАТО.

14 Стошић, Адам, Велики дани Србије 1914–1918, Крушевац, 2000.

681


Како се удаљавамо временски од НАТО агресије, ишчезава сећање на припре-му комплетног разбијања Србије. Подсетио бих на изјаву Талбота, заменикаМИП САД у контексту припрема. Он је своје савезнике у Србији подстицао назаоштравање унутарсрпског сукоба у коме би требало да се пролије српска крв.До недавно су појединци из ДОС-а понављали жаљење што није извршено

физичко чишћење Србије, што нису ликвидирани угледни социјалисти, јулов-ци и радикали. Недавно су ме неки пријатељи подсетили да сам и ја био на јед-ном списку за ликвидацију. Помињу се и места на којима је требало да будуотворени логори. По сличном моделу како је изведен пуч у Чилеу ради ликви-дације социјалистичке власти на челу са др Аљендеом. Није до тога дошло за-хваљујући неким од најутицајнијих људи ДОС-а у власти.Време је да се то обелодани како би се долазеће генерације упозориле на ту

врсту опасности у будућности – да схвате да ће увек бити појединаца и групакоји су спремни да служе безгранично туђим интересима из разноразних ра-злога. Таквих је било у нашем народу у току свих окупација наше земље. У овом рату против Србије нашле су се, не случајно, на истој страни Турска и

Немачка. Да се то није догодило, из српске свести би нестали и трагови памћењазла које су нам ове државе нанеле кроз прохујале векове. Срби не умеју да мрзеи брзо заборављају нанета зла. Још увек у нашој свести доминира веровање дањих не наносе народи већ зли људи на челу држава. У први мах смо доживелиизненађење када су се на небу изнад наших глава појавили заједно ратни авио-ни бивших савезника и окупатора. Даноноћно бомбардовање је донело наглоотрежњење и разочарењe15, поготову што у тој западној Европи сарадња и при-јатељство међу Србима и Немцима надвисују све трагичне успомене на наци-фашистичку окупацију у Другом светском рату.Ова алијанса је повела рат против Србије противно повељи Уједињених наци-

ја и међународних закона. Насупрот правди и истини. Немачка је супротносвом уставу учествовала у агресији на Србију и Црну Гору. Многи разумни и ча-сни Немци су оштро осуђивали ангажовање својих војника у агресији на Срби-ју. Имао сам прилике да се током дипломатског рада у Аустији тога временауверим у то. Понео сам из студентских дана пријатне успомене са бонског уни-верзитета, где сам слушао, поред осталих, немачког официра – тада наставника,да са најдубљим поштовањем говори о нашим партизанима.Велики европски књижевник из Аустрије Петер Хандке се највише истакао у

разбијању неистина о Србији и Србима. Част ми је што сам му у име председ-ника наше државе уручио документ о југословенском држављанству усред агре-сије НАТО на нашу земљу. У време агресије имена британског нобеловца Ха-ролда Пинтера и америчког књижевног великана Нормана Мајлера су блисталау оштрој осуди убијања нашег народа. Амерички врхунски правник, јавни ту-жилац САД доследно је бранио право српског народа на одбрану и председника

15 Milošević, Slobodan, OPTUŽUJEM, „SLOBODA”, Beograd, 212, str. 49.

682


Милошевића. Остаће ми заувек у памћењу часно држање тадашњег председни-ка аустријског парламента, касније председника државе др Ханса Фишера. Јавноје саопштио своје противљење агресији на СР Југославију. Ово су само нека одсветских имена која су устала у одбрану правде за српски народ.Зашто је Америци у њеној стратегији био потребан овај рат ако се имају у ви-

ду конкретна сарадња и пријатељство између наших народа и држава. НикадаСрбија није показивала агресивне намере према било којој од ових држава уче-сница агресије. Подсетио бих због нових генерација да су Срби у оба светска ра-та дали несебичан допринос победи Америке, Велике Британије и Француске.Сразмерно својој величини и снази поднели су неупоредиво веће жртве од њих.У Првом светском рату изгинула је трећина народа Србије, односно 1.350.000(милион и триста педесет хиљада). Никада није процењено колико је Срба у Бо-сни и Херцеговини и Хрватској страдало. У Другом светском рату 1.750.000 гра-ђана Краљевине Југославије изгубило је животе. У Хрватској фашистичкој др-жави убијено је милион Срба свих узраста. У октобру 2012. у околини Сиска удржави Хрватској обележена је годишњица страдања неколико хиљада српскедеце сакупљене по Славонији, Козари, Кордуну и Лици. Таква стратишта субројна, многа необележена. А у рату је НДХ функционисала под контролом на-цифашистичке власти и Хитлера.Ако се томе дода водећа улога СФР Југославије у оснивању и деловању покре-

та несврстаних, не сме се губити из вида допринос Србије. На балканским про-сторима у корену су спречавани покушаји отварања нових сукоба. Из Енвер Хо-џине Албаније деценијама је покретано отварање новог ратног сукоба. Непре-стано је текла инфилтрација непријатељског деловања на Косову и Метохији.Трајала је непрекидно пропаганда непријатељског карактера и оснивање тајнихорганизација које су радиле конкретно на рушењу добрих односа Срба и Алба-наца. Непрестано је текао процес досељавања целих породица из Албаније подплаштом бежања од диктаторског режима. Оне су, најчешће, насељаване у срп-ским срединама.16

Стигавши у Аустрију трећег дана бомбардовања у марту 1999. године, прили-ком прве амбасадорске мисије, схватио сам да је на том нивоу у свету јасна по-рука агресије НАТО на Србију17. Почела је конкретизација програма прекомпо-новања света у складу са циљевима најмоћнијих западних сила. Пратећи ратнадогађања људи су правили претпоставке о правцима нових агресија. Убрзо је извршена агресија на Ирак на бази лажне информације која је посла-

та светској јавности. Наводно, Садам Хусејин припрема биолошко оружје. Теро-ристичка акција АЛ-Каиде у Њујорку и Вашингтону 2001. године ствара поводза рат против Талибана у Авганистану. Обарање режима пуковника Гадафија уЛибији представља нову агресију на једну независну и дотле врло успешну, а усвету утицајну државу. После тзв. арапског пролећа кренула је вишедимензио-

16 Шире: Вуковић, Илија, Аутономаштво и сепаратизам на Косову, „Нова књига”, Београд, 1985.17 Смиљковић, Радош, „/Не/Заборављена земља Србија”, Глас Србије, Краљево, 2010, стр. 473.

683


нална активност Запада у Сирији. Док пишем овај рад стижу обавештења о пре-ливању грађанског рата ван граница Сирије. Турска се припрема за војну интер-венцију.У јутарњој емисији Радио-Београда 5. октобра 2012. спикер се пита да ли је ово

дванаестогодишњица великих промена које су инаугурисане приликом обара-ња режима социјалиста и радикала и Слободана Милошевића или је у питањугодишњица великог разочарења. Избегао је да каже: разочарења због рушењасоцијалистичког система. Није том приликом директно апострофирао ментореи директне помагаче из западних обавештајних и политичких центара. У међу-времену је на Западу написано више документованих студија о „спонтаној по-буни народа” у Србији. Сазнали смо из прве руке који су обавештајни центриЗапада у питању и ко им је представљао војску у Србији. Изјаве Веље Илића, по-литичара из Чачка, биле су и забавне.У нашој литератури се недовољно пише и аргументује да је рат против Србије

и Срба у целини почео знатно раније. Разбијање СФР Југославије представљадиректан удар на Србију. САД и Немачка су знатно раније почеле темељне при-преме. Планиран је био устанак Албанаца на Косову и Метохији као сигнал започетак насилног разбијања Југославије. У једном интервјуу бечком листу жа-лио се проф. др Здравко Томац, члан Туђманове владе, да су у ту сврху платилиАлбанији. Али до устанка није дошло.Још крајем 70-их година 20. века Албанци са Косова постали су предмет по-

себног интересовања на неким нивоима у Америци и Немачкој. Посебан трет-ман добили су у за те послове специјализованим политичким и војним струк-турама. Некима је омогућено да бране докторске тезе са темама о самобитностиАлбанаца на Балкану и сл. Главну улогу у томе имале су њихове обавештајнеслужбе, највише немачка БНД. Скретали су ми пажњу неки од угледних људикоји су са симпатијама пратили Југославију да се нешто мења у односу Америкепрема њој.Ја сам добар пример наивног веровања у наше братство-јединство и неразру-

шивост Југославије. Два изузетно угледна научника-физичара, који су као ја уто време 1979. године у Америци радили у важним истраживачким пројектима,упозоравали су ме на припреме њеног разбијања. Обојица су били Европљани.Нажалост, ја сам њих убеђивао у супротно. Заправо да је Америка наш тради-ционални пријатељ и да она то неће дозволити. По њиховом мишљењу у токусу припреме за потпуни нестанак Југославије после Тита. Јако је важно да младегенерације које су учествовале у тзв. петооктобарској револуцији схвате да су свевреме радили за туђе интересе. Да су као Буриданов магарац преведени прекомоста у будућност рушења националне економије и државе. Заборавља се да је НАТО агресија почела у припреми и извођењу „Олује”,

агресије на Српску републику Крајину. Настављена је бомбардовањем Срба уБосни и Херцеговини. Српски политичари избегавају да у овом контекступонављају да је удар на Србију увек почињао нападима на Србе изван Ср-

684


бије. Подсетио бих на отварање судских процеса против водећих Срба уАустроугарској у току припрема агресије на Србију 1914. године. Прогони Србау другим републикама и на Косову и Метохији у предвечерје разбијања Југосла-вије су почели у нешто модификованој форми.18

Не треба много памети да би се схватило да угрожавање Срба у другим репу-бликама, поготову економски и физички напад на њих, директно угрожава Ср-бију. Признавање македонске нације после Другог светског рата, а касније му-слиманске нације Срби су примили релативно мирно, верујући да то западнивелики брат неће злоупотребити. У овом тренду врхунац представља одвајањеЦрне Горе од Србије и стварање друге нације од Црногораца који су представља-ли елитни део српског народа. На Цетињу је давно настала синтагма да је ЦрнаГора српска Спарта. А међу српским интелектуалцима Војводине да је у њојсрпска Атина.

Припремаоци разбијања Југославије и Србије у време социјализма покушалису да пласирају идеју стварања војвођанске нације. У том периоду су развијанетезе како је перспектива Југославије у стварању више малих нација. Чак је по-мињана мера – два милиона. Са одласком Црне Горе из заједничке државе са Ср-бијом, поред осталог, одсечени смо од изласка на море и гурнути дубље у кон-тинент.

Све су то чињенице које треба имати у виду да би се схватило колико је дугои вишеструко припремано отимање Косова и Метохије од Србије. Стратезимастварања новог светског поретка јасно је да отимање дела територије на којој јерођена Србија претпоставља најозбиљније припреме светске јавности. Премамеђународним законима и Повељи УН Косово и Метохија не може бити међу-народно верификована док то Србија не озваничи. Док је у њеним рукама тапи-ја. А она не може зато што је у свести и бићу народа да је тамо извршено утеме-љење националне свести и културне вертикале. Не изјављују случајно представ-ници неких држава које нису признале Косово као нову државу да то неће никадучинити. Чак иако би се догодило да Србија призна Косово као самосталнудржаву.19

Отпор светске јавности проглашавању Косова за независну државу предста-вља, упркос Америци и њеним савезницима, доказ неприхватљивости тог чиназа свет у целини. У питању је интернационализација српског НАЦИОНАЛ-НОГ питања у Европи. Она наставља да траје зато што су се искомплико-вали односи у свету. Чије решење по моделу разбијања старе државе и народаводи у неизвесну будућност стварања новог светског поретка?

18 Шуваковић, Урош, „Век сепаратистичког насиља над Србима и другим грађанима неалбанскенационалности”, Политичко насиље, Филозофски факултет у Косовској Митровици, 2011, стр. 143.

19 Smiljković, Radoš, „Globalizacija i nasilje,” „INP TOTAL COM.”, Književne novine, Beograd, 2002,str. 239–276.

685


СУДАР И САРАДЊА НЕМАЧКОГ

И ТУРСКОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА

У току две стотине година српски народ се бори да створи независну и ста-билну државу. Историчар др Душан Берић у својој драгоценој књизи Српско пи-тање и политика Аустроугарске и Русије 1848–1878 на научноверификованој ар-гументацији изводи закључке да је најтеже било у судару са интересима тада-шњих великих сила. Сложеност те борбе, посебно у судару са германским итурским интересима, све време је давала тон и боју великим променама које субиле у току. Наравно, незаобилазна је посебност и противуречност улоге Русијеу тој српској борби. Битно се разликује од германског блока великих сила. На-меће се поредба тог периода борбе са периодом разбијања Југославије крајем90-их година 20. и почетком 21. века. На први поглед уочљив је континуитет гер-манске и турске политике, с тим што немачки удар на српске интересе надилазиостале. Нажалост, битно утиче на смер Европске уније према интеграцијама За-падног Балкана у њу.

Да ли је случајност да у исто време 2012. у Босну долазе турски премијер Ер-доган, а у Србију немачка канцеларка Ангела Меркел у специјалне мисије. Тур-ски премијер Ердоган долази да би том приликом обавестио светску јавност ка-ко му је Алија Изетбеговић, главни идеолог стварања исламске државе на Бал-кану и покретач рата у БиХ у тој функцији. Немачка канцеларка у Београдурезолутно саопштава председнику Србије Борису Тадићу да Косово мора битипризнато као самостална држава. Иначе, нема кандидатуре за ЕУ. Она то грубоизручује у лице човеку који је оседео вежбајући стрпљивост у сусретима са за-падним моћницима. Дакле, испуњавање овог захтева је услов само за кандида-туру. Шта ће бити услов за коначни пријем Србије? Највероватније да се одрек-не сама себе и препусти даљем немачком и турском черупању.

Канцелар Хелмут Кол у холандском граду Мастрихту уцењује францу-ског председника Митерана да прихвати признање Хрватске и Словеније.У противном он у име Немачке неће прихватити Уговор о Европскојунији.20

Француски министар иностраних послова Ролан Дима, коментаришући Ми-теранову одлуку, каже да он није хтео да жртвује изградњу јединства Европезбог расклиматане Југославије. Тадашњи саветник председника Митерана, даби објаснио колико је тај немачки притисак био несношљив, пише у својој књи-зи да је председник оптуживан као велики поштовалац Срба. Он каже да се Ми-

20Митеранов саветник, касније МИП Француске, пише у својој књизи Les Mondes de FrançoisMitterand: „Кол је уцењивао Митерана: распад Југославије или торпедовање споразума у Мастрих-ту и евра. Кол је уверавао француског предсеника да је под страшним притиском католичке црквеи деснице које захтевају независност Словеније и Хрватске. Ако то не постигнем, бићу оборен”.Стигавши после тога у немачки парламент узвикнуо је – „Објављујем вам победу.” На то Ведриндодаје: „Југославија се распала, рат је почео.”

686


теран није бранио од тога. Ово су важни подаци о дубини мржње против СФРЈугославије која је створена после пораза германских империја.

Сламање кичме француског председника, социјалисте, Митерана отвара путпретварања Немачке у хегемона Европе. Стварање независне државе Хрватскезавршава се Туђмановом синтагмом „Danke Deutschland”. Новоформирајућа ка-питалистичка елита развија међусобну утакмицу у брзини и квалитету усваја-ња немачког капиталистичког модела. Још брже тече промена односа према не-мачкој нацистичкој прошлости. Заборавља се на речи филозофа Теодора Адор-на који 1949. године упозорава своје сународнике да не заборављају нацистичкупрошлост. Јер „мислити на Немачку, значи мислити на Аушвиц”. Не прихвата-јући све снажнији тренд прања прошлости новцем, филозоф Јирген Хабермассредином 80-их година 20. века критикује немачке ревизионисте прошлости. Зањега Аушвиц остаје непревазиђен злочин sui generis у светској историји.

Распад источног блока и ликвидација социјализма у источноевропским зем-љама и СССР-у представља прекретницу у односу према антифашистичкој про-шлости у Европи, укључујући Југославију. У тој функцији под снажним прити-ском конзервативних снага профињују се погледи на нацифашизам. У тој функ-цији се он изједначава са стаљинизмом, у подтексту са социјализмом. У томконтексту немачки конзервативци траже од Израела да дâ опрост за Холокауст.Унапређивањем сребреничке трагедије муслимана у геноцид продукује се новааргументација за релативизацију нацистичких и усташких злочина над Срби-ма у Другом светском рату.

Па се онда поставља питање: Шта је Европска унија? Јасно је да она за Србијупредставља нову „Прокрустову постељу.” А у целини гледано она се све вишеафирмише као нова државнополитичка форма за окупљање малих држава и њи-хову инструментализацију у реализацији циљева великих сила које се боре задоминацију у њој. У тој инструментализацији мале државе, као што су Норве-шка, Бугарска, Данска и друге, постају у фактичком смислу сателити у ратнич-ким походима по свету. Онако како су у прошлости употребљаване од турскихсултана и аустријских и немачких царева. Какве је реалне интересе могла иматиНорвешка да током НАТО бомбардовања Србије учествује својом авијацијом.Њен млади премијер Столтенберг је одрастао у Србији као и тадашња америчкаминистарка спољних послова. Ова је надгорњавала остале лидере антисрпскекоалиције.21

Лидери обеју земаља обелодањују пред светском јавношћу дугорочне програ-ме и краткорочне циљеве и активности на Балкану. Турски лидери афирмишунеоосманизам, јасно реафирмишући своју стару империјалну политику. Њего-во остваривање непосредно повезују са исламском популацијом на Балкану. Де-ведесетих година 20. века кроз дипломатски рад искористио сам прилику даупознам ту концепцију турске спољне политике. За све ово време босански муф-

21 Bodson, Žerar, EVROPA LUDAKA ili razbijanje Jugoslavije, Beograd, 1993, str. 91.

687


тија др Есад Церић афирмисао је у европској јавности теорију о европском исла-мизму који се формирао у Босни. Он је, наводно, мекши, савременији и цивили-зованији итд. А све то је било у функцији претварања Босне и Херцеговине уисламску државу. Са намерама да се преко ње врши даљи продор у западнуЕвропу. Овај верски поглавар је двадесет година политички најактивније радиона разбијању Југославије. Разбијање српског националног корпуса сматрао јеосновном претпоставком остваривања поменутих циљева. У томе му је такмацсамо Алија Изетбеговић, стварни главнокомандујући верским и војним потен-цијалима мултиетничке Републике Босне и Херцеговине. Досада најпотпунијуслику југословенске кризе 1990–2000. – узроци и ток одвијања, главни актери,даје руска историчарка Гускова.22

У том контексту Санџак и Косово стичу посебно место и улогу. У Новом Паза-ру се отвара центар за ширење ислама, преко кога млади муфтија Зукорлићафирмише сепаратистичке циљеве. Поменути босански муфтија по Рашкојобласти и Косову развија широку пропаганду антисрпских циљева. Таква ак-тивност је озбиљно угрозила добру верску толеранцију и међуљудске односе,стварану у претходним деценијама. Не само између православних и муслимананегу и унутар муслимана, Бошњака. Наравно, конкретна финансијска и свакадруга помоћ редовно стиже из Турске и са Средњег истока.

С обзиром на осетљивост односа, на том простору избија сукоб међу различи-тим политичким струјама код муслимана. Озбиљни људи међу њима упозора-вају да нетолеранција и деобе не воде добру. Председник Србије Тадић доводиу Нови Пазар лидере турске државе да мире зараћене струје. Тако је свету Србијапослала две погрешне поруке: једну, да није у стању да смири ситуацију и, дру-гу, да је потребна турска помоћ на највишем нивоу, иако има у својој земљи ипревише посла у решавању курдског питања.

DRANG NACH СРБИЈА

У протеклих сто година четврти германски удар на Србију предводи канце-ларка Ангела Меркел. Многи аналитичари закључују да је најкомплекснији инајопаснији. Први се догодио у Првом светском рату. Пошто је Аустроугар-ска претрпела војни пораз, немачки кајзер Вилхелм II је својом војскомокупирао Србију. Али није успео да порази српску војску. Предвођенакраљем Петром преко Албаније се повукла у Грчку. Одморила и освежилада би 1918. победнички стигла близу Беча и Будимпеште. Савезници суодлучили да Србија створи Југославију на челу са српском династијомКарађорђевића. Други удар на Србију и српски народ је извршио нацифашистички лидер Хи-

тлер априла 1941, чија авијација руши престоницу Краљевине Југославије –

22 Guskova, Jelena, Istorija jugoslovenske krize 1990–2000, IGAM, Beograd, 2003, 307.

688


Београд. У првом налету немачка авијација руши и друге српске градове. Убијадесетине хиљада људи, највише деце.

Трећи удар се догађа 1991. године. Овом приликом лидери Савезне Ре-публике Немачка силом новца натерују Европу да под њеним диктатомзаједно разбију СФР Југославију. Истакнути бугарски правник и публи-циста, надасве антифашиста, упозорава на неславан крај претходнихпредводника удара на Србију.23

Професори својим студентима говоре да је главна, неки кажу једина, мотива-ција капиталиста за улагање профит. У принципу је тако. Али државни интере-си и опредељења су врло моћан фактор утицаја на конкретизацију капиталнихулагања ван земље. Иначе би било тешко објаснити ограничавање аустро-не-мачких улагања на део Србије до Саве и Дунава, а Турске у Рашку област. У токуНАТО бомбардовања из поменутих земаља Немци су нерадо слали неку помоћван Војводине. Ако се немачка улагања посматрају, видеће се да је знатно већидео преко Дунава и Саве. Није у питању идеологија, већ нешто друго – нацио-нални интерес улагача. Ово пишем на основу непосредних сазнања из временадипломатског рада.

У време избора и конституисања власти у Србији, средина 2012. године, не-мачка канцеларка Ангела Меркел пожурила је да конкретизује своју антисрпскуполитику. Империјалним аспирацијама не одговара јака Србија. Смета овлада-вању Балканом као што је сметала онима који су на нашим просторима осталиупамћени по невиђеним злочинима и крвавим траговима.

Остаће упамћена 2012. година по снази империјалног удара у режији немачкеекстремне деснице. У току 12. и 13. септембра 2012. отворена је ракетна паљба наСрбију из Берлина. Први се јавља Рупрехт Поленц, предсеник Спољноплитич-ког одбора немачког парламента:

„У одређеном тренутку током преговора о приступању Европској унијинеће моћи да се избегне да Србија не прихвати и не призна независност Ко-сова, и то битно пре ступања у ЕУ.”

Андреас Шокенхоф, шеф посланичке групе Меркелине Хришћанскодемо-кратске странке (ЦДУ), и група посланика Бундестага 13. септембра стижу уБеоград. Брже него што би могли стићи у последњу немачку покрајину. Пожу-рили су да представницима нове власти конкретизују захтеве. Они у седам та-чака излажу лидерима Србије будуће државне обавезе:

Све се тиче не само признавања нове албанске државе на Косову него и обаве-зе Србије према циљевима те државе. Тражи се потписивање уговора о добросу-седским односима, територијалној целовитости, о укидању паралелних инсти-туција у Косовској Митровици.

23 Валканов, Велко, Името на злото, „Захарии Стојанов”, Софија, 2009.

689


„Посебно увредљив услов је да Србија не сме да исправља оно што сматрада је лажно, као што је геноцид у Сребреници”, пише часни човек Јаша Ал-мули, осведочени антифашиста и борац за права свих људи и народа.24

Врхунац ескалације немачког удара тих дана представља изјава МартинаШулца, председника европског парламента: мора се извршити међусобно при-знавање између Београда и Приштине. Тим налогом је анулирана Тадићева па-рола „И Косово и Европа”.Наступи поменутих Немаца би у другим приликама представљали међуна-

родни инцидент. Јер они нису имали мандат ЕУ да Србији постављају услове зањено учлањење у Европску унију. А понашали су се као да је Србија тражилаучлањење у немачку федерацију. Друго, ово је директна демонстрација немачкемоћи у ЕУ, што речито говори о односима међу чланицама Уније. Ми се морамо посебно заинтересовати шта значи и куда води толики немач-

ки сепаратни интерес за слабљење Србије. Зашто се она издваја од осталих чла-ница Уније у дефинисању и директном саопштавању Србији услова Уније? За-тим, зашто Унија не реагује на такво понашање њених чланица? Србија није,као што су то радили остали кандидати за учлањење у Унију, исказивала некепосебне захтеве, већ је увек настојала да се према њој примењују исти принци-пи и захтеви који важе за остале кандидате. Овим арогантним наступом немачких конзервативаца свету су послате нај-

мање две поруке: 1. За Немце је једна антифашистичка епоха завршена и почелаје за њих нова будућност у којој доминира ароганција крупног капитала. Мите-ран је то схватио први у Европи, па ће то морати и они који још нису. 2. Они којизависе од немачког капитала и тржишта морају да се што брже саобразе како ихне би задесила судбина нестајања са европске мапе.На основу тога произлази закључак да ЕУ неће нестати док се подудара са ин-

тересима Немачке. А Немачка ће бранити њен опстанак јер је услов репродуко-вања њене светке моћи. Без ЕУ мало је вероватно да би била уважавана као парт-нер најмоћнијих држава у свету.У Србији је после доласка ДОС-а на власт крајем две хиљадите године дошло

до поларизације на еврооптимисте и евроскептике. А онда је та подела еволуи-рала у евроатлантисте и оне који су против. У борби за власт међу победницимадолази до поларизације коју тзв. еврооптимисти претварају у вештачку поделуна европску и антиевропску Србију. После ових нових захтева у немачкој обра-ди проредили су се еврофантасти. И њих је у главу ударио захтев за признањетериторијалног интегритета Тачијеве и Харадинајеве државе Косова.У ствари, у почетку нико није био против интеграције у Европску унију. Мо-

же се рећи да је и даље огромна већина политичких партија и других политич-ких снага на истој линији. Разлика је у поимању услова под којима Србија можеу ЕУ. Тзв. еврооптимисти не постављају питање услова. Њима су сви услови и

24Алмули, Јаша, „Нова офанзива ’четвртог рајха’”, Печат, 235/2012, Београд.

690


методи били прихватљиви. Требало је да прође деценија да би се схватило даСрбији не одговарају било који услови, поготову они који угрожавају њен тери-торијални интегритет и суверенитет.Ови су афирмисали тотално снисходљиво понашање у односу на бриселске

доглавнике, као и оне попут немачких лидера који у своје име одређују шта Ср-бија мора да испуни. Та снисходљивост је прешла у огавност непримерену на-шем менталитету, а неразумљива озбиљним западњацима.У тој снисходљивости стигло се дотле да се неки лидери претходне власти са-

мопонижавају у име народа и државе. Тако је дошло до одрицања од народно-ослободилачке историје српског народа. Избегава се помињање немачких зло-чина у Другом светском рату, као што се у време СФРЈ избегавало помињањеусташких и балистичких злочина да се не би повредили Хрвати и Шип-тари. Заборавило се да Срби у својој већини нису оптуживали целе народаза злочине, већ наредбодавце и извршиоце. Ако се мало пажљивије анали-зира понашање и олако пристајање бившег руководства Србије на све захтеве,укључујући захтев да се Србија самооптужи за злочине током разбијања Југо-славије, закључује се да нас је то довело до невиђеног самопонижења.Страшно је то да лидери државе које је народ бирао допуштају да им у зва-

ничну посету дође амерички пилот који је бомбардовао Београд и да преко цр-веног тепиха пролази или да се сликају и љубакају са Соланом, који је био гене-рални секретар НАТО у време бомбардовања. Зато не треба никога да изненађу-је олакшање у народу када лидери нове власти демонстрирају нови методпонашања у међународним односима: у ЕУ да, али као слободна, целовита и не-зависна држава Србија.У овом контексту неопходно је подсетити све који не знају и знају да Србија

није никада војно или на било који други начин угрожавала неку државу илинарод. Због негативне улоге коју и даље игра Савезна Република Немачка под-сећамо да Срби као народ и Србија као држава нису гајили непријатељска осе-ћања. Пре двеста година Срби су много рачунали на подршку Немаца у борбиза ослобођење од Турака. Остала су забележена врло позитивна запажања ВукаКараџића, проте Матеје Ненадовића и других српских интелектуалаца и поли-тичара о немачкој култури. У време Берлинског конгреса улога немачког канце-лара Бизмарка у решавању српског питања је оцењивана позитивно.Срби су брзо прелазили преко немачко-аустријских злочина у току Првог и

Другог светског рата. Томе је веома допринео социјалдемократски канцелар Ви-ли Брант, чији је партнер у то време био југословенски председник Јосип БрозТито. Иако Срби никада нису прекорачивали немачке границе као ратни про-тивници, ни то немачким лидерима није било довољно. Социјалдемократскиканцелар Шредер увео је Немце у рат против Срба преко НАТО агресије 1999. го-дине, што представља међународну рехабилитацију немачке војске први путпосле Другог светског рата. Неколико година касније он је изјавио да није тре-бало да се догоди та агресија.

691


За разлику од Србије, Немачка је у свим светским ратовима – врућим и хлад-ним била против Србије. И то на најдрастичнији начин. У Првом светском ратупомогла је Аустроугарској елитним армијама под командом генерала Макензе-на да Србија буде поражена. Под Хитлером је немачка војска употребила нај-драстичније мере током окупације против Срба у Југославији. Само су Србиплаћали за једног убијеног немачког војника стотином својих глава, а за рање-ног са 50. Под немачком заштитом формирана је фашистичка држава Хрватскау којој су на још драстичније начине физички ликвидирани Срби. У та два свет-ска рата Немачка сноси највећу одговорност за физичку ликвидацију два и помилиона Срба, од којих су 70% цивилне жртве. Окупатори су порушили, уни-штили све што нису могли да однесу у своју земљу. После Другог светског рата у Југославији се избегавало питање нестанка Ср-

ба-католика. Они су у неким јадранским градовима, у Дубровнику, Цавтату, За-дру, на неким острвима и др. представљали већину или бројну популацију. УСлавонији сам 1960. прошао кроз неколико српских села која су католицизира-на, а онда хрватизована. Нажалост, из ове популације током НДХ неки су се пре-творили у веће анти-Србе од усташа. Познати међуратни књижевник Мило Бу-дак постао је један од симбола усташке владавине у НДХ. После Турака само су Немци темељно уништавали српски народ. За ту миси-

ју су свесрдно припремали унапред и сателите. Посебно су оспособљавали поје-динце и групе из братских народа. Не треба испуштати из памћења Србе и некесрпске фашистичке организације које су учествовале у злочинима над својимнародом. Недавно сам доживео констернацију чувши за трагику неких потома-ка љотићевског комаданта Марисава Петровића, који је са својом јединицом уКрагујевцу учествовао у стрељању невиних људи и деце.Подсетио бих на пљачку српских архива у функцији уништавања нашег пам-

ћења. У више композиција пренесени су српски архивски материјали у Аустри-ју и Немачку. Треба ли рећи да је то део темељног уништавања Срба на дужирок. Ове две државе остале су дужне да врате неке важне архивске материјале од-нете током оба светска рата. Огромна историјска грађа о Србији, посебно о Ко-сову и Метохији налази се у турским архивима.Званична Немачка је врло скрупулозна према својим савезницима у светским

ратовима. Она се врло непосредно бори за њихово интегрисање у све евроатлан-ске структуре. Нису Румунија и Бугарска у нечему посебно предњачиле да биекспресно биле примљене у Европску унију. Хрватска ужива посебну бригу Не-мачке. Канцеларака Меркел је директно изјављивала да после њеног пријемаврата Уније ће се теже отварати за остале. А та Хрватска није решила ниједнокрупно питање положаја Срба у Хрватској. Она и даље слави као националнипразник дан када су Срби из Републике Српске Крајине протерани. А оних450.000 претежно градских Срба који су у претходном националном чишћењуХрватске протерани нико не помиње. Њој не смета што је на тлу Европе послеДругог светског рата то прво етничко чишћење.

692


НЕООСМАНИЗАЦИЈА

Нема угњетача и угњетених. Постоје само они народи који до-пуштају да их угњетавају.

/Ататурк/

Турска је главни амерички савезник у региону; хоће у Европу; једини савез-ник Израела на Средњем истоку. Прихватила је руски гасовод „Јужни ток”. На-ставља да гуши Курде. На власти је дуго происламска партија која све отворени-је руши секуларни тип државе и друштва. На почетку 21. века предузела је мереликвидације кемалистичке традиције у култури и војсци. Јавно демонстриравраћање на Балкан. На све то Америка и Русија ћуте. Европа једва да нешто при-говори. У новом појмовнику турске политике неоосманизан постаје главна одредни-

ца. Неодвојив је од исламизма. У питању је програм друштвеног и политичкогделовања у складу са одредбама ислама. Њихова повезаност и прожимање тво-ри програм који пуни свест и владавину укупним животом. Ово је основна ди-мензија фундаменталистичког програма у исламском свету. Алија Изетбеговићје у својој „Исламској декларацији” (1970) дефинисао на тој основи „реисламиза-цију муслимана”, што су наставили да реализују његови следбеници. Досада јеу томе најистакнутији дводеценијски босански муфтија др Мустафа Церић.Актуелни турски лидери су престали да камуфлирају неоосманизам одбра-

ном кемализма. Сходно томе као врсни тактичари комбинују различите методеи средства у функцији крајњих циљева. Турски лидери би морали да науче ос-новне лекције из историје турске владавине на Балкану. Она нас подсећа на да-нак у крви, силовање жена и мушкараца и насилно потурчавање. Подсећа на на-шу непрестану борбу и жртве за основна људска права.Министар иностраних послова Турске, Давутоглу, објавио је замашну књигу

у којој је дефинисао принципе и циљеве неоосманске стратегије. За разлику одоснивача модерне Турске Ататурка, ислам је поново инструментализован каосредство империјализма. У Сарајеву је недавно одржао предавање о османлиј-ском наслеђу на Балкану. Јасно је прецизирао будуће активности у реализацијивраћања на Балкан. Све време је подржавао босанског муфтију Мустафу Церићаи контроверзног новопазарског муфтију Зукорлића, који пропагирају стварањеисламске државе на Балкану. То би требало да буде држава у којој би живелимуслимани словенског порекла. Министру не смета што се ови верски лидерислуже разним средствима, укључујући и претње.25

У контексту агресивног враћања на Балкан, турски премијер Ердоган изја-вљује у Сарајеву да му је Алија Изетбеговић поверио у аманет да се стара о ис-ламској држави у Босни. Турски премијер је пред сарајевском и светском јавно-шћу тврдо обећао да ће испунити аманет. Заборавио је на историјску одговор-

25 Шире: Суха Умар Umar (бивши турски амбасадор) „Cumhuriyef”, Истамбул, Политика, 2. но-вембар 2012. Ахмет Давутоглу: „Стратегијска дубина”.

693


ност Алије за рат у Босни и Херцеговини. Професор Давутоглу својом књигом одугорочним спољнополитичким интересима Турске показује да је сто годинакратак период за владајућу елиту Турске да би прихватила европске стандарде.Ови актуелни турски лидери би морали да знају да њихове изјаве о османскомнаслеђу буде у људима Балкана најнепријатнија сећања на прошлост. Истовре-мено, ствара нове претпоставке антагонизације односа на верској основи.Враћање Турске на европски простор одвија се преко реактивизације ислам-

ског фактора а наставља се у добро припремљеној филмској инвазији. У Србијина свим телевизијама доминирају разне турске серије. Међу њима су оне које суснимане у државној режији. Води серија „Сулејман Величанствени”. Рађена јепрема западним стандардима – да се допадне, да занесе гледаоце. Безмало да за-жале гледаоци што нису живели када је Сулејман освајао, робио и пљачкао.Филмска индустрија ради ове серије за Балкан. Да би нас подсетили на вишеве-ковно ропство, у Сулејманов харем је доведена и једна Српкиња из Београда.Досада је једна песма на српском певана у епизоди у којој се султан представљакао емотивна личност. Турска политичка врхушка подстиче своје привреднике на улагање у развој

привреде на просторима на којима претежно живе муслимани. У Србији се го-вори о могућим инвестицијама у неке нове објекте у Рашкој области. Конкретнотамо куда пролази зелена трансверзала. Наравно, привредна сарадња је потреб-на, али у оквиру нашег програма развоја.Балкан је у том продору добио посебан значај због јачања продора у Европу.

Само у Сарајеву у првој деценији 21. века подигнуто је 70 нових џамија. У НовомПазару, као и на КиМ џамије новог времена су прво видљиво обележје. Ни гово-ра о новим индустријским објектима. Напротив, раније подигнути су затворе-ни, као и на осталим просторима Србије. Ако се њима додају оне које су у про-шлости подизане, онда постаје јасно да је све муслиманско становништво по-кривено џамиским системом. А то значи организованим утицајем структуреверских службеника.

За време ове велике грађевинске активности међу муслиманима није запаже-на градња хришћанских верских објеката на просторима на којима живе хри-шћани. Власт у БиХ је шкрта у давању дозвола, поготову у финансијској подр-шци. Додуше, у Сарајеву је остало мало Срба и Хрвата, иако су чинили полови-ну грађанства пре грађанског рата. Али, споро се обнављају у грађанском ратупорушене светиње.Све се гласније чује да Американци заговарају политику јачања исламског

фактора у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Затим, јачање ислам-ског фактора у другим деловима Балкана – Србији, посебно на Косову, затим уБугарској. Они за то имају више разлога:

• да би из држава ЕУ могли да се дислоцирају муслимани придошли саБалкана,

694


• да би једноставније могли бити инструментализовани у реализацијиамеричких интереса у Европи, али и шире у њиховим политичко-војнимакцијама,

• да демонстрирају своје пријатељство према муслиманском свету, како биублажили мржњу према Западу и Америци,

• екстремни исламисти одавно предузимају разноврсне мере за стварањестабилне државне базе под својим утицајем на тлу Европе.

У овом контексту Турска постаје врло значајан партнер Америци. На известанначин и европским земљама у којима је велика популација муслимана. Мерке-лова је прва јавно изнела свој став да је политика мултикултуралности пала наиспиту, с обзиром на то да Турци у Немачкој имају вишемилионску популаци-ју, интегрисање у немачко друштво је од ширег социјално-политичког значаја.Они у Немачкој живе као посебне националне заједнице, упражњавајући животкао у Турској. Као такви се репродукују и постају посебан национални и верскифактор који утиче све озбиљније на даље токове стратешког развоја немачкогнарода и државе. Све је већи број Немица које се удају за Турке. Прелазећи притоме обавезно у ислам и турску националност. Истовремено је све већи број Не-маца који прелазе у ислам.Немачке и друге европске политичаре не забрињава толико прелазак у ислам

колико политички аспекти тог прелаза. У турском случају то подразумева кон-кретне обавезе и одговорности према турској држави. Од османских временаодржава се традиција исламизације као темељног канала туркизације. Подсети-мо се на данак у крви у вековима османске владавине на југоистоку Европе. Се-лективно узимање мушке деце из сваке генерације која је путем темељне систе-матске исламизације претапана у елитне Турке Оне који су после чинили елит-ну освајачку војску из које су се регрутовали елитни носиоци најодговорнијихфункција у држави.Министар иностраних послова Давутоглу у заједничкој религији етничких

Турака и муслимана на Балкану налази алиби за неоимперијалну политику.Али, пренебрегава чињенице о десетак милиона грађана Турске који су даљимили ближим пореклом са Балкана. Имају српско, грчко, румунско, албанско, бу-гарско порекло. Многи други су коренима везани за неке балканске мање наро-де. Зашто Турска не би отворила могућности нашим сународницима да се вратесвојим коренима које им је силом уништавала. Зашто се Турска не угледа наАмерику и Канаду које не гуше мултикултуралност. Стварно демократска по-литика какву имају Америка и друге прекоокеанске државе о питањима која сетичу неговања културних посебности елиминисала би страх.

695


ОТКРИЋА ЏУЛИЈАНА АСАНЖА

НОВИХ ИМПЕРИЈАЛНИХ НАМЕРА

После сто година од реинтеграције Косова и Метохије у своју националнудржаву нашли смо се пред новим историјским изазовима. У питању је растрза-ње државе и народа српског, невиђено расрбљавање Срба кроз нове империјал-не поделе и стварање Европске уније. Открића Џулијана Асанжа су недвосми-слена. Аргументација из светских центара моћи казује да САД жури да обезбе-ди себи централно место у новом светском поретку. При чему не преза ни одкаквих средстава да то постигне. Зато српска елита – политичка, економска,културна, војно-полицијска мора да покаже конкретно да је на историјској ви-сини обезбеђивања националних интереса.Мали народи немају велике шансе опстајања и напредовања ако не проналазе

места и улоге у стратегији великих сила. Или, како се то политички каже, у стра-тегији највећих политичко-економских играча. У току конкретизације оствари-вања њихових великих и малих циљева увек прети опасност да се мали народипотроше национално, социјално и културно. Није ли пример Србије у 20. векудовољно упечатљив: ниједан народ није толико инвестирао у стварање демо-кратског, па антифашистичког поретка, а ушао је у 21. век борећи се за опстанак.Дошли смо у ситуацију окупираности реализовањем својих малих личних и

породичних интереса да бисмо опстали. На нивоу привреде политичка елитанепрестано афирмише тезу о нашој будућности у везивању за стратешке парт-нере. А, у ствари, ради се о мултинационалним компанијама које од свог профи-та не виде ништа више. Као да не видимо да су такве компаније рушиле режимеи уводиле нове друштвене системе у малим државама ако им нису по вољи. Ма-ло трезвеније гледање омогућиће сазнавање да тражимо помоћ тамо одакле сунам дошли фактори уништавања наших фабрика и пољопривреде. Не забора-вимо како смо дошли у ту ситуацију, да бисмо што брже изашли. Наше уни-штавање и самоуништавање траје преко двадесет годинa. Дуже него што ли сутрајале трагедије светских ратова. Шта је то с нама ако афирмишемо тип сарад-ње са великим економским партнерима тако што морамо да платимо за сваконовоотворено радно место. Каква је то сарадња ако олако поклањамо природнересурсе.Ушли смо у колоплет светских насилних промена у коме радимо на туђем

програму у чијој основи је најважније сачувати репродуковање капитализма. Утом контексту за центре који стварно одлучују није важна цена ако је плаћајудруги, превасходно мали народи и државе којима други одређују цивилизациј-ско и актуелно припадање. „Петолетки” у Трстенику, некадашњој метрополихидраулике и пнеуматике, прети потпуно гашење. Ова наша индустрија је јошу животу захваљујући ентузијастима у њој и понеком у новој структури поли-тичке врхушке у Србији. Манипулација медијима, посебно интернетом је застрашујућа по свом ути-

цају на свест и понашање људи. Поставља се питање ко је тај што диригује у Ср-

696


бији. Да после потпуног краха привреде, директног угрожавања културне вер-тикале народа, 50% незапослених, зрелих и способних људи, тоталне неизвесно-сти надолазећих младих генерација, нема озбиљног отпора. Никада у ранијојисторији нису угрожени и понижени Срби секли делове тела, самоубијали се даупозоре на социјалну катастрофу ојађених радника и сељака. И у време несно-шљиве турске вишевековне окупације и германског уништавања земље инарода отпор је представљао битну карактеристику идентитета српскогнарода.Коме је потребно да од српског Јерусалима који се назива Косово направи ква-

зидржаву и да при томе већ две деценије испира мозак српском народу, убеђу-јући га да је у његовом интересу да се одрекне Косова и Метохије. Каква је тосветска империја која није спремна да после толико мучења српског народа излоупотребе Албанаца и Албаније омогући компромисно решење? Америка сасвојим савезницима онемогућава реализовање стварног помирења на Балкану,држећи непрестано лекције о демократији по свету, при чему се непрестанопотпомаже ракетама и беспилотним летилицама. Нове војнополицијске техно-логије постале су кључан фактор разних безбедњачких служби у обезбеђивањуконтроле над нашим животима, каже храбри Асанж. Одговору на ова питањапомоћи ће својим давним виђењем, како функционишу центри моћи, угледниАмерички председник Теодор Рузвелт.

„Иза сваке видљиве владе седи невидљива влада, која ником не полаже за-клетву и не признаје никакву одговорност према људима. Уништавање теневидљиве владе, разоткривање те несвете алијансе корумпираног бизнисаи корумпиране политике, први је задатак државне власти.”26

Припадам оној категорији људи који се није устезао да каже да су завере у по-стизању циљева уских владајућих група честа појава. Оне никада не би могле давладају, експлоатишући народ ако би своје одлуке доносиле јавно. Најопаснијесу завере оних група, односно врхушки које легалним путем долазе на власт, очијим одлукама сазнајемо post festum или никада. Подсетимо се како су доно-шене одлуке о разбијању Југославије и ко их је тајно припремао. Светска јавностје систематски припремана да их прихвати. У тај пројекат је укључено пребаци-вање одговорности на Србе. А на крају, у Мастрихту, немачки лидери Геншер иКол притиском натерују врх Европске заједнице да гласа за отцепљење Хрватскеи Словеније. Уценом су немачки лидери натерали француског председника Ми-терана. Његов глас је повукао и неке друге евролидере.

ИМПЕРИЈАЛНО ГАЖЕЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Ововремено кретање Србије у правцу интегрисања у Европску унију пратисве драстичније гажење њеног идентитета. Суверенитет јој је доведен у питањеувођењем НАТО управе на Косову и Метохији. Она је покривала припрему и са-

26 Асанж, Џулијан, Неауторизована биографија, „Албион Букс”, Београд, 2012. стр. 116.

697


мопроглашење квазидржаве Косова. Наставља се сабијање Србије у све мање те-риторијалне и суверенитетне оквире. Од нас се тражи да уживамо у свом сма-њивању чији се крај не види.Прво, разбијена је СФР Југославија, у чије је стварање и одржавање српски

народ инвестирао све што је у историји борбе за слободу и самосталностстекао. Тада су наши савезници били најмоћније силе света. Разбијена јеи СР Југославија, а онда се прешло на разбијање Србије. Радикално су сма-њене територије и бројност српског народа ван Србије. Ми смо једина држава Европе у чијој деградацији учествују заједнички бив-

ши савезници и бивши непријатељи. Друго, доводи се у питање цела националноослободилачка борба Србије и

српског народа у оба светска рата. Игнорише се допринос српског народа побе-ди савезника у Другом светском рату. Релативизују се милионске жртве у Дру-гом светском рату, и то раде они који су у њему на челу са фашистичком Немач-ком оставили иза себе највеће злочине у светској историји. Треће, од бивших република преко ноћи западне империје су, признањем

њиховог отцељења, створиле нове европске државе. Четврто, уништена је српска привреда санкцијама и бомбардовањем НАТО.

Већина становништва је остала без основних извора за нормалан живот. Неиз-весно је када ће се изаћи из економске кризе. У 2013. години Србија располажеса 40% БДП из 1989. године.Пето, извршено је драстично ограничавање одбрамбене моћи српске државе.

Сведена је бројност српске војске на минимум. Пропорцијално броју становни-штва и величини територије то је сада најмалобројнија војска на ЈугоистокуЕвропе. Шесто, газећи идентитет српског народа и државе Србије, формиран је Ха-

шки суд чији је задатак да правно покрије све политичке мере ЕУ и злочинНАТО током бомбардовања Србије и Црне Горе. Похапшено је цело политич-ко-војно вођство Срба са председником СР Југославије Слободаном Милошеви-ћем на челу. Западњаци су га киднаповали и војним авионом пребацији Холан-дију. Да би гажење државног идентитета било потпуно, ударили су и на поноссрпског народа. Акција је изведена на највећи национални празник – Видовдан.У том воћству била су три председника тадашњих српских држава – Србије, Ре-публике Српске и Републике Српске Крајине.Седмо, гажење идентитета се наставља кроз процес расрбљавања. Под уда-

ром је српска културна вертикала. Све је више српских интелектуалаца који све-сно или несвесно учествују у томе. Под притиском су значајне српске научне икултурне институције.27

27 /За 55 година Титове и Милошевићевве владавине Србија се задужила до 15 милијарди дола-ра, а за 12 година после пуча 2000. томе је додато још 25 милијарди евра. 2012. сточни фонд је нанивоу 1895. Број индустријских радника на нивоу 1967. Засејане површине 2012. на нивоу 1945. го-

698


Ми смо европски народ. Србија је једна од најстаријих држава Европе.Њој је место у Европској унији. Међутим, поставља се питање може ли Ср-бија очекивати благонаклон став према њеном интегрисању у ЕУ од држа-ва чија руководства воде антисрпску политику. Досадашња икуства пока-зују да не може.Србија ће изаћи из ове кризе као што је то успевала и раније. Изаћи ће јер мо-

ра. Као и у прошлости мора да превазиђе своје унутрашње поделе и сукобе. Ра-ђају се нови људи способни за коперниканске обрте. Такви који могу довестисвој народ и државу до победе коју противник признаје као што се догађа на те-ниском терену. Нама је као никада раније потребна победа у миру како бисмославили живе хероје напретка свеопштег привредног и културног развоја.Јер, само политичко-економски и морално јака Србија може представљати

европског партнера са којим се не могу поигравати никакви србомрзитељи. Ра-чунамо на Немце који су следбеници непревазиђених великана – Гетеа и Хај-неа, Томаса Мана и Маркса и др. И у новим поколењима Немаца све је више њи-хових следбеника.

дине. (Проф. др Миленко Џелетовић, „Печат”, 2. новембар 2012. Београд)/ Валканов, Велко, „Те гоубиха”, „Захарии Стојанов”,Софија, 2006.

699


Radoš Lj. Smiljković

NEW GERMAN-OTTOMAN PENETRATION INTO SERBIA

SummaryAfter 100 years since the First Balkan Liberation war in 1912 Serbia is faced yet again with

its own history. Being depraved of results gained with great difficulties it must find the an-swer why in that context it came in collision with American expansionism. Also, why is Ser-bia the only country that has to prove its right over its own territory on the way to EuropeanUnion.

The basis of this paper is an analysis of premises and essence of new German Ottoman at-tack on Serbia. Germany and Turkey as closest allies of the USA made attempts to get backto the Balkans as soon as possible in order to penetrate it further. One would go towards theeast and the other towards the west. Serbia is the first country to be aimed at. In realizationof its imperial aims both powers use old methods of manipulating the Balkan nations. De-spite having a rich experience with both powers, the breaking up of Yugoslavia was unex-pected. However, Serbia offers proofs that it will overcome the crisis and shine again as apolitically and economically strong democratic member of European Union.

The author emphasizes several topics in that context such as follows: Serbia walked intothe world history through the wide door with Kosovo; centenary of reintegration of Kosovoand Metohija into Serbia; new imperial taking away Kosovo and Metohija from Serbia, col-lision and cooperation of German and Turkish imperialism on the Balkans; drang nach Ser-bia; Neo Ottoman threat; Julian Assange`s revealing of new imperial plans; imperial wipingout of Serbian national identity.

Key words: national liberation combat; Serbian territories; Kosovo and Metohija; neo im-perialism and neo liberalism; national identity; cultural vertical; economic crisis and eco-nomic development; cooperation on equal basis and justice; great powers and banana states;power and fears; balkanization; Serbian leaders; national intelligentsia.

700

УДК: 821.163.41.09.1:811.163.41'38(497.115)”1999/2009”

DRAGANA M. SPASIĆ1

University of Priština temporary settled in Kosovska Mitrovica Faculty of Philosophy

THE ANALYSIS OF KEY WORDS IN THE BOOK WHAT IS FREEDOM

Abstract. After 1999, life in Kosovo and Metohija has changed completely, especially forSerbs, who have been living there for centuries. Everyone there fights their own fight to sur-vive. The book What is Freedom is a collection of poems and texts written between 1999 and2009 by primary and secondary school children from villages and places around Pristinawhere Serbs nowadays live. The term “key words” is used here because of the importance ofwords that children use in their poems and texts. Most of those words should not belong toa child’s vocabulary. They should be adopted naturally during the course of time, but thosechildren obviously were forced to be aware of them early. Words are analyzed from the pointof view of structure, function and meaning through the given examples.

Key words: structure, function, meaning, key word.

The basic aim of this research that is going to be described in this paper is to ana-lyze crucial words used in the book What is Freedom. The research is based uponstructure, function and meaning of key words used in the book and verses and textsfrom it serve as examples. Even though this paper is mostly a linguistic descriptiondone by using appropriate linguistic methods and the theoretical and empiricalbackground, we cannot avoid to mention some important details about the book andenter some other spheres of life and science such as history, sociology, politics, etc.,and how they influence language of the Serbian children in Kosovo and Metohija.

The book What is Freedom is published by Nicanor, edited by Ratko Popovic andDragi Nicic Crnoberski. It is written in two languages –Serbian and English – andrepresents writings by children from Kosovo and Metohija between 1999 and 2009,

1 [email protected]

701


as a spontaneous response to holocide over Serbs in Kosovo and Metohija. It is pub-lished with the blessings of children from Republic of Srpska.

At the very beginning of the 21st century, owing to political decisions of certainworld leaders, in favor of one nation and against others, a disaster happened. Serbianchildren living in Kosovo and Metohija after 1999, grew up without being awarewhat freedom is and how to feel free. According to some opinions, what happens af-ter 1999 to Serbian people is the project of holocide because the aim of the foreignoccupation is not only to relocate Serbs from the area, but to rename a lot of places,rivers, mountains, etc., such as Obilic to Kastriot, Srbica to Skenderaj and Urosevacto Ferizaj. Serbian monasteries and churches (more than 135) were ruined and burntand Serbs, who were the legal nation at Kosovo and Metohija, today exist only as anational minority. After 1999, over 250.000 Serbs were banished from the area, alongwith thousands of Roma and even some disobedient Albanians and Turks. Over150.000 Serbs stayed, and they now live in villages and some towns, but always sur-rounded by fear whenever they try to go out and travel going to school or work.

One Mesopotamian saying goes Keeping silent makes a misdeed complete. So thequestion is - should evil be talked about or should people be silent? To choose can bevery difficult as well. Victims should not be forgotten: a girl from Gnjilane, Daniloand Novica, and many others are all innocent children who vanished. Talking aboutit does not mean hatred and revenge, but it is necessary to prevent similar thingsfrom happening. This is why the book is so important – it reveals the truth about thedifficult lives of Serbian children in Kosovo and Metohija nowadays.

There were attempts to support literary creativity of primary school pupils inPristina and the surrounding villages even before 1999. Their works were represent-ed in the journal First Feathers. Some of those children continued to write, becomingfamous poets, journalists and actors. This book represents a continued effort. Mostof the poems are dedicated to Kosovo and Metohija with the message to stay thereor return to this land. There is hope that one day all children of the world would singabout Peace and Freedom together because they represent the future of the world.

There are about one hundred poems and short texts in the book. They are writtenin Serbian and there is a translation in English. Key words that are going to be ana-lyzed in this research are usually taken from titles and most of them do not belongto the so-called children’s lexicon, words that suit their age connected with some-thing that could be called normal life.

The first word is taken from the title of the book and it is at the same time the titleof the first poem. It is FREEDOM. According to the structure in English, it is a com-plex word consisting of the base free and suffix –dom that serves to form abstractnouns. In this case free is an adjective or a verb. According to the dictionary, free hasdifferent meanings, but the first is “not in prison, cage, etc…”, while the meaning ofthe verb is to let somebody/something leave or escape. Freedom being an abstract nounmeans the state of not being held prisoner or controlled by somebody. Normally the

702

Dragana M. Spasić: The Analysis of Key Words in the Book What is Freedom

word is taken for granted, but this is what one Serbian child from Kosovo and Meto-hija says about it:

Freedom

What indeed is freedom?

Is it something so beautiful,Or just something sacred?

Freedom is when you are joyful,you go to school and you’re free,

when you love, when you smile, and when you do not fear.My freedom is dangerous, frightening and poor,my friend, brother, dad die under fire,

In it we get killed, as if we’re made of mire. (page 24)

Let us pay attention to how freedom, instead of being beautiful and sacred, repre-sents something dangerous, frightening and poor. It can function as a head word ina NP as it is here, or be subject object and complement in a sentence structure. Thisword is present in other poems and texts with almost the same meaning, for example

I Long for Freedom.

The next word analyzed in the paper is bombardment, which is also the title of oneof the poems. According to its structure, it is a complex word. Two words can serveas a base – bomb, a noun-countable with 3 connected meanings – a container thatwill explode, sing. the bomb – nuclear weapon and sing. a bomb informal a lot of mon-ey. Word bomb can be a verb, too – to attack with bombs. Word bombardment consistsof bombard, verb transitive, meaning to attack with bombs while –ment is a nominalforming suffix added to form a noun meaning an attack with all weapons. A child in-terprets bombardment in the following way

It was like a slumber,When bombs came from up there,

When kids stopped dreaming,Awake and screaming.

Not a bird was left alone,Many of them were dead and gone,

One fell in my lap, couldn’t find its way,Far away from the bombs it couldn’t stay. (page 42)

Syntactical functions of words mentioned above are to be heads in NPs and VPs ona phrase structure level or to function as subject, object or complement as nouns or aspredicators being verbs at a clause and sentence structure level.

The word abduct is simple by its structure and it belongs to the open class ofwords better to say verbs and it is transitive. It can serve as a base for complex nounabduction. The basic meaning of abduct is to take and hold somebody illegally.

703


Abducted SchoolsSerbian students were chased awayby evil people… (page 44)

Another word often present in the book either in poems or in texts is war. It is asimple word that consists of only one morpheme belonging to nouns. It can struc-ture a compound word again noun such as war crime. Basically means a state offighting between countries using armies and weapons. By the following poem, a childsends a message to the world:

Let there be no war around,

A smile on my father’s face will be found,

My mother’s voice, its joyful sound,

Let there be no war around.

Listen, people round the world,

The will of a child must not be heard,

Words of my brothers, their joyful sound,

Let there be no war around. (page 60)

A Friend and War

The Sun is shining bright,

The wind is blowing slow,

Asleep I find myself asking:

Where are you my dear fellow? (page 90)

The title of the poem Shots in Kosovo points out the key word shot(s). It is a count-able noun, simple in structure expressing six or more different meanings, but basical-ly it describes an act of firing a weapon at somebody/something. It can also be a verb.The word formation process involved is called conversion.

They’re shooting the kids,

As if we are to blame

Because in Kosovo

We wish to remain. (page 66)

The word sorrow is frequent in different texts and titles such as Kosovo Sorrow orjust Sorrow. It can be found in poems, too. Structurally it is simple in form and it is anoun that is either abstract and uncountable or common and countable. It functionswherever a noun can function what is mentioned before. It is a base for forming ei-ther an adjective by adding adjectival derivational suffix –full and an adverb when–ly adverbial forming suffix is added to the adjective. There are two basic meanings– a feeling of great sadness or a very sad event. What sorrow means in the book isshown by the following verses:

704


In this place once there were other laws,All of a sudden, sorrow here grows.

That for us black dawn will come,

Kosovo be left by some,

Serbs will flee their sacred home,

All around the world to roam. (p50)

This sky of ours,

Kosovo sky, loses its beauty,

Loses its gleam, dressing gowns that are bleak, grey,

Dreadful pictures it cannot display. (p78)

Complex noun according to its structure electricity, what usually is not a child’sconcern because it is always present and taken for granted, in this book takes an im-portant place together with the complex noun restriction. In the first word nominalsuffix –ity is added to an adjective and in the second word –ion is added to a verb.Both structures are productive. While electricity is always uncountable, restrictiondepending on its meaning is either uncountable or countable. The first means a typeof energy and the second one something that limits number, freedom or the action oflimiting the freedom. In the book there is a title of a short text Life Without Electricity.

I am writing this in the dark, by a candle, because the powerhas gone. Once again. (p180)

Restriction

There’s no power cause of the storm.

That’s what people believed,

But the power has shut down,

By some people who had us deceived. (p202)

It is interesting that word God is often present in the book. No matter how chil-dren from Kosovo and Metohija were surrounded by a lot of churches and monaster-ies and faced faith even before 1999, their prayers to God after that became stronger.God is noun singular and cannot be preceded by articles. It serves as a base to formcomplex and compound nouns such as goddess or godfather, godchild, godforsakenand godserved. All these words represent members of the same derivational para-digm. God represents the being or the spirit of faith that people believe has power overlife and it can be a part of expressions such as Oh my God! – Thanks God or For God’ssake.

It is you, oh God, that I address today,

For everyone I love now I shall pray,

Let their life shine in galore,

God our Father and Christ I implore.(p240)

705


Jesus Christ is our Holy God,He helps us all when we’re in need,

We must always turn to him,

Each of us must have enough creed. (p256)

Children pray to St. Sava in the poem Prayer to St.Sava.

For us to live together once more,

You, St. Sava, we now implore! (p88)

The title of the poem St. Vitus’ Day is dedicated to one of the most important daysnot only for Serbs from Kosovo and Metohija, but for all the Serbs all over the world.It is connected with the Kosovo battle that happened in 1389 between Serbs andTurks. It is one of the most glorious days in Serbian history.

What happened on this famous day?

What’s the meaning of St. Vitus, say?

I wonder now and ask my mom

What’s the meaning of St. Vitus’ Day?

And mum responds: “Ah, my dear,

It was a great day of fame and fear… (p63)

While in some countries there are two different words such as convent placewhere nuns live together and monastery place where monks live together, in Serbianlanguage monastery is more often in use denoted either male of female sanctuaries.There are a lot important monasteries and churches in Kosovo and Metohija andthey are orthodox. So that is why the word monastery is often present in minds of thechildren, especially after 1999. According to its characteristics it is a noun, commonand countable (pl. monasteries), neuter gender. It functions as a HW in NP and cantake all nominal functions in a sentence structure. Let us see how it is mentioned inthe book.

But all or our monasteries swept away,

In vain for them to God do we pray. (p64)

„Extraordinary buildings in Kosovo and Metohija are its monasteries, whichhave stood for ages, bearing witness to Serbhood and Orthodoxy. Among themost beautiful there stand Decani and the Patriarchate of Pec. Even today, when

there are no Serbian folks around them, their bells toll, hoping that the displacedSerbs will return.” (p76)

I Stand Before the Altar is the title of a short text written by a primary school child.The word altar is the key word. According to the structure it is simple word belong-ing to nouns, common and countable. It expresses all nominal functions and it means– a center of religious ceremony. What this child means about the altar is shown be-low:

706


Many churches in Kosovo and Metohija are looking up at the skies, waiting

for the faithful to enter, bow and give them new freshness, new life after muchdevastation. I am standing in front of one of them, a church which still proudly

stands, defying time and gathering the believers around its bosom. I enter slowly,deeply believing in God, with a big hope that there is future for myself and mypeople, especially for children of my age. Silently, making the sign of a cross,

I approach the altar, clasping my hands close to my chest, looking at the icons onthe wall in prayer. I pray for all children of this world, and, in a corner of my

heart, I have a special prayer for children from Kosovo…

…I kiss the image of the blessed Mother of God in front of the altar and slowlyleave the church, with peace in my soul, huge faith, and hope that my prayer willbe heard. (p100)

Two words that are connected and closely related to previous words are pray andprayer. They belong to the same derivational paradigm having the same base – pray.It is a verb, regular, characterized by all members of the inflectional paradigm andcan be both transitive and intransitive. It functions as a base in VP on a phrase leveland as predicator on a clause and sentence level. It means to speak and thank to God.The word prayer is derived from pray by adding a productive nominal forming suffix– er. The result is a noun that is common, countable, neuter. It expresses all nominalfunctions and is found in common case.

Serbs, my brothers, let us pray,

The few of us who’ve not gone away,

To St. Sava let us pray,

Our plea to God he will convey. (p88)

I pray to you my lord

That Serbs come to an accord

And I also have a desire

A better childhood I dare require. (p240)

There are words used in children’s poems and texts somehow present in everydaylife, but they are taken as key words because their function and meaning are specificin the book. They became stronger, more important and in each poem or text theyexpress a specific meaning.

The title of the poem The Wish points out the word wish. It is the example of con-version, a word-formation process where with zero suffix and a base one structurecan belong to different word classes expressing different meanings. So wish is eithera verb or a noun. When it is a verb it is regular, transitive, characterized by all mem-bers of the verbal inflectional paradigm i.e. base, -s form, -ed1, -ed2, -ing. It is alsorepresented by a simple form consisting of only one morpheme. When it is followedby the non-finite verbal form i.e. infinitives, participles and gerund, it belongs to cat-enative or multi-verb verbs. This non-finite form fulfills the meaning of wish, i.e.

707


wish (to do) equal to want (to do). Besides this there are other meanings of wish –wish (that) expressing condition wish for want good luck or wish a happy birthday.When wish is used as a noun, it is countable meaning want and countable in someexpressions such as make a wish, and only in plural in other expressions such as mybest wishes. When it is a verb, it functions as one being either a predicator or a partof it and a HW in VP. As a noun it functions as subject, objector complement or it canbe a HW in NP. What children in the book wish:

The Wish

We, the children, just know what is right,

We wish all the joy and delight.

Peace to rule around the planet,

Enough food for every hamlet.

We are joyful when this is so,

But it’s not easy ah, we know.

Questions swarm inside my mind:

So many bombs in the world one can find?

Are arms and wars so serious, real?

Where does this lead?

We, the children, only freedom feel. (p70)

Another word related to wish is hope. Luckily, there is hope among young people.Structurally, hope is a simple word and it belongs to the process of conversion, beingeither a verb or a noun. As a verb it has regular meaning – to want (sth) to be true. Itsmeaning can be fulfilled by a non-finite form, i.e. infinitive of another verb and thenit is catenative or multi-verb verb. There are two more structures such as hope (that)and hope for. As a noun it expresses the feeling of wanting something to happen withpositive result. It can be found in the expressions hope of doing… and give up hope. Itis only in singular when it means a thing or a person that will help – the last hope.Other members of the derivational paradigm are hopeful, hopefully, hopeless, hope-lessly and hopelessness.

The dark has come, the light now vanes,

The night has arrived, but hope remains,

Perhaps tomorrow, or who knows when,

Her biggest hope – see father again. (p92)

Finally, what’s left for me is to hope and ask: Kosovo used to be mine. Now theland, and the sky above it, whose are they?

Best wishes, my friend! (p76)

Fortunately, there is a lot of love in the book, but primarily love for Kosovo, theirhomeland, their villages and then love for parents, friends and the great and inno-cent feeling that young persons can express to each other. The word love is a con-

708


verted simple word. When it is a noun it is abstract, uncountable, neuter gender andin common case. It can take all nominal functions and considering meaning there arebasically four of them – a strong feeling for another person and can be a part of dif-ferent expressions such as fall in love with, madly in love with, love at first sight; a loveof adventure/start etc., noun love when means a person, a thing or an activity iscountable; friendly way of speaking rather informal in terms when love means zero.Being a verb love is a regular transitive verb that means strongly like or enjoy smb/sth.It shows all verbal functions. The expression would love means – very much like sth.Other members of the derivational paradigm are complex and compound wordssuch as lovely, lover, loving and love affair.

Hatred Can Do Much, but Love Can Do Much More!

… Love. The very word connotes something proud, exalted and noble. Some-thing miraculous, unspoiled, genuine. Love is as strong as the mother’s heart, asclear as the sun, as penetrating as running waters. Love is a gift from the heav-ens. Love is the proud face, the peak, the power. (p266)

Kosovo, my dear,

I give you all my love,

For you, my Kosovo,

I pray to God above.

Kosovo, my home,

I’ll never love you less,

Here, in this area,

I will find my happiness. (p46)

Once, when all things vane,

And memories fade away,

Your black eye will remain,

Its warm gaze follow and stay.

You might say things to me,

Or you might only pass,

In your heart, I know, you’ll agree,

You’ll remember the sleepless nights. (p276)

The three words from the book are going to be mentioned now. They are connect-ed by the same word-formation process that still is one of the most productive andthat is why it belongs to major processes. The process is derivation morphologicallyand composition in a wider sense and the result is a derived or complex word. One ormore affixes (usually bound bases) are attached to a base (there are two more termsthat are connected – stem and root) and the result is a new word that belongs to thesame or another word class as a base. Its meaning is as well connected with themeaning of the base. The first derived word is happiness; nominal forming deriva-tional suffix –ness is added to an adjectival base to form a noun. Other two are friend-

709


ship and childhood; suffixes –ship and –hood are added to common nouns to produceabstract nouns. All three of them express nominal functions.

Happiness

I look for my happiness,

And it’s running away,

As if it’s trying to hide somewhere,

But I will find it, yes, I know,

For there’s heroic blood in my veins!

My forefathers all lived here once,

Looking for freedom, peace and a chance.

I shall stay, too,

For my roots are here!

I’ll look for my happiness,

The fog won’t make me fear!!! (p. 148)

… However, when I see the tree where we gathered, I am very sad. Jelena is no

longer here, she moved to Belgrade, Dragan, who always pulled us by our hair, isnot here, either. The same goes for Mile, Dragana… (p154)

Childhood

We only want

A childhood that’s not too bad,

We don’t want to fear

For our mum and dad.

So early in life we don’t want to despair,

We want to be happy, joyful, to glare.

We don’t want to be put behind a wall,

We wish a little peace, and that is all. (p246)

Childhood in the Dark (p174)

There are a lot of compound words in the book. Such words consist of two or morefree morphemes or bases that express one meaning. Words class and room gather to-gether to form one word. Members of a compound word can be written together likein classroom or with a hyphen, i.e. brother-in-law or separately, i.e. post office. Home-land is the same as classroom. Both are nouns and function as nouns, although homethat is the first part of homeland expresses different meaning and functions as anoun adjective adverb and verb. As such it can be a part of many either complex orcompound words that represent the members of the same family. Homeland meanscountry where you and/or your parents were born or where you belong.

710


Classroom

My classroomIs always clean,

Fully shining,

For students to glean. (p104)

In Kosovo we all live,

To this land our love we give.

Kosovo, our fatherland.

Here is our native land,

Since the times of fathers grand…

Fear and sorrow run around,

Hard life here can just be found. (p258)

The three simple nouns represent key words in the book, too. They are joy, mem-ory and peace. While joy expresses a feeling of great happiness, memory stands forone’s ability to remember and peace means a period of time without war or violence.What those words mean to children from Kosovo and Metohija is shown below.

Peace and Joy are Our Most Precious Wishes.

The elderly often say childhood is the most beautiful and carefree part of

one’s life. Is this really so?

Although we are young, we also have many desires and problems, and we areafraid much more than adults are. There is always talk of problems, terrorists, at-

tacks. Our streets are packed with armed people wearing uniforms, guarding usand our village. I don’t know why, but whenever I walk near them, I feel anxious.

Our parents do not allow us to go where we wish, set time limits, stress the dan-ger. So, how can this be carefree? I wish to fly around Kosovo, as free as a bird, totake a magic wand, In order to run even the notorious bridge in Mitrovica – the

dividing line – into the old bridge, symbolizing peace and connection. I wouldlike children to freely run from one side over to the other, so that peace could

come here at last – such peace that could finally make all wishes come true –those of old and young people alike… (p160)

Memory

And also the old basket,

Behind the neighbour’s wall,

I believe my classmates,

There still play basketball.

I just need to remember,

And tears come on their own,

711


I long for my old home,My heart is not of stone. (p162)

One noun simple in structure, common by its meaning being the name of a flower,countable by its number, neuter gender and common case is peony – peonies. Thisflower is a symbol of Kosovo Serbs primarily and all other Serbs all over the world.It blooms on Kosovo and Metohija fields and its red color symbolizes every feelingconnected with Kosovo: sorrow and happiness, wish, love, war, peace, friend, moth-er, father, land, etc.

My Village

A long time ago, those were better days,

There was a place for me, a beautiful place.

Kisnica, that was the village name,My tear of joy, my childhood game. (p50)

… Here where lovely peonies grow,

Here is where birds sing songs we know,This is Kosovo.

Heaven on earth, here’s my heart. (p168)

The three words that are only mentioned in this paper as crucial are mother, fatherand Kosovo. They are special from the point of view of meaning and that is why rec-ommended for some further investigation. Kosovo is the title or a part of the title ofmany poems and texts from the book: In Kosovo (p138), Kosovo Ballad (p142), Kos-ovo, You Are in My Heart (p130) and a lot of others.

You’ve always been at Serbia’s heart,

The precious flower among us all,

Oh, my Kosovo, my holy land,

Upon your face, darkness will now fall. (p142)

The book What is Freedom, writings by children from Kosovo and Metohija, is abook of poems and texts and finding key words is not an easy task to do. It is difficultto avoid personal feeling of a researcher when choosing the words. This is just an at-tempt to analyze a certain number of key words from the point of view of linguisticshaving in mind morphological, syntactical and lexical characteristics of those words.Most of the analyzed words belong to the open class items and two remarkablemembers important in most of the languages: nouns and verbs. Nouns are mostlycommon and abstract, countable and uncountable, masculine, feminine and neuterin gender, common case. Considering their structure all three main word-formationprocesses are involved, so the structures are simple, complex, compound and con-verted. The same is with verbs and considering their grammatical characteristics theattention is paid to whether they are regular or irregular. Derivational and inflec-tional paradigms of certain words are given because some other members of the

712


family can be found in the book. Syntactical analysis of words is pointed out onlygenerally and is shown by examples. Most of the texts in the book are poems so fur-ther syntactical investigations are recommended. General lexical meanings given inthis paper and taken from a dictionary are only compared with the meanings of thesame word in the poems and texts from the book by giving examples.

This book represents a set of poems and texts written in Serbian and English as itwas mentioned before. So it seems as a source not only for linguistic analysis of Eng-lish words but for contrasting English and Serbian. Further, language source and lan-guage target can be analyzed from the point of view of translation. Finally, both ver-sions can be analyzed literally and other sciences should be involved representing aninterdisciplinary work. The existence of the book itself is enormously important con-sidering the present moment and being aware that children are our future and that theirthoughts, feelings and opinions should be considered.

… Here where lovely peonies grow,

Here is where birds sing songs we know,

This is Kosovo.

Heaven on earth, here’s my heart.

Why do others punish us like this?

Why can’t we have some love and peace?

Why do I need to grow up so fast?

Is there no answer to this gloom vast?

Please respond, you grow up friend,

I’m still a child, I can’t understand. (p168)

REFERENCES

Adams, Valerie, 1973: An Introduction to Modern English Word-Formation. Longman, Lon-don

Bybee, J, 1985: Morphology: A Study of the Relation Between Meaning and Form. John Be-wamins Publishing Company, Amsterdam.

Long, Ralph, 1965: The Sentence and Its Parts. The University of Chicago Press, Chicago –London.

Matthewe, P. H. 1974: Morphology. Cambridge University Press, Cambridge.

Quirk, Randolph and Greenbaum, Sidney, 1974: A University Grammar of English. Long-mans, London.

Strang, Barbara, 1974: Modern English Structure. J.W.Aronsmith Ltd., Bristol.

The Oxford Dictionary of Modern English, OUP, London 1979.

713


Драгана М. Спасић

АНАЛИЗА КЉУЧНИХ РЕЧИ У КЊИЗИ „ШТА ЈЕ СЛОБОДА”

РезимеПосле 1999, живот на Косову и Метохији се у потпуности променио, посебно за Ср-

бе који ту живе већ вековима. Сада свако води своју битку да преживи. Књига Шта јеслобода је збирка песама и текстова које су између 1999. и 2009. написали ученициосновних И средњих школа из села И места у околини Приштине где Срби данас жи-ве. Термин „кључне речи” се овде користи због значаја речи које су деца користилау песмама И текстовима. Већина тих речи не би требало да буде део дечијег речника.Њих би требало усвајати природно током живота, али су та деца очигледно била при-морана да постану свесна таквих речи јако рано. Речи су анализиране у смислуструктуре, функције и значења кроз дате примере.

Кључне речи: структура, функција, значење, кључна реч.

714

УДК: 316.647.8(=512.161)(497.115)

ДРАГАНА З. СТАНОЈЕВИЋ1,БИЉАНА Н. ЈАРЕДИЋ,МИРОСЛАВ Ж. КРСТИЋ


ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ТУРСКИХ СЕРИЈА – СТЕРЕОТИПИ О ТУРСКОЈ НАЦИЈИ КОД СРБА НА

СЕВЕРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

САЖЕТАК. Популарност серија турске продукције међу гледалиштем у Србији наглоје нарасла у последње две године и готово бацила у сенку остале телевизијске садржа-је. С обзиром на то да медији имају значајну улогу у формирању слике о једном на-роду али и вишевековне историје ратовања са Турцима, ми смо желели да испитамода ли Срби са севера Косова и Метохије имају формиран стереотип о Турцима и да лињегов садржај више одговара слици која се пласира у медијима или закључцима из-веденим на основу историјских чињеница. Узорку од 156 испитаника (59 мушког и 97женског пола) задали смо упитник који се састојао од питања о социодемографскимкарактеристикама и гледању серија турске продукције, уверењу о веродостојностиприказаних елемената културе и друштва, као и листу атрибута за проверу стереоти-па (Турјачанин, 2002). Подаци су третирани непараметријским и параметријским ста-тистичким поступцима. Добијени резултати показују да Срби са севера Косова и Ме-тохије Турцима доследно приписују само особине окрутности и религиозности, док јеаутостереотип у потпуности формиран и садржи претежно позитивне особине: по-носни, темпераментни, комуникативни, гостољубиви, весели, националисти, рели-гиозни, родољубиви, паметни и осећајни. Они који боље познају српско-турску исто-рију чешће сматрају да су Турци примитивни, а они који је мање познају да суродољубиви, радни, богати, напредни и културни; испитаници који не гледају турскесерије чешће Турцима приписују епитет назадни. Одређене разлике су добијене и из-међу група различитих социодемографских карактеристика. Добијени резултати судискутовани у светлу резултата других истраживања, значаја медија као неформал-ног и школског система као формалног извора информација.

1 [email protected]

715


КЉУЧНЕ РЕЧИ: стереотипи, гледање серија турске продукције, знање српско-турскеисторије.

УВОД

Појам стереотип у науку је увео амерички аутор Липман 1922. године у својојстудији Public Opinion (Lippman, 1922), где стереотип дефинише као „слике у гла-ви” које бивају формиране на основу културних утицаја и свакодневних иску-става из окружења у којем живимо. Оваква дефиниција деценијама касније би-ла је изложена бројним променама. Нама се некако чини најприступачнијомПенингтонова дефиниција стереотипа која каже да „су стереотипи превише по-једностављене и превише генерализоване апстракције о групи људи, углавномнетачне, премда могу садржати и зрно истине” (Pennington, 2008). Стереотипи суна основу искуства изведени закључци о особинама неког народа и, као и свакегенерализације, могу бити погрешне. Пошто су оне засноване на непотпунојиндукцији, представљају уопштену и неоправдану генерализацију, али зато са-држе, поред нетачних, и делимично тачне оцене. Како поновљена истраживањаи кроскултурална истраживања указују на понављање одређених особина јед-ног народа, можемо рећи да су стереотипи делимично тачни, али само ако нисуизраз интензивних негативних осећања према једном народу, уколико нису са-мо рационализација предрасуда.Афективни однос који се гаји према одређеним народима може, поред нега-

тивног, бити и позитиван. Када је афективни однос позитиван, придајемо имвише позитивних, а када је негативан, придајемо им више негативних особина.Дешава се да у когнитивној слици о неком народу имамо исти број и позитив-них и негативних особина, и тада можемо говорити о амбивалентном односуили чак неутралном односу.Стереотипи су ригидне, упрошћене али и проширена слике јер, по правилу,

велики број припадника једног народа има одређену слику о народу са којим јеу контакту, али и о оном једва познатом или непознатом народу.Прва испитивања етничких стереотипа извели су Кац и Брејли (Katz & Braly,

1933) и од тада је испитивање етничких стереотипа постало актуелна тема какоширом света тако и на простору бивше СФРЈ, где су се одиграли, у протеклихдвадесет година, бројни грађански ратови. Оно што је занимљиво јесте да су сеоваква истраживања радила на оним етничким групама (Биро, 2002; Турјача-нин, 1999) које су биле у отвореном сукобу. Резултати тих истраживања су ука-зивали на негативне етничке стереотипе према другим етничким групама сакојима су били у грађанском рату. Нас је у овом истраживању интересовало ка-ко српски народ види припадника турског народа узимајући у обзир да је срп-ски народ пре 100 година био у отвореном сукобу са турским народом. Такође,нас је интересовао аутостереотип који се односи на слику о сопственој групи, а

716

Драгана З. Станојевић, Биљана Н. Јаредић, Мирослав Ж. Крстић: Између историје…

у нашем случају то је стереотип особа српске националности о сопственом на-роду.У нашој земљи истраживања стереотипа о турском народу нису бројна. Ми-

лошевић (Милошевић, 2003) је добила следеће податке: Турцима се приписујуособине да нису мирољубиви – 36,3%, и да нису чисти – 35,6%, али да су вредни– 47,5%, храбри – 46,7% и поносни – 46,6%.

ТЕЛЕВИЗИЈА И СТЕРЕОТИПИ

Телевизија је данас један од најдоступнијих па самим тим и најдоминант-нији медиј, па има велики утицај на формирање ставова, вредности и мишље-ња. Поред тога што је веома доступна, битно је и колико времена људи проводепред малим екранима, али и којим садржајима су наклоњени.Медији су моћно средство за стварање стереотипа, али и за њихово мењање.

Пошто смо махом у досадашњим истраживањима имали утицај медија на стиг-матизацију неке друштвене групе, нас је овим истраживањем заинтересовалода ли се путем медија могу мењати неки већ формирани стереотипи, пошто сеформиране представе о некој групи могу дубоко укоренити ако се учестало пла-сирају у медијима, јер бескрајно понављање неистине временом се трансформи-ше у „истину”, нарочито уколико није могуће проверити веродостојност пору-ке.Серије и други производи масовне културе имају карактер сањарских тема

које публици омогућавају да се растерети негативних емоција, незадовољстава,фрустрација из непријатне свакидашњице. Бојановић (1989) истиче да је везаизмеђу фабуле масовне културе и садржаја сањарења један од аргумената да та-кве сторије имају функцију растерећења. Оне су нужно стереотипне, уз пона-вљање неколико општих образаца. Публици омогућавају да се идентификује сајунацима који све лако постижу и боље се сналазе у свету око нас. Да ли оваквипроизводи масовне културе могу да мењају стереотип о некој социјалној групи?Имајући у виду да се од 2010. године у нашој земљи преко малих екрана пласи-рају серије које су дело Турске продукције, интересовало нас је да ли ће оне има-ти утицај на формирање стереотипа о турској нацији. Непознавање друштве-но-историјског контекста и актуелних социокултурних прилика предуслови суформирања стереотипних уверења о некој друштвеној групи, тако да смо сеовим истраживањем позабавили и знањем о српско-турској историји.

МЕТОД ИСТРАЖИВАЊА

ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА

Основни проблем овог истраживања био је да утврдимо да ли код Срба са се-вера Косова и Метохије постоји формиран стереотип о турској нацији, стерео-тип о сопственој нацији, као и да ли постоји повезаност између стереотипа о

717


Турцима и гледања серија из турске продукције и знања о српско-турској исто-рији.

ЦИЉЕВИ

Основни циљеви овог истраживања били су:

1. утврдити да ли су Срби који живе на северу Косова и Метохије формира-ли стереотип о турској нацији и од којих атрибута је он састављен,

2. утврдити да ли Срби који живе на северу Косова и Метохије имају фор-миран стереотип о сопственој нацији, тзв. аутостереотип и његов садржај,

3. утврдити да ли постоје разлике у приписивању одређених особина при-падницима Турског народа зависно од гледања турских серија,

4. утврдити да ли постоје разлике у приписивању одређених особина при-падницима турског народа зависно од степена познавања српско-турске исто-рије,

5. утврдити да ли постоје разлике у приписивању одређених особина при-падницима турског народа зависно од социодемографских карактеристикаузорка.

УЗОРАК

Узорак је састављен од 156 испитаника српске националности који живе на се-веру Косова и Метохије. Од тога 37,8% испитаника чинили су припадници му-шког, а 62,2% припадници женског пола. Узраст испитаника кретао се од 20 до 70година, при чему је највише било испитаника узраста до 30 година (46,8%), по-том од 30 до 54 (44,2%), а најмање узраста 55 година и више (9%). Највећи проце-нат испитаних је просечног материјалног статуса (67,3%) и има завршену сред-њу школу (72,4%).

ВАРИЈАБЛЕ И ИНСТРУМЕНТИ

У истраживању су регистроване следеће социодемографске варијабле:

А) пол: испитаници су заокруживали пол коме припадају;

Б) узраст: испитаници су уписивали колико година имају;

В) образовање: испитаници су заокруживали степен стручне спреме (основнашкола, средња школа, виша/факултет);

Г) материјални статус породице: исапитаници су описно процењивали мате-ријални статус своје породице одредивши га као испод просека, просечан и из-над просека;

718


Д) редовност гледања турских серија: процењивана је заокруживањем одре-ђеног степена учесталости – никад, ретко, једном недељно, од 2 до 3 пута недељ-но, једном дневно и више пута дневно;

Ђ) веровање у веродостојност приказаних елемената културе, традиције, ве-ре, историје и друштвеног живота. Испитаници су на 5-степеној скали рангира-ли своје слагање са 5 тврдњи „Ликови и догађаји у турским серијама веродостој-но приказују њихову… ”;

Е) мотиви гледања серија: заокруживани су елементи серија који највишепривлаче публику да их гледа – вера, култура, традиција, историја, лепи глум-ци, нешто друго, или испитаници гледају серију онда када се досађују;

Ж) која тематика је најгледанија: исптаници су уписивали назив серије којунајрадије гледају, па су оне накнадно разврстане према главној тематици (исто-рија, криминал и освета, породични заплети);

З) стереотипи: евентуално постојање и садржаји стереотипа и аутостереотипаиспитани су чек-листом која се састоји од 51 атрибута који се могу приписатиљудима разних нација. Испитаници на листи означавају неограничен број осо-бина који се могу приписати припадницима одређене етничке групе, а укључе-на је и перцепција сопствене етничке групе. У језгру стереотипа анализирани суатрибути који су заступљени са процентом већим од 50%. Пошто број особинакоје испитаник може да означи није ограничен, ова граница је одређена арби-трарно, тј. као натполовично слагање у избору појединог атрибута. Коришћенаје листа атрибута која је деривирана из Katz-Braly чек-листе, а примењена је и уранијем истраживању Турјачанина (Турјачанин и сар., 2002). Понуђени су сле-дећи атрибути: окрутни, брбљиви, храбри, назадни, родољубиви, хладни, не-искрени, отворени, хвалисави, угледни, гостољубиви, радни, дисциплиновани,ратоборни, насилни, чисти, комуникативни, подли, пркосни, лењи, педантни,примитивни, сурови, надмени, агресивни, богати, напредни, паметни, култур-ни, досадни, пословни, шкрти, религиозни, похлепни, способни, непоштени,весели, прљави, духовити, темпераментни, вредни, добри љубавници, национа-листи, дволични, прилагодљиви, лукави, дружељубиви, фашисти, осећајни,прости, поносни;

И) познавање српско-турске историје: степен познавања српско-турске исто-рије процењен је на основу мини-теста знања који се састојао од 12 питања којасе односе на неке од најзначајнијих догађаја из периода владавине Османлиј-ског царства над Србијом: данак у крви, Косовски бој, Први и Други српски ус-танак, Велика сеоба Срба, имена освајача и слично.

719


РЕЗУЛТАТИ

Дескриптивни показатељи неких испитаних варијабли

У овом делу су приказани дескриптивни показатељи неких варијабли којимасмо покушали да више сазнамо о учесталости гледања серија турске продук-ције, мотивима због који се оне гледају, која је тематика серија које су најгледа-није, али и о осећању блискости и уоченој сличности са припадницима турскогнарода.

Највећи проценат испитаника прати серије једном дневно, а само 8,3% испи-таних их никада не гледа.На питање шта их највише привлачи да гледају турске серије највећи проце-

нат испитаних је одговорило да су то лепи и привлачни глумци (23,1%), а потомвера и верски обичаји (19,2%). Међутим, ако сумирамо проценте оних који супривучени вером, културом и традицијом турског народа, онда се као очигле-дан мотив за гледање турских серија (око 42%) намеће интересовање за културународа под чијим утицајем је српски народ био више од 500 година.

ФРЕКВЕНЦИЈЕ ПРОЦЕНТИ КУМУЛАТИВНИ %

ВИШЕ ПУТА ДНЕВНО 15 9.6 9.6

ЈЕДНОМ ДНЕВНО 47 30.1 39.7

ДВА–ТРИ ПУТА НЕДЕЉНО 14 9.0 48.7

ЈЕДНОМ НЕДЕЉНО 25 16.0 64.7

РЕТКО 42 26.9 91.7

НИКАДА 13 8.3 100.0

УКУПНО 156 100.0

Табела 1: Учесталост гледања серија турске продукције

ФРЕКВЕНЦИЈА ПРОЦЕНАТ КУМУЛАТИВНИ %

ВЕРА 30 19.2 20.7

КУЛТУРА 24 15.4 37.2

ИСТОРИЈА 18 11.5 49.7

Табела 2: Фреквенције и проценти испитаника које привлаче различити елементи се-рија

720


Када говоримо о конкретној тематици турских серија, најгледанија је серијаса историјском тематиком и ликовима („Сулејман Величанствени”), потом мо-дерна сага о превари, криминалу и освети („Езел”), а најмање гледане су оне којеприказују свакодневни породични живот и заплете („Кад лишће пада”, „Из-губљена част” и сл.).Највећи проценат испитаних (око 70%) не осећа блискост са турским народом,

а још већи проценат испитаних (72,5%) не види сличност између себе и просеч-ног Турчина. Насупрот томе, 46,5% испитаних сматра да ликови у серијама ве-родостојно приказују веру и верске обичаје, а скоро 50% испитаних то исто сма-тра и за културу и традицију. Проценат оних који верују да су у серијама веро-достојно приказане историјске чињенице (37,2%), као и друштвени живот уТурској (40,6%) знатно је мањи.

Једна трећина испитаних (34%) извештава да са блиским особама понекад,често или увек разговара о дешавањима у серији коју прати, а 7,7% да има про-блема са успављивањем или ноћним буђењем због размишљања о ономе што седешава у серији.

ЛЕПИ ГЛУМЦИ 36 23.1 74.5

ТРАДИЦИЈА 11 7.1 82.1

ДОСАДА 21 13.5 96.6

НЕШТО ДРУГО 5 3.2 100.0

БЕЗ ОДГОВОРА 11 7.1

УКУПНО 156 100.0

СЛАЖЕМ СЕ НЕ ЗНАМ НЕ СЛАЖЕМ СЕ

ВЕРА И ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ 46,5 % 34,0 % 19,5 %

ТРАДИЦИЈА 49,3 % 35,9 % 16,8 %

КУЛТУРА 49,4 % 32,1% 18,5 %

ИСТОРИЈА И ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ 37,2 % 29,5 % 33,3 %

ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ У ТУРСКОЈ 40,4 % 41,7 % 17,9%

Табела 3: Проценти испитаника који сматрају да су у турским серијама веродостојно приказани следећи елементи

Табела 2: Фреквенције и проценти испитаника које привлаче различити елементи се-рија

721


Иако 51,3% испитаних извештава да у комуникацији са другима никада не ко-ристи нове турске речи и изразе научене гледањем серија, а 43% да им се то де-шава ретко или понекад. Најмањи је проценат оних који то чине редовно (5,1%).

ПРИКАЗ РЕЗУЛТАТА ПРЕМА

ПОСТАВЉЕНИМ ЦИЉЕВИМА ИСТРАЖИВАЊА

Први циљ овог истраживања био је утврдити да ли је код Срба који живе насеверу Косова и Метохије формиран стереотип о припадницима турског народаи од којих се атрибута он састоји. Добијени резултати приказани су у табели 4.

Као што се у претходној табели може видети, језгро слике коју имају Срби сасевера Косова и Метохије о Турцима састоји се из само две особине: окрутност ирелигиозност, а њима се придружују гостољубивост, ратоборност, напредност,комуникативност, национализам, понос, брбљивост и храброст. Други циљ у овом истраживању био је утврдити да ли Срби који живе на се-

веру Косова и Метохије имају формиран стереотип о сопственој нацији, тзв.аутостереотип и његов садржај. Чак 10 понуђених особина је означило најмање50% испитаних, те можемо закључити да Срби који живе на северу Косова и Ме-тохије имају формирану слику о сопственој нацији, тзв. аутостереотип. Он сесастоји од следећих особина: поносни, темпераментни, комуникативни, госто-љубиви, весели, националисти, религиозни, родољубиви, паметни и осећајни. Трећи циљ овог истраживања био је утврдити да ли постоје разлике у припи-

сивању одређених особина припадницима турског народа зависно од гледањатурских серија. Најпре смо све испитанике поделили у две групе: оне који тур-

АТРИБУТИ ТУРАКА % АТРИБУТИ СРБА %

Религиозни 55,8 Поносни 70,5

Окрутни 50,6 Темпераментни 68,6

Гостољубиви 42,3 Комуникативни 65,4

Ратоборни 42,3 Гостољубиви 64,7

Напредни 37,2 Весели 64,1

Комуникативни 36,5 Националисти 57,7

Националисти 36,5 Религиозни 57,1

Поносни 34,6 Родољубиви 56,4

Брбљиви 31,4 Паметни 54,5

Храбри 30,1 Осећајни 51,3

Табела 4: Листа особина и проценат испитаних који те особине приписују турском, односно сопственом народу

722


ске серије не гледају никада или само врло ретко и оне који их гледају бар јед-ном недељно. Потом смо помоћу хи-квадрат теста испитали да ли постоје ста-тистички значајне разлике између тих група испитаника у погледу склоностида се припадницима турског народа приписују одређене особине. Упркос на-шим очекивањима, статистички значајна вредност хи-квадрата (са Јејтсовомкорекцијом) добијена је само у погледу особине назадни. Испитаници који негледају или само ретко гледају турске серије склонији су да турском народуприписују особину „назадни”. Због економичности табеле, приказани су самоподаци за значајну разлику.

Четврти циљ нам је био утврдити да ли постоје разлике у приписивању одре-ђених особина припадницима турског народа зависно од степена познавањасрпско-турске историје. Ми смо претпостављали да ће испитаници који познајузаједничку, српско-турску историју бити склонији да турском народу припису-ју одређене особине. t-тестом смо испитали да ли се испитаници који су тур-ском народу приписивали сваку појединачну особину разликују од оних којито нису урадили по познавању заједничке историје. Добијене разлике биле сузначајне за следеће атрибуте: родољубиви (t = 2.202, df = 154, p ≤ 0.05), радни (t =2.184, df = 154, p ≤ 0.05), примитивни (t= -1.796, df = 154, p ≤ 0.10), богати (t= 1.753,df = 154, p ≤ 0.10), напредни (t = 1.796, df = 154, p ≤ 0.10) и културни (t = 2.093, df =154, p ≤ 0.05). Бољи познаваоци српско-турске историје склонији су да Турцимаприпишу особине родољубиви, радни, богати, напредни и културни, а мањесклони да им припишу особину примитивни. Као и у претходном случају, ни-смо дали табеларни приказ резултата због њихове обимности.

Коначно, пети циљ истраживања био је утврдити да ли постоје разлике у при-писивању одређених особина припадницима турског народа зависно од социо-демографских карактеристика узорка. Пол и материјални статус нису се иста-кли као значајне варијабле за формирање слике о турском народу.

Пол испитаника значајно је повезан учесталошћу гледања серија турске про-дукције. Жене значајно чешће гледају поменуте садржаје од мушкараца. Оне суи склоније да поверују у веродостојност приказаних елемената турске културе,

ВРЕДНОСТ DF ПРЕТПОСТАВЉЕНА ЗНАЧАЈНОСТ

ПИРСОНОВ ХИ-КВАДРАТ 6.153 1 .013

КОРЕКЦИЈА КОНТИНУИТЕТА

(ЈЕЈТСОВА КОР.)4.973 1 .026

БРОЈ ВАЛИДНИХ СЛУЧАЈЕВА 156

Табела 5: Значајност разлика у погледу приписивања атрибута „назадни” турском на-роду између оних који не гледају и оних који гледају турске серије

723


традиције и историје, док разлике у познавању српско-турске историје нисустатистички значајне.

На крају смо испитали и да ли је материјални статус повезан са учесталошћугледања серија турске продукције. Добили смо да особе нижег материјалногстатуса знатно чешће прате поменуте телевизијске серије од особа просечногматеријалног стања (t = -9.451, df = 154, p ≤ 0.01). Испитаници средњег образо-вања статистички значајно чешће гледају турске серије од испитаника вишег ивисоког образовања (t = -3.464, df = 154, p ≤ 0.01).

ДИСКУСИЈА

Основни циљ овог истраживања био је да утврдимо да ли код Срба са севераКосова и Метохије постоји формиран стереотип о турском народу, стереотип осопственом народу и, ако постоје, какав је њихов садржај. Потом смо желели даиспитамо да ли познавање српско-турске историје и гледање серија турске про-дукције утиче на склоност испитаника да одређене особине приписују турскојнацији, али и утицај других варијабли на формирање стереотипа и аутостерео-типа. Наши резултати су показали да Срби са севера Косова и Метохије имају фор-

миран стереотип о турском народу у чијем се језгру налазе атрибути окрутни ирелигиозни, а са мањом учесталошћу јављају се и особине гостољубиви, рато-борни, напредни, комуникативни, националисти, поносни, брбљиви и храбри.Овај склоп особина само донекле се поклапа са стереотипом који је добијен у ис-траживању Милошевићеве (2003) – у оба истраживања појављују се особине по-носни, храбри и ратоборни/нису мирољубиви. Према добијеним подацима, мо-жемо рећи да припадници српског народа имају амбивалентан однос премаприпадницима турског народа, јер је број позитивних и негативних особина го-

ВРЕДНОСТ DF ПРЕТПОСТАВЉЕНА ЗНАЧАЈНОСТ

T-ТЕСТ (РЕДОВНОСТ ГЛЕДАЊА ТС)

7.961 154 .000

T-ТЕСТ (ВЕРОВАЊЕ У ВЕРОДОСТОЈНОСТ САДРЖАЈА ТС)

4.615 153 .000

T-ТЕСТ (ПОЗНАВАЊЕ СРПСКО-ТУРСКЕ ИСТОРИЈЕ)

1.320 154 .189

Табела 6: Значајност разлика у погледу редовности гледања турских серија (ТС), веро-вања у веродостојност елемената културе, традиције и историје и познавања српс-

ко-турске историје међу различитим половима

724


тово подједнак. Овако добијене податке можемо оправдати бројним истражива-њима о стереотипима који кажу да са протоком времена стереотип о неким на-цијама бива измењен у зависности од друштвено-политичке ситуације. Како јесукоб са турском нацијом окончан пре 100 година, а у међувремену је дошло доозбиљних сукоба са другим народима у окружењу, могуће је да није само про-ток времена довео до брисања негативних стереотипа већ и да је испољавањефрустрације, агресивности и нетрпељивости, као важна функција стереотипа(Рот, 2003) сада усмерено на народе са којима су сукоби недавно завршени.Срби са севера Косова и Метохије имају прилично стабилан стереотип о соп-

ственој нацији (неке особине се јављају са учесталошћу од преко 65 и 70%). Каошто смо и очекивали, он је претежно састављен од позитивних особина: поно-сни, темпераментни, комуникативни, гостољубиви, весели, националисти, ре-лигиозни, родољубиви, паметни и осећајни. Овако позитиван аутостереотип ја-вља се у великом броју истраживања, не само код нас већ и у свету (Buchman &Cantril, 1954; Katz & Braaly, 1933, према Рот, 2003). На узорку средњошколаца сасевера Косова и Метохије (Милошевић и Радовић, 2011) неке од особина аутосте-реотипа су идентичне онима које смо ми добили: весели, паметни, гостољуби-ви, родољубиви, комуникативни, осећајни и религиозни.Резултати овог истраживања показали су да особе које турске серије уопште

не гледају или их гледају веома ретко показују више склоности да припадници-ма турског народа припишу атрибут назадни. Разлог томе може бити чињени-ца да су у серијама турске продукције приказани друштво, култура и системвредности на модеран и савремен начин. Утицај медија се овде показује као вео-ма значајан за промену стереотипа о некој нацији, у овом случају турској.Бољи познаваоци српско-турске историје склонији су да Турцима припишу

особине родољубиви, радни, богати, напредни и културни, а мање склони да имприпишу особину примитивни. Иако смо очекивали другачије резултате, чинисе да образованији испитаници имају знања не само о турској историји већ и осавременом начину живота тог народа, па је утолико њихова слика о турској на-цији реалнија и увремењенија.Пол и материјални статус се нису истакли као значајне варијабле за форми-

рање слике о турском народу.Ко су особе које гледају турске серије? На ово питање могли бисмо одговори-

ти навођењем неколико карактеристика: особе женског пола, нижег материјал-ног статуса и нижег образовања. Наравно, ово не искључује у потпуности при-паднике мушког пола, вишег материјалног статуса и образовања, већ самопредставља неки уопштени профил гледалаца турских серија. Разлози збогкојих жене чешће од мушкараца гледају турске серије су следећи: чешће и дужебораве у кући, више су привучене тематиком социјалних и емоционалних од-носа која се пласира у серијама, у већој мери су незапослене па имају више сло-бодног времена. Особе нижег материјалног статуса, услед недостатка средставаза свестраније и квалитетније садржаје, чешће упражњавају овај доступан

725


облик разбибриге, забаве и доколице; серије и други производи масовне култу-ре имају карактер сањарских тема које публици омогућавају да се растерети не-гативних емоција, незадовољстава, фрустрација из непријатне свакидашњице.Образованије особе су чешће запослене па самим тим имају мање слободногвремена, али и више новца за квалитетније садржаје.


Бојановић, Р. Аутентична личност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,1989.

Lippman, W., Public Opinion. New York, Harcourt & Brace, 1922.Милошевић Л., „Срби о другима”, у: Друштвена удаљеност Срба од припадника других

народа, националних мањина и етничких група у југоисточној Србији, УДК323.11(497.11)-054.4(=163.41)+316.47(497.11)], Филозофски факултет, Универзитет уНишу, 2003.

Пенингтон, Д., Основи социјалне психологије, Наклада Слап, Загреб, 2008.Рот, Н., Основи социјалне психологије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,

2003.Турјачанин, В., Чекрлија, Ђ., Поњелл, С., Бутолло, Њ., „Етничке дистанце и етнички сте-

реотипи студената психологије у Бањалуци и Сарајеву”, усмено саопштење насимпозијуму Емпиријска истраживања у психологији 2002, Београд, 2002.

726


Dragana Z. Stanojević, Biljana N. Jaredić, Miroslav Ž. Krstić

SOMEWHERE BETWEEN HISTORY AND TURKISH SOAP-OPERAS – THE STEOROTYPES ABOUT

THE TURKISH NATION HELD BY THE SERBIAN COMMUNITY OF NORTHERN KOSOVO

SummaryThe popularity of Turkish television serials has skyrocketed over the last couple of years,

almost completely shattering the ratings of all other televised content. Keeping in mind thefact that the media play a crucial role in forming the opinions of and about any given nation,as well as the respective histories of both Serbs and Turks and the wars they waged on eachother, a survey was conducted with the aim of analyzing potential stereotypes about theTurkish nation held by the Serbian residents of Northern Kosovo and whether or not thosestereotypes are derived from the things shown on television or are they based upon the factsof history. A sample of 156 people (59 male, 97 female) was provided with a questionnaireconsisting of questions about the social and demographic characteristics, potential consum-mation of televised serials made in Turkey and the perceived reliability of presented claimsabout Turkish society and culture found in such serials (Turjačanin, 2002). The data wasthen statistically processed using parametric and nonparameteric devices. The processed da-ta shows that the Serbs living in the north of Kosovo and Metohija view Turks as mainly cru-el and overly religious, while the self-stereotype mainly consists of what are perceived to bepositive attributes – pride, hospitality, joyfulness, nationalism, religiousness, patriotism,wisdom etc. Individuals who are better acquainted with histories of both Serbs and Turksview Turks as primitive, while individuals who are not familiar with history believe theTurks to be patriotic, rich and highly cultured. Individuals who do not watch Turkish serialstend to describe the Turks as a backwards people. Some discrepancies were present, basedon the different social and demographic groups of people questioned. The data was then dis-cussed in view of the results of related research projects, namely the ones on the importanceof media as an informal, and the educational system as a formal mode of information recep-tion.

Key words: Stereotypes, Turkish television serials, Serbian and Turkish histories.

727

УДК: 94(497.11)”1912” ; 355.48(497.11)”1912

САША Д. СТАНОЈЕВИЋ1


БИТКА КОД МЕРДАРА – ПОЧЕТНЕ БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СТАРЕ СРБИЈЕ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

САЖЕТАК. Поводом стогодишњице Првог балканског рата, у овом раду пажња je по-свећена бици код Мердара,2 у којој су вођене прве борбе за ослобођење Старе Србије.После вишедневног сукоба из средине октобра 1912. године на ондашњој српско-тур-ској граници III армија под командом генерала Божидара Јанковића победоносно јекренула у даљи поход.

Иако су војни историчари детаљно реконструисали развој борбених операција из-међу српске и турске војске, овакав приступ Мердарској бици доминантан је у исто-риографији. Стога је наша намера да теми приђемо свеобухватно. Уз осврт на ток бит-ке, у раду ћемо је сагледати и кроз низ других аспеката (заступљеност у историогра-фији, сведочанства савременика, извештаји из штампе и периодике, место битке утрадицији).

КЉУЧНЕ РЕЧИ: битка код Мердара, Први балкански рат, Стара Србија, Косово, Топли-ца, „битка на превару”.

1 [email protected] У историографији се битка различито назива: бој на Мердару, бој код Преполца (ређе за-

ступљен), бој код Мердара и Подујева, битка код Мердара и Преполца и сл., с обзиром на то да сусе главне борбе водиле на фронту између ова два места. У традицији је бој остао упамћен под не-свакидашњим називом „битка на превару”. Како се битка најчешће доводи у везу са местом Мер-даре, које се налазило у центру борбених дешавања и које је у периоду након битке постало сино-ним за борбе вођене на овом делу граничног фронта, мишљења смо да је назив у наслову раданајадекватнији. У старијој литератури одредница која упућује на карактер сукоба углавном секвалификује као бој, док се у новијој претежно користи синоним битка.

729


ИСТОРИОГРАФИЈА

Преглед библиографије која се односи на Први балкански рат већ на први по-глед упућује на то да ова битка није у значајнијој мери привлачила пажњу ис-торичара или публициста, тако да релевантних радова који се односе конкретнона њу има релативно мало. Међу онима који су се бавили овом темом присутнаје оцена да је битка код Мердара, упркос извесним недостацима у организацијисрпске војске, као прва победа у овом рату имала веома важну улогу у даљемразвоју ратних прилика.После извесне временске дистанце и почетка историографског приступа,

први радови о бици на Мердару изашли су из пера учесника и савременика јошза време или непосредно након балканских ратова. Изнети у живописном и ди-намичном тону, они представљају врло корисна сведочанства и драгоцене изво-ре. То су На Мердарима Мустафе Голубића, и његови остали радови који се тичуове битке,3 успомене Сотира Аранђеловића Из Балканског рата: Мердаре…,4

остала сведочанства учесника, извештаји ратних дописника и др. У исто времеобјављен је и велики број фото-албума и илустрованих хроника као „успоменена славне дане – једва дочекане”, како стоји у наслову једног дела посвећеноговим догађајима.5

Од многих историографских радова из периода Краљевине, који се тичу овихратова, међу првима је „о боју на Мрдарима”6 писао Станоје Станојевић у вој-ном часопису Ратник. У прегледу првих борби код Мердара Станојевић се освр-нуо на политичке прилике и прве војне сукобе уочи објаве рата.7

Битку је први пут детаљно обрадио Милутин Лазаревић, у оквиру четворо-томног издања Српске књижевне задруге, посвећеног балканским ратовима. Наово дело, које и данас по том питању представља незаобилазну грађу, неизбе-

3 На Мердарима (У комитској чети Воје Танкосића), у: „Балкански рат у слици и речи”, год. I, бр.7 од 3. 3. 1913, стр. 108.

4 С. Аранђеловић, Из Балканског рата: Мердаре, Косово, Качаник, Облаково, Преспанско иОхридско језеро, Београд, 1914.

5 Балкански рат 1912–1913 (фото-албум), s. n., s. l., s. a.; Илустрована Ратна Кроника, бр. 1–50,Нови Сад, 1912–1913; Балкански рат у слици и речи, бр. 1–40, Београд, 1913; Ратне слике са Балка-на, св. 1–12, Нови Сад, 1913; Освета Косова и Сливнице (са 50 слика), (приредио С. Косић), ВеликаКикинда, 1920; Д. Клицин, Успомене на славне дане – једва дочекане: одломци из новије прошлостиу вези са ратовањем на Балкану, почетим 1912. године, Нови Сад, 1937. и др. Од каснијих илустро-ваних монографија и фото-албума који се тичу балканских ратова види: Б. Ратковић и др., Србијаи Црна Гора у балканским ратовима 1912–1913, Београд, 1972, а од новијих издања Балкански ра-тови. Фото-запис Самсона Чернова (приређивачи М. Перишић, М. Милићевић, Б. Богдановић),Београд, 2011.

6 У историографији се често, нарочито у ранијим радовима, може наићи на назив Мрдаре (заМердаре) који је заправо погрешан. Овакав назив присутан је и у извештајима ондашње штампе,али и војним документима. Зато су дуго остале присутне разне варијације овог имена (нпр. наМрдарима, на Мердарама и сл.), супротно правилном и локалном изговору (нпр. на или у Мерда-ру, код Мердара).

7 С. Станојевић, У очи рата 1912. године, у: „Ратник”, св. III, год. XLIII, Београд, 1927, 1–30.

730

Саша Д. Станојевић: Битка код Мердара…

жно су се ослањали сви они који су се њима касније бавили. У првој књизи, упоглављу Бој код Мердара и Подујева на фронту наше Треће армије, битка је си-стематски описана. На више од 130 страна (уз пет карата и 13 скица) аутор је наврло прегледан начин представио ток операција на овом фронту.8 Иако је у овомпериоду објављено још доста радова посвећених овим догађајима, они нисупревазишли Лазаревићево дело.

У периоду након Другог светског рата, балкански ратови подвргнути су стро-гом преиспитивању. Већ 1946. године, непосредно по завршетку рата, поново јеобјављена позната књига Димитрија Туцовића која се тиче ове теме, овога путаса предговором Милована Ђиласа.9 У складу са тезама српске социјал-демокра-тије и политиком нове послератне власти, оспоравани су српски државни и на-ционални интереси у овим сукобима, што је неминовно водило ревизији њихо-вог карактера. Стога овакав приступ донекле може пружити објашњење због че-га у потоњем периоду ови ратови, па ни битка која је предмет нашег рада, нисупредстављали нарочито захвалну тему за истраживање.

Битка код Мердара обрађена је и у комплексном прегледу операција српске ицрногорске војске у Првом балканском рату, у оквиру тротомног издања Исто-ријског института Југословенске народне армије.10 Нарочита улога у њеној об-ради припада Бориславу Ратковићу, војном историчару и аутору многих зна-чајних радова посвећених борбама за ослобођење Косова и Метохије. У савреме-ној српској историографији најдетаљнији опис битке (задатак армије,карактеристике земљишта, обавештајни рад, комуникација, стратегија, такти-ка, развој трупа, правци дејстава…) налазимо управо у поглављу Битка код Мер-дара и Преполца за ослобођење Косова из едиције о знаменитим биткама и боје-вима српске и црногорске војске.11

Од 70-их, а нарочито 80-их година прошлог века тренд о заступљености радо-ва посвећених темама из балканских ратова још једном је видно промењен. Заразлику од раније прилично игнорисаних јубилеја (50 година од Првог балкан-ског рата), у наступајућем периоду су у обележавању разних годишњица прире-ђивани научни скупови, издаване монографије, радови.12 Услед измењенихоколности (које су по свему судећи подстицајно деловале у приступу овој теми)све су чешће објављивани ратни дневници, успомене, споменице, историјски

8 М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912. године, књ. I,Београд 1929, стр. 93–225.

9 D. Tucović, Srbija i Arbanija. Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, Beo-grad–Zagreb, 1946.

10 Б. Перовић и др., Први балкански рат 1912–1913 (операције српске војске), књ. I, Београд, 1959,стр. 420–469.

11 Б. Ратковић„ М. Ђуришић, Кумановска битка и битка за ослобођење Косова и Метохије, уедицији: „Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске”, књ. III, Нови Сад – Београд, 1998.О бици код Б. Ратковића види још и: Borbe na graničnom frontu i oslobođenje Kosova i Metohije 1912,у: „Vojnoistorijski glasnik”, 1/XLII, Beograd, 1991, стр. 357–385; Ослобођење Косова и Метохије 1912,Београд, 1997, и др.

731


подсетници, биографије, лексикографије,13 у којима је своје место нашла и бит-ка код Мердара.14

У капиталном делу српске историографије Историја српског народа нема по-главља које се искључиво односи на балканске ратове. О њима се говори уз оп-шти преглед привредних и политичких прилика и развоја радничког покрета сапочетка XX века. Како је опис војних операција у Првом балканском рату изнетврло сажето, битка код Мердара није поменута.15

ТОК БИТКЕ

Битка на Мердару добила је назив по истоименом месту16 које се налази ју-жно од Куршумлије. Вишедневне борбе вођене су од 15. до 19. октобра 1912. го-дине,17 између снага српске III армије и Приштинског одреда турске војске.18

Почетни операцијски план III армије, која је чинила десно крило у односу наглавнину српских снага (I армија), састојао се у томе да разбије турске положајекоји су затварали правце који из Топлице воде ка Приштини и да затим ослобо-ди област Косова Поља. Команданту армије остављена је слобода и да се прила-гођава ситуацији, имајући у виду да обавештајни подаци о непријатељскимснагама и распореду нису морали бити сасвим тачни.19

Мердарско бојиште се налазило у централном делу ове армије, на коме се гра-нични фронт протезао дужином од око 15 километара. Бојиште су чинила дваодсека: десни – који се протезао од Мердара до Орлијског виса и Преполца (саположајима Матаровски вис и Преветица), и леви – од Мердара до Васиљевца и

12Међу значајнијим су скупови посвећени јубилејима 75. и 90. годишњице од Првог балканскограта у организацији САНУ, са којих су објављени зборници: Први балкански рат, зборник рефе-рата изнетих на округлом столу поводом 75. годишњице 1912–1987, одржаном 28. и 29. октобра1987. године (уредник В. Стојанчевић), Београд, 1991, и Први Балкански рат 1912. године и крај Ос-манског царства на Балкану, зборник радова са научног скупа одржаног 27. и 28. новембра2002. године (уредник В. Стојанчевић), Београд, 2007.

13Краћи преглед битке објављен је у Војној енциклопедији („Merdare”, Vojna enciklopedija, 5, Beo-grad, 1973, стр. 401).

14Списак литературе приложен је на крају рада.15Д. Ђорђевић, На почетку раздобља ратова, у: „Историја српског народа”, VI/1, Београд, 1983,

стр. 174–207.16Место Мердаре се простире са обе стране административне линије између централне Србије

и АП Косова и Метохије (у коме је његов мањи део), а која се на овом подручју поклапа са срп-ско-турском границом из периода пре ослобођења. У зависности од тога, још и данас се у локал-ном изговору користе називи Српско и Турско Мердаре.

17Како бисмо надаље због упоређивања датума избегли сувишне напомене, већ овде скрећемопажњу да је битка по старом календару вођена од 2. до 6. октобра.

18 „Merdare”, Vojna enciklopedija, 5, Beograd, 1973, стр. 401.19Б. Ратковић, М. Ђуришић, Кумановска битка и битка за ослобођење Косова и Метохије, у еди-

цији: „Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске”, књ. III, Нови Сад – Београд, 1998, стр.51.

732


Вулиног Брда (обухватајући положаје на Мердару, Боровцу, Мировцу и Ва-сиљевцу са Мачијом Стеном и Вулиним Брдом).20

Како је српска војска била та која се спремала за напад, није било потребе зазнатнијим фортификацијским радовима на граничном фронту, те су они изво-ђени само око Мердара и Преполца. Осим одраније зиданих караула, овде сујош пре рата као нарочито важне стратегијске тачке изграђена и утврђења којаје могла користити артиљерија. Она су се налазила између села Преветице иМердара, као и на Ђуровом и Матаровском вису. Са друге стране, очекујући на-пад из овог правца, турска војска је дуж границе изградила карауле окруженерововима иза којих је подизала тзв. мерћезе (касарне). Турци су своје позицијетакође највише учврстили у истом реону, густим распоредом објеката. На прав-цу од Мердара ка Подујеву налазили су се Подујевски мерћез и тзв. Низамскилогор, нарочито јака утврђења. С обзиром на конфигурацију земљишта, које једуж фронта претежно планинског карактера и са мало проходних путева којиби адекватно послужили српској војсци, услови за пробој били су веома тешки.Изузетак на граници је чинио управо потез Мердаре–Преполац, где земљиштене прелази висину од 750 m. Овај правац, као природни отвор за продирање издолине Топлице у област Косова, уједно прати важна комуникација Ниш–При-штина. Из поменутих разлога сукоб у овом реону представљао је неминовност.21

За разлику од терена, стање у људству и техници било је у корист српске вој-ске. На читавом фронту испред III армије турске трупе су располагале са16–18.000 људи и 18 топова, од чега је највећи део груписан у већ наглашеномреону (око 2.000 војника регуларних турских трупа и око 12.000 Арнаута22). На-супрот томе, III армија је дуж границе имала око 70.000 људи и 96 топова, од чегаје на истом подручју такође била распоређена већина снага. Разлози оваквомодносу била је недовршена мобилизација у турској војсци и њихова концентра-ција према расположивим снагама. Уз то је одзив Арнаута био релативно слаб.Од очекиваних 40–60.000 људи за одбрану Приштине, под оружје је устало око15.000.23 Без обзира на ову предност, српска војска је водила тешке вишедневнеборбе у којима је имала знатне губитке. Разлози за то су најпре у њеној недовољ-ној организованости и изостанку прецизних обавештајних података. Насупроттоме, утврђене турске трупе (и саме суочене са многобројним проблемима) би-ле су решене да ни по коју цену не дозволе српски пробој на Косово. У томе су

20 Војни архив, Пописник бр. 2 – Ратна архива Првог и Другог балканског рата 1912–1913. године,кут. 79, ф. 1, док. 2/1, стр. 4 (Релација о боју на Мрдарима 2, 3, 4, 5. и 6. октобра 1912. г. – Рад Моравскедивизије II. позива нар. војске у центруму III армије) (у даљем тексту: ВА, Релација о боју на Мрда-рима…).

21 Б. Ратковић, Кумановска битка…, 54–55; М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједиње-ње. Српско-турски рат 1912. године, књ. I, Београд, 1929, стр. 96–97.

22 Између више синонима (Арнаути, Арбанаси, Шиптари, Албанци) у овом раду определилисмо се за наведени, с обзиром на то да као такав искључиво фигурира у свим ондашњим извори-ма, штампи, литератури.

23 М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 100–101.

733


нарочито били мотивисани Арнаути. Осим верског фактора и снажно израже-них непријатељских осећања према Србима (вешто подстрекиваних турском иаустроугарском пропагандом) на такав став су додатно утицали и страх од по-раза Турске, губитак стечених повластица, очекивано насељавање Срба и реме-ћење дотадашњег етничког састава.24

У две групе била је концентрисана III армија генерала Јанковића: Топличку(између Преполца и Мердара) и Медвеђску (између Медвеђе и Трупалског Ви-са). Топличку групу чиниле су Моравска дивизија II позива под командом пу-ковника Милована Недића (реон Мердаре) и Шумадијска дивизија I позива подкомандом пуковника Ђорђа Михаиловића (реон Преполац).25 Група је до 15. ок-тобра била формирана и распоређена, мада не у потпуности. Услед правца про-тезања граничне линије коју је запосела, Моравска дивизија била је нарочитоистурена ка непријатељским положајима. Дивизија је у тешким борбама бивалаоптерећена до крајњих граница, што се касније огледало и у великим губицимакоје је претрпела.26

У садејству са овом армијом деловала су и четири четничка одреда: Лапски,Лисички, Луковски и Гњилански. По запоседању фронта, Моравској дивизији се15. октобра увече придружио Лапски четнички одред под командом капетанаВојислава Танкосића.27 Његов задатак био је да се са својим четницима пребаципреко границе и да дејствује у турској позадини. Међутим, без знања команда-ната III армије и Моравске дивизије Танкосић се одлучио за упад под борбом.Овим је приредио велико изненађење (с обзиром на уобичајену четничку так-тику неопаженог увлачења и диверзантског деловања), а вероватно са намеромда се изазове сукоб већих размера. Тако су пред поноћ четници напали турскеположаје. Караулу Репоња (између села Преветице и Доње Дубнице) освојилису, док су од карауле Мировац (у близини истоименог села) били одбијени уз ве-лике жртве.28 Турци су на ово спремно и снажно одговорили, чекајући и сâмиповод за напад на српске положаје. Тако су на овом делу фронта, пре објаве рата,отпочеле енергичне борбе. Пуковник Недић је у датој ситуацији одлучио дапротивударом избегне могуће последице и одбаци непријатељски напад. Стогаје сутрадан ујутру (16. октобра) отворена артиљеријска ватра на Низамски логор,који се налазио северно од турског села Мердаре. Већ другим хицем погођен јеједан мерћез чија се посада разбежала, што је снажно утицало на морал пеша-

24Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 60–61; М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 101–104.25Моравску дивизију II позива чинила су три пука мобилисана у следећим местима: I пук –

Врање, II пук – Прокупље, и III пук – Пирот. Шумадијску дивизију I позива чинило је пет пукова:XI, XIX и Артиљеријски (Крагујевац), X пук (Чачак) и XII пук (Крушевац) (Б. Ратковић, Кумановскабитка…, стр. 37).

26Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 64–69; М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 93.27Лазаревић напомиње да је овде био упућен према личном наређењу војводе Путника (М. Ла-

заревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 104).28О овоме више у: Танкосића чета на Васиљевцу – од четника Сточанина, у: „Балкански рат у

слици и речи”, год. I, бр. 8 од 10. 3. 1913, стр. 118.

734


дије Моравске дивизије.29 О првој топовској паљби српске војске Лазаревић ка-же: „Од њиховог треска проломише се брда и уске долине […] производећи сто-кратни ехо, као први поздрав нашем историјском Косову”.30

Током читавог дана је иницијативу, иако неадекватно организовану, углав-ном имала српска војска. Она је у наступању прешла границу, напредујући каселу Дубници и Низамском логору. Потпуковник Душан Васић, командантII пешадијског пука мобилисаног у Топлици, занет почетним успесима није до-бро проценио ситуацију. У снажном продору који је извршен на непријатељскеположаје артиљерија није могла да их прати и пружи им одговарајућу подршку.Током ових дешавања одиграла се једна од најмаркантнијих епизода битке кодМердара. Наиме, српске снаге су у напредовању стигле до јуришног положајапрема утврђеном непријатељу, иако изузетно јака противничка ватра није дава-ла изгледе на успех. До јуриша није дошло јер су Арнаути истакли беле барјакеозначавајући предају, уз истовремене повике: „Не пуцајте, предајемо се!”31 Ре-зервни поручник Милан Поповић из Лапског четничког одреда кренуо је у су-срет једном Арнауту, познанику из предратне четничке акције у тим крајевима,говорећи српским војницима: „Не пуцајте, ови су наши пријатељи!”32 Војници,затечени развојем догађаја и мислећи да ће Арнаути кренути да предају оружје,кренули су у нереду ка непријатељу пореметивши свој борбени положај. На оп-ште изненађење Срба, један Арнаут пробуразио је ножем Поповића. У том тре-нутку је на гомиле „које се, из пуке радозналости и наивности наших војника,беху направиле од стрељачких стројева” изненада отворена силовита ватра.33

Војска се повлачила у нереду, а њено даље гоњење од непријатеља зауставила јесрпска артиљерија.34 Истовремено је стигло и наређење да се припадници II пу-ка повуку на граничну линију. Ноћу је дошло до затишја, али се овај пук на вео-

29 Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 69–71; М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 104–109.30 М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 108.31 ВА, Релација о боју на Мрдарима…17.32 Исто.33 За разлику од осталих верзија које се тичу погибије Поповића, она се унеколико разликује је-

дино код Станоја Станојевића, знаменитог српског историчара који је такође био учесник овихратова. Наиме, док се у осталим верзијама листом наводи како су пред јуриш српске војске Арна-ути истакли беле заставе у знак предаје, а затим најпре убили Поповића који им је пришао, он до-гађај интерпретира на следећи начин: „Када су на тај знак (беле заставе, прим.) неки војници и ко-мите пошли Арнаутима, ови оспу на њих ватру и побију их готово све. Поручник Поповићнападне онда тако енергично Арнауте, да су ови, после кратког отпора, понудили предају, али томприликом Арнаути на превари убију поручника Поповића”. По овој верзији би наивност српскихвојника додатно била увећана, с обзиром на то да су најпре истицањем беле заставе били доведе-ни у заблуду и побијени, да би после новог и енергичног напада Срба поново дошло до лажне пре-даје која је за последицу имала и погибију Поповића (С. Станојевић, У очи рата…, 25).

34 У овом мучком препаду погинуло је 87 српских војника, 284 су рањена, а 13 је нестало. Управопо том догађају (који је оставио снажан утисак не само на војску, већ и на узнемирено станов-ништво које је било непосредни сведок дешавања у борбама на граници) у традицији се читавабитка памти као „битка на превару”. Место на коме се одиграо овај сукоб народ такође од тада зовеПревара. О томе више код: Р. Глигоријевић, Сачувано од заборава, Ниш, 2006, стр. 49.

735


ма важном стратешком положају нашао прилично дезорганизован и онеспо-собљен. Током ових дешавања Шумадијска дивизија успешно је одржавала сво-је положаје, који су такође били угрожавани.35

Истог дана су на слабије штићеним местима Арнаути успели да продру насрпску територију, спаливши село Врбница чије се становништво при нападуразбежало. Осим овог села запаљена је и српска караула код Преветичког Виса.36

Без обзира на почетну иницијативу српске војске, која је од Турака заузелаважне положаје, командант армије је све време био одлучан у томе да се границане прелази. Улогу поверене му армије стога је ограничио на њену одбрану и од-бијање евентуалних напада.37 У складу с тим је већ у најжешћим почетним бор-бама код Мердара Моравској дивизији издао заповест: „Предузмите све да се на-пад одбије а у згодном тренутку за време борбе извршите контранапад, макарпрешли и на турско земљиште, па се затим одмах вратите на старе положаје”.Генерал Јанковић је уз то сматрао „да тим сукобима није толико узрок у дрско-сти Арнаута, колико у нестрпљивости наших војника”. Оваква наређења уноси-ла су забуну у војску која је тешко прихватала одлуку да се по цену великих жр-тава најпре иде у успешан напад, а затим у повлачење. Међутим, командант ди-визије није имао намеру да повлачи своје јединице које су водиле „врлоогорчене” борбе, све док му после два писмена наређења телефоном није стиглои треће. Уз поновљену наредбу о повлачењу, предочено му је и да спречи „свеавантуре наших четника” ради успоставе мирнијег стања на граници.38

О борбама код Мердара команда III армије још исте вечери известила је српс-ку Врховну команду. Међутим, она на њих није реаговала.39 Могуће је да је бор-бама на граници и сâма била затечена, пуштајући да ствари иду својим током иограничавајући се на праћење ове деликатне ситуације.Турцима се оваквим постављањем српске војске указивала предност коју су

морали да искористе. Иако рат још увек није био објављен, командант турскеВардарске армије Зеки-паша је, преносећи наређење команде Западне војске,ноћу између 16. и 17. октобра издао заповест команданту VII корпуса да Приш-тински одред пређе границу. Уз знатна појачања, удар турске војске извршен је

35ВА, Релација о боју на Мрдарима…17–18; Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 72–75; М. Лаза-ревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 126–127.

36ВА, П – 2, кут. 17, ф. 14, док. 14/4 (Министарство војно – Врховној команди: Доставља изве-штај о нападу Арнаута на нашу територију и спаљивању села Врбница) од 4. 10. 1912.

37Лазаревић нуди објашњење за овакву тактику генерала Јанковића. Наиме, како је он извесновреме пред рат био председник Народне одбране, у том својству имао је задатке везане за загра-ничне послове. Зато је сматрао да ће му од користи бити раније ухваћене везе и договори с Арна-утима. Желећи да избегне непотребне жртве, вероватно је имао намеру да „у ратне операције уне-се и мало политике”. Учестало је водио преписку с арнаутским главарима у циљу успостављањапријатељских односа. Међутим, управо када је сматрао да ће му његова мирољубива политика до-нети резултате, „дође Танкосић и направи русвај” (М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр.118–119).

38ВА, Релација о боју на Мрдарима…, стр. 18–19.39Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 77.

736


још исте ноћи. Препадом пред зору Арнаути су успели да заузму важну караулуВасиљевац. У 5 часова ујутру нападнута је цела Моравска дивизија. Због лошепроцене непријатељских снага и неусклађености јединица, I пук се у даљем раз-воју борби нашао у неорганизованом повлачењу ка почетним положајима (Ма-таровски и Ђуров вис). У хаотичној ситуацији, делови осталих јединица поми-слили су да је у току опште повлачење, због чега је део људства кренуо ка селуРача. Каснијим активирањем трупа Шумадијске дивизије, која је обезбеђиваладесно крило Мораваца, турско наступање је заустављено. Иако је у овој дивизијии дотле било жеље за већим ангажовањем, наредбе из команде армије у томсмислу нису стизале. Стога се до ових дешавања она „нимало не осећаше, башкао да није ни постојала”. Овом интервенцијом указала се прилика да се I пукконсолидује и врати у борбу. Остала два пука Моравске дивизије такође су билау тешкој ситуацији, нарочито II пук који је претходног дана доста пострадао.40

Током преподнева запаљено је и попљачкано село Васиљевац. Међутим, иакоје стање на положајима Моравске дивизије постало изузетно критично, Турцинису имали довољно енергичности да искористе ову ситуацију. Српска артиље-рија је у прави час успешно дејствовала по непријатељским топовима, што једопринело да се дивизија унеколико опорави, иако напади на њене положајенису престајали. У поподневним часовима је генерал Јанковић издао наредбу дасе Шумадијска дивизија знатније ангажује. Жељно ишчекиваним појачањем јеу даљем развоју битке дошло до наглог обрта. У томе су се нарочито истаклиКрушевљани из XII пука, под командом потпуковника Миливоја Стојановића.Овај пук је кренуо ка Низамском логору, чиме су угрожене турске снаге моралеобуставити нападе и кренути у повлачење.41

Криза, која је дошла као последица борби, као и неусклађености међу срп-ским јединицама овим су били превазиђени. Инсистирање на повлачењу са ра-није освојених непријатељских положаја свакако је знатно допринело оваквомразвоју догађаја. Са друге стране, наређења око активирања Шумадијске диви-зије, у моментима критичним по Моравску, утицала су на стабилизовање кри-тичне ситуације.42

Србија је 17. октобра објавила рат Турској и после тога су убрзо започете бор-бе на читавом фронту III армије. Турске трупе су покушале да нападима на ње-ним крајњим крилима развуку и ослабе снаге око Мердара и тиме угрозе про-дор. Стога су извршени удари у реону Копаоника ка Блажеву и Лукову, где суАрнаути такође попалили тамошња села.43 Међутим, брзом интервенцијом је-диница Шумадијске дивизије, ова опасност је отклоњена. Уједно је извршен по-кушај да се непријатељске трупе пробију у долину Медвеђе преко Лисице и

40 Исто, стр. 78–82; М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 131–156.41 Исто, стр. 82–86; Исто, стр. 157–164.42 Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 88.43 Дим од запаљених села јасно се видео из правца Куршумлије, због чега је у том месту владало

велико узнемирење (М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 167).

737


Свираца, али су након енергичних борби и овде одбијене. Лапски одред успео једа освоји турске карауле на Буњачком Брду (код села Крпимеја) и ПреветичкомВису, после чега су четници прешли у дејство по долини Лаба.44

Ноћу између 17. и 18. октобра Арнаути су запалили и село Баровац. Овај на-ступ представљао је део последњих трзаја турске офанзиве, којој је јучерашњипоход XII пука задао тежак ударац. У зору, након последњих напора да се раз-бије одбрана Моравске дивизије, турске снаге су биле принуђене да пређу у де-фанзиву. Стога су током дана (18. октобра) српске снаге све успешније наступа-ле, пришавши на око 200 m од турских ровова где су извесно време били задр-жани. Потпомогнута артиљеријом, пешадија је слободније наступала, тако да једивизија успоставила контролу над читавом граничном линијом, изузев карау-ле Васиљевац.45

После тродневних борби Моравска дивизија је извештавала о крајњој исцр-пљености њених снага на положајима. Стога је командант армије у ноћи између18. и 19. октобра, ишчекујући сутрадан нови напад са турске стране ка њеномправцу, наредио да се Шумадинци поново ангажују и тако пруже подршку. То-ком ноћи су препади према српским снагама утврђеним на Мердарској караулии поред свега успешно одбијени. Покушаји турских напада око Низамског лого-ра, Мердарске и Мировачке карауле који су уследили у зору 19. октобра, такођенису имали успеха. После овога су консолидоване и здружене српске снаге пре-шле у снажну контраофанзиву. У наступу ка Подујеву уследио је удар Моравскедивизије из реона Мердара и Шумадијске дивизије из реона Преполца. Завршнеборбе биле су веома жестоке. Удруженим наступањем непријатељ је био примо-ран на повлачење ка Подујеву, а затим и надаље, чиме је четвородневна битка46

била окончана.47

Из освете, али и у намери да се унесе страх у становништво и војску, села и за-сеоке по читавом крају палили су Арнаути до самог краја борби, кад год би сезато указала прилика. Тако су и овог последњег дана запаљена девет засеока узграничну линију.48

Како је у борбама било много знаних и незнаних примера беспоштедног ан-гажовања и херојског држања, истакнуте формације и појединци предложени суза стицање одличја. Међу њима пуковник Недић у извештају истиче да је „нај-већи јунак у Мердарском боју био артил. поручник Милан Поповић, који је не-устрашиво јурио напред и за кога није постојала опасност од смрти”.49

44Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 90–101.45Исто, 93–97; М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 165.46У извештају команданта Моравске дивизије стоји: „Бој је отпочео на фронту ове дивизије пре

објаве рата – 2. октобра око 11 час. ноћу и непрекидно трајао до 6-ог у подне […] бој, који је трајао4 дана и 4 ноћи” (ВА, Релација о боју на Мрдарима…).

4 7Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 102–107; М. Лазаревић, Наши ратови…, књ. I, стр. 203–222.48ВА, П – 2, кут. 19, ф. 17, док. 17/3 (Штаб III армије – Врховној команди: извештај о стању на

фронту 3. армије) од 7. 10. 1912.49ВА, Релација о боју на Мрдарима…, 48–49.

738


Вишедневне борбе избациле су из строја 1.352 српска војника и официра, одчега највише из Моравске дивизије (941), која је у борби трпела огромне напоре.Од погинулих 279 (6 официра) Моравска дивизија је имала 209 (5 официра) стра-далих, а од укупно рањених 1.122 (8 официра) њених је био 681 (8 официра). Однесталог 51 војника – сви су из ове дивизије.50 Са турске стране страдало је око3.700 војника. Погинулих је било око 1.200, а рањених 2.500.51

СВЕДОЧАНСТВА САВРЕМЕНИКА

Сведочанства о бици код Мердара, иако историјски извори другог реда, не-оптерећена су крутом војничком терминологијом у интерпретацији догађаја.Стога нам, различити према стилу, садржају, форми и обиму, пружају драгоце-не податке. Нарочито су живо и динамично описане епизоде попут „битке напревару” или борбе четника са најтежих борбених положаја.52 Сотир Аранђеловић, адвокат и политичар родом из Лесковца, као припадник

Моравске дивизије II позива описао је њен ратни пут и прве борбе у овој бици.53

Будући да је био образован и солидно упућен у развој догађаја (служио приштабу дивизије), оставио нам је прилично поуздано сведочење. Његови првиутисци са почетка битке су снажни и отворено изнети: „Ово је први дан у момеживоту, да присуствујем на месту, где падају мртви и рањени, […], обузималаме је језа, […], охладио сам се и помишљао сам: па овде више нема живота”.Аранђеловић надаље описује прилике у штабу, прве линије фронта, команду уосматрању са положаја, а нарочито потресно предочава прилике из Раче, где јеуз штаб била смештена ратна болница. Уз уздисање и запомагање рањеника„могла је да се види сва несрећа коју рат представља”. Аутор на овом месту вишепута помиње локалног проту Комненовића, који је стално боравио у болници иштабу. Његова улога свакако се огледала у томе да војсци, нарочито рањеници-ма, пружи потребну духовну подршку. Сотировић наглашава и велику узнеми-реност која је завладала у Рачи 17. октобра када се Моравска дивизија нашла увеликој кризи и када је део јединица у повлачењу одступио ка овом месту. Каоједног од заслужних за преокрет ситуације помиње мајора Михаила Тодоро-вића, који је енергично и уз „крупније изразе” задржао војску и вратио је на по-ложаје. Прокламација о објави рата, прочитана војницима код боровачког шан-ца у отвореној борби, дала је значајну мотивацију људству. „За вечером живљии веселији разговор”, примећује писац. Свој приказ Аранђеловић завршава по-дацима о губицима Дивизије и истакнутим појединцима. Истичући значај бит-

50 Б. Ратковић, Кумановска битка…, стр. 111.51 „Merdare”, Vojna enciklopedija, стр. 401.52 Како због ограниченог простора овде нисмо у могућности да свим сведочанствима пружимо

више пажње, осврнућемо се на она значајнија.53 С. Аранђеловић, Из Балканског рата: Мердаре, Косово, Качаник, Облаково, Преспанско и

Охридско језеро, Београд, 1914.

739


ке код Мердара, аутор примећује да осим „што је била значајна по интересе на-ше земље, она је улила у војнике дух и енергију у тој мери, да су се на једном за-боравиле муке и патње. […] Војници су изгубили први страх, добили су уверењеда сваки метак не погађа”.54

Учесник ове битке био је и Коста Миловановић Пећанац.55 У његовим днев-ничким белешкама из Првог светског рата, обилазећи мердарски крај са својимчетницима из Топличког устанка, накратко се присећа битке где је „срећних ча-сова нападао Турке”. Овде посебно помиње борбе око карауле Васиљевац и ве-лико страдање војске.56 Битку је детаљније описао у листу Време, поводом два-десетогодишњице од избијања рата. Сећајући се ноћи када је започета борба,наводи да је Моравска дивизија с Арнаутима први сукоб имала на самом путукоји од Куршумлије води ка Мердару. После првих плотуна „за непуних 10 ми-нута борба је почела на целој линији од Ртице – најважнијег мердарског поло-жаја – до Преполца”. Миловановић истиче да је већ на почетку битке из стројаизбачено преко 700 војника ове дивизије „што мртво што рањено”, након што севојска повукла. Због овога су мајори Марић и Белић из дивизијског штаба билипринуђени „да узму пушке у руке и упадну међу војнике, како би им поврати-ли морал”. Дивизија се, како наводи, у даљим борбама прибрала и током 18. и19. октобра успела је да надјача непријатеља.57

У сећањима на битку свакако највише места заузима већ поменута контро-верзна погибија Милана Поповића и српских војника.58 У Мемоарима, које јеприредила Борислава Лилић,59 налазимо доста интересантних детаља који сетичу овог догађаја. Према њима се још пре почетка борби из шуме појавилавећа група Арнаута са белим марамама на пушкама, која је кренула ка српскимвојницима са повицима: „Нашинци смо!” Војници, који су ту били на предстра-

54Исто, 7–21.55Одраније познат из четничких акција по Старој Србији, Миловановић је у Првом балканком

рату мобилисан као наредник у II пешадијском пуку Моравске дивизије. Нарочито се истакао убици на Мердару и у ослобођењу Приштине и Урошевца (М. Павловић, Б. Младеновић, КостаМиловановић Пећанац: 1879–1944. Биографија, Београд, 2006, стр. 48).

56Дневник Косте Миловановића Пећанца: од 1916. до 1918. године (приредила Б. Младеновић),Београд, 1998, стр. 177.

57Коста Пећанац, четнички војвода, улази први у Приштину, „Време”, бр. 3380 од 21. 10. 1932, 3.58Иако се у разним сведочанствима најважнији елементи ове трагичне епизоде поклапају, није

лако одгонетнути приказану наивност српских војника. Карактер непријатеља и његова манипу-лација извиканим заклетвама морала им је бити одраније позната, нарочито код четника који сусе годинама уназад кретали Старом Србијом. Судећи по свему, ипак сматрамо да је следећи фак-тор био пресудан. Наиме, уз друге догађаје (самоиницијативни напад Танкосићевих четника,хаотично повлачење војске без команде, контрадикторна наређења, недовољно ефикасан рад оба-вештајаца, па и извесно игнорисање према дешавањима у бици Врховне команде) овај нарочитоуказује на недостатак пуне војничке дисциплине и организованости у војсци III армије. Имајућиово у виду, фаталне последице попут ове биле су неминовне. Тачно је, нажалост, и то да је српскивојник, без обзира на стечена искуства и ненавикнут на овакав начин „ратовања”, касније такођенаседао на исте или сличне преваре.

59Мемоари српских ратника: 1912–1918 (приредила Б. Лилић), Београд, 1998.

740


жи, опалили су из предострожности неколико метака на њих. У том тренутку„иако смо га повукли за рукав да не истрчава напред”, Поповић је отишао предАрнауте, опомињући српске војнике да не пуцају. Њихов вођа је изашао предњега, након што су се изљубили у знак поздрава. Када су заједно пришли срп-ским војницима „ми се сви измешасмо као браћа”, како сведочи један од уче-сника. Командир чете Добросав Урошевић показао је Арнаутима да треба да по-ложе оружје, „али на велико наше изненађење, Арнаути то исто показаше нама”.Док је Поповић објашњавао вођи Арнаута да нареди својима да положе оружје,објашњавајући да им се ништа неће десити, „један Арнаутин камом прободеМиланове груди, право у срце. Ми се окаменисмо. Откуд то сада кад смо се из-љубили као браћа. Један наш војник први се прибра и уби тог Арнаутина којије пробо Миланово срце”. Уз незнатне детаље, овај догађај је у више интерпрета-ција из Мемоара скоро истоветно описан.60

Јаша Томић, који је као новинар пратио III армију и доносио извештаје изпрве руке,61 такође помиње „превару”. По њему су такође после одлучујућег ју-риша српске војске Арнаути на пушкама истакли беле пешкире уз повик:„Аман! (Милост)”. Међутим, једино се овде у вези с убиством Поповића наводикако убице „осуше из револвера у њега”. Као значајно Томић истиче то да су гаостали задржавали да не иде напред и не верује Арнаутима, јер су их војници,како каже, боље познавали.62

Пишући о Поповићу, свом настрадалом пријатељу, нарочито је лепу успоме-ну оставио Остоја Боснић да „ово неколико редака буду вјечна хвала и стручићпоменка у вијенац славе, што је захвални српски народ оплео овоме младоме,дивноме лаву, овоме јунаку и ослободиоцу нашем”.63

Борбе код Мердара у својим Успоменама помиње и војвода Мишић, у то добазаменик начелника штаба Врховне команде. Мишић овде критикује одлуке ко-манде III армије, нарочито оне у вези са повлачењем са првобитно освојених по-ложаја у данима пред избијање рата. Међутим, изгледа да је генерал Јанковићзаиста морао бити у озбиљној дилеми, с обзиром на то да је и у Врховној коман-ди било сличних недоумица. Наиме, иако Мишић истиче да је Команда нареди-ла свим командантима да избегавају граничне сукобе и да не прелазе границу

60 Исто, стр. 17–19 и 73–74.61 Јаша Томић се, за разлику од већине новинара, маниром врсног авантуристе и разним сти-

цајем околности обрео у зони дејстава III армије, желећи унапред да по сваку цену буде уз онувојску која ће прва избити на Косово. Његова сведочанства о данима из ослобађања Старе Србијевиди у: Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији 1912. године (фототипско издање из 1913), Београд,2005.

62 Ј. Томић, Рат на Косову…, стр. 114.63 О. Боснић, Из великих дана. Успомене на рат 1912. и 1913. године, Сарајево, 1913, стр. 1–25. О

често помињаном Поповићу, 26-годишњем докторанту правних наука у Француској који је на по-зив за мобилизацију похитао за Србију, једној од најтрагичнијих личности ове битке, види: „Прважртва Косовске идеје – Почетак борбе на Мердарима и погибија поручника Милана М. Попо-вића”, у: Балкански рат…, год. I, бр. 5 од 17. 2. 1913, стр. 71; „† Милан М. Поповић”, у: ИлустрованаРатна Кроника, св. 1 од 18. 10. 1912, 5.

741


док за то не добију „нарочито наређење”, касније, у вези са пробијањем границесрпске војске према Подујеву у данима пре објаве рата, ипак додаје да „ми уштабу нисмо одобравали повлачење наших делова од Подујева, јер је поново за-узимање турских караула и мерћеза у околини Мердара доста скупо плаћено”.Да су првобитни догађаји око границе препуштени на незавидну одговорностискључиво команданту III армије, говори и Мишићева изјава: „О сукобу на Мер-дарима Врховна команда је сазнала тек по завршетку борбе”.64

Међу остављеним сведочанствима о бици код Мердара ипак су ретко која им-пресивна као она Мустафе Голубића.65 Као припадник Лапског одреда, Голубићје учествовао у борбама на најкритичнијим местима. О вођи Танкосићу писао јеса великим поштовањем, истичући да „нема његова четника који живот не биположио за њега”. Борбе четника, пожртвованих до фанатизма, у његовим све-дочанствима дочаране су верно и уз прегршт детаља. За почетне сукобе на гра-ници истиче: „Гинули смо на граничној линији српске државе као да нам је жи-вот додијао”. Стога и не чуди да је већ у њима „након 53 сата борбе” изгинулаполовина чете.66

ШТАМПА И ПЕРИОДИКА

Интересовање штампе за развој прилика у балканским ратовима било је изу-зетно, с обзиром на то да је јавност са великим нестрпљењем ишчекивала вестиса фронтова. Због велике пажње коју су ови догађаји привлачили, кренула су даизлазе и периодична издања (недељни часописи као Илустрована Ратна Кро-ника, Балкански рат у слици и речи и др.) посебно посвећена овој теми, у којиманалазимо гомилу натписа о бици код Мердара. Ови часописи доносили су вестии приче учесника са ратишта, преносили важније новинске извештаје, објављи-вали фотографије и портрете учесника, сећања на погинуле јунаке, родољубивепесме и сл.

64Ж. Мишић, Моје успомене: поменик (приређивач И. Ивановић), Београд, 2004, стр. 224–226.65Мустафа Голубић, једна од најконтроверзнијих личности наше новије историје, оставио је

ванредно драгоцена и упечатљива сведочанства из ове битке. Објављивао их је под својим именомили под псеудонимом Јафет у савременим часописима који су се бавили балканским ратовима.

66 „На Мердарима (У комитској чети Воје Танкосића)”, у: Балкански рат…, год. I, бр. 7 од 3. 3.1913, 108. О борбама код Мердара од Голубића види и: „У чети Воје Танкосића”, у: Илустрована…,св. 34 од 13. 6. 1913, 278–279; Битка на Васиљевцу и Комите у боју, „Илустрована историја Балкан-ског рата 1912–1913”, књ. 2 (прибрао и уредио Д. Славић), Београд, 1913, 17–20, 56–57 (Ђурић, С.,Дневник победа. Србија у балканским ратовима: 1912–1913, Београд, 1990, 54–60). Осим четничкихборбених авантура и њихових страдања (масакрирања и паљења од стране Арнаута), у Комитамау боју нарочиту пажњу привлачи опис једног усамљеног сусрета између њега и једног босанскогмуслимана. Наиме, Голубић је у шумама по мердарским висовима сасвим случајно набасао настражара, мухаџира из Босне, који се борио у турским трупама. Описујући занимљив дијалогкоји је вођен на српском (пошто мухаџир турски није знао), Голубић каже како се накратко сажа-лио на „залуталог брата” који је кренуо да се „бори против своје праве браће”. У оваквим окол-ностима сусрет је морао имати фаталан исход, након кога је Голубић „снужден и невесео” наста-вио свој пут ка логору (С. Ђурић, Дневник победа…, 58–60).

742


Међу многобројним српским листовима који су објављивали вести са рати-шта, редовне прилоге од првог дана борби код Мердара и Преполца налазимо уПолитици. У првој вести објављено је да је турска војска потпомогнута Арнау-тима упала код Мердара на српску територију и спалила два српска села, послечега су је потиснуле српске снаге. „Топовска грмљавина одјекује чак у Про-купљу”,67 наглашено је у овом извештају, у коме још стоји да је „борбу водионаш други пешачки пук из Прокупља, који је први одбио навалу Турака”.68

Већ сутрадан је, уз вест о објави рата, одушевљено извештавано о почетномпродору српске војске ка Подујеву, освајању утврђених положаја и заузимањутериторија „преко тридесет километара дубоко у Старој Србији”.69

Наредног дана су у Политици освануле вести о продору српских армија дужчитавог фронта. Уз остало, овде такође налазимо детаље о „бици на превару”.70

У извештају о коначном и силовитом пробоју код Мердара, паничном повлаче-њу турских снага и заузимању њихових положаја између осталог стоји: „7. ов. м.заузето је Подујево, где су Турци оставили једну батаљонску заставу, око 80 ве-ликих шатора, 10000 килограма пексимита (војнички двопек, прим.), више сан-дука муниције, 80 говеди, много ранаца и друге спреме”. На ослобођеној тери-торији одмах је формирана српска административна власт успостављањем Лап-ског среза са седиштем у Подујеву.71

Са правом навалом вести са фронтова из Првог балканског рата, почетнисукоби око Мердара убрзо су изгубили на актуелности. Иако су 19. октобра бор-бе на овом фронту биле окончане, у наредним бројевима спорадично се јављајучланци који су доносили до тада необјављиване појединости из ове битке.72

Наредних дана Политика је значајну пажњу посветила и рањеницима из овебитке, који су делом смештени у београдским болницама.73 Престоница је пре-ма извештајима била импресионирана појавом „јунака са Мрдара”, од којих сузнатижељни из прве руке могли слушати „читава чуда о јунаштву наших бора-ца”.74 „Јуче смо и ми Београђани имали прилике да видимо један мали деобојишта”. Ове речи односе се на неколико хиљада Београђана који су на желе-

67 Прокупље је од Мердара удаљено 60 км, прим.68 „Бој на Преполцу”, Политика, бр. 3131 од 4. 10. 1912, 3.69 „Заузеће Подујева”, Политика, бр. 3132 од 5. 10. 1912, 3.70 Догађај је укратко интерпретиран на следећи начин: „Јуче је с оне стране Преполца, на прева-

ру, уништена цела једна наша комитска чета. Та чета се успешно тукла са једним великим одре-дом турске војске, када су одједном аскери, у знак предаје, дигли беле мараме. Четници су се при-ближили, али су их аскери дочекали плотунима и све до једног побили” („Балкански рат –Последње вести”, Политика, бр. 3133 од 6. 10. 1912, 2–3).

71 „Балкански рат – Срез лабски”, Политика, бр. 3135 од 8. 10. 1912, 2.72 „Први топ”, Политика, бр. 3136 од 9. 10. 1912, 1; „Балкански рат – Борбе око Блажева”, исто, 2;

„Јунаци”, Политика , бр. 3147 од 20. 10. 1912, 1.73 О овоме видети и: С. Кнежевић, Жене добровољци у санитету српске војске у балканском рату

1912. године, у зборнику радова: „Први Балкански рат 1912. године и крај Османског царства наБалкану”, Београд 2007, стр. 215–235.

74 „Јунаци на Мрдарима”, Политика, бр. 3136 од 9. 10. 1912, 2.

743


зничкој станици одушевљено дочекали први воз са рањеницима, како би ихпоздравили и захвалили им се на пожртвовању. Уз Љубу Давидовића (као пред-седника београдске општине), дочеку су присуствовали и посланици који супрекинули седницу, многи угледници, као и представници бројих хуманитар-них и патриотских друштава. Први рањеник је превезен фијакером до болнице,док су остали са масом света испраћени до ње, што је представљало „тужан аливеличанствен спровод”.75

„Мердарски јунаци” обасипани су свом могућом пажњом.76 Већина њих сеопорављена вратила својим пуковима, док је неколико десетина подлегло рана-ма. Они су сахрањени на београдском Новом гробљу, а „Београд их је испратиодо вечне куће са поштом коју јунаци заслужују”.77 Политика доноси и извештајо сахрани поручника Милана Поповића, који је такође сахрањен у Београду, а„чије је срце још од детињства куцало за Вардар и неослобођену браћу, за чијује слободу и живот дао”. Испраћен је уз повик: „Слава мердарском јунаку!”78

У новинарским сведочанствима налазимо извештаје и из других болница(Ниш, Прокупље) које су прве примиле рањенике са Мердара. Јаша Томић о јед-ној посети нишкој ратној болници пише како они нису хтели одатле за Београд,јер су овако по опоравку били ближе фронту.79 Из прокупачке болнице је изве-штаје листу Браник слао др Игњат Бокур.80

Многобројни локални листови славили су своје добровољце, који су са свихстрана хрлили на фронт. Тако је чак и Нови лист из Ријеке добио извештај оЂорђу Бараксадићу, који је живео и радио у овом граду. Бараксадић, који је„славно погинуо на Васиљевцу у битци код Мердара”, један је од многих јунакао којима се причало и писало са највећим поштовањем.81

Очекивани ратни сукоб привукао је пажњу огромног броја не само домаћихвећ и страних извештача, тачније „45 новинара од свију народности и свијукрајева света” који су пратили српску војску.82 Борбе код Мердара нашле су такоместа у многим извештајима иностраних ратних дописника, као код Бруна Ба-

75 „Први рањеници”, Политика, бр. 3137 од 10. 10. 1912, 3.76 „Наши рањеници”, Политика, бр. 3138 од 11. 10. 1912, 3. Без обзира на то што су рањеници од

масе посетилаца претрпавани понудама, занимљиво је да им је недостајало – хлеба! Наиме, какосу у питању углавном били српски сељаци, навикнути да могу без свега али без хлеба никако,тешко су подносили прописане количине. Стога се апеловало да би ваљало „наћи неки начин идати рањеницима онолико хлеба на колико су научили. Јер се њима иначе, поред свега обиља, чи-ни да ипак гладују” („Хлеб за рањенике”, Политика, бр. 3143 од 16. 10. 1912, 3).

77 „Парцела ратника”, Политика, бр. 3148 од 21. 10. 1912, 1.78 „Дневне вести – Погреб Милана Поповића”, Политика, бр. 3138 од 11. 10. 1912, 3.79 Ј. Томић, Рат на Косову…, 112–114.80Пун усхићења због дешавања на фронту и поноса у вези са својим ангажовањем у ратним

приликама, др Бокур свој први допис започиње речима: „Ево и мене, да вам се јавим из нашега бе-лог Прокупља, престонице старог Југ-Богдана и његових девет соколова, из града, у коме се недав-но чула рика топова са Преполца” („Међу рањеницима”, у: Илустрована…, св. 7 и 8 од 8. 12. 1912,54–55).

81 „Епизода из српско-турског рата”, у: Илустрована…, св. 10 од 20. 12. 1912, 78.82 Ј. Томић, Рат на Косову…, 51.

744


рилија83 (италијански писац и композитор, дописник листова Tribuna, Corrieredella sera и Resto del Carlina), оца познате српске сликарке, или код Анри Бар-бија84 (француски књижевник и новинар, дописник листа Le Petit Journal).

БИТКА „НА ПРЕВАРУ” – МЕРДАРСКА БИТКА У ТРАДИЦИЈИ

„Боже мили да чуда голема,Шта је оно на Мердару тамно,……нит је магла нити су облаци,Већ је војска Петра Мркоњића,Ударила силно на Мердаре…”85

Битка на Мердару је у традицији нашла значајно место, с обзиром на ванред-но снажан утисак који је оставио продор српске војске на Косово. Својеврсни по-казатељ њене ондашње популарности јесте тај да је битка врло брзо нашла својеместо међу српским јуначким песмама. Сачувати помен у усменом предању,био је од најстаријих времена једини начин којим би се нарочити догађаји отр-гли од заборава. Због тога је (иако је у питању већ савремени период) вредан па-жње податак да је десетерац Битка на Мердарима постала део знамените гу-сларске традиције.86

У српској војничкој баштини бици се такође придавао велики значај. Мерда-ре је у низу каснијих славних српских битака, имало привилегију да у том сми-слу заузме скромно првенство. Пример за то је фото-албум из 1913. године, са-чињен у спомен балканских ратова. У њему се на првој страни (уз фотографијукраља Петра I Карађорђевића) налази текст у коме стоји: „Под његовом владомје српска војска пронела славу српског оружја од Мердара до Солуна и од Једре-на и Чаталџе до Драча и Скадра, увек победоносна, несавладива”.87

Сећање на битку је ипак најлепше сачувано у народном предању, на њеномизвору. Око Мердара, места где се Топлица и Косово ослањају једно на друго, ус-помене на њу су и данас врло живе. Нарочито се преносе фантастичне сцене, каошто је она у којој је „први српски топ који је опалио ка Косову погодио право утурски топ”.88 Уз сличне детаље, главно место и овде заузима незаобилазна„битка на превару”. Специфичност имена се огледа и у томе што је овде на је-

83 Б. Барили, Српски ратови (приредио Ђ. Пелегрини, превод М. Живковић Фиати), Нови Сад,1996.

84 Barbi, A., Ratni dopisnik: Prvi balkanski rat: srpske pobede (sa francuskog preveo M. Ivanišević), s. l.,2001, стр. 38–42. Барби нарочито помиње париског студента, Милана Поповића, који је „још у токујула месеца био у Паризу, где је, користећи свој допуст, завршио право и сјајно прошао докторат”.

85 „Битка на Мердарима”, у: Битка код Мердара и Врањишта (са сликама), (прикупио и издаоМ. Јелачић), Земун 1913, 3–8.

86 Наведени одломак из песме о бици на Мердару испевао је Ђорђе В. Рајовић Пазарац.87 Балкански рат 1912–1913 (фото-албум), s. n., s. l., s. a, 1.

745


динствен начин у назив битке, уместо места, унет начин на који се она одигра-ла. Народна мудрост тиме је свакако имала сврху не само да подсећа, већ и даопомиње.Успомена о бици је, након дугог временског периода, заслужно материјализо-

вана на месту попришта. У знак сећања 1990. године постављена је спомен-пло-ча,89 а 1998. године и величанствени (и недуго затим уништен) споменик срп-ском ратнику.90

ЗАКЉУЧАК

Документарну и историографску грађу која се односи на битку код Мердараизванредно допуњују бројна сведочанства учесника, извештаји ратних допи-сника, предање из народне традиције, чинећи је врло инспиративном темом.Отуда и наше опредељење да се поводом знаменитог јубилеја – века од ослобо-ђења Косова и Метохије, подсетимо овог важног догађаја.Иако је пред избијање рата често долазило до мањих чарки на ондашњој срп-

ско-турској граници, инцидент од 15. октобра 1912. године (пре званичне објаверата) прерастао је у сукоб знатних размера. Битку је добила српска војска, послежестоких четвородневних борби, уз велике обостране губитке. Трећа армија,као ни Врховна команда, у почетку није била свесна њеног пуног утицаја надаљи развој ратних прилика. Мердарска битка створила је услове за убрзанофорсирање ка Приштини и надаље, као и за растерећеније наступање I армије сатог правца уочи одлучујуће битке код Куманова. Стога није претерана оцена ко-манданта Моравске дивизије „да од срећног почетка рата зависи и цео исход исрећан завршетак целе војне!”91

У ослободилачким ратовима 1912–1918. године српска војска водила је низ ве-личанствених битака. Међутим, оно што бици код Мердара даје посебну ди-мензију јесте не само чињеница да јој у том низу победâ припада првенство, већи то да је управо из ње српска војска кренула у више векова ишчекивано осло-бођење Косова и Метохије.

88Према казивању Томислава Вукадиновића из Матарове, а по причању старијих. Кућа Вукади-новића налази се недалеко испод шанчева на Матаровском вису, положај са којих је деловала срп-ска артиљерија.

89На спомен-плочи стоји следећи натпис: „У Српско-турском рату, у борбама вођеним за пробојМердарско-преполачког фронта 19. октобра 1912. године, овде је, на превару, изгинуло преко 1000бораца Српске војске из састава Моравске дивизије. Због тога је ово место и добило назив „Прева-ра”. Слава ратницима, 19. октобра 1990. год.”.

90Споменик је подигнут 19. октобра 1998. године на месту Превара, у општини Подујево, неда-леко од административне линије. Грандиозна фигура српског војника висока шест метара вандал-ски је уништена већ наредне 1999. године и од ње нема трага. Фотографија споменика у прилогуовог рада има скромну намеру да се и на тај начин сачува у сећању. О постављеним знамењимавиди више у: Р. Глигоријевић, Сачувано од заборава…, 50.

91ВА, Релација о боју на Мрдарима…, 5.

746


ПРИЛОЗИ

Прилог бр. 1. Положаји и распоред снага у бици код Мердара92

92 Преузето из: „Merdare”, Vojna enciklopedija, 401.

747


Прилог бр. 2. Превара – споменик српском војнику из битке код Мердара93

ИЗВОРИ

Војни архив, Пописник бр. 2 (Ратна архива Првог и Другог балканског рата 1912–1913. го-дине)

СПИСАК КОРИШЋЕНЕ И ПРЕГЛЕДАНЕ ЛИТЕРАТУРЕ

Аранђеловић, Сотир Т., Из Балканског рата: Мердаре, Косово, Качаник, Облаково, Прес-панско и Охридско језеро, Београд 1914.

Балкански рат 1912–1913 (фото-албум), s. n., s. l., s. a.

93Љубазношћу Радољуба Глигоријевића, хроничара овога краја, уступљена нам је једна од рет-ких фотографија споменика Превара.

748


Балкански рат у слици и речи (приређивачи Вук Ђорђевић и Жика Грујић), књ. 1–2, (фо-тотипско изд.), Београд, 1990.

Балкански ратови. Фото-запис Самсона Чернова (приређивачи Мирослав Перишић,Милић Милићевић, Бранко Богдановић), Београд, 2011.

Barbi, Anri, Ratni dopisnik. Prvi balkanski rat: srpske pobede (sa francuskog preveo Milisav A.Ivanišević), s. l., 2001.

Барили, Бруно, Српски ратови (приредио Ђорђо Пелегрини, превод Марија ЖивковићФиати), Нови Сад, 1996.

Битка код Мердара и Врањишта (са сликама), (прикупио и издао Миодраг Јелачић), Зе-мун, 1913.

Боснић, Остоја, Из великих дана: успомене на рат 1912. и 1913. године, Сарајево, 1913.Vojna enciklopedija, 5, Beograd, 1973.Глигоријевић, Радољуб, Сачувано од заборава, Ниш, 2006.Дневник Косте Миловановића Пећанца: од 1916. до 1918. године (приредила Божица Мла-

деновић), Београд, 1998.Ђурић, Силвија, Дневник победа. Србија у балканским ратовима: 1912–1913, Београд,

1990.

Историја српског народа, VI/1, Београд, 1983.Клицин, Димитрије Мита, Успомене на славне дане – једва дочекане: одломци из новије

прошлости у вези са ратовањем на Балкану, почетим 1912 године, Нови Сад, 1937.Костић, Радоје, Други пешадијски (гвоздени) пук „Књаз Михаило” у балканским ратови-

ма, у: „Нишки зборник”, књ. 20, Ниш, 1996, 111–120.Лазаревић, Милутин Д., Наши ратови за ослобођење и уједињење, књ. I–III, Београд, 1929;

књ. IV, Београд, 1934.

Мариновић, Никола Ј., Војвода Вук: пешадијски потпуковник Српске војске Војин Попо-вић, Београд, 2006.

Мемоари српских ратника: 1912–1918 (приредила Борислава Лилић), Београд, 1998.Мишић, Живојин, Моје успомене: поменик (приређивач Иван Ивановић), Београд, 2004.Наумовић, Јован М., Са Гвозденим другим пешадијским пуком „Књаза Михаила” у 1912, s.

l., 1923.

Николић, Градимир, Војвода Танкосић, Београд, 1998.Освета Косова и Сливнице (са 50 слика), (приредио Славко М. Косић), Велика Кикинда,

1920.Павловић, Момчило, Младеновић, Божица, Коста Миловановић Пећанац: 1879–1944.

Биографија, Београд, 2006.Поповић, Димитрије, Балкански ратови: 1912–1913 (приредио Душан Т. Батаковић),

Београд, 1993.Први балкански рат: округли сто поводом 75. годишњице 1912–1987, зборник реферата

(уредник Владимир Стојанчевић), Београд, 1991.

Први балкански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, зборник радова(уредник Владимир Стојанчевић), Београд, 2007.

Први балкански рат 1912–1913: (операције српске војске), књ. I–III, Београд, 1959.

749


Ratković, Borislav, Borbe na graničnom frontu i oslobođenje Kosova i Metohije 1912, у: Vojno-istorijski glasnik, 1/XLII, Beograd, 1991, 357–385.

Ратковић, Борислав, Ослобођење Косова и Метохије 1912, Београд, 1997.Ратковић, Борислав, Ђуришић, Митар, Кумановска битка и битка за ослобођење Косова

и Метохије, у едицији: „Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске”,књ. III, Нови Сад – Београд, 1998.

Ратковић, Борислав и др., Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912–1913,Београд, 1972.

Спомен књига ослободилачких ратова: 1912–1920, Београд, 1979.Станојевић, Станоје, „У очи рата 1912. године”, у: Ратник, св. III, год. XLIII, Београд, 1927,

1–30.Стојићевић, Александар М., Историја наших ратова за ослобођење и уједињење од

1912–1918 год. (ток операција и примена снабдевања), Београд, 1932.Томић, Јаша, Рат на Косову и Старој Србији 1912. године (фототипско изд.), Београд,

2005.Tucović, Dimitrije, Srbija i Arbanija. Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije,

Beograd–Zagreb, 1946.

ШТАМПА, ПЕРИОДИКА, ЧАСОПИСИ

Балкански рат у слици и речи, БеоградВреме, БеоградVojnoistorijski glasnik, BeogradИлустрована Ратна Кроника, Нови СадПолитика, БеоградРатник, Београд

750


Saša D. Stanojević

THE BATTLE OF MERDARE – THE INITIAL CLASHES IN THE FIGHT FOR THE LIBERATION OF OLD SERBIA

SummaryThis paper pays close attention to the Battle of Merdare, in view of the First Balkan War

centennial celebration 1. After a long battle taking place on the Serbo-Turkish border inmid-October of 1912, the Serbian III Army led by General Božidar Janković victoriouslypressed onwards.

Even with the detailed historical reconstructions of military developments regarding thisparticular conflict, this paper aims to approach this battle in a comprehensive and exhaus-tive way. In addition to the course of the battle itself, other aspects will also be considered,namely the presence of the battle in relevant histories, the reports taken from newspapersand magazines of the day and the place this battle has in Serbian tradition.

Key words: Battle of Merdare, First Balkan War, Old Serbia, Kosovo, Toplica, “The Battleof Guile”.

751

УДК: 341.485(=163.41)(497.115)”19”323.14(=18)(497.115)”19”

323.1(=163.41)(497.115)”19”

ОБРАД М. СТЕВАНОВИЋ1

Криминалистичко-полицијска академија у Београду

ОБЈЕКТИ НАПАДА И ПОСЛЕДИЦЕ АЛБАНСКОГ ТЕРОРИЗМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ2

САЖЕТАК. Континуитет оружаног и других врста насиља усмереног против Србије исрпског народа на Косову и Метохији од турских освајања Балкана до данас неспорнаје и научно потврђена чињеница. Сталне репресалије над Србима албански екстреми-сти су наставили и после завршетка Првог балканског рата (1912), када је вољом вели-ких сила створена прва држава Албанаца на Балкану. Истовремено, када је у том ратусрпска војска коначно протерала турску са Косова и Метохије и после пет векова вра-тила то подручје у оквире српске државе, појавиле су се и прве идеје о његовој сецеси-ји од Србије и о коришћењу насиља у остваривању те идеје. Пре, током и после осло-бодилачких ратова Србије (1912–1918) и између два светска рата примену насиља уостваривању те идеје доследно су следиле качачке, а током и после Другог светскограта балистичке групе екстремних Албанаца. Насиље засновано на традицији тихгрупа ескалирало је у последњој деценији XX века изазивајући несагледиво тешкепоследице по виталне интересе Републике Србије. Научном анализом специфичнихциљева, носилаца, средстава, објеката напада и последица, као конститутивних еле-мената тог насиља потврђен је његов терористички карактер и терористички профилњегових носилаца. Полазећи од тога, рад је резултат истраживања које је имало зациљ да се различити објекти напада и последице албанског тероризма на Косову иМетохији научно опишу и хијерархијски класификују.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Насиље, тероризам, Косово и Метохија, објекти терористичких напа-да, последице албанског тероризма.

1 [email protected] Рад је резултат истраживања у оквиру научноистраживачког пројекта ИИИ 47023 Косово и Ме-

тохија између националног идентитета и евроинтеграција , који финансира Министарство запросвету и науку Републике Србије.

753


УВОД

Упркос томе што се чини општепознатим и што његови почеци сежу у далекупрошлост, појам тероризма као сложеног историјског, социолошког, политич-ког, правног и безбедносног феномена није могуће једноставно научно објасни-ти и класификовати. Ипак, у савременој домаћој и иностраној стручној и науч-ној литератури, тероризам се често одређује као један од најзначајнијих и нај-деликатнијих облика незаконитог коришћења силе (насиља) против невинихљуди ради постизања политичког циља (Dž. R. Vajt, 2004: 9–13). Због честог оспо-равања потпуности таквих и сличних дефиниција, значајан број аутора склон јеодређивању појма тероризма утврђивањем његових конститутивних (терори-стичких) обележја. Поред насиља и политичког циља, у та обележја најчешће сеубрајају и: неморалност, противправност и усмереност насиља против државе,застрашивање, пропаганда делом, систематичност, сложеност и организованостнасиља (В. Димитријевић, 1982: 122–149; A. P. Schmidt, 1988: 5–6; К. Томашевски,1983: 127–128; Д. Јаковљевић, 1997: 46–50; О. Стевановић, 2008: 33–34). Полазећиод тога, за теоријско полазиште овог рада узети су резултати релевантних науч-них истраживања којима су потврђена преовлађујућа унутрашња правна и по-литичка становишта у Србији, према којима је насиље албанских екстремистана Косову и Метохији, посебно крајем XX и почетком XXI века, имало сва наве-дена (неопходна и довољна) терористичка обележја, упркос оспоравајућим ста-вовима појединих теоретичара политичког насиља и важних чинилаца међуна-родне заједнице.

У теорији тероризма такође није спорно да основне елементе сваког, па и ал-банског тероризма на Косову и Метохији чине његови специфични: 1) циљеви,2) носиоци (активни субјекти), 3) средства (радња, облици напада), 4) објекти на-пада (пасивни субјекти, мете) и 5) последице. Последња два од наведених петелемената тероризма блиско су повезани и обично се упоредно анализирају. Увећини савремених дефиниција, објекти напада и последице тероризма изри-чито се наводе као конститутивни елементи тероризма објективне природе. Укривично-правном смислу објекте терористичких напада чине одређена прав-на добра и интереси против којих је, с једне стране, терористичко понашањеусмерено и којима се, с друге стране, пружа кривично-правна заштита. След-ствено томе, последице тероризма се најчешће дефинишу као штета коју теро-ристички акт проузрокује на објекту напада или као резултат терористичког на-пада, односно мера остварења терористичког циља, одговарајућег нивоа (Д. Ја-ковљевић, 1997, 193). Јасна одређеност та два елемента одлучујућа је запостојање сваког, па и кривичног дела тероризма. Међутим, у теорији и пракси,та правна добра и интереси различито се утврђују, при чему се најчешће меша-ју непосредни (први), посредни (други) и крајњи (трећи) ниво објеката напада ипоследица тероризма (исто, 49, 208).

754

Обрад М. Стевановић: Објекти напада и последице албанског тероризма…

Полазећи од тога, у раду су дати резултати истраживања да би се научним по-ступком дошло до ваљане класификације и објашњења конкретних објеката на-пада и последица албанског тероризма на Косову и Метохији.

1. ПРВИ НИВО ОБЈЕКАТА НАПАДА И ПОСЛЕДИЦА

АЛБАНСКОГ ТЕРОРИЗМА

Према највећем броју научних и стручних радова о тероризму, објектима те-рористичких напада означавају се људи као физичка лица. Према Juillardu, те-рористичким понашањем се нападају, повређују или угрожавају живот, теле-сни интегритет, физичко и душевно здравље и слобода људи (исто, 49). Ставови-ма са 3. и 4. међународне конференције о унификацији кривичног права, појамобјект тероризма проширен је и на имовинска добра (државну или приватнуимовину или имовину уопште).3 Сличан став заступа и Wilkinson наводећи дасе тероризам састоји у систематском убијању или разарању или у претњи уби-ством или разарањем (исто, 49). Тим формулацијама објекта тероризма придо-дају се и оне у којима се говори о јавним службама уопште,4 односно о са-обраћају и транспорту (железници, бродовима, авионима, пошти), хидро-графским и другим постројењима за производњу електричне, топлотне,механичке и друге енергије…5 Да би се тероризам јасније разликовао од другихоблика политичког насиља, у теоријској и нормативној сфери појавили су се ипокушаји одређивања апсолутно заштићених објеката (добара, вредности), чијесе угрожавање увек квалификује тероризмом, независно од побуда и узрока њи-ховог угрожавања. Као објекти напада тог типа, најпре су одређивани диплома-те и ваздухоплови, а у савременим условима најчешће се одређују невини (не-умешани, недужни, обични) људи (жртве), њихова људска права и слободе.

Синтезом претходно наведених одређења, може се закључити да објекте те-рористичког напада (објекте угрожавања или пасивне субјекте тероризма) чине:живот, телесни интегритет, физичко и душевно здравље и слободе непосреднонападнутих али недужних (невиних, неумешаних, обучних) људи, као и јавнеслужбе и имовинска добра, уколико се напади на њих могу довести у везу и санападом на људе. Међутим, такво одређење објекта напада често је, с разлогом,оспоравано чињеницом да су напади на њих могли представљати и „дела којамноги не би сматрали терористичким, као што су напади на дипломате из лич-них побуда или отмице ваздухоплова ради илегалног преласка границе” (В. Ди-митријевић, 1980, 34). Из тих разлога, претходно одређене вредности предста-вљају само директне (непосредне) објекте терористичких напада, односно непо-средна добра која се тероризмом угрожавају само на првом (тaктичком) нивоу,

3 V. Actes de la IIIme Conférence pour l' Unification du Droit pénal, Offic. Bruxelles, 1931; Actes de laIVme Conférence pour l’Unification du Droit pénal, Offic. Paris, Sirey, 1933. (Д. Јаковљевић, 1997, 176).

4 IV Conférence, art. I. Actes de la Conférence, Paris, Sirey 1933 (исто, 177).5 VI Conférence, art. 2, Actes de la Conférence, A. Pedone, Paris, 1938 (исто).

755


што је за терористичку квалификацију конкретног насиља неопходно али ниједовољно.Ако се последице тероризма одређују као штета коју терористички акт проуз-

рокује на нападнутом објекту, непосредне (директне) последице или последицетероризма првог нивоа огледају се у штети која је терористичким актом нанетаобјектима напада истог (првог) нивоа, односно људима (њиховом животу, теле-сном интегритету, физичком и душевном здрављу и слободи), јавним службамаили имовини. Конкретније, те последице подразумевају смрт, телесне повреде,нарушавање здравља и/или злостављање недужних људи, нарушавање или по-вреде њихових слобода; уништење или прекид рада јавних служби; као и уни-штење или оштећење имовине, укључујући посебно штете на енергетским илипогонским постројењима, изазивање несрећа, ширење епидемија заразних бо-лести, тровање воде или прехрамбених производа и помор стоке. Тако одређене последице насилних аката не могу се, међутим, увек сматрати

последицама тероризма, јер свака од њих може представљати и последицу не-ког од других класичних кривичних дела (убиства, телесне повреде, отмице илиоштећења туђих ствари). Оне због тога представљају само последице тероризмапрвог нивоа, односно конкретне (непосредне, директне) последице радње извр-шења кривичног дела тероризма, које су за терористичку квалификацију кон-кретног насиља неопходне али не и довољне (Д. Јаковљевић, 1997, 193, 197–198).Конкретне насилне акте, у погледу објекта напада и последица, терористичкимчини њихова једновремена усмереност и на вредности, односно правна добрадругог (посредног, средњег) и трећег (крајњег, циљног, стратегијског) нивоа.Непосредни објекти (мете, жртве) насиља албанских екстремиста на Косову и

Метохији, посебно крајем последње деценије XX и прве деценије XXI века, билису пре свега људи – грађани свих категорија и статусних својстава, односно њи-хови животи и телесни интегритет. Они су, у великом броју случајева, били жр-тве претњи силом, изнуда, уцена, оружаних и других напада, пресретања, отми-ца, заточења, мучења, злостављања, окрутног и других облика нечовечног по-ступања. Таквим поступањем, посебно током последње деценије XX века,албански терористи „Ослободилачке војске Косова – ОВК” најпре су убијали,рањавали – телесно повређивали, отимали, злостављали и на други начин угро-жавали полицајце, војнике и друга лица запослена у државним органима, орга-нима локалне власти, јавним предузећима и установама на Косову и Метохији.Још чешће мете њихових терористичких напада били су обични људи, му-шкарци и жене, деца и старе особе, Срби и Црногорци, Роми и Турци, Муслима-ни и Албанци. Као појединци или колективитети нападани су пре свих они грађани Србије

који су на било који начин показивали лојалност Републици или су се супрот-стављали насиљу ОВК. Посебна циљна група напада ОВК били су Албанци којинису прихватали насилне методе политичке борбе, који су избегавали или од-бијали присилну мобилизацију, наоружавање, плаћање илегалног пореза и до-

756


нација или другу врсту очекиване подршке или сарадње са терористима. Једанод припадника ОВК, у вези са тим истиче: „Ми… изводимо нападе на представ-нике српског режима. Наша мета је тајна полиција, али и Албанци који сарађујуса српским режимом”.6 Према подацима Министарства унутрашњих послова Републике Србије, од

укупно 10.954 терористичка напада албанских терориста на људе извршених наКосову и Метохији у периоду од 1991. до 2004. године, цивили су били мета у8.320 или 76%, полицајци у 2.061 или 19%, а војници у 573 или 5% случајева. У тимнападима страдало је укупно 6.590 лица, од којих је убијено 2.241 или 34%, повре-ђено 2.856 или 43% и отето 1.493 или 23% лица. Од укупног броја убијених, повре-ђених или отетих лица у том периоду њих 4.922 или 75% били су цивили,1.310 или 20% полицајци и 358 или 5% војници. Према националној структури,од укупно 4.922 страдала (убијена, повређена и отета) цивила, највише је Срба иЦрногораца (3.674 или 74%) и Албанаца (862 или 18%), док је укупан број страда-лих грађана других националних припадности свега 386 или 8%. (О. Стевано-вић, 2008, 326–27). Према подацима Координационог центра Владе Србије за Ко-сово и Метохију, „етнички мотивисано насиље” у Покрајини није заустављенони после 2004. године. Само током 2005. и 2006. године албански екстремисти суизвршили 469 напада у којима су убили 5, а теже или лакше повредили 52 лица,оштетили или опљачкали 220 кућа и помоћних објеката, 12 верских објеката и89 надгробних споменика (Извештај, 365–366).Од бројних примера тешких злочина албанских терориста против цивилног

становништва три су најдрастичнија. У селу Клечка, општина Липљан,27. 8. 1998. године, пронађено је место мучења, стрељања и спаљивања најмање10 цивила (3 жене, 5 мушкараца и 2 детета) у сеоској кречани.7 У антитерори-стичкој операцији изведеној 8. 9. 1998. године, у каналу Радоњићког језера, про-нађени су остаци 37 злостављаних, стрељаних и у канал бачених грађана.8 Не-што више од месец дана након доласка међународних снага на Космет, 23. јула1999. године, албански терористи су убили 14 мештана села Старо Гацко, кодУрошевца, док су на својим имањима обављали пољопривредне радове. Тешкепоследице терористичких напада додатно су увећане НАТО бомбардовањем ци-вилних циљева током тромесечне агресије на СРЈ. Само у једном ваздушном на-паду на колону албанских избеглица 14. 4. 1998. године на путу Ђаковица–При-зрен, код места Меја, пилоти НАТО убили су најмање 82 и ранили 50 цивила.У скоро идентичном нападу на колону избеглица 13. 5. 1999. године на путуПризрен – Сува Река, код места Кориша, убијено је најмање 81 и рањено 70 ци-вила, док је у нападу на аутобус „Ниш експреса” на мосту у селу Лужане код По-дујева 31. 5. 1999. године убијено 57 путника.

6 Дневни лист „Политика”, са позивом на извештај Танјуга, Београд, 12. мај 1997.7 Доказни предмети Хашког трибунала, сведочење аутора, мај–јун 2005, ТАБ 108, стр. 4 и ТАБ

109–117.8 Исто, ТАБ 118–123.

757


Уз нападе на људе, војне и полицијске јединице, терористи ОВК су, у истомпериоду, оружаним нападима, блокадама објеката, насеља и јавних саобраћај-ница, постављањем барикада и подметањем експлозивних и запаљивих напра-ва, угрожавали, ометали или прекидали рад државних органа и јавних служби,оштећивали су, разарали или уништавали јавну и приватну имовину, широмКосова и Метохије. На мети њихових насилних аката нашли су се објекти јав-них предузећа и привредних (саобраћајних, телекомуникационих, електроенер-гетских и индустријских) система, образовних и здравствених установа, војнихполицијских и других органа управе и верских заједница (цркве, манастири,гробља, други верски објекти и споменици културе).

Диверзијама, саботажама и насилним одузимањем имовине на преноснимелектросистемима, постројењима и инсталацијама, посебно током 1998. и1999. године, терористи ОВК су ометали уредно снабдевање електричном енер-гијом делова Пећи, Дечана, Ђаковице, Ораховца, Клине, Истока и Србице. Насличан начин ометали су снабдевање водом ширег подручја Приштине преководопривредног система, постројења и објеката у Шајковцу код Подујева. У ве-ликим привредним системима, као што су Површински коп „Белаћевац” кодОбилића, ДД „Трепча” у Старом Тргу, „Орвин” из Ораховца, они су оштећива-ли, уништавали, онеспособљавали или присвајали виталне делове постројењаили машина ометајући тако процес производње уз изазивање велике матери-јалне штете. Блокадом и држањем најзначајнијих комуникација (Приштина–Пећ,

Пећ–Призрен, Призрен–Приштина и Ораховац–Лапушник) под ограниченомконтролом терористи ОВК су ограничавали слободу кретања грађана и отежава-ли покрете војних и полицијских јединица у простору, чиме су истовременоспречавали грађане да долазе на посао и тако ометали нормално привредно по-словање и снабдевање становништва. На успостављеним контролним пункто-вима, на блокираним комуникацијама и на територији под сопственом „кон-тролом”, они су нападали, заустављали и отимали возила у јавном саобраћају,укључујући и упаде у возове, па чак и покушаје обарања хеликоптера приликомуказивања хитне медицинске помоћи и транспорта повређених лица. Том при-ликом претили су учесницима у саобраћају, поред возила одузимали су им идруге вредности, а некада их и злостављали, киднаповали, телесно повређива-ли, па и убијали.

Посебну насилност терористи ОВК испољили су према објектима Српскеправославне цркве и споменицима српске културе на Косову и Метохији. С тиму вези, Алексеј Лидов, директор Института руско-хришћанске архитектуре, екс-перт за средњовековну уметност и члан мисије УНЕСКО, изјавио је на конфе-ренцији за штампу 3. маја 2004. године, након посете Косову и Метохији: „Оп-шти утисак, не само мој него и свих чланова мисије, јесте да је оно што се дого-дило са српским споменицима културе на Косову и Метохији монструозно.Тиме је извршен културни геноцид. Скандал је то што земље НАТО нису за-

758


штитиле 143 цркве и манастире, који су уништени или оскрнављени после њи-ховог доласка на територију Космета”.9

Континуитет напада на људе, имовину и јавне службе након доласка међуна-родних снага на Косово и Метохију терористи ОВК су потврдили тродневниммартовским насиљем које је трајало 17–20. марта 2004. године. Само за три данау том периоду терористи су убили 8 и повредили 143 лица, оштетили су илиспалили преко 800 српских кућа и више од 200 возила, укључујући и 144 возиламеђународних снага. Запалили су или оштетили 29 православних цркава и ма-настира, изазвали су хуманитарну катастрофу која је захватила скоро све српскезаједнице, а из 5 гадова и 8 села протерали су све Србе, од којих је око 3.200 при-хваћено и привремено смештено у базе КФОР-а.Такве последице, осим ненадокнадиве штете у људским животима и здрављу

људи, изазвале су и огромну и тешко надокнадиву непосредну економско-фи-нансијску и еколошку штету, као и енормне буџетске издатке Републике Србије,укључујући и трошкове лечења у рату рањених и оболелих, збрињавање са Ко-сова и Метохије прогнаних и на Косову и Метохији безбедносно и социјалноугрожених грађана.10 Изузетно значајне, али не и коначне последице албанскогтероризма огледају се и у хиљадугодишњој еколошкој деградацији животне сре-дине, насталој НАТО бомбардовањем великог броја циљева, претежно на Косовуи Метохији, пројектилима са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама.

2. ДРУГИ НИВО ОБЈЕКАТА НАПАДА

И ПОСЛЕДИЦА АЛБАНСКОГ ТЕРОРИЗМА

Да би конкретни насилни акт могао да се одреди као терористички, неопход-но је да се њиме, поред угрожавања објеката напада првог (непосредног) нивоа,истовремено угрожавају и други (општије дефинисани) објекти на другом (по-средном) и на трећем (циљном, крајњем) нивоу. У том смислу, Nsefum сматра даобјект тероризма чине добра садржана у безбедности и јавном реду, при чемупојам „безбедност као разумна нада да се не буде жртва агресије, садржи у себидуховни елемент, који се односи на спокојство широких слојева становништва”(Nsefum, 1985, 90, 125). Василијевић, међутим, заступа мишљење да тероризамствара атмосферу опште опасности и нарушава јавни живот друштва (В. Васи-лијевић, 1973, 193), док Јаковљевић као објект који се тероризмом угрожава озна-чава јавни мир у објективном и у субјективном смислу (Д. Јаковљевић, 1997,181–182).11

9 Више о томе у: http//www.politika.co.yu/, текст поседује аутор.10 Процењује се да је само за потребе полиције и Војске на Косову и Метохији Влада Србије то-

ком агресије НАТО 1999. године издвајала најмање 2,5 милиона немачких марака дневно.11 Јаковљевић под појмом јавни мир у објективном смислу подразумева стање поштовања прав-

ног поретка, односно правне сигурности грађана у држави, државној заједници или у међународ-ној заједници држава, док појмом јавни мир у субјективном смислу означава одређено психичкоосећање сигурности грађана, односно њихову перцепцију постојања правне сигурности.

759


Из претходних ставова може се закључити да су безбедност, јавни мир иправна сигурност грађана, објекти терористичких напада, односно вредностиили добра која се тероризмом угрожавају и правом штите на другом нивоу. Та-ко дефинисане вредности другог нивоа угрожавају се посредством напада направна добра првог нивоа, чиме се и у објективном и у субјективном смислу,код шире популације грађана ствара стање опште угрожености и страха, од по-новних, посебно од насумичних и неселективних напада на људе. Полазећи одтога, објект (пасивни субјект) терористичких напада на другом нивоу је станов-ништво у општем смислу, иако оно није директно погођено нападом нити је не-посредно изложено општој опасности. Такво становиште потврђује и Juillard,који објектом терористичког напада означава, „становништво државе” као жр-тву страха или застрашивања или „евентуалне жртве посматране колективно”(Д. Јаковљевић, 1997, 49). Последице тероризма другог нивоа одређују се посредством објекта терори-

стичких напада истог нивоа, који су претходно одређени као безбедност, јавнимир и правна сигурност грађана. У бројним дефиницијама тероризма, као њего-ва последица, прихваћена је формулација „општа опасност”, која се користила удвоструком смислу. У једном, да означи способност средстава за извршење кри-вичног дела, односно за изазивање „опште опасности” а у другом, да обележипоследицу кривичног дела, односно „стање опште опасности” (исто, 198). Васи-лијевић заступа мишљење да тероризам, поред стварања атмосфере општеопасности, нарушава јавни живот друштва и угрожава светски мир (В. Васи-лијевић, 1973, 193). Међутим, укључивање опште опасности у појам последицатероризма оправдано је критиковано аргументом да деликт тероризма не ства-ра увек општу опасност и чињеницом да деликт који ствара такву опасност нијеувек тероризам (Д. Јаковљевић, 1997, 198–200). Због тога се најчешће, као после-дица тероризма другог нивоа, означава стање застрашености (терора) грађана уопштем смислу које, поред извршења терористичког акта, производе и радњењеговог припремања и/или покушаја његовог извршења (P. Juillard, 1971, 225). Тако одређене последице тероризма не испољавају се, међутим, на људима

као жртвама и објектима непосредних терористичких напада првог нивоа, већ„акт треба да буде такав да шири страх или аларм међу становништвом или ве-ликом групом људи”.12 Убиство, уништење или оштећење имовине у терори-стичком акту, према том становишту, није тежишно усмерено против конкрет-не жртве, већ тежи да изазове страх и да страхом производе несигурност широ-ког спектра, чиме се упућује претња колективитету, заједници, друштву.13 Такоодређене последице тероризма другог нивоа огледају се у нарушавању безбед-ности, кршењу јавног мира и/или у губитку сигурности шире популације непо-средно ненападнутих људи (Д. Јаковљевић, 1997, 200–2001). Субјективно осећа-ње тих последица тероризма манифестује се као посебно стање страха (зебње,

12 UN Doc. A/C. 6/418. p. 6.13В. Арт. 1.2. Женевске конвенције о тероризму од 16. новембра 1937.

760


стрепње, неспокојства) људи за сопствени живот, телесни интегритет, права,слободу и имовину или за живот, телесни интегритет, имовину, права и слобо-ду њима блиских људи.

Усмереност насилних аката албанских терориста против објеката напада дру-гог нивоа (безбедности, јавног мира и сигурности грађана), посебно током1998. и 1999. године, доказива је постојањем стања објективне угроженостибезбедности, јавног мира и сигурности шире популације непосредно ненапад-нутих грађана на Косову и Метохији и њиховим субјективним осећајем страхаи застрашености, као последица тероризма другог нивоа узрокованих последи-цама терористичких напада на објекте првог нивоа. Такав субјективни осећајпроизлазио је из реалне опасности да сваки грађанин може постати жртва но-вих неселективних терористичких напада ОВК, односно из губитка поверења уВладу и безбедносне снаге Републике Србије и СРЈ и у њихову способности дазаштите себе и сопствене грађане од таквих напада.

Упркос томе што је стање страха или застрашености шире популације људикао последицу терористичког насиља другог нивоа заиста тешко квантификова-ти и доказати,14 као типични и јасни индикатори постојања тих последица на-сиља албанских терориста на Косову и Метохији могу се узети три специфичнаоблика понашања терористичким актима застрашених људи. Самоограничава-ње слободе сопственог кретања и рада на одређеним подручјима је први; само-покретање, најчешће, неалбанског становништва са тероризмом угроженихпростора је други; док је прихватање ОВК као фактичке власти на Косову и Ме-тохији, најчешће, од значајног броја Албанаца, трећи типичан облик понашањаи индикатор застрашивања као последице тероризма другог нивоа. У контекстусерије терористичких напада и њихових последица на првом нивоу, описанапонашања се могу објаснити као природна реакције шире популације застра-шених људи који осећају реалну опасност од тога да они или њима блиске особепостану жртве сличних напада.

Тако индиковано постојање страха и застрашивања на Косову и Метохији би-ло је последица континуиране и широко распрострањене кампање системат-ског насиља, којим су албански екстремисти годинама стварали осећај сталненесигурности и небезбедности код великог броја Срба. Јасну намеру да насилнеакте посредно усмере и против јавног мира и сигурности шире популације не-посредно ненападнутих грађана, терористи ОВК су показали већ током 1998. го-дине, када су предузели низ активности како би демонстрирали фактичку кон-тролу над одређеним комуникацијама и простором Косова и Метохије. Терори-стичке нападе са блокираних комуникација или са територије „под њиховом

14 С тим у вези, Waciorski истиче примере друштава која могу бити тако храбра да се ничега неплаше или тако малодушна да их плаши и најмања опасност (Waciorski, J.: Le terrorisme politique,Pedone, Paris, 1939, p. 96. (D. Јаковљевић, 1997, 199). Из истих разлога Nsefum чак сматара да терор,односно застрашивање не треба сматрати последицом, већ својством терористичког понашања(Ј. E. Nsefum, 1985,130).

761


контролом”, поред неспорне усмерености на непосредне објекте напада (људе,јавне службе и имовину), истовремено су (посредно) усмеравали и на застраши-вање шире популације грађана, односно на нарушавање јавног мира и њиховесигурности.

Да би стање и осећај небезбедносни учинили што уверљивијим, албански те-рористи су скоро свакодневно нападали припаднике и јединице полиције и вој-ске као субјекте одбране и безбедности задужене за заштиту грађана. Ти нападибили су срачунати на то да покажу немоћ државе и њених снага безбедности дазаштите чак и саме себе и да ОВК промовишу као неминовност и фактичкувласт на Косову и Метохији. Елиминисањем свакога ко се успротиви насиљуили на други начин изрази лојалност државној политици Србије према Косовуи Метохији, терористи ОВК су, и без формалне власти, фактички демонстрира-ли своју моћ, доводећи државу у стање немоћи да од терористичког насиља за-штити своје грађане, упркос поседовању формалне власти. Уверени у тако непо-вољан „однос снага”, грађани су били принуђени да сопствено кретање ограни-че на своје матичне просторе неопходне за преживљавање и довољне засамоодбрану, да те просторе напусте или да насилним екстремистима покажулојалност и прикључе им се.

О врсти и интензитету страха од нових напада албанских терориста најбољеговоре хиљаде прогнаних и интерно расељених грађана Косова и Метохије, којијош живе у нехигијенским условима привременог смештаја широм Србије,упркос жељи да се врате у места свог сталног пребивалишта. Још јасније о томеговоре судбине појединих повратника, изгледи кућа, имања и гробаља Срба ко-ји су прогнани са Косова и Метохије.

3. ТРЕЋИ НИВО ОБЈЕКАТА НАПАДА

И ПОСЛЕДИЦА АЛБАНСКОГ ТЕРОРИЗМА

За терористичку квалификацију конкретног насиља, поред утврђења прет-ходно објашњених објеката и последица терористичког напада првог и другогнивоа, неопходно је утврђење истих елемената тог насиља трећег нивоа. У томсмислу, као објекат (пасивни субјект) тероризма на трећем (крајњем, стратегиј-ском, циљном) нивоу, појављују се државе, државне заједнице или међународнезаједнице држава. Такво становиште потврђује и Давид сматрајући да је акт те-роризма управљен против државе у њеној укупности, а не у једном од њенихелемената (E. David, 110). Сагласно томе, последице тероризма на трећем нивоуогледају се у штети коју тероризам причињава објекту терористичког нападаистог нивоа, односно држави, државној заједници или међународној заједницидржава. Тако одређене, последице тероризма трећег нивоа могу бити различитепо врсти и интензитету, али увек подразумевају мање или више значајнедржавне уступке терористима. Оне се могу кретати од трајне насилне променеетничке и верске структуре становништва, преко насилне промене политичког

762


система, промене или преузимања власти, до тежих облика угрожавања безбед-ности, државног суверенитета и територијалног интегритета држава (на делуили на целини државне територије).

Насиљем према обичним недужним људима (први ниво) терористи изазива-ју страх код ширих маса људи, са циљем изазивања њиховог неповерења у др-жавну власт (други ниво), ради измене политичког система или изнуде другихполитичких уступака од државе, као крајњег циља (трећи ниво). Тероризам, та-ко, суштински подразумева вршење насиља против неке и нечије власти, одно-сно појединачне и групне акте насиља стратегијски усмерене против државневласти, независно од тога ко је носилац насиља и управо због тога што су непо-средне мете, односно жртве тог насиља обични недужни људи.15 Тиме се, исто-времено, потврђује становиште бројних теоретичара према којима тероризам, упогледу објекта напада трећег нивоа, увек има противдржавни карактер.

Као вредност трећег нивоа, терористи ОВК су нападали државу Србију, од-носно њено уставом утврђено уређење, независност, државни суверенитет и те-риторијални интегритет. Због преовлађујуће етносепаратистичке мотивиса-ности њиховог насиља, територијални интегритет Србије био је, ипак, тежи-шни објект њихових напада на трећем (стратегијском) нивоу. Сагласно такоодређеном објекту напада, планирана последица (или циљ) албанског терори-зма тог нивоа било је отцепљење Косова и Метохије од Србије и његово припа-јање Албанији. Под изговором борбе за људска права, албански терористи су се,у ствари, супротно унутрашњем и међународном праву, борили за територије.При томе, они су полазили од принципа етничке већине на делу државне тери-торије, који је супротан и међународном праву и интересима међународне за-једнице.16

О усмерености албанских екстремиста против Срба и српске државе на Косо-ву и Метохији, говоре бројни документи од турског продора на Балкан, прекоПрве и Друге сеобе Срба и Прве призренске лиге, до Платформе Албанске aкаде-мије наука из 1998. године. Противсрпска усмереност албанског тероризма нај-једноставније је доказива паролом „Косово република” која је, мање или вишеотворено, доминирала у свим насилним активностима носилаца албанског екс-тремизма и сепаратизма на Косову и Метохији од „Прве призренске лиге” до да-нас. Та парола, којом се годинама суштински изражавала противдржавна усме-реност албанског тероризма, данас је замењена експлицитним захтевом албан-ских екстремиста за међународно признање независности самопроглашене

15 Са друге стране, насиље носилаца државне власти на унутрашњем плану, односно премасопственим грађанима, са циљем очувања или учвршћења сопствене власти не може се квалифи-ковати државним тероризам, већ (државним) терором, односно страховладом.

16 Коришћење тог принципа представљало би преседан који би могао да охрабри бројне сеце-сионистичке и насилне покрете у свету (на Корзици, у Северној Ирској, Баскији, Квебеку, Чечени-ји, Јужној Осетији, Апхазији о Придњестровљу) да тероризмом остваре своје сепаратистичке ци-љеве.

763


„Републике Косово”, коју је признао већи број, али не и сви значајни субјектимеђународне заједнице.

Иако нису у потпуности остварили тако дефинисан крајњи циљ, носиоци ал-банског тероризма на Косову и Метохији уз нескривену подршку њиховихиностраних савезника изазвали су низ последица, које се могу сматрати штетомпричињеној држави као објекту тероризма трећег нивоа. Као кључне последицетог нивоа могу се означити: 1) насилна и трајна промена етничке структуре ста-новништва Косова и Метохије, 2) гетоизација преосталих Срба на Косову и Ме-тохији, 3) привремено ограничење суверенитета Републике Србије на целинисвоје територије, и 4) крајње озбиљан и неповољан тренд даљег угрожавања те-риторијалног интегритета Републике Србије.

Довршетак процеса насилне и драстичне промене етничке структуре станов-ништва на Косову и Метохији на штету Срба и у корист Албанаца, односнотрајно расрбљавање и албанизација Косова и Метохије реализовани су различи-тим активностима које су континуирано и паралелно текле кроз историју одтурских освајања Балкана до данас. Кључне активности у том процесу биле су:насилни прогони Срба са Косова и Метохије, њихова исламизација на Косову иМетохији, досељавање Албанаца на Косово и Метохију и њихов екстремно ви-сок природни прираштај (О. Стевановић, 2008, 123–139). Период достизања тогциља дугог је трајања и у оквиру њега се могу распознати периоди најкруп-нијих промена у етничкој структури становништва на Косову и Метохији.

Процес насилних прогона, односно етничког чишћења већинских православ-них Срба са Косова и Метохије и насељавање тог простора Албанцима, започи-ње крајем XVII века, са Првом великом сеобом Срба под патријархом АрсенијемIII Чарнојевићем (1690) (K. Jireček, 1916, 86–87). Након 40 година, у скоро идентич-ним околностима, прогони Срба и насељавања Албанаца настављају се токомДруге сеобе Срба (1730) под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабен-том. Процес насилних прогона Срба са Косова и Метохије није заустављен нитоком XVIII и XIX века (V. Berard, 1896, 139; V. Berard, 1900, 291–292), а посебно ин-тензиван био је у периоду од Берлинског конгреса и оснивања Прве призренскелиге (1878) до Првог балканског рата (1912) (K. Gersin, 1912, 29).

Идеју насилног расрбљавања и албанизације Космета пре, током и послеослободилачких ратова Србије (1912–1918), као и између два светска рата, следи-ле су качачке, а током и после Другог светског рата балистичке групе екстрем-них Албанаца. Херман Нојбахер, специјални политички опуномоћеник Трећеграјха за Југоисточну Европу од јесени 1943. године, поред осталог бележи:„Шиптари су пожурили да протерају што је могуће више Срба из земље. При то-ме су локални силници често од протериваних, за дозволу исељења, узималидар у злату” (H. Neubacher, 1953, 116). Упркос поразу фашистичких снага на Бал-кану и у Европи, насилни прогони Срба са Косова и Метохије настављени су ипосле Другог светског рата, нарочито после 1966. и 1974. године, за време фаво-

764


ризовања албанске превласти у тој покрајини од послератних власти у Србији иЈугославији.

У последњој деценији XX века, спрегом спољног и унутрашњег насиља, про-гони и етничка чишћења Срба из њихових матичних простора бивше Југосла-вије, достигли су врхунац њиховим прогоном са Косова и Метохије. Савезнич-ким насиљем албанских терориста и НАТО, пре и током агресије на СРЈ (1999) ипосебно после распоређивања међународних снага на Косово и Метохију(10–20. јун 1999), изазван је један од највећих таласа прогона Срба, Рома, Црно-гораца и других неалбанаца са Космета. Само у том периоду њих око 250.000принуђено је да напусти своја вековна огњишта, са веома малим изгледима дасе на њих врате.17

Дуготрајним и континуираним насилним прогонима, албански екстремистису крајем прошлог века трајно и драстично променили етничку структуру ста-новништва Косова и Метохије у корист Албанаца и на штету Срба, чије учешћеу укупном броју становника на том делу територије Републике Србије данас непрелази 7%. На свом дугом историјском путу, од територије насељене искључивоСрбима (до XV века), преко скоро идеалне мултиетнички насељене територијеСрбима и Албанцима у приближном односу 50:50%, с почетка прошлог века, Ко-сово и Метохија је данас, као матични етнопростор Срба, фактички расрбљен иалбанизован (графикон 1).

(Извор: Обрада аутора18)

17 Према подацима Високог комесаријата УН за избеглице (УНЦХР) и Комесаријата за избегли-це Србије са Космета је, само од средине јуна 1999. до априла 2000. године, избегло и прогнано187.129 лица, од којих 141.398 Срба, 7.748 Црногораца, 4.254 Муслимана – Горанаца, 20.156 Рома, 305Албанаца, 3.613 осталих националнности и 9.646 национално не изјашњених. Подаци се односесамо на лица избегла у Србију, која су се одазвала позиву за регистрацију.

18 Према подацима: Б. Крстић, 2000: 180.

Кретање становништва на КиМ од 1455. до 2004. године

0

20

40

60

80

100

1400

1450

1500

1550

1600

1650

1700

1750

1800

1850

1900

1950

2000

2050

Godina

%

Срби Албанци

Графикон 1. Кретање становништва на КиМ, од 1455. до 2004. године

765


Уз драстично смањење њихове бројности, преостали Срби на Косову и Мето-хији су данас и просторно изоловани (гетоизовани) и препуштени даљем теро-ру албанских екстремиста. Пре свега, због неуспеха међународних мисија у ус-постављању и одржавању очекиваног нивоа безбедности за све грађане, пресвих преостали Срби, Црногорци и Роми на Косову и Метохији још увек нису умогућности да се безбедно и слободно крећу ван својих релативно малих матич-них територија. Из истих разлога, са Косова и Метохије прогнана (избегла и ин-терно расељена) лица и породице, упркос свим напорима, све мање се одлучујуза повратак у своја углавном девастирана матична насеља. На тај начин је, скороу потпуности, разбијана компактност етничког корпуса Срба на Косову и Мето-хији, а њихов одрживи опстанак на том делу територије Републике Србије чинисе крајње неизвесним.Привремено ограничење суверенитета Републике Србије на Косову и Мето-

хији трећа је стратегијска последица савезничког насилног деловања албанскихтерориста, њихових страних савезника и НАТО, током агресије тог Савеза наСрбију 1999. године. Та последица потврђена је повлачењем Војске СРЈ, полици-је и других органа Србије са територије Косова и Метохије, распоређивањем ме-ђународних безбедносних (КФОР) и цивилних (УНМИК) снага у ту Покрајину иуспостављањем привремених органа власти Покрајине, независних од властиРепублике. Та последица представља стратегијски уступак Србије и СРЈ озвани-чен прихватањем Плана Ахтисари–Черномирдин,19 закључивањем Војнотех-ничког споразума у Куманову20 и доношењем Резолуције СБУН број 1244.21 Тимдокументима СРЈ и Србија су делимично и привремено пренеле надлежностсвојих државних органа на безбедносну и цивилну мисију УН на том делу својетериторије. Иако у потпуности поштује преузете обавезе, Србија, због проти-вљења међународне заједнице оличене у УН и у међународним снагама на Ко-сову и Метохији, још увек није остварила право утврђено тим документима, дау Покрајину врати ограничен део свог војног и безбедносног особља. Четврта стратегијска последица албанског тероризма огледа се у крајње оз-

биљном и неповољном тренду угрожавања територијалног интегритета, одно-сно целовитости Републике Србије у оквиру постојећих међународно призна-тих граница. Постојање те стратегијске последице албанског тероризма потвр-ђује се општепознатом чињеницом о признању самопроглашене „РепубликеКосово” од значајних чинилаца међународне заједнице. Несумњиво, ти поку-шаји су усмерени на стварање „независне Републике Косово”, односно на оства-рење претпоследњег стратегијског циља албанских екстремиста и терориста напуту до прикључења тог дела територије Србије „Великој Албанији”. На тај на-

19Документ Ахтисари–Черномирдин усвојили су 3. јуна 1999. године Савезна влада и Народнаскупштина Републике Србије.

20Војнотехнички споразум закључен је 9. јуна 1999. године у Куманову између Међународнихбезбедносних снага КФОР под окриљем УН, с једне, и Савезне Владе (СРЈ) и Владе Републике Ср-бије, с друге стране.

21Резолуције СБУН број 1244 усвојена је 10. јуна 1999. године.

766


чин, осим што је фактички расрбљен и албанизован, Космет је данас, као матич-ни етнопростор Срба на путу да постане независна држава и да уђе у састав „Ве-лике Албаније”, противно вољи српског народа.

ЗAКЉУЧЦИ

Анализом бројних теоријских и правних ставова о тероризму, јасно се уоча-вају три нивоа објеката тероризма – уопште и албанског тероризма на Косову иМетохији – посебно. У општем смислу ти нивои су посебно препознатљиви уставу Wilkinsona према којем објекте терористичког акта чине „индивидуе, гру-пе, заједнице и владе” (Д. Јаковљевић, 1997, 49). Као и терористи уопште, и ал-бански терористи на Косову и Метохији, нападали су, на првом нивоу, добраизражена у вредностима, као што су живот, телесни интегритет, здравље и сло-бода људи, јавне службе или имовина. На другом нивоу они су нападали специ-фична правна добра, која се дефинишу као јавни мир у објективном и у субјек-тивном смислу, односно као сигурност становништва или становништво у оп-штем смислу. На трећем нивоу њихови напади били су усмерени противРепублике Србије и тадашње Југославије. Сажетије речено, објекти (пасивнисубјекти) напада албанских терориста на Косову и Метохији били су: 1) непо-средно нападнути појединци – на првом (тактичком) нивоу, 2) друштво, зајед-ница или шира популација грађана – на другом (средњем) нивоу, и 3) Републи-ка Србија и СРЈ – на трећем (стратегијском) нивоу. Полазећи од тако означене хијерархије објеката напада, терористички акт

који је непосредно усмерен на објекат првог нивоа, односно на људе као поје-динце, био је посредно усмерен и на објекте напада другог нивоа, односно награђане у општем смислу, а преко њих и на државу као крајњи објект терори-стичког деловања. Усмереност радње извршења кривичног дела тероризма такосе издиже изнад општих и изолованих напада на личности, јавне службе илиимовину (Д. Јаковљевић, 1997, 182, 193–194), али и изнад напада на јавни мир исигурност, односно изнад напада на грађане у општем смислу. Те вредностипрвог и другог нивоа имале су карaктер непосредних и посредних објеката на-пада албанских терориста, преко којих су они угрожавали Републику Србију,као крајњи (циљни, стратегијски) објекат својих напада. Конкретније, као објек-ти њихових напада на трећем нивоу могу се одредити безбедност, територијал-ни интегритет (целовитост) и државни суверенитет Републике Србије на Косовуи Метохији. Терористичким актима подржаним НАТО ваздушним ударима и усмереним

на објекте напада првог нивоа терористи ОВК су на Косову и Метохији изазвалиразличите, тешко сагледиве и непроцењиво тешке последице, које су потврђенегубицима људских живота, телесним повредама, повредама људских права ислобода, уништавањем или прекидањем рада јавних служби, материјалним ра-зарањима и озбиљном деградацијом животне средине. На другом нивоу објека-та напада те последице су потврђене угрожавањем јавног мира и сигурности

767


шире популације непосредно ненападнутих грађана, односно њиховим осећа-јем сопствене застрашености, неслободе и небезбедности. Такве последице ал-банског тероризма другог нивоа, конкретније су индиковане губитаком њихо-вог поверења у државу и њену способност да их заштити, самоограничавањемслободе кретања и рада на Косову и Метохији и њиховим самопокретањем саКосова и Метохије. Упркос томе што, у спроведеној кампањи насиља и застрашивања, нису

остварили свој крајњи стратегијски сепаратистички циљ – сецесију Косова иМетохије од Србије и њено припајање Албанији, албански терористи су, ипак,изазвали низ последица стратегијског значаја на штету Републике Србије. Че-тири кључне последице тог нивоа ипак су: 1) фактички довршетак процеса про-мене етничке структуре становништва на Косову и Метохији, 2) гетоизацијапреосталих Срба на Косову и Метохији, 3) привремено ограничење суверените-та Републике Србије на том делу своје територије, и 4) крајње озбиљан и непо-вољан тренд угрожавања територијалног интегритета Републике Србије. Трајном променом етничке структуре у корист Албанаца, рапидним смање-

њем, гетоизацијом и онемогућавањем слободног и безбедног живота, рада икретања Срба на Косову и Метохији, некада апсолутно већински српски народ уједном делу своје државе сведен је на мањину без мањинских права, а њиховодрживи и трајни опстанак на том делу територије Републике Србије постао јекрајње неизвестан. Таквим развојем ситуације остварење циља албанских екс-тремиста, да насиљем створе „Косово без Срба и албанско Косово”, чини се свеизвеснијим. Истовремено, привремено ограничење државног суверенитета Ре-публике Србије на Косову и Метохији, односно привремено преношење делањеног суверенитета на међународне безбедносне снаге под окриљем УН, данассе покушава преокренути у трајно одузимање Републици Србији тог дела соп-ствене територије. Тиме се пружа непосредна подршка албанским екстремисти-ма да терористичким насиљем, поред циља „Косово без Срба и албанско Косо-во”, остваре и свој крајњи циљ „Косово Република ван Србије и Косово у саставуВелике Албаније”.


Bérard, V., La Macédoine, Paris 1896, 139; Berard V.: La Turquie et l’hellenisme contemporain,Paris, 1900.

Vajt, Dž. R., Terorizam, Aleksandrija Press, Beograd, 2004.

Василијевић, В., Покушај одређивања тероризма као међународног злочина, Југосло-венска ревија за међународно право, Београд, 1973.

V. Actes de la IIIme Conference pour l' Unification du Droit penal, Offic. Bruxelles, 1931; Actesde la IVme Conference pour l Unification du Droit penal, Offic. Paris, Sirey, 1933.

В. Арт. 1.2. Женевске конвенције о тероризму од 16. новембра 1937.

Војнотехнички споразума закључен 9. јуна 1999. Куманову.

768


Gersin, K., Altserbien und die albanische Frage, Wien, 1912.David, E. (….) Le terrorisme en Droit international, u „Reflexions sur la definition et la repres-

sion du terrorisme”.Димитријевић В., Међународни тероризам, Савремени облици тероризма: Научно саве-

товање, Београд, 1980.Димитријевић В., Тероризам, Радничка штампа, Београд, 1982. Доказни предмети Хашког трибунала, сведочење аутора, мај–јун 2005.Документ Ахтисари–Черномирдин усвојен 3. јуна 1999, Савезна влада и Народна скуп-

штина Републике Србије.Јаковљевић, Д., Тероризам с гледишта кривичног права, Сл. лист СРЈ, Београд, 1997. Jenkins, B., International Terrorism, A New Kind of Warfare, Santa Monica, 1974. Jenkins, B., High Technology Terrorism and Surogate War, Santa Monica, 1975.Jireček, K., Albanien in der Vergangenheit (in) Illirisch albanische Forschungen, Zusammen-

gestellt von Dr Ludwig von Thalloczy, I. Band, Munchen und Leipzig, 1916.Juillard, P., Les enlevement de diplomates, Annuaire francais de Droit international, 1971.Крстић Б., Косово пред судом историје, издање аутора, Београд, 2000.Neubacher, H., Sonderauftrag Südost 1940–1945, Götingen, 1953.Извештај о терористичким нападима на Србе и друге неалбанце на подручју Косова и

Метохије, Нова српска политичка мисао, vol. XIV (2007), no. 1–2, Београд, 1997.Nsefum, Ј. E., El delito de Terrorismo, Madrid, 1938.Резолуције СБУН број 1244 усвојена је 10. јуна 1999. године.Стевановић, О., Посебности албанског тероризма на Косову и Метохији (докторска ди-

сертација), Факултет безбедности, Београд, 2008.Schmidt, A. P. и др., Political terrorism: A New Guide to Actors Authors, Concepts, Data Bases,

Theories and Literature, Amsterdam: Norton Holland Publishing Co., 1988. Томашевски, К., Изазов тероризма, Младост, Београд, 1983. Harmon, Sh., Teroriyam danas, Golden Marketing, Zagreb, 2002.Waciorski, J., Le terrorisme politique, Pedone, Paris, 1939. Wilkinson P., Terorizam protiv demokracije, Golden Marketing, Zagreb, 2002.IV. Conference, art. I. Actes de la Conference, Paiis, Sirey 1933. VI, Confcrence, art. 2, Actes de la Conference, A. Pedone, Paris, 1938.

769


Obrad M. Stevanović

OBJECTS OF ATTACKS AND CONSEQUENCES OF ALBANIAN TERRORISM IN KOSOVO AND METOHIJA

SummaryContinuity of armed or other kinds of violence directed against Serbia and the Serbian

people in Kosovo and Metohija from the Turkish conquest of the Balkans to date is an indis-putable and a scientifically verified fact. Standing reprisals against Serbs, Albanian extrem-ists have continued even after the end of the First Balkan War (1912), when by the will ofthe great powers, the first Albanian country in the Balkans was created. At the same time,when the Serbian army finally expelled Turkey from Kosovo and Metohija and reincorpo-rated the province into the Serbian state, there have been the first ideas of its secession fromSerbia and the use of violence to achieve that idea. Before, during and after the Serbian lib-eration wars (1912–1918) and in the period between two World Wars, Albanian outlaws andextremists were consistently using violence to achieve their goals. Violence based on the tra-dition of these groups has escalated in the last decade of the twentieth century, causinggrave consequences for the vital interests of the Republic of Serbia. Scientific analysis of spe-cific goals, leaders, resources, facilities and attack consequences, as a constituent element ofthe offense, confirmed his terrorist character and his terrorist profile holders. Proceedingfrom this, the paper is based on research that was intended to be the object of attack anddifferent consequences of Albanian terrorism in Kosovo and Metohija scientifically de-scribed and classified hierarchically.

Key words: Terrorism, Kosovo and Metohija, objects of attacks and consequences of Alba-nian terrorism

770

УДК: 821.163.41.09-32 Божовић Г.811.163.41'367

СРЕТО З. ТАНАСИЋ1

Институт за српски језик САНУ, Београд

ПРОСТОР И ВРИЈЕМЕ У ПРИПОВИЈЕТКАМА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

Сажетак. У раду се описује начин исказивања простора и времена предлошко-па-дежним конструкцијама2 у приповеткама Григорија Божовића, значајног српског пи-сца са Космета из прве половине 20. вијека. Циљ рада је да се покаже репертоар овихсинтаксичких средстава за исказивање простора и времена и да се укаже на специ-фичности које показују ове приповијетке у том погледу.

Кључне ријечи: српски писци, Косово и Метохија, српски језик, синтакса, простор-на детерминација, временска детерминација.

Григорије Божовић спада међу најзначајније српске писце прве половине20. вијека који потичу са Косова и Метохије. Завршио је бoгословско-учитељскушколу у Призрену, а потом и литерарни одсјек Духовне академије у Кијеву1898. године. До 1909. године био је учитељ у Призрену и Битољу. У току Првогсвјетског рата био je затворен у логору у Мађарској. По завршетку рата радио јекао секретар општине Призрен и окружни начелник. Био је народни посланик уУставотворној скупштини. Послије 1930. године углавном се бавио књижевними новинарским радом. Објављивао је приповијетке и путописне репортаже у ча-сописима и листовима, највише у Политици. Други свјетски рат провео је уПљевљима до пада Италије (1941–1943). Послије ослобођења ухапшен је у Ваље-ву и стријељан у Београду због наводне сарадње с италијанским окупационимвластима. Неколико послератних деценија био je искључен и из проучавања ис-

1 [email protected] Поред монографских описа појединих падежа о овим падежним службама говори се у многим

мањим радовима, а цјеловит увид у репертоар таквих конструкција даје се и у граматикама СТЕ-ВАНОВИЋ и ПИПЕР И ДР .

771


торије новије српске књижевности. Прве књижевне радове објавио је у Цари-градском гласнику и календару Голуб 1899. године. „У приповеткама је најчешћеописивао суров и сложен живот српског народа на Косову, Метохији и у Маке-донији под турском влашћу, а тиме тематски проширио српски културни икњижевни простор на дотад неослобођене крајеве (Из Старе Србије, Мостар,1908, Тешка искушења, Београд, 1935, Под законом, Београд, 1939, Приповетке,Београд, 1940)”. „Драматичне услове живота српског Југа, где се мешају и суко-бљавају различити национални, политички, верски и културни интереси иобрасци понашања, представио традиционалним реалистичким поступком, за-нимљивом и добро развијеном причом, живописним ликовима и богатим јези-ком и стилом, најчешће сугеришући шира и универзалнија књижевна значењаод оних која наговештавају завичајни контекст и тема. Његови путописи, у ко-јима се поред старосрбијанских крајева описују предели, обичаји, социјална икултурна традиција Црне Горе, Херцеговине и Босне, често имају одлике правихнаративних целина, с јасно наговештеним књижевним ликовима и занимљи-вом причом3” (М. Недић: Српска енциклопедија, том I, књига 2, МС, САНУ, Заводза уџбенике, Нови Сад – Београд.).У овом раду описан је начин просторне и временске детерминације радње по-

моћу падежа, односно предлошко-падежних конструкција у приповијеткамаовог значајног књижевника и друштвеног радника и борца за ослобођење јуж-них српских територија из вишевјековног турског ропства. Као што је познато,просторна и временска детерминација имају доста заједничког. У литератури сеговори да временска детерминација представља метафоризацију просторне де-терминације4. Да пођемо од просторне локализације радње. Овдје ће се одвојено разматрати

конструкције којим се исказује директно мјесто вршења радње / стања, а одвоје-но оне којим се индиректно дететерминише радња. И једна и друга врста лока-лизације врши се слободним падежима и падежима с предлозима. У следећимпримјерима илуструје се директна просторна локализација.

[1]

1. Идем уз гласиту Топлицу са неуједначеним осећањима (Божовић 1928, 5).2. Дан је мек, топла киша сипи, те сељаци измилели из малих шљивика за-

раслих села на њиве (Божовић 1928, 5).3. Капетан Вукоје у старој кавани стојећи читаше новине (Божовић 1928, 6).4. У Бабушју и сад се могу наћи сличне прилике: високе, црномањасте… (Бо-

жовић 1928, 7).5. Његови прадедови, браћа Степан и Стеван живели су у селу Дворишту,

испред Острога Копља (Божовић 1928, 7).6. Мрштили се на Арбанасе па се преселили у Мургулу (Божовић 1928, 7).

3 У овом раду се не прави разлика између те путописне прозе и приповједака.4 Види у том погледу Пипер 1997.

772

Срето З. Танасић: Простор и вријеме у приповијеткама Григорија Божовића

7. Тада је на Копаонику чуо да у Прокупљу има нова школа где се другачијеучи (Божовић 1928, 8).

8. Тукући се по граници с Арнаутима и гонећи разбојнике, тај је човек про-читао Тактику и Стратегију… (Божовић 1928, 9).

9. Пролазим кроз крај сурих шајкача (Божовић 1928, 11).10. У мојој постојбини постоје сад два места која особито волим … (Божовић

1928, 25).11. То су, значи, на трг дошли Приштинци и Куршумличани, а већ да не по-

мињем и богатије насељенике који само на кочијама долазе у своје главно место(Божовић 1928, 28).

12. Једнога хладног вечера за време последњих избора верасмо се на коњимауз Чечевску Ријеку (Божовић 1928, 63).

13. Попадосмо одмах у дебелу хладовину (Божовић 1924, 3).14. Али овај ћутке, не изговарајући ништа, метну руку на прса и поклони се

(Божовић 1924, 9).15. Зора поче да пробија кроз померене на кући ћерамиде, кад жалосној Неди

поче да се окреће око главе кућа и наложени огањ (Божовић 1924, 28).16. …као да сам му све то омаловажио што имам пристојну спољашност, и

што нисам пешке сишао низ Трнаву у његову варош (Божовић 1924, 58).17. …те му је за кратко време у крвавој помами изишао на велики глас и по

свој Црној Гори (Божовић 1940, 21).18. Старином Радовић из Мораче, он се родио у Потрку у оној храстовини на

брдима између Лима и Тарте, на злу месту где је све морало бити врло тврдошто је остајало у животу и… (Божовић 1940, 63).

19. Али кад избише из борја на чистину, као укопани сташе… (Божовић 1940,84).

20. Још нејака, тек зашла у петнаесту годину, Стана пероша Љешњака хра-бро се вераше уз стравични Струг, оне кршеве што се уздижу од Лима… (Божо-вић 1940, 88).

21. Поведе нас с кривудавог пута једном кривудавом стазом на завојице пре-чицом и изведе пред кућу (Божовић 1924, 5).

22. Одржаше по градовима зборове, размилеше се по селима (Божовић 1924,24).

23. Јездити Рогозином испод самога Црнога Врха и обртати се око Јелеча и ле-ти је тешко (Божовић 1928, 71).

Наведени примјери свједоче да Григорије Божовић у приповијеткама кори-сти оне падежне конструкције које су карактеристичне и за савремени српскикњижевни језик кад је посриједи директна просторна локализација. Дакле, ја-вљају се инструментал без предлога, генитив, акузатив и локатив с предлозима.Да су конструкције којим се врши просторна локализација радње битан моме-нат у пишчевом обликовању приповједне прозе, у стварању умјетничког свије-та, свједоче чињенице да се ове конструкције јављају доста често у реченицама.

773


С друге стране, има случајева да се уз један глагол јавља више одредби с мје-сним значењем исказаних падежним конструкцијама. Тако је у овдје наведенимпримјерима два: измилели из малих шљивика зараслих села (1) на њиве (2), ше-снаест: сишао низ Трнаву (1) у његову варош (2), осамнаест: се родио у Потрку (1)у оној храстовини на брдима између Лима и Тарте, (2) на злу месту (3), девет-наест: избише из борја (1) на чистину, (2), двадесет један: Поведе нас с кривудавогпута (1) једном кривудавом стазом на завојице (2) пречицом (3). Томе закључкуиду у прилог и неки други случајеви пишчевог задржавања на овим конструк-цијама, као што је овдје у двадесетом примјеру: храбро се вераше уз стравичниСтруг, оне кршеве што се уздижу од Лима. Именици која врши функцију мјеснепросторне локализације Струг није био довољан сам атрибут стравични, већ једобила и апозицију за додатно одређење. И саме именице које се јављају у овимконструкцијама заслужују пажњу. Њима се често именују села, градови и пре-дјели у којима живе и крећу се Божовићеви јунаци, гдје су трпили тешку судби-ну, али и гдје су се супротстављали свакаквим зулумћарима и како су могли чу-вали част породице и српскога имена. То су, даље, мјеста гдје су се борили уослободилачким ратовима, или су то мјеста на којима писац налази своје јунакепослије ослободилачких ратова. Нека све ово речено илуструје један наведенипримјер: Пролазим кроз крај сурих шајкача. Овај примјер је из збирке путопи-сне прозе (1928) у којој се писац осврће и на то како живе они који су донијелислободу јужним српским крајевима, а међу њима није била мала заслуга срп-ског сељака у шајкачи. Индиректна локализација се у приповијеткама Г. Божовића такође исказује

различитим падежним облицима: генитивом без предлога, дативом без предло-га и са предлогом, акузативом и инструменталом с предлозима. То илуструјупримјери који слиједе.

[2]

1. Мокра, закићена бором, спушта се к Ибру (Божовић 1924, 3).2. Мали Станиша Коматовић, сав озарен, узе став зрела домаћина, па пође

ситним корацима пред нама (Божовић 1924, 5).3. И док смо ми испред куће седали на ниске троношце, она ћутке, по освеш-

таној навици, брзо али без икакве журбе и сујете, распреми наше коње и склониих испред наших очију (Божовић 1924, 6).

4. А тамо иза куће зачу се препадни крик кокошака… (Божоовић 1924, 7).5. Преда мном цео Перистер, обасјан тужном месечином (Божовић 1924, 40).6. Сав црвен у лицу од скромности, Синадин заблагодари на песми,

клањајући се Турцима, па се окрену пут Хамзе Будалића… (Божовић, 49).7. Прибих колена уза седло, притегох вођице и натукох још више фес на очи

(Божовић 1924, 52).8. …али што се више ближасмо Пазару, све ми јаче долажаху на памет саве-

ти од куће до Брђани: како се ваља држати у Пазару (Божовић 1924, 52).

774


9. Преко пута не шета босоноги анадолски низам, а испод вењака не бленеглупо Кајтаз-ефендија, царски џумругџија, који не беше примио плату некихпетнаест месец… (Божовић, 1928, 16).

10. Арнаутин на јавном месту не приближава се жени, а још мање седа до ње…као што ми обично радимо (Божовић 1928, 31).

11. Идуће недеље, већ кроз мрак, ја побожно пропуштам испред зажмуренихочију дивну поворку правих оклопника и заточника (Божовић 1928, 38).

12. Догодила се страшна турска погибија. Горе негде близо Соколовице (Божо-вић 1940, 17).

13. Нека чују они преко Таре да Рам-јела не нариче но шенлучи… (Божовић1940, 25).

14. Али кад за њим брзо изађе хаџија са маштрафом… он штуче ка чаршијиу недоумици (Божовић 1940, 38).

15. Тек у неко доба до Таре сиђе један висок старац у црвеном саруку (Божо-вић 1940, 87).

16. А кад притрча другој огради и преко ње добро виде на месечини како му секум неколико пута заковитла у чеврнтији испод моста, па потону, он сеусправи … (Божовић 1940, 109)

17. Седосмо испред једне православне крчме да испијемо каву… (Божовић1928, 135).

18. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу (Божовић 1924, 20).

Овдје наведени примјери нам свједоче да Божовић и у овоме случају користиразличите падежне конструкције за овај вид просторне детерминације глаголомисказане радње. Као и у претходном случају, и у овоме наведени примјери нерепрезентују потпун списак конструкција које у овој функцији писац употре-бљава. Ипак се и по наведеном избору може закључити да се ради о конструкци-јама карактеристичним и за данашњи књижевни језик. Види се, такође, да пи-сац користи све могућности које у овој функцији има датив, падеж који иманешто мањи домен употребе од других падежа који врше индиректну простор-ну локализацију радње5. Интересантно је такође да уз исти глагол писац некадупотребљава двије падежне конструкције – једну са значењем директне, другуса значењем индиректне локализације, као је у последњем примјеру из групе[1]: Јездити Рогозином (1) испод самога Црнога Врха (2). И то говори колико су записца значајне конструкције са мјесним значењем у ситуирању радњи.Често се падежним конструкцијама радња детрерминише и у временском

погледу. Смисао временске локализације радње јесте у томе да се предлошко--падежном конструкцијом именује онај временски одсјек у ком се радња имено-вана глаголом дешава. Опет, као и код просторне локализације, радња може би-ти директно или индиректно локализована. Директна локализација представља

5 Практично, данас се овај датив јавља само са два предлога – к(а) и према, али уз неке глаголе ислободан – в., нпр., АНТОНИЋ 2005: 190–192.

775


такав тип временске детерминације гдје се предлошко-падежном конструкци-јом исказује временски одсјек у који пада вријеме вршења глаголом исказанерадње. Одликује је, дакле, својство истовремености или симултаности.Наведени примјери илуструју директну временску локализацију.

[3]

1. Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једногараног јутра пријави нам митрополијски каваз некога молиоца (Божовић 1924,13).

2. Тога вечера ја дођох раније (Божовић 1924, 35).3. Овога јутра хаџија бејаше уранио да посвршава своје послове… (Божовић

1924, 41).4. Али у исто време посла момка у село да јави какав је случај… (Божовић

1924, 44).5. Петар Ерац, веома угледан домаћин из Вуче са Доњег Ибра, једнога ранога

јутра заустави свога добро заморена коња пред хан Спасоја Миљковића… (Бо-жовић 1924, 71).

6. Једне ноћи дигоше ме из постеље и позваше… (Божовић 1924, 104) у Цив-кову кућу.

7. На једној зараванкастој лазини испод васојевићских катуна на Комовима,у сами вечерњи сутон који тмурно појачаваше густа букова шума, тихим кора-ком сретоше се обојица на коњима… (Божовић 1924, 129) (Почетак приче)

8. Овога дана у својој зидарској одећи, са теслом за појасом, пилом преко ру-ке и струговима о рамену, он шеташе од рускога конзулата до врха Папаз-Чар-шије … (Божовић 1924, 158).

9. Одатле једнога дана пошли у Двориште и рекли Арбанасима да се селе(Божовић 1928, 7).

10. За време Садриозема (1830. г., Босанска буна) установљен је дем-комиси-јон … (Божовић 1928, 8).

11. Тек при свршетку [школовања] нови, школовани, учитељ Крста Марин-ковић 1872 избацио је јерове… (Божовић 1928, 9)

12. Балканскога рата постао је мајор и командовао је батаљоном и ако већстар и скрхан ранама и болешћу (Божовић 1928, 10).

13. Али ранога летњега јутра први пут у години зачула пев веселе препели-ци у житу (Божовић 1928, 26)

14. Најзад ми рече да је за време окупације био у Италији (Божовић 1928, 10). 15. Тек у неко доба до Таре сиђе један висок старац у црвеном саруку (Божо-

вић 1940, 87).16. У том часу, кад се завршавала на заравни језива представа, ови људи као

да се ништа није догађало око њих, по једном нигде ненаписаном закону и поједној живчаној снази коју планине вековима таложе у полудивљем борцу – не-жно се сагоше над Турчином … (Божовић 1940, 85)

776


17. Магловито је просеначко јутро при напуштању запуштене Куршумлије(Божовић 1928, 11).

18. За Турака Подујево је било неугледно и сасвим невелико село арнаутскоса два бела хана… (Божовић 1928, 26).

19. Жена остави човека, па му на поласку изговори једно збогом… (Божовић1940, 107).

20. Последњих година био је дечански игуман (Божовић 1928, 39)21. Једнога хладног вечера за време последњих избора верасмо се на коњима уз

Чечевску Ријеку (Божовић 1928, 63).22. Тако се једнога дана незнано одакле обрео у Колашину чудан стран поп

(Божовић 1940, 139).23. Ако би тога дана био сабор, он би изабрао какво узвишеније место… (Бо-

жовић 1940, 135).24. Том приликом га срећа послужила да добро сагледа Етема… (Божовић

1940, 22)25. Целу боговетну ноћ се вајкао хаџи-Гушмар и једва дочекао зору да је от-

клања у џамији… (Божовић 1940, 40). 26. О славама би држао тако срочите здравице, какве нису могли и чувени на-

здрављачи… (Божовић 1940, 134).27. Међутим једнога дана баш при сунчеву заласку кад отац Стеван на самој

речној обали посматраше ту игру, или упираше жудан поглед својој давно оста-вљеној и далекој постојбини, из шуме је пукла пушка и опружила га на траву(Божовић 1940, 141).

Наведени примјери илуструју различите случајеве временске локализацијерадње, мада се ни у овом случају није тежило навођењу свих конструкцијакојим се писац служио. Међу наведеним примјерима јављају се генитив и аку-затив без предлога, те генитив, акузатив, инструментал и локатив с предлозима.Као што се може запазити, посебно се често јавља генитив без предлога. Међупримјерима употребе генитива без предлога интересантни су примјери два-наест и тринаест: Балканскога рата постао је мајор, ранога летњега јутра првипут у години зачула пев веселе препелици. Данас ове временске падежне син-тагме изгледају помало необично; прије би се употријебиле друге конструкције:за време Балканскога рата, у рано летње јутро, на примјер. Такође, треба иста-ћи појаву девербативних именица у локативним конструкцијама, појаву карак-теристичну за савремени српски језик. Примјер двадесет се разликује од другихпо томе што се акузативом са обавезном одредбом6 указује на вријеме у коме серадња вршила и истовремено саопштава колико је та радња трајала; у оквирувременске локализације врши се и квантификација радње. Писац и код овог ви-да дерминације глаголске радње користи и по двије предлошко-падежне кон-струкције уз исти глагол. Тако је у примјерима двадесет пет и двадесет девет:

6 О употреби обавезних одредби уз падеже детаљније се говори у књизи ИВИЋ 1983.

777


Једнога хладног вечера за време последњих избора верасмо се на коњима; једногадана баш при сунчеву заласку […] из шуме је пукла пушка.

При индиректној временској локализацији радње исказује се неки временскиодсјек прије кога или послије кога се врши та радња. Дакле, разликује се инди-ректна локализација са значењем антериорности, кад се предлошко-падежномконструкцијом именује вријеме прије кога се врши радња, и локализација сазначењем постериорности, када се таквом конструкцијом исказује вријеме по-слије кога се врши радња исказана глаголом.

Примјери који слиједе илуструју глаголску детерминацију са значењем анте-риорности.

[4]

1. Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једногараног јутра пријави нам митрополијски каваз некога молиоца (Божовић 1924,13).

2. Уочи првог ослобођења, кад бејаше најживља народна борба у Mаћедонији,сви ми у Битољу имадијасмо своје клубове и своје каване (Божовић 1924, 31).

3. Баш пре три дана опет бејаше истукао једнога дрвара Синадинова… (Бо-жовић 1924, 46).

4. Његова застава чувана је у породици до последњег рата (Божовић 1928, 8).

5. …да каквом Грку у Земуну или Новом Саду постаје под старост калфаили путник такситдар (Божовић 1940, 103).

Oви примјери илуструју на који се начин најчешће исказује индиректна вре-менска локализација са значењем антериорности – ту су конструкције генитиваи акузатива с предлозима. Све су то конструкције које се и данас јављају у срп-ском стандардном језику, а оно што чини посебност овог писца јесу извјесне од-редбе уз именице у падежима које нас враћају у вријеме и догађајима о којимаон пише у својим приповијеткама. У последњем примјеру је конструкција под +акузатив, карактеристична по томе што се у њој јавља ограничен број именица– које собом именују дио неког већег временског одсјека, и то дио који припададругој половини тог већег временског одсјека (в. ТАНАСИЋ 1997). Има случајевакад се уз глагол јављају двије падежне конструкције, једна са значењем директ-не, друга са значењем индиректне времеске локализације. Тако је у првом при-мјеру: Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једнога ра-ног јутра, гдје се радња временски детерминисана конструкцијом са значењемантериорности, поближе детерминише падежном конструкцијом са значењемистовремености.

У следећим примјерима исказује се индиректна временска локализација сазначењем постериорности.

778


[5]

1. А после месец дана кад смо сви, и ја, и прота и Стојмен давали нарочитопослатој комисији… најчудноватија објашњења зашто смо то тако радили…стиште ми руку… (Божовић 1924, 110).

2. После једнога часа Пајо Шкипац прими од једнога дерана мокру камилав-ку… (Божоовић 1924, 128).

3. По слому Арбанаси су се истурчили и у једном налету убили деветорицуиз породице (Божовић 1928, 8).

4. По свршеној битци четници преноћише у Рамановцима, и спремаху се задаљње наступање (Божовић 1924, 143).

5. После неколико тренутака до главне одаје допрла је потмула и злокобнатутњава (Божовић 1924, 145).

6. После прве велике кише иза страховите летње суше бејах наумио за Дре-ницу и то у село Пољанце … (Божовић 1928, 127).

7. После мале почивке Турчин нали себи и искапи… (Божовић 1940, 30).8. Кад после тога петога дана сиђе у дућан и чу да је Тодо Марић свој продао

једном рођаку… дође му и тешко и жао (Божовић 1940, 41).9. После једнога таквога опраштања са кућом, … шћућурено сјеђаше Адема-

га Караахметовић… (Божовић 1940, 117).10. Међутим по ослобођењу се почео теже сналазити поп из Потрка (Божовић

1940, 64).

И овдје је наведен избор конструкција које врше временску локализацијурадње на овај начин без намјере да се да потпун списак таквих падежних кон-струкција. Ове конструкције ипак на неки начин илуструју најчешће начинеовог типа временског детерминисања глаголске радње. Оно што треба нагласи-ти јесте да се и у овим конструкцијама јављају и девербативне именице, што јекарактеристика савременог српског језика. Примјер број осам нам илуструјеслучај кад се временском падежном конструкцијом временски детерминишерадња зависне клаузе у сложеној реченици: Кад после тога петога дана сиђе удућан. Овдје се, дакле, једна виша временска јединица детерминише другомнижом временском јединицом (о временском одређивању временске клаузе усложеној реченици говори се у раду ТАНАСИЋ 2009).Све речено би се најуопштеније могло свести на следеће. Григорије Божовић

у својим приповијеткама често користи предлошко-падежне конструкције запросторну и временску детерминацију радње. Углавном се ту јављају конструк-ције које су карактеристичне и за савремени српски језик. Оно што чини посеб-ност тих конструкција јесу именице које се у њима налазе и њихове одредбе.Оне нас уводе у свијет и вријеме о коме пише Божовић. Дакле, и преко овихконструкција може се ући у књижевно дјело Григорија Божовића7.

7 Рад је настао у оквиру пројекта 178021 – Опис и стандардизација савременог српског језика , којиу целости финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.

779


ИЗВОРИ

Божовић 1924 – Гр. Божовић (1924). Приповетке. Београд.Божовић 1928 – Гр. Божовић (1928). Црте и резе [Сабрано из Политике]. Београд.Божовић 1940 – Гр. Божовић (1940). Неизмишљени ликови. Београд: Геца Кон А. Д.

ЛИТЕРAТУРА

Антонић 2005 – Ивана Антонић (2005). Синтакса и семантика падежа, у књ. Ивић 1983 – Milka Ivić (1983). Lingvistički ogledi. Beograd.Пипер 1997 – Predrag Piper (1997). Jezik i prostor, Beograd.Пипер и др. 2005. Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић,

Људмила Поповић и Бранко Тошовић (2005). Синтакса савременога српског јези-ка. Проста реченица [У редакцији Милке Ивић]. Београд – Нови Сад.

Танасић 1997 – Срето Танасић (1997). Конструкција под + акузатив с временским значе-њем. У: Наш језик (37/1–2, стр. 38–43). Београд.

Танасић 2009 – Срето Танасић (2009). Временска одредба зависне временске реченице усавременом српском језику. У: Јужнословенски филолог (LXV, стр. 109–119).Београд.

780


Срето З. Танасич

ПРОСТРАНСТВО И ВРЕМЯ В РАССКАЗАХ ГРИГОРИЯ БОЖОВИЧА

РезюмеГригорий Божович принадлежит к самым значительным сербским писателям Ко-

сово и Метохии в первой половине XX века. В своих рассказах он часто используетпредложно-падежные конструкции, содействующие детерминации действия. Тут восновном встречаются конструкции, характерные для современного сербского язы-ка. Особый характер этим конструкциям придают существительные, имеющеся вних, а также определения при таких существительных. Они знакомят нас с миром ивременем, о котором пишет Божович. Следовательно, благодаря и этим конструкци-ям можно получит представление о литературном творчестве Григория Божовича.

Kлючевыe слова: сербские писатели, Косово и Метохия, сербский язык, синтаксис,пространственное определение, определение времени.

781

УДК: 316.75:323.1(=163.41) ; 811.163.41:159.9

МИЛОРАД В. ТОДОРОВИЋ1


МИТСКО-ИСТОРИЈСКИ ИДЕНТИТЕТКОСОВСКОГ БОЈА ПРЕНЕСЕН У ЛИЧНУ ИСТОРИЈУ

САЖЕТАК. Велики историјски догађаји, каквима Косовски бој засигурно припада,морају бити пренeсени у личну историју и у моралну инстанцу личности (суперего).Колико ће неки стварни историјски догађај наставити да живи у будућим поколењи-ма, зависи од тога да ли је ушао у mythos (легенду), као свету и неприкосновену исти-ну, односно у симболички поредак. Са становишта психологије, а због веровања људиу суштинску истинитост мита, мит није ништа мање значајан од историјског догађајапотврђеног релевантним истраживањем, од реалног реалитета, како би се то рекло упсихоаналитичкој психологији. Захваљујући Лакану, у психологији се моћ језика (ус-меног преношења) и разуме тако што језик постоји пре стварног тренутка рођења. Ко-совски бој ће дочекати и још нерођене генерације уводећи их у оно највише у човеку.Идеали, циљеви и историја родитеља су генерацијама укључивали сву косовску суд-бину и стварани су под њеним утицајем. Усмена предања имају такав значај и толикумоћ зато што симболичке изјаве смештају дете у породично стабло, у симболичкиуниверзум. Утицај који су песме косовског циклуса имале на генерације показује ко-лико је дете речима и именима везано за своју слику, односно колико идентитет дете-та зависи од тога како оно преузима речи својих родитеља. То је свакако много вишеод парадигматске, васпитне улоге мита, о којој је говорио Платон.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косовски циклус, предање, мит, легенда, вредност, идентитет.

За разлику од историографије, која настоји издвојити историју од повести,односно чињенице од сведочанстава о њима, која настоји разабрати стварно одфиктивног, која хоће – скоро на идеалистички начин – пуну чињеницу у свакојпричи, дубинска психологија нема потребу да трага за референтном чињени-

1 [email protected]

783


цом. Психолошкој анализи – могло би се чак рећи – и иде у прилог што се исто-риографске чињенице у вези с Косовским бојем (тачан датум одигравања, поги-бија оба владара и велики број погинулих ратника) услед помањкања докуме-ната уводе у простор предања и митске свести. Сликовитом језику психологијесасвим добро пристаје језик Косовског циклуса, у коме доста места заузимајузлослутни снови, њихова туробна тумачења, страшна предсказања и стално по-стојећа симболика. Реалност тих слика, као трајних регулативних категоријаоријентације и – скоро би се могло рећи – вредности по себи јесте највидљивијаи најбитнија за психологију.

Можда историчар има право да не верује ни оним вестима које су тридесетакгодина млађе од самога догађаја због непостојања – како каже Радован Самар-џић – разложних претпоставки преузетих из неког савременог извора догађаји-ма, али је тешко разумети да је то водило – како је говорио Сима Ћирковић – „каједној све неодређенијој и непоузданијој представи о самом догађају” (Самар-џић, 1969, 94). Њено дејство је, и уз све идеолошке забране, подвале и сметње, би-ла реална психолошка чињеница велике моћи. Чак када би личности и догађаји опевани у косовском циклусу превасходно

били митски, питање објективности могло би се поставити само у том смислушто би требало испитати могућност спознаје неког правила које им је иманен-тно, „нужности” која им је својствена. То „правило”, које делује до данашњих да-на, које има карактер идеал-ега и постојања моралне вертикале, јесте јасна па-триотска идеја: спремност косовских јунака да испуне свој дуг чак када предосе-ћају да их чека погибија, што није веома широко распрострањена врлина.Жртвовање је крупно психолошко и морално питање. У ту се у основну идејууплићу, мада још неразговетно схваћена, политичка објашњења због чега јесрпска војска поражена. Иако се може рећи, како то чини Миодраг Поповић, дасу кнез Лазар и Милош Обилић главни јунаци косовске легенде (Поповић, 2007,19), у првом плану је, ипак, заправо херојска природа отпора, сурова хероика,витешка неустрашивост и осећање дуга чак када је пораз известан. Националнијуначко-патриотски кодекс, који је у првом плану, даје општенародној трагеди-ји израз патриотске непоколебљивости и снаге, чини од трагедије прворазреднупобеду. У психолошком смислу кнез Лазар је могао бити само победник, каошто би и свакo други чинећи исто био победник. Изгубивши земаљско царство,он је, морално непобедив, задобио небеско и, жив на другом свету, бори се про-тив поробљивача његове земље и злих безбожника, како је писао Милан Каша-нин (Кашанин, 1975, 305).

Трагично уоквирење косовског циклуса покреће слике које нису неутралнереминисценције, већ фигуре у које се улажу јаки афекти. Како се тај јаки афек-тивни набој у њима одражава на слушаоце и гледаоце, у психологији је анали-зирано и добро приказано на основу Шекспировог Хамлета или СофокловогЕдипа. Стварни историјски догађаји, везани за било који народ, преведени уусмено предање настављали су да живе одређујући судбину целог народа. Чи-

784

Милорад В. Тодоровић: Митско-историјски идентитет Косовског боја…

њенице у чије се постојање нема разлога сумњати и које су имале такву снагу дапостану наратив који је чињенице обликовао у причу – имају баш у форми на-ратива велики ефекат на личну психичку историју. Поруке које садржи косов-ски циклус, а које круже у различитим системима објективације (језику, обича-јима…), пружају трајну оријентацију у изградњи вредности. Однос историје илегенде психологија схвата ослањајући се на места на којима се истина, по Жа-ку Лакану (Lacan, 1983, 40), једино и може наћи (у споменицима, архивским до-кументима, семантичкој еволуцији и традицији), оваплоћена у изградњи мо-ралних вредности.

Идеализација сциентизма, каква постоји у западној цивилизацији, занема-рује огромну улогу мита у личном и колективном животу сваког појединца. Тошто на питање порекла и питање сопственог идентитета мит – за разлику од на-уке – одговара помоћу слободне представе, скокова фантазије, имагинације је-сте значајно за сваки колективни идентитет и осећај припадништва и много језначајније од научног тумачења историјских чињеница или прастарих тема.Мит је имао одлучујућу улогу у време у коме се великим делима из првобитногстања прелазило у нов облик, у данашњи начин на који народ сада гради својебитисање. Тај утицај несвесног, следећи психоанализу, има превлађујући зна-чај за психичко у целини. Он је, дакако, још већи када су, рецимо, неке јуначкепесме, односно песме са историјским мотивима асимиловале у себи, како је тоговорио Иларион Руварац, „исторични фактум” (Поповић, 1976, 11). Није башлако одговорити да ли се историјски слој у косовским песмама очувао захваљу-јући митским елементима или су митски елементи сачувани захваљујући својојисторијској основи.

Релативизацији историјских догађаја приказивањем и тумачењем процеса укоме је, наводно, текла митизација историјских чињеница о Косовском боју нај-чешће се прибегавало да би се национална свест држала под строгом контро-лом. То је било посебно успешно када су то чинили они који је требало да и самиимају уграђен у свој идентитет део тих историјских чињеница велике моралневредности. Релативизација и сумње односиле су се на све осим на сам стварни,историјски догађај, потврђен и од турских и западних извора. Да ли се Лазаревхеројски култ јавио само у склопу опште витешке хронике? Да ли се култ ства-рао да би се уз ту витешку етику лакше поднео пораз? Да ли су списи Сињореод Фиренце, ђакона Игњатија (непосредно после саме битке), Константина Фи-лозофа (четрдесет година после битке) или византијског историчара Дуке (у15. веку) у којима се велича јунаштво косовских витезова последица негативногстава према Турској? Да ли је Милошев подвиг, зато што га не спомиње ниједансрпски документ, заиста историјска чињеница? Да ли је српска војска претрпелапораз или није? Да ли, ипак, издаје (Вука Бранковића) није било? Колико су ре-левантни они документи из времена пошто је историјски догађај опеван и пре-точен у стихове, документи који су само преузети од хроничара? Да ли је уоп-ште постојао историјски Милош Обилић? Да ли је Милошов подвиг херојски

785


чин или кукавичко дело мучког убиства? Како истицати нешто што је с онестране витешког етичког кодекса? Зашто се тек у 18. веку спомињу неки другикосовски јунаци (Југ Богдан, Мусић Стеван и Милан Косанчић)? Таква питањасу постављана с намером да се доведе у питање величина чина косовских јунака.Помањкање писаних докумената требало је да умањи величину саме битке би-ло због тога што су додати јунаци (поготово Милош Обилић) било што су на-глашене митске црте неспорним учесницима.

Чак када хроничари мењају догађаје, додају и испуштају детаље, те тако, на-водно, стварају легенду, њена је моћ на психичком плану, када та легенда дођеу народ, толико велика да се увек води рачуна о њеним дометима.2 Када чланакРодољубље у поезији и стихотвораштву Владимир Јовичић почиње поднасло-вом Пепео националистичке ватре, јасно је да ће народ коме припадају ти јуна-ци бити оптужен за нелегитимну инвеституру, за нелегитимно увођење у поседтог историјског догађаја, коме следи „окајавање предака и причешћивање њи-хових потомака стиховима огрезлим у крви” (Јовичић, 1975, 137). Тешко је зами-слити већу дисквалификацију родољубивих осећања од оне изражене речима:„[Р]омантичарска родољубива еуфорија букнула [је] после дугог тињања и какоје њоме било захваћено све што се српски осећало и знало, она није могла брзоисплањати. (Штавише, што су пегази постајали старији и тромији, џамбаси субивали грлатији.) А и када је та велика ватра већ утихнула, њено угљевље је за-дуго потпиривано епигонским ставовима” (Јовичић, 1975, 137). Велики грех јебио што се у већини стихованих комада одражавала „историјски превазиђенасвест о трагичној судбини српског народа – као вишој вољи небеса” (Јовичић,1975, 137).

Та „превазиђена свест” није ништа друго до патриотизам који је – Јовичић тукористи речи Драгомира Јанковића из 1891 – „досадан увек када се са њим пра-ви парада” (Јовичић, 1975, 139). Српском народу ће Јовичић, упућујући га да је„подлога родољубиве свести” патријахална, што ће рећи превазиђена, архаич-на, одвећ лако саветовати да смањи „грч родољубља” и „борбену халабуку”, да

2 Реакција на газиместанску беседу 28. јуна 1989. године, поводом 6оо година Косовске битке,најбољи је доказ за то. Није њен изговорени садржај покренуо осуду неких или осећање кривицедругих. Проблематично је било само враћање том историјском догађају, који је из идеолошкихразлога проглашен опасношћу. Рекло би се због опасности од могуће идентификације. Културнатрадиција увек постоји у идејама. Од прошлости, која се не може бирати или мењати, увек се зазавештање узима само један њен део. Према прошлости, личној и колективној, једноставно се неможе имати рационална дистанца. Зашто је Његошев Горски вијенац и данас у неким срединамапроблематичан у делу који говори о „истрази” и „потурицама”, иако је разумљиво да је реч о пре-његошевој, Даниловој, свакако историјској, а не данашњој стварности? Чудно делују речи ЈованаДеретића да се „диктат садашњег тренутка историје треба поштовати” и да треба „настојати да сенеутралише евентуално негативно дејство онога што хоћемо да афирмишемо” (Деретић,1973, 70).Цену такве „обазривости” може платити само истина. Културне вредности се интегришу у нашпсихички систем по својој логици, а не по логици усаглашавања, како сугерише Деретић. Та идео-лошка 'логика' била је примењивана нарочито у односу према косовском збивању као историј-ском догађају.

786


нема разлога за „одржавањем високе националистичке темепературе” (Јовичић,1975, 139).Косовски бој и косовски циклус не омогућавају остварење гесла ‘не дирајте

старе теме’! Враћање потиснутог – како је показала психоанализа – јесте неиз-бежно, без обзира на цену. Песници који се и неколико векова касније враћајутим темама прошлости (Војислав Илић, Јован Дучић, Милан Ракић, АлексаШантић, Велимир Рајић, Ђура Јакшић, Дис) лако би по Јовичићу могли бити„фанфарони митског култа нације”, „пробитачни улагивачи славној прошло-сти” „који су о њој неуморно гудили тобоже прижељкујући осветнички бој” (Јо-вичић, 1975, 144). А „ускиптело родољубиво осећање” и „запенушане родољуби-ве поруке” какви се срећу у „поплави патриотских песама” јављали су се, по Јо-вичићу, изван народа и његових потреба (Јовичић, 1975, 140). Лако је наслутитида Јовичић обезвредњује родољубље ранијих генерација зарад актуалног живо-та када каже да је оно „служило актуелним циљевима буржоазије који нису у це-лини и свагда били у интересу српског народа” (Јовичић, 1975, 146). Јовичићевстав да живи могу осветлити прошлост тако да је ни њени протагонисти не могупрепознати (Јовичић, 1975, 146) могућ је само по цену значајних психичких про-мена у идентитету. Није прошлост оружје у интересу неке националне свести(„ковање у звезде марсовски нарогушених предака”, како каже Јовичић, 1975,147), нити се из ње као ризнице родољубивих примера за углед покреће борбенипатриотизам. Прошлост је нарцизам који одређује идентитет: сусрет с власти-том сликом. Душа је сачињена од прошлости, па и од оне у којој доминантноместо имају створени култови, шта год о тој прошлости неко други мислио. Сваки историјски догађај који је трајно сачуван од заборава у народним пе-

смама и записима постао је такав на основу величине дела које је учињено, опе-вано или описано. Подсећање на њега несвесно покреће идентификациони про-цес. Умирући на бојном пољу као мартир, мученик, жртва, страдалник, кнез Ла-зар је, чини се сасвим логично, добијао и митске црте које су му обезбеђивалеместо у вечности. Функција тих митских црта није била уточиште чежње о којојговори психоанализа. Придодате црте могле су мало шта додати његовом исто-ријском делу, али су, засигурно, додавале унутрашњем животу свакога онога које имао позитиван однос према њему и било ком другом учеснику у боју.3 Свакиподвиг који се плаћа сопственим животом, као што је то било с Милошем Оби-лићем и убиством тиранина Мурата, мора на неки начин завршити у историји.Психолошки, жртвовање се не може мерити његовим непосредним учинком, јерсам чин пожртвовања надживљује жртвовану јединку. Пожртвовано испољенаприпадност своме обезбеђује виши смисао жртви. Није ту реч само о косовскимјунацима већ о универзалном принципу. Речи Хомеровог јунака Ахила Прија-му, који зна да се његовом животу приближава крај: „А када ти небески бози

3 Припадници или симпатизери супротног табора увек имају негативан став чак према неспор-ним врлинама. Тако је према турским писаним изворима, разумљиво, Муратов убица убио „неза-штићеног цара на превару” па је могао бити само објект презира.

787


уделише невољу ову, око бедема битке и свагд клања јунака, све поднеси и не-мој без престанка плакат' у души” (Хомер, 1985, 581) – јесу матрица по којојГрк-Хелен савлађује увек лако покретљиви песимизам. У тој матрици као верти-кала доминира морална вредност његове личности коју је створио симболичкипоредак. Ахил само следи свој суперего, у коме су речи његовог оца Пелеја онајсимболички материјал од којих је та инстанца грађена: „свагда најбољи бити иодличан између других”. Знање да ће после Хекторове смрти и сам погинути је-сте већ садржано у ономе што Лакан зове Име оца, у очинској метафори, симбо-личкој страни очинства, у ономе које га је именовало као „најбољег”.

Док историјска наука може било из научних било из идеолошких разлога од-бацивати легендарне елементе ове судбоносне битке српског народа, за психо-логију су ти легендарни елементи значајни као „психичка реалност”. Заправо, изначајнији од историјске реалности, јер је психичка реалност значајнија одреалне реалности. Ни историјска наука не може да не узме у обзир овај моменат.Када Радован Самарџић каже да је идеја Достојевског – опредељење за царствонебеско – у „српском усменом предању одавно била назначена као заветна идејаводиља једног заслужног народа” (Самарџић, 1990, 61), он је овај психоанали-тички аспект видео и као историјску чињеницу. Тим пре, што се овај легендар-ни елемент, као утемељена реалност, могао унети само у моралну инстанцу (су-перего) у човеку. Како је тај кодекс моћан и колики утицај има на понашање по-колења, историја је већ видела на Солунском фронту и у случајевима мајораГавриловића, хероја Милана Тепића, Саве Ковачевића и борбе за рањенике, тејуначког отпора Србије агресији САД и још осамнаест моћних земаља 1999. го-дине. Већ је сама спремност за умирање, разумљиво, трауматска. Као што je Феликс

Дојч (Felix Deutsch) говорио, умирање не значи само да човек мора напуститиобјект своје љубави већ и да овај мора њега да напусти. Тај губитак објекта иза-зива ужас и страх уколико се не може прибавити нека замена (Deutsch, 1936, 360).Надокнадом се заправо отклања овај интензиван страх осећајем да је давалацнадокнаде на потпуном располагању, те отуда грчевито држање за њега. Војни-ци мајора Гавриловића или хероја Милана Тепића могли су ићи у смрт јер су сегрчевито држали један другога, као и Лазареви подвижници много пре њих по-што су причешћем донели неопозиву одлуку да се жртвују. Однос према дру-гим објектима – народу, вери или части – уколико је заједнички, омогућава дасе постигне помирење са оним што Грци називају ананке (αναγκη), неумитностнапуштања живота. Царство небеско могу им доделити само они који остају изањих.

Великодушно жртвовање живота за спас отаџбине има такву снагу узора иподстицај за идентификацију какву је немогуће срести у другим приликама.Патологија идентитета ће се одразити управо у немогућности одавања пошто-вања: када селфу недостаје катекса наследника нарцистичке конфигурације с„идеалном родитељском сликом”. Слаб или преагресиван отац ће и у детињој

788


души учинити да она изван „чистог” нарцизма не може вредновати никакво за-једничко добро, никакав однос према припадништву, никакав патриотизам.Насупрот томе, примером „чистоте радње” која није обична радња, већ „радњасмрти”, радња која доноси смрт, која собом укида и саму себе и чак самог себе,свака душа мора бити оснажена и уздигнута. Могућност да ова радња буде по-нављана и имитирана јесте за центре моћи који креирају политичке и геостра-тешке моменте оно што треба контролисати и санкционисати. Најчешће се точини пропитивањем смисла „жртвовања за отаџбину” и самог појма „отаџбине”ако се отаџбина своди на служење самом центру моћи. Егоцентрична позицијаима, дакако, везе само с претечама суперега, али не и са зрелим суперегом. Умес-то саможртвовања, које се настоји деградирати, истиче се природност жртвова-ња другог, жртвовања свега другог.

Оно што је вечно у жртвовању косовских јунака јесу моралност и религио-зност, које никакав политички фактор и никаква филозофска расправа не могупоништити. Племенита свест, како Хегел каже, понаша се негативно према сво-јим властитим сврхама, својој нарочитој садржини и постојању, и пушта да ониишчезну. Та свест представља хероизме службе – врлину, која појединачно бићеподноси на жртву општем бићу, и тако општем бићу даје постојање – личносткоја се сама од себе одриче поседа и уживања, радећи и стварно бивајући за са-дашњу власт (Хегел, 1986, 296). Лазареви јунаци су дали живот поколењима и та-ко наставили да живе у њиховом Ја-идеалу. Њихова смрт је била зарад живота,док је смрт непријатеља некако у другом плану. Они су дали живот за својуотаџбину онако како се живот једино и може дати: тешко и с ону страну мазо-хистичког чина. Сви који су читали Косовку девојку и могли доживети сцену срањеним барјактаром Павлом Орловићем могу схватити колико су косовскиподвижници били изданци самог живота. Унакаженог и немоћног барјактарадевојчина рука враћа у живот у време најлепших снова и снаге. Управо у песмиКосовка девојка може се видети како се Лазарева одлука да прихвати царство не-беско преламала у унутрашњој динамици тројице његових војвода (МилошаОбилића, Ивана Косанчића и Топлице Милана) од тренутка када су прихватилиодлуку да се жртвују. Духовно стање тројице војвода после велике одлуке доне-сене у родољубивој и жртвеничкој екстази није ништа друго до љубав премаживоту. Смрт као испуњење дужности према отаџбини јача је од свих вредно-сти овоземаљског живљења. Могу ли данашње нарцистичке културе, у којима сеодвија значајан пад моралних одредница, ове вредности видети као било каквогпокретача дужности? У култури у којој се у васпитавању избегавају сва ограни-чења и тешки захтеви за децу и у којој родитељи у васпитању деце следе пропи-се свога суперега, у коме више вредности заузимају место испод практичних,овакви чинови жртвовања морају бити релативизовани па и обезвређивани дане би упоређивањем покретали осећање кривице. Дечји суперего, који се изгра-ђује по узору на родитељски, постаје носилац традиције свих трајних вредно-сти, које се на тај начин преносе с поколења на поколење. Будући да човечан-

789


ство, како каже Фројд, никада не живи потпуно у садашњости и да у идеологија-ма суперега живи прошлост, традиција расе и народа, која само лагано узмичепред утицајима садашњости, пред новим променама (Фројд, 1970, 157), може сесхватити колику моћну улогу има прошлост која делује из суперега и колико јеКосовски бој дубоко уграђен у саму структуру нашег народа.

Трагично уоквирење косовског циклуса у коме посебно место имају пророчкиснови, предосећања и предсказања пораза и погибије јасно наглашавају па-триотску идеју: косовски јунаци спремни су да испуне свој дуг чак кад предосе-ћају да их чека погибија. Дилеме да ли је и због чега је српска војска поражена(увек могућа издаја) ту идеју само чине јачом. Међутим, њиховом трајном пси-хичком утицају посебно доприноси што оне наглашавају вредност живота, штосу оне смештене у сам живот. Ерос ниједног тренутка није допустио танатосу даделује самостално. Управо је деловање ероса оно што је и косовским јунацимадало мир при суочавању са смрћу, као што и нас вековима држи близу опчиње-ности тим миром. Исто се то дешава и у нашем односу према ономе што је Со-крату дало такво спокојство. Ерос је био закачен за другачији свет од материјал-ног: онострани. Није тешко доживети сву снагу ероса у мотивимa женског стра-ховања и саосећања, нежне бриге и непреболне туге и душевних потресаумотаних у витешку неустрашивост и осећање дуга, од којих се ни Лазар ни ње-гови јунаци нису стварно одвојили. Шта о том осећању љубави више говори одЛазаревих суза када се одвајао од Милице? Све је сведено на личну димензију,човечност, животну пуноћу, племениту емоционалност, дуг што им даје таквуснагу да настављају да живе у генерацијама након њих. Однос човека и историј-ске стварности, сурове стварности рата и смрти, дат је на равни личног учешћа.


Деретић, Ј., „Идејно присуство културне традиције”, Градина, 8, 1973, 2–3, 68–70.

Deutsch, F., Eutanasia: A Clinical Study. The Psychoanalytic Quarterly, 1936, V, 360–372.

Јовичић, В., „Родољубље у поезији и стихотвораштву”, Трећи програм, 1975, 25, 137–196.

Кашанин, М., Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд,1975.

Лакан, Ж., Списи, Просвета, Београд, 1983.

Платон, Држава, БИГЗ, Београд, 1976.

Поповић, М., Видовдан и часни крст, Слово љубве, Београд, 1973.

Самарџић, Р., Историјско порекло једног мита, „Косовска традиција”, Трећи програм,1969, 3, 91–104.

Самарџић, Р., Косовско опредељење, Српска књижевна задруга, Београд, 1990.

Фројд, С., Нова предавања за увођење у психоанализу, Матица српска, Нови Сад, 1970.

Хегел, Г. В. Ф., Феноменологија духа, БИГЗ, Београд, 1986.

Хомер, Илијада., Матица српска, Београд, 1985.

790


Milorad V. Todorović

MYTHICAL-HISTORICAL IDENTITY OF BATTLE OF KОSOVO TRANSFERRED IN A PERSONAL HISTORY

SummaryGreat historical events, one of which the Battle of Kosovo certainly is, have to be trans-

ferred into a personal history and to a moral instance of personality (superego). How longwill a real historical event continue to live through generations depends on how much it hasbeen turned into the mythos (legend) as the holy and undisputed truth, or how much it be-came a part of the national symbolism. From a psychological viewpoint, and because of thepeople’s belief in the essential truth of myth, the myth is no less important than historicalevent confirmed by the relevant research, i.e. than real reality, as it is called in the psycho-analytic psychology. Thanks to Lacan, the power of language, especially in oral lore, is un-derstood by the fact that language is prior to the actual moment of child’s birth. The Battleof Kosovo will welcome unborn generations by introducing them to the highest things in aman. Ideals, goals and history of the parents have included in themselves Kosovo’s destinyfor many generations and are created by its influence. Oral tradition has such an importanceand all that power because symbolic statements place the child in the family tree, into thesymbolic universe. The influence that poems belonging to Kosovo cycle had on generationsshows how the child is related to his own image by words and names, or how the child’sidentity depends on the way in which the words of his parents are passed down to him. It iscertainly much more than paradigmatic role of the myth in children’s upbringing that Platotalks about.

Key words: Kosovo cycle poems, tradition, myth, legend, value, identity.

791

УДК:730.071.1:929 Мештровић И.72/73.044(497.11)”19”

ДЕЈАН М. ТУБИЋ1


КОСОВСКИ ЦИКЛУС ИВАНА МЕШТРОВИЋА

САЖЕТАК. Косовски циклус представља синтагму којом се у оквиру српске национал-не културе и ликовне теорије означава најмонументалнија и најрепрезентативнијаскулптурална целина у српској уметности.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косовски циклус, Видовдански храм, Косовски бој, косовски мит, мо-дерна уметност, сецесија.

Српска историја уметности и ликовна теорија је синтагму Косовски циклусприхватила као синоним за скулптурални ансамбл који је eсeнциjaлнo био на-мењен нeпoсрeднoj интеграцији с архитектуром Видовданског храма. На тему живота и дела Ивана Мештровића написан је велики број студија,

критика и приказа који су резимирали његово стваралаштво2, међутим, не по-стоји ниједан монографски приказ који је Косовски циклус проучавао као ауто-номну естетску целину. Са конституисањем модернизма као доминантног облика макрокултуре3 у

другој половини XIX и почетком XX века формирају се нови културолошки кон-цепти организације друштва и појединца, што је продуковало и појаву модерне

1 [email protected] Mitrinović, Dimitrije, Umjetnik našeg naroda Ivan Meštrović, Slovenski jug, Beograd 25. decembar

1910; Lys Baldry, Burne-Jones. London 1910; Žarko Vidović, Meštrović i njegov sukob skulptoras arhitektom, Sarajevo 1961; Моша Пијаде, Иван Мештровић и тежње за стилом у нашој уметно-сти, преузето из: Лазар Трифуновић, Српска ликовна критика, Београд, 1967; Dušко Kečkemet, IvanMeštrović, Beograd, 1983.

3 О модернизму као облику макро и мега културе: Miško Šuvaković, Pojmovnik moderne i postmo-derne likovne umetnosti posle 1950, Beograd – Novi Sad, 1999, 184–185.

793


свести човека. Модерност је у својој слојевитој структуралности условљавала по-јаву нових облика контемплативности према националној прошлости. Пре-испитивање прошлости наметало је потребу за дефинисањем кључних тренута-ка и пресудних догађаја у историји једног народа. Као вечита тема присутна усвести српског народа поново је васкрсао мит Косовског боја. Митологизацијомбитке створени су посебни услови и духовна снага који су омогућили српству даопстане и истраје у најтежим тренуцима националне историје. Косовски митсвојом присутношћу стављао се у службу очувања континуитета верског и кул-турног идентитета. Таква ситуација, типична и за почетак XX века, oмoгућилaje и реализацију Косовског циклуса.

У колективној свести српског народа очување мита и континуитет трајањаКосовске битке омогућила је епска народна поезија. Трагедија „Косова” форми-рала је етничко и етичко биће српства, одредила каноне морала, храбрости, из-дајства и постала један од атрибута националне припадности. Косовски мит секроз историју инфилтрирао у српско биће, креирао филозофију постојања и фи-зиономију уметности. Из косовског пораза (или победе) рађа се нова карактеро-логија духовности српског народа. Након Косовске битке почела је трансформа-ција високоразвијене феудалне српске државе у културно неразвијено друштво.Трагични догађаји зауставили су српски народ у прогресији која је пратила де-шавања како на западу, тако и на истоку. Српски национ у свим сегментимасвог постојања био је припремљен да прихвати културну и цивилизацијску ре-волуцију која је надирала из Италије. Међутим, последице Косовског боја оне-могућиле су појаву револуције ренесансе, која ће у српској култури и уметностикаснити читава три века.

Мит о једном од највећих страдалишта српства остао је и до данас светиња укултури сећања и идентификација генетског кода српског народа. Идеја и митКосовске битке кроз историју мање су заступљени у ликовним уметностима не-го што је то био случај у, на пример, српској књижевности и народној епскојпоезији.4 Такав дисбаланс на релацији различитих сфера уметности и косовскогмита и његове популаризације у српској ликовној уметности требао је да проме-ни пројекат Видовданског храма. Та неостварена архитектонско-скулптуралнацелина представљала би прекретницу у визуелизацији косовског мита у окви-рима српске архитектуре и скулптуре.

Пројекат изградње Видовданског храма за српску државу у периоду пре Првогсветског рата доживљаван је и схватан са великом одговорношћу. Формиран једржавни одбор за уметничке послове Србије и југословенства у чији програм јеушла и изградња храма на Газиместану. Одбор је радио под покровитељствомпринца престолонаследника Александра Карађорђевића. Председник одборабио је Богдан Поповић, а секретар Надежда Петровић, што све потврђује оз-биљност с којом се приступило том пројекту. Идеја је рођена у тренутку велике

4 Медаковић, Дејан, Косовски бој у ликовним уметностима, Београд, 1990, 7.

794

Дејан М. Тубић: Косовски циклус Ивана Мештровића

реанимације српског националног бића и потребе за истицањем постојања на-ционалне аутохтоности. Пројекат је требао да реализује идеју и мисао за ствара-њем трајне материјалне и ликовне визуализације свеприсутне идеје видовдан-ског херојског и страдалничког тренутка.Скулптура Косовског циклуса је у тренутку настанка тежила највишим естет-

ским, међутим, и недефинисаним, критеријумима. Морала је да пластично,препознатљиво и натуралистички тачно, за широке масе будућих посетилацасхватљиво, представи идеју косовског мита и стање тадашње онтолошке ствар-ности српског народа. Косовски циклус је као српска и југословенска идеја имаозадатак да ликовно реализује и презентира прошлост, садашњост и најави бу-дућност јужних Словена. Скулптуру Косовског циклуса Иван Мештровић је требало да интегрише у ар-

хитектонски организам храма. Циклус је био замишљен као ансамбл саздан одстотине статуа каријатида, сфинги, јунака и „удовица”. Израду скулптура Ме-штровић је започео 1905. године у Бечу, где су и настали први радови на циклу-су. Наиме, прву изложбу на којој је изложио видовданску скулптуру Мештро-вић је приредио 1905. године у Бечу са групом Сецесија. Трагајући за новим пу-тевима своје уметности 1908. године одлази у Париз, у коме настаје највећи бројскулптура, које излаже на париском Јесењем салону 1908. и 1909. године.5 Видев-ши дела из Косовског циклуса Огист Роден је изјавио: „Мештровић је највећи фе-номен међу скулпторима.”6 Након те изложбе афирмација и популарностскулптура брзо су расли. Статусом једног од најзначајнијих скулптора тадашњеевропске уметности Мештровић решава финансијске проблеме, што му је омо-гућило да скулптуру из тог циклуса излаже на интернационалним изложбама.7 Мештровићева међународна каријера заблистала је на Светској изложби

уметности у Риму 1911. године, на којој су, управо, доминирала дела из Косов-ског циклуса. На тој изложби добивши прву награду за скулптуру добио је и зва-ничну потврду да је у том тренутку био најистакнутији вајар Европе. Значај тенаграде може да потврди и чињеница да је прва награда за сликарство припалапарадигми сецесијског сликарства Густаву Климту. Српски павиљон са скулп-туром Косовског циклуса, као жижом интересовања посетилаца, тадашња итали-јанска и светска штампа називала је сензацијом и чудом, а Мештровића је про-глашавала новим Микеланђелом и Хомером камена. Поводом те изложбе Мак-сим Горки је изјавио: „Мештровић је уз Толстоја највећи геније кога је даословенски свет”. Говорећи о Косовском циклусу, Душко Кечкемет закључује да јето „најплодније и највеће раздобље Мештровићевог стваралаштва.”8 Са избијањем балканских ратова и Првог светског рата наступа прекид у реа-

лизацији пројекта Видовданског храма. Међутим, Мештровић рад наставља у

5 Видовић, Жарко, Мештровић и сукоб скулптора с архитектом, Сарајево, 1961.6 Марјановић, М., Гениј југословенства и његов храм, Њујорк, Југословенска библиотека, 1915, 8.7 Исто, 8.8 Кечкемет, Душко, Иван Мештровић, Београд, 1983, 114.

795


Енглеској. Југословенски одбор и српска дипломатија омогућили су 1915. годи-не излагање скулптуре Видовданског храма у Лондону у Музеју Викторија и Ал-берт.9 У централној хали била је изложена дрвена макета храма. Том приликомскулптор је изложио и скулптуру „Победник”10. Ликовна критика и дневнаштампа живо су пропратиле Мештровићеву изложбу. Сер Клод Филипс истакоје вредност изложбе као једне од тренутно најважнијих манифестација модернеевропске уметности. Као знак захвалности на добром пријему и повољној кри-тици српска влада је Музеју Викторија и Алберт поклонила мермерну скулпту-ру „Страхињић Бан”. Након изложбе, многа Мештровићева дела откупили сузначајни британски музеји.11 Куриозитет представља и чињеница да до тада утом музеју нису излагана дела ниједног живог уметника, што је представљаловелики успех и част за јужнословенску уметност.Тежња за коначним ослобођењем јужнословенских народа, присутна у

XIX веку, подстакла је потребу уметника из Хрватске, Словеније, Бугарске дадолазе у Србију која се наметала као културни центар и пијемонт јужнословен-ства. Лазар Трифуновић, говорећи о уметницима који долазе у Србију, закљу-чује: „идејно су се потпуно уклопиле у владајућу политичку концепцију, која јевеличањем прошлости и отварањем митова и нове националне мистике, треба-ло да потврди Србију као Пијемонт, као нови културни, политички и национал-ни центар словенства на Балкану.”12 Рано опредељење Мештровића за прихвата-ње идеје југословенства потврђује и његово учешће на Првој југословенској из-ложби у Београду 1904. године. Словенски уметници који су под идејом југословенства долазили из запад-

них крајева доносили су у Србију нову визуелну естетику. Један од доминант-них утицаја представљала је уметност средњоевропске сецесије. Посредним инепосредним путем, контактом и дружењем са словеначким и хрватским умет-ницима сецесија је прихваћена и у српској уметности. Скулптура и архитектураВидовданског храма требало је да представљају врхунац идеје интегралногјугословенства и њене реализације у визуално-ликовној култури и уметности.Био је то период искреног веровања у могућност постојања глобалне заједницеЈужних Словена. Сам аутор скулптуралног концепта Косовског циклуса ИванМештровић био је један од истакнутих бораца идеје панславизма.Југословенство се појавило као свејужнословенска идеја, међутим, треба иста-

ћи да је Србија представљала доминантног иницијатора тих идеја. Србија јеимала снаге и моћи и воље да реализује и покрене концепт уједињења ЈужнихСловена. На светској изложби у Риму 1911. српска влада позива хрватске умет-нике да излажу у њеном, за ту прилику изграђеном, павиљону. На изложби одхрватских уметника излажу и Иван Мештровић, Тома Росандић, Љубо Бабић,

9 Медаковић, Дејан, Косовски бој у ликовним уметностима, Београд, 1990, 34, 35.10Припремни рад за касније увећану скулптуру данашњег „Победника” на Калемегдану. 11Медаковић, Дејан, наведено дело, 35 .12Трифуновић, Лазар, Од импресионизма до енформела, Београд, 1982, 170.

796


Томислав Кризман, Мирко Рачки, Владимир Бецић.13 Тематика дела хрватскихуметника изложених на тој изложби потврдила је виталност, снагу и универзал-ност косовског мита и указала да је тај историјски догађај превазилазио оквиресрпске уметности и постао културно наслеђе свих јужнословенских народа. Та-ква културна атмосфера и амбијент на ликовној сцени постају покретач и сим-бол идеје југословенства. Најмонументалнија форма визуализације и презента-ције снаге и виталности идеје уједињења, пројектована кроз афирмацију косов-ског мита, требала је да буде реализована кроз концепт Видовданског храма иКосовског циклуса.

Моша Пијаде износи теоријски став да српска модерна уметност нема стил-ско обележје, али да се тежња за формулацијом стила јавља у самом периодуконституисања српске модерне. Пијаде издваја три различите тежње заступље-не у српском стилу: српско-византијски стил, покушај Драгутина Инкиостријаи Мештровић.14 Тако се уметност Ивана Мештровића, првенствено његов Косов-ски циклус, поставља у равни референтних вредности и могућих норми за фор-мирање српског националног стила. Естетски принципи скулптуре Косовскогциклуса, по Моши Пијаде, добијају на значају са моментима кључним за кон-ституисање српске државе који су захтевали и одређење дефиниције национал-не препознатљивости у визуелној култури.

Међутим, Моша Пијаде у уметности Мештровићеве скулптуре Косовског ци-клуса препознаје анационални приступ и негирање дотадашње српске естетскеприпадности. Тако закључује: „Његов стил не ослања се на традицију, бар не нанашу; он потребу традиције уопште пориче. […] Мештровић је против срп-ско-византијске традиције, коју сматра мртвом страном, он би хтео да ствара из-ван те и изван сваке традиције; он хоће нову уметност. […] Он је потпуно безосећања према српско-византијској традицији; он има према њој само презира-ње, али у исто време он је баш због тога неспособан да разуме народну песму јерје она сва српско-византијска.”15 Ставови Моше Пијаде захтевају критичку ана-лизу, од чињенице да су они суштински тачни, до тога да Мештровићева умет-ност настаје у тренуцима снажне секуларизације српске уметности. Био је то пе-риод када традиционално неприсутан медиј скулптуре у српској ликовној умет-ности добија на популарности и када српска култура изражава спремност даприхвати и друге естетске тенденције осим српско-византијске. Тако је скулп-тура Косовског циклуса нудила српској уметности нове културне модалитете.

Највећи проблем историчара уметности при реализацији теоријске мисли натему скулптуре Видовданског храма јесте њено стилско одређење. Видовданскихрам је замишљен као потпуна синтеза архитектуре и скулптуре. Антички,

13 Амброзић, Катарина, Павиљон Србије на међународној изложби у Риму 1911, Зборник радоваНародног музеја, III, Београд, 1962, 237–266)

14 Пијаде, Моша, Иван Мештровић и тежње за стилом у нашој уметности – преузето из Л.Трифуновић, Српска ликовна критика, Београд, 1967, 260.

15 Исто, 262.

797


средњовековни, ренесансно-барокни концепт у релацијама и кореспонденција-ма медија архитектуре и скулптуре у пројекту Видовданског храма подигнут јена нови и по много чему виши ниво. Ако би се трагало за стилом који би глобал-но одредио скулптуру Косовског циклуса и архитектуру Видовданског храма, не-опходно је у контексту такве одреднице, нагласити да је Мештровић стилскибио најближи тада модерној, у европској уметности већ општеприхваћеној,идеји и концепту уметности сецесије. Након доласка у Беч 1900. године Ме-штровић је упознао скулптуру Огиста Родена, која је доминантно утицала нањегов рани период. Међутим, убрзо утицај Родена на његово дело слаби, накончега прихвата естетику сецесије.

Скулптуру и архитектуру Видовданског храма карактеришу неке од основнихмаксима сецесије, које су се заснивале на антиакадемизму, антикласицизму иослањале на предантичке културе. Међутим, као што и саму сецесију није ка-рактерисало стилско пуританство, тако је и Косовски циклус представљао синте-зу преткласичног, класичног и посткласичног. Заправо, као једна од вредностиКосовског циклуса истиче се његова антиципација долазећег модернизма и по-кретање нових вредности и садржаја у српској уметности.Када се говори о естетским вредностима Мештровићеве скулптуре и архитек-

туре, потребно је истаћи да је готово у свим елементима та два тродимензио-нална ликовна медија аутор достигао висок уметнички ниво. Ако би се критич-ки анализирале појединачне вредности Косовског циклуса, може се закључитида је уметник подједнако био успешан у реализацији пластичности и троди-мензионалности, ритмици и хармонији, површини и фактури, симетрији иасиметрији, статичности и покрету, унутрашњем изразу и општој експресији.Један од индикатора који потврђује припадност скулптуре Косовског циклусауметности сецесије јесте употреба линије, која у Мештровићевој скулптури ис-тиче декоративну улогу. Њена улога је мултифункционална, јавља се као деко-ративни детаљ који треба да сугерише власи косе, бркове Краљевића Марка, репи гриву Шарца итд. Међутим, линија на тродимензионално представљеним ак-терима Косовске битке је и носилац ритма, експресије, динамичности и стилскапотврда уметникове припадности уметности сецесије.Мештровићева скулптура Видовданског хрaма, у својим дихотомим естет-

ским вредностима, непосредно кореспондира са естетиком грчке скулптуре иестетиком модерне. Битна особеност скулптуре Косовског циклуса јесте изража-вање стања дубоке контемплације представљених ликова. У тој скулптури успе-шно су синтетизоване две основне структуре уметности – материјална и духов-на. Мештровић је у Косовском циклусу успео да оствари непоновљиву интегра-цију античког физикуса са узвишеном хришћанском медитативношћу. Лазар Трифуновић износи мисао: „Целокупна ликовна уметност могла би се

стилизовати и приказати као два одвојена круга који живе независно један оддругог. У једном доминира класична концепција уметности – естетске мере ре-да и броја – у другом – уметност магије, култа и симбола. Пошто један део мо-

798


дерне уметности представља револуционарни раскид са класицистичкомконцепцијом, он је нужно и законито у трагању за својом прошлошћу и својомисторијом морао да се упути некласичним ликовним цивилизацијама и да уњима тражи свој духовни континуитет.”16 Међутим, у уметности сецесије, такваполаризација није примењива. Она је спојила те две традиције и од њих створи-ла хомогену целину. Скулптор је у Косовском циклусу успео да оствари успешнусинтезу класичног концепта уметности са уметношћу мита, култа, магије исимбола. Тако, једна од вредности Мештровићевог дела јесте у његовој успеш-ности да апсолутно хармонизује до тада контрадикторне појаве у уметности. Иван Мештровић је живео у раздобљу бурних светских промена, обележеним

драматичним догађањима Октобарске револуције, балканских ратова и двасветска рата, социјалних криза, борби за конституисањем југословенске државе.Све поменуто је утицало на психолошки и уметнички профил уметника. Такоје ликовна поетика Косовског циклуса великим делом била условљена личношћуи духовношћу аутора-уметника. Његова биографија, животна филозофија, он-толошка структура говоре о карактерологији скулптора.Иван Мештровић је рођен у сеоској средини у Врпољу у Славонији. Одрастао

је на Свилаји, једној од планина славонске Загоре, где је била жива народна еп-ска поезија на којој је, добрим делом, млади уметник и формирао своју личност.Читајући националну епску поезију, коју је бележио Вук Караџић, научио је на-памет многе јуначке и лирске народне песме.17 Тиме се објашњава један од ра-злога његове потребе да са великим надахнућем приступи уметничкој реализа-цији Видовданског храма и Косовског циклуса. Своје школовање Мештровић језапочео 1900. године у Сплиту, одакле је често одлазио до Шибеника како би седивио скулптури Јураја Далматинца на градској катедрали.18 Школовање је на-ставио у Бечу и Минхену. Беч је био град пресудан за формирање младог скулп-тора. Учећи на Академији и посећујући музеје, упознао је многа велика дела ис-торије уметности. Ту је млади скулптор брзо напредовао, тако је већ као студент1902. године излагао на колективној изложби групе Бечка сецесија.19 У том пе-риоду Беч је представљао значајан културни центар и место авангардних умет-ничких дешавања. Доминантну ликовну естетику те културне средине предста-вљала је сецесија. Значајан утицај на Мештровића остављали су и бечки архи-текти Ото Вагнер и Оман. Вагнер је вероватно био пресудан и имао једоминантан утицај на Мештровићев концепт архитектског пројектовања, од ко-га је преузео смисао за монументалност и моделовање маса. Чини се да је упра-во био најпресуднији моменат утицаја Вагнера на Мештровића у прихватањустилских и естетских специфичности. Утицај се пре свега односи на сецесијскиконцепт, који је у Мештровићевом уметничком опусу најпотпуније изражен

16 Трифуновић, Лазар, Стара и нова уметност, Зограф, Београд, 1969, 40.17 Кечкемет, Душко, Иван Мештровић, Београд, 1983, 5, 6.18 Адамец, Ана, Иван Мештровић 1883–1962, изд. Београд: каталог галерије САНУ, 1986, 128.19 Исто, 8.

799


управо у идеји и реализацији Видовданског храма. У једном тренутку на младогМештровића имао је утицај и Густав Климт, парадигма тадашњег бечког сли-карства. Ту естетску кореспонденцију можда најбоље потврђује стилска компа-рација представе старице са Климтове слике Три доба живота и Мештровићевескулптуре Старице. Том скулптуром, заправо, Мештровић потврђује своје раноопредељење за сецесијским и симболистичким стилским решењима.

Захваљујући познанству са Огистом Роденом и његовој препоруци Мештро-вић се сели у Париз и изнајмљује студио на Монпарнасу. Током 1911. године Ме-штровић је живео у главном граду Краљевине Србије, у Београду, након чега сесели у Рим. У тим годинама главни град Италије био је центар који је привлачиоуметнике и интелектуалце, међу којима су били Ђорђо де Кирико, Огист Роден,Ешли Горки, као и многи други значајни представници светске уметности, којипостају Мештровићеви пријатељи.Скулптура Косовског циклуса, у контексту стилске карактерологије, не настаје

као реминисценција на одеђеног аутора и парадигматична дела, већ као про-дукт акумулације целокупне скулпторалне прошлости тог медија. Међутим,ако се прихвати чињеница о глобалном утицају светске скулптуре на формира-ње тог уметника, као доминантан утицај треба истаћи представнике европскеране модерне Родена, Бурдела и Мајола, али пре свега Франца Мецнера.

Косовски циклус је синтагма прихваћена у стручној литератури као синонимза Мештровићеве скулптуре настале као интегрални део Видовданског храма. Тескулптуре требало је да представљају заједничко „органско ткиво” с архитекту-ром са којом би се синтетисале и градиле целину. Скулптура Косовског циклуса,генерално посматрано, представља значајан моменат за српску културу. Она от-вара многе почетке и доприноси покретању нових структура, до тада непозна-тих, српској уметности. У Косовском циклусу изражено је присуство вишезнач-ности и дихотомичности сецесијске скулптуре. Први вид дихотомије видљив јена релацији модерна – традиционална скулптура, док се други вид исказује уприсуству успеле симбиозе скулптуре и архитектуре и њене способности даистовремено живи у својој аутономној стварности као слободна скулптура. Видполитомних вредности скулптуре Косовског циклуса присутан је и кроз симул-тану стилску припадност предантичком, архајском, класичном, хелинистич-ком, средњовековном, ренесансом, маниристичком, барокном, као и тада аван-гардном. Данас, у времену постмодернизма и модерне после постмодерне, истo-ричaри уметности се налазе пред многим теоретским дилемама. Једна од нај-актуелнијих је одговор на питање да ли је за егзистенцију уметности довољнасамо идеја и контемплативни пројекат, што се у ликовним уметностима изра-зило кроз дематеријализацију и концептуализацију уметничког дела. Пасиваноднос српске јавности и научних кругова према неизграђеном и супстанцио-нално нереализованом Видовданском храму потврђује битност и есенцијалнунеопходност материјалног и човекове потребе за визуелном перцепцијом у сфе-ри ликовних уметности и визуелних медија.

800


Феномен Косовске битке ће се утемељити као стална тема и канон национал-ног и историјског сећања, док су скулптуре Косовског циклуса и архитектура Ви-довданског храма требале да представљају одређени вид реваншизма и компен-зације за пораз српског народа у Косовској бици. Косовски циклус представљауниверзалну идеју која је у својој симболици пулсирала између страдања и уз-дизања, између потврђивања националног идентитета и покушаја интегриса-ња српске културе у глобалне европске токове. Драму српске историје, пораз ипобеду Косовске битке требало је да скулптура Косовског циклуса материјали-зује, визуализује, буде меморијал, али и опомена за садашњост и будућност.

Косовски циклус представља буђење ренесансе револуције у српској скулпту-ралној уметности, рађање предантичких и античких естетских, у српској умет-ности до тада неостварених, решења. Српска скулптура доживљава пуне вред-ности грчког архаизма, класицизма и хелинизма. Са Косовским циклусом срп-ска култура први пут асимилује асирско-вавилонска и египатска ликовнарешења. Присуство тих стилских тенденција било је смело синтетизовано сахришћанском духовношћу. Мештровићева скулптура представља велико (рене-сансно) помирење антике и хришћанства које се са закашњењем од пет децени-ја у односу на Европу десило и у српској културној и духовној васељени. Тради-ција се акумулирала и бележила кроз ванпросторне и ванвременске вредностиКосовског боја, кроз националну идеју за будућност и продуковала врхунскоостварење српске модерне уметности реализоване кроз уметнички концепт Ко-совског циклуса.

Централну позицију у Видовданском храму требала је да заузме Коњаничкаскулптура Краљевића Марка (репродукција 1). Мештровићева идеја била је даскулптура буде постављена испод монументалне централне куполе одакле бидоминирала околним простором храма.20 Нажалост, оригинална скулптура нијесачувана, уништена је за време Првог светског рата. Од целокупне замисли иреализације скулптуре данас су сачуване две мање реплике, као и глава Краље-вића Марка у природној величини.

Мештровић је говорио да у представи Краљевића Марка жели да оствари култхероја.21 Фокусирајући се на лик Краљевића Марка аутор је тежио да представиуниверзални симбол борбе против Османског царства. Историјска и епска лич-ност Краљевића Марка носила је довољно мистичности, исконске и епске снагекоје су инспирисале Мештровићеву имагинацију да створи непосредну иснажну скулптуралну експресију. Монументалност остварена кроз димензије иснажну ликовну поетику скулптуре изражавале су пластично и контемплатив-но генијалност самог уметника, али и идеју коју је требало да представи. Тај ко-њанички споменик, висине преко пет метара, изазивао је позитивно бурне реак-ције публике и критичара на изложбама у Паризу и Риму. Душко Кечкемет

20 Кечкемет, Душко, Иван Мештровић, Београд, 1983, 10. 21 Исто, 13.

801


скулптуру Марка Краљевића сматра једном од најуспешнијих уметничкихостварења у историји европске скулптуре.22 Целокупна скулптура Косовског циклуса не одликује се јединственим стил-

ским маниром, она потврђује присуство естетско-стилског плурализма који јеживео у Мештровићевом делу, што се може запазити и у компаративном посма-трању различитих скулптура. Тако представе Милоша Обилића и БановићаСтрахиње (репродукције 2 и 3) карактерише различита ликовна поетика. Обескулптуре настају као реминисценције на антику, међутим, прва је ближа ар-хаизму, док се друга ослања на хелинистичке естетске принципе. БановићСтрахиња је настао клесањем у мермеру, док је Милош Обилић извајан у мекомматеријалу, у глини, и изливен у бронзи. Мермерна скулптура је пример апсо-лутне симетрије и архајске статичности, док бронзана представља снажнуатлетску фигуру Милоша Обилића која енергичним покретом коси све предсобом.

Док се на осталим фигурама косовских јунака Мештровић усредсредио на во-лумен, форму, ритам и покрет, на бисти Срђа Злопоглеђа (репродукција 4) вајарпокушава да продре у карактер и духовни свет јунака. У том лицу, истицањемочију из којих је избијало „злопоглеђе”, намргођеном челу, наглашеној гримасии општој експресији лица, скулптор је успео да синтетизује психолошко стањеличности. Представљени српски јунак је ратник, изазивач, проценитељ токабитке и гневни осветник. Све то је акумулирано у огромној менталној енергијикоја улива страхопоштовање.

Велики број скулптура Косовског циклуса представљају женски актови. То суперсонификације хероина на тему мајки, удовица, сестара погинулих ратника.Један од најуспешнијих је Велика удовица из 1908. године.

Велика удовица представља, на основу многих елемената, Мештровићев врху-нац у представљању женског акта. Фигура је доведена до степена херојске мону-менталности. Скулптор, само њему својственом снагом, тело удовице доводи уконтекст надреалног, физичке димензије су готово доведене до хипертрофије,међутим, Мештровић се управо на тој скулптури представља као изванреданпознавалац анатомије. На фигури је наглашен аутентичан еротизам који јесвојствен женским актовима из Косовског циклуса. Уметник, на скулптури, ауто-ритативно влада великим волуменима и масама доводећи их у апсолутну хар-монију са представљеним. Скулптура Удовица, која је касније названа Сећање (репродукције 6 и 7), у се-

би, такође, исказује монументалност форме, масе и наглашену експресију. Натом делу Мештровић је своје стваралачко надахнуће усредсредио на унутра-шњи, контемплативни садржај портретисане фигуре. „Удовица” је представље-на у стању најдубље медитативности, у моменту жали и кореспонденције са из-

22Кечкемет, Душко, Иван Мештровић, Београд, 1983, 13.

802


губљеним у Косовској бици. Мерштровићеве „удовице” у српску уметност доно-се први пут акт, монументалан, експресиван, са аутентичним еротизмом, који јеносио вредности и знање целокупног скулпторалног, српској уметности до таданедоживљеног, искуства.

Мештровић је са Косовским циклусом у српску уметност и културу донео са-свим нови концепт, иконографију и визуелну стварност хришћанства. Са темеБога уметник се усредсредио на тему верника, хришћанина који су или борцина бојном Косовском пољу или су мајке, сестре и удовице које у патњи, до-стојанственим и уздржаним болом изражавају свој став према животу и смрти.

Српску уметност од њених есенцијалних почетака прожима идеја Бога. Умет-ничко дело је посредовало у комуникацији и кореспонденцији на релацији Бог– верник. Такав однос је наглашен и у Косовском циклусу, који је захваљујућисвом програмском карактеру аутентично наглашен. Мештровићев концепт Ко-совског циклуса умногоме надвишује утилитарну функцију скулптуре, доносинову до тада непознату српској култури форму православног хришћанства. Таскулптура прекида ортодоксну нетрпељивост према фигуративним представа-ма. Иако без непосредне представе Бога као визуелне тродимензионалне ствар-ности, скулптор успоставља контакт православног хришћанства са фигура-цијом представљеном масом и волуменом у простору.

До периода реализације Косовског циклуса српско сликарство је кроз својуаутономну генезу остварило готово све еволутивне мене сликарских дешавањаи на Истоку и на Западу. Међутим, српска скулптура ће тек са пластиком наме-њеном архитектонски нереализованом Видовданском храму доживети пуноостварење и препустити се откривању сложене структуре тог визуелног медија.Косовски циклус је представљао прву значајну афирмацију српске уметности напланетарном нивоу. Први пут након средњег века пројекат Видовданског храмаје омогућио да српска уметност постане непосредни део токова европске и свет-ске уметности. Никада српска скулптура није била тако блиска врхунским до-метима европске уметности као за време егзистенције идеје и пројекта Видов-данског храма.

Данас када српско национално биће, духовност и егзистенцијалност угрожа-ва савремена драма Косова и Метохије, идеја, пројекат и енергија Косовског цик-луса и Видовданског храма могли би да постану поново актуелни. Неостваренипројекат и данас би могао да представља национални и интернационалани сим-бол универзалне борбе за одбрану и опстанак властитог народа, вере и културе.

Монументални маузолеј, храм и опомена од мермера у част косовским јуна-цима и свим јужнословенским борцима за слободу није изграђен на КосовомПољу. Међутим, остаје нада да ће српски народ, као и много пута кроз историју,наћи снаге да заврши незавршене послове. Фигуре Краљевића Марка, Срђе Зло-поглеђе, Милоша Обилића, Бановић Страхиње, мајки и удовица косовских ју-нака наћи ће се на Газиместану, месту коме су и биле намењене.

803


РЕЗИМЕ

У периоду конституисања модернизма као облика макрокултуре српско на-ционално и културно биће прожимали су ратови, социјална и економска криза,али и тежња за потврђивањем националног и културног идентитета. Као једанвид борбе за такве идеале јавља се пројекат и реализација скулптуре Косовскогциклуса. Кроз историју косовски мит се инфилтрирао у српско биће, креираоњегову физиономију, уметност и филозофију постојања. Формирао је етничко иетичко биће српства, одредио каноне морала, храбрости и издајства и постао је-дан од атрибута националне припадности. Архетипска снага мита рађала се ууметности која је величала исконску потребу за потврђивањем властитог генет-ског и духовног кода. Иван Мештровић је представљао једног од поборникаидеје југословенства која је у визуелним медијима требала да буде крунисанаКосовским циклусом и Видовданским храмом. Архитектура и скулптура тог хра-ма представљале су модернистички концепт у уметности настао у стилу умет-ности средњоевропске сецесије. Био је то један је од најамбициознијих и најмо-нументалнијих примера српске и европске сецесије. Косовски циклус је требалода представља универзални симбол који би пулсирао између страдања и узди-зања, између потврђивања националног идентитета и покушаја интегрисањасрпске културе у глобалне европске токове. Драму српске историје, пораз и по-беду Косовске битке требало је да Косовски циклус материјализује, визуализује,буде меморијал и опомена за садашњост и будућност.

СПИСAК ИЛУСТРAЦИJA

(репродукција 1) Иван Мештровић, Краљевић Марко, бронза, 0.86 cm, Народни музеј,Београд

(репродукције 2) Иван Мештровић, Бановић Страхиња, 1908, мермер, 165 cm, Народнимузеј, Београд

(репродукције 3) Иван Мештровић, Милош Обилић, 1908, бронза, 251 cm, Народни му-зеј, Београд

(репродукција 4) Иван Мештровић, Срђа Злопоглеђа, 1908, мермер, 100 cm, Народнимузеј, Београд

(репродукција 5) Иван Мештровић, Велика удовица, 1908, мермер, Музеј савременеуметности, Београд

(репродукције 6 и 7) Иван Мештровић, Сећање, 1908, мермер, 150 cm, Народни музеј,Београд


Адамец, Ана, Иван Мештровић 1883–1962, Каталог галерије САНУ, Београд, 1986.

804


Амброзић, Катарина, Павиљон Србије на међународној изложби у Риму 1911, Зборник ра-дова Народног музеја, III, Београд,1962.

Видовић, Ж. Видовић, Мештровић и сукоб скулптора с архитектом, Сарајево, 1961.Кечкемет, Душко, Иван Мештровић, Београд, 1983, 114. Медаковић, Дејан, Косовски бој у ликовним уметностима, Београд, 1990.Марјановић, М., Гениј југословенства и његов храм, Њујорк, Југословенска библиотека,

1915, 8Пијаде, Моша, Иван Мештровић и тежње за стилом у нашој уметности – преузето из

Трифуновић, Лазар, Српска ликовна критика, Београд, 1967, 260.Трифуновић, Лазар, Од импресионизма до енформела, Београд, 1982, 170.Трифуновић, Лазар, Стара и нова уметност, Зограф, Београд, 1969, 40.

805


ПРИЛОЗИ

(репродукција 1) Иван Мештровић, Коњаничка скулптура Краљевића Марка

(репродукције 2 и 3) Иван Мештровић, Бановић Страхиња и Милош Обилић

806


(репродукција 4) Иван Мештровић, Срђа Злопоглеђа

(репродукција 5) Иван Мештровић, Велика удовица

(репродукције 6 и 7) Иван Мештровић, Сећање

807


Dejan M. Tubić

THE KOSOVO CYCLE OF IVAN MEŠTROVIĆ

SummaryIn the period of modernism, the cultural shape of Serbian national being were permeated

by wars, social and economic crises, but and aspiration for confirmation of national and cul-tural identity. One way of that kind of struggle is project and realization of the Vidovdantemple. Through history, Kosovo’s myth was ingrained in Serbian being, it influenced itsprofile, art and philosophy of existence. It formed ethnic and ethic Serbian being, it deter-mined moral canons, resolves, perfidies and it became one of attributes of national identity.Archetype myth’s strength was awakening in the art that was resounding very old demandfor affirmation its own genetic and ecclesiastical code. Ivan Mestrovic was one of protago-nist of that idea of Yugoslavian which, in visual media, would have been crowned with theVidovdan temple. Architecture and sculpture of the Vidovdan temple represented moderncompendium in art that was arisen in secession affection. It was one of the most ambitiousand one of the most representative samples of Serbian and European secession. The templewould have represented a universal symbolism what would pulsate between torment andlevitation, between affirmation of the national identity and attempt of assimilating the Ser-bian culture into European global ways. Drama of Serbian history, frustration and conquestof the Kosovo’s battle would have to materialize and visualize the Vidovdan temple, whichwould be a memorial and a reminder for the present and the future days.

Key words: The Kosovo’s cycle, the Vidovdan temple, the Kosovo battle, myth of Kosovo,the Modern art, Secession.

808

УДК: 94(497)”19”323(497.1)”19”237(497.1)”19”

ЈУРИЈ М. ХАДАЛИН1

Inštitut zа novejšo zgodovinoLjubljаnа, Slovenijа

БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА – КОСОВО И МЕТОХИЈА У ВРТЛОГУ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПОСЛЕРАТНОГ

СПОЉНОПОЛИТИЧКОГ ИДЕАЛИЗМА

САЖЕТАК. Све од краја Другог светског рата, па већ и током њега, Балканско полу-острво представљало је подручје од најважнијег значаја за спољну политику нове ју-гословенске државе. Учвршћивање југословенског утицаја у Албанији, у комбинацијиса тесним односима са Бугарском и активном улогом југословенске државе у грчкомграђанском рату, индикатор је активне балканске политике нове Југославије у првимпослератним годинама. Четрдесетих година прошлог столећа била је актуелна идејао удруживању балканских држава у јединствену државну творбу, Балканску федера-цију, у којој би Југославија имала главну улогу. У раду су размотрене ове политичкекомбинације, које би значајно промениле политичку слику Балкана, јер су биле пове-зане и са територијалним променама. При томе, посебно је наглашено питање Косоваи Метохије, које је у оквиру територијалних размена требало да потпадне под албан-ску јурисдикцију.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: политичка историја, Југославија, Албанија, Бугарска, Балканска феде-рација, Коминформ, територијалне промене.

Интензивно зближавање Албаније и Југославије, до ког је дошло послезавршетка Другог светског рата, многе чиниоце навело је на размишљања о бу-дућем уређењу односа између ових двеју држава. Поред идеја да би Албанију,као седму републику, једноставно требало прикључити Југославији, у позади-ни је све време присутна и замисао о Балканској федерацији. Била је то утопис-тичка идеја неколицине бугарских и српских социјалиста, која се јавила још

1 [email protected]

809


пре Првог светског рата и која никада није реализована. Теза је дуго живеламеђу лево усмереним интелектуалцима који су живели у иностранству, пре све-га у Паризу и касније Москви. Двадесетих година прошлог века комунистичкепартије Бугарске, Југославије, Румуније и Грчке сарађивале су у заједничкојБалканској комунистичкој федерацији, која је приступила Комунистичкој ин-тернационали, али је тридесетих година, због реорганизације Коминтерне, пре-стала са радом. Замисао је била идеалистичка, нарочито због тога што су у Бал-канској федерацији требали да буду удружени до тада често сукобљенибалкански народи, који тако не би више имали разлога за територијалне свађе,које су биле типичне за тај део света.2 Када је реч о Албанији, на тај начин биоби сређен статус Косова и Метохије, а уједно решено и македонско питање, којеје жестоко отежавало југословенско-бугарске односе и делимично утицало наодносе са Грчком.3

Идеје о уједињењу можемо поново срести током Другог светског рата. Бал-канска федерација, односно конфедерација представљала је један од политич-ких планова о којем је размишљала и југословенска краљевска влада у Лондону.О могућности реализације тог плана 1942. године разговарало се и са совјетскимпредставницима. Посланик краљевске владе Александар Богомолов и амбаса-дор на енглеском двору Иван Мајски изложили су предлог совјетске владе запослератно уређење Балкана који се односио на оснивање велике федерације,која би обухватала две субфедерације. Једну би сачињавали Срби, Хрвати, Сло-венци и Македонци, док би у другу ушле Албанија, Грчка, Бугарска и Руму-нија.4 Идеја о Балканској федерацији била је део совјетске спољне политике доКраљевине Југославије после успостављања дипломатских контаката 1940. го-дине, и темељила се на Стаљиновој жељи за учвршћењем панславизма. Краљев-ска влада је 15. јануара 1942. године потписала Споразум о балканској унији саГрчком,5 тај споразум је требало да представља ослонац за послератну организа-цију Уније балканских држава, у коју би касније ушле Албанија, Бугарска, Ру-мунија, евентуално и Турска. Већ између Грчке и Југославије, у вези са питањемалбанске улоге у тим плановима, постојала су супротна гледишта. Имајући увиду да се Велика Британија, велика савезничка сила, није определила када јереч о Албанији, на грчкој страни бранили су мишљење да ју је потребно поде-лити између њих и Југословена. Аргумент је требало да буде албанска неспо-собност одржавања сопствене државе, при томе је искоришћена и чињеница дадвор краља Зогуа није уживао статус владе у емиграцији, какав су имале грчка

2 Milutinović Kostа, Bаlkаnskа federаcijа и Cvetković Slаvoljub, Bаlkаnskа komunističnа federаcijа.У: Enciklopedijа Jugoslаvije (A – Biz), Zаgreb 1983, 458–460.

3 Pismo predsednikа Nаcionаlnog komitetа oslobođenjа Jugoslаvije, mаršаlа Jugoslаvije Josipа BrozаTitа, Georgiju Dimitrovu, Vis, jul 1944. У: Stojković Momir (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996.(II knjigа), Beogrаd 1998, 608–612.

4 Petrаnović Brаnko, Bаlkаnskа federаcijа, Šаbаc, 1990, 17.5 Sporаzum o Bаlkаnskoj uniji između Krаljevine Jugoslаvije i Krаljevine Grčke, 15. jаnuаr 1942. У:

Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (II knjigа), 512–515.

810

Јуриј М. Хадалин: Балканска федерација…

и југословенска краљевска влада. Краљ Зогу се по грчком мишљењу не бих смеовратити на престо, јер би „првом приликом отишао с оним који више плати”.У југословенску корист ишло би припајање још већег броја становника албан-ског порекла, који би тако представљали мању опасност него кад би у великомброју остали ван државног оквира Југославије.6 Значајан аргумент за пониште-ње послератне албанске државности било је и поседовање стратешки значајнихалбанских морских обала у оквиру планиране уније. Југословенско мњење оста-ло је потпуно непромењено још од времена Николе Пашића, значи, била је фор-сирана формула о Балкану балканских народа и „независној, али слабој и не-срећној Албанији”.7 Балканска унија је била замишљена као ембрион снажног„антибољшевичког” језгра на Балкану, око којег би се формирао тесан полити-чки и економски савез свих балканских држава. Грчко-југословенском споразу-му противио се Совјетски Савез, јер се тај споразум схватао као покушај ВеликеБританије да утврди своју позицију на Балкану.8

Због слабљења улоге емигрантске краљевске владе и бржег раста снаге парти-занског покрета, у Југославији је иницијатива ускоро прешла у комунистичкеруке. Једна од првих идеја у том правцу, која је због спољнополитичког развојадогађаја пропала, била је намера формирања заједничког Балканског штабасредином 1943. године. Формација таквог војног тела отварала је могућност да сеЈосип Броз Тито стави на чело свих балканских покрета отпора, али је због скороистовременог уређења односа са западним савезницима и њиховог утицаја нагрчки ослободилачки покрет идеја пропала.9 Међуратне идеје о Балканској фе-

6 На тај начин Србија би ојачала у смислу фразе: снажна Србија значи снажну Југославију, памакар су највеће југословенске територијалне ревиндикације биле усмерене према северу, насловеначку и хрватску територију у оквиру италијанског краљевства. Оваква прерачунавања од-носа снага народних мањина нису била нарочита новост у размишљању предратних југословен-ских политичара, јер су сличне прогнозе дала два висока чиновника у Министарству иностранихпослова – Иво Андрић и Иван Вукотић, а сличне идеје јавности је износио и Васа Чубриловић увреме пре италијанске окупације Албаније 1939. године. Тад су то била посве реална очекивања,јер је италијански министар иностраних послова, гроф Галеацо Ћано, већ био дошао у Југослави-ју на тајне преговоре са Миланом Стојадиновићем и регентом кнезом Павлом како би понудиотериторијалну одштету за планирану окупацију Албаније. Због пада Стојадиновића и млакереакције југословенских власти, италијанске силе су неколико месеци доцније напале Албанијубез икаквог важећег договора са Југословенима. Види: Čubrilović Vаso, The expulsion of Arnauts. У:The truth on Kosova, Prifti Kristaq (ур.), Tirаnа, 1993, 178-186; Krizmаn Bogdаn, Dr. Ivo Andrić's reporton Albania in 1939. У: Исто, 193–195; Ćаno Gаleаco, Dnevnik grofа Ćаnа, Zаgreb, 1954, 100 и Stojаdino-vić Milаn, Ni rаt ni pаkt, Beogrаd, 2002, 566–571.

7 Referаt g. Andrićа 30. 1. 939. У: Andrić Ivo, Diplomаtski spisi, Beogrаd, 1992, 216–227.8 Petrаnović, Bаlkаnskа federаcijа, 34–51.9 Zаključci sа sаstаnkа delegаtа centrаlnih komitetа komunističkih pаrtijа Grčke, Jugoslаvije i Albаnije,

20. jun 1943. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (II knjigа), 541–543; Zаključci sа sа-stаnkа delegаtа vrhovnog štаbа ELAS-а, vrhovnog štаbа NOP i DV Albаnije i NOV i PO Jugoslаvije, 12.jul 1943. У: исто, 544–546; Vukmаnović Tempo Svetozаr, Borbа zа Bаlkаn, Zаgreb, 1981, 84; Tempo (Sve-tozаr Vukmаnović), delegаt Centrаlnog komitetа KPJ Centrаlnom komitetu KP Albаnije, 1. septembаr1943. У: Vuković Brаnko (ур.), Dokumenti centrаlnih orgаnа KPJ, NOR i revolucijа (13. knjigа), Beogrаd,1990, 4–10 и Vrhovni štаb NOV i POJ Tempu (Svetozаru Vukmаnoviću), delegаtu Centrаlnog komitetаKPJ. У: исто, 366–369.

811


дерацији биле су присутне и у Москви и Бугарској. Наиме, Стаљин и вођа бу-гарских комуниста Георги Димитров видели су у федерацији решење које биБугарску елегантно довело до статуса савезника против хитлеровске коалиције.На албанској страни био је један од највећих међуратних поборника федера-

ције Сејфула Малешов, вероватно најобразованији марксиста међу албанскимкомунистима, који је већи део живота провео у иностранству. Касније се Мале-шов одрекао ове замисли и био 1947. године елиминисан са албанског политич-ког простора, јер се залагао за повезивање са Западом. У Албанију се вратио1943. године, баш након Титове интервенције која је зауставила припреме Све-тозара Вукмановића Темпа за формирање Балканског штаба. У то време донетесу и одлуке Другог заседања Авноја, које су определиле југословенску федера-цију једнакоправних народа и при томе албанско становништво није било по-себно поменуто. На обласној конференцији у Бујану крајем децембра косов-ско-метохијско представништво (великом већином албанске провенијенције)изразило је жељу за послератним прикључењем Албанији, што је руководствоКПЈ еклатантно одбацило предложивши агитацијску паролу о федерацији бал-канских народа и тиме проблем привремено скинуло са дневног реда.10 Тежњепо уређењу проблема с албанским становништвом у Југославији биле су послезавршетка рата заобиђене, јер су нарочито на југословенској страни сматрали давреме за решавање тих проблема још није дошло. Ни сам Тито није био сигуранкоје решење би било најбоље, о аутономији Косова и Метохије наводно је почеода размишља негде у лето 1944. године. Ескалација притиска уследила је по до-ласку југословенске војне мисије, под руководством Велимира Стојнића, у Ал-банију. Веља Стојнић је мало пре комунистичког преузимања власти у Албани-ји на II пленуму ЦК КПА у Берату постигао потпуну југословенску превласт уЦК КПА и тиме и читавој Албанији.11 Због тога је Едвард Кардељ могао октобра1944. изјавити да се Албанци „сјајно држе и желе у федерацију са нама”.12

Било какво решавање проблема или отворено помињање отцепљења Косова иМетохије у време кад Србија још није била ослобођена, могло би се жестокоосветити. У први план могла су избити националистичка осећања, која би срп-ско становништво удаљила од Народноослободилачког покрета. Међутим, билоје сасвим јасно да Тито неће дати сагласност за формирање било каквог обликафедерације у којој Југославија не би имала главну улогу.13 Идеја о Балканској

10Обласна конференција је чак променила назив те територије, тако да је Метохију замениотермин Ђукађин, који означава знатно већу територију, јер се албанско име односи не само наМетохију на овoj страни границе него и на ширу територију у Албанији. После укоравања облас-ног руководства, одлука о промени имена била је брзо заборављена.

11 Peters Stephen, Ingredients of the communist takeover in Albania. У: Hammond Thomas T. (ур.), Theanatomy of communist takeovers, New Haven and London, 1976, 273– 292.

12 Krištof (Edvаrd Kаrdelj), člаn Politbiroа CK KPJ, Centrаlnom komitetu KP Slovenije, 1. oktobаr 1944.У: Dželebdžić Milovаn (ур.), Dokumenti centrаlnih orgаnа KPJ, NOR i revolucijа (20. knjigа), Beogrаd ,1987, 162–163.

13 Petrаnović, Bаlkаnskа federаcijа, 98.

812


федерацији била је у Албанији популарна не само због слабости новонасталедржаве, која је требало да буде стављена под крило већег заштитника, него избог косовско-метохијског питања, које је 1945. године, према албанском схвата-њу проблема, било неповољно решено. Тако би и тај део албанског становни-штва дошао под јурисдикцију матице, што би се иначе врло тешко догодило.Спољнополитичка ситуација је била за Албанију веома тешка, али је већ предкрај рата било сасвим јасно да је из замишљеног оквира федерације потребноискључити Грчку, где су власт преузеле монархистичке снаге с енглеском подр-шком. Ове снаге су биле склоне идеји о припајању делова албанске територије.Југославија и Албанија су баш због тога снажно материјално подржавале касни-ји отпор Марксових партизана.

Југословенска страна је развијала тесне односе с Албанијом и Бугарском, ме-ђу њима је постојала подударност у мишљењу да је спајање држава у федераци-ју дуготрајан процес, који је немогуће извршити у журби, зато су се овакве ини-цијативе покушавале ублажити. То је највероватније била последица совјетскогпритиска у време ужурбаног састављања нацрта споразума о тесном повезива-њу Југославије са Бугарском крајем 1944. године, али су због тог притиска свеприпреме већ почетком 1945. године биле обустављене. О Балканској федераци-ји Тито је разговарао и са Винстоном Черчилом августа 1944. у Напуљу.14 На данкада је Совјетски Савез успоставио ратно стање са Бугарском, у Крајови у Руму-нији потписан је први споразум између представника бугарског Домовинскогфронта и Народног комитета ослобођења Југославије, који је обухватао споразу-ме о војној сарадњи и решавању спорних питања на пријатељској основи.15 Јед-но од најбитнијих дефинитивно је било македонско питање. Трајчо Костов, се-кретар Централног комитета Бугарске радничке партије, подржавао је оснивањефедералне Македоније у новој Југославији, док је еминенција бугарске полити-ке Георги Димитров скренуо пажњу Титу на погледе македонског штаба, који јежелео прикључење Пиринске Македоније. Слично као и у случају Косова и Ме-тохије, Тито је наводно интервенисао и објаснио македонском руководству даније право време за предузимање било каквих мера по том питању.16 Ствари сузатим почеле да се одвијају великом брзином. На иницијативу ЦК КПЈ у новем-бру су кренули разговори са руководством БРП о оснивању југословенско-бу-гарске федерације. Нацрт споразума је био припремљен током прве половиненовембра у Београду и достављен у Софију. Јавна објава је била планирана већза 1. јануар 1945. године. Непосредно после ратификације споразума уследилоби укидање граница између држава и гарантована слобода кретања грађана,

14 На Черчилово питање да ли жели Балканску федерацију, Тито је одговорио како жели самојугословенску. Izveštаj mаjorа S. Klisoldа o rаzgovoru između predsednikа Nаcionаlnog komitetа oslo-bođenjа Jugoslаvije, mаršаlа Jugoslаvije Josipа Brozа Titа, i ministrа predsednikа Velike Britаnije Vinsto-nа Čerčilа, 12. аvgust 1944. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (II knjigа), 617– 623.

15 Споразум није очуван, доступна је само изјава за штампу. Sporаzum NKOJ-а i bugаrske vlаde,5. oktobаr 1944. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (II knjigа), 631–632.

16 Petrаnović, Bаlkаnskа federаcijа, 118–121.

813


био би основан заједнички војни штаб, вођена заједничка спољна политика,укинуте унутрашње царине и уједињен привредни простор.17 Бугарска странаовај споразум није усвојила, зато су децембра уследили нови преговори у Софи-ји. На тим преговорима југословенску страну заступао је Едвард Кардељ, којег јеСтаљин на пријему у Москви већ покушао охрабрити у погледу оснивања феде-рације. Нови нацрт споразума више је личио на класичан споразум о узајамнојпомоћи, али је још увек обухватао значајне одлуке о царинској и економскојунији, узајамној помоћи у виду изградње народне власти, приврженост неоп-ходном уједињењу Бугарске и југословенских федералних јединица, билатерал-но пријатељско решење питања бугарске ратне одштете, те предвиђао укључе-ње Пиринске Македоније у федералну Македонију после успостављања федера-ције, а заузврат би Бугарска добила делове југословенске територије, које је из-губила после уговора у Неуилију 1919. године.18 Кочницу у преговорима о феде-рацији представљала је југословенска жеља да Бугарска буде изједначенас осталим југословенским републикама, што на бугарској страни нису моглиусвојити јер би тиме били потиснути у неједнакоправан положај. Плуралисти-чки концепт, по којем би Бугарска постала седма република, за Бугаре није биоприхватљив, дуалистичком уређењу противио се Тито. Током децембарскихпреговора разматрано је како би сличан уговор требало потписати и с Албани-јом, а о томе сведочи само тадашњи повереник за иностране послове НКОЈ Јо-сип Смодлака у својим мемоарима. Југословенска страна је уз совјетску морал-ну подршку упорно желела окончати преговоре о федерацији, зато је у Београду5. јануара 1945. бугарском представнику Петру Тодорову предат нов нацрт уго-вора о удружењу држава, који је био поново састављен по плуралистичкомпринципу.19 Тада је први пут дошло до негативне реакције Совјетског Савеза,јер је Андрија Хебранг, вођа војне мисије у Москви, 11. јануара поручио какоСтаљин препоручује само склапање двадесетогодишњег уговора о пријатељствуи узајамној помоћи као први корак ка уједињењу, а касније у неименованом ро-ку и споразум на дуалистичкој бази. У међувремену неке државе би радије оја-чале позиције нових влада, јер је формирање федерације у тадашњој спољнопо-литичкој реалности сматрано неопортуним. Потпис уговора би тешко погодиобританско-совјетске односе, што је у свом дневнику већ у септембру 1944. пред-виђао и Георги Димитров. Британска страна се противила ексклузивном спаја-њу Југославије и Бугарске, која би ослабила британски утицај на Балкану и то јеАнтони Идн крајем јануара јасно поручио Титу. Чак су у САД имали примедбена процес удруживања држава, јер би Бугарска као некадашња припадница си-ла Осовина требало да буде подређена савезничкој управи.20 Пристајали су само

17 Nаcrt sporаzumа o političkoj, vojnoj i ekonomskoj sаrаdnji i brаtskom jedinstvu nаrodа Jugoslаvije iBugаrske, novembаr 1944. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (II knjigа), 641–644.

18 Nаcrt ugovorа o političkoj, ekonomskoj i vojnoj sаrаdnji između vlаdа Jugoslаvije i Bugаrske, 23.decembаr 1944. У: исто, 645–646.

19 Petrаnović, Bаlkаnskа federаcijа, 126–131.20 Drаgišić Petаr, Jugoslovensko-bugаrski odnosi 1944–1949, Beogrаd, 2007, 70–77.

814


на већ анахронистичку Балканску унију, у којој би сарађивале и Грчка и Турска.На саветовање у Москву биле су позване југословенска и бугарска делегација тесу тамо у начелу прихватиле Споразум о пријатељству, савезу и узајамној по-моћи између Југославије и Бугарске, који је парафирала и совјетска страна.21

Споразум на крају није био потписан због противљења западних савезника,који су с олакшањем прихватили изјаву совјетског министра иностраних посло-ва Вјачеслава Молотова на Кримској конференцији, да федерација више није ак-туелна, а ни склапање споразума не долази у обзир док се не оконча статус Бу-гарске као државе губитнице која се налази под условом примирја. О Балканскојфедерацији говорило се још у априлу 1945, на састанку Тита са совјетским руко-водством у Москви, али су на совјетској страни били мишљења да је идеју о са-везу између држава привремено потребно ставити на хладно. По мишљењу Пет-ра Драгишића, Совјетски Савез је у вези са федерацијом тада био сасвим оз-биљан, јер је Андреј Вишински објаснио бугарском амбасадору у Москви да јепроцес био прекинут само због совјетске жеље за очувањем савезничке коали-ције. На неуспех преговора су поред гледишта западних савезника жестоко ути-цале југословенско-бугарске несугласице о уређењу федерације. Наводно, југо-словенско руководство је у време своје победничке славе покушало подредититада слабо бугарско руководство. Стаљинова подршка југословенско-албанскомсавезу била је у начелу потпуна, али је он имао неколико примедаба на Титовубалканску политику, не само у вези са Бугарском него и Албанијом. Стаљин на-водно није имао потпуно поверење у југословенско руководство, а плашио се ипрејаке државне творбе на Балкану, која би се могла временом удаљити одСовјетског Савеза.22

У складу са новим тенденцијама, и са Албанијом су фебруара 1945. годинепотписана два споразума: један о снабдевању, односно робном промету и други– војни, који није очуван. И сам начин на који су нешто касније Албанију поку-шали везати за Југославију давао је слику београдских планова будућих међу-народних односа на Балкану. Серија међудржавних споразума, којима је1946. године Албанија везана за Југославију, била је веома слична решењимакоја су била записана у нацртима првог споразума са Бугарском 1944. године.23

Поред потпуне везаности албанске привреде са југословенском, која се најбоље

21 Petrаnović, Bаlkаnskа federаcijа, 132, и Nаcrt ugovorа o prijаteljstvu, sаvezu i uzаjаmnoj pomoći iz-među Jugoslаvije i Bugаrske, 27. jаnuаr 1945. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (IIknjigа), 652–655.

22 Drаgišić, Jugoslovensko-bugаrski odnosi 1944–1949, 79–80.23 У вези са овим споразумима генералном секретару ОУН Тригвеу Лију послао је депешу један

од најважнијих албанских политичких емиграната и некадашњи вођа Balli Kombëtar-а, МитхадФрашери, замоливши за интервенцију ОУН због југословенско-албанских споразума. Они су, поФрашеријевом мишљењу, нудили изглед економских споразума, који су у ствари били веома по-литички осетљиви, јер су омогућавали југословенској страни да прошири своју владавину прекочитаве Албаније. Већ априла 1945. Фрашери је истим насловом протествовао и због наводно пла-нираног уласка Албаније у југословенску федерацију. ДА МИП, ПА 1947, ф. 1, Телеграм МитхадаФрашерија Тригвеу Лију, 18. децембар 1946, бр. 44865.

815


види у усклађивању вредности новчаних валута и привредних планова, Југо-славија је Албанију заступала и у свим међудржавним односима, осим у реткимземљама где је Албанија имала властита дипломатска представништва. Југо-славија је заступала Албанију и на међународним конференцијама те у ОУН.Преко Југославије је текла и сва албанска спољна трговина, и она према Источ-ној Европи. Албанска партија је била једина европска комунистичка партија навласти која 1947. године није била позвана на оснивачки састанак Коминформа,нити је постала његова чланица, што је поново био један од знакова југословен-ског политичког монопола над суседном државом. Најтешњу везу међу држава-ма представљао је Уговор о пријатељству и узајамној помоћи између ФНРЈ и НРАлбаније. То је био други уговор овог типа између земаља народне демократије,док је први био југословенско-совјетски.24 За време посете албанског шефа владеЕнвера Хоџе Југославији, у току припреме серије споразума 1946. године, уњеговом разговору са Титом искрсло је и питање Косова и Метохије. Хоџа усвојим не увек најверодостојнијим мемоарима пише да је на Титово питањешта мисли о том проблему одговорио како би због народноослободилачке бор-бе Албанаца и њихове жеље за јединством, Косово с Метохијом требало припас-ти Албанији. Тито му је наводно рекао да би то у краћем року било скоро немо-гуће, јер српски народ не бих могао разумети такав потез, али да би јединствоАлбанаца било могуће осмислити у оквирима будуће Балканске федерације.Обојица су се након тога споразумела да успостављање федерације представљадуготрајан процес, пред којим стоји мноштво препрека, иако је та идеја биластаријег датума. Добар узор будућој федерацији била би федерална Југославијаи њена искуства по том питању.25 Очигледно, Тито није имао намеру да рас-правља са Хоџом о томе, јер му је југословенски посланик Јосип Ђерђа из Тира-не неколико дана касније слао обавештење у вези са тим, што је вероватно наве-ло Хоџу да покрене ово питање. „Ненаметљиво сам се интересовао за то шта јебио непосредан повод који је навео Е. Хоџу да покрене питање Космета. Сазнаосам следеће: албански посланик у Москви јавио је након маршалове посете пре-стоници СССР-а како је Стаљин саветовао маршала да у вези с тим расправи сАлбанцима. Стаљин наводно раније није знао ништа о том питању.”26

Југословенска улога у Албанији била је веома слична совјетској у осталимземљама иза новонастале гвоздене завесе, јер се и већина совјетско-албанскихконтаката одвијала преко Београда. Због све јачег незадовољства чланова новеалбанске политичке елите, која је све снажније осећала југословенске интервен-ције у унутрашњим пословима Албаније, албански вођа Енвер Хоџа посетио јеу лето 1947. године Москву, где је на аудијенцији код Стаљина указао на ово ста-

24 Ugovor o prijаteljstvu i uzаjаmnoj pomoći između FNRJ i NR Albаnije, 9. jul 1946. У: Stojković (ур.),Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (III knjigа), Београд 1999, 4–6.

25 Hoxha Enver, The Titoites, Tirana 1981, 131–147. Доступно на: http://www.enverhoxha.info/_books/n4o1cthe-titoites.doc, cтраница посећена 4. aприла 2011.

26АЈ, 507, IX, 1/I - 1 - 126, I - 78, Ђерђа за Маршала, 6. jул 1946.

816


ње. Стаљинов одговор био је за албанско руководство крајње неповољан, јер јејасно нагласио да је совјетска позиција у југословенско-албанским односима не-променљива и да ће Совјетски Савез помоћи Албанији „само у оквиру Југосла-вије и преко Југославије”.27 Проблем саме федерације не јавља се због повреме-них притисака из Москве, где је више пута било указано како совјетска странанеће имати ништа против припајања Албаније и касније повезивања са Бугар-ском, него је проблем стари и односи се на расподелу односа снага у новој феде-рацији. Тито је о томе 1947. разговарао са Димитровим на Бледу, где је југосло-венска страна стално наглашавала да је у фази оснивања федерације потребноузети у обзир тада већ многобројна југословенска искуства. Организација би појугословенском мишљењу требало да буде слична оној која је већ била прописа-на у Уставу ФНРЈ из 1946. године, наиме, плуралистичка.

Притисак који је стизао из Москве није, кад је била у питању федерација, зна-чио ништа добро. Када је децембра 1947. године, због самоубиства које је извр-шио албански министар привреде Нако Спиру28 и југословенске улоге која је на-водно довела Спируа до овог чина, Милован Ђилас позван Стаљину, овај му јејасно рекао како је „Албанију потребно прогутати”. Ђилас се „измотавао” да вре-ме за тако нешто још није дошло и како Југославија не жели „прогутати” Алба-нију, него се с њом ујединити. Кад је Ђилас нешто касније размишљао о томСтаљиновом потезу, на ум му није пало ништа необично, јер ни сам у југосло-венским плановима за удружење није видео било шта спорно. Питању уједиње-ња Југославија је наводно приступила потпуно искрено, јер би тај процес, премаЂиласовом мишљењу, био користан за оба партнера, у првом реду због оснива-ња седме једнакоправне републике сачињене од територија Албаније те Косоваи Метохије у југословенско-албанској федерацији. По његовом мишљењу, био јето једини примеран начин на који би било могуће средити питање велике ал-банске мањине без узроковања снажног отпора у људству и самој КПЈ. Много ка-сније, кад је размишљао о самоубиству Накоа Спируа, постало му је јасно да иАлбанци желе исто што и југословенски комунисти у Југославији, а то је само-стално руковођење државом, па макар и на властиту територијалну штету. Ста-љин је, по наводима Ђиласа, захтевао од њега да сам састави депешу у имесовјетске владе, јер су се совјетска и југословенска делегација сагласиле о буду-

27 АЈ, 507, IX, 1/IV-144-302, IV-295, Телеграм Тирана МИП, 20. aвгуст 1947.28 Он је крајем новембра 1947. извршио самоубиство због енормних притисака које је трпео

због све јаче скепсе у вези са југословенским интервенцијама у Албанији. Кад се удаљио од про-југословенског курса, а притом му је подршку пружао и Енвер Хоџа, дошао је у ћорсокак, савез-ници у унутарпартијским борбама су га напустили и под силом одговорности одлучио је да при-ступи крајњем начину за излазак из ситуације. До тога је дошло у првом реду због неразумевањауговора о усклађивању привредних планова, који су сачињени у Београду, а албанска страна јежелела протурити своју верзију плана. Košmrlj Drago, Moj "spor" z Enverom Hoxho: iz spominov naAlbanijo. У: Filipič Miran и др. (ур.), Prešernov koledar 1991, Ljubljana, 1990, 122 и ДА МИП, ПА 1947,ф. 3, Извештај члана Координационе комисије Перовића, 13. октобар 1947, бр. 27423.

817


ћој судбини Албаније. Ђилас је следећег дана заиста саставио депешу, коју јеврло опрезно формулисао, и зато никада није била послата.29

Нешто пре тих догађаја дошло је и до поновног покретања питања повезива-ња са Бугарском, које је било обустављено почетком 1945. године. Формалне ба-ријере, које су омогућавале отпор САД и Великој Британији, биле су уклоњенепотписивањем мировног уговора са Бугарском у фебруару 1947. године,30 а ве-лика антифашистичка коалиција била је већ извесно време ствар прошлости.Иницијатива је дошла са бугарске стране већ у марту, до краја маја припреме сустигле у озбиљнију фазу јер је 23. маја Политбиро ЦК КПЈ донео одлуку о скла-пању споразума о узајамној помоћи и пријатељству са Бугарском. Преговори сузаиста почели у јуну, јер је бугарска страна желела совјетски дефинитиван при-станак. Стаљин је пристао на нацрт, али је желео да уговор ступи на снагу послевалидације бугарског мировног уговора који је постао правоснажан срединомсептембра. Споразум је био постигнут већ 30. јула, 1. августа преговори су наста-вљени и прешли су у фазу питања уређења будуће федерације. Међутим, дого-вор није био постигнут, јер је опет дошло до мимоилажења у вези са питањемплуралистичког или дуалистичког концепта. Поред споразума о пријатељству иузајамној помоћи, следећих дана била је потписана и серија привредних спора-зума. Споразум о пријатељству и узајамној помоћи коначно је парафиран у вре-ме Титове посете Бугарској крајем новембра 1947. године. После октобарскеодлуке ЦК БРП, којом је бугарско руководство изразило жељу за оснивањем фе-дерације са Југославијом, поново су почели разговори у Евксинограду, који су сеодвијали у тајности. Према Титовим речима, већ тада су закључени споразумикоји су снажно везали обе државе, да је питање федерације остало само формал-но.31 Средином децембра Бугарска је потписала Споразум о пријатељству, са-радњи и узајамни помоћи и с Албанијом.32 У том споразуму помињала се улогаЈугославије у међусобним односима.33

Стаљин је на развој догађаја реаговао веома нервозно 24. јануара 1948. у кри-тици Димитровљевих ставова. Димитров је у свом говору поменуо могућностоснивања шире федерације, коју би сачињавале све тадашње државе народнедемократије. База у том процесу у почетку би требало да буде јужнословенска(Југославија и Бугарска) или Балканска федерација (Југославија, Бугарска и Ал-банија). Поменути говор Димитрова имао је одјека и на Западу, јер је британски

29 Djilas Milovan, Conversations with Stalin, New York, 1962, 143–147.30 Ugovor o miru sа Bugаrskom, 12. februаr 1947. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi

1876–1996. (III knjigа), 38–59.31 Drаgišić, Jugoslovensko-bugаrski odnosi 1944–1949, 120-142.32У то време Енвер Хоџа, посматрајући припреме и Саву Златића, наводно је помало уплашено

питао: „Aли, зашто идете у федерацију без нас?” АЈ, 507, IX, 1/IV - 556 - 740, IV – 720. РазговорА. Милатовића и Коче Битољана са Савом Златићем вођен у ЦК СКЈ половином децембра 1958.године (снимак са магнетофона).

33 Ugovor o prijаteljstvu, sаrаdnji i uzаjаmnoj pomoći između Bugаrske i Albаnije, 16. decembаr 1947.У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (III knjigа), 143–145.

818


министар спољних послова Ернест Беван само четири дана касније држао говоро потреби удружене Западне Европе у функцији антикомунистичког штита.Стаљина су када је реч о представљању оваквих конгломерата плашиле двествари: плашио се да би удружени источни блок представљао прејаку конкурен-цију Совјетском Савезу, као и реалне могућности да руковођење тим блокомпреузме Тито.34 Фебруара 1948. године ситуација је била већ сасвим промењена,јер је због наговештавајућег југословенско-совјетског сукоба Стаљин опет поку-шавао да постигне удруживање Југославије и Бугарске, како би стекао контролунад непослушним југословенским партијским руководством.35 Почетком фе-бруара Стаљин је примио југословенску делегацију, коју су сачињавали Мило-ван Ђилас, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић. Њих тројица су дошли уместоТита, који је био позван у Москву због питања двеју југословенских дивизија36,које је југословенско руководство планирало слати на албанску јужну границу.37

Тим чином би југословенско војно присуство било суштински ојачано, као по-вод за војне маневре била је назначена опасност од упадања грчке монархичкеармије преко границе. Имајући у виду напете односе Грчке са државама у окру-жењу, које су активно подржавале грчки комунистички покрет, то није било са-свим невероватно, док је овај чин био планиран у циљу да се пред грчком вла-дом поново манифестује снага југословенско-албанског политичког савеза.38

Поновна очита својеглавост југословенског руководства, које није узимало у об-зир совјетске спољнополитичке интересе, са још неким грешкама у југословен-ско-албанским односима била је наводно „варница, које је запалила ватру суко-ба” између Совјетског Савеза и Југославије.39 Политбиро КПЈ одлучио је да заМоскву крену Кардељ и Бакарић, знајући да иза овог позива стоји више од самекритике Димитрова.40 Делегација је могла очекивати, што ће се и десити, јер је

34 Drаgišić, Jugoslovensko-bugаrski odnosi 1944–1949.35 АЈ, 507, IX, 1/I-127-242, I - 167, Ђерђа за Маршала, 13. март 1948 и I - 168, Ранковић Ђерђи, 14.

март 1948.36 Службена југословенска верзија гласила је како је због јачања напетости то тражила албанска

влада, али је из наведеног телеграма јасно да је албанска влада молила за војну помоћ „премапредлогу друга Маршала”. МИЈ, КМЈ, I - 3 - б, 34, Телеграм Енвера (Хоџе) (Александру) Ранко-вићу, Тирана 20. 1. 1948.

37 Тито намерно није ишао у Москву, јер је наводно слутио да тај позив не значи позив на саве-товање него на обично „рибање”. Tripković Đoko, Početаk i eskаlаcijа sukobа Tito-Stаljin prvih meseci1948. godine. У: Petković Rаnko (ур.), 1948 – Jugoslаvijа i Kominform – pedeset godinа kаsnije, Beogrаd,1998, 55.

38 Sjednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа Komunističke pаrtije Jugoslаvije, 1. mаrt 1948. У: PetrаnovićBrаnko (ур.), Zаpisnici sа sednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа KPJ (11. jun 1945–7. jul 1948), Beogrаd,1995, 236–247.

39 „Варница која је запалила ватру сукоба био је југословенски став према Албанији. Он ствар-но није био много другачији од оног који је Совјетски Савез заузимао према Југославији. Разликаје постојала само у једној тачки, али она је била сушитинске природе: док је Москва хтела иско-ристити југословенску привреду, Београд је, напротив, настојао подржати и ојачати привредуАлбаније, као једне од мање развијених република. Није случајно то што је Тито за питања поли-тичких односа са Тираном задужио министра унутрашњих послова Ранковића.” Pirjevec Jože,Tito, Stalin in zahod, Ljubljana, 1987, 43.

819


московска „Правда” неколико седмица пре тога жестоко критиковала Димитро-ва и „његове проблематичне фантастичне федерације и конфедерације”.41 Ђиласу мемоарима пише да је прво Молотов указао на разлике у схватању извеснихпитања између совјетске владе на једној и бугарске, те југословенске на другојстрани. Димитров је због оснивања савеза био у вези и са румунском владом,42

али прави проблем представљала су његова јавна иступања, јер је све што су ре-кли он или Тито било схваћено као нешто што има совјетску подршку. Дими-тров је покушавао избећи конфронтацију изјавивши како је у свим околности-ма водио само начелне разговоре, док га је Стаљин стално прекидао или „грдиокао комсомолца”,43 јер је разговарао о склапању царинске уније и усклађивањупривредних планова, што је било исто као да разговара о заједничкој држави.Одбацио је Димитровљеве идеје о повезивању Румуније и Бугарске и почео даговори о федерацији између Југославије, Албаније и Бугарске, која је одмах тре-бало да буде основана. Кардељ је, како пише Ђилас, већ тада поменуо да је про-јекат југословенско-албанске федерације већ у току,44 док је Стаљин грдио југо-словенску делегацију због тога јер је ова хтела слати поменуте дивизије у Алба-нију, а притом уопште није узимала у обзир спољнополитичке последице. Својбес је онда усмерио на факт да се ни Југословени, па ни Бугари не желе савето-вати са Москвом о тако важним одлукама. Зато је следећег дана Кардељ био при-моран на потписивање споразума о обавезном саветовању са совјетским руко-водством о свим већим спољнополитичким питањима.45

Кардељ је у том сложеном моменту нагласио да је Бледски споразум предви-ђао поступну интеграцију, што је Стаљин одбацио рекавши како одмах требазапочети разговоре о удруживању. Нагласио је и то да Албанију не треба укљу-чивати у првој фази. Ђилас је сматрао како је Стаљин на тај начин желео олаба-вити јединство југословенског комунистичког руководства. Само тактички по-тез КПЈ, који није хтео да шаље Тита у Москву, омогућио је југословенском ру-ководству да и у овим сложеним и натегнутим моментима изрази Москви и Со-

40 Kardelj, Edvard, Boj za priznanje in neodvisnost nove Jugoslavije 1944–1957, Ljubljana, 1980, 112.41 Djilas, Conversations with Stalin, 171.42После комунистичког преузимања власти у Румунији последњих дана 1947. године, Дими-

тров је био први представник из иностранства који је посетио нову румунску власт и за време овепосете потписао споразум о савезништву. Тај чин је стварао привид да је реч о делу процесаудруживања балканских држава под совјетским утицајем, што је Димитров и поменуо у интер-вјуима након повратка у Бугарску. Pirjevec, Tito, Stalin in zahod, 46.

43 Sjednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа Komunističke pаrtije Jugoslаvije, 1. mаrt 1948. У: Petrаnović(ур.), Zаpisnici sа sednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа KPJ (11. jun 1945–7. jul 1948), 236–247.

44Нигде у Ђиласовим мемоарима није записано да је о удруживању Албаније и Југославије уМоскви јануара 1948. године одржао говор југословенским „ворошиловцима”; њима је казао да ћеАлбанија ускоро ући у оквир заједничке државе, Југославије. Партијским секретарима је поручиода ту информацију проследе по партијским ћелијама. Запис о том догађају сачуван је у белешциједног од присутних, и по мишљењу Ивана Матовића значио је рефлексију тадашње службенеполитике, иако нигде друго о томе ништа није било сачувано. Mаtović Ivаn, Trаgom sudbine ArsаR. Jovаnovićа. У: Kаčаvendа Petаr (ур.), Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948, Beogrаd, 1999, 186.

45 Djilas, Conversations with Stalin, 172–183.

820


фији своје мишљење о томе како је за стварање федерације сувише рано.46 Феде-рација, којом су пре тога на југословенској страни били толико одушевљени, увреме московског састанка више није била у интересу ниједног чиниоца у југо-словенској политици, јер је било сасвим јасно да би тиме била угрожена незави-сност Југославије.47 Политбиро ЦК БРП био је у потпуности подређен Стаљинуи у дуалистичко формираној федерацији највероватније је представљао совјет-ског тројанског коња.48 Непун месец касније Стаљин се због ескалирајућег су-коба са КПЈ одлучио за промену тактике. Албанском руководству у Бугарскојприликом пријема новог албанског посланика код Димитрова било је дискрет-но стављено до знања како ће већ 1948. године бити успостављена трилатералнафедерација. Две скупштине – југословенска и бугарска – требало је да се састанувећ у јуну и окончају све формалности, док Стаљин у потпуности не стане изате одлуке. Југословенска страна наравно о томе није била обавештена, док је овајдогађај унео још једну сенку сумње у југословенско-албанске односе, јер је Ен-вер Хоџа имао утисак да се нешто одвија иза његових леђа. О томе је Хоџа и ис-питивао југословенску делегацију у Тирани, која је у вези с тим обавила са њимнеколико полуформалних разговора.49 Хоџа је тада још увек заступао гледиште,барем у јавности, да је поборник предстојећег удруживања, јер је иза њега стајаопотпуно пројугословенски Политбиро КПА. Двадесет другог фебруара, на данЦрвене армије, Хоџа је одликован орденом Суворова и том приликом одржаоговор у којем је, по речима представника КПЈ у Албанији Саве Златића, скоросве време говорио о Југославији, федерацији и Титу, што је наљутило совјетскуделегацију.50 Али, полако је и Албанцима постало јасно да односи између Југо-славије и Совјетског Савеза нису у најбољем реду, особито после „инцидената”приликом здравице југословенског посланика у Тирани Јосипа Ђерђе на већ ра-није поменутом пријему у част оснивања Црвене армије у совјетској амбасади уТирани.51

46 Kardelj, Boj za priznanje in neodvisnost nove Jugoslavije 1944–1957, 120.47 „Питање федерације с Бугарском: Тито је изјавио како је против федерације с Бугарском сма-

трајући да ствар није сазрела међу бугарским руководством. Сматрао је да ни код нас међу наро-дом тако нешто још није било сазрело, а затим су ту били економски разлози, па бисмо се још вишезаплели у економске тешкоће.” Sjednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа Komunističke pаrtije Jugoslаvi-je, 19. februаr 1948. У: Petrаnović (ур.), Zаpisnici sа sednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа KPJ (11. jun1945–7. jul 1948), 233–235.

48 Drаgišić, Jugoslovensko-bugаrski odnosi 1944–1949, 147 и Sjednicа Politbiroа Centrаlnog komitetаKomunističke pаrtije Jugoslаvije, 1. mаrt 1948. У: Petrаnović (ур.), Zаpisnici sа sednicа Politbiroа Cen-trаlnog komitetа KPJ (11. jun 1945 – 7. jul 1948), 236–247.

49 AJ, 507, IX, 1/I-127-242, I-167, Ђерђа за Маршала, 13. март 1948. и I-168, Ранковић Ђерђи, 14. март1948.

50 АЈ, 507, IX, 1/IV - 556 - 740, IV - 720, Разговор вођен у ЦК СКЈ између А. Милатовића и Коче Би-тољана са Савом Златићем половином децембра 1958. године (снимак са магнетофона).

51 Ђерђа је подигао чашу у част братства совјетске, албанске и југословенске армије и њиховихчелника. Совјетски отправник послова је том приликом рекао да здравицу, која је нормално била иу част Јосипа Броза Тита, прима, али само ако она и својим радом истински јача демократски фронту свету. Пријему су присуствовали и највиши албански руководиоци. Pirjevec, Tito, Stalin in zahod, 62

821


Тај предлог је значио и последњи чин реализације идеје о Балканској федера-цији, који се базирао на реалној основи. Идеја, која нам данас звучи сасвим уто-пистички, била је у првим послератним годинама најближе реализацији, али суњену пропаст изазвали сукоби у комунистичком блоку. Ти сукоби били су про-узроковани чињеницом да је у идеји шире федерације југословенско руковод-ство видело могућност за своју спољнополитичку афирмацију, која није била повољи Совјетском Савезу. Иако је већ у марту 1948. године постало јасно да су со-вјетско-југословенски односи веома захладнели, а конструкт федерације одба-цио је и Политбиро ЦК БРП на својој седници одржаној 1. марта 1948.52 Тада јеповезивању у нову федеративну творевину последњи ударац задала албанскаодлука о подржавању Резолуције Коминформа, док је бугарска страна формалнопроменила дотадашњи спољнополитички правац 13. јула, на XVI Пленуму ЦКБРП, када је радикално изменила своју политику решавања македонског пи-тања.53

АРХИВСКИ ИЗВОРИ

Архив Југославије (АЈ), фонд 507 (Међународна комисија ЦК ЗКЈ)

Дипломатски Архив Министарства иностраних послова (ДА МИП), Политичка архива(ПА) 1947, Албанија

Музеј историје Југославије (МИЈ), фонд Канцеларија маршала Југославије (1943–1953)


Andrić, Ivo, Diplomatski spisi, Prosveta: Beograd, 1992.

Cvetković, Slavoljub, Balkanska komunistička federacija. U: Cecić, Ivo i dr. (ur.), EnciklopedijaJugoslavije (A – Biz), 458, Jugoslovenski leksikografski zavod: Zagreb, 1983.

Čubrilović, Vaso, The expulsion of Arnauts. U: Prifti Kristaq (ur.), The truth on Kosova, 178–186,Encyclopaedia publishing house: Tirana,1993.

Ćano, Galeaco, Dnevnik grofa Ćana, NIP: Zagreb, 1954.

Djilas, Milovan, With Stalin, Harcourt & Brace: New York, 1962.

Dragišić, Petar, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, INIS: Beograd, 2007.

52 Sjednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа Komunističke pаrtije Jugoslаvije, 1. mаrt 1948. У: Petrаnović(ур.), Zаpisnici sа sednicа Politbiroа Centrаlnog komitetа KPJ (11. jun 1945 – 7. jul 1948), 236–247.

53 Југословенски руководиоци су, спроводећи своје уско националистичко становиште, факти-чки стремили само присаједињењу Пиринског краја, одлажући, под различитим изговорима,стварање федерације Јужних Словена и на тај начин показали свој неискрен однос према њеномстварању.” Odlukа šesnаestog Plenumа CK Bugаrske rаdničke pаrtije (komunistа) o mаkedonskom pitа-nju, 13. jul 1948. У: Stojković (ур.), Bаlkаnski ugovorni odnosi 1876–1996. (III knjigа), 157–159.

и Izjаvа sovjetskog otprаvnikа poslovа u Nаrodnoj Republici Albаniji Gаgаrinovа, 23. februаr 1948. У:Štrbаc Čedomir (ур.), Jugoslаvijа i odnosi između socijаlističkih zemаljа: sukob KPJ i Informbiroа,Beogrаd, 1984, 190–191.

822


Hoxha, Enver, The Titoites, 7. Nёntori: Tirana, 1981. Доступно на: http://www.enverhoxha.in

fo/_books/n4o1cthe-titoites.doc, страница посећена 4. априла 2011.

Kardelj, Edvard, Boj za priznanje in neodvisnost nove Jugoslavije 1944–1957, DZS: Ljubljana,

1980.

Košmrlj, Drago, Moj "spor" z Enverom Hoxho: iz spominov na Albanijo. U: Filipič Miran i dr.

(ur.), Prešernov koledar 1991, 118–127, Prešernova družba: Ljubljana, 1991.

Krizman, Bogdan, Dr. Ivo Andrić's report on Albania in 1939. U: Prifti Kristaq (ur.), The truth on

Kosova, 193–195, Encyclopaedia publishing house: Tirana, 1993.

Matović, Ivan, Tragom sudbine Arsa R. Jovanovića. U: Kačavenda Petar (ur.), Jugosloven-

sko-sovjetski sukob 1948, 183–194, ISI: Beograd, 1999.

Dželebdžić Milovan (ur.), Dokumenti centralnih organa KPJ, NOR i revolucija (20. knjiga), Ko-

munist: Beograd, 1987.

Milutinović, Kosta, Balkanska federacija. U: Cecić, Ivo i dr. (ur.), Enciklopedija Jugoslavije (A –

Biz), 458–460, Jugoslovenski leksikografski zavod: Zagreb, 1983.

Peters Stephen, Ingredients of the communist takeover in Albania. U: Hammond Thomas T.

(ur.), The anatomy of communist takeovers, 273–292, Yale University Press: New Haven

and London, 1976.

Petranović, Branko (ur.), Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ (11. jun 1945

– 7. jul 1948), Arhiv Jugoslavije i Službeni list: Beograd, 1995.

Petranović, Branko, Balkanska federacija 1943–1948, Zaslon: Šabac, 1990.

Pirjevec, Jože, Tito, Stalin in zahod, Delavska enotnost: Ljubljana, 1987.

Stojadinović, Milan, Ni rat ni pakt, Glas javnosti: Beograd, 2002.

Stojković, Momir (ur.), Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. (II knjiga), Službeni list SRJ i

Međunarodna politika: Beograd, 1998.

Stojković, Momir (ur.), Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. (III knjiga), Službeni list SRJ i Me-

đunarodna politika: Beograd, 1999.

Štrbac, Čedomir (ur.), Jugoslavija i odnosi između socijalističkih zemalja: sukob KPJ i Inform-

biroa, Prosveta: Beograd, 1984.

Tripković, Đoko, Početak i eskalacija sukoba Tito – Staljin prvih meseci 1948. godine. U: Petko-

vić Ranko (ur.), 1948 – Jugoslavija i Kominform – petdeset godina kasnije, 49–114, Me-

đunarodna politika: Beograd, 1998.

Vukmanović, Tempo Svetozar, Borba za Balkan, Globus: Zagreb, 1981.

Vuković, Branko (ur.), Dokumenti centralnih organa KPJ, NOR i revolucija (13. knjiga), Komu-

nist: Beograd, 1990.

823


Jurij M. Hadalin

THE BALKAN FEDERATION – KOSOVO AND METOHIJA IN THE MAELSTROM OF THE YUGOSLAV POST-WAR

FOREIGN POLITICS IDEALISM

SummaryYugoslav leaders have already during the World War II considered the issue of post-war

political order in the Balkans and wished to spread their influence in the region. After con-solidation of their power within the country and after strengthening their position by thewestern allies, they began a broad foreign politics offensive, which was at least partially in-stigated and directed by the Soviet Union. Already during the war they started to set plansfor a future federal state in the Balkans, in which Yugoslavia should play a leading role. Atthe end of the year 1944 they started negotiations over this issue with at the time weak Bul-garia, that were followed by a strong rapprochement between Yugoslavia and Albania at thesame time. This has led to a rethinking about the future status of the relationship betweenthe two abovementioned countries. Besides the idea that Albania would simply join as theseventh republic of Yugoslavia, in the background constantly appears old utopian idea ofBulgarian and Serbian socialists: foundation of a federation of the Balkan states - Balkan fed-eration. This idea was idealistic especially because the federation should unite until then dis-puted Balkan nations, who will thus no longer have a reason to fight over territorialconflicts. One of the issues in the region that they tried to settle was also the status of Kosovoand Metohija where a strong Albanian minority lived. This territory was to become a part ofAlbania, while would the Yugoslav state compensate the territorial loss with Bulgarian ter-ritory in Macedonia (small part of federal Serbia where Bulgarian minority lived wereplanned for exchange in the process) and thus solve the Macedonian question. Such solutiononly seemed possible within a united federal state. Article also describes series of negotia-tions which took place in the years after the end of WW II, which were not very successfulbecause of the Yugoslav wish for taking the leading role in newly formed state. Course of thenegotiations was also constantly altered because of the Soviet interventions. The formationof the federation, which seemed almost inevitable at the time, was sharply interrupted by theCominform dispute and represents one of the reasons for the Soviet-Yugoslav conflict in the1948.

Key words: political history, Yugoslavia, Albania, Bulgaria, Balkan federation, Cominform,territorial changes.

824

УДК: 316.75(497.115)

СРЂАН Љ. ШЉУКИЋ1

Универзитет у Новом СадуФилозофски факултет

МИТ О ИЗАБРАНОСТИ КАО КУЛТУРНИ РЕСУРС: КОСОВО И СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ2

САЖЕТАК. Људски колективитети креирају и стичу различите ресурсе, користећи иху свом деловању на бројне начине, а све ради сопственог опстанка. У те ресурсе не спа-дају само економски, политички и војни ресурси већ свакако и они културни. Врло ва-жан културни ресурс јесу митови, које има свака нација и међу којима се истиче мито изабраности (Е. Д. Смит).

У овом раду аутор настоји да укаже на значај који косовски митови, схваћени каокултурни ресурс, имају за национални идентитет, а тиме и опстанак Срба. При томесе посебно подвлачи чињеница да је мит неопходан састојак сваке културе и да затозахтев за демитологизацијом заправо значи настојање да се једни митови заменедругим.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косово, култура, мит о изабраности, национални идентитет, ресурси.

Једна од свакако првих лекција коју неко ко жели да се бави социологијом мо-ра да научи јесте да друштвени свет није онакав какав нам се на први поглед чи-ни. Све оно што нам се, најчешће преко медија, електронских и штампаних, ну-ди као „друштвена реалност” у већини случајева није ништа друго до нека врста„димне завесе”, чији је задатак да сакрије стварни друштвени свет, свет дру-штвене структуре, свет у којем се сукобљавају интереси бројних и разноврснихдруштвених група. Социолошки лаици обично су потпуно убеђени у оно штоим говори „здрав разум” и врло се тешко мире са чињеницом да њихово знањео друштву није знање које би имало научни карактер, него пуко мњење. Зато от-криће стварног друштвеног света с оне стране идеолошке „завесе” на социоло-

1 [email protected] Овај прилог резултат је рада на пројекту бр. 179053, који финансира Министарство просвете и

науке Владе Републике Србије.

825


шке почетнике делује као нека врста шока, који их или у потпуности „отрезни”и упути у смеру разумевања друштвених појава, актера и процеса, или код њихизазове одбијање и још јачу приврженост већ споменутом „здравом разуму”.Друга ситуација, наравно, води стварању идеолога, а не социолога.

Питање митова и њихове улоге у друштвеним сукобима, посебно оним на по-дручју бивше Југославије, више година је у центру пажње јавности, како науч-не, тако и оне шире, друштвене. Међутим, расправе о овом питању готово увекимају идеолошки карактер и у њима можемо наћи, у суштини, само један једи-ни, унапред задат одговор. Према већини ових и оваквих извора, ствар није ни-мало компликована, иако су њене последице изузетно тешке, дуготрајне и небаш лако исправљиве. Једноставно, становништво западног Балкана, у година-ма које су наступиле након слома „тврдог” комунизма (1989), грубо је изманипу-лисала национална (националистичка) елита. За ту манипулацију послужилису (национални) митови, мање или више маштовите приче из „славне” прошло-сти у којима се описују догађаји који се, у ствари, никад нису ни догодили. Такоизманипулисане и национализмом „задојене” масе кренуле су у међусобниобрачун, који је резултирао смрћу огромног броја људи, страховитим разарањи-ма и патњама стотина хиљада породица. На овакву ситуацију су, после више го-дина оклевања, под моралним притиском јавности у сопственим земљама мо-рале да реагују владе западних држава и да војном силом прекину самоуништа-вајућу агонију балканских народа. Ту се, међутим, прича не завршава, јер се каонеопходан услов избегавања нових сукоба у ближој или даљој будућности по-ставља захтев за демитологизацијом. Без уклањања митова који су одиграли та-ко рђаву улогу у балканским сукобима, ратови се могу сваког часа обновити.Митови су можда били примерени некадашњим временима у којима је кључнуулогу имала религија, док им данас, у модерном свету рационалности и еконо-мије, нема места. У оваквом одговору постоји један број „уравнотежених” гледи-шта која, отприлике у истој мери, „прозивају” митове свих (или већине) балкан-ских народа. Већина, међутим, за „најзлокобније” и „најштетније” сматра срп-ске националне митове, који се још увек опиру демитологизацији и превођењуцелог западног Балкана у воде „нормалне” политике којој је на првом месту еко-номски напредак.

Свеприсутност и широка прихваћеност наведених одговора на питања о од-носу митова и сукоба никако не може бити узета као доказ њихове ваљаности.Прихватањем једног оваквог објашњења као истинитог наука би издала самусебе, јер би се сложила са оним што, тобоже, „сви знају” и одбила да иде иза по-јавног, да трага за латентним.

У ранијим радовима (Шљукић, 2008; Шљукић, 2011) развили смо једно антро-полошко схватање митова које се (углавном, али не искључиво) ослања на пои-мање мита које је дао пољско-британски антрополог Б. Малиновски (B. Mali-nowski), чије радове истиче и П. Коен (Cohen, 1969). Мит, као друштвена и кул-

826

Срђан Љ. Шљукић: Мит о изабраности као културни ресурс…

турна појава, има своја изворишта, своје карактеристике, своје облике идруштвене функције.Прво, сама реч мит, онда када се она користи у свакодневном језику, као и у

језику политике, има, најчешће, изразито негативну конотацију. Овакво схвата-ње мита води порекло из доба просветитељства, када се чинило да је моћ разумакадра да „развеје” митове и протера их из друштва у књижевне текстове. Мит сеовде сматра пуком фантазијом; он је само „празна прича”, чак и лаж; мит је су-протстављен реалности, како природној, тако и друштвеној. Међутим, научноизучавање митова не сме да падне у замку тако да мит схвати као некакву „не-гативну појаву” коју ваља елиминисати из друштвеног живота, јер би се тиместигло до замене науке идеологијом и/или другим митом. Миту се мора при-ступити, колико год је то у друштвеним наукама могуће, на вредносно неутра-лан начин.Друго, мит је једна врста веровања, слично религији, са којом је у блиској вези

(мада не нужној, јер постоје и секуларни митови). Мит представља одређенудруштвену снагу, јер испуњава неке важне друштвене функције. Зато се исти-нитост мита тешко може мерити научним критеријумима: мит се прихватазбог своје корисности, због његовог практичног значаја и функције, а не збогњегове истинитости или „научне тачности”. За оног који у мит верује, он је ис-тинит. У примитивним друштвима свеприсутни мит преображава се у тради-ционални, док се у модерним друштвима, услед убрзаног развоја рационалнемисли, чак и повлачи из одређених друштвених сфера, али не због своје неисти-нитости, него пре свега због непрактичности и неделотворности.Треће, главне друштвене функције мита, једнако важне у свим људским дру-

штвима, јесу стварање и одржавање друштвене солидарности и идентитета(Диркем), као и легитимисање друштвених институција и структуре, моралнихправила и друштвене праксе (Малиновски). Једно људско друштво не може ни-ти да постоји, нити да опстане без солидарности својих чланова, сопственогидентитета и легитимности институција и деловања. Другим речима, свакодруштво има потребе за њима. Мит је део сваке културе, схваћене као начин жи-вота одређене друштвене групе. Из реченог произлази да нема друштва без ми-това и да је став о модерном друштву као друштву без митова само још једанмит. Четврто, као производ културе, мит је подложан мењању, како кроз историју,

тако и у односу на различита друштва. Митови настају, трансформишу се и не-стају, с тиме да су главни разлози за ове процесе практичне, у ствари друштве-но-функционалне природе. Један исти мит може бити различито тумачен у раз-личитим историјским раздобљима; два различита друштва могу делити једанмит и сл.Пето, у времену друштвених сукоба (нарочито ратова) улога митова (посебно

неких врста) у једном друштву расте, из простог разлога што је сукоб друштвенаситуација у којој су потребе за друштвеном солидарношћу, идентитетом и ле-

827


гитимисањем друштвених институција и пракси наглашеније него у релати-вном мирном времену. У ратна времена митови понекад просто „подивљају”,узимајући до тада неслућене размере друштвеног утицаја и неочекиване (чак исасвим невероватне) облике. Њихова очигледна несагласност са чињеницамаврло често од митова одбија интелектуалце. Великом броју њих прихватање тихи таквих митова изгледа као нека врста издаје разума; при томе их збуњује њи-хова делотворност код великог дела припадника одређеног друштва.Свако озбиљно проучавање односа митова и сукоба, укључујући и оне на за-

падном Балкану, мора да крене од става да су митови универзална културнатворевина која има одређене друштвене функције. Ниједно друштво, ниједнаполитика, не могу бити „амнестирани” од истраживања митова који у њима де-лују.

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И МИТ О ИЗАБРАНОСТИ

Ентони Д. Смит (Anthony D. Smith), један од најпознатијих савремених про-учавалаца нације и национализма, ученик је, такође нашој научној јавностивеома познатог, Ернеста Гелнера (Ernest Gellner, 1925–1995). Према његовом ми-шљењу, на нацију и национализам не треба гледати искључиво као на идеоло-шке творевине или облик политике, већ и као на културне појаве. Другим речи-ма, национализам као идеологија и покрет морају бити повезани са национал-ним идентитом као колективном културном појавом (Смит, 1998, 5–6).Иза супарничких модела нације („грађански” и „етнички”) стоји заједничко

језгро националног идентитета, који важи за све нације, без разлике. Смит ис-тиче следећа битна обележја националног идентитета (Смит, 1998, 28–30):

1) историјска територија (домовина, отаџбина),2) заједнички митови и историјска сећања,3) заједничка масовна, јавна култура,4) заједничка законска права и дужности свих припадника нације,5) заједничка економија, са територијалном мобилношћу припадника на-

ције.

Нација је „појмовна мешавина” грађанског и територијалног, са једне, и ет-ничког и генеалошког, са друге стране, у сразмери која варира од случаја до слу-чаја. Оба модела нације подразумевају заједничку културу, која припаднике на-ције међусобно повезује заједничким вредностима, симболима (заставе, моне-те, химне, униформе, споменици, церемоније итд.) и традицијом, омо-гућавајући им да спознају „ко смо то ми” у савременом свету (Смит, 1998, 32–34).Из Смитовог поимања националног идентитета видимо да нема нити може

бити нације без наведених културних елемената, али ни „културно неутралне”

828


државе, каквом често жели да се прикаже савремена либерална држава. Свакадржава, па тако и либерална, тврди М. Ђурковић, мора афирмисати одређенунационалну културу, обавезну за све чланове друштва: језик, образовање, сим-боле, ритуале, митове, хероје, институције (Ђурковић, 2005, 126–127, 179–185). Очигледно је да, уколико нека нација жели да опстане у данашњем свету, она

мора тај свој опстанак изборити не само на политичкој равни већ и на култур-но-идентитетској. Етничке заједнице, те претходнице модерних нација којетим истим нацијама обезбеђују добар део културног садржаја, Смит не дожи-вљава као „једном заувек” дате, већ као друштвено-културне ентитете који на-стају, мењају се, али и нестају. „Етничко затирање” има два облика: први је ге-ноцид, други етноцид. Овај други се назива и „културни геноцид” (Смит, 1998,53). Са историјске сцене нестали су, један по један, бројни народи старог и сред-

њег века, од којих су многи већ и заборављени. Зато се Смит са пуним правомпита шта је то што неким етничким заједницама омогућује да преживе, да оп-стану упркос изузетно тешким изазовима пред које бивају постављене и одгова-ра да највеће шансе за опстанак имају заједнице кадре да створе богату етно-историју. Богата етноисторија представља кључни ресурс за преживљавање и уизразито неповољним политичким и војним околностима, који заједници пре-те подјармљивањем или чак нестанком; она подржава политичке захтеве и обез-беђује континутитет колективног идентитета (Smith, 1999, 126, 265). Део етно-историје којем посвећује највећу пажњу јесу митови, чије време појављивањајесу периоди културних (и других) сукоба, те брзих економских и друштвенихпромена. Функције митова су веома значајне и бројне: они инспиришу (и чакзахтевају) самообнављајућу колективну акцију; одговарају на најважнија пита-ња идентитета; кроз приче о херојима пружају стандарде понашања; обећавајусолидарност и братство, потискујући осећаје отуђености и несигурности; гово-рећи нам ко смо и одакле смо, митови усмеравају нашу активност (Smith, 1999,83–84, 88). Етничке митове (који су такође подложни променама и прилагођава-њу) преузимају нације, у којима они врше сличне функције, са истом сврхом, ато је обезбеђивање опстанка. Веома је значајно приметити да се Смитов приступ митовима нипошто не

уклапа у „модерно” (у смислу енглеског fashionable) површно схватање митоваи њихове улоге, већ га види као важан део културе (идентитета). Антрополошковиђење мита и његове улоге има велику аналитичку снагу, коју нам управоСмит показује на примеру анализе етничких и националних митова. Постепено, мит о изабраности долази у центар Смитове пажње. Он га у први

план ставља у свом инаугуралном предавању на Лондонском економском фа-култету (London School of Economics) 1991. године, које бива објављено наредне,1992. године, а пренето у књизи Myths and Memories of the Nation (1999). У томинаугуралном предавању, насловљеном са „Изабрани народи: зашто етничкегрупе преживљавају?” (Chosen Peoples: Why Ethnic Groups Survive?), овај британ-

829


ски научник тврди да дуготрајан опстанак једног народа зависи, пре свега, одактивне култивације осећања колективне посебности и мисије. Припаднициодређене етничке заједнице морају осећати не само да су једна „супер-породи-ца”, него и да је њихова историјска заједница јединствена, да њихово наслеђемора бити заштићено од унутрашњег кварења и спољне контроле и да њиховазаједница има свету дужност да шири вредности своје културе међу другим на-родима. Другим речима, развијање мита о етничкој изабраности (мита о иза-браном народу) од кључног је значаја за опстанак етничких заједница. Само онезаједнице које су успеле да формулишу и развију такво веровање биле су у ста-њу да обезбеде свој дуготрајни опстанак (Smith, 1999, 130).Бројни су примери мита о изабраности у историји: етноцентризам Старог

Египта, са његовим наглашавањем божанске изабраности бога-краља (фараона);Јевреји као изабрани народ; веровање Персијанаца у сопствену етничку изабра-ност; Јермени као „прва хришћанска нација”; мит о изабраности етиопских кра-љева; осећај моралне и културне супериорности над „варварима” код старих Гр-ка, али и у време Византије; Франачка краљевина осмог века као „ново Давидовокраљевство” итд. Слична веровања могу се пронаћи и у елизабетанској Енгле-ској, калвинистичкој Холандији, Америчким колонијама, католичком Мексику(Smith, 1999, 130–135).У књизи под насловом Изабрани народи (Chosen Peoples, 2008) Смит посебно

наглашава религијске изворе мита о изабраности и говори о његова два основнаоблика.Први облик назива уговорним. Народ улази у уговорни однос са божанством,

који му обећава посебну улогу међу осталим народима, али само ако следи ње-гове захтеве. Уколико се држи уговора, „изабрани народ” има нарочито место учовечанству, сматрајући себе божјим „сведоком” и „инструментом” божјег пла-на. Премда уговор бива инициран од Бога, народ се овде појављује као неко котакође може да бира, тј. да прихвати уговор или да га одбије. Испуњавањем уго-вора изабрани народ доприноси глобалном спасењу, а не само свом, јер делујекао модел светости и наликовања Богу (Smith, 2008, 49, 51). Прототип уговорногоблика мита о етничкој изабраности налазимо у Старом завету. Приказујућисе најпре Авраму, а затим и Мојсију, Бог склапа уговор са Јеврејима, у којем обестране преузимају одређене обавезе. Веровање у сопствену изабраност, обезбе-ђену уговором са Богом, давало је и данас даје велику моралну снагу „изабрани-ма”, за разлику од наивног оптимизма и пасивног фатализма (Smith, 2008, 52–55,59, 64–66). Уговорни облик мита о етничкој изабраности знатно је утицао на мисионар-

ски облик, иначе много распрострањенији. Овде се народ и његове вође сматрајупредставницима Бога на Земљи, извршиоцима његовог плана са посебном ми-сијом. Као и „уговорно изабрани”, мисионарски народи посвећени су „истин-ској” вери и желе да је шире у свету, мењајући га при томе примером, убеђива-њем, али и силом. Свој задатак они виде као извршавање воље божанства и спас

830


душа свих људи на Земљи. Док „уговорно изабране” народе одликују одвајањеод других народа и тежња за ексклузивношћу, мисионарски народи теже шире-њу и укључивању. Разлика између уговорних и мисионарских народа је само устепену, те су у историји изабрани народи често осцилирали између ова дваоблика (Smith, 2008, 49, 95–130). Пошто садржи тежњу за преношењем „истинскевере” другим народима, како би се они „просветлили”, мисионарски облик митао етничкој изабраности може да поведе заједницу у експанзију и рат. Убеђењеда се поседује „једина истинска вера” и виша моралност и цивилизација инспи-рисало је и правдало многе мисионарске и империјалистичке напоре да се „по-могне” онима који „живе у мраку”. Међу примере овакве последице мита о иза-браности Смит уврштава и настојање западних нација да „белу цивилизацију”наметну народима Азије и Африке.

КОСОВСКИ МИТОВИ КАО КУЛТУРНИ РЕСУРС

Смитово разумевање повезаности националног идентитета и мита о изабра-ности може бити искориштено у објашњавању сукоба на Балкану, посебно онихкоји су, у различитим облицима (ратни сукоб није једини облик сукоба), на де-лу последњих деценија.Наиме, мит о изабраности Запада, који Смит сматра примером мисионарског

облика овог мита (Smith, 1999, 135), углавном у својој секуларизованој форми,представљао је и представља главни културни ресурс западних нација у њихо-вом ангажовању у балканским ратовима последње деценије двадесетог века и упродужењу тих сукоба у другим облицима у првим годинама овог века.3 Са дру-ге стране, Косовски мит код Срба може се сматрати примером уговорног обликамита о изабраности.Критичан недостатак данас веома популарног модернистичког приступа пи-

тањима нација и национализама јесте превиђање значаја територије и оногашто се назива „отаџбина” или „домовина”. Стварање нације захтева посебно ме-сто њеног обитавања, које није обична територија, већ историјска земља илиземља предака. Та земља постаје суштински део карактера, историје и судбинезаједнице, којој се редовно одаје почаст и која се брани по сваку цену. Она је ме-сто историјских битака, споменика, храмова и гробова светаца и хероја који сује бранили и даље је бране; поседује посебно симболичко и митско значење, ге-неришући моћна осећања која, као своју крајњу последицу, могу имати и све-сно жртвовање. Уколико је етничка група уједно и религијска, тада се веза са од-говарајућом територијом појачава, па „земља предака” постаје истовремено и„света земља”. Ако желимо да разумемо жестоке и дуготрајне етничке конфлик-те, морамо схватити темеље идентитета модерних нација, међу које спада и по-себан однос према одређеној територији (Smith, 1999, 149, 151–152, 157, 269).

3 Опширније о миту о моралној изабраности Запада види у: Шљукић (2011).

831


Нема сумње да је Косово за Србе управо та „света земља”. То уочава и Смиткада каже да „[…] Срби гледају на покрајину Косово као на постојбину српскогнарода, срце Србије, која ни по коју цену не сме бити предана албанској већини[…] Ово је још увек место ходочашћа за Србе, управо као што епске баладе о Ко-сову и њиховом хероју, Марку, настављају да заузимају посебно место у срцимаСрба” (Smith, 1999, 155).

Косовска битка заиста је била изузетно значајна прекретница у животу срп-ског народа, те не чуди да управо о њој и око ње израстају етнички митови којии дан-данас граде српски национални идентитет. Потреба за појавом и постоја-њем ових митова родила се из тадашњег друштвеног положаја Срба, који супред собом имали тежак задатак да као народ преживе тешка времена домина-ције туђинаца, не само етнички него и верски и цивилизацијски (православнихришћани наспрам муслимана) различитих, а у ситуацији у којој од својих дру-штвених институција нису имали друге осим породичне задруге, сеоске оп-штине и једне једине заједничке цркве. Косовски митови су зато били и осталитесно испреплетени са религијом. Они настају врло брзо након саме битке, већкрајем XIV века, да би се касније даље уобличавали, а са појавом нација и нацио-нализма прерасли из етничких у националне митове. Њихов најпотпунији из-раз налазимо у српској епској народној поезији, у којој се налазе готово сви мо-тиви потребни за изградњу и одржавање етничког (али и националног) иденти-тета, управо као да је Смит у својој анализи „пратио” српске етничке инационалне митове (Smith, 1999; Шљукић, 2011). Тако примећујемо мит о „злат-ном добу” (Душаново царство) и о кривцима за његов престанак („Великашипроклете им душе, на комаде раздробише царство”), у којем се (између осталог)корени непрекидни захтев за етничким (касније националним) јединством, че-сто изражаван у слогану „Само слога Србина спасава”. Ово и овакво јединствосматра се неоходним предусловом националне обнове и повратка „старе славе”;разједињеност смањује отпорност према спољној опасности. Туђинцима (Ос-манлијама) супротставља се Кнез Лазар, коме мит приписује не само огромнухраброст већ и одбацивање свега земаљског и спремност да жртвује садашњости сам живот зарад вечности. Кнез Лазар симболизује све хероје погинуле на Ко-сову и представља изузетан морални лик, типичан пример за углед. О религиј-ској утемељености косовских митова сведочи и епска народна песма „Пропастцарства српскога”, у којој соко, који је заправо Свети Илија, доноси Кнезу Лазаруписмо од Богородице:

Полетио соко тица сива

Од светиње – од Јерусалима,

И он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

Веће био светитељ Илија.

832


Он не носи тице ластавице,Веће књигу од Богородице,Однесе је цару на Косово.

Богородичино писмо за Кнеза Лазара садржи неку врсту понуде, тј. уговора(уговорни мит о изабраности), где Лазар има могућност да бира између „цар-ства земаљскога” и „царства небескога”:

Спушта књигу цару на колено,Сама књига цару беседила:„Царе Лазо, честито колено,Коме ћеш се приволети царству?Или волиш царству небескоме?Или волиш царствуземаљскоме?Ако волиш царству земаљскоме,Седлај коње, притежи колане!Витезови, сабље припасујте,Па у Турке јуриш учините:Сва ће турска изгинути војска!Ако л' волиш царству небескоме,А ти сакрој на Косову цркву,Не води јој темељ од мермера,Већ од чисте свиле и скерлета,Па причести и нареди војску:Сва ће твоја изгинути војска,Ти ћеш, кнеже, са њом погинути!

Суочен са оваквим избором, Кнез Лазар гласно размишља и опредељује се та-ко што бира вечност уместо пролазности, бирајући тако, у ствари, вечност не са-мо за себе, већ и за народ који представља:

Мили Боже, шта ћу и како ћу?Коме ћу се приволети царству:Да или ћу царству небескоме?Да или ћу царству земаљскоме?Ако ћу се приволети царству,Приволети царству земаљскоме,Земаљско је за малена царство,А небеско увек и довека.”Цар воледе царству небескоме,А него ли царству земаљскоме.

Последица кнежевог опредељења (коју он унапред зна, из писма Богородичи-ног) јесте погибија његова и већине српске војске. Он и његови витезови постајумученици како „вере ?ришћанске?”, тако и целог српског народа, од тога момен-

833


та „небеског”, божјег изабраника који се може надати помоћи од Бога – али самоако се држи високих моралних начела и ако је јединствен. Кнез Лазар такође по-зива на јединство и проклиње оне који се не одазову:

Ко је Србин и српскога рода,И од српске крви и колена,А не дошо на бој на Косово,Не имао од срца порода,Ни мушкога ни девојачкога!Од руке му ништа не родило:Рујно вино ни шеница бела!Рђом капо док му је колена!

(Одломак из српске епске народне песме „Мусић Стеван”)

Од велике је важности и мит о издаји, који се везује за Лазаревог зета, велика-ша Вука Бранковића и служи као опомена свима онима који забораве своју ду-жност према народној (националној) целини. Његова супротност, највећи ко-совски херој је други Лазарев зет, Милош Обилић, витез који је убио турскогсултана Мурата и затим и сам погинуо – опстанак целине важнији је од животапојединца (као и код Кнеза Лазара, овде је присутан мотив мучеништва). У на-родној песми „Слуга Милутин” овако се описује њихов учинак у боју:

Милош згуби турског цар-МуратаИ Турака дванаест хиљада;Бог да прости ко га је родио.Он остави спомен роду српском,Да се прича и приповједаДок је људи и док је Косова.А што питаш за проклетог Вука,Проклет био и ко га родио!Проклето му племе и кољено!Он издаде цара на Косову.

Кроз деловање косовских митова Вук Бранковић постаје симбол издаје – ње-гово се име користило за све будуће издајнике – а Милош Обилић симбол јуна-штва, узор за све будуће генерације, лик који и са оног света опомиње све онекоји се пред неку битку колебају („Сучим ћемо изић пред Милоша”). Тесно ис-преплетени, православље и косовски митови очували су српски етнички иден-титет током више векова, стално опомињући да је ослобођење од доминацијемогуће само ако буде што мање Бранковића, а што више Обилића (мит о реге-нерацији кроз процес самоочишћења).Да су косовски митови постали део српског етничког идентитета истиче и Ј.

Цвијић, познати српски антропогеограф, пишући почетком прошлог века опсихичким особинама динарског типа: „Динарски човек гори од жеље да освети

834


Косово (Косовску битку 1389. године), на коме је изгубио независност, и да обно-ви стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, укојима би сваки други очајавао […] Ова постојаност и апсолутна вера у нацио-нални идеал главни је факат у његовој историји […] Све ове своје вечите мислион изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нари-качама). У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече по-ред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цр-кве, приликом сваког скупа или сабора […] сваки динарски сељак сматра косов-ске јунаке као своје претке” (Цвијић, 1966, 362, 368).4

Косово и Метохија јесу српска „света земља”, место за које се везују најваж-нији српски митови, али и подручје у којем је (исламизовано) албанско станов-ништво, почевши од краја XVII века, постепено потискивало Србе комбинаци-јом силе и разноврсних притисака. Тако је створена напетост између историј-ског и етничког права (Крстић, 1994), резултиравши мноштвом крвавих исурових сукоба током више од сто година. Крајем прошлог и почетком овог ве-ка, у сукоб се, на албанској страни (не први пут), укључио Запад, који осим ве-ликих економских, политичких и војних ресурса користи и културне, међу ко-јима посебан значај има мит о моралној изабраности Западних нација.5 Српскинационални мит о Србима као „небеском народу” и мит о „моралној изабрано-сти” Запада заправо имају много сличности: у оба случаја је реч о варијантамамита о „изабраном” народу – у првом случају ради се о уговорном типу, у дру-гом о мисионарском; порекло оба мита је религијско (хришћанско); оба мита сустара, дубоко укорењена и уткана у колективну свест – не ради се о површним„фантазијама” које креирају медији (иако улогу друштвених елита и медија ни-је могуће занемарити).

Уколико митове о изабраности посматрамо као културни ресурс који користестране у сукобу, онда се захтев за „демитологизацијом” показује, у суштини, каозахтев да се противник одрекне сопствених митова (а тиме и сопственог иден-титета и свега другог што митови подржавају) и тако, практично, у друштвеномсмислу „разоружа” како би се лакше савладао. Пошто друштво без митова не мо-же да функционише, уз „демитологизацију” одмах се и нуде и други, „подобни”митови. Стога закључујемо да је прича о неопходности „демитологизације” деосамог сукоба или, пак, наставак сукоба, у оба случаја у сфери културе, са наме-ром да се разоре културни ресурси противника. У сукобу око Косова и Метохије,одустајање од косовских митова за Србе би значило неку врсту „културног разо-ружања”, као и замену сопственог мита о изабраности туђим, веома сличниммитом, тј. митом о моралној изабраности Запада.

4 О односу Срба према Косовској битки види такође: Цвијић (1966), стр. 397 (Црногорци), 406 (Бо-санци) и 557 (Срби у Панонији).

5 Види напомену бр. 2.

835


Губитак територије може бити привремен, може бити и компензован, али гу-битак осећања посебности, а тиме и националног идентитета, сасвим сигурноби значио прелазак у сивило, претварање у безличну масу способну једино даради, троши и верује у моралну супериорност „другог”, као и у сопствену мо-ралну инфериорност. Од овога па до ратовања за туђе интересе и потпуногнестанка са историјске сцене је само један корак.


Ђурковић, Миша, Капитализам, либерализам и држава, Институт за европске студије,Филип Вишњић, Београд, 2005.

Крстић, Б., Косово између историјског и етничког права, Кућа Вид, Београд, 1994.Смит, Антони Д., Национални идентитет, Библиотека XX век, Чигоја штампа,

Београд, 1998.Smith, Anthony, Myths and Memories of the Nation, New York, Oxford University Press, 1999. Smith, Anthony, Chosen Peoples, New York, Oxford University Press, 2008.Цвијић, Ј., Балканско полуоствро и јужнословенске земље, Завод за издавање уџбеника,

Београд, 1966.Cohen, P., „Theories of Myth”, Man, Vol. 4, No. 3, 1969.Шљукић, С., „Митови и сукоби на западном Балкану – један антрополопки приступ”,

зборник Myths and stereotypes of the nationalism in ex Yugoslavia, Institute for histo-rical justice and reconciliation, Salzburg, Центар за историју, демократију и помире-ње, Нови Сад, 2008.

Шљукић, С., Мит као судбина, Каирос, Сремски Карловци, 2011.

836


Srđan Lj. Šljukić

MYTH OF CHOICE AS A CULTURAL RESOURCE: KOSOVO AND SERBIAN NATIONAL IDENTITY

SummaryHuman collectives create and acquire various resources, which they use in numerous

ways in order to survive. These resources are not only economic, political and strategic, butcultural as well. One of the cultural resources each nation has is myths, and among them amyth of election is especially important (A.D. Smith).

In this paper the author tries to point out the significance of Kosovo myths (understood asa cultural resource) have for national identity and survival of the Serbs. The fact that a mythis one of the necessary elements of each culture is underlined, as well as the fact that insist-ing on demythologisation actually means insisting on replacing the existing myths with thealternative ones.

Key words: culture, Kosovo, myth of election, national identity, resources.

837

УДК: 32:929 Качински Л. ; 327(475:497.115)”2005/2010”

WOJCIECH S. SZCZEPAŃSKI1

Poznań, Polska

LECH KACZYŃSKI (1949-2010) I KWESTIA UZNANIA PRZEZ POLSKĘ DEKLARACJI

NIEPODLEGŁOŚCI KOSOWA

Streszczenie. Kwestia Kosowa ma w ostatnich kilkunastu latach duże znaczenie nie tylkodla Serbii oraz regionu bałkańskiego, ale również dla polityki zagranicznej RzeczypospolitejPolskiej. Jednostronnie ogłoszona niepodległość Kosowa uzyskała oficjalną aprobatę pol-skiego rządu już 26 lutego 2008 r., jako wyraz wierności stanowisku prowaszyngtońskiemu iprobrukselskiemu, zajmowanemu przez Warszawę od lat 90-ych XX w. Środowisko politycz-ne braci Kaczyńskich było przeciwnikiem uznania przez Polskę Kosowa za niepodległe pań-stwo. W poniżej przedłożonych rozważaniach przedstawiono poglądy prezydenta Lecha Ka-czyńskiego przed, w trakcie, a także po podjęciu uznania niepodległości Kosowa, w którymwidział ogromny problem, mogący rzutować również bezpośrednio na sytuację za wschod-nią granicą Rzeczypospolitej.

Słowa kluczowe: Lech Kaczyński, Kosowo, Serbia, uznanie niepodległości, prawo i spra-wiedliwość.

Szeroko rozumiany problem Kosowa posiadał w ostatnich kilkunastu latach (i posia-da nadal) duże znaczenie nie tylko dla Serbii i regionu bałkańskiego, ale dla całejwspólnoty międzynarodowej. Jako taki stał się on relatywnie istotną kwestią równieżdla polityki zagranicznej Rzeczypospolitej Polskiej w okresie od końca ostatniej deka-dy XX w. aż do 2008 r. Wskazany wymienionymi cezurami okres większego zaintere-sowania oficjalnej Warszawy sprawą Kosowa charakteryzować można, jako zawiera-jący w sobie: czas gwałtownego wzrostu napięcia w tej prowincji (z kulminacyjnympunktem w postaci wojny natowsko-jugosłowiańskiej, stoczonej wiosną 1999 r.) orazmiędzynarodowych starań o uregulowanie kwestii jej statusu, a następnie także dzia-łań bezpośrednio poprzedzających i związanych z samym aktem proklamacji niepod-

1 [email protected]

839


ległości Kosowa, przyjętej 17 lutego 2008 r. w Prištinie przez kosowski parlament, zdo-minowany przez Albańczyków2.

Jednostronnie ogłoszone w stolicy Kosowa zerwanie więzi formalno-prawnych tejprowincji z Serbią, a więc innymi słowy samookreślenie się Kosowa mianem niezależ-nego państwa, uzyskało oficjalną aprobatę polskiego rządu (pierwszy gabinet DonaldaTuska) bardzo szybko, bo już 26 lutego 2008 r. W związku ze społeczno-politycznymiuwarunkowaniami wewnętrznymi, zauważyć należy, iż decyzja ta sporej części pol-skiej opinii publicznej jawiła się – jak wydaje się nawet na podstawie dość ułomnychdanych sondażowych z pierwszego kwartału 2008 r. – jako nader pochopna czy wręczniesłuszna3 oraz (o czym będzie jeszcze mowa), że kontestowały ją różne środowiskapolityczne (opozycja parlamentarna i pozaparlamentarna, a nawet pojedynczy posło-wie stronnictw konstytuujących rząd, tj. Platformy Obywatelskiej – PO i PolskiegoStronnictwa Ludowego – PSL). W kontekście międzynarodowym, zauważyć należy, iżdo zajęcia przez polski rząd prokosowskiego stanowiska, doszło mimo nie uznania nie-podległości Kosowa nie tylko – co oczywiste – przez Serbię, ale także przez Radę Bez-pieczeństwa ONZ (za sprawą sprzeciwu Federacji Rosyjskiej i Chińskiej Republiki Lu-dowej), jak również niektóre z państw należące, tak jak Polska, jednocześnie do NATOi Unii Europejskiej (Hiszpania, Grecja, Słowacja, Rumunia), bądź też posiadające przy-jazne relacje z Polską i pretendujące do członkostwa w obu wymienionych wyżejstrukturach międzynarodowych (Gruzja)4.

Przyjęta w Warszawie rządowa decyzja o uznaniu Kosowa za niepodległe państwo,traktowana była przez premiera Donalda Tuska, sternika polskiej dyplomacji Radosła-

2 Odnośnie sytuacji wewnętrznej i prawno-międzynarodowej Kosowa w latach 1998/1999-2008 por.m.in.: K. Pawłowski, Kosowo. Konflikt i interwencja, Lublin 2008; A. Malinowski, Od autonomii do niepod-ległości. Ewolucja problemu Kosowa w latach 1974-2008, Choszczno-Gorzów Wlkp. 2010; D. Gibas-Krzak,Serbsko-albański konflikt o Kosowo w XX wieku. Uwarunkowania – przebieg – konsekwencje, Toruń 2009; M. Marszałek, Sojusznicza operacja „Allied Force”: przebieg – ocena – wnioski, Toruń 2009; Dž. Ker-Lindzi [J. Ker-Lindsay], Kosovo. Put ka osporenoj državnosti na Balkanu, Beograd 2011; P. G. Haritos (P. G. Charitos), Status Kosova i Metohije prema međunarodnom pravu, [w:] Kosovo i Metohija. Zbornikradova s međunarodnog naučnog skupa održanog u Beogradu 16-18. marta 2006. godine, ured. K. Mihaj-lović, Beograd 2007, s. 367-400; W. Stankiewicz, O statusie prawnomiędzynarodowym Kosowa, [w:] PoznaćBałkany. Historia – polityka – kultura, pod red. K. Taczyńskiej, S. Sochackiego i M. Zečevicia, Toruń 2011,s. 123-136; W. Szczepański, Serbian Institute 4S in Brussels and Its Involvement in the Promotion of the Ser-bian Position on the Future of Kosovo within the European Union (Spring 2006 to February 2007), New Ze-aland Slavonic Journal, vol. 40, 2006, s. 91-104.

3 W sondażu pracowni SMG/KRC przeciwnicy uznania niepodległości Kosowa stanowili – zależnie odgrupy wiekowej od 25% (młodzież) do nawet 55% (ankietowani liczący więcej niż 60 lat). Z kolei w ankie-cie przeprowadzonej na łamach popularnego portalu internetowego Wirtualna Polska (www.wp.pl) na py-tanie „czy Polska powinna uznać Kosowo jako niepodległe państwo?” padło 39% odpowiedzi „tak”, 47%„nie” i 13% „nie mam zdania” (podaję za przybliżającym powyższe dane artykułem: D. Wybranowski,Problem uznania dyplomatycznego przez rząd Rzeczypospolitej Polskiej „Republiki Kosowy” (luty 2008 ro-ku) – jego geneza i implikacje. Przyczynek do polityki polskiej wobec obszaru byłej Jugosławii w końcu XXi na początku XXI wieku, [w:] Polska na arenie międzynarodowej – współczesne wyzwania, pod red. J. J.Piątka i R. Podgórzyńskiej, Toruń 2009, s. 264).

4 W. Szczepański, Krótki zarys historii Kosowa, [w:] Śladami kanunu. Kultura albańska w wieloetnicz-nym Kosowie, pod red. J. Minksztym, Poznań 2011, s. 18. Z państw-członków UE (ale nie NATO) Kosowanie uznał również Cypr.

840

Wojciech S. Szczepański: Lech Kaczyński…

wa Sikorskiego oraz Jana Borkowskiego (aktywnie zajmującego się tą kwestią wicesze-fa MSZ), a także przez osoby występujące względem wyżej wymienionych w roli poli-tycznych mentorów i sprzymierzeńców5, jako wyraz wierności stanowisku prowa-szyngtońskiemu i probrukselskiemu, zajmowanemu przez Warszawę od lat 90-ych XXw. (charakterystyczne, dość bezkrytyczne identyfikowanie się z decyzjami organizacjimiędzynarodowych oraz powielanie sympatii i antypatii administracji amerykańskieji instytucji europejskich do poszczególnych stron konfliktów bałkańskich6). Jednocześ-nie nie skrywano, iż decydując się w 2008 r. uznać Kosowo, wykonywano jednoznacz-ny w swoim przesłaniu gest poparcia dla tej strony konfliktu kosowskiego, którą wszy-scy wyżej wymienieni uznawali za doznającą ucisku i mającą moralne prawo do zaj-mowania postawy irredentystycznej (niekiedy w argumentacji tego rodzajunawiązywano w sposób dość tendencyjny do polskiej historii narodowej, której szcze-gólną treść stanowiły powstania przeciw obcym ciemiężcom).

Przeciwko stanowisku rządu polskiego w kwestii uznania prištińskiej deklaracji su-werenności za zasługującą na aprobatę, protestowali w Polsce przede wszystkimprzedstawiciele następujących środowisk politycznych: prawicy scalonej pod szyldemPrawa i Sprawiedliwości (PIS) – czyli partii braci bliźniaków Jarosława i Lecha Ka-czyńskich7, postkomunistycznej lewicy tworzącej Sojusz Lewicy Demokratycznej(SLD) oraz radykalno-konserwatywnego obozu politycznego znanego jako Liga Pol-skich Rodzin (LPR). Szczegółowe przedstawienie stanowisk wyrażanych przez po-szczególnych liderów każdej z wymienionych tu grup politycznych, jawiące się jakozadanie skądinąd atrakcyjne, wykracza poza temat niniejszego szkicu, a zarazem zna-lazło już swojego realizatora w osobie jednego z polskich historyków i politologów(Dariusz Wybranowski z Uniwersytetu Szczecińskiego)8, stąd też pewne informacje w

5 Wspomnieć należy tu zwłaszcza byłych ministrów spraw zagranicznych Bronisława Geremka (zmar-łego tragicznie 13 VII 2008 r.) i Władysława Bartoszewskiego, a także: ówczesnego marszałka Sejmu, aobecnie Prezydenta Rzeczypospolitej Bronisława Komorowskiego, byłego prezydenta Lecha Wałęsę, Mar-ka Edelmana, Dawida Warszawskiego (Konstantego Geberta) z opiniotwórczej „Gazety Wyborczej”, jakrównież Stanisława Żelichowskiego, będącego w momencie uznawania przez Polskę niepodległości Koso-wa szefem klubu parlamentarnego PSL. Z wymienionych tu osób szczególnym radykalizmem prokosow-skim wyróżnił się M. Edelman, bohater powstania w getcie warszawskim, lekarz, działacz opozycji anty-komunistycznej (por. W. Bereś, K. Burnetko, Marek Edelman. Życie. Po prostu, Warszawa 2008, s. 426-443.Znany z lepszej orientacji w sprawach bałkańskich były premier Tadeusz Mazowiecki (w latach 90-ychXX w. pełniący mandat wysłannika ONZ do państw byłej Jugosławii) wyrażał w sprawie Kosowa poglądybardziej umiarkowane (zarówno w 1999, jak i w 2008 r., zapatrując się krytycznie na kosowską politykęBelgradu, zwracał on jednocześnie uwagę na naruszanie prawa międzynarodowego przez Kosowo i jegozachodnich sprzymierzeńców). Okresowy sceptycyzm w kwestii uznania niepodległości Kosowa prezen-tował również wymieniony wyżej ex-prezydent i historyczny wódz związku „Solidarność” L. Wałęsa (zob.jego wypowiedź z 20 II 2012 r.: L. Wałęsa dla WP: w Kosowie będą problemy – http://wiadomosci.wp.pl/kat,64754,title,Lech-Walesa-dla-WP-w-Kosowie-beda-problemy,wid,9675095,wiadomosc.html?tica-id=1f753&_ticrsn=5 (dostęp: 3 XI 2012).

6 G. Tokarz, Polska polityka zagraniczna wobec krajów byłej Jugosławii od Dayton do konfliktu w Koso-wie, [w:] Polityka Polski wobec organizacji i państw europejskich 1990-2002, red. M. Wolański, Wrocław2003, s. 189-206; M. Habowski, Polityka Polski wobec rozpadu Jugosławii (1991-1995), [w:] Polityka Polskiwobec organizacji…, s. 158-188; D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego …, s. 231-233

841


powyższym zakresie pojawiać będą się dalej właściwie wyłącznie w roli tła „sytuacyj-no-dyskursowego” (częściej w przypisach niż w tekście zasadniczym).

W prowadzonych dalej rozważaniach uzasadnione jest zatem wnikliwe drążenie jużtylko jednego wątku wskazanego tytułem artykułu: kontestacji dla rządowej decyzji wsprawie uznania niepodległości Kosowa z jakiej przed, w trakcie, a także po jej podję-ciu, dało się poznać środowisko polityczne braci Kaczyńskich. Nie bez powodu mowatu nie tylko o Lechu Kaczyńskim, lecz o „środowisku politycznym” Prezydenta i jegobrata. Zajmowane przez śp. Prezydenta Rzeczypospolitej prof. Lecha Kaczyńskiego (18VI 1949 – 10 IV 2010) stanowisko w sprawie uznania przez Polskę niepodległości Koso-wa rozpatrywać trzeba bowiem w pewnym iunctim z tym, co w tej sprawie deklaro-wane był przez jego brata – prezesa PIS Jarosława Kaczyńskiego, a także przez parę in-nych osób z zaplecza politycznego obu braci Kaczyńskich, które reprezentowały to naj-znaczniejsze stronnictwo opozycyjne oraz Kancelarię Prezydencką, obsadzoną przezjego aparat (w okresie od 23 XII 2005 r. do 10 IV 2010 r.).

Unikając zbędnego kluczenia, warto zdefiniować od razu, co na temat poparciaprzez rząd D. Tuska ogłoszonej w Prištinie suwerenności Kosowa, sądził sam Lech Ka-czyński. Był on przeciwnikiem uznania przez Polskę Kosowa za niepodległe państwo.Swoje poglądy w niniejszej kwestii L. Kaczyński głosił wprawdzie w sposób dośćoględny, można rzec umiarkowany, jednakże dokładniejsze ich poznanie pozwala nazakwalifikowanie byłej głowy państwa polskiego do grona tych polityków czy jury-

7 Powstałe w ostatnich latach biografie Lecha Kaczyńskiego i Jarosława Kaczyńskiego: M. Karnowski,Lech Kaczyński. Portret, Warszawa 2010; P. Semka, Lech Kaczyński. Opowieść arcypolska, Warszawa2010; P. Reszka, Daleko od Wawelu, Warszawa 2010; P. Wawrzyński, Prezydent Lech Kaczyński. Narracjeniedokończone, Warszawa 2012; P. Zaremba, O jednym takim… Biografia Jarosława Kaczyńskiego, War-szawa 2010. Dostępne w Internecie biogramy L. Kaczyńskiego znaleźć można m. in. pod adresami: http://www.prezydent.pl/prezydent/historia-prezydentury/iii-rzeczpospolita/strona,2.html (dostęp: 14 X 2012)oraz http://pl.wikipedia.org/wiki/Lech_Kaczy%C5%84ski (dostęp: 15 X 2012). Poglądy polityczne L. Ka-czyńskiego w interesującej formie (wybór wystąpień) przybliża praca z 2010 r.: Warto być Polakiem. Ideai myśl Lecha Kaczyńskiego. Dzieło to opracował tuż po katastrofie lotniczej w Smoleńsku (10 IV 2010), wktórej śmierć poniósł L. Kaczyński, Komitet Redakcyjny w składzie: J. Grzywacz-Borensztejn, J. Kloc-Kon-kołowicz, A. Kopiński, P. Łojewski, D. Maciak (Biuro ds. Wystąpień Prezydenta i Patronatów KancelariiPrezydenta RP), G. Kuczyński, L. Wojciechowski (Biuro Prasowe Kancelarii Prezydenta RP), zaś przedmo-wę doń pt. Idea i myśl Lecha Kaczyńskiego napisał Maciej Łopiński (były Szef Gabinetu Prezydenta L. Ka-czyńskiego). Publikację zamieszczono na stronie internetowej www.prezydent.pl w formacie pdf. Ściąg-nięcie publikacji z określonej zakładki wymienionej strony do pewnego czasu nie było skomplikowane.Aktualnie opracowanie nie jest już jednak zamieszczane na stronie administrowanej przez Kancelarię Pre-zydenta RP. Jest ono jednak dostępne po wykonaniu następującej operacji (sprawdzono w dniu 14 X 2012):zalogowaniu się na stronę: http://smolensk-2010.pl/2010-10-15-warto-byc-polakiem-idea-i-mysl-le-cha-kaczynskiego.html oraz przekierowaniu się z niej na: http://www.prezydent.pl/download/gfx/prezy-dent/pl/defaultaktualnosci/1986/119/1/warto_byc_polakiem.pdf. Na temat katastrofy smoleńskiej zob.m.in. następujące publikacje zwarte: M. Krzymowski, M. Dzierżanowski, Smoleńsk. Zapis śmierci, Poznań2011; Smoleńsk. Medialna dżungla luster, Komorów 2011; L. Misiak, G. Wierzchołowski, Musieli zginąć,Warszawa 2012.

8 Zob. D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego… Por. również dwie inne publikacje tegoż:Patriotyzm i honor Serbów w starciu z „Realpolitik” Zachodu. „Dyktat niepodległości” i problem Kosowa wpierwszych latach XXI wieku, [w:] Wartości a współczesne państwo, red. nauk. L. Kacprzak, J. Knopek, D.Mierzejewski, Piła 2009, s. 345-390; Serbowie a kwestia międzynarodowego uznania dyplomatycznego Re-publiki Kosowa w lutym i na przestrzeni 2008 roku. Studium problemu, Politeja, 1(13)/2010, s. 417-454.

842


stów9, którzy w swoim stosunku do przypadku kosowskiego od pewnego momentu (wprzypadku L. Kaczyńskiego wskazać można tu na początek 2008 r.) solidaryzowali sięze stanowiskiem serbskim (integralność terytorialna prawnie uznanego państwa po-nad prawem do separatyzmu dla części jego obywateli – mniejszości etnicznej), a nie zracjami dążących do pełnego odseparowania się od Serbii kosowskich Albańczyków ilobbies, udzielających im poparcia w świecie. Z pewnością proserbskość L. Kaczyń-skiego nie wytrzymuje porównań z tą, jaką na forach politycznych manifestował wsprawie Kosowa w ostatnich latach prezydent Czech Vaclav Klaus, zaś w gremiachekspercko-naukowych profesor prawa międzynarodowego z Grecji Panayotos G. Cha-ritis10. Jako stanowisko w sumie bardziej zniuansowane (głównie z uwagi na kontekstytakie jak polska racja stanu oraz określone polskie uwarunkowania wewnątrzpolitycz-ne), a dla odbiorcy spoza Polski mniej znane i mniej zrozumiałe, postawa L. Kaczyń-skiego wydaje się jednak wcale nie mniej godna przybliżenia i analizy, niż stanowiskazajmowane przez dwie wymienione wyżej osobistości.

Akcentowanie roli odgrywanej od 2008 r. przez L. Kaczyńskiego w kontekście zgła-szania przez część polskiej elity politycznej sprzeciwu wobec decyzji rządu o uznaniuniepodległości Kosowa, w sytuacji gdy, jak już to sygnalizowano, stanowisko podobnew sposób nawet bardziej wyrazisty zajmowali również inni polscy politycy, jest mimowszystko w pełni uzasadnione, chociażby przez wzgląd na fakt, iż rola pełniona przezL. Kaczyńskiego, już z samej racji pełnienia przez niego obowiązków głowy państwa,była o wiele bardziej istotna od ról odgrywanych przez większość innych polityków.Należy jednak wskazać na fakt, iż przed 2008 r. L. Kaczyński nie zaistniał jako ważnywspółtwórca polskiej polityki zagranicznej. Funkcjonując w polityce krajowej, rów-nież raczej unikał on formułowania ocen na temat zagadnień takich, jak „Polska aproblem kosowski” (czy szerzej – „Polska a napięcia i konflikty na Bałkanach”).

Sama kwestia kosowska w polskim dyskursie publicznym zaistniała w poważniej-szym wymiarze w marcu 1999 r., gdy Polska, która wraz z Czechami i Węgrami dopie-ro co wstąpiła do NATO (12 III 1999), stanęła przed koniecznością opowiedzenia się zalub przeciw atakom na miloševiciowską Jugosławię (przeprowadzanym przez Pakt bezmandatu Rady Bezpieczeństwa ONZ11). To właśnie poparcie polskiego rządu dla dzia-

9 L. Kaczyński posiadał wykształcenie prawnicze, w ramach którego osiągnął profesurę, choć zaznaczyćnależy, iż jego domeną nie było prawo międzynarodowe, lecz problemy z zakresu prawa pracy. Jako wy-kładowca akademicki pracował m.in. na Uniwersytecie Gdańskim.

10 Zob.: A. Smolar, Kosowskie pytania, [w:] Świat po Kosowie, red. A. Magdziak-Miszewska, Warszawa2000, s. 135-148; D. Wybranowski, Serbowie a kwestia…, s. 431; V. Ščepanjski [W. Szczepański], Odricanjeod Kosova kao uslov ubrzanog priključivanja Srbije EU (licemernost jedne strategije političkog pritiska),[w:] Društveni izazovi evropskih integracja. Srbija i uporedna iskustva – Social challenge of European in-tegrations. Serbia and comparative experiences, vol. 1 – Pravo, ekonomija, društvene pitanja, Novi Sad2010, s. 583; P. G. Haritos (P. G. Charitos), Status Kosova i Metohije…, s. 367-400. Odnośnie proserbskiej op-cji V. Klausa, zauważyć należy, iż w marcu 1999 r., gdy był on przewodniczącym czeskiego parlamentu(urząd prezydencki sprawował w Czechach wówczas Vaclav Havel), zajmowane przezeń stanowiskosprawiało wrażenie zgoła innego. O popieranej przez V. Klausa akcji zbierania w Pradze w marcu 1999 r.podpisów pod słowami poparcia dla ówczesnych „pokojowych wysiłków” NATO zob. wzmianki w: J. Din-stbir [Dienstbier], Moj izveštaj (1998-2001), Beograd 2007, s. 79-80.

843


łań NATO w stosunku do Jugosławii, udzielone wspólnie z Czechami i Węgrami, jakrównież późniejsza decyzja Warszawy o zaangażowaniu Wojska Polskiego w między-narodowej, misji KFOR realizowanej po wojnie w Kosowie, uczyniły kwestię kosow-ską na dobre obecną w polityce polskiej. W przełomowym 1999 r., a także w latach2000-2007/2008 reprezentujące Polskę organa władzy wykonawczej (Prezydenci Alek-sander Kwaśniewski oraz Lech Kaczyński, rządy kierowane kolejno przez: JerzegoBuzka, Leszka Millera, Marka Belkę, Kazimierza Marcinkiewicza, Jarosława Kaczyń-skiego i Donalda Tuska), bez względu na ich prawicową czy lewicową proweniencję,konsekwentnie zajmowały w sprawie Kosowa stanowiska wyrażające zdecydowanepoparcie dla działań Stanów Zjednoczonych i Paktu Północnoatlantyckiego. Powyż-szego nie korygowano pod wpływem sprzeciwów paru dobitnie wyrażających się po-lityków (reprezentantów zarówno partii w danym momencie rządzących państwem,jak i opozycyjnych) czy też znanych przedstawicieli świata nauki, dziennikarzy i pub-licystów (m.in.: Marka Waldenberga, Romana Kuźniara, Grzegorza Kostrzewy-Zorba-sa, Ludwika Stommy, Macieja Szepietowskiego, Janusza Rolickiego, Waldemara Łysia-ka, Jacka Bartyzela, Jana Łopuszańskiego, Stanisława Michalkiewicza).

Próby wprowadzenia przed 2008 r. korekty do stanowiska władz Rzeczypospolitej wsprawie Kosowa nie podjęło również środowisko polityczne braci Lecha i JarosławaKaczyńskich. Nie stało się tak, mimo przejściowej partycypacji wymienionych w spra-wowaniu w okresie od 1999 r. do 2008 r. władzy wykonawczej (L. Kaczyński uczestni-czył w niej najpierw jako Minister Sprawiedliwości – Prokurator Generalny, wchodzą-cy od 14 VI 2000 r. do 4 VII 2001 r. w skład gabinetu J. Buzka, a następnie, od23 XII 2005 r. jako Prezydent Rzeczypospolitej; J. Kaczyński sprawował funkcję pre-miera od 14 VII 2006 r. do 16 XI 2007 r.).

W styczniu 2008 r., a więc na krótko przed ogłoszeniem niepodległości przez Koso-wo, pogląd o tym, iż dojście do niej jest przesądzone, zaś uznanie jej nieuchronne, choćwymagające pewnych obwarowań (międzynarodowego nadzoru sprawowanego przezUE i zagwarantowania przez Albańczyków praw mniejszościom narodowym), przed-stawił polskiej opinii publicznej prof. Bronisław Geremek, traktowany jako autorytetprzez rząd D. Tuska były szef polskiej dyplomacji, pełniący wówczas mandat posłaParlamentu Europejskiego (PE)12. Wydaje się, iż właśnie od tego momentu polska opi-nia publiczna coraz częściej i w sposób coraz to wyraźniejszy otrzymywała sygnały,płynące ze środowisk zbliżonych do rządu, o raczej pewnym opowiedzeniu się polskiejdyplomacji i samego prezesa Rady Ministrów za uznaniem Kosowa. Sygnałom tym to-warzyszyły mgliste deklaracje odnośnie „europejskiej perspektywy”, jakoby rysującejsię przed Serbią, ostatecznie pozbawioną Kosowa13. Jednocześnie szef polskiego MSZ

11 I. Mieszkowska, Konflikty bałkańskie końca XX wieku. Sposoby ich rozwiązywania przez społecznośćmiędzynarodową, „Znacznie” – Zeszyty Naukowe Zakładu Europeistyki Wyższej Szkoły Informatyki iZarządzania w Rzeszowie,3/2007 (5), s. 181-183.

12 D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego…, s. 234 (autor przywołuje tekst B. Geremka:Serbia, Kosowo i Macedonia w UE po 2015 roku, zamieszczony w Internecie 20 I 2008 r., który odnaleźćmożna pod adresem: http://www.geremek.pl/indx.php?navi=044&id=374).

844


Radosław Sikorski14, obwieszczać zaczął, iż casus Kosowa jest przypadkiem sui gene-ris, nie mogącym odegrać w stosunkach międzynarodowych, budowanych na określo-nym porządku prawnym, roli precedensu, do którego odwoływać mogliby się jacykol-wiek separatyści, chcący usankcjonować własne dążenia do oderwania części teryto-riów od obszaru prawnie uznanych przez wspólnotę międzynarodową,współkonstytuujących ją, państw15. Pogląd ten R. Sikorski, powtarzający opinie urzęd-ników brukselskich oraz dyplomatów reprezentujących inne kraje UE, wyrażał konse-kwentnie także w końcówce lutego 2008 r. przy okazji okoliczności towarzyszącychoficjalnym notom w sprawie uznania Kosowa wymienianym między Warszawą aPrištiną16. Znanego polityka lewicy Włodzimierza Cimoszewicza (w przeszłości pre-miera i ministra spraw zagranicznych Rzeczypospolitej) sprowokowało to do zarzuce-nia szefowi polskiej dyplomacji stosowania „języka magicznego” i „zaklinania rzeczy-wistości”17. Stanowisko R. Sikorskiego wydaje się nie mniej naiwne, niż opinia, z którejzasłynął resortowy zastępca wymienionego ministra – Jan Borkowski. Ów urzędnikpaństwowy nie tylko bezkrytycznie wtórował swojemu przełożonemu operując wswoich wypowiedziach na temat Kosowa „retoryką sui generis”18, ale też (samodziel-nie?) sformułował w związku z udzieleniem przez Polskę poparcia dla niepodległościo-wych dążeń Kosowa, pogląd, iż tego rodzaju krok umocni pozycję Polski w gronie unij-nych realizatorów polityki bałkańskiej, nie doprowadzając do pogorszenia się relacjipolsko-serbskich19.

Aż tak naiwne podejście do sprawy statusu Kosowa zaprezentowane na progu2008 r. przez osoby odpowiadające za polską dyplomację może budzić zaskoczenie, je-śli weźmie się pod uwagę, na przykład to, iż już rok wcześniej (w styczniu 2007 r.) pol-skiemu MSZ znane było chociażby stanowisko, jakie wyrażał Michael Klecheski, ame-rykański ekspert ds. rosyjskich z National Security Council, uważający iż Waszyngto-nowi i Brukseli trudno będzie uzgodnić wspólny pogląd w sprawie Kosowa i przekonaćKreml o tym, by nie obstawał przy łączeniu spraw bałkańskich z sytuacją panującą

13 Tamże. Odnośnie samej strategii mamienia Serbii możliwością przyspieszonej integracji z UE po zrze-czeniu się przez Belgrad wszelkich pretensji do Kosowa, por.: V . Ščepanjski, Odricanje od Kosova kaouslov ubrzanog priključivanja Srbije EU…, s. 577-591.

14 Polityk ten (ur. w 1963 r.) został w październiku 2007 r. posłem, kandydując do Sejmu z listy PO wokręgu bydgoskim, w listopadzie 2007 r. objął stanowisko ministra spraw zagranicznych w pierwszymrządzie D. Tuska, natomiast w grudniu tego samego roku wstąpił do PO. Wcześniej R. Sikorski należał doPIS, a ze środowiskiem politycznym bliskim braciom L. i J. Kaczyńskim współpracował już na początku lat90-ych XX w., będąc wiceministrem obrony narodowej w rządzie Jana Olszewskiego (w 1992 r.). Wewspółtworzonych przez PIS rządach K. Marcinkiewicza i J. Kaczyńskiego był ministrem obrony narodo-wej (w okresie 31 X 2005-5 II 2007). Od czasu swojego transferu z PIS do PO R. Sikorski zajmuje postawękonfrontatywną wobec wcześniejszych promotorów swojej kariery politycznej.

15 D. Wybranowski, Serbowie a kwestia…, s. 447.16 http://leszek-miller.blog.onet.pl/Szlakiem-Sikorskiego,2,ID339353245,n; http://info.wiadomosci.gaze-

ta.pl/ szukaj/wiadomosci/sui+generis; http://www.mojeopinie.pl/sikorski_zasada_sui_generis,3,1204129954 (dostęp: 30 X 2012 – wszystkie trzy adresy).

17 D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego…, s. 253.18 http://info.wiadomosci.gazeta.pl/szukaj/wiadomosci/sui+generis.19 D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego…, s. 239-240.

845


m.in. w Naddniestrzu, Osetii czy Abchazji. Do naiwnego traktowania Kosowa jakoprzypadku sui generis nie upoważniały zresztą nawet wspomniane już wyżej słowa onieuchronności uznania wolnego Kosowa, które padły z ust B. Geremka w styczniu2008 r. Ten znany polityk i intelektualista, choć popierający kosowską niepodległość,potrafił w trzeźwy sposób już wtedy skojarzyć ze sobą zagadnienia takie, jak przyszłystatus Kosowa i możliwa eskalacja działań prorosyjsko zorientowanych separatystówna Kaukazie (kwestia abchaska i problem osetyński w Gruzji). Świadczyć może o tym,obecny we wzmiankowanej wypowiedzi tego znanego dyplomaty, motyw przestrogiprzed uleganiem propagandzie rosyjskiej i mogącym zeń wynikać traktowaniem przy-padku Kosowa, jako rzekomo właściwego do rozpatrywania sytuacji terytoriów usytu-owanych w przestrzeni postsowieckiej20.

Polskim mężem stanu, który w decydującym momencie krystalizowania się stano-wiska Warszawy w sprawie niepodległości Kosowa, pojął i czytelnie wyeksponowałzwiązek zachodzący między przypadkiem kosowskim a problemami państw powsta-łych na gruzach byłego ZSRR, targanych separatyzmami zagrażającymi ich stabilności(i cieszącymi się poparciem Moskwy), był Prezydent Lech Kaczyński. Analizując opi-nie na temat Kosowa, formułowane wówczas przez niego oraz jego bliskie otoczeniepolityczne, zaznaczyć można nawet, iż zasadniczym imperatywem do zajęcia się kwe-stią kosowską była dla L. Kaczyńskiego właśnie głęboka świadomość istnienia paralelibałkańsko-postsowieckich oraz, związana z nią, troska nie tyle o to, jak powiedzie sięprzekształcanie się Kosowa w niepodległe państwo, co o to, jak ułoży się przyszłość ob-szaru byłego ZSRR, ważniejszego z punktu widzenia interesów Polski.

Prezydent L. Kaczyński wykazywał, idąc tu zresztą szlakiem doniosłej polskiej tra-dycji politycznej, z którego nie zboczył nawet postkomunistyczny prezydent Aleksan-der Kwaśniewski (kadencje 1995-2000 i 2000-2005), rozległe zainteresowania sytuacjąpanującą za wschodnią granicą Rzeczypospolitej. Rozumiał on, że aby w przyszłościPolska nie musiała już, jak w przeszłości, przeciwstawiać się zagrożeniom generowa-nym przez Rosję, koniecznym jest funkcjonowanie państw położonych między Polską,Słowacją i Rumunią a Rosją oraz na Kaukazie i Zakaukaziu, w sposób: stabilny, rzeczy-wiście niepodległy, umożliwiający wiązanie się tej części przestrzeni postoswieckiej zEuropą Zachodnią i światem euroatlantyckim siecią układów: gospodarczych, poli-tycznych i militarnych21. W prawnomiędzynarodowym usankcjonowaniu niezależno-ści Kosowa, odłączającego się od Serbii, L. Kaczyński, wbrew deklaracjom, z którymispotykał się w Brukseli czy w wypowiedziach czołowych przedstawicieli rządu two-rzonego przez PO i PSL, widział ogromny problem, mogący rzutować bezpośrednio nasytuację w Gruzji, której Prezydent Polski poświęcał szczególną uwagę, a także w Moł-dawii (kwestia naddniestrzańska). Dostrzegał on również znaczenie kwestii kosow-skiej dla sytuacji Ukrainy (Krym), a także Armenii oraz Azerbejdżanu i relacji dwu-

20 Tamże, s. 234. 21 Odnośnie posiadanej przez L. Kaczyńskiego wizji polityki zagranicznej Polski, akcentującej kwestie

środkowo- i wschodnioeuropejskie, zob. Silna Polska w Europie i świecie, [w:] Warto być Polakiem…, s. 50.

846


stronnych dwóch ostatnich wymienionych państw, skomplikowanych w związku zproblemami Górnego Karabachu i Obwodu Nachiczewańskiego.

Dowodów na zajmowanie przez L. Kaczyńskiego nieprzychylnego stanowiska wsprawie niepodległości Kosowa oraz na wiązanie przezeń problemu statusu Kosowa zsytuacją panującą w na obszarze postsowieckim, dostarczają oficjalne wypowiedzi by-łego Prezydenta Rzeczypospolitej oraz przedstawicieli jego obozu politycznego. W śro-dę 20 lutego 2008 r. , a więc w pół tygodnia po proklamowaniu w Prištinie suwerenno-ści Kosowa w (niedziela 17 II 2008) doszło w Warszawie do rozmowy Prezydenta z sze-fem rządu D. Tuskiem na temat zaistniałej sytuacji, podczas której L. Kaczyńskisceptycznie odniósł się do możliwości oficjalnego uznania Kosowa przez Polskę. Naj-prawdopodobniej w niniejszej rozmowie Prezydent wyeksponował argumenty, naktóre bezpośrednio przed nią, w dniach 18 i 19 lutego 2008 r. wskazywali m.in. JarosławKaczyński oraz Michał Kamiński (ówczesny sekretarz stanu w Kancelarii Prezydenta).

Jarosław Kaczyński, brat-bliźniak Prezydenta, prezesujący Prawu i Sprawiedliwo-ści, w dniu 18 II 2008 r. przebywał w Łodzi. Tam, podczas konferencji prasowej, wostrych słowach podsumował prowadzoną „od kilku tygodni” politykę rządu, jako ruj-nującą polski dorobek (wypracowany przez poprzedni, a więc jego własny, rząd, aletakże m.in. przez ex-prezydenta, postkomunistę Aleksandra Kwaśniewskiego) naUkrainie, w Gruzji i w Azerbejdżanie. Odnosząc się już bezpośrednio do kwestii Koso-wa, J. Kaczyński przestrzegał przed tym, by jej uznanie nie stało się „asumptem do bar-dzo agresywnych działań Rosji na przykład w państwach kaukaskich” i oceniał, iżuznanie Kosowa, nad którym należałoby się bez pośpiechu „bardzo, ale to bardzo za-stanawiać”, nie będzie bynajmniej „odważnym posunięciem antyrosyjskim”22. Wzwiązku z obecną już wówczas w obiegu medialnym informacją, podaną przez urzędu-jącego premiera, o zaplanowanym spotkaniu L. Kaczyński – D. Tusk, J. Kaczyński od-nosząc się do kwestii różnego podejścia rządu i Prezydenta do kwestii kosowskiej, po-wiedział również, iż o powściągliwość w podejmowaniu decyzji w sprawie Kosowaapelowali do polityków polskich „sojusznicy z krajów, które są położone na wschód odPolski”23. Zdaniem J. Kaczyńskiego, z pewnością podzielanym przez jego brata Prezy-denta, w związku z tym, by uszanować ów apel oraz nie szkodzić dobrej pozycji Polskiw państwach postsowieckich (trzech wymienionych wyżej, a także trzech położonychnad Bałtykiem), rząd Rzeczypospolitej powinien w kwestii uznania niepodległości Ko-sowa postępować roztropnie, a więc przede wszystkim się nie spieszyć24. Prezes PISwyraźnie zaakcentował przy tym, iż wzgląd na „prawdziwych sojuszników”, angażo-wanych przez Warszawę do koncepcji budowy w Europie Środkowo-Wschodniej so-juszu odrzucającego patronat Moskwy, musi mieć tu kluczowe znaczenie. Wychodzącz takiego założenia, kwestię racji prezentowanych w temacie Kosowa przez Serbów i

22 http://www.wprost.pl/ar/123952/Kaczynski-uznanie-niepodleglosci-Kosowa-niezwykle-skompliko-wane/ (dos-tęp: 3 XI 2012); http://www.news.portalisko.pl/news/view/17835/_jaroslaw_kaczynski_nie_nalezy_spieszyc_sie_z_uznaniem_niepodleglosci_kosowa (dostęp: 25 X 2012).

23 http://wiadomosci.wp.pl/kat,1342,title,J-Kaczynski-ws-Kosowa-musimy-wykazac-roztropnosc,wid,9673551, wiadomosc.html?ticaid=1f752 (dostęp: 25 X 2012).

847


Albańczyków, uznać należało za drugorzędną. Wręcz nieco cynicznie, J. Kaczyńskiprzyznawał: „sprawa niepodległości Kosowa jest rozstrzygnięta […] to, czy my dziś,czy jutro, czy troszkę później uznamy niepodległość, to naprawdę Albańczykom w Ko-sowie niczym nie zagraża […] stanowisko [to] nie jest w żadnym razie wymierzoneprzeciwko niepodległości Kosowa”25. W późniejszym czasie Lech Kaczyński, nadalpodkreślając wagę spraw dotyczących obszaru byłego ZSRR dla swoich opinii w kwe-stii Kosowa, nie podtrzymywał już tego tonu i poglądu swojego brata o braku sprzeci-wu dla samego faktu przeobrażenia się południowoserbskiej prowincji w niepodległepaństwo na skutek działań tamtejszych Albańczyków. Przeciwnie. Podkreślał onwprost, o czym będzie jeszcze mowa, iż przyjmuje w sprawie Kosowa racje Belgradu.W okresie od ogłoszenia w Prištinie niepodległości Kosowa do uznania tego aktu przezrząd D. Tuska, całościowej wykładni argumentów L. Kaczyńskiego na „nie” w stosun-ku do niniejszego rozwiązania, dokonał w mediach wspomniany wyżej prezydenckiminister M. Kamiński. Najpierw, 19 lutego 2012 r., w rozmowie ze znaną dziennikarkąMoniką Olejnik (prywatna telewizja TVN), polityk ten, przedstawiając oficjalne opinieswojego mocodawcy, uwypuklił wszystkie kwestie zahaczające o sytuację w pań-stwach postsowieckich, akcentując sprawy gruzińskie i mołdawskie26. Notabene, wtym samym dniu, w podobnym tonie, podkreślając kontekst wschodni i wskazując namożliwość wykorzystywania casusu Kosowa przez Rosję przy podsycaniu separaty-zmów na obszarze byłego ZSRR, wypowiedział się jeszcze jeden „człowiek Prezydenta”– były minister obrony narodowej i były szef prezydenckiej kancelarii AleksanderSzczygło (1963-2010)27. Z kolei później, w dniu 26 lutego 2012 r., tuż przed oficjalnympoinformowaniem społeczeństwa przez rząd o polskim uznaniu niepodległości Koso-wa, ponownie wypowiadający się w imieniu Prezydenta Michał Kamiński, jedno-znacznie powiązał spodziewaną lada moment decyzję rządu z zagadnieniem stosun-ków polsko-południowosłowiańskich, stwierdzając, że z pewnością „nie poprawi [ona]wizerunku Polski wśród dużej części Słowian bałkańskich”28.

Rządowa decyzja z dnia 26 lutego 2012 r. o uznaniu przez Polskę Kosowa za niepod-ległe państwo przyjęta została zatem – jak już wówczas w oficjalny sposób w imieniuPrezydenta określali to jego ówcześni bliscy współpracownicy (m.in. cytowany wcześ-niej M. Kamiński) – przy sprzeciwie głowy państwa, któremu towarzyszyła deklaracja

24 Tamże. Notabene pogląd, iż w sprawie uznania przez Polskę niepodległości Kosowa nie jest wskazanypośpiech, wyrażało w Warszawie tuż po kosowskiej deklaracji niepodległości jeszcze wielu innych polity-ków. Np. 20 II 2008 r., jak podaje za źródłami internetowymi D. Wybranowski (Problem dyplomatycznegouznania…, s. 240-241), stanowisko takie zaprezentowali zgodnie ważni przedstawiciele: PO (Stefan Niesio-łowski), SLD (Ryszard Kalisz) i PIS (Krzysztof Putra – wicemarszałek Sejmu RP 6 XI 2007-10 IV 2010,wcześniej, w okresie 27 X 2005-4 XI 2007, wicemarszałek izby wyższej polskiego parlamentu, czyli SenatuRP; 10 IV 2010 r., zginął w katastrofie lotniczej w Smoleńsku).

25 http://wiadomosci.wp.pl/kat,1342,title,J-Kaczynski-ws-Kosowa-musimy-wykazac-roztropnosc,wid,9673551, wiadomosc.html?ticaid=1f752.

26 D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego…, s. 237; zob. też: http://forum.gazeta.pl/forum/w,354,83864117,83927522,Tusk_i_Kaczynski_w_sprawie_Kosowa.html (dostęp: 25 X 2012).

27 Tamże, s. 244. A. Szczygło zginął tragicznie w katastrofie lotniczej w Smoleńsku 10 IV 2010 r.28 Tamże, s. 237.

848


o „uszanowaniu decyzji rządu w tej sprawie”29. Później zwrotami tego rodzaju posłu-giwał się sam L. Kaczyński. Z czasem jednak preferowany przezeń opis zaistniałej sy-tuacji przyjął następującą postać (Prezydent używał go m.in. w Belgradzie w maju 2009r.): „Kosowo zostało uznane przez polski rząd, który miał takie uprawnienia, ale niekryję, że to było w warunkach takich, kiedy prezydent i rząd nie są tego samego zda-nia”30.

Poruszaniu kwestii Kosowa i dyskusjom dotyczącym możliwości uznania jego nie-podległości przez Warszawę, towarzyszyły w Polsce niemałe emocje, związane, jak sięwydaje w głównej mierze, z wylansowanego w mediach przez ośrodek rządowy poglą-du, iż w sprawie tej szczególnie wskazane byłoby wykazanie się przez Polskę postawątaką, jak przyjmowana przez większość sojuszników Rzeczypospolitej z UE i NATO. Wdobitny sposób na rzekomą potrzebę zajęcia przez Polskę stanowiska identycznego zprzeważającym wśród sojuszników, wskazywali premier D. Tusk oraz kierujący pol-ską dyplomacją minister R. Sikorski. Obaj politycy brutalnie zaszufladkowali przeciw-stawiających się ich poglądom reprezentantów opozycji, jako stających w kwestii Ko-sowa po stronie Federacji Rosyjskiej i Chińskiej Republiki Ludowej, a więc niejako, po-stępujących wbrew interesom ojczyzny, związanej sojuszami z Zachodem31. Charakte-rystyczne dla strony rządowej było przedstawianie narzucanego w ten sposób dyskur-su jako właściwego i przyjmowanie, że już samo dopuszczenie do głosu nie tylkopremiera i jego ministrów, ale również Prezydenta Rzeczypospolitej, pozwala na pozy-tywne ocenienie całokształtu procesu decyzyjnego, w którego efekcie Warszawa uzna-ła Kosowo za suwerenne państwo. Dość dobrze przeświadczenie takie ilustrowała wy-powiedź posła Grzegorza Dolniaka (1960-2010), będącego w tamtym okresie wicesze-fem klubu parlamentarnego Platformy Obywatelskiej. Odnośnie zaakceptowaniaprzez polski rządu niepodległości Kosowa już w półtora tygodnia po jej proklamacji wPrištinie, wymieniony stwierdził, iż „ważne, że nie zrobiliśmy tego jako jedno z pierw-szych państw; pozwoliliśmy rządowi i panu prezydentowi na wypowiedzenie się w tejkwestii”32. Poważna krytyka za uznanie Kosowa spadła na gabinet D. Tuska, szczegól-nie zaś na wiceministra Jana Borkowskiego (reprezentującego szefa dyplomacji R. Si-korskiego), już jednak w dniu 27 lutego 2012 r., podczas toczącego się posiedzenia par-lamentarnej Komisji Spraw UE i Spraw Zagranicznych. Istotną rolę odegrali tu znówprzedstawiciele PIS. Na przykład posłanka tej partii Dorota Arciszewska-Mielewczyk,krytykując decyzję rządu o uznaniu Kosowa trafnie zauważyła, iż podjęcie jej przezPolskę było i szybkie, i idące pod prąd stanowisku wielu państw, które Kosowa bądź touznać nie chciały, bądź też nie zamierzały w tej sprawie podejmować żadnych wiążą-cych decyzji w tak krótkim odstępie czasu, jaki upłynął od proklamacji przyjętej w

29 Tamże. Zob. też: http://pl/wikinews.org/Wiki/2008-02-26:_Prezydent_Kaczy%C5%84ski_uszanuje-decyzj%C4%99_rz%C4%85du_w_sprawie_Kosowa (dostęp: 25 X 2012).

30 Prezydent Kaczyński popiera politykę Serbii wobec Kosowa – http:/wyborca.pl/1,76842,6604980,Prezydent_ Kaczyński_popiera_polityke_Sebii-wobec.html#ixzz2ADIlaoJn (dostęp: 25 X 2012).

31 D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego…, s. 238-239.32 Tamże, s. 241. G. Dolniak zginął tragicznie w katastrofie lotniczej w Smoleńsku 10 IV 2010 r.

849


Prištinie33. Z czasem z jednoznaczną krytyką decyzji rządu dotyczącej uznania Kosowawystąpiło jeszcze wielu polityków PIS, w tym posłów na Sejm Rzeczypospolitej VI(2005-2007), VII (2007-2011) i VIII (2011-2015) kadencji (m.in.: Marek Jurek34, ZbigniewGirzyński, Bogusław Kowalski, Przemysław Gosiewski35, Małgorzata M. Gosiewska36)czy też przedstawicieli tej partii w PE (np. Ryszard Czarnecki) i innych strukturach.Oprócz nich, aktywni w krytyce uznania przez rząd D. Tuska niepodległości Kosowabyli liczni politycy innych stronnictw, zwłaszcza LPR (m.in.: Maciej Giertych, Woj-ciech Wierzejski, Sylwester Chruszcz37, Mirosław Orzechowski, Arnold Masin) orazSLD (w tym byli premierzy Włodzimierz Cimoszewicz i Leszek Miller, a także: JerzySzmajdziński38, Wojciech Olejniczak, Grzegorz Napieralski, Tadeusz Iwiński, Euge-niusz Czykwin39). Z pozycji lewicowych decyzję rządu piętnował również socjalistaPiotr Ikonowicz, były przewodniczący stronnictwa Polska Partia Socjalistyczna-Lewi-ca, współpracujący w omawianym okresie z ugrupowaniem „Samoobrona” AndrzejaLeppera (1954-2011)40. Prezydent Lech Kaczyński posiadał zatem w swoich poglądachdotyczących Kosowa sprzymierzeńców (jak widać nie tylko w szeregach partii, z którejsię wywodził, lecz również w stronnictwie skrajnie poróżnionym z PIS), a po tragicznejśmierci (Smoleńsk, 10 IV 2010) – posiada na tym polu także ideowych spadkobierców.

33 Zob. tamże. 34 Marek Jurek (ur. w 1960 r.) – były marszałek Sejmu RP (26 X 2005-27 IV 2007) z rekomendacji PIS. Od

kwietnia 2007 r. poza PIS. W lutym 2008 r. kierował partią „Prawica Rzeczypospolitej”. W kwestii Kosowawypowiedział się bardzo jednoznacznie 16 II 2008 r., a więc na dzień przed ogłoszeniem przez nie niepod-ległości. W wypowiedzi tej przestrzegał, że casus odrywającej się od Serbii prowincji może posiąść istotneznaczenie dla ożywienia separatyzmów: naddniestrzańskiego, osetyjskiego czy też północnocypryjskiego(Cypr turecki). Sytuację Kosowa w demokratycznej Serbii oceniał M. Jurek jako diametralnie odmiennąod tej, w jakiej znajdowało się ono w erze S. Miloševicia. Niezrozumienie sytuacji Serbii i racji znajdują-cych się w ciężkim położeniu kosowskich Serbów przez Zachód, w opinii M. Jurka skutkować musiało nie-pożądanym wzrostem sympatii prorosyjskich wśród Serbów i innych wyznawców prawosławia w Euro-pie Południowo-Wschodniej. Stanowisko powyższe przedstawiono w: D. Wybranowski, Problem uznaniadyplomatycznego…, s. 234-235.

35 Przemysław Edgar Gosiewski (1964-2010), były minister (w okresach 8 V-7 IX i 11 IX-16 XI 2007 r. tak-że wicepremier) w rządzie J. Kaczyńskiego i poseł na Sejm RP z ramienia PIS. Zginął w katastrofie lotniczejw Smoleńsku 10 IV 2010 r.

36 Wymieniona była prywatnie pierwszą żoną P. Gosiewskiego. M. Gosiewska 17 II 2012 r., w czwartąrocznicę proklamacji niepodległości Kosowa, wspólnie z R. Czarneckim oraz Młodzieżowym Klubem „Ga-zety Polskiej”, zorganizowała pod Ambasadą Serbii w Warszawie prawicową manifestację solidarności zSerbią. Zob.: http://www.youtube.com/watch?v=hwW2qjKnUfc (dostęp: 24 X 2012).

37 Por. wystąpienie wymienionego z 9 II 2008 r. – www.kosowo.cerkiew.pl/index.php?module=subje-cts&func= viewpage&paged=84 (dostęp: 11 X 2012). S. Chruszcz jako eurodeputowany protestował prze-ciwko możliwości uznania niepodległości Kosowa już 11 VII 2008 r., składając na forum PE oświadczenie,które na swoim blogu internetowym zatytułował: Niepodległość Kosowa spowoduje niebezpieczny efektdomina w Europie (zob.: chruszcz.blog.onet.pl/Niepodleglosc-Kosowa-spowoduje,2ID294643053 (dostęp: 7XI 2012).

38 Jerzy Szmajdziński (1952-2010) - wicemarszałek Sejmu RP VII kadencji z ramienia ugrupowania Le-wica i Demokraci (LID) – koalicji SLD z partią Demokraci.pl, wywodzącą się z dawnej Unii Wolności(wcześniej Unii Demokratycznej). Zginął w katastrofie lotniczej w Smoleńsku 10 IV 2010 r.

39 E. Czykwin (ur. 1949 r.) – związany z lewicą postkomunistyczną przedstawiciel środowiska prawo-sławnego z regionu Podlasia oraz działacz mniejszości białoruskiej.

40 D. Wybranowski, Problem uznania dyplomatycznego…, s. 257.

850


Po „zapadnięciu klamki” w sprawie stanowiska rządu Rzeczypospolitej odnośnieniepodległości Kosowa w ostatnim tygodniu lutego 2008 r., w aktywności PrezydentaL. Kaczyńskiego na polu polityki zagranicznej kwestia Kosowa, które notabene politykten odwiedził na początku maja 2008 r. (spotkanie z polskimi żołnierzami w CampBondsteel, w drodze do Warszawy ze Skopia, gdzie L. Kaczyński uczestniczył w spot-kaniu prezydentów państw środkowoeuropejskich)41, nie straciła na znaczeniu. Wręczprzeciwnie – zaczęła być ona akcentowana częściej. Zrazu, w drugiej połowie 2008 r.,powodowały to wyłącznie okoliczności mające miejsce na obszarze byłego ZSRR.

Już na początku marca 2008 r. w chorwackiej gazecie Dnevnik, w informacji doty-czącej uznania niepodległości Kosowa przez Polskę, obok uzasadnienia tej decyzji,wskazywanego przez szefa polskiej dyplomacji R. Sikorskiego, podana została takżeopinia, którą na temat przedmiotowego aktu wyrazić miał Prezydent L. Kaczyński. Cy-towane przez wydawany w Zagrzebiu dziennik słowa polskiej głowy państwa z pew-nością zasługują na to, żeby je w tym miejscu przytoczyć. Brzmiały one: „polska decy-zja może odnieść negatywny skutek wśród narodów słowiańskich czy też stanowićprzykład dla separatystów w Gruzji, Mołdawii, na Ukrainie”42. Sformułowana przez L.Kaczyńskiego opinia-prognoza jedynie zyskiwała na znaczeniu i wyrazie w miaręupływu czasu, a tym samym zbliżania się konfliktu, jaki latem 2008 r. z udziałem rosyj-skich sił zbrojnych rozegrał się w Gruzji43 – państwie darzonym przez polskiego prezy-denta szczególną estymą.

W okresie od kwietnia do sierpnia 2008 r. prezydent L. Kaczyński przeszedł do zde-cydowanej ofensywy w sprawie sytuacji w Gruzji44, czego efektem stało się zmonto-wanie koalicji progruzińskiej z udziałem prezydentów: Estonii, Litwy, Łotwy i Ukrai-ny. Wymienieni liderzy polityczni na wiecu w Tbilisi zorganizowanym w dniu 12 VIII2008 r., solidaryzując się z prezydentem Micheilem Saakaszwilim, wyrazili sprzeciwwobec działań separatystów abchaskich i południowoosetyjskich, a zwłaszcza wobecpostępowania Moskwy i bierności świata zachodniego, godzących w integralność tery-torialną państwa gruzińskiego45. Ów doniosły akt polityczny, stanowił swoisty punktkulminacyjny prezydentury L. Kaczyńskiego w wymiarze prowadzonej przez niegopolityki zagranicznej46. Mimo, iż w Tbilisi L. Kaczyński nie odniósł się ani razu wprost

41 Zob. internetową informację: http://www.se.pl/wydarzenia/kraj/krotka-wizyta-w-kosowie-bo-heli-koptery-przygotowan_53322.html (dostęp: 17 IX 2012).

42 Poljska priznala Kosovo, na: http//dnevnik.hr/bin/article_print.php?article_id=38727&section_id=10003 (cyt. za: D. Wybranowski, Serbowie a kwestia…, s. 447).

43 Na temat konfliktu w Gruzji w 2008 r. zob. m.in. następujące publikacje: R. Grodzki, Wojna gruziń-sko-rosyjska. Przyczyny – przebieg – skutki, Poznań-Zakrzewo 2009; R. Asmus, Mała wojna, którawstrząsnęła światem. Gruzja, Rosja i przyszłość Zachodu, Warszawa 2010; K. Janicki, Abchazja i OsetiaPołudniowa. Pionki w grze mocarstw? (1992-2009), [w:] Źródła nienawiści. Konflikty etniczne w krajachpostkomunistycznych, pod red. K. Janickiego, Kraków-Warszawa 2009, s. 247-330; W. Górecki, Kaukaz:podłoże konfliktu na Kaukazie, Nowa Europa Wschodnia, 1(I), 2008, s. 12-14.

44 Zapowiedzią tejże ofensywy było Oświadczenie w sprawie poparcia integralności terytorialnej Gruzjioraz jej suwerenności, złożone przez L. Kaczyńskiego 17 IV 2008 r. Tekst: Warto być Polakiem…, s. 62.

45 Tekst, uznawanego przez niektórych komentatorów za historyczne, przemówienia L. Kaczyńskiegowygłoszonego 12 VIII 2008 r. w Tbilisi: Warto być Polakiem…, s. 62-63.

851


do kwestii kosowskiej, posiada on również kluczowe znaczenie dla naświetlenia poglą-du śp. Prezydenta na problem Kosowa oraz zrozumienia powodów, które skłoniły godo zajęcia w „okresie pogruzińskim” jednoznacznie już proserbskiej postawy, zamani-festowanej w sposób najbardziej czytelny podczas wizyty złożonej w maju 2009 r. wBelgradzie.

W dobitny sposób ukazała powyższe wizyta złożona przez głowę państwa polskiegow końcówce sierpnia 2008 r. w Tallinie. Do stolicy Estonii L. Kaczyński pojechał spot-kać się z prezydentem tego państwa Toomasem Hendrikiem Ilvesem, prezydentem Ło-twy Valdisem Zaltersem oraz przedstawicielami władz Litwy. Spotkanie z wymienio-nymi stanowiło istotny etap wypracowywania spójnego stanowiska Polski oraz trzechpaństw bałtyckich, należących wraz z nią do UE i NATO, w kwestii Gruzji. Odbywałosię ono przed poświęconym konfliktowi gruzińskiemu szczytem UE, zwołanym doBrukseli. Inicjatywę L. Kaczyńskiego, chcącego doprowadzić do jednogłośnego wypo-wiadania się w Brukseli na temat konfliktu rosyjsko-gruzińskiego przez cztery grani-czące z Federacją Rosyjską państwa, komentowano w części polskich mediów z ewi-dentną uszczypliwością, interpretując ją zasadniczo w kontekście wewnątrzkrajowejrywalizacji Prezydenta z premierem D. Tuskiem o to, który z nich będzie miał większeprawo do zabierania głosu na unijnym szczycie. L. Kaczyńskiemu wytykano równieżwprost krytykowanie za granicą polskiego rządu47. Istotnie Prezydent krytykowałrząd, a w krytyce tej znalazło się, sprawiające wrażenie zaprawionego goryczą, bezpo-średnie odwołanie do sprawy uznania Kosowa. Zaraz po tym, jak L. Kaczyński wyraziłopinię, iż „sprawy Gruzji idą w kierunku, którego nie da się akceptować”48, odnoszącsię do uznania przez Moskwę samozwańczych deklaracji niepodległościowych Abcha-zji i Osetii Płd., wypowiedział on słowa, posiadające dla niniejszych rozważań szcze-gólnie istotne znaczenie. Słowa te brzmiały: „[…] mamy uznanie dwóch maleńkichkrajów, jako podmiotów prawa międzynarodowego, przez Rosję – to, czego żeśmy sięobawiali. Powiem kilka słów osobiście – to, czego ja się obawiałem, jako prezydent Pol-ski po uznaniu Kosowa. To mówię wyłącznie we własnym imieniu i wyłącznie jako

46 Uznanie dla „gruzińskiej misji” L. Kaczyńskiego w sierpniu 2008 r. wyrażali otwarcie m.in. niektórzydyplomaci Stanów Zjednoczonych (co ujawniły informacje, w których posiadanie wszedł portal WikiLe-aks Juliana P. Assange'a – zob. Lech Kaczyński w materiałach Wikileaks, Dziennik Gazeta Prawna, 30 XI2010). Na słowa uznania pod adresem Prezydenta zdobył się również Adam Michnik – znany działacz pol-skiej opozycji antykomunistycznej, kierujący od 1989 r. niezwykle wpływowym dziennikiem „GazetaWyborcza”, generalnie atakującym Lecha Kaczyńskiego i prawicowe postsolidarnościowe środowisko po-lityczne, którego głównymi liderami pozostają od lat: J. Kaczyński, J. Olszewski i Antoni Macierewicz.Zob.: A. Michnik, Polska zdała gruziński egzamin, Gazeta Wyborcza, 9 IX 2008 (wyborcza.pl/1,101421,5676687,Adam_Michnik_ Polska_zdala_gruzinski_egzamin.html – dostęp: 7 XI 2012). Z koleibardzo krytyczną opinię nt. aktywności L. Kaczyńskiego w okresie konfliktu w Gruzji przedstawił na ła-mach cytowanego dziennika Tomasz Wołek – znany komentator spraw społeczno-politycznych: T. Wo-łek, Kaczyński w Tbilisi nie napawał mnie dumą – wyborcza.pl/1,76842,5738970,Kaczynski _w_Tbilisi_nie_napawal_mnie_duma.html (dostęp: 7 XI 2012).

47 Zob.: http://www.dziennik.pl/polityka/article2….._rzad.html; http://prawda2.info.viewtopic.php?t=3646 (dostęp do obu wymienionych materiałów: 24 X 2012).

48 Tamże.

852


prezydent Polski, bo jak wiadomo, rząd Rzeczypospolitej – co jest prawnie skuteczne –Kosowo uznał”49.

Rozdźwięk między poglądami własnymi a oficjalnym stanowiskiem Polski w spra-wie uznania suwerenności Kosowa, za którego przyjęcie odpowiadał w pełni rząd D.Tuska, został następnie wyeksponowany przez Prezydenta L. Kaczyńskiego w maju2009 r. w Belgradzie, gdzie gościła go ówczesna głowa państwa serbskiego – demokrataBoris Tadić. Na okolicznościach tego spotkania prezydentów Polski i Serbii oraz wypo-wiadanych w jego trakcie słowach, podobnie jak na komentarzach formułowanych wPolsce i w Serbii „na gorąco” i po powrocie L. Kaczyńskiego z Belgradu do Warszawy,warto zatrzymać się na dłużej.

W trakcie swojej wizyty w stolicy Serbii w dniu 13 V 2009 r. L. Kaczyński skupił się,obok standardowego analizowania politycznych i gospodarczych relacji dwustron-nych Polski z danym partnerem zagranicznym, na dwóch szerszych kwestiach. Byłynimi: perspektywa integracji Serbii z UE oraz status Kosowa. Obydwa zagadnienia wrozmowach L. Kaczyńskiego z B. Tadiciem podejmowano zresztą w ścisłej korelacji.Wydaje się, iż było to nieuniknione, m.in. z uwagi na fakt, iż różni wpływowi przedsta-wiciele UE wielekroć wskazywali na problem kosowski, jako konieczny do rozwiąza-nia przed ewentualną akcesją Serbii do Unii (z reguły utożsamiano „rozwiązanie” zuznaniem przez Serbię Kosowa za niepodległe państwo, mniej lub bardziej natarczy-wie naciskając na zajęcie w tej sprawie przez Belgrad stanowiska odpowiadającegoBrukseli). Tymczasem Lech Kaczyński ewidentnie odżegnywał się w całej prowadzo-nej przez siebie na forum UE polityce od strategii nacisków na państwa, które nie na-leżały do najsilniejszych członków Unii (najlepiej ilustrowało to stanowisko, jakie zająłon w sprawie przyjęcia Traktatu Lizbońskiego przez Irlandię), a w sposób jeszcze bar-dziej zdecydowany przeciwstawiał się prowadzeniu przez euro-dyplomatów w sposóbnaciskowy rozmów z pretendentami do członkostwa w Unii. Prezydent Rzeczypospo-litej był gorącym zwolennikiem rozszerzenia granic Wspólnoty Europejskiej naWschód od Polski oraz w kierunku południowo-wschodnim, choć będąc realistą uzna-wał, o czym wspomniał w Belgradzie, że warunki do tego pojawią się dopiero po prze-zwyciężeniu kryzysu ekonomicznego, który właśnie wówczas, gdy L. Kaczyński gościłw Serbii, objawiał swoje groźne, także dla zjednoczonej Europy, oblicze50. Prezydent L.Kaczyński widział przyszłość Unii jako wspólnego europejskiego domu także dla ta-kich państw, jak: wszystkie republiki postjugosłowiańskie, Albania, Mołdawia, Ukrai-na, a nawet Gruzja51 czy, po koniecznych zmianach systemowych, Białoruś. W Belgra-dzie L. Kaczyński jednoznacznie odrzucał możliwość zatrzaśnięcia drzwi Unii przedwymienionymi demokratycznymi czy też demokratyzującymi się państwami, leżący-mi w tych częściach Europy52, które jego zdaniem nie stanowiły gorszych elementów

49 Tamże.50 Lech Kaczyński popiera Serbię w sprawie Kosowa - http://www.rp.pl/artykul/304989.html (dostęp: 2 X

2012). 51 Tamże.52 Tamże.

853


Starego Kontynentu. Naturalnie swoją uwagę w rozmowach z serbskim prezydentemkoncentrował L. Kaczyński na Serbii i jej problemach. Spośród nich, bodaj na pierwszyplan wysunął kwestię Kosowa.

Wywody na ten temat Prezydent Rzeczypospolitej rozpoczął od słynnego, cytowa-nego już wyżej zwrotu, o uznaniu Kosowa przez Polskę w okolicznościach, w którychrząd i głowa państwa bynajmniej nie byli jednomyślni53. Wedle jednej z relacji praso-wych stwierdzenie to miało uzyskać brzmienie: „Polski rząd uznał niepodległość Koso-wa, ale nie ukrywam, że zdarzyło się to w warunkach, gdy prezydent i premier nie mie-li tożsamego stanowiska w tej kwestii. Z drugiej strony, demokratycznie wybrany rządmojego kraju miał prawo do takiej decyzji”54. Zapewniwszy prezydenta B. Tadicia obraku aprobaty dla „ […] decyzji polskiego rządu uznającej niepodległość byłego auto-nomicznego okręgu Jugosławii i Serbii […] po rozmowie ze swoim serbskim partnerem[…] polski lider oświadczył, że Warszawa zawsze opowiadała się za pełną integracjąBałkanów Zachodnich ze strukturami europejskimi [bowiem] «bez członkostwa[m.in.] Serbii w UE nie może być mowy o trwałej stabilizacji w regionie»”55. Jak przed-stawił to na podstawie materiałów serbskich (depesze agencji Tanjug, oficjalne komu-nikaty serbskiego urzędu prezydenckiego) Łukasz Kobeszko, 13 V 2009 r. w Belgradzie„Prezydent RP wyraził także nadzieję, iż problem przyszłości Kosowa może zostać zsukcesem rozwiązany, przestrzegając jednocześnie, że jednostronne proklamowanieniepodległości Kosowa w lutym ub. [tj. 2008] r. stanowiło złamanie fundamentalnejzasady integralności terytorialnej państw członkowskich ONZ. Zdaniem polskiegoprzywódcy, skutkiem wydarzeń wokół Kosowa była wojna na Kaukazie w sierpniu ub.r., w wyniku której naruszono integralność terytorialną i suwerenność Gruzji”56.Pierwszoplanowa polska gazeta codzienna „Rzeczpospolita” informowała z kolei, iż L.Kaczyński otwarcie stwierdził, iż popiera serbską politykę wobec jej prowincji, za cobardzo serdecznie dziękował mu prezydent B. Tadić57. Na łamach tego poczytnegodziennika stwierdzano również nazajutrz po kilkugodzinnym pobycie Prezydenta Rze-czypospolitej w Serbii, iż wyraził on wówczas swoje „[…] przekonanie, że sprawa Ko-sowa jest problemem do rozwiązania”58, a następnie „[…] oświadczył, że jest gorącymzwolennikiem polityki Serbii w tej kwestii, prowadzonej przez B. Tadicia. Namawiampana prezydenta do stawiania sprawy konsekwentnie, tak jak dotąd –oświadczył LechKaczyński”59.

Pierwsze relacje mainstreamowej polskiej prasy (zwłaszcza cytowanej „Rzeczpospo-litej”) z wizyty Prezydenta L. Kaczyńskiego w Serbii oraz omówienia tejże wizyty

53 Prezydent Kaczyński popiera politykę Serbii wobec Kosowa… (zob. przypis 29). 54Ł. Kobeszko, Lech Kaczyński poparł Serbię w sprawie Kosowa http://www.psz.pl/index.php?op-

tion=com_ content&task= view&id=20043 (dostęp: 25 X 2012).55 Tamże.56 Tamże. 57 Lech Kaczyński popiera Serbię w sprawie Kosowa… (materiał przywołany pierwszy raz w przypisie

49). 58 Tamże.59 Tamże.

854


przygotowane na użytek internetowych portali specjalistycznych, były nawet obiek-tywne. Wykorzystywano w nich źródła własne oraz serbskie. Skorzystano z okazji, byprzybliżyć nieco szerzej sytuację Serbii. Co istotne, to ostatnie uczyniono nie tylko wkontekście problemów wewnętrznych tego państwa oraz w kontekście jego układów zUE i stosunków politycznych i handlowych z Polską; ukazywano bowiem także skró-towo stanowisko Serbii w kwestii statusu Kosowa i strategię dalszego dociekania racjiBelgradu na forum międzynarodowym, nakreśloną przez szefa dyplomacji serbskiejVuka Jeremicia).

Od tradycyjnych już połajanek względem głowy państwa, mogących przypominaćtonem niektóre z negatywnych wypowiedzi formułowanych po wizytach L. Kaczyń-skiego w Gruzji oraz po wizycie w sierpniu 2008 r. w stolicy Estonii czy we wrześniutego samego roku w Brukseli, nie potrafili za to odżegnać się politycy z opcji wrogiejPrezydentowi. Z miejsca zauważono to w Serbii. Pojawiające się tam komentarze poszczycie L. Kaczyński – B. Tadić uwypuklały proserbską postawę Prezydenta Rzeczy-pospolitej w kwestii statusu Kosowa i jednoznaczne opowiadanie się przez gościa zWarszawy za wejściem Serbii do UE60, ale w poczytnym dzienniku „Blic” odnotowy-wano atak na polskiego Prezydenta przedsięwzięty przez „partię władzy” – PO, tuż popowrocie L. Kaczyńskiego do kraju61. Jego realizatorem stał się reprezentujący partięDonalda Tuska przewodniczący Komisji Polityki Zagranicznej Sejmu RP poseł Krzysz-tof Lisek. Belgradzki „Blic” wypunktował jego słowa, w których stwierdził on, iżpoparcie przez L. Kaczyńskiego polityki serbskiej w sprawie Kosowa, której funda-mentem jest niezmienne obstawania przy tym, że Serbia żadną miarą nie może się gowyrzec, stanowi „dolewanie oliwy do ognia stosunków Serbii i Kosowa”, i że Prezy-dent nie powinien w trakcie wizyt składanych za granicą poddawać krytycznej oceniepolskiej polityki zagranicznej, za której prowadzenie, w myśl konstytucji, odpowiadarząd62. W tym samym tekście z dziennika „Blic” postarano się o to, by serbskiemu od-biorcy wskazać szczególnego rodzaju okoliczności, w jakie uwikłane były: z jednejstrony proserbskie stanowisko L. Kaczyńskiego w kwestii Kosowa (kontekst związanyz oceną sytuacji mającej miejsce w regionie kaukaskim, a w szczególności w Gruzji)oraz z drugiej strony proalbańskie (a de facto przede wszystkim probrukselskie) stano-wisko D. Tuska i ministrów z jego rządu (kontekst wybierania między solidarnością zZachodem, a występowaniem po tej samej stronie, co Federacja Rosyjska)63.

Po tragicznej śmierci L. Kaczyńskiego, w katastrofie lotniczej w Rosji (Smoleńsk, 10 IV 2010), niewyjaśnionej w sposób rzetelny aż do dziś (przeszło dwa i pół roku pozdarzeniu!64), kwestia jakie stanowisko śp. Prezydent Rzeczypospolitej Polskiej zajmo-

60 Predsjednik Poljske Leh Kačinjski izjavio je u sredu u Beogradu da su vrata Evropske unije (EU) udekotvorena za Srbiju i pored trenutnih teškoća u koje je zapala Unija – http://www.mondo.rs/v2/ekst.php?vest= 134509 (dostęp: 25 X 2012).

61 Kačinjski na udaru kritika zbog Kosova (opublikowano 14 V 2009 r. na stronie internetowej dziennika„Blic” – www.blic.rs; obecnie – stan na dzień 1 XI 2012 r. – dostępne na stronie: http:/www.naslovi.net/2009-05-14/blic/kacinjski-na-udaru-zbog-Kosova/1154425).

62 Tamże.63 Tamże.

855


wał w sprawie uznania niepodległości Kosowa, zeszła w Polsce na dalszy, raczej na-prawdę odległy, plan. Obok proserbskich gestów, takich jak wiece poparcia dla Serbiiurządzane przed jej placówką dyplomatyczną w Warszawie rokrocznie dnia 17 lute-go65, do których wyrażania motywuje niektórych (np. R. Czarneckiego czy M. Gosiew-ską) m.in. pamięć o byłym Prezydencie i jego poglądach w niniejszej sprawie, spotkaćmożna się z wypowiedziami, w których przedstawia się L. Kaczyńskiego albo jako defacto zwolennika uznania Kosowa, namawiającego wyłącznie do odrzucenia pośpie-chu przy podejmowaniu decyzji w tej kwestii (Marcin Janowski)66, albo wręcz jako te-go, kto oficjalnie w imieniu Polski uznał Kosowo za niepodległe67. Głosy tego rodzajuwynikają nie tyle nawet z negatywnych opinii wypowiadających je osób na temat by-łego Prezydenta, co z braku orientacji w systemie prawno-ustrojowym własnego pań-stwa.

Z kolei w Serbii, gdy wspominano postać Lecha Kaczyńskiego tuż po jego śmierci wSmoleńsku, podkreślano, iż był on „szczerym przyjacielem Serbii” (zwrot z oficjalnychkondolencji złożonych Polakom przez prezydenta Borisa Tadicia)68, a także określonogo mianem „konsekwentnego przeciwnika niepodległości Kosowa” (dziennikarz Bran-ko Vlahović). To ostatnie określenie, sformułowane przez przedstawiciela narodu bez-pośrednio zainteresowanego kwestią kosowską oraz docenieniem każdego z ważniej-szych reprezentantów wspólnoty międzynarodowej, którego poglądy przychodzą wsukurs jego własnym racjom w tak istotnej sprawie, stanowi klamrę spinającą niniej-sze refleksje oraz najwłaściwszą pointę dla wywodów przedłożonych tym tekstem.

64Ńiniejsze słowa pisane są 22 XI 2012 r.65 Zob. http://www.youtube.com/watch?v=hwW2qjKnUfc (materiał filmowy, przywołany pierwszy

raz w przypisie 35). Por. również: Protest u Varšavi protiv nezavisnosti Kosova, Blic 20 II 2011 (aktualnie wInternecie pod adresem: http://www.blic.rs/Vesti/Svet/236830/Protest-u-Varsavi-protiv-nezavisnosti-Ko-sova- dostęp: 25 X 2012).

66 Por. opinię wymienionego, zgodnie z którą L. Kaczyński nie sprzeciwił się uznaniu Kosowa, lecz uwa-żał jedynie, że nie należy się z nim spieszyć, gdyż „[…] stworzyłoby to niebezpieczny precedens dla sepa-ratystycznych prowincji w Gruzji – Abchazji i Osetii, czy też w Mołdawii – Republiki Naddniestrzańskiej”– http://marcinjanowski.salon24.pl/392485,lech-kaczynski-nie-sprzeciwił-się-uznaniu-Kosowa (dostęp:17 IX 2012).

67 Zob. wpis jednego z użytkowników Internetu, zamieszczony na forum popularnego prawicowegopublicysty S. Michalkiewicza – http://www.forum.michalkiewicz.pl/viewtopic.php?f=9&t=18723 (dostęp:25 X 2012). Jego treść jest następująca: „[…] Polska uznała «niepodległość Kosowa» 26 lutego 2008 r., a więcza prezydentury aktualnego mieszkańca Krakowa, Kaczyńskiego Lecha. Jeszcze jeden parszywy kwiatekdo wieńca. A taka Turcja rozbiorów Polski nie uznała […]”. Można dostrzec paralelę między tego rodzajuopinią niedouczonego internauty, wypowiadającego się grubo po omawianych zdarzeniach, z emocjonal-ną reakcją innej osoby (Dominiki Ćosić – warszawianki pochodzenia serbskiego), sformułowaną w tzw.blogosferze wkrótce po 17 II 2008 r. Treść tejże wypowiedzi: „I żeby nie było nieporozumień! To Lech Kaczyński jako polski pre-zydent podpisał zabór Serbii!!! Widać więc wyraźnie, że Kaczyński to Kalkstein, a PIS to… pseudopolskaopozycja” – zob. – http://dominikacosic.blog.onet.pl/7753811,454096602,1,200,200,90811639,454111399,9131057,0,forum.html (dostęp: 25 X 2012).

68 Tadić izrazio saučešće poljskom narodu zbog nesreće – http://www.mfa.gov.rs/Srpski/Bilteni/Srpski/120410_s.html (dostęp: 25 X 2012); B. Vlahović, Poginuo Leh Kačinjski – na: http://www.novosti.rs/ vesti/planeta.299.html:270218-Poginuo---Leh-Kacinjski (dostęp: 25 X 2012).

856

http://www.forum.michalkiewicz


Wojciech S. Szczepański

LECH KACZYŃSKI (1949-2010) AND THE MATTER OF ACCEPTING THE KOSOVO DECLARATION

OF INDEPENDENCE BY POLAND

SummaryLech Kaczyński (1949, Warsaw – 2010, Smolensk) was the president of Poland from the

end of 2005 to April 2010, when he was killed in a plane crash in Russia, six months beforethe end of his five-year term in office. He was in office when the diplomatic game related toKosovo status entered its final phase and the Albanian majority succeeded in passing a uni-lateral declaration of the province independence in Pristina (February 2008). Although L.Kaczyński, representative of the right-wing Law and Justice [Prawo i Sprawiedliwość] partyobtained presidency by exhibiting internal policies in his election campaign and clearly de-claring that his main concern as president would be solving internal problems (legal and so-cio-economic), paradoxically he was remembered mainly because of his controversial role inforeign policy. He is particularly remembered as the ”Georgia advocate”, for the role he as-sumed in Central Europe and also in the EU when the existence of that country was jeop-ardized during the military conflict between Georgia and Russia.

The position taken by L. Kaczyński on the matter of Kosovo separation from Serbia left amuch lighter trace in collective memory. L. Kaczyński was strongly opposed to internationalrecognition of Kosovo independence and the decision to this effect taken hastily (on 26 Feb-ruary 2008) by Polish government (the first cabinet of Donald Tusk, formed by Civic Plat-form [Platforma Obywatelska] and the Polish Peasants’ Party [Polskie Stronnictwo Lu-dowe]. Without a possibility to stop or cancel the governmental decision the president ad-vised the Prime Minister Donald Tusk and Radosław Sikorski, the minister of foreign affairs,to consider Poland’s stand on Kosovo declaration of separation from Serbia without haste.Immediately after the government in Warsaw acknowledged Kosovo as an independentstate, the president announced that he was still unconvinced whether it was the right deci-sion to take, as it could conflict with Poland’s interest and have possibly adverse conse-quences for the stability in the Balkan region. He also determinedly drew attention to pos-sible negative effect of the Kosovo matter on the developments in Georgia, which was infriendly relations with Poland and whose territory was in danger of attacks by separatistsfrom Abkhasia and South Ossetia as well as by Russian pressure and manipulations.

Although L. Kaczyński did not become the main opponent of Kosovo independenceamong the heads of Central European states (this position was taken by the Czech VaclavKlaus), an unusual role he played then also during his visit in Beograd in May 2009 consid-erably influenced the forming of critical thought of the main right-wing trends in Poland (aswell as some left-wing ones) on the happenings in the Balkan and political solutions sug-gested there by the West. The position of L. Kaczyński on the matter became a kind of ref-erence for some activists of Prawo i Sprawiedliwość (eg. Ryszard Czarnecki or MałgorzataGosiewska), whose leader is the twin brother of the late president, i.e. Jarosław Kaczyński(ex-Prime Minister before D. Tusk).

It is worth noting that Poland-Kosovo relations since 2008 have not been developedenough to enable ambassador accreditation. After Kosovo was recognised by Polish govern-

857


ment, president L. Kaczyński clearly stated that he would not sign any permission for a can-didate for Poland’s representative in Priština. The situation has not changed also now thatthe government (another cabinet by D. Tusk) is in good relations with the current head ofstate, i.e. Bronisław Komorowski, whose presidency, as should be emphasised, includes astrong negation of the work of his predecessor even aiming at losing his heritage to the na-tion.

Key words: Lech Kaczyński, Kosovo, Serbia, the matter of independence recognition, Lawand Justice [Prawo i Sprawiedliwość].

858

УДК: 323(497.115)”19”

УРОШ В. ШУВАКОВИЋ1


ДЕВЕТА СЕДНИЦА ЦЕНТРАЛНОГ КОМИТЕТА САВЕЗА КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ЊЕН

ДРУШТВЕНИ ЗНАЧАЈ У РЕШАВАЊУ ПРОБЛЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ2

САЖЕТАК. Иако је уврежено мишљење у лаичкој, али и у научној јавности да је пита-ње решавања проблема на Косову и Метохији отворено са одржавањем VIII седницеЦентралног комитета Савеза комуниста Србије (ЦК СКС) 23–24. септембра 1987, тоније сасвим тачно. На свом пленуму српски комунисти су заправо преиспитивалиефикасност спровођења и операционализације закључака IX седнице Централног ко-митета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) одржане 26. јуна 1987. године.

Девета седница ЦК СКЈ је заправо избацила поново на политичку сцену решавањепроблема на Косову и Метохији (КиМ)3. Уједно, историјски то је био и последњи удру-жени југословенски4 покушај да се савладају албански шовинисти и сепаратисти.

1 [email protected] Рад је резултат истраживања на пројекту III 47023 Косово и Метохија између националног иден-

титета и евроинтеграција који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развојаРепублике Србије.

3 Званични уставни назив до уставних промена у Србији 1989. године био је СоцијалистичкаАутономна Покрајина Косово (САП Косово). Од тада па надаље, званичан назив је Аутономнапокрајина Косово и Метохија (АП КиМ). Додавање термина „Метохија”, као и његово изостављањеиз назива ове покрајине у периоду 1968–1989. (до 1963. званичан назив је био Аутономна Косов-ско-метохијска област, што је значило нижи степен аутономије у односу на Аутономну Покраји-ну Војводину, потом Аутономна Покрајина Косово и Метохија, а од новембра 1968. само Аутоном-на Покрајина Косово), имало је свој корен не само у лингвистичкој економичности већпрвенствено у политици. Наиме, назив „Метохија” потиче од μετοχή (грч. метох), што означаванасеобину монаха који обрађују одређену манастирску земљу. Оваква етимологија речи јасно јеуказивала на српску православну црквену баштину овог подручја, па је албанским шовинистимаи сепаратистима било значајно да ово „подсећање” избришу из званичног назива, што им је у јед-ном тренутку и пошло за руком.

4 Мисли се на покушај унутар друге југословенске државе, социјалистичке Југославије, Соција-листичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Све ове термине користићемо синонимно.

859


Првенствено применом метода анализе садржаја докумената, и то неауторизованихи до сада необјављених стенографских бележака са овог пленума југословенских ко-муниста и закључака које је он усвојио, настојаћемо да укажемо на узроке неефика-сности деловања Савеза комуниста (СК) на правцу решавања косовског проблемаунутар друге југословенске државе (СФРЈ), разлоге отпора спровођењу ових закључа-ка, што је касније резултирало последицама које су данас више него очевидне.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косово и Метохија, Србија, Социјалистичка Федеративна републикаЈугославија, Савез комуниста Југославије, IX седница ЦК СКЈ, албански шовинизам исепаратизам на Косову, 1987. година.

1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Девета седница ЦК СКЈ посвећена проблемима на Косову и Метохији (КиМ)одржана је 26. јуна 1987. У овом раду, на основу првенствено квалитативне ана-лизе садржаја стенографских бележака са ове седнице – које се налазе у личномпоседу аутора рада и које до сада нису коришћене у сврхе научног истраживањанити су објављиване – настоји се да се објасни друштвени оквир у коме је сед-ница одржана, укаже на односе политичких снага у највишим органима тадамонополистичког СК и њихово порекло, те да се одговори на питање о разлози-ма због којих је изостала правовремена и ефикасна, она која даје резултате, по-литичка акција, активност (Милосављевић, 1977) на плану сузбијања албанскогшовинизма и сепаратизма. При свему томе полазимо од хипотезе да је одржа-вање IX седнице ЦК СКЈ представљало, историјски гледано, последњи удруженијугословенски покушај да се савладају албански шовинисти и сепаратисти, а ти-ме и створе основе за очување Југославије. Како је време одмицало, они су пра-вили савезе са тадашњим комунистичким руководствима оденутим оденутиму национал-шовинистичко рухо у другим бившим југословенским република-ма – првенствено у Словенији, Хрватској, затим аутономашима у Војводини иделом у БиХ – што је била увертира за разбијање социјалистичке Југославије.Опредељење за анализу садржаја као самосталну методу истраживања ставоваполитичких партија, у овом случају СКЈ о КиМ, условљено је чињеницом да до-кумент који је објект анализе одражава верно различита становишта у најви-шем форуму СКЈ у вези са овим питањем, али је условљено и тиме да је све мањеоних који су данас живи и способни да тачније од стенографских бележака ин-терпретирају овај политички догађај, поготову када се ради о његовим главнимпротагонистима (уп. Шуваковић, 2011, 82, 95).Имајући у виду да је до поновне ескалације албанског шовинизма и сепара-

тизма дошло током осме деценије XX века, као и чињеницу да су се југословен-ски комунисти овим проблемом бавили читаву ту деценију, пре него што се по-

860

Урош В. Шуваковић: Девета седница Централног комитета…

забавимо резултатима IX седнице ЦК СКЈ из 1987. године, дужни смо да украткоподвргнемо анализи још два документа југословенских комуниста, који су јав-ни, и то: Политичку платформу за акцију Савеза комуниста Југославије у раз-воју социјалистичког самоуправљања, братства и јединства и заједништва наКосову (новембар 1981) и резолуцију XIII Конгреса СКЈ Задаци СК на даљемостваривању Политичке платформе за акцију СКЈ Југославије у развоју соција-листичког самоуправљања, братства и јединства и заједништва на Косову (јун1986). Ово зато што ови документи показују континуираност борбе југословен-ских комуниста са сепаратистима на КиМ и континуитет опструкције и неуспе-шности те борбе.

2. СТАВОВИ ИЗ „ПОЛИТИЧКЕ ПЛАТФОРМЕ ЗА АКЦИЈУ

САВЕЗА КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ У РАЗВОЈУ

СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ САМОУПРАВЉАЊА, БРАТСТВА

И ЈЕДИНСТВА И ЗАЈЕДНИШТВА НА КОСОВУ”

(ПЛАТФОРМА, 1981)

Платформа је усвојена на XXII седници ЦК СКЈ 17. новембра 1981. године, по-ла године од избијања насилних демонстрација албанских сепаратиста, најпре11. марта 1981. у Приштини, а потом и другим косметским градовима: Обилићу,Вучитрну, Подујеву, Витини, Урошевцу, Косовској Митровици… (в. Михајло-вић, 1989). Демонстранти су носили пароле „Хоћемо републику!”, „Косово-репу-блика”, „Трепча ради-Србија се гради”, „Живео Енвер Хоџа!”, „Албанци нису Ју-гословени!” итд.Платформа је била најозбиљнији и најсвеобухватнији документ југословен-

ских комуниста доступан јавности и формулисан на 65 страница текста објавље-них као брошура. У њему се указује да је забринутост југословенске јавностиизазвана „непријатељском акцијом на Косову”, и то првенствено због тога штота акција: 1) има контрареволуционарне циљеве, 2) исказује агресивност непри-јатеља, 3) његову организованост, 4) припремљеност акције, 5) повезаност саспољним факторима и 6) представља покушај промене друштвеног и политич-ког система у антисоцијалистичком, антисамоуправном и антидемократскомсмислу (Платформа, 1981, 8). Из ових ставова је јасно да су у својој платформи ју-гословенски комунисти дали прилично јасну и тачну оцену, дијагнозу збивањана Косову и Метохији 1981. године, додуше изражену кроз идеолошку, маркси-стичку терминологију. Ово су били и разлози што је у овом документу ЦК СКЈоправдао употребу ЈНА и полиције зарад сузбијања нереда у јужној српској по-крајини.Мора се уочити то да је, осим тачне и прецизне анализе, овај документ садр-

жавао и снажну политичку поруку, али и јасну и одрешиту реторику која нијебила уобичајена у избирократизованом СКЈ. Очигледно је да је већ тада свима

861


било јасно шта побуна на Косову и Метохији заправо значи. У документу се да-ље каже да је основни циљ „разбијање Југославије”, „насилно отцепљење САПКосова од СР Србије и СФР Југославије” (Исто, 9), те о „захтеву албанских ире-дентиста5 да се, под паролом ’Косово-република’ ревидирају и измене данашњегранице суверених држава” (Исто, 35). Указује се на перфидно непријатељско де-ловање, али и на „одсуство одлучног отпора организованих социјалистичкихснага”, па се тиме образлаже „криза свести”, посебно у делу интелигенције, кодстудената и омладине. Оцењује се да је „национализам био продро и у редовеСавеза комуниста и у руководства”, те да су се „делови Савеза комуниста Косова,Социјалистичког савеза и других, односно делови њихових руководстава, достадуго повлачили под притиском унутрашње контрареволуције, а у време самихдогађаја нису се понашали одлучно и борбено” (Исто). Дакле, не само да садржиоцену догађаја на КиМ, већ и оцену понашања руководства СК Косова. Сем тога,овај документ у разради иде и даље, па разлаже разлоге збивања на КиМ, пет та-квих разлога, и то: 1) чињеница да у друштву и око њега „још живе национали-стичке и друге реакционарне снаге и тенденције, које оживљавају у појединимкризним или преломним ситуацијама. Овог пута непријатељ је био охрабренекономским тешкоћама у Југославији, чије су последице на Косову још теже. Утоме има свог удела и заоштравање међународне ситуације и противречности.Непријатељ је погрешно проценио политичке прилике у Југославији непосред-но после Титове смрти”; 2) узрок се налази у политици руководства Косова „којаје, последњих година, објективно отварала простор за деловање национализмана Косову, која није дозвољавала да се постави оштра граница између наше инационалистичке оријентације, између наших и непријатељских парола”. У на-ставку овог става осуђује се политика ПК СК Косова, која указује на њихове не-реалне захтеве, на покушаје да се „претњом”, упућеном Председништву СФРЈ иПредседништву ЦК СКЈ, како ће се „са протестом и незадовољством изаћи у јав-ност, тј. у чланство Савеза комуниста на Косову” (Исто, 10), обезбеде већа дру-штвена издвајања за Косово. Оцењује се да је на тај начин генерисано незадо-вољство код кадрова, које је ширено у масама; 3) оцењује се да је КиМ послеII светског рата суштински изменио своју структуру, а да су у вези са тим у СККосова даване погрешне оцене. У Платформи се оцењује како су тешкоће искр-сле у погледу незапослености резултат брзог друштвеног развоја, социјалногпреображаја, раслојавања села, миграција на релацији село–град, „бурног разво-

5 Сам термин иредента, иредентисти није у овом контексту исправно употребљен. Може сепретпоставити да је и његово коришћење представљало терминолошку подвалу која је врло брзоушла у комунистички вокабулар и из њега није избачена све до престанка постојања СКЈ и увође-ња политичког плурализма у Србији. Наиме, Иредента (итал. Italia irredenta, „Неослобођена Ита-лија”) је био политички савез који је тежио уједињењу свих крајева у којима се говори италијан-ски и у којима има Италијана са Краљевином Италијом. Иредентисти су, према томе, присталицеИреденте. Међутим, овај израз има и своје фигуративно, политичко значење „сви они који теже заприсаједињењем неке области, КОЈА ЈЕ ПОД ТУЂИНОМ (нагласио У.Ш.), земљи или држави којој би,по праву самоопредељења народа, требало да припада” (Вујаклија, 1966).

862


ја школства и универзитета”, с једне стране, и недовољне могућности привредеда апсорбује новопридошлу младу радну снагу, с друге стране, што је у даљемрезултирало да је највеће незадовољство и масовно учешће у демонстрацијамаиспољила управо омладина (ђаци и студенти), као и део интелигенције, који субили индоктринирани, чему је широк простор отворило и покрајинско руко-водство чији су делови такође били захваћени национализмом; 4) аутaрхичностКосова у економско-политичком смислу, која се испољавала како према СР Ср-бији, тако и према Југославији, а што су подстицали албански националистикао плодно тло за паролу „Косово-република”, из чега се извлачи закључак да јелогично како је централно питање „борба против национализма, уз истовреме-но осигурање и јачање националних права народа и народности у складу саУставом” (Исто, 11); 5) указује се да је на КиМ дошло до развоја бирократско-ета-тистичких односа, затварања у форуме, фамилијарности, монопола појединацаи група у области кадровске политике, док су „легални органи и тела били, нај-чешће, само формално консултовани”. Из овде побројаних пет тачака оцене узрока збивања на КиМ 1981. године ЦК

СКЈ је у Платформи извукао крајње јасан и одрешит закључак: „Оно што се до-годило на Косову, није се морало догодити да није вођена погрешна политика,јер албанска народност живи у равноправним условима” (Исто, 12). Потом се за-хтева критичка анализа политике која је вођена на КиМ, уз истицање како нај-већа одговорност за створено стање лежи на руководству Косова, али и руковод-ствима СК Србије и Југославије „што то нису брже уочавала, што нису раније иодлучније предузимала мере поводом збивања на Косову” (Исто, 13). У наставкуПлатформе се, после овако језгровито срочених оцена, разматрају „Поуке иискуства СК из догађаја на Косову”, „Развој међунационалних односа на Косовуна основама социјалистичког самоуправљања”, „Друштвено-економски развојСАП Косова” и „Југословенско-Албански односи и догађаји на Косову”.Потребно је уочити да се у разматрању међунационалних односа ЦК СКЈ у

својој платформи позива на изјаву Евдарда Кардеља из 1977. о томе како се рани-је говорило када је било речи о Косову да Срби сносе посебну одговорност, а дасе ситуација обрнула и да „данас Албанци на Косову сносе посебну одговорноступраво зато што су већински народ овде на Косову” (Исто, 40). Ова Кардељева из-јава, без обзира што је у Платформи интерпретирана на начин одговорностиАлбанаца за равноправан положај Срба и Црногораца на КиМ и за обезбеђењезаједничког живота, може се и другачије схватити. Наиме, Кардељ користи син-тагму „већински народ”, при чему је он, као идеолог југословенског самоупра-вљања, знао за јасно разликовање појмова „народ” и „народност”6. Сем тога, онасагледава однос етничких група на једној територији која постоји унутар другедржаве – Социјалистичке Републике Србије, а не сагледава чињеницу да су уну-

6 Народи су имали своје социјалистичке републике унутар СФРЈ и били су конститутивни чи-ниоци и носиоци суверенитета, док је појам „народност” био еуфемизам за међународно признати познат појам „национална мањина”.

863


тар Србије Албанци и даље национална мањина. Због чега, на пример, таква из-јава није дата за подручје Книнске крајине? Без обзира, дакле, што се Албанци-ма приписује „посебна одговорност”, извесно је да им се овом изјавом признајестатус „народа”, што они у Југославији никада нису били, па је оваква Кардеље-ва изјава у том смислу ишла поново на штету Србима. Ово тим пре ако се зна зањегов став у вези са Југославијом као „транзитном станицом” словеначке држа-вности (Sperans, 1939), који је на крају и остварен.

3. СТАВОВИ ИЗ РЕЗОЛУЦИЈЕ XIII КОНГРЕСА СКЈ

„ЗАДАЦИ СК НА ДАЉЕМ ОСТВАРИВАЊУ ПОЛИТИЧКЕ

ПЛАТФОРМЕ ЗА АКЦИЈУ СК ЈУГОСЛАВИЈЕ У РАЗВОЈУ

СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ САМОУПРАВЉАЊА, БРАТСТВА

И ЈЕДИНСТВА И ЗАЈЕДНИШТВА НА КОСОВУ”

(ЗАДАЦИ, 1986)

У тексту Задатака, који су форми конгресне резолуције усвојени на XIII кон-гресу СКЈ 1986. оцењује се да „стање проузроковано контрареволуционарнимдогађајима на Косову и даље представља један од најтежих политичких, морал-них и друштвено-економских проблема југословенског друштва” (Задаци, 1986,186). Даље се утврђује како се „неки значајни задаци из Политичке платформеЦК СКЈ не извршавају са потребном одлучношћу и доследношћу”, те да „акцијасубјективних снага7 САП Косова и шире ни по обиму ни по квалитету не одго-вара потребама борбе против организованог непријатеља и тежини укупнихдруштвено-политичких проблема на Косову” (Исто). Као задаци који се морајунаћи „у средишту акције” наводе се: борба за стабилизовање друштвено-поли-тичких прилика и учвршћивање поверења међу народима и народностима упокрајини и шире; сузбијање и спречавање деловања албанских националистаи иредентиста; стабилизовање привреде; заустављање исељавања Срба и Црно-гораца под притиском; повратак исељених који желе да живе и раде на КиМ;стварање услова за живот и рад стручних и других кадрова који желе да живе наКиМ; превладавање бирократско-етатистичке свести и праксе. Посебно се на-глашава значај идеолошко-политичког и васпитног рада са младом генераци-јом „чији су делови највише затровани идеологијом и пропагандом иреденте”(Исто, 188). Као прворазредни задатак наглашава се ангажовање свих органа даби се обезбедило „доследно поштовање уставних права и слобода радних људии грађана, без обзира на националну припадност” (Исто, 190). У вези са исељава-

7 У тадашњој терминологији термином „субјективне снаге” обухватане су првенствено дру-штвено-политичке организације: Савез комуниста (СК), Социјалистички савез радног народа(ССРН), Савез удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР), Савез социјалистичкеомладине (ССО), Савез синдиката (СС) и Савез резервних војних старешина (СРВС).

864


њем под притиском Срба и Црногораца, наглашава се да је оно у функцији „по-степеног остваривања стратешких циљева непријатеља, изражених у захтевимаза: ’етнички чисто Косово’, ’Косово-република’ и ’велика Албанија’” (Исто, 191).У Задацима се тражи да се утврди због чега до тада предузете мере и активности„не дају жељене резултате”. Као посебно значајан став ових Задатака – који су посвему испод нивоа политичке и акционе опредељености који је садржавалаПлатформа – треба уочити онај који се залаже да се „у све активности на реша-вању конкретних проблема који произлазе из незаконитости и бирократскогодноса према грађанима појединих органа власти у Покрајини, морају пореднадлежних покрајинских чинилаца, с пуном одговорношћу и одлучношћу,укључити делегатски и политички органи СР Србије и федерације” (Исто, 192).Овај став је био од изузетног политичког значаја, пошто је њиме превладаваначињеница самозатварања САП Косова и онемогућавања, од тамошњих албан-ских националиста из редова партијског и покрајинског руководства, да органии друштвено-политичке организације Србије непосредно делују на територијиСАП Косово. У каснијој фази, ово ће бити и основа за вршење уставних променау Србији. Такође, с аспекта данашње ситуације може се констатовати и далеко-види став који је у Задацима указивао да „иредентистичка и националистичкаиндоктринација наших грађана, која се инспирише и организује из НСР Алба-није, представља озбиљну опасност по мир и безбедност на Балкану и шире”(Исто, 195).

4. IX СЕДНИЦА ЦК СКЈ 1987. И

ЊЕНИ ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ ДОМЕТИ И ЗНАЧАЈ

Овај пленум југословенских комуниста одржан је 26. јуна 1987. године и њего-ва прва тачка дневног реда било је „Остваривање ставова СКЈ о развоју соција-листичког самоуправљања, братства, јединства и заједништва на Косову – сапредлогом закључака ЦК СКЈ”. У име Председништва ЦК СКЈ уводно излагањеје поднео члан Председништва из Црне Горе Марко Орландић, оценивши на са-мом почетку да је „укупна ситуација у Покрајини и даље тешка, а по неким пи-тањима се и погоршава што озбиљно угрожава стабилност Југославије” (Неау-торизоване магнетофонске белешке, 1987: 2/1 МБ). У складу са праксомјугословенских комуниста да се вештачки прави паралела и тамо где је нема, иОрландић је у свом уводном реферату утврдио како је, у току припрема тог пле-нума, дошло, с једне стране, до покушаја „веће драматизације и онако тешке ко-совске ситуације и стварања једне напете и реваншистичке атмосфере”, док су,с друге стране, „били уочљиви притисци у циљу разводњавања и ублажавањаоцјене стања а тиме и расплињавања и слабљења цјелокупне акције Савеза ко-муниста” (Исто). Ипак, он касније указује да су скупови Срба и Црногораца у Ко-сову Пољу, масовни протести, петиције и слично последица лошег стања, те да

865


„поједине оцене да су ти скупови дјело српских националиста и деструктивнихснага нису тачне. Оне су унијеле додатну нервозу а тиме и политичку штету ко-совској средини и шире” (Исто, 2/4 МБ). У свом реферату он се посебно осврнуона проблем исељавања Срба и Црногораца под притиском и указао да су народ-но незадовољство, оштра реаговања, појава неповерења и подозрења последицачињенице да се то исељавање наставља и да „реално пријети постепено оствари-вање њиховог главног циља – етнички чистог Косова” (Исто, 2/3 МБ). Орландићнаглашава и да су контрареволуционари изменили методе свог деловања. „Уме-сто јавних демонстрација, изласка на улице све више примењују различитеоблике илегалног организовања и акције, како на Косову, тако и у другим дело-вима земље, па и у Југословенској народној армији. Њихово илегално организо-вање активности подстиче се из иностранства, где имају и организовану мре-жу… Све то непосредно угрожава и безбедност целе земље” (Исто, 3/2 С.Г.). Удаљем тексту реферата указује се на разлоге да и „после XIII конгреса Савеза ко-муниста Југославије не обезбиједимо ефикаснију акцију и да своја опредељењабрже потврђујемо у друштвеној пракси”. Ти узроци су: 1) „недовољно идејно иакционо јединство у Савезу комуниста Југославије”, што се посебно односи настање у Савезу комуниста Србије, тако да се „често стиче утисак да ту дјелујудва, односно три потпуно независна политичка центра” (Исто, 4/1,2 - ББ); 2) „Свевећи раскорак између класног и националног утемељује проблеме међунацио-налних односа, како на Косову, тако и у југословенској заједници у целини”, причему се оцењује да је деловање албанских националиста и сепаратиста „најмањепродрло у редове радничке класе на Косову” (Исто, 4/3-ББ); 3) неуспех развијањајединствене југословенске акције за решавања проблема на Косову налази се усредишту разлога њене неефикасности, при чему се посебно инсистира на је-динственом југословенском програму за повратак Срба и Црногораца који суисељени „и долазак оних који желе да живе и раде на Косову” (Исто, 5/2 МВ). На-глашава се да овом задатку СКЈ треба да посвети „највећу пажњу”; 4) „Било јепојава опструкције и отпора према учешћу органа Србије и федерације у зајед-ничком раду са органима Покрајине. Јављају се чак и јавно тврдње појединацада је ријеч о суспензији или патронату над легалним органима Покрајине.Уставну позицију органа СР Србије није међутим могуће свести само на укази-вање, критику појава кршења уставности и законитости, већ уставима и закони-ма прецизирати њихова права и обавезе на подручју заштите слобода, права исигурности грађана на целој територији републике”, уз нагласак да је у Предло-гу закључака дат и став о потреби да се у склопу уставне расправе размотре и овапитања, узроци таквог стања и могућа решења (Исто, 5/3,4 МВ). Овај став је биоод велике важности за покретање уставних промена у Србији и успостављањесвих елемената државног суверенитета на читавој њеној територији. Ово наро-чито када се има на уму да је јуриспруденција једна од главних функција суве-рене власти, а да грађани са подручја Косова нису имали право никакве жалбеВрховном суду Србије, већ је последња инстанца била Врховни суд Косова, што

866


је, када се има у виду деловање албанских националиста и сепаратиста, без ика-кве сумње ишло на уштрб остваривања и заштите права неалбанског становни-штва, првенствено Срба и Црногораца. Уставним променама које су уследилеовакво стање је укинуто; 5) указује се на етатистичко-бирократске односе који сусе, према наводима из уводног реферата највише развили у општинама где је инајвише дошло до нарушавања уставности и законитости у погледу остварива-ња права, а што негативно утиче на међунационалне односе и доводи до „појаваокупљања на националној основи и самоорганизовања грађана” (Исто, 6/2 СС);6) указује се на потребу посебног рада са омладином, што представља задатакпросветних радника на универзитету и у школама, а у правцу „развијања кри-тичке свести против сваке националне и верске искључивости” (Исто, 6/4 СС).Ово је у складу са оценама да је албански национализам најприсутнији на уни-верзитету и школама, међу младом популацијом. Међутим, за разлику од пар-тијског руководства које то није у довољној мери уочили и спречило, истражи-вачи и познаваоци косовских прилика јасно су указивали и пре овог пленума ипосле њега да није проблем у омладини, већ у онима који врше социјализацијуте омладине – у њиховим професорима који подржавају великоалбанске идејеили им се, из калкулантских, опортунистичких и користољубивих разлога, несупротстављају; ово друго посебно када је о српским и црногорским кадровимареч (уп. Вуковић, 1985; Милановић, 1990).

Орландић у уводном реферату, који је претходно једногласно прихватилоПредседништво ЦК СКЈ, указује на то да косовску стварност није могуће посма-трати изван миљеа стања и тенденција у укупном југословенском друштву, даје отежавајућа околност та што се борба против сепаратизма и национализмаводи у условима социјално-економске кризе, износећи податак да Косово оства-рује свега 29% националног дохотка по становнику у односу на просек Југосла-вије8. Такође, указује и на то да је саставни део социјално-економске политикена Косову демографска компонента, при чему је „раст популације у покрајиниизузетно висок и највиши у Европи” (Исто, 7/3 СГ). У погледу политичке дифе-ренцијације указује се на постојање колебања, опортунизма и одбранашког ста-ва, али Председништво предлаже ЦК СКЈ да обавеже Покрајински комитет да„покрене и до краја доведе питање идејно-политичке одговорности неких рани-јих руководећих кадрова, посебно оних који су дуго година стајали на челу Са-веза комуниста Косова и на другим истакнутим функцијама у Покрајини у Ре-публици и Федерацији, имали пресудан утицај на креирање тадашње политикекоја је довела до ескалације албанског национализма и сепаратизма и контраре-волуционарних догађаја 1981. године” (Исто, 10/2 С.Г.), па се у вези с тим предла-же формирање комисије за утврђивање свих битних чињеница у вези са при-медбама које су у јавности изнете на рачун Фадиља Хоџе.

8 Поређења ради, Албанија је у 2011. остваривала 29% бруто домаћег производа по глави станов-ника изражено у процентима куповне моћи становника ЕУ (GDP per capita), при чему је Италија =100%. Извор: Eurostat newsrelease 91/2011, 21 June 2011

867


Након уводног излагања, вођена је целодневна расправа. Треба рећи да се онаодвијала истовремено кад и протест Срба и Црногораца са Космета који су до-шли у Београд да захтевају заштиту од највишег партијског и државног руко-водства, тако да је ЦК формирао и радну групу која је у току саме седнице оба-вила разговор са њима9.

За расправу је карактеристично то да су сви чланови ЦК прихватали предлогзакључака који је понудило Председништво, али да су на неким питањима ис-пољене, мање или више отворено, разлике. Иако су те разлике понекад изгова-ране готово у нијансама, у акцентовању појединих питања, оне су ипак из маг-нетофонских бележака уочљиве. То се најпре односи на: 1) заоштравање питањаидејно-политичке диференцијације и утврђивање одговорности носилаца нај-виших државних функција за ескалацију албанског национализма и сепарати-зма. Међутим, баш код овог питања су се на седници највише ломила копља.Требало је пристати на утврђивање одговорности покрајинских албанскихфункционера, међу њима и Фадиља Хоџе. Томе се први и отворено на IX седни-ци ЦК СКЈ супротставио тада најистакнутији југословенски руководилац ал-банске националности Синан Хасани10. Он истиче да је „дискутабилно” и „рела-тивно” може ли се бити задовољан одвијањем процеса диференцијације и утвр-ђивања политичке одговорности, али „нисам сигуран и против сам да се послешест година питање политичке одговорности, одговорних људи за 1981. годинуизвлачи из процеса диференцијације и разматра као посебно питање. Мислимда то није у интересу рада и јачања утицаја СК, то је бављење собом, враћање на-траг, а не гледање напред” (Исто, 26/2 С.Г.). У таквом ставу Хасанија је подржаои Азем Власи, који је чак поставио и питање зашто „поново на разне начине имаобрушавања на руководство Покрајине, у целини, уз тврдње да није извршенадиференцијација, да је то сада, управо сада кључни проблем” (Исто, 66/2 С.Г.).С друге стране, Душан Чкребић указује на неопходност потпуне политичке од-говорности тадашњег руководства за догађаје из 1981, уз констатацију да „тајпроцес није довршен”. Настојећи да нагласи како се одговорност за стање на Ко-сову „растакала” и „разводњавала”, он указује да се не може избећи питање од-говорности за ескалацију албанског национализма, индоктринацију омладине,

9 Неки аутори тврде како су закључци на IX седници донети управо под притиском ових демон-страната за које они процењују да их је било 300-400 и да су руководство земље „сатерали у ’мишјурупу’” (Шутовић, 2006, 107–108). The New York Times у свом извештају, међутим, процењује да ихје било окупљено „више од хиљаду” (2007, June 27). Они који су били чланови државног врха, а којису касније објавили своје мемоаре, констатују како је долазак групе косметских Срба у Београд„режиран” и закључују како је одржавањем овог пленума „српским националистима осигуранапобједа, а отворена су врата за широке акције у Србији и Југославији” (Мамула, 2000, 96). Ин-тересантно је да адмирал Мамула није уочио да је и адмирал Петар Шимић, председник Органи-зације СК у ЈНА, имао озбиљно и упозоравајуће излагање на самој седници, које је било у духупредложених закључака, а што се из магнетофонских бележака јасно види.

10Прошло је свега месец и нешто дана од тренутка када је Синан Хасани престао да обављафункцију председника Председништва СФРЈ, али је и даље, у време одржавања овог пленума ЦКСКЈ, био члан југословенског колективног шефа државе.

868


успостављање „некритичког, неуставног, директног односа на релацији Косо-во–Албанија”, за разне облике неравноправности, за равнодушност према про-цесу исељавања Срба и Црногораца и неефикасност мера да се тај процес зауста-ви, за прикривање истине и дезинформисање републичког и савезног државноги политичког руководства о стању на Косову, као и „пренебрегавање бројнихупозорења из Централног комитета Савеза комуниста Србије о појавама на Kо-сову и опасностима од албанског национализма и затварања према ЦК Србије иСоцијалистичкој Републици Србији” (Исто, 20/2 ББ). Сличног је мишљења и Ва-сил Тупурковски, који наглашава да „За Савез комуниста Косова не могу посто-јати никакви аргументи да се не спроводи бескомпромисан процес диференци-јације и утврђивања политичке, моралне и сваког другог вида одговорности. Нажалост, и тај процес нема нити жељену динамику нити жељену дубину”. Дирек-тно полемишући са Синаном Хасанијем, Тупурковски подржава утврђивањеодговорности, укључујући и оне за Фадиља Хоџу (Исто; 86/3 АЗ; 87/1, 2 МБ). Прикрају седнице, међутим, ово питање обнавља Јосип Врховец, констатујући какога је формулација из тачке закључака која се односи на утврђивање политичкеодговорности „забринула, па понешто и застидила као члана Савеза комуни-ста”, уз оцену како је такав захтев „стаљинистичко-вишинскијев метод” те да ћетада „мало људи остати недирнуто… Мене то брине, мене тај реваншизам бри-не” (Исто, 129/1, 2 С.Г.). На Врховчеву дискусију се надовезао Синан Хасани којипоново покушава да разводни ситуацију у вези са утврђивањем политичке од-говорности за Фадиља Хоџу. У својој аргументацији он иде веома далеко и каже:„Ја се бојим, морам рећи отворено, прилаз овог питања то је притисак ван јер миимамо списак неколико људи који се нуде са стране да треба покренути посту-пак и треба ствари рашчистити са једним великим бројем људи из ПК… И садада завршим, рецимо, конкретно код овог питања Фадиља Хоџе. Ја морам рећи дами се то не уклапа у методи једној како се понаша СКЈ и његово руководство. Јаразумем да формирамо комисију за Фадиља Хоџу да је он члан ЦК СКЈ данас.Међутим, он није члан ЦК СКЈ. Он је у пензији и молим, ако треба да покрененеке ствари и да утврди, ја мислим да то припада том Савезу комуниста Косовакоји је једна релативно самостална организација СК” (Исто, 131/1, 2 СС). У везиса овим питањем, иступањима Врховца и Хасанија, обојице тада чланова Пред-седништва СФРЈ, отворила се расправа, у којој је изнето да је захтев за одговор-ношћу Фадиља Хоџе унет у Предлог закључака као амандман ПредседништваЦК СКЈ. У својим дискусијама које су потом уследиле Радиша Гачић, Марко Ор-ландић и Видоје Жарковић су одлучно бранили став да треба испитати одговор-ност и Хоџе, а да се таквим захтевом ништа не имплицира. Жарковић је конста-товао, позивајући се на оцене изречене у Платформи из 1981, да су оне и „мјераодговорности које су предузете према једном броју људи које Платформа чиниодговорним за ту у дубоком нескладу… Насупрот томе, или с друге стране, наКосову се предузимају врло оштре мјере, судске и друге, према младићима којису изјавили да је Албанија њихова домовина, али се нису извели на суд или по-

869


литичку одговорност они појединци који су криви за увоз уџбеника из којих суони учили да је Албанија њихова домовина или оних наставника који су их вас-питавали да њихова домовина није Југославија већ им је Албанија… Закључакје да никада нису дате теже оцијене одговорности а никада преузете блаже мјереодговорности него што је то случај на Косову“ (Исто, 145/2 С.Г.; 146/1 ББ). Упорнонастојећи да се избегне уношење тачке о утврђивању одговорности ФадиљаХоџе у дискусију се поново укључио Ђорђе Стојшић, који је затражио да то „небуде саставни део документа” (Исто, 149/2 СГ). У прилог не уношења у документстава о Фадиљу Хоџи на послетку се изјаснио и Хамдија Поздерац, такође чланПредседништва СФРЈ из БиХ, „са додатком. Нема историјске амнестије, за свепропусте и грешке мора се одговарати” (Исто, 150/1 АЗ). Он је затражио и да сеутврде сви они за које се, евентуално покаже, да су одговорни за лажно прија-вљивање и изношење неистина о Хоџи.; 2) нерешено питање „између целине иаутономних делова у Социјалистичкој Републици Србији” (Добривоје Видић,Исто, 18/2 С.Г.), које је потребно разрешити у сврху разрачунавања са албанскимнационалистима и сепаратистима. Видић је у излагању указао и да су на плену-му ЦК СКС из децембра 1981. и јануара 1982. донели закључке у смислу да се „ко-начно мора наћи пут за сређивање односа у СР Србији”, да је уследио периодборбе за спровођење тих закључака, али да је „постало очигледно да се отпоритом сређивању не могу савладати без учешћа руководстава Савеза комунистаЈугославије и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије” (Видић,Исто, 19/2,3 ББ). Уследиле су иницијативе за уставне промене. Он истиче значајоног дела Предлога закључака који се односи на уставне промене којим ће сеосигурати заштита права грађана пред органима општина, покрајина, „али иСР Србије”. У својој дискусији и Чкребић подржава уставне измене у овом прав-цу, уз констатацију да не види ниједан разлог да грађани који живе на терито-рији покрајина не могу у заштити својих права да се обрате републичким орга-нима. „Може се овом логиком ићи и даље па питати што само до република игде је овде Југославија” (Исто, 51/1 МВ). Хасани предњачи и у супротстављањууставним променама, те се он критички односи према томе што се дешавања из1981. „објашњавају превеликим правима датим аутономијама и грешкама Уста-ва из 1974. године. Јављају се захтеви да се у оквиру неких уставних одредби немењају само нормативни, него и његов начелни део” (Хасани, Исто, 27/1, 2 ББ).И Власи у свом говору инсистира на уставним решењима положаја покрајинаиз 1974. године (Исто, 64/2 ШВ), вршећи опет замену теза тврдњом како „За гра-ђанина није битно какво је хијерархијско устројство те власти. Није најбитнијето, него да ли је она гарант његове заштите. Зато није добро стварати илузије даће све бити боље, ако у хијерархији власти на неком нивоу концентришемо ви-ше, а на неком нижем нивоу мање ингеренције итд. За човека, грађанина, најси-гурнија је она заштита која је њему најефикаснија и најближа. Рекло би се по тојлогици у општини, али и ближе” (Исто, 65/2 ББ). Проблем је само у томе штограђанин српске и црногорске националности у то време на Космету није могао

870


да добије остваривање ма којих својих права од општине, пошто су њихова ру-ководства била индоктринирана сном о „великој Албанији”. Немогуће је да Ха-сани и Власи то нису знали, али су – прећуткивали, помажући тако национали-стичко-сепаратистички покрет. И овде је могуће уочити јасну спрегу представ-ника две покрајине – Косова и Војводине на плану одбране уставних решења из1974. којима су Србији ускраћене практично све надлежности над покрајинама.Тако Ђорђе Стојшић указује да се „инспирише антиалбанско расположење којемора све да нас забрињава. Већ дуже времена смо наиме сведоци отворених на-пада на националну равноправност у југословенској заједници и Уставом СФРЈутврђени положај република и аутономних покрајина. Посебно се на разнимтрибинама и у појединим средствима јавног информисања контрареволуцио-нарни догађаји на Косову објашњавају и тумаче као директна последица устав-ног концепта социјалистичке аутономне покрајине” (Исто, 32/1, 2 МБ). Јасно севиди да је залагање функционера који долазе из покрајина синхронизовано иусмерено на дерогирање свих ранијих закључака (и Платформе из 1981. и Зада-така из 1986) у којима се јасно опредељују највиши органи југословенских кому-ниста за вршење уставних промена које би обезбедиле заштиту грађана којиживе на подручју покрајина у погледу остваривања њихових уставних права ислобода, као и ефикасно функционисање уставно-политичког система Србије иЈугославије. На истом ставу је и Нандор Мајор, који најпре указује да исељавањаСрба има не само из политичких већ и из економских разлога, да би потом својукритику усмерио на српски национализам, чија је теза о покрајинском руковод-ству СК као „штабу иреденте” које због тога треба „сменити”. Он даље указује напропаганду ширења „антиалбанског расположења”, практично исмевајући про-цес исељавања Срба и Црногораца под притиском и злочине који су на Косовучинили албански сепаратисти. Коначно, као кулминација овакве пројекцијеаутономашког и антисрпског типа, следи оптужба да се „оживљава ранковићев-штина, покушава се створити атмосфера погрома, осуда без суђења, смишље-ним потурањем неконтролисаних података, полуистина с истином…” (Исто, 78/2, 3 АЗ). Оваквим ставом се потврђује осовина Приштина – Нови Сад и заправодиректна подршка која из политичког руководства Војводине долази неугроже-ном народу, већ отуђеним бирократским врховима на Косову, повезаним с ал-банским националистима. С друге стране, др Богдан Трифуновић се у својој ди-скусији јасно заложио за такве уставне промене које ће обезбедити „боље устав-но уређење односа у СР Србији” (Исто, 67/2 МВ). Он је указао да општазаклињања у уставна начела из 1974. не помажу у ситуацији када огромна већи-на грађана Србије не жели „да се мири са чињеницом о неравноправности Србаи Црногораца на Косову, са националистичким и сепаратистичким притисци-ма, са исељавањем које се наставља с готово потпуном немоћи своје републике,своје државе, да заштити све грађане на својој територији у остваривању њихо-вих елементарних и уставних права” (Исто, 67/4 МВ). Због свега тога потребне сууставне промене које ће дати шире ингеренције Републици Србији у областима

871


безбедности, правосуђа, народне одбране. Директно полемишући са Власијем,Трифуновић одговара да тврдње да се жели укидање аутономија, битна проме-на њиховог положаја, успостављање „централистичких и хијерархијских одно-са” представљају покушај неких „да плаше, на пример, албанску народностс циљем да задрже досадашње односе у много чему бирократско-етатистичке инесамоуправне који су поред других узрок озбиљне друштвене кризе у којој смосе нашли” (Исто, 68/1 СС). Томе се прикључио и Слободан Милошевић конста-тацијом да „На Косову је велико сиромаштво, али оно није узрок стања које ниједобро… Грађанима Косова није потребна милостиња, потребно је пре свега да сеУстав, закони и политичка опредељења овог друштва односе и примењују и нањих као и на све остале грађане Југославије” (Исто, 79/3 МБ). „Од Димитрија Ту-цовића до данашњих дана, прогресивни људи у Србији су се борили да албан-ска народност у Србији буде равноправна у сваком погледу. Сада су се, међу-тим, ствари промениле и тако што су на Косову данас Срби и Црногорци у ма-њини. Већина њих је изложена економском, политичком, националном, па ифизичком притиску од стране носилаца контрареволуције, са таквим појавамане треба да се боре сами Срби и Црногорци ма каква и ма колика да је подршкаи Србије и Југославије и овог руководства… Зато опет кажем да за безбедностсрпске и црногорске деце на Косову треба да брину више албанске мајке и оче-ви, а мање милиција” (Исто, 80/3 ШВ; 81/1 С.Г.); 3) однос према ефикасностиспровођења закључака и ставова СК у вези са стањем на Косову. Члан ЦК МунирМесиховић своју оцену је сажео у реченици-ставу који гласи: „Оно што је до са-да чињено показало се недовољним и недјелотворним” (Исто, 40/2 МБ). Он даљеуказује како „не постоји потребно политичко јединство у вези са проблемима наКосову” и да је „један од основних задатака Централног комитета да коначнопрекине ову неодрживу ситуацију и осигура реализацију јединствене полити-ке” (Исто, 41/3 ШВ). Јаков Лазароски истиче да је нужан „радикалан преокрет урешавању проблема на Косову” (Исто, 20/4 МВ). Он указује како Савезу комуни-ста нису недостајали ставови и документи, већ да „недостаје њихова конкретнаодговорна и доследна реализација”, при чему наглашава да је партија суочена„са неефикасном и недоследном акцијом” (Исто, 21/1, 2 СС). И овде је видљивода Лазароски одлично види шта се дешава и схвата да је дешавањима на Косовуугрожена не само Србија и Југославија, њихов интегритет и суверенитет, већ иМакедонија. „Чињеница је да су све присутније појаве притисака од стране ал-банских националиста и сепаратиста, за остваривање етнички чистих терито-рија и да јачају и у СР Македонији са свом агресивношћу. Ситуација се посебноусложњава и фактички је резултат повезаности деловања албанског национали-зма и сепаратизма на Косову и у СР Македонији. Таквој повезаности иде на рукуи присутни патернализам у односу на албанску народност у СР Македонији, одстране националистичких кругова и појединих научних, културних и инфор-мативних институција и појединаца са Косова… У суштини они су део оствари-вања пароле за ’велику Албанију’ што је фактички и крајњи циљ албанског на-

872


ционализма и сепаратизма. У овом контексту парола ’Косово република’ само јеједан од корака ка том крајњем циљу” (Исто, 23/2, 3 АЗ). И у погледу овог пита-ња, у својој дискусији, Синан Хасани изврће тезу и указује да је на вођење идеј-но-политичке диференцијације и њен интензитет утицало и то што није извр-шена таква диференцијација унутар српског и црногорског народа, при том жа-лећи се због притисака на покрајинско руководство Косова као метода деловања(Хасани, Исто, 26/3 С.Г.). Власи и овде секундира Хасанију, причом о појави тен-денције „националне подвојености”, која има „узроке у сложеној косовској си-туацији, али се подстиче и развија од националистичких кругова изван Косо-ва… Окупљања, зборовања на основи националне раздвојености, не само да у су-штини не воде решавању проблема, већ стварају нове негативне последице,продубљују неповерење и поларизације, стварају нове напетости и негативнареаговања” (Исто, 65/2 ББ; 66/1 С.Г). Власијево становиште о „националном по-двајању”, које се врши на скуповима и окупљањима грађана, је, нешто касније,приликом дискусије о закључцима подржао и хрватски члан ПредседништваСФРЈ Јосип Врховац. У том контексту, иако је седница посвећена албанском на-ционализму који протерује својим деловањем Србе и Црногорце са Косова, онни ту прилику није пропустио да затражи да се у закључцима нађе став „какоћемо конкретно да се боримо против српског национализма који и тим путемнастоји јачати своју контареволуционарну борбу против нашег система у цели-ни”. Врховац је чак успео да изврши и „квантитативну анализу” предлога за-кључака и саопшти је на седници ЦК СКЈ: у њима се, према његовом налазу, 15пута помиње албански национализам, „само једанпут српски национализам иниједанпут црногорски национализам. То није добро. То није пракса Савеза ко-муниста Југославије” (Исто, 127/1, 2 МБ; 128/1 ШВ). Раније, Душан Чкребић је усвојој дискусији покушао да разјасни да „оваквим темпом разрешавања кризена Косову и уз садашњи укупни југословенски напор, ми заправо идемо у сведубљу кризу из које, као што је познато, повратка нема демократским средстви-ма” (Исто, 50/1 ББ). Међутим, сасвим је јасно да оваква практична и тачна упо-зорења антисрпски расположени функционери, попут Врховца, нису хтели даприхвате. И Васил Тупурковски је указао на неопходност да акција СК „мора би-ти категорична и бескомпромисна према контрареволуцији на Косову, премаалбанском национализму и сепаратизму” (Исто, 85/2 СГ). „За руководство Саве-за комуниста Косова не може бити нити једног објективног фактора утицаја, зањих саме, за друге у руководству Савеза комуниста Косова, према њиховој соп-ственој оцени, који може објашњавати или у неким аспектима правдати исеља-вање Срба и Црногораца. Такви се фактори, на жалост, препознају, износе иидентификују” (Исто, 86/3 АЗ). Милош Просенц се залаже да се усвоје „реалнизакључци” који ће допринети „ефикаснијем превазилажењу конфликта на Косо-ву” (Исто, 88/1 ШВ). Уочљиво је да је ово први пут коришћење појма „конфликт”да би се означила ситуација на Косову, те да овај термин одудара од устаљеногпартијског вокабулара. Очито, стављајући на страну косовских кадрова у саста-

873


ву ЦК СКЈ, Просенц указује да се мора „избећи опасност која у закључцима по-стоји да Централни комитет Савеза комуниста Југославије покровитељски заду-жује партијску организацију Косова” (Исто, 88/3 ШВ). Дакле, осим „новости” оконфликту, Просенц саопштава и другу „новост”, а то је да се одустало од начела„демократског централизма” у СКЈ! Са одбранашких, и суштински национали-стичких, позиција је наступио и Адем Краснићи, који је за све оптужио – штам-пу! „Не ретко су присутна схватања да је битно издати само факта и да је свакидруги прилаз притисак на слободу штампе. То је једностран прилаз и противњега се треба изборити…Чињеница је да се с времена на време превише значајапоклања неким ексцесним појавама. Уопште наличју нашег живота… Негативи-стички прилаз у појединим гласилима постао је доминантан када је реч о Косо-ву. То је стварало неповерење не само према органима, него и према систему уцелини… Зато није довољно ако се дежура само над проблемима и над национа-лизмом. Ако се стално сугерише неповерење. Како ћемо се боље познавати акоје у свести читалаца уграђено да је права вест са Косова лоша вест, ако је Алба-нац тај који стално узнемирује јавност, ако је Албанац тај који ће у органима ителима увек мислити другачије. И наравно не бити у праву” (Исто, 106/2, 3 ББ).На крају седнице прихваћен је Предлог закључака који су понудили Председ-

ништво ЦК СКЈ и Радна група за амандмане, а по питањима која су била у цен-тру расправе, и око којих је испољено највеће неслагање, закључено је следеће:1) утврђивање одговорности кадрова на нивоу Покрајине, Републике и Федера-ције који су се тада налазили на водећим функцијама у вези са ескалацијом ал-банског национализма и сепаратизма и контрареволуционарних догађаја из1981. године. Ово треба да учини Пк СК Косова, док ће му у томе помоћи Пред-седништво ЦК СКЈ „у складу са својом извршно-политичком функцијом”. Цен-трални комитет СКЈ је задужио своје Председништво да, у сарадњи са Председ-ништвом ЦК СК Србије и Председништвом ПК СК Косова формира радну групукоја ће утврдити све битне чињенице у вези са оптужбама које се у јавности из-носе на рачун Фадиља Хоџе. „Циљ овог рашчишћавања је да се утврди истина идруг Фадиљ Хоџа заштити, ако чињенице говоре супротно од оптужби, односнода се према њему предузму мере одговорности, ако се оне потврде” (Закључци,1987, 19); 2) иако је у дискусији само спорадично споменута Бујанска конферен-ција11, у Закључцима се посебно наглашава да је „однос према неким неприхва-тљивим ставовима у резолуцији Бујанске конференције, које су супротне одлу-кама АВНОЈ-а, јасно изражен у ставу Централног комитета КПЈ из 1944. године,којом приликом су поменути ставови проглашени ништавним. То је потврдиои Обласни народноослободилачки одбор Косова и Метохије, 10. јуна 1945. годи-не када је донео одлуку о присаједињењу Косова и Метохије федералној Србији”(Исто, 6); 3) „С обзиром да један од елемената несигурности грађана у САП Ко-сово произлази из непотпуности и недоследног остваривања одговарајућих ус-

11На овој конференцији НОО Косова, одржаној јануара 1944. у Бујану (северна Албанија) донетаје одлука о његовом припајању Албанији.

874


тавних, законских и других норми којима би била омогућена целовита заштитањихових права и слобода пред органима општине, Покрајине и Републике, по-требно је, у расправи о предстојећим уставним променама, размотрити и овапитања, узроке тога стања, као и могућа решења. У обезбеђењу правне сигурно-сти грађана не могу се допустити правне празнине, нити несклад прописа ипраксе и конфликтни односи међу државним органима” (Исто, 9); 4) Ценралникомитет СКЈ обавезао је ниже органе да „у најкраћем року, у складу са овим за-кључцима, конкретизују своје обавезе и задатке и предузму неопходне мере зањихову доследну и успешну реализацију” (Исто, 22).

КА ЗАКЉУЧИВАЊУ

Одржавање IX седнице ЦК СКЈ представљало је последњи заједнички поку-шај југословенских комуниста да се спречи албански шовинизам на Косову иМетохији и, првенствено, заустави исељавање Срба и Црногораца са овог подру-чја. Нажалост, и поред усвојених закључака који се без сумње могу сматратипрогресивним, пракса је показала нешто друго: снажни отпори њиховом спро-вођењу спречили су њихово претакање у праксу, процес исељавања је наста-вљен, као и деловање албанских шовиниста, при чему је оно све до 1997, све доформирања ОВК, барем у свом најекстремнијем, терористичком облику, билорелативно ефикасно сузбијано (Стевановић, 2011, 247), што су омогућиле устав-не промене које су извршене најпре амандманима, а потом и усвајањем новогУстава Републике Србије 1990. године.

Отпори енергичним мерама за сузбијање албанског шовинизма и обезбеђе-ње равноправности српског и црногорског народа на Космету и спречавању ње-говог исељавања долазили су: а) најпре од самих албанских националиста којису били инфилтрирани у општинска руководства СК и самих општина, у пре-дузећа и установе, где се посебно истицао Универзитет у Приштини, у руковод-ство Покрајинског комитета СК Косова, као и међу представнике Косова у Репу-блици и Федерацији. Управо је ово кључни разлог опструкције свих покушаја дасе разреши стање на Космету – главни актери шовинистичке побуне били суразмештени на кључне позиције у оквиру једнопартијског комунистичког си-стема. То и објашњава отпор и опструкцију утврђивању политичке и друге од-говорности за чланове покрајинског руководства Косова у чије време су избиленасилничке демонстрације у јужној српској Покрајини, а посебно када се ради оФадиљу Хоџи као њиховом идеологу и spiritus movens-у; б) од окошталих биро-кратско-етатистичких структура које нису биле у стању да перципирају дру-штвене промене, мислећи да се ауторитетом СК може обезбедити опстанак по-стојећег стања које им је одговарало као његовим творцима. То стање је било,најкраће речено – Србија под протекторатом сопствених покрајина. Ово се по-себно односи на политичке структуре у Војводини, али и на оне у Хрватској и

875


Словенији које су овакву ситуацију подржавале, оптужујући стално српске ка-дрове и руководства за етатистичко-централистичке тенденицје и за омогућава-ње „великосрпског национализма”; в) од оних појединаца у српском партијскоми државном руководству који су навикли да на све функције долазе заклињањему Тита, да бирократски спроводе политику и да избегавају комуникацију са гра-ђанима. Тако је дошло до покушаја да се закључци IX седнице ЦК СКЈ прогласеза „олако обећану брзину” (Павловић, 1988)12.Сасвим је било јасно да тенденције промена које се предлажу иду ка оствари-

вању јединства Србије на читавој њеној територији и, у том уставном погледу,њеној равноправности са осталим југословенским републикама. Тај захтев заравноправношћу је, међутим, био свима наведенима сметња. Анализом магнетофонских бележака потврђује се да је већ тада постојала ја-

сна коалиција између водећих косовских, хрватских и војвођанских кадрова,који су радили на спречавању предузимања сваке политичке активности наплану решавања проблема на Космету, односно на опструкцији већ донетих ме-ра и закључака. Проблем је био и у томе што су они имали своје представнике иу самом државном врху – Председништву СФРЈ.Нажалост, покушај учињен на IX седници ЦК СКЈ, када је већина чланова ко-

мунистичког руководства прихватила потребне мере, за шта су се, осим члановаруководства из Србије, највише залагали чланови ЦК СКЈ из Македоније и ЦрнеГоре (чије су републике такође биле угрожене настојањима за обједињавањемалбанских територија), био је последњи такве врсте у социјалистичкој Југосла-вији. С њим се донекле и успело у смислу привременог санирања стања у јужнојсрпској покрајини и на плану успоравања исељавања Срба и Црногораца са Кос-мета. Међутим, догађаји који су уследили: интернационализација југословен-ске кризе, разбијање Југославије и, коначно, интернационализација проблемана Косову и Метохији, укључујући и агресију НАТО 1999. поништили су и овомало њених друштвених ефеката и произвели су садашње стање у јужној срп-ској покрајини. Са аспекта државних интереса Србије и националних интересаСрба, оно је неприхватљиво и, дугорочно, неодрживо.


Вујаклија, М., Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1966.

Вуковић, И., Странпутице Хајрудина Хоџе, Нова књига, Београд, 1985.

Кардељ, Е. [i.e. Sperans], Razvoj slovenskega narodnega vprašanja, Naša založba, Ljubljana,1939.

Мамула, Б., Случај Југославија. Подгорица: ЦИД, 2000.

1 2 „Укупно стање на Косову, које се поправља ни потребном, ни пожељном ни олако обећаном бр-зином, ствара опасну атмосферу у којој се свака изговорена реч против српског национализма до-живљава као попустљивост према албанском сепаратистичком национализму” (Павловић, 1988, 97).

876


Милановић, В., Универзитет у Приштини у мрежи великоалбанске стратегије, Књи-жевне новине, Београд; Јединство, Приштина, 1990.

Милосављевић, С., Политичка акција. Београд: Факултет политичких наука, Институтза политичке студије, 1977.

Михајловић, Ж. Ш., Подземни рат на Косову и Метохији 1389–1989, Југословенска естра-да, Београд, 1989.

Павловић, Д., Олако обећана брзина, Глобус, Загреб, 1988.

Стевановић, О., „Неморалност насиља као конститутивни елемент албанског тероризмана Косову и Метохији”, у Д. Маликовић, У. Шуваковић, О. Стевановић (ур. иприр.) Политичко насиље. Филозофски факултет Универзитета у Приштини, Ко-совска Митровица, 2011.

Шуваковић, У., Методолошке студије о питањима социолошког проучавања политич-ких партија. Филозофски факултет Универзитета у Приштини, Косовска Митро-вица, 2011.

Шутовић, М., „Национална мобилизација и хомогенизација: жртвовање Југославије”,Hereticus (1-2), 2006, 95–125.

ОБЈАВЉЕНИ ДОКУМЕНТИ

XIII Конгрес СКЈ (1986), „Задаци СК на даљем остваривању Политичке платформе за ак-цију Савеза комуниста Југославије у развоју социјалистичког самоуправљања,братства и јединства и заједништва на Косову” у Документи. Београд: Издавачкицентар „Комунист”

ЦК СКЈ (1981), Политичка платформа за акцију Савеза комуниста Југославије у развојусоцијалистичког самоуправљања, братства и јединства и заједништва на Косо-ву, усвојена на 22. седници, 17. новембра. Београд: Издавачки центар „Комунист”

ЦК СКЈ (1987), Закључци о остваривању ставова СКЈ у развоју социјалистичког самоуп-рављања, братства и јединства и заједништва на Косову. Београд, 27. јун

НЕОБЈАВЉЕНИ ДОКУМЕНТИ

ЦК СКЈ (1987), Неауторизаване магнетофонске белешке са IX седнице Централног коми-тета Савеза комуниста Југославије. Почетак у 9.00. Београд, 26. јун. Примерак до-кумента се налази у поседу аутора овог рада

ДРУГИ ИЗВОРИ

Eurostat newsrelease 91/2011, 21 June 2011

The New York Times (1987), Demonstrators in Belgrade Charge Albanian Persecution, June 27.Доступно на: http://www.nytimes.com/1987/06/27/world/demonstrators-in-belgrade-charge-albanian-persecution.html

877


Uroš V. Šuvaković

THE NINTH SESSION OF THE CENTRAL COMMITTEE OF THE LEAGUE OF COMMUNIST OF YUGOSLAVIA AND ITS

SOCIAL IMPORTANCE IN RESOLVING PROBLEMS IN KOSOVO AND METOHIJA

SummaryThe IX session of the CK SKJ (Central Committee of the League of Communist of Yugo-

slavia) represented the last mutual attempt of Yugoslav communists to disable the Albanianchauvinism in Kosovo and Metohija and primarily to stop emigration of Serbs and Mon-tenegrins from this area. Unfortunately, in spite of the adopted conclusions that undoubted-ly can be considered as progressive, the practice has shown something different: strongresistance to their implementation prevented their transfusion into practice, the process ofemigration was continued, as well as actions of Albanian chauvinists. The actions of Alba-nian chauvinists, at least in the most extreme, terrorist form, have been relatively efficientlysuppressed until 1997, [when KLA (Kosovo Liberation Army) was formed] which was ena-bled by constitutional changes performed by amendments at first, and then by adopting thenew Constitution of the Republic of Serbia in 1990.

Resistance to energetic measures for suppressing the Albanian chauvinism and providingequality of Serbian and Montenegrin people in Kosmet and preventing their emigration wascoming: a) firstly from Albanian nationalists who were infiltrated in municipal leadershipsof the League of Communists and municipalities, in companies and institutions, amongwhich the University in Priština was standing out, in the leadership of the provincial com-mittee of the League of Communists of Kosovo, as well as among the representatives of Ko-sovo in the Republic and in the Federation. That was the key reason for obstruction of allattempts to resolve the situation in Kosmet – the main actors of chauvinistic rebellion weredisplaced at the key positions within the single-party communist system. It also explains theresistance and obstruction in establishing political and other responsibilities for members ofprovincial leadership of Kosovo when violent demonstrations in the southern Serbian prov-ince raised, especially regarding Fadil Hoxha as their ideologist and spiritus movens; b) sec-ondly from ossified bureaucratic-statism structures that were not able to perceive socialchanges, considering that survival of the existing condition that suited them as to its authorsmight be provided by the authority of the League of Communists. That condition was, inshort – Serbia under the protectorate of its own provinces. This especially refers to the po-litical structures in Vojvodina, but also to those in Croatia and Slovenia that supported suchsituation, constantly accusing Serbian staff and leadership for statism-centralistic tenden-cies and for voicing the “Great Serbian nationalism”; c) thirdly from those individuals in Ser-bian party and state leadership that were used to get to all functions by conjuring in Tito, toimplement policy in a bureaucratic manner and to avoid communication with citizens.Therefore, there was an attempt to proclaim the conclusions of the IX session of the CentralCommittee of the League of Communist of Yugoslavia for a “slightly promised speed”

It was quite obvious that tendencies for suggested changes were going towards establish-ing of the unity of Serbia on the whole territory and, regarding that constitutional issue, its

878


equity with other Yugoslav republics. However, that request for the equity was a constraintto everyone referred above.

Analysis of tape recording confirms that even at that time an apparent coalition existedbetween the leading staff of Kosovo, Croatian and Vojvodina , who worked on preventingany political activity in the field of resolving problems at Kosovo, i.e. an obstruction ofbrought measures and conclusions already passed. Another problem was also that they hadtheir representatives among the state authority – in the Presidency of the SFRY.

Unfortunately, the attempt made on the IX session of the Central Committee of theLeague of Communist of Yugoslavia, when the majority of the members of the communistleadership accepted the necessary measures, for which – apart from the members of the Ser-bian leadership – members of the Central Committee from Macedonia and Montenegromostly stood up for (their republics also were jeopardized by attempts for merging Albanianterritories), was the last of that kind in the socialist Yugoslavia. It was partly successful in thesense of temporary reorganization of the situation in the southern Serbian province and inthe field of slowing emigration of Serbs and Montenegrins from Kosmet. However, the fol-lowing events: internationalization of the Yugoslav crisis, breakup of Yugoslavia and finallyinternationalization of the problems at Kosovo and Metohija, including the NATO aggres-sion in 1999, annulled even the small social effects and produced the current situation in thesouthern Serbian province. Regarding the aspect of the state interests of Serbia and the na-tional interests of Serbs, it is unacceptable and, in long terms – unsustainable.

Key words: Kosovo and Metohija, Serbia, Socialist Federative Republic of Yugoslavia,League of Communist of Yugoslavia, the IX session of the Central Committee of the Leagueof Communist of Yugoslavia, the Albanian chauvinism and nationalism in Kosovo and Me-tohija, 1987.

879

УДК: 323(497.115)

МИЛОЈИЦА М. ШУТОВИЋ1


ПОЈАВА „САМООРГАНИЗОВАЊА” СРБА И ЦРНОГОРАЦА НА КОСОВУ2

САЖЕТАК. Иницијално „самоорганизовање” Срба и Црногораца на Косову настало јекао реакција на насиље, притиске и сепаратизам Албанаца. Касније окупљање неза-довољних Словена прерасло је у покрет за „уједињење Србије”, одузимањем покра-јинске суверености и државности, ради решавања неравноправног статуса Србије уЈугославији и српског народа као целине, без обзира на покрајинске и републичке ад-министративне границе. Овај покрет као утилитарни инструмент политике био је уфункцији освајања и очувања власти у Србији, отварања политичког плурализма итрансформације секуларне религије марксизма у политичку религију национализма,као и оживљавања култа личности и косовског мита.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косово, Срби, самоорганизовање, сепаратизам, покрајина, народ.

„Тако је народ увек себи глупоизмишљао лажне приче да биу њих касније веровао”.

Е. дe Ла Боеси

Ослобађањем Косова (1912) Србија није изашла на море3, што је био циљ њенепретходне романтичарско/националне политике како њених политичких, такои интелектуалних елита, које су теоријски рационализовале и пропагирале по-литичку и културну мисију ослобођења Косова и довршења концепта нацио-налне државе. Ослобођење Косова можда је за Србе било кулминација одуше-

1 [email protected] Рад је део истраживања на пројекту III 47023, који финансира Министарство просвете и науке

Републике Србије.3 M. Šutović. „Oslobođenje Kosova/ili izlazak Srbije na more”, Hereticus, 1–2/2009, str. 109–138.

881


вљења и сна, мало је ко слутио, или разумео значење упозорења Лава Троцког,тадашњег новинара, ратног дописника украјинских новина Кијевскаја мисл изПрвог балканског рата, да је „Србија с Косовом добила воденички камен око вра-та”. Српски ослободилачки рат Албанци сматрају чином колонијализације,угњетавања и неправде, пристрасности граница, и то се задржало и до дана-шњег дана, потрагом за великом Албанијом и осветом. Тако Иса Болетини, вођаалбанске делегације на Конференцији амбасадора (1912/1913), изговара горке изастрашујуће речи: „Кад дође пролеће, нагнојићемо поља Косова костима Срба,јер ми Албанци смо превише пропатили да бисмо заборавили”4. То изражавадоминантну идеју о етнички чистом Косову, које је у суштини, традиционалновезано за колективизам, без обзира на различит национални или идеолошкипредзнак. Албанци су перманентно, латентно и манифестно испољавали чврстстав о непризнавању српске државе, истовремено користећи сваку прилику даинтернационализују косовско питање, протестујући и бунећи се против бракабез љубави и потребе њиховог укључивања у српску државу. Она је за њих увекбила освајачка и страна творевина.

На Косову се сударају две националне заједнице, два односа према религији,два поимања идентитета, два развојна пута, која одговарају двема стратегијамау чијем је средишту концепт националне државе и њен монопол на доминацијуна Косову као „светој земљи”, колевци српске државности и албанске већинскеприсутности. Тако се клатно те доминације кретало између поретка и аномије5.Албанско/српски паралелизам друштва увек је предност давао држави а не дру-штву, било да је реч о њеној угрожености или изградњи. Такав приступ лежиуправо у чињеници да је судбина модерних друштава у рукама државе6.

Ова визија косовског света првенствено се заснива на традицији, с једне стра-не, ислама, и, са друге, православља (светосавља), односно на представљању тра-диције као културне мисије и категорије која инструментализује историју уциљу утемељења националног идентитета на основу супротстављености двејукултура и супериорности одређене вредносне хијерархије, наглашавањем ра-злика и уздизањем властитог идентитета, било да је реч о традицији племенскогдруштва (Албанци) или традицији државности (Срби). Различитост се испо-љава и као паралелизам између словенофилства и неопанисламизма, где се ис-пољава извесна сличност у њиховом односу према Западу и искуства у коме сена један противречан начин спајају метафизика и идеологија7. Дуга сенка про-шлости прекрива и стварност Косова, као понављање сећања и памћења измеђумита и повести, где поред линеарног времена повести, притиче циклично времеприроде и мита и периодично време сећања. Оно што се у линеарном временуповлачи у све већу даљину, или пак, најзад ишчезава, то се у периодичном вре-

4 Цитирано у: А. Робертс, Разговори с Милошевићем, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 131.5 М. Шутовић, Косово између поретка и аномије, Чигоја штампа, Београд, 2008.6 В. Павловић, Држава и друштво, Чигоја штампа, Београд, 2011, стр. 11.7 Х, Ф, Алам, Глобални ислам, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 47.

882

Милојица М. Шутовић: Национална везаност и самопоштовање…

мену, увек изнова враћа и „оприсутњује” у одређеним размацима временскихконструкција као „вечно враћање истог, оличено у митским обрасцима и обре-дима, као и периодично обнављање природе сваког пролећа”, који помоћу годи-шњица, комеморација, даје спољашњи ослонац симболима и обредима, чија ре-петитивност аутоматски подразумева континуитет с прошлошћу и има „уна-траг усмерен и календарски карактер”8. Тако Срби на Косову прослављајугодишњице Косовске битке (1389), а Албанци годишњице Призренске лиге(1878), чије понављање некад снажније нагиње полу историје или полу мита, узависности од тога да ли оприсутњење некадашњих догађаја имају више карак-тер историјског сећања или митског обнављања.Данас, Србија суочена са својом фиктивном сувереношћу на Косову и са „гу-

битком Косова”, истичући трајну решеност, да никад не призна „независностКосова”, настоји, обележавајући годишњицу Првог балканског рата (1912), даоживи сећања на националноослободилачку традицију српског народа, и осло-бођење Косова од вековног турског (исламског) ропства, уверена да сада на Ко-сову Албанци намећу правила политичког система уз помоћ западних сила, не-позната савременој Европи. Ради се о паралелизму косовске европеизације иислама, кршења реда и закона. Тај паралелизам могао би се симболички прика-зати, да се послужим метафором Драгана Веселинова, који се бавио истражива-њем политичке економије ислама, и раније био оштар критичар српске (Мило-шевићеве) политике на Косову, као „Мухамед на Исусовом крсту”. „Ислам”, ка-же Веселинов, „не зна за равноправност свих људи и полова, и он не зна зарасподелу власти на законодавну, извршну и судску. Код њега сва права и дуж-ности имају само муслимани, а жене мање од мушкараца. Немуслимани и атеи-сти су или недовршени муслимани или поклоници пакла, и не могу рачунатина равноправност”9.Насупрот томе, у српској политици, не само према Косову, понављају се појаве

које имају дуго трајање. Још је Стојан Новаковић (српски посланик у Цариграду,потом председник српске владе, министар иностраних послова, предводник срп-ске делегације на Мировној конференцији у Лондону (1912/1913), на којој је премаПашићевом упутству имао да концентрише сву пажњу „на то да Србија добијешто већу територију а да Албанија буде што ужа”), који је окупљање српског на-рода видео у култури, језику и књижевности, одбијајући револуционарни методу решавању српског националног питања, и залажући се за миран пут еволуције,употребе легалних метода, оценио у доста тешкој ситуацији за Србију, 1908. го-дине, стање у земљи у протеклих неколико деценија, изрекавши „неповољан судо политичким приликама, партијској заслепљености, ситничарству, склоностида се исмевају Европа и њена начела, због чега су српској политици и политича-рима била сва врата затворена. Србија је због својих „грехова и лудорија” осталаи без пријатеља, а остала и без правих средстава да брани свој национални инте-

8 А. Асман, Дуга сенка прошлости, Библиотека XX век, Београд, 2011, стр. 300.9 Д. Веселинов, Мухамед на Исусовом крсту, Чугоја штампа, Београд, 2009, стр. 10.

883


рес”10. Као да за један век није успела да научи ништа из своје историје прошло-сти. Стога Новаковићева критика прошлости, показује се и као антиципација бу-дућих збивања и дијагноза садашњости, којој се, нажалост, скоро нема шта дода-ти. Опстала је различитост појединаца и политичких група у Србији према ње-ној будућности, у којој је Новаковић видео извор неслоге, разлике према спољ-њем свету великих држава (Аустроугарске и Русије, сада САД, Европске уније иРусије), као и према балканским државама и народима, недовољно знање исто-ријских, етнографских и географских чињеница, тако да и данас, Србија не успе-ва да своје тежње преточи у успешну одбрану својих виталних интереса, погото-ву на Косову. Отуда је појава „самоорганизовања” Срба и Црногораца на Косовутребало да означи преокрет у том погледу, ради заштите државе Србије као ор-ганизационе националне моћи српског народа, и свођење националне моћи Ал-банаца на ниво локалне аутономије, одбраном од сепаратизма и распарчавањеСрбије у „наметнутом” поретку социјалистичке Југославије.

Веровало се да неуклопљеност Албанаца у српски поредак, као и неравнопра-ван положај Срба на Косову (и Југославији) захтева прекомпоновање Југослави-је као државе, у којој би Срби као целина остварили свој суверенитет, што јеизазвало виолентне реакције других народа, особито Албанаца, код којих су те-ковине Титове еманципације, само требало бити проширење, а не никако реду-ковање. У претходним деценијама довољно проблематично, Косово се од1981. године претворило у политички најтрусније југословенско подручје. Наједној страни су захтеви Албанаца за стварањем самосталне републике, израже-но комбинацијом политичких демонстрација и коришћењем институција др-жаве, посебно комунистичке партије, праћени разним видовима духовног и фи-зичког насиља, а на другој страни репресивне мере југословенских и српскихвласти, док се између одвијао процес дуготрајног исељавања српско-црногорс-ког становништва. Последица тога било је затезање „косовског чвора”11 тако даје његово „дрешење” изгледало све безизгледније. Повремене партијске распра-ве и њихови закључци, који најчешће нису никог обавезивали, још мање су да-вале кључ за косовску браву, међуетничких сукоба, о којима се из идеолошкихразлога, још није отворено говорило.

У таквим околностима значајну улогу у дефинисању ситуације на Косовупреузео је покрет Срба са Косова који је уживао подршку цркве и српске интели-генције.12 Овај покрет није више подносио неутрално дефинисање ситуацијекао „иредентизма” и „контрареволуције” у социјалистичком духу, нити је при-хватао његову симетрију о „једнакој опасности свих национализама”, јер Срби

10М. Војводић, Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса, Српска књижев-на Задруга, Београд, 2012, стр. 366, 384, 387, 396.

11Види: С. Поповић, И. Јанковић, В. Пешић, Н. Кандић, С. Слапшек, Косовски чвор дрешити илисећи, Хронос, Београд, 1990.

12Види: Р. Радић, Црква и „српско питање”, Српска православна црква у поратним и ратним го-динама (1980–1995), Република, бр. 121–122/1995.

884


као Срби страдају, а Албанци су насилници, сепаратисти који угрожавају ви-талне интересе Србије као целине.Покрет Срба и Црногораца са Косова деловао је континуирано дуже време,

али његово најснажније упориште било је Косово Поље. Покрет је морао да сеизбори, да придобије подршку народа. За његов почетак условно се узима1982. година, као „прагенеза”, јер су тада у једној од косовопољских месних за-једница одржавани наизглед рутински састанци „онеспокојених Славена”.13 Напочетку покрет није био формално конституисан, нити је имао званичне орга-не, програм и чланство, већ је деловао у оквиру постојећих институција системакао неформално. Његов први организовани протест против албанског национа-лизма и сепаратизма је тзв. Петиција 2011, која је 15. јануара 1986. године, обја-вљена у Књижевним новинама. Након тога (26. јануара) око 100 Срба и Црногора-ца са Косова дошло је у Београд да тражи „директну заштиту републичких и фе-дералних органа пред притисцима Албанаца и нарушавањем законитости наКосову”.14 Био је то почетак јачања српских протеста, док се албански национа-листичко-популистички покрет смирује.

Покрет својим петицијама, протестима и претњама колективном селидбомврши притисак на савезне органе (Савезну скупштину и федерални партијскиврх) доласцима у Београд, због неизвршавања обавеза Федерације у решавањукосовског питања и сузбијања албанског национализма. „Чинило се”, каже Не-бојша Попов, „да настаје покрет за људска права и грађанске слободе. Међутим,таква очекивања су се изјаловила, јер су се сва незадовољства одбијала од бедемапартијске државе. Настанак таквог покрета је унутра сузбијан ефикасним дело-вањем разгранатог полицијског апарата […]. Изгледи да ће настати покрет заљудска права сасвим су нестали у тренутку када је „косовско питање” посталоглавно средство у обрачунима на врху партије и државе у Србији”15, док је пита-ње „људских права” Албанаца инструментализовано у функцији довршење ко-совско/албанске независности.

Преокрет настаје доласком Слободана Милошевића у Косово Поље (24, 25.април 1987) који даје подршку Србима и Црногорцима, истицањем да се њиховизахтеви не могу третирати националистичким. Његова парола: „Нико не сме давас бије”, представљала је симболички заокрет у третирању косовског проблемаСрбије и почетак српског популизма и успона његовог вође. Организационо јез-гро овог покрета охрабрено обећањем да „на овом тлу тираније више неће би-

13 Д. Худелист, Косово, битка без илузија, Центар за информисање и публицитет, Загреб, 1989, стр. 12.14 С. Ковачевић, П. Дајић, Хронологија југословенске кризе 1942–1993, Институт за европске сту-

дије, Београд, 1994, стр. 19–20. Занимљиво је да је у вези са петицијом грађана Косова Поља „2011”(1985) С. Милошевић рекао да се ради о „једном драстичном примеру политичке злоупотребе ве-ликих проблема који стварно постоје, да би се манипулисало људима и да би се разбуктавао на-ционализам […] Било је идеја и покушаја да се од Косова Поља, са везама које су тражене у Београ-ду, праве проблеми у Београду. С. Ђукић, Како се догодио вођа, „Филип Вишњић”, Београд, 1992,стр. 124.

15 Н. Попов, „Српски популизам”, додатак недељнику Време, Београд, 24. 5. 1993, стр. 20.

885


ти”,16 могло је бити инструментализовано и активним укључивањем у унутаррепубличке сукобе, комунистичко бирократских фракција, које су се спориле несамо о будућности Косова већ и о будућности Југославије, самосталности ње-них нација.Наиме, њихов допринос победи Милошевићеве фракције био је знатан, али

не пресудан. У Србији је постојала сагласност унутар републичког вођства о оп-штем смеру промена уставног статуса Србије, као и око смањивања државнихфункција покрајина. Разлике су постојале око начина реализовања тог циља; дали користити народно незадовољство и ићи у промене изазивањем политичкекризе по цену дезинтеграције Југославије или промене тражити путем договораи консензуса. Притисак покрета са Косова стварао је осећање напетости и атмо-сферу неизбежности „енергичног спровођења мера” и преких решења која непитају за цену, док се оцене о „олако датим обећањима” доживљавају као тежак„ударац” у „јеку до сада највеће мобилизације комуниста и читаве јавности (на-рода) да се стање на Косову реши”. Таква оцена „не зауставља незадовољство,већ га изазива, не спречава евентуално насиље већих размера, већ га подстиче,не штити безбедност Србије и Југославије, већ им прети”.17 Таква атмосфера ја-чала је снагу радикализма којој Милошевићеви противници нису одолели. Ко-сово је иначе одувек служило за стварање или подгревање „психозе” напетости.Тиме се стварају све претпоставке за политичко активирање мита о Косову за

потребе окупљања Срба, пошто Косово има посебно место у српској историји,митологији свести и идеологији. Његова митолошка симболика ослоњена наисељавање као симбол српског губитништва, имала је снагу трауматизацијеи ирационалног приступа стварности, уз уверење о „албанизацији Старе Србије”и претње ислама, и асимилације Срба. Верује се да је особина Албанаца нерад ида њихови штрајкови и демонстрације наносе штету развоју Косова, тако да ни-су способни за модеран и рационални развој. Њихов захтев за „Републиком”сматра се нелојалним разбијањем државног јединства Србије како би се она др-жала у покорности и неравноправном положају с другима у Југославији.То је, с обзиром на неразвијеност и затвореност друштва, „уочљивије и бол-

није” поготово у растућој друштвеној дезинтеграцији и продубљивању јаза из-међу привилегованих и осиромашене масе становништва, што је добра подлогаза настајање популистичких покрета. Спој комунизма и национализма показаосе као његов најефикаснији образац. Тако су у „етничком принципу” и „историј-ском праву” пронађене интеграционе везе које потискују свест о постојећим со-цијално-економским детерминантама развоја и поделама на тој основи. Изда-шно се спомињу нација, историјске неправде, партикуларни интереси и праг-матично окреће оној роби која је на тржишту „историјских илузија најтражени-ја и најконкурентнија роба – национализам”.18

16С. Милошевић, Године расплета, БИЗГ, Београд, 1989, стр. 142 (Косово Поље 24–25. 4. 1987)17Исто, стр. 171 (Осма седница ЦК СК Србије, септембар, 1987)18Л. Секељ, Југославија, структура распадања, Рад, Београд, 1990, стр. 156.

886


У таквим друштвеним околностима и на идејним основама социјалних захте-ва и националне ускраћености разбуктао се српски популизам који за разликуод маргиналног популизма губи на једноставности организације и идејне осно-ве, а добија на снази агресивности, ефикасности и масовности, постајући доми-нирајућа појава у складу са доминантном технологијом владања, која свакакоима много дужу (пред)историју, него што је владавина меке аутократије Слобо-дана Милошевића, око које има више митологије него објективних увида.Српска политичка елита, оценивши да на дневном реду није дискусија већ

историја, пошто се не ради о „политичком” но „историјском” тренутку, и да „Ср-бија нема избора” или ће „мобилисати све снаге” и „конституисати се као Репу-блика”, „или ће престати да постоји”,19 и повукла је очекивани и проверени по-тез активирањем „великог механизма”, популистичког покрета који ће се током1988. године уобличити, у својој организационој и унутрашњој структури, уформи „митинга истине” и „солидарности са Србима и Црногорцима са Косо-ва”. Њих је иницирао Одбор за организовање протестних окупљања са Косова,20

док су њихову структуру чинили, пре свега: а) пријатељи и познаници Срба иЦрногораца са Косова, б) грађани који су се и сами иселили са Косова, в) оникоји су дошли у сукоб с бирократијом, г) верници српске православне цркве. Овегрупе чиниле су окосницу митинга, њихову константу која даје тон и атмосфе-ру митинзима, њихова покретна група тзв. митингаши. Поред наведених идентификоване су и следеће групе: а) грађани који су се из

хуманих разлога придруживали митинзима, б) националистичке и шовини-стичке групе, в) случајни пролазници, г) грађани који воле рекламу преко сред-става информисања, д) они који присуствују свим масовним окупљањима с ци-љем прављења испада и испољавањем својих страсти и нагона.21 Значајно јеистаћи да су колонисти22 и њихови потомци имали значајну улогу у организа-цији и одржавању митинга, и да су представљали окосницу покретних група,нарочито у Војводини, где је њихово учешће било масовно.Међутим, оправдано незадовољство, гнев грађана и митинзи очајних, пре-

усмерени су на терен међунационалних односа и инструментализовани каосредство обрачуна на врху партије и државе у Србији и Југославији,23 у формизахтева да се изврши тзв. диференцијација, тј. смењивање руководства у Војво-

19 С. Милошевић, Године расплета, стр. 244. Поводом изградње термоелектране и Народногустанка у Србији, Дрмно, јул 1988.

20 Чланови Одбора (који је настао прерастањем Одбора за припрему одласка у Нови Сад 9. јула1988) су: Миодраг Мићо Шпаравало (Урошевац), Стеван Стево Маринковић (Приштина), МиодрагМиго Самадржић, Мирослав Шолевић (Косово Поље), Милић Масловарић (Ђураковац), МомчилоПумпаловић (Исток). Одбор је распуштен после рушења војвођанског руководства.

21 С. Керчов, Ј. Радош, А. Раич, Митинзи у Војвоцини, 1988, рађање политичког плурализма,Дневник, Нови Сад, 1990, стр. 52–53.

22 Опширније о колонизацији види: Милован Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација наКосову (1918–1941), Приштина, 1981, Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација (1945–1948),Матица српска, Нови Сад, 1984.

23 Ј. Тркуља, Освајање демократије, Драганић, Београд, 1993, стр. 111.

887


дини, на Косову и Србији и широм Југославије, која немају „довољно разумева-ња” за положај Срба и Црногораца на Косову и граде „антисрпску коалицију”,која жели да „лиши” права Србију да буде Република (држава). То мења карак-тер покрета који више није покрет самоорганизованих група национално озло-јеђених људи због понижавајућег положаја Србије, већ „општенародни покрет,под пуном партијском контролом, програмиран, подстицан и садржајно усме-раван”,24 као „покрет за Републику Србију”. Тиме се ствара експлозивна смешаофицијелног национализма владајуће елите и неофицијелног национализма,с једне стране, и политичко социјалне демагогије и популизма, с друге стране.На тај начин политичка елита Србије придружила се отварању „Пандорине ку-тије” у којој је годинама био заробљен зао дух југословенских национализама.Тај популистички талас ће касније медији и политичка елита назвати „антиби-рократском револуцијом” и „догађањем народа” приказујући га као талас демо-кратије који је „освојио Србију” и може сметати онима где није стигао, па их„извесност његове близине узнемирава и разјарује”, јер ће их „однети кад будедошао”.25 Он ће зауставити терор на Косову и „ујединити Србију” јер је то про-цес који не може зауставити више никаква сила, нити страх, пошто ће људи (Ср-би) пристати да живе и у сиромаштву али неће живети „без слободе”, и истичесе да „нема битке на свету коју је народ изгубио” па ће и Срби као „велики на-род” победити без обзира што се као некад против Србије удружују „њени не-пријатељи ван земље са онима у земљи”.26

Популистички талас сменио је војвођанско руководство а када је „узбурканојмаси постало јасно да је црногорство кључ титовског система српског растрој-ства”,27 „великом буном” сменио је црногорско руководство. Тиме је био отворенпут за уставне промене ограничавањем власти покрајина и „уједињење Србије”усвајањем уставних амандмана (март, 1989), што је изазвало масовне протестеАлбанаца и наговестило промену клатна доминације и репресије „косовског за-твореног круга”.Масовна подршка давала је политичкој елити привид демократизације и ле-

гитимацију за учвршћење власти на Косову и у Србији. То је режиму у Србијипомогло у намери да „сазреле услове за структуралне промене државе и дру-штва супституише општим и тоталним међунационалним спором у заједнич-кој држави”,28 интензивирањем национал-популистичког покрета изван Ср-бије, у борби за нову расподелу моћи безбедности и доминације на југословен-ском простору, прекомпоновањем Југославије.

24С. Ђукић, Како се догодио вођа, стр. 268.25С. Милошевић, Године расплета, стр. 302–303 (Конференција СК Србије, Новембар, 1988).26Исто, стр. 275, Митинг братства и јединства у Београду, Новембар, 1988.27В. Ђуретић, Разарање српства у XX веку, Балканолошки институте САНУ, Београд, 1992, стр.

123. Види опширније Владо Стругар, Велика буна Црне Горе 1988–1989, Књижевне новине, Београд,Универзитетска ријеч, Никшић, 1990.

28Р. Накреада, С. Самаџић, Ј. Теокаревић, Ђ. Ковачевић, Међунационални сукоби и рат на про-стору бивше Југославије, Институт за Европске студије, Београд, 1992, стр. 19.

888


Преокрет је настао „уједињењем Србије” кад се национална енергија усмера-ва ка Србима изван Србије и српско-хрватском сукобу. Тиме је српски попули-зам добио други смер пошто је и „другачије усмераван популистички покрет”који је требало да послужи у лидерским обрачунима, чиме је улога вође проме-њена, јер је сада требало „заводити дисциплину и ред у ширим размерама”.29

Али тиме косовска и југословенска криза није била решена. Срби и Албанциоправдано су страховали за свој опстанак и нису показивали ни мало толерант-ности или саосећања са другом страном. То је унутрашњу политику Косова с ал-банско/српским реакцијама у контрареакцијама чинило необузданијом и гор-чом; водећи тоталном међусобном расцепу. Свакако тешко је спорити његовуконтинуираност, чак и у Југославији, као „сумњив крпеж државица”, која је па-радоксално, с обзиром на необећавајући настанак, опстала толико дуго.30 Расцепизмеђу националне свести, историје и културе у косовском и југословенскомдруштву, изазван је притиском националистичко-популистичких покрета, такода се друштвене везе успостављају путем верског и националног идентитета,декаденције савезне државе и захтева за стварање новог територијалног и поли-тичког поретка у коме се преплићу насиље, догађаји, историја и нација. Значајсе придаје непријатељству.

Стога, ако је пријатељство показатељ степена интегрисаности једног друштваи неоходан чинилац здравог и испуњеног живота,31 онда непријатељство Алба-наца и Срба на Косову показује неинтегрисаност косовског друштва, одсуствоздравог и испуњеног друштвеног и приватног живота, лукавог и притворног, укоме, иза маске цивилизованости, израњају експлозивно себични интереси ибрутално насиље у коме Срби истичу своју надмоћност над „примитивним” Ал-банцима и азијатским „муслиманима”32, док Албанци апсолутизују своју пози-цију „жртве” и „варваризам и окупацију” Срба. Срби верују да су сепаратистич-ке тенденције Албанаца углавном последица њихове инструментализације, усуштини, антисрпске завере. Посебну улогу у томе имали су утицајни српскиинтелектуалци који су доказивали погубност југословенског поретка заснова-ног на Уставу из 1974, који је Србију и српски народ довео у неравноправан по-ложај, претварајући Србе у Хрватској, Босни и на Косову у прогоњене мањине.Иако нису јавно нападали Тита, они су заступали гледиште да је под вођством„овог Хрвата” и „бившег каплара аустроугарске војске” комунистичка партијанаставила политику древних српских непријатеља, особито Ватикана, Аустро--Угарске и Коминтерне.33 Касније, многе од тих прича су написане у „време кад

29 В. Милић, „Ауторитарни потенцијали политичких странака”, у: М. Печујлић и В. Милић Де-мократија и ауторитаризам, Сремпублик, Правни факултет, Институт за политичке студије,Београд, 1994, стр. 154.

30 А. Робертс, Разговор с Милошевићем, стр. 173.31 B. Kejn, prir., Istorija prijateljstva, CLIO, Beograd, 2011, str. 9.32 А. Ђилас, Најтеже питање, Артист, Београд, 2005, стр. 255.33 Исто, 8–9.

889


је народ говорио”34, за време успона „српског масовног покрета” (1988–1991), алитаквим стилом, да им се порекло може пронаћи у градским трачевима кафанскекултуре и испразним причама уличне „демократије”, као прилог историји гла-сина35 (рекла, казала, прича се) зачињене мањком хумора и вишком псовки,предрасуда и стереотипа.

После Титове смрти или опроштаја од Југославије36, која се иронично назива-ла Титоландија и Титославија, по имену владара, описаног као „кормилар и фа-раон” праве „титократије” и „троједини” титулар државе, војске и партије37,главних гаранта југословенског јединства, појавило се, не случајно, и „самоорга-низовање” Срба са Косова, из које су временом ишчезнули Црногорци, покрену-вши српско национално питање на Косову, као иницијална каписла отварањасрпског питања у Југославији. Свесрпска национална мобилизација и хомоге-низација ради целовитог решења отвореног српског питања, жртвоваће и самуидеју и државу Југославије.38 Она је у форми „антибирократске револуције”имала елементе националне револуције помодно називане „трећим српскимустанком”, предвођеним Слободаном Милошевићем, који ће на годишњицу ко-совске битне на Газиместану (1989) доживети свој највећи тријумф. Вероватно,тада, није ни слутио да ће управо на Видовдан (2001), најсветији и најтужнијидатум у српском историјском памћењу, српска влада дозволити такво пониже-ње и као бившег председника испоручити га трибуналу у Хагу, продајући га за„новац НАТО земаља које су нас бомбардовале у пролеће 1999”, управо због Ко-сова. Чак и неки просјаци на београдским улицама имају више поноса и стила.Када траже новац, они се усправе, и кажу, са мало љутње: „…те, буразеру, дај мипет динара!”39 Могуће, Милошевићево црногорско порекло, можда је омогућилода се та „кнедла” понижења лакше прогута, као и у почетку, према признању са-мог Милошевића, његова позиција невероватно проамеричког човека, који је до-бро познавао САД и Американце из своје раније банкарске инкарнације. У Аме-рици се лепо осећао и зато је био не мало шокиран када је схватио да су се Аме-риканци окренули против њега40. Милошевићу, као „западњаку”, „англосаксон-цу”, „очигледно, било је непознато, често поновљено упозорење, нарочитоенглеске пуританске литературе, да је потребно чувати се сваког уздања у људ-ску помоћ и људско пријатељство”41. Справљани су „свакојаки мирисни зачиникојима је ваљало привући Слободана Милошевића на страну Срба и Јевреја којесе ето, братиме”. Они су поред умереног антикомунизма, били најглавнији са-

34Види: А. Мимица, Р. Вучетић, Време када је народ говорио, ИСИ, Београд, 2008.35 Vidi: H. J. Nojbauer, Fama: istorija glasina, Clio, Beograd, 2010.36 M. Šutović, „Smrt harizme (Tita) i/ili oproštaj od Jugoslavije”, Hereticus, 1/2005, str. 87–101.37М. Великоња, Титосталгија , Библиотека XX век, Београд, 2010, стр. 15,19.38 M. Šutović, „Nacionalna mobilizacija i homogenizacija – žrtvovanje Jugoslavije”, Hereticus, 1-2/2006,

str. 95–126.39А. Ђилас, Најтеже питање, стр. 262–263.40А. Робертс, Разговори с Милошевићем, стр. 154.41 M. Veber, Protestanska etika i duh kapitalizma, Mediterran Publishing, Novi Sad, str. 69.

890


стојци „Кларине чорбе” крчкане у салону Кларе Мандић, секретарке Друштвасрпско-јеврејског пријатељства (председник, правник Љубомир Тадић), чији сеопојан мирис брзо ширио Србијом, и осећао се још дуго, све док мистериозни„клан (није) појео свог вођу”42. Квадратура „косовског круга” само је послужилањеговом успону и симболично је требала показати Милошевићев потпуни по-раз, кроз, да се послужим једним циничним насловом књиге америчког профе-сора историје и државне управе на Универзитету у Аризони, Дејвида Гибса, „ху-манитарно разарање Југославије”. По њему у време Милошевићеве владавине„Косово је сведено на колонијални статус, а становништво је трпело угњетава-ње”, тако да „Албанци више нису желели да остану у Југославији (Србији)”43.Покрет Срба са Косова предвођен С. Милошевићем који је деловао као божан-

ство, недодирљив за свој народ, обожаваоце и политичке следбенике, оствариоје своје циљеве, али је невоља што нису могли управљати њиховим резултати-ма. Они су управљали њима, поготово што их нису прихватали Албанци, безобзира на то да ли су муслимани, католици или комунисти. Све је некако биловештачко, цветала је корупција, славило се, пило и јело, а иза привидног једин-ства косовских Срба, стварно су стајале поделе на Србе староседеоце, Херцегов-це, Црногорце („Црногорштије”) и Србе комунисте, искључивост и нетолеран-ција (једина заједничка црта која повезује Србе и Албанце), повика на полицију,оптужбе за корупцију и везе сa албанским шверцерима, оговарањима, гласина-ма и сплеткама никад краја. Сцена је пуна Срба по занимању, надобудних тео-ретичара, недоказаних политичара, који у доколици решавају питање Косова.Нарочито су активни они који користе продужени викенд од „четвртка до поне-дељка” задужени да сређују стање на Косову, у којем се послушност Албанацаједино могла обезбедити ослонцем на силу, а то није могло трајати у недоглед.После су косовски Срби постали највеће жртве такве политике, ауторитарне,арогантне, неефикасне, труле и помало лакрдијашке, без динамичне привреде имодерних политичких установа. Отуда није изненађујуће да је „самоорганизо-вање” Срба са Косова, у крајњем, окончано њиховим поразом. Оно је служилокао утилитарни инструмент српске политике, у функцији освајања или очува-ња власти, отварања контролисаног политичког плурализма, уз оправдану боја-зан да би увођење демократије и формирање албанских странака довело до гу-битка Косова, али и трансформације секуларне религије марксизма у поли-тичку религију национализма или иронично у функцији транзиције национал--социјализма у политички и пљачкашки капитализам.Свакако, не треба занемарити да је покрет Срба са Косова, као и сам српско/

албански сукоб око легитимне доминације над Косовом инструментализован уоном, што теоретичари из историјског искуства преплитања религије и полити-ке дефинишу као сакрализација политике. Она се састоји у приписивању свој-

42 Б. Црнчевић, Књига задушница, ИГАМ, Београд, 2006, стр. 239.43 Д. Гибс, Хуманитарно разарање Југославије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића,

Сремски Карловци, Нови Сад, 2010; стр. 290, 291.

891


става светости неком ентитету, било да је реч о нацији, држави, раси, партијиили вођи44. „Лаичком светошћу” данас су заоденути како српска „сувереност” иградња новог мита „о отимању” Косова, тако и албанска „независност” Косова, укојој се бркају метафора и стварност, као средство пропаганде и демагогије. Тоникако не треба да значи да примену анализе масовних покрета Срба узимамувек као неоспорну последицу употребе инструментализације, што се врло че-сто чини. Јер психологију масе, њено ментално устројство, као ни менталноустројство појединца, нећемо сазнати само ако описујемо њихове пороке45.Један век после ослобођења Косова Србија се нашла у сличној ситуацији као

и на почетку 20. века, пре његовог ослобођења. Али за разлику од тада када се бо-рила за што веће своје проширење, и све веће албанско сужење, сада је суоченаса „губитком Косова” и властитим сужењем. И као што онда српској делегацијиу Лондону, како је сведочио њен шеф Стојан Новаковић, „није преостало ништадруго него да се обраћа амбасадорској конференцији (1912/13) у чијим је рукамаАлбанско питање, и то јединим средством а то је мољакањем или „јогунастим иенергичним неизвршењем” онога што би се изложило Србији”46, тако и данассрпским делегацијама скоро да не преостаје ништа друго осим да уз инат и сво-јеглави пркос, сањајући о повратку на Косово, моле за милостињу у Вашингтонуи Бриселу, у чијим рукама је косовско питање. Могуће је да се потајно надају,упркос заклетви о трајном непризнавању косовске независности, неком новомБерлинском конгресу или Лондонској конференцији. А преосталим Србима на Ко-сову можда још преостаје, само, сетна слобосталгија.


Алам, Х. Ф., Глобални ислам, Службени гласник, Београд, 2012.

Асман, А., Дуга сенка прошлости, Библиотека XX век, Београд, 2011.

Црнчевић, Б., Књига задушница, ИГАМ, Београд, 2006.

Ђилас, А., Најтеже питање, Артист, Београд, 2005.

Ђукић, С., Како се догодио вођа, Филип Вишњић, Београд, 1992.

Ђуретић, В., Разарање српства у XX веку, Београд: Балканолошки институт САНУ, 1992.

Гаћеша, Н., Аграрна реформа и колонизација 1945–1948, Матица српска, Нови Сад, 1984.

Гибс, Д., Хуманитарно разарање Југославије, Сремски Карловци. Нови Сад: Издавачкакњижарница Зорана Стојановића, 2010.

Худелист., Д., Косово, битка без илузија, Загреб: Центар за информисање и публицитет,1989.

Kejn, B., prir., Istorija prijateljstva, Clio, Beograd, 2011.

44Е. Ђентиле, Религије политике, Библиотека XX век, Београд, 2009, стр. 7.45Г. Ле Бон, Психологија гомила, Градац, Чачак, 2007, стр. 12.46М. Војводић, Стојан Новаковић, стр. 367.

892


Керчов, С., Радош, Ј., Раић, А., Митинзи у Војводини 1988, рађање политичког плурали-зма, Нови Сад: Дневник, 1990.

Ковачевић, С., Дајић, П., Хронологија југословенске кризе 1942–1993, Београд: Институт заевропске студије, 1994.

Ла Боеси, Е. Д., Расправа о добровољном ропству, Београд: Филип Вишњић, 2001.

Ле Бон, Г., Психологија гомила, Чачак: Градац, 2007.

Милошевић, С., Године расплета, Београд: БИГЗ, 1989.

Милић, В., „Ауторитарни потенцијали политичких странака”, у: Печујлић, М., Милић,В., Демократија и ауторитаризам, Београд: Сремпублик, Правни факултет, Ин-ститут за политичке студије, 1994.

Мимица, А., Вучетић, Р., Време кад је народ говорио, Београд: ИСИ, Филозофски факул-тет, 2008.

Накарада, Р., Самарџић, С., Теокаревић, Ј., Ковачевић, Ђ., Међунационални сукоби и ратна простору бивше Југославије, Београд: Институт за европске студије, 1992.

Nojbauer, H. J., Fama: istorija glasina, Beograd: Clio, 2010.

Павловић, В., Држава и друштво, Београд: Чигоја штампа, 2011.

Поповић, С., Јанковић, И., Пешић, В., Кандић, Н., Слапшек, С., Косовски чвор, дрешитиили сећи, Београд: Хронос, 1990.

Попов, Н., „Српски популизам”, Београд: додатак недељника Време, 24. 5. 1993.

Радић, Р., „Црква и српско питање”. Српска православна црква у поратним и ратним го-динама (1980–1995), Република, бр. 121–122, 1995.

Робертс, А., Разговори с Милошевићем, Службени гласник, Београд, 2012.

Секељ, Л., Југославија, структура распадања, Рад, Београд, 1990.

Стругар, В., Велика буна Црне Горе 1988–1989, Београд: Књижевне новине; Никшић: Уни-верзитетска ријеч, 1990.

Šutović, M., „Smrt harizme (Tita) i/ili oproštaj od Jugoslavije”, Hereticus, br. 1, 2005, str. 87–101,

Šutović, M., „Nacionalna mobilizacija i homogenizacija – žrtvovanje Jugoslavije”, Hereticus, br.1–2, 2006, str. 95–126.

Шутовић, М., Косово између поретка и аномије, Косовска Митровица: Филозофски фа-култет, Чигоја штампа, Београд, 2008.

Šutović, M., „Oslobođenje Kosova/ili izlazak Srbije na more”, Hereticus, br. 1–2, 2009, str.109–138.

Тркуља, Ј., Освајање демократије: оглед о посткомунизму, Београд: Драганић, 1993.

Veber, M., Protestanska etika i duh kapitalizma, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2011.

Великоња, М., Титосталгија, Београд: Библиотека XX век, 2010.

Веселинов, Д., Мухамед на Исусовом крсту: политичка економија ислама, Београд: Чи-гоја штампа, 2009.

Војводић, М., Стојан Новаковић у служби националих и државних интереса, Српскакњижевна задруга, Београд, 2012.

893


Milojica M. Šutović

THE BEGINNINGS OF SERBIAN AND MONTENEGRIN „SELF-ORGANISATION” IN KOSOVO

SummaryInitial „self-organising“ of Serbs and Montenegrins in Kosovo generated as a reaction to

the violence, provocations and separatism of the Albanians. Later, a small assembly of Slavs,formed a movement for the „Uniting of Serbia“, generated by the elimination of a regional„sovereignty and statehood“, which was a way of resolving the „unequal“ status of Serbiawithin Yugoslavia, paying no heed to regional administrative borders. This movement as aninstrument of politics was in the function of confiscation and prevention of state power inSerbia, by making way for political pluralism and transformation of a secular religion ofMarxism into a political religion of nationalism, as was the case with the regeneration of thecults of personalities and the Kosovo myth.

Key words: Kosovo, Serbs, Self-organisation, Separatism, Region, People.

894

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

908(497.115)"1912/2012"(082)94(497.115)"1912/2012"(082)323(497.115)"1912/2012"(082)

КОСОВО и Метохија 1912-2012. : међународнитематски зборник = Kosovo and Metohija1912-2012 : Thematic Collection of Papers ofInternationl Significance / [уредници БранкоЈовановић, Урош Шуваковић]. - Приштина тј.Косовска Митровица : Филозофски факултет,2012 (Краљево : Graficolor). - X, 894str. : илустр. ; 25 cm

Радови на више језика. - Тираж 300. - Стр.III-IV: Предговор / Бранко Јовановић, УрошШуваковић. - Напомене и библиографскереференце уз текст. - Библиографија узпоједине радове. - Summaries.

ISBN 978-86-80273-87-71. Уп. ств. насл.a) Косово и Метохија - 1912-2012 - ЗборнициCOBISS.SR-ID 195778060

Косово и Метохија 1912–2012. Међународни тематски зборник

Documents

Transcript of Косово и Метохија 1912–2012. Међународни тематски зборник