POD BELIM NEBOM CRVEN ZMAJ

POD BELIM NEBOMCRVEN ZMAJ(petnaest vekova pesničke tradicije drevnih Kelta – Kamra)

Prevod: dr. Ranka Kuić

Ovaj izbor i stihovani prevod

urađeni su sa mnogo pažnje i

ljubavi prema divnom

velšanskom narodu i posvećeni

časnoj i uzvišenoj seni

akademika, profesora Bedvira

Luisa Džounsa, koji me je stalno

bodrio i nesebično pomagao u

ovom za nas teškom i osobitom

poslu.

R. Kuić

O kamrijskoj poeziji(njihov Katret i naše Kosovo)

Onaj kome - kao zaljubljeniku u veličanstvenost drevnih Kelta koje u ogledalu posmatra kao svoj narod i već četvrt veka proučava njihovu prošlost, kulturu i jezik - pisanje vrlo kratkog uvoda o jednoj od keltskih poezija, velšanskoj, predstavlja poseban napor, jer nije lako skraćivati i izostavljati veoma značajna mesta i pojave, osobenosti i sličnosti u poređenju sa našom prošlošću. Još mi se težim čini pokušaj odabira stihova, često fragmentarnih i razbacanih, iz njihove poezije radi predstavljanja u ovoj mojoj knjizi. Kao da sam prisiljena da osakatim svoje rođeno dete (a dece nemam, ali Kelti su mi i deca i braća po krvi, čime i možete objasniti moj romantičarski zanos i elan sa kojim sam prevodila to pesništvo na naš jezik u istom ritmu i značenju kao u velšanskim originalima, u istoj, ili gotovo istoj, muzičkoj vrednosti, i to neposredno sa velšanskog jezika, toliko neobičnog i retko kome u Evropi poznatog, ulažući silan trud da pročitano shvatim u punoj meri i neposredno, i još češće u bogatoj njima svojstvenoj simbolici, nastojeći da tekst na velšanskom jeziku - kojim se savesno ali pasivno služim - što vernije prenesem i bolje razumem. Ako ova skromna rukovet - sročena i izabrana iz pepela vekova i zaborava - pobudi pažnju i izazove živo interesovanje naših čitalaca, ako kod njih otvori srce da u njega poteče bar nešto od moje ljubavi prema Kamrima (na velšanskom naziv za njih u značenju - braća, drugovi - odakle i potiče poznata, i u nas upotrebljavana rudarska reč: Kategad), onda je deo moje namere ostvaren. Drugi deo moje namere - da naučnom obaveštenošću i tačnošću iznesem činjenice, tumačenja i paralele sa našom istorijom, kulturom, jezikom, folklorom i književnošću - ovde će morati da bude samo delimično ostvaren zbog nedovoljnog prostora, tako da će glavni zadatak u tom smislu morati da sačeka jednu veoma obimnu i sveobuhvatnu studiju. Do tada neka ovaj deo knjige posluži kao prva od takvih zbirki objavljena u nas, i svakako jedna od prvih objavljena u Evropi, pa i u svetu. Sam kvalitet toga pesništva verovatno će čitalac osetiti (bar ja se iskreno nadam i želim) kao delove jednog divnog i uzvišenog pesništva koje je uz našu narodnu poeziju kosovskog ciklusa i uz drevnu, antičku, grčku, neosporno predstavlja najviše pesničke domete svetske literature uopšte.

Boraveći na krajnjem zapadu središnjeg dela Britanskog ostrva, žilavi i, prema tradiciji, nepobedivi Kamri, ničega i nikoga se nisu plašili osim da im „nebo ne padne na glavu".

Negde oko šestog veka naše ere, a možda i nešto ranije, počeli su prvi upadi Angla i Saksonaca na Britansko ostrvo. Pred njihovom silnom najezdom i modernijim oružjem, u njihovom besnom jurišu sa istoka (upravo kao nedavno i mi Srbi, pred najezdom moćnog i 'nevidljivog', samo ovog puta neprijatelja sa zapada), Kamri su hrabro odolevali. Borili su se kao lavovi da sačuvaju svoja mala ali topla ognjišta, sa mačem, kopljem i strelom u ruci, samo, za razliku od nas, oni su se borili nagi, a jedini ukras i zaštita bili su im dugački štit i metalni (pretežno zlatni) kork - vrsta okovratnika koja im je štitila vratne

121

pršljenove. Najhrabriji bojovnici nosili su kork od čistog zlata. Telo su mazali belom (a Škotlanđani i Pikti - plavom) bojom, dok im je kosa beljena krečom i njime ukrućivana, tako da su svojim avetinjskim izgledom - kao utvare ili duhovi - izluđivali dušmanina, pa bi on, u samrtnom strahu, bežao od njih, vrlo često i pre početka bitke. Bili su do te mere neustrašivi i vrsni ratnici, da su u istorijske zapise ušli kao nepobedivi vojaci. O njima su kružile priče da još ni jednu bitku nisu izgubili. U neravnopravnoj borbi sa daleko brojnijim neprijateljem - koji je dolazio da im porobi posnu i gudurastu zemlju, dok se on borio u pravom otadžbinskom ratu, oni su odolevali do poslednjeg daha i umirali nepobeđeni, štaviše, takav samrtnik smatran je pravim pobednikom, jer hrabro izdišući, on je potpuno očuvao najdragocenije: svoju beskompromisnu slobodu - opredelivši se, kao i naši kosovski junaci, carstvu nebeskome, to jest, večnosti. To carstvo sa one strane smrti za njih, kao i za naše kosovske junake, uz neprikosnovenu slobodu, bilo je najcenjenija stvar koja se može zamisliti. Zato su ginuli rado, spremno i laka srca, kao da odlaze na najlepšu gozbu. I do poslednjeg daha života oni su na bojnom polju razmahivali mačem oko sebe i, kako kaže anonimni narodni bard u jednom njihovom slavnom englinu (izuzetno kratkoj i sabijenoj pesničkoj formi u njihovoj poeziji):

- ubijani, oni su ubijali.

Ukoliko Velšanin - branilac ognjišta pred najezdom Anglosaksonaca koje je dočekivao na vrlo udaljenom i isturenom položaju - nije uspevao da se vrati svome domu kao pobednik, onda se i nije vraćao. Sa izgubljenom bitkom morao je biti izgubljen i njegov ovozemni život koji je u poslednjem dvoboju sa dušmaninom prelazio u večnost. Kolika bi sramota za Velšanina - vojnika bila takav povratak svome domu i porodici, najbolje nam ilustruje sledeći englin - u kojemu majka kuka što joj se teško ranjeni sin još uvek živ, mada na izdisaju - na nosilima vratio kući:

Avaj, teško mome poganom jeziku;

da njega ne bi, ne bi mi se on (sin)

živ kući vratio!

(To je neka vrsta keltske verzije onog starog grčkog: „Sa štitom ili na njemu".)

Još ne zakoračivši u mlado muževno doba, jedan velšanski dečak, Evan - koga su roditelji ostavili da čuva nejaku čeljad kod kuće dok se oni (i žene i muškarci) dole u dolini bore protiv dušmanske vojske da bi im zaprečili upad u svoje naselje na krševitom bregu - borio se u sebi sa sobom: da li da posluša roditelje ili da siđe i sam u dolinu i jurne u neravnomernu borbu. Doduše, on bi vešto hitnutim kopljem ili dobačenom strelom sa takve uzvisine, mogao lako da pogodi barem jednog dušmanina, ali to ne bi bilo časno, jer bi na taj način on neviteški iskoristio prednost, a to nije pošteno, i prema tome ni dopustivo, pa makar bila u pitanju i odbrana rodnog ognjišta pred nasilnim upadima koje rukovodi zla namera zlotvora, a ne poštena odbrana svoje otadžbine. Posle kraćeg razmišljanja, Evan donosi odluku: naoružan kratkim mačem, strelom i dugim kopljem - koje jedva uspeva da ponese on besomučno jurne u dolinu i gine pri prvom susretu sa upadačima. O tome i takvom velšanskom junačini, golobradom dečaku, pevaju starodrevni velšanski pevači-pesnici - bardi, neka vrsta kamrijskih minstrela. Takvi Evani - bilo da su siromašni i nadareni rudari Vejlza, koji teško zarađuju koricu hleba u 122

neudobnim i opasnim velšanskim rudnicima i u vreme kasnije dominacije Engleza, bilo da su visoki intelektualci (koji su, uglavnom, bili poželjan uvoz, na polju muzike i književnosti, u vladajuću Englesku) – borili su se, i u velikoj meri izborili, za umnu jednakost sa vladajućim Englezima. Posle jedne duže zabrane upotrebe kamrijskog jezika po školama, danas Velšani imaju svoje škole, škole i univerzitete na maternjem jeziku, poznate širom Britanije po odličnom nastavnom kadru, i fakultete i na engleskom jeziku, ustanove na kojima danas studira i velik broj engleskih studenata.

Nije lako izdvojiti i posebno naglasiti glavne odlike tog srčanog naroda, ostatka nekadašnjeg veoma brojnog plemena čiji su pripadnici u davnoj prošlosti, ili tačnije: čiji su preci još početkom nove ere bili dokazano prisutni na ovim našim geografskim širinama (pogledajte uvodna poglavlja Prvog dela!). To su pre svega: neizmerna ljubav prema slobodi i svome sabratu - Kamru, čast poštenje, herojstvo (neophodno kao vazduh koji udišemo), doslednost koja graničii sa tvrdoglavošću, velika imaginativnost, urođena inteligencija, sanjarstvo i visoka muzikalnost (i najsiromašnije kuće imaju svoju liru ili harfu, taj nacionalni instrument Velšana; Velšanin, najpriprostiji rudar, poseduje muzikalnost na kojoj bi mu i najobrazovaniji muzičar s Kontinenta mogao iskreno pozavideti), iznenađujuće oštro zapažanje, sposobnost urođenog lakog lakonskog izražavanja i pravljenja izvanrednih poređenja, dar da se upola izrečene misli odmah u celini shvate, izvrsna duhovitost, blistava sposobnost govorništva i građenja originalnih stihova na licu mesta, da vas naprosto zapanje, sposobnost da za neverovatno kratko vreme sve shvate i nove stvari nauče, zadivljujuće sveže pamćenje, itd.

Shvatljivo je, onda, što je takav narod još pre 15 vekova stvorio sjajnu poeziju u svim mogućim ritmovima i sa svim mogućim aliteracijama, asonancama, konsonancama, leoninskim rimama, britkim metaforama koje nepogrešivo pogađaju cilj, i svim zamislivim i nezamislivim stilskim i jezičkim obrtima čije bogatstvo prevazilazi i najbogatiju evropsku poeziju. Osim toga, vodeći bardi - među kojima je bilo i samih druida - i takozvanih čarobnjaka - drevnih keltskih sveštenika - uspostavili su vrlo stroga pravila pisanja, u početku tačnije rečeno: sastavljanja oda pohvalnica gospodaru - zaštitniku pevača, vođi i vojskovođi plemena, a uporedo s tim i komponovanja kraćih ili dužih lirskih tvorevina u kojima su značajna, često i ključna mesta pripadala pesničkim jezičkim kovanicama (toliko prirodnim i podesnim za velšanski jezik), da se o njima danas naširoko piše i raspravlja, a koje su i u najnovije vreme našle primenu u nazivima pojedinih velšanskih naselja, u dugačkim rečima koje same u sebi sadržavaju sve ono što dotično naselje ima i po čemu je značajno. Od prvih anonimnih pesnika-pevača, preko polumitskog Aneirina i Taliesina, pa preko niza ličnosti koje su zaista postojale, i sve do novijeg perioda u kojemu dominira, na primer, jedan veliki David ap Gvilam, pa do novijih dana u kojima se još uvek, mada ređe, sastavlja poezija na kamrijskom, i konačno, do najnovijih, širom Britanije poznatih, tvoraca imaginativnih i zvučnih stihova, koji pišu na engleskom i, često, i na velšanskom jeziku, a o čemu danas svedoči poetski vodeći časopis 'Talijesin' (čiji je redakcijski kolegijum, visoko ocenivši moj doprinos njihovoj keltistici i keltologiji, zajedno sa predsedništvom njihove Akademije za književnost, umetnost i nauku, meni dodelio izabravši me na izbornoj skupštini - titulu redovnog člana te Akademije (Yr Academy Gymraeg). Posle duge i iscrpne diskusije sa njihovim akademicima i književnicima, posebno sa sada pokojnim šefom Katedre za velšanski jezik i književnost, i kasnije sa novim upravnikom, redovnim profesorom, drom Gvinom

123

Tomasom, ujedno i jednim od najvećih živih pesnika Vejlza, pristupila sam prevođenju tih pesama na naš jezik i, konačno, upoređivanju značenja i muzike originala sa značenjem i muzikom mojih prevoda na srpski, u čemu su mi oni pružili neophodnu i dragocenu pomoć. Rezultat tih mojih napora naučnika (koji je prethodno odslušao potrebna predavanja iz oblasti lingvistike uopšte i keltistike posebno), pesnika - prevodioca stoji sada u celosti pred našim čitalaštvom, i ja se iskreno nadam da će ono imati blagonaklono uvo za neobičnu muziku ovih prevoda sačinjenih u istom ritmu, rimi i brojem naglašenih slogova kao i u originalu, o čemu ću ovde da im pružim samo jedan mali primer:

Kamrijski original dat izgovorno:

MOR TRUAN

GENIV MOR TRUAN,

ADERIV,

AMKEDIV,

A KADVAN,

EL LJAHAR,

KIJULAUAR,

KIJULAUAN,

EV IKUID

O TRIURIURID

O TRUAN.

Moj prevod na srpski

TUŽAN DAN

TO BI TUŽAN DAN.

NE OSTA ŽIV

NI KEDIV

NI KADVAN.

LOM, DAR-MAR,

MAČ - KRVAV ŽAR,

ŠTIT - POKIDAN.

KUD SEŽE VID

OD KOPALJA ZID

BI RASTRZAN.

Raznovrsnost tema takođe je bitna i uočljiva. Počev od silnih dvoboja i bitaka, sete zbog dalekog zavičaja, slavljenja plemenskog vođe, blagog i darežljivog u miru i razljućenog ali pravednog u boju za slobodu otadžbine, opustelog grada bez muške čeljadi, ali koji će neminovno vaskrsnuti iz pepela u budućnosti, opisa grobova velikana i običnih ratnika, slikanja uzburkanog mora i uzburkane duše, pa sve do proročanstva od strane legendarnog MERLINA (koji veliča plodove i stabla jabuke tog čudesnog i mitskog velšanskog drveta pod kojim se planovi odbrane kuju, snovi o devojci snuju, veseli zbog bezbrižne mladosti, tuguje zbog ružne starosti (u pesmi koja je puna autobiografija Merlinova i velšanskog naroda u prošlosti) - pa sve do vesele uspavanke, protkane humorom, do zlatne devojačke kose kao plast sena, do smele pesme putene Velšanke koja je na planini Snodon, uvek pokrivene snegom, u strastvenom žaru vodila ljubav, pa se vraćala svome domu odenuta samo u haljinu od snežnog paperja zalutavši u snegu i zadavši sebi čvrstu veru da više nikad..., sve do humora na piščev vlastiti račun, veselim i smešnim stihovima, Doživljaji u krčmi, u kojima mladi plemić, potpaljen neizmernom strašću prema seoskoj curi - lepotici zapada u vrlo smešne situacije i jedva izvuče živu glavu. Da ne prepričavamo ostale pesme, nego da prepustimo čitaocu da uživa u tom drugom neherojskom, lirskom delu ove rukoveti stihova. U ove poslednje, humorističke,

124

ubraja se i pesma - rugalica pod naslovom:

Prdaljka, u njoj je reč o onome što Velšani nazivaju tipičnim engleskim muzičkim instrumentom, nekim isušenim buragom, napunjenim kamenjem, koji strahovito zveči, da bi i bika izludio (ovde se Velšani podsmevaju Englezima koji su, po njima, nemuzikalni). Pesnik opisuje ljubavni zagrljaj divne dame koju je upravo dok je s pesnikom bila na vrhuncu, užasno prestrašio disharmonični zvuk 'prdaljke', i dama je, zblanuta, pobegla iz gaja.

Upozoravamo čitaoce na silno bogatstvo velšanske metrike i slikova, što smo nastojali da očuvamo i u našem prevodu, držeći se onog pravila koje je još davno pred sebe postavila sastavljačica i prevodilac ove keltske zbirke: ista dužina, isti broj naglašenih slogova, ista aliteracija, konsonanca, asonanca, leoninska rima i odgovarajuće kovanice i složenice. Verujemo da će prevodi ovih drevnih kamrijskih stihova, ma kako davno ti originali bili ispevani, delovati iznenađujuće sveže i originalno, i poslužiti i kao inspiracija našim mladim poetama.

Danas retko ko piše stihove na kamrijskom, a broj onih koji stvaraju poeziju na engleskom, zaista je impresivan. Ovde nismo zastupili te pesnike. Tako su uzvišeni i briljantni Dilan Tomas, tvorac sjajnih stihova na engleskom, i još nekolicina vrlo dobrih stvaralaca pesništva na engleskom, ostala izvan ove antologije.

125

Pohvalnica Kinanu Garvinu (Talijesin, 6. vek)

Kinan veštine vojne

Darove dade mi brojne

Da slavim njegove bojne:

Ate vihorne, znojne

Amove srebrne slojne

Odežde purpurne krojne,

Ovoj što doručje štiti

I uz to kopče spojne

I kamen-korice slojne

za mačeve ubojne

To dade mi Kinan viti,

Mrzilac kukavnog soja.

Sa Kadvelovih strana

Vojska mu odabrana,

Po ušančenju znana,

Kopljima rujnim od rana

Muškarce od Gvenćana

Pobi kraj Vajskih brana.

Još jedna vojska strana,

Niz reku sapirana,

U beg bi naterana

Pred očima Kinana...

Niko mu stoku ne spazi

126

Gde tuđi zabran gazi.

Njegovi svi su bogazi,

Tog bogatog sina Brokvela;

I uljez dobro se pazi

Da njegov posed ne zgazi.

Dokle ti oko seže

Njegove šume su sveže.

Tu silni pašnjaci leže.

Pred njim Kornijci beže,

Od straha silnog se ježe

Kad on koplje poteže.

Od sudbe štiti me klete.

Kad predvodi, vojske lete;

Mač mu k'o munje što prete:

U bici na zemlji Birkana,

Uz gromoglasne čete,

Dušmanske vojske pomete.

On štit je sred megdana

K'o zaklon Levijatana,

K'o vatra razmahana,

K'o Kingen viteških dana,

Prostranog carstva brana,

Takva je ličnost Kingana.

Posvuda s mnogo poleta,

'Sred zime il' usred leta

Za vreme bojnog zaleta,

Ljudi u zvezde ga kuju,

Širom i uzduž sveta

127

Kinanu slava cveta.

Geraint, sin Erbinov(Anon., 6. vek)

Gde Geraint bi, borac ljut,

Mnogi je belac izvrnut

I plaštem krvi ogrnut.

Gde Geraint bi, borac mlad,

Mnogi at krvav dožive pad

I nogom zgazi cvetni sad.

Na Geraintov gromski glas

Mnogog zelenka presta kas;

Taj borac rodu pruži spas.

Gde Geraint bi, Slobodin,

S atima belim kao krin,

Za navek nesta tiranin.

U Logportu videh ljuti jad:

Nosila grdna i leševe tad

Što pokosi ih Nesavlad.

U Logportu videh bes i gnev

I koštac ljudi, mrtvih zev

Pred Geraintom, mač - krvav sev.

U Logportu začuh mamuza huk

Od ljudi vičnih na neustuk,

Od medovine pijan puk.

128

U Logportu videh krš i lom

U grdnom boju krvavom:

Povlačenje pred navalom.

Sam Artur bi sa klanom svim;

Junake videh gde su s njim

Sred boja s mačem gvozdenim.

Tu ne pogibe Geraint,

Taj Devončanin silovit,

Al' puče mnogog borca štit.

I borio se odred taj,

Al' svaki je pred izdisaj

Svom dušmanu doneo kraj.

Pod Geraita bojnom mamuzom

At hrli, hranom hranjen ovsenom,

K'o crni or'o krvlju poprskan.

Pod Gerainta bojnom mamuzom

At hrli, hranjen hranom zrnastom,

K'o crven or'o krvlju umazan.


At hrli, hranjen krupnom belicom,

K'o beli or'o krvlju zasipan.


At hrli, hranjen hranom ječmenom,

K'o šumski požar rujem razmahan.


129

At u boj hrli, grivom sivkastom

K'o srebra odsjaj bojem rasipan.


At hrli, hranjen hranom pšeničnom,

K'o srebrn or'o gorom nesitan.


At hrli gordo, silnom brzinom,

K'o suri or'o nebom ponosan.

Kad rodio se Geraint,

Raj otvori se u taj dan.

Od Boga beše darivan;

Stas vitak, divan, prekrasan

Taj junak dobi snagovit,

Ta dika keltska, slavni Brit.

Mirdin razgovara s Taliesinom(6. vek)

Stihovan prevod na srpski:

Mirdin:

Tužan dan,

Beše to tužan dan.

Ne osta živ

Ni Kediv

Ni Kadvan.

Lom, dar-mar:

Mač - krvav žar,

Štit pokidan.130

Kud seže vid

Od kopalja zid

Bi rastrzan.

Taliesin:

Kad Melgun,

Kršan, pun,

Uz grlat klan

I silu svu

Napravi tu

Sam krš i jad...

Mirdin:Mrk i sur

Uz kalambur

Udari klan.

Gde Erit

I Guerit

I s njim at Belan

Uz mača sev

I bojni pev

Već sutradan

Pir slavit' jer

Suprotan smer

Uze Elgan

Što trnovit

Put pređe skrit

Za grobni stan.

Taliesin:

Ris jednozub,

- Štit čudnovat

131

I ogroman –

Stiže tad

Za borbu rad

I časti pun.

Pade Kindur

Što za njeg štur

Ne bi Kinlan;

Kuk'o je on

Svom vođu sklon.

Izgibe znan

Taj dični rod:

Zbrisan bi vod

Baš k'o Elgan.

Mirdin:

Uz huj i bruj,

Kopalja zuj,

U krvi sav,

K'o munja splet,

Sav razmahan

Uz boja plam

Od mača klet

Bi sateran,

I Erbin

I mnogi sin

Raskomadan.

Taliesin:

A Meglun

Besa pun,

Pripreman,

Svoj žar i jad,

132

Bučan k'o grad,

I nenadan,

On osobit

I tankovit

Strelovit

Silovit

I krvi sit

U ovaj sabi dan.

Mirdin:

Mnogi će odred mlad

U krvi tad

Bit' rastrzan

I krvavi će pir

Da pokosi k'o val

Nenadan

Vod nateran

U drugi smer,

Da obrukan

K'o licemer;

Uz mača sev

Njemu će, vaj,

Labuđi pev

Bit' otpevan.

Taliesin:

U krvav glib

Eliver

Svoj posla mir

Za hrabromer

Sinova sedam

Sudbina sedam

133

Na krvav megdan.

Mirdin:

Lep k'o dan

Svaki sin

Vatren, mlad,

Kierbin,

Vod sedmored

Rod Kinvelin

Ovenčan klan.

Taliesin:

Sedmoštit,

Sedmognev,

Govanon,

Plahovit

Njihov red

K'o Avon

K'o avet

Uz koplja zvon

Krvlju okupan...

Mirdin:

K'o sedmodžin

Sav kordon

Sudnji mu dan

Bi Kelidon

gde Koed

Tu skonča on

k'o velikan.

Videće svi,

Mirdin

134

I Taliesin

Taj proročki čin

K'o ostvaren san.

Merlinova jabukova stabla(6. vek)

I.

Jabuko jedra

slađanih grana,

osobita,

ponosita,

od voća štedra,

gospodskog soja,

rođena moja,

jabuko rana;

od svih plodova izabrana,

po slasti svojoj veličana.

Pod tobom kraj Makrava,

Proričem ovog dana

U dolji Makavuja,

Sredu krvavih rana:

Pobedni pir za Engleze,

Pun krvi i pun jeze.

Ali već sledećeg dana,

Kada četvrtak svane, -

Pir pobedni Velšana:

Sred gigantskog boja

Engleska vojska bez broja135

Sva biće rastrzana.

Od koplja velšanskog hitra

Vazduh će da zatitra

K'o vatra razmahana.

Sijaset engleskih glava

Leteće kao lopta

Nogama udarana

K'o usred nogometa.

Jednog od budućih dana

- Istinu proričem celu -

Sred južnog niknuće sveta

Pupoljak keltskoga cveta,

Mlad junak od megdana.

II

Jabuko medna,

napredna,

zelena devo,

ti, voćko zdrava,

stabljiko prava,

blista ti glava.

Hiljadu strašnih muka

Pod tobom proričem, evo:

Boj krvavi i ljuti

Kad Erir zabrinuti,

Sit stranih bruka,

Digne sav narod Pengverna,

Pobuni krajinu celu,

Zaliven medovinom

136

Po žetvi završenoj.

Grunuće Vejlz na Engleze,

Pa mnoga engleska glava

Ostaće mrtva da spava

Sred ustaničkog huka.

III

Jabuko slatka,

zlatograna,

iz tvoga hlada

proričem sada:

Rat Pikta, svih brđana:

Kad njihova odbrana

Sa graničnih im strana

Uz pomoć Dablinčana,

K'o sila razuzdana

Sa jezera prostrana

U sedam lađa dođe

Do naših velških strana,

njih sedamsto kad pođe

Na vojske od Velšana,

U Vejlz neće da prođe

Ni sedmina, ni vođe,

Kroz živi zid Velšana,

Sem sedam baš tikvana,

Tih polupraznih glava

Što biće ispražnjene.

IV

Jabuko rosna,

137

od ploda savijena,

nad Runom nadvijena,

pod tvojim skutom,

sva srca zanesena

boj bijah za devojku

sa mačem u desnici

i štitom vrh ramena

u šumi kelidonskoj

Gde drveća je sena.

I samcat sam noćiv'o

Ne spavajuć' ni trena.

Oslušni sad, prasence,

Što glava ti je snena:

Slavuj za Vejlz se moli

Da opsada kraljeva,

Kad stignu s mora,

bude Uspešno odbijena.

V

Jabuko vita,

Sred Lenarha,

Tajnovita:

Pred Riderhom kraljem

Sudbina mu skrita:

Pod tobom je vojska

Hrabra, ponosita,

A Gvendid me ne ljubi,

Ljubav joj se ubi.

Riderhova svita

Za me i ne pita:

138

Uništih mu sina,

Propade i ćerka,

Nisu više živi,

Za to mene krivi.

Sudbina mi jadovita:

Ni muško ni žensko

Do mene ne hita;

Svud me odbacuje

Mladost uznosita.

A u boju kod Arvida

Nošah tork od zlata

K'o junak iz snova.

Danas sam igračka

Dvoj'ce labudova.

VI

Jabuko sladna,

Sjajnog behara

I gustolista

U gaju Argedida,

Sred dana čista

Sa mnogo žara

Kraj tvog behara

Čuh da me kara

Jausag od blaga što blista,

Taj što bogatstva brani,

Ta ličnost jedna i ista,

I ne dva puta,

I ne tri puta,

Već čet'ri puta.

139

O, tako mi velikog Hrista,

Što duša moja ga moli

Da grom me grdni skoli

Pre neg' što ikad zablista

Na dlanu desnice moje

Iz rane Gvausaškog sina

Gvausaška krvca čista.

VII

Jabuko slasna,

Primamljiva,

Što rasteš gde je reka,

Svak' bi do tvoga ploda,

Al' brani mu brza voda

Da do tebe stigne

Sjajni plod da digne

Što na grani čeka.

Kad krv mi vrela beše,

Ja u tvome hladu

Grlih momu mladu;

To plavuša bi neka

Što znala je tih dana

Da bude razdragana,

Ta tankovita seka,

Ta plava lepotica.

Svom srcu tražih leka

Baš tri'estčet'ri leta

K'o luda srca meka,

K'o čovek neki ludi

Sa mnogo ludih ljudi.

140

K'o veselo sam đače

Svoj život provodio

Uz minstrele - pevače.

K'o luda, srca meka,

Sad star, usred divljine,

Bez momine miline,

Ja sam k'o senka neka

I dršćem bez prestanka

I nemam mirnog sanka,

Jer ne znam šta me čeka

I moga Gvendolava

Kog' slava ovenčava,

Mog zmaja – gospodara

Što sve mi je u životu,

Tu junačku divotu.

Smori me bolest preka

U šumi kelidonskoj.

Želim, sa puno žara,

Da sve od sebe pružim,

K'o vojnik veran da služim Vojskinog Gospodara1

Do kraja životnog veka.

VIII

Jabuko sočna,

Sjajnocveta,

Što rasteš

Sred zemnog šaropleta,

U gaju što se zeleni

Plodom što se rumeni

1 Војскин господар, тј. Господар војски - Бог141

Pod tobom, usred leta,

Proreče Hvivlejana

Da jednog skorog će dana

Odrede stranog dušmana

Zateći sudba kleta:

Kad od hrabrosti lude

Krvava borba bude,

Kad svoje sakupe ljude

Kraljevi zmajevog leta,

Silna nastaće šteta

Kad Kelti umešaju prste

I koplja sva ukrste

U proboju najjače vrste,

Bezverci biće im meta.

Mlad junak rat će da svrši,

Svu vojsku im rasprši;

Sve Engleze da skrši

Navala hitropleta.

I tad će, sred velškog sveta,

Pesništvo da procveta.

IX

Jabuko bujna,

Rujna,

K'o zevalica rumena

Što rasteš

Tajnom obavijena,

Lišćem zaklonjena,

U šumi Kelidona,

Još neukradena.

142

Takva na dohvat nije,

Jer vešto se krije.

Al' plod nedra njena

Izgube u trenu

Kad u njenu senu

Stigne obučena

Kadvaladra vojska

Sa doline Tavi

Što je Tejvi pravi,

Kad momčad visprena

Krene belolika

Velškog roda dika

Da kroti plemena

Kojima je kosa

Duga,raščupana,

Divlja, raspletena.

X

Jabuko plemenita,

Od oka skrita,

K'o ružica crvena,

Što rasteš

Tajnom opkoljena,

Lišćem zaštićena

u gaju Kelidona

Još nenadmašena.

U lisnatom jatu

Nikom na dohvatu.

Al' sred jednog trena

Nestaće ti ploda

143

Kad posle pohoda

Stigne obučena

Kadvelova vojska

Sa Ridskoga zbora,

Vojnog dogovora.

I Kinan, k'o smena,

I druga plemena

Krenuće za njima

Kol'ko god ih ima,

Da Engleze zbrišu

Što na Vejlz kidišu.

Engleska će vojska

Biti potučena,

Velški zmaj će sjati

Pravda kad se vrati,

Rog će da objavi,

Pirom da se slavi

Bitka dobijena.

Pobeda će slavna

Srčanih Velšana

Svečanim pesmama

Izobilja, mira,

Biti proslavljena.

Bitka kod Argod Livajna(Anon., 7. vek)

U zoru, u subotu, veliki boj se bio

Sve dok se danak svetli sav nije zamračio:

Čet'ri dušmanske sile Flamdvin je okupio;

144

Godau i Reged, s vojskom, njemu se pridružio

Od Arga do Arvida, k'o armija velika,

Već sutradan u zoru.

I Flamdvin tad povika:

„Stigoše l' to taoci? Da li će spremni biti?"

Bič istočnih zemalja, Ovain ponositi,

Na to će: „Nisu spremni! Niti će spremni biti!

Ni Kelovo kučence nećemo ucveliti,

Ni jednog čoveka našeg u ropstvo prepustiti!"

Tad uzviknu Urajen, Irekvid ubojiti:

„Ako nam priđu sada da pregovor vodimo,

Na vrhu brega, gore, stegove istaknimo,

Nad ivice štitova obraze izdignimo,

Visoko iznad glava tad koplja uzdignimo,

U samo srce vojske Flamdvina udarimo,

I njeg' i sve mu živo, sa zemljom sastavimo!"

Kraj Argod Livaina leševa osta sila,

I od njihove krvce, što tu se usirila,

Postaše sva crvena gavrana crnih krila.

I sve do smrti same srećan vam ja ne bio

Ako u pesmi svojoj Urajna ne slavio.

Telo Urajna Regeda(Anon., 7. vek)

Vitko telo, belo, danas sahranjeno

Pod zemljicom ovde i pod ovim kamom,

Teško mojoj ruci koja odar skroji mom Ovajnu samom.145


Pod zemljicom ovom, kraj hrastove klade:

Teško mojoj ruci, vođa moga klana ovde mrtav pade.


Pod zemljicom ovom, ispod ove stene:

Teško mojoj ruci, zbog sudbine teške što zadesi mene.


Pod zemljicom ovom gde je zelen-trava,

Teško mojoj ruci, tu Kinvarhov dični sin - jedinac spava.

Vitko telo, belo danas sahranjeno

Pod zemljicom ovom gospodara moga:

Teško mojoj ruci što bez zaštitnika tu ostade svoga.


Pod zemljicom ovom i pod ovim šljunkom,

Teško mojoj ruci, moj Urajen leži tu pod ovom humkom.


Pod zemljicom ovom i ispod kopriva;

Teško mojoj ruci, uzdanica moja više nije živa.


Pod zemljicom ovom, pod kamenom plavim;

Teško mojoj ruci kad mom zaštitniku grobnu raku pravim.

146

Aneirin: Gododin(Aneirin, 6. vek)

Ovo je 'Gododin'. Aneirin ga ispeva.

(Boj na Katretu)

I kad u trenu

ljudi se prenu,

u Katret krenu

hitra družina,

A medovina,

tek ispijena,

slatka svežina

posta gorčina.

Njih tankovitih,

svih snagovitih,

u bitku pođe

triput stotina.

I usred dvora

nestade zbora:

posle veselja

nasta tišina.

Mada je stalno,

kajući grehe,

na pričest išla

ova skupina,

Smrt ih odnese,

vest se pronese,

takva im beše

teška sudbina.147

I kad u trenu,

ljudi se prenu,

u Katret krenu

čim dan zarudi,

I dah im telo

saseče celo,

na prečac život

napusti grudi.

A srkali su

zlaćano zlato,

med-medovinu

što zamku nudi;

Mnogi je svirac

svo leto svir'o,

tako to piće

pamet zaludi.

Mač im bi crven,

kao i koplje

koje im večno

za bojem žudi;

Štitovi beli,

na vrh kopalja

četverokraki

noževi hudi,

Pred Minidaukom

Minivaurom,

i pred njegovom

osvetnom ćudi.

I kad u trenu

ljudi se prenu,

148

u Katret krenu

srca hrabroga,

A medovina

piće im beše

uz putir mnogi

vina slatkoga.-

Godinu celu

- već kako valja –

po običaju

doba drevnoga

Tristošezdeset,

uz to još i tri

dična junaka

torka zlatnoga

U boj tad stiže;

a od njih p'janih,

od celog skupa

tog ratničkoga

Samo su troj'ca

krvavu glavu

mogla izvući

iz boja toga:

Dva psa Erona,

na borbu svikla,

snažna k'o čelik,

kroka hitroga,

I ja, pun rana,

što s njima bejah,

da boj opišem

sred stiha svoga.

Zbog medovine149

i slatkog vina

ta vojska nesta

tek što se sjati.

Tih svih junaka

preteški udes

samo ja znadem:

smrt ga naplati.

Ne dočekavši

prosede vlasi

kraj svi su našli

borci krilati.

Ka Katret-gradu

hitahu oni;

od tri stotine,

jedan se vrati.

Ovajn(6. vek)

Fragment iz 'Gododina'

Snaga muškarca,

Uzrast mladića,

Rub kilta zlatan,

Srčanost bojna;

At vrlo hitar,

Debelogrivi

Pod butinama

Krasnoga vojna;

Štit lak i širok

Uz bok mu vitki;

150

Oštrica mača

Plava, ubojna.

Međ' nama nikad

Žuč se ne prosu;

Po meni, ime

Biće ti slavno:

Polju krv dade

Pre svog venčanja,

Gavranu hranu

Pre pogubljenja,

Moj drug odavno

Marov jedinac.

Tvoj je pokrivač

Gavrani gladni.

Smuči se meni

To tle ogavno.

Or'o od Pengverna(Anon., 7. vek)

Or'o pengvernski, sivokresti, noćas

pišti sve do nebesa

gladan Kind'lanovog mesa.


kliče iz punih grudi:

za mesom mog brata žudi.


kandže zariva, sada

Kind'lanovo meso komada.151

Or"o pengvernski, sivokresti, noćas

nad krvlju on sur krstari:

nesrećan Trent je, grad stari.

Or'o pengvernski, graju diže noćas:

ljudskom se krvlju gosti;

Trent će se zvati gradom svetlosti.

Hvaljenome(Anon., 7. vek)

Ono što je privuklo pažnju ušiju tvojih

Ne behu hvalospevi umilni za samoga Boga,

Izrečeni u ritmu skladnome,

Nego pohvale u slavu TEBE samoga

Koje su ništavne;

Glas gomile nitkova koja kavgu traži

Kao razvratnici usred pijanke,

Zapenjeni od besa, i puni laži,

Koji na kraju popljuju sve oko sebe.

Žena iz Lin Tana poziva svoju stoku(Anon., kasnije zabeležena - negde u 19. veku)

Svetla kravo, pegavušo,

Belovrata garavušo,

I šaruljo, gizdavušo,

Hajte domu svome!

Ovco, Keri, utorena,

152

Ovco, Meri, ozvonjena

Ovco, vilom zatravljena,

Hajte domu svome!

Kozo, s visa visokoga,

Kozo, oka lukavoga,

Kozo, glasa promukloga,

Hajte domu svome!

Konji, vrani, repopleti,

Konji, smerni, grivopleti,

I svi drugi, brzopleti,

Kasom domu svome!

Dingadova halja(Anonim., 7. vek)

Uspavanka

Dingadova halja, šarana, šarena,

Od šaren-jelena sva je iskrojena.

Fiju, viju, fiju, zazviždimo snova.

Osam puta nek se peva pesma ova.

Kad u lov na zverke tvoj ti otac krenu,

S toljagom u šaci, s kopljem o ramenu,

On pse hitre pozva: 'Gif, odjuri tamo!

Gaf, hvataj je, hvataj, i donesi amo!"

On nabode ribu šiljkom od kamena

K'o lav što šapama zakači jelena.

Kada niz ivicu siđe na liticu,153

Otac ti donese vepra i prasicu,

Tačkastu pastrmku, lane kože meke,

I još razne ribe iz derventske reke.

Sve čeg' ti se otac svojim kopljem takne:

Vepar, jelen, lisac - pre neg' što se makne

- Ako nema krila -, pred njim ne umakne.

Iz 'Elegije o Kindilanu'(Anonim., 9. vek)

Izađite, devojke, pogledajte zemlje Kindilanove:

Dvorac Pengverna, sav u plamenu gori;

Teško mladeži: za bratom ih tuga smori!

Kindilan, branik svetli zemlje uz granicu,

Što lep kork nosi, u bitku je uvek ranio,

Grad svoga oca, Trent, je branio.

Kindilan, srca blistavog, stasa gospodskog,

Prekaljen ratnik, lanac nošaše –

Trentu bi odbrana, dok življaše.

Kako tužno bi srcu mome kada sam belo meso

U crni kovčeg spustila

Kindilana, borca, što silna ga vojska pratila.

Dvor Kindilanov noćas je mračan tako:

Bez ognjišta, ležaja; muk ništa ne remeti;

Proliću suzu koju; onda zanemeti.

Dvor Kindilanov noćas je mračan tako:

Bez plama, bez sveća, bez šuma,154

Bez svega sem Boga; oh, da ne siđem s uma!

Dvor Kindilanov noćas je tako mračan;

Bez vatre: tu niko ne obitava;

Čežnja za tobom mnome ovladava.

Dvor Kindilanov i svodovi turobni

Bez družine vedre, razdragane.

Teško onom što ne dočeka zaslužene dane.

Dvor Kindilanov bez mnogih zidina osta;

Tvoj štit u grobu trune...

Za tvoga života, dvorane behu pune.

Dvor Kindilanov noćas bez ljubavi osta,

Bez onog junaka koji mu gospodar beše.

Ah, smrti, što u grob i mene ne uzeše?

Dvor Kindilanov! Srce mi puca kada ga gledam:

Bez krova, bez ognjišta, pod nebom sivim;

Gospodar mi mrtav, a ja i dalje živim.

Dvor Kindilanov nem je u noći ovoj:

Gospodar njegov smrtno nastrada.

Mili Bože, šta bedna da činim sada?

Or'o od Elija jezivo krešti noćas:

Ispija piće iz dubokih rana,

Krv srca lepog Kindilana.

Or'o od Elija noćas prosutu krvcu gazi

Kroz šumu gustu i vrišti;

Bol užasan me tišti.

155

Orla od Elija skrhana slušam noćas

Gde krvav gazi mu grudi.

Bol hoće da me sludi!

Or'o Pengverna sivokresti noćas

Kliktajem noć svu potresa

Željan Kind'lanovog mesa,

Or'o Pengverna surokresti sred noći

Ustremio kandže sada:

Meso Kind'lana komada.

Kapela od Base noćas - poslednji ležaj mu pruža,

Postelju zadnju tom stubu svih pobeda,

Tom srcu junačkome boraca od Argeda,

Kapela od Base noćas je meko polje:

Detelina ga primila rujna.

Srce mi para gorčina olujna.

Kapeli od Base zgaziše ugled Englezi:

Smaknuše mog Kindilana

Od Povisa i Elvana.

Beli grad u nedrima šume

Večni mu simbol pravi:

Krv prosuta po travi.

Beli grad u zemlji ovoj,

Simbol mu - grob zelene studi,

I krv pod stopama ljudi.

Beli grad usred doline

156

Više životom ne vrvi:

Zmaj se veseli prolivenoj krvi.

Posle smrti sve braće moje

Iz zemlje Severna, Diriva;

Gospode, ostadoh nesrećna - živa!

Sa vrha gervintskog groblja lepu posmatram zemlju.

Dugo je sunčevo penjanje,

Još duže - moje sećanje...

Imađah braću što ne behu zla:

K'o mladice leske behu izđikali:

Jedan za drugim u boju su pali...

Imađah braću koju Bog mi uze;

Zbog zle mi sreće izgubiše glavu; -

Junački i časno zaslužiše slavu.

Bolnik iz Aber Kuaga(9. vek)

Da na bregu sedim i odozgo gledim,

Više želje nemam:

Pust mi dom, a ja se - na put kratak spremam.

Svež je povetarac, belo stado drema,

Lepe boje leta

Svu prirodu krase; za me leka nema.

Otežale noge, ne mogu da maknem,

Ruke oslabiše;

157

Kukavica kuka, da ne može više.

Kukavica glasno u cik zore kuka;

Da gladujem nemo,

Da ne pružam ruku, manja mi je bruka.

U Aber Kuagu kukavica kuka

Na granama cvetnim;

Nek' i dalje kuka svojim glasom setnim.

U Aber Kuagu kukavica kuka

Gde je behar-granje;

Teško bolesnome što sluša kukanje.

U Aber Kuagu kukavica kuka:

Čemerna mi duša;

Nikad više neće uvo da je sluša!

Iz bršljana čujem kako meni kuka;

Sav sam u ritama;

Čežnja za mojima moje srce slama.

Glas ptičice stiže s olistalih grana

Hrasta obasjana.

Prisećam se svojih ljubljenih dragana.

Narikačo stalna, lutalice tužna,

Kriješ žudnju blagu;

Hitra kao kobac kukaš u Kuagu.

158

Iz 'Mrske starosti'(Anon., 9. vek)

Pre neg' sam se pogrbio, ja sam vrlo rečit bio;

Zbog podviga mojih mnogih stalno su me veličali,

I Argeda dični ljudi uvek bi me podržali.

Pre neg' sam se pogrbio, savet moj je cenjen bio;

I na kopnu i na moru, svud u Vejlzu dobrodoš'o:

Bilo kuda da sam kren'o, bilo kuda da sam poš'o.

Pre neg' sam se pogrbio, ugledan sam borac bio:

Predvodio kopljem svuda, usred svakog ljutog boja.

Sad sam poget, zgrbljen mnogo; pritisla me muka moja.

Drvo ja sam 'sred jeseni na kome su smeđe grane,

A stabljike osušene k'o pod suvim, žutim, glogom;

Svemu što mi drago beše, rekao sam zadnje 'zbogom'.

Drvo ja sam usred zime, usamljeno koje stoji,

Dok se ljudi okupljaju i uz piće glagoljaju,

Meni bolnom, sred kreveta, ni čašicu ne pružaju.

Drvo ja sam sred proleća, kukavice što okuplja

Dok se tužno oglašuju, setnim glasom pozivaju;

Al' devojke sad od mene stvarnu korist ne imaju.

Drvo jedno ranog leta, što kraj smeđe brazde stoji;

Kukuruz se mlad kovrdža, kad do mene gavran stiže,

Bolno mi se srce steže, i iz grla uzdah diže.

159

List sam što ga vetar vitla (udes mi je strašno tužan),

Razbac'o ga vetar silan i razneo povetarac;

Rodio se ovog leta, i postao odmah starac.

Sve što voleh još k'o mladić, sada moja kletva prati:

Devu, starca, mladog ata; niko od njih sad me neće;

Niko meni da navrati, više ni s kim nemam sreće.

Od svih stvari najmrskijih, čet'ri zla se navadila

I u meni udružila: suvi kašalj, što me guši,

Starost, puka boleština, i još uz njih - jad u duši.

Potpuno sam izlapeo i samotan bez ikoga,

Ogorčen sam sav od bede: minule me želje rane;

Kičma mi se iskrivila: iščašena na tri strane.

Neće me ni jedna žena, prijatelji isparili,

Starost me je oborila, prikovala sred kreveta;

Što me, Smrti, ne posetiš i odneseš s ovog sveta?

Teška sudba Livarhova što je usud njemu skroji:

Čim napusti matericu, teški rad ga odmah skoli,

Stalni mrak da njega prati, dugi jad i teške boli.

Grobovi(Anon., 13. vek)

Tu leže tela sahranjena

Ubijenih posle plena:

Urjada, Gvena, Urijena,

Priderija kod Gveneda,

160

Gde obalu val sapira;

Kod Karauga - telo Hira;

Uz rt kopna grob Ovajna

Pod kamenjem Moravela,

Kraj Aber-Reha - telo Hela.

A grob ovaj? Od vojaka

Što mu vojska pobi laka

Vod Engleza - Livarha raka.

Tu na bregu tri su groba

Kraj doline Gvinjanavga:

Mor, Melina i Madavga;

Hum Mak'vaja ti obiđi,

Tu ti leži (niže siđi)

Beloprsti Bidog riđi.

Čiji grob je kraj padina?

Kela, sina Kinvelina,

Kinvelina, dičnog sina.

Čiji grob je prvi s juga?

S čet'ri kama vrlo duga?

Konjanika - Madauga.

A taj - navrh visoravni

Gdje je hrast i pesak ravni

Da l' je nov on ili davni?

Grob Sijavna, stasa vitka;

Kad najljuća beše bitka

161

Čio bi k'o sablja britka.

Tu još leži Runa koja

Tražila je vatru boja,

Uz nju Ledin i Livaja,

Sauag Gorda i Karvena,

Uznosita kćerka Hena;

I još mnoga hrabra žena.

A ko leži sred ravnice?

Sin Ben-diva - mač desnice

Koji seče netremice.

Iz 'Zime'(Anon., 13. vek)

Vihor do kosti, breg go, teško je naći zaklon;

Jezero se mrzne; zaliv - pun strave:

Da stojiš na vlati trave.

Val za valom ivicu kopna zaodeva;

Sa planine - krici nezadrživo;

Napolju - neizdrživo.

Od zimskog vetra korito jezera ledno,

Stabljike lomne, šaša osušena.

Bes-vetar, šuma ogoljena.

Pod lednom korom hladne postelje riba;

At mršav; stado u toru zbijeno;

Drveće suvo, povijeno.

162

Večeri kratke, sneg pada, tle zabeljeno;

Ratnici sad su van stroja;

Jezero bez sunčevih boja.

Sneg stalno pada, belasa se inje svuda;

Štit dokon visi o starom ramenu,

Mladice slične kamenu.

Sneg pada na led; vetrina pred sobom žanje;

Drveće gusto smetovi čine belim,

Štit hrabar na plećima smelim.

Sneg pada stalno, odeva prostranu dolju,

Vojaci u boj žure (veje mećava),

A mene rana sprečava.

Sneg pada stalno, padinu zatrpava

I bojnog ata i mršavo bravče neko.

Danas je leto daleko.

Sneg veje stalno, bela je ivica gora;

Katarka lađe pusta na moru snuje;

Kukavac planove kuje.

Tuga u proleće(Anon., 13. vek)

Majsko doba, najlepše doba:

Glasan cvrkut, trava zelena,

Plug u brazdi, vo u jarmu,

Smaragdno more, zemlja šarena.

163

Glas kukavice iz krošnje me zove,

Još veća tuga mi biva;

Kad dim zasmrdi, bol se budi:

Od roda - nikoga živa.

Po bregu, dolji, po ostrvima,

Ma kuda da krenem, pobogu,

Od tuge pobeći ne mogu.

Zanos(Hivel ap Gvined, 14. vek)

Val zapenjen, beli, ovaj grob sapira,

Raku vođe klana, Ruvaun Pabira;

Sad je meni milo to što Englez mrzi:

Rastinje severa gdje je međa šira.

Volim medovinu zasluženog pira

Gde vetrova zalet pučinu nabira.

Volim dvor taj čvrst branitelja mira;

Kad vođ zovne, kreće i moja sekira.

Volim žal od Liva, breg što nebo dira,

Zamak pokraj šume i čar tih čaira,

Dolove, livade, što ih voda spira,

Žene - lepotice, ptice belih krila.

Volim oklopnike, ate 'sred špalira,

Gajeve njihove, zaštitnike mira.

Volim polja ova niske deteline,

Gde se čast poštuje, a radost probira,

Sve obale Liva, ljude odabira,

I prostranstva ova što plodnost izbira.

164

Mili Bože, čuda, lepih stvari zbora!

Krasota od zdanja sred zemnog svemira!

Kada hitnuh koplje, sred ratnih nemira,

Uspešno razdvojih Povis od Gvineda.

Na belome atu, zbog borbenog hira,

Odoh predaleko od mesta sabira.

Da izdržim samo dok ne stignu moji!

San se ispunjava: Bog mi udes bira.

Val zapenjen, beli, ovaj grob sapira.

Val zapenjen, beli, sav žal preplivava,

Obojen k'o inje koje se stvrdnjava.

Volim žal mejronski gde prestaje trava,

Gde na beloj ruci ležaše mi glava.

Volim poj slavuja kad se oglašava,

Sred dolje gde reka reku opasava.

Poj slavuja koji Gvined nadgledava

Zna daljinu ovu da mi odmerava:

Daleko je Keri od livskih tvrđava!

Jahah od Regeda do ovih ustava;

Dan i noć na konju od njeg me odvaja.

Da mi je pre smrti minstrelova slava

I tegejskog kralja lepotica prava.

Bio sam ljubavnik klasičnoga stava;

Nek mi Bog oprosti: život se svršava.

Val zapenjen, beli, sav žal preplivava.

Moj duboki naklon sad za Gvertavina,

Slavnog čarobnjaka, kraljevskoga sina.

U pojanju svome, prepunom milina,

Pohvalnicu gradim, k'o pesma Merlina;

To ženama hrli pesnička veština

165

(Tako neodlučnim zbog svojih vrlina!),

Tom najlepšem cveću zapadnih krajina

Od Česterskih Dveri sve do Izgevina.

Moja glavna hvala ide Gvenlijani,

Devi letnjih boja kojoj misli beže;

Druga moja hvala do druge doseže,

Al' poljubac za nju moj tork zlatan veže.

Lepu Gveirvilu nikad ne osvojih;

Još niko od mojih nikad je ne dobi;

Što dvosekli mač mi tad srce ne probi

Kada kraljev bratić za se nju pridobi.

Za zgodnom Gvaladom, detetom-nevestom,

Što za svakog beše stvarno dete bajno,

Ja sam žudan ven'o i uzdis'o tajno:

Nju ću žutim cvećem slavit' veličajno.

Nek uskoro vidim da s mačem u ruci

Na delu pobedi moja muška snaga,

Pa da svetla Ljeuku nasmeje se draga

Dok joj suprug ćuti kraj kućnoga praga.

Zbog prelepe Neste, jabukovog cveta,

U meni se, avaj, ljuta borba vodi,

I čežnja, prirodno, sada me pohodi;

Strast je moja zlatna: na greh me navodi.

Zbog deve, Generis, još me boli rana;

Prisela joj gorda ta nevinost njena!

Zbog Unid ću pevat' do sudnjega dana,

166

A strast prema Havis već je odabrana.

Imađah devojku što misli k'o i ja;

Imađah dve cure: koja je milija?

Imađah tri, čet'ri, i blago što sija;

Imađah i pet njih: svaka je sjajnija;

Imađah i šest njih, i greh što im prija;

A od njih je jedna bila najsmelija;

Imađah i sedam, - to više ne prija;

Imađah i osam; isto pevah njima;

Al' bolje da držim jezik za zubima.

Morfadine mišice (fragment)(David ap Gvilam, 14. vek)

Momine obline, stas klasičnog kroja,

Te kriške od zlata, da strast raste moja.

Čelo bistre visine, ljiljanske beline,

Ruka joj lagana, kraljevski sazdana.

To je smerna moma, humana i čedna;

Naravi je bolje no moma ijedna;

Kad te rukom nežnom kao listak, grli,

Navodi ti čežnju da za njom pohrli.

(A taj momak nikad čežnju spozn'o nije.)

Pa ti usna želi da njenu ispije.

A taj momak stasit, i krhki poeta

K'o što ja vam bejah usred ovog sveta.

167

Nevolje u krčmi(David ap Gvilam)

Stigoh do trga grada uglednoga

U pratnji svoga paža gospodskoga.

Skupo me stade smela jezičina,

Jer navikoh se da gledam s visina.

Tu ja iznajmih prenoćište bolje,

Da mogu da pijem sve do mile volje,

Kad spazih momu, divan cvetak mladi,

Devojče krasno, u gostinjskoj zgradi,

I odmah u nji zatreskah se strašno:

Blistava beše k'o sunce izdašno.

Bez razmišljanja poručih na šanku

Pečenje za me i devojku tanku.

- A mladost uvek voli da se koška -

Stidljivku pozvah do stola kraj ćoška.

Bez sumnje ja sam hrabar, mudar bio:

Dve čarobne sam reči izustio,

I zarek'o se, ne gubeći časa,

U sebi tiho, devi vitka stasa,

Čim gosti odu, idem laka kroka.

Ta krasotica beše crnooka.

Kad u postelju gosti svi požure,

Svi osim mene i te ljupke cure

Što reč joj zadah da ću biti s njome,

Ja oran krenuh do postelje mome.

Kad, tugo moja, - sve je bilo tavno –

Ja naglo zapeh, sručih se neslavno,168

Pa tad se prenuh, digoh se zapravo

Ali ne lako, već vrlo trapavo,

Pa lak poskočih, al' tresnu mi noga

O predmet neki, - videh svoga boga,

O oštru neku prokletu stolicu,

O njenu strašnu gvozdenu ivicu.

Kad pridigoh se (priča pokajnika!)

(Nek' Velšanima uvek budem dika!)

Potpaljen silno prevelikom željom,

Na istom mestu ja raspalih čelom –

Gde sam posrn'o i dig'o se s mukom

(Nepažljiv pokret nagradi te brukom)-;

I silnom snagom kao snagom vola

O oštru zviznuh ivicu od stola

Sa kog' se cela tarapana digla:

Činije, bokal i bakrena krigla.

Činija samnom u sav glas zakuka

(Od silnog loma uhvati me muka),

A krigla ciknu (eh, mene trapava!);

Psi zalajaše, da pukne ti glava!

Iz tri postelje tad su tri Engleza

Skočila naglo, uhvati ih jeza;

Hikin i Dženkin i Džek, sve u graji,

Brižni jer tu su putni zavežljaji,

Pa jedan od njih, sav zapenjen, kriknu

a upozori onu dvoj'cu, viknu:

„Velšanin neki, sudbina nam huda,

Nešto se vrzma sam i muva tuda!

Pazite dobro, roba će da strada!

On vam je lopov, pokrašće nas sada!".

I taj konjušar silnu diže buku,169

Tom pričom svojom napravi mi bruku!

Tad, puni pretnje, kroz viku i svađu,

Krenuše da mi skrovište pronađu.

Za sve to vreme sav modar i skriven

Ja ćutao sam baš kao zaliven.

U sebi tu sam, sad bez oholosti,

K'o istravljenik tražio milosti.

Pa tad uz pomoć Hrista jedinoga,

Što sažali se na mene bednoga,

Neispavan, bez ostvarene želje,

Do sobe stigoh i svoje postelje,

Zahvaljujući nebeskoj milosti.

Nek' Svevišnji mi grehove oprosti!

Prdaljka(David ap Gvilam, 14. vek)

Jednog leta kraj drveća

Ja se nađoh usred cveća

Izmeđ' polja i planine,

Čekajući, sred tišine,

Da mi stigne tihoglasa

Luna divna sjajnog stasa.

Sedeli smo (krasna tema!),

Al'pristanka njenog nema;

I dok još sam hrabar bio,

S tom sam damom govorio:

Priznali smo jedno drugom

Da čeznemo čežnjom dugom,

Grlili se oko vrata,

170

Tako jedno pola sata.

Ispruženi baš smo bili

Slatkostrasje željno pili,

Kad se začu čudan vrisak,

Iz trbuha nekog pisak,

A stig'o je, moram reći,

Iz buraga koji zveči.

Na njemu je ovčar svir'o.

Po gnjatu je njega dir'o.

Vrla dama, pre vrhunca,

Trgnu se zbog ovčar-junca:

Zblanuta je ona bila:

Prdaljka je istravila;

Kidnu glavom bez obzira.

Nikad gore ne zasvira

Vododera i baglama,

Strašnih zvona svih galama!

Taj engleski, mili Bože,

Instrumenat sav od kože

U kome se pesak muva

K'o u loncu da se kuva;

Crnokora klepet - kesa,

Od koje se i bik stresa,

K'o đavolje ludo stenje,

Materica i kamenje,

K'o da gvožđe neko kuje,

Pa udarci zvone, zuje.

Nek' ga zgodi munja sama:

Prestravi se moja dama!

171

Pada sneg...(Pesnikinja Gvervil Mehain 15. vek)

Belo brašno,

zemaljska putenost,

hladno runo planina;

Sićani sneg

lednog crnog dneva,

sneg kao tkanina;

Britko perje

Mekoća poslana

Da bude mi haljina.

Belasa se sneg,

Smet zavej'o breg,

Oko obnevidelo;

Do kosti mokro mi telo.

O, Bože, više nikada!

Već me napusti nada

Da ću se domu svome

Vratiti ikada.

Devojčina kosa(David ap Edmond, 15. vek)

Da l' ću dobit' voljenu?

Sjajnu šumu svetlosnu?

Svetlozvezdih vlasi slap172

Što ga zlati zlatna kap,

Povrh dveri zmajski plam,

Kumo-slamski trostruk pram,

Žbun zažaren kao kres,

Krov od kose - vatre ples;

Cvetne breze krošnja sjajna –

To je deva - Melor bajna;

K'o anđela svetlih svita,

Svaka vlas k'o suncu hita,

Svaka grana perjanica,

Okvir zlatan oko lica;

Kosa jarka - sunce jarko;

Zlatar pozna zlato žarko

Što devojku takvu krasi

Čim joj vidi bujne vlasi.

A u leto ona nosi

Zlatan Breg na svojoj kosi

-Koja joj je i odelo

Što odeva vitko telo,-

Sunčev šator, harfe strune,

Zlatnog žita grane pune;

Do zemlje se presavila

Čipka kose što se slila,

Zlatna reka od talasa,

Zlatni bokor zlatnog klasa;

Mladim voskom natapane,

Telom mome dišu grane

Što se njima pčela sladi

Dok se šafran - cvećem kadi;

Zlatne trešnje ozvezdale

Po granama tim su pale;173

Zlatna kosa orošena,

Vodna trava okvašena;

Sva u žutom cveću glava:

Grm se svilen presijava;

Magdalene cveće milo

Oko glave venac svilo;

Kad je bujnu svu rasplete,

Odene se sve do pete,

Zlatom dojke tad pokrije,

U dva pravca je razlije,

U vitice kao srma:

Kao lan kraj žutog grma;

Al' kad kosom ona mane,

Grm zazlati na sve strane.

Zar zlatniji još postoji

Što se čistim zlatom roji?

Svetim uljem pomazana

Zlatna kosa - sunca grana.

Mom sinu Šonu(Levis Glin Koti, 15. vek)

Sin moj, jedinac, dragulj mi je bio:

Što sam se, Drinven, uopšte rodio!

Bol težak osta zbog voljenja toga

Da večito patim ja zbog Šona svoga;

Radost mi skonča; plućna krila oba

Razboleše se zbog njegovog groba,

Jer svakog dana jecam bez prestanka:

Ostade pusta s bajkama čitanka,

174

Jabuke ogriz, ptiče malo, milo,

Piljci i sve ono što mu drago bilo,

Oštar mač mali od tvrdoga gloga

I lak luk za strele od stabla mladoga.

Plašio se gajdi, strašila za ptice;

I moljaše majku da mu da loptice.

Kad ugleda orah, on uzvikne: AO;

Svakome je uvek rado cvrkutao,

I meni je znao da se umiljava:

Pa napući usne da me ismejava,

Pa lak smešak onda iznese na lice

Zbog kockice neke il' druge sitnice.

Kada bi, k'o Lazar, vaskrslo mi čedo,

Kad bih svog sina živoga ugled'o!

Sedam ih Bevno nebesnika vrati,

U zemni život žive ih povrati –

Što duh mog sina sada osmi nije?

Verno mi srce jad neprestan bije:

On nežan, divan, u grobu mi čami,

Srce mi puca - što trune u tami!

Uz smrt svog jedinca, ja, pogođen, stojim:

K'o dve žive rane u grudima mojim;

E moj sine, pesmo, još nedopevana,

Jedina mi željo do sudnjega dana,

Ti, ukrasu doma, simfonijo žića,

I raskoši moja, svetiljo mog bića,

Moje duše dušo, moj izvore nade,

Ptiče što sve mi moje pesme znade;

Ljubavi, crkvo, poljupčiću meden,

Gnezdašce moje (a već tako leden),

Ševo - pevaču, detinjstvo mi celo,175

Šone, moj sine, moj luče i strelo,

Što teškom činiš pretešku oštrinu

Duboke čežnje oca prema sinu!

Na usnama mi osmeh izdahnuo,

Na ustima mi smeh je presahnuo;

Liku mog lika, zbiru vragolija,

Nema sad više naših igrarija,

Zabave slatke što oca razgali,

Ručice koja traži orah mali;

Za loptom nema više skakutanja,

Sa ocem nema glasnog popevanja.

Zbogom! Ja živim ' sred grobne praznine,

Moj Šone mili, moj živahni sine!

Pohvala devojci(Hju Moris, 17. vek)

Krasna, krepka, krotka kroka,

Sveža, smerna, devo divna, zvezdooka,

Uznosita, umah mazna, ljupka, ljubna i ljubazna.

Moj idole, gledni dole

Na me što me čežnje bole:

Pojanje mi tebe puno, lakohoda, lepa luno,

Nikad lepšoj lepše pesme pevat' ne sme moja lira

Zrak što dira, divna ženo, morska peno,

Peruniko ponajlepša perivoja belosnežnih,

Ruku nežnih, cvetno-smamnih, grudi bujnih i zamamnih,

Koga ne bi zatravila, krv mu celu zapalila?

Ti, svetlosti mojih leta, mesečino moga sveta,

176

željo sana usred dana,

Beloputa, belolika, bistrooka, besprekorna.

Druželjubna, duhovita, divotama darovana,

Biser-devo, bogom dana.

Sa svih strana okeana

Kad bi mome meni stigle istog dana.

Na drvetu dokle sedim, pa odozgo da ih gledim

Krasotice, divotice

Sela, grada, lepotice

Sjajne, slatke, naočite, vitke, ljupke, ponosite,

Ti bi sve njih zasenila, Velška Luno carstva vila;

Pa gledajuć' sve devojke, pev'o bih ti slavopojke:

Slatkousta, dušočista, čarovita što naj-blista,

Netaknuta, veličana, ružice nemirisana;

Ne rodi se još stvorenje da ti nađe poređenje,

Peno mora, sjajnih zora,

Kada zboriš, ti romoriš, slatkom rečju sladost stvoriš,

Gospodstvena grličice, divnog dobra vaploćenje,

Medne sreće oličenje.

Zaklon budi kad me kudi

Ljubav prava. Svetlozora, blagost nudi

Da olakšam bolne grudi od te studi,

Milostiva, pomirljiva;

Jer me nećeš videt' živa

Kad me skriva tama groba tamo samo kao roba,

Kad s pepelom sudbu spojim, izmešam ga s telom svojim.

Zar to meni ti sad daješ tom lepotom kojom traješ?

Sem da sutra, ranog jutra, budeš dobra, smilovana:

Bol da skineš s moga srca, da zbog tebe još ne grca;

177

Lek mi pruži od gorčine, zoro slasti i miline,

Izleči me, momo medna;

Od bola me možeš spasti tim napitkom čiste slasti;

Čuj me, momo, mišlju čedna, orosi mi usta žedna

Dok ti pišem sad uz ime ove rime, izvanredna!

Izatkana od mladosti,

Od svih deva izabrana - po radosti;

Život bi mi blistav bio, k'o ljiljan se zacaklio

Na mom putu u tvom skutu,

Raj bi bio kog' sam snio

Samo moja kad bi bila, uvek sa mnom govorila;

Radost bi nam bila stalna, naša sreća idealna,

Jer od svih sam najverniji, devo uska, jajo-ljuska.

Gde po noći, i po danu, budeš htela, u tvom stanu

Da te ljubim (pamet gubim), razigranu, razdraganu,

Za tobom bih k'o slep iš'o, kao da sam s uma siš'o.

Ne nećkaj se; ovog dana ti me uzmi za dragana

Srca svoga jedinoga,

Da ti ljubim lice belo i visoko, umno, čelo;

Vernu ljubav da delimo; noću, danju, žedan toga

Tvog voljenja željenoga.

Lepotice, smrtno telo

Zapada u patnju dugu, stanje svelo,

A zbog jada što mi sada ti nanosiš, zloćo mlada,

Osiljena, nesmiljena;

A ja žudim, strastven ludim;

Budi nežna, obazriva, prema meni milostiva!

Podstakni mi slatka htenja, skrati jade mog trpljenja.

Moje ti se srce moli: odagnaj mi teške boli,

178

A ja ću te veličati dok mi smrt život ne skrati,

(A ja ću ti širit' slavu dok mi smrt ne uzme glavu).

Pohrli mi, oslobodi srce koje briga zgodi,

Pa je rana usečena, bolno zjapi raširena.

Uđi sada u poemu, i smili se jadu svemu

U koji me udes gurn'o;

Ne dodaji nove boli ovoj duši što te voli,

Ne produžuj patnje moje, moje stanje jadno, tmurno.

Već me ljubi strasno, žurno!

Dobrodošlica pesniku(Edmund Ričard, 18. vek)

Noć se spušta Bervin bregom,

kišica romori,

U kolibi ti se mojoj

do sunca odmori;

Dobro doš'o, prihvati se

mog priprostog jela:

Ovas-hleba, masla, vrhnja, mlada sira bela.

179

POD BELIM NEBOM CRVEN ZMAJ

Documents

Transcript of POD BELIM NEBOM CRVEN ZMAJ