Milovo shvatanje odnosa između principa korisnostii principaslobodeprofesor: Ivan Mladenović

Student: Velimir Aćimović FS11/8

Kao što sam naslov kaže ovaj rad je posvećen odnosu između dva

principa, sa jedne strane je princip korisnosti koji je zapravo

glavni utilitaristički princip, a sa druge strane princip

slobode. Za princip slobode smatram, slobodno možemo reći da je

politički princip. Baviću se Milovim shvatanjem oba ova principa,

i pokušati da odredim da li su kompatibilni, ili dolazi do

nepomirljivih neslaganja izmedju njih. Pošto se radi o odnosu dva

velika principa smatram da je najbolje svaki pojedinačno opisati,

i objasniti kako ih je Mil razumeo, a zatim se posvetiti

njihovom odnosu. Pod odnosom mislim na neku vrstu suočavanja ova

dva principa pri čemu bih odredio neke njihove dodirne tačke tj.

slaganja, ali i razilaženja koja usleđuju. Pošto je princip

korisnosti usko povezan sa utilitarizmom osvrnuću se i na ovo

učenje, u onoj meri u kojoj smatram da je to neophodno. Zanimaće

me pre svega posledice utilitarističkog učenja na politiku, a ne

utilitarizam kao teorija morala. Stoga ću se posebno osvrnuti na

određene Milove tvrdnje vezane za utilitarizam. Napomenuo bih

takođe da je Mil bio veoma praktičan čovek, političar, i da se ta

njegova praktičnost ogleda u oba spisa koja nas ovde zanimaju.

Oba ova principa su stoga stvorena radi njihove praktične

upotrebe, oba imaju instrumentalnu vrednost.

Princip Korisnosti

Svoju odbranu utilitarizma, kao i objašnjenje principa korisnosti

Mil najbolje izlaže u drugom poglavlju teksta pod nazivom

„Utilitarizam“. To poglavlje će nas zbog toga jedino i zanimati.

Naime Mil ovo poglavlje počinje tako što ispravlja nepravdu koja

je vezana za razumevanje, a i upotrebu reči korist u

utilitarističkoj teoriji. Problem je smatra on što mnogi autori

pogrešno tumače korist kao nešto različito od zadovoljstva. On

zapravo pravi razliku između razumevanja reči korist u

svakodnevnom govoru, i sa druge strane šta se pod tom rečju

podrazumeva u utilitarističkoj teoriji. Ipak svi autori, od

Epikura pa do Bentama, koji su zastupali teoriju korisnosti pod

rečju korist nisu podrazumevali nešto suprotstavljeno

zadovoljstvu, već zadovoljstvo samo, zajedno sa izuzimanjem bola

i umesto suprotstavljanja prijatnom i ukrasnom smatrali su da

korist između ostalog uključuje u svoje značenje i njih, kaže

Mil. Greška koju prave neki autori je zapravo što tumače korist u

jednom smislu u kojem to znači odbijanje ili zanemarivanje

zadovoljstva. Mil želi da spasi značenje ove reči kao i da spreči

njeno dalje propadanje. Što se tiče definicije principa

korisnosti, poznatog takođe i kao princip najveće sreće ona

glasi: Naše radnje su ispravne ukoliko vode unapređenju sreće, a

neispravne ukoliko vode proizvođenju nečeg suprotnog sreći. Pod

srećom se podrazumeva zadovoljstvo i odsustvo bola, pod nesrećom

prisustvo bola i odsustvo zadovoljstva. Naravno Mil je svestan da

je potrebno još reći o tome šta je zadovoljstvo a šta bol. Ali

takođe smatra da ova dopunska objašnjenja i ne utiču na teoriju o

životu koju ima u vidu. Naime ta teorija o životu kaže da su

zadovoljstvo i oslobađanje od boli jedini ciljevi kojima čovek

može da teži, te su stoga sve stvari poželjne ili zbog njima

inherentnog zadovoljstva, ili pak zato što služe kao sredstvo za

postizanje zadovoljstva i/ili izbegavanje bola. Ljudi su skloni

da zadovoljstvo i izbegavanje bola tumače u

materijalnom(telesnom) smislu tako da se ova teorija kritikuje

kao prostačka, dostojna jedino svinja. Milu je naravno jako važno

da se od ovih kritika odbrani jer se utilitarizam zasniva na ovoj

teoriji o životu. Ipak ni epikurejci a svakako ni utilitaristi ne

odbacuju duhovna zadovoljstva. Utilitaristi zapravo vrednuju

duhovna zadovoljstva više od telesnih zbog trajnosti, sigurnosti

itd. Ali Mil sada iznosi glavnu stavku svoje odbrane protiv ovog

prigovora : U potpunom skladu sa principom korisnosti može se

priznati činjenica da su neke vrste zadovoljstva poželjnije i da

vrede više nego neke druge. Ovde se zapravo radi o pitanju

kvaliteta i kvantiteta . Kao što u životu stvari procenjujemo

uzimajući u obzir njihov kvalitet kao i kvantitet, Mil smatra da

se i ovde isti postupak može primeniti. Što se tiče kvantiteta tu

se radi o količini zadovoljstva. Kvalitet Mil objašnjava na

sledeći način. Naime ako uporedimo dva zadovoljstva poželjnije je

ono kojem gotovo svi koji su oba zadovoljstva iskusili, daju

prednost, nezavisno od bilo kakve moralne obaveze. A ako oni koji

su dovoljno upoznali dva zadovoljstva recimo A i B ,i

zadovoljstvu A daju prednost pa makar ono u sebi nosilo više

nezadovoljstva nego B, i ne bi ga se odrekli ni za koju količinu

zadovoljstva B,u tom slučaju slobodno možemo reći da je

zadovoljstvo A kvalitativno superiornije od zadovoljstva B.

Većina zapravo daje prednost onom načinu života koji upošljava

njihove više sposobnosti. Niko racionalan ne bi želeo da se

pretvori u životinju pa makar i uz obećanje da će kao životinja

maksimalno uživati u onim zadovoljstvima za koje je životinja

sposobna. Ovo bi jedino mogao poželeti u situaciji velike nesreće

i nezadovoljstva svojim životom. Dostojanstvo je ono što nas

sprečava da se srozamo na životinjski nivo, i čini da preziremo

te niska zadovoljstva koje životinje osećaju. Dostojanstvo

poseduju svi ljudi u većoj ili manjoj meri i iako se čini da se

ono na neki način suprotstavlja sreći, jer je životinjama mnogo

lakše da budu srećne i sa mnogo manje, to nije tačno. Zapravo

ovakvim zaključivanjem se brkaju pojmovi sreće i zadovoljstva,

svakako da je životinji lakše da bude zadovoljna jer ona ne zna

za bolje. Ljudi sa druge strane znaju da je svaka sreća u nekom

smislu nesavršena, oni vide celu sliku dok životinje vide samo

deo. Ipak na ta nesavršenstva se moguće navići. Niko se ne bi

odrekao svog superiornog položaja u odnosu na životinje. Kvalitet

zadovoljstava koje ljudi imaju umnogome premašuje kvalitet

zadvoljstva za koja su sposobne životinje. Prema tome bolje je

biti nezadovoljan Sokrat, nego zadovoljna svinja. Sreća za ljude

mora biti spojena sa dostojanstvom. Doduše već ovim zaključkom

Mil proširuje početni kriteriujum sreće kao merila za ispravnost

postupka. Ali on svakako misli da je dostojanstvo neophodno da bi

čovek zaista bio srećan. Ipak ljudi često biraju telesna pre

duhovnih zadovoljstava, kao i nešto što im nanosi bol. Razlog je

u tome smatra Mil što je sposobnost za plemenitija osećanja kao

nežna biljka. Tu sposobnost ljudi gube ne samo usled nepovoljnih

uticaja, već i zbog toga što je ne održavaju. Dosadašnje

izlaganje je ipak moglo stvoriti pogrešnu sliku o utilitarizmu

kao o teoriji koja privatnu sreću stavlja na prvo mesto. No

utilitarističko merilo nije najveća sreća onog koji dela već

zapravo najveći iznos sreće svih(koje postupak dotiče). Krajnji

cilj je zapravo život obilat zadovoljstvima i sa što manje

bola(za nas ali i za druge), sve stvari su poželjne ukoliko

doprinose ovom cilju. Moralno je zapravo postupanje u skladu sa

ovim ciljem, tako da se osigura ovakav život u najvećoj mogućoj

meri kako ljudima tako i svim stvorenjima koja osećaju. Ako je

sreća pak nedostupna ljudima utilitarizam bi svakako morao da se

ograniči na otklanjanje bola. Ali Mil smatra da je ovakvo

zakljičivanje preterano, i da ne treba pod srećom smatrati

kontinuitet zanosnog uzbuđenja, već samo brojne trenutke te

vrste. Stoga je srećan život ispunjen trenucima aktivnog

zadovoljstva i sa što manje bola, više od života se ne može ni

očekivati. Glavni uzrok nezadovoljavajućeg života je zapravo

neobrazovanost duha. Jedan obrazovan duh je sposoban da postigne

ovako shvaćenu sreću jer nalazi izvore neiscrpnog interesovanja u

svemu što ga okružuje: istoriji, poeziji, umetnosti...

Interesovanje za javno dobro je uzvišeno i za to je sposoban

svaki pojedinac koji je pravilno odgajen. A svaki pojedinac će

svakako težiti sreći ukoliko mu loši zakoni ili okolina ne

ukidaju pravo da iskoristi izvore sreće koji su mu dostupni. No

nedaće poput siromaštva, bolesti, ratova svakako stvaraju ogroman

problem ostvarenju sreće. Mil ipak misli da se obrazovanjem i

mudrošću društva čak i ovi problemi mogu rešiti. Bolja raspodela

bogatstva bi mogla iskoreniti siromaštvo, dok bi razvoj nauke

mogao iskoreniti bolest. Ipak ovo su spori procesi te je većina

čovečanstva prisiljena da dela bez obzira na sreću. Ali ovo je

delanje bez obzira na ličnu sreću te ako uzmemo primer mučenika

koji se žrtvuje, svakako sebi ukida mogućnost da bude srećan,

ali on se žrtvuje zarad drugih. Mučenik se žrtvuje sa nekim

ciljem, samopožrtvovanje bez cilja nije nešto što bi ljudi

trebalo da čine. Žrtva je vredna ukoliko doprinosi povećanju

sreće u svetu, ali žrtva sama po sebi nema vrednost tj. uzaludna

je. Baš sposobnost da se dela bez obzira na sreću otvara na vrata

ka sreći u ovom nesavršenom svetu, jer oslobađa ljude od straha

da će ih zla pokoriti. Najviša se vrednost pridaje tom žrtvovanju

svog najvećeg dobra, zarad dobra drugih. Pošto se u utilitarizmu

radi o sreći onih na koje postupak deluje čovek mora da se

postavi kao neutralan, nezainteresovan i dobronameran posmatrač

kada prosuđuje između svoje sreće i sreće drugih. Da bi se

postigao ideal korisnosti Mil smatra da bi se moralo uraditi

sledeće: Da se putem zakona i socijalnog uređenja uspostavi što

je moguće bolja harmonija između sreće ili interesa svakog

pojedinca i interesa celine ; i druga stavka je da se obrazovanje

i javno mnjenje(koje ima ogromnu moć nad ljudskim karakterom)

upotrebi tako da se ostvari u svesti svakog pojedinca nerazlučiva

veza između njegove vlastite sreće i dobra celine, svaki

pojedinac bi trebao da se vaspita tako da mu opšte dobro

predstavlja glavni motiv u postupanju , da postupanje ne može da

mu pričinjava sreću ukoliko je suprotstavljeno opštem dobru. No

prigovara se utilitarizmu da na ovaj način ljude otuđuje i da

zahladnjuju donosi između pojedinaca, te da je tiranski zahtevati

od ljudi d auvek deluju u korist opšteg dobra. Stvar je u tome da

su ovo dužnosti koje nam daje utilitarizam, što je i zadatak

moralne teorije tj. da nam da dužnosti. Ipak mi ne postupamo uvek

iz osećanja dužnosti, već iz mnogih drugih motiva, ali postupak

se odmerava na osnovu ovih dužnosti. Pa ako spasim prijatelja od

davljenja zato što sam mu pozajmio novac(te se nadam da će mi

vratiti), ili zato što želim da mu učinim dobro, to je u oba

slučaja moralno ispravno delo. Sa druge strane malo je onih

ljudi koji su u mogućnosti da svojim postupanjem učini dobro

svetu, da bude javni dobrotvor. Iako su naše akcije najčešće

usmerene ka pojedincima, ukoliko one proizvode dobro tom

pojedincu ne kršeći legitimna prava nekog drugog pojedinca i te

akcije su moralno ispravne, jer i one uvećavaju opšte dobro.

Utilitarizam se bavi ocenom radnji stoga ga ne interesuju previše

karakteri i vrline ljudi. Ipak treba imati širu sliku u vidu,

naime ako slažemo zarad nekog trenutnog zadovoljstva bilo za sebe

ili druge mi radimo nešto moralno neipsravno, jer kad bi uvek

lagali oslabilo bi se poverenje u ljude te urušilo temelje

društva. Princip korisnosti je merilo za odlučivanje da li je

određeni postupak ispravan. Laž bi u određenom slučaju nekome

spasila život, te bi je tada bilo opravdano izreći. Za kraj važno

je napomenuti da Mil ne smatra princip korisnosti neprikosnovenim

pravilom koje je uopšteno gledano neupitno. Kako on kaže ovaj

kodeks nije božanski ispravan i ljudi imaju još da uče kako

postupci deluju na opštu sreću. Princip korisnosti može da se

razvija i unapređuje, i to usavršavanje se neprekidno nastavlja.

Postoje takođe i sekundarni principi koji su kako nam Mil to

slikovito prikazuje oznake pokraj puta. Osnovno pravilo je

svakako princip korisnosti, ali postoje i dodatni principi koji

nam omogućavaju da ga primenjujemo. Kada dodje do sukoba ovih

sekundarnih principa, pozivamo se na princip korisnosti da bi

spor razrešili.

Princip slobode

Spis pod nazivom „O slobodi“ je zapravo mesto na kojem Mil izlaže

svoj princip slobode, stoga ću ovaj spis koristiti kao štivo za

izlaganje ove teme. U samom uvodu on napominje da pod slobodom

zapravo misli na gradjansku slobodu što će reći: prirodu i

granice vlasti koje društvo može izvršavati an pojedincu. On nam

pre svega daje određeni istorijski pregled: Ljudi su u početku

želeći da se odbrane od spoljašnjih neprijatelja davali vlast

jednom (koga on naziva grabljivicom), ali uskoro bi i taj jedan

vladar postao problem za narod te je i njegova vlast morala biti

ograničena. To je izvedeno određenim ustanovama koje su

ograničavale vlast vladara kao i ustavnim odredbama. Vladar je

morao poštovati ove ustanove i ustav da ne bi postao veroloman i

izazvao ustanak protiv svoje vlasti. Zatim se prešlo na

predstavničku vlast, jer se uvidelo da je bolje imati na vlasti

više ljudi sa ograničenijom vlašću koji se biraju na određeni

period nego nekog doživotnog vladara sa mnogo više ovlašćenja. No

problem je sada što se većina ili stranka koja se naturila kao

većina može ponašati tiranski. Tako dolazimo do tiranije većine

gde najveći deo društva može da ukida prava i maltretira manjinu.

Osim zaštite od zloupotrebe državne vlasti mora da postoji i

zaštita od vladajućeg mnjenja, sklonosti većina da svoj način

mišljenja i rada svima naturi kao pravila života. Vrednost

čovekovog života je u tome, što drugi ljudi u svojim slobodnim

radnjama prema njemu moraju da se ograničavaju, kaže Mil. Moraju

stoga da se postave određena pravila života, sa jedne strane

zakonima a gde zakoni ne zadiru , pravila treba da postavi javno

mnjenje. Ali u čemu se sastoje ta pravila? Problem je što se o

tom pitanju nije mislilo na isti način ni u jednoj zemlji, ili

vremenu, a svi drže da su baš pravila koja oni postavljaju toliko

jasna da ih nije potrebno dovoditi u pitanje. Ljudi veruju da su

ta pravila postavljena po nekom osećaju te da nije ni potrebno

navoditi razloge u njihovu korist. No ako nešto činimo bez

razloga koji bi taj postupak opravdali, mi to činimo po svom

nahođenju. Prosuđujemo da je tako ispravno zato što većina tako

misli, ili bar imamo dovoljan broj istomišljenika. A na mnjenja

ljudi utiču razne stvari njihove sklonosti, predrasude, lična

želja, lična korist strah itd. U suštini naklonosti ili

nenaklonosti društva ili bar većine bile su pobude na osnovu

kojih su napravljeni zakoni, ili pravila koja su svi morali

poštovati. Mil zapravo želi da nam da jedno opšte pravilo koje

društvo treba da poštuje kada se ophodi prema pojedincu, bilo da

ga ograničava, bilo da se služi fizčkom silom ili kaznom. To

pravilo je zapravo princip slobode koji nas zanima. Ovaj princip

kaže da društvo(ili pojedinci) imaju pravo da se mešaju u

slobodnu aktivnost neke osobe A ,samo da preduprede štetu koja bi

ta aktivnost nanela nekoj osobi B. To treba da bude jedini

zakonit razlog koje društvo ima za primenu sile nad nekim svojim

članom. Društvo ne sme da prinuđuje nekog da učini bilo šta što

on sam ne želi pa makar i da taj postupak doprinosi njegovoj

sreći. Svako je odgovoran za svoj život i svoje ponašanje ukoliko

to nikog ne pogađa. Svako je u stvarima koje se samo njega tiču

samostalan, pravno neograničen. I na kraju svako je sam gospodar

svoje sreće vlasnik svoga tela i duše. Podrazumeva se da se misli

na punoletne racionalne subjekte. Treba takođe imati u vidu da

ovaj princip ne važi za varvarske narode već je potreban određen

stepen razvoja. Kada neko drugome šteti treba ga zakonski

kazniti, ukoliko zakon nije u mogućnosti ond adruštvo treba da ga

osudi. Ipak ljudi se mogu primorati na određene postupke koje

društvu koriste, takvi slučajevi su kad nekoga primoramo da

svedoči na sudu , da učestvuje u odbrani svoje zemlje, ili pak da

spasi život bližnjega. Pošto se može nekome škoditi indirektno

tj. ukoliko izbegnemo da mu pomognemo ovakve postupke treba

takođe kazniti. Pravilo je da se neko kazni ukoliko zlo čini, a

ako zlo ne sprečava to je već izuzetak, te da li ga treba kazniti

zavisi od slučaja do slučaja. Što se tiče građanskih sloboda Mil

u njih ubraja: unutrašnju svest, slobodu savesti u najširem

smislu, slobodu misli i osećanja, bezuslovnu slobodu mnjenja i

osećaje o svim stvarima, praktičnim ili spekulativnim, naučnim,

moralnim ili teološkim. Ovo su slobodno možemo reći osnovne

slobode ali postoje i slobode koje možemo izvesti iz ovih.

Sloboda štampe i javnog iznošenja misli, sloboda da svako živi po

svojoj volji te da njegovi bližnji nemaju prava da se u njegov

život mešaju ma koliko da je raskalašan, zatim sloboda

udruživanja pod uslovom da je svako pristao da se udruži toj

grupi. Društvo nije slobodno ukoliko uglavnom ne poštuje ove

slobode. Čovečanstvo je na dobitku ako dozvoli svakom pojedincu

da živi po svojoj volji nego da svakog prisiljava da živi po

nametnutim pravilima. U prošlosti kad su države bile manje i pod

pretnjom stalnih napada morale su svoje članove kontrolisati i

nametati im pravila, ali danas su države velike i moćne te se

zakon ne meša u privatni život. Ipak i danas svako je sklon da

nameće svoja mnjenja kao pravila života drugima, bio on građanin

ili vladar. Stoga nije ni čudo što društva teže da ojačaju svoju

vlast i uticaj nad pojedincima. Sad već prelazimo na drugu glavu

ovog spisa koja se bavi slobodom mišljenja i govora. Na samom

početku Mil napominje da njegova namera nije da brani slobodu

govora i mišljenja od nasilničke vlade. Smatra da je to vreme

prošlo. Njegova odbrana ove slobode je zapravo odbrana od javnog

mnjenja. Naime on kaže da ni najbolja vlada, a ni narod nemaju

pravo na silu, te da je ona prisvojena. Čak i da se svi u jednoj

državi ujedine u istom mnjenju , a samo jedan čovek da im se

svojim mišljenjem suprotstavi oni nemaju prava da mu zabrane da

svoje misli slobodno izražava. Opet sa druge strane ni taj

pojedinac ne bi imao prava da zabrani čovečanstvu da se slobodno

izražava, sve i da može. Naravno postoji razlika kad većina

zabranjuje jednom da govori i kad jedan zabranjuje većini.

Razlika u šteti je svakako očigledna, ali Mil smatra da tu

postoji nešto više. Naime ako čak i jednom zabranimo da govori on

je možda mogao da nas izbavi iz zablude u kojoj se nalazimo, ili

da nam iznošenjem pogrešnog mišljenja pojača verovanje da je naše

mišljenje istinito. U svakom slučaju do ovih koristi ne možemo

doći ako bilo kome zabranimo da se slobodno izražava jer onda ne

znamo šta nam neko može saopštiti. Čak i da smo sigurni da je

neko mišljenje pogrešno opet ga ne bi trebalo gušiti. Ovo je zato

što mi nismo nepogrešivi te treba pustiti i drugima da prosude. U

istoriji se dešavalo da se mnjenja pojedinih vekova kasnije

smatraju budalastim, sa druge strane dobar hrišćaninn u Londonu

bio bi možda dobar budista. Ovim primerima želi da se pokaže

koliko možemo pogrešiti ako osudjujemo. Mišljenja za koje se

smatra da su škodljiva zabranjuju se naravno, ali to se radi na

osnovu uverenja vlade ili onih koji zabranu vrše ne an osnovu

toga što su nepogrešivi. Dužnost je vlade kao i pojedinaca da

pribave što bolja mnjenja i da ih ne nameću drugima osim ukoliko

nisu potpuno sigurni da su u pravu. Potpuna izvesnot u svetu ne

postoji te postupamo u skladu sa onim za šta mislimo da je

istinito. No i tad moramo dopustiti svakom da to naše mnjenje

kritikuje i napada, jer samo tako možemo zaista utvrditi da li

smo u pravu. Ljudski je grešiti, ali ljudski je takođe

ispravljati greške i napredovati, ali čovek mora slušati

mišljenja drugih, upoznati razna gledišta i uvek preispitivati

svoje mišljenje. Ovo važi čak i za dogme koje na neki način

osiguravaju blagostanje društva. Vlada podržava ove dogme i nauku

koje smatra nepogrešivima i to je svakako njena dužnost, ali

njena dužnost nije zabrana protivničkog mišljenja. Čak i da su

zaista ta mnjenja nepogrešiva mora se dopustiti i protivničkoj

strani da iskaže svoje misli. Koren svih zabluda je zapravo u

tome što se neka mnjenja smatraju za nepogrešiva, te se retko

dovode u pitanje, ili se pak zabranjuje dovodjenje u pitanje ovih

mnjenja. Netrepeljivost društva prema novom takođe smeta jer iako

možemo dopustiti slobodu mišljenja, ta netrepeljivost će potpuno

obeshrabriti mislioce da iznesu u javnost bilo kakvo odvažno

uverenje. Sloboda mišljenja nije tu samo da bi se obrazovali

mudraci već takodje da bi se i oni srednje nadareni razvilo

koliko im je to moguće. Gdegod se glavna načela smatraju

neupitnima tu ne može doći do razvoja društva, jer većina ljudi

ne misle kritički o tim stvarima već ih jednostavno prihvataju.

Problem je takođe ako imamo istinito mnjenje, ali ga ne

preispitujemo. Takvo mnjenje je zapravo kao i svako drugo

sujeverje, jer je samo slučajno istinito. Onaj ko samo navodi

razloge u korist svoga mnjenja i uopšte ne pridaje pažnju

protivničkim razlozima, taj nije prodro u istinu. Veoma je važno

poznavati razloge u korist svog mnjenja, ali je takođe važno(ako

ne i važnije) pobijati protivničke razloge. Mora da postoji

razmena mišljenja, nadmetanje mnjenja.

Odnos dva principa

Prva stvar koju treba imati u vidu je status principa korisnosti.

Kao što sam već spomenuo princip korisnosti je osnovni princip za

Mila. Ostali, sekundarni principi su tu da pomognu ostvarivanju

ovog glavnog principa. No ipak Mil ostavlja mogućnost revizije i

samogg principa korisnosti, jer ne smatra da je ovja princip

bogom dan. Prema tome znači da je princip slobode podređen,

sekundarni princip. Mil kaže da je princip korisnosti tu da sudi

u sporu između dva sekundarna principa, ali ne spominje slučaj u

kojem bi došlo do sukoba nekog sekundarnog principa sa primarnim

principom. Možemo reći da bi primarni princip svakako trebalo da

ima prednost, ali pošto su korekcije ovog principa moguće smatram

da bi bilo nepravedno ovako zaključiti. Mislim zapravo da bi Mil

u ovom slučaju preispitao oba principa te da bi se postavio na

mesto neutralnog i nezainteresovanog, a dobronamernog posmatrača

u proceni ispravnosti ovih principa. Pređimo sad na poređenje

samih principa. Pošto je princip korisnosti primaran baviću se

hipotetičkim situacijama koje bi princip slobode odobravao, a

koje mogu biti suprotstavljene principu korisnosti. Princip

korisnosti nam daje jednu dužnost, dužnost da postupamo u cilju

povećanja opšteg dobra. Samo postupci koji uvećavaju sveukupnu

sreću smatraju se moralnima. Uvođenjem dostojanstva Mil na neki

način već ograničava ovaj princip. No ipak mislim da je rešenje

pomoću kvalitativne razlike zadovoljstava dovoljno dobro. Stvarno

mi se čini da postoji ogromna razlika između zadovoljstva koje

imam kad jedem sladoled, i kada čitam Saramaga. I to nije razlika

u stepenu, već mi se ta dva zadovoljstva čine neuporedivim. Stoga

mislim da je zadovoljstvo koje imamo znajući da smo iznad

životinja u jednom duhovnom smislu nešto neprocenjivo. Ovo

navodim jer verujem da određene stvari poseduju neprocenjivu

vrednost. Jedna od tih stvari je sloboda. No čini se da Milov

princip slobode na nekim mestima krši ono što princip korisnosti

nalaže. Naime dozvoljava se sloboda organizovanja u grupe dokle

god svi članovi grupe dobrovoljno pristaju da učestvuju u toj

grupi. No određene grupe mogu biti veoma loše po okolinu, mogu

širiti mržnju i netrepeljivost prema određenim članovima

zajednice, što bi umanjilo sveukupni iznos sreće. Čini se da bi

sprečavanje okupljanja ovakvih grupa bilo ispravno po

utilitarističkom principu. No ova do sukoba ne dolazi akoako

kažemo da samo okupljanje nije štetno već postupci koje grupa

čini, te kada počne da postupa protivno ukupnoj sreći, u tom

trenutku postaje štetna i valja je primenom sile razoriti. No

možemo napraviti bolji primer, šta ako grupu načine osobe bez

prijatelja i rodbine svi sa suicidalnim namerama. Oni ne škode

nikome, ne šire pesimizam izvan grupe. U smaoj grupi takođe su

neutralni, to jest ne pokušavaju druge nagovoriti na samoubistvo.

Sa stanovišta principa slobode grupu nemamo pravo silom

rasformirati. Princip korisnosti ne bi trebao da ima ništa protiv

te grupe, jer iako oni ne uvećavaju opštu sreću, oni je i ne

smanjuju, njihova nesreća se ulaskom u grupu nije povećala. Ipak

je njihova dužnost da postupaju tako da uvećaju opštu sreću.

Njihova situacija je specifična jer oni nisu smanjili opštu

sreću, potpuno su neutralni što se opšte sume sreće tiče. Dužnost

principa korisnosti niti ispunjavaju niti krše. Ali samom

činjenicom da su nezadovoljni svojim životom te stoga proizvode

sami sebi bol, krše princip korisnosti. Situacija u kojoj bi svi

spontano izvršili samoubistvo bila bi iako apsurdno zvuči

utilitaristički gledano poželjna. Stvar je u tome da bi na taj

način neutralisali bol koju su oni doneli svetu, treba imati u

vidu da ne bi izazvali bol kod drugih jer nemaju ljude koji su

im bliski. Takođe treba napomenuti da je u njihovom slučaju

samoubistvo bilo jedino rešenje bola. Čini mi se da problema oko

slobode pri formiranju grupa nema. No šta je sa slobodom da nam

se niko ne meša u način života. Uzmimo za primer čoveka koji je

pijanica, on svojim ponašanjem ne ugrožava okolinu, ali uništava

svoje zdravlje i veoma je nesrećan. Princip slobode nam nalaže da

nemamo prava da ga uznemiravamo sve dok njegovi postupci ne počnu

da štete nekome. Utilitarizam bi nam nalagao da mu pomognemo

makar na silu ukoliko bi to unapredilo sveukupnu sreću. Stvar je

da u ovom primeru on zaista šteti okolini jer se njegovi

roditelji brinu i on im stvara bol, ovo je psihička šteta, ali

mislim da Mil i to ima u vidu. Te bi i princip slobode opravdao

upotrebu sile nad ovom osobom No uzmimo primer usamljenog

prosjaka koji nema bližnjih osoba. On ne šteti nikome, na bilo

koji način. Nesrećan je, ali pošto ne pravi nikakvu štetu princip

slobode nam nalaže da nemamo nikakvo pravo da njegov život

menjamo. Ipak princip korisnosti nam daje dužnost delovanja u

cilju povećanja opšte sreće, te stoga i opravdava mešanje u život

ovog čoveka i čak nasilnu promenu njegovih navika zarad

postizanja više sreće. Ovde dolazimo do kako se čini direktnog

sukoba dva principa, verujem takođe da ima još mnogo takvih

primera, kojih nisam mogao da se setim. Postavlja se pitanje šta

se sada dešava? Kao što sam već spomenuo iako su sekundarni

principi putokazi koji nas vode stazom tj. primarnim principom,

principom korisnosti i dalje smatram da možemo da se

suprotstavimo primarnom principu. To se u potpunosti slaže sa

Milovim verovanjem da dolazi do stalnog unapređivanja ovog

principa. Na kraju krajeva i sam Mil je razvio utilitarističku

teoriju nasleđenu od Bentama. Svoja uverenja stalno moramo

preispitivati i dozvoliti drugima da ih non stop kritikuju. Stoga

smatram da se u spornim situacija ne daje uvek prednost principu

korisnosti već da se svaka od situacija mora pažljivo ispitati da

bi se utvrdilo ispravno postupanje. U konkretnoj situaciji složio

bih se sa principom slobode, i rekao bih da nije u redu nasilno

činiti nešto pa makar taj postupak bio i u cilju pomaganja . Ako

se osoba ne složi da joj se pomogne mi nemamo prava to da činimo.

Možemo da je ubeđujemo, molimo i koristimo slične metode, ali

korišćenje sile ne dolazi u obzir. Ipak čini mi se da je ovaj

slučaj i dalje moguće pomiriti sa principom korisnosti na neki

način. Naime možemo reći da je sloboda najviša sreća za

čovečanstvo tako da je kvalitativno vrednija čak i od života. U

tom smislu mi ukidanjem slobode veoma nepovoljno utičemo na iznos

sveopšte sreće. Stoga je gledano čak i iz perspektive principa

korisnosti u ovom primeru bolje ostaviti prosjaka na miru. Za

kraj bih hteo reći da sebe smatram utilitaristom i da Mil iako

odstupa od tradicionalnog Bentamovskog utilitarizma, teoriji daje

jedno novo ruho iako ostaje veran osnovnim principima. Što se

tiče principa slobode smatram da je ovo pokazatelj koliko je

zapravo Mil bio savremen i prosvećen državnik.

Literatura

Mill, John Stuart Utilitarianism

http://www.gutenberg.org/files/11224/11224-h/11224-h.htm

(18.12.2013)

Mill, John Stuart On Liberty

http://www.gutenberg.org/files/34901/34901-h/34901-h.htm

(18.12.2013)