DWNATAN KARIARA ODUM BALOGUN I. N. C. ANIEBO AMA ATA AJDU GREJS OGOT ABDU TRAORE, zvani DIOP SEIK C. SOU B. L. HONVANA R. SARW ISMON čARLS MUNGOSI čičELE čiVELA

ALEKS LA GUMA -P. V. SONGA E. B. DONGAiLA BERNAR DADIE MAFIKA PASKAL GVALA JODI KARON ONURA OSIE ENEKVE

NADEZDA OBRADOVIć

SADRZAJ

Uz ovaj broj Njen ratnik Segrt Mamma Nema ovde slasti Teka jo Kazna Moba Hamadi Sisea Groblje maski Tata, zmija i ja Suddjino srce Potreba m zaklonom Buduće uspomene če bad Uljez Proslava živeo ko? Iskorak E boa Ra1 u glavi Podaci o piscima Evolucija afričke književne reči Popis fotografija

GALERIJA MOGUCNOSTI Izlošci iz Muzeja afriO.ke umetnosti u Beogradu

(zbi11ka Vede i Zdravka Pečara)

Uređuju

553 555 559 564 575 588 597 604 612 622 639 644 650 655 659 672 678 682 685 691 695 701

JOSIP BELAMARić, IGOR RISKOVIC, ZVONKO KOVAč (taji!rlk), BRATISLAV LUčiN, PETAR OPAčić, MIRKO ·PRELAS, IVO SANADER

Ovaj broj uredila: NADEZDA OBRADOVIć

Izdavački savjet RAFO BOGISIC, CVITO FISKOVIć, BRANIMIR GLA VIčić, MATO JERINić,

JURE KASTELAN, čEDO KISić, IVAN MIMICA (predsjednik), MIRKO PRELAS, ZELJKO ROGOSIC

bdavač: Književni krug- Uredništvo i Ulpl'ava: BosaiOSka 4/I, 58000 Split - Telefon: ~-226 - Poštanski pretinac 344 - Odgovorni urednik: Mir­ko llrelas - Uredništvo prima ponedjeljkom od 9 do ll [ četvrtkom od 17 do 19 sati - Goddšnja pretlplata 60.000 dinare· (za radne organizacije i usta­nove dvostruko) - Cijena pojedinom broju 6000 dinara - Tekući mčun kod SDK u Splitu 34400-678-12274 - Tiraža ovog broja: 1500 primjeraka - Ru­kopisi se ne vraćaju - Tiskanje ovog broja dovršeno u kolovozu 1989. - Ti-

sak: RO »Zrinski« TIZ, čakovec

MOGUĆNOSTI GODINA XXXVII SPLIT, Sll'parrj 1989. BROJ 7

UZ OVAJ BROJ

U godini kada se u JugoslaV!iji održava sastanak nesvrstlllllih zema­lja, među kojima je najveći broj s afričkog kontinenta, pripremHi smo za čitaoce časopisa »Mogućnosti« blok »BUDUCE USPOMENE -I:zJixxr iz savremene afričke pripove11ke«. Podvlačimo reč SAVREMENE jer je to bila vodilja ovoga odabira. Naime, prva generacija afuiič!kih

pisaca, tj. oni ·koji se sada smatraju »klasicima«, kao ·što su činua Ačebe, Ngugi va Tjongo, Semben Usman, Amos Tutuola, Ferdinand Ojono T!d. su izostavljeni u ovoj panorami. Naglasak je stavljen na nova omena koja neprekidno izbijaju na afričkoj književ;noj sceni, uključujući i- sasvim mlade, :kao što je, naprimer, autor priče Kazna Moba Hamadi Szsea, kome je to prva priča, napisana u 24. godini.

KVa.hi:tet književne produkcije je bio primaran u odabiru, ali je velilka paž.nja rpoklonjena u!lđjućicvanju što je moguće većeg broja ze. malja, različitosti tema i stilova. Kroz pojedilne priče naslućuje se, ili jasno vidi, odnos kolonizatora i koloniziranih, mesto tradicije u mo­dernom afričkom društvu, promene koje nastaju u načinu života i razmišljanja, uslocvi aparthejda.

Priče -su prevedene sa jezika na ·kome su originalno napisane, tj. sa engleskog i francuskog, izuzev priče iz Mozambika koja je najpre prevedena sa portugalskog.

Podaci o uvršćenim piscima dati na ·kmju izbora pružaju uvid u produkciju pojedJinih autora.

Blok je obogaćen fotografijama eksponata iz AfrJčkog muzeja u Beogradu.

Nadamo se da će i ovaj izbor od 18 priča na svoj način čitaoc4Ita da približi veliki zeleni kontinent.

PRIREĐIVAC

BUDUĆE USPOMENE

(IZBOR IZ SAVREMENE AFRičKE PRIPOVETKE)

Odabrala i prevela: NADEžDA OBRADOVIć

NJEN RATNIK

Džonatan Kariara

(Kenija)

Bila je Vlisok:a žena sa istaknutim jagodicama, sada još naglaše­nijim 2bog gubitka kutnjaka. Usne su joj bile finije nego kod većine u njenom plemenu i ·imala je zatvoreni, pre kiseli izraz. Cini1o se da su joj oči uvek usmerene u daljinu, kao da ne »vidi«, ne mari za neposredno, već boravti u večnom. Nije bila kao bake druge dece koje smo poZl!lavali, koje bi razmazile svoje unuke i· imale svoje kolibe »upravo izvan žive ograde« domaćinstava svojih sinova. Baka je živela na tri brega daleko, što je bilo neobjašnjivo.

Sve druge ·bake su imale nekakav odnos sa svojim ostarelim muže­vima. Neke su imale čudna sanjaTenja o tome .kako su ih njdhovi pokojnici pohodili u snu, i pričale bi iskustva od prethodme noći do u najsitnije detalje, rp<llllOVO i nanovo, rnmijajući tako monotoniju svoga života. Rila je tu baba Vaku koja je uvek spasavala svog muža da ne upadne u vatru dok je dremao i besno hi ga grdila bez obzira na neprcl<idme prigovore njenih suseda da joj je muž gluv kao top. Bilo je »guštera« nazvanih tako zbog njihovog celodnevnog uljulJkivlll!lja na suncu. Njihov život se sada sastojao u tome da prate putanju sunca: ispred svojih koi>ba ujutru, pod mukofgo drvetom u podne, iza koliba pri mlasku, upijajući ·poslednje zrake sunca. Bila je tu Gakuku (Mala bakica) koja se li posle četrdeset godina braka još svađala sa svojim mužem, i koja bi bez razlike pričala svoje muke, do najsitnijih detalja,

556 MOGUCNOSTI

nama deci, n~ našu veliku radost, ali na veliko zadovoljstvo njell'ib udatih kćeri.

Baka je bila drukčija. Nikada nije spominjala svoga muža. Ako bi ikada čula da se neko od nas poziva na njega, odmah bi frknula i odgurnula bilo koju stvarčicu u svojoj 'blizini nestrpljivim zamahom svoje dugačke ruke. Ako bi se iko od nas usudio da je zapita zašto ga nikada ne spomilnje, smesta bi li1Jgubila Taspoloženje i ikao kvoč'ka što kostreši svoje perje, digla se da pokupi svoj mali [metak, da bi se vratila u svoju kolibu tri brda udaljenu. Bila je uvređena.

Međutim, ovoga puta, je bila umoljena da dođe, da ga vidi. Umi'l"ao je. »Reci joj da mora da dođe«, rekao je moj otac čoveku koga je poslao po nju. Kad je stigla, bila je jako izmenjena. Ona, koja je ranije hodala tako snažnim korakom za svoje godine, koja je imala tako nadmeno lice, bila je sada u stanju nervoznog uzbuđenja. Moja majka požuri da je presretne kod kapije kad je ova dolazila. »Moraš da vidiš ... « »Šta da vidim?« odbrusi baka, odgurnuvši je i sučeljava­jući se s mojim ocem. »l tako ja moram da dođem, Karandža. Tako, sada sam tražena?« skoro se rugala. 'Plašeći se da ona može da kaže nešto što će oboje žaJiti ddk su žiw, an naJPUsti smesta kuću i ostavi majku da se suoči sa stanicom. »Ko me ovde želi?« pitala je, udoo-ajući tu i tamo štapom kao što slepac »traži« put. »Ko me ovde želi?« ponovila je. Ranije S'lllO uvek uživali u njenom besu, znali smo da se uvek završava time što ili skrati svoju posetu nama, ili divnim ras·po­loženjem kad bi nam jednostavno i živo kazivala čudne pniče svojih devojaokih dogodovštilina, pre nego što se Jllldala. Alli je sada bllo druk­čije, iako je besnela, njen um nije bio u onome što· je govorila, pre, bila je kao primalac loše vesti koja bvbljanjem odgađa najavu. Nasta­vLJa je da kradomice pogleđuje u rpravcu njegove !kolibe, i majka je, pogađajući šta je mučti, morala da saopšti vest koje se, ova bojala. »On nije tamo. UbediH smo ga da ode u misionarsku bolnicu, maJko«, rekla je. Nekoliko sekundi je stara žena bila kao neko ko se guši.

Zinula je i zanjihala se i pala bi u nesvest da majka nije učinila nešto što je bilo veoma neočekivano od nje. Ona koja se uvek plašila starice jurnu tamo .gde je ova stajala i dograrbi je za ramena, okrećući baku prema sebi. C\'rsto je zurila u babino lice, kao da tram ključ, koji će otopiti ozlojeđenost koju je stara žena osećaiJa prema svom mužu. I oči su joj se takođe činile da optužuju staru ženu, kao da kažu, »:i ti si takođe odgovorna, čak i za slanje u ·misionarsku bolnicu«. Mora da ju je druga žena mzumela, jer sada nije besnela već se bespo­moćno oslanjala o majku. Majka je uvede u kuću.

Ovo je priča koju smo kasnije saznali. Venča1i su se, »van ple­mema«. ~o znači, videla je svoga čoveka i odlučila u sebi da -se za njega uda. On je video odluku njenog srca <i mirno, ali konačno, pri­hvatio je. Tako su zanemarili sve plemenske forme udvaranja i braka i obj-aviti da .će se meti. Ona je 'jednostavno reikia svojim roditelj;ma da se udaje za njega, ranjavajući time. njihov ponos implikacijom da se ani. ne računaju, da se plemenski običaji ne računaju. Ne može

DZ. KARIARA J NJEN RATNIK 557

sama devojka da za sebe odluči za koga će da se uda. Ali se ona uda­vala za Vanjoika, velikog ratnika, tako da je njihov ponos bio delimič­no omekšan. On je sa svoje strane, mogao da odabere bilo koju mladu koju želi da oženi. Bio je ratni vođa, veliki kratkotrajni vojskovođa. ·

Nisu dugo bili venčani kad su Masajci objavili rat Kikujama. Lu­kavo su odabrali svoj trenutak, jer su Kikuje upravo prošle ikroz period gladi i bili dosta oslabljeni. Ljutnja što su ih Masajci tako lukavo upleli dok se obično dešavalo da su oni bili lukava strana, ulivala im je veću hrabrost nego što bi je obično imali, kad su se borili -protiv zastrašujućeg Maite.

Rat se vodio i Kikuji su bili terani Od brda do brda. 'Vanjoike jedan od kikujskih vođa, je bio slep od besa. Danima se borio, ne izgo­varajući ni reč, ali kako je ubeđenje raslo da će oni izgubiti bitku, njegova ljutnja izraste u takvu freneličnu mržnju prema Masajcima da bi uradio bilo šta da ih vidi gde se povlače. Sledećeg dana je uradio nešto neočekivano, bez presedana. Dohvatio je dugu ruku Kikujskog ratnika, koji je mrtav pao pored njega, i isekao je kod lopatice. N je­gova živa ruka dograbila je mrtvu, i mašući tnjom visoko, jurnuo je u grupu masajskih ratnika, udarajući levo desno s rukom mrtvog čoveka. Nisu najpre shvatali šta se događa, dok jedan za dru!§im nisu osetili hladno vlažni dodir mrtve ruke. Onda su videli. I strah se ·pro­širi među njima, iskonski strah tople krvi koja dolazi u kontakt sa raspadajućim mrtvacem. Jedan za drugim ispustiše krik, neljudski kril< uhvaćene divlje životinje. širio se kao.vatra s vetrom iza sebe: odjek­nuo je u svakom ratniku, Kikujcu ili Masajcu, tako da su se Kikujt zaustavili, parlliisani strahom, a Masajci, uplašeni od »oslobođenog zla«, počeli da beže. Videći ih kako beže Kikuji navališe, i toga dana stvoriše istoriju za bake da je prepričav!. ju svojim unucima kada su Masajci bili do nogu poraženi. Ali čudno, niko od njih nije spomenuo Vanjoika, koji je pro=-okovao pobedu. Njima, kao i poraženim Ma­sajcima, bilo je krajnje šokantno, pa prema tome tabu, da se živa krv u· čoveku tako usudila da dođe u takav bliski kontakt sa mrtvacem.

Vanjoilke se iz rnta vratio kao usaocnljeilli čovek. Kad je jednom rat bio dobijen, svi su ga se plašili. Smrtno plašili. Mnogi od njih su kasnije rekli da su svi želeli da budu verski očišćeni posle te bitke, iako je trebalo da pobednički pevaju. Požurili su u svoje kollbe, oni koji su trebali da dođe kao jedno telo, ujedinjeni i pijani od pobede. Vanjoike dopuza do svoje mlade žene, plašeći se samoga sebe. Tako poče ona da ga žestoko brani. •»Kakvu je bitku vodila!• govorile bi starice u selu. •Niste se usuđivali da je upitate kako se dete koje nosi rita, Vanjiokino je, pa šta bi moglo da te mteresuje?« Nismo nikada saznali sitnice koje je volela za vreme svoga očekivanja. •Bila je po­nosna i luda i imala je nalčin, odmtahivanjem rukom da učim da se osećate kao osušeni list koji pluta na vetru. Niste se usuđivali da se pojavite u njenoj kući. »Šta 'oćeš?« pitala bi, jureći kao ludača, čak i ako ste joj moMa donosili ulje za pomazanje. Kad je dete došlo

558 MOGUćNOSTI

•kod sebe nije imala ni jednu ženu.« Onda bi dodale zadrhtavši: »Neki ljudi misle da joj je on pomogao pri rađanju deteta.«

Kad je detetu bilo nekoliko dana Vanjoike zakla debelog ovna i pozva svoje rođake da dođu i sretnu •novog gosta• koji je stigao. Na gozbi nije bilo piva, jer se njegova žena nije slagala s gošćenjem i rekla je da će pre da prođe kroz sve 01!10 kroz šta je nedavno prošla }nego da se ponizi da zatraži od bilo koje žene da joj pomogne u pravljenju piva. Talro go:oba koju je Vanjoike napravio rnje nikada oživela, jer čak ni price ne mogu da pevaju suvog grla. Zabava se sti· šavala, kad ona izađe. •Trebalo je videti njen bes, da su njihovi odnosi trebali da dođu da bilagosiijaju dete! I nije htela da jede meso, nije htela da takne svoju specijalnu porciju, već je išla okolo kao ovca koja •boluje od tetanusa. Svi smo je mi u prošlosti Soažaljevali, ali nam sada nije bilo žao da vidimo da je njen muž veoma ljut na n ju, a znali smo šta njegova ljutina znači. Tada su otpočele njihove svađe. Ona se ne bi savila ni pred jednim muškarcem, već bi digla svoje dugačke ja!ke ru.ke i bes.no udarala. On bi je dohvatao i drmusao sve dok joj ne bi ponestalo daha. A oni su bili ti koji su skupa hodali u hladnoći večeri kako se ni jedna druga žena ne usuđuje sa svojim mužem. Njihove tuče su bile mirne i strašne, kao živi pesak, svako koleno 'da uništi drugo. Onda je jednog dana on odlučio da više ne mogu da žive zajedno i uskoro posle toga izgradio joj je kolibu gde ona sada Mv.i. Nikada je nije pozvao natrag, ali je sa njenim odlaskom nešto iščilelo iz njega. Brzo je ostareo i počeo sam za sebe da 'kuva, aj, jedan od naših ratnika je završio kuvajući sam!«

Mora da je maJka uspela da ubedi Đa!ku da <Vidi svog muža na samrti. •Pa šta onda čekamo?• čusmo je kako nestrpljivo pita majku. Uskoro su bile napolju, spremne da odu u bolnicu. Ali, nije joj bilo suđeni> da više vidi svog muža. Kad su izlazile na vrata moj otac uđe na kapiju. 1Mora da je nešto na njegovom licu kazalo vest ženama. Baka je čvrsto gledala u njegovo lice i nešro se, kako se činilo, prekide u srži njenog bića. Nije rprua plačući ikao š-to 'bi uradile mnoge žene. Samo se okrenula da pokupi malu rorbu koju je uvek nosila, a koja joj je pala kad je ugledala moga oca. »Dobro je•, reče, •da ga nisam videla u tim smešilim stvarčicama koje im u 'bolnici daju da nose. Ne bih mu nikada oprostila da sam ga videla u tian - tim ... « 'Nije mogla da nastavi već ode do kapdje. I dok je petljala da ih. otvori ona -više nije bila ponosna stara gospođa. Bila je posrčuća starica koja će od sada pa nadalje sedeti pred svojom kolibom, gledajući u hod:oont. »Gleda svoje devojaštvo kako na horizontu ;gra«, govodli bi njeni su­sedi ·kad bi je videli da tako sedi. Ali veći deo vremena ona nije videla ništa, ništa.

šEGRT

Odum Balogun

(Nigerija)

Ogunmola je preztveo muke svog šegrtovanja zahvaljujući tome što je imao proš'ioS<L llroi'llost ikoja je išla l.liilatrag do Obe. Oba, nje­gov čukundeda, Oba slavni. Mudri vladar.

Ogtmmola je imao izbor da ide u školu, ali nije hteo. Bio je sve­dok sudbi.ne svog dede i to je odlučilo njegov stav jednom i za svagda.

U to vreme je bio tek dete. Njegov deda je bio na vrhuncu svoje slavne vladavine. Zivot je tekao pun smisla.~Upravo kao što je za vre­me vladavine slavnog Obe, njegovog oca. Uživao je u ljubavi i pošto­vanju svojih podanika. Mir i tišina su dominirali. Zadovoljstvo i sloga su vladali ...

Onda su iznenada oni došli. Nepozvani. Kao da to nije hiJo do­vdljno re'koše da' llljegov deda Ille 2llla 'kako da vllada. Njegov deda! Izdanak slaWlog Obe! Jedan čija je sposobnost da vlada u vreme siro­maštva i bogatstva, neprijateljske agitacije i mira, pomora i 2ldravlja postala ·legenda!

I to nije bilo sve. Zivot, tvrdili su, se ne živi •potpuno kako bi tre­balo. Sve treba da bude izmenjena. Potreban je novi početak ...

I zaista smesta počeše da vrše promene. Neljudskom brzinom i žurbom, Ogunmola, tek dete, je sve to video. Bio je zbunjen time. Ali nije imao teškoće u razumevanju uzroka prerane smrti svog dede. Bio je užasnut da shvati da njegov otac ne može da postane kral j ·posle njegovog dede. Niko neće nastaviti vladavinu Obe, njegovog glavnog

· čukundede! I on sam može_ da ima pretenzije ...

Uprkos ovome želeli su da on ide u školu! Da stavi svoj pečat na te promene i da ih proklamuje kao bogomdane i pravedne! Njega, Ogulliillolu, čukunUilllll':e Obe, mudrog vladara! Nikada. Nikada, nikada, nilkada. Njegova kraljevska krv se živo bunlila !(liTOti'V sugestije 6 se potčini neslavno j dominaciJi, obožavanju lažnog boga. A bio je tek de:e.

560 MOGUCNOSTI

,MJ je nešto morao da radi. Bio je rođen. Sta je marilo što su vre­mena bila takva? Nije li to bio cilj njegovog rođenja? Da da smisao životu kao što je ovaj?

Ogunmola preuze izazov. Odluči da postane majstor kovač. Po­češe njegove godine ,šegrtovanja. Zivot će od sada pa na dalje postati pun značenja. Tako je mislio.

Pogrešio je. Tek tada su u stvari počeli njegovi problemi. Jedva da je prošla godina od kad je bio kod Omotaije, svog majstora, kada ga ova j pozva na stranu:

»>gunmola« poče svoj.im ljubaznim, humanim glasom, »znaš da te ja volim kao .sina, i da imam najveće poštovanje prema tebi kao šegrtu. Verujem da ćeš tek učiniti mqje ime slavnim. I zato sam oža­lošćen onim ·što od nedavno vidim u tvom radu.«

Ogunmola je voleo i poštovao svog majstora. Tako da je sa du­bokom brigom slušao ove reči. Emocije su gušile njegov glas kad je rekao:

»Mogu Ji da marrn šta vas žalosti, majstore? Ukollko je to u mo­joj moći ja ću učiniti sve da to ublažim.«

»Kad posmatram motike,- kratke sablje, noževe i drugo oruđe ko­je ti -kuješ«, nastavi majstor, »oni ne pokazuju određeni karakter, oni su amorfni. Koliko god pažljivo da sam ih ispitao, oni ne odražavaju lekcije koje sam te s mukom naučio. Više puta sam rekao da tvoj cilje treba da bude da iSkuješ motiku koja je i praiktična i jevtina. K:>kva korist je od iepe, motiike ako svako, s v a k o, ne može da je kupi? Kako sada stvari idu, ljudi će uskero početi da govore da si ti šegrt Omotola.« Tako je završio majstor tonom dubokog žaljenja.

Za Omotaija da kaže da rad njegovog šegrta liči na md Omotoline radionice je bila najozbiljnija kritika koju je Omotaija ikada mogao da učini protiv •bilo koga, ko je učio pod njim. Ogunmola je to znao i bio je uznemiren. Slagao se u biti sa svojim majstorom, ali je u sebi ose­ćao postojanje nečega. Nešto isključivo svoje sopstveno što može da unese u kovanje motike što bi načinilo tu motiku praktičnijom, jevti­nijom, dostupnijom i lepšom. Zato je neprekidno eksperimentisao. Malo pomalo pribliliJio se svom cilju. Ali što se više pribli<žaJVao tom cilju, tim više su se motike koje je kovao •razlilkova:le od motika nje­govog majstora. On je ovo primetio i brinuo se, ali se nadao da nje­gov majstor neće primetiti razliku. Ali avaj ...

»Majstore« O~ola, poče izvinjavajući se, »:mate da je ne imi­tiram Omotolu. Samo pokušavam da iskuj.em svoje sopstvene mo­tike.«

»Govoriš gluposti, dečko moj. To je stara priča. To je sve što oni kažu kada se u stvari okreću protiv sebe. Ali da to ti uradiš? Ti, koga to1iko volim! Ti, koj.i si ... « Majstor je bio preplavJjen emocijama i ni­je mogao da nastavi. Za trenutak, međutim on se uspravi i dodade kru­·tim, nekompromisnim glasom: •Pazi. ako odabereš da budeš moj ne­prijatelj, ne zaboravi: neprijatelj je neprijatelj.«

r

O. BALOGUN J šEGRT

Ogunmola se uplaši, a1i uspe da kaže: »Ja nisam vaš neprijatelj, majstore.«

561

Nije mu verovao. život je zatim postao težak za njega u radionici njegovog majstora. Pokušavao je da ubije njegovu inicijativu. Ipak sve što je ovaj ikovao nosii~o je ikvalitet !koji nije cbio ikvalitet njegovog maj· stora. Nešto nepogrešivo njegovo sopstveno. U očima njegovog majsto­ra, međutim, to nešto je pokazivalo sve veću sličnost s proizvodima iz Omotolime radionice. Njegova ljubav prema šegrtu pretvorila se u ne­voljenje, i uskoro zatim je sazrela u neprijateljstvo. Objašnjenja nisu pomagala. Ona su samo pogoršavala stvari.

Za vreme ovog teškog perioda Ogunmola je pokušavao da preživi surovu stvarnost svog šegrtovanja bežeći u svoju prošlost. Sakupio je priče o svojoj čuvenoj porodici kako mu ih je majka pričala :Bilo je to kao da je sam video događaje svojim sopstvenim OIČiiiila. Svake l!loći je samjao o Obi, ,s·vom rukundedi, mudrom vladaru. Uzbuđlivao se s radoš­ću u svom snu dok je ponovo preživljavao poslednja herojska dela O be.

»Kuga je iznenada došla« bila mu je I"ekla majka. »Oba je u to vre­me vladao. Bilo je obilje. Ljudi su bili zadovoljni. život je bio prost i pun smisla. Onda [znenada kuga!

Efekti su bili brzi i očajni. Ljudi su u stotimama umirali. Uskoro je postalo očigledno da će stanovništvo biti zbrisano. Tada su mudri ljudi konsultovali proročište.

Duh zemlje je bio povređen. Neobično iskupljenje zatraženo. čo­vek mora sam sebe da žrtyuje kao iskupljenje. Bez ikakvog uticaja. Iz­bor sasvim dobrovoljan, jedina motivacija -pojedinčeva ljubav prema narodu. Inače Duh neće biti smiren. Tako su sva proročišta govorila.

Dugo se niko dobrovoljno nije javio. Ljudi su počeli da umiru u hi­ljadama. Tada, rano jednog junra, Oba, mudri vladrur, voljeni od poda­nika, pozva svoju porodicu. Svakoga zagrli s netuim osećanjima i on­da objavi svoje namere. Reči, .reči se šire kao divlja vatra. Raxuverava­nja su se povećavala svakog sekunda. Stanovnici su se zajedno konsul­tovali i ,poslali delegaciju. »Nije dovoljno što treba da umiremo kao pilići? Moramo li takođe da ostanemo bez našeg vladara? I vladara kao što si ti? Mi ćemo .svj Ullilreti pre nego da te izgubimo.« Ove i mnoge druge su bile izgovorene reči. Ali Oba se nije dao razubediti.

Bilo je sumorno poslepodllle. Tuga je bi~a u sv:>kom srcu. Strah ispisan na svakom ·1icu. Oba slavni, mudri vladar, mimo je hodao ka planini. Apsolutna tišina je v,ladala u gomili ožalošćenih podanika koji su pratili svog voljenog vladara na njegovom poslednjem putu. Sumor­na tišima je bila često probijana srceparajućim zavijanjima koja ,bi iz­bijalla ilL opuSJtošenih kuća na ;putu. Ožalošćeni su 01pla!kivali svoje 1nrtve. ·Skoro 111a svakom !kora!ku hi se neko iz povorke, ko je samo trenutak ranije bio veoma a:ktivno živ, iznenada ukočio i pao mrtav kao kamen. Kao trulo suvo drvo koje vetar obara. Tuga u svakom srcu. Strah na svakom licu.

562 MOGUCNOSTI

Oba požuri korak. Uskoro bi na ivici ponora. Neizrecivi strah obu­ze sve kad mudri vladar skoči sa planine. Bez traga nestade u ambis bez dna.

-Duh zemlje je bio smiren. Otpoče novi ž.ivot. Tvoj deda preuze kru­nu. Išao je stopama Obe, svog slavnog oca, tvog čukundede, ponosa ze­mlje .. Ponovo je zemlja upoznala sjaj, podanici su uživali u obilju i udobnosti, život je !bio jednostavan i smislen.

11 iznenada oni dođoše. Nepozvani ... Ostatak 'priče znaš, sine moj.« Tako je zaključila njegova majka. ~las joj je bio tužan.

Njegova majka je umrla pre sedam godina, ali sećanje na tu pri­ču je činilo da oseća kao da je ona još jednom ·živa, kao da je on sam još jednom šestogodišnje bezbrižno dete. Bio je srećan, oslobođen zna­njem da je život nekada bio pun· smisla, a da je nekada postojao kralj koji je znao kako da vlada, da jednog dana može još da postoji neki drugi. ..

Te misli su bile Ogunmollna pomoć u danima iskušenja njegovog šegrtovanja. Omotaije uskoro poče da ga gorko mrzi, i uskoro majstor zatraži od šegrta da ode. Bez uverenja da je završio šegrtovanje, Ogun· mola nije mogao da .radi. Cak iako je osećao da je stekao dovoljno os­nova na kojima hi mogao da izgradi da postane i sam veliki majstor. Tako se našao na drugoj strani reke, kucajući na Omot.olina vrata.

»Ej, vidi ko je ovde! Uđi odmah. Nisam l·i ja uvek govorio da si ti dobrodošao u mojoj kući? Da ... Zaista! ... Nisam u stvad iznenađen. Nije li opšte poznato da je Omotaije lud? Mada sam srećan što se to dogodilo. Uvek sam sanjao da im.am šegrta kao što si ti. Sa mnom će biti sasvim drukčije. •Bić<Jš •sldbodan da Jruješ bilo 'koju vrstu motika, sablji, noževa [ drugih oruđa upravo onako 'kaiko ov<Jiiš. Potpuno s•lo­bodan. Naravno, ko '00 pomislio da iskuje motiku koja nije izdržljiva i lepa? Ljudi znaju da kupuju kvalitet i, naravno, spremni su da plate nešto vdše. Zašto se h rinu ti o svakom Tomu, Diku ili Ha­riju? Gde je garancija da, će čak i ako njihov Dik može da kupi n3.šu motiku, da je dobro upotrebi? Tako, vidiš, ti si dobrodošao. Uđi od­mah.«

Tako je Ogunmola bio primljen od Omotola, arhi neprijatelja Oma­taija, svog prethodnog majstora. Ogunmola je razumeo uslov svog pri­jema, ali je takođe znao da mu je obećana sloboda. Međutim, jedva da godina dana minu kad ga Omotola pozva radi objašnjenja.

"'Dao sam :ti dovoljno vremena da se otarasiš od sveg tog nonsoosa kojim ti je Omotaije nakljukao glavu. Očigledno, ti se ne žuriš. Možda ti čak i ne nameravaš ... Da, da razumem. Mnogo više nego što ti pret­postavljaš. Vi svi to kažete čak u samom trenutku kad idete protiv nekog. Ali je to stara igra, dečko moj, i odgovor je star kao i Biblija. Ne možeš služiti dva gospodara. Tako si ti Hi za mene· ili protiv mene. I vreme je da svoj stav deklarišeš.•

Ponovo je za Ogunmola život postao gorak. Sta je trebalo da mdi? Tražio je da očuva svoju čast odbijajući da ide u školu, ali je završio čineći stvari još težim. I sve zato što je u ovom surovom vremenu do-

O. BAWGUN j SEGRT 563

voljno biti uhvaćen u porodične svađe stranaca da ti se ne~ra sop­stveno dostojanstvo, sopstvena prava.

Omotaije i Omotola, prema ogovaranjima, su bili blizanci. Identič­ni blizanci. Jedan je bio isto toliko visok i razvijen kao i drugi, isto tQ­liko zdrav i hvalisav kao i drugi, isto toliko hrabar i ambiciozan kao i drugi, isto toliko talentovan i vredan kao i drugi, isto toliko tempera­mentan i diplomata kao i drugi, isto toliko dobar majstor kao i drugi isto ...

čovek bi mogao doveka da nabraja takve sličnosti. Ipak će ti bli­zanci biti prvi koji negiraju postojanje bilo kakve takve sličnosti, bilo kakve vrste odnosa. Nikada nisu upoznali jedan drugoga još od Ada­ma. Niste U izučavali geografiju? Kako bi mogli da pomešate nekoga ko živi na .qvoj strani reke sa nekim na drugoj strani? Ne možete 1i da prepoznate znakove V·remena? Zašto ta·da nećete da napravite razliku između puta koji vodi napred u budućnost od onog koji ide natrag u prošlost? ...

Argumenti su bili neiscrpni. Ogwnmola je sve to čuo i nedostajale su mu reči da objasni da je

njegova najmanja želja da služi kao arbiter u p<irodičnoj svađi, da ne želi da bude uhvaćen u ukrštenoj vatri između braće, da je njegova jedina želja da bude kovač: prosti kovač da kuje motike na svoj sop­stveni način i da sanja o Obi, mudrom vladaru, svom čukundedi kada stvari .rđavo idu.

Je li to tražiti suviše? Ogunmola nije mogao da kaže. On je samo znao da je to vreme iskušenja i želeo je da ga pre2iivi.

MAR UMA

I. N. e. A n i e b o

(Nigerija)

Kružna koliba od blata sa svojim konus.nim travnatim krovom je kao i dvadeset tri druge u selu Okoro. Smeštena je u centru dvorišta ograđenog zidom, i okrečena praznim, čistim prostorom, i visokim ko­kosovim orahom, pomorandižinim drvetom, papa jom, palmom i oha dr­većem. P-risustvo ovog voća i stabala povrća podvlačilo je starost ko­libe. Kolibu je 1850. sagradio deda sadašnjeg stanara koji je ·sada naj­stariji čovek u selu, i kao rezultat mirovni sudija. Koliba, sagrađena od crvene ilovače ispolirane do visokog sjaja, ima dve prostorije, spa­vaću sobu sa dva uska kreveta od blata, i kujnu sa špajzom sa koko­šinjcem. Na tim krevetima od blata jedne noći 1926, sedela su tri muš­karca pijući palmino vino.

»Hladne noći su pravo vreme da se sa prijateljima pije«, reče lbea­lo. Njegove oštre male oči treptale su u odsjaju vatre sa ognjocšta, dok je gledao od Odžia do Amaha, koji su obojica sedeli prekoputa njega.

»Ako ne zavisiš od ·svojih prijatelja za društvo«, reče Odži. Isprazni sadržaj svoje šolje od tikve u jednom cugu. Podižući galonS:ki 'bokal palminog vina na svoje tanke tamne butine, ponovo napuni šolju. »Skoro smo ovo isprazmli.« Polako spusti bokal.

Hlada:n, vlažan vetar podiže prostirku koja je služila kao vrata ko­libe i jurnu unutra, prigušujući i onda rasplamsavajući vatru u ognjiš­tu u ljutiti žar, pu.neći malu prostoriju dimom. Soba je sada bila puna čistog mokrog mirisa pljuska koj[ je osvojio posle podne i rano veče, prekidajućOC samo da bi 'PUStio isprani mesec da istupi u hladnom, tri­jumfujućem sjaju.

Odži zadrhta kad ga vetar udari i kad prestade on ispusti gomilu svojih misli u novu tiš:iinu.

»Ne vredi, Ibealo. Baš kao što ne možeš da vratiš u život, moju že­nu, ne možeš da pomiriš Amaha i mene.«

l. N. C. AN lEBO j MARU MA 565

lbealo zarokta. Odži nije bio siguran da li je roktanje bilo slaganje ili ne, tako da on zadrža ostatak onoga što je upravo hteo da kaže. Svađa između njega i Amaha nije bila ništa novo. Za vreme njihove inicijacije u desetoj godini, pokušali su da vide ko će od njih dvojice doneti više vode za obrede sa potdka na dve milje od sela. Ni jedan ni­je pobedio. Od vremena kad su mogli da drže veliku motiku začikivali su jedan drugog u obrađivanju zemlje dok ti leđa ne puknu. Niko nije dosledno pobeđivao.

I ikad je Odži oženio najle>pšu devoJku u S!Wh sedam sela koja su činila njihov grad, saznao je da je Amah pokušao da zadobije ljubav iste devojke i da n:ije uspeo. Amah je onda proširio glasine da je Odži­jeva žena izgubila nevinost sa njim pre nego što se udala. Sukobili su se, strašno pobili i tada je Odži pobedio, a što je postala govorna igra: rat Odžia i Amaha Ali, gledajući unatrag na sve to Odži se pitao da li je zaista on porazio Amaha, koji je sada imao veliku porodicu od dve žene i osamnaestoro dece. A ·šta ima on, Odži, da pokaže od .svog živo­ta? U konkretnim terminima, ništa. Uskoro će i njegova jedina ćerka, Maruma, biti udata i tako izgubljena zauvek za njega.

Pošto je sada Amah ispraznio svoju šolju, podiže galon-bokal. •Pretpostavljam da si prestao« reče on Odžiu i kako ne dobi ni­

kakav odgovor ponovo napuni svoju sopstvenu šolju. Okrećući se l!bea­lu dodade, »>no što je sada ostalo će napuniti samo jednu šolju.«

•Hvalla«, reče Jibealo. Završavajući svoju cšolju, podiže bdkal za vi­no i snažno ga prodrmusa. Sadržaj je jedva ispunio njegovu šolju gus­tim, mlečnim vinom bogatim fermentirajućim kvascem. »Neka duh vina otera duh svađe«, molio je. -

»Of o«,* ·reče Ama:h glasno. Ibealo isprazni svoju šolju jednim pokretom, i prosu talog na jednu

malu cepanicu u vatri. Obrisa usta nadlanicom, i polako ustade, dok su mu kosti glasno pucketale. Saginjući se, ode u zadnju sobu i uskoro se vrati sa svežim bokalom palminog vina. Postavi ga do Odžija, sede i reče, »Ovo je za tebe.«

Odži je izgledao iznenađen, ali mu l!bealov osmeh nije ništa govo­rio. Amah je imao svoj uobičajeni pogled.

»Da ne umreš <pre svog vremena« Odži reče, krijući svoju zbunje­nost, iza tradicionalnog oblika zahvaljivanja. Ponovo, po tradiciji, on najpre napuni lbealovu šolju, onda Amahovu i najzad svoju. Spuštajući bokal vina reče, dok mu srce iznenada poče ubrzano da kuca bez vid­ljivog razloga, »Onaj Ko odnosi vino, donosi život. Da još više dođe odakle je ovo došlo!«

»Ofo!« ,reče Ibealo. Posebna tišina je vladala ispunjena pucketanjem vatre sa ognjišta

i udaljenim praznim lajanjem pasa. Odžijevo srce je i dalje brzo -kuca­lo. A ipak nije' mogao da kaže zašto mu se srce tako ponaša, kao srce

* Nek bude taiko!

566 MOGUCNOSTI

deteta koje čeka da otpočne ceremonija inicijacije. Um mu se vrati natrag u ono vreme, 'bolni udarci biča, teško lupanje srca koje je pre­tilo da eksplodira u zabranjene krike bola, tama noči unutra i van ko­libe duhova ...

»Odži, brinemo se za tebe«. Nije biO iznenađen. Očekivao je takvu izjavu, ali zašto je mislio o

inicijaciji: »Znam da nećeš 'poverovati«, reče Amah usiljenog osmeha. »Bri-

nuo sam se za tebe.« »Ali zašto?« Amah i Ibealo razmeniše poglede. Onda Ibealo reče, »Mislimo da je vreme da nađeš drugu• ženu. Spreman sam da ti

pomognem sa cenom za mladu, ako je to ono što te sprečava.« •I ja mogu da pomognem«, dodade Amah brzo, »makar samo da

obezbedim vino koje će biti potrebno za ceremonije.« Odži proguta pola svog vina pokušavajući ponovo da oživi toplotu

koja mu je istekla iz stomaka. Nije uspelo. Popi brzo ostatak i ponovo napuni šolju. Ako je v.ino bilo poklon za njega, mogao bi bar da uživa u njemu. Nasloni se na zid. čukvuna! Koliko puta treba da im kaže da ne želi da se ponovo ženi? Ali oni neće nikada da dignu ruke od toga, stalno dolazeći u neprekidno menjajućim grupama da plediraju istu stvar! Nije to bilo da je on raspusnlk koga treba naterati da se smiri. On se rano oženio i završio samo sa jedni·m ·preživelim detetom od svoje sedmoro dece i svojom ženom - ·mrtvom. Ha! Bio je sam sa ćerkom četiri godine, ipak oni su učinili da to zvuči kao da je oduvek .

.Sta krežeš, Odži, oke osisi?« zajpita Il>ea:lo. ~K'Iadim se da si za-boravio svoje ime za hvalu?« -

»Kako mogu?« Odži reče iznenada se nasmejavši na tu smešnu iz­javu. Nlkada nije mogao dugo da održi svoju 'ljutnju protiv lbeala.

»Zaslužuješ to pohvalno ime« lbealo reče. ·Ponovo napuni svoju šo­lju s promišljenošću godina u svojim pokretima. »Ti si daleko i iznad najjačeg, i najmuškije drvo koje smo ikada posadili.«

I kao drvo, pomisli Odži, najusamljenije. Ali reče sa obazdvom skromnošću. »'Bez vašeg gajenja, ne bih izrastao jak.«

»Gluposti! Samo sam hranio ono što je već tu postojalo, i dao mu šansu da 'Šalje svoje korenje daleko i široko i duboko u Majku zemlju. I seti se, istim stvarima sam hranio svoje sinove, ali ipak ni jedan nije uzeo koren.«

Odži sakri lice u šolji. Ibealo i on su prošli kroz o ·k u n m u o.* Evo šta ti brak radi - stavlja te ikroz ol<u oku nmuo. Zašto bi trebalo da se ponovo oženi i prođe kroz sve to ponovo? Ne!

»Oke osis.i«, Išta je !Sa reproduciranjem stvari koju sam ja hranio?« »Pokušao sam. Znaš da sam pokušao i da nisam uspeo.« »Možda si ,pokušavao sa ,pogrešnim oruđem.« »Ne okaa ome.** Ne.«

* paklena vatra ** Ti si čovek od reči

l. N. C. AN JEBO j MARU MA 567

Još jednom, Odži sakri svoje lice u šolji. Nije stvarno mogao da kaže da je njegova žena bila pogrešno oruđe. Nije uopšte bila oruđe. Bila je najvoljenije, najosećajnije ljudsko biće. Po opštem mišljenju morali su da se prjJagode jedno drugom, ali je on osećao da je on taj koji je pravio najviše problema. Bio je ljubomoran na njenu lepotu, ddbTotu i inteligenciju. U svojoj ml.aldalačkoj neoseJI!jivosti, želeo ju je samo za sebe. Hteo je da je ima, poseduje i ako je moguće apsorbuje u sebe. Nije mu to dopustila.

·>Odži, čak i jedan Odži* na kraju postaje suviiše star da donosi plodove.«

»Znam. Ali ne mogu da uradim to što tražiš od mene.« .Zašto ne? Ti si još u najboljim godinama. čak i kad imaš belu ko-

su kao moju, znam da ti još možeš to da Tadiš.« »!Slažem se okaa ome, aU ne mogu.« »Zašto?« »Zato što se plaši.« reče Amah izrično~ Odži mu se iznenađeno okrete. Skoro da ga je potpuno zaboravio,

i pogled na njegovo debelo, široko lice ponovo probudi njegov bes. Ne želeći ovoga puta da kontroliše ljutnju, ponovo primeti one njegove. cr· te koje su .mu uvek smetale - zlobne, s-itne očice, tvrdoglavu vilicu skoro ndšenu od volov:skog rvrata, grudi kao bure koje su stajale 1S1mmo na tankim kukovima i nogama. Godine su pretvorile Amahovu aktivu u pasivu.

»Šta s-i rekao?« zapita Odži. »Rekao sam da se plašiš!« ,<\:mah polako i promišljeno odgovori. »Čega?« zapita Odži. Ljutina nije bila samo u njegovoj glavi, već

takođe u njegovoj krvi i očima. »Žena. ·Plašiš se da će te pokoriti ... kao što te je tvoja žena.« Odži baci talog svoga vina u Amahovo lice i taman je hteo da ga

ščepa kad ga lbeaJov glas preseče. » Urvredio si me« Ibealo reče. •Trabalo je da ga rpustiš da me dohvati?« reče Amah, brišući lice. Odži nasloni leđa na zid i kršio je svoje velike šake skupa. To otupi

oštricu njegove ljutnje i sprečavaše ga da ne progovori. »Zašto ne prekinemo da se krijemo iza reči i kažemo mu šta nam

je na umu?« zapita Amah. Uze svoju šolju sa izglačanog pOda od ilova­če i napuni je svežim palmini•m vinom.

Odži prekide ·kršenje svojih šaka i čekaše. »Uvredio si me«, Ibealo reče. »Šta si očekivao od heroja?« zapita Am·ah. »Pa, okaa ome ako ti

nećeš da kažeš, ja ću. Najzad, bacio je vino meni u lice, tako da ja imam pravo da ,kažem sve što mi je· na umu. Odži! •Pogledaj me, Odži! Ua, pogledaj me. Niko ne želi da te prisiljava da se ponovo oženiš. Možeš ako hoćeš da ostaneš zauvek neoženjen. Ono o čemu se mi hz1nemo

* Drvo kola oraha

568 MOGUCNOSTI

jeste ,Mamma, koja se o tebi stara bolje nego ćerka i žena. Kažem, vre­me je da pustiš da se devojka uda.«

U jednom fluidnom trenutku, Odži ustade i izađe u ispranu svet­lost meseca. Hladnoća učini da postade svestan svoje skoro golotinje. Imao je na sebi samo ugboro, debelo parče tkanine koje se nosi ta:ko da izgleda kao gaćice. Trebalo je da obuče svoj armijski kaput. Ali ni­je o tome mislio, kao što nije nikada pomislio da će ga Iibealo ikada pozvati na večeru da prodiskutuje Maruminu budućnost.

On pusti korak na pomisao na Marumu. Nadao se da je jadno dete otišlo u krevet. Uvek ga je čekala. Moja jadna Maruma, zašto ljudi ne vode računa o svojim stvarima? Kad je pre dve -godine napunila šesnaestu, rekao joj je da počne da misli o udaji. Znao je kakvi su lju­di, i kako će govoriti! Danima se durila i tek je postala kao što je obič­no bila razigrana kad je obećao da nikada ponovo udaju neće spome­nuti. Njena reakcija je bila otkriće i bio je iznenađen da je pozdravio njen značaj.

Ulazeći u svoje dvorište Odži vide gde svetlo izbija iz njegove koli­be. »Oh, moje jadno dete«, prošapta. Zaustavi se i uđe u kolibu kroz niski ulaz <polm'iven · uobičajenom prostirlkom. Obvi ga tqplota plamte­će vatre. Marurma je, s pokrivačem odgumutim na stranu, spavala na krevetu od blata levo od njega. Njena tamna, prava leđa su bila okre­nuta ka njemu, a njen jedini odevni predmet, uzica ,krupnih, crvenih perli, sijala joj se oko struka.

Pogled na nju ga je tako fascinirao da je stajao tu visok i prav i tanak, uživajući u toploti sobe, i svetloj boji nove prostirke na svom krevetu na desno, i u pravoj liniji njenih leđa. I što je duže stajao tu, sve češće su se njegove oči zaidržavale na njenim leđima, Jurile po njenim golim guzovima i ostajale ne!ko 'Wf!!Ile na njenim dugaČI!cim savi­jenim nogama i punim butinama.

Kao da ga je osetila, Maruma se pokrenu. Onda se okrete na leđa, s nogama craskrečenim i rzaječa.

>>N namu!« »Ovde sam dete moje«, reče Odži i priđe joj.

II

Maruma je sada sedela na niskoj kuhinjskoj hoklici skoro jedan sat. Nikad.i se ranije nije osećala ovako nemirna. Svaki čas bi pokre­tala svoje ispružene dugačke noge i skupljala svoj kao suknja bedreni haljetak između njih. Onda ponovo prekrsti noge kod čukljeva, i stavi sklopljene ruke između tamnih, debelih butina 'kao da joj je hladno. Ovaj poslednji pokret često ju je podsećao da uskoro neće više moći da stavlja svoje ruke tako. Trbuh joj je porastao tako veliki da iako je bila trudna svega pet meseci, izgledala je kao da joj je već došao rok.

•Bolje ustani i donesi drva pre nego što otac dođe kući«, reče sama sebi, ali se oe pdk:renu. Umesto ·toga, uzdahnu i nežno poče da mas:ira svoj goli stomak, koncentrJšući se na spore, hipnotičke, kružne 'kretnje

I. N. C. AN JEBO f MARU MA 569

svoje šake. Njen obično uvučeni pupak poče da se otvara, i ona pusti svoju ruku da često prelazi preko njega. Volela je peckajući osećaj koji je to slalo kroz nju. Oseti da on ima svoj sopstveni život, verovat· no povezan sa životom bebe u njenoj utrobi.

Bez vidljivog razloga, suze joj iznenada ispuniše oči, kotrljajući joj se niz obraze i poprskaše njene naduvene grudi. Kapljice su bile tople, ali se ona oseti tako odsutna da su mogle da budu od nekog drugog.

Onda joj izdaleka misao koja je pokrenula suze dođe na um. Kad bi otac makar danas pričao sa njom! Kad bi samo imali srdačan raz­govor kakav su ranije imali običaj da vode, tako da bi mogla da mu ka­že da ne mari za stanje u kome je. Toliko je želela da ga ponovo uveri da je svesna i da je odobrila ono što su učinili, i što su radili, sve dok prokleti Oku·ekve maskaraderi nisu to otpevali u noći i pretcima! že.. Jela je da mu kaže da je znala za njegovu strepnju i osećanje neko­risnosti zato što nema preživelog sina da nosi njegovo ime! želela je da mu saopšti odluku koju je još odavno donela - da ona bude ta koja će nositi porodiČ!lO ime.

Ali dulboko u sebi, znala je da su njihovi srdačni razgovori zauvek prestali. Sve što bi sada dobijala od njega, bili bi jednosložni odgovori koje je već neko vreme dobijala. I način na koji je sada skretao po­gled kad god bi se sreli, činio je da se oseća ll"UŽnom i zlom. Posle tih susreta često se pitala da li se toli·ko promenila. Gledanje u majčino rukom izrađeno ogledalo je nije razuveravalo. Ne da je ogledalo laga· lo. Ne, nije :iJmala poverenja u svoje oči. One su uvek pokazivale da se nije toliko promenila, jer ono što je ona uvek videla je bilo samo ·svo­je ugojeno tanko, trouglasto lice, mali vrat, i, kad bi spuštala ogledalo koje je rukom držala, svoje naduveno telo.

Bila je sigurna da te male promene nisu mogle da prouzrokuju jaku averziju nje:noga oca, odwatnost ikoja •je 1šla dotle da ne želi da spava na istom krevetu sa njom. Njoj je spavanje s ocem bila najdraža privilegija koju je zaželela uskoro pošto joj je majka umrla.

Lako je mogla da se seti ikako joj je otac bio šokiran onda pwog puta kad se probudio da je nađe pored sebe. Uvukla se u njegov kre· vet u ranim jutarnjim satima i nije posle toga dobro spavala. Toliko je strepela od njegove reakcije da je ostala budna dok nije otvorio oči i video je. Hrabro se nasmešila, i pokušavala da kontroliše svoje podrhtavajuće usne dok je posmatrala različite izraze kako se smenju­ju na njegovom krupnom licu.

Najzad je seo i ona se pravila da ne vidi kako mu oči jure po njoj od glave do pete. Bila je srećna da je obukla svoj bedreni haljetak pre nego što se uvukla u njegov krevet. To je činilo da se osećala manje ranjivom.

Osećajući da mora da ga natera da nešto ·kaže, reče drhtavo, »Zvao si me u svom snu. i ... i ... došla sam i pipnula te. Bio si vreo i drhtao si. Imao si groznicu, tako da sam ostala.«

Ali on i dalje nije ništa rekao. Posle onoga što je izgledalo kao več­nost; ustade i izađe. Ostao je napolju suviše dugo dok ga je čekala

570 MOGUCNOSTI

zadrema. Kad se vratio, stajao je kod vrata i čudno je gledao. Ona sede osećajući se krivom.

Dan se već potpuno digao, i ona se osećala i~gublljenom i dezorijen­tisanom. Oduvek je volela da posmatra kako se sunce rađa u hladnoj magli jutra. Cesto joj je to pomagalo da stane čvrsto nogama na dan. Ali sa snom i dalje u svojim očima, i blještavim suncem koje je udara­lo o njih, osetila je da je prespavala kroz brojne dane i noći, i uskoro će da se vrati da još malo prospava. Bilo je to kao da si mrtav, ili pre da se budiš mrtav.

Pošto je njen otac i dalje stajao kod vrata, ona najzad ustade. So­ba joj se iznenada· okrete i ona se nasloni o zid da bi se zadržala da ne padne. Onda je bol koji se rodio u bazi njenog vrata, udarao kao ot­kucaj srca. Nije više mogla da podnosi njegov pogled. Reče oštro,

»Oče, zašto me tako gledaš? Zar sam pogrešila što sam pokušala da te zagrejem«.

»Ne«, reče on posle nekog . vremena. »Ali nemoj to ponovo da ra­diš.« On odmah izađe i nije se vratio sve dok se SUIIlCe nije skrido.

I bila je dvostruko iznenađena one noći kad ga je našla u svom zagrljaju. Kako su stvari postale divne posle te noći.

Ali se sada sve izmenilo, i njene oči joj neće reči šta je to u njoj što je prouzrokovalo promenu. Poželela je da je popustila svojoj dav­našnjoj želji da ih iščupa. Lažljive oči, glupe kravlje oči što ništa ne vide. Bilo bi bolje da su zauvek slepe tako da bi njen otac morao za­uvek da vodi o njoj računa. Ne bi je više izbegavao. On bi bio njene oči, oči kojima bi-ona mogla da bezgranično veruje.

Majka joj je bila ukazala na to kaJ<o se njen>m očima ne može verovati.

wMaruma, ti nemaš Oči. Da imaš videla bi šta ti govorimo. Ali zašto bih ti ja to govorila kad znam da si ti drukčija od svih nas?«

Onaj dan kada je iznenadila majku sa nepoznatim čovekom učinio je da shvati da njena majka nije jedina koja misli da ona vidi drukčije. Svi su se osim njenog voljenog oca, nasmejali kad je ispričala ono što je videla.

»Tvoje oči vide stvari koje druge oči ne vide« rekli su, i neka deca su brzo ispevala pesmu o kravljim očima koje vide više od ljudskih očiju.

!Posle tog incidenta sa nepoznatim čovekom, ona i njena majka nisu više skrivale svoju uzajamnu mržnju. Maruma ·se okrenula ocu za druženje- i zaštitu od majčinih iznenadnih besova.

»Molim te ne govori o -tom deruštu« jednom je majka rekla pri­jatcljici ddk se Maruma skrivala, ;prisluškujući iza ambara. »Znaš li da sam skoro život irzlgubila rađajući je? I to, pošto sam rodila šestoro dece bez ikakve teškoće? N.ikada nije želela da ja sada budem živa. Zato sam joj dala to ime, Maruma »Radi namerno stvari«! Sve što radi, ona radi namerno. Od samog početka začeća. Jedino do kog joj je stalo jeste njen otac. Zato mu i toliko sliči. I znaš, imam osećaj da ćemo se ona i ja svađati do -smrti i .posle.«

l. N. C. AN lEBO f MARUMA 571

»Aludie!• prijateljica je bila uzviknula. »Znaš li ko je u stvari Maruma? Znaš li ko je reinkarnisan u njoj?

Znaš Ii? To je Odžijeva majka: Da, ona je to, Odžijeva majka. Pošto ga je napustila po rođenju, dolazi sada da požanje tamo gde nije čak ni pomogla da se š]kara spali i da se zemlja pripremi za kopanje. Sađ vi­diš ... ?«

Mamma je tako paZ!jivo slušala da nije biJa spremna da pobegne kad su njena majka i prijateljica izašle iz ambara i otkrile je. Tog po­podneva je dobila najsurovije batine u ·svom životu.

Kvocanje njene kokoške koja je vraćala svoje potomstvo kući po­vrati Marumu natrag u sadašnjost. Uplaši se kako je kasno. ,Povlačeći noge, poče da gura pepeo sa ognjišta, dohvatajući u isto vreme nesago­reli ćumur. U brzini diže puno pepelovog praha koji se uskoro spusti na njenu ošišanu crnu kosu i široka leđa. Nije se oko toga sekirala, jer tmora da ima večeru na vatri pre nego što joj se otac vrati sa njive.

Pošto je nagomilala ćumur na vrh ukrštenih suvih grančica, i po­merila tri pocrnela kamena na kojima je stajao .lonac na svom mestu, seti se da mora da ode do obližnje njive da sakupi drva. Ta pomisao joj tako isprazni svu energiju da se vrati u svoj pređašnji sedeći po­ložaj. Talasi slabosti, koji su joj polazili iz glave, činili su da se oseća tako teškom kao korpa puna novog jama. Zatvori oči pritiskajući ih jako u naporu da zaustavi talas slabosti. Nije vredelo. Vraćajući se svo­jim misHma o majci, pitala se, kao što je to više puta ranije činila, da li je ona zaista reinkarnacija očeve majke. Nije bilo načina da se sazna prava istina. Ako je ona zaista očeva majka gnda je njena trudnoća do­bra stvar. Dobra swar?

Da, dobra stvar. Bila je sigurna da će njena' beba biti dečak. Već je radosno očekivala da se Sđlleje na maskeradi koja je od nje načiniJa metu svojih šala, jer će njen sin porasti da postane član maskiranih, i osveti svoju majku.

Aha! Ona noć kada je maskerada pevala ispod dvorišta je bila pre­kretnica u njenim odnosima sa ocem. Te noći su rffilije nego obično oti­šli u krevet, pošto su teško radili na farmi, čisteći, spaljujući i kopa· jući. Njen otac, na svoj način pun obzira, je ispekao veliki jam za ve­čeru i zabranio joj da kuva bilo šta, ne čak ni da zagreje ulje sa 'koji­ma se jam jede. Upotrebili su palmino ulje pravo iz ite nkpe-a* začinje­no sitnim crvenim biberom i solju.

U poznu noć hi istrgnuta iz snova upornim, visokim, bučnim kreš­tanjem. Najpre je pomislila da je papagaj uleteo u kolibu, adi je us'koro prepoznala ,posebno pevanje Oku-ekwe-a, onoga kome su sve tajne zna· ne i koji ih sa svoje strane svima obznanjuje.

Iako to nije bio prvi put da je bila probuđena od maskarade, oseti veHku strepnju dok je slušala njenu pesmu. Srce joj je tako ,boJno gla­sno udaralo da se plašila da će probuditi svog oca. Ali je ostala što je

* velika posuda širokog otvora

572 MOGUCNOSTI

nepoktretnije mogla, buljeći u .potammeli ik!rov, pitajući se zašto svevi­deći Oku-ekwe nije video njenu majku i nepoznate muškarce!

Onda je čula to, i njen strah se ostvario. Maskarada je pevaila pes­zpu s njenim imenom, a njeni pratioci su pevati popevku prekidanu kricima smeha koji su u mirnoj noći zvučali obsceno i zlonamerno.

Videste li skoro Marumu? Na polju ili na potoku? Videste li kako hoda? Kao patka što jaje će da snese?

Videli smo je, videli smo! Videli smo ika'ko Marruma hoda Kao patka što jaje će da snese.

Polako sada, polako, videli ste? Odžijev ponos, moćno drvo? Videste li kako hoda. Kao patka što jaje će da snese?

Pratioci maskarade su pevall svoj refren sa puno kikota, zavijajući kao pas na mesečini.

Tako, videli ste svi Marumu? Dobro je to, ali recite mi,. Videste li :njene leluja juće dojke? I su'knjicu kojom zameni devojačke perle?

Pratioci zavijahu pre nego što otpevaše refren, čim to završiše, maskaa-ada zapeva:

Kažu, al' ne recite da s3.Ip.. ja to reko~ Moćno drvo je odgovorno. Neki su ljudi tako pohlepni, Svoje sopstveno govno bi čak pojeli!

I pratioci su vikali i vikali smejući se, i hvalili maskaraclinu pesmu i :improvizir31llu linku, pre Tifi!!'O što otpevaše rpripev_ Onda maskarada neumolj.ivo nastavi:

A u vremena stara, pre, kažem pre nego što su gubavci došli, Znaili smo šta da uradimo ljudskim psima, da očistimo našu >;erniju od njihovih stopa.

I krajnji refren je bio kao žalostiva naricaljka:

I. N. C. ANIEBO j MARU MA 573

Da, da, pre nego što su gubavci došli. moćno· prazno drvo bi bhlo posečeno, i sve nJegovo ibolesno korenje iščupana iz majke zemlje, Da, da!

Tog jutra, Marumin otac niti odgovori na njen pozdrav niti je po­gleda. I od toga d3illa nikada je više nije puštao u svoj krevet. Njego­va preterana reakcija na običnu pesmu ju je zbunila, i usamljenost koju je kasnije osetila učini da poželi smrt i slepilo. Takođe je prime­tila da je seljani i većina njenih rođaka izbegavaju kao da je gubava.

Skni.pa ka\pije Ikoja se otvara na drvenim šankama učiniše da Maru­ma brzo skoči. Nasloni se o pregradni zid dok joj iznenadni napad om3illl!ljenosti ne pirođe. Jzgrdi samu sebe što zaboravlja da je trudlna. Uzimajući mačetu i kratko parče užeta iz udubljenja u prednjoj sobi, izađe. Njen otac je spuštao dugačku korpu, punu novog jama.

Mamma je stajala i posmatlrala ga. Znatno je ostareo za prošlih nekoliko meseci. Pogrbio se sada a 'lice mu je uzelo umoran, neveseli kalup · starosti, izazvan teški.m radom i brigom. Maruma oseti talas nežnosti prema njemu i pom1iSli da se beba u njoj pOkrenu sa simpa­tijama.

»Dobrodošao oče«, reče glasno. Ne odgovori, samo je pogleda, a zalazeće sunce je bojilo njegovo

lice drvenom nijansom t::lkcve čvrstoće da 1e izgledalo kao kalup. Sagnu se, dohvati svoju korpu i uđe u ambar.

Tužnog srca, Maruma izađe kroz glavna kapiju i pođe ka ·polju. Gorčina i očajanje su joj davali oštar ukus u ustima. Bila je za 1lo kivna na svoju majku.

•Ta veštica«, promrmlja u bradu. •Jednog od ovih dana otićiću u zemlju mrtvih i naučiti je pameti.«

Kad je Maruma stigla do najbliže njive na jednu i po milju od kuće, senke su već !bile porasle i bilo je mraza u vazduhu. Brzo poče da kupi suve grančice rasute po polju. Trebalo joj je dovoljno drva da skuva večeru. Sutra će moci da ode do šume i iseče prava drva koja će joj potrajati.

Skoro da je popunila udubljenje leve ruke kad se sagnu da pokupi ono što je sama sebi obećala da će biti poslednja grančica. Ali to nije bila grančica. Bila je to zmija. Dugačka crna zmija koja je bila hladna na dodi·r i s'kllupča!la se, a1i nije polbegla.

Ispusti grančice koje je sakupila; srce joj je snažno lupalo dok je zurila oko sebe.

»Oh, oče moj«, kriknu ona. Cinilo joj se da posvuda vidi zmije. Iznenada ispusti prigušeni

krlk i uhvati se za grlo ·kao da neko pokušava da je uguši. ·Plašila se da napravi i 'korak sa mesta gde je stajala da ne lbi zgazila zmije.

»Oče•, viknu či.m dođe do glasa. »Oče, molim te dođi! Oče, oh Oče!• Najpre niko ne odgovori, onda ču svoje ime izgovoreno podruglji­

vim šapatom. Glas je zvučao kao majčin. U stvari, bio je to majčin

574 MOGUćNOSTI

glas i ona ju je zvala, podsmehujući joj se. Maruma pogleda, zurila je u sve gušći mrruk da bi videla odalkle dorziva njena majka. Ali ne vide ništa. C.in:i'lo se kao da glas dolazi iz svih pravaca. Svaka grančica, svaki stojeći žbun, je bila gomila isprepletanih zmija.

Maruma je stajala kao ukopana, gledajući pravu ispred sebe. 1Bila se rešila da tako ostane sve dok je otac ne spase. Znala je da će veoma brzo doći da je potraži. Zar nije video da odlazi? Možda je upravo sada već na putu? Voleo ju je toliko da neće ostati miran sve dok je ne nađe. Treba li da viče da bi ga dov<lla do mesta gde je !bila? Ne, to ne bi po­moglo jer je ne bi čuo od majčinog podruglj-ivog smeha Ikoji je porastao ogroman u volumenu. Sam vazduh je bio ispunjen zvukovima tog od· vratnog smeha •..

Tada, iznenada, nastupi .tišina. Mrak je potpuno pao. Nije :bilo me· seca. Nije bilo vetra, Maruma je jasno mogla da čuje zvuk svojih uda· raca srca. Sad je mogla da viče i da usmeri svog oca k sebi.

Majka je pobedi u tome, vičući njeno ime iza nje i čineći da posko­či s krilkom. I tada dete u njenoj utrolbi poče da se smeje glasom njene majke, da se smeje i da plače i da brblja. Maruma poče da trči iako je bilo suviše mraČIIlo da nije mogla da vidi dlan svuje sopstvene ruke. Ali nije zaista bilo važno gde trči, sve dok je bila u pokretu. šib­.lje, žbunje, zmije i njena majka u neprekidno menja jućim oblicima, su joj se našli na putu, ali ih ona jednostavno odgurnu i nastavi da se spo­tiče i da trči. U međuvremenu je podrugljivi smeh rastao i rastao sve dok ne bi usisana u njega.

Kružna koliba od blata sa svojim konusnim travnim krovom je kao i sve druge u selu Okoro. Nalazi se u zidom ograđenom dvorištu i ogra· ničena je ·praznlm, prljavim prostorom, i .visokom gustom travom oko nje.

Dvorište, međutim. ima izgled zapuštenosti i tuge. Zidovi su mesti­mično Sll'llŠeni, a kirov kolibe na nelkiim mestima zjapi. Vrata glaVIIle ka­pije vise otvurena, naherena, usamljena i čak je i ram od tvrdog drveta pokriven buđem i travom. ·

Kažu da je dvorište pripadalo porodici Odži. Takođe kažu da je po­rodica počinila grozotu .i kao rezultat Majka Zemlja ih je sve uzela na· trag u svuju utrobu, odsecajući nJihovu ukaljanu lozu.

Ali na drugom kraju sela postoji jedno drugo dvorište u istom očajnom stanju ... Kažu da je pripadalo porodici Amah. Kažu da po­rodica nije počinila nikakvu grozotu, ali ih je Majka Zemlja uzela sve natrag u svoju utrobu, presecajući i njihovu porodičnu lozu.

Tako kažu.

NEMA OVDE SLASTI

Ama Ata Ajdu

(Gana)

Bio je !ep, ali to nije bilo važno. Lepota u životu muškarca ne igra tako vitalnu ulogu kao što igra u ženinom, ili se bar tako misli. Ukoliko je muškarčeva lepota ta:ko rđavih manira da se primećuje, ljudi diskre­tno :i:gnorišu njeno postojanje. Sa:rno bi se jedna neskromma devojka, kao što sam ja, usudila da komentariše dečakovu Iepotu. »K vesi je ta­ko zgodan«, govorila sam često njegovoj majci. »Ako me ikada pre­meste odavde, kidnapovaću ga•. Uživala sam da zadirkujem dragu že­nu, a ona je uživala da bude zadirkivana zbog njega. Izgledala bi skan­daliwvana, zadovoljna i zabrinuta sve u jednom letećem trenutku.

»Jao, Ciča, ne bi trebalo da govoriš takve stvar:i. Dečko zaista nije tako zgodan«. Ali je znala da laže. »O~im toga, Ciča, kome je stalo da li je dečko zgodan ili ne?• I opet je znala da je njoj makar stalo, jer, naj­zad, zar dečakova izvanredna ličnost ne baca toplo svetlo na majčinu divnu, mada već Iepotu koja vene? Onda bi, oprezno, ali izvanredno prozaičnim tonom, izrekla svoj strah koj.i ju je izjedao. -»Molim te, Ci­ča, uvek znam da mi se ti samo podsmevaš, ali ,molim te, obećaj mi da Kvesija nećeš povesti sa sobom«. Skoro odjednom njena majušna usta bi zadnhtala i sa.kir1Ia bi oči u ~voju odeću, kao da se stidi svoje velike ljubavi i svojih strahovanja. Ali sa:rn ja shvatala. »0, Mami, ne plači, znaš da tako ne misl,im«. ·

•Ciča, žao mi je, i ja imam rpoverenja u tebe. Allli ne mogu a da se ne boJim, mogu li? šta ću da radim, Ciča, šta ću da radim, ako se išta desi mom detetu?« 'Podigla bi svoje lepe oči, koje su se sijale od neis­plakanih suza.

»Ništa mu se neće desiti«, razuveravala bih je. »On je dobar dečak. ·Ne tuče se i prema tome nema šanse da ga iko pretuče. Nije glup, ma­kar ne suviše glup, što znači da ne dobija više packi od ostalih svojih drugova ... «

.Ciča, ja ću se rado podvrći tvojim packa:rna a:ko on pogrešno sa­bere -račun«, brzO bi intervenisala.

576 MOGUCNOSTI

»Ne budi Silllešna. Malo zagrevanja u hladnom jutru mu ne bi ni malo ·škodilo. Ali ako ti tako kažeš, neću prigovarati da udarim po tom tvom mekom telu«. Tu bi se napetost rasprsla i obe bi počele da se smejemo. Ipak, uvek sam odlazila sa slikom njenih drhtavih usana i neprolivenih suza u svom umu.

Mami Ama je volela svoga sina; ovo je glupa izjava, isto toliko glupa, kao kad kažemo Mami Ama je žena. Koja majka ne voli? U vre­me ove priče, on je upravo napunio desetu godtinu. Bio je u četvrtom razredu osnovne škole i veoma visok za svoje godine. Kosa mu je bila isto tako glatka kao puter i tamna kao drveni ugalj. Crna kosa mu je bila melka kao majčina. Oči su mu bile takve da podsećaju uvek čovelka na dugi san jednog vrelog poslepodneva. Nije pristojno zadržavati se na fizičkom izgledu dečaka, ali, pak, Kvesijeva je lepota bila nepris­tojna.

Veče još nije trebalo da se spusti. Moj sat je pokazivao 4.15 posle podne, ono dvosmisleno vreme dana koje ovi ljudi, uprkos svog velikog drevnog astronomskog znanja, ne uspevaju uvek da identifikuju. Za veoma mlade i veoma stare, to je svakako veče, jer su celog dana osta­li kod 'kuće i počeli da ulbeđuju sebe da se dan svršava. JPošto im je dosadno samima, raštrkaju se po pijaci Hi pored svojih zidova. Đeca počilnju da ilrukaju za svojittn majikama, jer su se umori'la igrajući se »kuće«. Zamišljajući da umiru od gladi, vraćaju se na ono što je pre­ostalo od njihovog ručka, ali, u stvari, oni samo mole da im se majka uskoro y,rati sa njive. Veoma stari se svakako ne vraćaju na ostatke od ručka, ali grizu stare konverzacijske teme koje su bile sveže u deset sati. -

»Cuj, Kvame, :kao što sam jutros rekao, moja prva žena je bila krajnje lepa žena«, rekao bi stari Kofi. ·

»Oh! da, da, bila je neobično lepa devojka. Sećam je se«. Stari K va­me bi 'klimnuo glavom, ali je istina bila da je bio umoran od priče i da :mu se spavalo. Već je uveliko vreme da se mladi ljudi vrate sa nji­ve.

Ali,. ja sam bila učiteljica, i ja sam se držala šenie belaca. škola je zmiršila. :Mama Amina tkolilba je bila llUI jedmom l<raju sela, a škola na drugom. Ipak to nije bila duga šetnja, od škole do njene kuče, jer Bamso nije u stvari veliko selo. Ostavila sam svoje knjige maloj Grejs Ason da ih odnese kući umesto mene, tako da sam u ruci iniala samo svoj mali časovnik i polako sam pešačila. Kad sam prošla ·pored sta­rijih ljudi, oni doviknuše svoje pozdrave. Bio je to uvek pofanticizovan oblik engleskog. ·

»Večer, Ciča«. Ja bih odgovorila, »Večer, Nana«. Kada sam prva pozdravljala, odgovor je bio »Vala«.

»Čiča, kako si?« »Nana, dobro sam•. •A kako su deca?• »Nana, dobro su«.

-- -----------------------------------

A. A. AJDU j NEMA OVDE SLASTI 577

»Ju, to je dobro«. Kad je neki starac želeo da popriča, naročito ako bi imao više njih sem mene kao auditorijnm, on bi mi komplimenti· rao na poslu koji radim. Onda bi nastavio o prednostima obrawvanja, naročito ženskog obrazovanja, završav-ajući navodeći dr Agreja.

I tako sam opet te večeri okasnila, jer kada sam stigla u ·kolibu, Mami Ama je upravo stigla sa njive. Vrata su se otvarala prema selu, i tako sam mogla da je vidim. Oh, ta slika je još živa u mom umu. Sede­la je na niskom tronošcu sa svojim teretom pred sobom. Kao svi tere­ti koje bi druge žene donosile sa njive u svoje kuće, ovaj je bio razno, bojan od različitih stvari. Na samom dnu širokog drvenog poslužavni­ka bile su gomo l je kasave i jama, blatnjavo braon, boje zemlje. Onda je bilo :banana, zelene boje šuma iz kojih su poticale. Onda je bilo ve· selog povrća, crvene paprike, zlatkaste papaje i grimiznih patlidžana. Iznad ove raskoši boja, ženine oči su bile fiksne, apso:rhovane, dok su majušne šake delikatno hvatale papriku. Napravih buku <kao da gre· b€lll. po vratima. Ona pogleda gare i mas:meši se. Osmeh joj je bio iz.. vanredni bljes-ak beline.

»Oh, čiča, upravo sam stigla«. •Pa vidim, Ajeku«. •Daa, draga. A kako si ti dete moje?«

· •Veoma dobro, majko. A ti? »Vala. Sedi, u onom uglu je tronožac. Sedi, m·mmm, život je bor­

ba. Sta možemo da radimo? Samo pokušavamo, ćer,ko moja«. »~Zašto si se danas zadržala na njivi?« »Pošto sam očistila korov sa onog parčeta o kome sam ti prošle

nedelje pričala, pomislih da odem po jedan ili- dva jama«. »Ah«, povikah. »Znaš, sutra je Ahoha. ·čak i kad čovek nije srećan, moraš imati

malo jama za starog Ahobu«. »Da. Raznmela sam to. Stari spasilac to zaslužuje. Uostalom nije

baš uobičajeno da čovek samoga sebe ponudi kao žrtvu bogovima da bi spasao svoj narod od pomora«.

»Ne. čiča, bili smo tako srećni«. »Ali Mami Ama, zašto izgledaš tako tužna? Najzad, jamov'i su veoma

veliki«. Ona mi se nasmeši, gledaju6i u jamove koje je sada poređala u ćošku.

»Tako misliš? Pa, ovi su najbdlji na njivi. ćer1ko moja, kad te ži­vot porazi, on te totalno porazi. J amovi odslikavaju ukupni :lJbir čove­kovog života. A moj irzgleda dovoljno jadan«.

»0, Mami, zašto tako uvek .govomš? Pogledaj K vesi ja, koliko se maj­ki mogu pohv<>liti .takvim Sinom? ,Jako je jedinac, imaj u vidu one koji nemaju ni jedno. Možda sad neka žena sedi u nekom ćošku zavideći ti«.

Ona se nasmeja. ~Kakva bi nesrećnica to morala da bude koja bi zavidela Ami! Ali, hvala ti, treba da budem zahvalna za Kvesija« .

. Posle toga smo ćutale neko Vreme. Uvek sam volela da je gledam kako se tiho kreće za svojim poslom. Pošto je završila otpakivanje,

578 MOGUCNOSTI

skide prljavštinu sa poslužaW>ika i poče da pali vatru, da priprema večernji obed. Poče da pevuši religioznu pesmu. Bila je metodista.

Mi se borimo mi se borimo borimo se za Kanan, nebesko carstvo gore.

Posmatrala sam je i oči mi se zamagliše, izgledala Je tako slična mojoj majci. Sada je vatra počela da dimi. OkrenUla se.

»čiča«

"'Mami Ama« »Znaš li da ću se sutra zrvanično razvesti?« •Oh!« nisam mogla da sprečim užas u svom glasu. Odmah po dolasku u selo bila sam čula da su roditelji najlepšeg

dečaka Slkoro .razvedeni. Nadala sam se da će postići pristojno razu­mevanje radi dečaka. Kasnije, kada sam mu upoznala majku, priželj· kivala sam to, taJko je bila slatka. Ali, kako je vreme prolazile shvatila sam da do toga ne može da dođe i da nije čak ni poželjno. Kodžo Faj je lbio sebičnjak i siledžija, za koga ni jedna pristojna žena ne bi trebalo da se uda. Savršeno se slagao sa svoje druge dve žene, ali su njih troje bili istog soja. Ipak, bilo mi je žao da čujem da će Mami konačno prekinuti sa nj,im.

»Da, hoću«, nastavila je. »Treba«. Zašto da ovako nastavljam? Zašto se čovek -bori? Sedam godina je dovoljan period da se trpi mal­tretiranje muškarca uz prezire i uvrede od njegovih žena. Sta sam uradila da zaslužim uvrede njegovih sestara? I njegove majke!«

»Zar te i ona vređa?« uzvtilknuh. »Zašto da ne? iNe misliš li da će? Imajući u vidu da joj ne kupu­

jem najskuplje t!kanine na pijaci i ne dajem najbolju ribu iz svoje čorbe, kao što joj snaje ~ade«,

Nasmejala sam se. »<Pakosna stara veštica!« •Čiča, ne smej se. Sigurna sam da je htela da pojede Kvesija,

ali sam ga ja krstila, te nije mogla«. »Oh, ne pričaj to, Mami. Sigurna sam da te sVi oni vole, samo ti

ne znaš«. »Dete moje, ne vole me. Mrze me.« »Ali šta se dogodilo?« Postavila sam pitanje koje sam već tako

dugo želela da zapitam. »Ako me pitaš, Ciča! Ne znam. Iznenada su počeli da me mrze,

kad je Kvesiju bilo jedva d<ve godine. Kodžo Faj je smanjio novac za domaćinstvo i :kaflkada je odbijao da mi uopšte ·išta da. Ne bi jeo moju hranu. Najpre sam imala običaj da ga pitam zašto. Uvek bi odgovarao, 'Nije nršta'. Da nisam bila tako nesrećna, možda bi stale na moju stranu, ali tamo za mene nije bilo :nikoga. U 'Vreme .s3;đenja, _iako .sam bila njegova rprva žena, odredio mi je najmanju, najt11110vitiju njivu•.

»Ej, i ·šta si rekla u vezi s tim?«

A. A. AIDU J NEMA OVDE SLASTI 579

•S ta sam mogla da J<ažem. U to vreme mi je majka bila živa, iako mi je otac već umro. Kada sam joj se požalila na postupke moga muža, rekla mi je da u braku, žena katka<ja mora da bude luda. Ali sam se ja isuviše dugo vremena pravila luda« .

.Oh!« namrštih se. •Majka je umrla i ostavila me, a ja sam bila jedinica. Moje tetke

su veoma zauzete vodeći računa o stvarima svojih sopstvenih kćeri.

Stričevima sma više puta govorila, ali me oni nikada nisu ozbiljno shvatili. Misle da sam ja samo nezadovoljna žena«.

»Ti?« upitah iznenađeno. •Možda ti ne bi tako pomislila. Ali ih u selu ima više koji tako

misle«. Zastade neko vreme dok je zurila u pod. »Ti ne :<naš, ali sam ja više godina bila predmet ogovaranja. Sada

samo želim da živim kako :mtam i umem i da se brinem o svom detetu. iNe llll:i$lim da ću ikada imati još dece. Ciča, naši ljudi ~kažu, ;rđav brak ubija dušu. Moja je spremna za pokop«.

»Mami, ne žalosti se«. »Ćerko moja, moja majka i otac koji su me doneli na ovaj svet

ostavili su me samu i prestala sam da ih žalim. iKad ih je smrt pozvala, bili su srećni da polože svoja oruđa i da odu kod svojih roditelja. Da, voleli su me, u redu je, ali su čak i oni morali da me napuste. Zašto bih <bila nesrećna zbog čoveka za koga sam još odavna prestala d·a postojim?«

Ode do velike košare, uze nekoliko kasava i hamana, i sedajući poče da ih ljušti. Prisećajući se da je zaboravila drvenu činiju u koju će staviti hranu, ustade da je donese.

»U tom slučaju«, nastavili razgovor, »Šta će biti s Kvesijem?« »Sta će biti s Kve.Ojem?« zapita iznenađeno. »To nije problem.

Mogu da mi kažu da ga dam njegovom ocu«. •l da li ćeš?« »Ne, neću«. »A da li ćeš uspeti da ga zadržiš, ako njegov otac insistira?« »rPa, boriću "Se, jer moj sin je dete svoga oca, ali ono pripada mo-

joj porodici«. · Sedela sam tamo slušajući ove podatke o vekovnom obićaju koje

nisam znala. Bila s-am .iznenađena. Opra hranu, sada isečenu na 'ko­made i poređa je u lonac za kuvanje. Dodade vOde i stavi ga na vatru. Duvala je u nju i plamenovi se razbuktaše.

»Mami Arma, zar tvoj muž nema lpfavo da ti oduzme Kvesija?« upireh je.

•Ima, pretpostavljam, ali ne potpuno. U svakom slučaju, ako sta­rešine koje će srediti razvod zatraže od mene da ga pustim da živi sa ocem, neću odbiti«.

»Ti si hrabra žena«. •život me je naučio da budem hrabra«, reče ona, gledajući me

smešeći se. »Koliko je sati?«

580

Rekoh joj: »Sest minuta do šest«. »A Kvesi se još nije vratio !Qući?« uzviknu. »Mama, evo me«., najavi piskavi glas.

MOGUCNOSTI

»Mužu moj, brate moj, oče moj, sve ·moje, gde si«. r-on je bio tu. Odjednom za brigom llmučenu seosku ženu, sunce kao da se ·dizalo na istok.u umesto da zalazi iza kokosovih palmi. Oči su joj se presija­vale. Kvesi po1ldravi mene pa onda svoju ma}lru. Sramio se malo mene i otrča u unutrašnju sobu. Ou se udarac, ·Što je =ačilo da je odbacio knjige.

•Kvesi«, pozva ga majka. »Uvek ti kažem da knjige nežno spuštaš. Nisam ih kupila peskom i moraš da budeš pažljiv sa njima«.

Vratio se tamo gde smo bile nas dve. <Pogledah ga. Bio je jako prljav. U kosi, ušlma i očima imao je peska. Uniforma mu je bila ka­ljava od blata, olovke i soka od •bobica. Tregeri su mu visili na jednoj straoi. Majka se namršti s ljubavlju, »Kvesi, veoma si prljav, pogledaj se samo. Ti si moja nesreća. Svako bi pomislio da se tvoja majka ne stara dobro o tebi.« Bila sam jako zabavljena, jer sam znala da je to namenjena mojim ušima. Kvesi je samo stajao tu, bez ikakve brige na svetu.

»Zar ne ,možeš da se igraš a da ne staviš pesak u kosu?« nasta­vila je majka. •Sramota, sramota, a tvoja učiteljica je ovde. Ciča, vidiš li? Ne donosi mi vodu. Ne donosi mi drva. Ne p levi mi subotom njivu kao što druga školska deca rade svojim ma]kama. Samo jede i jede«. <Pogledah ga: on ponovo sramežljivo pobeže u drugu sobu. Obe počesmo da mu se smejemo. Posle .irzJveSillog vremena ustadoh da pođem.

»Ciča, volela bih da pojedeš nešto pre nego što pođeš. Zato žurim sa hmnom«. Mami pokuša d:a me zadrži. ·

»On, ne mari. Znaš da ovde jedem kad dođem, ali danas moram da odem. Moram da obeležim dečije knjige«.

>Onda Ille smem da te mdržavam od tvog posla«. »Doći ću sutra da te posetim«, obećah. »Da, hvala«. »Lepo spavaj, Mami«. »Dobro spavaj, kćeri moja«. Izađoh napolje. Sumce je u daljini

zalazilo. Uda!!Jih se polako. Upravo kad sam bila van domašaja glasa, Mami pOvika za mnom, »l seti se, ako bi Kvesi pogreš.io u računu, ja bih doš1a u školu da primim njegove packe, kad bi mi samo rekla«.

»Da«, povikah natrag. Onda odoh, Sledećeg dana je bio Ahobada. Bio je to dao radosti za sve. Ujutru,

stare porodićne svađe be'hu Zalk11P1jene. U Mami Aminoj porodici sve je postalo mirno. :Njene tetke su se - ili su bar mislile da su - izmi­riJe sa činjenicom što ]e, na njihovu veliku žalost, !Mami Amina majka, kad je umirala, dala nalog svojim sestrama, da sav njen nakit daju njenoj jedinici. To je bio jedao od razloga što su tetke i rođaci puštali Arnu da se sama dovija. Najzad, ona je imala stvari svoje majke, šta joj još drugo treba? govorile su često. Međutim, danas, tetke, rođaci

A. A. AJDU / NEMA OVDE SLASTI 581

1 nećakinje su postigli bolje mzumevanje. Ahoha je doba dobrili želja!!! Ipak, Ami će danas imati fomnalni razvod ...

Nigde u školskim propisima ni je zrubeleženo da učenike treba ras­pustiti za vreme lokalnih praznika. I tako, bez obzira <koliko sam imala simpatija prema deci, nisam mogla da im dam slobodno, iako je Ahoha bila važna prilika za njih; prirodno, oni su negodovali što su primorani da idu u školu, dok su njihovi drugovi kod kuće jeli toliJ<o jama i mesa. Ali su mi se osvetili. Citavog dana su se vrpoljili. Još gore, školska učionioa je bila samo jedna velika šupa. Kad sam ostavila dečurliju iz prvog :razreda da bili pogledala starije, oni su brbljali; kad sam se njima okrenula, drugi i treći razred je počeo da viče. Oh, fina je situacija to bila .. Posle podne kad sam otišla kući da oprobam neJ<a pr32Jllična jela, Skoro su me liriludeli. TaJko da mi je laknulo kad je došlo tri sata. Ne osećajući se krivom, poslala sam ih da se igraju. Jurnuše po po[j>ima. Spaikovalh svoje <knjige na sto za malu Grejs da ih odnese <kući. Imala sam nameru da odem i vidim postUIPak razvoda koji je PQČeo u jedan sat i da se vratim u četiri da ih raspustim. Ovi slu­čajevi razvoda bi trajali satima dok se ne razreše, i ja sam se nadala da ću nešto od toga čuti.

Dok sam išla između :redova stolova, udarih nogom o jedoo. Knji­ge se sa njega sručiše. Kako sam ih skupljala videh da (pripadaju Kvesiju. ·Bio je to sto koji je delio sa jednom devojčicom. 1Počeh da mislim o njemu i o nesrećnoj vezi koju je imao sa onim !Što se u tom trenutku dešavalo dole u selu. Sećala sam se svake reči razgovora koji sam vodila sa njegovom majkom prethodne večeri." Rastužila sam se na izgled mogućeg odvajanja od majke koja ga je toliko volela i <koju je on voleo. Od njegovih najranijih nogu, znali su samo jedno za drugo, usamljena majka i usamljeni sin. Ona ga je po vrelom suncu nosila na leđima dok je plevila svoju njivu kukuruza. Kako bi se usu­dila da ga spusti pod drvo u senci kad nije bilo nikoga da ga pripazi? Druge žene su .irilale svoje mlađe sestre ili sestre svojih muževa da pomognu sa bebom, ali ona nije imala nikoga. Jedino lice koje je mali poznavao bilo je majčino. A sada ...

»Ali«~ rekoh sama sebi~ »sigurna sam da će s njim biti sve u redu«. »Hoće li?« zapitah se. •Zašto da ne? On je jedno sreĆi!lo dete«. »Da li to iazre'šava problem?« •Ne potpuno, ali ... « »Nema ali, treba misliti o kući u koju će sada biti odveden. Može

tamo da ne bude ljubimac«. Ali mi je drugi glas govorio da detetu nije potrebno da bude

omiljeno da bi b;lo srećno. Morala sam da privedem kraju argument saJma sa sobom. Morala

sam da pofurim. Jlrolazeći pored polja, videh. neke dečalke kako igraju fudbal. Na golu na daljem kraju, bila je glava !Puna kose !roja se pre­sijavala na popodnevnom suncu. Poznavala sam dečaka <kome je pri­padala. Golman je u dečijem fudbalu dubiozna osoba. On je ili dobar

582 MOGUCNOSTI

golman i zato je na golu, što je obično teško znati kod deteta, ili je loš ~grač. Ako je loš igrač, on to mora da bude i na golu kao i ;na svakom drugom mestu. Kvesi je voleo fudbal, to je bilo sigurno, i on je uvek bio golman. Đa li je dobar ili loš nisam nikada bila u moguć­nosti da ·vidim . .Upravo kad sam prolazila, uhvatio je loptu i njegov tim je zapljeskao. čuh ga kako ispušta slabašni kreštav zvuk koji je prolazio .kao njegov smeh. Sumnje nije bilo, bio je on srećno dete.

Sada sam zaista trčala u selo. Smesta sam se uputila u Nana Ku­movu kuću jer se slučaj tamo odvijao. Pred kućom je bila velika gužva. Zašto je tako mnogo ljudi okolo? Onda se selih da su, pošto je praznik, svi kod kuće. I naravno, posle jedenja i pijenja palminog vina ujutru i u podne, razvodni postupak je svakako obezbeđivao p.Jei­jatno skretanje, naročito kad su drugi ljudi umešani, a ne mi sami.

Dvorište je bilo dugačko i dok sam se gurala ka mestu gde je Mami Ama Sedela, delovi komentara uploviše ·mi u uši. »Starešine su svakako lepo sredile stvar«, neko je govorio. •Ali se činilo kao da Kodžo Fa j nema jake dokaze za svoje argumente«, govorio je drugi. •Pa, oboje su bili razumni. Ako čovek misli da ne može da živi sa jednom ženom, može isto tako da se razvOOe od nje. A ja mrzim ženu koja puzi pred muškarcem•, reče treći. Najzad stigoh do ·nje. Oko nje je bila njena familija, njene dve tetke, Esi i Ama, njene dve rođake i dva strica. Na desnoj strani su bile starešine koje su sudile u ovom slučaju. Na suprotnoj, Kodžo Faj i njegova porodica.

»Došla sam, Mami Ama«, najavih se. Pogleda me. » TrebO>lo je da budeš oyde ranije, slučaj je već okon-

čan«,

•l kako stoje stvari?« zapitah. »Ja sam raspuštenica«. »Koji su bili njegovi argumenti da želi da se razvede od tebe?« »Rekao je da ni'šta nisam uradila, samo je želeo ... « •Eh! Samo vas dvoje mate šta je pošlo naopakO«, povilka, prekor­

no, mlađa teta. ·»Da si, pošto je on to rekao, ti odbila da budeš razve­dena, morao bi da plati honorar za izbacivanje, ali te je sada preradio«.

»Ali tetka«, protestova Mami, •kako bih mogla da odbijem da se razvedem?«

»To od tebe zavisi. Znam da je to tvoja [ična stvar, ali ne 'bih volela da duh tvoje majke misli da te nismo dobro pazile«.

»Slažem se s tobom«, reče starija tetka. »Mroni Ama, koliko iznosi tvoj dug?« zapitah je. »Veoma visoka suma«. »Nadam se da si i ti imala nešto da kažeš protiv njega?« •Imala sam. On je uračunao miraz, deset haljina koje mi je dao,

honorall" za batine ... « , Sve ovo je čuo Kodw Faj i njegova porodica i uskoro nam to

staviše na znanje. »Kodw«, njegova najmlađa sestra planu, •zaboravio si da uraču­

naš honorar za nož«.

A. A. AIDU j NEMA OVDE SLASTI 583

»Ne. Nisam zaboravio•, reče joj Kodžo Faj . .Ona nema braće koji­ma bih dao honorar«.

»Onda je u redu•, njegova druga sestra dodade. Ali ostala ženskadija shvati ovo kao signal za slobodnije komen·

tare. »>na je rđava žena i dobro je što si je se otarasio«, vrisnu jedna

tetka. »Mislim da je ona veštica«, reče najmlađa sestra. »Oh, ona je to. U svakom slučaju, samo veštice nemaju braću ili

sestre. Pojedu ih u majčinoj utrobi mnogo pre nego što su rođeni•. Amine tetke i rođaci nisu do tada bili ništa rekli. I oni su bili

skloni da poveruju da je Ama veštica. Ali je :Mami mirno sedela. Kad su se komentari malo stišali, ona nastavi razgovor sa mnom.

»Kao što sam ti rekrla, ćiča, on je uračunao i vrednost tranka koji mi je dao i šve troškove leka koji mi je davao da bih imala više dece. Ja sam samo troškove kuvarnja imala da mu oduzmem«.

»Imaš li novca da platiš dug?« upitah je. »Ne, ali ga ja neću ni platiti. Stričevi će ga isplatiti iz familijarnog

fonda i upisati dug pored mog imena«. DQh!« »Ala si ti budala«, Mami Amina najstarija tetka povika na nju. »Kažem ti, ti si budala•, insistirala je. »Ali tetka ... « Mami Ama poče da protestvuje. »Da! I nadam se da nećeš odgovoriti. Rođena sam pre tvoje majke

i sada kad je ona mrtva, ja sam tvoja majka! Osim toga, dok je bila živa mogla sam da je izgrdim kad pogreši, i sada ja kažem da si ti budala. Sedam godina si se borila i pazila na dečaka. Da li jede ili ne, bila je samo tvoja stvar. Da li ima ikakvu odeću ili ne, nije se ticalo !:\ikog drugog. Kad je Kvesi bio dete nije imao oca. Kad je skoro umro od ·boginja, nikakva baba ga nije pogledala. Sto se tiče tetaka, počeo je da ih dobija kad je počeo da ide u školu. A sada im ti dozvo­ljavaš da ti ga uzmu. 1Sada kada je dovoljno odrastao ,da 5e broji u žive, otac zna da ima sina«.

»Tako, tako«, Kodži Fajlna majka siknu na nju. »Sta si mislila? Da bi ti Kodži dao svog sina kao poklon, a? Dečko pripada svojoj porodici, ali mora da bude od neke koristi i svom ocu«.

»Jesam li pozvala tvoje ime?« Amina tetka zapita staricu. »Nisi pozvala njeno ime, ali si govorila protiv njenog silna«. Ovo

je opet bilo od Kodži Faj.ine najmlađe sestre. »A ko si ti da mojoj majci odgovaraš?« Zapitaše je Amine dve

nećakinje. »Nosi se. Kakvi ste vi to ljudi?« »Nosi se i ti, pohlepnice!« ' »Uvek druge ljude nazivaš vešticama. Samo veštica može da zna

ko je veštica«. Uskoro su svi vikali jedni na druge. Narod koji se skupio poče

da se razilazi, i samo su najradoznaliji stajali po strani da slušaju.

584 MOGUCNOSTI

Mami Ama je mrmljala nešto pod bradom što nisam mogla da čujem. Ubedih Ue da pođe sa mnom. Sve to vreme ni !reč ne bi ilizmenjena i:omeđu nje i njenog bivšeg muža. Kad smo se okrenuli da pođemo, Kodžo Fajina majka povika na nju. •Povređena si. Ali to i zaslužuješ. Mi ćemo dobiti dete. Dobićemo! šta si htela s njim da radiš?«

Mami Ama se okrete da je pogleda. ~zašto se izlažete tolikim ne­prilikama? Da li sam, kad je Nana Kam rekao da dećko mora da ode i živi sa ocem, napravila bilo kakvu primedbu? On je u školi. Idite i dovedite ga. Sutra možete poslati svoje nosače da dođu i odnesu nje­gove stvari ~ moje kolibe«. Te reči ,behu izgovorene -mirno.

Onda se iznenada prisetih da moram da požurim u školu da raspu­stim decu. Rekoh Mami Ami da ode kući, da ću pokušati da je vidim pre večeri.

Ovoga puta nisam pošla glavnom ulicom .. Izašla sam na zadnja vrata kroz sporedne ulice i staze. Cetiri je već bilo prošlo. Dok sam žurila, čuh glasni ričući zvuk za koji pomislih da je odjek svađe, tako da nastavih pu~. Kad sam došla do škole, ono što sam videla nije mi se dopalo. Ni žive duše nije bilo okolo. Ali su sve knjige bile tamo. šupa je bila neuredna kao i uvek. I mala Grejs je ostavila moje knji­ge. Naravno, -bila sam više nego zbunjena. »Kako su ova deca neva­ljala. Kako su se usudila da me ne poslušaju kad sam im rekla da tu čekaju dok ne dođem da ih raspustim?« Nije vredelo tražiti ih po mestu. Tamo nisu bili. »Potrebna .im je disciplina«, zaq>retih praznoj šupi. Uzeh kllljige i ,sat. Onda primetih da je Kvesijev sto bio očišćen od svih njegovih knjiga. Ništa neobično u tome, verovatno je svoje odneo kući. Dok sam se spuštala brdom -drugi put toga poslepodneva, videh da je čitava škola bila na drugom kraju glavne ulice. <Šta su deca radila tako blizu Mami Amine kuće? Potrčah ka njima.

Nisam ·hi·la spremna m ono što videh. iKao namemo, deca su obra­zovala krug. Kad su me neka spazila, svi počeše da mi pričaju šta se desilo. Ali nisam čula ni reć. U sred kruga, ležao je Kvesi na leđima. Skinuli su mu košulju. Desna ruka mu je bila naduvena kao glava. Samo sam stajala tako otvorenih usta. Iz zadnjeg dvorišta, Mami Ama je vrištala. »Davim se, ljudi iz ·Bamsa, dođite i spasite me!« Uskoro je čitavo selo bilo tu.

šta je? ·Šta se desilo? Kvesija je ujela zmija. Gde? Gde? U školi. Igrao je fudbal. Gde? šta se desilo. Ujeden je od zmije, zmije, zmije.

Pitanja i odgovori su dobacivani od usta do usta u ·šokiranom večemjem va1duhu. U međuvremenu, oni koji su znali o ujedima zmi­je davali su imena ;različitih lekova. Kvesijev otac je zabrinuto gledao sina. Taj snažni moćni čovek je bio skoro tup od šoka i straha. :Doza za dozom je ubacivana niz grlo koje je odbijalo, ali kao da ništa nije imalo efekta. žene su išle gore dole oko kolibe, potpuno zaboravlja­jući činjenicu da su ostavile polupripremljene svoje praznične obede. Svaka je pokušavala da zamisli kako bi se ona osećala da je Kvesi bio rnjeno dete, i u mašti su više patite od ucveljene majke. ~Bogovi i duhovi naših otaca zastitite nas od nesreće!«

A. A. AIDU / NEMA OVDE SLASTI 585

Posle perioda koji je jzgJedao nepodnošljivo dug, pristiže glas.nik .koji je mnije bio odposlat u Surdo, selo do iBamsa, da pozove glavnog vrača u pratnji eminentnog vidara. Bio je poznat po svom leku protiv zmijskog ujeda. Kada se pojavio, svi odahnuše s olakšanjem. Svi su se prisetili nekoga, možda oca, brata ili muža, koga je iščupao jz ralja smrti. Kad bude dao svoj Jek dečku, ovome će jako pozliti, i naraVillo, biće van životne opasnosti. Lek bi dat. Trideset minuta, jedan, sat, dva sata, tri, četiri sata. Nije povraćao. Bio je mrtav pre ponoći. Te noći u Bamw niko odrastao nije spavao. Kvesi je bio prvi dečko koji je umro od kad je maugurisana škola pre nekih šest godina. ,.r bio je jedinac u majke. Sada nema nikoga. Ne shvatamo to. život nije sla· dak«. Tako je glasio verdikt.

Jllltro je bi'lo veoma lepo. činilo se !kao da je sva'ka stvar u prirodi u, i oko sela, takođe bdela. Tako da su i oni bili umorilli. Ja (Sam takođe bila umorna. Otišla sam u krevet oko pet sati ujutru i pošto je bila subota mogla sam duže ·da odspavam. U deset sati me iMenada iz sna probudi vika. Otvorih prozor, ali nisam mogla da vidim one koji govore. Sada je Kveku Sam, jedan od seoskih mladića, prolazio pored mog prozora. »Dobro jutro, čiča«. Doviknu mi svoj ·pozdrav.

»Dobro jutro, Kveku«, odgovorih. »Zašto viču?« »Svađaju se«, ' »A oko čega se sada svađaju?« »Svako optužuje drugoga da je odgovoran za dećakovu smrt«. »~O?«

»Čiča, ja ne :mam. Ali žene sebi prave suviše neprilika. čmi se da nisu nikada zadovoljne da mirno sede, već uvek moraju da jedna dru· go j dobacuju uvrede. Ono što se desilo je suviše ozbi! j no da bi bilo predmet svađa. Možda je selo na neki nepoznati naćin naljutilo bogove i zato su ovi uzeli dečaka«. Uzdahnu. Nisam ništa na to mogla da kažem. Nisam ni sama mogla da objasnim, ti ako su seljani ve<rovali da u Kvesijevoj smrti ima nešto više 111ego što obični ljudski um ·može da objasni, ko sam bila ja da tvrdim suprotno?

»Je li tamo i Mami Ama?« »Ne, nisam je video«. Cutao je i ja sam ćutala. »Čiča, mislim da treba sada da pođem. Upravo sam čuo da mi je

sestra rodila devojčicu«. »Tako«, nasmeš.ih se u sebi. »Ćestitaj joj i reci 'da ću sutra doći

da je posetim«. »Daa«. Otišao je da pozdravi svoju novu sestričin.u. 'Dugo sam stajala na

prozoru, buljeći ni u šta, dok su mi pristizali delovi reči i rečenica jz svađe. l bili su izmešallli sa plačem. Onda se okretoh od prozora. Pogledavši u malo ogledalo na czidu, ne bih i.znenađena videvši čitavo lice okupano nesvesnim suzama. Nisam osećala želju da odem u kre­vet. Nisam želela da ·billo gde pođem. iPoigrava!la sam se idejom da odem da posetim Mami Arnu i onda najzad odlučih rprtiv toga. Nisam mogla

586 MOGUCNOSTI

da podnesem da je vidim; makar, ne još. Tako sedoh razmišljajući o njemu. Vratih se na najsmelija sanjarenja u koja sam se upuštala u vezi s njim. •Povela bih ga sa sobom uprkos protestima njegove maj­ke«, Ona je upravo bila apsurdna. »Dete je dečko, i ranije ili 'kasnije, Ona mora da nauči da živi bez njega. Ovde je najvi§ razred šesti osnovne i kad odem, povešću ga. Pružiću mu srednje obrawvanje. Ko zna možda jednog dana može da dobije stipendiju za univerzitet«. U svojim sanjarenjima, nisam nikada odredila koju bi karijeru on uzeo, ali bi bio slavan, to je bilo sigurno. Uništavajuće zgodan, bio bi idol žena i zavist svakog muškarca. Posetio bi Britaniju, Ameriku i sve te zem1je o kojima smo Wlilko čuli. Video bi svih sedam čeda sveta. »Mami će na kraju hiti srećna«, rekoh sama sebi. »Ljudi će se skup­ljati da pasete majlm talkvog slavnog čoveka. laJko nije imala puno dece biće okružena svojim unucima. Naramo, daleko od sela.« U svim tim sanjarenjima njegov otac nije nikada .imao mesto, ali sam tu bila ja, i tu je ·bila Mami Ama, i tu je bio njegov otac, a on, taj uzrok sva­đe, je bio illgubljen za sve troje. Videh najveće dvorce Ikoje sam za njega gradila kako se stropoštavaju, bešumno i brw.

Pokopan je u četiri sata. Odvela sam učenike na mesto gde je ležao na &večanom odru. Kad su njegovi razni rođaci videli malu figuru u uni. formi zaboraviše svi svoje trzavice i hriznuše u glasne tužbalice. »Čiča, o čiča, šta ću ja sad da radim kad je Kvesi mrtav?« obrati mi se nje. gova baba. »1Kvesi, lepotane moj, rKvesi, gospodaru moj, Kvesi, moj jedini :Kvesi•, naricala je jedna tetka . .Otac Smrt mi je priredio jedan rđavi obrt«.

»čiča«, nastavila je_ baba, »gotovo je -s ·mojim danima pranja, jer ko će mi vodu donositi? Gotovo je s mojim danima jela, jer ko će mi dati hranu?• Stajala sam tamo ne govoreći ništa. ,Jiustila sam da deca pevaju »Spasitelju blagosloveni spasitelju«. I otišli smo na groblje s njim.

Posle pogreba, odoh u kuću žalosti, kao što je običaj posle sa· hrane. Nije se pretpostavljalo da iko više plače toga dana. Sedela sam tamo slUšajući posetioce koji su došli iz susednih sela.

»Ovo je svakako tužno, i veoma čudno. Skola je postala kao bi:mis: oni ·koji su je ranije osnovali za svoju decu jedu duže nego sama deca. Imati .učenika ovako otrgnu tog je zaista nepodnošljivo•, govorila je jedna žena.

»Ah, ne pričaj«, najmlađa sestra njegovog oca prekide. »Izgubili smo blago«.

»ćer.ko moja«, reče ponovo baba, »Kvesi je otišao, zauvek otišao kod naših praotaca. I šta možemo da radimo?•

»Zaista šta možemo da radimo? Kad se brašno raspe po pesku ko može da ga proseje? Ali je ovo najtužnije što sam čula, da je on jedinac u majlke«.

»Zar je tako«, povika jedna druga prisutna žena. •Uvek sam mislila da ima još dece. S,ta da čovek radi kad mu se jedini sud za vodu raz-

A. A. AIDU / NEMA OVDE SLASTI .587

bije?« šapnu .. Pitanje je ostalo da visi u vazduhu. :Nhl<o se nije usuđivao da išta više kaže.

Izađoh. Nikad nisam =ala kako sam dospela tamo, ali videh samu sebe .kako se pdbližavam .Mami ~Aminoj kolibi. Kao obično, vrata su bila otvorena. Uđoh u spoljnu sobu. Tu je nije bllo. Samo su ovce i koze iz sela bile zauzete žvaiČući kasaJVIU i jamove. Povi.rih u unutntšnju sobu. Bila je tu. Još u odeći koju je nosila na proceduri razvoda, nije sedela, stajala ili ležala. Klečala je i kao neko tko se davi i ko se za slamku hvata, stiskala je na grudi K vesi jeve !<njige i školsku uniformu. »Mami Ama, Mami Ama«, pozvah je. Ne pokrenu se. Ostavih je samu. Oteravši ovce i koze, izađoh, zatvarajući vrata za sobom. »'Moram sad da idem kući«, rekoh sama <sebi još jednom. Sunce se spuštalo iza kokosove palme. <Pogledah na sat. Bilo je šest sati. .Mi ovoga puta nisam trčala.

· TEKAJO

Grejs Ogot

(Kenija)

Period kiratkotrajnih kiša je upravo počeo u polusprženom delu Sudana. Ranojutamja izmaglica se upravo razbistrila, a slabašni pla­vičasti dim se podizao sa zemlje kako je vrelo sunce dodirivalo povr­šinu vlažne zemlje.

»Ljudi u podzemlju se kuvaju!

~Ljudi u podzemlju se kuvaju!« vikaJa su deca, ddk su se bacala jedan na drugog mokrim peslkom.

»Hajde, Opija«, pov.ika Tekajo svom sinu. »Pomozi mi, moram da oteram krave na reku pre nego što postane suviše toplo.«

Opija udari svog mlađeg brata poslednjom pregnšti peslka, i onda pollrča da pomowne svom ocu. Klrave su uslkoro bile izvan sela i Tekajo dograbi kožnu torbu u kojoj je bio njegov ručak i pođe za njima.

Nisu poodmakli daleko od kuće kad Tekajo spazi orla kako leti iznad njegove .glave sa veli.k!im komadom mesa u svoj.im kandžama. Orao je letoo nisko tražeći odgovarajuće mesto da pojede svoj obrok. Tekajo brzo baci svoj štap na pticu. 'Pogodi meso i ono pade na zemlju. Bio je to veliki komad džigerice, i sveža <krv još je curila iz njega. Tekajo skoro odbaci meso, ali se predomisli. Kakva je korist ukrasti od orla njegovu hranu da hi je samo bacio? Meso je izgledalo dobro; ono će divno dopuniti njegov ručak od povrća. Uvi meso u list i gumu ga u svoju torbu.

Dođoše do mesta gde je bilo puno trave. Tekajo dozvoli kravama da pasu dok on sede pod jednim o b er drvetom posmatrajući nebo. Još nije bilo vreme za ručak, ali Tekajo nije mogao da ćeka .. \U njemu je buktala želja da oproba to meso. Izvadi meso i ispeče ga na vatri od drva pod o b er drvetom. Kad je meso bilo ispečena on ga pro­ždrljivo pojede sa Webom od prosa, koji je prethodne večeri napravila njegova žena.

G. OGOT / TEKAJO 589

»Mm! Kakvo ukusno meso«, uzviknu Tekajo. Lizao je masnu moču koja mu je iS!prljaila !pi"Ste, i fudeo za još malo, i rodeo za još malo. Baci gorki zeleniš koji je bio ostatak njegovog ručka. Meso je bilo tako dobro, i trave bi samo pokvarile njegov ukus.

Sunce je postajala veoma toplo, ali krave nisu pokazivale želju da idu na reku da piju. Jedna po jedna •legale bi u senci, premvajući. I Tekaju je takođe savladavala poslepodnevna žega. Odmarao se uz sta­blo i spavao.

Dok je S!paVao, Tekajo je usnio jedan san. Sedeo je pored goruće cepanice pekući veliko parče džigerice, kao ono koje je ranije pojeo. Voda mu je išla na usta dok je posmatrao obilnu mast iz mesa koje se peklo kako kaplje u vatru. Nije mogao da sačeka, iako meso nije bilo sasvim [spečeno, skinu ga s vatre i iseče svojim Jovačltim nožem. Ali upravo kad je hteo da uzme prvi zalogaj, probudi se.

Tekajo pogleda oko sebe pitajući se šta se desilo mesu! Je li mo­guće da je ·sanjao? »Ne, ne, ne« povika. »Bilo je suviše živo da bi to bio san!« sede uspravno i pogleda ponovo deblo, kao da bi nekim ču­dom mogao da vidi parče džigerice kako se peče na vatri od drva po­red sebe. ~li ničega nlije bi[o. Sve što je video biii su "eliki koreni starog drveta koji su iwbija!li :iznad zemljine rp<WrŠine !kao slatki 'k:rompiri u peskovitom tlu.

Stoka je daJeko odJJUtaila. Te'kajo ustade i pođe za njome. Dođoše do rečne obale, i ožednele krave potrćaše u vodu. Dok su krave pile, Te­kajo sede na beli kame>Il hladeći stopala lenjo posmatrajući nadošlu reku kako moćno teče ka dolini.

Iza reke bila je velika »Džungla duhova«. <Snažna želja za jakim . ·mesom se vrati Tekaji, i on šapnu. »:!:ivotinja sa takvom ukusnom dži­gericom mora da bude u onoj džrmgli.« Sedeo je tu neko vreme, raz­mišljajući. Obuzimalo ga je iskušenje da pođe u lov na životinju. Ali uspe da ga suzbije. ·Posle podne je uveliko prošlo i oni su bili daleko od ·kuće.

Sledećeg jutra Tekajo napusti kuću ranije nego obično. Kad ga je žena molila da sačeka svoj ručak, on odbi. :llurio je od kuće, ponevši svoje lovačJko koplje sa sobom.

Tekajo nije dao kravama da pasu. ·Požurivao ih je, šibajući kravu koja bi se na jednom mestu dugo vukla. Dospeli su do ivice »Džungle duhova« i tu _on ostavi krave da pasu herz nadzora.

Tekajo nije mogao da vidi nill<alkvni putanju iJi stazu koja bi vodiila u »Džunglu duhova«. ćitavo mesto je ·bilo gusta šuma i visoka trava pokrivena jutarnjom rosom. I izuzev zvukova ptica koje su se pariJe, u džungli je vladala čudna tišina koja ga je plašila. Ali tživa želja u njemu slepo ga je terala napred, kroz gustu mokru travu.

Pošto je neko vreme hodao, stade i oslušnu. Nešto je rtrčalo ka njemu. Okrete se da pogleda, i zaista velika impala* je frenetično trča-

* afuička antilopa (rprim. prev.)

590 MOGUćNOSTI

la :ka njemu. V<rela krv prostruja kroz Tekajino telo, i on podiže kop­lje da ub;je životinju. Ali se koplje Ille ~pusti. Nađe se lice u Hce sa velikom ženkom leoparda koja je progonila impalu. ženka leoparda više puta zarika na Tekaju, izazivajući ga na dvoboj. Ali Tekaja skrenu pogled na stranu, stežući koplje drhtavom rukom. Nije bilo nikoga s kim da se bori i rzver ode za svojim pJenom.

~Kakav rđav početak• .reče polako i mirno Tekajo, kad mu srce ponovo poče normalno da kuca.

»Ta divlja mačka me sada neće ostaviti na mini.« Poče da hoda natrag ka dolini, prateći putanju koju je napravio.

Pogled na ženku leoparda mu je prekratio život. Vide još jednu stazu koja je presecala ·šumu. Malo je oklevao, i

=da se odluči da pođe njom, napuštajući svoju. Staza je postajala sve šira i šira, i bez ikakvog upozorenja Tekajo iznenada naiđe na mla­dunče južnoalričke antilope koje je pratilo veliko stado koje se napa­slo u podnožju .plamine. Ubio ga je bez ikakve teškoće. Oderao je živo­tinju i izvadio joj džigericu, ostavljajući ostatak trupa.

Tekajo se vrati stadu i sede da ispeče meso na vatri od drva. Kad je meso bilo ispečena, zagrize i ižvaka ga brzo. Ali ga ne proguta. Ispljune gal Džigerica je bila gorka kao najjače zelene trave koje se daju deci koja pate od zatvora. Druga strana jezika mu je bila kao opečena. Tekajo baci ostatak mesa i povede krave kući.

Vratio se .kući umoran i razočaran; .i kad je njegova mlada žena postavila hranu pred njim, on odbi da jede. Pravio se da ima trbo­bolju i da mu nije do jela. Te noći se Tekajo nije dobro osećao. Nije čak ni poželeo svoju mladu ženu koja je spavala do njega. U zoru se mlada žena vrati u svoju kolibu I'azočarana, pitajući se zaršto je njen čovek nije poželeo.

Vn>ta svih koliba su blJa još zatvorena kad je T€1kajo pogledao na.polje kroz svoja. HJadni istočni vetar -mu ošilllu lice, i on ih brzo ponovo zatvori.

Postajala je dosta kasno i telad su zvala. Ali je takva kiša padala da nije mogao da -počne da muze. Sede na tvrdi krevet gledajući u ugasli pepeo na ognjištu. čeznuo je da lzađe i da počne da lovi.

Kad je kiša prestala, Tekajo pomuze krave u velikoj žurbi. Onda uze ručak koji je bio ostavljen blizu njegove kOlibe za njega i napusti selo. žena koju je prošle noći <razočarao posmatrala ga je sve dok nije nestao kroz kapiju.

Kad je dospeo do ~Džungle duhova« oštra sitna kiša je ponovo padala. šuma je izgledala tako usamljena i mokra. Ostavi kao obično krave da pasu i uđe u šumu, probijajući svoj put kroz lišće koje je kapa'Io. Skrenu na levo da bi izbegao gusti deo džun~e. Imao je sreću. U~eda porodicu antilqpa gde pase nedaleko od njega. Puzao je na kolenimasve dok im ne priđe dosta blizu, i onda baci koplje, ubijajući na mestu jednu životinju. Pošto ju je odrao, izvadi njenu džigericu, i takođe poiJ.ese neke fine delove za svoju porodicu.

G. OGOT / TEKAJO 591

Kad je seo pod d'!'Vetom da ispelče meso, Tekajo je bio sasv;m sigu· ran da je uspeo. Ali kad je probao meso, odmahnu glavom. Meso je bilo meko, ali nije bilo ono što je tražio.

Dođoše do rečne obale. 1Krave se nastavne da pasu pošto su se napile, a Tekajo, ne shvatajući, odluta daleko od krda, i dalje odlučan da otkrije vlasnika te izvanredne džigerice. Kad je i:.nenada pogledao okolo, stada nije bilo nigde na vidiku. Sunce se spuštalo iza planine Pajulu, i Tekajo poče da trči, tražeći svoje krave.

Krave su se, teške od m'leka, vcratile ·.kJući betz T<Jkaje. Jer jednog dana kad su se Tekajina deca izgubila u šumi, krave su se vratile :bez njih, prateći staru stazu koju su dobro poznavale. Toga dana je celo selo izašlo da potraži decu plašeći se da im divlje životinje mogu da naude.

Padao je mrak kad Tekajo stiže kući. Počeše da muzu i Odipro primeti:

»Pa, oče, danas si se kasno vratio ,kući«. »Tačno«, odgovori Tekajo za.rnišljeno. »Vidiš onog crnog bika ta·

mo? Prišao je drugom stadu preko reke. Nisam primetio sve dok nije došlo vreme da se vratimo kući. Jednog od .ovih dana, moraćemo da ga kastdramo - takva je napast.«

Muzli su ćuteći sve dok jedna od devojaka u porodici nije došla da odnese malo mleka da bi se pripremilo povrće.

Za večerom muški članovi domaćinstva sedoše oko vatre od drva čekajući i pričajući. Jedna po jedna su pristizale košare jela od prosa i zemljane posude mesa i povrća iz različitil! koliba. Bilo je ribe, su· vog ·mesa, prženih ·be1ilh mrava i tTave. Malo hrane baciše na pod za pret!ke, i onda počeše da jedu. Upoređivali su i odmeravali u;Iousnost različitih jela koja su jeli. Ali je Tekajo ćutao. Sva hrana koju je te večeri probao bHa je gorka kao žuč.

Kad se obed wvtršio odrasli su pričali priče o ratu i plemenima deci koja su pažljivo slušala. Ali Tekajo nije bio sa njima; nije slušao. Posmatrao je dimne oblake kako jure preko neba.

»Iza tih oblaka, iza tih oblaka, odmara se Okenju, moj čukundeda. Molim te! Molim te!« Tekajo ga je preklinjao. »Molim te, Oče, otkloni ovu žudnju iz mene. Vrati mi moju muškost da mogu svoje žerie da želim. Jer šta je muškaree bez te želje?«

VeHki oblak pokri mesec dajući zemlji privremenu tamu. Suze su peckale - Tekajine oči, i on otpusti porodicu na spavanje. Kad uđe u svoju sopstvenu kolibu, žena je ·bacala male cepanice na vatru.

On uputi mnoge tajne molitve umrlim duhovima, ali ga žudnja za misterioznom džigericom nikad· Ille n"'Pusti. Dalil za danom odlazio bi ujutru iz kuće vodeći krave sa sobom. I kad bi došao do džungle ostav­ljao bi ih bez nadzora dok je lovio. Porodica je uskoro zapazila grubi i rarzočarani život koji je vodio. Iznenada je postao star i nezaintere­sovan za život. Nije lllišta imao da priča svojim silllovima uveče dko vatre i nije želeo svoje žene. Tekajoni sinovi odoše lkod Lakeče i rekoše

592 MOGUCNOSTI

JOJ, ))~Majko, govori s ocem, bolestan je. Ne razgovara sa nama, ne jede. Ne znamo kako da mu se pr]bližimo.«

Iako je Lakeč prošla per.iod rađanja dece i nije više odlazila noću u Tekajinu kolibu, ona je bila njegova prva žena, i on ju je voleo. Tako je ona došla i upitala ga »Coveče, šta te muči?« Tekajo pogleda Lakeči, ali nije mogao da je gleda u oči. Posmatrao je njen dugačak vrat, i umesto da odgovori na njeno pitanje :zapita je, »Da U bi volela da se oslobodiš tih tešlcih mesinganih krugova oko vrata?«

»Zašto?« odgovori ,Lakeč veoma iznenađena. »Jer izgledaju tako stegnuti.« »!IJli nisu stegnuti«, reče Lakeč meko, ~Bez njih bih se osećala

gola.« I Tekajo skrenu pogled sa svoje žene. Ceznuo je da Lakeči sve

kaže i da s njom podeli svoju ludu žudnju, koja mu je razdirala telo u komade. Ali se uzdržao, Lakeč ne srne da zna: ne bi razumela. Onda je slaga.

•To je moje staro loše varenje. Sada ga već nedeljama imam. Uskoro će da prođe.«

Podrugljivi osmeh zaigra na Lakečinim usnama, i Tekajo je 7liJ.ao da nije ubeđena. Dođoše neki posetioci, i Lakeč ostavi svog muža.

Tekajo je mnoge mesece lovio, ali nije uspeo da nađe životinju sa ukusnom .džigericom.

Jedne noći, dok je ležao budan, zapita samoga sebe gde bi na dru­gom mestu mogao da lovi. I koju životinju bi trebalo da potraži? Ubio je sve životinje u »Džungli duhova«. Rizikovao je svoj život kad je ubio i pojeo džigericu lava, leoparda i hijene, 'koje su sve bille tabu za njegov klan.

Malo sna se spusti na Tekajine teške oči i on bi zahvalan. oA1i onda Apii stade 1p0red njegovog !kreveta pozivajući: »Dedo, dedo, to sam ja.« Tekajo sede, ali devojčice nije tu bilo. Vrati se ponovo da spava. I Apii je bila tu zovući:

»'Ne možeš H me čuti, dedo?« Tekajo se probudi po drugi put, ali nikoga nije bilo. Ležao je ne

zatvarajući oči. Ponovo su dečiji !pll"Sti zagolicali :kožu starca. Tekajo sede po treći put, i pogleda okolo po sobi. Ali <bio je sam. tPevac !Z'Rku­kureka po treći put, i bilo je jutro.

I Lakeč je umrla ne saznavši tajnu svoga muža, bila sahranjena u sred sela, pošto je bila prva žena. Tekajo bi ujutru i uveče dugo sedeo na grobu svoje· žene i njegov bol za njom smiri njegovu glad za džige­rioom nepoznate životinje. ,Plakao je, ali minno, kao da je njegova žudnja za džigericom bila zakopana sa njegovom ženom.

Za vreme tog perioda žalosti Tekajo je odlučio da više nikada ne ide u iov. Sedeo je ikod kuće i pazio na svoje brojne unuke, dok su mlađi članovi porodice odlazili svaki dan da rade na polju. '

I onda jednog dana dok se Tekajo zagrevao na ranojutarnjem SUill­

cu blizu ambara, oseti neku mučninu od mirisa žita koje je kliJalo unutar mračnog ambara. Vi.ka i pevanje njegovih unuka pri-ruče mu

G. OGOT j TEKAJO 593

pažnju. Dok je posmatrao kako se igraju, Tekajo se zapita ... Postoji li neko stvorenje na zemlji čiju džigericu nisam probao? Stara žudnja m~ se vrnti ta!ko da ga je tdlo ·i=utra bolelo.

Među decom koja su se igrala bila je slatka mala devojčica koja se zvala Ap.ii, ćerka Tekajinog najstarijeg sina. Tekajo posla ostalu decu daleko da igraju i dok su odlazili pozva Apiu i reče joj, »Dođi, mala moja, otrči ru kolibu tvoje majke i donesi mi tikvu vode.«

Apii ode do majčine koHbe po vodu. Dok je nespretno pipala u mračnom ćošku kuće, nije bila svesna da se Tekajo brzo uvukao za njom. Oseti par .grulbih ša!ka dko svog vrata. Mlitavo telo deteta skliznu iz Tekajinill:J. šaka i pade na pod s tupim udarom. On pogleda telo kod svojih stopala i oseti se slab i bolestan. Uši su mu zujale. Podiže telo, i dok se teturao napolje s njim, vazduh se činio crn, i ptice u vazduhu su zlokobno vrištale na njega. Ali je Tekajo morao da pojede svoj obrok. !Sahrani telo Apie u obližnjem mravinjaku u plitak grob.

Druga deca su se još igrala na j)olju kad se Teka jo vratio sa dži· gericom u torbi. Ispeče je brzo u svojoj kolibi i proždrljivo pojede. I avaj! To je bllo ono što je toHke godine rtražio. Sedeo je i lenjo nas!.O< nivši leđa na ambar, podrigujući i čačkajući zube. Gladna deca, vra· ćajući se sa igre po polju, sedoše u senku jedući slatki krompir ·i pijući kiselo mleko.

Stariji. se uveče vratiše; i deca otrčaše da presretnu roditelje. Ali Apii nije bila među njima. U velikom očaju zapitaše dedu o detetu .. Ali Teikajo odgovori, >~Pitajte decu - ona treba da maju gde je Apii. Igrali su se skupa po poljima.«

Već j e bio mrkli mrak. Apiina mlađa braća i sestre sedeli su pored vatre plačući sa svojom majkom. Tada su se setili da je· deda poslao Apiu da mu donese vodu. Očajni roditelji ponoviše ovo obaveštenje starcu, pitajući ga da ·li mu je Apii donela tog jutra vodu.

•Jeste«, odgovori Tekajo »i onda je ot·rčala za drugima. Video sam je svojim sopstvenim očima gde odJazi. Spavao sam sad su se vratila.«

Bolom ophrvana porodica je sedela pored ognjišta, s glavama u šakama. Nisu ni jeli lli pili. Napolju su činilo se mali zrikavci pričali tužnu priču. Tekajo je osećao da oni cvrče mnogo glasnije nego obično.

Više dana Apiini roditelji tražili su svoje dete, pretražujući sva!ki ćošak i svaki budžak. Ali ni traga od nje. Apii je otišla. Prošli su me­seci, i ljudi nisu više govorili o Apiinom nestanku. Samo je njena majka inislila o njoj. Nije izgubila nadu da jednoga dana svoje dete nađe u životu.

Tekajo je zaboravio na svoj čin. I kad je na isti način ubio drugo dete da bi zadovoljio svoj div:lji apetit, nije čalk bio ni svestan onoga šta čini. I kad su zabrinuti roditelji pitali starca o detetu, Tekajo je plakao govoreći, ~Od kud bih ja mogao da znam? Deca se :igraju napo­lju po poljima - ja ostajem ovde kod kuće.«

Posle toga su se Tekajim.i sinovi među sobom pitali »Ko krade našu decu? Kakva .to životinja može da bude? Može li to da bude hi­jena? Ili leopard? Ali te životinje love samo noću. Može li to da bude

594 MOGUCNOSTI

orao, pošto on lovi danju? Ali ne! Otac bi video orla - čuo bi dete kako vrišti.« .Posle nešto razmišljanja, Aganda reče svojoj braći: wMož­da je to zlonamerna mvotinja nahušk.ana na nas od zlih duhova.«

»Onda je otac suviše star da pazi na decu«, reče Osogo. ·»Da, otac je suviše star, i Qll je takođe u opasnosti«, složiše se ostali.

I od tog V·remena pa nadalje sinovi su potajno čuvali oca i decu. Pazili su mnoge mesece, ali ništa nije pretilo starcu i deci.

Sinovi su skoro digli ruke od čuvanja. Ali jednog dana je bio red na Apiinog oca da pazi, i on vide Tekaju kako šalje decu da se igraju po poljima - sve izuzev jednog. Poslao je dete da mu donese lulu iz njegove kol~be. Kalko je dete otrčalo u !kolibu, Tekajo je pošao ila njim. Zgrabio je uplašeno dete i odvukao ga do ognjišta. Đok se Tekajo borio sa detetom, težak udarac spusti se na njegova stara leđa. Naglo se okrete, dok su mu šake i dalje držale detetov vrat. Suočio se sa Agan­dom, svoj1m :nastarijim sinom. Dete se oslobodi iz mlitavih Tekajinih ruku i dograbi Agandina kolena. »>če!« v1k.nu Aganda.

Videći da dete nije pov·ređeno, Aganda ga odgurnu govoreći, »Idi u maJčinu kolibu i ·lezi.«

Onda dograbi starca i dovuče ga do male kolibe bez prozora sagra­đene za koze i ovce. Dok su ga vukli, starac je neprekidno vikao, »Alimo ang'o?« - »Šta sa:m urodio?«

Aganda gurnu starca u malu kolibu i zatvori vrata iza njega, kao što bi uradili sa životinjama. Ode detetu, koje je još jecalo.

Ostatak porodice se vratio sa polja, i kad im je Apiin otac saopštio vest, uplašiše se. 'Porodica navuče odeću za žalost i ·prestade da uzima hranu. -

>>Tiho! Tiho!« pljuvali su ka suncu koje se, mada je zalazilo za njih, rađalo za pretke.

»Praoci, očistite nas«, y,ikali su svi. I zapališe najveću vatru koja je ikada zapaljena u tom selu. Teka­

jin najstariji sin uze stari masni bubanj koji je visio iznad ognjišta u kol>bi njegovog oca i zadobova. Bubanj je dobovao blostive melodije da upozori klan tužnu vest u Tekajinoj kući. Ljudi koji su čuli bubanj napustiše ono što su radili i otrčaše u Tekajino selo prateći zvuk bub­nja. Uskoro je selo vrvelo od zabrinut>h rođaka.

»Šta je novo? šta je novo?« pitali su drhtav.im glasom. »l gde je Tekajo?« zapirta drugi starac. »Je Li zdrav?« Ulpita jedan drugi. Vladali su konfuzija i panika. »Smrt do smrti, ko će nam dati lek za_ smrt? Smrt lupa na tvoja

vrata, i pre nego što možeš da joj kažeš uđi, ona je u kući s tobom.« »Slušajte!« neko dodirnu staricu koja je ječala o smrti. Aganda

progovori ljudima. »Ljudi moga t!clana nismo vas ni >~bog čega ovde pozvali. Slušajte

me i neka naša tuga bude vaša. Plačite sa nama! Više me~eci gubili smo decu kad .smo odlazili na njive. Apii moje sopstveno. dete je bila

G. OGOT / TEKAJO 595

prva koja je nestala.« Jecanje se razleže među ženama na spominjanje dečijih imena.

»Ljrudi moji«, nastavi Aganda, »deca u ovom klanu se ra:zJbolevaju i umi'IU. Ali naša nestaju nesahranjena. Ideja nam je bila da priču· vamo decu da bi mogli da uhvatimo onoga ko ih krade. Mesecima smo potajno pazili. 'Skoro da smo digli ruke, misleći da je to verovatno gnev naših predaka koji je na nama. Ali sam ga ja uhvatio danas.«

»Koga? Koga?« pitali su ljutito ljudi. »l iz kog je on klana?« pitali su drugi. »Moramo da objavimo rat tom klanu, moramo, moramo.« Aganda zastade malo, i reče im podrhtavajućim glasom, »Covek je

u loj maloj kolibi. Covek nije ni!ko drugi do moj otac.« »Majo!« povikaše žene. Nastade gužva i žene i deca vrištaše kao da

je Takajo bio među njima, a oni ga se plašili. Ali su muškarci ćutali. Kad se uskomešanost smirila, jedan starac zapita: »Govoriš li isti­

nu?« Sin klimnu glavom. ·Muškarci i žene su sada vikali, »Gde je čovek?

Ubijte ga, ubijte ga! On nije jedan od nas. On je životinja!« Nije bilo ničega izgovorenog napolju što Tekajo nije čuo. I tu, u

ko~bi, deca 'koju je ulbio su ga rproganjala. Stavi glawr na grubi zid kolibe i zaplaka. ·

Izvan kolibe ljutiti seljani nastaviše sa svojim tražnjem vičući: »Kamenujmo ga sada! Kamenujmo ga sada! Nek njegova krv bude na njegovoj sopstvenoj glavi!« _

Ali jedan starac ustade i umiri ljude. »Ne možemo da ga sada kamenujemo. Običaj je klana da pokvareni čovek bude kamenovan usred dana, izvan sela. Ne možemo odstuJpiti od tog običaja.«

»Kamenujte me sada, kamenujte me ·sada«, šaptao je- Teka jo. Oslo­bodite me lbnzo ove muke i sramote: puiStite da umrem i da s time završimo.«

Tekajo je znao po ljutitoj vici muška~aca i oštrim kricima Upla­šenih žena i dece da je prognan iz društva, čak iz samog života. ·Potraži u svojoj kožnoj torbi obešenoj oko struka svoj lovački nož, ali ga tu nije bilo. Oduzet mu je. Mrmljanje i vika su se nastavljali napolju. Bilo je i plakanja. Tekajo ih je sada čuo izdaleka kao da ga je moćni talas nosio dal je i dalje daleko od njegovih.

U zoru su seljaci ustali sa ognjišta da bi sakupili kamenje iz obliž­njih polja. Sunce se još nije bilo diglo, ali je bilo -dovoljno svetla da se vidi. Svako iz klana .mora da baci kamen na ubicu. Bilo je loše ne baciti !kamen, jer se tvrdilo da će ubičin pokvareni duh ostati u čoveku koji nije pomogao da bude oteran.

Kad su se pojavili prvi zraci; seljaci su sakupili dovo! jno kamenja da pokriju nekoliko tela. Vratili su se u selo da izvuku T ekaju iz kolibe, i da ga odvedu u njegovu sopstvenu baštu izvan sela. Opkoliše kolibu i stajaše ćuteči, čekajući da se podsmehnu i da pljunu na njega kad izađe.

596 MOGUCNOSTI

Ag311lda i tri druga starca razbiše vrata od papirrusa i pozvaše Tekaju da izađe. Mi odgovora nije bilo. Upaše u kolibu da bi ga izvukli napolje kod Jjudi koji su tražili »Izađi, izađi!«

NaJpre je bilo suviše mračno da bi se videlo. Ali su im se us'koro oči .privikle na mrak. Onda videše Tekajino telo kako visi na kratkOilll užetu koje je odmotao sa slamnatog krova.

Ljudi izađoše odmahujući glavama. Gomila je ·buljila u kolibu je­dan za drugim dok svi nisu videli viseće Tekajino telo - čoveka koga su bili spremni da kamenuju. Niko ne progovori. Znali su da će takav čovek morati da bude .sahranjen izvan sela. Znali su, takođe, da ni jedno novorođenče neće nikada dobiti ime po njemu.

KAZNA MOBA HAMAD! SISEA

Abdu Traore, zvani Diop

(Mali)

Branilac prestade da govori da bi došao do daha i pogleda publi­ku. Pogleda nekoliko lica da bi procenio atmosferu krcate sale. Kao i uveik, na početllm njegovih pledoajea, čim.ilo mu se da primećuje laki skepticizam, zrno prezira u pogledima koji će ubuduće biti upereni u njega. P.redrasude obavezuju, gospodo, činilo se kao da svojim pogle­dom odgovara, mi advokati, mi smo svi cepidlake, zar ne? Ali, makar mi jednom izvolite poklOllliti svu vašu milostivost.

Nakašlja se da bi očvrsnuo glas i nastavi~

» .•. A sada, svetli sude, dozvolite mi da vam predstavim Mobu Hamadu Sisu, čoveka čija je sudbina u vašim rukama danas. Oh, to neće biti da bih !J>Okušao da ublažim loš utisak o mom klijentu, koji je upravo sada dao •gospodin državni tužilac. To će pre biti da bih odao pravdu, jer: mu je moj kolega, sa druge strane rampe, opisujući čove­ka kakav ovaj nikad nije bio, svakako učinio veoma nažao. >\Ii opra­štam mu, jer znam da njegova malopređašnja zloba dolazi samo od njegovog nepoznavanja života i filozofije Mobe Hamade Sise. Opra­štam mu, jer znam da bez izvinjenja, nema delenja, a meni je zapravo stalo da sa njim podelim sva osećanja i sav ponos što imam da pred­stavim Mobu Hamadu Sisu, jer sam ja, ako ostavimo po strani sva hvalisanja, jedna od retkih osoba u ovoj sali koja ga poznaje.

Gospodine Predsedniče, gospodo pomoćnici sudije, gospodo porot­nici, počujte vrlo lepu priču o Mobo Hamadi Sisu. Jedini sin velikog Marabua iz Masine, Hamadi Sise nije mogao, bez velike muke, da iz­begne svoju sudbinu, da postane marabu kao svi njegovi oci koji su mu prethodili u dugačkom nizu Sisea. On je dakle počeo izučavanje islamskih nauka kod svog pokojnog poštovanog oca. 1Pre nego što je dospeo do doba puberteta - svi mudraci u oblasti su bili jednodušni - ovo dete je neosporno nosilo Božji pečat: njegove intelektualne predispozicije, pridodate njegovoj v.iteškoj uljudnosti, činile su od nje-

598 MOGUCNOSTI

ga biće iznad gomile. Bkl je, svakako, još dete, ali dete čistih ruku, 'osposdbljeno da mesi !esto <predaka', ka:ko to BamlbaJre kafu.

čudo od deteta poraste, prelazeći bez vidljivog napora sve. pre­preke u ovladavanju islamskim naukama i pastirskim umećem. Kad je njegov poštovani otac bio Božjom milošću pozvan, Hamadi Sise je već bio ozgrađen čove!k. Ali, šta više, tada postade Mobo, Učitelj! On je tada postao onaj ka kome je čitava oblast okretala pogled; postao je mu­drac, postao je savetnik; postao je cvet koji privlači pčele i daje im nektar da bi one od njega napravile med; đaci Mobe Hama-de 1Sise se nisu više brojali! Dolazili su kod njega kao gruda neoblikovane ilova­če; kao neki zidar, on ih je lio po kalupima mudrosti i od njih pravio ljude!

·Mobo Hama<li Sise je :ipak ostao najskromni1i čovek i s najviše blagosti na zemlji. Pokvarenjaštvo nije moglo da se dokopa tog askete koji je u svom ,poštenju išao dotle da je odbijao svaki poklon, čak i simbolični, od strane svojih učenika. Obrazovao :ih Je pro deo, u strikt­nom znače n ju te reči.

Mada je ste'kao takvu čistotu u upražnjavanju svoje vere i svoje nauke, Mobo Hamadi Sise nije bio manje pristupačan čovek, koji je uprkos svojoj dubokoj veri odbacivao mračnjaštvo i proizvoljnost. Nje­gova erudicija i ljudski kvaliteti su mu tako omogućili da razmrsi su­kobe, inače zamršenije nego Gordijev čvor: oni su mu omogućili da oplodi više od jedne šuplje' polemike, da ih pretvori u plodonosne dija­loge. Mobo Hamadi Sise je bio čovek od javne koristi. Ecce Homo!

Oprostićete mi što sam se toliko zadržao na ličnosti i društvenom delu Mobe Hamadi Sise. Ali ovo zadržlrVanje će učiniti da shvatite, siguran sam, da je čin :zlbog koga ćete danas morati da sudite ovom čoveku, mogao da bude samo udarac groma na njegovom vedrom nebu, neočekivani događaj, udes. Zaista, ništa, osim nesrećnog slučaja ne bi moglo da navede Moba Hamadi Sisu da ubije svog nećaka Joru Sisu i da bude dovučen na klupu poruge!«

Uprkos mrtve tišine !koja je vladala u sali, bramilac je osećao vi­bracije koje su se pele iz gomile. Ne, pogledi ga nisu varali: Mobo Hamadi Sise im više nije izgledao kao ne!ko vulgarno biće, dečJi davi­telj: Mobo Hamadi Sise je bio čovek kao i drugi, možda vi·še nego drugi. čovek !kome se jedinog dana desio nesrećni slučaj, u Filani Madu. Branilac se oseti lakšim i nastavi: »Mobu Hamadi Sisu se dakle pre­bacuje ubistvo počinjeno nad ličnošću njegovog nećaka Jore Sise, pre

· petnaest meseci, na ivici sela Pilani 'Mado. Pre nego što ispričam kako su se odvija~e činjenice, svetli sude, bio bi dobro da vam nešto kažem o tome kako su se Mobo Hamadi Sise i njegov nećak upoznali i skupa živeli. Tako ćete biti više obavešteni o ljudskoj dimenziji te drame.

Svetli sude, Mobo Hamadi Sise nije imao dece. A Bog zna da ih je želeo! Posle petnaest godina braka, oženi drugu ženu upravo na 'insisti­ranje svoje prve supruge, koja se bojala da vidi dugačku lozu familije Hamadi Sise gde se sa njim .gasL J\li, naslednik ne dođe. Nikada neće ni doći.

A. T. D/OP j KAZNA MOBA HAMAD! SISEA 599

Svako drugi osim Moba Hamadi Sise bi se prepustio da ga očaja­nje slomi. Ali ovaj čovek .ima veru koja može da parnera Planine. Svojim ženama i svojim prijateljima, koji su dozroljavali da i2lbije njihova tuga, Mobo Hamadi Sise je nepromenjeno odgovarao: »Božju volju treba poštovati u svim stvarima, jer nam njegova moć često izmiče; dakle, čovek mora da poštuje i ono što poznaje i ono što ne poznaje.

Da, Gospođo, božje namere nisu uvek •lake da se shvate. Možda je Gospod hteo da pokaže dimenziju zajedništva Moba Hamadi Sise; nije li ga, lišavajući ga sina, sprečavao da se okrene, bez obzira koliko malo, od druge dece čiji je razlog za življenje bio? Ipak, ostaje da je nesreća Moba Hamadi Sise imala za početak činjenicu da je jedan čovek, izuzetne velikodušnosti, želeo da mu da ono što mu je Bog uvek odbi­Jao: jedno dete.

Jednog dana, pre deset godina, Bubu Sise, njegov rođak, dovede petogodišnje dete Mobu Hamadi Sisu: 'Mobo, reče mu, gospod nam preporučuje da delimo sa bližnjim koji je manje povlašćen. Ero Jora Sise, mog trećeg sina. Da bog da da za tebe ovo dete bude ono koje si uvek želeo da imaš.'

Svetli sude, dok drama nije izbila, priča Joro Sisa i Moba Hamadi Sise je bila priča o vezi i dubokoj međusobnoj ljubavi dva biča. Joro Sise je postao onaj zrak sunca koji dete donosi u svaki dom; postao je razlog življenja Učitelja koji sanja da od njega napravi svog duhov­nog naslednika. Mobo Hamadi Sise je bio zadovoljan čovek!

Ali, ovaj! Ta se harmonija rprekinula pre- dve godine, kad je Joro Sise imao trinaest godina, doba puberteta, tj. doba revolta! Doba kada dete, započinjući novu fazu svog razvoja, počinje da 1baca na svet novi pogled! Joro Sise nije bio izuzetak od pravila, postao je agresivni de­čak, pun nepoštovanja rprema starijim osobama, namemo llleposlušan prema starijima. ·Mdbo Hamadi Sise primeti promenu svog usvojenog sina i kao po običaju, dugo je razmišljao pre nego što preduze neku akciju. Onda učini životnu grešku nalažući da niko ne srne da se uspro­tivi Joru, uz ni.zik da ga još da:lje otera. Godine će ga urazumiti, za­ključio je.

Ta je odluka bila katastrofalna! Zaista, Joro Sise se ne popravi. Naprotiv! Pošto više mije imalo da savladava .nikakav otpor, dete je po­stalo tiranin sela, lenjivac, mangup. Njegovo rđavo ponašanje je posta­jala sve očitije i očitije, sve šokantnije. J>očeo je uveče da odlazi od svoje 'kuće da bi se vraćao vrlo 'kasno, nepristojna stvar u sredini takrog verskog žara. Mobo Hamadi Sise onda shvati svoju grešku. Po­kuša da je popravi upućujući Jori blage i umirujuće reči, podstičući ga na uljudnost, hrabrost, disciplinu. Ništa ne bi: Joro Sise je postao malo čudovište i kontrola nad njim je ubuduće izmicala čak i onome koji ga je formirao.

I ono što je moralo da se dogodi, dogodi se. Jedne večeri, kad se sprem:>la veHika oluja, učenici videše Joru Sisa gde irllazi iz porodičnog

600 MOGUCNOSTI

dobra; malo kasnije, kiša poče da pada. Te večeri, Joro se ne vrati kući. Neće se više nikada ni vratiti.

Svetli sude, sutradan je stari Hamadi saznao, u isto vreme, dve vdo ·rđave vesti: uvredljivo odsustvo J ore i provalu radnje Niag31llda Diavambe: noc'u, pod olujom, provalnici su opljačkali Niagandovu rad­nju, pošto su ovoga ozbiljno ranili. Stari Hamadi poveza dva događaja i o<;iglednost ga zgromi! Učenici ·i susedi dođoše, međutim, da ga teše i pokušavali su da ga razuvere! Joro je, svaikako, lkod nekog prijatelja, uskoro će se verovatno vratiti, nikada Joro nije počinio takav delikt, nema razloga da bude pesimista. Stari Hamadi se malo razvedri. Da, nocavno, reče sam sebi, Joro -nije više divni dečkić od ranije. Bunio se sve više i više, ali odatle da bude prestupnik ...

Avaj, predah je bio kratkotrajan; žandarmi, koji su došli iz sused­nog grada povedoše istragu; njihov zaključak je bio jasan. Joro Sise i njegovi prijatelji, rekoše ovi, nisu nepoznati u provalalllla, jer su i dalje nenalažl j ivi.

Poslednji udar dođe iste večeri jer je rečeno da stari učitelj treba da popije čašu do dna: Niagando, posle lečenja u bolnici, došao je malo k sebi i naveo imena nekolicine svojih napadača, koje je, uprkos mraku, prepoznao. Nekolicina među kojima je 1bio Joro Sise. Stari Mobo Hamadi Sise je bio time potresen.

Jedan veliJkii čovek je rekao da su 'velike patnje neme'. Dajem mu za lp!l"avo, svel'!i sude. Mobo Hamadi Sise se tri dama ~atvori u kuću, van svakog ljudskog kontakta, osim svojih žena. Kad ga četvrtog dana videše da izl~i, bio je ostareo za deset ggdina. Nešto se u njemu uga­silo. Oslonjen o svoj pastirski štap, pred celom sakupljenom porodi­com, izjavi jedva čujnim glasom: 'Moja draga deco, ostanite svi kod kuće i molite se za mene, idem da potražim Joru. Nek Bog vodi moje kora!ke ka tom detetu.' I udalji 1se uz plač žena, učenika z:obrinutog izraza, uzbuđe.nih i zbunjenih. Uzbuđenih, jer nisu mogli a da ne osete tugu u dnu stomaka, tu bol koja je učinila da krvari srce starog Uči­telja. Zbunjeni, jer nisu shvatali šta tera Moba Hamadi Sisu da doda još ovu fizičku golgotu svom već teškom ·bolu. Kako su se već žan­darmi brinuli o Joru, on je trebao samo da podigne mali prst pa da cela zemlja pođe da traži Jora. Ali Učitelj je bio mudrac: njegovo ra­zumevanje ljudskih problema je bilo veliko.

Svetli sude, stari Hamadi nije prešao manje od sto kilometara, pešice, idući od sela u naselje i iz naselja u selo, pretražujući šipražje po svim budžacima s instinktom pastira koji traži zalutalu ovcu. Naj­zad, na ivici sela Pilani Mado dođe do susreta. Ispružen pod drvetom, na nekoliko metara od st~e, spavao je Joro Sise. Bio je sam. Hamadi Sise mu priđe na W'hovima <prstiju, dođe da sedtne pored njega ... i blago ga probudi. Joro je imao reakciju divlje progonjene zveri; brz kao munja, skoči na Mobu Hamadi Sisu, obori ga na zemlju i pobeže. Ali, uprkos svojih godina, Učitelj je ·bio savršeni .pastir! Za kraće vreme nego što je potrebno da se ovo ispriča on ustade i sa poslovičnom ve­štinom fulbe pastira, baci iz sve ~snage štap u noge mladog delinkventa,

A. T. DIOP / KAZNA MOBA HAMAD! SISEA 601

koji pade na zemlju. Pre nego što je mogao da se podigne, pl\Sti rMobo Hamadi Sise su se već sklopili kao mengele na njegovim zglobovima. 'MaJi moj Joro, urpita Mobo, o:ašto si rpočinio takvo nedelo?' Dete ne odgovori. 'Mali moj Joro', nastavi Mobo, lbićeš kažnjen zato što si obeščastio svog plemenitog oca Bubu Sisa i zato Š1o si naterao na plač svoju nežnu posliuŠI!liU majku Kiumbu iDia:lo.' I on dva ili tri puta udari štapom Jaru, Ikoji ne i51Pusti niika!ikvi jauk. 'Mali moj Joro, reci da žališ', šapnu stari Učite'lj. iDete osta nemo i baci mu izazivački pogled. Mobo Hamadi Sisa tada oseti da se u njemu bes penje ikao rastuća plima. I an lllllStavli svoje batinanje! Joro ostade stoički! Mobo Hama. diev bes se udvostruči, zatim se rasplamsa. Udarao je svom snagom, ubitačnim žarom, ludom žestinom!

Kad je Joro Sise počeo da plače, ne mogavši više da izdrži bol, bilo je suviše kasno; više ništa nije moglo da zaustavi Mobo Hamada Sisu, koji je rpo prVli [pUt u životu sreo nasilje. I nastavio je da udara J oru, jer nije mogao da savlada nasilje, ne znajući mu meru, pošto ga dota.da nikad nije upoznao. Udarao ga je, jer je sreo samo taštinu i iza~ zov, tamo gde je tražio samo spasonosno kajanje.

Tukao ga je :llato što je ovaj pod noge bacio ljudsko dostojanstvo i islamski nauk! Udarao ga je, jer ga je ovaj ranio u njegovom samo­ljublju, u njegovoj ljudskoj taštini; nije mogao da podnese da Joro bude propalica, jer Joro jeste zbir svih njegovih napora, Joro je trebalo da bude kruna njegovog d<;la, nastavak njegove misije! Joro treba da bude njegovo drugo ja! Udarao ga je, da 1bi ga očistio od beščašća!

Krici deteta su već bili prestali, kad, najzad, iscrpljen besom i uloženim naporom Hamadi Sise prestade da 'Udara i sruši se na zem· Iju. Pogleda dete koje je ležalo pored njega; i tek onda, shvati, svetli sude, da je Joro Sise lizdmmuo. Potm'll'lo, rpolalko, suze mu navreše na oči i plakao je, plakao, plakao.«

Branilac obrisa čelo i pogleda svog klijenta. Znao je, dakako, da pvaj ne razume ni najmanju reč od onoga što on govori, pošto je pledoaje bio izgovoren na francuskom jeziku. Ali i da je ra2lllllevao Mobo Hamadi Sise ne bi ostao manje neosetljiv. Da, Mobo je bio Božji čovek.

»Svetli sude, to su činjenice koje su dovele pred vas Moba Hamadi Sisu. Uskoro, Ikad budete .tajno većali, moraćete da odgovorite na tri pitanja od ogromnog značaja za nas:

- Prvo, da li je Mobo Hamadi Sise namemo usmrtio svog nećaka Jorn Sisu? Drugim rečima, da li se ovo ubistvo može kvalifikovati kao zločin?

- Drugo, ako se radi o zločinu, da li ga je Mobo Hamadi Sise izvršio sa predumišljajem? Drugim rečima, da li možemo da za!kJju­čimo da je reč o ubistvu?

- T•eće, najzad, da li za Moba Hamadi Sisu postoje olakšavajuće okolnosti?

, Na prvo pitanje, svetli sude, odgovorićete negativno. Ne! rMobo Hamadi Sise Illi je ubica. I ja sam tim više u rpoYo}jnoj situaciji da to·.

602 MOGUCNOSTI

tvrdim jer je sam državni tužilac, bez obzira na njegov veliki trud, mogao da prezentira samo beznačajne elemente, da bi podupro svoje tvrdnje, s ciljem da utvvdi materijalnu stranu ubistva. Ako bi povero­vali optužbi, smrt je zadata namerno, zato što je Mo'bo Hamadi Sise divljački udarao svog nećaka pastirskim štapom, mada je dobro znao ubistveni efekat štapa, s druge strane, zato što mu je bilo stalo da ode sam da potraži Joru, 'kovajući već svoj udarac!' Nek gospodin državni tužilac zapamti ovo: pelskom pastiru, Mobo Hamadi Sisovog kova, nisu nikako potrebna više od dva udarca štapom da ubije čove­ka, ma šta kažem, lava! Nema dima bez vatre: ako se fulbskog pastira jako boje i poštuju ga kad ima uz sebe svoj štap, to je zato što se zna da mu taj štap daje strašnu efikasnost jednog samumja! Jedan jedini udarac, dobro zadat, bio hi uveliko dovoljan da ubije Joru Sisu. Da­kle, Mobo Hamadi Sise je svom nećaku zadao ne manje od pedesetak udaraca, ne zadržavajući se - na tome veoma insistiram - na nekom preciznom mestu, na nekom vitalnom mestu; izveštaj sudskog Iekara je jasan! Nameće se dakle jedan zaključak: Joru Sisu je tukao čovek obuzet ;besom, koji je želeo da mu nanese bol, ali koji nije i'mao n3.me~ ru da ga Ubije! S druge strane, ako je Mobi Hamadi Sisi bilo stalo da pođe sasvim sam da traži srvog nećarka, to je samo zato što se osećao odgovornim za ovu dramu; on je bio glavni krivac, on d3.kle mora da nosi svoj krst! Bilo mu je takođe stalo da ponovo nađe Joru, pre svib drugih, jer je gajio potajnu nadu da dete "\'rati na pravi put. Prizna­ćete sa mnom, svetli sude, da je ubistvo dosta daleko! Ako v~dimo da držruvni tužilac navodi te iste elemente da bi 'dOkazao' predumišljaj, odma:h v;dimo da se čitava zgrada optui.bi stropoštava, kao tkula od karata, tim žalosnije jer ta optužba nije bila u stanju da pruži i jedan motiv! Sledi, gospodo da i odgovor na drugo pitanje treba, po svoj logici, da bude negativan.

što se tiče trećeg pitanja, na njega ćete odgovoriti, siguran sam u to, sa da! Da, Mobo Hamadi Sise ima olakšavajuću okolnost u ne­sreći koja mu se dogodila! Da, Mobo Hamadi Sise mora da iskoristi olakšavajuće okolnosti, jer sam po sebi nestanak Joro Sise je najgora kazna koju je !iikada mogao da dobije; Joro Sise je tbio njegov rođak, njegova nada, njegov razlog da živi! Da, Mobo Hamadi Sise ima olak­šavajućih Okdlnosti, jer je bio uzorni zatvorenik, pritvor mu nije odu­zeo ni njegovu ljubav prema istini, niti njegovo milosrđe, niti njegovu velikodušnost. Baš na protiv! Nije li postao savetnik, duhovni otac drugih zatvorenika i samih čuvara? Da, •Mobo Hamadi Sise ima ola'kša­vajućih okolnosti, jer je ponizan! Jer je ovaj izmršave1i čovek, obmotan u prost pamučni bubu,' koji pred vama· skromno sedi, pravi erudita, autentični naučnik islamskog nauka!. Državni tužilac u žaru svoje optu:!Jbe je rekao da je ovaj 'opasni neznalica', 'smešni pedagog' čiji

"su đaci za žaljenje'. Negiram te tvrdnje! Kažem da je Mobo Hamadi Sise svakako neznalica u odnosu na francusku azbuku, ali svakako ne u odnosu na arapsku azbuku, svakako ne u odnosu na afričke "redno­stil Cikam gospodina državnog tužioca da nađe boljeg pedagoga od

-----------------------------~~----------------------~---

A. T. DIOP / KAZNA MOBA HAMADI S/SEA 603

ovog čoveka, koji možda ne zna broj svojih učenika, ali koji zbog toga ništa manje ne zna svakog od njih po imenu, po njegovim kvalitetima i njegovim slabostima, po poreklu i po porodici! Sud će znati da bude, ubeđen sam u to, milostiv prema ovome čoveku koji nema nikakav oproštaj za sebe; rekao mi je dok sam pripremao njegov proces da je ova nesTeća ~oja ga pogađa :prava kazna koju je zasluživala njegova taština; ubeđen da može da oblikuje ljude, kako mu se najbolje čini, bio mu je potreban takav znak da bi mu pokazao da je i on sam samo instrument u rukama Gospoda. Ova mea culpa, Gospodo, u njegovoj potresno j prostoti, otkriva pojavu koju ćete znati da cenite. po njenoj pravoj vrednosti; ova drama je omogućila Mobi Hamadu Sisu da izba­ci, za UIVek, iz svog bića, demon taštine, ikoji drema u svakom od nas, da postane !bolji čov.,k; ova drama je bila njegovo čistilište!

Svetli sude, sa uzbuđenjem vam pov-eravam Moba Hamada Sisu u nadi da ćete znati da ga vratite njegovoj zajednici, da bi nastavio da igra ulogu koju mu je bog dodelio: da vaspitava i savetuje ljude. I isto tako sa uzbuđenjem hoću da vam saopštim jedno otkriće koje ima svoju važnost. Na početku ovog pledoajea, rekao sam da sam jedna od retkih osoba u ovoj sali koja stvarno poznaje Moba Hamadi Sisu. To je tačno, svetli sude. Ne bih zaista mogao da budem bliži ovom čoveku! Mobo Hamadi Sise je moj stric, jer ja sam najstariji sin Bubu Sise, stariji 'brat Jore Sise.«

U sali još potresenoj ubistvenim otkrićem hranioca, Predsednik pročista glas i pročita: »Sud je odgovorio sa:

Ne, na pTVo pitanje, Ne, na dJI"ugo pitanje, Da, na !Teće pitanje. - Sud osuđuje Hamada Sisu na godinu dana zatvora, uslovno.

Pošto je prevei1'tivni zatvor od petnaest meseoi u pot;punosti pokrio kaznu, imenovani je sldbodan da ovog trenutka ode ... «

Gomila je polako izlazila iz sale, zbunjena i >'riO uzbuđena. Bubu Sise priđe Mobu Hamadi Sisu, kome je branilac već prišao. »Mobo, reče mu, bog je uslišio naše želje! Slobodan si.« Hamadi Sise se žalosno nasmeši. »Mobo, nastavi Bubu Sise, nek Bog da da Delo bude za tebe ono dete koje si uvek woleo da imaš!« Hamadi Sise ,poskoči i upre ispi­tivački pogled u oči svog rođaka. »Da, Mobo, dobro si razumeo: Delo, mlađi Jorov brat je ubuduće tvoj.« Hamadi Sise nekoliko trenutaka obori glavu. Zatim podiže ka Bubu lice okupano suzama i uzalud po­kuša da izrekne jednu rečenicu. Bubu se nasmeši nastavljajući: »Obri­ši suze Hamadi, jer jeda:n Mobo ne plače. Delo te lkod kuće čeka.«

GROBUE MASKI

Seik C. Sou

(Senegal)

Ponosan sam na svoj gest, usred dama i, još wše, potajno. Najzad sam objavio svoj rat; neću biti 1Jlill01Stiv. Znam: biću neumoljiv prema nesvesnima, zalutalima i ljudima zadovoljnim svojim čvorom na kra­vati, protiv neprijatelja. Bilo je već uveliko vreme: tokom mračnih godina otkad oklevam, otkad očekujem ovaj sjajni trenutak; ljutim se na samoga sebe što sam samo toliko dugo čekao, jer je bilo tako lako, ali tako grandiozno, preći na delo.

Međutim, ja nisam udario nisam podigao niku, nisam čak ni mrd­nuo sa svog mesta, nisam napravio ni jedan korak; bilo mi je dovoljno da viknem ono što sam imao da kažem. Reč je bila dovoljna; naravno, pošto je ona takođe delo. ·Sve zaiV'isi od odalbranog trenutka i od vere koju čovek stavlja u nju. Reč - delo to je ogoljena istina. Prava reč je očiglednost, snaga, akcija: ona je ta što UZlllemirava i plaši zbunjene, prepoštene ddbrovoljne robove alko ih ne ubija.

Zašto je ta žena pobegla, užasnuta, ostavljajući svoje đake: Zato što sam je ja ošamario ne dodirujući je, gurnuo sam je bez jednog pokreta, egzekutirao sam je samo svojim rećima. Da, da, da mogu da budem zadovoljan svojom borbenom rečju: ona je dosegla; ona je stavila vatru u tu damu, čekajući da zapali sve neprijatelje koje taj izgubljeni grad sadrži.

Nisam promišljeno odabrao svoju prvu žrtvu, ali mogu da kažem da je to jedna lepa koincidencija; upravo jedna učiteljica; jedna od onih koja zagađuje duh naše dece. Jedna od onih koje vrše najgore delo destrukcije; jedna od onih koja kvari naše mozgove stavljajući tamo, :kap .po :ka;p, odvratni beli otrov .; misao pOkornosti.

Kad sam je čuo gde govori, gde priča smejući se sve te mOlllstruoz­nosti o mojim maskama, o mojim bogovima, pogledao sam je. Pažljivo sam je posmatrao, odmeravao s odvratnošću, to lice s depigmentira-

S. C. SOU j GROBLJE MASKI 605

nom kožom, to lice lažne plavuše, prave otuđene crnkinje; i odmah sam shvatio da imam svoj pien, svoju prvu žrtvu. Znao sam da moj rat treba da bukne, da će buknuti u tom trenutku.

Ah! Hv~Ia. Reči što si jzašla tako iz mene, herz opasnosti, bez greš­ke: tako pravedna, tako smrtonosna. Hvala. Reči, što si tako surovo udarila to denaturizovano- biće i što si ga zgromila. Ta žena nije sva~ kako pala natraške, mrtva, ali je bila ranjena. Istina je, video sam: gnojava smrt je u nju ušla i ona će je nositi po dekadentnom gradu, među svojima. ·

Ah! Usudila se da to kaže o mojim Maskama.

Reći to pred mojim svetim licima i predamnom vernikom. Ona je počinila taj neiskazani zločin, usudila se da kaže svojim učenicima koje je dovela da posete muzej da su Maske, tu, prosti predmeti od drveta koji su nekada služili, da animiraju plemenske gozbe i igre; da su bile podupirači drevnill sujevernih i krivih verovanja. Usudila se da doda da više ničemu ne služe, ali da su veoma dekorativne u nekom modernom salonu; da se rto »Iepj. umetnički predmeti• te: da ih i ona ima u svojoj dnevnoj sobi jer treba pokazati radoznalim Evropljanima da i mi imamo lepih rnnetničkih predmeta kojima možemo da se ponosimo. ' I kad je neko glupo mangupče postavilo neko jadno pitanje, odgo­vorila je da se i njen sin takođe plaši suviše ružnih Maski, ali da ih treba gledati kao groteskne i komićne figure pre nego ·kao strašila; da veliki Kanaga, na primer, liči na šimpall?'a, čijim su se veštim gri­masama u zoološkom V·rtu oni divili prilikom njihovog prethodnog izlaska.

Zato što je i>lbadla sve to zlo smejući se, od čega joj se nabiralo njeno lažno lice, otpočeo je moj surovi i podzemni rat. Tada sam osetio, u tim teškim selkundama, il<ao !Deki vatreni dah kako mi prolazi lelom i penje se u moje grlo, ka ustima; osetio sam svoj jezik kako se naduva od ubitaćne Reči; osetio sam da dolazi veliki trenutak i naro­čito sam osetio .da su oni tu, moje Maske, sa mnom.- Njihovo insisti­rajuće prisustvo je bilo u meni, ja sam •bio ruka koju su one odabrale.

I, s vrha mog jezika poteče nap~dačka Reč; čineći da mi moji zajedljivi zubi zvižde, ona razli ka toj ženi, učiteljici, lažnoj inicija-

• torlti: •Jadma ludo! Luda nemalice, jer, gospođo, veliki Kanaga k(>ga vi

ismejawate je UipTlWO nepogrešivi inicijator dece! I, uč>teljice - nezna­bee, znate Ii? žel>m va'šoj jadnoj dečurliji strašne košmare; tako bar neće uzalud doći pred Kanagu, užas dece. Đa, želim im da upoznaju tu noć samrtnog straha koju Kanaga deli, jer je to jedan zdravi _strah. Jedan potpuni užals, ali koji će ih spasti otrova llroji vi sipite u nji­hove glave. Znajte, gospođo, da je počev od ovog trenutka <Vaš štetni rad završen, vi ćete poginuti, vi ćete platiti vaše zločine i vaše bogo­hulne lude reči protiv Maski. Vi ćete biti prva žrtva jednog holokasta belih Crnaca. Vaš čas nesreće je odzvonio!«

606 MOGUCNOSTI

Verbalni napad je po!jOdio učiteljicu koja posrće i kleca na noga­ma. Njeni đaci, kao uplašeni pilići, slepili su se uz nju.

»Ti, veliki Kanago Dogone, želeo iblh da užasom ispuniš ovu decu pred tobom. To je tvoja sveta uloga, jer ti kroz strah učiš. Užas koji ti ulivaš uči dete, upućuje ga, čini ga muškarcem. Izleći dakle ovu decu od njihove navodne škole koja ih čini neznalicama svojih sopstvenih vrednosti, koja ih seče iz drevnog kolektivnog sećanja. Ispusti svoj krik, Kanaga, .ispuni ovu salu svojim užasavajućim glasom! Ponovo po­stani inicijacijski užas! Zatraži od mene pročišćavajuću krv žene!«

I posle Reči čuo sa:m, da, jasno ćuo, tišinu. Jedan kratki i zlokoban trenutak tišine. Upravo jedan kratkotrajan trenutak kad je sve bilo moguće, pre krika i bega progonjene žene, u pratnji izgubljene školske rulje.

Zatim,· su mi prišli, trebalo je to Očekivati, dva muzejska vodiča. Ali, smešno, jer su me ti ljudi poznavali i plašili me se. I skoro bojaž­ljivo su mi se obratili, ·moleći me da ne pravim skandal, na tom mestu, da izbegavam da deranžiram druge posetioce, da poštujem tišinu sala kaiko je napisano posvuda u dbaveštenjima uramljenim u crno. Na kraju su jadno prošaptali da će biti primorani da preduzmu sankcije nemile za sve da ·mi zabrane pristup na to mesto ako bih ponovo po­čeo, »eh, eh, takav stav, itd.«

Moje prezrivo ćutanje i moj pogled, za koji znam da već nekoliko dana sj'ja, mora da su još više U2IDem1rhli tu go~du !koja su se brzo okrenula, ostavljajući me samog sa mojim 'Maskama. Jer me se oni plaše, ja to znam; misle da sa:m lud.

Za njih, zaista, čovek koji svaki dati dolazi da posmatra Maske može da bude samo lud. Oni međutim, ovde rade, smatra •se da poznaju Maske i da se o njima brinu, dok ih u stvari ne vole, manipulišu njima kao sa vulgarnim parčićima drveta, za]tivaju ih, bese, zakačinju, gomi­laju i poplavljuju smrdljivim insekticidima. Oni, muzejski ćuvari, gori od zatvorskih čuvara, pravi noćni bdeoci naše zarobljene svesti.

Ali ne brinem se ja o njima niti o njihovom_ raspoloženju prema meni; ako mi zabrane, to će biti čisti gubitak: ja ovde ulazim noću kako hoću. To već mesecima činim, pored svojih dnevnih poseta. To činim otkad mi Maske govore.

Da! Dobro !kažem: Maslke komnnicilfaju sa mnom: one mi govore: J a sam prvi čovek iz ovog grada kome su one odlučile da progovore. Decenijama i decenijama su one 6utale, prepuštajući Ornce njihovoj sudbini ljudi dominiranih i priviknutih na lance. Svojim . praznim oči­Ina koje posmatraju dušu one su u meni) videle spremnOg čoveka, čoveka oslobođenja. Među gomilom neosetljivih posetilaca, neznalica ili otuđenih, one su mene izdvojile i rekle da sa:m ja taj u koga mogu da ulože božansku misiju. I jedlle noći kada sam se uvukao u veliku salu da bih meditirao i 4)0novo izbrojao magične .školjke i bisere ria bamileškom kraljevskom spektru, njihov glas zagrme, čineći da stari žuti :cidOVli zadrhte. Smesta sam ,;hvatio, :ne uplašivši se, kao da sam to očekivao, neumoljivo. Glas je iznenada bio tu, umnožfm, izlazeći u

S. C. SOU / GROBLJE MASKI 607

isto vreme jz svih maski iz Dogona Lisca na spratove, iz ·Mag-betia s deset brada, kao i iz Baulea - gvozdenih krugova.

On mi je govorio i negovao me u svim mojim nesigurnostima, u svim mojim Oklevanjima, u svim mojim slabostima. On me je jačao u onoj meri tkako je prodirao u mene, ispunjavajući me Tadošću i straš­nim besom da radim.

Ne sećam se više reči koje je glas upotrebio i, uostalom da li je on koristio reči? Nije važno! Suština je da sam ja, od tada, potajno spreman da podignem svako ubitačno oružje i, ne oklevajući, da uda­rim, da se borim.

Mada sam izašao iz mruzeja mirno namemo vukući nogu duž su­mornih hodnika popločanih mramorom. čuvari se , udaljiše pri mom prolas!ku skrećući svoje nemirne 'Špijuns!ke poglede. 'Sto se mene tiče, ja ih fiksiram, da bih ih još više doveo u nepriliku, jer znam da sada na licu i·mam taj strašan izraz Maski, sačinjen od vedrine, snage i besnih munja.

Primećujem kola koJima su deca došla sa svojom sotonskom uči­teljicom i približavam im se da bih prešao kolovoz. Kdvac je i dalje u suzama usred zbunjene dečice. U trenutku kad pristižem do nje, pred spuštenim staklom, ona me vidi i poskoči, užasnuta, pre nego što se sabra. Kola prolaze i verujući da je van domašaja, žena bogohulnica počinje da mi dovikuje da sam lud, decoubica i da me obilno vređa. Ne odgovaram joj, znajući da je ona na svaki način osuđena i čak joj se smešim jer nije vikala i klevetala na francuskom, već na svom pri· rodnom jeziku, čudesno ponovo pronađenom~ I ja mislim na Velikog Kanagu i na njegov pročišćavajući užas koji tako dobro stavlja na me­sto zalutale duhove ili ih kažnjava.

Da bih se watio kući, moram dalje da prođem deo grada ikoji naj­više mrzim. To je kvart zvani bogati, kvart radnji, kancelarija, barova i rugla: ona j u kome Crnci za sebe varoški misle da su najviše pri­morani da imitiraju Belce. Tako im je dosta da se dohvate' nekih predmeta i nekih jela Belaca da pi poverovali da su i oni Beli, ili slični Belcima. To je kvart servilne imitacije, ·majmunisanja i zato ·mi se čini tako veštački, tako nestvaran. Posmatrajući sve ove obeljene kako idu, ili u kolima, kako pokazuju svoje depigmentirane žene, svakog momenta očekujem da sve to nestane .kao rđavi san. Jer kako može da bude istina živeti taiko ,lažno? Kako se to1lko odTeći samoga sebe, svog stvarnog bića, i dalje se držati uspravan?

Sklapam oči, snažno stežući kapke, više puta odmahujem svojom teškom glavom teškom od misli; međutim, kad ponovo nalazim svoj pogled i svetlost, sramni spe'k1akl ne nestaje u dimu; on je uvek tu, ponavljajući se; postojano pozorište, u kome igraju ,rđavi glumci. ža­losno, kao na primer taj čovek tamo, u velikim kolima lošeg ukusa, naduven od dovdljnosti, <poluudavljen llrobojnom kravatom. Taj čovek, prepoznajem ga, to je jedan dosadni specijalista .za govore o orn.aštvu i v.redo::tosti·ma cnna(:lke civilizacije. ~i on val'a svoj svet jer on nije niušta ubeđen, niušta ne veruje drugima osim u veštačko posedovanje

608 MOGUćNOSTI

belačkih predmeta. Njegova prava specijalnost to je promašena imita­cija, sivkasto i mučno pobeljivanje. ·Laž i neistine, ldš sistem vredno­sti podmuklo presađen ovde od Belaca koji će uvek biti njihove glave, vođe za Crnce -koj,i .su naravno uvek njihovi pratioci, rep. žalosna crna lica koja nemaju više do jedno skromno potraživanje: da ih Gospodari ne ostave suviše daleko od sebe u trci za pokradeni:m prednostima. Ali se razuveravam misleći na svoje Velike Maske jer treba sebi probiti novi put po tragovima koje su preci ostavili. I najpre izbrisati lažne puteve, ubiti lažne vođe i čitav prednji vod pratioca: da, treba se boriti.

Ipak sam najzad došao do svoje bedne sobe na kraju grada. Le­žem na kratko: ne da ibih spavao, ne spavam više, već da bih odmorio svoje telo, jer noćas treba da se vratim u muzej gde bdeju, takođe moje Maske.

Uvu\k:ao sam se u polumra!ku u veliku salu, a da me no6ni čuvwi nisu videli, ljudi uspavane svesti. Mas·ke su još uočljivije za mene; oči im nisu više prazne rupe, već pravi pogledi. I .izlazeći iz fiksiTanih ustiju, njihovi glasovi izmešani su još više da bi mi rekli pripremljenu božansku zaveru.

»Kažnjena, osuđena, učiteljica, to je dobro, ali nedovoljno. Treba preći na odiručni akt, na nešto stvarnije, 'Š·to potresa sve memime save­sti i što je pravi sigoal neprijateljstva. Potrebna je žrtva, ne žrtvovanje belog pileta; niti rpa:k ugojenog vola, već ljudSikat žrtva. Isto tako ne ubiti prvog koji naiđe, ne neku nevinu žrtvu; ne, već nekog visokog rukovodioca zločina; jednog od najvećih J<:rivaca!«

čim su mi maske prestale da govore, jedno ime mi je prirodno palo mi um. Naravno, to je ono ime na koje susrećemo svuda u ovom muzeju, na svakom postolju maske, u svakoj sali, u svakoj galeriji: ZaT-Erve D]pon zvani Tuđinac Dipon. Tuđ:inac-Dipon, naravno, osni­vač ovoga muzeja, davalac skoro svih »predmeta« koji se tu nalaze. Tuđinac-Dipon, taj čovek koji se obogatio nepoštenom trgovinom Ma­skama.

ZahvaJjujem svojim bogovima što su me tako pametno i tako jed­nostavno doveli do te dragocene žrtve. Klanjam se i molim pred jed· nom od brojnih figura Oguna koji je bio nemilosrdan hog rata i metala, i koga u Beninu poštuje svega nekolicina mehaničara i ')?Oprav­ljača bicikala, koji su potajno još animisti. Izlazeći, ponovo sam pro­čitao, zadovoljan, poslednji put, na opletenom postolju Velikog Ba­muna:

»Poklon gospodina Erve-Tuđinca·Dipona, kolekcionam, osnivača

Nacionalnog muzeja mas'ki.« Ja pak vidim epitaf koji 6u rado staviti na njegov grob: »Tuđinac­

-Dipon prvi grobar groblja Maski.« Dipon je stanovao na ,Platou, naravno: ogromna kuća, naravno, i

luksuzna, naravno. Njegova sopstvena porodica, poreklom iz Nanta, živela je od crnačke krvi tokom više generacija. 'Počela je nehumanom trgovinom ljudima, mganizujući proročki i pogani trougao Afrika-Ame-

S. C. SOU f GROBLJE MASKI 609

rika-Evropa. Posle ukidanja ropstva, koje je ona zaobilazila što je moguće duže, ona je investirala u eksploataciju Crnaca na mestu, u samoj Africi, u !krvave platt1taže, u tezge ID.atrpane boflom i alkoholom i desetkujućim prisilnim radom. Sada, posle uspešne zavere lažnih Ne­zavisnosti, sveta porodica je nastavljala da napreduje, sa blagoslovom belil:t Crnaca, ·i dalje sisajući, mrveći, naučno, uz pomoć kompjutera, istu krv crnačkog ropstva.

A!li preko Fmvea, porodica se veoma ddbro otlkupila, (>:ar ne?) deleći mrvice nekim zvaničnim prosjacima i puneći muzeje »afričkim umet­ničkim predmetima« pokradenim nekada posvuda na kontinentu.

Od kad su mi Maske govorile, sve mi je postalo lakše. Moj duh i moje telo se kreću ugodnije u lavirintu te vile izgubljene u luksuzu avenija i suši srca. Nikakav strah, nikakva prepreka me ne zaustav­ljaju. »Onaj koji se snebiva ulazeći u kuću svog lopova je. zaslužio da bude pokraden«, kaže se onda taj visoki zid Tuđinca•lliip(ma je brno pres'kočen j ne krijući •se, penjem se impozantnim stepeništem i guram ogromna staklena vrata da bih ušao u veoma osvetljen salon. Ali ovaj salon je jedan drugi muzej, jedan drugi zatvor pošto je ovde ogromna gomila maski.

Zalosno poređane po zidu ili zakucane na postoljima, predačke figure me gledaju i, siguran sam u to, ohrabruju me, pobuđujući me da nastavim nečuvenu aikciju. Zahvaljujem im i brW 1pretresam više prostorija pre nego što upadam u sobu Tuđinca-Dipona. Covek je tu, polusvaljen na jednu odvratnu dekoltovanu devojku koja deli njegov krevet i koja ispušta krik videći me gde ulazim. Obaram je jednim šamarom i zatim bez poteškoća grabim debelog donatora, golog i užas­nutog, čije zglavkove verujem. U salonu i pod podrugljivim pogledom Maski, stavljam mu jednu basari perjanicu i epitarhij malinških obre­zanaca pre nego što ga gumuh pred sobom. Neoprostivi bororo bodež koji upravljam na njegov trbuh čini da se on drži mirno, iako ne može da zausta"i drhtaj celoga svog tela u znoju. Izlazeći čujem prekomemi i divlji smeh Maski: moja preplavljena glava od toga vibrira, ali ja ne krivudam: jer sam ja u naloženoj i svetoj misiji. Tako prolazimo čitav Plato ne susrećući nikoga u taj noćni kasni sat i pogodan za zavere.

Uskoro sam u velikoj sali Nacionalnog Muzeja gde se rulja Maski uznemirava i kliče, ne pomerajući se, pri pogledu na žrtvu određenu za žrtvovanje koju im ja donosim. Treba brzo hodati, vodimo jednu hitnu borbu Protiv Istorije i časa otvaranja muzeja; treba nadoknaditi naše zakašnjenje, ali nekim drugim i dostojnim putem. Glava mi puca, ali je prilika suviše lepa da bi mi izmakla, a Tuđinac'Dipon suviše kriv da bi me potresao uprkos svim njegovim molbama i sramnim suzama.

Među magičnll:n smehom koji svuda odjekuje, čujem njegov slom­ljeni glas slomljen od straha gde moli:

»Ostaviću vam celo svoje bogatstvo, sve svoje kolekcije, ako ho­ćete, pobrinuću se da budu vraćene sve maske koje izdajem nemačkim naučnicima i one koje su pohranjene u švajcarskim bankama gde je

610 MOGUćNOSTI

njihova vrednost garantovana zlatom. Milost, gospodine, za jednog ve­likog prijatelja i dobrotvora Afrike. 'Poštedite me l biću vaš rob!•

U gužvi, čujem samog sebe kako mu odgovaram, skoro uprkos samom 'sebi:

»Ne, hvala, Tuđincu-Dipone, ,;uviše sam dobro upoznao ujed oko­va da bih želeo sa svoje strane da budem gospodar robova; samo želim da budem gospodar samom sebi! Pripremi se, budi dostojanstven svete smrti koja ti se nudi! Makar jednom budi dostojan svetlog pogleda Maski!«

U brujanju ohrabrenja svetih, poležem kriminalca na presijavajuće ploče; proveravam oštricu bororo oružja; i dok se promukla urlikanja dižu oko mene, ja isecam, jednim jedinim potezom, beli vrat illdužen od užasa. Ni jedan 'krik, ali telo koje se dugo koprca i jedna lepa bujica krvi žrtvovanog koju hvatam u 'fangašku obrednu tikvu. Da H sam bio bez mHosti, pun diVljaštva? Ne rnam: ne rprerpomajem više samoga sebe, ali sam bio veran svojim bogovima.

Na postoljima i uz zidove, ojaćane predačke figure ispuštaju krike nezaulidane i magične radosti dok ja preko njih mažem crvenu nit pročišćavan j a.

Gromoglasan, veseo, glas Bulea-Golia me pozdravlja: Ti vezuješ krvlju, ti opozivaš sublimni put ljudi penjući se ka pre­

cima. Ali ti takođe otvaraš nova Vrata: ona su krvava, ali jedina prava, jedina !koja vode u drugo nego što je ništavilo. Ako -dobiješ svoju bit'ku, poremećuješ Sudbinu ,svoga naroda a ako umreš, postaješ bog?«

Ali se projektori iznenada sa svih strana pale, poplavljujući salu do u najudaljenijih uglova. Ljudi u uniformi i mračnih namera osva­jaju salu, vadeći opasno oružje, prekidajući našu grandioznu ceremo­niju. Moja glava se rprerplavljuje zasl~pljujuoim osećajtima i besnim slikama, ali sam ja spreman na bonbu i dižem svoju oštricu.

Puščani 'pucnji ·se ispaljuju ka meni, ali uopšte ne osećam njihov udar; vaz-duh u sali je postao zagušljiva i kovitlaj-uća stvar u kojoj se moje telo lako podiže, diže. Postepeno me napuštaju sva moja čula, ali mi ostaje svest -da sam pobednik u jednoj vellkoj i nesumnjivoj borbi koja se završava, koja se završava, koja se završava.

Sada je sve milrno, vedro i tiho, u ogromnom hramu Velikih Maski. Gmiženje policajaca, ljudi u uniformi i radoznalaca se raspršilo, odno­seći dva leša: jednog Belca bez glave i jednog Crnca izrešetanog crve­nim tragovima metaka.

Neki čuvari i dalje posluju perući tragove krvi po mramornim pločama i postoljima. Na maskama, n>kakva nit, ni jedna kap ior.vi: sveta usta·, naravno, upijaju crveno mleko Žlrtava. Radnici takođe izne­nada odlaze i nema više ničega sem tiš·ine.

SDditi Kanaga gleda ka ulazu, bdejući nad svetilištem: Baule, svo­jim skrivenim očima, fiksira Pongvea uobraženog ali šaljivdžiju: složene kike velikog Bamuna čini se da mrdaju, hvatajući retke i nove sun­čane zrake. Vazduh je veoma gust, ali svež i podseća na vodu sa velikih

.S. C. SOU f GROBUE MASKI 611

dubina. Tako ja potpuno osećam: Univerzum mi se kao atom otvara. Ja iznenada znam sve ,i čaik ·i ono što nije. Jedan prozor se otvara ka nebu i prostor se osu dneWiim zvezdama.

I evo dakle Večnosti, te mirne postojanosti: Otsustvo želje nije međutim praznina, ono je više od obilja: jednostavno za mene nema više tajni. Tako ja ostavljam ljudima mizerije, borbe, padove, pobede. Ah! Tako su bogovi strašni očevi koji su napustili svoju decu. I ne mogu čak ni da imam milosti prema ljudima; sada suviše sam i ja sada udaljen; svojim skrivenim očima gledam ih kako se komešaju i umiru; svojim četvrtastim i naslikanim ustima, bezglasno ću im govo­riti i neki će me, moMa, čuti ali me nikada neće dobro •shvatiti; koji čovek razume bogove? Sa svoja dva izrađena roga probijam i držim neizmerljivi prostor. P.ričvršćen sam čeličnim ekserom na mramorno postolje, ali sam tako SlObodan. •Ah! Tako, ja sam Duh predaka! Kroz okrnuti otvoreni otvor, Nebo udahnuta mi dolazi! Ja sam na mestu, nepokretan, ali moji gigantski koraci koji se okreću, markiraju iskon­ski ritam. U krivini mlečnih puteva i lavirintu galaksija, ja ·se prid~ružu­jem Velikoj zvezdanoj igri •Pobednika. Ja koji sam bio veran čovek Maskama i koji je od toga umro, izrešetan mecima izgubljenih ljudi, Ja sam, u tom trenutku i za Večnost. MASKA.

TATA, ZMIJA I JA

B. L. Honvana

(Mozambik)

čim je otac ustao od stola da bi u dnevnoj sobi pročitao novine, ustadoh i ja. Znao sam da će se mama i ostali malo duže zadržati, ali

_mi nije uopšte bilo do toga da ostanem sa njima. Kad sam ustao, mama me pogleda i reče: »Dođi ovde, daj da ti

pogledam oči.« Polako joj priđoh, jer kad nas mama pozove nikad ne znamo da

Ii je ljuta ili ne. Pošto mi je podigla kapke kažiprstom leve ruke, da bi ih detaljno pregledala, pogleda dole u .svoj tanjir dok sam ja stajao čekajući da me o1lpusti Hi nešto kaže. Za'\"rši sa žvakanjem, proguta, te uze kost u svoje prste da pogleda kroz šupljinu, zatvaraj11ći jedno Qko. Onda se i2menada akrr'ete ka meni sa izrazom neverice na licu. »Oči su ti krvave, slab si i izgubio si apetit.« Način na koji je to rekla, natera :me da se osetim obaveznim da kažem kako ništa od toga nije moja krivica .ili pak da nisam to radio namerno. Svi drugi pogledaše vrlo radoznalo da vide .šta će se desiti.

Mama je ponovo piljila !oroz kost. Onda poče da je sisa, zatvara: jući oči, i samo se za trenutak zaustavi da kaže: »Sutra ćeš uzeti lak­sativ«.

čim su drugi to čuli, ponovo počeše da jedu, veo:ma brzo i bučno. Cinilo se da mama nema ništa drugo da kaže, tako da ja izađoh u dvorište.

S'\"Uda je bilo vruće i nisam mogao da vidim nikoga na putu. Pre­ko zida tri govečeta su blenula u mene. ·Mora da su se vratila sa valova za vodu kod Uprave i stala da se odmore u senci. Daleko, preko rogova goveda, sivi bokori prašnjavog bodljikavog drveta podrhtavali su kao plamenovi. U daljini sve je vibriralo, a -toplotne talase mogli ste čak da vidite gde se dižu sa !kamenja na rputu. Sartina je sedela na pro­stirci od slame u senci kuće, jedući svoj ručak. žvaćući gledala je lenjo· okolo, i s vremena na vreme,· nemarnim pokretom, rasterivala

B. L, HONV ANA j TATA, ZMIJA I JA 613

živinu, koja joj je prišla blizu nadajući se mrvicama. čak i tako, svaki čas bi jedna od smelijih kokošaka skočila na ivicu tanjira i ol!rčala sa grudvom jela od prosa u ocljunu, samo da bi je drugi tprogoni1i. u divljoj svađi, grudva bi se toliko raspala da bi na kraju čak i najma· nje pile dobilo da klju=e svoje parčence.

Kad me je videla gde se približavam,. Sartina povuče svoju kapu­Janu na dOile preko nogu, i čn i onda zadr.ža raširenu šalru preko Iko­Jena, čvrsto ubeđena da želim da pogledam u nešto. Kad sam slorenuo pogled na drugu stranu nije još pokrenula svoju ruku.

Sa isplaženim jezikom, Toto polako dođe do mesta gde je sedela Sartina. Iroaleka omirisa tanjir i okrete se, odlazeći u senku zida gde potraži :meko mesto da legne. Kad ga nađe, sklupča se s nosom skoro na svom repu, i ležao je miran· dok mu je stomak doticao tlo. Urliknu dugo, i spusti glavu između šapa. Meškoljio se malo, proveravajući da li je u najudobnijem položaju, onda šapama pokri uši.

Kad zawši s jelom, Sartina me uporno pogleda pre nego što skloni ruku koja joj je skrivala prostor između kolena, i tek onda kad je bila sigurna da je ne gledam, skoči na noge. Tanjir je bio tako čist da se sijao, i pošto baci poslednji sumnjičavi pogled na mene, ponese ga na valov. Kretala ,se čežnjivo, vrckajući strukom, dok su joj se bokovi dizali i spuštali pod kapulanom. Nagnu se nad valov, ali su joj u tom položaju listovi bli.Ji izloženi, tako da prođe na drugu sllranu da ja ne bih gledao.

Mama se pojavi na kuhinjskim vratima i dalje držeći kost u ruci i pre nego što pozva Sartinu da iraspremi stO, pogleda okolo da vidi da li je sve u redu. »Ne zaboravi da daš Totu njegovu hranu«, reče na ronga jeziku.

Sartina uđe, brišući ruke o svoju kapulanu, a zatim izađe sa veli­kom gomilom tanjira. Kad drugi put izađe, iznese stolnjak i istrese ga na stepenicama. Dok su se kokoške čarkale oko mrvica i kokoda­kale jedna na drugu, ona slclopi stdl:njalk na dvoje, na četvoro, pa na osmoro i onda uđe unutra. Kad ponovo izađe, iznese aluminijumski tanjir sa Totovom hranom i stavi ga na cementni poklopac vodomera. Tota nije trebalo zvati da jede i čak i pre nego što je tanjir bio spu­šten, on kid;sa na svoju hranu. Gurao je njuškom hrpu pirinča, tražeći parčiće mesa koje je pohlepno gutao kad bi ih našao. Kad više nije bilo mesa odgurnu kosti i ,pojede malo pirinča. Zivina je 1bila svuda oko njega, ali se nisu usuđivali da mu priđu jer su vrlo dobro znali, kakav je Toto kad jede.

Kad je progutao pirinač, Toto se pravio da ga više ne želi, te ode da sedne u senku šećerne trske, čekajući da vidi šta će živina da uradi. Pošli su nervozno ka njegovoj hrani i usudili se da jednom ili dva puta kljucnu, vrlo plašljivo. Toto je posmatrao ovo ne Učinivši ni jedan po­kret. Ohrabrena pasivnošću psa, živina se s velikim oduševljenjem steče oko pirinča, dižući strašnu galamu. Tek se onda Toto baci na gomilu divlje udarajući ša,pama u svim rpravcima i režeći 'kao ljutiti lav. Kad

614 MOGUCNOSTI

je živina nestala, !bežeći u seve ćoškove dvorišta, Toto se wati u sen'ku šećerne trske, čekajući da se ponovo sakupe.

Pre nego što je pošao na posao, tata ode sa mamom da pogleda živinarnik. Oboje se pojaviše na kuhinjskim vratima, mama koja je već nosHa svoju :kecelju i tata sa čačkaHcoln u ustima i novinama pod pazuhom. Kad su prolazili pored ·mene, tata je govorio: »Nemoguće je, .~.Jemoguće je, stvari ne mogu i dalje da idu ovakO« .

.Pođoh za njima, i 'kad smo ušli u mvinamtk mama se Okrete ka meni kao da želi da nešto kaže, ali se onda predomisli i pođe ka žiča­noj mreži. Iza živinarnika je svašta bilo nagomilano, cevi preostale od gradnje, vetrenjače na farmi, blokovi doneti kad je tata još mislio da pravi 'kuće od cementa, ikutije, komadi drveta i bog zna šh još. Zivina bi ~se ponekad uvukla između ti1h stvari i snela jaja tamo gde .mama ne bi mogla da ih dosegne. Na jednoj strani živinarnika ležala je crk­nuta kokoška, i mama je pokaza i reče: »Evo sad ove, a ne znam koliko drugih je preko noći crklo. Pilići prosto nestaju, a i jaja. Ostavila sam ovo 9~de da vidiš. Umorila sam se pričajući ti o tome, a ti ipak ništa ne primećuješ«.

»U redu, u redu, ali šta želiš da uradim u vezi s tim?« »Slušaj, živina iznenada crkava .i pilići nestaju. Niko noću ne ulazi

u živinarnik i nikad nismo čuli neku veliku buku. ·Moraš da nađeš š ta ubija živinu i piliće«.

»Šta misliš da je ,to?« »Živ,ina je izujedana, pilići pojedeni. To može ,biti samo ona stvar

na koju i ti misliš - ako u tvojoj glavi ima ikakvih misli.« »V redu, sutra ću ubiti zmiju. Nedelja je, i biće lako naći ljude

da to urade. Sutra«. Tata je već izl~io iz živinamika kad mama reče, sada na portu­

galskom:· wAli sutra svakako, jer ne želim da mi neko. dete ujede zmija«.

Tata je već nestao iza ugla kuće na putu za posao kad se mama okrete ka meni i reče: ~zar te nikad nis1;1 učili da kad tvoj otac . .i majka razgovaraju ne treba da stojiš i slušaš! Moja deca se obično ne ponašaju tako loše. Na koga si ti?«

Okrete se Sartini koja se oslonila o žičanu mrežu i slušala. »Šta ti hoćeš? Je li te iko zvao? Pričam sa svojim sinom i tebe se to ništa ne tiče.«

Sartina nije mogla sve to da shvati jer nije baš dolbro razumevala portugalski, ali se povuče od mreže, zbunjenog izgleda, i ode ponovo na valov. Mama nastavi da mi govori: »Ako misliš da ćeš me prevariti i uzeti pušku da ideš u lov - mnogo grešiš. Nek ti nebo pomogne ako pokušaš da tako nešto uradiš! Uštaviću ti zadnjicu! I ako misliš da ćeš ostati ovde u mcvinarniku, isto .taiko grešrš. Nije mi do podnošenja bilo kakve tvoje gluposti, čuješ li?«

Mora da je mama bila vrlo besna, jer čitavog dana nisam čuo njen smeh kao obično. Pošto mi je to rekla izađe iz živinarnika i ja za njom. Kad prođe pored Sartine, uplta je rna rongi: »Je li mnogo toplo

B. L. HONV ANA j TATA, ZMIJA l JA 615

pod tvojom kapulanom? Ko ti je rekao da dođeš ovamo i svima poka­zuješ, svoje noge?«

Sa:rtina ne reče ništa, ode iza valova i nastavi s pranjem tanjira, naginjući se preko, druge strane.

Mama ode, a ja sedoh tamo gde sam pre toga bio. Kad me Sartina vide, okrete se ozlojeđeno ka meni, baci na mene besan pogled, i zađe ponovo iza valova. Poče da peva monotonu pesmu, jednu od onih nje­nih pesama uz koje je ponekad provodila čitava popodneva, pevajući je uvek iznova kad je bila ljuta.

Totu je dosadilo igranje sa živinom i već je ·bio završio s jedenjem pirinča. Ponovo je spavao sa šaPama 'Preko ušiju. S vremena na vre­me uvaljao bi se u prašinu i ležao na leđima sa nogama savijenim u vazduhu.

Bilo je toplo da se ugušiš, i nisam znao da li da idem da lovim, kao što sam obično radio svake subote, ili ·da odem u živinarnik da vidim zmiju.

Madunana uđe u dvorište sa hrpom drva na leđima i ode da ih spusti u ugao gde je Sartina prala tanjire. Kad ga je videla, prestade da peva i pokuša da namesti neobičan osmeh.

Pošto je pogledao svuda okolo, Madunana uštinu Sartinu za guzu, a ona se zbunjeno zakikota i odgovori zvučnim pljeskom po njegovoj ruci. Oboje se srećno nasmejaše, ne gledajući jedno drugo.

Baš onda, Nandito, Joaozinho, Melita i Gita otrčaše za loptom ; počeše da je šutiraju po dvorištu s velHcim uživanjem.

Mama priđe kuhinjskim vratima, obučen~ za izlazak. Ci.m se ona pojavi, Madunana se brzo sagnu ka zemlji, praveći se da nešto traži, a Sartina se nagnu preko valova.

»Sartina, pazi ako ti pođe za rukom da ne razbiješ još neki tanjir pre nego što završiš. Požuri. Ti Madunana, ostavi na n1iru Sartinu i vodi računa o svom sopstvenom poslu. Ovde ne želim nikakve takve gluposti. Ako nastavite tako, reći ću gazdi«.

»Ti, G:inhO«, sada je govorila na portugalskom, »pazi na kuću i seti se da nisi više dete. Ne tuci nikoga i ne dozvoli da deca izađu iz dvo­rišta. T.ina i Lolota su unutra - ne daj da budu nevaljali«.

»Sartina« (na rongi), »kad svršiš s time pristavi čaj za decu i reci Madunanu da ode i kupi h'Ieb. Ne dozvoli da deca pojedu celo paklo pu tera«.

»Ginho« (sad na portugalskom), »pazi na sve - ja se odmah vra­ćam. Idem kod tete Lucie na kratku priču«.

Mama ispravi svoju haljinu i pogleda okolo da vidi da li je sve u redu, onda ode.

Senjor Kastrov pas, Vuk, sa ulice je posmatrao Tota, Cim je video Vuka, Toto otrča k njemu i počeše da laju jedan na drugoga.

. Svi seoski psi su se plašili Tota, i čak su i najveći bežali kad bi pokazivao svoje raspoloženje. Toto je bio mali, ali je imao dugu belu dlaku koja se kostrešila, kad je bio ljut, kao kod mačke, i mora da je to plašilo druge pse. ·

616 MOGUCNOSTI

Obično bi se držao podalje od njih, više voleći da se igra sa živi­nom - čak je i kučke trpeo samo u nekim periodima. Za mene je on bio pseto sa »pedigreom«, ukoliko je »pedigre« mogao da znači kvalitet koji je posedovao. Imao je autoritativan izgled i jedina osoba koje se bojao bila je mama, mada ga ona nije nikad udarila. Morali smo da je zovemo da bismo ga samo oterali sa stolice, jer hi Toto režao i pokaM zivao zube čak i na ta tu.

Dva psa su bHa licem u tice i Vuk je već počeo da se povlači, pun straha. U tom trenutku prođe dr Reisov pas, Poljubac, i Toto poče i na njega, takođe da laje. Poljubac pobeže odmah, a Vuk ga pojuri, ščepa ga za zadnju nogu, puštajući ga tek kad ovaj zacvile od bola. Cim se Vuk vrati natrag To tu, odmah se sprijateljiše i počeše da ·se igraju zajedno.

Nari.dito dođe i sede pored mene govoreći mi, a da ga ništa nisam pitao, da je umoran od igranja loptom.

»'Pa što si ovde došao?« »Zar me ne želiš?« »Nisam to rekaO«. »Onda ću ostati«. »Ostani ako hoćeš«. Ustadoh i on pođe za mnom. »Gde ideš? Ideš li u lov?• »Ne.« »Pa, onda?« »Prekini da me .gnjaviš. Ne volim da pričam s klincima«. »l ti si klinac. Mama te još tuče ?u »Reci -to ponovo i smrskaću ti lice«. »U redu, neću to ponovo reći«. Odoh u živinarnik, i on dođe za mnom. Cevi su bile vruće, i morao

sam krpom da !ih pomeram. •Prašina koja se digla, bila je gusta i za­gušljiva.

»Sta tražiš? Mogu li -ti pomoći?« Počeh da sklanjam blokove jedan po jedan i Nandito je isto radio. »Odlazi!« Ode na drugi kraj živinarnika i poče da plače: Kad sam Sklonio poslednji blok sa gamlle, videh zmiju. Bila je

to mamba, vrlo tamne boje. Kad je shvatila da je otkrivena sklupča se čvršće .i podiže ·svoju trouglastu glavu. Oči su joj živo sijale, a njen crni račvasti jezik je podrhtavao preteći. ·

Povukoh se uz ogradu, onda sedoh na zemlju. »Ne plači, Nandito.« »Nevaljao si. Ne želiš da se igraš sa mnom«. »'Ne plači više. Sad ću se igrati s tobom. Ne plači«. Oboje smo sede1i mirno. Mala zmijina glava se polako smesti na

najviši obruč, a ostaii deo tela prestade da joj rpodrhtava. Mi me je i dalje pažljivo posmatrala.

»Nandito~ reci mi nešto~ pričaj ·mi«. »Sta hoćeš da ti kažem?«

B. L. HONV ANA/ TATA, ZMIJA l JA 617

•Bilo šta«. »Ne govori mi se bilo šta«. Nandito je još trljao oči i bio ozlojeđen na mene. »Jesi li iikad video zmiju? Voliš 1i zmije? iPlašiš H ih se? Odgovori

mi!« »Gde su zmije?« Nanclito užasnut skoči, i pogleda okolo. »U šumi. Sedi i pričaj<<. »Da nema neka zmija ovde?« »Ne. iPričaj. :Pr..ičaj mi o zmijama«. Nandito sede vrlo blizu mene. »Veoma se plašim zmija, mama kaže da je 2lbo.g njih opasno ići

napolje u šumu. Kad hodamo po travi možemo greškom da nagazimo ne neku i da nas ujede. Kad nas zmija ujede mi umiremo. Sartina kaže da ako nas zmija ujede, a ne želimo da umremo moramo je ubiti, spaliti dok ne bude suva, i onda je pojesti. Kaže da je ona već pojela zmiju, tako da neće umreti čak i ako je neka ujede.«

•Jesi li ikada video :omiju?« »Da, u čiikovoj kiući. Sluga ju je ubio u ikdkošamiiku«. »Kakva je bila?« »Bila je velika i crvena J .imala je usta kao žaba«. »Dali bi voleo da vidiš sad zmiju?« Nandito ustade i osloni se i])lašljivo o mene. »Ima li ovde zmije

u živinamiku? Plašim se - hajdemo napolje«. •Ako želiš da izađeš, idi. N[sam te zvao da ovde uđeš•. »'Plašim se da odem sam«. •Onda sedi ovde dok ja ne pođem«. Nas dvojica smo bili vrlo tihi neko vreme. Toto i Vulk su se igrali van ograde. Trčali su od jednog stuba do

drugog, idući sve okolo i počinjući iz poče1!ka. Kod svakog stuba bi dizali nogu i mokrili.

Onda uđoše u živinarnik i legoše na stomak da se odmore. Vuk odmah primeti rzmiju i pOče da laje. Toto je takođe lajao, mada joj je bio leđima okrenut.

»Brate, ima ·Li uvek 2m1ija u svakom živinarniku?« »'Ne«. »Ima li ovde neka?« »Da«. »Pa onda, zašto ne izađemo? Ja se plašim!« »l:lliđi ako želiš - hajd!« Vuk pođe ka zmiji, lajući frenetično sve više i vise. Toto okrete

glavu, ali nije jdš shvatao šta nije u redu. Vukove noge su dirhtale i kopao je šapama zemlju u muci. S vremena na vreme pogledao bi u meneJ ne razumeva jući zašto ne reagujem na njegov histerični, alarm. Njegove skoro ljudske oči bile su ispunjene !Panikom.

»Zašto tako laje?• »Zato što je video zmiju«.

618 MOGUćNOSTI

Mamba je bila sklupčana u rupi između nekih blokova, i ona od­mota svoje telo da bi sebi dala najčvršći mogući oslonac. Pri toln su

· njena glava i dignuti vrat ostali nepomični u vazduhu. Oči su joj sijale kao žeravice.

Vukovi pozivi su sada bili užasno prodorni, a dlaka oko vrata bila mu je nakostrešena.

Oslanjajući se o ogradu, Tina i Lolota i Madunana su radoznalo gledali.

»Zašto ne ubiješ zmiju?« Nanditov glas je bio vrlo plašljiv i stezao me je oko vrata.

»Zato što mi se ne ubija«. Razdaljina između zmije i psa je bila oko pet stopa. Međutim,

zmija je bilarzavukla svoj rep ispod jednog bloka i IJ>odlgla svoje obruče jedan po jedan, spremajući se za napad. Trouglasta glava povuče se neprimetno unazad, a baza uzdignutog vrata pođe napred. Kao da je bilo svesno blizine svog kraja, pseto poče da laje još frenetičnije, ne pokušavajući, međutim, da pobegne od zmije. Nešto malo iza, Totn se, sada na nogama, takođe pridruži lajanju.

U deliću sekunde vrat zmije -se sklupča dok se glava zabaci una­zad. Onda, kao da je tenzija njenog savitljivog tela prekinula uže koje je privezivalo njenu glavu za zemlju, ona sunu napred, kao munja, koju je bilo nemoguće pratiti. Mada se kuče podiglo na zadnje noge kao jarac, zmija ga pogodi usred grudi. Oslobođen oslonca, zmijin rep je udarao kroz vazduh, podrhtavajući od pokreta poslednjeg obruča.

Vuk pade na leđa sa prigušenim urlikom, grčevito udarajući šapa­ma. Mamba ga smesta osta·vi, i u Skdku nestade među cevima.

•A nhoka« ,l kriknu Sartina. Nandito me odgurnu i polbeže iz živinarnika vičući, padajući u ru­

ke Madunanu. Cim je osetio da je slobodan od zmije, Vuk se izgubi u pet-šest skokova u pravcu se.njor Kastrove kuće.

Sva deca počeše da plaču, iako nisu shvatila šta se dogodilo. Sar' tina odvede Nandita u kuću, noseći ga u rukama. Tek kad su deca nestala iza Sartine, pozvah Madunana da mi pomogne da ubijem zmiju.

Madunana je čekao sa !krpom koju je držao visdko dok sam ja drš­kom od metle prevrtao cevi. Cim se zmija pojavi, Madunana baci krpu preko nje, a ja počeh štapom da udaram o krpu.

Kad se •tata vratio sa pos~a Nandito se 'bio 'Povratio od šoka, i plakao je kao kiša. Mama, koja još nije bila otišla da vidi zmiju, ode sa tatom u živinarnik. Kad sam i ja tamo otišao, videh gde tata štapom preokreće zmiju na leđa.

•Ne volim ni da pomislim šta je ovakva zmija mogla da uradi nekom od moje dece«. Tata se nasmeši. •lli bilo kom drugom. Ovako je bolJe. Ono što me boli to je kad pomis1im da je zmija narasla ovih šest stopa ·od mojih pilića ... « ·

I Nhoka - zmija

B. L. HONVANA f TATA, ZMIJA I .TA 619

U tom trenutku se senjor Kastrova kola zaustav.iše pred našom kućom. Tata mu priđe, a mama ode da popriča sa •Sartinom. Pođoh za tatom.

»Đobar dan, senjor Kastro ... « »Slušaj, Tčembene, baš sam· sad saznao da je 'moj poenter mrtav,

a njegove grudi naduvene. Moji domoroci mi kažu da je došao zavi­jajući iz tvoje kuće pre nego što je crkao. Ne želiin nikakve drskosti, i samo ti kažem - Hi ćeš platiti kompenzaciju m ću se požaliti Upravi. Bio je najbolji poenter koga saan ikada imao.«

».Ta sam se baš sad vratio sa posla - ništa ne znam ... « »To me se ni malo ne tiče. Ne raspravljaj sec Da li ćeš platiti ili

nećeš?«

»Ali senjor Kastro ... « »Senjor Kastro ništa. To je 700 pausa.' I bolje je da stvar ostane

ovde.« »Kako hoćete, senjor Kas tro, ali sada nemam para ... « »To ćemo kasnije videti. ćekaću do kraja meseca, l ako tada ne

platiš biće gužve.« »Senjor Kastro, znamo se toliko dugo vremena, i nikad nije

bilo ... «

»Ne pokušavaj to sa mnom. Znam šta vam je svima potrebno -krvavo dobro lemanje je jedina stvar ... «

Senjor Kastro se rpope u svoja kola i ode. Tata ostade gledajući dok su se kola udaljavala. »Kurvin sine ... «

Ja mu priđoh i povukoh ga za rulkav kaputa. »Tata, zašto mu to nisi rekao u lice?« -Nije odgovorio. Jedva srno završili večeru kad tata reče: »Majko, reci Sartin:i da

brzo raspremi sto. Deco moja, molimo se. Nećemo danas čitati Bi­bliju. Samo ćemo se moliti«.

Tata je govorio na rongi, i zato sam zaža1io što sam mu malopre postavio ono pitanje.

Kad je Sa~tima završila sa raspremanjem tanjira i savila stolnjak, tata poče: »Tatana, ha ku dumba hosi ya tilo misaba ... «2

Kad je završio, oči su mu bi1le crvene. »Amin!« »Amin h< Mama ustade i upita, kao da to ništa ne znači: »Ali šta je najzad

senjor Kastro hteo?« »Ništa va~no.«

»U redu, kazaćeš mi to u našoj sobi. Ići ću da sredim dečije stva­ri. Ti se Ginho probudi rano sutra i uzmi laksativ ... «

Kad su svi otišli, upitah tatu: »Tata, zašto ti uvek moliš kad si veoma ljut?«

1 700 pausa - oko 8 funrti 2 Oče, stavljamo naše poverenje u tebe, Gospodaru neba i ze:milje

620

»Jer je On najbolji utešitelj«. •l kakav ti savet daje On?«

MOGUCNOSTI

»Ne daje mi nikakav savet. Daje mi snagu da nastavim«. •Tata, da li mnogo veruješ u Njega?« Tata me pogleda kao da me prvi put vidi, i onda eksplodira. »Sine

moj, čovek :mora da ima nadu. Kad dođemo do kraja dana, i znamo da će sutra biti drugi dan, isti kao i ovaj, i da će stvari uvek biti iS'I:e, moramo da nađemo snagu da se i dalje smešimo, i da i dalje govori· mo 'to nije va.ži!lo!' Moramo sa:mi da dodelimo lll:ašu sopstvenu nagra­du za svakodnevni heroizam. Moramo da uspostavimo datum za tu nagradu, čak i ako je to dan naše smrti! I danas si čak video senjor Kastra kako me ponižava: to je bio samo deo današnje porcije, jer je bilo mnogo stvaci koje su se dogodile, a koje ti nisi video. Ne, sine moj, mora da postoji nada! Mora da postoji! Cak [ kad sve ovo po· riče njega, On mora da postoji!«

Tata iznenada stade, natera sebe na smešak. Onda dodade, »Čak i siromašak mora da ima nešto. Cak i kad je to samo nada! Cak i kad je to lažna nada!•

»Tata, mogao sam da sprečim zmiju da ne ujede senjor Kastro­vog psa ... «

Tata me pogleda očima punim nežnosti, i reče tihim glasom: »Ne maci. Dobro je što je ujeden.«

Mama se pojavi na vratima. »Hoćeš li pustiti dete da ode na spa· vanje ili ne?«

Pogledah tatu <i obojica se setismo senjor Kastra i prasnusmo u smeh. Mama nije shvatila.

»Jeste li vas dvojica poludeli?« »Da, i već je vreme da poludi-mo«, reče tata s osmehom. Tata je već bio na putu za svoju sobu, ali mora da sam govorio

suviše glasno. U svakom slučaju, bolje je što je čuo: »Tata, ja pone­kad . . . j a zaista ne z:nam. . . . ali neko vreme . . . mislio sam da ne v<r lim nikog od vas. Zao mi je ... «

1Mama nije rarumela šta smo govorHi, te se naljuti. »Preld!nite sve to, inače ... « '

»Znaš li, sine moj«, tata nespretno progovori, gestikulirajući .mno­go pre svake reči, »najteža stvar da se podnosi jeste to osećanje pot­pune praznine ... i čovek pati vrlo mnogo ... vrlo, vrlo, vrlo mnogo. čovek raste sa toliko stvari zatvorenih unutra, ali je posle teško krik­nuti, znaš!«

»Tata, a kad senjor Kastro dođe? ... « Mama je htela da nešto pcimeti, ali je tata zgrabi čvrsto za ra­

me. »Nije ništa, majko, ali, znaš, naš sin veruje da ljudi ne sedlaju divlje konje <i da samo koriste gladne, pitome. 1pak, kad konj podiv· !ja, njega ubijaju i sve je svršeno. Ali pitomi konji umiru svakog da· na. Svakoga dana, čuješ? Dan za danom, :<a danom - sve dok mogu da stoje na nogama«.

Mama ga pogleda i:<buljenih očiju.

B. L. HONVANA j TATA, ZMIJA l 1.4. 621

»Zinaš 1i, majko, plašim se da poverujem da je ovo istina, ali isto tako ne mogu da prisi1im sebe da mu :kažem da je to laž ... On vidi, čak je i danas video . . . Samo želim snagu da osiguram da mi deca znaju :kako da prepoznaju druge stvari ... «

Tata i mama su već bili u svojoj sobi, tako da nisam mogao više da čujem, ali čalk i odatle ·viklnula je 1111ajka, •sutra ćeš uzeti laksativ, to će ti pokazati. Nisam ja :kao tvoj otac koji sebi dopušta da ga pre­variš ... «

Krevet mi je bio poplavljen žutom mesečinom i bilo je prijatno osećati svoju golu kožu kako drhti od njegovog hladnog milovanja. Iz nekog nepoznatog razloga, topli osećaj Sartininog tela proteče mojim čulima. Uspeo sam da se u trenutku uhvatim za njeno skoro fizičko prisustvo, ti želeo sam da_ zaspim s njom, i da ne sanjam o psima i zmijama.

SUDIJINO SRCE

R. Sarif Ismon

(Sjera Leone)

Ser Džofri Robin je imao !ep dan, drugi u Sunii. Sedeći za veče­rom, nešto malo kasnije, u devet saN, sa svojom ženom Sintijom, pre~ ko puta za divnim mahagoni stolom, osećao se siguran da će provesti još lepšu noć. život je bio !ep. Uvek je bio takav kaa je Sintija bila deo njega. Njena zlatna kosa, koja joj je padala do ramena, prirodno talasasta, bila je .isto toliko lepa kao i pre deset godina kada je, protiv mnogih lroji su, u svom srcu je to priznavao, bili bolje kvalifi­kovani udvarači, osvojio njeno srce i oženio je.

Ponovo napuni čašu portoom. »Znaš, Sintija«, reče, pokazujući rukom po .trpezaniji, prema ele­

gantnoj dnevnoj sobi. »Ovo je ponovo jedna druga manifestacija po­slavice Plinija Mlađeg: Ex Africa semper aliquid novi!«

»Suviše si starovremenski, Džof•ri«, nasrne ja se lepa blondina. »Su­više staromodan za čoveka, za sudiju, za moderni svet.«

»Ne za muža, nadam se!« nasmeja se on. »Ne, dragi. AJi latinski postaje stran čak i u Oksfordu. Moraš da

zaboraviš svoju odlikašku univerritetsku diplomu i da prestaneš da citiraš latinski svojoj ženi: naročito uz porto i salatu od rakova. Us­put, bolje bi ti bilo da 1deš, lak!še za oboje.«

>>Zapadna civilizacija je napravila tuđinca od latinskog« progunđa on. »To samo znači da je nešto ozbiljno pošlo pogrešno sa svetom. Plinijeva mudra izreka i dalje važi danas kao i pre hiljadu devetsto­tina god1na.«

•Ti sta<rowemens!ka stvarčice!« prekori ga njegova žena. »Niko, up­ravo ni'ko, ne kaže danas '1zrelka'. Zašto ne maksima: Od dana kad smo pristali ru Alirilru ti mi pTObijaš uši Plini jem: 'Uvek ima nečeg no­vog iz Afrike!'«

»Dobro«, nasmeja se on, »pogledaj okolo i priznaj da je to pot­pnno na svom 'mestu za vreme i za mesto na kome smo ove nedelje«.

R. S. ISMON / SUDIJINO SRCE 623

Pogleda po sobi. U svetlosti kerosinske lampe pod pritiskom, tam­na drap boja zidova je izgledala divno, parketni pod se nastavljao u dnevni prostor. Električni lusteri sa divnim abažurima su bili instali­rani na plafonu i po zidovima. Ali svaka soba je bila osvetljena belom svetlošću lampi pod pritiskom, u očekivanju završetka električne cen­trale za šest meseci. Sest trpezarijskih stolica je bilo crveno tapeci­rana. Njihov sluga -· stjuard koga su doveli u >>seobi« - stajao je pored mabagonijskog onnana na jednoj strani trpezarije. Drugi ne­vidljiv sluga je povlačio uže p u n k a h a koji je nadale slao rashla­đujuće talase vazduha sa plafona na one koji su večeravali.

»Skoro je neverovatno, Džofri«, priznade ledi Robin. Njen muž je postao vitez kad je postao Predsednik suda u Luavalanrlu pre godinu dana. »Ne izgleda moguće da se sve ovo dešava u ovoj divljoj afričkoj šumi. A ipak oni nas uvek omalovažavaju, nas Britance! Ali znaš, V•l­devši lično šta se ovde dešava, u ovom zaostalom srezu Sinia, osećam se ponosnom što sam Britanka. Još se više ponosim tobom, Džofri.«

»Ko je staromodan i šovinista sada?« nasmeja joj se. Ali u tom trenufku je bio i ponosan, takođe, što je toliko cenjen_. Malo je muš­karaca koja su heroji za svoje žene. Ali čak i u tom trenutku njegova sreća bi pokvarena ljubomorom. Ona je bila tako mlada i lepa da se osećao krivim što je petnaest godina stariji. Uvek je bio ljubomoran i plašio se da ona može da ima l j ubavne veze sa -mlađi1m muškarcima. Bio je tu Majk Hendrik, Edvard Carteris, Henri - nikad nije imao ni­kakav dokaz za njene nevernosti. U potajnom očaju rekao bi sebi da je to zato što je ona suviše pametna za njega.

Međutim, u •stvari, · činio joj · je nepra velu. Gledajući preko stola, ona je mislila da on izgleda kao i uvek zgodan, i njegova kosa, sada više nego crna, doprinosila je njegovom uglednom izgledu. Izgledao je rođen da bude predsednik suda bilo gde na svetu. Nos mu je bio širok, ali se to nije primećivalo pod visokim, plemeniti,m čelom. Oči eme i vrlo sjajne. Najviše ga je volela zbog njegovih usana. Bile su skoro devojačke, izuzetno oblikovane. Malo se zabrinula za njegov ten. Postao je poslednje godine malo crven.

Kad on ponovo dohvati bocu porta ona reče, s velikom odlučnoš­ću. Ne, Džofri. Za'Vršio si 1belo vino I_Pre rakova.«

»Onda ću uzeti još malo tvoje izvanredne salate od rakova.« »Dovoljno si jeo, dragi. Ne bih pomislila da porto ide tako do-

bro sa-« »Mblim te.« »>h, dobro!« Stjuard posluži ikafru i brendi, posle čega se Robinovi ;povukoše u

svoju spavaću sobu. Bile su tri spavaće sobe u velikoj kući. Svaka je jmala kupatilo.

U glavnoj 'spavaćoj sobi, bio je veličanstveni bračni mahagoni kre­vet. Sluga je bio spustio mrežu za komarce oko njega. Mesec je sijao kroz čipkanu zavesu kroz velike prečkama zatvorene prozore.

Par se uskoro presvuče za noć.

i

624 MOGUćNOSTI

Ledi Robin odmah ode u krevet. Ser Džofri navuče svoj stari penjoar od plave svile preko pidža-

me. '»Ne bi li bilo bolje da dođeš u krevet, Džofri?« njegova ledi upita

dosta ljutito. »Znam da je Vamboiov sluča j vrlo važan. Ali mora da si sto puta prošao kroz dokumente nižeg •suda.«

»Ali postoje neobične okolnosti u tom slučaju, Sintija. U svakom slučaju, po poslednji put čitam zabeleške. Uskoro ću doći«.

Uze dokumente iz svoje aktn tašne. Sede za toaletni sto da ih pročita. Proučavao ;h je skoro jedan sat.

Mo~da je to bila greška. Dok je asimilirao sve znacaJne cmJenice slučaja, to je omogućllo amnosferi Sunie da ga osvoji. To:kom dva dana zasedanja suda s lakoćom je rešavao slučajeve krađe, silovanja, itd., udbičajene dosadne vrste koje se mogu naći na sudijinoj Jisti u unutrašnjosti. Ipak, ovaj slučaj Regina versus James Vamboi ga je još mučio. Ali posle još jednog čitanja dokumenata bio je ubeđen da može da se wbori. Način ubistva je !bio nov u analima zločina. Ali njemu, kao sudiji, ,neće biti pom-ebno da uvede potpulllo naoruž:llllje okulistike da bi objasnio okolnosti slučaja, mada su ove bile dovoljno jezive,. budite sigurni.

»ćini mi se da je ovo jasan slučaj«, reče .samom sebi sklanjajući kopije u svoju aktn ,tašnu i ugušujući zevanje. Ispruži ruku ka lampi pod pritiskom, na njenom postolju između toaletnog stola i ga~dero­be. Okrete pripremno dugme za uvrtanje za noć. »Jasan slučaj, i ja ću tako postupiti s njim•.

Vazduh poče da šišti iz rezervoar; lampe pod pritiskom. Ali još pre nego što je sudija mogao da skloni prste sa nazubljene glavice dugmeta, poče da se događa puno neobičnih stvari.

Bio je najpre svestan da se vrata otvaraju. U isto vreme u sobu uđe hladnoća. Mada 1o nije blla neprijatma hladnoća. Naprotiv,, bila je to vruća noć. Sada je soba izgledala kao da je bila klimatizirana.

Ali zašto su se vrata otvorila? Da li su u stvari bila otvorena? Le­đa sudije Rabina su bila okrenuta ka njima. Up~kos toga, bio je sigu­ran kao da gleda od pozadi da su se vrata otvorila. Da bi utvrdio stvar okrete se, ili pre, pokuša da se okrene da bude licem prema sobi.

Ali nije mogao da se pokrene. Nije mogao da pokrene svoju ruku sa lampe. Nešto meko i nežno je držalo njegove prste za nazubljenu glavicu. Bilo kakav uticaj da je to bio, mada nežw:t, činilo se da ima svu snagu na svetu iza sebe.

Onda, protiv svoje sopstvene volje, sudija oseti gde mu se desna ruka grči, tako da ponovo stegnu dugme. Ali mnogo vazduha je is­teldo tirz rezervoara. Sada je svetlost u omotaču podrhtavala izme­đu bledo bele i pretnje da se potpuno ugasi. Ipak, uprkos svim pravili­ma, nastavi da i dalje treperi, i izgledalo je da može večito da trepe­ri, a da se ne ugasi.

»Jasan slučaj, eh, Robine? Kakvi smo magarci mi sudije!«

R. S. ISMON J SUDIJINO SRCE 625

Sudija Robin se trgnu na zvuk glasa. Njegovi prsti prekidoše kon­takt sa 'lampom.. Taj glas! Ponovo! Poznavao ga je vrlo dobro. Ali ga je poznavao samo veoma davno. U vreme zamagljeno žalošću i pogre­bom. Kako za boga miloga može glas da prkosi vremenu i grobu da bude tako prirodan? Kako - ali upravo onako kako je sila u sobi naterala njegovu ruku na dugme lampe, tako je sada osećao da mu ona slkreće misli d»leoko od pr<lšlosti. Mogao bi da se zakune da ga nešto tera da se priseti da mu je žena bila glumica i da mu je ponekad priređivala divne trikove mimikrije. Nasmeja se u sebi. Bez iznena­đenja vide sebe gde klizi ka krevetu. Nije bio svestan udova, mišića, ravnoteže.

Lampa je iza njega i dalje treperila. Mesečina je utirala put kroz zavese, prskajući krevet srebrom.

Ser .Džofri vide svoju ledi gde leži na <krajnjoj ivici kreveta. Leža­la je na boku. Kosa joj je bila rasuta kao povesmo zlata <preko jas­tul<a. Duboko je spavala. Onda sudija dožive mali šok, ne neprijatan. Bilo je to da vidi samoga sebe gde leži u krevetu pored svoje žene. I on je takođe duboko spavao. Ležao je na leđima, buljeći u plafon, a mesečina se reflektovala u njegovim očima.

Sada sudij,ino srce poče da lupa vrlo brzo. Ipak, mada uzbuđen, nije osećao ništa slićno strahu. Sta više, mada je znao da je potpuno budan, ipak to parče mlitavosti prerušeno u 'meso koje je pretendo­valo da je on u krevetu - bio je ubeđen da je budan na način različit od sWh drugih tristotina i šezdeset četiri dana u godini. Mozak mu je radio kao da je odbacio materijalna ograničenja. Bio je inkarnisani Um. Tako, mada je bio siguran da njegova ž<e_na spava pored njegovog tela u krevetu, nije osećao bilo kakvo čuđenje kad ču njen glas gde do­lazi iza njega. Sada kad je bio sposoban da se okrene, vide je gde stoji u drugom ;Maju sobe u njenom i suviše poznatom penjoaru.

»Erneste!« govorila je ona, »Kako je divno što te posle svih tih godina ponovo vidim!«

»Da, zaista, Erneste!« ser Džofri kao eho ponovi sa zadovoljstvom njen doček. »<Ali zašto nam nisi poslao telegram da nameiavaš da dođeš?«

Ser Džorfri se rpitao da li je to sar Ernest ušao kroz vrata sa hla-. dnoćom. Nije ·izgledao kao hladna figura dok je stajao usred sobe između njega i Sintije. Bio je to visoki Afrikanac sa dugim, vrlo zgod­nim licem. (Zavodn:lk-advdkat, zva'li su ga u mlađim danima.) No­sio je kompletnu sudijsku periku i crvenu odoru i izgledao strašno dos­tojanstven.

Nasmeja se učtivo kad su muž i žena pošli ka njemu sa takvom toplinom, usred sobe. Mada su ga tako toplo dočekali, nisu se rukovali. Niti je to pogodilo Robinove kao nešto neobično što je njihov ·posetilac ušetao u njihovu spavaću sobu u kompletnoj sudijskoj odori, dok su oni bi1i u svojoj odeći za noć: Nekako ser Ernestov osmeh i ophođenje su mogli da se o svemu tome pobrinu. I kad progovori, njegov glas, zlatan, bio je pun brižnosti.

626 MOGUćNOSTI

»Prijatelj'stvo se doka;zuje kad prijatelji mogu da očekuju jedan drugog bez obzira kakve su okolnosti na obe strane. Došao sam hitno, Sintija, jer 'nisam srećan s Džefom. Ovo je poseta zbog njega, i nije nužno društvena.«

»Pretpostavljam da vi sudije morate da govorite o poslu«, uzvrati Sintija s osmehom. »Hoćeš li svoj uobičajeni Blek lebel viski, Erneste?«

»Ne, hvala, draga moja.« Ledi Robim uze jed.imu fotelju u sobi. Ser Ernest sede na hoklicu,

leđima okrenut ogledalu na toaletnom stolu. Ser Džofri ostade sto­jeći.

Sve vreme je soba ostala hladna, svetlo je i dalje treperilo. »Mogu U da pušim, Sintija?« »Svakako, Erneste«, odgovori njegova domaćica. »Je li to jedna od

tvoJih omiljenih ·m.iriš1ljavih cigaTeta?« »Hvala. Jeste, to je ista stara marka«, nasmeja se ser Ernest. Su4

dija Robin nije primetio odakle se pojavila zlatna kutija za cigarete. Ali bila je tu u ser Emestovoj ruci. Otvoili je, uze iz nje jedrrlu cigaretu. Ne ponudi jednom svog domaćina. Iseče zlatnim perorezom cilindar. čin je izgledao tako prirodan. Mada je bilo hladno i svetlost treperila.

Ser Ernest zapali. Prvi kolutovi dima odjednom obgrliše Robinove u nostalgiju. Jer

je ser Ernest bio prvi prijatelj koga su stekli kad su došli u Zapadnu Afriku. I, kako se ledi Robin tako dobro sećala, ta j ugledni Afrikanac, čuven kao bonvivan. uvek je puštio specijalnu vrstu Havane, bogato na­mirisanu.

»Došao sam ~bog tog slučaja ubistva ,.koji ćeš ujutru suditi, Džef,« reče ser Ernest. sedajući na hoklicu, vrlo učtiv i opušten. Dunu kupu dima prema svom prijatelju. »Zaista budi obazriv. Nek te ne ponesu dokazi na temelju indicija. To je u svoje vreme ubilo isto onoliko puno nevinih koliko i sudijinih savesti. Imao sam pre nekoliko godina vrlo sličan slučaj, u isrtoj ovoj Sunii. Rezultat je za mene, kao što ćeš se setiti, bio porazan. Izgledao je to jasan slučaj, žao mi je da kažem da je moj zaključak poroti bio potpuno pogrešan. Dokazi na temelju in­dicija. vidiš. Nadam se da ćeš ti ... «

Prekide usred rečenice. Oči su mu buljile zaplašujućim :intenzitetom kroz sudiju Robina.

Sve vreme dok je ser Ernest sedeo na hoklici izgledao je isto tako širok i jasan kao život. Ali je iznenada boja počela da bledi iz njegove odore. Kompletna perika je postala više kao čipka. Izgledalo je kao da meso isparava sa lica. Uskoro su ostali samo obrisi perike i lica; dok je ser Džofri postajao svestan da kroz obrise figure odavno pokoj­nog sudije V·rhovnog suda vidi toaletni sto.

U jednom skoku bio je preko sobe. Poče da pumpa lampu kao da mu život zavisi od nje.

»Sintija!« »Džofri!«

R. S. ISMON J SUDIJINO SRCE 627

Lepa plavuša skoči u krevetu i htede da jurne ka svom mužu. Za· petlja se u mrežu za komarce - koja iscepana pade na pod oko nje. l:llbezuml jena oslobodi se i otrča preko sobe do svog muža.

~Džofri•, povika, drhteći. »Ja - ja - imala sam krajnje uzbuđu-jući san.«

»Kakav je bio san, draga moja?« »Sanjala •sam da nas je posetio polkojni ser Ernest VHijams ... « »>bučen u noV'Il sudijsku odoru ... « »Sa kompletnom perikom ... « ·Piljili su jedan u drugog, šokirani van svake mere istovremenom

invazijom njihove kolektivne podsvesti. » ... i ... .. _.« ~edi Robin zamuca, zadrhta, »On .... on je ... pušio ...

Zaustavi se i omidsa vazduh. »Jesi li ti pušio, Džofri?« »Ja sam čovek od lule, draga•, podseH je njen muž, »>sim toga,

sa mladim Džefom u Herou, ne mogu sebi da dozvolim t a k o skup duvan.«

Soba je mirisala na dim mirišljave cigarete. Onda on uze svoju le­di za ruku i odvede je do toaletnog stola.

»Pogledaj!« reče meko. Pokaza na predmet na jednom kraju stola. U blještavoj beloj svet­

losti lampe pod pritiskom mogao se videti pepeo od cigare više od po­la inča dug, gde leži na toaletnom stolu upravo kako ga je pušač otre­sao. Kad ga je ledi Robin dotakla bio je još topao. Odmah se stropoš­tao i - nestao.

»0- o -Oh!« Ser Džof.ri uhvati svoju ženu na grudi pre nego što ova pade na

pod. Onesvestila se. Tek onda kad mu je stvarnost eksplodirala kosa mu se diže. A:li osećaj užasa Ikoji je •imao bio je momentalan. Sledećeg trenutka

podiže siVoju žemu na llllke i odnese je u :krevet. Nije bHa dugo bez svesti. Ali potrajalo je neko vreme pre nego što

se njen strah stišao. »Mora -da postoji neko racionalno objašnjenje«, govorio je -sudija

1 dalje samome sebi, cele noći. Ali ako je postojalo objašnjenje sudija ga nije našao. Ser Ernest

Viliams, tadašnji predsednik suda Luavalande, je umro pod vrlo mis­terioznim okolnostima. U toj istoj SunU, u samoj kući koja je srušena da bi se izgradila ova divna kuća. Bilo je to u noći posle suđenja ozlo­glašenog slučaja ubistva. Vrač je bio osuđen na smrt. Zatvorenik je sve do kraja tvrdio da je nevin. Kad mu je sudija izrekao presudu, ovaj mu je mimo rekao, da će, on sudija, umreti pre nego što se nje­gova nepravedna osuda sprovede. Ser Ernest je proveo· svoju poslednju noć u staroj 1<ući. Sledećeg jutra su ga našli gde leži na leđima u krevetu, zureći !razrogačenih očiju u plafon. Bio je mrtav. Dva palmina lista su bila prekrštena, na njegovom jastuku iznad njegove glave. školjka - novčić mu je ležala usred čela. Nije bilo znakova na·

628 MOGUCNOSTI

silja na njegovom telu. Nikakva krv nije bila prolivena. I mada je on bio čovek s reputacijom da nikada u životu nije hio holestan, priJikom autopsije tElrok smrti nije nađen.

Slučaj koji je predsednik suda sudio je bio jedan od najsenzacio­nalnijili u zemlji. Bio je ogrezao u vradžbine. Nekih sedam godina po­što je vrač obešen, još senzacionalnija svedočenja su sakupljena iz uža­renog pepela slučaja. Ovo svedočanstvo je ubedljivo dokazalo da je stari slučaj 1bio »ritualno ubistvo«. Više »velikih ljudi« u srezu je bilo umešano. Osam krivaca je bilo obešeno. A jadni vrač, koji je bio prav­no ubijen, n~je imao nikakve veze sa slučajem.

O ovome i dmgim stvarima je 1ser Džofri Robin duboko razmišljao i brinuo tokom ostatka noći. Naterao je svoju ženu da uzme pilulu za spavanje, što se njega tiče, barbiturati su mu stvarali mamurluk gori od nesanice. U sv~am slučaju, ne lbi nikada uzimao neku vrstu seda­tiva kad bi sledećeg dana imao proces u sudu. Tako, iako je ugasio svet­lo, i ležao pored sVoje žene u krevetu, nije uopšte spavao.

Gledao je gde sviće novi dan. On ne donese novo svitanje njego­vom urnu. Doručkova. I mada se hlistava posle dobrog noćnog odmora Sintija trudila oko njega, njegov doručak se pretvori u obrok gde je kafa bila bez mirisa, slanina kao kašaste novine.

Nije se osećao najiholje ddk je pre<lazio malu ·razdaljinu do nove sudnice. Bila je završena pre manje od tri meseca. I ovo je bio prvi put da je došao ovde u obilazak.

Njegov o~donans ga doprati do njegove kancelarije. Obukao -se ta· mo, u svojoj kancelariJji. Tačno u pola devet odšeta niz hodnik u sud­nicu.

»Nek sud ustane!« Sudija dođe do podij-uma, pope se. Pokloni se najpre na jednu stra­

nu, onda na drugu, zauze svoje mesto na podijumu. Slučaj K.-aljica protiv Džemsa Va:mhoia bi prozvan. Ubistvo s pre­

durnišljajem. Advokat odbrane je zauzeo stav nije kriv. »Milostivi, gospodo porotnici ... «

Državni tužilac ustade sa svog mesta, stojeći pored stola pokrivenog čojom. Glas mu je odjekivao kroz novu sudnicu i odzvanjao o zidove pokrivene mahagonijem. Ponosan što ima najlepši glas među advoka­tima u Zapadnoj Africi, tužilac se okrete ka suncem osvetljenim prozo· rima ispod ,kojih je dvanaest Afrikanaca sedelo na klupama one napad· no neudobne vrste koje se sreću samo na ona dva mesta gde ljudi, osim ludaka i tirana, priznaju da su manji od svojili institucija: u crkvi i u sudnici.

»Sumnjam da je moguće opisati zlobu i nisku lukavost koji su mo­tivisali ovog ubicu. Još primerenije, gospodo iz porote, jeste da je nešto novo ponovo došlo iz Afrike. Pogledajte na mestu za optuženog, gospo­do, autora ove novine u grozomornosti.«

Na svom ;podijumu ser Džofri se :ogrči. Njegove oči, zajedmo sa dvanaest pari iz porote, kao i onili iz velike gomile koja je bez <\aha se­dela u sudu, gledale su u ono što je, umesto čudovišta, izgledalo kao

R. S. ISMON f SUDIJINO SRCE 629

vrlo običan ljudski mužjak na mestu za optuženog. šapat i kretnje su se mešali sa prigušenom sunčevom svetlošću, koja je, delimično upije­na od drvenog panela, -kojim su zidovi bili obloženi, uspevala da umanji tropsku blještavost jutra. Nova sudnica je takođe odavala izgled o71bilj­nosti, i strogosti svojstvene slučaju ubistva. ,Policajac koji je stajao po­red zatvorenika se nakašlja. Gomila u centru sudnice se nervomije po­krenu. Vratar povika, »Tišina u sudu!«

Sudijino lice je postalo manje ravnodušno dok je gledao čoveka na mestu za optuženog.

Mladi Afrikanac, u jevtimam &ivom odelu, je !izgledao Ikao jedina osoba u sudnici koje se proces nije ticao. Dak su ga sudijine oči preko sudnice fiksirale, zatvorenik podiže čeličnu ·mišolovku do visine svojih očiju. Namignu i zvi!zrnl zatočenilru 'kaveza. Pacov sede USipTavno na bo­kovima i odgovori cvrkutom kao zrikavac.

»Kako smo mi, Rabine?« zatvorenik upita stvorenje u kavezu, pos,le čega podiže svoje lice i nasmeja se sudiji.

Robin! Bilo je to sudijino 'SOpstveno ime. Odjeknulo je u ser Džo­frijevoj glavi, do'k je zatvorenik ponovo pomao svog prijatelja glodara.

Iz navike, lice ispod sudijske perike, koje ,je sada bilo okrenuto ka zatvoreniku, postalo je isto toliko :izražajno kao lice nekog leša. Me­đutim, srce sudije Robina je radilo kao neobična m"'šina u njegovim grudima. S naporom napravi mentalnu zabelešku da neće dozvoliti da mu dešavanja na mestu za optuženog, ma kako bizarna, podrže pledoaje porernećenosti.

»Gospodo iz porote«, nastavi vrhovni tužilac, ».činjenice ovoga slu­čaja su oVakve ... «

»Samo trenutak, Gospodine vrhovni tužioče«, ·reče sudija ... Mada su svi u sudnici primetili da nešto zapisuje u ·knjjgu ispred sebe, on u stvari nije pisao. Srce mu je lupalo tako da ga je skoro ugušilo.

Ni zatvorenikov izgled, ni rrjegovo ponašanje, nije pogodovalo su­dijinom spokojstvu, niti, iz tog razloga, njegova sećanja na incidente u noći. Sedeći tamo na bini, viso:ko iznad suda, i tako izolovan, želeo je da bude odvojen od strasti i slabosti koje prejudiciraju presudu u sudnici. Iznad svega, želeo je da toga dana obavi 5voj posao s umom, više nego obično, bez ometanja.

Ali toga· jutra, po prvi put u svojoj karijeri sudije, nije osećao da može da prepusti svoj nepodeljeni um slučaju u jurisdikciji ovoga su­da. To ga je krajnje žalostilo. Pravi racionalista, pravda je bila njego­va religija. Bio je toLiko ojađen da se osećao pdmoran na neuobičajeni tok, nalažući odlaganje čak pre nego što je slučaj čestito i otvoren.

»Suđenje se«, najavi bez uvoda, »odlaže za petnaest minuta.« J edna začuđena sudnica se diže i gledahu ga kako ide ,ka bočnim

vratima, na putu ka •svojoj kancelariji. Bila je ofarbana u drap, mesto s puno vazduha. Zaključa vrata za

sobom. Cim sede za radni sto njegova ožalošćenost prođe, i poče da mu se vraća poverenje. :Prozor je gledao na pirinčano polje, koje se grani­čilo sa malom rekom. Planine ·su se dizale u zelenilu u daljini. Sa sun-

630 MOGUCNOSTI

cem koje je sijalo preko svega toga, ovaj prizor donese ser Džofrijevom umu uverenje ·u permanentnost Prirode i prirodnih zakona, u stalnost normalnosti. Jer je za Hm njegova duša tog jutra najviše žudela. ·

Osim toga, sada je prvi put došao u cirkularnu posetu Suni,jskom srezu. Ova oblast je bila jedna od najzaostalijiih u Zapadnoj Africi. Bila je na lošem glasu zbog vračeva i veštičarenja. ·Pošto je bio Englez, suR dija Robin je zmw da može da se uzdigne, kao što se od njega i oče· kivalo da se _uzdigne, iznad sujeverja. Uprava je imala najveće povere­nje u njega. I, priznavao je to sa ponosom, zasluživao je to ·poverenje. Bio je jedan od oniih !izvanrednih Belaca u čitavim britanskim zapadno-. afrićkim kolonijama koji su US1postavili pravosudne sisteme jednake onima koje su poznavali u Engleskoj. Odlučio je, takođe, da ovaj nje­gov prvi .krupni slučaj u Sunii sa asocijacijama na vračanje napravi pravosudnu istoriju i zada smrtonosni udarac štetnom sujeverju u ze­mlji. Takva je bila njegova odluka kada je pre tri dana došao iz pres­tanice.

»I to je moja odluka s ad a«, reče samome sebi čvrsto wbez ob­zira na ono što se desilo prošle noći.«

U roku od nekoliko sekundi rekapitulirao je sve neobične stvari ko j e su se desile u toku noći.

»Sve je to prošlost«, reče ser Džofri sada samome sebi, »Jutro je, ja sam u sudu. Slučaj mora da ide dalje.«

Međutim, ser Ernestovo no~no upozorenje visilo je kao svetionik u njegovom mozgu.

»Biću oprezan s dokazima koji se temelje na indi~ijama«, obeća samome sebi.

Nalazeći mir u svom srcu, on se pribra i vrati u sudnicu. »Gospodo iz ·porote«, glas vrhovnog tužioca je odzvanjao po holu,

»Činjenice ovoga slučaja su kako sledi. U jutru prošlog dvanaestog juna, policija je dobila izveštaj o iznenadnoj smrti Džona Lebia. Zatvorenik, Džems Vamboi, ju je obavestio o smrti. Način njegovog prijavljavanja je pobudio sumnju dežurnog službenika. Bilo je krvi na zatvorenika· vom odelu, i rekao je: (mačajno se okrenuo, u cilju da impresionira, ka čoveku na mestu za qptuženog.) Mužjak Robin je ubio mog strica Džo­na.«

Osmeh vrhovnog tužioca je dobio nijansu zlokobnosti kad ga skre­nu ka poroti zadržavajući ga dovoljno dugo da bi tumač preveo njego· ve reči na sovanah za neke porotnik.e ·koji_ nisu znali engleski.

»Da li ste ikada čuli, gospodo iz porote, o takvoj neosetljivosti, po­vezanoj sa lakomislenošću u prisustvu smrti, kao o čoveku koji ide u policijsku stanicu da optuži Robina za ubistvo? Kako se ispostavilo za­tvorenik je pravdao svoju brutalnost izjavivši da mužjak Robin nije petao za koga su nas Britanci navikli da plačemo u našim mladim da­nima, već omiljeni pacov njegovog pokojnog strica . .Mužjak Robin pa­cov? Zašto ne i mala crvenkapa pretvorena u vuka?«

»Vaša milosti«, advokat za odbranu poskoči kao vrlo uznemireni čupoglavac na sto i viknu ka sudiji, »'Vaša milosti, ·stavljam prigovor.«

R. S. ISMON / SUD/J/NO SRCE 631

Vrhovni tužilac ga je posmatrao sa strogom surovošću, mada je seo za oko deseti deo sekunde.

•Ćemu«, dođe njegovo hladno pitanje, »'!!loj učeni prijatelj prigo­vara, visosti?«

»Moj učeni prijatelj, gospodaru, pokušava da utiče na vas evrop­skim sugestijama. Ovo je af r i č k o ubistvo - navodno. Ono nema nikakve veze sa britanskim vukovima, crvenkapama ili već bilo čim.«

»Prigovor je odbijen«, reče sudija. Advokat odbf!ane, nizak smežuran čovek sa 'naduvenim licem, upu­

ti znalački pogled poroti. Ostavi ih u osećanju da ima gomilu kečeva u rukavu.

»Hvala, milostivi«, smeša·k vrhovnog tužioca je bio sama učtivost. »Ostavljajući po s1trani njegove klimave pokušaje alilbija, gospodo iz porote, dozvolite mi da vam prikažem skicu onoga šta je policija na­šla na mestu zločina.

Ubijeni čovek je nađen u svom :krevetu, u svojoj spavaćoj sobi. Po zatVoreniku, telo nije pomereno. Nije bilo znakova nasilja na lešu. Desno stopalo je ležalo u lokvi krvi, koja je probila kroz dušek i zgusnu­la se na podu.

Pozvaćemo porodičnog lekara preminulog, gospodo iz porote, da · vas obavesti o njegovom stanju zdravlja sve do dana njegove ,smrti. Preminuli je patio od nervne bolesti. ~ao rezultat toga, nije imao nika­kav osećaj u nožnim prstima. Ta činjenica je bila poznata optuženom. Sam je to priznao na nižem sudu. Tako je desni nožni palac premi~ n ulog postao, ako će vaša milost izviniti klasičnu aluziju, njegova Ahi­lova peta. Kroz taj prst mu je smrt došla. Ukratko, on je iskrvario do smrti kroz rupu na svom prstu.

Džon Lebi je umro u .tiširui noći, u snu, blago bez bola. Pozvaćemo patologa da da veštakovo svedočenje da je preminuli umro kao posJedi­ea toga što je arterija u njegovom desnom nožnom palcu presečena. Rana na donjoj površini prsta je posebne prirode. To nije posekotina. To je izglodana, izdubljena rana.

Premetačina zatvorenikove sobe je otkrHa jedno strano i zarđalo dleto za eksere. zarđalo, tj. u svim delovima osim na svom radnom kraju. Taj deo, uprkos upotrebi, nije bio tup. Oh, ne! Bio je svetao kao nerđajući čeHk, pošto je bio izglačan i izbrušen dok nije postao oštar kao žilet. Sirina dleta je savršeno odgovarala brazdama koje su ostale na donjoj površini pokojnikovog nožnog palca. ;Patolog će vas obaves­titi, gospodo, da je ovaj instrument mogao da prouzrokuje ranu koja se pokazala fatalnom za Džona Lebia. Gospodine, prilažem je kao do­kaz.«

Sudski činovnik dodade sudiji dleto pretvorena u smrtonosno oru­žje. Sudija ga pogleda, dade nalog na bude prillvaćeno, uvedeno i eti­ketirano kao dokaz A.

Sa zadovolJstvom, vrhovni tužilac primeti kako je dokaz A izazvao na porotu pun efekat, kome se i nadao. Nastavi.

632 MOGUCNOSTI

»Instrument je bio pri ruci. ·Prilika se zatvoreniku ukazala u noći juna 11-12. U svakom slučaju to je bila noć kad ga je uzeo. Bio je sam u kući sa svojim stricem. On sam priznaje da su 1sva vrata i prozori bili iznutra zatvoreni. Niko ni je silom ušao. Znao je da Džon Lehi neće osećati ranu u svom nožnom prstu čak i da je budan. Ubio ga je kad je ovaj zaspao.

Dokazali smo oruđe i okolnosti ubistva. Jak slučaj, gospodo iz po­rote. Nije na tužilaštJvu, u sva:kom slucaju, da dokazuje motiv. Među­tim, u ovom slučaju, motiv je jasniji od dana. Džems Vamboi je bio švorc. Upravo je ugasio svoj račun kod Berkli Banke. Bio je u dugo­vima. Poveriooi su ga cedili. Veoma mnogo. Bio je navikao na raskala­šan život u prestonici. ZIDao je da je naslednik svoga strica. Džon Lebi je bio vrlo bogat farmer. Njegov bratanac je bio srećan da plati svoje sopstvene dugove stričevim životom.

Ovde napravi zadovoljnu i dramatičnu pauzu. Zao je da je porota njegova do poslednjeg nevernog Tome.

Vrhovni tužilac se sada uspravi do svoje pune visine od šest stopa. Bio je impresivna figura u perici i odori. Ovome je grandioznost nje~ vog izlaganja - kako je porota mislila - dodavala dalji ugled.

Nije na meni, gospodo, da u-tičem na vaša osećanja. Slučaj je či'St i dovolJno brutalan da to uradi samim svojim pričanjem. Ali sam vam ja pružio samo skicu. Sada ću pozvat) svedoke da dokažem slučaj.«

Saslušanja policije, patologa, i ostalih iz mračne i dosadne parade su ·trajale dve prepoclnevne i dve poslepodnevme sedmice, da odu do i izađu iz mesta za svedoke. Svaki svedok je ibio kinjen i koll!tra - mal­tretiran od tužioca i hranioca.

Advokat odbrane, mada je izgledao tako mek i bezopasan - zaista, malčice ako ne overeno poremećen - zadao je patologu iscrpljujuće trenutke na mestu za svedoke. Svedoćenja veštaka su često toliko stru· čna da prestaju da budu razumna. Za patologa je bila jedna stvar da kaže, uz ono brutalno uverenje sudskog veštaka, da je dokaz A m o g a o da prouzrokuje ranu koja je ubila Džona Lebia. Bila je sasvim druga d a pokaže da ga je on zaista ubio. Ukratko, dok je veštak pokuša"ao da gleda na Odbranu sa .božjim prezirom, mali čovek je učinio da on .po· roti izgleda kao budala. Zaista, bio je tako pametan da je uspeo da »dva­naestora dobrih i poštenih ljudi« poveruje da je on izvukao jedno od tuceta aduta koje je imao u rukavu da nadmudri pa~ologa.

Kakvi bi aduti advokata odbrane mogli da budu - osim sugestije, psihološko oruđe koje se često pretvara u ovlaženu praskavicu - bilo bi teško da kaže bilo koji, ne prejudicirani, posmatrač u sudu. U sva· kom slučaju, onoliko daleko koliko je parnica otišla do tog trenutka, svi navođeni dokazi, su išli, u svim pravcima, protiv zatvorenika. Po opštem priznanju, bio je to dokaz na osnovu indicija. Zatim, dalje za· tvorenikova lakomislenost na njegovom mestu, njegova kasnija -beztbdž~ nost koja se graničila sa bizarnim, nisu učinili ništa da mu obezbede simpatije porote.

R. S. ISMON J SUDIJINO SRCE 633

Nije onda iznenađujuće, što su se svi porotnici u svojim sedištima nagnuli napred i zurili u čuđenju u Vamboia, kad je ovaj odlučio da svedoči u svoju sopstvenu odbranu. Kao šw svaki advokat zna, to mo­že da hude veoma opasan postupruk za krirrni.nalca. Lako može da obesi samog sebe. A:li Džems Van:tboi se illije plašio. Noseći svoju mišolovku, on pređe sa mesta za optuženog na mesto za sveddka.

Dok je ulazio na mesto za svedoke, mahnu mišolovkom kao t:rofe. jom iznad svoje glave. Stavi je na pult ispred svog sedišta: preko Bib· lije, Korana i amajlije na kojima se kunu svedoci. •

Sa svojom dugačkom oštrom kosom koja mu je štrčala po čitacvoj glavi, izgledao je sve skupa veoma jezivo, zaplašujuće u svojoj divljini.

Sudija Robin je fiksirao očima mišolovku. Malo pozelene. »Je li pris,ustvo tog pacova zaista potrebno u mom sudu?« upita. »Ono je vitalno za naš slučaj, milostivi«, uveravao ga je advokat od-

brane. »Vrlo dobro«, ser Džofri popusti, postajući još zeleniji. »AH«, pro­

mrmlja, ~>>mrzim ta stvorenja«. čim se zakleo - na B]bliji - Džems Vamboi poče da širi konfuzi­

ju u sudu. Bila je to konfuzija jezika. Govorio bi perfektnim engleskim, kreolskm, sovanom - i onda nekim dijalektom koji niko u sudu lllije razumevao.

Advokat odbrane ustade da povede njegovo svedočenje. ·»Ime?« »Džems Vamboi« »Gde stanujete?« »235, Taranko put« »Je li to ista adresa kao i pokojnikova?« »Da«. »Koje je vaše zanimanje?« »Nisam zaposlen« >)Da H poznajete pokojnika?« »Bio mi je stric«. Onda advokat odbrane uze sa stola dokaz A. »Đa li prepoznajete ovo dleto?« »Da. Moje je.« »Da li ste ubili vašeg strica, Džon Lebia, s njim?« Zatvorenilk se trže, tJiPĐI"io je u svoga advokata pogled I!Iajozbiljni·

je indignacije. čelo mu se namršti u surovu boru. »Jeste li ,se i vi«, UlPita besno, »pridruWli tužiocu protiv mene?« Sudija Robin se naže preko svog radnog stola, iznad koga je pun­

kah išla ta-mo amo, i opomenu svedoka, »Ograničite srvoje odgovore na zadata pitanja.«

Iz načina na koji se Vamboi iscerio i zlobno ga pogledao, ser Džof, ri nije bio sigurati da li ga je ovaj razumeo. Za-to se obrati državnom tužiocu. ·

»Gospodine <lržavni tužioče, plašim se da pomislim u kakve sve ire­levantnosti možemo da budemo uvučeni ako ,uzmemo svedočenje sve-

634 MOGUćNOSTI

doka u striktnom, formalnom obliku. Predlažem da ga pustimo da is· priča svoju priču na svOj sopstveni način.«

»Nemam primedbi, milostivi«, državni tužilac ustade da odgovori. »Samo vas molim da ga držite na uskoj uzdi«.

»Sada«, rezi1mira advokat odbrane, okrećući se ka čoveku na mestu za svedoke, »recite sudu šta ste našli u spavaćoj sobi svoga strica onog jutra kad ste pozvali policiju.« ·

Džems Vamboi se prvo isceri ka podijumu, kao da je postojalo neko kabalističko razumevanje između njega i sudije.

»Kad sam ušao u stričevu sobu«, poče, »konstatovao sam da je mr­tav. Robin ovde« da bi izbegao zabunu pokaza prstom na mišolovku, sudija se oseti zgađen na implicirano poređenje - kao da je on bio »Robin tamo gore«. »Robin ovde je bio u dnu kreveta. On - Robin, ne mOj stric koji je već bio mrtaV - skoči na pod kad sam se približio krevetu. Ostavljao je trag krvi po celom podu. Tada sam video da mu je cela dlaka stvrdnuta od krvi.«

Robin je, izjavio je, bio mezimče pacov njegovog strica. Svake veče­ri njegov stric je imao običaj da stavi malo osušene .ribe u Robinov kavez. Bio je sasvim pitom. _Kavez - mišolovka, ali naravno to je \bila Robinova kuća, tako da to nije mogla da bude mišolovka za n j e g a - je bHa na svom uobičajenom mestu, pored zida, u spavaćoj sobi. Ok­rugla vrata (ovde Vamboi pokaza prstom na njih) pozadi kaveza su bila otvorena. Video je gde Robin uskače natrag u svoj kavez. Primetio je krv oko stričevog stopala. »Znate kad nema hrane po kući pacovi noću izlaze iz svojih mpa i jedu' stopala usnulih ljudi«. »Mora da je Robin bio veoma gladan«, pomislio je. Mora da- je njegov stric bio zaboravio da stavi hranu u kavez.

»Jadni Robin nije mislio zlo. Siguran sam da bi on više voleo osu­šenu ribu od stričevog prsta. Siguran sam da nije mislio zlo.«

Dok je svedočio, činio se svima u sudu lud: najviše od svih sudiji. Ipak, od te prosto ispričane priče Džems Vamboi se ne bi pomakao

ni za inč. Advokat odbrane, smešeći se kao da je postavio tužiocu ptičju

klopku, sede. Državni tužilac pokuša sve svoje sudske smicalice da polju! ja sve­

dočenje. Ali mu se uskoro stvori osećanje da lupa glavom o Gibraltar­sku stenu. Nalazeći da mu je duševno Mravlje suočeno s tom snažnom ludošću na mesrtu za svedoke, državni tužilac poče da oseća da mora da postaje lud putem indUlkcije. Na !kiraju je bio očajan u toj meri da je izgubio strpljenje; stvar za koju se niko nije sećao da mu se desila.

»Tako je Robin sve to uradio, eh?« osmehnuo se podrugljivo, a sarkazam mu je pucao iz ·šest cilindara, izbacujući najmoćniji nervni otrov za svedoke, poznat sudu. »Steta«, rikao je tako da mu je glas odjekivao o zklove, »Što jadni Robim ne može da govori!«

Sudija, pm-ota, ceo sud se tome nasmeja. ~li čovek na mestu za svedoke se zakokota - glasno i dija<bolično. Onda, naginjući se preko

R. S. ISMON f SUDIJINO SRCE 635

prednje strane pulta, široko se cereći, reče državnom tužiocu prodornim šapatoffi:

»A-ha! Ali Robin m o ž e!« Sudija se naglo uspravi. Sud se pokrenu kao gigantska košnica ko­

ja se greje na jutai1IJ.jem suncu. Citavdh pet sekundi usta državnog tu­žioca ostadoše otvorena. Onda on riknu na svedoka:

»<Robin može š t a?« »Robin m o ž e da govori«. Vamboi ga je uveravao s jednostavnoš­

ću rođenom iz uverenja -ili ludila. Nagnu se s ljubavlju preko kaveza. »Ne možeš li, Robine?«

Robinov odgovor je bio cičanje zajedničko svim pacovima. Ako je mogao da govori jezik Se'kspira, držao ga je mračnog; malkar za tre­nutak.

»Dozvolite mi da ga izvadim iz njegovog kaveza«, ponudi svedok. »Nećete uraditi tako nešto!« kriknu sudija Robin na njega. Jednom,

kad je bio veoma mali, ujeo ga je pacov. Od tada je imao fobiju od glodara. Njegov dah izađe hrapav iz grudiju mu. Znoj poče da mu curi niz lice. »Gospodine državni tužioče«, upita dr h tećim .glasom, »da H je vladin psihijatar izjavio za ovog čoveka da je compos 1nentis?«

»Ko sam ja, mHostivi«, krunski tužilac odgovori sa svojim čuvenim sarkazmom, »da ,ge pitam o čudnim načinima veštak.a?«

Sudija promrmlja da su sami psihijatri naj-bolji subjekti za luđačke košulje.

Ali- to nije pomoglo situaciji. Tako sudija obrisa znoj koji mu je ulazio u oči. Ledeni drhtaj mu je išao niz kičmu kad se okrenuo od državnog tužioca ka čoveku na mestu za svedoke.

»Reci im«, govorio je taj neobični mladić, dok je s ljubavlju pretio prstom pacovu u klopki. .»Ti si ubio starog, nisi li, Rabine?«

Robin dva puta optrča oko kaveza, cičeći. »Hajde, prijatelju«, zatvorenikovo podsticanje glodara je sada sa­

državalo notu strepnje, kao i·mpresario koga je ostavila njegova najre­nomi'I'anija primadona. »Ti si ubio starog, nisi ii, Robine?«

I sada su reči udarale kao udarci čekića u sudijinoj glavi. Svih svo­jih godina u Africi nije prisustvovao ničemu tako besmislenom ·kao sceni koja se odigravala u njegovom sudu. To je izvesno bilo vračanje koje je besnelo. Ako je nauka proglasila ovog čoveka normalnim, onda Je on, Džofri Rdbin, lud. Ali šta je zdrav duh? Odjednom se seti ser Ernestovog upozorenja o zamkama dokaza na temelju indicija. Vide ga isto onako jasno kao što ga je video u snu: kao da je došao na nje­govo suđenje da bi ga držao na visini. Dokaz? 'S ta je bio dokaz u živom pesku ove zemlje vradžbina? S ta je bio dokaz kad nauka može da jamči za Vamtboiev razum? Njegov, sudije Robinov, se već kolebao. Znojeći se, dišući plitko na usta, osećao se nemoćan da upravlja scenom čija ludost sada poče da dobija inerciju u njegovom sudu.

Niti je on bio jedini rpod tim utiSkom. TW'dokoran, Ikao što se pret­postavljalo da je državni tužilac, gospodar svake sudske situacije u ko­joj se ikada našao tokom dvadeset godina, otvorenih ustiju u konster-

636 MOGUCNOSTI

naCIJI je zurio u čoveka na mestu za svedoke .. Porotnici su bez reči sedeti nagnuti napred, mirni, kao figure od voska, na svo jim klupama.

Zatvorenik je podsticao pacova, molio, cvileo. Bilo je to kao da se glodar pretvorio u boga, po načinu kako ga je ovaj molio. Najzad se s strepnjom i užasom, i znojem koji mu je cureo sa lica, n~gnuo nad ka­vez .ridajući:

»Ti si ubio starog, nisi li, Robine?«

Najzad se razum vrati u sudijin um. U trenutku prozre čitavu s-i­tuaciju. Zatvorenikova priča se držala. Policija je ta koja je bila luda - koja je organizova·la urotu suviše sl~enu za ubičino razumevanje. I sa čitavom svojom visokom inteligencijom državni tužilac je nadludeo sve ostalo. Ali onda, mada .to ne bi pri:mao nikome ko je u vezi sa advo­katurom, znao je iz iskostva da briljantna sud!lka veština pon"kad uprede razum u tako tesnu spiralu da je teško razlikovati zadnju stra·

·nu od prednje. Priča o čoveku koga je pacov ubio je cela bila toliko nepoznata i nevredna za novine u rpoređen ju sa Oil{) m o čoveku koga je ubio drugi čovek. Prokleta policija i njihovi dokazi na temelju indi· cije ili drugim temeljima.

>>Mladiču« reče sudija, ~ud je po .tonu njegovog glasa znao gde leže njegova simpatija i njegova presuda, »mladiću, sigurno da ne očekujete razum i razumevanje od prostog .pacova?«

čim je ovo izrekao sudija Robin je znao da je razvezao čvor koji je skupa držao jezivu situaciju u njegovom sudu. Kao glumac iza prednjih reflektora pozornice, svaki sudija na sudu-je osetlJiv na »>sećanje« to­ga suda; ikolebanja rporote; iznad svega svoje kontrole nad procedu­rom. Sada je prvi put u svom profesionalnom životu sudi ja Robin znao šta znači paničiti i ,izgubiti kontrolu nad svojim sudom.

J er reči još nisu bile ni izašle iz njegovih ustiju ·kad se pacov Ro­bin okrete oko sebe ka njemu krorz Tešetke 'svoga. kaveza.

Stav glodara je bio manje značajan nego stav zatvorenika. Mamboi je stajao na mestu za svedoke napregnuto zureći u sudiju. Njegovo dr· žanje je bilo kruto, obamrlo. Držao je iznad kaveza u jednoj ruci dva prekrštena palmina lista, u drugoj veliku školjku - novčić.

Saznanje dođe sudiji kao udar psihološke bombe; Vamboi je ko­ristio okultna sredstva da mu nametne svoju volju. Sudija Robin zadrh­ta besom uvređenog. P.raktikovati vradžbine na njemu - na n j e m u: odabranom proizvodu engleskog vodećeg univerziteta; na&ledniku, tog prosvećenog zdravog duha za koji je evropskoj civilizaciji trebalo tri hi­ljade godina da ga izlegne. Vradžbine na n j e m u !

ALi uvređenost se rađa iz negodovanja, i podrazrumeva želju za odu­piranjem. Na svoj užas sudija Robin konstatova da on nema volju da se odupre talasima sugestije koji su delovali na njegovu ličnost preko sudnice. Sinu mu u sekundi da Vamboi ima mogućnosti da zaželi ne toliko da on ur a d i što god ovaj hoće, već da vidi, oseća, i misli ono što Vamboi prenosi da treba. To -saznanje mu dođe sa užasom koji je

R. S. ISMON j SUDIJINO SRCE 637

bio nepodnošljiv. Taj čovek se brzo pretakao i stiskao u njego;m ličnost, tako da je osećao da njega poseduje prljavština sa mesta za svedoke koja je prolazila kao čovek. Bila je to vrsta posedovanja od jednog ne­čistog duha, demonske loombinacije između čoveka koji je delovao pre­ko pacova, kao u nekog instrumenta destruktivne psihološke snage. Nešto ponovo novo - mada tako staro - iz Afrike.

Sugestija. To j e bilo to. Ali kako je mogao on- on, Džofri Robin, odlikaš u Oksfordu, predsednik Unije, on! - da bude taj na koga se može uticati takvim izvorima? Bio je to poslednji trzaj otpora u nje­mu, njegova poslednja kontrolisana misao. Izvan toga njegov um nije bio njegov, da ga 'kontroliše. Mi ka!ko je mogao da o s e ća!

Osećao je nekih tri stotine i više očiju u sudnici uperene kao ek­seri u njega. Oseti se najužasnije izolovan gore na svom podijumu. Oseti i vide pacova kako stoji na zadnjim nogama. Uhvatio je šipke ka­veza svojim prednjim šapama i počeo da trese kavez.

Niko drugi u sudu nije video ili čuo -kako se kavez trese i tandrče. Poslednji trzaj misli zadrhta u sudiji govoreći mu da se ta stvar ne dešava; samo je učinjeno da on lično oseća da se to dešava.

Iznenada sudija Robin oseti da je vazduh oko njega prožet miri­som i nelagodnoš6u vračanja. U trenutku pacov istrča iz mišolovke. Pre­ko poda. Gore na podijum. Evo ga stidi ispred njegovog radnog .stola. U tom dijaboličnom trenutku kad se činilo da se parov Robin naduva u veličinu mužjaka gorile sudija je z n a o da ovaj upošte nije na rad­nom stolu. Znao je da je to 'Vamboi .u njemu. Đžofri Robinu, koji čini da on vidi glodara tamo, sipajući svoje besmislene misli preko u njega u talasima koji su mu skoro razbijali bubne opne.

»NaravnO«, rikao je pacov Robim, »Ja mogu da govori-m! I na­ravno, ja sam taj koji je ubio starog. Džems ima alibi. Ako se usudiš da ga obesiš proćićeš kao ser Ernest Vilijams. Đžemsov alibi? Oči pa­cova postadoše zažarene zlobom. »Bio si na turi one noći kad je stric Lehi umro. Đžems je proveo noć sa tvojom ženoni, ledi Sintijom! Ha -ha- ha!«

Smeh je kao grom odzvanjao po sudnici. · Preplavljen slutnjom i stezanjem u grudima, sudija Robin se Ulb.va­

ti za grlo. Njegova žena, lepa, šarmantna i mnogo mlađa od njega je bila glumica. -Druga njegova fobija osim od pacova bio je njegov neos­novani strah da mu je ona neverna. I sada je znao da su se ove dve naj­veće averzije u njegovom životu skupile da ga osramo'te u ovom sudu. Je li bilo moguće da ga taj poluludi Vamboi preko sudnice može, samo držeći palmine grane i Skolj'ku.,novčić u svoj•im ru'kama, da osvoji, prožme i uništi iznutra? U tom trenutku mentalne more oseti zube pacova kalko mu Tasecaju grlo. Afričko wačanje je uradi'io ono najgore. Sa drhtajem užasa sudija pade n&pred onesvešćujući se na - podiju­mu-

.I>žofri! Džofui! Zena je vikala u uvo sudije Robina. •Prdbudi se!« »Gospode Bože, Sintija!« Ser Đžofri je teško disao, naglo sedajući

u krevetu.

---------

638 MOGUćNOSTI

Spavaća soba je bila poplavljena mesecmarn. Njena plava kosa joj je hiJa rasuta po ramenima. Ledi Robin je

stttjala u svojoj sparvaćici u moru mesečine. Još je držala muža za ra­Inena.

Sudija protrlja oči u neverici. Jer još nije bilo jutro. Nije b;o otišao u sud. Slučaj Regina versus James Vamboi je tek trebao da se sudi.

»Kakav sam košmar imao, draga moja!« uzdahnu on. »Opomenula sam te«, reče njegova lepa ledi, »da manje jedeš tu

salatu od rakova za večerom«. Sudija Robin prasnu u gargantuovski smeh. »Zaista Džofri«, protestova njegova žena, »Čudno se ponašaš«. Ser Džofri je hio nepokajničk; u svom veselju. Bio je dvostruko

fanatičan: za detektivskim pričama i za bridžom. Konan Doji, Agata Kristi, Eri Stenli Gardner, svi; skupa: sve ih je znao skoro napamet. Br1dž je, međutim, bio radost njegovog života. Od tri njegove godine na Oksforda, dve je hio kapiten Bridž kluba proti<v Kembridža.

»Ne mari, draga moja«, reče s vrlo zadovoljnim osmehom. »Ne bih propustio salatu od rakova ili košmar, za večeru kod Zlatnog petla na Vest Endu. Odigrao sam partiju svoga života: udvostručenu, čudesnu, pobedničku licitacijsku protiv neverovatnih detektivskih priča: i čak još neverovatnij•ih priča koje dolaze tako često iz dobre stare Afrike.«

POTREBA ZA ZAKLONOM

Car/s Mungoši

(Zimbabve)

Kad je Lin Talbot ušao kod Kingstona u Stenli aveniji i drugoj ulici oseti mirno poverenje u s~moga sebe. Kretao se u lakom svetu: bez zamki bez zamršenosti. Otac je posedovao jedan od najvećih poslov­nih koncerna u gradu: nikakvi novčani problemi. Uskoro će i on otići da radi u jednoj od očevih poslovnica kao mlađi direktor. A tu je bila i Sali Landsberg koja je, iako se u principu nisu slagali, zaista bila šar­mantna devojka. Lin Talbot nije tražio više. U devetnaestoj, iznenađiva­lo ga je da ima ljudi njegovih godina koji su se oslanjali na droge da bi preživeli jedan minut svog života. Postojali su problemi, naravno, pa šta s tim? On nikad nije dopuštao svojim problemima .da se množe. Udri čim se problem pojavi, rekao mu je bio otac. A otac mu je bio čovek od malo reči.

Kod Kingstona Lion je posmatrao redove i redove \knjiga na pro­daji. Miris novih knjiga ga je uvek dirao na neobičan način. Naročito one napisane o drugom svetskom ratu. Još je čuvao svoj primerak Alise u zemlji čuda koju je njegova starija sestra lbila dobila od oca za svoj osmi rođendan i koju mu je predala. Voleo je miris knjige. Voleo je knjige uopšte. Bile su svet sam za sebe. Nije to mogao pot­puno da objasni ali je grubo osećao da one očuvavaju civilizaciju. Imao je skoro fanatično poštova111je za zapadnu ci"-iLizaciju. A civilizacija je za njega značila istoriju: porazi, pobede, otkrića. Kad bi se osećao neraspoložen jeda111 pasus iz istorije najvećeg naroda bi ga vratio u njegovu norma:IJnu veselost. ·

Tako je šetao okolo polica knjiga mrmljajući samom sebi: maga­cioni<rane misli, sve ovde, velieina koja je Za,padna civil~acija. Seti se fraze: Veličina kakav je bio Rim. Gde je to pročitao? Nije mogao da se seti. Rim je bio. Ali je on bio. I on je bio deo svega toga.

Citao je naslove knjiga, mirisao papir, osećao teksturu Hstova, puštao da mu se mozak okreće oko svega toga, onda pređe dalje ka

------~--------------

640 MOGUćNOSTI

sJedećoj polici. Najzad odluči da pOillese kući radi boljeg pregleda džepnu knjigu Veliki ratni govori Vinstona Cerčila. Stavi je u unutrašnji džep svog sakoa.

Pošto je pogledao olrolo da bi se uverio da ga niko nije video, pređe na odeljenje »nauke«. Tu poče da gleda primerak Albert Ajnštaj. nove teorije relativiteta.

»Mogu li vam pomoći, Gospodine?« Lin Talbot nije morao da okrene glavu da bi znao da je ćovek

pored njega, Afrikanac, i da :ga je uhvatio. Imao je osećaj da propada kroz rupu u podu, da svet klizi izvan vidika S'Vllda okolo njega, njegovo bestežinsko telo, brzo padajuće u sveobuhvatnu tminu.

Knjiga mu ispade iz ruku, i, kairo se nagnu da je podigne, druga mu ispade iz džepa. Za trenutak su se izmešali pod, knjiga i zamišljena lica SU!Seda i zamutiLi u !karleidos.kopu. -Pribra se, potraži knjige, i, kmko su mu se znojavi prsti zatvarali .prelko [ljih, oseti da se pod naginje, dolazi gore i ide okolo i okolo.

»Mogu li vam pomoći?« čovek je bio još tu. Lin je mogao da oseti njegovo prisustvo:

težinu njegove kože i taj posebni •afrički« miris koji je ispuštaia. Oseti druga važnija prisustva, optužujuća, mada je taj deo radnje bio zaista prazan. U košmaru, i dalje nagnut, stavi knjige skupa, ispravi se, zamagljenih očiju, i glave uvučeme u ramena protiv bilo kakvog mogućeg udarca. Stavi 'knjigu iz istorije zajedno sa knjigom iz nauke na istu policu obeleženu »Nauka«. Sve vreme svestaiil. n1račne ćutljive figure koja stoji pored, posmatrajući ga. Takođe svestan svoje greške ali je bilo daleko do ode! Jka istorije.

»Ta knjiga tu ne pripada, zar ne?« Lin Talbdt se okrete: »Krvavo .dobro mogu da se staram o sebi!« Nepokretan teški sklop čoveka sledi krv u Linovim venama. Gušio

se. Dozivati u pomoć? i[)a li bi čovek progovorio? Nesposoban da gle­da u čoveka. Un je belo zurio u police novih knjiga. 'Pitao se da li je ponovo počeo da krvari. Osećao je da su mu nozdrve tako tople.

ćovek odmahnu tužno glavom i reče: · »Ako vam hHo kad !bude potreibna naša pomoć mi smo vam na

raspolaganju•. Mala tišilila, onda ~onovo: »Niste morali da to uradite - najzad

ovo je radnja vaših. Ne bi mi poverovali kad bih im rekao šta ste Uradili.«

Covek pogleda u Lin TaLbota, odmahujući glavom. Ne bi mi pove· rovali - Lin podiže glas do anoga što je mislio da je dobra imitacija glasa njegovog oca: »Zašto ne odete i kažete im, čoveče? Hajde i odne­site svoj smrad daleko odavde!«

čovek se ukoči, suzi oči, izgledalo je da o nečemu razmišlja, opu­sti se i poče da se smeje. Slegnu ramenima, izvuče pogrešno srheš'tenu knjigu i ode s njom ka odeljku za istoriju.

Lin Taibot uzdahnu. Protrlja svoje znojave ruke o bok pantaiona. Onda ga iznenada obuze čikanje. Seti se velikih tjudi iz istorije. Po-

C. MUNGOSI j POTREBA ZA ZAKLONOM 641

gleda oko sebe. Videći da ga niko ne posmatra, ugrabi Ajnštajnovu knjigu i sklQni je u unutrašnji džep svog sakoa. Napusti ovaj odeljak knjižare i prolazeći pored prodavačicine tezge, zaustavi se da joj dobaci osmeh:

»Imate li nešto od Kafke, molim vas?« »Ne'k·i poseban naslov?« »Preobražavanje i druge priče.« »Ja - ne mislim da da, U svakom slučaju dozvolite da -« »-Ne mučite se. Samo sam hteo -«

>><Mogli bi ipak i·mati neki primerak.« »U redu je. Doći ću nekog d:rugog dana. žurim se.« »Da li bi voleli da ostavite svoje ime - u slučaju -« »U redu je. Hvala.« Poče da odlazi. »Hvala«, reče mu gospođa iza· njega. Glas joj je zvučao tako maj­

činski i njena želja da udovolji učini da se Lin oseti kao izdajnik. S wtoglavicom napusti prodajillll tezgu. Ode u odeljak za maga­

zine i časopise. Vide čoveka gde razgovara sa jednim drugim Afrikan­cem - pomoćnikom u udaljenom uglu. Gledali su ga, smejeći se. Lin je osećao vrućinu iza butina. Sakri se iza jedn~ bele devojke koja se kikotala uz korn:lčni strip. Pogleda preko njenog ramena da vidi čemu se smeje. Osećajući vrući dah u ·potiljku svoga vrata, devojka se nagnu napred i na stranu- da pogleda Lina ·preko svog ramena. Iskezi mu se, z.rkrkota i odwca dalje sa Linovirn slabim poraženim osmehom koji se vukao za njom.

Lin Talbot se osećao ožalošćen. Stajao je--tu neodlučan, plašeći se da se pokrene, sa glasovima roditelja, prijatelja, glasovima društva -koji su već vrištali na njega.

Sada je u radnji bilo mračnije. Hi je to bilo samo u njegovom umu? To ga je plašilo. 1Pomisli da ode napolje kroz najbliži izlaz ali mu reč »poražen« skliznu u mozak. Natera samoga sebe da potraži čove/ka (da se uveri da ovaj drugi put nije bio viđen?) da sredi račun, pre nego što ode.

Vide čoveka kako ga posmatra i Lin se spremi za borbu. S praz­ninom u stomaku. Licem u lice. Sada ili nikada.

Lin proguta, priđe bliže •čoveku, ispravi ramena i upita: »lmate li neku knjigu od Henri Džemsa?«

Covek ga odmeri od glave do pete, nasmeja se i reče: »Želite li da kupite neku ~ji.gu?« Bilo je to suviše glasno da bi Lin mogao da propusti implikaciju, i to ga naljuti: »Zar bih vas pitao da ne želim da kupim?«

Covek podiže pogled. Cinilo se da guši osmeh - Lin nije mogao da kaže i reče: »Ako bi izvoleli da odete kod one tezge tamo i pitate gospođu ... «

Lin skoči u !ll"'!'ad: »Pitati? Ne znate ništa do svoje krvave smrd­ljice guzice ... a govorite da mi pomognete! ·Kad ne možete ni samom sebi pomoći!« I pre nego što je čovek mogao da odgovori ili bilo šta

642 MOGUCNOSTI

da kaže, Lin se otetura ka širokom .izlazu za belce. Obazrivo pogleda iza sebe. ćovek je i dalje gledao za njim. Lin je odugovlačio s izlaskom da pokaže čoveku da ga se ni malo ne boji.

Međutim, jednom napolju, ubrza korak. Bilo je sunca i smeha na aveniji Stanli. Lin je hodao niz aven1JU,

osećajući u svom džepu knjigu kao medalju za teško dobijenu bitku. Knjiga mu zaista nije bila potrebna. Ali je to bilo potrebno, da povrati neki izgubljeni deo samoga sebe: Borba za knjigu.

U ulici Prvoj skrete na sever da uhvati autobus kući u Maunt Plesentu.

»Pomislio sam da bi mogla da vam bude ·potrebna moja pomoć.« Lin se ukoči. ćovek je sada bio tačno ispred njega. Saobraćajni policajac prođe pored na svom motorciklu. Ljudi su

prolazili pored ne obraćajući uopšte pažnju na njih dvojicu. Nije to bila neuobičajena scena: belac koji razgovara sa uniformisanim CI111-

cem. Niko ne bi posumnjao u odnos. Ali je Lin osećao da oni već · znaju. Pomisli da vidi nešto kao neoprostivo hladno oko stare gospo­đe susetke ... nije bio siguran. Ali je svakako izgledalo kao stara gđa Brauo. Vikati u pomoć? Bilo je usred dana, :kasno jutro bez oblačnog oktobra ... i ništa ~e nije desilo. Niko nije video nikakvu gužvu koja bi od čoveka napravila džeparoša. Naprotiv, ovaj čovek je izgledao pristojan (suviše pristajao, dođavola s njim!) sveže obrijan, podšišan, i taj radni mantil koji je jasno govorio za koga radi.

Više je ·ljudi prošlo pored. Devojka Ikoje se nije mogao da seti reče, »Zdravo, Line!« Govorila je sa jednim od onih ljudi s duptim podbratkom koje je Lin uvek povezivao &a svojim ocem: bogati indu­strijalac kod koga nema šale. Verovatno njen otac. Ali ko je ona, tt svakom slučaju?

»Mislim da vam je moja pomoć ~potrebna«, reče čovek. Nije- ni molio niti ubeđivao. Parodija na BBC engleski glas pogodi Lina u živac.

Covek je bio suviše superioran. »Idi dođavola, čoveče!« ćovek odmahnu glavom i reče: »Ako mi date knjigu rećiću ga~di

da ste se uplašili, ispustili knjigu i pobegli.« Ovo što je čovek govorio, Lin shvati tužna srca, jeste da bi njegov

garoa odmah pomislio da je lopov bedni džeparoš Afrikanac koji se smesta uplašio, ispustio ono što je ukrao i zabio se u nekU mračnu prljavu rupu. Lin se oseti kao poslednja ološ na svetu. Oseti se napu­šten. Onda mu sinu misao i skoro povika od radosti na njenu jedno­stavnost. Poče da se smeje. Zašto nije pomislio na to ranije? Narav~ no ... ovi ljudi ... zato čovek nije vikao po policajca. Misao na poli~ cajca je plašila i govno u njima. Naravno ... Lin je sada uživao.

»Gde bi prodali knjigu kad bih Vam je dao?« Covek je rurio u njega, ne 1razumevajući: »Gde bih ... ?« »HaJde. Ne .pravi se naivan. Poznajem ja vas. želite da rvarm dam

knjigu, onda je prodajete jednom od svojih obrarovanih ljudi u gradu, nije li tllko? Vaš gazda vam ne daje mnogo, zar ne? Nedovoljno da

C. MUNGOšl / POTREBA ZA ZAKWNOM 643

pošaljete tih jedanaestoro dece dole u Harare u školu, hm? Nedovoljno da nahranite svoje dve žene i kupite svojin1 ·švalerkama neke jevtine đinđuve i .mesingane grivne u Indijskim radnjama?«

»~e razumem o čemu govorite«, čovek jasno zbunjen, ali ne upla­šen.

»'0, ne, znate vi 'Veoma dobro o čemu ja govorim. Govorim o vama, vašem gazdi - koliko ste zaradili na njemu iza njegovih leđa - i policija. Ja sam iz OlD. Vaš gazda nani je rekao sve o vama i mi smo ~amo tempirali naše vreme. Mislite da ste veoma pametni, zar ne? Mislite ... «

Lin prekide. Beli policajac je prolazio. čovek je izgledao kao da ne sluša što Lin govori. ·

Sada on OC'eče: »Moraćete da se najpre legitimišete, onda možete da mi stavite lisice i onda ćemo otići kod mog gazde da proverimo vašu priču.«

Covekov glas se stalno povišavao pri svakoj reči. Lin je ćutao. Policajac je bio suviše blizu radi utehe. ćutao je dok policajac nije bio van domašaja glasa.

Covek reče: »Da li .ćete mi dati knjigu koju ste ukrali, ili ne?« Grupa pešaka se zaustavi da zuri. Lin napravi korak kao da pođe dalje ali se čovek postavi odlučno

ispred njega. Lin pogleda okolo. Još više ljudi. »Slušajte«, reče, »daću vam deset

centi za lmjigu. U redu.« Covek odmahnu glavom. »Dvadeset centi? Hajde. Kupite svojoj devojci perle ili nešto.« Lin 1pruži dvadeset centi čoveku, igrajući-'se s njima, pokušavajući

da pokaže čoveku koliko su pravi, kako dobro hvataju svetlo, šta bi to značilo u njegovom Ži'Votu.

ćovek ponovo odmahnu glavom. >>-Nikad celog svog života nisam jeo ukradene stvari i neću početi ni danas. Vi, tamo gore, ste H koji se brinete o manjku koji će ova knjiga ~apraviti u vašim trtbusima, ne ja.«

Grupa zainteresovanih belih žena se zaustavi da sluša. Lin poče da viče: »Hoćete li da pozovem policiju?« ćovek ispruži ruku i reče: »Dajte mi knjigu.« Lin pokuša ela gurne novac u čovekovu ruku i ova j povuče ruku. »Ne želite novac, a?« Lin je bio očajan. »Evo uzmite ga!« Baci nov-

Clc kod čovekovih stopala. Kako je to uradio, bio je svestan kako se lica 'koja su gledala zgušnjavaju, pdbliža'llaju. Hteo je da pobegne ali nije mogao. »Hajde, dignite ga!«

Covek se ne bi zaustav.io da podigne novac. Jedan glas reče. »Kopile je pokušalo da vas pokrade?« Covek pogleda okolo i vide mnoga ogorčena bela lica. Bilo je

veoma malo Crnaca okolo. Slegnu ramenima, nasmeja se i poče da se udaljava. Nije čak ni pogledao natrag u novčić, sada minijaturno sunce na trotoaru.

Lin Talbot potrča, slepo, i nije znao gde jde.

BUDUćE USPOMENE

čičele čivela

(Kongo)

»Treba da se odviknemo, sada kad smo u srcu borbe, da umanjujemo delovanje naših otaca ... Borili su se kako su mogli, sa oružjem koje su tada posedovali, i ako eho njihove bovbe nije odjeknuo na međunarodnoj areni, razlog tome treba videti ne u odsustvu heroizma već u fundamen­talno različitoj međunarodnoj situaciji.«

F. Fanon, Prokleti na zemlji

Bak:l-Mpand pogleda desno, levo. Otvori vrata, uđe u svoj stan i odvuče se po mraku, rpre!ko trpezarije, do svoje sdbe. Leže i odmah zaspi.

Avgust 195 .. Mesec je plavio gva<i svojim kosim i mlečnim zraci­ma: zvezde su svetlucale, pomerale se s vremena na vreme. RekU bi, gospođice koje okružuju kraljicu i koje izlaze iz palate da bi izvršile neku naredbu. Psi vi'še nisu lajali. Sove više nija z a v i j a l e. Pave­tarac je duvao po drveću opalog lišća, a po kuć"ma su ljudi hrkali. Radnici su :varili svoj umor u snu.

Bakl,Mpand poskoči. Protrlja oči, okrete dugme lampe za oluju koj;t je staj"la na hoklici: plamen se podi'že, sdba se osvetli. 'Bakl­-Mpand se pitao: da li je sanjao bu'ku ikoja ga je ;probudila, suv i kratak zvuk kao lupa brzo zatvorenih vrata? Nije ostao dugo u nedoumici: uskoro začu jasnu š'kvipu cipela. Ugasi lampu, zadovoljavajući se svet­lošću koju su prostirali mesečevi zraci koji su prodirali kroz žaluzine, i ustade. Koraci su se približavali, spori i preteći. Nepokretan, Bak:l­-Mpand pogodi put kojim njegovi posetioci idu, a koji bi hodajući po travnjaku, opsovali kad bi kvrcnula neka grančica. Takva reakcija ube­di Baki-Mpanda da su dolazili ~kod njega. Pomisli tada da pobegne: otvoriti ,prozor, Skočiti u susedno dvorište i nestati u noći, to bi trajalo

C. CIVELA j BUDUCE USPOMENE 645

jedva nekoliko minuta. ~na, ali s avim mesecom, da li ću moći da odem daleko? Ovaj kvart je bez sumnje opkoljen ... Bolje je ne izla­ziti. Najzad, zašto bi me tražili? Nisam ništa uradio. MoUla samo postavljaju klopku nekom banditu. Od pre nekog vremena, ne prođe ni nedelju dana, a da ne uhapse nekog lopova ili ra2>bojnika, ne, ne oni ne dolaze da me uhvate. Ra2iuveren, Bakl-Mpand zamalo da prsne: nikad se nije toliko uplašio. Nikada? '»Pa, sem jednom, ali je to davno bilo!«

Da, odaV!llo, u Ntangu. Bakl-Mpand se, tada star sedam godina, jedne noći Viraćao majci, pošto je Ngom Sia pričao priče. Strah mu se obavio oko nogu kao piton: trebalo je da prođe pored grobova koji su ivičili stazu koja je vodila njegovoj kući. 1Prirčali su mu zaista da mrtvaci oko ponoći .izlazi ·.iz svoj.ill:J. grdbova i sedaju odozgo. Da li su primećivali prolaznika? Odmah bi ga hvatali i zaranjali s njim u onaj svet. J e li nesrećnik rpokušavao da pobegne? Imenada bi posrtao nespo­soban da ide daleko, pošto bi aveti prekrstile noge. Bakl-Mpaod je išao sporim korakom. Loše je video, pošto je noć prostrla svoju kecelju žalosti. Ali uskoro razazna ispred sebe groblje. Stade, ispruži glavu, ispita horizont, u=emiren. Nastavi da hoda, polako, gledajući desno i levo. Imenada se ukoči: na jednom grobu se jedna avet odmarala. Poče da drhti, zatvori oči. I probudi se u rukama svoje majke koja je dotrčala na krik koji je ispustio.

Bakl-Mpand se nasmeši. Na ovu uspomenu. Uputi se prozoru, i pogleda kroz žaluzine, i dalje se smešeći. Oči mu se smesta iskolačiše. Disanje mu se prekide. »Ah! Gospode, mrtav sam.« Zaista, u dvorištu, policijski inspektor Aleks Badineli i jedan .. e. tri Gospode ,Bože ... pet crnaca vojnika! Svi naoružani Ba!lđ-Mpand nije viiše osećao svoje du­gačke klecave noge. Znoj mu orosi čelo. Dlanovi postadoše vlaŽlni. Disa­nje mu se ubrza. Srce poče da :mu galopira. »1Svršeno je sa mnom!«

Neko nežno pokuca na vrata trpezarije, i u is'to vreme jedan ra­stegnuti glas odjeknu: »k<>"ko-ko, Bakl-Mpand, otvori, ja sam.«

Bakl•Mpand zamalo da odgovori »ko ti?«, ali oćuta. Napeta tišina, pritiskajuća, prisilna kao ona koja parališe ljude kad Bog prelazi nji­hovim skupom. ,Bakl•Mpand čučnu i prepusti se Gospodu: »Gospode Isuse Hriste, spasite me. Ne napuštajte ,me, inače je svršeno sa m ... «

pre'kide ga udarac o vrata, jedan drugi usledi, onda još jedan! us!ko­ro to behu samo valjanja tupih udaraca, prekidanih dernjavom kao: »Bakl-Mpand, znam da si tu, otvori dakle, prljavi majmune.«

Usledi momentalna tišina. Bakl•Mpand ustade, pogleda kroz žalu­zine: Badi.neli je govorio svoJim !Podčinjenima. Sta im je da!k:le pričao, Gospode Isuse? Bakl-Mpand ih je špijuoirao, sa strepnjom kao zver u žbunju koju progone pobesneli psi. Tri vojnika trčeći obiđoše oko kuće. Jedan drugi pođe ka prozoru iza koga je stajao Bakl-Mpand, koji odstupi, i povuče ga svom snagom, ali se ovaj ne otvorL Oglasiše se ponovo udarci na vratima, i Bakl-Mpand se instinktivno pognu: ·šćućuri se na podu. Sta je dakle uradio da privuče Badinelia kod sebe, u taj čas? Nije shvatao. Đa H će ikad razumeti? Nema sumnje, ove noći ži-

646 MOGUCNOSTI

vot mu je došao do kraja. Pomisli na svoje drugove iz ,Partije. Njegova smrt će ih iznenaditi, i, uplašeni, neki bi mogli da odustanu da nastave nacionalnu borbu. Ali se on ne obeshrabri: »Naša borba se tiče svih sinova ove zemlje, i niko ne treba da se iz nje izvuče pre konačne pobede~ .. «

Tako je govorio pre nekaliko sati, Predsednik Partije. On je takođe dodao:' »Kad smo odlučili da oslobodimo svoju zem­

lju, treba da očekujemo .da umremo bilo kad. Zaista naši neprijatelji neće oklevati, da bi sačuvali svoje profite i svoje privilegije, da ubiju svakog ko se usudi da im 'pripreti. (Ah, kako je bio u praVili!) Ali mi nećemo odstupiti. Ne, mi ćemo se boriti do kraja, ma šta se desilo.«

Dok se Predsednik tako izražavao, Badineli je poslednji put prove­ravao svoj plan. Zeleo je da završi sa ovim Bakl-Mpandom čije je delo­vanje počelo da smeta i njegovom apetitu i njegovom snu. ćim su njegovu odluku blagoslovili njegovi hijerarhijski šefovi, •kojima se pave­rio, prešao je na delo. U vojnom logoru su mu obećali vojnike, u luci su mu rezervisali čamac ... Evo njegovog plana: pošto bude diskretno oteo Bakl-Mpandu, staviće ga u lance, obesiće kamen o njegov vrat, i ubaciće ga u čamac koj'i će lično odvesti na pučinu. Tamo će uzeti svoj revolver, uperHi ga na crnca ispruženog kod njegovih nogu, vezanih ruku i nogu, i . .. Badineli, se sam u svojoj kancelariji, onda nasmeja, zamišljajući taj trenutak. Ali sada, stojeći u dvorištu Bakl"Mpanda, nije imao radosno srce, ne. Brinuo ga je preokret događaja. Sta da se radi? ·Obiti vrata i oteti crnca s galamom? Tome pristupiti bl ·kom~ promitovalo nastavak njegovog plana. Iznenada, opsova! »Pobogu« uda­rajući snažno nogom vrata, joj! Vojnici -onda spustiše glave, okrećući se.

Bakl-Mpand se znojio i drhtao. Priziva svog pokojnog oca! ·Ah! tata, ja, tvoj sin, pozivam te. čuješ li me? Vidiš li me? U opasnosti sam. Zaštiti me. Slrupi sve rođake kojima si se pridružio, govori· im, spasite me. Ne rvidim zlo koje sam počinio.«

Badineli je sumnjičio Bakl"Mpanda da se bori u »Grupi marksi­stičkih studija« gde je ovaj žnjao subverzivne ideje kojima je kasnije inficirao svoje radnike sWJarodnike. Nisu li se ovi, od pre izvesnog vremena, isticali svojom nepokornošću? Neki .su se čak usudili da svoju stvar saopšte svojim zaprepašćeni-m gazdama. Osim toga, incident od prošle nedelje, Badineli ga nije zaboravio, nije mogao da ga zaboravi, i nikru:I:a ga neće zaboraviti, ne nikada.

Toga dana su Bakl-Mpand i drugi radnici išli na rad, hodajući ave­nijom Pola Bogarda1 koja vodi u evropski grad. iKao i svakog jutra, Senjor Pereira, ćelavi i trbušasti trgovac, je pred svojim vratima pušio lulu. Svi Crnci koji su tuda prolazili morali su obavezno da pozdrave ovog Tugu. Teško prekršiocu! Istina, niko se nikad nije oglušio o ovaj običaj. Ali tog jutra, Bakl0Mpand, prezauzet svojim bračnim brigama, zaboravi da ga pazdravi. Onaj koji je dobio od svojih službenika na-

I Zove se posle nezavisnosti »Avenija 17 novembra 1%2«.

C. CIVELA f BUDUCE USPOMENE 647

dimak »Mabula-Mibata•' toliko je voleo da deli 'Šamare, rilmu: »Ej, ti, Crnče, dođi ovde filio de puta!•' Bakl-Mpand se ne okrete: nije bio ništa čuo. Mabula Mbata ponovi svoju naredbu, uzalud. Radnici tada zaustaviše svoga druga i gurnuše ga ka debeloj pušečoj silueti. Tuga izvuče svoju lulu, »zašto me nisi pozdravio kao drugi?«, pljunu na do'lazećeg, »-filio ... « i zalepi mu jedan snažan šamar. » ... da puta«. Bakl"Mpand skoči na Fereira, svali ga snažnim udarcem glave, sede na njegov ogromni trbuh i poče da ga udara. 1Pesnice su mu se takmi-. čile u brzini i snazi, udarao je, udarao, udarao.

Zašto bi se -toga lišio? Završiće svoje dane u zatvoru, znao je to, očekivao je to. Tako su kažnjavali Crnce koji bi udarili jednog belca. (Uhapsiće ga, da, ali 1967, kad ga je sud osudio na deset godina prisil­nog rada pošto je zapretio šefu policije Motungisi koji se udvarao njegovoj trećoj žetni.) Bakl-Mpand je udarao, razula-retn: zaslepnjen be­som, psovao je Fereira. Gomila ga je podsticaJa dajući ritam njegovim udarcima sa »man ... man• ponavljanim u horu. Spektakl ju je odu­ševljavao, •pustite ih! pustite ih!• podrhtavala je od radosti. Ali ogor­čenost Baki'Mpanda je najzad uplaši. Fereira je obilno krvario. »Do­voljno je, tMbutamuntu.' dosta je«. Bakl-Mpand je i dalje udarao. Za­ustaviše ga, udai j iše od trgovca.

Kad je stigao na mesto pesničenja, Badineli nije mogao da identi­fli<uje Crnca koji se usudio da javno podigne ruku na jednog Belca. Radnici koje je ispitivao nisu ništa znali o događaju, samo su pritnetili, da bi se tome začudili, otsustvo ~abula ... Mbaza.« Inspektor se ni je obesruabrio. Nastavio je svoju istragu, i kad je došao do kraja, na­pravi plan. Pošto bude bacio leš Bak:l-Mpanda u more, proširiće među Crncima da je Bog kaznio njihovog sunarodnika, krivog što je udario Belca. Tom lažju, koju će crkva kao eho ponoviti, nadao se da ih zaplaši i slomi tako ,kod najsmelijih svaku želju za pobunom.

Bakl-Mpand se osećao UJIIoran. Posle posla, igrao je fudbal na pijaci, zatim, ako osam sati, jedući prženi !kikiriki, i zrele banane, pridružio se svojim drugovima okupljenim u Matiti da strukturišu svo­ju »-partiju«.

Posle diskusija, dugih i mučnih, vratio se -kući, iscrpljen, sa samo jednom željom: da spava. Ali evo gde ga je Badineli sprečavao da se odmori, ili pre, želeo je da mu obezbedi konačni odmor, večni. »Ah! trebalo je m<ilopre da pobegnem. Zaista, trebalo je . . . Sada će me ubiti.• Baki"Mpand polako odmahnu glavom. »Sta će biti sa mojom decom posle moje smrti?« Osmogodišnji sin je stanovao kod svoje ba­ke! Poći će u školu u oktObru. Njegova mlađa ćerka je živela sa svo­jom majkom ikoja se od pre mesec dana vratila svojitn rodite­ljitna, u Ntangu, posle nove čarke sa svojim mužem. Kad bude sakupio hiljadu franaka i kupio b<ilon vina, Bak!-Mpand će otići da po-

' Tabru::lmja«. 2 Kurvin sine. ' Lol<alni izraz koji se može prevesti sa: Gospodine.

648 MOGpCNDSTI

novo dovede svoju ženu. Ali da .Ji će moći? »Gospode Bože, šta će biti sa .mojom decom posle moje smrti?« Nije imao ni brata ni sestru, pošto ih je majčina porodica sve opčinila. •Sto se tiče njegove stare maJke, izjedane od pre više godina reumatizmom, ona svakako neće još dugo žifVeti. »Sta će biti s mojom decom posle rnoje smrti, Isuse!« Nije mogao da računa na svog zeta: taj stari borac nije nikada opro­stio svojoj sestri što je više volela Bakl-Mpanda od njegovog druga, instruktora: osillll toga, njegov iindividu~lizam je šokirao! Nije posećivao nijednog rođaka, i nikad nije dao ni jedan jedini poklon svojim neća­cima uostalom, da li ih je samo poznavao? »Ah! šta će biti s mojom decom posle moje smrti?«

Bakl-Mpand pogleda Badinelija i njegove podčinjene. Nespretan policajac je nosio svetlu košulju, tamne pantalone, i revolver obešen o redenik. Afrikanci su ga se plašili! uživa da .muči zatvoreni,ke, naime prisiljava ih da drie svoj ud u sudu lk1pućeg zejtina. Vojnici, .u krat­kim pantalonama, su stajali pred vratima: s puškom u .ruci, fišeklijom oko struka, kožne dokolenice su im pokrivale noge. BaklJMpand rpri­meti njihov visoki stas: »ovo su Tongvetanijci«.

Tuga mu obuze srce i, spuštajući glavu, promrmlja: •Nesrećna Afriko, kakva sudbina! Gaze te, pljačkaju, s'tav1jaju u

lance, i tvoji sinovi, prevareni i naorUžani od tvojih eksploatatora, ubi­jaju svoju sopstvenu braću koja žele da je oslobode. Ah! kakva sud­bina!«

Sat na crkvi odzvoni četiri sata, Badineli pogleda svoj <IUčni sat. »Oh! zaboga.« Kuće će se uskoro osvetliti, ra·dnici će izaći iz njih da bi pošli na posao, i primoran da se odrelme svog plana, Badineli će imati samo da se povuče, bez Bak:l-Mpanda, ah da!<< Kako će zatim objasniti svoj neuspeh svojim višima! I šta će ovi misli o tome? Odluči da provali vrata, tim gore za sve drugo. Ali priđe mu jedan vojnik i reče:

- Nema ključa, šefe. Badineli ga pogleda i prolaja: - Sta? Objasni. Podčinjeni odgovori mucajući, toliko je drhtao: - Ne ... m ... m ... a tk .•. lj ... u ... ča, aah u 11ra ... t ... ima,

š ... šefe. -I onda? -Ne ... m ... a n ... i .. .kog u .. unutra, šefe. Badineli odmah jurnu ka vratima, izvadi iz pantalona malu lam­

picu i stavi tra'k svet;!osti na bravu: »dođavola, onda!« Crnac je rekao Istinu. »Kako je ovaj Bakl-Mpand znao da ću noćas doći?« Badineli nije razumeo, »da li su ga opomenuli? Nemoguće!« •Poče da razmišlja, skrštenih ruku. Zatim, kao da bi se utešio, proinrmlja, sebi samom: »ipak ću imati njegovu kožu.« l, idući ispred svoje čete, povuče se, spuštene glave.

Bakl-Mpand, koji je sve pratio, uzdahnu s olakšanjem, i u sebi čestita samom sebi na svojoj lakoumnosti. Zaista, pošto je zatvorio

C. CIVELA / BUDUćE USPOMENE 649

vrata, nesvesno je izvukao ključ i, pošto je to primetio, stavio ga je na svoju hoklicu. Spasonosna lakoumnost. I dalje se smešeći, vrati se u krevet i leže. Ali se skoro odmah uspravi: a ako se lBadineli vrati na­trag? Na brzinu se obuče, odškrinu vrata, pogleda svuda naokolo, i polako kliznu van svoje kuće. Zatvori vrata. I otrča u noć.

*** Sedam sati. Napolju se kokodakalo, pijukalo, pevalo. •Psi su lajali

iza kuća razrušenih i nabijenih jedne u druge. Ovce su se, blejeći, trlja­le uz kružne zidove, novorođenčad su p-lakala. Razbarušene, s keceljom privezanom preko grudiju, njihove majke su čistile dvorište ili vukle uže privezano za kofu spuštenu na dno bunara.

Ulice su vrvele od radnika koji su išli na posao. Prolazili su pored policijskog komesarijata i ulazili u aveniju ·Pola Bogara, praveći na svakom trotoaru dugačku bučnu kolonu.

Stojeći na verandi, Badineli ih je gledao, nepokretan, s psom na kaišu! Bakl-Mpand ga primeti i prsnu u smeh, iznenađujući svoje drugove, koj.i, obavešteni, prsnuše t:>kođe. I crven od besa, policajac će· i dalje čuti njihov smeh, pošto su pozdravili >Mabula Mbaza.«

Sunce je nastavilo da se penje, u punoj slobodi.

CEB AD

Aleks la Guma

(Južnoafrička Republika)

Coker se probudi. ženina jaka kosa mu je ušla u usta i imala je ukus užeglog briljantina. Stari dupli krevet je ulegao i zaklimatao se kad je on pomerio svoju težinu, i bilo je tamnih mrlja od glava na izgužvanim sivo-belim jastucima, i rastrljana rrnrlja karmina, kao polu· zalečena rana. Usta su mu bila osušena od sinoćnog pića i glava ga je bolela.

žena je govorila, poluzaspala. •Ne, čoveče. Ne, čoveče«. Telo joj je bilo vlažno i znQjavo pod ćebetom, i krevet je mirisao na mešavinu jevtinog mirisa, prosutog pudera i ljudskih tela pomešanih sa dečijom mokraćom. Izbledela zavesa na sobnom pro~ru mahnu mu na toplom povetarcu. U mnoj, straćarama dbojenoj svetlosti, .iscepani veš koji je visio sa mesingane kuke, je bio utvara u sobi.

Cdker se osećao bolesnim i ljutim. Neopramo, izlizano ćebe okrznu mu lice i on ga omirisa sa drugim mirisima, i neodređeno pomisli da je spavao pod takvi!!n ćebićima celog svog života. želeo je da može da spava u krevetu, u. nekom !epom hotelu, pod sveže opranom postelji­nom. Onda tu misao zameni želja za jednim hladnim pivom, čak i vodom. Osećao se iritiranim i odbaci posteljinu od sebe. ·

žena pored njega okrete se pod ćebetom, protestvujući u polusnu, a Coker se uspravi psujući. Agonijski zvuci krevetskih federa probu· diše dete koje je ležalo u kadi na podu, i ono poče da plače, njegov bezubi glas se dizao u glasno ~avijamje.

Coker sede na ivicu kreveta i opsova u sebi i dete i ženu. IPitao se zašto se dođavola uvukao sa tuđom ženom, na prvom mestu. A ona još sa krvavim detetom. Dete u limenoj kadi je nastavilo da zavija.

»Ah« - obrecnu se on ljutito na dete. žena se probudi i pogleda ga, raščupana, sa prljavog jastuka »Ta­

kvu si buku napravio. ·Probudio si dete«, izgrdi ga ona.

A. LA GUMA j CEBAD 651

»Ah, zaveži«, reče joj Coker ljutito. »Ustani i pobrini se za svoje prokleto derište.•

Ustade i ode oko kreveta da nađe svoju košulju i pantalone. Zena zapita, »Odlaziš?«

•Naravno, da. Misliš da želim da slušam tu prodomu buku?« »Pa«, reče žena mrrovoljno, »Mogu li da pomognem? Znao si mo s

da imam dete.« 'Dete je i dalje zavijalo. Coker ga pogleda dok je navlačio panta·

Ione i zakopčavao košulju. »Bebe, prokletstvo.« Ona zapita, poniznijim glasom, »Vraćaš se?« »Možda da. Možda ne. Ne znam«. »Slušaj•, reče ona. »<Pazi kad dolaziš, hm? Ne želim da te moj

čovek vidi da dolaziš ovde. Uvrteo je u glavu da ovde dolaziš. Možda će ti nešto uraditi?«

Coiker prezrivo: »On? Isuse, polomiću ga na dvoje svojim golim rukama?«

Nasmeja se: stojeći ogroman u sobi. Bio je krupan čovek, .sa miši­ćima kao izbočinama od čelične žice, i ogromnim šakama. Bio je bru· talan i :poročan, i 'koristio je debele, kao konopac, .Jjutite šake za nano. šenje povreda, pre nego za rad.

Ona reče, wU redu, čoveče. Ali iako me je napustio, ne sviđa mu se da drugi čova dolazi ovde. Možda pazi na tebe.«

»Dođavola s njim.« Coker zaurla. »'Majku mu«. žena ne reče ništa, i siđe sa tandrčućeg kreveta da bi se pobrinula

o detetu. Sede na ivicu kreveta u svojoj mlitavoj podsuknji i podoji ga. Reče, »Ako sačekaš malo napraviću malo čaja.« »Zaboravi.« Coker je pogleda, frknu i odmahnu glavom, i onda izađe. Hodao je duž hodnika kuće, pored drugih soba, ljutito se mršteći

na nervirajući bol u svojoj glavi, i oštro osećanje u svojim ustima i grlu. Bilo je rupa u daskama na podu, i on je hodao onoliko pažljivo koliko mu je njegovo teško telo dopuštalo.

U jutarnjoj sunčevoj svetlosti, izvan smrdljive kuće, on se uputi ka slavini u sivom ispražnjenom prostoru koji je nekada bio bašta. Zedno je pio ncl<oli'ko trenutaka, a onda poprska lice, bri§ući ga o rukav svoje košulje. Pomisli, dođavola i s njom, proklet da sam ako se vratim u taj broj. '

Oko njega su bili redovi starih, zbijenih, kuća i straćara od pre­okrenutih d~čanih i limenih sanduka predgradske male. Pilići ·i psi probijali su svoj put među korovom. On lenjo pođe kroz razbijene ulice i staze. Ljudi su ga izbegavali, ili ga površno pozdravljali i brzo prolazili, znajući njegovu reputaciju. Bio je skitajuća gromada, mrzak brod koji se kreće među trulećim morskim korovom.

Coker je prolazio pored zidom ograđenog dvorišta kad trojica muškaraca brzo iziđoše iz kapije iza njega. Jedan od njib povika. »To je on«, i onda, pre nego što je on mogao i da se okrene, bol ga pogodi užarenim sečivima. Oseti bol u glavi i u telu skoro istovremeno, i pade,

652 MOGUćNOSTI

psujući. Nisu čak ni sačekali da ga pogledaju, ili da ponovo pokušaju, već brzo pobegoše od dohvata hvatajućfh gvozdenih šaka, ostavljajući ga da krvari na putu.

Coker je ležao na putu i osećao bol i curenje krvi po svojoj koži. Hteo je da ustane, ali su mu noge iznenada postale nekoriSille, a nje­gove ruke nisu htele da mu podignu telo. Ležao je tamo, njegov pulzi­rajući um tvrdoglavo !PSujući njegove napadače, ddk se gomila sakup­ljala, i svi uzbuđeno govorili.

Neko <eče, »Bolje da ga odnesemo sa puta«. »Ne želim da išta imam s tim, hej.« >>Pa, ne može m o s on tek tako da leži tu.« ~Bolje odi do radnje i telefoniraj po ambulantna kola.« »U redu. Jesi li ih video?« »Čuj, brajko, nisam ništa video, čoveče.« •Pa, podigni ga. Gledaj, Fredi, uzmi ga za stopala. Sarnpi, pomozi

mu. Ja i Points ga možemo uhvatiti za ruke«. Ležeći tamo, krvareći i osećajući se slabo, Coker pomisli - idite

svi vi, u ... i onda oseti kako ga grubo podižu. Pomisli da je pakleno biti iznenada tako slab. Zarnotavali su ga i on ih je psovao, i jedan se od njih nasmeja, ».Isuse, on je zaista težak čova.«

Coker je ležao na podu šupe u zadnjem dvorištu gde su ga odneli. Bilo je hladnije pod spuštenim krovom, sa gomilom raznog lorna u jednom ćošku: stara automobilska guma, razne pocepane i uvijene ku­tije, i jedan stari emaJlirani natpis sa krpežirna kao mapama kontine­nata na nekoj drugoj planeti, gde se boja ogulila, i prašnjava donja ploča kreveta. Bio je takođe miris prašine- i pilećeg iZ!llleta u šupi.

Spolja, izvan romboida boje hroma od sunca, dolazila je galama glasova. U dvorištu su diskutovali o njemu. Coker otvori oči, i zureći niz. svoje telo, pored golih, prljavih palčeva na nogama, mogao je da vidi više pari nogu, muških i ·ženskih, u dronjavim pantalonama i ste­penastim čarapama.

Covek je govorio » ... bio je to kukavica ... od pozadi, m o S<<.

»Daa. Ali pogledaj šta je on drugima radio, ne kažem li?« Coker pomisli. •Dođavola sa tim kopilanima. Dođavola sa svima

njima. Neko je bacio jedno staro ćebe preko njega. Smrdelo je na 2lilOj

i prašinu i na to kako su neokupani spavali u njemu, i bilo je iscepano i pohabano i isflekano. -0n dodirnu istrošeno ćebe debelim, prljavim prstima. Tkanina je bila gruba na nekim delovima i presijavajuće tanka tamo gde se pohabađa. Bio je navi:knut :na takvu ćebad.

Coker je bio tri puta udaren, sva tri puta od pozadi. Jednom u glavu, onda između lopatica, i. ponovo na desnoj strani. Krvarenje je prestalo i nije više bilo mnogo boli. I ranije su ga probadali nožem, verovatno ne tako jako kao sada, i on pomisli, kroz udaljenu bol, kopilani nisu čalk mogli ni pristojan posao da obave. Ležao je tamo i čekao ambulantna kola. Krv se polako sušila na strani njegovog uda­renog bakarnog lica, a imao je takođe i jaku glavobolju.

A. LA GUMA / CEBAD 653

Glasovi, koji su se <p<>vremeno podizali u smehu, pucali su napolju, negde daleko. Stopala su se kretala po grubom podu dvorišta i lice, ne neslično licu tamnog psa sa starom kapom od tkanine, pogleda unu­tra.

»Jesi H još u redu, Cokere? Ambula!ll.ta upravo sada dola!Zi, hej•. • ... bi•, <reče Cdker. Glas mu pUIČe. Glas se povuce, smejući se: ·•Taj čava ga je več odavno čekao.« •Da. Ali Coker nije bio uopšte vešt s nožem. Uvek je koristio

svoje šake, čoveče.« »To je bilo veoma rđavo, mislim.« Dođavola s nJima, mislio je Coker. Sada se osećao umornim. Grubi

prljavi prsti, kao zarđale gvoodene hvatadjke, .ralširi1i su se .po i&par­čanom polju ćebeta ... Nosili su ga niz vlažno, asfaltirano dvorište sa jakom žičanom mrežom preko golih prozora koji su gledali na njega. Mesto je mirisalo na karbol dezinfekciono sredstvo, i svežanj teških ključeva odzvanjao je dok se ljuljao na savijenom prstu čuvara.

Dospeli su u sobu opremljenu policama, koja je bila ovde i onde pOpi.mjena nagomilanim ćebadima. »Uzmi dva, brajkane, ,»reče čuvar, i Coker poče da pretura po hrpama, tražeći najdeblje i najtoplije. Ali čuvar, koji je nekako imao pasje lice i nosio raspadajuću kapu od tka­nine, se nasmeja i povuče ga na stranu, i grabeći najbližu ćebad, nađe dva nasumice i baci ih na ćokera. Bila su ~prljava i smrdljiva, i unutar njegovih prevoja čekala je gamad kao iregularne trupe u zasedi.

•Hajde. Hajde. Misliš da imam vremena da gubim?« »Hladno je, ·m o s, čoveče«, reče čoker. -Ali to nije bio čuvar kome je govorio. Bilo :mu je šest godina i nje­

gov brat, Vili, godinu dana stariji od njega, izvijao se i okretao u uskom, skučenom, upalom k,revetskom postolju koji su delili, vukući tanko pamučno ćebe sa Cokerovog tela. Napolju je kiša udarala o pro­zor iskrpljen kartonom, i vetar je zviždao ·kroz pukotine i uglove kao neki astmatični starac.

»Ne, čoveče, Vili, čoveče. Dobio si celo ćebe, j o n g.«

•Pa, ne mogu se uzdržati, m o s, čoveče. Hladno je«. »Šta je sa mnom?« čoker zavika. »Šta je sa mnom? I meni je

hladno, m o s.« Skupljeni :pod ćebetom, nabijeni jedno uz drugo ikao dva komada

slagalice ... Zenina čvrsta kosa mu uđe u usta i m1:irisaia je na ustaja,Io ulje za kosu. Bilo je tamnih mrlja koje su glave napravile na sivoJbe­lom jastuku, i rastrljana mrlja ruža kao pol'll.zalečena rana.

Zena je govorila u polusou. •Vidiš? Vidiš? <Sta sam ti rekla?« Telo joj je bilo vlažno i znojavo pod ćebetom; i ćebe i krevet su mirisali na jeftin miris, prosuti puder, mokraću i kokošji izmet. Izbledela zavesa mu mahnu na vrućem povetarcu. Zena se okrete od njega pod ćebe­tom, mrmljajući, i čoker se uspravi. Agonijski zvuci krevetskih federa probudiše bebu u limeno j kadi na podu, i ona poče da plače visokim metalnim zavijanjem koje je .postajala sve glasnije i glasnije ...

654 MOGUćNOSTI

Coker se probudi kad je zavij;mje poraslo do kreščenda i onda brzo nestalo kako je isključena sirena. Glasovi su i dalje uzbuđeno razbijali sunčevu svetlost u dvorištu. čo'ker vide suknje belih mantila i onda su ljudi iz ambulantnih kola bili u šupi. Glava ga je jako bolela, i rane mu pulzirale. Lice mu se znojila kao isceđeni peškirić.

IWke su mu pretraživale telo. Jedan od bolmičara zapita: »Osećate li ikakvu bol?•

čoker mrko pogleda u roze-belo lice iznad sebe, »Ne, gospodine«. Sloj starih nov.ina na kojima je ležao je bio natopljen njegovom

krvlju. •Rane od noža«, jedan od pomoćnika reče. »Ne krvari mnogo spolja«, reče drugi. »Stavi par podmetača«.

Bio je u vazduhu, odnošen na nosilima sa procesijom posmatrača sa strane. Caršav od gume je bio hladan uz njegova leđa. Nosila zatut­njaše u ambulantnim kolima i vrata se zalupiše, izolujući posmatrače. Onda sirena zavi i podiže se, krčeći put kroz gomilu.

čoker oseti vibraciju ambulantnih kola kroz svoje telo dok su ova jurila. Njegovi ubojiti prsti dodirnuše presavijenu ivicu posteljine. ćar­šav iznad njega je bio beo kao koka.in, a ćebe je bilo debelo i novo i toplo. Ležao je mirno, slušajući sirenu.

UUEZ

P. V. Songa

(Tanzanija)

Engaruka se protezala pred njim kao plitka činija. Sedeći na litici na vrhu hrđa u dbliku 'kupole, bio je kao mu~ica il<oja sedi na komadu hrane. Iza njega je bio zid planina, na levo se prostirala dolina, pre­kinuta samo tamnim oblikom jednog ugašenog vulkana na nekih pet milja udaljenosti, koji je izgledao kao uspavani gigant. Još jedan drugi lanac planina koje su i>Jgledale plave i magličaste uzdizao se daleko napred. Iza tih udaljenih lanaca ležao je jedan nepoznati svet. Na njegovoj desnoj strani, skoro beskrajna ravnica nestajala je na horiw zontu, presijavajući se sve dok je oko moglo da dopre, san1o povremeno prekinuta drvetom, ili vratom neke žirafe.

Basen je bio kao toplo kupatilo u poslepodnevnoj vrućini. Vazduh je podrhtavao od blještavosti koja je ošamućivala posmatrača. Sve je bilo odbojno braon osim sveža zelena traka oaze koja je opasavala tok reke. Stropoštavajući se kroz uski klanac na zidu planine iza njega, reka je prdb~la pravi tdk sve dok nije dQprla do najniže tačke doline, pre nego što je počela da vijuga svoj put u velik;m petljama na blje­skavom jezeru.

Mungo ugleda dve tamne figure kako dolaze sa leva, sa rečne stra­ne, noseći nešto što je izgledalo kao naramci trske. Svako je nosio svoje koplje u desnoj ruci dok je drugom balansirao naramak na gla­vi. Masajci: nije -mogao da pogreši. Verovatno su nosili trsku u MA­NY ATU koja je ležala ispod· brda nešto malo na desno. Oko jednu milju ispred, stub prašine je visio u vazduhu. Mogao je da vidi tamne figure kako se probijaju ka svetlucavom jezeru.

Dva Masajca su dolazila uz brdo, pošto su spustila svoje naramke, i sada su nosili samo svoja koplja. Oseti se nelagodno. šta može da ih dovodi ovde gore? Umiri se i poveća jačinu radio tranzistora Ikoji je bio pored njega - mogu da se zainteresuju za muziku. Sada ih je

656 MOGUćNOSTI

mogao da čuje iza sebe zadihane. Okrete se i nasmeši im se. Oni uzvra­tiše osrnehom, otkrivajući svoje bakarne zube i rekoše veselo:

»Đžambo, bwana!« »Sidžambo, Abari gani?« usudi se on na svom najboljem svahiliju. Nastade tišina. Pogledaše jedan u drugog s čudn>m osmehom. Ni

jedna strana nije izgledala raspoložena da napadne. On je hio isto tako hendikepiran kao oni jer je bio nov u zemlji, dok oni nisu bili dobro upućeni u •nacionalni« jezik. Njegov pogled polako prođe po dolini i onda se neko vreme okrete ka planini. Onda pogleda natrag u Masaj­ce: postajaJ.i su spremniji za razgovor. Ova njihova zemlja je bila fasci­nirajuća: tako različita od onih drugih delova koje je poznavao. J're­kide tišinu i pokaza na tamni oblik vulkanskih planina:

»Ona planina, kako se zove?« »Oldonio . . . a ona iza je Oldonio Engai. Ona tamo gde se sunce

diže je Oldonio Sambu«. »Zašto je svaka od njih Oldonio i još nešto?« »Oldonio :zmači 'planina', odgovoriše žurno. »Razumem«. Ponovo tišina. Onda je bio red na njih da pitaju. Viši od dvojice

- govorio je više od drugog - baci kritički pogled na radio. »Mora da je skupa ta stvarčica«, izjavi pre nego što upita. »Oh, da, veoma skupa«. »Dve krave«, sugedra on. »Ah - mm, nešto malo manje: vidiš, ovaj je dosta mali. Naravno

postoje mnogo veći, neki koštaju koliko osam krava.« »AU!!« ~

Da, za njih je to bilo bogatstvo. Osam krava. Krava je bila izvor i svnha njihovog života. Njena smrt se oplakivala isto tako žalobno kao i smrt čoveka.

Mungo je posmatrao dolinu sa nečim što je izgledalo kao poreme-' ćena koncentracija. Engaruka, obučena u braon sa svim svojim sino­

vima, je bila odbojna: a ipak fascinirajuća. ,Jzuzev te vijugave oaze, nije bilo ničega dovoljno privlačnog da se nazove »domom«. 11 sam ovaj rečni bazen je bio ostrvo, ne samo zibog njegovog zelenila, koje je bilo u oštrom kontrastu sa suvim dolinama, već i zato što ljudi koji su obrađivali njeno tle nisu bili Masajci. Bili su to ljudi koji su znali vrednost zemlje. Svake godine !pOplave su dolazile sa bogatim tlom, i ljudi iz doline su žnjeli plodove velikodušnosti Teke. Nasmeši se malo kad se priseti da su to ovde bi'li crni kolonijalisti u zemlji Masajaca. Je li fon bio jedan od njih? Ne, nije mogao da vidi rkaikav smisao u živ­ljenju naroda. Bili su tako učaureni u same sebe i svoje krave po ovim prostranim toplim dolinama da su bili odsečeni od ostatka sveta. Enga­ruka je bilo mesto za posetu ne da se u njemu živi.

Ali su njima, planine, prostrana dolina, i more braon boje bili dom; ništa neuobičajeno u vezi s njima. On je bio novodošavši koji je posmatrao .te osobine novim i sumnjičavim okom. Stotinama godina su poznavali zla zemlje i slatka raspoloženja. Ništa nije moglo da ih

P. V. SONGA j ULJEZ 657

natera da se zapitaju o prirodnosti takvog mesta: za »dOm« i .kad ih je zapitao zašto žive u tako surovoj oblasti, bili su iskreno iznenađeni.

»~Ovo je godinama i godinama bio naš dom«, rekoše mu, nesposobni da shvate srž njegovog pitanja.

Pokuša jednu alternativu. »Nisu li one planine iza nas deo vaše zemlje? One izgledaju zelenije od ravnice. Ovde nema kiše.<< Mogao je isto tako da .pita zašto nisu .farmeri, umesto stočari.

Da, zaista da su planine zelenije od ravnice, (makar u to doba goillne), ali je ravnica bila njihov dom, i to je bilo to. Krava bolje napreduje u ovim ravnicama.

Dok je odmeravao :valjalilost onoga .što su n~kU, bi prekinut sa »Dasalamu mora da je veoma daleko odavde«, od višega čoveka. ·

»Da, jeste ... veoma daleko«. Osećao ga je mnogo dalje nego što je ikada ranije zamišljao. Treba li da im kaže koliko milja? Ne, ne bi stekli ideju. Tako od dodade, ~Pešice, proveli bi oko deset rađanja sunca i zalazaka da sti!JIIete tamO«. Razumeli su.

Dok je viši ·bio zapanjen, od čuđenja, oniži zapita, »Ima li krava u Daslliamu?« što je bio jedan drugi način da se upita da li ljudi tamo imaju .išta od čega da žive, i zašta da žive«.

Da, bilo je krava, ali se uglavnom drže u velikim kućama pre nego što se ubiju maljem radi mesa. Samo nešto malo ljudi u blizini grada čuvaju krave. Većina nj.ih žive Od pirinča, kukuruznog brašna, povrća.

·Masajci odoše na stranu i neko vreme izmenjaše reči .između sebe. »Taj čovek govo:r:i iz Dasalamua«, reče visoki, pokazujući na tran~

zistor. Mungo bi srećan da ga ne upitaše kako. se glas ćoveka iz Dasala-mua može da čuje u tako dalekoj kutiji. Zatražiše od njega da učillli

da kutija peva na svahiliju. Nije mogao na nađe pesmu, ali nađe jednu sa recitovanjem šairija.

»Je li ta!ko ka!ko pevaju tamo?« zatpita miski. »Da.« Nije hteo da produbljuje-. U tom trenutku čuše zuJajući zvuk iznad glave. Postajao je sve

glasniji. Sada, videše presijavajući avion kako klizi po :nebu. Mungovi prijatelji su pratili njegovo napredovanje potpuno apsorbovani, otvo· renih ustiju, razrogačenih očiju. To je bila jedna od onih retkih, čudnih stvari, sa drugog dela sveta, koja je povremeno posećivala njihov svet. Kao Mungo, i ona je bila uljez.

Dok rh je pažljivo gledao kako posmatraju avion, Mungo se pitao da li mladi Masajac .{lije uglavnom zainteresovan da napusti svoje za­vičajne predele da vidi nešto malo od spoljnjeg sveta. Upravo mu je prethodne večeri bilo rečeno (u školi misije kod reke) o mladiću koga su prekinuli u školovanju. On je veoma dobro položio standardnih osam ispita, ali su njegovi roditelji i starešine Masajaca otišli kod vrača da ga zamole da baci urok na mladog ćoveka, tako da mu »ludilo škol~« izbaci iz glave.

Mungo je mogao da vidi novu želju u očima ova dva mlada ČO· veka. Nije sumnjao u to da nisu bili u školi. 1šta bi oni želeli da rade,

658 MOGUCNOSTI

recimo, u Dar es Salamu? Gde bi živeli? Ko bi ih štitio od zla toga sveta?

Ovde u 'ravnicama, mali ubod od trna u tvom telu boleo je celu porodicu. Tamo si ti sam odgovoran za srve što uractiš. Da, ranije ili kasnije, Engaruka će biti dodirnuta novom rukom, i ceo ovaj svet će nestati. Koliko će dugo potrajati pre nego što Engaruka bude grad? Sto godina? Nije mogao da kaže. Ipak jednog dana će krave u ovoj ravnici postati deblje nego što su tada bile. I umesto da je čovek opslužuje, ona će služiti čoveku. Masajci će biti svoji sopstveni gospo­dari i onda ...

»Motoka! Jedan od njih skoro povika, pokazujući dole <niz brdo, na jedan predmet koji je dizao rep prašine na pola milje udaljenosti. Mungo ga prepomade kao lendrover koji je dolazio po njega. Nasrne­ši se.

»Vananči« reče. »Ja odlazim. Ta motoka je došla po mene. Ja sam veoma radostan što sam vas sreo, nadam se da ćemo se ponovo vi­deti.«

Nasmejaše se široko i ponadaše se da će putovati dobro. Poželeše da je još malo duže mogao da ostane sa njima. Da li bi on pr~hvatio tikvu kiselog mleka? Mogli bi da je donesu brzo. On im zahvali, ali reče da on i njegovi drugovi imaju da pređu dugi put, i moraju da požure. Drugi put će uzeti mleko. Dade visokom nekoliko novčića da kupi hleb, ldkalnu vrstu piva, koje je prethodne večeri pio. Požuri niz brdo, stežući svoj radio aparat pod miškom, i mašući dvojici Ma­sajaca. Posmatrali su ga kako odlazi.

Natrag u lendroveru, Mungov mozak je bio pun ideja. Ovde je bilo mesto koje je trebalo promeniti. Ta reka bi mogla da odigra izvan­rednu ulogu u planu. Engaruka bi moglo da bude novo mesto - zelena polja, velike štale za stoku, srednja fabrika: elektrika - novi putevi - bolnice - zabavn~ parkovi - prostrani trgovački centar. S novcem, i ljudskim radom, bi se to moglo uraditi. Nek njemu daju planimu za njegovu sopstVenu .kuću, odakle hi posmatrao sve te stvari ·kako se odigravaju po ravnicama. Kroz deset godina bi to bilo moguće ...

Bi grubo probuđen iz svojih sanjarenja iznenadnim zaustavljanjem kola. Bi iznenađen da vidi da su več na pola puta uz nagib. Ispod njih prostirala se duboka činija sa ravnim dnom što je Engaruka bila. Brdo koje je napustio pre pola sata je bilo upravo vidljiva bubuljica . na ravnicama. Pitao se da Ii su njegova dva, prijatelja Masajca još tamo.

PROSLAVA

E. B. Dongala

(Kongo)

Ja sam, znate, jedan skromni borac i mogao bih čak da dodam primeran u , ja'Vnom kao i u privatnom životu, ako to ne bi bilo u suprotnosti sa ikvalitetom 'koji sam baš maločas naveo. Pros-lava je trebalo da počne tačno u devet sati, ali sam ja već od sedam i tr.ideset bio tamo. Svakako, ne kažem da mi se ne bi dopadala da je genemlni sekretar našeg jedinog sindikata primetio da sam tamo pre svih osta­lih, spreman da pomognem ovde, da ispravJ!m ja.rbol crvene zastave tamo, ili pak spreman da obrišem prašinu sa portreta našeg velikog besmr,tnog vođe, koji je ibesrannno Ubijen silama zla tj. imperijalizma i njegovih slugu, ili pak prosto spreman da rpomognem, da manem krpom po crvenoj tapeciranoj fotelji, na koju će predsednik centralnog komiteta naše jedine partije, predsednik Republike, šef države, pred­sedoik ministarskog saveta, Komandant armija, bliski drug i dostojni naslednik našeg vođe - osni<vača koji je postao besmrtan posle svog kukavičkog ubistva, postaviti svoje revolucionarne guzove. Ne, ne da mi se to ne bi dopalo; ali najzad, bio sam tu rano prosto zato što sam ja jedan iskreni borac, koji moli da bude primljen u Partiju. Očigled­no, odmah vam ·kažem, ja sam u potpunosti saglasan sa kominikeom emitovanim na radiju rprema kome će ta proslava biti politički doga­đaj. Ah! Vidim da vam još nisam govorio o tom istol'ijskom zbivanju. Dođavola, nikad neću uspeti da naučno sredim svoje misli kako to zahteva naša revolucija u svojoj dijalektici. Evo, dolazim na to.

Poznato vam je, da bismo se borili protiv međunarodnog imperijaliz­ma i njegovih slugu, potrebno nam je da .imamo samoupravni j satno­centralizovani razvoj. Naučio sam sve te izraze napamet, jer da bi vas primili u Partiju, postavljaju vam gomilu pitanja u tom smislu, da bi videli da li smo pravi komunisti i da <li dobro poznajemo marksizam lenjinizam; ili, da bi imali taj automob>!iwvallli razvoj - izvinite, sa­mocentralizovani, potrebno je da pobedimo demokratsku buržoaziju

660 MOGUćNOSTI

- pardon, birokratsku (oprostite, toliko sam stvad u tako ·kratkom vremenu naučio, da se pokatkad sve to izmeša u mojoj glavi). Zato, treba postaviti za vođenje naših fabrika kompetentne i crvene radnike. Ja, ja u svoj Skromnosti mislim da sa•m kompetentan, jer evo već više od deset godina sam čuvar u našoj fabrJci, iako posle svih tih godina zarađujem samo petnaest hiljada franaka CFA meseČillo. I u toku svih tih deset godina, ni jedna provalna krađa nije počinjena, ni danju ni noću. Očigledno, bilo je nekih pronevera fondova i jednom je fabrika bila zatvorena čitavu godinu zato što je bivši direktor, član samokri­tične buržoazije - pardon, birokratske, bio ukrao dva miliona tri sto­tine hiljada franaka i sedamdeset santima, namenjenih za kupovinu novih mašina i rezervnih delova za fabriku. Sagradio je sebi vilu na obali mora. Ali naša avanga~dna, budna, Partija, je preuzela stroge mere; an nije više ovde direktor, on je sada samo direktor negde neke podagencije, mada, mu iz humanitarnih razloga, nisu oduzeli vilu (ima, jadnik, desetoro dece, i nećak je generalnog podsekretara našeg jedi­nog sindikata). Poštenje me moje, međutim, primorava da budem is­kren prema vama i da vam kažem da sam i j a takođe proneverio, u trenutku 'kontrarevolucionarne slabosti, dobra narodne zajednice; ali ml je danas savest mima jer sam otplatio svoj dug prema društvu i Partiji. Zaista, posle godinu dana strogog zatvora i pošto sam u celosti nadoknadio tri ·kutije sardina, od kojih je jedna bila oštećena, koje sam bio »pozajmio« jednog dana kad kod .kuće nije bilo ničega da klinci jedu, bio sam amnestiran na dan ustoličenja našeg novog pred­sednika, koji je ponovo uspostavio demokratiju, istovremeno kad je i oslobodio neke političke zatvorenike, uhapšene prilikom poslednjeg pokušaja državnog udara, onog pre pravog, koji je doveo našeg pogla­vara na vlast. Ali, udaljavam se. Govorio sam, dakle, da sam već deset godina čuvax, a da nije bilo ni jedne jedine rprovalne krađe u našoj fabrici. Po meni, dokaz je dat, kompetentan sam. Nedostajalo mi je samo crvenilo.

U početku, kad su nas pitali da budemo crveni, nisam znao da li govore o hoji odeće ili o boji kože. Znate, ja sam se zaustavio na osnovnom kursu prve godine i ne razumem uvek veoma dobro sve sup­tilnosti rpolitičlkog jezi:k:a. Uplikos svemu, jednim naučnim rezonova­njem, najzad sam eliminisao boju kože jer, kakp sam naučio na večer­nj1m kursevima koje sam posećivao da bih povećao svoje šanse da budem naimenovan za direktora, samo Indijanci, američki Indijanci, koje ne treba brkati sa Indijancima iz Indije, imaju crvenu kožu, a ta stvorenja se ne sreću na našim ,meridijan~ma: Ovde je, dakle, moglo da se radi samo o boji odeće. Uostalom, podsećam vas, da ako ove ljude nazivaju Indijancima, to je zbog evrocentričnog neznanja Kristofora Kolumba kojJ je, pošto je pošao na zapad da otkrije lndiju da bi pove­ćao kapitaJ!ističke i monopolitičke profite birokratske buržoazije, na­leteo na Ameriku i njene Indijance. Najzad, idemo dalje, radilo se dakle o boji odeće, i na svaki način bilo bi ras;stićki da se uzimaju

E. B. DONGALA / PROSLAVA 661

u obzir boja kože ili plemensko poreklo pojedinca da bi on bio prim­ljen u Partiju.

čitav mesec dana oblačio sam se samo u crveno, dolazio na posao u crvenoj košulji, crvenim pantalonama, crvenoj marami; samo su mi cipele bile braon, jer nisam mogao da nađem crvene cipele. Kad bi ge­neralni sekretar našeg sindikata, član centralnog komiteta 'Partije, do­lazio da poseti fabrilku, ja sam se uvek namerno ttlselknjivao u grimizno crvenu maramicu, da lb:lli. mu dao na znanje da je kod mene sve crveno. U našoj ;zemlji, službe beZbednosti, tj. naša CIA m naš KGB, često koriste žene malo sumnjivog morala da izvuku obaveštenja od ljudi pod prismotrom, e pa, svaki put kad bih doznao da je jedna od njih državni špijun, ja sam sve radio da spavam s njom, podešavajući da se skidam uvek u punom svetlu da bi ona videla da su čak i moje gaće crvene! Nije iz pokvarenosti ili nemoralnosti da sam ja tada varao svoju ženu, već je to bila žrtva da bih unapred:io stvar revolucije i nje­ne crvenosti: Jednom, sam čak, uspeo da imam crvene oči pošto sam popio nekoliko čaša arvenog vina i iz.ložio oči diunu od cigareta. Sve je dakle kod mene bilo crveno. Cak sam i bicikl ponovo prefarbao u crveno.

Pravo govoreći, nisam znao zašto oni pridaju takvu važnost crvenoj boji. Lično, ja više volim odmarajuće zelenu naših šuma, ili pak tir­kizno plavu boja Neba koje odmara telo i dub posle nerviranja koje prethodi oluji. Svakako, puno volim blistavo crveno behara kad cveče iznenada eksplodira na kraju sušne sezone, ili pak na početku kišne sezone; ali je to cveće lepo jer prekida sivo-zelenkastu monotoniju koja karakteriše zimzele.no lišće tropskih šuma, a --zatim, ono takođe, traje samo trenuta!k. Ali najrzad, ostalVimo po strani sibžoktiv - izvinite subjektivno, i gledaj.mo samo objektivno; isplatilo se voleti crveno jer ako budem identifikovan s tom bojom, pored svoje kompetencije, biću naimenovan za direktora fabrilke, i ·shvatate li, moja plata će se popeti od pet:Iiaest hiljada na tristotine hiljada franaka mesečno! Oh! Da vam odmah kažem da me lova uopšte nije interesovala, jer sam ja jedan skromni borac, primeran i iskren.

U toku meseca kad sam bio crven, ili sam makar verovao ·da sam crven, primećivao sam diskretne osmehe kad bih prolazio, podrugljiva namigivanja, puna podrazumevanja, bizarna pitanja i zagonetke kao što su »ko ima crvene oči i vozi crveni bicikl?« kao da me ismejavaju. Ismejavali su me!

Pobesneo sam kad sam najzad shvatio da biti crven nema nikakve veze sa bojom odeće, već da to treba biti u svom srcu. I sVe vreme dok sam pravio te tro§kove crven:kaste i 1blesarve, pustiH su me da radim! Bili su ljubomorni na mene, naravno; -ali, govorio sam sam sebi, vra­tiću milo za drago onoga dana kad budem priznat za crvenog i kom­petentnog, kad im postanem šef.

Znači, u svom srcu treba biti crven; nalazio sam da je to idiotski jer svi ljudi imaju crveno srce i pošto svi imamo crvenu krv, čak i zagoreli reakcionari - pardon,. okoreli - kakvi su svi ovi 'teokratski

662 MOGUCNOSTI

ne, samokritički, ne, birokratski buržuji (zaista, oprostite, umoran sam i ·mešam sve posle ove noći bez sna). Najzad, posle više istraga i istra­živanja - predsednik Mao je rekao da onaj ·ko nema reč nema pravo na istrage i shvatio sam da biti crven to mači biti dobar borac, dobar marksističko-lenjinistički komunist. Shvatite, nisam želeo da mi izmak­n.e direktorsko mesto za tako malo. Preći sa petnaest hiljada franaka na tri stotine hiljada somova mesečno, nije to .ništa; lak život, žene, kola o kojima sam uvek sanjao; Alfa Romeo ili Trijumf, dvosed kome se krov otvara kao onaj druga ministra za propagandu i ideologiju: naravno, žurim se da kažem odmah, za dobro borca kakav sam ja, po­štenog, sk,romnog i primernog, novac i materijalna dobra nisu bila .moja glavna motivacija. Kažem vam to sa svom militantnom prostotom, i vi to možete da proverite kod mojih drugova sa posla u fabrici; bio sam prvi branilac vere, pravednog puta. Kod nas ima zlih ljudi koje nazivaju vračevima; oni putuju noću posredstvom ptica kao što su sova· ili kukuvija ili posredstvom neobičnih životinja, kao što su kameleon ili kornjača da bi otišli da ubijaju ljude »jedući« njihovu dušu. Da bi se sačuvali od tih ~lih duhova, pokr~vamo se moćnim fetišima kao što su panterovi rubi, leopardove kandže ili amajlije koje prodaju se­negalski lutajući trgovci. Tada kažemo da smo blindirani. Sto se mene tiče uveravam vas odmah da od kad su isključili iz 'Partije neke čla­nove zbog okuli'stičke prakse i fetiši1lllla, ja vise ne verujem u 'fetiše i ja sam protiv Boga, jer je religija viski ... konoplje ... luk ... picaj­zla ... pešak naroda. Teško je izgubiti veru jer mi je Bog mnogo pomo­gao u teškim trenucima života, ali najzad, trebalo je izabrati i ja sam odabrao. Stoga, da bih se blindirao, ostao sam veran simbolima 'Par­~ije; na svOju crvenu košuiJ.j.u priČVIrstio sam Hk u medaljonu osnivača naše partije; na prednjem blatobranu svog crvenog bicikla nalepio sam portret u celom i u boji sadašnjeg poglavara naše revolucije, a na zad­njem blatobranu, oružje naše istorijske partije, koje se sastoji od ukrštene motike i mačete, u vencu od palminog lišća na žutoj pozadini. Sa takvom zaštitom, takvim jednim talismanom, nisam video ,kako bi demoni reakcije mogli da uspeju da me kušaju. Moja revnost je bila autentična, verujte mi kad vam kažem da novac i druga materijalna dobra nisu bila moja glavna motivacija.

Onda sam odlučio da nauClm tekst Marksa i Engelsa i da postavim svoju •kmdidaturu za -Partiju. Ako ostavimo po strani svaku s~romnost, moram da priznam da saan obdaren natprosečnom inteligencijom, jer uprkos svom elementarnom obrazovanju uspeo sam da za nedelju dana ovladam terminologijom ·partije; slušao sam svaki dan novinare na ra­diju i na televiziji jer kod nas, kako je to tako dobro objasnio drug ministar za informacije i agitaciju, novinari nisu tu da ohaveštavaju i analiziraju događaj onako kako ga osećaju, oni su samo propagandi­sti pravedne linije, tj. papagaji Partije. Učio sam sve napamet podrazu­mevajući tu parole !koje prekrivaju naše zidove kao što su »Živeti znači proizvoditi mnogo«, »Cenzura nekih ideja je neophodna za \preživlja­vanje naše revolucije«. Nije bilo bitno zaista razumeti šta sve to· znači,

E. B. DONG ALA / PROSLAVA 663

već izbaciti jednu od tih već gotovih fraza u podeSiilom trenutku, da bi bio primećen, ili da bi zapušio usta nekom prigovaratelju. Kažete mu na primer: »Druže, vaš stav je stav jednog sa:botera revolucije« i videćete ga gde drhće jer već zamišlja .agente dirža"nog obezbeđenja kako mu jure za petama.

Naučio sam takođe puno novih izraza i, uveravam vas, nije bilo u\'ek lako shvatiti šta žele da kažu. Trebalo mi je, na primer, vremena da shvatim šta je to član birokratske buržoazije. U početku sam. vero­vao da je to jedna dobra stvar, trebalo je biti njen deo da bi se dobro živelo; pošto su na radiju govoriti da je birOI<rata-buržuj osoba koja se vozi luksuznim kolima, koja ima makar jednu lepu vilu, koja ima puno para, itd., itd. Ono što me je navelo na pogreilku je to što sam gledajući oko sebe, video da svi naši ministri, naši politički tenori, čla­novi centralnog komiteta naše slavne partije, imaju svi erkodišionirana lpksuzna kola, njihove žene i njihova deca se nisu pekla !pO suncu čekajući nepredvidljivi autobus da bi otišli na pijacu ili u školu. Oni su proslavljali uz šampanjac, više su voleli uvoma od lokalnih pića, itd. Verovao sam, :dakle, da su svi naši ievolucionarl .rukovodioci članovi birokratske buržoazije i, naravno, i ja sam želeo da budem deo nje.

Tek kasmije su mi obj"""ili da je biti birokrata-buržuj rđava stvar. Najzad, zahvaljujući svojoj inteligenciji, o kojoj sam vam malo­pre govorio, mogao sam lako da razrešim taj trnoviti problem. Ako pred sobom imate dve osobe koje obe imaju luksuzna kola, luksuznu vilu, koje većeravaju uz šampanj, itd ... evo nepogrešivog :metoda: onaj ko

· je član naše jedine i istorijske, avangardne partije je »visoko odgovor­ni« revolucionar i sve što ima su samo materijalne osnove da bi mu pomogle u njegovom zadatku: onaj ko nije u !Partiji, je, naprotiv, biro­krata-buržuj, ·komprador, eksploatator naroda, koji je pokrao sve što poseduje od ovog poslednjeg.

S vremema na vreme, ka!ko šte već svakako primeti'li, sve te fraze, sve te parole, sv,i ti termini naučeni u isto vreme, izazivaju zagušenje u mom mozgu, ali kad se sve uzme, bolje je jedno zagušenje popraćeno blagom glavoboljom, nego propustiti unapređenje sa petnaest hiljada na tri stotine hiljalda franaka mesečno, zar ne?

Ali, o iznenađenja, novi direktor fabr.ike je bio naimenovan, i to nisam bio ja! To nije bio čak ni neki čovek iz kuće! Zaista misle da smo idioti, uveravam vas. :Pošto su nam mesecima punili glavu govo­reći nam, da će novi direktor biti neki radnik iz fabrike, crveni i kom­petentan, ubacuju nam padobranca, osobu o kojoj nam kažu da je proleter jer je sin seljaka i član partije. Dođavola anda! I ja sam talko­đe, sin seljaka! Svi smo mi u Africi sinovi ili unuci seljaka. Oh, pa­zite, ne treb~ poverovati da sam zavidan jer nisam bio postavljen, ne, ja sam pošten i posle početnog razočarenja, analizirao sam situaciju i video da je Partija bila u pravu, čovek je bio kompetentan; ne samo da je to bio tip koga je predsednik veoma dobro poznavao, već je šta više poticao iz iste etničke grupe kao on. Dakle, nije mogao do da

664 MOGUCNOSTI

bude kompetentan. Dakle, da bih dokazao svoju revolucionall'llu iskire­nost i S'V'Oj nedostatak ozlojeđenosti, hlo sam tu već od sedam i trideset da bih prisustvovao ceremoniji njegovog ustoličenja, proslavi koja će početi tek u devet sati.

Ali vidim da iako sam vam dugo govorio o sebi, nisam vam još govorio o proslavi. Istorijski događaj, jer, da bi inaugurisali preuzi­manje funkcija novoga direktora i da bi pokazali važnost koju je revo­lucija pridavala dobrom radu naših fabrika, predsednik Republike je, ostajući predsednik centralnog komiteta partije, predsednik ministar­skog veća, komandant armija, itd ... poželeo da lično prisustvuje, pred svim živim snagam~ nacije.

Prvodošavš.i su bili profesori. J a ne znam da H oni čine deo komo­dors'ke, hoću da !kažem kompradors:ke buržoazije, ali su bili svi tu, u svojim toga!llla, plavim i !boje vinSkog taloga. R<lklo bi se tune u !ju­šturi. Profesori su ljudi kojima sam se ja uvek divio. Sada im se m·anje divim od onog dana kad su dopustili da ih javno vređa predstavnik studenata koji ih je, prilikom svečanog početka akademske god1ne u svom zvaničnom govoru, nazvao članovima klase sklone reakcionarnim i buržoaskim idejama i delatnostima. Ni jedan se među njima nije usu­dio da ;reaguje. Naši profesori su postali kao i sav svet, pod vojniakom stegom, .ponavljajući iste parole kao mi, radnici i seljaci; i oni, takođe, spasavaju svoj hleb. Zapazićete da ih ja sada manje strogo osuđujem kada sam i sam u trenutlk.u. da ~postanem crven, jer danas slhvatam da bi se uspešno prešao strmi put crvenila, treba najpre napustiti svoju bezbojnu Hčnost.

Dakle, profesori s kapama i togama su bili tu, stojeći pod vrelim tropskim suncem; za njih nije bHo sto1ica, bilo je svega neko1iko fote­lja u senci za pozvane visoke ličnosti. Zatim su pristigli radnici u koli­ma koje im je država stavila na raspolaganje, jer oni su živa snaga nacije, proleteri delaoci revolucije i žurim da .odmah kažem, da bih otklonio svaku dvosmislenost, da sebe smatram radnikom. Zatim žene i njihov revolucionarni pokret, pogrebni zavod i njihovo udruženje re­volucionarnih pogr"bnih zavoda ... ukratko, sve što se naziva žive snage nacije.

U to vreme, već je bi:lo deset i petnaest. 'Proslava je trebalo da počne tačno u devet sati, aJi znate, u Mrici vreme uvek žuri; uzalud se l!urimo, ono je .uvek pred nama. Umorni radnici su se raštr:kali po travi, u senci ravenala i pa:lmia:tog drveća ikoja su ukrašavala mesto; ljudi iz pogrebno revolucionarnog zavoda su se sklonili u unutrašnjost svojih crnih furgona. Svako je našao više manje neko sredstvo da se privremeno skloni od blještavosti sunca i od umora nogu ... osim pro­fesora koji ·SU, brinući se da sačuvaju svoje dostojanstvo intelektualaca i elite nacije, ostali stojeći pod žarkim ekvatorsk.im suncem, znojeći se krupnim kapima pod debelim suknom svojih srednjovekovnih toga. J a, ja sam se zavukao .pod seiDku zalldona rezervi sano g za visoke ličnosti, praveći se da uspravljam jednu fotelju ovde, jednu zastavu onde, pra­veći se na neki način neophodnim.

------------------------------------------

E. B. DON GALA f PROSLAVA 665

U deset i če~rdeset pojaviše se kola druga generalnog sekretara jedinog sindikata, a ispred njih dva motorciklista. Kažem vam, sasvim iskreno, da sam ja bio taj .koji je počeo da pljeska; ostali, računajući tu- i novog direktora za koga je ta manifestacija i bila organizovana, su to učinili dosta posle mene. Još bolje, koristeći svojih deset godina i poznavajući sve sitne trikove kuće, ja sam bio prvi pored njegovih kola. J a sam mu otvorio vrata, on mi je stegao ruku kao 1prvom od svih tako da je fotograf revolucioJ.larnih novina naše Partije i u kojima se piše samo istina, .Iznenađen, napravio više snimaka, ve:rujući da sam ja neka važna ličnost.

Možda sam nenamerno zadržao malo duže nego ·što je bilo potreb~ no ruku druga sekretara, vreme da bi fotograf mogao da dobro ukad· rira fotografiju; ali, verujte na Teč jednom iskrenom, poštenom i skromnom borcu, nisam to uradio sebe radi, već za ililteres revolucije, da bi se .videlo da naš drug generalni sekretar, mada na vrhu politič­kog aparata zemlje, ne okleva da se meša, da razgovara, da živi s masama, sa najopskumijim m8l!im radnikom, proleterom.

On ode da sedne: sve je bilo na mestu, samo se čekao poglavar naše revolucije.

Odjednom, začusmo sirene. Poglavar je pristizao. Gungula. Ljudi su jurili, pljeskajući; ka aveniji na koju će da i~bije. Ja sam, kao dos­tojni i kompetentni borac, ostao na mestu, jer sam bio· uspeo da me postave za odgovornog za mikrofon; to je čovek 'koji treba da ga po­diže ili spušta prema rastu govornika. Hteli su najpre da povere tu dužnost jednom agentu iz državne bezbednoo;ti, tj. iz tajne policije, ali sam ja najzad uspeo da ubedim nad:rornika proslave u fabrici da je potrebno da taj zadatak pripadne nekom čoveku iz kuće, jednom uzornom radniku, ·koji" je odavno u radionici, da 1bi se poštovao duh događaja. Uspeo sam, bez poteškoća, da ga ubedim jer je to razuman čovek, mada sam na kraju, pred njegovim oklevanjem, morao da mu tutnem novčanicu od 'hiljadu f.ranaka, ne da bih ga podmitio, već pro­sto da bih mu zahvalio što sam zloupotrebio njegovo vreme; prime­tio sam, uostalom, da su često ovde, u našoj .revolucionarnoj zemlji, ljudi, ne znam zašto, bili mnogo marljiviji kad bi im se nešto malo tutnulo. Pitate se zašto je držati mikrofon bilo tako važno? To je zato jer kad Se čovek brine o mikrofonu, ide ispred svakog govornika, podiže i spušta mikrofon i ako je potrebno proverava ga. Prenpostavi­mo da je to sam predsednik republike; ako se čovek dobro postara, moglo bi mu se desiti da bude fotografisam sa njim. $hvatate li, biti na istoj fotografiji kao i najviši drug! Nađite mi bolje sredstvo da budete zapaženi! To nije oportunizam ili anarho-profito-)>irokratsko­-situacijski stav. Stavite se na moje mesto; ibio sam kompetentan, bio sam crven, ostajalo mi je samo da se postaram da budem zapažen. A kako? Boreći se, naravno. E, pa! podići mikrofon predsednika repu­blike je bio jedan od načina borbe!

Dakle, sirene i motorciklisti. Zatim naoružani vojnici, ispred, iza, sa strame. Oh; znate, on je veoma voljen, naš predsednik. On se oseća

666 MOGUCNOSTI

i u narodu, kako je rekao predsednik Mao CeTung, kao ribolovac u vodi, ne, kao udica u .ribi, ne, kao voda u ribi, najzad nešto tako. Nao­ružani vojnici? To je da bi se izbeglo da plaćenici ,regrutovani od plu­toanarhijske buržoazije koja se ~krije na drugoj dbali reke i šume ne dođu ·sa svojim teledirigovanim- raketama i svojim neutronsk.im bom­bama, kapitalističkim i anarhističkim napravama, da napadnu pogla­vara naše revolucije; to je -bio jedini razlog zbog koga je on uvek praćen u svojim najsitnijim kretanjilna tom kohortom naoružanom do zuba. Na.-avno da ima mama(!) 'kao onaj drug, •koji je prililkom jedne pasete poglavara revolucije u našem preduzeću, ponesen svojim en­tuzijazmom podigao malo suviše brzo ruke da bi ga pozdravio; bio je smesta pokošen, poverovali su da hoće da ubije poglavara. Ali treba oprostiti te mrlje našoj velikoj istorijskoj armiji jer, recite mi, u kojoj zemlji u svetu nije bilo brljotina u armiji ili policiji?

Poglavar je dolazio, poglavar stiže. Bravo. Stajao sam pored mi­krofona, prav 'kao palma pod suncem, iSipršen, spreman za revoluciju. Poglavar izađe jz svog belog Mercedesa sa šestoro vrata. Krupan, ta­man, !ep dečko, fini brkovi, ratnički stav i vojničko dostojanstveno držanje, čovek-narod, čovek-država, čovek-partija, čovek-masa, inkar­nacija revolucije, predsednik centralnog komiteta partije, Predsednik Republike, poglavar Države, predsednik ministarskog veća, vrhovni ko­mandant arnpja, doživotni maršal! Dvadeseti vek nije mogao a da ne upozna takvog jednog čoveka! Naša czemlja je možda jedna mala zem­lja, ali čovek •koji je vodi je veliki! Ne može se govoriti o Francuskoj, a da se ne govori o Napoleonu, o Sovjetskom Savezu bez Lenjina, o Kini bez Maoa; isto tako, neće se moći više g<WOriti o 'Africi, a da se ne go­vori o našenl uzviš~nom vođi, tU pred mojim očima od krvi i mesa. I ja sam ponovo video gigantske postere našeg poglavara koji je, s bistom koja je izranjlcla iz pl>me ruku ispruženih ka njemu, ,pogleda inspirisa­nog, uprtog u crvenu daleku meczdu, vodio naš nardd .ka svetlim buduć­nostima ... Ah! Od uzbuđenja i od revolucionarnog žara suze su mi te­kle niz obraze! HoQao je sporim proračunatim koracima ka mestu, uz ovacije i pohvalne pesme, delikatno postavi svoje lenjinističke guzove na crveno tapaciranu fotelju i prekrsti noge. •Proslava je mogla da po­čne. Bilo je pola dvanaest.

Generalni sekretar našeg jedinog sindikata priđe: ja se požudh i spustih držač mikrofona cza jedan rez, proverih ga dajući mu jednu zvr­čku koja odjeknu po zvučnicima, zatim mu ustupih mesto.

Počeo je da priča govoreći da se treba boriti protiv tribalizma. To me je dobro nasmejalo jer su sva trojica, generalni sekretar sindikata, novi direktor i predsednik republike svi poti<;ali iz istog kraja zemlje. I nisam siguran da ja danas ne bih bio direktor te ;fabrike sa tri ·stoti­ne hiljada somova u džepu da sam bio rođen u istom kutku kao i oni. Oh, pazite, to nije napad, normalno je da u rukovodstvu zemlje domi­niraju ljudi iz kraja i plemena predsednika, jer, kao u vrtu, neki ćoš­kovi daju bolje povrće i voće od drugih. U vreme ,kada je jedan tip iz

E. B. DONGALA j PROSLAVA 667

mog kraja bio predsednik, većinu političkih i administrativnih odgovor­nosti držali su ljudi moje etničke grupe; sada je obrnuto. Normalno.

U Africi, znate, kompetencija kao i genijalnost se uvek snađu da iznenada procvetaju u kraju ili u plemenu onoga ko drži vlast. Doživeo sam mnogo slučajeva da su se prillllemi revolucionari u toku od neko­liko sati posle državnog udara pretvorili u okorele reakcionare i obr­nuto. Ali vidim da ja još lupetam, v.ratimo se proslavi. Selcretar našeg jedinog sindikata je već bio stigao do kraja svog govora: zaključi uzvi­kujući tpunim plućima:

- živeo predsednik centralnog komiteta naše Partije koji će biti naš doživotni predsednik do smrti!

Očigledno, uvek i,sto toliko revnostan .i koristeći se činjenicom što je moj glas mogao da dopre do mikrofona, viknuo sam s oduševlje­njem parolu druga sekretara:

- Do sm"ti naš predsedmik, na smrt predsedm,k, na smrt pred­sednik ...

I svi su preuzeli parolu kod lampiona, sa izuzetnom toplinom na strani pogrebnih preduzeća:

- Na smrt predsednik, na smrt predsedrrik, na smrt predsednik ... Primetio sam da profesori nisu vikali, možda ljubomorni što sam

to bio ja, osoba sa osnovnim obrazovanjem i štaviše prosti radnik, koji je lansirao parolu. U svakom slučaju, imal.i su zbnnjeni izraz kao da ne shvataju šta se dešava.

U svakom slučaju, znam da su ti profesori uvek bili protiv mene. Dokaz? Prilfkom jednog kon:kursa u fabrici za poeziju 'kad su od nas za­tražili da komemorišemo pobožnu uspomenu na pokojnog našeg pred­sedni'ka, osnivača, napi'Sao sam, i kažem vam uz svu sk,romnost, .naj­bolju pesmu od svih jz koje evo nekoliko stihova:

O besmrtni smrtniče ko ji si pao pod srrirtnim udarcima· kapitalista-imperijalista

Naša ćelija br. 5, srez crveni i revolucionarni podržaće tokom sto godina trogodišnji plan ekonomskog samo-centraLističkog razvoja.

Divite se slikama, alegorija•ma, pokretu ,reči »besmrtni« koja, veli­kim koracima, obuhvata i guši reč »smrtni« kao da hoće da je negira u jednom dijalektičkom odnosu! E pa, gospoda ,profesori iz ·žirija nisu ništa od svega toga videli i pesma mi je bila odbačena. Dakle, to što ne cene danas parolu koju sam ja izbacio nije bilo nešto što me iZ'Ile· nađuje. Naprotiv, ono ~to nisam shvatao, to je zašto mi je drug gene­ralni sekretar sindikata dobacivao te 'ljutite poglede; međutim, ja 'sam

668 MOGUćNOSTI

samo preuzeo njegovu parolu. On hitro dočepa mikrofon i zaurla tako jako da sam za trenutak poverovao da će zvučnici da puknu:

- Doživotni predsednik, doživotni predsednik, doživot ... Tada sam shvatio .svoju krupnu omašku. Odmah sam je preuzeo i

udvostručavajući revnost da bih učinio da zaborave moju glupost: - Doživotni predsednik, za vefutost naš predsednik, besmrtni naš

predsednik. Najzad se drug sekretar poVIUče dobacujući mi jedan iskri".ljeni os·

meh. U~. dobro sam se izvukao. Kao u svakoj stvari, treba biti odme· ren u .revnosti.

Onda je došao novi direktor. On je pohvalio revoluciju i njenog po­glavara; bodrio je radnike govoreći im da treba 8 sati raditi, a ne osam sati provesti na radu, jer onaj ko nije radio nema pravo na platu. u se~ bi sam govorio, e pa, druškane moj, i ja bih hvalio revoluciju isto tako dobro kao ti da sam kao ti iznenada in:J.en~an za direktora; i zatim i dalje govoreći, prikane moj, šta kažeš kad imamo zaostajanje od dva ili tri meseca u našim. pilltama, da li to znaći da čaik i oni koji su radni nemaju pravo na platu. U s"akom slučaju, sa tvojih ~ri stotine h>Ijada somova mesečno ne račWlajući dnevnice, ti ne treba da osetiš zakaš­njenje od nekoliko meseci, dok mi sa naših petnaest hiljada mesečno i naših šestoro klinaca! Očigledno, žurim da ·kažem da nisam zaista to mislio, pokušavao sam samo da mislim šta je neka reakcionarna ulizi~ ea. imperijalizma, krivonoga i animistička, 'mogla da .pomisli o .govoru druga direktora; jer 'kako je rekao drug Lenjin primenjujući Marl<s-En. gelsovo naučno otkriće, treba se boriti protiv pogrešnih ideja pre nego što ih čak upoznaš. Zato se ja slažem da s-e zabrane novine koje ne mi­sle onako kako mi želimo da one misle, slažem se sa Partijom kad njena komisija za cenzruru zabr3111juje pesnicima i piscima da pišu neovlašćene stihove ili rečenice. ,Najzad, dr-ug generalni direktor završi svoj govor skandirajući uobićajeme pa.role protiv imperijalirl.rna, akrobatske bur· žoazije i pušionice koja vlada u načinu vođenja poslova države.

Najzad, dođe v,rhunac manifestacije i ja još proklinjem taj vrhu· nac!

Vođa 'revolucije, wek-narod, ~rički Lenjin, priđe tribini, jurnuo sam da bih mu podigao mikrofon. Lupnuh ga, zvuk odjeknu po zvučni· cima, sve je bilo Q,K., klanjao sam se da bih ga propustio, mada dosta sporo, da bih mogao da budem prisutan na jednoj ili dve fotografije. Baš kad sam hteo da siđem sa bine, tačno u trenutku kad sam stao desnom nogom na gornji stepenik dogodi se eksplozija ...

Uprkos svog osnovnog obrazovanja, ja ipak imam kulture, stoga mogu da vam kažem, da tačno ponovo vidim šta se dogodilo, kao u ono­·me što kinematografski Tealizatori nazivaju »usporeno« tj. na engle­skom - imam neke rudimente tog jezika - flickback ... backflick ... blackflasih: kad se razlegla eksplozija, svi su se borci bili bacili na ze­mlju, svi su bili polegli. Jer jednom kad nisu bili pred jadnim uplaše­nim civilima gde su dolazili po desetoro nao11.11Žanih do zuba, da bi grubo vršili pretres kod nekog jadnička bez odbrane pre nego što bi ga

E. B. DONG ALA / PROSLAVA 669

ućorkirali, izgubili su svoju uvredljivu oholost. Nije istina kada sada kažu da je to bio »napredak puzeći u mnoštvu«. Oni su se prosto utro­njavali! što se tiče profesora, ne govorimo o njima. Video sam jednog profesora hem.ije, onog koji nosi okrugle naočcire i sa bradom od guste dlake, kako se zap:leo u skute svoje dugačke tage; pao je, pokušao da se digne, ponovo je pao, izgubivši svoju kapu i naočare. Kad je najzad mogao da se sasvim digne, podigao je svoju togu kao što sveštenici po­dižu svoju mantiju, u vreme dok su je još nosil'i, i počeo da trči kao da mu je đavo za petama. Sigurno da se uprpio, i on takođe! Ali ja, šta sam ja uradio?

Znate, kad sam želio da postanem crven, išao sam na intenzivni kurs bovbe i zaštite, jer je moja ambicija, koju sam, avaj, posle toga napu­stio, bila da postanem telohranitelj predsednika republike; uvek sam ciljao visoko u svom kratkom životu, ·čak i ako sam danas samo čuvar fabrike za ponovno dobijanje đubriva. Tada, kada sam čuo eksploziju i kad sam video kako svi beže, moja krv je samo tri puta procirkulisala. Kao revolucionar, zaboravio sam na svoj život; kao revoluc'ionar, za­boravio sam na svoju ženu; kao revolucionar, zaboravio .sam na svoje šestoro dece od kojih troje malih; poglavar je bio tu, sam, izbezumlje­nih očiju, oklevajući da izabere s jedne strane između svog dostojan­stva maršala armije, poglavara države; tj. da ostane uspravan .kao De Gol pred katedralom Notr Dam u Parizu {prošle nedelje sam gledao je. dan film o oslobođenju Pariza u Francuskom kulturnom centru, jer te nedelje nije bilo revolucionamih filmova o Lenjinu i ruskoj revoluciji u Sovjetskom kulturnom centru) i s druge da legne na zemlju da sa­čuva _život. Kažem vam, dobro sam mu video oči i - verujte mi, dmao je prpomer na nuli. Nadam se da je u tom trenutk:u tu proživeo smrtne muke onih jadnih ljudi ikoje on i njemu slični, ugodno sedeći u svo­jim klirrnatizovanim •kancelarijama, šalju na stre! janje, ujutru, optUIŽuju­ći ih za sve vrste zločina bez dokaza. Ali, istina je da je pravo jačega uvek najbolje, dovoljno je imati oružje na svojoj strani da bi bio u pravu. Ali, pazite, naročito nemojte da protumačite moje reči naopako. Ako je Vođa. bio uplašen, to nije hiJo zbog sebe, plašio se za revoluciju, jer, kad on nestane, ko će rukovoditi našom revolucijom koja je sada letela od pobede do pobede? Poglavar je bio tu, sam. Hteo je da vikne: »K meni, stražari!« Adi su stražari napredovali u gomili puzajući pod bi­nom ili iza fotelja. Trebalo je da vikne: »K meni, narode!« i sav narod iz najudaljenijih narodnih kvartova hi se popeo da bi došao da brani svog poglavara samog i upaničenog na bini. J a sam bio jedini prisutan »narod«, i učinio sam ono što mi je moja revolucionarna svest diktira­la da uradim, da dam svoje telo na poklon revoluciji; zaronio sam u poglavara da bih napravio štit. I=enađen, on pdku~a da odstupi poku­šavajući da izvuče svoj revolver jer on uvek ima oružje pri sebi. Ali u tom pokretu, zakači žice mikrofOna, zapetlja noge, skliznu, pokuša da se obesi o crveno platno koje je pokrivalo tribinu; platno se iscepa i poglavar pade dole, na zemlju aterirajući najpre na predsedničko, re­volucionarno i, pretpostavljam, crveno dupe. 'Podijum se onda zaljulja,

670 MOGUCNOSTI

povlačeći me takođe i ja padoh na poglavara. To me je spaslo. Jer, da nije hiJo intimnosti u kojoj su naša dva tela bila izmešana, ja čuvar fabrike đubriva, i on _čuvar revolucije, okrenute ka svetlijoj budućnosti i koja je obećavala daleke srećne sutrašnjice, vojnici ne bi oklevali da pucaju u mene; oni to nisu učinili jer su se bojali da ne pogode pred· sednika. Uostalom počelo je da svuda prašti. rSto se mene tiče, tukli su me udarcima 1rundaka, dubokim cipelama i ne znam još čime. Puknute čeone arkade, s dva polomljena rebra, pao sam u nesvest i probudio sam se tek u sali za mučenje istražne komisije od opekotine električne struje koju su mi propuštali kroz muda. Oko petnaest sati, doneli su mi listu od petnaestak imena tražeći da priznam da su to imena mojih saučesn'ika. Zaista, nisam uopšte znao o kakvoj se zaveri radi, ali su moje fizičke patnje postale nepodnošljive; za sve sam dakle priznao da su moji pomagači, smesta su ih streljali, pošto su preko radija erni­toVali snimke u kojima su oni streljani, pri~nali svoje zločine. Zatim su me obesil'i za noge, s ·glavom mi dole, dok je u sobi radio treštao.

Naravno, četrdeset osam sati kasnije, istraga je otkrila da je eksplo­zija bila izazvana pucoojem jedne gume na taksiju mar<ke Reno 4, i da je zvuk tog pucnja prouzrokovao paniku. Ali, kako je to sjajno pokazao komesar vlade, koji predsedava vanrednim revolucionarnim sudom, u izjavi pročitanoj na radiju, koji je treštao u sobi u kojoj sam bio mu­čen, ne postoji fatalnost; ko je zahtevao od tog taksija da prođe tuda tačno u sekundu kad se predsednik penjao na tribinu? Zašto se· eksplo· zija dogodila tačno u trenutku kada je zaduženi za mikrofon počeo da se povlači, ukoliko to nije bio ugovoreni znak? I još bolje, kako je je· dan ekser, jedan stari štaviše zarđali ekser, besvesno biće, tj. neobdare­no autonomnom voljom, mogao da dođe da se promišljeno postavi, s šiljkom na gore, pod zadnji levi točak tj. najpohabaniji točak kola, ako ga neko tu nije names tio?

Nije li jasno da je cilj operacije bio da se iskoristi krajnji metež iz·azvan namernom prouzrokovanom eksploiijom da bi se oborio po­glavar Revolucije? A ako nije bilo zavere, zašto bi jedna od žena koje su se vozile taksijem negirala da ima bilo šta da sakrije, dok je, pošto su je svukli i sistematski joj pretražili golo telo, slu:lJba obezbeđenja, živi pri1mer revolucionarne kompetencije, otkrila krupni mladež crne boje veličine oko jednog milimetra i po, na desnom guzu? ~Insistiram na toj reči desnom, povikao je on, jer to pokazuje na koju st-ranu na· ginju politiCka osećanja t~h ljudi!)

Vratimo se na ulogu čuvara đUlbriva improvizovanog u tehničara za zvuk, zašto je dolazeći tog jutra na proslavu - d v a sata ranije! -na s v o m biciklu prefarbanom u plavo (drugovi, plavo je boja reak· cije, povikao je, kaže se da »imaju plavu krv« 1kad se govori o degeneri­sanoj aristokratiji Evrope, eksploatatorima feudalnog tipa!), zašto je dakle tog jutra pozdravio na ulici jednu osobu za koju je na saslušanju spontano priznao da je jedan od njegovih saučesnika i koju smo mi odmah streljali, osobu za koju tvrdi da je rpoznaje nekih dvadesetak godina, ukoliko to nije bio akt domunđavanja? Sta je dakle radio me-

E. B. DONG ALA J PROSLAVA 671

đu tim knjigama primerak Ustava Francuske, pdmerak Ustava Sjedi­njenih 'Država i, slušajte me dob.ro, zbornik članal<a o odvratnom južno­afričkom aparthejdu ako to nije tu bila tajna i s'Wlbijena želja da se takvi režinni uspostave i kod nas ... itd., itd.: Sve mi se u glavi meša.

Ne znajući više gde sam, umoran, ogladneo, s telom ispucalim od noći ·provedene stojeći usred slane krečne vode molim vas, gospodine druže predsedniCe istražne komisije, recite mi šta treba da priznam, šta bi voleli da čujete da ja kažem: recite mi koga drugog još treba da denunciram kao saučesnika. Spreman sam da kažem bilo šta, da pot­pišem bilo koji dokument. Milosti, ia:ko sam revolucionar, iskren bo­rac, pošten i uzoran, telo ima svoje granice, ja više ne mogu!

žiVEO KO?

Bernar Dadie

(Obala Slonovače)

Maršale, evo nas! Ti .si nam nadu ponovo dap, Otadfuina će se roditi nanovo Maršale, Maršale, evo nas!

Treba li da uvek jedna reč odlučuje o našoj sudbini i da jedna zaskočica konvencija, kodova, zakona, zaključaka, odluka, dekreta, na­ređenja uvek istera jednog šefa koji komanduje? I treba li, osim toga, da u metežu događaja ·koji potresaju svet, neko uvek bude žrtva?

Treba li da pr.lznam da sam toga dana imao vetar u jedrima, mala jedra mladog seljaka naviknutog na pasatne vetrove sela, a ne na ršum i opasne koktele' grada? Znao sam, pošto sam čuo da se o tome govori, da smo bili izgubili jedan rat, da je jedan francuski general otišao u London da bi nastavio borbu, da je jedan guverner afričkog porekla sa celim čađom otišao u disidenstvo. Međutim, nisam znao da su el<ipe žbirn, sa četkom u desnici i tkofom u Ievici, svalko jutro rano juriU po čitavom gradu da bi izbrisali napise uvredlJive za čast šefova epohe. Za nas, ljude sa sela, rat je bio završen. Nismo li predali oružje, potpi­sali primirje? Nije li se nov poglavar popeo na presto •Predsednika, i sa njime takođe njegove pristaše od ministara i državnih sekretara. Nisu li oni govorili da nam predaju naše zarobi j enike.

General disident se zove, govorkalo se De Gol. Ime nam nije ništa govorilo. Ali podanici kakvi smo mi bili ne moraju da gledaju iz suviše velike blizine političke traktate, razilaženja naših gospodara. Prodavali su· vam fotografije Maršala i Generala koje je trebalo obavezno kupo­vati da bi se mimo živelo u tim nemirnim danima, gde novac nije imao više wednosti. Nes-tašica izvesnih proizvoda, nekih namirnica je bila tako vellka da se trampa opet rodila. I kao i uvek bilo je onih koji su živeli dobro o onih koji su živeli loše: onih koji su se gojili i onih koji

B. DADIE j žiVEO KO? 673

su umirali od gladi. Gospodari ome berze i njlhovi pristaše imali su odabrana mesta na svim sastancima, svim prijemima. Novine su bira­nim rečima govorile o tim nov-im aristokratima. Ali bilo je to strašno doba.

Da bi nas podsticaJa na rad, vlada je često organizovala poljopriv· redne podružnice. Puno nas je dolazilo da izložimo naše proizvode. To­ga puta, najavili su nam dolazak jednog generala čije ime nisam za­pamtio. Rekli su nam da dođemo i došli smo da hi napravili živu ogra­du duž puta kojim je naš veoma čuveni gost trebalo da prođe. Bio sam među grupama !roje su trebale da igraju na aerodromu. Igrati, nije li to slika Mrike? Igrati i ne hrffiuti se ni o čemu drugom? Pasja vrućina i igre, evo Afrike za neke osobe.

Dakle bili smo došli da bi dočekali Generala koji nam je dolazio iz Višija. Dolazilo ih je toliko da više nismo pamtili njihova imena. Gu­verner, generalni guverner, guverner-generalni sekretar, guverner-ko­mandant okruga, general-vrhovni komandant zemljišnih i vazdušnih snaga, admi1ral-komandant pomorSlcih snaga, guvemeri.,upravljači teri­torijama, sve »teški kalibri« bili su tu kada je ko nebo plav avion jlenerala ministra kolonija - to mu je bila titula - dodirnuo tle.

Ogro~e ovacije se podigoše iz naših redova. Naša vernost ·Majci domovini, naša povezanost sa Maršalom. Gomila je podrhtavala od ra­dosti, balafoni, grioti, tam-tamovi su bili razulareni. I trebalo je videti uglednike, šefove provincija, kantona, sela, zaselaka kad im je general stezao šaku. Toga dana nam je bio podeljen dodatak u bobu. To znači

da je bilo čašćenja. Nije li trebalo pokazati da smo srećni, veoma sreć· ni? -

čini se da sam irzlazeći iz jedne kafane viknuo: »Živeo De Gol!«, »De Gole evo nas!« Ja, ja sam mislio na Maršala. Očigledno kad sa žarom primamo jednog generala-ministra-kolonija, i kad zatim izlazimo iz kafane, jezik može da vas oda. Jedan žbir me &mesta dograb'i, išču­pah mu dva ·širita, po onome što pričaju. I sutradan ujutru, probudiše me zvižduci korbača u smrdljivoj ćeliji policije .• Pitamo se zašto tako dobro obučeni ljudi vole da zatvaraju druge u svoje svinjce. Kažu da je u metropoli ist<> stvar: promeniti bi dakle bilo izdati dub koloniza­cije. Davali su mi po navici, prema tradiciji. Udarci su padali kao pleva i krv mi je šikljala. Ne mogavši više, povikah: »Ziveo ·Maršal« najpre za svaki slučaj, zatim namemo. E pa, ne, govorio sam g1uvima. Jedan žbir me je čuo gde vičem: »Ž:iveo De Gol!« Ali 1IDOj dželat, on, me nije čuo gde urlam: »Ziveo ·Maršal!« Udarao je kao žhnotinja. ·Pomislili bi da udara po drvetu - Ali u stvari ZASTO je prvi gest svakog policajca da Udara? - Ne mogavši više, počeh da pevam, sa čestim štucanjem:

•Rat je neljudski kakvo žalosno strašilo ne slušajmo više mržnju gledajmo budućnost.

674

Imajmo poverenje u novu sudbinu Jer Peten, to je Francuska, Francuska, to je Peten.«

MOGUćNOSTI

Pogrešio sam. Pesma je udvostručavala žestinu mog žbira - nad­zornika rdbijaša. Đa nije degolista? Znojio se u veli:kim kapljkama, a meni su leđa bila marmelada. 'Potom za6utab, vareći svoju kivnost u tišini. Ah, da sam poslušao svoju ženu koja mi je savetovala da više ne odlazim u grad t Ali zar sam mogao da to učinim da ne budem etiketiran kao anti ... Stoka, evo šta vlasti žele od nas. Moje ćutanje je dovodilo u očajanje moje policijske agente. Intonirao sam Marseljezu kao adut. Nacionalna himna koju su pevale pristalice oba tabora. Ništa. To do· vede do v,rhunca bes mojih dželata jer ih je sada bilo trojica koji su se smenjivali ili skupa udarali. Udarci biča, udarci nogom, udarci pesni­com, udarci ,kundakom, udarci . . . udarci . . . šamari, bubotke, čitaVa lepeza telesnih mučenja. Trebalo je da priznam da sam ja golista, go­lista čiji? Golista u čemu? 'l šta je to golizam? Kako hoćete da jedan jadni seljak sa ivice Anjelona zna šta je to nova 'politička etiketa u po­toku političkih etiketa? Imaju li golisti duže zube, kraće ruke, šire shva­tanje? Zele li oni oslobođenje kolonija ili njihoVIO podčinjavanje: jesu Ii protiv poligamije? Idite i pitajte sve to jednog jadnog seljaka sa ivke Anjelona kakav sam ja bio. A demoni od žbira su udarali bez prestanka. Kome svecu se prikloniti pošto se Marseljeza, koju svaki vojnik ili po­licajac sluša u stavu mirno, pokazala nemoćnom da me izvuče iz ne­volje?

Urlikao sam kad jedan mladić naglo otvori vrata čije me krilo uda­ri po glavi. Moji dželati stadoše, zad;hani. Trebalo je da pozdrave svoje pre~postavljene ... Po prikupljenim podacima, bio sam samo jedan ubogi seljak koji je došao da dočeka generala-ministra kolonija. Ali pošto se odupro agentu javnih snaga, 'poŠto mu je smakao jedan ili dva širita, i i·maj.ući u vidu moje stanje !pijanstva, uz ol~avajuće okol~ nosti, dobih dve godine zatvora.

U dvorištu ćelije, čuvari su nas učili da marširamo ukorak i da pe­vamo »'Maršale, evo nas«, toliko i tako dobro da zamalo da zaboravim sve naše pesme. Rešetke su nas odvajale od posetilaca. Postao sam opa­sna :cverka. BHo je među nama osuđenih na smrt koje su odvodili sva­ko jutro. Culi smo pucnjavu iz pušaka. Grmela je suvo i jako. Bilo je takođe onih koje su giljotinirali u zoru, u samom zatvora. Onda je do­lazio potok osuđenika na doživotnu robiju na prisiLni rad ·za Transsa­haru, i mi drugi ,koji smo gajili nadu da se jednog dana iščupamo odat­le. U sebi sam se divio hrabrosti osuđenika na smrt koji nisu .izgledali da se zbog toga ljute. Ca~kali su, jeli i igrali kao da nije ništa.

Rat se nastavljao. Ljudi su dolazili sa rada i pričali nam sitne de­talje iz grada. Ta devojlka u tom 'kvartu se udala. Taj ugledni građanin je umro. Gospodin X je napustio svoju ženu. Taj komandant okruga se vra1io svojoj porodici. Na sudu je toHko osoba osuđeno na smrt.

B. DAD/E J Z/VEO KO? 675

- Oh, znate li novost, Nemci su pokušali da se iskrcaju u Engles-koj?

-Kako? - Avion'om? - Kažu brodom. - Rat je dakle svršen? - Daleko od toga, izgleda da su Englezi zapalili sve brodove. - U ·Parizu se množe atentati protiv okupatora. - Ali u stvari, čemu ovaj ·rat? Nisu li oni podelili svet? Ti Belci? - To je zato što su u toj podeli neki bili oštećeni, eto zašto. - šta da mi radimo? Onda? Mi podanici jednih i drugih? I koji

smo srećni da budemo pokorni podanici. - Slušajte! Slušajte! Nemačka je objavila rat Rusiji. - Ah! Kraj tog rata nije dakle za sutra. - Znate, Belci, oni obožavaju da ratuju. Oni svi žive od' toga ... - Sta mi imamo tu da radimo u svim tim stvarima? Pažnja, zidovi imaju uši. Ima među nama zatvorenika koji nisu

uhapšenici, shvatate me ... ' - Nek crknu svi, svi potkazivači ma gde bili ... i ma ko bili ...

- Kad budem izašao odavde ... - Izaći odavde? Ne znaš li da su Japanci i Amerikanci ušli u rat? -I oni? Ali to je opšta ludnica ... Video sam ih ponovo, sve te zatvorenike kako hodaju kao automa­

ti, u koloni po dva, uveče i ujutru, sa stražarima pored ili iza, s kam­džijom u ruci, atributom sile, i sa kabanicom na ramenima, kako idu arterijama grada prema vilama i kancelarijama koje su· čistili kao rad­na snaga ... Popevši se na ~amione, odlaziti hi, <radosni da spaljuju smeće, ·ponosni u svojim kratkim bluzama obeleženim inicijalima kaz­nionice: P.C.

Na ležaju, nekoliko razbacanih prosti.rki po tlu, svađali smo se oko prostora sa gamadima. Bubašvabe u naprasnim bandama brazdale su mrak da bi se sručile na nas. Srećne da uzmu učešće u krvavoj ljud­skoj gozbi. Pir! Ali me je u mojoj bedi čudila jedna stvar: više od var­varstva gospodara koji su davali neljudske naredbe, bila je to bezumna mržnja Crnca prema Crncu, bes žbira da do krvi prebijaju ljude. Ah! To je prevazilazilo ·moje razumevanje. Divlje zveri, što se tiče batinja­nja, brzo sam se navikao. pošto nisam drukčije mogao. A dizenterija je radila· svoje. I ljudi su crkavali. Moja sudbina mi se nije činila suro­vijom. videći svako jutro drugove kako izlaze i više se ne vraćaju. Prestao sam da brojim dane, mesece. Cemu? Nije li bilo bitno prežive­ti?

Razmišljao sam o svim situacijama, kad jedan žandarm odšl<ri.nu vrata i dade nii znak da pođem za njim u kancelariju. Bio sam uznemi­ren. šta sam mogao učiniti da navučem grom •bogova? Nisam li još imao živo sećanje na strašno lemanje u policiji prilikom mog hapše-

676 MOGUćNOSTI

nja? Pojavi se jedan Belac, dobaci mi moje dronjke govoreći mi: »>d­lazi, slobodan si!«

Je li moguće, bolže moj! Slobodan! Ja, da izađem iz smrada, iz svoje bedne jazbine? Stajao sam tu, začuđeno gledajući, a ne videći. Nije bilo još dve godine.

-Ali ... - Smanjenje kazne zbog dobrog vladanja.

Pukoh u kratki smeh, bučan, isprekidan, frenetičan. Pomisliše da sam bez sumnje lud pošto brutalno bih izbačen pred vrata.

život je lepa -stva,r koju rasipamo jer uvek ne znamo njegovu vred~ nost. I svaki čovek koji voli život treba da ima tkult slobode, prave slo­bode.

Bio sam van zatvora. Nijanse lišća, milujuće boje_cveća, boje .kuća, bljesak sunca, njegova igra u lišću, truba automobila, buka biciklista, kas konja, praporci ·magarca, zavijanje sirena u ,Juci, promukao glas jav­nog vikača ,koga tamo primećujemo u blizini džamije, nonšalancija ne­kih žena, velika brzina nekih drugih, živost .... sve me je pozivalo na život.

Raspušten, preplavljen svim tim osećanjima i tim impresijama, osetih se strancem u gradu. Prijateljska lica koje videh, izlivi me naj­zad drže. P-ijan, ostao sam ukopan u mestu. činilo .mi se da ću da se srušim ako napravim i jedan korak. Iza mene su se zatvorila vrata z-a­tvora. Veselje· devojaka kod fontane, njihovo guranje, prodavci kiki­rikija, zaposleni obućari, zadimljene krčme, prizor lepih ražnjića od me~ sa, pečenih pilića, .radnji punih robe, smeli jednih, vike drugih ... Opi­jao sam se svim tim prizorima novim za mene, u kojima sam plivao. Napunih, ne znam koliko puta svoja pluća čistim vazduhom, udarajući se o grudi kcio da želim da tu uđe čitav prostor, svi vetrovi sveta, svi mirisi cveća, sva okolna čarolija. Ptice su pevale, ptice - tkalje pri­čale, zakačene nogama za svoja gnezda, papaje su zrele, lešinari lebde­li ... senka i sunce, voda, boje i nebo, svežina i sloboda, šta treba više jednom bivšem uhapšeniku da bi bio srećan? I koja bi druga pesma mogla da ·mi dođe na us.ne, osim one na dnevnom redu, na čiju sam melodiju ujutru i uveče marširao? Eto zato sam intonirao »'Maršale, evo nas«, snažno. Ljudi su me gledali .smešeći se. Ukratko, divili su mi se. Izaći iz zatvora je nečuvena stvar: pevao sam da prozori popucaju. Na visini higijenske službe, jedan žbir me smešno odmeri. Još jedan slobodan čovek koji ne zna šta je sloboda. Taman sam hteo da mu se podrugnem, da mu napravilm dugačak nos, -kad osetih da desnom obra­zu Š3!IIlar koji odjeknu, i na leđima snažne udarce kundaka. Bio sam opkoljen. Oklopljeni žandarmi, s revolverom u ruci, udarali su me ko više može ...

··Pardon, gospodo, grešite. Ja sam pristalica Maršala ... Ja volim Francusku. Ja sam dobar podanik«. Ne: udarali su me još jače. Još jače sam vikao. Avaj, bili su gluvlji od prvih gluvaka koji su me nekada tukli ...

B. DADIE J Z/VEO KO? 677

ProbudiJh se na bolničkom krevetu. Vršili su mi slabinska punkti­ranja. Svako jutro je jedan lekar dolazio da popriča sa mnom, postav­ljajući mi brojna pitanja da bi me uverio u ludilo. Na njegovo veliko očajanje, imao sam svu svoju lucidnost.

- Ali u stvari, doktore, šta je sve ovo? Vičem »Živeo IDe Gol« tr­paju me u zat-vor: vičem »Živeo Maršal«, hapse me. Ah! kakva poli­cija!

- Eh, pa, jadni moj prijatelju, Maršal nije više na vlasti. Doga­đaji su se od pre šest meseoi promenili. Sada je general taj koji vlada.

-Tako! · - Ako imam savet da ti dam, to je da ubuduće vičeš »Živeo De

Gol!« - Jeste li sigurni doktore, da nam neće biti pot,rebno da vičemo

nešto drugo? - Trenutno je on na stolici. -A sutra? - Sutra? To je još daleko ... - IKo vam to kaže? Sa ovom nestabilnošću institucija, ovim pot-

puni~ vazalstvom savesti u službi jednog čoveka? Doktore? - Vičite ubuduće je~nostavno: živela Francuska! - J este li si'gurni da čineći tako, neću imati više neprilika sa oni-

ma koji se identifikuju sa Francuskom? - Ne m,islim to ... -Hm!

ISKORAK

Mafika Paskal Gvala

(Južnoafrička Republika)

Bila je visoka mršavica opuštenih ramena, a ipak, lice joj je bilo divno. Imala je dvanaest godina, ali zbog visine čovek bi pomislio da joj je sedamnaesta. Svi su je zvali Majušna.

Govorkalo se da se Majušna prevremeno rodila kao ~kazna; njeni su roditelji, pokazalo se, bili bliski -rođaci. To je bilo objašnjenje koje su smele majke davale za Majušnine slabe crte. Niko nije tačno znao koliko je priča tačna. Kao i u svakoj drugoj varošici, ljudi su govorka­li. Ljudi bi naučiH i predava:li ono malo što su ugrabili. To ih je drtžalo. I više od toga, Ndvandveovi su bili zatvoreni.

Bilo je to susedstva boraca koji su se predavali milosti G. Ndvand­vea, uprkos visokih !bakšiša za pića koja su .morali d<čl mu plaćaju. Jer je Ndvandve bio činovnik jedne legalne firme u gradu. Bilo mu je stalo da se posao sa klijentima zav.rši u ·kancelariji, mada ga ovaj ·princip nije ometao da vreba nove mušterije posle radnog vremena. Ljudi su se držali što je moguće više podalje od Ndvandvea i svaki vam je čovek mogao da kaže da je Ndvandve bio dovitljiv, prijemoiv i poguban.

Ndvandveova žena, mlada i tanka i žena modernog ukusa, radila je kao daktilografkinja za jednog travara. Gdja Ndvandve je, takođe, bila tip žene koja se, uprkos svojih liberalnih gledišta trudila da izrazi pu­ritanska gledišta kad god bi bila u društvu mladih i tretirala je »mladi život« kao kiselo grožđe.

Deca su rasla u takvoj atmosferi. Stanovao -sam u kući odmah do Ndvandveovih. Kad god bih prošao pored Ndvandveove Jcuće, Majušna bi stajala gledajući kroz prozor, posmatrajući prol~ike. 'Pokatkad bi plazila jezik mladićima i dečacima koji bi tuda prolazili.

»Ovo je dete brzo«, primeti jednom jedan prijatelj. Takvo ponaša­nje nije isključivalo mene iz njenih brojnih žrtava. I nastavilo se dok jednog dana stvari ne dođoše do gustog. Izvodio sam prijaieljicu, zva-

M. P. GV ALA f ISKORAK 679

la se Bzii. Maju§na je polivala cveće duž ograde u blizini naše kapije. Kad su nam se pogledi sreli ona iskrivi usne, ialro joj je nestašluk bio na licu. Upravo kad :sam otvarao kapiju, zaslepi me mlaz vode. Hteo sam da joj pesnicom raZibijem nos.

»Ti mršava svinjo, šta ti je?« zalaja!h na .nju. Majušna ispusti crevo i rprigušivaše smeh. arzo podiže crevo. »Zao mi je, boet Dan. Nisam htela«. Ni malo žaljenja. Umesto toga

bilo je sarkazma u njenim z:tdirkujućim očima. »Dopustite da vam donesem peškir«. Otrča u .kuću. Biz.i je samo stojala kao ialepljena za zemlju. Sa kapljicama vode

rasrpršenim po njenim cipelama, ona samo prsnu u prezrivi smeh. će. kali smo tu glupu ·Majušnu. ·Morao sam da presvučem svoju •mokru ka­petansku košulju. U sobi Bizi više nije mogla da skrije svoj bes. »Zašto se navi.kavaš na takve dosadne osobe? Uvek si sa decom, vid·iš sad šta ti ona rade?« Ali je ona bila snob na jetki način i ja joj to rekoh.

»Ni pet para ne dajem da li ti je ona neka uzgredna iE .ne, ali opo­meni je samo. lscediću joj njenu rascvetanu stvarčicu ako je svrbi«.

»Praviš se nevinašce, a? Ta krvava stvarčica tamo tebe juri. Ali, ne mogu nikako da je zamislim, bolešljiva izgleda, kakav je njen, da je moja sudbina«. Ako je dete mene jurilo, pa, to će mi kasnije olakšati stvari. Kad žena postane ljubomorna teško je ubediti, a Bizi nije bila izuzetak.

Ndvandve i njegova žena gotovo nikada nisu provodili subotu po­sle podne kod kuće. Uvek si mogao da ih nađeš na bazenu ili na tenis­kom igralištu. Nedeljom su, takođe, često posećivali rođake ili odlazili na vožnju sa porodicom. Majušna, koja je postala suviše nevaljala, je bila islključena Zbog svog ponašanja »mokrog ćebeta•, kako je njena maj.ka govorila. Majušna bi onda ostala sa kućuom poslugom da zuri u ulične gomile i da pušta pop ploče. Deci iz susednih stanova nije bilo dozvoljeno da dolaze, jer gđa Ndvandve nije volela da ih vidi gde joj »prljaju« kuću.

Jednog .dana Majušna dođe u moju sobu i otpoče dugu priču o tome kako je sita pop muzike! Svi otkopavaju džez, njene prijatelj-ice, zašto ne bi i ona?

»Sigurno«, rekoh. »'Nerria zakona protiv slušanja džeza«. P.-oblem je bio u tome što njen otac nije želeo da joj kupuje plo­

če džeza. Onda mi nadugačko istrabunja priču kako se njeni roditelji pretvaraju da vole klasičnu muziku, dok se u stvari ništa u nju ne ra­zumeju.

»Samo sede kao tupi i zahtevaju od svih nas da mimo sedimo pos­le večere. Zaista dobijam zatvor od toga«.

Ali ja nisam jedan od onih kojoj bi ohrabrio dete da kritikuje svo­je roditelje. Nek sama dođe do istine. Sto se tiče Majušne, istina je up­ravo bila iza ćoška.

Od toga dana Majušna je od mene pozajmljivala džez ploče, koje sam joj ja ga!lantno davao. Razvilo se oprijatcljstvo, ne u •vi znate• ·kom pravcu. Kadgod bi dolazila u moju sobu potmžila bi nešto što bi pro-

680 MOGUCNOSTI

budilo njenu rado:onalost. činHo se da postoje zamke koje je postavlja­la protiv svakog poteza koji bih preduzimao.

»'Pozajmi mi taj časopis, boet Dane«. Pokazala bi na Eskvajera koji je ležao na mom krevetu.

»2elim nešto da pročitam«. Hilo je časopisa rasutih po celom kre­vetu i po podu, dok je Majušna klečala na ivici kreveta, čitajući jedan od njih.

»Znaš li da je moj otac našao prijateljicu? Tako sam srećna«. Pra­vio sam se da je iliisam shvatio.

»'Pa, moja majka, nije li ona njegova prijateljica. Ponašaju se kao mladi ljubavnici čak i pred nama. Kako mr~im da ih vidim kako se ljube pred nama, i valjaju po k.revetu usred dana«.

Pokušah da je oštro ukorim. »U redu, dete, sakupi svoje ljubavnike iz snova. Sve te dugolike, dugokose figure, na tim stranicama. Koji je od njih tvoj muškarac?«

Majušna me je jednostavno ignorisala. Rekoh joj da svakog trenut-. ka očekujem jednu ženu te nek izvoli da ode.

Ustade, baci se na krevet - pritiskujući dušeke na dole, svako ćo-še.

»Da H ovaj krevet noću pravi neku buku?« Onda nastavi veoma ne­pristrasno. »1Pitam se koliko je pudinga umućeno u ovoj peći.«

»To ćeš saznati kad odmsteš.« Sada je sedela na stolici pored tlcr-eveta, sa hrpom časopisa na bu­

tinama. Butine su joj namerno bile izložene~ halJina joj nije bila ·mini. »Kad odmstem! Misliš H da sam ja dete?« Besno dograbi časopise

i odšušta iz sobe. Sledeće subote posle podne dolazili šu mi prijatelji. Piće ide uz to.

Onda sam odlučio da donesem svoje ploče od Majušne. Majušna i ja sa­da nismo govoriH, mada mrzim Vo .da kažem. Nije .. mogla da se pomiri s idejom da je u trinaestoj još dete .. Makar za mene. A ja sam posled­nji čovek koji bi rizikovao da se upušta u silovanje. Zakon me još nije dokačio, i žeHm da se stvari tako nastave sve dok ·mogu da ih takve održim. Osim toga, dobro sam poznavao Ndvandvea, kopile bi pokušalo da mi iscedi svaki gram mesa ukoliko bi me \kada ddhvatilo.

Na vratima me susrete sluškinja, Mazungu, postarija tetkica koja je obavljala sve kućne poslove. Mazungu je gorko psovala. »Takvo lenjo dete, samo zna da digne noge. Ta nikada neće naći muža. Ko će oženiti takvu, recite mi?« .Produžih u dnevnu sobu. Ta tema nije bila moja kost za glodanje.

Majušna je ležala na divanu licem na dole. Sva u crnom. Crne pan­talone i crni balon. Ruke su joj stiskale jastUk, stežući ga kao da je to bila poslednja stvar na svetu. Moji gumeni đonovi nisu škripali (iako· su bili pohabruii) sve dok ne stadoh blizu nje. Onda primetih da su joj zubi duboko zariveni u jastuk. Lako je udarih po ramenu.

»Smetate mi.« To je sve što je mogla da kaže svojim mekim gla­som.

Tri dana kasnije, a ja od subote nisam video Majušnu, Majušni.na majka pokuca na moja vrata.

M. P. GV ALA f ISKORAK 681

»Nije li Majušna ovde?« Glas joj je bio nekonvencionalan. čini se da sam ja bio prvi osumnjičeni, jer gđa Ndvandve pretraži moju sobu.

»Nema je još od jutros odk~d smo se vratili. Pom·islila sam samo da se možda uspavala u vašoj sobi«. Ali ja nisam takav tip žutokljunca. Ne puštam ih da prespavaju.

Po celoj varošici su tražili Majušnu. Nigde traga od Majušne. Nje­no bekstvo je bilo čak reklamirano preko radija. Bez uspeha. Majušna je tada učila prvi razred.

Pošto se to dogodilo, postepeno počeh da bolje upoznajem Ndvand­veove. Gđa Ndvandve me je često pozivala da sa njom popijem čaj. Njen muž sada -kasno u noć radi, r<!k'la mi je. čaj nije po mom ukusu. Piće mi više odgovara. Ali' nikada nisam mogao do odbijem »poziv«. Nazovite to slaboumnošću, ako hoćete.

»Čujte Dane, danas mi je trideseta, ali nisam nikada mogla da po­sumnjam da će me ćerka tek tako ostaviti«. Puritanka u njoj je sada nestala, glas joj je bio duboko sen:z;ualan i slušao sam ga dvojako,- dok je sipala sve svoje Iične probleme. !skapavajući ih iz izvora svojih de~ tinjih snova, rekao bih. Takođe mi •je bila dosadna na smrt sa svojim blebetanjem o tome šot je nazivala »psihdloškom analizom« deteta koje raste. Jedva da je to shvatala. I bila je s'klona da se sve vreme smeši. Ali su svi njeni osmesi bili površni, u dubini je ležala dijabolična ljubav prema samoopravdanju.

Sest meseci kasnije naleteo sam na Majušnu ii poslovnoj Maritz .. burg ulici. Sada joj je na licu bio iskusni osmeh. !Rekla mi je da je slu­žavka u Skotsvilu.

»Kako žudim da ponovo vidim kuću, ali mrzim pogled na nju«. »To si sama uradila, zašto si napustila kUću?« upi1tah je. »Šta si očekivao da uradim? Majušna ne radi ovo, ne 'radi ono. Ma~

jušna uradi ovo, uradi ono«, odgovori. Sada je na nju bio red do odbije moja nabacivanja. Njen prijatelj

siledžija je uvek provodio noć u njenoj sobi tako da nismo mogli da to uradimo.

Onda je pokušala da me opelješi za pedeset centi. Bilo je još deset dana do kraja meseca, ali je postojao pregalački stav u njenom načinu traženja. činilo se da je energična. Nisam morao da je odbijem. Džepo­vi su mi bili sasvim prazni.

Kad smo se rastali, pitao sam se koliko je muškaraca zabavila svo­jom slobodom.

EBOA

!odi Karon

(Kamerun)

.Gospodine E!boa, ·vreme je da odete!« uzviknu g051pođa Marten, sekretarica biroa ... Ona pokri mašinu starim plastičnim pokrivačem. Gospodin Eboa pogleda tužno kroz prozor. Bilo je mračno, i šta više, padalo je ko iz kabla. Otezao je više nego što je bilo potrebno. lDobro je znao da gazda ne plaća prekovremeni rad službenika jer to ne traž~. Ali nije imao ništa protiv da neko dobrovoljno ostane.

Za Eboa, bilo je praznih dana, kad nije želeo da se mrdne iz svoje stolice, ni1i da izađe, a naročito da se vratt kući. Nije bio daleko od to­ga da smatra osiguravajući zavod kao sklonište: njegovih dvadeset go­dina službe su mu davale pravo na to.

•Gospodine Eboa, treba da odete!« ponovi gospođa Marten. ·čovek spusti svoje dugačke noge, pusti da mu prsti pucketaju, za­

tim ustade kao otpušteni izduženi feder. Stavi .svoje papire u fijoku i ob­risa prašinu koja ga je bockala u beonjačama očiju. Njegov časovnik je pdkazivao netačno vreme da poveruješ da kazaljke ismejavaju vreme. Zgrabi svoj ·kišni mariti!, isprane drap boje, i uputi se vratima. •Poz­dravi gospođu Marten.

Siužbeno stepenište je bilo strmo1 izisk.ujući mnogo oba2rivosti. Jednom na ulici, Eboa zahvali Bogu. Pognu se pod kišom tako da voda koja mu je klizila niz leđa nije mogla da mu prodre kruz okovratnik. Mrzeo je godišnje doba kiša, .tim pre što mu je stan, smešten us·red polja, ličio na izgubljeno utvrđenje usred močvara. Zalio se bio Upravi za održavanje kanala, ali je ova čekala naredbe odozgo. I svaki put u istom periodu, blato bi mu blokiralo vrata.

Na povratku, ništa ga nije razonođavalo. Stranac u svom sopstve­nom gradu. Umoran da pokreće svoj kostur u toj klimi. Voleo bi da pu­tuje, ali ga je plašila sama pomisao da napusti svoju unutrašnjost. Me­đutim, ništa ga nije vezivalo: njegovi stari roditelji su bili zakopani u

J. KARON J EBOA 683

blizini železnice. Svakih petnaestak dana odlazio bi da im održava grob. Niko neće doći da to učini za njega, jer nije imao dece. Zermen je bila sterilno biće ...

Kad otvori vrata, pozva: »Zermen!« Glas mu zadrhta. · Sto trpezarije je bio garniran smrdljivim sudovima i pepeljarama

punim opuša:ka. Novine, Ikoje su mu služile Ikao čar'šav, su bile natop. ljene svim sosevima sedmice. U ćošlru salona prljavo rublje je pokri· valo jedinu fotelju, a na niskom stolu predsedavala je činija s prljavom vodom.

».Ž:ermen!« Pozva kroz vrata zatvorene sobe. Nakašlja se kao da hoće da pro­

čisti glas. »Ovako više ne može. Ne želim da ti stavljam zamerke, ali me to

skupo staje ... Reci, čuješ- me? Na svaki način, čak i ako me ne slušaš, moram da ti •to kažem, više nije moguće, nas dvoje ... čuješ me, reci?«

Zaćuta, ćuleći tiši 'Pl"ema sobi. ču dosadni šum kiše po krovu. Te .ve· čeri nije bio gladan. Zeleo je da urliče, da sve polomi. Dosta stvari je bio video, tokom svog života sitnog sluiJbenika osiguravajućeg Zavoda. Tako da ništa nije opravdavalo taj bes, sem te preterane samoće. Protiv usamljenosti nije postojalo osiguranje. Mrmljao je.

»Nemaš pravo da si tako zla!« Zatim, .posmatrajući svoj portret na zidu, reče sam sebi da je život

samo jedna nepravda 'Pl"ema onima koji ne znaju da se odbrane protiv njegove prirode. Priroda ga je obdarila kraćom nogom. Dali su mu na· dimak, Eboa, dugonogi. A kad bi Zermen m!)gla da govori, šta mu ne bi ona tek ·rekla?

šta više, njegovih metar i četrdeset ga je primoravalo da dela pri· zemno. Danas će navući svoje odelo jnnaka.

»Žermen!«

U uglu sobe gorea je tamjan u spirali. Običaj koji tera zle duhove iz stana. Glas mu ojača, osnažen važnošću uloga.

»Nije mi više dvadeseta, ali sam· znao kad sam naložio da dođeš iz takve daljine da ćeš me ti prevariti. Niko ti to ne zamem, mlada si i lepa kao i saten tvoje kože. Ti si od onih žena koje nikada ne stare, i nikada ti neće biti potrebna moja ruka. Oh, možeš da sležeš rameni· ma ... šta kažeš? Imaj bar hrabrosti da glasno kažeš šta potajno mi· sliš? Ah da mi je dvadeseta ... Možeš da se smeješ, ilrurvo!«

čovek se uputi ka kujni, skoro skakućući na jednoj nozi. Glad možda. Pregleda na dnu šerpe parče pi'leta u sosu od kikirikija. Starac nije imao životinju da joj da tu ustajalu živinu. Uostalom, nije voleo životinje u kući: plašio se psa, a mačka ga je nervirala, jedino mu ptica u kavezu nije smetala, ali ona nije jela meso.

Eboa odbaci ovu digresiju kao poslednji kukavičluk. Zene su ga is­mejavale, čak bi i prostitutke prsle u kikot, sem kad bi on podigao cenu da zaborave njegov invaliditet, neku vrstu nemoći da podeli svoj višak ljubav·i. Bilo mu je dosta toga. ĐOSTA.

684 MOGUCNOSTI

Obuzet napadom besa, polomi svoje tanjire, čaše, boce sa pićem, izvrnu šerpe, iscepa kalendar kompanije, i udari glavom o zid. Zatim mu se malo pomalo, milr povrati sa žaljenj1ma isto toliko brojrnim kao parčadi sudova. Vrhunac biti službenik osiguranja. Sva ta prljavština zbog Z.ermen hladnog srca, a njemu, robu, bilo je dosta toga.

»Ž:.errnen!«

Baci pogled ka vratima sobe. Celo njegovo biće se nadu kao mon­struozni čir. Cekajući, svi Vrući oblozi, napitci, recepti, i naučni saveti nisu ništa menjali u stvari. Trebalo je preseći, operisati, iščupati, spa­liti, uništiti, ubiti. UBITI! Povika to glasno da se i sam uplaši. Ali je bio odlučan da ide do :kraja. Sasvim odlučan u prirncipu, preostajao je izbor oružja: pištolj, otrov, uže, šake. Trebalo je brzo raditi, jer ga je hrišćanska milosrđe primoravalo da oprašta još i stalno. Oklevaše za trenutak, zatim uze makaze i uđe u sobu zatvarajući vrata.

Ni jedan krik ... čulo se šl<'ljoc, šldjoc sečiva ... Nep"'evodiva psov­ka ... šhipa dušeka. Neprekidno ječanje, do izduvanja vazduha, nešto kao agonija ... Zvltk ~anog papira ... Ponovo dušek. Koraci ...

Vrata se otvoriše. Gospodin Eboa je imao iscrpljeni ali.olakšan iz­gled. Pod pazuhom je držao l<'artonsku kutiju proizvedenu u Francus­koj.

Neprekidno je mrmljao: »Gotovo je 2ermen, gotovo!« Otvori kan­tu za smeće.

RAT U GLAVI

Onura Osie Enekve

(Nigerija)

Uskoro posle nigerijskog gcađanskog rata, studenti koji su se bo­rili_ na pobimjeni:Okoj strani, ·waćajući se u univerzitetSka naselje u na­di da nastave svoje studije, zatekoše ga opustošenog. Drveće koje je uokviravalo njegove avenije je bilo posečeno. Njegova polja su. bila go­la i unakrsno ispresecana dubokim rovovima u hrpama za _koje se go­vorkalo da su grobovi. Većina zgrada je iZgubila svoju boju i oblik. Jedna se srušila, i njeni šiljati rahitični ~idovi su štrčali ka nebu_. Praz­ne hale za predavanja su bile obijene i prljave, njihovi sivi zidovi iz. mrljani prstima boje sagorelog iZmeta. U mnogim sobarrna, gomile -su­vog tvrdog izmeta ležale su na podu kao stubovi mravinjaka. Celo mes­to je miTisalo na trulež i nasilje. Nije bilo kreveta. Studenti su morali da spavaju na prostirkama od rafije prostrtim po prljavom podu. Uju­tru su čekali u red pored metalnih buradi punih kišnice. Ako bi Anto-. nije Onvudinjo bio dovoljno srećan da napuni svoju plavu plastičnu ko­fu, pre nego što bi voda nestala, raci0111isao bi je da potraje tnakar tri dana.

Između bolova za stanovanje bili su na brzinu sagrađeni neki klo­zeti pokriveni travom. Ujutru, kad su studenti stajali u redu da se olakšaju, bili su često zabavljeni prdenjem onih koji su nakljukali' trbuhe američkom formulom 2-žito i mleko u prahu. »Artiljerija•, neko bi povikao na »tf.bušrii« zvuk p:r:deža. Ostali su se smejali, uprkos sami­ma sebi.

Univerzitetska uprava je pokušala da popravi trpezariju, ali su mo­gli da urade veoma malo u pogledu obeda. Peći i špoceti nisu mogli da se .kor.iste. Ta'ko, kuvari su pripremaH jela u ogromnim metalnim bura­dima, postavljenim na velikim cementnim blokovima izvan trpezarije, koje su grejali cepanicama. Svaki nečuven recept je oproban. Jam je više imao ukus Jruvanog drveta. il'asulj je činio da Antonije poželi da ne mora da jede. 'Posle obeda, studenti su stajali u redu da openi sVo-

686 MOGUCNOSTI

je &ije u rangli vode sa malo sapunjavog praška. Oni koji ne bi us­peli da dođu do činije pre nego što bi voda nestala obrisali bi tanjire travom koju bi iščupali sa polja u blizini trperzarije.

Po salama za predavanja, studenti su sedeli po podu ili po proror­sl<im ispupčoojima kao ljudi u gimnastičkoj sali, dok je profesor sta­jao na golom podijumu, katkada stavljajući svoje knjige i beleške na prozorske ispuste ili na pod kod svojih nogu. Nije bilo knjiga ni labo­ratorijske opreme. Ujutru bi se studenti gomilali blizu kapije biblioteke čekajući da se otvori. Onda bi počeli da guraju jedan drugoga da bi do­grabili ono malo knjiga i dostupnih stolica. Ako bi neko rekao: »Dame prvo«, mnogi glasovi bi odgovorili: »!Ma kakvi?« I dame su kOkodakale jako, takođe. Takav je bio život. Ako su muškarci lavovi, žene su bile lavice. Najzad, žene su bile agresivnije u toj klasi.

Nekako, studenti su osećali da su bili obeleženi kao buntovn'ici. Ar· mijska vozila su se kotrljala duž ulica naselja, često najvećom brnnom, a trupe unutra su dobacivale obscenosti što su jače mogli, naročito stu­dentkilnjama, od 'kojih je neke sirotinja naterala u nruručje vojnika. I"ko je život bio tako jadan, studenh su uživali da budu skupa, pošto im je to pružalo priliku da se viđaju i da govore o rl>tnim iskustvima.

Noću je bio mrkli mrak, rpošto su električne žice u naselju bile po­kidane ili pokmdene. Hfadni suvi harmatanski vetar duvao je svom si­linom po goloj teritoriji, vukući se po praznim salama za predavanja i spavaonicama, udwrajući o prozore i prouzrdkujući da se poslednja stak­Iena okna razbiju i zatandrču o pod. Vetar je ri.kao i jaukao, kao zver gladna ljudskog tela.

Jedne večeri dok je vetar tutnjao, Antopije ·koji se kupao, grunu na­trag u sobu, koju je delio sa jednim drugim studentom, Ekenom. Bio je go. Nije imao vremena da se obuče ili da se obm<>ta peškirom koji je držao. Nj~gov tamni goli torzo je bio vlažan i voda je kapljala. Kaplji­ce vode. su curele niz njegove prste na ruik:ama i :nogama i Skupljale se na sivim pločicama sobe.

»Sta je?« zapita Ekene. Antonije je bio bez reči, ćutljiv, osim ret­kog smeha, pre sličnog meketanju jarca, kojim je pokušavao da pril<rl­je strašni strah Ikoji se usadio u njemu. Ekene, misleći da je Antonije pomislio od vetra da su bljuvajući topovi ili vazdušni napad, reče jed· nastavno, •To je samo vetar«. Ali, Antonije je stajao tu snuždeno.

•Zašto ne odeš i zavJ:'Šiš kupanje.« Iznenada svestan svoje golotinje, Antonije obmota svoj peškir oko struka i vrati se u kupatilo.

Kad se Antonije vratio u sobu, Ekene zapita, »Jesi li pomislio da je bomba11der?«

»Da«, Antonije odgovori, veoma Zibunjen. »Ne ZIIl.am ·šta je sa mnom?«

»'Ne veruješ li da je· rat ~avršen?« »Verujem, ali se plašim. Jedan student je rekao da federalne trupe

mogu da napadnu nas studente i da nas pokose. A ti znaš kako nera­zumni neki studenti mogu da hudu. Mogu čak da urade nešto naglo što bi moglo da prouzrokuje da nas armija napadne.«

O. O. ENEKVE j RAT U GLAVI 687

»Ne mislim da će to uraditi«, reče Ekene, iako je postajao sumnji­čav u pogledu namera vojne vlade. Počeo je da zamišlja šta da uradi ako trupe otvore vatru na studente. Antonije ne reče ništa.

»Znaš čitav svet posmatra Nigerij.u da vidi da .Ji će lbovci biti po­novo ubijani«, nastavi Ekene. »Ja ne mislim da ćemo biti napadnuti. Bolje se opusti i koncentr<iši na studije.«

»Smešno je .šta mi je rat učinio. I najmanji zvuk čini me nervoznim. P·itam se kada će prestati ovo osećanje.«

Antonije se osećao veoma srećnim kad se rat završio. Bio je sit či­tave gungule koja je odlikovala nigerijski društveni život od 1963, što ga je primoralo da završi svoje studije na Ibadanskom univerzitetu. Nije više mario koja je stvar. Sve što je želeo bio je mir, tako da može da stekne diplomu iz geografije i onda se vrati svojoj ženi i četvoro dece.

Razmišljajući o svojoj proš.losti, Antonije je jednom rekao Bkeni: »Treba'lo bi da sam kod kuće sa ženom 'i decom.«

»Blizu si svog cilja. Kroz šest meseci završićeš. Divim ti se zbog tvoje upornosti«, rekao je Ekene.

'>Predavao sam oko deset godina pre nego što sam otišao na !ba­danski univerzitet. Mogao sam da budem kpmotan sa svojom platom da sam ostao na svom poslu, ali sam tako !Žarko želeo da završim fa­kultet, tako da se bolje mogu da posta-ram za decu. želim da budu do­bro vaspitani, obrazovani ... znaš, i da ne pate kao ja. Tri godine upro­pašćeno nizašta!« Uzdahinu.

»Pa, srećan &i. Patnja je skoro gotova«, reče Ekene. »Gde si bio za vreme .-ata?« reče Ekene pitajući se kako je Antonije uspeo da preži­vi Bijafru sa njenom glađu, vazdušnim napadima i stalnim premešta­njem stanovništva, ako je tako nervozan.

»Radio sam u logoru za izbeglice.« »Aah ... tako, bio si pošteđen gladi. Srećni druškan"· »Da«, reče Antonije, :dok su mu se oči svetluca1e, a glas mu bio sna­

žan i rapav od smeha. »Bog je bio milostiv prema meni. Kako bih mo­gao da prehranim svo ju porodicu, da nisam radio u izbeglič.kom logo­ru?«

»Nisi onda osetio muke rata«, reče Ekene. »Ko nije osetio ratne muke?« uzvrati ·Antonije. Svaku ih je osetio,

bez obzira gde je bio. Znaš li koliko je puta Nzima bila bombardova­na?«

»Koliko puta?« »Pet puta«. »·Možda su bombarderi tebe tražili.« Antonije shvati šalu i nasmeja

se. Ekene je bio impresioniran njegovom dobrom prilrodom, njegovom odanošću svojoj porodici i njegovom društvenoštu.

»Najgori mi je šok bio onog dana kad je jedan čovek ubijen u toa­letu. Metak mlaznog borbenog aviona mu je probio čelo i izašao mu kroz anus«.

»Kakva šteta.« »To je -bilo strašno.«

i

688 MOGUćNOST I

»Veoma sam srećan da je rat sasvi·m završen. Bez Obzira koji je uz­rok krize, mitr je bolji od rata. život se mora sačuvati.«

»Da«.

»I svi naši veliki ljudi, naši bogata·ši, koji su ·nas doveli do rata, sa­da tvrde da su prevareni. Jadni obični l judi trpe celo vreme. Svako ko otpočne rat trelba sam da se u njemu :bori.«

Rano jednog jutra, dva dama kasnije Antonije grunu natrag iz klo­zeta i pokaza drhte6im prstom ka severnom !oraju naselja. »Gledaj, gledaj«, reče. Ekene vide kroz prozor dvadesetoricu vojnika sa puška· ma i teškim rancima na leđima, kako idu uz padinu. Vojnici su izbijali iz žbunja, gde su možda bili od oko ponoći, pomisli Ekene, zapanjen. Smesta, Antonije upre svoje bojažljive, ispitivačke oči na svog ci·mera, i istrča u panici i~ sobe. Ekene je posmatrao dolazeće trupe, i .pdguši osećanje bespomoćnosti koje je izgledalo da ga obuzima. Zašto ne potr­čati? To može razbesneti vojnike da počine dela koja nikada nisu na­meravali. Pretpostavimo da otpočnu vatru čim budu dovoljno blizu? Ne, možda, oni samo žele da naprave manevre u naselju. Da bi se usprotivio osečanju strepnje koje je pretilo da ga preplavi, on se pomeri ka maloj polici za ikllljige privezanoj za zid u blizini njegove garderobe, od::ibra knjigu i d&aše je u rukama. Otvori je i poče da čita, ali nije mogao da povezuje reči da bi dobio značenje. Nastavio je očekujući zvuk pušorka i eksplozija. čulo se udaranje čizama u hodniku. Upravo tada Antonije jwnu natrag u sdbu, d·išući teško i ubrzano. »T.raže oružje«, najavi, tupo bulječi u Ekena očima punim s,trepnje; znoj mu je CUTio niz lice. Težak udarac na vratima. Ekene ih otvori i suoči se s mladim vojnikom koji je izgledao isto tollko zabrinut kao što je i on bio.

»Otvorite vrata«, reče, bez nasilja u glasu. Ekene se pitao šta hoće da kaže pošto su već bila otvorena. Oklevanje. Oči im se sretoše. Razu­mevanje. Mladi vojnik pokaza na garderobu. Ekene je otvori. čim se vojnik naže da piretraži garderobu, Ellrene izađe iz sobe. Bolje da iza­đem, pomisli. Uostalom, nemam ništa da krijem. 1Provešće jutro u bi­blioteci. Antonije ostade u sobi dok se pretraživanje ne završi.

Kad je kasnije otišao na ručak, Ekene je čuo da je više studenata bilo uhapšena, jedan zato što je imao pištolj, drugi - devoj!ka - jer je im.rla trideset funti u bijafranslkom []OVCU, ikao i primerak Ahiara Dekla­racije, manifesta bijafranske revolucije. Natrag u svojoj sobi, E!kene zateče Antonija u stanju uzbuđenosti.

»Vidiš š.ta sam ·ti govorio«, reče Ekeni. »Naši su studenti Judi. Zamisli da se neko vratio u naselje s pištoljem. Zamisli da su ga vojnici streljali? I šta je ona htela da uradi s nekorisnim novcem? Hm«.

»Šta im se destilo~«

»>menađujuće, pušteni -su. Pitam se . .. « U normalnim s1učajeviD;la. ovo iskustvo je trebalo. da učini Antonija manje pesimističnim. Vojnici nisu nikoga povredili, čak i ako su na&Li pištolj ... Ipak, Antonije nije bio ubeđen da je ;rat završen.

O. O. ENEKVE f RAT U GLAVI 689

*** Približavao se dugačak raspust. Ispiti su bili skoro zawšeni. Stu­

denti su čistili i 'spremali svoje stvari. Antonije je bio veoma raspolo­žen. Veoma je dobro ptošao na ~ispitima. Drugi studenti su i,mali običaj da dolaze u njegovu sobu da ga mole za pomoć pri rešavanja problema iz geografije.

»Tvoja žena i deca će se radovati da te vide«, reče Ekene, želeći iz sveg srca Antoniju dobro.

»Da, znam. Veoma sam željan da ih vidi·m.« »Biće to veliki ponovni sastanak.« Najzad je došao dan polaska. Taksiji i autobusi su bili pOO"kirani

ispred rezidencijskih holova. Studenti su tovarili svoje kutije i druge stvari na njih." Antonije i Ekene su već sedeli u Pežou - na sedištu u sredini. Antonije je sedeo blizu desnih vrata. Bio je veoma srećan i relaksiran. Ekene je sedeo između Antonija i jednog drugog studenta, velikog pušača, koji je uvek govorio da kada god cigareta ima gorak ukus u njegovim ustima to je znak da se dobro ne oseća. Onda bi pdžu­rio da vidi doktora. Napolju, su studenti dovikivali zbogom jedan dru­gom: »Bezbedan put:«, »'Pozdravi porodicu«, »'Lepo se .provedi na raspu­stu«, »Vidimo se uskoro«. Najzad, taksi pođe. Blagi jutarnjipovetarac hladio je putnike i smirivao im nerve. Kola dobiše na brzini. StudĐilti su ćaskali. Onda iznenada, šofer poče da pritiska kočnice. Zaprepašćen, Antonije i drugi putnici pogledaše napred i videše da su neki vojnici postavili kontrolni punkt i da pretražuju kola i autobuse. Neki drugi vojnici su izlazili iz upravnog bloka. Gde god bi pogledali, bilo je voj­nika, u pnnoj opremi i spremnih.

»Šta je sad ovo .ponovo?« reče Anttonije, pitajući se da li će ikada moći da bude siguran. Veliki red kola se pomeri i zaustavi. Kako su se svaka približavala kontrolnom punktu, putnici bi 'silazili, donosiLi svoje kutije i kofe, i puštali da vojnici preriju 'kroz njih. Antonije je uskoro počeo da drhti kako ga je strašni strah obuzeo. Pretpostavimo da se nešto neočekivano dogodi. P!retpostavimo da neki s>tudent uradi nešto neodgovorno, pružajući vojnicima razlog da otvore vatru. Koo ... ko: .. kooo ... pum. Posle onoga što je izgledalo kao čitava večnost, bio je red na kola u kojima su bili Antonije i Ekene. Vozač i svi putnici iza­đoše. Pretraga otpoče. Antonije otvori svoju kutiju dthtećim prstima i zuraše sa strahom i ćuteći ddk je jedan od vojnika zavlačio ,ruku u nju, tražeći hladni dodir čelika ... pištolj ili sečiva ili ibilo koji opasni ili iDkriminisani predmet. Ništa. Isto je sa drugim putnicima. Svi po­novo uđoše u kola .. šofer ,pritisnu 'kvačila, stavi vozilo u brzinu, prilti.snu gas, uđe u drugu brzinu i dalje i dalje. Kola su najzad bila na svom putu.

U ,pokretu, kola su bušila kroz vetar, dok su se čvrsto držala tvrdog solidnog tla. Brda i drveće, bogato i <veličanstveno ze!lenrlo jurilo je u suprotnom pravcu. StndĐilti su ćaskali. Okoreli pušač je napunio pluća. Opušci cigarete vreli između njegovih prstiju bili su izbacivani kroz prozor. Jako su se njihali u kovitlajućem vetru i padali tupo na tvrdi

690 MOGUCNOSTI

asfaltirani put. Antonije je neko vreme dremao, onda je neprekidno hrkao. Sve se činilo tako mirno. Ekene je čitao časopis. Okoreli pušač je povlačio svoju cigaretu i osećao se duboko zadovoljan. Onda, on takođe poče da se oseća malaksalim. Cigareta mu pade na krilo. Ekene se bmo pomeci da spase svoje pantalone. »Hej, hoćeš li da zapališ kola?« neko pozadi Teče. Između sna i budnosti, Antonije ču poslednje tri Te č i - »da za~pa:liš k d la«. Brzo, dok se vozač žurio da Uspori ,leteća kola, Antonije, misleći da je vazdušni napad, dograbi vrata, 1trgnu ih širom otvorena, i iskoči. U isto vrenne ga ivica rvtrata pogodi po nogama, bacajući ga na rezistentni vetar, <koji ga odbaci dole na asfalt, zdrobivši mu lobanju o tvrdu nemilosrdnu sudbinu.

PODACI O PISCIMA

Ama Ata Ajdu (Ama Ata Aidoo), veoma poznata ganska spisateljica počela je sa pozorišonim komadima Anova (Anowa), Dilema jedn<Jg duha (The Dilemma of a Ghost), Naša sestra Kildžoj (Our Sister Killjoy). Zbirka priča koja je objavljena 1970. a doživela je još dva izdanja nosi naslov Nema ovde slasti (No Sweetness here). NaSlovnu priču objavlju. jemo u ovom izboru. O neprevedenoj knjizi Nema ovde slasti vidi u Stremljenjima, Afrička rapsodija, 5--{i, P'l"iština 1988.

l. N. e. Aniebo (l. N. e. Aniebo) rođen je u Nigeriji i školovao se za vojnu :karijeru, ali 1971. izlazi iz =ije da bi se posvetio pisanju i profesuri. Oba njegova romana Anonimnost žrtve (The Anonimity of Sacrifice) i Unutrašnje putovanje (The Journey Within) veoma su ce­njena. Godine 1983. objavljena je zbirka priča O ženama, talismanima i mrtvima (Of Wives, Talismans and the Dead) odailcle je preuzeta i priča Maruma (Maruma) koju objavljujemo. Vidi informaciju o nerptevedenoj knjizi O ženama, talismanima- i mrtvima u Stremljenjima, Afrička rap­sodija, 5--{;, Priština, 1988.

Odun Balogun (Odun Balogun) predaje engleski na Urriver:oitetu u Nigeriji. Priča koju objavljujemo, šegrt (The Apprentice), objavljena je u časopisu Okike i ušla je u zbirku Afričke kratke priče (African Short Stories) koju je 1985. priredio činua Ačebe.

čiče/e čivela (Tchichelle Tchiw!la) rođen je 1940. u Kongu. Po pro­fesiji je lekar. Svoju prvu ZJbirku priča naslov>ljenu Duga je noć objavio je u F'l"ancuskoj 1983. Odatle je i preuzeta priča tkoju ovde objavlju­jemo.

Bernar Dadie (Bernard B .. Dadie) iruzetno je plodan pisac iz Obale Slonovače. Oprobao se u svim književnim žanrovima - pesmama: Afri-

692 MOGUćNOSTI

ko, ustaj! (Afrique debout!, 1950), legendama: Afričke legende (LI!gendes africaines, 1954), pričama: Crni haljetak (La pagne noir, 1955), romani­ma: Klimbie (Climbie, 1956), Grad u kome niko ne umire {La ville ou nul .ne meurt, 1969), pozorišnim komadima: Glasovi u vetru (Les voix dans le vent, 1970). Godine 1980. objavljena je zbirka l<ratkih priča Noge /1ožjeg sina (Les jambes du fils de Dieu) odakle je preuzeta i priča živeo ko? (V ive qui). Vidi informaciju o neprevedenoj knjizi Noge božjeg sina u Koracima 11-12, Kragujevac, 1984.

Emanuel Bundzeki Dongala (Emmanuel Boundzeki Dongala, 1941) rođen je u Kongu. Njegova prva knjiga- roman Puška u ruci, pesma u džepu (Un fusil dans la main, un poeme dans la poche) - donela mu je 1974. nagradu »Ladislas Donna:ndi«. Studirao je u Sjediilljenim Država­ma ,i doktorirao u Fcancuskoj. Momentano radi kao profesor u Brazavi­lu. Satirična žica koju su njegovi Citaoci Ulpoznali još u prvom delu deila­zi do punog izražaja u njegovoj najnovijoj -knjirzi - zbirci kratkih priča Džez i palmino vino (Jazz et vin de palme, 1982). Priča koju Objavlju­jemo, Proslava (La ceremonie), iz te je 7lbir'ke. Vidi informaciju o nepre­vedenoj knjizi Džez i palmino vino u Stremljenjima, Afrička rapsodija, 5----{;, Priština, 1988.

Onura Osie Enekve (Onucira Ossie Enekwe, 1942) .-ođen je u Nige­riji, gde je i studirao, a doktorirao je na Kolumbija univerzitetu u Nju­jarku 1982. Objavio je više knjiga: zbir]>u pesama Polomljeni lonci (Broken Pots, 1977), roman Dođi, grome (Come Thunder, 1984), !bo ma­ske: jedinstvo obreda i pozorišta (l g bo Masks: The Oneness of Ritual and Theatre, 1987). Kratke priče objavljuje po časopisima u Africi, A:me­rici i Evropi. Urednik je književnog časopisa Okike, koji iZla:lli u Nige­riji. Priča koju objavljujemo, Rat u glavi (War in the Head) autor je poslao ovom priređivaču, a objavljena je prvi put u Americi.

Mafika Gvala (Mafika Gwala, 1946) rođen je u Južnoj Africi. Radio je kao činovnik, radnik u fabrici, istraživa'č. Urednik je časopiSa Crna revija 1973 (Black Review 1973) i objavio je članke, priče, i knjigu pe­sama. Priča koju donosimo, Iskorak (Side-Step) ruvršćena je u knjigu Južna Afrika- Savremeni tekstovi (Africa South- Contemporary Wri­tings, 1981).

Luis Bernardo Honvana (Luis Bernardo Honwana, 1942) rođen je u Maputu, Mozamb.ik. Godine 1%9. objavio je zbirku priča Ubili smo šugavo kuče i druge priče (We Killed Mangy-Dog and Other Stories). U svojim pričama želi da prikaže patnje prouzrokovane kolonijalizmom. Honvana je dugo radio kao novinar. Bio je i tri godine u zatvoru. Radio je kao šef kabineta kod Predsednika Mozambika. Bavi se dokumentar-

PODACI O PISCIMA 693

nim filmom od koj:ih je jedan nagrađen 1978. na Lajpciškom festivalu. Priča ikoju objavljujemo, Tata zmija i ja (Papa, Snake & l), iz pome. nute je zbirke i uključena je u kolekciju Afričke priče (African Short Stories) koju je kod Heinemanna priredio činua Ačebe (1985).

R. Sarif lsmon (R. Sarif Easmon, 1913) ugledni je autor iz Sijera Leone. Po profesiji je lekar. Napisao je četiri komada Dragi roditelju i ljudožderu (Dear Parent and Ogre) koji je objavljen 1964, iako je 'komad postavljen još 1961. Novi Patrioti (Th~ New Patriots, 1%5) doživeli su veliki uspeh. U svom intelektualnom prtljagu ima nekoliko romana, npr. Propali brak (A Burnt-out Marriage, 1967). Prošlo je 13 godina pre nego što je 1981. objavio 7Jbirku kratkih priča Zavada (The Feud), odakJe je uzeta i priča Sudijino srce (Heart of a Judge) koju ovde objavljujemo. Vidi informaciju o neprevedenoj knjizi Zavađa u Stremljenjima, Afrič­ka rapsodija, 5---Q, P,riština, 1988.

Džonatan Kariara (Jonathan Kariara) rođen je ru Kenij-I; Studirao je na Makerere univerzitetu u Ugandi gde je diplomirao engleski. Otada radi u lstočnoafričkom književnom birou u Najrobiju. Objavio je 1977. Uvod u istočnoafričku poeziju (An Introduction to East African Poetry).

J odi Karon (Yodi Kar one) je pseudonim mladog pisca iz Kameruna koji je za svoj prvi roman Bal kajmana (Le bal des calmans), objavljen 1980, dobio niz nagrada. ZJbi.-ka priča Crnac od slame (Negre de paille) objavljena je 1982, odakle je preuzeta priča Eboa (Eboa). Ogledao se u pozorištu: Sveta poslednja noćna priča (Le sacre dernier palabre de nuit, 1978). Vidi informaciju o neprevedenoj knjizi Crnac od slame u Strem­ljenjima, Afrička rapsodija, 5---Q, Priština, 1988.

Aleks la Guma (Alex la Guma, 1925-1986) smatra se jednim od naj­plodnijih pisaca Južne Afrike. Kao veoma mlad čovek ušao je u politički život svoje zemlje tako da je od 1950. do 1967. bio skoro sve vreme ili u zatvoru i-li u kućnom pritvoru. Godine 1967. otišao je u izgnanstvo u Englesku. Njegove knjige su zabranjene u Južnoj Aiirici. Dela su mu naslovljena: šetnja u noći i druge priče (A Walk in the Night and Other Stories, 1962), I trostruko uže (And a Threefold Cord, 1964), Kamena zemlja (The Stone Country, 1%7), U magli kraja sezone (ln the Fog of the Season' s End, 1972), Vreme svračka (Time of the Butcherbird, 1979). Afro-azijsko udruženje pisaca dode!Ho je La Gumi :nagradu 'lista Lotos za literaturu 1973.

čarls Mungo~i (Charles Mungoshi) veoma je plodan pisac iz Zim­babvea. Objavio je do' sada preko 10 knjiga Dolazi su~na sezona (Co-

694 MOGUćNOSTI

ming of the Dry Season), čekajući kišu (Waiting for the Rain), koja je prvo objavljena u Londonu, a 1983 u Zimbabveu, gde je postala obavez­na lektira po školama i na f,;Jrultetu. 'Zbirka pr]povedaka Neke vrste rana (Some Kinds of Wounds) objavljena je 1980. a drugo izdanje je doživela 1983. Priča koju donosimo, Potreba za zaklonom {A Need of Shelter), iz te je zbirke. Vidi informaciju o neprevedenoj knjizi Neke vrste rana u Stremljenjima, Afrička rapsodija 5-6, Priština, 1988.

Grejs Ogot (Grace Ogot, 1930) rođena je u Keniji, gde je ;radila kao bolničarka, pisac scenarija i konferansije. Objavila je roman Obećana zemlja (The Promised Land) i veoma je poznati pisac kratkih priča. Njene priče su objavljene u zbirci Zemlja bez groma (Land Without Thunder), odakle je i priča koju objavljujemo - Tekajo (Tekayo).

Peter Vani Songa (Peter Wani Songa) radi u Dar Es Salamu. Priča koju donosimo, Uljez (The Intruder), objavljena je u časopisu Nova afrička literatura i umetnost {New African Literature and the Arts) br. 2, New York, 1970.

šeik C. Sou (Cheik C. Sow, 1946) rođen je u Senegalu, Izuzetan je u kratkoj priči. Dve njegove priče Sutra crnci (Demain les ni!gres) i Ulo­ga tirana (Le role du tyran) nagrađene su na konkursu za najbolje priče na francuskom jeziku. Zbrta 'kratkih priča-Ciklus suše (Cycle de seche­resse) objavljena je 1983. Odatle je preuzeta i priča Groblje maski (Le cimetii!re des masques) koju ovdje objavljujemo. Vidi informaciju o neprevedenoj knjizi Ciklus suše u Stremljenjima, Afrička rapsodija, 5-6, Priština, 1988,

Abdu Traore, zvani Diop (Abdou Traore, dit Diop} rođen je u Ma­liju. Doktorirao je na medicinsk<>IIl .fakultet11 1979. Trna 24 godine, Radi kao hirurg u jednoj bolnici u Bamaku. Napisao je do sada samo priču Kazna Moba Hamadi Sisea (Le penitence de Moba Hamadi Cisse) koja je nagrađena na radio-konkursu za naJbolju priču i objavljena u zbirci nagrađenih priča Silazak u pakao (La descente aux enfers) Pariz 1984. Vidi informaciju o neprevedeno j knjizi Silazak u pakao u Stremljenjima, Afrička rapsodija, 5-6, Priština, 1988.

EVOLUCIJA AFRičKE KNJižEVNE REči

Nadežda Obradović

U ovom kratkom osv1'tu na nove tendencije savremene afrič·ke knji­ževnosti nećemo ulaziti u di'Skusije, koje katkada mogu da budu žučne, oko toga da li se prvo pojavila frankofonska ili anglofonska književnost na afričkom tlu.t Nećemo se osvrtati ni na bogatu usmenu literaturu. Imaćemo u vidu dela objavljena tokom pedesetih godina, kada je afrič­ka književnost imala, mogli bismo reći, svoj bum, naročito uoči sticanja nezavisnosti <(većillla afričkih zemalja je stekla nezavisnost oko 1960).

Roman ćilllua Ačebea Stvari se raspadaju (1958) ne samo da je po­krenuo, kao lavinu, druga lmjiževna dela u anglofonskoj Africi, več je to bilo prvo delo koje je prikazivala afričku istoriju viđenu očima Afri. kanca. U članku Novi trendovi u zapadnoafričkoj i istočnoafričkoj prozi Bevnt Lindfors2 piše: »Umesto da predstavi Afriku kao varvarsku div­ljinu gde divljaci žive u stalnom anarhičnom stanju sve dok beli čovek nije došao, donoseći mir, zakon, red, veru i viši obHk civilizacije, Ačebe je pokazao kalko ,su Mrikanci vodili pristojan moralni život u dobro uređenim društvima koja su postavljala stTiktna legalria i verska ogra­ničenja na ponašanje ljudi. Zaista, po Ačebeu, stvari se u Africi nisu raspale sve dok Evropa nije upala i sve izbacila iz ravnoteže, uvodeći stranačke kodove po kojima je tada Afrikancima rečeno da žive. Evropa nije donela svetlo i mir tamnom kontinentu, donela je 'haos i konfm:iju.«

To je doba kada se javljaju današnji •klasiCi« afričke književne reči, pisci kao što su Ciprijan Ekvensi, Ngugi va Tjongo, Semben Usman, Birago Diop, Ferdinang Ojono, Mongo Beti, Kamara Lej, Taban Lo Liong i mnogi drugi.

Teme te prve generacije afričkih pisaca, bez obzira iz koje zemlje (južno od Sahare) poticali, mogu se svrstati u nekoliko kategorija: to su usmena literatura, tradicija, prelazak iz dečaštva u odraslo doba [1J!Pr. divna knjiga Crni dečak' Gvinejca Kamara Leja, ili Afrikanac Viljema Kontona (Gambija),' odlaza!k iz sela u grad, koji je obično predstavljen kao mesto zla, poroka, pokvarenosti (Mongo Beti: Surovi grad (Kame­run), Sejdu Badijan: Krv maski (Mali)], sulrob između seoskog tradicio-

696 MOGUCNOSTI

nalnog načina života i modernog urbanog, inicijacija dece [Amadu Ku­ruma: Sunca nezavisnosti' (Obala Slonovače), Nurudin Farab Iz krivog rebra (Somalija), Seik Sou: Ciklus suše (Senegal)]. Veoma česta tema afričke literature 1oga perioda jeste kontakt, bolje reći sukob U,među Afrike i Evrope, sudar dve civilizacije [ Seik Amidu Kan: Dvojna avan­tura" (Senegal), VHjem Konton: Afrikanac' {Gambija), Mango Beti: Za­vršena misija8 (Kamerun)]. Naslov romana Dvojna avantura, koji je 1961. bio istorijski događaj u afričkoj literaturi, je postao simbol .avan­ture« koju su mnoga afrička deca prošla, a to je detinjstva u Mrici tj. u ,tradicionalnom ognjištu, u veri svojih predaka i otaca, bez obzira da li je to Islam ili neka druga vera, odlazak u Evropu, susret sa raciona­lističkim, odnosno .materijalističkim načinom mišljenj'a, i povratak u Mrika. Tradicionalnoj molitvi muslimana 'Suprotstavlja se akcija, mistič­no--spiritualisti6nom načinu mišljenja, racionalizam.

Kolonijalizam i ,borba za oslobođenje su se crefilektovali u mnogim delima, od kojih je verovatno najčuveniji roman Kamerunca Ferdinanda Ojona: Stari Crnac i medalja' i život sluge.10 Semben Usman: Crnkinja iz ... (Senegal), Bernwd Honvana: Tata, zmija i ja11 (Mozambik) pri­padaju toj istoj liniji. Dakle, u prvom planu je uvek konfliktna situacija, AfrikajEvropa, CmcifBelci, roditelji/deca, pristalice tradicije/pobornici modernog načina života, selojgrad.

Mau•Mau pokret za oslobođenje Kenije je isto tako bio inspiracija mnogih pisaca: Ngugi va Tjongo: Zrno žita (Kenija), Cukvuemka Ajke: žabe za večeru (Kenija).

Posle sticanja nezaviSillosti, u početku stidljivo, a onda sve izraže­nije, javlja se tema razočaTenja 4gubljenih iluzija, izneveren'ih nada. Cesto su se samo gospodari promeni!i tj. boja njihove kože, a osta!li su eksploatatori; korupcija, nezaposlenost, krađa, vladaju. Kritika nespo­sobnih političkih vođa često počinje da prožima sva dela sa ovog konti­nenta [Cinua Ačebe: Narodski čovek12 (Nigerija), Leonard Klbera: Pau­kova mreža" (Kenija); Sei'k Sou: Ciklus suše (Senegal), Viljem Sasin: MUutić od peska (Gvineja), Vole Sojinka: Tumači14 (Nigerija), Nkem Nvankvo: Moj Mercedes je veći od tvog15 (Nlgerija)].

Građanski Tat u Nigeriji je takođe česta tema mnogih kn}iževnih dela nigerijskih pisaca: Buči Emečeta Pravac Bijafra, Vole 'Sojinka Doba rasula.

Vodeći ganski pisac Aji Uvei Arma u romanima Fragmenti i Lepi još nisu rođeni daje živu sliku moralne truleži i bukva·lnog smrada. sve­ga ako sebe, stvari i ljudi, a oni koji će »posadit1 zrno promene još nisu rođeni« kako kaže Bemt Lindfors u članku »Novi trendovi u zapadno­i istočno-afričkoj prozi«.

Osamdesetih godina, međutim, jedna sasvim nova tema, koja nam je bliska iz latino-američke literature, prosto osvaja na juriš afričku literar!DU scenu. To je ličnost ·moćni.!ka, Vlastodršca, despota, tirana, dik· tatora »novog ljudoždera« kako ga naziva Za!k Sevrije u članku Razvoj afričkog romana. 16 Njega srećemo u mnogim delima, počev od zbiTke o:; a tiričnih priča Emanuela Dongale Džez i palmino vino17 gde »predsedM

N. OBRADOVIć j EVOLUCIJA AFRičKE ... 697

nik, vođa, obnovitelj, veliki kormilar, doživotni predsednik, mal'Šal, vr­hovni komandant oružanih snaga i mnogovoljeni vođa nacije« 7Jivi u ogromnoj palati, iza bedema sa vojnicima na svakih SOO m, okružen jarkom vode, punim krokodila, jarkom zelenih mambi, s puno osmatrač­nica, eksera, bodljikave žice, koji živi u stalnom strahu da ne bude ubijen, ali kad se nezamisliva stvar dogodi, na njegovo mesto dolazi drugi vođa i otac nacije ... i sve se nastavlja na isti način. Ta se ličnost, skoro kao u ogledalu jaVlja u nizu dela ramih pisaca sa afriCkog konti­nenta, kod Alium Fantmea u Krugu tropa (Gvineja), Anri Lopeza Pla· kati-smejali se ~Kongo). Knjiga koja je izazvala najveće uzbuđenje, koja je pozdrav.ljena od brojnih evropskih kritičara oduševljenim UZV'icima: »Najzad je afrička knj~evnost počela da se dekoloniruje«, jeste roman Zivot i po od Kongoanca Simi Labu Tansija, možda vodećeg savremenog afričlrog autora. Njegov Bogomdani vođa, Mesija, vlada tiranski, ogre­zao u krvi svojih neprijatelja, u svakom čove!ku on vidi svog potencijal­nog ubicu.

Paralelno sa ovom temom javlja se i tema traženja identiteta. Indi­vidua koja u prošlosti nije ni postojala, i čiji je život vredeo samo kroz život zajednice, o čemu svedoče reči cuvenog afriCkog filozofa Džon S. Mbitija u knjizi Afričke religije i filozofija:"

»U tradicionaLnom životu =pojedinac ne postoji i ne može posto­jati sam, sem korporativno. On duguje svoju egzistenciju dru­gim ljudima, uključujući one prošle generacije i svoje savre­·menike, on je samo deo celine. Zajednica, prema tome mora da napravi, stvori ili proizvede pojedinca.«

postaje svesna same sebe i u novom modernom dobu traži svoj put. To traženje identiteta je mahla najlepše opisao Zan Mari Abiafi (Obala Slonovače) u romanu Lična karta.19 Kroz lutanja i patnje oslepelog princa, u ovom, skoro mitskom traženju izgubljenog identiteta, ogleda se mukotrpni put čitavog jednog kontinenta. »Lutanje« je kao naslov dao svom delu i zairski pisac M. a M. Ntga, gde njegov protagonista Dan Batista Viko, zab'ludeli sin, traži drew1u mudrost.

Ali tematska evolucija nije jedina kroz koju prolazi afrička litera­tura. Došlo je i do velike promene u načinu pisanja. Karakteristič.na je neodređenost, nedefinisanost ·mesta radnje, kada se ona zbiva. Ne po­stoje nikakvi orijentiri da bi se odred->lo mesto zapleta kao što Anri Lopez katže u svom romanu: Plakati, smejati se. »Bilo je to u ženevi, datum je malo važan ... Hronološki detalj kao što ćete videti ne menja ništa u smislu priče«. !realnost vremena i mesta je skoro uobičajena u novim afu"ičlkim tekstovima.

Jedna druga pojava je isto tako uočljiva, a to je težnja ka eklektič­nosti, mešanju žanrova: poezije, proze, drame, legende, istorije. Tako je V erever Liking svoje delo Ona će biti od jaspisa i korala nazvala ~Pe­sma-roman, dok druga dela mešaju monologe, piščeve upadice, •kolaže, fragmente, pesme, pisma, oniričke delove, citate, parodije. Ovakav ka­leidoskop je zaista teško žanrovski odrediti.

698 MOGUćNOSTI

U članku Afrička pripovetka osamdesetih godina"' Verner Glinga piše:

»Mnogi pisci osećaju veliku privlačnost za tehmiku 'fragmenta­cije', drugim rečima, žele da prekinu sa jednom prenesenom strukturom, da bi mogli da je ponovo sakupe na novi način koji bi bio adekvatniji novim sadržajima. Tehnika fragmenta­cije se prevodi naglom promenom perspektive, nedovršenim re­čenicama i krajnjom ekonomijom izražavanja, odakle su eli­minisani opisi i prenošenja jedne scene na drugu.«

»Nije ni malo la:Ioše ,snaći se u sistema 'likova« - pise žo>k šervije u članku naslovljenom Tendencije i perspektive afričke frankofonske savremene književnosti.21 ·»Pomeranje narativne perspektive, izvršeno u većini savremenih tekstova, pov•lači izvesni broj modifikacija; u većini figurira nestanaik. sve:majućeg i sveprisutnog naratora klasične .priče, on ustupa mesto čas jednoj ličnosti koja se više ne zadovoljava da bude prosto ogledalo stvarnosti, već je ubuduće interpretira preko svoje sop­stvene senzibfllnosti, čas jednoj seriji glasova, manje više anonimnih, i čija kompetencija čini neprekidno predmet procesa koji sumnja ... «

Inovacija se takođe javlja i u samom jezilku. Autori ne ololevaju da isku ju nove treči (npr. L. Tansi u životu i po) ne samo da »afrtkanizuju« engleske ili francuske reči.

Još jedan fenomen savremene afričke proze jeste izbijanje mašte, koja ima svoju težinu i koja se ukazuje kroz vahlost pridavanu snovima, košmarirna, delirijumima. ,[Jodi Karon: Crnac od slame22 (Kamerun)]. ·

Kada se govori o afričkoj literaturi treba pomenuti još jedan novi trend, a to je da ova književnost nije više okTenuta ka Evropi, tj. ka zapadnjačkom čitaocu i njegovom ukusu, koji je· bio predominantna meta starije generacije pisaca. Nova, treća generacija pisaca, je postala svesna da pripada jednom specifičnom kulturnom univerzumu, i teži da se što dublje Ukoreni u njega tj. u a:friČ'ko tle.

BlUES KE

t Mm-iz Konde: Da li postoje književne granice? Esej će biti objavljen Ll

Putevima, Banja Luka. 2 Review of National literature: Black Africa, 1971.

· ' Kamara Lej, Cmi dečak, Džepna knjiga, Sarajevo, 1956. 4 Odlomak iz romana Afrikanac objavljen je u Bagdali, nov. 1984. s Odlomak iz romana Sunca nezavisnosti objavljen je u Stremljenju,

Afrička rapsodija 5-6, Priština, 1988. 6 Vidi informaciju o ovoj knjizi u Koracima 3--4, Kragujevac, 1984. 7 ibjd. 4. s Odlomak iz .romana Završena misija objavljen je u Zborniku Ako želiš

da me spoznaš, Banja Luka ·1985. 9 Odlomak iz romana Stari Crnac i medalja objavljen je u Republici,

Zagreb, br. 12, 1978. Vidi informaciju o ovoj 'knjiz,i u Stremljenju, Afrička rapsodija br. 5-6, Priština 1988.

N. OBRADOVIC j EVOLUCIJA AFRlCKE ... 699

10 v;di :infonnaciju o romanu t.ivot sluge u Stremljenjima, Afrička rap­sodija, br. 5--Q, Priština, 1988.

11 Priča se objavljuje u ovom broju Mogućnosti. 12 Roman Narodski čovek je objavljen kod nas, Narodna knjiga ... Beo.­

grad, 1983. 13 Priča će biti dbjaVIljena u Putevima, Banja Lulm. 14 Roman Tumači u dva toma je objavljen kod nas: Udruženi izdavači,

Zagreb, 1980. ts Vidi infof'lllOCiju o ovoj" knjizi u Stremljenju, Afrička rapsodija br.

5--Q, Priština, 1988. 16 Ovaj esej je obj,avljen u Književnoj kritici. :br. 2, Beograd, 1988. 17 Vidi informaciju o ovoj zbirci u Stremljenjima, Afrička rapsodija br.

5--Q, Priština, 1988. Priča čovek oda:kle je preuzet citat, objavljena je u Zborniku Ako želiš

da me spoznaš, Banja Luka, 1985. ts Delovi ove knjige su objavljeni u Koracima: Arfika južno od Sahare,

br. 3-4, 1983, kao i u petode!lnom feljtonu u listu Svetlost, Kragujevac, 1983. 19 Vidi informaciju o ovom romanu u Stremljenjima, Afrička rapsodija,

br. 5-Ji, Priština, 1988. Odlomak jz ovog .romana je objavljen ·u životu, br. 10. Sarajevo, 1986. "' Ovaj esej je objavljen u Koracima br. 9-10, Kragujevac, 1987. 21 Ovaj esej će biti objavljen u Književnosti 1989. 22 Vidi informaciju o ovoj knjizi u Stremljenjima, Afrička rapsodija,

br. 5-Ji, Priština, 1988.

BIBLIOGRAFIJA

l. Camara Lay, L'emfa!llt noi!r, Plan, Par,is, 1953.-2. Fenlinand Oyono, Une vie de boy, Julliard, Paris, 1956. 3. Feroinand Oyono, Le vieux Negre et la medaille, Julliard, Paris, 1956. 4. Mongo Beti: Mission tenninee, Ed. Carren, 1Paris, 1957. 5. Cheick Hamidou Kane: L' avanture ambigue, Julliard, Par:is, .1961. 6. Chinua Achebe: A Man of the People, Heinemann, London, 1966. 7. James Ngugi, A Grain of Wheat, Heinemann, London, 1967. 8. Jon S. Mbiti: African Rcligions and Philosophy, Heinemann, London, 1969. 9. Nuruddin Farab, From a Crooked Rib, Heinemann, London, 1970.

10. Ahmadou Kourouma: Les soleils des indeopendances, Ed. du Seuil, Paris, 1970.

ll. Review of National Literatures: Black Africa, Tom. II, br. 2, 1971. 12. A!imun Fantoure, Le circle des tropique5, Pnisence Africaine, Paris, 1972. 13. Ayi Kwei Armab, Fragments, Heinemann, London, 1974. 14. Ayi Kwei Armah, The Beautiful Ones are not yet born, Heinemann, Lon-

don, 1975. 15. William Conton: The African, Heinemann, London, 1978. 16. Sony Labou Tansi, La vie et demie, Seuil, Paris, 1979. 17. William Sasin: Le jeune homme de saible, Presence africaine, Paris, 1979. 18. Jean-Mari-Adiaffi, La carte d' identite, CEDA, Paris, 1980. 19. Wole Soyinka, The lnte:11preters, FontanajColins, 1980. 20. Biserka Cvjetičanin: Roman i afrička zbilja, Skolska knjiga, Zagreb,

1981.

700 MOGUćNOSTI

21. Yodi Karone: Ne negre de paille, Silex, Paris, 1982. 22. Nkem Nwankiwo, My Mercedes is bigger than yours, Heinemann, !983. 23. Sheick C. Sow: Cycle de secheresse, Hatier, Paris, 1983. 24. O. R. Dathome: Mil'ička •književnost dvadesetog stoljeća, Svjetlost, Sara·

jevo, 1985. 25. Biserka Cvjetićanin: Nov.iji afrički roman, Književna smotra, Zagreb, br.

59-60, 1985. 26. Nadežda Obradović, Kratki osvrt na razvoj književnosti na afričkom t1u,

Ako želiš da me spoznaš, Glas, Banja Luka, 1985. 2:7. Nadežda Obradović: Prozno stvaralaštvo Afrike, Zivot, Sarajevo, br. 10,

1986.

POPIS ILUSTRACIJA

1.~ Maska, Obala Slonovače 2~ Maska Gere, Obala Slonovače 3. Marlra, drvena maska ukrašena metalom, Mali 4. Sveti šumski bubanj, Gvineja 5. Maska Nimba Baga, Gvineja 6. Maska Civa~a Hambara, Mali 7. Ant.-opomorfna skulptura od mekog kamena, Gvineja 8. Bambarski lonac za držanje fetiša i obrednih predmeta, Mali 9. Maska, Obaila Slonovače

10. Dogon, vrata od :rezbarenog drva, Mali

Predmeti na lfotografijam.a vlasništvo su Muzeja afričke umetnosti u Beo­gradu, zbiflka Vede i Zdravka Pečara.