Začeci ustanka u Srbiji

Rat između Austrije i Rusije s jedne i Turske s druge stranelikvidiran je mirom u Svištovu i mirom u Jašiju.

To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednjisukob. Na obe strane postojala je težnja da se stvori periodmira, koji bi i jednima i drugima ostavio slobodne ruke, da semogu posvetiti drugim zadacima. Austriski dvor sve je višeosvajala briga zbog razvoja stvari u vezi sa francuskomrevolucijom, a turski dvor ozbiljno se nosio planovima da izvedetoliko potrebne reforme u celoj državi. Sultan Selim III, koji jedošao na presto 1791. god., trudio se iskreno, da tursku upravu iceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.

Među prvim merama u sultanovim reformama bila je zabranajanjičarima da žive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Pašaluku. Tase vojska bila sasvim izmetnula i odavno iskvarila. Staroratničko oduševljenje zamenila su druga, neposrednija i višesebična osećanja. Uživala se vlast, i posedi, a razvio se sistempodvale i neodgovornosti. Janičarski odžaci bili su mesta svihvrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda. Već u XVIveku sultani su imali čestih glavobolja s njima, a od XVII onipostaju prava napast. Nose se ne samo sa svima vlastima, koje čakponekad i silom smenjuju, nego učestvuju i u dvorskim spletkama ikidisavaju na same sultane. Sultan Selim, koji se obavezao da ćečuvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne možejamčiti ako u Srbiji ostanu janjičari, koji će provoditi svojuvolju. U prošlom ratu od njih nije bilo skoro nikakve koristi,ali u miru može biti sigurne štete. I s toga je njegova zabranalako razumljiva sa njegova gledišta. U turskom svetu ona je,međutim, naišla na žive proteste i na organizovan otpor.

Porta je poverila energičnom ali mudrom Bećir-paši da povrati redu Srbiji. Čim je došao u Niš on je, svakako po dobijenomovlašćenju, dao ubiti čuvenog janičarskog vođu iz Beograda DeliAhmeta. Odmah potom ugušio je bunu, koju su izazvale u Nišupristalice ubijenoga. Imanja razjurenih janjičara paša je počeoda deli muslimanskim porodicama iz Poznja, čije je područje imalopripasti Austriji. Da janjičari ove mere neće primiti mirno moglo

se unapred očekivati, u toliko više što su postali beskućnici upravom smislu reči. I doista kad je Bećir-paša u leto 1792. bioupućen u Bitolj, a mesto njega došao Mehmed Pekmedži paša,janjičarska buna izbila je sa puno strasti. Već u avgustu njihovaje vojska stajala pred Beogradom, pa je domalo, pomoćubeogradskih Turaka, osvojila varoš, a posle i sam grad, zarobivšii pašu. Turska vojska, koja je iz Bosne bila upućena u pomoćpaši, bila je razbijena, ali je druga vojska, poslata iz Niša,uspela da se, u novembru, veštim manervrom dočepa grada. Vođa tevojske, Topal Ahmed-paša nastavio je odmah Bećirovu politiku, akao nagradu za postignute uspehe dobio je vezirski čin uBeogradu.

Već za vreme ovih borbi i jedna i druga strana pomišljale su, dau borbu uvedu i Srbe. Naročito su s tim računali pretstavnicizakonite vlasti. Oni su polazili sa gledišta, da je samim Srbimau sopstvenom interesu da se oslobode janjičara, pa da s togatreba da pomažu napore vlasti da se uvede red. Tako se javilamisao o organizovanju narodne srpske vojske. Turci su dobroznali, da su Srbi, u prošlom ratu, učestvovali kao posebnevojnički izvežbane jedinice i da bi, u borbama s buntovnicima,mogli biti dobro iskorišćeni. U planu sultanovih reformi bilo jeistinskog nastojanja, da se postupanje prema hrišćanima izmeni nabolje, a u Srbiji su pretstavnici vlasti radili na tome, dapovrate poverenje kod Srba. Fanatizovani i grabljivi pojedinciometali su ta nastojanja i protestovali su na sav glas što sultani njegovi organi gone pravoverne za ljubav đaura, koji su skroznepouzdani; kod mnogih, čak i odgovornih lica, ti su protestiprimani sa puno saučešća. Videći to Srbi su bili nepoverljivi inisu hteli da se izlažu; hteli su najpre da vide kako će Turcisami između sebe prečistiti račune.

Po srpskom shvatanju pravi red mogao se uspostaviti samo tako,ako se između naroda i vlasti isključe neželjeni posrednici;drugim rečima, ako se narodu da jedna vrsta samouprave. Misao osamoupravi javila se među Srbima već pre sklapanja SvištovskogMira, a zastupao je tronoški arhimandrit Stevan Jovanović sa jošnekim sveštenim licima. Iguman manastira Bogovađe Hadži RuvimNešković beleži, kako su Srbi u ovo vreme uputili caru molbu,

"kako ne bi se mešali Turci u carske poslove, krome paša iknezovi". U Carigradu se prema tim težnjama pokazalo izvesnorazumevanje, iako im se u svemu nije moglo izići do kraja ususret. U leto 1793. bavio se u Srbiji poseban kapidži-baša sPorte, koji je ispitivao stanje u zemlji, tražio dodira snarodom, i obuzdavao gramžljivost Topal Ahmet-paše. On je uvodioi izvesne reforme u pitanju spahiluka u Srbiji i u odnosu spahijaprema narodu. Taj kapidži-baša bio je glavom Hadži Mustava-pašaŠinikdžić (Šinik-oglu), raniji nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu, jedna od najvažnijih ličnosti u novijojistoriji Srbije. Hadži Mustafa postao je beogradski vezir julameseca 1793. Na taj položaj on je došao nešto po ličnim vezama, ai po tom, što je davao izvesne garantije, da će stanje u Srbijimoći popraviti.

Glavna ličnost, koja je posredovala, bio je veliki carinik uBeogradu, Aziz efendija, koji je došao u Srbiju odmah iza Bećir-paše i koji je, za vreme janjičarske bune, prebegavši u Zemun,davao glavna obaveštenja Porti. On je bio prijatelj Mustafin, arođak "svemoćnog" Jusuf-paše, ljubimca sultanova. Aziz je biočovek od značaja i postao je kasnije turski poslanik u Berlinu.Važio je kao napredan čovek, slobodouman i prijatelj hrišćana.Kao carinik ušao je u veze sa inteligentnim i aktivnim bazrđan-bašom beogradskim Petrom Ičkom, rođenim Maćedoncem iz Katranice,koji je u Beogradu imao jak uticaj još od pre Kočine Krajine.Petar je, prema austriskim diplomatskim izveštajima,iskorišćavajući svoje veze, udarao proizvoljne namete na uvozaustriske robe u Srbiju, za koje je Jusuf paša isposlovaonaredbu, da se naplaćuje u Beogradu za svu robu koja ulazi uTursku, sem za onu upućenu u Carigrad. I za Hadži-Mustafuaustriske vesti kažu, da je voleo novac. Biće, po svoj prilici,da su sve te ljude spajale ne samo načelne, nego i materialneveze. Ima vesti, da su Mustafa i Ičko bili u tešnjim vezama i kaočlanovi jedne slobodnozidarske lože u Beogradu, kojoj je moždapripadao i Aziz efendija. Oni su svi bili otvoreni protivnicijanjičara. Na to bi ih, da i nisu bili prijatelji reforama,opredeljivali već njihovi trgovački poslovi, za koje je trebalopre svega sređeno stanje u Srbiji. U svojim Memoarima protaMateja Nenadović kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez

Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadži-Mustafom i da jebio prijatelj Petra Ička, koji mu je jednom prilikom i životspasao.

U Turskoj je u to vreme bilo odmetništva na više strana. U našemsusedstvu bio se odmetnuo od sultana skadarski paša Bušatlija,ali je taj izgubio glavu u borbi s Crnogorcima već 1796. god.Mnogo opasniji beše drugi odmetnik, Osmah nazvan - Oglu, čiji jejoš otac bio počeo borbu protiv zakonite vlade i u toj borbi bioubijen. Porodica Pazvan-Oglova, starinom iz Bosne, imala je svojesedište od sredine XVIII veka u Vidinu. Pazvan-Oglu se istakao uposlednjem ratu i uzeo je u gradu vodeću ulogu. Ali, neobuzdan igrabljiv, on je zbog svojih pljačkaških upada u Vlašku i Srbijuizazvao gnev sultanov i bio osuđen. Radi toga se on 1793. god.otvoreno pobunio, prigrabio vlast u Vidinu, i stao okupljati okosebe sve nezadovoljnike iz susedstva. Kod njega su našli iprognati janjičari iz Srbije ne samo pribežište, nego i punupodršku.

Odmah po dolasku Hadži Mustafe paše janjičari su pokušali noviprepad, ali su kod Kolara bili suzbijeni. U borbi protiv njihupotrebljena je tom prilikom prvi put srpska narodna vojska,kojoj se jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Kod Turakabilo je tajnih odmetničkih prijatelja; u ovoj borbi dogodilo sečak da su neki pašini ljudi pucali na Srbe. Paša je video, da seu gonjenju odmetnika može s punom verom osloniti prvenstveno naSrbe i on je s toga preduzeo sve, da se organizuje njihovanarodna vojska. U toliko više, što mu je držanje njihovih ljudipo redu i disciplini ulivalo puno poverenja. On je čak od njihposle redovno sastavljao svoju ličnu pratnju. Prota Matijakazuje, kako je tada telal vikao po svima pazarima: "Ko je Srbina nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednukravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest".Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poručivao je vezir dalje, bićeoslobođen za godinu dana od svih dažbina. To je prvi put da Turcisami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomoć i prostoim guraju oružje u ruke. A ovi su, kaže jedan austriski izveštaj,znali da se drže. Dok su turske pomoćne čete izašle pred pašu ugomili, Srbi su, kao na nekadašnjem austriskom vežbalištu, išli u

pravoj liniji, u dva reda, sa svojim knezovima, koji su ispredsvojih odreda jahali na konjima. To više nije bila prosta raja,nego ljudi koji su, s oružjem u ruci, postajali svesni svojevrednosti.

Kao nagrada za srpsko držanje, i kao rezultat nove Portinepolitike prema njima, objavljene su tokom 1793. god. nekolikeodredbe, koje pretstavljaju osnovu jedne uske, ali ipak stvarne,lokalne autonomije. Vraćene su stare narodne vlasti: po selimaknezovi, a po knežinama oberknezovi (po nemačkom: Ober-knez).Turcima je bilo zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Oni sumogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovimaje odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu držati svojeodrede pandura sa buljubašama. Porez se imao plaćati odsekom, udve rate, o Đurđev- i Mitrov-danu, a iznosio je 650.000 grošagodišnje. Za pašu i gradsku posadu svaka poreska glava davala jepo dvoja kola sena i jedna kola drva. Sve te povlasticeozvaničila je Porta svojim fermanima s početka 1794. god., poštoje saslušala izveštaj Azis efendije o njima i o stanju u Srbijiuopšte. Sem toga, Portini fermani su određivali da spahije sasvojim porodicama mogu stanovati samo u Beogradu; porez jeiznosio po 15 groša godišnje na svaku poresku glavu; strogo jebilo zabranjeno svako nasilje. Za Srbe je još, posebnim fermanom,doneta odluka, da mogu nesmetano obnavljati i podizati svojecrkve. U fermanima nisu bliže označene one dažbine, koje je narodimao davati spahijama, ali se zna da su one postojale i da jedavanje vršeno. Glavne su od njih bile desetine od svih useva početiri groša od oženjene glave. Porez u narodu kupili su izpočetka posebni skupljači poreza i tek je kasnije, posle izvesnihsukoba, taj posao prenesen na lokalne knezove. Kao vrlo važnanovina bilo je to, što se i na Porti primalo, da u odbraniBeogradskog pašaluka učestvuju i Srbi. Ove srpske povlastice,kako je utvrdio dr D. Pantelić, odgovarale su najviše onimpovlasticama, koje su Turci bili dali stanovnicima ArhipelaškihOstrva.

Stanje seljaka u Srbiji posle ovih povlastica moglo se smatratikao daleko bolje nego u jednoj drugoj našoj pokrajini pod turskomvlašću. Srbi su imali svoje, od turskih vlasti, priznate

poglavice, kakvi su, primera radi, bili Stanko Harambašić, vođanarodne vojske, knez Aleksa Nenadović, knez Ranko Lazarević i dr.Oni su imali oružje i jednu vrstu vojne organizacije, koja jeprilično funkcionisala i od koje se tražilo, da čuva Carstvo odnjegovih dojučerašnjih glavnih branilaca. To je, nema sumnje,jedna od glavnih srpskih tekovina s kraja XVIII veka, jedna odonih koja je posle omogućila izbijanje ustanka. Već tada se unarodu javljaju likovi kao onaj čuvenog Ilije Birčanina, koji, posnažnom Višnjićevom opisu, pretstavlja najlepši tip junaka togavremena.

On Turčinu ne da u knežinu.Kad Turčina u knežini nađeTopuzom mu rebra isprebija.

U drugim našim pokrajinama stanje je bilo mnogo teže. U Bosninalazilo se više domaćeg i iz susedne Slavonije i Dalmacijedoseljenog muslimanskog elementa nego u Srbiji, i taj je budnočuvao da stav raje ne uzme opasnije izglede. Sem toga, hrišćanskielemenat u toj zemlji bio je pocepan u pravoslavne i katolike,među kojima nije postojao intimniji dodir i saradnja. Maćedonijai Stara Srbija bile su tada u središtu evropskog Turskog Carstvai svaki pokret u njima mogao je bez mnogo muke biti prigušen.Otporniji stav imao je još samo srpski elemenat u istočnojHercegovini, zahvaljujući svojim planinama i krševima u susednojCrnoj Gori koja mu je davala utočište.

Samo, ni ovo stanje u Srbiji nije bilo duga veka. Još 1795. god.pisao je austriski poslanik iz Carigrada, da Tursko Carstvo"kipti" od nezadovoljnika. Sultanova nastojanja nisu imala pravogprijema ni kod onih koji su ih na oči primali i trebali izvoditi.Kad je sultan naredio nekolicini susednih paša da slomiju otporPazvan-Oglov oni nisu postigli ništa, nešto iz uzajamnognepoverenja, a nešto što su imali izvesnih tajnih dodira sasultanovim neprijateljem. Ljutit, sultan je početkom 1796. god.dao pogubiti rumeliskog begler-bega. Mustafa-paša, koji je istosudelovao u toj ekspediciji, doživeo je svakojakih razočarenja. Uleto 1797. sultan ga je imenovao za rumeliskog begler-bega iMustafa je otišao u Plovdiv, da rukovodi akcijom protivbuntovnika iz Vidina i u Rumeliji. Za vreme njegova otsutstva

vidinski gospodar sa janičarima naredio je brz napad i potukao jesrpsku i pašinu vojsku kod Požarevca, pa je prodro sve doBeograda i zauzeo samu varoš. Pred sam Božić stigoše u pomoćvaljevski Srbi i sa njihovom pomoću turska gradska posada odbinapadače i očisti grad. Ilija Birčanin gonio je "Vidinlije" svedo Smedereva. Posle tih uspeha janjičari behu potisnuti iz celezemlje, ali ne behu satrveni. Oni su i dalje samo čekali pogodančas, pa da ponove svoj napad. Naročito su bili kivni na Mustafu-pašu radi njegove saradnje sa Srbima i radi toga što nije štedeokrvopije. Kad su u Šapcu janjičarski ljudi ubili kneza RankaLazarevića vezir je za njegovu glavu dao konopcem udaviti nasredšabačke čaršije 27 njihovih drugova. Odlučnosti je bilo kod njegai u drugim prilikama.

Dobrnamerne planove Selima III osujetila je i potpuno rastrojilatadašnja francuska politika. Francuskoj diplomatiji bilo je mnogostalo do toga, da Austriju, koja joj je mogla biti veoma opasnana Rajni (Marija Antoaneta, žena kralja Luja XVI bila jeaustriska princeza; austriski car bio je tada i nemački i imao jei ličnih i državnih razloga da bude protivnik revolucije), štočvršće veže za istok. Austrija je i ustala protiv nove pariskevlade, pomažući francuske emigrante i sklapajući savez saPruskom. Da predupredi austro-prusku ofanzivu sami su Francuzi uproleće 1792. objavili rat bečkoj vladi. S tim u vezi francuskadiplomatija se trudila, da pomuti austriske odnose s Turcima. Dabi se to postiglo trebalo je sprečiti izvršenje SvištovskogUgovora, koji je predviđao izvesne ispravke granice na Uni ukorist Austrije. Zato je trebalo uzbuniti bosanske begove uKrajini. Kao glavno lice za tu akciju upotrebljen je sinfrancuskog konzula u Dubrovniku, mladi pesnik Marko Brierević,koji je lepo znao naš jezik i koji se bio skoro potpuno"podubrovčio". Brier i njegovi francuski pomagači radili sumanje-više otvoreno i kod vezira u Travniku i kod pojedinihbegova. I imali su uspeha. Austriski izveštaji toga vremenagovore o "jakobiziranim begovima" i kao njihova glavnog vođupominju Ibrahim-bega Beširevića. Pitanje razgraničenja na Unizaplelo se toliko, da mu za duže vremena ni jedna ni druga strananisu mogle pristupiti. Tek u jesen 1795. god. pristupilo se

izvršenju ugovora, i to kada je turska vlast, pod pritiskom,morala upotrebiti silu.

Francuska agitacija nije se ograničila samo na Bosnu. U istovreme radilo se i u drugim oblastima Balkana. Naročito izfrancuske ambasade u Mlecima, koja je postala središterevolucionarne propagande. Postoje pouzdani izveštaji o agitacijiu Boki, Crnoj Gori i Albaniji. Videli smo napred, da su Francuziotvoreno pomagali Mahmut-pašu Bušatliju i flotom i vojnimstručnjacima. Kasnije su imali izvesnog uspeha i u Crnoj Gori.Vladika Petar bio je s početka njihov protivnik, već i zbogBušatlije, a i kao sveštenik i prijatelj konzervativnih sila. Ujednom izveštaju bečkoj vladi on je želio austriskom caru "daosveti nevinu krv, koju je taj neobuzdani narod obesno prolio kaoKain krv svoga brata Avelja." Pogibija Mahmutova donela jeizvesno olakšanje ne samo na Cetinju, nego i u Beču. Austriskipretstavnici ozbiljno su se plašili Mahmutovih veza sa Bosancima.Sam carigradski poslanik pisao je, da su postojali predlozi oužoj vojničkoj saradnji između bosanskih buntovnika iz krajine safrancuskim odredima, koja bi iz Italije, preko Rijeke, operisaliu Hrvatskoj. Ali, ako vladika u prvi mah nije primao francuskesugestije izgleda da im kasnije nije bio sasvim stran. Izvestanuticaj na nj vršio je njegov sekretar, Dubrovčanin, opat FranjoDolći, koji je zbog svog držanja, po zahtevu konzervativnih silaRusije i Austrije, izgubio glavu. Sam vladika bio je jedno vremestavljen pod istragu.

Francuzi su živo radili i među Grcima. Na grčko učešće u velikojbalkanskoj akciji u Parizu se mnogo polagalo. I to i radi stareslave grčke, i radi toga što su Grci razvili ogromne poslovne idruge veze po celom Balkanu i u svima važnijim pristaništimaSredozemnog Mora, i što su u Carigradu, Solunu, Smirni i drugimvećim mestima imali uticaja i mogućnosti za podzemni rad. PrekoGrka, trgovaca, sveštenika i intelektualaca, mislilo se uticati ina ostale balkanske hrišćane. Carigradski Grci pregovarali su1796. god. sa Francuzima o svom oslobođenju. Grčki rodoljub ipesnik Riga od Fere, čije su veze sa francuskim službenimpretstavnicima bile veoma srdačne, došao je iste te godine u Beč,gde je postojala jaka kolonija grčkih trgovaca. Tu je razvio živu

propagandu za ustanak protiv Turske. Među onima, koji su došli ubliži dodir s njim, bila su i dva-tri Srbina. U Beču je nastala injegov čuvena Ubojna pesma upućena balkanskim hrišćanima: "Upalitejedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije". Tapesma, koja je brzo postala popularna, pevala se već iduće godinečak u Zemunu.

Francuski uspesi u Italiji protiv Austrije i slom MletačkeRepublike digli su ugled njihova oružja u velikoj meri. Krajem1797. god. Francuzi su poseli jonska ostrva i jedan deo južneAlbanije i zakoračili su na Balkan. Njihov uticaj postaje posletoga još neposredniji. Riga od Fere, u tvrdoj veri da je došaočas za akciju, spremio je proglas za ustanak i preko Trstazaputio se kući. Ali ga je tu stigla i uhvatila austriskapolicija. Posle provedene istrage bečka vlada je Rigu predalaTurcima, koji su ga 24. juna 1798. udavili u beogradskoj tvrđavi.

Koliko smo do danas mogli utvrditi, ova razgranata francuskaaktivnost nije imala u Srbiji nekih neposrednih veza. Posrednih,međutim, bilo je više. Ona je, pre svega, usplahirila duhove. I uBeogradu se nalazilo dosta grčkih trgovaca, isto kao i u Zemunu.Što se pronosilo u jednom gradu nije moglo ostati tajna u drugom.Stalne borbe s janjičarima nisu mogle uneti spokojstvo u narod,ma koliko se vlasti trudile da budu pravedne. Ali najači posredniuticaj na razvoj prilika u Srbiji učinio je francuski upad uEgipat, u leto 1798. Izveden iznenada, brzo, sa relativno velikomsnagom, on je izazvao zaprepašćenje u mnogim evropskimprestonicama. U Carigradu naročito. Činilo se, da je posle slomamletačke vlasti, toliko poznate u Sredozemnom Moru, došao na redmuslimanski svet. Turska je objavila Francuzima rat. U tom časusultanu je bilo jasno, da on ne može u isti mah voditi rat iprotiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. U tolikopre, što je rat protiv Francuza proglašen za sveti. S toga se uCarigrdu proglasila milost svima odmetnicima, koji se pokore,makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako je bilo krajem 1798.god. oprošteno i Pazvanoglu, i janjičarima. Ovima je čak biloizrično dozvoljeno, da se vrate u Srbiju.

Povratak janjičara značio je povratak zuluma i početak novog zla.Nasilno izgnanstvo nije ih mnogo učinilo mudrijim. Mustafa-paša

znao je dobro da će s njima imati muke, ali je verovao da ih jeiskustvo bar u nekoliko moglo popraviti. Iz početka se i činilokao da su se nešto smirili. U stvari, bili su samo više obazrivi,dok se snađu u novoj situaciji i dok pohvataju veze. Da ih ne biimao u Beogradu oko sebe Mustafa je dobar deo janjičarskihpoglavica uputio u unutrašnjost davši im razna zaposlenja. Ubrzoje, međutim uvideo i sam, da je to bio pogrešan potez. U zemljijanjičari, željni osvete, ogoleli i prilično ispošćeni, požurišeda se čas pre dokopaju svojih imanja ili drugih poseda i da sebrzo obeštete za dugu oskudicu. Domalo počeše i ubijanja.Pogiboše Stanko Harambašić, jedan od vođa narodne vojske, i knezRanko Lazarević. Knez Aleksa Nenadović samo se slučajno spasao odpogibije. Kad je, tokom 1799. god., Pazvan-oglu ustao ponovoprotiv sultana, njegovi janjičarski prijatelji pokazaše ponovosvoju pravu boju. Oni se prikupiše u Beogradu rešeni da ometusvaki pašin pokušaj protiv Vidina i da se sami dočepaju vlasti. Ujulu 1801. oni stvarno zauzeše grad i zarobiše pašu. Tako ubrzopostupiše i u ostalim mestima u Srbiji.

Derviš-beg, sin Mustafin, bio je za vremena izmakao iz Beograda uNiš, da otuda obavesti Portu i organizuje pomoć za oca. Portanije mogla apsolutno ništa da preduzme, nego je samo uputilajednog izaslanika u Beograd da smiruje ljude. Ovaj je imao nekogprivremenog uspeha, ali nije mogao da mnogo izmeni stvari. Izmeđujanjičara, koji nisu hteli da ispuste vlast, i Mustafe-paše nijebilo nimalo poverenja. Mustafa je svakako i pokušavao nešto, dase iščupa iz njihovih ruka. Bojeći se za njega, i akcije njegovasina, janjičari ga 15. decembra 1801. ubiše u beogradskom gradu.Potom uzeše vlast u svoje ruke, spremni da je brane svimasredstvima. Kao glavne njihove vođe istakoše se četiri dahije:Kučuk Alija, pašin ubica, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-agaFočić.

Dolaskom na vladu dahija u Srbiji nastade režim najtežeg terora.Vuk Karadžić vrlo živo i neposredno prikazuje teško stanje uzemlji. Oni prigrabiše sva glavna imanja spahiska, pa počeše brzograditi hanove i čardake, da njihove subaše lakše nadziravaju radi kretanje po selima. Povlastice iz 1793. i 1794. god. ukinušesvojom voljom, svako osećanje zakonitosti zamre. Čak se nisu

slušale ni kadije, a kamoli narodski knezovi. "Kad se oglasinaokolo, da su baše Adži Mustajpašu ubile, i da su protiv cara,onda navale iz okolni krajeva, osobito iz Bosne i iz Arnautske,sve besposlice i krvnici i beskućnici u Bijograd, kao orlovi nastrvinu; i daije ji sve rado poprimaju... Mlogi su tada uBijograd došli goli i bosi, pak se onđe odma okovali u srebro i uzlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove sratovima." Janjičari su "sudili i presuđivali po svojoj volji,ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kaosvoje) konje i oružje, i drugo, što im se gođ dopalo, najposlijestanu silovati žene i đevojke..." "Kakogođ što su se pod mudrim ipravednim vladanjem Adži-Mustaj-pašinim slabo i glasili ajduci uSrbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajduči desetinanaroda."

Porta je bila nemoćna da kazni buntovnike. U njoj je vrilo naviše strana. Autoritet centralne vlasti bio je potpuno podrovan,isto kao i ugled sultanov. Dajući, kako se kaže, volju zanevolju, u Carigradu su tobože primili janjičarska uveravanja daće ostati verni i uputili su u Beograd novog upravnika, Hasan-pašu. Taj je, u stvari, bio igračka u rukama dahija. Posebnitatarin doneo je 10. maja 1802. posebno pismo s Porte, kojim jejanjičarima bila oproštena učinjena krivica. Učinilo se toponajviše s toga, što je postojala bojazan da bi janjičari mogliprimiti u Beograd Pazvan-oglu, što bi, pri nemoći vlade, izazvalojoš teže i opasnije zaplete.

U takvim prilikama šta su mogli da rade Srbi i svi oni Turci,spahije i pristalice reforama, koji su bili neposredno pogođeni?Kad im sama turska vlada nije mogla dati nikakve zaštite, šta jemoglo ostati drugo nego pribeći samopomoći i na silu odgovoritisilom? U Zemunu se bio prikupio priličan broj Mustafa-pašinihprijatelja, Srba i Turaka, među kojima je bio vrlo aktivan PetarIčko. Od turske strane naročito se isticao bivši pašin blagajnikHasan-beg, uz koga se pribrao i priličan broj od dahija ugroženihspahija. Ovi su ljudi već u leto 1802. god. pokušali da izazovupokret u Srbiji i bili su uhvatili veze sa više narodnih ljudi.Ali su akciju oko Požarevca i ispod Avale preduzeli prerano, pasu pretrpeli neuspeh. Ima vesti, da se već tada oko 60 narodnih

prvaka iz Srbije bilo pismeno obavezalo da će pomagati Mustafinasina Derviš-bega, čim stigne sa vojskom protiv dahija.

U ovo isto vreme, na dve-tri razne strane, svakako pod utiscimavesti iz Srbije i s obzirom na događaje u Evropi, sve više su sejavljali glasovi da treba preduzeti nešto odlučnije. U timpotezima važnu je ulogu igrao Petar Ičko, koji je, kao bivšiturski diplomatski činovnik, znao evropsku situaciju, a kao vrlookretan čovek umeo da se snađe. On je s Hadži Mustafa-pašom, predpašinu pogibiju, spremao sa srpskom pomoću dobro organizovanuborbu protiv janjičara. Mitropolit Stevan Stratimirović, koji gaje dobro poznavao, ne hvali njegov karakter, ali mu ističesposobnost i priznaje uticaj. Ičko je bio intiman prijatelj sJankom Katićem i Aleksom Nenadovićem, a sprijateljio se posle isa Karađorđem. U ovo vreme, 1802. god., po pričanju SaveTekelije, počeo je i on razgovore o Srbiji sa Ičkovim zamljakom,Petrom Čardaklijom, i govorio je baš o mogućnosti ustanka.Čardaklija mu je tom prilikom rekao, da je "to gotovo, teke daima tko i upravljati." Potom je, kazuje Tekelija, posle razgovoras njim prešao u Srbiju i Dositej Obradović, a za njim iČardaklija. Mi nismo sigurni, da je Tekelija u ovom kazivanjupouzdan u hronologiji i ne znamo koliko se uopšte na njega možemoosloniti, jer je on, iz težnje da postavi kao neko svoje pravo navlast u Srbiji, navijao pričanje u svoju korist. Ali, ako unjegovu kazivanju ima makar jedan deo istine, onda to samokazuje, kako je, što se kaže, već u vazduhu bila mogućnost nekogpokreta na toj strani.

To se vidi i inače. Tih istih dana javila se kod nekih srpskihrodoljuba misao, da i pred ruski dvor iznese plan o obnovi"slavjanoserbskog carstva". Ono je imalo biti stvoreno kaoprotuteža vizantiskom carstvu, koje je bilo u planu cariceKatarine II. Ne znamo danas pouzdano, koji su neposredni momentiopredelili naše ljude, da baš u ovaj čas, nekoliko godina izacaričine smrti, iziđu s tim predlogom i kakvi su im neposredniizgledi mogli biti pred očima. Taj plan nosio je i obrazlagaoarhimandrit manastira Pive, Arsenije Gagović. To je bio kaluđernešto šireg vidokruga. Svoju karieru počeo je u Hilandaru; bio jena hadžiluku u Jerusalimu, odlazio u Rusiju, putovao po našim

zemljama. On je bio u vezama i sa mitropolitom Stratimirovićem,kome je svraćao u Karlovce. Gagović je krajem jeseni 1803. god.došao u Petrograd i dopro do same carske kancelarije. Gagović jerazvijao plan, da se obnovi "slavjenoserbsko" carstvo sa jednimruskim princem na čelu, a narod sam, da je već "gotov za bunu ida konačno neće dugo snositi turska ugnjetavanja". Teško da je tarečenica prosta fraza, naročito u vezi s njegovim predlogom. A ukoliko je činjenica, ona jasno kazuje, da se tokom 1802/3. god.ozbiljno radilo.

Ova misao o slavjanosrpskom carstvu sa ruskim velikim knezom kaovladarem javlja se ponovo i u memoaru mitropolita Stratimirovića,napisanom 1. juna 1804., a upućenom isto tako ruskom dvoru. U tommemoaru Stratimirović zastupa gledište, da se srpskoj državi,oslobođenoj od Turaka, doda i Boka Kotorska, Dalmacija doŠibenika i Srem, kako bi se srpski teritorialni posed, u dobrojmeri, podudarao sa njegovom etničkom rasprostranjenošću. Kaootštetu za ustupljene srpske oblasti Austrija bi mogla dobitikrajeve u Hrvatskoj, Turskoj i Vlaškoj. Ovi planovi iz 1803. i1804. god., u vreme kad mi stvarno, u državnopravnom pogledu,nismo imali nijedne svoje sasvim slobodne države, kazuju živo ineposredno, koliko je bio živ i delotvoran historizam u našemnarodu i do koje je mere bila razvijena ne samo narodna svest,nego i težnja za narodnom državom, i to sa maksimalističkimopsegom. A ovo se tražilo u jedno vreme, kad je Nemačka imalanekoliko desetina svojih država i kad su Italiju komadali podrazne tuđe vlasti!

U ove planove izgleda da je bio upućen i cetinjski vladika PetarI. Jedan poverljivi izveštaj od 13. decembra 1803. kaže, kako sevladika stara "od nekoga vremena da uznemiri i pobuni svojesusede". Vladika je 10. januara 1804. uputio jedno pismo igumanumanastira Dečana, u kom mu poručuje kako imaju nameru "miCrnogorci i Srbi sa beogradske strane skočiti na oružje protivunaših neprijatelja Turaka." Hadži Ruvim je u proleće 1803. god.bežao u Studenicu i posle u Svetu Goru i otuda je, po pričanju,slao više sumnjivih pisama u Srbiju. A morao je da beži, kažejedan dokumenat, posle jednog dogovora o ustanku na Turke. ProtaMatija Nenadović odlazio je u leto iste godine u Sarajevo, da i

tamo pregovara o istoj stvari. Bečki episkop Jovan Jovanovićpisao je 14. januara 1804., pre svakog pokreta u Srbiji,petrogradskom mitropolitu, želeći da se ovaj na dvoru zauzme zaSrbe. On mu je opisivao teško stanje raje i izlagao je potrebu dase ona spase i pomogne.

Ima i drugih vesti, da su se Srbi tokom 1803. god. spremali naustanak. Za Karađorđa se priča, da je u leto te godine pregovaraosa zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova. U jesen počelisu sastanci, dogovori i zakletve. Srbe je hrabrilo to, što su sedahije počele gložiti između sebe i što se činilo, da je njihovasnaga osetno paralisana. Knez Aleksa Nenadović uputio je u Zemunjedno pismo tamošnjem komandantu majoru Mitezeru, po svoj prilicipred kraj te godine. U njemu mu je govorio, kako su Srbipozavađali dahije, između kojih će doći do borbe, pa ga moli, daspremi džebane i oficira, "a vojske dosta imamo da nam pomognu dadahije odavde oteramo." Na bliža saopštenja knez je uputio majorana Petra Ička i druga neka lica. Doista, između Aganlije i KučukAlije bilo je došlo do krupnih sukoba, u kojima je bilo i mrtvihglava.

Pukim slučajem ovo pismo kneza Alekse palo je u ruke dahijama. Iotvorilo im je oči. Dotle zavađeni, oni se pred opasnošću mire itraže načina kako da doskoče svojim neprijateljima. Osećali su,verovatno, i sami da je stvar ozbiljna, u toliko više, što su sebojali srpskih veza sa Austrijom i neke napasti sa te strane. I stoga rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i tonajradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i totako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogupostati vođi i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo doseče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početkubune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knezAleksa, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i drugi;ukupno oko 70 lica. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi,da gine zbog onog zemunskog pisma.

Karađorđe Petrović prošao je srećno. Protiv njega lično nijepošao nijedan od dahija, kao Fočić protiv knezova Alekse iBirčanina. Dahije su se, već radi uhvaćenog pisma, više bojale uovaj mah ljudi iz Posavine, beogradske okoline i valjevske nahije

zbog njihovih starih veza sa austriskim ljudima zbog njihoveživlje saradnje s Hadži-Mustafom i učešća u ranijim borbama, izbog njihova velikog ugleda u narodu. Karađorđe nije tada imaonjihov glas. Potera koja je pošla protiv njega bila jedrugostepene važnosti i on joj je lako odoleo. Kad su ga Turcipotražili u Topoli on nije bio nepripravan; sačekao ih je smomcima, pa je jedan deo pobio, a drugi rasterao. Odmah potomnapustio je kuću i dohvatio se planine. Otišao je svom staromhajdučkom prijatelju Stanoju Glavašu.

Od ovog časa, može se mirno reći, počinje srpski ustanak.Mitropolit Stratimirović, koji je, po pričanju savremenika,napisao jedan memoar o početku ustanka, kaže, da Glavaš iKarađorđe "dugo nisu znali da se odluče". S nešto drugova htelisu, veli, da beže u Bosnu. Ali kad su prolazili kraj jednog hanaKarađorđe se reši da se osveti Turcima i sa drugovima izvrši svojnaum. Napade na han i pobi Turke koji su se tu zatekli. Malozatim njihova je družina počela da raste. Skupilo se 200-300ljudi "punih očajanja", koji nisu znali šta upravo da rade.Skupljali su se i rasturali, odlazili u svoja sela, ali u istovreme tražili osvetu i bili kivni na Turke. U Stratimirovićevompričanju ima puno realizma. Takvog kolebanja bilo je, znamo, i uvaljevskoj nahiji i inače. Udarac turski bio je smeo i težak ipogađao je među oči; došao je iznenada, u sred zime, unajnezgodnije doba godine.

Među prvima pribrao se Karađorđe. Verovatno ne samo s toga što jebio srčan, nego i što je već od pre, u pomenutim dogovorima, biona čisto sa odlukom da se sa dahijama mora kidati. On je bio zaborbu. I to da se počne odmah, dok traje uzbuđenje i kad se svetveć pokrenuo. Stojan Novaković lepo karakteriše ulogu Đorđevu iStanoja Glavaša u ovom pokretu: "Kako Đorđe nije bio ni međuknezovima ni među bogatašima, niti su kakvi god lični interesiimali da ga sklanjaju na miroljubivu politiku, Karađorđu se, ponjegovim vojničkim navikama, lakše no ikome drugom bilo odlučitida povede napred sve koji više nisu hteli da trpe i da podnose. Atako je u taj mah osećao sav narod. Stanoje Glavaš, čuvenihajdučki harambaša, poznat na sve strane po Šumadiji, oličavao jehajduke, koje je narodna nevolja tada u prvi red isticala. S toga

se, po tim osobinama, sa pristankom i najmiroljubivijih ljudi,prvih dana februara 1804, istakoše u prvi red ta dva čoveka,objavivši, sa pištoljem u ruci, pravi otvoren čisto srpskiustanak protiv Turaka, puštajući o njemu glas na sve strane idelom i porukom."

Za pravog vođu ustanka Karađorđe je bio izabran na jednom zboru,držanom u Orašcu na Sretenije 1804. god. Na tom zboru našlo sesvega oko 300 ljudi, ili nešto više, u glavnom iz okoline. Nemože se tvrditi ni da je to bio zbor cele Šumadije, a još manjecelog Beogradskog Pašaluka. Mada se ustanak spremao iz ranije onje sad izbio iznenada, dok je još planina pod snegom i gora bezlista. Odluka dahija da čas pre izvrše seču išla je baš naročitoza tim da preduhitri događaje. Kad je seča već počela narodniljudi su videli da se više nema šta čekati. Reakcija je došla kaoprirodni nagon samoodržanja, skoro sama od sebe. Svi su osećalida se mora hitati. S toga nije bilo ni mogućnosti vremenske, a nidrugih prilika, da se zbor saziva na duži rok i sa širim učešćem.Pozvano je samo ono i onoliko ljudi, koliko se za dva-tri danamoglo naći. Zbor je bio sazvan da se početa akcija krene dalje išire. Iniciativu za nj dali su hajduci, sa Stanojem Glavašem iKarađorđem na čelu, koji su bili za borbu. Za vođenje akcije bioje potreban vođ.

Ko će postati taj vođ? Među prvima bio je ponuđen Stanoje Glavaš,hajdučki harambaša, poznat borac, sa već prikupljenom i dobrooprobanom četom. Ali Glavaš nije hteo da se primi. Narod, braniose on, neće ovakav jedan pokret da poveri hajdučkom vođstvu. "Uhajduka niti ima kuće ni kućišta - bila je narodska argumentacija- i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati namejdanu, da nas Turci robe i haraju." Posle toga su ponudilikneza Teodosija Marićevića iz Orašca. Ali i on je odbijao."Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oproštenje; ali, ko ćeknezovima pomoći, ako se vrate Turci?" pitao je on. Tada Glavašpredloži za vođa čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, negotrgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovekodlučan. Takav je bio u punoj meri Karađorđe. Njega su znali poranijim borbama, u kojima je stekao glas i poštovanje, a znali sui da je već upućen i u pripreme oko ustanka.

Okošti, mrki čovek, oštra oka i jakih, izrazitih crta, sa nimalorečitosti, ali sa jakom voljom, pregalac, sa nikad uzalud neizmahnutom rukom, postao je vrlo brzo ne samo popularan negodosta rano obavijen i izvesnom mistikom. Već samo ime Crni Đorđe,ili Karađorđe, dato mu s početka po tamnoj boji njegova lica,dobilo je doskora i drugi značaj; on je postao crn za Turke, kaoneka vrsta njihova crnog udesa. Jedva godinu dana posle početkaustanka, 28. maja 1805, saopštavao je jedan francuski izveštač izDubrovnika, kako se o Karađorđu pevaju junačke pesme po narodu ivan Srbije i kako se on u njima slavi kao "heros liberateur."

Posle zbora u Orašcu, kad su se ljudi uzajamno potakli i rešilina akciju, ustanak poče da uzima maha. Osećalo se kao da je"krvca iz zemlje provrela". Kroz Šumadiju se pronese opštipoklič: "Svaki svoga ubite subašu". "Usta raja kf iz zemljetrava".

Dahije se nisu ovom nadale. Dogodilo se čak ono što su oninajmanje očekivali. Njihov plan izveden je samo delimično ipokazao se kao rđavo sračunat. Mesto da seča knezova zaplaširaju, ona je razdražila. Raja se digla na oružje u sred zime, unajteže vreme, što je nesumnjiv znak da je pregla na najgore. Uproleće, kad gora ozeleni, pokret će nesumnjivo da bukne još jačei ko zna kud će da se uputi. S toga je trebalo pokušati da se onšto pre stiša. Ne više silom i krvlju. Aganlija, kao jedan odmiroljubivih dahija, uze na se dužnost da ide u unutrašnjost i dapočne pregovore. Krenuo je sa 400 vojnika ravno u Šumadiju. UDrlupi, 12. februara, bio je sastanak između njega i Karađorđa,koga su isto tako pratili njegovi ljudi. Aganlija je bio vrlopredusretljiv. Obećavao je u napredak bolje ponašanje, pa čak iukidanje hanova i subaša po selima. Karađorđu, kao vođu, ponudioje 500 kesa da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje odonog u Topoli. Lične ponude je Karađorđe odbio, a za obećanje opromeni režima tražio je jemstvo austriskih vlasti, jer se naturska obećanja nije moglo osloniti. Kako Aganlija nije na topristao, pregovori su se razbili i još istog dana došlo je doborbe. U tom kreševu Aganlija je bio ranjen u nogu, a StanojeGlavaš u glavu. Borba je ostala neodlučena. Srbi, još nerešeni nasve, kao da ne smeju da nasrću, a Turci, zbunjeni otporom i u

strahu da Srbima ne dođe pomoć iz okolnih sela, ne usuđuju se daprodiru dalje. Šta više, već sutradan napuštaju bojno polje ipovlače se u Beograd.

Taj prvi, makar i polovni uspeh, diže veru u narodu. On dade inove snage Karađorđu. Mesto da poziva ljude u akciju i da ihubeđuje, on sad izdaje i naređenja da se narod odmeće. Domalo,pasivni su ljudi pod moranje ostavljali kuće i prilazili pokretu.Što se zima više primicala kraju pridolazak novih ustanika bivaoje sve veći i početkom marta njihov broj se već cenio na 10.000ljudi. Jedan austriski izveštač javljao je čak 24. februara, dasu "svi Srbijanci prihvatili za oružje". Mehmed-aga Fočić pisaoje tih dana svom bratu Mus-agi u Šabac, kako su nastale prilike"koje mozak ne može shvatiti. Svemoćni Bog neka sve obrne nasreću!" Očevidno, malodušnost je počela da osvaja među samimdahijama. Sad im je puklo pred očima šta su svojim postupcimaizazvali i u kakav položaj doveli sebe same. Kad su ustanici 20.marta došli na domak samog Beograda, pošto su prethodno spalilinekoliko mesta i palanaka, u gradu je nastao velik i razumljivstrah. Dahije su organizovale otpor, tražile su pomoći s višestrana, naročito iz Bosne i Vidina, ali su u isto vreme nudileponovo pregovore i bile voljne za znatna popuštanja. Beogradskivezir, Hasan-paša, obaveštavajući Portu o ustanku i njegovojozbiljnosti, molio je da se pošalje vojska iz Bosne i odKruševca, jer su Srbi u nadmoćnosti. Ali je u isti mahpreporučivao i to da se pošalje jedan iskusan i rečit ministar,koji bi posredovao i smirio ljude.

Pokretači ustanka bili su od prvog časa načisto s tim da ustanakmalo širih razmera ne može imati velikih izgleda na uspeh, akoustanici budu upućeni sami na se. Boriti bi se još i mogli, alinisu imali svega drugog što je potrebno za borbu, a u prvom redumunicije, oružja i drugog ratnog pribora. Prvi na koga se moglopomisliti za pomoć bila je Austrija. Ona je bila najbliži sused ido nedavno srpski saveznik; u pograničnim austriskim garnizonimajoš su služili oficiri, koji su ih ranije bunili protiv Turaka isa kojima su Srbi zajednički ratovali. Sam zemunski zapovednik,major Mitezer, bio je jedan od takvih. Srbi iz Srema i Banata sasimpatijama su posmatrali ovaj pokret i pogranične vlasti morale

su o tim osećanjima voditi računa. Prva ličnost, kojoj su seustanici obratili, bio je major Mitezer, stari prijatelj porodiceNenadovića, za koga se znalo da je na strani Srba i koji im je, uprvi mah, i učinio nekoliko usluga. U svom pismu od 16. aprilaKarađorđe ga moli za pomoć i nudi mu čak vrhovno glavarstvo. "Javas jesam prepoznao najpre za starijega, a vi radite kako vas Boguči; s nama upravljajte, da dušmane iz ove zemlje isteramo"."Kako nam vi zapovedate, onako ćemo se vladati", piše na drugommestu. Iz tog se vidi jasno kako su skromni bili počeci srpskogustanka, pored sve njegove smelosti u zamahu, i kako samKarađorđe, iz početka, na svoj položaj nije davao veliku cenu.

Austriske vlasti bile su uzdržane. Da bi ostale ispravne premaPorti one su zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanjemunicije, ali su potajno, praveći se da ne vide, trpele prodaju.Oni u Beču nisu verovali da će ustanak izići iz okvira većuobičajenih malih lokalnih pobuna i hteli su da sačekaju razvojdogađaja. Kako su vesti sa raznih strana počele bivati svenepovoljnije po dahije, to su se oni postepeno počelirazkravljivati, zadržavajući uvek prema Porti stav ispravnogsuseda. To im je bilo u toliko lakše, što je sam beogradski vezirosećao potrebu, da se austriskim poverenicima tuži na nesnosnipritisak dahija i što su austriskom poslaniku na Porti govorili,početkom aprila, kako su već izdali naredbe pašama u Bosni i Nišuda pođu u pomoć ugroženoj raji, koju čak i sam Pazvan-oglu uzimau zaštitu. Malo kasnije, kad se poslanik prijateljski staointeresovati o tom, kakav će stav Porta službeno zauzeti, dobioje odgovor: da je već određen iskusni bosanski vezir Bećir paša,da pođe u Srbiju i nađe neki sporazum. Porta hoće da pomogneraji, ali mora, zbog janičara i verske osetljivosti, da vodiračuna i o dahijama.

Krajem aprila imao je Karađorđe sastanak sa austriskim kapetanomŠajtinskim. Na tom sastanku on je izjavljivao želju srpskognaroda, da ih Austrija primi pod svoje okrilje. Ako im Bog dadneda osvoje Beograd, oni će ga rado, sa Šapcem i Smederevom, pa isvu zemlju, ponuditi austriskom caru i primiti jednog princa kaonamesnika. Ako to austriski dvor ne htedne primiti, on će, mada

nerado, da se obrati u ime naroda nekoj drugoj sili, ali turskogjarma neće više niko da trpi.

U Beču su već pre toga bili skloni da ponude posredničke ulogejednoj i drugoj strani, jer im nije moglo biti svejedno kakav ćeutisak na Srbe ostaviti njihovo držanje. Pograničnimzapovednicima olakšavalo je posao to, što su same dahije ibeogradski paša poručivali i gledali da sa ustanicima dođu u vezui počnu pregovore. Kao zgodno mesto izabran je Zemun; on je biopri ruci dahijama, koje nisu više smele da se udaljuju daleko odBeograda. Na sastanku od 28. aprila, u prisustvu samogzapovednika Slavonije i Srema, generala Geneina, pretstavniciturskih vlasti i srpski vođi sa Karađorđem na čelu nisu došli dosporazuma. Srbi su izjavljivali: da su verni sultanu i zakonitimvlastima, ali da se neće smiriti sve dotle dok dahije ne napustePašaluk zauvek. Iz početka su nedostupno tražili njihove glave,ali ih je Genein sklonio na to popuštanje. Izaslanici dahija nisumogli pristati na taj uslov i tako su se pregovori razbili.

Na predlog svoje vlade, austriski car je odbio da primiKarađorđeve ponude. Uzeti jednu pobunjenu tursku pokrajinu, zavreme mira, značilo bi izazvati opravdan protest svih drugih silai povećati teškoće koje Austrija već ima sa Napoleonom. Ipak, dane izgubi prestiž kod Srba, car Franc je naredio da im se obratiizvesna diskretna pažnja, ali da se nikako ne dovodi u sumnjuaustriska neutralnost. Veoma je verovatno, da je Srbima i pretoga odgovora bilo stavljeno do znanja sa austriske strane kakosu slabi izgledi da će car dati pristanak na učinjeni predlog ida su oni radi toga došli na drugu kombinaciju. Kad zaštituSrbije neće da preuzme Austrija, kao prvi i najpreči sused, ondaza Srbe nije bilo drugog izlaza nego se obratiti na jednovernuslovensku Rusiju. Već 3. maja 1804. uputile su srpske vođedugačko pismo ruskom poslaniku u Carigrad, kazujući mu nevolje iželje svoga naroda. Oni su tražili da dođu "pod krilo tronaruskoga" i da ih Rusija pomogne osloboditi od Turaka. Ali, u istovreme, naglašavali su, po svoj diplomatskoj pameti, da ostajuverni sultanu i da od njega traže samo zaštite protiv nasilnika.Možda je kod njih još postojala namera, da se zadovolje izvesnomizmenom stanja, pa da ostanu i dalje turski. Ili su ovo bili samo

taktički potezi, da ne izazovu protiv sebe Portu, a da su njihovestvarne težnje već tada stremile ka oslobođenju od Turaka? Ovodrugo izgleda verovatnije. Sigurno je samo jedno: da sa potpunimoslobođenjem još nisu računali, nego su mislili da ih uzme "podsvoje krilo" bilo Austrija bilo Rusija.

Pre svog odlaska na pomenuti sastanak u Zemun Srbi su imali svojuprvu skupštinu u Ostružnici, koja je trajala, od prilike, od 24.aprila do 3. maja, i na kojoj su imali biti formulisani ustaničkizahtevi. Oni su se, u glavnom, sastojali u ovom: da se uništedahije i da se vrate povlastice iz 1793/4. god. Sem toga, da seuz vezira nalazi do 1.500 naoružanih Srba, koji će štititi injega i opšti poredak, dok sultan ne pošalje redovnu vojsku.Milenko Vukićević dobro je naglasio, da je ova skupština imalavelik značaj u razvijanju ustanka, pošto je to bio "prvi sastanaksviju nahijskih i ustaničkih starešina Beogradskoga Pašaluka."

U Srbiji, i pored svih onih planova o obnovi slavjanosrpskogcarstva, ljudi su bili još vrlo skromni. Oni su, istina, ugaziliu vrlo smelu akciju, ali ta akcija još nije dobila karakternelojalnosti prema zakonitoj vlasti i nije izlazila iz okviraBeogradskoga Pašaluka. Ona se i na Porti i kod sila shvatala kaoprirodna reakcija protiv dahiskog nasilja. Kad je dobilaobaveštenja, da se ustanak ne stišava i da ustanici uzimaju čak iizvesne gradove i da su se ušančili i ispred Beograda, Porta jenaredila iskusnom Bećir-paši, tada bosanskom veziru, koji je uSrbiji 1791/2. god. pokazao i energije i takta, da ode u Beogradi da ispita stvari. Dala mu je i sasvim slobodne ruke, "da možezbaciti dahije, raspustiti janjičare i na mesto one uprave kojuukine zavesti novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir uSrbiji". U Carigradu janjičara i dahija nisu žalili; tužbe protivnjih stizale su i od samih Turaka. Njihova odmetništva, i zulumi,i rđavi instinkti bili su dovoljno poznati i da je njihovonasilje moralo kad-tad pokolebati poredak i izazvati ljude naotpor nije trebalo posebno dokazivati. S toga u Carigradu u ovajmah nije bilo zle volje prema Srbima. Zaziralo se samo od toga,da ih u toj akciji ne pomaže Austrija, kako su već glasila nekanagoveštenja i izveštaji, i bilo je neprijatno što se uopšte tosve zbiva na samoj granici.

Dahijama je bilo jasno šta znači dolazak Bećir-paše, koji je većjednom izgonio janjičare iz Srbije. Oni su se s toga prema njemuodnosili s puno nepoverenja. Srbi su opet gledali u njemuizaslanika sultanova i ukazivali su mu svu dužnu pažnju. Već iztih odnosa mogli su se unapred nazreti rezultati pašine misije.

Kad je pašin muhurdar stigao 7. juna 1804. pred Beograd, daosmotri situaciju, dahije su se prema njemu ponašale veoma drsko.Mula Jusuf je, šta više, izišao sa jednom šajkom uz Savu i opaliotopom u sred srpskog logora u Topčideru, i to baš blizu onogmesta gde je muhurdar ručao. Muhurdar, koji je Srbima malo pretoga jemčio, da će Turci biti mirni, i koji je hteo da osiguraprimirje za vreme pašinog dolaska, bio je strahovito ogorčen.Dahije su dobro osetile šta ima da znači pašin dolazak.

Oprezan i javašlija, Bećir-paša se nije mnogo žurio. Trebalo muje puna dva meseca da iz Bosne stigne do Beograda i da na domakBeogradu, u Paležu, provede više dana ne preduzimajući ništaaktivno. On je, izgleda, čekao da situacija sazre i da on, poštoustanak traje više od četiri meseca, dobro sagleda snage, iodnose, i izglede i jedne i druge strane. Po izveštaju svogmuhurdara, po tajnim dostavama beogradskog paše i jednog delasamih Turaka, on je video da je krivica za uzbuđenje u zemlji dodahija koji i za vreme njegove misije neće da miruju; znao je, daPorti do beogradskih silnika nije nimalo stalo, samo da tamo želeda se očuva prestiž carske vlasti i forma po kojoj će biti srušendahiski režim. Dahije nisu smele da dođu na pregovore sa Srbima uTopčideru, nego su ponudile veziru da se razgovaraju naaustriskom tlu, u Zemunu. Ali, kao i raniji, i ti su pregovoriostali bez rezultata. Na oko neaktivan, paša je u stvaripripremao pad dahija. Njegovom iniciativom došlo je, verovatno,do sporazuma između Karađorđa i vođe beogradskih krdžalija,Halil-age Gušanca. Po tom sporazumu Srbi su imali da isplatekrdžalijama 360 kesa, a ovi njima četiri dahiske glave. Ponaredbi Bećir-paše, dahije su 16. jula napustile tvrđavu, ali ihGušanac ne dade smaknuti, nego ih pusti da te noći pobegnu. Idahijama je bilo postalo jasno, da se dalje ne mogu držati;protiv njih su bili i Srbi i car, pa čak i dobar deo beogradskihTuraka. Dahije su krenule lađama niz Dunav, ka Vidinu, da se

spasu kod starog prijatelja Pazvan-Ogla. Ali na putu, na malomdunavskom ostrvu Ada-Kale, stiže ih srpska potera i službenaporuka Bećir-pašina zapovedniku ostrva, da budu pogubljeni. Noću,24/5 jula, oni izgiboše, a glave im, sem Aganlijine, bišedonesene u Beograd.

Posle te dahiske pogibije Turci su, zajedno sa Bećir-pašom,mislili da je s tim Srbima data dovoljna zadovoljština i da biustanici, s nešto dobrih reči i malih ustupaka, mogli da seraziđu kućama. Sultan će u zemlji povratiti staro stanje, glasilaje njihova poruka; on je i sada pokazao da štiti pravednu stvar ida je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili. Ali ustanici nisumislili tako. Još 17. jula, iz Topčidera, pisale su srpske vođe,sa Karađorđem zajedno, ponovnu molbu austriskom caru pozivajućiga da on lično dođe u Zemun i da ih primi pod svoju vlast. Onineće da ostanu više pod Turcima kao dotle, nego žele da senjihovo stanje izmeni. Posle su dodavali: Ako car ne može da ihprimi onda neka bar pošalje svoje ljude, koji bi bili svedoci ijemci ugovora što će ga oni sklopiti sa pašom. Poslednji primerpokazao im je jasno da se sultan nije krenuo da ih zaštiti svedotle dok oni sami nisu skočili da se brane. Turci će se sadverovatno nešto i primiriti, ali se posle izvesnog vremena možeopet pojaviti kakav Pazvan-Oglu ili Kučuk Alija sa drugovima iponoviti, u drugom obliku, ono isto što se i pre događalo. Oni sudobro poznavali tursku upravu i stabilnost njihova reda. Ustanicisu želeli da njihov sporazum sa Bećir-pašom dobije s toga većusankciju, "pošto je svaki paša smrtan čovek". Tražili su, da tajsporazum odobre i sultan i austriski car, i da ga ovaj drugi čaki zajemči. "Na taj način mi bi bili sigurni, da u buduće nećeviše biti nemira u Srbiji". Srpsku molbu prepourčivao je kodnadvojvode Karla i karlovački mitropolit Stevan Stratimirović,ali je u isto vreme pisao Srbima, da se u tom mnogo ne nadaju uBeč, nego da gledaju izvući od Bećir-paše što više ustupaka. Aliustanici ostadoše pri svome. Oni složno izjaviše, da se ne mogusve dotle smiriti dok im koji poverenik austriske vlade ne budeneka vrsta jemca za ugovore. Bećir-paša nije mogao primiti togazahteva. To bi značilo, ni manje ni više, nego jednu tuđu siluuvesti u rešavanje unutrašnjih turskih pitanja. Porta bi takav

korak dočekala s najvećom osudom. Na tom pitanju su doista izapeli dalji pregovori o pravom smirivanju Srbije.

Najuporniji je bio Karađorđe. Imali su drugovi žive muke da gaodvedu do Bećira, da tamo izjavi svoju odanost. Njegova je čvrstaodluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja ionako neće biti. Ta je čvrstina u toliko malo čudnija, što je oninače bio svestan svih teškoća koje ustanicima pretstoje, i štoje bio uveren, da će se Srbija sama, bez naslona na nekog jačegprijatelja, teško moći održati u borbi. Mitropolit Stratimiroviću jednom svom memoaru, pisanom još početkom avgusta 1804. god.,daje o Karađorđu, po saopštenjima s više strana, ovakav sud: onje neuk, i surov, i vrlo naprasit, i dosta svojevoljan, ali jepošten, pravičan i pravi junak. Zbog junaštva i što je međuprvima digao ustanak uživa veliku popularnost. "U vođenjusadašnjih poslova zavisi gotovo sve od njega." Govori retko imalo, ali kad uzme reč pogađa ono što je najvažnije. Sam poštenopriznaje, da nema državničkog iskustva, ali da se zna boriti sTurcima. Osećao je, da se na nj polaže mnogo, a on sam ne zna štada radi. Brine se za opšti ishod stvari. Turci ne slušaju nisultana ni vezira, i on voli žrtvovati sve nego da se narod vratiponovo u staro ropstvo. Kao glava ustaničke stranke, koja jepreporučivala da se nađe kompromis sa Bećir-pašom bio je JakovNenadović, a kao veza između svih služio je bistri i mudri, i našalu i zbilju spremni, mladi prota Matija, sin kneza Alekse.

Da su Srbi sa svojim sumnjama imali pravo svedoči ponajbolje to,što je stvarnim gospodarem Beograda bio krdžaliski vođ, Halil-agaGušanac, koji u tvrđavu dugo nije puštao ni samog Bećir-pašu,iako se tobože držao uza nj. Šta vrede ona sva obećanja vezirova,kad do njegova ugleda tako malo drži jedan prost vođ najamnika? Uto vreme, 5. avgusta, da osveti brata, upao je iznenada u ŠabacMus-aga Fočić, sa velikom četom Turaka, i izvršio pravi pokoljhrišćana. Kako sad da Srbi veruju rečima carskih vlasti? Kako dase smire i vrate redovnom poslu? Turci su, sa svoje strane,verovali, da iza Srba stoji Austrija, koja ih savetuje i koja nesprečava prenos oružja i municije sa svog područja među ustanikei čiji ljudi, čak neki oficiri, prelaze u pomoć Srbima. "Ma daizgleda da raja hoće da se pokori sultanu, njihove starešine

ponašaju se tako kako ne dolikuje podanicima." Tako je glasioturski službeni akt za Carigrad. Ali i kako da se ponašajudrukčije? Novi vezir Sulejman-paša, koga je sultan poslao uBeograd, bio je tu i u Srbiji vrlo dobro poznat. On je služioranije kao muhasil u Beogradu i bio je intimni prijatelj dahija.Ovi su ga čak poslali u Carigrad sa 300 kesa, da dobije vezirskipoložaj i da, naravno govori tamo u korist dahija. Šta se Srbi odnjega mogu nadati? Njegov "izbor" bio je najnesrećniji kakav seuopšte mogao učiniti; sam Bećir-paša nije krio svojenezadovoljstvo povodom takvog rešavanja stvari; a i Gušanac jeporučivao Karađorđu da pazi, da, na pašin poziv, ne dođu uBeograd novi nasilnici, a njegovi pomagači.

Bećir-paša se trudio da u Pašaluku uvede red. Na njegov predlogsultan je pristao da izda ferman, koji je 21. septembra 1804.objavljen u Beogradu. Po tom fermanu Srbima je jemčeno da ih nikone sme vređati i izazivati i da krivci za to imaju biti kažnjeni;Turcima je bilo zabranjeno smeštanje u selima i držanje hanova;ukinute su sve nasilne dažbine i svi porezi sem zakonskog haračasultanu i desetine vlasniku zemlje. Šest dana potom došlo jepetnaest srpskih knezova u Beograd, da o sporazumu sastave ipismeni akt. Potpuni sporazum nije ipak postignut. Srbi sutražili, da Turci mogu stanovati samo u Beogradu, Šapcu iSmederevu, dok su Turci hteli da stanuju i po palankama i da imSrbi pomognu podići popaljene i razrušene kuće. U tim pregovorimaKarađorđe nije neposredno učestvovao, nego su ih ponajviše vodilivaljevski vođi Jakov Nenadović i Nikola Grbović. Karađorđev otporprihvatili su i njegovi ljudi, u toliko pre što su Turci stalnotražili novac za pokrića raznih troškova i spahije svoje prihodeza celu ovu godinu, koja je prošla u neredima. Zbog zime koja jenastupala Srbi nisu hteli da potpuno kidaju sve veze, nego suhteli da izvuku od Turaka što se god može više. Naročito supolagali na to, da im Turci sami priznaju pravo da drže svojeoružane ljude za čuvanje reda i kao jemstvo za život i stečenaprava. Jedna grupa srpskih i turskih predstavnika, koja je većalau Smederevu, krajem novembra, priznala je Karađorđu pravo da drži300 pandura, a dvanaest nahiskih knezova da drže svaki po 100.Srbi su tako, za svaki novi slučaj, raspolagali svojom oružanomsnagom i mogli su mirno čekati do proleća. Ali ta popuštanja

izazvala su borbe među samim Turcima, a naročito je bilo velikonezadovoljstvo među krdžalijama i janičarima. Najamnici su uvekpre svega gledali na pare, a kako su Srbi, sve više nezadovoljnivelikim plaćanjima, odbijali da doprinose za njihove isplate, onisu besneli protiv pomirljivijih elemenata, pa čak i protiv svogvođe. Veliku nepomirljivost pokazivao je, isto tako, i jedan deojaničarskih ostataka, čiji se broj u Beogradu još uvek cenio na1.500 ljudi.

Srbi su za to vreme spremili jednu deputaciju za Rusiju. To im jenaročito preporučivao Petar Čardaklija, koji je imao izvesnihveza sa ruskim pretstavnicima u Austriji. Za taj je korak bio ikarlovački mitropolit. Iz Čardaklijina kruga poteklo jeverovatno, jedno pismo bečkom episkopu Jovanu Jovanoviću, 15.juna te godine, u kom se govorilo, kako im Austrija nije iskrenprijatelj i kako, njegovim posredstvom, žele rusku pomoć. KadAustrija ne može da ih primi i zaštiti onako kako bi oni želeli,onda je jedini drugi izlaz bio da se traži oslonac u Rusiji. Usvakom slučaju Srbi nisu hteli da odnos sa Turcima ostane stari;ako ne mogu doći do pune slobode ono bar da postignu stanje, kojeneće zavisiti od volje jednog vezira ili od kakve grupenezadovoljnih avanturista. Deputacija je nosila u Rusiju pismenumolbu, kojom se tražila pomoć u novcu i oružju i pristanak Rusijeda bude jemac srpsko-turskog sporazuma. "Srbi nikad jednodušnijenisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrdniježeleli nego danas. Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi,jezika i vere, koja postoji između Srba i Rusa, savezompolitičkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća srećasrpskog naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnoviutvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpočeti u današnjimvažnim prilikama baš s toga što je jednoglasna želja sviju Srba:da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom"Serbskoje pravlenije", ili pod drugim sličnim imenom, kao štosu, na primer, onih sedam ostrva jonskih, a pod neposrednomzaštitom Rusije, čuvajući u isto vreme nenarušimo pravasultanova, koja mu pripadaju, to jest: plaćati mu umeren danak.Tome bi dodali još i ovu novu dužnost: da svagda vojuju protivsultanovih odmetnika". Za nepunu godinu dana borbe srpski seprogram osetno razvio. Od lokalnog ustanka u Šumadiji postala je

već široka akcija celog Beogradskog Pašaluka, koja traži ne samopovraćaj stanja od 1793/4. godine, nego i "Srpsko Pravlenije" kaozačetak buduće srpske države.

U isto vreme kod Srba se jasno vidi i težnja, već sazrela zavreme ove borbe, da ovaj ceo pokret postane stvarno oslobodilačkii da obuhvati širi krug. Karađorđe i drugi prvaci pisali su 27.avgusta 1804. hercegovačkim glavarima na adresu Arsenije Gagovićačisto i jasno: "Braćo moja, evo vi sad (vreme) i slučaj da se ivi oslobodite i s nami sjedinite. Nemojte pošteđeti ka i miposlednju kaplju krove proliti za veru hristijansku, za svetecerkve i monastire i za slobodu otečestva svoego... Mi ništa tuđenećemo ticati, ko sobstveno naše od starinah koje je svemusvijetu poznato da je rođeno naše hoćemo vozvratiti, i to jepošteno pred svijem svetom i po zakonom božijim i carskim nikonam neće braniti."

Srpska deputacija, u kojoj behu glavna lica prota MatijaNenadović i Petar Novaković Čardaklija, bila je u Petrogradu lepoprimljena. Mada je iskreno želela da sa Turskom ne muti svojeodnose, Rusija je ipak bila voljna da na neki način pomogneSrbima. Pomoć se, u prvi mah, sastojala samo u novcu i dobrimsavetima, ali je bar bila iskrena. Srbi treba da se pokažu vernisultanu, ali, ipak, da ne odlažu oružja ili, da ga bar ne odlažuu većem delu, dok ne postignu glavne od svojih zahteva. A Rusijaće preporučivati njihovu stvar Porti, mada joj je nezgodno da seotvoreno meša u turske unutrašnje stvari.

I bez te poruke Srbi nisu mislili da raspuštaju svoju vojskusasvim, a ruska ih je poruka u toj odluci učvrstila još više.Gomilanje četa na Drini, koje je kupio Musaga Fočić, i metežimeđu Turcima u Beogradu bili su im dovoljan razlog da brane svojstav. Po ruskom savetu oni su uputili jednu deputaciju i uCarigrad, koja je, pored uverenja o odanosti, imala da izloži itegobe naroda i njegove želje i predloge. "Željnoga mira i redami nikada nećemo imati, ako bi i dalje ostali vojni činovniciturski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turčin upravnik u ovojzemlji, jer posle ove bune pojedina lica s obe strane, i saturske i sa srpske, zbog smrti svojih srodnika i prijatelja zavreme ove vojne, stalno bi se svetila".

Ali vezu sa Austrijom nisu napuštali nikako, i to iz lakopojmljivih razloga. Sve važnije poglavice uputile su 10. februara1805. dugo pismo caru Francu, u kom su ga ponovo molile za pomoći zaštitu. "Mi obače drugo carstvo ne poznajemo niti se molitiimamo razve jednomu", govorili su oni neiskreno; "vi otac, vimati, za milost božiju i za ristjansku veru ne upustite ovoganaroda izgubiti."

U Turskoj nije bilo lako stvoriti reda. Krdžalije u Beogradustavile su pod stražu samog vezira Sulejman-pašu i slale su uCarigrad ne molbe nego skoro ultimatume. Na Porti se prosto nijeznalo šta da se počne. Smenili su Sulejmana i imenovali ponovoBećir-pašu za vezira u Beogradu, ali već kasno, kad je za svakogbilo jasno da Porta nema ni jednog poteza, koji bi bio energičanbilo na levo bilo na desno. U revoluciji paliative su najgorasredstva i retko kad dovode do pozitivnih posledica. Šta vredecarski fermani, kad odmetnici za četiri godine jednog carskogvezira ubijaju a drugog zatvaraju?

Nagomilana mržnja i kod Srba i kod Turaka nije popuštala. Sukobii klanja bili su česti, mada su miroljubiviji ljudi i na jednoj ina drugoj strani nastojali da ih spreče. Od proleća 1805.spremali su se i jedni i drugi na nove borbe.

U napred pominjanom Karađorđevom pismu Arseniju Gagoviću ustanicisu pozivali Hercegovce da se združe u borbi, pa će pre mesec danabiti u Sarajevu. Dotadašnji uspesi digli su samopouzdanje, alinisu davali nimalo opravdanosti za takav jedan podvig. U tompozivu više je klikovanja i poticanja, nego stvarnog vojničkog idržavničkog predviđanja. Ali dok su iz Srbije pozivali na borburuski krugovi su preporučivali mir. Ruski izaslanik grof MarkoIveljić, inače rodom Bokelj, pisao je istom Gagoviću, da smirujenarod. Rusija je, s drugim saveznicima, u ratu s Napoleonom, ukom je pomaže i Turska, pa očevidno ne želi da se rat Srba s njomrasplamti. On je stavljao na srce arhimandritu da pazi, da srpskinarod ne pane u nemilost kod oba cara. Sam je preduzimao dostastroge mere prema pojedincima, koji su radili na ustanku.Zaustavljao je i crnogorskog vladiku Petra, koji je bio voljan, ipisao o tom i u Petrograd, da krene u borbu. Ruska diplomatijapreporučivala je, u isto vreme, u Carigradu, da se preporuči

bosanskom paši da ne dozvoli kakve nepravde prema Srbima i dačuva narod od jaramaza. Sve je to bilo po instrukcijamapetrogradske vlade, koja je izbegavala sukob i zaplete s Turcima.Ali, da ipak pomogne i Srbima, Rusija je poklonila ustanicima5.000 dukata i savetovala im je, da ipak, za svaki slučaj, neodlažu oružja dok ne postignu što žele ili dok im to ona neproporuči. Na ovu odluku Srbe su naterivale i prilike u Paša-luku.

Krdžalije ili najamnička vojska, kojoj je bio zapovednik Halil-aga Gušanac, držale su svu stvarnu vlast u Beogradu, jer jeredovne vojske bilo vrlo malo. Oni se nisu ponašali ni sa samimBećir-pašom s mnogo obzira i skoro su ga ucenjivali tražeći da imon isplati najamnički dug i od dahiskog vremena i za vreme posletoga. Paša nije imao novaca, a najmanje oko 250.000 groša, kolikosu krdžalije tražile. Da bi pokazali svoju lojalnost premasultanu i njegovom izaslaniku Srbi su isplatili taj dug i skorooslobodili Bećira. Kad je u jesen 1804. napuštao Srbiju, paša jesa izvesnim poverenjem predao njima topove i municiju, da ihpošalju za njim u Bosnu, i ustanici su i to učinili u punom redu,mada je mnogima već tada bilo jasno da od sve te lojalnosti nećebiti velike koristi.

Prijateljske usluge činio je, u izvesnoj meri, srpskoj stvarivlaški knez Konstantin Ipsilanti, koji je prvi izvestio Portu opokretu Srba i koji je, u isto vreme, kao ruski prijatelj,izveštavao i rusku vladu. Razumljivo je s toga, što je Portaupotrebila u leto 1804. god. i njega, da utiče pomirljivo naSrbe. Slat je isto tako i jedan poverenik carigradskepatriaršije. Izaslanik Ipsilantijev bio je bojar Manolaki. Srbisu njima obojici izjavljivali da su verni sultanu i da će radoprimiti svakog njegova upravnika, ali da treba ukloniti uslovestvorenog zla. Kad je u zimu Ipsilantijev izaslanik došao podrugi put u Srbiju on se sam mogao uveriti, da sultanova volja uBeogradu nije poštovana i da Gušanac i kod novog paše Sulejmanadrži svu vlast. Srbi su, prirodno, odbijali da slušaju jednognovog samovoljnika i tražili su povratak vlasti koja doista jemčiza red. Početkom 1805. god. došli su u Srbiju, i opet po naloguPorte, izaslanici vlaškog i moldavskog kneza, da umire Srbe.

Ipsilantijevi ljudi savetovali su Srbima poverljivo, da poslušajuruske savete i da upute jednu deputaciju u Carigrad, dok sumoldavski, u ime sultanovo, tražili polaganje oružja.

Srpski deputati upućeni za Carigrad imali su da traže ovo: svojenarodne starešine, koje će upravljati narodom i skupljati danak;da se iz Srbije isele svi Turci vojni činovnici, a Srbi seobavezuju da brane zemlju i gone buntovnike; i da upravnik uSrbiji ne bude Turčin. "Željenoga mira i reda mi nikada nećemoimati ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski." To je bilaprava narodna želja, pismeno utvrđena 1. maja, koja je moglabiti, u poverenju, saopštena samo ruskom pretstavniku i knezuIpsilantiju. Druga, javna, molba sadržavala je želje, da uBeograd mesto vojnog izaslanika dođe muhasil, t.j. visokifinansiski činovnik; da Srbi za 12 nahija izaberu 12 knezova,koji bi dobili carske berate. Vrhovni knez stanovao bi u Beogradui bio bi veza između naroda i carske vlasti. Tog vrhovnog kneza inahiske knezove bira narod. Danak bi se davao neposredno sultanu,i to i harač i spahiske dažbine, tako da njihovi ljudi ne bi višedolazili u sela. Jasno je, da su ovo bila dva predloga; prvimaksimalni i drugi u taj mah minimalni. Oni su delimičnoprelazili okvir samouprave iz 1794. god. i mogli su na Porti daizazovu ozbiljna razmatranja.

Na Porti se, usled raznih vesti i raznih pojava, mišljenje okarakteru srpskog ustanka počelo postepeno da menja. Izveštaji sturskih strana stali su naglašavati, kako ustanici prolivaju krvpravovernih i kako, poticani sa strane, neće da se smire. Savetikoje je sultan upućivao u Srbiju, preko carigradske patriaršije isusednih knezova, nisu imali željenog uspeha. Na Porti nisu htelishvatiti, da same reči nisu mogle smiriti duhove, kad je svedrugo išlo po starom. U Carigradu je naročito izazivalonezadovoljstvo to, što su se za ustanak počele interesovatiAustrija i Rusija i tim srpskom pitanju davale i preko pravenamere, diplomatski karakter. Ustanak iz pašaluka počeo je dautiče i na Hercegovinu i na niški i pirotski kraj. S toga su sPorte stali poručivati, da Srbi prime što im se nudi i da sesmire, ili će ih sultan već znati naterati na poslušnost. Ovajton pretnje postajao je sve češći. Kako Bećir-paša sve do kraja

maja nije dolazio na svoju dužnost očevidno svestan svih teškoćakoje, i pored sve njegove dobre volje, ne može savladati priprilikama koje su vladale u Beogradu i pri kolebanju Porte, uCarigradu su juna 1805. za novog beogradskog vezira postaviliniškog Hafiz-pašu. Hafiz je imao glas energična čoveka iprotivnika Srba. Porta je njegovim imenovanjem pokazala, uprkosopomena ruskog poslanika, da hoće prema ustanicima novi kurs;otezanja je bilo već dosta. Prekinula je s toga dalje razgovoresa srpskim deputatima u Carigradu i uputila ih neposredno naHafiz-pašu. Porta je u svom stavu postala tako odlučna još i stoga, što su Srbi do leta 1805. postigli još nekoliko taktičkihvojničkih uspeha, u želji da se što bolje obezbede. Oni suzauzeli i dva važna grada Karanovac i Užice.

Srbi su na to rešili da novog vezira ne prime i da mu sprečeprolazak za Beograd. I skadarskom Ibrahim-paši, koji im je pretioda će poći sa 100.000 vojske na Srbe, ako se ne pokore, oni suodgovorili prkosno da ga čekaju, samo nek povede što više konja iponese što boljeg oružja, da ga ostavi u Srbiji. Kad je Hafiz-paša krenuo za Beograd Srbi su ga, dobro spremljeni, sačekali i uborbama od 6-8. avgusta potpuno suzbili. Borbe su se vodile nagranici Pašaluka, oko Paraćina, i naročito oko Ivankovca. U timborbama i sam paša bio je ranjen, i od rana je doskora umro. Toje bio, posle toliko vekova, prvi sukob između Srba ipretstavnika sultanove vlasti, prva velika bitka srpskog ustanka.Borbu je s uspehom počeo vojvoda Milenko Stojković kod Ivankovca,a odlučio je Karađorđe. Ona je sasvim izmenila dotadašnjikarakter srpskog pokreta: to nije više revolt protiv nasilnika injihovih dela, nego svestan i spremljen otpor protiv same carskevolje, a posle izričnih carskih opomena. Posle ovog nije se višemoglo natrag.

Razvoj ustanka

Hafiz-pašin poraz iznenadio je Portu. I smelost i snaga ustanika pokazale su se veće nego što se tamo verovalo. Sad je tu upornosttrebalo slomiti, i to pre nego što bi postala još više opasna. S toga već u septembru počeše pripreme za buduću veliku ofanzivu protiv Srbije. Čak jedan azijatski paša prebačen je u Rumeliju daučestvuje u borbama. Pre svog odlučnog koraka Porta je, da umiri

Austriju, 10. oktobra ponudila njenog poslanika da bečki dvor utiče na ustanike, ali da im izjavi još sad: da posle toga nemajuviše čemu da se nadaju ni od same Austrije. Ponuda je, dakle, imala jednu osetnu, iako čisto diplomatsku, žaoku prekora. Rumeliski vezir Ibrahim-paša dobi naređenje da napadne s juga, a bosanski valija, Sejidi Mustafa-paša, sa zapada. Šejhulislam izdao je fetvu, da bi bio veliki greh ne krenuti u rat protiv odmetnika i pomoći "nevoljnoj braći". Samo što je u Turskoj lakšebilo izdati zapovest nego je ostvariti. Zbog zime pripreme su išle sporo i neracionalno; finansiska sredstva Carevine bila su oskudna i neuredna; i teškoća je bilo ne samo zbog srpskog nego iradi drugih pitanja. Nameravana ofanziva otezala se mnogo i radi drugih mera koje je Porta obećavala preduzeti pre nego što pristupi toj krajnjoj.

Srbi su bili svesni posle Ivankovca da im pretstoji ozbiljna borba. Oni su s toga krajem novembra 1805. rešili na skupštini u malo pre toga oslobođenom Smederevu, da više ne plaćaju danak, nego da svoj novac upotrebe na ratnu spremu. Ipak, iz obzira prema savetima Rusije i Austrije, i po preporuci svog prijatelja kneza Ipsilantija, a i iz diplomatske potrebe da ne poruše sve mostove za sobom, oni su stalno uveravali da su odani sultanu i da njihov otpor nije uperen protiv zakonite vlasti. Tako su u svojim molbama pisali i u Carigrad. Nema sumnje, da je pored sve odlučnosti bilo kod ustanika i nešto straha, kada su čuli za velika turska spremanja, i da bi oni, ipak, voleli stvar svršiti nekako lepim, nego gaziti u borbu protiv daleko veće sile. S togasu oni i molili, i u Petrogradu i u Beču, da se Rusija i Austrijazauzmu kod Porte za njih i da, možda, jedna komisija sastavljena od turskih, ruskih i austriskih pretstavnika ispita uzroke metežima i nađe rešenja. U drugoj jednoj molbi, upućenoj ruskoj vladi, Srbi su molili rusku vojnu pomoć, u ljudstvu i topovima, ipod vođstvom jednog ruskog velikog kneza. Nekoliko pukova sa Srbima u zajednici stvorili bi od srpskog ustanka jedan veliki pokret i pravi ep i postigli bi nesumnjive uspehe.

Pokret u Srbiji nije mogao ostati bez uticaja i u ostalim našim krajevima. Karađorđe, obavijen mistikom, postao je veoma popularan u celom našem narodu. Rano su o njemu nastale legende i

epske pesme. Za darovitog slepog guslara Filipa Višnjića, koji jei sam bio pesnik, priča se, da je, idući od Bosne sve do Skadra, raznosio pesme i širio glas o ustanku u Srbiji i njegovom vođu. Stoga, i pored svih službenih smirivanja, na mnogo strana vri. Naročito u istočnoj Hercegovini. Od jeseni 1804. god. Nikšići, Pivljani, Drobnjaci, Gačari i Rudinjani stalno požuruju cetinjskog vladiku da počne stvar. U tom pravcu delovali su i razni izaslanici iz Srbije, koji su i usmeno i preko vođinskih pisama pozivali ostale sunarodnike da im se pridruže i počnu borbu s Turcima. Kad su Srbi zauzeli Užice i Karanovac i tako doprli do blizu Novog Pazara, odnosno stare Hercegovine, pokret je mogao uzeti više maha. U leto 1805. buknuo je doista ustanak uDrobnjaku i među Nikšićima. Nemamo, na žalost, mnogo pojedinosti o njemu, ali se zna, da je bio prilično zahvatio. Početkom oktobra bio je upućen protiv njih Sulejman Skopljak paša, jedan od najhrabrijih i najodlučnijih turskih zapovednika. On je uspeo da pobunu uguši i kolovođe kazni. U samom Drobnjaku obešeno je 18lica.

Osetan preokret dogodio se u to vreme i u evropskom odnosu sila. Rusija i Austrija pretrpele su krajem 1805. god. težak poraz kod Austerlica u borbi s Napoleonom. Austrija je posle tog poraza bila potisnuta iz Nemačke, u kojoj je sve zamiralo iz straha od Francuza. Bečkoj vladi nije moglo biti svejedno da izgubi uticaj i na Balkanu. Na Porti se već počeo osećati izvestan francuski vetar i bečka vlada, ma koliko se trudila da ga oslabi, baš radi njega nije mogla da skroz napusti srpsko pitanje. Početkom 1806. god. poslata je u Beč jedna deputacija sa protom Matijom na čelu,a u isto vreme Srbi su ponovo molili sultana da ih ne napada, jernjihov ustanak nije nastao iz obesti i nepokornosti, nego od teškog zuluma. U Rusiji na srpsko se pitanje gledalo u ovaj mah spuno pažnje. Princ Čartoriski govorio je austriskom poslaniku otvoreno da Srbe ne treba napustiti, već zbog toga da se ometu Napoleonove spletke, i da im treba dati oružja, džebane i drugih potreba. Opasnost od Napoleonova uticaja uviđala se i u Beču. Po Požunskom Miru, zaključenom 14. (26.) decembra 1805. god. između Francuske i Austrije, bečka vlada morala je ustupiti Francuzima celu Dalmaciju s Bokom. Ovi su tako zakoračili na Balkan još neposrednije nego ranije i došli su u neposrednu blizinu Crne

Gore i ostalih srpskih oblasti. Njihov uticaj na Srbe, pozitivan ili negativan, mogao se očekivati sa izvesnom sigurnošću. Bečka vlada nije htela da se zameri Porti uzimajući Srbe u otvorenu zaštitu, ali da ne bi odbila Srbe pristajala je, ipak, da posreduje za njih. To je izrično rečeno srpskoj deputaciji, ali im je ujedno odbijena vojnička pomoć, koju su naročito tražili. Bečka je vlada ipak pristala da uputi susednim pašama pisma, moleći ih da ne žure s neprijateljstvima, pošto bi se stvari mogle urediti na lep način. Sam car Franc obratio se pismom sultanu 28. februara (12. marta) nudeći svoje posredništvo. Ali te ponude nisu primljene. Austriski glas u Carigradu, isto kao i ruski, nailazio je u Carigradu, posle Austerlica, na mnogo manje obzira nego ranije. Na Porti se tražilo ni manje ni više nego da se Srbi pokore "s konopcem o vratu". Sultan je bio nezadovoljan tim posredovanjem; na dvoru se nalazilo da je to nepotrebno mešanje u turske unutrašnje stvari. Sultan Selim, odgovarajući caru, govorio je da je on za tri godine dao dosta dokaza o svojojdobroj volji i strpljivosti, i da će sad njegova vojska dovesti stvari u red. Nije u tom pravcu bolje prošao ni sličan ruski korak. Turska je u isto vreme izjavila nadu francuskom pretstavniku, da Napoleon neće primiti pod svoju zaštitu srpske buntovnike, ako mu se ovi budu slučajno obratili. Napoleon je upotrebio tu priliku da iskali svoju ljutnju na Rusiju i da je u Carigradu pretstavi kao neprijatelja, koji pomaže Srbe s planom da bi što više oštetio Turke. U srpskom pitanju Napoleon je tada potpuno primao gledište Porte. Samom sultanu on je pisao 8. (20.)juna 1806., da protiv Srba treba upotrebiti "najače mere".

Da bi turski napad mogli dočekati što spremniji i na što boljim položajima Srbi su od početka 1806., pored svih molbi i pretstavki, počeli i sa vojničkim radnjama. Oni su uzeli Porez i osvojili Negotin na istoku; poseli su Paraćin, Ražanj, Aleksinac,Kruševac, a njihove čete prodrle su do Studenice na jednoj i u Toplicu na drugoj strani. U novoosvojenom Pomoravlju austriski kapetan Vuča Žikić, rodom iz Mavrova, koji se istakao već za Kočine Krajine, prešavši u Srbiju, podigao je čitav niz poljskih utvrđenja između Ražnja i Aleksinca, koja su dobila ime Deligrad.

Najteži položaj imala je 1806. god. Mačva. Turci su već krajem 1805. god. bili iskupili oko Drine preko 20.000 vojnika. Od početka 1806. god. učestali su turski napadi. Robljena su i paljena mnoga sela. Tako je pred Đurđev-dan upao Kulin kapetan u jadarsko selo Dobrić, pa je u njemu pobio 74 čoveka, a odveo na 300 glava roblja, većinom ženskog. S velikim naporom svojim i svojih ljudi otkupio je i oslobodio to roblje Ivo Knežević, knez bosanske Semberije. Od straha dosta ljudi beše klonulo duhom i priznalo rajaluk. Pojedini junački podvizi, kao Stojana Čupića i njegovih drugova u borbi na Salašu, nisu mogli mnogo izmeniti opšti položaj. Karađorđevi pozivi vladici Petru I, da se pridružisrbijanskom pokretu, ostali su uzaludni; pod ruskim pritiskom, a i iz lokalnih svojih interesa, vladika je u ovo vreme svu pažnju obratio Francuzima i njihovom posedanju Dalmacije i Boke. Snabdevanje Srba oružjem i municijom išlo je vrlo teško, jer se Austrija ustručavala da im to dotura makar posredno i krišom, da se ne bi zamerila Turcima. Jer ovi su joj i službeno prebacivali,da šalje Srbima ne samo džebanu i oružje, nego i topove, i oficire, pa čak i redovnu vojsku. Razumljivo je s toga, što se, ipored svih uspeha, među Srbima pomišljalo ponovo na to, da se traži pomirljiv izlaz. Po dogovoru sa starešinama uputio je Karađorđe 1. jula Petra Ička da na Porti pokuša sklopiti sporazum. Srbi su pristajali, da plaćaju danak otsekom, da prime carskog muhasila, a da se janjičari i zlikovci isteraju iz zemlje. Srbi bi branili zemlju i vršili u njoj, po sultanovim naredbama sve javne poslove. Srbi su se vratili na svoj minimalniprogram zaplašeni turskom silom koja se spremala na njih, a videći da ne samo Austrija nego ni Rusija neće da učine za njih ništa stvarnije i ništa vojnički neposrednije.

Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad i počeo pregovore turska vojska je prešla u napadaj. I to sa tri strane: od Vidina,Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča 24. juna Milenko Stojković. Na zapadnom frontu preuzeo je zapovedništvo sam Karađorđe. Na Mišaru, 1. avgusta, sa silnim zamahom, srpska vojska satrla je ordiju Kulin kapetana i odnela najslavniju i najveću pobedu Prvog Ustanka. Niška vojska razbila se o deligradske položaje, koje je vešto branio Petar Dobrnjac i kome je, posle uspeha kod Mišara, došao u pomoć Karađorđe. Posle

trećeg uzaludnog juriša od 27. avgusta Turci su sami ponudili primirje, koje je sklopljeno 2. septembra. Sam Halil aga Gušanac pisao je posle toga Karađorđu: "Tvoje su pobede zaista neobične idivne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara".

U Carigradu, stojeći pred novim spoljašnjim zapletima, boreći se sa dosta finansiskih i unutrašnjih teškoća, behu skloni na pregovore. Na novu vojnu ekspediciju, posle neuspeha ove prve, nije se moglo odlučiti brzo ni lako. Ičko je s toga u prestonici postigao pozitivne rezultate. Već oko 10. septembra stigao je u Srbiju sa obaveštenjima da je Porta načelno primila srpske zahteve. Za njim je, sa svečanom pratnjom, stigao 25. septembra uSmederevo i muhasil Hasan-aga. Ali, on nije doneo sobom obećani carski ferman, jer je bio poslan, tobože, za rumeliskim begler-begom. Muhasil je usmeno izložio, da Srbi imaju plaćati danak njemu, da u gradovima ostanu turske posade, a ostale poslove u zemlji da vode Srbi sami. Gušanac je sa krdžalijama imao napustiti Beograd, a janjičari i drugi Turci mogli su ostati jedino ako budu živeli od neke svoje privredne zarade. Kad muhasil nije došao s obećanim fermanom Srbi počeše da sumnjaju daje po sredi neka vešta podvala. Ni Karađorđe mu nije verovao, iako je, čini se, Porta pristajala da ga prizna kao baš-kneza u Srbiji. Muhasilove usmene poruke nije hteo da primi ni Gušanac, pa se stvar zaplela bila još više. Srbi ipak nisu prekinuli pregovore, nego su uputili ponovo u Carigrad jednu deputaciju, i opet s Petrom Ičkom, da izvede stvar na čisto. A dotle nisu htelida odlože oružja, nego pregoše svom snagom da uzmu Beograd i da Gušanca silom uklone odatle. Bosanski vezir, po naredbi Porte, poručio je sam Gušancu da iziđe iz grada, a ustanicima je poručiosultanovu želju da se umire i prime ono što je ugovoreno i da naročito silom ne udaraju na Beograd. Ali Srbi nisu to poslušali.Hteli su da to pitanje preseku kratkim putem, a da ujedno pokažu i svoju vrednost.

Kruna svih njihovih vojničkih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austriska vojska smatrala je kao velike uspehe, kad je pod princem Evgenijem i Laudonom, mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je važio kao jedna od najvećih turskih

tvrđava. Gotovo goloruka raja, sa vrlo malo oružja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod Voždovim zapovedništvom, jurišem osvoji, 30. novembra, najpre varoš, a potom, 27. decembra, i samu tvrđavu. I ovom prilikom Karađorđe se trudio da održi gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaćeni na delu, on je dao pobiti i raščerečene obesiti.

Krajem 1806. godine srpski položaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, našto je bila ugovorima obvezana, zbacila kneževe Vlaške i Moldavske. Ruska je vojska na to ušla u obe kneževine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraćena pažnja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike.

Do toga časa Srbija je bila jedna obična pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i sažaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Od 1806. god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi značaj. Srbi su odjednom postali političkičinilac s kojim ozbiljno računaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na čije se akcije obraćala pažnja, ponekad izuzetna, nesamo u Beču, nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do početka XIXveka u Evropi se najviše znalo i računalo s Grcima; od 1804. god.mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo oslobođenje balkanskih hrišćana, nego i stvaranje novih hrišćanskih država u tom delu Evrope.

Francuska politika prema Srbima

Kad je Austrija mirom u Požunu morala vratiti Francuzima tek preosam godina dobijenu Dalmaciju bilo je jasno, da ta promena nećeproći bez izvesnih kriza. Katolički elemenat Dalmacije bio jeveoma konzervativan i odan crkvi, naročito njegov težački deo.Njegovo nezadovoljstvo s revolucionarnim težnjama francuskihaktivista i prijatelja bilo je iskreno i duboko, a politički seizražavalo u simpatijama za Austriju i njezino "apostolsko"veličanstvo. Kod pravoslavnih neprijateljstvo nije bilo mnogo

manje. Dovoljno je bilo već to, što se Rusija nalazila u savezu sneprijateljima Francuske i što je svoje prijatelje na Primorju, aosobito Crnu Goru, poravnala u svoj front. Arhimandrit GerasimZelić tvrdio je, da "kler i vooptšte narod jedne i druge crkvenigda nije bio zadovoljan vladanjem i zakonima francuskijem,"iako je "militar francuski bio posve političan, učtiv i dobar,tako, da se niko na nji potužiti nije mogao, da su kome jednojaje ukrali ili koju štetu učinili".

Sa Dalmacijom zajedno imala se ustupiti Francuzima i BokaKotorska. Stanje u toj pokrajini, i pored austro-ruskog saveza,bilo je veoma zapeto. Između Crnogoraca i Austrijanaca nikakonisu mogli da se stvore odnosi pravog poverenja. Austriske vlastikrivile su za to ne samo vladiku i njegove ljude, nego i ruskepretstavnike u Crnoj Gori. Austrija je sklopila s Napoleonomseparatni mir, a Rusija je, sa Engleskom, ostala i dalje u ratu sFrancuzima. Razumljivo je s toga, što se s tim u vezi postavilo ipitanje Boke: hoće li je Austrija predati, prema ugovoru,Francuzima ili dojučerašnjim saveznicima. U Crnoj Gori nalazio seod marta 1805. ruski državni savetnik Stevan Sankovski, koji jeskoro vodio crnogorsku državnu politiku i koji nije bio smatrankao prijatelj Austrije. On je sam tražio od lokalnih vlasti uBoki, da se ne predaju Francuzima i pozvao je rusko brodovlje izjonskih voda da što pre stigne u te krajeve. Ruska flota stiglaje u Boku 16. februara 1806., a Crnogorci su sišli sa planina uprimorje. Austriski komesar predao je potom gradove Rusima, aruske lađe prevele su austriske posade u Trst i na Rijeku. Da suFrancuzi oštro protestovali protiv toga razume se samo po sebi.Austrija se, među ostalim, branila naročito tim, da Francuzi saminisu došli da prime Boku u vremenu koje je bilo ugovorompredviđeno i da oni nisu mogli, posle tog roka i traženja Rusije,da se izlažu eventualnoj borbi za područje za koje više nemajunikakve obaveze. Vlast u Boki primio je za građanske posloveSankovski, a za vojne admiral Senjavin. Prema tome, i pravno istvarno Boka je pripala Rusima.

Ovom prilikom stradala je i Dubrovačka Republika. Francuskavojska nije mogla doći u Boku morem, jer je njena flota biladaleko slabija od ujedinjene engleske i ruske. Put preko turskog

područja bio je zaobilazan, vrlo težak i ne bez opasnosti; semtoga, da bi se on upotrebljavao trebalo je odobrenje turskevlade, na koje se, u najboljem slučaju, moralo čekati višenedelja, ako bi se uopšte dobilo. S toga se francuskim vojnicimai diplomatama učinilo kao mnogo zgodnije da za prolaz upotrebedubrovačko područje, preko koga je vodio najkraći i najbolji put.Francuski zapovednik Loriston obratio se dubrovačkoj vladi zadozvolu. Diskusija u Republici bila je o tom burna. U gradu jebilo dosta lica, koja su uviđala opasnost od toga ako Republikanapusti svoju staru politiku neutralnosti, ali ih je, isto tako,bilo dosta, koji su simpatisali sa idejama nove Francuske i kojisu od ranije nosili ime Sorboneza. Prevladala je ova druga grupa,nešto načelno, nešto iz straha da bi Francuzi mogli upotrebitisilu, a nešto iz uverenja da je to samo prolazna mera. Odluka bise, verovatno otezala malo duže, da i ruska komanda nijezatražila od Republike, da se u grad pusti ruska vojska, koja bizadržala Francuze. U toj dilemi za katolički Dubrovnik rešenje jeispalo po želji Sorboneza. Prevladao je verski i tobožeslobodoumni elemenat nad plemenskim. Sem toga, u Dubrovniku jebilo straha, da za Rusima ne dođu Crnogorci, koji su u gradu Sv.Vlaha već dva-tri stoleća bili ozloglašeni kao rđavi susedi i sakojima je, u ovo vreme, bilo neprilika i u Boki. Tako je malaRepublika donela odluku, koja je postala kobna za njenu slobodu.Snažno i duboko osećana scena Iva Vojnovića Allons enfants vernoprikazuje te poslednje dane dubrovačke slobode i duhovne krizenjene vlastele. U gradu se odluka pravdala time, da Francuzi samo"prohodu"; u stvari brzo se videlo, da oni "dohodu" i da ostaju.Loriston je sa 1.500 vojnika stigao pred grad 13. (25.) maja1806. Čim su ušli u grad Francuzi odmah istakoše pored dubrovačkei svoju zastavu i počeše da se utvrđuju. Brzo potom došlo je donapada saveznika na dubrovačko područje i sam Dubrovnik. Prvisukob između Francuza i jedne združene čete Crnogoraca i Rišnjanabio je 18. maja kod Trstikovca. Pomagani od ruske flote Crnogorcii Rusi počeli su potom borbe u Konavlima i po Župi, pa su opselii sam Dubrovnik. S Francuzima su se zajedno borili i stanovnicinapadnutih župa. Crnogorci su popalili mnoštvo kuća (660),oštetili su vodovod, i na samim Pločama naneli mnogo štete. Uborbama je učestvovao i sam vladika Petar. Rusi i Crnogorcizauzeli su bili i ceo kraj oko Gruža i sve područje do Pila.

Dubrovčani su bili spremni da kapituliraju, ali im to nisu daliFrancuzi. Posredovali su i Turci, oglašavajući Dubrovnik kaosvoje vazalno područje, ali je to posredovanje odbijeno, pošto seborba ne vodi protiv samog grada, nego protiv Francuza u njemu.Skoro u poslednji čas došao je u pomoć Dubrovniku 23. junageneral Molitor sa novom francuskom vojskom. Crnogorci i Rusibiše potisnuti do iza Cavtata. Iza toga stiže i maršal Marmon,koji će postati "vojvoda dubrovački". Jedno vreme, kad su počelipregovori o miru između Rusa i Francuza, verovalo se, da će se iovo pitanje Boke i Dubrovnika skinuti s dnevnog reda. Ali kad serazbiše Marmon dobi naredbu ne samo da posedne Boku, nego da ućei u Crnu Goru. Za to vreme pošlo je za rukom austriskojdiplomatiji da izradi u Petrogradu da se Boka formalno ustupiponovo njoj, kako bi je ona vratila Francuzima. Car Aleksandar Ipristao je na to i izjavljivao, da su njegovi ljudi u Bokiučinili to bez prethodnog odobrenja, ali se iz svega jasno vidida to oni nisu učinili na svoju ruku i da su za taj korak imalipodrške kod izvesnih merodavnih krugova u Petrogradu. Posleprekinutih pregovora s Francuzima Rusi nisu hteli istaknuti ni totraženje Austrije i nastavili su rat i na našem primorju. Rusiviše nisu prelazili u ofanzivu, a i Francuzi su se, posleneuspeha kod Sutorine (21. septembra) povukli na staru dubrovačkugranicu.

Ruska flota, na kojoj se nalazilo nekoliko stotina izabranihCrnogoraca, koji nisu bili mornari nego ratnici za kopnenepodvige, zauzela je u Jadranskom Moru Korčulu i Brač, isteravšisa njih francuske posade. Međutim, osvajanje Lastova nije imuspelo. Isto tako nije donelo željenih uspeha ni pokušaj, izveden1807. god., da se izazove veći ustanak u dalmatinskim Poljicama.

U toku 1806. god. znatno se pojačao francuski uticaj na Porti. Dabi protiv Rusije imala još jednog pomagača francuska vlada jeistinski želela da Turska ojača i da, ojačana, preduzmeenergičniju politiku prema petrogradskom kabinetu. S toga jeNapoleon bio protivnik srpskih ustanika, koji su podrivali snaguCarevine, i savetovao Porti da ih što pre silom urazumi. U maju1806. upućen je bio u Carigrad general Sebastiani sa posebnommisijom. Imao je da pomuti odnose između Turske i Rusije. U isto

vreme da utiče na Porti da slomije otpor Srba i Crnogoraca, kojepomaže Rusija. S francuske strane čak je ponuđena i pomoć za tuakciju. Sultanovom izaslaniku, Muhib efendiji, koji je doneo uPariz priznanje Napoleonove carske titule i bogate darove, novicar je kazao, "da sve što se desi srećno ili nesrećno Turcimabiće srećno ili nesrećno za Francusku." Kad je Sebastianiprolazio kroz Bukurešt tražio je od kneza Ipsilantija da prihvatifrancusko gledište, da se odvoji od Rusije i da utiče na Srbe dase pokore. Ako to ne učine i Srbe i Crnogorce snaći će teškasudbina; Francuzi bi protiv njih upotrebili svoju vojsku izDalmacije. Inače, ako se pokore, bili bi voljni da jemče zanjihovu sigurnost. Na Crnogorce je bio naročito ljut. "Car sezarekao da istrebi ovaj narod", govorio je njegov general.

Kad je Sebastiani stigao u Carigrad nije mu trebalo izuzetnihnapora da pridobije Portu protiv Rusije. Francuski vojni uspesidigli su ugled Francuske u velikoj meri, a stara mržnja protivruske politike, koja se na više frontova sukobljavala sa Turcima,oživela je ponovo. Pod Sebastijanovim uticajem Turci su, mimoodredba ugovora, smenili vlaškog i moldavskog kneza kao ruskeprijatelje već u avgustu mesecu, desetak dana posle dolaskafrancuskog izaslanika. Kad ruski protest nije odmah uspeo ušla jeruska vojska, pod zapovedništvom generala Miheljeona, u Moldavskui potom u Vlašku. Srpsko pitanje dobilo je s tim u vezi izuzetanznačaj i za jednu i za drugu stranu. Ruski krugovi gledali su uSrbima prirodne saveznike, a Turci su nastojali da bar s testrane izbegnu neprijatne diverzije. i kod francuskih diplomataraspravljalo se tih dana često i mnogo o Srbima, naročito poslepada Beograda koji im je kvario izvesne planove. Neki njihovi,vrlo ozbiljni, politički i vojni činioci predlagali su, da seprotiv Srba uputi jedan odred vojske preko Bosne, kako bi Turcimogli s više sigurnosti primiti borbe s Turcima na dunavskojliniji. Među Rusima je opet bilo planova, da se jedan deo ruskevojske preko Sandžaka i pobunjene Hercegovine, a u vezi s CrnomGorom, uputi protiv francuza u Dalmaciji.

Rusko-srpski savez

Formalni rat između Rusije i Turske objavljen je 18. decembra1806. U taj mah nalazio se u Carigradu kao srpski izaslanik Petar

Ičko. Porta je pristala da mu potvrdi još jednom sve ono, što jebilo obećano u leto te godine, a on je obećavao da će Srbivratiti Beograd. Sad je, međutim, sve to bilo kasno. Da je stvarbila iskreno uređena u septembru možda se srpsko pitanje i moglonekako smiriti, ali posle onakvih srpskih uspeha i u novojpolitičkoj situaciji to Srbe nije moglo zadovoljiti. Kad su bilistavljeni pred pitanje da se odluče za mir s Turcima ili za daljuborbu zajedno s Rusima Srbi nisu dugo čekali. Oni su bili zaRuse, i u zajednici s njima za potpuno oslobođenje.

Rusi su uputili Srbima već krajem 1806. god. izvesne sume novcaza nabavku municije i potrebnih stvari, a 11. januara 1807.obratio im se general Miheljeon sa posebnim proglasom, pozivajućiih na saradnju. "Kad se združimo i mi i vi, šta sve možemopostići?" On je predlagao da Srbi pođu i osvoje Vidin, očevidno snamerom da pojačaju tamo desno krilo ruske vojske. "Narod srpskidostojan je biti narodom, kome je stidno da plaća danak Turcima.Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali nasvoje potrebe naroda i na svoje oslobođenje od ropstva."Karađorđu je sam car Aleksandar poslao na poklon dragocenusablju.

Srbi i Rusi bili su lako složni u tom, da se valja boriti protivTuraka, ali taktički plan bio im je sasvim različan. Srbi su senadali da će ruska vojska doći među njih, pa da zajedničkiprošire tekovine i razviju delo oslobođenja; a Rusi su opetmislili da njima Srbi olakšaju posao na Dunavu.

Nadvojvoda Karlo, brat austriskog cara i poznati vojni stručnjak,predlagao je odmah, po zauzeću Beograda, da taj grad posednuAustrijanci, kako bi preduhitrili Ruse. Iz obzira prema Napoleonutaj predlog nije usvojen, ali je kod Austrijanaca, iza ovih užihsrpsko-ruskih veza, ostala stalno velika mera nepoverenja i premaSrbima i prema ruskim planovima na Balkanu.

Uvod u nova neprijateljstva s Turcima bila je pogibija vezirabeogradskog Sulejman-paše. Kara-đorđe i druge vođe tražile su odnjega da napusti Beograd pošto su uhvatili njegova pisma, kojimaje pozivao u pomoć susedne pašaluke. Kad je on 23. februarakrenuo iz grada ubili su ga Srbi blizu Mirijeva, a onda su počeli

sa pokoljima i drugih Turaka po Beogradu i ostalim mestima. Tajpokolj, surov i s puno ružnih scena, onemogućio je svaku daljusaradnju s Turcima, iako je Porta za to vreme, na navaljivanjediplomatskih pretstavnika Francuske i Austrije, koje su želele datim odvoje Srbe od Rusa, bila pristala na neke veće ustupke. Srbisu se potpuno opredelili za Ruse. "Vi nas pozivate u savez izajedničko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrišćanskog,što smo od vas uvek želeli i od sveblagog Tvorca molili: da se vipribližite nama... Mi ćemo se postarati da ispunimo vaše pametnesavete, i nećemo poštedeti krvi naše za slavu Slavena." U sednicisrpskog Upravnog Saveta, njegov pretsednik, knez Sima Markovićdao je 19. marta sudbonosnu izjavu, da Srbija smatra sebe kaonezavisnu državu. To je bio jedini mogući odgovor na turskizahtev, da im Srbi upute u pomoć protiv Rusa 20.000 svojihvojnika. U martu vratio se iz Carigrada i Petar Ičko, koji jedoneo vesti, da Englezi vrše blokadu Carigrada i da padprestonice nije daleko. U slučaju kapitulacije Carigrada, tvrdioje on, znalo se sigurno da je predviđena i nezavisnost Srbije odPorte. I ta tako prijatna vest uticala je svakako na raspoloženjaustanika.

Kad je Karađorđe izabran u Orašcu za vođa na nj se u prvom redumislilo kao na čoveka pregaoca i hrabrog vojnika i kao na vođuŠumadije. Njegova aktivnost i uspesi doneše mu, prirodno, opštepriznanje i vlast nad celom pobunjenom zemljom. Njegovo ime pročuse brzo skoro u čitavoj Evropi, a srpski svet gledao je u njemunosioca celog pokreta. Nije samo Kulinova kada mislila i govorilada je s njim sve počelo ("Crni Đorđe, da te Bog ubije! Od kakosi ti zakrajinio."). Njegov ugled i njegov položaj počeo je daizaziva ljubomoru drugih vođa. Među prvima u porodici Nenadovića.Knez Aleksa bio je jedan od najviđenijih Srba svoga vremena ijedna od prvih žrtava dahijskog režima. Njegov brat Jakov smatraose prvim čovekom zapadne Srbije; u nekim aktima potpisivao se"drugi komandant" i nalazio se obično na raznim aktima kao drugipotpisnik uz Karađorđa. U njegovoj kući na Karađorđev uspehgledalo se popreko. Isto tako, ali sa manje prava, gledale su naKarađorđa i druge neke vojvode. Vuk Karadžić rečito opisuje teodnose: "Jakov, pokorivši Užice i odmetnuvši naiju Sokosku,nazove se zapovednikom naije Valjevske, Šabačke, Užičke i

Sokoske, i javno stane Kara-Đorđiju poručivati da mu, kaostarešina, ne prelazi gore preko Kolubare; Milenko i Petar(Dobrnjac), osobito posle boja na Ivankovcu, postanu dole prekoMorave samovoljni gospodari; Milan Obrenović, udruživši se saJakovom i ugledavši se na nj, osim naije Rudničke pritisne gotovoi Požešku pod svoju vlast; Katić, Čarapić i Đuša (Vulićević)iziđu još na veći glas koje nanovo pokazanim junaštvom urazličnim bojevima sa Turcima, koje dogovarajući se oko Beogradau različnim događajima, i svaki je u svojoj naiji upravljao izapovedao po svojoj volji. K ovome još kad se uzme da su ove svestarešine, kao i njihove manje četobaše, bile samo vojničkiupravitelji, a za privatne raspre i sudove po selima da nije bilonikakve određene priznate vlasti, onda se slobodno može reći daje na svakom mestu bio onaj stariji koji je bio jači." Kada suprotu Matiju upitali u Petrogradu ko im je starešina u Srbiji, onje odgovorio, "da nemaju nikakvog jednog starešine, nego danahije imaju svoje starešine, koje se između sebe dogovaraju isavjetuju." Prema tome, Srbija bi bila neka vrsta nahiske saveznedržave. Pomenute vojvode bi nesumnjivo takvo stanje najviše ivolele.

Karađorđe, plahovit i prek, postigavši tolike uspehe, nije mirnodavao da mu se osporava vođstvo. On je pri izboru dovoljnopodvukao nezgodne strane svoga temperamenta, i kad mu je narod, ipored toga, poverio sudbinu u ruke, u najtežem času, kad nijebilo nimalo jasno kako će da ispadne čitav pokret, onda jerazumljivo da on taj položaj neće da upušta sada kad je stvaruspela i kad je do toga došlo u mnogom pravcu neosporno njegovomodlučnošću i aktivnošću.

Prota Matija vratio se bio iz Rusije sa planom, da se osnujejedno upravno telo, "sovjet", koje bi imalo da koliko-tolikouredi administraciju zemlje i da ograniči samovolju vođa. Protinstric Jakov i druge neke vojvode videle su u tom pogodno sredstvoda se ograniči Karađorđeva vlast. Karađorđe je, opet, videći dapredlog dolazi od Nenadovića, mislio da se iza toga nešto krije iprihvatio je predlog sa rezervom. Nije hteo da tim povodom ide nazakazani sastanak u manastir u Bogovađu, u oblast Nenadovića,nego je zakazao dogovor u selu Borku, u beogradskoj nahiji. Tu, u

prisustvu i ostalih poglavica, bi zaključeno da se osnuje"Praviteljstvujušči Sovjet Serbski", u koji je svaka nahija imalada pošalje po jednog pretstavnika. Sedište tog Sovjeta pomeralose više puta, dok se nije skrasilo u Smederevu i Beogradu.Pretsednik tog tela postade njegov pokretač, prota Matija.

Ali, dok su se lako složili u tom da se Sovjet osnuje, teško jeišlo s određivanjem njegove prave funkcije. Prota Matija jemislio da to bude najveća vlast u zemlji, koja bi izdavalazapovesti i samim poglavicama; vojvode su htele da Sovjet skučisamog Vožda; a Karađorđe je mislio da će to biti neka vrstamedžliza za rešavanje sporova privatno-pravne prirode, koji je uzemlji svakako potreban. Kada je Sovjet pokušao da proširi svojuvlast, upravo da postane ono što je prota želeo, Karađorđe osetio čemu se radi i poče pretiti. Opkolivši sa svojim momcima kuću uSmederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puške ipozva ih sve da iziđu napolje: "Lasno je u vrućoj sobi uređivatii zapovijedati; nego da vas vidim sjutra u polju, kad Turciudare." On se pozivao na svoje zasluge, i čisto hajdučki, sapuškom u ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozikoju mu je on namenio. Odviše prek, on je ostavio zlu krv. Jer,ako su prisutni članovi i popustili pred zapetim puškama, to jošnije značilo da su odustali od svojih zahteva i da ih prvomboljom prilikom neće ponoviti. A što je još gore, iza te sceneostala je jedna žaoka poniženja i uvrede, koja u našoj rasistrasti nikad ne ostaje zaboravljena i neosvećena.

Sukobi su se zaoštrili naročito za vreme ove rusko-srpskesaradnje. Vojnički, ta saradnja nije ispunila ni iz daleka onenade koje su Srbi u nju polagali. Glavna snaga ruske vojske bilaje zauzeta teškim borbama sa Napoleonom i njena akcija na Balkanubila je, usled toga, sasvim sporednog značaja. Srbi su,neobavešteni dovoljno o evropskom stanju, tumačili ruskuuzdržljivost, posle prvih vatrenih poziva, mlakošću i zlom voljomnjihovih zapovednika. Karađorđe, kao impulzivan čovek ali i kaočovek koji je imao realan pogled na stvari, nije mogao da sakrijesvoje nezadovoljstvo. On je otvoreno poručio generalu Isajevu,koji je zapovedao krajnjim desnim krilom ruskim, kako je ruskaneaktivnost dovela Srbe u vrlo težak položaj. Zbog ruskih poziva

Srbija je odbila turske ponude o sporazumu, koje su bile povoljnei omogućavale joj mir; zbog Rusije Srbija je navukla na se imržnju austriskog dvora, koji je potpuno zatvorio granicu i lišiosrpsku vojsku i narod svake mogućnosti dovoza hrane i municije.Taj stav Karađorđev pogrešno se uzimao kao neprijateljstvo premaRusima; on je poticao iz zabrinutosti čoveka na vrhu države, kojise počeo bojati da bi se neaktivni savez mogao obrnuti na štetuzemlje. Ali to je bilo dovoljno, da svi Karađorđevi protivnicioglase sebe kao čiste rusofile i da mu počnu praviti teškoće i utim pitanjima.

Na Karađorđa su, doista, mnogo uticali tajni i javni prijateljiAustrije. I on je sam oduvek govorio, da sa Austrijom treba bitidobro, jer od njene dobre volje zavisi srpsko snabdevanjemunicijom i hranom. U duši i on je možda više voleo Rusiju, alineposredna korist od nje, u to vreme, bila je veoma relativna.Sem toga, za svaki srpski korak ili potez austriske vlastiobraćale su se njemu i činile prigovore. Druge vojvode, kao manjeili nimalo odgovorne, imale su mnogo lakši položaj.

Početkom 1807. god. izgledalo je da će doći i do toliko željenesaradnje između Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Kad je već počeorusko-turski rat nisu mogli ni ruski emisari u Crnoj Gorizadržavati narod da ne uđe u borbu protiv Turaka, iako se zbogFrancuza nije mogla na to krenuti sva narodna snaga. SCrnogorcima i pobunjenim Hercegovcima sarađivali su i manjiodredi ruskih trupa. U aprilu oni su prodrli do Nikšića i opselitaj grad. Već su bili počeli pregovori o predaji nikšićke tvrđavekad iznenada Crnogorci napustiše svoje položaje, ne zna se joštačno iz kojih razloga. Ustanici s Rusima povukoše se tad premaGrahovu i pokušaše da osvoje Klobuk i Trebinje. Ali su ljutonastradali kod klobučkog grada, kad su Turcima stigla jakapojačanja. Na strani Turaka učestvovalo je i nešto vojnikafrancuskih iz Dubrovnika i okoline.

Srbi su u Srbiji odmah od proleća 1807. god. otpočeli borbe naistočnoj strani. Vodio ih je Milenko Stojković, čovek i čvrst iiskusan. Borbe su se razvijale oko Negotina, ali su pojedinesrpske čete dopirale sve do Vidina. Jedno vreme Turci su, s većomsilom, bili opkolili Milenka na položajima između Štubika i

Malajnice, ali se on hrabro održao dok mu nisu stigli u pomoć,potisnuvši Turke, najpre Karađorđe, a potom ruski general Isajev.Odlučni poraz Turaka dogodio se 19. juna. Naročito se proslaviote godine u borbama po Crnoj Reci Hajduk Veljko Petrović, koji jepostao jedan između najpopularnijih junaka Prvog Ustanka. Teškihborbi bilo je na Deligradu, gde je smrtno ranjen, licem na VelikiPetak, osnivač toga grada Vuča Žikić; a borilo se, isto tako, ina liniji Drine, gde su Turci bili u nadmoćnosti, ali bez praveaktivnosti.

Među muslimanima Bosne i Hercegovine vladalo je velikonepoverenje prema Francuzima. Pamtio se Napoleonov upad u Egipati ljudi su se bojali neke prevare. U toliko više što jeiniciativa da Francuzi preko Bosne idu na Dunav dolazila stalno snjihove strane i što su se njihovi oficiri i ljudi bili razmilelipo granici i po zemlji. Nepoverenje muslimana u đaure nije sedalo pokolebati, makar oni pristupali i sa najprijatnijim licem.Zbog straha od njih izvesni lokalni kapetani i vođi nisu hteli daostavljaju kuću i idu u vojsku.

S toga je saradnja Selima III sa Francuzima stala sultana glave iprestola. Osećajući da sopstvenom snagom ne može smiriti zemlje ivoditi uspešan rat sa Rusima, sultan je pokazivao otvorenu želju,da zamoli francusko vojničko posredovanje. Nezadovoljna ulema imasa, s nešto dvorskih lica, svrgnula je 15. maja Selima sprestola i dovela na nj Mustafu IV. Malo potom Selim je bioubijen, jer su ga janjičari mrzeli kao svog najvećeg dušmanina.Poruka novog sultana u Bosnu glasila je otvoreno, da Turcimafrancuska pomoć nije potrebna i da oni izagnaju Francuze iz svojezemlje, ako se u njoj nalaze.

Razočaran u svoje saveznike i posle teškog poraza koji mu jeNapoleon naneo kod Jelave car Aleksandar se rešio na mir saFrancuzima. Napoleon je oberučke prihvatio ponudu i tako je 25.juna 1807. sklopljen ugovor u Tilzitu, koji se domalo pretvorio usavez. Tim ugovorom bilo je predviđeno i obustavljanjeneprijateljstava između Rusije i Turske, pa čak i povlačenjeruske vojske iz Vlaške i Moldavske. Rusi su, po Tilzitskom Miru,imali vratiti Francuzima i Boku Kotorsku. O Srbima nije bilopredviđeno ništa. Ruski zapovednik Miheljson upozoravao je posle

na taj nedostatak. U Sloboziji, gde su pregovarali ruski, turskii francuski izaslanici, ruski pretstavnik se zauzimao da i Srbibudu obuhvaćeni tim mirom, ali Turci nisu pristajali oglašujućiih ne kao zaraćenu stranu nego kao svoje pobunjene podanike. Takose dogodilo da u pisanom ugovoru od 12. avgusta o Srbima nijeunesena ni jedna reč. Car Aleksandar nije odobrio taj ugovor,koji ni inače nije bio povoljan po Ruse, ali je ta činjenica ipakbila od osetna uticaja na kasnije srpsko-ruske odnose. Ona jedelovala nepovoljno u toliko više, što je samo nekoliko nedeljapre toga, 28. juna, ruski izaslanik pukovnik markiz Pauluči,inače problematičan tip, sastavio sa Srbima u vojnom logoru kodNegotina "dogovor", odnosno pismeni ugovor, kojim se Srbijapotpuno stavila pod zaštitu Rusije.

Tokom avgusta 1807. god., prema Tilzitskom Ugovoru, napustili suBoku Rusi, a sa njima i Crnogorci. Francuzi, iako je prošlaopasnost s te strane, nisu hteli da napuštaju ni dubrovačkogpodručja, koje im je imalo poslužiti samo privremeno. Bez ikakvestvarne potrebe oni su rešili da ukinu i u taj mah čisto formalnuslobodu stare Republike. U nedelju 19. (31.) januara 1808.proglašeno je njeno formalno ukidanje. Sva posredovanja bila suuzaludna, pa i ona koja su preduzimali Turci, kao njeziniprotektori. Osećajući dobro kakvo su veliko dobro izgubili sasvojom slobodom veliki deo dubrovačkih plemića rešio se tada dase nikako ne ženi u novome ropstvu, da ne bi rađali ne višeslobodne građane Republike nego tuđe robove. Ta je odluka doveladotle, da je danas skoro sasvim izumrlo staro plemstvodubrovačko. Do god. 1926. održalo se bilo svega osam porodica, adanas ih nema ni toliko. Tako je završila istorija jednogizuzetno značajnog grada našeg primorja u njegovoj starojslobodi, sa njegovom državom i njegovim posebnim osećanjemgrađanskih i nacionalnih dužnosti.

Ugovor s markizem Paulučijem predviđao je, da Rusija pošalje uSrbiju jednog posebnog "zemlje-upravitelja", koji bi urediozemlju i narod i izradio ustav za Srbiju. U tom ruskomzemljoupravitelju izvesni ljudi u Srbiji gledali su jednu vrstuprotuteže Karađorđevom apsolutnom uticaju. Rusko neaktivnodržanje u Krajini, gde su operisali sa vrlo malim brojem vojske,

njihovo povlačenje, sve ove nezgode u pregovorima o miru, kojenisu donele Srbima ono što im se obećavalo, ostavili su naKarađorđa vrlo mučan utisak. Njegovo oduševljenje za Ruse, ukoliko ga je uopšte moglo biti, znatno je ohladnelo.

U izvesnim časovima moglo se čak osetiti, kako se on, saosećanjem nelagodnosti i straha od njih, ustručava da im sepoveri. Da se Karađorđe u tom držanju opredeli negativno doprineoje veoma mnogo i ruski general Konstantin KonstantinovićRodofinikin, koji je, po srpskoj želji, bio poslat u Srbiju kaoneka vrsta ruskog pretstavnika u Upravnom Sovetu i kao onajpotrebni administrativni stručnjak koji je trebao da uvede red uzemlji. Kara-đorđe je govorio, da je on generalni konzul.Rodofinikin je bio rodom Grk, čovek vešt, ali spletkar i nadmen.Svoj položaj shvatio je tako kao da on ima da bude najviša vlastu zemlji i svetionik među varvarima. Od prvog dana svog dolaskaon sa Karađorđem nije dobro. Karađorđu je bilo neprijatno sve: ito što on uopšte dolazi; i što dolazi on, a ne ruska vojska, kojabi bila više potrebna; zatim, što nije poslat neki Rus a ne ovajGrk, koji, kao i grčke fanariotske vladike, nisu bili radogledani u zemlji; i, najzad, što je stupio u vezu sa nekimljudima koji su važili kao Karađorđevi protivnici. S togaKarađorđe ne učestvuje pri njegovu dočeku u Beogradu. Kada muRodofinikin šalje posebnog izaslanika, da ga pozdravi, Karađorđese uzbuđuje kada ga vidi u odelu carigradskih Grka i dočekuje gada ne može biti gore. Odnošaji su se posle, za izvesno vreme,nešto popravili, ali srdačni nisu bili nikad dok, najposle, nepostadoše dušmanski.

Prva stvar koju je Rodofinikin spremio beše nacrt državnoguređenja. Po njemu, u Srbiji se uzakonjuje "PraviteljstvujuščiSenat Srpski" i određuje se kompetencija Voždove vlasti. Glavniupravnik Srbije Karađorđe, dobija od "otečestva" naziv"svetljejšeg knjaza". Njegova vlast bila je, međutim, znatnosužena. On je mogao "svakog po zaslugi nagraditi i povinimpraštati", ali "pravo i vlast nakazovati povine ostaje nepremjenou ruku zakona i suda". Knez postaje pretsednik Senata i ima triglasa u njemu. Jedan deo članova Senata, "sijatelni voždovi", oni"koji su do sada po nahijama komandanti bili, otečestvo

upravljali i branili" postaju, iz priznanja, doživotni članovi.Svi državni prihodi došli su pod upravu i nadzor Senata. Senat jeimao pravo da bira sve glavne vojskovođe, isto kao što je njemupripadalo pravo da sklapa mir ili oglašava rat. St. Novakovićtačno veli, da bi Karađorđe po tom ustavu postao "samoreprezentativna figura, bez ikakve stvarne vlasti". Karađorđe je,ipak, 8. avgusta 1807, dao svoj pristanak na taj nacrt, pa je čakuneo u nj i tačku, da taj zakon, na koji je on, u svojoj zemlji,dao potpis, postaje obavezan tek onda kada ga potpiše ruski carkao pokrovitelj. Zakon nije bio ostvaren radi toga što ga nijeodobrio ruski car iz političkih obzira prema Austriji ne hotećise proglasiti kao stvarni pokrovitelj zemlje.

Karađorđevom ugledu smetalo je, pored njegove naglosti, jošnaročito i to što je podržavao izvesne ljude, nimalo čestite, išto se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primerinjihovih rđavih dela. Naročito behu izišli na rđav glas MladenMilovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskihtrgovaca, tužilo se uglavnom, da se bogate na državni račun i dau Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenjeprotiv njih bilo je toliko, da je 1811. došlo do pobunebeogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčijebeogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupepratilaca. Mesto da ispita krivce, Karađorđe dade neke odtrgovaca, koji su učestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, advojica behu ubijena. Vuk Karadžić, ozlojeđen takvim postupkom,pisao je ovako: "Beograđani su se i prije slabo radovali dolaskuKara-Đorđijevu u Beograd, jedno za to što je malo ko s njimemogao govoriti, a drugo što su momci njegovi dosta puta činili poBeogradu što im je volja, a poslije ovoga događaja omrznusasvijem na nj i samo su ga se bojali". Građanstvo u Beograduimalo je veliki procenat Grka i Cincara, koji ni inače nisu imalimnogo dodira s Karađorđem. Vladika je bio isto tako Grk. Domaćihškolovanih ljudi bilo je veoma malo, a od Srba sa strane isticaose čestitošću naročito Dositej, koji se u svojoj prosvetnojrevnosti požurio, da već 1808. god. otvori u Beogradu neku vrstuprve srednje škole.

Ovo nezadovoljstvo omogućavalo je Rodofinikinu da uspešno razvijesvoje spletke. Srpski svet je u njemu video pretstavnika moćneRuske Carevine i njegove izjave tumačio je kao želje merodavnihruskih krugova. Spojivši se, uz to, sa glavnim protivnicimaKarađorđevim, on je svoju ulogu pojačao i postao, za veoma kratkovreme, glavni pretstavnik opozicije. Njegova ambicija bila jedalje da ne samo budno prati sve spoljašnje odnose Srbije, negočak da u njima vodi glavnu reč.

Srpski ustanak naišao je na opšti interes među Srbima vanBeogradskog Pašaluka. To je bila smela i s puno zamaha započetaborba, kojoj svi nisu odmah sagledali značaj, ali kojoj su sviželeli uspeh. Mitropolit Stratimirović je davao korisne savete izalagao se za napredak akcije; episkop Jovan Jovanović poklonioje prvi top. Stari Dositej uputio je 1806. god. jednodobronamerno pismo o uređenju Srbije i domalo je i prešao u tuzemlju, da joj svesrdno pomogne svojim znanjem. Nekoliko Srbaoficira prešlo je iz austriske vojske u Srbiju, a drugi supomagali ustanicima na druge načine. Simpatije Srba iz Srema iBanata bile su javne i davale su dosta građe raznim austriskimdostavljačima i suviše revnim vlastima. Izvesni trgovci iz Zemunai Mitrovice stali su sa ustanicima u neposrednim vezamasnabdevajući ih oružjem, municijom i drugim potrebama. Većpočetkom 1807. god. izvesni austriski organi javljali su oopasnim raspoloženjima Srba u Banatu. Oni su ne samo grdili"Švabe", nego su poslali i svoje ljude u ruski tabor u Vlaškumoleći Ruse da ih oslobode. U jednom pismu upućenom Rusima Srbisu govorili, da "ma koliko Turci žele zla Srbima, s toga što susaplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci." UspesiSrbije oživeli su nadu na obnovu srpske države, za kojom svižude. Najviši austriski krugovi: car i nadvojvode Karlo i Ludvigizdavale su stroge zapovesti, da se motri na sva sumnjivakretanja i veze njihovih srpskih podanika. To je pomagalo samo uizvesnoj meri. Oduševljenje se nije dalo lako obuzdati. Čak izLike stizali su izveštaji o narodnim simpatijama za Srbe i Ruse io glasovima o "stvaranju jedne ilirske ili pravoslavne države."

U Sremu izbio je krajem marta 1807. pravi ustanak. Vođa mu je bioTodor Avramović iz Jaska, zvani Tican. Ustanak je krenut protiv

spahiskih činovnika rumskog i iločkog kraja, ali se brzo obrnuo upravu bunu za seljačka prava. Austriske vojne vlasti preduzele suenergične i brze mere i ustanak je bio brzo ugušen. Posredovao jei mitropolit Stratimirović, ali nije imao pravog uspeha. Istragomse utvrdilo, da su se pobunjenici nadali pomoći iz Srbije i da sunaglašavali svoj srpski stav. Sam Tican je govorio da će bitidrugi Bonaparta i da će se obnoviti srpsko carstvo. Intelektualnivođa bio je učitelj Andrija Popović, Srbijanac, koji je u Vognjuprvi pobio barjak za okupljanje. Na zauzimanje mitropolitovo carje pomilovao sve pobunjenike sem Ticana, ali su neki prebegli uSrbiju.

Ugušena je bila brzo u proleće 1808. i "buna popa Đoka" u Banatu,prozvana tako po svešteniku Dimitriju Đorđeviću, koji joj je biovođ. Izbila je u Kruščici, u okolini Bele Crkve, ali nije biladobro organizovana i računala je sa nesigurnim vlaškim elementom.Uperena je bila protiv mađarskih plemića i činovnika. Austriskevlasti tvrdile su, da je i ona imala izvesnih veza sa ljudima izSrbije. Koliko se dosad moglo utvrditi, odgovorni ljudi izSrbije, sa Karađorđem na čelu, nisu ništa pokušavali međuaustriskim Srbima protiv tamošnjeg poretka, jer nisu hteli dasvoj položaj otežavaju novim zapletima. Ako je i bilo kakvih nemnogo značajnih pokušaja ili izjava njih su činili samopojedinci. Bilo je i falsifikata u njihovo ime. Pokret je dolazioiz samog naroda sa tih strana. Austriske vlasti pravile suuzaludne i skoro smešne napore, zabranjujući pojedine slike,pesme, letke i knjige, da zaustave jačanje narodnog osećanjasolidarnosti i da nateraju Srbe da zaborave šta su bili.Stvaranje nove srpske države već se tada osećalo kao neka dalekaopasnost za Dunavsku Monarhiju, jer bi po neodoljivoj snazi moglaprivlačiti njezine podanike. Naročito je austriskim vlastima bolaoči jedna mala knjižica, izvadak iz Žefarovićeve Stematografije, sasrpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koji je priredionjihov oficir, Srbin Nikola Stamatović. Tu su knjižicu onipripisivali Dositeju i bili su čuli, da se u njoj nalazi inekoliko stavova protiv Austrije.

Živ je bio odjek srpskih uspeha i u Bosni, naročito pošto su Srbitokom 1807. god. zauzeli Šabac i Užice i pomakli svoju vojsku na

samu bosansku granicu. Te godine Srbi su pokušavali i većevojničke pokrete preko Drine, ali nisu imali pravog uspeha.Istočna i središnja Bosna imala je mnogo muslimanskog elementa,koji je sprečavao neposredne veze između Hercegovine i bosanskekrajine sa Srbijom, a u Posavini se nalazilo dosta katolika kojisu bili neborbeni i pasivni. Kad je 26. avgusta 1807. prešao uAustriju sarajevski mitropolit Venedikt Kraljević, poreklom Grk,sa sumnjivim moralnim kvalifikacijama, doznalo se iz njegovihiskaza, da je pokret za ustanak i u Bosni uzeo dosta maha. I onse sam jedino pomoću mita spasao iz tamnice, a ostale ljude Turcigone s planom, da bi predupredile pokret. On je prešao tobože datraži pomoć Austrije i da moli njezin dvor, da ih uzme podpokroviteljstvo. U stvari, on je došao u Srem da se momentanospase, ali i da radi dalje na dizanju bune. U Bosni je doistabilo vrlo mnogo nezadovoljstva i misao o pobuni javljala se svečešće. Sam car Franc dobijao je o tom dosta alarmantne izveštaje.Kraljević je iz Srema prešao u Srbiju, održavajući veze saizvesnim ljudima iz Bosne. Ne znamo, da li je bilo kakva njegovauticaja u buni, koja je oktobra 1807. izbila u Poznju, kao ni upozivu Srba iz gradačačke nahije upućenom Karađorđu, da ihoslobodi. Da je radio na buni u Bosni to je sigurno.

Muslimani iz Bosne, ne smatrajući se kao redovna vojska, apotstrekavani na to i od vlasti, napadali su nekoliko puta srpskepoložaje preko Drine, dok je velika turska vojska, prikupljena uNišu, iz obzira prema Rusima, ostala neaktivna. Turska vladapokušala je, da Srbe pridobije lepim i poslala im je mitropolitaAksentija kao pretstavnika carigradske patriaršije, da im ponudisporazum. Po ruskom savetu Karađorđe je odgovorio, da će radopristati na taj sporazum, ako mu ga budu garantovale Rusija iFrancuska. Na toj osnovi pregovori su se razbili. Mada nisu bilipotpuno spokojni Srbi su, ipak, videli da im francusko-ruskisporazum olakšava donekle položaj. Napoleon, veoma dinamičan usvojim planovima, bio je jedno vreme voljan, krajem 1807. god.,da potpuno žrtvuje Tursku i da je čak deli sa Rusijom iAustrijom. Njegov interes bio je u to vreme, i naredne godine,usredsređen skoro sav na Španiju i borbu protiv Engleske. UPetrogradu se tada ozbiljno pomišljalo, da bi Srbija mogla ostati

u njenoj sferi ili da postane samostalna pod zaštitom Rusije iFrancuske.

Austrija je s velikim podozrenjem pratila stvari u Srbiji.Učvršćivanje ruskog uticaja u Srbiji smatrala je kao čistu svojuštetu, a još više francusko-ruski sporazum. Otvorila je "četvore"oči da vidi i prozre sve što se zbiva. Opkolila je uhodama svavažnija lica, i to ne samo u Srbiji nego i u svojoj zemlji. Nijeostao pošteđen ni mitropolit Stratimirović. Naročitu su pažnjubili obratili Karađorđu. Kad je 10. januara 1808. Karađorđeuputio molbu nadvojvodi Karlu, da mu dozvoli tajni izvozmunicije, došlo se na misao, koja se javljala i ranije, da se odSrba, kao znak lojalnosti, preda Austriji beogradska tvrđava. Utom pravcu data su 6. februara uputstva generalu baronu Simbšenuu Petrovaradin, da otpočne pregovore sa Srbima. Karađorđe je sam,već pre toga želio sastanak sa Simbšenom, ne krijući da nijezadovoljan sa Rusima. On i Mladen Milovanović poručivali su, dabi bili voljni staviti se pod zaštitu Austrije pod uslovom dabudu organizovani kao Vojna Granica i da nikad neće bitipripojeni Ugarskoj. U Beču su to odmah prihvatili i predviđali sui sve potrebne za uzimanje Beograda. Tim je rukovodio ličnonadvojvoda Karlo, a car je bio tek naknadno obavešten. Karađorđei Simbšen imali su, 23. marta, i jedan sastanak pod Beogradom.Karađorđu je bilo naročito stalo do toga da Austrija otvorigranicu, kako bi Srbi mogli dobijati hranu i municiju. Tražili suuz to topova i veštih topdžija. "Učini li Austrija to, Srbi sugotovi s njenom vojskom ići na Carigrad", kazao je Karađorđe snaglaskom, hoteći da što jače deluje na Austrijance, kako bi muizašli na susret i otklonili jednu nevolju, koja je mnogo tištalacelu granicu, a za srpsku vojsku bila skoro presudna. Tomprilikom Karađorđe je izjavio generalu, da bečka vlada ne tražiod Srba izmirenje s Turcima pre dok ovi ne oslobode Niš i drugesrpske krajeve. Da li je on ovo govorio, što je tim kao hteozavarati Austriju ili je uvući u rat s Turcima, kako neki misle,ili je tim uslovom hteo sporazumevanje sa Austrijom učinitipopularnijim, teško je reći; u svakom slučaju on je ovimpregovorima izazvao najveće sumnje na ruskoj strani. Samo, trebaodmah reći, da on ove pregovore nije krio od Rusa, nego jeRodofinikina obaveštavao o svim glavnim pitanjima, ako i ne i o

svima pojedinostima. Vešt i dovitljiv, Rodofinikin je osetioopasnost po ruski uticaj i smislio je zamku. Otišao je Karađorđuu Topolu, približio mu se, i savetovao da od Simbšena, mestousmenih poruka, zatraži pismeni poziv. Simbšen je, doista, 22.aprila, uputio Karađorđu poziv da dođe u Petrovaradin, gde će seutvrditi stvari od velike sreće za srpski narod. To pismo poslaoje Rodofinikin ruskim vlastima. Ruski poslanik u Beču, na osnovunjega, tražio je objašnjenje od austriske vlade, koja se našla une maloj neprilici. Za to vreme bio je došao u Zemun nadvojvodaLudvig, po svoj prilici s namerom da pitanje privede kraju. Kadse Karađorđe ustezao da mu lično ode i kad je 18. maja odbiopregovore o predaji Beograda i primanju austriskog protektorata,Austrijanci su počeli da izvode izvesne vojničke domonstracije,našto su i Srbi prikupili svoju vojsku duž granice i spremili sena otpor. Pismeni njihov odgovor glasio je, da oni rešenje svogpitanja očekuju samo od Rusije i Francuske. Rodofinikin jelikovao. Srbi su se jasno i otvoreno vezali uz Rusiju; Austrija igeneral Simbšen bili su kompromitovani; ali je i Karađorđe, posletoga, bio skoro onemogućen kod austriskih vlasti, koje mu ovoneće nikad zaboraviti.

Karađorđe je posle ovog mislio da je popravio svoj položaj premaRusiji. S toga je u jesen 1808. pristupio izvođenju izvesnihustavnih reforama, pošto onaj raniji nacrt nije dobio odobrenjeruskog dvora. Novi ustavni akt objavljen je 14. decembra. On jebio pun izraz Karađorđeve snage u tom času. Po tom ustavuKarađorđe je, sa zakonitim potomstvom, priznat "za prvog iverhovnog serbskog predvoditelja", a "Sovjetu Narodnom" dat jeznačaj vrhovnog suda. Druga tačka izražavala je namernoneodređeno, da će "sve zapovjesti izdavati Gospodar ĐorđePetrović preko Sovjeta Narodnog i u dogovoru sa SovjetomNarodnim." Ovaj akt sastavljen je bez učešća Karađorđeveopozicije, od njegovih užih prijatelja, koji se behu skupili oVoždovoj krsnoj slavi. Protivnici s njim nisu bili zadovoljni odprvog dana, nalazeći da je bio brzo skrojen i da je nametnutskoro na prepad.

Od početka 1809. godine beše se znatno izmenila političkasituacija u Evropi. Austrija je ušla u rat sa Francuskom i svu je

pažnju obratila toj strani. Rusija se spremala na nove borbe sTurcima, pošto nije našla načina da svoje odnose s njom uredi nasolidnijoj osnovi. A na vest, da je Engleska sklopila savez saTurskom protiv Rusije i Francuske, car Aleksandar se rešio naotvorena neprijateljstva. Srbi su, naravno, išli uz Ruse. Plan zanovo ratovanje bio je na široko zasnovan i od većeg poleta. On jepredviđao srpsku ofanzivu u svima pravcima. Najvažniji od njihimalo je biti spajanje s Crnom Gorom. Tim bi se ne samo postigloujedinjenje malenih srpskih vojnih snaga, nego bi, pored ogromnogmoralnog uspeha, donelo i odvajanje Bosne i Hercegovine odneposredne veze sa Turskom. Taj teški i veliki zadatak poveren jenajboljem po sposobnosti, Karađorđu lično. Srbe je ohrabrila ijedna nova janjičarska pobuna u Carigradu, u jesen 1808., o kojojsu šireni razni glasovi i koja je davala potvrde nadi, da Turskaneće moći razviti veće snage.

Turci su pre toga pokušali da se nagode sa Srbima, i to prekovidinskog Mula-paše. Pregovore je vodio vidinski mitropolit ijedan pretstavnik vlaškog kneza, a prisustvovao im je, preušenkao srpski velikaš, sam Rodofinikin. Pokušaj da odvoje Srbe odRusa nije uspeo. Srbi su tražili i opet jemstvo Rusije iFrancuske i govorili su o oslobođenju "stare srpske države."Inače su se držali potpuno saveta Rusije. U Rusiji, međutim,zauzetoj krupnijim brigama, srpskom se pitanju nije mogla dativeća važnost. Glavni zapovednik južne ruske vojske, koja se, ipored Tilzitskog Mira, nije povukla iz Vlaške, knez Prozorovski,izrečno je govorio srpskim pretstavnicima na početku 1809. god.,da ne može zajemčiti Srbiji punu nezavisnost. Još manje obnovusrpskog carstva. Njegova je teza bila, da Srbi ostanu podzaštitom Rusije i da plaćaju danak Turcima; tako su, od prilike,mislili i drugi odgovorni činioci u Rusiji. Ali, kad je trebaloobnoviti rat s Turskom njegov se stav izmenio i on je javioKarađorđu, kako će mu, prilikom pregovora o miru, biti glavnabriga "da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske."

U proleće 1809. Srbi su krenuli četiri vojske protiv Turaka:jednu prema Vidinu pod vođstvom Milenka Stojkovića; drugu na Nišpod Milojem Petrovićem; treću preko Drine pod Simom Markovićem;četvrtu na Novi Pazar, koju je vodio sam Karađorđe. Uspesi sve

tri ove prve vojske bili su mali ili nikakvi, dok je Karađorđevonapredovanje bilo vrlo uspešno. Za nekoliko nedelja srpska vojskadoprla je do samog Novog Pazara i uzela tu varoš, posle dvesjajne pobede na Sjenici i Suvoboru. Već se u Karađorđev taborbila počela pribirati okolna muška čeljad iz hercegovačkihoblasti; već se njegova vojska sretala sa izvesnim vasojevićkim icrnogorskim četama, među kojima su se isticale Šiba-lije; već jebio na putu da uzme i sam novopazarski grad i očisti Sandžak odTuraka, kad mu stigoše glasovi o srpskoj pogibiji na Kamenici.Videvši opasnost s te strane, Karađorđe morade napustiti početuakciju i vrati se žurno kući, da se nađe na nevolji.

Razdor srpskih starešina beše se razvio do opasne mere. Uuzajamnoj surevnjivosti i mržnji išlo se skoro do potpunogzapostavljanja viših interesa. Godina 1809. pokazala je prve iveoma teške posledice. Kad je spreman plan za opšti napadaj zazapovednika vojske koja je imala da napreduje ka Nišu ne bipostavljen stari zapovednik na toj strani, slavni branilacDeligrada, Petar Dobrnjac, nego vojnički i trgovački drug MladenaMilovanovića, Miloje Petrović. Veoma ozbiljni ljudi tvrde, da jeto učinio Mladen ne iz vojničke potrebe, nego što se nadao da ćebiti uzet Niš i hteo je da bogata pljačka u tom gradu pane u rukenjima, a ne Dobrnjcu. Između ovoga i Miloja dođe do otvorenogsukoba, jer Dobrnjac nije hteo ni da ga prizna niti da mu sepokorava. Da je to moralo imati svog odjeka i u vojsci i da je tou mnogom smelo i paralisalo duhove razume se samo po sebi. Proneose čak bio glas, da Miloje namerno nije hteo pomoći teškopritešnjenog kameničkog junaka Stevana Sinđelića, koji pade sasvojim utvrđenjem 19. maja. Turska vojska, koju je vodioenergični i sposobni Kuršid-paša, jurnu snažno napred. Dobrnjacje, ražljućen, napustio Deligrad, a Miloje je izgubio glavu iuzmicao na svima tačkama. Karađorđe je stigao na već potpunorastrojen front. Rusi, koji su, iz raznih uzroka, bili zakasnilisa svojim operacijama i nisu uopšte imali dovoljno vojske,kretali su se vrlo sporo i tek se, u poslednji čas, osetio njihovpritisak na Turke. Karađorđe, videći Turke već na ušću Morave,bio je besan i krivio je Ruse, što su Srbe opet svojomneaktivnošću doveli u kritičan položaj. Rodofinikin se i samsmatrao u neku ruku odgovornim. Karađorđevi prijatelji optuživali

su ga radi izvesnih spletaka i sad naročito još i za to, što jeprimio dobeglog Dobrnjca i s njim sarađivao. Karađorđe, razjarenradi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvansebe. Uplašen, Rodofinikin nije smeo da sačeka njegov dolazak uBeograd, nego je noću, između 15. i 16. avgusta, prebegao uPančevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlašku. Sa njim su prebegli imitropolit Leontije i Dobrnjac.

Ovaj je poraz naneo štete i Karađorđevom ugledu. Mada je narodosuđivao uglavnom Mladena i Miloja, odgovornost je posrednopadala i na Karađorđa, jer su to bili njegovi bliži saradnici.Osećajući ovog puta svoju pogrešku, Karađorđe je popustio. Milojebi zatvoren, a Mladen svrgnut, ali ne za dugo vreme. Zapretsednika Saveta dođe jedan od vođa opozicije, Jakov Nenadović.Srpski težak položaj spasli su Rusi, koji su udarili na glavnutursku vojsku na Dunavu i privukli na se i veći deo ove vojske izSrbije.

Posle ove teške krize Karađorđe je stajao pred sudbonosnimpitanjem: za koga da se opredeli i sa kim da radi. Rusija je bilaspora, neaktivna i zauzeta mnogo pitanjima zapadne i severneEvrope; Austriji se bio mnogo zamerio, a i ona sama pretrpela je,u ovo isto vreme, strahovit poraz od Napoleona. Karađorđe jeipak, ne znajući tačno razvoj događaja i borbi izmeđuAustrijanaca i Francuza, zatražio zaštitu od Austrije, vraćajućise, uglavnom, na onu bazu, na kojoj se pregovaralo sa Simbšenom.Ali su ovog puta u Beču bili mnogo zakopčani. Grof Belegard pisaoje u Petrovaradin, kako ne treba verovati u srpsku iskrenost.Srbi se obraćaju na sve strane, ali "u stvari, veroatno, oninigde sa tim ne misle ozbiljno, nego samo žele da dobiju vremena,da odigraju svoju vlastitu igru." U tim rečima ima nesumnjivomnogo istine. Srbi su svakako, i razumljivo, gledali svojukorist. Ali, u ovoj prilici, sagledavši tursku snagu i svojuslabost; uverivši se, još jednom i neposredno, da sami pravojturskoj sili teško ili nikako ne mogu odoleti, njihove težnje dadobiju zaštitu neke strane sile bile su doista iskrene.

Shvativši da je ogorčenje Karađorđevo protiv Rusa ovoga puta biloiskreno i duboko, Austrijanci su hteli da ipak uhvate veze saSrbima. Da ne izgube uticaj na svima stranama. S toga su obećali

da će posredovati između Srba i Turaka. General Simbšen sastao seponovo s Karađorđem. Srbi su posle toga pismeno ponudili Austrijizaštitu, a Turcima danak. Turci, koji su bili svakako obaveštenio stanju i Srbije i Austrije, nisu pristajali na stranu zaštitu ipreveliku srpsku unutrašnju slobodu i tražili su čak uklanjanjeKarađorđevo iz zemlje. Austriski car, posle poraza, nije imao nisnage ni volje da pravi ma kakav pritisak na Turke i s toga jeceo taj rad ostao bez ikakvih stvarnih posledica. Uzalud je sadKarađorđe sam nudio predaju Beograda; u Beču nisu smeli da seupuštaju u nove zaplete.

Zaplašeni, ne želeći da ostanu osamljeni, Srbi su u isto vremepravili ponude i Francuzima.

Veliki pobednik Napoleon, koji je 1809. slomio austriski vojničkiotpor, imponovao je Srbima već poodavno. U ovoj teskobi oni su uleto te godine došli na misao da i njega zamole da ih primi podsvoju moćnu zaštitu. U sporazumu sa Savetom učinili su to već 16.avgusta. Nosilac srpskih ponuda bio je kapetan Rade Vučinić izKarlovca. On je našao Napoleona u Beču, u času kad se spremao napovratak. Karađorđe je nudio da francuski garnizoni uđu u srpskegradove, dakle ono što je od njega želela ranije Austrija. Srbisu obećavali da će Francuzima biti verni saveznici, i to ne samooni u Srbiji, nego i ostala njihova braća u Bosni i Hercegovini iu "kraljevstvu mađarskom", pa čak i u Bugarskoj. Srbi mogu bitiod koristi Francuzima u borbi s Austrijom, rušeći pomoću svojihsunarodnika i svojom "mađarski kolos". Srpska ponuda dostavljenaje samom Napoleonu. On je, iz obzira prema Turskoj, nije mogaoprimiti, ali je naglasio da ne može ostati ni ravnodušan "premasudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti ihrabrosti." S toga je izdata naredba francuskom vicekonzulu uBukureštu da održava veze sa Srbima, ali u najvećoj tajnosti.

Poraz Austrije u ratu s Francuzima još više je pojačao francuskiugled. Kad se doznalo šta je i koliko je Francuska dobila odAustrije i da još jače učvršćuje svoj položaj na Balkanu misao dase nastave veze s njom dobila je u Beogradu novih pristalica.Đorđe je 10. januara 1810. pozdravljao "novovoskresšu Iliriju", ukojoj su živeli srpski saplemenici, i želeo je ponovo njegovprotektorat. Ali se u toku 1810. god. politički položaj izmenio

toliko, da od te ponude nije moglo biti nikakve praktičnekoristi.

U isto vreme Srbi su gledali da poprave svoje odnose i sa Rusima.Karađorđeva opozicija, s Rodofinikinom na čelu, krivila je injega sama. S toga je Vožd upućivao pisma i izaslanike u ruskiglavni stan, knezu Bagrationu, da upozori na pristrasnost tihizveštaja. U ruskom stanu Karađorđevi protivnici osuđivli sunjegove veze sa Austrijom i Francuskom, tražili su bilo ruskuzaštitu ili pomoć za pregovore s Turcima i svaku drugu podršku.

Rusi, koji su s planom jačali svoj uticaj na Balkanu, uviđali sui sami da srpsko nezadovoljstvo nije bez izvesne njihove krivicei s toga su nastojali da to poprave. I s ruske i sa srpske stranejavila se iskrena želja, da odnosi u budućnosti imaju bitisrdačniji. Za to je mnogo doprineo novi glavni zapovednik grofKamenski. On se trudio i da se zavađene srpske starešine smire ičuvao je Karađorđa. Novo ratovanje, 1810. god., bilo je srećnijei ne samo da je Srbiji povratilo ranije granice, izgubljene ulanjskom ratu, nego je čak donelo i prinove u Timočkoj Krajini.Rusi su te godine sudelovali življe i pomagali su većim odredimaistočnu vojsku.

Karađorđe je uzeo na sebe najteži zadatak, da popravi vojničkipoložaj na Moravi i spreči tursko prodiranje od Niša. Godine1810. Turci su promenili pravac svoga nadiranja i, obišavšiDeligrad, udarili su od Kruševca, da otuda lakše prodru uŠumadiju. Srpske čete, zaplašene prošlogodišnjim neuspesima, bilesu prilično malodušne i napuštale su položaje, bežeći u svojasela, da se nađu oko porodice. U najtežim časovima po Karađorđastiže mu ruska pomoć od 3.000 ljudi. Na varvarinskom polju, 6.septembra, dođe do odlučne borbe. Ujedinjena srpska i ruskavojska odbi sve turske juriše i prisili Turke na otstupanje svedo Niša. U samoj varvarinskoj bitci Karađorđe nije učestvovao.Navodi se kao razlog to što je turska vojska bila odviše jaka, pase bilo bojati da ne razbije saveznike. Ruski zapovednik, grofOrurk, kazao je Karađorđu, da je u interesu stvari, da se on, kaovrhovni vođ, ukloni iz borbe. "Ako Turci budu jači, bolje je darazbiju samoga mene, nego mene i tebe." Ali, teško da je to biopravi razlog. Sve dotad Karađorđe se sam izlagao toj opasnosti, i

ona nije bila nikome zazorna. Ovog puta, verovatno, radilo se otom da jedan drugom ne smeta u komandi; odnosno, Rus je hteo dabude samostalan u akciji.

Posle te borbe, Karađorđe pohita na Drinu, da pomogne i na tojstrani. Položaj Jakova Nenadovića postao je bio dosta težak zbogjakog nasrtanja Turaka iz Bosne. Sa njim je i na tu stranu otišlonešto kozaka. U krvavoj borbi kod Loznice i na Tičaru, za kojusam Karađorđe javljaše vojvodama, da "batalie nigda veće niebilo", gde se dva puna sata klalo i borilo prsa u prsa, Srbislavno razbiše Turke i očistiše tako i zapadni deo svogapodručja. Uspeh je, prema tom, bio potpun i na toj strani. On je,sem toga, osetno ublažio ranije protivnosti između Karađorđa iNenadovića.

Međutim Austrija, koja je posle svog poraza izmenila politiku ipribližila se Francuskoj, pomišljaše u ovo vreme na neštoaktivniji rad u Srbiji. U razgovoru sa Meternihom Napoleon mu je16. jula 1810 bio rekao: "Srbija mora jednog dana pripasti vama.Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome neću protiviti. Nećemi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dade za knezaSrbina. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašuzaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti ruskuzaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza uBeogradu." Ali, mada tako slobodna od strane Napoleonove,Austrija je, ipak, zazirala i od Turske i od Rusije, ne želeći daih nekim prepadom izazove i ogorči. Ona s toga ide polagano.Najpre upućuje u Srbiju svog pretstavnika, J. Paulića, koji jeimao da bude jedna vrsta diplomatskog agenta i kome je bilanamenjena uloga da ruskog pretstavnika učini izlišnim. On jedošao u najnezgodniji čas, pred varvarinsku bitku, onda kad jeSrbiji ruska pomoć bila preko potrebna. Karađorđe s toga, udogovoru sa nekoliko starešina, odgovara Simbšenu, da oni tupažnju Austrije mole za docnije vreme; drugim rečima, ona im sadanije trebala. Kad je doista trebalo pomoći, Austrija je to činilasamo posredno, a počešće sa mnogo teškoća; dok je Rusija, madajoj se inače moglo dosta prebacivati, pritekla u pomoć vrloaktivno, i to nekoliko puta. Ruski uticaj bio je sad jači negoikad pre; i sam Karađorđe bio je ovog puta manje kolebljiv. Da

pokažu koliko su odlučni u svojoj rusofilskoj politici Srbi,krajem 1810, šalju u ruski glavni stan jednu deputaciju, koja jeimala: 1) da traži, kao najbitniju garantiju, ruske garnizone zasrpske gradove; i 2) opet nacrt uređenja Srbije.

Slom Srbije

Opozicija Karađorđevih protivnika je nalazila da nije dovoljnoiskren prema Rusima. Dovođenje ruskih garnizona preseklo bi daljeveze sa Petrovaradinom i Bečom, a pomoglo bi, s druge strane, dase pomoću ruske vojske digne njihov ugled i suzbije Karađorđevautoritet. Posle zajedničkog ratovanja Srba i Rusa i postignutoguspeha njihov je položaj, doista, postao jači i njihova kritikanailazila je na više odobravanja. Izvesni momenti davali su, naoko, njima za pravo. Karađorđe je imao kao bliskog čovekadarovitog i učenog prečanina Ivana Jugovića, koji nije biomoralno čist čovek i koji u Srbiji nije radio sa onakvomrodoljubivom čestitošću, sa kakvom stari Dositej. Karađorđeveveze s austriskim vlastima išle su i inače preko ljudi, koji nisubili pouzdani i besprekorni. Čovek od temperamenta i podložanutiscima i uticajima, Karađorđe se, u dosta prilika, kolebao udiplomatsko-državničkim potezima, i primao je oberučke sugestijekoje su mu davane, samo ako su mu izgledale da mogu imati uspeha.Kao u šahu, on je "igrao" dok su mu dosta često drugi povlačilifigure.

U vezi sa dolaskom Rusa htela je i jedna i druga strana dapopravi svoj položaj: Karađorđe pre nego oni dođu, a njegoviprotivnici sa njihovom pomoću. Po dogovoru sa svojim pristalicamaVožd odluči, da svoje glavne protivnike uvede u vladu, da ihučini "popečiteljima", pa da ih tako zadrži u Beogradu i odvojiod naroda. Mesto velikih vojvoda, koji su, usled ustaničke akcijei uspeha, raširili bili svoju vlast na više nahija, on imenovaviše novih, sa manjim oblastima. Jasno je šta se tim htelo.Trebalo je onemogućiti da velike vojvode postanu gospodarivelikih jedinica sa velikim prohtevima. Kod ovih malih vojvodatitula bi potsećala na gospodstvo starih i izazivala bisurevnjivost, a pošto bi njihova vlast, u stvari, bila mala onibi zavisili od darodavca. Vrhovna vlast ostala bi u Karađorđevojruci. Ko ne bi hteo da primi to novo uređenje imao je da napusti

zemlju. Na skupštini 11. januara 1811, bi primljeno to novouređenje. Nenadovići su prišli Karađorđu, a Dobrnjac i MilenkoStojković ne behu došli čekajući rusku vojsku. Karađorđe jenaglašavao da svakako hoće usku vezu sa Rusijom, a vojvodama jeotvoreno govorio: "Vidim ja i to da svi vi počti, svaki v svojemokrugu, počeli ste biti despotami, i da vi, kako Sovjet Narodni,tako i mene u ničem ne slušate". Vrhovnom voždu položena jezakletva vernosti i utvrđeno je da se o pomenu drugoga vožda nesme ni govoriti, "niti pak trpiti da koji spomene", dok je živKarađorđe i njegovo potomstvo. Rešeno je, dalje, da se nijednonarodno delo ne može odlučivati ni u zemlji ni van nje bez znanjai odobrenja Voždova, i da bez njegove potvrde nema priznanjanijednom narodnom poglavaru, vojvodi i knezu. Karađorđe se, sasvoje strane, obavezao i zakleo: 1) da će čuvati savez sa Rusijomkao srpskim pokroviteljem; 2) da ništa neće preduzimati ni uzemlji ni van nje bez sporazuma s Upravnim Savetom; 3) da nećeizricati smrtne kazne ili osude na večnu robiju, ni pooštravatikazne, bez istog sporazuma; i 4) da neće dozvoliti da iko uzemlji sebi nezakonito prisvoji kakvu vlast. Po tom novom ustavuKarađorđeva je vlast silno pojačana. Mesto dotadašnjih savetnika,koje su birale nahije, dolaze popečitelji, koje on imenuje, a svavlast nove vlade sastojala se u tom da, pored suđenja, budeposrednik Voždovih naredaba.

Naskoro potom, 29. januara, stigao je u Beograd, svečano dočekan,prvi ruski garnizon. Ruski vojnici ušli su i u Šabac i Deligrad.Malo iza toga došlo je i do oštrog sukoba između Karađorđa injegove opozicije.

Milenko i Dobrnjac, koji nisu hteli da priznaju novi ustav iprime mesta u vladi, biše optuženi za ceo svoj dotadašnji rad.Ali pravog suda nije bilo. Pre nego što su i dali svoj odgovoroni su bili proterani iz Srbije. Tako je, na oko, bila skršenaopozicija, ali nezadovoljstvo tim niti je bilo, niti je moglobiti uklonjeno. Nema uprave na svetu, kojoj se ne mogu stavljatizamerke, a u jednoj sredini, kao što je bila naša, gde su ratneprilike ostrvile ljude i izbacile na površinu i nešto licasumnjivih moralnih osobina, i ljudi svojevoljnih, i čestosurovih, i sebičnih, bilo je sigurno dosta stvari, koje su mogle

u narodu stvoriti razloge za proteste. Milenko i Dobrnjac bili suteški ljudi, sa mnogo mana u svakom pravcu, ali su, o tom nemasumnje, bili junaci i veoma zaslužni za uspeh ustanka. Za njihovaimena vezane su značajne naše pobede na Ivankovcu i Deligradu.Koliko se u ondašnjim krugovima žalilo što je stvar ispala takovidi se najbolje iz reči Vuka Karadžića, koji kaže, ni manje niviše, nego da se Karađorđe oprostio protivnika, "ali tijem okrčii Turcima put, te lakše zemljom obladaju." Slobodan Jovanovićdobro naglašava, da u toj Vukovoj kritici ima dosta tačnog. Jerje Karađorđe, odvojivši za vreme trajanja borbe, vojsku od njenihvojvoda, na koje je ona svikla, stvarno oslabio njenu borbenusnagu.

Od 1810. god. događaji se počeše razvijati nepovoljno po Rusiju.Austriski dvor bio se orodio i izmirio sa Napoleonom i počeo jeprema petrogradskoj vladi voditi politiku skoro otvorenoneprijateljsku. Njihovo suparništvo na Balkanu trajalo je većgodinama i nije se moglo sakriti ni onda, kad su odnosi izmeđunjih bili sasvim prijateljski; sad, kad je protivnost mogla ividnije da se izrazi, to suparništvo se osećalo skoro na svakomkoraku. Uzalud je Rusija nudila Beču čitavu Vlašku i sve krajevezapadno od nje, zajedno sa Srbijom. Austrija je, 2. marta 1812,potpisala sa Napoleonom savez protiv nje. Spremao se francuskipohod na Moskvu, najveći koji je dotle zabeležila istorija sveta.Srbija je trebala Rusiji kao jedan oslonac u borbama protivTuraka, ali i kao važna baza sa suzbijanje francuskog uticaja ieventualnog prodiranja Francuza iz njihovih Ilirskih Pokrajina.Posle ovog francusko-austriskog saveza Rusija se, prirodno, nijeviše mogla zadržavati sa svojom vojskom na balkanskom ratištu.Svaki vojnik postao joj je važan na zapadnim frontovima. Turska,znajući to, htela je da izvuče za sebe što povoljnije uslove zamir, i s toga je na ruske ponude odgovarala zatežući i povišujućisvoje zahteve. Posle velikih napora ruskih, i vojničkih idiplomatskih, sklopljen je 16. maja mir u Bukureštu. Granicaizmeđu Rusije i Turske postade reka Prut. Tom samom činjenicomsrpska je sudbina bila u glavnom zapečaćena. Rusija, zabavljenasvojom nevoljom, i tako granicom udaljena, nije joj mogla datinikakve neposredne pomoći.

Kao poslednju uslugu, koju su, i sami ugroženi, mogli učinitiSrbima, Rusi su, posle teških pregovora, uneli u taj ugovor jednutačku, koja je imala da spasava kompromitovanog saveznika. Ta,posle često mnogo spominjana, osma tačka Bukureškog Ugovorapredviđala je za Srbe potpunu amnestiju i jednu vrstu samouprave,o kojoj su se Turci imali sporazumeti sa Srbima, a koja biodgovarala onoj što su je imali Grci na Arhipelagu. Turska je,tom istom tačkom, dobila pravo da uvede svoju vojsku u srbijanskegradove i da srpska utvrđenja, podignuta tokom rata, možeporušiti. Posle osam godina ratovanja Srbi su tim ugovorom bilibačeni na onu polaznu tačku, koju su mogli imati ako ne već 1804,a ono sigurno 1807. god. Ičkov mir davao je više. Ali, u ovaj semah nije moglo više postići. Međutim, mada su i ovi rezultatibili mali i toliko skromni, da ih Rusi nisu smeli iskreno i ucelini ni priznati Srbima, oni su, ipak, naročito s međunarodnoggledišta, značili dosta. U jednom aktu međunarodnog karaktera,koji je imao jednu vrstu obaveze prema Rusiji, Turska je pristalada unese odredbu kako će se u pitanju samouprave jedne svojepokrajine sporazumevati sa svojim podanicima. Mi dobro znamokoliko su se Bećir-paša i Porta od početka ustanka branili i odpomisli, da se neka druga sila meša u njihove pregovore. Ovo jesad bila krupna tekovina. Turska je njom dala Rusiji pravnosredstvo, da uvek može krenuti srpsko pitanje i uticati na njeneunutrašnje stvari. U Carigradu se to odmah primetilo i sultan jes toga isprva odbijao da ratifikuje tu i još jednu za nasbeznačajnu tačku ugovora.

Srbi dugo nisu znali šta je bilo ugovoreno u Bukureštu. Rusi suih držali u zabludi, jedno što su verovali da su te odredbeprivremene i da će se posle moći okrenuti na bolje, a drugo štonisu hteli da Srbi izgube veru u njih. Lično se car brinuo zbogtoga. S ruske strane, i to službene, poručivalo se Srbima, kakocarska vojska namerava s njima i ostalim Jugoslovenima preduzetiveliku akiju protiv Francuza u dalmatinskom Primorju, možda splanom da se koliko-toliko rastereti ruski severni front. Novizapovednik južne vojske admiral P.V. Čičagov davao je u tompravcu čak i uputstva za rad. To je bila misao samog caraAleksandra. Ruski ljudi počeli su da vežbaju srpske vojnike i daih tobože pripremaju za tu saradnju. Može se misliti kakvo je

iznenađenje bilo za Srbe, kad su tek sa turske strane doznalipravo stanje stvari i kad ih je zapovednik turske vojske pozvaoda predaju gradove! Karađorđe je tvrdo verovao, da je to nekaturska podvala i odbio je, od prve, taj poziv. I posle toga ruskoobaveštenje niti je bilo potpuno ni iskreno; čak je izričnonaređeno ruskim pretstavnicima u Srbiji, da se sadržaj osme tačkesaopšti Srbima samo u izvodu i sa ublažavanjem izraza. Ruskiposebni izaslanik još je 15. avgusta u manastiru Vraćevšnicizaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru. Kad se na krajudoznala istina, ona je delovala porazno. Srbi su se osetili nesamo prepušteni sami sebi, zavađeni s Turskom i sa Austrijom,nego čak i prevareni. To je izazvalo duboko razočaranje i uticaloje teško na moral i vođa i boraca. Odlazak ruskih garnizona izSrbije i povlačenje ruske vojske iz Vlaške i Moldavske bili supredznaci sloma.

Turci su s početka bili spremni da pregovaraju s ustanicima, akoi ne s namerom da prime sve njihove uslove, a ono da ih saslušajui da ispune ono što bi smirilo široke redove. Ali kad su videlisrpsko ustručavanje i rusku tešku situaciju, i kad su na njihdelovale sugestije ruskih protivnika, Turci su izmenili stav.Sultan je dao i suviše jasno osetiti koliko je bio protivnikBukureškog Ugovora. Srpski deputati upućeni su u Niš, i to samalo dobih izgleda. Kao prvi uslov za pregovore, u duhu osmetačke, i kao znak dobre volje ustanika, paše su tražile da Srbipuste tursku vojsku u gradove i predaju topove i oružje. Turcinisu bili voljni da gube vreme dugim pregovorima, a hteli su i dasrpsko pitanje skinu s dnevnog reda dok je Rusija zaposlena sNapoleonom. Energični Kuršid-paša, Srbima dobro poznat saofanzive iz 1809. god, koji je krajem avgusta 1812. postao velikivezir, tražio je brze odluke. Njegovi ustupci Srbima bivali susve manji. Od njih se najpre tražilo da u znak dobre voljepredaju gradove, a on je sad zahtevao da se pre svega pokore iprime ono što im se da. Srbi su iz početka tražili samoupravu,ali su Turci odbili odmah da im priznaju "kraljevinu u carevini".U koliko su Turci postajali tvrđi, u toliko su Srbi bivali mekšii malodušniji. Ruski saveti u Carigradu da se o Srbima vodiobzira kolikogod se može usporavali su malo turske krajnje mere,ali srpsku sudbinu, u taj mah, nisu mogli bitno da izmene. Turci

su pratili kako se razvijaju događaji u Evropi. Kad im se, posleprimirja u Plesvicu, učinilo da će Rusija dobiti slobodnije rukei da bi, možda, mogla postaviti srpsko pitanje, oni se rešiše dasvrše posao pre toga. I početkom jula 1813. krenuše, po unapredspremljenom planu, tri turske vojske na Srbiju, od Vidina, Niša isa Drine.

Položaj Srba bio je veoma težak. Sami, bez ijednog prijatelja,veoma oskudni s municijom, zavađeni među sobom, oni su biliklonuli već pre početka borbe. Duga uveravanja da se ne moguodržati sami, bez naslona na koju veću silu, ušla su u svenjihove duše i sad su ih, kad je to postala stvarnost,paralisala. Kod sveta je nestalo onog pravog oduševljenja zaborbu, jer je bilo i suviše prilika da se razočara u svojimvođama i u njihovim shvatanjima dužnosti prema zemlji i narodu.Sam Karađorđe nije više bio onaj stari. Borba i sa spoljašnjim isa unutrašnjim neprijateljima istrošila je u velikoj meri njegoveživce, i njegovu snagu, i njegov zamah. Njega beše već poodavnoobuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje premaljudima. Još pre turskog napadaja, 30. marta 1813, predviđajućiporaz, on je molio dozvolu da se može preseliti u Rusiju. U letoon se i razboleo, izgleda od tifusa; u najtežim danima, kad jenjegovo prisustvo bilo potrebno da digne duh i ozari ljude, on jebolan ležao u Topoli i malaksavao sve više, i fizički i moralno.

Koliko je bilo malodušnosti kod vođa vidi se najbolje po tom, štose u proglasu narodu, 21. juna 1813, nije smela reći prava istinao tegobi položaja. Narodu se govorilo da su se smirili careviruski i turski i dogovorili u pogledu Srba, ali da taj mir nepriznaju spahije i janičari, oni isti koji su krivi i za ustanak.Htelo se reći da na Srbiju ne ide careva ordija, nego njegovinepokornici, a oni su sa takvima lako svršavali posao. Mislilose, da će se tim dići duh u vojnika. Ali, nije li to pre biorazlog za još veću klonulost? Kada se svet na prvom koraku uverida nije tako, zar neće uvideti da ga namerno obmanjuju i zar nećesvom strahu dodati još i osećanje mržnje radi laži? Ima vesti iztoga doba koje još rečitije karakterišu nesavesnost ljudi u ovajveliki čas. Fatalni Mladen Milovanović imao je imanja u Brzoj

Palanci. Da bi ih zaštitio od turske pljačke on je po svaku cenu,kao ministar vojni, tražio da se brani Krajina.

Karađorđe, koji je imao više vojničkog razumevanja, želeo je zaodbranu lakšu liniju u šumama od Deligrada prema Poreču,računajući da bi na tom terenu Hajduk Veljko čuda činio sa svojimčetama, dok će, zatvoren u negotinski grad, njegov značaj bitidaleko manji. Mladen ostade pri svom, a Karađorđe, koji je nekadauporno branio svoju volju, popusti ovoga puta. Sve je išlo kao nanesreću, sa predosećanjem zla. Zašto su se Srbi uopšte upustili uborbu? Iz dva jasna razloga: prvo, što su videli da Turci nepopuštaju i što su, braneći se, mislili da koliko-toliko sprečezlo; i drugo, što su verovali da će im Rusija, ipak, kao 1809.god. bar u poslednji čas, priskočiti u pomoć.

Turci su napredovali dosta brzo, naročito s istoka i sa zapada.Sporije se kretala niška vojska. Karađorđe, iznuren bolešću iutučen, pojavljuje se na dva-tri mesta kao senka; pokušava, uposlednji čas, da organizuje otpor na Moravi i Kolubari, ali munedostaje stara odlučnost da baci sve na kocku i pokuša žrtvu.Obrće se i Austriji, i nudi joj gradove, ali ova nije voljna dase, posle svega što je bilo, založi za Srbe. Ona je čak volela daSrbi nastradaju i da se tako uvere, kako im naslanjanje na Rusijunije donelo ništa sem štete. Slao je čak predloge u Rusiju, da sesrpski narod tamo preseli. Kad Turci počeše prelaziti Moravu naistočnoj strani, a kad na zapadu slomiše junački srpski otpor naRavnju i Zasavici i udariše na Šabac, Karađorđe se u sporazumu saruskim agentom T. I. Nedobom i mitropolitom Leontijem, reši danapusti zemlju. U nedelju 21. septembra 1813, prebaciše se oni uZemun. Tek posle njega, i na glas o njegovom prelasku, napustišeSrbiju i druge znatnije vojvode, i to, sem Miloša Obrenovića,skoro sve. "Kad je 6. oktobra 1813. stigao u Carigrad glas da jeturska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo, - tridana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, uslavu toga događaja".

Kad su prešli u Zemun Nedoba izjavi vojnom zapovedniku mesta kakoneće da se rastavlja od Karađorđa i da misli, odmah posleizdržane karantene, krenuti za Rusiju. Bojeći se da ne bude imaoneprilika radi Karađorđeva prisustva u Zemunu, vojni zapovednik

predloži mu da pređe u manastir Fenek. Karađorđe ne pristade dase rastavlja od Nedobe, izjavljujući da se stavio pod njegovuzaštitu. Nije bio nimalo siguran kako će se prema njemu ponašatiaustriske vlasti. Ali 23. septembra predomisli se i pređe umanastir. Tako se i rastavi od Nedobe.

Kad je došao u Fenek i čuo za svu bedu Srbije, Karađorđu pučepred očima koliku je odgovornost uzeo na se što je dao prviprimer napuštanja dužnosti, i poče gorko da se kaje. Zemunskiprota J. Ivanović pisao je, kako Karađorđe "neprestano slezit" ikako proplaču i svi njegovi ljudi, koji dođu tu da ga vide iobaveste o događajima. Karađorđeva namera nije bila da sasvimbeži potpuno, nego samo da se skloni u Rusiju, sa glavnim vođamai narodom, da bi otud, bolje spremljeni, i sa ruskom pomoćuobnovili borbu. To su bile Nedobine sugestije, kazivane iprimljene od Karađorđa ne samo u taj mah, nego još s proleća1813. godine. Te su ga misli verovatno i pomele, pa nije imaosnage i volje, da se u najtežim prilikama trgne i odluči na drugekorake u Srbiji. Kakvo strahovito razočarenje za nj, kad mu uFenek stiže poruka iz Rusije da istraje u borbi i da će se moćnicar pobrinuti za Srbiju! Još septembra 28. uputio je on pismoSrbima u blagoveštenski manastir, sokoleći ih da istraju, jer imstiže pomoć. Ali to pismo pade u ruke austriskim vlastima iostade bez dejstva, koje bi, u ostalom, u onom opštem rasulu,bilo malo verovatno.

Austriske vlasti ponašale su se prema srpskim izbeglicama gotovoneprijateljski. Austriski kancelar knez Meternih, koji je imaovelik uticaj na ruskog cara Aleksandra I, upotrebljavao ga je spuno veštine, da bi rusko zalaganje za Srbe bilo svedeno na štomanju meru. Pogranične vlasti su bile nadmene i grube i pravilesu stotine teškoća. Ubogim prebeglicama, pa i Karađorđu,sekvestrirali su sve što su imali za dugove učinjene za vremerata sremskim i banatskim trgovcima. I srpski trgovci sa tihstrana behu požurili sa svojim tužbama, da čas pre naplatepotraživanja. Najveći deo uglednijih ljudi bio je interniran ilikonfiniran. Karađorđa su preveli iz Feneka u Golubince, a otud uPetrovaradin. Ovakav slom ustanka bio je nesumnjivo težak udarac.Ali taj je udarac bio samo privremen i samo jedna teška lekcija.

U stvari, on je bio ipak uspeh. Taj ustanak digao je ponovo Srbei stavio srpsko pitanje pred Evropu kao sastavni deo IstočnogPitanja. Dotad nije niko na strani vodio računa o tom da biSrbiju trebalo vaspostaviti kao zasebnu državu. I Rusija, koja jespremala plan o obnovi Vizantije, nije o Srbiji mislila drukčijenego kao o pokrajini koja ulazi u austrisku sferu. Čak i naširodoljubi XVIII veka gledali su rešenje srpskog oslobođenja samou okviru Austrije i s njom u vezi. Od Prvog Ustanka i stvaranjasrpske države to se shvatanje izmenilo iz osnova. OslobođenjeSrbije moglo se postići samo u potpuno slobodnoj svojoj državi; unjoj, i nikako drukčije. Srpska nacionalna ideologija, u toku XIXveka, ide još i dalje. Slobodna Srbija, s jedne strane, postajestožer cele nacionalne politike srpske i prema Turskoj i premaAustro-Ugarskoj i sa srpske misli prenosi se i obuhvata sveJugoslovene. S druge strane, na Balkanu njena borba počinje dasluži za primer drugim narodima, a njen politički program tražiisključenje svakog političkog širenja tuđih sila na tom područjusa zahtevom, da Balkan ostane balkanskim narodima.

Iako je izgledalo da je srpskim porazom 1813. bilo izgubljenosve, u stvari nije bilo tako. Sem probuđene narodne svesti itežnje da se dade aktivan otpor nasilju, pozitivan rezultat jebio i Bukureški Ugovor. On je pretstavljao pravnu bazu zaposredovanje Rusije u korist Srba. Pomoć Rusije bila je i njenamoralna obaveza prema borcima iz Prvog Ustanka, a i njenapolitička potreba. Jer u obnovljenoj Srbiji ona je dobijala novo,i vrlo važno, i ranije dovoljno neocenjeno uporište za njenubalkansku politiku. Karađorđe je osvajao i sticao sve: i hanove,i gradove, i sredstva za borbu, i ljude, i prijatelje i državno-pravno mesto u svetskoj politici.

N. Jorga, poznati rumunski historičar, naglasio je jednomprilikom, kako je na oslobođenju Grčke radio skoro ceo svet,moralno i fizički i materialno, a kako su Srbi morali da se boreu nevolji, tami i nepopularnosti potpuno sami i kako su mu s togasrpski napori mnogo simpatičniji. Prvi Ustanak, s Karađorđem kaovođom, bio je doista čisto srpski pokret, ponesen vlastitomsnagom i na vlastitu odgovornost. I što je taj pokret izazivaointeres velikih sila, i njihovu pomoć (vrlo ograničenu, u

ostalom), i što je dobio značaj evropskog pitanja, i to je, istotako, zasluga njegovih nosilaca, koji su godinama izdržavali natešku mestu, i doživeli i krizu, i slom, pa ipak uspeli da gaponovo ožive i naprave nerešivim drukčije nego samo u interesuzadovoljavanja nacionalne pravičnosti. Duh, koji je bio izraz togpoleta, i čovek koji mu je izvojevao samopouzdanje i poštovanjedrugih, nosio je ime Karađorđa Petrovića, svetlo i veliko, poredsvih njegovih ljudskih mana i grešaka. Njegoš je tačno i lepokarakterisao značaj Karađorđeva dela poznatim stihovima svojeposvete njemu pred Gorskim Vijencem:

Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši!

I ruski car lično i ruska vlada, osećajući i na sebi neštoodgovornosti radi srpske sudbine, behu voljni da sve srpskeizbeglice prime i zbrinu u svojoj zemlji. Ali Austriji nisu bilepo volji ni takve veze Srba sa Rusijom. S toga, praveći se daizlazi u susret turskim željama da se srpski begunci ili predajunjima ili uklone s granice, naredi pograničnim vlastima da glavnesrpske vođe otprate čak u Štajersku i Kranjsku. Tako i Karađorđe,sa vojničkom stražom, bi otpremljen u Grac. Mučeni raznimpakostima, sitnim i krupnijim, ljudi su se obraćali ruskomposlanstvu u Beču tražeći zaštite. Posle dužih pregovora, nazauzimanje ruske vlade, srpski vođi, najzad, dobiše dozvolu daodu u Rusiju. Krajem septembra 1814, duboko odahnuvši, oni seuputiše tamo.

Drugi Ustanak

Srbija je za to vreme bila bukvalno pregažena. Narod je ginuo,bio odvođen u roblje, stradao od epidemije. Samo jednog dana, 17.oktobra 1813., dovedeno je na pazar u Beogradu 1.800 žena i dece.Bosanski vezir govorio je s izvesnim zadovoljstvom francuskomkonzulu, kako starešine opustošene Srbije "neće više naći narodaza dizanje na bunu". Ali taj bes nije trajao dugo. Brzo je stiglavest o Napoleonovom porazu kod Lajpciga, o ulozi Rusije uevropskoj politici i o tom da se sprema opšti kongres za mir.Turci su bili svesni svojih obaveza prema Rusiji u pogledu Srba iodmah su se trgli. Proglasili su amnestiju i čak počeli vraćati

na vlast neke u zemlji preostale starešine. Među njima je bionajugledniji i najdarovitiji Miloš Obrenović. Njega Turcipostaviše za obor-kneza rudničke nahije. Poštediše čak i StanojaGlavaša i druge vođe koji su se bili predali. Turci su, međutim,pogrešili, kad su za beogradskog vezira postavili SulejmanSkopljak pašu, veoma hrabra i dobra vojnika, ali čoveka koji jebio kivan na Srbe, s kojima je od 1805. god. bio u stalnoj borbi.Porta ga je svakako s toga i uzela, ceneći njegovo iskustvo ihrabrost, ali nije uzela dovoljno u obzir njegovu osvetoljubivosti brutalnost. Čim je ostao sam, kao novi vezir, bez nadzora, onje vrlo brzo pokazao svoju opaku ćud.

U Srbiji se krivica za katastrofu pripisivala, prirodno,najodgovornijem licu, Karađorđu, kao vrhovnom voždu. Nabrajane sui osmatrane sve greške i njegove i njegovih saradnika i svih licana glavnim položajima. Ne manje ogorčenje vladalo je i međusrbijanskim emigrantima, među kojima su se mnogi nalazili uteškim materialnim prilikama i očajni zbog briga o porodicama,koje su stradale pod Turcima. Kivni, ozlobljeni, poniženi iobeskućeni oni su nalazili sto stvari koje je trebalo osuditi ilikoje bi ispale drukčije da su rađene kako treba. Najviše seudaralo na Karađorđa. Što se nije smelo reći u Srbiji kazivalo seovde, u tuđini, dvaput oštrije. S toga se živo radilo na tom, dase on onemogući za budućnost. Verujući, da bi pomoću Rusije mogaodoći ponovo na vlast, emigranti su rešili, u leto 1814, da pošljuprotu Matiju ruskom caru sa ovim zadatcima: 1) da traži pomoć zaSrbe, i 2) da objasni u Petrogradu kako je narod ogorčen na Voždai kako bi bilo vrlo nezgodno ako bi se njemu namenila ma kakvanova uloga u Srbiji.

To je nezadovoljstvo naročito iskorišćavao daroviti, vešti, iveoma prepredeni Miloš Obrenović, koji se spremao da postane novivođ. Već u svojim pismima od avgusta 1814, on govori "u imeceloga naroda". On je od ranije bio na strani Karađorđevihprotivnika i imao je težak sukob s Mladenom Milovanovićem, a sadmu je, prirodno, bilo u ličnom interesu da Voždov ugled podriješto više.

Ali je taj ugled, i pored svega neuspeha, bio još veoma velik.Kad je početkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju prošao

kroz Srem Karađorđe je bio predmet opšte pažnje. U Srbiji je glaso njemu oživeo mnoge nade. U okolini Čačka ljudi vojvode HadžiProdana Gligorijevića s verom u njega digoše ustanak, većsredinom septembra. Ustanak je krenuo bez ranijeg dogovora ipriprema, u najnezgodnije vreme. S toga Miloš Obrenović, da ne bidošlo do težih zapleta, pristade odmah da taj ustanak ugušizajedno s Turcima. Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našaoželjenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirionjegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo digloviše stotina ljudi. Tu mu se predao jedan od mlađih vođa ustanka,Toma Vučić Perišić.

Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede strahovitteror. Bez potrebe je pobijeno mnogo ljudi, a drugi su kažnjenina razne načine. Iz straha da doista ne dođe do novih borbi sRusima, Austrijancima i ustanicima on je naređivao, da se pozimi, teškim kulukom, opravljaju zidovi i utvrđenja beogradskoggrada. Kao ranije dahije tako je sad i Sulejman-paša verovao daće zemlju smiriti zastrašivanjem. Nabijanje na kolac postala jesvakodnevna pojava. Iz tog vremena je divna slika herojskogmučenika đakona Avakuma. Tog lepog mladića naterivali su Turci dasilom primi njihovu veru, ali on ne samo da to nije hteo, negoje, šta više, pevajući nosio svoj kolac. Očajna majka savetovalamu je u poslednji čas da popusti i da se spase, ali je on i toodbio. I sami Turci bili su zadivljeni tom jačinom volje i svestii učinili su mu "milost". Nisu hteli da ga, po običaju živognabiju na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Sem togana narod su udareni silni nameti, da bi se izdržavala nagomilanavojska i isplatili troškovi utvrđivanja, a bilo je nasilja idrugih vrsta. U časovima nerazumnosti mislilo se, da će se srpskopitanje rešiti najlakše na taj način, ako se unište Srbi.

Za to vreme zasedao je kongres velikih sila u Beču, koje su imaleda likvidiraju stanje u Evropi poremećeno Francuskom Revolucijomi Napoleonovim ratovanjima. U Beču se tad nalazio među drugima icar Aleksandar. Srbi emigranti poslali su kao svog pretstavnika uBeč protu Matiju. On se prvi put vratio otud brzo, da, po savetuprijateljskih krugova, utiče na smirivanje Hadži Prodanove bune.Za to, međutim, nije bilo više potrebe, pošto je ona bila ugušena

pre njegova dolaska. Kad se potom, krajem 1814. god., vratioponovo u Beč prota se prvo trudio, da zainteresuje pretstavnikevelikih sila za srpski slučaj. Glavni oslonac imao je međuRusima. Austriski car kazao je lično proti, da će se zauzeti naPorti za Srbe. Rusija se obratila cirkularnom notom svimačlanovima Kongresa upozoravajući ih na turska nedela i pozivajućise na svoje moralno pravo, da se zauzme za ugroženo pravoslavlje.Rusija je nameravala, da dobije na osnovu toga od Kongresa mandatza zaštitu pravoslavnih hrišćana, ali je u tom pravcu naišla naopoziciju Engleske i Austrije. Javilo se ponovo suparništvo outicaju na Balkanu.

Turska nasilja u Srbiji nisu prestajala. Izveštaji koje jedobijao prota Matija tokom januara i februara 1815. god.pretstavljali su stanje da ne može biti crnje. Iako u taj mahnije imao nikakve krivice bio je 13. februara ubijen StanojeGlavaš, pomagač Milošev u smirivanju uzbuđenja oko HadžiProdanove bune, a tražene su glave i drugih istaknutijih lica,koja su ostala u zemlji. Prećeno je i Milošu Obrenoviću. Ovaj jeodmah potom pitao u Beč ima li ikakvih izgleda na uspeh "da sebranimo, da ne puštamo ovako nevin narod da se kolje iistrebljuje." Zabrinuti, videći da nisu više ni u čem sigurni,ljudi počeše da sve više misle na ustanak. Bolje poginuti u borbii zameniti glavu, kad već mora da se mre. Tokom marta počešetajni sastanci i dogovaranja. Miloš Obrenović izvukao se izBeograda od vezira, koji ga nije puštao, samo lukavstvom.Izgovorio se, da za otkup nekog roblja, koji je trebao predativezirovom ćehaji, mora prikupiti novac kod kuće i od svojihljudi. Čim je došao kući, u Crnuće, bio je posvećen u celu stvari određen za vođu ustanka. Oprezan i mudar Miloš nije hteonagliti sa pokretom. Hteo je sačekati da gora olista, da obavestiprijatelje preko granice, da pohvata veze i spremi neštomunicije.

Mada spreman da ga sluša, narod je, u ogorčenju, ipak hteo dapožuri događaje. Arsenije Lomo već 8. aprila poče akciju uJasenici, pa je prenese i u Kačar. Za njim ustadoše i drugi.Videći da više nema odlaganja Miloš je u Takovu, na Cveti, 11.

aprila objavio ustanak. On je tom ustanku postao prirodni vođa, ikao ugledan vojvoda od ranije i po opštoj želji naroda.

Sulejman-paša, odlučan i prek, preduzeo je brze mere da ugušiustanak. Uputio je odmah u zemlju Imšir-pašu, svoga ćehaju,zatvorio je granicu i počeo sa zatvaranjem uglednijih ljudi.Imšir-paša pošao je ravno na Čačak, koji su Srbi bili opseli, inapao je na srpske šančeve na brdu Ljubiću. Borbe oko srpskihpoložaja trajale su nekoliko dana, iako Srbi nisu imali dovoljnooružja. Za to vreme knez Miloš je razbio Turke kod Paleža,polažući mnogo na to, da tu važnu skelu na Savi, potrebnu radiodržavanja veza i doturanja raznih potreba, dobije u srpske ruke.Preko nje su odmah prešle u Srbiju nekolike ugledne ranije vođe,kao Stojan Čupić, Petar Moler, prota Smiljanić i dr., prenesavšinešto oružja i municije. Odmah potom zauzeto je Valjevo. Posletih uspeha Miloš je pošao na Ljubić vodeći sa sobom i dva topa,koja je dobio. Borbe u šančevima oko Morave bile su vrlo oštre. Unjima se naročito istakao Tanasko Rajić, koji je poginuo branećido poslednjeg daha poverene mu topove. U tim borbama poginuo je iImšir-paša. Njegova pogibija pomela je Turke i oni su već 29.maja napustili Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, iPožarevac. Miloš je računao od prvog časa s tim, da će mu sevaljati miriti s Turcima, pa je s toga preporučivao i lično sebrinuo, da se s turskim robljem postupa što bolje i čovečnije.

Da bi ugušila ustanak što pre Porta je uputila na Srbiju dvevojske. Prvu, od Niša, vodio je rumeli valis Morašli Ali paša, adrugu, od Bosne, bivši veliki, a tad bosanski vezir Kuršid-paša.Sulejman-paša, na koga je padala sva krivica zbog pobune, braniose tim, da ustanak pomaže Austrija i da on, prema tome, ima drugemotive. U stvari, Austrija se nije pokazivala nimalo sklona da mašta pomogne Srbima; naprotiv, činila im je dosta svakovrsnihteškoća. Ali je zato uradila dosta Rusija. Ruski pretstavniktražio je u Carigradu da Turci odustanu od upotrebe oružja uSrbiji, a ruska vojska dobila je zapovest da se počne pribiratina Prutu.

Miloš Obrenović nije hteo da se suviše izlaže dok ne vidi kakavće biti razvoj događaja i ko će ga i kako prihvatiti. Iskustvostečeno u situaciji Prvog Ustanka nagonilo ga je da bude veoma

obazriv. On je stalno govorio, da su Srbe na ovaj očajni koraknaterali zulumi Sulejman-pašini, a da su oni inače verna raja. Stoga on i ne napada ni na jedan od "carskih" gradova. Kuršid-pašije na Drini uputio pozdrav i izjavu pokornosti, ali ne ibezuslovne predaje. Čak je poručivao, da će, ako ustreba, borbu inastaviti. I doista, kad je Ibrahim paša sa povećom prethodnicomstigao na Dublje srpska vojska ga je 14. jula napala i razbila.Sam je paša bio zarobljen. Miloš se prema njemu ponašao s mnogoobzira i vratio ga je Kuršidu skoro kao prijatelja. Za to vremeosetio se kod Turaka izvesni preokret. Skupljene vojske nisuprelazile u napadaj, nego su čekale. Paše su nudile pregovore. Toje bila jasna posledica konačnog sloma Napoleonova i turskogstraha od ruskog posredovanja. U Carigradu se želelo da seizbegnu eventualni ruski protesti i opomene; jedno, što bi toohrabrilo Srbe i produžilo njihov otpor, i drugo, što su sebojali razgovora o neizvršenoj osmoj tački Bukureškog Ugovora.

Kuršid-paša, više vojnik, koji se sa Srbima nosio od 1807. god.,bio je krut i apsolutan. Njegova je poruka glasila, da raja nemože ostati s oružjem. Marašlija je bio više diplomata i brže jeshvatio položaj. On je Srbima, naprotiv, govorio da nose zapojasom, ako hoće, i topove, samo neka budu odani sultanu i da odsvog pitanja ne stvaraju opšti zaplet. Miloš je znao, da izmeđuove dvojice paša postoji surevnjivost koji će se od njih dvojicemoći pohvaliti da je rešilo srpsko pitanje, i s toga je igraovrlo vešto. On je pošao s namerom da primi sve što se ponudi, pada stalno traži dalje, ne izlažući narod novim naporima. Jer jevideo dobro da postoji razumljiv strah u narodu pred turskomsilom i da je razočaranje 1813. god. ostavilo jasna traga umoralu boraca. Miloš sam, po svojoj prirodi, bio je višediplomata nego vojnik, a i osećao je, da položaj u taj mah višetraži onog prvog nego ovog drugog. Videći da je Marašlijapopustljiviji od Kuršida Miloš se s njim i nagodio. Srbi supropustili, da jedan deo pašine vojske prođe za Beograd, pa su tuvojsku čak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svojudeputaciju na pregovore u Carigrad. Posle toga počelo jeraspravljanje o pravim pogodbama za mir. Srbi su za osnovupregovora uzimali poznati Ičkov mir iz 1806. god. Njihov stavpomogla je Rusija, koja je 18. septembra službeno skrenula pažnju

Porti na svoj interes za srpsko pitanje i na osmu tačkuBukureškog Ugovora.

Posle ruskog posredovanja Sulejman-paša bio je smenjen ipremešten za vezira u Bosnu, a Marašliji je povereno da vodisrpske poslove. On je potom došao u Beograd. Ali mu Porta ipaknije dala potpuno slobodne ruke. Nemajući punog poverenja ni uSrbe, ni u njihove ruske prijatelje, Turci nisu hteli da im dadupravu samoupravu. Ičkov mir je bio sklopljen u izuzetnimprilikama i kao krajnja mera ustupaka i na nj se s toga nijehtelo vraćati. I sami Srbi bili su unapred voljni da u ponečempopuste; tako su, na pr., pristajali da mesto muhasila u Beogradubude vezir, i nisu pravili pitanje od broja i sastava vojske u"carskim" gradovima. Politika Porte sastojala se, u glavnom, uovom: Srbima ne treba dati ništa na pismeno, nego valja usvestibolji red i zavaravati ih obećanjima. S toga su postavili zavezira u Beogradu samog Marašliju, u koga su oni imali poverenja,i koji je vešto balansirao. I, doista, Srbi od Porte nisu dobiliništa pismeno potvrđeno, nego su sve pogodbe između Miloša iMarašlije svršavane usmeno. Ali je srpski uspeh bio ipak velik ividan. Zemlja je bila smirena i u glavnom u narodnim rukama;Miloš je imao ugled pravog narodnog gospodara i nesumnjiv uticaj;i samouprava je uvedena putem svršenih činjenica. U jesen 1815.god. Srbija je mogla počinuti. U nju se vratio mir, koji jepotrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga.

Samouprava Srbije sastojala se u ovom: Srbi su sami kupili danak;uz turske muselime sudili su Srbima i njihovi knezovi; spahiskiprihodi određeni su tačno po beratima. U Beogradu su Srbi dobilisvoju Narodnu Kancelariju kao najviše administrativno i sudskotelo. Miloš je bio vrhovni srpski knez i neka vrsta srpskog pašeuz Marašliju. U fermanima, koja je Porta 1816. god. uputila uSrbiju o samoupravi nije bilo ni reči, nego su u svakom posebiceoznačavane izvesne povlastice. Važno je bilo, da su iz gradskihposada bile isključene janjičarske porodice, ali je ta odlukaostala "uvek mrtvo slovo na hartiji". Ni pred ruskim ni predaustriskim poslanikom Porta nije htela priznati otvoreno, da jeSrbima dala samoupravu, makar i vrlo ograničenu, nego je tooznačavala samo kao pravice. "Ako je neko pristao na neke

pogodbe", govorilo se na Porti austriskom poslaniku, "Porta ihignorira ili treba da ih ignorira". Porta bi se, vrlo verovatno,pobrinula da učinjene ustupke i smanji, da se nije u to vremejavilo posredovanje Rusije, koje joj je pokazalo da je srpskopitanje ozbiljnije nego što su u Carigradu mislili.

Kad je sredio odnose s Turcima toliko, da je mogao raditi u miru,Miloš je hteo da sredi i odnose u zemlji. On je bio nesumnjivoglavna ličnost Srbije toga vremena. Ali ne i jedina. Petar Moler,jedan od najaktivnijih vođa za vreme emigracije, čovek borben iambiciozan, bio je 1813-1815. god. glavni poverenik Milošev zasve narodne poslove. On je tražio od Miloša da u Srbiji delivlast s njim i njegovim saradnicima protom Matijom i PavlomCukićem. Uvela bi se, dakle, tetrarhija, a svaki bi od njih imaopo tri nahije pod sobom. Miloš nije bio čovek koji bi lako deliovlast sa drugim, a primer Karađorđeve borbe s vojvodama kazivaomu je dovoljno kakvom bi sve scenama imao da se nada. Mudar, onje sačekao da se svrši borba s Turcima i sa svima je sarađivaoprividno sklon na popuštanja. A kad je bio siguran da jeprebrinuo prvu brigu s Turcima on je primio borbu i s timunutrašnjim protivnicima. Molera je dao pretući na jednojnarodnoj skupštini i optužio ga je Marašliji kao buntovnika kojihoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler udavi.Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. god. postao vladika,ubili su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku. U proleće1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukić i knez SimaMarković, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzougušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama.

Najopasniji takmac Milošu bio je ipak Karađorđe, čiji je glas unarodu, i pored neuspeha od 1813. god., bio ipak velik. Za vremeustanka 1815. god. njegovo je ime češće pominjano i izražavala seželja da se vrati.

Karađorđe bi sigurno rado došao u Srbiju, da nije morao čekati naodobrenje ruskog dvora. A taj je nalazio da u to vreme, kad jetek uspostavljen red u Evropi i osveštano načelo legitimnosti,nije nimalo oportuno da se počne nova borba s Turcima, koja je nasebi nosila karakter revolucije. Rusija je s toga preporučivala iSrbima i Turcima sporazumevanje i mir. Kako Karađorđe nije došao

u Srbiju odmah, dok se Miloševa vlast nije učvrstila i dok je unarodu još bilo vere, da je on, ipak, najača ličnost za slučajnovih borbi, njegova je zvezda počela da tamni. U zemlji sunjegovi protivnici naglašavali kako sve može da ide i bez njega,i to da ide sa manje žrtava i sa više vidne koristi. Kako uRusiji, iz vrlo providnih motiva, Miloš imenuje za narodnogpretstavnika Petra Dobrnjca, Karađorđevog najljućeg protivnika,tako isto i u Srbiji njegovi ljudi rade protiv Karađorđa da ga,udaljena od zemlje, crne i potcenjuju.

Položaj srpskih emigranata u Rusiji, kao položaj svih emigranatauopšte, postajao je sve više težak. Nešto tužbe koje su stizaleprotiv njih iz Srbije; nešto što je popuštalo prvo sažaljenjeprema njima; nešto što su i sami postajali pomalo teški - teksrpski emigranti osetiše da je pažnja ruskih vlasti prema njimapostojala sve manja. Pomoć im se počinje izdavati neredovno;javljale su se i sitne šikane; bivalo je i sukoba. Život dodija,i mnogi, pa i sam Karađorđe, stadoše pomišljati na samoubistvo. Unevolji, bez otadžibine, a misleći stalno na nju i na svoje unjoj; prodavajući poslednje što im je ostalo od staroggospodstva; puni prebacivanja i sebi i drugima za mnoge postupke,ljudi se ozlobiše i pozavađaše. S toga je Karađorđe išao lično uPetrograd, da uredi stvari i da vidi da li se može vraćati uSrbiju. Novi sukobi s Dobrnjcem i nove neprijatnosti zbogMiloševa opadanja doprineli su mnogo da njegovo razdraženje počnepostajati trajnije i goniti ga na odluku da pođe u Srbiju. BunuS. Markovića i P. Cukića Miloš je iskoristio trostruko. Najpre,da se i opet oslobodi najkraćim putem opasnih protivnika; zatimprema Turcima, da podvuče svoje držanje kao lojalno, za razlikuod Karađorđevih ljudi koji traže borbu; i najzad prema Rusima, daim ukaže kako neće biti moguće nastavljati od njih preporučivanuturkofilsku politiku, ako u zemlju budu pušteni emigranti. Raditoga ruska vlada, koja je nešto ranije bila izdala pasoše srpskimvođima, povlači te dozvole i zabranjuje im prelazak. Učinila jeto i iz obzira prema Turskoj. Karađorđev prelazak sigurno bi setumačio ne kao svojevoljan, nego kao stvar koju je Rusijaodobrila sa nekom tajnom namerom. Ruski službeni referat topodvlači naročito: "I sam Crni Đorđe i srpske starešine to ćedokazivati, sa namerom da na taj način povećaju broj svojih

pristalica". S toga bi zaključeno, da se srpski vođi, istina sudvostručenom penzijom, stave pod nadzor, a Karađorđe da seodvoji od njih i uputi u Novomirgorod, koji je sam bio izabrao.Tim povodom Mih. Gavrilović tačno kaže: "Karađorđe i njegovidrugovi u izgnanstvu interesovali su Rusiju u toliko u koliko supredstavljali Srbiju; njeno interesovanje nije bilo za njih ličnoveć za narod, čiji su predstavnici oni bili; prirodno je što jeova njena pažnja odmah otišla opet Srbiji i novom njenompredstavniku; ona je tražila dodir sa narodom i njegovim novimstarešinama, a ne s onima koji su izišli iz zemlje".

U Besarabiji Karađorđe beše došao u vezu sa pretstavnicima tajnognacionalnog grčkog društva, "Heterije", čiji je cilj bio najpreobnova stare Vizantije, a posle oslobođenje svih hrišćana uTurskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih naroda naBalkanu sa grčkom hegemonijom. Grčki naučenjak M. Laskarisutvrdio je, da Karađorđe i ranije, još u Srbiji, imao veza sagrčkim lokalnim pokretima, i da je bio poznat u krugovimanjihovih rodoljuba. Karađorđa je upoznao s grčkim planovimaheterista Đorđe Olimpija, zvani kapetan Jorgać. On je tajno uveoKarađorđa u Galati kod Jaša u kuću princa KonstantinaIpsilantija, gde je bio primljen za člana Heterije i gde jepoložio zakletvu da će raditi na oslobođenju hrišćana. Heteristisu mnogo polagali na Karađorđa kao bivšeg šefa jedne revolucije iradi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog togaoni pomažu bivšeg Vožda da se vrati u Srbiju, gde bi mogaopovesti narod u novu borbu. Njihov čovek, zamenik ruskog konzulau Jašu, dao mu je novac i pasoš na ime ruskog plemića Mihaila odLeonarda, da ide tobože na lečenje u Mehadiju. S Karađorđem, kojise prerušio i dao obojiti svoje već posedele kose i brkove, išaoje Jorgać, jedan Grk i Voždov pisar Naum. Na putu, u NovojPalanci, oni zamoliše da preću u lađu i putuju vodom, što immesne vlasti dozvoliše ne znajući s kim imaju posla. Kad su seveć dočepali lađe, Karađorđe i Naum, nije im bilo teško naćinačina da pristanu uz srpsku obalu, 28. juna 1817.

Kad je prešao u Srbiju Karađorđe je otišao u Veliku Planu, svomkumu Vujici Vulićeviću, koji ga je još godinu pre toga zvao dadođe u otadžbinu. Vožd mu kaza, da bi imao više uspeha i odziva,

kako je došao po zapovesti ruskoga dvora da počne nov rat sTurcima. Ali zamolio je odmah Vujicu da obavesti Miloša o njegovudolasku i da ga pozove na sastanak.

Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest oKarađorđevom dolasku. On sam veli da se "prenerazio". Primiti gaznačilo je sam pomoći glavnog takmaca, još uvek popularnog iveoma opasnog i po ličnim osobinama i po uticaju, i dati povodaTurcima za kakve oštrije mere. Ali je bilo još teže odbiti gasilom, pa izazvati, možda, građanski rat, u kome Miloš teško dabi odneo pobedu. Ostajalo je, ako se to neće, samo troje: ili dase Karađorđe protera iz zemlje, ili da se preda Turcima, ili dase potajno ubije. Proterati ga nije bilo lako. Ako se Karađorđeusprotivi onda bi se morala upotrebiti sila, pa bi to moglodovesti do sukoba, a izazvalo bi i oštru osudu s mnogo strana.Sem toga, Karađorđe se mogao i vratiti ponovo. Predati ga Turcimabilo bi više nego nepopularno; Miloš je dobro znao, da bi to ponjega lično moglo biti, posle svih pokolja koje je učinio dotad,i vrlo opasno. Ostajalo je još samo potajno ubistvo. Na nj seMiloš rešio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekimknezovima u Beogradu; drugi dokazuju, da je Miloš dobio za tonaredbu od vezira, koga je obavestio o Karađorđevom dolasku akoji je odmah tražio da se obračun s njim brzo svrši. U stvari,Miloš je lično u takvom postupku video jedini izlaz.

Knez Miloš uputio je 7. jula poverljiva čoveka Vujici sa naredbomda Karađorđe bude ubijen. Vožd, koji se nadao sastanku s Milošem,ostao je za to vreme potpuno neaktivan. Ta njegova pasivnost neda se lako objasniti, ali je bila očevidan dokaz, da Karađorđenije više onaj stari pregalac. U selu Radovanju, u jaseničkomsrezu, Karađorđe je mučki ubijen, na spavanju, 13. jula 1817. Tamučenička smrt digla mu je još više glas u narodu, a Miloš,suviše sebičan i bezobziran, dobijao je sve jaču i nepomirljivijuopoziciju u narodu. Kad je 6. novembra iste godine tražio i dobiood Skupštine priznanje naslednog kneževskog dostojanstva on jepostigao jednu živu želju, ali svoju popularnost tim nijepodigao. Međutim, Porta to priznanje nije odobrila jer jeizlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti činjeni Srbiji, a

da ona ne dobije karakter države. Priznavanje kneževskognaslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo.

Srbija kao samoupravna država

Turci su bili popustljivi prema Milošu i Srbiji iz dva krupnarazloga. Prvi je bio, da izbegnu rusko posredovanje zbogneizvršenog Bukureškog Ugovora, na kom je kod Porte počeo odjeseni 1816. god. insistirati novi ruski poslanik, energični idaroviti A.G. Stroganov. Ne hoteći dati Srbima potvrđenesamouprave, onakve kakvu su oni želeli, iz Carigrada supreporučivali Marašliji da bude predusretljiv i da ne štedi nalepim rečima i obećanjima prema Milošu, imajući kao zadnju namerueventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paša, ane sultan. Glavno je bilo privremenim umirivanjem izadovoljavanjem izbiti Rusiji oružje iz ruke.

Drugi razlog bio je isto tako važan. Nemiri i odmetanja u TurskomCarstvu nisu bili prestali zbacivanjem Selima III i odbijanjemnjegovih reformnih akcija. U Turskoj je gorelo i dalje. Naročitosu postali opasni pokreti u Bosni, koji su bili počeli još zavreme Selimovo, a koji se nisu mogli stišati potpuno ni za vremeborbi sa ustanicima u Srbiji. Ni energični Sulejman Skopljak-pašanije mogao da se održi protiv nezadovoljnika i bio je 1818. god.smenjen. Što se vrlo retko događalo u turskoj istoriji, njegovnaslednik, Morali Bećir paša, zahvalio se na svojoj časti prenego je primio, jer se bojao otvorenog nezadovoljstva, a drugadvojica vezira biše smenjeni za nepune dve godine. Vezirov ugledi uticaj bio je neobično pao. Ljut sultan poslao je tad u BosnuAli Dželaludin pašu, poznata zbog svoje odlučnosti ibezobzirnosti, da uvede red. Dželaludin je došao u Bosnu početkomproleća 1820. i odmah je počeo oštre mere. Stari kolenovići,begovi, kapetani i ajani, koji su mnogo polagali na svoj staripovlašćeni položaj i izuzetne obzire, bili su iznenađenipostupcima novog vezira i za svoj otpor gubili su glave ili subili proterivani iz zemlje. Na juriš je morao da osvaja odmetnutegradove Mostar i Srebrenicu. Po savremenim saopštenjima L. Rankeje zabeležio za nj, da je "vršio pravdu neumoljivu inepotkupljivu" i da je s toga bio u volji raji. Ali je zatonavukao strašnu mržnju muslimana, koji godinama nisu mogli da

zaborave njegov režim. Drugi, mnogo opasniji pokret po Portu bioje onaj Ali-paše Janjinskog, skoro pravog dinaste, koji je imaoveza i sa grčkim revolucionarima, i koje je, sa sinovima zajedno,potican sa strane, imao velikih pretenzija. On je 1820. god.digao pravi ustanak.

Porti nije moglo biti u interesu, da pored nereda u te dveoblasti izaziva i novi pokret u Srbiji. Ali nije htela ni da seobavezuje. U Carigradu je sve više osvajalo uverenje, da stalnapopuštanja štete ugledu carstva i da obnova države mora bitipraćena izvesnom čvrstinom njenog vođstva. Ta radikalna strujaojačala je naročito od pojave ustanka u Vlaškoj i Grčkoj.Heteristi su početkom 1821. god. otpočeli s borbama u Moldavskoji Vlaškoj, izazvani pokretom jednog vlaškog aktiviste, koji sedigao protiv pretstavnika grčke crkve i društva i protiv bojara.Malo iza njih digli su ustanak i Grci u Moreji. To je izazvalopravi bes među muslimanima. U Carigradu bi, na sam Vaskrs, obešenpatriarh na vratima patriaršiske crkve; tri mitropolita s višedrugih lica, sveštenih i mirskih, stradala su isto tako. Članovijedne srpske deputacije, koja se u taj mah nalazila u prestoniciradi uređenja odnosa sa Portom biše zatvoreni, iako knez Miloš izlične opreznosti i po ruskim savetima, nije hteo da uđe uponuđeni savez sa heteristima. Kad ruska posredovanja na Porti ukorist Grka i crkve nisu uspela i kad je poslanik Stroganovnapustio Carigrad položaj srpskih deputata postao je teži, aliipak ne i kritičan.

Knez Miloš se držao mudro. Postao je više nego obazriv. S punorazloga. Kad Rusija ne preduzima ništa odlučnije protiv Turaka iposle takvih nedela i posle turske bezobzirnosti i prema njojsamoj, šta bi Srbija mogla očekivati, ako bi kojim aktom izazvalaPortu protiv sebe? A car Aleksandar, iako dobar hrišćanin ineprijatelj porobljenih, nije doista preduzeo ništa energičnijezbog držanja Engleske i naročito Austrije, koja je bila, u duhuideja Svetog Saveza, protivnik svake revolucije. Turci su doista,za svaki slučaj, bili uputili jednu vojsku u Niš, a i pojedinci uSrbiji, ogorčeni na hrišćane, činili su izvesna nasilja ispremali se za eventualnu borbu. Marašlija, vezir beogradski,koji je imao mnogo takta u opštenju sa Srbima, umro je 21.

avgusta 1821., a na njegovo je mesto došao zapovednik sa Adakale,Abdurahman-paša, koji je ulivao Srbima manje poverenja. Međutim,do sukoba nije došlo, iako se očekivao. Velike sile, mada se nisuslagale, delovale su ipak u Carigradu da se ne ide predaleko.Posredovanje je izazivalo skoro celo evropsko javno mišljenje,koje je, pod uticajem filhelena, tražilo pomoć za grčke ustanikei za balkanske hrišćane uopšte.

Preokret u celoj situaciji donela je smrt cara Aleksandra (19.novembra 1825.). Tek tada, predosećajući novi kurs ruskepolitike, oslobodila je Porta u pola članove srpske deputacije,pa je Avrama Petronijevića uputila u Srbiju, ali je drugezadržala u Carigradu u patriaršiji pod prismotrom. Na ruskipresto došao je žustri Nikola I. On se brzo rešio na odlučnekorake, na koje je pred kraj svoje vlade pomišljao njegov umrlibrat. Već u martu 1826. uputila je ruska vlada ultimatum uCarigrad, da se ispune njeni zahtevi. Među njima je bilo ipitanje srpske samouprave. Po savetu Austrije, koja nije želelada Rusija sama posreduje na Balkanu, Porta je pristala napregovore sa Rusijom. Oslobodila je potpuno srpske deputate, iakoih još nije poslala kući.

Bojeći se tuđeg uplitanja i saznavši da su se složile Rusija iEngleska da posreduju u grčkom pitanju, u Carigradu se rešilo dase pokuša ponovo sređivanje unutrašnjih teškoća sopstvenimnaporima. Vratilo se opet na sistem reforama. Sultan je 16. maja1826. ukinuo potpuno janjičarski red. Janjičarska buna bila je uprestonici brzo ugušena, i to veoma krvavo. Uz janjičare bio jegonjen i derviški red bakpaša, za koji se tvrdilo da s njima imabliskih veza. To je veoma uzbudilo duhove. Nova turska vojska, snovim evropeiziranim uniformama, ustrojena sa nemačkiminstruktorima, izazvala je velike proteste u zemlji. Naročito seudaralo na ukrštene kajiše preko prsiju, za koje se govorilo dasu protivni islamu. U konzervativnim elementima i oblastimasultan se s novim reformama nije nimalo štedeo. U Bosni sujanjičari dali dobro organizovan otpor, koji je ostavio dubokatraga. "Onih srećnih pejgamberovih vremena i za vrijeme halifaprave vjere i za prijašnjih osmanskih vladara ovako se šta nijedogađalo," govorili su oni i pisali. Da uguši njihov pokret bi

poslat u Bosnu za vezira beogradski Abdurahman-paša, koji se uSrbiji pokazao kao čovek od autoriteta.

Ta reforma mesto da ojača u stvari je oslabila Tursku. Vojska jebila pometena i bez otporne snage. Stara je rasturena i ogorčena,a nova se tek imala stvarati. Voditi u takvim časovima pregovoresa Rusijom, u kojoj se javilo oštro nezadovoljstvo zbog dugogoklevanja Aleksandrova vremena, značilo je izložiti sebe unapredsigurnom neuspehu. Ali Turci su to posle ruskog ultimatuma moraličiniti. Pregovori su vođeni u Akermanu, u leto 1826., ako sepregovorima može nazvati rusko ultimativno diktiranje uslova. PoAkermanskoj konvenciji, potpisanoj 25. septembra, Turska seobavezala, da za 18 meseci uredi srpsko pitanje zajedno sasrpskim pretstavnicima i da njegovo rešenje objavi hatišerifom.Kao baza za te ruske zahteve bila je osma tačka BukureškogUgovora, na koju se izrično pozivalo.

Kad su se malo pribrali Turci su došli na misao da odugovlačenjemizigraju primljene obaveze. Stvar se zaplela u toliko, što se niRusi nisu zadovoljili Akermanskom konvencijom. Po njoj Rusi surešavali "svoja" pitanja s Portom, u koja su ubrajana i pitanjeVlaške i Moldavske, kao i pitanje Srbije. Grčko pitanje Rusijaje, međutim, htela da rešava zajedno sa Engleskom, kojoj sepridružila i Francuska, i postavila ga je pred Portu poslezavršetka pregovora u Akermanu. U Carigradu je s toga poraslonepoverenje prema Rusiji i javila se težnja da se ne popušta. Ugrčkom pitanju, koje joj se činilo kao izuzetno opasno, Portinotpor prelazio je u tvrdu upornost. Tri velike sile, Rusija,Engleska i Francuska, koje su bile uzalud ponudile svojeposredovanje, prešle su na oštrije mere. Svojim flotama one susprečavale Turskoj, da šalje nove vojne odrede u Grčku, a uoktobru 1827. satrale su tursko brodovlje kod Navarina. To jedovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata izmeđuTurske i Rusije. Tim je srpsko pitanje bilo potisnuto. Turci suformalno kao vodili pregovore, ali su u stvari čekali ishod rata.Po ruskom savetu Srbija nije ušla u rat, da se ne bi izlagalanepotrebnim žrtvama.

Ruska vojska nije mogla da tokom 1828. god. pređe stalno prekoDunava. Tek 1829. god. uspeo je energični i vrlo sposobni general

Dibić da slomije turski otpor i da prodre sve do Jedrena. Sultanje na to zatražio mir. Po odredbama Jedrenskog Mira, sklopljenog2. septembra 1829., Porta se, među ostalim, obavezala da izvršiobaveze Akermanske konvencije, i to u roku od mesec dana.Naglašeno je ponovo, da se Srbiji moraju vratiti i onih šestnahija, koje je Karađorđe bio osvojio i držao, a koje nisu ušle usastav Miloševe države. To su bile nahije: krajinska, crnorečka,paraćinska, kruševačka, starovlaška i jadarska. Po istom ugovoruRusiji je bilo priznato već u Akermanu ugovoreno pravo srpskesile zaštitnice. General Dibić, poznavajući turski i namerni iprirodni javašluk, stavio je merodavnim u Carigradu do znanja, daneće napustiti Jedrena sve dok se ne izvrše izvesni njegoviuslovi, među kojima se nalazilo i rešavanje srpskog pitanja.

Jedrenski Mir pretstavlja jedan od najvažnijih datuma srpskeistorije XIX veka. Njim je stvarno obezbeđena samouprava Srbije iosiguran njezin međunarodni položaj. Uloga Rusije u njemu tolikoje vidna, da je nije potrebno naročito isticati. Što je ruskavlada mislila da nam spase Bukureškim Mirom postigla je u dalekovećoj meri Jedrenskim. Njim je ujedno utvrđen stvarni i pravnikontinuitet između Prvog i Drugog Ustanka, između onog što jeKarađorđe zasnovao i što je Miloš ostvario. Sultan je već 18.septembra izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembraregistrovan službeno u Beogradu i koji je saopšten u KragujevcuNarodnoj Skupštini. Kad su se Rusi povukli i kad je prestalaneposredna opasnost Turci su, s puno orientalskih "marifetluka",počeli da izvrdavaju primljene obaveze, a naročito onu o šestnahija. Posle dugog pregovaranja uspelo im je pridobiti Ruse naodluku, da granice tih nahija odrede posebni ruski i turskikomesari. Postigavši to, Turci su izdali Srbima traženi hatišerifo samoupravi u njihovoj zemlji. Taj hatišerif objavljen jesvečano u Beogradu na dan Sv. Andrije Prvozvanog, 1830. god. Toje bio datum kad su Srbi 1806. god. bili zauzeli beogradskuvaroš. U isto vreme izdat je i berat, kojim je knezu Milošupriznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici.Srbija je tim aktima postala evropska država, sa svojomdinastijom, pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom. Tako jeposle više vekova obnovljena srpska država na onom istompodručju, na kom se ugasila stara srpska despotovina.

Knez Miloš se u svojoj politici oslanjao potpuno na Rusiju.Ruskom pomoću i ostvario je svoje želje. Toliko njegovonaslanjanje na Rusiju nije moglo biti po volji Beču. U Rusiji sejedno vreme verovalo, da bi se Austrija mogla zadovoljiti tim štosu joj se dale sasvim slobodne ruke na Apeninskom Poluostrvu, alise posle videlo da Beč ljubomorno pazi na svoju nekadašnjuinteresnu sferu, iako iz mnogih razloga nije mogao da ruskojpolitici pravi otvorene aktivne smetnje. Car Franc nije verovao usnagu svoje države; sam je rekao jedinom prilikom, da je njegovacarevina kao crvotočna kuća; i naročito je zazirao od žustrinecara Nikole I. Knez Miloš, koji je jasno video da od Austrije, unajboljem slučaju, neće moći dobiti ništa više sem manje-višelepih reči, nije se mnogo upuštao u dublje pregovore s njima.Tražio je i činio sitne usluge i trudio se da bude lojalan sused.Na primedbu svog glavnog diplomatskog agenta Mihaila Germana dase čuva Austrije i da izbegava mogućnost austriske pojave uBeogradu Miloš mu je jednom prilikom mudro odgovorio, kako vididobro koliko od austriske uprave imaju da trpe oni Srbi koji većstolećima žive pod njom i kako je "našem narodu bolje trpetipređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove kojesprema austriski dvor... Ako bi austriska vlada, ma pod kakvimizgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složitisa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijateljunašega roda".

Ruski protektorat nad Srbijom i ruska saradnja sa Srbima od 1807.god. izmenili su sasvim i odnose politike velikih sila. KrajemXVIII veka Srbija je, po ruskom priznanju, išla u austriskuinteresnu sferu. Sada ruske štićenice, Moldavska, Vlaška iSrbija, opasuju Austriju s jugoistoka i juga i prave izvesnubranu njenoj eventualnoj ekspanziji. Do ovog vremena, kroz ceoXVIII vek, Austrija je išla stalno za tim, da što bolje potisneTurke i da ona postane osloboditeljka Balkana. Sada, ona gledasvoj glavni interes u tom da se održi Turska, jer bi njenonasledstvo ugrabili elementi nad kojima ona ne bi imala apsolutnevlasti i koji joj mogu postati opasni. U ovo vreme Rusija jepostala glavna i skoro jedina sila, u koju su gledali svibalkanski hrišćani. Austrija, sprečena svojim finansiskimteškoćama i ne želeći da pomaže nikakve ustanke, a najmanje

nacionalne, nije aktivno učestvovala ni u rešavanju srpskog nigrčkog ustanka i tim je, prirodno, izgubila mnogo u očimabalkanskih naroda. Mesto nje počinje da se sve više oseća interesEngleske, i to ne samo za grčka pitanja, koja su joj bilaprisnija, nego i za srpska. Iako jedno vreme saveznik RusijeEngleska joj od tridesetih godina XIX veka postaje sve izrazitijiprotivnik, pa najposle i neprijatelj. U težnji da suzbiju ruskiuticaj Englezi su čak našli svoje oruđe i u knezu Milošu. Tako jepolitički položaj na Balkanu počeo da biva sve složeniji i savrlo ukrštenim interesima i uticajima, pa se to počelo odražavatii u samoj Srbiji.

Ustanci bosanskih muslimana

Do pred tridesete godine XIX veka bilo je, kako smo videli, unašim zemljama čestih i velikih ustanaka protiv Turaka i njihovecentralne vlade. U njima su učestvovali, u glavnom, Srbipravoslavni i poneki turski zulumćari iz janjičarskih ikrdžaliskih redova. U pokrajinama bliskim Srbiji i Crnoj Gori,kao u Bugarskoj i Albaniji, bilo je i pravih odmetničkih pokreta.Ali Bosna, mada nezadovoljna mnogim delima iz prestonice, nijepreduzimala sve dotle nijednog akta, koji bi imao karakterotvorene pobune i koji bi izlazio iz okvira lokalnog ilipojedinačnog nezadovoljstva. To je dolazilo prvenstveno otud, štosu bosanski muslimani, živeći na samoj periferiji Carevine, sadve otvorene granice, osećali najneposrednije opasnost od đaura.Dobar deo bosanskog muslimanskog stanovništva sačinjavale suizbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije, a od početkaXIX veka i iz Srbije, koje su, ogorčene zbog ranijegobeskućavanja, pazile da ne oštete snagu Carevine i da svojimnezadovoljstvima dadu karakter porodične svađe.

Otvoreno nezadovoljstvo u Bosni protiv carigradske vlade izbiloje tek onda, kad je ta vlada počela sa uvođenjem reforama, kojesu, po njihovom najiskrenijem uverenju, dovodile din u opasnost.Bosna je bila jedna od najkonzervativnijih turskih oblasti. I tone kao Albanija iz izvesne gorštačke borbenosti ili plemenskeupornosti, nego sa puno svesti o opasnostima novotarenja.Bosanski begovat čuvao je, istina, nasleđene povlastice i svojeekonomske pozicije s puno ljubomore i gušio je u zametku svaki

pokušaj socialnog olakšanja, ali njegov otpor imao je i drugihmotiva. On je zazirao od reforama ne toliko što bi bio protivsvakog napretka, nego što je verovao da se reformama koriste samooni elementi koji žele da se oslobode turske vlasti i što oneznače ustupke i slabost centralne vlade, koja ne vidi jasnoopasnosti na terenu, a posebno na granici. Bosanski muslimanidoživeli su tursko povlačenje s Dunava i Drave iza savske linije;videli su nastojanja Crne Gore; borili se da spreče odmetništvoSrbije. Oni su se energično usprotivili da sarađuju s Francuzimačak kad su im imali doći kao saveznici. Njima se činilo dacentralna vlada ne samo ne vidi šta je sve u opasnosti, kad seide za tuđim savetima i primerima, nego i da neće da vidi.Korupcija carigradskih vlastodržaca ulazila je u priču i verovalose, da s toga odgovorni krugovi zaboravljaju državne interese.Kod turskih vlasti mitom se, doista, postizalo neverovatno mnogo.Krivica je, naravno, bacana na centralu, u kojoj vode rečOsmanlije, Jermeni i Jevreji. Osmanlije su zvane pogrdnim imenomTurkuše i prebacivala im se koliko s jedne strane široka rukatoliko s druge lakomost. Kad su rastureni janjičarski odžaci ikad su, kao nosioci reformnog režima, stali dolaziti u Bosnučinovnici iz centrale ili iz drugih istočnih oblasti,nezadovoljstvo je dobilo još više maha.

Mada nisu imale nikakve formalne samouprave Bosna i Hercegovinasu, ipak nasleđem i uobičavanjem stekle kao neki izuzetnipoložaj. S njihovim begovatom se, od najranijih vremena,postupalo s naročitim obzirima. Ostavljena su mu imanja, pazilose na porodičnu tradiciju. U izvesnim gradovima kapetanska iliglavarska vlast nasleđivala se kao i imanje; poneki od begovadobili su otud prezime Kapetanovića kao neki izraz stalnosti.Odnos begova i aga prema kmetovima bio je daleko povoljniji za teposednike, nego, na primer, za spahije u Srbiji. Beg je bio nasvom dobru i "topraku" jedna vrsta malog suverena, pravisrednjevekovni vlastelin, koji je delio milost i pravdu i od čijeje volje skoro zavisilo sve. Reforme su ukidale jedan deo tihpovlastica. Mesto janjičarske vojske, koja se bila potpunoizmetla, postojala je i milicija, koju su dizali begovi kaogradski ili krajiški gospodari i među kojom su oni stvarali svojeprivrženike. Za održavanje te milicije oni su dobijali i izvesna

novčana sredstva ili udarali posebne namete. Sad im se to pravooduzimalo i sužavalo, a s tim ujedno i njihov prestiž i njihovastvarna moć. Svi iz reda slagali su se u tom, da carigradskereforme ne donose dobro, ali su se razilazili u pitanjima taktikei u odnosu prema sultanu i priznavanju njegovih zapovesti. Ništanije pogrešnije nego verovati da je u takvom njihovom stavu bilonekih nacionalnih motiva ili momenata. Nezadovoljstvo bosanskihmuslimana bilo je u stvari nezadovoljstvo vodećeg begovskogelementa, koji je želio i tražio održavanje starog poretka i nekuvrstu begovske samouprave. S izvesne strane se isticalo, da jenesumnjiva nacionalna crta ta protivnost između Turkuša i našihljudi, pa da stvar treba ceniti s toga gledišta. Međutim, taprotivnost bila je manje nacionalna nego socialna, i to kroz celovreme borbe. Odvojeni velikim masama slovenskog, njima srodnog,srpskog i bugarskog elementa od većih čisto turskih središta;sami, po svom poreklu, nesumnjivi Sloveni; živeći, izmešani, usrpskohrvatskoj sredini, bosanski muslimani su, istina, održalisvoj maternji jezik i svest o srodnosti sa svojim inovernimsusedima, ali po svojim osećanjima oni su bili bliži Turcima.Spajala ih je ista vera i interesi povlašćenog dela naroda, kojištiti turska država. I kad su se bunili oni se nisu bunili nikadda izađu iz te zajednice, nego samo da u njoj izvojuju onakavporedak kakav oni smatraju kao najbolji.

Vlada Abdurahman-paše u Bosni bila je veoma stroga. U prvojpolovini 1827. god. paša je pobio ili proterao iz zemlje velikbroj uglednih i aktivnih nezadovoljnika. Udario je i velikeglobe, kojima je upropastio mnoge ljude. Za vreme rusko-turskograta pobunili su se ipak protiv njega Visočani i Sarajlije inaterali su ga da napusti sarajevski grad. U ratnoj nevoljisultan je morao popuštati i smeniti vezira. Tek 1831. god. rešilase Porta ponovo, da nastavi s reformama. U proleće te godine počeuvođenje redovne vojske ili nizama. To dade povoda velikomustanku, prvom koji je dobio jasan karakter pravog revolta.

Na čelo ustanka stavio se mladi i ambiciozni Husein begGradaščević, kapetan grada Gradačca, prozvan "Zmaj od Bosne".Pobunjeni begovi i građani Sarajeva stupiše u veze sa skadarskimpašom Mustafom Bušatlijom, koji beše isto tako protivnik

reformama. U tom pokretu učestvovala je većina bosanskih begova,dok su hercegovački pretežno iz ličnih razloga, ostali vernisultanu. U martu 1831. pobunjenici su razbili vojsku bosanskogvezira Namik-paše blizu Travnika i pokorili ga. Odatle se vezir,pomoću prijatelja, spasao i pobegao u Stolac vođi hercegovačkihmuslimana, borbenom i odlučnom Ali-paši Rizvanbegoviću. Sultanuje dostavio zahteve bosanskih nezadovoljnika, koji su tražiliukidanje reforma, jednu vrstu autonomije Bosne (da sami birajumesto iz Carigrada postavljenog vezira svog šefa zemlje i da sePorta ne meša u njihovu upravu) i opozivanje ustupaka učinjenihknezu Milošu naročito s obzirom na to, da mu se ne ustupi šesttraženih nahija, odnosno nahije uz bosansku granicu. Velikivezir, da bi sprečio spajanje bosanske i arbanaške vojske, krenuoje odmah prema zapadu i napao je Albance. Protiv njih je imaouspeha, ali je zato pretrpeo poraz od Bosanaca, i to baš na samomKosovu, jula 1831. Husein beg nije razumeo da iskoristi odnesenupobedu. Pobeđenog vezira nije gonio, niti je uopšte pokušavao dprodire dublje u Tursku. Vratio se odmah u Bosnu, da uzme stvarnuvlast i da se proglasi za vezira. Pokušao je da pokorihercegovačke age i begove, koji nisu hteli da mu se pridruže, alinije imao sreće. Odvažni i junački Ali-aga Rizvanbegovićorganizovao je nesalomiv otpor u svom tvrdom stolačkom gradu.

Husein je brzo posle pobede naišao na nenadane teškoće. Bosnanskibegovat, dotle prilično složen, poče da se diže protiv njega. Izviše razloga. Bilo je, nema sumnje, zavisti i ljubomore zboguspeha. Bilo je i načelnog neslaganja. Nisu svi bili istihshvatanja u daljim odnosima prema Carigradu. Mnogi nisu hteli daprolivaju krv u borbi protiv sultana i da, na radost dušmana,slabe snagu carevine, koja je bila njihova. Najposle, Huseinlično nije bio nimalo čovek od takta. Suviše ličan, priličnotašt, u osnovi egocentričan, odbio je mnoge od sebe. Sav seokitio skupocenim oružjem i haljinama, voleo je sjaj i blesak.Vređao je bez potrebe. Kad mu je knez Miloš ponudio posredovanjekod sultana odbio ga je s puno omalovažavanja. Te nezgodne ličneosobine odbile su svet od njega i on je ubrzo ostao bez polovineranijih pristalica. Naravno, da je i veliki vezir, vrlo vešti inemalodušni Mehmed Rešid paša, razvio svoju aktivnost u Bosni, daspletkama i obećanjima razdvoji buntovnike. Videći kako se stanje

naglo izmenilo na njegovu štetu Husein, nagao, mlad i neiskusan,poče da goni i ubija protivnike, ali to nimalo nije doprinelojačanju njegova položaja.

U proleće 1832. god., osećajući da su događaji već sazreli, krenuPorta svoju vojsku na Bosnu, koju je vodio novoimenovani vezirbosanski Mahmud Hamdi paša. Otpor Bosanaca bio je mestimicečvrst, ali ipak ne sa starim oduševljenjem. Kod hana Buloga višeSarajeva bila je 18. maja odlučna borba. U njoj se naročitoistakao Huseinov drug Ali-paša Vidajić, pod kojim je u toku borbepoginulo osam konja. Sultanovoj vojsci, koja se bila počelakolebati, priskočili su u poslednji čas u pomoć Hercegovci saAli-agom Rizvanbegovićem i Smail-agom Čengićem. Husein saostacima razbijene vojske uzmače, a potom prebeže u Austriju.Kasnije je bio pomilovan od sultana, ali mu nije bilo dozvoljenoda se vrati u Bosnu. Umro je od tuberkuloze u Carigradu 1833.god.

Kao nagradu za svoje držanje u toj borbi i za učešće na stranisultanovoj protiv Mehmed Ali paše egipatskoga Ali-agaRizvanbegović dobi vezirski čin, a Hercegovina, kao posebnavezirska oblast, bi odvojena od Bosne, 1833. god. Zakarakteristiku stvarnih želja bosansko-hercegovačkog begovatadovoljno je zabeležiti reči novog vezira, kad je primio svojudužnost. "Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru. Netreba vam više nikom da idete u Stambol!" Begovi su hteli da usvojim krajevima, većim ili manjim, budu istinski gospodari kaosrednjevekovna vlastela; želeli su, da i u celoj Bosni njihovareč bude presudna. Ali njihove želje nisu išle mimo toga, anajmanje da se izdvoje iz turske zajednice. Izvesni oblasnigospodari, kao Pazvan-oglu, Ali-paša Janjinski ili Bušatlija,hteli su, istina, da postanu neka vrsta oblasnih dinasta, alinjihove težnje nosile su uvek lični karakter i nisu bile izrazvećine njihovih podanika. Islam i privilegisani položaj vladajućegrupe bili su i suviše jaka spona, koji su ih vezali zacarigradsku centralu. U Bosni sa Carigradom su bili naročitonezadovoljni baš najviše s toga, što je činio ustupke hrišćanimai što se javila bojazan, da ti ustupci idu na štetu državnezajednice i interesa verskih. Na buntovna raspoloženja muslimana

delovali su konzervativni odavno ustaljeni pogledi na reforme ucarstvu i na duh koji ih je poticao i opasni pokreti međuhrišćanima u Srbiji i Grčkoj koji su bili shvaćeni kao odjekslabosti državne centrale i njenog popuštanja. Ljudi su bilitvrdo uvereni, da Srbija ne bi bila izgubljena, da iz nje nisubili prognati janjičari.

S toga sultanova pobeda nije značila i stvarnu pobedu novog duha.Većina ljudi u Bosni i Hercegovini gledala je kao Ali pašaRizvanbegović, da ta pobeda donese neku vrstu kompromisa. Reformese ne bi provele u celini; u zemlji bi se poštovao stari poredaki njegovi pretstavnici bili bi domaći ljudi; ali bi se premasultanu očuvala puna odanost, jer čuvati Tursku znači čuvatisebe. Ali takav se stav nije mogao održati. Njega nije htela niPorta ni sultan. Jedno s toga, što su bili uvereni da su reformejedino sredstvo za regeneraciju Turske, a drugo što su hteli dadržavna politika bude vođena samo u jednom duhu. Mehmed Alijaegipatski, koji je vodio politiku na svoju ruku i koji je, poduticajem izvesnih stranih sila, doista težio za samostalnošću,bio im je svima živa opomena. Turska je osećala da zbog čestihunutrašnjih i revolucionarnih kriza gubi snagu i ugled. Da bidobila slobodnije ruke ona se u spoljašnjoj politici znatnopribližila Rusiji, a u unutrašnjoj je htela jake mere.

Za Tursku je 1839. god. postala veoma kritična. Mehmed Alija jetukao carske vojske, sultanova flota predala se odmetniku, a ovajzapretio je samom Stambolu. Sultan Mahmud je umro u leto tegodine, a vladu je prihvatio njegov maloletni sin, Abdul Medžid.Tursku je spaslo od težih potresa u taj mah samo posredovanjevelikih sila. Iz obzira prema njima, i verujući da je to jedinispas, reformna stranka u Turskoj nastavljala je svoj rad. U jesen1839. objavljen je takozvani hatišerif iz Đilhane sa mnogimnaprednim odredbama u cilju zaštite ljudskih prava i poboljšanjaporeskog sistema. Hrišćanima je zajemčena zakonska ravnopravnost.U vezi s tim hatišerifom uvedene su "tenzimati hairije", t.j."srećne uredbe", koje su imale da oživotvore novi liberalni duh.U Bosni te nove reforme dočekane su s puno nepoverenja. Nalazilose, da bi možda bilo za Tursku bolje da se izmiri sa MehmedAlijom, nego da se predaje u sumnjivi zagrljaj hrišćanskih

velikih sila. Na više strana izbiše bune, koje uzeše ozbiljnerazmere.

U Bosni su muslimani bili na naročitom oprezu. Među hrišćanima semutilo na više strana i oni su s toga nalazili, da nije vremeslabosti i popuštanju, nego da treba imati čvrstu ruku. U odnosuprema hrišćanskim kmetovima pojedini begovi nisu imali mnogoobzira, nego su primenjivali krut metod sile. Posle ugušeneGradaščevićeve bune uvedena je za kmetovska davanja trećina, štoje uz ostale poreze, kupljene s mnogo brutalnosti, teško palo nai inače prilično golog i iscrpelog zemljoradnika. Izgleda, da suse i begovat i harački činovnici žurili, da čas pre nadoknadeštete i gubitke povodom bune. Pritisak je bio toliki, da su čak isusedne austriske vlasti upućivale opomene bosanskom veziru.Videći to nezadovoljstvo pop Pavle Tvrtković, poznat posle radiafere sa izdavanjem prve knjige starih srpskih povelja, čoveksumnjivih moralnih kvalifikacija, radio je iz Šapca na tom, da seu severoistočnoj Bosni podigne buna, koja bi možda mogla donetiizvesne koristi Srbiji. Knez Miloš je presekao taj rad u svojojzemlji, da se ne zameri Turcima, ali je ustanak ipak izbio. Digaoga je pop Jovica Ilić u nahijama derventskoj i gradačačkoj, umartu 1834. Ustanak je bio rđavo organizovan i brzo je ugušen,ali je ostavio duboka traga. Dve godine potom izvršili suAustrijanci jedan upad kod Izačića radi izvesnih lokalnih sukoba,što je dalo nove hrane sumnjama protiv hrišćana. Po tvrdomuverenju dobrog dela bosanskih begova otpor protiv reforama bioje borba za održavanje muslimanskih pozicija na ugroženojgranici. I oni su s toga celo vreme pravili sve moguće teškoćevezirima, koji su hteli da izvršuju carske naredbe, podnoseći pritom ne male žrtve.

Od 1839. god. Bosna je kipela. Energični Mehmed Vedžihi pašaugušio je pre toga i tada nekoliko lokalnih pokreta, od kojih jenajveći bio u bogatom i uvek svojevoljnom Sarajevu. Njegovnaslednik, Husrev Mehmed paša, bio je smenjen 1844. god., poštoje pretrpeo poraz od Krajišnika. Karakteristična je činjenica zastanje duhova, da hatišerif đilhanski nije u Bosni uopšte nikadbio objavljen. Austriski konzul Atancković izveštavao je svojuvladu, da je stanje u zemlji neodrživo. Porta, odnosno njeni

veziri, nisu smeli da stvari izvedu do kraja, a polovne mere nisumogle da zadovolje nikog. Stare pristalice sultanove, kao Ali-paša i Smajil-aga Čengić pomagale su opoziciju. Sam Ali-paša nijehteo da kvari mnogo stari rad i sve se više pokazivao kao čovekkoji ne odobrava carigradske mere. Kad je 1848. god. došlo donemira u susednoj Austriji, odnosno do mađarske bune i pokretaSrba i Hrvata, bosanski vezir Tahir-paša počeo je s intenzivnijimradom na prikupljanju bosanske omladine za nizam. To dade povodajakom novom ustanku. Tahir-paša nije ustao da silom slomijeustanike, nego se morao s njima pogađati, što očevidno nije išlou prilog jačanju autoriteta carske vlasti.

Posle sloma mađarske revolucije i pošto je reakcija zavladala naceloj liniji rešila se Porta, da i ona u Bosni silom uvede red.Uputila je tamo veoma sposobnog i odlučnog Omer-pašu Latasa,jednog poturčenog Srbina iz Like, koji je bio počeo svoju karieruu austriskoj službi. Sa nekih 8.000 vojnika prvenstvenoAnadolaca, i 34 topa došao je on u leto 1850. u Sarajevo i odmahpritegao uzde. On je premestio i vezirsko sedište iz Travnika utaj grad. Bez mnogo oklevanja Omer-paša se uputio u Krajinu.Otpor uplašenih bosanskih begova tu i u dolini Bosne bio jenejednak, ali uporan. Odličan vojnik, Omer im nije dao da sepriberu i povežu. On je slomio i hercegovačkog vezira Ali-pašu.Pašini ljudi pokušali su na Lipetama kod Konjica da zaustavesultanovu vojsku, ali su bili razbijeni. Kad je Omer stigao uMostar svrgao je starog vezira i osramoćena dao provesti krozgrad na magarcu, s magarećim repom u ruci. Poveo ga je posle sasobom i u Krajinu. Pred Banjom Lukom "omakla" se jednom stražarupuška, od koje je smrtno pogođen pao poslednji feudalni gospodarHercegovine, 1854. god. Omer-paša bio je strog i nepopustljiv.Mnogo begova izginulo je u borbama, a preko 400 poslao je uteškom sindžiru u Carigrad. Austriski konzul javljao je višeputa, da su pobede sultanove vojske delovale na muslimanskostanovništvo veoma bolno. Ono je u duši bilo uz svoje vođe iosećalo je, da s njihovim porazom pada stari poredak, koji im je,i pored svih nedostataka, bio drag, jer je bio njihov. U Omer-paši gledali su starog kaurina, koji proliva krv pravovernih bezmilosrđa. I mrzeli su ga beskrajno. Ovim borbama beskompromisnipaša skršio je moć i uticaj bosanskog begovata i podvrgao ga

carskoj volji. Slomivši ga on je, u stvari, završio tim aktomSrednji Vek u Bosni, pošto je u velikoj meri dokrajčio feudalnetradicije i teško pogodio njegove pretstavnike.

Krize u Srbiji

Knez Miloš je 1833. god. postigao svoj poslednji veći uspeh uSrbiji. Po hatišerifu od 1830. god. Turci su bili dužni da vrateSrbiji šest, napred pomenutih, nahija. Ali to oni nisu hteli daučine. Jedno, što nisu hteli da jačaju dojučerašnje odmetnike, adrugo što je to izazivalo proteste i nezadovoljstvo u njihovimredovima. Porta, koja je znala koliko su njene reformenepopularne, nije želela da ustupcima teritorialnim, koje je iinače obećala preko srca, otežava svoj položaj. I s toga je nasve načine odugovlačila izvršenje obaveza. Knez Miloš je sa svojestrane stalno požurivao rešenje. Za vreme odmetništva Mustafe-paše skadarskog i bosanskih begova on je nudio usluge i jednoj idrugoj strani, da bi tako sam lakše došao do cilja. Mustafa-pašije bilo mnogo stalo do toga, da ima Miloša kao pomagača, verujućida će mu to pomoći i da će Porta, bojeći se zapleta, prepopustiti. Kad je Porta, zahvaljujući veštini i energiji velikogvezira Rešid-paše, ostala pobednik prema buntovnicima, knez Milošse rešio da sam preduzme nešto, jer nije bilo nade da će mu seuskoro dati prilika koju bi bolje iskoristio nego ova koja jeizmakla. U pograničnim oblastima nije bilo teško izazvatipokrete. U Jadru i Rađevini, kao i u Starom Vlahu, nastale suteške prilike posle ugušenja bosanskog ustanka i posle režima,koji su uveli pobedioci. U drugim oblastima nije bilo potrebnodugo čekati, da se jave nasilja bilo pojedinaca, bilo čitavihgrupa. Tako su, na pr., tri brata Frenčevića iz Kruševca, unovembru 1832., bili ugrabili dve pravoslavne devojke iz Mozgova,da ih silom poturče. To izazva prirodno uzbuđenje u okolini.Narod u Župi prihvati za oružje. Knez Miloš prihvati oberučke tupriliku. On je raspirivao ustanak i na drugim stranama, uSvrljigu, Crnoj Reci i na istoku, a u isti mah izveo je i vojskuna granicu. Na Porti se zabrinuše. Ruska diplomatija, koja jehtela da poštedi Turke, morala je popustiti i savetovati, da sezadovolji knez Miloš, kako se ne bi stvorili novi zapleti. Posledugih pregovora došlo je u maju 1833. do sporazuma. Srbiji je

pripojeno šest traženih nahija i ona je tako znatno, skoro zacelu jednu trećinu svog dotadašnjeg poseda, bila povećana ipojačana.

Poznati veliki nemački istoričar Leopold Ranke, koji je prviizložio Evropi srpsku borbu za oslobođenje, smatrao je za dužnostpreporučiti knezu Milošu, da Srbiju, toliko simpatičnu u borbi zanarodnu slobodu, učini i nosiocem istinske građanske slobode,slobodarskom u svakom pravcu. To je s naglaskom podvlačio usvojoj mnogo čitanoj knjizi. Ali knez Miloš nije ispunio njegovaočekivanja. Miloš je bio čovek veoma bistar i vrlo vešt idovoljno mudar i zahvaljujući njegovoj izuzetnoj pribranosti ipotrebnoj odlučnosti u teškim momentima Srbija je postigla vidneuspehe. Miloš je bio svestan koliko su ti uspesi zavisili odnjegove ličnosti i osećao je svoju vrednost. Poučen iskustvom izPrvog Ustanka on nije hteo dozvoliti, da se drugi ljudi, s manjimzaslugama, penju do njegove visine i da mu kvare posao. Ličan i uosnovi autokratska priroda, kao svi jaki ljudi, on je biobezobziran u čuvanju svog mesta i ugleda. Tražiti od njega dabude neki liberalni vladalac zapadnog tipa značilo je tražitinešto nemoguće. U jednoj zemlji gde je do nedavno vladalaapsolutna turska vlast Miloš je imao pred sobom kao primere samovezire i paše i u četvrt samo suverene knezove Vlaške iMoldavske. I kad je primio vlast on je u stvari postao srpskivezir, sa istim manirima i bez malo sa istim shvatanjem vlasti. Usvojoj ruci je usredsredio manje-više sve: i spoljašnju politiku,i upravu, i sudstvo, i trgovinu. Srbiju je smatrao prosto kaosvoj pašaluk. Imao je i velikih ličnih mana. Bio je gramžljiv nanovac, iako ga nije žalio i davati kad je trebalo; voleo je da seigra s ljudima i da ih ujeda do srca; u pitanju morala bio jestrog prema drugima, a sebi je dozvoljavao sve. Nije onda nimaločudo, što je stekao velik broj neprijatelja i što je odbio mnogeranije pristalice i saradnike. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti",pisao mu je Vuk Karadžić 1832. god., "niko tamo nije zadovoljan,ama baš niko, osim vaša dva sina."

Pobuna protiv kneza bilo je od početka njegove vlade. Videli smokako su prošli Cukić, Moler, Sima Marković i dr. God. 1821., kadse javio ustanak u Vlaškoj, digoše se u požarevačkoj nahiji

Stevan Dobrnjac, brat poznatog vojvode Petra, i Marko Abdulić,knezovi požarevačke i moravske knežine. Miloš ih je optuživao,izgleda ne bez osnove, da su se digli u sporazumu s Turcima, daoslabe srpsku centralnu vlast. Buna je bila brzo ugušena i ostalaje bez većih posledica. Početkom 1825. god. izbila je druga iopasnija pobuna, koja je bila zahvatila više nahija. Glavni, vrlopopularan, buntovnik bio je bivši pop, Miloje Popović zvani Đak.Ljudi su se bunili protiv "kneževskog zuluma", a u pokretu jebilo i jasnih simpatija za Karađorđa. To se, u ostalom, vidi i potom, što je ustanički zbor držan u Topoli. U borbi kod tog mesta,22. januara, pobunjenike je potpuno razbio vođa Miloševe vojske,Toma Vučić Perišić, gružanski knez, raniji momak Milošev i jedanod najhrabrijih ljudi svoga vremena. Iduće godine pokušao je ublizini Beograda Đorđe, sinovac slavnog junaka Vase Čarapića, alije i s njim bilo brzo svršeno. Bilo je i drugih manje značajnihpokušaja. Sve je, u glavnom, prolazilo dobro, jer uticajnijiljudi u narodu nisu želeli da se izazivaju smutnje u zemlji doknije prečišćeno pitanje o njenom položaju.

Ali, kad je Srbija dobila samoupravu i kad je pitanje o šestnahija bilo privedeno kraju, nezadovoljstvo se pokazalo u punojmeri. Poniženi činovnici, koji su bivali i batinani,obespravljeni trgovci, nipodaštavane starešine sve je roptaloprotiv njega. Bilo je nezadovoljstva i u samoj kneževoj porodicii kod seljaka, iako mu je knez Miloš učinio krupnu uslugu, štonije dozvolio stvaranje spahiluka i što je zemlju spasao zazemljoradnika. Svet nije mogao više da podnosi ne samo ćefoveMiloševe, nego i zloupotrebe njegovih sluga, koji su vršljali unjegovo ime. Teško se osećalo što nema suda. Pokušaj s uvođenjemNapoleonova zakonika, na kom je radio i Vuk Karadžić, ostao jesamo pokušaj. Po hatišerifu Miloš je bio dužan da radi saskupštinom sastavljenom od narodnih starešina, ali on o tom nijevodio mnogo računa. Šta je onda preostajalo drugo nego gaurazumiti jasnim izrazom narodnog nezadovoljstva?

U januaru 1835. nekoliko uglednih ljudi na čelu sa starimKarađorđevim barjaktarom Miletom Radojkovićem diglo se u bunuprotiv kneza i pošlo na Kragujevac. Toma Vučić pristao je da ihpusti u grad pod uslovom da ne ulaze u knežev konak. Buna nije

dobila krvav karakter zahvaljujući tom sporazumu, nego je ispalaviše kao ozbiljna demonstracija. Na kneza je delovala neobičnojako. Bio se uplašio i jedno vreme pomišljao čak i na begstvo.Obećao je odmah za Sretenje saziv narodne skupštine, koja ćeurediti pitanje ustava. Na tu vest pobunjenici su se smirili, dabi sačekali nove izglede.

Knez je doista o sretenjskoj skupštini dao Srbiji ustav, koji jeizradio njegov sekretar Dimitrije Davidović, raniji urednikbečkih Srpskih novina. Ustav je bio slobodouman, mimo svakogočekivanja. U njemu se više video Davidović, koji je u jošpolutursku Srbiju, bez mnogo razmišljanja unosio zapadnjačkoustrojstvo i navike, nego što bi se osećalo iskustvo i opreznostMiloševa. Ovaj je bio zbunjen i pustio je da se donesu i objavenove uredbe, svakako u nadi da će on već naći načina da ihizigra. Međutim, to davanje ustava, i to vrlo liberalnog, izazvaproteste i u Rusiji i u Turskoj. Kako je Srbija, kao vazalnazemlja, mogla da ga objavi bez znanja Porte? I kako to da onauvodi ustav, kada ga nemaju ni Rusija ni Turska? Na taj ustavnidar gledalo se i u Meternihovoj Austriji s izvesnim nepoverenjemi potsmehom. Pitalo se, šta će Srbiji ministarstva, i među njimaministarstvo inostranih dela. I zašto Srbi uvode trobojnuzastavu? Ustav, donesen posle jedne bune, smatrao se kao deloiznuđeno od revolucionarnih elemenata, kojima su pred očimalebdeli primeri Francuske i Švajcarske. Po zahtevu Rusije iTurske Miloš je povukao objavljeni ustav, ne bez izvesnog ličnogzadovoljstva. Pred narodom on je pokazao dobru volju, da muispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji sila od kojih jezavisio. U stvari, on je s takvim ishodom stvari bio lično veomazadovoljan.

Ali Rusija, traženjem da se ustav povuče, nije mislila da pomažeMiloševu samovolju. Načelno ona nije mogla biti protiv stanja,kakvo je vladalo i kod nje same. Ruska vlada je nastojala daograniči Miloševu samovolju zato, što u nj nije imala punogpoverenja. Miloš je često pravio poteze koji nisu odgovaralitežnjama i savetima ruskog pretstavništva u Carigradu i vlade uPetrogradu. Miloš je osećao to i s toga se trudio, da se na neki

način osigura i na drugim stranama. U toliko više, što su njegoviprotivnici živo radili protiv njega u Rusiji, Turskoj i Austriji.

Rusija je tražila, da se u Srbiji uvede jedan savet, saograničenim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrđenadoživotno, da ne bi zavisila od kneza Miloša. Taj bi savet imao uzemlji zakonodavnu i upravnu vlast, koju bi vršio u sporazumu sknezom. Miloš se tome opirao kolikogod je mogao, jer je znao daće taj Savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će mupraviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on jejedno vreme bio našao oslonca kod prvog engleskog konzulapostavljenog u Beogradu početkom 1837. god., Džordža Hodžesa.Engleska je tih godina radila s puno energije na suzbijanjuruskog uticaja u Turskoj Carevini i na Balkanu, pa je Hodžes stom misijom delovao i u Srbiji. Tako je došlo do neobičnogsticaja, da je apsolutistička Rusija, sa sistemom"samoderžavija", postala protivnik ličnog režima u Srbiji, aparlamentarna Engleska njegov pomagač. Ali taj oslonac Milošuipak nije pomogao. Ruski uticaj na Porti bio je jači ineposredniji. Uz to su i vođe ustavobraniteljske opozicije uSrbiji bile veoma aktivne. Sve što je u zemlji bilo bolje iuglednije nalazilo se na njihovoj strani. Opasni Toma Vučić,raniji glavni oslonac Milošev, stavio se otvoreno na njihovočelo. To je bio čovek smeo, bezobziran, gotov na sve. U narodu jeimao velik glas nešto zbog te hrabrosti, nešto zbog brutalnosti,a nešto i zbog toga, što je bio izrastao iz najobičnijih redovado vrhova uprave samo svojom sopstvenom vrednošću. To je biojedini čovek koji je mogao konkurisati s uspehom Milošu uneposrednom ophođenju s narodom. Uza nj je kao drugi vođa bioAvram Petronijević, glavni diplomatski pretstavnik Milošev, čovekširih pogleda, koji je video sveta i koji je imao izvesne ličnekulture. Ujedinjeni Vučić i Petronijević, snaga i veština,pretstavljali su vrednost, kojoj Miloš lično, pored svega svogretkog talenta, nije mogao odoleti. Njima se pridružio i Miloševbrat Jevrem, koji je sa svoje strane uticao na prijatelja svojekuće, austriskog konzula i pesnika himne "Lijepa naša domovina",Antona Mihanovića, da se i on opredeli protiv kneza.

Pod pritiskom opozicije i Rusije knez je morao pristati, da sespremi novi ustav za zemlju. Izrađeno je bilo više projekata saraznih gledišta, ali nijedan nije bio konačno usvojen. Videći dase u Beogradu, zbog raznih uticaja, pitanje neće moći lakookončati, Miloš je, na kraju, po savetu Engleske, pristao, da sepregovori vode u Carigradu. U komisiju, koju je uputio u turskuprestonicu, on je uveo i Avrama Petronijevića, ne znajući ukolikoj mu je meri on protivnik. Posle dugih pregovaranja dovršenje 10. decembra 1838. novi ustav za Srbiju, koji su u glavnomizradili turski i ruski pretstavnici. On je s toga nepravednonazvan "turskim ustavom". S načelnog gledišta Srbija je ovomprilikom ostala u izvesnom nazatku. Bojeći se Miloša opozicija jeu rešavanje ustavnog pitanja, koje je bilo unutrašnja stvarSrbije, uvela posredovanje stranih sila i tim štetila srpskojdržavnoj samoupravi. I knez je pogrešio što je bio pristao da seo tom rešava u Carigradu, mesto u samoj Srbiji.

Glavna uredba novog ustava, uperena očigledno protiv knezaMiloša, bilo je stvaranje Saveta ("Sovjeta") od 17 doživotnihčlanova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, uslučaju dokazane krivice. Tim je bilo pruženo Porti moćnosredstvo da utiče na prilike u Srbiji. Uzajamna borba dovela jedotle, da su nekadašnji borci za oslobođenje tražili turskupodršku i saradnju protiv svog kneza. U Savet su ušla većinomlica, koja se zbog svog ugleda nisu mogla obići, a koja su bilanajvećim delom lični protivnici kneževi.

Odnosi između kneza i Saveta bili su rđavi od prvog dana.Pobeđen, a razdražen njihovim postupcima i ponašanjem, Miloš jeveć posle dva meseca iza proglašenja ustava u Srbiji (13.februara 1939.) napustio demonstrativno zemlju i prešao u Zemun.Vratio se tek na molbu ruskog i engleskog konzula, koji nisumislili da stvari treba da idu tako daleko. Posle toga je pokušaoda silom izmeni novo stanje. Izazvao je pobunu u narodu, kojoj jekao vođu uputio svog rođenog brata Jovana. Ali je ta buna brzopresečena energičnim posredovanjem Vučićevim. Videći da iza svegaovog što se desilo nema više ni potrebnog autoriteta ni odziva unarodu Miloš se rešio, da se odreče kneževskog dostojanstva.Učinio je to 1. juna 1839., a dva dana potom napustio je Srbiju.

Miloša je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, zakoga jedan izveštaj kaže da je"malo utekao od idiota". Mestonjega je stvarnu vlast imalo namesništvo, koje su sačinjavaliJevrem Obrenović, Vučić i Petronijević. Knez Milan je umro poslenepune četiri nedelje dana (27. juna). Mlađi Milošev sin Mihailo(rođen 4. septembra 1824.), kome je tad bilo tek šesnaest godina,nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da gauputi u Srbiju, ali je popustio. Mladi knez došao je u Beogradtek početkom 1840. god., pošto ga je Porta potvrdila.

Njegov položaj nije bio lak. Mržnja na njegova oca prenela sedobrim delom na celu porodicu, čiji neki članovi posle Miloševaodlaska nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem, nego sustalno buškali u narodu. Javila se i jaka stranka pristalicaAleksandra, sina Karađorđeva, čiji je glas u narodu sve višedobijao. I sam knez Mihailo, rano zreo, imao je svojih ćudi izamerao se ljudima. Prvi sukob nastao je povodom toga, što jePorta postavila mladom knezu kao savetnike Vučića iPetronijevića. Pristalice Obrenovića, u dogovoru s članovima tekuće, digoše bunu, da tobože spasavaju kneza iz njihovih kandži,i nagnaše obojicu da napuste svoja mesta, a posle i Srbiju. Uznjih su se morale sklanjati i neke druge vođe ustavobranitelja.Posle su nastale borbe i između samih Orenovićevaca. KneginjaLjubica radila je živo na tom, da se Miloš ponovo dovede u Srbijui bunila je čak i narod s tim ciljem, dok je Jevrem, vođa drugegrupe, ostao dosledno protiv Miloša. Zemlja se, usled svih tihraspri i agitacija, silno uzmutila. Posredovanjem ruske vladepokušalo se doći do nekog smirenja, ali je ono bilo samoprividno. Kad su se Vučić i Petronijević, početkom proleća 1842.god., vratili u Srbiju došlo je naskoro do novog prevrata.

Pomagani od turskih vlasti i beogradskog vezira Vučić iPetronijević, koji su se silama pretstavljali kao protivniciruskog uticaja u Srbiji i tim stekli njihove simpatije pa iobećanje pomoći, digli su bunu protiv kneza Mihaila već u leto1842. u njihovom pokretu išle su im na ruku i susedne austriskevlasti. Vučić je, zavaravaši trag, izbio 21. avgusta nenadno uKragujevac, dočepao se topova i municije, i odmah dao znak zaustanak. Pre toga je uhvatio veze sa mnogo uglednih ljudi iz

naroda i pridobio ih za stvar. Kneževa vojska, koja je s njimzajedno došla na Kragujevac, bi rasturena brzo i lako, poslenekoliko ispaljenih topovskih metaka. Mnogi njegovi ljudi ioficiri prebegoše buntovnicima. Sam Vučićev glas uneo je zabunu istrah. Knez je morao naglo da se povlači i ne smejući da sačekaVučićev napad na Beograd prebacio se noću između 26. avgusta uZemun. Tim begstvom krunisan je njegov potpuni poraz. Njegovepristalice, koliko ih je još ostalo, klonuše, a njegov autoritetpade beznadežno. Vojska koju su vodili u pomoć knezu StevčaMihailović i Jovan Mićić iz jugozapadne Srbije raziđe se predopštom malodušnošću.

Ustavobranitelji su brzo sazvali narodnu skupštinu da izaberunovog kneza. Žurili su da sile i ostali svet stave pred svršeničin, a nisu ni u zemlji hteli duži period bezvlašća. Na skupštinije 2. septembra bio izabran za novog kneza Karađorđev sinAleksandar, koji je tad imao 36 godina i bio zreo čovek. Porta jeodmah potvrdila nov izbor. Ali ne i Rusija. Protivnici Mihailovi,koji su se ranije oslanjali na Rusiju i njenom pomoću došli navlast, ušli su sad u veze sa protivnicima Petrograda i agitovalisu na strani tim, da je mladi knez sav u ruskim vodama. UPetrogradu su nalazili, da je izbor novog kneza sumnjiv, pošto jeizvršen pod pritiskom ustavobraniteljske revolucije i tražili sunovo glasanje. Naročito su u ruskim službenim krugovima krivogledali na veze ustavobranitelja sa izvesnim čalanovima poljskeemigracije, koja je otvoreno radila protiv Rusije i koja segrupisala oko aktivnog kneza Adama Čartoriskog. Režim Nikole Inačelno je bio protiv svake revolucionarne izmene poretka, anaročito u pitanjima gde je imala da se čuje s pravom ruska reč.Porta je morala priznati rusko gledište i odrediti novi izbor. Zanovi izbor Rusija je čak uputila u Srbiju jednog svogpretstavnika, barona Livena, a Vučić i Petronijević morali su seprivremeno povući sa svojih položaja, da ne bi tobože uticali naizbor kao vlast. Na novoj skupštini, 15. juna 1843., ponovno jeizabran knez Aleksandar. Da bi suzbila antiruske elemente i da biSrbiji obezbedila period mira, ruska je vlada posle toga tražilai izradila, da se uklone iz zemlje Vučić i Petronijević. Kad suse uklonili Obrenovići da idu i ova dvojica, da bi zemljapočinula i da bi se stišale raspaljene strasti.

Srpsko javno mišljenje bilo je u velikoj većini zaustavobranitelje. Karađorđev prestiž postao je tada veći negoMilošev. Ponajviše s toga što je bio u prošlosti, koju mnoga novalica nisu neposredno zapamtila i što je bio više u našoj epskojtradiciji nego Miloševa praktična i račundžiska politika. Jedandeo ustavobranitelja pokazivao je istinske želje da se Srbijapravno sredi i kulturno unapredi. Potrebi osećanja zakonitosti uzemlji, gde su do juče vladali Turci sa svojim poznatimshvatanjima u pitanjima štovanja zakona, i gde je knez Milošmožda najviše grešio stavljajući svoju volju iznad zakona, tražioje i naglašavao ceo svet u Srbiji. Ustavobranitelji su to dali.Već 1844. god. donesen je građanski zakonik, na kom se počelo raditijoš za Miloševa vremena. Najveće zasluge oko donošenja tog zakonastekao je tada čuveni pravnik Jovan Hadžić, inače u književnostipoznat kao Miloš Svetić. Iza tog zakona došao je 1853.god. zakonik o građansko-sudskom postupku. S tim u vezi izvršena jeorganizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna država.

Ustavobranitelji su isto tako radili mnogo i na dizanju narodneprosvete. U tom se pravcu bilo krenulo napred i poslednjih godinavlade kneza Miloša, iako on lično nije pokazivao mnogo revnosti.Sam nepismen imao je dosta nepoverenja prema ljudima od knjige,među kojima, na žalost, nije nailazio mnogo na čvrste karaktere.Prvo kulturno središte stvorilo se za njegove vlade u Kragujevcu.Tu se nalazila relativno dobra škola sa dva-tri učitelja. God.1833. prva štamparija Srbije prenesena je u Kragujevac i tu supočele izlaziti i prve novine te zemlje, Novine srbske, poduredništvom u tom poslu već donekle iskusnog DimitrijaDavidovića. Dve godine potom proradilo je i prvo naše pozorištepod upravom književnika Joakima Vujića. U Kragujevac je prešlaiste godine kad i štamparija i prva gimnazija. "U početku jedinastručna škola u zemlji, ona je vršila ulogu univerziteta i prvageneracija njenih svršenih đaka otišla je u državnu službu, i tosu bili prvi naši činovnici školovani u Srbiji... S jeseni 1838.knez Miloš je nju "imao milost na stepen Liceuma vozvisiti", aLicej je neprekidnim razvitkom svojim postao, preko Velike škole,1905. Univerzitet." Za prosvetu se još više trudio knežev brat,Jevrem Obrenović, koji je živeo i upravljao u Šapcu i napravio odtog zaostalog turskog grada bogate Mačve jedno od najnaprednijih

mesta Srbije XIX veka. Tu je 1836. god. počela rad druga srednjaškola zemlje. Ali najveći zamah dobija rad na narodnomprosvećivanju za vlade ustavobranitelja, kojima Beograd postajeglavno središte i trajna prestonica zemlje. Za njihova vremenaotvoreno je preko 200 novih škola; 1855. god. zaveden je prirezza pojačanje školskog fonda, a 1857. god. izdat je zakon oosnovnim školama. Zakon o gimnazijama objavljen je već 1844. god.Njim je organizovan Licej ili "veliko učilište", čiji je radpočeo već ranije. Na njemu se kao prvi osnovao pravni fakultet zaobrazovanje činovničkog aparata; god. 1853. došao jeprirodnjačko-tehnički; a treći, "obšti", bio je začetakfilozofskog. Zakonom od 1844. god. bile su obuhvaćene ibogoslovija i "posleno-trgovačko učilište". Taj zakon radio jekao načelnik Ministarstva Prosvete Jovan St. Popović, naš odličnidramski pisac i književnik. Sem tih škola otvorene su još 1850.god. vojna i 1853. god. zemljodelska.

Mislilo se i na nauku. Još u jesen 1841. god. osnovano je biloskromno društvo Srpske slovesnosti mesto Akademije, koju jepredlagao J. St. Popović, sa ciljem da radi na "obrazovanju iusavršenstvovanju" srpskog jezika. Događaji od 1842. god.prekinuli su društveni rad, koji je nastavljen 1844. god. Prvaknjiga tog učenog društva, Glasnik, kao njegov organ, izašla jetri godine docnije. Uz Ministarstvo Prosvete osnovan je 1844.god. Narodni Muzej, a 1849. god. Školska komisija kao prethodnicadanašnjeg Prosvetnog Saveta. Još 1842. god. pomišljalo se naotvaranje Narodne Biblioteke, koje je izvedeno tek 1853.

Knez Aleksandar znatno je unapredio i vojničke poslove. Već jeknez Miloš počeo sa uvođenjem vojničke obuke u modernijem smislui imao je čak i jedan kadar stalnih oficira. Ali je prava stajaćavojska uvedena tek u ovo vreme. "Garnizonsko vojništvo" imalo jedva bataljona sa četiri čete pešadije, jedan eskardon konjice ibateriju od šest topova, a ulazilo je u sastav MinistarstvaUnutrašnjih Dela. Iz razumljivih nacionalnih potreba uređena je1848. god. prva topolivnica, a godinu dana potom otvorena je iprva artiljeriska škola kod nas.

U spoljašnjoj politici ustavobranitelji su se udaljavali odRusije. Nalazili su, da se ona suviše meša u unutrašnje poslove i

da s toga treba njen uticaj suzbijati. Taj stav nije došaospontano. Dok je Rusija držala njihovu stranu protiv kneza Milošaoni su sami tražili to mešanje. Reakcija je došla, kad je Rusijastavljala primedbe na izvesne njihove postupke i kad su se moglinadati da će neke druge sile biti bolje raspoložene prema njima.Veze, koje su ustavobraniteljske vođe počele u Carigradu sapretstavnicima poljske emigracije, podržavane od Francuske,nastavljale su se i produbljivale i u Srbiji. LenoarZvijerkovski, agent kneza Čartoriskog, došao je u Beograd inastanio se u kući Avrama Petronijevića. Za vreme agitacije zaizbor kneza Aleksandra Poljaci su se zalagali svom energijom.Preko njih ustavobranitelji su došli u vezu sa francuskom vladom,koja je tada, sa Engleskom, bila otvoren protivnik ruskepolitike.

Knez Adam Čartoriski, nekadašnji ruski ministar Inostranih Delaza prvih godina Karađorđeva ustanka, imao je prilike da izbližepozna stanje na Balkanskom Poluostrvu i da oceni značaj koji biSrbi mogli imati na njemu. On je namenjivao Srbiji vodeću ulogumeđu Južnim Slovenima i verovao je da ona treba i može da okupisve njih u jednu državu. Iako je posle, kao poljski rodoljub,postao protivnik Rusije on nije bio i protivnik Slovena. Želeo jesamo da postanu što nezavisniji od severne carevine. Njegoviljudi radili su živo u korist ustavobranitelja. Njegovomposredovanju ima se zahvaliti čak i to, što su se Vučić iPetronijević, posle godinu dana stranstvovanja, mogli vratiti uotadžbinu. U Beogradu je 1843. god., kao svog novog poverenika,mesto Leonara, poslao Čeha Franju Zaha, bivšeg učesnika upoljskom ustanku, čoveka vrlo aktivna i iskrenog prijatelja isvoje i posle srpske stvari. Taj čovek dao je ideju i čak izradioi prvi plan za jedan od naših najvažnijih nacionalnih programa uXIX veku.

Brzo po svom dolasku u Srbiju 1844. god. on je izradio memoar o"Slovenskoj politici Serbije". Glavna pitanja su bila: "Kako bise od turskog carstva slavenskog sazidati moglo" i "O sredstvimakojima bi se sjedinenje sviju Južni Slavena izdejstovati moglo".Izvesne svoje ideje i sugestije Zah je primio od Čartoriskog.Čartoriski je preporučivao da Srbi iskoriste tursku vrhovnu vlast

i da uvećaju svoju snagu, ali da izbegavaju ruski uticaj. Istotako treba zazirati i od Austrije. Francuska ima interesa da uSrbiji, mesto turske, dobije novog saveznika. I Engleska bi radovidela Srbiju sa izlazom na more. Srbi treba da stvore bliže vezesa ostalim Slovenima i sa Mađarima, koji žele da se oslobodeAustrije.

U Beogradu Zah je ušao u veze sa mladim Ilijom Garašaninom, čijegsu oca ubili ljudi kneza Mihaila prilikom poslednje pobune. To jebio čovek sa trideset godina (rođ. 1812.), koji je počeo karierukao trgovac, a koji je kasnije prešao u prvu stajaću vojsku ipostao njen oficir. Posle promene dinastije dobio je činVučićevog pomoćnika u Ministarstvu Unutrašnjih Dela, a kad jeVučić morao napustiti zemlju postavljen je za ministra togaresora. Bistar i uman čovek Garašanin je postao prvi državnikSrbije većega stila. U zajednici sa Zahaom, na osnovu njegovamemoara, on je 1844. god. sastavio svoje čuveno Načertanije ili"Program spoljne i nacionalne politike Srbije", ali ga je znatnoizmenio i podesio za srpske prilike. Kad se porede oba spisa,Zahov i Garašaninov, vidi se jasno koliko je ovaj drugi čovekimao neposrednijeg poznavanja prilika ne samo u Srbiji, nego i ucelom susedstvu, i koliko je bio politički realniji.

Načertanije, polazeći sa konstatacije da je počelo "dviženije" međuSlovenima, naglašava da Srbija ne sme ostati u dotadašnjim malimgranicama i da ima težiti "sebi priljubiti sve narode srpske kojiju okružavaju". Ni Rusija ni Austrija nemaju interesa da se mestoTurske stvori "drugo hristijansko carstvo", prva radi Carigrada,a druga zbog opasnosti da ne izgubi svoje južnoslovenskepodanike. "Sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jeste zaSrbiju politička nemogućnost, jer bi ona sama sebi uže na vratbacila". U težnji da stvore veliku državu na Balkanu Srbi ne iduni za kakvim revolucionarnim aktom, nego bi nastavili samo svojustaru istorisku misiju. Srbi su prvi borbom dobili svoju slobodumeđu Slovenima u Turskoj, pa je sasvim prirodno da oni i daljevode celu akciju. Bugari su izgubili veru u sebe i nadaju seoslobođenju samo od Rusije. Ali Srbija nema snage da izvede odmahu delo ceo program, a i inače treba da radi oprezno. Za razlikuod Zaha Garašanin je nalazio, da je ipak za Srbiju savez sa

Rusijom najprirodniji, ali pod uslovom da i sama Rusija uvidi,kako bi joj bio bolji savez s malom Srbijom "nego sa Austrijom,za koju ona Zapadne Slovene i čuva." Dužnost je Srbije, da i onapolitički deluje u Bugarskoj, kako se ova pod drugim uticajima nebi otuđila od nje. To bi mogla učiniti otvarajući škole uBugarskoj i školujući mlade Bugare, i obraćajući naročitu pažnjuda se nacionalizuje crkva u Bugarskoj, koja se u to vremenalazila u rukama Grka. Glavnu aktivnost imala je Srbija darazvije pored Crne Gore, koja se bila već skoro sasvim otrgla odTuraka, u Bosni, Hercegovini i severnoj Albaniji. SevernaAlbanija obuhvatala je u stvari Staru Srbiju. Sa tim krajevimatreba održavati sve češće veze i negovati ljubav i sporazumizmeđu pravoslavnih i katolika. Njihovo ujedinjenje u obliku"državnog sojuza" ima se izvršiti pod vođstvom Srbije i naslednedinastije Karađorđevića. Preko Bosne može se onda uticati i naDalmaciju i Hrvatsku. U tom programu prvi put je iznesena misao,da Srbija, u interesu svoje trgovačke emancipacije od Austrije,treba tražiti svoj izlaz na more. To bi bio Ulcinj, s putem prekoSkadra. Zahovu podužu glavu o odnosu Srbije prema HrvatskojGarašanin je izostavio nalazeći očevidno, da ona ne može ući uprvi plan rada. Nije se mnogo zadržavao ni na Srbima iz Srema,Bačke i Banata, iako je priznavao da tamo treba više raditi navezama. Činio je to s toga, što je bio svestan da Srbija sasvojom malom snagom ne može u isto vreme delovati i međupodanicima Turske i među podanicima Austrije. Sem toga, nijemoglo biti mudro izazivati podozrenje Austrije dok se ne postignuneki uspesi u Turskoj.

Garašanin je odmah i počeo rad u označenom pravcu, a posebno uBosni. Naročito je našao odziva među franjevcima, koji su tihvremena vodili vrlo oštar spor sa svojim biskupom fra R.Barišićem. Antiaustriski raspoloženi fra Ivan Jukić, jedan odnajaktivnijih članova toga reda, bio je vrlo blizak Beogradu, afra Martin Nedić je pevao pesme u slavu ustavobrnitelja. Njihoviljudi tražili su podrške u toj borbi kod srpskog kapućehaje uCarigradu i dobijali su je. Radilo se isto tako i u Staroj Srbijii severnoj Albaniji. Hrvati su 1844. god. pokrenuli u Beogradusvoj listBranislav, a njihov vođa Ljudevit Gaj imao je tesnogdodira sa vladom.

Režim ustavobranitelja imao je velikih protivnika. U spoljašnjojpolitici osećalo se, da nema punog naslona na Rusiju, a i kodAustrije se nailazilo na dosta teškoća. Knez Mihailo, kao i knezMiloš, nisu mirovali. Upozoravali su na pogreške nove uprave inarod u zemlji i susedstvu i kabinete velikih sila. Pripremali sui bune i prepade, ali bez mnogo uspeha. Od njih je najvišezapamćena Katanska buna iz 1844. god. Nju je izveo StevanJovanović Cukić, koji je 22. septembra sa dvadesetak drugova,preobučenih u katane, prešao Savu i upao u Šabac. Posle prvogiznenađenja, kad su se buntovnici dočepali glavnih državnihzgrada, vlasti su brzo organizovale protumere. Cukić je iz Šapca,s nešto novih drugova, pošao u Podrinje, zauzeo Loznicu, i krenuoprema Valjevu. Ali ga je nedaleko od Valjeva sačekala vojska kojuje vodio prota Matija Nenadović i razbila ga je potpuno. Posletoga je došao Vučić, koji je vrlo svirepim merama uspostavio redali uveo i pravu strahovladu partizanskog režima.

Srbi iz ostalih krajeva bili su na strani novog kneza Aleksandra.Prednjačio im je mladi vladika crnogorski, poznati pesnik PetarII. On je obožavao Karađorđa i njegov smeli podvig. Ispevao mu jetri pesme, od kojih je najznačajnija posveta njegovom glavnom inajboljem delu Gorskom Vijencu Prahu oca Srbije. Samom knezu Aleksandrupisao je 1843. god., da je njegov dolazak na presto "prazniknajdraži njihovim dušama, bez isključenija celome Srbstvu odmaloga do velikoga. A meni draže i milije od ijednog srbskogasina". On je prvi počeo upućivati crnogorsku omladinu da seškoluje u Srbiji. Učinio je sve što se onda moglo, da odnosiizmeđu dve srpske kneževine budu što prisniji. Iz Vojvodinepriličan broj srpskih boljih književnika prešao je u Srbiju iradio tamo, kao Jovan St. Popović, Jovan Hadžić, Đorđe Maletić,Jovan Stejić i dr.; Karađorđevac je bio i Sima MilutivnovićSarajlija. U to vreme Srbiji se obraćaju i prvi Srbi katolici izDubrovnika. Matija Ban stupa u srpsku službu, a Medo Pucić dajesvoje spev Kara-đurđevku sa jasnim raspoloženjima. Obrenovići sustvorili jednu malu grupu svojih pristalica u Beču zahvaljujući,u glavnom, davanju pomoći i stipendija. Vuka Karadžića označavalisu kao njihova čoveka, ali on je to bio samo po nevolji. Ostao jes knezom Milošem, iako ga nije voleo, zato što mu je taj davaonovčane potpore i što su ga prijatelji kneza Aleksandra bili

jedno vreme odbili. Sem njega, uz kneza Mihaila su bili, kaonjegovi pitomci ili kućni učitelji, Đura Daničić i BrankoRadičević.

Srpski pokret 1848. godine

Apsolutistički metod kneza Meterniha pretvorio je bio AustriskuCarevinu u pravu policisku državu. Ugušivan je sistematski svakislobodoumniji pokret, koji bi ma u čem podrivao osveštaniporedak. Meternih je bio konzervativac i po prirodi i pouverenju. Austriska Carevina, sastavljena iz raznih narodnosti,bila je ostatak starog političkog sticaja prilika i teško sesnalazila u novom vremenu. U XVI veku i dalje oko nje su sepribijali razni mali narodi i države, da bi u većoj zajednicimogli s više uspeha odolevati turskom naletu. Ali poslesuzbijanja Turaka te je potrebe nestalo. Mesto toga, s buđenjemnacionalne svesti, od početka XIX veka, sve su se više javljaletežnje, da se ta zajednica napusti i da se uđe u okvirenacionalnih država. Talijani su, dotle razbijeni, počeli pisati,i govoriti, i raditi o svom narodnom ujedinjenju; isti takav sepokret javlja i kod Nemaca. U oba naroda ostvarenje tih planovamoglo se postići samo na štetu poseda Austriske Carevine iprestiža Habzburške dinastije. Već tada, sredinom XIX veka,javljale su se u Beču zebnje, da bi i jedna slobodna srpskadržava na Balkanu mogla postati privlačna tačka za njenejugoslovenske podanike. A ceo pokret za jačanje međusobnihslovenskih veza, prozvan panslavizmom, posmatran je s punosumnjičenja kao čista politička akcija pod vođstvom Rusije i saciljem da u krajnjoj liniji njoj posluži. Nacionalna aktivnostMađara, veoma živa i impulzivna u prvoj polovini XIX veka, dobilaje postepeno karakter narodne borbe za punom nezavisnošću odBeča. Pucalo je na sve strane. Meternih je to osećao i s toga je,kao jedino sredstvo za održanje, stezao obruč. Nije radio ništaznačajno, da prethodnim merama kanališe izvesne struje i da zavremena državu osloni na onaj deo elemenata koji je, istina,tražio izmenu sistema, ali koji tada još nije izlazio iz okviradržavne zajednice.

Kad je u februaru 1848. izbila revolucija u Parizu, koja jesrušila monarhiju i dovela do proglasa republike u Francuskoj,

zaljuljala se iz temelja i trošna austriska zgrada. Planušeustanci na sve strane. Nemački rodoljubi sazvaše u Frankfurtusvenemački sabor, koji je imao jasno da izrazi želju za nemačkimujedinjenjem, ali ne pod vođstvom Austrije. Kao odgovor na todošao je posle sveslovenski sastanak u Pragu, na kom jeučestvovalo i nekoliko Srba. Iza tih i pored tih manifestacijapočeše i ulične borbe. Uzbuni se čak i lojalni carski Beč.Meternih morade biti žrtvovan. Ali to ipak ne smiri uzavreleduhove, naročito ne tamo gde je pokret dobio ne samo karakterborbe za ustavne slobode, nego i za nacionalno oslobođenje.

U Austriji postadoše najopasniji Mađari, koje je vodio vrlotemperamentni besednik Lajoš Košut. U svom nacionalizmu Mađarinisu imali nikad dovoljno mere. Na području krune Sv. Stevana onisu prema ostalim narodnostima bili i ostali stalno manjina.Državu su međutim vodili i pretstavljali samo oni. U strahu da tovođstvo ne izgube ili da ga ne bi morali deliti, oni su počelisvima sredstvima nastojati da Ugarskoj očuvaju mađarski karakter.U toj težnji morali su doći u sukob s ostalim narodnostima; a uprvom redu sa Srbima i Hrvatima. Srbi su imali svoje privilegijes jedniom vrstom verske autonomije, na koje su Mađari odavnokrivo gledali i za koje je postojala opasnost, da bi im ih moglijednog dana ukinuti. Hrvati su isto tako čuvali svoja istoriskaprava i naročito svoj jezik, čiju su upotrebu Mađari organizovalina sve uže krugove. Bečka vlada upotrebljavala je vrlo često Srbei Hrvate, čija je borbenost bila dobro poznata, kao svoje oruđeza obuzdavanje mađarskih prohteva. To je onda stvorilo izmeđunjih i Mađara još veći jaz, jer je, uz načelne protivnosti, došaojoš i momenat apsolutnog nepoverenja.

Kad su stigle vesti o neredima u Parizu i zatim u samom Beču ikad se doznalo šta nameravaju i traže Mađari digli su odmah svojglas i Srbi i Hrvati. Zagreb je postao vrlo aktivan i podvođstvom bana Josifa Jelačića, graničarskog pukovnika, dao je,skoro od prvog dana, tom pokretu borben karakter, ali u isti mahpokazao je privrženost prema Habzburškoj dinastiji. Graničari subili najbolji deo austriske vojske i u ovo vreme odaniji dvorunego mnogi nemački pukovi. U tom duhu lojalnosti i besprekornogvršenja službe oni su vaspitavani stolećima, i to među

graničarima podjednako i Srbi i Hrvati. Godinama se u jednompopularnom srpskom maršu pevalo i ponavljalo:

Kad zaželi svetli carU smrt skače graničar!

Srbi, iz početka, nisu bili protiv Mađara; ne bar Srbi iz Bačke,Banata i Srema. Naprotiv, mnogi od njih iskreno su pozdravilinjihov pokret. Bilo je to iz mnogih razloga. Nešto zbog teškogstanja naših kmetova pod teretima feudalnih nasleđa; nešto zbogpritiska vlasti, koje su još uvek prema Srbima postupale s mnogoverskih i drugih predubeđenja; nešto zbog uopšte teškihekonomskih uslova za život; a nešto i po atavističkoj tradicijiborbe protiv nosilaca tuđe vlasti. Bez unapred spremljenog planai bez prethodne organizacije oni su brzo počeli akciju. Već 10.marta zbacili su mesne opštinske vlasti u Zemunu i Pančevu, načijem su čelu stali Nemci, pa su odmah obrazovali i narodnugardu. Pred uzbuđenim narodom morao se u Pančevu povući i jedanodred vojske, koji je hteo da povrati stari red. Pobuna nije bilauperena protiv Mađara, koji u tim mestima nisu pretstavljalinikakvu naročitu snagu. Pančevo je čak proglasilo toga puta svojespajanje sa Ugarskom, kidajući veze s vojnom granicom.Pobunjenici u Zemunu nosili su mađarsku zastavu. U Pešti susrpski đaci i pretstavnici od 83 opštine klicali mađarskimrevolucionarima. Narodni odbor, kome je pretsedavao IsidorNikolić, doneo je u Budimu 6. marta svoje zaključke, od kojih jeprvi bio ovaj: "Srblji priznaju mađarsku narodnost i diplomatičkodostoinstvo mađarskog jezika u Ungariji, ali zahtevaju da senjiova narodnost prizna i slobodno upotrebljavanje jezika njinogu svim njinim delima i savetovanjma zakonom utvrdi". U ostalimtačkama tražili su autonomiju crkve i škole; svoj narodni sabor,koji može opštiti neposredno s Carem; slobodno samostalnouređenje Vojne Granice. Akt je sadržavao pokliče: "Kraljuvernost, otečestvu svaku žertvu, Mađarima bratsku ljubav!" Srpskipožunski đaci učestvovali su u mađarskim podvizima i po njihovimprimerima hteli su da delaju i sami. Vodi ih mladi šajkaš,Svetozar Miletić, đak slovačkih romantičara J. Kolara i Lj.Štura, koji su propovedali slovensku uzajamnost i što čvršćuvezu. Pod uticajem njihovih ideja on je uzeo za sebe naziv

Sveslav. Već 1847. god. tamošnja omladina izdala je svojalmanah Slavjanku, a Miletić je oduševljeno pevao:

Oj Slavjani, braćo draga,kucnuo je i naš čas!

U akciji požunske omladine sjedinjavali su se odjecisveslavenskog kongresa u Pragu i revolucionarnog zamaha u Pešti.Plamene pesme Petefijeve raspaljivale su duh i u srpskimredovima.

Ali se uskoro to prijateljsko raspoloženje prema Mađarimaizmenilo. U Pešti su od ranije strahovali od panslovenskeagitacije i s toga su i ceo rad omladine gledali s podozrenjem.Držanje Hrvata ih je ogorčavalo. Imali su sigurnih dokaza, dahrvatski patrioti pozivaju Srbe u saradnju protiv Mađara i da imu tom ide na ruku, u ime slovenske solidarnosti, i dobar deosrpske omladine. Dobili su izveštaje, sasvim pouzdane, da i uSrbiji izvesni agitatori govore, kako je došao čas da se pređe nadelo, pošto je Austrija paralizovana i kako treba raditi ne zaMađare, nego za Srbiju. Matija Ban krstario je po Sremu, išao jeu Novi Sad i Zagreb, i govorio da treba izvući, u tom mutnomvremenu, što više koristi za srpsku stvar, ali u isto vremeraditi i u sporazumu sa Hrvatima.

Mađari su s toga vrlo brzo ohladili prema Srbima. Neprijatne suim bile i srpske peticije, koje nisu bile u skladu sa planom ojedinstvenoj Mađarskoj. Kad mu je došla deputacija novosadskeopštine sa zahtevima, koji su u suštini odgovarali onimbudimskim, Košut je bio u nezgodi i nije mogao da ih zadovolji.Nova, slobodarska i demokratska Ugarska, govorio je on, lišenafeudalnih tereta i predrasuda, neće se prema svojim pripadnicimaponašati kao raniji režimi. Ne treba, s toga, tražitizajemčivanje posebnih prava, koja neće niko ugrožavati. Iskustvoje, međutim, naterivalo Srbe da budu oprezni. Jedno su reči, adrugo dela. Dotadašnji postupci Mađara i njihovultranacionalistički stav nisu ulevali mnogo poverenja. I oni sus toga uz ta opšta prava i slobode tražili stalno i svoja srpskaprava. Mađari im to nisu mogli dati iz načelnih razloga svojenacionalne politike, koja je tražila jedinstvo države u svakom

pogledu, a i s toga što bi srpski slučaj mogli uzeti za primer idrugi narodi Ugarske. Mladi i plahoviti i ambiciozni ĐorđeStratimirović, glavni organizator narodne garde među Srbima,doviknuo je, da Srbi mogu dobiti zadovoljenje svojih zahtevanekom drugom pomoću. Razdraženi Košut nazvao je taku izjavuveleizdajom i zapretio je, da će tad između Srba i Mađaraodlučivati mač.

Kod Srba su se, doista, s više strana čuli pozivi i usklici, dase iskoristi ova prilika i izvede ujedinjenje Srba s obe straneSave i Dunava. Paša u Beogradu opominjao je austriske vlasti naopasno vrenje. Bečke vlasti bile su u nezgodi. I srpski imađarski pokret imali su opasnih tendencija, i to nesumnjivocentrifugalnih. Ali mađarski je ipak bio opasniji. Zato, što suMađari bili dobro organizovani i što su imali više snage. Srbi subili politički neiskusni i nedovoljno povezani, pa je bilo nadeda se na njih može lakše uticati. Hrvati su imali nesumnjivadodira sa dvorskim krugovima i za njih se znalo sigurno, da seneće izneveriti dinastiji. Trebalo je u tom pravcu delovati i naSrbe, i to preko svih činilaca.

Za Beč je, međutim, bio glavni spas u tom, da se protiv centralene slože sve nezadovoljne narodnosti. Ako ikad, sad je bio čas dase zavadom pokuša očuvati i posed i osiguravanje vlasti.Zahvaljujući mađarskom držanju na to se nije dalo dugo čekati.Već 31. marta zvonio je Svetozar Miletić na uzbunu u čuruškojcrkvi i pozivao narod u borbu protiv Mađara, koji nameću svojjezik i guše slovensku narodnost. U drugim mestima tražio je, dasrpske čete u austriskoj vojsci ne idu u Italiju, nego da ostanuu Zemlji i brane od Mađara domaće ognjište. U tom smislu širenisu i proglasi. I imao je uspeha. Pozivani ljudi nisu hteli da idui da prime vojničke predmete.

Karlovački Srbi postavili su 2. aprila svoj program, u kom jeglavni stav glasio: "Prvi i najpoglavitiji osnov teženja našegtaj je, da protiv svakog napadanja obezbedimo ne smo crkvu našupravoslavnu, u kojoj jednoj savest naša nalazi utehe ispokojstva, no da sačuvamo zajedno i sveti onaj, ot dedova našikao amanet nasleđeni kovčeg narodnosti naše, ime i jezik srpski,bez kojega bi ista ljubljena pravoslavna crkva lako sinove svoje

preživeti mogla. Pružajmo dakle ruke jednokrvnoj i jednoplemenojbraći našoj Horvatima, s veselim iz dubljine srca uzklikom: daživi sloga, da živi trojedna kraljevina". Za Srbe se tražilostvaranje vojvodstva, u koje bi ušli Srem, Bačka, Banat iBaranja. U zajedničkom zemaljskom saboru Hrvata i Srba izabraniban bio bi pretsednik, isto tako a od naroda izabrani vojvoda biobi potpretsednik. Zajedničko ministarstvo imalo bi polovinu Srba.Srbi bi imali i svoj poseban sabor, koji bi se sastojao svakegodine i rešavao crkvena i školska pitanja.

Narod je bio nestrpljiv i jedva je mogao sačekati saziv sabora. UKikindi su 12. aprila ljudi zderali mađarsku zastavu i pobacaliambleme. Kad je mesni garnizon hteo da povrati red dočekali su gaseljaci s kocima, kosama, vilama i drugim oruđem i razjurili suga. Potom su nastale pljačke i ubijanja. U Novom Sadu spalili suljudi nametnute mađarske protokole za crkve. Gomile građana sasvih strana, kao deputacije i pojedinci, dolazile su u Karlovce ienergično tražile saziv sabora. Miletić je grmeo protiv vladika,među kojima su se mnogi bojali odgovornosti i bune. Mađari suproglasili preki sud i dali široku punomoć njima odanom grofuPetru Čarnojeviću, ali su tim svet više razdražili nego uplašili.

Tu revolucionarnu atmosferu hteo je da iskoristi i knez Miloš. Onje, preko poverljivih osoba, nudio svoje usluge Mađarima, ali jetražio da ga priznaju kao srpskog despota. Njegove planoveotkrivao je Milivoj Blaznavac, mladi činovnik iz Srbije, koji sekao uhoda približio knezu i stekao njegovo poverenje. On tosvakako nije činio sam po svojoj iniciativi, nego su tu misaodali knezu njegovi nekadašnji uži saradnici iz južne Ugarske,koji su za to pridobili i kneza Mihaila. A činili su to s toga,što su videli da među Srbima u Ugarskoj nije bilo u taj mahnijedne ličnosti, na kojoj bi se svi pouzdano složili.

Karlovački mitropolit Josif Rajačić, koji će imati jednu odglavnih uloga u pokretu, nije s početka bio za suviše radikalnemere. Rođen u jednom ličkom graničarskom selu 1785. god., on je,za vreme ovih događaja, bio prevalio šezdesetu godinu irazumljivo je, što je i po vaspitanju i po godinama biouzdržljiv. Kao episkop u Dalmaciji on se trudio da ojačapravoslavlje i suzbija katoličke pokušaje sa unijom, ali se

pokazivao i kao "službouljudan" činovnik. Iz Dalmacije je biopremešten u Vršac, a 1842. god. postao je karlovački mitropolit.Na početku bune 1848. god. Rajačić je, kao član mađarskog GornjegDoma, sudelovao pri obrazovanju prve mađarske odgovorne vlade, ukojoj se nalazio i Košut. Razumljivo je s toga, što se izvesnovreme kolebao pred novim događajima. Ali narodno raspoloženjeponelo je, na kraju, i njega. U toliko pre, što mu je bilastavljena u izgled od Srba toliko željena čast patriarha. Zasvaki slučaj on je, ipak, narodnu skupštinu prijavio mađarskomMinistarstvu Prosvete.

Na veliku narodnu skupštinu, sazvanu u Karlovcima 1. maja 1848.,slegao se silan svet. Bilo je nekoliko lica iz Srbije, međukojima stari prota Matija Nenadović i mladi Jovan Ristić. Sav jegrad bio u uzbuđenju. Ulicama su se mešale rodoljubive i crkvenepesme, zvonila su zvona, a guslari su pevali o starim junaštvima.Na svima ustima behu imena Dušana i Lazara; tražio se njihov duh,i njihov zamah. Na toj skupštini Srbi su proglasili patriaršiju ivojvodinu. Za patriarha je izabran mitropolit Rajačić, a zavojvodu graničarski pukovnik Stevan Šupljikac. Srpski narodproglasio se tu "za narod politično slobodan i nezavisan poddomom austriskim i obštom krunom ugarskom". U isto vremeobjavljen je politički savez Srpske Vojvodine sa TrojednomKraljevinom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Veze sa Srbijom bilesu jasne i čvrste, iako se o njima u skupštinskim protokolima, izrazumljivih razloga, nije moglo govoriti otvoreno. Narodni Odbor,s patriarhom na čelu, obratio se 17. maja posebnim proglasom i"vlaškom narodu" u Ugarskoj, pozivajući i njega na saradnju, amalo potom su pozvali i Nemce.

U toj teškoj borbi koju su imali da vode i Srbi i Hrvatipomišljali su na veze sa Srbijom. Srbi iz čisto nacionalnihmotiva i zato što im je trebao oslonac na nju. Kod Hrvata želelase saradnja sa Srbijom radi moralne pomoći i zato što se znalo,da će Srbi iz Vojvodine postupiti onako, kako im se budepreporučivalo iz Beograda. A u Zagrebu se želelo, da se ne cepanarodna snaga, nego da Srbi i Hrvati idu zajednički protivMađara. S toga je ban Jelačić uputio I. Kukuljevića da ode uKarlovce, a otuda u Srbiju i da stupi u veze sa tamošnjim

vladinim krugovima. Imalo se, u koliko se mogne, raspravitipitanje uređenja odnosa i kompetencija između Vojvodine i Srbijes jedne i Hrvatske i Slavonije s druge strane. Narod nije čekaopregovore, nego je radio po svom instinktu. Vojnički kordon naSavi u okolini Mitrovice bio je bez ikakva uticaja; narod jeslobodno prelazio s jedne na drugu stranu. Ljudi iz Austrije višeslušaju savete i poruke srpskih vlasti nego svojih. Srbijanci sučuvali stanove austriskih oficira i štitili su ih od pobunjenika,sklanjajući ih ponekad na svoje područje.

Međutim, u samoj Srbiji nije bilo pune saglasnosti. Stvorile suse bile tri grupe, da još ne kažemo stranke. Stari Vučić, koji jesvojom osionošću bio dodijao knezu, prešao je u opoziciju i našaoponova oslonca kod ruskog konzula. Potisnut s vlasti on jeokupljao oko sebe mnoge nezadovoljnike i imao je znatna uticaja.Ljudi su ga se bojali i bili su uvereni da se on ponovo možedočepati vlasti. Petronijević je pristao uz kneza, ali je biloizvesnih teškoća s Garašaninom. Ovaj je nastavljao svojufrankofilsku politiku, ponekad uz prkos ne samo ruskoj, nego iaustriskoj struji, koja je sve više uzimala maha i koju susačinjavali mnogi Srbi činovnici iz Austrije i knez sam sa svojomužom okolinom. Garašanina su protivnici optuživali da bi samželeo, pomoću Francuza, postati knez. Mada se nalazio na položajuministra Unutrašnjih Dela on je uživao kneževo poverenje. Kad jeizbila buna u Mađarskoj bilo je važno pitanje kako će se držatiSrbija. Garašanin i njegovi ljudi bili su za akciju, dok je Vučićustajao otvoreno protiv. On nije nikad voleo "prečane" i u naroduje vodio i agitaciju protiv njih. Sem toga, bojao se, u slučajuuspeha, da to ne digne ugled njegovim protivnicima i da se, ueventualno proširenom području, ne oslabi njegov uticaj. Knez sekolebao. I verovatno bi ostao pasivan, da se nije javila akcijakneza Miloša. Ovaj je u maju bio sišao u Zagreb i odatle hteopoći u Srem. Ban Jelačić se bojao njegove agitacie, koja bisigurno unela zabunu i dala srpskom pitanju nov obrt, pa mu jesprečio taj put. On je u Zagrebu kneza ograničio u kretanju idoživeo s toga jednu dosta neprijatnu stvar. Ljudevit Gaj, kojije u pogledu novca odavno bio slab, uzeo je od kneza izvesne sumes izgovorom, da mu, među drugima, trebaju i za bana. Malo posletoga pojavio se i knez Mihailo u Novom Sadu, očevidno s istim

ciljem. Pod uticajem njihove agitacije, da se oni ne bi digli nanjegovu štetu, rešio se i knez Aleksandar, da i Srbija, prekosvojih dobrovoljaca, uzme učešća u ustanku.

Srpski narodni odbor u kome je preuzeo predsedništvo mladiStratimirović pozvao je narod 12. maja, da sluša samo njegovenaredbe i da ga pomaže "oružanom rukom", "jer ukorenjeno bivšezlo samo se sa mačem u hrabroj srbskoj desnici može iskoreniti."To je bilo otvoreno gaženje u bunu. U ovaj mah ne samo protivMađara, nego i protiv bečke vlade, koja još nije bila zauzelauopšte nikakav stav prema srpskim zahtevima, a još je manjestvoreno stanje bila priznala. Narodni Odbor pozivao se jasno nafrancuski primer i njegovu borbu protiv ugnjetača. Da umirirazdraženje Mađara Beč je od proleća bio voljan da im u mnogomiziđe na susret. Vojnu Granicu, na njezino veliko ogorčenje,podredio je mađarskoj vladi; po zahtevu Mađara bio je Jelačićsvrgnut sa banske časti. Mađari su sve ono što su Srbi urediliproglasili za nezakonito i kad im svi pokušaji da odvrate Srbe suzetog puta nisu uspeli, oni su naredili da se proglasi opsadnostanje i upotrebi sila. Narodni Odbor je 24. maja, videćiopasnost pred očima, smatrao za dužnost izjaviti: "Mi, braćo, neidemo protiv cara i kralja Ferdinanda i njegove svetle porodice;narod srbski ne ide protiv carsko-kraljevskog prestola, negonarod srbski ide da odbrani cara i kralja i njegov prestol, kojisu mu Mađari do opasnosti doveli".

Tako su Srbi ustali da brane interese dinastije i Beča pre negoje to Beč učinio sam. Srpski pokret, koji je iz početka imaotendenciju, da odbije nasrtanje na svoju narodnost i da obezbedinaciji spokojniji život sa čuvanjem njezinih prava izvrgavao sesad, odjednom, u odbranu prestola. To je, može se reći, bilataktika; i Beč i Srbi imali su podjednakog interesa da suzbijumađarske preteranosti; i bilo bi prirodno da Srbi svoju borbuusklade sa težnjama Beča. Ali su Srbi ovog puta istrčali unapredi istupili su protiv Mađara pre nego je to iko drugi u AustriskojMonarhiji učinio u tako oštrom obliku.

Srpsku deputaciju, koja je pošla caru da izloži narodne zahteve,vodio je sam patriarh. Na putu za Insbruk, gde se Car tadanalazio, deputacija je stigla u Zagreb. U saboru, 24. maja, i na

ulici došlo je do oduševljenih i dirljivih manifestacija zanorodno jedinstvo. Rajačić je, burno pozdravljen, instaliraoJelačića kao bana. Govorio o potrebi "jedne duše i jedne misli",da bi se mogla izvojevati "izgubljena" narodna prava. Tomprilikom je utvrđeno, sklapanjem saveza, da Srbi i Hrvati iduzajedno, potpuno združeni, i da se ni jedna strana nećezadovoljiti sama ma kakvim ustupcima bez zadovoljenja i drugestrane. Ta saradnja je bio dotad najvidniji uspeh velikogsveslovenskog pokreta i oduševljenja, koje su u našoj omladininaročito razvijali slovački rodoljubi Jan Kolar, Ljudevit Štur inaučenjak Pavle Šafarik, i prvi politički rezultat ideja ojužnoslovenskoj solidarnosti, koju je kao svoj program postavljaoIlirski Pokret, koji je u stvari bio koliko književni toliko istoi nacionalni i duhovni podvig.

Narodni odbor, bojeći se napadaja Mađara, bio je pozvao ljude naoružje. Oko Karlovaca i Novog Sada skupilo se nekoliko hiljadaboraca, sa dosta graničara, koji behu doveli i svoje topove.General Hrabovski iz Petrovaradina, upozoravao je Dvor naraspoloženje u narodu i preporučivao je, da se ne razdražujugraničari, ali je sam lično učinio jedan nerazuman ispad, koji jepožurio događaje. On je 30. maja odgovorio jednoj srpskojdeputaciji, da na karti Austrije ne postoji srpski narod i da onne zna za srpsko ime i srpsku narodnost u Austriji. Ogorčeni,Srbi su još istog dana podneli caru tužbu protiv njega. Sjutridan pošle su petrovaradinske čete put Karlovaca, ali su bileodbijene. Zapovednik srpske vojske Đ. Stratimirović, smatrao jetaj napadaj kao odsudan za ceo dalji tok događaja; on je pokretudao novu i snažniju dinamiku. Po službenim saopštenjimaHrabovskog sukob je završen pregovorima, jer je on izbegavaostrahote građanskog rata. I doista 12. juna potpisan je sporazumizmeđu Narodnog Odbora i Hrabovskog i Čarnojevića i druge strane,koji je bio dosta liberalan. S mađarske strane pristalo se, daSrbi ostanu do 22. juna na okupu i da sačekaju izveštaj oddeputacije upućene caru, jer su znali da taj neće biti povoljan.

Vojvođani su u to opasno doba borbe bili bez vojvode. StevanŠupljikac, na kom su se složili posle izvesnih teškoća s drugimkandidatima, nije bio čovek od naročite energije. On se iz

početka čak ustručavao da primi ponuđenu čast. Kao dobrovaspitani graničarski oficir najpre je hteo da dobije za toodoborenje od svojih vlasti i od cara. Izbor ga je zatekao uItaliji, u vojsci koja je operisala protiv Talijana. Kako je caru to vreme pod uticajem Mađara, bio protivan narodnim željama,Šupljikac je ostao na svom mestu. Vođstvo je s toga zapaloStratimiroviću. U Glavnom Odboru, pored njega, nije bilo jakihljudi od autoriteta. "Sve sami skoro mladi ljudi i tako rećibeskućnici", kaže Jovan Subotić.

Car je 7. juna primio srpsku deputaciju i kazao joj, sasvim uduhu mađarskog shvatanja, da je karlovački sabor sazvannezakonito i da su zaključci na njemu doneti pod uplivom Srba izSrbije, i da ih on zbog toga ne može potvrditi. To je bio odgovorna srpsko istrčavanje, da oni brane carski presto. Vojničkastranka, s nadvojvodama na čelu, trudila se da popravi rđaviutisak s te posete i dala je razumeti, da to neće biti poslednjareč Dvora. Veći oficiri, skoro svi iz reda, koji su se kod nasnalazili na odgovornim mestima, smatrali su da je učinjenaneoprostiva greška, što su graničari bili stavljeni pod komandumađarske vlade. U najbolji i najpouzdaniji deo austriskih trupauneseno je ogorčenje. Graničari neće s Mađarima i misle o njimaisto onako kao i ostali njihovi sunarodnici. Prema tome, ta jemera mogla samo da oslabi vojnu disciplinu i s njom i vojnu snaguMonarhije. Taj stav vojnika izazvao je kolebanje na Dvoru. Takose moglo dogoditi, da je Jelačić bio svrgnut kao ban, a ostavljenkao vojni zapovednik u Zagrebu. Posle brzog uspeha knezaVindišgreca s ugušivanjem nereda u Pragu iza slovenskog kongresai posle pobede nad Talijanima vojnički glas postao je još moćnijii uticajniji. Ono što je doista tih vremena držalo Austriju uzajednici i pretstavljalo glavno oruđe dinastije bila je vojska,sistematski vaspitavana u pravcu bezuslovne odanosti. Kad su uPešti videli to kolebanje Dvora i to uticanje vojničkih krugovatražili su energično da car, dolaskom u Ugarsku, otvoreno inedvosmisleno izjavi, da prihvata novo stanje. Dvoličnost jeparalisala svaki odlučan korak i na jednoj i na drugoj strani injoj se hteo učiniti kraj.

Svi vojni izveštaji su govorili, da je Vojna Granica u Sremu iBanatu u potpunom rasulu. Srbi graničari i veći deo njihovihoficira stavili su se na raspoloženje Narodnom Odboru. Narod se,skoro listom, dizao na oružje. U sve većem broju pristizali sudobrovoljci iz Srbije, dok 30. jula nije prešao kod Kovina i samStevan Knićanin, lični knežev prijatelj. On se stavio na čeloborcima iz Srbije, koji su svojoj braći iz Vojvodine doneli nesamo nešto stvarne, nego i veliku moralnu pomoć. Srbija je timaktom učinila krupan korak u svojoj nacionalnoj misiji, izlazećiotvoreno iz uskog okvira svoje lokalne politike i pokazujući dase zalaže za bolju sudbinu svojih sunarodnika, ma gde se oninalazili. U zemlji to preduzeće nije prošlo bez dosta velikeopozicije. Toma Vučić bio je odlučno protiv njega, ne hoteći dase Srbija meša u poslove "preko bare". Crnogorski vladika, PetarII, gledao je s izvesnim pesimizmom na ovaj pokret i u julu pisaoje knezu Aleksandru: "Vojvodstvo na slabe grane stoji, pa i da jesasvim oslobođeno od Madžara za Srbstvo nikakva napredka, kakoSrbi za sebe ne vojuju nego za tuđina". A drugom će prilikom istegodine reći: "E siromasi Slavjani, što bi Evropa bez robovah, dajoj nije njih!"

Većih borbi između Srba i Mađara nije bilo skoro mesec dana izaonog prvog napadaja na Karlovce. Ali su zato bile česte manječarke i sukobi između naroda i organa vlasti. Mađari su setrudili da u anarhično stanje unesu reda pomoću vojske i njenihorgana, a Srbi su, da se obezbede, zauzimali izvesne strateškepoložaje. Prva veća borba razvila se 2. jula oko Sentomaša, kojisu Srbi utvrdili i protiv koga su Mađari pokušali uzaludannapadaj. Građanski rat uzeo je potom pun zamah. U jednom pismenomaktu generalu Hrabovskom od 20. jula patriarh je energičnoizjavio, da će Srbi, ne nađu li pravog razumevanja za svoja pravakod nadležnih, opozvati svoju graničarsku braću iz Italije,pozvati sve Slovene u pomoć i obratiti se velikim silama i da ćečak s Karlom Albertom u Italiji sklopiti savez. Ko tone hvata sei za vrelo gvožđe. Neće biti nikakvo čudo ako se oni "bace unaručja" ne možda samo Rusiji, nego čak i Turskoj. Takve reči, upismenom aktu, sa tako odgovornog mesta, pale su u našojprošlosti sa tolikom otvorenošću prvi put; to je ujedno inajbolji dokaz do koje se mere bilo trpelo narodno ogorčenje.

Poslednjeg jula uputio je patriarh prekor banu Jelačiću, štoHrvati ništa ne preduzimaju dok se oni bore, i zapretio je, da ćeraskinuti savez. Po zahtevu Mađara Dvor je, usred te krize, 21.jula bio doneo odluku, da se patriarh svrgava sa svogdostojanstva, i da administraciju karlovačke mitropolije imaprimiti bački vladika Platon Atanacković.

Ali to je bio i poslednji akt bečkog popuštanja prema Mađarima.Već 19. avgusta, po rešenju svoje vlade, car je tražio od Mađaranove pregovore, opozivanje mera protiv patriarha i bana, ivraćanje Vojne Granice pod upravu bečkog Vojnog Ministarstva. Onina to nisu pristajali. Njihov stav prema Dvoru bio je sveodlučniji. Videli su, da ponašanje bana Jelačića i njegove vojnepripreme ne bi mogle biti izvođene bez izvesnih sugestija izBeča. Austriski konzul u Beogradu, potpukovnik Majerhofer, tkaoje između srpske vlade, bana, Beča i patriarha, i to u svojstvukonzula i vojnog zapovednika u Zemunu. Pregovarao je čak kao nekaratna strana s Mađarima u Beloj Crkvi. Beč ni inače nije bioiskren prema Mađarima i što je popuštao bilo je samo od nužde kodprođe opasnost. Po migu iz Beča Jelačić je 26. avgusta objaviorat Mađarima i prešao granicu. Naši ljudi verovali su, da će imsad pobeda nesumnjivo krunisati napor. Srbi su pre toga, u novojborbi od 7. avgusta, sjajno odbili Mađare ponovo od Sentomaša, aimali su i još nekoliko lokalnih uspeha. Još sjajniji je biosrpski uspeh kod tog mesta 9. septembra. S puno časti mogao seotada Sentomaš nazvati Srbobranom. Živa je nezgoda kod Srba bilau tom, što nisu imali svog vrhovnog zapovednika. Majerhofer jevršio funkciju nekog šefa štaba, a patriarh je jedno vreme imaovlast opšteg narodnog poglavice. Ali za vojničke poslove nijeodgovarao, iako je bio pripasao sablju. Vojvodu Šupljikcaaustriske vlasti nisu puštale iz Italije. Mladi Stratimirović,koji je zapovedao Srbima pri prvom napadu na Karlovce, smatrao jekao prirodno, da vojno zapovedništvo dopane njemu. Kad se tomusprotivio patriarh i neki drugi stariji članovi odbora došlo jeu vođstvu do rascepa, koji je, o tom ne može biti sumnje, samosmetao narodnoj stvari. Stratimiroviću je 6. septembra oduzetakomanda. On je narodu i vojsci pretstavljao svoj sukob spatriarhom kao načelan. Patriarh je tobože za cara i Dvor, a onje protiv njega, odnosno protiv njegovske "švapske" birokratije.

Naročito se Stratimirović bio okomio na bana Jelačića tvrdeći, daon samo iskorišćava Srbe i da ne misli s njima iskreno. Isto jetako ustajao protiv Majerhoferova mešanja u srpske poslove.Posredovanjem srpske vlade spor je privremeno izravnat. Malopotom, 24. septembra, stigao je u Karlovce i davno i željnoočekivani vojvoda Šupljikac, koga su austriske vlasti sadapustile, kad je prekid sa Mađarima bio potpun.

Videći da borbe po Ugarskoj uzimaju maha bio je i vladika PetarII voljan da pomogne. On je mislio da pošalje u Vojvodinu do2.000 Crnogoraca, ali nije imao mogućnosti da ih uputi prekoturskog područja. Srpske čete borile su se dosta dobro, ali jesvakim danom postojalo jasnije da neće moći odoleti jačoj i boljeorganizovanoj mađarskoj snazi. O vojvodi Šupljikcu sudio jeMajerhofer dosta nepovoljno. Bio je ispravan i hrabar oficir, alibez ikakve lične iniciative i sa strahom od svake odgovornosti.

U jesen 1848. god., kad je izvršen raskid sa Bečom i kad jetrebalo primiti borbu s carskom vojskom, uvidelo se u Pešti kakoje opasno voditi borbu na dva fronta. Tada se došlo na misao, dase Srbima ponudi sporazum. Sam Košut je bio za to gledište. To jebio čas, kad su Srbi mogli malo diplomatisati. Patriarh je to ipokušao, ali više s namerom da zaplaši Beč, nego da se stvarnonagodi s Mađarima. On je saopštio mađarske ponude nadležnima idao im razumeti da mu, zbog pasivnog držanja Beča, neće preostatiništa drugo, nego da te ponude primi. Banu Jelačiću je čak pisao,da bi smrtni greh navukao na se "kad bi se s laskanjem od dvorazadovoljio, i primirenije s Mađarima prenebregao". Mađari sunudili Srbima ravnopravnost, slobodu vere i narodnog jezika,potvrdu patriarha i za Srbe posebnog bana u Slavoniji ravna banuHrvatske. Tek tada rešili su se u Beču, da zadovolje narodnezahteve i da potvrde zaključke majskog sabora. Šupljikac je 19.novembra kao izabrani vojvoda potvrđen u tom zvanju i prema tomje načelno odobreno i stvaranje Vojvodine. Ali i u času najvećeopasnosti oprezni Beč nije hteo da se izjasni ni o njenom opsegu,ni o njenoj kompetenciji.

U Austriji se u to vreme izvela krupna promena. Car Ferdinand,slab i ograničen čovek, koji nije imao ni svoje volje ni svogdržavnog progama, napustio je presto, a za njegova naslednika

došao je 20. novembra sinovac mu, osamnaestogodišnji Franc Josif.S novim carem imao je početi novi kurs. Kako Mađari ne htedošepriznati mladog cara to poče nova borba. Franc Josif je svojimpatentom od 3. decembra objavio potvrdu patriarha i vojvode. Alito je bilo samo, da se Srbi "potaknu na dalja naprezanja snage".Sad im se, naravno, i laskalo, kao "hrabroj i vernoj naciji", alise odmah pazilo i na to, da se ne spremaju "za budućnostpreterane nade i zahtevi i neprilike." Zadovoljene su ličneambicije, a sve se drugo prebacivalo za rešavanje posle rata. Alii tu je bilo namernog "izvrdavanja". Šupljikac je imenovan za"vojvodu srpskog naroda", a ne šefa srpske Vojvodine. Patriarh jeto odmah video i oštro protestovao.

Austriji je srpska pomoć bila veoma potrebna, da bi se jedan deomađarske vojske odvojio za južno ratište i da bi se tim olakšalocarskoj vojsci, koja je operisala od Beča. Srbi su imali 21.084vojnika sa 104 topa. U vojsci je bilo dosta iskusnih graničara.Pored toga dolazilo je i dosta srbijanskih dobrovoljaca, koje jepozivao patriarh, obećavajući, s austriskim konzulom, naknadutroškova za tu pomoć. Vršeći smotru jednog tek prispelog odredaiz Srbije kod Pančeva vojvodu Šupljikca je udarila kap 15.decembra, u času kad je bio najpotrebniji. S mukom dobijenopriznanje njegova čina ostaje bez pravog efekta. S obzirom naraniji rascep u Glavnom Odboru i na mogućnost da se postaviStratimirovićeva kandidatura patriarh nije smeo da odmah pristupiizboru novog vojvode. Voleo je, da vlast ostane usredsređena unjegovoj ruci. Vojvodina je, u stvari, počela bez vojvode iradila bez njega toliko meseci. Verovalo se, da tako može ići idalje bez obzira na psihološko raspoloženje u narodu i na svedruge posledice. Patriarh je vodio diplomatsku stranu. Alivojničku je sve više uzimao u ruke F. Majerhofer, i to u odlučnimčasovima. Da to na vodeće srpske oficire, pa i na Stratimirovićai njegovu grupu, nije moglo povoljno delovati razume se samo posebi. Mada se patriarh pošteno trudio da postigne sve što semože, i mada je tražio naslona i na Srbiju i na Rusiju, kod ljudise počelo sticati uverenje, da on sve više potpada pod uticajaustriskog dvora i austriskih pretstavnika i da služi njihoviminteresima. Patriarh je komandu vojske bio poverio, istina,Srbinu, generalu Kuzmanu Teodoroviću, ali to nije bio čovek većih

sposobnosti, niti je među Srbima uživao naročit glas. Sem toga,austriska vojna uprava postavila je za Banat drugog generala,koji je tražio da odmah ograniči Teodorovićev delokrugnadležnosti. Pojavio se i neobuzdani Stratimirović sa svojimabmicijama. Patriarh energično ustade protiv njega, oglasi ga kaoodmetnika i naredi da ga zatvore. Kad se Narodni Odbor stavio nastranu Stratimirovićevu patriarh ga je suspendovao. Počeše grdnjei javna odricanja poslušnosti. U sredini, kojoj disciplina nikadnije bila jaka strana, to izazva opštu pometnju i razbijenost.Jesu li to plodovi i izgledi nove slobode i narodne sreće u njoj?Da li se za to prolivala narodna krv? Nije čudo s toga, što jeranije oduševljenje počela da zamenjuje sumnja u malodušnost.

U Srbiji se za to vreme radilo na sporazumu s Mađarima. Francuskavlada pomagala je akciju Mađara, sa kojima su sarađivali iPoljaci. Francusko-poljski prijatelji u Srbiji preporučivali su,da se Srbi nagode sa Košutovim ljudima i da svoju borbu okrenuprotiv Beča za nov poredak u dunavskoj dolini. Da pomognu tanastojanja osnovali su i Talijani sardinske vlade svoj konzulat uSrbiji, početkom 1849. god. Početkom februara srpska vlada jebila rešila da opozove svoje dobrovoljce iz Vojvodine iobavestila je o tom patriarha. Po saopštenjima dr J. Tima,najboljeg poznavaoca mađarske revolucije, Garašanin je bio voljanda pristane na pregovore i učinio je Mađarima nekoliko usluga.Ali nije mogao učiniti mnogo zbog držanja Rusije. Vlada Nikole Ibila je odlučno protiv mađarskih revolucionara zato što surevolucionari i što su držali sa Poljacima. Za Srbiju takav stavruske vlade davao je i suviše razloga za uzdržljivost. U tolikopre što je i Porta smatrala za dužnost da opomene srpsku vladuzbog učešća srpskih dobrovoljaca, i to, u jednom času, po željiaustriske vlade.

Austriski ustav od 20. februara određivao je, da Vojna Granicaostane sa svojom vojničkom organizacijom kao sastavni deo vojske,a za Vojvodinu se predviđalo uređenje, koje će, oslanjajući se nastare povlastice, osigurati čuvanje crkvene zajednice inarodnosti. O njenim granicama nije ni tu donesena nikakvakonačna odluka. Na Srbe je takav ishod napravio vrlo rđav utisak.Počela su otvorena prebacivanja na račun Beča. Pristalice

politike koja je primala sve što se otud daje nazivane su javno,po habsburškoj zastavi, crno-žutim. Vojne vlasti, sa svojestrane, tužile su se na "ultrademokratske" elemente među Srbima itražile su, da se oni onemoguće. Ne malo ih je iznenađivala vest,kako izvesni ljudi govore, da će i Srbi, posle svega, morati poćiza tragom Italije. To je sve razorno delovalo na srpske trupe injihov moral, a kad počeše stizati vesti o mađarskim uspesimaonda je slom bio gotov. Pad Srbobrana 22. marta 1849. bio je zaSrbe težak udarac.

U Beču su razumeli, da je nezadovoljstvo kod Srba uzelo maha. Oninisu nikad hteli da za vremena ispune ili odbiju ono što setraži, nego su odlagali stvari, donosili paliative izadovoljavali ljude kao lekom, kapljicama od sata do sata. Car je21. marta 1849. imenovao patriarha komesarom oblasti, koja jeobuhvatala negraničarski deo sremske i torontalske županije,bačku županiju i vršački kraj, a kao vojnog komandanta postavioje Majerhofera, koga je unapredio za generala. Nije trebalo mnogooštrouma da se vidi, da je stvarna vlast u toj okrljaštrenojVojvodini stvarno pripala ovom drugom, iako se on tobože nijeimao mešati u unutrašnju administraciju.

Austriskoj vojsci obrnula se u proleće 1849. god. sreća.Suzbijeni su bili i Srbi. Demoralisani i ostavljeni sami sebi,posle odlaska većeg dela Srbijanaca, oni su imali mnogo manjezamaha nego ranije. U mnoge beše ušao i strah. Izvesne čete, urasulu, ubijale su svoje oficire i širile paniku. Mađari su, kaopobednici, besneli bezobzirno. Kad su 31. maja bombardovali NoviSad iz Petrovaradina ostale su u njemu kao nekim čudom pošteđenesamo nekolike kuće i Uspenska crkva. U velikoj teskobi patriarhse, u sporazumu sa srpskom vladom i ruskim konzulom u Beogradu,25. marta obratio za pomoć ruskom caru. "Bog i Velika Rusijajedini su pokrovitelj naš i moguća spasiteljica naša". Tom su sepozivu posle pridružili i carski generali. Iz Petrograda je na temolbe stigao odgovor, da car ne može ništa učiniti, nego da trebatražiti pomoć od sopstvene vlade. U najtežem času po Srbe, 11.maja, ponudili su Mađari Stevanu Knićaninu nov sporazum, ali jeovaj njihova mandatara uputio na Beograd. Malo potom došao je uBeograd u ime mađarske vlade grof Julije Andraši. On je

pregovarao s Turcima, radi potpune turske vlade, a vodio jerazgovore i sa Srbima. Od Garašanina je čuo nekoliko poštenih iotvorenih reči. Do sporazuma nije došlo, jer Srbi iz Srbije nisumogli pregovarati na štetu svojih sunarodnika u Vojvodini, aizmeđu Vojvođana i Mađara nije bilo lako naći potpun skladinteresa. Sem toga, Garašanin je u maju dobro znao, da će se Rusiumešati u rat u korist Austrije i da bi svi srpsko-mađarskizaključci postali bespredmetni, dok bi Srbi ostali kompromitovanii prema Beču i prema Petrogradu.

Mađarski uspesi bili su vojnički tako znatni, da je Austrija,nedovoljno pouzdana u sebe, morala zamoliti rusku vladu za pomoć.Car Nikola se odazvao pozivu mladog austriskog cara, spreman dauguši svaki revolucionarni podvig. Njegova vojska je ušla uUgarsku i slomila potpuno otpor Mađara. Na Vilagošu, 1. avgusta1849., položili su svoje oružje poslednji ostaci njihove vojske.Glavne vođe političke i vojničke spasle su se pre konačnog slomau susedne zemlje, ponajviše u Tursku.

Posle toga nastala je reakcija na celoj liniji. Srbi i Hrvati,govorilo se tada, bili su nagrađeni onim čim su Mađari bilikažnjeni. Srbi su iz te borbe izašli razočarani i zavađeni.Tražilo se, ko je krivac za neuspeh narodne stvari i počela suuzajamna optuživanja. Naročito se udaralo na patriarha, koji daje stvari vodio sam i samovoljno i koji nije bio dorastaosituaciji. Pogreške pojedinaca su postojale, i one su u dobrojmeri štetile narodnoj stvari, ali je krivica bila u opštemsticaju prilika. Kao po nekoj tragici Srbi su dospeli u položajda se moraju boriti na onoj strani, za koju su i sami videli iosećali da ih sumnjiči i da im ne misli dobro. Mogli su se,možda, nagoditi sa Mađarima. Mogli su. Ali šta bi ih onda čekaloposle austriske pobede, koja je došla baš s pomoću one strane,koja je za Srbe ipak značila najviše?

Vojvodina je ostala bez srpskog vojvode. Car je patentom od 6.novembra 1849. dao Vojvodini, odnosno službenom VojvodstvuSrbiji, ove oblasti: srezove rumski i iločki, i delove županijebačke, tamiške i torontalske sa većinom srpskog stanovništva, alijoj je pridružio i ceo Banat sa većinom nesrpskog elementa. Takoje nova oblast, data tobože po srpskoj želji, ispala u stvari

nesrpska. Središte te oblasti postalo je skroz nesrpski Temišvar,sa službenim nemačkim jezikom. Građanski i vojnički zapovednicibili su redom stranci; nijedan jedini Srbin nije došao na tomesto. Srbi su ranije tražili, u nadi da će to očuvati Vojvodinu,da austriski car uzme naziv velikog vojvode Vojvodstva Srbije, ion je to i učinio, tobože da ispuni narodne želje. Ali mu toposle nije smetalo, da 15. decembra 1860. proglasi, da seVojvodina i tamiški Banat spajaju ponovo sa Ugarskom. Od sveborbe iz 1848. i 1849. god. ostalo je kao jedina trajna narodna"tekovina" obnova prazne patriaršiske titule.

Crna Gora kao svetovna država

Posle smrti starog vladike Petra I (18. oktobra 1830.), koji jeuspeo da stekne izuzetno poštovanje u narodu, upravu nad CrnomGorom primio je njegov sinovac Rade Tomov, daroviti mladić komeje u to vreme moglo biti svega sedamnaest-osamnaest godina. Mladičovek, s puno čežnje i života u pesničkoj duši, morao je u timgodinama da navuče monašku rizu, da bi mogao primiti visoki činkoji mu je stric namenio. On to nikad nije mogao da preboli. Semtoga, u toku svoje dvadesetogodišnje uprave, on je nekoliko putavideo od kolike je štete po Crnu Goru bilo to, što u odnosu premaTurcima i prema drugim silama nije imala na svom čelu svetovnolice. I s toga se rešio da on bude poslednji vladika-vladalac uCrnoj Gori i da njegov naslednik ne mora više prolaziti krozmonaške stepene.

Kao državni poglavar Petar II imao je dosta teškoća, ponajviše saskadarskim pašama i susednim Turcima, a ponešto i u samoj kući.Odmah, na početku njegove uprave, porodica Radonića, saguvernadurskom tradicijom, htela je da iskoristi njegovu mladosti prigrabi što više uticaja na vlast. Mladi Njegoš, koji je od1833. god. posto vladika, energično je suzbio te pokušaje ičlanove te kuće prisilio da napuste Crnu Goru. On sam hteo je dase koristi neredima u susedstvu 1831.-1832. god., kad su se bilidigli na sultana Mustafa-paša Bušatlija i Huseni-beg Gradaščević.Kako Podgoričani nisu hteli da idu s Bušatlijom on je pokušao daih podrži u tom stavu i da, kao zaštitnik, dobije taj gradbraneći ga tobože za cara, ali nije uspeo. Turci i Arnauti nisuverovali Crnogorcima i u krajnjoj liniji voleli su Bušatliju nego

Njegoša. To se videlo i prilikom crnogorskog napadaja na Žabljak,1835. I na istočnoj strani vladika nije imao pravih uspeha. Kadje Grahovo odbilo da daje danak hercegovačkom veziru Ali-pašiposeo ga je ovaj 1836. god. s vojskom, naneviši težak poraztamošnjim hercegovačkim i crngorskim plemenima. U borbi jepoginuo i vladičin brat Jovan i osam drugih Petrovića. KaoCrnogorac od rase vladika je tražio osvetu. Bio je naročito kivanna glavnog junaka turske pobede, na gatačkog gospodara Smail-aguČengića. Kad je ovaj početkom jeseni 1840. stigao s vojskom uDrobnjak, da kupi harač, napali su ga iznenada, skoro mučki,uskoci i Drobnjaci pred zoru 23. septembra na Mljetičku i ubiliga sa još 80 Turaka. Ta pogibija, koju je vladika od srcapozdravio, postala je vrlo brzo predmet epske pesme, i narodne iumetničke. Najlepše i najbolje delo hrvatske epike, Smrt Smail-ageČengića, koje je ispevao Ivan Mažuranić, nastalo je podneposrednim utiskom vesti o tom događaju. Sem sa Turcima Njegošje imao neprilika i sa Austrijancima. Prilikom razgraničavanjadošlo je 1838. god. čak i do sukoba i krvi. Vladika je moraopopustiti, a Crnogorci su za neka ustupljena zemljišta dobiliotštetu. Petar je samo prodao Austrijancima manastire Maine iStanjević.

U Crnoj Gori on se trudio da digne prosvećenost i uvede red.Otvorio je na Cetinju 1834. god. prvu osnovnu školu sa nekomvrstom internata (s "blagodjejanjima") i osnovao je štampariju.Da bi koliko-toliko obuzdao plemensku i ličnu samovoljnost i uveozakonitost u zemlji on je 1831. god. obrazovao Senat, sanajuglednijim pretstavnicima iz raznih plemena, kao sudsku izakonodavnu vlast. Uveo je i policiske organe, "perjanike", kojisu bili i neka vrsta vladarske garde. "Gvardije" su uunutrašnjosti zemlje imale karakter opštinskih sudova. Da bi sezemlja i inače uredila trebalo je naći finansiskih sredstava zaizdržavanje. S toga je već vladika Petar I zakonikom od 1798.god. bio uveo porez. Ali Crnogorci nisu hteli da taj porezplaćaju; oglasili su ga za harač; i nalazili su da to plaćanjenije u skladu sa slobodom. Vladika Petar II video je, da senikakva napredna reforma u zemlji ne može izvesti bez sredstava ipregao je, da Crnogorce natera na plaćanje. Imao je s toga mnogoglavobolje i pretrpeo mnogo uvreda. Crnogorci su mislili, da

prikupljeni novac ne ide na potrebe zemlje, na uvedene reformenisu gledali kao na stvari koje su bezuslovno potrebne, i bili susvikli da za njih i njihove potrebe plaćaju drugi. Sem toga,jačim bratstvima nije bilo ni u interesu da jačaju centralnuvlast, jer su na taj način njihova preimućstva nad slabijimbratstvima dolazila u pitanje. Crnoj Gori davala je i ruska vladastalnu godišnju pomoć od 1.000 cekina, jer sami domaći prihodi nebi bili dovoljni za sve potrebe. Za vreme gladne godine 1844/5.Crmničani, pod vođstvom Marka Plamenca, digoše čak bunu protivvladike, koji se u taj mah nije nalazio u zemlji. Buna je ugušenau krvi. Vladika se trudio da održi jedinstvo zemlje i da obezbedipoštovanje zakona i cetinjske vlasti, pa se nije ustručavao odprimene vrlo oštrih mera. S toga je njegova vladavinapretstavljana od izvesnih lica kao suviše autokratska inasilnička. Ali Njegoš nije bio isto što i knez Miloš. Pesnikvisokog osećanja imao je vrlo osetljivu dušu, no u sredini, kojaje imala junačkih tradicija ali i mnogo neobuzdanog i tvrdoglavogi sebičnog i varvarskog, on se često osećao kao razapet iistinski mučenik. Srpska književnost dobila je od njega svojenajbolje delo, Gorski Vijenac (1847. god.), umno i s puno pesničkesnage, originalno i rasno kao retko koja stvar i u drugim velikimknjiževnostima, i duboko proosećano u svakoj reči.

Petar II umro je, još mlad, 19. oktobra 1854. na Cetinju, satrvenod tuberkuloze. Pred smrt odredio je kao svog naslednika sinovcaDanila, neugledno ćosavo momče, koga su zbog njegovih zelenkastihočiju zvali Zekom. Danilo, rođen 25. maja 1826., imao je dvadeseti pet godina, kad je primio vlast. Njegov stric pripremio je bioruski dvor, da njegov naslednik ne mora imati monaški, odnosnovladičanski, čin. Trebalo je da tu želju izrazi i narod u CrnojGori. Ovom nije bilo teško objasniti, da je u interesu crnogorskeborbe za slbodu da dobije svetovnog poglavicu, jer su Turciredovno tvrdili da je Crna Gora njihova oblast, a da su vladike unjoj došle do vodećeg mesta zahvaljujući samo svom duhovnompoložaju. Crnogorski zbor, po savetu jednog ruskog izaslanika,primio je 1. marta 1852. predlog, da njihova država postanenasledna kneževina i, prema tom, prirodno, i sa svetovnimpoglavarom. Pre toga, Danilo je energičnom ličnom intervencijomosigurao na Cetinju vlast za sebe, koju je hteo da uzme stric mu

Pero, pretsednik Senata. Sam kralj Nikola Petrović opisao je umemoarima živu i mučnu scenu tog objašnjavanja. Kad je Danilodošao u Petrograd, da se pretstavi caru Nikoli, koga su, sRusijom zajedno, javno oglašavali već odavno u Crnoj Gori kaosvog pokrovitelja, on je tu otvoreno priznat kao knez. Pomeđunarodnim ugovorima Crna Gora nije dotad priznavana nigde nikao vazalna, a kamo li kao nezavisna država; niti je, tako isto,igde bilo javno priznato Rusiji pravo, da bude pokrovitelj CrneGore i da može uticati na menjanje državne uprave u toj zemlji.Ali se tokom vremena stvorila takva praksa. Crna Gora se smatralai oglašavala kao nezavisna od Turaka, a Porta je, u XIX veku, izobzira prema Rusiji trpela crnogorsko odmetanje, ali ga nijepriznavala. Rusija je, isto tako, sama uzela pravo da posredujeza Crnu Goru ne samo na Porti, nego čak i u Beču, i to su na obamesta svikli da primaju, iako im nije bilo po volji.

Ova promena u upravi Crne Gore s pristankom Rusije izazvala jeprilično uzbuđenje na više strana. U Crnoj Gori nastalo je pravooduševljenje, koje je vrlo živo opisao Vuk Karadžić kao kneževgost. To je bilo u toliko prijatnije, što su iz početka starijičlanovi porodice Petrovića bili protiv Danila i tražili novu častza sebe. Među njima se isticao najstariji brat vladičin Pero,pretsednik crnogorskog senata. U Turskoj, međutim, nije se krilonezadovoljstvo: tom promenom crnogorsko pitanje stavljeno je,kako se to kaže, neposredno na dnevni red. Porta je odbila daprizna novu titulu, jer tim priznavanjem ona bi priznala ujedno iCrnu Goru kao posebnu državu. Na Porti se moglo o tom pregovaratisamo pod uslovom, ako bi knez Danilo pristao, da mu se novatitula smatra kao turska činovnička, u rangu mušira ili takonešto. Danilo je bio žustar mlad čovek i željan uspeha. Energijeje imao na pretek. Svojim Crnogorcima, odmah prvih dana, kazao jebez uvijanja: "Vidite kolišni sam mali, ali ako me ne uzaslušate,biću vam veći od Lovćena". Njega je vređao turski stav premaCrnoj Gori i njemu lično i rešio se da im to dade osetiti, iakoje, po ruskim savetima, želeo da s Turcima, bar u prvo vreme,ostane na miru.

U Hercegovini je baš tih vremena vladalo veliko uzbuđenje, jer jeOmer-paša, pošto je slomio begovat, počeo razoružavanje naroda.

Ne samo Srbi, nego i susedne austriske vlasti slušale su još odkraja 1850. god. kako Turci nameravaju napasti Crnu Goru ikonačno je pokoriti. Sam je Omer-paša lično govorio tako početkom1851. god. austriskom konzulu u Bosni, a iza smrti vladičineponovio je to isto s uveravanjem, da bi za mesec dana mogao bitina Cetinju. Ti i takvi glasovi doprli su i do crnogorskog kneza ido ostalih glavara. On na to ne ostaje dužan, nego sa svojestrane pomaže nezadovoljnike i suzbija svaki turski uticaj. UPiperima je lično udario na kuće nekih izdajnik, koji su ušli uveze sa skadarskim vezirom, a malo potom, u novembru 1852. god.,Crnogorci prepadom uzeše Žabljak. Iako je, po ruskom prekoru,Danilo naredio da se taj grad vrati odnosi s Turskom nisu moglida se poprave. Već u decembru te godine počela su pravaneprijateljstva. Tursku vojsku, koja se kretala od Hercegovine iAlbanije, vodio je Omer-paša. Ta je vojska bila nadmoćnija odcrnogorske i stegla je novu kneževinu opasno. U toj nevolji našlase kao pomoćnica Crne Gore austriska vlada i njen dvor.

Između Beča i Carigrada odnosi u ovo vreme behu postali veomazategnuti. Turska je bila primila mađarske emigrante s Košutom načelu, pa ih potom pustila na slobodu. Mladi austriski car zamerioje to Porti na dosta oštar način, a njegove vlasti dale suosetiti Turcima da ih ne smatraju za prijatelje. Cele 1851. i1852. god. austriska štampa zauzimala se za hrišćane u Bosni iHercegovini i tražila sve moguće povode, da turski režim tamo,koji je doista bio rđav, što više diskredituje pred Evropom. Ovomprilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane imunicije, a kao poverenik dvora upućen je tamo ĐorđeStratimirović, poznati vođa iz nedavne bune u Vojvodini. On jedoneo sa sobom u Crnu Goru i tri topa. U isto vreme je bečkavlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske nabosanskoj granici. Ali glavno zalaganje učinjeno je u Carigradu.General Lajningen je tamo 31. januara 1853., kao naročitiizaslanik, predao Turskoj ultimatum, da odmah obustavineprijateljstva protiv Crne Gore. Porta je odmah popustiladobivši obaveštenja, da će austriski korak pomoći i Rusija. Takoje Omer-pašina akcija morala biti napuštena.

Ali je crnogorsko pitanje ostalo i dalje otvoreno. Turska jestalno insistirala na tom, da je Crna Gora njena pokrajina. Kadse za vreme Krimskog Rata Turska našla kao saveznica zapadnihdržava Engleske, Francuske i Sardinije i kad je popravila svojeodnose sa Austrijom ona je verovala da je došlo vreme kad topitanje može izvesti načisto. Turski poslanik je na PariskomKongresu 14. marta 1856. dao izjavu, da njegova država smatraCrnu Goru kao svoj sastavni deo, a ruski je, pod pritiskomporaza, morao da kaže, kako između njegove države i te zemljenema nikakvih dubljih veza sem uzajamnih simpatija. Tako je najednom međunarodnom kongresu, koji je za nekoliko decenija imaoda sredi stanje u Evropi, Crna Gora bila oglašena za turskupokrajinu. Knez Danilo, prirodno, to nije mogao lako da otrpi. Onje 19. maja uputio oštar protest protiv turske izjave. Videći daje Rusija pobeđena i bespomoćna i da ga je Austrija napustila, aosećajući da treba za svoje ciljeve naći podrške kod koje velikesile, Danilo se obratio Napoleonu III, tadašnjem gospodaruevropske situacije. Posrednik mu je bio francuski konzul uSkadru, Hijacnit Hekar. Početkom 1857. god. knez Danilo jenapravio sa ženom zvaničnu posetu Parizu i bio je vrlo lepoprimljen. Napoleon III, koji je živo sarađivao sa Talijanima,imao je naročitog razumevanja za nacionalističku ideologiju togavremena i bio je sklon da pomogne izvesnim narodima u njihovojborbi za slobodu. Bio je obavešten i o srpskim nastojanjima iodnosio se prema njima sa dosta simpatije, iako je zbog mržnje naRusiju podržavao Tursku. Kneževe veze sa Francuskom izazvale suveliko nezadovoljstvo ne samo u Petrogradu, nego i u Beču, gde sedobro znalo da Kavur i Italija rade u Parizu protiv DunavskeMonarhije. Te veze su dale povoda i kneževom stricu Đorđu, daotvoreno ustane protiv kneza i da ga počne javno optuživati zbognjegove izuzetno stroge i bezobzirne unutrašnje politike.

Knez Danilo je pokušao da od Crne Gore stvori pravu državu isuzbije dotadašnju plemensku premoć, koja je zemlji davalakarakter federacije plemena. S toga je 1855. god. objavio novzakonik za Crnu Goru. Lomeći plemensku svojevoljnost i premoć,suzbijajući nedisciplinovanost pojedinaca i bratstava, Danilo jehteo da ojača centralnu vlast i da stvori zakonske odgovornosti ipravni poredak. Dotadašnja anarhija i zla iskustva poslednjih

vladika uticala su na nj, da mesto traženja kompromisa delujeoštrom primenom sile. Bio je svojevoljan, prek i bez mnogo takta.Ali je tako radio i iz uverenja, da se ukorenjene zle navike nemogu iščupati bez radikalnih mera i da bi Crnogorci popuštanjemogli smatrati kao slabost. S toga je u zemlji izazvao protivsebe vrlo mnogo nezadovoljstva, i to čak i u krugu sopstveneporodice i najbližih saradnika. U vezi je s njima bio i ruskikonzul iz Dubrovnika. Kneževi protivnici su želeli i tražili odvelikih sila, da spreče dolazak Danilov iz Francuske u Crnu Goru.

Posle povratka iz Pariza Danilo je brzo odlučio, da zada Turcimaozbiljna posla i da crnogorsko pitanje pokuša rešiti na povoljannačin. Odmah je počeo raditi među susednim srpskim plemenima, daih podjari protiv Turaka. Kad su Turci pokušali da silom smireVasojeviće, knez je, uz pomoć evropskih konzula, uspeo da ihvrati. Glavni pokret izbi u južnoj Hercegovini, pod vođstvom LukeVukalovića iz Zubaca, jednog odlučnog narodnog vođe, koji seistakao već za vreme prošlog rata iz 1852/3. god. Ustanak jekrenut krajem 1857. god. i ubrzo je zahvatio široke razmere.Središte mu je bilo u manastiru Dužima kod Trebinja, a akcija seproširila na sever sve do Drobnjaka. Hercegovačke ustanikepomagale su i crnogorske čete. Knez Danilo se otvoreno obratiovelikim silama sa molbom, da ga razgraniče sa Turskom, odnosno datim posredno priznaju Crnu Goru kao državu. "Porta", govorio jeknez Danilo, "nije nikad sklopila mira s Crnom Gorom, jer je bilapreslaba da joj ga naturi". Austriska vlada odbila je tu kneževuželju i opomenula ga da ne izaziva Turke. Za to vreme Porta jegomilala vojsku u Hercegovini, preteći Crnoj Gori. Pokušajvelikih sila, da njihovi konzuli, s pretstavnicima Porte i CrneGore, nađu neki sporazum sa ustanicima, nije uspeo. Porta nijeodustajala od svog zahteva, da knez pre svega prizna sultanovuvrhovnu vlast. Kad su se pregovori razbili krenula je turskavojska na granicu i posela Grahovo. Tu je, na visoravni Grahovcu,1. maja 1858., pretrpela potpun poraz. Crnogorce je vodio kneževbrat, vojvoda Mirko, koji je, s hercegovačkim ustašama, pokazaočuda od junaštva. Grahovska pobeda ide među najslavnije uprošlosti Crne Gore. Ona je neobično digla glas toj maloj alijunačkoj zemlji. Grahov Lazje postao predmet oduševljenihromantičarskih pesama, od kojih su naročito popularne one St.

Kaćanskog i L. Kostića; o njemu se pisalo u mnogim dopisima ipripovetkama; od njega počinje pravi kult crnogorstva u srpskomdruštvu i omladinskoj književnosti.

Po savetu konzula Hekara knez Danilo nije nastavio s crnogorskomvojskom gonjenje Turaka; njegova borba imala je da pretstavljasamo čistu defanzivu. Francuska vlada pokazala je jasan interesza Crnu Goru. Ona je uputila svoje ratne lađe u Gruž, dasprečavaju nova iskrcavanja turske vojske u Sutorini ili Kleku, au isto vreme pozvala je ostale velike sile, da se odredi evropskakomisija za razgraničenje Turske i Crne Gore. Sam Napoleon IIIuputio je knezu pismo, u kom ga je pohvalio zbog neizazivačkogponašanja posle pobede i u kom mu je obećao svoju pomoć. Posleove pobede obnovila je svoje veze sa Crnom Gorom i Rusija, a iEngleska nije bila protivna da se maloj zemlji učini izvesnopriznanje. Komisija velikih sila za razgraničenje počela je rad uleto 1858. U toku leta iduće godine posao je bio jedno vremeobustavljen zbog rata Francuske i Italije protiv Austrije, ali jeposle nastavljen i završen je u aprilu 1860. Tim razgraničenjemCrna Gora je mnogo dobila, toliko ne teritorialno koliko moralno.Od zemljišta pripalo joj je Grahovo celo, a Banjani, Drobnjak,Kuči i Vasojevići bili su podeljeni. Crnogorci su dobili jošŽupu, nikšićke Rudine, Tušinu, Lipovo i Dodoše. To stvarno nijemnogo. Ali je razgraničenjem Crna Gora načelno i stvarno priznatakao posebna oblast, iako to nije i državopravno utvrđeno. KnezDanilo je smatran kao vladar Crne Gore, s njim se pregovaralo inosilo, i s njim se kao takvim računalo.

Ali knez Danilo nije dugo uživao plodove svoje pobede. On je 1.avgusta 1860. podlegao rani, koju mu je u Kotoru, na obali, zadaojedan crnogorski emigrant iz porodične osvete. Izvesni ljudihteli su pretstaviti kneževu pogibiju kao delo austriske akcijeprotiv njega i njegovih planova, ali se to nije moglo dokazati.Kako Danilo nije imao muške dece nasledio ga je Nikola, sinnjegova brata, grahovskog pobednika Mirka.

Nacionalni i književni romantizam kod Srba

U Austriji je, posle ugušivanja mađarske revolucije, reakcijadigla glavu na celoj liniji. Već krajem 1850. god. ukinut jeustav i uvedena vlada najkrućeg apsolutizma sa čisto policiskimsistemom. S apsolutizmom išla je i germanizacija. Nemački jezik,kao službeni, uveden je 1854. god. u sva zvanja i sve srednješkole, a sa njim je išla i nemačka ili potpuno nemačkiorientisana birokratija. Na svoje dojučerašnje saveznike u Bečusu gledali s izvesnim nipodaštavanjem, a njihove idejne pokretesu gušili i progonili. Sa patriarhom Rajačićem postupalo se uBeču kao da je bio nešto kriv, a na sve ljude, koji su se istaklikao nacionalne vođe i koji su tražili veza sa ostalim Slovenima,a posebno sa Rusijom, gledalo se sa puno sumnje. Već 1851. god.zabranjen je u Vojvodinu ulazak svim listovima iz Srbije. IlijiGarašaninu otvarana su pisma, koja su išla preko njihove pošte, au Beču su ga pratili špijuni očevidno. Segedinski prota PavleStamatović optužen je kao veleizdajnik zbog svetonikoljske pesme:"O kto, kto, Nikolaja služit", jer se nalazilo da je on tim hteoslaviti ruskog cara Nikolu I. Kad je car Franc Josif 1852. god.dolazio u Novi Sad demonstrativno je obišao patriarha i, mesto snjim, odvezao se u grad kolima sa Dvoru odanim episkopom PlatonomAtanackovićem. Cenzura je sprečavala svaku slobodniju reč;premetačine, dostave, zatvaranja postale su svakodnevna pojava.Svi naši ljudi, od patriarha do običnog ratara, bili surazočarani i duboko ogorčeni. Zašto sve te tolike žrtve? Kome ukorist? Nije sam Đura Jakšić, do srca uvređen, pitao: "Ah zaštaginusmo i stradasmo - a šta dobismo!" Ilija Garašanin je odbioaustriski orden s motivacijom, da srpski dobrovoljci nisu išli uVojvodinu, da se bore za Beč, nego za svoju braću. Ali Austrijanije bila takva samo prema Srbima. Reakcija je zahvatila istotako i ostale njene zemlje. U Hrvatskoj je njena oštrina pogađalanajbolje narodne snage, a germanizacija je samom Zagrebu udaralanemački pečat. Najveće iznenađenje priredila je, međutim, bečkavlada celoj Evropi svojim postupkom prema Rusiji. Za vremeKrimskog Rata, kad se Rusija nalazila u najtežoj situaciji,Austrija je mobilisala protiv Rusije, svoje izbaviteljke, inaterala je svojim držanjem na popuštanje pre vremena. Tim retkimi dotle nečuvenim političkim cinizmom ona je zaprepastila ceosvet, a Rusiju je ogorčila do neslućene mere.

Politička reakcija zahvatila je i Srbiju. U njoj međuvlastodršcima nije bilo nikakve sloge. Stari Toma Vučić bio jeglava opozicije, pomagan od Rusije, koja je svim načinimasuzbijala Iliju Garašanina i njegovu frankofilsku politiku, dok1853. god. nije iznudila njegov pad. Knez je lično stajao poduticajem austriskog konzula, Srbina Teje Radosavljevića, koji seistakao za vreme prošle bune kao čovek od takta i uticaja međuSrbima. Ostali ljudi, od manjeg političkog značaja, povodili suse prema tim krupnim ličnostima. Za Srbiju je nastala velikaopasnost prilikom Krimskog Rata. Turska, njen suveren, ušla je urat protiv Rusije, njenog pokrovitelja. U zemlji je postojalajaka rusofilska stranka, koja je želela da Srbija iskoristi ovajčas. Na to se jedno vreme pomišljalo i u Petrogradu. Ali jeAustrija bila već počela pripreme, da spreči Srbiju u tom, i tona najradikalniji način, posedanjem srpskog područja. I Turci suprikupljali vojsku na granici. Videći tu opasnost ruska vlada jeposle preporučila u Beogradu, da se čuva stroga neutralnost.Srbija se bila spremila na otpor, ali se u isto vreme obratila iPorti i Napoleonu III, koji je doista delovao u Beču. Austriskadiplomatija branila se tim, da nije htela preduzimati ništaprotiv Srbije same; nego da se samo nosila mišlju da sprečieventualno rusko prelaženje u tu zemlju ili kakav pokret ruskihljudi u Srbiji protiv postojećeg stanja. Glavno je bilo da je zavreme tog opasnog obračunavanja između sila Srbija ostalapošteđena.

Na evropskom kongresu u Parizu, 1856. god., promenjen jemeđunarodni položaj Srbije. To je došlo kao prirodna posledicaruskog poraza. Htelo se, da se suzbije njen uticaj na celomBalkanu, a Austrija je naročito išla za tim, da ga suzbije uSrbiji. Ruski protektorat nad srpskom kneževinom zamenjen jegarantijom svih velikih sila. S tim u vezi zabranjen je krozSrbiju i prolazak svake tuđe vojske bez prethodne saglasnostigarantnih sila. Ova je odredba unesena usled surevnjivosti Rusijei Austrije, ali je u stvari pogodila Tursku, jer ni ona, posleove odredbe, nije mogla upućivati vojsku, iako je sultan biovrhovni gospodar zemlje. Turski garnizoni u Srbiji, koji su senalazili u nekoliko gradova, mogli su se otad zanavljati i

smenjivati samo Dunavom, a da je to zadavalo dosta teškoća razumese samo po sebi.

Kako je zapadnim silama bila potrebna austriska saradnja protivRusije to su one u glavnom prepustile Srbiju bečkom uticaju. Doksu Turska i Austrija bile rđavo srpski državnici tražili sunaslona na Carigrad, ali kad je između sultanove i ćesarovestrane došlo do sporazuma Srbi su morali da paze na jačega. KnezAleksandar ušao je u vrlo tesne veze s austriskim konzulom; biloje opšte uverenje, da on skoro izvršuje sve njegove zahteve.Položaj knežev postao je vremenom izvanredno težak. Protiv njegasu u narodu na sve strane radili rusofili osuđujući ga zbogtobožnje izdaje Rusije; a protiv njega je ustala i sva mlađasrpska inteligencija, koja je bila vaspitana na strani, velikimdelom u Francuskoj, i u zemlju došla sa liberalnim idejama. KnezAleksandar je bio vrlo krut i ličan čovek i više autokrata negošto se od njega očekivalo. Moćan uticaj pustio je rodbini svoježene, kneginje Perside, koja je bila iz čuvene kuće Nenadovića,ali sa malovaroškim vidokrugom. Glavni ljudi u zemlji otišli su uopoziciju. Vučić je bio glava kneževih protivnika i u svojojdemagogiji veoma opasan. Knez je oterao u protivnike i IlijuGarašanina, koji je jedini u zemlji imao autoriteta da sesuprotstavi svakoj prevratničkoj akciji. Između kneza i Savetaodnosi su postali vrlo zategnuti, jer je i jedna i druga stranahtela da proširi svoju vlast. Knez je želeo da Savet ostanepretežno zakonodavno telo, a da uprava ostane u njegovim rukama,odnosno u rukama njemu odgovornih organa. Kako su kneževiministri mogli biti postavljani samo iz reda savetnika to jeSavet postepeno uzimao sve više maha i stavljao se na gledište daje on telo ravno donekle knezu u pitanju vođenja zemaljskihposlova. Savet je znao, da svoj postanak zahvaljuje težnji, da seobuzda samovolja kneza Miloša i logički je zaključivao, da tanjegova uloga ostaje i u novom režimu. Savetnici su, sem toga,insistirali na tom, da se za novog člana Saveta i ne možepostaviti nijedno lice bez sporazuma s njima. Iliji Garašaninugovorili su jednom prilikom 1856. god., da će oni ministre samosaslušavati, ali da će o stvarima rešavati sami. U sporazumu snekim savetnicima, koji su od ranije na tom radili s ruskimkonzulom, Garašanin je još 1855. god. predlagao u Parizu, da se

knez smeni, a sličnih pokušaja bilo je i na Porti. God. 1857.stvorena je bila prava zavera protiv kneza, kojoj je bio na čelusam pretsednik Saveta Stevan Stevanović Tenka. Išlo se za tim dase knez ubije, a na vlast da se vrati stari Miloš Obrenović.Zavera je otkrivena za vremena i presečena je oštrim kaznama.Jedan deo savetnika bio je osuđen, a drugi penzionisan. Kako jeto izvedeno bez pristanka Portinog i, prema tom, bilo protivnoustavu, to je carigradska vlada našla za potrebno da protestujekod kneza i da tako uđe u razmrsivanje srpskih unutrašnjihposlova. Njen posebni izaslanik, Ethem paša, došao je u Srbiju inagnao je kneza na popuštanje. Knez je pristao da vrati u službupenzionisane savetnike, a kažnjene je pomilovao, ali pod uslovomda moraju ići iz Srbije. Za pretsednika Saveta doveden je stariVučić, a Garašanin, od koga su vlasti ranije uzalud tražileostavku na savetnički položaj, postavljen je za ministraunutrašnjih dela. Ti ustupci iznuđeni su od kneza i znatno supoljuljali njegov ugled i njegov položaj. Porta je jedva dočekalapriliku da može dati osetiti svoju snagu, a nalazila je podrškekod Francuske, koja je otvoreno osuđivala kneževu politiku, adonekle i kod Rusije. Opozicija je tražila da jedna evropskakomisija ispita stanje uprave u Srbiji, jer je garantnim silamadužnost da za vremena izvedu u njoj stvari na čisto. Među silamanije u tom pitanju bilo saglasnosti. Austrija i Engleska držalesu stranu kneževu. Pruska je bila neutralna, ali je Ranke, naosnovu izveštaja njenog konzula, tačno zaključio, da je krizazavršena tim, što se knez vratio u staru potčinjenost Turskoj.Bio je učinio jedan korak da se otme, ali ga je taj pokušaj samou veću pokornost bacio. I time on izgubi i poslednju senku kakvegod svoje samostalnosti. Domalo, morao je priznati i novu izmenuzakona o Savetu, po kojoj je njegova vlast postala osetnoograničena.

Porta nije htela da izaziva dublju krizu u Srbiji u času, kad jeu Hercegovini buktao ustanak Luke Vukalovića i kad je predstojaonjen sukob s Crnom Gorom. U Carigradu se znalo isto tako, da i uBosni, u susedstvu Srbije, postoji nezadovoljstvo zbog teškihagrarnih odnosa, a vrenja je bilo i u Bugarskoj. U bosanskojPosavini uzbunjeni težaci, u jesen 1858. god., podigoše bunu.Vodili su ih sveštenici proto Stevan Avramović, pop Hadži Petko

Jovanović ili Jagodić i dr., a pridružio im se i fra StepanMikić. Razjarena masa palila je i rušila begovske čardake, pa čaki kuće onih hrišćana koji nisu bili zajedno s njima. Ali sumuslimani, bolje opremljeni, brzo prešli u napadaj. Kad su 28.septembra 1858. zauzeli Orašje kao središte ustanka otpor je brzobio slomljen.

U samoj Srbiji opozicija je bila uzela maha na celoj liniji."Narod je izgubio konačno poverenje u Praviteljstvo i svojevlasti", pisao je I. Garašanin u septembru 1858., "uzrujao se nasve strane i hoće da se izvede iz ove neizvesnosti". Tražio sesaziv narodne skupštine. Iako je bio obavešten da se Skupštinamože obrnuti protiv njega knez nije mogao da je ne odobri, premdaje i to pokušavao. A kad se skupština sastala o Sv. Andreji (stoga prozvana Svetoandrejska) bilo je od prvog časa jasno, da sedotadašnji režim neće održati. Protiv njega je bila ogromnavećina poslanika. Na sednici od 10. avgusta tražena je ostavkakneževa, koju su pomogli i članovi Saveta. Zbunjen i uplašen knezje otišao u grad, pod okrilje paši, i to u kolima I. Garašanina,i s njim zajedno. Garašanin, koji je odavno prešao među kneževeprotivnike, nije smatrao za svoju dužnost da odvraća kneza od togkoraka. A ima glasova, da mu je on taj korak čak i savetovao. Jošnije izvedeno na čisto, da li je to bila klopka, ili bojazan zaličnu sigurnost kneževu, ili namera da se dobije u vremenu. Usvakom slučaju taj je korak razdražio Skupštinu i ona je 11.decembra donela rešenje, da se knez zbaci, a na njegovo je mestojoš istog časa izvikala Miloša Obrenovića. Knezu Aleksandru biloje jasno, da se situacija ne može više izmeniti u njegovu korist,pa nije ništa odlučnije ni preduzimao. S njegovim padom završenaje i vlada ustavobranitelja, jer s Obrenovićima počeo je odmahnovi kurs.

Knez Miloš stigao je sa knezom Mihailom u Beograd 25. januara1859. Čekao je dotle potvrdu svog izbora od Porte. Kao njegov"mestozastupnik" u Srbiji vodio je poslove njegov odanipristalica Stevča Mihailović. Kao svuda u prilikama kad se menjane samo režim nego i dinastija, tako je i u Srbiji bilo dostaizmene diktovanih ne samo potreban, nego i osvetom isvojevoljnošću. Skupština, vođena dosta puta od usijanih glava i

nedoraslih ljudi, unosila je mnogo zabune i bezvlašća, ali jepromena ipak izvedena bez težih žrtava. Kad je došao knez Milošvratio se, istina, autoritet vlasti, ali je pojačana samovolja.Knez Miloš je bio i suviše star da bi se izmenio. Sad je, pun jošuvek stare mržnje i osvetoljubivosti, postao starački uporniji inije hteo da se obazire mnogo ni na kakve obzire. Podložanuticajima, ćudljiv, a uveren da je Srbiji preko potreban, on seosećao kao svemoćan. Na muku su bili udarili s njim i prijateljii neprijatelji. Uvredio je odmah, prvih nedelja, svog najodanijegprijatelja i zastupnika Stevču, ne ublažavajući mnogo svoju starunaviku da tera šegu sa ljudima. Savet, na koji je bio kivan odsvog progonstva, ponizio je koliko je god mogao i trudio se da gapotpuno onemogući. Stari Vučić, napola oslepeo, bio je zatvoren iumro je u zatvoru. Umro je potpuno istrošen, dok su Miloševiprotivnici tvrdili, da je to bilo pod sumnjivim okolnostima.Ilija Garašanin, koji, istina, i nije bio za povratak knezaMiloša, gurnut je u pozadinu i morao se sklanjati jedno vreme izzemlje. Po njegovim rečima knez Miloš nije više mogao da čujereč zakon. "On misli, kad narod ne bi želio njegov način stareuprave, ne bi ga ni pozvao; a kad ga je pozvao on hoće ovako".

A za to vreme u susedstvu Srbije i u Evropi događale su se krupnestvari. Turska je posle Pariskog Mira proglasila Hatihumajun(1856. god.), to jest s najvišeg mesta objavljeni zakon o punojravnopravnosti između muslimana i hrišćana. Ali taj zakon nijemogao promeniti ni brzo ni lako dotadašnje duboko uvreženenavike, niti su se muslimani hteli odreći svog povlašćenogpoložaja. S toga je, i posle smirivanja ustanka u Hercegovini ibosanskoj Posavini i Krajini 1858. god. stanje bilo punozagušljivosti i sa dosta zaoštrenosti. Duhove je sem toga uvelikoj meri uzbudio rat Francuske i Italije protiv Austrije uleto 1859. Rat se vodio za ujedinjenje Italije i bio je s toga unašem narodu praćen s mnogo uzbuđenja. Simpatije su bile sve nastrani Italije; njen primer imao je da posluži istim težnjama ikod nas samih. Sem toga, želeo se od srca neuspeh Austriji, kojase pokazala onako nezahvalna i prema Srbima i Hrvatima na jednoji prema Rusima na drugoj strani. U memoarima DimitrijaMarinkovića priča se vrlo živo koliko su i novi dvor i publika u

Beogradu skoro na demonstrativan način pokazivali svojezadovoljstvo zbog austriskih neuspeha.

Knez Mihailo, koji je u emigraciji mnogo naučio i koji je većtada mislio o nacionalnoj misiji Srbije, obraćao je glavnu pažnjuspoljašnjoj politici. Oženio se bio jednom mađarskomaristokratkinjom, Julijom, iz istoriske porodice Hunjadija, nebez želje, da preko te veze dođe u bliži dodir s Mađarima, kojisu u to vreme zauzimali odlučan opozicioni stav prema Beču. Od1848. god. on je budno pratio razvoj događaja i dao razumetisvakom da je u njima živo interesovan. U Beču on je imao svojkrug ljudi, koje je pomagao, a među kojima su se nalazili VukKaradžić, Đuro Daničić, Branko Radičević i dr. Njegov pitomac bioje i Svetozar Miletić. U Beču on je u proleće 1858. god. imaoveza s nekim Bosancima, koji su preduzimali izvesne akcije protivturskih agrarnih tereta, a tražio je dodira i sa Srbima sa drugihstrana. Održavao je veze sa mađarskim i talijanskim političarima;posle njegova povratka u Srbiju talijanski konzul Astengo bio jenajpopularniji strani pretstavnik u zemlji. S Košutom se sastajaolično, a s njegovim ljudima vodio je stalnu prepisku i razgovore.S Napoleonom III imao je 1859. god. dug razgovor, u kom mu jeizložio suštinu srpskog problema na Balkanu. Gledajući u daljinu,imajući pred očima talijansku borbu za ujedinjenje, znajući daNapoleon III, tadašnji gospodar političke situacije u Evropi,želi ostvarenje nacionalnog principa u međunarodnim odnosima,knez Mihailo je osuđivao sitničarsku partizansku politiku uSrbiji, koju su karakterisali grabež za mestima, osvetoljubivosti traženje nagrada za dinastičke usluge. Knezu se naročito nijesviđala politika mladih liberala, ljudi koji su nedavno došli sastranih škola, i još bez dovoljnog iskustva žurili da prigrabevlast i uticaj, izazivajući od prvog dana ambicioznošću inetaktičnošću trvenja, sukobe i razlaze. Od SvetoandrejskeSkupštine oni su hteli stvoriti neku vrstu konventa. Izvesni odtih ljudi imali su nesumnjivo dobrih namera i učinili su ikorisnih stvari i doprineli su dosta modernizovanju i dizanjuSrbije, ali su bili i suviše žustri. Stari su se, prirodno,nerado uklanjali sa svojih mesta i sa protestom su ukazivali nanaglost izvesnih postupaka i pokušaja za brze reforme. Stara ivečna tema o sukobu starih i mladih javila se i u Srbiji; prvi

put u takvoj oštrini. Patriarhalni poredak, koji je dotle vladaou porodici u celom društvu, i čiji su pretstavnici bili ljudi safesovima i čakširama i žene s libadetima i tepelucima, potiskivaoje mladi svet, koji se vaspitavao ne samo u Pešti i Beču, nego ipo Nemačkoj i u Parizu i koji je, s naprednijim trgovcima imlađim činovništvom, počeo da daje ton novom Beogradu i postepenoceloj Srbiji.

Knez Mihailo se trudio, da zastareli turski ustav bude zmenjennovim. Od 1838. god. prilike su se bile izmenile u svakompogledu; izmenjen je bio i državnopravni položaj Srbije. Nehoteći da pokretanjem ustava izaziva nove krize knez je odlučio,da ustavne odredbe zamenjuje zakonodavnim putem, preko narodnihskupština. Počeo je odredbom o pravu kneževskog nasleđa, pa jenastavio ograničavanjem Saveta, uvođenjem vojske i drugimpotrebnim merama. Do smrti svog oca, kneza Miloša (14. septembra1860.), knez Mihailo se uzdržavao od javnog istupanja, jer staracje bio i suviše ćudljiv i osetljiv, a mladi knez nije želeo zbogodržavanja autoriteta da dolazi do sukoba, koji ne bi mogliostati nepoznati široj javnosti. Mihailo je lično, i po stečenomiskustvu, i po prirodi, i po uverenju bio sav za autoritativnirežim. Sva glavna lica tadašnje Evrope Napoleon III, Bizmark,Kavur, bili su takvih shvatanja, da o sličnim shvatanjima uRusiji, Turskoj i Austriji i ne govorimo posebno. S toga se on uSrbiji vrlo brzo razilazi sa mladim liberalima, koji imaju svojuvolju i prihvata konzervativnije elemente, kojima je najglavnijipretstavnik bio Ilija Garašanin. Njemu se Garašanin sviđao još izbog toga, što mu je bio veoma blizak u pitanjima spoljašnjepolitike i misije Srbijine. Već krajem 1861. god. Garašaninpostaje pretsednik vlade i ostaje na tom položaju šest godina.Retko je kada u spoljašnjoj politici naše države bilo toliko itako trajne podudarnosti između šefa države i šefa i ministraspoljašnjih poslova. Garašanin je nastavio svoju poznatu linijuizNačertanija, koju je knez Mihailo potpuno prihvatio i podesioprema novim prilikama.

To je bilo vreme, kad je u našem celom društvu počeo da se osećajedan nov duh. Književna romantika, koja je na zapadu carevala uprvoj polovini XIX veka, javila se kod nas tek sredinom tog veka

i u punom jeku krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina.Dotle, u poeziji je vladala pseudoklasičarska tradicija, čiji jeglavni pretstavnik bio učeni šišatovački arhimandrit i poslegornjokarlovački episkop Lukijan Mušicki (1837-1877.), koji je nanaše stablo kalemio neprijemljive i bezživotne Horacijeve iKlopštokove mladice. Proza je bila malo negovana, a u njoj susrpsku čitalačku publiku privlačila sentimentalna, fantastična ine mnogo logična pričanja Milovana Vidakovića (1780-1841), alikoja su bila dobronamerna, tečna i imala draž svoga. Izvesnekombinacije romantičarskog poleta i klasičarske tradicije nisudale željenih rezultata. Sima Milutinović Sarajlija, koji je prvipokušao da opeva epski zamah Prvog Ustanka u svojoj Srbijanci; iakoje bio jedno vreme veoma slavljen, nije osvojio publiku, niti jesvojim načinom rada i svojom vrstom sirovog talenta mogaoosvojiti. Od svih naših književnika prve polovine XIX veka imalisu nesumnjivog talenta, velike snage, i trajnog uspeha samo PetarII Petrović Njegoš (1813-1854) i Jovan Sterija Popović (1806-1856). Prvi je formalno imao nešto od klasičarskog nasleđa, alise snagom svog velikog nadahnuća iščupao iz stega tradicije,okrepio se sav na životodavnom narodnom izvoru, i dao svojklasični Gorski Vijenac kao delo visoke umne zrelosti, nesumnjiveduhovne superiornosti i intimnog saosećanja sa narodom. U njemuima i junačkog zamaha i kliktanja, i skepse, i ironičnedobroćudnosti, i iskustva života, svega u meri koje delu čuvaskladnost i daje izraz istinskog života. Superioran duh imao je iSterija, koji je bio književno obrazovaniji. Ali u poezijiSterija nije izišao iz starih kalupa, koji su ograničavalinjegovu duhovnu slobodu. Pravu svoju snagu on je pokazao ukomediji, koja je imala molierovskih osobina, i u kojoj jenjegova opservacija, ironija i čak sarkazam (Rodoljupci) mogao višedoći do izraza. Ako je stari Joakim Vujić bio "otac" našepozorišne umetnosti, Sterija je nesumnjivo tvorac naše drame, akomedije naročito. Koliko je još uvek živ i savremen svedoči nesamo to, što se održava na repertoaru i u prestonici i uunutrašnjosti, nego i to što služi kao potsticaj i piscimanajnovijeg vremena, kao, primera radi, Branislavu Nušiću.

Što naša književnost prve polovine XIX veka nije mogla da uhvatidubljeg korena u narodu kriv je ne samo njen nenarodni duh,

vaspitavan po stranim uzorcima i prenošen kod nas u saksijama,nego i njezin jezik. I taj nije bio narodni. U njemu je još uvekbilo tragova ruskog jezičnog nasleđa i neskrivene težnje, da se"duhovne" i "više" stvari ne izražavaju običnim "paorskim"jezikom. On tobože nije bio još dovoljno razvijen i osposobljenza to. Mušicki je ne samo razvijao teoriski tu misao, nego jedavao i praktičnu primenu.

Protiv Vuka Karadžića (1787-1864), koji je ustao u odbranu živognarodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorčena borba odvećeg dela tadašnje srpske inteligencije. Taj Tršićanin, koji jerano naučio pisati i bio pisar kod nekih vođa Ustanka i posle uslužbi ustaničkih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajućikako se narod njegove otadžbine bori i oslobađa od turskih okova.Vuk nije bio školovan čovek, ali je imao retko bistru glavu. Kadje, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god., došao uBeč i tu, srećnim slučajem, stupio u bliže veze sa čuvenimslavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo našao svojput i svoju misiju u našoj književnosti. Kopitar je, pod uticajemnemačkih romantičara, već pre toga tražio ljude, koji bi gaobaveštavali o narodnim pesmama i koji bi ih beležili u narodu,jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha.Romantičari su u svom kultu naroda išli s planom i s velikimoduševljenjem za tim, da narod poznaju i prouče što više, da iduna njegove nepomućene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", ida, s tim u vezi, kultivišu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno,i kod nas Srba želeo rad u tom pravcu. Kao francuski romantičarikruga Šarla Nodijea on je verovao da kod nas može biti mnogoizuzetne izvorne građe, čak više nego na zapadu, jer je narodstolećima živeo u patriarhalnom nasleđu, odvojen od ostalog svetaturskim zavojevanjem. Kod Vuka on je našao što je želeo: čovekaretke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume očem se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao.Već 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalneknjige, Malom prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicomserbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tihpočetničkih radova dolazili su veći i zreliji, kao rezultatjednog smišljenog rada.

Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku književnostjedna vrsta prave senzacije. Na njih su naučnom svetu skretalipažnju Kopitar i naročito učeni nemački filolog Jakov Grim. UEvropi se tih vremena naročito raspravljalo o epskoj poeziji i onačinu kako su mogli postati Homerovi epi. Za naučni svet pojavasrpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlomaglovito, značila je čitavo otkriće. I ona se odmah počelaproučavati i unositi u naučne studije. U književnosti je izazvalaširok i u toj obimnosti redak interes. Svi važniji književniciEvrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin,Mickijević, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju,prevodili je, tumačili ili je oponašali. Interes taj postao jejedno vreme književna moda, koja je ulazila potpuno u okvirsavremene evropske književne romantike. Pesme su te imale dubokeoriginalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnihlikova i situacija, puno pesničke snage i vizionerstva, ineobičnu herojstvom, čoveštvom i pregaranjem izgrađenu etiku.Naši mladi romantičari, osetivši duboko naročito tu osobinu, iproglašavali su te pesme našim narodnim evanđeljem. Nije biojedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultomnaših borbi za oslobođenje, koje su baš u to vreme, na početkuXIX veka, dale toliko primera pregalaštva. "Rasa sirova, oštra,neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena",pisao je taj talijanski rodoljub, "reči, ustanove, običajistrašni energijom, koji ratu daju božanski karakter."

Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneopred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i našeljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatnimajdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala ikoju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravojmeri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet onepažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i premanjenom značaju u životu našeg naroda.

Dok je taj rad Vukov na kupljenju i objavljivanju narodnih pesamai posle pripovedaka i poslovica bio potcenjivan od izvesnihnjegovih protivnika, njegova nastojanja da narodni jezik osvojisvoje mesto u književnosti i životu nailazio je na ljute

neprijatelje. Književni fariseji osporavali su Vuku pravo, da kaoneškolovan ulazi u pitanja, za koja se tobože trebala imatistručna sprema. Međutim, Vuk je imao dovoljno stručnosti u svojojizuzetnoj bistrini da načelno brani jedan opravdan stav i načelo;narodni živi jezik poznavao je neposrednije i bolje nego mnogi odtakozvanih stručnjaka; a u koliko se baš ticalo stručnih stvaritu mu je na pomoći bio Kopitar, znalac prvoga reda, s kojim jeVuk sve više ulazio i u stručnu stranu predmeta. Kao što suKarađorđe i Miloš vodili borbu za oslobođenje od Turaka, tako jei Vuk, čovek revolucije, hteo da izbori i oslobođenje od tuđegbalasta u duhovnoj oblasti. Ali sem učenih ljudi on je nailazio ina veliku opoziciju sveštenstva. Ovo nije htelo da napuštaslavjanosrpski jezik kao tradiciju srpskoruske saradnje i kaovezu između nas i Rusa. Ponosili su se čak tim "jednojezičijem",kako se to onda govorilo. Naši sveštenici su dobro pamtili, da jevlada Marije Terezije tražila da se za srpske škole katihizisizradi na narodnom jeziku i verovali su da je to izraz njezineopšte težnje, kako bi se Srbi odvojili od Rusije i potompribližili uniji. Takvi su zahtevi doista postavljani na crkvenimsinodima od 1769. i 1774. god. Posle je došao i zahtev od 1782.god., kojim se tražilo da se u književnu upotrebu uvede narodnijezik i mesto ćirilice latinica. Srpske vođe toga vremena imalesu dosta muke odbijajući takve odredbe, koje su, u raznimoblicima, bile ponavljane više puta. Oni su i tom Vukovom radunazirali iste težnje; u toliko više, što je taj pokušaj dolazioiz Beča i iz zajedničke saradnje s jednim čovekom koji je biokatolik i odan pristalica austriske državne ideje.

S pitanjem jezika bilo je u uskoj vezi i pitanje pravopisa. Kodsvih Slovena sem Rusa, baš u ovo vreme, pitanje pravopisa bilo jena dnevnom redu. Izvesni slovenski glasovi, kojih nije bilo udrugim jezicima ili za koje nije bilo utvrđenih znakova (kao, napr., naši č, ć, ž, š, đ, lj, nj, f, dž) izražavani su u latinicina nekoliko načina, isto kao vokalno r. U ćirilici, opet, bilo jeznakova koji su se u pisanju upotrebljavali, ali preko kojih ježivi jezik bio odavno prešao, kao ь, ъ, ω, ψ, ζ, jat. Kakosrediti ta pitanja i uvesti za škole neophodnu jednoobraznost? Zarešenje u latinici učinjeno je nekoliko pokušaja, od kojihnijedan nije dobio zadugo opšte priznanje. Kod Srba prva

konferencija za uređenje pravopisa održana je u Karlovcima još1798. god. i na njoj je ovlašćen mitropolit Stratimirović, davodi brigu o toj stvari. Ali je naglašeno načelo, da se na svešto se štampa pazi kao i na crkvene knjige, "po sliku inačeravnoobrazne sahranjeno biti ne možet." Vuk Karadžić nije bioprvi koji je tražio da se iz naše azbuke izbace nepotrebna staraslova, ali je bio čovek koji je to tražio najdoslednije iprovodio to u praksi. Kad je, iz praktične potrebe, uveo u našuazbuku slovo j iz latinice, to je dalo povoda najotrovanijimsumnjama. Vuk, govorilo se, po tuđem nagovoru, namerno kida snašom crkvenom tradicijom i uvođenjem slova iz latinice pripremaput za uniju.

Trebalo je dugih i oštrih borbi dok su se ta pitanja izvela načisto. Mlađi svet prilazio je postepeno sve više Vuku, iako susve ustanove od ugleda, kao Matica Srpska i Društvo srpskeslovesnosti, bile protiv njega i mada su njegove reforme bilezabranjene i u Srbiji i u Crnoj Gori. Osetan preokret u Vukovukorist dogodio se 1847. god., kad su izašle pesme mladog BrankaRadičevića u čistom narodnom jeziku i s Vukovim pravopisom, kadse na narodnom jeziku pojavio Gorski Vijenac i kad je Đuro Daničić,stručno solidno opremljen, pustio u svet Rat za srpski jezik i pravopis,Vuk je, do danas jedini u Evropi, potpuno dosledno i do krajasproveo Adelungovo načelo "Piši kao što govoriš". Zašto je tomogao da učini i sprovede on, a nisu izveli drugi i daleko većiautoriteti u kulturnijim narodima, nije teško pogoditi; našaknjiževnost nije imala onog bogatog nasleđa kakvo, primera radi,engleska i francuska književnost, niti pismenu kulturu narodnogjezika koje se razvijalo vekovima. Za naš svet bila je neobična ivrlo smela Daničićeva tvrdnja, koja u osnovi nije bila netačna,iako malo preterana: "Među svjema koji pišu danas pravopisa ucijeloj Evropi Vuk je najbolje razumio šta je pravopis, pa što jeumom razumio ono je i djelom najbolje izvršio".

Pojave poezije Branka Radičevića, vedre, sveže, neposredne, sanečim punim mladosti i života, osvojila je mlađi svet za vrlokratko vreme. Njen narodski duh, vaspitan u narodnoj poeziji, injezin narodni jezik, tečan, vrlo melodičan i pun boje, potisnuoje brzo i konačno pevanje stare škole, usiljeno i astmatično.

Lukijan Mušicki zalazi bezpovratno; Sima Milutinović se više nečita. Novi mladi pesnici, koji se javljaju pedesetih godina, svisu manje-više u Brankovoj tradiciji. Ta nova književna generacijaprihvaća s Brankom i narodne pesme i Vuka. Ona se čak s ponosomzove Vukova omladina. I traži na sve strane da se radi u Vukovomduhu, da se kupi "narodno blago" ili "narodne umotvorine", da seneguje narodni jezik, da se poštuju narodni običaji. Srpskaknjiževnost, verovali su oni, može da se razvije samo na osnovunarodne književnosti i u najužoj vezi s njom; svako drugorazvijanje dovodilo bi je u opasnost da izgubi svoju samoniklost.

S kultom književnog nacionalizma išao je i politički. Omladinatih vremena, imajući pred očima poljsku borbu za oslobođenje italijansku i nemačku borbu za narodno ujedinjenje, želela je itražila da se sve narodne snage usredsrede i kod nas samo u tompravcu. U tom pogledu njene su se težnje potpuno podudarale spolitičkom linijom kneza Mihaila i Ilije Garašanina. Samo, kodtih mladih ljudi, kao kod svake omladine uopšte, nije bilo uvekdovoljno strpljenja i razumevanja za relativnosti. Naši su ljudi,poneseni oduševljenjem, tvrdo verovali da je naš protivnik, tadakao takav smatran skoro pretežno Turčin, težak bolesnik i daborba s njim neće imati izuzetnih napora. Naša se snagaprecenjivala. Glavni pesnici tog borbenog naraštaja palili susvet. Đura Jakšić kliktaće još sedamdesetih godina:

Šta će nam ovaj mirOvaj blatomir?Zar nije bolje borba, i krv, i nož,I krvav onaj pir?Na oružje!Srbin je junak, junak je grom,Smrskaće teme dušmaninu svom.

Stevan Kaćanski, skoro u ime celog tog naraštaja, peva knezuMihailu:

Davno na te Prizren gleda,gde te srpska kruna čeka,Da t’ amanet carski predaDušanovog slavnog veka:

Carski poziv, sveti glas:"U boj, u boj vodi nas!"Da se celo Srpstvo spojiPod slobode suncem jasnimI zastava bojnih tvoji’Pod znamenjem slavnim, krasnim,Celo Srpstvo, jedan glas:"Hura! U boj vodi nas!"

Na ratoborno raspoloženje omladine i našeg društva delovali su ipolitički događaji i strane agitacije. U Crnoj Gori puška skoronije prestajala. Već 1861. god. javio se novi ustanak uHercegovini pod vođstvom vojvode Luke Vukalovića. Na taj ustanaknesumnjivo su uticali događaji u Italiji, gde su Sardinijipripali narodnim plebiscitom Toskana, Parma i Modena, i gde suGaribaldijevi četnici silom pridružili narodnoj državi Siciliju iNapulj. Izvesni talijanski rodoljubi, zajedno s Mađarima,nameravali su da ugroze Austriju s kopna i mora. Njihovi planovisu bili, da se iskrcaju u Dalmaciju, pa da preko Bosne upadnu uMađarsku i izazovu tamo ustanak, a na drugoj strani da operišupreko Hrvatske. U tim planovima oni su računali i na srpskusaradnju; nešto da zaposle Turke, da im ne bi smetali, a nešto dabi uticali i na svoje sunarodnike u Ugarskoj. Na tom planu radioje i talijanski konzul u Beogradu, Eugen Durio. On je u njposvetio i samog kneza, a verovatno i Garašanina. Isto su takobili obavešteni i vodeći ljudi na Cetinju. Iz raznih političkihobzira Talijani su nameravali, da 1862. god. izazovu ustanak uGrčkoj i tim stvore pometnju i u evropskoj diplomatiji i uAustriji i da požure revolucionarne događaje. Kad je, zbogEngleske, plan s Grčkom morao biti napušten, došlo se na misao dase na koji bilo način zapali bar susedstvo Crne Gore. KraljNikola priča u svojim uspomenama, da je knez Danilo spremaoustanak u Hercegovini već u proleće 1860. god., ali je on izbiokrajem te godine, a uzeo više maha 1861. Reč cetinjskih gospodaraslušala se u Hercegovini s mnogo poštovanja; nijedan važnijiposao u zemlji nije se počinjao bez sporazuma s njima. "Svaprepiska", kazuje Dušan Vuksan, najbolji znalac cetinjskogarhiva, "koju su Hercegovci imali s turskim vlastima, dostavljanaje na Cetinje u originalu." Danas se zna pouzdano, da se u Crnoj

Gori toga vremena bavilo nekoliko poljskih oficira emigranata, daje bilo veza između naših ljudi i onih u Italiji, i da je međuHercegovce došlo i nekoliko Garibaldijevih četnika. S toga suAustrijanci, dosta obavešteni o planovima, bili veomaneraspoloženi prema ustanicima i pomagali su Turke na sve načine.

Velike sile pokušale su da spreče taj ustanak. Naredile su svojimkonzulima i posebnim komesarima, upućenim u Mostar da ispitajuprilike i da posreduju u sporazumu s turskim vlastima. Pomišljalose čak i na to, da se Turcima dadu i garantije s njihove strane.Turska je u proleće 1861. god. uputila u Hercegovinu Omer-pašu.Njegov dolazak smatrao se u Hercegovini i Crnoj Gori kaoočigledna pretnja i nije mogao dobro uticati. Knez Nikola se uisto vreme obratio konzulima sa uslovima, pod kojima bi biovoljan uticati na ustanike da se smire. Ti uslovi napravili sudosta rđav utisak, jer je knez tražio prvenstveno izvesne dobitkeza Crnu Goru, a ne toliko za raju. Hercegovački ustanici, posavetima s Cetinja, nisu hteli da prime ponuđene olakšicenalazeći da nisu dovoljne. Na tom pitanju došlo je do razlazaizmeđu cetinjskog dvora i Vukalovića. Ovaj je čuo za crnogorskeuslove, pa je, predviđajući da će Hercegovina ostati i dalje podTurcima, hteo da vodi "hercegovačku politiku" i dobije od Turakašto se više može. Na Cetinju su mu zamerali da "izdaje narodnustvar", a u stvari su zazirali od toga da on pokušava raditi nasvoju ruku. Omer-paša i Porta videli su jasno, da smirivanja uHercegovini ne može biti sve dotle, dok se ne raščisti s CrnomGorom. Pošto nisu hteli ispuniti kneževa traženja nije ostajalodrugo, nego da se primeni sila. Iskorišćavajući jedan crnogorskiupad u selo Krnjice Omer-paša je 12. marta 1862. uputio nekuvrstu ultimatuma Cetinju, a u aprilu je započeo pravi rat, poslenekoliko nedelja uzaludnog nagađanja. Napad su izvršili Turci izHercegovine i Albanije, a vršili su pritisak i iz NovopazarskogSandžaka. Bili su nadmoćniji i brojem i oružjem.

U sred te crnogorsko-turske borbe došlo je do turskogbombardovanja Beograda. Odnosi između turskog garnizona ubeogradskom gradu na Kalemegdanu i srpskih građana u varoši nisubili prijateljski i do manjih sukoba dolazilo je nekoliko puta.Jedan beznačajan ulični sukob kod Čukur-česme 3. juna 1862.

izazvao je razdraženje koje je pretilo da uzme opasne razmere.Tog dana poginuo je od turskih vojnika jedan srpski dečak, aodmah potom turski vojnici ubili su i jednog srpskog policajca.Posle pogibe i jedan oficir. To je dovelo do uličnih borbi iprepucavanja, dok 5. juna turski paša nije naredio bombardovanjegrada za vreme pogreba palih žrtava. U Beogradu nasta lom. Vlastise rešiše na oštre mere. Omladina napravi barikade i spremi se naborbu. Knez Mihailo je pomišljao na rat i spremio jeproklamaciju, u kojoj je govorio da odbacuje korice svoje sablje,"dok s vama ne izvršim sveti, veliki zadatak svoj." Videći toraspoloženje i bojeći se težih zapleta konzuli garantnih silauzeše stvar u svoje ruke. Domalo se u Carigradu sastala iKonferencija velikih sila, da reši pitanje turskih posada uSrbiji.

Vest o bombardovanju Beograda i o mogućnosti da i Srbija uđe urat stigla je u Crnu Goru i među ustanike kao najlepši poklič.Verovalo se, da je opšti srpski pokret na pomolu i da uspeh nemože izostati. Srpski omladinci tražili su rat. Đura Jakšić je sogorčenjem protestovao u svojoj popularnoj pesmi "Padajte,braćo":

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!Ili vi neste Nemanjin soj?Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -Ta da smo braća - oh, Bože moj!..Ta zar bi tako s Avale plaveGledali ledno u ognjen čas?

Ali Srbija nije ušla. Pristala je na posredovanje velikih sila ičekala. Ostavljena sama sebi Crna Gora je preživljavala teškedane. Grahovski junak, vojvoda Mirko Petrović, pravio je sasvojim borcima čuda od junaštva. Ali je turska sila bilanadmoćnija. Obe turske vojske, posle krvavih borbi, sjedinile suse 30. juna i pošle put Cetinja. Sam kralj Nikola, pišući o timdogađajima, podvlači kako je situacija bila kritična. On jeponudio Turcima primirje, ali ga Omer-paša nije hteo primiti.Osvojivši Crnojevića Rijeku javio je u Carigrad, da će i Cetinjepasti već sjutri dan i da gori. Na vest o tom na Bosforu su uznak radosti pucali topovi i primana čestitanja. Ali na

zauzimanje velikih sila Porta je pristala da pregovara oprimirju. Uslovi su njeni bili dosta teški. Naročito se tražilo,da se obezbedi Turcima slobodan prolaz od Nikšića na Spuž iSkadar i da se za tu svrhu mogu podizati karaule ili fortice dužputa. Kneževina je morala primiti obavezu, da neće više pomagatiustaničkih akcija, niti podizati utvrda prema granicama Albanijei Hercegovine. Najposle, traženo je i to, da borbeni vojvodaMirko mora napustiti Crnu Goru. Knez je primio te uslove, ali supretstavnici velikih sila uspeli da ih u praksi ograniče ionemoguće. Naročito je u tom pogledu bila aktivna Rusija,pomagana od Francuske, a delimično i od Austrije. Poslecrnogorskog popuštanja morali su, prirodno, popustiti ihercegovački ustanici. Njima je Porta dala amnestiju, a oni suizjavili pokornost sultanu. Vukalović je postavljen zazapovednika graničnih pandura sa činom bimbaše, a hrišćani sudobili izvesne poreske olakšice. Ali kako su Turci bili kivnizbog mnogih krvi i kako posle pobede nisu smatrali da je potrebnonaročito popuštanje, to je stanje na granici ostalo i dalje punonapetosti. To je slabilo položaj Vukalovićev, protiv koga su knezi vojvoda Mirko istavili kao glavnog hercegovačkog vojvodučuvenog junaka popa Bogdana Zimonjića iz Gacka. Osumnjičen što jepostao turski platežnik i ukoravan što se zavadio s CetinjemVukalović se nije mogao dugo održati i u proleće 1865. napustioje Hercegovinu i pošao za Rusiju.

To uzbuđeno doba puno krvi i usplahirenosti, sa napetimočekivanjem novih važnih događaja u Evropi i na Balkanu, živo jeuticalo na uzbudljive duhove naše omladine. Tad se u njoj stvoriokao ideal tip "pravog Srbina" ili Srbende, kako se onda govorilo,čoveka koji bi bio sav "napojen nacionalnim duhom." Njegov ciljimalo je biti ujedinjenje Srpstva i obnova velikog Dušanovogcarstva. Tad se kod nas o Dušanu najviše pevalo i govorilo iknezu Mihailu najviše što se moglo poželeti bilo je to, dapostane ravan Dušanu. Pravi Srbin imao je da nosi, bar uparadama, narodno odelo; da neguje kult narodne pesme i narodnihobičaja; da voli sve što je srpsko. Trebalo je odbacivati ono štoje tuđinsko; naročito je bilo dosta povike na "truli zapad". Utom oduševljavanju za sve što je srpsko otišlo se u preterivanje.Srbi su oglašavani za prvi narod; čak su neke zanesene budale

pevale i o srpskom nebu i o Srbinu bogu na njemu. Jedan je pesnikčak imao ovakve stihove:

Kad me vidi nek uzdanećerka tuđina:"Bože, Bože, što ja nisamDična Srpkinja!"

Taj romantičarski zanos unosili su u narod pretežno Srbi izVojvodine. Glavni i najbolji pesnici našeg romantizma, ljudi odvelikog talenta, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić,bili su Vojvođani. Romantičar je u to vreme bio i JakovIgnjatović, docniji glavni pretstavnik vojvođanskog romana. Kaovođa nove omladine i naroda istakao se naročito temperamentni isrčani Svetozar Miletić, oko koga se prikupilo sve što je biloborbenije i naprednije u toj sredini. Novi Sad, u koji jeprenesena Matica Srpska, i gde su izlazili glavni književničasopisi naše romantike Danica,Slovenka, Matica, Javor, i glavnisrpski politički listovi Srbski Dnevnik aktivnog i zaslužnog draDanila Medaković i njegova naslednika Jovana Đorđevića,i Zastava Miletićeva, koja će jedno vreme postati najpopularnijilist među Srbima, taj Novi Sad postao je šezdesetih godinasredište srpskog duhovnog i političkog života. Bio je čak prozvansrpskom Atinom. Književnici iz Srbije, kao Ljubomir Nenadović,Jovan Ilić, Milorad Popović Šapčanin i dr. orientisali su sepotpuno prema književnom duhu Novog Sada. Čedomilj Mijatović,tada velika nada naše književnosti i nauke, bio je sav pod timuticajem.

U Austriji su se za to vreme događale krupne promene. Poražena1859. u Italiji ona je morala da napušta kruti centralizam. Već umartu 1860. počelo se sa pojačavanjem Državnog Saveta, aoktobarskom diplomom iz iste godine uvedeno je ustavno stanje udržavi. U Beču je imao postojati centralni parlamenat za svucarevinu, a sve pokrajine dobile su samoupravu. Mađari nisu htelida prime takvo preuređenje, jer im ono nije obezbeđivalo onajznačaj u državi, na koji su oni mislili da imaju prava. Da bi ihzadovoljili tamo, gde bečki interesi nisu bili prvenstveno upitanju, dvorski krugovi su 15. decembra 1860. ukinuli Vojvodinu.Knez Mihailo polagao je mnogo na to, da se zbog toga ne kvare

odnosi između Srba i Mađara i savetovao je Srbima da od togukidanja ne prave pitanje, pošto već i inače Vojvodina nije višebila ono čemu su se Srbi od nje nadali. Miletić je u SrpskomDnevniku na Tucin-dan objavio svoj čuveni članak tim povodom. Onje jasno kazao, da Srbi ne žale za Bahovim Vojvodstvom, ali žaleza onim što je Vojvodstvo imalo da pretstavlja. Vojvodstvo jeznačilo "političko biće naroda srpskog s ove strane," a ono jetim ukidanjem sahranjeno. "Ali koji su ga saranili zajedno su ijoš nešto saranili, što više nikad neće vaskrsnuti moći." Za sebeSrbi se ne boje. Vojvodina će vaskrsnuti, makar i u drugomobliku, jer "Bog naš, koji je sačuvao Crnu Goru i vaskrsao Srbijuposle četiri stotine godina, još je živ, on će i nas sačuvati."Prema Mađarima pokazivao je sklonosti za sporazum, ali je ipakimao izvesne rezerve. Iskustvo ga je naučilo da bude oprezan."Idemo da vidimo." Patriarh Rajačić tražio je u Beču, da sesazove srpski sabor. Vlada je pristala, ali je iz učešća nasaboru isključila opasnu Vojnu Granicu. Na Blagoveštenskom saboru1861. god. Srbi su energično zahtevali čuvanje svojih privilegijai crkveno-školske autonomije i svoje posebno autonomno područjesa izabranim vojvodom i posebnom narodnom upravom. Ali se to višenije dalo postići. Protiv posebnog srpskog područja govorili su ibili ne samo Mađari, nego čak i hrvatski kancelar u Beču poznatipesnik Ivan Mažuranić. Crkveno-školska autonomija je ostala, alisu joj vlasti težile što više suziti značaj.

Ukidanje Vojvodine i rad Blagoveštenskog sabora padaju u vremeustanka u Hercegovini. Po sili prilika Srbi osećaju da im jesudbina povezana. Borba im pretstoji na svima linijama. Za nju jebilo potrebno prikupiti sve narodne energije. Kao prvi cilj, doostvarenja političkog, ima se izvršiti duhovno ujedinjenje svihSrba, kao što su to pripremali talijanski i nemački omladinci.God. 1863. besneo je i poljski ustanak protiv Rusa. Iako uvelikoj meri rusofili izvesni naši ljudi simpatisali suustanicima, jer su se borili za slobodu. Kad je 1866. god. izbioustanak na Kritu i počeli pokreti među Grcima među našim ljudimau Vojvodini čuli su se oštri prekori i pitanja: šta čeka Srbija?Omladinska akcija uzima s tim u vezi sve više maha. Družinesrpske akademske omladine, naročito bečka Zora (osnovana 1863.god.) i peštanska Preodnica (od 1861. god.), pretvaraju se iz

čisto književnih društava u patriotske zajednice. Na Zorin pozivsastala se 1866. god. u Novom Sadu skupština Ujedinjene OmladineSrpske, čije je ime ujedno program i zastava. Glavni besednik ivođa te skupštine nije bio neki mlad student, nego emigrant izSrbije, protivnik režima kneza Mihaila, bivši profesor Velikeškole, Vladimir Jovanović. Po njegovom shvatanju Omladina je nasvom programu imala da okupe sve Srbe; on je nalazio "da je danasceo srpski narod mlad, da je ceo srpski narod omladina, i da jeomladina ceo srpski narod." Otada, omladinska reč u društvu mnogoznači. Njezini pripadnici nalaze mnogo odziva, jer agituju nazborovima, selima i besedama. Vladaju književnošću, koja je skorosva u njihovim rukama i njihovim idejama, isto kao i novinarstvo.Iz svojih središta iz Vojvodine oni utiču i na ostale krajeveSrpstva. U Sarajevu se stvaraju njezine filiale, a Cetinje im jekult i odjek. I sama vlada u Srbiji stoji pod izvesnimomladinskim uticajem, iako im je protivnica. U spoljašnjojpolitici oni imaju isti cilj, samo su im drukčiji metodi i temporada. U unutrašnjoj politici omladinski pretstavnici protivnicisu kneževa autoritativnog režima, jer su oni načelni borci protivsvakog ugušivanja javne reči i slobode. U tom smislu delovali sujavno i dosta su podrivali knežev ugled, koji je bio veoma velik,naročito u Bosni i Hercegovini i Staroj Srbiji.

Omladina je bila veoma nestrpljiva i stalno je požurivaladogađaje. Sve joj se činilo da vlada ne samo okleva, nego ni dane sme da zagazi u borbu s Turcima. Zmaj je s potsmehom pevao:

Pa znate li, šta još smemo?"Polumesec" proklinjemo,Nek s’ smiluje, "nek potavni,Nek se znade da smo slavni."

Međutim, vlada se ozbiljno spremala. Znajući da je naša snaga isuviše mala prema turskoj snazi knez Mihailo i I. Garašaninželeli su i radili na tom, da pre svega povežu sve balkanskesnage. Njihova je misao bila, da ujedinjeni Balkanci sopstvenomsnagom izvojuju pobedu i da naročito izluče svaku oružanuintervenciju koje strane sile, jer su dobro znali da ona ne bidošla nezainteresovano i da bi tražila pre ili posle svoju cenu.Njihova akcija polazila je od uverenja "Balkan balkanskim

narodima", prvi put u balkanskoj istoriji postavljena jasno i sapotpuno opravdanim obrazlaganjem.

Prva stvar je bila da se stvore što srdačnije veze između Srbijei Crne Gore. Knez Mihailo je, odmah po stupanju na presto, još1860. god. uputio Vuka Karadžića, kao čoveka svoga poverenja,knezu Nikoli. Knez je prihvatio saradnju i Mihailo mu je 2.januara 1861. odgovorio, kako je radostan "da se na čelu CrneGore, kovčega slobode srbske, nalazi muž gotov da se sa mnomsusretne u brizi za našu sreću narodnu." Za vreme gladi u CrnojGori 1861. god. knez Mihailo je poslao 6.000 dukata. Odnosi odtada postaju sve srdačniji. Od 1864. god. knez Mihailo kumujeNikolinoj deci. Potom mu šalje jednu bateriju topova i potrebnumuniciju. U jesen 1866., kad su događaji u Evropi i na Balkanuuzeli sasvim ozbiljan karakter, sklopljen je 23. septembra isavez između dve bratske zemlje. Knez Nikola pokazao se tada kaoistinski rodoljub. U slučaju narodne pobede i ujedinjenja on sebio spreman odreći prestola u korist kneza Mihaila. Pesnik retkolepe i ponesene pesme "Onamo ’namo", koja je ispevana malo pretoga, osećao je iskreno narodne težnje i želeo je od srca da ihpomogne ostvariti. Knez Mihailo pisao mu je posle toga, daobojica imaju puno uzroka čestitati jedan drugom, "to je namaupravo zapala u deo sreća, da metnemo prvi kamen u zgradu, kojaima da skupi u sebe ono što pocepa nesreća kosovska." Tu politikuokupljanja Srba i balkanskih naroda preporučivala je i Rusija.

Knez Mihailo se trudio živo, da nađe sporazum i sa Bugarima. Kodovih su od rusko-turskog rata od 1828/9. god. učestali pokreti iustanci protiv Turaka, koji su nailazili izvesne podrške kodsusednih srpskih vlasti, a ponešto i kod kneza Miloša. Za vremeKrimskog Rata Bugari su se nadali oslobođenju i organizovali susvoja društva za propagandu bugarske stvari, od kojih sunajaktivnija bila u Odesi i Bukureštu. Jedna bugarska kolonijadelovala je i u Beogradu. Tu je S. Rakovski izdavao svojlisti Dunavski Lebedъ, a 1862. god. organizovao je i posebnubugarsku legiju. Pokušao je, za vreme srpskih spremanja tegodine, da digne i ustanak u Bugarskoj, kome se stavio na čeloPanajot Hitov. Srpska vlada, s knezom Mihailom, sa simpatijom jepratila ne samo bugarsko spremanje protiv Turaka, nego i njihovu

borbu protiv grčkih vladika i grčke prevlasti u crkvi i duhovnomživotu. Bugari, koji tad nisu imali ni fizičkih ni materijalnihsredstava za dugu borbu i kojima je bila potrebna podrška jednesusedne države, obratili su se Srbiji. Ona im je bilanajprirodniji saveznik. Spajala ih je ne samo ista rasa i vera,nego i isti uslovi života i ista nevolja prema zajedničkomneprijatelju. Da spreče srpsko-bugarske veze i da stegnuslobodarske težnje Bugara Turci su od 1864. god. počeli sanaseljavanjem Tatara duž granice i po unutrašnjosti Bugarske.Ugled knežev bio je u to doba veoma velik, naročito u Bosni,Staroj Srbiji, pa donekle i u Hercegovini. S njim su računali iBugari. Od njega su se nadali i akciji, koja bi i Srbe i Bugaredovela do željene mete. Oni s toga stupaju u dodir sa UjedinjenomSrpskom Omladinom, a Ljuben Karavelov vršiće u njoj jedno vremeosetan uticaj. O Svetom Savi 1867. god. protokolarno je utvrđenpolitički sporazum između Srba i bugarskih emigranata, koji je 5.aprila iste godine potvrdila u Bukureštu i njihova skupština.Sporazum je predviđao stvaranje Jugoslovenskog Carstva, u koje biušle Srbija i Bugarska i ostali delovi oslobođene subraće, a komebi na čelu imao biti knez Mihailo. Srpski i bugarski jezik ilinarečja bili bi ravnopravni, isto kao i oba naroda, koji bi idalje čuvali svoju individualnost. Zajedničko bi bilo narodnopolitičko i crkveno pretstavništvo, kao i državno središte.

Da stvori saradnju i sa ostalim balkanskim narodima, knez Mihailoje pregovarao i sa Grcima. Grčki ustanak na Kritu pokrenuo jegrčko društvo i ono je tražilo da se nešto učini za braću kojastradaju. Kako Grčka sama nije mogla ni pomišljati na nekuopasniju akciju ona se, posle ovog ustanka, počela osetnijepribližavati Srbima. Posle dužih pregovora savezni ugovorpotpisan je 14. avgusta 1867., dobrim delom i uticajem Rusije.Raniji pregovori sa Ilijom Garašaninom razbili su se zbog togašto su Grci tražili za sebe Maćedoniju. U ovom ugovoru to jepitanje obiđeno, a kao neposredan cilj saveza uzete su za GrkeEpir i Tesalija, a za Srbe Bosna i Hercegovina. U slučaju pobedeza ostale oblasti odlučivaće volja njihovih naroda, i to bilo dazažele sjedinjenje s kojom od država ugovornica, bilo da htednuimati svoju posebnu državu. Vojna konvencija između obe zemljezaključena je u Atini 16. februara 1868.

U Rumuniji je 1866. god. došao na presto Karlo Hoencolern, rođakcara Vilhelma. On je još iste godine uputio u Beograd i naCetinje J. A. Kantakuzena, da ispita narodna raspoloženja, ali senije mogao da odluči na sklapanje saveza. Između Rumunije iSrbije stvorene su samo veze zainteresovanog prijateljstva isolidarnosti.

Knez Mihailo je želeo saradnju i sa Hrvatima. Biskup đakovački,Josip Juraj Štrosmajer, nosilac jugoslovenske ideologije, bio jeod 1851. god. apostolski vikar u Srbiji, i u tom svojstvu on jenekoliko puta prelazio u tu zemlju. Knez je pomagao njegovakulturna nastojanja. Svog prijatelja, slavnog filologa ĐuruDaničića, rado je uputio u Zagreb kao tajnika za novoosnovanuJugoslovensku Akademiju. Ali sa biskupom, koliko smo mi moglidosad utvrditi, nije stvarao onako dalekosežne planove, kakve mupripisuju izvesni ljudi. Govorilo se čak da je on s njim ugovaraoo slobodnoj Jugoslaviji. Možda je o tom govorio, ali da nijeništa ugovorio to je skoro sigurno. Štrosmajer, mada čovek smelihi slobodarskih ideja, nije ipak, na svom odgovornom položaju,mogao ući u kombinacije koje u taj mah nisu bile nimaloostvarljive. Knez Mihailo, oprezan i uzdržan, učinio bi to jošmanje. Štrosmajer o knezu nije imao mnogo povoljno mišljenje.Svom najboljem prijatelju F. Račkom pisao je o njemu, da je bio"dobar čovjek, ali državnik nikaki, ter je svojom slabošću imlitavošću izazvao upravo protiv sebe razne elemente zemlje."

U Mađarima knez se nadao dobiti neke vrste saveznika protiv Beča.On je znao za austriske težnje prema Balkanu i verovao je, da biih samo tako mogao obustaviti ili skrenuti, ako bi se Mađariisprečili protiv toga. U svom jednom objašnjenju sa Košutom on jerazvijao misao zašto Srbija nalazi prirodnom saradnju s Mađarima.Sem tog stava prema Beču nezavisna Mađarska ne bi, iz sopstvenoginteresa, mogla biti protivnik samostalnosti Srbijine. Kneževeideje bile su poznate vladi Napoleona III, i iz Pariza seporučivalo mađarskim vođama da se svakako sporazumeju sa Srbijom.Pod uticajem takvih shvatanja stvorila se bila i među Srbima uVojvodini jedna grupa ljudi, koja je sve otvorenije branilapotrebu srpsko-mađarske saradnje i na toj strani. Misao dunavskekonfederacije, u koju bi ušle Mađarska, Srbija, Vlaška i

Moldavska uzimala se u najozbiljniju kombinaciju, i knez Mihailobio je dao pristanak na nju. Ali se u Mađarima knez prevario.Postavljeni između Germana i Slovena Mađari su se opredelili zasaradnju sa prvima; i to manje zbog mržnje na Ruse, kao na svojepobednike, koliko iz straha od germanske rase. Kad je Austrija uratu sa Pruskom bila 1868. god. potučena i postala mnogo mekša uodnosu prema njima, Mađari su iskoristili taj momenat i sklopilisu 1867. god. nagodbu s Bečom. Habzburška Carevina postala jedualistička Austro-Ugarska, u kojoj su, u austriskoj polovini,prevlast dobili Nemci, a u ugarskoj Mađari. Sloveni su u obepolovine došli u podređen položaj. Njihova koncepcija opreuređenju Austrije na bazi federacije bila je sahranjena zauvek. U ugarskoj polovini ostala je srpska crkvena samouprava,ali bez ikakva političkog prava i uticaja. Hrvatska je dobilaautonomiju u unutrašnjim stvarima i u pitanjima prosvete ipravde, ali su Mađari stavili svoju tešku ruku na nju i odhrvatskog bana napravili su lice odgovorno u prvom redu mađarskomministru pretsedniku.

Austriski poraz od 1866. god. doneo je izvesne posredne koristiSrbiji. Bečka vlada bila je dotle skoro otvoren protivnikpolitike kneza Mihaila, za koju je nalazila da ne samo ugrožavaTursku i otvara opasno Istočno Pitanje, nego da podriva i njenesopstvene temelje. Stvaranje veće srpske ili jugoslovenske državena granicama Austrije i Ugarske pretstavljaće nesumnjivoprivlačno središte i za hapsburške podanike. Raspoloženja međuSrbima u Vojvodini i Hrvatskoj nisu ostavljala o tom nikakvesumnje. Beč je upravo tih vremena preživljavao ujedinjenje Nemacai Talijana na svoj račun i nije želeo da se to izvede i kod Srbai kod Južnih Slovena. U Beču se znalo za Mihailove veze saMađarima, a on sam, ni pred austriskim pretstavnicima, nije seustručavao da govori o jugoslovenskim kombinacijama, iako nije,naravno, pominjao antihabzburške težnje.

Kad se u proleće 1866. god. spremao rat Pruske i Italije protivAustrije, general Stevan Tir, mađarski emigrant i ađutant kraljaViktora Emanuila, dobio je u Berlinu od samog Bizmarka mandat, daide preko Turske u Beograd i Bukurešt. Trebalo je, da se iz tihsredišta organizuje od ranije poznati plan o pobuni u Mađarskoj i

da se, u isto vreme, izvrši s mora upad u Dalmaciju i VojnuGranicu; a sem toga imala se zadobiti Srbija za savez protivAustrije. Sličnu misiju dobio je za Beograd i nemački savetnikposlanstva u Carigradu Pfil. Ali ovaj je stigao u srpskuprestonicu, posle dugog zaobilaznog puta, iza bitke na Kenigrecu,a Tir još docnije. Ipak je počeo da radi u duhu svoje misije.Knez Mihailo, koji je verovao da će Austrija pobediti, naročito uItaliji, bio je veoma uzdržan, a na nj su svakako uticali isaveti francuskog konzula, koji su preporučivali neučestvovanje.Garašanin je govorio malo jasnije. Srbija bi se verovatno lakokrenula kad bi se Ugarska doista digla, a bio je spreman da Tirui drugovima ustupi nešto oružja i omogući prebacivanje ljudi.Pfil i Tir nudili su tom prilikom Srbiji i izvesne teritorialnedobitke. Međutim, kako je Austrija brzo pristala na mir ipriznala poraz, ti planovi su ostali bez daljih izgleda.Saopštenje o primirju dobio je Tir od Bizmarka u samom Beogradu.Knez je vrlo dobro učinio što se nije odmah požurio i zbogAustrije, koja mu to ne bi oprostila, i zbog politike Bizmarkove,koji je već tada pomišljao na buduću saradnju s HapsburškomCarevinom. Knez lično nije o tim ponudama obavestio bečki dvor,ali se na njemu o tom ipak saznalo.

Posle završenog tog rata i dok je još trajao ustanak na Krituknez se rešio, u jesen 1866., da ponovo krene pitanje srpskihgradova, koje je od bombardovanja Beograda ostalo manje-višeotvoreno. Osećao je, da se razmer snaga obrnuo u srpsku korist.Turska je imala neprilika na više strana i nije joj moglo biti dotoga, da Srbe izazove na oštrije mere. Dok su Rusija i Francuskaranije pomagale srpsku stvar, Engleska i Austrija čuvale suosetljivost Porte i dotadašnje stanje. Kad je knez, dostanenadno, krenuo pitanje gradova ponovo diplomatija je bilaprilično iznenađena. Držanje Austrije postalo je, bar u tompitanju, sasvim drukčije. Ona je htela da kao nagradi Srbiju zanjeno držanje, a posle poraza trudila se da izbegavaneprijateljstva protiv sebe, a ponajpre na Balkanu, gde joj jejoš jedino preostajala mogućnost za jače uticanje i širenjesvojih interesa. Kako je u to vreme i Pruska, zbog Rusije,usrdnije prihvatila srpsko traženje, to se početkom 1867. god.pitanje gradova bližilo krajnjem rešenju. Prihvatila ga je na

kraju i Engleska. Ona se samo trudila da se poštedi osetljivostPortina, pa je spremila formulu, da se gradovi u Srbiji, iz kojihće izići turska vojska, predaju na čuvanje knezu Mihailu injegovoj vladi. Jedino je na beogradskom gradu, u znak sultanovesuverenosti, pored nove srpske zastave imala da se vije i turska.Pre tog akta predaje gradova otišao je knez Mihailo, martameseca, sultanu u Carigrad, kao svom suverenu, i tom je prilikomdobio od njega željeni ferman. Po povratku, 6. aprila 1867.,predani su knezu u Beogradu na svečan način ključevi grada. Knezje to smatrao kao velik uspeh i naglašavalo se, da je svedobijeno "bez puške i bez noža". Njegova okolina naglašavala je,da je to samo etapa u daljem radu za oslobođenje Srpstva, dok seOmladina, na usta Zmajeva, rugala tom sultanskom poklonu:

Mrko j’ gled’o polumesec do sad srpski žar,Sad nam mora mio biti jerbo nam je dar.Do sad beše jedan barjak uzdanica sva,Srpska vojsko, srpsko srce, sad ih imaš dva.

Posle tog uspeha knez nastavlja svoju politiku, ali sa manjestarog žara. Razloga za to bilo je više, ali se još ne zna kojije bio pretežniji. Tokom 1867. god. knez je morao čuti i od samogministra vojske Milivoja Blaznavca, od ruske vojne misije, i odjednog stručnog vojnog lica iz pruske vojske, koje je bilo došlou poluzvaničnu misiju, da srpska narodna vojska nije dovoljnospremna za ofanzivni rat. Na kneza su izvesne velike sile pravilei pritisak, da bar za izvesno vreme ne preduzima ništa. Do danasje ostala tajna, šta je sve bilo razgovarano u Ivanci kodBratislave, u avgustu 1867. na sastanku između kneza i grofa J.Andrašija, koji je, u to vreme, bio jedna od najuticajnijihličnosti u Dunavskoj Monarhiji. Zna se, međutim, da je knez posletoga osetno izmenio svoje držanje. Andraši, stari buntovnikmađarski, bio je od ranije prijatelj Mihailov i trudio se, daprema njemu i Srbiji povede politiku s više poverenja. S toga jepočetkom iduće godine uputio u Beograd za diplomatskog agentamladog i izuzetno darovitog Venijamina Kalaja, da tamo bude tumačnjegovih dobrih namera i da, u isto vreme, odvoji, koliko može,Srbe od Rusije. Ima tumačenja, da je knez, u to vreme, imao ijednu veliku ljubavnu strast i da se hteo oženiti jednom svojom

rođakom, čija je majka, da bi omogućila taj brak, stvorila jednusvoju kliku i vršila moćan uticaj na kneza. Činjenica je, da jeknez nenadano, 2. novembra 1867., otpustio Iliju Garašanina, kojije bio nosilac njegove spoljašnje politike, i da je ruska vladaizjavila jednu vrstu nezadovoljstva zbog toga.

Iz nemačkih izveštaja, koje je objavio J. A. Rajsvic u svojojknjizi o odnosima između Berlina i Beograda, izgleda kao vrloverovatno, da je knez na svom putu u Pariz, u leto 1867., dobiovrlo nemile vesti o namerama Austrije u Bosni. Napoleon III, kojise spremao na rat s Pruskom, hteo je zadovoljiti bečku vladu, dabi je imao kao pomagača, i s toga je dao poručiti knezu, da se nemeša u bosansko pitanje. Andraši je, međutim, uveravaoGarašanina, da Mađari nisu za pripajanje Bosne njihovojMonarhiji, da se ne bi suviše ojačao slovenski elemenat. Štaviše, on ne bi bio protivan da se Bosna spoji sa Srbijom. Pobeleškama Nikole Hristića, ministra Unutrašnjih Dela togavremena, knez se naljutio na Garašanina, što njegovi poverenicivode još uvek opasne pregovore s jednim članom pruskog konzulata,koji bi mogli kompromitovati Srbiju u očima bečke vlade, pošto jeo njima već bio nešto dočuo austriski general u Zemunu.Indiskrecija je bilo u beogradskim krugovima prilično, a uGarašaninovim i ranije i tada, i one su došle bile i dozainteresovanih kabineta. U nas se jedno vreme između bliskihsaradnika kneževih J. Ristića i M. Piroćanca vodila oštrapolemika o tom, da li je Mihailo od jeseni 1867. odložioneposrednu akciju ili je mislio da je nastavi. Ristić je zastupaoprvo gledište, i ja mislim da je on u osnovi imao pravo. Knez se,istina, nije nikad hteo izjasniti da menja štogod u svojojpolitici, ali je, po prirodi uzdržljiv i kolebljiv, u stvarioklevao. Čekao je pogodniji sticaj prilika. Možda se pomalorazočarao i u spremnost i iskrenost balkanskih naroda zazajedničku saradnju, kako nagoveštava Ristić. Šest nedelja predsmrt on je rekao pruskom konzulu istoričaru Georgu Rozenu,svejedno da li potpuno iskreno ili samo upola, kako je onmišljenja, da Srbiji za velike političke ciljeve ne pristojiinicijativa. Trebalo je da počne neko drugi. U toj izjavi imajedna crta koja je vrlo karakteristična za celo Mihailovo delo ikoju je, u spoljašnjoj politici, u izvesnoj meri, imao zajedničku

sa starim Garašaninom. Srbija je trebala biti spremna na svedogađaje, ali je bila još uvek mala i slaba da ih sama izaziva.

U sred tih planova i spremanja zadesila je kneza Mihaila nenadnasmrt. Poginuo je u topčiderskom Košutnjaku 29. maja 1868. kaožrtva jedne privatne zavere. I kod prijatelja i kod protivnika taje pogibija izazvala pravo zaprepašćenje. Bilo je glasova da je unjegovoj pogibiji postojalo i tuđe učešće, austrisko i tursko.Naročito se sumnjalo na bosanskog valiju Osman-pašu. Ali sve dodanas ta se sumnjičenja nisu mogla dokazati nikakvim konkretnimčinjenicama. Prijatelji dinastije Obrenovića nastojali su da zatu pogibiju okrive kao pomagača bivšeg kneza AleksandraKarađorđevića i ovaj je, doista, u otsutstvu bio osuđen na teškurobiju i sve mu je imanje konfiskovano. Međutim novijaispitivanja pokazala su , da je i tu bilo više sumnjičenja i zlevolje nego pravih dokaza.

Političke i duhovne krize u Srbiji

Posle pogibije kneza Mihaila vlast u Srbiji prigrabio je ministarvojske, Milivoje Petrović Blaznavac, za koga se tvrdilo da je bionezakoniti sin kneza Miloša. Ranije je bio ogorčeni protivnikObrenovića i kao vrlo mlad čovek učestvovao je u bunama protivnjih, a onemogućio je 1848. god. njihovo iskorišćavanje narodnogustanka. Inače se istakao kao dobar i hrabar borac u Knićaninovojvojsci protiv Mađara. Posle Miloševa povratka bio je zatvoren ibačen u nemilost, ali se iza njegove smrti, zauzimanjem I.Garašanina, koji je imao dosta sličan politički put, našao ponovona prvim mestima. Vešt, okretan, i sa dosta sposobnosti, on jeznao da se digne do ministarskog položaja i da se održi na njemu,zahvaljujući raznim uticajima. Posle Mihailove smrti on se, brzoi odlučno, stavio na čelo vojske i pomoću nje odmah dao izvikatiza novog kneza mladog četrnaestogodišnjeg Milana (rođenog 10.avgusta 1854.), unuka Miloševa brata Jevrema. Velika NarodnaSkupština mogla je 20. juna samo da potvrdi učinjeni izbor.

Mladi knez, darovit ali lakomislen i od detinjstva zapušten,izgubio je rano oca, koji je služio u rumunskoj vojsci, a majkanjegova, lepa Marija Katardži, koja se bila razvela s njegovimocem, vodila je olak život jedne razmažene aristokratkinje.

Milanovom vaspitanju nije obraćala nikakve pažnje. Za malogrođaka brinuo se knez Mihailo, ali ga nije držao pod svojomrukom. I Mihailov dvor bio je bez ženske topline, leden iceremonialan, i s toga je knez poslao mladića u jedan pariskilicej. Vaspitanje koje je knez dobio od 1868. god u Srbiji biloje dosta oskudno. On je već bio vladar i izložen raznimuticajima, koji u dvorskom životu nisu uvek besprekorni, neimajući nikog bližeg od rodbine, ko bi mu se posvetio s višesrca. Glavni vaspitač bio mu je poznati dubrovački pesnik, MedoPucić, čovek čestit i dobronameran ali prilično komotan.

Kako je knez Milan bio maloletan Narodna Skupština je izabralanamesništvo, u koje su ušli Blaznavac, Jovan Ristić i JovanGavrilović. Stari Garašanin je demonstrativno obiđen. Blaznavacje prihvatio poslednju političku liniju kneza Mihaila i držao jesa Kalajem i preko njega sa Andrašijem i Austrijom. Ristić jeuspeo da oko sebe prikupi izvestan deo liberala iz Omladine, kojisu, osumnjičeni kao moralni saučesnici u kneževoj pogibiji,tražili sad oslonca kod vlasti, a bili inače zadovoljni što suRistićevim dolaskom bili potisnuti konzervativci i njihove glavnevođe. U spoljašnjoj politici Ristić je prihvatio opštinacionalistički program i držao se Rusije, i zahvaljujući tomeuspeo je, da u vođstvu Namesništva preuzme dosta brzo glavnuulogu.

Prvi akt novog Namesništva bilo je spremanje ustava. Htelo se, dase umiri opozicija protiv ličnog režima i da se Srbiji damogućnost slobodnijeg zamaha. Novi ustav, koji je donesen godinudana iza kneževe pogibije, objavljen je 29. juna 1869. On jeuvodio prvu stalno biranu narodnu skupštinu, sa ministarskomodgovornošću, ali bez opšteg prava glasa. Sva skupština nije bilasastavljena od samih narodnih poslanika, nego je jednu četvrtinuimenovao vladar, odnosno vlada. Ovim ustavom bilo je predviđeno,da bi srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linijaObrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskojliniji. Ruska vlada smatrala je, da je to znatan ustupakAustriji, pošto su ti potomci bili njeni državljani.Karađorđevići su bili isključeni. Već tada je bilo predlagano, dase u Srbiju uvede dvodomni sistem, ali taj predlog nije

prihvaćen. Mesto toga uveden je Državni Savet, kome su dateizvesne funkcije vrhovnog administrativnog suda i gornjeg doma.Ustav je naišao na dosta oštru opoziciju kod inteligencije uglavnom s toga što nije bilo dovoljno liberalan, naročito upitanju slobode štampe, skupštinske zakonodavne iniciative ibudžetskog prava. Ristić, koji je postao vođ liberala, nije nikadbio istinski liberalni duh. Ali prilike, u kojima su Srbi tadaživeli, i nivo njihova političkog vaspitanja nisu dopuštali brzeskokove. Prebacivanja su s toga bila više teoretski opravdananego stvarna.

Srpsko društvo tada se tek počelo da stvara i izgrađuje. Dotle,pravog srpskog građanstva jedva je bilo. U varošima Srbije dobardeo trgovaca sačinjavali su Cincari. U Vojvodini, gde su Srbiimali mogućnosti da se od samih početaka XVIII veka bavetrgovinom i zanatima, procenat cincarskog elementa u gradovimabio je vrlo velik. Oni su se obično izdavali za Grke, vodilisvoje knjige i prepisku grčkim jezikom, trudili se da neguju"jelinsku" kulturu. U zemunskom gradskom arhivu najveći deoočuvanih trgovačkih knjiga i obračuna vođen je na tom jeziku.Imali su svoje crkve i škole do blizu sredine XIX veka, a pogradovima Južne Srbije, kao u Skoplju i Prizrenu, i posle toga. UVojvodini, još u naše dane, Grk je na mnogo mesta bio sinonim zatrgovca. Kao nosioci stare grčke tradicije oni su na srpskučaršiju gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Kir Geras StevanaSremca daje u tom pogledu dobro pogođenu sliku. "Majstor Diša",počinje Dragutin Ilić svoj roman sa tim naslovom, "uživao je ustarome Beogradu dobar glas, ne samo među Srbima i Turcima, negočak i među Grčko-cincarima, koji, u ono doba, behu društvenomeživotu što i so hlebu, i čijim trgovačkim firmama ne mogahuodoleti ni vreme ni one nove firme sa čistim srpskim imenima". Usvojoj vrlo dobroj knjizi O Cincarima g. Dušan Popović je ukazaokakao su i zašto mnogi od ljudi negrčkog porekla primali grčkoime, koje se, s cincarskim elementom održalo u našoj sredini svedo kraja XIX veka. U Sarajevu živeo je još na početku ovog vekaPetar Petrović Petrakija, rodom iz Korče, naturalizovani SrbinPetrović, ali po svom osećanju Grk, koji je svojoj trojici sinovadao imena Aristotel, Diogen i Sokrat. Veliki uticaj njihov usocialnom, duhovnom, pa čak i biološkom pogledu na našu sredinu

još nije dovoljno ispitan. On se, istina, ograničio pretežno nagradove, na čaršiju, kako se to obično kaže, ali je iz nje uticaomoćno na naš javni život uopšte.

U velikim varošima Bosne i cele Srbije bilo je i dosta Jevreja,naročito od XVI veka, posle njihova izgnanstva iz Španije. Njihje Turska prihvatila s mnogo predusretljivosti i dala im jemogućnosti da brzo uzmu u svoje ruke važna trgovačka središta iposlove. Solun, Skoplje, Beograd, Sarajevo stvorile su jaketrgovačke kolonije. Između njih i Cincara, podjednako veštih i neuvek skrupuloznih, bilo je dosta suparništva i trvenja. SJevrejima su naši ljudi, sem poslovnog, imali malo drugog dodira.Razdvajala ih je vera i mnogo uzajamnih predubeđenja. Dok subrakovi i srođavanje naših ljudi s Cincarima bili vrlo česta i ugradovima svakodnevna pojava, krvno mešanje sa Jevrejima bivaloje samo po izuzetku. Pa, ipak, u gradovima se nađe tipova koji su"pola Atina pola Palestina". Cincara i Jevreja bilo je vrlo malou Hercegovini i Crnoj Gori; u onom ubogom kršu nije bilo lakodoći do hleba bez velika napora.

Srpsko stanovništvo živelo je u glavnom po selima. Tu je bilanjegova snaga i koren. U Crnoj Gori do 1878. god. nije bilonijedne varoši, a u Bosni i Hercegovini samo je 19,92%pravoslavnog stanovništva živelo u gradovima. U Srbiji iVojvodini taj je procenat bio nešto veći, a u Dalmaciji verovatnoravan onom u Bosni. Taj seoski elemenat bio je u Bosni pretežnokmet, u Južnoj Srbiji teško ugrožen od Turaka i Arnauta, a uSrbiji iscrpljivan od varoških zelenaša i kaišara. Izvesnisocialni ekonomisti nalazili su, da je vidno opadanje sela injegove zdrave snage, koje se osećalo od sredine XIX veka,rezultat rasturanja starih zadrugarskih zajednica. Ta jezajednica bila izraz naše patriarhalne sredine, koja je, u vremerobovanja, razvijala i čuvala osećanje solidarnosti i kulttradicije. Kao takva ona je bila stvaralačka i stožer narodnesnage. Ali je u narodu, pritešnjenom i zloupotrebljavanom, već iranije bilo bede i nevolje i revolta protiv poretka, koji se uglavnom obrtao protiv Turčina kao nosioca vlasti. Teške borbeTuraka s hrišćanima od XVII veka, koje su se prenosile duboko naBalkan, nisu dale smirivanje duhova i skućavanje, koje bi bilo

prirodni zametak konzervatizma. Nesigurnost, lična i imovna,napravila je od našeg seljaka borca i hajduka, naročito ukrajevima gde su uslovi za život bili i suviše teški. U CrnojGori četovanje je postalo jedna vrsta narodne privrede. Hajdučijaje vladala u Šumadiji i XVIII i na početku XIX veka. S toga jeseljak, koji je u drugim državama, obično prikovan za zemlju ipun konzervatizma, u našim zemljama bio lako pokretan i na mnogostrana isto tako lako spreman na akcije. Nema skoro naše oblastiu kojoj bi većina stanovništva bila čist starinac. Vojvodina je uogromnom broju skup doseljenika, Šumadija je jedan veliki zbeg,Vojna Granica mahom uskok. I u Crnoj Gori, staroj i novoj bilo jemnogo dobeglica; Moraču su, to se zna, naselili u osetnom brojuuskoci s raznih strana.

Uznemiravan i potresan naš seljak nije svuda mogao da pustiduboke korene u zemlju, ni da se upije u nju. Sem toga, na mnogostrana, i u raznim kombinacijama, on se bavio i stočarstvomkoliko i zemljoradnjom; a stočari su, zna se, po prirodi svogzanimanja, više pokretan elemenat. S toga, i pod pritiskomnasilja i opasnosti, on je često napuštao stara ognjišta. Otudkod njega i u svojoj državi, u kojoj je knez Miloš pokazivao vrlomnogo razumevanja za njegovo stanje, ima kod seljaka ako ne višestare nestabilnosti u velikom razmeru, a ono ipak izvesnesklonosti za pokrete. Posle je došla i težnja za gradskimživotom. Senjski momci u raznim zanimanjima silaze u gradove, ukoje se slivaju i seoske gazde i izvesne zanatlije. Iakostanovništvo naših gradova sve do pred kraj XIX veka nije bilo, usvima našim oblastima, nigde mnogobrojno, ono je, ipak, izvlačiloiz sela velik broj lica i zanavljalo i popunjavalo svoje redove.Ta generacija, koja nije bila ni seljak ni varošanin, bila ječesto opasan elemenat naše malograđanske kulture. Izišao je izreda seljaka i njegovih patriarhalnih i moralno strožihshvatanja, a nije još bio ušao u izvesne tradicije građanskecivilizacije. S toga je često upadao u oči ne samo izvesnomprostotom, koja može biti i simpatična, nego izvesnom presnošću imurdarlukom, koje su prostotu prikrivale ili htele prekritisurovošću ili geačenjem.

U samoj varoši na pomolu su bile izvesne krize, duhovne imaterialne. Izvesni zanati propadali su iz dana u dan potiskivanifabričkim proizvodima, isto kao i domaća proizvodnja. Ljudimanije bilo lako stvoriti nove orientacije. Kreditna politikadržave još nije postojala, a privatna lica i ustanove, kaograbljivice, iskorišćavali su nevolje pojedinaca i staleža.Primeri cincarskih i jevrejskih trgovaca, koji su znali dastvaraju konjukture i da se njima koriste, izazvali su prohteve ikod naših ljudi i izradili su jedan čaršiski moral koji je presvega i iznad svega stavljao lični interes. Pojedinci, čestiti ivoljni za požrtvovanje, javljali su se i u takvoj sredini i imalisu ponekad i istinskih humanih osećanja, i služili su kao glassavesti, ali nisu mogli da mnogo izmene opšti proceskapitalistički nastrojene sredine.

Mlada srpska inteligencija još je bila malobrojna. Njen veći deoodlazio je u državnu službu i bio manje-više zavisan od režima.Slobodnih profesija bilo je sve do kraja XIX veka vrlo malo;jedino se bio digao advokatski red. Ali taj nije uživao dobarglas. Romani Jakova Ignjatovića, koji prikazuju opadanjeVojvodine i njegove Sent Andrije, puni su izraza narodnogneraspoloženja prema "fiškalima". Sama reč dobila je vremenomznačenje s izvesnom ne baš pohvalnom primesom. U srbijanski ustavod 1869. god. unesena je odluka, da advokati ne mogu biti narodniposlanici. Najveći deo naše inteligencije pripadao je omladinskompokretu i nalazio se u redovima liberala. Izvesni njihovi vođiodlazili su u izvesne preteranosti i nisu dovoljno računali sastvarnim stanjem, u kom se naš narod nalazio, ni saraspoloženjima koja su u njemu vladala. Nekoliko novosadskih ibeogradskih intelektualaca govorilo je o republici u vreme, kadni četvoran deo našeg naroda nije bio oslobođen i kad su krutomrukom stezali narodnu gušu apsolutiste iz Beča i Carigrada. Idruge neke od njihovih ideja bile su toga roda i sazrelosti. Tinaši intelektualci bili su inače, kao vaspitanici više nemačkihnego francuskih škola, nosioci ideje narodnog ujedinjenja. Oni suizrađivali tip Srbina, upravo Srbende, kao slobodara, koji ima dase sav žrtvuje za veličinu i pobedu srpske stvari. Njihovpatriotizam bio je iskren, ali više verbalan. Trošio se nabesedama i u zdravicama. Naš romantizam patio je vidno od toga,

što je negovao kult reči nego kult dela i što je, kao u poeziji,zalivao rodoljublje alkoholom. Za celo vreme od 1858. god. pa svedo srpsko-turskog rata taj romantičarski naraštaj inteligencijenije učinio nijednog patriotskog podviga od istinskogpregalaštva; u ustancima i borbama oni učestvuju, s malimizuzetcima, samo s pesmama. A kad su počele prave i teške borbeod tih bezbrojnih ratnih kliktaša u borbu ih je ušlo jedvatoliko, da bi se dali na prste prebrojati. Izostali su čak i oni,koji nisu morali ići na bojno polje, nego koji bi mogli biti odkoristi na drugim položajima. Čak ni čuveni pesnik Zmaj nije ušaoni u lekare dobrovoljce, da druge manje i beznačajnije i nepominjemo.

Šezdesetih godina javljaju se u Srbiji prvi omladinci s novimshvatanjima, čiji će se uticaj osetiti jako već početkomsedamdesetih godina. To su naši prvi socialisti, vaspitavanidelom u Rusiji, u idejama Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova,a delom u Cirihu, u krugu Bakunjinovom. Njihov je glavnipretstavnik mladi Svetozar Marković (1846-1875), koji je od 1866.god. proveo na studijama u Petrogradu. Od 1868. god. on počinjeoštru borbu protiv liberalnog režima u Srbiji, koji je imao dostareakcionarnih osobina, kao i protiv omladinskog verbalizma.Marković je bio i suviše mlad, da bi mogao izraditi svojoriginalni pogled na svet i da bi mogao dovoljno pouzdano ocenitišta se od tuđih sistema i teorija može s uspehom nakalimiti nanašu sredinu. Socialističke i čisto komunističke teorije nisu semogle presaditi u ondašnju Srbiju, koja je bila skroz seljačka,sa malim posedom i sa ogromnom privrženošću za sopstvenost, i ukojoj fabričko radništvo skoro nije ni postojalo. S togaMarkovićevi praktični ogledi nemaju uspeha. Ali je njegova akcijadonela ipak velik i čak neočekivan plod. Najpre zbog buđenjasamosvesti kod seljaka kao društvenog činioca, zatim zbogslobodarskih ideja i zbog opozicija režimu koji se držao samočaršije i seoskih gazda, a koji nije ni hteo ni razumeo da sepribliži seljaku. U Cirihu se tad vaspitavalo, s njim zajedno,nekoliko mladih Srba, među kojima Nikola Pašić, Pera Velimirović,Mita Rakić i dr. Iako iz istog kruga, Pašić (rođ. 1845. god.) jebio u svojim shvatanjima mnogo realniji. Njemu, u glavnom,pripada zasluga što je teoretičarski pokret Markovićev preobrazio

u pretežno političku akciju. Ta je akcija imala s početka jasnucrvenu boju, ali je bila vešto saobražena političkom duhu našesredine i dala mu je praktične i neposredne ciljeve. Trebalo jerušiti režim pandurskog sistema, dići seljaka, uprostiti upravu,i omogućiti najširim krugovima učešće u javnom životu putemopštinskih i drugih samouprava i putem ustavnosti. Reč samoupravapostaje krilatica novog pokreta; tim će se imenom nazvati i prvinjegov organ. Već u Cirihu Marković je govorio, da u Srbiji trebaizvoditi radikalne reforme i stvarati radikalnu partiju; Pašić jeto, kao njegov saradnik, izveo konačno u delo. Sam Marković sepred kraj života bio pokolebao i spremao se, po proučavanju J.Skerlića, da ceo rad postavi na nove osnove, "u smislu propagandeopštih demokratskih ideja, ustavnosti i narodne samouprave, sadaljom mišlju proširenja zadružne i opštinske svojine na srpskomselu." On postaje borac za demokratiju i narodni suverenitet. Unacionalnom pogledu on je težio za oslobođenjem porobljenih Srba,jer ne može biti opšteg bratstva i slobode svih ljudi, dok imapovlašćenih i podvlašćenih nacija. S toga je učestvovao u radu napripremanju ustanka u srpskim oblastima Turske. U Vojvodini, onje sam govorio, bio mu je bliži Svetozar Miletić, nego "tamošnjasocijalistička partija s njenim uzanim programom."

U duhu ruskih shvatanja toga vremena, Marković i društvo njegovotražili su vraćanje u narod i što življu i neposredniju vezu snjim. Naše gradsko društvo bilo se počelo odvajati od naroda, ačinovništvo se birokratisalo. Taj potrebni dodir s narodomtražili su Marković i njegovi sumišljenici i od književnosti.Osuđujući prazna ljubavna prenemaganja i pozorišnu dekoracijuromantičarske pripovetke oni su preporučivali savremeni roman sasvima problemima našeg društva. I tražili su, isto tako, da seumetnost stavi u službu izvesnim idejama. Poezija ima da se slijesa naukom isto kao i filozofija.

Te misli, nove u našoj sredini i kazivane na način sasvim otvoreni ne mnogo obazriv, izazvale su u našem društvu velike potrese.Najveće im je dejstvo bilo u Srbiji, gde je radikalna strankaosvojila tri četvrtine seljaka i pretežan deo omladine. Odosamdesetih godina XIX veka radikalizam je bio najmoćnijipolitički činilac u životu te zemlje. U Vojvodini ostalo je dosta

tragova romantičarstva sve do naših vremena, ali i tamo je, upolitičkom životu, radikalizam postao jedan od najuticajnijihčinilaca. Miletić mu je, po svojoj prirodi, bio vrlo blizak, kaonosilac ideja liberalne levice, dok mu je M. Polit bio protivnik.Evoluciju od socialista do radikala desničara prošao je Miletićevnaslednik u Zastavi, Jaša Tomić. Pokušaja sa socializmom bilo je iu Bosni, ali tamo, iz razumljivih razloga, pod turskom upravomnije mogao uhvatiti dubljeg korena. Počeo ga je Vasa Pelagić uBanjoj Luci, gde je bio, pomoću srpske vlade otvorio bogosloviju.

Vlada Namesništva suzbijala je taj pokret svima sredstvima. Tako,u ostalom, nije postupala samo ona, nego i mnoge druge vlade uEvropi. Naročito su bili ozloglašeni komunisti posle njihovihizgreda u Parizu 1871. god., kad su se kratko vreme bili dočepalivlasti. Ali vladine mere nisu imale uspeha. Među seljacima pokretje hvatao korena prilično sporo ali neodoljivo. Osetio se i uknjiževnosti i delovao je kroza nju. Čisto nacionalni pesnici,kao Đ. Jakšić i Zmaj, dali su nekoliko socialnih pesama odznačaja. Zmaj je čak ispevao samrtnicu "Na grobu streljanihkomunista". U pripovetci realistički pravac uzima maha. JašaIgnjatović daje nekoliko duboko zahvaćenih, ali polupismenih,romana o dekadenciji našeg građanskog staleža u Ugarskoj; aMilovan Glišić, ruski vaspitanik u književnom obrazovanju,počinje pripovetku o srbijanskom selu sa mnogo satire. Njegovakomedija Podvala, sa tipovima seoskih pauka, isto kao iGogoljev Revizor, više je za plač nego za smeh. Vladimir M.Jovanović pokušao je da stvori i čisto realističku poeziju, istokao što se Jaša Tomić trudio da izazove socialističku, ali proza,pretočena u stihove, nije mogla naći željenog odjeka.

U nacionalnom pogledu radikalizam je prvih godina imao i svojenaličje. Suviše zauzeti unutrašnjim pitanjima ljudi su počeliobraćati manje pažnje na spoljašnja. Samo Namesništvo zaziralo jeod odlučnijih akcija u uverenju da još nismo dovoljno spremni ida svi balkanski narodi nisu dovoljno prožeti istovetnošćushvatanja o višim zajedničkim interesima. U narod je bačenaparola, da nema smisla oslobađati raju od Turaka, kad samiosloboditelji nisu slobodni na svom domu. Posle toga došle su ijoš teže stvari. Među izvesnim seljačkim vođama bilo je ljudi,

koji se nisu ustručavali govoriti, da njihove njive neće postatini za dlan veće, makar se celo Srpstvo ujedinilo. Mladu, krepku,još skoro netaknutu narodnu snagu počeo je da zahvata moral uskesebičnosti i izvesnog defetizma. Naš seljak, koji je sve dotlepostizavao teškim revolucionarnim naporima, počeo je da sepribojava borbe čak više nego građanski stalež, koji je popravilu uvek više pod uticajem čaršije i manje sklon napregaranja.

Namesništvo u svojoj politici nije imalo sreće. Njegov krutirežim izazvao je u zemlji veliko nezadovoljstvo i onemogućio jestvaranje potrebne povezanosti u najbitnijim shvatanjima ozadacima države. U spoljašnjoj politici, zbog austrofilskeorientacije M. Blaznavca, ruska vlada dala je i suviše jasnorazumeti da se njeni interesi ne poklapaju s našima. Ruski konzulu Beogradu, Šiškin, nije krio nimalo da se razišao sanamesnicima. Nije to bilo nimalo čudno, ako je čuo i polovinu odonog, što je Blaznavac govorio o Rusiji, i to ne jedanput. "Ruskicilj je vlast", govorio je on nemačkom poslaniku 1871. god.,"njeno sredstvo je srozavanje njenih saplemenika s većegrazvojnog stepena na niži, dezorganizacija, haos." Za izvinumoglo bi se reći, da je Namesništvo podlegalo izvesnim dostaprimamljivim nagoveštajima i obećanjima s austriske strane, kojisu mogli da ih izvesno vreme pokolebaju. Austrija je odavno išlaza tim da za Dalmaciju dobije što šire zaleđe. Već 1856. god.predao je maršal Radecki jedan memorandum Dvoru tražeći Bosnu iHercegovinu. Reč Hinterland ušla je tad u modu u bečkimkrugovima. Francuska diplomatija upućivala je sama Austriju na tustranu, samo da bi ova napustila svoje posede u Italiji. Bečkidvor je još 1840. god. dobio protektorat nad katolicima Bosne iHercegovne. Posle austriskih poraza u Italiji i kod Kenigrecadvorski krugovi imali su živu želju, da gubitke nadoknade naistoku; generalitet, pod vođstvom nadvojvode Albrehta, napravioje od tog svoj glavni program. Diplomatija je iz početka mislilada Bosnu deli sa Srbijom; u tom pravcu je radio pretsednikmađarske vlade J. Andraši i Kalaj je u tom smislu ispitivaoraspoloženja u Beogradu i davao na po usta i izvesnanagoveštavanja, pa čak i formalne predloge. U vojnim krugovimasastavljani su povodom vesti o tom razni memoari i projekti, u

kojima se raspravljalo o eventualnim granicama. Dok jediplomatija držala, da bi granica mogla ići dolinom Vrbasa, vojnikrugovi su tražili za Austriju svakako dolinu Bosne i Neretve.Namesnicima se moglo činiti kao znak izvesnog prijateljstva, daih austriska vlada posvećuje donekle u svoje namere i da priznajeSrbiji pravo na Bosnu. Moglo im se činiti čak, možda, iprobitačno da se o tom i govori, mada su i sami osećali da takvorešenje bosanskog pitanja, u saradnji Srbije i Austrije, možeimati i velikih opasnosti za nacionalne interese i budućnost. Dosporazuma nije došlo zbog važnih evropskih događaja i zboguzajamnog nepoverenja, koje se nije moglo istrti. Posle velikenemačke pobede nad Francuzima u ratu 1870/1. god., kad jestvoreno Nemačko Carstvo i kad je u Beču postalo jasno daAustrija u nemačkom savezu nema više nikakva mesta, raspoloženjasu se u austriskoj prestonici brzo izmenila. Stvaranje NemačkogCarstva značilo je pobedu snage i otvaralo epohu imperialističkogzamaha u celoj Evropi; prava malih mogla su biti uzeta u obzirsamo u toliko u koliko ne ulaze u sferu velikih. Austrija jehtela Bosnu i put prema Solunu. Pravdala ga je potrebom kulturnemisije na zaparloženom Balkanu i potrebom jaka državnogautoriteta u razobručenoj i korumptivnoj turskoj carevini, koja usvom prostranstvu nema snage ni mogućnosti da izvede traženereforme. U tom pravcu upućivao je i knez Bizmark, koji je želeoda Austriju odvrati od ma kakvih akcija u Nemačkoj i da tojdržavi da nov sadržaj, koji bi više odgovarao njenoj prvobitnojulozi. Znajući to Beč je od 1871. god. sve više odbijao pomisao osaradnji sa Srbijom u Bosni, pa je čak počeo poricati i srpskaprava na te oblasti. Od tada hladne i odnosi između Beča iBeograda. U jesen 1871. vođstvo srpske politike uzima više JovanRistić, koji se obrće prema Rusiji i koji mladog kneza Milanavodi caru Aleksandru II u Livadiju. Ali ta promena kursa nijemogla da spase srpske težnje Mihailova vremena; Bosna iHercegovina bile su u taj mah unapred izgubljene.

Težak gubitak pretrpela je naša stvar i u Južnoj Srbiji. Odukidanja Pećske Patriaršije duhovnu vlast nad srpskim zemljamadobila je carigradska grčka crkva i preko nje fanariotskipretstavnici. U doba opšte dekadencije to sveštenstvo nije biloni na moralnoj ni na duhovnoj visini. Do svojih položaja dolazilo

je prvenstveno novcem i održavalo se pomoću njega. S toga jetraženje i iznuđavanje novca bio u vrlo mnogo slučajeva glavnideo njihova posla. Naše sveštenstvo bilo je verovatno više neukood njihovog (iako je i njihovo bilo vrlo oskudno u znanju), alije bar bilo sastavni deo naroda i saosećalo je s njim. Grci nisuimali pravog razumevanja za naše težnje; a u koliko su i imalidodira s narodom to je bilo samo sa čaršijom i gradovima. S togaje razumljivo što ih naš svet nije mario. Pravu borbu protiv njihkrenuo je naročito od početka XIX veka, kad je počelo narodnobuđenje i kad je grčko sveštenstvo počelo da biva nosilac grčkenarodne ideje na štetu srpske. U crkvama su naturali grčki jezikčak i tamo, gde Grka u narodu nije nikad bilo i gde su Grkepretstavljali samo došljaci po gradovima. Otvarali su grčke školeda bi ugušili srpske. Pravili su ponegde čak i sporazume sturskim vlastima protiv svojih jednovernika. Najaktivniji su biliu Staroj Srbiji i Maćedoniji, gde su ozbiljno prisvajali za seSkoplje i Prizren. Grčke vladike slali su čak u Sarajevo, Mostari u Tuzlu još sredinom XIX veka, a delimično i posle toga. Uceloj Bugarskoj crkva je bila u grčkim rukama. U južnim oblastimaprvo nezadovoljstvo protiv grčke hierarhije javilo se u Skopljuveć 1828. god., a pojave posle toga postaju sve češće. Narodneželje da imaju svoje sveštenstvo živo su poticali i pomagalirazni ruski pretstavnici, koji su jasno videli da je dotadašnjestanje moglo dovesti do osetnih gubitaka za slovensku stvar. Semtoga za svoje političke ciljeve Rusija je želela da se osloni naslovenski elemenat, na koji je samo preko crkve tada mogla vršitiglavni uticaj. S toga se borba protiv grčke hierarhije počela ivodila u znaku sukoba između slovenstva i grcizma. Naši ljudi suizbegavali da toj borbi mesto slovenskog dadu, bar u izvesnimkrajevima, čisto srpski karakter iz dva razloga: 1) da se necepaju narodne snage i 2) da ne bi naš svet u Turskoj izlagalinezgodama, jer bi srpsko obeležje, s obzirom na srpsko-turskeborbe i srpsku državnu propagandu, moglo da se tumači i kaorevolucionarno. Kako je crkva u oslobođenoj Srbiji bila unarodnim, a u Bugarskoj u grčkim rukama, to je vođstvo u borbisasvim prirodno prešlo na Bugare kao na više zainteresovane. Kadsu Bugari u borbi protiv Grka tražili svoju posebnu organizacijusa jednim egzarhom na čelu i kad su toj organizaciji dali svojkarakter srpska vlada je stala na gledište i objavila ga već

1869. god., da Srbi ostanu u zajednici sa carigradskompatriaršijom dok se ne stvori mogućnost da dođu pod crkvenuupravu same Srbije. To je unelo veliku pometnju u narod. Celadotadašnja borba izgledala bi prema tom besplodna. Mestozajedničke slovenske crkvene organizacije nastao je razdor. Grčkacrkva nije bila dovoljno uviđavna da popravi svoje greške naterenu i da iziđe Srbima u susret. S toga je izvestan deo našihljudi ogorčen zbog toga i iz slovenske solidarnosti prišaoEgzarhiji, koja je stvorena zvanično 27. februara 1870. Tako sedogodilo, da su pripadnici Egzarhije vremenom postali Bugari ibugaraši i da je ta organizacija bila glavno sredstvo propagandeprotiv Srba. Nju su jedno vreme pomagale i turske vlasti, da bipocepale i oslobodile Slovene svoga područja i da bi suzbileuticaj Srbije, koji je u Staroj Srbiji i Maćedoniji odKarađorđeva ustanka bio osetan.

Tako je srpska nacionalna politika pretrpela dva udarca pre negošto je uopšte postala aktivna. Pretrpela ih je prvenstveno zatošto nije bila aktivna i što je prestiž Beograda posle smrti knezaMihaila vidno pao. Za njegova života Beograd je imao prvu rečmeđu hrišćanima Balkana i s njim su računali i prijatelji ineprijatelji. Posle njegove smrti videlo se i osećalo jasno, da uBeogradu vlada drugi duh i da su domaće brige postale preče odsvega drugog. Ruska diplomatija toga vremena obraćala je višepažnje Bugarima, i to iz sopstvenih računa. Njena je davna željabila da zavlada Carigradom i Dardanelima, kako bi dobila slobodanizlaz u Sredozemno More. Na tom području bliskom Carigradu, naobalama Crnog Mora i na obe padine Balkana, preko koga je vodionajkraći kopneni put iz južne Rusije prema turskoj prestonici,nalazio se bugarski narod, koji je svoj spas očekivao samo odpetrogradske slovenske braće. Veliki broj Bugara radnika,trgovaca, sveštenika i intelektualaca živeo je u Rusiji,vaspitavao se tamo i spremao javno mišljenje u svoju korist. URusiji se verovalo u slovenska osećanja Bugara, želelo se da imse pomogne i računalo se na njihovu odanost. U Bugarskoj, koju biona oslobodila i digla, Rusija se nadala dobiti čvrsto uporištesvoje politike na Balkanu. Što se god više dobije za Bugarsku timse posredno dobija i za Rusiju; velika Bugarska to je širokopretsoblje za ruski Carigrad.

Među Srbima, nezadovoljna politikom Namesništva, Rusija je višedizala prestiž Crne Gore i kneza Nikole. U srpskom društvu, međuromantičarima, naročito u Vojvodini, Crna Gora je bila naročitoslavljena. Njen glas je izuzetno porastao posle pobede naGrahovu. Njene stalne borbe po klancima i planinama, krvavijatagan koji je sejao smrt i strah, sa likovima okoštih, suncemopaljenih i nesalomljivih ratnika, u neobičnim odelima, sa ženamapunim pregalaštva, stvorile su o Crnoj Gori idealisanu sliku,koja je odudarala od suhe proze zaglibljenih ravničarskihpalanki. Knez Nikola, mlad vladar i pesnik, poznat po svojimrodoljubivim pesmama i izjavama, željan akcije i slave, smatraose kao oličenje starog viteštva. Njegove slike, sa velikimprodornim očima, rastavljenom kratkom crnom bradom, uživotopisnom zlatom izvezenom crnogorskom odelu, širene su posvim srpskim kućama van Srbije (ja sam ih viđao čak uVinkovcima). O Crnoj Gori govorilo se poslednjih dvadeset godinastalno, i to uvek u vezi sa nekim borbenim pokretima. I to nesamo sa Turcima. Krajem šezdesetih godina, povodom uvođenja novogvojničkog zakona za austriske zemlje, izbio je u jesen 1869. god.ustanak u Boki Kotorskoj, koja je htela da se očuvaju njene starepovlastice sa sistemom narodne vojske. Iako su austriske trupebile nadmoćnije u svakom pogledu ustanici su im, ipak, uKrivošijama zadali teških udaraca. Ustanike su tajno pomagaliprijatelji iz Crne Gore manje ljudstvom, a više materialom. Dvaaustriska generala biše poražena i smenjena. Novi dalmatinskinamesnik Gavrilo Rodić smirio je ustanak početkom 1870. god. samona taj način, što je povukao izvršenje vojnog zakona i proglasioopštu amnestiju. Sam Bokelj, A. Dabinović, proučavajućidiplomatski istoriat ovog pitanja, utvrdio je, da je bokeljskiustanak pripreman od ranije i da se na njemu radilo s planom izBerlina i Moskve, kad se spremala šira akcija Rusije i Pruskeprotiv austriske i francuske koalicije. Razumljivo je s toga, štoje tom čisto lokalnom ustanku obraćena pažnja u celoj Evropi.Crna Gora došla je u središte interesa, jer se otpor ustanikatumačio samo njenim pomaganjem. Iako je knez Nikola posebnimugovorom s Austrijom obećao punu neutralnost, u Beču mu se ipaknije verovalo, i nije nemoguće da ne bi došlo do kakve akcijeprotiv cetinjske vlade, da Rusija nije energično ustala u njezinuodbranu.

Pogibija kneza Mihaila i budna pažnja Osman Topal-paše, bosanskogvalije, rastrojili su rad nacionalnih i omladinskih odbora poBosni i Hercegovini. Na početku 1868. god. pomišljalo se, da seiduća omladinska skupština održi u Sarajevu 1869. god. Ali seposle kneževe pogibije i pašine policijske ofanzive moralo od togodustati. Neki važniji nacionalni radnici behu proterani(Bogoljub Petranović, poznat kao skupljač narodnih pesama), adrugi zatvoreni (Vaso Pelagić, Gavrlo Vučković, Serafim Perović,Leontije Radulović i dr.). God. 1871. prestala je sa svojim radomi cela organizacija Ujedinjena Omladina Srpska. Pojedinci, punivere, nastavljaju rad i kasnije. Iste te godine, na jednomsastanku na Cetinju, nekoliko omladinskih radnika stvara novuorganizaciju, "Družinu za ujedinjenje i oslobođenje srpsko". Unju su ušli Laza Kostić, Đoka Vlajković, Miletić, Sava Grujić idr., iz svih krajeva Srpstva. Omladincima je obećao pomoć ivojvoda Marko Miljanov, koji se inače otvoreno tužio na cetinjskidvor i njegovu okolinu. Knez ih je primio usrdno i uveravao ih osvojoj spremnosti da prihvati narodnu stvar. Ali ova omladinanije pokazala mnogo aktivnosti, nešto što nije imala dovoljnopodrške u Srbiji a nešto zbog previranja u samoj omladini. Unarodu je ipak vrilo. Bačeno seme propagande sa više stranastvaralo je u narodu nade, komešanja i pokrete. Nisu radili samoSrbi. Austrija je još 1869. god. uputila u okolinu Banje Lukekatolički red trapista, da u tom pretežno pravoslavnom imuslimanskom kraju deluje verski i radi za nju. Preduzimala jeizvesne akcije i među franjevcima, a vršila je i strateškaosmatranja. Njeni agenti delovali su i po Hercegovini. Francusko-pruski rat 1870/1. god. doneo je, sa svojim brzim i nepredviđenimishodom, znatnu pometnju u evropsku diplomatiju, a kod nas jehrabrio izvesne avanturističke duhove da krenu stvar u dubokomuverenju, da će imati uspeha. Nadalo se u Rusiju, koja da je naistoku dobila slobodnije ruke, pošto je pobeda Pruske došla samokao rezultat ruskog zadržavanja Austrije.

Put na Berlinski Kongres

Turske vlasti su primećivale izvesno življe strujanje među rajomnaročito u Bosni i Hercegovini i u Bugarskoj i pripisivale su gapanslavističkoj agitaciji, iza koje su nazirali u glavnom Rusiju.

Ali je bilo izvesnih sumnja i protiv Austro-Ugarske, za koju seznalo da pruža ruke prema Bosni. S toga su počele srepresalijama. Počeše zatvaranja ljudi i ustanova. U jesen 1872.god. jedna grupa hrišćanskih trgovaca u Banjoj Luci obrati se zazaštitu bečkoj vladi, ne znamo da li iz sopstvene iniciative ilipo sugestijama austriskog konzulata. Brzo potom poče prebegavanjehrišćanskih, prvenstveno srpskih, lica iz bosanske krajine uHrvatsku. Čim su prešla granicu ta su lica počela da iznose teškeprilike pod kojima žive i po sugestijama Svetozara Miletićauputila su jedan memorandum silama potpisnicama Pariskog Mira.Ali ih je glavni put vodio u Beč, da tu stupe u veze spretstavnicima velikih sila i sa austriskom vladom. To je bilo uleto 1873. god., malo posle trojecarskog saveza u Beču. Rusija,Nemačka i Austrija, kao tri konzervativne sile, htele su daočuvaju stvoreno stanje u Evropi, za čim je naročito išao Bizmarkbojeći se francuske odmazde, ali su osećale da stanje na Balkanuteško može proći bez potresa. Rusija i Austro-Ugarska nisuverovale jedna drugoj, u ostalom sa razlogom, jer su i jedna idruga dobro znale da nisu nezainteresovane u rovenjima koja sevrše u Turskoj. Taj sastanak u Beču izazvao je kod naših ljudivelike nade. Nekoliko hercegovačkih vođa uputilo je tad prekoCetinja molbu ruskom caru, da ih prihvati u nevolji, jer se onizbog zuluma moraju dići na oružje. Pozivali su kneza Nikolu dapočne rad s njima, pa kad tu nisu odmah naišli na željeni odzivobratili su se Beogradu upozoravajući na mogućnost da ih Austrijapreduhitri. Ali i u Beogradu se nalazilo da taj čas nije bionimalo pogodan da se krene veća akcija.

Ali se točak nije dao lako zaustaviti. U Hercegovini je letina1874. god. bila podbacila i svet se nalazio pred teškomneizvesnošću. Zakupnici poreza, koji su pre svega gledali samosvoj interes, pritiskali su narod, da isteraju svoje i državneprihode. U već uzmućenoj zemlji to je dalo maha novim protestimai sukobima. Na ustanak se gledalo kao na skoro jedino mogućiizlaz. Na sastanku narodnih prvaka u Biogradu kod Nevesinja, naMalu Gospojinu te godine, bi rešeno da se diže ustanak o prolećui da se o tom obavesti knez Nikola s molbom da ih prihvati. Knezje primio izaslanike narodne lepo i pokušao je da utiče na njih.U svom opširnom memoarskom spisu o Hercegovačkom Ustanku on sam

priča, kako ih je uveravao "da ih nikad neće napuštati, niti ćeodvojiti sudbinu Crne Gore od njihove", ali da tad nije bilovreme za uzbunu. Ruska vlada je naročito uticala na kneza. Ovajje doista uspeo da smiri ljude i da uputi hercegovačke izbegliceda se vrate kućama.

Duhovi su bili veoma uzbuđeni i naoštreni. Baš te jeseni, 5.oktobra, izvršiše Turci pokolj povećeg broja Crnogoraca uPodgorici, koji se tu behu zatekli na pazaru. Pokolj je došao kaoosveta za uglednog Jusu Mučina, koga beše ubio jedan Kuč popozivu Marka Miljanova. Taj pokolj izazva silno ogorčenje na svestrane. Vrila je krv. Ljudi su tražili osvetu i goreli odnestrpljenja što ih čak pre ne puštaju. Cetinjski krugoviumirivali su svet, ali su ostavljali jasne nade i za mogućnostodmazde. Knez je slušao savete iz Rusije, ali je pokušavao na svenačine da crnogorsko pitanje stavi na dnevni red, da bi ovomprilikom dobio izvesne teritorije od Turske u svom susedstvu. Onje hteo dati razumeti i Porti i silama, da mir u susedstvu CrneGore zavisi od raspoloženja na Cetinju i s toga se trudio, da sveniti zavera, priprema i akcija u Hercegovini i prema Albanijidrži u svojim rukama. Uticaj Crne Gore u Hercegovini i na timstranama bio je neosporan. Svi viđeniji srpski glavari i savnarod gledali su samo na Cetinje i na poruke otuda. Videli smo,da Luka Vukalović, čovek od nesumnjivog značaja, nije mogao dauspe nimalo ni da se čak održi u zemlji, kad se zavadio scetinjskim dvorom i počeo politiku na svoju ruku. Knez Nikola jeumirivao Hercegovce, ali ne s namerom da ih smiri konačno, negodotle dok to bude u njegovom političkom planu. S toga je i puštaoda se i govori i radi na ustanku ne osećajući da bi, u izvesnomčasu, mogao izgubiti uzde iz ruke i da u gladnom narodu, teškopritisnutom i već razdraženom, može lako da izbije revolt, kojise neće dati lako zaustaviti.

U toliko pre što se na revolucioniranju duhova u Hercegoviniradilo i s drugih strana. Austriski visoki generalitet, podpretsedništvom samog cara, imao je 17. januara 1875. svojusednicu, na kojoj je grof J. Andraši, kao ministar InostranihDela, izneo ciljeve bečke politike. Austro-Ugarska je želela dadobije Bosnu i Hercegovinu, ali to nije mogla ni htela da

postigne otvorenim ratom, da ne bi izazvala protiv sebe Rusiju,Tursku i srpske države. Mesto toga ona je htela da delujeposrednim putem. Bečka vlada pomagaće nezadovoljne hrišćane,poticaće ih, i tako će razjedati Tursku i pripremiti javnomišljenje Evrope na potrebu da Dunavska Monarhija uvede red. UBeču je već tada podvučeno jasno, da ne bi nikako bilo u njegovominteresu da se pridruživanjem Bosne i Hercegovine Srbiji i CrnojGori stvori veća srpska država, koja bi mogla postati opasna po"zdravlje" Dunavskog Carstva. Austriji rat Turske s Crnom Goromne bi bio neprijatan. Ako bi pobedili Turci Austrija bi ihzaustavila i dobila bi mnogo u prestižu kod susednih balkanskihhrišćana; a ako bi pobedila Crna Gora sa Srbijom to bi dalopovoda Austriji da i ona posreduje i da izradi izvesne dobitke iza njih i za sebe. Nadvojvoda Albreht, koji je, kao pobednik kodKustoce, uživao vojnički autoritet i bio glava ratne stranke,tražio je, da Austrija ne dozvoli zajedničku granicu izmeđuSrbije i Crne Gore, nego da, utisnuvši se među njih kao klin,očuva slobodan put za istok i neposrednu vezu s Turskom. Na tojkonferenciji bilo je rešeno da Austrija učestvuje posrednim putemu akciji i da njena granica ima dopirati do područja između rekaBosne i Drine.

Naskoro potom, u aprilu 1875., krenuo je car Franc Josif uDalmaciju s naročitom namerom. On je hteo da istakne značaj teoblasti za Austro-Ugarsku, i da unapred upozori na mogućnosti dazbog te pokrajine moradne tražiti proširenje prema istoku. Kad jecar došao u južnu Dalmaciju njegovo ponašanje nije bilo ni mnogodiskretno ni uobičajeno u diplomatskom svetu. U Imotskom cara supozdravili pretstavnici bosanskih franjevaca ističući pravaHabzburške kuće na Bosnu i Hercegovinu, a po njihovom uputstvujavilo se uz put i nekoliko drugih deputacija. Car je neke od tihljudi odlikovao, a neke nagradio, a svima je obećavao da će sepobrinuti za njih, da im bude lakše. Odmah potom počeli su kodhercegovačkih katolika u susedstvu Dalmacije sastanci i dogovori,da se krene akcija, pa su na njih pozivani i neki pravoslavniglavari iz stolačkog i ljubinjskog sreza. Taj put carev nijemogao ostati bez utiska na Cetinju, kao i na ostale srpske ljudei krajeve. On je dovoljno nagoveštavao da se nešto sprema; u vezi

s ostalom austriskom aktivnošću nije bilo teško pogoditi ni u kompravcu.

Sami muslimani nisu mogli da se uzdrže od izvesnih dela nasilja iosvete. Za kratko vreme pogibe od njihove ruke nekoliko uglednihljudi iz naroda. Turske vlasti, računajući s ustankom, bile supasivne prema nasilnicima; pustile su čak da izvesni zulumćariobiju državne magacine i razgrabe oružje i municiju. Stranikonzuli i pašinski izaslanici pokušavali su, istina, da smirenarod, ali je to išlo veoma teško, jer nije bilo potrebnogpoverenja ni na jednoj ni na drugoj strani. Usred pregovaranja ikolebanja zbiše se neki događaji, koji ubrzaše rešenje. BlizuMetkovića, kod Dračeva, došlo je 19. juna do prepucavanja izmeđupobunjenih katoličkih seljaka i muslimana. Pobunjenicima stižepomoć iz okolnih sela. Tri dana potom depeširao je fra StipanNaletelić s drugovima austriskom namesniku u Zadar, kako "svikršćani Gabele, Dračeva, Hrasna i sve Luke žele pomoć odAustrije, pripoznajući ćesara kao svoga. Ne puštajte da nas Turcikolju. Nemamo džebane nit oružja, prosimo proviđenja. BarjakAustrije pred nami je." Među ustanicima se nalazio i Marko Stazićiz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenikdalmatinskog namesnika Rodića, a po Hercegovini je pre togakrstario austriski generalštabni oficir Viljem Sauervald.

Nezavisno od tog sukoba kod Dračeva, skoro u isto vreme, došlo jedo borbi i u nevesinjskom kraju. Harambaše Pero Tunguz presreo jesa svojom četom u Bišili jedan turski karavan i ubio je sedamkiridžija. To još više uskomeša muslimane. U Kifinom Seludonesena je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanakproširi i na ostale srezove hercegovačke i da počne življe. Dvadana potom, na Krekovima, došlo je do prve prave borbe.Nevesinjska puška bila je glas ostaloj Hercegovini. Ustanak jeplanuo.

Knez Nikola je pokušao da ustanak zadrži, ali to se više nijemoglo. Da bi ostao s ustanicima u vezi uputio je među njihčuvenog junaka i harambašu Peku Pavlovića. Peko se nije maloiznenadio kad je video ratoborno raspoloženje ustanika. Oni sesmatraju, javljao je knezu 7. jula, "tako silni, koliko da nemanijednog Turčina na svijetu! Oni hoće bunu i kažu da ih niko od

toga odvratiti ne može, mada nemaju ni pušaka, ni fišeka." Videćito i knez je popustio. Pozvao je sve glavnije hercegovačke vođena tajni sastanak na Lovćenu i tu im je 26. jula dao svečanuizjavu, da će sama Crna Gora ući u rat, ako ustanak ne bi imaouspeha. Malo potom odredio je svog tasta, vojvodu Petra Vukotića,da sa Grahova utiče na ustanike i upravlja njihovim poslovima. Onim je doturao hranu i džebanu, a "đe je trebalo potkrepljenječetama hercegovačkim, tamo je šiljao Crnogorce." Malo potom buknuustanak i u Vasojevićima i 4. avgusta dođe tamo, na Seocima, doprve borbe između Srba i Turaka. U isto vreme zakrviše i Kuči.

Mesec i po dana posle nevesinjske puške ustanak je izbio i uBosanskoj Krajini. Pobunili su se težaci između Dubice iKostajnice u noći 3-4. avgusta. Prvi napadaj izvršen je na Kulu uselu Dvorištu. Odmah potom ustanak se proširio i na susednekrajeve, pretežno duž austriske granice. Glavni vođa na tojstrani bio je Ostoja Kormanoš, koji se prvi, 5. avgusta, sukobios turskom vojskom. Domalo, u Krajinu su, kao vođe, stigli i nekibosanski emigranti iz Srbije, među kojima se isticahu PetarPetrović Pecija i Golub Babić. Naročito je bio borben starihajduk Pecija, koji je u narodu od ranije stekao glas junaka ipregaoca.

Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine, Srbija i Crna Gora.Javno mišljenje, pod uticajem naše romantičarske književnosti ipanslavističkih krugova Rusije, tražilo je rat, u tvrdom uverenjuda Turska, "bolesnik na Bosforu", neće moći odoleti srpskomnaletu. "Malo nas je, al’ smo ljudi", ponavljalo se u raznimvariacijama kroz pesmu i kroz štampu. Rat s Turcima, koji jetrebalo da donese oslobođenje raje, oglašavao se kao sveti i u njse pozivalo sa više strana. Ali, dok je takvo mišljenje osvajalou književnosti i štampi, pa čak zahvatalo i vodeću liberalnustranku u Srbiji, u širokim narodnim krugovima srbijanskekneževine rat nije bio mnogo popularan. Bilo je otvorenih poruka,da je besmisleno oslobađati druge, kad Srbija sama stenje pod"najtežim birokratskim jarmom". Drug Svetozara Markovića, mladiNikola Pašić, hteo je da se pomažu ustanici, i sam je otišao uHercegovinu, istina ne da se tamo bori, nego da odnese nekeskupljene priloge. Protiv rata bio je 1875. god. i sam knez

Miloš, na koga su mnogo uticale austriske pretnje i odvraćanja.Zbog takvog njegova držanja on je postao predmet opštih napadajai vodeći radikali u Srbiji bili su čak spremni da ga zameneborbenim crnogorskim knezom, koji je uživao opšte simpatije.

Čim je izbio ustanak u Bosni došla su 9. avgusta 1875. dvapoverenika srpske vlade biskupu Štrosmajeru. Srbi su nudiliHrvatima, da i oni uđu u akciju i da deluju u turskoj Hrvatskoj,koja bi onda imala pripasti njima. "Od vlade hrvatske ništa sedrugo ne bi zahtijevalo, neg da zažmiri i ustanak hrvatski podrukom podupire." Štrosmajer je odmah o tom obavestio svogprijatelja Franju Račkog, slažući se u načelu s potrebom akcije,ali je želeo da se o tom obavesti i ban, poznati pesnik SmrtiSmail-age Čengića, Ivan Mažuranić. Rački mu je doskora odgovorio, dasu, po njegovim najskorašnjijim izveštajima, Mađari odlučniprotivnici svake akcije protiv Turaka, a da je car lično kazaobanu, kako mora ostati neutralan.

Ni ostali narodi na Balkanu ne odazvaše se srpskim pokretima.Grci ostadoše mirni, a mali lokalni pokušaji ustanka međuBugarima biše brzo ugušeni. Arnauti su se, u većini, držali sTurcima i borili se na njihovoj strani. Srbi su ostali osamljeni,imajući sami da prime borbu s Turskom Carevinom, čija je snagabila još uvek veća nego što su oni zamišljali.

Kad je ustanak izbio predložio je bečkoj vladi ruski ministarInostranih Dela, knez Gorčakov, da Rusija i Austro-Ugarskaposednu Bosnu i Hercegovinu, kako bi sprečile dalje širenjeustanka i uvele sređenije prilike u te zemlje. Austro-Ugarska jeimala neprijatno iskustvo zajedničke okupacije Šlezvig-Holštajnasa Pruskom, a sem toga nije ni načelno pristajala na saradnju sRusijom u oblastima na koje je ona stavila sama ruku i polagalaizvesna prava. Mesto toga, bečka vlada, hoteći da se pokaženeutralna i humana i zaštitnik balkanskih hrišćana, tražila je,da Turska, u sporazumu s ustaničkim vođama i konzulima, spremipotrebne upravne reforme. Turska je prihvatila taj predlog, alise naskoro videlo da niko s njim nije mislio iskreno, ni Turci,ni ustanici, ni zainteresovane sile. Posle svih ranijih iskustavaustanici nisu više verovali u turske reforme i tražili su dalekoviše, nego što su Turci mogli dati. A i same sile, predlažući

reforme, više su mislile na paliativ, nego na konačno rešenje.Sultan je 30. novembra (12. decembra) 1875. objavio svoju iradu,kojom obeća reforme za celu Tursku Carevinu, a ne samo za Bosnu iHercegovinu. Po traženju Rusije sile su na tu iradu odgovorileAndrašijevom notom od 18. (30.) januara 1876., tražeći da se presvega srede prilike u te dve oblasti. Turska se načelno složila stim, "ali samo su se naivni mogli zavesti ovim prividnimustupcima", kako tačno kaže A. Debidur. Istina je, doista, da jeTurska istinski pomišljala na reforme i da je pokušala i da ihsprovodi, naročito u Hercegovini, koja bi administrativnoodvojena od Bosne. Ali carigradska vlada nije mogla izmenitimentalitet celog muslimanskog stanovništva, niti reformamaprekratiti podzemna rovenja. Uz pokušaj reforama Turci supokušali i posredovanje na Cetinju, ali je knez bio skup u ceni.Pod njegovim uticajem postavili su i ustaničke vođe, u Sutorini,27. marta, u prisustvu ruskih i austriskih, neprihvatljive usloveza smirivanje Hercegovine. Oni su tražili ni manje ni više, no dase turska vojska ukloni iz njihove zemlje, i da ostanu samo maligarnizoni u glavnim mestima.

Za to vreme ustanak se dalje razvijao. U Bosni on nije mogao dauzme velika maha, jer je Krajina bila daleko od Srbije, koja bije mogla pomagati kao Crna Gora Hercegovinu. Same vođe u njojbile su više četnici nego vojvode. Već 29. avgusta (10.septembra) poginuli su kod Gašnice, na Savi prilikom iskrcavanjaoružja, obojica glavnih vođa, Pecija i Kormanoš. U istočnoj Bosniustanak oko manastira Tavna ugušen je u samom početku, jer su tumuslimani bili brojno vrlo jaki, a i Turci su imali priličnoredovne vojske.

Nov element u bosanski ustanak na Krajini donela je pojava knezaPetra Karađorđevića. On se, posrbivši svoje skraćeno prezimeKara, pretstavljao kao Petar Mrkonjić. Petar je bio u to vrememlad čovek (rođ. 1844. na Petrov-dan), a imao je već dosta buranživot za sobom. Vaspitavao se u Švajcarskoj i Francuskoj, i to zastručnog oficira. Po vaspitanju i dobroj oceni savremenihraspoloženja on je bio demokrata i slobodar; za razliku odautoritativnog kneza Mihaila i plahovitog neurasteničara i uosnovi autokratske prirode kneza Milana on je, kao pretendent na

srpski presto, izlazio sa vrlo slobodoumnim idejama. Publici sepretstavio sa prevodom čuvenog engleskog pisca Džona StuartaMila O slobodi i sa predgovorom tom delu, koji je himna slobodi.Kao i cela njegova porodica imao je neprilika prilikom ubistvakneza Mihaila, ali stvarne krivice nije imao nikakve. Za vremefrancuskog-pruskog rata 1870/1. god. borio se na francuskojstrani i istakao se u više prilika. U borbi kod Vilersekselazaslužio je orden Legije časti. Kad je izbio ustanak u KrajiniPetar se javio da posluži narodnoj stvari. Beogradski dvor ivlada bili su odmah protiv njega iz dinastičke surevnjivosti i dane bi, s eventualnim uspesima u borbi, stekao širi popularitet. Stoga su i vođi ustanka, koji su bili u vezi s Beogradom, ostalihladni prema njemu. Petar je ipak obrazovao svoju četu i postaviologor na Ćorkovači. Krajem septembra ušli su njegovi odredi uborbe, ali nisu imali nikakvih znatnijih uspeha. Posao su muotežavali svi, i Srbija, i ustaničke vođe, i austriske vlasti, pai naše javno mišljenje, koje je tražilo da se narodne snage necepaju. Knez Petar je još 6. septembra u jednom javnom proglasugovorio, "da Karađorđević sada ne čezne ni za kakvom ulogom, negoda želi uspeh svome narodu", ali to nije pomagalo. Videći sve teteškoće Petar se obratio neposredno knezu Milanu nudeći mu, dazatome kobne dinastičke mržnje i da "na oči sviju neprijateljanašega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća iprijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoganaroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze." Knez Milannije primio ponuđenu ruku i tražio je od ustaničkih vođa i odaustriskih vlasti, da Petra onemoguće. Vođe doista predočišeMrkonjiću, da je u interesu stvari da ih on napusti. Petar je toi učinio krajem 1875. god., ali ne potpuno. On je konačnonapustio bosanski ustanak u junu 1876., kada se Srbija rešila dauđe u rat.

Da je to rđavo uticalo na moral ustanika ne treba posebnodokazivati. U akciju koja tek što je počela unesen je razdor. Tajje još pojačan nepromišljenom akcijom Vase Pelagića, koji je ovuborbu s Turcima mešao sa socialnom revolucijom i izazivao unarodu, agitacijom protiv režima u Srbiji i Crnoj Gori, još većupometnju. Koliko su ljudi bili rastrojeni vidi se najbolje potom,što za novog vođu ustanka, na skupštini u Jamnici, držanoj 4. i

5. decembra 1875., nisu izabrali više nijednog Srbina, negoSlovenca Miroslava Hubmajera, koji je pre toga učestvovao uhercegovačkom ustanku. "Svojom ludo spremljenom, a još luđeupropašćenom navalom na Kostajnicu, proigraće Hubmajer "glavnozapovedništvo" i izgubiti se iz bosanskog ustanka isto tako brzo,kako se i pojavio. U Srbiji za rata 1876. daće mu se čin koji muje u svemu odgovarao - narednički". Tako, beleži za nj dr V.Čubrilović u svojoj lepoj knjizi o Bosanskom ustanku. Svoj životzavršio je Hubmajer u Sarajevu kao činovnik austriske policije.

Hercegovci su u borbama bili jednodušniji i imali su više uspeha.I među njima je bilo pokušaja izvesnog rastrojstva, ali je onobrzo ugušeno. Nekadašnji tajnik Luke Vukalovića, više reklamernego junak, Mićo Ljubibratić radio je protiv kneza Nikole, ali jenaskoro bio onemogućen. S kim bi drugim mogli u taj mahsarađivati čestiti Hercegovci, kad bi raskinuli s Crnom Gorom?Nekoliko hercegovačkih vođa, kao silni pop i vojskovođa BogdanZimonjić, čovek kao planina, srčani Maksim Baćević, Lazar Sočicai mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. Sapravoslavnima borili su se protiv Turaka i neki katolički odredi,među kojima se najviše istakao don Ivan Musić sa ljudima izoblasti Popova i Stoca.

Bilo je ljudi koji su verovali, da bi se za Bosnu i Hercegovinumogla izraditi samouprava u okviru Turske Carevine. Ti su ljudibili pod sugestijom ruske službene politike, koja je jedno vremezastupala tu ideju i za nju bila pridobila čak i Englesku. U vezisa ruskim konzulatom u Dubrovniku, gde su se nalazili, s vremenana vreme, neki manje značajni vođi ustanka iz južne Hercegovinesa Mićom Ljubibratićem, koji nije smeo na teren i zbog Crnogoracai zbog Turaka, bio je počet čak i rad na pripremanju "ustrojstva"za posebnu "zemaljsku upravu" u Hercegovini. Ustrojstvo je radiotada profesor odeskog univerziteta Cavtaćanin dr ValtazarBogišić, a u taj je posao bio ušao i Nikola Pašić. Ne vodećiračuna o interesima Crne Gore i ne poznavajući dovoljno stanje usamoj Hercegovini i sve veze i konce ustanka, Pašić je predlagaoda neka privremena hercegovačka vlada uzme sama poslove u ruke ida se prema velikim silama pojavi u ulozi pravog i jedinogpredstavnika ustanka. Pod uticajem nepouzdanih obaveštenja

Ljubibratićevih on je mislio, da bi ta uprava imala višeautoriteta i mogla dati više plana i jedinstva ustanku nego štoje to bio do tada slučaj sa direktivama sa Cetinja. Ta bihercegovačka vlada imala biti sastavljena od Srba iz svih krajevai svih stranaka i bila bi neka vrsta egzekutive UjedinjeneOmladine. Protiv takvog plana, u osnovi veoma nerealnog iprilično naivnog, bila je odlučno Crna Gora, koja nije dopuštalada se u hercegovačke stvari meša iko drugi. A protiv njega jebila i bečka diplomatija, koja nije htela da upravu nad Bosnom iHercegovinom dobiju bilo Srbi iz kneževina ili oni iz same zemljeili ma u kojoj drugoj kombinaciji, jer bi to pospešilo stvaranjejedne veće srpske države u budućnosti i jer bi to lišilo nju samuizgleda da dobije te dve naše oblasti.

U proleće 1876. god. događaji uzeše brži tok. Pored onog uHercegovini i Bosni izbi ustanak i u Bugarskoj. Ovaj je biokratkog daha i ugušen je sa strašnim svirepstvima bašibozuka.Cela Evropa diže svoj glas i kabineti velikih sila užurbaše se.Ratničko raspoloženje obuze naročito Srbe. Kad je gora ozelenilaoživeše u većoj meri i ustanak u Krajini i ustanak u Hercegovini.Tada postaše slavni Crni Potoci u Krajini sa borbenom akcijomGoluba Babića. U samoj turskoj prestonici izbiše neredi. U majudočepa se vlasti ratoborna stranka Mladoturaka, koja srušisultana Abdul Azisa. Na to je kao odgovor došao srpsko-crnogorskisavez, potpisan u Mlecima 3. juna i 18. juna zajednička objavarata Turskoj. Odmah potom ustanici iz Bosne, 20. juna, proglasilisu svoje ujedinjenje sa Srbijom, a ustanici iz Hercegovineizjasnili su se za Crnu Goru.

Austriska vlada, koja je polagala svoje pravo na celu Bosnu,naredila je odmah svojim konzulatima u toj zemlji i Hercegovini,da deluju u narodu protiv sjedinjenja sa srpskim kneževinama i daupućuju o tom javne adrese. Kao glavno oruđe konzula u toj akcijiposlužilo im je katoličko sveštenstvo na čelu sa sarajevskimžupnikom, pesnikom fra Grgom Martićem. Katolici su, najpre,voleli katoličkog Franju Josifa, nego pravoslavnog kneza Milanaili Nikolu. Zatim, hrvatski rodoljubi su verovali, da će se saaustriskom okupacijom Bosne i Hercegovine ubrzati ujedinjenje saostalim Hrvatima pod austro-ugarskom vlašću. S toga su iskreno

želeli, da i Bosna i Hercegovina uđu u austriski okvir. Takvorešenje izgledalo im je prirodno i lako, i mnogo realnije nego dase do ukupnog narodnog jedinstva dođe preko jugoslovenske ideje.Njihovi interesi poklapali su se sa interesima jedne velike silei do ostvarenja narodnih želja moglo se doći bez mnogo napora ibez teških žrtava. Za izvesne hrvatske političare Bosna u srpskimrukama značila bi isto koliko i da je izgubljena. S toga su onisa velikom žestinom otpočeli hajku na Srbe u Srbiji, tvrdeći nimanje ni više nego da je Bosna hrvatska i da Hrvatska, čija jepolitička samostalnost ugašena 1102. god., ima na nju nesumnjivoistorisko pravo. Srbi, koji su u tim zemljama pretstavljalivećinu stanovništva i čije su veze s Bosnom stolećima postojalesve uže i neposrednije, odgovarali su na tu hajku s punoplahovitosti. Usled toga nastao je dubok i, na žalost, sve dodanas nepremošćen razdor između velikog dela srpskih i hrvatskihjavnih radnika. Benjamin Kalaj, bivši diplomatski agent uBeogradu, desna ruka grofa Andrašija i jedan od glavnih eksperataza balkanska pitanja u bečkom Ministarstvu Inostranih Dela,predviđao je to i sa zadovoljstvom je naglašavao, da će pitanje isudbina Bosne i Hercegovine pojačati raspru između Srba i Hrvata.Bečki i peštanski vlastodršci imaće samo da se tim koriste.Hrvatska teza s ujedinjenjem pod Habzburzima postavljena je kaoprotivnost srpskoj, koja je htela ujedinjenje sa slobodnimsrpskim kneževinama. Kao dve protivnosti, za koje se verovalo dase isključuju, one su imale da se nose do istrage. Sam car FrancJosif osuđivao je u jednom pismu banu Ivanu Mažuraniću one Hrvatekoji su simpatisali sa Srbima, jer da su radili protiv interesa isvojih i dvorskih. Car hoće da dobije Bosnu i Hercegovinu, dokojih put vodi preko hrvatskih zemalja i preko hrvatskih ljudi injemu, naravno, nije bilo nimalo svejedno, ako se među Hrvatimabude javio pokret koji ne bi išao Beču u prilog.

Svoje aspiracije na Bosnu i Hercegovinu istakla je Austro-Ugarskaprema Rusiji u Rajhštatu, 26. juna 1876., prilikom sastankacareva Franca Josifa i Aleksandra II i njihovih ministaraspoljašnjih poslova. Rusija i Austrija složile su se tom prilikomda očuvaju Srbiju i Crnu Goru ako budu tučene od Turaka, a uslučaju njihove pobede dozvoljavala bi im se izvesna proširenja,ali bi Austrija uzela veći deo Bosne i Hercegovine. Ruske beleške

o tom sastanku ne slažu se potpuno s austriskim, ali se i iz njihvide dovoljno austriske težnje. Tako je, na početku samog rata,sudbina Bosne i Hercegovine bila zapečaćena; zemlje, zbog kojihsu Srbija i Crna Gora ušle u rat bile su unapred izgubljene. Zavreme vojnih operacija bečka vlada je 7. jula stavila do znanjazainteresovanim činiocima u Bosni, da ne može dozvolitisjedinjenje Bosne sa Srbijom, pa je to poručila i u Beograd. Zatosu morale biti i obustavljene srpske akcije na toj strani.

U ratu protiv Turaka Crna Gora i Srbija nisu operisale zajedno,nego svaka za svoj račun. Na Srbiju se bacila jaka turska vojska,kojoj nedisciplinovana i ne mnogo oduševljena srpska milicija,bez dovoljno oficira, nije mogla da odoli. Vrhovni komandantsrpske vojske bio je ruski general Černjajev, koji je prešao uSrbiju sa nekoliko hiljada ruskih dobrovoljaca. Srpska snaga bilaje rasparčana na više bojišta, a ni na jednom nije imaladovoljnog broja za udarnu snagu. S toga je njena ofanziva propalana samom početku. Ali u defanzivi Srbi su se držali mnogo bolje ina Šumatovcu su, 11. avgusta, imali lep uspeh. Njihov otpor, skratkim primirjem, trajao je sve do 17. oktobra, kad su im Turcikod Đunisa zadali težak udarac. Po molbi kneza Milana Rusija jesvojim ultimatumom zaustavila dalje prodiranje Turaka i nateralaje Portu da počne pregovore o primirju. Posle posredovanja idrugih sila mir je zaključen 16. februara 1877. bez ikakvihteritorialnih gubitaka za Srbiju.

Crna Gora bila je u ratu bolje sreće. Celog leta i jeseni 1875.ustanici i crnogorski dobrovoljci presretali su turske karavane,napadali karaule, jurišali na gradove i silno zamarali turskuvojsku po Hercegovini. Njihova borba na Muratovici 30. i 31.oktobra bila je prava bitka sa srazmerno velikim snagama, istokao i ona na Presjeci, završena turskim uzmicanjem 19. aprila1876. Kad je počeo rat Crnogorci su s ustanicima brzo prodrli doNevesinja, ali su se odatle morali vratiti, kad je Muktar-pašakrenuo protiv njih. Do odlučne borbe došlo je na Vučijem Dolu 16.jula. Knez Nikola je bio prikupio jaku vojsku od 24 bataljona ilično je njom zapovedao. Uspeh njegov bio je potpun. Kod Turaka,od tri zapovednika jedan je poginuo, drugi je bio zarobljen, asam je Muktar bio ranjen i jedva se spasao. Velike uspehe imali

su Crnogorci i na istočnoj strani oko Podgorice, a naročito usjajnoj borbi na Fundini, 2. avgusta. Sam Novak Milošev posekaoje toga dana 18 glava. Vojvode Božo Petrović i Ilija Plamenacodlično su branili Crnu Goru na toj strani, a svojim junaštvomisticao se i kučki vojvoda Marko Miljanov, koji će se posleproslaviti i svojim prostom ali moralom i snagom viteštvaneobičnom prozom.

U Carigradu je za to vreme izvršen novi prevrat. Sama vlada, sašeih-ul-islamom na čelu, zbacila je sultana Murata, koji je bioduševno bolestan, i dovela je na presto mladog, vrlo inteligentnog, ali veoma perfidnog i nepoverljivog Abdul Hamida. UCarigradu je vladalo prividno ratničko raspoloženje i sile suimale prilično napora da deluju umirujući. Rusija je, međutim,uzimala sve energičniji ton. Slavenofilski krugovi u njoj, kojimaje simpatisao i sam naslednik prestola, carević Aleksandar,tražili su da Rusija krene u akciju i oslobodi balkanskehrišćane, a u prvom redu Slovene. Imperialistički krugovi u njojpomagali su taj pokret sa težnjom, da tom prilikom Rusija ostvarisvoju staru težnju i zagospodari Carigradom i Dardanelima. Turskaje manevrisala na razne načine, da izbegne evropskimposredovanjima u svojim unutrašnjim pitanjima. Kad je bilazakazana i sazvana jedna konferencija velikih sila u Carigradu,da raspravlja o reformama u Turskoj i o miru sa Srbijom i CrnomGorom, sultan je dao objaviti 11. decembra vrlo liberalan ustavza celu Carevinu, koji je izradio njegov veliki vezir Midhat-paša. Delovanje velikih sila postalo bi po tome bespredmetno, itako se u stvari i dogodilo. Turska je očigledno otezala iizigravala akciju velikih sila. Jasno je bilo posle toga, da ćeRusija, već i suviše angažovana, preduzeti izvesne odlučnijekorake.

Pre nego što bi ušla u rat protiv Turske Rusija je gledala da seosigura od Austrije. Bečka vlada nije nikako pristajala na ruskepredloge, da se Bosni i Hercegovini dade autonomija; nije htela,isto tako, ni da zajedno sa Rusijom ratuje protiv Turaka. Njenizahtevi bili su jasni: ona je tražila Bosnu i Hercegovinu zasebe; nije dozvoljavala stvaranje jedne nove velike slovenskedržave na Balkanu, a najmanje srpske; i nije pristajala da Rusija

proširi svoje vojničke operacije prema Srbiji i zapadu. Videlo sejasno, da je, hoteći da iskoristi težak ruski položaj, htela daoživi stari plan podele interesnih sfera. Zapadni Balkan imao jeostati njezin. Rusija je morala popuštati i u ugovorima u Beču iPešti, u januaru i martu 1877., priznala je Austro-Ugarskojpravo, kao cenu za njezinu neutralnost, da može, u po sebepovoljnom trenutku, izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine.Rusiji Austrija nije priznala pravo na Carigrad, niti trajnaosvajanja na Balkanu. Za Srbiju i Crnu Goru nije bilo izrečnorečeno, da se neće moći ujediniti, ali je bečka vlada predviđalaveć tada za sebe mogućnost uticaja i u Novopazarskom Sandžaku. V.Čubrilović dobro karakteriše političku liniju tadašnje bečkevlade. "Ako je rajhštatskim ugovorom ma i prividno pokazivalavolju da u rešavanju istočnog pitanja pravi ustupke srpskomnarodu, ugovorom s Rusijom od 15. januara jasno daje na znanje daželi da rešava pitanje ne samo Bosne i Hercegovine nego i celogsrpskog naroda, celog južnog slovenstva, bez njih, još više,protiv njih."

Sklopivši tajni ugovor sa Austro-Ugarskom Rusija je objavilaTurskoj rat 12. aprila 1877. Crna Gora, koja nije htela sklopitimir pod istim uslovima kao i Srbija, pod ruskim uticajemprekinula je veze sa Portom i nastavila je 17. aprila ponovo rat.Uz Rusiju je ušla u borbu i Rumunija. U ratu s Rusima pokazalo sejasno, da je turska vojnička snaga još uvek od znatne vrednosti ikako su se grdno varali naši romantičari koji su je potcenjivali.Kod Plevne trebalo je Rusima nekoliko meseci teške borbe ivelikih gubitaka, da savladaju uporni turski otpor.

Turska vojska bila se rešila, da ovom prilikom konačno satareCrnu Goru, da ne bi uopšte imala više neprilika na toj strani. Stoga je uputila na Crnu Goru kao vrhovnog zapovednika sposobnogSulejman-pašu sa preko 40.000 ljudi, koji je imao napadati izHercegovine, dok su s albanske strane i iz Novog Pazara operisaledruge dve vojske. Napadaj je počeo 23. maja, ali su glavni udarcizaredali od 5. juna i pamte se u Crnoj Gori pod imenom "devetkrvavijeh dana". Austriski generalštabni oficir Sauervald, kojise nalazio u crnogorskoj vojsci, opisuje podrobno sve što je čuoi video u svom dnevniku. Sa puno priznanja govori o crnogorskoj

vojsci, ali ističe i opasnost, koja joj je pretila. Izveštajikneza Nikole o tim borbama nisu mnogo pouzdani, jer u njima imasuviše samohvalisanja. S dosta gubitaka Sulejman-paša je uspeo dase probije do Spuža i sjedini sa albanskim odredom. Tad seočekivao neposredni napadaj na Cetinje. Ali, kako su Rusi u tovreme brže prešli Dunav nego što su Turci očekivali, dobio jeSulejman-paša naredbu da se odmah ukrca za Bugarsku. Tako jeizostao poslednji i najopasniji čin turske ofanzive.

Posle odlaska Sulejman-pašina Crnogorci su prešli u napadaje ijoš toga leta osvojili su Nikšić i Bileću. Dalje crnogorskonapredovanje prema Hercegovini zaustavila je austriska vlada,isto kao što se usprotivila crnogorskim operacijama prema NovomPazaru. S toga je knez Nikola preneo ratište prema istoku i počeoopsadu Bara sa osvajanjem Primorja.

Posle ruskih uspeha u Šipki i posle pada Plevne ušla je u ratponovo i Srbija, 2. decembra. Njena vojska kretala se prema Nišu,Vranju i Pirotu. Ovog puta ona prema sebi nije imala jakihturskih snaga i stoga je napredovala bez većih smetnji. Turci suna bugarskom bojištu bili potpuno slomljeni i nisu mogli više dazaustave rusko prodiranje. Kad su Rusi prešli Balkan, Turska je,potpuno klonula, zatražila mir. Primirje je sklopljeno u Jedrenu17. januara 1878., a potom i mir u San Stefanu, u bliziniCarigrada, 21. februara.

Sanstefanski Ugovor bio je veliko razočaranje za Srbe. Ruskadiplomatija stvarala je na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetusrpskih interesa. Ta Velika Bugarska, koja bi imala 163.000 km2,imala je da se stere od Crnog Mora do Drima i Albanije; u nju jeimala da uće ne samo Maćedonija, nego i najveći delovi StareSrbije, sa skopljanskim sandžakom i sa delovima debarskog,prizrenskog i niškog. Bugarima su imali pripasti Pirot i Vranje,pa je tražen čak i Niš. Ogorčena, srpska vlada je tad poručilaRusima, da će Niš braniti i od njih isto kao i od Turaka. Zaštosu Rusi tako postupali? Prvenstveno u svom interesu. Videći da seprave velike smetnje njezinom učvršćivanju na Balkanu ona jehtela da bar za Bugarsku uzme što više, u uverenju, da će od njeoslobođena Bugarska biti njen verni klient. Ono što bude bugarskobiće, verovalo se, u neku ruku i rusko. S druge strane,

proširujući što više Bugarsku ruski diplomati su verovali da radeu korist slovenske stvari i slovenske budućnosti. U petrogradskomMinistarstvu Inostranih Dela znalo se dobro, da je Austro-Ugarska, s njihovim pristankom, stavila ruku na zapadni deoBalkana i da Srbija ulazi u bečku sferu. Proširenje Srbijeznačilo bi posredno proširenje austriske sfere. Sem toga bitnognačelnog razloga u Rusiji nisu bili zadovoljni držanjem Srbije,imali su rđavo mišljenje o njenoj vojnoj snazi i vojnim naporima,i nalazili su da Srbija ima i suviše svoje volje. S toga je zaSrbiju u Sanstefanskom Ugovoru učinjeno vrlo malo. Ona je imaladobiti uz nezavisnost samo neznatne ispravke granica u pravcuMitrovice i Novog Pazara. Za Crnu Goru bilo je predviđenoproširenje relativno veće prema njenom dotadašnjem opsegu, alije, apsolutno uzevši, i ono bilo malo. Za Bosnu i HercegovinuRusija je htela izraditi autonomiju. Sanstefanski Ugovor učinioje najmučniji utisak na Srbe kakav se dao zamisliti, i bio jetoliko teži, što je dolazio od Rusije, od koje su se svi tolikonadali.

Sanstefanski Ugovor je morao biti revidiran. Protiv njega sunaročito protestovale Engleska i Austrija, kojima podjednako nijeišlo u račun jačanje Rusije i njenog uticaja i jačanje Slovenstvauopšte. Za reviziju Sanstefanskog Ugovora bio je u leto 1878.sazvan kongres u Berlinu, gde je moćna ličnost nemačkogkancelara, kneza Bizmarka, držala sve konce u rukama. Srpskadiplomatija približila se bečkoj vladi i njenom pomoću dobila jenešto više u Berlinu nego u Sanstefanu, ali i to ne s toga što biBeč želeo pomoći Srbima, nego što je hteo da umanji ruskutvorevinu. Na Berlinskom Kongresu Srbija i Crna Gora dobile supriznanje svoje nezavisnosti. Teritorialno Srbiji su pridruženačetiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a Crna Goraje dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin i Bar s njihovim područjem.Dodeljeno joj je bilo i Gusinje, ali je arnautski otpor tamo biotoliki, da su sile posle, 1880. god., izmenile svoju odluku imesto toga dale Crnoj Gori Ulcinj. Po predlogu Engleske, a pounapred stvorenom sporazumu, Austro-Ugarskoj je poveren mandatokupacije Bosne i Hercegovine i vojničko posedanje "do izaMitrovice". Ona je uzela Novopazarski Sandžak sa jasnom namerom

da rastavlja Srbiju od Crne Gore i da tim posedom otvori sebidalji put prema Solunu.

Glavna karakteristika javnog mišljenja u Srbiji posle srpsko-turskog rata i Sanstefanskog Mira i Berlinskog Kongresa bilo jeopšte razočaranje. Mada je drugi period ratovanja doneo izvesneuspehe svet je, ipak, ostao pod utiskom krize na Đunisu i sauverenjem da vojska nije opravdala one nade, koje su u njupolagane. U našoj romantičarskoj rodoljubivoj pesmi i pripovetcisvaki je Srbin mogao da kidiše na gomile Turaka i da ostanepobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. Tosamouverenje poljuljala je stvarnost, koja je bila i suvišenegativna. Diplomatski neuspeh bio je još teži. Berlinski Kongresimao je da uništi svaku nadu na stvaranje jedne veće srpskedržave na Balkanu. Bosna i Hercegovina, nada i cilj cele politikeKneza Mihaila, pokrajine zbog kojih je Srbija sa Crnom Gorom iušla u rat protiv Turaka, dopale su jednoj velikoj sili, datobože privremeno u njima uvede red, a u stvari da ih posedne iprisvoji. Ulazak Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu značio jezamenjivanje Turske novim i daleko opasnijim neprijateljem. On jerušio osnovno načelo srpske državne politike i svake zdravepolitike balkanskih naroda uopšte, koji su tražili da BalkanskoPoluostrvo ostane samo njima, slobodno od svih zavojevačkih ipolitičkih akcija tuđih država, a naročito velikih sila. ZaAustriju se znalo, posle njenog potiskivanja iz Nemačke iItalije, da želi naknadu i proširenje na Balkanu i da svojetežnje upućuje u pravcu Soluna. Na tom putu ona je išlaprvenstveno preko starog istoriskog srpskog područja, svesno, snamerom da, posedajući Novopazarski Sandžak, spreči spajanjeSrbije i Crne Gore. Dotle srpski sused samo na severu, Austro-Ugarska je obuhvatala sad i celu njenu zapadnu granicu ipodvlačila se i na južnu, opasujući Srbiju sa tri strane. Da sunapori ratovanja doneli Srbiji i povoljnije rezultate, u zemljibi se, posle njega, po samoj prirodi stvari, javilo dostanezadovoljstva zbog teških finansiskih tereta, poremećenostijavnog morala, izlišnosti izvesnih oštrih mera i drugih razloga.Ovako, posle neuspeha i vojničkog i diplomatskog, koji su teškopogađali i naš nacionalni ponos i naše životne interese,nezadovoljstvo se pretvaralo u živ i neodoljiv protest.

Prilikom okupacije Bosne austriska vojska naišla je na otporbosanskih muslimana, koje su ponegde podržavali i pravoslavni.Otpor je bio veoma jak u dolini Spreče i oko Maglaja i zatim kodsamog Sarajeva, gde je buntovnike vodio Salih Hadži Lojo, ranijizulumćar i čovek nimalo dobrog glasa. Austrisku vojsku pozdravilisu iskreno samo katolici, koji su u njima gledali oslobodioce.Srbi su jasno videli austrisku opasnost, ali su stariji od njih,kad već nije mogla doći Srbija, više voleli Austriju kaohrišćansku i sređenu državu, nego Tursku, u kojoj se bio izgubiosvaki red.

Austro-ugarska prevlast

Berlinski Kongres doneo je nesumnjiv uspeh Austro-UgarskeMonarhije. Njena politika odnela je pobedu, kakva se inače stičesa vrlo velikim žrtvama. Ona je dobila ne samo dve naše oblasti,nego i ključ za rešavanje cele jugoslovenske budućnosti. U njenimgranicama nalazilo se više Srba nego u obe srpske slobodnedržave; ona je držala pod sobom sve Hrvate i Slovence. Nijednopitanje na Balkanu, tako se činilo onda, nije se moglo rešavatibez nje, a kamo li protiv nje. Iza nje je stala Engleska,dugogodišnji protivnik Rusije, a odmah iza Berlinskog Kongresastvoren je dvojni savez između Austro-Ugarske i Nemačke (1879.),kom je 1882. god. pristupila i Italija. Blok centralnih silaizgledao je tada gospodar evropske situacije i Balkana naročito.Za Srbe bili su u izgledu veoma teški dani. Berlinski Kongresimao je nesumljivo antislovenski karakter; na njemu je bečkavlada skoro javno stavila do znanja, da neće dati ostvarenjejedne veće srpske državne jedinice. Srbima će se ostaviti daživotare samo u njenoj senci, razbijeni, zavađeni, i rasparčani uviše područja i pod više raznih vlasti.

Pred srpske političare postavila su se krupna pitanja. Šta da seradi, da ne klone vera u narodu? I s kim da se ide? Balkanskasolidarnost, na kojoj je onoliko radio knez Mihailo, pokazala sena delu više nego problematičnom; jugoslovenskim stremljenjimadala je okupacija Bosne i Hercegovine i hrvatsko-srpski nadzor snjom u vezi težak udarac. Rusija, u koju se toliko verovalo,pokazala se u ratu s Turcima vojnički nedovoljno organizovana, ana diplomatskom polju pretrpela je osetni poraz. Posledice toga

osetile su se brzo u njoj samoj. Car Aleksandar II pao je 1881.god. kao žrtva nihlističkog atentata, a nezadovoljstvo je uzimalomaha uprkos svih oštrih mera vlasti. Nas Srbe razočarao jenaročito ruski stav u Sanstefanu. Zmaj, koji je tako često davaoizraza opštem mišljenju, pevao je ogorčeno posle berlinskihodluka na račun Rusije:

I svršeno je - maćijskom meromI potpisano zlaćanim perom,I proslavljeno gospodskim piromI srpska propast zove se mirom.I crvak nema kome bi s’ vajko,Hvala ti, hvala, srpska nemajko!

Knez Milan bio je sa sobom na čisto, da se više ne obrćePetrogradu. U toliko više, što su u susednoj Bugarskoj ruskigenerali, koji su upravljali zemljom pored novog kneza,pokazivali bez mnogo ustručavanja da njihova volja ima bitistarija. Kidajući sa Rusijom knez Milan je nalazio kao prirodno,i kao jedini put, da priđe iskreno Austriji i da s njom pokušanovu sreću.

U Srbiji je intelektualni svet jasno osećao težinu položaja, ukoji je zemlju dovela ruska diplomatija, ali se on s pravom bojaoi druge strane. Čemu se Srbija može nadati od Austro-Ugarske?Posedanjem Bosne ona je ne samo lišila Srbiju da se ojača iostvari težnje dugogodišnje njene aktivnosti i politike, nego jenamerno išla za tim da joj potkreše i nade na budućnost. Ona jesama jasno pokazivala težnje, da se uputi prema Solunu i da,prema tome jednog dana uzme za se i celu Staru Srbiju i dobar deoMaćedonije. Kad je sklopio sporazum o savezu sa Nemačkom Andrašije čestitao caru Francu Josifu sa rečima: "Sada je za Monarhijuput prema Istoku slobodan". Ako se suprotstavi bečkom nadiranjuSrbija bi bila sigurno pregažena, a ako povije glavu onda sama,svojevoljno, prima vazalski odnos. Izvojevana samostalnostizgledala bi po tom potpuno prividna. Opasnost od Austrije činilase stalno veća zato, što je bila neposrednija i što je u ovovreme bečka vlada pokazivala izvesne aktivističke sklonosti.Naslon na Rusiju činio se s toga ipak mnogima, i pored rđavogiskustva, kao jedini put da se ta opasnost oslabi. Rusija je

učinila Srbima nesumnjivo veliku nepravdu, ali se treba truditida se petrogradski krugovi bolje obaveste i da svoj stav izmenena bolje. Jer protivnost ruskih i austriskih interesa na Balkanutraje godinama i trajaće i dalje i ruska politika, u svomsopstvenom interesu, moraće da računa sa balkanskim narodima, asa Srbima naročito. Jer Berlinski Kongres doneo je i Rusima nemanje razočaranja nego Srbima, i posle njega Rusija je sa višekritike podešavala svoje odnose prema centralnim silama.

Jovan Ristić, vođa Liberalne stranke, koji je vodio srpskuspoljašnju politiku toga vremena, primio je bio prema Austro-Ugarskoj dve obaveze: da sklopi s njom trgovački ugovor i daizgradi železničku vezu. Po tu cenu je dobio njenu pomoć uBerlinu. On je, prilikom pregovora, jasno osetio bečke težnje daSrbija dođe u što veću ekonomsku zavisnost od Dunavske Monarhije.S toga se trudio da kolikogod može te obaveze olakša. Uželezničkom pitanju uspeo je samo delimično. Po ugovoru, Srbijaje imala u roku od tri godine izgraditi železničku prugu odaustriske do turske i bugarske granice. Ristić je želeo, bojećise velikih finansiskih tereta, da se gradnja ne veže određeno bašza taj rok, i da se u isti mah ugovorima obezbedi spoj srpskepruge sa turskom i bugarskom, kako ne bi srpska pruga ostala kaootsečena i s toga ekonomski od prvog dana nerentabilna. Austrijaje popustila samo u toliko, što nije tražila u određenom roku ispoj s bugarskom železnicom. Htela je, očevidno, da spajanjemsrpske železnice sa svojom osigura s jedne strane put svojojindustriji i trgovini na srpsko tržište bez opasnostikonkurencije, a s druge da srpski izvoz veže skoro isključivo zasvoje pijace. Železnička konvencija sklopljena je 28. marta 1880.Prilikom sklapanja trgovinskog ugovora bečka vlada je najpreponudila carinski savez, a kad Srbija nije na to pristala ona jepravila mnogo teškoća. Ona sa Srbijom nije uopšte htela u tojstvari pregovarati kao sa ravnopravnim činiocem i nije mnogoprikrivala svoje težnje da Srbiju ekonomski podvlasti. Ona jekategorički, bez ikakvih ustupaka sa svoje strane, tražila,klauzulu najvećeg povlašćenja i kad Ristić, braneći ekonomskunezavisnost zemlje, nije hteo na to da pristane, bečka je vladazapretila carinskim ratom. Ristić i liberali bili su voljni daprime borbu na tom polju, ali knez Milan nije pristao nego je na

upravu doveo novu vladu; sastavljenu od takozvanih naprednjaka, au stvari od srpskih konzervativaca. Spoljašnju politiku uzeo jeda vodi sam, a ministar toga resora, istoričar ČedomiljMijatović, bio je manje-više samo kulisa.

Liberalna opozicija našla se odmah u antiaustriskom taboru. Aliglavne teškoće novoj vladi nisu došle u spoljašnjoj politici odnje, nego od nove radikalne stranke. Dok nisu strušili liberalenaprednjaci i Pašićeve pristalice, išli su zajedno, a potom suse, početkom 1881. godine, radikali izdvojili i krenuli svojlist Samoupravu. U spoljašnjoj politici radikali su u svomprogramu tražili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim"pomaganje neoslobođenih delova i buđenje svesti o narodnomjedinstvu". Dotle obeleženi kao crveni i internacionalci,radikali su ostavili čisto nacionalne ciljeve svojoj i Srbijinojdržavnoj politici.

Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije. Premacrnogorskom knezu Nikoli, kao prema takmacu, odavno je osećaonepoverenje: za Grčku je nalazio, da se pokazala kao nepouzdansaveznik i nelojalan drug; a u Bugarskoj je gledao nezasluženonagrađenog sudeonika i budućeg protivnika. Ta svoja uverenja onje, bez diplomatskog prikrivanja, izneo u jednom svom pismuaustro-ugarskom ministru Inostranih Dela, baronu Hajmerlu, hotećimu pokazati koliko je on iskreno lično ubeđen da Srbiji nemadrugoga puta sem naslona na susednu Dvojnu Monarhiju. Od togubeđenja, pisao je on drugom prilikom, napravio je svoj program.Sem toga, on nije osećao ni dovoljno sigurnosti za sebe i svojudinastiju videći da u narodu radikalski "crveni" pokret uzimamaha, da postoji protiv njega prilično nezadovoljstvo kodizvesnih političkih ljudi liberalne stranke i da dinastijaKarađorđevića ima još uvek dosta simpatizera u narodu. Može bitida je na njegovu ličnu sujetu delovalo, najposle, i to, što se umartu 1881. god. rumunski knez Karol proglasio za kralja. Zbogsvega toga, Milan je, posle završenog trgovinskog ugovora, počeopregovore u Beču i za sklapanje jednog političkog sporazuma.Krajem maja 1881. on se krenuo u Berlin, gde je bio pozvat odcara Vilhelma, a odatle u Petrograd, da pozdravi novog ruskogcara Aleksandra III. U Petrogradu knez Milan je naišao na dosta

hladan prijem. Dalo mu se osetiti da nisu zadovoljni njegovimdržanjem i smenom J. Ristića, koji je kod ruskih diplomata biostekao najviše poverenja od svih savremenih srpskih državnika. Toje kod kneza samo pojačalo raniju mržnju i mesto da ga opomene,samo ga je više razdražilo. Po povratku iz Petrograda on sezadržao u Beču i završio je pregovore o političkom ugovoru saAustro-Ugarkom. To je čuvena Tajna Konvencija, koju je uBeogradu, ne tražeći prethodno odobrenje ne samo Skupine nego nisame vlade, po volji kneza Milana potpisao Č. Mijatović 16. juna.

Tajna Konvencija predviđala je uzajamnu priateljsku politiku.Srbija se obavezala, da na svom području "neće nikako trpetipolitička, verska ili druga spletkarenja koja bi išla protivAustro-Ugarske Monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Heregovinui Novopazarski Sandžak". Za tu obavezu Austrija je bila spremnada odmah prizna eventualni proglas Srbije kao kraljevine i da sezaloži kod drugih sila da i one to priznaju. U četvrtoj tačciSrbija se obavezala, da "bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor sdrugom kojom vladom". U slučaju rata Austrije sa jednom ili višedrugih sila Srbija će održavati prijateljsku neutralnost, a istotako i Austrija prema Srbiji. Eventualnu vojničku saradnjuodrediće, u slučaju potrebe, posebna vojna konvencija. Kaonajvažniji ustupak za Srbiju smatrao je Č. Mijatović sedmu tačkukonvencije, koja je sadržavala ovaj stav: "Ako sticajem događaja,čiji se razvoj ne može predvideti, Srbija bude u stanju da seproširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući NovopazarskiSandžak) Austro-Ugarska se neće tome protiviti i zauzeće se, da idruge sile skloni na držanje povoljno po Srbiju". Ovaj sporazumje ceo imao ostati tajan i trajati deset godina.

Ova konvencija, sklopljena iza leđa odgovorne vlade, izazvala jeoštru osudu M. Piroćanca, pretsednika ministarskog saveta.Naročito je on osuđivao četvrtu njenu tačku nalazeći da potpunoveže ruke Srbiji i da je u stvari dovodi u jednu vrstu vazalstvaprema susednoj velikoj sili. On je s toga ponudio knezu ostavkusvoje vlade ili izmenu i ublažavanje te tačke. Kako je ugovor većbio potpisan i kako se u Beču smatralo, da je baš ta tačka"najbolja tekovina", knez se našao u ne maloj neprilici. Bilo je

ne samo vrlo nezgodno izazvati pad vlade na tom pitanju, nego jebilo još teže naći drugu vladu koja bi pristala da vodi tu novupolitiku. Tu teškoću uviđali su i u Beču i pristali su na jednupismenu izjavu, koja je naglašavala austrisku dobru volju dapomaže srpsku nezavisnost i koja je objašnjavala da Srbija, potoj obavezi, ne može zaključivati nikakve nove političke ugovore,koji bi bili protivni duhu sklopljene konvencije. Ali je pre togpristanka dobila tajnu pismenu izjavu kneza Milana, da njega kaovladara Srbije veže četvrta tačka konvencije onakva kakva je.

Knez je konvenciju sklopio sa punim uverenjem o njenoj korisnostii ispunjavao je lojalno njene obaveze. Austrija sigurno u Srbijinikad nije imala čoveka, koji je bio više uveren o potrebamadobrih odnosa s njom. Uverena i sama o tom ona je prema knezuimala puno poverenje. Sva korist od te po Srbiju dosta teškekonvencije sastojala se u tom, što joj za izvestan niz godinaAustrija nije pravila nikakvih naročitih smetnja i teškoća i štonas je u izvesnim pitanjima i podržavala.

Naskoro posle sklopljene konvencije, 22. februara 1882., Srbijaje proglašena za kraljevinu i car Franc Josif bio je prvi vladar,koji je Milanu čestitao i priznao kraljevsko dostojanstvo. Alinova titula nije digla ugled mladom kralju. Proglas kraljevinedošao je u vreme kad je zemlja bila veoma uzbuđena drugimpitanjima i kad se mislilo da je nova forma samo plašt da pokrijedruge nezgode. U zimu 1881. god. došlo beše do bankrotstvaakciskog stranog preduzeća Generalne Unije, sa kojom je vladabila sklopila ugovor o građenju železnice i kojoj je dala blizučetrdeset miliona dinara obveznica. U publici je tim povodomnastalo ogromno razdraženje koje je s naročitim uspehomiskoristila vrlo aktivna radikalna opozicija.

Za to vreme i knez Nikola je održavao izvesne veze sa Bečom, alimu tamo nisu mnogo verovali, jer su znali da je on tada bio savodan Rusiji. Knez Nikola je dobro video koliko je kralju Milanu unacionalističkim redovima smetala njegova i suviše otvorena iskoro do krajnjih linija dovedena saradnja sa Austrijom, pa semudro trudio da podigne svoju popularnost na račun njegove. Našedruštvo, mada razočarano posle Berlinskog Kongresa, ipak nijebilo sasvim klonulo. Verovalo je u bolje dane, nekom dubokom,

pameću neobjašnjivom, instiktivnom prasnagom. I ne samo da jeverovalo, nego je bilo u izvesnim oblastima i borbeno, spremno nanova pregnuća. U Hercegovini se od okupacije četnička akcija nijebila sasvim smirila. Kad je u martu 1881. bečka vlada objavilapoziv u vojsku u Boki Kotorskoj, a 23. oktobra iste godineproglasila vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu dade to povoda zanov ustanak. U Krivošijama je počelo četovanje već u leto tegodine, pa se proširilo i na Hercegovinu. Glavni četovođa bešeStojan Kovačević, već oprobani junak i poznat hajduk. U ustankusu učestvovali i pravoslavni i muslimani u srezovima istočneHercegovine, duž crnogorske i turske granice. Načelnu borbu saprotestom počela je mostarska pravoslavna opština, ali se pokretunisu pridružile sve ugledne vođe iz prošlog ustanka. Naročito seprimećivalo otsutstvo starog vojvode Zimonjića. Ustanci su tokomzime 1881/2. god. imali izvesnih uspeha, ali nisu mogli, bezoružja, odoleti vojničkoj snazi Habzburške Carevine. Odpravoslavnih se, pored Stojana Kovačevića, istakao Đoko Radović,a od muslimana Salko Forta i Hajdar-beg Čengić. Srbija u tompokretu nije imala nikakva učešća, a Crna Gora pomagala ga jesamo krišom i oskudno. Austro-Ugarski ministar Inostranih Delaizjavio je ovom prilikom, "da je taj ustanak poslednji kriksmrtno ranjenog Slovenstva na Balkanu", verujući da jeugušivanjem ustanka ugušen i duh koji ga je izazvao.

U opozicionom pokretu protiv austriske vlasti javljaju se sad svečešće i Srbi iz Dalmacije. Oni su imali dvadesetih i tridesetihgodina XIX veka da izdrže teška iskušenja sa unijaćenjem, na komje radio čak iz vremena Karađorđeva ustanka poznati, vladikaVenedikt Kraljević. Ali su svi pokušaji ostali bez većihrezultata. Primeri Matavuljeva Pilipende izraz su čestite gorštačkepostojanosti naših ljudi. Jugoslovenski pokret sredinom prošlogstoleća imao je u Dalmaciji odlučnih pobornika i među hrvatskomvećinom i među srpskom manjinom, ali je i tu sudbina Bosne iHercegovine i rešavanje naše budućnosti dovelo u oštar sukobpripadnike oba plemena. Srbi su iz početka tražili s Hrvatimazajedno da se pridruže Hrvatskoj i Slavoniji, ali ih je poslehabzburška orientacija većeg dela hrvatskih političara odvela usaradnju sa malobrojnom talijanski vaspitanom inteligencijom inešto trgovačkog građanstva za autonomiju Dalmacije. Nikola

Tomazeo, jedan od najinteresantnijih duhova nove Dalmacije,talijanski pisac od glasa, nadao se spasu Dalmacije od Srbije, abio je odlučni protivnik opredeljivanja za Hrvatsku i Austriju.Mada je reformama austriske i austro-ugarske države od 1867. i1868. god. bilo predviđeno, da Dalmacija uđe u sastav zemaljakrune Sv. Stevana i da se sjedini s Hrvatskom, to nikad nije biloostvareno, sve do sloma Dunavske Monarnije. Branilo se tostrateškim razlozima, ali u stvari Beč, a naročito Pešta, niHrvatima, kao ni Srbima, nisu dali prikupljanje svih narodnihsnaga u jedno telo. Ujedinjenje Hrvata obećavalo se uvek iz Beča,kad im je trebala hrvatska pomoć, ali su stalno prevlađivaliobziri prema Mađarima i njihovim interesima. Posle okupacijeBosne, 1879. god. Srbi su izašli iz dotle srpskohrvatske Narodnestranke i osnovali su svoju posebnu Srpsku narodnu stranku. Kaoorgan te stranke počeo je od 1880. god. izlaziti Srpski list poduredništvom Save Bjelanovića. U borbi protiv režima pored Srbapravoslavnih ističu se u Dalmaciji, a naročito u Dubrovniku injegovom kraju, i Srbi katolici, među kojima su najlepša imenatoga vremena, kao što su Medo Pucić, Valtazar Bogišić, PeroBudmani, Luka Zore, Antun Fabris, Milan Rešetar i mnogi drugi, pačak i katolički sveštenici. Braneći srpsku misao kao slobodarskui antiaustrisku oni nisu bili protivnici Hrvatstva, nego samoonih Hrvata koji su služili ideji Habzburga. Inače su bili iostali pobornici ideje narodnog jedinstva i radili su na njoj i uvreme najljuće borbe. O tom je rečit dokaz, već samim svojimimenom, dubrovački književni list Slovinac (1878-1884.).

U Vojvodini je pritisak na Srbe bio naročito jak. Mađari su uOmladini i njenim simpatizerima gledali čiste veleizdajnike,nosioce velikosrpske misli, koja radi da izvesne zemlje krune Sv.Stevana uvedu u zajedničku srpsku državu. Miletić, nesumnjivonajpopularniji i najborbeniji vođa Srba na toj strani, čovekslobodouman ali i odviše otsečan, razvio je borbu na više strana,svuda ne iz neophodne potrebe. U borbi s neprijateljima iz Beča iPešte nije možda bilo potrebno u veoma žestokoj borbi cepatinarodne redove do nepomirljivosti, kao što je činio on izazvavšiborbu sa pretstavnicima crkve, patriarhom Samuilom Maširevićem iposle Germanom Anđelićem. Ti naši prvosveštenici imali sunesumnjivo velikih nedostataka i u svojim postupcima bili su

vođeni ponekad ružnim motivima, ali je u sukob s njima unesenomnogo strasti i s Miletićeve strane, i tako je stvoren razdorkoji je trošio narodnu snagu na sporednim, mesto na glavnimpitanjima. Kad je izbio hercegovački ustanak, on je energičnogurao u rat, ne osećajući sve teškoće i opasnosti, kojima su seSrbi izlagali. Bojeći se njegova uticaja u narodu mađarske su gavlasti zatvorile noću 20. i 21. juna 1876. optužile ga zbogveleizdaje i na Bogojavljenje 1878. osudile ga na pet godinatamnice. Po molbi narodnog sabora car ga je pomilovao 15.novembra 1879. Ali on više nije stari lav. Bori se, istina, jošneko vreme, ali uskoro malaksava, savladan paralizom. Od kraja1883. god. on ne učestvuje više u javnom životu.

A za to vreme mađarska vlada s planom vrši mađarizaciju na celomsvom području. Ukida i šikanira srpske veroispovedne škole. "Samou 14 šajkaških opština oduzeto je Srbima oko 25 školskih zgrada".U svima narodnim školama uveden je mađarski kao obavezan predmet."Zemaljski mađarski savez", osnovan 1873. god., zastupao jegledište, "da u Mađarskoj nema druge narodnosti sem mađarske", paje u tom smislu i delovalo. Pomađarivana su lična i porodičnaimena, imena mesta i sela. Vršio se pritisak na zavisne ljude,premamljivali se slabiji karakteri. Sistematskim izbornimnasiljima vršilo se falzivikovanje narodne volje i sprečavao seulazak pravim narodnim ljudima u parlamenat. Dok su ranije biliogorčeni protivnici bečkog centralizma i germanizacije Mađari suod 1867. god. bez mnogo obzira primenjivali te iste metode.