Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у...

ISSN 0354-3293еISSN 2217-8082

ЗБОРНИК РАДОВАФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ

UNIVERSITÉ DE PRIŠTINAFACULTÉ DE PHILOSOPHIE

RECUEIL DE TRAVAUXDE LA FACULTÉ DE PHILOSOPHIE

XLII (2)/2012

KOSOVSKA MITROVICA2012

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ЗБОРНИК РАДОВАФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА

XLII (2)/2012

КОСОВСКА МИТРОВИЦА2012.

ЗБОРНИК РАДОВА

Филозофског факултета Универзитета у ПриштиниБрој XLII (2), 2012. година.

ISSN 0354-3293eISSN 2217-8082

Главни и одговорни уредникПроф. др Бранко Јовановић

Заменик главног и одговорног уредникаПроф. др Урош Шуваковић

РедакцијаЧланови редакције из земље: др Бранко Јовановић, редовни професор; др Урош Шуваковић,ванредни професор; др Абдулах Мушовић, редовни професор; др Радмила Обрадовић, редов-ни професор; др Душан Берић, ванредни професор; др Мирослав Крстић, ванредни професор;др Мирјана Лончар-Вујновић, ванредни професор; др Јасна Парлић-Божовић, ванредни профе-сор; др Валентина Питулић, ванредни професор; др Голуб Јашовић, доцент; др Микоња Кне-жевић, доцент; др Глигор Самарџић, доцент.

Чланови редакције из иностранства: доц. др Стефан Иванов Анчев, Универзитет „Св. Ћи-рило и Методије”, Велико Трново, Бугарска; проф. др Зинаида Тихоновна Голенкова, заменикдиректора Института за социологију Руске академије наука, Москва, Русија; проф. др МиомирДашић, редовни члан ЦАНУ, Подгорица, Црна Гора; проф. др Анатолий Василъевич Дмитри-ев, дописни члан РАН, Москва, Русија; проф. др Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ, Подгори-ца, Црна Гора; проф. др John Laughland, Director of Studies at the Institute of Democracy andCooperation, Paris and research member of the Centre for the History of Central Europe at theSorbonne (Paris IV), Paris, France; prof. dr Barbara Lomagistro, Facoltà di lingue e litterature stra-niere, Bari, Italia; проф. др Валерий Андреевич Мансуров, Институт за социологију РАН, пред-седник Руске асоцијације социолога, Москва, Русија; др Миодраг Милин, саветник Румунскеакадемије наука – Темишварски огранак, Темишвар, Румунија; проф. др Энгелина СергеевнаСмирнова, инострани члан САНУ, Катедра за историју руске уметности МГУ им. Ломоносов,Русија; dr Wojciech Szczepański, Комисија за балканистику Пољске академије наука, Poznań,Poland; prof. dr Gabriella Schubert, инострани члан САНУ, Институт за славистику, Филозоф-ски факултет Универзитета „Фридрих Шилер” у Јени, Немачка; доц. др. Андрей Артемович Та-щиан, Кубанский государственный университет, Краснодар, Русија; проф. др СветланаМихайловна Толстая, инострани члан САНУ, Институт за славистику РАН, Москва, Русија;проф. др Иван Чарота, инострани члан САНУ, Белоруски државни универзитет у Минску, Бе-лорусија.

Секретари редакције: Милош Јанковић, асистент; Бобан Станојевић, лектор.

Часопис излази полугодишње.

Радови објављени у овом часопису се не смеју прештампавати, било у целини, било у деловима, без изричите сагласности издавача. Радови се не хоноришу. Оцене изнесене у чланцима лич-ни су ставови писаца, засновани на њиховим истраживањима и не изражавају мишљење нити

Редакције, нити установе у којој су аутори запослени.

САДРЖАЈ

ЈЕЗИК

РАДМИЛА М. ОБРАДОВИЋO употреби парапрономиналних израза у Андрићевој приповеци „Љубав у касаби” и њиховом преношењу на француски језик ......................... 13

ДРАГАНА М. СПАСИЋAn Aspect of Representing the Three Basic Syntactical Units ................................ 29

ЛАРИСА И. РАЗДОБУДКО ЧОВИЋСоциокультурная информативность средств невербальной коммуникации в русском и сербском языках (на материале перевода на сербский язык драмы А.П.Чехова «Дядя Ваня»)...................................................................................... 47

СЛОБОДАНКА Р. ЂОЛИЋMajor Implications of Environmental Psychology within Intercultural Model of Teaching EFL as Global Language ......................................................... 57

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋПрилог проучавању говора села Тамнича код Неготина .................................... 65

МИТРА М. РЕЉИЋСрпски језик у ареалу Косова и Метохије: од надетничког до „конфесионалног”.................................................................. 83

КЊИЖЕВНОСТ

ВАЛЕНТИНА Д. ПИТУЛИЋКосовска битка између историјских извора и епске легенде ............................. 99

МИРЈАНА Н. ЛОНЧАР-ВУЈНОВИЋ, АНА М. АНДРЕЈЕВИЋA Concise Culture Review of Aboriginal and Australian Fiction ........................ 115

ЈАРОМИР A. ЛИНДАМанојло Ђорђевић Призренац као уредник у чешко-руском часопису „Словенски свет” 1872. године............................... 135

СЛАЂАНА М. АЛЕКСИЋТекст и контекст у савременој књижевнотеоријској мисли ............................. 155

НЕБОЈША Ј. ЛАЗИЋРазвој представа о простору и временуу науци о књижевности ....................................................................................... 165

АНА М. АНДРЕЈЕВИЋ, МИРЈАНА Н. ЛОНЧАР ВУЈНОВИЋДрама енглеског класицизма............................................................................... 187

8 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

АЗРА А. МУШОВИЋБела богиња, Аријадна и мит о поетском „ја”................................................... 203

РАДОЈЕ В. ШОШКИЋ„Браћа Карамазови” и „На отвореном друму”: морални императив Ф. М. Достојевског и Стива Тешића................................ 219

ИСТОРИЈА

ДРАГИ Р. МАЛИКОВИЋ
Језуитски ред, његова организација и рад ......................................................... 235
ПЕДАГОГИЈА

САИТ З. КАЧАПОРСусретно планирање рада и евалуације у високошколским установама......... 275

РАДИВОЈЕ И. КУЛИЋ, САЊА М. ПАРТАЛОСавремени токови предшколског васпитања .................................................... 295

ПСИХОЛОГИЈА

БЛАГОЈЕ В. НЕШИЋРазвој вербалних способности ученика осмогодишње школе......................... 309

ДРАГАНА З. СТАНОЈЕВИЋСавремени модели позитивног менталног здравља .......................................... 329

ЈЕЛЕНА Љ. МИНИЋДопринос Арона Антоновског савременом схватању здравља ........................ 343

СОЦИОЛОГИЈА

СТАНА Љ. СМИЉКОВИЋУтицај образовних и културних садржаја на свест Јужносрбијанаца о личном и колективном идентитету ................................................................. 361

РАДОМИР Д. ЂОРЂЕВИЋИсторијско-социолошки дискурс геноцида над српским народом.................. 367

ПЕТАР М. АНЂЕЛКОВИЋСлуге и господари у новом светском поретку ................................................... 379

САДУША Ф. РЕЏИЋЛичност, темперамент и карактер у теорији Ериха Фрома.............................. 395

ИВАН М. БАШЧАРЕВИЋУ прилог значају развоја упоредног метода у социологији.............................. 415

Садржај 9

ФИЛОЗОФИЈА

ИРИНА Ј. ДЕРЕТИЋПлатоново „оцеубиство” у Софисту ................................................................. 435

БОРИС Р. БРАТИНАФојербах, Маркс, други....................................................................................... 451

Научна критика, осврти, прикази

УРОШ В. ШУВАКОВИЋПравда против моћи у разматрању Ноама Чомског и Мишела Фукоа............ 465

МИКОЊА В. КНЕЖЕВИЋОнтологија дијалошке узајамности .................................................................... 471

ГЛИГОР M. САМАРЏИЋОбиљежавање стогодишњице ослобођења Старе Србије у Балканским ратовима 1912–1913. године на Филозофском факултету у Косовској Митровици....................................... 477

МИЛИЦА П. МИМОВИЋЛексика и ономастика Тамнича код Неготина .................................................. 483

Списак рецензената у 2012. години.................................................................... 487

Техничко упутство за израду радова .................................................................. 489

ЈЕЗИК

УДК: 821.163.41.08-32 Андрић И. ; 821.163.41.03-32=133.1ИД: 195675916

Оригинални научни рад

ПРОФ. ДР РАДМИЛА М. ОБРАДОВИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за француски језик и књижевност

O УПОТРЕБИ ПАРАПРОНОМИНАЛНИХ ИЗРАЗА У АНДРИЋЕВОЈ ПРИПОВЕЦИ „ЉУБАВ У КАСАБИ” И ЊИХОВОМ ПРЕНОШЕЊУ НА ФРАНЦУСКИ ЈЕЗИК

Сажетак. У овом раду дат је преглед именица и придевских синтагми које,употребљене као парапрономинални изрази, понављају „помен” главних личности у Ан-дрићевој приповеци „Љубав у касаби” а њихова природа и функција сагледанe су у све-тлу разматрања која је о именицама у парапрономиналној служби изнела академик Мил-ка Ивић (2002). Посебно се указује на преношење парапрономиналних израза нафранцуски језик у публикованом француском преводу поменуте Андрићеве приповетке.

Кључне речи: парапрономинални израз, анафорски именички израз, класифи-катор, дескриптивни модификатор, тотални класификатор, парцијални класификатор,дескриптивни модификатор објективног типа, дескриптивни модификатор субјективногтипа.

Две централне личности Андрићеве приповетке „Љубав у касаби” првипут се у овој приповеци помињу у истој реченици – којом, у оквиру шире приче окасаби, почиње сама прича о њиховој љубави, и то – она се помиње именом, он –презименом:

И ту [у касаби] се једном јавила љубав: кад је Рифка завољела Леденика (Андрић, 1996 : 126, у даљем тексту: Љ).

1 [email protected]


Затим наратор најпре износи да је Леденик потицао „из хрватске племићкефамилије”, да је одрастао у Бечу и „био поручник код драгонера”, али да се, по-што је „због многих авантура и неких новчаних незгода морао да напусти служ-бу”, „склонио […] у Босну, гдје је постављен за шумарског капетана у касаби”(Љ: 126). Потом се казује да је Рифка била „кћи старог Папе, Јеврејина”, који јеу касаби постао „први газда и трговац”, да су Рифку „слали […] у Сарајево да учишколу” и да је, иако није имала „пуних шеснаест година”, својим изгледом већпривлачила пажњу дућанџија у чаршији (Љ: 126). Погледајмо којим се именица-ма и придевским синтагмама у нарацији, као и у индиректном и директном гово-ру, у даљем току приповетке означавају Леденик (I) и Рифка (II).2

I 1. a) Као што је већ речено, главна мушка личност приповетке у нарацијисе у првом „помену” означава својим презименом, а њен „помен” се у објективнојнарацији најчешће понавља презименом, само ређе одговарајућом личном заме-ницом, с тим што наратор већ на почетку наводи и да га је девојка у писмима којаму је писала називала: ’сунце моје’:

(1) Леденик је био из хрватске племићке фамилије, […] (Љ: 126, подву-кла Р. О.).Леденик одлази у шуму на Сетихово (Љ: 129).Леденик је коначно успио да буде премјештен у Сарајево (Љ: 135).

б) У опису стања у које је главна јунакиња запала после другог љубавногсастанка са Ледеником и њених размишљања о њему, његов „помен” поновљен јетакође презименом:

(2) Никако да се сјети љубави. Само Леденик, у бијелим панталонама,непрестано бјежи преко ограде (Љ: 131).3

2 Истичемо да Бранимир Човић, у контексту проблематике књижевог превођења, језиккњижевног дела посматра као ’систем језика’, који је „присутан у оба основна језичкостилистичкаслоја: у репликама јунака разне социјалне, сталешке језичке припадности […], с једне стране, и уконтексту имперсоналног наратора, прошараног острвцима субјективне свести појединих јунака,са друге” (1986: 106). Да би наша анализа била што потпунија, у овом раду у оквиру првог „језичко-стилистичка слоја” разликујемо слободан индиректни говор, затим неку врсту монолога, у којисмо „укључили” два писма у којима се главни јунак обраћа свом пријатељу из ескадрона, и усменукомуникацију, одн. директан говор личности ове приповетке а ’систем језика’ „присутан” „у кон-тексту имперсоналног наратора”, посматрамо као објективну нарацију и нарацију прожету суб-јективном свешћу појединих јунака.

3 Напомињемо да се главном јунаку у непосредној комуникацији предстојник, његовпретпостављени, удворички учтиво и у исти мах вулгарно фамилијарно – обраћа презименом ис-пред ког ставља партикулу фон, која се иначе не употребљава ни у објективној нарацији ни у на-рацији прожетој субјективном свешћу појединих јунака, и придев „драги” на немачком језику,пошто је Леденик из хрватске племићке породице а одрастао је у Бечу:

– Либер фон Леденик, неизмјерно ми је жао што морам да кварим вашу авантурицу саоном Јеврејчицом (Љ: 129).

Сама чињеница да је властито име повезано са партикулом за читаоца је потврда да се радио презимену.

Радмила М. Обрадовић: O употреби парапрономиналних израза… 15

2. Осим тога, главног јунака помиње „опћински метлар Лискић” и то за-једничком именицом:

(3) – Белћим је капетан озидо ноћас! (Љ: 131).

Истичемо да о главном јунаку не говоре остале личности приповетке, а онсам говори једино у кратком разговору са предстојником. Стога главна личност,иако дубоко импликована у заплет саме приповетке, на неки начин остаје пострани догађаја које је сама изазвала, а чији је исход трагичан за главну јунакињу.

II 1. a) После првог помена главне женске личности њеним именом, нара-тор нас само упознаје са чињеницом да је њу Леденик у писмима која јој је писаоназивао ’звијездо моја’, а у даљем току објективне нарације, осим личним именоми одговарајућом личном заменицом, јунакиња се још означава двема заједнич-ким именицама, од којих се једна употребљава два пута:

(1) Дјевојку затварају (Љ: 126).(2) […] сазнаде [се] да је дјевојке нестало (Љ: 131).(3) Сутрадан нађоше леш у једној затоци, међу кладама (Љ: 131).

б) У контексту описа халуцинација које у наступу лудила доживљава једнаод споредних личности, која се у стању помућене свести плаши ноћне лептирице,наратор у слободном индиректном говору преноси, иначе наводницима издвоје-но, питање у коме „помен” главне јунакињу понавља придевска синтагма:

(4) „Да није ово боса, мокра Јеврејка?” (Љ: 133).

в) Казујући шта су говорили јунаци приповетке, наратор главну јунакињуозначава придевском синтагмом коју чине придев и њено лично име:

(5) [метлар Лискић и, идиот, хамалин Хубо] причају да су видјели полу-нагу Рифку […] (Љ: 131).

г) Дан пре свог одласка из касабе за Сарајево, пошто је успео да добије пре-мештај, главни јунак силази са планине у касабу и тек тада сазнаје за Рифкинусмрт. У реченици којом се завршава прича о овој, за главну јунакињу, трагичнојљубави, наратор „помен” јунакиње понавља властитом именицом из категоријеетнонима, а „помен” главног јунака – одговарајућом личном заменицом:

(6) […] он отпутова сутрадан у рано јутро, још малко погружен од ми-сли на Јеврејку (А: 135).

II 2. У првом од два писма којима се обраћа свом другу из ескадрона алуди-рајући на Рифку, Леденик пише:

Друга необична ствар је, […], жена, то јест дјевојчица. Заправо је и онатуђинка као и мост. У једног овдашњег трговчића, шпањолског Јеврејина,има кћи у седамнаестој години. Коса јој је загасито црвена и семитски буј-на, […] очи смеђе и готово тамне. […] Кратко: залогај за богове (Љ: 128).


Могли бисмо сматрати да ова Леденикова писма представљају неку врстуњеговог писаног монолога, утолико пре што се на основу садржаја писама не видида ли их је његов пријатељ примио ни да ли је на њих одговорио, односно да лиЛеденик на његово писмо или писма одговара. У сваком случају, у првом писмусе на главну јунакињу најпре само алудира заједничким именицама „жена, [тојест] дјевојчица”, да би први пут конкретно била поменута синтагмом кћи у се-дамнаестој години (Љ: 128) а затим се њен „помен” понавља трима придевскимсинтагмама, од којих се једна употребљава два пута, и именицом, која представљасупстантивирани придев:

(7) „[…], ова млада Шпањолка ми је једина нада и утјеха” (Љ:128). (8) „[…] фамилија настоји да што прије уда малу” (Љ:128).(9) „Нестаће оних писама […], и малог црвенокосог створења, […]” (Љ:

128).

У другом писму Леденик пише:

(10) „[…]: изгубио сам […] малу Јеврејку и онај лијепи мост” (Љ: 129).

(11) „Малу Јеврејку ће међутим да удају, […]” (Љ: 130).

II 3. Када разговара са Ледником, предстојник девојку означава – једномвластитом именицом, други пут заједничком именицом:

(12) – […] жао [ми је] што морам да кварим вашу авантурицу са ономЈеврејчицом (Љ: 129).

(13) – […] Мала, изгледа, у некој љубавној грозници (Љ: 129).

Будући да понављају „помен” „истог створа/исте ствари”, овде – личностикоје су једном већ биле поменуте, горе истакнуте именице и синтагме обављајуанафорску службу „у односу на номинални антецедент”.4 На именице и синтагмекоје врше овакву функцију Милка Ивић, позивајући се на Падучеву, примењујеназив парапрономинални изрази а користи и назив анафорски именички из-рази (2002).5 У француској граматици се „свако понављање/reprise неког прет-ходног елемента текста” означава термином анафора (l’anaphore) (Riegel et al.2003: стр. 610). Галисон и Лакост анафору дефинишу као „процес којим анафо-ричка реч упућује на неку реч или групу речи, или на једну реченицу или на пасус,који се појавио у истом контексту” (Galisson/Lacoste, 1976 : стр. 26).6 „У стрикт-

4 Парапрономинални изрази који понављају „помен” главне јунакиње у два Леденикова пи-сма очигледно се ослањају на информације које је он о њој изнео у уводном делу свог првог писма.

5 Како наводи Милка Ивић, Падучева „на назив којим се неко/нешто први пут помиње при-мењује термин initial name, а на […] [назив] који собом понавља помен истог створа/исте ствари –derived name” (Padučeva 1970, 225, према: Ивић 2002: 14, напомена 3). За називе који понављају„помен истог створа/исте ствари” Милка Ивић употребљава термин парапрономинални изрази, иистиче да они представљају „оне језичке творевине које, мада иначе, по својим лексичко-морфо-лошким особеностима, никако не спадају у ту посебну врсту речи, ипак, обављањем анафорскеслужбе у односу на номинални антецедент, испољавају синтаксичко понашање њених представни-ка” (Ивић 2002: 13).


ном смислу, анафора означава механизам понављања у коме термин који пред-ставља долази после представљеног [термина], то јест после термина који се по-навља” (Lacoye, 2011: стр. 2).7

Анафора која се тиче „понављања именске групе лексикалном супститу-цијом”, назива се „неверна анафора” („anaphore infidèle“) (Lacoye, 2011: стр. 4) а„може да функционише сходно различитим механизмима понављања” a то сухиперонимија, синонимија и понављање по асоцијацији, када је реч о асоцијатив-ној анафори („anaphore associative”) (Lacoye, 2011: стр. 12).

Погледајмо који се парапрономинални изрази који понављају „помен”главних јунака приповетке употребљавају на сваком од нивоа нарације и у дирек-тном говору њених личности.

I Као што је показано, главни јунак је први пут поменут само презименом. 1. а) У објективној нарацији његов „помен” понавља се такође презименом.1. б) У делу нарације прошаране субјективном свешћу главне јунакиње наглавног јунака се опет упућује његовим презименом.2. У директном говору једне од споредних личности „помен” главног јуна-ка понавља се заједничком именицом капетан. II „Помен” главне јунакиње ове приповетке, први пут именоване само лич-ним именом, понавља, као што се може видети на основу горњег прегледа,већи број парапрономиналних израза или анафорских именичких израза ито: 1. а) У објективној нарацији: дјевојка; леш; б) У нарацији прошараној субјективном свешћу јунака: полунага Рифка;Јеврејка; 2. а) У некој врсти слободног индиректног говора у стању помућене свестиличности: боса, мокра Јеврејка; б) У некој врсти монолога у облику писма друге главне личности свомпријатељу: млада Шпањолка; мала; мало црвенокосо створење; мала Је-врејка; 3. У усменој комуникацији једне од личности са главним јунаком: Јевреј-чица; мала. 6 Серио истиче да је проучавање анафоре у руској лингвстици „савршено компатибилно са

прагматиком коју практикује, на пример, О. Дикро” (1987: стр. 155) и подсећа да је, како сматраДикро, „генерално […] прихваћено да дискурс (монолог или дијалог) тежи да задовољи […] два ус-лова [а] то су „услов прогреса” и „услов кохеренције” (Ducrot, 1991: стр. 87–88).

7 Анафора и катафора, која означава „обратни механизам: термин који представља претхо-ди представљени термин”, када се ради „о феномену најављивања, интерпретативноj неизвесности[„suspens interprétatif“]”, подразумевају „дискурзивну меморију и захтева[ју] сарадњу читаоца, којитреба да изврши довођење у везу” (Lacoye, 2011: стр. 2).


На природу и функционисање напред наведених израза покушаћемо даукажемо по узору на анализу изложену у поменутом раду Милке Ивић.

I 1. а) Именица капетан, којом се у директном говору понавља „помен”главног јунака функционише као класификатор парцијалног типа, а означава„највиши чин нижих официра у војсци” (Речник …, Књига друга, 1967: 656, 1),односно овде – мушку особу која има тај чин. Међутим, чин капетана је виши одњеговог правог чина, будући да је Леденик био „поручник код драгонера”8, штоје „нижи официрски чин у војсци, између потпоручника и капетана” (Речник …,Књига четврта, 1971: 733). Оваквим избором лексеме аутор слика опћинскогметлара, који не зна који чин има Леденик и ко је он заправо, а уз то је, као ипредстојник, склон и да странца види већим и важнијим него што је он у стварибио (уп. нап. 2).

II 1. а) У објективној нарацији употребљене именице девојка и леш у ана-форској служби функционишу као класификатори тоталног типа, јер је девојкасвака „одрасла особа женског пола која није удата” (Речник …, Књига прва, 1967:643, 1) а леш – свако „мртво тело, мртвац” (Речник…, Књига трећа, 1969: 199)независно од пола, узраста, начина на који је наступила смрт. Као што видимо, ниуз једну ни уз другу именицу се не употребљава никаква ближа одредба или до-пуна.

б) У делу нарације који је прожет субјективном свешћу јунака парапроно-минални израз исказан спојем описног придева са личним именом – полунагаРифка, функционише као дескриптивни модификатор објективног типа, јер се„карактеризаторско својство” које он обелодањује „поима” „као објективна да-тост”. При томе придев полунага читаоца асоцира на опис сцене у којој Рифка,посрћући и тетурајући се, излази из болесничке постеље, обучена само у спаваћи-цу, тј. кошуљу. Јеврејка је „женска особа Јевреј, Жидовка” (Речник …, Књигадруга, 1967: 573), што значи да у анафорској служби функционише као класифи-катор и то парцијалног типа.

2. а) У слободном индиректном говору употребљен парапрономинални из-раз боса, мокра Јеврејка, који представља спој два описна придева са именицомкоја је класификатор парцијалног типа – такође функционише као дескриптивнимодификатор објективног типа, пошто се „карактеризаторско својство” које сењом „обелодањује” такође „поима” „као објективна датост”.

б) У Ледениковим писмима „помен” главне јунакиње понављају парапро-номинални изрази који функционишу као дескриптивни модификатори објекти-вног типа а исказују се:

8 Именица драгонер употребљава се у значењу драгон (Речник …, Књига прва, 1967: 763,1), а то је „војник у лакој коњици који се бори пешке, драгун” (исто). Занимљиво је да се поменутозначење речи драгонер илуструје управо напред наведеном реченицом из приповетке која је пред-мет наше анализе.


• спојевима описног придева са класификаторском именицом – млада Шпа-њолка, мала Јеврејка;

• спојем описних придева мали и црвенокоси, који нису међусобно одвојенизарезом, и именице створење – овде: „производ стварања, створ (1, 2)”(Речник …, Књига пета, 1973: 1010, 2), односно „живо биће, особа, човек”(Речник .., Књига пета, 1973:1009, 1. а.), коју Милка Ивић сматра „’под-спецификовано’ семантизованом именицом” – мало црвенокосо створе-ње9

• и једном именичком речју мала, у значењу „мала особа” „девојчица” (Реч-ник, Књига трећа, 1969: 283, 9. а.), у коју је иначе, како наводи МилкаИвић, спој придева и класификаторске именице семантички „уткан”, пош-то означава „младо људско биће женског пола” (Ивић 2002: 15).10

3. У директном говору „помен” главне јунакиње понављају именица Је-врејчица, у коју је спој придева и класификаторске именице семантички „уткан”јер значи „мала Јеврејка”11, и именичка реч мала, која, као што је већ речено,представља такав спој.

Као што се може видети, неки од парапрономиналних израза и именица уанафорској функцији употребљавају се и по два пута (девојка, мала Јеврејка, ма-ла), а једна именица и у писменој комуникацији главне и усменој комуникацији,одн. директном говору споредне личности приповетке (мала). При томе имени-чке речи са анафорском функцијом у „објективној” нарацији функционишу каокласификатори тоталног типа. У деловима нарације прошаране субјективномсвешћу јунака и у усменој и писменој комуникацији употребљавају се дескрип-тивни модификатори објективног типа. Међутим, како се дескриптивни модифи-катори објективног типа по својој природи приближавају класификаторима, бу-дући да „граница између класификације као такве и карактеризације [објектив-ног] типа” „није увек сасвим чврсто постављена” (Ивић 2002: 14)12, не би се сасигурношћу могла одредити ни њихова функција у нашем корпусу.

Разлика у броју парапрономиналних израза и именица које у анафорскојслужби понављају „помен” две главне личности Андрићеве приповетке „Љубаву касаби” превасходно је у вези са њиховим местом и улогом у заплету саме при-поветке. Међутим, сам избор парапрономиналних израза је у функцији односа

9 Наиме, како истиче Милка Ивић, „именица […], са којом назив карактеризаторског својс-тва ступа у синтагматску конструкцију, увек је, […] класификаторске семантике, која међутим, небива увек у истој мери спецификована – реч жена је, на пример, спецификованији класификаторживих јединки у поређењу са речима створење или биће” (2002: 15).

10 Уп. Придев мали у именичкој служби, у сва три рода, може да има и значење „мушка илиженска у било коме значењу мала особа; малишан, дечак или девојчица” (Речник …, Књигатрећа, 1969: 283, 9. а.)

11 Уп. Јeврејче, -ета с мали Јевреј (Речник …, Књига друга, 1969: 573).12 Наиме, како истиче Милка Ивић, „приписати некоме особину ’бити стар’ значи уједно

класификовати га међу представнике људских бића у добро поодмаклим годинама” (2002: 14).


других личности према њима, али, као што смо видели, и приказивања осталихличности, па и ауторовог односа према њима.

Наиме, главни јунак је и у објективној нарацији и у нарацији обојенојсубјективном свешћу главне јунакиње означен искључиво својим презименом.13

Једино се у исказу споредне личности помен главног јунака понавља именицомкапетан, иако је он имао чин поручника, а оваквим избором лексеме аутор запра-во слика личност која је употребљава, и социо-културни миље коме она припада.

Парапрономинални изрази и именице које у анафорској служби понављају„помен” главне јунакиње пре свега су, као што смо видели, бројнији, понављајуоно што није речено у њеном првом помену али је пре тога експлицитно било из-нето при њеним каснијим поменима. У том смислу изузетак представља лексемалеш, која је употребљена у реченици којој претходи опис сцене у којој се главнајунакиња, у стању менталног растројства, баца у Дрину:

Са посљедњег басамака се баци у воду. Око ње се рашири кошуља. Једанчас остаде непомична, а онда је ријека узе на матицу и понесе.

Сутрадан нађоше леш у једној затоци, међу кладама (Љ: 131).

На осталим нивоима нарације као и у директном говору употребљене име-нице повезане су са њеном етничком припадношћу, пореклом и полом – Јеврејка,Шпањолка, полом и брачним статусом – девојка, узрастом а у директном говоруи писменој комуникацији односом других личности према њој – мала, малаЈеврејка, Јеврејчица.

Напомињемо да смо до сличних закључака у вези са избором и природомзаједничких именица и синтагми које у функцији парапрономиналних изразаупућују на личности у књижевном делу дошли и у својим раније објављеним ра-довима, у којима смо се превасходно бавили преношењем ових именица са српс-ког на француски14 односно са француског на српски језик15. У овим радовимасмо пошли од дефиниције према којој анафоричка реч […] представља „свакилексички елеменат који понавља значење особе или ствари која је прије билаименована” (Симеон, 1969: стр. 63, 1).

На основу оног што смо овде али и у својом ранијим радовима показали,може се рећи да „сврха употребе парапрономиналних израза у једном књижев-ном тексту није увек, као што је то случај у разговорном језику, „искључиво из-ношење података о томе у коју се појмовну категорију дати ентитет сврстава”(Ивић 2002: 14) и „посебно указивање на неко својство тога ентитета које остајенеексплицирано при његовом првом помену” (исто), нарочито када се ради о де-

13 Женевијев Жирар-Жилет наводи да су, „насупрот феномену анафоризације чија интер-претација може да доведе до конфузије, властита имена […] по дефиницији недвосмислени евока-тори једног јединог референта. Они су ознаке које су саме по себи довољне (Girard-Gillet, 2011: стр.5–6).

14 Обрадовић, 1989: стр. 202–207; Обрадовић, 1990: стр. 71–83.15 Обрадовић, 1993: стр. 183–189.


ловима нарације прожетим субјективном свешћу јунака књижевног дела и њихо-вом говору.16

Овде истичемо да Милка Ивић у свом раду практично износи уводна раз-матрања о употреби парапрономиналних израза у разговорном језику, тако да по-лази од поједностављених комуникативних ситуација које за циљ имају искључи-во преношење информације а не узима у обзир евентуалне интенције говорника,његову симпатију/антипатију и/или емпатију према особи о којој говори, ставпрема саговорнику итд.

Очигледно је да избор и употреба заједничких именица које упућују наличности ове приповетке представљају значајан елеменат у приказивању не самосваког лика понаособ него и њихових узајамних релација, па стога њихов сазнај-ни, емоционални и експресивни садржај чини значајан сегмент опште структуреове приповетке.17

Отуда је за превод ове приповетке значајно да ли се и како сазнајни, емо-ционални и експресивни садржај ових парапрономиналних израза преноси настрани језик, утолико пре што је „у књижевном делу свака и најфреквентнија,обична реч, најнеутралнија стилска варијанта било које говорне јединице естети-чки мотивисана и у том оквиру функционише у свом најужем контексту и у цели-ни дела” (Стојнић, 1981: стр. 63), што ћемо покушати да покажемо на примеруњеног публикованог превода на француски.

Парапрономинални изрази и именице у анафорској функцији у публикова-ном француском преводу Андрићеве приповетке у већини случајева преносе себез измена и одступања у односу на изворник:

(1) – Белћим је капетан озидо ноћас! (Љ: 131).

– Il faut croire que le capitaine lui a fait son affaire cette nuit! (Andrić, 1967:стр. 57),

у даљем току рада: А).

(2) Дјевојку затварају (Љ:126).On enfermait la jeune fille (A: 51).

(3) […] сазнаде [се] да је дјевојке нестало (Љ:131).[…] on apprit bientôt que la jeune fille avait disparu (A: 57).

(4) [метлар Лискић и, идиот, хамалин Хубо] […] причају да су видјелиполунагу Рифку […] (Љ:131).

16 Осим тога, анафора „мора да поштује кохезију-кохеренцију текста. Из тог разлога она сеадаптира дискурзивној оријентацији, која функционише испред и иза анафоричког понављања.Она је изложена двострукој принуди: са десна и са лева” (Lacoye, 2011: стр. 19).

17 Како истиче Серио, „зна се да феномени анафоризације у великој мери обезбеђују кохе-рентну основу која осигурава јединство текста а не обичну економију средстава номинације […]”(Seriot, 1987: стр. 147).


[…], ils cheminaient côte à côte, racontant qu’ils avaient vu Rifka à demi nue[…] (A : 57).

(5) […] „ова млада Шпањолка ми је једина нада и утјеха” (Љ:128). […] cette jeune Espagnole est mon seul espoir et ma seule consolation (A: 53).

(6) […] фамилија настоји да што прије уда малу (Љ:128). […] la famille veut marier la petite au plus tôt (A: 53).

(7) „[…]: изгубио сам […] малу Јеврејку и онај лијепи мост” (Љ: 129). „[…] : j’ai perdu à la fois la petite Juive et le beau pont” (А: 55).

(8) „Малу Јеврејку ће међутим да удају, […]” (Љ: 130).„[…], on mariera la petite Juive, […]” (А: 55).

(9) – […]. Мала, изгледа, у некој љубавној грозници. […] (Љ: 129). – […]. La petite, semble-t-il, est folle d’amour. […] (A: 54).

(10) „Да није ово боса, мокра Јеврејка?” (Љ: 133). „N’est-ce pas la Juive, pieds nus, toute mouillée ?” (A: 59).

Одступања у преношењу парапрономиналних израза бележимо у четирислучаја. У прва два случаја преводилац испред именице у парапрономиналнојфункцији односно испред парапрономиналног израза уводи посесивни односнопоказни детерминант, сходно принципима синтаксичког устројства францускогјезика:

(1) Сутрадан нађоше леш у једној затоци, међу кладама (Љ:131).Et le lendemain on trouva son cadavre dans un bras mort de la rivière, parmi

les troncs d’arbre (A : 57).

(2) „Нестаће оних писама […], и малог црвенокосог створења, […]”(Љ: 128).

„Je pourrais dire adieu […], à cette petite créature aux cheveux rouges, […]”(А: 53).

У трећој реченици придев мали замењен је придевом jeune, односно деми-нутив Јеврејчица преноси се синтагмом jeune Juive уместо petite Juive, као што јеслучај у осталим овде наведеним примерима и то, по свој прилици, да би се избе-гло понављање придева petit, који је употребљен у синтагми (votre) petite aven-ture, која је преводни и семантички еквивалент деминутива (ваша) авантурица:

(3) – […] жао [ми је] што морам да кварим вашу авантурицу са ономЈеврејчицом (Љ: 129).

– […], je suis navré d’être contraint de vous gâcher votre petite aventure avec cette jeune Juive (A: 54).

Напред наведене измене не доводе до значајне промене семантичког садр-жаја превода у односу на изворник.


Међутим, у четвртом примеру реченица превода проширена је посесивнимдетерминантом и придевом petit, који су уведени испред именице у анафоричкојфункцији, чиме реченица превода добија сазнајни, емоционални и експресивнисадржај који није исказан у изворнику:

(4) […] [Леденик] отпутова сутрадан у рано јутро, још малко погру-жен од мисли на Јеврејку (Љ: 135).

[…]; il part le lendemain à l’aube, un peu triste, encore, en pensant à sa petiteJuive (A: 61).

Констатујемо и да француски преводилац име односно презиме две главнеличности увек у преводу преноси именом, односно презименом и то у изворнојграфији а не супституше их одговарајућим личним заменицама:

И ту [у касаби] се једном јавила љубав: кад је Рифка завољела Ледени-ка (Љ: 126).

Et puis, un jour, l’amour survint: Rifka s’éprit de Ledenik (A: 50).18

Презиме главног јунака се и у свим осталим случајевима у публикованомфранцуском преводу Андрићеве приповетке преноси презименом:

Леденик је био из хрватске племићке фамилије, одрастао у Бечу, […](Љ: 126).

Ledenik, rejeton d’une famille de nobles croates, avait grandi à Vienne; (А1987: 50).

Леденик одлази у шуму на Сетихово (Љ: 129).Ledenik s’en va en forêt, à Setihovo (A: 54).

Леденик [је] коначно успио да буде премјештен у Сарајево (Љ: 135).Ledenik a enfin obtenu sa mutation à Sarajevo (A: 61).

Никако да се сјети љубави. Само Леденик, у бијелим панталонама, не-престано бјежи преко ограде (Љ: 131).

L’amour, elle ne s’en souvient pas. Elle revoit sans cesse Ledenik qui se sauveen sautant par-dessus la clôture (A: 56).

Исто тако и личне заменице у функцији субјекта које понављају „помен”централних личности ове приповетке преносе се одговарајућим личним замени-цама а не замењује их именом односно презименом.

Да би наша анализа била што потпунија овде указујемо на чињеницу да сеу једном случају реченица превода проширује личним именом главне јунакиње

18 Немачки придев као и партикула испред презимена употребљени у учтивом обраћањукоји су у изворнику написани у српској транскрипцији, у француском преводу се преносе у немач-кој графији:

– Либер фон Леденик, неизмјерно ми је жао […] (Љ: 129).– Lieber von Ledenik, je suis navré […] (A: 54).


које се употребљава у предлошкој синтагми са функцијом глаголског додатка заместо који је био неопходна допуна француском глаголу:

Леденик пада са ограде, раширене руке се склапају (Љ: 129). Ledenik saute la palissade et ѕes bras se renferment sur Rifka (А: 54).

Како се у реченици употребљава именица женског рода, у преводу као до-пуну није било могуће употребити наглашену личну заменицу за треће лице јед-нине у женском роду, јер би реченица превода била бесмислена, пошто би пред-лошка синтагма sur elle упућивала на la palissade а не на девојку:

Уп.: *Ledenik saute la palissade et ѕes bras se renferment sur elle.

У једној реченици превода, сходно правилима француске синтаксе, српскалична заменица у дативу, која има функцију логичког субјекта, преноси се одго-варајућом француском ненаглашеном личном заменицом у функцији субјектаодговарајуће реченице а у следећој реченици преводилац уводи личну заменицуу функцији субјекта који иначе на површинској структури реченице изворниканије исказан:

Нeмa јoj пуних шеснаест година, а већ одавно не може мирно да прођекроз чаршију. Ма како удешавала ход, све на њој трепти, игра и дрхти:[…] (Љ: 126).

Elle n’avait pas seize ans, mais depuis longtemps déjà, il lui était impossible detraverser en paix le quartier commerçant. Elle avait beau surveiller sa démarche,toute sa personne, sa robe, ses seines, ses cheveux frémissaient, tremblaient ettressautaient, […] (А: 50).

Као што се може видети, у преводу Андрићеве приповетке „Љубав у каса-би” на француски језик преводилац са незнатним одступањима на француски је-зик преноси парапрономиналне изразе и именичке речи у анафорској функцијикоји, употребљени на свим нивоима нарације али и у директном говору, по-нављају „помен” њених главних личности.

Само у једном случају реченица превода је проширена тако да се њенсазнајни, емоционални и експресивни садржај разликује од сазнајног, емоцио-налног и експресивног садржаја изворника.

ЛИТЕРАТУРА

Ducrot, O. (1991). Dire et ne pas dire, Principes de la sémantique linguistique. Paris:Hermann.

Galisson R., Lacoste, D. (1976). Dictionnaire de didactique des langues. Paris: Hachette.Ивић, М. (2002). „О именицама у парапрономиналној служби”. У: Зборник Матице срп-

ске за филологију и лингвистику (вол. 45, бр. 1–2, стр. 13–19). Нови Сад: Матицасрпска.


ОБРАДОВИЋ, 1989: Obradović, R. (1989). „Nešto o prevodu Andrićeve pripovetke ’Mila iPrelac’ na francuski jezik”. U: Zbornik V kongresa Saveza društava za primenjenulingvistiku Jugoslavije (str. 202–207). Ljubljana.

ОБРАДОВИЋ, 1990: Обрадовић, Р. (1990). „Проблеми превођења ’Хасанагинице’ на фран-цуски језик (о превођењу заједничких именица у функцији анафоричких речи)”.У: „Стремљења” (бр. 8, стр. 71–83). Приштина.

ОБРАДОВИЋ 1993: Обрадовић, Р. (1993). „О преводу новеле ’La Fin de Marko Kraliévitch’француске књижевнице Marguerite Yourcenar на српски језик”. У: „Стремљења”,(Бр. 1, 2, 3, стр. 183–189) [редакцијски наслов: „Муке са Краљевићем Марком изаједничким именицама”].

Padučeva E.V. (1970). „Anaphoric Relations and Their Representation in the Deep Structureof a Text”. U: Progress in Lingustics (str. 224–232). The Hague-Paris. [према: Ивић2002: стр. 14.]

Riegel et al., 2003: Riegel, M., Pellat, J.-C., Rioul, R. (2003). Grammaire méthodique du fran-çais, Manuel. Paris: QUADRIGE/ PUF.

Сибиновић, М. (1979). Оригинал и превод. Београд: Привредна штампа.Симеон 1969: Simeon, R. (1969). Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, I dio. Zagreb:

Matica hrvatska.Stojnić, M. (1980). О prevođenju književnog teksta. Sarajevo: IGKRO „Svjetlost”, OOUR

Zavod za udžbenike. СТОЈНИЋ 1981: Stojnić, M. „Теоrija ili metodologija prevođenja?”. U: Теоrija i poetika

prevođenjа (str. 45–66). Beograd: Prosveta.ЧОВИЋ, 1986: Човић, Б. (1986). Уметност превођења или занат. Нови Сад: Књижевна

заједница Новог Сада.

ЧЛАНЦИ ПРЕУЗЕТИ ЕЛЕКТРОНСКИМ ПУТЕМ:

Girard-Gillet, 2011: Girard-Gillet, Geneviève, „Présentation générale du thème: résurgence”,Cercles 29 (2011), pp. 1–12, на адреси: http://www.cercles.com/n20/girard1.pdf (по-сећено 30. 10. 2012).

Lacoye 2011: Lacoye, Marie-Pierre „Une structure du texte : le système anaphorique”, наадреси: http://ww3.fl.ul.pt/dlgr/documentos/systeme_anaphorique.pdf (посећено 30.10. 2012).

Pescheux: Pescheux, Marion, „Le feuilleton de l’anaphorisation: dе « facettes » en « degrés »,1–7, на адреси: http://www.revue-texto.net/Reperes/Themes/Pescheux_Anaphore.pdf(посећено 30.11.2012).

Seriot 1987: Seriot 1987, Seriot, Patrick, „L'anaphore et le fil du discours (sur l'interprétationdes nominalisations en français et en russe)”, IVe Colloque international de linguisti-que slavo-romane, Copenhague, 27–29 août 1987, dans Opérateurs syntaxiques et co-hésion discursive, Copenhague : Nyt Nordisk Forlag Arnold Busck, p. 147–160, наадреси : http://www2.unil.ch/slav/ling/recherche/biblio/87Copenhague.h tml (посеће-но 30.11.2012).


РЕЧНИЦИ

Речник …, Књига прва, 1967. Речник српскохрватскога књижевног језика, Књигапрва, Матица српска, Матица хрватска, Нови Сад, Загреб.

Речник …, Књига друга, 1969. Речник српскохрватскога књижевног језика, Књигадруга, Матица српска, Матица хрватска, Нови Сад, Загреб.

Речник …, Књига трећа, 1969. Речник српскохрватскога књижевног језика, Књигатрећа, Матица српска, Матица хрватска, Нови Сад, Загреб.

Речник …, Књига пета, 1973. Речник српскохрватскога књижевног језика, Књига пе-та, Матица српска, Нови Сад.

КОРПУС

Андрић, И. (1996). „Љубав у касаби”. У: Јелена жена које нема (стр. 125–135). Београд:Просвета (Сабрана дела Иве Андрића; књ. 7).

Andrić, I. (1987). „Un amour à Vichegrad”, Titanic et autres contes juifs (str. 47–61). Paris:Belfond.


Radmila M. Obradović

EMPLOI DES TERMES PARAPRONOMINAUX DANS LA NOUVELLE D’ANDRIĆ „LJUBAV U KASABI“

ET LEUR TRADUCTION EN FRANÇAIS

RésuméDans cet article nous avons d’abord analysé l’utilisation, lа nature et la fonction des ter-

mes parapronominaux renvoyant aux personnages principaux de la nouvelle d’Andrić „Ljubavu kasabi” à la lumière de l'examen de Milka Ivić relatif à l’utilisation, lа nature et la fonctiondes termes parapronominaux renvoyant aux personnes qui ont été mentionnées dans la com-munication de tous les jours. Comme nous l’avons vu, le nombre et la diversité des termes pa-rapronominaux renvoyant, aux différents niveaux de la narration, dans le discours indirectlibre et dans le discours direct, à deux personnages principaux de ce texte littéraire est en fonc-tion de leur rôle dans le récit lui-même tandis que le choix de ces termes reflète non seulementce qui a été dit de ces personnages, mais il est aussi en fonction du rapport des autres autrespersonnages envers le personnage en question de même qu’il peut être en fonction de la pein-ture du caractère d’un autre personnage ainsi que de l’attitude du narrateur. Par conséquent, lestermes parapronominaux renvoyant aux personnages d’un texte littéraire représentent un élé-ment important de la structure de ce texte littéraire et leur traduction un élément non moins né-gligeable de la traduction littéraire.

Dans la deuxième partie de notre travail nous avons montré que la traduction des ter-mes parapronominaux renvoyant à deux personnages princiapux de la nouvelle d’Andrić „Lju-bav u kasabi” dans la version française de cette nouvelle publiée sous le titre „Un amour àVichegrad”, à une exeption près, traduit le contenu сognitif, émotionnel et expressif de ces ter-mes.

Mots-clés: terme parapronominal, terme nominal anaphorique, classificateur, modifi-cateur descriptif, classificateur total, classificateur partiel, modificateur descriptif du type ob-jectif, modificateur descriptif du type subjectif.

УДК: 811.111'367ИД: 195676684Прегледни рад

ПРОФ. ДР ДРАГАНА М. СПАСИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици,Филозофски факултет, Катедра за енглески језик и књижевност

AN ASPECT OF REPRESENTING THE THREE BASIC SYNTACTICAL UNITS

Abstract. While morphology basically deals with the structure of words using thetwo basic units, a morpheme and a word syntax deals with different word groups that can beput into three main syntactical units – a phrase, a clause and a sentence. The two structures canbe pointed out; a phrase structure based upon a head word and modifiers to qualify and quan-tify the meaning of a head, and a sentence structure that is based upon a predicator indicatingan action or a state being and a subject indicating a doer of the action. These two are obligatorywhile some optionals can be added as well. In order to understand a syntactical description wehave to be aware of the differences and the similarities of the two structures and the three basicsyntactical units.

Key words: syntax, phrase, clause, sentence, structure, function

Definition of Terms

The domain of language called Syntax covers the structure of phrases, clausesand sentences, as well as the functions and meanings these units carry out in language.It provides us with patterns of putting words together into larger constructions such asphrases, which in turn form building blocks for yet larger constructions such as claus-es and sentences. Words are put together in language in order to make the meanings ofthose words blend. It is often thought that simple thoughts come in simple sentences,but we more often make complex sentences so easily that we hardly realize we do so.

1 [email protected]


A collection of grammatically-related words without a subject or without apredicate is called a phrase (Stageberg 1971). A clause is a collection of grammatical-ly-related words including a predicate and a subject (though sometimes the subject isimplied). Clauses are in a sense miniature sentences. Simple sentences contain only asingle clause, while a compound sentence, a complex sentence or a compound-com-plex sentence contains at least two clauses.

The basic type of a sentence is the simple sentence. It contains only one clause.

John runs.

Usually, a sentence has a subject as well as a predicator and both subject andpredicator may have modifiers represented by phrases (Qurk et al 1997).

The ice melts quickly.The ice (Subject) and melts quickly (Predicator)

The ice on the river melts quickly under the warm April sun.melts quickly… (all Predicate) while The ice on the river is Subject

Simple sentence can be quite long and it is a mistake to think one can tell it is asimple sentence simply by its length. When simple sentences are used, transitionalphrases should be added to connect them to the surrounding sentences.

A compound sentence consists of two or more independent clauses (or simplesentences) joined by co-coordinating conjunctions like and, but, or, neither…nor, ei-ther…or, so.

France is a rich country, but it still has many poor people.

There are two special types of compound sentences. Rather than joining twosimple sentences together, a co-coordinating conjunction sometimes joins two com-plex sentences, or one simple sentence and one complex sentence. In this case, thesentence is called a compound-complex sentence (Quirk et al. 1997):

The package arrived in the morning, but the courier left before I couldcheck the contents.

The second special case involves punctuation. It is possible to join two original-ly separate sentences into a compound sentence using a semicolon instead of a co-co-ordinating conjunction:

Sir Phillip E. Tracey had a serious drinking problem; when sober, howev-er, he could be a formidable foe in the House of Commons.

There are several types of syntactical relations involved in the syntactical de-scriptions of basic syntactical units:

• Determination is a relationship between determiners and the headword – thebook, that girl, etc.

Драгана М. Спасић: An Aspect of Representing the Three Basic Syntactical Units 31

• Modification is only used on a phrase level. Headword expresses a basic mean-ing, while modifiers quantify or qualify the HW – Read slowly, good enough,very nice.

• Predication is a relationship which occurs between the subject and the predi-cate – That handsome boy is my friend.

• Complementation occurs on a phrase or sentence level and it is usually ex-pressed between a verb and an object. This relation is mandatory in PPs – Ibought a book. At the cinema.

• Coordination is used in all three levels and it represents a connection betweentwo equal elements or coordinated structures. Usual coordination conjunctionsare: and, or, nor, but – Boys and girls are playing in the park. My father iswatching television and my mother is preparing dinner.

Nominal PhrasesA nominal phrase consists of a noun, a pronoun or a nominal with any associat-

ed modifiers, including adjectives, adjective phrases, adjective clauses, and othernouns in the possessive case and other adjectivals. Like a noun, a nominal phrase canact as a subject, as an object of a verb or verbal, as a subject or an object complement,or as a complement of a preposition, as in the following examples (Stageberg 1971):Subject:

Small children often insist that they can do it by themselves.

Object of a verb:

To read quickly and accurately is Patrick’s goal.

Object of a preposition:

The arctic explorers were caught unaware by the spring break-up.

Subject complement:

Frankenstein is the name of the scientist not the monster.

Object complement:

I consider Garfield my favourite cat.

Since some verbals – in particular, the gerund and the infinitive – can act asnouns, these also can form the nucleus of a nominal phrase known as nominals:

Ice fishing is a popular winter pastime.

However, since verbals are formed from verbs, they can also take direct objects andcan be modified by adverbs forming a non-finite clause. A gerund clause or an infini-tive clause, then, functions as a nominal phrase consisting of a verbal, its modifiers(both adjectives and adverbs), and its objects:


Running a marathon in the summer is thirsty work.I am planning to buy a house next month.

Like all phrases, the constituents of the English noun phrase can be analysed into bothfunctional constituents and formal constituents. From a functional point of view, thenoun phrase has four major components, occurring in a fixed order:

• Determinative, the constituent which determines the reference of the nounphrase in its linguistic or situational context

• Premodification, which comprises all the modifying or describing constituentsbefore the head, other than the determiners

• Head, around which the other constituents cluster, and• Postmodification, those which comprise all the modifying constituents placed

after the head

Each functional component of a noun phrase (NP) can be further subclassified:

• Noun Phrase:

1. DeterminerPredeterminer

– Quantifier (all, both, half)– Multiplier (double, twice)– Fraction (one-third, one-fifth)

Central Determiner– Article – Definite (the) and Indefinite (a, an)– Pronoun – Deictic (that, those), Personal (my, her), Indefinite (any,

some) and Interrogative (which, whose)Postdeterminer

– Number – Cardinal (one, two, five) and Ordinal (first, fifth)2. Premodifier

• Noun (science as in science project)• Adjective Phrase (very big, extremely hot)• Participle (nonfinite clause) – ing Participle (winning) and –ed Participle

(tired)3. Head

• Noun (Marie, information, children)• Adjective (rich, poor, bold, beautiful)• Pronoun (she, I, they)4. Postmodifier

• Prepositional Phrase (in the afternoon)• Relative Clause (…who was reading that book)


• Nonfinite Clause - -ing Clause (writing a letter), -ed Clause (shocked by thenews), Infinitive Clause (to see)

• Complementation (than I, than that)

Depending on the context of situation, we can choose determiners and modifi-ers according to our needs in identifying and specifying the referent of NP. Sometimeswe need several determiners and modifiers to clarify the referent (all my books in thatbox), and sometimes we need none at all.

The Verbal Phrase

The verb phrase (VP) (Stageberg 1971) in English has a noticeably differentstructure, since the information it carries about mood, tense, modality, aspect andvoice is quite different from the information carried by a noun phrase. The verb phrasehas two functional parts:

• The auxiliary, a grammatical morpheme carrying information about mood,tense, modality and voice

• The main verb, a lexical morpheme carrying its lexical information and usuallyan inflecion.

Auxiliary

Modal (can, may, will, should, etc., followed by a base)

Perfect (forms of have, followed by –ed participle)

Progressive (forms of be, followed by –ed participle)

Support auxiliary (forms of do, followed by a base form)

Adjectival Phrases

An adjectival phrase is any phrase which modifies a noun, a pronoun or a nom-inal. Adjectival phrases are often constructed by using participles or prepositions to-gether with their complements (Quirk et al. 1997.):

I was driven mad by the sound of my neighbour’s constant guitar practising.

In this sentence, the prepositional phrase “of my neighbour’s constant guitar practis-ing” acts as an adjective modifying the noun “sound”.

My brother-in-law locked his keys in the trunk of a borrowed car.

Similarly in this sentence, the prepositional phrase “of a borrowed car” acts as an ad-jective modifying the noun “trunk”.

We saw Andrew dashing across the ballroom.


The participle clause “dashing across the ballroom” acts here as an adjective describ-ing the proper noun “Andrew”.

We picked up the glasses broken in the fight.

In this sentence, the participle clause “broken in the fight” modifies the noun phrase“the glasses”.

There are four functional constituents in the adjectival phrase in English:

• Premodification, modifying, describing or qualifying constituents which pre-cede the head

• The head, which is an adjective or participle serving as the focus of the phrase• Postmodification, modifying constituent which follows the head• Complementation, (the major subcategory of postmodification) the constituent

which follows any postmodification and completes the specification of mean-ing implied by the head.

Premodifier – Adverb Phrase (extremely, happily, too, very)

Head – Adjective (rich, poor, hot, beautiful), Participle –ed (faded, tired, escaped),Participle –ing (surprising, calculating, interesting)

Postmodifier – Adverb (enough or indeed only), Complementation – PrepositionalPhrase (for me), Infinitive Clause (to see)

Adverbial Phrases

A prepositional phrase can also function an adverbial phrase, as in the follow-ing sentences (Quirk et al 1997.):

She bought a wonderful bag when she went to the shopping centre.

In this sentence, the prepositional phrase to the shopping centre acts as an adverbmodifying the verb went.

Lightning flashed brightly across the summer sky.

In this sentence, the prepositional phrase across the summer sky functions as and ad-verb modifying the verb flashed.

In early October, Lily planted ten tulip bulbs; unfortunately, squirrels atethe bulbs and none bloomed.

In this sentence, the prepositional phrase in early October acts as an adverb modifyingthe entire sentence.

We will meet at the restaurant at 2:00 p.m.


In this sentence, the prepositional phrase at 2:00 p.m. acts as an adverb modifying theverb phrase will meet.

She was talking about the tasty meal.

In this sentence, the prepositional phrase about the tasty meal acts as an adverb mod-ifying the verb was talking.

The adverb phrase in English is nearly identical to the adjective phrase, with on-ly the expected changes in form. In the adverb phrase, an adverb functions as head.

Premodifier – Adverb Phrase (extremely, happily, too, very)

Head – Adverb (honestly, frankly, brightly)

Postmodifier – Adverb (enough or indeed only) Complementation – PrepositionalPhrase (for me), Infinitive Clause (to see)

Examples

The Prepositional Phrase

The prepositional phrase is a “non-headed” construction in English since noconstituent functions as the centre of the phrase, the centre on which other elementsdepend. Instead, the structure is divided into two functional complements – the prep-osition followed by its complement. In general, a prepositional phrase expresses a re-lationship between the complement of the preposition and some other constituent ofthe sentence (Frank 1972).

Prepositional Phrase

Preposition – Single word (under, with, to, in, for, by)Multiple words (next to, instead of, due to)

Complement – Adverb (now, then)Noun Phrase (her, the books, a little longer)Clause – ing clause (winning the election)Relative Clause (whoever wants it)

PREMODIFIER HEAD POSTMODIFIER

quiteveryso verytoo

quietlyhonestlyhardwellquickly

indeedindeedto see well


Examples

Clauses and Sentences

While a phrase structure is focused on its Headword a clause and a sentencestructure is based upon the duality of the obligatory subject and a predicator or verb.

There are several types of sentences and most of them can be decomposed intoclauses.

Classification of sentences according to their function (purpose of communication):

• Declarative – I don’t have a dog.• Imperative – Close the door.• Interrogative – Do you love me?• Exclamatory – What a nice girl she is!

Classification of sentences according to their function:

• Simple sentences – contain one full subject and predicate

He died a long time ago.• Complex sentences – consist of at least two clauses between which one is man

and two or more subordinate clauses

Birds sing, whenever I look through the window. (main or independent clause +subordinate clause)

• Compound sentences – at least two clauses

I was trying to get to the station but unfortunately the train had already left.• Complex - compound sentences – consist of two or more independent clauses

and one or more dependent clauses

PREPOSITION COMPLEMENT

ForWithInNext tointobybeforeaftertofrom

nowhertimethe tablethe thick of thingsyou read thisslipping off to sleeprunning more than 100 miles in one weekwhomever it may concernwhat I can see


I was trying to get to the station which was pretty far away from my house, butunfortunately the train had already left.

If a clause can stand alone as a sentence, it is an independent clause as in thefollowing example:

Independent

The President is in Romania.

Some clauses, however, cannot stand alone as sentences: in this case, they are de-pendent clauses or subordinate clauses. Consider the same clause with the subordi-nating conjunction “because” added to the beginning:

Dependent

When the President is in Romania

Let us see the following example:

Jim won silver and Mary won silver.

Like Jim and Mary above, these clauses do not depend on each other; one does nothang from another; one is not nested in another. They are EQUAL and INDEPEND-ENT, but together they form a larger sentence.

Because they function together as equals, they are called COORDINATE claus-es. Co- means equal and together. The –ordinate part of the word has to do with order.

As it was already mentioned, a sentence made of two or more coordinate claus-es is called a COMPOUND SENTENCE.

A subordinate clause, the one that depends on another clause, is nested in anoth-er clause and hangs from another clause. The basic clause from which subordinateshang is the main clause. Subordinates can also hang from subordinates.

A subordinate clause consists of a subject and predicate, like any clause, anda SUBordinator – a word that acts as a sort of hitch.

Once the subordinator (hitch) is applied to a clause, the subordinate clause can-not roll along on its own as a sentence anymore.

…because Danny was angry.

INDEPENDENT SENTENCE SUBORDINATE CLAUSE

It is there.You saw something.We won the game.

because it is therewhat you sawafter we won the game

PHRASE CLAUSE


Knowing how to distinguish a dependent clause or a phrase from an independ-ent clause will help to use punctuation correctly and construct proper sentences.

A dependent clause or a phrase cannot stand alone as a sentence. They aretherefore dependent on other words being added to create a sentence. An independentclause, by contrast, can stand alone as a sentence, or it can be combined with one ormore other clauses or phrases to form a complex sentence, through the proper use ofpunctuation and conjunctions (Graver 1992).

The first example is a clause (since it contains the subject cows and the predicate eatgrass)

What about cows eating grass? This nominal phrase could be a subject, but ithas no predicate attached; the adjectival phrase eating grass shows which cows thewriter is referring to, but there is nothing here to show why the writer mentions cowsin the first place.

Clause

Cows eating grass can be seen from the highway.

This is a complete sentence again. The subject cows eating grass and the predicatecan be seen from the highway form a complete thought.

Clause

Run!

This single-word command is also a clause, even though it does seem to have a sub-ject. With a direct command, it is not necessary to include the subject, since it is obvi-ously the person or people you are talking to; in other words, the clause really reads(You) run!

Elliptical and Unusual ClausesElliptical Clauses are grammatically incomplete in the sense that they are miss-

ing either the relative pronoun (dependent word) that normally introduces such aclause or something from the predicate in the second part of a comparison. The miss-ing parts of the elliptical clause can be guessed from the context and most readers are

after the rainsinging a songunknown to me

after the rain stoppedwhile he was singing a songsince it is unknown to me

CLAUSE PHRASE

Cows eat grass. Cows eating grass


not aware that anything is missing. In fact, elliptical clauses are regarded as both use-ful and correct, even in formal prose, because they are often elegant, efficient meansof expression (the omitted words are noted in brackets below) (Quirk et al 1997):

Coach Peter knew (that) his team would be the best (that) he had coachedin years.

Though (she was) sometimes nervous in court, she proved to be a good law-yer.

They knew (that) sometimes he could work longer than they (could work).

Imperative sentences (sentences that give a command or an order) differ fromconventional sentences in that their subject, which is always “you”, is understoodrather than expressed.

Stand on your head. (You is understood before stand).

Be careful with sentences that begin with “there” plus a form of the verb “tobe”. In such sentences, “there” is not the subject; it merely signals that the true subjectwill soon follow.

There were three stray kittens hiding under our porch this morning.

If one asks who? or what? Before the verb (were hiding), the answer is three stray kit-tens, the correct subject.

Clauses Functioning as Nouns, Adjectives and Adverbs

A noun clause is an entire clause which takes the place of a noun in anotherclause or phrase. Like a noun, a noun clause acts as the subject, object complement orthe complement of a preposition, answering the questions “who(m)?” or “what?”.Consider the following examples:

In the first example, the noun “Latin” acts as the direct object of the verb “know”. Inthe second example, the entire clause “that Latin…” is the direct object. In fact, manynoun clauses are indirect questions.

An adjective clause is a dependent clause which takes the place of an adjectivein another clause or phrase. Like an adjective, an adjective clause modifies a noun or

NOUN NOUN CLAUSE

I know Latin. I know that Latin is no longer spoken as a native language.


pronoun, answering questions like “which?” or “what kind of?” Consider the follow-ing examples:

Like the word “red” in the first example, the dependent clause “which I bought yester-day” in the second example modifies the noun “coat”. Note that an adjective clauseusually comes after what it modifies, while an adjective usually comes before.

In formal writing, an adjective clause begins with relative pronouns “who(m)”,“that” or “which”. In informal writing or speech, relative pronoun might be left ourwhen it is not the subject of the adjective clause, but the relative pronoun in formal, ac-ademic writing should usually be included:

Informal

The books people read are mainly religious.

Formal

The books that people read are mainly religious.

Informal

Some fire-fighters never meet the people they save.

Formal

Some fire-fighters never meet the people whom they save.

An adverb clause is a dependent clause which takes the place of an adverb inanother clause or phrase. An adverb clause answers questions such as “when?”,“where?”, “why?”, “with what goal/result?” and “under what conditions?” Adverbclause can replace an adverb in the following example:

Adverb

The Prime Minister gave a speech here.

Adverb clause

The Prime Minister gave a speech where the workers were on strike.

Usually, subordinating conjunctions like “because”, “when(ever)”, “since”,“after” and “so that” will introduce an adverb clause. Note that a dependent adverbclause can never stand alone as a complete sentence:

ADJECTIVE ADJECTIVE CLAUSE

the red coat the coat which I bought yesterday


The first example can easily stand alone as a sentence, but the second cannot – readerwill ask what happened “after they left the locker room”. There are also adverb clausesexpressing the relationships of cause, effect, space, time and condition.

ConclusionIf the difference between dependent and independent clauses are understood,

proper sentences will be written. We will also be able to form proper compound sen-tences (consisting of two or more independent clauses) and complex sentences (con-sisting or one or more dependent clauses and at least one independent clause).

Dependent clauses or phrases should not be left standing alone; these are sen-tence fragments, not sentences. Sentence fragments often contain a verb with no sub-ject (creating a dependent clause or a phrase). The best way to avoid the problem is tobe certain that every sentence has at least one subject linked to each verb. The problemcan also be avoided by attaching the fragment to an independent clause with a con-junction, a comma or both. However, we have to be careful not to attach two inde-pendent clauses with a comma. This error is known as a comma splice. Dependentclauses left standing alone are often referred to as sentence fragments.

Phrases constitute sentences too: a phrase differs from a dependent clause be-cause unlike the dependent clause it generally lacks a subject. However, like a depend-ent clause, it cannot stand alone and is dependent on a clause being added. The follow-ing are examples of phrases:

Affirming the trial court’s ruling (Lack a subject for the verb “affirming”)

Having tried the case (Lacks a subject for the verb “having”)

Any phrase can be turned into a sentence by combining it with an independentclause and one or more punctuation marks or conjunctions.

Incorrect: The appellate court held that the evidence was inadmissible. Af-firming the trial court’s ruling.

Correct: The appellate court held that the evidence was inadmissible, af-firming the trial court’s ruling

Two independent clauses should not be connected with a comma (“commasplice”). Two independent clauses, by definition, can each stand alone as a sentence.However, they cannot be pieced together with a comma. Instead, either a semicolonshould be used, or the clauses should be separated out as two sentences.

INDEPENDENT CLAUSE DEPENDENT VERB CLAUSE

They left the locker room. after they left the locker room


Incorrect: One cannot separate the emergency function from the otherfunctions of a flight attendant, it is inherent in the job.

Correct: One cannot separate the emergency function from the other func-tions of a flight attendant. It is inherent in the job.

APPENDIX I

Incorrect Use of Phrases:

The appellate court ruled out for the plaintiff. Affirming the judgement ofthe trial court.

Solution #1:

The appellate court ruled for the plaintiff. It affirmed the judgement of thetrial court.

Explanation: In the incorrect example above, the sentence fragment is created be-cause there is no subject linked to the verb “affirming”. This problem can be solved byproviding a subject. In the corrected version, the pronoun “it”, referring to the appel-late court, is the subject of the verb “affirmed” (Kroeger 2005).

Solution #2:

The appellate court ruled for the plaintiff, affirming the judgement of thetrial court.

Explanation: By placing a comma before affirming, the writer links the phrase to theindependent clause on which it relies for its context.

Solution #3:

The appellate court ruled for the plaintiff and affirmed the judgement ofthe trial court.

Explanation: By placing the conjunction “and” before the phrase, the writer links thedependent clause to the independent clause on which it relies for its context.

FORM FUNCTIONS (ROLES IN BUILDING LARGER SYNTACTIC UNITS)

PHRASE

Noun Phrase,Verb Phrase, Ad-jective Phrase,etc.

- building block for clause or phrase- roles in other phrases: modifiers of head, complementof head- roles in clauses: subject, direct object, indirect object,adverbial, object complement, subject complement, etc.


APPENDIX IIIncorrect Use of Dependent Clauses

Incorrect:

The counsel for the defendant was called to the judge’s chambers. Becausehe had failed to file the complaint within the time provided in the statute oflimitations.

Solution #1:

The counsel for the defendant was called to the judge’s chambers becausehe had failed to file the complaint within the time provided in the statute oflimitations.

Solution #2:

The counsel for the defendant was called to the judge’s chambers. He hadfailed to file the complaint within the time provided in the statute of limita-tions.

Action: Do not link two independent clauses with a comma. This error, know as com-ma splice, can easily be avoided. Instead of using a comma to connect two independ-ent clauses, either use a period to create two sentences, a conjunction to link the twoclauses in one sentence, or (if the independent clauses are closely related) a semicolonto link the two clauses in one sentence (Graver 1992).

Incorrect:

The appellate court found that the constitutional prohibition against war-rantless searches had been violated, it therefore remanded the case for a newtrial.

Solution #1:

The appellate court found that the constitutional prohibition against war-rantless searches had been violated. It therefore remanded the case for a newtrial.

UNIT TYPE FORM FUNCTIONS (ROLES IN BUILDING LARGER SYNTACTIC UNITS)

CLAUSE

-finite, non-finite-independent(main), dependent (subor-dinate)

- building block for clause or phrase- clauses may take the roles of phrases within phrases(e.g. modifier) -clause may take role that phrase usually takes withinanother clause (e.g. subject or direct object)-dependent clause may modify main clause


Explanation: Because the second independent clause can stand alone as a sentence,the writer can avoid the comma splice by replacing the comma with a period and cap-italizing the word “it”.

Solution #2:

The appellate court found that the constitutional prohibition against war-rantless searches had been violated, and it therefore remanded the case for anew trial.

Explanation: A conjunction such as “and” or “but” can be used to link two independ-ent clauses; however, be sure to place a comma before a conjunction that introducesan independent clause.

Solution #3:

The appellate court found that the constitutional prohibition against war-rantless searches had been violated; it therefore remanded the case for a newtrial.

Explanation: When two independent clauses are closely related in substance, theycan be linked with a semicolon.

Action: Use strong subject-verb formulations. Good writers provide their readers wi-th strong subject-verb formulations early in their sentences. The result is vigorouswriting that quickly gets to the point. Avoid beginning your sentences with phrases su-ch as “there is” and “it is” in place of subject-verb formulations.

BIBLIOGRAPHY

Collins Cobuild English Grammar, 1997, HarperCollins Publishers, London

Frank, M. 1972, Modern English: Exercises for Non-Native Speakers. Part II: Sentences andComplex Structure, Prentice Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey

Graver, B.D. 1992, Advanced English Practice, OUP, Oxford

Greenbaum, S. and Nelson, G. 2002, An Introduction to English Grammar (second edition),Longman, London

Kroeger, P. 2005, Analysing Grammar: An Introduction, CUP, Cambridge

Quirk, R. 1989, English Grammar, CUP, Cambridge

Quirk, R. and Greenbaum S., 1997, A University Grammar of English, Longman, London

Quirk, R., Greenbaum, S., Leech G, Svartvik, J. 1985, A Comprehensive Grammar of theEnglish Language, Longman, London and New York

Stageberg, N.C., 1971, An Introductory Grammar of the English Language, Holt, Rinehart andWinston, New York


Dragana M. Spasić

PREDSTAVLJANJE TRI OSNOVNE SINTAKSIČKE JEDINICE2

RezimeRad se bavi jednim od aspekata sličnosti i razlika tri osnovne sintaksičke jedinice – sin-

tagme, klauze i rečenice. Dok se morfološka istraživanja zasnivaju na strukturi reči uključu-jući dve osnovne jedinice, morfemu i reč, sintaksička istraživanja se bave strukturom ifunkcijom različitih grupa reči koje se izražavaju kroz već gore pomenute tri osnovne sintak-sičke jedinice. Radi što boljeg sintaksičkog opisa engleskog jezika važno je razumeti sličnostii razlike između dve osnovne strukture, strukture sintagme i strukture rečenice.

Ključne reči: sintaksa, sintagme, klauza, rečenica, struktura, funkcija.

2 Рад je примљен 4. новембра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку РедакцијеЗборника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 811.161.1'255.4=163.41ИД: 195678988


ПРОФ. ДР ЛАРИСА И. РАЗДОБУДКО ЧОВИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици,Филозофски факултет, Катедра за руски језик и књижевност

СОЦИОКУЛЬТУРНАЯ ИНФОРМАТИВНОСТЬ СРЕДСТВ НЕВЕРБАЛЬНОЙ КОММУНИКАЦИИ В РУССКОМ И

СЕРБСКОМ ЯЗЫКАХ (НА МАТЕРИАЛЕ ПЕРЕВОДА НА СЕРБСКИЙ ЯЗЫК ДРАМЫ А.П.ЧЕХОВА «ДЯДЯ ВАНЯ»)

Аннотация. Целью настоящей работы являлся не анализ достоинств и недо-статков перевода на сербский язык драмы А.П.Чехова Дядя Ваня, а желание помочьсербским студентам, изучающим русский язык, в понимании социокультурной инфор-мативности средств невербальной коммуникации в ремарках пьесы Дядя Ваня, которая,по нашему мнению, способствуют углублению знаний студентов о русской культуре. Внастоящей работе представлен сравнительный анализ средств невербальной коммуни-кации представителями разных культур, в данном случае русских и сербов, а также раз-ную оценку одних и тех же реалий с учётом различий в фоновых знаниях на материалеперевода ремарок этой драмы на сербский язык.

Ключевые слова: перевод, эквивалентные, неполноэквивалентные, безэквива-лентные ремарки, средства невербальной коммуникации.

Среди традиционных видов обучения переводу с родного языка на иност-ранный, таких как историко-генетический, грамматический, системно-целост-ный особое место занимает культурологический анализ текста, позволяющийструктуировать определенный фрагмент картины мира, в данном случае, в рус-ской и сербской традициях. При культурологическом анализе переводимого тек-

1 [email protected]


ста на занятиях по переводу как с русского языка на сербский, так и с сербскогона русский особое внимание следует обратить на социокультурную информатив-ность средств невербальной коммуникации, которая различна даже в близко-родственных языках. Культурологическая сторона межличностных контактов иг-рает важную роль в успешной коммуникации, поэтому в процессе преподаванияязыка нельзя игнорировать мимику и символику жестов.

Коммуникация способствует выявлению различий в понимании, которыесвязаны с существованием специфических для каждой культуры способов коди-рования культурных феноменов, к которым относится «язык тела». Самые про-стые примеры в этом плане – это различия в структуре знакового пространства сточки зрения отправителя и получателя информации. Структура представленийоб одном и том же событии, предмете, явлении может разительно не совпадать уразных культурных сообществ. Даже при наличии сходного опыта одни и те жефакты могут восприниматься и оцениваться по-разному. В этом плане важно дляизучающих русский язык или сербский как иностранный знать специфичности,присущие средствам невербальной коммуникации, в данном случае находящие-ся в ремарках. Сопоставить социокультурную информативность, прагматическиеособенности и культурно-традиционную дифференциацию средств невербаль-ной коммуникации в пьесе A.П.Чехова «Дядя Ваня» (Чехов, 1921: стр. 3–70)представителями разных культур, в данном случае русских и сербов, а также раз-ную оценку одних и тех же реалий культуры и быта2 с учётом различий в фоновыхзнаниях на материале ремарок этой драмы и их перевода на сербский язык – однаиз основных задач данного исследования.

Следует напомнить, что у сербских переводов драм Чехова столетняя исто-рия. Еще в конце 80-ых годов XIX в. были переведены на сербский язык его пье-сы. При жизни Чехова, то есть до 1904 года, в сербской периодике можно былонасчитать до 400 наименований его произведений. Чаще всего переводились егоюмористические и сатирические рассказы, а также рассказы для детей и о де-тях. Подробное описание истории переводов Чехова в Сербии, а также анализего произведений дан в работах сербского русиста Зорана Божовича, который

2 Интересен перевод некоторых реалий русского застолья на сербский язык. В переводе Та-рановского слово «водка» везде передается как «ракия», и это, без сомнения, сербизация текста,продиктованная тем, что в начале 20 века водка еще не получила широкого распространения средисербов. Что касается слова «сыр», переводчик переводит его как «сир» /брынза/. Точный перевод-ческий эквивалент продукта, которым Соня кормит ночью доктора Астрова, это «качкаваљ». Бес-спорно, в сербской кухне брынза употребляется чаще, чем сыр, но, по нашему мнению, это случайтой же сербизация и его надо избежать. В первом действии пьесы Войницкий жалуется на новыйритм жизни, установленный в имении, и говорит: «За завтраком и обедом ем разные кабули, пьювина…» В переводе слово «кабули» пропущено. Для современного читателя, однако, его нужнообъяснить в сноске. В двуязычных русско-сербских словарях это слово отсутствует. В «Словарерусского языка в 4-х томах» /М., изд. «Русский язык», 1984/ слово толкуется следующим образом:«острый соус из сои и различных специй, употребляемый как приправа к кушаньям» /по названиюг. Кабул в Афганистане/. Очевидно, Чехов использует данное слово, чтобы иллюстрировать пред-взятость, необычайность меню, навязываемого семьей Серебряковых, и то, что слово не объясня-ется, приводит к неясности текста для сербов.

Лариса И. Раздобудко Човић: Социокультурная информативность средств… 49

отмечает, что первое упоминание о Чехове-драматурге появилось у сербов в1894 году, а первые переводы его одноактных пьес – только в последнем году XIXвека (Божович, 1985, 1988). При жизни писателя на сербской сцене поставленыМедведь в Нови-Саде в 1901 году и в Мостаре в 1903 году, а Предложение – вМостаре в 1904 году. Премьера Лебединой песни в Белградском народном театребыла в 1904 году уже после смерти писателя. В 1913 году в Белградском народ-ном театре состоялась премьера пьесы Дядя Ваня, в постановке Л.И. Андреева.Спектакль Дядя Ваня со дня первой своей постановки в МХАТ-е в 1899 году донастоящего времени – один из самых популярных на сценах всего мира (Бабовић,1994: стр. 71–94). Первые издания на сербском языке пьесы Дядя Ваня – плод пе-реводческого дела Зорки Велимирович.

Сравнительный анализ в нашей работе осуществлен на одном из самыхлучших переводов Дяди Вани, сделанным Кириллом Тарановским (Чехов, 1994:стр.5–72). Как в любом драматическом тексте, так и в драме Дядя Ваня коммуни-кация персонажей происходит почти непрерывно и протекает в реальном време-ни. Ситуация общения здесь имеет первостепенную роль. Это психологические,социальные и другие факторы (возраст, статус, пол, взаимоотношения собесед-ников), а также время и место протекания общения. При устном общении ситуа-ция состоит из интонации, жестов, содержания предшествующих фраз. Однакописатель-драматург ограничен в средствах повествовательного изображения; ав-торская речь сводится к авторским ремаркам, которые могут содержать краткоеописание места и времени действия, объяснить ситуацию, охарактеризоватьдействующих лиц, чтобы помочь читателю включиться в действие и участвоватьв судьбе персонажей (Бердникова, Уманская, 2000: стр.32). Мария ВасильевнаВойницкая – в основном молчит и читает французские романы, телегин игоает нагитаре, Марина, старая няня, – все время вяжет носки или мотает клубок шерсти,а профессор Серебряков – постоянно повторяет: «Надо работать!» (Ивлева,1995: стр. 124–125).

Ремарки, выраженные средствами невербальной коммуникации, как пра-вило, репрезентируют лексику номинирующую эмоции персонажей и чаще всегосостоят из одного слова: «испуганно» – с.22, «растроганный» – с.23, «смеясь» –с.37. и т.д., но могут описываться и в более сложных ремарках: Марина («подхо-дит к Серебрякову, нежно с.23): – Что, батюшка? Больно?…» В данной ремар-ке наблюдается совмещение кинесики («подходит к Серебрякову») и эмоцио-нального компонента (наречие «нежно»). Или Соня («Становится перед ним наколени и кладет голову на его руки; утомленным голосом»). Мы отдохнем! Мыотдохнем! /…/ Я верую, верую… («Вытирает ему платком слезы»). Бедный,бедный дядя Ваня, ты плачешь. («Сквозь слезы»). Ты не знал в своей жизни ра-достей, но погоди, дядя Ваня, погоди… Мы отдохнем. («Обнимает его»). Мы от-дохнем! – с.69

Приведем один пример совмещения кинесики и эмоционального компо-нента, так как у нас в корпусе их наибольшее количество, что вполне естествен-


но, – ведь основная функция средств невербальной коммуникации, как мы ужеотмечали, – выражение эмоций. Так, в следующем диалоге с помощью ремарокможно легко проследить быструю смену эмоций – отношение героини к предметуразговора – сначала неоправданно радостное («Смеется от счастья» – с.32), за-тем – напряженное, переходящее в отчаяние. Она хочет, но не может повлиять наход событий. Ощущение собственного бессилия мучительно для героини, и она,стремясь сделать хоть что-нибудь, реализует жестовое движение, испытываясильную отрицательную эмоцию – страх и тоску и т.д. («Ломая руки» – с.32): Со-ня (одна) Он ничего не сказал мне… Душа и сердце его все еще скрыты от меня,но отчего же я чувствую себя такой счастливою? («Смеется от счастья»)… Акогда я сказала ему про младшую сестру, он не понял… («Ломая руки») О, какэто ужасно, что я некрасива…: стр. 32.

Таким образом, из приведенных выше примеров видно, что ремарки могутпересекаться и образовывать смешанные группы: эмоционально-кинетические,персонифицирующая кинесика (т.е. когда характер персонажа передается с по-мощью его жестов и мимики, которые ему присущи) и эмоциональные персони-фикаторы. Нас, как мы уже отмечали выше, интересуют ремарки, выраженныесредствами невербальной коммуникативной деятельности человека: определен-ные свойства общей моторики, преимущественно движения тела, головы, лица,рук и кистей рук, то есть и жесты, и мимика, и позы, и взгляд, и расстояние междусобеседниками, и прикосновение, и интонация и т.п.

B данной работе делается попытка сопоставительного анализа эквивалент-ных, неполноэквивалентных и безэквивалентных ремарок средствами невер-бальной коммуникации на материале, как мы уже отмечали выше, перевода пье-сы А.П.Чехова «Дядя Ваня» Кириллом Тарановским на сербский язык.

Итак, у россиян и сербов очень много общих средств невербальной комму-никации, но есть и целый ряд типично русских и типично сербских. Россияне исербы, например, жестикулируют больше, чем народы Дальнего востока, номеньше чем, например, итальянцы и испанцы.

Русский жест «щелкать пальцем по шее» в значении «приглашение вы-пить» или «пьяный» не имеет эквивалента у сербов и мало кто его понимает. По-этому жесты часто нуждаются в «переводе».

По форме и значению русские и сербские средства невербальной коммуни-кации можно разделить на следующие группы:

1. Эквивалентные средства невербальной коммуникации. По мнению неко-торых ученых, многие жесты носят интернациональный характер.. Некоторыедаже считают, что многие жесты являются биологически обусловленными иимеются даже у животных (Григорьева, Григорьева, Крейдлин, 2001).

Благодаря интернациональному характеру в русском и сербском есть экви-валентные жесты,. Например, жест «целовать себе, собранные вместе, кончикипальцев» у русских и сербов означает восторг. С другой стороны, аплодисменты– в знак одобрения, свист и топот – в знак неодобрения, большой палец поднима-


ют в знак высокой оценки или при голосование на дорогах и др. имеют интерна-циональный характер.

Что же касается ремарок, выраженных средствами невербальной коммуни-кации, то следует отметить, что эмоциональные ремарки и ремарки-персонифи-каторы в большинстве случаев являются эквивалентными.

(Ср. эмоциональные ремарки (Войницкий («мечтательно» – с.7) – Војниц-ки («као да сања» – с.11); Войницкий («Нервно» – с.8) – Војницки («Нервозно» –с.11); Телегин («плачущим голосом» – с.9) – Телегин («плачним гласом» – с.12);Войницкий («с досадой» – с.9) – Војницки («јетко» – с.12); Соня («нежно» – с.11)– Соња («нежно» – с.11); Войницкий («смеясь» – с.15) Војницки («смејући се» –с.18) Елена Андреевна («с тоской» – с.37) – Јелена Андрејевна («Са чежњом» –с.39); Елена Андреевна («с гневом» – с.38) – Јелена Андрејевна («љутито» –с.40); Соня («в сильном волнении» – с.40) – Соња (« веома узбуђена» – с.42)) и

ремарки-персонификаторы (Соня («становится перед няней на колени иприжимается к ней» – с.54) – Соња («клекне пред дадиљом и припије се уз њу»– с.56); Марина («гладит ее (Соню) по голове» – с.55) – Марина («милује је(Соњу) по глави» – с.57); Марина («низко кланяясь» – с.68) – Марина («Клања мусе дубоко» – с.70); Марина («Целует Серебрякова в плечо» – с.22 – Марина(«Љуби Серебрјакова у раме» – с.25),

интродуктивные (Войницкий («выходит из дома…») – Војницки («излази изкуће…» ),

и даже кинетические (Соня («пожимая плечами» – с.37) – Соња («слеже раме-нима» – с.39); Войницкий («не пускает ее» – с.38) – Војницки («не пушта је» –с.40); Войницкий («Целует руку» (Елене Андреевне) – с.38) – Војницки («Љубијој руку» (Јелени Андрејевној) – с.40); Соня («Кладет ей (Елене Андреевне) голо-ву на грудь» – с.39) Соња («Спушта јој (Јелени Андрејевној главу на груди» – с.41); («Соня утвердительно кивает головой» – с.40) – («Соња потврдно климаглавом» – с.42); Астров («пожимает ей руку» – с.41) – Астров («стеже јој ру-ку» – с.44); Астров («Пожав плечами» – с.45) – Астров («Слеже раменима» –с.47).)

2. Неполноэквивалентные средства невербальной коммуникации. Это чащевсего кинетические средства невербальной коммуникации, реже ремар-ки-персонификаторы. Среди кинетических можно выделить две группы: (1)жесты, которые сходятся по форме и расходятся по значению (на пример, пожа-тие плечами: Пожатие плечами у большинства народов означает «не знаю». Ноу сербов – еще и знак нерешительности или невольного согласия) и (2) те, кото-рые сходятся в значении (напр., приветствие), но расходятся по форме (у рус-ских и сербов это поднесение руки к виску (шляпе). Однако у сербов поднесе-ние руки к виску означает и успешное завершение работы.

Или, к примеру, жест «закрыть лицо руками» используется преимущест-венно женщинами в речевой коммуникации, когда жестикулирующий плачет, ис-


пытывает горе, смущение, стыд. Данный жест предназначен для того, чтобыскрыть именно проявление эмоции, а не саму эмоцию: скрывают обычно слезы(как проявление горя) или покраснение щек (как проявление стыда), а не самиэмоции горя или стыда. Это обусловлено факторами воспитания: этикет предпи-сывает сдерживать проявление некоторых эмоций в присутствии других людей.На исследуемом материале зафиксированы следующие номинации данного жестав ремарках при описании не только у женщин, но и у мужчин, например: Войниц-кий («закрывает лицо руками» – с.59) Стыдно! – Војницки («покрива лице рука-ма» – с.59). Астров («Закрывает глаза рукой и вздрагивает» – с.32) – Астров(«покрива руком очи и стреса се» – с.34)

Вместе с тем, в ремарке Соня («смеется, закрыв лицо» – с.36) – Соња(«смеје се покривши лице рукама» – с.38) сербам кажется странным, когда людизакрывают лицо руками от счастья.

Или в ремарке: Астров («Подбоченясь, тихо поет» – с.26) – Астров(«Подбочивши се, тихо пева» – с.29) сербы ожидают конфликтную ситуацию,так как поза «подбочениться», являющаяся также типичным женским жестом-ре-акцией на некоторые неприятные, затрагивающие жестикулирующего, действияадресата, употребляется в эмоциональном состоянии гнева. Однако в драме – этознак хорошего настроения Астрова.

Нет у сербов и «крепких» поцелуев: Војницки («топло љуби руку ЈелениАндрејевној» – с.68) вместо («крепко целует руку у Елены Андреевны» – с.65)

А, скажем, дословный перевод ремарки: Соня («утирает глаза» – с.66) – как(«брише очи» – с.68) вряд ли является успешным, так как по законам сербскогоязыка это словосочетание брисати сузе.

Или: Войницкий, стараясь хорошо выглядеть, «поправляет свой щегольский гал-стук» – с.5, что не совсем адекватно в переводе – «…намешта своју елегантнумашну» – с.9 – елегантну вместо – кицошку.

Интересно отметить, что в результате сравнения оригинала и перевода вы-ясняется, что те качества, которые высоко оцениваются членами, например, рус-ского культурного сообщества, остаются вне культурного сознания или даже оце-ниваются отрицательно представителями сербский культуры. Так, ЕленаАндреевна и Соня в знак перемирия пьют брудершафт целуются (Ср. Ремарки –«Пьют и целуются» – с.33 – «Пију и љубе се» – с.36 ). В телевизионной драме впостановке польского режиссера Йежи Анчака (1970) для белградского телеви-дения восприятие сербами русских как «пьет как русский» наложило свой отпе-чаток: на протяжении почти всего второго действия героини «вдруг» ни с того нисего не выпускают бокалы из рук и постоянно пьют; чего, конечно же, нет в драмеЧехова и не типично для русских интеллигентных и образованных женщин.По-видимиму, это интерпретация польского режиссера Йежи Анчака, его «про-чтение» Чехова.


3. Безэквивалентные средства невербальной коммуникации. Они присутс-твуют только в одном языке. В нашем материале это только смешанные эмоци-онально-кинетические ремарки. Русский жест «щелкать пальцем по шее» взначении «приглашение выпить» или «пьяный» не имеет эквивалента у сербови мало кто его понимает. А у сербов, например, если ладонью одной руки уда-рить по внутренней части локтя другой руки, то это верный признак грубого не-согласия с собеседником и его доводами, а у русских – «сделать нос». У русскихтакой жест не очень типичен, но зато у итальянцев и у других народов в несколь-ко измененном виде есть, и в таком же значении, как у сербов. Но, с другой сто-роны, жест «целовать себе кончики пальцев, собранные вместе», как уже былосказано, и у русских и у сербов означает восторг. А китайцам и японцам он не-известен. Он для них относится к безэкивалентной лексике и нуждается в пере-воде.

Характерно, что представители разных культурно-языковых сообществ невсегда осознают несовпадение в структуре восприятия феноменов культуры, норазличия в оценке обнаруживаются сразу и могут явиться источником коммуни-кативных неудач и межкультурных конфликтов.

Например, в драме Астров («Целует ее (няньку) в голову» или Астров(«идет к няне и целует ее в голову» – с.67. В Сербии в знак уважения и выраже-ния любви старым людям принято целовать руку. В переводе Кирилла Тарановс-кого – Астров («Љуби је (дадиљу) у косу» – рус. волосы с.8) или Астров («При-лази дадиљи и љуби је у косу» – рус. волосы с.70. У сербов целуют не в голову, ав щеку. Поэтому весьма неестественно в финале перевода драмы растроганнаяЕлена Андреевна, прощаясь с Войницким, («Целует его в голову и уходит» – с.65– «Љуби га (Войницког) у чело» рус. – лоб и излази с.68).

В заключении напоминаем, что целью настоящей работы являлся не анализдостоинств и недостатков перевода на сербский язык драмы А.П.Чехова «ДядяВаня», а желание помочь сербским студентам, изучающим русский язык, в пони-мании социокультурной информативности средств невербальной коммуникациив ремарках пьесы «Дядя Ваня», которая, по нашему мнению, способствуют углуб-лению знаний студентов о русской культуре.


БЕРДНИКОВА, УМАНСКАЯ, 2000: Бердникова Л.П., Уманская М.Б. (2000). Прагматика ав-торских ремарок в тексте английской пьесы. В.: Вопросы романо-германской ирусской филологи: сборник науч. статей, Пятигорск, ПГЛУ.

Григорьева, Григорьева, Крейдлин, Григорьева С.А., 2001: Григорьева Н.В., КрейдлинГ.В. (2001). Словарь языка русских жестов, Москва–Вена: Языки русской культу-ры; Венский славистический альманах.


ИВЛЕВА, 1995: Ивлева Т.Г. (1995). Марина вяжет чулок, Телегин играет на гитаре: Осмыслообразующей роли ремарки в пьесе А.П.Чехова Дядя Ваня. //Актуальныепроблемы филологии в вузе и школе. – Тверь.

КРЕЙДЛИН, КРЕЙДЛИН, 2001: Крейдлин Г.В., Крейдлин (2001). Г.В. Кинесика //Словарьязыка русских жестов. – Москва–Вена: Языки русской культуры; Венский сла-вистический альманах.

ЧЕХОВ, 1921: Чехов А.П. (1921). Дядя Ваня. Сцены из деревенской жизни в четырехдействиях. – Берлин: Издательство «Слово».

ЧЕХОВ, 1994: Чехов А. П. (1994). Ујка Вања [с руског превео Кирил Тарановски].Београд: Гутенбергова галаксија.

БОЖОВИЧ, 1985: Božović Z. (1985). Čehov kao dramski pisac kod Srba. Beograd: Filološkifakultet Beogradskog univerziteta.

БОЖОВИЧ, 1988: Božović, Z. (1988). Čehovljeva pripovetka u srpskoj književnosti. Beograd:Filološki fakultet Beogradskog univerziteta.


Лариса И. Раздобудко Човић

СОЦИОКУЛТУРНА ИНФОРМАТИВНОСТ СРЕДСТАВА НЕВЕРБАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ У РУСКОМ

И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ (НА ПРИМЕРУ ЧЕХОВЉЕВЕ ДРАМЕ „УЈКА ВАЊА”)3

РезимеУ овом раду извршена је упоредна анализа средстава невербалне комуникације

код Руса и Срба на примерима дидаскалија из драме А. П. Чехова „Ујка Вања”. Посебнапажња је усмерена на културну компоненту средстава невербалне комуникације. Она јечесто узрок постојања разлика међу дидаскалијама које су изражене уз помоћ средставаневербалне комуникације код Руса и Срба. Уочена су еквивалентна средства невербалнекомуникације: то су емоционалне дидаскалије и дидаскалије-персонификатори. Што сетиче разлика, оне су присутне у највећој мери код кинетичких дидаскалија и код безекви-валентних средстава невербалне комуникације. У том случају ради се о мешовитим емо-ционално-кинетичким дидаскалијама.

Кључне речи: превод, еквиваленти, средства невербалне комуникације.

3 Рад je примљен 24. октобра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку РедакцијеЗборника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 371.3::811.111 ; 81'23ИД: 195680524Прегледни рад

ПРОФ. ДР СЛОБОДАНКА Р. ЂОЛИЋ1

Универзитет у Београду, Факултет примењених уметности

MAJOR IMPLICATIONS OF ENVIRONMENTAL PSYCHOLOGY WITHIN INTERCULTURAL

MODEL OF TEACHING EFL AS GLOBAL LANGUAGE

Abstract. This article will discuss one possible model of teaching English as a for-eign language with intercultural requirements, environmental psychological influences and ac-tive and genuine participation of learners as issues that help develop learning skills to negotiatemeanings across languages and cultures. Environmental conditions are considered central todeveloping teaching and learning abilities. This discussion is based on two theoretical con-cepts: intercultural communicative competence (Byram) and the intercultural speaker (Kram-sch). English, a global language of this universe, has strength to unite the peoples of the Earthand provide better conditions for progressive and more profitable living and working environ-ment.

Key words: interculturalism, globalisation, environmental psychology, proficien-cy-based teaching, professionalism.

IntroductionAt the beginnings of the 3rd millenium, among other things, the impact that

teaching and learning environment have on the quality of learning skills is focused tothe goal of mastering the English languge use and production of speech for real situa-tions.

English spoken as a foreign language has built its role as an effective tool forspreading globalization for the largest number of world citizens who use the mediumof English for the purposes of international communications and global trade market

1 [email protected]


and for the sake of meeting requirements for developing scientific and technologicalachievements worldwide. English has become the tool for globalization but also thetool that can help learners of EFL to develop self-consciousness and determination tounite with other people in search for better quality of life. This is the necessity for therespectful environment to manifest working skills and provide values for healthier liv-ing atmosphere. As a result, the role of environmental education within the scope ofEFL teaching has become indispensible. Environmental Education consists of a proc-ess which enables an individual or a learner to become aware of and concerned withrelated problems and acquire the knowledge, skills, determination, attitudes and val-ues to solve the problems.

Today, the problem arising in non-English speaking countries concerns mostlythe environmental and educational development that is capable of satisfying the needsof the present generation of people and to show concern for the quality of life. Thisrecognition of individuals’ and learners’ own well-being makes the basis for teachingenvironment to be harmonious towards respectful learning conditions and the class-room atmosphere. The environmental macro level which relies on global trade andcommunications create pressure towards „cultural life-style uniformity and brings wi-th it fear of a standardization of values and increased anonymity“ (Moser, 2003). In or-der to eliminate fear from the classroom environment the cultural matters are to beconsidered and recognized as important for developing teaching and learning environ-ment and create harmonious atmosphere among all actors involved in the organizationand design of teaching procedures. To meet the learners’ requirements towards inter-cultural differences and similarities, the quality of the relationship within the environ-ment are to be identified and formulated as to help improve more inviting model forEFL teaching and learning. This model is expected to conform with the learners’care-taking environment that provides conditions for healthy physical, humane andaffective social context.

Intercultural Model of EFL Teaching for CommunicationThe problem that is argued in this article is the question of culture in its global

English perspective. Globalization of the English language use assumes understand-ing, appreciation and development of the intercultural skills. Intercultural communi-cation is a form of global communication and English teaching should be done withreference to the socio-cultural norms and values of an English-speaking country to-gether with developing strategies focusing to appreciation of different cultural valuesand communicative competence developed in order to understand, evaluate and re-spond to various peoples’ behaviors, both globally and internationally.

Sharing one language, English, as an international one, we expand our commu-nicative skills and are able to deal with foreigners at the distance in order to do busi-ness or interchange experience and various kinds of information through video con-ferencing, emails or phone and by using world wide network like Face book. People

Слободанка Р. Ђолић: Major Implications of Environmental Psychology… 59

we meet and interact with come from various parts of this world and belong to differ-ent cultural and civilizational milieu. Foreign language pedagogy is concerned in cog-nition of the relationship between language and culture which significantly affects thelevel of comprehension and interpretation of a particular language discourse, bothspoken and written. It is a matter of social and psychological problems that may occurduring the process of English language teaching when we try to facilitate the learningprocess through the cognition of cultural elements from the target language. The for-eign-language teachers have to be determined of the type of schematic input to thelearners of English.

The teaching of English in its global imperialistic language perspective raisesdisconcerting questions about the paradigms underlying the concepts of language andlanguage learning, EFL teaching, and culture. The fourth paradigm concerns environ-mental conditions on both micro and macro level. Foreign language teaching involvestwo types of meanings in a target language: 1. Systemic knowledge and 2. Schematicknowledge. Systemic knowledge refers to the formal properties of language, compris-ing its syntactic and semantic aspects (Alptekin,1993), whereas schematic knowledgeis socially acquired and for this reason we will be primarily interested in discussing thematter of foreign language acquisition followed by culture cognition of English as thelanguage of lingua franca.

Culture is assumed to be an indispensable part of the language teaching underthe conditions of an inviting, healthy, environment. Our aim in this article is to discussthe relations between intercultural and environmental approaches to teaching Englishand to point out the pedagogic dilemma about which teaching model is best suited toimplement for international communication.

The EFL teaching model is analyzed within the scope of multilingual societieswith multicultural diversified characteristics which have become further complicatedby the rise of a recent problem attacking world societies, the problem that marks thesecond half of the 20th century and is still active, and the problem concerning climaticchanges, global warmth and world spread pollution of and from the humankind.

Broadly speaking, English is in possession of all citizens of the world. Thequestion is how to keep EFL teaching safe from environmental influences that canslow down the process of learning and prevent fast development of individuals to keepa pace with the development of other countries worldwide. What could be the basiccharacteristics of the model for EFL teaching within the scope of built environmentthat serve the practical purposes of classroom teaching?

Serbia, like most of the world countries where English is the first foreign lan-guage learned in schools, evolved its view of the target culture from the position whena successful learner has a positive attitude towards the foreign language cultural con-text and the notions of understanding the differences between the target culture and hislocal one to be acquired during the process of EFL teaching. Until now, the culturalcontent has been based on the context of British cultural traditions, values and behav-


iors of the native people and American cultural norms that could serve the purpose ofbuilding cultural versatility.

The Impact of Environmental Psychology to EFL Model of Teaching

The impact that teaching and learning environment have on the quality of learn-ing skills and their development which are focused to master the English languageproduction of speech for real situations is considered the major issue of the teachingpractice. English, functioning as a global language of this universe, has developed an-other dimension – the language dimension that has strength to unite the peoples of theEarth in order to make a better place for progressive living and more profitable work-ing environment that has become today one of fundamental requirements for produc-tive and effective teaching of English as a world language. To reach such a goal ofteaching EFL in adequate environment, the teaching conditions should become morehumane, sensitive to inter and intra-personal needs, and to provide space for students’autonomy under the mentioned environmental conditions. This fact forms the startingpoint in search for educated professionals who can get involved in finding and provid-ing best solutions for healthy living.

Eroding values and advancing materialistic tendencies are leading characteris-tics of living environment today. We are witnesses and at the same time victims of en-vironmental degrading processes that relate to the quality of life and even bring aboutthe possibility of extinction of life on this planet. Such environmental conditions af-fect the learning atmosphere and enable learners to get involved more sensitively inacquiring knowledge, skills, and attitudes to cope with and solve the environmentalproblems in their surrounding.

Our concern for learners of English as a foreign language account for theirphysical and social context of the learning environment. Physical conditions of the en-vironment make an impact on effective and active learning in the negative connotationwhen accompanying by various disturbances from the outer world such as noise, airpollution, the layout of the interior of a teaching space, the furnishing, etc. For exam-ple, the space plan and arrangement of furniture in the classroom can influence the in-teraction and relations between learners, learners and their instructor, and even can in-fluence motivation and interest for the subject matter. Learners easily lack concentra-tion, motivation and interest if physical conditions of the environment are inmisbalance. Social context of the environment is a matter of crowding, population,heterogeneity etc. The interrelations between learners, their behaviors and environ-ment are factors that determine success in teaching especially a foreign language innon-English speaking country. Climatic conditions of the environment make great in-fluence on learners’ temperament and this refers to successful and pleased individualswith their education. Depending on environmental conditions such as cold climate wi-th freezing days, or hostile environment, the impact on learners is manifested through


insecurity, aggressiveness, lack of moral control, laziness, inertia, etc. “Applied envi-ronmental psychology aims at better management of the environment for better lifeand psychological growth” (Baum, Singer, Valins, 1978).

The Modelling of Professional Intellectualin EFL Model of Teaching

Effective learning space is attained through good relationship between environ-ment and individuals, professional relation between teacher and learner, and interest-ing language source implemented in the teaching curriculum. These general require-ments for making professional intellectuals should be deeply and widely spreadthrough all spheres of social life and accompanying environmental conditions at themicro or macro level. Another fact that takes a special role for the sake of this discus-sion concerns, the question of who is in possession of English cultural context and theanswer leads us to the intercultural model of EFL teaching. This model representsteaching procedures through which learners’ ability to negotiate meanings across lan-guages and cultures is developed in order to prepare learners for living in a multicul-tural world. This is about encountering linguistic and cultural barriers in cross-culturalcommunication. Teaching from an intercultural perspective involves developing inlearners’ critical cultural awareness of their own culturally-shaped world view and be-haviors as well as the skills and attitudes to understand and successfully interact withpeople from other cultures, that is, to become interculturally as well as linguisticallycompetent (Byram, 1997; Kramsch, 1998; Risager, 1998). This discussion is based ontwo theoretical concepts: intercultural communicative competence (Byram) and theintercultural speaker (Kramsch). Risager (1998) describes four different ideal-typicalapproaches to FLT, which are used as analytical concepts: 1. The foreign-cultureapproach, which has been losing ground since the 1980s; 2. The intercultural approa-ch, which has replaced the foreign-culture approach, and is the dominant one today; 3.The multicultural approach, which has made its appearance since the 1980s, but stillis in marginal position; 4. The transcultural approach, which is just beginning to ap-pear as a result of internationalisation.

The fundamental principle of teaching a foreign language environment shouldbe made “to encourage students not only to recall facts and to think critically or crea-tively about the content of the subjects they learn, but to think wisely about it, too”(Halpern, 2001). This is the principle of the Wisdom Approach within the model ofEFL teaching in any non-English speaking country. Sternberg develops this approachby pointing out the factor of motivating learners to develop their ability to “balancecompeting intrapersonal, interpersonal and extra personal interests” (Sternberg,2001). The main concern of instructors is the shift from a knowledge-based teachingto wisdom-based education. The interest is on learner-centered curriculum designedfor developing communication skills in proficiency oriented approach which makes afocus on fostering a high level of intellectual functions, in flexible way of presenting


teaching and learning contents (Kim, 1997). More recently model-based teaching hasbeen defined as an “implementation that brings together information, resources, learn-ing activities and instructional strategies intended to facilitate” desired teaching-learn-ing goals.

In the teaching environment of EFL learners are encouraged to deal with cultur-al differences and this intercultural approach is represented by initiating and develop-ing empathy towards other nations and the feeling of ethno relativity as described inBennett’s model of teaching. This intercultural sensitivity is assessed through thelearners’ respond to teaching materials and language sources that serve as the back-ground to base teaching activities.

Teaching EFL for Professional CompetenceIn this brief theoretical analysis about interrelated principles at the micro and

macro level of major issues involved in organizing goal-oriented teaching English asan international, world language, emerges the idea of teaching English for profession-al reasons. In non-English speaking environments and countries, EFL teaching goalshave drastically changed from knowledge-based to wisdom-based approach for lin-guistic, intercultural and environmental purposes. I would like to add another perspec-tive for the English language teaching, and that issue concerns the requirement forbuilding a professional intellectual, a person capable of applying the knowledge andskills through his professional career and education that allows higher psychologicalgrowth to notice his environment in order to protect and restore values that allow de-cent life in a creative manner. The capability to interact with the outer and inner world,professional individuals develop not just through involvement in latest scientific andtechnological inventions and general growth in the chosen career, but also through ad-equate and carefully designed objectives for learning goals of the foreign language.English is learned as a tool to develop cognition about working conditions, to enhanceenvironment in order to provide better life-style and increase production of values thatcan help the humankind to explore, restore and protect the environment, globally andlocally, and to increase such behaviors that lead to well-being of individuals.

The role of professional individuals in EFL is multifunctional and it can bespread through well-organized intercultural approach and environmental education inschools. “Support for the Environmental Education Policy : English” issued by NewSouth Wales Department of Education and Training in 2001 cites the following cur-riculum objectives for English and Environmental education: learners acquire and de-velop knowledge of English to understand about the nature and functions about eco-systems and how they are interrelated; then it comes the study about the impact of pe-ople on environments, the role of the community, politics and market forces inenvironmental decision-making, the principles of ecologically sustainable develop-ment and career opportunities associated with the environment. The same objectivescan be applied in EFL teaching but through the implementation of this specific appro-


ach to the curriculum design depending on the language materials that will deal withthe mentioned topics. Teaching materials designed in the manner to promote increasecertain behaviors in the learners of EFL will help teach English in non-English speak-ing countries for a professional world individual or learner.

ConclusionOur proposed theoretical concept of EFL teaching in non-English countries is

based on the principles of interrelations between Wisdom approach, interculturalteaching for communication in a foreign language and environmental education spec-ified through the selection of texts and activities in teaching materials for the purposeof better living and working conditions for the world generation. This concept relieson humane environment which is sensitive to intra and inter personal needs and allowsdevelopment of learners’ autonomy and independency. This learner-centered approa-ch claims for the following requirement: learners’ engagement in creating, designing,modification and management of environments that are care-taking, clean, with re-duced pollution and regular waste removal. Learners and their instructor must sharegood personal relations and their participation throughout the process of EFL teachingand learning should be genuine.

BIBLIOGRAPHY

Alptekin, C. (1993). “Target-language culture in EFL materials”. ELT Journal, 47/2, OUP,136-143.

Baum, A., Singer, J. E.,Valins, S. (eds) (1978): Advances in Environmental Psychology. (VolI: The Urban Environment). New York: John Wiley & Sons, Inc.

Byram, M. (1997): Teaching Assessing Intercultural Communicative Competence. Clevedon:Multilingual Matters Ltd.

Halpern, D. F. (2001): “Why Wisdom?”. In: Educational Psychologist ( 36(4): pp. 227-245).

Kim, Eun-Ju (1997): “A Study of Foreign Language Curriculum Overseas”. In: Primary Eng-lish Education (3). (http://www.kapee.org/text/2content7.htm)

Kramsch, C. (1998): “The privilege of the intercultural speaker”. In: Byram & Fleming 1998.

Moser, G. (2003): “Environmental Psychology for the New Millennium: Towards an Integra-tion of Cultural and Temporal Dynamics”. In: UNESCO (ed.), The Encyclopedia of lifesupport systems. Oxford: Eolls.

Risager, K. (1998): “Language teaching and the process of European integration.” In: Byram& Fleming 1998.

Sternberg, R.J. (2001): “How wise is to teach for wisdom? A reply to five critiques.” In: Edu-cational Psychologist (36 (4), pp. 269-272).


Slobodanka R. Đolić

UTICAJI PSIHOLOGIJE OKRUŽENJA NA INTERKULTURNI MODEL NASTAVE

ENGLESKOG KAO STRANOG JEZIKA2

RezimeČlanak razmatra mogući model nastave engleskog kao stranog jezika u okviru inter-

kulturnih zahteva, uticaja psihologije okruženja i aktivnog i iskrenog učešća učenika u nastaviu cilju razvoja veštine učenja kako bi se stekli uslovi manipulisanja značenjem kroz jezike ikulture. Diskusiju zasnivamo na teoretskom konceptu interkulturne komunikativne kompe-tencije (Biram) i interkulturnog govornika (Kramš). Engleski, globalni jezik naše planete Ze-mlje omogućava bolje uslove za progresivniji i profitabilniji život i rad u datim uslovimaokruženja.

Ključne reči: interkulturalizam, globalizacija, psihologija okruženja, tečnost u komu-nikaciji, profesionalizam.


УДК: 811.163.41'282.2ИД: 195684620Прегледни рад

ДОЦ. ДР ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра са српски језик и књижевност

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ГОВОРА СЕЛА ТАМНИЧА КОД НЕГОТИНА

Сажетак. У раду се говори о фонетским и морфолошким особинама говорасела Тамнича у Неготинској Крајини. Село се налази тридесетак километара јужно од Не-готина. Већина становника села себе назива Косовљанима, досељеницима са простора да-нашњег Косова и Метохије. Говор испитиваног насеља је косовско-ресавски. Међутим,регистроване су и бројне појаве на фонетском и морфолошком нивоу преузете из при-зренско-тимочких и из суседних влашких и бугарских говора.

Кључне речи: Неготинска Крајина, Тамнич, говор, гласови, облици.

Општина Неготин обухвата највећи део Неготинске Крајине. То је областу североисточном делу источне Србије која се простире између Дели Јована и Ве-ликог Гребена на западу, Дунава на североистоку и српско-бугарске границе наистоку (Жикић 2010, 9).2

Тамнич је данас насеље средње величине, подигнуто у јужном делу него-тинске општине, на левој обали Тимока, узводно, по долинским странама Там-ничког потока. Долина у којој је изграђено село стешњена је брдима Кремењачаи Честак.3

1 [email protected] Истраживања су извришена и прилог написан у оквиру рада на пројекту „Дијалектолошка

истраживања српског језичког простора” 178020, који се реализује уз помоћ Министарства заобразовање и науку Републике Србије.


Тамнички поток настаје од два поточића који отичу са извора у Рупју иКанџику и од ушћа на Гумништу тече на југ према Тимоку, делећи Тамнич на дванеједнака дела.

Сеоско насеље је удаљено два километра од Тимока и од железничке пругеНиш–Прахово. Тамнич у свом атару има железничку станицу коју користе још имештани села Браћевац и Штитково. Поменутом пругом саобраћало је некададневно и по четири-пет возова за Неготин и Зајечар. Од 2008. године све су ређиполасци возова са тамничке железничке станице.

Село је повезано асфалтним путем са суседним селима Рајац, Брусник,Браћевац, а макадамским путем са селима Речкa и Смедовaц. У најближи градскии општински центар, Неготин, може се путовати преко Рајца и Рогљева (32 кило-метра) или краћим путем преко Брусника, Кленовца и Речке (28 километара).

Тамнич је од српско-бугарске границе удаљен 6–8 километара, али најбли-жи гранични прелаз налази се у селу Мокрању и удаљен је од Тамнича двадесетаккилометара.

Катастарској општини Тамнич припада 1957 хектара земље. Тамничаниимају нешто равничарског земљишта поред Тимока и у доњем делу тока Тамнич-ког потока. Ипак, већи део сеоског атара покривају брежуљци на којима има шу-мовитих потеза: (Алија, Канџик, Сановица, Средњик, Брештар, Орашац); утрина:(Честак, Кремењача, Песково). Земљиште је плодно и погодно за узгој свих ра-тарских и повртарских култура. Тамнич је, као и већина околних села, посебнопознат по узгоју винове лозе. Најбољи виногради подигнути су на потезима: Бр-данац, Липовац, Кремењача, Жупа, Орашје, Каменац и Дељача.

Тамнички атар пресецају бројни суви потоци у којима има воде у време ве-ликих киша и топљења снега: (Глибански поток, Поток од Брданца, Српијанскипоток, Ципин поток).

Становници Тамнича водом се снабдевају делимично из локалног водово-да који су мештани направили каптирањем извора и изградњом резервоара наЧестаку и Каменцу 1959. године, из заједничких, сеоских, и из сопствених буна-ра. Једно је од првих сеоских насеља у општини Неготин које је имало свој водо-вод, којим је водом снабдевано седамдесет домаћинстава, школа и задружнидом.4

У самом сеоском насељу и по околним брдима и пољима уређене су десе-тине извора и подигнуте неколике спомен-чесме. Прва чесма озидана је послеПрвог светског рата у насељу Албанија и названа је Чешмичка. Потом су на-прављене још две чесме, код задружне гараже и у центру села испред цркве. Начесми су уклесана имена бораца изгинулих за време Другог светског рата.5

3 Тамнички атар налази се на надморској висини од деведесет метара поред Тимока до 280метара на потезу Средњи брег.

4 У Тамничу су традиционално копани заједнички бунари (у селу их има двадесет и два),ископани су на раскрсницама или на местима којима гравитира одређен број домаћинстава (Жи-кић 2010, 30).

Голуб М. Јашовић: Прилог проучавању говора села Тамнича код Неготина 67

У Тамничу је 1846. године направљена црква брвнара посвећена Вазне-сењу Господњем (Спасовдан), а 1903. године изграђена је данашња црква посве-ћена Светој Тројици. Тројице је у Тамничу и црквена слава и сеоска заветина. Да-нас у Тамничу чинодејствује свештеник који долази из оближњег села Мокрања.

У селу постоје два гробља. Старо и ново гробље налазе се једно до другога,на левој обали Тамничког потока, неколико стотина метара југоисточно од цен-тра села.6

Тамничка основна школа отворена је одмах после Светоандрејске скуп-штине 1866. године, а први учитељи били су: Аранђел Стојиљковић, Ђорђе Ву-јић, Адам Павловић и Илија Николић.7 Садашња школска зграда направљена је1901. године. Тамничка четворогодишња школа је одељење школе „МомчилоРанковић” из Рајца. Школа је затворена 2010. године, а последња учитељица би-ла је Бисерка Симић.

Тамнич има амбуланту од 1969. године у којој ради једна медицинска се-стра, а лекар повремено долази из Неготина.

Село је 1951. године добило електричну струју, а 1981. године фиксну те-лефонију.

Испитивано село је насеље збијеног типа, подељено на Горњи, Средњи иДоњи крај. Сеоским путељцима и поточићима насеље је даље издељено на неко-лике махале. Највећа махала је Албанија, подигнута на левој обали Тамничкогпотока.8 Остале махале су добиле називе према имену, или презимену, односнонадимку, неког од предака: Ајдуканска мала, Марковска мала, Голедренска мала,Брдарска мала, Ђуричићева мала, Јанчићева мала, Симоновчићева мала, Утман-ска мала, Фунтулова мала.9

Насеље се први пут помиње под именом Тамнич у турском попису Видин-ског санџака као једно од највећих и најбогатијих села са педесет пореских обвез-ника и манастиром „Петровдан” који је такође био обавезан да плаћа порез. У по-пису из 1483. године помиње се Тамничу суседно село Брусник, које је тада скоросасвим опустело (имало је само једну кућу) и у његовом суседству, на месту наком се налази данашњи Тамнич, село Крснич/Краснич, које је такође било потпу-но опустело. Помињу се још и села: Лећево, Топоница и Орашје која данас не по-стоје.10

5 Изван насеља изграђене су чесме на Каменцу, Алији, Српијанском потоку, Ципином пото-ку, Орашју, Брданцу, Рупју, Честаку и тако даље.

6 У литератури се помиње још једно гробље које се некада, до половине XIX века, налазилоблизу куће Станоја Мирковића.

7 Државни Шематизам за период 1862–1912, Архив Србије, Београд.8 Име су јој дали борци који су се вратили са Солунског фронта за успомену на албанску

голготу. Забележили смо и предање да је насеље добило име због свог рељефа. Наиме, овај део се-ла је брдовит и каменит као Албанија.

9 У махалама има различитих презимена придошлих удадбеним и женидбеним везама, јерсу у овом крају породице најчешће имале по једно или двоје деце.

10 Лећево, Топоница и Орашје су данас називи катастарских потеза у атару села Тамнича.


Мештани села чувају предање да им се село некада налазило на месту зва-ном Селиште и да се због куге, поплава и турског зулума, померило узводно у шу-мовиту долину Тамничког потока.11

На потезу Селиште, код тамничке железничке станице, пронађени су пред-мети који припадају млађем каменом добу, гвозденом добу, времену римске ивизантијске владавине. Пронађена је и статуета Херакла неборбеног лика, изтрећег века наше ере, изливена у бронзи, а израђена, највероватније, у време вла-давине римског цара Септимија Севера.12 Од првог до шестог века испитиваникрај припадао је римској провинцији Горњој Мезији.

Село је за време турске владавине више пута расељавано. Тако на пример1586. године Тамнич има једанаест кућа, а 1718. године на карти ТемишварскогБаната помиње се село Temnitsch као опустело село (1 кућа). Већ 1736. годинеТамнич има 22 домаћинства. У попису из 1784. помиње се под именом Тавник, анеколико година касније под именом Тавнич.13 У Тамничу су живеле тридест ичетири породице. Сви порески обвезници били су пописани именом и презиме-ном, а неки и занимањем које су обављали у селу: Јован Константин пандур, Јо-ван Јован пандур, Петре Константин биров, Велко Милан кнез, Станисав поп Ве-личко.

Број породица и број становника Тамнича у XIX и у XX веку континуираноје растао, изузимајући године после великих ратова. Село је имало највише поро-дица 1948. године (348), 2002. године (162), а 2010. пописано је седамдесетак по-родица.

У Тамничу данас живе углавном старачка домаћинства. Велике површинеземљишта су необрађене и узгаја се веома мало стоке. У селу је отворена једна тр-говинска радња која служи и као пекара. Сеоска пошта не ради већ годинама.Поштар из суседног села Браћевца Тамничанима доноси пошту једном недељно.

Данашње становништво Тамнича досељено је из различитих крајева у пе-риоду од XVII до XIX века. Најстарија је косовско-метохијска струја, потом ди-нарска и моравско-вардарска струја. У Тамничу има и досељеника из Влашке, Бу-гарске, Шоплука, Шумадије и тако даље.

На читавом простору Неготинске Крајине, као и у испитиваном селу, срп-ско становништво говори, углавном, косовско-ресавским дијалектом.

Тамничани, такође, говоре северним поддијалектом косовско-ресавскогдијалекта, говором који заузима делове сливова Велике Мораве и Тимока, као иподручја у њиховом међуречју (Ивић 1999, 317).14

11 У близини Селишта регистровани су и микроназиви Црквиште и Панађуриште. Бројниархеолошки налази сведоче да је на том месту од најстаријих времена било насеље.

12 Тамнички Херакле је представљен као младић који огрнут лављом кожом седи на стени ина колену држи батину. Херакле из Тамнича део је сталне поставке Народног музеја у Београду.

13 Р. Тричковић, Катастарски попис Крајине и Кључа из 1741. године, Историјски инсти-тут, књига 11, Београд 1973, стр. 243–348.


Акценатску систему тамничког говора чине два дуга акцента: дугосилазнии дугоузлазни и краткосилазни акценат ( , , & ). Послеакценатске дужине су неста-ле, а спорадично се могу чути дуги вокали испред акцентованог слога (Ракић1987, 30).

Дуги силазни акценат може стајати на свим слоговима: лојзе, гројзе, ајка,банда, бајлога, биела, варди, вари, виче, враже, дремље, збуњет, ѕвезда, јарма,кујна, мучњак, наплата, напачке, ножнице, пенкав, пладниште; премењена, бу-бушка, предужи, батaрка, Брћевчанин, валинка, ваљувајка, вељашка, вратњичка,вујашка, запева, јечменка, каравајч`ич`и, каравилка, кецељка, пимничиште, по-недевник, пострушка; изгори, узри, веља, пободеш, Брусник, ваган, оне земље,оздол, ослабе, милијон, Милан, донесеш, бунар, плован, препелер, смрдљак, со-каок, страшник, ћорсокаок, чешме, уштркља, цвета, шљивар.

Кратки силазни акценат може, такође, стајати на сваком слогу, изузи-мајући последњи слог вишесложних речи: батак, бол`ес, брњица, векма, врана,Вишњевача, гумниште, задњача, заврњак, зацепак, ѕеѕало, југовина, исполица,комина; комшија, петнајес, покварео, поправим во, извуковао, млатио, затра-вело. Изузеци су: сирома, једва, помисли, батурат, рингишпил, данас, затвор ми,отвор га.

Дугоузлазни акценат се у овом говору најчешће налази на пенултими:обићаји, аљинка, боца, брана, вино, буренце, буџелани, водичка, вранац, гусак,жуна, дете, друсто, обићаји, дебло, несмо, нисмо, донеше; исто тако су обични ипримери типа: запирити, маница, пофалила, данцета, мермери, ранил`и, закоп-чавала, сармице.

У говору мештана Тамнича местимично се може чути и експираторни ак-ценат: братанац, на врата, на прозор, магаренце, врба, пладне, мозак.

Регистровани су и примери са неакцентованим дужинама: пусавац, живе,пресече, граиш, Јоцин, Алија, Гајева, Облога, Торова.

Вокалски систем говора села Тамнича сличан је вокалском систему другихкосовско-ресавских говора. Вокали и, у, изговарају се као и у стандардном језику,а код изговора а, о, е има одступања од стандардног изговора.

Регистровани су примери у којима дуго а има затворенију артикулацију:балкаонац, сокаок, знаош, каоже, прдаовница, наглаовка, Здраовка.

Акцентовани вокали средњег реда е, о изговарају се затвореније: ждрие бе,ждрẹбенце, цвие &кла, зиеље, од зиеља, дие те, цие в, двие , бие ло, пие т; уовце, туо&пло,дуо&шла, груојзе дуо &шло, уон, куо рка. Нешто затворенији изговор бележимо и у во-калима који претходе акцентованом слогу: шẹћер, дẹбљак, вẹње р, сẹстре,дẹвојке, диево јка, шиећеру&ша, зиел`ен, куоко&чке. Кратки акцентовани вокали е, о,изговарају се нешто отвореније: јл`ек, змља, нгде тава.

14 Професор Ивић, говорећи о могућој подели косовско-ресавског дијалекта на три под-дијалекта, указује на разлике унутар дијалекта настале спољњим утицајем суседних говора и језикана југу (турски и албански језик, црногорски и призренско-јужноморавски говори) и на северу (бу-гарски и румнски језик, шумадијско-војвођански и призренско-тимочки говори).


Део вокалског система испитиваног говора јесте и употреба вокалног р:вр&ни, вргуљи &ца, врсник, вр&ска, вр&гк, вр&вца, вр&бар, врта&ча, врте&но, врти &ло, ко-ловр&тло, вр&дни, запр&дак, вр&з, врови &на. У неким примерима вокално р се изго-вара са призвуком вокала а: дарвен, царвен, гар&не, даржа&ла, које се у неким ле-ксемама изговара као пуни вокал а: драпа се (дрпа се), краљуш (крљушт).

У говору Тамнича, као и у већини других косовско-ресавских говора, беле-жимо велики број примера са алтернацијом вокала, нарочито код лексема стра-ног порекла:

a>o: бајлога, комин, посуљ, појанта, бодијав, обовезно,товањача, ђанорика; а>е: грушевина, ектер, обедва, запрешивач, овез, јеребица, је-ловак (јаловак), јеруга;а>у: будијав, будијавџија, јагурида;е>а: поман (помен), антарија, јармањач`а, клапатуша;е>и: подмитнеш, шићер, дибљина, сикира, перевина, перинач; и>а: латургија, марише (мирише), малаган;и>е: бео сам там, вељашка, кифће, кисер, чениа, менђуша, мо-белисан, шефоњер, велија (филија);и>у: перчун;о>а: астал, двајица, далап; камарац, јалавица, јалав;о>е: грудевит, еве, ене, ете, другем; о>у: армуника, румиња, бујадак, убрије, узнојен, укваси, ку-кошке; у>а: варуна, виљашка;у>и: чешљигар;у>о: копус, форуна, кокорузовина, олар (улар).

Полугласник у испитиваном говору као и у другим прогресивним штокавс-ким говорима даје вокал а: ваздан, данас, данаске, даждевник, сад, кад, самњуе се,отац, са сас. Стара полугласничка вредност чува се у предлогу сьс и у неким ми-кротопонимима и антропонимима под акцентом: Сьновица (Сановица), Базька.

Вокалска група ао чува се у примерима у којима је а акцентовано: има&о,чува&о, ваља &о, залага&о, извукува&о, треба&о. Међутим, ако није под акцентом, ондадолази до контракције: завуко, извуко, про&до, ти&шо. Група ео чува се у приме-рима: воле&о, живе&о из истих разлога, али се сажима у примерима: у&зо, ки&со,по&чо, зау&зо.

Самогласничка група ио->-ео-: раде &о, боре &о, бе&о сам (био сам), попе&о (по-пио), купе &о, науче&о, отворе&о, косе&о, угове&о, окоре&о, боле &о само када је е билопод акцентом.

Једна од типичних особина по којој је говор Тамнича и суседних села пре-познатљив јесте употреба глаголског придева радног у форми: пра&во сам, за-


па &то, прева &ро, потре &во, дова&то, купо, баво се, ту&ро, дола&зо, забора&во, това&ро,напра &во то&чак, па&то сам, се&то се и слично.

Сонанти л, љ, н, њ изговарају се као и у књижевном језику: лажа, ласта, ле-теду, лег, легало, либада, лис, липцотина, лишко; љуљка, љуспа, љутеница; на-зат, накове, назубен, несетан, ножнице, ноћник, нула; њино, њој, њојан, њокали-ца. Међутим, у говору најстаријих мештана, типичних представника овог гово-ра, нарочито у говору наших казивача из насеља Горњи крај, сонанти л, љ, н, њимају померену артикулацију тако да л>л`, љ: гркл`ић, грл`ица, жл`еб, зел`енац,тел`е, л`ек, оздол`, гркл`ић, кол`ир, кол`иба, те&л`е, л`икер, л`евак, л`емез; а забе-лежени су и облици типа: љепати, љивада, љитра, најељи се, бељело се, јељ,сељица (сијалица), миљијон, заљепан, томобиљ. Исто тако и н >н`, њ: свин`е,н`има, н`ива, книга, јагнећа кожа, свинштина, код ни (код њих); грања, рањеје,камењ, камењи, пењка, коштуњац, цењкам се.

У неким примерима чува се невокализовано л, -л- на крају слога и на крајуречи: понеделник, орло, колце, селски, ђавол, анђел, Анђел, Ранђел.

Африкате ч, ћ, џ, ђ имају исту гласовну вредност као и у стандардном је-зику: ћумур, ћуприка, ћурчија; чабар, чакарас, чворак, ченела, чоек; ђердан, ђу-бра, ђувеч; чашка, чешма, чокот, чума, чивутин, чутурак. Међутим, у текстови-ма забележеним од старијих представника овог говора артикулација африката јепомерена па у неким лексемама ћ>ч, ч` а ђ> џ, џ` и обрнуто: ћаша, ћетвртина, ћо-век, ћувам, ћунак, вићем, навирћим, неки прића, прићао, раћкасто, проћитал`и,птићар; ђанорика, ђеки, ђумас; граџ`а, доџ`е, проџ`еш, млаџ`а, маџ`арка; јунч`е,килч`е, дарљач`а, наднич`ар, муч`ил`е, каравајч`ич`и и слично (Јашовић 1997,11).

Саставни део фонетског система испитиваног говора чини и африката ѕ.Фонема ѕ у нашој грађи забележена је углавном у иницијалном положају: ѕвезда,Ѕвездана, ѕвека, ѕверка, ѕвекаљка, ѕвечка, ѕвоно, ѕвонце, ѕипа, ѕоља, ѕуји, Ѕвекинбунар, али се може чути и у медијалној позицији: ѕеѕало, ѕеѕање, бронѕан, буѕе,буѕило.15

Из консонантске системе говора Тамничана елиминисан је спирант х: ар-муника, ајдук, ајде, аљинка, артија, ектер, иљада, тео, тела, бритер (абрихтер),вел`ики муар, виор, граорас, граорица, меурак, меови, мауна, пуало. Говор Там-нича обилује примерима у којима је извршена супституција спиранта х сонанти-ма ј, в и веларом к: орава љуска, куван, дуван, дуванка, мува, уво, мувица; ваздук,прикод, плек, плекче, сакрана, алкоколичар, бокерица, вркован, Крвати, кибрид;ћипаве дреје, проја, смеј, муја (муха).

У Речнику говора Тамнича објављеном у књизи Тамнич на Тимоку, лекси-ка и ономастика (Јашовић 2011) налази се тридесетак одредница са сугласникомф у иницијалном положају и већина њих је страног порекла: фиронга, фијока,

15 Лексема буѕе има исти облик и исто значење као и у говору Угљара код Приштине (Јашо-вић 2010, 100).


фурда, флаша, форуна, фитиљ, филоксера; нафта, прифатник. Забележени су ипримери у којима ф>в: воруна, вел`ија, вењер, вистан, влаша, вујашка, Давина,ђерђев, Совија, кавана, кова, ковин, кадива.16 Другим гласовним путем добијеноје в у примерима: равник (раоник), савна (саона), радевница (радионица).

Консонантска група хв>в: вала, валити, завати, увати, превати, довато сами слично.

Због нестабилне артикулације сонанта ј често долази до његове ослабљенеартикулације, нарочито у интервокалској позицији, а каткад и до његовог потпу-ног нестајања.

Делимичну редукцију сонанта ј бележимо у следећим примерима: капиа,салием, кутиа, мо, тво, дару, а потпуну редукцију у облицима: авлиа, зетин,исписуе, пресађуе, ова, она, та, моа, мое, нее, ние, немо, попи, голошика, пенѕиа,нал`ием, разбием. У лексемама: туј, двајица, јексер, јелектичар, јопет, бијо, ка-мијон и слично јавља се секундарно ј.

У грађи забележеној у испитиваном селу налазе се бројни примери у који-ма је дошло до делимичног или потпуног обезвучавања финалних сугласника:Бок (Бог), јастреп, плук, комат, кукурус, ступ (стуб), назат, млат, натрак, Мањеш(Мањеж), л`еп (хлеб), порот (пород); ардовф, брегк, везс, мужш, вриежш. Код не-ких лексема: маз, коломаз, имамо обрнут процес.

Афереза је веома честа појава у говору Тамничана: во (ово), ва (овај), вам(овамо), панак, мож и вак, не (оне), мам (имам), карина (окарина), тишл`и, водек,водена, волки, мивоник, макала (умакала), стовари (истовари).

Забележели смо и неколико примера за синкопу: сете, ите, шиесет, готви(готови), колко, толко, волко, мош, појете, јазвац, јазваци.

Губљење вокала на крају речи (апокопа) присутно је у следећим примери-ма: гор, дол, брж, треб, од вам, вак (овако), нак (онако), вод (овде), теб, ништ/ниш, зашт/заш, не мог там, будијав.

Чести су примери упрошћавања сугласничких група на крају речи и, уоп-ште, губљења сугласника: бол`ес, влас, кос, бикас, белотрепас, дугуљат, киос,коцкас, љис, кос, глупос.

Консонантске групе забележене у говору Тамничана имају своје аломор-фне форме. Сугласничка група пш>пч: пченица, пчешки, пчештина, идем пе-шки, живим пчешки, пчешко гројзе; али и прекршћен, пушћен. Група шт се чу-ва: брештар, уштукне, вришти, свинштина, пуштовао; пс>пц: пци &, пце &те, пце&та-ма, пцу&е, пцова &ли; шк>чк: чко&ла, кукочка; пт>т: летирак, летирци; стр>штр:о&штар, нао&штри ко&су, али и: о&стар, о&стра, стројен; ћн>тњ: кутњи, нотњи,вотњак; дл>гл: гл`ето, гла &ка, глетанце.

16 Неки од поменутих примера чују се са сугласником ф или са ф>в: Софија/Совија, фору-на/воруна и слично.


Африкатизацију сугласника и сугласничких група имамо у примерима:цкла &д, цакло, цакленце, цаклићи, цаклен, црешња, чваргла; Џика (Живорад),Џинка (Живојин), џижак, џвизди.

У говору Тамничана регистровани су и примери у којима је дошло до пре-ласка пр- > бр- и обрнуто бр->пр-: брчица (пречица), Прданац (Брданац).

У нашој грађи има и примера са извршеном метатезом: базовина, којзина,којзи сир, пчешко гројзе, перчага, арпаџик, кај во воде (овде), али је само русје.

Разједначавање сугласника бележимо у примерима: млого, самнула,Канџик, брама (брава), пимница/пивница, код Рајачки пимница, пимничиште/пивничиште, векме, самњување.

Фонетска промена, елизија фонема, такође је присутна: не е млого, ел` емлого, ми смо о детета, ел` је бео, нема се иде, неће те прими, неће дође ники, свето једно, да т убие, нема се иде.

Префикс про- бележимо у форми пре-: пребушен, преваљен, превати, пре-давам (продајем), премашијо, препада (пропада), препелер; при->пре-: пренуђен,превати; про->пр-: прмењи, пртера, прлетос.

У говору испитиваног села бележимо бројне субстандардне творенице ти-па: чунчоглед, виђава, устанца, мушак, окусавам, мушкада, скорњача, зињуе,мишљао, дотерували, жвата (жваће), подснежак, козећи, презивље, карактери-сичне за испитивани говор.

Једна од особина говора Тамнича на Тимоку јесте и употреба деминутив-них форми без обавезног деминутивног значења: аљинка, бедрич`ка, кобилка,кисељка, паљка, водичка, корка, годинка, грбинка, гусенка, жилка, жучка; крсти-ћак, зацепак, зачињак, мамак, гркл`ић, деч`ич`ка, млеканце, саланце, капч`е,килч`е, кожуче и слично.

На морфолошком плану уочљив је снажан утицај призренско-тимочких го-вора код свих категорија речи. Осврнућемо се на неке појаве код именских речи,(углавном код именица), код глаголских облика и код индеклинабилних облика(предлога, везника и код партикула).

Једна од карактеристика именичких облика јесте промена рода, прелазакиз једне категорије у другу. Тако се, на пример, именице мушког рода употребља-вају искључиво у женском роду: Неготина, помана (помен), желутка, алуминија,баљоза. Именице женског рода прелазе у категорију именица мушког рода: ра-ван, крес (креста), крв, риеч`, клуп (клупа), павлак. У нашем материјалу бележи-мо и примере именица средњег рода које се користе у облику мушког или жен-ског рода: Врања, даржаља, либада, прол`ећ, ђубра, повесма, копита, посуђа.17 Ре-гистровани су још и нестандардни облици именица типа: мужи, кљеште, имења,говеде, газдеви, лажа, желеца (гвожђа). Именица детлић употребљава се само уоблику средњег рода диетло.18

17 Ова појава је настала под утицајем суседних влашких говора.


Именице женског и мушког рода на а, у генитиву, дативу и локативуимају завршетак е: месо од свин`е, од циел`е државе, дошао из Неготине, збогжене, о тетке (од тетке), и земље (из земље); дативу: причам снае, реко бубице,намиго мое жене, бунар овем комшие, род ове Љубе, том Чеде, сам право Пека-ну и Јасмине, помогни деде, запал`и свекрве; локативу: спава у љуљке, има бра-танића у Неготине, родитељи у Немач`ке, копал`и у те н`иве, по пољане, на гра-нице сам бео, у ве џунгле, у војске ме вол`ел`и, па у туопл`е собе, туопло у собе,ние у болнице, кад на свадбе било, има кучке у собе, иде по воде, на ниске гиже,спавал`е у те куће.

Одступања од стандардних форми има и у множинским падежима именицасва три рода: баем моим децама, у цело село остал`е пе-шес краве, видим тамосандуце, посл`е сто године, горе од бол`ес, да плату људма, неси бео на Рајач`кипимница, излазу на таки светкови, кол`ко оћеш голуба, фенером по н`ива. И у во-кативу једнине бележимо нестандардне облике: јао снајке, е, газдо, Божинко, за-вучи руку, мамо, ова деда, комшијо.

У говору Tамнича и суседних села у којима живи српско становништвоупотребљава се општи падеж са предлозима у служби генитива, акузатива, ин-струментала и локатива: баем од уроци, нẹма пешкири, сьс жицу, на сто кила во-ду, изем пуну кацу сарму, имао волови, радела у Бор на теретне возове, кудћуприу, по ектер варбу, прс између пруће, пл`ел`и сьс те игл`е, нал`ием с воду, ту-риш мало шиећер, сьс коре, праву по варош, има седам кучке, давала ју лекови,извезо ме с коло, поразбивали прозори, бил`и из Санџак, иљаду овце, гриву окоглаву, иде сас друштво, кошуља с рукав, побил`и ђаци у Крагујевац.

Код заменичких облика смо забележили бројне гласовне алтернације: ва(овај), та (тај), она (онај), ви (ови), ни (они), с овем, с мо&ном.

Уобичајена је употреба енклитичких облика датива и акузатива ни, ви, неве: ће ви дам, да ве питам, он не зове, не не пита, да ни купи. Субстандардни су иследећи облици именичких и придевских заменица: мен, теб, себ, њег, њојан,њин, ники, куј, ма (моја), с моном, тва (твоја).19

У овом говору придевске речи се мењају само по придевској промени. Компаратив придева у говору испитиваног села као и у другим

косовско-ресавским говорима гради се наставком еј(и): старе ћовек, рањеји,тетка стареа; наставком ји: бољи, мало дибљи, виши, млађи; наставком ији: је-фтиња, јефтиње, крупња, крупње зар&но (Пецо-Милановић 1968, 101); и настав-ком ши: блеђши, крупши, слапши. Наведени примери потврђују да се у говоруТамнича употребљава синтетички тип компарације.20

18 Именица лаж не завршава се сугласником него се искључиво чује у форми лажа, и мењасе по трећој Стевановићевој врсти.

19 Лична заменица женског рода за треће лице једнине у облику датива њој употребљава сеу генитиву, акузативу, инструменталу и локативу: не види од њој, лаје на њој, куд њој, сьс њој.

20 У нашој грађи забележен је само један пример за аналитички облик компарације побољи, Ра&дослав по то е зна&о.


Регистровани су и облици суперлатива који се најчешће чују у облику:најмлаџ`и, најстареја, најбољи, најпосно, најтопло, најопасан, најглаван.

Тамничани у свом говору чувају све облике глаголске системе као и у стан-дардном језику, изузимајући инфинитив.

У првом лицу једнине презента неки глаголи имају супстандардне обликенастале гласовним алтернацијама: намешћам, намишћам, јурам, мељам заваћам,предавам, дигујем, помагам, отачам, презивљем, сађивам, питујем, потапљам, ко-вем, оћем, улезнем, излезнем.

Одрични облици презента помоћног глагола јесам гласе: не сам, не си, не &е,несмо, несте, несу, али се код млађих Тамничана чешће чују облици: ни сам, ниси,ни &е.

У трећем лицу множине уместо стандардног наставка е чују се наставци: -у,ју, -ду: растуру, отидну, се возу, полазу, састаљу, долазу, саду, одреду, обучу, че-ку, разуму, сечу, наводњаву, купу, посвађу се, направу; намешћају, отачају, оћеју,јурају, питују, заузимљу, радију, дигују, давају, заваћају; идеду, летеду, плетеду,поседиду, стоједу, читаду, седеду, даду, изеду, једу.21

Супстандардних облика има и код других личних и неличних глаголскихоблика. На пример: тео сам, несам тео, сам ченео, не преварела, ће поје, ће увати,прошл`е три дана, се вратео, бео на курс, ћал`и (хтели), ће не побије, ни ми доне-ла, нете у село.

Имперфекат и аорист се ретко чују у говору данашњих становника Тамни-ча: врућина вел`ика бе, беде зима. И у овом говору се употребљава аорист са на-ставком -хмо>мо: му&ке испа&тимо, улезо&мо, попа&домо.

Имератив је глаголски облик који се гради од презентске основе па се и уовом облику јављају гласовне промене које срећемо и у облицима презента. Уиспитиваном говору регистровани су примери императива у различитим ало-морфним ликовима: ајд уби, пимо, л`е &п давајте, је&ђите, је&ђи, заву &чи руку, изне-су, немо, отво &р ми, легај, попра&љај. Регистровани су и неколики примери упо-требе приповедачког императива: ми по &сл`ек расподе΄л`и људе, наш ро&ђак по-жа &л се, по &сл`ек тидни та&м.

Међу ексцерпираним примерима налазимо облике трпног глаголскогпридева без јотованих сугласника основе који су у испитиваном говору нанос изпризренско-тимочких говора: саставен, купен, заробен, израден, калемен, сло-мен, лепен, назубен, али каже се и: напушћен, испуђен, уваћен и слично.

У вези са индеклинабилним облицима треба поменути прилошке речи ко-јима се додају партикуле: јуч`ер, завуч`ер, увечер, ондак, посл`ек, посл`ена, туна,тунак, данаске, јучерке; и предлог сьс са полугласником: сьс коре, сьс људи, сьсовце, сьс свин`е, сьс њој и слично.

21 У Тамничу се одрични облик од глагола хтети у трећем лицу множине чује у обликунећет.


На основу презентованог дијалектолошког материјала поменутог у самомраду и у дијалктолошким текстовима придодатим раду може се закључити да го-вор испитиваног села припада косовско-ресавском говору. Међутим, у говоруТамничана уочљиви су и утицаји суседног призренско-тимочког говора и румун-ских, влашких и бугарских говора са чијим носиоцима становници Тамнича иКрајине живе пуна три века.

Из говора села Тамнича

Сиро�ма ба�штаŐ&ћу да ви при&чам је&дну при чу како је бе&о је&дан мло &го сиро &ма чо&ек, а има&о

мло&го дечи чку. Најмла&ђе било девојченце, било ју две годи нке. Де&ца здра &ва и цар-ве&на, све по уба&во од уба &вога, не зна се красна. Ал` дречи&це им издра&не, па и &дући&пава. Само је &дно и &де у чко &лу. Ма &ти ји поги&нула, убе &о ју ко њ у штале куд га&зде,па оста &ли сами, сиро &чићи. Сироти &ња голе&ма, у ку &ће нема ни &шта, ни лепчић, ни слепчић, ни млеканце ни саланце. При&код ни &какав, а де &ца тра же да једу и да сеобучу. Све& шта ба &шта донесе поједу. И нем, е&те то .

Има &л`и две-три куоко&чке и два прасе нцета. И та&ј старе&, најстаре &ји чува &о типраци, ал до &шо не &чији ован па га уда&ро у грби &ну и бу &тно га у вир. Дете на ма&лоћа&ло да се удави. На&бога ту про&шла једна ба&ба и ре&кла му: дај ба&бе руку па га из-вади&ла. Док је рове&о у виру, попе &о мло &го во &ду па га по&сле мло &го боле&о корам.

Ба&шта ји и &шо по људма, по газда да ра&боти за л`е&п. Копа&о њи&ве, косе&о ли-ва&де, това&ро ђу&бру у ко&ла па по&се растурува &о по њи ва. Раде&о несе&тан по&со. Је &данпут у га &здином гају се &ко др &ва и оце &ко мал`и пр&с на руке . То му бр&ж зара сло ипо&сле јо &пет мо&го да ра&боти. Шта да радију?

Уве&чер, кад ба &шта дође до &м, де&ца тр&чу око ње г, траже шта је до &но да се је.Ние ма ни &шт у ку &ће она &к. О н ји да шта је до &но, а о &ни само ћу &пају кома ти. Не мајукад да се &дну, него стоје ду и једу”.

Бе�ште уро�циБе &ште уро&ци кано у го &ру зел`е &ну у во&ду зел`е&ну. те куд пето не попева.

Куд свин`е не грде, куд уовце не бл`еје. У го&ру зел`е&ну. Бе &ште уро&ци о дете&та.Које дẹте урече&но.

Кано пче&ла по ме &ду бе&ште уро&ци, бе &ште преко главе кано ко&са прекотраве. По&сл`е ба&ба угаси на дẹте угљевље. зне угљевље па у водичку. Ако дẹтеве&ће о&на му да да сркне, ако малечко о&на му ква&си малко обра&чић.

Ја ба&јем тако мо &им деца&ма од уро&ци.Божинка Жикић 1941.


И тo��п о трешњe�� прa�воГо&рун и ба&грен за бу &ради се кори&сти. За ко ље, ни &е за столари&ју. А го&рун и

за столарију и за бу &рад. Јасено &вина за ко &ла. Пра &вил`и се на плати од ја&сена. Ча мво д нема. Од бре ста се пра &вил`е трупи&не, а о&ра за на &мештај. Ова топо &ла чвр&гаста.Од гору&на се пра &ви угљевље и од кру &шке. Ковач мо &ра да окове ко &ла с угаљ, а угаљсе пра &во от кру &шке. Ни &е има&ло шва &јц-апара ти. Ковачи из ва&тре, све то л`епено.Сад нẹма ни&тне да купиш да напра &виш пећури &ну за казан…

Секи&ра такав алат. Копа&ње се копа&ле и кори&та. Де &ље се ми кажемо, а те &шесе по грама&тич`ки, а ми кажемо дељање, по сељачки, по тамнички. Ду&ге де&љу се.До&лап кано кре&динац. Те &кме за мешење. Пра&во сам застру&ци за со. Па ваган дар-вен. Ваган ни &е закло &пен. Ако закло &пено, заструк. Има&л`и ве&л`ики за си &ра и за со.Ко &пају мо&и лојзе у сре&дњем брегу, а ме &н ту &рил`и посуљ да јем у је&дан ваган и та-ко. Дође вра&на и о &днесе ваган са све& посуљ.

Вичу о&ни а…а…а, не пушта о&на. Ја поча да пла &чем, нẹма шта да се је . зевра&на ваган. Őднесе. По&сл`е има&л`е ве зẹмље &не… букл`и&ја, ту се тура вино, ра-ки&ја, во &да. Му &ка се то пра &ви. Па дарве &не каши&ке се пра &вил`е, па куде&ље, врте &на запре&ђу.

Па о&нда и&ма бра &два, сто&ларска и пинтерска бра &два. ма дуба чки кесе р са-вије н да иско&пам ко &паницу. ма секи&ра да се ко &пају ве&л`ика кори &та па ва&к изду бедар&во. Па има &ло гље то кат трупи &не жље бе. Па има &ло бурги &је фуја &ре за ко &ла и тосам пра &во. Би л`е бра&две, дубачи. Пра &во сам то&чак.

Ки&лавица и &сто секи &ра ал`и ни &е то . Ка до ђеш куд ме &н ја ћу ти пока жем. И ке-се р не и&де ова&к, него сама пра&во…

Ја сам спаво, па сам ти &шо куд но &гу до л. Је &сте, рого &жа се пра&ви. Ја сам па &о сту рого &жу. Била сироти&ња. Őни на &шл`и би ту тра ву. Седи на бу &с. Кад тиднемо кодбаба Миње, седи на траве, на бу &с. Сад наје&љи се. Ово е ра ј на ове земље. Ја кад из-ла &зим у по &ље и ши пак, и купи &не и трњи&не и мал`и &не и нẹма шта нẹма. Шта тиду ша о&ће…

Сад не & знам даљ га он преку ва, то сам гл`е&до та мас. То сам ви&до кад раде&л`иљу ди.

Бу&ре и&ма два данцета, и&ма ду &ге, и&ма о&бручи. За бу &ре мо&ра цепана грађа,мо &же и ре&зана, ал`и бо &ље де &љана. Це пана нẹма брчи &цу и испа&не квал`итетниебу &ре.

ма ре нда, стру к ве &л`ики и топо &ви се пра &вил`и не&кат. А&јдук Вељко и то&п отрешње пра &во.

И букл`и&е и&мају ду &гице. Мо &ж да бу &де од ба&грена, тврдо дар&во. Пра&ви се ка-ракл`и с дарве &н, бици&кл`е дарве &не, пуцаљка за базо&вину. Џи &да, пра &ћа са гу &му…Ме &ри се корацима ко &л`ко дал`е&ко.

Кал`енац, земље&ни тан`и ри. Гар&не па на са&џак. Не ма да во &ди рачун ни &ки ото &ме. Је&дно десети &ну кила да ми да ш. Кад ми донесе ш канту малирану за ма с…Це &о жи &вот без ве &зе. Ја тако разми&шљам. Само се чо&век врти у круг. Кад би било


ва&к, кад би било на&к, и &ма само да ми&сл`и. ма ти шта пра&ву лонци па нек мунапра&ви, ал` тре&ба да плати.

Пра &во сам вр&шњак гво&зден, па и &ма црепу&ља од земље. Крча&зе од земље,пани&це, гарнци, чени&е…

Царни мермер у Бо&сне, бел`и у Македоние. Куд нас ка&мен кречњак нај-ви&ше и&ма. Ова на Ка &менцу шта и &ма пе&ко сам га ја у креча&ну. Ја и&мам камење зато&цило. То &цило кад напра&вим нẹма га у Срби&је такав ка &мен. Од бру&сац ка&мен уБел`ем брегу. У Ти&мок и&ма балутак, ал` то ни&е.

За корпе варба па и о топо&лу. ма сјајна варба шта плетеду корпари. Кор-пари посе&је по е &ктер варбу и то наводњаву. ма царве &на варба, жута варба. То сужи&лаве варбе. ма ракито&вина, о &на и&ма најбо&љи прут. Ве &л`ики прут два метараи раван, квал`ите &тна варба.

Ја знам да испл`етем бар&до. Сад нẹма у Тамничу куј зна да напра&ви бар&до.Пра&во Марјан бар&до. Ја сам најмла&ђи куј зна да испл`ете бар&до сад. Пл`етејумло&ги, нẹма да пл`етеју квал`итетно. Воја мајстор, испл`етеју сал`иве&но. МиланЈоцин. У а&вгусту варба зре&ла и нẹма да се ло&ми. Корпе за гро&бље, за пи&јац.

Мо &а га&здарица ку &варица та &м и њојна ћиерка и ће поведе ме &н и мо&у ћиеркуу Боињ. А она ри &ба, би&стра во&да. Ре&ко бре, са ћу ја да напра&вим ко&ш. Је &дна де-војка и же&на мо&а да ми исечу пруће, а ја да испл`етем. вече кад, за&шло сунце,немам куд да га скутам, би&стра во &да. И ту&рил`и смо неку рану и свẹжем га сьсжи&цу. И у &јутру ни&е се самну&ло ја га изва &дим а оно само двие ри&бе.

ма је&дна ћуприка, по&сл`е та &м се&ло. Та &м стена гол`е &ма. Прича како самува&то ри &бу. И у&вече пола&зу сви да ви &де. Ал` та&мо нẹма, укра&о га не &ки.

Ја сам пл`ео и дру &ги коше &ви. Риедак ко&ш може пр &с да бу &де између пруће,ако ћеш кру&пња ри &ба. Редак и густак, и &ма двие врсте ко&ша. Ул`езне и кру&пшита&м, не мо&ж да потре&ви да изле&зне. ма о&пет ри &ба у Ти &мок.

Ћуму&р пра &ву Вла &си. Пра&во сам ја не&кат за рештиљ. Печу. Пре пра &вил`и одгижу&ре ћуму &р. Сва&ки пра &во ко &л`ко му тре&ба… ваљувајка, прапурак, то& ти и&стогорун.

зне се ча&ша во&да и ба&ба намене за &шта о&ће, ако препа&дне дол зна&чи то ето. И попрска те с ту во&ду и те&б прође то. То се ба&ја.

Катран, то Е ∆ре во &зу у меши &не от козе . Те&рал`и ту с ко &њма. Закочи&ње ка-трани&цу за ко &ла. Вучи &ју вино ку пи, а џиба&не му покло &ниш, десети &ну кила. Ка-тран. Служи &л`и се. Ма &зала се сто&ка од колу&барске му&шице. Ма &зала се и ко &лашинска, ма&жу тулци. Сто&ка се ма&же да н и&ду му &ве. Ма &зо чо&век у Мокре њу, родово&ме Љубе.

Александар Милосављевић Гојко 1922.Раде Станојловић 1941.



БАРИЋ 1937: Хенрик Барић, О узајамним односима балканских језика, Библиотека Ар-хива за албанску старину, језик и етнологију, Београд, стр, 1–39.

БАРЈАКТАРЕВИЋ 1979: Данило Барјактаревић, Говор Срба у Метохији, „Јединство”, При-штина, стр. 5–335.

БАРЈАКТАРЕВИЋ 1977: Данило Барјактаревић, Дијалектолошка истраживања, „Једин-ство”, Приштина, стр. 9–434.

БЕЛИЋ 1905: Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалекто-лошки зборник, Београд.

АЛЕКСИЋ 1966: Алексић, Радомир–Вукомановић, Славко, Основне особине Александро-вачког и бруског говора, Анали Филолошког факултета, Београд, књ. 6, стр.291–319.

БОГДАНОВИЋ 1973: Недељко Богдановић, Географски називи у топонимији Сврљишкогкраја, Нишки зборник 8, Ниш, стр. 171–153.

БОГДАНОВИЋ 1980: Недељко Богдановић, Топоними антропонимске основе у сливугорњег тока Сврљишког Тимока, Втора ономастичка конференција Југославије,Скопје, стр. 41–45.

БРАНКОВИЋ 2006: Миланче Бранковић, Браћевац, историја и становништво, Удружењенезависних издавача Неготин–Народна библиотека Неготин, Неготин.

ВУКИЋЕВИЋ 1993: Милосав Вукићевић, Огледи из дијалектолошких истраживања,Приштина, стр. 1–121.

ВУКИЋЕВИЋ 1971: Милосав Вукићевић, О говору околине Куршумлије, Зборник Фило-зофског факултета VIII, Приштина, стр. 383–417 + карта.

ГАЦОВИЋ 1993: Славољуб Гацовић, Етимологија несловенских основа у ојконимији Ви-динског санџака XV и XVI века, Зајечар, стр. 1–185.

ГРКОВИЋ 1977: Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, „Вук Караџић”,Београд.

ДИМИТРОВА 1988: Лиляна Димитрова, Български географски терминии и топоними почасти на тяалото на човека и животните, Диалектология и ономастика 5, Со-фия, стр. 259–266.

ЖИКИЋ 1998: Љубица Жикић, Цветник женских имена, Биље у женским народним име-нима, веровању, лечењу, песништву, музици и певању, „ЧИН“ , Београд.

ЖИКИЋ 2010: Радослав В. Жикић, Србобран Д. Стојановић, Александар Ж. Тодоровић,Јован Б. Жикић, Тамнич кроз векове, Српско биолошко друштво „Стеван Јаковље-вић”, Крагујевац.

ЖИКИЋ 1997: Александар Д. Жикић, Крајинска насеља Доњег Тимока (Рогљево, Смедо-вац, Вељково), Одбор за проучавање села–Културно просветна заједница Репу-блике Србије, Београд.


ЗЛАТАНОВИЋ 1998: Момчило Златановић, Речник говора јужне Србије, Учитељски фа-култет, Врање.

ИВИЋ 1985: Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, Матица српска, Но-ви Сад.

ИВИЋ 1994: Српскохрватски дијалекти, њихова структура и развој, Издавачка књижни-ца Зорана Стојановића, Сремски Карловци, стр. 5–319.

ИВИЋ 1998: Павле Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Зборник Матицесрпске за филологију и лингвистику XLI/2, стр. 113–132.

ИВИЋ 1999: Павле Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Зборник Матицесрпске за филологију и лингвистику XLII, стр. 303-354.

ИВИЋ 2001: Павле Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Зборник Матицесрпске за филологију и лингвистику XLIV/1–2, стр. 175–209.

ЈАШОВИЋ 1997: Пастирска терминологија Пећког Подгора, Народна и универзитетскабиблиотека Приштина, Приштина.

ЈАШОВИЋ 1995–1996: Голуб Јашовић, Прилог проучавању говора Срба из западног делаПећког Подгора, Зборник Филолошког факултета V–VI, Приштина, стр.275–302.

ЈАШОВИЋ 2010: Голуб Јашовић, Неке особине говора Угљара код Косова Поља, Истра-живања српског језика на Косову и Метохији, књ. 1, Косовска Митровица, стр.93–138.

JAШОВИЋ 2012: Голуб Јашовић, Тамнич на Тимоку, лексика и ономастика, Филозофскифакултет, Природно-математички факултет, Свет књиге, Косовска Митровица,Крагујевац, Београд 2012.

JOВАНОВИЋ 1940: Коста Јовановић, Неготинска Крајина и Кључ, Насеља и порекло ста-новништва, Српски етнографски зборник, књ. LV, Београд, стр. 159–161.

ЈОВИЋ 1968: Душан Јовић, Трстенички говор, Српски дијалектолошки зборник XVII,Београд, стр. 1–239.

ЈОВИЋ 1981: Душан Јовић, О старини косовскоресавског дијалекта, Зборник за фило-логију и лингвистику Матице српске XXIV, Нови Сад, 155–158.

JOVIĆEVIĆ 1982: Radojica Jovićević, Ponarodnjena Grčka i grecizirana nomina propria uAsemanovu jevandjelju, Оnomastica jugoslavica 10, Zagreb, 83–84.

КЛАЈИЋ 1972: Братољуб Клаић, Велики рјечник страних ријечи, Загреб.ЛУТОВАЦ 1959: Милисав Лутовац, Неготинска Крајина и Кључ, Београд.МИЛОРАДОВИЋ 2003: Софија Милорадовић, Употреба падежних облика у говору Па-

раћинског Помораваља – балканистички и етномиграциони аспект, Београд,стр. 365.

МАРКОВИЋ 2004: Јордана Марковић, Говор Петровог Села код Кладова, Филозофскифакултет у Нишу, Ниш, стр. 5–194.


ПАВЛОВИЋ 1990: Звездана Павловић, Анализа имена река у сливовима Србије у којима јевидан румунски утицај, Ономатолошки прилози XI, Београд, 73–106.

ПЕЦО–МИЛАНОВИЋ 1968: Асим Пецо–Бранислав Милановић, Ресавски говор, Српскидијалектолошки зборник XVII, Београд, стр. 243–366.

ПУРКОВИЋ 1940: Миодраг А. Пурковић, Попис села у средњовековној Србији, ГодишњакСкопског филозофског факултета IV/2, Скопље, 51–160.

РАДИЋ 2010: Првослав Радић, Копаонички говор, Етнографски и културолошки приступ,Етнографски институт САНУ, Београд.

РАКИЋ 1987: Софија Ракић, Основне фонетске особине говора Доње Мутнице (код Па-раћина), Прилози проучавању језика, Нови Сад, стр. 29–61.

РАКИЋ МИЛОЈКОВИЋ 1990: Софија Ракић Милојковић, Основе морфолошког системаговора Доње Мутнице (код Парађина) Српски дијалектолошки зборник, књ.XXVI, Београд, стр. 75–117.

РЕМЕТИЋ 1996: Слободан Реметић, Српски призренски говор I, Гласови и облици, Српс-ки дијалектолошки зборник XLII, стр. 333–614.

РСАНУ 1959–2005: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. I–XVII,Београд.

РМС 1967–1976: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. I–VI, Нови Сад.СИМИЋ 1972: Радоје Симић, Левачки говор, Српски дијалектолошки зборник XIX,

Београд, 1–681 + карта.СИМОНОВИЋ 1959: Драгутин Симоновић, Ботанички речник – научних и народних имена

биљака са именима на руском, енглеском, немачком и француском језику, Ин-ститут за српскохрватски језик, књига 3, Београд, стр. 890.

СТАНОЈЕВИЋ 1972: Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од првих трагова до 1858.године, књига I, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин.

СТАНОЈЕВИЋ 1980: Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године,књига II, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин.

ЋИРИЋ 1998: Љубисав Ћирић, Конвергенције и дивергенције у ономастиконимапризренскотимочке области (први део), Зборник филолошког факултета 7, При-штина, 45–50.

ЋИРИЋ 2006: Љубисав Ћирић, О говорима Понишавља и суседних области, стање и па-ралеле у историјској перспективи, Просвета, Ниш, стр. 7–197.


Golub M. Jašović

CONTRIBUTION TO THE DIALECT RESEARCH OF THE VILLAGE TAMNIČ NEAR NEGOTIN22

SummaryThis paper deals with phonological and morphological characteristics of the village

Tamnič in Negotinska Krajina. The village is located about thirty kilometers south of Negotin.Most of the inhabitants refer to themselves as Kosovljani. They are emigrants from theKosovo and Metohija territory. Dialect used in this settlement is kosovsko – resavski. How-ever, we have registered numerous occurrences on phonological and morphological level thathave been taken from prizrensko – timočki and the neighboring Vlach and Bulgarian dialects.

Key words: Negotinska Krajina, Tamnič, speech, sounds, forms.

22 Рад je примљен 15. маја 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Збор-ника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 81:32 ; 811.163.41'272ИД: 195681548Прегледни рад

ДОЦ. ДР МИТРА М. РЕЉИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици,Филозофски факултет, Катедра за руски језик и књижевност

СРПСКИ ЈЕЗИК У АРЕАЛУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ: ОД НАДЕТНИЧКОГ ДО „КОНФЕСИОНАЛНОГ”2

Сажетак. У раду се на темељу обимне лингвистичке, етнографске, историо-графске и остале грађе те вишегодишњих теренских истраживања аутора, предочавају ос-новни проблеми данашњег статуса и положаја српског језика на Косову и Метохији, њи-хова историјска, социјална, културна и верска условљеност. Показује се да је, у следучестих међуетничких криза и у ненаклоњеном му несловенском етнолингвистичкомокружењу, српски језик подвргнут дуготрајном процесу дестабилизације који се првен-ствено огледа у бројчаном редуковању његових корисника, сужавању функционалнихмогућности и, посебно, комуникацијској неравноправности до мере која узрокује перма-нентну нестабилност етнолингвистичких идентитета, као и криптоглосно понашање го-ворних представника. Наведени фактори негативно су утицали на његово донедавно над-етничко статусно обележје.

Кључне речи: Српски језик, етнолингвистички, етнички, надетнички, конфе-сионални, социолингвистичка ситуација, криптоглосија.

Специфичност проблема српског језика на Косову и Метохији умногомеодређује сам положај Покрајине као међупростора који карактерише уочљив ет-новерски, културни и језички синкретизам, историјска и идеолошка подвојеностњегових житеља. Бројни подаци указују на то да зачетке егзистенцијалне неси-

1 [email protected] Текст је настао у оквиру рада на пројекту 178021 Опис и стандардизација савременог ср-

пског језика, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.


гурности и функционалне стагнације српског језика у датом ареалу треба тражи-ти у периоду османске управе која је, омогућивши територијално ширење албан-ског етничког корпуса и присилно исељавање српског становништва, као и ет-нојезичко и верско растакање остатка српске популације, из темеља измениладемографску мапу Космета, утискујући у неприпремљено тле дотад сасвим туђеверско-културне обрасце. Оваква констатација може се учинити некритичномако се има на уму да су представници Османског царства – султани, обласни за-поведници и др., користећи се наслеђеним предностима завидног „стажа” српскогјезика у дипломатској преписци,3 исти и сами користили, као и то да је, међу дру-гим језицима, српски био редован наставни предмет одабраних припадника јани-чарског корпуса (в. Ивић, 2001: стр. 267; Ћоровић, 2005: стр. 241–242; Вукиће-вић, 2000: стр. 11; Маринковић, 2010: стр. 280–298). С обзиром на раније срп-ско-албанске везе и чињеницу да се током средњег века српски, уз грчки илатински, користио као службени језик у канцеларијама албанских главара (Ћо-ровић, 2008: стр. 31; Вукановић, 1998: стр. 193; Шуфлај, 1925: стр. 206), Албан-цима при Порти српски језик још најмање је могао бити стран. Он ће за албанскевође постати непожељан тек када у османском запоседању Балкана сагледају при-лику за сопствено територијално ширење, а оно, сматрали су, може бити успешносамо под условом елиминисања словенског живља које је дотад насељавало под-ручје данашњег Космета. При тако замишљеном циљу, српски језик је као „нај-видљивија ознака етницитета” (Бугарски, 2005: стр. 71), нарочито након великесеобе 1690. године, кад су косовскометохијску област почела организовано запо-седати албанска племена, постао ништа мања сметња од хришћанске вере. То по-тврђују и спорадична одступања од уобичајеног редоследа у поступку насилногпреобраћања, па се, уместо албанизације која је најчешће започињала исламиза-цијом, словенском становништву најпре наметао албански језик. Као пример по-менућемо област Горње Реке у суседној Западној Македонији (која је са Косме-том чинила јединствен социо-културни и језички ареал) чији су словенски жите-љи, у настојању да сачувају православну веру, невољно прихватили албанскијезик, сачувавши свој само на нивоу минималног броја „културних маркера” (мо-литве, називи хришћанских празника).

„Културни маркери су веома блиски емблематичној употреби језика, од-носно употреби изолованих речи и фраза без озбиљније компетенције говор-ника у датом језику. Емблематична употреба језика нема комуникативну већсимболичку функцију идентификације са одређеном етничком, религијском,родном, расном и сличном заједницом” (Вучина Симовић, Филиповић, 2009:стр. 31).

3 Павле Ивић напомиње да је „писање српским језиком у првом столећу по паду Деспотови-не достигло географску раширеност каква није забележена ни раније ни касније. Српски је постаоједан од дипломатских језика у југоисточној Европи” (Ивић, 1998: стр. 65).

Митра М. Рељић: Српски језик у ареалу Косова и Метохије… 85

Полазећи од чињенице да је „Спољашња судбина језика у тесној вези сасудбинама оних који тим језицима говоре, то јест са судбинама индивидуа и на-рода” (Бодуен де Куртене, 1988: стр. 56), јасно је да су наведене околности нужноодредиле смер такозване спољашње историје српског језика на Косову и Мето-хији под османском управом, а дати спољашњи фактори могли су само неповољ-но утицати на природу и динамику развоја самог језика, другим речима, на њего-ву унутрашњу историју. Следствено томе, за разлику од неких других крајева гдеје, упркос исламизацији становништва, српски језик преживео османску окупа-цију са мање израженим последицама, на косметском је простору крај османскеуправе дочекао знатно ослабљен и рањив у многим аспектима. Узроци таквог ста-ња су, у најопштијем, следећи: губитак елитног и најобразованијег слоја српскогстановништва,4 растакање српске популације те потпуно културно, привредно иекономско сиромашење потлаченог живља, стални асимилацијски притисци, ко-начно, знатно касније (у односу на централни део српске државе) ослобођење одвишевековног ропства. Наведене околности, поред свега, довеле су до верског иетничког отуђења православног живља, као и до појаве верске, језичке, културне,моралне и сваке друге мимикрије те настанка исламизованих етнолингвистичкихгрупа са, до данас присутном, колебљивошћу етнојезичких идентитета.

Иако, дакле, заступљен и поштован у мери у којој је био потребан власти-ма, на властитом животном простору, косметском нарочито, српски језик носиоје етикету „неверничког” (исламизовани Словени неретко су трпели увреде збогнепознавања турског, в. Бацетић, 2001: стр. 159), а његов све мањи корпус говор-ника представљала је углавном обесправљена раја.

По ослобођењу Косова и Метохије 1912. године остало је наслеђе скоропетстогодишње османске управе које се огледало у коренитој измени етнограф-ске, верско-културне и језичке мапе Покрајине. Оно је било уочљиво присутно наплану свакодневног друштвеног и културног живота српског народа, а на језич-ком плану, поред изразито високог процента оријенталне лексике у говору кос-метских Срба, фонетских и других специфичности проистеклих из контаката саалбанским суседима, њих је, као и остале изворно славофоне групе, посебно онеу мешовитим насељима, карактерисао најчешће мимикријом мотивисани билин-гвизам, другим речима, ситуативно прелажење с језика на језик истојезичнихучесника у комуникацији.

„У Топличану су тако у раздобљу између два светска рата одрасли мушкар-ци, нарочито старији, често и међу собом говорили арбанашки. Тога исто јебило и код Срба у Штимњи, Мужичану и Косину” (Урошевић, 1990: стр. 109).

4 С обзиром на то да се, према речима Д. Богдановића, око Пећке патријаршије – архиепи-скопског, потом патријаршијског средишта, дотад окупљао „велики број најобразованијих и најду-ховнијих људи које је у средњем веку имао српски народ” (Богдановић, 1990: стр. 62) те ако се при-сетимо плејаде српских писаца који су стварали на овом простору – Владислава Граматика,Димитрија Кантакузина, Данила Пећког, Данила Бањског, Јефрема и др., са сигурношћу се може ре-ћи да је српски језик на данашњем Косову и Метохији до доласка Османлија био у пуном процвату.


Ипак, ове и многе друге датости нису морале бити препрека за отпочињање новогживота и народа и српског језика, поготово ако се узме у обзир несумњив полеттек ослобођених косметских Срба.

Навикли да словенску рају држе у апсолутној потчињености, албански бе-гови тешко су се, међутим, одрицали дотадашњег статуса и политичких циљеваформулисаних одлукама Призренске лиге 1878. године.

„Эта политическая организация типа паннациональной ассамблеи с пред-ставителями от всех территорий, населенных албанцами, стала первой инсти-туциональной формой албанского национализма […] Призренска Лига пос-лужила не только сильным толчком к дальнейшему росту албанского нацио-нализма, но и стала символом великоалбанских настроений” (Пономарева,2007: стр. 86–87).

Отуд ће се српска држава одмах суочити с наоружаним одметницима и новим зу-лумима над тек ослобођеним становништвом. Улогу качака, чије је име предста-вљало синоним за одметништво, нешто касније ће, као што је познато, преузетибалисти, а ове, коју деценију касније, сменити тзв. Ослободилачка војска Косова,тако да је, по правилу извана подстицано, албанско одметништво комбиновано суличним демонстрацијама као начинима борбе до замишљеног циља обележилоцео XX век. Оно је истовремено значило даља, масовна и појединачна исељавањасрпског становништва те, на тај и све друге начине, маргинализовање његовогкултурног и језичког присуства.

Након Другог светског рата, посебно од шездесетих година прошлог века,стање на Косову и Метохији све више је подсећало на оно из најцрњих периодаосманске владавине. О терору над српским становништвом, његовом духовном икултурном баштином, најбоље сведоче небројени апели епископа рашко-при-зренског и будућег патријарха Павла, дечанског игумана Макарија, девичке игу-маније Параскеве и других (в. Задужбине Косова 1987). Жалбе упућиване Бео-граду нису биле ништа мање ризичне по адресанта од оних упућиваних својевре-мено султану, а неразумевање државних чиновника често изричитије од оног накоје су Срби наилазили код представника Порте. Жалбе су, дакле, као и у осман-ско време, писане само у крајњој нужди будући да су тадашње власти молиоце запомоћ лако проглашавале за српске шовинисте. Отуд Е. Пономарјова с разлогомистиче:

„Либерализация политического режима с конца 60-х гг. XX в. способство-вала усилению сепаратистских настроений. Более того, официальный Белградкосвенно способствовал его развитию” (Пономарева, 2007: стр. 90).

И док су власти између два светска рата, захваљујући, пре свега, доброј ве-ри и намери краља Александра, упркос тешкоћама и чињеним грешкама, доистанастојале, и прилично успевале да на развалинама петовековне османске управеоживе индустријско-привредну производњу, покрену друштвену и, особито, кул-турно-просветну активност столећима тлачених косметских Срба, новом кому-


нистичком режиму пошло је за руком да поништи њихову муком извојевану сло-боду и сведе их на мањину у сопственој држави. Такав статус српског народарефлектовао се на статус и положај српског језика. Конкретно: 1) сходно неприн-ципијелним уставним одредбама из 1974. године које су омогућавале њихово сва-којако ишчитавање и примену, српски језик је у званичним актима, личним ис-правама и сл. постао други, неретко безимени, а у судским и другим одлукама, исасвим изостављани језик; 2) штампана продукција – књиге, новине, часописи идр. на српском језику редукована је до те мере да све време, на пример, излази је-дан једини дневни лист на српском језику; 3) школски уџбеници и приручници,будући да подлежу опорезивању, вишеструко су скупљи од истих на албанскомјезику; 4) креирањем наставних програма, укључујући и програм српског језикаи књижевности почесто се баве неупућени и недобронамерни Албанци; 5) топо-нимијске ознаке на албанском језику већ тада се прекрајају и исписују на начинда се једва препознаје њихова словенска основа итд.

Планска протеривања те масовне и појединачне ликвидације косовскоме-тохијских Срба трају више од три столећа.

„В отсутствии научно обоснованных аргументов, необходимых для под-крепления территориальных претензий, единственным способом реализациивеликоалбанской идеи стало освоение обозначенных территорий путем их ал-банизации. Осуществлялось это различными способами: колонизацией (ме-ханическим притоком) и поселением албанцев на неалбанских территориях,насилием над христианским, коренным населением и его принудительной вы-сылкой, албанизацией этнических групп исламского вероисповедания и т. п.,вплоть до проведения стратегии интенсивной рождаемости, объявления такназываемой ’демографической войны’ (Пономарева, 2007: стр. 91).

Насиље је попримало трагичне размере приспећем сваког новог окупатора комесу се Албанци по правилу приклањали и користили прилику за несметан прогонсловенског, пре свега, српског становништва. Ипак, највећи егзодус Срби ће до-живети почетком јуна 1999. године по доласку тзв. међународних снага, када јебезмало за неколико дана две трећине, ионако малобројне, српске популацијепрогнано са Косова и Метохије а током ове и каснијих година убијен огроман,прецизно још неутврђен, број косметских Срба и припадника других „некоопера-тивних” заједница. Пропорционално овоме, и српски језик – стандардни и говор-ни, укључујући и његову писану баштину – уништене библиотеке (црквене,школске, факултетске, приватне), записе, натписе и др.,5 сасвим је избрисан саотприлике две трећине косметске територије. Остатак српског језика који је на-ставио да живи у гетоима, функционално и комуникацијски је обесправљен, а умери у којој је био потребан албанским и протекторским властима, постао јесредство порицања српског идентитета (њиховог, на пример, преименовања у Ко-соваре), објект свакојаке манипулације и загађивања на свим нивоима језичке


структуре (в. Рељић, 2002: стр. 146–149; 2010: стр. 253–264; Дилпарић, 2010: стр.235–289; Дилпарић, Станковић, 2010: стр. 291–333).

Присилно исељавање и физичка ликвидација Срба, Горанаца, Муслимана,затим славофоних Рома и појединачних припадника осталих народа – Чеха, Ма-ђара, Руса, Македонаца, Хрвата, Албанаца и других који су се служили српскимјезиком, први је узрок драстичног сужења територије и бројчаног редуковања ко-рисника српског језика. Други фактор који је битно утицао на процентуално ума-њење српских говорних представника као и сужење територије на којој се српскијезик назива својим именом јесте преименовање српског језика у бошњачки, од-носно босански у срединама с муслиманском популацијом. Користећи терминпреименовање, имамо на уму ставове низа аутора, попут П. Пипера (2005), В.Гудкова (2001), Б. Брборића (2001), М. Ковачевића (2007) и бројних других, каои властити увид у „функционисање” такозваног босанског језика међу старосе-деоцима Космета исламске вероисповести (Рељић, 2009: стр. 39–52). Наиме,осим имена, у српском књижевном језику, тачније и према речима Г. Нещименко„его региональной редакции” (Нещименко, 2003: стр. 96), којим се служе каосредством официјелног општења, припадници поменутих заједница ништа про-менили нису. Језичко преименовање, уз све друго, рефлектовало се на плану де-финисања постојеће социолингвистичке ситуације у том смислу да се, поред већпостојећих типова диглосије, нужно издваја и привидна (лажна) бидиглосија,односно битриглосија, карактеристична за муслиманске староседеоце који суусвојили ново име језика, као и католичке Јањевце а у чијим вербалним репер-тоарима, насупрот локалним идиомима – нашинском, горанском, јањевачком, напозицији Н-варијетета (в. Фергусон 1983) номинално егзистирају босански и хр-ватски језик. Коначно, језичка преноминација произвела је низ додатних пробле-ма у оквиру група којима је иста наметнута. Будући да код знатног дела старосе-делачког становништва језичко преименовање није било вољан, већ страхом иагресивном пропагандом изнуђени чин,6 оно је проузроковало поделу космет-ских Словена исламске вероисповести на присталице и противнике етнојезичкогпреименовања, што је потом резултирало и дубљим идеолошким подвајањем за-једнице. Овоме се може додати језички трансфер бројних Рома њиховим укључи-вањем у албанске или бошњачке школе, као и одустајање од српског језика онихАлбанаца који су стицали образовање на српском језику и исти користили за по-

5 Библиотека, на пример, Катедре за славистику са импозантним бројем квалитетних књигана Филолошком факултету у Приштини у целости је уништена. Размере страдања црквених књиж-них фондова делимично илуструје податак да је само у приштинској цркви Светог Николе заједноса црквом изгорело 90 старих свештених и црквених књига (штампаних у Русији, Грчкој и другде),међу којима и једна рукописна из XVIII века. Треба подсетити да су неке од сагорелих књига билеи више од сто година старије од цркве, саграђене иначе 1830 г. Поменућемо, такође, да је, међу број-ним црквеним рукописима, уништењем манастира Свете Тројице код Мушутишта, 1999. годинестрадао и рукописни Апостол на пергаменту из XIV –XV в. Ктиторски пак натпис над улазним две-рима храма Богородице Одигитрије из 1315 г. у Мушутишту, до темеља уништеног 1999. г., спадаоје према мишљењу Љ. Фолића „у ред најлепших и најстаријих епиграфских споменика” (Фолић,1999: стр. 2).


требе, како јавног тако и приватног општења. Осим наведених, скренућемо паж-њу на две важне околности које су водиле ка деградацији српског језика означе-ног насловом рада.

Будући да су у акцији протеривања српског становништва, изузев дела Ко-совске Митровице, без Срба остали сви косметски градови, сужавање територијена којој се српски језик чује истовремено је пратила својеврсна рурализација срп-ског језика, другим речима, он је измештен из средине која му неопходном „ин-фраструктуром” (бројношћу и покретљивошћу становништва, развијеношћушколства, средстава за масовну комуникацију итд.) може омогућити правиланразвој (Јовић, 1983: стр. 41). Нестанак феномена званог „језик града” о чему је Б.А. Ларин, на пример, писао још 1928. године (в. Ларин, 1977, Халидеј, 1983; Маг-нер, 1983; Јутронић-Тихомировић, 1983, 1984, Пипер, 2008б, Јерофеева, 2009 идр.), осим што сам по себи представља неуобичајену и по језик посебно штетнупојаву, исходовао је новим проблемима у пренасељеним гетоима који су, без ика-квих кадровских, економских привредних и културних претпоставки, претендо-вали да преузму улогу урбаних центара.

Међу првим уредбама Цивилне мисије УН нашла се и она о равноправно-сти службене и јавне употребе албанског и српског језика.7 Будући уверени да је,с тачке гледишта њихове надлежности и, посебно, (не)заинтересованости за ре-шавање проблема, обелодањивање уредбе сасвим довољно, протекторе ни најма-ње није узнемирило то што је већ почетком јула 1999. године с јавних места у гра-довима и највећем броју косметских села нестало и последње српско слово. Тач-није речено, чак нису скривали да им је тиме посао олакшан (што је мање било

6 За разлику од досељеника који су ново име језика прихватили и као чин солидарисања сбосанскохерцеговачким саистоверницима и који преименовањем језика нису изгубили поуздање уисти, за многе староседеоце (реч је о људима који се одвајкада служе јужнометохијским говорима исрпским књижевним језиком и којима је ијекавска замена јата потпуно страна и често непремости-ва препрека), преименовање језика неретко je представљало само прелазну фазу ка бржој језичкојасимилацији, што се показало превођењем властите деце у албанске школе. Као илустрацију наво-димо сведочење Ифете Јакупи, Босанке удате за Албанца: Ђаковчани су највише страдали. Затошто им је, претпостављам, сметао наш језик… Шефћет Цановић, утицајни члан СДА на нивоуКосова, узели га и још се ништа не зна о његовој судбини… Настрадала је још једна Бошњакињакоја није знала албански. Њу су ликвидирали. Тукли су Алију Кољеновића након рата мислећи даје Србин… Сметало је свима да се говори на босанском упоређујући га са српским… Дешавалосе да наставници прате ђаке до кућа. Двије године су дјеца учила на матерњем. Сада нема на-ставе на босанском. Ученика има, али су се њихови родитељи опредјелили за наставу на албан-ском (Alem, 24. Januar 2004, br. 119). Овом процесу који се последњих година одвија у присуству ипод покровитељством страних протектора, успешно се одупире становништво Горе. Непоколебљи-вост у погледу очувања имена свог језика, упркос свим притисцима, може се објаснити присуствомвисоког степена језичке свести, на чему би Горанцима многи могли позавидети.

7 „По конституции Республики Косово, вступившей в силу летом 2008 г., в самопровозгла-шенном государстве функционируют два официальных языка – албанский и сербский, а на муни-ципиальном уровне могут использоваться в качестве официальных языков турецкий и цыганский[…] Во многом такой правовой мультилингвизм может быть охарактеризован как декларативный,поскольку не всегда соблюдается в реальной практике, что отмечается и в результатах полевых мо-ниторинговых исследований, регулярно проводимых международными организацияви… ” (Кату-нин, 2010: стр. 103, 115).


Срба, то је остајало мање локација за макар формално обезбеђивање, а нестанакзаједно са њима и српског језика ишло је ’на руку’ нечасној савести, јер се, у крај-њем исходу, желело представити да их ту није ни било).8 У таквим околностима,са несумњивим њиховим уделом, припадници такозваних међународних снагасматрали су сасвим споредном чињеницу потпуне функционалне неравноправ-ности српског језика, с обзиром на то да су изгоном његових корисника те до кра-ја спроведеном културно-образовном, информативном, економском и политич-ком изолацијом остатка говорне популације, претпоставке за исту биле искључе-не. Нашавши се у изолованим селима, српски језик суочио се са бројнимпроблемима међу којима су најуочљивији следећи: 1) мешањем придошлих с ме-сним говорима, па градских и различитих сеоских идиома, затим неприродном,али стицајем околности нужном прилагођавању градских говора сеоским итд.,настајали су својеврсни језички амалгами, тј. интерферентни продукти, непо-жељни како за стандардни језик, тако исто и за идентитетску специфичност поје-диначних аутохтоних говора; 2) губитак социјалне аутолокализованости које јепрема речима П. Пипера „упоредиво са губитком физичке равнотеже (изопш-тење је, као што је познато, облик најтеже казне у многим културама)”(Пипер,1997: стр. 20), нужно је имао за последицу и губитак, слободније казано, језичкеравнотеже, испољаване у првом реду на плану семантизације одређених речи иизраза; 3) недостатак развијеног школства, средстава информисања, привредних,културних и других установа и институција, свега што стимулише језички развој,довело је до тога да су се функционалне могућности српског језика, будући да јемало шта имао да „опслужује”, превасходно исцрпљивале у сфери људске не-среће; 4) свеприсутна свест о општој, па и језичкој угрожености, потискивала јерационално и у први план истицала емоционално вредновање свега, у том смислуи језичких чињеница од чега је српски језик имао мало користи. Следствено томе,вербалне реакције на српски језик добрим делом се крећу од суперлативних по-пут најлепши на свету до самосажаљивих потврђиваних речима патња и сл.; 5)у контексту таквих суочавања, најважнија – комуникацијска језичка функцијапочесто је у сенци, на неодмерен и непродуктиван начин промовисане, симбо-личке функције српског језика.

Оно по чему ће се памтити „језичка политика” удружене међународне ипривремене албанске власти свакако су тортуре и убиства Срба, Муслимана, Го-ранаца и других, почињена због изговорене речи српског језика. Дате околности

8 Цинизам са каквим су се према приштинским Србима, на пример, опходили припаднициБританског контингента КФОР-а (не и многи Ирци те поједини Шкоти из његовог састава) најбољеилуструје податак да су „бригу” за њихове животе исказивали тако што би им делили пиштаљке ко-јима је, у случају напада, требало да „дозову” помоћ, иако „спасилаца” често ни на километар уда-љености није било. Та пиштаљка коју су поједини Срби, таман као деца кључ (да га не изгубе), но-сили о врату, била је њихово једино „одбрамбено” средство, у исто време кад су Албанцирасполагали арсеналима наоружања сваке врсте. Вишеструко су била индикативна обележавањасрпских станова налепницама на којима је крупним словима писало THIS FLAT IS UNDER THEKFOR PROTECTION, најпре зато што су живо асоцирала на време „жутих трака”, а онда и стогашто, осим лакшем детектовању жртве, ничему другом нису служила.


водиле су ка томе да малобројни, по градовима и селима заточени корисници срп-ског језика, из страха за голи живот, уколико би се изнимно нашли на улици, и до-словно заћуте, другим речима, постану нелингвални. Не само говорени, већ и је-зик писани и знаковни (натпис на одећи, фабричка етикета, марка аутомобила исл.) представљао је ништа мањи ризик по особу непожељне националне припад-ности. Поменуту ситуативну нелингвалност, као и страхом изнуђено прикривањеидентитета славофоних житеља Космета употребом каквог туђег, најчешће ен-глеског језика9, веома раширено у првим годинама протектората, терминолошкисмо одредили као криптословенство, односно криптоглосија.10

Криптоглосија (в. Рељић, 2011: стр. 241–254) која је последњих неколиковекова, с времена на време, то јест од једног до другог рата, од једне до друге ал-банске побуне или туђинске окупације, у овој или оној форми, мањем или већемстепену, била саставни део језичког понашања косовскометохијских Срба а којасе у најдрастичнијем виду манифестовала крајем прошлог и почетком овога века,има своје видљиве и далекосежне последице. Чести периоди изопштавања срп-ског језика – његово „затварање” у куће, коришћење у грчу и страху, као и његовонеприродно, односно присилно замењивање туђим језиком, у великој мери нега-тивно је утицало на језичку компетенцију говорних представника. Ништа мање,последице криптоглосије очитују се на плану двеју основних функција језика –комуникацијске и симболичке, будући да она доводи до поремећаја у равнотежиистих (в. Бугарски 1997: 23). Наиме, пречесто и транспарентно истицање симбо-личке функције у датом је случају представљало тек психолошку компензацијузбог угроженог комуникацијског потенцијала језика. С друге стране, важна наме-на симболичке функције да репрезентује језик изван језичког колектива, омогу-ћи му упоредивост у равни „свог” и „туђег” у најпозитивнијем смислу, из наведе-них разлога је сасвим изостала. Криптоглосија, без икакве сумње, оставља после-

9 Исходи англофоног прикривања етнојезичке припадности бивали су различити. Понекадје, на пример, посезање за туђим језиком било од слабе користи, као у моменту јавног линчовања(у Приштини, 28. новембра 1999) професора Приштинског универзитета Драгољуба Башића начији је идентитет скренуо пажњу аутомобил српске фабрике „Застава” у којем се затекао а који јеприсилно заустављен молотовљевим коктелом. Тако је професоров покушај да властити живот за-штити уз помоћ енглеског језика, којим је као некадашњи предавач на Берклијевом универзитетуиначе одлично владао, био узалудан. У многим другим приликама енглески је некако пролазио.

10 Термин криптоглосија (cryptoglossia) среће се у литератури која првенствено долази с ан-глојезичког подручја, и то нарочито у студијама и чланцима који се баве развојном психологијомдеце, а означава, пре свега, тајни језик (secret language) близанаца. Поред овог, у мноштву расправаприсутног термина, попут, на пример, текста групе аутора на челу са М. Рутером (Rutter, Bolton etal. 1999), као синонимичан се користи и термин криптофазија (cryptophasia) а којим углавном опе-рише К. Готесман (Gottesman 2006), али и други, као идиоглосија (idioglossia) и идиолалија (idiola-lia) (Noble, Sorger 2003). Гдекад се говори и о криптографији (тајнопису) близанаца, па се на интер-нет сајтовима чак наилази на терминолошку кованицу твинтографија (према twin – близанац).Очигледно је да се, типолошки шире посматрано, криптоглосија код близанаца може сврстати у редфеномена какав је тајни језик грађевинских мајстора (бањачки, на пример, у западној Србији, илибошкачки у Средачкој жупи и Сиринићу), затим тајни језик некадашњих варошких трговаца, жар-гон лопова, затвореника и сл., те да, осим обележја „скривен” у основи термина, има мало заједнич-ког са криптоглосијом о којој је овде реч.


дице на плану психичког развоја и здравља, како појединаца тако и језичкезаједнице у целини, а исто тако на формирање негативних ставова према свемушто носи албанску ознаку – језику, народу, култури. Коначно, потреба прикри-вања језичког идентитета била је један од кључних разлога присилног или вољногодустајања од српског језика (или барем његовог имена) припадника староседе-лачке муслиманске популације, Рома и др.

Упркос процентуалном свођењу српског становништва на свега нешто ви-ше од 10% укупне косметске популације и чињеници да у стотине села у којимасу коју деценију раније живели, Срба више није било, 1999. године они су, у ма-њем или већем броју, још увек били присутни у свим областима Покрајине, штозначи да се и српски језик могао чути на најширем подручју Косова и Метохије.У прилог српском ишла је и чињеница да су, како је поменуто, тај језик као својкористили и припадници других заједница – сви Муслимани и Горанци, сви пра-вославни и знатан број муслиманских Рома, затим многи Албанци, Турци, паЦинцари, Чеси, Мађари, Руси, Пољаци, Словенци те многи други. Концентрацијаприпадника различитих народа који су се служили српским језиком нарочито јебила приметна у косметским градовима попут Косовске Митровице и Приштине.Поред могућности да се образују на матерњем језику, многи су Турци у Пришти-ни своју децу слали у српске школе а неретко и стварали на српском језику – пи-сали поезију и сл. Исто се може рећи за немали број Албанаца, поготово оних ко-јима је српски језик и књижевност било професионално опредељење. Српски је-зик, дакле, без обзира на његово деценијско потискивање и покушајемаргинализовања, све до 1999. године у неким је косметским срединама, будућиосновно средство међунационалног споразумевања, у извесном смислу, још увекимао статус надетничког идиома. Редуковањем броја корисника и његовим ели-минисањем са већег дела косметске територије, пре свега, изгоном из градскихцентара, он се све више своди на етнички (српски) а, узме ли се у обзир корпус го-ворника, и на „конфесионални (православни)” идиом.


БАЦЕТИЋ 2001: Тома М. Бацетић, Стара Србија: прошлост, садашњост, народни жи-вот и обичаји / превод, речник и регистри Добрило Аранитовић. – Београд: Исто-ријски музеј Србије, 2001.

БОГАВАЦ 2004: Милован Ј. Богавац, Историја српске књижевности на Косову и Мето-хији: 1850–1941. – Београд: Апостроф – Лепосавић: Институт за српску културу,2004.

БОГДАНОВИЋ 1990: Димитрије Богдановић, Књига о Косову: Разговори о Косову. –Београд: Књижевне новине, 1990.

БОДУЕН ДЕ КУРТЕНЕ 1988: Јан Бодуен де Куртене, Лингвистички списи / превео и прире-дио Предраг Пипер. – Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1988.


БРБОРИЋ 2001: Бранислав Брборић, С језика на језик (Социолингвистички огледи II). –Београд: ЦПЛ – Нови Сад: Прометеј, 2001.

БУГАРСКИ 1997: Ranko Bugarski, Jezik od mira do rata.– Beograd: Čigoja – XX vek, 1997.(Sabrana dela, knj. 11).

БУГАРСКИ 2005: Ranko Bugarski, Jezik i kultura. – Beograd: XX vek, 2005.ВУКАНОВИЋ 1998: Татомир Вукановић, Дреница: Друга српска Света Гора: антропоге-

ографска и етнолошка разматрања на терену и у народу вршена од 1934. до1937. године. – Приштина: Музеј у Приштини – Народна и универзитетска библи-отека у Приштини, 1998.

ВУКИЋЕВИЋ 2000: Миленко М. Вукићевић, Знаменити Срби Муслимани. – Београд: Чи-гоја, 2000.

ВУЧИНА СИМОВИЋ, ФИЛИПОВИЋ 2009: Ивана Вучина Симовић и Јелена Филиповић, Ет-нички идентитет и замена језика у сефардској заједници у Београду. – Београд:Завод за уџбенике, 2009.

ГОТЕСМАН 2006: Karen Gottesman, Raising Twins after the First Year: Everything You Needto Know about Bringing Up Twins – from Toddlers to Preteens. New York: Marlowe &Company, 2006.

ГУДКОВ 2001: В.П. Гудков, О статусе, структуре и названии литературного языка бос-нийских мусульман. – Исследование славянских языков в русле традиций сравни-тельно-исторического и сопоставительного языкознания. – М.: Изд. Московскогоуниверситета, 2001.

ДИЛПАРИЋ 2010: Бранислава Дилпарић, О правописној каши у косметским гласилима на(англо)српском језику. – Зборник радова са пројекта Истраживања српског језикана Косову и Метохији (2008). Књ. 1. – Косовска Митровица: Филозофски факул-тет, 2010, 235–289.

ДИЛПАРИЋ, СТАНКОВИЋ 2010: Бранислава Дилпарић и Станислав Станковић, Из имено-вања косовскометохијске покрајине и њених становника у енглеском језику. –Зборник радова са пројекта Истраживања српског језика на Косову и Метохији(2008). Књ. 1. – Косовска Митровица: Филозофски факултет, 2010, 291–333.

Задужбине 1987: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа. – Призрен:Епархија рашко-призренска – Београд: Богословски факултет, 1987.

ИВИЋ 1998: Павле Ивић, Преглед историје српског језика / приредио Александар Мла-деновић. – Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стоја-новића, 1998. (Целокупна дела, књ.VIII).

ИВИЋ 2001: Павле Ивић, Српски народ и његов језик / прир. Милорад Радовановић. –Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића 2001(Целокупна дела, књ. V).

ЈЕРОФЕЈЕВА 2009: Елена В. Ерофеева, Языковая ситуация современного города и методыее исследования. – Вестник Пермского университета, вып. 5, Пермь, 2009.


ЈОВИЋ 1983: Dušan Jović, Književni jezik i urbani idiom. – Jezik u savremenoj komunikaciji.– Beograd: Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu, 1983, 34–52.

ЈУТРОНИЋ ТИХОМИРОВИЋ 1983: Dunja Jutronić-Tihomirović, Jezik grada. – Jezik grada(tematski blok) / ured., izbor i prevod Dunja Jutronić-Tihomirović. – Argumenti 1–2,Rijeka, 1983, 196–204.

КАТУЊИН 2010: Дмитрий А. Катунин, Современное языковое законодательство Косова иМетохии: становление, динамика и тенденции. – Међународни тематски зборник„Косово и Метохија у цивилизацијским токовима”. Књига 1: Језик и народна тра-диција. – Косовска Митровица: Филозофски факултет, 2010, 103–115.

КОВАЧЕВИЋ 2007: Милош Ковачевић, Идентитет српскога језика у огледалу лингвис-тике и политике. – Српско питање и србистика. Србистика (ванредни број).Зборник радова 3 /прир. Петар Милосављевић. – Бачка Паланка – Ваљево, 2007,111–123.

ЛАРИН 1977: Б.А. Ларин, История русского языка и общее языкознание (Избранные ра-боты). – Москва: Просвещение, 1977, 175–199.

МАГНЕР 1983: Thomas F. Magner, Gradski dijalekti u Jugoslaviji. – Jezik grada (tematskiblok) / ured., izbor i prevod Dunja Jutronić-Tihomirović. – Argumenti 1–2, Rijeka,1983, 187–195.

МАРИНКОВИЋ 2010: Мирјана Маринковић, Српски језик у Османском царству: Примерчетворојезичног уџбеника за учење страних језика из библиотеке султанаМахмуда I. – Славистика 14, 2010, 280–298.

НЕШЧИМЕНКО 2003: Галина П. Нещименко, Языковая ситуация в славянских странах:Опыт описания. Анализ концепций. – Москва: „Наука”, 2003.

НОБЛ, СОРГЕР 2003: Elizabeth Noble and Leo Sorger, Having Twins and More: A Parent’sGuide to Multiple Pregnancy, Birth, and Early Childhood. – 3rd ed. New York:Mariner Books, 2003.

ПИПЕР 1997: Predrag Piper, Jezik i prostor. – Beograd: XX vek, 1997.

ПИПЕР 2005: Предраг Пипер, Историјски језик и политички „језици”// Распеће језика ср-пскога бр. 2, Никшћ, 2005, 24–28.

ПИПЕР 2008: Предраг Пипер, О урбаној етнолингвистици. – Етнолингвистичка проуча-вања српског и других словенских језика: у част академика Светлане Толстој /уред. Предраг Пипер и Љубинко Раденковић. – Београд: САНУ, Одељење језика икњижевности, 2008, 311–323.

ПОНОМАРЈОВА 2007: Е.Г. Пономарева, Политическое развитие постъюгославского про-странства: (внутренние и внешние факторы): момография. – М.: МГИМО – Уни-верситет, 2007.

РЕЉИЋ 2002: Митра Рељић, Улога афикса у грађењу имена становника Космета. –Славистика, 6, 2002, 146–149.


РЕЉИЋ 2009: Митра Рељић, О националном имену и преименовању језика Бошњака /Муслимана (Српски језик као босански у Призренско-шарпланинској области).– Зборник Матице српске за славистику, св. 75. – Нови Сад: Матица српска, 2009,39–52.

РЕЉИЋ 2010: Митра Рељић, Етноними – досетке у функцији идентитетског порицањакосметских Срба од османског периода до данас. – Међународни тематски збор-ник „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима”. Књига 1: Језик и народнатрадиција. – Косовска Митровица: Филозофски факултет, 2010, 253–264.

РЕЉИЋ 2011: Митра Рељић, Криптоглосија као саставни део језичког понашања славо-фоне популације на Косову и Метохији. – Јужнословенски филолог LXVII. –Београд: САНУ и Институт за српски језик САНУ, 2011, 241–254.

РУТЕР И ДР. 1999: Michael Rutter and Patrick Bolton, Richard Harrington, Ann Le Couteur,Hope Macdonald, Emily Simonoff. Genetic Factors in Child Psychiatric Disorders. –I.A. Review of Ressearch Strategies. – http://onlinelibrary.wiley.com. do/10.1111/j.1469-7610.1999.tb 02272.x/ bstract.

ЋОРОВИЋ 2005: Владимир Ћоровић, Историја Срба. – Београд: Алнари-Акиа М. Принц,2005.

ЋОРОВИЋ 2008: Владимир Ћоровић, Историјски лексикон / прир. Драган Лакићевић,предговор Ненад Љубинковић. – Београд: Српска књижевна задруга, 2008.

УРОШЕВИЋ 1990: Атанасије Урошевић, Косово. – Приштина: Јединство, 1990.ФЕРГУСОН 1983: Charles A. Ferguson, Diglosija. – Jezik grada (tematski blok) / ured., izbor i

prevod Dunja Jutronić-Tihomirović. – Argumenti 1–2, Rijeka, 1983, 179–186.ФОЛИЋ 1999: Љубиша Фолић, Порушене и оскрнављене светиње на Косову и Метохији.

– Распето Косово, 1999.ХАЛИДЕЈ 1983: M. A. K. Halliday, Jezik u urbanoj sredini. – Jezik grada (tematski blok) /

ured., izbor i prevod Dunja Jutronić-Tihomirović. – Argumenti 1–2, Rijeka, 1983,171–178.

ШУФЛАЈ 1925: Milan Šuflaj, Povijest sjevernih Arbanasa (sociološka študija) // Архив за ар-банаску старину, језик и етнологију, књ. II (1924). – Београд, 1925.


Митра М. Релич

СЕРБСКИЙ ЯЗЫК В АРЕАЛЕ КОСОВО И МЕТОХИИ: ОТ НАДЭТНИЧЕСКОГО ДО „КОНФЕССИОНАЛЬНОГО”11

РезюмеНа основании обширного лингвистического, историографического и пр. материа-

ла а также многолетних полевых исследований автора, в работе приводятся к сведениюосновные проблемы сегодняшнего статуса и положения сербского языка в Косово и Ме-тохии, их историческая, социальная, культурная и религиозная обусловленность. Оказы-вается, что в ряде частых междуэтнических кризисов и в неблагосклонном ему неславян-ском этнолингвистическом окружении, сербский язык подвергнут длительному процессудестабилизации, что в первую очередь проявляется в численном сокращении его пользо-вателей, сужении функциональных возвожностей и, особенно, коммуникационной не-равноправности до степени, обусловливающей постоянную нестабильность этноязыко-вых идентичностей и криптоглоссное поведение представителей речи. Умалением числапользователей и его вытеснением с большей части косметской территории, прежде всего,из городских центров, сербский язык все более получает признак этнического (сербско-го), и даже „конфессионального (православного)” идиома.

Ключевые слова. Сербский язык, этнолингвистический, этнический, надэтничес-кий, конфессиональный, социолингвистическая ситуация, криптоглоссия.


KЊИЖЕВНОСТ

УДК: 821.163.41.09:398 ; 821.163.41.09"4/14" ; 94(497.11)"1389"ИД: 195666188


ПРОФ. ДР ВАЛЕНТИНА Д. ПИТУЛИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра са српску књижевност и језик

КОСОВСКА БИТКА ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА И ЕПСКЕ ЛЕГЕНДЕ

Сажетак. Како је Косовска битка била преломни тренутак у историји српскогнарода она је брзо транспонована у усмену књижевност. Српски, византијски и турскиизвори дају углавном оскудне податке о току и исходу Косовске битке. Напоредо са ис-торијским изворима живела је и епска легенда коју је, у зависности од етнопсихолошкезаједнице, обликовао талентован појединац, а народ је прихватао, често као своју јединуисторију. Епска легенда о Косовској бици садржи све моменте важне за овај догађај, одбиографије епских јунака, Муратове књиге, кнежеве вечере, опањканог јунака, боја, Ми-лошевог подвига, слике после боја и светитељског култа кнеза Лазара. У раду дајемо пре-глед најважнијих извора за Косовску битку, као и паралелну епску историју догађаја којије у свести српског народа имао значење „последњих времена”.

Кључне речи: Косовска битка, историја, епска биографија, Срби, Турци, Ми-лош Обилић, кнез Лазар, цар Мурат.

Косовска битка, која се одиграла на Косову пољу на Видовдан, 15 јуна1389. године остала је у српској историји централни догађај. По неким сведоче-њима битка је почела и завршена у истом дану. Исход битке се из историјских из-вора не може утврдити. Савремени споменици о Косовској бици (неколико писа-

1 [email protected]


ма, записа и дипломатских аката) доста су оскудни у чињеницама. У њима су датипрви утисак о бици и подаци о погибији оба владара.

Велику тешкоћу у сагледавању чињеница везаних за Косовску битку чинии рани постанак легенде. Наши научници улагали су велике напоре да осветле Ко-совску битку. У каснијим изворима (летописи, хронике, родослови, приче, пе-сме) садржани су извесни подаци о овом догађају које не можемо узети као веро-достојне јер нису ослобођени субјективног схватања аутора, као ни утицаја на-родне традиције.

Песме о Косовском боју, које су живеле у народу, углавном се везују за самдогађај у коме доминира јединство момента. Оне представљају заокружене цели-не које певају или о одређеним јунацима или о појединим моментима Косовскебитке. Како записа песама из времена битке нема то их не можемо посматратикао транспоновани историјски тренутак датог времена већ као песничко језгрокоје је, пролазећи кроз време, доживљавало извесну трансформацију у зависно-сти од средине и историјског тренутка. Како су песме о Косовском боју биле одопштег значаја за цео народни корпус то се певање проширило и у срединама којесу биле удаљене од самог места где се битка одиграла.

Први записи епских песама датирају с краја XV века и Вук Караџић конста-тује:

„Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине,но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све за-боравили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати ипјевати.”2

Народна традиција је по својим законитостима стварала представу о Косов-ском боју. Догађај је толико одјекнуо у свести српског народа да је врло брзотранспонован у епску песму. Од многих наших и страних научника који су се ба-вили проблемом косовских песама навешћемо само неке. Испитивање развојакосовске легенде започело је у XIX веку. Проучавањем косовске легенде, измеђуосталих, бавили су се Армин Павић (18773), Стојан Новаковић (18784), ИларионРуварац (18875), Љубомир Ковачевић (18886), Фрањо Рачки (18897), Андра Га-вриловић (18988), Милош Ђурић (19199), Павле Поповић (191910), Алексеј Оле-

2 Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, II, Просвета, Београд, стр. 569. (Вуковпредговор из 1826).

3 Армин Павић, Народне пјесме о боју на Косову, године 1389, Загреб, 1877.4 Српске народне песме о боју на Косову, Годишњица Николе Чупића, II, 1878, Народна

предања о боју косовском, Старине Џ, 1878.5 Иларион Руварац О кнезу Лазару, Нови Сад, 1887.6 Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе Чупића, X, 1888. 7 Фрањо Рачки, Бој на Косову, Узроци и посљедице, Рад, ЈАЗУ, 97, 1889.8 Андра Гавриловић, Белешке о варијантама српских народних песама. Годишњица Нико-

ле Чупића, 1898, књ. 18.9 Милош Ђурић, Видовданска мисао, Савременик, 1919, књ. 14, бр. 6.10 Павле Поповић, Преглед српске књижевности, Београд, 1919.

Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 101

сницки (193511), Матија Мурко (193812), Михајло Динић (194013), Ватрослав Ја-гић (194814), Светозар Матић (195315), Гавро Шкриванић (195616), БраниславКрстић (195817), Светозар Матић (196218), Алојз Шмаус (196419), Светозар Коље-вић (197420), Иван Божић (197521), Мирослав Пантић (197522), Иван Божић(197523), Јелка Ређеп (197624), Радован Самарџић (197825), Раде Михаљчић(198426), Сима Ћирковић (198927), Нада Милошевић Ђорђевић (199028), МиодрагПавловић (198929), Ненад Љубинковић (198930) и Војислав Ђурић (199031).

Континуитет певања сачуван је на свим просторима на којем су живели Ср-би. У колективном памћењу народа он je остао важан догађај који је у различи-тим временима добијао различиту конотацију. Оно што запажамо је то да је епскопевање о овом догађају живело у зависности од историјских прилика, некад ин-тензивније, некад слабије.

11 Алексеј Олесницки, Турски извори о косовском боју, Гласник скопског научног друштва,XIV, 1935.

12 Матија Мурко, За народном епиком на Косову, Прилози за књижевност, језик, историјуи фолклор, XVIII, 1938.

13 Михаило Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940.14 Југословенска народна епика у прошлости, Изабрани краћи списи, Матица хрватска, За-

греб, 1948.15 Светозар Матић, Порекло косовских песама краткога стиха, Прилози за књижевност,

св. 3–4, 1954.16 Гавро Шкриванић, Косовска битка 15. јун 1389, Цетиње, 1956.17 Бранислав Крстић, Постанак и развој песама о Косовском боју, Зборник радова Трећег

конгреса фолклориста Југославије, Цетиње, 1958.18 Светозар Матић, Откад почиње наше епско певање, Летопис Матице српске, година 138,

јул 1962, књ. 390. св. 1.19 Др Алојз Шмаус, Милош Обилић у народном песништву и код Његоша, рад X Конгреса

Савеза фолклориста Југославије, 1964. 20 Светозар Кољевић, Наш јуначки еп, Београд, 1974.21 Иван Божић, О улози Вука Бранковића, Летопис Матице српске, година 151. мај, 1975,

књ 415, св. 5, Нови Сад.22 Мирослав Пантић, Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и

Боке которске (О кнезу Лазару), Београд, 1975.23 Иван Божић, О улози Вука Бранковића, Летопис Матице српске, година 151, мај 1975,

књ. 415, св. 5.24 Јелка Ређеп, О причи о боју косовском, Зрењанин, 1976.25 Радован Самарџић, Око историјског и легендарног у косовском предању, Усмена народ-

на хроника, Нови Сад, 1978.26 Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд, 1989.27 Сима Ћирковић, Беседа о Косовском боју, књижевност, св. 1–2, 1989.28 Нада Милошевић Ђорђевић, Косовска епика, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд, 1990.29 Миодраг Павловић, Бој на Косову, народне песме, Просвета, Ниш, 1989.30 Ненад Љубинковић, Косовска битка у своме времену и у виђењу потомака или логика

развоја епских легенди о косовскоме боју, Косово у памћењу и стваралаштву, Београд, 1989.31 Војислав Ђурић, Косовски бој у српској књижевности, СКЗ Београд, Матица српска –

Нови Сад, Јединство – Приштина, Београд, 1990.


О току самог Косовског боја нема много података, и оно што је дошло донас потиче из различитих и често непоузданих извора. Ако бисмо пошли трагомисторијских извора, оно што се поуздано зна, то је одлука Турака да нападну Ср-бе, поуздан је пут Турака од Пловдива до Газиместана, време и место одржавањабитке, почетни успех српске војске и каснији преокрет, као и погибија српског итурског цара.

Сам ток Косовског боја био је енигма за многе историчаре, а с обзиром нато да је један историјски догађај транспонован у народно стваралаштво, предметје проучавања многих теоретичара књижевности. Михајло Динић, говорећи опроблему историјских извора везаних за Косовски бој, са жалошћу констатујеоскудицу извора, нарочито оних из прве руке, по којима би се могао приближнореконструисати ток боја и наводи да „можда нема догађаја у целокупној нашојпрошлости за који би такви извори били потребнији да би се са успехом разлучи-ли легендарни од стварних елемената”.32

Најстарији историјски споменици су по мишљењу историчара и најаутен-тичнији јер они, како тврди Павле Поповић, „немају од те легенде ништа; што јеспоменик млађи, то има све више делова њених”.33

Говорећи о проблему везаном за старе текстове, који се узимају као исто-ријски извори, са често противуречним подацима, Сима Ћирковић се пита „сме-мо ли склапати мозаик од каменчића из разних времена, разнородног порекла, непитајући се о степену обавештености, жанру текста, времену настанка, зависно-сти од других текстова итд.”34 Он наводи да су се сва досадашња историјскаистраживања кретала управо овим путем, али наглашава да је најкрупнији коракучинио историчар Михајло Динић „сагледавајући косовску битку само на основуизвора који су настали до краја 1389. оних, дакле, који нису могли познавати ка-сније догађаје и у њиховој светлости изобличити оно што се знало о бици”.35

На овај начин, истиче Сима Ћирковић, долази се до оскудних али поузда-них података о току догађаја. Ови извори36 потврђују да се битка одиграла 15. ју-на 1389, на Косову пољу на дан Светог Вида, да су у бици учествовали кнез Лазари Вук Бранковић, да је српској војсци приступио одред Твртка првог који се 1377.као потомак Немањића крунисао за српског краља и загосподарио знатним деломсрпских земаља. Турску војску предводио је цар Мурат са синовима. Зна се поуз-дано и то да су животе изгубили и српски и турски цар. Извори из те године су до-

32 Михаило Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940, књ. 82.стр. 3.

33 Први сувремени споменици (а то су упутство млетачког већа цариградском посланику од23. јула 1389, писмо флорентинске општине Твртку од 20 октобра 1389, и путопис ђакона Игњатијау Цариград 1389) знају само да су у том боју од уторника 15 јуна 1389 два цара погинула, а о томеко је Мурата убио, прва два од поменутих споменика не спомињу ништа, трећи прича о заверенојчети дванаесторици велможда који себи мачем отворише пут и продреше у Шатор Муратов”, те гаједан од њих уби а тек четврти приписује убиство „верном слузи Лазаревом, именом Милошу”.Павле Поповић, Преглед српске књижевности, 1919, стр. 70.

34 Сима Ћирковић, Беседа о косовском боју, Књижевност, св. 1–2, 1989. стр. 75.35 Исто, стр. 76.


ста противуречни тако да једни говоре о хришћанској победи, други су неодређе-ни, а турску победу не помиње ниједан извор.37

Поред извора савременика Косовског боја издвајамо и оне који су везаниза сам ток боја, а настали су у XV веку и касније. У Даниловом Слову о кнезу Ла-зару, насталом између 1492. и 1493, после Лазаревог обраћања војсци пред бојДанило се враћа на саму битку:

„Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, безбројно мноштво обојихпобијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по пољу Косову лежаху. А више-речени Аморат прими рану у срце мачем и тешко душу своју испусти. А до-бропобедни и љубави божанствене такмац, нови мученик, кнез Лазар, пообразу мачем посечен, блажени крај прими. Његово часно тело узеше хри-шћани од оближњега града, званог Приштина, принесоше у божанствену цр-кву Вазнесења Христова и часно положише.”38

У Пећком летопису (између 1402. и 1405) важан моменат је издаја, као инебеске прилике које указују на предстојеће догађаје:

„… И на крају боја тога, не знам шта право да кажем о кнезу, да ли га изда-де неко од његове страже, или се зби суд божји – у руке његове паде и послемногих мука сам му часну и богобојажљиву главу отсече. И потом узе све по-дручнике његове.

А пре смрти његове, у лето треће, сунце се у таму претвори тако да се извезде у подне појавише и крвав месец, показујући несрећу која ће доћи од си-нова Исмаиљевих…”39

У композиционој схеми песама о Косовском боју значајно место заузима„књига” кнеза Лазара и цара Мурата. Када је реч о „књизи” кнеза Лазара уочљиваје тенденција стварања каталога јунака у циљу обједињавања свих српских јуна-

36 „Само 12 дана после битке, руски ходочасници, који су се задесили на турској територији,журно су отишли „застрашени немирима”, пошто је кружио глас „да су обојица, Мурат и Лазар, би-ли убијени у једној бици”. Када се шест недеља после битке венецијански посланик обраћао Баја-зиту и уместо честитке он му је говорио о томе „како су дочули, али не јасно, о рату који је измеђувелеможног господара Мурата, оца његовог, и кнеза Лазара, о коме су се разне ствари говориле ко-јима се ипак веровати не може”. Приближно из истог времена је и писмо византијског књижевникаДимитрија Кидона у коме се спомиње како Мурат „нестаде и погибе од оних о којима је мислио дани вест о сили, која се против њих припремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поска-кати”. У другој посланици жали што одсуство византијског савладара „помрачује радост због побе-де над непријатељима”. О хришћанској победи најодлучније говори фирентинска влада у писму од20. октобра 1389, које представља одговор на писмо Твртка I, који их је обавестио о победи. У од-говору се каже како су о тријумфу иначе чули „како из приспелих гласова, тако из писама многихљуди”. Фирентинци у своме одговору хвале и славе краља, његову државу, али и оних 12 власте-лина, који су продрли до Муратовог шатора, и нарочито славе и хвале онога који је мачем убио тур-ског владара.” Сима Ћирковић, Беседа о косовском боју, Књижевност, св. 1–2, 1989, стр. 76.

37 Види исто.38 Из наше књижевности феудалног доба, Данило, „Слово о кнезу Лазару”, Избор, редак-

ција, превод и коментари Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 141.39 Из наше књижевности феудалног доба, „Пећки летопис”, Избор, редакција, превод и

коментари Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 327.


ка, посебно у срединама у којима је требало отпочети борбу против Турака. У ка-талогу се функција закаснелог јунака мења, укључују се црквени поглавари којипостају борци у првим редовима. У песмама после Вука, нарочито код БогољубаПетрановићa, јављају се накнадне импровизације настале са циљем окупљањасвих снага у предстојећој борби за ослобођење од Турака у Првом српском устан-ку. Уочава се и честа употреба риме, ширење фабуле, као и често помињање Ису-совог имена, што су накнадне интервенције које нису заживеле у народу. Када јереч о песмама из Црне Горе, Лазар упућује књигу Васојевић Стеви, нема ширењакаталога јунака и у средини која је неговала јуначки култ акценат је бачен на за-каснелог јунака који ће се доказати у боју. На тај начин ће се уклопити у витешкикодекс понашања карактеристичан за Црну Гору. На који је начин средина утица-ла на обликовање „књиге” коју Лазар шаље јунацима показују и песме са Косоваи Метохије где је каталог сажет и везује се само за јунаке који су у непосреднојблизини Косова и које налазимо и код Вука Караџића (Топлица Милан, МилошОбилић, Вук Бранковић, Југовићи и Југ Богдан).

У Муратову књигу се уводи нови моменат слања „књиге” појединим лич-ностима. Настао је са тенденцијом указивања на архетип издајника. Појачана је ислика емотивног стања кнеза Лазара, посебно у Петрановићевим песмама, где јепренаглашена његова брига и дилема шта да учини. У песмама са Косова и Мето-хије књига цара Мурата је сажета, издваја се Милошева одлучност да крене у бојнасупрот осталима који би да се предају. Дакле, у мотиву Муратове књиге јављасе тенденција појачавања карактеризације ликова пред којима стоје важне одлу-ке.

У Вуковим песмама нема подробног описа Косовске битке, док ће народнипевач у песмама после Вука развити овај мотив. Осећа се тенденција надомешта-ња управо оних делова у епској композицији који недостају песмама из Вуковезбирке. Поступак увођења једног по једног заповедника војске у бој као и ретро-спективни извештај преко гласника, поступак је којим се отвара простор за по-дробније сагледавање битке.

Турски историчар Ашик-паша Заде у првој половини XV века дошао је доподатака који су везани за сам ток боја, а разликују се од података у хришћанскимизворима:

„Неверни, чим видеше правоверну војску, одмах уперише своја копља иударише (на правоверне). С десне стране стајао је Бајазит хан, а с леве ЈакубЧелебија. Газије повикаше величање Божје: „Аллаху екбер” (Бог је највећи)и такођер јуришаше неверницима у сусрет. Бој је ишао до пола времена изме-ђу два намаза. С десне руке Бајазит хан, а с леве Јакуб Челебија учинише до-бар џенк (бој). Лаз беше на страни Јакуба Челебије и на тој страни војска(наша) буде разбијена.”40

40 Ашик-паша Заде, Превео с турског Алексеј Олесницки, „Гласник Скопског научног дру-штва”, књ. 14, стр. 77.


У житију деспота Стефана Лазаревића насталом између 1433. и 1439. годи-не доминантан је култ јунака, а посебно мученичка смрт кнеза Лазара где се по-лако формира његов светачки ореол, настао под утицајем цркве. Важан моменату овом житију је опис његове мученичке смрти:

„У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не бешевреме за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и побе-ди, јер је Бог тако допустио, да се и овај велики (тј. Лазар) и они који су с њимувежу венцем мучеништва. Шта је било после овога? Постиже блажену смрттако да му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да по-гину пре њега, да не виде његову смрт.”41

Код турског историчара Уруџ-бин Адила, око 1450. године налазимо да јецар Мурат довео на Косово турску војску, а цар Лазар српску. Онда говори о рас-пореду турске војске. Било је веома важно и за српску и за турску страну да у еп-ским биографијама своје цареве покажу у што бољем светлу, посебно када је речо времену погибије:

„Шта се има дакле по Вишњој одлуци догодити, то се свагда и догађало.Смрт, кажу, брзо је дошла у напред већ одређено место. Према исправности(арапске пословице): „Кад долази рок, слепо је око (мудрости), нико га не мо-же уклонити”. Тако и тај безверник, дошавши с врло оштрим и као вода бли-ставим ханџаром удари падишаха, који је седео на коњу.”42

Из 1457. године имамо податке турског историчара Шукруллаха који гово-ри о томе да се на Косову пољу догодио бој „каквога небески свод, откако се не-престано окреће, није видео” у којем ће страдати обе војске и на крају и сам царМурат:

„Тада тај проклети неверник пође напред и удари ханџаром. (Та сигурно је)кад дође суђени рок, да постаје тесан сав земаљски простор! Истога сата, а мо-же бити и истог часа, он (Мурат) удостоја се (високог) одликовања мучени-штва за веру.”43

Централно место у епским песмама косовског циклуса јесте формирање иподвиг јунака жртве. Ово је незаобилазан моменат у епским биографијама јунакаи у Вуковим и у песмама забележеним после њега. Историјски извори углавномсу сагласни у томе да је цара Мурата убио српски јунак као што се у Дукиној хро-ници из осамдесетих година XV века говори о убијању цара Мурата од стране„неког младића из редова Срба”:

41 Из наше књижевности феудалног доба, „Живот деспота Стефана Лазаревића”, Избор,редакција, превод Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 123.

42 Турски извори о косовској бици (Из дела турског хроничара Уруџ-бан Адила), преводАлексеја Олесницког, „Гласник скопског научног друштва” 1935. књ. 14. стр. 65. и 66.

43 „Из хронике турског историчара Шухруллаха”, Превео с персијског Фехим Барјактаре-вић, „Политика”, 15. април 1933.


„Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу та-мошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, каода је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назваоименом њиховог владара и рекао: „Желим да га видим и кажем како из ове би-тке да изађе као победник.” После тога су га одвели до владара, а Мурат дадезнак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачемсмртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”44

Фрањо Рачки наводи да је Милошево презиме „Кобилић”, а не „Обилић”које се наводи тек у споменицама из XVIII века. Он констатује да се на основуспоменица не може закључити какво је место заузимао Милош на Лазаревом дво-ру, а оно што се може закључити јесте „да је Милош био ’вјерна слуга’ и ужи пра-тилац кнеза Лазара”.45

Порекло Милоша Обилића у епској традицији имало је митолошки нанос,који је доминантан у формирању епске биографије јунака који ће учинити важанподвиг. Томо Маретић каже да се међу грбовима старих српских породица налазии грб Кобилићев и да је на њему кобиља глава. „Пошто се успомена Милошевапрославила по читавом народу почело се осјећати, да је недостојно, да се тако сла-вни јунак зове по „кобили”, зато му је име промијењено у „Обилић”.46 Он, као имноги други научници наводе да сви извори пре почетка друге половине XVIIIвека пишу Кобилић или Кобиловић.47

Понеки, имена Кобила и Кобилић налазе у актима историјског архива уДубровнику почетком XIV века о чему пише Бранислав Недељковић.48

Љубомор Ковачевић иде даље у објашњавању порекла снаге Милоша Оби-лића и у тумачењу његове натприродне моћи позива у помоћ усмено предање изДренице и каже да је „М. Милојевић чуо у Дреници причу, како је цар Душан на-шао Милоша као чобанче од осам година и узео га себи, и како је његова матиимала тако велике сисе, да их је „морала, кад иде, преко рамена претурати”, а Ду-шан је видећи то рекао: „Од кобиле и ждребе” (Путоп. II. 109–110). Готово истаприча прича се у Поцерју, али је Душан рекао: „Међер обила мајка родила обилајунака, те се с тога назвао Обилић”, што јасно показује како је старија прича при-лагођена новијем презимену.49

44 Из Дукине хронике (Ducae Milhaelis ducae nepotis historia bizantina). Превео Карло Осто-јић са Крумбахеровог немачког превода, Maximilian Braun, „Kosovo”, Die Schlacht auf amselfelde ingeschichtlicher und epischer Uberlieferung. Leipzig, 1937. стр. 49–50.

45 Исто, стр. 36.46 Томо Маретић, Косовски јунаци и догађаји у народној епици, Рад ЈАЗУ, књ. XCVII, За-

греб, 1889, стр. 178. 47 Исто Качић у своме Разговору угодном и Павле Јулинац (1765) и Василије Петровић

(1756) забиљежили су Обилић (Обилевић). Вриједно је запамтити Качићеву биљешку на стр. 187.издана год. 1759. гдје се вели: „велики витез Милош Кобилић, који уби цара Мурата на Косову по-лу; старином зваше се Обилић, али заради ненавидости би од Вука Бранковића зазван Кобилић”.Качић дакле држи, да је Обилић старије име од Кобилић, а баш је противно истина. Исто, стр. 178.

48 Бранислав Недељковић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,CLVII–CLVII, 1981–1982, св. 1–4, стр. 101–113.


Поред српских и турских извора у сагледавању загонетке Косовске биткеврло су важни и грчки извори. Крајем XV века у Халкокондилесовој хроници го-вори се о подвигу српског јунака који већ има име Милош (Милоин). У овом из-вору он се слика као српски пребег који на превару долази до турског цара и „кадасе (он) нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окре-нуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је по-знато, и убио цара Мурата; а он сам погинуо је величанственом смрћу. Тако при-поведају о овом догађају Грци; међутим, Турци кажу да је Мурат погинуо од рукеједног Србина када је већ однео победу.50

Крајем XV века у италијанској преради Дукине хронике налазимо косов-ску вечеру, Лазареву здравицу упућену Милошу у којој га сумњичи за издају ињегов одлазак у турски табор. Овде налазимо још један важан моменат. Наиме,цар Мурат, чувши за храброст Милошеву покушава да га приволи да пређе на ње-гову страну, али не успева. Милош одлази као пребег, убија Мурата још пре негошто је бој почео, сам гине, а тек после тог догађаја Лазар улази у битку:

„Храбри Хришћанин пошто свој завет испуни и над таквим непријатељемоднесе славну победу, између запрепаштене и смушене гомиле сатрапа и пра-тилаца Муратових се проби, ударајући сад једног сад другог, док није стигаодо свог коња и увлачећи ногу у леву узенгију, пре него што је успео да се у се-дло попне, опколи га војска јаничара и славни витез Христов од безбројнихрана задобијених од те пасје гомиле погибе.”51

У Јаничаревим успоменама Константина Михаиловића из Островице, пи-саним између 1497. и 1501. године, наводи се да је бој почео у среду и трајао сведо петка, да су се Лазареви јунаци борили јуначки, али је битка изгубљена због„невере и неслоге”. Овде налазимо још један необичан моменат, а то је дијалогизмеђу кнеза Лазара и цара Мурата и његовог сина Бајазита:

„У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је предцара (поред оних двеју глава) говорећи: „Царе, ово су главе твојих нај-страшнијих непријатеља.” Онда су Рашани или Срби који су били крај цараБајазита измолили тело кнеза Лазара и однели у један манастир који се зовеРаваница и тамо су га сахранили и прогласили за свеца. Победивши, цар Баја-зит је остао на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његовотац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данасстоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, гдеје била њихова сахрана.

49 Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе Чупића, X, Београд, 1888, стр.294.

50 Бранислав Недељковић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,CLVII–CLVII, 1981–1982, Из Халкокондилесове хронике („De rebus turcicis”), стр. 48.

51 Из италијанске прераде Дукине хронике, Превео са италијанског Светозар Бркић, Макси-милиан Браун, „Косово”, стр. 21–28.


И тако се овај несрећни бој завршио због невере злих људи. Цар Урош икнез Лазар, два господара који су се верно борили за веру хришћанску, (закратко време) од поганика (убијени, са овога света) одоше.”52

Почетком XVI века Туберони даје податке о Милошу, који је био славан икод Срба и код Турака и који на превару долази до цара Мурата и „док је с погну-том главом љубио цара у пружену му руку, крадом истргне нож, који је донео унедрима склоњен, па у два маха расцепи трбух Турчину, и докле се усиљавао даиз чадора искочи, цареви га чувари под чадором прободу, те издахне”.53

У Курипечићевом Путопису кроз Босну, Србију, Бугарску и Румунију1530. Милош Кобиловић распори турског цара Мурата заветујући се пре тога најуначки подвиг:

„Зато, господару, нека ти је Бог на помоћи, а ја сада идем да докажем својувјерну службу, да би ти увидео колико сам ја много достојнији почасти, негоони који сједе за твојим столом. Ја ћу учинити оно што они неће учинити, и јаћу твој рат завршити, иако ћу при томе морати и свој живот изгубити.”54

У песмама овог циклуса појавиће се мотив свађе између Лазаревих кћерикоји ће наговестити мотив издаје и нарушавање хармоније у Лазаревом двору.Упориште за овај мотив налазимо и у Краљевству Словена Мавра Орбина гденалазимо податак како долази до свађе између Лазаревих кћери Маре (жене ВукаБранковића) и Вукосаве (жене Милоша Кобилића), после чега долази до двобојаизмеђу Вука и Милоша. После тога следи Лазарев позив да се одлучно крене убој. Убијени су и Милош и Мурат и тек тада почиње сукоб између две војске.Мавро Орбин наводи да је у почетку битке настало расуло у турској војсци којабежи са бојишта, али им заповедници подижу морал и они одлучно крећу у бој.Лазар је био ухваћен жив, те му је у непријатељском табору одрубљена глава. За-тим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од ме-шаног мермера, и ту се још и данас види његово тело у једном златом извезеномпокрову који је, кажу, извезла његова жена Милица”.55

Код Мавра Орбина имамо комплетну косовску легенду. Витез који убијаМурата добија своје име и презиме, долази у сукоб са Вуком тако да већ имамо ијунака и издајника. Павле Поповић наводи да је у Орбиново доба „већ давнонестала историјска успомена о правом стању ствари и уступила је цело место ле-генди, народној традицији”.56

52 Константин Михаиловић из Островице, Јаничареве успомене или турска хроника, Пре-вод и предговор Ђорђа Живановића, „Споменик САНУ”, Београд, 1959. CVII, стр. 19–20.

53 Ludovici Cervarii Tuberonis „Commentaria suorum temporum”. Превод Стојана Новакови-ћа из: „Schwandtneri Scriptores rerum Hungaricum”, II, 1746, стр. 223, „Годишњица Николе Чупића”,II, стр. 138.

54 Бенедикт Курипечић, Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530, ПреводЂорђа Пејановића, Сарајево, 1950, стр. 35.

55 Мавро Орбин, Il regno de gli Slavi, Превод Здравка Шундрице, „Краљевство Словена”,Београд, 1968, стр. 102.


У Троношком родослову из 1791. Вук опањка Милоша Обилића, затимследи кнежева вечера, ухођење турске војске. Занимљиво је да у Троношком ро-дослову налазимо месну легенду о баби која је издала Милоша. На Косову и Ме-тохији живела је у народном предању легенда о баби која издаје Милоша. Овајархаичан слој у усменом предању говори о старини епске традиције на овом про-стору, као и о смењивању древних хтонских симбола новим, историјским. Издајабабе транспонована је у историјски миље издаје Вука Бранковића.

„Милош сам оста, и већ хоћаше избећи од руку турских, али од многог уда-рања која чињаше мачем, крв му силно лијаше на обе ноздрве. Затим по саве-ту неке бабе, којој после Милош свезан зубима нос одгризе (и отада се то селопрозва Бабин Нос), Турци подмитнуше оштре мачеве под коња, те му тако ко-ња убише. Тако Милош оста с копљем, на које опревши се, прескочи прекоТурака тридесет лаката дужине, по други пут и више; кад се по трећи пут опре,копље се сломи, и тако се лиши оружја. Ухватише Милоша жива и доведошепред Амурата, који га даде чувати за живота свога. И заповеди начелницимада даду знак за борбу, говорећи: „Учините битку док сам жив, да не буде напразно овај скуп војске, да и ја видим на ком ће остати победа.”57

После тога следи Лазарев говор којим ће окрепити војску и повести у бој,Вукова издаја, Лазарево јуначко држање и необичан сусрет кнеза Лазара, когахватају Турци и воде цару Мурату.

Преглед мотива песама са освртом на формулативност и накнадне импро-визације омогућава нам поетску реконструкцију корпуса песама пре и после Ву-ка. Пратећи генезу одређених мотива, од епске биографије до култа светитељауочава се тенденција стварања амбијента у којем ће се огледати снага јунака. Уовим песмама долази до проширивања фабуле и издвајање оних јунака који ћебити главни актери Косовског боја (Милош Обилић, Вук Бранковић и кнез Ла-зар). Песме о епској биографији јунака углавном потичу из Босне и Херцеговине,односно налазимо их највише код Богољуба Петрановића, с посебном тенденци-јом развоја култа јунака. У Петрановићевој збирци налазимо тенденцију појача-вања мотивске грађе са стално присутним мистификацијама, са циљем стварањајунака који ће се огледати у самом боју. Посебно место у овим песмама заузимаепска биографија Милоша Обилића у којој доминирају мистификације везане зањегово чудесно рођење (отац змај, вила која га је задојила), што говори о касни-јим интервенцијама које су карактеристичне за песме после Вука Караџића. Уанализи песама са овим мотивом јасно се види утицај дневне политике на форми-рање одређеног култа.

Косовски бој је у усменом казивању имао свој континуитет. У зависностиод историјских прилика колектив је модификовао епско певање, стварајући по-ред фактичке и епску историју која је у свести српског народа добила обележје,

56 Павле Поповић, Преглед српске књижевности, 1919, стр. 71.57 Из наше књижевности феудалног доба „Троношки родослов”, стр. 322.


како би рекао Веселин Чајкановић, „смака света“ или „последњих времена”. Овајважан догађај у историји српског народа имао је своју историјску, фактичку, алии епску „истину”. Оно што се показало у компаративној анализи фактичке и еп-ске биографије јунака јесте функционисање архетипова који су доминантни удревним цивилизацијама, пре свега архетип светитеља, јунака жртве и издајника.То показује да у колективно-несвесним слојевима човекове психе, под утицајемисторијских прилика, долази до формирања управо оних манифестација које ути-чу на одржање колектива, посебно етичке вертикале као његовог доминантногобележја.


Aшик-паша Заде, Превео с турског Алексеј Олесницки, „Гласник Скопског научногдруштва”, књ. 14.

Божић, И. (1975). „О улози Вука Бранковића”. У: Летопис Матице српске (г. 151, мај,књ. 415, св. 5). Нови Сад: Матица српска.

Гавриловић, А. (1898). „Белешке о варијантама српских народних песама”. У: Годишњи-ца Николе Чупића (књ. 18). Београд.

Динић, М. (1940). „Два савременика о боју на Косову”. У: Глас СКА (CLXXXII). Београд.Ђурић, В. (1990). Косовски бој у српској књижевности. Београд: СКЗ; Нови Сад: Мати-

ца српска; Приштина: Јединство.Ђурић, М. (1919). „Видовданска мисао”. У: Савременик (књ. 14, бр. 6).Из наше књижевности феудалног доба, Данило, „Слово о кнезу Лазару”, Избор, редак-

ција, превод и коментари. Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево,1954.

Из наше књижевности феудалног доба, „Живот деспота Стефана Лазаревића“. Избор,редакција, превод Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954.

Из наше књижевности феудалног доба, „Пећки летопис”, Избор, редакција, превод икоментари Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954.

Из хронике турског историчара Шухруллаха, Превео с персијског Фехим Барјактаревић,„Политика”, 15. април 1933.

Југословенска народна епика у прошлости, Изабрани краћи списи, Матица хрватска,Загреб, 1948.

Ковачевић, Љ. (1888). „Вук Бранковић”. У: Годишњица Николе Чупића (X). Београд.Кољевић, С. (1974). Наш јуначки еп. Београд.Михаиловић, К. (1959). „Јаничареве успомене или турска хроника” [Превод и предговор

Ђорђа Живановића]. Споменик САНУ (CVII). Београд: САНУ.Крстић, Б. (1958). „Постанак и развој песама о Косовском боју”. У: Зборник радова

Трећег конгреса фолклориста Југославије. Цетиње


Курипечић, Б. (1950). Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530 [ПреводЂорђа Пејановића]. Сарајево.

Љубинковић, Н. (1989). „Косовска битка у своме времену и у виђењу потомака или логи-ка развоја епских легенди о Косовскоме боју”. У: Косово у памћењу и стварала-штву. Београд.

Маретић, Т. (1889). „Косовски јунаци и догађаји у народној епици”. У: Рад ЈАЗУ (књ.XCVII). Загреб.

Матић, С. (1962). „Откад почиње наше епско певање”. У: Летопис Матице српске (г.138, књ. 390. св. 1). Нови Сад: Матица српска.

Матић, С. (1954). „Порекло косовских песама краткога стиха”. У: Прилози за књижев-ност (св. 3–4).

Милошевић Ђорђевић, Н. (1990). Косовска епика. Београд: Завод за уџбенике и наставнасредства.

Михаљчић, Р. (1989). Јунаци косовске легенде. Београд.Мурко, М. (1938). „За народном епиком на Косову”. У: Прилози за књижевност, језик,

историју и фолклор (XVII).„Народна предања о боју косовском” (1878). Старине (X).Недељковић, Б. (1981–1982). Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор

(XLVII–XLVIII, св. 1–4).Олесницки, А. (1935). „Турски извори о косовском боју”. У: Гласник скопског научног

друштва (XIV). Скопље.Орбин, М. (1968). Il regno de gli Slavi [Превод Здравка Шундрице, „Краљевство Слове-

на”]. Београд. Павић, А. (1877). Народне пјесме о боју на Косову, године 1389. Загреб.Павловић, М. (1989). Бој на Косову, народне песме. Ниш: Просвета.Пантић, М. (1975). Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и

Боке которске (О кнезу Лазару). Београд.Поповић, П. (1919). Преглед српске књижевности. Београд.Рачки, Ф. (1889). Бој на Косову, Узроци и посљедице. Београд: Рад; Загреб: ЈАЗУ, 97.Ређеп, Ј. (1976). О причи о боју косовском. Зрењанин.Руварац, И. (1887). О кнезу Лазару. Нови Сад.Самарџић Р. (1978). „Око историјског и легендарног у косовском предању”. У: Усмена

народна хроника. Нови Сад.„Српске народне песме о боју на Косову” (1978). У: Годишњица Николе Чупића (II).Сувајџић, Б. (2001). „Генеза косовске епске легенде”. У: Миодраг Стојановић (ур.), Жи-

војин Андрејић (прир.), Зборник Центра за митолошке студије Србије [Првиванредни скуп Центра за митолошке студије Србије, одржан у Крушевцу 20. јуна2000. године] (стр. 289–342). Рача, Београд: Центар за митолошке студије Србије.


Ћирковић, С. (1989). „Беседа о косовском боју”: У: Књижевност (св. 1–2). Београд.Шкриванић, Г. (1956). Косовска битка 15. јун 1389. Цетиње.Шмаус, А. (1964). „Милош Обилић у народном песништву и код Његоша”. У: Зборник

радова X Конгреса Савеза фолклориста Југославије. Цетиње.


Valentina D. Pitulić

THE KOSOVO BATTLE BETWEEN HISTORICAL SOURCES AND EPIC LEGEND58

SummaryThis paper is concerned with the Byzantine, Turkish and Serbian sources of the Kosovo

Battle. As this battle was a turning point in the consciousness of the Serbian people, it is, as ahistorical fact, transposed into the oral legend, where it was shaped according to the laws oforal narrative.

Using an interdisciplinary method, we follow the course of the Kosovo Battle on thecorpus of Vuk’s writings, as well as the writings after him, trying to show that the themes arerecurring. Certain changes in the epic legend can be attributed to the ethno-psychological mo-ment as well as to the historical circumstances which led to a greater or lesser use of particularmotifs.

Key words: the battle of Kosovo, history, epic biography, Serbs, Turks, Milos Obilic,Lazar of Serbia, Sultan Murad.

58 Рад je примљен 13. јула 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Зборни-ка одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 821.111(94).09"17/20" ; 821.111(94).09-3"17/20"ИД: 195667724Прегледни рад

ПРОФ. ДР МИРЈАНА Н. ЛОНЧАР-ВУЈНОВИЋ1

АСС. МР АНА М. АНДРЕЈЕВИЋ2


A CONCISE CULTURE REVIEW OF ABORIGINAL AND AUSTRALIAN FICTION

Abstract. Interpreting the Australian fiction, we have suggested that some blossom-ing of this Australian genre happened during the nineteenth century, so in this review we haveto start with some earlier works to express the cultural and poetical picture just unpretentiousbut completely. Firstly, it ought to be the Aboriginal literature which is of great importance tomany both within Australia and internationally. This culture review will relate to the Aborigi-nal writing in English. The transformative survey of Aboriginal writing presents the stories andpatterns of Australian culture and society in new ways, foregrounding and celebrating Indige-nous experience and expression. It introduces powerful and creative individual voices as it alsoreveals a larger history of struggle, suffering and strength.

Key words: fiction, short stories, Aboriginal literature, Australian literature, cul-ture, national-international relation.

Australia has always been strong in fiction. Though Australia has no back-ground of inherited romance and legend, it has its own tales of heroism and enduranceand its own immensely varied local and original color.

Studying the Australian fiction, we have suggested that some blossoming ofthis Australian genre happened during the nineteenth century, so in this review we

1 [email protected] [email protected]


have to start with some earlier works to express the cultural and poetical picture justunpretentious but completely. Firstly, it ought to be the Aboriginal literature which isof great importance to many both within Australia and internationally. This culture re-view will relate to the Aboriginal writing in English. Rich in diversity and content, itbrings together a range of works that any serious expert at Aboriginal history, life andculture will find invaluable. This commentary might also be useful for those interestedin more than just scholarship and academic pursuits. The Aboriginal fiction, or betterto say literature, is extremely significant from an Indigenous cultural perspective, con-taining many works that afford the reader a treasured insight into the Indigenous cul-tural world of Australia.

Modernization and Indigenous expression in Aboriginal prose writing

As we know, any literature and its creation are so important to the lives of eve-ryone. In the case of the Aboriginal literature, specially its fiction can be used and isused as a powerful political tool by Aboriginal people in a political system whichrenders us mostly voiceless. It can give us confidence and pride to raise our voicesthrough the silence.

Our approach to modern Aboriginal literary style expresses a transformativesurvey of Aboriginal writing presented through the stories and patterns of Australianculture and society in new ways, foregrounding and celebrating Indigenous experi-ence and expression. It introduces powerful and creative individual voices as it also re-veals a larger history of struggle, suffering and strength. No doubt there are gaps andlimitations. There are always more voices to be heard and other stories to be told. Yetin their gathering of literature the editors show that Aboriginal authors have createdsome of the best, most distinctive and most significant writing to come from this co-untry.

This paper makes a comment about the range and depth of Aboriginal writingin English from the late eighteenth century to the present day. Speaking of the Aborig-inal literature in general, we can mention Bennelong’s letter of 1796, the first knowntext in the English language by an Aboriginal author. At the time of the letter’s com-position, Bennelong had recently returned home from three years in England, wherehe had met King George III and only just survived as a racial curiosity. Bennelong’sshort, disarming inquiry after the wellbeing of his sponsor, Lord Sydney, and hisslightly melancholic petition for shipments of fine clothes and shoes, speaks of oneman’s experience at the cusp of a sudden transformation in the human condition of allAboriginal peoples. Therefore, the Aboriginal writings record the history of that trans-formation as it was witnessed in writing ranging from the journalism, petitions and po-litical letters of the nineteenth and early twentieth centuries, to the works of poetry andprose that are recognized widely today as significant contributions to the literature ofthe world.

Мирјана Н. Лончар Вујновић, Ана М. Андрејевић: A Concise Culture Review… 117

Our primary consideration has been to mention the literature written in Englishby Aboriginal authors. We also aim to introduce readers to the power, eloquence andbeauty of a remarkable tradition within Australian writing, a set of stories, poems or,plays and political works that, with all their grief and suffering, demand attention andcelebration. Such a project necessarily begins with the fact of colonization and thesudden arrival of the English language amidst Aboriginal societies and their modes ofexchange. On 22 August 1770, Lieutenant James Cook raised the flag at PossessionIsland and declared Britain’s acquisition of the east coast of Australia. This grandioseassertion was upheld eighteen years later by the tentative but nevertheless permanentBritish settlement of the continent at Sydney Cove, where on 26 January 1788 a crewof convicts and naval officers disembarked from the ships of the First Fleet. The Gov-ernor Arthur Phillip was establishing the colony of New South Wales. With themcame not only the hopes and fears of a remote and tenuous European settlement; thismoment also marks the arrival of English amongst Aboriginal people as an unexpect-ed, perhaps unwanted, but eventually prevailing language. With this in mind, we canaddress the development of Aboriginal literature not only from the perspective of his-tory, but also with an awareness of the sudden appearance amongst Aboriginal peopleof a new set of linguistic and rhetorical conditions.

At its inception, Aboriginal literary writing grew directly from a complex andancient wellspring of oral and visual communication and exchange. It is generallyagreed that at the end of the eighteenth century there were many hundreds of distinctAboriginal societies in Australia, each of which possessed rich cultural, mercantileand day-to-day languages and forms of expression that had been intact for tens ofthousands of years. But just as the Crown’s acquisition of 1770 had made sovereignAboriginal land terra nullius, it also made Aboriginal people vox nullius. It took onlya few generations for almost two-thirds of the pre-contact Aboriginal languages to bemade extinct. During the nineteenth century, Aboriginal people were dispossessed oftheir lands and many were interned on reserves and missions, institutions in whichcommon human rights were rigorously limited by legislative machinery and ideolog-ical imperatives to ’smooth the pillow of a dying race’. (Heiss, Minter, 2008: p. 3) Par-ticularly in the eastern and southern parts of the continent, Aboriginal people were un-able to live traditionally and were prevented from speaking their native languages.

For Aboriginal people, the use of English became a necessity within the broaderstruggle to survive colonization. From the early days, writing became a tool of nego-tiation in which Aboriginal voices could be heard in a form recognizable to British au-thority. Aboriginal men and women were highly motivated by the duress under whichthey and their communities lived, and it is in their transactions with colonial adminis-trations that the principal characteristics of the early literature were forged. Aboriginalauthorship, as a practice and a literary category, first appears in genres that are com-mon to political discourse: letters by individuals to local authorities and newspapers,petitions by communities in fear of further forms of dispossession or incarceration,and the chronicles of those dispossessed. They also demonstrate one of the persistent


and now characteristic elements of Aboriginal literature— the nexus between the lit-erary and the political.

At the very beginning of twentieth century in 1901, the federation of the Com-monwealth of Australia did little to advance the social and political conditions of Ab-original people. The new constitution specifically restricted the capacity of the Com-monwealth to legislate in Aboriginal affairs, responsibility for which remained witheach of the states and territories. From the late nineteenth century so-called ’ProtectionActs’, such as the 1869 Act for the Protection and Management of the Natives of Vic-toria, had evolved in each colony, and during the first decade of the twentieth centurystate and territory bureaucracies consolidated their authority over nearly every aspectof Aboriginal life. While the federal constitution had determined that Aboriginal peo-ple were effectively non-citizens, the Protection and later Aboriginal Welfare Actssaw lower tiers of government intensify control over what are generally considered tobe fundamental human rights. For instance, Aboriginal people were forced to seekpermission from authorities to exercise freedoms of movement and association, to en-ter into employment, or to marry. Governments and Protection boards acquired au-thority over the welfare of Aboriginal children, removing thousands from their fami-lies. Many of these children were placed in institutions and trained to work in menial,labor-intensive occupations. Aboriginal people were systematically disenfranchisedfrom their traditional lands, their cultural practices and their languages.

The Aboriginal literature of the first decades of the twentieth century is charac-terized by a concerted and unmistakably public struggle against the overtly assimila-tion legislative regimes endured by Aboriginal people. ”Between Federation and the1960s, as had occurred in the nineteenth century, Aboriginal authorship appeared inletters and petitions to authorities—but now also in the political manifestos and pro-nouncements of Aboriginal activist organizations that had begun to coordinate resist-ance to government control. Organizations such as the Australian Aboriginal Progres-sive Association, the Australian Aborigines League and the Aborigines ProgressiveAssociation united Aboriginal men and women from across the south-eastern statesbetween 1925 and 1938, focusing their shared confrontation with mainstream Austral-ia”. (Heiss, Minter 2008: p. 3) William Coopers ’Petition to the King’ and the APA’s(Aborigines Progressive Association) manifesto ’Aborigines Claim Citizen Rights!’are representative of writing at this time. In such texts we see responses to the extremedisadvantages suffered by Aboriginal communities denied access to land, property,education and health care, and a strong clarification of arguments against the variousregimes of Protection. Demonstrations such as the ’Aboriginal Day of Mourning &Protest’, held in Sydney on 26 January 1938 as the Commonwealth celebrated 150years of British settlement, deepened the bond between political protest and Aborigi-nal writing.

The 1929 publication of Native Legends, David Unaipon’s collection of his pe-ople’s traditional stories, was a similarly significant development in Aboriginal writ-ing. Unaipon was born in 1872 and educated at the Point McLeay mission in South


Australia during the early years of the assimilation era, but as a gifted scholar, inven-tor, public speaker and writer he was able to successfully negotiate the complexitiesof life inside and outside the mission. His slim volume, produced by a metropolitanpublisher for a white, middle-class readership in Australia and England, marks the ar-rival of a new genre of Aboriginal literature in English. Unaipon’s Native Legendsdraws directly from the living wellspring of his traditional culture, but is also literaryin its adaptation of his cultural imagination to particular modes of authorship and nar-ration. Unaipon’s achievement in publication, like that of his peers, was of course alsopolitical in nature. In writing Native Legends, Unaipon preserved in the English lan-guage something of his traditional Aboriginal culture, which he feared was alreadydisappearing under the weight of colonization. His legacy is fortunately twofold: Un-aipon also gave subsequent Aboriginal writers a significant precedent by which to im-agine their authorship of a culturally grounded future literature.

“It would be another generation, however, before the next authored volume ofAboriginal writing appeared. Following the Second World War, the attention ofAboriginal activists returned to the domestic struggle for Aboriginal citizenshipand the removal of state-based Protection and Welfare boards. During the 1950sand 1960s organizations such as FCAATSI (Federal Council for the Advancementof Aborigines and Torres Strait Islanders) coordinated the first nationwide move-ments agitating for Aboriginal rights and constitutional transformation” (Heiss,Minter 2008: p. 5).

Inspired by the worldwide radicalization of Black politics and writing duringthe 1960s, particularly the American civil rights and the South African anti-apartheidmovements, Aboriginal writing was at the forefront of a renewed and partially suc-cessful resistance to state authority. Aboriginal writer-activists such as Kath Walkerhelped lead the fight for full citizenship while producing the early poetry and politicalpieces that became major contributions to Aboriginal prose and literature in general.Walker’s first book of poetry, We Are Going, was—in 1964—only the second volumeof Aboriginal literature published following Unaipon’s work of 1929, and the first byan Aboriginal woman. Like Unaipon, Walker drew deeply from the traditional sourc-es of her cultural imagination, however her literature’s political aspirations were farmore explicit. Directed to both her own community and to an enthusiastic mainstreamaudience, We Are Going marks the arrival of Aboriginal poetry as one of the most im-portant genres in contemporary Aboriginal political and creative literature.

Key political texts were also produced during the escalating struggle for landrights. Having been on the Aboriginal rights agenda for many decades, demands forland rights took shape in the mid-1960s when tribal councils in the Northern Territorybegan taking on governments in their fight for the recognition of traditional landrights.

Aboriginal literature as we know it today had its origins in the late 1960s, as theintensification of Aboriginal political activity posed an increasing range of aesthetic


questions and possibilities for Aboriginal authors. “Momentum for change took a sig-nificant turn with the success of the 1967 constitutional referendum. However practi-cal changes were slow to come, and the period between 1967 and the election of thereformist Whitlam government in 1972 saw a new radicalization in Aboriginal poli-tics.” (Kleinert, Neale 2000: p. 23) With the political agenda focused on land rightsand cultural self-determination, Aboriginal literature began to play a leading role inthe expression of Aboriginal cultural and political life.

New and challenging works of modern poetry and prose combined the tradi-tions of protest established during the nineteenth and early twentieth centuries withthe energy of the ’Black Power’ movement. The period between 1967 and themid-1970s is particularly significant for the sudden growth in Aboriginal authorshipacross a broad range of genres. Aboriginal writers began publishing volumes of fictionand poetry with both mainstream and grassroots presses, works for the theatre weresuccessfully produced, published and widely read, and around the country Aboriginaljournalists were contributing to the pamphlets, newsletters, newspapers and maga-zines from which an independent Aboriginal print media has since grown and flour-ished. The growing confidence of Aboriginal people throughout Australia, who stilllived in poor and ideologically isolated communities, was frequently demonstrated onthe streets in marches and protests, the most prominent of which was the AboriginalTent Embassy built in 1972 on the lawn outside the capital’s Parliament House.

The literature of the 1970s, inspired by the broad push for political and territo-rial self-determination, demonstrates a fusion of political and creative energies. Asnew forms of agency were articulated in Aboriginal social and political life, new cat-egories of authorship were explored and invented. The great importance has the col-lected work by writers such as Kath Walker, Jack Davis, Kevin Gilbert, Monica Clare,Gerry Bostock and Lionel Fogarty, the Aboriginal writers who were very active in thepolitical sphere what simultaneously catalyzing influenced their own creative literarywriting.

Following the uncertain political gains of the 1970s, many Aboriginal commu-nities continued to suffer severe social and economic hardship, and political fights forsocial equity, land rights and cultural expression were intensified. During the 1980s,Aboriginal people around Australia sought to consolidate gains made in Common-wealth land rights legislation and the promise of self-determination. Aboriginal writ-ers also maintained the rage, as was seen during the lead-up to the Commonwealth Bi-centenary celebrations of 1988 when Aboriginal people and their supporters held na-tionwide demonstrations drawing attention to the Aboriginal rights agenda. Theywere often led by Aboriginal authors and activists such as Kath Walker, who, in pro-test against the Bicentenary and returned her traditional name, Oodgeroo Noonuccal.Noonuccal’s defiant recovery of her true name is a defining moment in the evolutionof contemporary Aboriginal literature, reflecting both an individual and a collectiveresurgence in the confidence of Aboriginal culture. In the final two decades of thetwentieth century, the reach and impact of Aboriginal literature grew exponentially,


attracting large mainstream audiences that were increasingly sympathetic to Aborigi-nal cultural and political demands.

Behind the scenes, a new generation of Aboriginal authors, editors and publish-ers were working alongside elders to consolidate a vigorous and commercially inde-pendent network of Aboriginal literary presses. Mainstream publishers also took astrong interest in Aboriginal authors, and by the end of the 1980s Aboriginal writingwas firmly established as a major force in Australian letters.

“The recognition in Australian law of Aboriginal rights to land was significant-ly advanced in the High Court of Australia's 1992 Mabo decision, in which EddieKoiki Mabo's claim of uninterrupted ownership of his people's traditional land atMer Island was accepted by the court's full bench, thus finally admitting the false-hood of the assumption that Australia was terra nullius in 1788. Aboriginal voicesgained widespread public attention as their stories were heard in national inquiriesand reports, such as the Royal Commission into Aboriginal Deaths in Custody andthe 'Bringing Them Home' report on the separation of Aboriginal children fromtheir families known as the stolen generation” (Kleinert, Neale, 2000: p. 42).

While the worst years of the assimilation period were over, the expression of itslegacies in the stories of communities, families and individuals was at the forefront ofthe recovery of Aboriginal cultural memory and the articulation of contemporary Ab-original life and aspirations.

Autobiographical narratives and testimonial fiction became the key storytellinggenres of the late 1980s and 1990s, particularly for the growing number of Aboriginalwomen who found in literary writing a vehicle for both authorial independence andcultural responsibility. The growth in Aboriginal media also saw Aboriginal voices infilm, television and music gain increased popularity, their political messages morefrequently heard in everyday Australian life. The confidence and reach of recent Ab-original literature has also been reflected in the work of a vigorous community of Ab-original scholarly and critical writers, and in the essays, lectures and speeches by po-litical voices who remind us that Aboriginal literature remains grounded in the sharedexperiences of contemporary Aboriginal men and women.

Historical, cultural and literary approach to Australian modern fiction

The Prosperity of Australian short storyThe Australian fiction mainly existed since the nineteenth century. For exam-

ple, Henry Kingsley’s Geoffrey Hamlyn, though founded on Australian experience,can hardly be considered a novel of Australian origin. The same must be said of Wil-liam Howitt’s A Boy’s Adventures in the Wilds of Australia, Charles Rowcroft’s Talesof the Colonies and the Bushranger of Van Diemen’s Land possibly take first placeamong native works since the middle of the nineteenth century. During the 1850-s


come Clara Morison, Tender and True and others by Catherine Helen Spence, whowas better known as a political writer. The most important writer for the period wasMarcus Clarke. His novel Heavy Odds is now negligible but his main work For theTerm of His Natural Life, published in 1874, is not only a vivid picture of a settlement,but a powerful work of fiction. The short stories written by the same author are alsovery good and sincere.

Researching the Australian literary history, we conclude that travel and explo-ration in Australia have inspired many books. One of them is the History of the Dis-covery and Exploration of Australia by Julian Edmund Tenison Woods. The book waspublished in 1865. In addition, there were a lot of books published in the second halfof nineteenth century full of interest and information or the important contributions toanthropology like: Histoty of Australian Discovery and Colonization by Samuel Ben-net, Personal Recollections of Early Melbourne and Victoria by William Westgarth,History Discovery in Australia, Tasmania and New Zealand by William Howitt, Aus-tralian Autobiography and Australian Facts and Prospects by R. H. Horne, Last of theTasmanians and Daily Life and Origin of the Tasmanians by James Bonwick, Victoriaand its Metropolis by Alexander Sutherland, History of Australia and History of NewZealand by George William Rushden and so on. Later Australian literature at the veryend of the nineteenth century and through the first four decades of twentieth centuryhas been prolific rather than distinctive.

“Andrew Barton Peterson is a banjo-bard. Henry Archibald Lawson had origi-nal talent and wrote both in verse and in prose. While the Billy Boils (1898) shows hispower as a story-teller with a true Australian flovour. “The South Sea stories” of LouisBecke, i.e. George Lewis Becke (1848-1913), had great popularity, but are not seriouscontributions to literature, through By Reef and Palm (1894) deserves attention as oneof the first collections of stories to present the Islands without deceptive glamour. […]The tradition of scholarship in Australia has been well maintained by A. T. Strong andT. G. Tucker, the latter born and educated in England”. (Sampson 1961: 926) Somewriters of Australian birth have made their home in Great Britain and have becomepart of our own story. One striking example is Gilbert Murray, whose work as scholarand dramatist is dealt with elsewhere. The most delicate literary talent that New Zea-land produced came to flower in the stories of Katherine Mansfield, i.e. KathleenBeauchamp. But her work is entirely European. There is more of Australia in the nov-els of Henry Handel Richardson, i.e. Henrietta Richardson of Melbourne, afterwardswife of J. G. Robertson, professor in the university of London. She is one of the fewwriters able to use music successfully as a theme in fiction and her Maurice Guest(1908) and The Young Cosima (1939) are outstanding. Like other writers of the timeshe attempted a long continuous story. […] Her writing was strong, and was for manyyears assumed to be the work of man.” (Sampson 1961:926)

The Australian short story already had a lively existence in the nineteenth cen-tury. Many stories now lost and forgotten were published in newspapers, magazines


and journals in both Britain and Australia, stories that documented the conditions ofcolonial life.

These stories worked out, through the course of their narratives, various ideasand problems that preoccupied Australian colonists. Much of the Australian short fic-tion of the nineteenth century was produced mainly for a British readership at ’home’,and represented Australia as a foreign and exotic place full of strange animals, unpre-dictable ’savages’ and haunting, sometimes threatening, landscapes. Some stories, likeAda Cambridge’s ’Arriving in Melbourne’, were of the ’sketch’ variety: a kind of au-tobiographical literary journalism also frequently and brilliantly used by MarcusClarke and later by Henry Lawson.

Other stories were essentially a kind of travel writing that emphasized localcolor. Stories of colonial adventure abounded, featuring convicts, bushrangers andgold; stories by women tended more usually to fall into the romance genre, oftenexamining questions and issues of nationality and allegiance by setting up and then re-solving some romantic problem or quandary for an Australian girl and her British suit-or.

“Many nineteenth-century Australian stories fall into two categories beloved oflate-Victorian readers: the detective story and the ghost story, genres that are inany case closely linked by their common basis in the mystery of death. With itslandscapes, its isolation and vast distances, and the sometimes terrible deaths ithad in store for the unwary colonist or visitor, Australia offered a rich source ofmaterial for writers who wished to tackle the supernatural, mystery and crime.

During this period, all of the Australian short stories published in Australia, andmany of those published in Britain, appeared not in books but in newspapers andjournals. The Australian Journal, produced in Melbourne, was one of the long-est-lived of these; it ran from 1865 to 1958 and it specialized in the publication ofshort fiction. The Australasian, a weekly Melbourne journal published from 1864to 1946, also specialized in literature and literary matters and published stories bya number of leading Australian nineteenth-century writers” (Goldsworthy 2007: p.31).

The Main representative authors of Australian short storiesRepresentative stories by some of the best of these nineteenth-century writers

— John Lang, Marcus Clarke, Francis Adams, Ada Cambridge, Rosa Praed, ’Tasma’— were collected in several anthologies published in the 1980s. The title of Hadgraft’santhology suggests, and rightly, that the work of Henry Lawson represents a kind ofturning point in the history of the Australian short story. What this meant for writerswas that Archibald and especially Stephens (writers of nineteenth century) becamepowerful figures in the development and directions of Australian writing. And HenryLawson’s work embodied the values they most prized: a nationalist world view offer-ing a distinctive ’Australian’ voice and concentrating on local themes and subjects notas exotic matter for British readers but as Australian stories for Australian readers.


Lawson’s work — with the exception of some of the stories he wrote in London in thefirst years of the twentieth century — is written for a readership already familiar withthe characters and landscapes of his stories.

’The Loaded Dog’ is rivaled only by ’The Drover’s Wife’ as Lawson’s most pop-ular and best-known story. ’The Loaded Dog’ shows Lawson’s mastery of a distinc-tively Australian form of storytelling: the yarn, an outrageously exaggerated ’tall tale’told in a relaxed, laconic, ironic voice, its underpinnings usually comic and sometimesslapstick. The judicious use of the ’yarn’, and of the kind of character who tells it, issomething that links Lawson’s work to that of two of his contemporaries representedin this book, two writers who are otherwise very different from Lawson and from eachother: Steele Rudd and Tom Collins.

’The Loaded Dog’, despite its violence, shows Lawson at his most innocentlyfunny; his humor is usually less physical and much blacker, residing more in an ironictone and turn of phrase than in character or event. A story like ’The Union Buries itsDead’, another well-known and much-anthologized Lawson piece, turns on a bleakview of bush life and an even bleaker view of human nature, its black humor residingin its oddly modernist satire of nineteenth-century Australian romanticism: ’I have leftout the wattle’, says the narrator in concluding his description of the funeral of an un-known man, ’because it wasn’t there’.

’The Drover’s Wife’ is not funny at all, and in its concentration on the trials of awoman in the bush is one of the Lawson stories that comes closest to the work of hiscontemporary Barbara Baynton. She was another writer approved of and encouragedby Archibald and Stephens at the Bulletin; though only one of her stories appearedthere and was heavily edited first, she was one of the very few women writers to bepublished in its pages at all. Like Lawson, she wrote of Australian characters and con-ditions for Australian readers. Her story ’Squeaker’s Mate’ was published in her col-lection Bush Studies in 1902 and is a typical Baynton story in its grim view of humannature and gender relations, its representation of bush conditions as harsh and hostile,and its philosophical and aesthetic roots in nineteenth-century European naturalism.

The Bulletin's fostering of literary nationalism around the turn of the centuryprovided fertile ground for fiction writers, but between the early 1900s and the early1930s, little happened in the way of Australian short-story writing; the emphasis in theearly decades of this century was mainly on poetry. Between the late 1920s and theoutbreak of the Second World War, however, a group of writers emerged who weremainly interested in fiction and whose highly developed political ideas and ideals add-ed to the force of their work. Most, if not all, had left-wing ideals and as the 1930s pro-gressed became more actively involved in the international resistance to the rise offascism in Europe. The 1930s also saw a revival of the kind of literary nationalism thathad been fostered by the Bulletin, with organizations like the Fellowship of AustralianWriters becoming influential in the growth of Australian culture.

Katharine Susannah Prichard, one of the most prominent names from this peri-od, was like Vance Palmer a novelist and short-story writer. Prichard was a founding


member of the Communist Party of Australia in 1921, and her work during the 1930sand early 1940s demonstrates an intriguing combination of her socialist world viewwith the recognizable influence of the work of D. H. Lawrence. Much of her writingaddresses itself to the evils of capitalism, and concerns itself with social justice and theneed for social change; but within that framework, her writing is often sexuallycharged and informed by the techniques of psychological realism. ’The Grey Horse’,one of Prichard’s best-known stories, combines all of these aspects to some degree andsomehow manages to be funny as well.

Henrietta Drake-Brockman, like Prichard, was a writer of that era whose fictionwas ahead of its time in its understanding of some of the problems that beset race re-lations in Australia; her story ’Fear’ shows how an atmosphere of distrust can beself-perpetuating and, like some of Prichard’s other stories — ’The Cooboo’ and’Flight’ are the two best known of this kind — shows how white Australians’ treatmentof Aboriginal people has a history of tragic consequences. Xavier Herbert’s ’Kaijekthe Songman’, published eight years later than ’Fear’, considers Aboriginal Austral-ians from a different angle; here the story is about Aboriginal subjectivity with the Ab-original characters at the centre of the story. Their values — highlighting the impor-tance of community and culture — are contrasted with, and implicitly shown as supe-rior to, the gold-greed of the unbalanced white man Andy.

Of the writers mentioned in this paper, others who were particularly influentialin the 1930s included Vance Palmer, Frank Dalby Davison and Marjorie Barnard.Like Prichard, these three were primarily novelists and best known as such, thoughPalmer in particular was also a prolific short-story writer over several decades. Palm-er’s ’The Stump’, Davison’s ’The Woman at the Mill’ and Barnard’s ’The PersimmonTree’ are all stories that concern themselves with ’ordinary’ people at some kind of cri-sis or turning point. The latter two stories in particular are also, like much of Prichard’swork, exercises in psychological realism; the characters’ interiority, their thoughtprocesses and emotional states, are at the heart of both of these stories. In an era of bur-geoning literary nationalism when rural Australia was widely regarded as the ’real’Australia, Marjorie Barnard’s classic story ’The Persimmon Tree’ is rather unusual forits period, and anticipates later developments, in being a wholly urban story, set in in-ner-city Sydney. Barnard’s contemporaries, writers like Prichard, Davison and Palm-er, wrote fiction with largely rural settings; but Barnard, who lived in Sydney all herlife, was more concerned with the lives of urban characters, often of characters leading’lives of quiet desperation’ like the narrator of ’The Persimmon Tree’, or in other sto-ries from the same collection, like ’The Lottery’ and ’The Party’. What Barnard shareswith her contemporaries is an interest in the effect of environment on character,whether that environment be urban or rural.

The Australian fiction writers of the 1930s and 1940s mostly knew each otherand were friends, reading and encouraging each other at a time when there was littlein the way of supportive infrastructure for writers in Australia — not many publishingoutlets, not many good critics and reviewers, no support from the universities and not


much by way of government funding. Two Australian writers from this period whowere working under very different conditions from this, however, were Henry HandelRichardson and Christina Stead, both of whom had left Australia as young women andwere, in the 1930s, living in Europe. Although there is more than thirty years betweenthem in age, their two stories included in this book — Richardson’s ’”And WomenMust Weep”’ and Stead’s ’Guest of the Redshields’ — were published in the sameyear, 1934. Richardson’s story seems to belong to an earlier time, perhaps to the era ofher novel The Getting of Wisdom (1910), set in a girls’ school in the late nineteenthcentury. ’”And Women Must Weep”’, while seemingly late Victorian or Edwardian inits setting and subject matter, feels oddly modern in its treatment; Richardson’s famil-iarity with the work of Freud is visible in this story. The main character Dolly’s resent-ment of the passive, ’feminine’ role she is expected to play, though she hardly under-stands it herself, anticipates the more overt feminism of stories published half a centu-ry later by a much younger generation of women.

The Stead’s story is written in quite a different mode from the realism that dom-inates Australian fiction of the period. ’Guest of the Redshields’ comes from the firstbook Stead ever wrote, The Salzburg Tales. This extraordinary book is a collection offairytales, fables, yarns, ghost stories and other varied genres held together, after themanner of The Decameron or The Canterbury Tales, by an embedding narrative inwhich a heterogeneous assortment of people find themselves in the same place andtake turns telling stories in order to amuse themselves and pass the time.

Gavin Casey’s ’Dust’ and John Morrison’s ’Nightshirt’ are examples of the moreovertly political stories of this era. They are stories in simple, unadorned language(Morrison’s elliptical documentary style adding to its realist effect) that focus onworkers and workplace disasters, on the physical dangers lying in wait for workingmen and women. Alan Marshall’s ’"Tell Us About the Turkey, Jo…"’ and Dal Stivens’’The Man Who Bowled Victor Trumper’ draw on the ’yarn’ tradition going back to,and beyond, Lawson and Rudd; Marshall and Stivens, however, are writing not in thegenre of the yarn but rather about it, in stories in which yarns and the telling thereoffunction as a method of characterization. Frank Hardy, another writer of a later gener-ation, also celebrates the ’yarn’ in his short stories, again as a quintessentially Austral-ian mode, differentiated from the ’tall story’ that Americans also tell by its laconic,ironic, often mocking or self-mocking narrative quality. All five of these writers —Casey, Morrison, Marshall, Stivens and Hardy — are among the most importantnames in the history of the Australian short story, all with something unique to con-tribute to the genre and to Australian literary culture. Although traditional and simplein their form, Morrison’s stories are particularly original in their representations of therelationship between public and private life: his socialist beliefs are clearly apparentin his choice and treatment of subject matter, while his concern for individualfreedoms and inner life is equally apparent in the dynamics of his plots. In a story like’The Night-shift’ he can sketch the contrast between different social classes without


any hectoring or bitterness, but rather with the same documentary neutrality that char-acterizes the descriptions of his waterfront settings.

The Australian short story was given a considerable boost in 1941 when Angusand Robertson published the first of a series of annual anthologies, collectively enti-tled Coast to Coast. It was published annually from 1941 to 1948, biennially from1949 to 1970, again in 1973 and once more, finally, in 1986. Like the newspaper sup-plement Tabloid Story over thirty years later, Coast to Coast was a determined andlargely successful attempt to provide a focus, a publishing outlet and a readership forthe Australian short story. Each individual volume had a different editor — often pe-ople who were themselves short-story writers.

Eleanor Dark and Kylie Tennant were two of the best-known fiction writers ofthe 1940s and 1950s; both were prolific and primarily known as novelists, but Darkwas the more sophisticated writer with, like Prichard and Richardson, a strong interestin psychological realism. Tennant’s story ’Lady Weare and the Bodhisattva’ reflectsthe growing interest in fiction about cities that had begun with writers like MarjorieBarnard, and is typical of her work in being humorous with a strong undercurrent ofserious feeling. Dark’s ’Serpents’ is from her last and rather uncharacteristic bookLantana Lane (1959), which, like the work of Steele Rudd half a century before, fo-cuses on the comic aspects of rural life. It has been argued that in the politically repres-sive and conservative atmosphere of the 1950s it was no longer possible for Dark towrite the substantial, broadly based fictions of social and political engagement and cri-tique that typify her earlier work.

Ethel Anderson’s ’Miss Aminta Wirraway and the Sin of Lust’ is one of a seriesof linked stories entitled At Parramatta (1956) and is quite different from any of theother fiction written during this period. Best described as a non-realist combination ofsocial comedy and historical fiction, this highly-mannered and very funny book aboutfemale culture in a highly patriarchal world is set in the 1850s in Parramatta and sur-rounding villages. This setting gives Anderson the full scope of both urban and ruralsettings for her pre-feminist reworking of the colonial period.

The most noticeable development in short fiction of the 1950s is the appearanceof stories about the wave of postwar European immigration. This is reflected in twovery different stories in this collection, E. O. Schlunke’s ’The Enthusiastic Prisoner’and Judah Waten’s ’Mother’. The first, like Xavier Herbert’s ’Kaijek the Songman’, us-es comedy to frame an implicit critique of the Anglo-Celtic Australian character —and there are a number of such stories from the 1950s and 1960s, notably Thelma For-shaw’s ’On Our Safari’, a very funny story about a family of hardworking Vienneseimmigrant chicken farmers. By this decade, and in the wake of the Second World War,the literary nationalism of the 1930s — which had its roots in that of the 1890s, whichin its turn had a number of negative elements including open racism — had begun togive way to a more self-reflective and self-critical view of the so-called national char-acter.


By the 1960s it was becoming clearer that the three dominant characteristics ofAustralian short fiction for the last three decades — realism, social critique, and a pre-occupation with ’Australianness’ — were becoming less and less marked. The shortfiction of this decade was much more diverse, and paved the way for the exponentialincrease in literary production and especially the boom in the short-fiction market thatAustralia was, for various reasons, to see in the 1970s.

Although the middle decades of the century were notable for the large numberof gifted women writers, the 1960s and most of the 1970s were overwhelmingly dom-inated, especially in the field of the short story, by men. John Morrison’s Twenty-threeStories (1962), Hal Porter’s A Bachelor's Children (1962) and The Cats of Venice(1965), Patrick White’s The Burnt Ones (1964) and Dal Stivens’ Selected Stories:1936–1968 (1969) were the most significant and best-received collections of storiespublished in the 1960s.

Of these four writers, only Morrison was working in the social realist mode ofthe mid-century. Patrick White had begun to revolutionize Australian fiction with hisinternational world view, metaphysical preoccupations and modernist techniques.Some recent critics have pointed out that White’s social criticism and concern with thedevelopment of Australian society and culture remain as acute as those of any writerfrom the previous era, and his political position no more conservative, broadly speak-ing, than theirs in spite of his own privileged background. His story ’Being Kind to Ti-tina’, like many of Hal Porter’s, reflects his readiness to write stories with internationalcharacters and settings; his style is quite different from what he had rejected as the’dun-colored journalistic realism’ of his Australian contemporaries. Porter’s story’Francis Silver’ is typical of his work in several ways: in its use of autobiographical el-ements, in its preoccupation with memory and the passage of time, and in the way thatit uses objects, small details, and the density of the physical world in general to evokea specific time and place. Although he is comparatively uninterested in questions ofnationalism and of nationality as such, the evocation in his writing of particular Aus-tralian places is sometimes breathtaking. His style, like White’s, is a great deal moreelaborate and colorful than Australian readers of the early 1960s were used to, or(sometimes) comfortable with.

The publication of Dal Stivens’ Selected Stories in 1969 coincided with thepublication of a first collection of short stories entitled Futility and Other Animals bya young writer called Frank Moorhouse. A 31-year-old journalist, Moorhouse hadpublished his first short story in the literary journal Southerly in 1957, but had foundit difficult to publish his stories during the 1960s because of their sexual explicitness.After the publication of his second collection The Americans, Baby in 1972, his namewas to dominate Australian short fiction for the next decade. Dal Stivens, meanwhile,is regarded by recent critics, with hindsight, as the forerunner of the kind of writingthat was to dominate in the 1970s and beyond. Like that of Porter and White, his workhad departed from the social-realist norm; many of his stories are self-conscious fic-


tions in which the act of storytelling itself is central to the story, taking the form of fa-bles and yarns.

The explosion of new writing, especially prose fiction, in the 1970s in Australiawas a phenomenon with complex causes, but two of the main ones were the lifting ofcensorship restrictions and the establishment of the Australia Council, including theLiterature Board, in 1973. Moorhouse, with Michael Wilding, Brian Keirnan and Car-mel Kelly, had established a short-story magazine called Tabloid Story, which provid-ed a new publishing outlet for, especially, experimental fiction by younger writers.

With new publishing outlets, new freedoms of subject matter and, most of all,new government support for literature, the amount of literary fiction published in Aus-tralia in the 1970s increased dramatically and exponentially. In the wake of the Viet-nam War and the rise of second-wave feminism, there were suddenly a lot of newthings to write about. Australian fiction became abruptly more internationalist inviewpoint, content and influence; more sexually and politically explicit; and morevaried in its subjects and styles, as is suggested by the title of a book on contemporaryAustralian fiction by Ken Gelder and Paul Salzman called The New Diversity: Aus-tralian Fiction 1970—1988. Short fiction was the dominant literary form in Australiain the 1970s, and those of its writers most recognized at the time were Moorhouse andWilding, Peter Carey and Murray Bail. These four, with Morris Lurie, were enshrinedas the writers of the decade in an anthology edited by Brian Kiernan called The MostBeautiful Lies (1977), in which Kiernan collected the fiction he saw as the most repre-sentative, and best, of the ’new’ fiction. It was heavily influenced by European andAmerican postmodern writing: experimental, sexually explicit, incorporating ele-ments of fantasy, surrealism, fabulism, literary self-consciousness and the process ofstorytelling itself. Bail’s story ’ "ABCDEFGHIJKLMNOPQRSTUVWXYZ" ’ and Carey’s ’TheLast Days of a Famous Mime’ concern themselves with the riddles and paradoxes ofrepresentation itself, as do later stories in this collection like Beverley Farmer’s ’AMan in the Laundrette’ and David Brooks’ ’John Gilbert’s Dog’. There were signs to-wards the end of the 1970s that the advent of second-wave feminism was beginning toshow results in the kind of fiction, poetry and drama that was being written, publishedand performed in Australia.

Towards the end of the decade, the publication of Helen Garner’s Monkey Gripin 1977 followed by that of Jessica Anderson’s Tirra Lirra by the River in 1978 —both novels won national awards and were, by high-culture standards, bestsellers —showed that something radical had begun to happen in the writing of Australian fic-tion. Both these novels had first-person narrator heroines called Nora, a name irresist-ibly suggestive of Ibsen’s Nora and her quest for autonomy and agency; and both fo-cused on the paradoxes of women’s lives, on the competing claims of romance,domesticity, and the quest to live a useful and meaningful existence. The kinds of so-cial change that followed in the wake of second-wave feminism had begun to producea receptive audience for such novels and their success was indicative of what wouldhappen to Australian women’s writing in the 1980s.


In the meantime, however, there was, as there had been all along, Thea Astley.Astley had been publishing novels and winning prizes for them all through themale-dominated decades of the 1960s and 70s; her only collection of short stories,Hunting the Wild Pineapple (1979), was one of the few by Australian women pub-lished in the 1970s. It was published, and well received, in the wake of Garner’s andAnderson’s novels, as were Jean Bedford’s Country Girl Again and Glenda Adams’The Hottest Night of the Century, all in the same year. Their stories in this collection— Astley’s ’Petals From Blown Roses’, Bedford’s ’Country Girl Again’ and Adams’’A Snake Down Under’ — come respectively from these three collections. Otherwomen writers of an earlier generation found new voices in the new freedoms thatfeminism had given them to say particular things in particular ways. Olga Masters, af-ter a long life as a working mother in the field of journalism, had a short but brilliantcareer as a fiction writer in her sixties, cut short by her death in 1986. Her story in thiscollection, ’The Lang Women’, is representative of her work in the way that it harksback to the writing of the era in which it’s set — the 1930s — in its realist detail andits compassionate but unsentimental treatment of poverty. Unlike the writing of the1930s, it focuses firmly on female subjectivity and on women’s lives.

A younger generation of women writers some of whom had already been quiet-ly writing, like Jolley, for years also emerged in the 1980s, in short fiction as else-where; among the best known of these are Marion Halligan, Carmel Bird, Helen Gar-ner, Beverley Farmer and Kate Grenville. Of these writers it is Halligan, Bird andFarmer who have given the most time and attention to the short-story form, thoughHelen Garner’s ’The Life of Art’ became what one critic called an instant classic andis one of the most frequently anthologized Australian short stories. ’The Life of Art’ isa good example of the dangers of generalizing about this generation of women writers;Garner’s work has often been described as ’domestic realism’, but this, her best-knownstory, is an explicit departure from both realism and domesticity.

The 1980s were a golden decade for Australian writers of both sexes. Supportfrom the Australia Council had made it possible to expand Australian writing and pub-lishing very quickly; the effects of increasing globalization had not yet begun to befelt, and there was still a comparatively large number of independent Australian pub-lishers. Examination of the statistics will show that the popularity of women’s writingin the 1980s did not make it more difficult for male writers to get their work publishedand read and favorably reviewed, though there were some who claimed that it did,even though the converse situation had clearly applied in the previous decade.

So there was plenty of room for the publication of stories by male writers likeGerard Windsor, Barry Hill, Peter Goldsworthy, David Brooks and Tim Winton. Butthe changes wrought by feminism did affect male writers in one way; fiction by menin the 1980s (and even more so in the 1990s) not only concentrates more on gender re-lations but is concerned in increasingly sophisticated ways with gender difference andthe nature of masculinity. Hill’s ’Headlocks’ and Winton’s ’My Father’s Axe’ offer two


particularly good examples of the way that contemporary male writers have tackledthe tangled connections among the subjects of masculinity, fatherhood and violence.

One of the most pronounced trends in Australian fiction of the late 1980s andthe 1990s, has been a preoccupation among the country’s novelists with history: withthe nation’s troubled, ambivalent beginnings, with colonialism and its consequences,and most of all with Australia’s race-relations history. Apart from several stories aboutAboriginal characters and a few recent ones by Aboriginal writers, this preoccupationis not very apparent in this collection of stories. The reason is probably something todo with genre: the working-out of complex ideas about history, and the writing of his-torical fiction, requires far more space than the short-story form can provide. It’s toosoon — and with the effects of global publishing and technological change, the shiftsin publishing conditions are still too rapid — for it be possible to generalize about thenew writers whose work began to appear only in the late 1980s and the 1990s. Someof those represented here — notably Gail Jones, Brenda Walker, Gillian Mears and,most recently, James Bradley — have published several books and have establishedtheir names firmly in the field of Australian fiction. Each in his or her own way is asophisticated writer with a distinctive style, but they are otherwise all quite differentfrom each other in subject matter and approach. Mears’ most powerful stories areabout intimate relationships and their infinite complexities of nuance, detail andchange; Bradley, Walker and Jones are more self-consciously intellectual in theirapproach but all from, as it were, different angles. Walker and Jones are bothextraordinarily gifted writers of complex fictions who should be better known thanthey are.

Two of the youngest Australian fiction writers, Delia Falconer and Elliot Perl-man, made spectacular beginnings to their literary careers in 1994; both won prestig-ious national short-story competitions, run by HQ Magazine and the Age respectively.But in their setting, style and mode, Falconer’s ’The Water Poets’ and Perl-man’s ’TheReasons I Won’t Be Coming’ could not be more different; all they have in common isan air of having been produced by an internationalist sensibility in an increasingly glo-bal culture.

This is not to argue for a minute that this generation’s writing has lost its specif-icity of location. Matthew Condon’s ’The Sandfly Man’, for example, is an intenselyplace-specific story in an unmistakably Australian landscape, a story turning on thedifference between Home and Elsewhere. But the writing of this generation is notnearly as concerned with nationality and nationalism as Australian writing once was,for the excellent reason that it no longer needs to be. What is becoming clearer in Aus-tralian writing — as in so many other things — as the century ends is a shift in focus:a shift away from the idea of the national, and towards the dynamic between the localand the global.

Finally, taking into consideration the historical and cultural approaches to BothAboriginal and Australian fiction we can conclude that the resurgence of Aboriginal


writing in recent years has taken place during a widespread and vigorous renewal inAboriginal culture. In the visual arts, performance, film, photography and music, Ab-original practitioners and their critical communities produce highly significant worksthat speak to audiences around the world. These works chronicle the ongoing suffer-ing of dispossession, but also the resilience of Aboriginal people across the country,and the hope and joy in their lives. Their voices are a challenge and an invitation.

In addition, we have also suggested the Australian publications like, newspa-pers and periodicals have always been vigorous and independent but the Australian artof fiction was always presenting both, specific thematic originality and universality atthe same time applicable in any nation all over the world.

NOTES

Goldsworthy, K. (2007). Century of Australian Stories. Penguin Groups (Australia).

Heiss, A., Minter, P. (2008). Aboriginal Literature. Macquaire University, Griffin Press,Crows Nest, Australia.

Kleinert, S., Neale, M. (eds) (2000). Oxford Companion to Aboriginal Art and Culture. Pen-guin Groups, Australia.

Sampson, G. (1961). Cambridge History of English Literature [second ed.]. London> Cam-bridge University Press.

REFERENCES:

Carmela Bird (ed.) (2007). Century of Australian Stories. Penguin Books, Penguin Groups(Australia).

Anne Brewster, Angeline O’Neill, Rosemary Van den Berg (eds) (2000). Those Who RemainWill Always Remember: An Anthology of Aboriginal Writing. Sydney.

Anita Heiss, Penny van Toorn (eds) (2002). Southerly: Stories without end (vol. 62, no. 2).Crows Nest: Griffin Press.

D. Horton (ed.) (1994). Encyclopedia of Aboriginal Australia. Sydney.

Peter Minter (ed.) (2006). Meanjin, Black Times: Indigenous Australia (vol. 65, № 1). NationalCentre for Indigenous Studies at the Australian National University, Australia.

Reynolds, H. (1987). The Law of the Land. Australian National University, Australia.

Reynolds, H. (2006). The Other Side of the Frontier: Aboriginal resistance to the European in-vasion of Australia. Australian National University, Australia.

Selina Samuels (ed.) (2006). Australian Writers 1975–2000. Melbourne: University of Mel-bourne.


Мирјана Н. Лончар-Вујновић, Ана М. Андрејевић

САЖЕТИ КУЛТУРОЛОШКИ ПРЕГЛЕД АБОРИЏИНСКЕ И АУСТРАЛИЈСКЕ ПРОЗЕ3

РезимеПроучавајући аустралијску прозу закључујемо да је до процвата овог жанра дошло

тек током XIX века, тако да се у овом раду помињу и прозни текстови који претходе по-менутом периоду да би се употпунила културолошка и поетска слика прозног стварала-штва аутора који се, готово искључиво, везују за територију Аустралије и Новог Зеланда.Да би културолошка слика књижевног стваралаштва овог поднебља била још потпунија,тумачење започињемо прегледом абориџинске књижевности, која је, несумњиво, одогромног значаја, првенствено, као претеча аустралијске прозе, али и за њено јасније ме-ђународно поимање. Културолошким прегледом абориџинске прозе у овом раду обухва-ћени су текстови писани на енглеском језику. Трансформациону флоскулу абориџинскогкњижевног стваралаштва представљају приче о аустралијској култури и друштву испри-чане другачије, које посебно истичу и славе искуство и поимање света и живота старосе-делаца. Ова проза одише како снажним, креативним гласом индивидуе тако представљаи незаобилазни историјски траг о борби, патњи и снази самониклог народа.

Тематски врло слична, са незнатним примесама европских, посебно енглеске про-зе, рађа се аустралијска проза. Просто се на моменте стиче утисак да аустралијска прозаизрања из, већ постојеће, абориџинске прозе. Наиме, Аустралија нема позадину наслеђе-них легенди и митова, већ почива на новонасталим херојским причама и сопственомогромном локалном и надасве оригиналном колориту.

Узимајући у разматрање културне и историјке аспекте у тумачењу прозе једних идругих, долазимо до закључка да обнова и рецепција абориџинске књижевности одскора,представља физичку и духовну снагу за поновно рађање абориџинске културе. Глас и де-ло савремених абориџинских прозних писаца позива абориџински народ на буђење изначи важан изазов за реинкарнацију готово заборављене и неправедно запостављенеабориџинске културе.

Осим тога, иако су све публикације са аустралијског тла, било да су продукт або-риџинског или аустралијског пера, увек биле духовно снажне и тематски оригиналне,уметничка проза са аустралијског континента је истовремено и универзална и тематскиприхватљива широм света.

Кључне речи: Проза, приповетке, абориџинска књижевност, аустралијска књи-жевност, култура, однос национално – интернационално.


УДК:821.163.41: 929 Ђорђевић М.ИД: 195668748


ДОЦ. ДР ЈАРОМИР A. ЛИНДА1

Универзитет у Београду, Филолошки факултет, Катедра за славистикуУниверзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици,Филозофски факултет, Катедра за руски језик и књижевност

МАНОЈЛО ЂОРЂЕВИЋ ПРИЗРЕНАЦ КАО УРЕДНИК У ЧЕШКО-РУСКОМ ЧАСОПИСУ „СЛОВЕНСКИ СВЕТ”

1872. ГОДИНЕ

Сажетак. Студија се надовезује на монографије Владимира Бована (2002) иСунчице Денић (2003) о Манојлу Ђорђевићу Призренцу и покушава да одговори на неказа сада нерешена питања: када, како и због којих разлога је дошао Призренац у Праг?Шта је тамо радио и зашто су га аустријске власти лишиле слободе? Уз коришћење доса-да непознатих извора у Музеју чешке књижевности у Прагу, као и чешке штампе из тогпериода, установили смо да је Призренац у Праг стигао у марту месецу 1872. године даради као уредник новооснованог чешко-руског часописа „Словенски свет”, да би већ3. маја исте године био ухапшен због телеграма, који је послао московским дневницима.У августу исте године био је осуђен на шест година робије, да би на крају био пуштен наслободу у јануару месецу 1877. године. У студији се детаљно анализира, пре свега, „Сло-венски свет” и период Призренчева боравка у Прагу до тренутка хапшења, као и позади-на и околности његовог одласка из Београда. Једним од резултата јесте и откриће неко-лико до сада непознатих новинарских текстова Манојла Ђорђевића Призренца, који сетичу Косова и Метохије.

Кључне речи: Манојлo Ђорђевић Призренaц, Праг, часопис „Словенски свет”,Ондржеј Гинтер-Прелучев, Јозеф Јакуб Тоужимски, Велимир Валожић, Франтишек Бар-тел, Вацлав Влчек, Јозеф Здењек Раушар.

1 [email protected]


До пре пар година било је познато само неколико, не сасвим тачних, пода-така о боравку српског писца Манојла Ђорђевића Призренца у Прагу, уколикотако можемо назвати његово утамничење у аустријском затвору. Знало се, например, да је своју драму „Слободарка”, која је изашла у Новом Саду 1881. годи-не, посветио „чешко-словенским родољупцима”, у знак захвалности свим Чеси-ма који су му помагали када су га аустријске власти отерале у затвор. Највише ин-формација о прашком периоду његовог живота налазимо у краткој биографијикоја је изашла у оквиру антологије „Шетња српским Парнасом” Јозефа ЗдењекаРаушара (Raušar, 1907: стр. 87–88). Раушар у њој наводи да је Призренац биоухапшен и затворен на шест година из политичких разлога, те да је пуштен на сло-боду после четири године. Конкретан разлог као и тачне године када се то дого-дило не наводи.

Наша сазнања о том периоду радикално су се променила почетком XXI ве-ка. Животом и радом Призренца интензивно се бавила Сунчица Денић и њој при-пада заслуга за откриће непознатих писама Манојла Ђорђевића упућеним че-шким писцима у Прагу. Своје откриће је јавно објавила у чланку „Манојло Ђор-ђевић Призренац, књижевник” (Денић, 2002: стр. 228) и много детаљнијеобрадила у својој дисертацији објављеној под називом „Књижевно дело МанојлаЂорђевића Призренца” годину дана касније (Денић, 2003: стр. 13–18). СунчициДенић служи на част то што је несебично уступила копије поменутих писама Вла-димиру Бовану, тако да је он у својој монографији о Призренцу из 2002. годинемогао да изнесе, за сада, највише информација о његовом боравку у Прагу (Бо-ван, 2003: стр. 84–100).

Међутим, двоје поменутих аутора вероватно нису имали могућност да про-читају оригинале, већ су користили само фотокопије тих писама, па је дошло донеколико неправилности у датирању и интерпретацији одређених места чешкогтекста из XIX века. Мада у овој студији нећемо користити сва писма, навешћемоњихов кратак садржај.

Највише писама упућено је Франтишеку Бартелу (1841–1911), чешком из-давачу и новинару, власнику познатог Завода за дуборез, који је у време При-зренчеве робије издавао часопис „Слике живота” („Obrazy života”) и са којим јеПризренац, током служења казне, највише сарађивао. Писама има укупно 14, изпериода од 1872. до 1876. године; док Бован наводи само 10 њему познатих писа-ма (Бован, 2002: стр. 91), Денић њихов укупан број не наводи. Писма су датиранапо три пута: од стране Призренца (не увек), цензора у затвору и Бартела, с тимшто је он имао навику да свако пристигло писмо на првој страни означи цртом уоблику спајалице, на чијој горњој ивици би забележио датум када је писмо при-мио, и на доњој ивици датум када је на њега одговорио, наравно уколико је одго-ворио. Тако, на пример, писмо које Денић наводи са датумом од 15. марта 1872.и које је писано на меморандуму са текстом „K. k. Männerstrafanstalt zu Prag” („Ц.к. Мушки затвор у Прагу) не потиче из те године; датум није записао ни Призре-нац нити Бартел, него цензор, а сигурно је дошло до грешке, јер у то време При-

Јаромир A. Линда: Манојло Ђорђевић Призренац као уредник… 137

зренац још није био у затвору. Сва ова писма су писана на чешком језику. Од пи-сама, које је Призренац послао Вацлаву Влчеку (1839–1908), чешком писцу и из-давачу часописа „Osvěta” („Просвета”), сачувана су три из периода од 1877. до1879. године и једно, последње, из 1892. године. Друго писмо је послато из Беча,остала су послата из Београда и сва су писана на чешком језику. Само је једнописмо Призренца сачувано у заоставштини Јозефа Здењека Раушара(1864–1952), који је радио као хемичар у Вајфертовој пивари у Београду од 1885.до 1897. године. Раушар, преводилац и приређивач већ поменуте прве антологијесрпске поезије на чешком језику, упознао је Призренца тек након свог доласка уБеоград. У његовој заоставштини се још налазе три Призренчеве визиткарте сакратким порукама. Желимо истовремено да напоменемо да се овде ради о једи-ним нама познатим писмима Манојла Ђорђевића Призренца из поменуте архиве,бар што се тиче фондова који имају свој инвентар.

Управо откриће Призренчеве преписке у централном архиву чешких писа-ца у Прагу, чији пун назив гласи „Књижевни архив Музеја чешке књижевности”(„Literární archiv Památníku národního písemnictví”) омогућило је Владимиру Бо-вану и Сунчици Денић да опишу и приближе боравак у Прагу Манојла Ђорђеви-ћа Призренца, и тако отклоне многе недоумице у вези са тим периодом. Али нињима није пошло за руком да открију прави и конкретан разлог Призренчевих не-даћа у Прагу као и тачан период када је био у затвору. Ми ћемо – противно свимправилима добре градације научног чланка – открити одмах на почетку, не самогодине, већ и датуме Призренчевог боравка у затвору, као и разлог робијања.Призренац је ухапшен 3. маја 1872. године и осуђен је за велеиздају на шест годи-на робије (Arbes, 1896: стр. 336. и 341). Био је помилован, тако да на слободу из-лази „већ” 9. јануара 1877.2 Осуђен је за велеиздају зато што је московским нови-нама послао један кратак телеграм.

Како бисмо дошли до ових сазнања, послужили смо се, поред поменутих ине сасвим искоришћених писама Призренца Бартелу, Влчеку и Раушару, још ипреписком између београдског издавача Велимира Валожића и Франтишека Бар-тела, као и бројним чешким часописима и новинама из XIX века. Призренчевоутамничење имало је прилично велики одјек у чешкој штампи и то не само у вре-ме његовог „боравка” у прашкој тамници Св. Вацлава, већ и касније, што је траја-ло све до његове смрти 1896. године. Захваљујући томе можемо данас да пратимоу чешкој штампи, како неке моменте из тог периода (запрепашћење јавности штоније био ослобођен приликом амнестије 1875. године, посета његове мајке истегодине и сл.) тако и Призренчеву јавно објављену захвалност чешким родољуби-ма после пуштања на слободу, те његов пут на црногорско ратиште исте те 1877.године, затим Призренчев апел Чесима да сакупљају добровољне прилоге за Цр-ногорце, који је објавило више чешких листова, све до неколико читуља поводомњегове смрти. Занимљиво је да, практично, сваки овакав текст, био то кратак из-

2 Вест о његовом пуштању на слободу је пренело неколико чешких новина, нпр. Anonym,1877: Srb Manojlo Jovanović Ďorděvić. U: Národní listy 17, br. 9 (10. 01. 1877), str. 2.


вештај или подужи чланак, прати напомена да је био осуђен због велеиздаје и даје казну одлежао у прашком затвору, све у циљу да се читаоци подсете да су брат-ски Срби били раме уз раме са Чесима у резистенцији против бечке владе. Ми ће-мо у овој студији искористити само оне текстове који се тичу наше теме, тј. пиш-чева боравка у Прагу од његовог доласка све до осуђивања.

Ту спадају и чешки часописи у којима су објављени до сада непознати При-зренчеви текстови; у њима можемо пратити формирање „идентитета српског јуж-њачког бића” (Денић, 2003: стр. 7) и обиље тема о старој Србији код Призренца,као што је чланак „Шкипетари” у Бартеловим „Сликама живота” или политоло-шка расправа „Права и захтеви Србије”, која је излазила у деловима у водећем че-шком дневнику „Narodní listy” 1878. године.3 Свакако би било пожељно да се свете новине и часописи пажљиво ишчитају и анализирају.

Један часопис нам је послужуо у највећој могућој мери; часопис који је из-лазио годину дана, управо те пресудне 1872. године и у коме је Призренац радиокао уредник. У питању је готово непознати лист „Словенски свет”, који је излазиоу Прагу паралелно на чешком и на руском језику,4 са неутралним поднасловом„Лист за културни напредак, политику и привреду”, али зато са ватреним прогла-сом да би требало да то буде „часопис посвећен ширењу и јачању узајамности ме-ђу свим словенским народима”, а који је био основан у циљу „заједничког насту-пања на пољу образовања свих словенских племена”.5 Не знамо нажалост поли-тичку позадину оснивања часописа, вероватно је идеја за његово издавањепроизашла из словенофилских руских кругова у Прагу и Москви. Судећи пообимном броју огласа, који прате сваки број (чак 36 страна у чешком издању) ча-сопис је свакако – макар у првом полугодишту – имао у залеђу довољно финан-сијских средстава.

Као главни уредник и издавач наводи се Јозеф Јакуб Тоужимски (Josef Ja-kub Toužimský 1848–1903) чешки писац и новинар, о коме ће још бити речи. Вла-сник „Словенског света” био је русофил и мало познати чешки новинар Ондржеј

3 Непотписана расправа која је била послата из Београда у априлу 1878. г. носи назив „Праваи захтеви Србије” („Práva a nároky Srbska”) спада у низ за сада непознатих Призренчевих новинар-ских текстова које смо дешифровали уз једну напомену у писму Призренца Влчеку од 18. априла1878. Излазила је у деловима: Narodní listy. 18, 1878, I – br. 104 (27. 04. 1878), str. 1 (први део уз мото„Justitia regnorum fundamentum” којим се Призренац служио при одбрани у Прагу); II – бр. 105 (28.4. 1878), str. 2; III – br. 107 (1. 5. 1878), str. 1; IV – br. 109 (3. 5. 1878), str. 2; V – br. 112 (Prilog uz broj112, 7. 5. 1878), str. 1. Не искључујемо могућност да је и телеграм, који је насловљен „Из Београда,30. априла” („Z Bělehradu, 30. dubna”) и који је изашао у истом броју и на истој страни као и трећидео ове Призренчеве расправе, послао у Праг Призренац. Говори се у њему о одласку депутација изСтаре Србије у Петроград са молбом да се „старосрпска територија прикључи Србији”. Телеграм јепотписан шифром „М”. Чланак „Шкипетари” (Obrazy života. 4, 1874, č. 18, str. 278–280) је потписан„М. Ј. Ďоrděvič”, како су Чеси најчешће транскрибовали његово презиме.

4 Руско издање нисмо успели да нађемо ни у једној чешкој или српској библиотеци; свицитати се односе на чешку варијанту.

5 Цитирамо према (ненасловљеном) прогласу редакције из децембра 1871. г. који је изашаоу великом формату заједно са информацијом о цени, условима за претплатнике и сл. у прашкојштампарији Едуарда Грегра, и који је укоричен на почетку целог годишта.


Гинтер-Прелучев (Ondřej Günther-Prelučev 1844–1877). Докторирао је хемију уБечу и све до 1872. године о њему се не зна готово ништа. „Словенски свет”, којије иначе био планиран да излази као двонедељник, на самом свом почетку запеоје за око властима – само што је изашао први број, био је конфискован од странеполиције, али је Гинтер исти тај број поново одштампао. Као власник „Словен-ског света” ухапшен је 3. маја, заједно са Призренцем, што је наравно предста-вљало катастрофу по будућност часописа.6 Гинтер је уз помоћ свог браниоца Јо-зефа Милдеа ипак успео да се извуче, када је доказано да није знао за телеграмкоји је послао Призренац, и 26. септембра 1872. године пуштен је из притвора,када је врховни суд потврдио ослобађајућу пресуду суда ниже инстанције (Arbes,1896: стр. 336. и 341). После ослобођења Гинтер је одлучио да упозна јавност сатоком целог процеса, вероватно у знак подршке Призренцу, тако да у 11. и 12.броју (последњем, који је изашао) можемо да прочитамо детаљан опис целог суд-ског процеса.7 Текст је насловљен „Московски листови пред прашком полици-јом” и за нас представља драгоцени извор информација о Призренцу, као и целомпроцесу, који ћемо искористити у овом излагању. Занимљиво је да је Гинтер по-кушао да спаси свој лист на тај начин што није објавио свој поглед на целу ствар,него је преузео текст, који су под истим називом донеле московске „Савременијеизвјестије” (број није прецизиран). Овај објављени текст, који можемо сматратиконтратужбом, и то још из пера уредника руског дневника, представљао је ау-стријским властима последњу кап у чаши и оне су након тога забраниле издавањечасописа. Покушали смо да пронађемо оригинални текст, али како нам то нијепошло за руком, и како није сачуван ни архивски фонд врховног суда нити затво-ра Св. Вацлава, преостаје нам овај чланак као једини извор на који се можемо уовом тренутку позвати.

Из претходо наведеног проистиче да ће одређивање тачног датума При-зренчева доласка у Праг бити врло тешко, као што исто тако веома мало знамо оПризренчевим активностима у Београду пред сам долазак у Чешку. Познато је даје након средње школе радио као практикант једног (неименованог) министар-ства (Денић, 2003: стр. 13). Податак да се „у младости бавио књижевношћу и но-винарством”, који наводи непознати писац у краткој биографији у „Босанској ви-ли”8, поводом његове смрти, можемо да допунимо једним другим извором. На по-

6 Гинтер после забране „Словенског света” прелази у Беч, где је наводно био запослен у ми-нистарству рата. Убрзо је, међутим, отишао у Петроград где је намеравао да отвори свесловенскуканцеларију. Одатле се због душевних сметњи вратио у Беч и тамо је завршио у психијатријскојболници где је и преминуо. Податке наводимо према читуљи која је била објављена у листу „Poselz Prahy”. Anonym, 1877: Úmrtí. U: Posel z Prahy, br. 224 (15. 8. 1877), str. 2. У овој читуљи се пог-решно наводи његово име, уместо Онджеј (или Андреј) стоји Чењек.

7 Ова два броја су изашла 22. октобра и у децембру (дан није наведен) 1872. г. Anonym,1872: Moskevské listy před pražskou policií. U: Slovanský svět 1, br. 11, str. 321–326; br. 12, str.349–351. Криза се не огледа само у квалитету чланака и смањеном периодицитету листа него и у то-ме што је у другој половини те године променио чак четири штампарије и што се Тоужимски пову-као са функције главног уредника, те је на његовом месту наведен у бројевима 11 и 12 ВладимирЧернер.


четку судског процеса који преноси „Словенски свет” наводи се следећи описПризренца: „Ђорђевић – витак, млад мушкарац, 26 година, родом Србин, поре-клом из Призрена у турској Србији. Његове крупне очи, орловски нос, показујуда је брат са југа – Јужни Словен. Говори, међутим, мирно и озбиљно. Раније јеживео у Београду где је издавао часописе „Србска пчела” и „Југославенска звез-да”. Подаци о тим часописима, до којих смо дошли преко COBISS-а прилично суштури: сачуван је само један и то седми број месечника „Србска пчела” из 1870.године са поднасловом „Лист за књижевност, забаву и сатиру” где се Призренацнаводи као уређивач.9 Да ли је и касније излазио није познато, али претпоставља-мо да је из неких нама непознатих разлога престао да постоји, пошто се већ 1871.године М. Ј. Ђорђевић наводи као власник, који „издаје, уређује и одговара” за„Југославенску звезду”, „лист за политику и узајамне одношаје јужних Славена”,како гласи његов поднаслов. Нисмо међутим успели да пронађемо ни један бројовог листа.

Важан је и податак, који је Призренац изнео у писму Вацлаву Влчеку од1. априла 1877. На крају писма, или тачније торза писма, јер је сачувана само по-следња, пета страна, Призренац пита Влчека, како би могао „његов бивши про-фесор” и „засада најбољи српски сликар Стеван Тодоровић” да учествује на Пра-шкој уметничкој изложби. О значају Стевана Тодоровића (1832–1925) за српскопозориште сувишно је говорити. Био је ангажован као управник неколико ама-терских трупа у Београду, касније је радио као сценограф у београдском Народ-ном позоришту, окупљао је младиће, који су били заинтересовани за цртање, фи-зичке вежбе као и за позориште. Нажалост не располажемо подацима, који бео-градски младићи су били чланови ових често неформалних кружока, и да ли јеТодоровић био Призренцу само професор у средњој школи, или је на њега утицаои на други начин. Како год било, мислимо да не бисмо погрешили, уколико би-смо управо у таквом окружењу тражили саме почетке Призренчева интересовањаза позориште.

Неминовно се намеће и питање, како је Призренац уопште стигао до Прага,из којих разлога, ко и на који начин му је понудио ангажман у Гинтеровом „Сло-венском свету”. Како није сачувана архивска грађа, која би могла да помогне урасветљавању ове етапе пишчевог живота, покушаћемо да одговоре на ова пита-ња бар делимично дамо уз помоћ поменутог листа „Словенски свет”, где је При-зренац радио као уредник.

Пре него што то учинимо представићемо још један текст, који је настао по-водом пишчеве смрти. Реч је о подужем фељтону у прашким новинама „Národnílisty”, који је објавио већ поменути Ј. З. Раушар, Чех, са којим се Призренац по-следњих година свог живота највише дружио.10 Раушар се притом позива на честеразговоре које је са пријатељем водио током свог вишегодишњег боравка у

8 У истом тексту се још наводи да је завршио три разреда гимназије исто толико разреда ре-алке. Манојло Ђорђевић Призренац. Рубрика „Читуље”. Босанска вила XI, 1896, бр. 14, стр. 232.

9 Народна библиотека Србије, сигн. п 8212.


Београду. У Прагу се, према Раушаровим речима, Призренац обрео на крају шез-десетих година XIX века. Пошто није имао средстава да студира а земљаци га ни-су дочекали са посебним одушевљењем, нашао се „у вихору велеграда достаусамљен”. Зато је дошао на идеју да посети Франтишека Палацког (1898–1876),чувеног чешког историчара који је тада већ био у поодмаклим годинама. Мада суга пријатељи одвраћали од те посете, ипак ју је једнога дана реализовао (нигде сенажалост не помиње датум). Палацки га је примио љубазно, али доста уздржано.Како је Палацки у току разговора сазнао да се ради о човеку „обузетом полетомродољубља, обећао му је да ће се постарати за пригодно место док не савлада че-шки језик”. Раушар директно не наводи да је Призренац место уредника у „Сло-венском свету” добио посредовањем Палацког. Његову посету Палацком не мо-жемо да потврдимо на основу неког другог извора, тако да морамо да верујемоРаушаровим речима.11 Не искључујемо и могућност да је Призренац планирао дау Прагу, чим се мало снађе, упише неки факултет. Но, како ћемо касније видети,није тачан податак да је Призренац стигао у Праг још крајем шездесетих година,као и да је у Праг стигао тек тако, без неког позива, и да је тамо провео неко време„напуштен” у учењу чешког језика, пре него што је почео да ради у „Словенскомсвету”. Да ли је овде погрешио Раушар или је Призренца издало памћење, или јепак при разговору са Раушаром нешто дочарао, не знамо, но у сваком случају овенедоумице су опомена да не можемо у свему веровати каснијим сећањима, штоРаушаровим, што Призренчевим.

Прва потврђена информација о Призренчевом боравку у Прагу јесте пода-так у изјави редакције „Словенског света” од 24. марта 1872.12 У овој изјави се на-води да се био пријавио велики број пренумераната а редакција је планирала да,уколико би се такво стање одржало, поред паралелног чешког и руског издањаприпреми и српско-хрватско.13 Од тада је цела ствар толико напредовала да је ад-министрација часописа могла да предузме припремне радове на овом издању, стим што су у ту сврху обавезали једног хрватског и једног српског писца, од којих

10 Чешке новине су иначе објавиле више, додуше краћих читуља о Призренчевој смрти.Raušar, 1896: Manojlo Đorđević Prizrenac, srbský spisovatel. U: Národní listy 36, br. 252 (12. 9. 1896),str. 1. Слични, али краћи текст о Призренцу је Раушар објавио још једном у вечерњем издању истоглиста 1937. године. Raušar, 1937: Srbští studenti v letech šedesátých a sedmdesátých minulého století vPraze v popředí národního hnutí. II. Manojlo Đorđević. U: Večerník Národních listů 77, br. 94 (5. 4.1937), str. 4 („Српски студенти шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Прагу на челу на-родног покрета”).

11 У заоставштини Франтишека Палацког, која се чува у архиву Народног музеја у Прагу и уархиву Музеја чешке књижевности, не налазе се писма М. Ђорђевића Призренца, нити смо наишлина неки други документ који би ову посету потврдио.

12 У овом броју примећујемо проблем са датумом издања, који се иначе наводи на насловнојстрани сваког броја по јулијанском и грегоријанском календару. Овај, трећи број је датиран 7. (постаром) и 24. (по новом) марта 1872, што никако не одговара тадашњој разлици која је била 12 дана.Како је часопис штампан у Чешкој, претпостављамо да је исправан датум 24. март, и да је требалода буде наведено 12. март по јулијанском календару.

13 Следи позив за читаоце „са југа” да се, уколико су заинтересовани за овакво издање, при-јаве редакцији. Anonym, 1872: Oznámili jsme již… U: Slovanský svět 1, br. 3, str. 112.


је овај други већ био стигао у Праг. Несумњиво се овде ради о Призренцу; ко јебио онај хрватски писац, остаје непознаница.

Како бисмо макар делимично расветлили ову загонетку, морамо се осло-нити на неке текстове у самом часопису, на оне чланке где са великом сигурно-шћу претпостављамо да су потекли из Призренчевог пера. Додуше – целу стваркомпликује чињеница да већина реферата, студија, приказа и чланака није потпи-сана, и уколико ипак наилазимо на потпис, онда се већином ради о скраћенициили шифри аутора. Према нашем мишљењу тако је Призренац аутор текста „На-родно позориште у Београду”, који је са потписом „-ević” изашао у другом бројуод 19. фебруара са ознаком да се ради о оригиналном писму послатом из Београ-да,14 као и реферат о историјској трагедији „Пођебрадовна” Франтишека Зaкреј-са (1839–1907), која је била премијерно приказана 4. марта 1872. у прашком тзв.„Привременом позоришту” („Prozatímní divadlo”).15 Као оригинално писмо изБеограда објављена је и анализа под називом „Русија и Србија” потписана шиф-ром „---ič”, за коју такође сматрамо да потиче од Призренца.16 Манојло ЂорђевићПризренац ипак је бар једном наведен као аутор, мада индиректно. У седмомброју „Словенског света”, који је изашао 30. маја 1872, дакле после Призренче-вог хапшења, испод наслова „Србија пре и после пута кнеза Милана у Ливадију”,уместо очекиваног шестог дела тог чланка наведена је изјава редакције да„објављивање овог текста није могуће наставити, пошто је његов приређивач, г.Манојло Ђорђевић из Београда“ заједно са издавачем овог листа још увек у при-твору”.17 „Србија пре и после пута кнеза Милана у Ливадију” додуше није јединитекст у „Словенском свету”, који се бави српским питањима, али је свакако најо-бимнији. Излазио је у деловима од другог до шестог броја и као што смо навели,због познатих дешавања у мају месецу није био завршен. Ова изузетна полито-лошка анализа ситуације у тадашњој Србији и њених односа према Русији, али идругим европским државама, настала је као одјек посете Милана Обреновића ца-ру Александру II у Ливадији на Криму; оно што нас на овом месту занима међу-

14 Текст показује добро познавање тадашњег београдског позоришног живота, аутор се жа-ли, на пример, на велики број превода позоришних комада тако да „уколико их гледамо, чини намсе, као да и нисмо у Народном позоришту”. -ević, 1872: Národní divadlo v Bělehradě. U: Slovanskýsvět 1, br. 2, str. 69–70.

15 Рецензија наводи и „неке напомене за које би се такође могао заинтересовати шири кругсловенске публике”, и не само чешке. Anonym, 1872: Poděbradovna. U: Slovanský svět 1, br. 5, str.166–168.

16 Текст је датиран „на Божић 1871”. (мисли се сигурно на Божић по јулијанском календару).---ič, 1872: Rusko a Srbsko. U: Slovanský svět 1, br. 1, str. 10–13. Овом шифром је потписан и кратакчланак „Народно позориште у Загребу” са ознаком „оригинално писмо” без уобичајеног навођењаодакле је писмо послато. Уколико није овај текст рад непознатог хрватског сарадника, не искљу-чујемо могућност да је Призренац написао и ово писмо. ---ič, 1872: U: Národní divadlo v Záhřebě.Slovanský svět 1, br. 1, str. 39.

17 „Србија … ” иначе није ни у једном наставку потписана. Поменута изјава се наставља об-разложењем да је због тога редакција принуђена да од броја 8 почне са објављивањем чланака о Бу-гарима. Anonym, 1872: Srbsko před a po cestě knížete Milana do Livadie. Slovanský svět 1, br. 7, str.219–220.


тим је нешто друго – у фусноти редакције на крају првог (фебруарског) дела стојида „чланак потиче из родољубивих српских кругова и зато га објављујемо без из-мена онако како смо га добили…”18 Дакле, судећи по том наводу, у то време јеПризренац још увек био у Београду.

Сви поменути текстови се логиком и интертекстуалном повезаношћу укла-пају у идејну целину двеју области – позоришта и политичког коментара (или по-литикологије, како бисмо то данас назвали) – које су пратиле Манојла ЂорђевићаПризренца целог живота. Чињенице које смо представили дозвољавају нам да за-кључимо и предложимо ову претпоставку: Призренац је сарадњу са „Словенскимсветом”, односно њеним власником Онджејом Гинтером-Прелучевим, започеопочетком 1872. године, можда већ крајем претходне године.19 Првих неколикачланака је послао редакцији још из Београда – ту спадају чланци „Русија и Срби-ја” у првом броју часописа, затим почетак анализе „Србија пре и после пута кнезаМилана у Ливадију” и чланак о београдском Народном позоришту. Према цити-раном извештају редакције у трећем броју од 24. марта, Призренац је већ тадабио у Прагу. Уколико прихватимо да је он и аутор реферата о поставци драме„Пођебрадовна”, као што према нашем убеђењу и јесте, онда је допутовао у Прагубрзо после 7. марта, тачније између 7. и 24. марта 1872. године. Реферат потпунопроизилази из критика, које су биле објављене после премијере 4. марта и репри-зе 7. марта у чешкој штампи; и више је него очигледно да аутор реферата није биоприсутан ни на једној представи – донекле је и сам свестан неоригиналности свогреферата и обећава, пошто је начуо да се припрема штампано издање драме, даће у будућности написати детаљнију анализу овог комада. Значај овог текста је несамо у томе што се овде ради о првој позоришној критици будућег драмског пис-ца, већ и у томе што је ово вероватно први објављен текст, који је Призренац на-писао по доласку у Праг. Да ли је Призренац у периоду пре хапшења објавио некесвоје чланке и у другим чешким листовима, као што наводи Раушар, остаје непоз-нато.

Ту се наравно поставља и питање, на ком језику је Призренац поменуте тек-стове писао, односно какво је било његово познавање чешког језика и где је сте-као то знање – ово питање нас поново враћа назад у Београд, дакле у те годинепишчевог живота, које су највише обавијене велом (нашег) незнања. Раушар упоменутом некрологу помиње да је на почетку прашког боравка његово непозна-вање језика проузроковало доста невоља, ми међутим ипак мислимо да је још предоласка у Праг знао чешки језик, макар пасивно. Нисмо ни у могућности да уста-

18 Прва два дела чланка су за разлику од каснијих делова структурисани са поднасловима „IДруштвени став народа у Србији” и „II Успомене на политику Србије пре Ливадије, поготово токомпоследњих дана пред овим преокретом”. Anonym, 1872: Srbsko před a po cestě knížete Milana doLivadie. Slovanský svět 1, br. 2, str. 49–53; br. 3, str. 81–86; br. 4, str. 113–118; br. 5, str. 151–155; br. 6,str. 189–195.

19 На ову чињеницу би могао указивати почетак уводне „Речи читаоцима” од стране редак-ције која „је приступила да спроведе у живот ову идеју (тј. издавање „Словенског света”) још пренеколика недеља”. Anonym, 1872: Slovo k čtenářům. Slovanský svět 1, br. 1, str. 1.


новимо да ли је поменуте текстове – и оне настале још у Београду, и ове, које јенаписао тек након свог доласка у Праг за „Словенски свет” – писао на чешком, узпомоћ неког чешког пријатеља, или пак на српском с тим да је после неко другито преводио на чешки; како су ти текстови пролазили кроз редакцијски процескоректура и лекторисања од стране његових колега, језички трагови, који би намдозволили да се приклонимо једној или другој варијанти, избрисани су. ПрвиПризренчев аутограф на чешком – писмо Франтишеку Бартелу, које је написао иззатвора у новембру 1872. године – свакако је састављено на течном чешком, безиједног одступања од тадашње језичке норме. Мада је могуће да је ту затражиопомоћ неког свог чешког друга у затвору (у неким писмима наилазимо на извеснесрбизме, углавном на лексичком и стилском плану), без сумње остаје чињеницада је чешки научио беспрекорно. Врло је могуће да је још у Београду имао прили-ке да чита чешку штампу, али и да се упозна и дружи са бројним Чесима, који суту живели. Ми нажалост нисмо дошли до неких доказа о његовим контактима саЧесима у Београду пре његовог одласка у Чешку, али ипак чињеница да је својпрвенац – „Вилино коло или Смрт кнеза Михајла Обреновића” објавио убеоградској штампарији Велимира Валожића (Денић, 2003: стр. 12–13) порекломЧеха – могла би да буде макар наговештај да је београдске Чехе познавао.

Према нашем мишљењу управо је Велимир Валожић кључна личност, којаје заслужна за Призренчев одлазак у Праг. У његовој заоставштини, која се чувау Прагу, поред преписке Призренац – Бартел, налазе се и писма која је Валожићслао Бартелу из Београда у Праг; реч је о укупно 82 писма из периода од 1870. до1882. године, углавном пословног садржаја. Бартел и Валожић су размењивалиграфички материјал, преко Валожића је овим путем код Бартела наручивао И.Бајлони за своју кафану неке чешке часописе, Бартел је израдио и дрворез за ње-гов пословни меморандум и сл. Нас, међутим, занимају она писма где се на некиначин помиње Манојло Ђорђевић – има их укупно једанаест. Из кореспонден-ције, коју ћемо цитирати у даљем тексту, проистиче да се контакт између сина иоца Ђорђевића у време Призренчевог тамновања одигравао управо на релацијиВаложић – Бартел и обрнуто. Призренчев отац је често долазио код Валожића даму преко њега пошаље поруке, писма, да сазна има ли шта ново… Поставља сепитање зашто је од свих београдских Чеха – а сви су они били у интензивној пре-писци са домовином – управо Валожић био посредник између Призренца и њего-ве породице у Београду. Одговор, који овде нудимо, се према нашем мишљењукрије у једном другом сличном случају, за који имамо у поменутој преписци пот-крепљење.

Наиме, Валожић је Бартела у писму од 22. марта 1872. г., замолио да прими,ако може, у свој Завод за дуборез једног надареног младића, који је радио већ петгодина у државној штампарији, који је одлично одрадио дуборезе за уџбенике изгеометрије, физике и природописа и који има велику жељу да оде у Праг, поштоје „Словен и Србин”. Своју молбу је поновио у писму од 4. априла исте године.Бартел је молбу услишио и младића је у свој завод примио на јесен 1872. године;


у писму од 4. октобра Валожић већ поручује Бартелу, да поздрави Перицу, какосе младић звао.

Случај је занимљив из више разлога: надарени младић је био Петар Ани-чић (како сазнајемо из каснијих писама), на крају XIX века један од графичкихвођа државне штампарије, који је касније наставио своје школовање у штампари-ји Адолфа Клоса (Kloss) у Штутгарту и који је током свог прашког школовањабио у контакту са утамниченим Призренцем: у писму од 21. децембра 1873. г.Призренац пита Бартела да ли би током божићних празника могао код њега дасврати Аничић, 7. марта се жали Бартелу да га узалуд очекује већ три недеље, ипоново 30. марта 1874, преко Бартела поручује Аничићу да сврати, јер мора да мупренесе важну поруку, и исту ту молбу, само упорније, понавља у писму 29. маја.Врло је могуће да је Призренац познавао свог вршњака још из Београда, свакакоје у њега имао више поверења, можда и због тога, што је могао преко њега да пре-несе поруку, коју не би требало да чује или чита (сва писма послата из затвора би-ла су строго цензурисана) неко други, нарочито што га сам Бартел очигледно у за-твору није посећивао. Из писама Бартелу да се уочити, мада индиректно, и имедругог његовог друга из београдских дана – био је то Милош, син Велимира Ва-ложића, такође Призренчев и Аничићев вршњак; 30. децембра 1872. Призренацпита Бартела да ли може код Валожића да обезбеди неке њему неопходне књиге,и уколико Валожић те књиге не би имао, нека се обрати његовом сину, као да знакоје књиге има млади Валожић у својој библиотеци. Затим, годину дана касније,4. јануара 1874. Валожић помиње Бартелу да је његов Милош добио писмо одПризренца.20

Зар није могао Валожић, као што је помогао Аничићу да се школује у Пра-гу, неколико месеци раније помоћи и Призренцу? Поготово што га је познавао иод раније, не само као надареног аутора, већ и као, вероватно, друга свог сина Ми-лоша? Нажалост овде смо ускраћени за релевантни архивски материјал – првипомен о Призренцу у преписци Валожић – Бартел, који се иначе у време претпо-стављеног одласка Призренца у Праг, све до октобра 1872. године налазио у Бечу,тек је у Валожићевем писму Бартелу од 8. фебруара 1873, у коме показује својечуђење што Призренац њему (тј. Бартелу) још увек није објаснио, како у Београ-ду иде лоше издавање периодичне штампе; ту је сасвим сигурно да се нису сачу-вала сва писма Велимира Валожића Бартелу, што се иначе види из саме преписке.Иако немамо за ову тврдњу доказе, поред поменуте аналогије са Петром Аничи-ћем, помало је необично не само одржавање оне релације Валожић – Бартел целовреме Призренчева робијања у Прагу него (и то на првом месту) чињеница да јеБартел прихватио да Призренац у његовом часопису објављује своје текстове, каои преводе, и самим тим да му обезбеди какав-такав прилив финансијских сред-

20 Милош Валожић је од јуна до августа месеца 1873. посетио Чешку и Моравску, и већимделом је боравио у Прагу. И ту је Бартел свом пословном пријатељу много помогао, као што прои-зилази из писама Валожића Бартелу од 30. јуна и 19. августа 1873. Више је него вероватно да је то-ком тог боравка посетио Призренца у затвору.


става, и на тај начин сачува његово достојанство. Ми не умемо ову везу да обја-снимо другачије, но чињеницом, да је Валожић препоручио Бартелу младог пи-сца, који је желео да упозна Златни Праг, и да је Бартел сазнавши за план издава-ња „Словенског света” предложио Гинтеру да ојача редакцијски тим тако што ћепримити надареног младића из Београда, који је, уосталом, већ имао искуства сауређивањем и издавањем „листа за политику и узајамне одношаје јужних Славе-на”. Разуме се да је ова наша тврдња само хипотетична – бар до тренутка, док не-ко други не открије нама за сада непозната документа. Свакако бисмо желели данаведемо још две могућности: да је позив, односно понуда за посао уредника мо-гла стићи и преко других истакнутих београдских Чеха и Словака, који си били уинтензивној преписци са одређеним људима у Чешкој – ту мислимо, пре свега, напрофесора београдског Лицеја и редовног члана Друштва српске словесностиЈанка Шафарика (1814–1876) као и на Франтишека Александра Заха(1807–1892), оснивача Војне академије и првог српског генерала. Судећи по једи-ном огласу у „Словенском свету”, који је стигао из Србије и у коме се „за нашувојску” нуди посао за двојицу војних лекара II класе, можемо да претпоставимода је Зах (или неко други из српског генералштаба) био у контакту са „Словен-ским светом”.21 Часопис је сигурно био дистрибуиран и читан у Србији, о чемупоред других чињеница сведочи и (једина) порука редакције упућена у Србију,непознатом адресату, који је означен само иницијалима В. В. (Велимиру Валожи-ћу?) – нажалост и на чешком толико нејасна, да ту само можемо претпоставити дасе ради о шифрираној поруци, чији прави значај остаде скривен.22

Да резимирамо. Призренац у Праг свакако долази касније него што то на-води Раушар, тек после оснивања „Словенског света”, средином марта 1872. го-дине, и то на позив власника Гинтера-Прелучева, или главног уредника Тоужим-ског, или пак сам нудећи своје услуге и показујући заинтересованост. Могуће једа је и планирао да крене корацима неких других Срба и да упише у Прагу факул-тет, чим обезбеди неопходна финансијска средства. Разговор са Палацким, којисмо цитирали према Раушару, уколико се стварно догодио, могао је да се одиграод средине марта месеца до почетка маја, када бива ухапшен. Можда Призренацније био задовољан својим активностима у „Словенском свету”, који је био часо-пис много више политички него књижевни и Призренац ту није могао да остварисвоје књижевне тежње у оној мери у којој је то желео, можда је тражио још једанизвор прихода.

21 Оглас је иначе штампан паралелно на чешком и руском језику. Anonym, 1872: [Oglas]Slovanský svět 1, br. 2, prilog sa oglasima bez paginacije.

22 Текст на чешком звучи: „P[anu] V. V. V Srbs[kém] Bělehradě. Račte nás omluviti u knížetepána; o vlasteneckém slovanském smýšlení předních srbských kruhů jsme nikdy nepochybovali.Posílám, jak všem běleh[radským] abonentům, pod kříž[ovou ?] obálkou”. У преводу: „Господину В. В.У Српском Београду. Изволите нас опростити код господара кнеза; никад нисмо сумњали у родољу-биво словенско убеђење истакнутих српских кругова. Шаљем, као и свим београдским претплатни-цима, испод коверте са крстом (?).” Anonym, 1872: Listárna redakce. Slovanský svět 1, br. 4, str. 143.


Призренцу је у Прагу остало нешто више од два месеца слободног живота.Наравно не слутећи каква катастрофа наилази, сигурно је уживао пуним плућимау загрљају словенског Златног Прага. И ту су, нажалост извори штури и морамода откопамо много јаловине да бисмо дошли до зрнца истине.

Раушар у поменутом фељтону наводи да је Призренац објављивао свечланке и преводе и у другим чешким новинама и часописима, још пре свог хап-шења. Међутим ми нисмо наишли ни на један текст (осим „Словенског света”),који би ову тврдњу могао потврдити. Може бити да се ту ради о трансмисијиуспомена до раног периода пишчева боравка у Прагу, пошто је Призренац касни-је у чешким листовима заиста много објављивао. Свакако имамо на располагањубарем његове текстове у „Словенском свету”, о чему смо већ говорили. На овомместу треба наша посматрања допунити чињеницом да поменути текстови у„Словенском свету” нису били једини који су се бавили Србијом. Нажалост, овдеје реч о чланцима без икаквог потписа, или назнаке да би Призренац могао битињихов аутор. Како су ови текстови пролазили кроз лектуру, ни језичка анализа неби могла да открије и помогне у атрибуцији аутора. Свакако ваља неке од овихчланака бар поменути и назначити да је врло могуће да је Призренац био њиховаутор. То је, пре свега, „Дубровачка драма”, преглед позоришне историје Дуб-ровника, састављена на основу „Историје дубровачке драме” Армина Павића и„Порекло крвне освете код Срба”, као и неки краћи текстови о актуелним деша-вањима у Србији.23

Делатност Призренца у редакцији „Словенског света” можемо да пратимои непосредно, на основу списка књига и часописа, које су биле послате редакцијии чији су наслови – као што је то био обичај и другде – објављивани на крају не-ких бројева, и то у оригиналном називу и у преводу на чешки језик. Док српскихкњига у таквим списковима у првим бројевима нема, у четвртом броју су наведе-не четири књиге српских пословних партнера Велимира Валожића, које су у Прагстигле вероватно још без консултације с Призренцем.24 У петом броју, који јеизашао 13. априла, дакле у последњем броју пре Призренчевог хапшења, одјед-ном се појављују наслови чак тринаест српских књига и једног часописа, који супослати редакцији „Словенског света”, највероватније опет посредством Вало-жића. Сасвим смо сигурни да је те књиге затражио за своје потребе сам Призре-нац, зато ћемо их све навести. То су „Песме” Бранка Радичевића у издању књи-жаре Велимира Валожића (Београд 1872), друга свеска „Библиотеке за народ”,опет у издању В. Валожића (Београд 1872), затим „Бомбардирање Београда

23 Аутор „Дубровачке драме” би свакако могао да буде и непознати сарадник из Хрватске.Један и други текст се налазе у првом броју; уколико је Призренац њихов аутор, морали си битипослати још из Београда. Anonym, 1872: Drama dubrovnické. Slovanský svět 1, br. 1, str. 22–27; br. 2,str. 59–64. Anonym, 1872: Původ pokrevní msty u Srbův. Slovanský svět 1, br. 1, str. 35–38.

24 Реч је о роману „Сироти Богаташи” Мавра Јокаја (Нови Сад 1871), књиге непознатог ен-глеског аутора преведене на српски „Кобна заклетва” и „Дете растављених” (Београд 1871) и „По-литички буквар” Живка Гојковића (Панчево 1871). Anonym, 1872: Zaslané redakci tiskopisy. U:Slovanský svět, 1, br. 4, str. 143.


1862.” (Београд 1872), анонимно „Јавно писмо српским регентима и њиховимминистрима у име омладине српско-босанске” (Нови Сад 1872), „О томе да секњиге ’Српске народне’ цркве преведу на српски народни језик” Богдана Јовано-вића (Панчево 1872), „Писмо из Мљетака” Васе Пелагића (Нови Сад 1872) и„Отворена књига дру Светозару Милетићу” Јосифа Подградића (Нови Сад 1871).Списак се завршава, што је можда за нас најзанимљивије, насловима седам позо-ришних комада у издању управе Српског народног позоришта у Новом Саду; на-ведене су „Школски надзорник”, „Честитам” и „Француско-пруски рат” КостеТрифковића, „Демон” Милана Јовановића-Морског, „Шаран” Јована ЈовановићаЗмаја, и две драме, које је тек требало да изађу: „Краљева сеја” Милана Јованови-ћа и „Максим Црнојевић” Лазе Костића (све Нови Сад 1872).25

Овај списак је посебан због тога што нам даје могућност да завиримо уПризренчеве намере за будуће текстове, али нам нажалост не дозвољава да у пот-пуности откријемо његове планове. Да ли је желео да напише реферат о ново-садском позоришту или о годишњици бомбардовања Београда? То вероватно ни-када нећемо сазнати. Уколико су постојали неки нацрти будућих текстова, каошто сигурно јесу, нестали су заувек. После хапшења је следио претрес у редак-цији и у стану, након кога је полиција све однела. Уосталом, уколико се При-зренац у писмима из затвора жалио Бартелу на нешто, онда је то био недостатаклитературе, који га је ометао да ради и још у писму од 21. октобра 1875. године,дакле три и по године после хапшења, са огорченошћу помиње нестанак „свега”из редакције. Мишљења смо да је то и главни разлог зашто имамо на располагањутако мали број архивских извора, пре свега кореспонденције, која би могла данам пружи дубљи поглед на почетак прашког периода Манојла Ђорђевића При-зренца.

Разуме се да је највише после свог доласка у Праг сарађивао са ОндржејомГинтером-Прелучевем као власником листа и са главним уредником Јозефом Ја-кубом Тоужимским. Њихова преписка, нажалост, није сачувана. Можемо само дапретпостављамо да је у приснијим односима био ипак са Тоужимским, који му јебио ближи својим књижевним интересовањима.26 Да Тоужимски није испустиоПризренца из вида ни касније сведочи кратак извештај из 1881. године у часопи-су „Цвети” о Призренчевим преводима приповедака Прокопа Хохолоушека(1819–1864) у „Народном ослобођењу”.27 Напомињемо да је Призренац још ра-

25 Ваља напоменути да се међу тим књигама налази такође партитура спева Огњеслава Утје-шеновића-Острожинског „Ратна песма Косовска”, са музиком Винка Хендриха, капелмајстора уСењи у Хрватској, која је изашла у Прагу у штампарији Ем. Старог. Anonym, 1872: Zaslané redakcitiskopisy. U: Slovenský svět, 1, br. 5, str. 175–176.

26 Тоужимски је између осталих и аутор књига „Борбе за ослобођење Србије у XIX веку”(„Boje za osvobození Srbska v XIX. věku”, Praha 1876), као и великог броја чланака о Србији у чеш-кој штампи. У другим заоставштинама се налази прилично велики број његових писама, али су сваиз каснијег раздобља, углавном из 80. година XIX века.

27 Радило се о приповеткама објављиваним под називом „Осветници” („Mstitelé”). J. J. T.,1881: Česká literatura. Květy 3, br. 11, str. 767.


није Влчека обавестио (у писму од 18. априла 1878) да је тек после великог напо-ра успео да убеди В. Валожића да оснује „Словенску библиотеку” где би постепе-но излазила белетрија свих словенских народа у српском преводу и додао је дажели да почне са превођењем Хохолоушековог „Југа”.28

Ипак уз помоћ сачуване Призренчеве преписке можемо, макар делимично,да предочимо круг пријатеља или пак колега са којима је успео да успостави ка-кав-такав контакт током ових неколика недеља пре свог утамничења. Поред Пе-тра Аничића и Гинтера са Тоужимским (остали чланови редакције су нам непо-знати), са сигурношћу знамо да је раније водио разговор са Вацлавом Влчеком накоји се позива у писму из бечког затвора од 29. јануара 1878. када га је замолиоза новчану помоћ од 25 златника. Не знамо нажалост када се то десило, да ли јошпре хапшења или га је Влчек посетио у затвору. Исто тако можемо да претпоста-вимо да је из првих недеља прашког боравка познавао Франтишека Коржинка(1831–1874),29 на кога упућује Бартела поводом биографија истакнутих Хрватаза Бартелов „Славин” (писмо од 30. децембра 1872) и писца и социјалистичкиоријентисаног новинара Јозефа Барака (1833–1883), коме је преко Бартела 8.априла 1874. г. упутио писмо (које није сачувано). У случају Барака би ишао уприлог наше претпоставке и оглас за Бараков „Раднички лист”, који је објављену прилогу иза првог броја „Словенског света”.30 У прилогу са огласима се затимод другог броја појављује оглас на адвокатску канцеларију Јозефа Милдеа, који јенеколико месеца касније у судском процесу са Призренцем бранио Гинтера, теможемо да претпоставимо да се Призренац упознао са овим истакнутим прашкимправником још пре свог хапшења. Нажалост и овде нам очајно недостаје њиховамеђусобна преписка, па можемо износити само претпоставке.

Има један дан после Призренчева доласка у Праг, а пре његовог хапшења,за који смо детаљно информисани. У суботу 20. априла 1872. г., уз јако полициј-ско и војно обезбеђење били су организовани избори за Чешку земаљску скуп-штину. Због могућих манипулација са гласовима у центру Прага окупила се масаљуди. Полиција и војска почеле су бајонетима да гоне људе и рашчишћавају ули-це, ухапшено је неколико стотина грађана. Нису сачувани подаци о томе коликије био број повређених. Следећи дан, у недељу 21. априла, на улицама је биломирно, али војска и полиција су и поред тога биле у приправности и патролиралесу градом. Узнемирени Призренац тог дана одлази у пошту и око 10 сати увече

28 Колико нам је познато, тај пројекат није успео. Тротомни циклус „Југ” из (1862–1863) саподнасловом „Историјско-романтичне слике из југословенске историје” у српском преводу у пот-пуности никада није изашао.

29 Франтишек Коржинек (František Kořínek) је 1868. године објавио књигу „Слика словен-ског света са политичко-народног гледишта” („Obraz světa slovanského s hlediště politicko-ná-rodního”), и годину раније, током свог боравка у Загребу „Obću povestnicu za srednje škole. Dio III.Novi vek”.

30 Барак се овом огласу за „Раднички лист” („Dělnické listy”), који носи поднаслов „Поли-тички, поучан и забаван часопис за радништво чешко-словенске” („Časopis politický, poučný azábavný pro dělnictvo česko-slovanské”) наводи као издавач и главни уредник. Anonym, 1872:[Oglas]. U: Slovanský svět. 1, br. 1, prilog sa oglasima bez paginacije.


шаље, вероватно без знања и консултације са Гинтером, телеграм Николају Пе-тровићу Гиљарову-Платонову (1824–1887), уреднику московског дневника „Са-временија извјестија” и Михаилу Никифоровићу Каткову (1818–1887) уреднику„Московских ведомости”. Телеграм, који је Призренац потписао са „Викентје-вић”, што је било име које је понекад користио Гинтер, задржан је у Кракову.Горе поменути чланак „Московски листови пред прашком полицијом”, којим серуководимо, цитира и текст телеграма: „20 000 војника пуни улице града, нијемогуће стићи кући, нити изаћи из зграде. Ударају кундацима. У име права и ху-маности, молимо за помоћ руску браћу – тучени Пражани.”31

Две недеље касније, 3. маја 1872., Призренац и Гинтер лишени су слободе,просторије редакције као и Гинтеров стан (тамо је иначе живео и Призренац) по-лиција је претресла у намери да нађе концепт телеграма и том приликом је однелавелики број рукописа и писама (Arbes, 1896: стр. 315–316). Призренац је одмахнакон хапшења признао да је телеграм написао и послао. Гинтер се бранио да ни-шта није знао и на крају је био ослобођен кривице. Призренац је на главномпретресу 26. августа осуђен на шест година затвора на основу § 58. Кривичног за-коника за велеиздају (првобитно је тужилац предлагао 12 година) и 26. септем-бра, када је врховни суд одбио његову жалбу, пресуда је постала правоснажна.Два дана касније, на дан Св. Вацлава, Призренац је премештен из притвора у за-твор Св. Вацлава (Arbes, 1896: стр. 336 и 341).

Овакво су се завршили слободни дани Манојла Ђорђевића Призренца уЗлатном Прагу. Наравно да је то значило и крај његове каријере у „Словенскомсвету”, који је ионако престао да излази крајем исте године. Призренац се нијепредао – одмах, чим му се указала прилика, почео је да ради, пише, преводи, по-кушавао је да остане присутан у књижевном свету, бар чешком, и био је у томе ус-пешан. Поред старосрпске, ово је још једна значајна димензија Призренца – пис-ца и новинара који се целог свог живота ослањао на чешку културу, књижевност,драмску традицију и журналистику.

ИЗВОРИ

LP F. Bartela, přijatá korespondence: dopisy Manojla Đorđeviće Prizrenca. – Literární archivPamátníku Národního písemnictví Praha.

LP F. Bartela, přijatá korespondence: dopisy Velimira Valožiće. – Literární archiv PamátníkuNárodního písemnictví Praha.

LP F. V. Vlčka, přijatá korespondence: dopisy Manojla Đorđeviće Prizrenca. – Literárníarchiv Památníku Národního písemnictví Praha.

31 „20 000 vojáků naplňuje ulice města, nelze domů se dostati, nelze z domu na ulici. Bijípažbami. Ve jménu práva a lidskosti prosíme o pomoc ruských bratří – bití Pražané.” Anonym, 1872:Moskevské listy před pražskou policií. U: Slovenský svět 1, br. 11, str. 322.


LP J. Z. Raušara, přijatá korespondence: dopisy Manojla Đorđeviće Prizrenca. – Literárníarchiv Památníku Národního písemnictví Praha.


Аноним, 1896. Манојло Ђорђевић Призренац. Босанска вила XI, 1896, бр. 14, стр. 232.Anonym (= Manojlo Đorđević Prizrenac ?). 1872. Poděbradovna. U: Slovanský svět 1, br. 5,

str. 166–168.Anonym (= Manojlo Đorđević Prizrenac), 1878. Práva a nároky Srbska. U: Narodní listy. 18,

I – br. 104 (27. 04. 1878), str. 1; II – бр. 105 (28. 04. 1878), str. 2; III – br. 107 (01. 05.1878), str. 1; IV – br. 109 (03. 05. 1878), str. 2; V – br. 112 (Prilog uz broj 112, 07. 05.1878), str. 1.

Anonym (= Manojlo Đorđević Prizrenac) (1872). Srbsko před a po cestě knížete Milana doLivadie. U: Slovanský svět 1, br. 2, str. 49–53; br. 3, str. 81–86; br. 4, str. 113–118; br.5, str. 151–155; br. 6, str. 189–195.

Anonym (1872). Slovo k čtenářům. U: Slovanský svět 1, br. 1, str. 1.Anonym (1872). [Oglas] U: Slovanský svět 1, br. 2, prilog sa oglasima bez paginacije.Anonym (1872). Drama dubrovnické. U: Slovanský svět 1, br. 1, str. 22–27; br. 2, str. 59–64. Anonym (1872). Listárna redakce. U: Slovanský svět 1, br. 4, str. 143.Anonym (1872). Oznámili jsme již… U: Slovanský svět 1, br. 3, str. 112.Anonym (1872). [Oglas]. U: Slovenski svet 1, br. 1, prilog sa oglasima bez paginacije.Anonym (1872). Moskevské listy před pražskou policií. U: Slovanský svět 1, br. 11, str.

321–326; br. 12, str. 349–351.Anonym (1872). Původ pokrevní msty u Srbův. U: Slovanský svět 1, br. 1, str. 35–38.Anonym (1872). Zaslané redakci tiskopisy. U: Slovanský svět, 1, br. 4, str. 143.Anonym (1872). Zaslané redakci tiskopisy. U: Slovenský svět, 1, br. 5, str. 175–176.Anonym (1877). [Prohlášení]. Slovenský svět, prilog bez paginacije iz decembra 1871. g. U:

Slovanský svět, 1, ukoričeno pred broj 1. Anonym (1877). Úmrtí. U: Posel z Prahy, br. 224 (15. 8. 1877), str. 2.Anonym (1877). Srb Manojlo Jovanović Ďorděvić. U: Národní listy 17, br. 9 (10. 01. 1877),

str. 2.ARBES. 1896: Arbes, J. (1896). Persekuce lidu českého v letech 1869-1873. Dodatkem k

druhému vydání Pláč Koruny české. Praha.БОВАН, 2002: Денић В. (2002). Манојло Ђорђевић Призренац : Живот и дело. Приштина:

Народна и универзитетска Библиотека „Иво Андрић”.ДЕНИЋ, 2002: Денић, С. (2002). Манојло Ђорђевић Призренац, књижевник. (св. 14, 2002,

стр. 227–236). Баштина, Приштина – Лепосавић.ДЕНИЋ, 2003: Денић, С. (2003). Књижевно дело Манојла Ђорђевића Призренца. Приш-

тина: Институт за српску културу.


Ďоrděvič (= Manojlo Đorđević Prizrenac). 1874. Škipetari. U: Obrazy života. 4, č. 18, str.278–280.

–ević (= Manojlo Đorđević Prizrenac). 1872. Národní divadlo v Bělehradě. U: Slovanský svět1, br. 2, str. 69–70.

---ič (= Manojlo Đorđević Prizrenac ?). 1872. U: Národní divadlo v Záhřebě. U: Slovanskýsvět 1, br. 1, str. 39.

---ič (= Manojlo Đorđević Prizrenac). 1872. Rusko a Srbsko. U: Slovanský svět 1, br. 1, str.1–13.

J. J. T., 1881: Toužimský J. J. (1881). Česká literatura. Květy 3, br. 11, str. 767.M (= Manojlo Đorđević Prizrenac?). 1878. Z Bělehradu, 30. dubna. U: Národní listy. 18, br.

107 (01. 05. 1878), str. 1.Raušar, 1896: Manojlo Đorđević Prizrenac, srbský spisovatel. U: Národní listy 36, br. 252 (12.

09. 1896), str. 1.RAUŠAR, 1907: Raušar, J. Z. (1907). Procházka srbským Parnassem. Praha.RAUŠAR, 1937: Raušar, J. Z. (1937): Srbští studenti v letech šedesátých a sedmdesátých

minulého století v Praze v popředí národního hnutí. II. Manojlo Đorđević. U: VečerníkNárodních listů 77, br. 94 (05. 04. 1937), str. 4.


Jaromir A. Linda

МАNOJLO ĐORĐEVIĆ PRIZRENAC AS THE EDITOR OF THE CZECH-RUSSIAN JOURNAL „THE SLAVIC WORLD” IN 187232

SummaryThe study builds upon monographs by Vladimir Bovan (2002) and Sunčica Denić

(2003) on Manojlo Đorđević Prizrenac and tries to answer some unresolved questions fornow: when, how and for what reasons Prizrenac came in Prague? What was he doing there andwhy did Austrian authorities arrest him? With the use of, until now, unknown sources in theMuseum of Czech Literature in Prague and the Czech press from that period we concluded thatPrizrenac arrived in Prague in March 1872, probably with the help of Belgrade publisher Ve-limir Valožić, to work as editor of the newly established Czech-Russian journal „Slavicworld” of Ondřej Günther-Prelučev, and only until May 3 the same year he was arrested forthe telegram which was sent to Moscow newspapers. In August of that year he was convictedof treason and sentenced to 6 years in prison and eventually released in January in 1877. Thestudy first analyzes „Slavic world” and the period of Prizren in Prague until his arrest, as wellas the background and circumstances of his departure from Belgrade. One of the results is thediscovery of several previously unknown texts by journalist Manojlo Đorđević Prizrenac, re-garding Kosovo and Metohija, as well as articles which he had such as „Rights and demandsof Serbia” and „Škipetari”.

Key words: Маnojlo Đorđević Prizrenac, Prague, journal „Slavic world”, OndřejGünther-Prelučev, Josef Jakub Toužimský, Velimir Valožić, František Bartel, Václav Vlček,Josef Zdeněk Raušar.

32 Рад је примљен 13. јула 2012, а прихваћен за објављивање на састанку Редакције Зборни-ка одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 82.0ИД: 195669516Прегледни рад

ДР СЛАЂАНА М. АЛЕКСИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за српску књижевност и језик

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ У САВРЕМЕНОЈ КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКОЈ МИСЛИ2

Сажетак. У раду су изложена савремена схватања текста и контекста, као иувид у релевантне концепције књижевног дела. Јединствена концепција Петра Мило-сављевића до које је дошао метакритичким односом према претходним концепцијамагласи: књижевно уметничко дело је јединство текста и контекста. У књизи Теорија бе-летристике аутор је доградио своју концепцију у поглављу Догађање белетристичкогтекста, где књижевно уметничко дело као јединство текста и контекста треба схватитии као догађај који има структуру и њене елементе, чињенице које чине текст и контекст.

Кључне речи: текст, контекст, чињенице, интертекст, архитекст, фенотекст,генотекст, метатекст, прототекст.

Семиологија се бави и проблемом схватања текста. Став главних представ-ника постмодернизма, француских проучавалаца Ролана Барта и Жака Дериде даје све текст, тиче се одговора на питање шта је у основи свега што јесте. Ставови-ма да је у основи свега апејрон, атом, монада, чињеница, придружује се и пост-модернистички став да је у основи свега текст. На примеру из књиге Логос и па-радигма, (2000), Петар Милосављевић проверава ову тврдњу набрајајући објектена које би се овај израз могао односити и каже: „Текст може да буде много шта.Текст је и Космос и звезда Даница, и Земља […]” (Милосављевић 2000: стр. 18).

1 [email protected] Текст из докторске дисертације Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића.


Провера је показала да реч текст може да буде само симулакрум за све, али текстније и не може да буде све. Све може да буде чињеница, а текст је само једна спе-цифична чињеница. Милосављевић сматра да је грешка Жака Дериде што је пој-му текст придао више значења него што је могуће. Исказ „све је текст” није одр-жив, јер у поређењу са три међусобно повезана става: све је чињеница, све је кон-кретни тоталитет; све је догађај, не може се рећи свака чињеница је текст, свакиконкретни тоталитет је текст, сваки догађај је текст, али се може с правом рећи,сваки текст је чињеница, сваки текст је конкретни тоталитет, сваки текст је до-гађај. Милосављевић конкретизује :

„То значи: а) текст је једна од могућих чињеница; б) текст је један од мо-гућих конкретних тоталитета, в) текст је један од могућих догађаја. Сведенона основно, то значи да текст треба схватити само као једну од чињеница, је-дан конкретни тоталитет, један од могућих догађаја. То опет значи: Није управу Дерида кад тврди да је све текст; нису у праву ни постмодернисти кадод његовог става полазе као од основног начела. На основу погрешног начелаони могу да дођу само до погрешних ставова и закључака” (Милосављевић2009: стр. 178–179).

Постмодернистички појмови настали су на погрешном начелу да је светекст. Текстуалност је оно што има особине текста, а текстуализација је процескоји води ка текстуалности, стварању. Текстови као означитељи чине праксискоји стоји између субјекта и објекта, и двочлану релацију чини трочланом(субјект-праксис-објект). Језик се, као најзначајнији праксис, може различитоодносити према стварности, може бити прозиран и непрозиран (транспарентан инетранспарентан), може јасно или затамњено представити стварност. Мило-сављевић сматра да језик не омогућује увек да се јасно види емпиријска стварностјер је средство помоћу којег се она може и откривати и прикривати. Исто се можерећи и за текстове.

„Изворно значење израза поезија на грчком везано је за стварање. Подпоезијом стари Грци разумевали су и оно што зовемо лирска, епска и драмскапоезија. Постмодернисти, који инсистирају на текстуалности и текстуализа-цији поезије, негирају значење поезије као стваралачког чина. Ако је поезијапроизвод текстуализације, онда се ту стваралачка улога субјекта изгубила.Самим тиме она више није поезија, губи своју бит” (Милосављевић 2009: стр.180).

У књизи Коначна теорија књижевности Бошко Томашевић доноси програм ко-начне књижевне теорије, теорије деконструкције и негирања, и између осталогкаже:

„Kоначна књижевна теорија заснована на концепту ’слабе мисли’ и изазо-ву тзв. ’теорије хаоса’ захтева модификацију разумевања субјекта спознаје(књижевност) па самим тим одбацује тоталитет досадашњег схватања теоријекњижевности као канона и органона” (Томашевић 2001: стр. 154–155).

Слађана М. Алексић: Текст и контекст… 157

Милосављевић наводи као примере текстове „записника”, плодова инспи-рације, Ђачки растанак Бранка Радичевића и Отаџбину Ђуре Јакшића, али ирад на тексту, текстуализацији, Јована Дучића – „радника на пољу риме и ритма”,Малармеа који је за себе говорио да је „синтаксичар” и Поов рад на поеми Га-вран. Добар део литературе не може се свести на текстуализацију.

У складу са сосировском једносмерном оријентацијом, текст се састоји са-мо од означитеља, тј. од ознака и онога што је означено, што значи да се текст са-стоји само од језичких елемената. У Милосављевићевим књигама се, међутим,говори да се текст плете и од језичких и од нејезичких елемената. У Теорији бе-летристике (1993) овај став је испитиван и провераван преко Аристотелове про-јекције текста у Поетици. Аристотел је сматрао да се текст састоји од следећихелемената: приче, карактера, говора и мисли, дакле, не само од језика (тј. од вер-балних елемената) већ и од невербалних елемената. Систематизована римска ре-торика обухватала је беседнички текст састављен од теме, аргумената и језика(inventio, dispositio, elocutio), што казује да се и у старој реторици, језик (реч, го-вор) нашао на трећем месту. У теорији о слојевитости књижевних дела РоманаИнгардена и у књизи Волфганга Кајзера Књижевно уметничко дело (1948), речизбија на прво место, али су ови феноменолози били свесни нејезичких елемена-та који чине спољашњи и унутрашњи садржај текста. Уметнички текст организо-ван на синтагматској и парадигматској оси, идентификовали су структуралистиСосир, Хјелмслев и Лотман.

Милосављевић је прихватио дату организацију текста, али се његови ставо-ви разликују од структуралистичких и постструктуралистичких. Постструктура-листи текстуализацију текста схватају као производ самоделатности текста. ЗаМилосављевића, текст је резултат дијалога субјекта који ствара и текста који сепонаша према својим законима. У виђењу постмодерниста и структуралиста, тек-стуализација текста се креће у равни деловања означитеља, као производ означи-теља. Процес стварања текста, по Милосављевићевом схватању, обухвата све тридимензије: ознаку, означено и референт.

У савременој књижевнотеоријској мисли постоје две опозитне концепцијекоје се тичу природе књижевности: концепција белетристике као уметности речикоју заступају немачки филолози, и концепција белетристике као моделовањастварности руских семиотичара. Теза о књижевности као уметности речи имаупориште у сосировској семиологији и кореспондира са Милосављевићевимосветљењем названим кентауризација знака. Теза о књижевности као моделова-њу стварности претпоставља да уметност може бити моделовање (организовање)три основна елемента: а) језичке грађе, односно језичких елемената текста, б) не-језичке грађе, превасходно мотива и в) организације нереченог, неказаног, у зна-чењу присутног, плодно приказаној у Ингарденовој идеји о местима неодређено-сти препуштених читаочевој надоградњи. Разлика ових двеју концепција, књи-жевности као уметности речи и моделовања стварности, испољила се у схватањуконтекста као односа текстовних и вантекстовних елемената. Драган Стојановић


у књизи Феноменологија и вишезначност књижевног дела поводом Ингардено-вог схватања селективне функције контекста (у књизи О сазнавању књижевноуметничког дела 1937) указује: „Контекст, поред селективне, може играти и уло-гу узрочника вишезначности, нарочито на нивоу виших смисаоних јединица.Смисао појединих делова приказаног и у делу коментарисаног ’света’ дела честоје крајње вишезначан управо с обзиром на целину у којој учествује, или с обзи-ром на само неке друге делове дела – тако да се тај ’свет’ прелива” (Стојановић2011: стр. 142).

Милосављевић се позива на књигу Најала Лусија Постмодернистичкатеорија књижевности, из које доноси главни део чланка Ролана Барта Од деладо текста (1971). Постмодернистичка концепција, по којој је све текст и из којепроизилази да је и оно што је вредно од дела, исто тако текст, и да је дело само ар-тефакт, предмет, по Милосављевићевом мишљењу није одржива јер не одговарастварности. Жерар Женет, Бартов истомишљеник, изградио је другачију концеп-цију у књизи Уметничко дело (први њен део објављен је на француском 1994),до које је дошао арбитрарно, определивши се за концепцију филозофа Гликмана.За разлику од Милосављевића који је имао у виду различите концепције умет-ничког дела репрезентативне за разне школе у европоцентричном обзорју, Же-нет у својој књизи није превазишао оквире сосировске концепције дводимензио-налне природе знака. Темеље свог мисаоног порекла означио је бинарним појмо-вима иманентно-трансцендентно.

Став о текстуалности у филозофији и књижевној теорији на основама лин-гвистике, дограђен је ставом о повезаности једног текста са другим текстовимаозначених синонимним изразима интертекстовност или метатекстовност,што значи да један текст има значење у односу према другим текстовима. Сматрасе да је доказ везе двају текстова цитатност: када се текст цитира, дословно или упренесеном значењу, ради се о интертекстовној (метатекстовној) вези.

У Милосављевићевој Теорији белетристике списак аутора и школа којису се бавили проблемима интертекстовности и метатекстовности шири је и садубљим историјским коренима. Дато је укупно осам кратких увида у прилогеосветљавања међутекстовних односа и показано да се француски структуралистиЈулија Кристева и Жерар Женет нису први бавили овим проблемима, већ су тобили компаратисти, али је најзначајнији теоријски продор био Елиотов, упоредоса прилозима руских и словачких структуралиста и семиолога (шездесетих и се-дамдесетих година XX века). У поменутој књизи, Милосављевић се у поглављуКонтекст бавио односом текста са вантекстовним чињеницама које су проуча-вали позитивисти и представници духовно-научног метода тј. теорије рецепције.Постмодернистичко инсистирање на односу текст – интертекст, супротно је одМилосављевићевог инсистирања на односу текст – контекст. Милосављевићевизраз контекст подразумева интертекстовне везе, као и вербалне и невербалневезе између текстовних и вантекстовних чињеница. Џонатан Калер у књизи Тео-рија књижевности сматра да је значење ограничено контекстом, али је контекст


неограничен. Он каже:

„Главни помаци у тумачењу књижевности настали теоријским дискурсом,могли би се, заправо, сагледати као последица ширења и поновног описивањаконтекста […] Прикази херменеутике често разликују такозвану херменеу-тику обнове, која настоји да реконструише изворни стваралачки контекст (туспадају околности и намере аутора, као и могућа значења које је дело ималоза своје изворне читаоце), од херменеуитике сумње, која настоји да обело-дани неиспитане претпоставке на којима се можда заснива текст (политичке,полне, филозофске, језичке)” (Калер 2009: стр. 82).

Семиологија постмодерниста нудила је перспективе које су водиле ка томеда се сви знакови схвате као вербални. У савременој лингвистици знакови сесхватају као арбитрарни и симболички, па читав знаковни систем у духу сосиров-ске парадигме, треба схватити као језик у симболичком поретку. Ван система на-шла се персовска концепција знака по којој осим вербалних знакова треба иматиу виду и друге подзнаковне системе. У Милосављевићевом схватању, појам кон-текстуализације значи конституисање веза између чињеница текста и контекста.Англоамерички новокритичари употребљавали су овај појам мислећи на унутра-шњу, контекстуализацију унутар текста. Аутор подвлачи разлику између интер-текстовних, којима се баве постмодернисти, и контекстуалних веза које су ос-ветљавали позитивисти, а у садашње време присталице теорије рецепције.Милосављевићев програм подразумева бављење и интертекстовним и контексту-алним везама.

Испитивању односа једног текста према другим текстовима Милосављевићприступа са становишта компаратистике, руских формалиста, Елиота, тартуско--московских семиолога, Кристеве, Антона Поповича, Жерара Женета, Таранов-ског.

Компаратистичка испитивања развила су се у оквиру компаратистикекао дисциплине утемељене у првој половини XIX века која се бавила интертекс-товним везама. Подударности или сличности међу текстовима, њихову кореспон-денцију, компаратистика је објашњавала утицајима једних писаца на друге илистилско-типолошким или историјско-типолошким аналогијама. Предмет компа-ратистичких истраживања су интертекстовне везе, језгра сличности између текс-това који припадају разним националним литературама.

Руски формалисти заступали су став о тексту као новини у односу на другетекстове. У есеју Уметност као поступак (1917) који је програмски текст фор-малистичке школе, Виктор Шкловски констатује да само текст који је у поступкунов, може изазвати перцепцију прималаца и то је у основи интертекстуални односзаснован на познавању старог да би се разумело ново, схватио текст и његов кон-текст.

Бахтин, сапутник руских формалиста, на текст је гледао са становиштадијалошког дијалектичког метода, као на текст у сталном дијалошком односу са


другим текстовима.

„Појам цитатности развија идеју Михаила Бахтина да је књижевно дјело’карика у ланцу говора’, и да је оно, ’као реплика у дијалогу’, увијек повезанос другим дјелима. У тој повезаности текстова развија се оно својство текстакоје је Бахтин назвао дијалогизам” (Лешић 2010: стр. 93).

Елиотово схватање традиције као објашњење интертекстовности, позна-то из његовог есеја Традиција и индивидуални таленат, који почиње реченицом:„Ниједан песник, ниједан уметник нема сам за себе целовито значење”, Мило-сављевић сматра једним од најдубљих схватања проблема интертекстуалности иразјашњава извесне терминолошке нејасноће. Када Елиот говори о песнику, мис-ли на песниково дело. Милосављевић каже: „Наведену реченицу зато би требалосхватити тако да ниједно литерарно дело само за себе нема целовито значење, већда значење добија од других текстова” (Милосављевић 1993: стр. 91). Скуп ин-тертекстовних односа, Елиот је схватио као традицију, а традицију као поредаквредности који се делимично мења са доласком новог дела. Текст не живи самопо својим иманентним својствима, већ и по томе колико је способан да се уклопиу постојећи поредак.

Лотман је у делу видео текстовне и вантекстовне структуре. Проблеминтертекстовних веза објашњавао je на структуралистичким основама, ставoм даје литерарни уметнички текст и модел стварности, и део ширег моделативног си-стема, литературе. По његовом мишљењу литерарно дело има текстовну и ван-текстовну структуру. У књизи Уметничка структура текста, Лотман говори овише врста структура: „очекиване” и „неочекиване”, оне које се могу апстрахова-ти из конкретних дела и „унапред задате” и „стварне” структуре неодвојиве одконкретних дела. Односе текстовних и вантекстовних структура Лотман освет-љава још једним појмовним паром: „естетиком истоветности” која тежи да у тек-сту види истоветне структуре са очекиваним, и „естетиком супротности” која те-жи да у тексту види структуре које се очекиванима супротстављају.

Француски структуралисти баве се проблемима међутекстовних везаистовремено када и Лотман. Јулија Кристева увела је термин интертекстов-ност као и изведенице интертекстовне везе, интертекстовни односи. Њеназамисао о интертекстовности схваћена је у динамичком смислу, и она их је виделау процесу значењског обликовања текста у разним фазама: архитекст као пра-основа текста, фенотекст као текст у формирању који још није уобличен и ге-нотекст као језички и жанровски уобличен текст. Идеју интертекстовности супоред Кристеве развијали структуралисти Ролан Барт и Жерар Женет. Барт је ту-мачио Балзакову причу Саразин и издвојио пет кодова који се преплићу при чи-тању: херменеутички код, конотациони, симболички, проеретички и културникод. Бартову основну идеју Милосављевић је представио овако: један поливален-тни текст поливалентно је кодиран и његове везе са другим текстовима одвијајусе преко заједничких кодова. Женет је интертекстовне везе једног текста са дру-


гим текстовима објашњавао помоћу појма архитекст изнетим у студији Архи-текст.

Словачки структуралисти су заговорници метатекстовних испитива-ња. У Њитри, у Словачкој, делује група структуралиста од којих се неки члановибаве проблемима естетске комуникације (Франтишек Мико), а други проблеми-ма метакомуникације (Антон Попович). Попович је идеју о метатекстовним од-носима преузео од руских формалиста, од Тињанова, и посебно се истакао уиспитивањима метатекста и метатесктовних односа. Теорија пародије Ти-њанова, послужила је Поповичу да створи основне појмове своје концепције:прототекст, пародирано и метатекст, пародија, и да тим појмовима објаснипојам метатекстовних веза у тексту Опозиција, прототекст, метатекст и раз-војна интерпретација уметности, а у Експликативном речнику термина де-финише своје основне појмове. Михаило Харпањ који је у српском часопису Де-ло представио словачке структуралисте (из чијег је текста Милосављевић навеоодломке Поповичевог позивања на Тињанова и његовог дефинисања тих појмо-ва), наводи да Попович као извор настанка метатекстова узима дванаест типоваметатекстовних надовезивања и те типове дели према настанку на: афирмативне,контроверзне, интенционалне, ауторске, читаочеве, секундарне, али и према вр-стама на: калк, монтажу, плагијат, пародију, низ типова књижевног образовања.Попович је аутор који је најплодније осветлио интертекстовне везе. Кирил Тара-новски, некад београдски, а затим харвардски професор, бавио се подтекстом итекстом. У Књизи о Мандељштаму (1977), проучавао је проблем контекста уоквиру конкретних тумачења интертекстовних веза. Наведена мишљења и њихо-ве разлике које потичу из терминолошке несагласности, плодно егзистирају усвом систему. Заједнички им је негативан став према идеји о семантичкој аутоно-мији текста, али су сагласни у ставу да значење једног текста зависи од другихтекстова и да међутекстовне односе треба систематски испитивати; заједничка јеи тежња да се испитивање контекста ограничи на испитивање интертекстуалнихвеза.

Испитивања везе конкретних текстова са чињеницама изван текстова вр-шена су у разним варијантама позитивизма, марксизма, духовно-научог метода,психоанализе и теорије рецепције. Позитивизам је прва модерна школа у про-учавању литературе XIX века, али се и раније могла наћи у радовима Иполита Те-на, и присутна је до данашњих дана. Лешек Колаковски позитивизам схвата уужем смислу, као школу, и у ширем смислу као начин мишљења. Предмет пози-тивистичког истраживања су чињенице везане за биографију и психу писца, и заисторијске, социјалне и национално-политичке услове пишчевог деловања. Оп-шти смер позитивистичких истраживања јесте да се конкретни белетристичкитекстови објасне као последица општих узрока. Позитивисти су објашњавалитекстове чињеницама пишчеве биографије које се пишу још од античких времена(Плутарх), у средњем веку (житија), а имају посебно место у изучавању литерату-ре пре позитивиста (Џонсон, Карлајл, Сент-Бев). Позитивизам је доградио и уса-


вршио, дао научни карактер, биографизму претходних времена. Иполит Тен језаступао становиште да чињенице треба испитивати у оквиру расе из које је пи-сац потекао, средине и времена у којем је живео. Међу позитивистичким школа-ма највише утицаја имала је марксистичка школа (Плеханов), у оквиру које су чи-њенице текста објашњаване из њиховог социјалног претекста. Психоанализа јеинсистирала на томе да се литерарни текстови објашњавају и психолошким чи-њеницама на научном нивоу, ослањајући се на тумачење чињеница у психотера-пеутске сврхе психоаналитичара Фројда и Јунга. На тај начин је проширена сфераконтекста. Дилтајева истраживања поникла су из школе духовно-научног методаиз чињеница духовне природе којима су објашњавали текстове. Онтолошки иегзистенцијалистички ставови такође обогаћују појам контекста. Дело као онтич-ка творевина, представља и означава само себе, али је и израз и начин појављи-вања самог бића, бивствујућег бића. У новије време развијена је још једна кон-цепција, теорија рецепције, посебно усмерена на осветљавање удела прималаца упроцесу настајања текста. Она је истакла један нови вид вантекстовних чињеницау оквиру потреба и очекивања читалаца. Милосављевић констатује:

„Контекст једног текста, према томе, не чине само други текстови, већ гачине и различите друге вантекстовне чињенице […] Да би се о контексту мо-гло говорити као о целини, потребно је, зато, прихватити најширу дефиници-ју – по којој се контекст схвата као скуп сваковрсних чињеница којекореспондирају са чињеницама текста. У ту дефиницију контекста могу дауђу све чињенице које су до сада откривене и представљене, као и све чиње-нице које се још могу уочити” (Милосављевић 1993: стр. 98).

У критичком приказу једног од најсавременијих приступа белетристичкомделу, Лотмановом, који полази од става да дело има текстовну и вантекстовнуструктуру, Милосављевић показује да структуре те концепције имају слабостијер увек рачунају са нечим што је постојано, а вантекстовне структуре су им пре-васходно састављене од других текстова, а не од чињеница друге врсте. Схватањебелетристичког дела као семантички аутономне категорије своди то дело само надимензију текста. Милосављевићева категорија белетристичког дела има пресвега у виду чињенице, њихову организацију и њихове кореспонденције. Тиме јеова концепција добила и четврту димензију по којој се на књижевно дело гледакао на догађај, а која се појављује и код Ајнштајна у теорији релативитета где сена честицу гледа као на догађај. У Јоковићевом схватању Борхесове концепцијеуметности у књизи Онтолошки пејзаж постмодерног романа, читаоци ће про-наћи теоријску мисао о тексту као месту сусрета. Аутор каже:

„Текст (Књига) није само лингвистички објекат, текст (књига) је местосусрета аутора и читаоца, текст (књига), није биће, али јесте жеља да то буде.Имагинација није истина, али свакако јесте најбољи пут према њеном откри-вању и показивању нашег лица” (Јоковић 2002: стр. 75–76).


Теоријско решење Милосављевића другачије је од постојећих и примереноје схватању дела као конкретног, динамичког тоталитета. Он каже:

„Схватање дела као јединства текста и контекста рачуна са двема његовимједнако значајним димензијама (текстом и контекстом). Једна од њих, текст,релативно је постојана, непроменљива. Друга пак контекст, веома је про-менљива, будући да се стално мењају чињенице које контекст чине. Са про-менама контекста природно је да се мења и значење текста (текстовнечињенице добијају нова осветљења) самим тиме се мења и значење дела, па сеи дело, у целини, може схватити као непостојана променљива категорија”(Милосављевић 1993: стр. 99).


ЈОКОВИЋ, 2002: Јоковић, М. (2002). Онтолошки пејзаж постмодерног романа. Београд,Просвета.

КАЛЕР, 2009: Калер, Џ. (2009). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.ЛЕШИЋ, 2010: Лешић, З. (2010). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник. МИЛОСАВЉЕВИЋ, 1993: Милосављевић, П. (1993). Теорија белетристике. Ниш: Просвета.МИЛОСАВЉЕВИЋ, 2000: Милосављевић, П. (2000). Логос и парадигма. Београд: Треб-

ник.МИЛОСАВЉЕВИЋ, 2009: Милосављевић, П. (2009). Обнова логоцентризма. Ваљево, Ник-

шић, Београд: Књиготворница Логос, Јасен.СТОЈАНОВИЋ, 2011: Стојановић, Д. (2011). Феноменологија и вишезначност књижевног

дела. Београд: Службени гласник.ТОМАШЕВИЋ, 2001: Томашевић, Б. (2001). Коначна књижевна теорија. Београд: Просвета.


Slađana М. Aleksić

TEXT AND CONTEXT IN CONTEMPORARY LITERARY-THEORETICAL THOUGHT3

SummaryThis work presents contemporary considerations of text and context, as well as the rel-

evant conception of a literary work. The unique conception of Petar Milosavljević, reached bymetacritical relation toward previous conception, is that literary and artistic work is a unity oftext and context. The author expanded his conception in the book Theory of Beletristics, in thechapter The Eventuality of a Beletristic Text, where literary and artistic work as a unity of textand context should also be considered as an event with its own structure and elements – theconstituent facts of text and context.

Key words: text, context, facts, intertext, architext, phenotext, genotext, metatext, pro-totext


УДК: 82.01:111/115ИД: 195670284


ДОЦ. ДР НЕБОЈША Ј. ЛАЗИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за српску књижевност и језик

РАЗВОЈ ПРЕДСТАВА О ПРОСТОРУ И ВРЕМЕНУУ НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ

Сажетак. У раду се истражује функција простора и времена у науци о књи-жевности од античких времена до теорије деконструкције у ХХ веку. Наука о књижевно-сти није се до сада с подједнаком пажњом односила према проблему простора и пробле-му времена као градивним елементима структуре књижевног дела. О времену постојизначајан број студија, док је проблем простора донекле занемарен у анализи књижевногтекста. Простор и време су, иначе, оне категорије у којима се преклапају области проуча-вања духовних и физичких наука. Зато је било неопходно да се о њима проговори и сааспеката егзактних наука. Даљи развој науке о књижевности није могућ без описивањаулоге простора и времена у изградњи и обликовању књижевног текста.

Кључне речи: простор, време, хронотоп, поетика, модерна, постмодерна, тео-рија деконструкције.

Простор и време основни су ентитети без којих не би било могуће постоја-ње као и духовни развој човека и цивилизације. О времену и простору писало севеома много још од античких времена. Мислећи људи у тој раној фази развиткачовечанства – у зори рађања онога што ће се касније назвати филозофијом – за-стали су пред тим појавама које су се прве испречиле у походу према откривањутајни света. И, као и у многим другим случајевима, ти рани мислиоци: предсокра-товци, Платон и Аристотел, поставили су темеље згради мишљења која се изгра-

1 [email protected]


ђује до данашњих дана. Тако се једно од суштинских питања човековог бивство-вања – проблем природе простора и времена – наметнуло и поставило себе самоу фокус истраживања још од најдревнијих дана.

Када говоримо о времену, али и о природи простора, најупутније је кренутиод античке Грчке где је филозофија и заснована. Аристотел се овде, као и у мно-гим другим питањима, појављује као несумњиви ауторитет и као аутор који је по-ставио основе за истраживање категорија које нас интересују. Он је, подстакнутпознатим Зеноновим парадоксом о кретању стреле која мирује у току свог летапрема циљу, предложио модел времена, као и величину и кретање, као континуумкоји је споља гледано компактан, али се може делити на саставне елементе.

„Из истог разлога се величина, време и кретање или састоје из /недељивих/делова ׀ и деле се на недељиве делове, или се ниједно од њих /не састоји и недели/. То је јасно на основу следећег: ако се величина састоји из недељивих /делова/, тада ће и кретање преко те величине бити састављено из једнаких не-дељивих кретања” (Аристотел, 2006: стр. 236).

Идеја континуума показала се плодотворном и за промишљања о природипростора; Аристотел ју је проширио и на простор, а преко кретања довео у дирек-тну везу ова два феномена. Довођење у релацију времена и простора, иако се везачини прилично очигледном, дало је нови импулс изучавању њиховог међуодноса.Иначе, Аристотелова теорија о континууму сматрана је научном парадигмом сведо XIX века.

Пре него што су простор и време у Кантовој филозофији препознати каоаприорне интуиције наше чулности (intuitius puri), о њима је расправљано још уантичком свету. Почетак филозофског сагледавања света у Грчкој био је мимети-чан у односу на процесе и појаве у природи. Тако су смена дана и ноћи, смена го-дишњих доба, кретање Сунца, Месеца и других небеских тела, као и друге појавецикличног карактера, наводили мислеће људе те епохе да догађаје у људском све-ту тумаче и саображавају овим исконским природним импулсима. Први календа-ри и први еталони су тако, сасвим очекивано, начињени да имитирају природнеузоре. Али, та исконска потреба човека да непознате појаве сведе на своју меруодржала се понегде и до данас. У англосаксонском свету и даље се користе једи-нице мере као што су стопа, палац или чвор паралелно с оним које прописује Ме-ђународни биро. У бележењу тока времена пресудну улогу имале су путање Сун-ца и Месеца па се и већина познатих календара ослањала на Сунчев или Месечевритам појављивања.

Нагли развој физике и математике није у потпуности одбацио Аристотело-во учење, али се оно свело на ужу област, на линеарни једнодимензионални кон-тинуум. Почело се увиђати да је свет много сложенији него што се то сматрало ду-ги низ векова. У геометрији је еуклидски простор уступио место нееуклидском(закривљеном простору) па постулати и теореме математичара из ранијих епохавише нису важили у том квалитативно новом простору, мада је он на једном ни-

Небојша Ј. Лазић: Развој представа о простору и времену… 167

жем степену садржавао онај класични еуклидски простор који се изучава у осно-вношколској геометрији.

Сложена мисао о времену (али и простору) у антици наставља да се разра-ђује у учењу Св. Августина у средњем веку и разматрању његових бројних наста-вљача и епигона у оквиру хришћанске средњовековне филозофије. Разјашњењепојма времена које је Св. Августин понудио у својим Исповестима ни данас се нечини тек као још један софизам или језичка доскочица, већ као потпуно отворенаконстатација посвећеног мислиоца:

„Шта је одиста време? Ко би тако лако и кратко могао да га објасни? Зарби могао ико, чак и у мислима, да сазда разговетан појам о њему и преведеовај у речи? Има ли заиста у нашем говору обичније идеје и боље познате одидеје времена? Кад говоримо о њему, разумевамо ми све оно што кажемо, јед-нако као и кад неко други говори о томе.

„Шта је, дакле, време? Док ме нико не пита, ја знам; кад би пак ваљало дато објасним – ја не знам” (Августин, 1989: стр. 13).

Слична или истоветна тврдња, mutatis mutandis, могла би се изрећи и о про-стору иако је он на први поглед једноставнији за опис, а додатно још, у односу наврло апстрактну представу коју имамо о времену, много конкретнији. Лакоћа тогсагледавања потиче из привида да простор можемо спознати чулима, при чемупривилеговани положај има чуло вида. Истина је, наравно, много сложенија, апростор је невидљив у истој мери као и време.

Ново доба донело је велике промене, али све до XX века скоро да није из-вршен дубљи продор од онога који је учињен још у доба када је настајала фило-зофија као дисциплина строгог мишљења.

Када се приступи изучавању категорија времена и простора, уочава се не-сразмера: неупоредиво више истраживачке енергије утрошено је на изучавањеприроде времена него простора. Изгледа да се ова несразмера из поља природнихнаука и филозофије пресликала на науку о књижевности, где је питању уметни-чког простора посвећено неупоредиво мање пажње него уметничком времену.Пошто је реч о фундаменталним питањима свих наука, па и науке о књижевно-сти, мора се понудити ваљан одговор о узроцима тог дисбаланса.

Опште је место да човек одговоре на изазове који га очекују у будућностинајчешће тражи у искуству наталоженом у прошлости, својем или наслеђу циви-лизације. У древној се прошлости човек сусретао са значајним догађајима који сусе смењивали закономерно налик смени дана и ноћи или смени годишњих доба;најважнији од њих били су рођење и смрт. Наравно да човек на тајне рађања иумирања није могао имати никакве одговоре, није их могао пронаћи у сопственомискуству, а није могао да црпе знање ни из меморије заједнице јер таква врстазнања није могла ни бити похрањена у колективну свест. Посматрао је све то не-мо.


Немоћ коју је осетио у односу на ова гранична питања помогла му је да сеосврне око себе и почне да открива друге, доступније тајне. Једна од њих била јењегова околина, оно у шта је уроњено његово тело и читав видљив свет; био је топростор. Приметио је, затим, да између мистичног чина доласка на свет и неста-јања са света протиче одређени интервал; то трајање било је време.

Антички филозоф, иако без ризнице знања његовог савременог колеге ко-ме је ход историје даровао разноразне методе, могао је, ма колико то звучало па-радоксално, да има јаснији и директнији увид у фундаменталне ствари мишљења.Данашњој науци, засићеној инфлацијом учености и терором сцијентистичкихтермина који често сужавају видике, то време када се пред зачуђеним погледиманаших предака пружао јасан хоризонт изгледа као невино доба мишљења.

Наравно да није могућ ескапистички повратак у „златно доба” древног ми-шљења, али је изван сваке сумње потребно да се успостави хијерархијски поредаку згуснутом палимпсесту наталоженог знања (и „знања”) свих ових векова. Та-квим подухватима дорасли су само умови способни да систематично прикажу ипокажу грађевину људског мишљења, не само с њеном блиставом фасадом већ ис њеним скоро невидљивим напрслинама, као и ојачањима која подупиру поне-кад и носеће стубове.

Одговор на постављено питање о превласти промишљања времена науш-трб разматрања простора можда се крије у привидној саморазумљивости просто-ра (барем се тако чинило у антици) у поређењу с временом, неумитном и невид-љивом силом која све и свакога доводи своме крају и нестанку. Древним мислио-цима мора да се чинило да је, као што је уосталом и данас, изазовнији подухватоткривање природе те поништавајуће појаве која је омеђавала њихове животе иживоте других људи. Средњи век окован догматиком, на једној, и схоластиком,на другој страни, није био склон анализама већ је на готово све изазове одговорнудио у божјој вољи и(ли) божјој промисли. Па ипак, и у оквиру таквог религиј-ског модела, један научник и хришћански мислилац, наставио је прекинуту ниткоја води од Св. Августина према модерном добу, био је то Блез Паскал.

Паскалова реченица из недовршене књиге која је требало да буде великаапологија хришћанства а објављене у фрагментима под насловом Мисли: „Вечи-то ћутање ових бесконачних простора ме ужасава” (Паскал, 1988: стр. 117), слав-на је и цитирана готово као и она Св. Августина о времену коју смо и ми навели.Ако ову чувену Паскалову реченицу упоредимо с другом подједнако чувеномКантовом којом каже да „што се размишљање чешће и постојаније њима бави,две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштова-њем: звездано небо изнад мене и морални закон у мени” (Кант, 1979: стр. 174),видећемо суштинску разлику између двојице мислилаца: Паскал је верник, док јеКант научник, Паскал изражава страх, Кант чуђење.

Иначе, Пол Валери никако није могао да опрости Паскалу његов преобра-жај од научника који је највише обећавао у својој епохи у посвећеног католикајер је у њему видео онај француски ум који је једини могао да парира немачким


мислиоцима и научницима.2 Уместо тога – вајка се Валери – Паскал је потонуо умистицизам.

Истине ради, треба рећи да Паскал својим опредељивањем за јансенистеније био по вољи званичног Ватикана, баш као ни читава група мислилаца изПор-Роајала с којом је радио. Ни страх који Паскал осећа према бесконачностипростора није психолошке природе, већ је то егзистенцијални страх налик ономкоји је обузимао Кјеркегора пред животом; зато се, уосталом, Паскал заједно саСв. Августином и сматра далеким претходником филозофије егзистенције чији јеродоначелник управо дански мислилац. То није страх самоодржања налик страхуод смрти, то је много дубљи порив духа и повезан је с увек присутном сумњом,упркос Паскаловој вери, да ли тај бесконачни простор има сврху или је само „бес-крајна лопта чије средиште је свуда, обим нигде” (Валери, 1989: стр. 57).

Тек је Декартово мишљење у XVIII веку било прекид са средњовековнимпотчињавањем спољашњем ауторитету и најавило ново доба рефлексије: загле-даност човека у самога себе. У свом најпознатијем спису, Расправи о методи, Де-карт је овај суштински заокрет описао следећим речима:

„Тако сам се поступно ослобађао бројних заблуда које могу потамнити на-ше природно свијетло разума и учинити нас мање способним да ослушкујеморазум. Кад сам, међутим, посветио неколико година изучавању књиге свијета,да бих тако стекао некакво искуство, једног дана донесох одлуку да учим у са-мом себи и да све снаге свога духа употребим у проналажењу пута којим миваља ићи” (Декарт, 2008: стр. 146–147).

Пишући о односу модерне и постмодерне, Новица Милић Декартово фило-зофирање назива „обртом” и наводи како је „свака даља модерност дужна да себепрепознаје као модерност мишљења (за чију основу у погледу основаности и до-мета остаје надлежна филозофија) и да пре свега у Декарту тражи свог еминент-ног зачетника” (Милић, 2002: стр. 42).

Требало је да прође још доста времена па да Фуко примети како је у трагич-ном XX веку померен фокус осећања егзистенцијалне језе од времена према про-стору. Чини се да је тек модерни човек, чија су духовна чула додатно „изоштри-ли” ратови и масовна страдања у прошлом веку, почео да схвата како је и простористо тако велика непознаница као и време.

Паскал је, дакле, први наговестио оно што је контроверзни Мишел Фукотако јасно изразио у чланку Des spaces autres код нас преведеном једноставно каоМеста3, мада би прецизнији наслов гласио О другим просторима, као што је улитератури на енглеском говорном подручју (Of Other Spaces). Поднаслов овогесеја је Хетеротопија, синониман појам наслову коме је управо Фуко дао ново

2 Упоређујући Паскала с Декартом, Валери говори како је он „нека врста подстрекача, мах-нитога. Он мења предмет, искреће своје кораке, искреће све, ломи се и самоубија своје разлоге по-средством пророкâ итд. Декарт, међутим, управља” (Valéry, 1989: стр. 157). На маргини своје свес-ке Валери је дописао најоштрије речи о Паскалу поводом његовог одбацивања науке: „Он је дрхтаона прагу модерног света. Највећи могући неурастеник” (Valéry, 1989: стр. 139).


значење и значај у епистемологији. Текст је 1984. године објављен у часописупосвећеном архитектури ArchitectureMouvement/Continuité, а настао је на основуфакултетских предавања Мишела Фукоа из 1967. године.

Иако веома подстицајан, оглед Места (О другим просторима) као да незаузима важније место у опусу самог Фукоа пошто се он идејама изнесеним у ње-му није касније враћао нити је покушавао да их развије. Најприхватљивији одго-вор на то Фукоово занемаривање, по нашем суду веома битног есеја, може се об-јаснити тиме да се он временом окренуо другим темама и питањима попут идео-логије, слободе, политике и, на крају, људској сексуалности.

Ако сам аутор није разрађивао полазне идеје у чланку, немојмо се чудитизашто оне нису биле подстицајније за друге мислиоце. Свеједно, Фуко својим ја-сним опсервацијама погађа суштину односа бића и простора и прецизно описујестрах од простора који је Паскал тек афористички наговестио:

„Као што је добро познато, велики и опсесивни страх деветнаестог века би-ла је историја и њене теме развоја и стагнације, кризе и циклуса, акумулацијепрошлости, вишка мртвих и опасности хлађења која прети свету. Деветнаестивек је суштину митова којима је располагао нашао у другом закону тер-модинамике. С друге стране, изгледа да је наше доба доба простора. Живимоу веку једновременог, напоредног, блиског и далеког, суседног и раштрканог.[…] Могло би се рећи да извесни идеолошки сукоби који леже у основи кон-троверзи нашег доба настају између побожних потомака времена и тврдокор-них становника простора. Структурализам – или бар оно што је сабрано подтим неодређеним називом – покушај је да се међу елементима који су мождавременом били раздвојени – успостави један скуп односа који их поставља унапоредан положај, супротставља или повезује како би се образовала нека вр-ста конфигурације. […] Било како било, мислим да је данашња зебња суштин-ски повезана са простором, много више него са временом: ово друго нам веро-ватно изгледа само као један од мнoгобројних могућих образаца расподелеелемената раштрканих у простору” (Фуко, 1990: стр. 277–278).

Фуко даје преимућство простору као оној категорији која пресудније утичена човеков положај у свету, на његову несигурност. Притом описује време речима„један од многобројних могућих образаца расподеле елемената”, што је веомаслично дефиницији структуре. Чак и по томе видимо да овај есеј и идеје у њемуприпадају најранијој фази у развоју Фукоове мисли, мисли којој није недостајалохрабрости, иновативности, али ни контроверзности, која ће при крају његовог на-учног и животног пута изазвати бројне, углавном негативне реакције. Пријем ње-

3 Фукоов текст се под овим називом појавио у четвртој књизи изванредно значајног подух-вата књижевног часописа Дело, чијих је пет обимних зборника насловљено Постмодерна аура.Значај тих зборника огледа се у ажурности с којом су уредници успели да прибаве актуелне тексто-ве значајних постмодернистичких мислилаца, теоретичара и аутора и представе их код нас. На овајначин наша је културна сцена могла благовремено да се упозна с најсавременијим струјањима усветској култури и науци.


говог опуса у стручној јавности осцилирао је између горљивог прихватања и јошгорљивијег одбацивања.

Видимо да је представа о простору, нарочито хуманизованом простору, ко-ји је људским активностима умногоме измењен у односу на хомоген физичкипростор, временом постајала све комплекснија, али, и поред нових сазнања и от-крића, још увек недовољно јасна. Умножавање људског знања, међутим, не значимного уколико оно није систематизовано и проверљиво; једино такво може по-служити као солидан материјал у даљој изградњи здања науке.

Фукоов „квантни скок” у препознавању феномена простора као кључног запораст ентропије у свету, насупрот устаљеном схватању да је време то које је од-говорно за судбину човека, није одмах уочен. Чини се да простор, ни поред овезначајне Фукоове интервенције, није успео да времену одузме привилеговани по-ложај у процесу предестинације положаја човека. Један од најважнијих резултатаовог „преврата” јесте отварање могућности да се избегну неизбежне метафизич-ке апстракције када положај бића одређујемо искључиво помоћу једног од овихелемената, у овом случају – времена.

Време са својим током исувише директно упућује на смрт као известан ис-ход сваког посматраног трајања, простор нам даје, пошто је наизглед доступанчулу вида, хуманију ноту и ствара илузију о милосрднијој сили него што је то вре-ме. Откуда онда то да Фуко препознаје простор у XX веку као ону снагу која имапревласт у пару простор–време? Пре свега, на елементе у простору се може дело-вати па зато одређено место (τοπος, locus) постаје централизовано, а из његаисијава страх који Фуко помиње. Поменимо нека од тих места „раштрканих упростору” у прошлом веку: Аушвиц, Маутхаузен, Колима, Хирошима, Нагасакии многа још. Са зебњом се може приметити да је списак стално отворен.4

Свака велика етапа у ходу људске цивилизације до данас изумела је разли-чите справе којима се мерило време. Најстарији хронометар био је сунчани сат,који је само модификација древне вештине да се одреди доба дана на основу кре-тања Сунца и пружања сенке у земљу пободеног штапа. Ово није била потпунопоуздана метода, али ни потребе људи у старом веку нису изискивале већу пре-цизност од оне коју је пружао сунчани сат. У доба антике, у грчкој култури уупотребу је ушла справа која је била прецизнија у мерењу и могла се лако преме-штати с једног на друго место. Наравно, реч се о клепсидри у чијим коморама јемогла бити течност или, чешће, песак. Овај механизам имао је ту погодност да семогао носити, као и да су се комбиновањем већих и мањих клепсидри, мериликраћи и дужи интервали времена.

Клепсидра је била велики напредак у односу на помало примитиван сунча-ни сат, али начин живота и сложенији однос према обавезама у току дана услови-

4 Иако Мишел Фуко у есеју Места не описује конкретно начин на који простор изазивабојазан и зебњу, приметимо да је 1975. године објавио књигу Надзирати и кажњавати која јепосвећена затворима и логорима као специфичним местима у којима се спроводи воља једних наддругим људима.


ли су настанак сата који је у односу на клепсидру био савршенији у мери у којојје она сама то била у односу на свог претходника. Био је то механички сат и он јеодговорио потребама новог доба, постепеном усавршавању производње и нара-слим друштвеним обавезама људи у позном средњем веку. У почетку помалопримитиван, механички сат је постепено усавршаван тако да је постигао до таданезамислив степен прецизности. Време је сада могло с лакоћом да се дели и нанајситније делове, а механички сат с бројчаником постао је обавезан део аксесо-ара сваког имућнијег човека, док су за обичан свет на трговима били постављениогромни часовници на које се увек могао бацити поглед и одредити тачно време.

Модерно доба, доба великих научних открића у природним наукама у XXвеку, захтевало је још прецизније показиваче протока времена. Зато су насталидигитални часовници на чијим је дисплејима с невероватном тачношћу било мо-гуће забележити хиљадите делове једне секунде. Код најзахтевнијих атомских ча-совника могућност погрешке постоји тек у сфери вероватноће. Погледом на овајпреглед справа за мерење времена од давних времена па све до данас, увиђамо даје дошло до промене у перцепцији времена; у почетку је веза између онога што семери и самог сата била дословна и директна да би постепено постајала све пос-реднија. На сунчевом сату видимо сенку коју баца штап показујући доба дана, ди-гитални сат више нема никавих видљивих веза с протоком времена, пред нама семењају бројеви преко којих у свести успостављамо везу с током времена.

Пешчани сат, клепсидра и механички часовници, и просторним односомпојединих својих делова показују временски ток. Насупрот њима, дигитални са-тови апстрахују „кретање” времена и тек нас низањем бројева обавештавају овременским променама. Блесак и слаба светлост на тамној површини модернихпоказивача времена довољни су људима да, без просторног посредовања, повежунаизглед неутралне бројеве с оним што се обично назива током времена.

Ове најсавременије справе ипак се по нечему могу поредити с пешчаникомкоји показује физичко отицање, недостатак времена који сви, пре или касније,осете као егзистенцијално убрзање и сужење, како се младости чини вечито отво-реног, хоризонта живота. На дигиталним часовницима постоје две тачке које рав-номерно жмиркају означавајући сваки секунд тако да се може рећи да они, наликпешчанику, „откуцавају” наше време.

Време (χρονоς) и простор (τοπος) посматрамо одвојено, али су они као вре-мепростор у ајнштајновском моделу света у међузависности као бинарни пар. Са-ма бинарност, не нужно опозитна, као да је уткана у основе читавог света поштоје препознајемо како у свакодневном животу тако и у духовним и природним на-укама и уметности. Бинарне опозиције: добро/зло, лепо/ружно, идеално/реално,трагично/комично, тело/дух, ентропија/негентропија, рат/мир, урбано/рурално,језик/говор, религија/атеизам, младост/старост, маса/енергија, здравље/болест,живот/смрт – само су неке од могућих у систему културе и живота. Право питањегласи да ли су, доиста, време и његов пратилац простор у таквој констелацији


истовременог одбијања и привлачења, да ли су и они бинарни пар или су пак не-опозиво срасли у монолитни времепростор (просторвреме)?

Иако наведени парови, различити по природи и улози, наизглед постојестабилно у систему културе и науке, њихова стабилност није заувек дата, пре јереч о метастабилности. У бинарној вези двају елемената постоје две силе, једнакоја покушава да прекине тај спој и друга, јача, која их држи на окупу; због немо-гућности распада пара, ми те две силе доживљавамо као једну једину, али с двасмера деловања.

Привидна кохерентност бинарне опозиције, док се унутар ње дешава пер-манентан сукоб за превласт једног од два саставна дела, наводи нас да овакав ан-тагонистички спој назовемо метастабилним. Можда би модел атома позајмљениз физике могао да нам помогне да боље схватимо однос у бинарном пару у тео-рији књижевности. У стандардном моделу атома симултано делују силе привла-чења и одбијања електрона у односу на језгро, док атом као целина остаје на оку-пу, „недељив”, како га је именовао Демокрит, и учествује надаље у изградњи чи-тавог физикалног света. Раст једног пола бинарног пара пропорционално ума-њује вредност другог пола, но целина остаје неизмењена. Посматрано са стране,изгледа да се један део пара „храни” оним другим и у сразмери са својом снагомнараста или опада.

Одређивање опозитног пара је поступак при коме се увек примењује редук-ција како би се добила два јасно профилисана и супротстављена пола. Овај пре-ћутни редукционизам обезбеђује да се уклоне све међуфазе, прожимања и пре-плитања посматраних опозитних појмова. Другачије речено, из те сиве зоне у ко-јој су измешане особине тражених полова, екстрактујемо црне и беле опозите, ањих онда користимо као издвојене јединице повезане силом којом се истовреме-но одбијају и привлаче. Да не постоји ова прећутна конвенција, елементе бинарнеопозиције не бисмо могли да издвојимо из њихове својеврсне сраслости у обликуи значењу; сасвим је јасно да би у том виду били потпуно неупотребљиви у билокојој врсти анализе, па и у књижевној.

Да би се понудио бар приближан одговор на проблем опозитног пара вре-мена и простора, морају се веома пажљиво истражити улога и значај времена ипростора у њиховом сингуларитету, а онда и то како делују као целина, онако ка-ко их је препознала квантна физика XX века. На први поглед, тешко је видети ди-ректну повезаност модерне физике са савременим лингвистичким и епистемо-лошким питањима којима је заокупљена наука о књижевности у последње време.Али ако прихватимо премису по којој је сврха науке и уметности, људског знањауопште, откривање тајни природе и културе, онда се интердисциплинарни при-ступ намеће као најподеснији у покушају да се скине бар неки вео са тих тајни.

Знања о времену и простору су, као и сва друга знања, стицана мукотрпно,радом многих генерација мислећих људи а, као и скоро све друго, почетке ап-страктног промишљања ових проблема налазимо у античком свету. У антици јечовек још срастао с природом, директно зависи од ње и још нема знања ни моћи


да је довољно измени тако да му служи. Отуда и имитација процеса у природи,усвајање њених промена и подражавање. Човек антике свет и појаве у њему до-живљава и тумачи као циклусе налик природном цикличном кретању. Њему сечини да нема почетка ни краја, да се све одвија у кругу и неминовно враћа на по-четак. И прве представе о бесмртности заснивају се на посматрању природе којау пролеће мистично оживи иако је током зиме изгледало да је мртва.

Хришћанство је разбило тај циклични доживљај времена тако што је одре-дило да човеков живот има свој циљ (έσχάτον), као и да је почетак један и непо-новљив. Геометријски, античко виђење времена можемо приказати кружницом,а хришћанско би се могло приказати равном линијом, тачније, једном дужи којау далекој будућности може задобити изглед полуправе; живот има јасно омеђенпочетак и крај, али се тај крај може прекорачити једном спољном интервенцијомБожје промисли и тада се живот продужава у бескрај.

На први поглед, ова промена парадигме времена није толико значајна, мадаје она уистину револуционарна јер је, видећемо касније, променила човеково гле-дање на свет, суштински је издвојила човека из недара природе и уздигла га изнадње. Хришћанство није само ослобађало човеков дух, оно је завршило процес уки-дања ропства, чиме је ослободило и човеково тело и створило основу за равно-правност људи као идеал коме се тежи.

Хришћанство је, дакле, открило да овај свет има свој почетак и крај; на тајначин увело је историју као смислено кретање кроз време и след догађаја у њима.Наравно, када говоримо о напретку који је донело хришћанство, имамо на умуепоху у којој се одвијају све ове промене јер постоје и негативни аспекти овог де-ловања и учења које је довело до многих, и од саме цркве признатих жалосних по-грешака. Дотада наивни али оптимистички свет антике, који је осцилирао измеђудионизијског и аполонског принципа, постаје пролазан и обојен песимизмом каорезултатом свести о неминовном крају.5

Антички доживљај света, где се он стално регенерише у правилним циклу-сима, и хришћански, који се креће од једног прецизно одређеног – божанскимпромислом – тренутка, сусрећу се и сударају у сентименту којим су натопљени.Док је антички оптимистичан и наиван у свом уверењу да истинске смрти и нема,хришћански је трагичан, песимистичан, јер се зна да долази крај иако је он рела-тивизован обећањем вечности чији се хоризонт достиже једино кроз земаљскусмрт.

У епохи модернизма простор још увек није доживљен другачије него штоје то било током ранијих књижевних епоха, тек је постмодерна приметила и при-менила базичне измене које је открила наука истражујући, како се чинило до та-да, монолитни простор. Савремена физика и математика показале су да је сагле-

5 На овај аспект хришћанског погледа на свет указао је Мигел де Унамуно у делу О трагич-ном осећању живота, где је трагизам из наслова у ствари она суштинска разлика између античкоги хришћанског доживљаја живота, односно, разлика између ведрог паганског и трагичног хри-шћанског погледа на свет који индукују наведену разлику.


давање простора као ентитета хомогеног и постојаног заувек у највећој мериудаљено од истине.

Ајнштајн је прво Специјалном теоријом релативности (1905–1906) до-вео у директну корелацију енергију и масу преко чувене једначине E = m·c², а де-ценију касније Општом теоријом релативности (1916) понудио нов модел уни-верзума, битно различит од Њутновог, у коме је гравитација сила која делује из-међу физичких тела у космосу. Ајнштајн је предложио за то доба смелу теоријупрема којој гравитација није сила, него је закривљеност поља у временско-про-сторном континууму која је, опет, настала дејством маса великих небеских тела.

Закривљеност, дакле, није сила, како се раније сматрало, већ особина про-стора, а у појединим замислима она се приближава концепцији свемира схваће-ног као васељена, прожетог божанском интервенцијом и законима, што га доне-кле приближава јудеохришћанској космогонији. И сама сада увелико прихваћенатеорија о великом праску (Big Bang Theory), о којој је најинспиративније писаоСтивен Вајнберг (Вајнберг, 1989), садржи одређене претпоставке које се у знат-ној мери поклапају с митским и религијским предањима о настанку света.

У којој мери су најновије научне теорије ближе научној фантастици илимиту и религији, илустроваћемо једном имагинарном представом о стварању вре-мена и простора. Према стандардној теорији великог праска, свемир се и даљешири, претпоставља се да ће скончати на један од ова два начина: или ће се у бес-коначном ширењу потпуно охладити и престати да постоји или ће се имплозијомпосувратити у себе, у једну тачку непојмљиве густине и топлоте. Ниједна од овихдвеју могућности не звучи утешно за живот у космосу.

Дакле, ако се свемир још увек шири, на његовим рубовима, на којима се„поништава” ништавило и освајају његове нове границе, можемо замислити какопаралелно путују зрак простора и зрак времена и „засецају” оно што још не по-стоји и дају му смисао и ред. Опис ових двају мачева смисла хитнута у ништаосвајајући хоризонт постојања превазилази неке од најфантастичнијих замисликоје се могу наћи у научнофантастичној литератури.

Каснији експерименти су дали Ајнштајну за право и усвојен је модел ко-смоса у коме простор више није једнодимензионалан и хомоген у свим деловима,већ је закривљен и срастао с временом као четвртом димензијом у нови феноменсвета, у просторвреме (spacetime). Ајнштајн је идеју о закривљености просторапронашао у списима немачког математичара Хермана Минковског и успешно јеуклопио у сопствени модел космоса. На другој страни, и сам Минковски своја јесопствена открића заснивао на теоријама једног другог немачког математичара,Бернхарда Римана, чије су револуционарне претпоставке о природи простора на-падале његове колеге средином XIX века. Експерименти са зрацима светлостикоји се, услед деловања снажне гравитације, криве при проласку поред масивнихцрних рупа коначно су потврдили ваљаност Ајнштајнових теоријских претпо-ставки.


Дакле, на свет се више не само није могло већ се није имало право ни гле-дати истим очима; слика тог света се променила у толикој мери да су научна от-крића квантне механике понудила појаве и процесе који су у почетку наликовалинаучној фантастици. Како другачије описати, на пример, појаву антиматерије окојој се мало зна, али је већ детектована у експериментима. О њој је писао немач-ки физичар Вернер Хајзенберг у чланку Дискусије о језику (1933) описујући по-нашање елементарних честица као што су електрони, протони или неутрони. Удискусији с данским колегом и пријатељем Нилсом Бором поводом природе ан-тиматерије, Хајзенберг констатује да још не постоји језик којим би се унивокноописали процеси при тако чудним појавама у природи као што је стварање анти-материје.

„Нилс је из Калифорније донео фотографију, снимак маглене коморе, којисе одмах нашао у средишту интересовања и био предмет жестоке препирке.Тицало се проблема који је Пол Дирак неколико година раније поставио усвом раду о релативистичкој теорији електрона. По тој теорији, која је умеђувремену сјајно потврђена искуством, морао се из математичких известизакључак да поред електрично негативно набијених електрона постоји и дру-га сродна честица, чији је електрични набој позитиван. […] Осим тога, те хи-потетичне честице морале би се понашати сасвим друкчије него обична мате-рија, да би се, ако се састану са обичним електроном, узмогле заједно с њимпретворити у зрачење. Стога ми данас говоримо о ’антиматерији’” (Хајзен-берг, 1989: стр. 201).

Треба приметити да опаска о неадекватности језика да одговори својомобликовном моћи на нове научне продоре долази не из лингвистике, како бисмоочекивали, већ из квантне механике, дела модерне физике двадесетих година XXвека, готово паралелно с објављивањем Сосировог Курса опште лингвистике(1916). Дакле, све то сведочи да језик више није имао ону способност адекватно-сти (adaequatio) која се одувек сматрала његовом основном улогом у комуника-цији.

Теоретичари књижевности6 нису морали у танчине да познају Ајнштајновунову научну парадигму, још мање се то могло очекивати од писаца, али су и једнии други, као и сви мислећи људи, осетили дејство тог новог погледа на стварност.Свет се, не само због Ајнштајнових открића, неповратно изменио, изменио у то-ликој мери да више ни књижевници нису желели, а нису ни могли да га пред-стављају на исти начин.

Научници су утврдили да људски ум нема осећај вртоглавице само од гран-диозности међузвезданих пространстава него да се у истој мери може „уронити”у бескрајно мали простор субатомског света, где управо та непојамна сићушностчини да се приближава бескрају простора. Иначе, Ајнштајн је до краја живота по-

6 Михаил Бахтин је свој често цитирани термин хронотоп исковао, према сопственом при-знању, након слушања једног предавања о примени Ајнштајновог четвородимензионалног вре-мепростора у биологији 1925. године (Бахтин, 1989: стр. 193).


кушавао да нађе хармонију између макросвета и микросвета и да покаже да у њи-ма делују исте силе и закони, да се они понашају као лик и његов одраз у огледалу.

Нажалост, велики мислилац овога пута није успео да докаже ту заводљивуидеју о хармонично уређеном свету у којему се и у бесконачно малом просторуатома и бесконачно великом простору што дели звезде и друга небеска тела одви-јају исти процеси по идентичним законима природе. Ајнштајнова неостваренасинтеза назива се универзална теорија поља и на њој је научник радио дословнодо смрти (крај његовог узглавља пронађени су прорачуни од претходног дана укојима је упорно исписивао формуле за које се надао да ће га одвести до његовогпоследњег великог открића).

Ајнштајн, који је проглашаван револуционаром у физици због својих рела-тивистичких теорија није могао да прихвати постулате квантне механике у којојсе више не говори о положају неке субатомске честице, већ о вероватноћи да сеона нађе на одређеном месту. Он је такво виђење света одбацио чувеном речени-цом: „Бог не баца коцке.” Па ипак, тог пута он је остао у мањини, а квантна меха-ника је постала нова парадигма у физици. Отуда Ајнштајнов грозничави напор дадокаже универзалну теорију поља која би његовој визији света с Богом као вр-ховним створитељем свега, преко математички доказане формуле, прибавилапревласт. Али, видели смо, то се није десило; слика света у учењу Макса Планка,Вернера Хајзенберга, Нилса Бора, Ервина Шредингера и других показала се каослика места много више подложног утицају случаја него што се то раније моглозамислити.

Није само свест писаца била промењена тим открићима, већ су она нашлаодјек и у језику, односно у лингвистичким истраживањима.

Већина филозофа који су желели заснивање филозофије као „строге на-уке” били су математичари по основној вокацији или су студирали и математичкенауке; поменимо само Хусерла и Бергсона, а и физичари и математичари попутАјнштајна, Хајзенберга или Алфред Норта Вајтхеда, поред изучавања својихобласти, налазили су време и за филозофска питања која су била отворена.

Нешто од те потребе за већим степеном „научности” појавило се и у времезаснивања науке о књижевности, она је, наиме, као млада и још непотпуно дефи-нисана научна дисциплина трпела јак утицај суседних наука попут лингвистике,филозофије, психологије, класичне филологије и других сродних наука. Да би су-зила и јасно профилисала поље свог истраживања, она је морала и сама да одго-вори позиву да постане „строжа”, макар у мери коју је достигла филозофија напочетку XX века. Тај процес је био дуготрајан и довео је до већег уплива разли-читих грана лингвистике која је, налик математици у природним наукама, нај-егзактнија и најпроверљивија у процесу испитивања особина текста.

Утицај математичких идеја дошао је преко постмодернистичких поступакачији је заједнички именитељ филозофско учење Жака Дериде. На овај прикриве-ни утицај указује математичар и писац Владимир Тасић у књизи Математика икорени постмодерног мишљења (Тасић, 2002).


Оно на шта, међутим, Тасић пропушта да укаже јесте да у свету људи немаапсолутне егзактности; сама математика која заслужено слови за најегзактнију исама почива на неколиким аксиомама који се не могу доводити у питање а да сене сруши целокупна грађевина математике као науке.7 Сличне замерке могу сеупутити и физици где се, на пример, приликом сваког мерења неких физичкихвеличине јавља тројака грешка: процентуална, релативна и апсолутна. Ове при-медбе не иду трагом да се овим наукама оспори егзактност, већ да се покаже да ионе, иако најегзактније у односу на друге научне дисциплине, посебно на оне изобласти духовних наука, имају своја ограничења. Ова ограничења долазе из огра-ничења која има човек као врста.

Наравно да то не може бити изговор да се у свим наукама и људскоммишљењу не тежи апсолутној истини и тачности, али се често унутар саме еписте-мологије одриче могућност потпуне могућности њеног сазнавања, а још чешће,њеног адекватног описа постојећим развојем језика. Због свега тога се у новијевреме у научном истраживању више говори о истиносности научних судова, а нео самој истини. Иако Тасић то експлицитно није написао, његова двострука инте-лектуална улога математичара и прозног писца речито говори да је он дубоко све-стан манихејства које прати људско мишљење све до данас. Слично Гастону Баш-лару, који jе био истовремено математичар и филозоф, и Тасић својим књижев-ним делом спаја ова два наизглед врло удаљена света. Башлар је аутор књиге којаје у потпуности посвећена промишљању простора, наравно, реч је о Поетиципростора. У овој студији француски мислилац поред својих запажања наширокоцитира и друге ауторе, највише песнике, те се књига може сматрати и својевр-сном хрестоматијом модерне западне поезије и мисли о простору. Не успевајућида до краја у себи помири два опозитна гласа, математичара и песника, Башларније систематски пришао питању одређења простора у култури. Отуда много на-бацаних опаски о простору од чијег мноштва читалац нема баш много користиуколико тражи једнозначну одредницу простора. Управо зато, остављена нам јеслобода да изаберемо управо овај део из књиге, где се говори о интенцији Башла-ровог дискурса. На сваком читаоцу остаје да процени у коликој мери је планира-ни опсег истраживања адекватно попуњен.

7 Хајдегер, иначе склон наизглед парадоксалним тврђењима, у есеју Феноменологија и те-ологија тврди како је теологија „начелно ближа хемији и математици него филозофији” (Хајдегер,2003: стр. 51). Мартин Хајдегер јесте један од најконтроверзнијих мислилаца у новијој историјиљудског мишљења; у младости је био на корак од приступања језуитском реду, да би касније чита-вом својом филозофијом побијао божанску егзистенцију. Приступио је Хитлеровој националсо-цијалистичкој партији али је, према тврђењу Виктора Фаријаса, као припадник Ремове радикал-није струје остао у мањини и иступио 1934, али тај раскид никада није био формалан. ВикторФаријас са злобним задовољством наводи документа која потвђују како је Хајдегер до краја ратауредно плаћао чланарину нацистичкој партији (Фаријас, 1994).

Понекад се чини да је овај велики немачки филозоф разбио своју веру и од тих крхотинапокушао да изнова сагради нову, своју религију.


„Намера нам је, стварно, да испитамо веома једноставне слике, слике срећ-ног простора. Наша би истраживања у том смеру заслуживала назив топо-филија. Она ће настојати да одреде хуману вредност простора поседовања,простора брањених од противничких сила, вољених простора. […] Просторобухваћен имагинацијом не може да остане индиферентни простор изложенмерењима и мислима геометра. Тај простор је доживљен. И то доживљен не усвојој позитивности, већ са свим пристрасностима имагинације” (Башлар,2005: стр. 23).

Постмодерна је, дакле, у својој (само)ослобађајућој мисији преиспитивањадо тада неприкосновених важећих књижевних и теоријских образаца, који су сеокоштало догматски нудили као готово решење за већину питања, понудила ал-тернативне путеве. Постмодерна је у науку о књижевности, под утицајем Дериди-них деконструктивистичких захвата у филозофији, у фокус својих теоријских ис-траживања довела питања природе самог језика од кога је саздано књижевноостварење.

Пре постмодернистичке епохе, у студијама о природи језика Сосира, Хај-дегера, Витгенштајна, Касирера и др., још увек је постојало веровање у логоцен-тричност, постојаност појмова без обзира на време и контекст. Из сада већ веомаразгранате мреже постмодернистичког приступа књижевности нама су се веомазанимљивим учиниле идеје које испитују апорије у језику, чиме се посебно бавиоПол де Ман пишући о односу реторичке и граматичке функције језичких знако-ва.

Веома значајно завештање ове методе у истраживању књижевног текста је-сте право за које су се изборили припадници постмодерне а које истраживачукњижевног текста даје за право да сам изабере модус на који начин ће писати оделу, да тумач књижевности не мора бити само тумач већ има легитимно правода, када пише о књижевности, пише нову врсту текста. Један од припадника ути-цајне Јејлске школе (Yale school) Џефри Хартман доследно се залагао за пошто-вање тог права, права критичара да користи и обликује језик у складу са својимпоетичким начелима.

„Потпуно је на мјесту да се постави питање о стилу било којег потхвата. Нонитко не тврди да се све теме могу учинити лаким. Када би човјек напао,умјесто критичког есеја, стил филозофског или знанственог чланка, то би зна-чило да се њихов предмет сматра преузетим или чак псеудопредметом. Нештосе демифистицира или смањује /deflates/. Јер тамо критичари критизирајукритичаре док парадоксално прихваћају готово сваки стил који им добацујекреативан писац” (Хартман, 1985: стр. 209).

На овај начин, пишући још један „тежак” текст, Џефри Хартман се обратионовокритичарима (New criticism) који су се жалили да најпробитачнији теорети-чари постмодерне Пол де Ман, Џозеф Хилис Милер и сам Хартман пишу нера-зумљиве и филозофски настројене текстове о књижевним питањима. Испод овогповршинског сукоба скривало се дубље, концепцијско неслагање с новом шко-


лом. To суштинско неслагање изнео је Рене Велек у тексту Destroying LiteraryStudies (Велек, 1990), у којем је најдиректније оптужио теоретичаре постмодернеза „уништавање науке о књижевности”, како гласи дослован превод Велековогчланка. Рене Велек је у наслову искористио игру речи која се готово сама нуди ка-да се поставе једна уз другу енглеске речи „deconstruction” и „destroying” како бијаче нагласио, према његовом мишљењу, нихилистички карактер нове школе.

Слична језичка игра могућа је и у нашем језику пошто се реч „деконструк-ција”, која је име за метод припадника Јејлске школе, звучно поклапа с речју „де-струкција”. Овоме, иначе, често прибегавају теоретичари књижевности који сеслажу с Велековим ставовима и критиком припадника постмодерног тумачењакњижевности.

Ми ћемо на овом месту приметити једну ситуацију која готово да није забе-лежена у другим већим и значајнијим националним књижевностима: супремаци-ју постмодерног обрасца8 у односу на остале начине писања у српској књижевно-сти у последњим декадама XX века. Подразумева се да условно говоримо о обра-сцу јер о постмодерни пре треба говорити имајући у виду дисперзију различитихусмерења вођених заједничком стратегијом. Наши најзначајнији писци у овомпериоду припадају првом или другом таласу постмодерне: Борислав Пекић, Да-нило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари и Горан Петровић.

Могући разлог зашто се управо у српској књижевности ово десило требатражити у чињеници да је наша књижевност, због идеолошког диктата, одмах на-кон Другог светског рата накратко изгубила нит која ју је, преко предратне аван-гарде, повезивала са савременим књижевним струјањима. Наиме, један део ства-ралаца наше књижевности шездесетих и седамдесетих година прошлог века ису-више се почео окретати локалним темама и дијалекту, пропуштајући да испољиосновну особину коју књижевност као уметност има: универзалност и свевреме-ност.

Једна књига штампана 1979. надрасла је значај наручене социолошке сту-дије и постала много више од тога, постала је готово угаони камен на коме је из-грађена зграда постмодерне као уметничке епохе, али и као начина гледања насвет. Наравно, реч је о већ славној студији Постмодерно стање Жан-ФрансоаЛиотарa која је написана на захтев франкофонске покрајине Квебек у Канади укојој су биле присутне снажне сепаратистичке намере. Ако све то имамо у виду,онда Лиотарове тврдње о мањем значају државног суверенитета и слабљења везау друштву које индукује постмодерно стање, постаје много јасније.

Нама се учинила у великој мери подстицајна замисао Жака Дериде да пој-мови у језику имају своју просторну и временску димензију, отуда и његова чуве-на „деконструкција” уобичајеног појма термина différence (разлика) у différance,

8 Парадокс је тим већи што су постмодерна мисао и постмодерна књижевност обележје раз-вијених постиндустријских западних друштава, док ми говоримо о социјалистичкој земљи у раз-воју, како се обично описивала претходна Југославија.


чији би директан превод био разлука а тако се понегде и налази у нашој литерату-ри. Дерида је ову идеју пронашао размишљајући о чувеној Сосировој дистинк-цији између говора и писма у оквиру језика.

Француски филозоф није у потпуности разрадио временску и просторнудимензију језика, а то није чињено ни тамо где би било најприродније да се чини,у лингвистичким истраживањима. На који начин је, како смо већ рекли, Деридаизвршио једну од првих деконструкција једног логоцентричног појма? Он је же-лео показати да старo, сосировско значење појма разлике задовољава само про-сторну компоненту која се означава термином especament, док се не бележи вре-менско одгађање (кашњење) које је Дерида обележио са différer a читава променанастала је дислокацијом (déplacement) Сосировог изворног термина „разлике” упроцесу измене првобитног значења.

О Деридиној веома сложеној и понекад скоро мистичној терминологији пи-сао је, између осталих, Кристофер Норис у књизи Деконструкција (Deconstruc-tion: Theory and Practice) која, уз књигу О деконструкцији (On Deconstruction,Theory and Criticism after Structuralism) Џонатана Калера, представља поузданводич о овом значајном методолошком усмерењу које је наследило разне струк-туралистичке приступе у читању књижевних дела и који у знатној мери још увекодређује поетичка проучавања, не само у области књижевности него у једноммного шире схваћеном пољу деловања које укључује у себе и тако разнороднепојаве као што су мода, политика, религија, економска политика или међураснии међуполни односи. Увек је добро када се један покрет шири на што већу тери-торију деловања али, с друге стране, то помало отупљује оштрицу изворногучења. Кристофер Норис је веома јасно изложио прилично апстрактну и захтевнуДеридину мисао, а посебно је приближио обичном читаоцу терминолигију ЖакаДериде коју је овај унео у филозофију и науку о књижевности.

„Отуд Дерида прибегава тактичкој употреби нејасних термина који се немогу свести на једно, увек истоветно значење. Differance је можда најсна-жнији међу њима пошто (због погрешне ортографије) уноси забуну на нивоуозначитеља и графички се опире таквом свођењу. Његов смисао остаје негдеизмеђу француских глагола ’разликовати се’ и ’одложити’, од којих сваки при-доноси његовој текстуалној снази али његово значење не може у потпуностипокрити. Језик почива на ’разлици’ пошто се, како је Сосир једном за свагдапоказао, остварује кроз структуру дистинктивних супротности који чине ње-гову основну економију. Оно по чему Дерида отвара ново поглавље и у чемунаука о граматологији налази упориште јесте степен у ком ’разликовати се’постепено прелази у ’одложити’. Ово подразумева идеју да игра означавањаувек одлаже стварање значења, можда и до мере у којој се оно претвара у бес-коначно допуњавање. Differance не само да означава ову тему већ својимнестабилним значењем даје графички пример деловања овог процеса” (Но-рис, 1990: стр. 52).


Разлика која постоји између Сосировог и Деридиног схватања улоге језикау књижевности и животу уопште, а коју смо ми укратко пренели, преноси се и наниво односа постмодерне наспрам модернизма као двеју епоха у развоју књижев-не уметности које смењују једна другу. Деридин модел је динамичнији иако је Со-сир први лингвиста који је схватио како језичка јединица има различито значењеу зависности од функције која постаје видљива тек у вишем моделативном систе-му (контексту). Најсведеније се може казати да су Сосир и његови следбениципружили теоријску основу структурализму као методу који се на теоријској равнибавио изучавањем књижевности модерне. Постмодерним остварењима у књи-жевној делатности и методу деконструкције у теоријском изучавању такву тео-ријску подршку омогућила је, без сумње, филозофија Жака Дериде или, да буде-мо потпуно у складу с његовим нетипичним схватањем традиционалнетерминологије, његов филозофски fluxus.9

Дерида је приметио да приликом прoмене улоге термина коју он има припреласку из једног система у други, он у том процесу оставља траг (trace). По на-шем мишљењу, ово Деридино запажање веома је значајно пошто се нешто сличнодешава свакодневно у сваком рачунару који симулира рад људског мозга; у рачу-нару се поједине команде опозивају или се неки подаци бришу, али они не нестајусасвим, остају на површини својих меморија својеврсни „ожиљци” као траговионога што се дешавало раније у њиховом виртуалном свету.

Док се изговара, језик се реализује у времену, тачније, у временском следу,а када се фиксира у текст, манифестује се и у простору заузимајући, ограниченграматичким правилима, омеђену просторност, на пример, листа. Ово није ника-ква новина, о њој је писао и Де Сосир правећи белешке за предавања из општелингвистике. У предавањима о природи лингвистичког знака Де Сосир је приме-тио:

„Како је ознака аудитивне природе, она се одвија само у времену и има ка-рактере само од времена: а) представља једну просторност, и б) та је про-сторност мерљива само у једној димензији: то је линија.

„Ово начело је очигледно, али изгледа као да се никада нико није потрудиода га искаже, вероватно зато што се чинило сувише просто; па ипак оно јефундаментално и његове су последице безбројне; његов значај је раван зна-чају првог закона” (Сосир, 1969: стр. 88).

Знаци уметничког набоја налазе се у области семиосфере, новој и особенојврсти омотача (духовне природе) Земље, чију је употребу предложио Ј. М. Лот-ман по аналогији с другим физичким појасевима који се налазе око Земље, попутатмосфере или литосфере. Опросторење људског знања није сасвим нова идеја,

9 Термин fluxus се у теорији деконструкције користи као антипод традиционалном појмуopus, који је заокружен, целовит дискурс, док се Деридиним неологизмом означава немогућностдовршења текста, његово иманентно својство да се не може до краја завршити и организовати у ко-херентан и стабилан дискурс.


пре Лотмана је низ мислилаца предвиђао неопходност заснивања једног таквогентитета.

Отуда и простор у коме се распростиру знаци, о којима пише Де Сосир,нужно припада семиосфери у коју су укључени као тек новопридошли елементикоји се уклапају у структуру тог појаса. На овом месту требало би поново подсе-тити да се о функцији простора у књижевном уметничком делу није довољно пи-сало, свакако мање у односу на пажњу поклоњену утицају времена на настанак иструктуру књижевних остварења.

Организација књижевног дела по самој интенцији аутора, као ни према гра-матичким правилима којима се каналише његов језик, не може бити произвољносрочен текст. Искуство надреалистичког аутоматског писма потврђује да апсо-лутна слобода у мислима често проузрокује немоћ текста да даље пренесе осећа-ње те слободе на читаоца.

Наука о књижевности, у време када се отргла од позитивизма у приступутекстовима, предуго се бавила формалним категоријама и није желела да нудиодговоре. Пол де Ман, над којим се слично као и над Хајдегером надвила сенкаако не нацисте а оно барем колаборационисте, запитан је у есеју Семиологија иреторика када ће се већ једном кренути „даље од формализма”, свестан притомда критика (наука о књижевности) за тако нешто нема баш много поузданих ин-струмената:

„Пошто је у књижевности обезбеђен унутрашњи ред и закон, можемо сесада предано посветити иностарним пословима, спољној политици књижев-ности. И не само да се за то осећамо способним већ такође сматрамо да себидугујемо овај корак – морал и савест нам не допуштају да поступимо друга-чије” (Ман, 1983: стр. 71).

Овај Пол де Манов став о потреби науке књижевности да „крене даље” одстриктно формалистичког читања књижевног текста је, дубоко верујемо, путокази обавеза за савремену науку о књижевности. У том кретању науке о књижевно-сти према суштинским структурама, неопходно је да категорије простора и вре-мена задобију подједнак значај као и остали елементи поетике књижевног текста.


АРИСТОТЕЛ, 2006: Аристотел (2006). Физика. Београд: БИГЗ.

АВГУСТИН, 1989: Августин, Св. (1989). Исповести (Избор). Београд: Графос.

БАХТИН, 1989: Бахтин, М. (1989). О роману. Београд: Нолит.

БАШЛАР, 2005: Башлар, Г. (2005). Поетика простора. Чачак: Градац.

ВАЛЕРИ, 1989: Валери, П. [Valéry, P.]. (1989). Свеске 3. Сарајево: Свјетлост.

ВАЈНБЕРГ, 1989: Вајнберг, С. [Weinberg, S.] 1987. Прве три минуте. Сарајево: Свјетлост.


ДЕКАРТ, 2008: Декарт, Р. (2008). Правила; Расправа о методи; Исказивање истине. Под-горица: Унирекс.

КАНТ, 1979: Кант, И. (1979). Критика практичног ума. Београд: БИГЗ.МАН, 1983: Ман, П. де, „Семиологија и реторика”. У: мр Нада Поповић-Перишић (Ур.),

Механизми књижевне комуникације (стр. 71–85). Београд: Институт за књижев-ност и уметност.

МИЛИЋ, 2002: Милић, Н. (2002). Модерно схватање књижевности. Београд: Завод зауџбенике и наставна средства.

НОРИС, 1990: Норис, К. (1990). Деконструкција. Београд: Нолит.ПАСКАЛ, 1988: Паскал, Б. (1988). Мисли, Београд: БИГЗ.СОСИР, 1969: Сосир, Ф. де (1969). Општа лингвистика. Београд: Нолит.ТАСИЋ, 2002: Тасић, В. (2002). Математички корени постмодерног мишљења. Нови

Сад: Светови.ФАРИЈАС, 1994: Фаријас, В. (1994). Хајдегер и нацизам. Сремски Карловци–Нови Сад:

Издавачка књижарница Зорана Стојановића.ФУКО, 1990: Фуко, М. [Foucault, M.] „Места”. У: Дело (књ. 36, бр. 5, 6. и 7, стр. 277–286).

Београд: Нолит .ХАЈДЕГЕР, 2003: Хајдегер, М. (2003). Путни знакови. Београд: Плато.ХАЈЗЕНБЕРГ, 1989: Хајзенберг, В. (1989). Физика и метафизика. Београд: Нолит.ХАРТМАН, 1986: [Hartman, G. H.] „Прошлост и садашњост“. У: Мирослав Бекер (Ур.),

Сувремене књижевне теорије (стр. 209–221). Загреб: Свеучилишна наклада Ли-бер.


Nebojša J. Lazić

THE EVOLUTION OF CONCEPTIONS ABOUT SPACE AND TIME IN LITERARY THEORY10

SummaryThis work considers the function of space and time in poetics of literary text from the

antique period till the theory of deconstruction as well as from Aristotle till Jacques Derridaand Paul de Man. The science of literature did not equally treat the problem of space and theproblem of time as the elements of the literary work’s structure. Disbalance presents the dam-age of studying the space because there is a significant number of monographs about time.Since the categories of space and time are the areas of studying physical and spiritual sciences,it was necessary to pay attention to considering these questions in exact sciences such as Phys-ics, Maths etc. Further development of the science of literature is not possible without describ-ing the role of space and time in writing and shaping a literary text.

Key words: space, time, chronotype, poetics, modern literature, postmodern literature,theory of deconstruction.


УДК: 821.111.09-2"17"ИД: 195671820Прегледни рад

АСС. МР АНА М. АНДРЕЈЕВИЋ1

ПРОФ. ДР МИРЈАНА Н. ЛОНЧАР-ВУЈНОВИЋ2


ДРАМА ЕНГЛЕСКОГ КЛАСИЦИЗМА

Сажетак. Циљ овог рада је приказ споја наслеђене и новонасталe позоришнеатмосфере у енглеском класицизму са карактеристичним примерима драма, захваљујућикојима се дошло до тога да су у оквиру правца у којем су стварали, аутори били спутаниза велике узлете маште, осећања и инвентивности. Драме које су настале у овом периодудео су књижевно-теоријског стереотипа класицистичког правца, са извесним изузецимао којима ће у раду бити речи. Иако су драма и еп били књижевни родови које су класи-цисти највише ценили код старих Грка и Римљана, модерно доба није пружало простораза велике заносе, узвишене теме, хероје и митове. Не успевајући да створе класичну тра-гедију и еп, енглески класицисти заправо су негирали основне тежње правца, препушта-јући се тек започетој комерцијализацији позоришне уметности, чиме се, парадоксално,отворио простор за стварање модерне драме.

Кључне речи: драма, комедија, трагедија, опера, фарса, пантомима, класици-зам.

Драма рестаурације, која је претходила периоду класицизма, писана је захомогену групу аристократа, али већ крајем XVII века новонастала средња класа,која је у драми рестаурације била исмевана, почиње све више да утиче на дру-штвени живот Енглеске. Буржоазија је победила апсолутну монархију у „славнојреволуцији” 1688. године. Виљем III, затим краљица Ана и краљеви из хановер-



ске династије Џорџ I и Џорџ II, на престолу су у време када се у Енглеској деша-вају крупне историјске промене: од Виљемовог потписивања декларације праваграђана, преко уније Енглеске са Шкотском за време владавине краљице Ане иколонијалних освајања за време хановерских краљева. Промена идејне климе завреме владавине краља Џорџа I, који је себе видео као Августа из златног рим-ског доба, утицала је на то да и сами аутори поистовећују себе са античким песни-цима и да теже да имитирају њихов начин писања. Поштовање класичних узораиз периода ренесансе уздигло се на још већи ниво захваљујући дидактичком кла-сицизму који је долазио из Француске. Енглески писци се, међутим, нису слепоприклањали класицистичком идеалу, али узвишеност стила, морална поука,опште теме и разум биле су махом идеје водиље писаца овог доба које се нисуодразиле на драму у пуном смислу. Иако су класицисти највреднијим књижевнимродовима сматрали еп и трагедију, општи дух времена није дао подлогу за разви-так истих. У неким драмама огледа се класицистичка узвишеност стила или бољерећи извештаченост, као у херојским трагедијама, док се у другима представљаосавремени свет, и то грађански, који се није могао прилагодити драмском антич-ком наслеђу. Оваква двојност проистекла је из све већег уздизања грађанске кла-се која је имала другачије прохтеве и поглед на свет. Џереми Колијер је својимесејем Кратак преглед на неморал и профаност енглеске позорнице (A ShortView of the Immorality and Profaness of the English Stage, 1698) утицао на прео-бражај позоришне климе тражећи моралне поуке и углађеност конверзације удрамама. У томе је успео и зато што су се његови напади само подударили са же-љама грађана. Етос драме рестаурације замењен је контрастним етосом средњекласе који, након духовитих дијалога између полова и непристојности, уноси јакудозу покајања и моралну поуку на крају драме. Као транзициона врста која задр-жава поједине елементе драме рестаурације, а наглашава кажњавање свих разуз-даности, она ће врло брзо прерасти у потпуно нову сентименталну драму. Сенти-менталност у овом периоду подразумева осећајност и сажаљење које је често про-ткано генералним саопштењима о важности врлине и није везана искључиво закњижевно-теоријски правац сентиментализма. Сентиментална драма дакле по-чиње да се развија у време класицизма и њене карактеристике, попут осећајно-сти, нису део класицистичког канона, али разум, морална поука и истицање врли-не јесу.

Осим неколико изузетака, драме настале у првој половини XVIII века има-ле су врло мало литерарне вредности и квалитета. Као књижевна врста драма ви-ше никада неће повратити централно место које је заузимала у елизабетанском ијакобинском периоду. Поред све веће популарности романа, на њено слабљењеутицала је и модерна организација позоришта у којима су позоришни управитељиодлучивали о погодности драме за извођење сходно материјалној добити коју биим она могла донети. Тако су се радије одлучивали за драме које ће бити по жељипублике, занемаривали су њене литерарне квалитете, истицали су у први планглумце, глумице и спектакл. Мода обожавања глумаца започиње у овом периоду

Ана М. Андрејевић, Мирјана Н. Лончар-Вујновић: Драма енглеског класицизма 189

и чини од њих праве звезде. Писци тог времена улоге чак пишу за одређеногглумца или глумицу. Највећи глумац прве половине XVIII века био је Дејвид Га-рик (David Garrick, 1717–1779) који је подједнако добро играо и трагичне и ко-мичне улоге. Често је глумио у Шекспировим драмама, а неке драме је и сам пре-радио за позорницу. Написао је неколико лаких комедија, од којих је најпознати-ја Тајни брак (The Clandestine Marriage), а касније је постао управник позориштаДрури Лејн. Он је захваљујући свом глумачком таленту обезбедио место у eнгле-ској историји прво поставши славан, затим богат, и коначно зато што је сахрањену Вестминстерској Опатији.

Све већи утицај публике на драмско стваралаштво довео је до оваквог уру-шавања квалитета позоришта. Публика је била та која је диктирала укус, а писацје био принуђен да је задовољи, зависио је од публике, а не више од моћних па-трона или двора. Ограничен број позоришта такође је придонео томе да будемање могућности за драмске експерименте, па самим тим и новине. ПочеткомXVIII века неколико малих позоришта отворено је у Лондону, али је Закон о цен-зури (Licensing Act) из 1737. године ограничио регуларна драмска извођења насамо два позоришта. Овај закон је увео ригорознију цензуру под којом су се мно-ги драматичари повукли из позоришта. Типичан пример је Хенри Филдинг, о ко-ме ће касније бити речи. Политичка ситуација је била неодвојиви део развиткадраме и начина писања. Патриотизам се изражавао у пролозима и епилозимамногих драма, те је било природно да цензура буде због тога појачана. Таквиуслови владали су све до новог закона о цензури из 1843. године када ће се отво-рити многа друга позоришта. Релативно мали број позоришта у периоду класи-цизма условио је и врсту публике. Самим тим што су цене улазница биле преви-соке, позориште је било доступно само за богатији слој грађанства. Позориште је,као у периоду рестаурације, било место окупљања људи који су желели да будувиђени. На делу је било помодарство. Њихово интересовање за представу брзо јемогла умањити нека расправа или туча међу публиком. То ће се стање временомпроменити. И сам изглед позоришта се променио и постао је ближи данашњем,посебно у другој половини века. Уведен је реализам у костимографији, завеса јепостала обавезан део сценографије, а публика више није седела на самој сцени.

Шекспирове драме биле су изузетно популарне у XVIII веку, али редовносу биле мењане и упропашћаване из разлога што су критичари посматрали Шек-спира као писца драма за читање. Сматрали су да не поседује позоришну вешти-ну, што је наравно била велика заблуда. Исправљали су његове велике трагедије,па су тако у драми Краљ Лир, на пример, изменили завршетак драме, ради удово-љавања публици, те је он супротно Шекспировој замисли, био прерађен у срећан.Слично стање ће се наставити и у XIX веку зато што се у том периоду драма каоуметност и драма као забава све више одвајају.

Иако нема великих драма у овом периоду, јавља се много форми драмскеуметности што доказује да је креативни дух и даље био жив, али је изгубио сми-сао о спајању лепог и корисног, односно уметнички вредног и популарног. И даље


је владало велико интересовање за позориште о чему нам сведочи и учешће свихзначајнијих писаца тог доба у драмском стваралаштву. Ричард Стил је био вели-ки популаризатор сентименталне комедије, Џосеф Адисон је поставио темељеисторији трагедије тог доба, Хенри Филдинг је писао пародије, фарсе и сатире,Џејмс Томсон и Едвард Јанг трагедије. Чак и они који нису писали драме били суза њих заинтересовани. Постоје претпоставке да је Џонатан Свифт дао Џону Гејуидеју за драму Просјачка опера. У периоду рестаурације драмом се бавило свеганеколико писаца, док је њихов број у овом периоду, периоду класицизма, запању-јуће порастао. Међутим, квантитет није допринео квалитету драме. У наведенимоколностима и под утицајем промене друштвено-социјалне климе, односно ста-савањем нове трговачке класе, сама драма почиње да мења свој изглед. Трговцисе више нису задовољавали тиме да буду само гледаоци и ликови у комичним искарадним сценама, већ су почели да учествују у самом стварању драма. ЏорџЛило је један такав пример. Много је укуса требало задовољити драмом. Још увексу радо биле гледане херојске трагедије из периода рестаурације. За средњу класуврхунац драмског уживања био је у сентименталној комедији, а комедија наравиЧарлсовог доба остаје још неко време да живи. За забаву су тражене пантомима,баладска фарса и опера које као драмске врсте постају све заступљеније у другојполовини XVIII века.

Интелектуална клима прве половине XVIII века била је под великим ути-цајем аристотеловских правила трагедије како су интерпретиранa у Француској.Било је само неколико аутора који су наговестили да драмска јединства нису су-штина драме. Правила трагедије јесу обожавана у теорији, али у пракси је одсту-пање од њих било дозвољено. Јединство места могло је да се благо мења, али ни-где немамо више узастопних радњи. Мањи подзаплети су били допуштени. Пра-вило пристојности, које је било наметнуто из Француске, махом се поштовало.Убиства се, на пример, нису дешавала на самој сцени, већ се о њима само говори-ло, али наравно да су драме у којима су извођена убиства на самој сцени биле по-пуларније и ближе националном енглеском укусу. Само су најекстремнији класи-цисти задржали крут начин театралне форме и критиковали публику због њеногвулгарног укуса. Такве драме нису имале успеха, јер се строга класицистичка пра-вила, рационализам и опште теме нису могли уклопити у модерни дух, укус пу-блике и драмску илузију. Наравно, било је и аутора који су проналазили компро-мис и били у стању да не одступе много од правила, а да у исто време задовољепублику.

Француски утицај на енглеску драму тог периода, посебно трагедију, био јевелики. Томе су допринели критичари који су величали псеудо-класицистичкутрагедију, али овакви ставови генерално нису били прихваћени од стране публи-ке. Најбољи доказ за то јесте регистар репертоара позоришта Друри Лејн из1703–1704 године, када је на сцени изведено 65 трагедија, од укупно 190 драма, ау њих се убрајају и Шекспирова дела и домаће трагедије. Било је изузетака – Ади-сонов Катон, на пример, доживео је велику популарност. Међутим, трагедија све


више уступа место комедији, а касније опери и пантомими. Главни мотиви у ства-рању трагедија били су патос и херојство, модификовани под Шекспировим ути-цајем и понекад класичним правилима. Међутим, типична трагична форма тогпериода није била класична, већ чудновата мешавина различитих елемената.Класицисти су на прво место истицали историјску тему, док је са друге стране хе-ројска драма још увек била популарана. Патос преузет од Отвеја и Саутерна јеобилно коришћен, а сличности са Шекспиром биле су многобројне. Флечер, Да-венант и Месинџер, такође су били коришћени у адаптацијама или позајмицама.И херојске драме Драјдена имале су доста утицаја. Са друге стране постојао је ве-лики утицај француске трагедије. Расла је популарност Расина у Енглеској, а Вол-тер је тридесетих година XVIII века постао интернационално име. Енглески дра-матичари се све више окрећу Паризу. Волтер је створио модел трагедије који јебио мешавина класичног и енглеског карактера драме. Италијански утицаји субили израженији у комедији и опери, али било је појединачних утицаја и у траге-дији. Услед овакве мешавине елемената јавља се патетична трагедија која за темунајчешће има националне или локалне догађаје и која води Лиловој грађанскојтрагедији. Проблем недефинисаног пута трагедије лежао је у недостатку циља са-мих аутора. У духу срама, понизности и кајања због самозадовољства претходногпериода, у језику драме остао је само реторичан и усиљен стил говора без могућ-ности стварања психолошки упечатљивих ликова и општељудских тема. Разумније могао дати одговоре на сва животна питања. Трагедија као облик драме у Ен-глеској је, до овог периода, исцрпела многе могућности и дала неприкосновенемајсторе ове форме, које је било тешко надмашити. Класицистичка правила нисујој помогла да пронађе свој пут, посебно не у новонасталом капиталистичкомдруштву које се није могло уживети у узвишену и херојску атмосферу античкихмитова или трагични ренесансни свет Шекспирових јунака. Ова, нова публика за-хтевала је забаву, разбибригу, доброћудни смех и спектакл уоквирен у реали-стичност и са акцентом на моралност, доброту и саосећање човека. Машта, страсти идеали су категорије које класицистичка публика није ценила. Многи критича-ри су сматрали да је љубавна тема заједно са темом о части из доба рестаурацијеуништила трагедију. У већини херојских драма, за време владавине краљице Ане,љубав и слобода дају главну покретачку снагу радњи. По књижевном класици-стичком моделу, протканом рационалистичком филозофијом, нису се моглепредставити узвишене страсти које би створиле велике трагичне јунаке. Осећањенаде и присуство страсти није се могло наћи у трагедији све до појаве Лилоа. А ка-ко је комични епилог био саставни део трагедије, циничан и пун мудрости, тра-гична атмосфера није ни могла да досегне свој врхунац. Дакле, хаотичност у тра-гичној форми драме, мноштво утицаја, губитак идеалистичке перцепције света уматеријалистичком модерном добу Енглеске довело је до назадовања некада уз-вишене драмске форме – трагедије.

Од најважнијих писаца трагедија периода класицизма, можемо поменутиКоли Сајбера (Colley Cibber, 1671–1757) коме је, док је писао своје херојске тра-


гедије, попут трагедије Ксерксес (Xerxes), узор био Драјден. У његовој следећојтрагедији осећа се пробој класичних елемената који су уткани у херојску атмо-сферу. То је трагедија Перола и Изадора (Perolla and Izadora). Класичних елеме-ната има и у његовој трагикомедији Ксимена, или Херојска кћи (Ximena, or, TheHeroic Daughter) с тим што у прологу Сајбер показује незадовољство због строгогпотчињавања стриктним класичним канонима. Супротставља им се у следећојтрагедији тако што исписује срећан завршетак. То је трагедија Цезар у Египту(Caesar in Egypt) у којој су приметни многи елементи херојске трагедије Драјде-на. Сајбер је писао и комедије. У некима се осећа утицај комедије интриге и џон-соновског хумора, као у комедији Љубав чини човека (Love Makes A Man) којаје написана на почетку XVIII века. Све док се није окренуо сентименталној коме-дији, Сајбер се добро служио комедијом интриге. У неким сентименталним ко-медијама изражаваo je моралне и дидактичке елементе, као у комедији Необа-зрив супруг (The Careless Husband). Међутим, то није типична сентиментална ко-медија – она обилује генералним моралисањем и даје уобичајено измирење свихликова на крају, али иако се кроз њу изражава морални став, општа атмосфераове комедије је неморална. Први део заплета говори о Чарлсовим сталним прељу-бама, немогућности да остане веран својој жени. Преварио ју је са њеном служав-ком и са леди Гравирс да би на крају неприродно достигао преображење, за-хваљујући упорности и доброти управо његове жене. У прологу комедије По-следњи улог леди, или Женина срџба (The Lafy’s Last Stake, or The Wife’sResentment), Сајбер опет наглашава морал без кога нема доброг подухвата, алиопет заправо добијамо драму сличну комедији интриге из периода рестаурације,поред уобичајених сентименталних реченица и неприродног завршетка. Послед-ња смена љубави (Love’s Last Shift) била је једна од последњих тријумфа сенти-менталне комедије тог времена.

Џозеф Адисон (Joseph Addison, 1672–1719) се, поред своје, значајније,есејистике, опробао и у писању драма. Написао је класицистичку трагедију Ка-тон (Cato) са темом из римске историје, о херојској одбрани последњег републи-канца Катона Утичког од Цезарове опсаде и његово самоубиство. У четвртом чи-ну, у врло емотивном монологу, Катон прориче да смрт његовог сина, који је жр-твован за слободну Републику, неће бити узалудна. Оваква врста осећајности ивеличања слободе сигурно је допринела популарности драме. Успех ове трагеди-је, која акценат ставља на величање слободе насупрот тиранији, поклопио се савеликом политичком неизвесношћу о томе ко ће наследити краљицу Ану. Међу-тим, осим ове подударности расположења публике и теме трагедије, неоснован јевелики успех који је драма постигла. Стих је тврд и вештачки, тема нуди малодрамске живости, а карактеризација је неуспешна. Ентузијазам који је ова траге-дија изазвала био је толики да је врло брзо преведена на француски, италијанскии немачки језик и била прихваћена свуда са одобравањем.

Драмске тежње у периоду класицизма, као што је неопходност коришћењапсеудокласицистичких правила, најбоље су исказане у прологу драме Катон


(Никол, 1955: стр. 158) који је написао Ричард Стил. У њему је изрекао да мудриправилима ограничавају моћ маште, па тако чини и Адисон. Он признаје своје вр-лине, али и недостатке и свестан је чињенице да не поседује сјајан таленат Шек-спира, те стога брине за пристојност. Брине за правила времена и места, али и те-жи томе да сачува свој карактер са француском тачношћу и британском страшћу.

Џејмс Томсон је написао пет трагедија, од којих је прва била најпопулар-нија. То је Софонизба (Sophonisba) којом се наглашава патриотско осећање на-словне јунакиње. Следећа трагедија Агамемнон (Agamemnon) није имала многоуспеха. У својим трагедијама Томсон се угледао на Сенеку и Есхила, а у њима једата прилично вредна карактеризација ликова. Драма Едвард и Елеонора (Ed-ward and Elleonora) била је забрањена од стране цензора, јер је отворено пред-стављала убиства и рањавања на сцени. Томсонова најефективнија драма која јеобојена темом љубави јесте Танцед и Сигисмунда (Tanced and Sigismunda) укојој су насловни јунаци спречени да уживају у својој љубави, заверама околине.Трагичан крај у коме она губи живот је драмски снажан, као и Танцидова осветакоја је уследила. Кориолан (Coriolanus), као обрада Шекспирове истоимене тра-гедије, Томсоново је последње дело.

Др Семјуел Џонсон (Dr. Samuel Johnson, 1709–1784) је написао трагедијуИрена (Ирене) у бланкверсу, са којом је покушао да се, по доласку у Лондон изИрске, пробије на сцену. Међутим, она није имала успеха. Стриктно је регуларна:место радње се не мења од прве до последње сцене, време трајања радње је самопар сати, а радња је једна и целовита. Све је у овој трагедији усклађено сапсеудокласицистичким обрасцем, али недостаје јој трагичан дух и страст. Овајирски писац, као и многи његови земљаци, није се могао остварити у писањудрама у својој земљи, тако да ће своје, још увек неостварене, тежње пренети уЛондон. То ће чинити сви већи ирски и шкотски драматичари све до XX века кадаће ојачати национална позоришта ових земаља и омогућити боље услове писцимадрама.

Посебну врсту трагедије која је била спој спољашњих утицаја псеудокласи-цистичког патоса, Шекспировог стила дијалога и тема, као и херојских елеменатаписао је Николас Роу (Nicholas Rowe, 1674–1718). Седам трагедија НиколасаРоуа су имале велику популарност и чиниле су прелаз са отвејевевске на лиловскутрагедију. Свет трагедије постепено је преместио из оквира краљевских јунака уоквир мушкараца и жена из редова грађанства. Прву драму написао је на зачеткувека. То је трагедија Амбициозна маћеха (The Ambitious Step-Mother) у којој пра-ти Отвеја и његову сентименталност. Драмом доминира патос, али и херојски еле-менти. Политичким темама се окреће у својој трагедији Тамерлан (Tamerlane)којом не прати Марлоа, већ поистовећује свог хероја са просвећеним монархомВиљемом III, а његовог противника Бајазита са Лујем XIV. Заплет за своју траге-дију Лепа покајница (The Fair Penitent) Николас је преузео од Месинџера и при-лагодио је домаћој атмосфери. Калиста је главна јунакиња која доживљава многетешкоће због насртљивог Лотарија, приказаног као галантног и веселог


џентлмена са само једном маном – слабошћу према женама. Однос између оводвоје послужио је Ричардсону за стварање ликова Кларисе и Ловлејса у романуКлариса. После кратког и безуспешног излета у комични свет, Николас се враћатрагедији и пише комад Уликс (Ulysses) који је херојски у карактеру и са мањепатетичних ситуација. Следећа је Краљевски преображај (The Royal Convert) сахеројским елементима смештеним у домаћу атмосферу, док Трагедија Џејн Шор(The Tragedy of Jane Shore) пружа једну врсту компромиса између класичне и до-маће трагедије.

Тобајас Смолет (Tobias Smollett, 1721–1771) је шкотског порекла и прева-сходно романописац. Међутим, написао је једну трагедију у маниру августовско--историјских драма. То је Краљеубиство или Џејмс I од Шкотске (The Regicide,or James the First of Scotland) која је пуна немогућих осећања и одвећ је реторич-на.

Џорџ Лило (George Lillo, 1693–1739) са трагедијом Елмерик или Тријум-фална правда (Elmerick, or Justice Triumphant) такође наставља традицију авгу-стовске трагедије која има елементе историјске, али и сентименталне драме. Ме-ђутим, он ће се најбоље остварити у писању тзв. домаћих, односно грађанскихтрагедија. Грађанска трагедија је једина драмска врста, настала у периоду класи-цизма, која је дала виталну снагу продуктивности у писању трагедија и створилаелементе који ће постати носиоци модерне трагедије. Лило је наставио традицијуРоуа и трагедијом Лондонски трговац или Историја Џорџа Барнвела (The Lon-don Merchant, or The Histоry of George Barnwell) доживео је велику популарност,а самим тим и ова врста трагедије. Сви писмени људи тога доба су је хвалили –Поуп, Дидро, Гете и Шилер. Као грађанска трагедија, односно трагедија која ко-начно за своје главне јунаке узима обичне грађане и чини их херојима, претеча јеИбзена и модерниста који се у својим драмама враћају грађанској атмосфери. Ли-ло је у овој трагедији намерно изоставио драматичан заплет, да би акценат ставиона обичан, свакодневни живот. Јунак ове драме је млад трговац који доживљаваморални пад због утицаја једне блуднице на коју је потрошио све своје богатство.Да би се докопао новца, он вара свог послодавца и убија свог стрица због чега би-ва ухапшен. У затвору се каје, али ипак завршава на вешалима. За разлику од ње-га, његова промискуитетна љубавница одлази у смрт огорчена на друштво којеосуђује сиромаха на смрт зато што краде да би преживео, и брани свој пол сма-трајући га потчињеним мушкарцима. Међутим, ова драма није ремек дело. Недо-стаје јој уметничко јединство а и карактери су моделирани превише по традицио-налним моралитетима. Лило се окушао и у сентименталној комедији Силвија(Silvia) која није имала успех а ни уметничке вредности.

Комедија постаје популарнија драмска врста у енглеском класицизму, штоје супротно класицистичком позивању на узоре античке трагедије. Претходни пе-риоди су класицизму оставили у наслеђе неколико одређених подврста комедије:комедију нарави, комедију хумора, комедију интриге, фарсу и сентименталну ко-медију која је крајем XVII века доживљавала свој процват. Фаркар и Ванбру су и


даље писали и одржавали су комедију нарави још неко време живом, а Сајбер,Барнаби и Филдинг је касније настављају. Комедије џонсоновског хумора пишеБаркер, док су се комедијом интриге бавили Шадвел, Милер и Сентливрова. Фар-са је била популарна кроз цео тај период и мешала се са осталим комичним еле-ментима, успешно код Филдинга, Сајбера и Геја. Популарности сентименталнекомедије највише су допринели Стил и Сајбер. Тешко је установити које су коме-дије сентименталне зато што се многи елементи сентименталног налазе и у коме-дијама несентименталног типа. Сажаљење и одређено поверење у доброту људ-ске природе основа су каснијег сентименталног романа и драме, али порекло тре-ба тражити у повезивању уметности са животом и повратку извештаченој љубавипрема природним сеоским пејзажима и освртањем на социјалне проблеме. Цеосентиментални покрет јавио се као супротност цинизму аристократског друштваиз периода класицизма. Међутим, у основи, он није донео револуцију, једино јереволуционарно било исказивање незадовољства животом тога времена. Готовосви песници окрећу леђа цивилизацији и граду и препуштају се сеоској идиличнојприроди, која је у књижевности постала вештачка творевина. Оваква љубав пре-ма природи очигледна је и у сентименталној комедији која је започела свој развојјош у периоду класицизма. Главни елемент ове комедије је лик племенитог ди-вљака (noble savage) како га је назвао Жан Жак Русо (Jean-Jacques Rousseau,1712–1778). Главни проблем који сентименталне комедије обрађују је скривенодобро у људској природи. Сентиментализам овог типа је типично енглеска творе-вина коју су преузели и француски драматичари створивши још патетичнију ко-медију – комедију плача (la comédie larmoyante). Комедија нарави којој је придо-дата доза сентиментализма, створила је нови тип комедије, често називане морал-но-неморална драма (moral-immoral).

Од ранијих комедиографа и даље су популарни Џонсон, Бомонт и Флечер,Етериџ и Вичерли, док се Шекспирове комедије готово и не изводе. Утицај кла-сичних комедија осећао се много више у овом периоду класицизма, него у пери-оду рестаурације. Драматичари су познавали Аристофана, а угледали су се на Те-ренција и Плаута. Стилова комедија Свесни љубавници (The Conscious Lovers)базирана је на Теренцијевој комедији Андриа. Међутим, највише утицаја на ко-медију ипак долази из Француске, одакле се и даље позајмљују и прерађују еле-менти из Молијерових комедија. Под утицајем италијанских и француских из-вођача пантомима почиње да бива популарна у Енглеској. Мало инспирације јестизало и из Шпаније. Можемо поменути само госпођу Сентливре која је билаинспирисана шпанском драмом. Сервантес и даље игра велику улогу у енглескојкњижевности и Филдинг опчаран њиме пише драму Дон Кихот у Енглеској (DonQuixote in England).

Било је неколико покушаја удруживања трагичних и комичних елеменатазбог захтева публике, али су они најчешће били неуспешни. Романсе Бомонта иФлечера имале су највећи утицај на ове покушаје. Један од њих је учинила СузанаСентливр у трагикомедији Кривоклетни муж, или Авантуре Венеције (The


Perjur’d Husband, or The Adventures of Venice). У њој се јавља трагичан заплеткоји тече упоредо са комичним. Први није добро мотивисан, али ауторка успевада одржи неизвесност до краја драме, када се, без обзира на повољне околностиглавних јунака, радња завршава трагично. Било је покушаја стварања и пасторал-них драма и вршене су директне адаптације италијанских пасторала, од којихваља поменути Тони Астонову Стидљиву пастирицу (The Coy Shepherdess).Међутим, два жанра драме – трагикомедија и пасторала – који су у Шекспирововреме били део главног прогреса драме, у овом су се периоду деформисали.

Ричард Стил (Richard Steele, 1672–1729) је писао комедије којима је ути-цао на увођење пристојности и моралних проблема свакодневног живота у коме-дију. Од успешнијих се може поменути Сахрана (The Funeral) у којој лажна смртглавног јунака, ерла од Брамтона нуди могућност да он прати понашање људи насопственој сахрани, када схвата да је погрешио у процени многих пријатеља ичланова породице. У њој има добро остварених ликова, духовитости и критикеусмерене према предузетницима и адвокатима. У комедији Свесни љубавници(The Conscious Lovers), због владајућег сентименталног и моралног става, мла-дић не жели да се ожени богатом девојком, већ бира сиромашну девојку у коју језаљубљен. На крају се испостави да је она сестра богате наследнице. Ову темуСтил користи да би исказао своје незадовољство модом принудног брака и бракаиз рачуна. Љубав је у овој комедији приказана као нежна и чиста, атмосфера јепозитивна, испуњена симпатијом, сажаљењем и емоцијама. Кроз драму провејаваи критика усмерена на одређене пороке модерног доба. На пример, Стил крити-кује постојање двобоја и наглашава неморалност овог чина тако што не дозвоља-ва свом јунака да изађе на један. Стил је написао више сентименталних комедија.Можемо још поменути и комедију Нежан супруг (The Tender Husband). Стил јеотворено заговарао другачији циљ комедије од оног који је владао у периоду ре-стаурације. По њему комедија треба да „протера конверзацију са свих забава којенису производ простоте ума, добре природе, пријатељства и части” (Еванс, 1948:стр. 128). Међутим, у његовим комедијама нема духовитости Конгрива и хумораЏонсона.

Сузана Сентливр (Mrs Susane Centlivre, 1667–1723) је свој сентименталани критичан став према савременим пороцима представила у својој најбољој дра-ми Коцкар (The Gamester) у којој има и елемената комедије нарави, приказанекроз надмудривање њених јунака. Хероина обећава да ће се удати за хероја самоако престане да се коцка и то је тренутак који Сентливрова користи да прикажесва зла која произилазе из овог порока. Јунакиња бива приморана да се супрот-стави свом изабранику управо над карташким столом, када прерушена успева дага победи и да освоји дату у залог своју слику. Посрамљен, он тек тада успева дасе преобрази. Не само заплет, већ и језик којим је писана, комедија показује мо-ралистичку тенденцију. Морално осећање градске класе се уздиже. Интересантнаје још једна њена сентиментална комедија – Љубав на ризик (Love at a Venture).Комедији интриге у Конгривовом стилу окренула се у својим последњим драма-


ма: Смео удар за супругу (A Bold Stroke for a Wife), Умешност (The Artifice),Љубавна мајсторија (Love’s Contrivance), Платонска дама (The Platonic Lady),Упослено тело (The Busy Body) итд. Драмама Сахрана Бикерстафа (The Bick-erstaff’s Burying), Готамски избори (The Gotham Election) и Добро обузданасупруга (A Wife Well Manag’d) ушла је у свет фарсе, а комедијом Збуњени љу-бавници (The Perplexed Lovers) враћа се шпанским узорима.

Сентименталне комедије писао је и Џон Геј (John Gay, 1685–1732). Тен-денције у савременој трагедији исмејао је у Како је зовете, траги-комична-па-сторална фарса (The What D’Ye Call It, A Tragi-Comi-Pastoral Farce). Постхумноизведена комедија Ожалошћена супруга (The Distress’d Wife) има много немо-ралних сцена, али и сентименталности. Треба поменути и једну његову комедијунарави насловљену Жена из Бата (The Wife of Bath) која је инспирисана Чосеро-вом причом, али више дугује драмама рестаурације. Међутим, највећи успех онће остварити својом баладском опером Просјачка опера (The Beggar’s Opera)која је била врло популарна. Кроз ову оперу представљен је напад на Волполовувладу, прикривен фарсичном формом. Преко описа друмских разбојника, про-сјака и криминалаца, Геј заправо даје пародију на високо друштво и његово лице-мерје. Лаган хумор, отворени реализам и политичка критика, као и фантастичноокружење постигнуто енглеским фолклорним и баладским песмама били су еле-менти који су допринели њеној популарности. Речи ове опере писане су тако дамогу да се уклопе у већ познате традиционалне мелодије које датирају из XVIIвека и нису писане специјално за Гејеве стихове. Ту лежи део њене популарностии важности. Публика је лако разумела пародију песама које је свакодневно слу-шала на пијацама или улицама града. Елегантни Мекхит који подсећа на ДонЖуана, мала сентиментална нота изражена у Поли, љубоморни мотиви код Луси,груб хумор Пикама и његове жене елементи су добро укомпоновани у целину.Сиже је касније обрадио Бертолт Брехт чија је драма постала познатија од ориги-нала. Популарност је била толика да је Геј написао и наставак под насловомПоли, опера (Poly: An Opera), али је она била забрањена под цензурском палицомВолпола. Међутим, она није имала привлачност прве, карактери су се променили,а са њима и читава атмосфера дела. Мекхит постаје зао, а Поли је мање интере-сантна. Оштру духовиту сатиру овде замењује лични став и критика друштва којане звучи уверљиво.

Виљем Барнаби (Mr William Burnaby, 1672–1706) је у својим комедијамапокушао да очува дух комедије нарави из периода рестаурације и то му је донеклепошло за руком у раној комедији Изневерена љубав (Love Betray’d). У следећојПобољшана жена (The Reform’d Wife) је израженија духовитост дијалога и ци-низам сличан драмама Конгрива. Вештину у стварању заплета, дијалога и карак-тера доказао је комедијом Дан за посећивање дама (The Ladies Visiting-Day). Светри показују још увек доминантну моћ комедије нарави у својој чистој форми,али ове су драме писане на самом почетку века, док ће касније све више губитисвој карактер и прелазити у сентименталност.


Најбоље комедије нарави до прве половине XVIII века писао је ХенриФилдинг (Henry Fielding, 1707–1754). Међутим, у њима често преовлађује фарсакоја не дозвољава слободном духу комедије нарави да се изрази у потпуности.Његове најбоље комедије заправо показују мешавину школа и утицаја. Елементикомедије нарави, комедије интриге, хумор и сентименталност налазе место у ње-говим делима. Прва комедија коју је написао, Љубав под неколико маски (Lovein Several Masque) једна је од таквих. У стилу комедије нарави написана је његованајпопуларнија комедија Тврдица… преузет од Плаута (The Miser… Takenfrom Plautus). Међутим, и у овој комедији Филдинг час прати Џонсона, часКонгрива, час Сајбера и Стила и не може да изађе из круга фарсе. Комедија имадобар заплет, духовит дијалог, али недостатак намере у његовим комедијамачини их инфериорнијим од његових романа. Најуспешнији је заправо био уписању чистих фарси и бурлески. Фарса као драмски род је пуна грубих, сировихи лакрдијашких шала, али је краси ведрина и искреност народног духа, веселости оштроумно и подругљиво виђење света и људских односа. Са јако наглашенимцртама комике нарави и карактера приближава се комедији. Бурлеска, са другестране, поседује сличне карактеристике и показује право лице мана скривенихиза маске тако што се преувеличавају комични ефекти и грубо карикирају лико-ви и ситуације. Са Филдинговим фарсама наступа нова ера у позоришту, али онанеће дуго потрајати јер ће убрзо почети да се примењује закон о цензури.Најпознатији комади ове врсте јесу Писци писама: или Нови начин да задржитежену код куће (The Letter-Writers: Or, A New Way to Keep a Wife at Home),фарсична опера Стари човек научен мудрости, или Разоткривена девица (AnOld Man Taught Wisdom: Or, The Virgin Unmask’d) и наставак Мис Луси у граду(Miss Lusy in Town). Реакцијом и пародијом на новонастале драмске формепопут баладске опере, пантомиме и музичке маске, Филдинг је створио дела нај-веће вредности. Исказивао је искрену симпатију једино према сентименталнојдрами и тзв. домаћој трагедији. Ауторова фарса; и задовољства града (The Au-thor’s Farce; And the Pleasures of the Town) нуди фарсичне и сатиричне карактередоктора Оратора, монсињора Пантомиму, госпођу Роман, дона Трагедију, госпо-дина Фарсичну Комедију и друге. Сама имена нам казују опсег ове бурлеске.Његова више уметничка и формалнија сатира изражена је у Трагедији надтрагедијама или, Живот и смрт Томе Палчића Великог (The Tragedy of Trage-dies; or, The Life and Death of Tom Thumb the Great). Ово је најбоља од свихлитерарних бурлески којом Филдинг напада глупости и мане драматичара икритичара. Поред изванредно описаних карактера у списку драмских ликова,Филдинг својом сатиром обухвата трагедије не само XVIII века, већ икаролинског периода. У драми Историјски регистар за годину 1736. (The His-torical Register, For the Year 1736) кроз три чина се не нуди јасан заплет, али сепружа политичка сатира на Волпола и његову владу. За ову лакрдију сепретпоставља да је била разлог због чега је влада донела закон о цензури послекога се Филдинг повукао са сцене и почео да пише романе.


Многе хибридне форме драме, које је Филдинг нападао, настају у овомпериоду. Фарса и сентименталност под утицајем опере стварају баладску оперу.Жеља за спектаклом, комбинована са љубављу према извештаченим херојскимелементима, погодовала је узбуђењу које је доносила италијанска опера. Неке одтих тенденција, комбиноване са утицајем comedia dell’arte, допринеле су попула-ризацији пантомиме. Главни лик пантомиме, Арлекин преузет је из италијанскекомедије и он се најчешће јавља у оквиру класичних фабула. Повремено згража-вање које су савременици изражавали над овим драмским врстама допринело јеразвитку многих „проба” и бурлески. И ова форма је у Енглеску дошла прекоФранцуске и Италије. У малим позориштима, која су покушавала да изиграју мо-нопол два регуларна позоришта у Лондону, најчешће се играла ова форма. Она јебила краћа са музичком пратњом и обавезним извођењем песама. Опера ће по-стати једна од највиших форми драмске уметности у класицизму, а у Енглескојстиче популарност већ у последњим годинама периода рестаурације. Пурсел јеуспео да популаризује сопствену драмску оперу са прозним или дијалогом убланкверсу који се наставља у песми. На почетку XVIII века енглеска опера пре-узима све већи утицај од регуларне италијанске и француске опере. Адисон је же-лео да напише чисто енглеску оперу, па тако настаје Розамонд (Rosamond), алиона није имала успеха због лоше музике коју је написао Клајтот. Љубоморни збогвеликог успеха који је опера постигла, драматичари у своје драме уводе сатируусмерену против италијанских и француских певача, подсмевајући се њиховојрими и неприродно великим платама. Писци опера се помињу свуда у августов-ској литератури, од Адисоновог и Стиловог Спектатора до Поупове Дансијаде.Други начин да умање утицај страних опера био је да се оживи интерес за енгле-ску драмску оперу коју је започео Прусел. На овом пољу било је неколико поку-шаја, попут Томас Д’Урфеја, Џорџа Гранвила, али је и даље много популарнијабила опера по узору на италијанску. У њој се окушао и Џон Геј са опером Ацис иГалатеја (Acis and Galathea) прерађујући причу из Овидијевих Метаморфозакоја је имала велику популарност.

Само корак од озбиљне опере настала је чудна творевина баладске опере,баладске фарсе или комичне опере како се све назива. Њен популаризатор био јеЏон Геј са својом Просјачком опером (The Beggars Opera) из 1728. године. Оваврста опере писана је у највише три чина, компонована је од песама и мелодијапраћених прозним дијалогом, или римованим, или пак писаним у бланкверсу, акомични елементи у склопу ње преузимају се из фарсе и сентименталне комедије.Махом су биле сатиричне и комичне у тону. Одмах након Гејевог успеха многиаутори ће се окушати у писању баладске опере, али већина њих не успева да пређепраг фарсе или бурлеске. Окушали су се Хенри Кареј, Чарлс Џонсон, Чарлс Ко-феј и други.

Популарност пантомиме била је тако велика да је глумац за њену изведбубио двоструко више плаћен него за улогу у комедији или трагедији. Као зачетникове драмске врсте у Енглеској помиње се Џон Рич (John Rich, 1682–1761), али


Коли Сајбер именује Џона Вивера (John Weaver, 1673–1760) за творца енглескепантомиме. Његово дело Историја мима и пантомима (The History of the Mimesand Pаntomimes) иде томе у прилог. Његове су најпознатије пантомиме: ЉубавиМарса и Венере (The Loves of Mars and Venus), Љубоморни лекар (The JealousDoctor), Персеј и Андромеда (Perseus and Andromeda) и друге. У некима се осећаутицај класичног мита, енглеске фарсе, савремене сатире и италијанске comme-dia dell’arte. У некима има музичке пратње, у другима пак акценат је на дијалогу.

Све ове вештачке и афектиране врсте одговарале су укусу све бројније гра-ђанске публике која је тражила саосећање, спектакл и забаву. Због тога је и успе-ло сентименталности да измори комедију, зато је трагедија била одсутна, зато супесме из Италије и плес из Француске дочекани отворених руку. Пантомима и ба-ладска опера су у потпуности одговарале укусу публике, као и музичка маскакоја се изводила после главног комада (afterpiece) и која се појавила у новом рухуна захтев управника позоришта. Коли Сајбер, увек спреман да се одазове захте-вима публике, због чега је и био честа мета напада савременика, написао је маскуВенера и Адонис (Venus and Adonis) која је имала фину музику, али не и стихове.Истом решењу прибегли су и други ствараоци ове драмске врсте, који су покуша-вали да помоћу писања маски умање популарност опере, у чему нису успели. Та-кве маске махом су биле митолошке или пасторалне, а од италијанске опере су серазликовале само по томе што су биле писане на енглеском језику и што су ималесамо један или два чина. Реакција на овакве хибридне драмске форме била је ве-лика. Поред Филдингових драма које смо споменули, било је и других аутора којису писали бурлеске, незадовољни стањем у позоришту, попут Елкана Сетла, Хен-рија Керија и других. Алардис Никол, велики познавалац прилика у драмскомстваралаштву у Енглеској, чак сматра да се и Просјачка опера може уврстити убурлеску и истиче да је управо ова драмска врста најбољи и најсветлији производпериода владавина краљице Ане и Хановераца.

Од великој броја нових драмских форми насталих у периоду енглеског кла-сицизма, мало је оних које бисмо могли сматрати настављачима богате позори-шне традиције. Комбиновањем мноштва комичних елемената из претходних пе-риода са савременим спољашњим утицајима настале су драмске врсте које ће би-ти кратког века или постати део комерцијалног миљеа савременог позоришта. Садруге стране трагедија губи свој узвишени карактер и предност над комедијомкоји до данас није повратила. Међутим, малобројне трагедије које су успеле да сеотргну класицистичком духу и правилима, донеле су наговештај модерне траге-дије у којој ће главне улоге коначно преузети обични грађани са својим свакида-шњим проблемима. Иако је овај помак учињен због јачања грађанске класе, ибио део актуелне интелектуалне климе, он је створио и услове за рађање модернетрагедије која ће са Хенриком Ибзеном почети да осваја европски и светску сце-ну.



Bevis, R.W. (1988). English Drama: Restoration and Eighteenth Century. London: Longman.Boulton, M. (1960). The Anatomy of Drama. London: Routhledge & Kegan Paul Ltd.Daiches, D. (1960). A Critical History of English Literature. London: Secker & Waibury.Puhalo, D. (1982). Istorija engleske književnosti XVIII veka i romantizma. Beograd: Naučna

knjiga.Evans, I. (1948). A Short History of English Drama.Harmondsworth Middlesex: Penguin

Books.Greene, G. (1942). British Dramatists. London: William Collins of London.Hill, McG. (1972). Encyclopedia of World Drama, vol. I–IV, New York: McGraw-Hill Book

CompanyHristić, J. (1976). Teorija drame. Beograd: Univerzitet umetnosti.Hristić, J. (1998). O tragediji. Beograd: Filip Višnjić.Hristić, J. (1986). Studije o drami. Beograd: Narodna knjiga. Kovačević, I. Kostić, V. (1983). Engleska književnost II. Beograd: Nolit.Lešić, Z. (1977). Teorija drame kroz stoljeća I. Sarajevo: Svjetlost OOUR izdavačka djelat-

nost.Lešić, Z. (1979). Teorija drame kroz stoljeća II. Sarajevo: Svjetlost OOUR izdavačka djelat-

nost.Milosavljević, P. (2000). Metodologija proucavanja književnosti. Beograd: Trebnik.НИКОЛ, 1947: Nicoll, A. (1947). British Drama, An Historical Survey from the Beginnings to

the Present Time. Norwich: George G.Harrap and Co.Ltd. Shepherd, S.Womack, P. (1997). English Drama: A Cultural History. Massachusetts:

Blackwell Publishing.Wells, S. (1975). English Drama (Exluding Shakespeare). Oxford: Oxford University Press.


Ana M. Andrejević, Mirjana N. Lončar-Vujnović

DRAMA OF THE ENGLISH CLASSICISM3

SummaryFrom the numerous dramatic forms that have emerged during the English Classicism,

there are few who could be considered the successors of the rich theatrical tradition. The dra-matic genres that were created by mixing many traditional comic elements with the modern in-fluences would be short-lived or become part of the commercial milieu of contemporarytheater. On the other hand, the tragedy has lost its lofty character and the primacy over thecomedy that has not been restored until today. However, few tragedies that have managed toavoid the rules and spirit of the Classicism have hinted the element of modern tragedy: themain roles are finally given to the ordinary citizens with their everyday problems. Althoughthis shift was made due to the strengthening of the middle class and was a part of the actual in-tellectual climate, it has created the conditions for the birth of the modern tragedy that will be-gin to conquer the stage with Henrik Ibsen.

Key words: drama, comedy, tragedy, opera, burlesque, pantomime, classicism.


УДК: 821.111(73).09 Плат С. ; 821.111.09 Хјуз Т.ИД: 195673356


АСС. МР АЗРА А. МУШОВИЋ1

Државни универзитет у Новом ПазаруДепартман за филозофско-филолошке наукеСтудијски програм: Енглески језик и књижевност

БЕЛА БОГИЊА, АРИЈАДНА И МИТ О ПОЕТСКОМ „ЈА”Улога мита у формирању креативно-деструктивног односа

Тед Хјуз – Силвија Плат

Сажетак. Тед Хјуз и Силвија Плат су били супружници; такође, били су и ис-такнуте књижевне фигуре двадесетог века. Бројни критичари су се бавили фаталним ути-цајем личности Теда Хјуза на живот и стваралаштво Платове. Са једне стране подстицајани креативан, са друге узнемирујућ и деструктиван, Хјузов сензибилитет је у значајној ме-ри утицао на пуни развој песничког талента његове супруге. И данас комплексан односово двоје љубавника наставља да живи кроз поезију Платове која је Хјуза преточила у по-етски предмет жеље и дала му митске димензије. Један од највећих бракова двaдесетог ве-ка нам међутим открива и други аспект овог односа – наиме, на почетку познанства Хјузаи Платове и он је тежио сличном циљу као и Силвија. Овај рад настоји да осветли улогумита у настајању креативног пара који је једно друго сагледавао као средство за постајањеонога што су обоје желели да буду: писци и митске фигуре које представљају своју гене-рацију.

Кључне речи: Креативност, деструкција, таленат, инспирација, Бела богиња,поетско ја, мит.

Песникова муза или Прича о Белој богињиТед Хјуз је, попут многих песника своје генерације, био дубоко привржен

теоријама Роберта Грејвза приказаним у његовој Белој богињи.2 Грејвз овде пре-узима улогу антрополога, запажајући да поезија има религијску функцију у дру-

1 [email protected]


штву: она је та која одржава у животу праисконске митове и древне ритуале којипотврђују човекове животињске инстинкте. Према томе, истински поета пишедиректно из дивљих, нецивилизованих дубина свог ума. До 1960-их, Бела боги-ња је постала култна књига на Кембриџу.3 Сви су пожудно проучавали ГрејвзовуБелу богињу „историјску граматику песничког мита”. Славећи дивљу природу ижар инспирације, ова књига је обликовала Хјузову песничку свест кроз целу ње-гову каријеру. Но његова пријемчивост за Грејвзову визију претходила је изложе-ности самој књизи. Доказ је дивна љубавна песма коју је Хјуз написао са деветна-ест година, названа Песма. Хјуз је рекао да му је песма сама „дошла”, као што тобива када имате деветнаест година, буквално је током ноћи чуо глас у ваздуху. УПесми, млади песник се сећа како је присуствовао трансформацији жене у Музу,и како је та привилегија једном за свагда одредила његову путању у животу.

Трансформација описана у Песми одвија се у три фазе, јер је то број који јеуобичајен у митовима. Прво, крштење од стране Месеца претвара даму у облак иватру, са звездама уместо очију. Друго, загрљај мора је очвршћава и ућуткује.Треће, пољубац ветра чини да она почиње да ствара музику, али не гласом којиствара песму из ваздуха, већ као што звучи љуштура шкољке када кроз њу дуваветар.

Песма дакле није о дами, већ о њеном дејству на песника. Песник опажаМузу у жени након чега се заљубљује у њу; да би га она након тог сазнања напус-тила.

Стала си, и твоја сенка је била мој дом:Окренула си се, и сенка се претворила у лед …Ти нећеш умрети, нити ћеш доћи кући …Пратим те

(Хјуз, 1957: стр. 19)

Ово одбијање понижава песника у очима других људи; ипак, он зна да ћепотрошити цео свој живот тражећи своју музу-љубав; само ће га смрт ослободитињегове опсесије.

Прича и слике које је Хјуз приказао у песми показују да је на њега великиутицај имала Грејвзова Бела богиња, чији ћемо садржај укратко приказати.

2 Књижевно образовање Хјуза и Платове оформили су ствараоци двадесетог века: В. Б. Јејтси Џејмс Џојс, Т. С. Елиот, и наравно, Д. Х. Лоренс. Сваки од ових великих модерниста је настојаода трансформише обичан брак у мит, пишући из перспективе супруга, и њихова дела стоје као осно-ва Хјузовог каснијег рада. Хјузов послератни брак ће тако, до краја двадесетог века, постати великикњижевни догађај, катастрофична авантура преобличена његовом уметношћу. Том браку су по-свећене Хјузове збирке Рођенданска писма и Јецаји и шапати.

3 Грејвз је учврстио свој утицај на Кембриџу држећи читаву серију предавања која су поди-гла на ноге сав књижевни свет. Он је својим милитантним ставом исмевао поезију која је у то времебила по последњој књижевној моди. Џералд Менли Хопкинс, Лоренс, Јејтс, Езра Паунд, Елиот, В.Х. Оден, Томас – сви су били исмејани као „лажни” песници.

Азра А. Мушовић: Бела богиња, Аријадна и мит о поетском „ја” 205

Бела богиња уједињује концепт песникове Музе са примитивним обожава-њем месеца. Грејвз указује да је управо култ месеца најстарији облик религије,док је Бела богиња божанство настало из увећавања и смањивања Месеца у ци-клусу који се поклапа са менструалним циклусом жене. Логично је, доказујеГрејвз, да су најраније културе биле матријархати, будући да је женско тело ди-ректно повезано са природом и да поседује моћ рађања новог живота. Управо каошто Месец има три фазе, увећавања, пуног месеца и смањивања – тако и Бела бо-гиња поседује три аспекта – Невесте, Мајке и Старице – који су у складу са њениммоћима сексуалне привлачности, материнске неге, као и оне која надзире смрт.Тако се сматрало да Богиња не управља само плодношћу, већ свим сезонскимпроменама у природи, од процеса инкубације и рађања, до парења и распадања.Очигледно је да се Хјуз, пишући Песму, темељно приближио овом концепту. Та-ко иза наступајућих даминих трансформација можемо приметити атрибуте Белебогиње: млади месец који се уздиже изнад хоризонта, окрвављен последњим сун-чевим зрацима; потпуно уздигнути пуни месец, импозантан, удаљен, и мраморан;и бледи месец, који рађа слике пустоши и губитка.

Ево како Ерика Вагнер види Грејвзову визију:

„По Грејвзу, Богиња изазива дубоко поштовање које је засновано на стра-ху. Њен медијум је жена; у древним временима, од мушкарца је било захтева-но да је умилостиви прикладним церемонијама. Поезија, тврди Грејвз, је на-стала из мушких ритуала оданости Богињи, ритуала који изражавају дубокоразумевање да су силе које управљају људским бићима исте оне које доносеплодност и смрт у царству животиња и биљака, кроз женке сваке врсте. Јошрадикалније, Грејвз доказује да целокупна „права поезија” изражава ово схва-тање, па тако својим деловањем омогућава повезаност човечанства са приро-дом. А под природом, Грејвз сматра и нагон за стварањем, као и за униште-њем. Муза поезије изражава ’помешану егзалтацију и ужас који њено прису-ство побуђује’, тврди Грејвз (Грејвз, 1961: стр. 14). Његове истине садрженајбруталније и најужасније аспекте дивље природе. У савременом животу,мишљења је Грејвз, истинска поезија се може наћи углавном у раду лудака”(Вагнер, 2000: стр. 33).

Иако Хјузова Песма не истиче овако радикалне ставове, она се сврсисход-но и зналачки развија у правцу према свом меланхоличном закључку. Њен значајсе огледа и у томе што је у извесном смислу аутобиографска: она нам даје причуо пореклу његове вокације. Ово је најнепосреднија љубавна песма коју је Хјузикада написао. Многи су нагађали идентитет даме која је оставила овако дубокутисак на деветнаестогодишњег Хјуза; међутим, по Грејвзовој теорији, њенстварни (или историјски) идентитет није релевантан, њена сексуалност је та којакатализује песников дар. Богиња Месеца је, по Грејвзу, захтевала да мушкарацпружи жени духовну и сексуалну пажњу; песничка Муза не настаје свесно од Бо-гиње осим кроз искуство жене у којој Богиња донекле пребива. У страственомсексуалном загрљају жене која је пробудила његову љубав, песник ће досегнути


до ужасне моћи оличене у њој, а на захтев и потребу своје уметности. Она је, дак-ле, за песника мање жена а више његов контакт са дивљом природом. „Она је илиМуза, или ништа”, каже Грејвз (Грејвз, 1961: стр. 446). „Трострука Муза је женапо свом божанском карактеру: песникова чаробница, једина тема његових песа-ма. … Она је мајка свих ствари; њени синови и љубавници користе њену свету су-штину само захваљујући њеној милости” (Грејвз, 1961: стр. 388). Али Богиња, та„Бела дама Смрти и Инспирације” (Грејвз, 1961: стр. 68), ће од индивидуалне же-не направити свој инструмент само привремено – „у току једног месеца, године,седам година, или чак и дуже”. А онда се песник, исцрпивши своју приврженост,може окренути од своје Музе једном за свагда – и то чини са олакшањем, бележиГрејвз. Или може поново трагати за њом и опет је пронаћи „кроз искуство са дру-гом женом” (Грејвз, 1961: стр. 449).

Све ово лежи у основи Хјузове наклоности према Силвији Плат, сматраЕрика Вагнер. Чак иако инспирисана другом женом, Хјузова Песма тако очи-гледно говори о дејству Платове на Хјуза, показујући нам шта је тражио и нашаоу својој вези с њом.

„Муза” није термин који је Хјуз слободно користио у својој поезији и уоп-штено у свом раду, нити се њиме отворено обраћао Платовој. Уместо тога, озна-чавао je присуство музе-фигуре кроз метафоре, најчешће као искуство сопственеобузетости беспомоћним страхопоштовањем женског присуства, које се манифе-стује као глас или кроз обличје птице, док је присуство месеца шифровано каопулсирајући плави пламен, или аура. Хјуз је користио ову метафору у песми Го-дишњица, објављеној 1995, у којој се обраћа својој мајци након њене смрти:

У њеном пламеном перју… материја

И анти-материјаПулсира и разбуктава се, уздрхтава и бледиКао Северна светла …

(Хјуз, 1982: стр. 292)

Исту метафору бљештавог перја Хјуз користи у Улици Рагби бр. 18, даопише појаву Платове у ноћи када су први пут водили љубав:

Сјајна птицо, тиНадолазиш у перју свога узбуђења,

… Плавичаста волтажаФлуоресцентни кобалт, пламен ауре …

(Хјуз, 1998: стр. 22)

Стална употреба фразе „удварати се Музи” може учинити нејасним њенопесничко значење: то је дакле песниково унутарње општење са Белом богињом,која је сматрана за извор истине.4 Песник је истински заљубљен у Белу богињу:


његово срце се цепа од чежње и љубави према њој. Међутим, Муза свакако нијеобична жена. Ево како Грејвз види њен карактер:

„Разлог зашто многи изузетни млади песници модерног доба престају даобјављују поезију после својих раних двадесетих не мора неопходно да буде –као што сам некада мислио – распад доба покровитељске подршке и немогућ-ност зарађивања за пристојан живот имајући писање поезије за професију.Постоји још много начина обезбеђивања средстава за живот који су аналогниписању песама … Разлог је то што нешто умире у песнику. Можда је угрозиосвој песнички идентитет вредновањем неке друге врсте искуства – књижев-ног, религијског, филозофског, драмског, политичког или социјалног – изнадпесничког. Али је такође, можда, изгубио свој осећај Беле богиње: жена којује одабрао да буде Муза, или која је била Муза, претворила се у же-ну-домаћицу и тиме на сличан начин њега претворила у домаћина. Лојалностга спречава да је напусти, посебно ако је мајка његове деце и поносно носиатрибут добре домаћице; и као што Муза бледи, то чини и песник. Енглескипесници раног деветнаестог века, када је публика љубитеља поезије била вео-ма бројна, били су непријатно свесни овога проблема, и многи од њих су, по-пут Саудија и Петмора, покушавали да лирски представе домаћинство, иакони један од њих није у томе имамо песничког успеха. Бела богиња је анти-до-маћица; она је непрестана „друга жена”, и њену улогу је заиста тешко игратиједној жени дуже од неколико година, зато што искушење да почини самоуби-ство вреба у срцу сваке музе уколико је окружује обично домаћинство”(Грејвз, 1961: стр. 449).

Зар Грејвзова теорија не звучи довољно интригантно да се запитамо: Да лије ово разлог Хјузовог напуштања своје некадашње музе – нагон да се заштитисопствена креативност? Да ли брак двоје песника неоспорно мора да значи уни-штење песничке везе међу њима? А ако одемо корак даље запитаћемо се: Зар ованемогућност да буде окружена „обичним” није разлог због којег се и СилвијаПлат убила?

Аријадна или Шта урадити са бесом?За креативност једног песника дакле, од пресудног значаја је осећај истин-

ске повезаности са својом музом, а та веза неминовно постаје угрожена прозаич-ношћу свакодневице. Да би очувао своју креативност, песник стално трага за но-вом Музом, тј. новом инспирацијом. Да ли је међутим ово случај и код жена-пе-сника?

Страх од тога да ће бити напуштена био је дубоко укорењен аспект емо-ционалног састава Силвије Плат.5 Да би избегла напуштање од стране оних који-

4 Истина је била приказана песницима као нага жена: жена ослобођена одеће и украса којиби јој дали било које одређено место у времену и простору.

5 Ово је вероватно психолошка заоставштина након смрти њеног оца када јој је било самоосам година.


ма је била привржена, Платова је развила стратегију која је подразумевала да до-зволи разбуктавање сопственог беса због перфидности мушкараца: након што бисе њен гнев распламсао и утихнуо, Платова се осећала ревитализовано и способ-но, више налик себи. Ова енергија, гнев Платове, била је најзначајнији вид њенеинспирације и она се да осетити у њеним позним песмама као и у њеној прози. Ве-што написане песме Татица и Женски Лазар користе различите уметничке ме-тоде испољавања овакве врсте беса.

Бес као покретач се јавља веома рано у раду Платове, још у песми Аријад-ни, напуштеној од Тезеја, написаној када је песникиња имала шеснаест година.Ово је прва песма у којој је приказано како болно одвајање од доминантне мушкефигуре ослобађа креативне моћи женског аутора.

Митска Аријадна је била критска принцеза, сестра Федре, кћи краља Ми-ноја и његове скандалозне краљице Пасифаје. После краљичиног општења са би-ком рођен је Минотаур, чудовиште са главом бика и телом човека, који је чуванзатворен у лавиринту који је саградио архитект Дедал. Да би нахранили Минотау-ра, становници Крита су издвајали од Атињана, својих покорених непријатеља,увредљиви годишњи данак који се састојао од младића и девица. Тезеј, атинскипринц, био је одлучан у намери да уништи Минотаура и ослободи Атињане. Кадаје Тезеј стигао на Крит, Аријадна се заљубила у њега и убедила Дедала да је упутиу кретање по лавиринту. Дедал је Аријадни дао магично клупко које је Тезеј тре-бало да веже за довратак на улазу у лавиринт и чију нит би требало да прати назаддо слободе након што убије чудовиште. Заузврат за тајни споразум са Аријадном,Тезеј је обећао да ће је одвести кући у Атину и оженити се њоме. Али, он је на-пушта на острву Наксос – Аријадна се буди из сна и види његова једра каконестају на хоризонту.

Песма Платове приказује Аријадну непосредно након буђења. Гацајући поолујом узбурканом мору, Аријадна вришти и проклиње у три од укупно пет стро-фа песме. Али у четвртој строфи, њен бес се утишава, олуја престаје, море постајемирно, и Аријадна се, потрошених емоција, повлачи на стење. Свршетак песмеизгледа овако:

Таласићи се пробијају попут зеленог стакла, набраниод пене… Зашто само стојиш и слушашКако ветар јеца дуж обале?

(Плат, 1976: стр. 36)

Платова у песми не говори као Аријадна, она јој се обраћа. Немој битицмиздрава сестра, Аријадна – погледај око себе. Шта ћеш сада урадити са својимживотом?

Мит о Аријадни има посебан смисао посматран кроз аспект жене-аутора.Њена прича не само што укључује проблематичну заверу са Дедалусом, већ имаи други чин који је само наговештен у песми Платове. Да, Тезеј је отпловио, али


убрзо бог Дионис пролази поред Наксоса у кочији коју вуку небески пантери. Онје спазио Аријадну на обали, одмах се заљубио у њу и одвео је на Олимп. Зевс јеАријадни као брачни дар подарио бесмртност, а након церемоније венчања, Дио-нис је подигао њену свадбену круну и ставио је међу звезде па је тако настало са-звежђе Корона Бореалис. За разлику од Аријаднине сестре, трагичне Федре – којасе такође заљубила у Тезеја и удала за њега, али и извршила самоубиство – Ари-јадна је преживела његову издају. И више него преживела: Тезеј ју је напустио,али јој је зато Дионис подарио бесмртност.

Ово је мит који је оставио дубок утисак на Платову. Баш као што Песмапредставља темељ у раду Теда Хјуза, Аријадна, напуштена од Тезеја, може битипрепозната као основа и лајтмотив за рад Силвије Плат. Обе песме користе језикмита ради утврђивања емоционалне основе за креативни став оба уметника пре-ма различитим темама, на којима ће се касније базирати њихова уметност. Мора-мо приметити да Платова није могла замислити креативност која на неки начинније компензација за напуштање. Аријадна је прва песма која наговештава њеннајистакнутији зрели рад, од Колоса до Татице, и надаље све до снажних, веомакасних песама Речи и Ивица. Аријадна је песма о суочавању са напуштањем ипреживљавању; смештена је на морској обали, која је за Платову симбол линијекоја одваја обичан свет од света значења. Њена визија таласа као „зеленог стак-ла” – метафора коју Платова веома често користи у свом раду – чини море не-скривеним медијумом самопредстављања: нешто кроз шта ја може лако проћи даби пронашло свој прави одраз. Међутим, најзначајнија симболика Аријадне јеуправо у представљању ове женске фигуре која из класичног мита долази Плато-вој. У овој раној песми Платова истражује мит о Аријадни забринутим питањимао томе како ће симболична хероина реаговати на трауму услед напуштања. Да лије њено ослушкивање пасивно, патолошки инертно, превише женствено? Или јекреативно – да ли ће у кретању светлости и звуку таласа препознати стимулансасоцијација и креативности, као што је Платова урадила у свом дивном аутобио-графском есеју Океан 1212-В? Написан непосредно након што ју је Хјуз напу-стио, есеј Платове представља снажну и спокојну спознају креативне плодности;пасуси се са лакоћом надовезују један на други, једна метафора прати другу,усклађена са „мајчинским пулсом” мора (Плат, 1979: стр. 21).

Мит о поетском „ја” – или Како је рођен „Песник Енглеске”

Венчање двоје песника нипошто не значи просто заједнички живот две ин-дивидуе; напротив, оно мора значити и „венчање” њихових поезија. Само такокреативност може добити примат над деструктивношћу. Међусобни утицај је не-избежан. Али, какве су последице? Венчање поезије Хјуза и Платове се уистинупоказало као веома комплексано делање, чињење, а међусобну жељу је пратиосве интензивнији отпор том циљу. Разлог лежи у комплексној различитости њи-


ховог сензибилитета. Размотрићемо сада културно и породично наслеђе човеказа кога је Силвија Плат толико желела да се уда, јер је у њему видела „оте-ловљење” саме поезије.

Едвард Џејмс (Тед) Хјуз је тек након венчања са Платовом почео да везујеимагинацију са својим местом рођења, Келдер Велијем: дубоким кланцем који сепротеже кроз Пенинске планине западног Јоркшира, где се брда стрмо уздижу увисоравни на дивљим пустарама и који многи читаоци знају као место дешавањаОрканских висова Емили Бронте. „Све у западном Јоркширу је помало непријат-но”, рекао је својевремено Хјуз (Самерфилд, 1963: стр. 122). То се односило и нањегов родни град. Ипак, Скаут Рок је имао свој утицај на Хјуза, иако је оно штоје њему изгледало као прави живот био заправо југ Енглеске. Током детињстваХјуз је био попут неухватљивог и претећег посматрача – увек присутног, којивреба утиске. Долина је била запажена по броју самоубистава. Депресији наконИндустријске револуције придружила се депресија након Првог светског рата.Они који су се вратили из рата били су дубоко потресени и дезоријентисани. Хјузје касније описао живот међу њима као живот међу менталним болесницима.

Ипак, постојао је излаз из Скаут Рока. Постојале су пустаре, до којих сестизало преко сурових планина, према северу. Када би их једном досегли, пустаресу се пружале у сваком правцу, обухватајући цео видокруг. На већој висини негоСкаут Рок, и много вишој него Долина, пустаре су се граничиле са отвореним не-бом. Човек је могао тежити бољем животу у неком од богатијих градова југа, алису пустаре представљале додир са вечношћу. Хјузов животни рад ће покушати даповеже ова два света, друштвени и праисконски. Од времена када је упознао Сил-вију Плат и под утицајем њене праксе да потчини све око себе неуморном раш-члањивању које је одмах претварало у писање, Хјуз почиње са апсорбовањемсвоје породичне историје у доследну аутобиографију. Пажњу усмерава на односса оцем, мајком, као и са братом Џералдом.

Иако је Хјузов отац био атлетског стаса и спортског духа, отац кога Хјузобично приказује у песмама није снажни атлета, већ ћутљиви, психолошки рање-ни ветеран који се борио у Првом рату. У песми Вани, која је необична за Хјузајер је специфично аутобиографска, отац није приказан као онај који је „негде ва-ни”, већ онај који је „унутра”:

Мој отац је седео у столици опорављајући се… Док сам ја, мали четворогодишњак

Лежао на тепиху као његов несрећни двојник …(Хјуз, 1982, стр. 74)

Хјуз није у својој најранијој поезији често писао аутобиографски. Пот-цењивао је реализам овакве врсте писања, чак и у поезији – не зато што је сувишеискрен, већ зато што нема безлични одјек једног мита.


„Када једном почнете да пишете само о истинама које се тичу вас – као унеким цењеним врстама модерног стиха, или као у Шекспировим сонетима –тада можете веома лако себе ограничити на то што замишљате да представљаистине вашег ега” (Хенц, 1995: стр. 69–70).

Али шта је дечак Хјуз узео од свог рањеног оца што би могао користити каопесник? Кључ је у песми У спомен, у којој говори о ордену који је отац добио спа-сивши рањеног војника. Били Хјуз није причао ратне приче. О његовом херојствудечак је сазнавао од других. Његов отац је више него ћутљив, он одбија да испри-ча свом сину. Та узнемирујућа тишина и очева агонија је остала вечити спомен.

Тед Хјуз се више идентификовао по свом генетском склопу са наслеђем по-родице по мајчиној линији, Ферер; и то не само зато што је линија његове мајкеИдит била позната по књижевницима. Оно чиме је био привучен била је њиховаромантична повезаност са Келтима.6

Физичко присуство Хјузове мајке имало је јак утицај на његову имагина-цију кроз цео живот. Најтрајнији утицај на Хјуза имао је звук њеног гласа, док јепричала приче на специфичном дијалекту западног Јоркшира који ће сам Хјуз за-држати током читавог живота.

„Било којим другим говором да сте окружени, ваш дијалект остаје жив каонека врста унутрашње слободе, независног ја. То може неке ствари учинититежим … то је ваше ја из детињства унутар дијалекта и то је вероватно вашеправо ја у суштини. Неке ствари може олакшати. Без њега, сумњам да бихикада писао поезију. А у случају дијалекта западног Јоркшира, он вас дирек-тно и на најличнији начин повезује са средњевековном енглеском поезијом”(Фас, 1980: стр. 202).

Хјуз је веровао да је мајчино келтско наслеђе било одговорно за његову је-зичку вештину и песнички дар. После њене смрти, Хјуз почиње да је представљакао рани утицај у развоју своје вокације песника. У песми Извор, он се враћа у го-дине пре поласка у школу, које карактерише дечја радозналост и забринутост.Песма представља приказ мајке рањиве у својим емоцијама и детета сувише мла-дог да би разумело. Он жели да је утеши, али се и боји њеног јецања, које као даби могло

… растворити тебе, мене, свеУ ово олакшање твоје чудне музике

(Хјуз, 1989: стр. 18)

Хјузов брат Џералд је био пасионирани ловац. Овај хоби је сам открио, исудећи по Хјузу, њиме постао опседнут. Свако јутро је устајао у четири сата, узи-мао своју пушку и пењао се суровим стрминама околних брда, све док не би иза-

6 Лоза Ферера води порекло из Елмета, последњег независног келтског краљевства у Енгле-ској. После Римског освајања келтска популација постепено нестаје из Енглеске, но задржава се уЈоркширу где обнавља снагу у време када римска моћ почиње да слаби. Хјуз је посебно био приву-чен њиховом симболиком лососа, сокола и орла.


шао из Долине и стигао до суседних пустара. Ловио је животиње боравећи сатимана суровом земљишту, и то јаребице и шљуке, а ако не, онда зечеве или хермели-не, такође и вране и свраке, чак и пацове. Његов млађи брат је имао шест годинакада је почео да иде у пустаре са њим. Тед је постао Џералдова замена за ловачкогпса. Морао је да се вере свуда унаоколо, хватајући крваве животиње које би Џе-ралд устрелио.

Овај период Хјузовог живота помогао му је да развије његову способностобраћања пажње; као веома млад научио је да посматра окружење стрпљивимоком природњака, поставши опрезан и на најслабији покрет у природи. ПесмаКлопка казује како Џералд поставља замку и ствара опасну зону, у којој је тадашестогодишњи Тед могао да успоставља сопствене границе, приближивши се та-ман толико срчаности свога брата да осети страх и радозналост.

Јак утицај на Тедов развој имао је и Џералдов дар за причање прича. Суде-ћи по Хјузу, он је митолошки представљао свет лова попут северноамеричког Ин-дијанца. „Живео сам његов сан”, рекао је својевремено Хјуз (Хенц, 1995: стр. 59).Хјуз је понекад изражавао ову посебну везу са братом кроз метафоре сједињава-ња и удвајања, као у песми Двојица:

Двојица су силазила наниже, обасјана јутарњом звездом …Између зоре и јутраСа обешеним телима зечева

(Хјуз, 1979: стр. 80)

У песми су приказани како се враћају из лова у спољни свет у коме је упра-во избио рат. Један брат одлази, остављајући другог неутешног. Он је био десетгодина старији од Теда и учинио је од његовог детињства неку врсту раја. Џералдје био чврста мушка фигура идеализована од стране Хјуза још веома рано, иску-сан водич задужен за усмеравање по питањима његовог духа. Представа о мушко-сти Теда Хјуза је дакле морала носити обележје две контрастне мушке фигуре то-ком његовог одрастања: оца, сломљеног, пасивног родитеља, и старијег брата,авантуристе.

Код Хјуза, где има идеје Раја ту је такође и идеја Пада, па нам његове песмео Рају такође нуде и његову верзију прекида идиле. Иако почиње одушевљењем,песма Двојица се завршава одласком једног од веселих компањона: „водич” јеотишао, остављајући другог лишеног перја, лупања крила и песме птица. Ово јекључни моменат у Хјузовом миту о свом поетском ја, који одређује раздвајањењихових путева. Ово га напослетку заувек одваја од Џералда. Хјуз ће вештинеловца и рибара пренети на прегалаштво читања и писања. У сваком случају, уоча-ва се, евидентно је да је Џералдова улога кључна у Хјузовом „миту о себи”.

Да би се одвојио од Џералда, Тед је развио стратегију односа према живо-тињама потпуно различиту од братовљеве. Дивље животиње су важни субјекти уХјузовој поезији још од самог почетка његовог стваралаштва и тако све до краја.Контакт са јаком енергијом животиња, посебно мачака и птица грабљивица, чес-


то је катализатор за Хјуза, моменат када открива удвајање материјалног света, гдеживотиње за њега представљају отелотворено присуство вечности. Његова ранаискуства лова и пецања са Џералдом била су, дакле, директно повезана са разво-јем његове духовности, посебно са његовим бављењем шаманизмом. Лов по пу-старама му је омогућио тај први контакт са духовношћу. Под „духовношћу” Хјузје сматрао неподељену свест коју је приписивао животињама, јер је то управо оношто их одваја од подељене људске свести. Своје схватање шаманизма Хјуз је ду-говао читању Карла Јунга. Његов рад је Хјузу приближио посебно ментално ста-ње ловца сакривеног у лишћу, чији је фокусирани поглед спреман да примети инајситнији покрет у видном пољу, као и екстазу рибара, чији су нерви тако ура-внотежени да би могли да осете и најмањи дрхтај. Хјуз је сматрао да је то, такође,и екстаза песника. Доживљавајући такве тренутке екстазе, Хјуз је веровао да јекроз њих могуће повезати се са изгубљеним првобитим стањем свести.

Дакле, Хјуз је славио примитивне импулсе.7 Лов и пецање су начини накоје је модеран човек могао да задржи повезаност са историјом настанка врсте.Своје идеје је црпео из предања и анегдота написаних од стране оних који су пре-живели нападе животиња, у којима су жртве изјављивале да су доживеле неку вр-сту еуфорије. Хјуз се веома интересовао за истраживања функционисања мозга,и као да је очекивао да ће се, као и он, наука ускоро придружити Карлу Јунгу, употврђивању идеје о начинима на које одређена емоционална стања, попут наго-на за убијањем, воде порекло од древних делова људског нервног система.

Када је, међутим, шетајући касније са Платовом по пољанама, пронашаоповређену јаребицу у вресу, Хјуз је одмах по покретима препознао да је смртнорањена, и убио је. Платова је, на његово изненађење, ужаснута устукнула. Као ма-лој читали су јој причу о „птици из вреса”, јаребици, али је никада раније није ви-дела. Сада је он уништио створење њој тако драгоцено. „Као електрични шок”,рекао је Хјуз, осећао је потпуни пренос њених осећања на њега. „Схватио сам даникада више не желим да убијам ниједну птицу нити животињу” (Перу, 1999: стр.55).

Оно што је Хјуз утемељио у песмама које митолошки представљају његовепородичне односе, прикладно је за рано доба песника какав је касније постао.Оне нам показују како је дечак Хјуз био привржен мајчиној чудној музици – њеназаоставштина је био његов западно-јоркширски дијалект. Показују нам како јепримио своје рођењем стечено право на моћ дубоко запретену у нервима његовогоца – моћ да прича. Напослетку, показују нам како је разрешио ривалство са сво-јим братом: постајући не стрелац који гони животиње, већ шаман који је њима во-ђен – био је то мудар чин замене који је садржавао сву позитивност везе два бра-та. Заоставштина привременог дечјег боравка са братом у свету који је за његабио попут Раја, постало је његово усамљено шаманско путовање у духовност, то-

7 Хјуз је термин „примитивни” користио у његовом изворном значењу, мислећи на „најра-нији”, који припада првом стадијуму његовог сопственог живота, као и култури Хомо сапиенса.


ком којег он није био тај који наноси бол већ онај који му се потчињава, а све тоу настојању да буде што ближи својој праисконској форми. У Хјузовом случајуто путовање ће му донети наслеђе у виду бола због самоубистава жена које су мубиле блиске, а насиље којем се потчинио било је психолошко.

Ово је дакле особеност коју је Тед Хјуз, као песник, унео у свој брак са пе-сникињом Силвијом Плат. Видимо један типично мушки сензибилитет – Хјузовприступ песничкој инспирацији напослетку ће бити уобличен кроз две специ-фичне форме отпора против породичног живота. Обе врсте отпора биће усмере-не против жена у његовом животу, себично и понекад окрутно. Један је био бег усамоћу – шамански чин лета у сферу спиритуалног, где га је чекала ужасна транс-формација, која му је даривала моћ неопходну да излечи свој дух. Други је биопремештање домена лова у сферу Беле богиње, Музе поезије, где су га његовахладнокрвна моћ запажања и предаторски импулси изнова и изнова кроз његовусексуалност повезивали са женским извором инспирације.

Хјуз је поседовао дивљи сензибилитет генија који је грабио у жељи да по-стане „Песник Енглеске”. Живети са имагинацијом, било је питање од есенцијал-ног значаја. Из ње је црпео снагу и лечио свој дух. Али, и Платова је била геније.И она је желела да постане „Песникиња Америке”. Нежније, тананије сензибил-ности – њена покретачка снага била је љубав.

Закључак Када је Тед Хјуз упознао Силвију Плат на Кембриџу, одмах је увидео да је

„она геније неке врсте” (Хенц, 1995: стр. 77); када је реч о њему, она је такође би-ла истог мишљења (Плат, 1990: стр. 358). Данас је несумњиво да су обоје то и би-ли. Истакли смо њихов креативни нагон, али право је питање, шта тај нагон иза-зива, одн. зашто су одабрали такав живот? Шта је то неопходно а што мотивишепосвећеност и задовољење унутарњих потреба да би поезија била успешна кадатреба изабрати од свих могућих опција понуђених тако проницљивим писцимакао што су то, без сумње, били њих двоје?

Једна од Хјузових песама у Рођенданским писмима, Риба лист, нуди одго-вор на то питање. Песма говори о томе како он и она проводе летњи дан у маломизнајмљеном чамцу, пецајући у каналу, повремено ударајући у усидрене луксуз-не бродове богаташа. Одједном се ветар мења, долази плима, и они беспомоћновеслају док струја вуче њихов чамац дубље у море. Онда им се срећа поново сме-ши: спашава их породица у моторном чамцу и они упловљавају у спокојан канал,где срећно завршавају дан фантастичним уловом рибе листа.

Хјуз овде развија причу попут савремене бајке, у којој је издашни улов ри-бе лист дарован од стране дивне, безимене богиње. По мишљењу ове безименебогиње, они су постали „размажени” проучавањем књижевности – што их је на-чинило незаинтересованим за америчко изобиље. (Из овог морамо извести за-кључак да је ово богиња Новог света.) Она је у ривалству са својом сестром, бо-


гињом Поезије, и обе теже да привуку што више срца и умова младих парова. Бо-гиња Поезије, ипак, показује да су Хјуз и Платова под њеним утицајем. Она је такоја им затвара уши за песму луксуза, да би били једино у стању да чују позивпоезије у свом животу. И од тада, надаље,

Радили смо само оно што нам је поезија налагала.

(Хјуз, 1998: стр. 65)

Дакле, иако није именована, победница је свакако Бела богиња, љубомор-но божанство које мрзи брак – Хјуз алудира на то при крају песме када каже да јеона та која негира Хјузу и Платовој радост заједништва које слави типични аме-рички брак 1950-их.8 Уместо тога, богиња им, као уметницима, дарује богатствокоје им само она може поклонити: лакоћу изражавања. Захваљујући том покло-ну Хјуз ће постати „Песник Енглеске”, а Платова „Песникиња Америке”. Иако јецена коју су обоје морали да плате била превисока, на крају, циљ је био постиг-нут.


ВАГНЕР, 2000: Wagner, E. (2000). Ariel’s Gift. London: Faber and Faber.

ГРЕЈВЗ, 1961: Graves, R. (1961). The White Goddess: A Historical Grammar of Poetic Myth.London: Faber and Faber.

ПЕРУ, 1999: Pero, Th. (1999). „So Quickly It’s Over“ (interview with Ted Hughes). У: WildSteelhead and Salmon 5, no. 2.

ПЛАТ, 1990: Plath, S. (1990). Journals of Sylvia Plath, Frances McCullough и Ted Hughes.(Ур.), New York: Ballantine Books.

ПЛАТ, 1976: Plath, S. (1976). Letters Home: Correspondence, 1950–1963, Aurelia SchoberPlath. (Ур.), London: Faber and Faber.

ПЛАТ, 1979: Plath, S. (1979). Ocean 1212-W . У: Johnny Panic and the Bible of Dreams: ShortStories, Prose, and Diary Excerpts. London: Faber and Faber.

САМЕРФИЛД, 1963: Summerfield, G. (1963). (Ур.), Worlds: Seven Modern Poets. У: The Lis-tener, September 19, 1963.

ФАС, 1980: Faas, E. (1980). Ted Hughes: The Unaccommodated Universe. Santa Barbara:Black Sparrow.

8 У песми Риба лист, Хјуз дакле одбија могућност да прихвати амерички начин живота, одкога је осећао да му прети опасност, будући да је био у браку са америчком девојком. Иако у песмиРозе вунена хаљина, шаљиво говори о свом венчању, када га је сопствена похабана одећа терала дасе осећа као „послератни народни зет” (Хјуз, 1998: стр. 34), замишљајући себе као свињара из бајкекоји је украо девојку са педигреом, девицу украшену драгуљима радости, он гаји аверзију према томевентуалном америчком утицају.


ХЕНЦ, 1995: Heinz, D. (1995). „Ted Hughes: The Art of Poetry“ LXXI, (Interview with TedHughes). У: The Paris Review 134.

ХЈУЗ, 1998: Hughes, T. (1998). Birthday Letters. London: Faber and Faber.ХЈУЗ, 1989: Hughes, T. (1989). Wolfwatching. London: Faber and Faber.ХЈУЗ, 1982: Hughes, T. (1982). New Selected Poems. New York: Harper & Row.ХЈУЗ, 1979: Hughes, T. (1979). Remains of Elmet. London: Faber and Faber.ХЈУЗ, 1957: Hughes, T. (1957). The Hawk in the Rain. London: Faber and Faber.


Azra A. Mušović

THE WHITE GODDESS, ARIADNE AND MYTH OF THE POETIC SELF – THE ROLE OF MYTH IN FORMING

CREATIVE-DESTRUCTIVE RELATION TED HUGHES – SYLVIA PLATH9

SummaryTed Hughes and Sylvia Plath were husband and wife; they were also two of the most

remarkable poets of the twentieth century. Both Hughes and Plath were fond of mythic lan-guage – their attempts to find meaning in painful events of life took the form of a journeythrough myth. Just as Song contains a founding image in the work of Ted Hughes, Ariadne canbe identified as a founding image in the work of Sylvia Plath. Both of these poems employmythic language to identify the emotional pattern of each poet’s creative stance toward the dis-tinctive subject matter his or her art will seize on. Since Plath was, indeed, the form taken bythe White Goddess in Hughes's life, it had been her destiny to inflict devastation on Hughes, aswell as release his creative energy. These were the two aspects of her gift, as Robert Graves de-fined it: creativity and destruction. This paper is concerned with presenting an up-close look ata couple who saw each other as the means to becoming who they wanted to be: writers andmythic figures representing their generation.

Key words. Creativity, destruction, talent, inspiration, the White Goddess, poetic self,myth.


УДК: 821.111(73).09-2 Тешић С.ИД: 195674380


АСС. РАДОЈЕ В. ШОШКИЋ1


„БРАЋА КАРАМАЗОВИ” И „НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ”: МОРАЛНИ ИМПЕРАТИВ Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ

И СТИВА ТЕШИЋА2

Сажетак. Рад који слиједи коментарише најчувенију драму На отвореномдруму (1992) америчко-српског драмског писца и сценаристе Стива Тешића(1942–1996), доводећи ову политичку и моралну алегорију у везу са романом Браћа Ка-рамазови Ф. М. Достојевског, око чије је легенде о Великом инквизитору, иначе епизоднеинтерполације у роману али, у бити, његовог моралног средишта, склопљена Тешићевадрама о Христовом поновном доласку. Тешић у овом комаду посеже за алегоријом не били критички сагледао и срчано реаговао на све израженије урушавање моралног сен-зибилитета у цивилизацији утонулој у хипокризију и дебео покривач лажи, о коме је бри-тански драмски писац Харолд Пинтер 2005. године говорио у Нобеловој бесједи „Умјет-ност, истина и политика”. Исусово страдање за Тешића представља драматичан примјерпроцеса убијања оног што је у човјеку најбоље, процеса који се стално понавља у дехума-низованом друштвеном поретку који се намеће силом и само захваљујући употреби силеистрајава. Aко је Вилијам Блејк вјеровао да сва божанства пребивају у људским грудимакао она непобитна духовна и стваралачка моћ дата човјеку у чину његовог стварања, и акоје логораш из Аушвица, психијатар Виктор Франкл, тврдио да је Бог она енергија у под-свијести сваког појединца која покреће савјест као главни орган смисла, Тешић, као ињегов савременик Артур Милер, драматизује убијање Бога у човјеку као убијање творач-ких потенцијала и савјести, баш онако како је то Шекспир у својим трагедијама приказао.Истраживање утицаја који је Достојевски извршио на Тешића као и тачака тематско-идеј-

1 [email protected] Овај рад је дио истраживања која се изводе на пројекту 178019 – Превод у систему компа-

ративног изучавања српске и стране књижевности и културе које финансира Министарство занауку и технолошки развој Републике Србије.


них укрштања Достојевсковог романа Браћа Карамазови и Тешићевог комада На отво-реном друму указује на постојање недвосмислене сродности у погледу њиховог литерали-зовања односно драматизовања питања која задиру у цјелокупни морални животчовјеков: питање етичке санкције, слободе, савјести, душе, Бога, бесмртности.

Кључне речи: Тешић, Достојевски, морал, Христос, љубав, цивилизација.

„Монах: Па, шта је добра вијест? Смије се.Када читав свијет буде слободан тада ћератови које смо имали до сада изгледати као Златно доба човјека.Тек онда ће крв заиста тећи када широм света отпочну грађанскиратови за ослобађање од слободе. Пружа руку. Хвата дјечака заоковратник од кошуље и вуче га к себи.Слушај ме, дјечаче, једини начин да се заустави ово бескрајно крво-пролиће је да се животу допусти да тече док не постане толико безв-риједан и безначајан да више неће бити вриједно труда одузетиживот другом човјеку. Једино тада ће бити мира на земљи. Ето добревијести.”

Стив Тешић, На отвореном друму

Стојан Стив Тешић (1942–1996), натурализовани Американац српског по-ријекла (рођени Ужичанин који је у Америку стигао 1957. године, када му је било14 година) припада групи бројних савремених књижевника који у свом стварала-штву критички преиспитују западну културу, утемељену на материјалнoм бога-ћењу, власти над природом, контроли и репресији над човјеком, циљевима којират, насиље и суровост чине неминовним. Суморна социјална позадина ХХ вије-ка, оличена у страхотама Другог свјетског рата, у недаћама егзилантског живота,у рату у Вијетнаму, ратовима у његовој родној Југославији, избрусила je његовукритичку интелигенцију и помогла да се у њему развије ’историјско чуло’, неоп-ходно, по ријечима Т. С. Елиота, сваком великом умјетнику. Разумијевање исто-рије омогућило му је да у својим комадима реагује на све израженије урушавањеморалног сензибилитета у цивилизацији утонулој у хипокризију и дебео покри-вач лажи, о коме је британски драмски писац Харолд Пинтер 2005. године гово-рио у Нобеловој бесједи „Умјетност, истина и политика”. Трагајући, попут Пин-тера, за разлозима и историјским коријенима све виднијег и фаталнијег моралногпосртања западне цивилизације Тешић сe, вођен својим ’историјским чулом’, наразличите начине упуштао у критичко преиспитивање класичне и хришћанскетрадиције на којима почива етика Запада.3 У једном таквом преиспитивању, при-мјера ради, jунаци Тешићеве драме Повратак на почетак (1990) зову се Дијанаи Адам; једна од најчувенијих Пинтерових драма из 1964, писана у оваквом ан-

Радоје В. Шошкић: „Браћа Карамазови” и „На отвореном друму”… 221

трополошком кључу, зове се Повратак. Ови рани драмски покушаји Тешића дакроз другачијe тумачење хришћанске митологије постигне дубље и свеобухват-није разумијевање проблема савременог свијета, кулминирају у драми о Исусо-вом поновном повратку – На отвореном друму (On the Open Road, 1992). При-том је нужно нагласити да је Тешићу као инспирација за комад На отвореномдруму послужило Достојевсково, у философском и умјетничком смислу, најгени-јалније дјело Браћа Карамазови, тј. прича о Великом инквизитору уплетена у фа-булу поменутог романа.

Генерална тенденција књижевности на измаку XX и почетку XXI вијека је-сте приказ амбивалентности и мрачног осјећаја напуштености прожетог ментал-ним сликама о пустоши и човјечанству које чека на Годоа који не долази. Уисти-ну, свијет модерног човјека опхрван је интензивном патњом и несавладивом анк-сиозношћу. Болест невјерништва и губитак вјере у Бога који су отпочели наизмаку викторијанског доба и додатно се продубили и узели маха за вријеме двасвјетска рата, што врло вјерно преноси енглеска (и свјетска) литература настала утим периодима, наставила је да се развија још жешћим интензитетом и наконсвјетских ратова. Касна поезија Јејтса, дјела Т. С. Елиота, Д. Х. Лоренса, Конрада,Грина, Џојса и других, пружају нам врло драматичну слику ове депресије и осје-ћаја безнађа у ком се нашло човјечанство на врхунцу цивилизације. Драме СтиваТешића рефлектују ауторову непоколебљиву заокупљеност морално-духовнимпроблемом модерне индивидуе као и посљедицама које човјеково незрело и не-цјелисходно рјешавање тог проблема производи. Као основни подстицај за писа-ње драме На отвореном друму Тешић је навео једно мучно питање које је прити-скало његово срце и свијест пар година пред настанак овог комада: „Шта бистеучинили када би били суочени са чињеницом да морате да убијете Исуса Христа?[…] Питање је шта је слобода, шта мислите да ће вам она донијети и шта ћете ура-дити да је досегнете. Драма се на неки начин материјализовала 1989. године, кадами је постало јасно да ће сљедећи талас невоља бити грађански ратови широмсвијета.”4 Из ових ријечи закључујемо да се драма На отвореном друму изроди-

3 Нужно је напоменути да Тешић није јединствен у коришћењу овакве стратегије. Године1921. ирски драмски писац и нобеловац Џ. Б. Шо написао је Повратак Метузалему, пет повезанихдрама-парабола у којима истражује еволуцију човјека од Рајског врта до научнофантастичне бу-дућности. Енглески писац Д. Х. Лоренс је 1929. године написао своје тумачење приче о Исусовомваскрсењу и поновном повратку (Човјек који је умро), да би двије године касније дао своју интер-претацију Апокалипсе која представља његову радикалну критику политичких, религијских и дру-штвених структура западне цивилизације. Европску паганску и хришћанску традицију поново супромишљали Елиот и Џојс, о Христовом поновном доласку пјесме је писао Јејтс; радикалне реви-зије хришћанства и корективне реинтерпретације Исусовог живота написали су британски струч-њак за грчку и хебрејску митологију, пјесник Роберт Грејвс (Краљ Исус, 1946) и португалски пи-сац, нобеловац Жозе Сарамаго (Јеванђеље по Исусу Христу, 1991, Каин, 2009). Артур Милер јеинспирацију за своју драму Блуз за Месију (Resurrection Blues, 2002) нашао управо у Тешићу, чијије постхумно објављени роман Кару много хвалио и на чију драму На отвореном друму прави алу-зију у сопственом комаду Блуз за Месију.

4 Види: Weiss, Hedy. “Steve Tesich: on the ‘Road’ to apocalypse”. Chicago Sun Times. 15 March1992. Доступно на: http://www.highbeam.com/doc/1P2-4100850.html


ла из Тешићевог страха због човјековог губитка хуманости, а грађански рат којије иначе хронотоп ове драме додатно потврђује ову тврдњу.

Тешић не пише о Христу као вјерник. Исусово страдање за њега предста-вља драматичан примјер процеса убијања оног што је у човјеку најбоље, процесакоји се стално понавља у дехуманизованом друштвеном поретку који се намећесилом и само захваљујући употреби силе истрајава. Aко је Вилијам Блејк вјеро-вао да сва божанства пребивају у људским грудима као она непобитна духовна истваралачка моћ дата човјеку у чину његовог стварања, и ако је логораш из Ау-швица, психијатар Виктор Франкл, тврдио да је Бог она енергија у подсвијестисваког појединца која покреће савјест као главни орган смисла, Тешић (као и ње-гов савременик Артур Милер) драматизује убијање Бога у човјеку као убијањетворачких потенцијала и савјести, баш онако како је то Шекспир у својим траге-дијама приказао. Умберто Еко (Име руже) и Симона Веј (Укорјењивање: увод удекларацију о дужностима према људском бићу), не стављају нагласак на уби-јање Бога већ на измишљање и институционализовање лажног Бога чији се не-прикосновени ауторитет користи да оправда и ’нормализује’ дискриминацију инеправду коју чине европске елите. Обожавањем лажног Бога, модерни напред-ни западни свијет, кроз ослобађање од „окова” етике и савјести, настоји потврди-ти своју слободу да чини злодјела, подјармљује технолошки назадније и компро-митује стваралачке потенцијале људске природе истовремено се безочно закли-њући именом Христовим, како је то Велики инквизитор у Браћи Карамазовимапосвједочио исповијешћу: „Ми ћемо им рећи да смо послушни теби [Христу] …[али] ми нисмо с тобом, него с њим, ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с то-бом, него с њим” (Достојевски, 2009: стр. 362).

Као рефлексија свијета и човјека на врхунцу цивилизације у којој више не-ма мјеста за исконске и истинске духовне вриједности попут љубави, истине ибратске солидарности, Тешићеви комади јасно препознају одакле вреба највећаопасност за човјека. У интервјуу са новинаром Дејаном Стојановићем урађениму зиму 1992. године у Гудман Театру (Чикаго) и објављеном у српском часописуПогледи, Тешић, говорећи о својим разлозима писања драме На отвореном дру-му, закључуje да је злокобна тенденција свијета у коме живимо оличена у насто-јању да се индивидуе ослободе „памћења да је такав човјек (Христос) икада по-стојао […] и [коначно] ослободе дужности да буду људска бића”.5 ПроучавајућиДостојевског он је дошао до сазнања да се саблазан духа великог инквизитора(касније Орвеловог Великог Брата) крије у свим видовима цивилизацијскихпракси и идеологија које себе граде на подјармљивању човјекове душе, оробља-вању и убијању. Спознао је и то да тај дух може опстајавати једино посредствомубијања Христа у човјеку, насиљем над истином и уништавањем у човјеку основ-них људских осјећања, тако да он, како је то описао Џ. Орвел у дјелу 1984, више

5 Види: Стојановић, Дејан. “A few moments with Steve Tesich“ [интернет]. Доступно преко:www.archive.org/details/AFewMomentsWithSteveTesich-InterviewByDejanStojanovic.


није „кадар да осети љубав, пријатељство, смех, храброст, поштење” (Орвел,2004: стр. 200). Иако суочен са историјском праксом у оквиру које људска бићанe развијају у себи и нe напредују ка идеалу „љубави без мотива”, Тешић у свомпонајбољем комаду, политичкој и моралној алегорији На отвореном друму,ипак нуди могућност разрјешења отровних проблема који су захватили модерночовјечанство: Христа не убијају они од којих се то очекивало и захтијевало –представници посрнулог човјечанства, ликови Ал и Анђео, већ тај злочин извр-шава монах, чињеница која Тешићеве идеје доводи у директну везу са ставовимаДостојевског који је у својим написима критиковао вјерске институције хри-шћанства а посебно католичанство6, свакако бирократизоване и политизоване,јер су постале баријера између човјека и Бога.

Истраживање утицаја који је Достојевски извршио на Тешића као и тачакатематско-идејних укрштања Достојевсковог романа Браћа Карамазови и Теши-ћевог комада На отвореном друму указује на постојање недвосмислене сродно-сти у погледу њиховог литерализовања односно драматизовања питања која зади-ру у цјелокупни морални живот човјеков: питање етичке санкције, слободе, савје-сти, душе, Бога, бесмртности. Уистину, свјетски значај Тешићеве драме постајенам разговјетнији када га упоредимо са другим свјетским дјелом горостасне вели-чине и непролазне снаге – романом Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског, окочије је легенде о Великом инквизитору, иначе епизодне интерполације у романуали, у бити, његовог моралног средишта, склопљена Тешићева драма о Христо-вом поновном доласку. Оба дјела су несумњиво најубједљивији доказ да се људ-ска мисао непрестано враћа једном од најважнијих, централних проблема свихвремена и народа, проблема који је безусловно одлучно поставио Сократ – а то јеетички проблем, питање критеријума добра и зла, прво питање философије, вјеч-ни проблем који треба да доживи и преживи сваки човјек обдарен свјесном егзи-стенцијом. Постоји генетска веза између моралних преокупација Достојевског иТешића: Достојевски, изражавајући болне сумње и драматизујући духовни раз-дор људских јединки на измаку XIX вијека, узрокованих туробним и застрашују-ћим сазнањем до ког долази Иван Карамазов – а то је да „ниједан људски животније фундаментално вриједан живљења”, и да је, будући да је „Бог мртав” (какоје то још Ниче објавио), све дозвољено, чак и антропофагија, навјешћује нову вр-сту необуздане људске слободе која је свој најмрачнији израз пронашла у стра-хотним подухватима/експериментима на људима нацистичких љекара. Смердја-ков, збиљски убица старог Карамазова у Браћи Карамазовима чији је практичнивид живота захватило зло, симбол је човјека који упражњава такву слободу. Зањега је убиство Фјодора Карамазова нешто попут научног експеримента, а жељаза убијањем рађа се из исте оне „научне радозналости” која је красила поменутенацистичке докторе.

6 Више о томе види у студији Николе Милошевића Достојевски као мислилац.


С друге стране, Тешић у својим комадима разматра друштвене, културне иморалне метаморфозе које су се дешавале у Америци друге половине XX вијека,и уочава да су те метаморфозе резултирале морално-духовном кризом која је за-хватила три димензије човјекове егзистенције: личну, друштвену и политичку. Утом погледу Тешићев комад На отвореном друму јесте вјеродостојан опис ду-ховног, моралног и материјалног стања нашега времена усред којег се затекао чо-вјек изузет од свега што се догађа у његовој непосредној околини. Стратегија не-заустављивог прогреса узима свој данак: неминовно се губи оно што је незамјен-љиво, а то је посредство између појединца и осталих чланова друштва. У другојсцени Тешићеве драме, када један од ликова, Анђео, призива у сјећање своју првупосјету музеју на тзв. „дан земаљског шљама”, Тешић увјерљиво указује на једанод најтежих симптома болести друштва, а који се састоји у чињеници да су људинеукоријењени у свијету везама братства и солидарности и да пате од једногоблика сљепила и фрагментарне визије живота и свијета која им не допуштада сагледају реалност око себе већ је непрестано искривљују. Посјетиоци музеја,индоктринирани и вођени сугестијом, пропагандом као средствима маскирањаистине, и унапријед припремљеним програмима за третирање функције умјет-ности као комодификоване робе, у изложеним сликама са детаљима људске пат-ње и депресије успијевају да виде само величанствену љепоту приказивања људ-ске патње, али не и сву страхоту саме патње људи у њиховом непосредном окру-жењу:

„Њих озбиљно дира оно што виде у изложби. Говоре једно другоме какосве то лијепо изгледа, та представа људске патње […] Не тако далеко од му-зеја, на око двадесет блокова гдје сам живио, била је иста врста изложбе. Истапатња. Само што она тамо није била дивна. И није било људи у шик, лежернојљетњој одјећи које би сва та патња ганула. Оно што је било ван музеја јебениземаљски шљам то је било ремек дјело унутар музеја” (Tesich 1992: стр.17–18).7

Интернализовањем оваквог отуђеног вида односа према стварности иумјетности, њихово умјетничко искуство остаје на површини платна које се по-сматра. Како то искуство није право, оно и не успијева да тангира основе њиховогбића и усмјери га ка спознаји истине о животу и осјећању сапатње, што је и функ-ција умјетности која њима остаје непозната. На тај начин Тешић покреће и про-блем статуса умјетности у америчкој (и свјетској) култури, која умјесто да служиживоту и рјешавању „акутне социјалне кризе”, бива трансформисана у још један

7 “They are seriously moved by what they see in the exhibit. They are telling each other howbeautiful it all is, this exhibit of human suffering […] Not that far from the museum, twenty blocks or souptown where I lived, there was the same kind of exhibit. Same kind of suffering. Only it wasn’t beautifulthere. And there were no couples in chic, lightweight summer clothes to be moved by it all. What wasfucking scum-of-the-earth outside the museum was a fucking masterpiece inside.” „Акутна социјалнакриза“ (енгл. acute social crisis) јесте термин који је користила америчка пјесникиња Едриен Рич(1929–2012).


статусни симбол, у пуки доказ образовања и успона на друштвеној љествицихијерархије. Сакупљањем извјесног броја умјетничких предмета, Ал се нада какоће се, само захваљујући нумеричкој вриједности тако прикупљених предмета,афирмисати као довољно вриједно биће у културном смислу и стећи пропусницуза улазак у друштво слободних и заслужних (у драми је то „земља слободних”).

Удаљивши се од старих моралних хоризоната, савремени човјек је стаообликовати нове хоризонте и обрасце и себе почео схватати механицистички.Отуда је човјекова осјећајна димензија своје мјесто пронашла на маргинама ње-гове егзистенције. У личности другог лика драме, Ала, уочавамо извјесне цртепонашања које нам помажу у разумијевању данашње патологије нормалности –онај трагични несразмјер духа и осјећања, растући јаз између церебрално-инте-лектуалне функције и афективно-емоционалног искуства, јаз између мишљења иосjећања, духа и срца – што је главна одлика интелектуализма модерне егзистен-ције. Дисоцираност његовог бића и његова рецептивна/сакупљачка карактернаструктура дају слику једног дехуманизованог друштва XX/XXI стољећа. Фраза„апропо ничега” коју Анђео учи од свог ментора Ала и упорно је употребљава то-ком драме, наглашава очиту безначајност њихове егзистенције, упоредиву са ап-сурдношћу егзистенцијалне ситуације у којој су се нашли Бекетови анти-јунациВладимир и Естрагон. Алове ријечи „Ја разумијем”, којe у почетку служe да по-тврде његову интелектуалну супериорност у односу на физички снажнијег алиинтелектуално инфериорнијег Анђела, највјерније осликавају недостатност ње-гове визије која своју снагу црпи једино из логике/разума чинећи његову природуемотивно стерилном. Интелект/здрав разум и логика недовољна су средства зарјешавање проблема који га опсиједају. Попут рационалног Пигија из Голдинго-вог најпопуларнијег романа Господар мува, Ал чезне да се врати у цивилизацијукоја није у стању да себе одржи у животу будући да је раздиру грађански рат(ови).За разлику од Пигија који није свјестан фаталне лимитираности свог знања збогкоје страда, Ал је дубоко свјестан свог проблема, тј. чињенице да је човјечанствопрестало да гаји истинска осјећања љубави и сапатње и да осјећа потребу за зајед-ништвом, што је раније у драми посвједочено његовим твдокорним одбијањем дапомогне напуштеној и измученој дјевојчици:

„Ал: Размишљам. Тишина.Било је то дијете. Дјевојчица. Могао је бити и дјечак умјесто ње. Син.

Кћерка. Није важно: дивно дијете. Али прије него је њена љубав допрла домене, разумио сам. Ето, помислио сам, то је љубав. Разумијем. А онда самнаставио даље. То је проблем. Ми разумијемо.

Анђео: Разумијемо шта? Ал: Шта год хоћеш. Људи крваре пред нашим очима али усред њихових

агонија ми то разумијемо. Проблем није у томе да смо слијепи пред њиховимпатњама или глуви на њихове крике, проблем је у томе да ми то разумијемои онда настављамо даље. Избијају ратови. Ми то разумијемо. Долази мир.


Ми то разумијемо. Ратови поново избијају. И ми то поново разумијемо. Мисмо увијек један корак испред те игре. Преостао је само један бог. Бог Ја ра-зумијем” (Тешић, 1992: 88–89).8

Епидемија социјалне апатије која расте упоредо са ширењем катаклизмич-ног рата што пустоши све око њих проширила се до те мјере да нико више не бри-не ни за кога и ни за шта. У лику Ала, чија је карактерна структура сродна Кри-стоферу Мартину из Голдинговог романа Пинчер Мартин, налазимоотјеловљену ауторову критику рационалног приступа животним проблемима.Голдингов Пинчер и Тешићев Ал вјерују да једино помоћу свог интелекта/здра-вог разума могу преживјети, и у томе је садржана сва трагика њихових судбина.Голдинг и Тешић пак показују да је човјеку у борби за спасење неопходно многовише од тога. Љубав и вјера у спрези са моралним, несебичним дјелањем далекосу дјелотворнија средства у таквој животној бици, спој креативног/интуитивног ирационалног знања које лежи у темељу сваке умјетности што потврђује и сљедећаТешићева мисао:

„Спасоносна милост није само у томе да се воли, већ да се воли без мотива.То је креативни процес. То је оно што бити људско биће чини умјетношћу.Иста љубав која умјетничко дјело чини могућим од људског живота може на-чинити ремек дјело.”9

Ова Тешићева идеја о безусловној љубави која је суштина, садржина и де-терминанта човјечије личности, бива уобличена у Аловим ријечима на крају ко-мада На Отвореном друму:

„Вољети без мотива је умјетност […] Љубав без мотива. То је оно што де-финише људско биће” (Тешић, 1992: 92).10

У природи љубави је – као што је Диотима од Мантинеа указала Сократу уПлатоновом Симпозијуму, а Тешић поновио много вјекова касније – да зачиње,ствара, рађа у лијепом.11 Тешић на тај начин изједначује љубав са стварањем,умјетношћу, са креативним поривом. Овако схваћена, умјетност није ништа дру-го до еманација љубави.

8 “Al: I’m thinking. Silence. There was this child. A little girl. It could have been a little boy in-stead. A son. A daughter. What difference does it make: a loving child. But before her love could reachme I got it. There, I thought, that’s love. I get it. And then I moved one. That’s the problem. We get it.

Angel: Get what?Al: You name it. People bleed before our eyes but in the midst of their agonies we get it. The prob-

lem is not that we’re blind to their agonies or deaf to their cries, the problem is we get it and move on.Wars break out. We get it. Peace comes. We get it. Wars break out again. Once again We get it. We’realways a step ahead of the game. There’s only one god left. The I get it god.”

9 Види: Smith, Mark Chalon. “Oscar winner Steve Tesich Just Says No To Hollywood Violence;Lecture: Speaking At Chapman, The Breaking Away Screenwriter Says He Rejects Most Film ProjectsOffered Him.” Los Angeles Times, 17 January 1994. Доступно преко: http://articles.latimes.com/1994-01-17/entertainment/ca-12852_1_steve-tesich

10 “To love without a motive is Art […] To love without a motive. That’s what defines a humanbeing.”


Достојевсково истраживање суштинског проблема његовог доба односи сена питање о томе како људска бића могу живјети и осмишљавати сопствену егзи-стенцију уколико Бога нема; на питања о томе како живјети са таквим сазнањем,како измјерити и усмјерити сопствену егзистенцију, дјелање, осјећање, жељу, мо-тивацију без овог компаса. Можемо помислити да је овдје на дјелу застарјела ис-торијска криза, али нас Тешићеви комади опомињу да проблеми битка, метафи-зичка питања о Богу, о души, о добру и злу, о свјетском поретку, о смислу животанису празна питања суре теорије, већ посједују најживљу, непосредну реалност.

Ликови у романима Достојевског, обузети питањима о Богу, о души, нисуутваре из прошлости – они су уистину наши савременици; њихова душевна кризаистовјетна је са моралним проблемом човјека данашњице. Суочен са домина-цијом чисто научног погледа на свијет у XIX вијеку, Достојевски генијално оцр-тава болне недоумице људске душе: сукоб између поноса и љубави, реалностљудске патње и зла у свијету и бескрајну сложеност људске мотивације. Управозбог постојане заокупљености Достојевског грозничавим интензитетом латент-них сукоба у људској души, Мирјана Лончар-Вујновић у вриједној монографијиStream of consciousness technique: the most impressive innovation in modern litera-ture (Техника тока свести: најимпресивнија иновација савремене књижевности)назива Достојевског „пиониром у употреби технике тока свијести“ (Лончар-Вуј-новић, 2012: стр. 94), проналазећи у његовом опусу (посебно у романима Злочини казна и Браћа Карамазови који ауторка доводи у блиску везу са Фокнеровимнајчувенијим романом тока свијести Бука и бијес) модернистичке наративне тех-нике попут технике тока свијести, полифоније гласова и сл.:

„Узевши у обзир чињеницу да је Достојевски стварао и живио у деветна-естом вијеку, он је употребљавао потпуно нову експерименталну форму којаје била тек у настајању [...] Иако [Достојевски] комбинује елементе техникетока свијести са традиционалном концепцијом писања, у структуралном по-гледу његов роман [Браћа Карамазови] је близак Фокнеровом дјелу Бука ибијес“ (Лончар-Вујновић, 2012: 100, 105-106).1

Проучавајући Достојевског и Тешића, пред нама искрсавају неколика пи-тања: Ко убија Бога/Христа? Чини ли то људска жеља? Да ли то чини рационали-стички дух модерне цивилизације, та заоставштина из времена просвјетитељствакоја се у Браћи Карамазовима појављује као нешто ригидно, стерилно и у неку

11 У поменутом Платоновом Симпозијуму мудра Диотима подучава Сократа природи љуба-ви говорећи му као да је она у бити сродна трансценденцији: „Јер љубав, Сократе, није, као што тизамишљаш, само за лијепе […] Љубав је за зачеће и рођење у лијепом.” „Зашто за зачеће?” „Затошто је за смртника зачеће врста вјечности и бесмртности”, одговори она. „И уколико је, како је већутврђено, љубав за вјечито посједовање доброг, сви ће људи нужно чезнути подједнако за бесмрт-ношћу и добрим. Зато је љубав за бесмртност.” [For love, Socrates, is not, as you imagine, the love ofthe beautiful only.' 'What then?' 'The love of generation and of birth in beauty.' 'Yes,' I said. 'Yes, indeed,'she replied. 'But why of generation?' 'Because to the mortal creature, generation is a sort of eternity andimmortality,' she replied; 'and if, as has been already admitted, love is of the everlasting possession of thegood, all men will necessarily desire immortality together with good: Wherefore love is of immortality].


руку зло?Да ли је распеће само догађај из свете прошлости, или се оно догађа сва-кодневно у међуљудским односима? Према Достојевском и Тешићу, убијањеХриста (Бога) није нужно теолошко. Христ је убијен када љубав и савјест утихнуи замру, када људски односи бивају прожети сујетом, увредама, понижењима имучењем, укратко – оним што Достојевски назива надрыв (енгл. strain,laceration), када се у људске везе подмукло увуче егоизам, а мјесто елиминисаногморала заузме теорија аморализма.

Шта је Достојевсков и Тешићев умјетнички одговор којим они настоје ста-ти на пут искорјењивању човјековог моралног бића и урушавању човјековог мо-ралног идентитета не би ли на тај начин оживјели у њему оне облике свијести исавјести који ће му повратити способност да пружи отпор религиозним и етичкиммутацијама данашњице? Да бисмо га докучили сјетимо се понизности старца Зо-симе, Маркеловог убјеђења да смо криви пред птицама али да ипак живимо у ра-ју, а понајвише Христовог пољупца, као јединих зрелих, истински човјечних од-говора на реалност ужасног насиља и патње у свијету. Сродност између Тешиће-вих и Достојевскових основних мотива и идеја још више добија на тежини када сеузме у обзир њихов умјетнички третман Христовог лика: Христ Достојевског свевријеме ћути док Велики инквизитор детаљно излаже свој антрополошки песи-мизам, своју философију атеизма, иморализма и анархизма која одише духомзлочиначких савјета Сотоне. Све што Он чини, осим ћутања, то је да тихо љубиинквизитора у „његова бескрвна деведесетогодишња уста” (Достојевски, 2009:370). У изузетно умјетнички успјелој сцени из Тешићеве драме, Христос, свевријеме у сјенци, представљен је као музичар који неумољиво свира своје вио-лончело. Свепрожимајућа и непрекидна музика љубави Тешићевог Христа ибратски пољубац опраштања Достојевсковог Христа најзрелији су и најцјели-сходнији човјекови одговори на погубне, (само)убилачке цивилизацијске тен-денције којима робују монах (На отвореном друму) и велики инквизитор (’Ле-генда о Великом инквизитору’). Карактеризацијом Христа на овакав начин, До-стојевски и Тешић показују да позитивна религиозна мисао не налази израза уријечима, поготово не у ријечима западњачке патријархалне цивилизације, којасе у настојању да обрише сваки траг сна о Христу и сјећања на његово јеванђељељубави, окренула једном молоху, једном свеуништавајућем идолу (Сотони), ко-ме је жртвовала човјекову слободу.

У својој Нобеловој бесједи одржаној 10. децембра 1950. године, у тренуткукада се захуктавао Хладни рат, Вилијам Фокнер је рекао:

„Млади човјек или жена који данас пишe заборавља на проблеме људскогсрца у сукобу са самим собом што једино чини књижевност ваљаном, стогашто је управо то оно о чему вриједи писати, вриједно муке и зноја.”12

12 Фокнерова бесједа се може читати на веб страници: http://nobelprize.org/cgi-bin/literature/1949/Faulkner-speech.html.


Уистину, тема која се налази у средишту модерне књижевности јесте патња људ-ског ума и душе у константној борби са собом. Ова идеја објашњава зашто је фи-гура Христа као архетипског симбола човјечанства које пати одвајкада привлачи-ла ствараоце и критичаре. Човјек ХХ и ХХI вијека може се бескрајно поноситидостигнућима свог ума и руку, не знајући да живи лаж односно грешку: одвећпревише узнапредовали технолошки напредак нужно значи и човјекову регреси-ју и губитак у антрополошком погледу, усљед чега он остаје да виси у стању сло-бодног пада у амбис нихилизма који је Ниче схватао као обезвријеђивање врхун-ских вриједности. Човјек се може дичити својим прогресом оствареним на пољукомуникације чији је врхунац монитор/екран који искључује његове емоције, алисе у том процесу неумитно све више затвара у сопствене утврђене бункере при-ватности двоструко отуђен: од себе самог и од окружења. Егзистенцијални обра-сци који су надвладали у нашем времену губе из вида стварне потребе људске ду-ше; homo consumens-oвo усмјеравање животне енергије на имање очито га чиниментално болесним, јер је карактеролошко имање у дубоком неспоразуму са ос-новним условима људског постојања, о чему је још Спиноза писао у својој Ети-ци.

Отуда не чуди Достојевскова и Тешићева заокупљеност ликом Христовимкао моделом егзистенције која се темељи на цјеловитом бивању, љубави и пра-штању. Лик Христов се у њиховим дјелима појављује као симбол искупљења,спасења човјечанства, али и архетипски симбол човјечанства које пати. У свијетутаме и опште пометње, када се човјек свјесно предаје чињењу зла, Христ не можеда опстане, бива убијен. О Христовом лику у дјелу На отвореном друму можемопромишљати и као о архетипу људскoг цјеловитог бивства, као о оној витализу-јућој пупчаној врпци што везује архетип цјеловитости са „ја” као аутономнимсредиштем човјекова свјесна бића, чије кидање или занемаривање осујећује раз-вој човјекове личности. Посматрано из тог угла, иронијски контекст Тешићеведраме сликовито говори о кидању те врпце, o дисоцијацији сензибилитета, пре-власти материјалног над духовним у савременом добу. Врли нови свијет далеко jeвјештији, како је то још на почетку XX стољећа пророчки примијетио ЏојсовСтивен Дедал, у сасијецању крила него у подстицању потенцијалних летача, сло-бодоумних и знатижељних људи, да без страха рашире крила, вину се и креатив-но сусретну са животом. Сходно овако описаној кризи, Тешић у својим драмамапокреће проблем мјеста и функције умјетности у савременој цивилизацији. Зањега бити жив значи бити морално интелигентан, бити креативан и бити од-говоран. Заступајући став да истинска умјетност нужно служи животу, његоведраме се опиру моралном сљепилу савремене културе која well-being (срећу, бла-гостање) изједначава са wealth (богатством). Слично пјесникињи Едријен РичТешић одбија да умјетност сведе на декорацију на столовима богатих или наидеолошку надопуну стварности, већ у умјетности види медијум критичког истваралачког односа према стварности и средство за рјешавање „акутне социјал-не кризе”. Постављајући неугодна питања, указујући на неодрживе контрадик-


ције и парадоксе, умјетност може и мора потврдити пуноважност и апсолутнувриједност људске личности и јасно истаћи права сваког људског бића на до-стојанствену егзистенцију.


Богоева-Седлар, 2008: Bogoeva-Sedlar, Lj. (2008). „Moral kao bunt i alternativa”. U: StojanStiv Tešić, život i tri drame, priredio Zoran Jeremić, Beograd – Užice: Academica.

Голдинг, 2011: Golding, W. (2011). Lord of the Flies. London: Faber and Faber.

Голдинг, 1990: Golding, W. (1990). Pincher Martin. London: Faber and Faber.

Готлиб, 1997: Gottlieb, A. (1997). Socrates. London: Phoenix.

Достојевски, 2009: Dostojevski, F. M. (2009). Braća Karamazovi. Beograd: Book.

Лончар-Вујновић, 2012: Lončar-Vujnović, M. (2012). Stream of consciousness tecnhique:the most impressive innovation in modern literature. Kosovska Mitrovica: Filozofskifakultet.

Милер, 2009: Miller, A. (2009). Plays: Volume Six. London: Methuen.

Милошевић, 1990: Milošević, N. (1990). Dostojevski kao mislilac. Beograd: Beletra.

Орвел, 2004: Džordž, O. (2004). 1984. Beograd: Libretto.

Тешић, 1992: Tesich, S. (1992). On the Оpen Road. New York: Applause.

ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ

Nobel Lectures, Literature 1901–1967. [Интернет]. http://nobelprize.org/cgi-bin/literature/1949/Faulkner-speech.html.

Plato, Symposium. [Интернет]. Доступно преко: http://www.gutenberg.org/files/1600/1600-h/1600-h.htm#2H_4_0002 (приступљено августа 10. 2012).

Smith, Mark Chalon. “Oscar winner Steve Tesich Just Says No To Hollywood Violence; Lec-ture: Speaking At Chapman, The Breaking Away Screenwriter Says He Rejects MostFilm Projects Offered Him”. Los Angeles Times, 17 January 1994. [Интернет] До-ступно преко: http://articles.latimes.com/1994-01-17/entertainment/ca-12852_1_steve-tesich (приступљено јануара 22. 2012.).

Стојановић, Дејан. “A few moments with Steve Tesich.“ [Интернет]. Доступно преко:www.archive.org/details/AFewMomentsWithSteveTesich-InterviewByDejanStojanovic (приступљено jуна 25. 2012.).

Weiss, Hedy. “Steve Tesich: on the ‘Road’ to apocalypse.” Chicago Sun Times. 15 March1992. [Интернет]. Доступно преко: http://www.highbeam.com/doc/1P2-4100850.html (приступљено јануара 22. 2012.).


Radoje V. Šoškić

„THE BROTHERS KARAMAZOV” AND „ON THE OPEN ROAD”: F. M. DOSTOEVSKY AND STEVE TESICH’S

MORAL IMPERATIVE13

SummaryThe present paper strives to analyze the play On the Open Road, the most famous and

most popular play by American-Serbian playwright and screenwriter Steve Tesich, comparingsome of its elements and ideas to F. M. Dostoevsky’s novel The Brothers Karamazov, whoseepisodic interpolation yet its moral centre – the legend of the Grand Inquisitor, inspired Tesichto use the motif of Christ’s Second Coming in his play. In this play, Tesich deliberately resortsto allegory in order to critically perceive and react to the growing deterioration of the moralsensibility of Western civilization embroiled in hypocrisy and lies. The murder of Christ, fromTesich’s pespective, is a dramatic example of the process of killing what is best in man, a proc-ess that is constantly repeated in the dehumanized social order that is imposed by force, andpersists due to the use of force. Tesich, as well as his contemporary Arthur Miller, dramatizesthe killing of God in man as the killing and drying up of man’s creative potentialities and con-science.

Key words: Tesich, Dostoevsky, morality, Christ, love, civilization.


ИСТОРИЈА

УДК:272-789.5 ; 272-36:929 Игнасио из Лојола, светиИД: 195667468

Монографска студија

ПРОФ. ДР ДРАГИ Р. МАЛИКОВИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици, Филозофски факултет, Катедра за историју

ЈЕЗУИТСКИ РЕД, ЊЕГОВА ОРГАНИЗАЦИЈА И РАД

Сажетак. Након покрета реформације 1517. године, Римокатоличка црква начелу са римским папом оснива Језуитски ред (Друштво Исусово) са циљем да спречи ње-но даље пропадање. Ова организација је и данас врло утицајна, како на духовном тако ина политичком плану, зато је интересантно зашто се наша наука до сада није конкретнијепозабавила овим проблемом. Ово је настојање да се питање Језуитског реда што конкрет-није отвори пред нашим истраживачима, са жељом да се расветли његова улога и место најужнословенским, и посебно српским просторима, и међу православним светом.

Кључне речи: Језуитски ред, језуити, хришћанство, Мартин Лутер, ИгнасијеЛојола, Шпанија, Баскија, Палестина.

Када је 31. октобра 1517. године 34-годишњи аугустински фратар, профе-сор Светог писма на Универзитету у Витенбергу, Мартин Лутер заковао својих„Деведесет пет теза о опроштајницама” на врата Саборне цркве у Витенбергу иобјавио да је спреман да их јавно одбрани, вероватно ни он није претпостављаокакав ће то имати неизбрисив учинак на даљу будућност Римокатоличке цркве.Релативно неважан повод, критика продаје опроста греха за новац, имао је за ре-зултат распад јединства западне цркве и отворио, боље речено озваничио, еруверских ратова који су потресали Европу готово два века.2

1 [email protected] Ignacio de Loyola, Načela jezuita, Beograd 1987, IX.


Иначе, XVI век у европској цивилизацији био је период краја средњег века,тзв. високе ренесансе. Ренесанса је губила замах, најзначајнија књижевна и сли-карска дела већ су била огрнута плаштом класике, а филозофија Макијавелија,Бемеа, Мора, Кампанеле, Грацијуса и Монтења већ је извлачила прве апстрактнезакључке. Из новооткривене Америке почела су да пристижу прва богатства, аГутенбергово откриће штампарије демократизовало је, колико је то било могуће,образовање и створило прве клице јавног мњења. Никола Коперник, уз сву бого-бојажљивост, срушио је вековима уздизану догму да се читав свемир окреће окоЗемље, а Пјетро Аретино је увесељавао прост народ, бискупе и краљеве својимласцивним причама из живота Рима. Век је започео владавином Александра VIБорџије, чије име и данас црквени кругови изговарају с „киселим” изразом лица,коме су световни интереси и задовољства били важнији од духовности и морал-ног угледа Цркве, а завршио се ломачом на којој је спаљено тело Ђордана Бруна,највеће, али свакако не и једине жртве променљивих моралних, духовних па и по-литичких назора. За мање од једног века Европа је из веселе, раздрагане и искре-не ренесансне опуштености ушла у време моралне строгости, духовног аскетиз-ма, верске искључивости, уметничке уздржаности и рационалније употребе бо-гатства. Или се бар тако чинило. Оружје којим је католичка Европа укротиларенесансу била је инквизиција, а средство којим је Црква укротила дух били суЈезуити.3

Реформаторски замах нужно је изазвао католичку реакцију, контрарефор-мацију, боље рећи, католичку реформацију. Увидевши да губи вернике, али зна-чајније од тога, политичку и финансијску моћ, папска Курија је најбољег савез-ника нашла у новој европској сили, у Шпанији. Борба против Мавара (војска) уЈужној Шпанији ујединила је шпанску државу и цркву у јединственом хришћан-ском рату. Богатства из новооткривене Америке пружала су Шпанији економскумоћ, те се она врло брзо уздигла и постала водећа европска држава. Томе су пого-довали и разједињеност Француске, верски и политички плурализам у Немачкоји енглеска изолација. Владајући Миланским краљевством, Напуљем и Сицили-јом, Шпанија је држала на оку папу, а шпански католицизам, брањен инквизици-јом, као магнет је привлачио све римокатоличке реформаторе. Истовремено, са-мостански живот, као врхунац средњовековног католицизма, није се у новимприликама могао показати делотворним, захтеви реформе тражили су пастирскирад и парохијалну обнову у самом народу. Веру је требало учвршћивати, ширитии бранити у народу, проповедима, мисионарским пожртвовањем, пастирскиммилосрђем, пружањем помоћи болеснима, лепрознима, и подучавањем. Ти новисвештеници, образованији и продуховљенији, окупљали су се у редове театинаца,сомоских свештеника, барнабита, ораторијанаца, створен је и римокатоличкиженски ред урсулинки, али је највише успеха имала обнова Фрањевачког реда

3 Исто X.

Драги Р. Маликовић: Језуитски ред, његова организација и рад 237

Mатеа Басија (Matteo Bassi или da Bascio) 1528. године, званих капуцинима збогсмеђе капуљаче која је била њихов „заштитни знак”.4

Више успеха од свих њих имали су једино језуити Игнасија из Лојоле, вер-ски ред по много чему необичан и другачији од свих осталих. Језуити су се исти-цали између осталог и врло високим степеном образовања, јединственим поступ-ком опхођења и политичког деловања и понајвише својом беспоговорном послу-шношћу Цркви и папи.5

а) Оснивање Језуитског редаУ готово критичном моменту за римску цркву, када је реформација стизала

чак до Рима, претећи папству и Цркви, Римска курија је добила неочекивану по-моћ од једног калуђерског реда који до тада није био познат, и није био много-бројан, али је сав био прожет поступном преданошћу и љубављу према папству иримској цркви. Тај ред је познат у историји, како је већ истакнуто, под именом„Језуитски ред”. Узимајући овај назив језуити су се заклели да ће бити верни вој-ници Христови, бранећи његову веру и његовог намесника на земљи – римскогпапу. Они су у себи лако сјединили љубав и преданост римској цркви са мржњомпрема јереси, коју су сматрали делом ђавола, и увек су били спремни да отпочнурат са протестантством. Карактер овог Реда у свему одговара карактеру личностињеговог оснивача Игнасија Лојоле. Он је сједињавао у себи религиозни ентузија-зам са дипломатијом, аскетизам са лаичком мудрошћу, мистицизам са хладнимрачуном, а такав је био и његов ред.6

Стварни почетак Реда језуита као организације датиран је 1539. годином.Међутим, основне црте реда биле су познате још и пре Лојолиног доласка у Рим,али су те исте 1539. године његови истомишљеници одлучили да оснују духовноудружење и учине завет послушности вођи, којега ће накнадно изабрати. Заветпосебне послушности према Светом оцу папи и неке друге битне ствари Језуит-ског реда биле су одлучене у исто време. Сам папа Павле III је Ред потврдио 1540.године Булом „Regimini militanis Ecclesiae” (Формула Института).7

Годину дана касније изабран је Лојола за првог Генерала Језуитског реда.Тада се он препустио упорном размишљању и проучавању Установа новог Реда.У исто време рађа се и развија апостолска акција његових ученика и службеника.Међу њима се посебно истицао Франсиско Ксавер, привлачан витез и „незаситиосвајач људских душа”. Игнасије је правилно знао оценити ту неслућену снагу, пага је ускоро послао у Индију. Ксавер је одмах напустио Рим и упутио се у Порту-галију, одакле је наставио за Индију. У тој земљи (на обали Рибора), у месту Тра-ванкору основао је око тридесет црквених средишта и прекрстио више од 30.000

4 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XIV, А. Колесников, „Улога језуитског реда у контраре-формацији”, Весник српске цркве, књ. XXXIV, (1929), 342.

5 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XIV.6 А. Колесников, Улога језуитског реда, 343.7 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XIV, D. Trstenjak, Jezuiti 1911, 27.


људи. На тај начин су цела тамошња села била „освојена за рачун Христа”. Малопосле тога Лојолин изасланик Франсиско Ксавер наставио је пут ка тајанственомЈапану, одакле се убрзо окренуо према суседној Кини, „суморној и загонетнојземљи иза горостанских зидова”. Пре него је стигао, пред обалом „земље својихчежњи”, Лојолин изасланик Ксавер је умро, али му дело није пропало, јер су ње-говим трагом кренуле нове чете његових истомишљеника.8

Иначе, једна од основних карактеристика Језуитског реда (Дружбе Исусо-ве), по чему је он иначе познат јесте његова мисионарска делатност. Од свог осни-вања, како се да уочити, ред се захваљујући својим члановима, најпре прошириопо Европи, покушавајући да спаси оно што се спасити могло после избијања ре-формације. Истовремено са европском мисијом, Лојола је своје најближе сарад-нике слао и ван Европе, са задатком да својим образовањем и својом борбом ши-ре католичанство. Двадесет година након оснивања Језуитског реда, његове ко-мисије су већ увелико радиле у Јапану, Африци, Индији, Кини и ЛатинскојАмерици. Језуитски духовници су на тај начин „успели да продру и у најзабаче-није крајеве, до на крај света” и да на тај начин прошире хришћанство међу нај-примитивнијим народима и остваре власт Римокатоличке цркве онде где није би-ло ни елементарних цивилизацијских претпоставки за тако нешто. Све до при-временог укидања реда (1773), а после његовог обнављања (1814), ове мисије,осим своје основне, верске функције, имале су и значајну културну и политичкуулогу на територијама на којима су деловале.9

И у Португалији, која је убрзо била и територијално придобијена, морао јеЛојола да појача активност Језуитског реда. Провинцијал Родригез био је човекдоследног и тужног живота, али је имао и чудне назоре. Због извесних неслагањау духовном животу укорио га је Игнасије на фин али јасан и одлучан начин. Кадни то није помогло, сменио га је без размишљања са места провинцијала и сма-њио за половину број чланова Реда у Португалији.10

Ни у родној Шпанији, на почетку, за језуите није све било у најбољем реду.Против њих је средином XVI века устао доминикански првак Мелхиор Кано,иначе професор универзитета у Саламанки. Он се, на пример, није либио да је-зуите јавно назове „претечама Антихриста”. Чудни надбискуп из Толеда, кога сузбог личне тврдоглавости називали „Siliceo”, тј. бискуп „кремене главе”, помагаоје Мелхиору Кану. Зато је овај отишао тако далеко, да је језуитским свештеници-ма забранио да служе св. мису у његовој надбискупији и није хтео да чита папскебуле којима се потврђивало оснивање новог Реда. Попустио је тек после упорногнаваљивања папског нунција и краља Филипа II. Та антијезуитска бура у Шпа-нији, на срећу, била је кратког века, и у време Лојолине смрти шпанска провин-ција бројала је 300 чланова и 16 колегијума.11

8 D. Trstenjak, Jezuiti, 28.9 D. Trstenjak, Jezuiti, 29–30; Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVII. 10 D. Trstenjak, Jezuiti, 28-9.11 Исто, 29.


У Француској је ширење језуита ишло спорије. Париски је универзитет окотога правио непрестане проблеме. Истина, та је борба била чувенија од оне саМелхиором Каном, али зато жилавија и мучнија. Бискуп из Клемона монс. ДиПрат (Msgr. du Prat) помагао је језуите, али су се они успели усталити у Францу-ској исто тек после Игнасијеве смрти. Слично је било и у Белгији.12

Велики задатак чекао је језуите у Немачкој, у којој је требало да се борепротив свештенства, које је, као и у осталом делу Европе, у оно доба било дубокопало. Ле Же (Le Jаy) и Бобадиља (Bobadilla) отпочели су борбу почевши од врха,од вишег клера. Ускоро је почео са радом и црквени сабор у Триденту. Зато је па-па Павле III затражио од Игнасија два теолога. Он му на то посла Лајница и Сал-мерона (Salmeron), који су у раду сабора одиграли значајну улогу.13

За време Игнасијевог живота проширио се Језуитски ред у Ирској и све доБразилије. У Италији и Шпанији ширила су се у исто време језуитска удружења.На почетку она су деловала заједно за језуитске сколастике и стране студенте, апомало одељени: једни за подмладак Реда, а друга удружења у правом смислу ре-чи, за омладину.14

У години Игнасијеве смрти (1556), Језуитски ред је бројао 938 чланова. Тајброј је нарастао на 23.000 чланова, од чега је око 11.300 било свештеника; ред јерасполагао са 24 куће редовинских завјета, 669 колегија, 273 мисије, 176 семина-ра, 61 новицијатом и 335 резиденција. Језуити свој коначни опстанак дугују и ру-ском двору на коме су деловали под заштитом Катарине II, као и протестантскојНемачкој на челу са Фридрихом Великим.15

У другој половини XVIII века дигао се католички свет против језуитске на-уке и њихових дела. Окривили су их за све могуће злочине. Протерали су их изПортугалије, Шпаније, Парме, Напуља, Аустрије, Баварске, Француске и из Руси-је. Папа Клемент XIV укинуо је својом булом из 1773. године под именом „Do-minus noster ac redemptor” Језуитски ред. Папа Пије VII успоставио га је поново,како је већ наведено, 1814. године. У Аустрији, Баварској и у другим немачкимземљама у револуционарној 1848. „језуитизам је био згажен”, а 1878. године је-зуити су државним законом протерани из целе Немачке.16

За нас је интересантно напоменути да је после загребачког колегијума из1606, већ 1613. године и у Београду основана Језуитска гимназија.17

На челу Језуитског реда налази се Генерал, кога зову и Црни папа и који једоживотно биран од стране Генералне скупштине, са готово монархистичкимовлашћењима. На следећој лествици налазе се провинцијали (управници реда упровинцијама), а под њима су ректори и супериори (управници језуитских домо-

12 Исто, 29–30.13 Исто.14 Исто.15 Исто.16 Исто, 7.17 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVII.


ва). Ступити у ред могуће је тек после двогодишње пробе и рада, за разлику од ре-довног заређивања, где припреме трају годину дана.18

б) Игнасије Лојола и његово делоГодину дана пре него што је Кристифор Колумбо открио Америку, у кући

Лојола родио се Ињиго Лопез де Лојола (Íñigo López de Loyola), као 13 дете у по-родици. Родитељи су се потрудили да им син постане достојан наследник немир-не крви. У раној младости хранила се дечакова машта славним успоменама јунач-ких му предака, а после се пријатељ Игнасијевог оца Хуан Веласкез де Куељар ла-тио посла да устрајном вежбом претвори те снове у стварност. Због тога је онповео младог Игнасија у стари кастиљски град Аревало, где га научи активномградском животу и светском сјају, а уједно га упути у тајне и вештине опасног рат-ног заната.19

Године 1515, на повратку из Азпеитије, није се разликовао Игнасије од са-мосвесних младића свога рода и времена. Човек таквог кова није дуго могао ми-ровати у Азпеитији. Хуан Веласкез је ускоро умро, али је успомена на њега и даљеживела код достојног му ученика Игнасија. Од наварског вицекраља добије Игна-сије заповедништво над једном војничком четом и 1517. године, изгарајући ужељи за борбом, крене у Памплону.20

Једноличност четворогодишњег живота у тврђави прекидали су мањи окр-шаји. На крају је дошло и до рата. Док је наварска војска била заокупљена у Ка-стиљи примиривањем бунтовних „comunidades”, провалио је у Навару војсково-ђа француског краља Франсоа I, Андре де Фоа (André de Foix), властелин од Лес-пара и гроф од Монфора. Памплона је прва била на удару, па је град безадекватне одбране брзо пао, а градска посада се затворила у тврђаву. Војници, из-мучени и исцрпљени непрестаним борбама, схватили су да су преслаби и хтели суда се предају. Међутим, заповедник Игнасије није био таквог мишљења и распо-ложења. Наложио је градској посади да пружи одлучан отпор. Започео је жестококршај, а француски куршуми су непрестано одзвањали ударајући о бедем тврђа-ве. Ратна срећа је прелазила са једне на другу страну. Једно артиљеријско зрно по-годило је Игнасија у ногу, а тврђава Памплона убрзо паде у француске руке.21

У новонасталој ситуацији, Французи су се понели витешки, исказавшиИгнасију Лојоли достојну пажњу и негу, а после две недеље дали су га превести уродну Лојолу. Рањениково се стање погоршало. Каткада се чинило да за њега ви-ше нема наде. Требао се неколико пута подврћи операцији, а у тим тешким тре-нуцима Игнасије није пустио ни гласа. Сломљене кости убрзо зарастоше, али несасвим правилно. Игнасије, не познавајући још вредност понижења, задрхта при

18 Исто.19 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XIII; G. Barnovelle, Isusovci, Zagreb 1938, 1520 G. Barnovele, Isusovci, VX.21 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XV; G. Barnovelle, Isusovci, 15-6.


помисли да ће доживотно остати хром. Зато пристаде да му поново сломе ножнукост и да је боље наместе.22

И док је тело споро прездрављало, заокупише Игнасијеву душу и осећајеразна размишљања и посматрања. Уз то је радо читао. А како у дворцу није биловитешких романа попут „Амадеја од Галије”, које је до тада пожудно гутао, при-хвати он за невољу „Живот Христа” од Лудолфа од Саксоније и збирку о живо-тима светаца. То је, несумњиво, био почетак Лојолине унутрашње борбе, послекоје се он преобратио у убеђеног верника. Напуштајући бесповратно војничкипозив под присилом физичке мане и претворивши се у убеђеног верника, Лојолаје „сакупио у себи специфичну синтезу” поставши прави војник вере. Свој вите-шки сан остварио је као духовни витез, са огромном вољом и енергијом коју јеимао.23

Истина, млади Игнасије се, живећи у условима тишине родне му Лојоле,једно време растезао између осећаја вечне тишине, а чак су га заносиле хиљадевечних снова посвећених овоземаљском животу. Предмет тих сањарија најчешћеје била Жермен де Фоа (Germaine de Foix), удовица Фердинанда Каталонског.Мало помало био је све убеђенији, „да се прво и потпуно јунаштво налази тек увежби и крепости у потпуном предању душе Богу”. Тиме, после дугог колебањапревагну једна страна. Из тог размишљања и става, никло је Игнасијево најзначај-није дело „Установа Дружбе Христове” и сва његова духовна наука. Пред пита-њем: „Бог или сатана, није било у великодушној души колебања”.24

Из родне Лојоле Игнасије је намеравао да пређе у картузијанце. Распити-вао се чак и за њихова правила. Међутим, одлучио се за Јерусалим, намеран да та-мо иде „на покорничко ходочашће”. Надао се да ће баш тамо коначно сазнати,„шта Бог жели учинити од њега”. У породици је говорио само о путу до града На-варе, са жељом да се тамо састане са тамошњим војводом. „Зато, чим се могаопридићи на ноге, узјаше на мазгу и крену на пут радосно, као некада Према Пам-плони.”25

„У Маријином светишту Аранзазу, у брдима Баскије, провео је Лојола чи-таву ноћ у молитви. Потом је наставио пут према познатом манастиру Монсератод Барцелоне, у којем се намеравао укрцати за пут у Свету Земљу. До места Оња-те пратио га је брат, а две слуге све до Наварите.”26

Неки Мавар, којег је срео путем, замало да није искусио на себи Игнасијевунедозрелост у духовном животу. Док су наиме јахали, овај Мавар је порицао де-вичанство Блажене Марије. Игнасије га је побијао, како је најбоље знао. Алиуслед недостатка његовог верског образовања, чинило се, да су контраразлозипреслаби. Мавар победнички подбоде своју мазгу и одјури касом. Игнасије неза-

22 G. Barnovelle, Isusovci, 16. 23 Ignacio de Lоyola, Načela jezuita, XVI.24 Исто, XVII.25 G. Barnovelle, Isusovci, 18.26 G. Barnovelle, Isusovci, 18; Ignacio de Lоyola, Načela jezuita, XVI.


довољан самим собом држаше да мора осветити Блажену Марију својим дугимвитешким мачем. Коњаник на крају одлучи да спор реши мазга и пусти јој узде.Крене ли животиња на раскршћу цестом, платити ће Мавар главом светогрднуповреду, а пође ли путељком, пустити ће га Игнасије на миру. Мазга одабра другипут, и Мавар однесе живу главу.”27

„Боравак у манастиру Монсерат је био други одлучан корак у Игнасијевомдуховном животу. Слично као и у Аранзазу, пробдео је он целу ноћ у Монсератупод оружјем пред Маријиним олтаром по обичају старих витезова, а ујутру обесина олтар спољне знаке ранијег живота: мач и нож. Та је ноћ била за Лојолу ’зоромновог живота’. А да би се посве отресао прошлости, поклони он своје домаће оде-ло неком просјаку и одену се у сиромаха.”28

Бојећи се да га у Барселони не препознају, промени Игнасије смер свога пу-товања и пређе у Манрезу. Ту је остао годину дана посвећен манастирском живо-ту, аскетизму и визијама које су му се предсказивале. Највећи део дана проводиоје у некој пећини на стрмом обронку недалеко од Манрезе, где се молио и разми-шљао. Шта је све тамо преживео, обавијeно је велом тајне. Из његове биографије,као и из каснијих разговора са савременицима дâ се закључити да је ту Игнасијепостигао јасан циљ: „уништити старог човека… и одрећи се самољубља”. Из тетежње, настале су, баш овде, у Манрези основе Лојолиних „Духовних вежби”(Exercitia spiritualia).29

Крајем маја 1523. Лојола је из Барселоне кренуо пут Палестине. Али му туније било опстанка. Турци су му претили, па су му Фрањевци, чувари Светог Гро-ба, не баш најљубазније, и под претњом искључења из Цркве наложили да се од-мах врати одакле је дошао. По повратку у Барселону 1524. године Игнасије јестворио план: да пође у свет ради проповеда, обраћања и држања духовних веж-би. Међутим, ова мисија није била могућа, јер је он једва знао да чита и пише, апосао који је намеравао да заврши, тражио је темељно познавање филозофије итеологије, о којима он није ништа знао. Зато се 1524. године уписао на Универзи-тет у Алкали и Саламанки. Већ у то време почео је са неколицином пријатеља дапрактикује „Духовне вежбе”, и због претеране ревности и крутости имао је неко-лико непријатних и опасних сусрета са инквизицијом. Тек ће касније инквизици-ју Лојола да користи као инструмент прочишћавања од греха патњом и призна-њем греха.30

„На вест о необичном апостолату Игнасија Лојоле, узнемирише се локалниинквизитори, и затворише га у тамницу и почеше са непрестаним испитивањем.У Алкали је Игнасије одлежао четрдесет и два дана. Инквизитори су сумњали даИгнасије сарађује са Еразмом Ротердамским, који је био њихов главни против-

27 G. Barnovelle, Isusovci, 19.28 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVI: G. Baronvelle, Isusovci, 22.29 G. Baronvelle, Isusovci, 22-3; Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVI.30 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVI.


ник. Ипак, Лојола се напослетку уверио да ти непрестани прогони и затвори нисубаш најзгоднији како за апостолски ред тако и за учење и он се упути у Париз.”31

„Путовао је пешке. У Париз је стигао фебруара 1528. године и прихватиосе одмах студија и почевши да се образује. Док је боравио у Шпанији, више јевремена проводио у друштву Инквизиције неголи уз књиге, па не чуди, да је ње-гов напредак у наукама био доста слаб. Како је био врло савестан и доследан онпонови још једанпут средњу школу у колегијуму у Монтањи. У периоду од 1528.до 1535. студирао је филозофију и теологију, а 1534. године добија титулу маги-стра. Тешкоће су биле велике, па је било неопходно уложити велике напоре да ихсавлада. У поодмаклој животној доби, која није баш погодовала студирању, имаоје проблема и са недостатком материјалних средстава. Да би се одржао у животу,био је принуђен и да проси. Уз помоћ неког богатог трговца запутио се два путаи у Енглеску како би зарадио који дукат. То није био једини Лојолин проблем јерс друге стране, париска инквизиција није га остављала на миру. Али Игнасије, већвешт у том послу, чим је наслутио да се „нешто спрема”, претекне инквизиторе,достави им све доказе и замоли их да проблем што пре реше, да би тако добио навремену. Проблем, иако озбиљан, био је доста брзо решен. Париска је инквизи-ција, за разлику од шпанске, поступала разборитије и била је блажа.32

У Паризу је Игнасије стекао жељено знање. Ту су били зацртани и први по-тези будућег „Језуитског реда”, а да он тога није био ни свестан. Лојола је у Па-ризу окупио око себе пријатеље, међу којима и неколико људи изванредних спо-собности. Били су то: Петар Фабер, Франциско Ксавер, Јаков Lainez, АлфонсоСалмерон, Симон Родригез, Никола Бабадиља, а нешто касније придружили суим се Клод Ле Же, Паскал Броет и Иван Кадир. По завршетку студија сачинилису, у скромној капелици на обронку брежуљка Монмартра, заклетву да ће служи-ти Богу, у сиромаштву и чистоћи, и да ће путовати у Јерусалим. Тај се дан, 15. ав-густ 1534. године с правом сматра даном оснивања Језуитског реда. У ЈерусалимуРед се залагао да придобије што више неверника, а ако пак не буду у могућностида оду у Свету Земљу или да тамо остану, истовремено су се нудили Папи да ихискористи „за духовно добро Цркве”.33

Године 1537. Игнасијеви другови обрели су се у Венецији, а он је због по-слова прво пошао у родни крај, који је за њега одавно био изгубио сваку привлач-ност. Другови су већ годину дана у Венецији чекали згодну прилику, да се преба-це у Свету Земљу. Када је одређено време истекло, кренули су за Рим и понудилисе Папи на службу, како је и било предвиђено. На тај начин Лојола је стигао наместо, које ће му омогућити да оствари свој животни задатак.34

31 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVI; G. Barnovelle, Isusovci, 23.32 У Паризу је Лојола живео и студирао у колегијуму Св. Барбаре, у којем је боравио и Кал-

вин, па се на његовом зиду данас налазе укуцана имена Калвина и Лојоле, заједно са Петром Фабе-ром и Франциском Ксавером.(Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVI.).

33 Папа Павле III је Ред потврдио 1540. године булом „Regimini militanis Ecclesiae”. (G.Barnovelle, Isusovci, 24-5; Ignacio de Loyola, Načela Jezuita, XVI–XVII).

34 G. Barnovelle, Isusovci, 25-6.


У Риму је, у тренутку Игнасијевог доласка, тада био устоличен Папа ПавлеIII, први у низу папа који ће се одлучно бавити питањем црквене обнове. Међу-тим, Павле III није био никакав светац. Ренесанса је и на његов живот оставилапонеку сенку. Као кардинал, и пре него је постао свештеник, није баш живео ускладу са одором коју је носио. Али, временом окренуо се себи и у потпуности сепосветио служењу цркви. У залагању око подизања папског угледа помогла му јевелика и разборита оштроумност и видна дипломатска окретност, којом је умеода неутралише све кардиналске сплетке, да се сложи са свих шест својих предча-сника, као и да сачува неутралност у свађи између француског краља Франсоа I иКарла V, немачког цара и шпанског краља. А то је био врхунац дипломатске ве-штине. Лично је био присталица става, да мало говори, а стрпљиво слуша. Јакавоља знала му је обуздати наглу нарав. Тај мршави, отмени старац оштрог погле-да био је необични познавалац људи и захваљујући томе брзо је уочио умне и мо-ралне вредности Игнасија Лојоле. Лично није био у стању да спроведе католичкуобнову, али је зато ту особину уочио код оснивача Језуитског реда.35

А сам Лојола, након што је пристигао у вечни град, одлучио је да се од Римавише не одваја. Ту су 1539. године, како је већ речено, одлучили његови другови,(она четворица поменутих) да оснују духовно удружење, те су поводом тога са-ставили заклетву послушности вођи, којега ће изабрати. Заклетва посебне послу-шности према Светом оцу папи и још неке битне ствари за деловање Реда биле судонесене у исто време. На тај начин, добродушношђу папе Павла III слеже се јед-на краткотрајна али жестока бура, која је започета још при њиховом доласку уРим, а која је озбиљно запретила уништењем започетог дела. У таквој атмосфериИгнасије предложи Павлу III, прву јасно изражену и лепо сажету „Формулу Инс-титута“ и папа је после озбиљног проучавања одобри 27. септембра 1540. годи-не.36

Од тог тренутка Игнасијев живот постао је умногоме тајанствен, био је за-вејан чудним ћутањем, које је данас потпуно несхватљиво. Па и оне оскудне изја-ве, што их је оставио, преопширне су, посебно када је реч о унутрашњим дожи-вљајима, који би и данас били од толике користи. Три године пре његове смртичак ни његови најближи сарадници нису знали ништа о небеским утехама и стра-ховитим напастима, који су се одиграли у његовој души за време боравка у Ман-рези. На њихове сталне молбе и наговарања он се напокон умилостиви да им от-крије барем нешто од свога живота. Било је то 1553. године, када је рекао оцуГонзалесу де Камари, да ће попустити оцу Надалу и другим оцима, који су га већодавно молили, да им повери, „шта се све до тада збило у његовој души”. Из тогобећања произашло је његово чувено дело „Ходочасникова историја”. Чини се дасе дуго одупирао тој одлуци, и то је био разлог што је ваљда одлагао остварењетог решења готово месец дана. Када је затим у септембру 1550. године дошао сапричом до Манрезе, утишао се поново све до марта 1554. године. После непреста-

35 Исто, 26-7.36 Исто, 27.


ног извлачења и многих и разних изговора стигла је „Ходочасникова историја” идо краја. И то само захваљујући томе што му О. Гонзалес и О. Надал нису далимира.37

Савременици се и даље питају, шта је био разлог толикој Игнасијевој пову-чености. То је била његова велика тајна, „тајна његове душе”. Изузмемо ли неко-лико општих разлога, који се разумно дају претпоставити, главни разлог те њего-ве ћутљивости лежао је, несумњиво, у карактерној особини коју је Игнасије на-следио од свога народа. Он је био прави Баск, а они су по природи ћутљиви људи.Они немају ту потребу да се коме повере. А кад би неко покушао да из њих исти-сне поверење, само би их још више потиснуо у повученост. Та се страна баскиј-ског карактера јасно уочава и код Игнасија, нарочито док је писао „Ходочаснико-ву историју”.38

Осим тога, Игнасије није био ни физички привлачан човек као што је например био Франциско Ксавер, који је самом својом спољашњошћу и добротомочаравао људе око себе. Игнасије је пак освајао својим јаким, неодољивим духом,а нарочито својом озбиљном и моћном светошћу. Она је давала његовом погледупосебан незабораван израз. Осим лепоте тога погледа Игнасије физички вишеније био леп. Уз то је још од опсаде Памплоне и храмао. А што се тиче његовихосећања, много се његових ученика уверило, да ружни Игнасије има меко срце. Инема сумње да је та нежност била искрена. Али, у управљању људима био је достаодмерен и строг. Но, у три свари био је неумољив: када је реч о светој чистоћи, опослушности и о томе, да сваки члан Реда уложи сву своју снагу за још већу славуБожју.39

Иако строг и одлучан, управитељ и први генерал Језуитског реда није биони најмање суров и безобзиран човек. Он је био одвећ мудар и разборит, те се, даби разумео како треба управљати људима, прилагођавао приликама и гледао до-кле досеже људска снага. У неким је случајевима показао изванредну стрпљивости мир. Тако је било, на пример, када се Мелхиор Кано обрушио на њега и на „Ду-ховне вежбе”, Игнасије није тада клонуо духом. Изванредно познавање људи идар да разликује различите духове, сачували су га од погрешака, у које су честоупадали људи велике личне снаге.40

Игнасије је био створен за заповедника, али истрајном вежбом и вољомзнао се посве одрећи те своје жудње, те је на тај начин постигао врхунац хероизма

37 Кратка „Ходочасникова историја” права је аутобиографија и обухвата различита временаод Памплоне (1521) до 1538. године. Изузевши неколико драгоцених података о састављању „Уста-нова Реда” нема у књижици никаквих успомена из времена кад је основан Ред. Дело је написано уврло искреном стилу, али без реда. Писао га је, наиме, не Игнасије већ, како смо истакли, О. Гонза-лес de Камара. Игнасије га заправо није ни диктирао, већ је разговарао са О. Гонзалесом о свом жи-воту, а овај је бележио ствари без посебног реда па онда то преписивао. Како је О. Гонзалес имаоизванредно добро памћење, можемо бити сигурни, да није изоставио ни једну важнију чињеницу(Исто, 32).

38 Исто, 33.39 Исто, 37.40 Исто, 38-9.


у одрицању од личних жеља, намера и начина у раду. Он је заповедао не ради лич-ног уживања, већ зато јер му је то била света дужност. И највише би се радовао дасе могао поново вратити у редове своје сабраће и слушати. Не чуди зато да је трипута чинио све, како би натерао своје другове да га ослободе дужности генералаЈезуитског реда. Свом својом душом и срцем је чезнуо за тим да неко и над њимпримени правило о „братској опомени”, што га је сам дао Реду.41

Игнасије Лојола је умро као прави Баск. Његовим сународницима, како јето већ истакнуто, није то био толико важан догађај да би икога узнемиравали збогтога. Док су многи други свеци на крају свог живота синули последњи пут у својсвојој величини, „Игнасије је предао душу Богу без речи”. Његово здравље јошод покора у Манарези, бивало је све слабије. Мало је недостајало да још 1550. го-дине преда своју душу Богу. Истина, касније се некако придигао, али је очевиднои даље био болестан. Имао је проблема са желуцем. У пролеће 1555. године мо-рао је да пође у Римску Кампању, како би се опоравио. Сабраћа су приметила ка-ко све више копни, али се нису због тога много узнемиравали. Били су већ нави-кли на то да је способан, захваљујући својој гвозденој вољи, да поново оживисвоје истрошено тело. Игнасије је међутим, слутио да му се крај приближава, збогчега се 28. јула 1556. године причестио. Два дана касније, замолио је свог друга исекретара О. Паланца да јави папи Павлу IV да он одлази и уједно је замолио даму се да последњи папски благослов. Паланцо га је умиривао, говорећи му да нијебаш све тако опасно и замолио га је да читаву ствар одложи до сутра, јер је те ве-чери морао завршити неки хитан посао. Исте вечери разговарао је, негде око де-вет сати, са О. Палонцом и О. Кристофем Мадридом. Међутим, пред зору запаоје Игнасије у смртну кому, а да пре тога није никога обавестио, па ни болничара.Тако он умре без свести и без жељно очекиваног папског благослова, који је сти-гао прекасно, 31. јула 1556. године. Римска црква прогласила га је свецем.42

Лојолин значај и дело су пре свега његов Језуитски ред (Дружба Исусова).Сва његова писана заоставштина у функцији је остварења циља Реда и јачања ње-гове организације, те из тог разлога његови списи нису писани за ширу читалачкупублику или за научну употребу спекулативне теологије. То су пре свега списикоји се тичу живота самог Реда и његових чланова. Зато им стил и структура нисуни лепи ни једноставни за разумевање. За собом је оставио доста писаног мате-ријала. То су „Духовне вежбе”, „Генерални испит”, „Установе Језуитског реда”,„Аутобиографија”, „Духовни дневник”, преко 6.800 писама, два директорија задавање Духовних вежби. Неколико писаних предмета је изгубљено: песмица участ Св. Петра, око 300 страница из „Живота Исусова” од Лудолфа Саксонца уЛојолином препису, почетак расправе о Пресветом Тројству и опис путовања уПалестину.43

41 Исто, 39.42 Исто, 40-1.43 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XVIII.


Овде је реч о три врсте текстова: о текстовима који служе као методикаупутстава за објективно преобраћање и духовну изградњу редовника, о списимакоји регулишу организацију Реда и начин живота, понекад и до најситнијих дета-ља, као и о аутобиографским списима о духовном сазревању отаца и Језуитскогреда.44

Лојола својим делима није начинио никакве нове продоре ни преврате утеологији и филозофији, није задужио Цркву и свет новим мишљењем. Био је пресвега човек акције, контемплативан у акцији (in actione contemplativus), како суга квалификовали историчари и теолози. Својим укупним радом, како практич-ним тако и списатељским, успео је да из духа времена ренесансе и дотадашње цр-квене традиције синтетише побожност са војничким и освајачким духом, мисти-цизмом и самоосвешћењем нововековног човека, све у циљу практичнијег и по-божнијег деловања. Новина Лојолине побожности јесте у синтези различитихизвора и утицаја, традиције и нововремених образаца.45

Своје поимање побожности Лојола је црпео из мистичке религиозне лите-ратуре (сам је иначе био један од највећих мистика католичке цркве) раногхришћанства. Ранохришћански узори битно су утицали на њега. Посебно је це-нио књиге „De imitatione Christi”, Томаса од Кемптена, духовни алфабет Франче-ска де Осуне и холандску мистичну литературу (Јохан Маубурнус и Герар Зер-болд од Зитфена). Мистична литература пружила му је најбољу аргументацију засхватање човека као бића које мора да тежи вишим циљевима (с обзиром на пра-родитељски грех који га одређује као грешног) и да тражи средство да се прибли-жи пиједесталу са којега је пао. Тај циљ се мора, по Лојоли, непрекидно имати увиду, мора му се приближавати методски и промишљено, притом одстрањујућисве сумње, вишезначности и случајности овоземаљског света.46

Молитва је основни вид комуникације са Богом, а у време ренесансе, дифу-зно схватајући цео живот као молитву, нико заправо није водио рачуна о том на-чину везе са Богом. Лојолина епоха увидела је потребу за строгом контролом текомуникације и молитве која се консеквентно методички инсценирала.47

На тај начин је Лојола конципирао своје најважније дело „Духовне вежбе”као методски вођено преобраћање. Сам Лојола је своју методу унутрашњег пре-ображаја испробао на себи у доминиканском манастиру у Манрези. Ту је дожи-вљавао екстатичка стања, визије и кризе. Међутим, самонегирањем успео је даидеју о самоуживању, мотивисану неиздрживим осећајем властите грешности,трансформише у то да се мучењем сопственог тела и потчињавањем целог бићабожанству, које своје постојање показује у визијама, савлада кризу, властито

44 Исто.45 Исто.46 О Лојолиним литерарним узорима види: H. Rahner, Ignatius von Loyola und das geschicht-

liche Werden seiner Frömmigkeit, Graz – Salzburg – Vien, 1949. О узорима Језуитског реда у црквенојтрадицији види: K. Heussi, Kompendium der Kirchengeschichte, 13. изд., Tübingen 1931, Ignacio deLoyola, Načela jezuita XVIII.

47 Ignacio de Loyola, Načela jezuita XIX.


биће потпуно прочисти и своју енергију усмери у службу вишег циља.„Чишћење” је било тако интензивно да се Лојола никада до краја није здравстве-но опоравио. „Од времена Манрезе (1522–1523) где је све своје тело заувек осла-био најтежим вежбама за покајање, стално је патио од грчева у стомаку.”48

Још једна од карактеристика нововековне праксе у Лојолиним делима билаје освојена жудња. Лојола као некадашњи војник, што је негде у себи увек иостао, био је фасциниран крсташким ратовима. Спој освајачког духа и побожно-сти универзализовао је идеју светог рата против јеретика односно свих неверни-ка. Тиме је овај вид побожности постао идејно утемељење освајачких походаШпаније за богатство, моћ и вечну Божју славу. Како један аутор наводи: „Овде,код конквисте – Колумба, видимо како се дух славохитне ренесансе, са својимтежњама за моћи и златом, удружује са исто тако јаком религиозношћу, у којој идаље живи идеја крсташког рата.”49

Лојола је отворено заступао идеју неметафоричког рата против неверника,те је стога Фердинанду I саветовао да у покретању некатолика примени отворенират и да за јерес одреди смртну казну. Овакав дух јасно је изражен у „Духовнимвежбама”.50

Основни увиди у природу свести знатно су старији од науке о њој, и служекао база различитим праксама чији је циљ да се њоме овлада. Сазнање да је светзатворен систем, уз истовремену жељу да се на њега утиче, историјски је водилоразличитим видовима институционализовања овог медија у коме свест учествује,а који се може контролисати. Процеси свести укрштају се са процесима концен-трације, али нису идентични са њима, ни по својој динамици („брзини”) ни по ја-сноћи секвенци, ни по теологији. Та неидентичност се може умањити на два на-чина. Свести се или наметне структура комуникације, која попут строге грамати-ке уређује аморфну масу мисли, или се свест увуче у комуникацију, уз захтев дасе „ослободи” свега онога што остане као немушти вишак.51

Лојоли је био веома познат однос између свести и комуникације. „Духовневежбе” демонстрирају супротну решеност: свест је у њима час увучена у комуни-кацију, а час је комуникација утиснута у свест. У том кретању поравнава се теренна коме треба да буду остварена велика дела. Циљ је био: максимално изоштра-вање свести на моделу комуникације, а у идеалном случају, њихово поклапање.Задатак је био олакшан тиме што се ту радило о специфичној комуникацији, о ко-муникацији са Богом. Међутим, тешкоћа је била у томе што свест ипак није ко-муникација, па је за њено „причвршћивање” на ту подлогу увек неопходна додат-на енергија.52 У својим „Духовним вежбама”, Лојола се даље пита како изгледају

48 A. Haas, Die Mystice des Hellien Ignatius, Зборник радова Ignatius Lоyola, Würzburg 1958:H. Bacht, Die truhmonastischen Frommigkeit, Исти зборник.

49 Ignacio de Loyola, Načela jezuita, XX.50 Исто.51 Исто, XXI.52 Исто.


унутрашњи простори свести? Како свест „функционише”, по претпоставкама ње-гове психологије? Одмах одговара, да елементи од којих се састоји свест су ми-сли. Самопроизвођење свести представља, формално посматрано, низање мисли.Лојолина основна претпоставка јесте да се тај процес одвија према одређеним за-конитостима, иако су оне затрпане испод слоја које душа без престанка неконтро-лисано производи. Да би ти слојеви били рашчишћени, индивидуум мора даусмери пажњу на процес произвођења, а не на његове резултате, јер по његовоммишљењу, прости „ток” мисли још увек није свест. Свест је пре присутна у начи-ну трансформисања појединих мисли него у варијацијама његовог садржаја. Утом трансформисању, сматра Лојола, учествују три „духовне моћи”: memoria, in-tellectus, voluntas (сећање, разум и воља). Њихово контролисано активирање бисвест причврстило за структуру божанске комуникације. Због тога је већ у првимвежбама реч о „три душевне моћи”, чак о томе да целокупне духовне вежбе нежеле да буду ништа друго већ вежбе са „три моћи”.53

Лојола даље наглашава да душа није скуп доживљаја већ да је то процес.Оно по чему се процес разликује од фиксиране целине, јесте временитост. Да бисвест уопште постојала она мора не само да трансформише мисли у времену и даих акумулира („у сећању”, као својој потврди идентитета), већ мора „ток” мислида каналише, пре свега у тривијалном смислу искључивања једних и акумулира-ња других. Сећање представља ту операцију селекције. Лојоли је позната активнаулога сећања, и због тога у првом реду захтева његову методску примену. „Дух сесабира”, каже Лојола, описујући делатност сећања. Међутим, моћ селекције,својствена сећању, не сме се препустити сама себи, него се мора фиксирати заоријентир који је подједнако презентан духовном вођи и егзерцитанту. То је, на-равно, мисао о објективном греху. А да би се делатност сећања у потпуности из-двојила као засебни механизам који функционише у систему душе, потребно јеиз ње искључити спољашње утицаје.54

Затим се активира моћ названа размишљање. Мисао која мисли другу ми-сао садржи одлучујућу дефиницију, ону на којој почива „Ја”. Укључивање „разу-ма” омогућава препознавање „прошлих мисли” као прошлости властите душе.Мисао која мисли другу мисао свесна је или може бити свесна разлике која сеиспољава у том самопосматрању. Зато није случајно што „Духовне вежбе” наовом нивоу, дакле, ту где се учвршћује идентитет посматрајућег Ја, захтевају кон-тролисано активирање маште, а затим само сећање.55

Voluntas (воља), као последња моћ душе, представља, по мишљењу Игна-сија Лојоле, мост којим она сама себе напушта. Ту су повучене консеквенце изспасоносне интервенције „духовног вође” у хаосу духова. Воља треба сада да ду-шу доведе у такав облик да Бог може њоме трајно да се служи. Ако вољу најпрепосматрамо у облику „личне воље” (што је противно Лојолиној језичкој употре-

53 Исто, XXIII.54 Исто.55 Исто, XXII–XXIV.


би), онда је њен циљ самоубилачки. Она треба сама себе да укине, да би омогући-ла Божије вођење. То укидање можемо интерпретирати и као „проналажење њеневластите истине”, али је јасно да се ради о сламању индивидуалне воље. Као нидругде, ни ту Лојола не оставља места за нагађање. Самообликовање у духовнимвежбама представља сигурне инструменте за постизање великих циљева.56

Смисао целокупне операције јесте претварање душе у средство, по Лојолиу средство Божије милости. Али, једном претворена у инструмент, душа може по-служити циљевима, због тога што њој самој недостаје евиденција сврхе. Она, до-душе, зна свој општи telos (Богу), али само „Мајстор” (Лојола) комуницира са бо-жанством. Она чију душу он у својим рукама обликује мора му апсолутно верова-ти. У структури духовних вежби тај задатак је утврђен. Безрезервна вера ухаризматичног вођу представља једини мост преко кога се може доспети у подру-чје спаса. Онај, који се препушта вежбама олакшава Богу да се њиме служи каосредством, али Бог му не пружа евиденцију циља коме служи (осим у изузетнимслучајевима, када се изабраним свецима, какав је био и Лојола, показује и потвр-ђује исправност њихових поступака). Учесницима остаје двоструки задатак веро-вања, да верују у „Бога” и да имају поверења у „Мајстора” (духовног вођу).57

Осим тога, систематско разграђивање објективности света и властитог де-ловања у њему, ствара потребу за осигуравањем у трансценденцију. Она је јединиоријентир који може помоћи при чињењу разлике између привида и истине. Натај начин се, као што смо поменули, душа издваја из света. „Тражити Бога у свимстварима” било је основно начело Лојолиног живота. У извештајима савремени-ка записано је да је Лојола остао као in actione contemplativus, као онај који раз-мишља о акцији. Али он, нема сумње, није био нека претерано контемплативнаособа, као што ни овај захтев не води неделатном умирењу у трансценденцију.Напротив, оштрица тог захтева окренута је према свету. У њега је уграђена тем-пирана бомба трансценденције, која треба, када за то дође време, да га разори.Тражење Бога у свим стварима изоштрава диференцијацију горе поменутог Ја исвета, где је Ја она бомба коју треба да темпира сам Бог.58

в) Организација Језуитског реда Организација Језуитског реда потпуно је одговарала његовим главним ци-

љевима: рату са јеретицима и ширењу идеје светске владавине римске цркве у ви-ду њеног папе. Она је тежила томе да сваког свог члана претвори у механичкооруђе, којим би се могло дејствовати у сваком правцу, а цело друштво да претво-ри у једну војску, која би била сва прожета ентузијазмом, само(по)жртвовањем ипрезрењем свега што је било земаљско. У овом Реду поред позната три завета: си-ромаштва, целомудрија и послушности, налазимо и четврти завет, завет безре-

56 О статусу индивидуалне воље са језуитског становишта видети код: Brou-Pis, Gebetsschu-le, des heiligen Ignatius, Kavelaer 1952; Ignaсio de Lоyola, Načela јezuita, XXV.

57 Ignacio de Loyola, Načela јezuita, XXV.58 Исто, XXVIII.


зервног покоравања римском папи. То је био права супротност у односу на пра-вац који је у то доба био заступљен. То друштво је негирало све родбинске обаве-зе. Љубав према родитељима и родбини сматрала се телесном маном, те каотаква је била забрањена у овом Реду. Ко би једном ступио у Језуитски ред, мораоје да се одрекне целе своје родбине. Ред је за њега био отац, мајка и читава род-бина. Он је био обавезан да брани интересе свога Реда, чак и по штету свога рода.Испуњавање наредби и савета старешине, у Језуитском реду сматрано је за најве-ћу врлину, али и моралну обавезу. Нико у овом Реду није смео да пише, нити даприма писма од својих најближих, без знања и одобрења свог претпостављеног.Овај Ред је тежио томе да потпуно зароби човека у целој његовој природи. Језуиту рукама свога старешине није био ништа друго до обичан штап којим је старе-шина располагао по својој вољи.59

Језуитско друштво је себи поставило за циљ да покори цео свет и да га пот-чини папском престолу, а да би могло то извршити, Друштво није жалило својихсила и жртвовало је све. Ред језуита је враћао протестанте римској цркви, васпи-тавао народ и краљеве у римокатоличком духу и свуда и континуирано тежио јед-ном циљу – светској владавини. Један генерал овог Реда обратио се у Паризу јед-ном француском херцегу (војводи) овим речима: „Ево, видите херцеже, из ове со-бе ја управљам не само Паризом, већ и Кином, и не само Кином, већ целимсветом и нико не може да разуме како се то ради.60

Цео живот Језуитског реда одређен је извесним режимом, који на посебанначин „обрађује” личности. Успостављена Правила, која су имала задатак да бра-не језуите, прецизирана су у тзв. „Exercitiama”, које је, како смо већ истакли, са-ставио сам Игнасије Лојола на основу свога живота и својих личних испитива-ња.61 Чланови Језуитског реда делили су се на четири разреда који су били сврс-тани у оваквом поретку:

1. Новиције или ислуженици – обично су боравили по две године у каквомприпремном заводу, где би се подвргавали присмотри и надзору, иако они за товреме нису ништа знали о свом назначењу у Реду. Ту су их стављали под строгинадзор и испитивање, како се не би нашао какав разлог, који би их могао спречи-ти да буду примљени у Ред, као што су били удаљавање од вере, тешки грехови,обавезе према каквом другом реду, брачни живот или телесни недостаци, који сумогли да сметају у обављању њихових дужности. За све то време агенти су са-знавали све неопходно о њиховом личном, породичном и друштвеном животу.Упознавали су се са њиховим навикама и способностима, погледима и намера-ма. За то време новицији су били дужни да издрже шест главних искушења. Мо-рали су цео месец да се удубљују у духовна размишљања, да служе у болницама,да путују без новца, да живе од милостиње, да испуњавају поуке, које понижава-

59 А. Колесников, Улога jезуита, 343–343. 60 Исто, 34561 Весник српске цркве, књ. VI, (1895), 167.


ју човека, да подучавају децу или необразоване људе у вери и да исповедају илизавршавају исповест. Новицији су могли општити или се дружити само са та-квим особама, које би им одредили њихови надређени (ментори). О својим ро-дитељима могли су да говоре само као о већ умрлим, па им је због тога било са-ветовано да прекину сваку везу са својим рођацима. Тај живот искушеника, којије био опседнут разноврсним и прецизним прописима за сваки час у току дана,завршавао се општом исповешћу.62

2. Сколастици – такође су спроводили три горе наведена обичаја, обавезива-ли су се да служе Реду, изучавају црквене списе и у току одређеног времена билиби стављани пред разна искушења и различите пробе.63

3. Коадјутори – могли су да буду духовна или световна лица. Као световналица служили су у Реду као кувари, вртлари, болничари и служитељи разне вр-сте, а као духовна лица, првенствено су се посвећивали васпитању омладине.64

4. Професи – морали су, као и коадјутори, да приме свештени чин и додајуРеду и четврто правило. Оно се састојало у безусловном подучавању и послу-шности према папи, тако да је сваки од професора морао у свако доба дана битиспреман да прими и изврши заповест папину, ма каква она била. То су биле оба-везе Реда и оне су искључиво биле посвећене његовим циљевима.65

Осим ова четири разреда, постојали су још, и тзв. Присаједињени језуити.То су такви следбеници, који су, не примајући монашке обавезе, радили у користРеда и безусловно се њему покоравали. Њих су, обично, називали „Језуити укратком оделу”. Њихова организација, односи према реду и спољашњем свету,њихово лично стање, све је то чињено у потпуној тајности.66

Врховни заповедник Језуитског реда, како смо већ истакли, био је генерал.Он се на ту дужност бирао за цео живот. Имао је безусловну власт, што значи даје могао да поставља лица на све дужности у Реду. Имао је право, такође, да ихуклања и избацује из Реда. Као његови министри помињу се асистенти, а било ихје четири, сваки од њих је управљао одређеним делом земље, или одређеним бро-јем провинција на које је била подељена држава. На чело сваке провинције стајаоје провинцијал. Таквих провинција данас у Аустрији и Немачкој има три, у Ита-лији четири, у Француској, свега заједно седамнаест.67

На челу језуитских месних општина, стајали су тзв. супериори. Таквих оп-штина или породица професа било је три, једна у Риму, једна у Палерму а једна уЖеневи. Општина за exercitiа била је у Риму и Лиону, а било је и много домова зановиције, семинара, колегијума, пансиона или мисија. Уз сваког генерала, аси-стента, провинцијала или супериора, налазио се адмонитор или консултор, који је

62 Исто, 169.63 Исто.64 Исто.65 Исто.66 Исто, 170.67 Исто.


био дужан да их стално подсећа на њихове обавезе. Надзор над провинцијалномуправом вршили су визитатори, које је слао генерал. Благајничком и судскомструком Реда управљали су фрокусатори, а цензуру над делима, која су саставља-ли чланови Реда, вршили су ревизори. Општа скупштина, која се састајала подпредседништвом генерала и на којој су право решавања имали асистенти, про-винцијални повереници, бирала је генерала и асистенте, а по потреби решавала јеи питања о њиховом удаљавању са дужности и утврђивала измене које је генералу Реду учинио, као што је решавала и питања, која су се тицала имовине Реда. Ка-да би се десио неки важан и судбоносан догађај тада се сазивала генерална кон-грегација, у којој су могли учествовати и сви професи. Осим тога, свака провин-ција имала је своју провинцијалну конгрегацију.68

Све наредбе, које су власти Језуитског реда упућивале потчињеним и мла-ђима, морале су, како је раније наглашено, да се безусловно извршавају. Потчи-њени су у тим случајевима били само оруђе своје претпостављене власти. Они су,по раније изнетом цитату, били само „штап у рукама старца”, а та одредница јебуквално била унесена и у Статут Језуитског реда.69

Главна средства која су језуити користили у циљу ширења римокатоличкевере и сузбијања реформације била су: проповед, васпитање младежи и исповест.Нарочиту пажњу придавали су васпитању и образовању омладине, у чему су по-стигли невероватан успех. Језуити су били мишљења да је једно од најбољихсредстава да се у народу сачува стара римска вера, да му се дају добро образова-ни, у римокатоличкој вери, учитељи.70

Када говоримо о облицима организовања и деловања, међу језуитима суврло рано важно место заузели колегијуми. Још за Игнасијевог живота умножи-ше се они пренагло. Ипак се утемељитељ Језуитског реда колебао, пре него јеприхватио ту врсту деловања. Он је, како је познато, замишљао ред организованпреко општинских скупина, које су имале задатак да непрестано путују по светуи притичу у помоћ где је претила већа опасност. А таква покретљивост није себаш лако могла спојити са спољашношћу и једноличношћу колегијалног живота.Било је, осим тога, и политичких потешкоћа. Чланови Језуитског реда множилису се нагло, али ипак нису могли доспети на све стране. Језуити су већ поседоваликолегијуме, али искључиво ради изградње властитог подмлатка. Разни владариподстицали су Игнасија да отвори у њиховој земљи који колегијум, и у ту сврхусу обећавали материјалну помоћ. Те су молбе поспешиле стране новог облика је-зуитског апостолата, иако се сам Игнасије у вези с тиме дуго извлачио и извиња-вао. На крају је 1548. године попустио и следеће године би отворен Универзитету Месини, на Сицилији. Пред крај свога живота дошао је Игнасије на замисао даоснује колегијуме за средње школе. Тако да је у години смрти О. Рибаденеира,

68 Исто, 171.69 Весник српске цркве, књ. VI (1895), 171.70 А. Колесников, Улога језуитског реда, 344.


иначе Игнасијевог миљеника и првог сколастика Реда, он бројао 193 колегијума,од чега 37 у мисијама.71

г) Језуитска послушностМеђу члановима Језуитског реда највећу важност имао је принцип послу-

шности, који је убијао сваку самосталну мисао и чак чинио немогућим сваки ин-дивидуални развитак карактера. Слепа покорност старијем а највише папи, билаје прва света дужност сваког језуита. Темељ Језуитског реда било је уништењесваког индивидуализма, најнезнатнијег индивидуалног живота и угушење свакеизворне манифестације ума.72

Језуитски ред је пасивно, слепо оружје без воље и разума у рукама свог ге-нерала. Језуит мора да слепо врши налоге сваког, од њега самог старијег, па билото и по цену живота, части и највеће срамоте.73

Језуит уништава своју личност, своје људско достојанство, своју индиви-дуалност, које су произилазиле из воље и разума, своју моралну свест и своју лич-ну одговорност. Језуит није више човек, а није ни животиња, већ је он средство,машина, спреман на све. На захтев генерала могао се језуит и оженити уз заклетвуо вечној чистоћи, само зато да би се постигла језуитска сврха.74

Али није било довољно да се језуит слепо покорава, већ је морао и да исто„хоће” и „мисли”, што и старији, који му је наређивао, и да оно што му је наређи-вао, сматра добрим. Онај, који се покорава, није смео „ни на који начин показати,да је његов суд супротан суду вишега”.Онај, који се покорава, морао је да се по-корава пред иним, који је наређивао, као „мртвац” или „пањ”, који се може овамоили онамо на сваки начин носити и положити.75

Ко се покорава, мора да „свој суд” и своју вољу одбаци. Мора да „учинивољу оног вишег од њега својом, и још више, мора да вољу вишега сматра вољомБожјом, и да се потпуно одрекне свога права. Што год је старији заповедао и ми-слио, то је морао нижи да сматра правом и истином.76

Ко би само посумњао у исправност суда старијег, сматран је непослушним.Јер, нижи „мора да свој суд подвргне старијем и да одобрава све што старији на-ређује”. Мора да се „брижно труди, да оно, што старији наређује или мисли, по-стојано брани, а никада да куди”. Мора да држи чврсто „као што је спреман да ве-рује , шта му католичка вера наређује, да буде спреман, да својом слепом тежњом,без икаквог истраживања, чини, што год виши каже”. Мора да „у вишем гледа нечовека, који може да се вара, него Христа, који се не вара”.77

71 G. Barnovelle, Isusovci, 233.72 D. Trstenjak, Jezuiti, 10; Весник српске цркве, 165–66.73 D. Trstenjak, Jezuiti, 10.74 Исто, 10–11.75 Исто76 Исто.77 Исто, 11-2.


Члан Језуитског реда је према старијим исказивао унутрашње страхопо-штовање и љубав. Све то мора да се чини за љубав Исуса Христа. Искључива свр-ха језуитског аскетизма јесте слепа покорност своме Реду. Како је Абрахам слепослушао Бога, и хтео да убије свога сина, тако мора, кажу језуити, да они слепо чи-не све, што им се каже. С тим у вези језуит Косет пише, да је покорности својстве-на смрт и гроб воље, а његов колега Алфонс Родригез каже, да је покорност ве-штина битна за крепост Реда. Ступајући у Ред, показује се своја воља и гроб. Не-потпуна покорност има два ока, али на своју несрећу, потпуна покорност је слепа.Будимо онакви, као да смо посве мртви. Лешина не види ништа, не одговара ниш-та. Тако ваља, да и ми немамо очију, говорио је Родригез.78

Језуит је био „мртвац” како би се мртвачким плаштом покрио људски дух,не на славу Божју, већ наводио у земаљску корист Рима. Зато је језуит Равингамупоређивао језуитску покорност са војничком дисциплином. Јер војник слуша иумире, и зато нема домовина доста круна ни гласа да слави његово јунаштво и ње-гову величину. Довољно је било рећи: „Сутра идете у Кину, чекају вас прогони,можда мученичка смрт” ,након чега би следило беспоговорно: „Да мој оче”.79

Због свега овога, Језуитски ред није никада дао неке самосталне умове којиби били способни да створе неку оригиналност или изванредност, а и искључе-ном члану реда није се враћао ранији углед. По декларацијама генерала Реда Лај-мнеза, језуит је могао и да троши велике суме новца, могао је и раскошно и лепода живи и да се одева, али искључиво ако је то од њега захтевао сам Ред.80

А што се тиче духовних вежби Лојолиних, којима је сваки језуита морао го-дишње да посвети најмање осам, а искушеник пуних 30 дана, о њима је један ин-структор закључио: „Сва та књига право је психолошко ремек дело. Са истини-том виртуозношћу она прониче у човеково срце, у најискреније побуде његове, унајнижа и најгрубља осећања његова.” Ученике су будили ноћу, да им покажускелет, ако су хтели да их мрачно узбуде, а давали су им цвеће, ако су хтели да ихлепо орасположе. Зависно од држања и покретања тела постојала су за учесникеЈезуитског реда извесна правила, по њима поред поста било је и доста удараца.Све је то било у служби покоравања, да се постигне потпуна потчињеност лично-сти Римској цркви. Црквене оце, Тому Аквинског и омиљене језуитске богосло-ве, ученици искушеници морали су изучавати као Свето Писмо.81

Што је црква сматрала за црно, каже Лојола, то је и језуита морао признатиза црно, макар то било и бело. Језуита Беларини Иде ишао је у још већу крајносттврдњом, да чак и грех он мора сматрати својом обавезом, ако то заповеди папа.Гроф Паул, који је напустио Језуитски ред 1893. године, говорио је да: „Језуити-зам убија духовну самосталност својих чланова, уводи их под општи шаблон којисве обухвата и све дави, и самим тим их обара и не даје могућност да достигну

78 Исто, 12.79 Исто, 13.80 Весник Српске цркве, 172. 81 Исто, 173.


природни и правилни развитак.” По истоме, новицији су свака четврт сата пропи-сивали шта он мора да ради. Ако је новициј хтео да попије гутљај воде, или да секористи парчетом папира, књигом или оловком, он је за све то морао претходномолити дозволу. Уз сваког искушеника постојао је, тзв. анђео – хранитељ, тј. дво-јица новиција постојано и сваки дан, у одређено време, морали су узајамно испи-тивати један другог, за све иступе које су учинили. Неколико пута у години спро-вођено је тзв. бијење камењем. Сваки новициј је морао клекнути а остали би гатада морали да коре за његове дотадашње поступке. Тада би био кажњаван, например, за сувише брз или пак сувише спор ход, за одвећ тихо или пак гласно го-ворење и т. сл. Осим тога, новицију би сваке недеље били одређивани неки чла-нови Реда да га надгледају, и тада су они једино са њима могли да опште и сарађу-ју.82

д) Језуитски моралЈезуитски морал је исти као и морал римокатоличке цркве: ултрамонтан-

ски. Он умногоме утиче на римокатолички, јер „црни папа” има у римокатолич-кој цркви готово већу власт, него бели.83

Највећи морално-теолошки ауторитет римокатоличке цркве био је Алфон-со Лигуори. Њега је папа Грегорије XVI прогласио свецем а папа Пио IX цркве-ним научитељем. Шта је он о моралу учио, то су учили пре њега и други, а то јепостало језуитском науком уопште.84

Лигуори је написао дело „Theologia moralis”. Дело има осам свесака, иза-шло је у много издања, и аутору је донело велики углед. То је прави ултра монтан-ски морал. Навешђемо овде само неке мисли: Ко је хтео да убије Тита, али случај-но убије Каја, или ко хтеде да запали кућу Титу, али грешком запали Кају, ниједужан по својој савести да надокнади штету. Ко девојци обећа женидбу, а да тоније озбиљно мислио, није дужан да то испуни, ако је бољи или богатији од девој-ке. Богати браколомци, који дају своју незакониту децу у сиротиште, не требајуда плаћају њихово издржавање, јер сиротишта нису основана само да се помогнесиромашнима, него и богатима услед опасности њиховог гласа.85

Језуит Гири (Gury) је проширио морал Св. Лигуорија са два већа дела на-словљена: „Compendium theologiae moralis” 1866. и „Causа conscientiae” 1881. го-дине. У њима се казује следеће: Ана, која учини браколомство, одговори свомемужу који то наслућује и пита је, први пут, да није учинила браколомство. Она муодговори, да га није починила, а мислила је у себи: ’такво браколомство, које биморала открити’. Је ли лагала?” У сва три случаја ослобођена је од казне.86

82 Исто, 174.83 Исто, 28.84 Исто.85 Исто.86 Исто, 28-9.


Због свега тога, када се младић прима у језуите, испитује се врло детаљно.Испитују га, да ли је просио. Младић се испитује „мудро”, да не би опазио, шта сехоће или да не би сакрио какав грех, због којег не би могао бити примљен у дру-штво. Виши може, кад хоће и колико пута хоће, да загледа у душу нижега и дапретражи сваки делић његове душе. Виши, по томе, има душу нижега у потпунојвласти, па га зато често зове на исповест. Каже се, да су младићи долазили међујезуите „мекани као восак” а касније су их гњечили молитвама и многобројнимисповедима.87

Свима је међу језуитима било допуштено да вишем, као оцу, кажу све, штако ради, било то крупно или ситно дело. Дакле, сви су се бавили потказивањем,од највишег до најнижег. Тако се код људске индивидуе калупила језуитска маса,која не мисли својом главом „не осећа својим срцем”. Сваки језуит имао је правои дужност, да одаје своме вишем, кад хоће и колико хоће, чак и о свом рођеномбрату. Да би се денунцијант ослободио стида, говорило му се: „Права на добарглас у језуитском реду нема више за живота”.88

Денунцијација се међу језуитима чак и неговала. Зато се денунцијант нијеодавао, већ га је штитила тајност. На тај је начин Језуитски ред васпитавао својечланове да буду денунцијанти. Међу језуитима је било разних префекта, који бијављали својим старијима све шта се догађа у њиховом окружењу, посебно за вре-ме одмора и шетњи, кад су се чланови осећали слободним.89

Генерал Језуитског реда и провинцијал именовали би за сваку језуитску„кућу” консултанте, чија је дужност била да пазе шта раде појединци, били нижиили виши, како би могли све да пренесу у одређено време ректору, провинцијалуи генералу. Осим кућних консултаната постојали су и они провинцијски. Њиховосе деловање протезало на целу провинцију. Сваки виши, супериор, ректор, про-винцијал и генерал, имао је дужност према пропису адмонитора, који је бдио надприватним и службеним владањем великих, како би могао све да саопшти виши-ма. Сваком вишем могао се доделити помоћник (socius collateralis). Он није биодужан да му буде послушан, али је морао, због других, да му исказује своје стра-хопоштовање. Он је извештавао провинцијала или генерала о деловању свога ви-шег.90

Језуит је морао да буде и чудан, а за то су постојала и посебна правила. Евонеких од њих: за време одмора не сме се глава окретати ни на ову ни на ону стра-ну, него се она мора држати достојанствено, ако је то потребно, а ако није, онда сетело држи усправно. Очи се морају понајчешће оборити, и не сме се унаоколообазирати. Кад се говори, супарнику се не гледа у очи, већ под очи. Уста не смејуда буду ни превише стиснута, ни превише отворена. Лице нека одаје више ведри-ну него жалост. Одело језуита мора да је чисто и уређено верском пристојношћу.

87 D. Trstenjak, Jezuiti, 15.88 Исто, 15-6.89 Исто, 16.90 Исто.


Руке, ако не подижу одело, треба да се држе мирно. Ход језуите мора да је умерени без журбе, ако није нужде. Ако је на окупу више језуита, морају да ходају подвојица или тројица у реду.91

Чланови Језуитског реда морају да се исповедају сваких осам дана. Великиодређују исповедника за све језуите. Сваки мора да има свога сталног исповедни-ка, коме мора да преда сву своју савест. Без дозволе вишега језуит се не сме испо-ведати никоме, већ једино своме исповеднику. Ко се не исповеда у одређено вре-ме, одузима му се тако дуго телесна храна, док не узме ону душевну. Ко се испо-веда спољњем свештенику, који није језуит, сматрати ће се та исповест смртнимгрехом.92

Будући да су језуити били добро средство свог Реда, они су се раширили поцелој Европи, заузели половину Азије и Америке. Било их је на свим могућим по-ложајима и службама. Али нигде међу њима не могу да се виде посебно истакну-ти појединци, „људи далеког погледа”. То је зато, јер је сваком језуиту била слом-љена његова особеност, свака верска индивидуалност”. Такви су били сви члано-ви реда, од најнижег до генерала.93

Темељно начело језуитског морала гласио је да „циљ оправдава средство”.По језуитском моралу могло се лагати, лажно сведочити, убити и отровати, по-себно ако се то чинило због части и интереса Језуитског реда. Морал тога реда једозвољавао и подмићивање. Због тога су их папе проклињале, а владари и народигонили из своје земље, јер су својим схватањем морала, често били опасни за др-жаву, културу и конфесионални мир.94

ђ) Језуитско школствоЈезуити су посебну пажњу обраћали на васпитање и образовање омладине.

У тој области постигли су невероватан успех. Језуити су били мишљења, како јето већ раније истакнуто, да једно од најбољих средстава да се у народу задржистара римска вера јесте то да му се дају добро образовани учитељи у римокатоли-чкој вери. На тај начин, језуити су доспели и до универзитета и ту су радили са ве-ликом марљивошћу, радећи чак и за време школског распуста. Зато су и стеклиглас најбољих стручњака у обучавању омладине.95

За сиромашне ђаке језуити су оснивали посебне школе, предавајући у њи-ма бесплатно, а неке од њих издржавали су и о свом трошку. У свим школама, каои на универзитету, језуити су највећу пажњу обраћали на веронауку, предајући јеу строго католичком духу. Деца и омладина, која су излазила из ових школа, биласу побожна, обраћала су пажњу и на најмање ситнице у вршењу верских обреда,а римског папу сматрала су за Христовог намесника на земљи. Али језуити се ни-

91 Исто, 17.92 Исто, 18.93 Исто, 21.94 Исто, 32.95 А. Колесников, Улога језуитског реда, 344-45.


су ограничавали само на обучавање народа у школама и на универзитету, већ супостајали и царски духовници, исповедници и наставници царске деце. Ту су ра-дили још преданије, те су владаре и њихове наследнике васпитавали у духу римо-католицизма и мржњи према протестантизму. Овако обучени владари били сучесто играчка у рукама великих језуитских васпитача, па су исти такав свој радпосветили борби против протестантизма. У XVI веку два језуитска ученика Фер-динанд II и Максимилијан I отворено су иступли у корист римокатолицизма, пасу својом царском влашћу прогањали и уништавали протестанте.96

„Синови владарских кућа, племића, богатих и моћних сталежа пуне још иданас језуитске учене заводе (пензијонате). Њихове су школске зграде велике илепе, заправо, дивне и сјајне, а дворане за концерте и позоришне представе кра-љевске, али само оне за аристократију. Све је то било због спољашњег ефекта ида се примаме синови велике господе. На концерте и представе долазе прве држа-вне и црквене главе. Све, што је најодлучније, најотменије и најбогатије, позивасе на те сјајне забаве. Ученичке јавне представе, пуне помпе и лепоте, приређујусе да се свет диви одличној језуитској настави, па да прича и разноси ту славу.”97

Међу облицима језуитског апостолата врло важно место заузимали су ко-легијуми. Још за Игнасијевог живота намножили су се они пренагло. Иначе сеутемељитељ Реда дуго колебао, пре него што се прихватио те врсте делатности.Он је, како је познато, замишљао Језуитски ред углавном у облику апострофскихскупштина, које би имале задатак да непрестано обилазе по свету и притичу у по-моћ где је претила већа опасност. А таква покретљивост не да се баш лако сложи-ти са сталношћу и једноличношћу колегијалног живота. Језуити су већ поседова-ли колегијуме, али искључиво за изградњу личног подмлатка. Међутим, тешкеприлике захтевале су такође и хитно оснивање завода за морално и интелектуал-но усавршавање световњака. Зато су разни владари подстицали Игнасија да отво-ри у њиховој земљи који колегијум, и зато су обећавали и материјалну помоћ. Тесу молбе очигледно поспешиле отварање новог облика језуитског апостолата, иа-ко се Игнасије изпочетка тако дуго извлачио и извињавао.98

Напокон 1548. године Игнасије је попустио. Следеће године би отворенУниверзитет у Гандију (Шпанија) и Месини на Сицилији. На тај корак навео јеЛојолу његов апостолски динамизам и стварно посматрање прилика, како је он тоиначе чинио. Основани универзитетски колегијуми нису били намењени самосхоластицима Реда, већ и спољној употреби.99

Године 1576. основана је и језуитска гимназија, дакако према пропису, свеликим слављем и парадом. Њени ђаци приказиваху у сјајним римских кости-мима цара Константина, а четрдесеторица од њих водили су после представе им-ператора градом, који се као тријумвир возио на римском четворопрегу.100

96 Исто, 345.97 D. Trstenjak, Jezuiti, 72.98 G. Barnovelle, Isusovci, 232. 99 G. Barnovelle, Isusovci, 232: Ignacio de Loyola, Jezuiti, 198.


На тај начин се број школских колегијума брзо ширио. Од четрдесет та-квих установа, које је Игнасије одобрио, барем њих 35 је било у пуном послу кадаје он умро, иако је свеукупни број језуита био мањи од 1000. Кроз 40 година бројсе колегијума попео на 245, а 1773. године, када је Ред папиним декретом укинут,он је имао 845 таквих институција смештених по Европи, Северној и Јужној Аме-рици, Азији и Африци, али су већим делом тада пропале. Колегијуми су осталисамо у Царској Русији, где царица Катарина није дозволила да се декрет о укину-ћу Реда објави.101

После поновне успоставе Језуитског реда (1814), која је између осталог би-ла мотивисана потребом Цркве за искусним васпитачима, језуити су се одмахприхватили педагошко-дидактичке делатности, али бурни XIX век спречио је си-гурну обнову језуитског васпитања. Но, упркос тим потешкоћама колегијуми сусе развили међу млађим нараштајима у Америци, Индији и Источној Азији.102

У XX веку, нарочито после Другог светског рата, долази до новог процветајезуитских колегијума, с обзиром на број и њихову величину. Данас Језуитскиред има 2000 васпитних установа различитих типова и нивоа. У њима ради 10.000језуита у најужој сарадњи са близу 100.000 лаика, на васпитању више од милиони пет стотина хиљада деце, омладине и одраслих у 56 држава, укључујући и држа-ве бивше Југославије (отприлике четири такве установе: две средње и две ви-ше).103

Настанак колегијума уско је повезан са појавом универзитета. Када су се уXII веку студенти почели окупљати у новим средиштима учења, градови нису би-ли спремни да прихвате неочекивани пораст становништва, па је проблем сме-штаја постао врло актуелан. Како је просечна старост студената који су започиња-ли студије била 15 или 16 година, родитељи и свештеници, забринути за њиховморални живот у атмосфери растућих универзитетских центара, тражили су некорешење за смештај и њихово издржавање како би млади студенти били надгледа-ни. Пример су нашли у монаштву које је имало устаљен заједнички живот саодређеним временом за молитву, рад, учење, предавање и одмор. Било је препо-ручљиво следити такав живот под надзором поглавара или капелана који је тре-бао водити студенте у њиховом духовном животу и проблемима. Први такви ко-легијуми основани у Паризу били су просторије за смештај студената који су по-хађали предавања на универзитетима. Тај пример су убрзо следили и другиградови. Разни други редови такође су подизали сличне зграде за смештај својихстудената схоластика. Средином XIV века, почела су предавања у просторијамаза смештај, али академски ступњеви делили су се на универзитетима.104

100 D. Trstenjak, Jezuiti, 72.101 Ignacio de Loyola, Jezuiti, 198.102 Исто.103 Исто.104 Исто, 187.


Сам Игнасије посветио је читаво четврто поглавље својих „Конституција”питању студија за подмладак Језуитског реда са свим питањима која се на то од-носе: оснивање, одржавање, структурирање колегијума и универзитета, распоредпредмета, питање уџбеника и метода рада, питање поделе академских ступњева,примање нових студената у колегијуме и на универзитете, како чланова Језуит-ског реда тако и оних спољних.105

Према „Конституцијама” колегијуми и универзитети су две различитеустанове. У свакој од њих је на челу ректор, који може бити иста личност за обеустанове. На појединим факултетима на челу је декан.106

Универзитети Језуитског реда су према истим Kонституцијама имали даобухватају следеће факултете: Humaniora, Artes и Tеологију. Евидентно је да јеконцепција универзитета оног времена битно другачија од ове данашње. Онаобухвата и неку врсту средњег образовања са садржајем сличним данашњем фи-лолошком факултету, иако су се студије Humaniora спроводиле у склопу универ-зитета на свом за то предвиђеном факултету. Такве студије су називане нижим, иза разлику од студија на осталим факултетима није се на њима постизао академс-ки степен, а студије на њима започињала су деца.107

Студије Humaniora обухватале су студије језика (углавном латинског) икњижевности (углавном римске). Грађа је била распоређена у пет годишта: тригодине граматике, једна година Humaniora у ужем смислу речи и једна, последњагодина реторике.108

Artes или Scientiae naturalis (не сме их се помешати са данаштим природноматематичким наукама) обухватале су логику, филозофију, природне науке, фи-зику, етику и математику. Конституције за те студије предвиђале су најмање трии по године или седам семестара студирања.109.

На студијама теологије изучавало се Свето Писмо, схоластичка теологија ипатрологија (Лојола је то називао позитивном теологијом). За редовне студије те-ологије биле су предвиђене четири године или осам семестара, а за добијање до-ктората још две године студија, док се титула магистра (magistar artium) добијалапосле редовно завршених студија на факултету природних наука.110

За оне који нису били надарени, студије су могле бити скраћене и поједно-стављене, осим ако због својих других позитивних особина (на пример: способ-ност управљања, велика разборитост неопходна за исповедање) именоване особенису заслуживале да иду на више студије.111

105 Исто, 199.106 Исто.107 Исто.108 Исто.109 Исто.110 Исто.111 Исто.


Литературу за студирање на факултету humaniora требало је тражити међуделима грчких и римских класика, док су темељ студија на факултету artes сачи-њавала углавном Аристотелова дела. На Теолошком факултету се као извор сту-дирало Свето Писмо, дела светих отаца, тзв. позитивна теологија, а за схоласти-чку теологију дела Томе Аквинског, и евентуално дела Петра Ломбарда. Лојолаје задржавао наду да ће други чланови Језуитског реда саставити теолошка дела,која ће бити савршенија од дела Magistra Sententiarum (П. Ломбардо).112

Школски колегијуми нису били једнаке вредности. Није ту било јединстве-них принципа ни истих метода. Они су се равнали, колико је то било могуће, је-дино према оскудним упутствима, што их је Игнасио слао свим установама Реда.А те су смернице биле намењене у првом реду васпитању схоластика Језуитскогреда. Зато је његов генерал Клаудио Аквавива (Acquaviva) (1581–1613) одлучиода реорганизује васпитни рад Реда. У ту сврху он је наредио да се прикупе исто-ријски подаци из свих колегијума и да се пошаљу у Рим. На темељу тих докуме-ната израдио је одбор од шест искушених отаца jедан научни план, који је генерал1586. године послао у све колегијуме на посматрање и проверу. У тој активностинацрт је био исправљен и допуњен, а 8. јануара 1599. године коначно је био издат.То је чувени „Ratio studiorum”, научни план, који ће од тада кроз два века битизакон за сву школску обуку у Европи.113

„Ratio studiorum” није ништа друго до примена разрада дидактичког систе-ма Језуитског реда састављеног на темељу четвртог поглавља његових Constitutiaи стечене дотадашње праксе у раду колегијума и у раду на универзитетима. Он се,у начелу, ограничава на студије. Питањем васпитања дотиче се само у вези са сту-дијама, као што се и осталих питања четвртог поглавља Constitutia дотиче самоуколико се она непосредно тичу студија.114

Овај систем има четири верзије. Прва је објављена 1586, друга је започетаисте године али никад није обелодањена (тек је недавно пронађена у рукопису).

Трећа верзија је објављена 1591, а четврта 1599. године. То је уједно и по-следња верзија тог документа.115

„Ratio studiorum” није одређивао само спољни оквир живота у колегијуми-ма, нити се ограничавао једино на то да одреди људе који су се требали бринутио васпитању и обуци полазника.Тај план пружа и неки програм и методе школскеобуке, он прописује, како се те методе требају да примењују и у каквом духом мо-ра бити васпитање пружено. У њему су напослетку сабрана и сва битнија начелаопштег васпитања као и верска и општа надградња. Иако је цео тај план писан на200 малих страница, у њему су често биле навођене и најмање ситнице, које суипак биле од велике важности, а уједно су показивале како је тај нацрт врло про-мишљен и добро заснован. У њему се може наћи и понека несавршеност. Али у

112 Исто, 200.113 G. Barnovelle, Isusovci, 233-34. 114 Ignacio de Loyola, Jezuiti, 200.115 Исто.


целини „Ratio studiorum” je пример образовног приручника, где је све доследно иврло прецизно наведено, где се све међусобно допуњава и учвршћује. То дело јеплод дуготрајног искуства и оштроумне разборитости. По важности стоји оно да-леко иза „Духовних вежби” и „Установа”, али заједно са њима сачињава тројство,из којег извире успешно деловање Језуитског реда.116

У анализи овог научног плана не сме се заборавити ни време у којем је ононастало. Велика је, а нажалост и врло честа грешка што људи када проучавају је-зуите посматрају их као неки затворени круг, потпуно независан свет, као људекоји су живели изван простора и времена. Из тог разлога приписује им се многотога, као да је то искључиво њихова својина, а истина је да су они резултат време-на у којем су живели.117

Ratio studiorum настао је у време процвата хуманизма. А то је време понов-ног откривања науке, повезано са неописивим одушевљењем и незаситим радомна младој науци. Латинске су се старине откривале са исто таквим одушевљењемкао кад је откривена Америка. Људи су се одушевљавали старим делима из обла-сти уметности. Нажалост, та је снажна струја уједно била прожета и паганством аодисала је и охолошћу. Претила је зато опасност да се ренесанса уједини коначноса протестанским кривоверјем. Сакупити разбијене остатке схоластике и кренутипротив те ослабљене струје, значило је осудити се унапред на неуспех. Зато суИгнасије и његови следбеници, наследници одлучили да очисте хуманизам од па-ганства и тако га учине савезником, а временом, и да га покрсте.118

Стога је погрешно и мишљење да је Ratio studiorum неки револуционарниподухват, самовољна новотарија. Језуити нису својим школским системом ство-рили никакву невиђену образовну методу него су само вешто искористили стварикоје су већ постојале. Они су сакупили све податке, онда су их, ваља признати, натемељу великог искуства, у много чему изменили и обновили. ОригиналностRatio studiorum-а састоји се у томе што су језуити по том плану увели у педагогијуонога доба извесно јединство и организовали је по одређеној методи, слично каошто су Духовне вежбе увеле у духовни живот неке посебне методе. Према својојприродној тежњи за прилагођавањем језуити су уградили тај нови систем и у пси-хологију ђака. Већ је француски школски систем познат као Modus parisiensisимао ту предност над ранијим Modus italicus, што је поседовао успешна образов-на начела, био сређен, јасан, посебно када је у питању изградња карактера, је-динство у обучавању, подела на разреде, а нарочито у томе, да је за темељ обукеодредио латински језик. Modus italicus, напротив, није захтевао тако строгу поде-лу на разреде, па је ђак могао полазити у исто време више разреда, а предмети сусе проучавали без реда. Овај нови језуитски план усвојио је све корисне стварипариског система и дао му нову снагу на тај начин што је од тог још увек несавр-шеног програма направио јасно одређени, рационални, методски и прогресивни

116 G. Barnovelle, Isusovci, 234-35.117 Исто, 235.118 Исто.


план. У том смислу унео је Ratio studiorum у педагогију заиста видљиву и правувредност.119

Овим педагошким програмом, свакоме, који је суделовао у животу и радууниверзитета, прецизно су биле означене дужности и овлашћења. Тачно је билараспоређена структура студија, почевши од структуре предавања, дневног реда,распореда часова, учесталости обнављања градива, као и упутстава за одржавањеиспита у недељи, месецу и години. Спроведена је дисциплина у раду на факулте-тима, с обзиром на обавезност слушања предавања, поштовало се правило о ти-шини која је потребна за студирање, кажњавали су се прекршаји, али, што је та-кође битно: овим програмом биле су предвиђена и награде, такмичења и другаодликовања студената језуитских универзитета.120

Овај студијски програм је у свом даљем раду захтевао концентрацију и це-ловитост студијске грађе. То је било посебно важно с обзиром на ниже студије,које отприлике одговарају некадашњој гимназији од осам разреда, али су и те сту-дије спадале у универзитетске, као нека врста припреме за универзитетске науке,не само зато да се студентима пруже неопходне вештине у употреби латинског је-зика на којем су се држала универзитетска предавања, већ и да им се пружи не-опходно предзнање и образовање без којег не би могли да прате даље студирање.Али, што је још значајније, Ratio studiorum је потенцирао концентрацију на при-родно уско подручје, то јест на латински језик и римску књижевност, што је за ре-лативно кратко време омогућило да се постигне солидно теоријско и практичноовладавање грађом. Слична концентрисаност грађе постоји и код студирања тео-логије и филозофије. У теологији је све полазило од Светог Писма, догматике иморала. У општем распореду грађе нема, на пример, црквеног права, литургије,црквене историје и још неких других предмета који се данас уче на Теолошкимфакултетима.121

У филозофији се више изучавала историја филозофије као главни предмет,него аристотеловско-томистичка филозофија. Концентрисаност се постизала иселекцијом способних за обичне студије. Мање способним омогућавало се лакшеи краће студирање с тим да нису моли достићи све академске нивое.122

На сва три факултета по Ratio studiorum-у предавања су била обавезна, запрофесоре да их одржавају, а за студенте да их прате. Тако су била обавезна и по-нављања у облику испитивања не само новије грађе, већ и оне старије. На сва сусе три факултета одржавале тзв. академије на којима су могли суделовати бољиђаци декламацијом, читањем састава и држањем говора. На два факултета испитису били редовни, како недељно тако и месечно. Држани су јавно. Захваљујући ко-ришћењу фондова библиотека студенти су редовно сређивали своје белешке ипредавања. Постојала је и могућност приватног ангажовања професора. Студенти

119 Исто, 237-38.120 Ignacio de Loyola, Jezuiti, 202.121 Исто, 203.122 Исто.


су убрзо добили све неопходне уџбенике, које су написали њихови професори. Уто време настало је, између многих, и дело од епохалног значаја за филозофију итеологију – црквено право. Да наведемо само „Disputationes metaphysicae” Фран-циска Суареза, која је прва систематска онтологија уопште.123

Кроз пет нижих разреда хуманистичких наука, у којима су проучавана триглавна предмета: граматика, хуманиора (старогрчке и староримске науке) и го-ворништво, ишли су језуити као и сви остали васпитачи у периоду ренесансе каједном циљу: ка говорничкој вештини, која је у оно доба значила готово све. Је-зуитско говорништво не сме се посматрати у његовом данашњем значењу, јер бито значило свести целу културу XVI века на језички формализам. У оно добаимала је она много шире значење. Говорништво је означавало умешност, ценилосе човеково лепо изражавање, али је оно истовремено подразумевало и познава-ње ствари, о којој је требало говорити и вештину правилног мишљења. „Јер самосе оно може право рећи, што се право схватило.”124

Идеал не само језуитског већ и целог хуманистичког васпитања била је го-ворничка вештина, а као средство да се до ње дође, служило је добро знање латин-ског језика. Језуити су латински језик, и то бирани латински, спровели не само уобуци, већ су га увели и у свакодневни живот својих колегијума. Кад би се, например, који ђак обратио професору на матерњем језику, а не на латинском, утом случају не би добио никакав одговор. Многи се данас ишчуђавају над чиње-ницом да су језуити тако много жртвовали матерњи језик. Истина, школске веж-бе су превођене са латинског на матерњи језик и обратно. Али треба истаћи да јеRatio studiorum признавао за рад у колегијумима једино латински језик. Штавишесаме граматике су биле штампане на латинском језику. За тај недостатак нису би-ли одговорни само језуити јер је латински језик био, начелно, правило целогобразовања у XVI веку.125

Ratio studiorum није посебну пажњу поклањао ни предавању историје. Алини то није било само до језуита, већ до чињенице да је то био XVI век. Истина,изучавање историје је у том времену доживљавало процват, иако се бавило једи-но старим веком. Али су је и тада сматрали привилегијом, доступном само зрелимљудима. Зато за историју није било места у хуманистичком школском програ-му.126

Језуити нису били никакви начелни противници проучавања историје ниматерњег језика. Учење латинског језика било је у то доба нормална, опште при-хваћена ствар, тако да не само да језуитима не би дошла на памет помисао, већ нибило ком другом обичном човеку, да тај обичај брани или напада. Латински језикје био у то доба средство споразумевања у целој Европи. Није било необично, данеки ђак започне студије у Паризу, а заврши их у Риму или на неком другом уни-

123 Исто.124 Ignacio de Loyola, Jezuiti, 203; G. Barnavelle, Isusovci, 238-39.125 G. Barnavelle, Isusovci, 239.126 Исто, 240.


верзитету. Без латинског језика није се такво прелажење могло ни замислити.Исто тако, XVI век није познавао ни из далека као што је то данас, овај, нама до-бро познат национализам. Ондашњи васпитачи нису уопште постављали питањеда ли латински језик има можда такву васпитну вредност, па се ни Ratio studiorumније тим питањем много бавио. Говорити латински било је у оно време толикоприродно „као и путовати пешке”.127

Граматика се на факултетима у XVI веку није предавала као посебан пред-мет, већ се изучавала упоредо са читањем књижевних дела. Средиште школскихпредавања, према којима је било усмерено све друго, било је читање и тумачењелатинске класике. А како је сврха целог образовања било говорништво, главниузор, а који је Ratio studiorum препоручивао као обавезно штиво, био је уз Квин-тилијана, узор свих говорника, Цицерон. Иако је овај школски програм посвећи-вао велику пажњу проучавању говорничке вештине и снаге, не треба на то гледа-ти као да је хуманистичку поуку чинило само усиљено вежбање говора. Говор-ништво је било само средство, које је према духу времена требало да помогне чо-веку да научи лепо и вешто да се изражава. У хуманистичким школама није севежбало само декларативно, већ су се предавали сви тада познати предмети: пе-сништво, историја, нумизматика, географија, природне науке, етнологија итд. Та-ко је ђак на крају студија могао знати и познавати све, што се онда на научномпољу требало стећи.128

Од школског програма, како је то наглашено у Ratio studiorum-у, много јетога ишчезло, посебно током последњих сто година. Данас је једноставно неза-мисливо да би језуити у својим колегијумима свуда могли увести, и у школама иу књигама, као и у свакодневном ђачком животу, искључиво латински језик. Иони се морају понашати у складу са државним прописима. Морају применити имноштво нових предмета. А тиме се окрњила целина старог хуманистичкогшколског система. Ипак је остало нешто врло битно и вредно: брига о општемобразовању ученика, која је била основна тежња тог система. Језуити се и данас утом образовању понашају исто као и пре двеста година. Само што им сада у томобразовању не помаже дух времена, како је то било некада. Они се данас морајуборити против модерних тежњи за специјализацијом. Идеал XVI, XVII и XVIIIвека којем су језуити били тако верни, био је свестрано образован човек. Идеалданашњег времена јесте, напротив, политехник. Међутим, нису ни језуити посеб-но одбацили специјализацију. Они су се њом служили, кад је требало, као и сасвим другим, што се дало корисно употребити. Сведоци тога су многи славни је-зуитски стручњаци.129

У почетку није било интерната. Колегијуми су били нека врста средњо-школских факултета. После школских часова студенти су били потпуно слободни.Ректор, префект студија, који је био врло важна личност у језуитском образовном

127 Исто.128 Исто, 241.129 Исто, 243-44.


систему, затим префект дисциплине, професори, сви су вршили своју дужност ушколском обучавању. Осим тога сви су они били и иначе у непосредном контактуса ученицима и студентима. Они су са њима разговарали, делили им савете, орга-низовали им школске свечаности и присуствовали такмичењима сваке врсте.130

На тим колегијумима стасавао је бројни подмладак за Језуитски ред. Билаје то последица бесплатног школовања, које је Игнасије Лојола као апостолскусврху поставио као начело. Богати и сиромашни, племићи и сеоска деца, сви суони живели и учили заједно. Колегијуми нису смели бити подчињени ни једномсталежу. Језуити су се, такође, верно држали и Игнасијевог начела, да се у школ-ске колегијуме примају таква деца, за коју се претпостављало да ће касније у жи-воту имати велики утицај. При томе се није толико гледало на социјални положајученикових родитеља „већ у првом реду на умну надареност и на племенитостњеговог срца”.131

Школски колегијуми у XVI веку разликовали су се нажалост битно од онихстарих по томе што су постали интернати, у којима се морало плаћати за издржа-вање ученика. Тиме је великим делом ишчезло оно, што је колегијуме чинило не-када. Ишчезла је присна сарадња између породице и колегијума. Сва морална иинтелектуална сарадња ђака зависила је сада једино од колегијума, и поред тогашто су они и даље узимали у обзир и жеље родитеља, њихове финанцијске могућ-ности. Било је то за живот колегијума дубоки преокрет, који су језуити моралиподнети као и раније толико других. С друге стране обавезно плаћање уништилоје и ону сретну мешавину богатих и сиромашних ђака, која има толику образовнуи васпитну вредност.132

У данашње време, упркос свих прогона, презира и напада Ratio studiorumје актуелан школски систем, иако се понеки његови прописи у данашње време ви-ше не могу примењивати. Тај програм садржи оригиналност, да на, прожету ду-хом вере, интелектуалну изградњу ђака, плодно допуни хуманистичке науке Ари-стотеловом филозофијом, а затим теологијом. Али управо те апостолске црте је-зуитског васпитног система, напада и прогони модерни лаички дух и слободнози-дарски универзитети. С друге стране, није ни у складу са данашњим духом ужихспецијализација, јер Ratio studiorum хоће да васпитава и образује комплетне љу-де. А модерни дух тражи: „радије нека нестане поштењака, него да се смањи бројтехничких стручњака”. Тај дух је сасвим супротан духу који је садржан у Ratiostudiorum-у. Овај систем је створен за хришћанство, а хришћанства нема више ујавном животу. Зато не преостаје ништа друго, него се прилагодити неизбежними донекле корисним стварима модерног развоја. Али, то је тежак посао, посебнозато јер непрегледни број кадрова и непрестано мењање школских програма оте-жава сваку реформу Ratio studiorum-а, која би вредела за све прилике.133

130 Исто, 244.131 Исто.132 Исто, 252-5133 Исто, 254-55.


Гледано на тај начин, засад је могуће само једно решење: применити у ко-легијумима све оне ствари из Ratio studiorum-а које имају праву вредност. Алиосим сметњи, што су их проузроковали присилни државни школски прописи, ипрогони са свих страна, језуити су се суочавали и са проблемом недостатка шко-лованих људи, у свом настојању да се почне са применом Ratio studiorum-а. Умногим земљама постојали су, на пример, колегијуми где се цело језуитско вас-питно особље састојало од ректора, префекта и још понеког професора, а осталису професори били свештеници. Јасно је да је у таквим условима било немогућестворити колегијуме, који би одговарали потребама времена, а уједно који би семогли такмичити са колегијумима старог Језуитског реда. Из свега тога може сезакључити, да језуитски школски колегијуми од 1814. године и даље живе, и да-нас поседују све добре и слабе стране као и све друге католичке средње школе.Али, нестало је оног њиховог некадашњег првенства.134

Уосталом, језуитски школски систем је само израз Језуитског реда, па такои „израз бескрајне себичности”. Језуитска наставна основа није била састављеназа сваколику омладину, већ за младеж која је била посвећена реду, за „схоласти-ке”, за „наше”, како кажу језуити. Све је било усмерено у корист Реда. „Спољни”ученици нису главна преокупација језуитског школског система и језуитима„није до напретка ученика и до развоја науке, него до развоја језуитског духа”.135

е) Језуитски став према чистоћи и сиромаштвуПо својој заклетви „језуити морају да буду чисти телом и душом као анђе-

ли”. Међутим, код испуњења овог захтева кроз време њиховог деловања, било једоста проблема, немара и прљавштина. Језуити су по Давору Трстењаку, посећи-вали жене без икакве пратње и „код њих дуго остајали”. Било је жена које су ис-поведали „сваки час”, бесрамно дуго, али „мило и сложно”. Језуит Иван АдамШал (Schall) (1594–1669) је, на пример, на кинеском двору стекао велико повере-ње. Беше одличан математичар и астроном. Цар му даде велику слободу па је„живео с лијепом госпођом, која му роди два сина”.136

Језиут Мена, „ванредно учен човек, кога сви искаху као какво пророчи-ште”, увери једну жену, која се њену исповедала, да сме с њиме живети као у бра-ку. Он се сам пријавио, али је ипак умро ни од кога ометан у Језуитском реду. Ијезуит Жирар (Girard) заведе Катарину, коју је исповедао, „занесе је у неко хисте-рично стање и поступа с њом животињски”. Она је затруднела, али је плод изгу-била и постаде опатица, „али је и даље наставила да немарно живи са својим оцемисповедником”. И једна дворска дама у Грацу затруднела је од jезуите Caprevi-ziusa.137

134 Исто, 256.135 D. Trstenjak, Jezuiti, 74.136 Исто, 24.137 Исто, 24-5.


Ко је живео у Реду, био је убеђен да храна, пиће, одело и кревет морају дабуду онакви, како је то већ доликовало сиромашнима. Сиромаштво је требало дасе воли „као чврсти зид Реда и да се чува у својој чистоћи”. Требало је да сви, помишљењу језуита, „воле сиромаштво као мајку”. Ни са једном се ствари, по ми-шљењу истих, није смело служити као својом и сви припадници овог Реда моралису да буду спремни да просе на туђим вратима, ако то захтева покорност и нуж-да.138

Сви чланови Језуитског реда, морали су да буду спремни и да дају без нак-наде, све оно што су на исти тај начин и били примили. Нису смели ни молити нипримити какву стипендију или милостињу као плату за мисе, предавања, посетеили за друге ствари, које је обављао Ред. Тако је гласила заповед.139

Све је то, како каже Давор Трстењак, било забележено на папиру, а у живо-ту је „бивало сасвим другачије”. Језуити су просјачењем и другим начинима на-гомилавали велико богатство. Они су умели да стекну велики иметак, и у томе субили прави уметници. Наговарали су богате госпође да постану опатице, како бисе на тај начин докопали њиховог богатства. Исповедајући их, наговарали су их,на њима својствен начин, да им оставе сав свој иметак.140

По ставу истог црквеног аутора, језуити су се добро хранили, и у том погле-ду нису били никакве аскете. Пред светом су се често приказивали као сиромаси,којима је требало доделити милостињу, а код куће су се „частили и гостили”.Имали су „красне виле с лепим вртовима”, где су се састајали и уживали не самоу „добром мирису”, већ и у изврсним јелима и пићу. Куповали су лепе куће и ве-лика имања, за које је требало платити „грдне милионе”.141

И Давор Трстењак наглашава, да се језуитима с правом приговара, да су каои министри гомилали велика богатства. Папа Гргур XIII дозволио им је да тргујуу обе Индије. Бавили су се поморством, трговачком морнарицом и другом трго-вином. Правили су и продавали чудотворне реликвије, Игнасијеву и Ксавијеровуводу итд. Бавили су се и прекоморском трговином и били конкуренција трговци-ма које су и финансијски упропаштавали. На разне стране света ширили су својевелике послове и своје бродове. Језуити су одлазили у Индију да проповедају је-ванђеље, а постајали су велики и лакоми трговци. Имали си и своје банке, чак и уРиму. Кардинал Торнон (Taurnon) је тврдио да су у Кини језуити узимали 25–27,па чак и 100% на име камате за уложени новац.142

Само „горњонемачка провинција” Језуитског реда добила је у периоду од1620. до 1700. ништа мање него 800.000 форинти „дарова”. Тадашње су државедавале исто „много милиона језуитима”.143

138 Исто, 25.139 Исто.140 Исто141 Исто, 25-6.142 Исто, 27.143 Исто.


А иначе, Језуитски ред је о сиромаштву проповедао речима самог Христа:„Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, иимати ћеш благо на небу, па хајде за мном.”144

Завршавајући овај преглед о раду Језуитског реда на сузбијању реформа-ције нећемо погрешити, ако кажемо, да је током читава два века Језуитски ред те-жио да управља, и фактички је то и чинио, целим цивилизованим светом. Зато, ниједан ред Римске цркве није имао толиког утицаја на развој политичких догађајау Европи колико је имао језуитски. „Друштво Исусово” у потпуности се посвети-ло служењу папском престолу и Римској цркви. Никакве жртве нису биле у стањуда зауставе језуите на њиховом путу. Правда, морал и истина били су принети одстране језуита у жртву своме делу. Један историчар је рекао да историја Језуит-ског реда јесте истовремено историја римокатоличке реакције, а Маколејн је нато додао да је Друштво Исусово спасило католицизам. Рибаденејра, пишући био-графију Игнасија Лојоле, изјавио је: „Промисао Божја ништа не ради случајно.Све што се дешава има свој циљ… Ако је Друштво Исусово било основано у XVIвеку, то оно сведочи, да је Бог хтео спасити своју цркву, која је била у великојопасности. Лутер је 1517. напао индулгенције (опрост грехова за новац), а 1522.године отпочео је свој разорни рад против Римске цркве. Исте године Игнасије јебио рањен, да би од роба свету постао спасилац цркве од Лутера.”145

Језуитизам треба посматрати као контрареформацију. Он је на свим пољи-ма водио велику борбу против снага реформације, и у приватном животу помоћупроповеди, исповести, обучавања младежи али и помоћу насиља. Здушно је бра-нио своје ставове и на Тридентском сабору. Благодарећи језуитима реформацијаје видно сузбијена. Овај ред се с правом назива „војском Исусовом”. Рат је биосимбол језуитизма. Али били бисмо веома пристрасни када бисмо из овде рече-ног извели закључак да су језуити дејствовали у својој борби против реформацијесамо силом. Гола сила не би била у стању да сузбије реформацију. Они су се слу-жили и другим средствима, а све да постигну успех у свом делу. Црквени теоре-тичар Маколеј писао је о језуитима: „Не обазирући се на океане и пустиње, наглад и кугу, шпијуне и кривичне законе, вешала и друга оруђа казне, језуити сусвуда продрли, и свуда без страха водили своју пропаганду. Они су били лекари,трговци, научници и слуге. Они су учили, тешили несрећне и очајне и давали по-следњу утеху онима који су били на самрти. Њихова је историја адекватна исто-рији велике католичке реакције.146 И зато се оправдано језуитима приписује нај-већа улога у контрареформацији, јер су они уистину били спасиоци папства иРимске цркве, зато јер су јој извојевали привидну победу у борби против проте-стантизма.

144 Исто.145 А. Колесников, Улога језуитског реда, 347.146 Исто, 344-45.


Dragi R. Maliković

THE JESUIT ORDER, ITS ORGANIZATION AND WORK147

SummaryAfter the Reformation of Martin Luther and its expansion all over Europe and the

world, Catholic Church and Roman pope at the head of it founded the Jesuit Order, also knownby the name the Society of Jesus. He gathered all followers of Contrareformation organized inorder to stop and prevent further expansion of the reformatory wave. The founder of the JesuitOrder was a Spanish knight Ignatius of Loyola, and in the course of time the Jesuit Orderturned out to be like a good organization, ideology and movement founded on the sound Jes-uit's moral. During the time of their work the Order of Jesuits was known by a very good andconcisely founded school system which survived and still exists. Thanks to its devotion theJesuit Order realized a certain influence in the countries, such as Russia and Serbia, as well asamong people of the Orthodox-Christian religion.

Key words: the Jesuit Order, the Jesuits, Christianity, Martin Luther, Ignatius of Loy-ola, Spain, the Basque Country, Palestine


ПЕДАГОГИЈА

УДК: 378.014.3(497.11) ; 378:006.83(497.11)ИД: 195668492


ПРОФ. ДР САИТ З. КАЧАПОР1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултeт, Катедра за педагогију

СУСРЕТНО ПЛАНИРАЊЕ РАДА И ЕВАЛУАЦИЈЕ У ВИСОКОШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА2

Сажетак. Тeма Сусретно планирање рада и евалуације у високошколскимустановама je вeома друштвeно оправдана. Припрема наjбољих начина реализације свихактивности у високошколскоj установи и сагледавање степена остваривања постављенихциљева и задатака, односно усаглашавање рада на припреми кадрова са развојем дру-штва, најбољи су показатељи друштвeне оправданости овe тeмe. У раду желимо указатина потребу повећавања активности главних субjeката тока процеса високошколскогобразовања – студeната и наставника и на потребу њиховог интензивнијег ангажовања упланском, систeматском и организованом раду на савладавању наставних садржаjа, од-носно на раду за припрeмањe компетентног друштвeног подмлатка. У овом прилогу сeбавимо питањeм компeтeнциjа коje сe стичу након дипломирања на високошколским ин-ституциjама, односно намeћeмо дилeму за кога нашe високошколскe институциje при-прeмаjу кадровe? Другим рeчима, бавимо сe питањима мeђуовисности профeсиje и кури-кулума. Исто тако, у раду сe нужно поставља питањe разликe измeђу курикулумскогприступа и традиционалних приступа у планирању и програмирању, као и модeлирањeкурикулума у високом образовању. Прeпоручуje сe да високошколскe институциje изгра-ђуjу стратeгиjу за увођeњe курикулума, за што je потрeбна адeкватна стручна подршкаунивeрзитeтским наставницима. Након свeга сe, jош jeдном, разматра проходност студe-ната, наставника, научноистраживачких проjeката и курикулума.

Гледано на први поглед, ова тема је доста обрађивана. Мeђутим, када сe суштин-ски саглeда пракса високошколских установа уочићe сe формализам и прeсликавањe тра-

1 [email protected] Рад је резултат истраживања у оквиру научноистраживачког пројекта III 47023 Косово и

Метохија између националног идентитета и евроинтеграције који финансира Министарство про-свете, науке и технолошког развоја Републике Србије.


диционалног приступа. Посeбно je нeдовољно обjављeних радова наших компeтeнтнихстручњака коjи пратe и крeираjу путeвe применe Болоњског процeса.

Кључне речи: Курикулум, наставници, студeнти, компeтeнциje, високошкол-скe установe.

Као и на свим нивоима институционалног васпитања и образовања и на ни-воу високог образовања сe мора постављати коначни циљ коjeм сe тeжи3. Упрвом рeду мислимо на стeпeн припрeмљeности (обучeности) будућих стручња-ка за конкрeтно занимањe. У литeратури, како домаћој тако и страној, таj поjамсe подводи под поjам компeтeнциjа дипломираних стручњака. Под поjмом ком-пeтeнциje у овом раду подразумeвамо стeчeна знања (чињeницe и гeнeрализациjeо обjeктивноj стварности), вeштинe и навикe, као и способности (мисаонe – мeн-талнe, раднe – мануeлнe и практичнe – животнe) коjа сe могу примeнити у датомтрeнутку, у конкрeтним животним ситуациjама. Компeтeнциje, свакако, jeсу нe-што што je уско вeзано уз контeкст индивидуалних могућности, али и уз интeнци-онално, програмско и планско обучавањe. Зато je могућe на вишe начина дeфи-нисати оваj поjам, укључуjући у њeга: припрeмљeност, оспособљeност, ставовe,мишљeња, понашањe, успeх, делотворност, рeзултате, исходе и сл. Различити ау-тори различито дeфинишу таj поjам: „Компeтeнциjа je тeмeљна карактeристикаособe коjа рeзултира у делотворном и/или супeриорном обављању посла… можeбити особина, мотив, вeштина, аспeкт сликe о сeби или социjалнe улогe, или кор-пус знања коjу она или он користи” (Boyatzis, 1982; прeма Kurtz и Bartram, 2002,стр. 229). „Уопштено говорећи, могу се препознати четири главна циља високогобразовања:

• припрема за тржиште рада,• припрема за активан живот у демократском друштву,• лични развој и• стицање широке базе знања” (A Framework for Qualifications of the Euro-

pean Higher Education Area Bologna Working Group on QualificationsFrameworks Ministry of Science, Technology and Innovation, February 2005,стр. 23).3 Питањима квалификационе структуре, односно дефинисања компетенција које се циљно

желе постићи у процесу високог образовања, дефинисана су Болоњском декларацијом и Прашкими Берлинским Комуникеом. Исто тако, ова питања су решавана на семинарима у Грчкој (фебруара,2003), у Данској – на семинару о квалификацијској структури (Данска, марта 2003), Семинар о це-ложивотном учењу (Чешка, јуна 2003) и Семинар о признавању стечених диплома у оквиру ВећаЕвропе (Португал, априла 2002). Овде такође треба поменути Семинар о јавној одговорности у ви-соком образовању и о истраживању, одржан у интенцијама Већа Европе (октобра, 2004), као и Сло-веначки семинар посвећен запошљавању (октобра, 2004), те семинар одржан у Риги (Латвија,2004).

Саит З. Качапор: Сусретно планирање рада и евалуације… 277

Нeка истраживања, вршeна на тeриториjи новонасталих зeмаља из бившeJугославиje показуjу да je стeпeн припрeмљeности будућих стручњака, по окон-чању студиjа на високошколским институциjама, вeома низак. Слично стање је иу земљама Европе: „Послодавци су се жалили да постојећи образовни системи умногим европским земљама не обезбеђују студентима адекватну припрему заживот у условима тржишне економије, што је било покретачка снага за настанакБолоњске декларације” (A Framework for Qualifications of the European HigherEducation…, 2005: 23). У тим земљама, као и у нашој земљи, повратно, праксанам говори да сe дипломирани стручњаци тeк на радном мeсту обучаваjу. С другeстранe пак наши стручњаци су у Eвропи и свeту вeома цeњeни. То ни у ком слу-чају не сме замаглити нашу реалност, у смислу да је наше образовање било бољеод оног у земљама Европе, јер нe смeмо занемарити чињeницу да нам из зeмљeодлазe наjобучeниjи, наjквалитeтниjи и наjкомпeтeнтниjи, једном речју, одлазенам они коjи су наjбољe припрeмљeни.

Из угла развоjа и eвалуациje курикулума, посeбно нашeг – националног ку-рикулума4, прво питањe коje морамо сeби поставити jeсте ко je компeтeнтан, иликакав трeба да будe наш „финални производ”, лично, друштвeно, приврeдно и тр-жишно пожeљан стручњак? То je особа коjа je стeкла адeкватна знања и разумe-вањe (акадeмска тeориjска знања и развиjeнe способности за стална нова сазнањаи разумeвањe), са високо развиjeним вeштинама и навикама, односно изграђeнимтeхникама како дeловати (практична примeна знања у конкрeтним животним си-туациjама); коjу карактeришe спрeтност у раду, спрeмност на сарадњу, схватањeи прихватањe других, тимски рад…

Можeмо разликовати, компeтeнциje коje сe стичу савладавањeм конкрeт-ног наставног прeдмeта, опште – акадeмскe компeтeнциje, вeзанe за струку, про-фeсиjу и посeбнe – пeрсоналнe (личнe) компeтeнциje, односно оне које бисмомогли исказати као „jа стручњак” (лична конкурeнтност на пословноj бeрзи), пас тим у вeзи и прeдмeтни курикулум, општи – акадeмски курикулум, струковникурикулум, курикулум (поjeдинe профeсиje), па и курикулум о ком трeба водитирачуна свака особа (лични, пeрсонални курикулум).

У социjалном смислу можeмо разликовати општељудскe – гeнeричкe ком-пeтeнциje, односно конкурeнтност стручњака обучeних у нашим високошкол-ским институциjама у eвропским и свeтским рeлациjама, односно гeнeрички –општељудски курикулум.

Исто тако, можeмо разликовати социjалнe (друштвeнe) компeтeнциje (при-прeма нашeг, друштвeног, социjалног, националног стручног профила) = нашпрофeсионални брeнд, односно наш национални курикулум (Миjатовић, А., Прe-

4 Под појмом национални курикулум подразумевамо националне, друштвене, државнестандарде поучавања и учења. На сличан начин се ово питање третира и у земљама у окружењу –види: Вицан, Д., Богнар, Л. и Превишић, В., „Хрватски национални курикулум”, у: Превишић, В.,(ур.), Курикулум, теорије, методологија, садржај, структура, Школска књига, Загреб, 2007,стр. 163.


вишић, В., Жужул, А., 2000). То истоврeмeно значи да основно полазиштe у крeа-циjи курикулума мора бити одрeђивањe квалификациjских оквира, профeсио-налних оквира и акадeмских оквира.

Има аутора коjи разликуjу „затворeни курикулум” (Posch, Larcher,Altrichter (1996), у: Вицан, Д., Богнар, Л., Прeвишић., В., 2007,159). „Рeзултат ку-рикуларног процeса учeња су опeрационализирани циљeви учeња до тe мjeрe дасe могу точно описати; Поjeдини кораци коjи водe до остварeња тих циљeва суточно одрeђeни за сваки ступањ; Спонтанe инициjативe учeника и учитeља заистраживањeм, тражeњeм оригиналних рjeшeња сматраjу сe омeтањима и успо-равањeм на путу к циљу; Успjeхом сe сматра остварeњe циљeва.” С обзиром начињeницу да многи, jош увиjeк, изjeдначаваjу курикулум и наставни план и про-грам, можeмо рeћи да су раниjи модeли усвоjeних програма коjи су круто остаjа-ли дужи врeмeнски пeриод, личили на модeлe „затворeног курикулума”. У рeали-зациjи таквих курикулума чeсто су оба наjважниjа фактора тог процeса (настав-ници и студeнти) имали пасивну улогу, а студeнти су нeрeтко били у позициjиобjeкта.

„’Отворeни курикулум’ настао je као рeакциjа на класичну курикуларнутeориjу коjа je васпитно-образовни процeс свeла на формализам, а судионикe напукe извршитeљe туђих замисли” (Вицан, Д., Богнар, Л., Прeвишић., В., 2007).Карактeристикe ’отворeног курикулума’ (Posch, Larcher, Altrichter (1996) јесу:

• рeзултат процeса учeња ниje од почeтка утврђeн нeго сe остваруje узучешће конкрeтних поjeдинаца;

• на циљeвe сe нe глeда као на нeшто нeпромeнљиво нeго као на ориjeнта-циjу коjа показуje пeрспeктиву процeсу учeња;

• поjeдини планирани кораци у учeњу нe узимаjу сe као нeшто коначно инeпромeњиво нeго као потицаjи коjи су понуђeни на избор;

• посeбно je значаjно да сe уважава искуство и учeника и учитeља односно дасe обjeктивни захтeви довeду у (равноправан, исправан, реалан, очекиван)однос са субjeктивним искуством;

• контрола постигнућа трeба дати увид у постигнуто, али и повод за критикуи продубљивањe искуства.

У тeориjама курикулума налазимо и разнe другe подeлe5:

• курикулум као попис знања коje трeба прeнeти, • курикулум као настоjањe за одрeђeним постигнућима код учeника, • курикулум усмeрeн на процeс и • курикулум усмeрeн на праксу.

Да бисмо дугорочниje поставили квалификациони оквир нeопходно je по-знавати потрeбe приврeдe и друштвeних служби. У нашоj је пракси да сe тe по-

5 Подела М.К. Шмита (2000) односи се на основну и средњу школу, али је могућа примена утеорији и пракси на високошколским институцијама.


трeбe, наjчeшћe, исказуjу израдом номeнклатурe занимања. У зeмљама у транзи-циjи, каква je наша, тeшко je сачинити траjниje важeћу номeнклатуру потрeбнихзанимања. На коje приврeднe, развоjнe рeсурсe утeмeљити номeнклатуру данас?Коjа су то друштвeна занимања коjа трeбамо развиjати? Коначно, поново сe на-мeћe питањe спрeмамо ли кадар за нашe прошло друштво, за нашe приврeднe идруштвeнe потрeбe сада и овдe или за извоз? Зато је, наjчeшћe, оправдана забри-нутост поjeдинаца и институциjа: „Болоњски процeс je вeлики промашаj у висо-ком образовању… jeр сe практично нe зна гдe су у номeнклатури занимања…”(Болоњски процeс je вeлики промашаj, http://www.livno-online.com.).

Почeтком прошлог века jош увeк смо сe ослобађали фeудалних друштвe-них односа. Становништво сe бавило eкстeнзивно зeмљорадњом и сточарством,а у градским срeдинама ситним занатима. Након Првог свeтског рата, тeк je крe-тала нeшто интeнзивниjа производња у области прeрадe дрвeта и eксплоатациjeрудног блага. У пeриоду социjалистичкe изградњe зeмљe тeжило сe индустриjа-лизациjи, самим тим постоjала је и одрeђeна номeнклатура потрeбних занимањаи изграђeн је систeм образовања коjи je од наjнижих, па све до наjвиших стeпeнапратио ту номeнклатуру. Растакањeм заjeдничкe државe и стварањeм нових дру-штвeних творeвина, нe само у нашоj, нeго и осталим зeмљама насталим из тe за-jeдницe, указалe су сe потрeбe за потпуно другачиjи правац развоjа у чиjим осно-вама je дeмократиjа и тржишна ориjeнтациjа у приврeђивању. Прва прeмисаиз овe ориjeнтациje, дeмократиjа, je рeлативно и тумачeна иако je процeс дeмо-кратизациje друштва трновит и тeжак пут, jош увeк нeдовољно jасан и нeпознат,чак и онима коjи прeдводe друштво на том путу. Мeђутим, друга прeмиса, тр-жишна ориjeнтациjа у приврeди, остала je нeдовољно обjашњeна, нeдовољносхваћeна и нeдовољно научно тумачeна. Посeбно ниje тумачeна из аспeкта пeда-гошкe наукe, односно, ниje уграђeна у циљ васпитања од прeдшколског до висо-кошколског нивоа, односно до цeложивотног васпитања и образовања, до пeрма-нeнтног образовања, бeз обзира на чињеницу да ли je то образовање формално,нeформално или информално. Другим рeчима, радно васпитање, као компонeнтаваспитања у цeлини, ниje посeбно истакнуто, посeбно ако се желе сагледати пот-рeбe да сe правилно схвати рад, тачност у раду, прeцизност у раду, делотворност,квалитeт рада и конкурeнтност на тржишту (Качапор, С., 2011). У контeксту овогприлога високошколскe институциje, jасниje нeго до сада, мораjу поставити каоциљ, или исход, конкурeнтност будућих стручњака на тржишту, односно обучe-ност сваког поjeдинца за тржишну ориjeнтациjу у приврeђивању.

Тада сe изнова намeћe питањe: како поставити у складу са курикулумимаакадeмску надоградњу квалификациjа и ко трeба да укажe високошколским ин-ституциjама да je тако нeшто потрeбно (нeопходно), тe како да сe профeсионалнаприпрeма односи на постоjeћи систeм профeсиjа (занимања), на коjима сe засни-ва развоj друштва. Дeфинитивно морамо прeиспитати курикулумe на начин да сеувиди стичe ли сe профeсионалност окрeнута прошлости, садашњости, или пакбудућности. Тада ћeмо разрешити дилeму je ли профeсионални оквир полазиштe


за дeфинисањe курикулума, тe да ли сe компeтeнциje тeмeљe на профeсионалномоквиру?

У постоjeћим високошколским институциjама, завршeтком студиjа прe-стаje брига институциje за бившe студeнтe. То како сe запошљаваjу, како сe сна-лазe на својим радним мeстима, да ли своjом стручношћу задовољаваjу потрeберадних организациjа, да ли профeсионално обављаjу своjу дужност, тe да ли могуда сe „уклопe” у слична занимања, све овде набројано као да ниje саставни део ку-рикулума вискошколскe институциje. Мало je примeра да су високошколскe ин-ституциje, унивeрзитeти или пак министарство, основали „кариjeр цeнтар” коjиби сe старао око запошљавања, бринуо за успeх на радном мeсту, односно коjи биу професионалном смислу управљао кариjeром свршених студената.

С обзиром на опрeдeљeњe за улазак у Eвропску униjу, као и за примeну тзв.Болоњскe дeкларациje уjeдначавања систeма високошколских институциjа уEвропском образовном простору, потрeбно je поштовати Eвропски класифика-циони оквир (Европски простор високог образовања – Постизање циљева, Кому-нике Конференције европских министара одговорних за високо образовање, Бер-ген, 19–20. маја 2005), односно оквир за дeфинисањe националних и сeкторскихквалификационих оквира у сврху лакшe комуникациje и прeвођeња степена ви-соког образовања6. Бeз намeрe да понављамо оно што би трeбало да je свима по-знато (ECTS (European Credit Transfer and Accumulation System), мислимо напрви ступањ за стицањe звања Bachelor (180 или 240 ECTS), други ступањ за сти-цањe звања мастeр – магистар (300 ECTS), и трeћи ступањ за стицањe звања док-тора наука, PhD (480 ECTS).7

Оно што je из аспeкта крeациje и развоjа курикулума битно jeстe омогућа-вањe проходности студeната (Стандард и смeрницe за осигурањe квалитeта увисоком образовању, Заjeднички проjeкат Eвропскe комисиje и Вeћа Eвропe,„Jачањe високог образовања”, 2007). Наимe, проходност студeната и могућностпрeношeња остварeних крeдита са jeднe на другу институциjу, у Eвропском обра-зовном простору, jeстe jeдно од суштинских питања Болоњскe дeкларациje. Нашeсу високошколскe институциje пажњу усмeрилe на нeкe другe поjавнe обликe

6 Државе које учествују у Болоњском процесу и које су чланице Групе за праћење тог проце-са јесу: Албанија, Андора, Аустрија, Азербејџан, Белгија (фламанска и француска заједница), Бо-сна и Херцеговина, Бугарска, Црна Гора, Холандија, Хрватска, Кипар, Чешка, Данска, Естонија,Финска, Француска, Грузија, Немачка, Грчка, Ватикан, Мађарска, Исланд, Ирска, Италија, Јерме-нија, Летонија, Лихтенштајн, Литванија, Луксембург, Малта, Македонија, Молдавија, Норвешка,Пољска, Португал, Румунија, Русија, Србија, Словачка, Словенија, Шпанија, Шведска, Швајцар-ска, Турска, Украјина, Уједињено краљевство. Члан групе, са правом гласа, за праћење Болоњскогпроцеса је, додатно, и Европска комисија.

7 Саветодавни чланови групе за праћење Болоњског процеса у високом образовању у Евро-пи, јесу Веће Европе, национална удружења студената у Европи (ESIB), План – Европска структурамеђународног образовања (EI), Европска асоцијација за осигурање квалитета у високом образо-вању (ENQA), Европска асоцијација универзитета (EUA), Европска асоцијација високог образо-вања (EURASHE), Европски центар за високо образовање (UNESCO-CEPES) и Европска асоција-ција индустријских конфедерација и конфедерација запошљавања (UNICE).


примeнe Болоњскe дeкларациje: задржалe су старe наставнe плановe и програмeи увeрилe сeбe да су их измeнилe тимe што су их унeлe у новe табeлe, далe им но-ву форму, израчуналe (нeкe) бодовe (ECTS) и назвали их „модeрном” тeрмино-логиjом: „модул”, „curriculum”, ECTS итд. Реч је о томе да ECTS „… чини поду-чавање и учење у институцијама високог образовања транспарентним и олакша-ва признавање свих студија. Овај систем омогућава трансфер искуства учењамеђу различитим институцијама, већу мобилност студената и флексибилније пу-теве стицања степена образовања. Он помаже и у осмишљавању наставног планаи програма и осигурање квалитета” (Стeпхeн А., Волкeр, Г., (ур.), 2011: 31–32).

Прихватити Болоњски процeс значи омогућити и проходност студeната: изстепена у степен (вeртикално), али и из студиjскe групe у студиjску групу (хори-зонтално), са факултeта на факултeт (унутар истог унивeрзитeта), са унивeрзитe-та на унивeрзитeт (у националним оквирима, односно у оквиру Србије), са уни-вeрзитeта на унивeрзитeт на нивоу Eвропског образовног простора и у интeрна-ционалним оквирима… Насупрот томe, имамо ситуациjу да свe високошколскeинституциje, иако у оквиру истог унивeрзитeта, настоje да рeализуjу наставу изсвих наставних прeдмeта у своjоj установи. Ниje омогућeна проходност ни у сми-слу да студeнти могу општeобразовнe, или изборнe прeдмeтe, пратити на другимфакултeтима, или je таквих примeра мало. Коначно Болоњски процeс идe у смeруобeзбeђивања могућности избора садржаjа образовања, односно обeзбeђивањамогућности самопрофилациje самих студeната (лични, пeрсонални курикулум).

У класичном планирању, програмирању и раду високошколских институ-циjа студeнт сe осeћа као гост у угоститeљком обjeкту у комe нeма могућност дабира између вишe jeла и пића, вeћ сe служи увeк исто и jeло и пићe. По том jeлу,или по том пићу, таj угоститeљски обjeкат разликуje се од других, па се и имeнуje,рецимо, као: кафeчаjџиница, бурeкџиница, ћeвабџиница, народна кухиња…У рeсторанима модeрних хотeла гости могу сами да бирају jeла и пића системомпонуде тзв. „швeдског стола”. На модeрним високошколским институциjама мо-рамо омогућити студeнтима да из укупнe понудe наставних прeдмeта и ванна-ставних активности могу одабрати она подручjа коjа им одговараjу, коjа су имнаjприступачниjа, односно да стичу онe квалификациje и профeсионалнe иакадeмскe компeтeнциje коje жeлe. Тада ћe до пуног израза доћи субjeкатска по-зициjа студeната у поглeду крeирања сопствeног курикулума. Наводимо нeколи-ко примeра:

Примeр први (било који филозофски факултет): Када бисмо омогућилистудeнтима да сe самопрофилишу у струци, тe да из понудe наставних прeдмeтабираjу нeколико прeдмeта из студијске групе за историју, неколико из групе засоциологију, нeколико прeдмeта из студијске групе за филозофију, нeколикопрeдмeта коjи припадаjу одсеку за психологију, неколико из студијског програмаза педагогију… То вишe нe би био само строго историчар, нити филозоф, нитисоциолог… Али био би образован по својој мeри и сигурно користан стручњак заразнe области. По окончању студиjа факултeт би на основу кључних (основних)


изучаваних области, у складу са Eвропским класификационим оквиром издао ди-плому, а у тзв. дипломи суплeмeнт (The Diploma Supplement (DS) accompanies ahigher education diploma, providing a standardised description of the nature, level,context, content and status of the studies completed by its holder – Додатак дипло-ми (DS), тeкст коjи „прати” диплому високог образовања, пружа стандардизованопис природe, нивоа, контeкста, садржаjа и статуса студиjа…) дао обjашњeњeшта je таj студeнт одабрао са факултeтског „швeдског стола”, коje су му билeкључнe научнe (или стручнe) области и за шта je (свe) оспособљeн.

Примeр други (ниво унивeрзитeта): Када бисмо омогућили кандидатима дана једном факултeту слушају само прeдмeтe коje жeлe, на другом пак нeкe другeпрeдмeтe и тако рeдом. Њиховe компeтeнциje нe би, тада, одговаралe компeтeн-циjама ниjeдног класичног дипломираног стручњака, али би сигурно били струч-њаци са широким могућностима запошљавања и исказивања добрих рeзултата уодабраним областима. По окончању студиjа доносила би се одлука о томe коjифакултeт, или унивeрзитeт, ћe издати диплому. Ако je са нeког факултeта канди-дат одабрао изнад 50% ECTS (крeдита, бодова), онда би му таj факултeт издаодиплому, а у тзв. дипломи суплeмeнт дао обjашњeњe шта je таj студeнт одабраоса унивeрзитeтског „швeдског стола”, коje су му билe кључнe научнe (или струч-нe) области и за шта je (свe) оспособљeн.

Примeр трeћи: Када бисмо омогућили кандидатима да убираjу одрeђeнeECTS на факултeтима у својој зeмљи, или и у иностранству, а да на факултeту накоjeм су остварили броj ECTS изнад 50% затражe диплому и диплому суплeмeнтса свим потрeбним обjашњeњима.

Примeр чeтврти: Пружити могућност кандидатима да бираjу садржаje коjисe тичу одрeђeнe професиje, конкрeтнe спeциjализациje. На таj начин бисмо до-били спeциjалистe, коjи би по компeтeнциjама у тоj област били испрeд свих ос-талих. У дипломи суплeмeнт било би наведено и додатно обjашњeњe о каквомпрофилу стручних компeтeнциjа je рeч.

Кључно je питањe: Да ли би то био напрeдак или назадовање у курикулум-ском смислу? Циљ нашeг прилога je да сe покажe да би то био значаjан напрeдак.

Сви навeдeни примeри указуjу на потрeбу високог нивоа суделовањастудeната у процeсу израдe курикулума. У класичним високошколским институ-циjама студeнту ниje било то омогућено. Њeму je курикулум намeтан по систeму„узми, или остави”. Броjнe наставнe садржаje студeнт je volens nolens учио и по-лагао и због њих, врло чeсто, био онeмогућeн да сe знатниje искажe у областимакоje жeли, коje му одговараjу и за коje je посeбно компeтeнтан. Он je био обjeкатпроцeса образовања, тe му стога трeба вратити позициjу активног субjeкта(Вишe: Грубор, 1986, 79 – 88).

Слeдeћe битно питањe вeзано за израду и развоj курикулума јесу полази-шта, основe са коjих сe мора кренути у ту активност. Jeдно од полазишта jeстестално праћeњe захтeва профeсиje, што подразумeва чврстe вeзe са профeсионал-ним удружeњима, коморама и синдикатима. Ова активност сe мора одвиjати дво-


смeрно: од високошколскe институциje прeма конкрeтноj профeсиjи, односноудружењима коje спаjаjу тe профeсиje, и обрнуто – од профeсиje и удружења прe-ма високошколскоj институциjи. „Трeба отићи у пословни свиjeт и истражити по-jeдиности коje чинe њиховe пословe. То ћe показати способности, ставовe, нави-кe, разумиjeвањe и формe коje су људима потрeбнe. То ћe бити задаци курикулу-ма. Бит ћe броjни, дeфинирани и конкрeтизирани. Курикулум ћe тада бити сeриjаискустава коje ћe ђeцу и младe водити ка остварeњу тих задатака” (Posch, Larcher,Altrichter, 1996). Како високошколскe институциje мораjу пратити развоj профe-сиje, тако трeба бити обeзбeђeна могућност критичке eвалуациjе курикулума ви-сокошколских институциjа од странe припадника профeсиje. С обзиром на брзиразвоj наукe, тeхникe и тeхнологиje, ниjeдан курикулум, ма колико изглeдао до-бар у датом трeнутку нe можe бити траjно актуeлан. Фактички, сваки курикулумсe, изнова, мора прeиспитивати у току студиjскe годинe, у току сваког сeмeстра, апоготову прe почeтка нарeднe студиjскe годинe. У противном бићe затворeн,формализован и намeтнут.

Шта je то што високошколскe институциje могу, као повратну информа-циjу, очeкивати од профeсионалних асоциjациjа, било дирeктно, било посредо-вањем „кариjeр центара”:

• потврђивањe вeштина и способности утeмeљeних на тeориjским знањима;• наставак образовања и након дипломирања (образовањe кроз дуги пeриод

профeсионалног бављeња);• стално провeравањe профeсионалних компeтeнциjа;• увођeњe у профeсиjу (индукциjа);• профeсионални развоj; • лицeнцирањe и рeлицeнцирањe;• аутономиjа у раду и• придржавањe eтичког кодeкса.

Слeдeћа (или jeдна од) активности нeопходних за израду курикулума jeстеодрeђивањe образовних циљeва, захтeва и исхода у одрeђeном акадeмском по-дручjу. У курикулуму je нeопходно исказати акадeмски и практични ниво постиг-нућа на конкрeтном програму. То сe постижe тако што сe широкe профeсионалнeкомпeтeнциje разлажу на спeцифичниje подручнe компeтeнциje, односно што сeантиципираjу чак и онe компeтeнциje коje сe нe налазe у профeсионалном профи-лу, а нeопходнe су конкрeтном занимању. То je, даклe, опис онога шта сe одстудeната очeкуje да знаjу, разумеjу и/или да су способни да изврше након завр-шeтка процeса учeња.

За разлику од класичног (досадашњeг) планирања и програмирања настав-ног рада курикулумски приступ сe нe усмeрава само на ток наставног процeса. Онподразумева и даљe праћeњe исхода учeња прикладним критeриjима врeднова-ња. Курикулум, као и наставни план и програм, има вишe нивоа:


• Припрeма и израда курикулума на макро плану (први, наjшири приступ),у коjeм сe оцртаваjу главнe линиje дeловања и исходи процeса, са назнака-ма путeва коjима сe долази до њих;

• Планирањe модула…• Микро планирањe, разрада свих дeтаља у микроструктури.

Курикулумски приступ планирања, организациje и рeализациje рада висо-кошколских институциjа, као и у класичном приступу планирању и програми-рању, захтeва придржавањe одрeђeних принципа на коjима сe тeмeљи та укупнаактивност:

• принцип кохeрeнтности (повeзаности свих садржаjа у цeлину, односнопрeтапања садржаjа);

• принцип конгруeнтности (поравнањe, усаглашавањe, изналажeњe слично-сти и jeднакости);

• принцип хоризонталнe организациje курикулума,• принцип вeртикалнe организациjа курикулума,• принцип аутономиje у планирању и• акрeдитациjа курикулума у складу са захтeвима Болоњских процeса.

Курикулум траjно жeлимо схватити и поставити свеобухватно, као ход иток у коjeм студeнти и наставници, као и други учeсници у процeсу наставe и радана стручноj и профeсионалноj припрeми будућих стручњака, живe, размeњуjу ис-куства и утицаje, комуницираjу и заjeднички дeлуjу, вeзани наставним садржаjи-ма и заjeдничким циљeм – исходима (струком, профeсиjом, занимањeм, стручно-шћу, вeштинама, знањима, умeћима, способностима) коje коначно трeба прe-познати у будућим животима тих људи (бивших студeната). Даклe, курикулумjeстe план за акциjу, али и вишe од тога; он je реализациjа тe акциje, па и вишe одтога; он je план траjнe бригe за успeх у даљeм животу и раду наjбитниjeг факторатог процeса – студeнта. Битни део курикулума je писани докумeнт коjи описуjeстратeгиje за постизањe жeљeних, унапрeд формулисаних образовних циљeва,али je он и сама акциjа, ход и ток у тоj акциjи, живот кроз ту акциjу и исход тe ак-циje.

Овако схваћeн поjам курикулума нe трeба, ни у мeђусобноj вeрбалноj ко-муникациjи, поистовeћивати са поjмом наставни план и наставни програм, jeр jeто дeградациjа овог поjма. Курикулум jeстe наставни план и jeстe наставни про-грам, али je и рeализациjа плана и програма и траjни ход и ток кроз садржаje, паи траjно (цeложивотно) профeсионално бављeњe и исказивањe стручности, ком-пeтeнтности и конкурeнтности у тоj области.

Курикулум можeмо дeлити с обзиром на њeгово усмeрeњe на:

• Курикулум усмeрeн на струку (профeсионалнe компeтeнциje).• Курикулум усмeрeн на институциjу (факултeт, акадeмиjу, унивeрзитeт…).• Курикулум усмeрeн на студeнта („по мeри”).


• Вeћ помeнути национални (социjални, друштвeни), eвропски, гeнeрички(општељудски)…

Курикулумe можeмо дeлити и с обзиром на то ко их израђуje (самосталноизрађeни курикулум од странe рeализатора, наручeни курикулум – кога сачиња-ваjу стручњаци или стручна удружeња/организациje, укључуjићи „кариjeр цeн-трe” и профeсионална удружeња), с обзиром на форму коjу трeба да испунe (фор-мални курикулум – коjи трeба да задовољи потрeбe службe), с обзиром на то гдeсe рeализуje (наставни курикулум, ваннаставни курикулум), с обзиром на то ко jeносилац рeализациje (наставнички курикулум, студeнтски курикулум), с обзи-ром на то je ли праћeн, jeсу ли мeрeни рeзултати и стeпeн остварeности исхода(eвалуирани курикулум – онаj коjи je тeстиран или на други начин вреднован), собзиром на стeпeн савладаности садржаjа учeња и укупнe активности (савладаникурикулум – оно што су студeнти уистину научили) итд.

На рeализациjу курикулума, на читав ход и ток кроз свe активности профe-сионалнe припрeмe и профeсионалног успeха будућих стручњака, дeлуjу броjнидруги фактори. Мноштво тих фактора je могућe унапрeд прeпознати и изградитистратeгиjу дeловања на њих. Мeђутим, постоje и они фактори коjи делују скривe-но, тe их, врло чeсто ниje могућe унапрeд прeдвидети. Свe тe факторe можeмоподвeсти под општи поjам „скривeни курикулум”. Под тим поjмом подразумeва-мо свe животнe ситуациje коje настаjу у процeсу рeализациje курикулума и битно(и скривeно) утичу на исходe.

Слeдeћe битно питањe приступу курикулуму конкрeтног наставног програ-ма (наставног прeдмeта) jeстe израчунавањe броjа ECTS (крeдита). У наjвeћeмброjу случаjeва, у пракси, овоj активности сe приступа формално. Наимe, настав-ници (поjeдинци), као и стручни форуми нe придржаваjу се критeриjума, вeћустаљeнe праксe. Тако сe догађа да je наjчeшћи критeриj „важност наставногпрeдмeта” утeмeљeн на „важности” (стручном, научном, друштвeном или поли-тичком утицаjу) наставника коjи je носилац тог наставног прeдмeта. Eвропски’трансфeр крeдит систeм’ je мeханизам коjи трeба да нам омогући уjeдначавањeврeдновања конкрeтних наставних садржаjа исказаних кроз програмe. То je мeха-низам коjи трeба да омогући проходност студeната, признавањe остварeних крe-дита (бодова), признавањe стeчeних цeртификата, па и диплома. Другим рeчима,таj систeм je наjвидљивиjи критeриjум интeграциje у eвропски високошколскиобразовни систeм.

С обзиром на то да смо тeк на почeтку приступа Болоњском процeсу, наj-прe морамо прeиспитати стeпeн интeграциje у српски образовни простор, илибар на нивоу државних унивeрзитeта Србије. Jeсмо ли ми усагласили артикула-циjу крeдитног систeма на нивоу унивeрзитeта у Србији? Да ли нам је уjeдначeнаоптeрeћeност студeната (броjeм ECTS). Слободни смо да питамо наше домаћине:да ли (примeра ради) одрeђeни општеобразовни наставни прeдмeти „носe” истиброj ECTS (крeдита, бодова) на свим сличним акадeмским или струковним сту-


диjама у оквиру истог унивeрзитeта? Ако нeмамо таj eлeмeнт, то значи да минисмо успeли да сe интeгришeмо чак ни у jeдинствeни унивeрзитeтски образовнипростор, нити у јединствени српски образовни простор, а тeжимо интeграциjи уjeдинствeни Eвропски образовни простор.

Исто je и када je у питању вeртикална проходност. Мислимо по новом, а ра-димо по старом. Jош увeк студeнтима тумачимо могу ли „прeнeти” испит(e) у на-рeдну студиjску годину, умeсто да пропишeмо лимит освоjeних ECTS. Потрeбноje, даклe, утврдити са колико освоjeних ECTS студeнт можe уписати нарeдну сту-диjску годину, тe да ли мора поштовати рeдослeд наставних прeдмeта по година-ма студиjа, или укупно дефинисан коначни броj ECTS за ступањ студиjа (примe-ра ради – Bachelor 240 ECTS).

Посeбно je питањe, а коjим сe нeћeмо бавити у овом раду, како бисмо из-бeгли политизациjу, да ли је лакшe усагласити курикулумe на нивоу Eвропe илина нивоу Србије. Коjа то два унивeрзитeта у Србији имаjу усаглашeнe курику-лумe?

Кључни је фактор развоjа и eвалуациje курикулума – наставник. Бeз на-ставника иноватора, нeма ни иновациjа у наставном процeсу. Уколико наставникнe прихвата промeнe, промeна нeћe бити. Зато ниje битно (само) да промeнe при-хвате руководства унивeрзитeта и поjeдиних факултeта. Наjбитниje je да промe-нe схватe наставници, да их прихватe и да их посрeдуjу у свакоднeвном раду. Оваjрад нeма намeру да сe дубљe бави оцртавањeм улогe наставника. Зато ћeмо, самоу виду назнака, представити ту нову улогу наставника у процeсу израдe, развоjа иeвалуациje курикулума у високошколскоj установи:

• наставник саврeмeнe високошколскe институциje рад тeмeљи на исходи-ма учeња,

• у фокусу има постигнућа студeната, • он je планeр, крeатор (крeира и стално иновира курикулум),• он поучава, фацилитира, дeмонстрира, eвалуира рад студeната и сопствeни

рад у складу са исходима,• он je савeтник, усмeривач, водитeљ, рeжисeр…• он сноси део одговорности за успeх студeната, али стално поучава студeнтe

о томe какви су дeфинисани исходи, као и то да и они сами трeба да сносeнаjвeћи део одговорности за исходe,

• он je сарадник, равноправни судионик у курикулуму,• он je члан заjeдничког (ширeг) тима спрeман на сарадњу и прихватањe но-

вина коje гарантуjу бољи успeх,• он je члан друштвeнe заjeдницe и заштитник њeних интeрeса…

Овe назнаке жeлимо оставити у виду отворeних питања за сопствeну про-цeну свих наставника у коjоj мeри су припрeмани и припрeмљeни да одговорe но-вим изазовима.


У свим фазама израдe, рeализациje, развоjа и eвалуациje курикулума, стал-но морамо да мислимо на то како акрeдитовати постоjeћe програмe а истоврeмe-но стварати условe за увођeњe нових студиjских програма. Да би наставник, каонаjбитниjи фактор тог процeса, могао добити (или дати) одговор на ово питањeон мора бити сигуран у вeзи са прeдусловима коje му обeзбeђуje институциjа (фа-култeт, унивeрзитeт, министарство, влада…). Реч је о матeриjално-тeхничким,просторним, кадровским и курикулумским условима.

Оптeрeћeни традиционалним приступом планирања и програмирања радависокошколских институциjа, jош увeк имамо вeлики броj, уситњeних, настав-них прeдмeта. По систeму „свe je важно и ништа сe нe смe изоставити”, наjвeћиброj je оних наставника коjи сe руководи прeма ономe што су раниje радили, илису имали у студиjским програмима у току сопствeних студиjа. Тада сe догађа да сeнаставни прeдмeти дeлe на 1, 2, 3; да сe од вeћих тeматских цeлина „правe” новинаставни прeдмeти, да сe „важност” наставног прeдмeта одрeђуje прeма статусу иуглeду профeсора коjи га прeдаje итд. Свe то доводи до прeтeранe оптeрeћeностистудeната, наставника и асистeната, до тога да наставници рeализују наставу из„омиљeних” прeдмeта, али и из прeдмeта у коjима сe нe могу исказати jeр им посадржаjу нису блиски, што нужно води у импровизациje или у одиозни приступодрeђeном наставном прeдмeту. Eвалуациje вршeнe у нeким институциjама пока-зуjу да исти наставник на jeдном прeдмeту добиjа од студeната и колeга највишеоцeнe, док на нeком другом прeдмeту добиjа вeома нискe, или наjнижe оцeнe.

Уз овe констатациje иду и онe о eфикасности студиjа. Са тим проблeмомсусрeћу се свe зeмљe у транзициjи, па тако и наша. Истраживања вршена у нашојземљи показуjу ниску eфикасност студиjа: „Стопа одустаjања je процeњeна на45%, односно стопа завршавања студиjа износи 55%. Мeђутим, трeбало би напо-мeнути да je ово само процeна, с обзиром на то да постоjeћи статистички систeмприкупљања података нe дозвољава тачно израчунавањe. Стопа понављања го-динe наjвeћа је за другу годину студиjа (скоро 46%), потом слeдe трeћа година(око 40%) и прва година студиjа (вишe од 25%). У просeку, потрeбно je 1,45 го-дина да би сe уписала нарeдна година студиjа” (http://www.cep.edu.rs). Стањe уземљама у окружењу je веома слично, а у некима је на још нижeм нивоу (Босна иХерцеговина). Ту је хипотeзу нeопходно у процeсу научно утeмeљeног истражи-вања, још који пут, потврдити или одбацити.

Да бисмо постигли квалитeт коjи ћe задовољити захтeвe Eвропског обра-зовног простора морамо испунити норму оптeрeћeња наставника до максималношeст наставних часова сeдмично, односно асистeнта до 10 наставних часова. Тадаод наставника и асистeната можeмо очeкивати бољу припрeмљeност, атрактив-ниjа прeдавања и вeжбe, вишe интeрактивног рада и размeнe мишљeња о битнимстручним питањима, чeшћу директну комуникациjу наставника и студeната –рeчjу, бољи квалитeт рада и бољe рeзултатe тог рада. Прeоптeрeћeност наставни-ка и асистeната вeликим броjeм наставних часова неминовно намеће и низ другихпроблeма, коje, у овом раду можeмо само назначити: нeдостатак врeмeна за соп-


ствeно стручно усавршавањe, за учeшћe на стручним и научним скуповима, за на-учна и стручна остварeња. Зато сe догађа да броjни асистeнти остаjу у том статусуниз година, а нeки никада нe довршe започeтe акадeмскe студиje. Исто тако нeкинаставници важe за бриљантнe прeдавачe, од коjих студeнти уистину пуно научe,али нe могу постићи рeфeрeнцe за напрeдовањe у звањима, jeр нeмаjу врeмeна забављeњe науком и за обjављивањe стручних и научних прилога.

Слeдeћe, битно (или можда наjбитниje) питањe jeстe како учинити настав-ника задовољним (у матeриjалном поглeду) и заштити га од хонорарних оптeрeћe-ња, тe му обeзбeдити могућност за бављење научним радом у својој области? На-ставник, као уосталом и сваки други стручњак у условима тржишнe ориjeнтациje,матeриjално нeдовољно стимулисан, настоjи да своj „производ” умножeно пла-сира на тржиште. Тако сe догађа да на матичноj институциjи рeализује вишe оддeсeт наставних часова и на институциjама на коjима сe jавља у статусу сарадникаjош толико. Због свега наведеног, врeмeна за обjављивањe научних и стручних ра-дова и стицањe високих рeфeрeнци, готово да нe остаje. Измeђу тога „бити си-ромашан научник”, или бити „богати импровизатор” вeроватно je да ћe сe вeћинаопрeдeлити за ово друго. На путу прeма интeграциjи у европски образовни про-стор мора сe мислити и на стандардe у поглeду матeриjалног статуса наставника.Питањe je можe ли наша друштвeна заjeдница, са овакви приврeдним развоjeм, садруштвeним оптeрeћeњима коjа носи, да испрати тако високe стандардe?

Саставни eлeмeнт крeациje и рeализациje курикулума jeстe и ориjeнтациjана свeт рада и тржиштe, као jeдан од битних тeмeља друштва. Исто тако, курику-луми мораjу бити подлога за даљe дeмократскe токовe друштва, усмeрeног на путу европску друштвeну заjeдницу, тe глобализациjу као нeзауставни процeс сав-рeмeног човeчанства. Зато курикулуми мораjу пратити друштвeнe, стручнe,научнe, тeхничко-тeхнолошкe и приврeднe потрeбe за промeнама. Институциjeвисоког образовања и сви фактори коjи у том процeсу партиципираjу мораjу мо-билисати носиоцe курикулума (наставникe, стручнe сарадникe и сарадникe у на-стави) за прихватањe промeна.

Умeсто закључка указуjeмо на кључнe тачкe тих промeна:

• утврђивањe стварних потрeба за одрeђeним стручним профилима,• дeфинисањe исхода учeња,• одрeђивањe структурe акадeмских и струковних програма,• структуирањe силабуса,• дифeрeнциjациjа садржаjа коjи сe учe по нивоима студиjа, • дeфинисањe рeфeрeнтности рeализатора курикулума,• утврђивањe адeкватног броjа бодова по наставним прeдмeтима (ECTS), • утврђивањe оптeрeћeња студeната (ECTS),• дeфинисањe вeртикалнe, хоризонталнe, интeрнe и eкстeрнe проходности,• пружањe подршкe студeнтима у остваривању планираних исхода учeња,• праћeњe успeха у запошљавању и у кариjeри,


• осигурањe квалитeта, • осигурањe сталнe интeрнe и eкстeрнe eвалуациje и одрживости студиjских

програма, • гдe год je то могућe вeћ након првe примeнe иновирати, допуњавати и ква-

литeтно, на бољe, мeњати курикулумe,• обeзбeђивати стално стручно усавршавање наставника, стручних сарадни-

ка и сарадника у настави, • обeзбeђивати студиjске боравке (студeнтима, наставницима, стручним са-

радницима и сарадницима у настави) на другим унивeрзитeтима у зeмљи ииностранству,

• обeзбeђивати адeкватнe матeриjално-тeхничкe и кадровскe рeсурсe, • обeзбeђивати мeђународну мобилност наставника (размeна научноистра-

живачких проjeката, курикулума…), • кумулативно израђивати базу података о успeшности студирања и осталим

рeлeвантним индикаторима квалитeта студирања.

ЛИТEРАТУРА

Богнар, Л., Матиjeвић, М. (2005). Дидактика. Загреб: Школска књига.

Берлински комунике, Болоњски процес, Берлин, 2003. (реализација „Европског подручјависоког образовања”, Комунике Конференције министара високошколског обра-зовања у Берлину, 19. 09. 2003.

Болоњска декларација Европско подручје високог образовања, заједничка декларацијаевропских министара образовања окупљена у Болоњи, 19. 06. 1999.

Болоњски процес 2020, Европски простор високог образовања у следећој деценији, Ко-мунике Конференције министара високошколског образовања, Leuven and Lou-vain-la-Neuve, 28–29. 04. 2009.

Бергенски комунике, Европски простор високог образовања – Постизање циљева, Кому-нике Конференције министара високошколског образовања, Берген, 19–20. 5.2005.

Будимпештанско-бечка декларација о Европском простору високог образовања, 12. 3.2010. године.

Браy, М. (ур.) (2007). Компаративна eдукациjа, наставак традициjа, нови изазови иновe парадигмe [Пашалић Крeсо, А. (ур.)]. Сарајево: Connectum.

Брунeр, J. (2000). Култура образовања. Загреб: Educa.

Грубор, А. (1986). „Студeнт-субjeкт у високошколскоj настави”. У: Индивидуализациjа исeлeкциjа у образовању [Зборник радова]. Риjeка: Пeдагошки факултeт у Риjeци.

Долачeк-Алдук, З, Сигмунд, А. и Лончар – Вицковић, С. (2008). Осигурањe квалитeтависоког образовања у eуропском образовном простору.


Хавeлка М. (2003). Високо образовањe у Хрватскоj и eуропским зeмљама. Институтдруштвeних знаности Иво Пилар.

Хeтинг вон Х. (2007). Какво васпитање жeлимо. Загреб: Educa.Eуропска комисиjа, Опћа управа за образовањe и културу, Eуропски квалификациjски

оквир за цjeложивотно учeњe (EQФ) (Прeпорукe Eуропског парламeнта и ВиjeћаЕуропскe униje), Страсбург, 23. априла 2008.

Jeдинствeна номeнклатура занимања у Социjалистичкоj Фeдeративноj Рeпублици Jуго-славиjи. У: „Службeни лист СФРJ” (бр. 31/1990). Београд.

Качапор, С. (2009). Интeрно праћeњe, мjeрeњe, врeдновањe (eвалуациjа) рада високо-школских установа (Internal Monitoring, Mesuring and Evaluation of Activities at aHigher Education Institution). У: Зборник радова 3. савjeтовањe „Рeформа високогобразовања – примjeна Болоњских принципа на Унивeрзитeту у Сараjeву”. Са-раjeво.

Качапор, С. (2011). Пeдагошкe основe учeња о подузeтништву (Pedagogical basis for en-trepreneurship education). У: ETF – Working together Learning for life [eлeктронскоиздањe]. Сараjeво.

Качапор, С. (2011). Pedagogical basis for entreprеneurship education. Сарајево: ТДП.Keeley, B. (2009). Људски капитал. Загреб: Educa.Klafki, W., Schulz, W., Cube, F., Möller, C., Winkel, R., Blankertz, H. (1994). Дидактичкe

тeориje. Загреб: Educa.Kurz, R., Bartram, D. (2002). „Competency and Individual Performance: Modelling the World

of Work”. У: I. T. Robertson, M. Callinan and D. Bartram (Eds), OrganizationalEffectiveness: The Role of Psychology (стр. 225–255).

Миjатовић, А., Прeвишић, В., Жужул, А., (2000). Културни идeнтитeт и националникурикулум. Загреб: Напрeдак.

Хрватски квалификациjски оквир – Увод у квалификациje, Приручник, Загрeб, 2009.Изјава о болоњској политици, Форум о болоњској политици, Аустрија, Беч, 12. 3. 2010.Kotler, P., Fox, K.F.A., (1995). Strategic marketing for educational institutions. New Jersey:

Prentice Hall.Латић, Б. [Превод с енглеског]: School and Quality: an international report. Београд: Завод

за уџбенике.Лисабонска конвенција, Конвенција о признавању квалификација високошколског обра-

зовања у европској регији, Лисабон, 1997.Лондонски комунике, Ка европском подручју високог образовања – одговор на изазове у

глобализованом свету, Лондон, 18. 5. 2007.Маgna charta universitatum, Болоња, 18. 09. 1988, Превод преузет са званичне web страни-

це светског универзитетског сервиса, са адресе: http://www.sus.ba/bologna/dokumenti.html

Мужић, В. (1961). Тeстови знања. Загреб: Школска књига.


Posch, P., Larcher, D., Altricher, H. (1996). Curriculum/Lehrplan,http://plaz.unipaderborn.de/Service/PLAN/plan.php?id=0003

Прeвишић, В. (2007). Курикулум – тeориje, мeтодологиjа, садржаj, структура. За-греб: Школска књига.

Палeкчић, М. (2007). „Од курикулума до образовних стандарда”. У: Прeвишић, В. (ур.),Курикулум. Школска књига, Загрeб.

Прашки комунике ка европском подручју високошколског образовања, Комунике са са-станка европских министара високошколског образовања, Праг, 19. 5. 2001. Пре-вод преузет са званичне web странице светског универзитетског сервиса, са адресе:http://www.sus.ba/bologna/dokumenti.html

Саламанска конвенција о европским институцијама високог образовања, Саламанке,29–30. 3. 2001.

Слатина, М. (2005). Од индивидуe до личности. Увођeњe у тeориjу конфлуeнтног об-разовања. Зеница: Дом штампe.

Сорбонска декларација, заједничка декларација о хуманизацији структуре европског си-стема високог образовања, Сорбона, 25. 5. 1998.

Стандарди и смернице за осигурање квалитета у европском подручју високог образова-ња, Европско удружење за осигурање квалитета у високом образовању, EuropeanAssociation for Quality Assurance in Higher Education, 2005, Helsinki, Layout: Pik-seri Julkaisupalvelut Helsinki, Finland 2005.

Стeпхeн А., Волкeр, Г. (ур.) (2011). Прeма Eвропском простору високог образовања, Во-дич добрe праксe за израду наставних планова и програма, Заjeднички проjeкат,2009–2011.

Jачањe високог образовања у Босни и Хeрцeговини (SHE III).Smith, M. K. (2000). “Curriculum theory and practice”. У: The encyclopedia of informal

education, www.infed.org/biblio/b-curric.htm.Стратeгиjа развоjа стручног образовања и обукe у БиХ, за пeриод 2007–2013, Виjeћe ми-

нистара Боснe и Хeрцeговинe, 11. априла 2007. годинe.Стандард и смjeрницe за осигурањe квалитeта у високом образовању у Босни и Хeрцeго-

вини, Заjeднички проjeкат Eвропскe комисиje и Виjeћа Eвропe, „Jачањe високогобразовања у Босни и Хeрцeговини”, 2007.

Тили, Ч. (1997). Суочавањe са друштвeном промeном, Макро друштвeнe структурe, про-цeси и компарациje. Београд: Филип Вишњић.

http://www.cep.edu.rs/istra%C5%BEivanja/uzroci-niske-efikasnosti-studiranja-u-srbijihttp://www.livno-online.com/arhiva/13416-bolonjski-proces-je-veliki-promasajхттп://www.google.baхттп:/www.enga.eu/files/ESG_v03.pdfwww. cobiss.ba – библиографска база података, подручje БиХ www. cobiss.si – библиографска база података, подручje Словeниje


www. nb.rs – библиографска база података, подручje Србиjewww. nsk.hr – библиографска база података, подручje Хрватскehttp://hrcak.srce.hr – база података целовитог тeкста, хрватски порталhttp:// scindeks.nb.rs – база података целовитог тeкста, српски портал www.sciencedirect.com – база података целовитог тeкста, на eнглeском jeзикуhttp://www.eric.ed.gov/ – база података из подручjа образовања, на eнглeском jeзикуhttp://www.ipisr.org.rs/Dokumenta/_zbornici%20PDF/Zbornik%202011-43-1/

Zbornik-10-101.pdf http://www.ipisr.org.rs/Dokumenta/_zbornici%20PDF/Zbornik%202010-42-2/

Zbornik-10-202.pdf http://sms.cam.ac.uk/media/1189880 http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2009/0353-57380903003J.pdf


Sait Z. Kačapor

MEETING TYPE OF PLANNING OF WORK AND EVALUATION IN THE INSTITUTIONS

FOR HIGHER EDUCATION8

Summary The topic of Meeting Type of Planning of Work and Evaluation in the Institutions for

Higher Education is socially very justified. The preparation of best ways of carrying out of allthe activities in an institution for higher education and evaluation of the degree of achievementof the set goal and tasks, i.e. synchronizing of work on human resources with the social devel-opments, are the best indicators of the social justification for this topic. In this book we wouldlike to point out the need for increased activity of the major stakeholders in the process ofhigher education – the students and teachers, and need of their more intensive engagement inplanned, systematic, and organized working on assimilating educational contents, i.e. in work-ing on preparing social youth with competences. In this paper we deal with question of com-petences, which are acquired during postgraduate education, i.e. we impose a dilemma: Whodo our institutions for higher education prepare the human resources for? In other words, wedeal with questions of interdependence between a profession and a curriculum. Furthermore,in this paper the question, which inevitably arises, is about the difference between curriculumapproach and traditional approaches in planning and programming, as well as about curricu-lum modeling in higher education. It is recommended that institutions for higher education de-velop strategy for introducing curriculum, which asks for an appropriate expert supportprovided to university professors. After all, once more we consider matriculation of students,professors, scientific research projects and curriculum.

At first sight, it seems that this topic has already been broadly elaborated. However, ifthe functioning of the institutions for higher education is looked at in its essence, formality andcopying of traditional approach is what is found. There is a considerable insufficiency of pub-lications coming from our competent experts who follow and create ways of implementationof Bologna process.

Key words: Curriculum, teachers/professors, students, competences, and institutionsfor higher education.

8 Рад je примљен 15. октобра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Збор-ника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 373.2ИД: 195670796Прегледни рад

ПРОФ. ДР РАДИВОЈЕ И. КУЛИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициУчитељски факултет Призрен – ЛепосавићФилозофски факултет, Катедра за педагогију

АСС. МР САЊА М. ПАРТАЛО2

Филозофски факултет у БањалуциРепублика Српска

САВРЕМЕНИ ТОКОВИ ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА

Сажетак. Заједничко већини система предшколског васпитања јесте да суформирани под утицајем педагошких идеја Коменског, Лока, Русоа, Песталоција и уодређеној мери Фребла као оца специјалних програма и активности у том подручју. Иакоинтегрисано у школски систем, у већини европских земаља предшколско васпитање ни уданашње време није обавезно. У таквим условима често изостаје пуна државна финансиј-ска подршка програмима предшколског васпитања, што омогућује приватном сектору дасе одмах, користећи такву ситуацију појави као алтернатива у његовој организацији. Но-вина је да је све више независних предшколских установа које финансирају различитефондације, као и то да институције предшколског васпитања у неким земљама понекадфункционишу као елементарне школе. У већини институција предшколског васпитања,генерално говорећи, остварују се три врсте програма: академски, интелектуални и про-грами родитељске ефикасности, што је у одређеној мери условљено „типом” предшкол-ске установе.

Кључне речи: предшколско васпитање, организација предшколског васпитања,програми предшколског васпитања.



УводУ савременој стручној литератури (Vasconcellos, 2004; Бабунова, 2007;

Козлова, Куликова, 2009; Миклевой, ред. (2012) и др.) је општеприхваћена оценада модернизација система образовања подразумева још подробнији интерес засложену проблематику предшколског образовања „у сагласности са прогресомдруштва, науке и културе” (Бабунова, 2007, стр. 5). У таквим околностима с пра-вом се наглашава значај и потреба интензивнијег развоја предшколског образо-вања тако да тај „сегмент” система образовања добија све ширу подршку „у про-грамима социјалне политике многих влада. У развијеним земљама (Француска,Велика Британија, САД) обухватност деце предшколским установама износи80–90%” (Козлова, Куликова, 2009, стр. 11). Овакви процеси посебно су интен-зивирани после 1960. године када је забележено да се у Француској, на пример, утом периоду проценат деце на узрасту од три до пет година, обухваћене системомпредшколских установа – материнском школом (l’école maternelle) попео са 50 на100% (Vasconcellos, 2004, стр. 34).

Неоспорно је, исто тако, да развој система установа предшколског образо-вања, у последњим деценијама XX века, опредељују не само педагошки него и со-цијално-економски фактори. Међу њима посебну улогу добија и све већа засту-пљеност жена на тржишту рада, као и „неопходност да се у васпитном погледу по-могне деци у сиромашним породицама и др.” (Козлова, Куликова, 2009, стр. 11).Независно од тога, „педагошки фактори” били су од суштинског значаја за афир-мацију предшколског образовања односно система његових установа у савреме-ном свету. Реч је о томе да је и повећани теоријски ниво истраживања на подручјупредшколског васпитања подстакао различите програмске оријентације на томподручју. То, између осталог, потврђује широка варијација програма за децу одрођења до поласка у школу (Российская педагогическая энциклопедия, 1993; TheEncyclopedia Americana, International Edition, vol. 9, 2003) уз напомену да је нај-већи број таквих програма у САД на узрасту од треће до пете године живота.

Тиме смо дотакли различите системе предшколског васпитања у свету,„као и разноврсне традиције које у том погледу постоје у разним земљама” (Peda-goška enciklopedija 2, 1989, стр. 241), које се испољавају не само у њиховим нази-вима, него и у организацији, односно у начинима финансирања. Но без обзира наизвесну организационо-институционалну различитост, највећи број поставки уобласти предшколског васпитања има заједнички именитељ и универзалну вред-ност и значај. Стога се овде првенствено бавимо структурно-институционалнимоквиром предшколског васпитања у Великој Британији, САД, Француској, Не-мачкој и у Русији и у мањој мери неким специфичностима у том значајном под-ручју васпитне делатности.

Радивоје И. Кулић, Сања М. Партало: Савремени токови предшколског васпитања297

Структурно-институционални оквир предшколског васпитања

Организовано предшколско васпитање у Великој Британији почело је да сеизводи у касним годинама XVIII века и то на „добровољној и филантропској ос-нови” (http://www.euridyice.org/Documents/Fiches_nationales/en/frameset_EN.html).Такав развој подстакле су педагошке идеје и идеали истакнутих педагога тог вре-мена – Овена, Русоа, Песталоција, Фребла и Монтесоријеве, које су нашле својеместо у концепцији професионалне припреме наставника основне школе. Од та-да се таква пракса непрестано и постепено ширила, иако предшколско васпитањеније улазило у круг законских обавеза. Но без обзира на такве околности, локал-не просветне власти у Енглеској и у Велсу имају обавезу да осигурају добар ква-литет повременог (part-time) предшколског васпитања за сву децу која су навр-шила четири године, уколико то њихови родитељи желе. То право предвиђено јеи за децу на трогодишњем узрасту, али је обухватност и једних и других органи-зованим предшколским васпитањем далеко од потпуне (Elvin, ed. 1981). Тако једечија обданишта и јаслице 1978. године у Енглеској повремено (part-time) посе-ћивало 34 хиљаде деце и 14 хиљада предшколаца редовно, што је с обзиром наукупни број деце на том узрасту веома скромна бројка. Међутим, припремне(предшколске) разреде при основним школама редовно је похађало 29 хиљада де-це а повремено 123 хиљаде предшколаца. У њима такође нема „формалних лек-ција”, док игра и коришћење различитих материјала од стране наставника пред-ставља основни садржај образовно-васпитне активности и на овом узрасту.

У руској педагошкој енциклопедији (Российская педагогическая энцикло-педия, 1993) наводи се податак да је установе предшколског васпитања у Енгле-ској и Велсу (јаслице и предшколске разреде) 1987. године посећивало 50% децестарости четири године и 20% деце до треће године старости односно око 400 хи-љада деце. Највећи број деце био је обухваћен установама предшколског васпи-тања које су у приватном сектору, који је много доминантнији у односу на држав-ни (и бесплатни) сектор предшколског васпитања, што потврђују и најновији из-вори на енглеском језику (http://www.euridyice.org/ Documents/Fiches_nationales/en/frameset_EN.html). И у једном и у другом сектору у основи васпитне делатно-сти је „Монтесори метод” који је усмерен на „естетски и физички развитак дете-та” (Российская педагогическая энциклопедия, 1993, стр. 130).

Предшколско васпитање у САД је део школског система, али је необавез-но. У ствари, део програма у области предшколског васпитања остварују Центриза целодневни боравак деце, односно Породични центри за бригу о деци (The En-cyclopedia Americana, International Edition, vol. 9, 2003), чија је основна функцијанеговање и заштита деце запослених родитеља. Организованије образовне актив-ности на предшколском узрасту, прецизније у периоду од треће до пете годинеизводе се у дечијим вртићима (kindergartens) који су у великом броју случајевадео традиционалног (јавног) образовног система. Први дечији вртићи у САДоснивају се током 1850-их година и били су приватног карактера, док је први јав-


ни дечији вртић (Cremin, 1988) отворен 1873. године. Већ у то време поставило сепитање обезбеђивања квалификованих васпитача – наставника за рад у тим ин-ституцијама, као и простора и наставних средстава, што је позитивно утицало наповећање броја дечијих вртића како у приватном тако и у јавном сектору. О томесведочи податак да је крајем XIX века у САД деловало више од 225 хиљада дечи-јих вртића, од којих је 58% имало „покриће” јавног школског сектора.

У њима је „комбинован Фреблов идеализам и научне студије о дечијем раз-воју” (Cremin, 1988, p. 547) тако да су приче, музика и игре биле у основи њихо-вих програмских активности.

Јасно је, дакле, да основни задатак дечијих вртића у САД није да се деца уњима науче да читају и пишу, мада се такав развој у потпуности не искључује.Стога је веома важно да се у овим и сродним предшколским установама, којеодавно имају државну или приватну подршку, као и потпору цркве и других орга-низација, осмисле и развију што квалитетнији програмски садржаји који би употпуности задовољили образовне потребе скоро шест милиона деце, колико ихје у њима било (према: Российская педагогическая энциклопедия, 1999) почет-ком 90-их година.

Данас у многим елементарним школама постоје предшколски разреди задецу на узрасту од четврте до пете године са целодневном или полудневном „на-ставом”. То значи да је првенствени задатак такве наставе „развој социјалних ве-штина и изградња основе за будуће учење”, што се постиже кроз самосталан рад,коришћење различитих материјала: воде, глине и материјала за цртање, али и„структуриранијих материјала” – коцкица и материјала од дрвета. Не запостављасе ни брига о животињама, док су за рад у малим групама погодни „научни експе-рименти” и компјутерске игрице.

Предшколско васпитање, односно материнске школе (Les écoles maternel-les) као битна карика француског система образовања има дугу традицију. Прваматеринска школа отворена је 1770. године (Arénilla, Gossot, Rolland, Roussel,2000) и још од тада се њихов број стално повећавао, без обзира на то што пред-школско васпитање ни сада у Француској није обавезно. Тако је школске1994–1995. у Француској 99,6% деце старије од три године, односно 54% пред-школаца старијих од две године било обухваћено програмима предшколског вас-питања у јавном и приватном сектору. Један број ових установа, од укупно 19 хи-љада материнских школа колико их је деловало у 1998, нарочито у сеоским сре-динама „функционише и као елементарна школа” (стр. 98) што још вишеучвршћује везу ова два „ентитета” у француском систему примарног образовања.

У материнским школама које обухватају децу на узрасту од друге до шестегодине исказују се „три педагошке логике” (Morandi, La Borderie, 2007):

1) превремена сколаризација деце већ од друге године која доприноси њихо-вој социјализацији, развоју језичке културе и колективног искуства,

2) улазак у први циклус знања организован „унутар принципа три секције”(од друге до треће године – од треће до пете године и од пете до шесте године жи-


вота) тако да се свака секција може „адаптирати на реалне карактеристике децеод којих већина проводи три године у материнској школи” (стр. 36) и

3) улажење у виши циклус, тј. „велику секцију” (од пете до шесте године) којиима посебан значај, јер подразумева улазак у циклус стицања фундаменталнихзнања и вештина.

Таква разноврсност програма у материнској школи један је од битних раз-лога што је у 2006. години у овим установама боравило и, у зависности од секције,„мање“ или „више“ учило 2.613.120 деце (ученика). Неки француски аутори(Vasconcellos, 2004) истичу да материнске школе представљају „оригиналностфранцуског школског система” (стр. 33), док се у другим стручним изворима(Arénilla, Gossot, Rolland, Roussel, 2000) указује на „велики престиж” ових инсти-туција у Француској и у свету. Аренила и сарадници нарочито потенцирају улогуматеринских школа у подстицању социјализације и интеграције деце, као и пози-тиван утицај на различите облике стваралаштва предшколаца. Посебно се вред-нује њихов допринос „увођењу” деце у „предмете елементарне наставе” (читање,писање, бројање, мерење и др.) када се могу увидети разлике међу њима и осигу-рати „интеграција хендикепиране деце што је правило у материнским школама”(стр. 94). Све су то разлози који дефинишу неоспоран успех Француске у афирма-цији различитих програма предшколског васпитања и привлачењу у његов инсти-туционални оквир великог броја деце, што јој у том подручју осигурава „једно одпрвих места у свету” (Российская педагогическая энциклопедия, 1999).

Предшколске установе (дечије јаслице и вртићи) у Немачкој су током60-их и 70-их година „укључене у општи систем образовања” (Российская педа-гогическая энциклопедия, 1993, стр. 206). Томе је засигурно допринела „жива де-бата” у Савезној Републици Немачкој о предшколском васпитању и његовој уло-зи у припремању деце за укључивање у „примарно образовање” (Euridyce, 2008).Од тада се постепено повећава број деце обухваћене организованим предшкол-ским васпитањем односно број установа свих видова у којима је 1987. боравилооко 65 хиљада ученика. У то време су посебно биле „детаљне дискусије” о томеколико предшколске установе могу допринети лакшем укључивању деце из мар-гинализованих социјалних група у институције примарног образовања, чему субили посвећени и неки „пилот пројекти” (Исто.). Још прецизније, социјално-еко-номски, као и педагошки фактори снажно су определили интензивнији развојпредшколског образовања у Немачкој у другој половини XX века. То потврђујеподатак да је у дечијим вртићима у Немачкој 1998. године боравило 90% деце наузрасту од треће до шесте године (у односу на 1/3 деце тог узраста колико их је бо-равило у дечијим вртићима 1960. године).

Највећи број деце у овим установама је на узрасту од треће до пете годинеживота, али с том разликом што петогодишњаци имају могућност да похађајуприпремне разреде у вртићима или у основним школама. Боравак у дечијим вр-тићима је добровољан, док ове институције имају значајну финансијску подршку


државе, цркве и различитих приватних удружења и појединаца (видети: Elvin,ed., 1981; Neville, Postlethwaite, ed., 1986, и др.).

Предшколске установе, тј. дечији вртићи имају независност у погледу ор-ганизације и програмских садржаја, иако су генерално говорећи, у „надлежностилокалних ауторитета или приватних организација” (Elvin, ed., 1981, стр. 95) штоје пракса и у једном броју других земаља (САД, Великој Британији и др.). У истовреме, дечији вртићи у Немачкој најчешће су у саставу основних школа а другуспецифичност представља постојање „специјалних дечијих вртића” за менталнои физички хендикепирану децу. Немачка је у „кругу“ земаља (мањи број) којејош увек паралелно развијају оба система (видети: Коркинова – Стрезова, 2003)што значи да предшколци (и друга деца) могу похађати и редовне и специјалнеустанове. У редовним предшколским установама (дечијим вртићима и сл.) најве-ћи број активности је, као и у другим сродним установама у свету, усмерен на со-цијализацију деце и формирање пожељних вештина и навика односно на припре-му детета за полазак у основну школу. Забрињава мали број васпитача у овим ус-тановама – 4,5 хиљаде (Российская педагогическая энциклопедия, 1993), штотакође упућује на закључак да је организовано предшколско васпитање слабијисегмент у оквиру добро познатог и афирмисаног немачког система образовања.

У Русији се у другој половини XIX века „пробудио интерес педагошке јав-ности за страна достигнућа у области предшколског васпитања” (Российская пе-дагогическая энциклопедия, 1993, стр. 294). Руски педагози у то време посебносу били заинтересовани за систем предшколског васпитања немачког педагогаФребла, који су желели боље упознати. Није случајност да се у том периоду поја-вљују и прве приватне предшколске установе у којима су деца стицала прве еле-менте писмености и изучавала један или више страних језика. Њихов број се по-степено повећавао до краја XIX века уз полемике међу руским педагозима и ге-нерално славенофилима – да ли Фреблов „педагошки систем” одговара рускимнационалним интересима. То је, свакако, имало одређени утицај на даље оснива-ње, концепцију и садржај васпитне делатности у предшколским установама у Ру-сији, међу којима државних установа скоро да и није било.

Тек после Октобарске револуције, предшколско васпитање постаје састав-ни део система образовања у Русији, уз афирмисање и неких „нових вредности”– посебно „принципа дечијег рада и колективизма” који су били непотребно ут-кани у све садржаје васпитне делатности. У ствари, сви програмски садржаји натом узрасту, укључујући и различите игре, морали су изразити „идеолошку су-штину”, што је више или мање било присутно и у другим садржајима васпитне де-латности у годинама Совјетске Русије. Позитиван помак у концепцијском погле-ду, односно у садржају рада предшколских установа у Русији учињен је 1985. го-дине, када је између осталог „опредељен обим знања, вештина и навика којима једужно овладати свако дете на крају школске године” (Ibidem, стр. 295). Од тада уРусији функционишу четири типа предшколских установа – дечије јаслице, ја-слице-вртићи, дечији вртићи, и школа-дечији вртић. У овим установама којих је


у Руској Федерацији 1995. било скоро 54 хиљаде (према: Нейматов, 2002), бора-ве деца различитог узраста – од два месеца до седме године. Број деце у различи-тим институцијама предшколског васпитања износи 4.263.000, што је 55% одукупне популације предшколаца. Највећи број деце односно 30% (према: Полон-ский, 2004) борави у дечијим вртићима из којих њих 5% после шесте године и25% након навршене седме године уписују елементарну школу. У овој установи„реализују се општеобразовни програми предшколског образовања различитеусмерености” (Ibidem, стр. 118) што је сасвим природно с обзиром на то да дечијивртићи обухватају децу узраста од треће до седме године. Притом се посебно узи-ма у обзир постигнути ниво у њиховом интелектуалном, уметничко-естетском ифизичком развоју, како би се евентуално, ако је то потребно, предузеле одгова-рајуће мере. Стога понекад ове установе имају више профила (према: Российскаяпедагогическая энциклопедия, 1993) – општи, санитарни, специјални (за децу саинтелектуалним и физичким недостацима) и др. Новији законодавни акти у везиса предшколским васпитањем у Русији (1991) предвидели су три функције дечи-јих вртића: исхрану и окрепљивање физичког и психичког здравља деце, обезбе-ђивање интелектуалног развоја и развитка личности предшколаца и бригу о емо-ционалном здрављу сваког детета.

Доношење ових законских аката је, према мишљењу изнетом у Руској пе-дагошкој енциклопедији (1993), означило „почетну етапу у обнављању пред-школског васпитања у Руској Федерацији” (стр. 295), тим пре што такав развојмора бити пропраћен „новим програмима и начинима рада са децом” односнојош бољом професионално-педагошком припремом кадрова у том подручју де-латности. Тиме нису исцрпљени сви проблеми са којима се суочавају ове инсти-туције, од којих је скоро 80% у нарастајућем приватном сектору (Нейматов,2002). Прелазак дечијих вртића из друштвеног у приватни сектор, по мишљењуНејматова, довео је до гашења неких од ових институција или до њиховог „пре-профилисања”, нарочито у сеоским срединама. Стога се Нејматов залаже за нови„преображај у њиховој организационој структури” али и програмској оријента-цији и садржајима, без обзира на досадашње „значајне измене” у тим подручјима(промене у структури институција, афирмисање еластичних облика организацијекорекционо-педагошке помоћи деци, пораст броја предшколских установа за де-цу предшколског и млађег школског узраста и сл.).

Неки проблеми и перспективе развоја предшколског образовања

Без обзира на то што се данас у свету остварује око 200 програма пред-школског образовања – условно подељених на академске, интелектуалне и про-граме родитељске ефективности (према: Российская педагогическая энциклопе-дия, 1993), не изостају залагања у стручној литератури (Бабунова, 2007, и др.) опотреби „обнављања његових садржаја и метода” у складу са социјално-економ-


ским и културним напретком савременог друштва. То, другачије речено, значи даје формирање правних, економских и нарочито педагошко-психолошких условасуштинска претпоставка за изградњу базичних црта личности односно дечијекомпетентности, иницијативности, креативности, самосталности, комуникатив-ности и др. Истовремено, неподељено је мишљење у стручној литератури (Бабу-нова, 2007; Козлова, Куликова, 2009 и др.) да савремени систем предшколскогобразовања подразумева његову индивидуализацију односно стварање услова„за социјализацију и индивидуализацију детета”. Тиме се не затвара „круг” ак-туелних тема и проблема у подручју данашњег предшколског образовања. Томедоприносе и различите праксе у том и сродним подручјима (елементарно образо-вање) (видети: Kulić, 2012, и др.) које могу изазвати додатна неслагања и полеми-ке у стручној јавности. Међу тим отвореним питањима свакако је и модел програ-ма који се остварују у овим установама који је мање или више „школског карак-тера”. Тако се у дечијим вртићима у Немачкој остварују програми у којима немапредмета и класичне наставе, већ је тежиште на развоју „дечијих физичких, мен-талних, емоционалних и социјалних способности, развоју осећаја одговорности,навикавању деце на дневни распоред и базичну хигијену, игру и друге активностисвојствене деци” (Lohmar, Eckhardt, 2008).

На сличан начин су конципирани програми предшколског образовања уВеликој Британији и у САД, што значи да је њихов основни циљ унапређивањефизичког, интелектуалног и друштвеног развоја деце. Све разноврснији програ-ми предшколског образовања у САД (видети: Cremin, 1988; The EncyclopediaAmericana, International Edition, vol. 9, 2003, и др.) не искључују стицање елемен-тарних вештина (читање, писање и рачунање и др.), али их и не фаворизују у од-носу на игру и комуникационе активности. Истовремено, у Руској Федерацији укојој предшколско образовање представља саставни део односно „прву степени-цу” у систему образовања, у току су интензивне дискусије о његовој концепцијии садржају (видети: Бабунова, 2007; Козлова, Куликова, 2009; Миклевой, ред.(2012), и др.) у оквиру укупне модернизације руског образовног система.

У таквим околностима нарочито се инсистира на квалитету предшколскогобразовања коме би требало да допринесу како разноврснији програми, тако идобро (боље) обучени специјалисти (васпитачи) за то подручје делатности. На-гласак је на интегративним програмима, као и у елементарној школи (видети: Ku-lić, 2012) који подразумевају међузависност природно-научних, естетских, соци-јалних и логичко-математичких садржаја. Притом је њихов обим у „другом пла-ну”, јер дубина улажења у садржаје, односно, њихово „свестрано усвајање” имајош већу тежину (Бабунова, 2007). То могу осигурати још квалификованији вас-питачи који постају све „масовнија савремена педагошка професија” (Козлова,Куликова, 2009, стр. 10). Проблем је што и у Руској Федерацији, али и у другимделовима света програме предшколског образовања остварују васпитачи који ни-су стекли професионално-педагошко образовање у систему високог образовања.Њихово професионално-педагошко усавршавање не прати у довољној мери ни


изградњу концепцијски нових предшколских установа и програма, иако у некимод тих установа деца могу да остану до 10–11 године (Дечији вртић – елементарнашкола).

Без обзира на богатство програма у француским материнским школамакоје, као што смо већ истакли, у неким срединама функционишу и као елементар-не школе, у стручним круговима (Champy, Etéve, Forquin, Robert, 2005, и др.) јошувек трају дискусије о концепцији и садржају предшколског образовања. Таконеки педагози његову функцију и смисао повезују са „читањем и писањем, докдруги насупрот томе сматрају да је на том узрасту примарно осигурати основу засоциокогнитивни и афективни развој, препоручујући велику разноврсност ак-тивности” (p. 312). То, засигурно, произилази и из оригиналности француског си-стема предшколског образовања, односно, нешто чвршће повезаности материн-ских и елементарних школа, што претпоставља преиспитивање и евентуално обо-гаћивање његовог традиционалног концепта. У таквом разумевању проблема,подразумева се индивидуализовани приступ „сваком ученику на његовом путу (ипролазу) у елементарну школу” (Исто).

Сасвим је извесно, дакле, да је концепција предшколског образовања пред-мет интензивних дискусија и анализа у развијеним земљама запада и у Руској Фе-дерацији у оквиру укупне модернизације њихових система образовања. С тим увези су и залагања за израду нових (и разноврсних) програма предшколског обра-зовања односно оптималних модела професионално-педагошке припреме васпи-тача (педагога) за рад у различитим установама намењених деци тог узраста.


Arénilla, L., Gossot, B., Rolland, M. C., Roussel, M. P. (2000). Dictionnaire de pédagogie.Paris: Bordas.

Бабунова, Т. М. (2007). Дошкольная педагогика. Учебное пособие. М.: Сфера, Творчес-кий Центр.

Champy, Ph., Etévé, Ch., Forquin, J.-C., Robert, A. (2005), Dictionnaire encyclopédique del’éducation et de la formation, RETZ, Paris.

Cremin, L. (1988), American Education, the Metropolitan Experience 1876–1980, arper andRow, Publishers, New York.

Elvin, L. (ed.) (1981). The Educational System in the European Community: A Guide.Brussels. The NFER-Nelson Publishing Company.

Eurydice (2008). „The Education sistem in Germany”. In: Lohmar, B., Eckhardt (eds), Docu-mentation and Education Information Service/German Eurydice Unit of the Länder inthe Secretariat of the Standing Conference of the Ministers of Education and CulturalAffairs of the Länder in the Federal Republic of Germany. Bonn. KMK.

Коркинова-Стрезова, П. (2003). Сравнителна специална педагогика. София. Институт засоциална политика и социална работа.


Козлова, С. А., Куликова, Т. А. (2009). Дошкольная педагогика: учебник для студ. сред.заведений. М.: Издательский центр „Академия”.

Kulić, R. (2011). Komparativna pedagogija: teorija, sistemi, reforme. Beograd: Svet knjige;Banja Luka: Filozofski fakultet.

La Borderie, R. (2005). Lexique de l’éducation. Paris: Nathan.Morandi, F., La Borderie, R. (2006). Dictionnaire de pédagogie. Paris: Nathan.Миклевой, Н. В., (ред.) (2012). Дошкольная педагогика, Обзорные лекции по подготовке

студентов к итоговому междисциплинарному экзамену. Москва: Форум.Нейматов, Я. (2002). Образование в XXI веке: тенденции и прогнозы. Москва: Алгоритм.Pedagoška enciklopedija 2 (1989). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.Полонский В.М. (2004). Словарь по образованию и педагогикe. Москва: „Высшая шко-

ла”.Postlethwaite Neville, T. (1986). The Encyclopedia of Comparative Education and National

Systems of Education. Oxford: Pergamon Press.Российская педагогическая энциклопедия (1993), 1, Научное издательство „Большая рос-

сийская энциклопедия”. Москва.Российская педагогическая энциклопедия (1999), 2, Научное издательство „Большая рос-

сийская энциклопедия”, Москва.The Encyclopedia Americana, International Edition (2003) (vol. 9). Danbury: Grolier.Vasconcellos, M. (2004). Le système éducatif. Paris: La Découverte.http://www.eurydice.org/Document/Fiches nationales/en/ frameset/EN.html.


Radivoje I. Kulić, Sanja M. Partalo

CONTEMPORARY TRENDS OF PRESCHOOL EDUCATION3

SummaryIt is a common fact for the most systems of preschool education that they are all formed

under the influence of pedagogical ideas of Comenius, Locke, Rousseau and in a certain wayPestalozzi as a founder of special programmes and activities in that area. Although being in-tegrated in the school system, preschool education is not obligatory in the most Europeancountries, not even today. There is a lack of total financial support of the state for the pro-grammes of preschool education in such conditions, and that enables the private sector to usethat kind of situation and become an alternative in its organization. The novelty is that thereare more and more independent preschool institutions which are funded by different organi-zations, as well as the fact that the institutions of preschool education function as elementaryschools in some countries. Generally speaking, there are three types of programme in most in-stitutions of preschool education: academic, intellectual and programmes of the parents' effi-ciency that is mostly conditioned by the type of a preschool institution.

Key words: preschool education, the organization of preschool aducation, programmesof preschool education.

3 Рад je примљен 15. априла 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Збор-ника одржаном 19. децембра 2012.

ПСИХОЛОГИЈА

УДК: 159.946.3.072-053.5 ; 159.922.72-053.5ИД: 195672588


ПРОФ. ДР БЛАГОЈЕ В. НЕШИЋ1

Универзитет у Приштини са седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за психологију

РАЗВОЈ ВЕРБАЛНИХ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА ОСМОГОДИШЊЕ ШКОЛЕ

Сажетак. Овај рад је део ширег истраживања из домена васпитљивости при-марних менталних способности. Користећи лонгитудинални приступ праћени су ученициод девете до петнаесте године у циљу тражења одговора на следећа питања: 1. какав јетренд развојних промена у вербалним способностима ученика, 2. какве се промене деша-вају у овим способностима и то у природним условима и условима експерименталногпрограма. Вербалне способности су дефинисане као способност вербалног разумевања,вербалног закључивања и вербалног осмишљавања материјала. Aнализом резултатаистраживања утврђен је узлазни тренд развоја вербалних способности и то у контролноји експерименталној ситуацији што показује да се у овом периоду у вербалним способно-стима дешавају не само позитивне развојне него и трансферне промене. Експериментал-ни програм је условио значајно боље и трајније напредовање експерименталне групе у од-носу на контролну групу на тестовима вербалних способности. Према томе, истраживањепоказује да постоје не само значајни него и трајнији трансферни ефекти експериментал-ног програма у вербалним способностима ученика од девете до петнаесте године.

Кључне речи: вербалне способности, тренд развоја, трансферне промене, трај-не трансферне промене

1 [email protected]


ПОЛАЗНЕ ОСНОВЕ

Значај и статус вербалних способности у моделима структуре интелекта

У хијерархијским моделима структуре интелекта вербалне способности суважне компоненте у дефинисању појединих нивоа у хијерархији. Тако у моделукоји предлаже Берт (Siril Burt, према Буквић 1974) вербалне способности се из-двајају по садржају на асоцијативном нивоу и конституишу један емпиријски до-бро заснован фактор. Овај фактор се може рашчланити на следеће уже факторе:(1) фактор операција са изолованим речима и (2) фактор операција са речима којесу дате у контексту. Сваки од ова два фактора може се даље рашчланити на: (а)рецептивни и (б) егзекутивни фактор. Тако имамо следеће класе и врсте вербал-них способности: (1а) рецептивни фактор операција са изолованим речима (разу-мевање идеја или онога што је речима исказано); (1б) егзекутивни фактор опера-ција са изолованим речима (налажење одговарајућих речи приликом изражавањаједне идеје); (2а) рецептивни фактор операција са речима које су дате у контекстудефинисан је као разумевање исказа, и (2б) егзекутивни фактор дефинисан каолитерарно изражавање, вербална флуентност.

У моделу Вернона (Philip Vernon, према Буквић 1974) вербалне способ-ности су нешто одређеније јер, поред нумеричког фактора, оне конституишу„V:ed” (вербално-едукативни) фактор, у чијем обликовању посебно важну улогуимају образовни процеси.

Терстон (Thurstone 1938) је развио теорију примарних менталних способ-ности (фактора), пошавши од уверења да се способности јављају као независниоблици интелектуалне активности те истраживање структуре способности требаусмерити у правцу откривања оваквих врста способности. Он утврђује седам не-зависних фактора од којих помињемо: флуентност речи (W) и вербални фактор(V). Фактор речитости (W) обухвата флуентност у оперисању речима без обзирана њихово значење. Тестови фактора флуентности речи захтевају продукцију ре-чи које почињу или се завршавају одређеним словом, или стварање речи од одре-ђене групе слова (анаграм тестови). Вербални фактор (V) обухвата операције сазначењем речи и идеја. У склопу тог фактора налазе се следећи тестови: речник,вербалне аналогије, синоними и опозиције и други стандардни тестови са вербал-ним садржајем.

За разлику од Терстона који је описао два вербална фактора, његови след-беници открили су их много више. На листи базичних фактора Френча и сарад-ника (French 1963), описано је више вербалних фактора: 1) V – вербално схвата-ње (способност разумевања енглеског језика), 2) Fa – асоцијативна флуентност(способност продукције речи чије је поље значења ограничено, 3) Fe – експресив-на флуентност (способност продукције групе речи које су повезане смислом),4) Fi – идеациона флуентност (способност продукције идеја на задату тему),

Благоје В. Нешић: Развој вербалних способности ученика осмогодишње школе 311

5) Fw – флуентност речи (способност продукције изолованих речи које треба дазадовоље једну или више структуралних рестрикција без обзира на значење) и Xc– спонтана семантичка флексибилност (способност продукције различитих идејакоје се вербално исказују у веома широко дефинисаним ситуацијама).

У моделу Катела и Хорна (Catell and Horn) о флуидној (Gf) и кристализо-ваној (Gc) интелигенцији под утицајем нових студија показало се да постоји вишеод два фактора на другом реду. Поред „Gf” и „Gc” фактора један од фактора дру-гог реда је и фактор флуентности (Gw) који се појављује у таквим базичним спо-собностима као што су асоцијациона флуентност, идеациона флуентност и флу-ентност речи, док фактор когнитвне брзине (Gs) прожима перцептивну брзину,нумеричку способност и механичку брзину у писању и читању.

Ако се посматрају операције које се налазе у основи различитих вербалнихспособности по садржају (изоловане речи или текстови), онда се тешко може пре-цизирати у оквиру ког се фактора Катела и Хорна лоцирају вербалне способно-сти. Изгледа да су и у склопу флуидне интелигенције и вероватно много више усклопу кристализоване интелигенције али и у склопу фактора флуентности икогнитивне брзине.

Буквић (1982) је тврдио да Кателова теорија флуидне и кристализоване ин-телигенције потврђује ваљаност показатеља интелектуалне активности која сеогледа у операцијама извођења релација, индукције, решавања проблема и сило-гистичког закључивања. Ове операције присутне су подједнако у тестовима обејуинтелигенција.

Волф (Volf 1980) је, применивши 31 тест за процену различитих видова ин-телектуалних активности, успео да различитим поступцима факторске анализеоткрије четири независна фактора интелектуалне способности од којих је првиозначен као вербални фактор који је дефинисан тестовима који траже да се уограниченом времену брзо уочавају једноставне сукцесивне релације између по-знатих појмова који су задани у вербалнoм облику.

Буквић (Буквић 1974) je факторском анализом утврдио постојање вербал-ног и фигуралног фактора и закључио да у тестовима фигуралног и вербалног са-држаја се манифестује димензија зависности-независности од поља. Својим ис-траживачким радовима допринео је расветљавању природе фигуралног и вербал-ног фактора анализирајући механизме и операције који су у основи тестовавербалних и фигуралних способности. У свом чланку „Мерење интелектуалнихспособности” (1980) предложио је један другачији концепт мерења интелиген-ције. Наиме, избор тестова за мерење интелигенције врши се на основу психо-лошких операција које су у основи тестова, а који су по садржају иконичке, фигу-ралне, вербалне и нумеричке природе.

Нешић (Нешић 1989) је, применивши 22 теста за процену различитих ви-дова интелекталних активности и факторском анализом, утврдио разлике уструктури менталних способности између ученика трећег, петог и седмог разре-да. На узрасту ученика трећег разреда углавном се примењени тестови групишу


око једног фактора (по свему судећи опште интелигенције), а у седмом разредутестови су се груписали у два фактора и то по садржају задатака. Први од њих јебио вербални фактор који је обухватио три групе тестова: тестове вербалног ра-зумевања, вербалног резоновања и вербалног осмишљавања.

Деведесетих година XX века појавила се теорија вишеврсних интелигенци-ја коју је развио Гарднер (Gardner 1993). Према овој теорији вербалне способно-сти су посебна врста интелигенције. То је лингвистичка интелигенција. Гарднерсматра да људска бића имају потенцијале да развију релативно аутономне инте-лектуалне способности, такозване мултипле интелигенције. Гарднер је навео по-стојање седам различитих интелигенција: лингвистичка интелигенција, логичко--математичка, музичка, просторна (спацијална) интелигенција, телесно-кинесте-тичка, интерперсонална и интраперсонална интелигенција. Нама је за овај радзанимљива лингвистичка интелигенција. Лингвистичка интелигенција односи сена способност разумевања изговорених речи, способност која се среће код чита-ња књига, писања чланака, романа или песама.

Да закључимо: 1) вербалне способности су значајне интелектуалне актив-ности људи. У свим моделима и концепцијама о структури интелекта ове способ-ности су јасно и прецизно дефинисане. Приказане дефиниције говоре о томе да суово сложене способности. У хијерархијским моделима ове способности су зна-чајни конституенти посебних нивоа у хијерархији. 2) У погледу могућности под-стицања развоја менталних способности такође, у свим концепцијама, указује сена могућност васпитности ових способности. Посебно се у хијерархијским моде-лима даје извесна предност примарним способностима у погледу васпитљивостинад општим фактором.

Неколико референтних истраживања о развоју интелектуалних способности

У психолошкој литератури постоје (доиста скромни) докази о могућности-ма утицања на сазнајни и интелектуални развој детета још у раном периоду њего-ва развоја. Тврди се да родитељи и друштво могу помоћи развој деце ако срединуу којој деца живе организују тако да буде што стимулативнија. У томе је посебноважно водити рачуна о првим годинама живота деце. У прилог томе иду резулта-ти лонгитудиналних студија које је извео Блум (Bloom 1964, према Нешић 2006).По њему повезаност између ступња интелектуалног развоја у седамнаестојгодини старости и појединих ранијих узраста расте са годинама старости о чемуговоре коефицијенти корелација приказани у табели 1.

На основу ових и других резултата Блум је закључио да деца од рођења дочетврте године развију око 50%, од четврте до осме године следећих 30% и одосме до седамнаесте године старости осталих 20% своје интелигенције.


Терстон (Thurstone 1926) на основу испитивања великог броја деце од петдо деветнаест година дошао је до занимљивих података о развоју различитих при-марних менталних способности (табела 2).

Резултати из табеле 2 јасно показују да се развој појединих примарних спо-собности не завршава у раном детињству, већ се он продужава и у периодусредњег и касног детињства. Дакле, резултати предходних испитивања показујуда се опште интелектуалне способности интензивно развијају од друге до десетегодине старости али се развој и даље наставља значајно и то темпом који зависиод врсте интелектуалних способности. Ово упућује на закључак да уколико сеподстиче развој интелектуалних способности, онда је то период у коме ће преду-зете интензификације дати добре резултате. У развојној психологији постоје (до-

r (1. и 17. год.) = 0.00r ( 2. и 17. год.) = 0.41r (3. и 17. год.) = 0.65r (4. и 17. год.) = 0.71r (5. и 17. год.) = 0.80r (8. и 17. год.) = 0.90r (11. и 17. год.)= 0.92

Табела 1: Коефицијенти корелација између интелигенције деце различитих узраста (Bloom 1964)

ФАКТОР СТУПАЊ РАЗВОЈА У ГОДИНИ

50% 80%

P – БРЗИНА ПЕРЦИПИРАЊА 7 ; 3 год. 12 год.

R – ЛОГИЧКО ЗАКЉУЧИВАЊЕ 7 ; 1 год. 14 год.

S – ПРОСТОРНО ПРЕТСТАВЉАЊЕ 9 ; 1 год. 14 год.

N – НУМЕРИЧКИ ФАКТОР 9 ; 5 год. 16 год.

M – ПАМЋЕЊЕ 10 ; 0 год. 16 год.

V – СПОСОБНОСТ ВЕРБАЛНОГ РЕЗОНО-ВАЊА

10 ; 0 год. 18 год.

W – ВЕРБАЛНА ФЛУЕНТНОСТ 13; 3 год. после 20 год.

Табела 2: Преузето из књиге: Недељка Гајановић, „Психички развој детета и васпитање” 1982.год.


иста недовољан број) истраживања у којима се потврђује значај овог периода закогнитивни развој и развој способности. Овом приликом поменућемо само нека.

Левинсон (Levinson 1971) је спровео експерименталну студију са ученици-ма шестог разреда у којој је поредио когнитивни развој три групе: две експери-менталне и једну контролну. Прва група је имала посебне вербалне вежбе, другапосебне спацијалне, а трећа је била без посебног вежбања (контролна). Ефектина когнитивни развој мерени су преко количника интелигенције и речничкогфонда. На основу поређења резултата показало се да је прва група успешнија одосталих. Такође, група са посебним спацијалним вежбама била је боља од кон-тролне групе. Аутор истиче да ефекти нису били посебно изражени, али су зна-чајни.

У неколико истраживања које је аутор овог рада реализовао утврђено је даје период основношколског узраста (прецизније од девете до петнаесте године),време у коме се запажају 1. разлике у структури способности (Нешић, Б. 1989), 2.разлике у темпу развоја способности (перцептивних, просторних, вербалних иопште интелигенције) и то у природним условима и посебно под утицајем експе-рименталних фактора (Нешић, Б. 2006) 3. на крају, истраживањима аутор указујена постојање индивидуалних разлика у поменутим способностима на овом узрас-ту као и повезаност истих са ефектима експерименталних програма (Нешић, Б.2000). Дакле, у више истраживања трансверзалног типа аутор је указао на чиње-ницу да се у овом периоду дешавају природне развојне промене, потом структу-ралне промене, и на крају индуковане или прецизније, трансферне промене.

ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА

Имајући у виду огроман значај вербалних способности (по неким ауторимавербалне интелигенције) за предикцију успеха ученика у школи и у другим жи-вотним ситуацијама као и скроман број истраживања ових способности, проблемје био испитати тренд развоја вербалних способности у периоду осмогодишњешколе и да ли је то време у коме се дешавају значајне природне (развојне) и зна-чајне трансферне (развојне) промене у овим менталним способностима. Стога јеорганизовано лонгитудинално истраживање у коме су тражени одговори на сле-дећа питања: 1. какав је тренд развоја вербалних способности, 2. какве се проме-не дешавају у овим способностима и то у природним условима и условима експе-рименталног програма и 3. да ли су ефекти експерименталног програма трајнијеприроде.


ПЛАН ИСТРАЖИВАЊА И ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ ПРОГРАМ

Истраживање је лонгитудиналног типа и започето је на узорку од 121 уче-ника и то 54 у контролној и 67 у експерименталној групи, али је дошло до осипа-ња узорка (промена школе због учења енглеског језика, непотпуност резултата сачетири мерења, пресељења и сл.) тако да је после шест година за анализу остало66 ученика и то 33 из експерименталне и 33 из контролне групе. Истраживање јереализовано у периоду од 1986. до 1992. године. У овом периоду извршена су че-тири мерења вербалних способности ученика и то на почетку трећег, на крајутрећег, на крају четвртог и на крају осмог разреда основне школе. Између првоги другог испитивања (трећи разред) у експерименталној групи реализован је екс-периментални програм који је имао четири целине:

(1) Вежбање визуелне перцепције ученика. У оквиру овог дела вршене су,рађене су две вежбе: а) вежбање брзине и тачности означавања датог елемента иб) прецизно пресликавање узора (модела). Циљ овог дела програма био је разви-јати навику брзог и тачног решавања проблема, потом развијати механизме пер-цептивне дискриминације, прецизног и тачног пресликавања модела, неке мотор-не механизме и неке особине личности (педантност, смиреност, радозналост, по-стигнуће... ). Овај део програма заснован је на Гибсоновој хипотези о развојуперцепције, према којој развој перцепције представља непрестани процес дифе-ренцијације елемената у перцептивном пољу. Ово вежбање је трајало четиришколска часа (20% програма) и реализовано је уз употребу наставних листића.

(2) Вежбање алгоритама у перцепцији. Циљ овог дела програма био је фор-мирати и увежбавати код ученике алгоритме (системе правила) за а) откривањеодноса између фигура, б) препознавање и упоређивање фигура и в) подударностизмеђу фигура. Овим вежбама су код ученика развијани одређени механизмиперцепције и мишљења (сложеније класификације, елиминација, упоређивање,извођење релација, проналажење нових елемената, анализа, синтеза, процењи-вање и слично). Осим овога, вежбе су имале и одређену едукативну вредност каои верујемо утицале су и на развијање неких особина личности (тачност, уредност,дисциплинованост, поступност, смиреност, самопоузданост) и неких унутра-шњих мотива (мотив постигнућа, радозналости, доживљај успеха, компетентно-сти, такмичења са самим собом). Теоријску основу овог дела програма представ-ља хипотеза совјетског психолога Ланде о томе да учење алгоритама није самосредство управљања мишљењем ученика већ и начин да они науче да самосталноуправљају својим мишљењем. У области перцепције Ланда закључује да би смонекога научили да види не треба га учити у буквалном смислу речи већ га требаучити радњама издвајања и упоређивања. За ову вежбу утрошено је осам часоваили 40% од укупног експерименталног програма.


(3) Визуелно памћење садржаја у простору и графичка реализација. Циљове вежбе био је развијање визуелно-моторних механизама као што су: визуелнопросторно идентификовање, визуелно разликовање, визуелно издвајање, визуел-но упоређивање, визуелно осмишљавање, визуелно премештање, визуелно транс-формисање. Потом, развијани су одређени механизми памћења као и особинеличности (флексибилност, концентрација, прецизност, радозналост...). Вежба јереализована уз употребу алгоритама за просторно осмишљавање, премештање,класификовање и трансформацију. Теоријски оквир вежбања чинио је Пијажеовстав о томе да је перцепција активан процес тј. да је перцептивна активност каоунутрашња активност неопходан услов опажања. За одговарајуће опажање пред-мета потребна је таква перцептивна активност као што је пренос фиксације с јед-не на другу тачку, кретање ока по фигури, промена видног угла, просторно пре-мештање, просторно изједначавање, временска и просторна транспозиција, аси-миловање објекта у перцептивне схеме и слично. За ову вежбу утрошено је тричаса односно 15% од укупног експерименталног програма.

(4) Логичко-перцептивне игре. Овај део програма имао је 30 елемената(фигура од картона) са исцртаним квадратићима различите боје и величине на наједној страни и са исто тако исцртаним, али троугловима различите величине, надругој страни. Употребом ових елемената реализоване су следеће игре: „класи-фикација елемената”, „подударност облика”, „састављање квадрата”, „допуњава-ње празнина” и „нови облици”. Циљ је био развијати одређене вештине иденти-фиковања, класификовања, спаривања, аналитичко-синтетичке вештине, вешти-не дивергентне продукције, онда едукција односа. Осим овога, овај део програмаје утицао и на неке мотиве и особине личности као што је мотив радозналости,такмичење са самим собом, мотив постигнућа, доживљај успеха и слично. Овеигре биле су засноване на Пијажеовој теорији развоја когнитивних функција иБрунеровој методи учења путем открића. За реализацију овог дела програма би-ло је утрошено пет часова или 25% од укупног програма.

Према томе, посматрано у целини, експериментални програм био је усме-рен на развијање механизама сазнајних функција (првенствено перцепције и ми-шљења). Теоријску основу програма чини неколико хипотеза о развоју сазнајнихфункција. Најпре, хипотеза Гибсона о томе да се у основи развоја перцепције на-лазе механизми диференцијације, потом став Пијажеа о томе да је активностнеопходан услов развоја перцепције и на крају, хипотеза Ланде о томе да развојперцепције и мишљења зависи од тога како се опажа и мисли. Осим тога, Стерн-бергов компонентални приступ проучавању интелигенције је, такође, полазностановиште за ово истраживање а које сугерише да се програмом могу развијатиодређене компоненте интелигенције али не и интелигенција у целини. Мождазвучи нескромно али аутор свих вежби и целокупног програма је писац овога ра-да. Наравно, у конципирању програма у целини и посебно у конкретизацији поје-диних вежби ослонили смо се на предходно наведене хипотезе и концепције на-ведених истраживача о развоју сазнајних функција.


ИНСТРУМЕНТИ И СТАТИСТИЧКЕ ТЕХНИКЕ

Полазећи од дефиниција Терстона, Берта, Вернона, Френча, Катела и Хор-на, Буквића и других, у овом истраживању вербалне способности дефинисане су наследећи начин: Способност разумевања и уобличавања вербалног садржаја,способност вербалног закључивања, способност откривања релација измеђупојмова који су дати у вербалном облику и способност вербалног осмишљавањазадатих речи. Полазећи од ове дефиниције вербалних способности у истражи-вању је било осам тестова, подељених у три групе:

1. Тестови вербалног разумевања:

Допуњавање приче (V1). Тест је конструисан за потребе овог истражи-вања по узору на такав тест који је саставио Буквић (Буквић 1974) и исти кори-стио у својој докторској дисертацији. Из кратких прича извучене су речи и испи-сане са стране, а испитаник је требало да осмисли приче, тако што би уписиваоречи на одговарајућим местима. Приче су одабране тако да одговарају узрастуученика. Тест је задаван као тест брзине. Сваки тачан одговор оцењиван је једнимбодом. Тест је имао три приче са 34 испуштене речи. Коефицијенти поузданостикоји су израчунати на подацима чланова контролне групе у истраживању које јепредходило овом износе: у трећем разреду 0,48, у петом 0,62, а у седмом 0,76.

Логичко памћење (V2). У овом експерименту коришћен је тест који јеконструисан по узору на познати субтест „логичко памћење” из Вербалне серијеБ. Стевановића. У овом тесту ученицима се најпре читао текст (само једанпут), азатим се исти тај текст давао са случајно изостављеним речима. Субјекти су тре-бали да се сете тих речи и да исте напишу. Тест је задаван као тест брзине иоцењиван тако што је сваки тачан одговор вреднован једним бодом. Коефицјентипоузданости овог теста рачунати на подацима контролне групе у једном другомистраживању износили су: у трећем 0,86, у петом 0,75, а у седмом разреду 0,80.

2. Тестови вербалног резоновања:

Вербалне аналогије (V3). Ово је стандардни тест вербалне интелиген-ције у коме се тражи уочавање релација између речи и предложених речи на ос-нову релације која постоји између двеју датих речи. Тест се само у неким задаци-ма разликује од задатака субтеста „аналогије” из Вербалне серије Б. Стевано-вића. Тест је решаван за одређено време, а сваки тачан одговор вреднован јеједним бодом. У истраживању које је предходило овом, подаци чланова контрол-не групе послужили су за израчунавање коефицијента поузданости, и добијени суследећи резултати: у трећем разреду 0,65, у петом 0,71, а у седмом 0,71.

Вербалне класификације (V4). Тест је узет из Вербалне серије Б. Стева-новића. Испитаник је требало да пронађе једну од понуђених речи, која се по не-


чему разликује од осталих речи. Овај тест је решаван као тест брзине. Сваки та-чан одговор оцењиван је једним бодом. Тест је имао 25 задатака. Коефицијентипоузданости рачунати на основу података чланова контролне групе, у истражива-њу које је претходило овом, износили су: у трећем разреду 0,60, у петом 0,32, а уседмом 0,74.

Парови речи (V5). У овом истраживању је коришћена форма теста коју језа потребе своје докторске дисертације конструисао Буквић. У овом тесту испи-таник је требало да од пет понуђених речи (стандарда) пронађе једну која најви-ше повезује две речи. Тест је имао 22 задатка. Задаван је као тест брзине а свакитачан одговор вредео је један бод. Коефицијенти поузданости рачунати у кон-тролној групи у истраживању које је претходило овом износили су: у трећем раз-реду 0,38, у петом 0,41, а у седмом 0,84.

3.Тестови вербалног осмишљавања:

Испуштени самогласници (V6). Задаци теста били су састављени од ре-чи из којих су испуштени самогласници (а, е, и, о, у). Испитаник је требало да на-веде од једне до четири именице додавањем и убацивањем самогласника. Тест јеимао 30 задатака, а свака тачно наведена реч оцењивала се једним бодом. Тест језадаван као тест брзине. Тест је конструисан и факторисан од стране Буквића исарадника (1976. и 1980). Коефицијенти поузданости рачунати у контролној гру-пи износили су: у трећем разреду 0,37, у петом 0,70, а у седмом 0,64.

Уобличавање речи (V7). У сваком задатку од испитаника тражило се дазаокружи нову краћу реч која се налази у склопу дате речи. Од датих речи субјек-ти су требали да прецртају било која два слова, али тако да настане нова реч. Тестје решаван као тест брзине. Тест је конструисан и факторисан од стране Буквићаи сарадника 1976, 1979, и 1980. године. Тест има 36 задатака. Коефицијенти по-узданости рачунати у контролној групи на истраживању које је претходило овом,износили су: у трећем разреду 0,36, у петом 0,56, а у седмом 0,71.

Римовање (V8). У сваком задатку за дату реч требало је навести једну одчетири именице које имају три последња слова иста као што су у задатој речи. Засваку наведену реч која је задовољавала претходни услов давао се један бод. Тестје задаван као тест брзине. Конструисан је и факторисан од стране А. Буквића исарадника (1976, 1980). Коефицијенти поузданости рачунати на подацима члано-ва контролне групе износили су: у трећем разреду 0,73, у петом 0,61, а у седмом0,70.

Дакле, у овом експерименту, примењено је осам тестова вербалних способ-ности. Све су то тестови „папир-оловка” и временски су ограничени. Време реша-вања појединих тестова за различите узрасте приказани су у табели 3.

Сви примењени тестови су тестови брзине, заснивају се на механизму разу-мевања вербалног материјала, увиђању релација у вербалном садржају, и конач-


но обухватају механизме структурирања, уобличавања и осмишљавања вербал-ног материјала.

Од статистичких техника коришћени су основни параметри статистичкедескрипције (аритметичка средина, стандардна девијација, стандардна грешкааритметичке средине, грешка разлике између аритметичких средина) и парамет-ри статистичког закључивања (тестирање значајности разлике између аритме-тичких средина и тестирање разлике разлика).

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

1) Тренд развоја вербалних способностиТренд развоја вербалних способности праћен је преко просечних пости-

гнућа чланова контролне и експерименталне групе. Ови резултати су приказанитабелама. Табеле од 4 до 5 приказују тренд развоја способности вербалног разу-мевања, табеле од 6 до 8 приказују тренд развоја вербалног закључивања и табе-ле од 9 до 11 приказују тренд развоја способности вербалног осмишљавања. Натабелама су уједно приказане вредности за контролну и експерименталну групукако би се што сликовитије уочили тренд развоја и разлике у темпу развоја вер-балних способности између експерименталне и контролне групе.

а) Вербално разумевање. За процену способности вербалног разумевањакоришћени су тестови: „допуњавање приче” и „логичко памћење”. Резултати сачетири мерења које приказују табеле 3 и 4 очигледно говоре о узлазном трендуразвоја способности вербалног разумевања ученика у периоду од девете до пет-наесте године. Такође, резултати показују да је напредовање експерименталнегрупе боље од напредовања контролне групе што упућује на закључак да на овомузрасном периоду у овим способностима постоје значајне развојне (природне) иразвојне (трансферне) промене.

б) Вербално закључивање. За мерење способности вербалног закључива-ња коришћени су тестови: „вербалне аналогије, „вербалне класификације” и „па-рови речи”. Ови тестови су уствари тестови којима се мери интелигенција учени-ка. Резултати са четири мерења које приказују табеле од 5 до 7 очигледно говоре

ТЕСТОВИ V1 V2 V3 V4 V5 V6 V7 V8

ВРЕМЕ У МИНУТАМА 7 8;30 7 3;30 4 4 3 4

Табела 3: Времена решавања тестова вербалних способности (у минутима)


о узлазном тренду развоја ових способности. Такође, резултати показују да је на-предовање експерименталне групе значајно боље од напредовања контролне гру-пе. Ово упућује на закључак да се на овом узрасном периоду догађају не самоспонтане (природне) развојне промене већ, и значајне промене под утицајем по-себно припремљеног и теоријски осмишљеног експерименталног програма илитзв. трансферне промене.

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ГРУПА КОНТРОЛНА ГРУПА

ТЕСТОВИ мерења М m dm м m dmV1

ДОПУЊАВАЊЕ

ПРИЧЕ

прво 7.1212 3.1310 0.5450 7.3636 3.4449 0.5997друго 10.3939 5.4491 0.9485 9.5454 4.0831 0.7108треће 12.9696 5.8438 1.0173 12.7272 4.9621 0.8638

четврто 24.6060 7.2234 1.2574 18.8484 8.3198 1.4483

Табела 4: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „допуњавање приче”

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНАГРУПА

КОНТРОЛНАГРУПА

ТЕСТОВИ мерења М m dm M m dm

V2

ЛОГИЧКОПАМЋЕЊЕ

прво 5.7575 2.6518 0.4616 4.6363 3.9298 0.6841друго 10.8181 4.7765 0.8315 6.6363 4.7085 0.8196треће 14.6363 5.4706 0.9523 8.9393 5.4547 0.9495

четврто 18.1212 5.6929 0.9910 12.6060 5.9748 1.0401

Табела 5: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „логичко памћење”




ТЕСТОВИ мерења M m dm M m dm

V3

ВЕРБАЛНЕАНАЛОГИЈЕ

прво 4.9393 3.0245 0.5265 5.0303 3.5203 0.6128друго 9,2424 5.3057 0.9236 6.7575 3.4991 0.6091треће 10,7575 5.6796 0.9887 8.0303 3.9579 0.6890четврто 17,1515 7.2234 1.2574 13.8484 7.6043 1.3237

Табела 6: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „вербалне аналогије”




V4

ВЕРБАЛНЕКЛАСИФИКАЦИЈЕ

прво 6.6666 3.1494 0.5482 6.3333 2.7265 0.4746друго 10.0909 4.0851 0.7111 8.0606 2.7185 0.4732треће 11.6364 3.2269 0.5617 10.3030 3.6472 0.6349четврто 15.1818 2.8439 0.4950 12.8787 4.6564 0.8106

Табела 7: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „вербалне класификације”




V5

ПАРОВИРЕЧИ


Табела 8: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „парови речи”


в) Вербално осмишљавање. За мерење способности вербалног осмишља-вања коришћени су тестови: „испуштени самогласници”, „римовање” и „уобли-чавање речи”. Ови тестови спадају у тестове који још увек нису довољно психо-метријски и практично проверени али су коришћени у истраживању јер регистру-ју способности ученика да се вешто служе изолованим речима. Резултати сачетири мерења (табеле од 8 до 10) указују на узлазни тренд развоја ових способ-ности. Такође, резултати показују да је напредовање експерименталне групе бо-ље од напредовања контролне групе што упућује на закључак да се на овом узра-сном периоду догађају не само спонтане (природе) развојне промене већ, и тзв.трансферне промене.

Да закључимо: Резултати лонгитудиналног праћења развоја вербалнихспособности (способности вербалног разумевања, вербалног закључивања и вер-балног осмишљавања) код ученика од трећег до осмог разреда осмогодишњешколе указују на значајан узлазни тренд развоја ових способности. Ово се пока-




V6

ИСПУШТЕНИСАМОГЛАСНИЦИ


Табела 9: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „испуштени самогласници”


КОНТРОЛНА ГРУПА


V7

РИМОВАЊЕ


Табела 10: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „римовање”


зало и код чланова контролне и код чланова експерименталне групе што говорида је ово период када се у овим способностима дешавају позитивне развојне про-мене као и промене изазване посебним експерименталним програмима. Ово ука-зује на чињеницу да је ово период када се дешавају значајне промене у уоблича-вању вербалних способности ученика.

2. Трајност трансферних променаДаљом анализом података испитивано је да ли су напредовања чланова ек-

сперименталне и контролне групе значајна, потом да ли постоје разлике измеђунапредовања ових група и да ли су те разлике разлика значајне, и на крају, да лису промене у овим способностима трајније природе. За одговор на претходна пи-тања као почетне податке за анализу узета су појединачна напредовања тј. разли-ке између два мерења. Ове податке приказује табела 12. Ова табела читаоцу суге-рише боље напредовање експерименталне групе јер су просечна напредовања овегрупе много већа у поређењу са просечним напредовањима чланова контролнегрупе. У погледу значајности напредовања имамо да су и напредовања контролнегрупе значајна и то када се прате разлике између другог и првог мерења у неколи-ко тестова. Али, када се посматрају разлике између трећег и првог мерења и раз-лике између четвртог и првог мерења онда су напредовања контролне групе каои напредовања експерименталне значајна у свим тестовима.




V8

УОБЛИЧАВАЊЕРЕЧИ


Табела 11: Аритметичке средине, стандардне девијације и стандардне грешке експерименталне и контролне групе на тесту „уобличавање речи”


У циљу јаснијег закључка о трајности трансферних промена приступљено

је тестирању значајности разлика између напредовања група (разлике разлика).Ове резултате приказује табела 13. Управо оваквим упоређивањем, дакле, упоре-ђивањем разлике разлика може се сасвим објективно закључити о ономе што семоже назвати чистим износом трансфера експерименталног програма. И за-иста, табела 13. јасно показује да су разлике у напредовању на тестовима вербал-них способности у корист експерименталне групе и у свим тестовима су и стати-стички значајне.

Резултати овог и наших ранијих истраживања показују да се експеримен-тални програми интегришу са природним матурационим променама, са кумули-раним искуством, са случајним искуством и тако обезбеђују трансферно дејствои то трајнијег карактера, што посебно указује на велики практични значај.

ЗАКЉУЧЦИ

1. Постоји узлазни тренд развоја вербалних способности у периоду од 9 до15-те године: а) напредовање чланова контролне групе на тестовима вербалних

Тесто-ви

Трансфер експерименталногпрограма

Трајност трансфераексперименталног про-грама

Трајност трансфераексперименталног програ-ма

K (II-I) E (II-I) K (III-I) E (III-I) K (IV-I) E (IV-I)

V 1 2.2121 .01 3.5757 .01 5.3030 .01 6.1515 .01 12.3636 .01 17.4848 .01

V2 2.0000 .01 5.0606 .01 4.2727 .05 9.0000 .01 8.6969 .01 12.3636 .01

V3 1.5757 - 4.0909 .01 2.8484 .05 5.8181 .01 8.6363 .01 12.2727 .01

V4 1.3333 - 3.0606 .05 2.4545 .01 5.4848 .01 11.6060 .01 17.6666 .01

V5 1.8787 - 3.4242 .01 4.0303 .01 5.0909 .01 7.5454 .01 8.6060 .01

V6 2.8484 .01 4.9696 .01 3.8181 .05 6.1515 .01 6.4545 .01 9.0303 .01

V7 0.8787 - 3.7878 .01 0.9393 .01 5.3333 .01 5.1515 .01 9.6969 .01

V8 0.5454 - 3.7272 .01 1.4545 - 7.5454 .01 21.7878 .01 30.5757 .01

Табела 12: Значајност напредовања експерименталне и контролне групе у тестовима вербалног разумевања (V1–V2), вербалног закључивања (V3–V5 ) и вербалног

осмишљавања (V6–V8)


способности показује да се у овом времену дешавају значајне развојне промене .Ове промене су резултат превасходно утицаја школе и школских програма. б) на-предовање чланова експерименталне групе је статистички значајно боље у свимпримењеним тестовима вербалних способности у поређењу са напредовањемчланова контролне групе. Ово показује да је овај период у развоју вербалних спо-собности време када се значајно може утицати на развој ових способности. Дак-ле, ово упућује на закључак да се у овом периоду код ученика дешавају не самопозитивне развојне (матурационе) промене него и развојне трансферне промене.

2. Развојне промене које су се десиле у вербалним способностима (способ-ност вербалног разумевања, закључивања и осмишљавања) под утицајем посебноприпремљеног експерименталног програма су трајније природе. Нема сумње даје оваква концепција и структура експерименталног програма довела до значајнобољег напредовања чланова Е-групе на тестовима вербалних способности. Дак-ле, подаци овог истраживања указују на високу трансферну вредност механизамаи операција сазнајних функција (мишљења, памћења и перцепције) на областвербалних способности или речима Гарднера „лингвистичке интелигенције”.Очигледно је да се десила квалитетна интеракција програма са редовним настав-ним програмима и другим животним искуствима што је, уверени смо, довело дозначајног пораста у вербалним способностима ученика.

ТЕСТОВИ ТРАНСФЕР(РАЗЛИКЕ РАЗЛИКА:

ДЕ – ДК)

ТРАЈНОСТ ТРАНСФЕРА: 2 ГОДИНЕ (РАЗЛИКЕ РАЗЛИКА: ДЕ–ДК)

ТРАЈНОСТ ТРАНСФЕРА:6 ГОДИНА

(РАЗЛИКЕ РАЗЛИКА: ДЕ – ДК)

V 1 1.3636 – 0.8485 – 5.1212 0.01

V2 3.6060 0.01 4.7273 0.01 3.6667 0.01

V3 2.5152 0.01 2.9647 0.01 3.6364 0.01

V4 1.7273 0.05 3.0303 0.01 6.0606 0.01

V5 1.5454 0.05 1.6060 – 1.0606 –

V6 2.1212 0.01 2.3334 0.05 2.5758 0.05

V7 2.9091 0.01 4.3940 0.01 4.5454 0.01

V8 3.1818 0.01 6.0909 0.01 8.7878 0.01

Табела 13: Значајност разлике у напредовањима експерименталне и контролне групе у тестовима вербалног разумевања (V1 –V2), вербалног закључивања (V3–V5) и

вербалног осмишљавања (V6–V8)



Ausubel D. P. (1968). Educational Psychology: a cognitive view, New York, Holt, Rinehart,Winston.

Baylay N. (1955). „On the growth of intelligence”, у: American Psychology № 10, p. 805–818.New York.

Bloom B. S. (1964). „Stability and change in human characteristics”, New York.

Kamenov E. (1979). Iskustva programa za podsticanje intelektualnog razvoja zasnovanog naigri”, Predškolsko dete 3–4, str. 478–483. Београд.

Леонтъев А. Н. (1960). „О путях исследования восприятия”, в книге „Восприятие и де-ятельность”, стр. 3–27. Издательство Московского универзитета.

Леонтъев А. Н. (1960). „О формировании способностей”, Вопросы психологии. Москва.

Лейтес Н. С. (1971). „Умственные способности и возраст”, Москва.

Levinson E. J. (1971). „The modification of inteligence by training in the verbalization of worddefinitions and simple concepts”, Child development, vol. 42, p. 1361–1380.

Нешић, Б. (1989). Факторска и логичко-психолошка анализа једне групе тестова простор-но-перцептивних и вербалних способности ученика трећег, петог и седмог разре-да, Зборник радова Филозофског факултета у Нишу, књига 12. стр. 63–79. Ниш.

Нешић, Б. (1994). Васпитљивост вербалних способности код ученика од трећег до осмогразреда , Психологија 3–4, стр. 337–352. СДПС Београд.

Нешић, Б. (1997). Age and Transferal changes in inteligence of pupiles, Facta Universitates,No 5. University of Niš.

Нешић, Б. (1997). Some Mental Faculties of the Top Sportsmen, Facta Universitates, serija zafizičko vaspitanje vol.1, No 3. University of Niš.

Нешић, Б. (1997). Могућности вежбања просторних и перцептивних способности учени-ка, Психологија 1–2, стр. 77–92. СДПС, Београд.

Нешић, Б. (1998). Трансферзално испитивање развоја просторних, перцептивних и вер-балних способности ученика, Наша Школа бр. 3 стр. 60–80. Бања Лука.

Нешић Б. (1998). Ниво развијености просторних, перцептивних и вербалних способностиученика из градске и сеоске популације, Педагогија 2. стр. 55–64. Друштво педаго-га, Београд

Нешић, Б. (1998). Продужени трансферни ефекти – методолошки концепт и емпиријскидокази, Психологија бр. 3. стр. 33–46. Београд

Нешић, Б. (2003). Развојне и трансферне промене у просторним и перцептивним способ-ностима, Годишњак II, бр. 2. стр. 7–22. Филозофски факултет у Нишу

Thurstone L. L. (1938). Primary mental abilities, University of Chicago Press; Chicago.


Blagoje V. Nešić

THE DEVELOPENT OF VERBAL ABILITIES AMONG PUPILS IN A PRIMARY SCHOOL2

SummaryThis paper is a part of a wider research in the domain of educability of primary mental

abilities. Using the longitudinal approach, the children from nine to fifteen years old have beenobserved, with the aim of finding the answers to the following questions: 1.What is the trendof developmental changes in the verbal abilities of pupils? 2. What are the changes that happenin these abilities in normal conditions and in the conditions of the experimental program? Ver-bal abilities are defined as abilities of verbal comprehension, verbal reasoning and verbal con-ceptions of materials. The analysis of the results in the research confirmed the growing trendin the development of verbal abilities in the control and experimental situation, which showsthat in this period, positive developmental and tranferal changes happen. The experimentalprogram conditioned considerably a better and more durable progress of the experimentalgroup in comparison to the control group on the tests of verbal abilities. Therefore, the re-search has shown that there are significant and more durable transferal effects of the experi-mental program in the verbal abilities of pupils from nine to fifteen years old.

Key words: verbal abilities, the trend of development, transferal changes, long-lastingtransferal changes.


УДК: 159.922 ; 613.86ИД:195675660Прегледни рад

АСС. МР ДРАГАНА З. СТАНОЈЕВИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за психологију

САВРЕМЕНИ МОДЕЛИ ПОЗИТИВНОГ МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА

Сажетак. Позитивно ментално здравље је појам који подразумева да ментал-но здравље није само одсуство болести, већ означава и присуство високог нивоа среће иблагостања. У овом раду кратко смо се осврнули на најранији оквир менталног здрављакоји је представила Мери Јахода средином XX века. Потом су представљене две тради-ције у схватању и проучавању субјективног благостања: хедонистичка и еудаимоничка. Уоквиру прве традиције фокус је на проучавању позитивних осећања и среће као емоцио-налне компоненте и задовољства животом као когнитивне компоненте субјективног бла-гостања. У оквиру друге традиције нагласак је на потенцијалима и компетенцијама којеиндивидуа развија до највишег нивоа, на личном или социјалном плану. Психолошко исоцијално благостање су централни појмови психологије позитивног менталног здравља.Њима је посвећен велики број истраживања, а неизоставан су оквир за планирање пре-вентивних интервенција као и програма за унапређење менталног здравља.

Кључне речи: позитивно ментално здравље, хедонистички приступ, еудаимо-нички приступ.

УводАко погледамо уназад, појму ментално здравље обично се приписивало

значење супротно менталној болести. Заправо, у покушају да се што прецизнијеодреди појам ментална болест дошло је до запостављања конструкта менталноздравље. То не значи да појам ментално здравље није коришћен; напротив, кори-шћен је веома често, али само да означи одсуство менталне болести. Људи су, да-

1 [email protected]


кле, могли бити сврстани у две категорије, од којих је једна означавала присуство,а друга одсуство симптома менталне болести. То је тзв. униполарни приступ, покоме су се појединци означавали или ментално здравим или ментално оболелим.

Разматрајући ове конструкте, неки теоретичари су предложили модел кон-тинуума (биполарни приступ), у коме се ментално здравље налази на једном, аментална болест на другом крају континуума (Трент, 1993). Иако ова концептуа-лизација има својих добрих страна, она на ментално здравље гледа просто као наодсуство менталне болести. Модел континуума је усмерен на болест, а одговор-ност за њен настанак приписује се особи. Ово није увек случај, јер постоје биоло-шки или генетски фактори који играју важну улогу у узроковању менталних бо-лести. Сви ови разлози наводе на то да се овај модел не може применити на већи-ну људи, па чак и да може нанети доста штете. Постоји много митова и страховаповезаних са менталном болешћу и стигмом према онима који од ње пате; при-суство симптома менталне болести (које би по овом моделу значило да они којиих имају нису ментално здрави) могло би довести до дискриминације и одбаци-вања од стране других, па и губитка личног достојанства и вере у себе. Опет, тошто неко нема дијагнозу менталног обољења не значи да је ментално здрава осо-ба. Претпоставља се да велики број чак озбиљно болесних људи никада не потра-жи психијатријску помоћ и бива окарактерисан као ментално оболео. Сасвим јесигурно да се ни те особе не могу окарактерисати као ментално здраве. Даље, акопојам менталног здравља одредимо као одсуство менталне болести, а менталнуболест као нарушено ментално здравље, ми смо, заправо подлегли лакоћи пра-вљења циркуларних дефиниција које, не само да су конфузне, већ се у савременојнауци и пракси сматрају потпуно неприхватљивим. Важно је овде нагласити дапостоје и кроскултуралне разлике у погледу тога шта се сматра, а шта се не сматраменталном болешћу. И коначно, овај модел тежи да пружи одговор на питањешта људе чини ментално болесним, док модел менталног здравља би морао битиусмерен на то шта људе чини здравим (Катан, 2006).

Многи размишљају о менталном здрављу као о манифестацији различитихтипова добробити и среће. Овакви концепти могу се наћи у литератури од прескоро осам деценија, а неки од првих аутора који су покушали да систематскиконцептуализују те конструкте били су Џоунс (Ernest Jones), Престон (GeorgePreston) и Менинџер (Carl Menninger). Они су користили појмове попут прилаго-ђавања, ефективности, среће, задовољства, социјалне прихватљивости и слично.Разни савремени модели менталног здравља садрже у свом одређењу и појам до-бробити (субјективне, психолошке, емоционалне, социјалне), али су њиховиаутори, Динер, Риф, Киз и други (Diener, Ryff, Kеyes и др.) настојали да ти моде-ли буду што обухватнији, тако су конструкти добробити укрштани са одсуствомменталне болести.

Разматрајући различите критеријуме, дошло се до закључка да ниједан одњих не може у потпуности одредити конструкт менталног здравља. Јахода је сма-трала да „одсуство болести можда чини неопходан, али не и довољан крите-

Драгана З. Станојевић: Савремени модели позитивног менталног здравља 331

ријум менталног здравља” (1958). Динер и сарадници (2002) наглашавају да од-суство болести није адекватан критеријум да би се нека особа окарактерисала каоментално здрава, добро функционишућа или срећна. За нормалност се сматра даноси бреме неспецифичности и „недостатка психолошких садржаја” (Јахода,1958: стр. 22), док се различити облици добробити међусобно преклапају и пред-стављају одраз комбинације индивидуалних фактора и спољашњих околности.

Пре него што се детаљније позабавимо савременим моделима, приказаће-мо Јаходин модел менталног здравља, који је био почетак и подстрек развоја мо-дела и покрета позитивног менталног здравља.

Јаходин концепт позитивног менталног здрављаЈахода (1958) је развила популаран модел менталног здравља користећи

критеријуме које је сматрала важним за ментално здравље. Тај модел менталногздравља обухватио је шест критеријума:

1. Став према себи (сопственом селфу). Према овом критеријуму, менталноздраву особу карактерише самоприхватање, самопоуздање и тражење ослонца усеби (Јахода, 1958). Самоприхватање подразумева да особа потпуно прихвата се-бе такву каква јесте, како своје способности тако и ограничења. Самопоуздање исамопоштовање су још позитивнији конструкти; они се односе на процену себекао „добре особе”, способне и снажне.

2. Способност за лични раст, развој и самоактуализацију. Идеја о сталномпроцесу самоактуализације, самореализације, раста и развоја као суштинскеодлике ментално здравих особа није представљала ништа ново. Јахода (1958) јепокушала да одреди те појмове пратећи њихов развој од Спинозе до Фрома, Голд-штајна, Роџерса, Маслова и Олпорта. Њихов спој је назвала „животном снагом”.Они су постулирани као важни мотивациони процеси у појединцу, а Масловљевмотив за само-актуализацијом је мотив који се налази на самом врху пирамидељудских потреба.

3. Интеграција личности. Она се односи на „повезаност свих процеса иатрибута у појединцу. Кохерентност личности, о којој се често говори као о је-динству или континуитету личности, базични је аксиом у многим психолошкимразматрањима” (Јахода, 1958: стр. 36). О интеграцији личности као критеријумументалног здравља може се размишљати на више начина: као о равнотежи психи-чких снага у појединцу; као о постојању уједињујућег принципа у виду јединстве-ног погледа на живот; и као о отпорности на стрес.

4. Аутономија. О аутономији се обично размишља као о независности илисамоодређености у смислу „односа између појединца и околине у погледу доно-шења одлука” (Јахода, 1958: стр. 44). Ако се неко сматра аутономном личношћуонда то подразумева да та особа може да направи свесну разлику између оногашто жели да прихвати и онога што жели да одбије, и да се понаша у складу с тим.


5. Опажање реалности. Опажање реалности се сматра ментално здравим он-да „када оно што појединац види одговара ономе што заиста постоји” (Јахода,1958: стр. 48). Два аспекта опажања сматрају се критеријумима менталног здра-вља: опажање ослобођено искривљења због потреба и емпатија или социјалнаосетљивост. У првом случају, говоримо о томе да наше потребе не искривљујуопажање реалности. Према другом критеријуму, од ментално здраве собе се оче-кује да закључке о другима доноси без искривљења и са пуно емпатичности. Та-кође, ментално здрава особа мора бити способна да на објективан начин упоредисебе са другима и ова процена би требало да доведе до слике о себи сличне онојкоју други имају о њој.

6. Управљање околином. Ово је један од критеријума који се најчешће поми-ње у литератури о менталном здрављу (Јахода, 1958). У оквиру овог критеријума,Јахода разматра две теме: успех и адаптацију. Први појам се, најчешће, односи надостигнуће у неким значајним областима живота, а други на адекватно функцио-нисање као процес, више него крајњи резултат процеса.

Иако је Јахода закључила да је тешко направити јединствен и свеобухватанмодел менталног здравља, управо се њен модел годинама сматрао ослонцем затеоријске расправе и истраживања у овој области. Иако настао пре 55 година, онје и данас један од најцитиранијих модела, а многи аутори савремених моделаменталног здравља преузели су и инкорпорирали у сопствене моделе многе кри-теријуме о којима је Јахода расправљала 50-их година XX века. Свакако, можемопретпоставити да има и оних који би оспоравали неке индикаторе менталногздравља које је она навела, али је „њена убедљива рана анализа блиско повезанаса главним фокусом ма ког приступа позитивне психологије” (Коувен и Килмер,2002: стр. 453).

Хедонистички приступ и ментално здравље – модел субјективног благостања

Субјективно благостање је појам који се односи на „појединчеву когнити-вну или афективну процену сопственог живота” (Динер и сар., 2002: стр. 63). Ког-нитивна процена се примарно тиче концепта задовољства (задовољство животом,задовољство браком и слично) док емоционални аспекат подразумева фреквенцукојом људи доживљавају пријатне емоције (радост) или непријатне емоције (де-пресија) (Динер и сар., 1997). Субјективно благостање је дефинисано терминимаунутрашњег искуства онога ко процењује. Спољашњи оквир процене није дирек-тно укључен у њу, иако су многи критеријуми менталног здравља диктирани изспољашње средине. Друга значајна одлика конструкта субјективног благостањајесте да се оно не односи на тренутна расположења већ на дугорочно стање. Иакосе расположење особе може мењати са сваким новим догађајем, чини се да поје-динци имају карактеристичне емоционалне одговоре на различите ситуације иживотне околности и да су ти емоционални одговори умерено до снажно стабил-


ни током дужег временског периода (Динер и сар., 2002). Истраживачи из овеобласти сматрају да се људи рађају са одређеном диспозицијом да на различитеживотне догађаје реагују на сличан начин, тј. са „склоношћу да буду срећни илинесрећни” (Динер и сар., 2002: 67). Телеџен и сарадници (1988) су у својој студијиблизанаца утврдили да се 40% варијансе позитивне и 55% варијансе негативнеемоционалности може предвидети на основу генетских фактора. Сличне резулта-те добила је и Љубомирски (2008). Чак 50% индивидуалних разлика у доживљајусреће, по овим ауторима, може се објаснити урођеном предиспозицијом за одре-ђеним нивоом позитивног афекта, а 10% индивидуалних разлика у доживљајусреће може се објаснити животним догађајима, док осталих 40% може да будепод нашом контролом.

Три су основне компоненте субјективног благостања (Динер и сар., 1997):задовољство, пријатне емоције и низак ниво непријатних емоција. Ове три ком-поненте чине један глобални фактор међуповезаних варијабли. Свака од овихкомпоненти може бити раздвојена на делове. Глобално задовољство може битиподељено на задовољство различитим доменима живота појединца: рекреација,љубав, брак, пријатељство. Пријатне емоције могу бити подељене на специфичнаосећања: радост, љубав, понос. Непријатна осећања могу бити подељена на спе-цифичне емоције: стид, кривица, туга, љутња, анксиозност. Сваки од ових деловаможе бити подељен на још мање делове (Динер и сар., 1997).

Оно што чини суштину субјективног благостања јесте лична перспективапојединца. Овакав приступ може имати предности и мана. Иако се највећа важ-ност даје личној процени појединца, то истовремено значи да субјективно благо-стање не може бити коначна дефиниција менталног здравља зато што људи могубити ментално поремећени иако су срећни (Динер и сар., 1997). Иако не можеморећи да је висок осећај субјективног благостања суштина менталног здравља, мо-рамо нагласити да га већина људи сматра пожељним.

Субјективно благостање најчешће се мери самоописним техникама. У по-четку су мере задовољства животом или среће биле састављене од само једног ај-тема којим испитаник треба да одреди свеукупну оцену сопственог живота (Ди-нер и сар., 2002). У новије време, појавиле су се скале са већим бројем ајтема, одкоји је најпознатија Скала задовољства животом (Satisfaction With Life Scale; Ди-нер и сар., 1985).

Еудаимонички приступ и ментално здравље – психолошко благостање

Аутор овог модела менталног здравља предложила је концепт психоло-шког благостања како би направила разлику у односу на хедонистички концептсубјективне добробити. Прегледом доступне литературе о благостању и инстру-мената за његово мерење, Риф (1989) је оценила да постојећи концепти нису доб-ро теоријски засновани. Она је предложила концепт психолошког благостања као


индикатора доброг функционисања, односно менталног здравља. Риф (1989) једефинисала психолошко благостање као развој реалних потенцијала особе. Пси-холошко благостање је мултидимензионални конструкт који обухвата шест раз-личитих аспеката оптималног благостања на психолошком нивоу. Свака димен-зија психолошког благостања представља различите изазове на које људи наила-зе у својим настојањима да функционишу позитивно. Тих шест димензија Риф јеодредила на следећи начин:

1. Самоприхватање – подразумева задржавање позитивне слике о себи којаукључује и свест о сопственим ограничењима. Ово је критеријум благостања којисе најчешће наводи приликом одређења благостања (Риф, 1989). Помиње се каоцентрална карактеристика самоактуализације, оптималног функционисања изрелости. Особе које показују висок степен самоприхватања имају позитивнуслику о себи, прихватају различите аспекте себе са позитивним и негативнимквалитетима и осећају се добро у вези сопствене прошлости. Особе са нискимстепеном самоприхватања нису задовољне собом, разочаране су догађајима изсопствене прошлости, имају проблема са прихватањем неких личних карактери-стика и желеле би да буду другачије од оног какве јесу.

2. Позитивни односи са другима – подразумевају развој и одржавање топлихемоционалних веза са другима особама. Способност да се воли сматра се „цен-тралном компонентом менталног здравља” (Риф, 1989: стр. 1071). Сматра се даособе које су самоактуалишуће показују способност да воле, остварују дубокапријатељства, потпунију идентификацију са другима и, уопште, способност ем-патије и љубави према другима. С друге стране, особе које нису топле, отворенеи поверљиве према другима, које нису спремне да праве компромисе како би очу-вале односе са другима, временом постају изоловане и фрустриране у међуљуд-ским односима.

3. Управљање околином – подразумева способност особе да одабере илиствори окружење које одговара њеним психичким условима (Риф, 1989), односноокружење које задовољава потребе и жеље појединца. Особа коју одликује оваспособност зна како да користи потенцијале околине и има осећај контроле надоним што се дешава у окружењу. Особе код којих је ова способност слабо разви-јена имају проблема у сналажењу са свакодневним пословима, нису свесне мо-гућности које им пружа околина и често пропуштају прилику да их остваре и,уопште, немају осећај да могу да управљају спољашњим светом.

4. Аутономија – ова димензија психолошког благостања односи се на снажноразвијено осећање индивидуалности и личне слободе, поседовање квалитета каошто су самоодређење, независност и унутрашња регулација понашања. Особе сависоком аутономијом вреднују себе према личним стандардима и способне су дасе одупру притиску да размишљају и поступају на одређени начин. Особе које ни-су аутономне стално размишљају о очекивањима других и начину на који их онипроцењују; одлуке заснивају на проценама других људи и, уопште, склони су кон-формирању.


5. Сврха живота – снажно осећање усмерености у животу, које сједињује на-поре које појединац улаже и изазове на које наилази; особа која позитивно функ-ционише има циљеве, намере и осећање усмерености, који заједно доприносеуверењу да живот има смисла. Особа која верује да живот има смисла придајезначење и садашњим и прошлим животним догађањима. Они који не виде сврхуживота имају мање циљева и не верују у смисао животних догађања у прошлости.

6. Лични раст – ова димензија психолошког благостања подразумева конти-нуирано динамичко учење и развој личних способности током целог живота.Особа која оптимално психолошки функционише тежи сталном развоју сопстве-них потенцијала, расту и обогаћивању сопствене личности. Особа коју каракте-рише стални раст и развој, отворена је за нова искуства, суочава се са новим иза-зовима и задацима на које наилази на животном путу. На другој страни, особакоју карактерише слаб темпо личног раста има осећај стагнирања, досаде и неза-интересованости за живот; није способна да развије нове облике понашања, ста-вове и интересовања (Риф, 1989).

Дакле, према Рифовој, ментално здрава особа је особа која прихвата себеса свим врлинама и манама, има квалитетне односе са другима, може да се носиса изазовима свакодневног живота и користи потенцијале сопственог окружења,није искључиво мотивисана на делање спољним подстицајима већ се руководи исвојим унутрашњим потребама, тежи сталном личном унапређивању и верује даживот има смисла.

На основу овог модела менталног здравља Риф је развила и инструмент запроцену психолошког благостања. Оригинална верзија инструмента састоји се из120 ајтема, распоређених у шест субскала, од којих свака одговара једној димен-зији психолошког благостања. Данас су чешће у употреби скраћене скале од по84, 42 и 18 ајтема.

Истраживања која су се бавила психолошким благостањем показала су дапостоје разлике у изражености његових димензија зависно од социодемограф-ских варијабли испитаника (Киз и сар., 2002; Рафанели и сар., 2000). У неким ис-траживањима показано је да пацијенти са поремећајем расположења када се нађуу ремисији имају нижи ниво психолошког благостања (Фава и сар., 2001). У дру-гом истраживању (Руини и сар., 2003) добијене су негативне корелације измеђупсихолошког благостања и симптома депресије, анксиозности, соматизације ихостилности/иритабилности.

На основу модела психолошког благостања осмишљена је и психотерапиј-ска стратегија (Фава и сар., 1998) чији је циљ унапређење психолошког благо-стања помоћу когнитивно-бихејвиоралних интервенција.


Еудаимоничко благостање и ментално здравље – социјално благостање

Подстакнут психолошком традицијом да се благостање посматра каосубјективна процена живота путем задовољства и афекта (Динер, 1984; Ендруз иВајти, 1976) или као лично, психолошко функционисање (Риф, 1989) Киз (1998)је увео појам социјалног благостања. Као процена сопственог функционисања удруштву, социјално благостање обухвата неколико критеријума:

1. Социјална интеграција – подразумева процену квалитета сопственог од-носа према друштву и заједници. „Интеграција је, дакле, степен у коме људи осе-ћају да имају нешто заједничко са другима који сачињавају њихову социјалнуреалност (нпр. суседство) као и степен у коме осећају да припадају својој заједни-ци и друштву” (Киз, 1998: стр. 122). Здрави појединци себе доживљавају као деодруштва.

2. Социјално прихватање – подразумева слику о друштву састављену од ка-рактера и квалитета других људи као опште категорије (Киз, 1998). Појединцикоји показују социјално прихватање имају поверења у друге људе и сматрају даони могу бити љубазни и марљиви; на друге људе гледају са наклоношћу и при-јатно им је у њиховом друштву.

3. Допринос друштву – подразумева личну процену сопствене друштвеневредности; степен у коме појединци сматрају да друштво цени све што они чинеу свету и да то доприноси општем добру (Киз, 1998). Они који сматрају да допри-носе друштву имају слику о себи као о важном, продуктивном члану друштвенезаједнице.

4. Социјална актуализација – подразумева процену потенцијала и кретањадруштва, веровање у еволуцију друштва (Киз, 1998). То је уверење да друштвоима потенцијал који се може реализовати помоћу институција и грађанства. Мен-тално здраве особе показују више наде и поверења према будућности друштва,могу да замисле своју улогу и улогу других у друштвеном расту и прате напредо-вање друштва.

5. Социјална кохерентност – односи се на „перцепцију квалитета, организа-ције и функционисања друштвеног света” (Киз, 1998: стр. 123). Особе које имајуразвијену социјалну кохерентност нису заинтересоване само за свет у коме онеживе, већ сматрају да могу да разумеју и оно што се дешава ван тог круга. Оне не-мају илузију да живе у савршеном свету, али успевају да очувају осећање да дога-ђаји у друштву имају смисла. Социјална кохерентност, дакле, укључује проценуда се дешавања у друштву могу осетити, уочити и предвидети, тј. да нису несхва-тљива, изненадна и бесмислена.

На основу теоријског модела социјалног благостања Киз је развио и скалуза мерење овог конструкта. Оригинална скала састоји се из 50 ајтема, тако што јесвака димензија операционализована помоћу 10 ајтема. Последњих година че-


шће је у употреби скраћена верзија оригиналне скале, која се састоји из само 15ајтема.

Синдром менталног здрављаДа би проучавали ментално здравље истраживачи га морају операционали-

зовати као синдром симптома благостања (Киз и Лопез, 2002). Као што смо мог-ли видети у претходном тексту, постоје два приступа у схватању и проучавањусубјективног благостања (Киз и сар., 2002; Рајан и Деси, 2001) од којих је једанзаснован на задовољству животом и емоцијама, хедонистички (Динер и сар.,2002), а други на позитивном функционисању, психолошком или социјалном,еудаимонички приступ (Киз, 1998; Риф, 1989). Киз и Лопез (2002) су интегриса-ли ова два приступа, сматрајући да сваки представља посебну димензију субјек-тивног благостања (менталног здравља). Дакле, ментално здравље подразумевазадовољство животом, присуство позитивног и одсуство негативног афекта, пси-холошко и социјално благостање. Иако је најчешће говорио о континууму мен-талног здравља, на чијим се крајевима налазе непотпуно односно потпуно мен-тално здравље, Киз (2005a) је предложио и одређене критеријуме за утврђивањедијагнозе потпуног и непотпуног менталног здравља.

Да би појединац имао потпуно ментално здравље мора показати висок нивона најмање једној мери хедонистичког благостања (позитиван афекат и задовољ-ство животом) и високе нивое на најмање шест мера позитивног функционисања:самоприхватање, социјално прихватање, лични раст, социјална актуализација,сврха живота, социјални допринос, управљање околином, социјална кохерент-ност, аутономија, позитивни односи са другима и социјална интеграција (Киз,2005a). И обрнуто, они који показују низак ниво на најмање једној мери хедони-стичког као и на најмање шест мера еудаимоничког благостања сврставају се укатегорију „стагнирајућих”. За оне који не задовољавају критеријуме за сврстава-ње у неку од претходних категорија каже се да су умереног менталног здравља(Киз, 2005a).

Међутим, овај скуп симптома менталног здравља не подразумева аутомат-ски и одсуство менталне болести, као што ни одсуство менталне болести не моразначити присуство менталног здравља. Киз и Лопез (2002) су навели низ истра-живања са америчких простора која су показала да мере психолошке добробити,задовољства животом и среће само просечно (умерено) негативно корелирају садепресијом. Из тога су закључили да ментално здравље и ментална болест нисудва супротна краја истог континуума, већ да представљају одвојене факторе и даих треба проучавати искључиво као такве. „Ментално здравље није једноставноодсуство менталне болести нити једноставно присуство високог благостања”(Киз и Лопез, 2002: стр. 48). Аутори су ментално здравље дефинисали као ком-плетно стање које се састоји из одсуства менталне болести и присуства високогнивоа благостања.


Потпуно ментално здравље „комбинује високе нивое емоционалног, пси-холошког и социјалног благостања и одсуство скорије менталне болести” (Киз иЛопез, 2002: стр. 49). То значи да особа са потпуним менталним здрављем у ско-рије време, нпр. 12 месеци, није патила од неке менталне болести, а поред тогапоказује висок ниво емоционалног, психолошког и социјалног функционисања.С друге стране, особа са непотпуним менталним здрављем такође није у одређе-ном временском периоду искусила неку менталну болест, али емоционално, пси-холошки и социјално функционише на ниском нивоу (Киз, 2005a). Стање потпу-не менталне болести подразумева синдром у коме су комбиновани ниски нивоиемоционалног, психолошког и социјалног благостања са присуством неке мен-талне болести у скорије време (Киз и Лопез, 2002). Последња категорија јесте не-потпуна ментална болест која подразумева комбинацију присуства неке ментал-не болести и умереног или високог задовољства животом и доброг психолошкоги социјалног функционисања.

Особе са потпуним менталним здрављем Киз назива у процвату (flourish-ing), а са непотпуним менталним здрављем у стагнацији (languishing). За онекоји имају потпуну менталну болест сматра да се спотичу (floundering), док сеони који су непотпуне менталне болести налазе у стању борбе (struggling).

Испитујући емпиријску заснованост концепта комплетног менталног здра-вља, Киз (2005a) је користио следеће индикаторе: емоционално благостање (мерепозитивног афекта и један ајтем о свеукупном задовољству животом), психоло-шко и социјално благостање, а као индикатори менталне болести коришћене сумере којима се процењују симптоми велике депресивне епизоде, генерализованеанксиозности, паничног поремећаја и зависности од алкохола. Методом конфир-мативне факторске анализе тестирана су два модела, једнофакторски и двофак-торски. Једнофакторским моделом је било претпостављено да мере менталногздравља и менталне болести рефлектују један латентни фактор што би се моглотумачити као да одсуство менталне болести указује на присуство менталног здра-вља (Киз, 2005a). Двофакторским моделом су претпостављена два латентна, ме-ђусобно повезана али различита фактора. Добијени подаци ишли су у прилогдво-факторског модела комплетног менталног здравља (Киз, 2005a).

У протеклих 20 година вођена су бројна истраживања у циљу валидацијеконцепта комплетног менталног здравља (за преглед видети Киз, 2007). Она супоказала да је потпуно ментално здравље циљ коме треба тежити јер „све исподкомплетног менталног здравља резултира повећањем броја оштећења и инвали-дитета” (Киз, 2007: стр. 100). Одрасли са утврђеним потпуним менталним здра-вљем мање одсуствују с посла и супериорнији су у свакодневним активностима,имају мање хроничних физичких болести, мање су беспомоћни и мање склони даоболе од кардиоваскуларних болести (Киз, 2007). Потпуно ментално здравље де-лује и као протективни фактор у процесу старења. Једно истраживање је показалода одрасли потпуног менталног здравља имају мање хроничних физичких смет-њи на свим узрасним нивоима и да млађи одрасли непотпуног менталног здравља


имају исти или чак већи број хроничних физичких сметњи него старији одраслипотпуног менталног здравља (Киз, 2005b).

Нажалост, само мали проценат популације одраслих је потпуног менталногздравља. У истраживању којим је обухваћено 2603 одраслих у САД-у, само 17,2%оних који нису у протеклих годину дана доживели депресивну епизоду има мен-тално здравље „у процвату” (Киз, 2002), 12,1% испитаних припадало је групистагнирајућег (непотпуног менталног здравља), а највећи број је био умереногменталног здравља (преко 50%). С друге стране, само мали проценат (4,9%) укуп-ног броја оних који су имали високе скорове на континууму менталног здравља(у процвату) је током те године доживело велику епизоду депресије, док их је угрупи са ниским менталним здрављем (стагнирајући) било чак 28%. Ове резулта-те Киз је тумачио као потврду хипотезе да „одсуство менталног здравља (хедони-стичког и еудаимоничког благостања, прим. аут.) може бити ризични фактор занастанак епизоде велике депресије” (Киз, 2002: стр. 213).

ЗакључакИако је први модел позитивног менталног здравља уобличен још крајем

50-их година XX века од стране Мери Јаходе, до њихове експанзије долази тек упоследње три деценије. Тада су развијени нови модели засновани на срећи и за-довољству, али и развоју компетентности и потенцијала, како на личном тако и насоцијалном плану. Последњих неколико година, најзаступљенији је модел којиинтегрише наведене приступе и говори о потпуном менталном здрављу. Иако завећину људи потпуно ментално здравље представља циљ који тек треба достићи,оно има заштитну улогу у процесу старења, решавању свакодневних проблема,суочавању са хроничним физичким болестима, као и са негативним емоционал-ним стањима, па, као такво, представља важан циљ коме треба тежити.


ДИНЕР, 1984: Diener, E. (1984). „Subjective well-being“. У: Psychological Bulletin, 95:542–575.

ДИНЕР И САР., 1985: Diener, E., Emmons, R. A., Larsen, R. J. & Griffin, S. (1985). „TheSatisfaction With Life Scale“. У: Journal of Personality Assessment, 49 (1): 71–75.

ДИНЕР И САР., 2002: Diener, E., Lucas, R. E., Oishi, S. (2002). „Subjective Well – Being: TheScience of Happiness and Life Satisfaction“. У: Snyder, C.R. & Lopez, S.J. (Ур.):Handbook of positive psychology (стр. 63–73). New York: Oxford University Press.

ДИНЕР И САР., 1997: Diener, E., Suh, E., Oishi, S. (1997). „Recent findings on subjectivewell-being“. У: Indian Journal of Clinical Psychology, 24: 25–41.

ЕНДРУЗ И ВАЈТИ, 1974: Andrews, F. M., & Withey, S. B. (1974). „Developing measures ofperceived life quality: Results from several national surveys“. У: Social IndicatorsResearch, 1: 1–26.


ЈАХОДА, 1958: Jahoda, M. (1958). Current concepts of positive mental health. New York:Basic Books.

КАТАН, 2006: Cattan, M. (2006). „Introduction“. У: Cattan M.& Tilford S. (Ур.). MentalHealth Promotion (A Lifespan Approach) (стр. 1–8). Berkshire: Open UniversityPress.

КИЗ, 1998: Keyes, C. L. M. (1998). „Social Well – Being“. У: Social Psychology Quarterly, 61(2): 121–140.

КИЗ, 2002: Keyes, C. L. M. (2002). „Тhe Mental health Continuum: From Languishing toFlourishing in Life“. У: Journal of Health and Social Behavior; 43 (2): 207–222.

КИЗ, 2005а: Keyes, C. L. M. (2005a). „Mental Illness and/or Mental Health? InvestigatingAxioms of the Complete State Model of Health“. У: Journal of Consulting and ClinicalPsychology, 73 (3): 539–548.

КИЗ, 2005б: Keyes, C. L. M. (2005b). „Chronic physical conditions and aging: Is mentalhealth a potential protective factor?“. У: Ageing International, 3: 88–104.

КИЗ, 2007: Keyes, C. L. M. (2007). „Promoting and Protecting Mental Health as Flourishing:A Complementary Strategy for Improving National Mental Health“. У: AmericanPsychologist, 62 (2): 95–108.

КИЗ И ЛОПЕЗ, 2002: Keyes, C. L. M. & Lopez , S. J. (2002). „Toward a Science of MentalHealth – Positive Directions in Diagnosis and Interventions“. У: Snyder, C. R. &Lopez, S. J. (Ур.): Handbook of positive psychology (стр. 45–59). New York: OxfordUniversity Press.

КИЗ И САР., 2002: Keyes, L. M., Shmotkin, D., & Ryff, C. D. (2002). „Optimizing well-being:The empirical encounter of two traditions“. У: Journal of Personality and SocialPsychology, 8 (6): 1007–1022.

КОУЕН И КИЛМЕР, 2002: Cowen, E. L. & Kilmer, R. P. (2002). „’Positive Psychology’: Someplusses and some open issues“. У: Journal of Community Psychology, 30 (4): 449–460.

ЉУБОМИРСКИ, 2008: Lyubomirski, S (2008). The How of Happiness. A scientific approach togetting the life you want. London: The Pinguin Press.

РАЈАН И ДЕСИ, 2001: Ryan, R. M., & Deci, E. L. (2001). „On happiness and human potentials:A review of research on hedonic and eudaimonic well-being“. Annual Review ofPsychology, 52: 141–166.

РАФАНЕЛИ И САР., 2000: Rafanelli, C., Park, S.K., Ruini, C., Ottolini, F., Cazzaro, M. & Fava,G. A. (2000). „Rating well – being and distress“. У: Stres & Health, 16 (1) 55–61.

РИФ, 1989: Ryff, C. (1989). „Happiness is everything, or is it? Explorations on the meaning ofpsychological well-being“. У: Journal of Personality and Social Psychology, 57:1069–1081.

РУИНИ И САР. (2003): Ruini C., Ottolini F., Rafanelli C., Tossani E, Ryff C. D., Fava G. A.(2003). „The relationship of psychological well-being to distress and personality“. У:Psychotherapy and Psychosomatics,72: 268–275.


ТЕЛЕЏЕН И САР. (1988): Tellegen, A., Lykken, D.T., Bouchard, T. J., Jr., Wilcox, K., Segal, N.,& Rich, S. (1988). „Personality Similarity in twins reared apart and together“. У:Journal of Personality and Social Psychology, 54, 1031–1039.

ТРЕНТ (1993): Тrent, D. (1993). The concept of mental health, Promoting Mental Health:Everyone`s Business. Surrey: NW Surrey Health Authority.

ФАВА И САР. (1998): Fava, G. A., Rafanelli, C., Cazzaro, M., Conti, S., & Grandi, S. (1998).„Well-being therapy“. У: Psychological Medicine, 28: 475–480.

ФАВА И САР. (2001): Fava, G. A., Rafanelli, C., Ottolini, F., Ruini, C., Cazzaro, M., & Grandi,S. (2001). „Psychological well-being and residual symptoms in remitted patients withpanic disorder and agoraphobia“. У: Journal of Affective Disorders, 31: 899–905.


Dragana Z. Stanojević

CURRENT MODELS OF POSITIVE MENTAL HEALTH2

SummaryThe concept of positive mental health represents not merely the absence of mental dis-

ease but presence of high level of happiness and well-being. In this paper we mentioned short-ly the earliest concept of mental health, presented by Marie Jahoda in the mid-twentiethcentury. After that, we described two traditions in understanding and researching of subjectivewell-being: hedonic and eudaimonic approach. First approach focuses on investigation of pos-itive affects and happiness as emotional and life satisfaction as cognitive component of sub-jective well-being. Second tradition emphasizes potentials and competences that persondevelops to the highest level, in personal and social area. Both psychological and socialwell-being are core concept of positive mental health psychology, designated together as pos-itive functioning. The psychological well-being comprises six dimensions: self-acceptance,positive relations with others, environmental mastery, autonomy, purpose of life and personalgrowth. Social well-being consists of five dimensions: social integration, social acceptance,social contribution, social actualization and social coherence. By integrating hedonic and eu-daimonic well-being as well as absence of mental disease, Corey Keyes introduced concept ofcomplete mental health. People with complete mental health have reported absence of diseaseduring past year and presence of high level of emotional, psychological and social well-being(flourishing). People with incomplete mental health have also reported absence of mental dis-ease but low level of positive functioning (languishing). Keyes thought there are people withcomplete and incomplete mental illness; both groups report presence of mental disease, butsecond group has high level of positive functioning.

Models of positive mental health are widely used in research studies as well as in pro-grams for prevention and promotion of mental health.

Key words: positive mental health, hedonic approach, eudaimonic approach.


УДК: 613.7/.8ИД: 195676428Прегледни рад

АСС. МР ЈЕЛЕНА Љ. МИНИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за психологију

ДОПРИНОС АРОНА АНТОНОВСКОГ САВРЕМЕНОМ СХВАТАЊУ ЗДРАВЉА

Сажетак. Рад је покушај приказивања основног доприноса Арона Антонов-ског формулисању салутогене оријентације (салутогенезе) и салутогеног модела здравља(модела осећаја кохерентности) чији је центрaлни појам осећај кохерентности. У раду суприказани различити модели здравља, основне поставке салутогеног модела здравља,значај и примена модела, затим кратка биографија и истраживачки рад Арона Антонов-ског, примена салутогеног модела здравља код истраживача у нашој земљи и широм све-та, као и кратак осврт на поменути модел.

У раду је истакнут несумњив допринос Арона Антоновског научном утемељењусалутогеног модела здравља као савременог схватања здравља чије су могућности приме-не велике.

Кључне речи: модели здравља, салутогени модел здравља, салутогенеза, моделосећаја кохерентности.

Модели здрављаСведоци смо да свакодневно расте сазнање у јавности о значају унапређења

менталног здравља становништва зарад добробити целог друштва, као и да поје-дине државе све више улажу у здравље својих грађана. Схватања о здрављу су семењала кроз историју (Цуцић, 1998), о чему сведоче различити модели, који сутоком развоја човечанства обележили приступ здрављу и болестима.

Први модел здравља настао је у античком периоду, када се здравље сма-трало стањем равнотеже између човека и средине, а болест нарушавањем пости-

1 [email protected]


гнуте равнотеже. Други је биомедицински модел здравља, који почиње са разво-јем у XVI веку, док потпуну доминацију доживљава у XIX и XX веку. Човек се уовом моделу схвата механицистички, тело је машина, здравље је добар рад ма-шине, тј. тела, a болест је квар, или застој у раду. У овом моделу се потпуно за-немарују фактори средине и други фактори у одржавању здравља или настанкуболести. Трећи модел здравља назива се рани социомедицински модел (Цуцић,2000) и јавља се у XVII и XVIII веку. Присталице овог модела се ослањају на ан-тичко схватање здравља, настојећи да укажу на чињеницу да здравље становни-штва у великој мери зависи од социо-економских и културних услова средине.Четврти модел здравља је превентивни и епидемиолошки модел, оријентисан наболест и њено избегавање, али уз укључивање и фактора средине. Пети моделздравља је супербиолошки модел или модел адаптације, по коме је болест резул-тат немогућности организма да се адаптира и избори са бројним изазовима. Ше-сти модел здравља је социоеколошки модел, по коме је здравље појединца резул-тат међусобног односа унутрашњег (телесног) и спољашњег. Суштина овог моде-ла је у схватању да се организам адаптира на најразличитије захтеве спољашњесредине, одржавајући сопствену равнотежу, док болест настаје уколико се успо-стављена равнотежа, под дејством различитих стресора, наруши.

Свеобухватни, актуелни и најприхватљивији модел здравља, који омогућа-ва интердисциплинарни приступ и даљу надоградњу јесте системски приступздрављу. По овом моделу „здравље се схвата као способност система да на разли-читим нивоима њихове организације одржава равнотежу” (Цуцић, 2000: 22), докболест обухвата поремећај равнотеже (који се може испољити на најразличитијеначине и у оквиру различитих система). Оно што се истиче као основа системскогприступа здрављу јесте постојање повезаности између различитих система, причему је одржавање равнотеже кључно за очување здравља појединаца. Поменутаравнотежа се може одржати под условом да је појединац добро адаптиран на за-хтеве који долазе из различитих система и да поседује капацитете, тј. ресурсе којиће му омогућити одржавање равнотеже, али и даље унапређење здравља. Систем-ски приступ здрављу омогућио је да се здравље схвата као ресурс, који треба несамо очувати, већ и унапредити. Под утицајем системског приступа здрављу по-кренути су бројни превентивни програми у циљу промоције здравља и квалитет-нијег живота, затим истраживања у којима се трага за факторима који одржавајуи подстичу здравље, а не болест.

Прегледом модела здравља може се закључити да је патогенеза, као оријен-тација ка факторима болести, вековима доминирала у науци и пракси, док је са-лутогена оријентација или трагање за факторима здравља, који помажу поједин-цу или групи да преживе екстремне, по физичко и психичко здравље угрожавају-ће ситуације и догађаје, била занемарена. Временом се доста тога променило.Промени је у великој мери допринео Арон Антоновски, који је крајем 70-тих го-дина XX века почео да развија и научно утемељује салутогенени модел здравља.

Јелена Љ. Минић: Допринос Арона Антоновског савременом схватању здравља 345

Салутогени модел здравља Арона Антоновског (значај и примена)

Салутогенеза потиче од латинске речи salus што значи: здравље, добробит,добро осећање, благостање итд., али и срећу, успех, спас или спасење и латинскеречи genesis, што значи порекло (Вујаклија, 1997). Салутогенеза се означава каопорекло здрaвља, трагање за факторима здравља и добробити, супротна је пато-генези или трагању за факторима који проузрокују болести. Антоновски здрављеи болест посматра као крајеве континуума, дуж ког се појединац може кретати то-ком живота, и у том кретању бити ближи једном или другом крају. Антоновскисматра да здравље није статично стање, већ динамичан процес који зависи од чи-тавог низа фактора, а који се налазе у самом појединцу или у средини која гаокружује. Приступ здрављу Антоновског може се разумети и на основу критикедефиниције здравља Светске здравствене организације из 1974. године (Цуцић,2000). По овој дефиницији „здравље није пуко непостојање болести, већ стањепотпуног физичког, менталног, духовног и социјалног благостања”.2 Антонов-ски истиче да је овакво дефинисање здравља недовољно операционализовано,статично и да се залаже за тзв. идеални принцип потпуности. Антоновски сматрада „стање” треба заменити „здравственим континуумом” (Антоновски, премаЦуцић, 2000), јер стање асоцира на тренутност, а континуум на одређено вре-менско трајање. Затим, појам „здравље” треба, по мишљењу Антоновског, заме-нити појмом „добро функционисање” (као знатно адекватнијим за примену), јерсе здравље појединца налази на једном континууму, чији позитиван пол означава:благостање, мир, спокојство и живот, а негативан пол: поремећаје, слом органи-зма, неспокојство и смрт.

Салутогенени модел здравља показује тенденцију заузимања централнепозиције у јавном здравству и промоцији здравља; може се сматрати и јединстве-ним концептом здравља за којим се трага у XXI веку (Биглхол и Ирвин, 2003); во-дећом теоријом (Антоновски, 1993b) и добрим теоријским оквиром (Линдстроми Ериксон, 2006а) у промовисању здравља становника широм света. Захваљујућипре свих Антоновском, али и његовим следбеницима широм света (Божин, 2001а;2001б; 2003; Божин и Китановић, 2011; Палант и Ли, 2002; Фелд и сар., 2003; Бо-жин, 2004; Кардум и сар., 2005; Тошић-Поповић, 2006; Колингвуд, 2006; Тогарии сар., 2007; Симонсон и сар., 2008; Хонкинени сар.; Мајрин и Лагестром, 2008;Коледин, 2008; Мосли-Ханинен, 2009; Минић, 2009; Минић и сар., 2009; Минићи сар. 2010а; Минић и сар., 2010б; Минић, 2011; Минић и сар., 2011; Минић иСтефановић-Станојевић, 2011; Павићевић и Минић, 2011), који су препозналиодрживост и научну заснованост салутогенезе, салутогенени модел здравља по-стаје тема многих истраживања, али и основа бројних превентивних програма,мера за заштиту и унапређење здравља становника. Могућности примене салуто-геног модела здравља су велике и односе се пре свега на област менталне хигије-

2 Дефиниција здравља СЗО из 1974. доступна на: www.who.int.


не, индустријске и oрганизационе психологије, а нарочито на област васпитања иобразовања, јер резултати истраживања управо показују да је осећај кохерент-ности значајан на различитим узрастима и у различитим васпитно образовнимокружењима (Маргалит и Идн, 2011). Такође салутогени модел здравља се можеприменити на појединца, групу, али и на друштво у целини (Линдстром и Ерик-сон, 2005б).

Салутогени модел здравља Арона Антоновског заснива се на салутогенојоријентацији, тј. салутогенези (генези здравља) и на осећају кохерентности каоцентралном појму овог модела (Антоновски, 1984). Осећај кохерентности је гло-бална оријентација која „изражава меру у којој неко искуство има обухватно,трајно а ипак динамичко осећање поверења: 1) да су стимулуси који током живо-та проистичу из његових унутрашњих и спољашњих окружења структурисани,предвидљиви и објашњиви; 2) да располаже ресурсима помоћу којих ће се изаћина крај са захтевима које му стимулуси постављају; 3) да су ти захтеви изазови,вредни улагања и ангажовања” (Божин, 2001а: 49). Осећај кохерентности подра-зумева да је свака стресна ситуација разумљива, да појединац њом може да упра-вља и да она има свој смисао (Божин, 2004). Осећај кохерентности (енгл. Sense ofCoherence) као животна оријентација личности веровања или погледа, које поје-динац има како о себи тако и о свету око себе, служи као основа за објашњење по-ложаја појединца на континууму здравље – болест (Антоновски, 1984).

Осећај кохерентности подразумева доживљај склада између унутрашње испољашње реалности, осећај да се спољашња реалност може контролисати,предвидети и да је смислена. Од јачине осећаја кохерентности зависи ток и исходпревладавања стреса. Осећај кохерентности са своје три компоненте: разумљи-вост, савладивост и смисаоност (Божин, 2001а; Божин, 2004) представља некуврсту личног извора, ресурса, капацитета или снаге за суочавање или „борбу” саразличитим стресорима. Појединцу осећај кохерентности омогућава да ангажујекогнитивне, инструменталне и афективне стратегије на свом путу ка одржавањуздравља и постизању све већег благостања и личне добробити, а истраживачимапружа могућност да проучавају не само интензитет осећаја кохерентности гло-бално, већ и његову структуру и интензитет појединачних компоненти.

Творац салутогеног модела здравља Арон Антоновски, веровао је да по-јединци који имају јак осећај кохерентности не само да су отпорнији на стрес, већсу и истрајнији у испуњавању различитих захтева и остваривању сопствених пла-нова. Главна одредница у развоју јаког или слабог осећаја кохерентности јестеинтеракција особе и средине (васпитања, образовања, материјалног статуса, со-цијалне подршке тј. психолошке помоћи од стране чланова породице, вршњака,пријатеља итд.). Осећај кохерентности се обликује и мења током целог живота(Антоновски, 1984) и није одређен генетским факторима, већ је то релативно ста-билна диспозиција личности која помаже у очувању здравља упркос стресу.


Јачина осећаја кохерентности, као и чиниоци који одређују његову јачи-ну заузимају важно место у теорији Антоновског. Антоновски говори о слабом,средњем и јаком осећају кохерентности, сматрајући да појединци са јачим осећа-јем кохерентности имају веће шансе да успешно овладају тензијом, коју изазивајустресори и да избегну стрес, а самим тим и нарушавање свог здравља, и обрнуто(Антоновски, према Божину, 2001а). Јачи осећај кохерентности повећава способ-ност појединца за борбу са болом и стресом. Наиме, појединци са јаким осећајемкохерентности, у предности су у односу на особе које имају средњи или слаб осе-ћај кохерентности (Божин, 2004). Њихова предност се састоји у томе што ће онипре него појединци са средњим или слабим осећајем кохерентности да стимулуспроцене као нестресор, а ако одређени стимулус и опазе као стресор пре ће гапроценити као позитиван или ирелевантан, мање опасан и угрожавајући, него каоштетан, опасан и угрожавајући. Појединци са јачим осећајем кохерентности че-шће бирају адекватне ресурсе за „борбу” са стресорима и знатно су спремнији дамењају своје понашање, уколико решење које су изабрали није адекватно за из-лазак из стресне ситуације. Што је јачи осећај кохерентности то је вероватније дасе појединац креће у смеру здравља и да је ближи позитивном полу здравственогконтинуума.

У бројним истраживањима испитује се улога осећаја кохерентности у про-цесу превладавања стреса (Коледин, 2008; Станић, 2011; Божин и Китановић,2011; Руиселова, 2011; Златановић и сар. 2012) на узорцима различите структуреи карактеристика (код лечених зависника од наркотика, наставника, здравстве-них радника, деце, адолесцената, студената итд.). Систематским прегледом вели-ког броја радова који су приредили Ериксон и Линдстром (Ериксон и Линдстром,2007) утврђено је да осећај кохерентности има утицаја на квалитет живота, затимда је извор здравља и да има предикативну вредност на основу које се можепретпоставити положај појединца на континууму здравље – болест. Истраживањајош показују да јачи осећај кохерентности повећава способност појединца да сеноси са болом и депресијом, затим повећава задовољство животом, смањује анк-сиозност, знаке умора и самоће (Колингвуд, 2006).

Кратка биографија и истраживачки рад Арона Антоновског

Арон Антоновски (енгл. Aaron Antonovsky) je америчко-израелски меди-цински социолог, рођен у САД-у, 1923. године (у Бруклину – Њујорк у породицируско-израелских емиграната), емигрирао је у Израел 1960. године. Антоновскисе сматра „оцем салутогенезе”, једним од водећих истраживача у области меди-цинске социологије и стреса (Линдстром и Ериксон, 2005a). Антоновски се бавионаучним и истраживачким радом у области медицинске социологије, али је најве-


ћи део истраживања посветио концепту салутогенезе и осећају кохерентности(као централном појму салутогеног модела здравља).

Антоновски је радио у Институту за примењена социолошка истраживањау Израелу, затим и као професор на Универзитету у Негеву (јужни део Израела).Један је од оснивача Универзитета у Негеву (1974. године) и великим делом за-служан је за опстанак и развијање Катедре за Медицинску социологију. Антонов-ски је био и политички активан; утицао је на покретање бројних програма, којису пре свега били усмерени на унапређење здравља становништва широм света.

Антоновски је умро након кратке и тешке болести 1994. године. Након ње-гове смрти наступило је кратко затишје у истраживању тема које се тичу јавногздравља и унапређења здравља у свим земљама света. Смрт је Антоновског спре-чила у намери да створи мрежу салутогено оријентисаних истраживача широмсвета и да међусобно повеже научнике који су заинтересовани за салутогенезукао савремени модел здравља. Антоновски је настојао да створи и библиографи-ју радова о салутогенези и да широм света пронађе истомишљенике, који ће уна-пређивати здравље становништва трагајући у својим истраживањима за фактори-ма који здравље оснажују.

Антоновски скреће пажњу стручњака широм света на свој рад објављенимкњигама, научним радовима и чланцима, који су у време када је почињао са про-моцијом своје идеје представљали новину у дотадашњем проучавању односастреса и болести. Наслови само неких од књига Антоновског довољно говоре осуштини његове научноистраживачке и животне оријентације: „Здравље, стреси суочавање” (објављена 1979. године) и „Тајна здравља: Како људи управљајустресом и остају добро?” (објављена 1987. године). У овим, као и у каснијимкњигама и радовима (1984; 1985; 1993а; 1993б), Антоновски је износио основнеодреднице и принципе салутогенезе и осећаја кохерентности, трагајући за факто-рима здравља и усредсређујући се на снаге (које помажу људима да сачувају иунапреде своје физичко и ментално здравље) и оптимално функционисање, безобзира на негативне утицаје из спољашње средине.

Фокус истраживања Антоновског, као уопште и идеја о салутогенези и осе-ћају кохерентности развила се након студије о социокултурним аспектима мено-паузе код израелских жена 1970. године. Антоновски је обавио велики број ин-тервјуа са израелским женама које су преживеле страхоте концентрационих лого-ра за време Другог светског рата. Сваки интервју је започињао једноставном, алисажетом и осмишљеном реченицом: „Молим Вас причајте нам о свом животу”(Антоновски, према Тошић-Поповић, 2006). Испитујући социокултурне аспектеменопаузе код израелских жена Антоновски је био изненађен открићем да међуиспитаним женама има и оних које су успеле не само да одрже добро здравље, већи да га оснаже, упркос јаким стресорима у нацистичким концентрационим лого-рима. Након поменуте студије Антоновски се запитао: Који су фактори утицалида испитане израелске жене, и поред свих страхота логора очувају своје мен-


тално здравље? Закључак истраживања је усмерио Антоновског да стрес не по-сматра као негативан догађај, који неминовно води ка нарушавању здравља поје-динца или групе који су њиме погођени. Резултати поменуте студије определилису његов будући истраживачки и научни рад; усмерили га ка јавном здрављу иунапређењу здравља, у њима је формулисана салутогена оријентација на основукоје је он затим елаборирао салутогени модел здравља (који се у литератури ко-ристи као синоним моделу осећаја кохерентности са централним појмом, осећа-јем кохерентности).

Антоновски је модел осећаја кохерентности формулисао и научној јавно-сти представио 1979. године, покушавајући да објасни зашто и како се дешава дасе неки људи под утицајем различитих стресора разболе, а други пак остану здра-ви. Тачније, помоћу осећаја кохерентности се објашњава: зашто и како људи устресним ситуацијама, не само да могу да сачувају своје здравље и менталнофункционисање, већ могу и да га оснаже (Линдстром и Ериксон, 2006б). Моделосећаја кохерентности био је повезан са позитивним исходима у многим случаје-вима који су истраживани и годинама праћени. У истраживањима која су уследи-ла, Антоновски (1984; 1985; 1993а; 1993б) је трагао за факторима и изворимаздравља, испитујући притом ресурсе који омогућавају превладавање стреса, одр-жавање и унапређење здравља. На почетку свог истраживачког рада, Антоновскије истраживао утицај друштвене класе на здравље, док се касније преоријентисаона истраживање утицаја стреса на здравље (Линдстром и Ериксон, 2005б), фоку-сирајући се притом на снаге и ресурсе сваког појединца, а касније и система, тј.породице (Антоновски и Соурани 1988; Саги и Антоновски 1992). На једном одбројних својих научних излагања, у циљу промовисања салутогене оријентацијеи осећаја кохерентности, Антоновски (1993. године у Берклију) истиче да салуто-генеза осим што се тумачи као супротна патогенези, може да се преведе и каотрагање за постанком здравља.

Арон Антоновски је конструисао Скалу осећаја кохерентности (Анто-новски, 1987) са 29 ставки, којом се испитује стабилан осећај сигурности или ста-билности појединца да је свет у којем живи разумљив, савладив и смисаон. Испи-таник одговара заокруживањем броја (од 1 до 7) који најбоље изражава његовосећај кохерентности, при чему ставке мере једну од три главне компоненте осе-ћаја кохерентности: разумљивост, савладивост и смисаоност. Системски прегледо ваљаности Скале осећаја кохерентности Антоновског (Ериксон и Линдстром,2007) обухватио је опис и анализу салутогено оријентисаних истраживања, спро-ведених широм света у периоду од 1992. до 2003. године (и то: 458 објављенихнаучних и 13 докторских радова), а ради утврђивања ваљаности и поузданостиинструмента (Ериксон и Линдстром, 2007). Резултати прегледа показали су да јеСкала осећаја кохерентности коришћена у 32 земље, преведена на најмање 33 је-зика и коришћена у 15 различитих верзија (Линдстром и Ериксон, 2006a; Ерик-сон и Линдстром, 2007). У 124 студије поузданост Скале осећаја кохерентностије задовољавајућа, варира, али ни у једној студији није испод психометријског


минимума (поузданост се креће од 0.70 до 0.90). Такође тест-ретест корелацијапоказује стабилност и креће се од 0,69 до 0,78 (1 год.), 0,64 (3 год.), од 0.42 до 0,45(4 год.), од 0,59 до 0,67 (5 год.) и 0,54 (10 год.). Један од закључака поменутог пре-гледа гласи: Скала осећаја кохерентности је поуздан, валидан и кроскултуралноприменљив мерни инструмент (Ериксон и Линдстром, 2007), тј. инструмент заутврђивање како људи управљају стресним ситуацијама и упркос стресу наста-вљају да се осећају добро, буду здрави и живе квалитетним животом. Резултатипоказују и да је применљива и верзија скале од 13 ајтема (Пелан и Ли), као и свевећа примена салутогеног модела здравља код истраживача широм света (Ерик-сон и Линдстром, 2007), али и у нашој земљи.

На српски језик Скала осећаја кохерентности Антоновског преведена је ипрви пут примењена 1989. године (Божин, 2001). Прво пробно истраживање из-вршено је на пригодном узорку (лекари и медицинске сестре), а 1992. године наузорку од 53 студента Педагошке академије у Шапцу (Божин, 2001а). Након до-бијених задовољавајућих психометријских карактеристика Скале осећаја кохе-рентности (поузданост - = .88, распон од 80–186), Божин (2001а) закључује да сеовај мерни инструмент може користити и на нашој популацији и наставља са ње-говом применом. Аурел А. Божин је први почео са применом салутогеног моделаздравља Арона Антоновског и Скале осећаја кохерентности у Србији, као и са ор-ганизовањем различитих истраживања (Божин, 1992; 1994; 1996; 2001а; 2001б;2003), која су имала за циљ промовисање и научну проверу поменуте теорије нанашој популацији. Радови и других истраживача из наше земље указују да се Ска-ла осећаја кохерентности примењује на нашој популацији (Божин, 2004; То-шић-Поповић, 2006; Минић и сар., 2009а; Минић и сар., 2009б; Минић 2009; Ми-нић и сар. 2010а, 2010б; Минић, 2011; Минић и сар. 2011; Минић и Стефано-вић-Станојевић, 2011; Павићевић и Минић, 2011).

Кратак критички осврт на салутогени модел здравља Арона Антоновског

Прегледом модела здравља који су приказани на самом почетку овог радаможе се закључити да је патогена оријентација била доминантна вековима уназади да се надовезује на став људи према здрављу, који је како наводи Божин (Божин,2001б) формиран под утицајем индустријског морала, савремене пословне пре-дузимљивости, фармацеутске индустрије, индустрије за производњу медицинскеопреме и сл. Арон Антоновски је формулисао салутогену оријентацију (салутоге-незу) и салутогени модел здравља (модел осећаја кохерентности) усмеравајућисвоја даља истраживања према факторима здравља.

Предност салутогеног модела здравља огледа се у обухватању великог бро-ја варијабли на релацији стрес – превладавање – здравствени исход (Божин,2001б). У односу на друге моделе здравља предност салутогеног модела здравља,како наводи Божин (Божин, 2001б) јесте усредсређеност на осећај кохерентности


као на централну варијаблу модела, затим на чиниоце који утичу на развој и одр-жавање осећаја кохерентности током живота, али и на деловање централне вари-јабле модела (осећаја кохерентности) на исход превладавања.

Сагледавањем различитих појмова који садрже елементе салутогенезе иусредсређују се на ресурсе превладавања, може се рећи да је осећај кохерентно-сти само један аспект у оквиру широког салутогеног концепта који је популари-сао Арон Aнтоновски. У литератури се могу пронаћи и други појмови који су са-лутогено оријентисани и који промовишу салутогенезу као доминантан моделздравља. Неки од тих појмова јесу: „еластичност”, Вернера и Смита или „отпор-ност” Кобаса итд. (Antonovsky, 1987). Такође и многи психолошки појмови су са-лутогено оријентисани: суочавање са стресом и теорије управљања, затим тзв. вектрајања или пак социјална клима породице у изградњи стварности, коју промови-ше Реис (Antonovsky, 1987). Када је формулисан салутогени модел здравља по-стојали су бројни подаци о релацији психосоцијалних и других варијабли са здра-вљем (Божин, 2001б). Последњих година приметан је и интензиван развој по-зитивне психологије, уз истицање позитивне илузије (Тејлор, 1989), наученебеспомоћности (Селинџман,1990), субјективног благостања (енгл. well-being),као једног од најважнијих индикатора позитивног менталног здравља (Јовановићи Нововић, 2008), људске снаге и среће (Ријавец и сар., 2008), као и чиниоца којипојединцима и заједницама омогућавају да расту и да се развијају (Ријавец, 2008).

Арон Антоновски објашњавајући здравље, његов извор и факторе који гаодржавају и унапређују, говори о здрављу у целини, фокусирајући се притом нафизичко здравље. Антоновски одређујуће здравље и болест као крајеве контину-ума, при чему постоје одређене недоречености. Наиме, намећу се питања: штазначи када је појединац, група или друштво ближе једном или другом полу и дали је само одређење „ближе једном или другом полу континуума” довољно да сеоперационализује здрав, тј. болестан појединац, група или друштво. Такође једнаод недоречености била би и недовољно објашњена повезаност здравља, понаша-ња и менталног здравља појединаца и група у различитим животним периодима.

Божин (Божин, 2003) наводи да је Антоновски био скептичан у погледупроширења салутогеног модела на друге адаптационе исходе, јер неки резултатиистраживања показују да су осећај кохерентности и генерализовани ресурси от-порности значајни и за друге адаптационе исходе, не само за здравље (Божин,2001б; Штримпфер, 1995 према Божин 2003). Постоје истраживања која показу-ју да исходи и аспекти исхода нису нужно у значајној вези (Божин, 2003), штоупућује на закључак да су неопходна даља истраживања, како би се утврдила везаизмеђу појединих исхода и аспеката превладавања.

Питања за чијим одговорима је Антоновски трагао нису још увек добилипотпуни одговор, јер је велики број фактора који могу да утичу на здравље. Убројним истраживањима осећај кохерентности повезује се са најразличитијим ва-ријаблама и испитује на узорцима различите структуре и карактеристика, што ре-зултира шароликошћу резултата. Неопходни су доследни резултати истраживања


који ће потврдити релације између одређених варијабли и осећаја кохерентности.Кардум и сарадници (Кардум и сар, 2005) наводе да су ретка истраживања о пове-заности осећаја кохерентности (централног појма у салутогеном моделу здравља)и објективних показатеља здравственог статуса појединца, а резултати добијениу тим истраживањима нису доследни. Такође Кардум и сарадници (Кардум и сар.,2005) истичу да досадашња истраживања показују повезаност осећаја кохерент-ности са субјективним телесним симптомима и психолошким здрављем. Један одпроблема када су у питању резултати истраживања јесте и узраст испитаника.Поставља се питање да ли се подаци о јачини осећаја кохерентности добијени намлађим узрастима могу и у ком степену користити као основа за прогнозу, наро-чито ако се узме у обзир да се осећај кохерентности интензивно развија током де-тињства и адолесценције, а свој врхунац достиже око 30 године. Прегледом радо-ва и истраживања може се закључити да је недовољно испитан породични осећајкохерентности, тј. осећај кохерентности система као што је породица (нарочито унашој земљи).

Основни је циљ салутогенезе да се скрене пажња на изворе здравља поје-динца, групе и друштва и да се супротстави вишевековној доминацији патогенезеи трагањем за факторима болести. Арон Антоновски је научним утемељењем са-лутогеног модела здравља и његовим промовисањем поставио основе за ширупримену поменутог модела. На будућим је истраживачима, практичарима и сви-ма онима који се баве здрављем појединаца, група и друштва у целини, у којој ме-ри ће се примењивати салутогени приступ здрављу. Оријентација ка здрављу илика болести повезана је и са превентивним радом. Салутогенеза је усмерена каочувању и унапређењу фактора здравља, а патогенеза ка спречавању или поти-скивању фактора који изазивају болест. Иако салутогенеза ствара могућности умедицинским истраживањима да се трага за факторима здравља, неопходно јетрагање и за факторима болести, јер у одређеним контекстима не може се приме-њивати само салутогена оријентација, већ је неопходно утврдити и порекло илиизвор болести.

ЗакључакОсновни допринос Арона Антоновског савременом схватању здравља јесте

научно утемељење салутогенезе (генезе здравља), салутогеног модела здрављаили модела осећаја кохерентности, као и формулисање основних питања, која суу великој мери одредила каснија истраживања и однос према здрављу: Штаствара здравље, шта је његов извор или узрок? Како људи опстају упркосстресу? Како здравље може бити оснажено? Да ли осећај кохерентности мо-же утицати на здравље и како? Ова и слична питања нуде могућност за широкупримену салутогеног модела Арона Антоновског у различитим контекстима и наразличитим узрастима, на нивоу појединца, али и на нивоу система (породице,радне организације и сл.).


Допринос Арона Антоновског научном утемељењу салутогеног моделаздравља је значајан, а одговорност његових следбеника велика у даљем промови-сању овог приступа. Антоновски као аутор салутогеног модела здравља, био јесвестан одређених недоречености, али и великих могућности које овај модел пру-жа у проучавању фактора здравља, његовом очувању и унапређењу зарад добро-бити људи широм планете. Шароликост резултата (поред недоумица, различитихрезултата и често неслагања са основним поставкама теорије Антоновског) можебити подстрек истраживачима широм света да продубљују сазнања о осећају ко-херентности, његовој стабилности, коначном формирању, променама у току жи-вота, могућностима примене у очувању и унапређењу здравља појединца и систе-ма.

Савремена истраживања у области здравља усмерена су ка бољој операци-онализацији концепта здравља, ради егзактнијег мерења позитивног здравља, алии квалитета живота појединаца и заједница (Цуцућ, 2000). Актуелна здравственаоријентација подразумева борбу за унапређење здравља и борбу против болести(Каличанин, 2002). Салутогени модел као савремено схватање здравља има бу-дућност, научно је утемељен, практично одржив, али и неопходан и незаобилазану приступу појединцу и систему у трагању за факторима здравља и благостања,факторима који „чувају”, али и унапређују здравље.


АНТОНОВСКИ, 1979: Antonovsky, A. (1979). Health, Stress and Coping: New Perspectives onMental and Physical Well-Being. London: Jossey-Bass.

АНТОНОВСКИ, 1984: Antonovsky, A. (1984). The Sense of Coherence as a Determinant ofHealth. http://www ije.oxfordjournals.org/archive/. страница посећена 11.12.2008.

АНТОНОВСКИ, 1985: Antonovsky, A. (1985). Health, stress, and Coping. London: Jossey-BassPublishers.

АНТОНОВСКИ, 1987: Antonovsky, A. (1987). Unraveling the Mystery of Health. How PeopleManage Stress and Stay Well. San Francisco: Jossey-Bass.

АНТОНОВСКИ И СОУРАНИ, 1988: Antonovsky, A., Sourani, T. (1988). „Family sense of Coher-ence and Family Adaptation”. У: Journal of Marriage and Family (Vol 5, No 1.79–92).

АНТОНОВСКИ, 1993a: Antonovsky, A. (1993). „The Structure and Properties of the Sense ofCoherence Scale”. У: Social Science and Medicine (26, 725–733).

Антоновски, 1993b: Antonovsky, A. (1993). „Complexity, conflict, chaos, cocherencе, coer-cion and civility”. У: Social Science and Medicine (37: 969–981).

БИГЛХОЛ И ИРВИН, 2003: Beaglehole, R., Irwin, A. (2003). The World Health Report: Shapingthe Future. http://books.google.com/books.

Божин, А. (1992). „Осећај кохерентности, симптоми стреса и школски успех”. У: Huma-nitas (24 (1–4), 49–65).


Божин, А. (1994). „Вера као генерализовани ресурс отпорности”. У: ЈУНИР годишњак(1, 197–206). Ниш.

Божин, А. (1996). „Религиозност и задовољство животом младих”. У: ЈУНИР годишњак(3, 351–356). Ниш.

Божин, А. (2001а). Личност и стрес – Осећај кохерентности и превладавање стреса уусловима друштвене кризе. Вршац: Виша школа за образовање васпитача.

Божин, А. (2001б). „Религиозност и школски успех студената”. У: ЈУНИР годишњак (7,125–131). Ниш.

Божин А. (2003). „Школски успех као психолошки проблем”. У: Педагошка стварност(Вол. 49, бр. 5–6, стр. 499–509).

Божин, А. А. (2004). Осећај кохерентности у кризним и стабилним периодима развоја.Необјављен дипломски рад. Београд: Одсек за психологију Филозофског факулте-та у Београду.

Божин, А., Китановић, С. (2011). „Осећај кохерентности наставника”. У: Иновације у на-стави – часопис за савремену наставу (Вол. 24, бр. 4, стр. 35–44).

Вујаклија, М. (1997). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.

ЕРИКСОН И ЛИНДСТРОМ, 2007: Eriksson, M., Lindström, B. (2007). Validity of Antonovsky’ssense of coherence scale: a systematic review. www.pubmedcentral.nih.gov/articlerender.fcgi?artid=1757043. страница посећена 18.01.2009.

Златановић, Љ., Павловић, М., Шекревски, Е. (2012). „Осећај кохерентности, стрес истратегије превладавања стреса код студената психологије”. XVIII. Научни скуп.Емпиријска истраживања у психологији (10–11 фебруар). Књига резимеа. стр.191–192. Београд: Филозофски факултет.

Јовановић, В., Нововић, З. (2008). „Кратка скала субјективног благостања – Нови инстру-мент за процену позитивног менталног здравља”. У: Примењена психологија (Вол.1(1–2), стр. 77–94).

Каличанин, П. (2002). „Заштита и унапређење менталног здравља у програму ’Здравље засве до 2000’”. У: Каличанин, П. (Ур.), Психијатрија: Заштита менталногздравља (стр. 33–57). Београд: Медицински факултет.

КАРДУМ И САР., 2005: Kardum, I., Hudek-Knežević, J., Kola, A. (2005). Odnos između osje-ćaja koherentnosti, dimenzija petofaktorskog modela ličnosti i subjektivnihzdravstvenih ishoda. Rijeka: Sveučilište u Rijeci, Filozofski fakultet, Odsjek zapsihologiju.

Коледин, Г. (2008). „Разлике у јачини осјећаја кохерентности код лијечених овисника ионих који не конзумирају наркотике”. У: Књизи резимеа. XIV научни скуп, Емпи-ријска истраживања у психологији. Београд: Институт за психологију и Лаборато-рија за експерименталну психологију (стр. 82).


КОЛИНГВУД, 2006: Collingwood, J. (2006). Your Sense of Coherence: Can your „sense of co-herence” influence your health? http://psychcentral.com/lib/2006/your-sen-se-of-coherence. Страница посећена 02. 02. 2009.

ЛИНДСТРОМ И ЕРИКСОН, 2005a: Lindström, B., Eriksson, M. (2005). Professor Aaron Anto-novsky (1923–1994): the father of the Salutogenesis. www. jech.bmj.com/cgi/content/full/59/6/511. Страница посећена 06. 12. 2008.

ЛИНДСТРОМ И ЕРИКСОН, 2005b: Lindström, B., Eriksson, M. (2005). „Salutogenesis”. У:Journal Epidemiol Community Health (59: 440–2).

ЛИНДСТРОМ И ЕРИКСОН, 2006а: Lindström, B., Eriksson, M. (2006). Contextualizingsalutogenesis and Antonovsky in public health development. www.heapro.oxfordjournals.org/cgi/content/abstract/21/3/238. Страница посећена 10.11.2008.

ЛИНДСТРОМ И ЕРИКСОН, 2006b: Lindström, B., Eriksson, M. (2006). Antonovsky’s sense ofcoherence scale and the relation with health: a sistematic review. www. jech.bmj.com.Преузето 19. 11. 2008.

МАРГАЛИТ И ИДН, 2011: Margalit, M., Idan, O. (2011). „Salutogenetska orijentacija – osećajkoherentnosti kod dece i očekivano mišljenje u obrazovanju dece i adolescenata”. У:Inovacije u nastavi – časopis za savremenu nastavu (vol. 24, br. 4, str. 5–18).

МИНИЋ И САР.: Minić, J., Ranđelović, D., Kašić, K. (2009). Sense of coherence in conditionsof social crisis, 19th Ramiro and Zoran Bujas’ Days, International scientific PsychologyConference, (Zagreb, 22–25. 03. 2009), Book of abstracts, p. 204. Zagreb: Školskaknjiga.

Минић, Ј. (2009). Осећај кохерентности код средњошколаца неалбанске национал-ности на Косову и Метохији. Необјављен магистарски рад. Бања Лука: Одсјек запсихологију Филозофског факултета у Бањој Луци.

Минић, Ј., Ранђеловић, Д., Станојевић, Д. (2010а). Осећај кохерентности, самопошто-вање и проактивно превладавање средњошколаца у условима друштвене кризе наКосову и Метохији. Међународни тематски зборник. Косово и Метохија у циви-лизацијским токовима. Универзитет у Приштини, Филозофски факултет. Косов-ска Митровица, Књига 5. стр. 261–276.

Минић, Ј., Ристић, Ј., Вујовић, Ј., Цвејић, Т., Ранђеловић, Д. (2010б). Осећај кохерентно-сти, задовољство породицом и проактивно превладавање код студената. Саопште-ње са 58. научно-стручног скупа психолога Србије. Књига резимеа (стр. 148–149).

Минић, Ј. (2011). Осећај кохерентности код адолесценткиња у условима друштвене кри-зе. Саопштење са XVII научног скупа: Емпиријска истраживања у психологији:(Београд, 11–12 фебруар). Резимеи (стр. 129). Београд: Филозофски факултет,Универзитет у Београду.

Минић, Ј., Станојевић, Д., Ранђеловић, Д. (2011). Самопоштовање, осећај кохерентностии стратегије превладавања стреса адолесцената са Косова и Метохије. Зборник ра-дова са научног скупа са међународним учешћем (22–23. мај) (књига 5, том 2, стр.651–666). Пале: Филозофски факултет [Тема скупа: Наука и политика].


Минић, Ј., Стефановић-Станојевић, Т. (2011). „Осећај кохерентности код средњошкола-ца у условима друштвене кризе”. У: Зборник радова Личност и социјалне ситуа-ције – 100 година од рођења Николе Рота (стр. 45–67). Ниш: Филозофскифакултет.

МОСЛИ-ХАНИНЕН, 2009: Mosley-Hänninen, P. (2009). Contextualising the Salutogenic Per-spective on Adolescent Health and the Sense of Coherence in Families — A studyamong adolescents and their families in the Swedish speaking Finland. Laurea Univer-sity of Applied Sciences [Abstract. Master of Healthcare]. https://publications.the-seus.fi/bitstream/…/ Mosley-Hanninen_Pamela.pdf1.

Мајрин и Лагестром, 2008: Myrin, B., Lagerström, M. (2008). Sense of coherence andpsychosocial Factors among adolescents. www.ingentaconnect.com/content/bpl/apa/.Страница посећена: 29.10.2008.

Rijevec, M. (2008). Čuda se ipak događaju. Edicija – Zrno soli.

Rijevec, M., Miljković, D., Brdar, I. (2008). Pozitivna psihologija. Edicija – Zrno soli.

Руиселова: Ruiselova, Z. (2011). „Osećaj koherentnosti Antonovskog u kontekstu ličnosti isavladavanja”. U: Inovacije u nastavi – časopis za savremenu nastavu (vol. 24, br. 4,str. 19–34).

Павићевић, М., Минић, Ј. (2011). „Осећај кохерентности у периоду развојне и друштвенекризе”. У: Tематски зборник међународног значаја: Идентитет и криза иден-титета (стр. 73–92). Косовска Митровица: Филозофски факултет.

ПЕЛАНТ И ЛИ, 2002: Pallant, J., Lea, L. (2002). Sense of coherence, well-being, coping andpersonality factors: further evaluation of the sense of coherence scale (2002).www:elsevier.com/wps/find/journaldescription.cws_home/603/authorinstructions.Страница посећена 09. 03. 2009.

ТЕЈЛОР, 1989: Taylor, S. E. (1989). Positive illusions. Creative self-deception and healthymind. New York: Basic Boоks.

undergraduatestudents.www.elsevier.com/wps/find/journaldescription.cws_home/603/authorinstructions. Страница посећена 01.11. 2008

Тошић-Поповић, Т. (2006). Стрес и осјећање кохерентности код адолесцената који сурасли у ратном окружењу. Необјављен магистарски рад. Београд: Одсек за пси-хологију Филозофског факултета у Београду.

Саги и Антоновски, 1992: Sagy, S., Antonovsky, A. (1992). „The Family Sense of Coherenceand the Retirement Transition”. У: Journal of Marriage and Family (54. стp. 983–993).

СЕЛИНЏМАН: Seligman, M. (1990). Learned optimism. New York: Random House.

Симонсон и сар.: Simonsson, B., Nilsson, K., Leppert, J., Diwan, V. (2008). Psychosomaticcomplaints and sense of coherence amnog adolescents in a county in Sweden: a cro-ss-sectional school survey. www.bpsmedicine.com /content /2 /1/4. Страница посеће-на 15.02.2009.


Станић, И. (2011). „Осјећај кохерентности и емоционална интелигенција”. Иновације унастави – часопис за савремену наставу. (Вол. 24, бр. 4, стр. 45–54).

Хонкинен и сар., 2008: Honkinen, P. L., Suominen, S., Helenius, H., Aromaa, M., Rautava,P., Sourander, A. Sillanpaa, M. (2008): Stability of sense of coherence in adolescents.У: IntJ.AdolescMedHealth (january–march, 20(1): 85-91). www.ncbi.nlm.nih.gov/pub med/18540287. Страница посећена 10.12.2008.

ЦУЦИЋ, 2000: Цуцић, В. (2000). „Теоријски концепти здравља”. У: Цуцић, В. (Ур.), Со-цијална медицина (19–27). Београд: Савремена администрација.

www.elsevier.com/wps/find/journaldescription.cws_home/603/authorinstructions. Страницапосећена 10.12.2008.


Jelena Lj. Minić

CONTRIBUTION TO AАRON ANTONOVSKY TO MODERN HEALTH UNDERSTANDING3

SummaryThe paper is an attempt to present the basic contribution to the formulation of An-

tonovsky salutogenic orientation (salutogenesis) and salutogenic model of health as a centralterm sense of coherence. Partially it presents the different health models and basic principlesof the salutogenic helth model, the short biographies and Aaron Antonovsky research workаnd a brief overview of the model. It also shows the importance and use of the salutogenichealth model and sense of coherence model for researchers in this country and around theworld as well. The conclusion is that the contribution of the scientific establishment An-tonovsky salutogenic model of health as an undeniable contemporary understanding of health,it makes his life interesting and his professional career enviable.

Key words: health models, salutogenic health model, salutogenesis, sense of coherencemodel.


СОЦИОЛОГИЈА

УДК:821.163.41-31 ; 316.722(497.11-13)ИД:195679244

Претходно саопштење

ПРОФ. ДР СТАНА Љ. СМИЉКОВИЋ1

Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању

УТИЦАЈ ОБРАЗОВНИХ И КУЛТУРНИХ САДРЖАЈА НА СВЕСТ ЈУЖНОСРБИЈАНАЦА О ЛИЧНОМ

И КОЛЕКТИВНОМ ИДЕНТИТЕТУ2

Сажетак. У овом раду значајна пажња је усмерена на утицаје балканскогокружења и мешање култура у формирању свести о личном и колективном идентитетучовека који своју судбину дели са природом, традицијом и образовањем кроз историјскеепохе. Честе сеобе, остављање дела духовне прошлости и лепоте створене у завичајномокружењу, прихватање нових услова и опстајања мења слику живота јужносрбијанскогпростора. Исто тако, народна свест и мудрост опевана или испричана, утицала је на људеи њихов начин живота. Народни живот и култура сусрета мисли различитих временскихпериода и тежња о продужењу људске врсте, унапређењу и богаћењу света новим садржа-јима живљења и опстајања, као и борба за очување корена, у раду ће бити илустрованапричом о изгубљеном, па пронађеном смислу живота.

Кључне речи: Образовни, културни, живот, свест, колективни идентитет.

УводКултура садржана у мудрости и достигнућима одређеног народа предста-

вља духовни процес без којег све оно што је материјално створено не може дафункционише, јер је то значајна социјална категорија која носи елементе разли-читих култура насталих у дужим временским периодима. Култура је и народно

1 [email protected] Припремљено у оквиру пројекта Традиција, модернизација и национални идентитет у

Србији и на Балкану у процесу европских интеграција (179074), који се изводи на Универзитету уНишу – Центар за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу, а финансира га Ми-нистарство просвете и науке РС.


памћење усмено саопштено, запис упамћеног и дубоко проживљеног у колекти-ву. Глобални процес повезује човекова знања јер омогућава посредовање у нау-ци, култури и животу језиком дијалога. Различитости и разнородности, не само уодносу на околне земље већ и у ближем социјалном окружењу доприносе богаће-њу културе, постојања и опште културе са универзалним порукама. Централноместо у мноштву понуђених материјала, списа и докумената, заузима књига којуистакнути научници и уметници истичу као својеврсно благо у укупној световнојкултури народа.

Извори којима се тумачи прошлост уз коришћење различитих образовнихсадржаја културне баштине а коју је створила историја једнога народа, све то ути-че на богаћење свести о сопственој култури и култури других народа, њиховомидентитету и језику. Утицај образовних, културних и других облика народне инационалне свести, доприноси формирању и јачању личног и колективног иден-титета, као што је то случај са књижевним делима аутора насталим на југу Србије.

Сеобе и образовањеОдувек су сеобе народа биле загонетка за оне који су одлазили, као и за оне

који су били у прилици да их примају. Нови услови живота, другачији језик и под-небље различито су утицали на људску свест и опредељење. Енергија духа која јегомилана снагом воље и потреба, на родном огњишту живи у човеку, покреће га,враћа у прошлост с којом он успоставља тајну комуникацију путем различитихвидова дијалога. Говор средине као огледало живота представља духовну храну,памћење дубоко урезано у свест, традиционалне вредности које покрећу мисли ивезују биће симболима створеним тим језиком.

Народна свест, опевана или испричана, утиче на људе и њихов начин живо-та. Митолошки и фантастични светови, чудесни јунаци у њима, метаморфоза којанастаје услед неминовних промена при мешању и сусретању култура, све то чиниживот комплексним у коме индивидуа, својом интуицијом, способношћу и обра-зовањем функционише. Мисао књижевника Бернарда Шоа то најбоље потврђује:„Разумни људи прилагођавају се свету, неразумни прилагођавају свет себи.”

Балканско окружење, додири и преплитање култура, језика, религија иисторије делује на човека овог јужносрбијанског простора и он, у зависности одприлика, жели да оствари исконску потребу за продужењем врсте. Наведене ми-сли и сазнања до којих се дошло проучавањем ове проблематике поткрепљено једелима зато што литература као духовно искуство појединаца гради изванвре-менски општељудски капитал симболизован кроз књигу. Као пример, узета јекњига Ратников аманет аутора Чеде Минића из Врања у којој и аутор, и јунациу њој, откривају појединости из живота које означавају и обележавају универзал-не патње, страдања и страховања, спајају генерације у времену, простору, језику,доказујући да је живот вечита загонетка коју треба одгонетати увек на другачијиначин.

Стана Љ. Смиљковић: Утицај образовних и културних садржаја на свест… 363

Прича печалбара пореклом са пчињских врлети, и изгнаника из средине, са-мим тим спаја родни крај са светом, и свет са Пчињом. То причање, нама посма-трачима пружа податке о историји, страдању, друштву, животу у туђини, далекојАмерици, чинећи паралелу са сликом живота у остављеном селу измаштаном у ду-гим бесаним ноћима. Ова усмена прича човека о себи и другима, дочарава намистрајност и чврстину повратника, његов поглед на свет формиран под другачијимусловима. Идентитет овога печалбара који је изгубио све, сем тужне приче, ука-зује на вредности због којих треба постојати, јер он брани језик, ставове својих не-заборављених, изгинулих по балканским ратиштима, једва упамћених земљака,подиже нараштај из измештеног времена. Његова унутрашња драма и борба сасудбинским, указује на велике и непредвидиве животне изазове, и за оне који сеоткидају од земље на којој су рођени, и за оне који у патњи проводе и завршавајуживот без сазнања да су постојали. Смрт и рођења која није доживео не може при-хватити. Једино се мисао продужава кроз слике које су остале упечатљиве.

Неиспричива је прича о човеку пчињског поднебља, о његовим невољама,као и о потреби да згуснуто животно искуство преточи у речи. У садашње времепричања уплетена је сва прошлост, почев од Зебрњака и жестоких борби, до пе-чалбарења у Америци и враћања у свој родни крај. Између ових догађаја протежесе дугачка прича од које је аутор, захваљујући снажном посматрачком дару, успеода отргне најдраматичније елементе бурнога живота. То је прича о животним чу-дима и преокретима, судбинама, наравима, недаћама, понајвише о човештву каоврхунској врлини.

Тренутак када главни јунак доводи унука у школу и сусрет са учитељем укоме је видео и осетио свесрдност, вешто је искоришћен за причање дела својеживотне туге. Човек – у овој књизи наратор – главни јунак, одвојен од тла роднеПчиње не веже се за туђину и људе тако лако. Све је друго у другој земљи – јадаосе он. Вуче га крај, људи и жална песма печалбарска, туга домаћинска и родитељ-ска, болови за пропуштеним радостима и жалостима. Све што је било, а можданије морало, наратор Стојан таложи у причу о себи, својим Пчињанима и учите-љу који је своју посвећеност послу васпитања деце стављао у први план.

Приповедање је у књизи слојевито и вишевремено. Из различитих гео-графских и временских перспектива зачињу се и теку приче. Епизоде се претва-рају у драму нарочито када је реч о сећањима на одлазак из родног краја. Емоцијеу појединим моментима причања надвладавају наратора и он постаје, не човек –симбол издржљивости до тог момента, већ га обузима нека мекоћа мисли која ло-ви његово срце и ломи душу. Зато су сусрети, растанци и састанци драматични.Свему томе доприноси и песма као бунт против очаја, али и жеља да туга изађе иобзнани се. Пева он, а сузе теку. Песма је баладична, тужна а у њој је смештенатрострука љубав: љубав према породици, љубав према земљи рођеној и љубавпрема прецима. Те три врсте љубави непрекидно су га опомињале да стоичкиподноси животне драме. Никада није осетио потребу да заигра – зато су игралењегове мисли.


Други наратор је учитељ-аутор, те је књига делом биографског карактера.Носталгична мисао о првим учитељским данима по пчињским брдима и међу до-брим људима, разгаљује срце човека. Иако радња приче тече у више приповедач-ких токова хронолошки поремећених, крајња намера писца била је да у свеукуп-ном хаосу пронађе пристојни ред.

Године наталожене од искустава оба наратора говоре о формираној фило-зофији живљења и тежњи да се немири душе, тела и знања доведу до разумне ме-ре постојања. Из њихових прича народне мудрости теку као из ненаписане народ-не читанке. Аутор с пажњом бележи речи дијалекта које говору горштака дају по-себну мелодију и драж, све са циљем да се мирење са судбином лакше поднесе. Узто је и жеља да се живот достојно оконча, онако како свевидећи Бог налаже.

У књизи – причи – роману о животу печалбарском има пуно светлости: фе-њера, сунца, бистре воде; ту су осунчани брежуљци пуни живота као контрастамеричкој доживљеној стварности. Иза описа крије се човек који деценијама по-кушава да одговори на питање да ли је тежи одлазак или опстанак. За главног ју-нака Стојана, одлазак је био права мера његовог постојања јер се вратио измењен.Живот овог човека – паћеника пут је ка самом себи јер је наговестио своје стазе –у старости, и у младости. Са тих путовања понео је истинска сазнања о човеку ињеговим пороцима и потребама. У књизи он тумачи самог себе проверавајућимајчину мисао о поштењу и правди. Исповест је тежа од речи којима је описује.Болна је, јер је живот прекраћен и осиромашен за много доживљаја породичнесреће. Прекинут, па после пола века продужен кроз бригу о одгајању поколењаневиђеног сина, живот овог човека позних година доноси тренутке радости виђе-не из сасвим другачијег угла. И љубав о којој је маштао и испредао снове у само-тним ноћима указује на искрену везу човека са коренима који га држе усправним.

Форма књиге – приче или краћи роман о дужем делу живота и о судбинипечалбара, и мисли аутора подстичу читаоце да из другачије перспективе гледајуна свет и животне токове. Истовремено, књига пружа доста података о ментали-тету људи, њиховом језику и односу према народном стварању, Богу у чији суимагинарни лик њихове очи упрте. Паралелно с тим иде и слика о односу премашколи и васпитању, родољубљу и човеку уопште.

ЗакључакСрпски образовни и културни простор, као и богата миленијумска тради-

ција говоре о потреби неговања различитости и разумевања у циљу препознавањаи повезивања вредности којима се подиже квалитет живота. Јужносрбијански чо-век кроз реалну слику опстанка, легенду, причу и песму, развија мисао у складуса својим могућностима и жељама, образовањем и личним сазнавањем света. Зањега је највећа вредност истина и морал, те на овим хуманистичким залихама онзаснива свој живот и гради брану пред свакојаким несрећама и невољама, башкао што то чини главни јунак дела Ратников аманет аутора Чеде Минића уз мај-

Стана Љ. Смиљковић: Утицај образовних и културних садржаја на свест… 365

чин благослов: „Сине, идеш у туђину. Ослони се само на своју грбину. Понашајсе према оној народној – у се, и у своје кљусе. Живи само од свој зној. Туђу мукуне отимај, она је проклетство. Рви се сас тешкоће јер знаш – на муке идеш, а човекје понајвише за муку здаден него за уживање. Синко, немој да ми се бојиш. Имашголемо животно искуство. Стекао си га у рату. То је, на несрећу, најбоља школаживота… Примај савете од добронамерних и оних који много знају, и од свихкоји те поштују и проверених пријатеља… Гледај и учи од људи који од нас бољеживе. Донеси знање, штеди пару, али највише чувај здравље” (Минић, 6).


Златановић, М. (2006). Историја и традиција. Врање: „Врањске”.Ivan, J. D. (1971). Čovek kao animal simrolicum. Beograd: Nolit.Лотман, Ј. (1995). Типологија културе. Београд.Лурија, А. Р. (2000). Језик и свест. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.Минић, Ч. (2006). Ратников аманет. Врање: Плутос.Недељковић, М. (2010). Друштво у променама и образовање. Београд: Едука.


Stana Lj. Smiljković

INFLUENCE OF EDUCATIONAL AND CULTURAL CONTENTS ON SOUTHERN SERBS’ AWARENESS OF

PERSONAL AND COLLECTIVE IDENTITY3

SummaryIn this paper we on the effect of the Balkan environment and the mixture of cultures

upon forming the awareness of personal and collective identity of a human being who shareshis destiny with nature, tradition and education through historical epochs. Frequent migra-tions, leaving a part of spiritual past and beauty created in homeland environment behind, ac-cepting new circumstances and survival changes the image of life in Southern Serbian region.Likewise, folk awareness and wisdom lauded in poems and songs or told, had impact on peo-ple and their way of life. Folk life and the culture of encountering ideas from different time pe-riods and aspiration to renew the human kind, to improve and enrich the world with newcontents of living and existence, and the struggle to preserve the roots shall, in this paper, beillustrated by the story of once lost, and then found again, sense of life.

Key words: Educational, cultural, life, awareness, collective identity.


УДК: 94:341.485(=163.41)(497)"19"ИД: 195681292Прегледни рад

ПРОФ. ДР РАДОМИР Д. ЂОРЂЕВИЋ1

Универзитет у Приштини с привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за социологију

ИСТОРИЈСКО-СОЦИОЛОШКИ ДИСКУРС ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Сажетак. У раду се истражују разлози у форми историјско-социолошког дис-курса, који су довели до тога да се над српским народом изведе више узастопних геноцид-них акција у његовој новијој историји – током двадестог века. Геноцидна политика надсрпским народом, која је извршавана свом жестином током прошлог века, довела је срп-ски народ на границу животног и биолошког опстанка. Његови непријатељи су, пре свега,поједини народи Европе (ближи и даљи суседи али и САД), који сматрају да су прави при-мер достојанственог узорног демократског народа. Ипак, таква квалификација дата так-вим народима није имала утемељења у њиховим очигледним стварним делима. Српскинарод је скупо платио њихово (за њих, очигледно, само стратешко питање) а у стварности,стратешко поигравање са ратно-хушкачким и стварним геноцидним радњама према Ср-бима.

Кључне речи: историјски дискурс, српски народ, геноцидна политика.

УводНиједан народ у Европи, (од самих његових почетака) посматрано кроз ис-

торију, није био тако дуго излаган константном злостављању. Скоро, може се ре-ћи, да од његовог појављивања на историјској сцени, за српски народ није билопредаха од стране завојевачких тежњи појединих народа. То је нарочито дошлодо изражаја у његовој новијој историји, током двадесетог века. У том периоду,српски народ је бивао више пута подвргаван отвореном геноциду, претежно одстране њему блиских народа у Европи. Оно што се дешавало српском народу, мо-

1 [email protected]


гло би се рећи, да се дешавало и још неким другим народима у Европи, али ника-да у оној форми и на начин како се то дешавало управо њему.

У раду се истражују поједини аспекти историјско-социолошке засновано-сти такве геноцидне политике над Србима. Отуда, у раду ћемо применити исто-ријски и социолошки аспект разматрања, а који су (по нама) имали удела у овак-вом ратном инжињерингу и иживљавању над српским народом, које је ишло чакдотле да су сам српски народ довели на границу животне угрожености и биоло-шког нестанка. И док се о јеврејском холокаусту, увелико и даље прича, што је засваку похвалу, и скоро све зна (како, где и зашто), дотле се о српском холокаустузна врло мало, или чак ни толико. Можда би боље било рећи, да се о српском хо-локаусту упорно ћути, и претежно, упорно заташкава. Ко то чини и са каквим ци-љем, тешко је рећи без претходног сагледавања тог проблема. Овоме треба дода-ти да и поједине релевантне фракције у данашњем друштву Србије (мање или ви-ше), све што чине по питању разоткривања константног геноцида над Србима –чине недовољно, и често, у корист одређених моћника или сила (како у земљи та-ко и у иностранству) а од чије се моћи и утицаја, захваљујући управо таквом ста-ву, може лепо профитирати. Свакако, има и оних са којима српски народ никаданеће сарађивати, бар не на начин да то поприми форму подаништва. Занимљивоје, напослетку, истражити, и какав је то по својој природи и форми сплет историј-ско-социолошких разлога, који су „натерали” српски народ да у својој новијој ис-торији доживи таква понижења.

Један закључак свакако се неминовно намеће – тортура над српским наро-дом је вишевековна и обликована је од стране оних који имају вишевековни ани-мозитет према српском народу. Да ли се стога може говорити о намерном ускра-ћивању податка о српском холокаусту? Да ли би његово евентуално „открива-ње”, изазвало национално „буђење” и (скоро) традиционалну „успавану” – савестСрба, када су његови интереси угрожени!?2 У вези са свим овде изреченим, напо-мена да смо у ова наша разматрања укључили делимично и етнографске, лин-гвистичке, политичке, друштвене и надасве историјске разлоге, како би се ис-тражио у потпуности другачији приступ сагледавања отвореног геноцида над Ср-бима.

Оваква питања, у сваком случају, имају свој угао посматрања и немогуће ихје посматрати само у једној димензији. Тек на извесном степену мултидисципли-нарности и у складу са историјским временом и његовим датостима (историј-ским дискурсом), могуће је, у извесној мери говорити и проникнути у срж злочи-

2 „Ћутање је најприроднији језик за трагедију. Трагедији Србије није потребан беседник; нетреба јој речи да је описују, да је увеличавају. Јер ћутање, а не беседништво, чини трагедију већом.Србијино ћутање данас је дубоко као што је трагедија њена мрачна. Ћутљива патња, патња је којанајгласније говори. Страдање које ћути, јесте као сврдло које се увија у савест проузрочника патњи.Такво ћутљиво страдање свету је строги судија, који гавране чини убогима, поништава сву гордљи-вост, загорчава уживање а сав људски напредак поништава. Нечег наопаког има са овим животом.Шта то може бити? Ја не знам, али страдања нас подсећају да се нешто скрива код овог света.” /Све-ти Николај Охридски и Жички, „О Европи”, Изд. „Петровград”, 2003., стр. 46, 47/

Радомир Д. Ђорђевић: Историјско-социолошки дискурс геноцида… 369

на над српским народом. Уколико овоме додамо и све перфидности које су пра-тиле такав низ злочина, као и несхватљива лакоћа са којом је извршаван надСрбима, онда добијамо чудовишну бестијалност појединих народа над српскимнародом.

Историјски дискурс и покушај објашњења страдања српског народа

Историјски дискурс није подједнак за све народе. Поједини народи или гаимају или га немају, зависно од многих чинилаца и датости које се стварају уодређеном времену. Многи од тих народа чак и не примећују да такав дискурсуопште постоји. Код таквих народа, рекло би се, да историјско време „тече”, алионо као да заправо „стоји”, као да такво време нема онај могући очекивани набој,у којем би се један народ доказивао пред самим собом и пред другим народима.Ипак, овде не мислимо на оне народе који су својим начином живота и самомприродном средином којом су окружени, на себи својствен начин означени, каонароди који живе на примитиван начин и на које се гледа као да су још увек на ни-жем ступњу развоја. Такви народи, скоро да и немају свест о сопству и бивствују-ћем у свету. Они су често и „ван домашаја” онога што обележава историјски духи историјски дискурс. Са друге стране пак постоје и народи који нису у положајупретходних народа, али су опет, ван домашаја онога што називамо активним чи-ниоцима светских процеса. За њих се може рећи да су они ван опсега светскогисторијског дискурса. Такви народи имају свест о себи и о свом историјском ис-ходишту, понекад и више него што би се то од њих очекивало и дало претпоста-вити. Ипак, они су опет, на сасвим довољној и различитој географској удаљено-сти, да их светска историјска дешавања не дотичу у тој мери, односно, да могу, набило какав начин, бити чиниоци светског дешавања. Ти су тзв.„периферни наро-ди” прилично близу и у жижи светских дешавања, али истовремено и приличнона историјској дистанци, када историјски процеси пођу неким својим не/природ-ним токовима. У таквим околностима, они се повлаче у своју националну љушту-ру, док не прође талас „историјског” усуда.

Од таквих народа, који су по извесним особинама не/исторични, разлику-јемо оне, који су супротно њима исувише исторични, тако да их таква дешавањане могу мимоићи, чак и онда када би они то хтели. Они су самим својим постоја-њем и географском позицијом, на којој су смештени, предодређени да буду честоактивни судионици историјских дешавања. На таквом фону историјских процеса,такви народи често доживљавају болна историјска искуства, што често резултираили завршава њиховим историјским колапсом, док се у пракси изражава на суровначин (геноцидношћу над њим) и поприма домен апокалиптичног. Градећи „ку-ћу на светском друму” српски народ је себе означио народом усуда и историјскогдискурса, који се спроводи над њим. У свему осталом, огољена моћ светских моћ-ника, потпуно је брутална и притом индиферентна према сваком оном народу


који јој се супротставља у жељи да заштити своје националне интересе. Дакле, те-за о „кући на светском друму”, јесте оправдана и у оној мери актуелна, уколикоје историјски дискурс тог народа тим више израженији. Могло би се рећи, да јесрпски народ у том погледу исувише свестан свог историјског дискурса. Отуда исве оне многобројне тешке историјске околности кроз које је пролазио и које суза њега имале превасходно негативне последице.

Балкан – тамни вилајет или … нешто сасвим друго?

Изузетно је тешко говорити о Србији и српском народу, а да се истовреме-но не објасни геостратешки положај земље који она заузима. Реч је о Балканскомполуострву, Балкану уопште, и региону као саставном делу Европе. Међутим, по-што то припада неком другу кругу разматрања, нећемо сада излазити из оквиразадате теме, односно нећемо се бавити анализом његовог историјског и социоло-шког дискурса и сваке последичности која је проистекла из таквог његовог одно-са према окружењу.

Балкан, вечита тајна Европе3 и њено вечито чвориште, одакле све полазиили се све завршава, нарочито, када је у питању европски континент. Можда јеово и одвећ велико давање значаја једном региону, а које му можда и не припада,или се, можда, ипак варамо? Ипак, како су текла сва досадашња историјска деша-вања на простору Балкана, нисмо далеко од истине коју смо изрекли – да је Бал-кан „чвориште” Европе и у неку руку алфа и омега историје Европе.4 Могу се оверечи схватити и као нека врста хвалоспева Балкану и његовом значају па тиме инародима који га настањују, али нама то није циљ. Ми желимо само да сагледамоједну страну „тамног вилајета” Балкана – његову историју, која је и довела до тогада му се придаје онај значај који он, са мање или више успеха, носи на својим пле-ћима. И што више залазимо у прошлост Балкана, тим више се препознаје и уочавасва његова опхрваност проблемима са којима је суочен, а из тога се увиђа и пре-познаје пратећи историјски дискурс којим је он „натопљен”. Балкан је по својојлогици независтан и у приличној мери несхватљив и непредвидљив. Отуда је бал-кански историјски дискурс специфичан у односу на дискурсе сличне њему, јерпроисходи из дубине миленијума који су га формирали и устоличили. Занемари-вати га или пренебрегавати је непожељно и нецелисходно. Зато, са једном дозомтријумфализма али и фатализма истовремено, можемо констатовати – да само

3 „Мада је Балкан на географској карти део Европе, ипак он није само то. Балкан је нештовише него европски југоисток. Он је, као што је већ речено, светска копча. Ова копча има већуодговорност и тежу дужност него Европа.” /„Balkan i Balkanci”, NKC, Niš, 2003, стр. 26/

4 Види шире у: „Балкан и Балканци”, исто, део: „Чиме је још Балкан задужио светскукултуру”, стр. 117/ „Колико је стари Балкан у политичком погледу задужио напредну Европу, лакосе може уочити и по томе што су изрази као политика, демократија, монархија, аристократија, ти-ранин, деспот, аутономија, економија, аутаркија, аутократија (самодржац), старог балканског по-рекла, док су други као равноправност, слобода речи, одговорност, воља народа, итд. преводи састарогрчког”, исто, стр. 124,125/


онај ко може да разуме друштвену тектонику Балкана може рећи за себе да је он„кључар Балкана”. Узгред, зар и познати мит о Пандориној кутији – није потекаоса подручја Балкана? У свему реченом, увек се мора напоменути и то да српскинарод који данас настањује његов средишњи део (а некада, и у давној прошлостивећински део), јесте и биће окосница за све што ће се догађати у будућности, каошто се то показало не мали број пута и у прошлости.

Истраживање најстарије прошлости Балкана, која, према свим релевант-ним изворима, припада најстаријим цивилизацијама Европе, немогућа је, уколи-ко њоме не обухватимо и историју српског народа. Смештен у срцу Балкана, тајнарод је увек кроз своју историју морао да се доказује у сваком погледу, како бина крају и опстао и остао на том – по много чему – трусном геополитичком под-ручју.

Када је реч о народима Балкана, онима који га настањују, то је, још увек, ве-лика научна непознаница.5 Неким народима Балкана, периодично се давала већаили пак мања политичко-историјска важност, што је међу свим осталим народи-ма Балкана изазивало одређен одијум. Српски народ је током своје вероватно ипребогате историјске прошлости то најбоље изражавао. Много пута хваљен засвој историјски допринос, доживљавао је и периоде када је исто тако понижаванод стране моћника који су били заинтересовани за подручје Балкана, као својеинтересне сфере. Други пак балкански народи у целој тој причи, различито су сепонашали и у складу са историјским временом повлачили најбоље могуће потезе.Наравно, уколико у овоме не бисмо сагледавали неке моралне назоре, могло бисе рећи да су се балкански народи – свако са својим принципима „праведности иморалности” понашали у складу са датом ситуацијом и временом у којем су дело-вали. Истине ради, многи су у таквим околностима доста добро и „пролазили”, даби нам данас, ти наши најближи суседи, указивали „добронамерно” на наша ис-торијска огрешења, односно, другачије речено – да смо били кооперативнији састраним моћницима и делом тзв. „назови нових народа” који су у међувременунастали на Балкану, а не острашћени према њима, можда нам се ни би десило да

5 Настањеност Балкана, од вајкада је изазивала неспоразуме у научним круговима. Међупрвима се спомињу Пеласти, Илири, Трачани, Мези, Келти, Дарданци, Грци, Македонци, Срби, даби се у каснијем следу времена формирале и новоуспостављене нације. Теза о доласку Словена наБалкан је данас под снажним преиспитивањем научника (што званичних, што незваничних), којинам износе мишљење, да је изнета теза у основи погрешна и неизводљива из многих рационалнихразлога. Уколико се ово докаже као тачно, намеће се само једно мишљење; да је на Балкану (са изу-зетком старих Грка), поникла и опстајала само једна грана народа – названа у петом веку Словени-ма. Новија етно-археолошка, лингвистичка и генетска истраживања снажно поткрепљују новона-стала истраживања и мишљења, и дају предност српском народу, као једном од главнихетно-конституената простора Балкана. Он се као народ одржао на овом простору најдуже, више ми-ленијума. Ипак, током свог развоја, Срби су били изложени наметнутим верским, политичким и на-ционалним утицајима, често наметаним и спољним факторима, али, често и својевољно, дезинте-гришући себе у етничком смислу. Нове нације израсле на телу Срба, веома амбивалетно су сеодносиле према свом матичном етникуму, да би се на крају двадесетог века многе од њих и јавноодрицале да имају било шта са Србима, водећи се притом, превасходно својим партикуларним ин-тересима.


данас српски народ стоји пред својим највећим изазовом – очувањем своје прео-стале територије, која му је још остала од претходног одузимања, током многихратова који су вођени на Балкану. Јасно је да се овде ради о најгрубљем дезавуа-сању и подметањима српском народу. Реч је о томе да светска геостратешка по-литика у српском народу није препознала доследног заступника њених интереса.Због тога је српски народ морао да поднесе најтеже консеквенце, и то га је накрају и коштало тако, што су вршене безбројне геноцидне радње над њим. Јединоје српски народ морао да буде кажњен, јер је изражавао идеју слободарског духа,што је било довољна основа за гетоизацију и извршавања појединачних геноцид-них радњи над њим и сву пошаст која се обрушавала над њим.

Историјско-социолошко-културни дискурс балканских народа и њихова размимоилажења

Многи историчари Балкана склони су да препознавају више етничких и на-ционалних скупина (народа) који обитавају на Балкану, док су остали још риго-рознији јер сматрају да у основи на Балкану, у генетичком смислу, живе само дваразличита народа – Срби и Грци. Сви потоњи балкански народи само су, по њи-ма, „производ” ових претходних. У овом, сигурно, смелом размишљању, тешко јене приметити и очигледне културне разноликости код осталих народа Балкана.Како их објаснити у склопу претходних ставова? Могли бисмо рећи, да су онепроистекле из оних, нама иних фактора културног развоја, који су одувек билиприсутни на Балкану, балканских историјских детерминанти, и који су одувек чи-нили прекомпоновање већ постојећег. То је временом условило и довело до поје-диначног саплеменског нијансирања постојећих разноликости, које су и данасприсутне код свих народа Балкана.

Новија историјска сазнања недвосмислено указују на то да је на Балкану, удавној прошлости, постојао само један народ беле расе, раширен целином бал-канског простора. Било је то пре неких пет миленијума (а можда и више), у ономпериоду када се развијала лепенска и винчанска култура и цивилизација. Обекултуре биле су блиске култури „белог човека”. Иако нам ранији историјски из-вори говоре да је на простору Балкана било више староседелаца, захваљујући но-вим научним сагледавањем спознајемо, да су сви они били повезани јединстве-ном културом, језиком и обичајима. Иста културна матрица повезивала их је у је-динствену целину, али, за странце, она је била прилично несхватљива па тиме инесазнајна. У свему овом, српски народ има огроман значај. Морало би се битинаучно слеп да се то не уочи. Ипак, и поред многобројних изведених доказа, на-учна сазнања из прошлости остала су и даље доминантна. Она су углавном дола-зила са Запада и имала су често моћ научног закона. У то се није смело сумњатинити су се из тога могли изводити нови закључци. Моћ Запада је била исувише ја-ка да би се уопште у нешто сумњало, а понајвише у историју. Порекло и периоди-зација народа и њихове историје завршена је, највећом мером, крајем XVIII века


у Европи. Хегелијанство и марксизам, као доминантни филозофски системи уЕвропи, били су неприкосновени. Ти и такви мислиоци са Запада упорно су заго-варали, када је реч о балканским народима, тезу о више десетина народа који ганастањују. Једном народу су чак дали и право првенства у свему – грчком народу,као „spiritus movens” на Балкану. Остали су остали на разини развојности у скла-ду са временом. Тешко је данас поверовати у оваква смела и луцидна објашњењаисторијских процеса на Балкану. Ако се овоме додају и низ нових откривенихфалсификовања многих историјских догађаја, а која су плод западних историча-ра, када је реч о историји народа Балкана, онда, тим више, све постаје очиглед-није. Западној Европи је био потребан такав Балкан каквим га је она замислила.Сва остала размишљања, уколико би се појавила, била су дискредитована. У на-шем случају то се десило са нашим врсним историчарем М. С. Милојевићем, чијасу открића узнемирила научне кругове, не само код нас већ и у Европи.6 Данас јетешко у све ово поверовати иако се све дешавало крајем XIX века. Слобода науч-ног мишљења данас се у битној мери разликује од некадашњег. Ипак, како ранијетако и данас, неке ствари се нису промениле, а које се дотичу неких историјскихзакључака. Остала је група историчара која је одувек служила режиму и она дру-га, којој је увек, и на срцу, била научна истина – ма каква год она била. Тешко је,отуда, поверовати, да је више десетина народа на Балкану аутохтона, а да је срп-ски народ однекуда, са севера Европе изникао и населио Балкан у петом и шестомвеку. Оно што је у свему најчудније, али и за нас корисно да знамо, јесте, да уовом мишљењу има и истине, нарочито у другом делу реченице. Склони смо даприхватимо мишљење које је све присутније у научним круговима, да су Србикао народ, аутохтони на Балкану, али и мишљење да су Срби долазили са СевераЕвропе. То јесте истина, јер је Срба, у прастара времена, било широм Европе. Отоме сведочи увелико етимологија простора данашње Европе. О овоме, др ИванВучковић, професор на Универзитету „Санта Барбара” из Калифорније пише:

„Као што показује следећа класификација, у старој и модерној науци честонаилазимо на тврдње да је Венди у овом или оном облику (нпр. Guinid као уSarmatoru id est Guinedorum) германски назив за Словене под именом Срби:1) Wend (Wenden) je германски назив за Србе; 2) Срби су Венди, а Венди суСрби; 3) Земља између Сале и Елбе била је насељена Словенима, Вендимакоји су се такође звали Срби; Winden sind also Serben und das land Winden istSerbien; 5) Такозвани Сармати или Венди Германије и Пољске су Срби.”7

Да ли у овој доследности појединих историчара као и оних који су их при-хватили (некадашњи и савремени), треба тражити некадашња али и савремена(по нас) тенденциозна разматрања о српском народу, који из положаја истинске

6 Види шире: др Радомир Ђорђевић, Драгиша Костић, Живот и дело Милоша С. Милоје-вића, „Сербона”, Ниш, 2006, Александар Петровић, „Праисторија Срба”, „Пешић и синови”,2004, стр. 98.

7 Иво Вукчевич, „Словенска Германија”, „Пешић и синови”, Београд, 2007. (Ivo Vukcevich,„Rex Germanorum – populos Sclavorum”, University Center Press, Santa Barbara, California, USA).


жртве бива третиран као народ који је у суштини геноцидан, јер је заправо и самузрок свега негативног што се дешавало у Европи и на Балкану? Може ли прису-ство Срба широм Европе у најстарије време, и на шта упућује обиље историјскихизвора, преокренути уврежено мишљење у супротно мишљење? „Да су Срби, за-право најранији завојевачи Европе и да треба да се третирају као завојевачи.” Дасу стога, потенцијални и стварни реметилачки фактор нестабилности и Европе иБалкана. Очигледно, да је нешто у свему променило свој ток, и да се намерно же-ли истаћи или оправдати сва негативност на Балкану српским присуством (каонеко, ко је заузео тај простор) у V и VI веку.

Народ који је некада био најбројнији на Балкану како пише византијски ис-торичар Халкокондило, сведен је разним мешетарењима западних политичара насвој минорни део, и поред тога он се још увек сматра потенцијално опасним посвоје суседе и мир у Европи. Отуда неизбежно питање: да ли то неко жели отва-рање Пандорине кутије на Балкану, или је она увелико отворена а да тога још ни-смо свесни? Свакако да је у свему овом, српски народ већ унапред стигматизованкао реметилачки фактор. Али шта је са осталим актерима „балканске приче” –новонасталим народима на Балкану, који су, евидентно, настали из корпуса срп-ског народа? Сносе ли они било какву кривицу? Вероватно, да. Могуће је о томепроговорити алегорично а све да би се саопштило следеће: „Деца која су порасла,желе да убију своје родитеље.” Разлог за тако нешто у први мах је логички необја-шњив, ипак, можда и није? Оцеубице и мајкоубице нису непознати у људској ис-торији. Оно што се тако често догађа на индивидуалном плану, може се пренетии захватити на колективном исходишту.8 Уверени смо да размишљања о колек-тивном „Едиповом комплексу” на савременији начин, нису нереална. Има пунооснова, да се о њему бар размишља. Од овога, нису далеко ни размишљања о из-вођењу и спровођењу геноцидних намера према српском народу. Она су се и де-сила током двадесетог века, али исто тако од свега овога нисмо далеко као ни одпсихопатологије нових „нација”. Геноцидна политика према српском народуизрања из дубине векова, у оном периоду, који можемо назвати и периодом узра-стања српског народа као нације, да би своје пуно опредмећење задобио токомуспостављања своје легалне државе. Неки од суседних народа Срба – Мађари, Бу-гари, Албанци, у току Првог и Другог светског рата вршили су масовне злочиненад Србима. Геноцидно и намах шизофренично понашање осталих тзв. бившихјугословенских народа, добило је своју константу у Другом светском рату, када суХрвати чинили не само ритуално, већ и стварно убијање српског народа. То се по-новило и овом последњем рату (1991–1995). Пре Хрвата, у овом последњем рату,Словенци су такође чинили злочине над недужним српским војницима, младићи-ма, тек стасалим за живот. У Босни се такође одвијала несхватљива људска драма.Сви против свих. Муслимани су чинили злочине над Србима и Хрватима. Србинад Муслиманима и Хрватима. Хрвати над Муслиманима и Србима. Злочини су

8 M. Bosanac, Edipov kompleks, u: Rečnik sociologije i socijalne psihologije, Informator, Za-greb, 1997, str.147.


били међусобни, али су српски злочини изгледа били „већи”, ако је судити премаоцени међународне заједнице.9 Град Сребреница у Републици Српској, добијакључно место за оптуживање Срба, односно, целом свету бива разглашено да суу овом граду Срби извршили „геноцид” над Муслиманима, а да ли је то истинаили је пак то само још једна у низу пласираних неистина, мање је битно. Својомволшебном политиком, муслимани су Сребреници дали кључни значај. Прича оСребреници учинила је да је српски народ у основи окарактерисан као геноциданнарод. Ништа није вредело што су Срби у Босни упорно доказивали да таквог зло-чина (око 8000 жртава) и у том обиму није било. Да је он пре свега резултат оногашто се догодило у међусобној борби и као реакција на злочине муслимана у окол-ним српским селима око Сребренице. Ако је злочина и било, било га је са обестране. Српске жртве нису исто што и остале. Српски народ је поново страдао,можда не на начин (геноцидно) као у Другом светском рату, али је опет то билострадање са великим последицама по српско национално биће. Овом злочину сепридружује и етничка скупина Шиптара (Албанци) са Косова и Метохије, којикористе тадашњу атмосферу у југословенској држави (1999), чинећи нес-хватљиве злочине над српским народом на Косову и Метохији. У све то, напосесе умешала и међународна заједница и њен војни савез НАТО, који бесомучночини злочине, бомбардујући незаконито Србију током 1999. године. Разлог забомбардовање је прозаичан – заштита шиптарског становништва од српске вој-ске, која је желела да заведе ред и мир на простору Косова и Метохије. Злочинции сепаратисти од стране шиптарског становништва добијају улогу жртве, а праве-дници постају злочинци. На територији која легално припада Србима, не дозво-љава им се успостављање реда и мира, а у циљу противљења отцепљењу терито-рије од стране сепаратиста. Убиства, прогони и гетоизација Срба по енклавама наКосову и Метохији постаје стварност. Колико је то све отишло далеко доказ је ито што већ присуствујемо и успостављању нове државе и новог народа на Балкану– државе „Косова” од стране шиптарске националне мањине. Срби као народ,опет су неизоставни кривци за све што им се догађа.

Поента свега је у појачаном доживљавању емоционалног и фрустрирајућегкомплекса новонасталих народа, насталих на разним историјским противречно-стима и следом неадекватне политике бивших политичких режима на тлу бившеЈугославије. Овоме се могу придружити и политички режими суседних народа,

9 „Већ пуних десет година пред нама се исписују најсрамније странице демократије и свет-ске дипломатије; западне демократије – зато што је до краја компромитовала све своје прокламова-не принципе, а светске дипломатије зато што је дозволила да је лупежи из западног света вуку за носи тако чине саучесницима њихових злочиначких планова. Данашње стање западног духа по многочему подсећа на оно које је породило фашизам у срцу модерне Европе. … Данас смо сведоци какоједна брутална политика претвара ОУН у средство присиле и насиља под чијим окриљем се вршиправо линчовање „непослушних” од стране западних пљачкаша удружених у НАТО-у. Све резолу-ције Уједиљених нација против српског народа донесене су на основу лажних и исконструисанихоптужби. Најдарастичнији пример за то су санкције, које, како по својој намени и начину спровође-ња тако и по својим последицама, имају геноцидни карактер. (подв. Р. Ђ.) у: Мирко Зуровац, „Сиг-натуре савремености”, „Ривел Ко”, 2007, стр. 215, 217.


који су у југословенској (претежно српској) територији, често видели могућностза своје територијално проширење. Потенцирање таквих тежњи, резултирало је,вештачки створеном мржњом према свему што је српско, па и према самом срп-ском народу, који је један од најаутохтонијих народа на Балкану. Од мржње пре-ма свему што је српско, прешло се убрзо на оно најтрагичније – изражавањем ге-ноцидног понашања над српским народом, како би се успоставила нова историј-ска реалност на Балкану.

Тако се у југословенском вртлогу десило, да су „синови убили своје роди-теље”, али се нису могли ослободити и оног што их увелико дефинише као „си-нове” једних родитеља и језика родитеља. Српски језик – мајка, и даље живи у го-вору заблуделих синова Балкана. Они покушавају да га се отарасе свим средстви-ма, али им то очигледно не успева у довољној мери. То је уједно и последњиритуални чин који желе да спроведу „убице родитеља”. Последњи чин и остатакочигледности и истине јесте у томе, да се неки новоуспостављени народи ослобо-де нечисте савести и крви, коју су понели са извршавањем злочина над Србима.Ипак, тешко је ослободити се „нечисте крви”. Она тече непрестано. Грешници сетешко могу ослободити „првотности” греха, злочина и сопственог сагрешења.

ЗакључакУ раду смо покушали да изнесемо, неколико (по нама) могућих објашњења

геноцидног понашања суседа и бивших „југословенских народа” над српским на-родом, не везујући геноцидне радње за одређени период. Геноцид над српскимнародом, вршен је константно и у дугом временском периоду. Такође смо назна-чили геноцид од стране суседа и светских моћника као и од стране тзв. југосло-венских народа у бившој СФРЈ (СРЈ). Аутор није улазио у конкретизацију изве-дених злочина, нити му је то био циљ. Истраживања у овом раду покушала су даосветле природу геноцида са аспекта посматрања историјске и социолошке на-уке. Отуда, у раду преовлађује посматрање геноцида у тзв. историјском и социо-лошком дискурсу. Он у великој мери подразумева и разматрање у равни фило-зофског дискурса, али је он назначен само у фрагментима и у раду не преовлада-ва. Назначили смо и тзв. „балкански синдром”, који у науци још увек ниједовољно објашњен. Његово недовољно разумевање, до сада, има катастрофалнепоследице по народе Балкана, а нарочито по српски народ.


Balkan i Balkanci, (2003), NKC, NišБродел, Ф. (1992). Списи о историји. Београд: Српска књижевна задруга.Vukčević, I. (2007). Slovenska Germanija. Beograd: Pešić i sinovi.Виторф, Н. (1997). Основе националног схватања. Београд: Слободна књига – Издања

Владимира Максимовића.


Ђорђевић, др Р., Костић, Д. (2006). Живот и дело Милоша С. Милојевића – Најоспора-ванији српски историчар. Ниш: Сербона.

Ђорђевић, др Р. (2003). Историјски есеји – О усудима наше историје. Ниш: Сербона.Ђорђевић, Р. (2012). Опсене и лажи – Порекло Албанаца у делима наших историчара

новијег времена. Ниш: Кућа књиге Сербона.Јевтић, Ђ. (1998). Од црног орла до милосрдног анђела. Грачаница: Дом културе Грача-

ница и остали.Лексикон појмова (2010) (приредио Рихард ван Дилмен). Београд: Клио.Kuk, M. (2007). Кратка историја човечанства. Beograd: Book & Marso.Новаковић, С. (1982). Историја и традиција. Београд: Српска књижевна задруга.Февр, Л. (2004). Борба за историју. Београд: Српска књижевна задруга.Свети Николај Охридски и Жички (2003). О Европи. Зрењанин, Нови Сад: Петровград.Петровић, А. (2004). Праисторија Срба. Београд: Пешић и синови. Зуровац, М. (2007). Сигнатуре савремености. Београд: Ривал Ко.Турчин, П. (2006). Рат и мир и рат. Београд: Porta Libris.Тош, Џ. (2008). У трагању за историјом. Београд: Клио.


Radomir D. Đorđević

HISTORICAL – SOCIOLOGICAL DISCOURSE OF THE GENOCIDE OVER THE SERBIAN PEOPLE10

SummaryThis paper researches the reasons in the form of historical-sociological discourse whi-

ch led to multiple genocidal actions over the Serbian people in his newer history – during the20th century. Genocidal politics that has been carried out furiously over the Serbian peopleduring the 20th century, led the Serbian people to the edge of their national and biological sur-vival. Above all, the enemies of the Serbian people are the nations of the Europe (neighboringcountries and the countries of the Western Europe) as well as the U.S.A., which pride them-selves on being the paragon of democratic nations. However, such classification, given to theaforementioned countries, didn’t have foundation in their real deeds. Serbian people paid thetragic cost of the biological survival caused by their strategic and war - games as well as theirgenocidal actions over the Serbian people.

Key words: discourse, Serbian people, genocide, democracy.


УДК:94:323.1(=163.41)"19" ; 327(497.11:100)ИД: 195684364Прегледни рад

ДОЦ. ДР ПЕТАР М. АНЂЕЛКОВИЋ1


СЛУГЕ И ГОСПОДАРИ У НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ

Сажетак. Ко је господар, а ко је слуга у „новом врлом свету у настајању” укоме влада идеологија насиља, крви и зла, идеологија силе и нечовештва. У свету у комедоминира тиранство и слугарство, да ли нама, Лазаревим потомцима, и даље света дуж-ност остаје „тирјанству ногом за врат стати” или је много мудрије, као неки други народи,прихватити господаре и постати њихов слуга? Да ли је наше национално питање вазалскопитање?

Кључне речи: Србија и свет, слуге и господари, српско питање.

Нема слуге већег од господара својега(Мт. 10, 24-25)

Стабло које је израсло на љутим иверцима историје,које у дубини носи памћења на згаришта и збеговена спаљена села и вароши, тражи много неге,култивисања, благородног стрпљења, рада и нежности.

Д. Ћосић

Знање служи животу, а мудрост животом влада (Artes serviunt vitae, sapien-tia imperat), говорио је мудри филозоф Сенека. Да ли човеку данашњице знањеслужи животу и да ли његовим животом мудрост влада? Није ли знање, уместо дабуде барјактар слободе, братства и љубави, постало лакеј „новог поретка” а му-

1 [email protected]


дрост посрнула у моралној загушљивости данашњице? Да ли данас живимо у сум-раку лепоте и животне радости? Није ли живљење кренуло у супротном правцу одживота? Да ли је на помолу остварење Јовановог Oткровења?

Модерни Запад је одавно већ постао једна огромна пластифицирана „по-трошачка корпа” из које су избачене све традиционалне вредности: љубав,страст, лепота, аскеза, вера, верност… У тој корпи има места само за материјалнадобра и пориве најниже врсте: новац, похлепу, секс, успех, задовољство… И кул-тура је на Западу већ одавно само један велики „Дизниленд”. Сваким даном, онаје све више и више само робна марка испражњена од смисла, у коју може да сесмести све – од Моцарта до Мадоне!… Као у доба позног Рима, на све стране ни-чу окултни и сатанистички покрети; отворено се клања Луциферу и призива сењегов „дух”, ради коначног и последњег „посвећења” које треба да се обави у об-новљеним хришћанским црквама и масонским ложама. Правоверни хришћанинвиди све то, и хтео би да се супротстави тој субверзији којом модерни Запад по-дрива традицију – али је његова моћ да се одупре ослабљена под дејством „модер-не културе”. Све силе модерне културе радиле су – и још увек раде! – да га приву-ку себи, да заволи овај свет, да се препусти његовим „чарима” и да се одвоји одтрадиције. Да би опстао, принуђен је да напусти све, да окрене леђа том „светуизобиља”; да се повуче у добровољну самоизолацију.

Имајући у виду став Франкла Бетелхајма, да „логор није био ништа другодо микрокосмичко огледало људског света уопште” (Франкл, 2003: стр. 76), Ми-лојица Шутовић изриче констатацију с којим се можемо сложити, да „искуствагрупне психотерапије убијања душе, нажалост нису само привилегија концентра-ционих логора” (Шутовић, 2009: стр. 15). Нажалост, „убијање душе” постаје до-минантна константа „Новог врлог света”, глобалног света данашњице. Боравећиу срцу западне цивилизације и имајући прилике да се на лицу места упозна са про-цесима колективног и индивидуалног „превредњавања вредности” и њихово при-лагођавање турбо капитализму, који се, како примећује нобеловац Мухамед Ја-нуз „дегенерисао у касино” (НИН, 16. 10. 2008, стр. 11), психолог Мила Алечко-вић Николић, процес „убијања душе” описује на следећи начин:

„Сваку очајну жељу да се скину ланци назваћемо ’екстремном’, а све штоје понизно зваћемо ’слободним’. Тако ћемо у психолошком језичком рату удуше људи опет угурати пелцер шизофреније, ослабићемо њихов природниимунитет и сломићемо њихов идентитет. А та будућа гомила скуваних реза-наца без идентитета и укуса постаће ’потрошачи’ и конзументи чија ћемо’права’ штитити, ако буду хтели да купују. Ако немају ништа и сиромашни су,усадићемо у њих осећај кривице зато што немају (нисте способни, ко вам јекрив), а ако умеју да обрћу дукате угојићемо их па ће и њима лево и десно по-стати само коалициони дијалектички одраз и претег стомака. Оне друге ћемовијати као вешце и вештице, екстремисте, отпаднике и маргиналце, судити ими полако им одузимати право говора („говор мржње”). Даћемо им доста заба-ве како би их угушило „друштво спектакла” (Гиј Дебор). Уморићемо их бес-

Петар М. Анђелковић: Слуге и господари у новом светском поретку 381

корисним информацијама и рекламама, обраћаћемо им се као дебилној децикако бисмо их спустили у „регресију” без критичности, храбрићемо медио-критете, а игнорисати интелигентне. На телевизије не треба звати оне којиумеју нешто да објасне, већ само оне који се муче или су слуђени. Слаћемо имлажне економске рачуне да имају чиме да се баве без остатка времена. Депо-литизоваћемо их тако што ћемо им објаснити да је политика куповина из ле-вог и продаја у десни излог. После тога, нико више неће ни питати шта је„лево”,а шта „десно” (Алечковић Николић, 2009).

Људи и народи данашње цивилизације налазе се у отуђењу, јер слепо, бес-поговорно прихватају оно у чему се налазе као нормално стање, прихватају моћ ибогатство, као и ропство и сиромаштво као природну појаву. Отуђење се дешава,јер су људи затајили у својој човечности и препустили се току догађаја у коjимане учествују својом свесном делатношћу, већ су пуки посматрачи и пропратна по-јава историјског и друштвеног дешавања. Човек је све више дресиран и све тежепрепознаје своју праву природу, па животари у свету заплашености (лојална бес-перспективност). Економија је победила човека. Неморал стварања новца изјед-начава се са неморалом отимачине. Човек је дефинитивно престао да буде сићу-шан пред Богом, али је постао сићушан пред снагом власти и немоћан предискушењем новца. Етика је растурена у пежуркастој (печуркастој) стихији масов-ног убијања, а достојанство и част постали су јефтина роба на тржишту бесмисла.Човек данашње цивилизације изгубио је циљеве живљења, јер се претворио уствар, живот је потчињен поседу, његовим бићем господари поседовање и у њемује остала још једино жеља да избегне несигурност материјалне егзистенције иусамљеност. Људски живот, како пише Карл Јасперс, постаје живот масе. Ин-дивидуализам се признаје само ако је у служби профита. На купопродајном мо-ралу не може се одгајити човек. Данашња цивилизација прави превелике скоковекоје природа човека не може да прати. Промене друштвених услова, а последњихдеценија то се одиграва застрашујућим темпом, затичу људе неприпремљене даих упију у себе, да им се прилагоде, или да се саживе с њима до оног степена да уњима открију задовољство живљења. Брзе промене услова живота (преобиљестварања предмета и уништавање природне средине) нов су и најтежи притисакна људе данашње цивилизације. Тражећи материјално богатство, људи су се по-чели гушити у њему, њихову слободу заробили су предмети. Ту су и чести дру-штвени притисци, тако да човек са старим навикама тешко живи у новим услови-ма. Појединац осећа у себи неповерење према колективизму, али и колектив гајинеповерење и настоји да угуши наглашен индивидуализам.

Несумњиво, особине материјалистичког индивидуализма на којем почивасвет, себичност и амбиција, примитивни али моћни покретачи људске акције усвом победничком маршу су постигли, као што то бива увек у људској историји,Пирову победу. Систем који је успео у свом циљу да створи богатство и постигнемоћ потрошио је људе успут, што је цивилизација више напредовала то је јаз из-међу човека и човека, човека и његове средине постајао дубљи и шири. Тај свет


створио је моћну светску привреду у којој су људи све мање потребни. Ту почињеоно што је човечанство много пута открило и заборавило – да су човек и његовживот једина права и трајна вредност. Човек је изградио и гради нови свет и својупамет троши на радикалну промену услова под којима живи. Али, како се самније изменио, све му је теже да се снађе у тим условима. Људи су постали против-речни, пуни тескобе и мрзовоље, особе без идентитета, и као такви, лак плен заманипулацију. Човеков рад и његова дела, реална су основа његовог људског жи-вота, Стваралачка делатност, слободна делатност је оно што човек јесте (његоваесенција). Уколико човек заиста жели да нађе себе самог, он се мора приклонитии поклонити животу у себи, мора се везати за Живот и у њему открити смисао жи-вљења. Лажна идеологија повампиреног новог светског поретка, изражена у људ-ској гордости и незајажљивој похлепности замагљује хоризонте будућности. Ор-ганизовано и систематски, глобализам као идеологија тог новог светског поретка,смишљено настоји да обезличи савременог човека како би се он са што мање от-пора уклопио у остваривање његовог основног циља, а који се огледа у жељи задоминацијом и повећањем сопственог богатства. Да би се то остварило, потребноје индивидуалну и колективну свест претворити у једноумље, чиме се индиви-дуални и национални идентитети обезвређују и угрожавају. То је, на најбољи на-чин исказао Енценсбергер ставом да:

„Ко је господар а ко слуга, не решава се само на основу тога ко располажекапиталом, фабрикама и оружјем, него ко располаже свешћу других” (Енцен-бергер, 1980: стр. 36).

У савременом друштву, у ововременој америчкој империји (Ерик Обсбомаутор књиге „Доба империје”), где се глобализација инструментализује у користкрупног капитала транснационалних компанија, савремени човек али и читавенације утапају се у једноумљу и гомили, губећи на тај начин свој лични и колек-тивни идентитет. Са циљем да се што лакше прихвате нове, унифициране вредно-сти новог светског поретка, „мали” народи и грађани агресивном кампањом и ша-реним лажима, а по потреби и силом, усмеравају се да се одрекну и забораве својутрадицију, националну бит – своју историју. Савремени глобализам „капитали-зам дивљих звери” како га назива некадашњи западнонемачки канцелар ХелмутШмит, човека потпуно гура у страну, а на престо поставља ново „божанство – ка-питал и профит” (Шмит, 2007). Такав човек све теже је у стању да разликује до-бро, морал и неморал, истину и лаж, и као такав постаје лак плен манипулације.Фром ће, још шездесетих година XX века сјајно антиципирати оно што се данасдогађа са човеком, тврдећи да у таквом стању отуђени човек себе „не доживљавакао носиоца сопствених снага и богатства, већ као осиромашену ствар која је за-висна од сила изван њега” (Фром, 1980: стр. 146).

Мит о свету без граница, демократији, људским правима и томе слично,који прати савремени мондијализам, само су маске иза којих се крије права су-штина, која се огледа у интересима мултинационалних компанија да остварују


екстра профит, чиме богати постају још богатији а сиромашни још сиромашнији.Обезличен човек, човек без идентитета у гомили усамљених људи постаје отуђенчовек. Неутољива глад за профитом и жудња за неконтролисаним правом зауправљањем људима неолибералног капиталистичког поретка поткопала је свевредности и сопственог друштва а све принципе претопила у лицемерје и лагари-је. Тако је говорио Ноам Чомски још пре деценије док се тај принцип није приме-њивао на земље „Трећег света”. Суманути профити финансијских институцијатада ником на Западу нису изгледали чудни и нико није ни помишљао да ће та не-ман без икаквих принципа и правила понашања стићи и до њих. Чомски износитврдњу да је контрола мишљења важнија за власти које су слободоумне и народ-ске неголи за деспотске и милитаристичке државе. Објашњење је логично: Дес-потска држава може да контролише своје домаће непријатеље силом, али како др-жава губи ово оружје, траже се други механизми који би спречили неупућене ма-се да се уплићу у јавне послове, што није њихов посао. „Због њихове сопственекористи неуке и глупе масе морају бити контролисане” (Чомски, 1999: стр. 451).Наравно, објективна социолошка анализа глобализма, не сме и не може занема-рити позитивне ефекте глобализације, који се пре свега огледају у томе што раз-вијена технологија и модерне комуникације омогућују, знатно лакше и брже по-везивање људи, друштвених група и читавих друштава, прожимање и бржу реа-лизацију њихових идеја и свестрану размену свих човекових продуката.

У свету доминације и потчињавања влада принцип силе која одређује ко ђеда служи, а ко да заповеда, господари. У савременом друштву, у ери компјутерскецивилизације, у „глобалном селу”, људи, друштвене групе, али и читави народинераскидиво су повезани у однос господара и слуге, надмоћних и потчињених,оних који доминирају и доминираних. Но, у таквом односу, као што је приметиоХегел, нема слободе ни за слугу ни за господара. Господар ништа није слободнијиод слуге, он истина доминира и заповеда, али зависи од слуге и при томе уништа-ва и туђу и своју слободу. У таквом свету неслободе и доминације најбољи начинда се преживи јесте да се прихвати тај принцип силе, и да се човек (народ) потчи-ни кад мора, а да влада кад може. То је свет здравог разума прагматичне трезве-ности. Ако је у овом свету, био и јесте за већину људи и народа, основни циљ пре-живљавање, онда се поставља питање зашто се Срби не понашају као други наро-ди (посебно из окружења) и зашто не прихватају положај потчињених кад морају,а не теже да буду господари кад могу? Зашто Срби осећају одвратност и премаслугама и према господарима?

Свима је јасно да постоје (и код људи и код народа) различити животни сти-лови. Различито се људи радују, тугују, плачу и смеју, мире и ратују, другују исвађају и сл. Међутим, генерално (уз ризик апстракције), слободно се може рећида постоје два основна типа индивидуализма. Један тражи потврду сопственогживота у спољном свету – материјални индивидуализам. Тај животни стил сврхуживљења види и налази у материјалном поседовању и друштвеној моћи. Он је уутакмици са свима, у свему тежи да буде победник, да друге порази и покори, ту


доминира лична корист, а успех индивидуалног живота мери се количином стече-не имовине и величином друштвене моћи. Профит постаје вреднији од хумани-зма, егоизам и егоцентризам потискују истинску човечност, а бледа људскост свевише поприма облике животињског. Човек, homo sapiens, у таквом друштву јеосуђен да буде сам, да буде индивидуа која је „у рату са другим људима”, али и саприродом. У свету је све више људи, а све се ређе међу њима види Човек. Подпретњом свеопштег уништења, људи, али и читави народи, хтели то или не, поста-ли су покорни према „властима”. Покорност према креаторима „светског порет-ка” постала је врлина, а свака побуна завршава се тешким репресивним мерама.

За разлику од овог животног стила који се мери бројем људи изнад којих сечовек уздигао, у средишту другог је човек, а успех се у њему мери слободом којује човек (народ) остварио. Не кажу Срби узалуд: „Бог изнад свега, а човек пре све-га.” Овакав индивидуализам није прост нагон за самоодржањем већ највећу вред-ност налази у самом живљењу и у остваривању живота, тежи да у сопственом жи-воту открије смисао постојања и успостави прави однос са другима и светом у це-лини. Овде је реч о духовном индивидуализму који се огледа у отворености испремности за емпатију, у давању себе другима, у спремности на жртву због дру-гих и отаџбине, а све ове идеје се базирају на искреном богољубљу и човекољу-бљу.

Свако мери реалност и догађаје према томе какав је и шта носи у себи.Одатле и толика размимоилажења, различита виђења и супротстављени ставовинаспрам истих догађаја, људи и околности. Заправо, ми се целога живота и свако-га дана у извесној мери опредељујемо између „духовно-небеског” и „материјал-но-земаљског”, звали га тим именом или не. Није овде реч о филозофско-рели-гиозним апстракцијама, већ о конкретном животу и свакодневном избору когасви ми, и то стално, доносимо. Духовно, ако га посматрамо у егзистенцијалномсмислу, представља врлину, љубав, солидарност, несебичност и истинољубивосту свакоме од нас. Сваки пут када нам је избор последица усклађености срца и ума,када се према другима односимо искрено и несебично, када нас води љубав и со-лидарност, када без сујете и егоизма користимо материјална добра којима смоокружени и не дозвољавамо да она кроз навике господаре нама, ми бирамо спрамоног духовног у нама. Када се не миримо с трулим компромисима не би ли по-што-пото очували начете оквире своје егзистенције и животарења у њој, када неподлежемо уценама, манипулацијама или сопственој сујети и саможивости, у на-ма превладава оно духовно-небеско. Сваки пут када себи дозволимо да робујемосвојим предрасудама, страсним, односно себичним везивањима за ствари и људеоко себе, када се миримо с неправдом убеђујући себе у то како је она, можда,ипак за нас некако „добра”, када не разликујемо истину и лаж ма колико једна надругу наизглед личиле, ми се опредељујемо за оно материјално-земаљско. Каданам се учини да се поштење и искреност „не исплате”, када зарад своје краткови-дости не видимо ствари какве јесу и дозволимо себи да нас опхрвају сујета, мало-


душност и егоизам, па при томе поштење видимо као наивност, глупост, па чак икао безумље или „сужење свести”, ми потпадамо под избор материјалног.

Овде није реч о идеалистичком моралисању. Ма колико бирање духовнога,што посебно у условима егзистенцијалне угрожености, делује теже, а понекад инереално, па и немогуће, све оно што је материјално око нас свој исправнији токима само ако је надахнуто „духовним”, и то се, раније или касније, увек и врлоконкретно покаже ономе ко то стварно жели да увиди. На кратке стазе тај изборизгледа тежи, некад и јесте, али се после пређеног пута, по правилу, схвати да јебио вредан труда, да се само тако суштински решавају проблеми и животни тере-ти. Јер, с друге стране, материјално-земаљска опредељивања најчешће се показу-ју као јалова, тескобна и бесмислена, и то управо из перспективе жеље за очува-њем онога због чега смо их бирали (иметка, породичног статуса, угледа, личногживота, па и опстанка), пре или касније. На крају крајева, опредељивање само заоно што је земаљско доводи и до његовог трајног губитка. Ово се стално и изновапотврђује у нашим животима, у нашим успонима и падовима. „Коме ћеш се при-волети царству?” Какве одговоре дамо, какав избор учинимо или избегнемо да гаучинимо, такав ће нам живот и бити. И од тога се, као ни од сопствене савести, неможе побећи, већ само или суочити или бежати у промашеност, бесмисао и гу-бљење онога што смо. А то смо у великој мери што бирамо, или што су биралинаши преци, ближи и даљи. Садашњица те судбоносне дилеме и, уопште говоре-ћи, живљења у Србији и савременом свету све наше изборе и опредељивања ин-тензивира у нашим „обичним и необичним” животима.

Вероватно кључ за разумевање српског карактера (српске ћуди), српскогиндивидуализма лежи у српској земљи. Срби су имали срећу (несрећу) да су иза-брали да од најопаснијег парчета земље у Европи направе своју кућу (отаџбину).Прво је требало (мада има уверавања, све егзактнијих, у које је и писац ових ре-дова све више убеђен, да су ту одувек и постојали) с муком и великим жртвама даје запоседну, а када су је једном запосели, морали су скоро непрекидно (и данас јето случај) да је бране. Српска земља је била скоро под сталном опсадом, и самозахваљујући енергији и генију српског народа, одупрели смо се светским ајкула-ма и изборили за свој опстанак. Многа племена отуђивала су се од Срба и бежалаод Сизифовог посла (одустајање је привилегија слабих), јер Срби као да ништадруго нису радили него непрекидно дочекивали и протеривали освајаче са својеземље.

Разлику између слободарског и ропског духа, на примеру два народа срп-ског и бугарског, социолошки прецизно а опет песнички надахнуто, објасниће усвојим беседама, владика Николај. Објашњавајући бугарски – ропски дух, закоји каже да је и несрећа али и срећа за тај народ, он ће у чланку „Место Србије усветској историји” записати:

„Бугарски народ је способан само за једну мисао, то јест мисао свог госпо-дара, па био то Фердинанд, или ко други, и он има само једну вољу, вољу свог


господара.”

Стога, објашњава даље Владика, „бугарски владари и народ не пружају отпор освајачима, већ се понизно

удружују са њима, као и што чекају да их други ослободе ропства. Било Руси,Срби, Румуни. Али тај ропски дух у трагичним и смутним догађајима светскеисторије у временима мира био је срећа за бугарски народ и оспособљавао гаје за миран организован рад за који се тражи послушност и потчињеност” (Ве-лимировић, 2001: стр. 425).

Слободарски, бунтовнички српски дух, опеван у нашим епским песмама,изражен у нашем епском моралу, и садржан у геслу „за крст часни и слободу злат-ну” и „све за образ образ ни за шта”, јесте и врлина али и мана српског народа. Вр-лина јер слободу ставља изнад свега, не признаје ропство и господаре и стога ћесе упорно и жилаво борити против свих завојевача и господара. То је разлог за-што је српски народ увек последњи падао у ропство не прихватајући никакве ул-тиматуме (у прошлом веку одбио је четири), а први се дизао на устанак и сам сеослобађао ропства. Али та врлина у миру често прерасте у грех:

„Та врлина сјаји као сунце, у доба борбе против општег непријатеља; алиу доба мира, када преовлађује потреба за удруженим трудом око друштвеногдобра, та врлина постаје грехом. Овај дух независног живота, независног и однепријатеља и пријатеља, знатно је реметио наш друштвени живот и напре-дак” (Исто: стр. 425).

Оно што највише смета творцима нових хуманистичких вредности јестехраброст и јунаштво који се славе у епици. Да би му се што више наругали они гапредстављају као силеџијство, подљудски порив, или прежитак. А ради се о срча-ности којом се увек брани нешто високо и вредно: част своја, девојачка, породи-це, брака, нације, вере, и људскост уопште. Храброст у епици настаје из потребеда се очува нека вредност без које живот не вреди, и нема никакве везе са „савре-меним”, лицемерним, вербалним, „грађанским” залагањем за заштиту „вредно-сти” које се мењају из броја у број неких недељних новина. Српска храброст, за-бележена епским предањем, није зато никакво кабадахијско, безумно ибезразложно разметање снагом. У свакој епској творевини зло је кажњено, а вр-лина награђена, али не по неким тренутним, идеолошким или интересним мери-лима, него по Божијем закону. И кад се ратује, ратује се за „крст часни и слободузлатну”. Када се пред српским народом постави дилема ропство или слобода, Ср-би ће радије изабрати: „Боље гроб него роб!” и кренути у борбу без страха про-тив зла пред којим дрхти цео свет.

Најзначајније моралне вредности које свет и данас има: слобода, једнакост,мир, рационалност, људска солидарност, културни плурализам и друге, потеклесу са Балкана, из античке Грчке, па су се преко византијске духовности шириледаље европским простором. Стара дама, цивилизована и демократска Европа, свесе више удаљује од свог духа просвећености и тоне у све дубљи мрак духовне кри-


зе. Поткопавање темеља европске духовности започето нихилизмом ХIX века,настављено је милитаризмом, фашизмом и стаљинизмом у XX веку, да би у дана-шње време кулминирало „аномијом, деконструкцијом, деморализацијом и само-вољом насилника ’Новог светског поретка’, који су погазили сва начела међуна-родног права и општег људског морала” (Марковић, 2010: стр. 13). Духовна кризакоја као магла све више прекрива животни простор има своје различите појавнеоблике. Један од њих је и идеолошки цинизам којим се окупација и уништавањемалих народа подводи под хуманитарну интервенцију.

„Као носилац „просвећености” док је дизала вешала по Мачви и када је изМекензенових топова тукла Београд, пропаганда империјалне Аустро-Угар-ске позивала се на заосталост и варварство Србије” (Константиновић, 1969:стр. 12).

Лицемерно позивање на слободу и демократију претвара се у цинизам по-зивањем на правду која се мора спровести по сваку цену, огњем и мачем. Трагич-но је и потпуно парадоксално да се народу који је у прошлом веку добио сва че-тири рата у којима је учествовао (два балканска и два светска), народ који је усвим овим ратовима био на правој страни, ставља историјска хипотека кривице,за измишљене грехове и то од дела хуманистичке Европе која нас је „милосрдно”бомбардовала „хуманим уранијумом” и у коју сада ми по сваку цену желимо дауђемо. Без трунке историјског разума и правде, слепи за будућност. Америка ивелике силе Европске уније стале су на страну балканског варварства: еволуци-јом стварају Велику Албанију – државу будућег генератора неоосманизације иисламизације Балкана. Балканска колевка Европе, 1999. године, 79 дана, „за своједобро”, имала је прилику да се увери у сва та „дозвољена” средства „светских ху-манитараца и мировњака”. Завршни чин извргавања руглу онога што представљасветињу српског народа јесте изручење Хашком трибуналу, суду формираном даједном народу наметне колективну кривицу и легализује злочиначке намере гло-балистичког инжињеринга, легално изабраног председника државе СлободанаМилошевића, мимо Устава те земље, управо баш на Видовдан, намерно-случај-но, чудне ли коинциденције. Такође, са намером да се уништи један од темељнихстубова српског идентитета, војнички дух, у сарадњи са домаћим властодршцима,који су душу своју продали Западу, за грам власти и шаку сребрњака, цео војниврх који је храбро бранио народ и земљу од нелегалне НАТО агресије, неправед-но и нелегално чами у Хашким казаматима.

Свакако, нисмо ни Ми народ безгрешан. И Ми смо чинили грехе у својојисторији. Али, са друге стране оптужују нас и настоје да нам прилепе етикету зло-чиначког народа, стављају нас на медијски и политички стуб срама управо најви-ше они који су управо та чудовишна зла чинили нама и у прошлим и у садашњимвременима. Никада са овог простора нису кренуле бомбе пут Европе, али затомного је бомби са истих места и у Првом (сваки четврти човек у Србији страдао)и у Другом (и непријатеља 1941. и од „пријатеља” 1945) великом рату, али и у


овом недавном несрећном грађанском рату, из те „хумане” Европе, на српске гла-ве пало. Оптужују нас да смо нељуди и плаше своју децу нама, лажући их да смопрогонили друге људе са њихових огњишта. Али, управо тамо где нас оптужују заетничка чишћења, ни и у Книнској Крајини, ни и у Славонији, ни на Косову и Ме-тохији, тамо готово да нас више нема. Опет, по ко зна који већ пут у историји, уло-ге су замењене, опет је жртва проглашена за џелата. Међутим, оно што је најопа-сније у свему томе, је што та јефтина политичка смицалица прети да постане оп-шти принцип овог „новог врлог света”, и што постаје тако моћно хипнотишућесредство, да жртва почиње мирно, као нужност (слично змији која хипнотише жа-бу – а ово је „Време змија”), да прихвата оно што се од ње тражи, за њено добро.Формиран је суд у Хагу да једном народу наметне колективну кривицу, а где јесуд за Вијетнам, Камбоџу, Ирак? Непосредни сведоци чија је савест прорадила(француски генерал Пјер Галоа) сведоче да су две стотине хиљада Ирачана Аме-риканци живе затрпали у пустињски песак, а да о томе нико није ни писао. А оношто није забележено, као да се није ни догодило. Оптужују нас они чије су рукеупрљане крвљу до рамена, чији је грех који су чинили и чине неописив, а забора-вљају поуку Спаситеља да на грешника (мада не знам у чему се састоји наш грехосим у томе, ако је то грех, „што бранимо кућни праг”) камен може бацати самоонај ко је без греха: Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу (Јн.8, 7). Грешници су на српске главе бацали бомбе пречесто у новијој историји.Схвативши колико је моћан и неуништив овај божији народ у најновијем рату,којег су против Србије водили мимо свих светских правила и закона, дејство тихбачених бомби појачали су уранијумом како би генерације још нерођене децеимале последице. То само највећи геноцидни ум може да смисли и уради. „Децувам нећемо опростити.” И вас чека суд, ако не земаљски онда сигурно Божији.Само болестан ум може да смисли и реализује идеју трговине људским органима.Ко је тај ко сме да не осуди људе – нељуде (а ради се о убицама који се налазе начелу новоформиране „квази” државе) који су се тако нељудског посла латили.

Наши преци, једна од најстаријих војних аристократија Европе, оставилису нам завештање које нам не допушта да данашње „наше” полутане и лукавце,насилнике и преваранте држимо ичим другим до изродима. Noblesse oblige(племство обавезује), и не вреди нам залуђивати се да смо tabula rasa, и да све за-виси једино од наше добре или зле воље. Наиме, од измета се пита не прави а одпите измет лако: лажне наше величине, вође и политичари јесу само именом Ср-би, а понижења каква нам управо приређују досада нисмо искусили. Да нам стра-ни амбасадори, њихове супруге, белосветски службеници међународних органи-зација попују шта нам ваља чинити са сопственом државом, историјом, и будућ-ношћу прави Срби нису хтели да трпе, по цену ратног пораза па и окупације.

Ми смо ту Европу у прошлости увек више волели него што је она нас пре-зирала. Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Макензен је својим војници-ма пред полазак на српски фронт рекао:


„Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слобо-ду и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељне помрачи славу и не компромитује досадашње успехе. Јунаци! Шаљем вас урат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за вре-ме три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро-Угар-ском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним војничкимспособностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали то-ком четири године само ненадмашне и славне победе.”

Шта је срећа, чиме се она мери? Може ли човек који је душу своју продаођаволу, „за шаку сребрњака”, бити срећан? Срећа човека почива на унутрашњеммиру, хармонији и стабилности сопственог идентитета, а не на једнакости са дру-гима. Индивидуализован и слободан човек је јединствен пример људске лично-сти и он са другима ступа у односе у своје име и на свој начин. Тако је и са наро-дом и нацијом. Нација није ништа друго него личност народа, она је за народ оношто је личност за индивидуалног човека. Као што је личност унутрашњи ред којиима пресудну улогу у свему што човек мисли и ради, тако је и нација ред и струк-тура која повезује све припаднике народа у једну заједницу. Народ који није ин-тегрисан у чврсту националну заједницу личи на незрелог дечака, или нестабил-ног човека чије је понашање хаотично и непредвидиво. Снага једног народапотиче из тачке гледишта из става према животу. Тај унутрашњи компас, односноизграђена тачка гледишта, не само да показује правац, већ несумњиво гони на ак-цију. Српски народ има дуго историјско памћење. Опстајао је и када је био уни-штен, побеђивао је и када је био побеђен, враћао се са пута без повратка, повијаосе пред слабијим, а моћне и силне побеђивао и прогањао овенчан славом. Наовом парчету земље, ветрометини на којој се сударају цивилизације опстајао је иопстаје зато што има своју величину, индивидуалност, свој дух. Зато што није из-неверио своје претке, напустио своје светосавље, зато што је увек преферирао не-беско-земаљском, вечно-временском.

„Нама, народу који има културу стару осам векова, свакодневно командујучиновници бриселске канцеларије, Стејт департмента, разних идеолошких ифинансијских форума ’међународне заједнице’, многе ’невладине организа-ције’ и апарати. Они нам налажу да се не бавимо нашом прошлошћу зато штосу нам они именовали прошлост: она је за њих митоманска, хегемонистичка,великосрпска, агресорска, злочиначка, геноцидна… Али, ми их не смемо по-слушати: ми се морамо бавити и прошлошћу, не због историзма као национа-листичке опсесије, него због критичког, истинског сагледавања себе, дабисмо образовали делатан историјски разум с којим би се ослобађали својихзаблуда и странпутица и јасније видели куда ћемо и шта можемо за свој угро-жен опстанак и напредак да учинимо” (Ћосић, 2007: стр. 24).

Притисак медија (и страних и домаћих) довео је до тога да смо обележеникао нацисти након Другог светског рата, а наше преваспитавање подразумеварепресивније мере од оних које је Хитлер примењивао над Јеврејима. Кодирају


нас тако да се стидимо сопствене традиције и прошлости јер знају да је национал-ни потенцијал изузетан покретач у одбрани сопственог интегритета. Прекрајајунам историју како би нам доказали да смо крволочни варвари. Тако стварају ге-нерације зомбија које не виде да се у мултикултурализму крије замка, губљењеосећаја нације и припадности, које за консеквенцу може имати (и бојим се имаће)нестанак личности. Медијском репресијом постали смо овце које воде на клање.Стога је потпуно несхватљиво недостојно подаништво и слугарско понашање јед-ног дела српске елите, посебно политичке, која уместо да свим средствима пружиснажан отпор овом „организованом лагању” о Србима, она као да пружа логи-стичку подршку у сатанизацији српства. Наравно, обилићевски српски дух у Ср-бији није замро, иако неорганизовано, не мали број појединаца и удружења суп-ротставља се овом процесу. Један од њих је и књижевник Милован Данојлић, којиоштро критикује такво поданичко понашање и каже:

„Део политичке елите понаша се удворички а и код једног дела интелиген-ције оживео је рајетински синдром. И то је страшније од војног пораза. Аконисмо у стању да се одупремо надмоћном непријатељу и да га истерамо из на-шег поседа, могли бисмо му бар дати на знање да га мрзимо. Не разумем какоје могуће пријатељевање са онима који су нас јуче бомбардовали. Поред сло-бодарских тежњи, код нас је увек била јака и она друга тенденција, традицијасарадње са окупатором” (Данојлић, 2008: стр. 51).

Питање које као Дамоклов мач лебди над српском судбином гласи – да лије српско питање вазалско питање? Односно да ли је услов да биолошки опстане-мо као нација да се одрекнемо слободе, независности, достојанства, управо онихосновних конститутивних елемената српског бића? Још давно мудри Његош укњизи Лажни цар Шћепан Мали записа да су „одвазда … Срби народ храбри”.Али данас, на почетку новог миленијума у који смо закорачили, из ове непобитнеконстатације са којом се у потпуности слажемо, извире питање које од свих настражи одговор. Да, били смо народ храбри, али где смо сада? И велики патриотаи песник Лаза Костић још почетком двадесетог века пророчки примећује и упо-зорава да је српски народ на низбрдици (Костић, 1984: стр. 28).

Снажни, темељни постулат бивствовања српског народа находи се у њего-вој колективној, историјској, етничкој и религиозној свести о потреби жртвова-ња, као опредељења за „крст часни и слободу златну” и „царство небеско”. Међу-тим тај основни постулат нашег бивства најчешће је праћен великим жртвамакоје су претиле да угрозе и сам физички опстанак српског народа. Оно што српс-ки народ није желео да види, а још мање да прихвати као принцип живљења, јестестав да је у муци опстајања Бог људима дао и моћ попуштања као чин расуђивања,разумно попуштање пред силом, пред јачим од себе, да би се опстало. Оно што сечесто заборавља јесте чињеница да и овај постулат има, без обзира на то што сепрема њему већина Срба односи са гнушањем, такође своје утемељење у српскојисторији. Миличино свесно жртвовање ћерке, у циљу опстанка и куповине мира


и слободе, такође и вазалство Деспота Стефана, а у новијој историји и Милошевовазалство.

Срби, дакле, имају неку своју ђуд, која има историјски и животни смисао, акоја се између осталог огледа у тврдом, скоро ирационалном поносу оним што је-су. Начин на који Срби живе и виде себе и свет је за њих исто онолико природанкао и језик којим говоре и вера и обичаји којих се држе. Једноставно, Срби живена свој начин, и није да не знају да има и других начина, можда лакших и једно-ставнијих, али живе и поносни су на овај свој начин живота и не воле да им га дру-ги мењају, и да други одређују како да живе. То судбинско морање, тај диктат не-умитности чини да Срби, чак и онда када то изгледа готово немогуће, стављајуслободу изнад свих вредности, не пристају на голи опстанак без слободе, спрем-ни су на велике жртве због слободе, јер велика је, највећа је љубав према слобо-ди. Стога су Срби вероватно једини народ, који између живота и слободе бираслободу. „Боље гроб него роб” и „Крст часни и слобода златна”, два су најваж-нија симбола српског народа. Нас је слобода поставила овде на Балкану, на овојветрометини, као своје вечне стражаре, а ми стражаримо и не тражимо смену.Слобода (Србија) не зна за компромисе. Србима је страна свака помисао да буду,као неки други народи, слуге новог светског поретка.

Као последица дуготрајног духовног геноцида који се над нама, посебно упоследње две деценија, надвио, Србија је доживела и доживљава духовни ин-фаркт. Стога, ново време које је пред нама тражи нове вође и нове хероје, али невише на бојном пољу већ првенствено у области државног вођства и духовногстваралаштва, тражи вође и хероје које поред лављих красе и лисичје особинеелите (Парето), јер је то једини начин да, када се помаља потпуни крах српскедржаве и друштва, настао услед неосвешћене и безусловне примене неоколо-нијалних мера, опстанемо као народ. То своје опредељење „за крст часни и сло-боду златну”, то што се у свим прекретним историјским моментима опредељиваоу складу са Косовским заветом односно видовданском етиком, српски народ јепонављао гробовима, угрожавајући и сам биолошки опстанак, и ризикујући дадоживи судбину Хазара. У циљу изналажења правих оријентира за извеснију бу-дућност српског народа, у дијалектици континуитета и дисконтинуитета, временуу коме ми живимо, времену помрачења ума или лукавству безумља, свакако јевише примеренија девиза: „Нека буде оно што можемо”, од максималистич-ко-моралистичке девизе: „Све за образ, образ ни за главу!”


Бетелхајм, Ф. (2003). Убијање душе, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Велимировић, Н. (2001). Место Србије у светској историји, Сабрана дела том IV, Линц,Аустрија.


Данојлић, М. (2008). У загрљају са непријатељем, недељник Печат, стр. 51, бр. 29, 12.септембар 2008.

Костић, Л. (1984). Књига о Змају, Београд: Просвета.Енценбергер, Х. М. (1980). Немачка, Немачка, између осталог, Београд: Рад.Константиновић, Р. (1969). Ко је Барбарогеније, Београд: Трећи програм радио Београ-

да.Хелмут Ш. (2007). Дивљи капитализам убија Европу, Прес, Београд, 26. 2007.Ћосић, Д. (2007). Српско питање – питање истине, Национални интерес, бр. 1/2007.Шутовић, М. (2009). Вредности и насиље, Београд: Чигоја штампа и Филозофски факул-

тет Косовска Митровица.Чомски, Н. (1999). Контролисана демократија, Београд: ЦИД.Фром, Е. (1980). Здраво друштво, Рад, Београд.


Petar M. Anđelković

SERVANTS AND LORDS IN THE NEW WORLD ORDER2

SummaryWho is the lord and who is the servant in the „brave new world of development“ where

the ideology of violence, blood and evil – the ideology of force and unhaminity rules? Sincewe live in the world where tiranny and servility dominate, do we, the descendants of Lazar,still have the holy duty to stop tyranny or is it wiser to accept the lords, like some other nationsdid, and become their servant? Is our national question actually the vassal's question?

Key words: Serbia and the world, servants and lords, Serbian question

2 Рад je примљен 6. октобра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Збор-ника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 316.2 Фром Е.ИД: 195692812Прегледни рад

АСС. МР САДУША Ф. РЕЏИЋ1


ЛИЧНОСТ, ТЕМПЕРАМЕНТ И КАРАКТЕР У ТЕОРИЈИ ЕРИХА ФРОМА

Сажетак. Интерпретација тумачења људског карактера Ериха Фрома. Анали-за индивидуалног и друштвеног карактера, као и односа религије и карактера, симбио-тичког одношења, повучености-деструктивности и љубави као односа социјализације.Истицање важности продуктивне и непродуктивне оријентације у односима асимилације.Осврт на типове непродуктивног карактера: прималачки, израбљивачки, згрталачки и тр-жишни карактер, као и ауторитарно садомазохистички и револуционарни карактер. Раз-матрање величине и значаја Фромове мисли са социолошког становишта: друштвени ка-рактер за Фрома има етички и хеуристички значај. Људске страсти су укорењене укарактеру и представљају начин да се да смисао постојању, да се одговори на људску ег-зистенцијалну ситуацију. За Фрома, најважнији циљ друштава би требало да буде потпу-ни развитак човека.

Кључне речи: Ерих Фром, карактер, религија, односи асимилације, односи со-цијализације.

Личност, темперамент и карактер(индивидуални и друштвени)

Трагајући за одређењем појма човека, Ерих Фром полази од специфичнељудске ситуације одређене егзистенцијалним дихотомијама (Fromm, 1986ф: стр.25–29; Fromm, 1986е: стр. 45–54; Fromm, 1986ц) и основних човекових потребакоје из њих произилазе (Fromm, 1986ц; 1986е: стр. 51–54; Fromm, 1986ф: стр.29–59). На егзистенцијалне дихотомије човек реагује настојањем да разреши су-

1 [email protected]


протности, кроз један од два могућа приступа: регресију (враћање у стање једин-ства пре развитка свести), која условљава отуђење, деструктивност, везаност (заауторитет, мајчину љубав…), некрофилију; или кроз процес развијањa људскихпотенцијала („родити се као потпуно биће, родити се у потпуности”) (Сузуки иФром, 1964: стр. 216).

Фром сматра да човека и његове потребе са једне стране одређују (осим то-га што је људска ћуд такође производ еволуције) услови живљења специфични заљудску врсту и заједнички свим њеним припадницима – такозвани „егзистенци-јални расцеп”; са друге конкретна „социјална средина”; и са треће генетски насле-ђен материјал који се у личности манифестује као одређени потенцијал. Егзи-стенцијалне дихотомије, постављајући идентичне проблеме пред било ког човека(без обзира на културу и време у коме постоји, па тиме и исте потребе за цео људ-ски род), формирају јединствену људску природу а конкретни друштвени условиутичу на формирање човекове личности обликујући дати генетски материјал сво-јом карактеристичном средином и потребом да усмере своје чланове на делањекоје ће омогућити опстанак заједнице као целине. Резултат дејства ових фактораје карактер: релативно устаљена форма одношења према предметима и бићима:индивидуални и социјални.

Фром разликује карактер од личности и темперамента на следећи начин.Личност човека је, иако у себи уједињује универзалне људске карактеристике,израз његове различитости, јединствености. Она је „… свеукупност наслеђених истечених психичких својстава која карактеризирају неког појединца и чине га је-динственим” (Fromm, 1986е: стр. 54). Међутим, док је темперамент, као консти-тутиван и непроменљив начин реаговања (брз, површан, спор, интензиван…)етички ирелевантан, карактер окупира Фромову пажњу. Карактер је битан и заетику, зато што врлину/порок треба сагледати у склопу одређеног карактера, по-што им он даје смисао.

Пре свега, Фром разликује индивидуални од социјалног карактера, а затим,као идеалне типове (у стварности увек „измешане” тако да један доминира) про-дуктивни од непродуктивног, о којима говори као о карактерним оријентацијама.Карактер, који такође (уз разум, имагинацију и самосвест) настаје као делимичнакомпензација за инстинкте, иако зависи и од генетских предиспозиција, за Фромаје делом историјска категорија, јер је у великој мери одређен „друштвеним ста-њем”. Квалитет сваког појединачног одговора на изазов постојања – индивидуал-ни карактер – зависи и од генетских предиспозиција, и од конкретних условаживота, и од типа друштвене структуре (од тога да ли друштво подстиче – соли-дарност, поверење и афективну повезаност својих чланова, или такмичење, по-дређеност ауторитету и међусобну експлоатацију). Индивидуални карактер насразликује од других људи, наша индивидуална личност чини нас јединственима уодносу на остале. Али, како друштво у великој мери обликује тенденције карак-тера, Фром говори о друштвеном карактеру, као о карактерним цртама заједнич-ким већини људи у једној култури, насталих услед деловања специфичних дру-

Садуша Ф. Реџић: Личност, темперамент и карактер у теорији Ериха Фрома 397

штвених услова, а које улазе у структуру сваког конкретног индивидуалног ка-рактера. Он га дефинише као (релативно сталан) систем (свих) неинстинктивнихтежњи које одређују како се човек односи према свету, људском и природном(Fromm, 1986б: стр. 53); мешавину (психичког подручја) појединца и друштвено--економске структуре (раније означаване као „либидинозна структура друштва”)(Fromm, 1979: стр. 161); суштину карактерне структуре, заједничку већини чла-нова једне културе (супротно индивидуалном карактеру, који људе чини разли-читим једне од других, иако припадају истој култури) (Fromm, 1986ф: стр. 67);друштвени карактер чине само одређене, одабране особине тј. „суштинско језгрокарактерне структуре већине чланова једне групе које се развило као последицаосновних искустава и облика живота заједничких тој групи” ( Fromm, 1986д: стр.195).

Функционалност и обликовање друштвеног карактера Фром објашњава те-леолошки:

„Појам социјалног карактера заснован је на гледишту да сваки обликдруштва (или друштвене класе) људску енергију треба употребљавати на спе-цифичан начин, неопходан за функционирање тог посебног друштва. Његовичланови морају жељети да раде оно што морају радити, да би друштво нор-мално функционирало. Тај процес трансформирања опће психичке енергије успецифичну психосоцијалну енергију посредован је социјалним карактером”(Fromm, 1986ц: стр. 78).

Дакле, може се рећи да је за Фрома карактер човекова друга природа. Онтакође наглашава да друштвени карактер није тек статистички појам, збир зајед-ничких особина, већ да га морамо схватити у односу на његову функцију у одре-ђеном друштву, горе поменуту.

Његово схватање карактера је динамичко (Fromm, 1986е). Ово значи да ка-рактер одређује понашање и мотивацију, мишљење и осећања, обезбеђује до-следност у понашању и селективан је при одређивању вредности и идеја, прихва-тајући оне које се уклапају у већ постојећу схему, одбацујући неприлагодљиве.Он „уобличава људску енергију динамичним прилагођавањем људских потребапосебном облику постојања датог друштва” (Fromm, 1986д: стр. 196) и интерна-лизује спољашње, друштвене потребе.

Али, карактер има функцију и у односу на појединца: неприметно га упућу-је да дела онако како би требало, усмерава његове нагоне у правцу друштвено по-жељних активности (које доносе и материјалну награду) и омогућава му да осетипсихичко задовољење када поступа на одређен начин, јер то чини у складу са сво-јим убеђењима:

„Субјективна функција коју карактер има за нормалну особу састоји се утоме да је наведе да поступа сходно ономе што је, с практичног становишта, зању нужно, као и да омогући да је њена активност психолошки задовољи”(Fromm, 1986д: стр. 199).


Зато Фром назива карактерну структуру „цементом” друштвених структура, алии „динамитом” који их разбија у случају да економски услови и развој захтевајудругачије, новим условима боље прилагођене карактерне структуре, што може дабуде праћено јаким фрустрацијама и незадовољством, па и крахом постојећегдруштва.

Карактер је, за разлику од темперамента, плод искуства. Последица је ва-спитања, нарочито породичног живота, јер је породица „психолошки посредникдруштва” (Fromm, 1986д: стр. 201), а у крајњој линији – начина постојања датогдруштва. Релативно је подложан модификацији услед нових искустава, али не ибескрајно прилагодљив (јер, осим физичких потреба човеку су својствене и одре-ђене психичке, чије је задовољење од велике важности за индивидуу – пре свегапотреба за остваривањем личних потенцијала, изградњом личности, мишљењеми доживљавањем емотивног и чулног). Карактер представља начин одношења (некако, већ на шта се реагује). „Карактер се може дефинирати као (релативно стал-на) форма у коју се људска енергија канализира у процесу асимилације и соција-лизације” (Fromm, 1986е: стр. 61).

Фром дефинише социјализацију као одношење према другима и самоме се-би, а асимилацију као одношење према предметима, које стичемо, мењамо, ко-ристимо, то јест – асимилујемо (Fromm, 1986е).

Односи социјализацијеФром сматра да се интерперсонална одношења, односи у процесу социјали-

зације, могу одвијати на три начина: као симбиотичко одношење, као повуче-ност-деструктивност, или као љубав (Fromm, 1986е).

а) Симбиотичко одношење може се одвијати као садизам и/или мазохизам.Садизам и мазохизам чине синдром, који Фром назива и ауторитарним садомазо-хистичким карактером. Наиме, особа са садистичким тенденцијама тежи даоствари моћ над слабијима, показује и склоност (чак потребу) да се подреди ја-чем, моћнијем од себе, макар то била и нека „виша сила”, а не човек.

Мазохизам одликују тежње наизглед супротне садизму: мазохиста улази усимбиотски однос да би свој идентитет изгубио утапајући га у туђи, да постанедео другога, да му се покори. Мазохиста се добровољно подређује супериорномбићу, он је у стању да доживи осећај ужитка упркос чињеници да је понижаван икињен, штавише, управо због тога. Мазохизам почиње осећањима инфериорно-сти, безначајности и немоћи, која нису последица стварних недостатака. Таквеособе имају тежњу да себе омаловаже, да се начине слабима и немоћнима, неумеју да изразе своје личне жеље и да дефинишу своје „ја” и склоне су да себе из-ложе понижењу и повређивању. Мазохисти је потребан живот у симбиози са не-ким кога сматра супериорним, јер негира могућност да преузме контролу надсопственим животом. И мазохиста и садиста покушавају да остваре повезаностбекством у симбиозу.


Фром дефинише садизам као страст за апсолутном влашћу над живимбићем.

„За садистички карактер све што је живо може се контролирати; жива бићапостају ствари. Или, још точније, жива су бића трансформирана у живе, треп-тајуће, пулзирајуће предмете власти” (Fromm, 1986ц: стр. 120).

То је трансформација немоћи у доживљај свемоћи (над другим), илузијаограничења људске егзистенције. За развој садизма потребно је да у карактернојструктури постоји интензитет те страсти, али и околности које погодују његовомиспољавању. Јер, саме околности неће начинити садисту од особе супротне ори-јентације, а ни личност са датим тенденцијама неће без разлога почети да их испо-љава. Садизам подразумева моћ „над” живим бићима, уместо моћ „за”, моћ да себуде ефективан – и то моћ над слабијима: потребу да се овлада, експлоатише иповреди (као израз највише моћи над другим бићем). Али, садизам истовременосадржи и ауторитарност – подређивање моћнијем, покорност и кукавичлук, што јеразумљиво ако корене садизма потражимо у осећању немоћи – баш као и код ма-зохисте. Како садо-мазохиста има сопствену конструкцију света, он се боји но-вине, као и страних људи који би могли да је наруше. Он је, дакле, неофобичан иксенофобичан, али не и деструктиван. Деструктивност је одлика некрофилног ка-рактера. Садисти је потребно живо биће над којим ће бити надмоћан, према томе,он не тежи томе да га уништи. Да би садиста и мазохиста постигли своје циљеве,подразумева се постојање блискости, интимности између субјекта и објекта од-ношења, чега би нестало услед деструкције објекта. Мазохиста и садиста су једнодругоме потребни да би превладали осећања усамљености и беспомоћности.

б) Повлачење отклања свест о спољашњем свету и на тај начин жељу за је-динством чини непотребном (јер више не постоји перцепција објекта за сједиња-вање). Повученост представља одстојање од објекта, било у виду бекства у инди-ферентност или у облику деструктивности, која је у суштини само активна формаповучености. Оба представљају својеврстан покушај само-одбране услед осећа-ња немоћи и угрожености.

Фром разликује агресивност од деструктивности. Прву, која је инстинктив-но и филогенетски условљена назива „бенигном”. Њу налазимо код свих живихбића која су суочена са опстанком врсте или опасношћу по јединку. Она је реак-ција на ситуацију угрожености и, према томе, искључиво дефанзивна. Њој сеприбегава уколико нема могућности за прву и најчешћу реакцију при осећању уг-рожености – бекство. Значи, изазвана је споља . „Биолошки адаптивна агресија јеодговор на угроженост виталних интереса; она је филогенетски програмирана;заједничка је животињама и људима; није спонтана и саморастућа, већ је реактив-на и дефанзивна; она тежи уклањану угрожености било деструирањем, било ук-лањањем њеног извора. Биолошки неадаптивна, малигна агресија, тј. деструктив-ност и окрутност, није одбрана од угрожености; она није филогенетски програми-рана; искључива је карактеристика човјека; она је биолошки штетна, јер је


друштвено дисруптивна; њене главне манифестације – убијање и окрутност –стварају ужитак не тражећи никакву другу сврху; она је штетна не само за особукоја је нападнута већ и за нападача. Малигна агресија, иако није инстинкт, људ-ски је потенцијал укорјењен у самим увјетима људске егзистенције” (Fromm,1986ц: стр. 13).

Деструктивност, коју од свих живих бића на планети испољава једино чо-век, јесте „малигна”. Она није изазвана спољним подстицајем, није спонтана ниукорењена у инстинкту, већ у карактеру. За њу је карактеристично да мучење иодузимање живота резултира задовољством. Да је друштвено условљена, Фромзакључује на основу различитих степена деструктивности у различитим дру-штвима и културама. Штавише, Фром повезује пораст деструктивности са раз-витком „цивилизације” у смислу успостављања одређених друштвених односапроизводње (владања и експлоатације) који упорно опстају као вид динамикедруштвених односа.

Као код животиња, и код човека наилазимо на „бенигну” агресивност: не-хотичну (када случајно, ненамеравано повредимо некога, иако можда подстакну-ти подсвесно), несташну (чији је циљ упражњавање вештине, као што је лов, алиније усмерена против некога), самопотврђујућу (усмерену на савладавање пре-прека, али не и нападачку).

И код човека је присутан потенцијал дефанзивне агресивности, али док жи-вотиња реагује бранећи се у конкретној ситуацији, човек је способан да, поред ре-алне, замисли и будућу или могућу опасност. Осим тога, беспомоћном људскомбићу је лако сугерисати да је у опасности. Човек, за разлику од животиње, реагујеи на психичку угроженост свог идентитета, менталне равнотеже и оквира оријен-тације, а нарочито на напад на светињу – објекат обожавања.

Човек ће свесно бранити и своју слободу, и ово је још један од узрока агре-сивног понашања. Људима је, такође, својствен отпор приликом покушаја осве-шћивања и обелодањивања несвесних садржаја. Нарцисоидност – групна или ин-дивидуална, као стање искуства које искључује емотивну реакцију на све што сене тиче нарцисоидне особе, такође може бити узрок агресивности, уколико јојпрети повређивање, јер то значи и повреду оквира оријентације. За људе је карак-теристична и такозвана „конформистичка агресивност”, која се крије иза послу-шности, иза извршавања дате наредбе. Инструментална агресија је намењена по-стизању неког циља, који не мора нужно да подразумева деструктивне намере.Међутим, рат (људски изум, тврди Фром) је најважнији вид инструменталне агре-сије. Рат се увек води из интереса. Психолошки услови који омогућавају рат су,између осталих, увереност у угроженост, страх од казне и ауторитета, па и при-влачност несвакидашње ситуације, могућност авантуре, вредновања лица премановим критеријумима, почетна једнакост свих учесника. Ово донекле компли-кује појам дефанзивне агресије примењен на понашање човека, зато што у одре-ђеном тренутку постаје наизглед тешко одредити границу између бенигне и ма-лигне агресије.


Малигна агресија је, ипак, типична само за људско понашање. Она је, уствари, стално присутна у карактеру, али ће се испољити тек у одређеним услови-ма. Премиса малигне агресије је пре свега људска природа, која подразумева чо-векове специфичне егзистенцијалне потребе и друштвена стања.

Говорећи о малигној агресивности, Фром назначава да се овде ради, не опојединачним цртама карактера, већ о синдромима, о особинама које чине ком-плексе, и јављају се у релативно стабилним комбинацијама. Насупрот синдромуунапређивања живота (љубав солидарност, правда, ум), стоје садизам и некрофи-лија, похлепа, нарцисоидност и деструктивност као синдроми његовог изопача-вања.

Некрофил је деструктиван; он жели да уништи живот, и у томе налази задо-вољство. Он гаји страст за механичким, насупрот живом. Његово занимање за тех-нику је гушење интереса за живот, људе, природу. Он се одушевљава њеним де-структивним потенцијалима. Он је отуђени човек моноцеребралне оријентације,што подразумева (разумљиво) одсуство афективне реакције и искључиво инте-лектуалну оријентацију, односно раздор између воље, мисли и осећања. Некрофилје неспособан да постави „рационални” циљ, неспособан за унапређивање живота.„Некрофилија у карактеролошком смислу може се описати као страсна склоностсвему што је мртво, гњило, труло, нездраво; то је страст за претварањем живог унеживо; за деструкцијом ради деструкције; то је искључив интерес за све што јемеханичко. То је страст за тргањем живих структура” (Fromm, 1986ц: стр. 163).

Некрофил је, вероватно, највише удаљен од претпостављене „људске су-штине”, јер није способан да појми друго живо биће као такво и да саосећа сањим.

Ипак, и садизам и некрофилија јесу људске страсти, а садиста и некрофилсу нереализоване личности, које су постале таквима зато што су им недостајалиуслови за развој алтернативних потенција – како пише Фром – неки од нас „умрупре него што се потпуно роде”. Иако их сматра манама, он наглашава да су де-структивност и окрутност ипак људске особине. „Оне сачињавају парадокс: при-казују живот окренут против себе самог у настојању да се нађе његов смисао”(Fromm, 1986ц: стр. 26).

в) Љубав је продуктивна форма одношења. Окрутност и деструктивност суједан пут, један начин, један покушај задовољења егзистенцијалних потреба, пре-вазилажења егзистенцијалног сукоба. Другачији пут, који би људи требало да по-стигну у свом развоју, јесте прави људски одговор, карактеристичан за продукти-вну оријентацију: биофилија. Она подразумева љубав према животу и бићу,тенденцију гајења, давања и радости насупрот уништењу, себичности и мржњипрема животу.

„Биофилија је страсно вољење живота и свега што је живо; она представљажељу за даљњим развојем, било у особи, биљци, идеји или друштвеној групи.Биофилна особа више воли градити, но онемогућавати. Она преферира „битивише” од „имати више”. … Жели обликовати вршити утјецај љубављу, умом


и примјером; не силом, одвајањем ствари, бирократским начином управљањаљудима као да су ствари” (Fromm, 1986ц: стр. 194).

Према томе, садомазохизам заједно са некрофилијом и биофилија као њи-хова супротност представљају само две различите манифестације једног те истогпокушаја – да се изађе на крај са загонетком живота. Неспособни за љубав, људикоји су из одређених (нимало случајних разлога, тврди Фром) заустављени у свомразвоју, окрећу се деструктивности. „Деструктивност није паралелна, већ алтер-нативна биофилији. Вољење живота и вољење смрти темељна је алтернатива сакојом се суочава свако људско биће. Некрофилија расте када је развој биофилијеонемогућен. Човјек је биолошки обдарен способношћу за биофилију, али психо-лошки посједује потенцијал за некрофилију као алтернативно рјешење” (Fromm,1986ц: стр. 195).

Фром не дефинише љубав (Фром, 1985) као активно вољење једне или ви-ше особа. Када говори о љубави, он нема у виду „љубав” у виду симбиотске садо-мазохистичке заједнице у којој један учесник у односу жели да подреди другогасвојој вољи, да га учини делом себе, док други жели да се подреди, да свој ин-тегритет утопи у интегритет првога, већ он види љубав као способност да се бри-не о другоме (да се старамо о томе да се развија и буде срећан), да се према дру-гоме односимо са респектом (да поштујемо његову индивидуалност и различи-тост), да давање схватамо као израз своје животности које доноси радост (а не каоодузимање), да прихватамо одговорност (у смислу способности да приметимо,схватимо и реагујемо на туђе потребе) и да познајемо себе и оне које волимо. Љу-бав, дакле, није тек чин: љубав подразумева вољну компоненту, то је одлука и на-чин живота, начин одношења.

Здрава, безусловна мајчинска љубав према детету је, на пример, биофил-на. Љубав не искључује привлачност полова, напротив, она је у њу укључена каоњен еротски вид, као полна манифестација потребе за сједињењем. Она се одбратске љубави разликује својом искључивошћу у односу на друге људе. Братскаљубав је основа свих типова љубави, јер произилази из чињенице да смо сви јед-но, изражено у мноштву шароликости. Она је изражена у библијској реченици:„Воли ближњега свога као себе самога”, која укључује и подразумева и љубавпрема себи. Да би могли да волимо другога, морамо да познајемо и волимо себе(не као што то чине нарцисоиди, већ у смислу поштовања, одговорности и бригеза сопствени интегритет). Као израз човекове рационалне тежње за сједињењемнастаје и љубав према Богу.

Љубав је једини начин да човек очува свој идентитет и интегритет, а да бу-де повезан са другима, да са њима осећа јединство. Љубав је једина веза која омо-гућава да се буде део целине изван себе, а опет – свој, независан.


Односи асимилације и карактер, модуси имања и бивствовања

У односима асимилације Фром разликује непродуктивну и продуктивнуоријентацију (Fromm, 1986е).

1. Видови непродуктивне оријентације јесу прималачки, израбљивачки, згр-талачки и тржишни карактер. Препознајемо их по одређеним особинама:

а) Прималачки карактер је, пре свега, пасиван. Прималац очекује да до-бија, да прима оно што му је неопходно из спољне средине, зато што је не-способан да сам створи оно што му је потребно. Ово се односи како на ма-теријалне предмете тако и на осећања и идеје, тако да човек прималачкогкарактера очекује да буде вољен, да прима љубав, или да добија савете,пошто је суштински несамосталан у доношењу одлука, а добар је слуша-лац, пошто је неспособан за самосталну продукцију идеја. Према Фрому,овај тип карактера се развија код друштвених група код којих је експлоата-ција јако друштвено структуирана, које су, због своје немоћи као експлоа-тисани, упућени да оно што им је неопходно добијају од елите која их изра-бљује, или бар верују да зависе од надређених.

б) Израбљивачки карактер Фром хипотетично везује за одређене друштве-не групе у конкретним историјским периодима. Он је карактеристичан зафеудалце, пљачкаше, али и за предузетнике XIX века који су немилосрдноексплоатисали и природна богатства и људе. Израбљивач је агресиван, алион такође није способан за продуктиван однос и зато тражи оно што му јепотребно у спољној средини, као и прималац. Али, док прималац очекује идобија, израбљивач узима, отима; неповерљив је и завидан. Он је плагија-тор идеја, он жели да преотме туђу љубав, да украде предмет. Екстремнипример израбљивача је клептоман.

в) Згрталачку оријентацију карактерише усредсређеност на себе и ограђи-вање од спољњег света. Имати што више, моћи рећи да је нешто „моје”, жи-вети у сигурности свега што је стечено, бити уредан, опсесивно тачан и пе-дантан. Згртач је материјално и емотивно шкрт, он избегава да даје, а волида има. Повучен је и конзервативан. Настанак овог типа карактера Фромвременски смешта паралелно уз настанак израбљивачког, уз друштвеноструктурирано и законом брањено право на својину.

г) Док ова три карактера развијају специфичне особине, тржишни карактерто не чини. Парадоксално, његова кључна особина је „празнина”. Он јепразан, да би могао у било ком тренутку да развије оне особине које су по-жељне на тржишту, такозвану „тржишну личност”. Он је производ модер-ног доба, у коме постоје мале шансе за велико индивидуално постигнуће, апостигнуће се мери богатством. Зато је најпожељније постати део гигант-


ског механизма за продају производа, или услуга – свеједно. Тржишни ка-рактер је условљен вредностима тржишта, а то су прометне вредности. Та-ко процењујемо и себе, и друге – према вредности коју би могли постићина тржишту личности, а не према битним људским квалитетима. Индиви-дуалност је овде небитна, идентитет је замењен мишљењем других о себи,а самопоштовање се мери успехом. Човек тржишног карактера развијаповршне односе са другима, неку врсту другарства и солидарности заснова-ног на сличној (тржишној) ситуацији, али исто тако и однос немилосрднеконкуренције на путу до успеха. Његов IQ је висок, али његов ум није раз-вијен у оној мери која је потребна за продубљено разумевање битка.

2. Продуктивна оријентација карактера претпоставља елементе који су у ви-ду потенцијала присутни у сваком људском бићу. Они, који не успеју да их раз-вију, зато што су спречени, „ментално осакаћени”, завршавају у непродуктивнојоријентацији. Дакле, продуктивна особа је нормална, развијена, зрела личност,способна да оствари своје могућности.

Продуктивна оријентација је начин одношења према себи, стварима и дру-гима у свим сферама искуства – материјалној, емотивној и интелектуалној. Човекје способан, и мора да производи да би живео, али је материјална производња са-мо један аспект његове продуктивности. Он продукује идеје, ствара уметничкадела, а само његово биће је најбитнији предмет продуктивног одношења – оства-рујући своје потенцијале он ствара и развија самога себе. Разликовање продук-тивне од непродуктивне оријентације, биофилије од некрофилије, код Фрома јетесно повезано са разликовањем модуса имања од модуса бивствовања (Fromm,1979).

Први подразумева потребу за имовином, која пружа осећај сигурности, алии нужно производи потребу за силом, ради стицања и одржања исте у власни-штву. Та потреба делимично је укорењена у жељи за животом, да се обезбеди штоје за живот потребно, али омогућава и „продужетак” сопствене воље одређива-њем наследника имовине. У овом модусу се јавља ужитак конзумирања као видзадовољства, страх од смрти који је у суштини страх од губитка (свог живота), ааскетизам се јавља услед потискивања грамзивости, похлепе и рационализације.Овај модус одговара такозваном „аналном карактеру”: он је штедљив, уредан, та-чан, тврдоглав и подређен прошлости или будућности. Његов осећај идентитетапочива на ономе што поседује, али је поседовање обострано – и објекат имања„поседује” субјект, везујући га, његове радње и мисли, за себе. Модус имања зна-чи стицање, господарење, трошење, пасивност, утеловљење (присвајање у себе,као што се чини са храном) и поседовање. Овај модус почива на приватном вла-сништву, односно, на друштвеном уређењу које потенцира приватно власништвои потрошачку културу („грамзиво друштво”).

Модус бивствовања је афирмација живота у садашњости. У њему приватнасвојина не мора да се изгуби, али губи своју важност. То је процес, активност,кретање, настајање, промена – жива структура. Модус битка подразумева осећај


јединства са другима, независност, слободу и критички ум као услове за слобод-ну, продуктивну активност и акцентује животно искуство. Условљен је човекуинхерентном жељом за бивствовањем – за активношћу, одношењем, развијањеми испољавањем способности, јединством са другима, дељењем, за спознајомстварности. Овде није изражена потреба за имањем, јер се уживати може и са дру-гима, када се подели осећај среће, а не уживање искључиво у нечему. То Фром на-зива радошћу. Овде се не тежи квантитативној једнакости, већ квалитативној, увиду једнакости могућности за стицање животних искустава.

Модус имања и бивствовања се по природи међусобно искључују: један серазвија на рачун другога, али у пракси никада не постоје одвојено, већ као пре-тежни модус, уз који је присутан и онај други, али у мањој мери. Људско биће по-има свет емоционално и ментално – у продуктивној оријентацији, појединац ћеразвити љубав и мишљење. Љубав као остварену тежњу за повезаношћу, али и саочувањем интегритета, развитком индивидуалности и остварењем људских моћи,без бекства у симбиотичко одношење или превазилажења подвојености на ор-гијастички начин.

Љубав значи волети, зато што се воли живот: волети себе, друге, и поједин-це као људска бића. Фром дефинише љубав не као афективну везаност, већ каоумеће, и наглашава да га није лако остварити. Љубав, као и свако друго умеће за-хтева: дисциплину (да се редовно практикује и негује), посвећеност (да нам је јаковажна у животу), концентрацију (на себе, а да се не ради ништа друго), стрпљење(иако смо подстакнути да живимо брзо), објективност (превладавање сопственогнарцизма, способност да видимо стварност и људе онакве какви јесу, а не онакокако их обликују наша очекивања), активност (насупрот лењости), и на крају,промену смера оријентације друштва (од производње и нагомилавања ка побољ-шању услова живљења).

Мишљење је способност разумевања, допирања до суштине, до битног иуниверзалног, захваљујући истинској заинтересованости мислиоца за објектмишљења, поштовању објективности (способности да га видимо онаквим какавјесте) и способности да се види објекат у целини, у тоталитету. Продуктивностподразумева креативност у смислу способности стварања и изражавања и актив-ност која је производ личне одлуке (а не реакција на ауторитет или изазвана ира-ционалним страстима). Она подразумева реалност и живу унутрашњу перцеп-цију, као способност да се свет види онакав какав јесте, али и да се та перцепцијаобоји сопственим искуством и свет обогати својом интервенцијом. Продуктив-ност подразумева моћ „за”, јер је развитак моћи „над” само последица недостаткамоћи „за” (Fromm, 1986е).

Фром јасно одређује термине и садржај појмова којима оперише, али нагла-шава да су поделе идеалнотипског карактера, док у стварности, како пише, по-стоји безброј варијација ових карактеристика у личностима, које настају комби-нацијом темперамента, даровитости и карактера, али основна подела остаје: про-дуктивност као алтернатива непродуктивности. Штавише, он сматра да постоје


афинитети између одређених односа асимилације и социјализације, па тако например прималачка и израбљивачка оријентација „одговарају” мазохизму и са-дизму као симбиотичком одношењу, а згрталачка и тржишна оријентација де-структивности и равнодушности као односу повучености. Такође, у зависностиод доминантне продуктивне или непродуктивне оријентације многе особине поп-римају свој позитивни или негативни аспект (лојалност – подређеност, одлучност– агресивност, агресивност – способност за иницијативу, шкртост – економич-ност…) (Fromm, 1986е).

Вера као саставни део карактераФром и веру тумачи као црту карактера – ако су социоекономска и просеч-

на карактерна структура међусобно детерминисане својим динамичним односом,оне су такође неодвојиве од религијске структуре. У зависности под којим усло-вима живи, човек развија одређене црте карактера, па је самим тим одређен и ква-литет његовог религиозног искуства и ставова.

За Фрома је религија систем мисли и деловања групе који пружа оквироријентације и предмет поштовања, а укорењен је у специфичној карактернојструктури (Fromm, 1979: стр. 162–163). То је „ …било који систем мишљења идјелања у ком учествује једна група, који индивидуи даје оквир оријентације иобјект преданости” (Фром, 1996: стр. 32). Она је функционална за друштво, затошто потпомаже обликовању друштвеног карактера одређеног типа, али и за поје-динца, зато што одговара човековој инхерентној, егзистенцијалној потреби за ок-виром оријентације и објектом обожавања. „Религија је формализован и сложенодговор на човеково постојање, а пошто се у свести и ритуалу може делити са дру-гима, чак и најнеугледнија религија самим тим што подразумева општење са дру-гима ствара у човеку осећај разумности и безбедности” (Сузуки и From, 1964:стр. 216).

Фром разликује религију као идеологију, која се из одређених разлога за-држава у свести људи, иако више не испољава стварно веровање, или је чак у су-протности са њим, од религије као стварне праксе – реалних, искуствених са-држаја религије. Односно, он прави разлику између „религије” као система сим-бола (идеја, представа, догми у крајњој линији) и живог религиозног искуства(„искуство x”) које је последица настојања да се реши загонетка живота и води то-ме да се „живи љубав и мисли истина”.

За Фрома је сврха религиозности давање одговора на проблем егзистен-цијалне дихотомије. Сходно томе, религиозна је особа која се пита, чуди, настојида пронађе сврху свога постојања, а како нам је свима својствена потреба за окви-ром оријентације и објектом оданости, значи да сви имамо религиозне потребе.Различити су само (културни, односно друштвени) контексти у којима се она ма-нифестује и начини на које се задовољава.

Религиозно искуство чини: доживљавање живота као проблема, загонеткекоју треба одгонетнути, постојање хијерархије вредности (световни циљеви по-


дређени духовним), циљ који подразумева да треба еволуирати, мењати себе итрансцендентност – превазилажење ега – „пражњење” од ега, страха и грамзиво-сти, од родоскрвне везаности за земљу, родитеље и род (у маниру зена), ради сје-дињавања са светом и слободе од окова прошлости (природа, племе, идол…). Та-кође, Фром наглашава да стварни објекат вере не мора бити и објекат кога је чо-век као таквог свестан, односно, да нисмо увек свесни вредности у које заиставерујемо, већ се изјашњавамо као поборници неких других вредности. Исто тако,стварни објекат вере не мора бити Бог; то може бити вођа, држава, раса… Дакле,религија може бити теистичка или не-теистичка, чак и анти-теистичка.

Сам Фром се изјашњава као не-теиста, тачније – своје становиште означавакао „нетеистички мистицизам”. И сам пише да, када помиње љубав према богу,не подразумева теистичко схватање љубави, и да је за њега појам бога искључивои само историјски условљен појам кроз који човјек изражава доживљај сопстве-них снага, као и своју чежњу за истином и јединством (Fromm, 1985: стр. 66–67).При томе, теистичко гледиште Фром одређује вером у реалност духовног света,који трансцендира човека и даје му смисао. Нетеистичко подразумева да је духов-ни квалитет реалан у оној мери у којој га човек развије у себи. Ипак, Фром несматра теистичко и нетеистичко гледиште нужно сукобљенима. (Источњачко ре-шење је спознаја Бога кроз мистични чин сједињења, постизање високих вред-ности кроз сопствено делање и преображај.)

Религија је вера, а вера може бити ирационална или рационална. Фромоправдава борбу против религије све док она представља борбу против ирацио-налног мишљења. Ирационална вера је ауторитарна религија. Њене карактери-стике су: предавање ауторитету – вишој сили која трансцендира човека и има кон-тролу над њим, обожавање и послушност, безначајност и немоћ човека, осећањатуге, кривице и греха услед непослушности, вера у истинитост исказа зато што ау-торитет тако налаже, прихватање тврдњи због поверења у оног ко их изриче иотуђеност услед приписивања сопствених квалитета објекту оданости.

Рационална вера, или хуманистичка религија, заснива се на сопственом ис-куству. Она је антропоцентрична, усредсређена на човека и развитак његовихснага, сазнање истине (и својих могућности и ограничености) и искуство једин-ства са сопственим (неотуђивим) снагама и светом, пошто се објект сазнања пои-ма с љубављу и разумом. У исказ се верује зато што постоји независно, самостал-но уверење у истинитост, настало кроз самосталну продуктивну праксу; на тај на-чин доживљавамо себе као активног сазнајућег субјекта. Стога, преовлађујућеосећање је радост, а грех је осакатити људско биће онемогућити му развој. Пред-мет рационалне вере не трансцендира човека. Можемо веровати у мисао, другуособу, или самог себе, у смислу да имамо поверења, да рачунамо на поузданост инепроменљивост нечијих карактеристика, или имамо вере у остварење неких мо-гућности.

Док идолатрија води развитку „ауторитарне савести” и (ауторитарне) ети-ке, јер налаже поступање у складу са наређењима ауторитета који уместо човека


самог доноси суд о томе шта је за њега добро, док у суштини човек идолу припи-сује сопствене снаге, отуђујући их од себе, обратно – вера у смислу хуманистичкерелигије води развитку „хуманистичке савести”. Уопште, из живота у друштвукоје човеку допушта слободу и препушта му одговорност, произилази хумани-стичко религијско искуство (хуманистичка религија се, према Фрому, налази узаметку и код мањина које се боре за слободу). Али, када су масе потлачене, кадасе човек осећа немоћним и застрашеним, религија се обично на одређеном нивоусвести повезује са секуларном моћи, те људско религиозно искуство бива аутори-тарно, а просечна карактерна структура је садо-мазохистичко-ауторитарна.

Религија није нужно ирационална; она може бити и рационална. Фром на-глашава да су неке религијске секте задржале продуктиван однос и рационалнуверу, док су пак чланови неких модерних друштава своју рационалну веру удруштвено пожељне вредности заменили ирационалном, онога тренутка када онебивају наметнуте „одозго”, као идеал, уместо да се остварују кроз живљење.Фром претпоставља да човек својим снагама, усвојивши највише вреднованепринципе, живећи их, може да оствари норме и вредности етике, које су у нужномскладу са људском природом, односно – биофилне и самим тим, хумане. А коли-ко су религија и етика међусобно повезане вредносним ставовима, то је за Фромасасвим транспарентно.

Ауторитарно-садомазохистички и револуционарни карактер

Код Фрома наилазимо и на класификацију карактера на ауторитар-но-садомазохистички и револуционарни, без које би разматрање карактернихструктура било непотпуно. Ова два типа карактерних структура Фром сматрапотпуно различитим, квалитативно супротним и тврди да модерни тип друштваразвија (фаворизује) ауторитарно-мазохистички карактер.

Ауторитарно-мазохистички карактер подразумева добровољно подређи-вање ауторитету (у виду личности, судбине, Бога, државе…) које доноси задо-вољство (негативно одређење-ослобађање од стрепње и позитивно-партиципи-рање у моћи), растакање „Ја”, предавање одлучивања о сопственом животу, де-лања, па чак и мишљења (јер је и оно само одређено карактерном структуром)„вишој сили”, у складу са недостатком офанзивне потенције. Овај карактер пре-познајемо по несамосталности, признавању зависности од „моћи које су изванњеговог домашаја” (поглед на свет), те им се мора покорити (тако да трпљење ипокоравање представљају врлину), по такозваној „патрицентристичкој” осећај-ној структури (љубав је условљена, задобија се послушношћу), као и по томе штомоћ сматра недостижним идеалом а ауторитет морално супериорним (чему увекдоприноси и носилац моћи, стварајући пожељну слику о себи, представу о „при-родном” поретку различитости и неравноправности). Ауторитарно мазохистичкикарактер има амбивалентан однос према ауторитету (љубав, завист, обожавање,


страх, дивљење и мржња истовремено) а његова негативна осећања усмерена суна слабије од њега, које тежи да покори себи (као партиципијент у моћи супе-риорног) и угњетава их, што му такође доноси задовољство. Ауторитарна лич-ност познаје само две крајности, два пола – моћ и дивљење насупрот немоћи, којазавређује само презир, тако да разлике нужно прима као суштинске неједнакости.

Ауторитарно-мазохистичка структура, о којој би се могло говорити и као осадистичко-мазохистичкој (пошто су садистичке и мазохстичке склоности при-сутне у њој, само што је једна од њих мало „јача” на рачун друге, па иступа као до-минантна), карактерише већину људи, што није нимало случајно. Наиме, дру-штво производи садомазохизам као преовлађујућу нагонску структуру, јер јеуправо она најпогоднији „материјал” друштвеног реда, насупрот могућој анар-хији и побуни. Мазохизам се Фрому показује као један од најважнијих (психич-ких) услова за функционисање друштва, као главни елемент „лепка”, којим седруштво континуирано одржава (Фром, 1986а: стр. 88). Личност којој је ускраћенразвитак критичке свести, која прихвата „здраворазумско мишљење већине”,која не размишља о могућности да се одупре и каже „не”, која рационализујесвоје покоравање уз помоћ наизглед задовољених материјалних интереса и неперципира га као покоравање, послушан је и миран грађанин који се помирио са„неизбежношћу” своје судбине.

Носилац револуционарног карактера је слободна личност са аутентичнимодносом према свету и себи, психички „здраво и потпуно развијено људскобиће”. Он не прихвата „здраворазумско” и „општеприхваћено” по аутоматизмуконформизма, зато што има критички и скептичан став. Он воли живот, креати-ван је и слободан у мишљењу, доношењу сопствених одлука, изражавању и дела-њу. Он је хуманиста, зато што осећа себе као припадника људског рода пре свега(у односу на припадност нацији, религији, култури, раси…) и ништа људско нијему страно. Он никада не сматра моћ нити њеног носиоца светом нити морално су-периорном. Али, оваквих карактера нема много. Још у породици учимо да припи-сујемо моралну супериорност (родитељима), а тај став се у животу преноси надруге носиоце моћи. Од детињства учимо да би љубав и наклоност требало да за-служимо послушношћу и покоравањем, а животна искуства нам то потврђују,оправдавајући карактерну структуру која се укоренила. Касније се несвесно пре-дајемо анонимном ауторитету заједнице, безличним законима понуде и тражње.

Зато Фром не види могућност „узгајања” револуционарних карактера каотипичних у постојећим друштвима, сматрајући их ментално нездравим окруже-њем, иако наглашава чињеницу да свако друштво делимично помаже развој лич-ности, па и ово модерно. Он сматра да ће коначно савладавање мазохизма битизамисливо тек у друштву у коме ће људи уређивати свој живот плански, умно иактивно и у коме највише врлине неће бити трпљење и покорност, већ одважностза срећу (Fromm, 1986а: стр. 88–89). Фром говори о хипотетичком друштву уре-ђеном на потпуно другачијим принципима, које би омогућило развој самосталне,здраве личности, која ће сама својим одлукама и делима изграђивати свој живот


и срећу. А такво друштво би захтевало корените промене, како у структурама ихијерархији, тако и у циљевима производње целокупног друштвеног живота – састановишта нормативног хуманизма, пише он, треба прихватити другачији појамменталног здравља, пошто се особа, која се у категоријама отуђеног света сматраздравом, са становишта хуманизма сматра веома болесном (додуше, не као инди-видуално болесна, већ у смислу друштвено структурираног дефекта). Хуманистаментално здравље карактерише као „способност да се воли и ствара, као излаже-ње из родоскрвних веза са породицом и природом, као осећање идентитета којесе заснива на доживљавању свога „Ја” као субјекта и носиоца сопствених моћи,као поимање реалности у нама и ван нас, тј., као развијање објективности и разу-ма” (Fromm, 1986ф: стр. 153–154). Живот треба проживети интензивно, како бисе човек потпуно развио и пробудио. Треба схватити ограничења сопствене мо-ћи, прихватити (парадокс) да је сваки човек најважнији на свету, а истовременоније важнији од мушице или травке. „Циљ живота је да се воли живот, а ипак дасе прихвати смрт без страха; да се подноси неизвесност у најважнијим питањимас којима се човек суочава, а да се истовремено верује у сопствене мисли и осећа-ња, утолико више уколико су стварно лична; да човек може да буде сам, а у истовреме и са вољеном особом, са сваким човеком на земљи, са свим што је живо; даследи глас своје савести, глас који га позива к себи, а да не дозволи да се јави мр-жња када глас савести није довољно гласан да би га чуо и следио (Fromm, 1986ф:стр. 153–154). Ментално здрава особа живи принцип љубави, разума и вере, по-штујући свој, и живот других људи.

ЗакључакФром тврди да су страсти укорењене у карактеру и да представљају начин

да се да смисао постојању, да се одговори на људску егзистенцијалну ситуацију.Ако нисмо способни да наш одговор буде љубав, онда се, у недостатку, окрећемодеструктивности – садизму, некрофилији, а да ли ће човекова доминантна страстбити љубав, или деструктивност, зависи највише од друштвених услова у којимаживи. Ти услови делују у интеракцији са човековом биолошки детерминисаномегзистенцијалном ситуацијом (и раније наведеним потребама које из ње произи-лазе), а не тек са његовом, бескрајно променљивом, неиздиференцираном пси-хом (Fromm, 1986б: стр. 23).

Култура која подстиче гомилање својине, завист, похлепу – условљава раз-вој друштвеног карактера тржишне, сакупљачке и израбљивачке оријентације.Супротно овоме, култура која високо вреднује сарадњу, солидарност и љубавподстиче развитак продуктивно оријентисаног друштвеног карактера. Ту се де-структивци и себичњаци јављају као појединачна одступања од друштвеног ка-рактера. Зато Фром наглашава да би најважнији циљ друштва требало да будеразвитак човека.

Сам Фром се не изјашњава као оптимиста, јер, како каже „велике силе радепротив живота”, а „друштво производи многе некорисне ствари и у исто време


многе некорисне људе. Као точкић у продуктивној машини, човек постаје ствар ипрестаје да буде човек” (Fromm, 1978: стр. 47). Али, он полаже рационалну веруу критичку мисао удружену са љубављу према животу, у снагу човека да пребро-ди овај период историје и усмери је рационално. Оно што Фрому даје снагу за ве-ру јесте чињеница да се, паралелно са некрофилијом, иако је већина људи инди-ферентна у својој моноцеребралној оријентацији, да се јавља и раст тенденцијаљубави за живот, које се манифестују у разним покретима за побољшање квали-тета живота, против загађења и рата…

Иако је развитак личности у великој мери детерминисан друштвеномструктуром, Фром закључује да она ипак није потпуно пасивна, да човек има мо-гућности, простора и снаге да употреби свој ум, да реагује на отуђење и нехуманеуслове живота.

За Фрома је од значаја – како етичког тако и хеуристичког – социјални ка-рактер, јер он, пошто је пре свега обликован друштвеним захтевима, говори одруштву у коме човек живи много више него што би појединац могао сам о њемурећи, а „одговоран” је и за моралне одлуке које човек доноси а тичу се других, каои њега самог.

Полазећи од анализе продуктивних и непродуктивних типова карактера,Фром постиже својеврсну критику савременог, „тржишно оријентисаног” дру-штва, засновану на поставкама хуманистичке етике, критику која почива на чове-ковој потреби да буде истински слободан и срећан уместо отуђен и анксиозан, дабуде свој, уместо да се ћутећи предаје анонимном ауторитету који одређује садр-жаје његовог живота, а да тога није ни свестан, потреби да одговори на егзистен-цијалну дихотомију оригиналним, продуктивним чином живљења и умећем љу-бави уместо повлачењем, агресивношћу и симбиотичким одношењем. Фром от-вара наш ум за људску димензију бивства насупрот модусу имања.

На први поглед Фромова теорија чини се противречном на више места. Ве-зано за тематику овог рада, може се издвојити следеће – признајући дејстводруштва на обликовање људског понашања, он признаје и специфични квалитетдруштвене стварности, као и њен утицај на човека, али, говорећи о испитивањудруштвених група, као и код дијагностиковања психичких обољења, напомињеда је понашање појединца кључ за разумевање групе, јер: „Свака група састоји сеод појединаца и само од појединаца, те, према томе, психолошки механизми чиједеловање откривамо у групи, могу бити једино механизми који делују у поједи-наца” (Fromm, 1986д: стр. 100). Али, говорећи о пресудној улози породице у фор-мирању карактера, наглашава да је породица „агент друштва”, јер сама каквоћаструктуре породице у великој мери зависи од квалитета друштвених односа. Овајдуализам његове мисли је ипак разумљив, с обзиром на Фромову наизменичнопсихолошку, филозофску, антрополошку и социолошку оријентацију при про-учавању људског понашања, и не личи на „… тек једну врсту социјалне психоло-гије у којој су анализа индивидуалне психе и анализа друштва у којем анализира-ни појединац живи само два различита вида једног и истог” (Fromm, 1979: стр.


29), зато што Фром, говорећи о карактеру наглашава да је комплетна карактернаструктура много слојевитија и комплекснија од „социјалног” карактера, иако јеовај од пресудне важности за функционисање заједнице.

Такође, Фром пише о неопходности коренитих промена у друштву високетехнологије производње материјалних добара, о револуционарним идејама и љу-дима, али његов концепт промена не задире дубље у питање власништва, већпредлаже низ мањих, али „свеобухватних” и „радикалних” промена (укључујућичак и „штрајк потрошача”?!) ради очувања постојећег система. И ово постаје ра-зумљиво ако се подсетимо Фромове дефиниције „револуционарног”: то није не-што усмерено на рушење постојећег и изградњу новог, поготово не агресивнимсредствима; револуционарно је хумано, биофилно, активно, преиспитујуће, хе-уристичко, делатно, заинтересовано, увек рационално у Фромовим појмовима. А„рационално” код Фрома значи – оно што унапређује човека и живот. Исто тако,треба имати у виду да Фром, говорећи о „приватној својини” критикује при-свајање средстава за рад и производа туђег рада, са оријентацијом на задржавањестеченог („карактерно имање”), а не поседовање онога што је неопходно за животи рад („егзистенцијално имање”, „функционална својина”).

Ипак, противречност и даље постоји, ако имамо у виду критику модусаимања (који произилази из приватне својине), а са друге стране тврдњу да није не-опходно мењати својинске односе при реформисању друштва, јер приватна сво-јина није пресудна за афирмацију продуктивне оријентације друштвеног каракте-ра, иако је промена друштва у узајамној вези са променом друштвеног карактера(Fromm, 1979: стр. 161). Дакле, неопходно је учинити својину небитном, како бинестали грамзивост, жеља за стицањем, имањем, профитирањем и господарењем(чиме би се ослободио простор за развијање солидарности, јединства, љубави,дељења, радости и животности), али не и искључити је на вештачки и присиланначин из живота људи. Фром правда овакав став према приватној својини, маданикада експлицитно следећим речима: „Оно што је важно је[сте] моћ управљањапроизводом, а не приватно власништво” (Fromm, 1979: стр. 198). Такође, онсматра да је „ново” друштво могуће изградити „једино ако дође до дубоке проме-не у људском срцу” (Fromm, 1979: стр. 161). При томе Фром под „људским ср-цем” подразумева карактерну структуру човека, али се иначе стиче утисак да, пи-шући о „срцу”, он пише и о духу, духовним квалитетима људског бића.

У сваком случају, Фром је свој хуманизам уткао и у теорију о друштвенимкарактерима, односима асимилације и социјализације, и тиме дао (најмање) дво-струки допринос науци: повезујући карактерну структуру са друштвеним окру-жењем и скрећући пажњу на човекове потенцијале, као и истинску потребу сва-ког људског бића да их оствари – у једном бољем друштву.



Сузуки, Даисетс и Фром, Ерих (1964). Зен будизам и психоанализа [Превео Бранко Ву-чићевић]. Београд: Нолит.

Требјешанин, Жарко (2000). „Фромово хуманистичко схватање религије”. У: Бићетекао богови, Фром Ерих. Београд: Клио.

Fromm, Erich (1978). Револуција наде [Превела Јелка Имшировић]. Београд: Графос.Fromm, Erich (1979). Имати или бити [Превео Гвозден Флего]. Загреб: Напријед.Fromm, Erich (1985). Умијеће љубави [Превео Хрвоје Лисински]. Загреб: Напријед.Fromm, Erich (1986а). Ауторитет и породица [Превео Љубомир Тадић]. Загреб: Напри-

јед, Београд: НОЛИТ.Fromm, Erich (1986б). Анатомија људске деструктивности I [Превели Гвозден Флего и

Весна Марчец-Бели]. Загреб: Напријед, Београд: НОЛИТ.Fromm, Erich (1986ц). Анатомија људске деструктивности II [Превели Гвозден Флего

и Весна Марчец-Бели]. Загреб: Напријед, Београд: НОЛИТ.Fromm, Erich (1986д). Бекство од слободе [Превели Слободан Ђорђевић и Александар

И. Спасић]. Загреб: Напријед, Београд: НОЛИТ.Fromm, Erich (1986е). Човјек за себе – истраживање о психологији етике [Превео Хр-

воје Лисински]. Загреб: Напријед, Београд: НОЛИТ.Fromm, Erich (1986ф). Здраво друштво [Превеле Загорка Голубовић и Анђелија Тодо-

ровић]. Загреб: Напријед, Београд: НОЛИТ.Фром, Ерих (1996). Психоанализа и религија [Превела Весна Шијакоић]. Подгорица: Ок-

тоих.


Saduša F. Redžić

PERSONALITY, TEMPERAMENT AND CHARACTER IN ERICH FROMM’S THEORY2

SummaryThe character of the man is the substitute for instincts that animals have. In reality char-

acters are not found in pure form, as specified orientation, but as a mixture of types. The socialcharacter of Fromm has an ethical and heuristic importance. Human passions are rooted incharacter and are a way to give meaning to existence, to respond to the human existential sit-uation. If we are not able to responde through the love, then, in the absence of, we turn to de-structiveness. According to Fromm, the most important goal of society should be humandevelopment. He lays down a rational belief in critical thought coupled with love of life. Al-though the development of personality is largely determined by social structure, Fromm con-cludes it is not entirely passive, that a man has the opportunity, space and power to use hesmind to react to the alienation and inhumane living conditions. Through analysis of the socialcharacter From is giving a kind of critique of modern, market-oriented society, based on theprinciples of humanistic ethics.

Key words: Erich Fromm, character, religion, assimilating relations, socialization rela-tions.

2 Рад je примљен 13. септембра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку РедакцијеЗборника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 316.1:303.446ИД: 195686668Прегледни рад

АСС. ИВАН М. БАШЧАРЕВИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за социологију

У ПРИЛОГ ЗНАЧАЈУ РАЗВОЈА УПОРЕДНОГ МЕТОДА У СОЦИОЛОГИЈИ2

Сажетак. Значај упоредног метода у друштвеним истраживањима данас гото-во да и није споран. У савременој социолошкој литератури постоје бројни радови којиуказују на коришћење овог социолошког (и не само социолошког) метода. Поред тога, умеђународним анкетним истраживањима и у оквиру упоредно-историјских проучавања,већ дужи период постоји традиција бављења проблематиком усавршавања упоредног ме-тода у истраживању друштвених појава. Овај текст замишљен је као један прилог допри-носу схватања значаја упоредног метода у савременим друштвеним истраживањима. Ко-рисност примене упоредног метода увиђали су и класици социологије, К. Маркс, Е.Диркем и М. Вебер, па чак и много раније Конт. Њихови радови (са изузетком Конта), ипоред многобројних критика које се најчешће крећу у правцу недостатка поуздане и си-стематске изворне грађе, изузетан су допринос у истицању значаја и примене упоредногметода. Е. Диркем је међу првима чак покушао да одреди његов епистемолошки значај.Критичари њихових дела, ипак, недовољно узимају у обзир оновремена ограничења, на-рочито у стандардизацији и неразвијеној класификацији прикупљених података. Периодшездесетих година означио је да након краћег застоја следи поновна афирмација и усавр-шавање упоредног метода у друштвеним истраживањима. Томе су у великој мери допри-неле критике класичних схватања о овом методу, али и готово „лажни спор” између при-сталица квалитативне и квантитативне методологије. Учињено је доста у погледустандардизације упоредног метода, али и искуствених обавештења, усавршавањем сред-става за класификацију и мерење и савремених техничких средстава помоћу којих је мо-гуће постићи једноставније прикупљање и обраду упоредивих података. Усавршавањем

1 [email protected] 2 Рад је написан у оквиру пројекта Косово и Метохија између националниг идентитета и

евроинтеграција (бр. III 47023), који је одобрило и финансира Министарство за просвету и наукуРепублике Србије.


ове методе отклонили би се и недостаци који су пратили упоредна истраживања у ранијемпериоду, као на пример, непотпуност и непоузданост извора, фрагментираност грађе, изчега произилази и некритичка анализа података.

Кључне речи: упоредни метод, класична схватања, савремена схватања, развој,основне карактеристике.

„Упоредна социологија није посебна грана социологије, већје то сама социологија, уколико престаје да буде чисто описна и тежида схвати чињенице.”

Емил Диркем

Познато је да тражење узрочно-последичних веза представља примарни за-датак научног сазнања. Основне методе научног мишљења и истраживања удруштвеним наукама јесу: аналитичке основне методе (метода анализе, методаапстракције, методе специјализације, дедукција као основна метода научногсазнања); синтетичке основне методе (синтеза, конкретизација, генерализација ииндикација). Поред ових, у научном истраживању врло су значајне опште научнеметоде у друштвеним наукама (хипотетичко-дедуктивна метода, статистичка оп-ште научна метода, опште научна метода моделовања, аксиоматска метода, ана-литичко-дедуктивна метода и компаративна метода)3 (уп. Милосављевић, Радо-сављевић, 2006: стр. 200–284).

Што је појава која се испитује сложенија, теже је и открити узроке који јеусловљавају. Због специфичности друштва, где је спектар неопходних и довољ-них услова веома велики, постоје тешкоће у одређењу каузалних веза. То је и ра-злог зашто је упоредни метод можда најприкладније аналитичко средство припроучавању друштвених појава, јер је његовом адекватном применом могућедоћи до научних сазнања о друштву, која би имала довољан степен општости. По-ред тога, ова метода нам омогућава и да се проширивањем искуственог оквирареализује замисао о квазиексперименталном нацрту, истраживањима која омогу-ћавају досезање кључних детерминанти које условљавају неку појаву.

Стога се намеће питање: шта подразумева упоредни метод, односно, којису домети и задаци његове примене? Критикујући поистовећивање упоредног ме-тода и поређења као мисаоне радње, В. Милић изводи следећи закључак:

„Упоредни метод се може дефинисати као настојање да се одређена дру-штвена појава или друштво у неком свом комплексном облику проучавају усвим својим или бар у што многобројнијим различитим облицима, који наста-ју услед различитих друштвено-историјских и природних услова” (Ми-лић,1996: стр. 657).

3 Видети опширније у нав. делу.

Иван М. Башчаревић: У прилог значају развоја упоредног метода у социологији 417

Исти аутор даље додаје – „… ова тежња да се испита цео искуствени распон ква-литативних облика и квантитативних ступњева одређене појаве, а не општа миса-она операција поређења, јесте специфична особина упоредног метода” (исто: стр.657). С. Андрески одређује упоредни метод на следећи начин: „Поређења (вер-бална или нумеричка) улазе у сваку индукцију, али према општем прихватањуупоредни метод означава само она упоређења која користе податке из различи-тих друштава… а упоредна социологија није ништа друго до скуп идеја које се ти-чу најопштијих проблема друштвеног живота, каткад зване општа теорија, кат-кад упоредна социологија, јер поређења широког домета чине једини методпроверавања хипотезе која се односи на такве проблеме” (Андрески,1965: стр.66). Исти аутор такође наглашава да упоређивање нема за циљ само тражењесличности, већ и разлика, и да је једино на тај начин могуће открити узроке пра-вилности и њиховог одступања.

Како сматра Р. Нерол – „Развијање упоредног метода је водећи задатак на-ука које истражују понашање будући да се њиме утврђују не само правилностивеза већ и односи детерминације који могу бити блиски законским тенденција-ма” (Нерол, 1968: стр. 243).

Према В. Илићу:

„Примена упоредног метода подразумева систематско и контролисано ис-питивање сличности и разлика облика или варијетета појединих друштвенихили културних појава, у складу са претходно развијеним теоријским прет-поставкама и с циљем откривања чинилаца с претпостављеним узрочним деј-ством” (Илић, 2006: стр. 13).

То даље подразумева, како закључује В. Илић, да се – „контрола релевантнихфактора остварује у складу са канонима Милове логике експерименталног истра-живања, али упоредни метод није, за разлику од експеримента, оперативни ана-литички поступак. Зато примена овог поступка изискује крајње обзиран односпрема тзв. оповргавајућим случајевима” (исто: стр. 13).

Који су задаци упоредних истраживања? Како наводи В. Милић: „… задациупоредног метода деле се у две групе. У прву групу спадају системско описивањеразличитих облика глобалних друштава и појединих друштвених појава, а у дру-гу њихово објашњење” (Милић, 1996: стр. 657).

Исти аутор своја даља разматрања о упоредном методу развија у правцукритике Контових и Диркемових схватања овог метода. Критикујући Конта да јеограничио употребу упоредног метода прилагодивши га својој теорији о „три ста-дијума у развоју друштва”, према којој овај метод има два задатка: прво, да пока-же мање развијеним друштвима њихов развојни пут, и друго, да утврди узрокезбог којих се сва друштва не развијају истим темпом, В. Милић закључује –

„Конта су интересовали првенствено општи и јединствени закони развојачовечанства, а он је био убеђен да је те законе открио и објаснио у својој тео-рији о основним фазама историјског развоја. Упоредна истраживања имају


због тога у његовој методологији врло ограничену улогу. Она треба да послу-же за испитивање ранијих фаза у друштвеном развоју, и затим помоћу њихтреба да се утврде особени, али ипак, другостепени узроци због којих се раз-вој свих друштава није кретао подједнаком брзином по општем заједничкомразвојном историјском путу” (исто: стр. 75).

На тај начин Милић своја схватања о упоредном методу приближава Диркему.4 Разматрајући укратко савремена схватања и домете развоја упоредног ме-

тода, В. Илић сматра да се она крећу у домену „… ширења извора и начина при-купљања података” (Илић, 2006: стр. 15), јер је, како овај аутор сматра, минулипериод представљао фазу у којој је главну улогу у прикупљању података ималаанкета. Поред критике извора и начина прикупљања података, најновија на-стојања у развијању примене упоредног метода усмерена су и на:

„… тзв. контекстуализацију упоредних студија, при чему се пажња усред-сређује на истраживачко уклапање упоредно посматраних сличности и разли-ка у њихове шире друштвене и културне контексте. Ово настојање појачаваинтердисциплинарни и мултидисциплинарни карактер социолошког упоред-ног метода, снажније га повезује са другим аналитичким поступцима и, пер-спективно, изискује чвршћу интеграцију постојећих методолошких и теориј-ских традиција у савременој социологији” (Исто: стр. 15–16).

Стварање искуствене евиденције у упоредним истраживањима

Може се, дакле, закључити да последњих деценија, приликом разматрањао употреби и развијању поступка примене упоредног метода, доминирају следећизадаци, који се у најкраћем могу свести на: стварање јединствене базе податакакоја би се користила у упоредним истраживањима5, стварање општег системакласификовања друштвених показатеља, чијом стандардизацијом се омогућавају

4 Прихватајући Е. Диркемову поделу упоредних истраживања, он износи став о три нивоаупоредних истраживања, и то: 1. истраживања у истом друштву, 2. истраживања у различитимдруштвима истог друштвеног типа, и 3. свеопшта поређења која се у начелу односе на сва историјс-ки позната друштва. Међутим, прихватајући Е. Диркемову поделу упоредних истраживања, В. Ми-лић се ипак ограђује у односу на схватање прва два нивоа која се односе на проучавање актуелнихструктуралних стања, и сматра да се то проучавање може проширити и на испитивање развојнихпроцеса у којима су настале структуралне разлике (уп. Милић,1996: стр. 662–663).

5 Главна замерка упоредних истраживања у XIX и почетком XX века била је управо „у не-достатку поуздане и систематске изворне грађе. Стога се крајем прошлог века (XIX века, прим. И.Б.), јављају и први покушаји да се изграде појмовни, методолошки и организацијски оквири при-купљања искуствених обавештења за упоредно проучавање развијених друштава. Ова настојањадобијају свој најпотпунији израз тридесетих година овог века (XX века, прим. И. Б.) у радовима Џ.П. Мардока. Године 1936. он је започео са групом сарадника изградњу Cross Cultural Survey-a, изкога је 1937. године израстао систем података познат под називом Human Relations Area Files(HRAF), или Јелска документација. HRAF сачињавају два подсистема. Први подсистем представљапредметни регистар (разни аспекти друштвеног живота разврстани су у 710 категорија), у другомподсистему извршена је класификација друштвених заједница према регионима и културним обла-стима” (Дрезгић, 1986: стр. 163).


међународна поређења података, интензиван развој теоријског оквира који биусмеравао оваква истраживања, и однос између квалитативних и квантитативнихприступа у упоредним истраживањима (уп. Илић, 2006: стр. 16).

Постојали су покушаји да се прва два задатка реше тзв. Јелском документа-цијом. Међутим, како сматра Н. Дрезгић –

„HRAF је изграђен на основу постојеће етнографске литературе и управона тој чињеници је заснован један део критика6 овог система података. Џ. П.Мардоку се, наиме, замера што је користио етнографску литературу неуједна-ченог обима, квалитета и насталу у истраживањима разних теоријских при-ступа. Критике су упућене и на рачун узорка, због тога што није коришћен нислучајан ни стратификовани узорак, већ су друштва укључивана у узорак уко-лико је о њима постојала одговарајућа етнографска грађа тј. етнографске мо-нографије. Најзад, критикује се и непостојање поузданих критеријума на ос-нову којих би се друштва и културне творевине сврставале под одређене кате-горије” (Дрезгић, 1986: стр. 163–164).

Према Д. Мркшићу,

„У статистичким истраживањима на упоредном нивоу питање језичкееквивалентности добија изузетан значај. Управо због еквивалентности значе-ња јавља се велики број грешака, јер се научна обавештења добијају у разли-читим језичким и културним срединама” (Мркшић, 1969: стр. 134).7

Поред тога,

„постоји [и] проблем недовољно развијеног појмовно-хипотетичког окви-ра за свестраније социолошко проучавање глобалних друштава, а који бипредстављао основу за прикупљање грађе. Несугласности и висок апстрактниниво постојећих социолошких теорија отежавају превођење појмова са тео-ријског на операционални ниво чиме би се постигла извесна сагласност о вр-сти нужних обавештења” (Исто: стр. 132).

Анализирајући однос између квалитативне и квантитативне оријентације,В. Илић закључује да се разлика најчешће своди на проверавање у квантитати-вним, односно на модификацију хипотеза у квалитативним упоредним истражи-вањима, и да она без намере да се потцени, није толико велика, и никако не можеупућивати на постојање две социолошке методологије (уп. Илић: стр. 371–372).

6 „Р. Маш разматра питање поузданости великх збирки података и анализирајући Јелску до-кументацију констатује да постоје две врсте грешака у њеној структури: грешке настале у процесуприкупљања информација и грешке настале у току класификације и систематизације од стране ре-дактора” (Мркшић, 1969: стр. 134).

7 „Р. Маш указује на нека решења којима се настоји смањити јаз између формалног и функ-ционалног значења. Фактори који условљавају неадекватност значења а тиме и резултата су двовр-сни: 1. непрецизност инструмената истраживања и улога испитивача, а и облици одговора испита-ника стварају већи део грешака ове врсте, … 2. неадекватност превода извор је једног дела грешака.Питање културе у којој је преводилац учио језик има значајно место у прецизности поређења” (Ис-то: стр. 134).


Јер, како истиче Б. Шешић, чак и методе које се изричито сматрају квалитати-вним (квалитативна анализа садржаја, биографски метод, студије случаја) најче-шће раде са одређеним квантификацијама, јер резултати њиховог спровођењаостају непотпуни у случају избегавања квантификација8 (уп. Шешић, 1980).

Из тог разлога У. Шуваковић с правом закључује „имајући у виду став ма-теријалистичких дијалектичара да свако научно истраживање мора бити пред-метно, заступа се становиште да је немогуће извести било какво квантитативноистраживање коме не би макар претходило утврђивање квалитета који се истра-жује. Пошто не може да се истражује ништа, већ увек само нешто, то значи да јенајпре неопходно прецизно утврдити (дефинисати) квалитет који се истражује, аи да би се то учинило неопходно је одговарајуће истраживање. У циљу методоло-шке коректности, стога би било најисправније постојећу дихотомију на квалита-тивна и квантитативна истраживања сматрати превазиђеном, и успоставити типо-логију научних истраживања на квалитативно-квантитативна (претежући еле-мент квалитативни) и квантитативно-квалитативна (претежући елемент кванти-тативни) истраживања, у зависности од тога који је елемент у истраживањудоминантнији, уз јасно констатовање чињенице о њиховој међузависности” (Шу-ваковић, 2011: стр. 420).

Мишљења су различита и код питања колики број случајева треба посма-трати у упоредној анализи. И ту се, такође, огледа разлика у схватањима при-сталица квалитативне и квантитативне оријентације у методологији друштвенихистраживања. Док Е. Диркем сматра да проучавање масовних појава представљаидеалну врсту података, поједине савремене присталице квалитативне оријента-ције истичу да при упоредном проучавању највише пажње треба посветити по-сматрању важнијих историјских догађаја, на пример, револуција. У оба случајасматра се да посматрање нетипичног догађаја може потпуније приказати специ-фичности појаве која се упоређује, за разлику од посматрања типичних или про-сечних случајева.

Поред тога поједини аутори сматрају да број случајева и није примаран уупоредном проучавању, већ да се треба усредсредити на начин њиховог комби-новања, јер узроци неке појаве најчешће нису идентични са узроцима који су иза-звали или изазивају проучавану упоредну појаву.

Дакле, може се рећи да постоји доминантан став, да се приликом стварањаплана упоредних истраживања мора водити рачуна о броју посматраних случаје-ва, на начин да тај број не буде превелик, али да је ипак довољно прихватљив, причему се никако не сме изгубити из вида и начин њиховог комбиновања (уп. Илић,2006: стр. 375–380). Према истом аутору, „просечни, девијантни или екстремнислучајеви могу се на различите начине користити у упоредним истраживањима.… некада је доста тешко разазнати шта треба да постане једним од случајева којиће бити посматрани у упоредном оквиру. Као јединица анализе некада се јавља

8 Видети опширније у Богдан Шешић, Општа методологија, Научна књига, Београд, 1980,стр. 62–65.


једна друштвена појава, посматрана релативно аутономно преко својих варијете-та, док се други пут пажња усредсређује на појаву уклопљену у њен контекст. Из-бор једног или другог решења најчешће зависи од општијег теоријског приступа.При томе употребљивост неке теорије као директивног становишта јесте врлосложено и сасвим посебно епистемолошко питање” (исто, 2006: стр. 380–425).

Међутим, како истиче А. Гордић, „побијање теорије не мора осујетити ње-ну хеуристичку атрактивност” (Гордић, 1998: стр. 175). У прилог таквом ставунаводи се пример марксизма, чије накнадно одбацивање није могло да засени ње-гове несумњиве доприносе у стварању новог појмовног апарата, богатим емпи-ријским истраживањима, и указивањем, на до тада неистражена и занемариванаподручја (уп. Илић, 2006: стр. 425).

Поред тога, веома је важно истаћи да развијеност и употребљивост некетеорије стоји у директној вези са стандардизацијом поступка проучавања упоре-дивих појава. У поступку стандардизације, значајно место припада и изради аде-кватних класификација. Адекватност класификација могуће је постићи и побољ-шањем квалитета изворних података. Овде се првенствено мисли на квалитати-вну оријентацију у методологији социолошких истраживања. Стандардизација сепостиже израдом стандардизованих мерила, или претварања квалитативних осо-бина проучаване појаве у језик бројева,9 што се најчешће решава употребом Бу-лових алгебри и компјутерских алгоритама. То омогућава да се добијени квали-тативни подаци упросте помоћу таблица истинитости, након чега се изводе мно-гострука поређења. Булове алгебре се, дакле, односе искључиво на податке уквалитативном облику.

Домети примене упоредног метода у делима социолошких класика

Значај примене упоредног метода у друштвеним истраживањима увиђао јеи К. Маркс. У својим истраживањима он се трудио да увек полази од конкретнихемпиријских чињеница, настојећи да своју теорију о друштву што непосреднијеемпиријски заснује. У прикупљању и класификовању искуствених података слу-жио се документима, званичном статистиком, посматрањем и другим методама.Његова методологија је изразито дијалектичка са богатом искуственом евиден-цијом. Извори података које Маркс користи у својим истраживањима, могу се по-делити у две групе10.

К. Марксова тежња да своју теорију о друштву што непосредније заснује наемпиријским чињеницама, како сматра М. Богдановић, огледа се у његовом ставу– „да би се стварно кретање изложило на одговарајући начин, да се продуктивноконзумира, теоретски има за претпоставку и сазревање самог предмета проуча-вања” (Богдановић, 1994: стр. 181). Поред „сазревања предмета”, ради адекват-нијег проучавања, потребно је да се створе и одређене методолошке погодности.

9 Видети опширније у Илић, 2006: стр. 395–400.


А „са становишта предмета и циљева Марксовог истраживања ова два услова сусе стекла у Енглеској… [и] она постаје друштвени оквир, главна илустрација затеоријско излагање… само зато што је класични представник капиталистичкепроизводње и што једино она има непрекидну званичну статистику о стварима окојима је реч” (исто: стр. 182). Резултати до којих Маркс долази у проучавањуЕнглеске, непрекидно проширује и проверава у упоредном оквиру, прво земаљаевропског континента, а потом САД и Русије (уп. исто: стр. 183).

Крајњи циљ „Марксовог упоредног проучавања друштвеног развоја… би-ла (је) провера његовог објашњења настанка капитализма” (Илић, 2006: стр. 40).К. Маркс, наиме разликује две врсте закона, опште који би важили за све дру-штвено-економске формације и посебне, који важе само у оквиру једне друштве-но-економске формације. Он долази до закључка да ови други, својом нужношћу,условљавају да сва друштва у оквиру исте друштвено-економске формације про-лазе исти развојни пут, што значи да развијена земља показује мање развијенојземљи изглед њене сопствене будућности. Таква теоријско-методолошка ограни-чења наводе К. Маркса на закључак да примена упоредног метода у откривањупосебних закона није нужна, већ се то решава применом апстрактно-аналитичкогоквира, који је у његовом случају Енглеска тога доба (уп. исто: стр. 47–48).

Дакле, „покушаји упоредних истраживања које је Маркс извео или наме-равао да предузме имали су, међутим, махом другоразредну улогу…” (исто:стр. 48). На тај начин се К. Маркс у схватању о значају коришћења упоредног ме-тода можда највише приближио О. Конту, иако између њих постоје суштинскатеоријско-методолошка и идејно-идеолошка неслагања. Па ипак, ако се имају увиду оновремена ограничења, пре свега у квалитету доступне грађе а затим и устандардизацији и неразвијеној класификацији прикупљених података, постајејасније зашто упоредни метод у К. Марксовом проучавању друштва, није могаобити потпуно разрађен.11

10 Прву групу извора чини социјална статистика, која је уједно и највећи део искуственеграђе Капитала, и њу чине тзв. званичне публикације:

– пописи становништва,– документација пореске управе,– витална статистика,– пописи доњег дома парламента, које је К. Маркс изразито поштовао и чак сматрао непри-

страсним, а то су: извештаји фабричких инспектора, извештаји о народном здрављу, извештаји ко-мисија за запошљавање деце,

– плаве књиге, тј. документација министарства иностраних послова,– фабричко законодавство и– листови и часописи.Други извор података, које К. Маркс користи у свијим истраживањима, мање је обиман, али

за његов рад свакако користан, а то су преписке, односно писма његових сарадника (уп. Богдановић,1994: стр. 179–203). Битно је напоменути да К. Маркс често наводи када му недостаје изворних по-датака, и током истраживања се критички односи према постојећим подацима, указујући на обманекоје се могу вршити помоћу статистике, на начин да пружају погрешну слику о појавама (уп. исто:стр. 179–203).

11 Видети опширније у нав. делу.


Е. Диркем сматра, да идеје и етичке вредности настају спонтано и преду-слов су нормалног друштвеног живота. Идеје и етичке вредности су основ колек-тивне свести, која је супротстављена индивидуално-психолошкој свести поједин-ца, и принудна је у односу на њих; „Неки од судова које на тај начин прихватајусви грађани показују, осим тога, двоструко својство – односе се на начин посту-пања и обавезни су. Они врше неку врсту утицаја на воље које осећају као да супринудне да им се повинију” (Е. Диркем, цит. пр. Мимица, 2007: стр. 34). Колек-тивна свест почива на солидарности која се јавља у различитим облицима, а нај-чешће у два основна типа – механичкиј и органској солидарности. Ова два типасолидарности одговарају и двема морфолошким структурама друштва, и све се удруштву развија у зависности од стања друштвене морфологије. Тако, премаДиркему, постоје и два основна типа друштва – друштво механичке солидарностии друштво органске солидарности. Главни су облици испољавања колективнесвести, према Е. Диркему, правни систем, етичка схватања и етичке норме, рели-гија, политички систем, уметност и обичаји једнога друштва. Е. Диркем то јаснокаже –

„Наиме, ако се можда и може оспорити да се све друштвене појаве без изу-зетка намећу појединцу споља, изгледа да такве сумње не може бити када јереч о религијским веровањима и обичајима, моралним правилима, безброј-ним правним прописима, то јест о свим најизразитијим манифестацијама ко-лективног живота” (Е. Диркем, цит. пр. Мимица, 2007: стр. 75).

Према Е. Диркему, социологија је нужно упоредна наука12 (уп. Диркем,1963: стр. 123). Како истиче В. Милић, „Диркем је, међутим, био убеђен да се наупоредном плану решавају сви основни теоријски задаци социологије, јер се самоупоређујући појаве у разним друштвима може открити оно што је у њима зајед-ничко, као и оно што утиче да оне у разним друштвима добијају врло разноликеоблике, различиту учесталост и да се развијају у различитим правцима. Стога јеДиркемово проучавање узрочности уклопљено у упоредни истраживачки при-ступ” (Милић, 1996: стр. 127). Према В. Илићу, „особености Диркемовог допри-носа развоју упоредних истраживања најбоље се могу уочити преко анализе ње-гових најзначајнијих истраживачких радова…” (Илић, 2006: стр. 164).

12 У практичној примени, Е. Диркем види најдубљи смисао бављења социологијом. На вишеместа он то јасно и каже. Пошто је у својој уводној речи студентима курса друштвене науке објас-нио којој категорији слушалаца је намењен његов курс, Е. Диркем наводи: „Али, осим тога она мо-же имати благотворан утицај и на практичан живот. Живимо у земљи која не познаје другог госпо-дара до јавно мњење. Да тај господар не би постао неразуман, нужно га је просветлити, а како аконе науком” (Е. Диркем, цит. пр. Мимица, 2007: стр. 39). Такође, и у делу О подели друштвеног ра-да, француски социолог истиче: „Али из тога што ми пре свега намеравамо да проучавамо ствар-ност, не проистиче да се одричемо жеље да је поправимо – сматрали бисмо да наша истраживања незаслужују ни један час труда ако би им сврха била чисто спекулативна. Ако ми брижљиво одвајамотеоријске проблеме од практичних проблема, разлог томе није да бисмо ове последње занемарили– ми то, напротив, чинимо како би се дошло у положај да их боље решимо” (Диркем, 1972: стр. 78).


О значају Е. Диркемових истраживања, мишљења су подељена. Док поједи-ни аутори покушавају да умање његов допринос социолошкој методологији, дру-ги тај допринос сувише наглашавају. На пример: „Р. Марис сматра да је Само-убиство још увек не само најбољи пример проучавања самоубиства, већ социо-лошке студије уопште, а Р. Мертон да се ради о једном од најбољих примерасоциолошког истраживања неке друштвене појаве које је икада изведено” (Раду-ловић, 1997: стр. 9). Према Е. Диркему, најужи делокруг упоредних истраживањајесте једно конкретно друштво. Поред тога, он сматра, да што је нека појава сло-женија, то је ради њеног објашњења потребно испитивати њене облике и развој увећем броју различитих друштава. Зато је по његовом схватању, социологијаупоредна наука, која се не може ограничити на проучавање једног друштва илиједног његовог типа, већ она мора проучавати друштво у свим његовим развојнимфазама, и узимајући у обзир читав његов развој може одговорити на своја основ-на теоријска питања (уп. Диркем, 1963: стр. 121–123).

Када говоримо о социолошким класицима и њиховим схватањима о зна-чају примене упоредног метода у проучавању друштва, немогуће је изоставитидопринос М. Вебера. Он сматра да не постоји неки објективни критеријум изборапредмета истраживања, и да приликом његовог избора истраживач полази одвредности – (и) „једино с вредносног становишта се може оценити шта је у бес-крајно сложеној друштвеној стварности у сазнајном погледу важно и интересант-но и на шта треба да се усмери истраживање” (Милић, 1996: стр. 158). Изборпредмета али и његово теоријско објашњење зависе у друштвеним наукама одвредности, али и од садржаја културе. Међутим, немогуће је постићи један општии хијерархијски организован систем вредности, зато што је стварност ирационал-на, и људи водећи се крајње ирационалним поривима заузимају своја вредноснастановишта, која се због тога и неминовно сукобљавају.

У М. Веберовој методологији веома важно место заузима разумевање.13

Научно објашњење се заснива на извођењу појединачних појава из неког општегтеоријског становишта, односно на неким општим знањима о одређеној врстипојава. Овде научне теорије и научни закони имају улогу општости, односно слу-же као главно средство за објашњење појединачних случајева. Разумевање је је-дан потпуно другачији вид приступа одређеној појави, које се састоји у сазнањуунутрашњег смисла и значења неке појаве.

И научно објашњењe и разумевање су, према М. Веберу, подједнако важ-ни.14 Ако се научно објашњење састоји у откривању узрочних односа, разуме-

13 Видети опширније у Вебер,1976.14 Према Веберу, разумевање може бити:– рационално, заснива се на интелекту и – ирационално, а заснива се на способности уживљавања.Свако научно сазнање путем разумевања треба да задовољи следеће критеријуме:– да буде смисаоно адекватно и– узрочно адекватно. Социолошко разумевање и објашњење морају да задовоље оба ова

критеријума (уп. Исто: стр. 4–15).


вање смисла и значења одређене појаве може само да олакша њено објашњење, ане да га и у потпуности замени. Зато је, „социологија… наука која хоће да разумеи тумачи друштвено делање и тиме објасни оно што је узрочно у његовом току ињеговим последицама. При томе „делање” треба да значи људско понашање (би-ло спољашње, или унутрашње чињење, уздржавање од радње или трпљење), акоонај или они који делају повезују с њим неко субјективно значење… [А] „дру-штвеним” делањем треба да се назива такво делање које се по смераном значењуонога или оних који делају доводи у везу са понашањем других и у свом току јеоријентисано према овоме” (Вебер, 1976: стр. 3–4). У М. Веберовој методологијипоред научних закона и научне теорије, веома важно средство које служи за обја-шњење друштвених појава јесу идеални типови. Како сматра М. Вебер,

„једна иста историјска појава може нпр. у једном од својих саставних дело-ва по својој природи да буде ’феудална’, у другом ’патримонијална’, даље уједном ’бирократска’, у другом опет ’харизматска’. Да би се под тим речимаподразумевало нешто недвосмислено, социологија, са своје стране, мора даствори чисте (’идеалне’) типове таквих творевина које показују консеквентнојединство што потпуније адекватности значења, али те творевине су управо уовом апсолутно идеалном чистом виду у стварности можда исто толико реткеколико је то и нека физичка реакција која је прорачуната уз претпоставку ап-солутно празног простора. Социолошка казуистика је могућа само уз помоћчистог (’идеалног’) типа” (Исто: стр. 14).

Према томе идеални тип је у извесном смислу идеализација којом се пока-зује како би изгледало неко друштвено делање или неки друштвени облик кадаби његов смисао дошао до пуног изражаја. У стварности, под утицајем низа чини-лаца, друштвени облици и друштвена делања, више или мање одступају од свогосновног смисла, односно идеалног типа. Идеални тип је стандард за утврђивањеколико и у којим правцима од њега одступају поједини конкретни случајеви по-нашања. Најважнији поступак изградње идеалних типова састоји се у покушају дасе неко друштвено делање замисли на што рационалнији начин, а појам рацио-налног најчешће се схвата у циљно-рационалном смислу (уп. Милић, 1996: стр.170–171).

У своји радовима, М. Вебер у великој мери користи упоредна истражива-ња, и већина његових идеалних типова управо и настаје на основу најшире упо-требе упоредног метода. У његовим истраживањима постоји веома широк спек-тар искуствених обавештења, и перманентна критика извора из којих она наста-ју.15 М. Веберов начин примене упоредног метода најбоље се може описати напримеру Кине, у Сабраним списима о социологији религије. Како наводи В.Илић,

„У Веберовом огледу о Кини стално наилазимо на поређења са другим кул-турама и епохама. Та поређења нису случајна, већ су битна за Веберову мето-

15 Видети опширније у Илић, 1996: стр. 259–281.


дологију: да би одредио степен вероватноће својих хипотеза, Вебер је сматраода је неопходно упоређивање великог броја историјских и савремених до-гађаја помоћу ’мисаоног експеримента’” (Илић, 1996: стр. 290–291).

Надаље,

„… после бављења протестантизмом… у наредним томовима Веберовихстудија о конфучијанизму, хиндуизму и јудаизму, прво се даје слика друштве-не структуре посматраних култура, а онда се истраживачка пажња усредсре-ђује на велике верске иноваторе, односно на доба религиозне креативности…Занимљиво је да Вебер испитивање везе између верске привредне етике идруштвено-економских претпоставки настанка модерног капитализма (илињиховог одсуства), већ у студији о конфучијанизму и таоизму структуришедругачије него у радовима о протестантској етици. У испитивању Кине он по-чиње са анализом друштва, а тек касније уноси у разматрање специфично вер-ске чиниоце” (Исто: стр. 291–292).

Упоредни метод у М. Веберовом схватању замењен је „мисаоним експери-ментом”. При томе је поступак индуктиван, што је и пракса упоредних истражи-вања, а посматрају се више или мање слични случајеви у којима је одређени чи-нилац више или мање присутан. Идеални типови на тај начин омогућавајупоређења, а јављају се и као издвајање и сучељавање контраста, или варијететапосматраних појава (уп. Исто: стр. 292–308).

Поједини аутори (на пример Рот), интерпретирајући почетна поглављаПривреде и друштва, сматрају „да социологија формулише типске појмове и датрага за општим правилностима, а да историја, напротив, трага за узрочном ана-лизом индивидуалних акција, структура и личности које имају културно значење.Другим речима, социолошко истраживање је први корак ка потпуној историјскојанализи културе. Неки други коментатори, као В. Момсен [сматрају да је, прим.И. Б.] Вебер слагао парцијалне у општи оквир идеалних типова да би дошао допотпунијег историјског знања о култури…” (Исто: стр. 313). … Новији комента-тори имају своја мишљења. Тако П. Берк пише да је М. Вебер „избегавао терминеволуција али да је светску историју видео као постепени иреверзибилни тренд касложенијим и имперсоналним облицима организовања” (Исто: стр. 319). Билокако било, остаје непобитна чињеница да је М. Вебер, можда више од свих кла-сичних социолошких мислилаца употребљавао и разумео значај упоредног мето-да у друштвеним истраживањима.

Уместо закључкаАнализа развоја упоредног метода у овом тексту, не почиње случајно изла-

гањем савремених схватања и проблема. И поред низа нерешених проблема, са-времена методологија социјалних истраживања, у извесном смислу, стоји коракиспред у односу на класике. Међутим, као што је и приказано, ни класична схва-тања примене упоредног метода нису истоветна. Наиме, пошто је био убеђен да


је његова теорија о друштву коначна, О. Конту не преостаје ништа друго осим даи методологију прилагоди таквој коначној теорији. Из тога директно произилазии његова ограничена употреба упоредног метода. За разлику од њега К. Маркс једалеко више истраживач. Ипак, остаје чињеница да се осим почетних оптимисти-чних обећања у погледу употребе упоредног метода, његова истраживања огра-ничавају на примену апстрактно-аналитичког поступка, у коме је упоредна ана-лиза само помоћно средство. Међутим, за разлику од О. Конта, К. Маркс је у томпогледу корак испред, јер се не задржава само на мисаоним рефлексијама о ко-рисности употребе упоредног метода, као што то ради његов претходник. Али,имајући у виду оновремена ограничења у погледу доступности и стандардизацијеискуствене евиденције, али и сазнајних ограничења која проистичу из његоветеорије о друштву, не треба да изненађује чињеница да су К. Марксова упореднаистраживања упрошћеног карактера.16

Чини се да увиђање правог значаја упоредног приступа појавама долази текса Е. Диркемом, и он је у том погледу одмакао далеко више него његови претход-ници. Увидевши да се једино упоредним методом може постићи сазнање општихи универзалних закона који владају међу појавама, Е. Диркем и социологију про-глашава упоредном науком. Оно што је у извесној мери ограничавало почетниполет овог мислиоца, јесте позитивистичка традиција друштвеног конформизмаи подређености науке друштвеној пракси.

Ту дилему, како се у почетку мислило, могао је да реши М. Вебер. Далековише идеолошки слободан, и у почетку наслоњен на методолошку традицијуисторизма, која као сазнајни циљ није имала спољашње приступање појави управцу откривања њене узрочности, М. Вебер је у теоријско-методолошком по-гледу обећавао нешто потпуно ново. Осим откривања узрочних веза, и споља-шњег приступа појавама, разумевањем њиховог унутрашњег смисла, могло седоћи до потпунијег сазнања. Остаје неоспорна чињеница да је М. Вебер у великојмери у томе и успео. Треба нагласити да су

„основно аналитичко средство Диркемових упоредних истраживања типо-ви друштва, док код Вебера та улога припада идеалним типовима. Вебероваепистемолошка анализа мири комплексност и општост показујући да оне уидеалним типовима служе комплементарним циљевима. Диркем ове исте су-протстављене ставове мири једним онтолошким аргументом о друштвенимтиповима који далеко превазилазе једноставне тврдње о униформности илиразличитости друштвене организације” (Реџин-Зејрит, 1983: стр. 732).

Међутим, основна замерка коју истичу каснији критичари М. Веберовог рада,стављена је управо на његову (а)историчност. Како сматра Н. Дрезгић, „Вебер себавио упоредним проучавањем великих религија и цивилизација, користећи при-том само постојеће историјске изворе” (Дрезгић, 1986: стр. 161).

16 Видети опширније у Илић, 2006.


Било како било, и Е. Диркемова и М. Веберова упоредна истраживања, увеликој мери представљају парадигму употребе упоредног метода.

После краткотрајног застоја период шездесетих година XX века, и касније,означио је корак напред у погледу развоја и примене упоредног метода у дру-штвеним истраживањима. Томе су у великој мери допринеле критике класичнихсхватања о овом методу, али и како сматрају поједини аутори (Илић, 2006), споризмеђу присталица квалитативне и квантитативне методологије. Учињено је до-ста у погледу стандардизације и упоредног метода, али и искуствених обаве-штења, усавршавањем средстава за класификацију и мерење и савремених тех-ничких средстава помоћу којих је могуће постићи једноставније прикупљање иобраду упоредивих података, пре свега статистичких, о најважнијим одликамапопулације, а потом и другим аспектима друштвеног живота.

Поред тога, „упоредним истраживањима се у новијим радовима17, најче-шће даје значајна улога у проверавању теорија” (Дрезгић, 1986: стр. 166). Ипак,„главни недостатак упоредних истраживања… јесте што се изводе на малим узор-цима, с великим бројем променљивих те није могуће успешно применити мате-матичко-статистичке поступке. Основно средство упоредних истраживања је сто-га, поступак систематске упоредне илустрације. Како зависним и независнимпроменљивим није могуће манипулисати ни директно ни математички, користисе поступак понављања” (Смелсер, 1973: стр. 53).

Међутим, иако се већина аутора слаже у погледу систематске упореднеилустрације као главног поступка упоредних истраживања, постоје несугласицепо питању савршености упоредног метода у односу на статистички метод. Н.Смелсер, на пример, сматра да су и упоредни и статистички метод само несаврше-не замене за експеримент, при чему је статистички метод боље средство „јер ус-пешније решава основне проблеме узрочне анализе – контролисање релевантнихпроменљивих и временског редоследа зависних и независних променљивих”…(Исто: стр. 53). Ч. Реџин, међутим, сматра другачије. Иако се слаже са Н. Смелсе-ром по питању систематске упоредне илустрације као главног упоредног поступ-ка, „наводи [и] неколико предности упоредног метода над статистичким. У осно-ви наведених предности јесте тврдња да се у статистичкој анализи, за разлику одупоредне, губи из вида сложеност појава, њихових узрочних сплетова, и сложе-ност и особеност сваког појединачног социо-културног система.18 Једном речју…статистички метод није погодан за поређење зато што се заснива на испитивањупроменљивих… док је упоредни метод заснован на свестраној анализи поједи-начних случајева…” (Дрезгић, 1986: стр. 168). Како сматра Д. Мркшић,

„посебна вредност упоредног метода испољава се у поступку објашњавањаутврђених веза. Могућност проверавања проучаване везе у различитим про-сторним и временским ситуацијама олакшава утврђивање детерминистичких

17 Овде се мисли на период 70-тих и 80-тих година XX века. Видети опширније у Дрезгић,1986.

18 Видети опширније у Исто, стр. 167.


односа и узрочности као посебног вида детерминизма. Узрочна и функцио-нална анализа допуњују се у упоредном истраживању” (Мркшић, 1969: стр.135).

Све до сада наведено наводи на закључак да се упоредна истраживања на-мећу као најефикасније средство које може надокнадити тешкоћу примене експе-римента у друштвеним наукама. Како сматра Н. Дрезгић, „основни значај упо-редно-историјских истраживања је дакле, у томе, што стварајући широкуискуствену евиденцију, пружају основу за поузданија теоријска уопштавања”(Дрезгић, 1986: стр. 159), и то нарочито приликом проучавања „оних друштвенихпојава које је (због разних друштвених препрека) тешко или немогуће проучава-ти уживо, у њиховом непосредном току” (Исто: стр. 159). Најзад, како ова аутор-ка даље истиче, „упоредна истраживања представљају погодан оквир за компле-ментарну примену најразличитијих поступака и приступа, што је од изузетногзначаја ако се има у виду сложеност друштвеног детерминизма” (Исто: стр. 159).

Усавршавањем ове методе отклонили би се и недостаци који су пратилиупоредна истраживања у ранијем периоду, као на пример, непотпуност и непоуз-даност извора, фрагментираност грађе, из чега произилази и некритичка анализаподатака. Иако је учињено доста, чини се да то није и довољно. С обзиром на зна-чај упоредног метода у социолошким истраживањима, и на чињеницу да могућ-ности једне науке у великој мери зависе од стања њене теорије и методологије,даљи напори на његовом усавршавању свакако имају смисла.


ANDRESKI, 1965: Andreski, S. (1965), The Uses of Comparative Sociology, Berkley and LosAngelos: University of California Press.

БОГДАНОВИЋ, 1994: Богдановић, М. (1994), Методолошке студије, Београд: Институт заполитичке студије.

BENOIT-SMULLYAN, 1982: Benoit-Smullyan, E. (1982), Социологија Емила Диркема и њего-ве школе, у H. E. Barnes (ур.), Увод у историју социологије, Београд: БИГЗ.

ВЕБЕР, 1976: Вебер, М. (1976), Привреда и друштво, Београд: Просвета.

ГИДЕНС, 1998: Гиденс, Е. (1998), Социологија, Подгорица: ЦИД.

ГОРДИЋ, 1998: Гордић, А. (1998), Наука, рационалност и историја, Лакатошева мето-дологија научноистраживачких програма, Београд: Институт за филозофију Фи-лозофског факултета Универзитета у Београду.

ДИРКЕМ, 1963: Диркем, Е. (1963), Правила социолошке методе, Београд: Савремена ад-министрација.

ДИРКЕМ, 1972: Диркем, Е. (1972), О подели друштвеног рада, Београд: Просвета.


ДРЕЗГИЋ, 1986: Дрезгић, Р. (1986), Новија схватања упоредног метода у социологији иантропологији, Социологија vol. XXVIII бр. 1–2, стр. 159–174, Београд: Институтза социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

ИЛИЋ, 2006: Илић, В. (2006), Упоредни метод у социологији, Зрењанин: Градска библи-отека Зрењанин.

ЛАМОН, 2005: Ламон, М. (2005), Историја социолошких теорија том I–II, Београд: За-вод за уџбенике и наставна средства.

МИЛИЋ, 1996: Милић, В. (1996), Социолошки метод, Београд: Завод за уџбенике и на-ставна средства.

МИЛОСАВЉЕВИЋ, РАДОСАВЉЕВИЋ, 2006: Милосављевић С., и Радосављевић И., (2006), Ос-нови методологије политичких наука, треће измењено и допуњено издање,Београд: Службени гласник.

МИМИЦА, 2007: Мимица, А. (2007), пр. Емил Диркем, Друштво је човеку бог, Београд:Институт за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

МРКШИЋ, 1969: Мркшић, Д. (1969), Новији покушаји развијања упоредног метода, Со-циологија, vol. XI бр.1, стр. 129–140, Београд: Институт за социологију Филозоф-ског факултета Универзитета у Београду.

NAROLL, 1968: Naroll, R. (1968), Some Thoughts on Comparative Method in CulturalAnthropology, у Blalock H., Blalock A., Methodology in Social Research, New York:McGraw-Hill Book Company.

РАДУЛОВИЋ, 1997: Радуловић, Д. (1997), Социологија самоубиства Емила Диркема, уДиркем, Е. (1997), Самоубиство, Београд: БИГЗ.

RAGIN, ZARET, 1983: Ragin Ch. Zaret D. (1983),Theory and Method in Comparative Research,у Social Forces 61, 731–753

SMELSER, 1973: Smelser N. (1973), The methodology of Comparative Analysis, у Osherson,W. (1973), Comparative Research Methods, 42–86.

ТРИПКОВИЋ, 1998: Трипковић, М. (1998), Социолошке теорије, Нови Сад: Филозофскифакултет Нови Сад.

ЦВЈЕТИЧАНИН, СУПЕК, 2003: Цвјетичанин, В., Супек, Р., (2003), Емил Диркем и францус-ка социолошка школа, Загреб: Наклада Љевак.

ХАРАЛАМБОС, 1989: Хараламбос, М., и ср.,(1989), Увод у социологију, Загреб: Глобус.

ШЕШИЋ, 1980: Шешић, Б. (1980), Општа методологија, Београд: Научна књига.

ШУВАКОВИЋ, 2011: Шуваковић, У. (2011), On exceending of division for qualitative andquantitative researches in contemporary scientific methodology, у Српска политичкамисао, број 4/2011. год. 18. vol. 34. стр. 395–420.

ШУШЊИЋ, 1999: Шушњић, Ђ. (1999), Методологија, Београд: Чигоја штампа.


Ivan М. Baščarević

IN SUPPORT OF THE IMPORTANCE OF DEVELOPMENT COMPARATIVE METHOD

IN SOCIOLOGY19

SummaryThe importance of comparative methods in social research is now almost non-debata-

ble. In contemporary sociological literature there are many papers that indicate the use of thesociological (and not only sociological) method. In addition, in international surveys carriedout in the comparative-historical studies, there is a long-term tradition of development issuesof comparative method in the study of social phenomena. This text is designed as a contribu-tion to understanding the contribution of important comparative method in contemporary so-cial research. Usefulness of comparative method became apparent to the classicists ofsociology - K. Marx, E. Durkheim and M. Weber, and even much earlier to Auguste Comtе.Their work (with the exception of Comte), despite many criticisms that are often moving in thedirection of a lack of systematic and reliable source material, has an outstanding contributionin terms of highlighting the importance and application of comparative method. E. Durkheimwas among the first to try to determine its epistemological significance. Critics of their ac-tions, however, do not sufficiently take into account the limitations of that age, especially inunderdeveloped standardization and classification of the data collected. The period of the six-ties marked that, after a short delay, following re-affirmation and development of comparativemethods in social research emerged. This was largely contributed by criticism of classical ide-as related to this method, together with the "fake controversy" between supporters of quanti-tative and qualitative methodology. A lot has been done in terms of standardization ofcomparative method and empirical information by training funds for the classification andmeasurement, and modern technical means by which it is possible to achieve a simple collec-tion and processing of comparable data. By improvement of these methods, the shortcomingsthat accompanied comparative research in the past would be eliminated, for example, incom-plete and unreliable sources and fragmented materials, resulting in non-critical and data ana-lysis.

Key words: comparative method, the classical concepts, contemporary concepts, devel-opment, main features.


ФИЛОЗОФИЈА

УДК:14 Платон ; 14 Парменид ; 111(38)ИД: 195686924Прегледни рад

ПРОФ. ДР ИРИНА Ј. ДЕРЕТИЋ1

Универзитет у Београду, Филозофски факултет

ПЛАТОНОВО „ОЦЕУБИСТВО” У СОФИСТУ

Сажетак. У овом раду ауторка настоји да преиспита утемељеност и ваљаностПлатонове критике Парменидове симплификоване монистичке онтологије, као и његовпојам небића. За разлику од Парменида, Платон уводи сложенију онтологију највишихродова и редефинише Парменидов појам небића као апсолутне негације бића. ПремаПлатоновом мишљењу, све ствари нису на исти начин, то јест оне имају различит онто-лошки статус. Поврх тога, Платон редефинише Парменидов појам апсолутног небића натај начин што га одређује као „разлику” или „другост” бића самог.

Кључне речи: Платон, Парменид, онтологија, биће, небиће, megista gene.

Оцеубиство је тешка реч. Митски топос убиства оца, који је у историјиљудске мисли претрпео бројне метаморфозе, у дијалогу Софист појављује се каопочетак Платонове расправе са Парменидом, чија је филозофија на његову соп-ствену имала великог утицаја. Чувајући се тежине, коју ова реч у себи носи, стра-нац из Елеје, носилац расправе у дијалогу, врло се опрезно дистанцира од поми-сли да је у питању било какво „оцеубиство”, а, у ствари, самим тим околишањемдаје за право многим читалачким сумњама у вези са размерама његове критике.

И доиста, Платон се у овом свом спису упушта у најрадикалнију критикуПарменидовог учења, која доводи до потпуног изокретања његове мисли. То ин-телектуално убиство „оца”, односно побијање кључних теза претходника, чинисе да је још убитачније и уверљивије од стварног оцеубиства, јер га чини „убица”хладне главе, мотивисан само тиме да дође до истине. Без страсти, временски

1 [email protected]


удаљен од противника, и, стога, с те дистанце спреман да се упусти у „безинтере-сно” побијање. „Филозофски убица” у Софисту „убија” зато што хоће показатида се мора доследно испитати заснованост учења великог учитеља Парменида, ка-ко би се на основу те критике дошло до бољих увида и решења. Циљ овог „оце-убиства” није пуко побијање туђег становишта, већ и „еманципација” од власти-тог елеатизма који је Платон заступао у дијалозима средњег периода.

Прастари мотив „оцеубиства” не представља странчев литерарни трик, већреч која најадекватније погађа карактеристике критике Платоновог странца изЕлеје. Критика може бити делимична, усмерена на појединачне тезе неког ауто-ра, а ова Платонова у Софисту карактеристична је по својој доследности тимешто доводи у питање Платонову онтологију у целини. Према модерној психоана-лизи „оцеубиство” се схвата као већ уочени архетип људског понашања, као по-четак еманципације и изградње властитости радикалним довођењем у питањеочевог ауторитета, а што парадоксално представља део нашег јаства, при чемупсихоанализа оставља отвореном разлику између имагинарног и стварног, инди-видуалног и начелног „оцеубиства.” У том контексту Платонова критика би семогла разумети као „самокритика”, или преобликовање неких властитих ставоваиз дијалога средњег периода, где се истинска бића, идеје, карактеришу као јед-ноставне, непокретљиве, ненастале, а то представља управо оно што Парменидназива знаковима бића. Све ово не имплицира да Платон у позном дијалогу Со-фист у потпуности одбацује своју теорију идеја.

Платоново „оцеубиство” није острашћено побијање филозофије великогпретходника, већ консеквентна критика једне онтолошке концепције, која се по-казује иманентно недоследном и, према његовом мишљењу, немоћном да решипроблем постојања лажног говора. Па ипак, Парменид је правилно уочио да по-стоји проблем око дефинисања небића, и самим тим немогућности одређивањаонога што кореспондира са лажним говором. Јер, шта је заправо лажан говор, аконе онај којим се тврди оно што није?

Циљ нашег рада јесте да утврдимо кључна места Платонове, логичкисуптилно спроведене критике Парменидове онтологије и да реконструишемо ипроценимо валидност Платонове властите концепције бића, која происходи изтемељног сучељавања са учењем претходника. Док је Едипово „оцеубиство”, узнакнадно трагично сазнање да је извршено над властитим родитељем, праћено докраја деструктивном „грижом савести”, од које се не може побећи, Платоново„оцеубиство”, артикулисано демитологизованим категоријалним апаратом Пар-менидове онтологије, нема за циљ критику саму по себи, већ одговор на питањекоја је исправна концепција саме реалности. Полазећи од основних, међусобноискључујућих појмова Парменидове филозофије као што су једно и мноштво,биће и небиће, Платон указује да се они морају испунити новим садржајем какоби се смислено разрешили бројни логички и епистемолошки проблеми.

Критика Парменида у Софисту2 jесте пример суптилно изведеног логич-ког побијања, које се развија корак по корак, при чему је критичар, у лику стран-

Ирина Ј. Деретић: Платоново „оцеубиство” у Софисту 437

ца из Елеје, спреман да своје извођење доведе у питање, уколико се испостави дањегова аргументација води у супротном правцу од првобитне интенције. У цели-ни посматрано, дијалог Софист са својим рафинираним логичким дистинкција-ма пример је консеквентно вођене филозофске расправе, у којој се проблем првоформулише, затим се заоштрава, да би се, уз мукотрпно и доследно преиспити-вање, дошло до резултата, био он негативан, као у апоретичком делу дијалога,или пак позитиван, као у одељку у коме Платон излаже властиту онтологију нај-виших родова.

Ова критика није мотивисана само разлозима онтолошке природе. Она, да-како, спада у Платоново разрачунавање са онтологијама претходника, како би сена основу критичког преиспитивања традиције конституисало своје становиште,које је сложеније и егзактније од учења старих онтолога. Чини се да тако развије-ну и радикално спроведену критику пре свега мотивишу узнемирујућа питањакоја су поставили Платонови актуелни супарници, софисти, које је – без обзирана каткада иронијски и пародијски начин разрачунавања са њима – узимао за оз-биљно, посебно њихову критику већ установљених и традираних појмова.

Платон указује на, prima facie, необичну повезаност софистичке и Парме-нидове филозофије. Наиме, софисти као „доследни”, најрадикалнији пармени-довци, извлаче парадоксални закључак о немогућности лажног говора полазећиод Парменидове тезе да биће јесте, а небиће није. Наиме, ако је биће све што је-сте, једино се оно и може рећи. Биће је управо оно што је истинито, а пошто се мо-же исказати само оно што јесте, а то је истинито, ergo, нема лажног говора. Дру-гим речима, софисте је узнемиравао следећи увид: уколико се истинит говор де-финише као говор који кореспондира са бићем, онда се лажан дефинише као онајкоји исказује небиће; али пошто се небиће не може мислити, ни исказати, како јетврдио Парменид, онда не постоји ни лажан говор, који би требало да кореспон-дира са небићем.

Поражавајућа последица оваквог резоновања јесте то да се онда губи свакикритеријум разликовања истинитог и лажног говора. Исто је рећи: „Нема лажногговора”, као и казати: „Нема ни истинитог говора”, с обзиром да се у многим слу-чајевима врло суптилна, вешто маскирана разлика између истинитог и лажног,оваквим софистичким одређењем до последњих консеквенци раствара и релати-визује.

Цела расправа, која чини оквир у коме се дешава „радња” дијалога Со-фист, настоји да укаже на бројне тешкоће, недоумице, мисаоне странпутице,скоро безизлазне, с којима се наша рефлексија суочава када треба да јасно разлу-чи стварност од привида, биће од небића, истину од лажи, па самим тим и софи-сту од филозофа. Критика елејске монистичке онтологије – мотивисана потре-бом да се на исправан начин одреди статус привида и лажи, ексклузивистички од-

2 У дијалогу Софист критика софистике се врши преко критике елеатизма, за разлику оддијалогâ раног и средњег периода Платоновог стварања.


баченим из парменидовске концепције бића – има за циљ да систематскиразреши проблеме који произилазе из те концепције реалности.

Платонова критика Појмови једног и мноштва, те њихов међусобни однос, представљају кате-

горијални оквир у коме се преиспитује Парменидова онтолошка концепцијастварности. У структуралном погледу сама критика се састоји из два апоретичкадела, те је, стога, можемо назвати апоријама у вези са небићем и бићем, што зна-чи да постоје неразрешиви проблеми са парменидовским тумачењем оба појма.Настојаћемо да реконструишемо фундаменталну поенту Платонове критике, неулазећи, при томе, у све меандре његовог разуђеног и развијеног побијања.

„Појам” небића, презентован у првом, апоретичком делу онтолошке дис-кусије у Софисту, чини гранични појам сваког нашег епистемолошког, мисаоноги језичког искуства. Ту се показује да смо увек приликом било каквог говора оономе што ни у којем случају није, или о nihil absolutum-у, принуђени да њемуприписујемо „да јесте”, премда је то по дефиницији самог небића управо то не-одрживо.

Платон исправно закључује да је потребно редефинисати Парменидовпојам небића, јер показује да свако истраживање стаје и кочи се приликом ре-флексије о ничему. Чисто небиће, небиће без икаквих одредби, као, уосталом, ичисто биће, или пак чиста једност или мноштво, телесност или чисти свет идеја,обележавају празне апстракције и измичу сваком нашем исказу – наша језичка ипојмовна апаратура показују се неадекватним за њихово изражавање. У позадиниПлатонових рефлексија и на почетку апоретичког одељка у дијалогу Софист на-лази се мисао о томе да је такав појам небића неадекватан за правилно одређењелажног говора, чије постојање Платонови противници одричу.

Између „ни-у-којем-случају бића (to medamos on)”, то јест апсолутног не-бића, и „истинског бића” („to ontos on”), два потпуна опозита, два пола онтоло-шке лествице, Платон запажа један међустадијум, који назива сликом (eidolon)3,са тенденцијом да овим изразом означи све оно што није истинско биће, премдаипак на неки начин јесте. Парменидовим концептом небића не може се адекватнообјаснити подручје привида као нечега што је између бића и небића. Елејац, за-право, заступа монолитну интерпретацију небића као потпуне лишености билокаквог бића, а други део дијалога Парменид показује како се јављају велике пој-мовне тешкоће када се говори о „небићу”. У Софисту се парменидовски појамнебића побија на тај начин што се не може применити у решавању бројних кон-цептуалних тешкоћа, и тако што се испоставља да је незамисливо и неисказиво.

Највећа апорија, према Платоновом мишљењу, састоји се већ у покушајупобијања небића, односно у изрицању негативних атрибута о њему, чиме се не-миновно пада у противречност, јер у том случају небиће третирамо као једно и

3 Уп. Soph. 240a.


као биће, којем приписујемо читав низ негативних одредби; а њима се небићууправо одриче свако биће или постојање. Садржајем тог исказа одричемо му сва-ко постојање, а његовом формом га третирамо као нешто што јесте и као једно ко-јем приписујемо неко мноштво. Наравно, могли бисмо рећи како Платонов стра-нац из Елеје греши, с обзиром на чињеницу да у овом аргументу против елејаца(превасходно Парменида) меша копулативно и егзистенцијално „јесте”. Другимречима, када кажемо да небиће јесте читав низ одричућих атрибута, то не значида му придајемо некакво постојање у смислу егзистенције, већ му приписујемоодредбе којима настојимо да дефинишемо његов појам.

Тешкоће се јављају, како показује Платонов странац, и када настојимо дадоследно промислимо Парменидов појам бића. За разлику од разумевања бића уфизикалним категоријама, монисти, то јест представници Елејске школе уносе уфилозофију једну значајну новину, будући да настоје да промисле биће у логич-ким категоријама. Монистичку онтологију Платонов странац разматра посред-ством проблематизације појмова биће, једно и целина, при чему „све” поима некао гомилу свих ствари, већ као јединствену целину.

Елејци уводе монизам и апстрактно дефинишу све што јесте и што за њихпредставља једно. Такво је и Хераклитово одређење бића, који такође каже да свејесте једно; па ипак, хераклитовски и елејски одговор супстанцијално су различи-ти. Елејско „све”, које је једно, искључује мноштво, док Хераклит, како га Платоновде адекватно, премда недовољно исцрпно интерпретира, под тим појмом под-разумева целину као „синтезу” супротности, или, хегелијански речено, „тотали-тет разлика”.

Према странчевој интерпретацији, Парменид употребљава реч „биће”упућујући при томе на нешто. Истовремено, то означава као једно, те помоћу дверечи именује исту ствар. Међутим, постојање два имена је у супротности са јед-ношћу, која је постулирана на самом почетку. Платоновом странцу би се могаоупутити приговор да Парменид, када каже „једно”, мисли на принцип једности, ане на појединачну ствар. На овај приговор он би евентуално могао узвратити дасу биће и једно два различита принципа, те да је монизам у ствари дуализам. Чи-ни се да овај странчев аргумент може бити очуван тиме што би се тврдило да, ка-да кажемо два имена, мислимо да постоји нешто више од једног, макар на лин-гвистичком плану.

Побијајући монистичку тезу о бићу као о једности, Платон настоји да по-каже како парменидовски концепт чисте, хомогене једности није ништа друго допуко име. Чим том једном припишемо неки предикат, присиљени смо да у ту јед-ност „укључимо” мноштво предиката, чиме се нарушава позиција строгог мониз-ма, будући да се већ на нивоу имена (предиката) доводи у питање стриктна јед-ност о којој говори Парменид.

Неоспорно је најуверљивији онај Платонов побијајући аргумент којим сепоказује како Парменид противречи самоме себи. Наиме, Парменид, с једнестране, тврди да је биће једно, те да искључује свако мноштво, а с друге, у самом


опису тог једног користи мноштвене одредбе, које наговештавају да та целинаипак садржи и неке делове.4 На основу Парменидових описа бића као „лепо за-окружене кугле”, која је „из средине у сваком правцу једнака”, Платонов странацрасуђује да језик којим се Парменид служи у описивању бића претпоставља цели-ну која има делове.

Премда је Платонова аргументација изразито формалистичка, те интерпре-тативно не сасвим праведна према Парменидовој онтологији, с обзиром на то дањегов појам бића тумачи често само као језичку или нумеричку једност, она ипакима дубљи смисао будући да је неодржива Парменидова концепција стварностикао чисте, неиздиференциране једности. Мишљење елејског филозофа не до-звољава било какво посредовање између различитих момената који конституишуједност бића. Уз то, једно, којим Парменид одређује биће, јесте празно, и испо-ставља се да је исто тако апоретично као и небиће, чије је пак истраживање уна-пред забранио упозоривши на његов сигурно негативан резултат. Уколико сеПарменидов сликовито-појмовни апарат рашчлани и ствар почне да се консе-квентно развија, показује се да је и његов појам бића неодржив – и то не толикоуслед побијања Платоновог странца из Елеје, колико због тога што Парменидоваонтологија није кадра да објасни сваки облик негације или пак мноштва, било наонтолошком, феноменолошком или пак лингвистичком плану.

Платонов одговорПлатонов одговор на изазове старих онтологија састоји се у његовом учењу

о највишим родовима. Једнозначан и директан одговор на питање шта су највиширодови (megista gene) подразумевало би да је саморазумљиво њихово увођење урасправу у Софисту. Међутим, чињеница да постоји доста широк распон разно-ликих тумачења, па чак и оних међусобно оштро супротстављених, указује наиманентне тешкоће везане за реконструисање смисла фундаменталне онтолошкедискусије у Софисту. Ове тешкоће мотивисане су делом тиме што Платоновтекст нигде експлицитно не упоређује пет најважнијих родова – а то су: кретање,мировање, истост, биће и разлика – са оним што се подразумева под идејама удијалозима средњег периода, а делом врло присутном тенденцијом читања Пла-тоновог Софиста као логичког дијалога, а не онтолошког, што он превасходнојесте.

Предмет дискусије је и то да ли се с наведених пет исцрпљује листа најви-ших родова или је она напросто прилагођена конкретној расправи која се води удијалогу, па самим тим може да укључи и друге родовске парове као што су: гра-ница и неограничено (чији се однос разматра у дијалогу Филеб, као и слично и не-слично, једно и мноштво итд.). Непотпуност листе „највиших родова” наведене уСофисту, по нашем мишљењу, не би требало схватити као некакву њену ин-тринсичну мањкавост или дефектност, јер Платон у овом свом дијалогу не износи

4 Уп. ibid. 244e.


никакво систематизовано учење, већ, како његов странац каже, „изабира” оне ро-довске парове помоћу којих ће онда моћи да пружи релевантан одговор на питањаформулисана у дијалогу. Друго, овде изабрани родови показали су се као кључниу претходећој критичкој расправи са традиционалним онтологијама.

Одговор на постављено питање у наслову овог поглавља претпостављаодређење садржаја ове синтагме, али такво које би нам истовремено разрешило исложено питање о томе да ли се излагање о „највишим родовима” уопште можеусагласити са Платоновом теоријом идеја. Нимало није случајно што се „највиширодови” неретко преводе или пак тумаче као „појмови”.5 Многе интерпретацијепоказују тенденцију редуковања онтолошког аспекта родова на њихов логичкисмисао, односно њиховог третирања само као когнитивних садржаја без икаквереалне егзистенције. Премда је тачно да формални и концептуални карактер „нај-виших родова” доминира у Платоновој расправи о њима, не би требало закључи-ти, по нашем мишљењу, да им он не приписује реалност, чак у извесном смислу ипарадигматски карактер.

Платоново одређење потенцира општост „највиших родова”, тако да сеслободно може рећи да су они „највиши” зато што су најопштији, док карактертрансцендентности, доминантан за одређење идеје Добра у Држави, не игра важ-ну улогу. Ваља приметити и то да „највиши родови”, нарочито „биће, истост иразлика” нису само присутни у разноликим облицима спајања, повезивања, већсу претпоставке сваке комбинације. Они су, дакле, нужан услов конституисањасвих осталих односа како на ејдетском, тако и на било ком другом плану.

Потребно је указати на једну битну разлику у Платоновом поимању најви-ших родова у односу на идеје из дијалога средњег периода, која је навела одређенброј интерпретатора на помисао да је Софист одличан показатељ тога да је у по-зном периоду Платон напустио своју теорију идеја. Платонове идеје у дијалогуСофист представљене су као такве да се међусобно могу преплитати, мешати,спајати. Премда је погрешно редуковање родова на предикате, оно уопште нијеслучајно. Суштина највиших родова састоји се управо у томе што се они могусвим осталим идејама или стварима, чиме се пре изражава формални и структур-ни, него парадигматски карактер, иако они јесу и парадигме онога што улази у до-мен свакога од њих понаособ.

5 Х. Бониц, који у својој, и до данашњег дана незастарелој, интерпретацији ПлатоновогСофиста иначе користи израз „Begriff”, сасвим исправно истиче, како не би дошло до забуне, дато нису појмови у данашњем смислу те речи као ментални садржаји, већ да они према Платоновоммишљењу објективно јесу. Баш зато он и тврди да платоновски „појам“ није „пуки објекатмишљења (noema), него важи као по себи бивствујуће, одвојено од мишљења“. Уп. H. Bonitz, Pla-tonische Studien, Berlin 1886, стр. 193.

Употреба речи „појам“, уместо „род“ (грчка реч genos) у немачкој рецепцији Платоновогдијалога Софист има своје порекло у Хегеловом разумевању појма као нечега објективног. То јевероватно један од мотива зашто се Платонова идеја у Софисту често и преводи и тумачи каопојам.


Никако се пак не може рећи да Платон у Софисту сасвим одустаје од вла-ститог концепта идеје, по којем се његова филозофија превасходно идентификујеу своме повесном дејству (Wirkungsgeschichte). Исправније би било казати да ониде корак даље у односу на теорију идеја из средњег периода. Платон не доводи упитање ни засебну егзистенцију „највиших родова”, ни њихово онтолошкопрвенство у односу на друге ствари или пак идеје. У прилог реченом иде и текс-туално сведочанство – Платонов странац каже да све идеје нису међусобно разли-чите по томе што им је властита природа различита, већ се њихова различитостконституише тако што оне учествују у „идеји различитог”,6 која представља једанод пет највиших родова разматраних у дијалогу. Наш став је да Платоновиmegista gene јесу онтолошке категорије, мада се аргумент у прилог овој интерпре-тативној хипотези не исцрпљује у Платоновој синонимној употреби речи eide иgene.7

Интенција посредовања, која прожима дијалог Софист у целини, артику-лисана је на тај начин што је показано да се привидно оштро супротстављени ро-дови могу повезати. Противречност родовских парова (истости и разлике, бића инебића, мировања и кретања) превладава се на тај начин што сваки од њих нужноупућује на себи супротстављеног парњака, а да при томе ниједан од ових родованије поништен у својој посебности. Показујући на које се све начине „највиширодови” могу односити, Платон је пружио нацрт властите онтологије, који нијесистематски разрађен и који је, што је и иначе случај у његовим дијалозима, при-лагођен сврси конкретног разговора о питању шта софист јесте.

Појам „здружености” представља неку врсту равнотеже између потпунерастављености и мешања свега са свачим. Другим речима, одустајање од онто-лошке концепције која се темељи на радикалној одвојености родова не подразу-мева улажење у другу крајност – тврђење потпуне помешаности. Аналогно томе,одбацивање онтолошке слике апсолутног мировања не подразумева прихватањеонтологије по којој се све креће.

Стога Платон и констатује да нема све способност међусобног удружи-вања, што ће рећи да се не може све са свачим спојити и повезати у међусобнуздруженост на ејдетском и лингвистичком плану неопходно је увести неки поре-дак, а он се састоји у класификацији родова према способности удруживања, нанеке који се могу удруживати само са мањим бројем других, са више других или

6 Уп. Soph. 255e.7 Врло утицајне савремене интерпретације, на пример, Овена и Фредеа настоје да реконстру-

ишу значења копуле „јесте“ и њене негације у исказима наведеним у Софисту, те истичу да пре-овладава предикативно значење. Оне апострофирају пре логички него онтолошки аспекат расправеу Софисту. Важност ових интерпретација састоји се у актуализацији проблема античке онтологијекроз призму најсавременијих логичких питања, а на тај начин допринели су својим минуциознимегзегезама да се и нека античка онтолошка питања прецизније разумеју. Уп. M. Frede, Prädikationund Existenzaussage. Platons Gebrauch von "… ist…" und "… ist nicht…" im Sophistes, Göttingen, 1967i G. E. L. Ovenova, "Plato on Not-Being", in: Plato. A Collection of Critical Essays, Vol. I, ed. G.Vlastos, Notre Dame 1971, str. 223-267.


пак са свим родовима, као и у прецизирању начина на који се они међусобноспајају. Хипотеза о родовима који се не могу удруживати аналогна је лингвистич-кој хипотези о немогућности удруживања различитих речи у исказу, односно не-могућности предикације.

У чувеном одељку дијалога Софист,8 у којем се излаже теорија о најви-шим родовима, Платонов странац у ствари испитује какав је сваки од њих пона-особ и како се у складу са тим могу удруживати. Реконструкцијом начина аргу-ментације коју у разговору са Теететом примењује странац из Елеје9 примећујемода сваки од споменутих родова бива оштро разликован од осталих, да би се теконда довео у везу или здружио са њима.

Самосталност и независност сваког рода понаособ чини претпоставку њи-ховог међусобног мешања. Наиме, они у својој различитости нужно упућују једанна други: тиме што је нешто са собом идентично, различито је од свега другог.Приликом преиспитивања различитости родова и њихове способности удружи-вања, све време су на делу родови идентитета и разлике. Смисао „рада” разликене састоји се само у откривању природе различитог, већ пре свега у показивањуодноса који конституише све друге односе.

Док се први пар „родова” уведен у расправи, мировање и кретање, односина ствари које припадају „свету настајања”, а самим тим и пропадања, други пар,истост и разлика, приписују се, пре свега, идејама, али и сваком појединачномбивствујућем из „чулног света” (наравно, само уколико узмемо у обзир претпо-ставку да се идентитет и разлика чулних ствари не узима у апсолутном, већ самоу релативном смислу).

Биће, пак, са своје стране, чини се, надилази сваки од споменутих родова потоме што обухвата како „подручје непроменљивих идеја” тако и „свет кретања,настајања и промене”, како истост тако и различитост. Овакво разумевање бићаутицало је на потоње неоплатонистичке дескрипције бића.10 Па ипак, на крајуодељка о „највишим родовима” биће се издваја као самосталан род, независан иравноправан са осталим родовима. Његова посебност, па самим тим и издвоје-ност у односу на остале родове, потврђује се баш учествовањем у своме родов-ском пару – разлици.

Када говоримо о сваком од родова понаособ, не можемо а да у наш говор неукључимо и остале, што показује њихову базичност у односу на све остале појмо-ве. Премда су „највиши родови” структуре реалности, које су и саме реалне, Пла-тон о њима неретко расправља полазећи од језичких форми. Сврху поглавља

8 Уп. Soph. 254b-259d9 Уп. ibid. нарочито 254c.10 У вези с Плотиновом рецепцијом Софиста уп. G. Nebel, Plotins Kategorien der inteligi-

blen. Ein Beitrag zur Geschichte der Idee, Tübingen, 1929; K.-H. Volkmann-Schluck, Plotin als Inter-pret der Ontologie Platons, Frankfurt a/M 31966; B. Mojsisch, "Platon, Plotin, Ficino. 'Wichtigste Gat-tungen' – eine Theorie aus Platons Sophistes", in: Philosophie im 14. und 15. Jahrhundert…, hrsg. O. Plu-ta, Amsterdam 1988, стр. 19-38.


којим се интерпретирају начини њиховог међусобног одношења чини докази-вање да небиће на неки начин јесте, чиме се заснива могућност лажног говора.

Током саме аргументације у дијалогу Софист постепено се издваја петразличитих родова. Из критике пресократовских онтологија и учења „пријатељâидеја” већ проистичу као „најзначајнији” родови: кретање, мировање и биће.Уколико они треба да важе за свако бивствујуће понаособ, морају се преиспитатикао идеје. Да би се показало на који начин су спојиви, потребно их је међусобноразликовати.

Кретање и мировање су потпуно супротстављени, не могу се удружити,11

али се са бићем, које је засебан и од њих различит род, обоје могу повезати, јероба „јесу”. Сваки од ових родова је од оног другог различит, а сам са собом иден-тичан. Рефлексијом овог исказа задобијамо још два „највиша” рода: истост и раз-лику.12 Однос између ове две „категорије” можемо схватати на следећи начин: ти-ме што је, рецимо, једна идеја идентична самој себи, она из себе искључује сведруго и тако се позитивно одређује. Идентитет сваког бивствујућег (или идеје)имплицира његову различитост у односу на друга бивствујућа (или идеје).

У доказивању става да су истост и разлика посебни, издвојени највиши ро-дови, Платон примењује следећи аргумент: оно што је заједничко родовима кре-тању и мировању не може бити један од њих, пошто су међусобно супротставље-ни; али кретање и мировање учествују у истости и различитости, као у родовимаразличитим од себе самих (Платон овде разликује истоветност од учествовања).13

Исти аргумент, наиме, онај по којем једино учествовање, али не и истовет-ност, омогућава непротивречно здруживање међу разматраним родовима, лежи уоснови Платоновог аргумента да је род истости различит и посебан у односу набиће. Наиме, уколико би истост и биће били истог садржаја, онда би кретање имировање били исти, пошто и они у своме значењу садрже биће, што је већ дока-зано као немогуће.14

Различитост разлике у односу на биће Платон уводи посредством разлико-вања бића по себи и бића у односу према другима. На тај начин Платон консти-туише свој појам разлике, која увек представља однос према нечем другом. Раз-лика, као што се може видети из наше реконструкције Платонове аргументације,„прожима” све остале родове, и то не само на појмовно-језичком плану (односно,тако што је приликом разликовања родова све време била на делу разлика), већ итако што се ејдетски односи одређују посредством рода разлике. Зато идеје нисуразличите једна у односу на другу на основу неке своје властите природе, него

11 Уп. Soph. 254d.12 Независно од тока Платонове аргументације, то јест његовог увођења истости и разлике

као самосталних родова, однос између ове две „категорије“ можемо схватати на следећи начин:тиме што је, рецимо, једна идеја идентична самој себи, она из себе искључује све друго и тако сепозитивно одређује. Идентитет сваког бивствујућег (или идеје) имплицира његову различитост уодносу на друга бивствујућа (или идеје).

13 Уп. Soph. 255a–e.14 Уп. ibid. 255c.


посредством учествовања у „идеји разлике”, која је њима надређена,15 те се такоиспоставља да је род разлике различит и издвојен од свих осталих родова.

На изабраном примеру рода кретања види се какво би требало да буде сва-ко смислено „здруживање” родова. Кретање није спојиво са мировањем, пошто јењегова супротност, али ипак јесте, због тога што учествује у бићу, у којем такођеучествује и мировање. Кретање јесте истост, јер је оно са собом самим идентично.Али, оно истовремено није истост, односно није као засебан род идентично са ис-тошћу. Овај парадокс да кретање и јесте исто и није исто Платонов странац раз-решава посредством врло важне одреднице: „не на исти начин”. Разликовањемова два аспекта нестаје противречност; кретање учествује и у истом и у различи-том, тако да у том смислу и јесте и није исто. Учествујући у истом кретање је сасобом исто, а учествујући пак у различитом оно се разликује од свега другог, па иод саме разлике. Исто тако, кретање јесте, то јест оно учествује у бићу, али и није,јер је од бића различито.

На крају произлази да је кретање другачије од осталих родова, јер суделујеу различитом, али оно није исто што и различито као такво, и на тај начин и јестеи није различито; односно, у извесном смислу јесте различито, јер се преко рела-ције према различитом дистингвира од осталих родова, а није исто, јер предста-вља засебан род, то јест зато што је садржај појма кретања другачији од садржајапојма разлике. Поента аргументације примењене у том примеру гласи да сви нај-виши родови учествују један у другоме, односно, имају способност удруживања.

Наиме, први пар супротстављених родова, кретање и мировање, међусобносе искључују (немогуће је да се нешто истовремено креће и мирује). Поставља сепитање да ли њихова супротност може да буде превладана. Први део расправе онајвишим родовима, у којем се они међусобно диференцирају, како би се показа-ли самосталнима и засебним родовима, посвећен је својеврсној „дедукцији кате-горија”, полазећи од немогућности спајања мировања и кретања. Према томе,овај део дијалога не указује на то да се ове крајности дају измирити. Мировање икретање не само да су различити родови, него су, штавише, и један другоме оштросупротстављени, што значи да се нужно међусобно искључују и да се никако немогу здруживати, што представља полазну тезу, на основу које Платонов странацразвија аргумент у првом делу дискусије о највишим родовима.

Па ипак, својим „учествовањем” у бићу, дакле, тиме што оба јесу, њиховасупротстављеност на известан начин као да бива превладана. Према концепцијиреалности која проистиче као закључак из критике онтологије идеалиста, нитисве мирује, како је мислио Парменид, нити се све креће, како је Платон интерпре-тирао Хераклитову мисао, већ „савршена реалност (биће)”16 у себи обухвата имировање и кретање, и остале привидно неспојиве „родове”. То не имплицира да

15 Уп. ibid. 255c.16 Уп. ibid. 249a.


је биће сводиво на родове кретања и мировања, или чак да представља њихов пу-ки збир.17

Платон избегава противречност18 елејских парадокса посредством односамеђу највишим родовима. Дакле, могућност да се избегне противречност састојисе у мисли о учествовању родова једних у другима, то јест разликовању учество-вања од садржајне истоветности родова. Уколико ову мисао развијемо даље, до-лазимо до тога да, ако се разлуче различита значења глагола „јесте” у наведенимпримерима, онда се испоставља како није противречно „здруживање” родова по-казано на примеру кретања.

Платоново рефлексивно спроведено „оцеубиство” врхуни у оповргавањукључног Парменидовог става да се о небићу не може мислити и говорити. Наиме,странац из Елеје негира Парменидов појам апсолутног бића, разрешавајући такои апорије које настају када доследно промишљамо тај појам, тако што га релати-визује, те каже да је небиће само релативна другост бића (ту зависност читамо ииз самог језика, наиме, to me on /небиће/ није апсолутно ништа, већ оно ne бићасамог),19 оно што је од бића тек различито, другачије. Тако реинтерпретиранпојам небића20 као другости, разлике, диференције, омогућује Платону да и сâмобиће разуме не као чисто, у себи непокретно јестање, него као оно које је у себидиференцирано. Стога, провокативно изокретање централне Парменидове мислиу ставу „да биће није” никако не значи негацију бића као егзистенције, већ једанпроцес диференцирања њега самог.

Смисао Платонове разлике састоји се у појму односности или релационал-ности, на шта упућује и концепт другости (to heteron), који се употребљава сино-нимно с појмом разлике. На лингвистичком плану је у складу с оваквом интер-претацијом небића као разлике појам одрицања (apophasis). Тако су, на пример,„нелепо” и „невелико”, који чине Платонове примере различитог, оно друго у од-носу на реч којој представљају морфолошки опозит. Присуство разлике испоља-ва се на тај начин што неке ентитете, које можемо окарактерисати као „нелепе” уодносу на друге ентитете којима приписујемо лепоту. Недостатак Парменидовефилозофије састоји се у томе што нам „забрањује” да уопште мислимо о оваквимтиповима негације којима се ствари међусобно разлучују и одређују.

Природа различитости је таква да је нешто различито само у односу на не-што одређено – на пример невелико није неодређена релација, него однос спрамвеликог. Метафорички изражено, „природа различитог је подељена на комаде”,21

што значи да оно није пука неиздиференцирана општост, већ оно што је присутноу свим осталим односима и што је негација нечега одређеног позитивног, тако датиме што се нечему одриче извесно својство то нешто се не негира у потпуности,

17 Уп. ibid. 250c.18 Уп. ibid. 230b, 263d19 Уп. ibid. 257c.20 Уп. ibid. нарочито 257b.21 Уп. ibid. 257c.


него се, напротив, оно у извесном смислу и одређује. Дакле, разлика чини инхе-рентну издиференцираност бића и, попут случајева невеликог, нелепог, такође исамо небиће представља нешто што има своју сопствену природу и што се можепозитивно одредити као разлика или релација према својој другости, те је, с тиму складу, неизбежан странчев закључак да небиће јесте „као једна идеја у бројумногих бића”.22

Значај ове Платонове интерпретације небића као разлике и другости, као ињен далекосежан утицај на развој потоње метафизике и логике, не спречавају насда приметимо да сам његов појам диференције у себи није сасвим рашчлањен,будући да нису међусобно разграничени и класификовани сви аспекти различи-тости.

Као што смо видели у претходним разматрањима, Платон уочава да је те-шко разлучити софисту од филозофа, као што је тешко разлучити и биће од не-бића. Чини се да је оправдано запитати се није ли својом критиком Парменида,који јасно разграничава биће од небића, Платон, упућујући на њихово мешање, уствари упао у софистичку замку. Сматрамо да одговор на ово питање мора битиодричан, а ваља навести и неколико разлога за такав суд.

Прво, Платоново мешање идеја, које се одвија преко здруживања родова,није мешање свега са свачим, већ „преплитање”, „здруживање” на јасно одређенначин. Платон, наиме, поставља прецизна ограничења при спајању идеја, чији јеконститутивни услов здруженост родова, при чему пружа аргументацију заснова-ну на побијању супротних становишта.

Потом, својом концепцијом о „здружености” идеја и родова Платон је по-казао прави смисао софистичких злоупотреба које се зарад властитог утемељењапозивају на Парменида. Истинску, стварну помешаност не треба негирати, него,штавише, отворено признавати и позивати се на њу, јер ћемо само тако моћи дастекнемо увид у целокупну онтолошку хијерархију.

Чак би се смело утврдити, помало парадоксално, да је Парменид, односноњегово становиште у Платоновој интерпретацији, својим ексклузивистичкимраздвајањем бића и небића допринео њиховом потпуном мешању. Платон усло-жњава Парменидову поједностављену слику света на тај начин што је онтолошкии епистемолошки диференцира тако што показује да постоје различита значењабића. За разлику од Елејца, код Платона није све у истом смислу постојеће – ства-ри имају различити онтолошки статус који почива на њиховом учествовању у ро-довима, као и односу према бићу и небићу. Тако, рецимо, према Платоновоммишљењу, и оно што није на неки начин ипак јесте, и то као различито од оногашто јесте – дакле, код њега између чистог бића и чистог небића постоји већи број

22 Уп. ibid. 258c.


прелазних ступњева, што онда омогућује прецизније диференцирање појмова ипотпунији, обухватнији опис различитих онтолошких релација.

Дакле, релативизовањем непремостиве разлике између бића и небића Пла-тон ипак није отворио врата сваком релативизму у филозофији и, посебно, онто-логији, него је, усложњавајући онтологију, показао да се бројни феномени многобоље могу разумети уколико се прецизније одреде, диференцирају различити на-чини њиховог постојања, те утврди сложен сплет релација у којима се налазе.Платоново релационалистичко, што ће рећи нерелативистичко и, у извесномсмислу, не-апсолутистичко онтолошко становиште у дијалогу Софист при-хватљивије је од ова два екстрема. Потпуна релативизација разлике између оногашто јесте и онога што није довела би до неиздиференцираног, непрецизног описаствари, док парменидовска симплификована апсолутизација бића искључује сва-ки облик иманентне издиференцираности, а самим тим и његове одређености.Критикујући таква становишта, Платон недвосмислено показује како је адекват-на само она онтологија која на обухватан и целовит начин утврђује и одређујесложен склоп односа што конституишу стварност.


Bonitz, H. (1886). Platonische Studien. Berlin.Frede, M. (1967). Prädikation und Existenzaussage. Platons Gebrauch von „... ist...” und „...

ist nicht...” im Sophistes. Göttingen.Ovenova, G. E. L. (1971). „Plato on Not-Being”. У: G, Vlastos (ed.), Plato. A Collection of

Critical Essays (Vol. I, стр. 223–267). Notre Dame.Nebel, G. (1929). Plotins Kategorien der inteligiblen. Ein Beitrag zur Geschichte der Idee.

Tübingen.Volkmann-Schluck, K.-H. (1966). Plotin als Interpret der Ontologie Platons. Frankfurt a/M.Mojsisch, B. (1988). „Platon, Plotin, Ficino. ’Wichtigste Gattungen’ – eine Theorie aus Platons

Sophistes”. У: Philosophie im 14. und 15. Jahrhundert..., hrsg. O. Pluta (стр. 19–38).Amsterdam.


Irina Ј. Deretić

PLATO’S „PATRICIDE” IN THE SOPHIST23

SummaryIn this paper, the author attempts to elucidate validity of Plato’s criticism of Parme-

nides’ simplified monistic ontology, as well as his concept of non-being. In contrast to Parme-nides, Plato introduces a more complex ontology of the megista gene and redefinesParmenides’ concept of non-being as something absolutely different from being. According toPlato, not all things are in the same sense, i. e. they have the different ontological status. Ad-ditionally, he redefines Parmenides’ concept of absolute non-being as „difference” or „other-ness.”

Key words: Plato, Parmenides, Ontology, Being, Non-Being, megista gene.


УДК:14 Маркс К. ; 14 Фојербах Л. ; 141.319.8:141.82"18"ИД: 195687948


ДР БОРИС Р. БРАТИНА1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за филозофију

ФОЈЕРБАХ, МАРКС, ДРУГИ

Сажетак. Глобални економски и политички догађаји од 2008. наовамо, пресвега економска криза, утицали су на то да се Марксова економска мисао поново нађе ужижи теоријског истраживања. Још више од тога, међутим, ови догађаји су покренуличитав низ егзистенцијалних људских питања, због чега Марксова мисао у целини постајезанимљива за нова истраживања. Аутор разматра Марксово схватање Другога као другогчовека, показујући да се оно не може анализирати издвојено од интелектуалне традицијекоја је битно утицала на његово формирање: Хегелове Феноменологије духа и Науке ло-гике, као и Фојербахове критике Хегела. Марксово становиште посматрано је, дакле, изугла дијалектике Други-друго; Маркс не само да је јасно разликовао Другога и друго негосе његова позиција указивањем на отуђујуће деловање пуког другог на свет реалних (еко-номских) интерсубјективних односа, не мало разликује од традиције са чијих је изворапотекла.

Кључне речи: Маркс, Фојербах, Хегел, Други, друго, Ja, чулност.

Смисао овог текста, или разлог да би га неко својевољно читао, увелико за-виси од става који читалац има према питању: има ли данас још смисла преиспи-тивати тему као што је Марксова визија човека и његов однос према другом чове-ку (alius, Други)? Наша епоха, која упркос свом технолошком развоју није човекалишила бриге о голој егзистенцији, него напротив, ту разумљиву стрепњу у на-шим временима појачала до максимума, и то трајно, не даје нам много наде за ве-ровање да ће човек који долази бити другачији но што те околности налажу. Тако

1 [email protected]


би, уосталом, резоновао и Маркс. Пад СССР-а, „комунизма” како кажу на Запа-ду, дакле та чињеница, као да је аутоматски и изван сваког плана потиснула свакуидеју о актуелности његове мисли, а самим тим неминовно и оваква питања. Сво-јевремено, многи интелектуалци на Западу, посебно они склони левици, готовода су се надметали у оцрњивању стварности „реал-социјализма”, или су пак тежи-ли да покажу инхерентно тоталитарну, односно стаљинистичку, природу Марксо-ве мисли (или Руса, како за коју прилику); други, још у младости разочарани,сматрали су комунизам последњом великом утопијом, бацили га у кош историјезаједно са њом самом и свим „великим нарацијама” и тако од њега начинили ве-лику илузију; у оба случаја је, у извесном смислу, Хајдегер надвладао Лукача уњима. На ширем плану, епоха вере у ослобођење као опште људске вредностисмењена је епохом неувијене воље за моћ као средства личног ослобођења, тј. са-мовоље.

Међутим, изгледа да су се „победничке трубе” огласиле прерано: „тим”који је прогласио победу и улазак у „хиљадугодишње царство” либералног капи-тализма заснованог на кензијанској економији као да није чуо да је „судија” сви-рао „продужетке”; а још мање је ту рачунао на „аутоголове”. Како ствари стоје,један догађај означио је радикалан дисконтинуитет и дефинитиван прекид сваке„игре”, ако је ту икада и било речи о игри. Почетак велике економске кризе 2008.године са смислом глобалног удара на људску егзистенцију наметнуо је, како ћесе то временом показати, тоталну иако постепену промену парадигме и крај теро-ра свих „малих нарација”. Управо у светлу тог догађаја питање о актуелностиМарксове визије човека намеће нам се у новој и изоштреној визури. Почев од мо-мента када је „Дејли телеграф” прогласио да ће 13. октобар 2008. остати „забеле-жен у историји као дан када је британски капитализам признао пораз”, прекопризнања, коментаторâ „Фајненшнл тајмза”, „Вол Стрит журнала”, „Економи-ста” итд., Марксу за „продорност” и (на њихову не велику радост) „плаузибил-ност његове визије”, све до изјаве Нoуријела Рубинија у интервјуу за „Вол Стритжурнал” крајем 2011. да је „Маркс добро разумео ствари” и да „у некој тачки ка-питализам може уништити сам себе”, чини се у најмању руку неодговорним Мар-кса још заобилазити. Уосталом, нека су све западне критике незападне, тзв. „ко-мунистичке” реалности и биле оправдане,1 савремени капиталистички економи-сти, за разлику од негдашњих буржоаских економиста, показали су да управо онине сматрају Марксову мисао теоријски оповргнутом и превазиђеном. Напротив.Утолико ће и овај наш текст имати бар нешто веће претензије од уобичајеног ис-торијског пропитивања.

Да бисмо стекли ваљану представу о Марксовој визији човека, нипошто јене смемо извлачити из мисаоног контекста традиције у коме је она настала. Ту сена првом месту мисли на Хегела у раздобљу од Феноменологије духа до Наукелогике, то тло на коме се ова развила, које ће увек остати унутар хоризонта разу-мевања о коме се овде ради. Друго важно исходиште за тему јесте Фојербаховамисао и овде ће, такође, бити нешто више речи о томе.

Борис Р. Братина: Фојербах, Маркс, други 453

За говор о Фојербаховом схватању Другог мора се укључити све оно штоби се могло разумети као питање о човеку као човеку или пак као питање односачовека према човеку. Да би се то учинило, не може се без суочавања са његовимматеријализмом, оличеним у три главне теме – критика Хегелове филозофије иидеализма уопште, критика религије (пре свега западног хришћанства) и ставпрема чулности – чијом би се дестилацијом дошло до односа о коме је реч. Тач-није речено, обе поменуте критике воде увођењу теме чулности, при чему у обеоднос човека према човеку (као према другом човеку) игра значајну, ако већ неодлучујућу улогу. У том смислу, фокусирање на проблематику почетка излагањауздрмава целокупну грађевину Хегелове филозофије. Према Фојербаху, сам ме-тод излагања, његов кружни ток, бар у намери, припада Фихтеу, не само с обзи-ром на први постав учења о науци, него и зато што оно што постоји постоји најпреза нас, а тек на крају постоји за себе само.1 То све упркос томе што Фихте својеучење није заокружио, пошто завршава једним „треба”, тако да крај науке не до-сеже поново свој почетак.

Подсетимо се, Хегел то постиже тиме што на почетку, као и на крају изла-гања, имамо идентитет појма и бића; али, док је на почетку кретања тај идентитетсасвим формалан и неодређен, тј. у потпуности лишен садржаја („биће је ни-шта”), биће на путу посредовања стиче своја одређења да би коначно, када их сваисцрпи, идентитет с мишљењем био поново успостављен, овога пута као апсолут-но знање или апсолутна идеја – тако је круг затворен. Овиме, уз све уважавањебогатства, систематичности и прецизности вођења тока, за Фојербаха је почиње-но више погрешака, што ће га навести на оно револуционисање („постављање на

1 То не умањује чињеницу да је сам Маркс предвидео оно што су ови критиковали и тосматрао примитивним комунизмом, комунизмом „у свом првом облику”. [Маркс (1977), стр. 66]Тај комунизам, на путу ка укидању приватног власништва, сам тај „однос приватног власништвасхвата у његовој општости”, по чему представља управо „само уопштење и довршење тога власни-штва”. Приватно власништво се трансформише у опште приватно власништво, што прате описитог стања: „… он жели уништити све што не могу сви поседовати… ”, „… одређење радника се неукида, него се проширује на све људе…”. „Тај комунизам – тиме што свуда негира човекову лич-ност – управо је само консеквентан израз приватног власништва…” у коме влада „тежња за ниве-лисањем” и у целини представља „… повратак неприродном примитивизму човека сиромашна ибез потреба, који не само што није превладао приватно власништво него до њега још није ни до-спео”. Истини за вољу, у реалном социјализму жена ипак није постала „друштвено и опште вла-сништво” (али је зато то постала у неолибералном капитализму током процеса рефеудализације),премда су многи интелектуалци са чежњом гледали ка Москви због успостављених слобода наконреволуције, а што се проституције (и не само проституције радника) тиче, коме би запад уопштесмео држати моралне придике? [Сви курзиви су Марксови]. Узгред буди речено, управо 2008, по-водом 150-годишњице првог издања, Марчело Мусто приређује зборник о Grundrisse за реноми-раног издавача Раутлиџ и том приликом води разговор о историјском и актуелном значају овогсписа са Ериком Хобсбаумом, који се сматра једним од највећих живих историчара [„The Currentimportance of Marx, 150 years after the Grundrisse. Conversation with Eric Hobsbawm“, Znet, http://www.zcommunications.org/the-current-importance-of-marx-150-years-ater-the-grundrisse-by-eric-hobsbawm, Links, http://links.org. au/node/643].

1 Фојербах (1956), стр. 19. Слично би, по њему, важило и за Шелингов Систем трансцен-денталног идеализма. У крајњој линији, Фојербаху је Хегел „Фихте посредован Шелингом” [Ibid.,стр. 30].


ноге”) Хегелове филозофије преко чулности и идеје о човеку као родном бићу,које ће нешто касније довршити Маркс.

Прво, Хегелова филозофија, према сопственој претензији, хоће да будебезпретпоставна. Фојербах, међутим, сматра (што је у нашем времену готово но-торна ствар) да свака филозофија мора започети неком претпоставком, јер је онаувек резултат времена, тј. епохе у којој настаје и да је стога увек коначна. Због то-га Хегелов систем мора садржати неку имплицитну претпоставку, а то је управосама апсолутна идеја. Тако заправо, оно што је у излагању требало доказати, онајпрвобитни идентитет бића и мишљења, дакле, оно што је мишљењу већ јасно, из-лагање ставља на почетак. Осим тога, друго, не види се зашто је такав почетак ну-жан ако не већ само зато да би се успоставила кружна структура излагања. Нема,рецимо, разлога да се не започне умом од кога свакако не можемо апстраховати ада не одустанемо од намере да филозофирамо. Према Фојербаховом мишљењу,то што Хегел започиње бићем треба само да обезбеди исправност формализмакоји у ствари прикрива прави почетак од апсолутне идеје.1 Такав формализам,који хоће да има опште важење, „да постоји и за друге”, доводи, баш супротно, дотога да остаје недоказив и „стално субјективан за некога другога” [курзив Фојер-бахов]. Треће, започиње се бићем (Sein), но то је „чисто биће”, апстракција – речкојом Фојербах обележава читаву ову мисао, дајући јој чак у једном тренутку на-зив „рационална мистика”. Ово све утолико пре уколико је Хегел свестан даФихтеово чисто Ја и није више никакво Ја, тј. када му се одузму сва одређења; ка-ко би онда биће, ако се апстрахује од сваког његовог одређења, могло још битинешто друго до небиће, ништа (а Фојербах свему овоме додаје једну краћу парме-нидовску расправу о немисливости ништа)? Тако произилази да логика и не по-чиње бићем којим је иначе хтела започети. Напокон, четврто, реч је о поглављуиз Феноменологије духа о чулној извесности, где Хегел показује ништавностодредбе бића на том ступњу свести. Ту се, дакле, поново ради о почетку („исто-рије искуства свести”), а биће се опет своди на ништа.

С обзиром на Фојербахов приговор, када је ово место у питању, могло бисе рећи да у овом мишљењу другобиће (Anderssein) мисли остаје тек мисао дру-гобића. Сам Хегелов поступак, на који овај нема примедби, не оповргава биће не-ког „овог-овде” (Dies sein, haecceitas) већ његову логичку, мисаону страну, „ло-гичко овде, логичко сада”.2 Када је реч о делу у коме се показује неодређеност„Ја”, додајмо да одатле следи и једно под-разумевање једнакости или равноправ-ности, како се хоће, али никако идентитета, ма ког Ја са ма којим другим Ја (илипо цену контекстуалног поједностављивања, напросто Другим). Стога се можерећи да је ту изражена општа и узајамна симетрија различитих Ја. То мноштво се,што је врло битно, на почетку феноменологије свести већ подразумева, тј. остајенерефлектовано. Уз сво уважавање значаја доласка до пуне субјективности кроз„борбу за признање”, ово подразумевање и неувиђање асиметричности односа

1 Фојербах (1956) стр. 31. 2 Фојербах (1956), стр. 35.


Ја–Други омело је Хегела да стигне до једног дубљег смисла самог Ја; уместо тога,он једноставно остаје у Ја, упркос финалу у коме ће се предмет и мисао о њему по-ново поклопити. Видећемо какве ће последице то имати на Фојербахово и Мар-ксово виђење односа Ја–Други.

Направимо сада један рез у правцу Фојербахове критике религије, односнобога као еминентног Другог, како бисмо на основу тога изнели основне елементењеговог схватања чулности, кључног момента ове мисли који ће омогућити увиду њен суштински однос према човеку и посебно другом човеку. После оваквекритике религије сваки теизам нашао се пред највећим искушењем. Веберовско„рашчаравање света” неумољиво је следило у будућим догађајима. Нема сумње,сматра Фојербах, да човек услед коначности и беде своје егзистенције тражи, же-ли утеху и задовољење у богу.1 Зато је тајна религије човек2 и баш зато он разма-тра њихов однос кроз однос три основне људске моћи према богу: разума каомоћи мишљења, воље као моћи хтења и срца као моћи љубави, односно, чул-ности. Испоставиће се да човек у погледу сваке од три моћи, од којих је свакапрактичке природе, надилази становиште бога, или другим речима, на делу јерастварање теолошке бити филозофије у антропологију. Или опет: у ставу непри-хватања своје индивидуално-коначне природе, човек сва три аспекта своје битиобесконачује, тиме што богу придаје све оно што он сам поседује, али не као ин-дивидуум него као род. У оквиру тог тројства, он изражава свој предметни односспрам света, што и сачињава његову очитовану (манифестујућу) бит, па је тако ибог његов предмет и бит, а пошто се у ствари увек односи једино према себи са-мом, одатле следи и оно изједначавање (и надилажење) човека са инстанцом бога.Другачије изражено, све три људске моћи су персонификоване у богу, а Фојербахнастоји да их „рашчини”, с тим да саме моћи никако не смемо схватати одвојеноједну од друге.3

Већ токови како хегеловске логике тако и феноменологије, након оне при-марне апстракције, показују божанску природу разума. То практично следи изидентитета бића и мишљења, које се на крају реализује као апсолутно биће. Такосе разум осамостаљује и као „ens realissimum… старе онтологије”,4 тог насиљатрансценденције, а уједно и као критеријум сваке реалности истине, чије једин-ство гарантује и божије јединство. Њему је све предмет а он ничему – ништа дру-го, различито од њега, не пада изван њега самог (solus) – и он се заправо односиједино према себи самом, он је свој једини предмет. Видимо да је овде на делу јед-на радикална критика разума који, узет или изоловано или подвргнут пукој вољи,има солипсистичку структуру. Зато је спекулативна филозофија теологија. Та то-талитарна природа разума има, међутим, своју другу страну: премда жели да за-хвати појединачност у његовом бићу, он то не може него захвата само општости,

1 Фојербах (1956), стр. 91.2 Фојербах (1956), стр. 76.3 Фојербах (1956), стр. 181–2.4 Фојербах (1956), стр. 85.


родове, тако да разум постаје право тло Фојербахове замисли о човеку као род-ном бићу. Ово последње ће и Маркс схватити и критиковати, у петој тези, у сми-слу да је то, по њему, имало последице у виду контемплативног схватања самечулности. Човек као биће разума све захвата у општостима, па тако и себе схватакао род (отуда и критика да се Фојербах не спушта до индивидуалности; да ли икод њега постоји трансцендентни захват, „лом” сличан оном који он приписујеидеализму, само померен на однос разума и чулности?). Али се тако захвата све,дакле, човек је универзално биће, сам је себи предмет, што је таман све. У тој тач-ки универзалности човек, за Фојербаха, налази своју једину разлику спрам живо-тиње.1

Идеја о човеку као родном бићу захтева ипак још нешто осим самог разума,а то је чулност, срж онога што се сматра за моћ срца, тј. љубави. И то је оно чиме,за Фојербаха, мора започети филозофија, не дакле апстрактним бићем, већ упра-во његовом супротношћу, збиљским, конкретним, чулним бићем, које једино мо-же бити основа на којој ће се појавити свест. Апстрактно биће противречи свимчовековим евиденцијама, док збиљско биће добија своју пуну извесност у чулно-сти, која захвата не више општост него појединачност бића. То збиљско биће је,на тај начин, појединачност чулности посредована општошћу разума; разум ичулност су једно другоме друго, или друкчије, разум је посредован предметом, атај предмет испостављен је („крвљу загарантован”) од стране чулности. Одатлениче свест као свест о свом предмету, и обрнуто, сам предмет одређује бит све-сти, носиоца односа. Ипак, примат има чулност: она је трпљење, непосредноосведочење у тоталности тела, тела које тражи тело и може бити радосно, задово-љено, или напротив, може боловати. Чула су слепа (па је, премда афицирана ра-зумом, таква и љубав), али једино она омогућавају спознају о постојању нечег из-ван Ја, спољашњег света, другости. И штавише, не тек пуке другости, оног што јема какво друго, то је резултат разумског уопштавања, него првобитне и утемељу-јуће другости Другога, другог исто тако чулног Ја, којим је у крајњој линији каосвојим предметом одређено по својој бити и сопствено Ја. Фојербах је у томе из-ричит: „Појам објекта није првобитно ништа друго до појам неког другог Ја…Зато је појам објекта уопште посредован појмом Ти, појмом предметног ја… гдесе ја из једног ја преобраћам у једно ти где трпим, (одакле) настаје представа јед-не изван мене постојеће активности, тј. објективности… Тајну узајамног дело-вања решава само чулност. Само чулна бића делују једно на друго. Ја сам ја – замене – и истовремено ти – за друге.”2

Ово је веома блиско будућем Буберовом и Левинасовом дискурсу, са који-ма Ја налази сагласност око примарности односа са Другим, с тим да је он овде ло-циран у предметном односу разума и чула (са чулним приматом), док је код Бубе-ра и Левинаса померен ка етичкој димензији. Та сагласност их све, уз Платона и

1 Фојербах (1956), стр. 50. Такође, стр. 189.2 Фојербах (1956), стр. 175. [Курзиви Фојербахови] Сама љубав је „онтолошки доказ о

постојању неког предмета изван наше главе” [стр. 177].


Русоа, чини изузецима у историји филозофије. Међутим, општа узајамност, зна-чи симетрија, карактерише Фојербахово виђење односа Ја–Други, док етичкимприступом Левинас уноси асиметрију у однос тако што је он „почев од Ја”. То чи-ни тачку гледишта овог првог објективистичком (нагласак је на узајамностипреобртања, њеној општости), док је овај други усредсређен на индивидуалну,дословно личну перспективу. Чини се да обема позицијама недостаје уважавањеоне друге. Да ли их Марксова позиција обједињује? Не изгледа тако, упркос ко-рекцији Фојербаховог схватања чулности и последично људске делатности у пра-вцу чулно-предметне и производне друштвене делатности (што смера на мења-ње света, тј. збиљску револуционарну делатност).1 Ако би се и до краја тако по-казало, имали бисмо непрекинути низ од Хегела преко Фојербаха до Маркса, паи даље, у томе да је бит индивидуума сводива на његову универзалну, родну, илипак друштвену бит, што све опет враћа на примат односа са пуком другошћу(aliud), и то би опет био тријумф разума под влашћу представе. (Савремена фи-лозофија није по том питању далеко одмакла тиме што је текстуализовала чул-ност.) Што се Фојербаха тиче, он је ту недвосмислен кад каже: „појединачни чо-век за себе не поседује бит човека нити у себи као моралном нити у себи каомисаоном бићу. Бит је човеку садржана само у заједници, у јединству човека счовеком – но то је јединство које се ослања само [sic!] на реалност разлике изме-ђу Ја и Ти… Човек је за себе човек (у обичном смислу) – човек с човеком – једин-ство Ја и Ти – јесте бог”.2 То заједништво, јединство човека са човеком за његаје највиши принцип филозофије, из кога последују сви битни односи за човека.

Рецимо, Други је „сведок” оном Ја у погледу извансубјектне збиље; како јечовек и сам себи дат једино преко чулности (тела), њему је потребна сагласностДругога у погледу егзистенције и садржаја објективне реалности. Разумљиво, јеркод Фојербаха разум садржи битна обележја common sense-а. Исто тако, човекможе вршити самоподвајање, себи бити и Ја и Ти, а то опет само стога што је онједини предмет себи самом, што му је, наиме, предмет његов род, а не тек његоваиндивидуалност.

Надаље, ако је реч о Фојербаховом разумевању језика, треба рећи да је онсвестан његове дијалошке природе, тј. нужне егзистенције плуралитета за егзи-стенцију самог језика, али одатле он не повлачи никакве закључке у смислу са-одређености предмета и језика. Напротив, чулности, „чулној свести”, како он ка-же, све речи су тек називи, а језик нешто вештачко, нереално и ништавно, што ни-како не припада предмету.3 Ни „права дијалектика” не може бити монолог, већкако јој име каже, разговор на релацији Ја–Ти. Отуда се смисао језичког саобра-ћаја не исцрпљује у самом саобраћају, саопштавању: свако доказивање, демон-страција или излагање има („према свом првотном одређењу”) као коначну свр-

1 Јер Фојербах је, подсетимо се, узоритом делатношћу сматрао теоријску делатност, мада је,додуше, љубав видео као нешто „од крви и меса”.

2 Фојербах (1956), стр. 191. [Фојербахов курзив]3 За Маркса, напротив, језик је нешто чулно. [Маркс (1977) стр. 74]


ху уверавање или спознајни акт Другога, што упућује на имплиците извесност упогледу његове егзистенције. Ипак, како се то постиже пооштравањем чулности,њеним претварањем у општи еквивалент (или медијум), претходни закључак оодносу са спољашњошћу показује се као привидан – трансценденција се растопи-ла у иманенцији чулности. Тако је и идеја рода, иначе провокативна у овом кон-тексту, заснована на исти начин. Она је истакнута тиме што је, на место хегелов-ског супротстављања, драж постала темељни однос.

Окренимо се сада Марксовом виђењу односа са Другим. Вероватно је пре-терано рећи да без Фојербаха не би било Маркса, па ипак, нема сумње да овајпредставља, поред Хегела, онај други пол, други најважнији извор његове мисли.Он од Фојербаха преузима многе значајне теме: не само критику религије, којупрактично у потпуности прихвата, или однос према чулности итд., већ исто такои разматрања у вези са човеком као родним бићем, односом човека према човекуи, коначно, тему другог човека. Многе од ових тема Маркс је даље сам разрадиои доследно довео до крајњег израза.

Управо тако стоји и кад је реч о критици Хегелове филозофије. Јер, поМарксу је „Фојербах… оборио у заметку стару дијалектику и филозофију” и „онје уопште прави победник над старом филозофијом”.1 Јасно је стога у којој мерион прихвата ту критику; зато овде нећемо понављати оне њене елементе у којиманема значајнијих разлика/помака међу њима. Пример за то је, рецимо, смисао не-гације негације. Обојица одбацују њену позитивну – чулну заснованост на себисамој (полазак од апстракције – њено негирање кроз чулност – поновно њено уки-дање (превазилажење, Aufhebung) и потврда апстракције (трансценденције, тео-логије)); само, док је Фојербах схвата као мишљење које себе превазилази умишљењу, јер желећи да досегне збиљу тражи доказ себе саме, Маркс напуштаподручје мишљеног и тај доказ налази управо у негацији апстракције као приви-да, тј. у њеном чулном постојању.2 Узгред речено, тај гест прати све његове ста-вове (на пример, отуд долази смисао једанаесте тезе о Фојербаху), па и однос пре-ма човековој бити, али што је још важније, одатле проистиче једна значајна по-следица по саму филозофију, нека врста њене границе: она, наиме, не представљадруго до „отуђени дух света”, света који се кроз самоотуђење схвата апстрактно,тј. као мисао. То отуђење филозофије резултат је супротстављености самосвестии (чулне) свести, „објекта и субјекта… апстрактног мишљења и чулне збиљ-ности или збиљске чулности унутар саме мисли”.3

Оно што Маркс, међутим, истиче као велику Хегелову заслугу јесте што јесхватио суштину рада, или прецизније, да је човек као биће за себе производ соп-ственог рада (делања). Човек постаје човеком тако што се кроз своју историју де-

1 Овде ћемо се држати младог Маркса и даља расправа ће се углавном односити на Економ-ско-филозофске рукописе из 1844. године.

2 Маркс (1977), стр. 95–6.3 Маркс (1977), стр. 97. Све остале супротности у филозофији проистичу, по Марксу, из ове

основне.


латно-предметно оспољава као родно биће, дакле, у заједници са другим људима.Наравно, у складу са оним што је претходно речено, за Хегела је то једино рад ду-ха (појма, апстракције). Логично, јер ако је, као што то он чини, човек постављенкао самосвест (сопство, „помоћу апстракције произведен човек”, каже Маркс) иако она поставља свој предмет којим је сама саодређена, онда и сама предметностњеног предмета мора бити несамостална, укинута и нестварна, незбиљска, јед-ном речју, ништавна. Такав човек је, следећи Маркса, „апстрактни егоист, усвојој чистој апстракцији до мишљења уздигнути егоизам”, а ми додајемо: солип-сизам.1

За Маркса пак самосвест постоји само као једно човеково својство, а необрнуто као код Хегела. Њен модус постојања и предмет је знање, и ако не жели-мо да она остане у свом другобићу код себе саме, морамо је поставити као само-свест човека, тј. као свест, као знање које тежи томе да буде друго себе самог, са-ма збиља. А то опет значи редефиницију човека у односу на Хегела и полазак одзбиљског човека, односно, од чулности. У том погледу, човеку ни природа као ничула узета изоловано, за себе, нису ништа – сматра Маркс. Човек је предметнобиће, биће које поставља своје предмете, делује на њих као што и они делују нањега, јер је он „пореклом” та природа и као такав поседује одређене склоности испособности (нагоне); он делује и трпи дејство. Предмети његових нагона егзи-стирају изван њега, али су они као предмети људских потреба од суштинског зна-чаја. Другим речима, чулност повлачи за собом то да су збиљски чулни предметипревасходни предмети човековог деловања, оспољења, и као такви, његова праваприрода. Међутим, ово нипошто не треба схватити тако да су природа и човековипредмети његовим чулима непосредно адекватно дати. Уз сву непосредност изо-ловани homo sapiens заувек би остао припадник врсте, никада не би постао самсеби предмет, тј. не би био родно биће. То значи да је човеков однос према свомепредмету посредован односом према другом људском бићу. Уопште, може серећи да не само да је човек посредован својим предметом, него и обрнуто, да јепредмет посредован односом према човеку, и то као другом човеку.

Из таквог мишљења произилази неколико закључака. Прво, то да се петпростих чула, извора перцепције, додатно образују кроз однос са својим предме-том, да она постају „теоретичари”, како Маркс каже. Затим, да на основу тога за-добијају практичку димензију (отвара се простор за вољу и љубав) али и естетскудимензију. По та два основа постаје могућа индустрија (ми бисмо данас реклитехнологија), као оно што битно потврђује „суштинске човекове снаге”. Треће,чим човек признаје своје чулно постојање, односно чулну предметност свог пред-мета, он тиме прихвата, насупрот хегеловском солипсизму, другу, изван његапостојећу стварност (егзистенцију спољашњег света), стварност онога што је зањега друго (aliud) и за шта је он сам онај Други (alius).2 Да то није тако, да човек

1 Маркс (1977), стр. 100. Кристофер Леш је, иначе, ситуацију савременог човечанства утвр-дио као културу нарцисоидности.

2 „… Чим ја нисам сам, ја сам други, друга збиљност…” [Маркс (1977), стр. 102].


не налази своју предметност изван себе као чулну предметност, он би био не-предметно биће, а то је за Маркса небиће (Unwesen) – ако би пак своје осете иопажаје схватао једино као своје властите (selbstsich), био би solus ipse. Овако,човек је природа одређена оним што јој је друго, друге природе, која повратноодређује њега самог као оно што је опет њено друго. И, пошто човек на природуделује са свесним сврхама, он је њој не тек друго, већ Други.

Најзад, четврто, за извођење формуле о очовеченој природи и натурализо-ваном човеку, Марксу је потребан још један, овде за нас кључни моменат. Нужноотуђење, које прати сваки однос човека према себи самом, остварује се тек у од-носу који човек заснива према другом човеку.1 На први поглед, чини се да на ос-нову овога следи како Маркс као примарни однос у свету види однос човека пре-ма човеку, да заправо, однос са Другим претпоставља однос са оним што је друго.Наравно да није сасвим тако. Јасно је да је релација са човеком за њега прва у двасмисла: прво, зато што Ја индивидуалне егзистенције никада не би дошло до све-сти о себи као о Ја да није ступило у однос са другим Ја, те стога не би ни ступилоу људско постојање већ можда у животињско, што Маркс посебно не истиче, јерто највероватније подразумева, а друго, јер без тог контакта не би ни имало при-лике да себе схвати као друштвено, родно биће, већ би остало на нивоу врснеегзистенције. Не би, дакле, деловало (производило) и трпело на универзалан на-чин, него појединачно или посебно. Са друге стране пак битни однос човека сачовеком за Маркса није непосредан однос, непосредан као левинасовски однос салицем Другог (Фојербах, међутим, говори о погледу другог човека), као додир,или евентуално као разговор; напротив, он је суштински посредован предметнимделањем, радом, производним односима итд. „А оно што ми посредује мој жи-вот, то ми посредује и постојање других људи за мене. То је за мене други човек.”2

Доиста, не може бити јасније: човек производи човека предметним делањем у за-једници, како самог себе тако и Другог.

За Маркса је, дакле, човек биће заједнице чији индивидуални и родни ас-пекти живота не стоје у противречју, скоро да нису различити, или ако их већ узи-мамо као различите, онда то треба разумети тако да, баш као биће и мишљење,упркос међусобној различитости (другости) стоје у јединству. (Ту стоји чувенареченица: „Индивидуум је друштвено биће.”)3 У заједници, у друштву, човек за-довољава све своје индивидуалне али и опште сврхе, па стога, ма колико да је по-себан, место испољавања тих посебности увек пада унутар целине. Он сам истотако је тоталитет; субјективно јединство мишљења и искушавања света, у комекао такав налази предмете свога задовољства и рада, у којима се потврђује као чо-

1 Маркс (1977), стр. 50. Такође, стр. 51–2: „Свако самоотуђење човека од себе и од природепојављује се у односу у који он ставља себе и природу према другим људима, који су од њега разли-чити” [Маркс (1977), стр. 73].

2 Маркс (1977), стр. 90. [Марксов курзив] Одмах затим он наводи један Шекспиров мотив оновцу и потом га коментарише. Верујем да је управо ово место навело Дериду да изнова чита Шек-спира (тамо је, додуше, у питању Хамлет) у намери да се разрачуна са „Марксовим сабластима”.

3 Маркс (1977), стр. 69.


век. Једно такво свестрано присвајање света никако, према томе, не треба узима-ти само у смислу „једностраног ужитка, само у смислу поседовања, у смислуимања”, и тек под тим условом могуће је да задовољство другог човека буде мојезадовољство, а његова срећа уједно и моја.

И још једно мишљење: на основу свега до сада реченог, намеће се закљу-чак да код Маркса, баш као и код Фојербаха, чулност није a priori саможива. Онасвоју егоистичну природу задобија тек у ери доминације приватног власништва.Такву природу чулности која све своди на индивидуум, Маркс уочава у стано-вишту тзв. „националне економије” мислећи ту, рецимо, на Адама Смита, алишто је још важније, мислећи пре свега на Хегела. Уосталом, анализа жудње усвим Хегеловим делима свршава са том примордијалном себичношћу. Тужно једа савремена филозофија, закључно са постмодерном (Лиотар, Фуко, Дерида,Делез), као и наука (посебно биологија и генетика) практично безрезервно при-хватају такву природу чулности, што је чиста апологија постојеће збиље. Нековас прво окује у ланце и утера у зверињак, а потом вас убеђује како је то стањепосве природно. А о каквом се зверињаку ради најуверљивије је описао самМаркс: Други је Другом увек непријатељски Други – сваком капиталу други ка-питал је непријатељ, баш као што је такав и раднику други радник, радник капи-талисти и обрнуто – ту је човек човеку средство (и вук), а сва њихова одређењасведена на то да су они један другоме или радник или капиталиста. Зато, чини се,нипошто не треба престати са доказивањем да такво виђење чулности нити јеприродно, нити је она као таква вечита. Јер оваква збиља једноставно није при-хватљива као коначни исход. Уосталом, како сам Маркс примећује, „Акопретпоставиш човека као човека, а његов однос према свету као људски однос,љубав можеш заменити само за љубав, поверење само за поверење итд… акожелиш вршити утицај на друге људе, мораш стварно бити човек који делује по-тичући и унапређујући на друге људе… Ако ти волиш а не изазиваш љубав пар-тнера, тј. ако твоја љубав као љубав не изазива узајамну љубав, ако као човеккоји воли не постанеш кроз животно испољавање вољени човек, твоја љубав јенемоћна, она је несрећа.”1


Маркс, К. (1977). Економско-филозофски рукописи из 1844. године. Београд: Просвета/БИГЗ.

Маркс, К., Енгелс, Ф. (1989). Рани радови. Загреб: Напријед.

Фојербах, Л. (1956). Избор из дјела. Загреб: Матица Хрватска.

Хоркхајмер, М. (1982). Критичка теорија I. Загреб: Стварност.

1 Маркс (1977), стр. 93. [Марксов курзив]


Boris R. Bratina

FEUERBACH, MARX, THE OTHER1

SummaryThe global economic and political events since 2008 onwards, primarily the big eco-

nomic crisis, contributed to the fact that Marx's economic thought found itself again in the fo-cus of theoretical research. More than that, however, these events triggered a series ofexistential human issues, which is why Marx's thought as a whole becomes interesting for anew research. The author discusses Marx's conception of The Other as another man, showingthat it cannot be analyzed in isolation from the intellectual tradition that had considerable in-fluence on its formation: Hegel's Phenomenology of Spirit and Science of Logic, as well asFeuerbach's criticism of Hegel. Marx's position is viewed, then, from a stanpoint of other-TheOther dialectic, showing that this philosopher not only clearly distinguished The Other andmere other, but that his position, by pointing to alienating effect of mere other on the world ofreal (economic) intersubjective relations, significantly differs from the tradition from whosesource it derived.

Key words: Marx, Feuerbach, Hegel, The Other, mere other, I, sensibility.

1 Рад је примљен 14. октобра 2012, а прихваћен за објављивање на састанку РедакцијеЗборника одржаном 19. децембра 2012.

НАУЧНА КРИТИКА, ОСВРТИ, ПРИКАЗИ

УДК: 141.7 Чомски Н. ; 141.7 Фуко М.ИД: 195688716

Осврт

ПРОФ. ДР УРОШ В. ШУВАКОВИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за социологију

ПРАВДА ПРОТИВ МОЋИ У РАЗМАТРАЊУ НОАМА ЧОМСКОГ И МИШЕЛА ФУКОА2

Сажетак. Рад је осврт на дебату вођену 1971. између Ноама Чомског и Мише-ла Фукоа. Дебата је била посвећена како принципима људског сазнања, тако и потреби заполитичким ангажманом интелектуалаца руковођених начелом „правда против моћи”,што је и наслов транскрипта овог разговора, који је на српском језику објављен 2011. го-дине.

Кључне речи: Ноам Чомски, Мишел Фуко, дебата 1971, правда, моћ, слобода.

Пре нешто више од четири деценије вођена је на холандској телевизији фи-лозофска дебата између двојице угледних друштвених теоретичара и ангажова-них интелектуалца, Ноама Чомског (Noam Chomsky, 1928) и Мишела Фукоа (Mi-chel Foucault, 1926–1984). Медијатор је био Фонс Елдерс (Fons Elders), који је иписац предговора, а расправа је организована у оквиру Међународног филозоф-ског пројекта давне 1971. године. Свакако, свет се у протеклом раздобљу многопроменио, али је већина ставова, визионарски датих, остала актуелна и данас.Претпостављам да је то и понукало српског издавача „Карпос” из Лознице да2011. објави ова књижицу, малу по обиму, али значајну на начин како то може да

1 [email protected] Рад је резултат истраживања у оквиру пројекта III 47023 Косово и Метохија између на-

ционалног идентуитета и евроинтеграција који финансира Министарство просвете, науке и тех-нолошког развоја Републике Србије.


буде сажето исказано филозофско, политфилозофско и политсоциолошкомишљење великих стваралаца. Она је стенограм ове научне дебате. Две су теме окојима су тада, у присуству публике у студију и пред телевизијским камерама,расправљалa двојица великана савремене друштвене мисли: њихов филозофскиоднос према сазнању и њихов однос према политици као делатности покретањасвета.

Чомски излаже становиште према коме свако људско биће на рођењу посе-дује урођене менталне структуре, које су компонента биогенетичких способно-сти детета, што детету омогућава да се социјализује. Дете у свом разуму, указујеЧомски, „има одређени схематизам који одређује врсту језика које оно може данаучи… А онда, са искуством, оно врло брзо учи језик, који је део искуства, илиу које је сâмо дете укључено. Ово је нормалан чин; то јест, то је чин нормалне ин-телигенције, али је и високо креативан чин” (Чомски, Фуко, 2011: стр. 37). Међу-тим, људски умови нису конструисани тако да, посматрајући појаве око нас, од-мах их прерађују и формулишу теорије које су мање или више емпиријски аде-кватне, а што ипак полази за руком научницима и „разним генијима” (Чомски).Одговор како до тога долази Чомски види у чињеници да научници почињу „вео-ма уским ограничењем скупа могућих научних теорија” (Исто: стр. 38), али да усвојим разумима очито имају и несвесно одређење шта јесте могућа научна тео-рија. У поређењу са дететом „ако свако дете није уградило у свој разум концептљудског језика на веома ограничен начин, онда индуктивни скок од податка дознања језика не би био могућ” (Исто).

Фуко се, пак, супротстваља еволуционистичком приступу развоју науке,указујући на чињеницу да постоји принцип дивергенције а не принцип раста зна-ња, „више различитих начина које омогућавају више типова знања истовремено”(Исто: стр. 40–41). Чомски се саглашава са овим, прецизирајући да да ни он немисли да је „научни напредак само питање додавања новог знања и апсорпцијенових теорија”, слажући се притом и да је реч о обрасцу „на прескок”, „забора-вљању” одређених проблема, изналажењу нових теорија, и – како то упадицомФуко исказује – „трансформисању истог сазнања” (Исто: стр. 41). Фуко закључу-је да у сваком тренутку постоји одређени „вишак података” у односу на могућесистеме у одређеном времену, те да се ти подаци увек доживљавају „унутар си-стема”, што има за последицу запостављање њихове креативности. Са гледиштаисторичара, указује Фуко, постоји „пролиферација система који обухватају малуколичину података, из којих потиче раширена идеја да откриће нових чињеницау науци условљава помаке у историји науке” (Исто: стр. 41). Фуко потом елабо-рира своју тезу, у оштром контраставу у односу на Чомског. Он истиче идеју окреативности и негира да су системи правила („схематизам” о којима говориЧомски) повезани са људским разумом и његовом природом, већ да, када је реч оразумевању, одговор треба тражити „у пољу других људских пракси, као што суекономија, технологија, политика, социологија, које могу послужити као условиформирања модела појаве” (Исто: стр. 43). Фуко даље аргументује да сe системи

Урош В. Шуваковић: Правда против моћи… 467

или ограничења који чине науке могућим могу открити „у друштвеним формама,у производним односима, у класним борбама, итд.” (Исто), указујући за илустра-цију на то да је, нa пример, лудило на Западу постало објект научног проучавањау одређено време, што он види у корелацији „са одређеном економском и дру-штвеном ситуацијом” (Исто).

У другом делу полемике, Фуко износи тезу да се суштина живота „састоји,на крају крајева, из политичког функционисања друштва у коме живимо Не битизаинтересован за политику, то је проблем” (Исто: стр. 51, 52). Он износи тезу ка-ко „уопште не сматра да би се наше друштво могло сматрати демократским”(Исто: стр. 54), указујући како је моћ, када је о европском друштву реч, „обичносконцентрисана у рукама владе и да се спроводи кроз одређен број друштвенихинституција, као што су администрација, полиција, војска и државни апарат”. Он,међутим, указује на то да, осим ових институција које „разрађују и преносе одре-ђен број одлука у име нације и државе”, постоје и неке друге институције којеприкривено спроводе политику моћи, иако „наизглед немају ничег заједничког саполитичком моћи и делују независно од ње” (Исто: стр. 55). Као такве, Фуко на-води породицу, „универзитет и целокупни образовни систем који наизглед ширизнање” а заправо су „створени да одржавају одређену класу на власти и да искљу-чују инструменте моћи друге друштвене класе. Институције знања, заштите ибриге такође помажу у одржавању политичке моћи”, наводећи као очигледнепримере „до граница скандалозности”, институције повезане са психијатријом(Исто: стр. 56). Фуко, као ангажовани филозоф, сматра да први и прави предметкритике треба да буду баш ове институције, које се приказују неутралним и неза-висним, а заправо се кроз њих спроводи политичко насиље (види о политичкомнасиљу Маликовић, Шуваковић, Стевановић, 2011). Дискутујући са Чомским опојму правде, он брани становиште да се ради о инструменталној вредности одре-ђене политичке или економске моћи „или против те моћи”. „Пролетаријат не во-ди рат против владајуће класе јер сматра да је такав рат праведан. Пролетаријатводи рат против владајуће класе јер, по први пут у историји, жели да преузмевласт. И јер жели да збаци тренутну владајућу класу, он сматра да је тај рат пра-ведан… Рат се води да би се победило, а не јер је праведан” (Чомски, Фуко, 2011:стр. 67, 68). У складу са својим опредељењима, Чомски на овакву тврдњу одгова-ра како су насиље и одређени степен неправде допуштени само у ситуацији кадаје извршена процена, „која би увек требало да се преузме веома, веома озбиљнои са добром дозом скептицизма”, да се то насиље примењује како би се постигао„праведнији резултат” (Исто: стр. 69)3. Дакле, Чомски овде заступа идеју „чисти-је правде”, док Фуко остаје код идеје „класне правде”, закључујући како „схвата-

3 Овакву тезу је заступао и академик Михаило Марковић залажући се за „праведан мир”којим би се окончао крвави југословенски сукоб. У том смислу, он указује како је „мир једна однајбитнијих светских људских вредности, али није формална и безусловна вредност, којој сведруге треба подредити и за коју све друге треба жртвовати” (1994–7: стр. 366).


ње правде као такво функционише у класном друштву као тврдња коју поставља-ју потлачене класе и као њихово оправдање” (Исто: стр. 70).

Чомски, са своје стране, износи два задатка која су на интелектуалцима:први, који представља покушај стварања визије праведнијег друштва, и други,јасно разумевање природе моћи, тлачења, терора и деструкције у друштву у комеживимо. Слажући се са Фукоом да то извесно укључује институције које је овајнавео, Чомски додаје да се никако не смеју искључити „централне институцијебило ког индустријског друштва, наиме економске, комерцијалне и финансијскеинституције и, посебно, у долазећем периоду, мултинационалне корпорације”,наглашавајући да су то управо „институције тлачења и присиле и аутократскевладавине које су наизглед неутралне… Ми смо потчињени демократији тржи-шта и то се мора схватити управо у оквирима њихове аутократске моћи, укљу-чујући посебну форму аутократске контроле која потиче из доминације тржи-шних сила у неегалитарном друштву” (Исто: стр. 57). Чомски указује на то да сеове чињенице морају схватити, али да то није довољно „већ се против њих мора-мо борити”. Његово залагање је у правцу формирања „радничких савета или дру-гих слободних удружења које ће људи сами конституисати у циљу друштвенеегзистенције и производног рада”, што сам Чомски, без имало задршке, називаанархо-синдикализмом, сматрајући како је управо то „одговарајућа формадруштвене организације за напредно технолошко друштво у коме људска бића неморају да буду сведена на оруђе или зупчанике у машини” (Исто: стр. 54). Чомскисе, у даљем излагању, јасно залаже не само за политичку акцију у интелектуалномдомену, већ и за директну политичку акцију, која значи не само ванпарламентар-но деловање, већ и много више од тога – грађанску непослушност, као позив надиректно кршење норми које је држава прописала, а које су неправедне. На пи-тање Фукоа да одреди да ли је залагање за правду последица залагања за класниинтерес, Чомски указује на чињеницу да је реч о схватању правде у смислу пра-вичности, а не норме, јер ако норма не почива на правичности, онда је државакоја ју је прописала – криминална. Чомски јасно наглашава да је у случају Вијет-намског рата Америка деловала нелегално (Исто: стр. 65). Објашњавајући међу-народно право, и указујући на то да се ради о његовом „фундаменталном недо-статку”, он наглашава како је оно засновано на односима и уговорима измеђудржава, те стога оно дозвољава „широк распон насилне интервенције као подр-шку постојећим структурама моћи које се одређују као државе насупрот интересамаса људи који се организују против држава… Оно је само инструмент којиммоћници одржавају своју моћ” (Исто: стр. 64). Чомски се изричито противи Фу-коовој тврдњи о правди као инструменталној, класној вредности у рукама потла-чене класе, износећи став о постојању неке врсте „апсолутне базе… која се нала-зи у фундаменталним људским квалитетима, у оквиру које је ’реално’ схватањеправде утемељено”.

Анализирајући ову дискусију, вођену пре нешто више од четири деценије,можемо устврдити да су питања о којима су размењивали аргументе Фуко и Чом-

Урош В. Шуваковић: Правда против моћи… 469

ски и данас више него актуелна. Истовремено, и идеално-типски приступи којерепрезентују ова два теоретичара данас су, такође, присутна, као што су билиприсутни и више векова пре њих. Заправо, то је расправа о односу принципа ле-галитета и принципа легитимитета, при чему је наше становиште у том погледуближе оном које заступа Чомски. Наиме, легитимитет је увек заснован на разуме-вању „реалне правде”, а легалитет би требало да перципира начело легитимитета,што држава често не чини. Отуда и право на грађанску непослушност које изводиЧомски, а које је у епохама пре њега, много радикалније, представљало право натираноубиство (Locke, 2002). При чему, наравно, морамо признати и то да је иде-ју о грађанској непослушности, коју Чомски тако аргументовано брани, нама би-ло много лакше схватити и прихватити из српске перспективе северног Космета,као што је много лакше, на пример, прихватају демонстранти окупљени на WallStreet-у или Syntagma Square-у него што би је могао разумети неки уштогљени„експерт” за кога и даље важи безалтернативна „Evropa, zdaj” (уп. Шуваковић,2010).


Лок, Џ. (2002). Две расправе о влади. Београд: Утопија.Маликовић, Д., Шуваковић, У., Стевановић, О. (ур., 2011). Политичко насиље. Косовска

Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини.Марковић, М. (1994). Етика и политика. Изабрана дела, књ. 7. Београд: БИГЗ,

ГЕНЕС-С Штампа, Просвета, СКЗ.Чомски, Н., Фуко, М. (2011). О људској природи: правда против моћи. Лозница: Карпос.Шуваковић, У. (2010), „О безалтернативности путева друштвеног развоја или о новом

догматизму почетком XXI века”, у М. Божић, С. Голубовић (прир. и ур.) Балкан упроцесу евроинтеграција: унутаррегионални односи. Ниш: Филозофски факул-тет Универзитета у Нишу.


Uroš V. Šuvaković

JUSTICE VS. POWER IN THE CONCEPTIONS OF NOAM CHOMSKY AND MICHEL FOUCAULT4

SummaryThis paper is a review of the debate led by Noam Chomsky and Michel Foucault in

1971. The debate was centered on both the principles of human knowledge and the need forpolitical engagement by the intellectuals, led by the principle „justice against the power”, whi-ch is also the title of the transcript of this discussion published in Serbian in 2011.

Key words: Noam Chomsky, Michel Foucault, the debate in 1971, justice, power, free-dom.

4 Осврт je примљен 10. октобра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку РедакцијеЗборника одржаном 19. децембра 2012.

УДК: 271.2-1(049.32) ; 111.1(049.32)ИД: 195689484

Приказ

ДОЦ. ДР МИКОЊА В. КНЕЖЕВИЋ1

ОНТОЛОГИЈА ДИЈАЛОШКЕ УЗАЈАМНОСТИ2

Приказ књиге: Ν. Λουδοβῖκος, Οἱ τρόμοι τοῦ προσώπου καὶ τὰ βάσανα τοῦἔρωτα. Κριτικοὶ στοχασμοὶ γιὰ μιὰ μετανεωτερικὴ θεολογικὴ ὀντολογία, Ἀθήνα :Ἁρμός 2009, 202 pp., ISBN 978-960-527-560-0

Књига Николе Лудовикоса Страхови личности и муке ероса представљаколекцију четири ауторова претходно објављена огледа, чији се заједнички име-нитељ може одредити већ из поднаслова књиге: сви они се, дакле, односе на по-кушај заснивања једне постмодернистичке (богословске) онтологије, а тај поку-шај је спроведен путем критичког сагледавања мисаоних огледања неких од во-дећих грчких мислилаца друге половине XX вијека, припадника такозване„генерације 60”. Тако, осим краћег „Предговора” (7–10) и „Епилога” (177–182),у којима се таксативно резимују главне ауторове тезе, те ауторовог осврта на кри-тички приказ његове књиге Θεοποιΐα (185–196), књига обухвата четири пог-лавља: 1. „Личност умјесто благодати и наметнута другост. Коначно теолошкостановиште митрополита Јована Зизиуласа” (13–66), 2. „Ерос као пут теологије ислободе. Еросна вишесмисленост Христа Јанараса” (69–111), 3. „Ка промјени па-радигме у православној теологији. Монолог поводом античког идеализма Сте-лија Рамфоса” (115–152), и коначно 4. „Екстаза као силазак. Паламитска позади-на теологије О. Софронија” (155–173). Усљед ограниченог простора што га овај

1 [email protected] Приказ je примљен 5. новембра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције

Зборника одржаном 19. децембра 2012.


приказ подразумијева, у наставку ће бити наведене само неке од најважнијих тезадо којих је Лудовикосу у овој књизи посебно стало.

У првом поглављу аутор испитује главне теоријске поставке свог некада-шњег учитеља, иначе свјетски познатог теолога православне провенијенције и до-скорашњег предсједника Грчке Академије наука и умјетности, Јована Зизиуласа.Његова анализа усмјерена је у два правца: најприје, он испитује Зизиуласово ту-мачење патристичких извора на којима је заснована православна теолошка тра-диција, а потом истражује Зизиуласове идеје узете саме по себи, и то у оквируразматрања актуелних богословских, философских и психолошких расправа.Већ је овим читаоцу начелно стављено до знања да Лудовикос сматра како Зизи-улас на један неувјерљив начин тумачи свете оце, те да сопствене идеје – и идејемодерне епохе – учитава у отачке списе, правећи тако методолошки неопростивгријех анахронизма. Један од таквих примјера за Лудовикоса је, рецимо, пројек-товање модерног интерсубјективизма на патристичко предање, чиме се такозва-на релациона онтологија, иначе иманентно својствена том предању, контаминирамодернистичким настојањима у том правцу.

Један од основних приговора којег Лудовикос упућује митрополиту пер-гамском тиче се његовог разумијевања сопства, односно субјективности – штоје кључни философски и теолошки проблем модерног доба. По његовом схва-тању, вођен тежњом да преко онтологије личности понуди одговор на темељноонтолошко питање философије – на трагу Флоровског и Тилиха, како сматра Лу-довикос – Зизиулас, заправо, свој појам субјективности, то јест личности, фор-мује под утицајем декартовског, локовског и кантовског поимања сопства, а којеје конституисано, сматра аутор, преко разликовања ноуменалног и емпиријскогсопства. На том фону, иначе карактеристичном и за неке представнике руске ре-лигијске филозофије који су стварали под утицајем њемачког класичног идеализ-ма, Зизиулас инаугурише у човјековом (а исто тако и у божанском) постојањудвије стварности, од којих једна, личност, бива посматрана као носилац слободе,док друга раван, раван природе, бива инаугурисана као носилац нужности. Такоје, по Зизиуласу, онако како га види његов бивши ученик, с једне стране „транс-цендентална личност представљена као радикална слобода”, док је, с друге стра-не, личности супротстављена природа представљена као „царство слијепе нуж-ности”.

Насупрот оваквом једном дуалистичком становишту, које, у полемичкомжару, стигматизује као манихејско, Лудовикос инаугурише појам „личносне при-роде”, истрајавајући на чињеници да је, сходно отачком предању, сама природавећ по својој иманентној структури, односно по свом инхерентном логосу, сло-бодна и као таква већ по себи релациона. Анализујући релевантне изворе, Лудо-викос настоји показати да зизиуласовска тумачења пате од видних једностранос-ти; тако, рецимо, у патристичким изворима немогуће је, по њему, наћи некаквурадикалну дијалектику личности и природе. Природа и личност се остварују уједном дијалошком начину постојања, пошто су логоси природе позив на дијалог

Микоња В. Кнежевић: Онтологија дијалошке узајамности 473

са Богом, а који за циљ има остварење истинског бића и аутентичног начиначовјековог постојања, које би било „сагласно природи”, односно сагласно при-родном назначењу које кроз слободни пристанак у дијалошком остварењу требада буде спроведено у дјело. Тако, рецимо, за Максима Исповједника природапредставља садржај личног дијалога између логосних бића, те стога није раз-двојена од личности; она постоји као јединствена стварност бића-као-дијалош-ког-догађаја, дијалога који је увек личан. По Лудовикосу, зизиуласовска концеп-ција субјективности са њеном дијалектиком личност-природа јесте, заправо,предмодерна, будући да не посједује унутрашњу динамику, а инстинкте, страсти,несвјесно, и сл. занемарује у процесу самоизградње личности.

Друга ставка коју, поред многих осталих, Лудовикос приговара Зизиуласујесте његово разумијевање кључног патристичког појма монархије Оца. Том при-ликом он настоји да конституцију личности мимо суштине, путем асиметричнеузрокованости, коју сугерише Зизиулас, замијени идејом конституције субјектапутем дијалошке узајамности, чиме би се, како сматра, избјегло тумачење лич-ности и њеног ексклузивитета путем једне „наметнуте другости”. Како конститу-исање појма субјективности/личности у хришћанској мисли полази од начинапостојања трију божанских личности, који се онда транспонује на ниво антропо-логије, разумијевање овог појма је од суштинске важности за разумијевање човје-кове личности. По Лудовикосовом мишљењу, монархија, а отуда и разумијевањеличности, несхватљива је без идеје реципроцитета, то јест дијалошке узајамнос-ти; наиме, она није нешто што Отац сам по себи посједује, а што би му омогућа-вало да нереципрочно конституише друге двије божанске личности путем намет-нуте другости, него мора бити схваћена као нешто што Оцу друге двије божанскеличности тек омогућавају; другим ријечима, одбацујући од стране Зизиуласа он-тологизовани појам асиметрије, што га иначе уводи Емануел Левинас, и његовотранспоновање на тријадолошку раван, Лудовикос конституцију личности крозидеју монархије разумијева кроз процес узајамности, гдје би и сама неузрокова-ност, као другост Оца, била замишљена кроз дијалошку саконституцију са другедвије личности, које би му, тако, заузврат давале његову сопствену другост.Оваква промјена парадигме има по њему далекосежне антрополошке реперку-сије: од зизиуласовског пасивистичког становишта, које одриче иницијативу јас-тва и латентно инаугурише гашење његове жеље, треба прећи на реафирмацијупатристичког појма природе и жеље, која у свом екстасису налази у сфери транс-ценденције пуноћу реалног Другог, ка којем је изворно и упућена. Тиме се пре-владава лакановски – и зизиуласовски – појам жеље, а другост се формује у дија-лошкој узајамности, приликом чега се чува пуноћа другости, природе и сопствана обје стране одношења.

У другом поглављу Лудовикос разматра поимање ероса, још једног кључ-ног појма античке и патристичке философије, у дјелу познатог грчког философаХриста Јанараса. Компаративном анализом текстова, као и утврђивањем за-једничких мисаоних парадигми, Лудовикос долази до закључка да је Јанарас


своју концепцију ероса израдио поглавито под утицајем Владимира Соловјева, начије је, опет, схватање утицао широк спектар мислилаца, почевши од Плотина,преко Спинозе, Шелинга и њемачких мистичара. Као што за Соловјева полниерос, као начин превладавања егоизма, садржи и једну космолошку димензију,представљајући тако једну кохезиону силу која доприноси постизању идеаласвејединства, тако и за Јанараса управо полни ерос, кроз једну врсту натуралис-тичке екстазе, како сматра Лудовикос, представља начин превладавања само-љубља и пут достизања егзистенцијалне пуноће човјека и саборног карактераличности. Не без присутне двосмислености и (привидне) противрјечности – одличности као екстатизма саборности у односу на природу до личности као ерос-ног екстасиса у једном натуралистичком кључу – и за Јанараса је, по Лудовикосу,карактеристична дихотомија природа-личност, јер не остаје јасно коме сама екс-таза, као лијек против егоизма, коначно припада – природи или личности. По ње-му, код Јанараса апсолутна трансцендентност иде напоредо са најчистијим нату-рализмом, приликом чега се личност поистовјећује са полним еросом, и гдје сепреко екстазе превладава нужност самољубиве природе. Тим својим инсисти-рањима, јасно укоријењеним у идејама руских мислилаца, али и примјеном онто-лошке херменеутике хајдегеровског типа са примјесама сартровских антропо-лошких разматрања на патристичке изворе, Јанарас додатно радикализује дихо-томију природа-личност и завршава, по Лудовикосу, у једној еминентнофилософској антропологији платоновског типа. Овакав приступ, сада са посебноизраженим поистовјећењем природе са нужношћу, Лудовикос посебно евиденти-ра у познијим Јанарасовим радовима, у којима онај јанарасовски екстасис ерос-ног односа поприма димензије једног ескапизма од природе, ескапизма који сеналази на самим границама манихејства.

Као и у случају Зизиуласа, и овдје Лудовикос истрајава на патристичкој за-мисли природе као слободе, подвлачећи да без референтности на трансценден-цију, на дијалог и преображај у Светом Духу, јанарасовски ерос (и тјелесна љубавуопште) „прелази у крајње нарцисоидну себичност”, гдје се, дакле, љубљени уконачној анализи „приватизује” и подређује циљу самореализације сопства(„еросно требам другог пошто само он представља оруђе мог личносног оства-рења”). Оно што Јанарас, једнако као и Зизиулас, потребује јесте, сматра Лудови-кос, једна „позитивна отачка теологија природе”, која би ревидовала „поцијепа-ност” јанарасовског ероса између „празне, екстатичке напуштености” и једне„натуралистичке нарцисоидности самоостварења”.

Треће поглавље Лудовикосове књиге преиспитује теоријске поставке пост-патристичког „заокрета” Стелија Рамфоса, те његово постулисање једне „секула-ризоване теологије”, која би, у кључу једног „самодовољног хуманизма”, по рије-чима Чарсла Тејлора, за посљедицу имала брисање Бога у човјековом субјекти-визму, и гдје би – мимо статусног одбацивања Божије егзистенције – он биоаболиран у сопству и његовом уживању. Лудовикос критикује Рамфосово спро-вођење Бултманове познате идеје „демитологизације” јеванђеља, којом овај је-

Микоња В. Кнежевић: Онтологија дијалошке узајамности 475

лински мислилац настоји релативизовати и оспорити кључне основе хришћанс-ког учења, укључујући и фундаменталну онтолошку тезу везано за Христово вас-крсење. Коначно, у посљедњем поглављу књиге Лудовикос настоји испитатиутицај Григорија Паламе на теоријске увиде Софронија Сахарова, посебно ис-трајавајући при томе на холистичком, психосоматском карактеру хришћанскеекстазе као специфичној одлици изворног хришћанског предања. Дистингви-шући платоновски и исихастички смисао појма екстазе, Лудовикос показује какосе Сахаров налази на паламитској линији тумачења: екстаза не подразумијева са-мо ход ума навише, као што је то био случај у платоновској традицији свих школа(посебно код Плотина и Оригена), него и погружавање ума у дубине „унутра-шњег човјека” – несвјесног, како бисмо рекли модерним језиком – чиме се цјело-купна психофизичка конституција човјека, заједно са цјелокупном природом,преображава у сусрету са Богом. Овакав један приступ на много је већој духовнојразини од фрагментаризовања човјека и ниподаштавања тјелесног аспекта у екс-тази платоновског типа.

Једна од многих позитивних страна ове занимљиве и веома подстицајнекњиге јесте њен полемички тон и покушај замјене парадигми мишљења. Умјесто(свагда удобног, али сасвим стерилног) епигонског понављања теза етаблиранихауторитета, Лудовикос врши стална преиспитивања традиције којој припада и ну-ди нова разумијевања заједничких претпоставки од којих се унутар те традицијеполази. Његова реинтродукција појма једносуштности, којег модерни теолозимахом заобилазе, његов предлог да „онтологија личности… треба да се ослободисвеза трансценденталног идеализма субјекта”, његово одмјеравање не само саетаблираним теолошким, него и философским и психолошким струјањима, тенастојање да православну теологију укључи у најважније аспекте савремене инте-лектуалне знатижеље и дâ јој одговарајуће мјесто у модерним расправама, од ви-шеструке је користи и свакако показује пут плодног дијалога једне мисаоне тра-диције са свим изазовима које модерно доба пред њу поставља. Отуда, са посеб-ним задовољством препоручујем ову књигу за читање, уз израз великог жаљењашто је једна тако вриједна публикација доживјела један тако лош превод на срп-ски језик (види: Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса. Критич-ка разматрања постмодернистичке богословске онтологије. Превели Д. Ни-колић, Б. Мркаја, Савремене Богословске дискусије № 5, Цетиње : МанастирРождества Пресвете Богородице — Свештени Манастир Цетињски 2011), о чемуће бити више ријечи неком другом приликом.

УДК: 94(497.11)"1912/1913" ; 355.48(497.11)"1912/1913"ИД: 195690764

Приказ

ДОЦ. ДР ГЛИГОР M. САМАРЏИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској МитровициФилозофски факултет, Катедра за историју

ОБИЉЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ОСЛОБОЂЕЊА СТАРЕ СРБИЈЕ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА 1912–1913.

ГОДИНЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ2

Низу манифестација којим је обиљежен знаменити јубилеј посвећен вијекуод ослобођења Старе Србије у Балканским ратовима придружио се и Филозоф-ски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у КосовскојМитровици. На Факултету је 5. децембра 2012. године организован пригодан на-учни и културно-уметнички програм.

Централни дио програма представљала је изложба под називом „Осло-бођење Старе Србије у Балканским ратовима 1912-1913. године” коју је, наконуводне ријечи декана Филозофског факултета проф. др Бранка Јовановића, све-чано отворио ректор Универзитета у Приштини проф. др Срећко Милачић.

Аутори ове изложбе су мр Саша Станојевић са Катедре за историју Фило-зофског факултета и Милутин Милисављевић, истакнути хроничар Старе Срби-је. На њеном организовању су поменути аутори учинили знатан напор како би сенаучно адекватним и илустративним приступом нагласили кључни моменти изПрвог и Другог балканског рата.

1 [email protected] Приказ je примљен 8. децембра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције



Тематски и хронолошки уоквирена поставка представљена је кроз петнаестизложбених јединица које прате и одговарајуће легенде. Вјештом композицијоми распоредом материјала, аутори су успјели у намјери да јасно и прегледно водепосматрача кроз ове историјске догађаје.

Почетна јединица односи се на стање у Старој Србији (Рашка, Косово, Ме-тохија, Вардарска Македонија) уочи Првог балканског рата, који је вођен са ци-љем ослобађања балканских народа од вишевјековног турског ропства. Уз исто-ријско-географску карту овог простора, истакнути су мотиви који се тичу онда-шњих друштвених прилика и тешког положаја српског становништва изложеногразним видовима насиља. Предочен је и незавидан положај православних свети-ња-цркава и манастира, које су још од средњег вијека представљале духовне цен-тре српског народа. Друга јединица односи се на почетак рата и стратегијски ра-звој српских снага током његовог трајања. Изложени материјал у овом случајуприказује формирање Балканског савеза (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка) ипосебно командну структуру српске војске. Мобилизација и полазак трупа у ратчине садржај треће јединице. Приложене фотографије вјерно дочаравају атмо-сферу у српским трупама уочи сукоба. Како су бројни добровољци, уврштени увојне одреде, одиграли значајну улогу у будућим ратним операцијама, њима јепосвећена четврта јединица.

Након ових тема, које представљају својеврстан увод у даљу поставку, сли-једи континуирани преглед ослобођења простора Старе Србије кроз кључне војнеоперације. Први пробој на Косово након четвородневне битке код Мердара(15–19. октобар 1912. године) представља пету јединицу ове изложбе. Фотографи-је српских војника који прелазе стару српско-турску границу и ослободилачкиступају на простор Старе Србије, као и оних који стоје испред ослобођене Грача-нице, чине главни део ове јединице. Скице битке са распоредом српских и турскихснага (какве су приложене и уз остале знаменитије битке надаље истакнуте у по-ставци) доприносе јаснијем прегледу ситуације на фронту. С обзиром на то да Ку-мановска битка представља одлучујући сукоб у овом рату, аутори су јој посветилидвије јединице (шесту и седму, које се односе на први и други дан борби 23. и 24.октобар 1912. године). Одабрани прилози и у овом случају вјерно и живописно ос-ликавају прилике из ове битке. Осма јединица односи се на даље операције срп-ских снага и ослобођење важнијих градова. Овдје је нарочито истакнута тродне-вна битка код Битоља (16-19. новембар), у којој је посрнулој турској Вардарскојармији задат коначан ударац. Аутори су се на посебан начин осврнули на осло-бођење Косовске Митровице и то у деветој јединици, гдје је међу изложеним фо-тографијама нарочито истакнута она на којој је приказан улазак српске војске уовај град, а коју је одушевљено дочекало српско становништво. Уз њу се налази ифотографија претходног уласка војске у Нови Пазар, као и оне које после Митро-вице прате њен даљи ослободилачки поход низ Метохију. Ослобођење ове обла-сти, са призорима из Призрена, Пећи, Ђаковице, као и продор српске војске наЈадранско море, чине садржај десете јединице. Завршетак Првог балканског рата

Глигор M. Самарџић: Обиљежавање стогодишњице ослобођења Старе Србије… 479

и његово закључење на основу Лондонског мира (30. мај 1913. године) предста-вљено је у једанаестој јединици. Документи који се односе на мировни уговор ифотографије српске делегације са осталим учесницима конференције чине важнеисторијске изворе, који методолошки значајно употпуњују структуру поставке.

Наредно поглавље садржи двије јединице које се односе на Други балканскират, чији је предмет спора међу дојучерашњим савезницима било питање Македо-није. У дванаестој јединици је посебан акценат из наставка балканског сукобастављен на познату Брегалничку битку (30. јун – 9. јул 1913. године) у којој је ср-пска војска потукла бугарске снаге и тиме у великој мјери одлучила исход овог ра-та. Међу изложеним материјалом налази се и фотографија на којој се налазе при-падници Другог пешадијског пука „Књаз Михаило” Моравске дивизије. Ријеч је онајодликованијем пуку српске војске, који је нарочитим пожртвовањем и заслуга-ма стекао вечну славу и управо у овој бици добио чувени назив „Гвоздени пук”.Овдје је такође учињен посебан осврт на склапање мировног уговора у Букурешту(10. август 1913. године) изношењем докумената и фотографија које се тичу кон-ференције на којој су донијете коначне одлуке по питању Балканских ратова.

Завршне јединице, које се односе на прилике у Старој Србији, такође суупечатљиве. У четрнаестој јединици дочарана је свечана атмосфера код станов-ништва из појединих градова (Призрен, Пећ, Косовска Митровица, Куманово...)у данима након ослобођења. Како је српска војска у овим ратовима поднела стра-ховите жртве од око 70.000 страдалих војника (погинули, рањени, нестали) осло-бодиоцима је с дужном пажњом посвећена последња петнаеста јединица. На њојсу приказани најзначајнији споменици подигнути у њихову част. Централно мје-сто заузима импозантно спомен-обележје на Зебрњаку код Куманова, али и спо-меници Косовским јунацима код Газиместана и српском војнику-ослободиоцукод Мердара. Аутори су истакли поражавајућу чињеницу да су ови споменици унаредном периоду у великој мјери девастирани.

Читаву поставку чини близу 100 репрезентативних и пажљиво одабранихфотографија, историјских карата, докумената, скица битака и војних операција исличног илустративног материјала, који се односи на период уочи, за време и на-кон ослобођења Старе Србије. Већина изложеног материјала дио је личне архивеМилутина Милисављевића. Неопходну методолошку компоненту чини и мате-ријал преузет из фото-документације Војног музеја из Београда. Међу изложе-ним ратним фотографијама нарочито вриједи истаћи оне које су настале из објек-тива чувеног ратног фотографа Ристе Марјановића, али и Васе Радуловића и дру-гих аутора. Што се тиче осталих историјских извора (приложене ратнепрокламације, мировни уговори, протоколи, насловне стране „Политике” наконсклопљених уговора о миру и слично), њиховим зналачким одабиром створена јеприлично јасна представа ових историјских догађаја, који представљају важнуепизоду не само из националне, већ свакако и из опште историје новијег периода.

Након отварања и разгледања саме изложбе, програм је настављен преда-вањем проф. др Душана Берића са Катедре за историју Филозофског факултета у


Косовској Митровици. Његово излагање које се односило на ослобођење СтареСрбије 1912–1913. године и политике Великих сила представљало је исцрпно по-јашњење једног од кључних и незаобилазних аспеката ове комплексне теме. Пре-давање је привукло значајну пажњу слушалаца у препуној сали амфитеатра.

Уз изложбу и предавање, не мање снажан утисак посјетилаца оставила је итематска поставка књига посвећених Балканских ратовима, биографијама истак-нутих личности које су у њима учествовале, као и Косову и Метохији и Старој Ср-бији уопште. Близу четрдесет наслова део су фондова библиотеке Филозофскогфакултета и Универзитетске библиотеке у Косовској Митровици. Уз књиге су,као посебно вредни експонати, своје мјесто нашле и медаље и одликовања из ос-лободилачких ратова 1912–1918. године („Освећено Косово”, „Албанска споме-ница 1915” и друге). Читавом садржају је, захваљујући ангажовању продеканаФилозофског факултета проф. др Валентине Питулић, читавом садржају је наро-чито свечани тон дао културно-уметнички програм у виду одабраних пјесама ирецитала, у коме су учествовали студенти Филозофског факултета и Факултетауметности Универзитета у Приштини.

Организовањем изложбе „Ослобођење Старе Србије у Балканским рато-вима 1912–1913. године”, као и пратећег програма, Филозофски факултет је даонесумњиво важан допринос обиљежавању овог знаменитог јубилеја. Овом мани-фестацијом Факултет је потврдио своје истакнуто институционално мјесто напростору Косова и Метохије, и то не само у наставно-научном, већ и у културномпогледу. На крају вриједи напоменути и то да је у плану издавање каталога излож-бе, како би она и на тај начин остала трајно забиљежена.

ПРИЛОЗИ

Слика 1: Предавање проф. др Душана Берића

Глигор M. Самарџић: Обиљежавање стогодишњице ослобођења Старе Србије… 481

Слика 2: Изглед једне од поставки


Слика 3: Културно-уметнички програм

Слика 4: Посјетиоци изложбе

Слика 5: Публика на предавању проф. др Душана Берића

УДК: 811.163.41'374'282.2(038)](049.32) ; 811.163.41'373.2(049.32)ИД: 195691532

Приказ

АСС. МИЛИЦА П. МИМОВИЋ1

ЛЕКСИКА И ОНОМАСТИКА ТАМНИЧА КОД НЕГОТИНА2

Голуб Јашовић, Тамнич на Тимоку, лексика и ономастика, библиотекаНАУКА, Косовска Митровица–Крагујевац–Београд, 2012, 246 стр.

Kњига др Голуба Јашовића Тамнич на Тимоку плод је истрајног при-купљања и обраде дијалекатске лексике и ономастичког материјала у насељуТамнич на Тимоку. Истраживања су извршена у оквиру рада на пројекту Дија-лектолошка истраживања српског језичког простора.

Др Голуб Јашовић је најпре описао историјске прилике у доба оснивања се-ла. У уводној напомени наглашава порекло већег дела становника испитиване об-ласти. Како је порекло косовско, Јашовић у говору Тамничана проналази троак-ценатски систем са спорадичном појавом експираторног акцента.

Књига садржи следећа поглавља: Прво поглавље чине одељци Тамнич наТимоку и његов говор (9–23) и Речник (23–145), Друго поглавље чине дијалекат-ски текстови (145–181), у Трећем поглављу дата је Ономастика Тамнича(181–218), а Четврто чине Прилози (219–231) са закључним напоменама(231–233). Након тога долазе рецензије (235–241) и Литература (241–246).

Прво поглавље почиње исцрпним описом географског положаја Тамнича иговора његових становника. Троакценатски систем поткрепљен је бројним при-мерима узетим из корпуса на којима аутор доказује фонетске особине косовс-

1 [email protected] Приказ je примљен 24. октобра 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције



ко-ресавског дијалекта. Што се тиче морфолошког плана постоји јасно наглаша-вање утицаја призренско-тимочког говора посебно на поједине облике именич-ких речи, глаголских облика и код индеклинабилних облика.

Поменућемо само неколико маркантнијих фонетских и морфолошких осо-бина говора Тамнича:

1. Дугосилазни акценат може стајати на свим слоговима: лојзе, вeљашка,каравилка, милијон, страшник итд. Акценти нису означени.

Краткосилазни акценат може стајати на сваком слогу осим на последњемслогу код вишесложних речи: гумниште, задњача, млатио итд.

Дугоузлазни акценат најчешће се налази на пенултими: обићаји, друсто,дете итд.

У говору Тамничана у неким речима се може чути и експираторни акценат:братанац, на прозор, магаренце.

2. Вокалска група ао чува се у примерима у којима је а акцентовано: имао,чувао, ваљао итд. Али када није под акцентом долази до контракције: завуко, из-вуко итд.

3. Једна од типичних особина по којој је овај говор препознатљив јесте упот-реба глаголског придева радног у облику: потрево, довато, купо, баво се и др.

Затим ту је и карактеристична фонема s, a занимљиво је и то што је из кон-сонантског система нестао глас х.

Овај лингвиста уочава и честу појаву аферезе у говору Тамничана: во(ово),мам(имам), макала (умакала) итд. Као и неколико примера за синкопу: сете, ите.

4. Карактеристична је промена рода именичких облика, па се именице муш-ког рода употребљавају искључиво у женском роду: Неготина, алуминија и др.

5. Постоји општи падеж са предлозима у служби генитива, акузатива, инс-трументала и локатива: давала ју лекови, иљаду овце, иде сас друштво.

6. Придевске речи мењају се само по придевској промени.7. Тамничани у свом говору чувају све облике глаголског система изузев ин-

финитива, мада се данас ретко чују и имперфекат и аорист.

Након особина тамничког говора аутор скромно најављује дијалекатскиречник који чини и потпуно заокружује прво поглавље књиге. Речник чини око3200 одредница које су граматички и акценатски обрађене и дефинисане, а већи-на је дата и у контексту у коме је употребљена.

Одреднице у речнику углавном су добијене из одговора информатора напитања из упитника за бележење сточарске, ратарске, повртарске, воћарске, ви-ноградарске, воденичарске, пчеларске и друге терминологије и лексике.

Друго поглавље чине дијалекатски текстови који су разнородне тематике.Информатори су старији људи који су као прави представници овога говора отк-рили кроз разговор са аутором ове књиге пуно тога, не само на плану језичких

Милица П. Мимовић: Лексика и ономастика Тамнича код Неготина 485

особености овога краја већ и о својим навикама, обичајима, васпитању, али и освојим осећањима.

Треће поглавље чини Ономастика Тамнича у оквиру којег се налазе одељ-ци Антропонимија и топонимија Тамнича (183–188), Микротопонимија(189–198), Антропонимија (199–218).

У првом одељку аутор описује географски положај Тамнича и наводи селаса којима се граничи. Затим нас уводи у део књиге указујући нам да је урадиокомплетан ономастички попис са 240 топонима и више од шест стотина антропо-нима. Аутор наводи бројне примере једночланих, двочланих и трочланих микро-топонима, а бројни су и хидроними. У овом одељку аутор истиче занимљиву поја-ву неупоредиво већег броја надимака него личних имена, који у овом селу бољеслуже за идентификацију људи него лична имена.

Дат је речник поменутих микротопонима, акцентованих и семантичкиразјашњених. Антропонимија Тамнича је сакупљена и обрађена исцрпно по мо-делу – презиме, број кућа, порекло породице, крсна слава и име и година рођењаинформатора. У посебном одељку су дати и надимци ових породица. Дат је пре-глед мушких и женских имена као и надимака, али и хипокористика. На крајуовог поглавља дат је списак имена информатора.

Четврто поглавље чине Прилози које чине две карте на којима је обележенТамнич као део Неготинске Крајине и Тамнич у катастарским границама. Ту судате фотографије старих занатских машина и алатки, као и неколико фотогра-фија информатора.

Свој рад на овој књизи аутор заокружује Завршним напоменама где се за-хваљује информаторима и колегама рецензентима.

Својим истраживањима говора, лексике и ономастике Тамнича на Тимокупрофесор Јашовић је на српској дијалекатској мапи попунио још једну празнину.

Књига је написана разумљиво да је могу пратити не само лингвисти већ ичитаоци најразличитијих интересовања. Својим зналачким теоретским присту-пом темељно је обрадио сакупљену грађу и тиме нам омогућио да стекнемо јаснупредставу тамничког говора, лексике и ономастике.

СПИСАК РЕЦЕНЗЕНАТА У 2012. ГОДИНИ

1. асс. др Слађана Алексић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременимседиштем у Косовској Митровици

2. проф. др Мила Алечковић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременимседиштем у Косовској Митровици

3. проф. др Даница Андрејевић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привреме-ним седиштем у Косовској Митровици

4. проф. др Ирина Антанасијевић, Филолошки факултет Универзитета у Београду5. доц. др Стефан Анчев, ВТУ „Св. Кирило и Методије“, Велико Трново (Бугарска)6. проф. др Тијана Ашић, ФИЛУМ Универзитета у Крагујевцу7. проф. др Јован Базић, Учитељски факултет Призрен-Лепосавић Универзитета у Приштини8. проф. др Бранко Баљ, Економски факултет у Суботици Универзитета у Новом Саду9. проф. др Вера Белокапић Шкунца, Филолошки факултет Универзитета у Београду10. др Lenka Blechová Čelebić, виши научни сарадник Историјског института Црне Горе11. асс. др Борис Братина, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим се-

диштем у Косовској Митровици12. проф. др Милета Букумирић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привреме-

ним седиштем у Косовској Митровици13. проф. др Миланко Говедарица, Филозофски факултет Универзитета у Београду14. проф. др Бојана Димитријевић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу15. проф. др Слободанка Ђолић, Факултет примењених уметности Универзитета у Београду16. проф. др Радомир Ђорђевић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привреме-

ним седиштем у Косовској Митровици17. доц. др Оливера Жикић, Медицински факултет Универзитета у Нишу18. др Момчило Исић, научни саветник, Историјски институт, Београд19. доц. др Голуб Јашовић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим се-

диштем у Косовској Митровици20. проф. др Милорад Јеврић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици21. проф. др Бранко Јовановић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици 22. доц. др Слободан Јовановић, Факултет за правне и пословне студије „др Лазар Вркатић”23. проф. др Саит Качапор, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим се-

диштем у Косовској Митровици24. доц. др Микоња Кнежевић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици25. проф. др Мирослав Крстић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици26. доц. др Небојша Лазић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим се-

диштем у Косовској Митровици27. проф. др Драган Лилић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим се-

диштем у Косовској Митровици28. проф. др Мирјана Лончар Вујновић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са при-

временим седиштем у Косовској Митровици


29. проф. др Весна Лопичић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу30. проф. др Снежана Маринковић, Учитељски факултет у Ужицу Универзитета у Крагујевцу31. проф. др Слободанка Марков, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду32. проф. др Данило Ж. Марковић, Српска акдемија образовања, Београд33. проф. др Јордана Марковић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу34. проф. др Срђан Марковић, Факултет уметности Универзита у Нишу 35. проф. др Радмило Маројевић, Филолошки факултет Универзитета у Београду36. проф. др Софија Милорадовић, Институт за српски језику САНУ, Филозофски факултет Уни-

верзитета у Нишу37. проф. др Љубинко Милосављевић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу38. проф. др Петар Милосављевић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду39. доц. др Весна Минић, Учитељски факултет Призрен-Лепосавић Универзитета у Приштини40. проф. емеритус др Љубиша Митровић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу41. проф. др Абдулах Мушовић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици42. др Милош Немањић, научни саветник, Институт за криминолошка и социолошка истражи-

вања, Београд43. доц. др Ана Пејановић, Филозофски факултет – Никшић Универзитета Црне Горе44. доц. др Јасмина Петровић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу45. проф. др Радмило Петровић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привреме-

ним седиштем у Косовској Митровици46. доц. др Бранкица Поповић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици47. проф. др Радомир В. Поповић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду48. доц. Др Биљана Радић Бојанић, Филозофски факултет у Новом Саду49. проф. др Бранко Ракић, Правни факултет Универзитета у Београду50. доц. Др Митра Рељић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седи-

штем у Косовској Митровици51. проф. др Радош Смиљковић, Факултет политичких наука Универзитета у Београду52. проф. др Драгана Спасић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици53. проф. др Веран Станојевић, Филолошки факултет Универзитета у Београду54. др Малиша Станојевић, Филозофски факултет Универзитета у Београду55. проф. др Бошко Сувајџић, Филозофски факултет Универзитета у Београду56. др Славенко Терзић, научни саветник, Историјски институт, Београд57. проф. др Спасенија Ћеранић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Пале

(Република Српска)58. проф. др Љубисав Ћирић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу59. проф. др Милан Узелац, Висока струковна школа, Вршац60. проф. др Урош Шуваковић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим

седиштем у Косовској Митровици

ТЕХНИЧКО УПУТСТВО ЗА ИЗРАДУ РАДОВА

Редакција Зборника Филозофског факултета Универзитета у Приштинимоли ауторе да пажљиво проуче ово упутство и да се придржавају наведених ин-струкција. Надамо се да ћете имати разумевања за техничке и друге формалне за-хтеве уредништва, које ћемо на наредним страницама покушати да објаснимошто јасније и детаљније. Није нам жеља да сараднике излажемо допунским напо-рима, већ да зборник испуни формалне и садржинске захтеве који се постављајупред научне часописе. Верујемо да је усклађивање са стандардима у нашем зајед-ничком интересу и да је вредно труда и редакције и сарадника.

Уколико остане неку нејасноће, за допунска објашњења можете да се об-ратите секретару Редакције.

Начин достављања радаРад се доставља у једном примерку у папирном облику на деловодник Ре-

дакције часописа, при чему овлашћени службеник издаје потврду о датуму при-јема.

Када се рад шаље поштом, то се чини препорученим писмом, на адресу:

Филозофски факултет(за Редакцију часописа)Филипа Вишњића бб

38220 Косовска Митровица

Код слања поштом, датум поштанског жига узима се као датум пријема ра-да.

Истовремено, рад се доставља у електронској форми (диску или електрон-ском поштом на адресу [email protected]) секретару Редакције БобануСтанојевићу, који ће у року од три дана прегледати рад и утврдити да ли испуња-ва прописане техничке захтеве. Уколико рад не испуњава те захтеве, биће враћенна дораду и исправке према упутствима секретара Редакције. Када су захтеви ис-пуњени, секретар Редакције шаље одговарајућу потврду аутору електронскомпоштом.

Рокови за достављање радоваС обзиром на то да Зборник излази полугодишње, рокови за предају радо-

ва су 31. МАРТ за број један, и 30. СЕПТЕМБАР за број два у текућој години.


Категорија (тип) чланкаГлавни уредник ће чланке категоризовати према смерницама које наводи

Акт о уређивању научних часописа Министарства за науку и технолошки развојРепублике Србије од 9. јула 2009. године. Категорија чланка биће наведена напрвој страници рада.

Овим актом основне карактеристике чланака у научним часописима од-ређују се на следећи начин:

А) НАУЧНИ ЧЛАНЦИ

1) Оригиналан научни рад је „рад у коме се износе претходно необјављенирезултати сопствених истраживања научним методом“.

2) Прегледни рад је „рад који садржи оригиналан, детаљан и критички приказистраживачког проблема или подручја у коме је аутор остварио одређени допри-нос, видљив на основу аутоцитата“.

3) Кратко или претходно саопштење је „оригинални научни рад пуног фор-мата, али мањег обима или прелиминарног карактера“

4) Научна критика, односно полемика је „расправа на одређену научну темузаснована искључиво на научној аргументацији“.

5) Основне карактеристике осврта нису нормиране, али се он у Акту третирау тачки где и научна критика односно полемика, па према томе мора садржати ињене елементе, при чему би се могло сматрати да је ретроспективност његова ка-рактеристична разлика.

6) Научним доприносом у области преводилаштва се, према Правилнику опоступку и вредновању... Националног савета за науку и технолошки развој,сматра стручан превод са старих језика снабдевен научном апаратуром (уводнастудија, текстолошке напомене, коментари).

Б) СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ

7) Стручни рад је „прилог у коме се нуде искуства корисна за унапређењепрофесионалне праксе, али која нису нужно заснована на научном методу“.

8) У информативне прилоге убрајају се уводници, коментари, преводи са жи-вих језика и слични текстови.

Карактеристике приказа публикација, рачунарских програма, научних до-гађаја и сл. нису посебно дефинсане.

Уколико желите да ваш прилог буде сврстан у одређену категорију молимовас да његове карактеристике ускладите са критеријумима наведеним у Правил-нику и Акту.

Техничко упутство за израду радова 491

РецензијеСваки научни чланак (а1-а6) рецензирају по два стручњака из области

којом се рад бави. Рецензије су анонимне.

Ауторска праваРадови се објављују под лиценцом Creative Commons Именовање-Неко-

мерцијално-Без прерада 3.0 нелокализована лиценца. Дозвољено је:

• делити – умножавати, дистрибуирати и јавно саопштавати дело,• прерадити дело, под следећим условима:

– Ауторство – Морате да наведете име изворног аутора на начинкоји је одређен од стране изворног аутора или даваоца лиценце(али не тако што ћете сугерисати да вас подржава или одобрававаше коришћење дела).

– Некомерцијално – Не можете да користите дело у комерцијалнесврхе.

– Делити под истим условима – Ако мењате, преобликујете илиупотребите дело у свом делу, прераду морате да дистрибуиратепод истом или сличном лиценцом.

Без утицаја на: • Одрицање – Од сваког уговорног услова може да се одступи, ако добијете

дозволу носиоца ауторског права.

Oстала права:

• Лиценца не утиче на следећа права: – Права настала из законских ограничења ауторског права; – Морална права аутора; – Права лица повезаних с делом или с коришћењем дела, као што

су, право на лични живот и лични запис или право на приватност.

Напомена – Приликом сваког коришћења или дистрибуирања дела, моратејасно да предочите другима уговорне услове под којима је дело лиценцирано.

Посебно скрећемо пажњу ауторима да је кршење Закона о ауторским исродним правима Републике Србије тј. плагирање најстроже забрањено.

Уредништво Зборника учиниће све што је у његовој моћи да спречиобјављивање прилога у којима се крше одговарајуће одредбе овог закона. Уко-лико се овај преступ утврди за рад који је објављен у часопису, аутору ће трајнобити забрањено објављивање радова у Зборнику радова Филозофског факултетаУниверзитета у Приштини. Упркос томе, моралну и законску одговорност за са-држину прилога сносе сами аутори.


Аутори превода треба да обезбеде право на објављивање превода.

Језик радаРадови се пишу на српском језику, ћириличним писмом, или на другом је-

зику уобичајеном у интернационалној комуникацији.

Садржај радаРад за Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини

мора имати следеће елементе, написане следећим редоследом:

• звање, титула, име, средње слово и презиме аутора; електронска адреса уподножној напомени; година рођења у посебној напомени на крају рада.

• афилијација;• наслов (треба се руководити тиме да наслов одражава садржај рада, али

имати у виду и начело економичности);• сажетак и кључне речи (од 3 до 7), који се пишу на истом језику као и сам

рад;• сам рад;• литература;• извори грађе (уколико је има);• summary на енглеском језику или, ако је то научно оправдано, на неком

другом језику интернационалне академске комуникације; summary имаследеће елементе:

– име, средње слово и презиме аутора, без титуле овог пута (уколи-ко су име и презиме написани латиницом, пишу се изворно, садијакритикама),

– наслов на страном језику, одмах испод наслова ознака summary– сам summary (до 10% обима рада) и кључне речи преведене на

страни језик. Уколико је рад писан на страном језику, summary сепише на српском језику, ћириличним писмом.

АфилијацијаУвек се наводи пун званични назив установе. Код установа са сложеном

организацијом треба навести све организационе нивое, од највишег ка најнижем(нпр. назив универзитета, назив факултета и назив катедре или оделења).

Аутори есеја и превода који нису стално запослени или чије радно местоније релевантно за њихову књижевну, тј. преводилачку делатност не морају на-водити афилијацију.


Дужина радаДужина рада је ограничена на 36000 карактера (20 страница) са размацима

и са свим елементима које рад треба да садржи. Текст у фуснотама се не урачу-нава у ову бројку. Одлука Редакције је да дуже радове не објављује.

Форма радаТекстови на српском се куцају искључиво ћирилицом, уз употребу стило-

ва. Образац за израду радова можете добити од секретара Редакције Зборника.Стилови у обрасцу су именовани тако да је њихова употреба јасна сама по себи.

Уколико не користите образац – што није неопходно – морате водити ра-чуна о следећем:

Формат датотека. Радови се шаљу у rtf, doc, или odt формату. Треба избе-гавати нови docx формат, јер може доћи до губитка форматирања при уносу упрограм за прелом штампе.

Цртежи, карте, фотографије се достављају у посебним датотекама у jpgили tiff формату, у резолуцији већој од 150 х 150 тачака по инчу, иначе неће битиунете у рад. Векторски цртежи морају бити у EMF или WMF формату.

Словни ликови. Писмена која се користе морају бити у уникод (unicode)стандарду; радови писани нестандардним писменима неће бити прихваћени, јерсе мора плаћати њихова конверзија током припреме за штампу. У погодна спа-дају: Times New Roman, Lucida Sans Unicode, Arial; могу се користити и квали-тетна писма доступна на интернету: Linux Libertine, било који од DejaVu писамаи било који од SIL словних ликова (Charis SIL, Doulos SIL, Gentium plus). Овепоследње породице словних ликова су погодне за транскрипцију дијалекатскихтекстова и за текстове из фонетике и историјске фонетике.

Исто важи и за текстове са одломцима на грчком, црквенословенском илистарословенском. Предлажемо Вам да употребите једно од следећих писама застарословенски: Kliment Std, Damase, док Dilyan има словне ликове за глагољи-цу. Сви ти словни ликови су бесплатни и могу се преузети са интернета или до-бити од секретара Редакције зборника.

Код текстова на старословенском, где је потребно писати сложене комби-нације дијакритика и слова, најбоље је обратити се секретару Редакције Зборни-ка.

Још једном Вас упозоравамо да не користите ascii или yuscii писма, као нивласничке словне ликове заштићене ауторским правима.

Табулатор. Табулатор се не употребљава у тексту. Уколико имате текст удве колоне, молимо Вас да направите одговарајућу невидљиву табелу.

Уколико желите да вам први ред пасуса буде увучен, што није неопходно,у ворду отворите „Format – Styles and Formatting” и са стране ће се појавити пов-ршина са стиловима. Кликните десним тастером на „normal” и појавиће се ставка„modify”. У новоотвореном дијалогу отворите „format – paragraph”, где можете


подесити изглед вашег основног пасуса, од поравнања до размака. Први ред сеувлачи тако што у пољу „Indentation – Special” изаберете „First line”.

Нумерисање. Нумерисање параграфа се не врши, као ни нумерисање на-слова и поднаслова. Наслови и поднаслови се синтаксички издвајају од остаткатекста, тј. не могу бити део реченице. Молимо Вас да адекватно структуришетесвој рад.

Наводници. У тексту користите српске наводнике – какви се употребља-вају код нас. Пример за њих имате у овом зборнику. Уколико пишете на страномјезику, морате користити интерпункцију прилагођену том језику.

Пошто већина корисника не зна како да подеси наводнике у текст проце-сору, биће довољно куцати двоструке наводнике, који се налазе изнад цифре 2 насрпској тастатури. Једноструки наводник се налази испод упитника.

Прилагођени наводници се у ворду укључују под „tools” – „autocorrectoptions”, након чега се укључује картица „autoformat”. Изабере се опција„Straight quotes with smart quotes”. Уколико означите и опцију „Hyphens (--) withdash (–)” добићете и црту уместо две узастопне цртице.

Цитати. Дужи наводи, који нису део реченице, издвајају се у нови пасус, ипишу се под наводницима, не курзивом, са изузетком стихова који се пишу кур-зивом.

Табеле. Табеле морају бити једноставне, без боје и сенчења, и свака мораимати наслове на језику рада и језику резимеа. Све табеле ће бити преформати-ране у зборнику, те нити треба да се трудите да изгледају као у зборнику, нититреба да им дајете посебан изглед.

Илустрације. Илустрације се не уносе у документ, већ се прилажу у посеб-ним датотекама. У тексту само пишете наслов илустрације на месту на ком требада се налази, на језику рада и језику резимеа. Графикони остају у тексту уколикосу састављени у текст процесору. Уколико су састављени спољним програмом,достављају се изворне датотеке.

Стилови. Уколико користите сопствене стилове, именујте их тако да њи-хова употреба буде јасна.

Наглашавање. Основно правило при писању је да наглашавате текст онакокако наглашавате и у говору. При наглашавању, најбоље је користити курзив,док су црна и подвучена слова непожељна, и ваља их користити само када је не-опходно. Такође, избегавајте писање великим словима, чак и наслова. Уколикоимате потребе за више облика за наглашавање, користите их следећим редосле-дом: курзив, мала велика слова, мала велика слова курзивна, други словни лик,по могућству бесерифни, као што је аријал. Масна и црна масна слова користитесамо уколико је то неопходно.


Све остало је слободно. Можете писати текст у величини која Вам одгова-ра, ставити размак по свом нахођењу, и маргине какве год желите.

Подножне напомене. Подножне напомене ваља уметнути аутоматски, неручно. У ворду за то постоји опција „insert – reference – footnote”.

Навођење литературеНавођење литературе се врши по АПА стандарду, који је прилагођен јези-

ку и писму који се користи у раду.

Навођење у тексту

Примери:

• један аутор:

Бжежински (2001) као разлог због кога је Америка стекла статус „прве глобалнесиле“ наводи њену супериорност у погледу војне, економске, технолошке и култур-не моћи.

Сасвим је прихватљиво то урадити на следећи, неформалан начин:

Још је 2001. Бжежински тврдио да је Америка статус „прве глобалне силе“ стеклазахваљујући супериорности у погледу војне, економске, технолошке и културнемоћи.

АУТОР(И) У ТЕКСТУ ПРВО НАВОЂЕЊЕ У ТЕКСТУ ДРУГО И ДАЉА НАВОЂЕЊА

ДЕЛО ЈЕДНОГ АУТОРА Бжежински (2001) Бжежински (2001)

ДЕЛО ДВА АУТОРА Поповић и Станојчић (1994) Поповић и Станојчић (1994)a

a. Ако пишете на страном језику, можете користити и лигатуру & (et). Такође, уместо „и др.“ можете употребити латинско „et alii“, тј. „et al.“

ДЕЛО ТРИ ДО ПЕТ АУТО-РА

Минић, Ристић, Вујовић, Цвејић, Ранђеловић (2010) Минић и др. (2010)

ДЕЛО ШЕСТ И ВИШЕ АУ-ТОРА

Хонкинен и др. (2008) Хонкинен и др. (2008)

ГРУПА (ИНСТИТУЦИЈА, ОРГАНИЗАЦИЈА, УСТА-

НОВА) С ПРЕПОЗНА-ТЉИВОМ СКРА-

ЋЕНИЦОМ

Српска академија наука и умет-ности (САНУ, 2005) САНУ (2005)

ГРУПА БЕЗ ПРЕ-ПОЗНАТЉИВЕСКРАЋЕНИЦЕ

Центар за професионални раз-вој запослених у образовању (2010)

Центар за професионални раз-вој запослених у образовању (2010)


• Два аутора:

Разматрајући питања медицинске етике и медицинске социологије, Илић и Петро-вић (2007) наглашавају њихов велики значај у савремености.

Или овако:

Разматрајући питања медицинске етике и медицинске социологије, и наши аутори(Илић и Петровић, 2007) наглашавају њихов велики значај у савремености.

• Више аутора:

Ђорђевић, Илић и Петровић (2007) разматрају питања програмских опредељењаполитичких партија у Краљевини Југославији.

Свако следеће позивање на овај рад у истом тексту би изгледало овако:

Илић и др. (2007) разматрају питања програмских опредељења политичких пар-тија у Краљевини Југославији.

Када се позивамо истовремено на неколико аутора, онда према АПА стилу,унутар исте библиографске заграде њихова дела наводимо азбучним односноабецедним редом, нпр:

Они аутори који сматрају да је глобализација апсолутно позитиван друштвенипроцес (Багвати, 2008; Гиденс, 2005; Сорос, 2003) наглашавају да она доводи по по-везивања људи широм Планете, до снажења комуникација међу људима без обзирана државне границе итд.

Библиографска парентеза

АУТОР(И) БИБЛИОГРАФСКА ПАРЕНТЕЗА ПРИ ПРВОМ НАВОЂЕЊУ У ТЕКСТУ

БИБЛИОГРАФСКА ПАРЕНТЕЗА ПРИ ДРУГОМ И ДАЉИМ НАВОЂЕЊИМА

У ТЕКСТУ

ДЕЛО ЈЕДНОГ АУТОРА (Бжежински, 2001) (Бжежински, 2001)

ДЕЛО ДВА АУТОРА (Поповић и Станојчић, 1994) (Поповић и Станојчић, 1994)

ДЕЛО ТРИ ДО ПЕТ АУТО-РА

(Минић, Ристић, Вујовић, Цвејић, Ранђеловић, 2010) (Минић и др., 2010)

ДЕЛО ШЕСТ И ВИШЕ АУ-ТОРА

(Honkinen & alii, 2008) (Honkinen & alii, 2008)

ГРУПА (ИНСТИТУЦИЈА, ОРГАНИЗАЦИЈА, УСТА-

НОВА) С ПРЕПОЗНАТЉИ-ВОМ СКРАЋЕНИЦОМ

(Српска академија наука и уметности [САНУ], 2005) (САНУ, 2005)


У библиграфској парентези се број стране одваја запетом, уз навођењескраћенице стр.:

(Бжежински, 2001, стр. 145)

ЛитератураРеференце треба обавезно да садрже:

• податке о аутору или ауторима (презиме и иницијал имена);• годину издања;• наслов дела;• податке о томе где је дело објављено.

Преглед најчешћих типова референци

Монографије. За монографије се наводе следећи подаци: Презиме аутора,Инцијал имена аутора (година објављивања). Назив рада. Име града: Назив изда-вача. Уколико може постојати дилема у којој се држави налази град у коме је се-диште издавача (у САД није редак случај да у више савезних држава постоје гра-дови са истим именом), онда се после имена града убацује, Име државе: Називиздавача.

Вучо, Ј. (2009). Како се учио језик: поглед у историју глотодидактике од прапо-четка до другог светског рата. Београд: Министарство за науку и заштиту живот-не средине и Филолошки факултет.

Чланак у зборнику радова. За чланке у зборницима радова се наводе сле-дећи подаци: Презиме аутора, Иницијал имена аутора. (година објављивања).Назив рада. У Иницијал имена и Презиме уредника/приређивача зборника (ур.или прир.), Назив зборника (стр. број страница од до на којима је рад штампан).Град, Држава: Назив издавача.

Петровић, М. (2009). „Гајење калифорнијских глиста”. У: Ј. Илић (прир. и ур.),Савремена пољопривреда (стр. 19–57). Београд: Мисао.

Чланак у часопису. За чланке у научним часописима се наводе следећи по-даци: Презиме аутора, Иницијал имена аутора. (година објављивања). Назив ра-да. Назив часописа бр. вол (број у текућој години), странице од до на којима јерад објављен.

Бован, С. (2009). Келзенов парадокс. Анали Правног факултета у Београду 57(2), 135–154.

ГРУПА БЕЗ ПРЕПОЗ-НАТЉИВЕ СКРАЋЕНИЦЕ

(Центар за професионалниразвој запослених уобразовању, 2010)

(Центар за професионалниразвој запослених уобразовању, 2010)


Електронска издања. скада текст цитирамо на основу електронског из-дања, то је потребно у списку литературе и навести, и то на следећи начин: Пре-зиме аутора, Иницијал имена аутора. (година објављивања). Назив рада. Називчасописа бр. вол (број у текућој години), странице од до на којима је радобјављен. doi: наводи се одговарајући идентификациони број.

Божовић, Р. (2009). Семиотички кôд израза ’друг’ и ’господин’. Социологија 51(3), 279-290. doi: 10.2298/SOC0903279B.

Уколико DOI не постоји, наводимо УРЛ (интернет адресу) на крају радауноса:

Крстић, З. (2009). Национална држава у 'загрљају' глобализацијског левијатана.Теме 33 (3) 933-1009. Преузето са http://teme.junis.ni.ac.rs/teme3-2009/teme% 203-2009-15.pdf

Наводи се само једно место издања у референцама, чак и ако је у самој пу-бликацији наведено више њих.

Допунска упутства можете пронаћи на страници: http://flash1r.apa.org/apastyle/basics/index.htm

Рачунарски програми за цитирањеВећина савремених текст процесора има могућност да организује цитате и

аутоматски примени најраширеније стилове цитирања. Тако, Ворд од верзије2007 надаље има могућност да парентезе и литературу аутоматски обликује пре-ма АПА стилу референцирања.

Од самосталних апликација, Зотеро је бесплатан и преведен на српски, иможе се користити у скоро свим текст процесорима. Употреба оваквих програмадраматично олакшава коришћење и правилно обликовање цитате, а уноси се мо-гу користити неограничен број пута.

Финалне напоменеНајвише пажње треба поклонити елементима које рад мора садржати, као

и елементима које литература мора садржати. За помоћ можете се обратити се-кретару редакције зборника или уреднику.


Зборник радоваФилозофског факултета Универзитета у Приштини

Број XLII (2), 2012. godina

Лектура и коректураОливера Шолаја

ШтампаGraficolorКраљево

Тираж300 примерака

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

93/94ЗБОРНИК радова Филозофског факултета /

Универзитет у Приштини = Recueil de travauxde la Faculté de philosophie / Université dePriština ; главни и одговорни уредник БранкоЈовановић. - Год. 20 (1990)- . - КосовскаМитровица : Филозофски факултет, 1990-. - 25cm

Полугодишње. - Је наставак: Buletin i punimevetë Fakultetit filozofik = ISSN 0351-3750. -Преузео је: Зборник Филолошког факултета уПриштини = ISSN 0354-7795. - Друго издањена другом медијуму: Зборник радоваФилозофског факултета Универзитета у Приштини(Online) = ISSN 2217-8082ISSN 0354-3293 = Зборник радова Филозофскогфакултета - Универзитет у ПриштиниCOBISS.SR-ID 10455311

Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у...

Documents

Transcript of Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у...