9

УДК ППППППППП 45666666666666

др Александар П. Булатовић мр Војислав М. Филиповић Археолошки институт, Београд

МЛАЂЕ ГВОЗДЕНО ДОБА У ОБЛАСТИ СРЕДЊЕГ ПОМОРАВЉА1

Апстракт: Досадашња истраживања простора Средњег Поморавља у латенском периоду сводила су се на радове или монографије које су сагледавале један одређен локалитет или само сумарно давале преглед археолошке грађе, без детаљне анализе проблематике насељавања или етничког састава у овом периоду. У раду је сакупљена и презентована археолошка грађа са 15 налазишта која се може везати за период последњих векова пре н.е. и етнички се везује за палеобалканска племена. Сигурних потврда о келтском присуству на овим просторима током III века пре н.е. до сада нема, и тек крајем II и почетком I столећа пре н.е. примећује се интензивнијe насељавање ових простора. Римски походи у области Поморавља и Подунавља започели су током првих деценија I века пре н.е., што се примећује и по налазима са локалитета Велики ветрен и Бољевац. У периоду размеђа старе и нове ере на локалитетима у Средњем Поморављу примећује се значајнији број грубе, тзв. „дачке керамике“, што неки аутори доводе у везу са депортацијама становништва северно од Дунава на ове територије за време владавине првих римских царева. Кључне речи: Средње Поморавље, латенски период, протоисторија, Келти, Скордисци, Дачани.

Средње Поморавље, регија о којој је реч у овом раду, у географском погледу обухвата простор горњег и средњег тока Велике Мораве и доњег тока Јужне Мораве, а заузима централни положај на Балканском полуострву. Ову област са истока и југа опасују високи планински масиви Кучајских планина, Озрена и Јастрепца, док је на западу омеђена шумадијским побрђем и Јухором. Доминантну тачку и свакако један од најважнијих стратешких положаја у тој области представља планина Јухор са врхом Велики Ветрен који се налази на 775 m надморске висине. Највећи водоток је Велика Морава са својим притокама: Рибарском, Вратарском и Каленићком реком, Грзом, Раваницом, Лугомиром и на

1 Текст је резултат пројекта Министарства за просвету и науку Републике Србије Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (бр. ОИ177020).

10

самом уласку у Багрданску клисуру, реком Осаницом. Најнижи део рељефа су алувијалне равни формиране деловањем Велике Мораве које у прошлости нису биле погодне за насељавање људи, с обзиром на то да су биле изложене честим поплавама. С друге стране, нешто издигнутије речне терасе у близини самих водотокова представљале су идеално место за насељавање људи у праисторији, како због привредног потенцијала, тако и ради стратешког положаја.

Од самих почетака праисторије ова област представљала је један од главних комуникационих балканских праваца, а у прилог овој тврдњи наводи се чињеница да је главни римски војни пут, Via militaris, који је спајао Рим са источним провинцијама, изграђен преко ове области.2

На простору Средњег Поморавља до сада је регистровано укупно 15 археолошких локалитета који припадају латенском периоду.

Средње Поморавље повезивало је, преко Западне Мораве, Дрине, Лима и Ибра, Подунавље и јужну Панонију са обалом Јадрана, а ова комуникација повезивала је, преко Јужне Мораве и Вардара, јужни Балкан са северном обалом Егејског мора. И на северу и на југу ове области налазиле су се клисуре – на југу Сталаћка, а на северу Багрданска. Багрданска клисура могла се заобићи долином Ресаве, којом се преко благог побрђа лако долазило у област североисточно од данашње Јагодине. Исто тако, Сталаћка клисура заобилазила се преко Ражањске преседлине где је некада трасиран римски пут, а данас аутопут Београд-Ниш. Чињеница је да је ова област одувек представљала главно чвориште балканских и јужноевропских путева, као и изузетно важну стратешку зону од посебног интереса за све заједнице у прошлости.

Локалитет Чукар у Бољевцу (карта 1/1) градинско је насеље на североисточним падинама Великог Јастрепца.3 Са локалитета потичу фрагменти керамике који припадају латенском периоду, затим бројни предмети од бронзе и гвожђа – фибуле, посуде, мамузе, копља, виле, ножеви, мач (Т. I/1-5), као и римски денар из 101. године пре н.е., на основу којег је налазиште опредељено у период прве половине I века пре н.е. (T. I/6). На локалитету Окућница Н. Вречића у Рутевцу (карта 1/2) откривена је отпадна јама из I века пре н.е.4 У јами су откривене зделе S профилације, амфоре и лонци украшени чешљастим орнаментима, глачаним тракама, тамним сликањем, као и рељефним тракама (T. I/7-12). Локалитет се може определити у I век пре н.е. Са локалитета Град у Сталаћу (карта 1/3),5 данас средњовековног утврђења изнад става Западне и Јужне Мораве, потиче фибула aucissa типа, оштро савијеног лука и правоугаоне ноге са цилиндричним наставком.6

2 О овом путу в. В. Петровић, Дарданија у римским итинерарима, Београд 2007, 65 и даље са комплетном старијом литературом.

Локалитет Бедем у Маскару (карта 1/4) налази се на левој обали Западне Мораве и реч је о већем вишеслојном равничарском насељу са слојевима

3 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 64-69, 269-275. 4 Исто, 203-205, 306-312. 5 Исто, 213. 6 R. Vasić, Die Fibeln im Zentralbalkan, Prähistorische Bronzefunde XIV/12, Stutgart 1999, Taf. 30/357, 370; Д. Рашковић Стање истражености античких налазишта Расинског округа, Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије, Меморијал Драгослава Срејовића, зборник радова 2, Крагујевац 2003, сл.10.

11

од енеолита до античког периода.7 Из латенског периода датирају зделе S профилације израђене на витлу и руком рађени лонци украшени чешљастим орнаментом. Током археолошких ископавања 2008. године регистровани су остаци келтске куће у којој су евидентирани фрагменти керамике израђени на витлу, као и ручно израђене посуде.8 У слоју је откривен и налаз драхме хеленистичког града Дирахиона, са именом магистрата Менискоса и Архипе (ΜΕΝΙΣΚΟΣ, ΑΡΧΙΠΠΟΥ), који се датује у другу половину II и почетак I века пре н.е.9 На локалитету Под бањом у Бачини (карта 1/5) регистровано је неколико фрагмената лонаца украшених чешљастим орнаментом.10 Локалитет Велики ветрен на врху планине Јухор (карта 1/6), једна је од најдоминантнијих стратешких тачака у средњем Поморављу.11 Реч је о вишеслојном утврђеном насељу, са којег потиче познолатенска остава, која садржи 375 предмета од бронзе и гвожђа – коњске жвале, фибуле, копља, копче, торквеси, бронзану дугмад са представом трискелеса, ножеве, умба, као и зделу S профилације фине фактуре и танких зидова (T. II/1-5).12 Локалитет на Великом ветрену везује се за крај II и прве деценије I века старе ере. Са непознатог локалитета у селу Сикирица (карта 1/7) потичу два суда рађена на витлу, фине фактуре, глачане површине, од којих је један украшен техником урезивања (Т. II/6, 7).13 Локалитет се може определити у I век пре н.е. На локалитету Глождак у Параћину (карта 1/8) извршена су археолошка ископавања 1962. године и том приликом регистрована је некропола спаљених покојника са краја I века пре н.е и прве половине I века н.е.14 Поред „дачких шоља“ и сличне грубе керамике, регистроване су посуде финије фактуре рађене и руком и на витлу, али и материјал римске провенијенције. (T. III/1-3). Из Зеленгорске улице, Болнице и „Транскопа“ у Параћину (карта 1/8-11) потичу фрагменти здела S профилације, коничних здела, питоса, пехара са дршком, поклопаца, рађени на витлу или руком, украшени чешљастим орнаментом, валовницом, пластичном траком, жлебовима, као и фрагменти премазани енгобом и украшени графитираним орнаментом (Т. III/4-8).15

7 М. Стојић, Г. Чађеновић, н. д., 163 и даље.

Налази припадају крају I века пре н.е и првој половини I века н.е. На локалитету Црвена ливада код Јагодине (карта 1/12) регистровано је веће насеље из периода I века пре н.е. са неколико правоугаоних кућа димензија 6х8 m. Поред „дачких шоља“, откривени су и конични пехари са две дршке, благо профилисани лонци са рељефном траком украшеном отисцима прстију (T. III/9-12). У улазном

8 На подацима захваљујемо Г. Чађеновић из Народног музеја у Крушевцу. 9 Новчић није објављен. На подацима захваљујемо Г. Чађеновић из Народног музеја у Крушевцу. Аналогије за монету видети у: П. Поповић, Остава драхми Аполоније и Дирахиона из Пећинаца, Нумизматичар 1 (Београд 1978) 10; Исти, Остава из Костолца и осврт на један предлог хронологије драхми Аполоније и Дирахија, Нумизматичар 13 (Београд 1990) 8, Т.II/4. 10 М. Стојић, Г. Чађеновић, н. д., 56. 11 M. Stojić, Veliki vetren, Beograd 2003, 9 и даље. 12 Isto. Осим оставе, на Великом ветрену регистрована је и велика камена конструкција са налазима из позног латена, док је на простору утврђења откривено још металних предмета из овог периода. 13 В. Живанић, А. Срндаковић, Познолатенски локалитети на подручју општине Параћин, Гласник САД 18 (Београд 2002) 133. 14 D. Garašanin, Osvrt na problem kontinuiteta na Dako-Getskoj nekropoli „Gloždak“ u Paraćinu, Materijali 1, Materijali VI kongresa jugoslovenskih arheologa, Beograd 1964, 79. 15 В. Живанић, А. Срндаковић, н. д., 127-131.

12

делу једне од кућа откривене су две плочице од сребрног лима са представом божанства које има зракасти орнамент око главе (T. III/13).16 Са непознатог локалитета у Доњем Штипљу (карта 1/13) потиче пехар S профилације рађен на витлу, са дугачким тракастим дршкама које полазе од обода и завршавају се на рамену суда (T. III/14).17 Посуда се хронолошки опредељује у I век пре н.е. На вишеслојном локалитету Пањевачки рит у Јагодини (карта 1/14) регистровано је насеље из периода I века пре н.е.18 Од покретних налаза доминирају зделе S профилације, лонци украшени глачањем, груби лонци украшени чешљастим мотивима, као и две лучне бронзане фибуле са копљастим луком и фибула од бронзане жице са украсним куглицама на посувраћеној нози (T. IV/1-14). Са непознатог локалитета у селу Богалинац (карта 1/15) потиче случајан налаз фибуле познолатенске схеме од бронзане жице са посувраћеном ногом и опругом, која припада I векu пре н.е. (T. IV/15).19

*** На основу дистрибуције и топографије евидентираних локалитета може се

закључити да је популација која је насељавала средње Поморавље у латенском периоду подизала и насеља на градинама, али и речним терасама, а на основу остатака кућа са Црвених ливада констатовано је да је живела у надземним кућама правоугаоне основе, са кровом на две воде.20

Захваљујући делимично истраженој некрополи на Глождаку у Параћину, на којој је регистровано пет гробова спаљених покојника, може се закључити да су становници своје покојнике кремирали, а остатке одлагали у урне и укопавали у земљу. Сличан обичај сахрањивања евидентиран је и на Карабурми.

21

Готово све наведене керамичке форме и орнаменти из средњег Поморавља идентични су на пространој територији од српског Подунавља и Баната, до јужног Поморавља, а карактеристичне су за познолатенску културу. Зделе Ѕ профилације, у неким случајевима сликане валовницом са унутрашње стране, јављају се у Срему и Банату, као и на простору Подунавља, од ушћа Саве до Ђердапа, затим у Тимочкој Крајини и јужном Поморављу. Слична ситуација је и са дубоким ситуластим лонцима украшеним чешљастим орнаментом.

22

16 М. Стојић, Старе културе и народи на тлу Средњег Поморавља, Светозарево 1980, 17-18, кат. 68-69.

Ти типови посуда јављају се, према стратиграфији насеља на Гомолави и некрополи на Карабурми, почетком II века пре

17 Исто, 17, кат. 66. 18 М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, 180, Т. 15/1-6. 19 М. Стојић, н. д., 1980, 17, кат. 67. 20 Исто, 17. 21 J. Todorović, Praistorijska Karaburma I, nekropola mlađeg gvozdenog doba, Beograd 1972, 197, 2-46. 22 M. Sladić, Keramika Skordiska, Beograd 1986; О. Брукнер, В. Даутова-Рушевљанин, П. Милошевић, Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније, Нови Сад 1987; P. Popović, La ceramique de La Tene finale sur les territoires des Scordisques, Starinar L (Belgrade 2001) 83-12, Pl. 1/1-3, Pl. 4/12, 14; B. Jovanović, M. Jovanović, Gomolava - naselje mlađeg gvozdenog doba, Novi Sad – Beograd 1988, T. I/4-7, T. VI/1, 3, 6, T. XX/1-3; М. Sladić, op. cit., T. XVI/9, 10, T. XVII/7, T. XXXIV/7; А. Булатовић, Латенски налази у Врањско-бујановачкој и Прешевској котлини, Лесковачки зборник XL (Лесковац 2000) Т. 1/1-3; P. Popović, Scordisci on the Fringes of the Hellenistic World. In: Tiefengraber, G., Kavur, B., Gaspari, A. (eds.), Keltske studije II. Studies in Celtic Archaeology. Papers in honour of Mitja Guštin, Edition Monque Mergoil, Montagnac 2009, Fig. 2/5-9, Fig. 5/11-13.

13

н.е.23 Са непознатог налазишта у Сикирици потичу две посуде које се, такође према аналогијама са Карабурме, могу определити у исти период. За налазишта позног латенског периода на територији централног Балкана карактеристични су и лончићи овоидног облика украшени вишеструким пластичним тракама са зарезима или отисцима врха прста, као и коничне шоље са масивном дршком која спаја дно и тело посуде, тзв. дачке шоље.24

С аспекта стилско-типолошких одлика керамике сви локалитети из средњег Поморавља припадају латенској култури, само се на једном локалитету јављају форме које нису карактеристичне за ову културу. Реч је о локалитету Окућница Н. Вречића у Рутевцу, на којем је у јами откривена керамика латенских форми, али са видним утицајима хеленистичке културе са југа. Рељефни украси на типичним латенским формама здела указују на симбиозу латенских форми и хеленистичких орнамената са мегарских пехара, карактеристичних за период III-I века пре н.е.

25 Утицај хеленистичке културе на овом простору илуструје и монета града Дирахиона, са локалитета Бедем у Маскарама. Идентични примерци су констатовани у оставама из Пећинаца и Костолца, као и другим оставама у Срему и Подунављу, што указује на интезивне контакте између носилаца латенске културе из Подунавља и Поморавља са хеленистичким градовима на југу.26

И метални налази са ове територије су типични за познолатенску културу. Фибуле из Бољевца припадају типу aucissa sa широким луком, а опредељују се у позни латен, као и мамуза са трном и тањирастим крајевима, за коју су аналогије констатоване у Ораовици код Прешева, Гомолави и другим локалитетима из познолатенског периода.

27 Метални котлови идентични примерцима из Бољевца познати су из Сремске Раче, а датовани су у I век пре н.е., као и мач и трозупци, који су констатовани у остави из Кијева.28 Закривљени ножеви са дршком са истог локалитета евидентирани су у Ораовици, Новим Бановцима, Купинову, Великом Ветрену и другим локалитетима познолатенског периода.29 Локалитет у Бољевцима прецизније је датован у прву половину I века пре н.е. денаром Луцилија Руфуса (М. Lucilius Rufus), који је искован у Риму 101. године пре н.е.30

И са локалитета Окућница Н. Вречића, на којем је пронађена јама испуњена латенском керамиком, потиче денар Антонија Балбуса (Q. Antonius Balbus), искован у Риму 83-82. године пре н.е., који је прецизније датовао јаму у прву половину I века пре н.е.

31

23 J. Todorović, op. cit., 50; B. Jovanović, M. Jovanović, op. cit., 83-89, Pr. 5.

Фибула из Сталаћа датује се, такође, у позни латен, односно I век пре

24 J. Todorović, op. cit., 86, T. II, III. Опширније о типологији и датовању тзв. дачке керамике видети у: Б. Јовановић, Значење дачке керамике на насељима Скордиска у Подунављу, Старинар 28-29 (Београд 1979) 9-18. 25 I. Mikulčić, Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ur. D. Božič, L. Bakarić, Ljubljana-Beograd 1984, 74-76. 26 П. Поповић, н. д., 1978, 9-21; Исти, н. д., 1990, Т.II/4. 27 А. Булатовић, н. д., Т.2/1; B. Jovanović, M. Jovanović, op. cit., T.XLVI/18. Опширније о овим мамузама видети у: В. Филиповић, Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији, Гласник САД 25 (Београд 2011) 163-188. 28 О. Брукнер, В. Даутова-Рушевљанин, П. Милошевић, н. д., Т.VI-X; M. Guštin, Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ur. D. Božič, L. Bakarić, Ljubljana-Beograd 1984, 52, sl.78. 29 M. Stojić, op. cit., 2003, kat. br., 147-148; N. Majnarić-Pandžić, Keltsko-latenska kultura u Slavoniji i Srijemu, Vinkovci 1970, T.II/13, T.XII/12, T.XXVIII/5. 30 B. Borić-Brešković, P. Popović, Coins of the Roman Republic, Belgrade 2006, 166-167, kat. br. 606-613. 31 Isto, 203-205, kat. br. 908-926.

14

н.е. Фибуле тога типа познате су из Горице, Думбова, Земуна и других налазишта из овог периода.32 Фибуле са Пањевачког рита и из Богалинца датирају од краја II века пре н.е, a сличне фибуле констатоване су у Коробову, Љубичевцу, Вајуги, Добови, Карабурми и Дворовима.33Метални налази из оставе на Великом Ветрену, нарочито мамузе, фибула и коњске жвале, определили су овај локалитет у почетак I века пре н.е.34

Према покретним налазима латенски период у средњем Поморављу могао би се поделити у два културно-хронолошка хоризонта. Старијем би припадали типичне латенске форме керамике које се приписују Скордисцима, као што су зделе Ѕ профилације, затим ситуласти лонци украшени чешљастим орнаментом, као и керамички налази из Сикирице, Доњег Штипља и Пањевачког рита. Локалитети који припадају овом хоризонту су и Бедем, Велики Ветрен, Окућница Н. Вречића, Град и Чукар, који су прецизније датовани захваљујући металним налазима. Примећује се да сва градинска насеља у средњем Поморављу (Јухор, Бољевац и Сталаћ) припадају овом хоризонту, који би се могао определити од краја II века до половине I века пре н.е.

Млађем хоризонту, који карактерише тзв. дачка керамика, као што су овоидни лонци украшени вишеструким пластичним тракама разних облика или урезаним мотивом гранчице, затим дачке шоље и неки раноримски керамички облици припадају локалитети у Параћину (Транскоп, Болница, Зеленгорска улица и Глождак), као и локалитет Црвене ливаде у Мајуру.35

***

Реч је о искључиво равничарским локалитетима, а датовање овог хоризонта, према аналогијама керамичких налаза може се одредити од половине I века пре н.е. до почетка I века н.е.

Иако су Келти прошли овим комуникационим правцем на свом походу на Делфе почетком III века пре н.е. из овог периода у Поморављу није забележен ниједан налаз.36 Очито су се, како извори и наводе, после пораза код Делфа они настанили у Подунављу и Срему, тако да се на овом простору нису задржали. Тек крајем II века, када се, према Страбону, ојачани Скордисци шире до пеонских, илирских и трачких планина на југ, насељавају равнице и долине избегавајући брдовите крајеве и на овим просторима живот постаје интензивнији.37

32 D. Božić, L. Bakarić (ur.), Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ur. D. Božič, L. Bakarić, Ljubljana-Beograd 1984, sl.77; О. Брукнер, В. Даутова-Рушевљанин, П. Милошевић, н. д., T.XXVI/4, 7; Ј. Тодоровић, Каталог праисторијских металних предмета, Београд 1971, кат. бр., 26 и 27.

Скордисци, са својом карактеристичном познолатенском културом, насељавају, осим јужног Поморавља и Тимочке Крајине и ову област, али се ова култура у мањој мери

33 П. Поповић, М. Сладић, Млађе гвоздено доба источне Србије, Археологија источне Србије, Ур. М. Лазић, Београд 1997, сл. 6/1, 2, 4, 7; J. Todorović, op. cit., T. I/grob 4, T. XII/grob 29, T. XIII/grob 35; B. Jovanović, op. cit., 827-828, T. LXXXVI/7. 34 M. Stojić, op. cit., 85. 35 Опширније о романизацији Скордиска видети у: О. Брукнер, В. Даутова-Рушевљанин, П. Милошевић, н. д.; M. Tapavički-Ilić, Die Romanisierung der Skordisker, Internationale Archäologie 84, Rahden-Westfalen 2004. 36 A. Булатовић, Налазишта из латенског периода у јужноморавском сливу, Лесковачки зборник L (Лесковац 2010) 20-26. 37 F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969, 221.

15

прожима са културом хеленистичке цивилизације са југа.38 На посудама из Рутевца видљива је симбиоза мегарских пехара, карактеристичних за хеленистичку културу III-I века пре н.е. и типичних латенских здела S профилације. Вероватно након пада Македоније и формирања римске провинције Скордисци се шире према истоку.39 Интензивне везе Скордиска са југом, које помињу и историјски извори, потврђене су и бројним оставама новца хеленистичких градова Аполоније и Дирахиона, дуж Дунава и у Срему. Једна драхма Дирахиона нађена је и у Крушевачкој регији (Бедем у Маскарама), што ову регију, уз бројне локалитете са керамиком Скордиска, укључује у територију Скордиска, у време када су били на врхунцу моћи на овим простори ма. Након поменуте пропасти Македоније Скордисци, заједно са Трибалима нападају и пљачкају Македонију 109/108. године п.н.е.40 Убрзо ће, што је већ најављивао новац Римске републике из Бољевца и Рутевца, Скордисци поклекнути пред много надмоћнијим непријатељем. Поход римског војсковође Сципиона Азијагена у осмој деценији I века пре н.е. који је најавио почетак пропадања Скордиска, можда је био разлог скривања керамичких посуда у Рутевцу и металних предмета у Бољевцу, мада је приближно од тог периода примећен и процентуални пораст тзв. дачке керамике у Поморављу.41 Страбон сведочи да је дачки краљ Боиребиста слободно прелазио преко Дунава и покорио Келте који живе измешани са Трачанима и Илирима.42

Крајем I века пре н.е. и ова територија потпада под доминацију Римске републике, чиме се завршава период праисторије и почиње антички период на овим просторима.

Очигледно су делови дачке војске са породицама остали насељени у освојеним областима, па се појава дачке керамике у Поморављу у другој половини I века пре н.е. објашњава овим етничким померањима.

38 О територијалној распрострањености Скордиска видети: P. Popović, op. cit., 2001; А. Булатовић, н. д., 2010. 39 P. Popović, The territories of Scordisci, Старинар XLIII-XLIV (Belgrade 1994) 19. 40 F. Papazoglu, op. cit., 46. 41 Према Апијану (III 5), преузето из: F. Papazoglu, op. cit., 241-255. 42 Isto, 255.

16

Aleksandar P. Bulatovic, PhD Vojislav M. Filipovic, МSc Institute of Archeology Belgrade

NEW STONE ERA IN THE REGION OF THE MIDDLE MORAVA VALLEY1

The investigations made so far in the area of the Middle Morava valley in the La

Tène period were based on the papers or monographs that have perceived one specific site or basic archaeological material. There was no detailed analysis of the problems of settlement or ethnic composition in the period during the last centuries BC. In this paper archaeological material is presented and collected from 15 sites that can be related to the last centuries BC, and ethnically is linked to Paleobalkanic tribes. So far, there is no secure confirmation of the Celtic presence in this region during the 3rd century BC, and yet in the late 2nd and early 1st century BC we can notice intense occupation of this area. Roman campaigns in the area of the Morava and Danube regions began during the first decades of the 1st century BC, which is noted on the findings from Veliki Vetren and Boljevac sites. At the end of the 1st century BC and first decades of the new era in the Middle Morava valley sites there is significant amount of rough, so-called “Dacian ware”. Some authors associate this appearance with the deportations of the north of the Danube population on this territory during the reign of the first Roman emperors.

17

18

Т. 1

1-6 – Бољевац, Чукар 7-12 – Окућница Н. Вречића, Рутевац

Т. 1 1-6 – Boljevac, Cukar

7-12 – N. Vrečić infield, Rutevac

19

Т. 2 1-5 – Велики ветрен, Јухор

6-7 – непознат локалитет, Сикирица Т. 2

1-5 – Veliki vetren, Juhor 6-7 – unknown locality, Sikirica

20

Т. 3

1-3 – Глождак, Параћин 4-8 – Зеленгорска улица, Болница и „Транскоп“, Параћин

9-13 – Црвене ливаде, Јагодина 14 – непознат локалитет, Доње Штипље

Т. 3 1-3 – Glozdak, Paracin

4-8 – Zelenogorska ulica, Hospital and ''Transkop'' Paracin 9-13 – Crvene livade, Jagodina

14 – unknown locality, Donje Stiplje

21

Т. 4 1-14 – Пањевачки рит, Јагодина

15 – непознат локалитет, Богалинац Т. 4

1-14 – Panjevacki rit, Jagodina 15 – unknown locality, Bogalinac

23

УДК ППППППППП 45666666666666

Гордана Чађеновић Народни музеј Крушевац

О ЛИЧНОСТИ ВЕЛИКОГ ВОЈВОДЕ РАДОСЛАВА МИХАЉЕВИЋА∗

Апстракт: Крушевачка регија има изузетано повољан геостратешки положај на Балкану, што је, између осталог, резултирало и великим бројем локалитета из гвозденог доба. Само је један мали број локалитета археолошки истражен. Археолошку грађу из ове регије углавном чине површински налази или налази који су резултат рекогносцирања појединих локалитета. Од 43 налазишта из гвозденог доба, колико их је евидентирано у овој регији, 33 налазишта припадају гвозденом добу I, њих 14 потиче из гвозденог доба II, четири локалитета су из гвозденог доба III, а осам локалитета припада гвозденом добу IV, тј. млађем гвозденом добу. Рад је покушај да се прецизније дефинишу етнокултурна дешавања у гвоздено доба на територији Крушевачке регије. Рад на овој теми био је отежан веома малим бројем истражених локалитета, односно затворених целина из овог периода, па је атрибуција грађе обављена компарацијом са налазима из суседних области, нарочито Поморавља, где је утврђена стратиграфија овог периода. Кључне речи: Старије гвоздено доба, гвоздено доба I, гвоздено доба II, гвозденог доба III, гвоздено доба IV, млађе гвоздено доба, Крушевачка регија.

1. УВОД

Један од најважнијих природних комуникационих праваца у праисторији на Балканском полуострву била је долина Западне Мораве, која је повезивала Поморавље са Подрињем и Полимљем. Зона става Западне Мораве и Јужне Мораве обухвата територију чију јужну границу чине Велики Јастребац и Мали Јастребац, источну – обронци Буковика, западну – југоисточни обронци Гледићких планина, а северну – Јухор. У административном смислу, регију чине општине: Крушевац, Александровац, Брус, Варварин, Трстеник, Ражањ и Ћићевац.

Рад има за циљ да презентује период праисторије када је регија, према досадашњим подацима, била најгушће насељена и из кога потиче највећи број истражених локалитета. Реч је о гвозденом добу, коме припадају бројни локалитети који представљају важан извор информација при дефинисању праисторијских

∗Oвај рад представља допуњен текст истог наслова који је изложен на научном скупу „Ресава у историји српског народа“, Свилајнац 23. фебруар 2008. године. Зборник радова до сада није штампан.

24

култура и етно-културних кретања на тлу централног Балкана. Поред великог броја периодизација гвозденог доба у Европи, у Србији су прихваћене периодизације П. Рајнекеа (Reinecke), М. Гарашанина, Р. Васића, као и М. Стојића која се односи на суседно Поморавље, па је у овом случају и најадекватнија. У раду се, дакле, користе периодизације М. Гарашанина и М. Стојића, које се местимично упоређују са Рајнекеовом периодизацијом.

Према М. Гарашанину гвоздено доба обухвата период од краја XIII века пре н. е. (Br D-Ha A1, према Рајнекеовој периодизацији), до римског освајања ове територије. Према истом аутору, гвоздено доба у Србији може се поделити на четири фазе (гвоздено доба I-IV). Најстарија фаза гвозденог доба (гвоздено доба I) обухвата период од краја XIII до половине VIII века пре н. е, или период од краја Br D до Ha B2, према Рајнекеу. Гвоздено доба II (Ha B3-C, према Рајнекеу) завршава се крајем VI века пре н. е, када почиње гвоздено доба III (Ha D и почетак латенског периода, LT A, према Рајнекеу), које се завршава крајем IV века пре н. е. Гвоздено доба IV, млађе гвоздено доба, завршава се римском доминацијом, а за ту фазу гвозденог доба, осим Рајнекеове поделе на четири развојне фазе (A-D), у Србији се користи и Дешлетова подела на три фазе млађег гвозденог доба.1 М. Стојић је гвоздено доба у Поморављу поделио на гвоздено доба Ia-c (XIII-X век пре н. е. - гвоздено доба I, према Гарашанину), Калакача, Ланиште I и Ланиште II-Басараби хоризонте (IX-VII век пре н. е. – гвоздено доба II, према Гарашанину), гвоздено доба IIIa-c (гвоздено доба III, према Гарашанину) и гвоздено доба IV.2

1.1. Природне карактеристике региона

Крушевачка регија која се у географском смислу назива зонa става Западне

Мораве и Јужне Мораве, a у административном Расински округ, заузима средишњи део Балканског полуострва и има веома разуђен рељеф – од високих планинаских врхова до плодних речних долина. Највиши врхови су Велика Ђулица, 1491 m надморске висине, на планини Велики Јастребац, затим Буковик, 894 m на истоименој планини и Велики Ветрен, 775 m на Јухору.

Највеће долине су, заправо, терцијерни басени. Реч је о о горњем току Велике Мораве, затим о ушћу Расине у Западну Мораву и делу Нишко-алексиначке котлине. Осим тих, у комуникацијском смислу значајнијих долина, и мање долине су, према подацима са истраживања, биле веома погодне за насељавање. То су долина Рибарске реке, Пепељуше, Каленићке реке и Ражањске реке.

Геоморфолошке творевине најпогодније за насељавање биле су делувијалне равни, настале сушењем речних и језерских корита, које својим уздигнутим положајем доминирају над долинама, чиме пружају прегледност и контролу већег дела територије, као и заштиту од поплава.

1 M. Гарашанин, Праисторија на тлу Србије, Београд 1973, 401-407. 2 M. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, 282.

25

Осим делувијалних равни, за насељавање у праисторији, најчешће у гвозденом добу, често су коришћена узвишења по ободу речних долина која су природно заштићена стрмим тереном, док су приступачна само са једне стране. Најнижи део рељефа су алувијалне равни формиране деловањем река, које нису погодне за насељавање јер су изложене поплавама. Најшире су дуж токова Западне Мораве и Јужне Мораве, али се налазе и уз токове других река у тој области.

Осим поменутих гео-морфолошких творевина погодних за подизање насеља, требало би напоменути значајне наслаге леса у овој области, нарочито у околини Сталаћа, који је са глинама и песковима чинио драгоцену сировину за израду керамичког посуђа у праисторији. Стене магматског и метаморфног, а нарочито седиментног порекла (рожнац и други силицијумски шкриљци) изузетно су погодна сировина за индустрију окресаног камена у праисторији. Налазишта злата у речним токовима који долазе са Копаоника, Јастрепца, Гоча и других планина, као и налазиште опала на Печеном гробу биле су значајан извор сировина за израду накита од злата, односно оруђа и оружја од окресаног камена. Крушевачка регија заузима веома повољан гео-стратешки положај на централном Балкану јер је природним комуникацијама повезана са суседним областима. Долина Западне Мораве је повезује са западном Србијом, а Јужне Мораве са јужним деловима Балканског полуострва. Везу са југом омогућава и долина Расине, која преко Топлице и Косанице повезује Крушевачку котлину са Косовом. Веза са севером омогућена је долином Велике Мораве, али и долином Моравице, преко Црног Тимока, Тимока и њихових левих притока. Једина потенцијална препрека, у комуникационом смислу јесте Сталаћка клисура која се, међутим, могла заобићи Ражањском удолином.3

У Крушевачкој регији преовладавају четири основна типа земљишта: плодна речна наплавна земљишта, смеђа кисела земљишта, смеђа бескарбонатна земљишта и смонице. Плодна речна земљишта налазе се углавном уз Велику Мораву, Јужну Мораву и Западну Мораву, смеђа кисела земљишта преовладавају на брдовитом терену између Великог и Малог Јастрепца и Јужне Мораве, док се смеђа бескарбонатна земљишта налазе на простору од десне обале Јужне Мораве и Велике Мораве, преко Буковика и Озрена, до Ртња. Смонице су заступљене претежно на планинама Јухор, Велики Јастребац и Мали Јастребац.

Клима која преовладава у регији јесте умерено континентална, мада се у долинама Јужне Мораве, Западне Мораве и Велике Мораве јавља континентална клима. Ветар заступљен у регији је кошава која дува са истока-североистока, претежно долином Западне Мораве.

Средња јануарска температура у Крушевачкој регији креће се од -1°С, на истоку регије, до +1°С на западу регије. Средња јулска температура је +23°С, на северу регије, односно +24°, на југу регије.

3 Опширније о природним карактеристикама Крушевачке регије видети у: М. Трифуновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 43-52.

26

Годишње количине падавина су од 500 до 1000 mm/m2, а у регији преовладавају листопадне шуме храста, цера, лужњака и граба, док на Јухору и Јастрепцу постоје и шуме букве.

У околини Крушевца постоје велики број минералних извора и појава минералних вода што је, свакако, била значајна предност за насељавање, односно избор места станишта и у прошлости.4

1.2. Историјат истраживања гвозденог доба у зони става Јужне Мораве и Западне Мораве Прва систематска рекогносцирања у зони става Јужне Мораве и Западне

Мораве (Крушевачка регија) обављена су 1955. године, када је екипа са Е. Томић на челу, кустосом Народног музеја Крушевац, обишла територију која припада општинама Александровац, Брус, Ражањ и Варварин. Убрзо потом, 1958. године обављена су ископавања на локалитету Маћија код Ражња, где су Е. Томић и Н. Тасић открили некрополу која припада параћинској културној групи.5 Следе ископавања на локалитету Црнокалачка бара у Рујишту, где су Б. Галовић, Е. Томић и Н. Тасић констатовали насеља из каменог доба и старијег гвозденог доба.6

Ископавања великог обима на којима је, између осталог, констатован и слој из гвозденог доба, обављена су на Лазаревом граду у Крушевцу почевши од 1961. до 1970. године, под руководством А. Јуришић и Ч. Јордовића.

7 Следеће, 1971. године, започета су истраживања на средњовековном граду у Сталаћу, где су констатовани и налази из гвозденог доба.8 У осмој деценији мања археолошка истраживања обављена су на локалитетима Орнице и Јазбине у Макрешанима 1984. и 1987. године, а тих година је у овиру пројекта Предримска Дарданија у светлости археолошких извора, кога су реализовали Народни музеј Крушевац, Балканолошки институт САНУ и Бруклин колеџ из Њујорка, изведено рекогносцирање праисторијских локалитета у долинама Рибарске реке, Позлатске реке и Беласице.9 Током 1986. и 1987. године у сарадњи Балканолошког института у Београду и Народног музеја Крушевац обављена су ископавања на локалитету Гологлава код Сталаћа.10

4 Подаци из: Географски атлас, Интерсистем картографија, Београд 2005, 74-76.

У раздобљу 1987–1988. године истражена је некропола под тумулима на локалитету Глободер у Ивљу, а од 1994. до 1996. године стручњаци Народног

5 Н. Тасић, Остаци некрополе параћинске групе код Маћије, Старинар XIII-XIV, Београд 1965, 187-191. 6 N. Tasić, E. Тomić,Crnokalačka bara, naselje starčevačke i vinčanske kulturne grupe, Dissertationes VIII, Kruševac-Beograd 1969. 7A. Jurišić, Č. Jordović, Lazarev grad, Arheološki pregled 4, Ljubljana 1962, 249-250; Ч. Јордовић, А. Јуришић, Резултати археолошких испитивачких радова у Крушевцу (период 1961-1962), Саопштења IX, Београд 1970, 3-12; E. Томић, Резултати истраживања праисторијских насеља у Крушевцу, Старинар н. с. XXX (1979), Београд 1980, 1-6. 8 М. Стојић, Г.Чађеновић, Крушевац,културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 213. 9 A. Palavestra, A. Bankoff, Pozlatska reka, Arheološki pregled 26, Ljubljana 1986, 67-68. 10 Н. Тасић, E. Томић, Археолошка истраживања у долини доњег тока Западне Мораве и неки проблеми етногенезе Дарданаца, Гласник Српског археолошког друштва 4, Београд 1987, 129-134; Г. Чађеновић, Гологлава код Сталаћа, Крушевачки зборник 9/10, Крушевац 2003, 41-72.

27

музеја Крушевац обавили су археолошка ископавања већег обима на локалитету Конопљара у Читлуку.11

Последњих неколико година Народни музеј Крушевац врши заштитна археолошка истраживања на локалитету Бедем у Маскарама, на коме је констатован и културни слој из гвозденог доба.

12

Резултати наведених истраживања обједињени су у неколико публикација. У поглављу Крушевац и околина у праисторијском добу, у Уметничкој монографији Крушевца из 1990. године, Н. Тасић даје синтезу етно-културног развоја праисторијских култура у тој регији.

13 Праисторије културе у Крушевачкој регији биле су једна од тема научног скупа Археолошка налазишта Крушевца и суседних области, одржаног 1997. године у Крушевцу. Зборник радова са скупа изашао је 2001. године, где је публиковано неколико чланака о периоду гвозденог доба у тој регији.14

Најновију синтезу о праисторијским културама у Крушевачкој регији представља монографија Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, аутора М. Стојића и Г. Чађеновић, која је изашла 2006. године, у којој је објављена целокупна праисторијска грађа из те регије.

15

2. КАТАЛОГ НАЛАЗИШТА И ПОКРЕТНЕ ГРАЂЕ

У овом поглављу представљена су налазишта из старијег и млађег

гвозденог доба, према азбучном реду. За сваки локалитет дати су основни подаци, о положају, топографији, типу налазишта и оквирном хронолошком опредељењу у оквиру гвозденог доба.

У Крушевачкој регији евидентирано је укупно 43 налазишта која припадају гвозденом добу. Њих 36 припадају старијем гвозденом добу, три локалитета припадају млађем гвозденом добу, док су на четири локалитета констатовани

11А. Палавестра, A. Bankoff, F. Winter, Хумка из старијег гвозденог доба у Глободеру код Крушевца, Гласник Српског археолошког друштва 6, Београд 1990, 84-91; Г. Чађеновић, Прелиминарни извештај са локалитета Конопљара у селу Читлуку, Археолошка радионица 2, Параћин 1995, 49-52; М. Стојић, Г. Чађеновић, Керамика из периода прелаза бронзаног у гвоздено доба на локалитету Конопљара у Читлуку, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевца-Београд 2001, 47-80; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 87-90. 12М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 170-173. Истраживања и даље трају, а у овом раду је презентован и необјављен материјал са тог локалитета. 13Н. Тасић, Крушевац и околина у праисторијском добу, у П. Васић,Уметничка топографија Крушевца, Крушевац 1990, 11-30. 14Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 7-19; М. Стојић, Г. Чађеновић, Керамика из периода прелаза бронзаног у гвоздено доба на локалитету Конопљара у Читлуку, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 47-80; А. Палавестра, Позлатска река и Глободер, старије гвоздено доба на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 195-204. 15М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац,културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006.

28

налази и из старијег и из млађег гвозденог доба. У овом делу рада, приликом хронолошке детерминације локалитета биће коришћена периодизација гвозденог доба М. Гарашанина.

1. Бачина, локалитет Под бањом Равничарско насеље, приближно 2 km југоисточно од центра Бачине и 17

km северно од Крушевца. Приликом рекогносцирања констатовани су фрагменти керамике грубе фактуре, дебелих зидова, украшени чешљастим инструментом, који припадају гвозденом добу IV, односно млађем гвозденом добу (Т.I/1-3).16

2. Бела Вода, локалитет Код чесме Равничарски локалитет на југозападној периферији села, приближно 12 km

северозападно од Крушевца. На локалитету је евидентирана финија керамика (биконична здела украшена хоризонталним канелурама, фрагмент урне украшен удвојеном цик-цак линијом), као и груби лонци украшени пластичним тракама (Т.II/4-7). Финија керамика је сиве или црне боје, док су лонци мрке боје. Керамика потиче из гвозденог доба I.17

3. Беласица, локалитет Каменица Локалитет Каменица је смештен на северним обронцима Великог

Јастрепца, на северозападној периферији села, 20 km југоисточно од Крушевца.18

На локалитету су евидентирани фрагменти благобиконичних здела, средње фактуре, мрке или мркосиве боје, украшени хоризонталним фасетама (Т.I/8-10). Нађен је и фрагмент амфоре косоразгрнутог обода, средње фактуре, мрке боје (Т.I/11). Према стилско-типолошким одликама керамике, локалитет припада гвозденом добу I, према М. Гарашанину.

4. Богдање, локалитет Црква Св. Јована Реч је о равничарском локалитету смештеном на левој тераси Западне

Мораве, југоисточно од села, приближно 25 km западно од Крушевца.19

На локалитету су констатовани фрагменти благобиконичне зделе мрке боје, са хоризонталним фасетама и трбуси амфора мрке или окер боје, средње фактуре, украшени широким косим или хоризонталним канелурама, (Т.I/12-14). Керамика потиче из гвозденог доба I.

5. Бољевац, локалитет Чукар Локалитет Чукар је градинско насеље на североисточним обронцима

Великог Јастрепца, приближно 500 m североисточно од центра села и око 26 km југоисточно од Крушевца.20

16 Исто, 56.

17 Исто, 57-59. 18 Исто, 60-61. 19М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 63. 20Исто, 64-69.

29

На овом локалитету констатовани су фрагменти благобиконичних здела хоризонтално или косо фасетираног обода, затим фрагмент коничне зделе са прстенасто профилисаним ободом, фрагменти амфора разгрнутог обода богато украшени канелурама и урезаним орнаментима, амфоре косо засеченог прстенасто профилисаног обода и фрагменти керамике украшени комбинацијом канелура, уреза и убода (Т.II/1-16). Ова керамика припада гвозденом добу I. Нађен је и фрагмент ситуластог лонца, са жлебом испод обода, украшен чешљастим инструментом, који припада млађем гвозденом добу (Т.II/17).

На овом локалитету пронађена је и остава металних предмета која је садржавала фибуле, копче, копља, ножеве, мачеве, трозупце, посуђе и денар из времена Римске републике (101. година пре н. е.), који је датовао оставу у прву половину I век пре н. е. (Т.III/1-11).

6. Брус, локалитет Гобеља Локалитет Гобеља се налази у долини Расине, приближно 1 km југоисточно

од Бруса.21

На том месту је евидентиран фрагмент керамике мрке боје, украшен низовима троугластих и правоугаоних отисака начињених назубљеним инструментом (Т.II/18). Локалитет, према том налазу припада гвозденом добу II.

7. Варварин, локалитет Дуњар На западној периферији Варварина, на левој обали Каленићке реке налази

се локалитет Дуњар, по свему судећи, равничарско насеље из гвозденог доба I.22

Ту су нађени фрагменти амфора широко разгрнутог, канелованог обода, као и трбух посуде наглашене профилације, украшен косим канелурама (T.IV/1-3). Керамика је фине фактуре, црне боје, полиране или углачане површине.

8. Варварин, локалитет Руски споменик У центру града, на локалитету Руски споменик, евидентирана је керамика

истих стилско-типолошких карактеристика као са локалитета Дуњар из истог града.23

Окер или тамносиве је боје, фине фактуре, а украшена је канелурама и правоугаоним отисцима у низу. Од облика препознајемо благобиконичне зделе и амфоре широко разгрнутог обода (Т.IV/4-6). Керамика припада гвозденом добу I, одсносно гвозденом добу II.

9. Велико Головоде Локалитет непознатог назива налази се на десној тераси Расине, приближно

100 m од последњих кућа села Велико Головоде, из правца Ломнице.24

Реч је о равничарском насељу на коме су констатовани фрагменти керамике благобиконичне зделе косо фасетираног обода, мрке боје и амфоре разгрнутог

21 М. Стојић, Г. Чађеновић Крушевац,културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 74. 22 Исто, 75. 23 Исто, 76. 24 Исто, 78.

30

обода исте фактуре и боје као и претходни примерак (Т.IV/7-8). Керамика припада гвозденом добу II.

10. Венчац Из села Венчац, са непознатог локалитета потичу четири бронзане

наруквице са отвореним или преклопљеним крајевима (Т.IV/9).25

Једна од њих је на крајевима украшена попречним жлебовима. Наруквице припадају гвозденом добу I.

11. Вучак, локалитет Гојковички чаир На јужној периферији села Вучак, приближно 3 km југозападно од

Крушевца налази се локалитет Гојковички чаир, на коме су констатовани фрагменти посуда украшени широким хоризонталним канелурама (Т.V/1-3).26

Керамика је црне или тамносиве боје, фине фактуре, а припада гвозденом добу I.

12. Глободер, локалитет Ивље Локалитет Ивље смештен је између села Глободер и Мачковац, на десној

тераси Западне Мораве, приближно 10 km западно од Крушевца.27

На том локалитету констатован је већи број хумки, а приближно 500 m североисточно од тумула налазило се праисторијско насеље које је убицирано на основу бројних фрагмената керамике на површини. Тумул III, пречника 18 м, висине 0,45 m истражен је 1988. године. У тумулу су откривени фрагменти две зделе увученог обода и фрагменти шоље (Т.V/12-13) и већи број наруквица од танке бронзане жице, делови салталеона, наочараста бронзана фибула и фибула од бронзане жице, са два издужена намотаја жице спојена задебљаним луком (Т.V/14-15).

28

Са тог локалитета потичу и случајно пронађени налази керамике мрке или црне боје, средње фактуре. Реч је о благобиконичним зделама са хоризонталним фасетама на ободу, амфорама косо засеченог обода са прстенасто профилисаном унутрашњом ивицом, амфорама широко разгрнутог обода који је нарецкан или украшен урезаним мотивима, трбусима посуда, украшеним хоризонталним канелурама, лучним дршкама украшеним утиснутим кружићима и др. (Т.V/4-11). Поменута керамика припада гвозденом добу I.

Тумул је, према поменутим налазима, датован у гвоздено доба II (Ha C, према Рајнекеу), прецизније у VII век пре н. е.

На истом локалитету констатована су два фрагмента из млађег гвозденог доба (гвоздено доба IV). Ради се о фрагменту зделе S профилације, мрке боје, рађене на витлу и грубљег лонца, украшеног чешљастим инструментом (Т.V/14-15).

25М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 79. 26 Исто, 86. 27Г. Чађеновић, Налазишта брњичке културе у зони Јужне и западне Мораве, Лесковачки зборник XLI, Лесковац 2001, 131-145; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 87-90. 28 А. Палавестра, A. Bankoff , F. Winter, Хумка из старијег гвозденог доба у Глободеру код Крушевца, Гласник Српског археолошког друштва 6, Београд 1990, 84-91; R.Vasić, Die Fibeln im Zentralbalkan, Prähistorische Bronzefunde XIV/12, Stutgart 1999, Taf. 7/100, Taf. 8/109.

31

По свему судећи, на локалитету се налазе остаци некрополе из гвозденог доба I, као и насеља из гвозденог доба I, II и IV.

13. Здравиње, локалитет Грабујевац На локалитету Грабујевац у Здравињу, на северним обронцима Великог

Јастрепца, око 500 m североисточно од села, констатовани су фрагменти керамике који су према стилско-типолошким карактеристикама опредељени у гвоздено доба I.29

Реч је о благобиконичној здели фасетираног обода, амфори косо засеченог обода са прстенасто профилисаном ивицом, амфори наглашеног трбуха, украшеног хоризонталним канелурама и коничном лонцу украшеном пластичним тракама по ободу и врату (Т.VI/1-4).

14. Јабланица, локалитет Слатина, Плато уз Расину Локалитет Слатина налази се на десној обали Расине, на заравњеној тераси

између села Јабланица и Велики Купци.30

На том локалитету констатован је фрагмент трбуха посуде украшен хоризонталним канелурама, који припада гвозденом добу I (Т.VI/15).

Вероватно је реч о равничарском насељу поред реке.

15. Јасика, локалитет Богомољиште Локалитет Богомољиште се налази на узвишењу изнад леве терасе Западне

Мораве, између села Кукљин и Јасика, око 6 km северозападно од Крушевца.31

На том градинском насељу евидентирани су фрагменти керамике који припадају гвозденом добу I: благобиконичне зделе хоризонтално фасетираног обода, у неким случајевима са језичастом дршком испод обода; трбуси посуда украшени хоризонталним канелурама, понекад у комбинацији са низовима правоугаоних отисака или зареза; дршке двојних судова Y типа, украшене урезаним линијама и коленасто савијена дршка шиљатог врха украшена косим канелурама (Т.VI/5-14).

16. Крушевац, локалитет Лазарев град Приликом истраживања средњовековног Лазаревог града у Крушевцу, на

доминантном платоу изнад ушћа Гарског потока у Западну Мораву, откривени су и слојеви који припадају праисторијском периоду. Наиме, источно и североисточно од апсиде цркве Лазарице откривени су слојеви старчевачке културе, затим позног бронзаног и развијеног гвозденог доба.32

29 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац,културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 91-92.

30 Исто, 93. 31Г. Чађеновић, Богомољиште код Крушевца-градинско насеље старијег гвозденог доба, Гласник Српског археолошког друштва 14, Београд 1998, 95-101; M. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 95-97. 32 F. Kanitz, Königreich Serbien I, Lepizig 1904, 289; M. Васић, Народни музеј у 1912, Глас Српске краљевске академије 1913, 198-199; Б. Сарија, Извештај о преисторијском, класичном и нумизматичком оделењу 1, Преисторијска збирка, Годишњак Српске Краљевске Академије XIII, 1924, 193; М. Гарашанин, Д. Гарашанин,

32

На том локалитету констатовани су налази из свих фаза гвозденог доба. Гвозденом добу I припадају фрагменти благобиконичних здела фасетираног обода, затим полулоптаста здела са лучном вертикално постављеном дршком на трбуху, бачвасти лонци украшени пластичним тракама и брадавичастим налепцима, дршке са пластичним наставцима на врху и амфоре са језичастим дршкама украшене израженим хоризонталним канелурама или низовима зареза (Т.VII/1-12).

Из гвозденог доба II потичу фрагменти: благобиконичних здела хоризонтално фасетираног обода, украшених удвојеним изломљеним, валовитим или хоризонталним урезаним линијама, односно низовима правоугаоних отисака начињених назубљеним инструментом; амфора лоптастог реципијента украшена низовима ромбоидних, односно правоугаоних отисака начињених назубљеним инструментом или убодима и крушколике посуде украшене зарезима по ободу и спојеним утиснутим S мотивима, испод обода, или линијама изведеним у тремоло техници (T.VII/13-16, Т.VIII/1-9).

Једна сребрна лунуласта наушница са тог локалитета потиче из гвозденог доба III, односно V-IV века пре н. е. (Т.VIII/14), док фрагменти здела S профилације, сиве боје, израђених на витлу и грубих лонаца украшених чешљастим инструментом припадају гвозденом добу IV, односно млађем гвозденом добу (Т.VIII/10-13).

17. Мађере, локалитет Гробљиште Локалитет Гробљишта налази се на благо заталасаном терену између села

Мађере и аутопута Београд-Ниш, око 500 m североисточно од центра села.33

Реч је о равничарском насељу на коме су пронађени фрагменти керамике који одговарају гвозденом добу I (језичаста вертикално бушена дршка мрке боје и лучна хоризонтално постављена дршка окер боје – Т.IX/1-2) и гвозденом добу II (фрагмент амфоре разгрнутог обода украшеног урезаним шрафираним троугловима, окер боје, фрагмент трбуха посуде сиве боје, украшен урезаним висећим шрафираним урезаним троугловима и фрагмент лонца бачвасте форме, украшен пластичним тракама са зарезима – Т.IX/3-5).

Археолошка налазишта у Србији,Београд 1951, 57; Ч. Јордовић, А. Јуришић, Резултати археолошких испитивачких радова у Крушевцу (период 1961-1962. године), Саопштења IX, Београд 1970, 3-12; М. Jevtić, Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području, Beograd 1983, 17-18; М. Стојић, Г. Чађеновић, Нови налази керамике из бронзаног и гвозденог доба на локалитету Лазарев град у Крушевцу, Гласник Српског археолошког друштва 18, Београд 2002, 269-274; N. Tasić, The Bosut Group of the Basarabi Complex and the „Traco-Cimerian“ in Yugoslav Region along the Danube in the Central Balkans, Balcanica II, Beograd 1971, 27-67; Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Београд-Крушевац 2001, 8-12; Е. Томић, Резултати истраживања праисторијских насеља у Крушевцу, Старинар н. с. XXX (1979), Београд 1980, 1-6; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 101-121. 33М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 127.

33

18. Мађере, локалитет Маркове баре Локалитет Маркове баре смештен је око 500 m југозападно од локалитета

Гробљиште и око 300 m северозападно од центра села.34

На локалитету су евидентирани фрагменти керамике из гвозденог доба I (благобиконичне зделе фасетираног обода, понекад са језичастом дршком у равни са ободом, затим лоптасти трбуси посуда украшени косим широким канелурама, лучне хоризонтално постављене дршке и језичасте вертикално бушене дршке, као и фрагмент трбуха и врата S профилације украшен низом отисака у виду тзв. лажног шнура – Т.IX/6-11). Керамика је мрке или сиве боје и средње или грубе фактуре.

Локалитет је позициониран на благој падини према сеоском потоку и вероватно је реч о равничарском насељу.

19. Мађере, локалитет Чешмина глава Локалитет Чешмина глава се налази око 400 m југоисточно од локалитета

Гробљиште и око 600 m источно од локалитета Маркове баре, на око 300 m источно од села.35

Са локалитета потиче фрагмент трбуха посуде средње фактуре, сиве боје, украшен уписаним висећим издуженим троугловима начињеним од линија изведених у тремоло техници (Т.IX/12), који припада гвозденом добу II.

Локалитет је смештен на благо заталасаном брдовитом терену западно од аутопута Београд-Ниш.

20. Макрешане, локалитет Јазбине Локалитет Јазбине се налази на десној тераси Расине, недалеко од њеног

ушћа у Западну Мораву.36

Приликом краткотрајних истраживања под руководством Е. Томић из Народног музеја Крушевац откривени су остаци вишеслојног праисторијског насеља.

Реч је о равничарском насељу на северозападној периферији атара Макрешана, око 6 km североисточно од Крушевца.

37 Осим насеља констатована је девастирана некропола из гвозденог доба I, са спаљеним покојницима који су били похрањени у урне, од којих су очувана само дна.38

34Исто, 129-131.

Осим културних слојева из енеолита и бронзаног доба, на локалитету је констатован и слој из више фаза гвозденог доба.

35 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 132. 36M. Jevtić, Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području, Beograd 1983, 17; Е. Томић, Енеолитско насеље на локалитету Јазбина у Макрешанима, Рашка баштина 3, Краљево 1988, 179-184; Н. Тасић, Крушевац и околина у праисторијском добу, у П. Васић, Уметничка топографија Крушевца, Крушевац 1990, 19; Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Београд-Крушевац 2001, 9, Т.V; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 133-154. 37Е. Томић, Енеолитско насеље на локалитету Јазбина у Макрешанима, Рашка баштина 3, Краљево 1988, 179-184. 38Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Београд-Крушевац 2001, 11.

34

Керамички налази који припадају гвозденом добу I су: благобиконичне зделе хоризонтално фасетираног или косо канелованог обода, понекад у комбинацији са урезаним линијама (Т.X/3-4, 7-8), полулоптасте зделе са вертикалним задебљањима на ободу украшене косим канелурама (Т.X/5), посуде већих димензија типа урне крушкастог облика са разгрнутим или непрофилисаним ободом, украшене брадавичастим и лучним дршкама и хоризонталним канелурама испод обода (Т.X/1-2, 6) и посуде чије је раме украшено хоризонталним канелурама у комбинацији са низом отисака у облику ћириличног слова С (Т.X/9).

Гвоздено доба II је на локалитету заступљено следећим налазима: полулоптаста здела увученог хоризонтално канелованог обода, украшена низовима правоугаоних отисака начињених назубљеним инструментом (Т.X/10), крушкасти пехари са једном дршком украшени комбинацијом канелура, убода и везаних S отисака (Т. XI/1-5), амфоре широко разгрнутог обода који је понекад украшен урезаним шрафираним троугловима (Т.X/11-12, Т. XI/19), лонци украшени пластичним тракама али и везаним S мотивима и канелурама (Т. XI/17), као и масивна вертикална дршка богато украшена убадањем, урезивањем и канеловањем (Т. XI/20). Осим канеловања и везаних S мотива, у тој фази често је заступљено убадање, зарезивање и утискивање (Т. XI/6-16, 18).

Док је керамика из гвозденог доба I претежно мрке и црне боје и средње фактуре, керамика из гвозденог доба II је мрке, али и сиве и окер боје, средње фактуре.

21. Макрешане, локалитет Орнице Локалитет Орнице налази се приближно 300-400 m североисточно од

локалитета Јазбине.39

Од керамичких облика на локалитету су евидентиране амфоре косо засеченог обода прстенасто профилисане ивице, амфоре разгрнутог обода украшене низовима зареза начињених назубљеним инструментом и амфора чији је трбух украшен комбинацијом вертикалних задебљања, хоризонталних канелура и низова правоугаоних отисака (Т. XII/1-3). Kерамика је мрке или окер боје, средње фактуре. Према стилско-типолошким карактеристикама керамика припада гвозденом добу I.

Та два локалитета вероватно представљају једну целину, јер се културни слојеви подударају, осим старчевачког хоризонта који је присутан само на локалитету Орнице. Овај локалитет се налази на пространој речној тераси уз ушће Расине у Западну Мораву.

22. Мали Шиљеговац, локалитет Изнад цркве На узвишењу изнад цркве, која се налази у долини сеоског потока, на

источној периферији села, приближно 10 km југоисточно од Крушевца, констатовани су налази керамике која припада гвозденом добу II.40

39S. Stanković, Ornice-Makrešane, The Neolitic of Serbija, Ed. D. Srejović, Beograd 1988, 85-86; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006,155-157.

Вероватно је у питању мање градинско насеље.

40 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 158-159.

35

Реч је о фрагменту зделе троугласто задебљаног обода, фрагментима амфора и пехара украшеним таласастим удвојеним линијама, низовима правоугаоних отисака начињених назубљеним инструментом и фрагменту лонца украшеном пластичном траком са зарезима (T.XII/4-7). Керамика је мрке или сиве боје, средње или лоше фактуре.

23. Мали Шиљеговац, локалитет Црквена порта У црквеној порти у Малом Шиљеговцу, приближно 100-150 m северно од

локалитета Изнад цркве у истом селу, констатовани су налази керамике који указују на постојање равничарског насеља из гвозденог доба I.41

На локалитету су констатовани фрагменти благобиконичне зделе хоризонтално фасетираног обода, амфоре косо засеченог обода са прстенасто профилисаном унутрашњом ивицом и лучне дршке са биконичним наставком на врху (Т.XII/8-10). Мрке су или сиве боје, лоше фактуре.

24. Маскаре, локалитет Бедем Локалитет Бедем налази се на левој тераси Западне Мораве на месту где она

чини мендар, 200-300 m јужно од Маскара и око 3 km западно од Сталаћа.42 Реч је о већем равничарском насељу из периода од енеолита до античког доба. Истраживања на локалитету су вршена 2001. године, а настављена су током 2008-2009. године.43

Приликом истраживања, на локалитету су констатовани налази из гвозденог доба I, гвозденог доба II и гвозденог доба IV, односно млађег гвозденог доба.

Отежавајућу околност приликом утврђивања стратиграфије локалитета представљала је активност Западне Мораве, која је често плавила и девастирала околни терен.

Керамика из гвозденог доба I је претежно мрке, понекад црне боје, средње или фине фактуре. Од облика карактеристични су: коничне шоље са једном дршком на чијем је врху пластични наставак (Т.XII/11); полулоптасте зделе увученог обода или благобиконичне зделе фасетираног обода, понекад са језичастим дршкама испод обода или пластичним наставцима на ободу; амфоре разгрнутог обода украшене канелурама; лонци украшени пластичним тракама и лучне дршке са пластичним наставком на врху (Т.XIII/7-16).

Гвозденом добу II припадају следећи налази керамике: коничне и полулоптасте зделе увученог, код неких примерака косо канелованог обода (T.XII/12, 14) и фрагменти амфора и пехара украшени најчешће низовима правоугаоних отисака појединачних или у жлебу, изведених назубљеним инструментом (T.XII/13, 16-17), урезаним уписаним троугловима у низу (T.XII/14) и линијама изведеним у тремоло техници (Т.XII/15).

41 Исто, 160. 42Д. Рашковић, Стање истражености античких налазишта Расинског округа, Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије, Меморијал Драгослава Срејовића, зборник радова 2, Крагујевац 2003, 31-55, црт. 1-9, сл. 3-8; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 163-173. 43 Ископавања обавља Народни музеј Крушевац.

36

Керамика из гвозденог доба IV је најбројнија. Констатоване су већином зделе оштрије или блаже S профилације израђене на витлу, сиве боје и фине фактуре (T.XIII/2-3, T.XIV/18-21) и ручно рађени лонци бачвастог облика, мрке или црне боје, лоше фактуре, понекад са хоризонталним жлебом испод обода, углавном украшени чешљастим инструментом (T.XIII/4-6, T.XIV/22). Издваја се пехар коничног врата и благо разгрнутог обода, израђен на витлу (Т.XIII/1).

Током ископавања 2008. године, констатовани су остаци келтске куће у којој су евидентирани бројни фрагменти керамике израђени на витлу (зделе S профилације, лоптасте посуде благо наглашеног обода, амфоре разгрнутог обода, лоптасти лонци са хоризонтално профилисаним широким ободом и лоптасти лонци украшени пластичним тракама са отисцима врха прста – Т.XIV/1-4, 6-7, 14, 16-17), као и ручно израђене посуде (бачвасти лонци украшени чешљастим инструментом – T.XIV/5, 8-13, 15).

Датацију латенског слоја олакшао је налаз драхме хеленистичког града Дирахиона (T.XIV/23), пречника 18 mm, са именом магистрата Менискоса и Архипе (ΜΕΝΙΣΚΟΣ, ΑΡΧΙΠΠΟΥ), који се датује у другу половину II и почетак I века пре н. е.44

25. Маскаре, локалитет Усек ка скели Локалитет Усек пута ка скели налази се на источној периферији Маскара,

око 400 m северно од локалитета Бедем, на левој обали Западне Мораве. Реч је о равничарском насељу из гвозденог доба I.45

Од керамичких налаза констатоване су дубоке полулоптасте зделе са језичастим дршкама, зделе благе S профилације, лонци са ложиштем и лучне дршке са биконичним наставком на врху (Т.XV/1-4). Керамика је мрке боје, средње фактуре.

26. Мачковац, локалитет Имање Радојевић Јовице Имање Радојевић Јовице налази се око 800 m северозападно од Мачковца,

на десној тераси Западне Мораве, око 600 m североисточно од локалитета Ивље у Глободеру.46

На том равничарском насељу евидентирани су налази коничних и полулоптастих здела увученог фасетираног обода, амфора широко разгрнутог канелованог обода и лонаца украшених пластичним тракама (Т.XV/5-8). Керамика је мрке боје, средње или фине фактуре.

27. Мачковац, локалитет Макве На локалитету Макве, 600 m источно од локалитета Имање Радојевић

Јовице, такође на тераси Западне Мораве, констатовани су налази из гвозденог доба I: зделе увученог фасетираног обода, амфоре заобљених косо канелованих трбуха и

44 Новчић није објављен. Аналогије за монету видети у: П. Поповић, Остава драхми Аполоније и Дирахиона из Пећинаца, Нумизматичар 1, Београд 1978, 10; Исти,Остава из Костолца и осврт на један предлог хронологије драхми Аполоније и Дирахија, Нумизматичар 13, Београд 1990, 8, Т.II/4. 45 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 174-175. 46 Исто, 176.

37

коленасто савијена дршка са лепезастим проширењем на врху (Т.XV/9-12). Керамика је сиве или мрке боје, средње фактуре.

28. Обреж, локалитет Окућнице М. Пешића Тине и Б. Рајковића Приликом земљаних радова на окућницама М. Пешића и Б. Рајковића на

јужној периферији Обрежа, нађено је неколико урни са остацима спаљених покојника.47

Према стилско-типолошким карактеристикама керамичких посуда из гробова, некропола припада позном бронзаном добу, односно почетку гвозденог доба I. Том периоду би, вероватно, припадали и пехари левкастог врата и заобљеног трбуха са једном дршком, украшени косим канелурама, односно вертикалним жлебовима у комбинацији са низом убода, као и чаша истог облика украшена вертикалним жлебовима (Т.XVI/1-3).

29. Падеж, непознат локалитет Из села Падеж, око 10 km северно од Крушевца, са непознатог локалитета

потиче једно гвоздено копље са шупљим тулцем.48

Дужина копља је 39, а ширина 4,5 cm. Према облику, копље се може сврстати у касни латен, односно гвоздено доба IV.

30. Позлата, локалитет Ораница На северној периферији села на локалитету Ораница, приликом

рекогносцирања нађена су два фрагмента керамике из гвозденог доба II.49

Реч је о зделама увученог фасетираног обода које су украшене низом појединачних правоугаоних отисака, односно жлебовима испуњеним искошеним правоугаоним отисцима (лажни шнур) изведеним назубљеним инструментом (Т.XVI/6-7). Керамика је мркосиве боје, средње фактуре.

31. Пољна, случајан налаз У Народни музеј Крушевац је, са непознатог локалитета из Пољне, доспела

бронзана лучна једнопетљаста фибула, са правоугаоном ногом са седластим улегнућем, дужине 6,7 cm (T.XVI/5).50

Тај тип фибуле карактеристичан је за гвоздено доба III, па се, према томе, локалитет може определити у наведени период.

47M. Stojić, Gobelets ornés du motif de spirale incrustée dans la vallée de Jagodina-Paračin et leur rapport avec des gobelets semblables dans d' autres parties des valées de Morava et Vardar,Старинар XLVIII, Београд 1997,53, Pl. I/9; Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Београд-Крушевац 2001,12, сл. 5-7, Т.III; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 179-180. 48 Налаз није објављен, а налази се у збирци основне школе у Падежу. 49 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 184. У старијој стручној литератури помиње се само локалитет Позлатска река у истоименом селу (А. Palavestra, А. Bankoff , Pozlatska reka, Arheološki pregled 26, Ljubljana 1986, 67-68; Исти, Истраживања праисторијских насеља у микрорегији Рибарске бање код Крушевца, Гласник Српског археолошког друштва 3, Београд 1986, 51-62. 50 Фибула није објављена.

38

32. Прасковче, локалитет Градиште На ободу јужноморавске долине, 500 m западно од центра села Прасковче,

на доминантном узвишењу недалеко од јужног улаза у Сталаћку клисуру, на локалитету Градиште, евидентирано је градинско насеље из гвозденог доба I и II.51

Гвозденом добу I припадају: фрагмент благобиконичне зделе хоризонтално фасетираног обода, са језичастом дршком; фрагмент трбуха амфоре украшен косим канелурама и лонац украшен пластичним тракама са зарезима (Т.XVI/8-10). Керамика је мрке или окер боје, лоше, односно средње фактуре.

Керамику из гвозденог доба II чине следећи облици: благобиконична здела са језичастом дршком украшена вертикалним канелурама и линијама изведеним у тремоло техници; благобиконична здела украшена низовима искошених правоугаоних отисака начињених назубљеним инструментом; амфоре широко разгрнутог обода украшене мотивима троуглова изведеним линијама у тремоло техници и посуда украшена ромбовима и троугловима изведеним линијама у тремоло техници (Т.XVI/11-14).

33. Рујиште, локалитет Црнокалачка бара На локалитету Црнокалачка бара, на западној периферији атара села

Рујиште, на обронцима Буковика који се благо спуштају према Јужној Морави, констатована је керамика из неколико праисторијских периода.52

Осим налаза из каменог и бронзаног доба, на локалитету су констатовани налази из више фаза гвозденог доба.

Из гвозденог доба I потиче здела кратког цилиндричног врата, лоптастог трбуха украшеног косим канелурама и амфора дугог цилиндричног врата, лоптастог трбуха украшена вертикалним пластичним апликацијама, урезаним линијама и канелурама (Т.XVII/5-6).

Гвозденом добу II припадају фрагменти пехара и амфора украшени урезаним линијама које чине шрафиране троуглове или уске траке испуњене тачкастим убодима, затим линијама у тремоло техници и низовима спојених S мотива (Т.XVII/1-2, 7-9).

Две коничне шупље ниске стопе, израђене на витлу, танких зидова, фине фактуре, мрке боје, потичу из гвозденог доба III (T.XVII/3-4).

34. Рутевац, локалитет Бара Рутевац административно не припада Расинском округу, али због важности

информација са локалитета из тог села и његове непосредне близине граници округа, и локалитети из Рутевца су презентовани у раду.

51 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 186-187. 52R. Galović, Crnokalačka bara-Rujište-Kruševac-naselje, Arheološki pregled 2,1960, 24-29; N. Tasić, E.Tomić, Crnokalačka bara, naselje starčevačke i vinčanske kulturne grupe, Dissertationes VIII, Kruševac-Beograd 1969; М.Jevtić, Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području, Beograd 1983, 16-17; Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Београд-Крушевац 2001, 8; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве,Београд-Крушевац 2006, 188-202.

39

Локалитет Бара налази се на тромеђи села Рутевац, Брадарац и Вукашиновац, на барном земљишту, које се благо спушта према Јужној Морави.53

На том локалитету евидентиран је фрагмент посуде уског отвора дугог коничног врата украшен канелурама испод обода и низом отисака у виду искошених правоугаоника (Т.XVII/10), који припада гвозденом добу I.

35. Рутевац, окућница Н. Вречића У Рутевцу, око 300 m југоисточно од познатог локалитета из позног

бронзаног доба Школска градина, на окућници мештанина Н. Вречића, приликом земљаних радова констатована је јама из гвозденог доба IV, односно млађег гвозденог доба.54

Јама је садржавала велики број готово целих здела S профилације и лонаца бачвасте форме украшених чешљастим инструментом (Т.XVIII/9-1). Необично је што су зделе на дну имале рељефне представе укрштених линија, а две су имале рељефно украшено дно и трбух у виду трака које се зракасто шире према отвору и хоризонталних трака (Т.XVIII/2, 4-5). Неке зделе су украшене глачаним тракама које формирају шах поља или таласасте линије, док су друге украшене тамним сликањем у виду хоризонталних и вертикалних линија које се додирују (Т.XVIII/1, 3, 6-8).

55

Осим здела и лонаца евидентирани су фрагменти амфора и посуда непознатог типа.

Занимљиво је што поменуте зделе јесу латенске форме, али имају рељефне украсе који нису карактеристични за Скордиске, као и што су претежно мрке боје, а не сиве као што је то карактеристично за зделе тог типа латенске продукције.

На истом локалитету констатован је денар кован у Риму, 83-82. године пре н. е. који може послужити за ближе датовање латенске јаме.56

Вероватно је реч о равничарском насељу или остави-скривници у близини мањег равничарског насеља.

36. Рутевац, локалитет Окућница Саше Ристића У Рутевцу, око 100 m југозападно од локалитета Школска градина и око 400

m северозападно од локалитета Окућница Н. Вречића, налази се локалитет Окућница Саше Ристића.57

На овом локалитету евидентирани су налази из гвозденог доба I и гвозденог доба III. Из гвозденог доба потичу: фрагменти здела са увученим, понекад

Реч је о некадашњој десној обали Јужне Мораве која је данас удаљена од локалитета више од 2 km.

53 А. Булатовић, Нови праисторијски налази из Рутевца код Алексинца, Крушевачки зборник 13, Крушевац 2008, 127. 54 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 203-205; А. Булатовић, Нови праисторијски налази из Рутевца код Алексинца, Крушевачки зборник 13, Крушевац 2008, 128. 55 Детаљан опис и илустрације свих налаза из јаме видети у: М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 306-312, кат. бр.1-32. 56 Реч је о монети Q. Antoniusa Balbusa (B. Borić-Brešković, P. Popović, Coins of the Roman Republic, Народни музеј, Београд 2006, kat.br. 908-926). 57 А. Булатовић, Нови праисторијски налази из Рутевца код Алексинца, Крушевачки зборник 13, Крушевац 2008, 128, 126-127.

40

фасетираним ободом, који је у неким случајевима украшен вертикалним кратким канелурама, затим пехар коничног врата и заобљеног трбуха са једном дршком, украшен косим канелурама на трбуху и укрштеним жлебовима између којих се налазе отисци врха прста, фрагмент амфоре украшен лучним канелурама у комбинацији са двоструким низовима тачкастих убода, као и дно типа омфалос (Т.XVII/11-17).

Гвозденом добу III припадају две шупље полулоптасте стопе посуда израђених на витлу, тамномрке боје, углачане спољашњости (Т.XVII/18-19).

37. Сталаћ, локалитет Гологлава Ради се о доминатном узвишењу код Сталаћа које је се налази на северном

улазу у Сталаћку клисуру. На овом узвишењу констатовани су остаци градинског насеља.58

Из гвозденог доба I потичу: зделе краћег цилиндричног врата са пластичним задебљањима на трбуху, који је понекад украшен косим канелурама; биконичне зделе са језичастим дршкама на рамену; зделе увученог косо канелованог обода; шоље са једном дршком чији је врх украшен пластичним наставком различитих облика; лоптасти пехари са две дршке; пехари цилиндричног врата са две дршке и пластичним језичастим задебљањима на трбуху, амфоре хоризонталног обода са прстенасто профилисаном унутрашњом ивицом, коленасто савијене дршке са лепезастим проширењем на врху и др. (Т.XIX/1-14). На локалитету је нађено бронзано копље са перфорираним тулцем и врхом пламенастог типа, карактеристично за тај период, као и бронзани прстен за косу (Т.XIX/15-16).

Поред две основе кућа фундираних облуцима или ломљеним каменом, нађена је и једна већа јама (скице 2 и 3). Културни слој је већим делом оштећен ерозијом или пољопривредним активностима, али је и у мањем, интактном делу евидентиран велики број керамичких уломака, камених алатки, делова жрвњева и животињских костију. Налази већим делом припадају позном бронзаном добу, а мањим делом, почетку гвозденог доба.

38. Сталаћ, локалитет Град Са старог града Сталаћа, смештеног на доминантном узвишењу на јужној

периферији Сталаћа, потичу фрагменти две зделе увученог, хоризонтално фасетираног обода, мрке боје (T.XX/1/2), као и три бронзане фибуле: - фрагментована лучна двопетљаста фибула, дужине 7,5 cm, косо наребреног лука (Т.XX/3); - фрагментована лучна фибула, дужине 5,8 cm, вертикално наребреног лука (Т.XX/4) и

58Н. Тасић, Е. Томић, Археолошка истраживања у долини доњег тока Западне Мораве и неки проблеми етногенезе Дарданаца, Гласник Српског археолошког друштва 4, Београд 1987, 131-133; Н. Тасић, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Београд-Крушевац 2001, 10-11, T.II; Г. Чађеновић, Гологлава код Сталаћа, Крушевачки зборник 9/10, Крушевац 2003, 41-72; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 207-212.

41

- фибула aucissa типа, дужине 3,7 cm, оштро савијеног лука и правоугаоне ноге са цилиндричним наставком (Т.XX/5).59

Керамика потиче из гвозденог доба I, прве две фибуле из гвозденог доба II, а aucissa фибула из гвозденог доба IV, односно млађег гвозденог доба.

39. Страгари, локалитет Река Локалитет Река налази се на обали Риљачке реке између Страгара и

Дренове. То равничарско насеље познато је по обимним истраживањима насеља из неолитског периода.60 Осим неолитског слоја, на локалитету је констатована керамика из гвозденог доба I.61

Реч је о фрагменту благобиконичне зделе фасетираног обода, затим фрагменту посуде широког отвора, левкастог врата са заобљеним канелованим трбухом и низом зареза и фрагменту лонца, украшеног пластичним тракама са зарезима (Т.XX/7-9). Керамика је мрке, мркосиве и сиве боје, средње фактуре.

40. Стари Трстеник, непознат локалитет Из Старог Трстеника, око 12 км југоисточно од Трстеника, са непознатог

локалитета, потиче фрагмент благобиконичне зделе фасетираног обода, мрке боје, који припада гвозденом добу I (T.XX/6).

41. Читлук, локалитет Конопљара На локалитету Конопљара, који се налази на десној обали Западне Мораве,

на северној периферији Читлука, обављена су обимна истраживања приликом којих је евидентирано неколико праисторијских културних слојева.62

59R. Vasić, Die Fibeln im Zentralbalkan, Prähistorische Bronzefunde, Stutgart 1999, Taf. 30/357, 370; Д. Рашковић, Стање истражености античких налазишта Расинског округа, Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије,Меморијал Драгослава Срејовића, зборник радова 2, Крагујевац 2003, сл.10; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 213; Г. Чађеновић, Археолошка праисторијска налазишта на подручју Сталаћа, зборник радова (том 4) са скупа Браничево кроз војну и културну историју Србије, Историјски архив, Пожаревац 2007, 17-32.

Осим неолитског слоја, на том великом равничарском праисторијском насељу су констатовани слојеви из гвозденог доба I.

60 S. Stanković, Neolitsko naselje u Stragarima,Trstenik 1988. 61 М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 217-223. 62 Г. Чађеновић, Прелиминарни извештај са локалитета Конопљара у селу Читлуку, Археолошка радионица 2, Параћин 1995, 49 – 52; Иста, Старчевачки хоризонт на локалитету Конопљара у селу Читлуку, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 27-42; Иста, Налазишта брњичке културне групе у зони става Јужне и Западне Мораве, Лесковачки зборник XLI, Лесковац 2001, 131-134; М. Стојић, Г. Чађеновић, Керамика из периода прелаза бронзаног у гвоздено доба на локалитету Конопљара у Читлуку, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 47-80; Исти, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 225-229.

42

Током истраживања, на локалитету су евидентиране затворене целине-објекти из гвозденог доба, захваљујући којима је хронолошки и културно опредељен и материјал из слоја.63

Објекат 1

У том објекту констатована је керамика украшена израженим хоризонталним канелурама (T.XXI/1-2).

Објекат 2 Објекат је садржавао сличну керамику као објекат 1, а издваја се пехар

благо ноничног врата и заобљеног косо канелованог трбуха, са језичастом дршком (Т.XXI/3).

Објекат 3 Из тог објекта потиче низак пехар широког отвора, цилиндричног врата, са

две оштро савијене дршке (Т.XXI/4). Објекат 4 У објекту 4 су евидентирани фрагменти здела увученог фасетираног обода,

затим амфора хоризонтално канелованог трбуха, посуда (амфора) разгрнутог обода и дршки овалног пресека украшених вертикалним канелурама (T:XXI/5-10).

Објекат 8 Из овог објекта потиче керамика идентичних стилско-типолошких особина

као из претходних објеката, али је ова керамика украшена, поред канелура, и низовима утиснутих кружића (Т.XXI/11-16). Лонци су украшени пластичним тракама са отисцима врха прста (T.XXI/17-18). Нађене су и две дршке, од којих се издваја дршка двојног суда богато украшена канелурама и низовима утиснутих кружића (T.XXI/19-20).

Објекат 9 У објекту 9 се налазила керамика украшена канелурама, фасетама (зделе

увученог обода, амфоре, лонци – Т. XXII/1-3, 5-6), низовима кружних отисака (амфоре – Т. XXII/4) и пластичним тракама (лонци – Т. XXII/5, 7).

Објекат 10 Из објекта 10 потиче керамика украшена канелурама (зделе увученог обода,

амфоре – Т. XXII/9-10), али и тзв. мотивом лажног шнура и удвојене таласасте линије (здела увученог обода и амфора – Т. XXII/8, 11) што је карактеристика нешто млађег периода, односно краја гвозденог доба I.

Објекат 11 И у овом објекту, осим канеловане керамике (Т. XXII/13-14, 16-20), која

чини инвентар већег броја објеката на овом локалитету, налази се и фрагмент амфоре разгрнутог обода који је украшен канелурама у комбинацији са низовима тзв. лажног шнура (Т. XXII/19), па се према томе објекат може определити у крај гвозденог доба I.

63 Детаљан опис објеката и налаза видети у: М. Стојић, Г. Чађеновић, Керамика из периода прелаза бронзаног у гвоздено доба на локалитету Конопљара у Читлуку, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 47-80.

43

Објекат 12 Објекат 12 састоји се из три културне и хронолошке целине, односно

стратума: јама, затим слој камења, земље и лепа који покрива јаму и слој хумуса изнад слоја који прекрива јаму.

Налазе из стратума 1, односно јаме, чине зделе кратког цилиндричног врата са пластичним задебљањем на трбуху, пехари са дршкама на чијем врху се налази пластични наставак, посуде типа урни са рожастим налепцима на трбуху, амфоре косо и хоризонтално засеченог обода са прстенасто профилисаном унутрашњом ивицом обода, посуде са троугаоним пластичним наставцима на ободу и др. (Т.XXIII/1-9).

Из стратума 2 потичу зделе увученог фасетираног обода, шоље са једном дршком и амфоре украшене канелурама и низовима убода (Т. XXIII/10-13).

Стратум 3 чине, такође, зделе увученог фасетираног обода, често са пластичним задебљањима на ободу и језичастим дршкама испод обода (Т. XXIII/14-16).

Према ауторима, јама и слој камења, земље и лепа хронолошки припадају позном бронзаном добу, односно почетку гвозденог доба, док налази из слоја хумуса припадају крају гвозденог доба I и почетку гвозденог доба II.

Објекат 13 Инвентар објекта 13 чине: зделе фасетираног или канелованог увученог

обода, понекад са задебљањем у виду пластичне траке на ободу; амфоре уског отвора, дугог благо коничног врата; биконични пехари са две дршке, косо канелованог трбуха; амфоре широко разгрнутог канелованог обода и косо или хоризонтално канелованог трбуха и лучне дршке украшене вертикалним канелурама (Т.XXIV/1-15).

Објекат 15 Малобројна керамика из објекта 15 сврстава и овај објекат у гвоздено доба I

(амфоре разгрнутог обода, канелованог рамена, амфоре канелованих трбуха и бачвасти лонци са малим лучним дршкама на рамену, украшени хоризонталним канелурама и пластичном траком на трбуху – Т. XXIV/16-18).

Керамика из слоја стилско-типолошки одговара керамици из објеката. Најзаступљеније су зделе увученог фасетираног или косо канелованог обода, понекад са вертикалним ребрима на ободу, затим пехари са две дршке на чијем се врху налазе пластични наставци, амфоре широко разгрнутог обода и бачвасти лонци украшени пластичним тракама. Осим најбројније керамике, која је украшена канелурама, од орнамената се јављају низови утиснутих кружића и зареза и мотив низа искошених правоугаоника начињен назубљеним инструментом, који најављује крај гвозденог доба I (T.XXV/1-14).

44

42. Шанац, локалитет Кућиште У атару села Шанац, на левој обали Западне Мораве, око 2 km

североисточно од села налази се локалитет Кућиште, на коме су констатовани фрагменти керамике који припадају гвозденом добу I.64

Реч је о благобиконичној здели фасетираног обода и фрагментима амфора украшених хоризонталним канелурама (T.XX/10-12), као и фрагментима амфоре разгрнутог обода украшеног урезаним шрафираним троугловима и амфоре украшене лучним и хоризонталним канелурама, у комбинацији са низовима зареза (T.XX/13-16). Керамика је окер или мрке боје, средње фактуре или фине фактуре.

43. Шетка, локалитет Ливаде иза лојза На брежуљкастом терену, који се спушта према Јужној Морави, око 300 m

југозападно од Шетке, налази се локалитет Ливаде иза лојза.65

На том локалитету је евидентиран фрагмент зделе увученог фасетираног обода испод кога се налазе два низа спојених S мотива (T.XX/17). Здела је средње фактуре, мрке боје, а припада гвозденом добу II.

3. ТИПОЛОГИЈА НАЛАЗИШТА

Приликом анализе археолошке грађе, установљено је да 33 налазишта припадају гвозденом добу I, 16 налазишта потиче из гвозденог доба II, четири налазишта припадају гвозденом добу III, а осам њих гвозденом добу IV, односно млађем гвозденом добу (карта 1).

3.1. Типологија, топографија и диспозиција налазишта Гвоздено доба I Из периода гвозденог доба I у Крушевачкој регији евидентирана су 33

налазишта. Од њих, шест су градинска насеља, 24 су насеља равничарског типа, два налазишта су некрополе и два налазишта су непозната, односно реч је о случајним налазима за које није утврђена тачна локација налаза (карта 2).

Најбројнија насеља из целокупног гвозденог доба у Крушевачкој регији, управо су равничарска насеља из гвозденог доба I. Она се подижу на обалама или у непосредној близини великих река (Варварин уз Велику Мораву; Бела Вода, Богдање, Читлук, Маскаре и Шанац, уз Западну Мораву; затим Макрешане, лок. Орнице, на ушћу Расине у Западну Мораву; Јабланица и Макрешане-Јазбине, уз Расину; Рутевац-Окућница С. Ристића, уз Јужну Мораву), али су евидентирана и уз мање реке, као и на брежуљкастом терену који се са оближњих планина спушта према већим рекама у регији (Мађере, Рујиште, Страгари и др.), али и у пасивнијим удаљеним областима на југу регије (Беласица, Здравиње, Мали Шиљеговац).

64М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац 2006, 232-233. 65 Исто, 236.

45

Градинска насеља су била ситуирана искључиво уз главне природне комуникационе правце и важне геостратешке тачке (локалитети у Сталаћу на улазу у Сталаћку клисуру, Богомољиште у Јасици и Лазарев град у Крушевцу, на најширем делу долине Западне Мораве и ширем потесу ушћа Расине у Западну Мораву), уз изузетак два насеља (Прасковче и Бољевац) која су била смештена дубоко у планинску унутрашњост, на југу регије. Однос равничарских и градинских насеља у том периоду је 80:20%.

Из тог периода потичу и равне некрополе спаљених покојника у урнама у Обрежу и на локалитету Јазбине у Макрешанима, као и два случајна налаза, из Венчаца и Старог Трстеника.

Гвоздено доба II Гвозденом добу II припада 14 локалитета евидентираних у Крушевачкој

регији. Реч је о 10 равничарских насеља, четири градинска насеља и једној некрополи (карта 3).

Равничарска насеља су ситуирана, као и насеља из гвозденог доба I, углавном на важним природним комуникационим правцима као што су долине Велике Мораве (Варварин-Руски споменик), Западне Мораве (Маскаре-Бедем) и Расине (Макрешане-Јазбине), али и у долинама мањих река и делувијалним терасама (Мађере-Чешмина глава, Шетка), као и планинским областима на југу регије (Брус, Позлата).

Градинска насеља су подигнута на важним геостратешким позицијама (Сталаћ-Град на улазу у Сталаћку клисуру, Прасковче на обали Јужне Мораве, Крушевац на тераси Западне Мораве), или на делувијалним терасама, са којих је могуће контролисати одређени комуникациони правац (Мали Шиљеговац-Изнад цркве).

Однос равничарских и градинских насеља је сличан као у претходном периоду и износи 71:29%. Требало би напоменути да је, судећи према броју евидентираних локалитета, живот у Крушевачкој регији у гвозденом добу II био много мањег интезитета, него у претходном периоду.

Некропола на локалитету Ивље у Глободеру је некропола под тумулима са, највероватније, спаљеним покојницима, иако нису констатовани сигурни трагови спаљених остатака (скица 1, фото 1). За разлику од претходне фазе, када су се покојници спаљивали и похрањивали у урне на равним некрополама (Обреж, Макрешане), уочава се да се у овој фази гвозденог доба покојници и даље спаљују, али се гробови покривају тумулом, што указује на нове погребне обичаје, који су можда повезани са променом етничке структуре становништва.66

Гвоздено доба III

Из тог периода потиче најмањи број локалитета, свега четири. Два од њих су равничарског типа, један је градинског и један је случајан налаз са непознатог локалитета из Пољне (карта 4).

Равничарски локалитети смештени су на делувијалним терасама Јужне Мораве (Рутевац-Окућница С. Ристића, Рујиште), што можда говори о вишем нивоу

66 Ове промене ће се одразити и у стилско-типолошким карактеристикама керамике, о чему ће бити речи у наставку рада.

46

вода у том периоду, док је градинско насеље констатовано на локалитету Лазарев град у Крушевцу.

На основу тог малог броја локалитета однос равничарских и градинских насеља у том периоду јесте 67:33%.

Гвоздено доба IV Гвозденом добу IV припада осам локалитета у Крушевачкој регији. Четири

локалитета су равничарска насеља, три су насеља градинског типа и један локалитет је непознат, односно реч је о случајном налазу из Падежа (карта 5).

Равничарска насеља смештена су уз обале или на терасама непосредно уз веће реке (Бачина, Глободер, Маскаре-Бедем, Рутевац-Окућница Н. Вречића), док су градинска насеља ситуирана уз главне комуникације (Сталаћ-Град, Крушевац), али и локације у планинској области на југу регије (Бољевац). Однос равничарских и градинских насеља у том периоду јесте 57:43%, што је најравноправнији однос између градинских и равничарских насеља у односу на претходне фазе.

Требало би напоменути да је у Бољевцу, који се налази далеко од главних комуникација, нађена остава-скривница металних предмета, вероватно у оквиру градинског насеља, што може да указује на време продора Римљана са југа и несигурност Скордиска које су насељавале ову регију у том периоду.

Анализом типологије, топографије и диспозиције налазишта није примећена нека битнија разлика између односа градинских и равничарских насеља, као и њихове диспозиције током појединих фаза гвозденог доба. У свим фазама присутан је мање-више подједнак однос између градинских и равничарских насеља са готово идентичном диспозицијом, односно са највећим бројем насеља оба типа уз главне комуникационе правце. Нешто већи број градинских насеља евидентирано је једино у млађем гвозденом добу и то током краја овог периода, што се може повезати са продорима Римљана са југа.

3.2. Одбрамбена и стамбена архитектура Веома мали број истражених налазишта, као и, углавном девастирана

стратиграфија услед дејства река, учинили су да у Крушевачкој регији нема много података о архитектури насеља, као и стамбених и фортификационих објеката.

Из гвозденог доба I потичу остаци две надземне куће, са основом од речних облутака и зидовима од ломљеног камена.67

Из овог периода потиче и равничарско насеље на локалитету Конопљара у Читлуку, на коме, услед јаког дејства Западне Мораве, иако су на њему вршена археолошка ископавања, нису уочени остаци архитектуре. Са тог локалитета потиче

Куће су правоугаоне основе, претпостављених димензија 7x5 m (скице 2-4). Кућа је евидентирана на градинском насељу на локалитету Гологлава код Сталаћа, у сонди 1, у квадратима А, D и E. Према налазима керамике и металних предмета, кућа припада крају позног бронзаног доба и почетку гвозденог доба I.

67Н. Тасић, Е. Томић, Археолошка истраживања у долини доњег тока Западне Мораве и неки проблеми етногенезе Дарданаца, Гласник Српског археолошког друштва 4, Београд 1987, 131; Г. Чађеновић, Гологлава код Сталаћа, Крушевачки зборник 9/10, Крушевац 2003, 42-44, скице 6 и 7.

47

неколико јама, које представљају значајне затворене целине, али не пружају податке о стамбеној архитектури на овом насељу.

Приликом ископавања на локалитету Бедем у Маскарама констатоване су основе кућа фундиране облуцима из млађег гвозденог доба (фото 2), што може да указује на начин градње стамбених објеката и у старијим фазама гвозденог доба на том локалитету.68

На локалитету Окућница С. Ристића у Рутевцу, који потиче из гвозденог доба I, констатовани су фрагменти профилисаног лепа и делови поднице од набијене земље, који указују на стамбене објекте грађене у техници плетери и лепа са подницама од набијене земље.

69

4. ХРОНОЛОШКА И СТИЛСКОТИПОЛОШКА ДЕТЕРМИНАЦИЈА

НАЛАЗА

У овом поглављу је извршена стилско-типолошка анализа покретних налаза како би се налази, односно налазишта, прецизније етно-културно и хронолошки одредила.

4.1. Керамика Иако су сва налазишта из гвозденог доба у Крушевачкој регији разврстана,

према стилско-типолошким карактеристикама керамике и металних налаза, у четири развојне фазе гвозденог доба, ипак се на основу неких карактеристика на керамици могу констатовати неке подфазе унутар фаза, нарочито када је реч о гвозденом добу I и гвозденом добу II.

Гвоздено доба I Тако, керамички облици са неких локалитета из гвозденог доба I, имају

аналогије у претходном периоду, односно позном бронзаном добу. За ту најстарију фазу гвозденог доба I, карактеристичне су зделе кратког цилиндричног врата са заобљеним трбухом на коме се налазе пластична задебљања (Гологлава-Т. XIX/1,3, Конопљара- Т. XXIII/1; Крушевац). Те зделе су карактеристичне за локалитете параћинске културне групе на подручју басена Велике Мораве и северног дела басена Јужне Мораве (Ђуринац, Глождак, Сарина Међа, Маћија, Велика хумска чука, Медијана и други).70

68 Ископавања су у току, као и рад на техничкој документацији. Подаци су доступни аутору овог рада јер је члан екипе која ради на истраживањима локалитета.

Та налазишта су опредељена у позно бронзано доба, или

69 А. Булатовић, Нови праисторијски налази из Рутевца код Алексинца, Крушевачки зборник 13, Крушевац 2008, 126. 70 M. Stojić, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave,Beograd-Svetozarevo 1986, T. 1/7, T. 4/1;В. Трбуховић, Из старине долине Ресаве, Старинар н. с. XI, Београд 1960, сл.3; Д. Гарашанин, Ка проблему поља са урнама у Србији, Зборник радова Народног музеја у Београду I, Београд 1958, T. I/4, T. IV/2; Д. Гарашанин, Нови гробни налази из Параћина и почетак периода прелаза из бронзаног у гвоздено доба у Поморављу, Зборник радова Народног музеја у Београду VI, Београд 1970, сл.14; Н. Тасић, Остаци некрополе параћинске групе код Маћије, Старинар XIII-XIV, Београд 1965, 187-191; М. Стојић, М. Јоцић, Ниш – културна стратиграфија праисторијских локалитета у нишкој регији, Београд - Ниш 2006, Т. CII/53;

48

гвоздено доба Ia, према периодизацији гвозденог доба М. Стојића за басен Велике Мораве. Тај период одговара гвозденом добу I, према М. Гарашанину, односно периоду Br D-Ha A1, према Рајнекеовој периодизацији за централну Европу.

За исти период везују се лоптасти пехари са двема дршкама (Гологлава - Т. XIX/8; Обреж), као и лоптасте зделе кратког цилиндричног врата (Крушевац - Т. VII/2) и лучне дршке са коничним или биконичним пластичним наставцима на врху (Крушевац - Т. VII/3-4; Маскаре-Бедем - Т. XII/11; Сталаћ-Гологлава – T. XIX/5, 7; Читлук – Т. XXIII/2, 9), који су такође карактеристични за налазишта параћинске културне групе (Чокањица, Глождак, Медијана, Пањевачки рит), али и брњичке културне групе (Доња Брњица, Хисар).71 За брњичку културну групу могу се везати амфоре косо засеченог обода са прстенасто профилисаном унутрашњом ивицом (Глободер – Т. V/7; Крушевац – Т. VII/1; Maкрешане-Орнице – Т. XII/1; Maли Шиљеговац-Црквена порта – Т. XII/10; Сталаћ-Гологлава – Т. XIX/14 и Читлук – стратум 1, објекат 12, Т. XXIII/4-5, 7), које су најкарактеристичнији керамички облик, заступљен на свим налазиштима те културне групе.72

Из наведеног може се закључити да је керамичка продукција са почетка гвозденог доба I, под великим културним утицајем културних група из позног бронзаног доба, параћинске културне групе и брњичке културне групе и да се та керамика знатно разликује од керамике са других локалитета из гвозденог доба I у Крушевачкој регији (табела 1). И ритуал сахрањивања је исти као у претходном периоду, покојници се спаљују и похрањују у урне на равним некрополама (Обреж).

За исту културну групу су карактеристичне дршке са лепезастим проширењима на врху и зделе косо канелованог трбуха које су констатоване на Гологлави и Конопљари (Т. XIX/6, 9, 12, Т. XXI/19).

Следећи хоризонт, који карактерише масовна појава и употреба канеловане керамике, идентичне аналогије налази у затвореним целинама из гвозденог доба Ib, према М. Стојићу, на локалитету Пањевачки рит у Јагодини, као и у стратуму III објекта I/99, као и објектима 3 и 14 на локалитету Хисар у Лесковцу.73 Идентични керамички облици и орнаменти констатовани су и у објектима 1, 2, 3, 4, 8, 9, 13 и 15 и у стратуму 2 у објекту 12 на локалитету Конопљара у Читлуку.74

71 Д. Срејовић, Д. Лазић, Насеља и некрополе бронзаног доба у Тимочкој крајини, у: Археологија источне Србије, Београд 1997, сл.11; Д. Гарашанин, Нови гробни налази из Параћина и почетак периода прелаза из бронзаног у гвоздено доба у Поморављу, Зборник радова Народног музеја у Београду VI, Београд 1970, сл. 9-12; А. Булатовић, Стамбени објекат из позног бронзаног доба са локалитета Медијана – сектор југ – прилог проучавању односа параћинске културне групе и брњичке културне групе, Гласник Српског археолошког друштва 24, Београд 2008, сл.3/10; М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, обј. 71, 128, 208 и др.; K. Ljuci, Nova grupa grobova na praistorijskoj nekropoli u Donjoj Brnjici, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, Priština 1984, T. III/1; М. Стојић, Брњичка културна група у басену Јужне Мораве, Лесковачки зборник XLI, Лесковац 2001, Т. IX/10, 17, T. X/10.

72 M. Лазић, Култура Доња Брњица - генеза, развој и хронологија, непубликована докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету у Београду, Београд 1996; М. Стојић, Брњичка културна група у басену Јужне Мораве, Лесковачки зборник XLI, Лесковац 2001, 15-94 и др. 73М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, обј. 4, 5, 7, 14/1, 134, 141 и др.; М. Стојић, Брњичка културна група у басену Јужне Мораве, Лесковачки зборник XLI, Лесковац 2001, Т. XV и XVI; A. Bulatović, South Morava basin in the transitional period from the Bronze to the Iron Age, Старинар н. с. LVII, Београд 2008, Pl. I, Pl. II. 74М. Стојић, Г. Чађеновић, Керамика из периода прелаза бронзаног у гвоздено доба на локалитету Конопљара у Читлуку, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 47-80.

49

Тај хоризонт карактеришу следећи облици: благобиконичне зделе или коничне зделе увученог, косо или хоризонтално фасетираног обода; амфоре широко разгрнутог, често канелованог обода и врата; амфоре заобљеног, косо канелованог трбуха са језичастим дршкама; Y дршке двојних судова, украшене канелурама и утиснутим кружићима; коленасто савијене дршке шиљато обликованог врха, украшене канелурама; орнамент у виду вертикалног пластичног задебљања, најчешће постављеног на трбуху амфора или испод обода здела (табела 1). Од орнамената се као новина јављају низови искошених правоугаоника или зареза, који ће бити карактеристични за наредну фазу гвозденог доба. Осим наведене керамике у овом хоризонту, који се према аналогијама из Поморавља може дефинисати као фаза Ib гвозденог доба у Крушевачкој регији, остају у мањој мери, у употреби и облици из претходне фазе (ободи прстенасто профилисане унутрашње ивице, дршке са пластичним наставцима на врху, дршке са лепезасто проширеним врхом), који су евидентирани на локалитетима Ивље у Глободеру (Т. V/7), Грабујевац у Здравињу (Т. VI/4), Изнад цркве у малом Шиљеговцу (Т. XII/9-10), Макве у Мачковцу (Т. XV/12), Чукар у Бољевцу (Т. II/11-12). Занимљиво је да један број ових локалитета смештен на градинама далеко изван главних комуникација, за разлику од претходног периода када су доминирала равничарска насеља, а градинска су била ситуирана искључиво на важним геостратешким позицијама. Та чињеница може да указује на евентуално повлачење једног дела аутохтоног становништва у планинске области на југу, пред дошљацима, носиоцима једне нове културне тековине - канеловане керамике типа Гава-Белегиш II.

Како је поменуто, керамика сличних стилско-типолошких особина као она констатована на налазиштима у Крушевачкој регији, карактерише културну групу Гава-Белегиш II, која се током периода Ha A, проширила са севера Балкана, преко Поморавља, до јужног дела Балканског полуострва.75 Из свега наведеног, хоризонт Ib у Крушевачкој регији може се, као и у Поморављу, определити у период Ha A2, односно приближно XI век пре н. е.76

Следећи хоризонт гвозденог доба I карактерише задржавање керамичких форми из претходне фазе, док се старе форме из позног бронзаног доба, које су се у мањој мери задржале у прва два хоризонта гвозденог доба I, више не појављују (табела 1). Изузетак је локалитет Чукар у Бољевцу на коме је евидентирана керамика са традицијама брњичке културе (карактеристични ободи са прстенасто профилисаном ивицом – Т. II/11-12), заједно са керамиком украшеном урезаним шрафираним троугловима и низовима отисака назубљеним инструментом, што је карактеристика трећег хоризонта гвозденог доба у Крушевачкој регији (Т. II/8, 13-14). Тако дуго задржавање старих форми керамике може се објаснити пасивним положајем локалитета у односу на главне комуникационе правце.

У трећем хоризонту гвозденог доба у Крушевачкој регији, који је дефинисан аналогијама из затворених целина на локалитету Пањевачки рит (гвоздено доба Ic), али и целина, односно објеката 10 и 11, као и најмлађег стратума

75 П. Медовић, Да ли је Гава –комплекс обухватио и Велико Поморавље?, Лесковачки зборник XLI, Лесковац 2001, 219-222. 76 М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, 282.

50

објекта 12 на локалитету Конопљара у Читлуку, и даље се, као доминантна керамичка форма, задржавају благобиконичне зделе фасетираног обода, које често имају језичасту дршку испод обода или пластично задебљање на ободу (Т. I/4, Т. V/4, T. VI/5, 8, T. VII/10, T. XXIII/15-16) и амфоре хоризонтално или лучно канелованог трбуха, понекад са вертикалним пластичним задебљањем и у комбинацији са низовима правоугаоних отисака или зареза (Т. II/16, T. XII/3, Т. XX/16, T. XXII/9-10).77

У том хоризонту доминирају амфоре краћег разгрнутог обода, без канелура (T. V/8, T. XII/2, T. X/12, T. XX/15) или се задржавају амфоре широко разгрнутог обода, који је сада, осим канелура, украшен и низовима зареза, шрафираним троугловима, отисцима назубљеним инструментом и лучним урезаним линијама (T. II/8, 13, T. V/10, Т. IX/4, T. XXII/16, 19).

Карактеристичан орнамент за овај хоризонт гвозденог доба је урезана удвојена изломљена или таласаста линија (T. I/5, T. VII/13, T. XXII/11, T. XXIII/16), низови зареза или искошених правоугаоника, који су се појавили крајем претходног хоризонта (T. II/7, 13, 15-16, T. VI/7, 13, T. X/10, T. XVII/16, Т. XX/113-14), а као новина се јавља отисак назубљеним инструментом у виду тзв. лажног шнура (T. VI/10, Т. IX/11, T. XXII/19).

На основу аналогија са Пањевачког рита, али и керамике са сличним стилско-типолошким особинама у Подунављу, овај хоризонт гвозденог доба у Крушевачкој регији може се определити у период Ha B1/2, односно X/IX век пре н. е.78

Гвоздено доба II

Гвоздено доба II је у Крушевачкој регији заступљено много мањим бројем локалитета него што је то случај у претходном хоризонту. Стилско типолошке особине керамике су уједначене, али се ипак, на основу бројних аналогија у Поморављу и Подунављу, могу издвојити два хоризонта у оквиру ове фазе гвозденог доба – гвоздено доба IIa и гвоздено доба IIb (табела 1).

Први, старији хоризонт, чини керамика слична оној из претходног хоризонта, а чине је: зделе увученог фасетираног или косо канелованог обода (Т. IV/7, 8, T. VII/14-16, T. VIII/1-3, T. XII/12,), крушколики пехари са једном дршком, богато украшени канеловањем, отискивањем и урезивањем (Т. XI/1-3, T. XVII/7).

Ипак, најкарактеристичнији елемент из овог хоризонта је орнамент у виду утиснутих спојених S мотива. Јавља се на готово свим типовима посуда, а најчешће се налази испод обода и на рамену посуде (T. VIII/2-4, T. XI/1, 3-8, 12, 17, 19, T. XVII/7, T. XX/17), a на мањем броју примерака и на трбуху посуде (T. XI/1, 9, 15). Осим тог орнамента, карактеристичан је мотив низа правоугаоних отисака у жлебу (T.VIII/2, 6, T. XII/6, 12, 16, T. XVI/7), или појединачних отисака (T. II/18, T. VIII/5,

77 Објекти 2, 65, 66, 82, 108, 109, 212, 217, 220, 231, 234, 243, 245, 246, 260, 261, 262, 265 на Пањевачком риту су затворене археолошке целине на основу којих је било могуће дефинисати овај хоризонт у Крушевачкој регији (М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, 27-136). 78P. Medović, Naselja starijeg gvozdenog doba u jugoslovenskom Podunavlju, Beograd 1978, T. XXII/1-3, T. XXVI/3, 5, T. XXVIII/4, T.XXIX/6, T. XXXV/1-6, T. XXXVI/1-5 и цитирана литература ; M. Gumă, The end of the Bronze Age and the beginning of the Early Iron Age in SW Romanija, N Serbia and NW Bulgaria. A short review, Thraco-Dacica XVI,1-2, Bucureşti 1995, 99-137, Pl. XV-XVI и цитирана литература.

51

7, T. XI/16, T. XVI/6). Осим наведених орнамената задржавају се, у много мањем броју, урезани троуглови и тачкасти убоди (T. VIII/1, T. XI/2, 10-11, 13, 19-20, T. XII/14, T. XVII/8).

Та керамика, према бројним аналогијама са територије од западних обала Црног мора до западног Балкана и од Подунавља до јужног дела централног Балкана, припада Басараби комплексу који се током VIII века пре н. е. проширио на наведену територију.79

Најближе аналогије за ову керамику налазе се у Поморављу и Подунављу, где се она хронолошки опредељујe у период Ha B3/Ha C, односно VIII век пре н. е.

80

За други хоризонт гвозденог доба II у Крушевачкој регији везује се појава орнамента у виду линија изведених у тремоло техници, док керамички облици остају исти. Тај орнамент је евидентиран на керамици са локалитета Лазарев град у Крушевцу (T. VIII/8-9), Чешмина глава у Мађеру (T. IX/12), Градиште у Прасковчу (T. XVI/11, 13-14) и Црнокалачка бара у Рујишту (T. XVII/2, 9).

На Пањевачком риту евидентирано је неколико затворених целина са керамиком идентичних стилско-типолошких карактеристика.81

Овај хоризонт гвозденог доба II у Крушевачкој регији (гвоздено доба IIb) датује се у VII век пре н. е.

Гвоздено доба III Из гвозденог доба III потиче најмањи број налаза. Керамика се своди на

налазе шупљих стопа финијих посуда израђених на витлу, углачане површине (Т. XVII/3-4, 18-19). Стопе вероватно припадају посудама које су израђиване под утицајем грчке културе са југа.82 Таква керамика је у ужој Србији евидентирана на простору од границе са Македонијом (Ораовица, Кршевица), долином Јужне Мораве (Хисар), до Поморавља на северу (Сарина међа, Стублина), а датује се у период од краја VI до почетка IV века пре н. е. (табела 1).83

Гвоздено доба IV

Керамика из гвозденог доба IV у Крушевачкој регији, према својим стилско-типолошким особинама, припада латенској култури (табела 1). Чине је зделе сиве или мрке боје, оштрије или блаже S профилације, израђене на витлу (T. V/15, T. VIII/10-11, T. XIII/2-3, T. XIV/1-3, 18-21, T. XVIII/1-8), пехари коничног врата украшени хоризонталним ребрима на рамену (T. XIII/1), амфоре уског отвора, благо разгрнутог обода (T. XIV/4, 6-7), лонци хоризонтално профилисаног широког обода, израђени на витлу (T. XIV/16-17), и као једна од главних карактеристика ове 79 Опширније о Басараби комплексу на централном Балкану видети у: M. Jevtić, Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području, Beograd 1983, 36-37; M.Stojić, L' âge de fer du bassin de la Morava et problem da la culture Basarabi, Der Basarabi-komplex in Mittel-und Südoesteuropa, Bukureşt 1996, 119-124 и др. 80P. Medović, Naselja starijeg gvozdenog doba u jugoslovenskom Podunavlju, Beograd 1978, T. L/4-8, T. LI/1-3, T. LIV/4-7, T. LV/1-2, T. LXIII/8-9 и др; M. Stojić, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave, Beograd-Svetozarevo 1986, T. 25-29; М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, 27-136. 81 Реч је о објектима 1, 20, 26, 42, 46, 49, 54 и 138 (М. Стојић, Пањевачки рит, Београд 2004, 27-136). 82 Б. Ђорђевић-Богдановић, Керамика рађена на витлу са локалитета старијег гвозденог доба у Поморављу, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац-Београд 2001, 213-222. 83 P. Popović, Vranjsko-bujanovačka kotlina helenizacija doline Morave, Пирајxме 2, Куманово 2003, T. I/7-11, T. V/9-10, 12; M. Stojić, Hisar in Leskovac at the and of the Early Iron Age, Старинар н. с. XLI, Београд 2008, Figs. 7-8, 13-16, 18, 24; M. Stojić, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave, Beograd-Svetozarevo 1986, T. 35.

52

фазе гвозденог доба у Крушевачкој регији, јављају се бачвасти лонци, израђени руком, украшени чешљастим инструментом, често са хоризонталним жлебом испод обода (T. I/1-3, T. V/14, T. VIII/12-13, T. XIII/4-6, T. XIV/9-13, 15, 22, T. XVIII/9-11).

Осим наведене керамике која је идентична на простору Подунавља и Поморавља у позној латенској култури, на једном локалитету у Крушевачкој регији је евидентирана керамика неуобичајена за латенску културу.84 Реч је о локалитету Окућница Н. Вречића у Рутевцу, где је у јами откривена керамика латенске форме, али са видним утицајима хеленистичке културе са југа (Т. XVIII/2b, 4-5). Рељефни украси на типичним латенским зделама указују на симбиозу латенских форми и хеленистичких орнамената са мегарских пехара, карактеристичних за период III-I века пре н. е.85

Утицај хеленистичке културе на овом простору илуструје и монета из Дирахиона, о чему ће бити речи у следећем поглављу.

Сви локалитети из гвозденог доба IV у Крушевачкој регији припадају његовој позној фази, тј. позној латенској култури, односно крају II и I веку пре н. е.

4.2. Метални налази Из гвозденог доба I потичу три метална налаза (табела 2). Реч је о

бронзаном копљу са кратким тулцем, пламенастог врха који се датује од периода Ha C, до Ha A, према Рајнекеовој периодизацији.86 Примерак са Гологлаве, према керамици са овог локалитета, припада периоду Br D-Ha A1. Са истог локалитета потиче бронзани прстен за косу (noppenring), који се, према бројним аналогијама са локалитета на суседним територијама (Глождак, Мађилка, Прчево), може определити у исти период као и копље.87

Гвозденом добу II припадају четири фибуле са различитих локалитета. Из Глободера потиче наочараста фибула (T. V/16), које се према Р. Васићу датују од XII до VII века пре н. е.

У исти, или нешто млађи период могу се определити четири наруквице отворених и прекрштених крајева које су констатоване у селу Венчац.

88 Друга фибула из Глободера, нађена заједно са наочарастом, јесте лучна фибула са продуженим спиралама од намотаја жице на обе петље (T. V/17), која се, према Васићу, датује у IX/VIII век пре н. е.89

84М. Sladić, Keramika Skordiska, Filоzofski fakultet, Beograd 1986; О. Брукнер, В. Даутова-Рушевљанин, П. Милошевић, Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније, Нови Сад 1987; P. Popović, Le céramique de La Téne finale sur les territoires das Scordisques, Старинар н.с. L, Београд 2001, 83-12.

Тако се тумул III у Глободеру, према металним налазима, може датовати у период краја IX и VIII век пре н. е., oдносно гвоздено доба II, како је већ датован према керамици.

85I. Mikulčić, Helenistička Makedonija, Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ljubljana –Beograd 1984,74-76. 86Н. Тасић, Е.Томић, Археолошка истраживања у долини доњег тока Западне Мораве и неки проблеми етногенезе Дарданаца, Гласник Српског археолошког друштва 4, Београд 1987, 133-134. 87M. Лазић, Култура Доња Брњица-генеза, развој и хронологија, непубликована докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету у Београду, Београд 1996, 127. 88R.Vasić, Die Fibeln im Zentralbalkan, Prähistorische Bronzefunde, Stutgart 1999, Taf. 8/109, Taf.70. 89 Isto, Taf.7/100.

53

Друге две фибуле из гвозденог доба II потичу са локалитета Град у Сталаћу. Реч је о двопетљастој лучној фибули тордираног лука и лучној фибули чији је лук профилисан уским вертикалним ребрима (T. XX/3-4). Обе фибуле се опредељују у период VIII-VII века пре н. е., односно гвоздено доба II, према М. Гарашанину, или гвоздено доба IIa.90

Из гвозденог доба III потичу једнопетљаста бронзана лучна фибула са правоугаоном ногом са седластим улегнућем, из Пољне (T. XVI/5) и сребрна наушница лунуластог типа украшена филигранском техником и гранулацијом, из Крушевца (T. VIII/14). Идентичне фибуле се, према Васићу, датују у време VI-V века пре н. е., док су аналогије за наушницу констатоване на Улпијани и у Дервенију, а датују се у V-IV век пре н. е.

91

Гвозденом добу IV, односно млађем гвозденом добу припада остава металних налаза из Бољевца која је садржавала фибуле, мамузу, котлове, копља, ножеве, трозупце, мач и друге предмете (Т. III/1-10). Фибуле су типа aucissa sa широким луком, које се опредељују у позни латен, као и мамуза са трном и тањирастим крајевима, за коју су аналогије констатоване у Ораовици код Прешева, Гомолави и другим локалитетима из позног латена.

92 Идентични метални котлови познати су из Сремске Раче, где су датовани у I век пре н. е., као и мач трозупци, који су констатовани у остави из Кијева.93 Закривљени ножеви са дршком су евидентирани у Ораовици, Н. Бановцима, Купинову, Великом Ветрену и другим локалитетима позног латена.94

Овај локалитет се може прецизније датовати денаром Луцилија Руфуса (М. Lucilius Rufus), који је искован у Риму 101. године пре н. е.

95

И са локалитета Окућница Н. Вречића, на коме је пронађена јама испуњена латенском керамиком, потиче денар из времена римске републике, који је прецизније датовао јаму. Реч је о денару Антонија Балбуса (Q. Antonius Balbus), искованом у Риму 83-82. године пре н. е.

Према аналогијама металних налаза, локалитет Чукар се може определити у прву половину I века пре н. е.

96

90 Isto, Taf.30/357, 370, Taf.70.

91 Isto, Taf.40, Taf.41, Taf.70; Н. Тасић, Археолошко благо Косова и Метохије, Београд 1998, кат. бр. 233. 92 A. Булатовић, Латенски налази у врањско-бујановачкој и прешевској котлини, Лесковачки зборник XL, Лесковац 2000, Т.2/1; B. Jovanović, М. Jovanović, Gomolava-naselje mladjeg gvozdenog doba, Novi Sad-Beograd 1988, T.XLVI/18. 93О. Брукнер, В.Даутова-Рушевљанин, П.Милошевић, Почеци романизазије у југоисточном делу провинције Паноније, Нови Сад 1987, Т. VI-X; Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ljubljana-Beograd 1984, 110, sl.78. 94M. Stojić, Veliki vetren, Beograd 2003, kat. br. 147-148; N. Majnarić-Pandžić, Keltsko-latenska kultura u Slavoniji i Srijemu, Vinkovci 1970, T. II/13, T. XII/12, T. XXVIII/5. 95B. Borić-Brešković, P. Popović, Coins of the Roman Republic, Народни музеј Београд, Београд 2006, 166-167, kat. br. 606-613. 96 Isto, 203-205, kat. br. 908-926.

54

Фибула из Сталаћа (Т.XX/5), припада типу aucissa и датује се у позни латен, односно I век пре н. е. Такве фибуле су познате из Горице, Думбова, Земуна и других налазишта из овог периода.97

Копље идентично примерку из Падежа нађено је на Великом Ветрену, Сремским Карловцима, Крчедину, Купинову и другим налазиштима позног латена.

98

Занимљив налаз је драхма хеленистичког града Дирахиона, која на аверсу има представу краве на десно, која доји теле, нађена на локалитету Бедем у Маскарама (T. XIV/23). На аверсу је потписан магистрат Менискос, а на реверсу Архипа (ΜΕΝΙΣΚΟΣ, ΑΡΧΙΠΠΟΥ), а датује се у почетак I века пре н. е.

99 Идентични примерци су констатовани у оставама из Пећинаца и Костолца и других остава у Срему и Подунављу, што указује на интезивне контакте Скордиска и хеленистичких градова на југу.100

* * * * *

Анализом стилскотиполошких особина керамике и металних налаза из гвозденог доба у Крушевачкој регији, установљено је да гвоздено доба I чине три развојна хоризонта (гвоздено доба Ia, Ib и Ic), а гвоздено доба II, два развојна хоризонта (гвоздено доба IIa и IIb), док за гвоздено доба III и гвоздено доба IV, услед недовољне грађе (гвоздено доба III) или стилски уједначене грађе (гвоздено доба IV), није било могуће начинити поделе унутар њих.

Из наведеног следи да гвозденом добу Ia припадају следећи локалитети: Лазарев град у Крушевцу, Усек ка скели у Маскарама, Окућнице М. Пешића и Б. Рајковића у Обрежу, Гологлава у Сталаћу и Конопљара у Читлуку.

Из гвозденог доба Ib потичу локалитети: Каменица у Беласици, Дуњар у Варварину, Руски споменик у Варварину, непознат локалитет у Венчацу, Гојковички чаир у Вучку, Грабујевац у Здравињу, Слатина у Јабланици, Богомољиште у Јасици, Јазбине у Макрешану, Црквена порта у Малом Шиљеговцу, Бедем у Маскарама, Имање Радојевић Јовице и Макве у Мачковцу, Градиште у Прасковчу, Црнокалачка бара у Рујишту, Бара у Рутевцу, Окућница С. Ристића у Рутевцу, Гологлава у Сталаћу, Река у Страгарима и непознат локалитет у Старом Трстенику.

Последњем хоризонту гвозденог доба I, гвозденом добу Ic у Крушевачкој регији припадају следећи локалитети: Код чесме у Белој Води, Чукар у Бољевцу, Ивље у Глободеру, Богомољиште у Јасици, Гробљиште и Маркове баре у Мађерама, Јазбине и Орнице у Макрешану, Окућница С. Ристића у Рутевцу, Конопљара у Читлуку и Кућиште у Шетки.

Гвозденом добу IIa припадају следећи локалитети:

97 Kelti 1984, sl.77; О. Брукнер, В. Даутова-Рушевљанин, П. Милошевић, Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније, Нови Сад 1987, T. XXVI/4, 7; J. Тодоровић, Каталог праисторијских металних предмета, Музеј града Београда, Београд 1971, кат. бр. 26 и 27. 98N. Majnarić-Pandžić, Keltsko-latenska kultura u Slavoniji i Srijemu, Vinkovci 1970, T. II/1, T. XIV/3-5, T. XXIV/8, T. XXXIX/6-7; M. Stojić, Veliki vetren, Beograd 2003, kat. br., 153. 99П. Поповић, Остава драхми Аполоније и Дирахиона из Пећинаца, Нумизматичар1, Београд 1978, 10. 100Исто, 9-21; Исти, Остава из Костолца и осврт на један предлог хронологије драхми Аполоније и Дирахија, Нумизматичар13, Београд 1990, 5-18, Т.II/4.

55

Гобеља у Брусу, Руски споменик у Варварину, непознат локалитет у Великом Головоду, Ивље у Глободеру, Лазарев град у Крушевцу, Јазбине у Макрешану, Изнад цркве у Малом Шиљеговцу, Бедем у Маскарама, Орница у Позлати, Црнокалачка бара у Рујишту, Град у Сталаћу и Ливаде иза лојза у Шетки.

Из гвозденог доба IIb потичу следећи локалитети: Лазарев град у Крушевцу, Чешмина глава у Мађеру, Градиште у Прасковчу и Црнокалачка бара у Рујишту.

Локалитети из гвозденог доба III јесу: Лазарев град у Крушевцу, непознат локалитет у Пољни, Црнокалачка бара у Рујишту и Окућница С. Ристића у Рутевцу; док су локалитети који припадају гвозденом добу IV, односно млађем гвозденом добу: Под бањом у Бачини, Чукар у Бољевцу, Ивље у Глободеру, Лазарев град у Крушевцу, Бедем у Маскарама, непознат локалитет у Падежу, Окућница Н. Вречића у Рутевцу и Град у Сталаћу.

5. ЗАКЉУЧАК Крушевачка регија се налази на средишњем делу Балканског полуострва, на важном комуникационом правцу који повезује долинама Велике Мораве и Јужне Мораве, Подунавље са егејском обалом, и долинама Јужне Мораве и Нишаве, и долином Западне Мораве, јадранску обалу са обалом Црног мора.

Иако има изузетно повољан геостратешки положај на Балкану, што је, између осталог, резултирало и великим бројем праисторијских локалитета, односно локалитета из гвозденог доба, само један мали број локалитета је археолошки истражен. Археолошку грађу из ове регије углавном чине површински налази или налази који су резултат несистематских рекогносцирања појединих локалитета.

Осим повољног положаја, ова област је богата сировинама које су у праисторији биле веома драгоцене. Наслаге леса и глина у околини Сталаћа служиле су за израду грнчарије, а силицијумски шкриљци, нарочито рожнац, били су цењена сировина за израду оруђа од окресаног камена. Многе златоносне реке и самородне жице злата биле су, такође, једна од вредних сировина становништву које је у праисторији насељавало ову област.

Приликом детерминације налазишта и налаза, у раду су коришћене три периодизације за гвоздено доба: периодизација М. Гарашанина, која је прихваћена на територији Србије, затим Рајнекеова периодизација, ради поређења са хронологијом гвозденог доба у средњој Европи и периодизација М. Стојића, за суседно Поморавље, која се показала као најадекватнија због орогеографске отворености између ових регија и скоро идентичних етно-културних прилика у овим регијама (табела 3).

Од 43 налазишта из гвозденог доба, колико их је евидентирано у овој регији, 33 налазишта припадају гвозденом добу I, њих 14 потиче из гвозденог доба II, четири локалитета су из гвозденог доба III, а осам локалитета припада гвозденом добу IV, тј. млађем гвозденом добу.

Детаљном анализом стилско-типолошких карактеристика керамике и металних налаза, али и помоћу аналогија из суседних и ближих области,

56

установљено је да гвоздено доба I чине три (Ia, Ib и Ic), a гвоздено доба II, два развојна хоризонта (IIa и IIb). Због малог броја карактеристичних налаза, није било могуће начинити поделе унутар гвозденог доба III и гвозденог доба IV.

Анализом топографских карактеристика налазишта из гвозденог доба у Крушевачкој регији, уочено је да су у сваком хоризонту гвозденог доба постојала и равничарска и градинска насеља, али да су градинска била малобројнија. Судећи према односу градинских и равничарских насеља, најмирнији период је био у гвозденом добу Ib, а најнесигурнији периоди били су у гвоздено доба Ia и гвоздено доба IV. Ови подаци подударају се са карактеристикама керамике на тим налазиштима, али и оскудним изворима који се могу повезати са општом кризом насталом већим миграционим процесима који су условили пад великих градова на југу Грчке. Ове миграције се могу довести у везу са масовном употребом канеловане керамике која је уследила у гвозденом добу Ib на централном Балкану. Могуће је да су у време гвозденог доба Ia носиоци канеловане керамике тек почели да пристижу у великом броју са севера, па отуда и већи број градинских насеља у том периоду, после чега су дошљаци у гвозденом добу Ib преузели потпуни културни примат у односу на аутохтоно становништво, на шта указују стилско-типолошке карактеристике керамике из овог хоризонта.

Подаци о веома солидној стамбеној архитектури на градинском насељу на локалитету Гологлава, указују да су градине у гвозденом добу Ia биле стално место становања, а не место за повремено скривање или контролу околине, што, такође, потврђује немирна времена у овом хоризонту гвозденог доба I.

На релативно стабилна времена у периоду гвозденог доба Ic-III указује много већи број равничарских у односу на градинска насеља. Иако се на почетку гвозденог доба IIa појавио нови орнаментални стил у маниру басараби културе, који је преплавио и Крушевачку регију, до ових промена није дошло насилним путем, већ је, вероватно, реч о јаком културном утицају са североистока Балкана. У време развијене басараби културе, и у Крушевачку регију долази до продора новог орнаменталног миљеа-тремоло стила, али на исти начин као и претходни орнаменти, карактеристични за рану басараби културу.

У гвозденом добу III долази до јаких културних утицаја, али са супротне стране у односу на претходни период – са југа. Хеленски утицаји осетили су се и у овој области, што се огледа у налазима посуда израђених на витлу, углачане површине и фине фактуре, као и налазу сребрне наушнице из Крушевца, која је типична за тадашњу хеленску културу.

Очито се после похода Келта на Делфе почетком III века пре н. е. и њиховог великог пораза и настањивања у Подунављу и Срему, на овим просторима није интезивно живело. Тек крајем II века, када се, према Страбону, Скордисци, ојачани, шире до пеонских, илирских и трачких планина на југ, и на овим просторима живот постаје интезивнији.101

101 Преузето из: F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969, 221.

Скордисци, са својом карактеристичном позно-латенском културом насељавају и ову област. Интересантно је да се ова култура прожима са културом хеленистичке цивилизације са југа. На посудама из Рутевца видљива је симбиоза мегарских пехара, карактеристичних за хеленистичку културу III-I века

57

пре н. е. и типичних латенских здела S профилације. Интезивне везе Скордиска са југом, које помињу и историјски извори, потврђене су и бројним оставама новца хеленистичких градова Аполоније и Дирахиона, дуж Дунава и у Срему. Једна драхма Дирахиона нађена је и у Крушевачкој регији (Бедем у Маскарама), што ову регију, уз бројне локалитете са керамиком Скордиска, укључује у територију Скордиска, у време када су били на врхунцу моћи на овим просторима. Убрзо ће, што је већ најављивао новац римске републике из Бољевца и Рутевца, Скордисци поклекнути пред много надмоћнијим непријатељем који ће ускоро освојити скоро цео тадашњи свет. Поход римског војсковође Сципиона Азијагена у осмој деценији I века пре н. е. који је најавио почетак пропадања Скордиска, можда је био разлог скривања керамичких посуда у Рутевцу и металних предмета у Бољевцу.102

Крајем I века пре н. е. и ова територија потпада под доминацију римске републике, чиме се завршава период праисторије и почиње антички период.

* * * * *

Рад је покушај да се прецизније дефинишу етнокултурна дешавања у

гвоздено доба на територији Крушевачке регије. Рад на овој теми био је отежан веома малим бројем истражених локалитета, односно затворених целина из овог периода, па је атрибуција грађе обављена компарацијом са налазима из суседних области, нарочито Поморавља, где је утврђена стратиграфија овог периода.

Надамо се да ће ископавања у будућности, пружити више информација о животу становника ове регије у гвоздено доба.

102 Према Апијану (III 5); преузето из F. Papazoglu, н. д., 241-255.

58

Gordana Cadjenovic National Museum Krusevac

IRON AGE IN THE ZONE OF THE SOUTH AND THE WEST MORAVA MOUND

The Krusevac region is situated on the middle part of the Balkan Peninsula, at the

main communication linking by the valleys of the Velika Morava and the Juzna Morava, the Danube valley with Aegean Sea, and by the valleys of the Juzna Morava and the Nisava and the valley of the Zapadna Morava, the Adriatic coast to Black Sea coast. Even though it has extremely favorable geo-strategic position on the Balkans, which among other things resulted in having a great number of sites, or rather sites belonging to the Iron Age, only a small number of sites have been archeologically explored. Archeological records from this region are mostly made of surface findings or findings resulting from non-systematic recognizing of certain sites. During determination of sites and findings three periodizations for the Iron age were used: the periodization of M Garasanin, which was accepted on the territory of Serbia, then the periodization of Reinke, for purposes of comparison with chronology of the Iron Age in the Middle Europe, and the periodization of M Stojic, for neighboring Pomoravlje, which proved to be the best one due to its orographic extroversion among these regions and almost identical ethno-cultural conditions in them (Table 3).

Out of 43 sites dating from the Iron Age that were recorded in this region, 33 sites belong to the Iron Age I, 14 coming from the Iron Age II, four sites belong to the Iron Age III, and finally eight sites are from the Iron Age IV, or from younger Iron Age.

Detailed analysis of stylish-typological characteristics of ceramics and metal findings, but also the analogy from surrounding and closer areas, determines that the Iron Age I is composed of three (Ia, Ib, Ic), while the Iron Age II consists of two developing horizons (IIa and IIb). Due to a small number of characteristic findings, it was not possible to make categories inside the Iron Age III and Iron Age IV. Analysis of topographic characteristics of findings dating from the Iron Age in area of Krusevac, show that every horizon of the Iron Age had both plain and fortified settlements, but the fortified ones were rare. According to ratio of fortified and plain settlements, the most peaceful period was in the Iron Age Ib, while the most insecure ones were in the Iron Age Ib and the Iron Age IV. These data match the characteristics of ceramics from those sites, but also with scarce resources that could be connected to general crisis caused by larger migration processes that had caused the downfall of large cities at the south of Greece.

This work is an attempt to define more precisely ethno-cultural happenings in the Iron Age on the territory of Krusevac region. Work on this subject was made even more difficult by a small number of explored sites, or rather, closed complexes from this period, so the attribution of the records had to be done by comparing with sites from neighboring areas, especially with area of Pomoravlje, where the stratigraphy of the period has been determined.

59

Карта 1 – Налазишта из гвозденог доба у Крушевачкој регији

Map 1 – Findings of Iron Age in the region of Krusevac Гвоздено доба I / Iron Age I

Гвоздено доба II / Iron Age II Гвоздено доба III / Iron Age III Гвоздено доба IV / Iron Age IV

Списак локалитета гвозденог доба у крушевачкој регији (према азбучном реду) 1. Бачина, локалитет Под бањом 2. Бела Вода, локалитет Код чесме 3. Беласица, локалитет Каменица 4. Богдање, локалитет Црква Св. Јована 5. Бољевац, локалитет Чукар 6. Брус, локалитет Гобеља 7. Варварин, локалитет Дуњар 8. Варварин, локалитет Руски споменик 9. Велико Головоде 10. Венчац, непознати локалитет 11. Вучак, локалитет Гојковички чаир 12. Глободер, локалитет Ивље 13. Здравиње, локалитет Грабујевац 14. Јабланица, локалитет Слатина, Плато уз Расину 15. Јасика, локалитет Богомољиште 16. Крушевац, локалитет Лазарев град 17. Мађере, локалитет Гробљиште

60

18. Мађере, локалитет Маркове баре 19. Мађере, локалитет Чешмина глава 20. Макрешане, локалитет Јазбине 21. Макрешане, локалитет Орнице 22. Мали Шиљеговац, локалитет Изнад цркве 23. Мали Шиљеговац, локалитет Црквена порта 24. Маскаре, локалитет Бедем 25. Маскаре, локалитет Усек ка скели 26. Мачковац, локалитет Имање Радојевић Јовице 27. Мачковац, локалитет Макве 28. Обреж, локалитет Окућнице М. Пешића Тине и Б. Рајковића 29. Падеж, непознат локалитет 30. Позлата, локалитет Ораница 31. Пољна, непознат локалитет 32. Прасковче, локалитет Градиште 33. Рујиште, локалитет Црнокалачка бара 34. Рутевац, локалитет Бара 35. Рутевац, окућница Н. Вречића 36. Рутевац, локалитет Окућница Саше Ристића 37. Сталаћ, локалитет Гологлава 38. Сталаћ, локалитет Град 39. Страгари, локалитет Река 40. Стари Трстеник, непознат локалитет 41. Читлук, локалитет Конопљара 42. Шанац, локалитет Кућиште 43. Шетка, локалитет Ливаде иза лојза

Карта 2 – Топографија налазишта гвозденог доба I у Крушевачкој регији

Map 2 – Topography of findings of iron Age I in the region of Krusevac

61

Легенда/ Legend

● Равничарско насеље/ Settlement in the plain

▲ Градинско насеље/ Prehistoric fortified settlement

Некропола/ Necropolis

? Случајан налаз/ Accidental finding

a Хоризонт гвозденог доба/ Iron Age horizon

Карта 3 – Топографија налазишта гвозденог доба II у Крушевачкој регији

Map 3 – Topography of findings of iron Age II in the region of Krusevac

62

Карта 4 – Налазишта из гвозденог доба III у Крушевачкој регији

Map 4 – Findings of Iron Age III in the region of Krusevac

Легенда/ Legend ● Равничарско насеље/ Settlement in the plain

▲ Градинско насеље/ Prehistoric fortified settlement

? Случајан налаз/ Accidental finding

63

Карта 5 – Налазиште из гвозденог доба IV у Крушевачкој регији Map 5 – Findings of Iron Age IV in the region of Krusevac

64

Скица 1 – Глободер, локалитет Ивље, основа хумке III и детаљ налаза из сонде 8

(према Палавестра, Bankoff, Winter 1990) Sketch 1 – Globoder, locality Ivlje, tumulus oundation III and detail of finding from probe 8

(according to Palavestra, Bankoff, Winter 1990)

65

Фото 1 – Глободер, локалитет Ивље, детаљ налаза у сонди 8 (према Палавестра, Bankoff, Winter 1990)

Photo 1 – Globoder, locality Ivlje, detail of finding from probe 8 (according to Palavestra, Bankoff, Winter 1990)

66

Скица 2 – Сталаћ, локалитет Гологлава, основа куће у сонди 1 (према Тасић, Томић 1987 и Чађеновић 2003)

Sketch 2 – Stalac, locality Gologlava, foundation of a house in probe 1 (according to Tasic, Tomic 1987 and Cadjenovic 2003)

Скица 3 – Сталаћ, локалитет Гологлава, реконструисана основа куће у сонди 1 (према Тасић, Томић 1987 и

Чађеновић 2003) Sketch 3 – Stalac, locality Gologlava, reconstructed foundation of a house in probe 1 according to Tasic, Tomic 1987

and Cadjenovic 2003)

67

Скица 4 – Основа сонде 1 испод куће (према Тасић, Томић 1987 и Чађеновић 2003)

Sketch 4 – Foundation of a probe 1 under the house (according to Tasic, Tomic 1987 and Cadjenovic 2003)

Легенда / Legend 1. Жута земља са здравицом / Yellow soil with subsoil

2. Светло мрка набијена / Light brow compressed 3. Беличаста глина са пепелом / Whitish clay with ash

4. Набој, гареж и пепео / Charge, soot and ash 5, Пепео на здравици / Ash on subsoil

68

Фото 2 – Маскаре, локалитет Бедем, основа куће из млађег гвозденог доба фундиране облуцима (фото М.

Бугар) Photo 2 – Maskare, locality Bedem, foundation of a house from early Iron Age, enforced in foundation with cobbles

(Photo М. Bugar)

Табела 1 – Преглед карактеристичних керамичких облика из гвозденог доба

у крушевачкој регији Table 1 – Survey of characteristic ceramic forms from Iron Age in the region of Krusevac

69

Табела 2 – Преглед металних налаза из гвозденог доба у Крушевачкој регији (бројеви поред налаза представљају редни

број локалитета у каталогу налазишта) Table 2 – Survey of characteristic metal findings from Iron Age in the region of Krusevac (numbers by exhibits are

the no. of locality in the catalogue of a finding)

70

Табела 3 Периодизације гвозденог доба на централном Балкану

Table 3 Period system of Iron Age on the Central Balkan

71

Табла 1. 1-3 Бачина, Ђерђелин; 4-7 Бела Вода, Код чесме; 8-11 Беласица, Каменица; 12-14 Богдање, Црква Св.

Јована (према Стојић, Чађеновић 2006) Plate 1. 1-3 Bacna, Djerdjelin; 4-7 Bela Voda, By drinking fountain; 8-11 Belasica, Kamenica; 12-14 Bogdanje, St.

John Church (according to Stojic, Cadjenovic 2006)

72

Табла 2. 1-17 Бољевац, Чукар; 18 Брус Гобеља (према Стојић, Чађеновић, 2006) Plate 2. 1-17 Boljevac, Cukar; 18 Brus Gobelja(according to Stojic, Cadjenovic 2006)

73

Табла 3. 1-11 Бољевац, Чукар (према Стојић, Чађеновић, 2006)

Plate 3. 1-11 Boljevac, Cukar (according to Stojic, Cadjenovic 2006)

74

Табла 4. 1-3 Варварин, Дуњар; 4-6 Варварин, Руски споменик; 7-8 Велико Головоде; 9 Венчац (према Стојић,

Чађеновић, 2006) Plate 4. 1-3 Varvarin, Dunjar; 4-6 Varvarin, Russian monument; 7-8 Veliko Golovode; 9 Vencac (according to Stojic,

Cadjenovic 2006)

75

Табла 5. 1-3 Вучак, Гојковички чаир; 4-17 Глободер, Ивље (1-11, 14-16 према Стојић, Чађеновић 2006; 12-13, 17, према Палавестра, Bankoff, Winter 1990)

Plate 5. 1-3 Vucak, Gojkovacki cair; 4-17 Globoder, Ivlje (1-11, 14-16 (according to Stojic, Cadjenovic 2006; 12-13, 17, according to Palavestra, Bankoff, Winter 1990)

76

Табла 6. 1-4 Здравиње, Грабујевац; 5-14 Јасика, Богомољиште; 15 Јабланица, Слатина (1-4, 15 према Стојић, Чађеновић 2006; 5-14 према Чађеновић 1998 и Стојић, Чађеновић 2006)

Plate 6. 1-4 Zdravinje, Grabujevac; 5-14 Jasika, Bogomoljiste; 15 Jablanica, Slatina (1-4, 15 according to Stojic, Cadjenovic 2006; 5-14 according to Cadjenovic 1998 and according to Stojic, Cadjenovic 2006)

77

Табла 7. Крушевац, Лазарев град (Стојић, Чађеновић 2006)

Plate 7. Krusevac, Lazar's Town(according to Stojic, Cadjenovic 2006)

78

Табла 8. Крушевац, Лазарев град (1-7, 10-14 према Стојић, Чађеновић 2006; 8-9 према Jevtić 1983)

Plate 8. Krusevac, Lazar's Town(1-7, 10-14 (according to Stojic, Cadjenovic 2006; 8-9 according to Jevtić 1983)

79

Табла 9. Мађере: локалитет Гробљиште; 6-11 локалитет Маркове баре; 12 локалитет Чешмина глава (према Стојић, Чађеновић

2006) Plate 9. Madjere: locality Grobljiste; 6-11 locality Markove bare; 12 localitu Cesmina glava (according to Stojic,

Cadjenovic 2006)

80

Табла 10. Макрешане, Јазбине (1-2 према Тасићу 2001; 3-12 према Стојић, Чађеновић 2006)

Plate 10. Makresane, Jazbine (1-2 according to Tasic 2001; 3-12 according to Stojic, Cadjenovic 2006)

81

Табла 11. Макрешане, јазбине (1-2 према Тасић 2001; 3-18, 20 према Стојић, Чађеновић 2006; 19 према Jevtić 1983)

Plate 11. Makresane, Jazbine (1-2 according to Tasic 2001; 3-18, 20 according to Stojic, Cadjenovic 2006; 19 according to Jevtić 1983)

82

Табла 12. Макрешане, орнице; 4-7 Мали Шиљеговац, Изнад цркве; 8-10 Мали Шиљеговац, Црквена порта; 11-

17 Маскаре, Бедем (Стојић, Чађеновић 2006) Plate 12. Makresane, plough land; 4-7 Mali Siljegovac, Above the church; 8-10 Mali Siljegovac, Church yard; 11-17

Maskare, Bedem (according to Stojic, Cadjenovic 2006)

83

Табла 13. Маскаре, Бедем (1-6 Стојић, Чађеновић 2006; 7-16 необјављено)

Plate 13. Maskare, Bedem (1-6 according to Stojic, Cadjenovic 2006; 7-16 unpublished)

84

Табла 14. Маскаре, Бедем: 1-17 из латенске куће, сонда 13; 18-23 налази из слоја (необјављено)

Plate 14. Maskare, Bedem: 1-17 from La Tene house, probe 13; 18-23 finings from a layer (unpublished)

85

Табла 15. 1-4 Маскаре, Усек пута ка скели; 5-8 Мачковац, Имање Радојевић Јовице; 9-12 Мачковац, Макве

(према Стојић, Чађеновић 2006) Plate 15. 1-4 Maskare, Road section on ferry; 5-8 Mackovac, Radojevic Jovica household; 9-12 Mackovac, Makve

(according to Stojic, Cadjenovic 2006)

86

Табла 16. 1-3 Обреж, Окућнице М. пешића и Б. Рајковића; 4 Падеж, непознат локалитет; 5 Пољна, непознат локалитет; 6-7 Позлата, Ораница; 8-14 Прасковче, Градиште (1-3 према Тасић 2001; 4-5 необјављено; 6-14

према Стојић, Чађеновић 2006) Plate 16. 1-3 Obrez, M. Pesic and B. Rajkovic households; 4 Padez, an unknown locality; 5 Poljna, an unknown

locality; 6-7 Pozlata, Oranica; 8-14 Praskovce, Gradiste (1-3 according to Tasic 2001; 4-5 unpublished; 6-14 according to Stojic, Cadjenovic 2006)

87

Табла 17. 1-9 Рујиште, Црнокалачка бара; 10 Рутевац, Бара; 11-19 Рутевац, Окућница Саше Ристића (1-4 према Стојић, Чађеновић 2006, 5-9 према Jevtić 1983; 10-19 према Булатовић 2008)

Plate 17. 1-9 Rujiste, Crnokalacka bara; 10 Rutevac, Barа; 11-19 Rutevac, Sasa Ristic household (1-4 according to Stojic, Cadjenovic 2006, 5-9 according to Jevtić 1983; 10-19 according to Bulatovic 2008)

88

Табла 18. Рутевац, окућница Н. Вречића: 1-11 латенска јама (део налаза), 12 случајан налаз (према Стојић,

Чађеновић 2006) Plate 18. Rutevac, N. Vrecici household: 1-11 La tene pit (a part of finding), 12 accidental finding (according to

Stojic, Cadjenovic 2006)

89

Табла 19. Сталаћ, Гологлава (1, 5-6, 9-11 према Стојић, Чађеновић 2006; 3-4, 12-14 Чађеновић 2003; 7-8, 15-16

према Тасић, Томић 1987) Plate 19. Stalac, Gologlava (1, 5-6, 9-11 according to Stojic, Cadjenovic 2006; 3-4, 12-14 Cadjenovic 2003; 7-8, 15-

16 according to Tasic , Tomic 1987)

90

Табла 20. 1-5 Сталаћ, Град; 6 Стари Трстеник, случајан налаз; 7-9 Страгари, Река; 10-16 Шанац, Кућиште; 17 Шетка, Ливаде иза лојза (1-2, 6-17 према Стојић, Чађеновић 2006; 3-4 према Vasić 1999 и Чађеновић 2007; 5

према Рашковић 2003) Plate 20. 1-5 Stalac, Grad; 6 Stari Trstenik, accidental finding; 7-9 Stragari, Reka; 10-16 Sanac, Kuciste; 17 Setka,

Meadows behind the vine (1-2, 6-17 according to Stojic, Cadjenovic 2006 ; 3-4 according to Vasic 1999 and Cadjenovic 2007; 5 according to Raskovic 2003)

91

Табла 21. Читлук, Конопљара: 1-2 објекат 1; 3 објекат 2; 4 објекат 3; 5-10 објекат 4; 11-20 објекат 8 (према

Стојић, Чађеновић 2001) Plate 21. Citluk, Konopljara: 1-2 object 1; 3 object 2; 4 object 3; 5-10 object 4; 11-20 object 8 (according to Stojic,

Cadjenovic 2001)

92

Табла 22. Читлук, Конопљара: 1-7 објекат 9; 8-12 објекат 10; 13-21 објекат 11 (према Стојић, Чађеновић 2001) Plate 22. Citluk, Konopljara: 1-7 object 9; 8-12 object 10; 13-21 object 11 (according to Stojic, Cadjenovic 2001)

93

Табла 23. Читлук, Конопљара, објекат 12: 1-9 стратум 1; 10-13 стратум 2; 14-16 стратум 3 (према Стојић,

Чађеновић 2001) Plate 23. Citluk, Konopljara, object 12: 1-9 stratum 1; 10-13 stratum 2; 14-16 stratum 3 (according to Stojic,

Cadjenovic 2001)

94

Табла 24. Читлук, Конопљара: 1-.15 објекат 13; 16-18 објекат 15 (према Стојић, Чађеновић 2001) Plate 24. Citluk, Konopljara: 1-.15 object 13; 16-18 object 15 (according to Stojic, Cadjenovic 2001)

95

Табла 25. Читлук, Конопљара, керамика из слоја (према Стојић, Чађеновић 2006)

Plate 25. Citluk, Konopljara, ceramics from a layer (according to Stojic, Cadjenovic 2001)

97

УДК ППППППППП 45666666666666

др Радмила Зотовић, Археолошки институт, Београд

ГРАДСКА УПРАВА НА ПОДРУЧЈУ НИША У АНТИЧКОМ ПЕРИОДУ

Апстракт: У раду се расправља о градској управи на подручју Ниша у римском периоду. Наводи се број чиновника у градској управи преузетих са епиграфских споменика а такође и сукцесивне функције, војне и цивилне, као почасна звања. Аутор наводи и вотивне посвете градских чиновника. Кључне речи: римски период, градска управа, друштвене функције, почасна звања.

На подручју античког Ниша констатоване су до сада следеће цивилне

функције: exactor civitatis (?), decurio, и sacerdos, као и друштвени статус ослобођеника - libertus. Ове функције су констатоване на надгробним (к. бр. decurio 2 и 3, и libertus 1) и вотивним споменицима (к. бр. decurio 1 и 4, и sacerdos 1), као и на једном примерку бронзане посуде (к. бр. exactor civitatis 1).1

Функција decurio се једино јавља у нешто већем броју, са четири констатована примерка, док се све остале функције јављају појединачно са по једним до сада констатованим носиоцем одређене функције. Овакав однос поменутих функције није изненађујући на подручју Ниша, јер "одговара" односу наведених цивилних функција и на другим урбаним подручјима на територији Србије у периоду римске владавине. Ниш се у том смислу налази негде на средини, између подручја Пожаревца на коме је до сада констатовано 14 декуриона, Београда и Смедерева где је констатовано 7, односно 5 градских чиновника, и Ужица и Пожеге, као и Коловрата, који броје по 3 и 2 градска чиновника.

2

1 Текст је произишао из пројекта Министарствa за науку и технолошки развој РС: «Романизација, урбанизација и трансформација урбаних центара цивилног војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије» (бр. 177007).

Иако број декуриона на епиграфским споменицима констатованим на подручју античког

2 R. Zotovic, Građa za proučavanje društvene hijerarhije na tlu Srbije u periodu rimske vladavine / Material for Studying Social Hierarchy in the Territory of Serbia in the Period of Roman Govenment, Beograd/Belgrade 2007, 11; Ista, Gradska uprava sa područja Viminacijuma, Viminacium 15, Požarevac 2007.

98

Ниша није велики, они ипак дају три интересантна податка. Први је одсуство сукцесивних функција, а нарочито војних, односно ex војних, други је да је на територији Ниша нађен споменик декуриона муниципијума Margi (бр. 3), и трећи је да је на једном споменику наведена функција декуриона добијена као почасно звање, o(rnatus) o(rnamentis) d(ecurionalibus) (бр. 4). Иако мали број споменика може да на први поглед представља разлог због кога чињеница да се на подручју Ниша не јављају сукцесивне војне па затим цивилне функције није од важности, појава већег броја носилаца војних функција, а нарочито функције miles то негира. Наиме, на подручју Ниша јавља се до сада највећи број констатованих функција војника - miles - (12 њих), а затим на подручју Пожаревца (11), Параћина и Ћуприје (по 7), Београда и Смедерева (по 6).3

Посебну пажњу заслужује функција exac(tor) civit(atis), која се наводи на једној бронзаној посуди. Еxactor civitatis означава функцију онога који је био задужен за прикупљање данка, новчаних накнада или добављање одређених производа за подручје и потребе цивитаса. Једино је до сада на територији Србије констатована на подручју античког Ниша, а посебно је значајна јер се односи на протоурбану фазу развоја насеља. Уколико се прихвати овакво разрешење урезаног натписа на бронзаној посуди на којој је такође урезан и Христов монограм, онда се такође мора узети у обзир да је Христов монограм урезан накнадно.

Међу носиоцима функције војника са подручја Ниша могу се констатовати сукцесивне, али једино војне функције, што говори о томе да је на овом подручју у периоду римске владавине постојало напредовање у војним функцијама, са нижег на више војне чинове, али не и у цивилном животу по завршетку војне службе. То такође значи да није постојала довољна финансијска могућност истих да би могли да по звршетку војне службе напредују у друштвеној лествици, јер је за звање декуриона била такође важна финансијска моћ појединаца, с обзиром да су декуриони били у обавези да дају годишњи финансијски прилог градској благајни, или пак да о свом сопственом трошку изврше извесне поправке или преправке у граду.

4 Међутим, сама израда и начин урезаних слова и монограма на бронзаној посуди пре упућује на период касне антике, па самим тим и на прихватање предложеног читања М. Габричевића.5 Према Габричевићевом читању ради се о извесном Ураниусу који је мерио секстариусом6

3 R. Zotovic, Građa za proučavanje društvene hijerarhije na tlu Srbije u periodu rimske vladavine / Material for Studying Social Hierarchy in the Territory of Serbia in the Period of Roman Govenment, Beograd/Belgrade 2007.

за грађане Наиса. Иако је претходно читање као exac(tor) civit(atis), шире прихваћено, чини нам се да је Габричевићево читање исправно, тим

4 Оваква накнадна урезивања су позната, или су предмет различитих претпоставки, на надгробним споменицима, нпр. Ј. Ковачевић, Маргиналије уз проблеме археологије и уметности раног средњег века (II), Зборник Филозофског факултета VIII/1, Београд 1964. 5 M. Gabričević, A contribution to Roman metrology, Archeaologia Yugoslavica 15, Beograd 1974,42. 6 Sextarius - шестина једног congius-а, отприлике пола литра. Види Б. Богдановић - Ј. Ристић, Латинско - српски речник, Београд 1931, 439.

99

пре што такође постоје, као што и он наводи, налази и других бонзаних посуда са натписом sextarius.7

Помињање ослобођеника на епиграфским споменицима са подручја Србије није тако ретко. Осим наведених са подручја античког Ниша (к. бр. libertus 1), на подручју централне Србије у античком периоду забележено је још двадесет осам бивших робова. Иако су бивши робови, тј. ослобођеници, могли некада да узму учешћа у друштвеном животу града или околине, у овом случају за тако нешто немамо потврду.

Ако погледамо ономастичке формуле декуриона, видећемо да све, осим к. бр. 1, која је двочлана, припадају трочланим ономастичким формулама. Три од њих имају гентилициј Aurelius, што упућије на период II века, од владавине цара Марка Аурелија па на даље.8

Помињање извесног M. Cocceius Sextilianus-а (чија ономастичка формула, односно гентилициј Cocceius упућује на период Нерве), декуриона муниципијума Margi, на надгробном споменику, показује да се дотични по завршетку своје функције преселио на подручје муниципијума Наиса и ту био сахрањен. Ово је у исто време једини надгробни споменик на коме су наведене године живота преминулог. Животни век овог декуриона био је двадесет шест година, што представља нешто испод просека животног доба како се уобичајено сматра за период римске владавине.

У сваком случају, ни у једној од њих, као ни у ономастичким формулама носилаца других друштвених функција, не могу се видети трагови распадања или раслојавања родовског друштва.

Начини добијања друштвених функција могли су бити различити, од финансијске моћи појединца или његове породице, наслеђивања функције по принципу са "оца на сина", до ослобођеништва из ропства или чак корупције.9 Један од начина био је и добијање функције као почасног звања, за шта на подручју античког Ниша имамо потврду у натпису извесног L( ) Aur(elius) Vit(alis), који је o(rnatus) o(rnamentis) d(ecurionalibus), тј. декурионa из почасти. Почасна звања декуриона као o(rnatus) o(rnamentis) или оb honorem, констатована су још и на подручју Смедерева, Ћуприје, Равне, Пожаревца и Београда.10

7 M. Gabričević, op. cit., 43 - 44, Срeмска Митровица.

Звања из почасти су

8 О оснивању Наиса и добијању статуса муниципијума види и М. Тачева, Власт и социум в римска Мизия и Тракия, кн. 2, София 2004, 75 - 76. 9 G. Alföldy, Soziale Mobilität um Römischen Kaiserreich: eine Datenbank in Heildeberg, u: La mobilité sociale dans le mond romain, Strasbourg 1992. 10 CIL III 1654, 8102, 8142, 14534; Kalinka-Swoboda, Bericht über eine Reise im Gebiet der Drau und Save, Aechaeölogishes-epigraphische Miteilungen XIII, Wien 1890, 32 - 33, n. 8; Д. Гарашанин, Археолошки споменици у Београду и околини, Годишњак Музеја града Београда I, Београд 1954, 80; M. Mirković Inscriptions de la Mésie Supérieure Vol. I, Singidunum et le Nord-Ouest de la Province, Београд 1976, 72, n. 42; M. Mirković, Inscriptions de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Београд 1986, 62, n. 3, 73, n. 26, 213, n. 315; P. Petrović, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. III/2, Timacum Minus et la Vlallée du Timok, Beograd 1995, 78 - 79, n. 25; A. et J. Šašel, Inscriptiones Latinae quae in Jugoslavia inter anno MCMII et MXMXL repertae et editae sunt, Situla 19, Ljubljana 1986, 38, n. 1317.

100

на подручју Србије у античком периода додељивана и другим члановима градске управе, као што су duumviri и aedili, који су констатовани на подручјима Ужица, Смедерева и Текије,11 што потврђује да су почасна звања најчешће давана управо чиновницима градске управе.12

Од посвета на вотивним споменицима очуване су две. Једна је IOM - Iupiter Optimus Maximus, Јупитеру највећем и најбољем, а друга је Deae Fortunae, богињи среће. Први завет је поставио декурион. Посвете Јупитеру као врховном богу представљају у исто време изражавање лојалности државном култу римске државе, и врло је честа управо међу носиоцима функција градске управе. Посвета Деи Фортуни, коју у овом случају подиже један свештеник, спада у ретке посвете на нашем тлу.

Све у свему, констатован број епиграфских споменика на којима су забележене друштвене функције на подручју античког Ниша, не може да упути на закључак који би био везан за прелазне облике од родовског друштва ка романизованом у смислу преласка од родовске аристократије до романизованог слоја родовске аристократије у почетним облицима градске управе. Оне, бар за сада, према броју констатованих епиграфских споменика, потврђују постојање градске управе у каснијем насељу муниципалног карактера. Досадашње "тумачење" функције exac(tor) civit(atis) највероватније треба "кориговати" у том смислу да се ради о особи која је мерила за грађане Наиса а не о насељу типа цивитаса у периоду касне антике. Епиграфски споменици такође потврђују да је на овом подручју постојало досељавање и становништва са подручја античког Horreum Margi, као и добијање звања декуриона из почасти.

11 CIL III 8354, 6308, 8144; Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик САНУ XCVIII, Београд 1941 - 1948, 248, бр. 487, 237, бр. 469; Р. Зотовић, Римски надгробни и вотивни споменици из епиграфске збирке Завичајног музеја, Ужички зборник 19, Ужице 1990, 158, бр. 9. сл. 8; A. et J. Šašel, Inscriptiones Latinae quae in Jugoslavia inter anno MCMII et MXMXL repertae et editae sunt, Situla 19, Ljubljana 1986, 48, n. 1370; M. Mirković, Inscriptions de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Београд 1986, 105, n. 63; П. Петровић, Classis Flavia Moesia на Дунаву у Горњој Мезији, Старинар XL - XLI, Београд 1989 - 1990, 208, нап. 11. 12 Одмах иза њих су у цивилним функцијама, како то до сада констатовани епиграфски споменици показују, почасна звања давана лицима из редова свештенства, сакердосима и фламинима. Види, R. Zotovic, Gradja za proučavanje društvene hijerarhije na tlu Srbije u periodu rimske vladavine/ Material for Studying Social Hierarchy in the Territory of Serbia in the Period of Roman Govenment, Beograd/Belgrade 2007, 124 - 125.

101

KATAЛОГ ДРУШТВЕНИХ ФУНКЦИЈА И СТАТУСА exactor civitatis ? 1. exac(tor) civit(atis) Naissat(um) Uran(ius). бронзана посуда; лок.: Ниш; лит.: M. Gabričević, A contribution to Roman metrology, Archeaologia Yugoslavica 15, Beograd 1974, 42 - 44; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure Vol. IV, Naissus - Remesiana - Horeum Margi, Beograd 1979, 134 - 135, n. 132. коментар: Sex(tarium) I exaggivit Naissat(ibus) Uran(ius ?) - читање M.Gabričević, n. d., 1974, 42. decurio 1. Aurel(ius) Lupus dec(urio). V; лок.: Ниш; лит.: Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик СКА LXXI, Београд 1931, 103, n. 248; P. Petrović, n. d., 80, n. 27. 2. M. Aur(elius) Posidonius dec(urio) municipii Naisi. F; лок.: Ниш; лит.: CIL III 8253; M. Mилићевић, Краљевина Србија, Београд 1889, 30; N. Vulić - F. Ladek – A. Premerstein, Jahreshefte IV, Wien 1901, Beibl. 137, n. 42; Н. Вулић – Ф. Ладек – A. ф. Премерштајн, Антички споменици у Србији, Споменик СКА XXXIX, Београд 1903, 73, n. 39; Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик САНУ XCVIII, Београд 1941 - 48, 115, n. 255; P. Petrović, n. d., 86 - 87, n. 10. 3. M. Cocceius Sextilianus dec(urio) municipi Margi vix(it) ann(is) XXVI me(n)s(ibus) V. F; лок.: Ниш; лит.: CIL III 8253; M. Mилићевић, н. д., 30; N. Vulić - F. Ladek – A. Premerstein, n. d., Beibl. 137, n. 42; Н. Вулић – Ф. Ладек - A. ф. Премерштајн, н. д., 73, n. 39; Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик САНУ XCVIII, Београд 1941-1948, 115, n. 225; P. Petrović, n. d., 86-87, n. 38. 4. L( ) Aur(elius) Vit(alis) o(rnatus) o(rnamentis) d(ecurionalibus). V- IOM; лок.: Ниш; лит.: CIL III 8247; P. Petrović, n. d., 75, n. 18. sacerdos 1. [A]urel(ius) Dexter sacerdos. V – Deae Fortunae; лок.: Ниш; лит.: CIL III 14562; N.Vulić - A. v. Premerstein, Jahreshefte III, Wien 1900, Beibl. 128, n. 27; Н. Вулић – A. ф. Премерштајн, Антички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд 1900, 25, n. 27; М. Мирковић, Провинцијски сабор Горње Мезије, Зборник Филозофског факултета у Београду XI-1, Београд 1971, 88; P. Petrović, n. d., 69, n. 4; A. et J. Šašel, Inscriptiones Latinae quae in Jugoslavia inter anno MCMLX et MCMXX repertae et editae sunt, Situla 19, Ljubljana 1978, n. 570; P. Petrović, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. III/2, Timacum Minus et la Vlallée du Timok, Beograd 1995, 69 - 70, n. 12; дат.: 221. g. (P.Petrović, op. cit.) libertus 1. Nici[a] Florus Mestrius et Tzitzis liberti. F; лок.: Ниш; лит.: CIL III 1682; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure Vol. IV, Naissus - Remesiana - Horeum Margi, Beograd 1979, 85 - 86, n. 37.

102

Radmila Zotovic, PhD Institute of Archaeology, Belgrade

MUNICIPAL GOVERNMENT ON THE TERRITORY OF NIS IN THE ROMAN PERIOD

The following civilian functions : exactor civitatis, decurio, and sacerdos, as well

as the social status of libertus are found until now on the territory of roman Nis. These functions are found on the grave and votive monuments, and only in one case on the bronze dish (c. no. 1). Functions of decurio are represented by four examples, and all other functions by one example. Although the number of the decurio on the epigraphic monuments are not numerous, it gives three interesting facts. The first is absence of successive functions, especially on the relation military - civilian sector, i. e. ex military, the second is that on this territory are found one of decurio of municipium Margi (c. no. 3) is found, and third is that one of the monument shows the getting of the function of decurio by honorem (c. no. 4). The onomastic formulae of the names of decurio do not show the disintegration of the tribal clan or the traces of it. The function of exactor civitatis, gives the fact about the existing of proto-urban settlements on this territory.

105

УДК ППППППППП 45666666666666

др Радмила Зотовић Археолошки институт, Београд др Мирослав Свирчевић, Балканолошки институт, Београд

ПИТАЊЕ НАСЛЕДНИКА И НАСЛЕДСТВА НА ТЛУ СРБИЈЕ У ПЕРИОДУ РИМСКЕ ВЛАДАВИНЕ – АРХЕОЛОГИЈА КАО

ИЗВОР ЗА РИМСКО ПРАВО

Апстракт: У раду су наведени наследници који се помињу на 26 надгробних споменика са територије централне Србије, 17 који се односе на војна и 9 на цивилна лица, из периода римске владавине. Материјал је подељен према главним римским урбаним центрима. Прикупљен материјал представља драгоцен извор за проучавање наследних односа у тадашњем корпусу посткласичног Римског права у II, односно III веку наше ере. У том периоду јавља се и тзв. вулгарно римско право у коме нема прецизне разлике између важних правних института као што су државина и својина, зајам и послуга и сл. Право овог периода карактеришу интензивна па чак и нервозна законодавна активност императора, пререгулација правних односа, кварење елегантног класичног стила и све већи утицај хришћанства. Кључне речи: надгробни споменици, наследници, наследство, римски период, римско наследно право

На територији централне Србије до сада уочено је 26 надгробних

споменика из периода римске владавине на којима су наведени наследници. Од тог броја 17 надгробних споменика односе се на војна лица, а 9 на цивилна лица и њихове сроднике. Највећи број од поменутих споменика уочен је на подручју римског Viminaciuma (Костолац код Пожаревца), затим Singidunuma (Београд) и Timacum Minusa (Књажевац), и на крају на подручју Horreum Margi. Тако је на подручју Виминацијума укупно уочено 13 споменика, од чега се девет односи на војна лица а 4 на цивилна, Timacum Minusa седам (шест војних и један цивилни), Сингидунума шест (два војна и четири цивилна), и на крају сасвим спорадично на подручју Horeum Margi један споменик на коме се помињу цивили. Међу наследницима се на надгробним споменицима наводе лица која су у сродству и она која нису у сродству. Последња чињеница се односи нарочито на војна лица. Тако се као наследници који нису у сродству међу војним лицима броји укупно седам примера наслеђивања без крвног сродства или брачне везе. Тако на

106

подручју Виминацијума имамо четири примера за то (к. бр. 2, 6, 8 и 9), на подручју Сингидунума један (к. бр. 1) и на подручју Timacum Minus-a два примера (к. бр. 4 и 5). Међу њима сигурно можемо рачунати на тзв. судруге из војске (conturbenalis) оних лица који нису имали брачне другове, децу, или из одређених разлога нису навели друге сроднике за наследнике. На извесним од тих споменика се међу наследницима који нису сродници преминулог и наводи војна служба. Такав је пример надгробног споменика из Сингидунума (к. бр. 1) на коме се од три лица који су наследници, а ни један није сродник преминулог, наводи да је један од наследника ветеран легије IV Flaviae. Посебну пажњу међу оваквим примерима наследника без сродства заслужују примери ослобођеника, тј. бивших робова који су добили слободу и тако стекли и грађанско право maius или minus, као наследника. Такве случајеве да су ослобођеници наследници налазимо на два споменика из Виминацијума (к. бр. 7 и 8). На једном од њих (к. бр. 8) наведена су два лица са статусом ослобођеника, а на другом (к. бр. 7) наводи се као наследник ослобођеник, поред рођеног сина. На свим другим надгробним споменицима војних лица наведени су као наследници супруге и једно од деце, син или ћерка. Посебну пажњу заслужују три споменика из Timacum Minusa, два на којима се наводи да су наследници одређени тестаментом (к. бр 2 ex testamen(to) eius heres fac(iendum) c(uravit); к. бр. 5 testamento), и један на коме се наводе три особе, две мушке и једна женска, које наслеђују преминулог који им је за живота био патрон (к. бр. 3). Међу цивилним лицима само у једном случају налазимо на споменику из Виминацијума ослобођеника који је наведен као сунаследник (к. бр. 4 - lib(ertus) et coher[edes]). У свим осталим случајевима су наследници у највећем броју деца, осим што налазимо на једном споменику из Сингидунума (к. бр. 2) да су наследници унуци, а на другом такође из Сингидунума (к. бр. 3) мајка преминулом сину који је поживео 40 година. Међу цивилним лицима налазимо и један интересантан пример на споменику из Виминацијума (к. бр. 3) да преминулог оца, бившег роба, тј. ослобођеника који је поживео чак 70 година, наслеђује његов син. Друштвени статус особа који су наведени као преминули, а уз њих као и њихови наследници, на надгробним споменицима, одговара углавном средњем ка вишем друштвеном сталежу. Тако се међу преминулим цивилним лицима наводе dekurioni, чланови градског већа, који су већ и према цензу који су морали имати као приватна лица да би доспели у веће декуриона, припадали средњој или вишој грађанској класи. Тако на подручју Сингидунума имамо један пример (к. бр. 1) декуриона муниципиума Сингидунума, на подручју Виминацијума два примера (к. бр. 1 и 2), од којих је један dekurion municipiuma, а други decurio augur, декурион из реда свештеника. Међу војним лицима налазимо и споменике на којима нису очувани војни чинови, тј. служба, али на онима на којима су очувани налазимо углавном више војне чинове (нпр. imaginifer, centurio, aquilifer, beneficiarius), и најчешће ветеране (Timacum Minus к. бр. 3 и 5, Viminacium к. бр. 8 и 9). Међу овим функцијама посебну пажњу заслужује функција aquilifer-a.

Према римском закону и правилима ондашњег живота, ретко која област приватног живота могла је бити без надзора свештеника различитих редова и функција. Тако је према римском закону pontifex maximus имао надзор над администрацијом закона везаних за усвајања и наследство, власништво и његов

107

пренос (sacra privata), јер се сматрало да је одржавање реда међу sacra privata неопходно за добробит државе.1 У римским провинцијама звање pontifex-a одговара положају великог понтифекса (pontifex maximus). Код нас, на простору централне Србије су до сада на епиграфским споменицима констатована два понтифекса, један на подручју Виминацијума и други на подручју Куршумлијске Бање.2 Понтифекс са подручја Виминацијума имао је и сукцесивну функцију decurio, односно функцију члана градског већа.3

Са аспекта римског наследног права на надгробним споменицима наведена су не само преминула војна и цивилна лица него и лица која су с њима била у сродству што представља драгоцен извор за проучавање наследних односа у тадашњем корпусу посткласичног Римског права у II односно III веку наше ере.

Ово потврђује иначе познату чињеницу да су се понтифекси бирали из реда угледних грађана и чланова градског већа или колегија. У ширем смислу ово још једном потврђује да су у периоду римске владавине култ и држава, па тако и у области права, били нераскидиво повезани.

Ово је период изразитог опадања Римске државе и њеног правног система што је проузроковало значајне последице.4 Наиме, у овом периоду суштински се изгубила разлика између преторског и цивилног права (између ius gentium-a и ius civile-a). Са слабљењем централне власти и привредним затварањем бројних римских провинција постепено је долазило до стварања специфичних преседана у правној пракси, те до удаљавања од класичних узора. Тако је настало тзв. вулгарно римско право у коме нема прецизне разлике између важних правних института као што су државина и својина, зајам и послуга и сл. Извори права из класичног периода још су били у примени али углавном преко тумачења појединих правника у својим књигама (ius или ius vetus). Право овог периода карактеришу интензивна па чак и нервозна законодавна активност императора, пререгулација правних односа, кварење елегантног класичног стила и све већи утицај хришћанства.5

У таквим околностима примењивало се Римско наследно право у провинцијама на територији Србије, чији су извори предатављени у овом раду.

1 K. A. Ginio, Vodeće svećeničke službe i kolegiji grada Rima i rimske provincije Dalmacije - sličnosti i razlike, Histria Antiqua 18-1, Pula 2009, 411, 413. 2 R. Zotović, Građa za proučavanje društvene hijerarhije na tlu Srbije u periodu rimske vladavine / Material for Studying Social Hierarchy in the Territory of Serbia in the Period of the Roman Government, Beograd/Belgrade 2007, 62 - 63, br. 1 i 2. 3 Isto, 23, br. 23, 63, br. 2. 4 О. Stanojević, Rimsko pravo, Beograd 1986. 5 Ž. Bujuklić, Forum Romanum. Rimska država, pravo, religija i mitovi, Beograd 2010.

108

КАТАЛОГ ВОЈНА ЛИЦА

VIMINACIUM 1. Име: [P]ius Године живота и службе: vix(it) an(nis) LXV (centurio) mil(itavit) an(nis) XXXV Друштвена функција: [±6] Carthag(iniensi) [(centurioni) leg(ionis) VII] C(laudiae) p(iae) f(idelis) Сродство: сестре и наследнице O. I[..so]rores et heredes Лит.: Beibl. 150, n. 5; Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XLVII, Београд 1909, 116, n. 14; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986,126-127, n. 104. Лок.: Костолац 2. Име: ― Године живота и службе: [---mil(itavit)] an(nis) XXIII vix(it) an(nis) XLVIII Друштвена функција: ― Сродство: ― Наследник: Fl(avius) Palma b(ene)f(iciarius) leg(ati) her(es) Lit.: N. Vulić, Jahreshefte XV, Wien 1912; Beibl. 214, n. 2; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 132, n. 112. Лок. (Лоц.): Костолац 3. Име: Cutius Године живота: an(norum) XIII Друштвена функција: ― Сродство: мајка Aurelia Cutia

отац Aur(elius) Marcianus sta(tor) leg(ati) leg(ionis) VII Cl(audiae) Наследник: Hel(vius ?) Octavianus nepos et her[es]

Лит.: CIL III, 8117; Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XLVII, Београд 1909, 126; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 133, n. 115.

109

Лок.: Смедерево Дат.: 270 g. (M. Mirković, op. cit., - према конзулском пару Antiochano (!) et Orfito co(n)s(ulibus)). За име: L. Valerius Sex(ti) f(ilio) Vol(tinia) Serano Luco (centurioni) leg(ionis) IIII F(laviae) f(elicis) (L. Valeriu Sextu sinu Voltinia Serana Luka senturiona legije IV Flavije) Године живота и службе: - Друштвена функција: - Особођеници и наследници: L. Valerius Privatus et L. Valerius Martialis liberti et heredes Лит.: M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 216-217, n. 325. Лок: Ковин (Смедерево) Коментар: Могуће да је наследник (споменик оштећен и Valerius Ampiiatus (!) h(eres ?) lib(ertus) 4. Име: C. Iulio Valenti Године живота и службе: stipendiorum XXV vixit ann(is) L (под војном платом 25 година, живео 50) Друштвена функција: mil(iti) leg(ionis) VII Cl(audiae) b(eneficiario) proc(uratoris) Сродство: син и наследник L. Iulius Valens fil(ius) et heres Лит.: M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 135, n. 117. Лок.: Костолац 5. Име: M. Aurel(io) Dizzoni Године живота: vixit ann(is) XLVI (46 godina) Друштвена функција: aquilifero leg(ionis) VII Cl(audiae) Сродство: супруга и наследница: Flavia Nata et ћерка и наследница: Flavia Viatorina filia heredes Лит.: N. Vulić, Jahreshefte III, Wien 1909, Beibl. 157, n. 21; Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XLVII, Београд 1909, 121, n. 32; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 135-136, n. 119. Лок.: Костолац

110

6. Име: ― Године живота и службе: vix(it) an]n(is) XXXXV [milit(avit) an]n(is) XXII Друштвена функција: [±8le]g(ionis) VII [Cl(audiae) Сродство: ― Наследник: M]axi[minian]us ar[matura? le]g(ionis) ei[usdem] heres Лит.: A. Premerstein - N. Vulić 1903, Beibl. 16-17, n. 19; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 139, n. 125. Лок.: Костолац Коментар: Погрешно уклесано на споменику XXXXV уместо XLV 7. Име: P. Ael(ius) Priscus Године службе и живота: stip(endiorum) XXV v(ixit) a(nnis) L Друштвена функција: mil(es) leg(ionis) VII Cl(audiae) Сродство и наследници: син и наследник P. Ael(ius) Ursulus fil(ius) ослобођеник и наследник P. Ael(ius) Capito lib(ertus) heredes Лит.: CIL III, 8116; М. Валтровић, Римски натписи из Костоца. Из Дрмна код Костоца. Из Београда, Старинар IV, Београд 1887, 25; Р. Марић, Ситни прилози из археологије и епиграфике, Старинар V – VI, Београд 1954 - 1955, 361; A. et J. Šašel, Inscriptiones Latinae quae in Jugoslavia inter anno MCMII et MXMXL repertae et editae sunt, Ljubljana 1986, n. 19; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986,140-141, n. 127. Лок.: Чаир 8. Име: P. Ael(ius) Antiochus Године живота: v(ixit) a(nnis) LX Друштвена функција: veter(anus) leg(ionis) VII Cl(audiae) Сродство: ― Наследници: P. Ael(ius) Agathangelus et P. Ael(ius) Primitivos (!) lib(erti) et heredes Lit.: CIL III, 8115; М. Валтровић, Римски натписи из Костоца, Старинар III, Београд 1886, 24-25; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 141-142, n. 129. Лок.: Костолац

111

9. Име: M. Aur(elius) Heliodor(us) Године живота: vix(it) an(is) XXXXVI milit(avit) ann(is) XXVI Друштвена функција: vet(eranus) leg(ionis) VII Cl(audiae) Сродство: ― Наследници: M. Caldi(us) Bass(us) et M. Ulp(ius) Maxim(us) her(edes) Лит.: CIL III, 14510; F. Ladek – A. v. Premerstein – N. Vulić, Jahreshefte IV, Wien 1901, Beibl. 102, n. 8; N. Vulić, Jahreshefte VI,Wien 1903, 57, n. 8; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 142, n. 30. Лок.: Градац SINGIDUNUM 1. Име: L. Albanius L. fil(ius) Fl(avia) Septiminus Sirmi Године службе: stip(endiorum) XXIIII Друштвена функција: imag(inifer) leg(ionis) IIII Fl(aviae) војник четврте Флавије Сродство: / Наследници: C. Titius Crescens vet(eranus) leg(ionis) IIII Fl(aviae), L. Albanius Hermes et Philomusus Andronin heredes. Лит.: П. Петровић, Прилог римској топографији града Београда, Старинар VIII - IX, Београд 1933-1934, 317; Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXV, Београд 1933, 3, n. 1; Д. Гарашанин, Археолошки споменици у Београду и околини, Годишњак Музеја града Београда I, Београд 1954, 84; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. I, Singidunum et de le Nord - Ouest de la Province, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1976, 63-64, n. 34; С. Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, Балканолошки институт, Београд 2002, 286, n. 344. Лок.: Београд 2. Име: Cres[cens] Scup(is) Године службе и живота: [milit]av(it) an[nis] XXVI vix(it) [a]nn(is) XLV Друштвена функција: [vet(eranus ?)] leg(ionis) [IIII F(laviae) f(elicis) e]x eq(uite) ) Сродство: супруга и наследница Petronia Secun(da) her(es) Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXI, Београд 1931, 234, n. 624; Д. Гарашанин, н. д., 66; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. I, Singidunum et de le Nord - Ouest de la Province, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et

112

numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1976, 65-66, n. 37; С. Ферјанчић, н. д., 286, n. 345. Лок.: Београд TIMACUM MINUS (Књажевац) 1. Име: ---? Ingenuu]s Године живота: vixit ann(is) XLV Године службе: militavit ann(is) XVI Друштвена функција: [---leg(ionis) V]II Cl(audiae) Узрок смрти: interfectus in expeditione Partica (!) Сродство: мајка Claudia Cocceia отац: Aur(elius) Valentinus син и наследник: Octavius filius eres (?) Лит.: N. Vulić, Јаhreshefte VIII, Wien 1905, Beibl. 19sq., n. 58; Н. Вулић, Антички споменици у Србији, Споменик СКА XLII, Београд 1905, 95, n. 55; A. et J. Šašel, n. d., n. 1312; P. Petrović, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. III/2, Timacum Minus et la Horeum Margi, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1995, 84-85, n. 33. Лок.: Равна Дат.: III в. (P.Petrović, Isto.) Коментар: eres – погрешно укуцано од heres 2. Име: ---]inus Dinit[ra]lis Tarsa[e ±3] [±3]es Године живота: vix(it) ann(is) LXI Године службе: mer(uit) stip(endia) XXVIII Друштвена функција: eq(uiti) coh(ortis) I [Thrac(um)] Syr(iacae) tur(ma) Longi Сродство: - Наследници: ex testamen(to) eius heres fac(iendum) c(uravit) Лит.: CIL III, 14759; N. Vulić - A. von Premerstein, Jahreshefte III, Wien 1900, Beibl. 141 sq., n. 42; А. Премерштajн - Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд 1900, 32, n. 42; A. et J. Šašel, n. d., n. 1315; P. Petrović n. d., 88-89, n. 37. Лок.: Равна Дат.: I в. (A. ф. Премерштајн - Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд 1900.)

113

3. Име: C. Cassius Lo[ngus ?] Године живота: vix(it) anis (!) C Друштвена функција: vet(eranus) coh(ortis) I Thrac(um) Syriac(ae) Сродство: - Наследници: C. Cassius Alexander, T. Flavi[us] Feliculan(us), Flavia Prima heredes patrono Лит.: CIL III, 14575; F. Ladek – A. v. Premerstein – N. Vulić, n. d., Beibl. 142 sq., n. 48; Ф. Ладек – А. в. Премерштајн – Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XXXIX, Београд 1903, 75, n. 44; A. et J. Šašel, n. d., n. 1299; P. Petrović, n. d., 89-90, n. 39. Лок.: Равна Дат.: средина II в. (P. Petrović, Isto.) Коментар: Уклесано на споменику anis уместо исправно annis. 4. Име: ---]mens Године живота: vix(it) an(nis) XXVIII Године службе: mil(itavit) an(nis) X Друштвена функција: c[± 2 co]hortis II Aur(eliae) Dard(anorum) Anton(inianae) Сродство: - Наследници: Fl(avius) Firminus heres Лит.: P. Petrović, n. d., 98, n. 52. Лок.: Ravna. 5. Име: ±3] Dassius Године живота: v(ixit) a(nnis) LX Друштвена функција: vet(eranus) Сродство: супруга и наследница: Aur(eliae) Severae ( ) testamento Наследници: Ael(io) Ennio pr(imo) h(eredi) Посебно наведено место смрти: def(unctus) Doma[viae del]egav[it--- Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXI, Београд 1931, 82, n. 192; A. et J. Šašel, n. d., n. 1313; P. Petrović, n. d., 103-104, n. 58. Лок.: Равна 6. Име: - Године живота: vix(it) an(nis) L[...]

114

Друштвена функција: ---] co[h(ortis)....] Сродство: син filius eius Наследници: filius eius et petilia her(edes) Luciaq[u]e et Censo[r] pient(issimi) ser[vi] Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXI, Београд 1931, 82, n. 189; A. et J. Šašel, n. d., n. 1314; P. Petrović, n. d., 103-104, n. 61. Лок.: Равна

ЦИВИЛИ SINGIDUNUM 1. Ime: / Године живота: vix(it) ann(is) XXV Друштвена функција: dec(urio) mun(icipii) Sin(giduni) Сродство: ћерка и наследница Cassia Firma filia heres ћерка и син C(ais) Ca[s]siis Verae vixit annis XIII, Firmo vixit annis IIII

Лит.:CIL III 6307; CIL III 8159; Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XLVII, Београд 1909, 142, n. 63; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. I, Singidunum et de le Nord - Ouest de la Province, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1976, 70-71, n. 44.

Лок.: Сингидунум Коментар: Очувана само доња половина споменика; ћерка и наследница подиже споменик родитељима. Може се закључити да је могуће да је декурион муниципијум Сингидунума, који је живео 25 година, био један од преминулих синова (као и наведени ћерка и син, Verae et Firmo), родитеља које је наследило једино преживело дете Cassia Firma, ћерка. 2. Име: Aurel(ius) Demas Године живота: vix(it) ann(is) LXXX Друштвена функција: / Сродство: унуци и наследници Aurel(ius) Lucidus et Aurelia Aqu<i>llina et Aurel(ius) Vitalis nepotes et heredes

Лит.: CIL III 14 544; N. Vulić - A. von Premerstein, Jahreshefte III, Wien 1900, Beibl. 162, n. 62; А. Премерштajн - Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд 1900, 43, n. 62; S. Dušanić, Inscriptiones de la Mesie Supérieure, vol. I – Singidunum et de la Nords –Ouest de la Province, Beograd 1976, 138-139, n. 123.

Лок.: Суводол.

115

3. Име: Marcus Telest(ae ?) Године живота: vixit an(nis) XXXX Друштвена функција: / Сродство: мајка и наследница Tittha mater et heres

Лит.: CIL III 6311; N. Vulić - A. von Premerstein, Jahreshefte III, Wien 1900, Beibl. 160, n. 57; А. Премерштajн - Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд 1900, 41, n. 57; S. Dušanić, Inscriptiones de la Mesie Supérieure, vol. I – Singidunum et de la Nords –Ouest de la Province, Beograd 1976, 143, n. 131.

Лок.: Сопот. VIMINACIUM 1. Име: C. Cornelius Rufus Године живота: vixit ann(is) LXX Друштвена функција: dec(urio) augur mun(icipii) Ael(ii) Vim(inacii) Сродство: супруга Ulpia Rufina (супруга) ћерке и наследнице: Corneliae Rufina et Bassa fil(iae) et hered(es) Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXI, Београд 1931, 127-129, n. 311; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 111, n. 73. Лок.: Виминацијум 2. Име: Sex. Val(erio) Val(enti) (Sextius) Године живота: vix(it) an(nis) LXIII Друштвена функција: dec(urioni) mun(icipii) Ael(ii) Vim(inacii) Сродство: деца и наследници: Valerii Primus, Herculanus (!) Valentinus heredes Лит.: CIL III 8128; Kalinka - Swoboda, Bericht über eine Reise im Gebiet der Drau und Save, AEM XIII, Wien 1890, 34, n. 11; М. Валтровић, Римски натписи из Костоца, Старинар III, Београд 1886, 23 - 24, n. 1; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 113, n. 77. Лок.: Костолац.

116

3. Име: M. Servus Mani Године живота: vixit ann(is) LXX Друштвени статус: libertus Сродство: син и наследник Manius Ser(vius) S[i]lvanus fil(ius) et heres Лит.: CIL III, 14519; N. Vulić - A. von Premerstein, Jahreshefte III, Wien 1900, Beibl. 119-120, n. 12; А. Премерштajн - Н. Вулић, Aнтички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд 1900, 21, n. 12; F. Ladek - A. Premerstein - N. Vulić, n. d., Beibl. 111- 112, n. 18, fig. 18; Н. Вулић – Ф. Ладек – А. Фон Премерштајн, Антички споменици у нашој земљи, Споменик СКА XXXIX, Београд 1903, 60, n. 16; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 113-114, n. 78. Лок.: Чаир 4. Име: Q. Cornelius Q. lib(ertus) Zosimus Године живота: vix(it) an(nis) LX Друштвена функција: Сродство: ћерка и наследница Cornelia Zosima ослобођеник и сунаследник Cornelius Trophimus lib(ertus) et coher[edes] Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА XCVIII, Београд 1941 - 1948, 146-147, n. 315; M. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. II, Viminacium et Margum, Centre d ۥ ètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1986, 161, n. 167. Лок.: Дрмно HORREUM MARGI (Ћуприја) 1. Име: Aur(elius) Tatto Године живота: vix(it) ann(is) LXXXVII Друштвена функција: / Сродство: / Наследник: [±14] Severinus heredes. Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXV, Београд 1933, 55, n. 172; Исти, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА XCVIII, Београд 1941-1948, 118, n. 262; P. Petrović, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. IV, Naissus - Remesiana - Horeum Margi, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1979, 108, n. 81. Лок.: Овсињац (Овсењица)

117

TIMACUM MINUS (Књажевац) 1. Име: [±2 V]alenti[nus] (gentilno ime) Године живота: vix(it) an[±2]XX Друштвена функција: - Сродство: нејасно на оштећеном споменику – син и наследник quiet her[es] pat[r]i Лит.: Н. Вулић, Aнтички споменици наше земље, Споменик СКА LXXI, Београд 1931, 82, n. 190; A. et J. Šašel, n. d., n. 1311; P. Petrović, Inscriptiones de la Mésie Supérieure Vol. III/2, Timacum Minus et la Horeum Margi, Centre d ۥètudes épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de lUۥniversité de Beograd, Beograd 1995, 94-95, n. 94. Лок.: Равна

118

Zotovic Radmila PhD, Institute of Archaeology, Belgrade Svircevic Miroslav PhD, Institute for Balkan Studies, Belgrade

THE ISSSUE OF A HEIR AND HERITAGE IN THE AREA OF SERBIA IN THE PERIOD OF ROMAN GOVERNMENT-ARCHAEOLOGY AS A

SOURCE FOR ROMAN LAW

The work lists heirs on 26 tombstones total, out of which 17 tombstones mention military officers and 9 civilians. Among mentioned military officers and civilians there are their heirs both from middle and higher socal classes (dekurions for example), and persons of lower social class like slaves, i.e. exempts. Among military officials so called army felows (contubernalis) are mentioned as their heirs indicating that these had no relatives as heirs. Chronologically, the tombstones correspond to the period of the second half of the 2nd century and to the 3rd century. From the aspect of Roman Hereditary Law that was the period of waning of legal system, Roman state, the period when difference between Praetorian and civil rights was diminishing, resulting in parting from classic Roman Law and creating so called Vulgar Roman Law. The law of this period is characterized by intensive and even nervous legislation activities of an emperor, pre-regulation of legal relations, spoiling of an elegant classic style and rising influence of Christianity. In such circumstances, Roman Hereditary Law was applied in provinces on the Serbian territory and its sources were illustrated in this paper.

119

УДК ППППППППП 45666666666666

др Софија А. Петковић Археолошки институт Београд

РИМСКИ ГРАД HORREUM MARGI И ЊЕГОВА

ОКОЛИНА

Апстракт: Интересовање за антички локалитет, који се налазио на месту центра данашње Ћуприје, први је показао Каниц који је 1861. године забележио постојање остатака римског утврђења. Систематска археолошка истраживања овог локалитета започета су тек у другој половини XX века. Рад се посебно бави резултатима археолошких истраживања која су изведена у периоду од 1987-1990. године. Утврђено је да је насеље Horreum Margi основано почетком II века, а да је утврђење подигнуто почетком наредног столећа. Старија фортификација проширена је у правцу запада почетком IV века. Најмлађи констатовани хоризонт становања датује се у прву половину V века. У раду је дат и преглед римских налазишта која су се налазила у околини насеља Horreum Margi. Кључне речи: Horreum Margi, античко насеље, римско утврђење, фортификација, бедеми, некропола, остава новца

Horreum Margi се налази се у средњем Поморављу, на десној обали Велике Мораве. Над грађевинама овог значајног римског утврђења и насеља данас лежи град Ћуприја, скривајући његов сјај и величину.

Развој и судбину града Horreum Margi одредио је његов геостратешки положај. Овај град подигнут је у средишту римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior), која је и сама заузимала централну област Балканског полуострва, окружена провинцијама Панонијом (Pannonia) на северу, Дакијом (Dacia)и Доњом Мезијом (Moesia Inferior) на истоку, Македонијом (Macedonia) на југу и Далмацијом (Dalmatia) на западу. Међутим, још више га је обележила позиција на две важне аксијалне комуникације: воденој - речном току Велике Мораве, Маргуса (Margus) и копненој, путу Via militaris, који се са севера, из Паноније, преко Сингидунума (Singidunum) и Виминацијума (Viminacium) спуштао ка Horreum Margi, настављајући затим ка Наису (Naissus), раскршћу балканских путева. Место овог града се може посматрати и као раскршће шире области Римског царства, између Дунавског лимеса на северу, Босфора на истоку, Егејског

120

мора на југу и Јадранског на западу.1

Иако за сада не постоје историјски ни археолошки подаци о предримском насељу аутохтоног становништва на месту Horreum Margi, може се претпоставити његово постојање. Томе у прилог говори вишеслојност насеља на ушћу Раванице у Мораву од римског периода до данас, као и праисторијски хоризонт живота констатован археолошким ископавањима у римском утврђењу.

Такође, Horreum Margi је био спона између градова на Дунавском лимесу Горње Мезије, који су се развили око легијских логора Сингидунума (логор легије IIII Flavia) и Виминацијума (логор легије VII Claudia) и економских центара у унутрашњости ове провинције, Наису, Улпијани (Ulpiana) и Скупима (Scupi). (Карта 1)

2

О времену настанка римског утврђења и насеља на ушћу Раванице у Мораву судимо на основу писаних историјских извора.

3

Наведени оскудни историјски извори о римском граду Horreum Margi донекле су допуњени археолошким истраживањима, која су започела у XIX веку.

Први помен Όρρεα међу градовима Горње Мезије потиче од Птоломеја, иако треба претпоставити постојање старијег civitas peregrinae на истом месту. У римским итинерерима, на путу Viminacium – Naissus, на 56. или 61. миљи, означен је Horreo Margi, Horrea Margi, mansio Oromargo, Orea Margi. Овај град добио је статус муниципија у другој половини II века, за владавине Марка Аурелија или Септимија Севера. У сваком случају, на натпису из легијског логора Novae у Доњој Мезији, помиње се примпилар легије I Italica Severiana «... M. Aurel. Iustus domo Horreo Margensis mu (nicipio) Moesiae Superioris...». Овај натпис показује да је Horreum Margi имао статус муниципијума у време Александра Севера и да је припадао провинцији Горњој Мезији. После Диоклецијанове административне реформе Римског царства, Horreum Margi je припаo провинцији Првој Мезији (Moesia Prima, Moesia I). Током позноримског периода, према списку Notitia Dignitatum, овде се налазила државна радионица за израду штитова (Scutaria Horromargensis). Касноантички град Horreum Margi био је поприште сукоба римске војске са Мундовим Готима, сведок инвазије Атилиних Хуна и предмет римске рестаурације цара Јустинијана I.

Давне 1861. године аустријски научник Феликс Каниц је видео и забележио остатке римског утврђења у Ћуприји, на ушћу Раванице у Мораву.4 (Сл. 1) У свом делу Краљевина Србија из 1904. године, он надахнуто понавља опис вишеслојне ћупријске тврђаве:5

1 P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. IV, Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Beograd 1979, 20 – 22.

2 M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, Horreum Margi – Ravno – Ćuprija (iskopavanja 1979. i 1986 – 1988. godine) (Summary), Vesnik Vojnog Muzeja 33, Beograd 1989; М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi – Равно – Ћуприја у 1989. години (Summary: The results of the archaeological research into multilayer site Horreum Margi – Ravno – Ćuprija in 1989), Весник Војног музеја 36, Београд 2009; М. Васић, С. Петковић, Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi – Равно – Ћуприја у 1990. години (Summary: The Results of Research on Multilayer Site Horreum Margi – Ravno – Ćuprija in 1990), Весник Војног музеја 37, Београд 2010. 3 За историјске изворе о римском утврђењу и граду Horreum Margi видети у P. Petrović, n. d., 57 – 58. 4 F. Kaniz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892, 68 и даље. 5 F. Kaniz, Königreich Serbien und das Serbenvolk, Band I, Leipzig 1904, 227.

121

»Као што геолог разликује више епоха у настајању наше планете, тако ће и археолог, кад се нађе пред утврђењима у илирском троуглу, уочити три временска одсека, прилично правилно распоређена. Горди римски остаци, које ни два миленијума нису могла уништити, у већини чине гранитно постоље на коме се дижу, попут терцијарних седимената, грађевине Византијског и старог Српског царства, а лако покретљивом алувијуму слични су, овим првим су налепили или на њима изградили Турци. Ово поређење ми се наметнуло кад сам у септембру 1861. на ушћу Раванице у Ћуприји испитивао зидове који су окруживали Horreum Margi... « Такође, Каниц је римско утврђења у Ћуприји, на основу историјских извора, идентификовао као Horreum Margi.6 Међутим, у деценијама које су следиле није било значајнијег интересовања за ово археолошко налазиште. Узрок томе био је положај римског утврђења на левој обали Раванице на ушћу у Мораву, у самом центру савремене Ћуприје. На овом стратешки важном положају, у XVIII и XIX веку налазила се турска паланка и аустријско бастионо утврђење звездолике основе, а између 1924. и 1936. године изграђени су објекти војне касарне, арсенала, официрске коњичке школе и зграда команде.7 (Сл. 2) У научним радовима Михаила Валтровића, Николе Вулића и других Horreum Margi се помиње само у контексту налаза епиграфских споменика.8

Интензивнија археолошка истраживања реализована су тек у другој половини XX века. С обзиром да се римско утврђење налазило испод војне касарне ЈНА «Миодраг Новаковић – Џуџа», а цивилно насеље испод градског језгра савремене Ћуприје, у првој фази истраживања није било могуће спровести систематска археолошка ископавања. Тако су археолошка истраживања започела заштитним ископавањима.

Током изградње објеката у оквиру касарне «Миодраг Новаковић – Џуџа» у Ћуприји 1963. године, откривен је део римске некрополе. Републички завод за заштиту споменика из Београда извршио је заштитна ископавања и том приликом је откривен део некрополе римског града Horreum Margi. Истражених двадесет гробова, типа циста од тегула, датовано је на основу гробних налаза у IV век.9

Прва систематска археолошка ископавања налазишта Horreum Margi вршена су у кругу војне касарне у Ћуприји, а спровео их је Војни музеј из Београда у три кампање 1962 – 1964. године, под руководством др Драгослава Пилетића, тадашњег кустоса овог музеја.

10

6 За историјске изворе о римском утврђењу и граду Horreum Margi видети у P. Petrović, n. d., 57 – 58.

Током ових истраживања сондажно је испитан северни бедем и североисточни угао римског утврђења, као и две грађевине у унутрашњости фортификације, у дворишту зграде команде у касарни. Међутим, тада примењен методолошки поступак и интерпретација археолошке грађе са ових ископавања

7 M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, н. д. 8 P. Petrović, n. d., 58, ref. 9. 9 Č. Jordović, Horreum Margi, Ćuprija II, Arheološki pregled 5, Beograd 1963, 90 – 93, T. XXII – XXIV. 10D. Piletić, Rimski kastrum Ćuprija – Horreum Margi, Vesnik vojnog muzeja 15, 1969, Beograd, 9 i dalje; Isti, Rimske fortifikacije na teritoriji Srbije, Vesnik vojnog muzeja 33, Beograd 1989, 86 – 101.

122

допринели су да Пилетић донесе непрецизне закључке о обиму, форми и хронологији римског утврђења Horreum Margi.11

Године 1978 – 1979. др Милоје Р. Васић, сарадник Археолошког института у Београду, извршио је сондажна археолошка ископавања на правцу северног бедема на левој обали Раванице, у дворишту куће у Курсулиној ул. бр. 6 и око копнених стубова римског моста на десној обали Мораве, северозападно од утврђења, односно савремене војне касарне.

12

Почетком 1986. године приликом копања светларника уз фасаду с обе стране улаза у зграду команде касарне, у улици ЈНА у Ћуприји, пронађена је остава римског новца IV – V века, зидови римске грађевине, највероватније терми и два касноантичка гроба.

13

После више од једног столећа од тренутка када је Феликс Каниц начинио прву белешку о Horreum Margi, 1987. године, Археолошки институт и Војни музеј из Београда започели су систематска археолошка истраживања касноантичког утврђења и средњовековног насеља на налазишту Horreum Margi - Равно - Ћуприја.

14

Стратиграфија културних слојева, констатована систематским археолошким ископавањима, даје следећу слику хоризоната живота у римском Horreum Margi, посматрано од најстаријег ка најмлађем:

Ова ископавања била су усмерена на утврђивање величине и тлоцрта римског утврђења, као и стратиграфије културних слојева на овом вишеслојном налазишту. У том циљу, налазиште је 1987 - 1990. године истражено са шеснаест сонди, распоређених на правцу северног и источног бедема и у унутрашњости фортификације (Пл. 1).

15

Слој D је римски културни слој који се датује у крај I – почетак II века на основу археолошких налаза, али садржи и праисторијску керамику гвозденог доба. Ово датује прву фазу живота у Horreum Margi у прве деценије II века.

Старији западни бедем, који претходи великом утврђењу из IV века, чији су темељи констатовани у сонди XII. (Пл. 1 - 2, Сл. 3) Темељ овог бедема био је укопан у слој D. Према археолошким налазима, настанак старијег западног бедема се датује у прву половину III века. Истој грађевинској фази припада део источног бедема инкорпориран у североисточну угаону кулу. (Сл. 4)

11 M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, n. d., 8; М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, н. д., 137. 12 M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, n. d., 10 - 12. 13 M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, n. d, 15 – 18; M. Vasić, Nalazi rimskog bronzanog novca IV i V veka iz municipijuma Horreum Margi, (Trouvaille des monnaies de bronze de IVéme et Véme siècle en municipe Horreum Margi), Beograd, 1990. 14 Истраживањима су руководили др Милоје Васић, испред Археолошког института, Јадранка Кавајин - Мундрић, испред Војног музеја и Софија Петковић (тада Поповић), као заменица руководиоца, а екипу су чинили Весна Манојловић - Николић, асистенткиња Филозофског факултета у Новом Саду, Милица Крижанец и Михаило Ђорић, археолози, Ивана Бодулић, Снежана Топић, Снежана Чернач, Милица Тапавички и Даница Јовић, студенткиње археологије, Дарко Зарин, архитекта и Катарина Илић, студенткиња архитектуре. 15 Извештаји о ископавањима 1986 – 1990. године објављени су у Веснику Војног музеја у Београду. M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, n d; М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, н. д.; М. Васић, С. Петковић, н. д.

123

Ниво c, војничке бараке грађене од набоја, чији су темељи откривени у сонди XIV. Темељи су били укопани у слој D. Покретни материјал који је нађен у зидовима барака делом се датује у другу половину II – III века, а делом у другу половину III – IV века. Поменути бедем и барака су истовремени или је барака нешто млађа. Постоји могућност да је старији бедем срушен и да су његови остаци нивелисани пре изградње војничких барака.

Слој С покрива остатке темеља старијег западног бедема и под војничких барака (ниво c). Археолошки налази из овог слоја припадају времену од II до прве половине IV века, а ту су и три бронзана новца кована у периоду 332 – 341. године (Сл. 5). Слој С се генерално може датовати у прву половину IV века. У сваком случају, у овој фази утврђење Horreum Margi је проширено ка западу, односно ка обали Мораве. Осим новог западног бедема, обновљен је источни бедем и подигнута је североисточна кула. Ова кула има јединствени тлоцрт – истурена је у односу на платна источног и северног бедема, спољно лице је кружно, док је унутрашњост неправилног полигоналног облика. (Пл. 1 – 2, Сл. 6)

Ниво b у унутрашњости утврђења, констатован je у сондама III, IV, XII и XIV изнад слоја С. У сонди XII ниво b је представљен комуникацијом, улицом правца север – југ, дуж које су откривени трагови трема са масивним, дрвеним стубовима. У сонди XIV ниво b је под ковачнице, а темељи ове радионице укопани су у слој С. С овог нивоа укопана је јама 3 у којој је нађен археолошки материјал из последње трећине IV века. Слој В покрива ниво b у унутрашњости утврђења, а на основу налаза, пре свега керамичких и стаклених посуда, датује се у крај IV и почетак V века. Ниво а је најмлађи римски хоризонт живота у утврђењу Horreum Margi, представљен објектима од лаког материјала, дрвета и плетера, са подовима од набијене земље. Ово утврђено насеље руралног типа прате и помоћни објекти, као житне јаме 3а и 5, касније запуњене отпацима. Археолошки налази из јама 3а и 5 датују се у прву половину V века. Слој А представља рушевински слој изнад нивоа а и може се, на основу налаза оставе бронзаног новца испред зграде команде касарне у Ћуприји, датовати у средину V века.

На основу наведених систематских истраживања римског налазишта у Ћуприји, може се закључити да је насеље Horreum Margi основано почетком II века, док је утврђење подигнуто почетком III века. Старија фортификација проширена је ка западу почетком IV века, о чему сведочи деструкција старијег западног бедема и одговарајућих војничких барака дуж њега. Ново утврђење имало је основу неправилног четвороугла, са северним бедемом дужине од 270 m и источним бедемом дугим око 200 m.16

16 Дужина северног бедема старијег утврђења износила је око 190 m. М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, н. д., 139; М. Васић, С. Петковић, н. д., 10 – 11, Пл. 5

(Пл. 2) Oво утврђење страдало је средином IV века, што се огледа у слоју деструкције, паљевине (гареж, пепео, запечена земља) и рушевинског шута (ломљене опеке, камен и малтер). Уништење утврђења у IV веку, може се датовати и нешто касније, у време упада Гота после битке код Хадријанопоља 378. године, када је опустошена провинција Прва Мезија у којој се

124

налазио Horreum Margi.17 Следећа деструкција и нивелација утврђења десила се у првој половини V века, по свој прилици током провале Хуна 441 – 443. године.18 Тада је коначно срушен римски град Horreum Margi, али се живот наставио на рушевинама у неколико следећих година. Ова хронологија у потпуности одговара стратиграфији културних слојева, утврђеној археолошким истраживањима 1987 - 1990. године.19 Треба истаћи, да систематским археолошким ископавањима на простору војне касарне, односно утврђења Horreum Margi, није констатован рановизантијски слој VI века на овом налазишту. За сада, најмлађи хоризонт живота у утврђењу припада првој половини V века.20

Нажалост, ископавања вишеслојног налазишта Horreum Margi – Равно - Ћуприја, прекинута су 1991. године због погоршања безбедносне ситуације на територији бивше СФРЈ.

Поред значајних резултата систематских археолошких истраживања 1986 – 1990. године,21

Статус утврђења Horreum Margi и војна јединица која је чинила његову посаду – сматра се да је град са утврђењем прадстављао логистички центар за погранична утврђења на Дунаву. Ипак, име Horreum Margi, у дословном преводу Моравска Житница, указује пре на економски центар Поморавља, са развијеном трговином и занатством.

и даље постоји велики број непознаница у историји римског града Horreum Margi:

Однос утврђења и града (municipium) Horreum Margi – познато је да се цивилно насеље пружало северно од утврђења, на десној обали Раванице, дуж Мораве, док је некропола констатована јужно и источно од утврђења. Границе градске територије Horreum Margi – за сада је извесно да се на југу граничила са градском територијом Наиса (Naissus), а на истоку рудном области territoria metallorum (планине Бељаница, Кучај и Велики Маљеник, област Црне Реке)

Римски мост преко Мораве од утврђења Horreum Margi ка главној комуникацији на левој обали Велике Мораве – за сада су сондажно истражени стубови моста на копну, северозападно од утврђења, док се за стубове у Морави само претпоставља да припадају римском мосту.

17M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, n. d, 32 – 35; М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, н. д., 135 – 136; М. Васић, С. Петковић, н. д., 21 – 22. 18 О томе најбоље говоре две оставе новца: М. Васић, Налаз II римског бронзаног новца IV i V века из муниципијума Horreum Margi (Ћуприја), (Summary: Finding II of Bronze Coins dating from the IV and V Centuries from the Municipium of Horreum Margi), Нумизматичар 11, Београд 1988, 63 и даље; M. Vasić, n. d, 55 - 56. 19 M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, n. d, 13 - 23; М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, н. д., 133 – 139; М. Васић, С. Петковић, н. д., 9 и даље. 20 Фрагменти лонаца и амфора с чешљастим орнаментом, карактеристичним за рановизантијску керамику, спорадично се јављају на разним деловима локалитета што можда указује на постојање мањег насеља VI века у неком делу фортификације. Куће старијег средњовековног насеља Равно из X – XI века су укопаване, те су могле уништити рановизантијски хоризонт насеља. (М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић-Николић, М. Крижанец, н. д., 139 – 141). 21 У припреми је монографија о римском граду Horreum Margi и његовој територији, заснована на овим археолошким истраживањима.

125

Питање пловности Велике Мораве (Margus) у римско време и претпоставка о постојању пристаништа у Horreum Margi. Ова питања могу се решити само систематским археолошким истраживањима, која би, пре свега, обухватала рекогносцирање околине римског Horreum Margi, односно Ћуприје, како класичну проспекцију, тако и примене нових метода, као што су аеро и геофизичка проспекција терена. Такође, изузетно би било важно евидентирати и картирати већ познате и новооткривене римске локалитете у овој микрорегији.22

Ипак, треба се осврнути на позната римска налазишта у околини Horreum Margi, која се генерално могу сврстати у три категорије:

1. Поштанске и путне постаје и/или станице (mutatio, mansio).23 (Карта 2) Пут Via militaris је идући Долином Млаве спајао Подунавље са Поморављем од легијског логора и главног града Горње Мезије, Виминацијума до Horreum Margi. На правцу ове комуникације, у данашњој Медвеђи, делимично је истражено утврђење и цивилно насеље са јавним купатилом, термама (thermae) које се, према итинерарима, идентификује са mansio Idimum.24 Затим следи постаја mutatio Ad Octavum, која се може идентификовати са остацима римског утврђења у селу Дражмировац. Јужно од Horreum Margi на путу ка Наису налазилe су се постаје mutatio Sarmatae, на 12 римских миља и Praesidium Dasmini, на 17 римских миља. На основу података из итинерара и археолошких налаза римског периода, прикупљених при бројним рекогносцирањима терена, mutatio Sarmatae лоцира у близину данашњег села Сикирица, а Praesidium Dasmini у околину села Брачин. Утврђење на истој комуникацији, које се налазило на 23 римске миље јужно од Horreum Margi, Cametae, представља највероватније и границу са муниципалном територијом Наиса, а може се сместити у данашњи Ражањ.25

2. Утврђења (castrum, castellum). (Карта 2) Велики број утврђења је констатован рекогносцирањима терена у околини римског града Horreum Margi. Она су, највероватније, бранила путеве у унутрашњости провинције, али не треба одбацити могућност да су повезана са експлоатацијом руда и њиховом прерадом, пре свега са металургијом гвожђа, која је на овом простору имала традицију у предримском периоду.

26

22 Претпостављена муниципална територија римског Horreum Margi налази се на простору у надлежности три музеја: Завичајног музеја у Јагодини, Музеја Horreum Margi у Ћуприји и Завичајног музеја у Параћину, који су последњих година интензивније ангажовани на археолошким рекогносцирањима и прикупљању археолошке грађе.

На обронцима Јухора постоји низ утврђења датованих у III – IV век, као на локалитетима Белицаљ, Жупањевац, Старо Село – Јеринин Град и Велики Ветрен, у околини данашње Јагодине позната су утврђења код Багрдана и у селу Војска, док су дуж путева од Horreum Margi ка рудним областима у данашњој источној Србији констатована утврђења у селу Забрега, код манастира Сисојевца, у Доњој Мутници и Јовановцу.

23 Za mansia i mutatia na putu Viminacium – Horreum Margi videti M. Vasić, G. Milošević, Mansio Idimum, rimska poštanska i putna stanica kod Medveđe, Beograd 2000, 129 – 158. 24 Isto. 25 P. Petrović, n. d., 22 – 24. 26 M. Stojić, Veliki Vetren, Beograd 2003, 103 – 105.

126

3. Мања насеља – села, засеоци и пољопривредна имања (vicus, pagus, villa rustica).(Карта 2) Археолошким рекогносцирањем терена и мањим сондажним ископавањима откривен је велики број насеља, различитог типа.27 Међутим, без систематских истраживања тешко је прецизније одредити њихову функцију. Трагови римских насеља констатована су у Доњем и Горњем Штипљу на Црном Врху, у Милошеву и Багрдану, северно од Horreum Margi, у Рековцу, Мајуру и на локалитету Драгово – Илињача,28 западно од овог града, те у Стрижи, Поповцу и Мириловцу јужно и источно. Локалитет Илињача је посебно значајан због индиција о постојању Митреума. Треба поменути и позноримску некрополу на локалитету Ђула у Остриковцу.29 Занимљиво је истаћи да је у насељима у Мајуру и на Црвеним Ливадама у Јагодини констатован познолатенски хоризонт живота у коме се јављају и предмети римске провениенције, који сведоче о раној романизацији Поморавља. Јак утицај аутохтоне познолатенске културе уочава се на сребрним привесцима пронађеним испод прага једне куће, датоване у I – II век, на Црвеним Ливадама, (Сл. 7) као и у сребрном накиту из сакралног тезауруса са Црног Врха.(Сл. 8)30

На садашњем степену истражености, значај и богатство римског града Horreum Margi може се само наслутити кроз археолошке налазе, као што су луксузна керамика (Сл. 9), камеја са царским портретом (Сл 10) и камена пластика (Сл. 11 – 12).

31

27 Овом приликом захваљујем се на усменим обавештењима која сам добила од др Милорада Стојића, научног саветника Археолошког института у Београду, као и на најновијим подацима које ми је дао Радован Петровић, кустос Завичајног музеја у Јагодини.

Будућа археолошка истраживања римског града Horreum Margi и његове околине требало би да имају систематски и заштитни карактер, како би се у оптималној мери сачувао овај споменик културе, а у исто време одговорило захтевима и потребама савремене Ћуприје и Поморавља.

28 S. Vetnić, Ilinjača, Dragovo, Svetozarevo – antički period – mitrej, AP 9/1967, Beograd 1967, 116 – 118. 29S. Vetnić, Đula, Ostrikovac, Svetozarevo – kasnoantička nekropola, AP 9/1967, Beograd 1967, 111 – 112. 30 М. Стојић, Неколико предмета фигуралне уметности у сребру у басену Велике Мораве, у: Радионице и ковнице сребра (Silver Workshops and Mints), ур. И. Поповић, Београд 1995, 80 - 82; И. Поповић, Накит са Јухора, Остава или сакрални тезаурус (I. Popović, Jewelery from Juhor.Hoard or Sacred Treasure), Београд 2002. 31 А. Цермановић-Кузмановић, Једна камеја из Ћуприје, Зборник Филозофског факултета Универзитета у Београду VII/1, Београд 1963, 119 – 125; М. Васић, Нов Митрин рељеф из Horreum Margi (Ћуприја) (Summary: The New Mytra Relief from Horreum Margi (Ćuprija)), Зборник Народног Музеја XIV/1, археологија, Београд 1992, 379 – 385.

127

Sofija A. Petković, PhD Institute of Archeology Belgrade

ROMAN TOWN HORREUM MARGI AND ITS SURROUNDINGS The archaeological research of Roman town Horreum Margi had begun in 1861 when Felix Kanitz saw and drew the remnants of Roman fortification in Ćuprija. In following decades there was no interest for this archaeological site, placed in the center of recent Ćuprija, below the military casarne. Although, it was mentioned in the articles of Mihailo Valtrović and Nikola Vulić in connection with epigraphic monuments. In 1962 – 1964 the first systematical excavations of the archaeological site Horreum Margi were led by Military Museum from Belgrade, under the leadership of Dragtoslav Piletić, the custodian of this museum inside the military camp „Miodrag Novaković – Džudža“ in Ćuprija. Also, during the construction works in military base in 1963, a part of Roman necropolis was discovered containing twenty cyst – graves built of tegulae, dated in 4th century AD.

In the period from 1986 to 1990 Archaeological Institute and Military Museum from Belgrade have continued the systematical archaeological research of Roman fotification and medieval settlement in the site of Horreum Margi – Ravno – Ćuprija, directed by Miloje Vasić, senior scientific fellow of Archaeological Institute. On base of this research it could be assumed that the town of Horreum Margi was established in the beginning of 2nd century AD and surrounded with ramparts in the first half of 3rd century AD. The earlier fortification was enlarged to the West in the beginning of 4th century AD. The later fortification had a polygonal layout, with the northern rampart 270 m long and the eastern wall approximately 200 m long. The Hunic invasion in 441/443 finally had destroyed the Roman town Horreum Margi. In the next few years after this date the life had continued.

Above the Roman town, in the period of 9th – 12th century, medieval town of Ravno had raised. In the same place the Turkish palanka was constructed as well as the baroque fortress of star like layout was erected in 1738 by Alexander von Wittenberg. In the surroundings of Horreum Margi a number of Roman archaeological sites were found. They could be divided in three categories: 1. mansia and mutatia on the road from Viminacium to Horreum Margi (Via Militaris), like mansio Idimum in Medveđa , 2. castra and castella on the mountain Juhor or along the roads leading to the mining districts in the East and the South and 3. settlements (vici, pagi, villae rusticae) and necropolis. Among these settlements the site of Dragovo – Ilinjača with a Mithreum, as well as Late La Tène - Early Roman villages in Majur and Crvene Livade – Jagodina are outstanding examples. They show the early Romanization of the Morava Basin, but also a very strong autochthonous component creating a new Roman – provincial culture.

128

Карта 1 – Римска провинција Горња Мезија (Moesia Superior) Map 1 - Roman province Upper Moesia (Moesia Superior)

129

Карта 2 – Римски град Horreum Margi и његова околина Map 2 – Roman town Horreum Margi and its surroundings.

130

План 1 - Horreum Margi, генерални план сонди, ископавања 1986 – 1990. године

Plan 1 - Horreum Margi, the general plan of trenches, excavations 1986 – 1990.

План 2 – План утврђења Horreum Margi

Plan 2 – Plan of the fortification of Horreum Margi

131

Слика 1 – Horreum Margi, план Феликса Каница из 1861. године Figure 1 - Horreum Margi, the plan of Felix Kanitz from 1861.

132

Слика 2 – План бастионог утврђења у Ћуприји из 1738. године Figure 2 – Plan of the bastion in Ćuprija from 1938.

Слика 3 – Темељ старијег западног бедема утврђења Horreum Margi, са севера Figure 3 – The foundation of the earlier western rampart of Horreum Margi, from the North.

133

Слика 4 – Спој источног бедема и североисточне куле утврђења Horreum Margi, са југоистока Figure 4 – The junction of the eastern rampart and the northeastern tower of Horreum Margi, from the

Southeast.

Слика 5 – Новац Јулије Домне (Iulia Domna), Александра Севера (Alexandrus Severus) и Гордијана

III (Gordianus III) из утврђења Horreum Margi Figure 5 – The coins of Iulia Domna, Alexandrus Severus and Gordianus III from the fortress of

Horreum Margi

134

Слика 6 – Основа североисточне куле утврђења Horreum Margi Figure 6 – The layout of the northeastern tower of Horreum Margi

135

Слика 7 – Сребрни привесци са представама божанства, Црвене Ливаде – Јагодина Figure 7 – Silver pendants with the representations of goddess, Crvene Livade – Jagodina

136

Слика 8 – Сребрни привесци са представама божанстава, Црни Врх код Јагодине Figure 8 – Silver pendants with the repressentations of goddesses, Crni Vrh near Jagodina

137

Слика 9 – Фрагменти римске луксузне керамике из утврђења Horreum Margi Figure 9 – Fragments of Roman luxurious ware from the fortress of Horreum Margi

Слика 10 – Камеја са представом царице Валерије Галерије из Horreum Margi

Figure 10 – Cameo with the representation of the empress Valeria Galeria from Horreum Margi

138

Слика 11 – Део надгробног споменика из Horreum Margi Figure 11 – A part of the tombstone from Horreum Margi

Слика 12 – Вотивни споменик бога Митре из утврђења Horreum Margi Figure 12 – God Mithra’s votive monument from the fortress of Horreum Margi

139

УДК ППППППППП 45666666666666

др Бранислав Цветковић Завичајни музеј Јагодина

О ФРЕСКО ФРАГМЕНТУ ИЗ МАНАСТИРА ГРАДАЦ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ

Апстракт: У чланку је реч о идентитету светитеља на фреско фрагменту из манастира Градац у коме је својевремено препознат апостол Петар. С обзиром на то да типолошке особине на лику светитеља не одговарају препознатљивим цртама с којима се представља св. Петар, аутор с друкчијим аргументима закључује да је реч о апостолу и јеванђелисти Матеју, кога препознаје и у неким другим сценама и фигурама у Градцу и Сопоћанима. Кључне речи: Градац, Сопоћани, фотодокументација, св. Петар, св. Матеј

Током вишемесечног сређивања обимне грађе при Историјском одељењу у Завичајном музеју у Јагодини пре пет година, а на опште изненађење, пронађен је фотографски снимак једног фреско фрагмента који је припадао зидним сликама из полусрушене цркве средњовековног манастира Блага Марија Петрушка, смештеног у клисури реке Црнице код Параћина.1 Овај несвакидашњи налаз јесте још једном указао на значај музејске и уопште сваке друге фотодокументације у циљу заштите споменика културе.2 У пригодном чланку о открићу фотографског снимка изнети су разлози за идентификацију лика на фрагменту као св. апостола Петра, и тада је начињен краћи осврт на проблем идентификације светитеља с једног другог фреско фрагмента, дела уништене сцене Силазак св. Духа на апостоле из цркве манастира Градац, који је био скинут са зида 1947. године и потом пренет у Народни музеј у Београду, где се и данас налази (сл. 1).3

О том фрагменту више пута је писао Слободан Ненадовић, па је у посебном раду покушао да докаже да би лик на оштећеном фрагменту требало да представља

1 О околностима у којима је настао овај снимак, в. Б. Цветковић, Фрагмент зидног сликарства из цркве Блага Марија Петрушка, Гласник Друштва конзерватора Србије 31, Београд 2007, 179-182. 2 О томе, в. Д. Прерадовић, Фотодокументација о средњовековним споменицима Народног музеја у Београду, Наша прошлост 7, Краљево 2006, 29-49. Такође, в. Б. Цветковић, Петар, брат Богдана протовестијара, Крушевачки зборник 13, Крушевац 2008, 53-71. 3 Б. Цветковић, Фрагмент зидног сликарства из цркве Блага Марија Петрушка, 181-182.

140

такође апостола Петра.4 Он је у фотодокументацији београдског Народног музеја тада пронашао стари фотографски снимак са стаклене плоче градачке фреске пре уништења и скидања преосталог фрагмента са зида, на коме је лик апостола био забележен у свом првобитном виду (сл. 2).5 Ненадовић је у чланку као аналогне примере за разматрани лик истакао фигуре апостола Петра из сопоћанског наоса, љевишке катедрале и клесаног студеничког портала иако је с типолошке стране лик апостола с градачког фрагмента у потпуности друкчији од наведених примера.6 Реч је о лику старијег мушкарца кратке седе косе и дуже браде, с тим што је фрагмент на доњем делу поломљен па се данас првобитна дужина браде не може установити. Ипак, стари фотографски снимак који је Ненадовић пронашао показује првобитан изглед светитеља насликаног на једном делу сцене Силазак св. Духа на апостоле, где се добро види и дужина и облик његове браде. Она је дугачка и раздвојена на праменове, па се ни на који начин не може везати за препознатљиву типологију св. Петра,7 који се увек представља с кратком брадом.8 Такође, и облик косе и лица се не подударају с уобичајеним ликовима св. Петра, јер се он слика широког лица и праменасте косе која је увек кратко подсечена, гргурава или пак таласаста, никада равних, зачешљаних власи како је код апостола на градачком уломку.9

С обзиром на чињеницу да је током више векова градачки живопис претрпео огромна оштећења,

10 преостали фрагмент сцене Силазак св. Духа на апостоле јесте предрагоцен део некадашње целине, па исправна идентификација сачуваног лика на њему битно помаже бољем познавању не само градачког сликаног програма, већ и у испитивању аналогних иконографских детаља у сродним споменицима какви су Сопоћани, посебно сада када се проучавању Сопоћана и Градца поново посвећује већа пажња.11

4 Уп. Ђ. Бошковић – С. Ненадовић, Манастир Градац, Београд 1951, Т. XXXII, сл. 3; С. Ненадовић, Успомене конзерватора, Београд 1985, 53-96; исти, Непознати светитељ из манастира Градац, Саопштења XXIX, Београд 1997, 51-53.

5 С. Ненадовић, Непознати светитељ из манастира Градац, сл. 1-2. 6 У наслову резимеа истакнута је чак и нова идентификација лика, уп. S. M. Nenadović, Saint Pierre sur un fragment d’une fresque de Gradac, Саопштења XXIX, Београд 1997, 54. 7 За изглед апостола Петра, в. М. Медић, Ерминија о сликарским вештинама, Стари сликарски приручници III, Београд 2005, 385 („стар, округле браде“). 8 За неке аналогне примере, в. R. Cormack, Icon of St Peter, Byzantium, Treasures of Byzantine Art and Culture from British Collections, ed. D. Buckton, London 1994, 205-206, fig. 222; Б. Тодић, Старо Нагоричино, Београд 1993, Т. II, сл. 40; R. Ousterhout, The Art of the Kariye Camii, London-Istanbul 2002, 34; A. Weyl-Carr, Icon with St Peter, Byzantium. Faith and Power (1261-1557), ed. H. C. Evans, New York 2004, 192-193, fig. 112. 9 За иконографију апостола Петра, такође, в. K. Weitzmann, The St Peter Icon of Dumbarton Oaks, Washington D. C. 1983, 21-28. 10 О томе, в. Б. Живковић, Конзерваторски радови на фрескама манастира Градца, Саопштења VIII, Београд 1969, 119-127. 11 Уп. на пример Б. Тодић, Апостол Андреја и српски архиепископи на фрескама Сопоћана, Трећа југословенска конференција византолога. Зборник радова, ур. Љ. Максимовић – Н. Радошевић – Е. Радуловић, Београд-Крушевац 2002, 361-378; О. Кандић, Градац. Историја и архитектура манастира, Београд 2005; Б. Цветковић, Прилог истраживању „скривеног портрета“ у средњовековном сликарству, Крушевачки зборник 11, Крушевац 2005, 91-110; Б. Тодић, Сопоћани и Градац. Узајамност фунерарних програма две цркве, Зограф 31, Београд 2006-7, 59-76; Д. Павловић, Богородичин циклус у Благовештенској цркви манастира Градца, Зограф 33, Београд 2009, 75-91; B. Cvetković, Franciscans and Medieval Serbia: the Evidence of Art, IKON. Journal of Iconographic Studies 3, Rijeka 2010, 247-259.

141

Потреба за исправном идентификацијом светитеља на уломку градачког живописа долази до изражаја ако се има у виду често присуство фреско фрагмената на међународним изложбама средњовековне уметности и византијске културе.12 И градачки фрагмент, који је иначе део сталне поставке Народног музеја у Београду,13 такође је био излаган како на домаћим,14 тако и на међународним изложбама, али без покушаја идентификовања приказаног лика.15

Узевши у разматрање стари снимак првобитног изгледа градачке фреске, С. Ненадовић је исправно уочио да се на левој страни налази лик још једног апостола у коме је с добрим разлозима препознао св. Павла па је, по аналогији, закључио да би други апостол, будући приказан одмах поред апостола Павла, могао бити св. Петар, јер се они често предствљају заједно, односно, у пару (сл. 2).

16 Међутим, како је већ речено, изглед и типолошке особине апостола Петра не постоје на лику седог апостола с градачког фрагмента, тако да се по облику лица, косе и дуже браде он може идентификовати само као апостол Матеј.17

Идентичан лик једног апостола насликаног одмах иза св. Петра налази се и на добро очуваној сцени Успења у самом Градцу, која се налази на северном зиду поткуполног простора (сл. 3).

18 Да је овде реч такође о апостолу Матеју, иако крај фигура у сценама Великих празника обично не постоје пратећи натписи уз фигуре светитеља, показује преглед аналогних примера. Овај карактеристичан лик мушкарца танке и седе зачешљане косе и дуже браде раздвојене на праменове може се видети на ликовима апостола и јеванђелисте Матеја у Грачаници, где су одлично сачувани уз пратеће натписе, на југоисточном пандантифу централне куполе, као и у калоти северозападне куполе.19

12 Уп. The Glory of Byzantium. Art and Culture of the Middle Byzantine Era A. D. 843-1261, eds. H. C. Evans – W. D Wixom, New York 1997, 47-55, Nos. 13-20B; Mount Athos Treasures in Russia. Tenth to Seventeenth Centuries, eds. B. L. Fonkich – G. V. Popov – L. M. Evseeva, Moscow 2004, 277-279, Nos. 61-62; Byzantium. Faith and Power (1261-1557), ed. H. C. Evans, New York 2004, 86-93, Nos. 42-48E; Byzantium 330-1453, eds. R. Cormack – M. Vassilaki, London 2008, 294-295, 445, Nos. 254-255.

Идентичан лик налази се и на лику јеванђелисте у Богородичиној цркви у Пећкој патријаршији, где је насликан на североисточном

13 Уп. Д. Милошевић, Непознати светитељ, у: Народни музеј Београд, Библиотека Музеји света, Београд 1990, 59-61, инв. бр. 283. 14 Уп. Д. Милошевић, Уметност у средњовековној Србији од 12. до 17. века. Каталог, Београд 1980, 28, бр. 6. 15 Уп. S. Pajić, Fresco Fragment with an Apostle, Byzantium. Faith and Power (1261-1557), ed. H. C. Evans, New York 2004, 86-87, fig. 43, где није наведена Ненадовићева претпоставка. 16 С. Ненадовић, Непознати светитељ из манастира Градац, сл. 1-2. За заједничко сликање двојице апостолских првоначалника, в. М. Татић-Ђурић, Икона апостола Петра и Павла у Риму, Зограф 2, Београд 1967, 11-16. 17 За изглед апостола Матеја, в. Дионисије из Фурне, Ерминија о сликарским вештинама, 385 („стар, дугобрад“). 18 За црно-белу репродукцију, в. О. Кандић, Манастир Градац, Београд 1982, 33, сл. 22. За врло добру репродукцију у боји, в. С. Радојчић, Старо српско сликарство (друго издање), ур. М. Марковић – Д. Војводић, Београд 2010, 75, сл. 103. 19 Б. Тодић, Грачаница. Сликарство, Београд – Приштина 1988, 81, 105, сл. 21, 22.

142

пандантифу,20 затим, у куполи манастира Дечана, где је приказан на југоисточном пандантифу,21 као и у манастиру Ресави, на североисточном пандантифу.22

Упадљива разлика између ликова апостола Петра и Матеја долази до пуног изражаја у оним случајевима где су насликани један уз другог. Тако су, на пример, један поред другог приказани у сцени Силазак Св. Духа на апостоле у цркви Св. Димитрија у Пећкој патријаршији (прва двојица на левој страни композиције), где су још означени натписним легендама у виду скраћеница исписаних изнад њихових глава (сл. 4).

23 Окупљени на седиштима синтроноса око усправљеног крста, међу првима седе апостоли Петар и Павле и за њима одмах јеванђелисти који су додатно наглашени тиме што, као и св. Павле, држе окована јеванђеља у виду кодекса, док сви остали носе свијене свитке. Различитост физиономија Матеја и Петра добро је уочљива и у символичној представи Христос Лоза у Марковом манастиру, где су ова два апостола постављени један изнад другог, уплетени у мотив лозе (сл. 5).24

Карактеристичан изглед апостола Матеја у градачким сценама Силаска св. Духа на апостоле и Успења непосредно се одсликава и на аналогним сценама на зидовима храма манастира Сопоћани, где се управо ова два светитеља могу видети на више места насликани један уз другог, што помаже лакшем уочавању њихових особених црта и доприноси појашњењу предложене идентификације св. Матеја на градачком фреско уломку. Тако су, на пример, на свакако најчешће репродукованој фресци из Сопоћана, Успењу, Петар и Матеј представљени у првом плану лево од Богородичиног одра, у својеврсном адосираном ставу извијених тела у изразу бола, а као лик и одраз у огледалу (сл. 6).

Стога је у лику светитеља на фреско фрагменту са данас уништене градачке сцене Духова оправдано препознати апостола и јеванђелисту Матеја.

25 Св. Петар стоји ближе одру, одевен у бели хитон и окер химатион, препознатљивог изгледа, с кратком седом косом и брадом, док је св. Матеј лево од њега, у плавом хитону и зеленом химатиону, седе и кратке косе, али знатно дуже седе браде. И на оштећеној сцени Успења у цркви манастира Милешеве, на северној половини, апостол с књигом у десној руци и с левом шаком прислоњеном на образ у гесту туге, очито је, судећи по лику, апостол Матеј.26

Апостоли Петар и Матеј насликани су један уз другог и у две композиције у олтару сопоћанског храма, које су постављене наспрамно, на бочним зидовима: у сцени Одашиљање апостола на јужном зиду (сл. 7),

27

20 Б. Тодић, Иконографски програм фресака из XIV века у Богородичиној цркви и припрати у Пећи, Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. Ј. Ђурић, Београд 1991, сл. 9.

као и у сцени Неверовање

21 М. Марковић, Програм живописа у куполи, Зидно сликарство манастира Дечана. Грађа и студије, ур. В. Ј. Ђурић, Београд 1995, 103, сл. 12; Б. Тодић – М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, Музеј у Приштини-Београд 2005, 338, сл. 264. 22 Б. Тодић, Манастир Ресава, Београд 1995, 55, 97. 23 В. Ј. Ђурић – С. Ћирковић – В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990, 189-190, сл..124. 24 За сликани програм у овој цркви, уп. Л. Мирковић – Ж. Татић, Марков манастир, Нови Сад 1925; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 80-83, 218-219. 25 В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963 (= Ђурић, Сопоћани 1), Т. XXXIV-XXXV. 26 С. Радојчић, Милешева, Београд 1967, Т. XVI; Б. Живковић, Милешева. Цртежи фресака, Споменици српског сликарства средњег века 10, Београд 1992, 33. 27 В. Ј. Ђурић, Сопоћани 1, Т. XXIV; исти, Сопоћани, Београд 1991 (= Ђурић, Сопоћани 2), сл. 69.

143

Томино на северном зиду олтара (сл. 8),28 где су у оба случаја насликани на левој страни. Фигура апостола Матеја добро је очувана и на североисточном пандантифу Сопоћана (сл. 10).29 Најзад, апостола Матеја лако је препознати и у оквиру сцене Духова у Сопоћанима, где се види насликан на седишту синтроноса четврти с десна, одевен у плави хитон и зелени химатион, исто као у сценама Успење и Неверовање Томино (сл. 9).30

Сходно овој стандардној иконографији апостола Матеја, који се као и други јеванђелисти слика с кодексом у рукама, као и на основу чињенице да је у цркви манастира Сопоћана често приказиван у плавом хитону и зеленом химатиону, овог апостола могуће је препознати и међу фигурама прве зоне у наосу Сопоћана. Овог апостола без сумње треба идентификовати у фигури насликаној одмах до апостола Павла на источном зиду јужне певнице. Одевена је такође у плави хитон и зелени химатион, и у рукама носи оковани кодекс. Иако јој је глава готово у целини оштећена, ипак је добро уочљив врх дуже седе браде која уз друге наведене црте сасвим одговара иконографији апостола Матеја (сл. 11).

31

Исто тако, апостола Матеја могуће је идентификовати и с погнутом фигуром у сцени Причешћа апостола, где је насликана друга с десна на северној половини сцене, иза фигуре св. Петра.

32 Идентичан редослед ове двојице апостола налази се и у сцени Причешћа апостола у олтару цркве манастира Ресаве.33

На старом фотографском снимку који је давно открио Слободан Ненадовић видели су се делови две светитељске фигуре. За ону на левој страни, Ненадовић је с правом казао да представља св. Павла, док је она на десној страни не св. Петар, већ апостол и јеванђелиста Матеј.

28 Ђурић, Сопоћани 1, Т. XXVI; исти, Сопоћани 2, сл. 70; Тодић, Апостол Андреја и српски архиепископи на фрескама Сопоћана, 362-364, сл. 3-6. 29 Ђурић, Сопоћани 1, 123. 30 Ђурић, Сопоћани 2, сл. 73. 31 Ђурић, Сопоћани 1, 128-129. 32 Ђурић, Сопоћани 1, 63, 126-127. 33 Тодић, Манастир Ресава, 55, сл. 47, 48.

144

Branislav Cvetkovic, PhD Regional Museum Jagodina

ON FRESCO FRAGMENT FROM GRADAC MONASTERY IN THE NATIONAL MUSEUM OF BELGRADE

The article stresses out the well-known fresco fragment from Gradac Monastery

that once belonged to the scene of the descent of the Holly Spirit upon Apostles. The face of the one of the Apostles can be seen on the fragment, but the lower part of a bust has been destroyed and its identity had remained unknown for a long time. With discovery of an old photographic footage from 1934, showing a better representation of the Apostle figure, Slobodan Nenadovic suggested identification of the saint as St. Apostle Peter. However, typological characteristics of St. Peter are substantially different from the figure of Gradac fresco fragment, leading the author to conclude, based on several presented arguments, that this must be the Apostle and Evangelist Matthew, whose face can be recognized on other Gradac scenes, as well as in compositions and figures in church of Sopocane Monastery.

145

Слика 1 Св. апостол Матеј из Градца (фрагмент), Народни музеј Београд Figure 1 St. Apostle Matthew from Gradac (fragment), National Museum Belgrade

146

Слика 2 Силазак св. Духа из Градца (детаљ), 1934, Народни музеј Београд Figure 2 Pentecost from Gradac (detail), 1934, National Museum Belgrade

Слика 3 Успење (детаљ), Градац Figure 3 Dormition (detail), Gradac

147

Слика 4 Силазак св. Духа, Св. Димитрије, Пећка патријаршија Figure 4 Descent of Holy Spirit, St. Demetrius, The Patriarchate of Pec

148

Слика 5 Христос Лоза, Марков манастир, Сушица Figure 5 Christ Loza, Marko's Monastery, Susica

149

Слика 6 Успење (детаљ), Сопоћани Figure 6 Dormition (detail), Sopocani

150

Слика 7 Одашиљање апостола (детаљ), Сопоћани Figure 7 Sending of apostles (detail), Sopocani

151

Слика 8 Неверовање Томино (детаљ), Сопоћани Figure 8 Thomas Doubting (detail), Sopocani

152

Слика 9 Силазак св. Духа (детаљ), Сопоћани Figure 9 Descent of Holy Spirit (detail), Sopocani

153

Слика 10 Св. апостол Матеј (пандантиф), Сопоћани Figure 10 St. Apostle Matthew (pandantif), Sopocani

154

Слика 11 Св. апостол Матеј (наос), Сопоћани Figure 11 St. Apostle Matthew (наос), Sopocani

155

УДК ППППППППП 45666666666666

Душан Рашковић Народни музеј Крушевац ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ТОПОГРАФИЈЕ

КРУШЕВАЧКОГ КРАЈА

Апстракт: Крушевачки крај у средњовековном периоду симболише Лазарев град, један од центара српске државе у другој половини XIV и XV века. Ипак, крушевачко подручје је археолошки недовољно истражено и најчешћи остаци из средњовековног периода у крушевачкој околини су надгробни споменици у облику већих камених плоча. Ретки су налази из периода раног средњег века. Тако се случајан налаз посуде из Почековине датује у VI-VII век, а локaлитете као што су насеље на „Конопљари“ у селу Читлук, „Јазбине“ у Макрешанима или са утврђења „Укоса“ у Град Сталаћу и „Градац“ у селу Горњи Левићи, датујемо у IX-X век. Археолошки су ископавана тек три средњовековна локалитета, „Басат“ у селу Пољна 1905. године, у другој половини XX века сам “Лазарев град” и локалитет „Конопљара“ у селу Читлук. Бројни су остаци насеља који су откривени током рекогносцирања Народног музеја Крушевац. Чести су и случајни налази, међу којима се истичу налаз мача из Шаврана, налази из Маренова и остаци коњаничке опреме из Сушице. Кључне речи: Лазарев град, Конопљара, Укоса, рани средњи век, некрополе, Каоник, коњаничка опрема, Сушица, крушевачки крај

Топографија крушевачког краја релативно је честа тема радова и расправа крушевачких археолога.1 Тако се и аутор овог чланка у неколико покушаја дотакао теме сагледавања археолошких налазишта у широј околини Крушевца и убикације археолошких налазишта овог краја.2

1Рановизантијска утврђења у крушевачком окружју, (каталог изложбе), Крушевац 2000; Археолошка налазишта на подручју генералног плана Крушевац 2021. године, (каталог изложбе), Крушевац 2001; Мојсињска света гора, (каталог изложбе), Крушевац 2002; М. Бугар, Топонимија у археологији крушевачког краја, Крушевачки зборник 9/10, Београд 2003, 7-38; М. Стојић, Г. Чађеновић, Крушевац - Културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мoраве и Јужне Мoраве, Крушевац 2006.

И поред тога, средњовековна налазишта Крушевца остају неисцрпан изазов за сваког истраживача топографије Крушевца и његове околине.

2Д. Рашковић, Стање истражености античких налазишта Расинског округа - Трагом рекогносцирања Драгослава Срејовића и Николе Тасића 1954. године, Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије, Крагујевац 2003, 31-57; исти, Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју, Трећа југословенска конференција Византолога, Београд-Крушевац 2002, 29-72; исти, Историјска географија античког периода у крушевачком крају, Расински анали 1, Крушевац 2003, 59-87.

156

У овом раду ми се нећемо освртати на добро позната средњовековна утврђења и манастире крушевачког територија. Ипак, наш преглед започећемо од самог центра нашег подручја, од Крушевца, одакле ћемо покушати да проширимо круг средњовековних налазишта и локација као и случајних и појединачних налаза. Добро је позната и безброј пута експлоатисана чињеница да први сигуран спомен Крушевцa сеже у 1376/1377. годину, када у својој повељи, даровници манастиру Раваници, кнез Лазар помињe село Спизле у близини Крушевца.3 Већ тај први помен Крушевца логично намеће и први проблем – убикацију села Спизле, што одмах испоставља и тежак задатак за истраживача. Сасвим је извесно да је Крушевац био богато трговиште у питорескној долини Расине и Западне Мораве и много пре него га кнез Лазар помиње у својим повељама. Међутим, Лазар подиже Крушевац на виши политички, војни и привредни ниво Србије XIV-XV века.4 Анализирамо ли подручје на којем се налази Крушевац, односно „Лазарев град“, констатујемо да је то терен где се алувијална површ, која иде од саме Мораве, овде издиже у речну терасу, која отприлике има потковичаст изглед. На ивици те терасе, на висини од 155 м, своје место је нашао Крушевац, или боље речено „Лазарев град“. Управо је то место где се могу користити све повољности живота у залеђу велике реке и бити заштићен од високих водостаја.5 Повољан положај је и у близини речица и бројних извора, у оно време здраве пијаће воде, који са северне стране избијају испод самог града, односно крушевачке терасе. Ти извори касније су сведени у познате крушевачке чесме.6

Кнез Лазар, дакле, подиже крушевачко утврђење на једном низинском положају на благој узвисини, које је, што се конфигурације терена тиче, штитило један поточић и ров испуњен водом. Међутим, највероватније је одлучујућу улогу одиграла важност Крушевца као трговишта, где су се размењивала добра околних подручја, од Копаоника на југозападу до Левча и Ресаве на северу. Према Канун-Нами Крушевачког санџака из 1530. године, у Крушевцу се, између осталог, трговало и гвозденим полугама.

7

Период Лазареве власти и власти његових наследника симболише средњовековни Крушевац, али у овом раду ми ћемо се најпре дотаћи и археолошких остатака из нешто старије средњовековне прошлости, из времена далеко пре Лазара и његових наследника.

3М. Ковачевић, Профана архитектура средњовековног Крушевца - Резултати досадашњих истраживања, Археолошка истраживања Крушевца и Моравске Србије, Београд 1980, 13. 4 В. Ћоровић, Прошлост Крушевца, Братство XXVII, Београд, 1933, 92-96. 5Д. Рашковић, Антички археолошки локалитети на подручју генералног плана Крушевац 2021. године, Крушевачки зборник 5/6, Крушевац 2000, 9-20; Д. Рашковић, Неколико запажања из археолошке проблематике Лазарева града, Путеви културе, 2, Крушевац 2003, 9-17. 6 Р. М. Илић, Крушевац : историјско-топографска монографија, Београд 1908, 4. 7D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV I XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 37-39.

157

Рани средњи век у крушевачком крају Већ је један случајан налаз керамичког суда на локалитету „Грабак“,

смештеном у атару села Почековина, западно око 20 км уз моравску долину од Крушевца, датован у VI-VII век, односно период Сеобе народа, отворио наше видике у средњовековној прошлости крушевачког краја (Карта-4: 11).8 Речна тераса на којој се налази Крушевац, како рекосмо, има потковичаст изглед и протеже се у полукругу у дужини од 15 км, од атара села Читлук (Карта-4 : 4) до краја атара села Макрешане и „Саставака“, односно места где се река Расина улива у Западну Мораву (Карта-4 : 1). Управо су се на тим тачкама крушевачке „потковице“, у суседству Крушевца, налазила вишеслојна археолошка налазишта са значајним остацима и из средњовековног периода. Заштитна истраживања трасе крушевачке магистралне заобилазнице у селу Читлук изнедрила је проналазак трагова шест надземних објеката (Карта-1: 1; Карта-4: 4). Реч је о остацима у виду згаришта (Сл. 1: 2 и 3). По пронађеној, истина, прилично уситњеној керамици, можемо их датовати у време IХ-Х века.9

На другом, источнoм крају крушевачке терасе, у селу Макрешане, баш изнад десне обале реке Расине, на локалитету „Јазбине“, откривена су два скелетна гроба (Карта-2: 1; Карта-4: 1). Крај сваког скелета, поред главе, налазила се по једана керамичка посуда. На основу аналогија ова керамика се, као и она из згаришта објеката у Читлуку, датује у 1Х-Х век.

О старости овог насеља говори и чињеница да је сам простор, на коме се насеље налазило касније у XII и XIII веку, служио као место за некролопу. Дакле, дошло је до смене становништва и ново српско становништво очито није било свесно да се ту некада налазило словенско насеље.

10

Крушевац се дакле, односно „Лазарев град“, налазио у непосредној близини средњовековних, за сада безимених насеља, много веће старости него што је то време владавине кнеза Лазара. Међутим, можда би се детаљном анализом керамике пронађене током ископавања Лазарева града, седамдесетих година XX века, могла пронаћи керамика која одговара оној у Почековини, Читлуку или Макрешанима.

Керамику из периода IX-X века пронашли смо и током последњих истраживања локалитета «Укоса» у Град Сталаћу. Наиме, Град Сталаћ није само средњовековна легендарна тврђава «Кула Тодора од Сталаћа» (Карта - 2: 6),11 већ је ту и суседно утврђење «Укоса», на коме такође налазимо континуитете живота од старијег гвозденог доба до средњег века (Карта -2: 7).12

8Д. Рашковић, Н. Берић, Резултати рекогносцирања античких и средњовековних налазишта трстеничке општине и суседниг области, Гласник Српског археолошког друштва 18, Београд 2002, 139-140; Dj. Janković, Slavs in the 6 th Centurу North Illiticum, Гласник Српског археолошког друштва 20, Београд 2004, 49.

Истраживан је наравно мали сегменат овог великог локалитета, али у једном делу пронађени су трапови, јаме за чување хране. Трапови су датовани у V-VI век. Један од тзв. трапова-јама

9 Д. Рашковић, Н. Берић, н. д., 142. 10 Д. Минић, Керамичке посуде као гробни прилози на средњовековним некрополама у Србији, Годишњак града Београда XXV, Београд 1978, 88. 11 D. Minić, O. Vukadin, Srednjovekovni Stalać, Beograd 2007. 12 М. Ђорђевић, Д. Рашковић, Налазишта и налази римског периода у доњем току Јужне Мораве, Саопштења XXXV-2003/XXXVI-2004, Београд 2006, 29-60; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ капија Поморавља, Весник Војног музеја 34, Београд 2007, 11-29.

158

разликује се по материјалу који је пронађен у јами. Реч је о јами 4, која је пронађена у сонди 5, а такође је вероватно служила као трап за чување хране. Укупна дубина ископа на том делу локалитета је 1,87 м, док је сама јама дубока 1 м. До јаме води и мали прилаз сазидан у малтеру од притесаног камења (Сл. 2: 1 и 2). Налази са самог дна јаме су изузетно занимљиви. Поред поломљеног доњег дела жрвња, пронађени су остаци судова рађених на спором витлу, украшени таласастим и равним линијама по целој површини, или на рамену и врату судова, углавном у облику лонаца. Пронађен је готово цео сачуван суд, амфороидни крчаг са две дршке. Недостаје грлић и једна дршка амфоре (Сл. 3). Ова керамика коју датујемо у IX-X век упућује нас на континуитет живота рановизантијског утврђења, након аварских и словенских разарања и «мрачног» доба VII и VIII века и недвосмислено нам говори о новом словенском становништву у утврђењу.13 Налази амфороидних крчага, какав је нађен и на ”Укоси", карактеристични су за бугарска налазишта IX-X века, тако да овај налаз можемо везати за бугарско присуство на овом стратешком утврђењу у Поморављу.14

Пребацимо ли се из срца Поморавља на нешто удаљенију висинску област Копаоника, и тамо ћемо се срести с налазиштем које одговара управо том времену. Реч је о локалитету „Градац“ у селу Горњи Левићи на Кoпаонику.

15 Са овог моћног утврђења, које је имало и велико припадајуће подграђе, потичу случајни налази коњаничке опреме, коњске опреме и одломци керамике, који се такође могу датовати управо у тај слабо познати период раног средњег века, односно IX-X века. Пронађен је један пар мамуза, коњске жвале и копча која је највероватније део коњске опреме. Мамузе су паралелних кракова, полукружног пресека са трном на врху, типичне за IX век.16

Налази које датујемо у рани средњи век, односно у IX-X век у крушевачком окружју су одраз континуитета насељавања Србије. Али, како видимо, налази са тврђава „Укоса“ и „Градац“ у Горњим Левићима су и траг ратних дешавања и померања граница између Срба и Бугара у IX веку, на подручју Централне Србије.

Средњовековна налазишта у околини Крушевца

Остаци из каснијих времена, тзв. касног средњег века, много су бројнији у

крушевачком крају. Већ смо поменули некрополу на Конопљари у Читлуку. У зони заштитног археолошког ископавања средњовековна некропола заузимала је 13В. Бикић, Средњовековна керамика Београда, Београд 1994, 12-36;. H Brachmann, Zur Entwicklung der slawischen Keramik im Elbe-Saale-Gebiet, in Cenek Staňa (Hrsg.), Slawische Keramik in Mitteleuropa von 8 bis zum 11 Jahrhundert, Brno 1994, 93-110; L. Galuška, The Development Slavonic, Pottery in the Staré Město Region from the End of the 8th up to the Middle of the 10th centuries, in Cenek Staňa (Hrsg.), Slawische Keramik in Mitteleuropa von 8 bis zum 11 Jahrhundert, Brno 1994, 230-242. 14 Д. Радичевић, Археолошка налазишта X-XI века у Чачку и околини, Гласник Српског археолошког друштва 19, Београд 2003, 234-235; В. Катић, Дивићмеђ – рано средњовековно насеље, утврђење или град, Гласник Српског археолошког друштва 19, Београд 2003, 234-235. 15 Д. Рашковић, Стање истражености рановизантијских утврђења на северозападу области Наиса, Ниш и Византија III, Ниш 2004, 189-190. 16 A. Ruttkay, Waffen und Reiterausrüstung des 9. bis zur ersten Hälfte des 14. Jahrhunderts in der Slowakei, Slowenska Archaeologia, 23, 1975, Abb. 22, 9, Abb. 23, 1, 2; V. Tovornik, Die frühmittelalterlichen Gräberfelder von Gusen und Auhof bei Perg in Oberösterreich, Wien 1983, 97, T. XXV, 3.

159

површину од преко 700 м2 међутим, вероватно се простирала и на већој површини, ван трасе магистралног пута. Археолошки је испитано 126 гробова. Гробни прилози били су: прстење, наушнице, наруквице, бројанице, новац, нож, копље и мамуза, типични за период XII-XIII века (Слика 1: 1).17 Реч је, дакле, о великој некрополи насеља у непосредној близини. Трагови насеља наслућују се јужно од саме некрополе, одакле потиче и случајан налаз византијског златника, ковање Јована Дуке Ватаца.18

Вучак (Карта-1: 2)

Конопљара је надомак Лазарева града, али ипак на удаљености од 4 км. Потпуно је јасно да је у непосредној близини “Лазарева града” било више насеља XII-XV века. У крушевачком окружју, у радијусу од 3 до 5 км југозападно, налазимо неколико средњовековних локалитета.

На положају јужно, код цркве Св. Петка, у селу Вучак, налазимо карактеристичне остатке касно средњовековног насеља, углавном одломке керамике. Ту недалеко се налазе и два извора, а на неких 200 м од њих, наилази се, како се каже у селу, на „Спомење“, лежеће камене плоче, остатке некрополе.

Церова (Карта-1: 3) На подручју села Церова постоји више индиција о средњовековном насељу,

пре свега налази два средњовековна прстена, данас у збирци Народног музеја Крушевац.19

Остатке средњовековне прошлости прате готово сва савремена насеља у околини Крушевца. У атару поменутих Макрешана налазимо још неколико локалитета средњовековних гробаља, али за разлику од некрополе на Јазбинама која припaда периоду раног средњег века, овде је реч о некрополама из каснијег средњовековног периода, или из периода пре Велике сеобе Срба. О овим некрополама је већ било речи у литератури. Налазе се на топонимима: „Старо гробље“, „Чаир“, „Џидовско гробље“ (Карта-2: 1; Карта-4: 1). Реч је гробљима са надгробним споменицима у облику грубо отесаних камених плоча.

Међутим, том насељу се није ушло у траг. Ипак, на месту „Јасењак“, код црквице Св. Петра и Павла, налази се керамика и згура. Мештанин Михајло Милетић средином XX века пронашао је, колико се може закључити према опису, венецијански златник. Током потраге за некаквим црквеним објектом, баш поред нове цркве Св. Петка, мештани су 2007. године пронашли гомилу гвоздене згуре, као да се ту налазила металуршка пећ. Како ту у непосредној близини протиче овећи поток, можда је управо реч о металуршком објекту из средњег века. До сада није познато да на овом простору има говздене руде, али можда ју је у једном периоду било довољно за скромну експлоатацију.

17 Н. Берић, Средњовековна некропола на локалитету, Конопљара, Археолошка налазишта Крушевца и околине, уредник Е. Радуловић, Н. Тасић, Београд-Крушевац 1997, 109-116. 18 Д. Рашковић, Појединачни налази римског и византијског новца Народног музеја Крушевац, Нумизматичар 21, Београд 1998, 74. 19 Уметничка обрада неплеменитих метала на тлу Србије, Каталог изложбе, Музеј примењене уметности, Београд 1985, бр. 426.

160

Средњовековна налазишта у подјастребачком крају и у долини Рибарске реке

Карактеристичне некрополе под великим масивним каменим плочама и друге налазе и средњовековна налазишта срећемо и у крушевачком крају окренутом планини Јастребац, тзв. подјастребачком крају уз Рибарску реку.

Каоник (Карта-1: 7) Некрополе са споменицима у облику великих камених плоча, као што је то

случај са локалитетима на западу Србије, често прате налазишта крушевачког краја. Ако се најпре осврнемо на крај источно од Крушевца, први пример такве некрополе са каменим плочама налазимо у селу Каоник, где на неких 200 м од цркве Св. Мина налазимо надгробне споменике, углавном необрађено или тек притесано велико камење, у облику огромних облутака (Сл. 4). Локалитет, као обично, народ назива „Римско гробље“. Сматрамо да је реч о српској некрополи из времена пре Велике српске сеобе с краја XVII века. У савременом гробљу у Каонику такође налазимо споменике. Најзанимљивија је надгробна плоча издуженог овалног облика, дужине 1,56 м, највеће ширине 0,90 м, при дну ширине 0,38 м. На плочи је плитко урезан натпис исписан ћириличним писмом у десет неправилних редова. Натпис је излизан и нечитак, вероватно је из XVII века. Такође се и код савремене сеоске цркве Св. Недеља некад налазило гробље са положеним каменим плочама. Ископавањем Завода за заштиту споменика установљено је да потичу из XIV-XV векa. Око 300 м северно од Св. Недеље, на њиви Слободанке Николић, откривено је шест прстенова XVII-XVIII века. На око 1,5 км од Св. Недеље, према остацима керамике на површини, налазило се средњовековно насеље XVI-XVII века.

Преко Каоника пролази занимљив пут који народ назива Цариградски друм. Овај пут води ка брдском делу који носи необичан назив - „Кревет“. Надомак „Кревета“, на „Толунџиним“ њивама и на њивама Љубише Панића, налазимо керамику за коју можемо рећи да је остатак средњовековног насеља.

Ђунис (Карта-1: 6) Врло је занимљив налаз из 1978. године на имању Богдана Јаковљевића у

селу Ђунис, селу у суседству Каоника. Ту је, на кућном плацу у шљиваку, приликом копања бунара, пресечена керамичарска пећ. Према прикупљеним подацима, приликом ископа наишло се на слој печене земље, слој малтера са циглом и интензиван слој пепела. Том приликом су пронађени и фрагменти сиво печене керамике рађене на витлу.

На брду изнад Ђуниса које носи назив „Ђуниски вис“, на 420 м надморске висине, налази се широка зараван. На северном делу овог виса је гробље са надгробним каменим плочама.

Сушица (Карта-1: 9) Занимљиво археолошко налазиште налазимо на имању Златка Милошевића

из села Сушица. Реч је о локацији идеалној за подизање насеља - непосредно уз реку, на благој присојној падини према реци. Како на свом имању има расадник,

161

Милошевић, па и сви укућани, приликом обраде прикупљају археолошке остатке.20 Тако су Милошевићи прикупили већу количину археолошких предмета. Углавном је реч о одломцима керамике. Реч је о типичној средњовековној, углавном кухињској керамици. Од облика судова заступљени су највише лонци и црепуље. Сакупљено је врло мало, тек неколико комада, бојене керамике. Међутим, најзанимљивије је то што је Златко Милошевић пронашао чак четири мамузе. Реч је о изузетно добро очуваним мамузама, са назубљеним точкићем на месту трна, које датујемо у XIV-XV век (Сл. 5: 1,2,3; Сл. 6: 1).21

Једна од мамуза, краћа од осталих, кородирала је толико да се готово не препознаје точкић на делу за трн мамузе (Сл. 5: 3) .

Градац – Св. Петка – Јастребац (Карта-1: 13) Утврђење Градац помињемо такође, управо због налаза мамуза. Реч је о

утврђењу које карактеришу бројни налази из рановизантијског периода.22 Међутим, са овог локалитета потичу и налази двеју мамуза (Сл. 6: 2, 3).23

Мали Шиљеговац (Карта-1: 5)

Једна мамуза је сачувана у целости, док је друга потпуно деформисана, тако да је чишћена као обичан гвоздени предмет и тек се након чишћења видело да је реч о делу мамузе (Сл. 6: 3). Сачувани су један крак мамузе и место на врху где је стајао точкић. Ове мамузе такође датујемо у период XIV-XV века. Реч је о стратешки занимљивом локалитету који се налази на једном од врхова Јастрепца. Одатле је изузетно добра визуална контрола читаве Крушевачке котлине, тако да је овај положај сасвим сигурно могао бити кориштен у средњовековном периоду.

Власи Шиљеговци су познати још из средњовековних извора. Сам назив «Шиљег» долази од влашког основног занимања, сточарства. Шиљег, наиме, у већем делу Балкана означава јагње које је старије од годину дана. У Малом Шиљеговцу, захваљујући мештанину Љубиши Крстићу, откривен је вишеслојан локалитет са траговима живота из бронзаног доба и средњег века. На површини северно од цркве Св. Атанасије видљиви су одломци типичне средњовековне керамике. Положај насеља је мало необичан, јер се налази дубоко у малој долини, на обали мањег потока. Неизвесно је да ли је поток склон плављењу.

Велики Шиљеговац (Карта-1: 8) Сматра се да је Велики Шиљеговац старије насеље од Малог Шиљеговца и

да је то насеље оних Влаха Шиљеговаца које су, „са заселцима и међама“, монах Доротеј и син му Данило доделили манастиру Дренчи, у оснивачкој повељи манастира Дренче, 2. марта 1382. године.24

20 Користим прилику да се захвалим породици Милошевић на љубазности и сусретљивости приликом теренског рада на налазишту у Сушици.

На брду где је данас црква Св. Арханђела налази се „Џидовско гробље“, где је било стотињак великих надгробних

21 Д. Николић, Типолошки развој мамузе од XIV века са освртом на збирку мамуза у Вoјном музеју ЈНА, Весник Војног музеја 3, Београд 1956, 70-73. 22 Д. Рашковић, Стање истражености рановизантијских утврђења на северозападу области Наиса, Ниш и Византија III, Ниш 2004, 190-191. 23 Користим прилику да се захвалим Зорану Јанићијевићу, великом заљубљенику у прошлост крушевачког краја, који је мамузе поклонио крушевачком музеју. 24 Н. Костић, Велики Шиљеговац, Зборник радова географског института VI, Београд 1959, 210-211.

162

плоча. Под “Чуковцем” је црквиште Св. Петра и Павла, где се налази један велики надгробни камен, слично као код “Римског гробља” у суседном Каонику, огромни облутак са ћириличним натписом који се данас, изузев неколико слова, не распознаје.

Средњовековна налазишта долине реке Расине

Оставимо ли Рибарску реку и пођемо ли од Крушевца уз Расину, осовину

овог дела крушевачког краја, наићи ћемо на локалитете у селима (која логично гравитирају расинској долини) Шавране, Витановац, Себечевац, Жилинце, Ћелије, Златаре, Богише, Разбојна, Дупци, Лепенац.

Шавране (Карта-1: 10) На положају изнад пута Крушевац-Брус, на имању Марића, случајно је

пронађен средњовековни мач који се данас чува у Народном музеју Крушевац.25 Занимљиво је да је мач нађен изнад локалитета „Шарампов“, на месту где Расина долази готово до пута Крушевац-Брус, где је Расинска долина најужа и где је за време Првог српског устанка био подигнут шанац. Шанац је изградио Станоје Главаш у јануару 1806. године, у прво време да онемогући слање помоћи опседнутом Крушевцу.26 Након заузећа Крушевца, капетан Ђорђе Симић је доградио шанац и ту поставио три топа. Шанац у Шавранима је у јуну 1808. године имао посаду од 200 војника.27

Себечевац (Карта-1: 12)

Овај шанац помиње и Каниц, који наводи: „На војном путу за Јанкову клисуру виде се на Расини код Шаврана остаци неке тврђаве која је могла да прими 200 људи“. Очито је Каниц био упознат са свим подацима о овом шанцу, па и с податком о броју његове посаде. Иако је сасвим јасно реч о локалитету из периода Првог српског устанка, налаз средњовековног мача у непосредној близини говори нам да је стратешка важност овог положаја на Расини била запажена и у средњем веку.

Јужно од Крушевца, у селу Себечевац, на положајима „испод Ђерма“ и још више на положају „Батал“, наилазимо такође на остатке старог насеља. Трагове пратимо све уз пут преко „Батала“ до цркве Св. Јован, која се налази око 1 км северно од села. Занимљиво је да се у Себечевцу према турским пописима налазио манастир забележен 1536. године,28

Витановац (Карта-1: 11)

тако да ове налазе можемо везати за постојање средњовековног насеља и манастира негде у зони локалитета „Батал“, или код саме данашње цркве Св. Јован. У Себечевцу се налази још једна мања црквица Св. Петка, око које се према подацима Божура Пршића налазе неке плоче.

25 Користим прилику да се захвалим г. Гидри Марићу на помоћи приликом теренског рада на лоцирању налазишта у Шавранима. 26 Д. Рашковић, З. Јанићијевић, Преглед историјске топографије шанчева и комуникација у Крушевачком крају у Првом српском устанку, Митолошки зборник 12, Београд-Рача 2004, 69-83. 27 М. Ж. Николић, Устанички шанчеви на Дрини, 1804-1813, Крушевац 1998, 42. 28 О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 81.

163

Турски извори бележе, манастир Северин, у селу Витановац.29

Жилинци (Карта-3: 1)

Међутим, немамо сазнања о постојању манастира у овом селу. Можда се податак односи на манастир Наупаре, у суседном селу до Витановца, иако није искључено да се и у Витановцу налазио један манастир коме нисмо још пронашли трагове. У Витановцу на потезу „Ливаде“, на месту званом „Коштан“, мештанин Миодраг Живковић је пронашао једну гвоздену стрелицу, са тордираном дршком и перастим врхом.

Током рекогносцирања села Жилинци, захваљујући водичима Томиславу Перићу и Арсенију Перићу, лоцирана су три занимљива локалитета у овом селу.30

Најзанимљивији је трећи локалитет у пољу, неколико стотина метара повише цркве. На том месту су 1949. године, приликом риљања за виноград, пронађена 43 гроба. У гробовима су проналажене “велике бронзане минђуше”. На том положају је још 1939. године постављена тригонометријска тачка. Према причању старине Арсенија Перића, некропола није цела уништена, јер се наставља у део који је у власништву Војислава Мићића, а који није био риљан за виноград.

На положају „Гробљиште“, баш код кућа Перић, налазе се два надгробна споменика у виду вертикално постављених плоча без натписа. По конфигурацији терена јасно је да се ради о некрополи. На некадашњем положају „Црквиште“, где је саграђена садашња парохијска црква Св. Јована, такође се налазе гробови. Гробови се и данас примећују у усеку пута према цркви. Према подацима А. Перића, у једном од гробова пронађен је сребрни новац.

Ћелије (Карта-3: 2) У селу Ћелије, изнад садашњег Ћелијског језера, тачније у засеоку Набрђе,

код кућа Ђурић, на положају Ђурицко поље, налазе се трагови старог српског насеља. На потезу од око 2 хектара проналази се већа количина типичне средњовековне керамике. На самој ивици локалитета, у тзв. Зориној њиви, могу се пронаћи остаци већих судова. Сам простор локалитета окружен је са три стране изворима воде који су донедавно кориштени. Приликом обраде њиве пронађен је простор промера 2,5 м, обзидан каменом, унутар кога су били остаци горења. Вероватно је реч о остатку једне словенске куће. На једном месту откривени су остаци огњишта. На дубини од 70 цм пронађен је круг камења на коме су били остаци горења. Изнад овог ватришта пронађена је опет иста средњовековна керамика.

Стотинак метара изнад овог налазишта, у једном шумарку, налази се гробље са каменим плочама као надгробним споменицима.

Богише - Златари (Карта-1: 14; Карта-3: 3) Село Богише налази се не десној обали Расине, у делу где се данас налази

акумулација Ћелијског језера, на западним падинама планине Јастребац. Може се казати да су Богише издвојени део села Златари. У засеоку, који се опет зове „Албанија“, налазе се добро очувани остаци рановизантијског утврђења 29 О. Думић, Н. Ђокић, М. Стевић, Планина досањаних снова - свети Нестор код Витковца, Крушевац 2006, 22. 30 Користим прилику да се захвалим г. Томиславу Перићу на помоћи приликом теренског рада на лоцирању налазишта у Жилинцима.

164

„Градиште“. Непосредно у суседству ове тврђаве, поред планинског потока, налазимо остатке средњовековне некрополе са великим каменим плочама. Некропола се спушта у три нивоа низ падине Јастрепца. Данас се може видети неких 15 надгробних плоча, иако их под растињем вероватно има још.

Разбојна (Карта-3: 4) У атару села Разбојна, на десној обали реке Расине, налазимо локалитет

„Селиште“ где има скромних остатака средњовековног насеља.31

Дупци (Карта-3: 5)

Ту је некада постојало гробље са камењем, али су их сељани изорали за градњу кућа.

У селу Дупци смештеном уз леву обалу Расине, већ у зони Копаоничке подгорине, налази се вишеслојно утврђење уобичајеног имена „Градац“. На овом утврђењу живот је континуирано текао од старијег гвозденог доба до средњег века. Међутим, ми ћемо се само осврнути на „Мошутско гробље“ у заселку Мошуте, где су се некада изоравале велике надгробне плоче, остаци некрополе.

Лепенац (Карта-3: 6) Лепенац село надомак Бруса, на десној обали Расине, у стручној литератури

је познато по средњовековном манастиру Св. Стефан. У подножју брда Мечкара, такође на десној обали Расине, налази се локалитет „Латинско гробље“. Ту су налажени споменици од грубо обрађеног камена углавном без икаквих ознака, али на два су урезани крстови.

Средњовековна налазишта у долини Западне Мораве

Вратимо ли се према Крушевцу, идући уз десну обалу Западне Мораве, од Крушевца на запад према Читлуку, видимо да су насеља средњег века окупљена око централног Крушевца, једноставно надовезују једно на друго. Најпре у том низу помињемо налазишта у селу Мачковац.

Мачковац (Карта-1:4; Карта-4: 7) Управо због близине Крушевца, вероватно није случајно да је Мачковац

место које се помиње у једном историјском изворном податку. Наиме, ту су се око 1290. године срели краљеви Милутин и Драгутин. Драгутин је тражио помоћ од Милутина да сломи Дрмана и Куделина, господаре Браничева. Милутин се одазвао и у долини Западне Мораве сусрео са Драгутином код Мачковца.32

У делу села званом „Чпакићи“, на потезу „Поточари“, налази се доста одломака цигле, али није могуће датовање локалитета. Код извора „Грозничавац“ налази се један камен са крстом. На месту „Старо село“ у „Крушаку“ налази се старо гробље са надгробним плочама дужине до 2 м, ширине 0,50 м, висине 0,40 м.

Глободер (Карта-4: 8)

31 М. Ђорђевић, Разбојна, Београд 2000, 147. 32 Ђ. Даничић, Животи краљева и архиепископа српских (написао архиепископ Данило други), Београд 1866, 1.

165

У Глободеру можемо поменути потез „Селиште“ испод Бресног поља. Локалитет је пресекла железничка пруга Крушевац - Краљево, а ту се стално изоравају разноврсни предмети, остаци насеља.33

Стопања (Карта-4: 10) Из Стопање потичу случајни налази два средњовековна копља, а у делу

села према Морави налази се средњовековни локалитет кога препознајемо преко одломака керамике. На месту пружног прелаза у Стопањи постоје остаци више цигларских пећи. Случајно су откривени након што је точак трактора упао у једну од њих. Пећи су зидане циглом и кречним малтером. Нису истражене, тако да можемо само спекулисати о времену њиховог настанка.

Стари Трстеник (Карта-4: 12) Значајно средњовековно насеље налазимо у атару села Стари Трстеник.

Овде на положајима „Трновача“ и „Богдануша“ налазимо остатке из више археолошкох епоха. Оно што највише привлачи нашу пажњу су подаци о налазима остатака коњске опреме. Према причи мештана, овде су се налазили делови као што су ђем и коњске жвале, или, како се овде каже, „чампаре“.34

Средњовековна налазишта прекоморавског краја Пређемо ли Западну Мораву, на њеној левој обали, насупрот Крушевца,

такође је густа мрежа средњовековних насеља. Јасика (Карта-4: 3; Карта-5: 1) О свом проласку кроз Крушевац 1433. године, Бертрандон де ла Брокијер је

забележио: „И после ове вароши Корсебаша пређох речену реку и уђох у државу Деспота Расије или Србије“.35 Дакле, прошавши кроз Крушевац, Брокијер је скелом прешао Западну Мораву и ушао у терторију коју је тада држао Стефан Лазаревић. Ако се запитамо где се налазила скела на Морави, морамо да помислимо на Јасику, место где се и данас налази прелаз преко реке. Јасика има неколико положаја који би могли крити остатке средњег века. Део брда изнад „Горњег краја” у селу назива се „Латин бара“. Прича је у селу да су ту Дубровчани, „Латини“, ковали новац. Иако је то без икакве стварне основе, није искључено да је корен те приче можда некакав налаз новца. Наиме, постоји прича, истина непроверена, да је на локацији „Старо Лојзе“ тридесетих година XX века пронађен суд са сребрним средњовековним новцем. На положају „Оџинац“ до 1915. године могле су се видети камене плоче, остаци некрополе. Такође, постоји прича да је на том месту нађена и „тестија са сребрним новцем“.36

33 М. Р. Теодосијевић. Глободер, Београд 1999, 35.

34 М. Р. Глиџић, Стари Трстеник: на топлом крилу завичаја, Крушевац 2000, 1072-1079. 35 Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, Београд 1950, 129. 36 Б. Милић-Криводољанин, Развитак сеоског насеља Јасике, Срез расински, Гласник Земаљског музеја, Нова серија, Свеска X, Сарајево 1955, 5-6.

166

Источно и западно од Јасике налазе се, у литератури већ позната средњовековна насеља: „Буњиште“ у селу Бела Вода (Карта-4: 9; Карта-5: 3)37 и „Кућиште“ у селу Шанац (Карта-4: 2; Карта-5: 2).38 Поменућемо и подручје села Мареново (Карта-5: 5), одакле потичу случајни налази две средњовековне стрелице и једне главе буздована (Сл. 7).39

Комаране (Карта-5: 4) Између Комарана, Каменара и Парцана постоји локалитет „Сватовско

гробље“. Надгробне плоче су као и на осталим сличним локалитетима и без натписа.

Срње Приликом нивелације имања Милојевић Живорада из Срња, испод пута

који води из Срња за суседно село Крвавицу, још 1977. године су налажене људске кости. Када је на том истом потезу 1986. године радио булдожер, ова некропола је готово уништена. Тада су, колико је Народни музеј Крушевац могао констатовати, пронађени један средњовековни прстен и једна перлица, који се данас налазе у крушевачком музеју.

Пољна (Карта-5: 6) У суседству ових насеља, северно, на вишем шумадијском терену, у селу

Пољна, налазимо остатке средњовековног насеља које је пре више од 100 година истраживао пионир српске археологије Милоје Васић.40

37 Н. Берић, Археолошки локалитети на подручју Беле Воде, Културна баштина Беле Воде, Крушевац 1993, 83-86.

То не само да су била прва археолошка ископавања у овом крају, него су и до дан-данас један од ретких ископавања средњовековног локалитета. Локалитет се налази у питомој долини, на једном од јужних обронака Благотина. Цитатима М. Васића покушаћемо да прикажемо те прве кораке српске археологије. Како наводи М. Васић, у Пољни на локалитету Басат, на имању Раке Мићића преко којег води пут из Пољне на Благотин, где се налази и данашња сеоска црква, отворено је пет пробних ровова. Земљиште је, како наводи М. Васић, било трошно и прашно, помешано са већом количином пепела, а у њему се свуда налазе „рбине“ од посуђа, алатљике, нарочито ножеви од гвожђа, животињске кости и гаревина. Испод хумуса је здравица где није било налазака. Копало се до дубине од 40 цм. Пронађене су и три јаме. Једна јама је била дужине 2 м, ширине 1,5 м, дубине 2,5 м. Нађене су још две јаме кружног облика с пречником 1,75 м, дубоке 2,20 м. У јамама се проналазио пепео, гаревина, животињске кости, „рбине“ од посуђа и разни фрагменти од гвоздених предмета као и слитака од гвоздене шљаке. Пронађена су и два огњишта која су лежала непосредно на здравици, на 40 цм испод површине. У пречнику 1 м као подлога

38 Д. Рашковић, Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју, Трећа југословенска конференција Византолога, Београд-Крушевац 2002, 37. 39 Стрелице је пронашла Параскева Миладиновић из Маренова, а главу буздована је пронашао Марјан Абрамовић, такође из Маренова. 40 М. Васић, Старосрпска налазишта у Србији, Прилози за познавање старе српске култура, Старинар, Н. Р. година I, Београд 1906, 39-88.

167

служио је слој песка од 8 цм дебљине. Како сам Васић закључује: „треба сматрати да су огњишта била у каквом делу зграде“. Размак између ровова у којима су огњишта нађена је био 3,50 м, па је искључено да су огњишта припадала истој згради. У зони северозападно од једног од огњишта, на 40 цм дубине, нађен је један лонац у коме су били мањи камен, гвоздени ексер и земља помешана са костима рибе. Пронађена су и два слитка гвоздене шљаке, на једној страни лоптаста, на другој неравна површина. Облик лоптасте површине проистиче из облика суда у коме су слитци били топљени, наводи М. Васић. Према подацима Т. М. Бушетића: „По Рајковом потоку и потоку Степовцу находи се често згура по чему би се дало извести да је то била каква рударска варош. Између ова два потока лежи Басат, а ови потоци се сливају у већи поток Буковац.“ Опет према Т. М. Бушетићу, у Пољни се налазе и остаци: „Госпођине цркве и око ње Турско гробље, који се налазе на једној узвишици изнад потока Буковца према Басату“.

Приликом ових ископавања М. Васића из 1905. године, пронађена су и три гроба. Дубина ових гробова ишла је до 1,20-1,50 м. У једном од гробова са скелетом одрасла мушкарца, на прсима је пронађено пет ситнијих дугмета. У једном женском гробу пронађена је једна сребрна минђуша, слепоочничарка, а у три гроба није било прилога. Гробови су били оријентације запад–исток, са по једном мањом каменом плочом, „на чело главе и чело ногу“ покојника. Према извештају М. Васића, „Од пронађених предмета истичу се делови коњске опреме, део ђема дуг 7 цм, делови мамуза са точкићима од шест кракова, код једног у пречнику 6 цм и другог у пречнику 5 цм. Облик ових точкића одговара у свему облику точкића XV и почетка XVI века“. Дакле и М. Васић се приликом ових скромних ископавања сусреће са коњском опремом, која је, како то показују и случајни налази, међу најчешћим средњовековним археолошким предметима које срећемо на терену.

Средњовековна налазишта у зони Мојсињских и Послонских планина Посебно важан сегменат средњовековне топографије Крушевца су

Мојсињске и Послонске планине источно од Крушевца.41 У крушевачком крају раширене су приче о многобројним манастирима, црквама и црквиштима у Мојсињској и Послонској гори. Уистину, ту су видљиви трагови некадашњих објеката, али ту су и бројне живуће цркве.42

Како је то већ била тема бројних радова и расправа, осврнућемо се тек на неколико налазишта овог брдског подручја.

Јаковац - Св. Марко (Карта-2: 8) Цркву Св. Марко, у напуштеном селу Јаковац на Мојсињским планинама,

помињемо као пример непоштовања једног црквеног објекта - и то на Мојсињу кога крушевачки народ зове „Српска Света Гора“. У суштини, реч је о потпуној небризи 41 М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи, Старинар, Београд 1891, 86-87. 42 Р. Станић, Споменици културе на саставу Западне и Јужне Мораве, Багдала, Крушевац, децембар 1973, 11-14, исти, Средњовековне цркве у Сталаћу и околини, Археолошка истраживања Крушевца и Моравске Србије, Београд 1980, 65-73; Д. Рашковић, Рекогносцирање античких локалитета и комуникација на подручју Послонских и Мојсињских планина, Гласник Српског археолошког друштв, 14, Београд 1998, 171-195.

168

и препуштању пропадању једног средњовековног црквеног објекта из XIV или почетка XV века. Доносећи фотографије манастира из 2001. и 2008. године показујемо да се овај објекат више и не може спасити у оном облику какав је био пре педесетак година (Сл. 8). Обнова цркве Св. Марко у селу Јаковац требало би да буде приоритет заштите крушевачких споменика.

Трубарево (Карта-2: 2; Карта-2: 4) Трубарево је питомо село смештено уз леву обалу Јужне Мораве, под

Мојсињским планинама, поред којег се налази средњовековно утврђење „Јеринин град“ (Карта-2: 2).43

Неких два километра од села, у питомом делу Мојсињског побрђа, налази се вишеслојни локалитет „Крушкар“. Изнад Крушкара је „Џидовско гробље“ (Карта-2: 4). Ту су се некада налазиле велике надгробне плоче у облику равних сандука. Данас су споменици развучени по селу.

Браљина (Карта-2: 5) На подручју села Ражањска Браљина, у питомој долини код утока Ражањске

реке у Јужну Мораву, најзанимљивије налазиште је код нове цркве Св. Сава, на размеђи села Браљина и Лучина. Овде на северној страни, на неких десетак метара од цркве, уочавамо одломке цигли и тегула. Реч је о остацима неког већег објекта који се уочава и у конфигурацији терена. Керамика која се може сакупити по површини локалитета показује да је реч о вишеслојном налазишту са континуитетом од старијег гвозденог доба до средњег века. Можда су овде нађена она два типична средњовековна кључа, датована у XIV век, која се чувају у Народном музеју Крушевац.44 Треба напоменути да је путописац Ханс Дерншвам приликом свог повратка из Цариграда, 21. јула 1555. године, када је из Ниша ишао за Јагодину, забележио да стиже у село Бртхбали. Шта је то Бртхбали, тешко је докучити. Приређивач прегледа овог путописа предлаже Браљину, иако би то пре могао бити Брадарац у Алексиначкој котлини.45

Ђунис - Св. Пантелејмон - „Чаше из Јошја“ (Карта-2: 3) На крају овог рада дотаћи ћемо се и проблематике убикације налаза

луксузних сребрних чаша које се чувају у Народном музеју Крушевац, за које постоји податак да су нађене у селу Јошје. Чаше су луксузно израђене, техником искуцавања, и украшене флоралним и зооморфним мотивима датованим у XVI век.46

43 Д. Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник Српског археолошког друштва 6, Београд 1990, 140-145.

Према доступним подацима, чаше су пронађене у гробљу у селу Јошје. Међутим, у селу Јошје не постоји сеоско гробље, већ се мештани Јошја сахрањују у гробљу код цркве Св. Пантелејмон у Ђунису. Наиме, у западном делу ђуниског гробља постоји део који припада Јошју. Због тога сматрамо да чаше у ствари нису нађене у Јошју, већ управо у овом делу гробља код цркве Св. Пантелејмон. Познато

44 Уметничка обрада неплеменитих метала на тлу Србије, Каталог изложбе, Београд 1985, бр. 259 и 260. 45 З. Влајинац, Из путописа Ханса Дерншвама, Братство XVI, Београд 1927, 96. 46 Г. Тошић, Д. Рашковић, Хришћански мотиви на археолошком материјалу из околине Крушевца и Алексинца, Ниш и Византија VII, Ниш 2009, 193-194.

169

је да се на месту данашње цркве Св. Пантелејмона налазила стара црква Св. Николе, на чијим је темељима направљена нова црква.47 Међу истраживачима историјске географије крушевачког краја, постоји недоумица о месту где се налазио манастир Пречиста. Поуздано се зна, а на основу турског пописа из 1536. године, да се овај манастир налази у жупи Загрлата. Манатир Пречиста поистовећујемо са манастиром Варламовац, посвећеном Рождеству Пресвете Богородице, за кога се у изворима каже да је у оквиру Мојсињске горе. Тај манастир 1584. године је имао пет калуђера и приход од 250 акчи.48

Закључак

Сматрамо да манастир Пречиста није могао бити нигде другде него на овом истом месту у Ђунису, где је некада била црква Св. Николе а сада Св. Пантелејмон. Према приходима забележеним у турским пописима с краја XVI века, реч је о богатом манастиру и није нелогично размишљати да чаше, које се чувају у Народном музеју Крушевац, а које се датују такође у XVI век, потичу управо из овог манастира.

На крају овог скромног прилога познавању средњовековне топографије крушевачког краја, констатујемо да су главни извори нашег рада рекогносцирања Народног музеја Крушевац и случајни налази, а у мањој мери то су археолошка ископавања. Тако се управо због слабе археолошке истражености помињу они археолошки локалитети где је материјал видљив на самој површини налазишта.

Налази које датујемо у рани средњи век, односно у IX-X век, у крушевачком окружју су одраз континуитета насељавања Србије од периода раног средњег века. Како видимо, локалитети који нас својим налазима уводе у средњовековни период су низинска моравска налазишта, Почековина - „Грабак“, Читлук - „Конопљара“, Макрешане - „Јазбине“. Ипак, више података нам дају брдска утврђења, „Укоса“- Град Сталаћ и „Градац“- Горњи Левићи. Када је реч о „Укоси“, која је једно од ретких истраживаних налазишта, период IX-X века сведочи углавном керамика, и то углавном у облику лонца. За разлику од „Укосе“, налази са тврђаве „Градац“ у Горњим Левићима су налази коњаничке опреме - важан сегмент средњовековног начина ратовања, сведочанства ратних дешавања, управо у IX веку.

Током средњег века крушевачки крај је био густо насељен. Средњовековна насеља су окупљена око Лазарева града. Она прате терасе Западне Мораве, Расине, Рибарске реке. Иако су то спорадични налази, ипак објекти као керамичарске и цигларске пећи, остаци металургије и бројни налази коњаничке опреме, стварају какву такву слику о интензитету живота у средњем веку у крушевачком крају. Баш у томе је и био значај Крушевца и због тога га кнез Лазар утврђује и подиже до нивоа једног од центара и важног трговишта овог подручја.

Оно што је од српске археологије на терену највидљивије, или што је бар некад било видљиво а данас остало забележено или бар запамћено, јесу некрополе са надгробним споменицима у облику великих камених плоча. Такве некрополе, па наравно и насеља којима су гробља припадала, постоје најкасније до периода Велике сеоба Срба, на самом крају XVII века. Међутим, ти споменици су углавном

47 О. Думић, Н. Ђокић, М. Стевић, н. д., 18-19. 48 О. Зиројевић, н. д., 65.

170

уништени и употребљени као грађевински камен, јер месно становништво нема никакав однос култа или поштовања према том сегменту прошлости. Видимо то и из тога што народни називи ових гробаља нису део колективног сећања или дубље традиције. Због честих сеоба и померања, то су називи које је новодошло становништво XVIII-XIX века, из наивног предзнања о другим народима у протеклим временима, давало појединим локалитетима. Тако су, преко те релативно нове традиције, код садашњег становништва, српска гробља постала Џидовска, Џиновска, Сватовска, па чак и Турска гробља. У правилу, ако народ неку некрополу назива Латинско, Римско или Грчко гробље, то је више него довољна индикација да није реч нити о римском или грчком гробљу, него управо о старом српском гробљу.

Код налазишта средњовековних насеља сасвим је другачија ситуација. Називи, као што су Селиште, Старо село, Батал, Буњиште, Кућиште, Крушкар, Крушак, проистичу из непосредног познавања терена. Такве локалитете средњовековних насеља најчешће препознајемо проспекцијом терена, односно прикупљањем керамичких одломака на самом терену.

Издвајају се налази коњаничке опреме који су готово најчешћи налази употребних предмета у околини Крушевца. Очито је постојала потреба за опремом коњаника у немирним ратним временима XIV-XV века, када је Крушевац у жижи историјских збивања.

Средњовековна налазишта углавном су смештена на најповољнијим положајима, на речним терасама уз обале већих речних токова као што су Западна Морава и Расина, или уз мање речице или потоке у брдовитом делу овог подручја. На неким од налазишта сасвим је видљиво распростирање насеља па и обриси остатака кућа, што знатно олакшава извођење евентуалних археолошких ископавања. Археолошка ископавања средњовековних насеља вршена су тек на неколико локалитета, иако је међу првим археолошким кампањама у ширем окружју овог дела Србије било ископавање средњовековног насеља у селу Пољна и то, као што смо видели, још 1905. године. Касније, седамдесетих година XX века, археолошки је истраживан и сам Лазарев град, а крајем XX века локалитет Кoнопљара у Читлуку код Крушевца. Много је и случајних, појединачних налаза. Истичу се налази ратничке и коњаничке опреме, као што је мач из Шаврана, глава буздована и стрелице из Маренова и налази мамуза са имања Златка Милошевића из Сушице.

171

Dusan Raskovic National Museum Krusevac

CONTRIBUTIONS TO THE KNOWLEDGE OF MEDIEVAL TOPOGRAPHY OF THE KRUSEVAC AREA

The area of Krusevac was symbolized by Lazar's Town in medieval period as a

center of Serbian state in the second half of the 14th and in the 15th century. Findings from the period of early medieval period are rare. Fortuitous finding is a dish from Pocekovina originating from the 6th-7th century, and localities like settlement Konopljara in Citluk village, tombs from Jazbina in Makresane or findings from Ukosa fortress in Grad Stalac date from the 9th -10th century. Krusevac area has not been sufficiently archeologically researched and most common remains from medieval period in Krusevac surrounding are the tombstones in the form of huge stone plates. Only three sites have been excavated for archeological purposes: Basat in village Poljna 1905 and in the second half of the 20th century, Lazar's Town itself, and the site of Konopljara in Citluk village. Numerous remains of settlement have been revealed during recognizing by Krusevac National Museum. Occasional findings are very frequent, and finding of a sword from Savrane, or remains from Marenovo are prominent as well as remains of horse gear from Susica.

172

Карта 1, Околина Крушевца, Подјастребачки крај и Рибарска река:

1) Читлук - Конопљара, 2) Вучак 3) Церова - Бекчићи 4) Мачковац 5) Мали Шиљеговац - Св. Атанасије 6) Ђунис 7) Каоник - „Римско гробље“ 8) Велики Шиљеговац - „Чуковац“ 9) Сушица - имање Марковић 10) Шавране - „Шарампов“ 11) Витановац - „Коштан“ 12) Себечевац - „Батал“

13) Градац - Св. Петка 14) Богише - Златари Appendices:

Map 1, Krusevac surrounding, Area of Podjastrebac and Ribarska reka: 1) Citluk - Konopljara, 2) Vucak 3) Cerova - Bekcici 4) Mackovac 5) Mali Siljegovac - St. Atanasije 6) Djunis 7) Kaonik - ''Roman Graveyard'' 8) Veliki Siljegovac - ''Cukovac'' 9) Susica - Markovic property 10) Savrane - ''Sarampov'' 11) Vitanovac - ''Kostan'' 12) Sebecevac - ''Batal'' 13) Gradac - St. Petka 14)

Bogise - Zlatari

173

Карта 2, Мојсињске и Послонске планине: 1) Макрешане, 2) Трубарево - „Крушак“ - „Џидовско гробље“, 3) Ђунис - Св. Пантелејмон, 4)

Трубарево - „Јеринин град“, 5) Браљина - Св. Сава, 6) Град Сталаћ - „Кула Тодора од Сталаћа“, 7) Град Сталаћ - „Укоса“, 8) Јаковац - Св. Марко

Map 2, Mojsinje and Poslonske Mountins: 1) Makresane, 2) Trubarevo - ''Krusak'' - ''Jewish Graveyard'' 3) Djunis - St. Panteleimon, 4) Trubarevo -

''Jerina's Town'' 5) Braljina - St. sava, 6) Grad Stalac - ''Tower of Todor of Stalac'', 7) Grad Stalac - ''Ukosa'', 8) Jakovac - St. Marko

174

Карта 3: Расинска долина 1)Жилинци - Св. Атанасије, 2) Ћелије – Набрђе - Ђурићи,3) Богише - Златари, 4) Разбојна -

„Селиште“, 5) Дупци - „Мошутско гробље“, 6) Лепенац - „Латинско гробље“ Map 3: The Rasina River Valley

1) Zilinci - St. Atanasije , 2) Celije – Nabrdje - Djurici,3) Bogise - Zlatari, 4) Razbojna ''Seliste'', 5) Dupci - ''Mosut Graveyard'', 6) Lepenac - ''Latin Graveyard''

Карта 4, Долина Западне Мораве: 1) Макрешане - „Јазбине“, 2) Шанац - „Кућиште“, 3) Јасика, 4) Читлук - „Конопљара“, 5) Вучак,

6) Церова - Бекчићи, 7) Мачковац, 8) Глободер, 9) Бела Вода, 10) 11) Стари Трстеник, 12) Рибник - Почековина

Map 4, The Zapadna Morava River Valley: 1) Makresane - ''Jazbine'', 2) Sanac - ''Kuciste'', 3) Jasika, 4) Citluk - ''Konopljara'', 5) Vucak, 6) Cerova -

Bekcici, 7) Mackovac, 8) Globoder, 9) Bela Voda, 10) 11) Stari trstenik, 12) Ribnik - Počekovina

175

Карта 5, Прекоморавски крај: 1) Јасика. 2) Шанац - „Кућиште“, 3) Бела Вода - „Буњиште“, 4) Коморане - „Сватовско гробље“, 5)

Мареново, 6) Пољна Map 5, The area over the Morava River:

1) Jasika. 2) Sanac - ''Kuciste'', 3) Bela Voda - ''Bunjiste'', 4) Komorane - ''Graveyard Svatovsko'', 5) Marenovo, 6) Poljna

176

Слика 1: 1) Читлук - „Конопљара“, гроб 30. „нароскане“ наушнице, налаз „ in situ “, 2) и 3) Читлук

- „Конопљара“, спалишта кућа, датовањe у IX-X век. Figure 1: 1) Citluk - ''Konopljara'', tomb 30. ''earings naroskane'', finding „ in situ “, 2) and 3) Citluk -

''Konopljara'', house crematoria, dating in the 9th-10th century.

177

Слика 2: Град Сталаћ - „Укоса“ 1) Јама 4, налаз амфороидног крчага „ in situ “, 2) јама 4, основа

након чишћења. Figure 2: Grad Stalac - ''Ukosa'' 1) Barrow 4, finding of amphorae jug „ in situ “, 2) barrow 4,

foundation after cleaning.

178

Слика 3: Град Сталаћ - „Укоса“, керамика из Јаме 4.

Figure 3: Grad Stalac - ''Ukosa'', ceramics from barrow 4.

179

Слика 4: Каоник - надгробне плоче, налазиште „Римско гробље“. Figure 4: Каоniк - tombstones, finding ''Roman graveyard''.

180

Слика 5: Сушица - мамузе датоване у XIV-XV век, налазиште имање Звонка Марковића. Figure 5: Susica - spurs dating from the 14th-15th century, finding from Zvonko Markovic property

181

Слика 6: 1) Сушица - мамуза, налазиште имање Звонка Марковића, 2) и 3) мамузе, налазиште

Градац - Св. Петка - Јастребац, Figure 6: 1) Susica - spur, finding from Zvonko Markovic, 2) and 3) spurs, finding Gradac - St. Petka -

Jastrebac,

182

Слика 7: Мареново, 1) стрелица, 2) глава буздована, 3) стрелица Figure 7: Маrenovo, 1) arrow, 2) mace head, 3) arrow

183

Слика 8: Јаковац - Св. Марко, 2001. и 2008. године

Figure 8: Jakovac - St. Маrkо, 2001 and 2008

185

УДК ППППППППП 45666666666666

Ђорђе Мандрапа Академија лепих уметности, Београд

ПОРТАЛ ПАЛАТЕ БУЋА - Которска архитектура као извор за проучавање

српске хералдике средњег века -

Апстракт: Рад ће се бавити хералдичком анализом једног архитектонског елемента – лунете, за коју се верује да је припадала палати которске племићке породице Бућа. Посебна пажња биће обраћена на поређење симбола са наведене лунете и симбола са других предмета – првенствено новца – који се приписују периоду владавине Стефана Душана. Анализа ће, такође, обухватити и друге аспекте хералдичке композиције ове лунете, као што је изражавање вазалног односа путем хералдичких симбола у средњовековној Србији. Циљ чланка је да укаже на могућа нова сазнања у вези са хералдичким симболима владарског дома Немањић, као и да боље расветли различите хералдичке праксе у Србији четрнаестог века. Кључне речи: грб, челенка, точак, Немањићи, Србија, вазал, Бућа

У овом чланку ћемо анализирати поједине елементе которске архитектуре

четрнаестог века који нам могу дати основ за проучавање српске хералдике тог времена. Основни предмет наше анализе биће лунета са портала палате породице Бућа. Лунета је нађена узидана у зид некадашње гимназије у Котору, а данас се налази у холу Поморског музеја. Портал велике лепоте и занатског умећа сведочи о јачини породице али и културном контексту који је средњовековни Котор представљао. Иако значајан како уметнички и историјски, тако и хералдички, портал до сада није обимније проучаван нити анализиран. Цвито Фисковић га описује и датује у свом чланку, а спомињу га и други радови о хералдици. Међутим, изузев чланка Цвита Фисковића, остали радови га спомињу успут и без значајније анализе. Ипак, његови хералдички елементи су значајни, не само за проучавање средњовековне хералдике града Котора и породице Бућа, већ и шире, за проучавање хералдике средњовековне Србије и владарске куће Немањић. Прва половина четрнаестог века је период када хералдика налази свој пут до српске државе и када се јављају прве хералдичке композиције у Србији. То је период и када Немањићи долазе у додир са хералдиком а њихово прихватање хералдичких обичаја јесте први корак средњовековне Србије ка усвајању овог система истицања симбола. Сима Ћирковић нас обавештава да је термин за грб у

186

српским земљама средњег века био знамење1

(иако ћемо ми термин знамење у даљем тексту користити у ширем својству како је у духу савременог српског језика). Сматра се да је основни утицај на развој хералдике у средњовековној српској држави учинила немачка хералдика што ће делимично бити приказано у даљем тексту. Такође, приморје и приморски градови представљали су још једну капију кроз коју је култура западне Европе вршила свој утицај на саму српску културу тог доба. Портал са палате Бућа, о ком је овде реч, помоћи ће нам да прикажемо на који начин се то одвијало.

Лунета портала палате Бућа Лунета о којој је реч била је некада вероватно део главних врата палате Бућа, док је касније узидана у приземни ходник некадашње гимназије.2 Данас се ова лунета налази у улазном холу Поморског музеја у Котору. Лунета се састоји од великог централног штита који је обрубљен орнаменталном траком са мотивима полупалмете. Са обе стране овог великог штита налази се по једно фантастично биће које придржава штит. Реч је о бићима која имају тела животиње (можда лава) и људске главе, и то младића и старијег човека. Оба бића су огрнута плаштевима испод којих се назиру змајска, односно крила шишмиша. Репови фантастичних бића богато се цветају. Унутар великог штита налазе се две хералдичке композиције. Централна композиција представља штит са прстенастим симболом у средини и кацигу са плаштом која надвисује штит на којој се, на јастучету, налази челенка са поновљеним прстенастим симболом из ког израста перјаница. У оквиру композиције налази се још и копље са заставом. Испод ове хералдичке представе уочавамо још једну која се састоји из штита са хоризонталном гредом на којој је представљен љиљан. У овом другом грбу несумњиво можемо да препознамо чувени грб породице Бућа3

Лунету је описао и анализирао Цвито Фисковић у свом, већ поменутом, раду „О умјетничким споменицима града Котора“. Он у овом раду говори и о времену настанка композиције, те каже следеће: „грађевни уговор између Миха Буће и клесара Марка Гугола 1335. године открива, да је тај которски племић и дипломата зидао палачу са четири тројна и два двојна прозора. Према томе се чини да је то била раскошна и велика палача од које је, можда, остала лунета главних врата... Витешки знакови, лозица уз већи штит и претварање репова оба чудовишта у стилизовано лишће одају још романички стил XIII стољећа, али жиока на рабош и облина овог високог и лијепо компонираног рељефа показују да је то рад из почетка XIV стољећа. Величина лунете свједочи да је пропала палача била доиста велика.“

(Сл. 1.).

4 Фисковићев закључак да је поменута лунета била део палате породице Бућа, различити аутори, надаље, без резерве усвајају.5

1 С. Новаковић, Историја и традиција, прир. С. Ћирковић, Београд 1982, 453-454.

Ми, такође, сматрамо да један овако раскошан елемент, који на себи носи несумњива обележија породице Бућа, свакако јесте био узидан у објекат који је био у најтешњој вези са овом фамилијом.

2 Ц. Фисковић, О умјетничким споменицима града Котора, Споменик CIII, Београд 1953, 85. 3 М. Вукасовић, Грбови которских и перашких племићких породица, Београд 2008, 36, 88. 4 Ц. Фисковић, н. д., 85. 5 М. Вукасовић, н. д., 88; Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, 200.

187

Чак претпостављамо, као што је то и Фисковић наслутио, да је лунета управо била део палате која се градила 1335. године. Фисковић помиње да се у четрнаестом веку почињу дизати палате у Котору.6

Када је реч о хералдици саме лунете, њена веза са породицом Бућа се не доводи у питање. Ни сам Фисковић не износи сумње у вези са тим,

Будући да раскош лунете одговара раскошности палате која се помиње у уговору, а знајући да је управо то време када се прве палате почињу зидати у Котору, сматрамо да је тешко поверовати да су у том тренутку постојале две, тако велелепне, палате Бућа. У сваком случају, било да је настао почетком четрнаестог века, или 1335. године, ми бисмо портал свакако приписали ширем периоду прве половине четрнаестог века.

7 а о томе говоре и Вукасовић и Ацовић, па и Мартиновић.8

Оно што ће нас посебно интересовати, јесу управо хералдички елементи овог рељефа, и то, тачније, централна хералдичка композиција на којој су приказани штит, кацига са челенком и копље са заставом. Код ове композиције посебно је занимљиво то што је кацига са челенком, односно челенка, слична оним које су се почеле појављивати на новцу у српској средњовековној држави након Душановог доласка на власт. Поменути грб јесте пар пута помињан у литератури али није био озбиљније проучаван. Драгомир Ацовић у својој књизи о српској хералдици помиње плочу, али каже да му није познато њено датирање, те не покушава озбиљније да је анализира,

Препознатљиви грб са љиљаном, свакако говори о повезаности поменуте лунете, и саме хералдичке композиције, са овом истакнутом которском породицом, док раскош овог артефакта несумњиво говори о значају који је он имао за фамилију Бућа.

9 иако, на другом месту, кацигу са челенком препознаје као немањићку.10

У даљем тексту покушаћемо да одгонетнемо значење целокупне хералдичке композиције са овог портала.

Хералдика куће Немањић – нумизматичка грађа Да бисмо јасније сагледали грб о ком је реч, желели бисмо претходно да погледамо шта нам је до сада било познато о хералдици куће Немањић, будући да је сама челенка композиције о којој је реч препозната као челенка Немањића. Када говоримо о хералдици Немањића, највише података нам нуди управо нумизматички материјал. Оно што је до сада било несумњиво прихваћено као елемент хералдичке композиције Немањића јесте представа шлема са челенком, која се појављивала на новцу кованом у Србији након Душановог доласка на власт. Ова композиција описивана је више пута на више различитих места.11

6 Ц. Фисковић, н. д., 85.

Хералдичке представе, о

7 Ц. Фисковић, н. д., 85. 8 М. Вукасовић, н. д., 88; Д. Ацовић, н. д., 200, 208; Ј. Мартиновић, Прилози проучавања генеалогије и хералдике знаменитијих властеоских родова у Котору прве половине XIV вијека, Годишњак Поморског музеја Котор XII, Котор 1964, 46; такође, могуће је погледати и саму анализу грба породице Бућа у М. Вукасовић, н. д., 36; Д. Ацовић, н. д., 115; Ј. Мартиновић, н. д., 46; као и упоредити поменути пример са неким другим сачуваним примерима грба ове породице - М. Вукасовић, н. д., 87-89; Ј. Мартиновић, н. д., 46. 9 Д. Ацовић, н. д., 200. 10 Д. Ацовић, н. д., 208. 11 О овоме се могу погледати дела: Д. Ацовић, н.д., 196-198; Стојан Новаковић, н. д., 327-329; Д. Спасић, А. Палавестра и Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, друго знатно допуњено и проширено издање, Београд 1991, 50.

188

којима је реч, могу се видети на Душановим ковањима: 6.4.1; 6.4.2; 6.5.1; 6.5.2; 6.6; 6.7; 6.12.1; 6.12.2; 6.13; 6.14; 6.15 (Сл. 2.), као и касније.12

Када је реч о композицији која је на новцу приказана, позваћемо се на књигу Драгомира Ацовића у којој је он описује на следећи начин: „Челенка се састоји од чекрка (точка) на чијем је врху група од три до пет (паунових? нојевих?) пера; чекрк почива на фигури облика правоугаоника конкавних страница, са тролисним украсом на сваком спољном углу.“

Посебно је занимљиво ковање 6.5.3, али ће о томе више речи бити касније.

13 Ацовић касније објашњава да је правоугаона фигура у ствари јастуче и позива се на различита тумачења овог хералдичког елемента. Он, такође, даје приказ различитих стилизација чекрка (односно точка) које препознаје у челенци, па каже: „представа чекрка се креће од точка са шест паока, понекад у јакој готичкој стилизацији и са шесточланом розетом у центру, до редукције у тачку или мали прстен“14

У нашој даљој анализи посебну пажњу ћемо поклонити ковању које је означено бројем 6.5.3. Занимљиво је и то да Ацовић не налази решење за ово ковање,

(Сл. 2.). Верујемо да је сличност са челенком са которског рељефа сасвим уочљива што је, на пар места, приметио и сам Ацовић.

15 док му Вујадин Иванишевић, у свом раду „Развој хералдике у средњовековној Србији“, поклања посебну пажњу. Реч је о новчићу, који је до сада представљао практично једини артефакт са комплетном хералдичком композицијом, која се са сигурношћу могла довести у везу са породицом Немањић (Сл. 3.). Описујући овај грб Иванишевић каже: „Први приказ грба налазимо на новцу краља Стефана Душана, на коме је на аверсу представљен Христ на престолу, а на реверсу штит са сликом ,точка‘, шлем, јастуче, розета и перјаница... Ковање ове емисије може се само оквирно датовати, због непостојања чвршћих репера у шири хронолошки распон од 1335. до 1345. године.“16

12 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Београд 2001, 244-247. Све врсте означене су према поменутој књизи Вујадина Иванишевића.

Требало би обратити пажњу на то да је Ацовић у челенци препознао исти симбол као и Иванишевић у штиту – точак. Једино што бисмо ми додали јесте да сматрамо да и не треба другачије описивати симбол са штита и симбол са челенке како то чини Вујадин Иванишевић (точак и розета), већ да у њима треба препознати исти симбол, односно точак. На то нас наводи и чињеница да су на новчићу 6.5.3 управо симбол са штита и симбол из челенке стилизовани на идентичан начин – као кружна фигура са шесточланом поделом. На ову претпоставку наводи нас и чињеница да је понављање симбола са штита у челенци била, могло би се рећи, најчешћа пракса у средњовековној хералдици. Шта више, будући да Вујадин Иванишевић у српској хералдици препознаје првенствено немачки утицај, можемо рећи да понављање симбола са штита у челенци који, у челенци, бива додатно надвишен перјаницом, такође није реткост. Као пример можемо навести надгробну плочу Гинтера од Шварцбургa

13 Д. Ацовић, н. д., 198. 14 Исто, 198. 15 Исто, 196. 16 В. Иванишевић, Развој хералдике у средњовековној Србији, Зборник радова Византолошког института XLI, Београд 2004, 214.

189

[Günther von Schwarzburg] из 1349. (Сл. 5.) где се у челенци понавља представа лава са штита која је, затим, надвишена перјаницом од пауновог перја.17 Такође, ако погледамо немачки грбовник познат под именом „Die Wappenrolle von Zürich“ настао око 1340. године, на који се позива и Иванишевић,18 наићи ћемо на више сличних примера. Ако погледамо само грбове породица Ризег [Rüseg], Мунолгингн [Munolgingen], Берг [Berg], Бонлант [Bonlant], Радек [Radeck] и још многих других, приметићемо да је понављање симбола из штита у челенци па затим њихово надвишавање перјаницом (понекада и са три перјанице), доста честа појава19

Вујадин Инванишевић, дакле, у поменутој хералдичкој композицији са новчића 6.5.3 види грб владарске куће Немањић. То је оно што бисмо и ми закључили. Утицај немачке хералдике је сасвим видљив, што објашњава и сам Иванишевић. Ти утицаји се могу видети у компоновању и карактеру саме композиције, али и у неким каснијим праксама (као што је рецимо приказивање само кациге са челенком без штита и његових симбола). Грб о ком је реч могли бисмо описати, дакле, на следећи начин – у штиту точак; у челенци на шлему са плаштом, на јастучету, точак надвишен перјаницом.

(Сл. 4.).

Хералдичка анализа лунете са палате Бућа

Хералдичка композиција представљена на лунети улазног портала палате Бућа је артефакт који желимо посебно да анализирамо у овом чланку. На порталу је приказан „грб са троугаоном заставицом на копљу иза штита, са нејасним прстеном у штиту, али и са кацигом са челенком која се састоји од ,јастучета‘ са точком надвишеним перјаницом од пет пера.“20 Међутим, ако боље погледамо грб, видећемо да се симбол у штиту и симбол у челенци заиста и не разликују и да су стилизовани на исти начин. Можемо слободно рећи да је реч о истом симболу па, самим тим, можемо рећи да се, и када је у питању симбол са штита, ради о точку. И сам Ацовић, на другом месту, каже да се у челенци „назире само прстен“.21

Посебно занимљиво јесте то да и када је реч о представи са новчића 6.5.3, као и када је реч о композицији са лунете палате Бућа, можемо говорити о симболу који се понавља у штиту и у челенци, а који, у оба случаја, бива тумачен на исти начин – као точак. Претпостављамо да се ради о истом грбу, односно да је у оба случаја реч о грбу који се може приписати владарској кући Немањић.

Другим речима, на исти начин описује ова два симбола.

Портал о коме говоримо смо већ приписали првој половини четрнаестог века, управо у време из ког потиче и новчић о ком је реч. Новчић је грубо датиран у период од 1335. до 1345. године, а могуће би било изнети претпоставку да је и портал настао када и прозори са палате која се помиње у уговору из 1335. године између Миха Буће и клесара Марка Гугола,22

17 Effigies and Brasses,

што би временску повезаност ова два

http://effigiesandbrasses.com/monuments/gunther_von_schwarzburg/. (20. 09. 2011). 18 В. Иванишевић, Развој хералдике у средњовековној Србији, 216. 19 Antiquariche Gesellschaft in Zürich, ed., Die Wappenrolle von Zürich, Zürich 1860, taf. V, IX, XIII, XXII. 20 Д. Ацовић, н. д., 200. 21 Исто, 200. 22 Ц. Фисковић, н. д., 85.

190

артефакта учинило још јачом. Чини се да подударност симбола са лунете, и оних са новчића, наводе на претпоставку да лунета заиста и потиче из 1335. године, када се наручују клесарски радови за палату Бућа. Овај период нас, такође, упућује и на време владавине краља и каснијег цара Стефана Душана код кога су припадници породице Бућа држали врло цењене функције. Шта више, само истицање владарског грба, његова позиција и уклапање са самим грбом породице чија је палата, можда говоре и нешто више о самом односу владарског дома и ове истакнуте которске фамилије.

Владарски и вазалски грб Истицање кациге са челенком коју препознајемо као немањићку на артефактима, а превасходно новцу, који се везују за властеоске породице средњовековне Србије, није ретко. Ацовић спекулише о могућности да се на тај начин желео исказати вазалски однос властеоске породице која је ковала новац у односу на владарску породицу чији су хералдички симболи приказани на новцу. Шта више, Ацовић у том контексту помиње и грб са лунете о којој ми говоримо, али на њему препознаје само немањићку челенку.23 Палавестра наслућује изражавања посебног односа – можда вазалног – са угарском државом говорећи о једној сличној (додуше нешто каснијој) појави на печатима деспота Стефана и Ђурђа, с тим што се овде штит приказује као симбол владара, док челенка репрезентује онога који печат издаје.24

Код Вујадина Иванишевића налазимо више примера ковања, различитих властелина, на којима можемо препознати кацигу са челенком владарског дома Немањић. Реч је о ковањима 8.1 Бранка Растислалића (1340-1350), 23.3 Николе Алтомановића (1367-1373), 26.2 Ђурђа I Балшића (1370-1378), 33.1 Јакова (1380-1395), као и о ковањима 31.1 и 31.2 Вука Бранковића, чија су сва ковања оквирно датирана у период од 1375. до 1396. године

25 (Сл. 6.). У свим поменутим случајевима, са великом сигурношћу можемо претпоставити да се ради о истицању хералдичких симбола владарске породице са жељом да се прикаже вазални однос појединца коме се ковања приписују у односу на саму владарску породицу. Занимљив је и натпис са новца Бранка Растислалића, где се он представља као „слуга Бранко“,26

23 Д. Ацовић, н. д., 198-200.

што је у складу са претпоставком да се на новцу жели истаћи подређеност врховној власти. Томе у прилог иде и чињеница да се сва ковања (изузев ковања Јакова и Вука Бранковића о којима ће додатно бити речи) могу довести у везу са периодом у ком је породица Немањић још увек била на српском престолу – последњи члан ове породице, цар Урош, умро је 1371. године. Свакако да овде кацигу са челенком можемо видети као замену за целокупну хералдичку композицију што је била честа пракса у средњовековној Србији. Ово се најчешће

24 А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, прир. А. Палавестра, Београд 2000, 369-370; Д. Спасић, А. Палавестра и Д. Мрђеновић, н. д., 109. 25 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, 255-278; наведена ковања дата су заједно са именима појединаца којима се приписују као и оквирним периодом у који су датована сва ковања тог појединца, а све према наведеној књизи В. Иванишевића. 26 Исто, 135, 255.

191

приписује недовољној развијености хералдике у Србији тог доба,27 али то, такође, можемо приписати и немачким утицајима28

Посебно занимљив јесте новац Вука Бранковића, као и поменутог Јакова, вазала Вука Бранковића,

о којима је било речи, и за које верујемо да су представљали суштински основ за развој српске хералдике.

29 на којима се јавља кацига Немањића. Пре свега интересантан је новчић 31.1. Оно што је занимљиво јесте то да су ова ковања датирана након Урошеве смрти, иако се Вукови новчићи са кацигом Немањића приписују најранијем периоду његовог ковања. Такође, верујемо да се Јаковљева ковања могу тумачити у оквиру ковања Вука Бранковића, будући да је он био његов вазал, па је као такав могао желети да покаже елементе своје оданости на сличан начин као и онај коме је и сам био подређен.30 Првенствено треба рећи да се у периоду настанка новчића 31.1 и 31.2, Вук Бранковић још увек препознаје као вазал кнеза Лазара о чему сведочи помињање кнеза Лазара у натписима на новцу.31 Представу немањићке кациге уз велике претпоставке можемо везати за евентуално наслеђену идеју о Немањићима као врховним владарима, или уопште са идентификовањем немањићких симбола са симболима врховне власти (чак је и Лазар кроз истицање владарског имена Стефан, као и кроз остале елементе церемонијала, желео да укаже на повезаност са овом породицом). Такође, може се претпоставити да је реч о жељи да се прикаже породична традиција и укаже на деценијску службу ове породице владарској кући Немањић – војвода Младен је служио још Стефану Дечанском,32 док је Бранку Младеновићу цар Душан даровао високу титулу севастократора.33 Било би занимљиво када бисмо у ковањима Бранка Растислалића препознали ковања Бранка Младеновића, како то чини Сергије Димитријевић, па на основу тога оправдали појављивање немањићке кациге и на новцу Вука Бранковића као јасан елемент традиције. Ипак, аргументи Вујадина Иванишевића да је реч о новцу Бранка Растислалића, чине се довољно уверљивим.34 Можда бисмо и у чињеници да је Вук са својим оцем био веран цару Урошу, како то тврди Јиричек,35

Када је реч о новчићу 31.1 најзанимљивије је то што се уз препознату кацигу Немањића јавља један сасвим други хералдички штит (Сл. 6.). Штит није постављен тако да са кацигом чини јединствену хералдичку композицију, већ је

могли тражити узроке закаснелом изражавању покорности царској династији.

27 О пракси истицања само кациге са челенком уместо целокупног грба, или бар само штита, говорено је до сада на више места, између осталог у Д. Спасић, А. Палавестра и Д. Мрђеновић, н. д., 50. 28 О оваквој пракси у немачкој хералдици, као и о утицају ове немачке праксе на српску хералдику говорио је Ацовић. Ова пракса је, према Ацовићу, везана за нешто ранији период немачке хералдике, а као примере он наводи печате грофова Гинтера од Шварцбурга [Günther von Schwarzburg] и Гинтера од Кевернбурга [Günther von Kevernburg] из 1265. и 1282. године. О овоме погледати Д. Ацовић, н. д., 196. 29 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, 170. 30 Сличне претпоставке је изнео и Ацовић, иако их је окарактерисао као мало вероватне – Д. Ацовић, н. д., 200. 31 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, 169, 278. 32 К. Јиричек, Историја Срба – културна историја, књига II, прир. Јован Радонић, Пирот 2006, 287. 33 Исто, 25. 34 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, 135. 35 К. Јиричек, Историја Срба – политичка историја до 1537. године, књига I, Пирот 2006, 238.

192

позициониран одвојено од кациге - лево од ње36 - наговештавајући да се ради о елементима који припадају различитим хералдичким целинама. Штит на себи садржи косе траке, слично грбу Косача, и при том не представља усамљену појаву. Слична представа, тачније сличан штит, односно грб, јавља се на још две серије ковања Вука Бранковића и то на новчићима 31.14 и 31.17.37 Још занимљивије је то да су ова два ковања настала у периоду када се Вук посматра као самостални владар.38 Овај штит свакако јесте загонетан с обзиром на доследност његовог појављивања, а у односу на то да је различит од познатог хералдичког симбола Бранковића – лава. Лав као хералдички симбол куће Бранковић јавља се још у време Бранка Младеновића, али и на новцу (31.3 и 31.16) и печатима самог Вука, као и код његових наследника.39 Да ли можемо бити толико смели па претпоставити да је реч о личном грбу Вука Бранковића тешко је рећи, с обзиром на не тако развијену хералдичку праксу у Србији тог времена. Ипак, одређени штит који Вук Бранковић истиче, посебно у периоду када се сматра самосталним господаром, налази се и на новчићу из ранијег периода и то поред кациге Немањића коју можемо протумачити као неки облик признавања врховне власти породице којој кацига и челенка припадају. Могуће је претпоставити да се постављањем самог грба у комбинацији са владарским грбом овде желела приказати вазалска лојалност. Управо сличну праксу можемо препознати у каменој лунети палате Бућа. Комплетна хералдичка композиција владарског дома представљена је на централном, може се рећи, почасном месту.40

Породица Бућа је заузимала истакнуто место у држави Стефана Душана, као и других Немањића, те је композиција са поменуте лунете само логична последица поменутог. Према которској традицији ова породица може, донекле, да захвали на свом грбу управо својој служби српском владару. Наиме, „Сачувано је у Котору предање по коме су Буће добили право да ставе у свој грб овај симбол (љиљан) након боравка Трифуна Бућа у Француској, гдје је ко посланик српског краља код папе Klementa V и краља Karla de Valois преговарао о борби против Византије.“

Испод грба владарске породице, налази се грб саме породице Бућа која на овај начин изражава своју потчињеност династији Немањић. Можемо рећи да је композиција врло сличног карактера као и композиција са новчића Вука Бранковића, што говори о релативно јасној и установљеној пракси.

41

Имајући све речено у виду, поменута композиција се чини сасвим логична те можемо рећи са великом сигурношћу да је грб који је представљен на лунети палате Бућа управо грб владарског дома Немањић, а истакнут је на таквом месту како би се исказала верност овог знаменитог которског рода српској династији.

36 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, 278. 37 Исто, 280; сличност ових штитова препознао је и Ацовић – Д. Ацовић, н. д., 200. 38 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, 168-169. 39 О грбу Бранковића погледати, између осталог – Д. Спасић, А. Палавестра и Д. Мрђеновић, н. д., 120-121. 40 Чињеница да је реч о целој хералдичкој композицији, а не само кациги са челенком, говори о већ развијеној хералдичкој пракси приморских градова која је настала под јачим утицајима западне културе, првенствено италијанских градова. 41 Ј. Мартиновић, н. д., 46.

193

Закључак На крају, могли бисмо рећи да нам овај прелепи споменик которске архитектуре четрнаестог века, поред своје уметничке вредности, доноси и једно значајно сведочанство о хералдичким симболима велике династије Немањић. Сматрамо да је реч о монументалној представи грба ове породице. Желели бисмо још и да кажемо да застава на копљу, која је саставни и значајан део ове композиције, није подробније анализирана у овом чланку, с обзиром на то да се њен садржај, нажалост, не може јасније сагледати. У наборима који симболишу виорење заставе изгубили су се могући симболи који су се заиста налазили на некој од правих немањићких застава. Оно што бисмо посебно хтели да истакнемо, свесни какво светло ово истраживање баца на досадашње поимање грба Немањића, јесте да, иако можемо закључити да двоглави орао није био део немањићке хералдичке композиције, овај симбол је свакако имао значајно место у амблематици тадашње српске државе. О томе свакако сведочи и застава над Скопљем приказана на карти Ангелина Дулсерта из 1339. године. Реч је о застави на којој је на жутој (златној) подлози приказан црвени двоглави орао.42 Такође, проучавајући сачуване портрете владара и властеле средњовековне Србије видећемо широку употребу двоглавог орла, најчешће по узору на византијски церемонијал. Поменућемо само његово постављање на јастук на ком стоји владар или, рецимо, његово коришћење као обележја тзв. царских достојанстава – деспота, севастократора и ћесара. Употребу двоглавог орла можемо пратити од најранијих времена немањићке државе, што се најчешће приписује даривању српских владара високим византијским титулама.43

Верујемо да је посебно занимљиво посматрати управо две различите традиције приказивања симбола – византијску и западноевропску – како упоредо живе на истом простору. Још занимљивије је посматрати како су те две традиције уједињене у једну, каснијим настанком грба породице Хребељановић-Лазаревић, која на свом грбу управо има двоглавог орла у штиту, што се може видети како на новцу који су ковали, тако и на каменој пластици цркава које су градили.

Сл. 1 Лунета портала палате Бућа (цртеж аутора) Fig. 1 Lunette of the Buca Palace gate (drawing by author) Сл. 2 Ковања Стефана Душана са представом хералдичке кациге, с лева на десно: 6.7; 6.6; 6.4; 6.13; 6.5.2 (цртеж аутора) Fig. 2 Forgery of Stefan Dusan with an image of heraldic helmet, from left to right: 6.7; 6.6; 6.4; 6.13; 6.5.2 (drawing by author) Сл. 3 Ковање Стефана Душана са комплетном хералдичком композицијом, новчић број 6.5.3 (цртеж аутора) Fig. 3 Forgery of Stefan Dusan with complete heraldic composition, coin no. 6.5.3 (drawing by author) 42 А. Соловјев, н. д., 369-370. 43 Д. Спасић, А. Палавестра и Д. Мрђеновић, н.д., 49; о византијским обичајима као и примени симбола двоглавог орла (или тачније само орла - aigles), која је на врло сличан начин усвојена и у средњовековној Србији погледати дело Pseudo-Kodinos, Traité des offices, ed. J. Verpeaux, Paris 1966, 149-143, 171.

194

Сл. 4 Грбови из циришког грбовника, с лева на десно породице: Ризег [Rüseg], Мунолгингн [Munolgingen], Берг [Berg], Бонлант [Bonlant], Радек [Radeck]44

Fig. 4 Graves from Zurich Armorial Roll, families from left to right: Rüseg, Munolgingen, Berg, Bonlant, Radeck

(цртеж аутора)

45

(drawing by author)

Сл. 5 Надгробна плоча Гинтера од Шварцбурга (цртеж аутора) Fig. 5 Tombstone of Günther von Schwarzburg (drawing by author) Сл. 6 Ковања српске властеле са представом немањићке кациге, с лева на десно: ковање Николе Алтомановића број 23.3, ковање Вука Бранковића број 31.1, са представом немањићке кациге и штита са косим тракама (цртеж аутора) Fig. 6 Forgery of Serbian noblemen illustrating Nemanjic helmet, from left to right: forgery of Nikola Altomanovic no. 23.3, forgery of Vuk Brankovi no. 31.1, illustrating Nemanjic helmet and shield with sidelong bands (drawing by author)

44 Боје грбова су представљене хералдичким шрафурама 45 Боје грбова су представљене хералдичким шрафурама

195

Radmila Zotovic, PhD Institute of Archaeology, Belgrade

MUNICIPAL GOVERNMENT ON THE TERRITORY OF NIS IN THE ROMAN PERIOD

The following civilian functions : exactor civitatis, decurio, and sacerdos, as well

as the social status of libertus are found until now on the territory of roman Nis. These functions are found on the grave and votive monuments, and only in one case on the bronze dish (c. no. 1). Functions of decurio are represented by four examples, and all other functions by one example. Although the number of the decurio on the epigraphic monuments are not numerous, it gives three interesting facts. The first is absence of successive functions, especially on the relation military - civilian sector, i. e. ex military, the second is that on this territory are found one of decurio of municipium Margi (c. no. 3) is found, and third is that one of the monument shows the getting of the function of decurio by honorem (c. no. 4). The onomastic formulae of the names of decurio do not show the disintegration of the tribal clan or the traces of it. The function of exactor civitatis, gives the fact about the existing of proto-urban settlements on this territory.

196

Сл. 1 Лунета портала палате Бућа (цртеж аутора) Fig. 1 Lunette of the Buca Palace gate (drawing by author)

Сл. 2 Ковања Стефана Душана са представом хералдичке кациге, с лева на десно: 6.7; 6.6; 6.4; 6.13; 6.5.2 (цртеж аутора)

Fig. 2 Forgery of Stefan Dusan with an image of heraldic helmet, from left to right: 6.7; 6.6; 6.4; 6.13; 6.5.2 (drawing by author)

Сл. 3 Ковање Стефана Душана са комплетном хералдичком композицијом, новчић број

6.5.3 (цртеж аутора) Fig. 3 Forgery of Stefan Dusan with complete heraldic composition, coin no. 6.5.3 (drawing by author)

197

Сл. 4 Грбови из циришког грбовника, с лева на десно породице: Ризег [Rüseg], Мунолгингн [Munolgingen], Берг [Berg], Бонлант [Bonlant], Радек [Radeck]46

Fig. 4 Graves from Zurich Armorial Roll, families from left to right: Rüseg, Munolgingen, Berg, Bonlant, Radeck

(цртеж аутора)

47

(drawing by author)

46 Боје грбова су представљене хералдичким шрафурама 47 Боје грбова су представљене хералдичким шрафурама

198

Сл. 5 Надгробна плоча Гинтера од Шварцбурга (цртеж аутора) Fig. 5 Tombstone of Günther von Schwarzburg (drawing by author)

199

Сл. 6 Ковања српске властеле са представом немањићке кациге, с лева на десно: ковање Николе Алтомановића број 23.3, ковање Вука Бранковића број 31.1, са представом немањићке кациге и

штита са косим тракама (цртеж аутора) Fig. 6 Forgery of Serbian noblemen illustrating Nemanjic helmet, from left to right: forgery of Nikola Altomanovic no. 23.3, forgery of Vuk Brankovi no. 31.1, illustrating Nemanjic helmet and shield with

sidelong bands (drawing by author)

201

УДК ППППППППП 45666666666666

Душко Грбовић Завичајни музеј Јагодина

О ЛИЧНОСТИ ВЕЛИКОГ ВОЈВОДЕ РАДОСЛАВА МИХАЉЕВИЋА∗

Апстракт: Рад кроз евидентиране историјске изворе покушава да осветли личност великог војводе Радослава Михаљевића, једне од истакнутих личности из периода Деспотовине, ктитора цркве посвећеној Богородици чији се остаци налазе у селу Радошину код Свилајнца. Кључне речи: Радослав Михаљевић, војвода, велики војвода, Деспотовина, манастир Богородице Пречисте, Радошин, књижевност, Ватопед, Света Гора

Након смрти цара Душана 1355. године долази до распада Царства које је створио. После дугих борби право да баштини традицију Немањића припало је кнезу Лазару, господару Поморавља. Центар српске средњовековне државе сели се у слив три Мораве чиме области око ових река добијају на значају о чему нам сведоче сачувани историјски извори. Свој значај оне нису изгубиле ни након Косовске битке 1389. године и уздизања државе на ранг Деспотовине 1402. године. Доказ томе су и остаци цркве који се налазе у селу Радошину код Свилајнца, а чији је ктитор био велики војвода Радослав Михаљевић.1

О пореклу Радослава Михаљевића не зна се много. У науци је преовладала претпоставка да је он син војводе Михаља (Михаила). У свом житију о Стефану

О његовој личности говори овај текст. Он представља синтезу података из познатих, објављених историјских извора и литературе као и археолошких налаза.

∗Oвај рад представља допуњен текст истог наслова који је изложен на научном скупу „Ресава у историји српског народа“, Свилајнац 23. фебруар 2008. године. Зборник радова до сада није штампан. 1 М. Орбин, Краљевство Словена, Зрењанин 20062, 43-47, 59-61, 93; Др Ч. Д. Марјановић, Ћуприја, Параћин и Јагодина, Историјски и културни преглед, књига I. Од Римљана до пада Србије 1459 године,Темнићски зборник, књига трећа, Београд 1936, 134; В. Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српскг народа, Београд 1950, 43; И. Божић, Српске земље у доба Стефана Лазаревића, Моравска школа и њено доба, Научни скуп у Ресави 1968, Београд 1972, 111; Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1975, 11-222; Исти, Лазар Хребељановић. Историја-култ-предање, Београд 1989, 50; Историја српског народа, I, Београд 19942, 599-601; Исто, II, Београд 19942, 7-8; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 203; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 20012, 13-14, 26-29; К. Јиречек, Ј. Радонић, Историја Срба, II, Пирот 2004 (фототипско издање), 360; Б. Цветковић, Радешино. Резултати проспекције, Корени III, часопис за историографију и архивистику, Јагодина 2005, 38-43. А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 20062, 196 и напомена 166.

202

Лазаревићу, Константин Филозоф на два места помиње војводу Михаила. Први пут када говори о завери Николе Зојића и Новака Белоцрквића против кнеза Стефана 1398. године. Други пут је поменут када је писао о ратовању деспота Стефана против султана Мусе 1413. године. Поистовећивање Михаила из 1398 и војводе Михаила из 1413. године у науци било је оспоравано.2

Веома је занимљива улога Михаила у завери из 1398. године. У почетку је он био међу завереницима. Био је поверљива личност организатора завере и вршио је улогу гласника чији задатак је био да султану Бајазиту пренесе вест о Стефановом „издајству“. У одлучном тренутку он мења страну и саопштава кнезу Стефану вест о завери. У војним сукобима против султана Мусе 1413. године помиње се војвода Михаило, као један од предводника српске војске у битци код села Чаморлу под планином Витошом, у данашњој Бугарској. Гордана Бабић и Миодраг Пурковић су сматрали да не треба поистовећивати ова два Михаила. Марко Шуица сматра ако се ради о два Михаила, да онда и надаље остаје које су они положаје заузимали у време кнеза Лазара и када су ступили на политичку сцену у догађајима који су уследили након погибије кнеза Лазара. Крајем XIV века, око 1400. године, монахиња Евгенија (кнегиња Милица) са синовима Стефаном и Вуком издаје повељу манастиру Св. Пантелејмона, руском манастиру на Светој Гори. Поред владарске породице, међу дародавцима се помиње и властела. Међу приложницима се помиње и војвода Михаило. Он је даровао Хлапову Пољану и половину брода (прелаза) на Морави. За Хлапову Пољану се сматра да је данашње Лапово. Даривања војводе Михаила упућују на закључак да је он имао поседе у овом делу Поморавља и можда био из њега.

3

2 К. Филозоф, Повест о словима-Сказаније о писменех-Извори-Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, 11, Просвета-Српска књижевна задруга, Београд 1989, 88, 117; Гордана Бабић сматра да се звао Михаљ, а не Михаило. Г. Бабић, Друштвени положај ктитора у Деспотовини, Моравска школа и њено доба, Научни скуп у Ресави 1968, Београд 1972, 145; Милош Благојевић каже да је име господара краја око данашњег Лапова, Михал. М. Благојевић, Врховна власт и државна управа, Историја српског народа, II, 114; Исти, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 20012, 179-180 напомена 42; М. Шуица, Немирно доба српског средњег века. Властела обласних господара, Београд 2000, 99.

3 Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелејмона у Светој Гори, приредио арх. Леонид, Гласник српског ученог друштва књига VII (свеска XXIV старог реда), Београд 1868, 271; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 519; Actes de Saint Panteleemon, edition diplomatique par P. Lemerle, G. Dargon, S. Ćirković, texte, Paris 1982, 186; Actes de Saint Panteleemon, edition diplomatique par P. Lemerle, G. Dargon, S. Ćirković, album, Archives de l’ Athos, Paris 1982, XII-Pl. LV; Александар Младеновић сматра да се ради о два примерка повеље Св. Пантелејмону. Први примерак је настао 8. јуна 1395, а други 8. јуна 1400. године. А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, Београд 2007, 293, 296, 299, 300, 303, 307; Пре наведеног издања Александра Младеновића, повеља Св. Пантелејмону различито је датована: 1394, 1395, 1399/1400, 1400. Д. Грбовић, Државничка делатност кнегиње Милице. Повеља манастиру Св. Пантелејмона с краја XIV века, Зборник радова X конгреса Савеза историчара Југославије, Београд 1998, 390-391; Исти, Привреда Јагодине у XV веку (до 1459.), Јагодина 2004, 32, 34 напомена 18; Сима Ћирковић, чији се став прихвата, повељу Пантелејмону датује у 1399/1400. годину. С. М. Ћирковић, Раваничка хрисовуља, Манастир Раваница-споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981, 80 напомена 52; К. Филозоф, н.д., 88, 116-117; Laonici Chalcocandylae Historiam Demonstrationes, I, ed. E. Darkó, Budapestini MCMXXII, 170-172; P. Schreiner, Die Byzantinischen Kleinchroniken I, Wien 1975, 563, no 72a; Р. М. Грујић, Светогорски азили за српске владаоце и властелу после Косовске битке, Гласник Скопског научног друштва, књига XI, Одељење друштвених наука, 5, Скопље 1932, 70; Исти, Руска властелинства по Србији у XIV и XV веку, Историски часопис, књига V (1954-1955), Београд 1955, 75 и сл. 1; Г. Бабић, н. д., 145; Миодраг Пурковић анализирајући изворе закључује да су војвода Михаљ и војвода Михаило две различите личности мада их меша приписујући обојици даривање Хлапове Пољане Пантелејмону. За Михаља каже да је вероватно отац Радослава

203

Поменута побуна била је један од разлога што је Стефан Лазаревић током прве деценије XV века извршио реформу локалне државне управе. Формирају се нове војно-територијалне јединице-власти. Реформа државне спроведена је у наследним земљама Лазаревића, на територији која је била под непосредном влашћу деспота Стефана. На челу власти налазио се војвода у чијим рукама је била обједињена управна, војна и судска власт. Властела која је имала ову титулу у време Деспотовине, била је на положајима и обављала је послове од централне управе тј. двора преко обласне до локалне власти. У периоду пре реформе, титула војводе подразумевала је војну функцију. Међу војводама се посебно истицао велики војвода. Помен великих војвода налазимо и у периоду Деспотовине. Велики војвода је командовао војском у ситуацијама када владар није полазио у поход. Када није био у походу где је могао замењивати деспота, велики војвода је боравио на владаревом двору.4

Судећи по подацима из извора и литературе, може се закључити да се Радослав Михаљевић највише помиње у дубровачким документима почевши од 1418. године. Помиње се у документу који је датиран 30. мајем 1418. године који говори о саслушању сведока Бенедикта М. Гундулића, а говори о начину на који је Марин Б. Градић закупио од деспота Стефана Лазаревића царину у Сребреници. Овај документ нам говори о посредничкој улози, тада војводе, Радослава Михаљевића што нам указује на чињеницу да је поменути био поверљива личност српског деспота. Године 1419. као деспотов изасланик путује у Ново Брдо. Године 1421. био је преговарач са Дубровчанима око повраћаја преосталих 900 либара сребра од укупно 1200 либара, колико је 1419. године деспот Стефан запленио. Војвода Радослав помиње се и у једном дубровачком документу од 20. маја 1424. године као члан словенског суда са војводом Богданом који је био на челу града Сребренице, свакако и власти за време деспота Стефана и Ђурђа, у спору двојице

Михаљевића сматрајући да он, Михаљ, није открио Зојићеву и Белоцрквићеву заверу већ је то учинио војвода Михаило за кога претпоставља да је Михаило Кочиновић ктитор манастира Вољавча подигнутог крајем XIV или почетком XV века који се налази сасвим близу Сребренице (рудничке) и Островице, где је био Никола Зојић и на основу тога изводи закључак да је он открио заверу. Пурковић сматра да је Михаило Кочиновић био васпитањем из рудничке Сребренице. М. Ал. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978, 24, 45, 47-48 и напомене 175, 180, 181; Историја српског народа, II, 114; Аутори монографије о Лапову поред тога што доказују да је Хлапова Пољана данашње Лапово, тврде да је метох био имање манастира из времена Немањића или деспота Стефана Лазаревића на чијим темељима је сазидан Миљков манастир 1856. године. Тврде да је половина брода на Морави уствари половина од превоза скелом преко Мораве у Хлапову Пољану. Изједначују војводу Михаља и Михаила, а за Михаља кажу да је био господар Хлапове Пољане. Др Д. Милановић, др М. Станковић, Лапово, Лапово 1991, 38, 161-162, 164; М. Шуица, Завера властеле против кнеза Стефана Лазаревића 1398. године, Историјски гласник 1-2, Београд 1997, 19 и напомена 57; Исти, Немирно доба српског средњег века, 100; А. Веселиновић, н. д., 119-120; Д. Обрадовић, Средњовековни градови на тлу Шумадије, Шумадијски анали 1, Крагујевац 2004, 67; М. Николић, Византијски писци о Србији, Београд 2010, 75; О историјату Миљковог манастира видети: О. Думић, Н. Ђокић, Просуо се бисер крај Мораве или Миљков манастир, Крушевац 2006. 4 Константин Филозоф спомиње и војводу војске који је у ствари био велики војвода са посебним овлашћењима који је углавном боравио на двору и замењивао деспота када је овај био заузет другим пословима. К. Филозоф, н. д., 124; М. Ј. Динић, Власти за време Деспотовине, Зборник Филозофског факултета X-1, Београд 1968, 237-244; А. Веселиновић, Велики војвода, Лексикон српског средњег века, приредили Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Београд 1999, 72-73; Исти, Држава српских деспота, 195-197, 253-254; Ј. Мргић, Власти, Лексикон српског средњег века, 92-93; Р. Михаљчић, А. Веселиновић, А. Фотић, Војвода, Лексикон српског средњег века, 95-96.

204

Дубровчана. Приликом ликвидирања једног трговачког друштва 1428. године, налазио се у групи од четири војводе које су дуговале преко 1100 либара сребра. Наведени податак нам указује на његово материјално стање.5

Нови српски владар, Ђурађ Бранковић, 13. децембра 1428. године издао је у Некудиму повељу Дубровчанима о трговини. Тим документима су потврђене старе повластице које им је даривао деспот Стефан Лазаревић 1405. године. Као први милосник наводи се војвода Радослав тј. ради се о Радославу Михаљевићу. Помињање војводе на првом месту указује на значај војводе у Деспотовини, а као последица уздизања ове титуле на хијерахијској лествици од времена владавине деспота Стефана као последице реорганизације државне управе.

6 Радослав Михаљевић се помиње и у једном дубровачком документу од 10. јула 1431. године.7

Године 1432. велики војвода Радослав Михаљевић заједно са братом Михаилом издаје повељу за светогорски манастир Ватопед. Тим документом они су манастир даривали са 600 перпера, добивши заузврат шест аделфата. Браћа су 30 либара сребра уложили у пирг Колеци. Предвиђено је било да у случају смрти једног од дародаваца онај други је могао наследити његов део, а по смрти обојице све је припадало за то одређеним калуђерима и држао се уобичајени помен. Овај акт нам доноси неколико нових података. Први пут се Радослав Михаљевић помиње као велики војвода, што указује на његово хијерахијско напредовање за време деспота Ђурђа. Помиње се помотом Радосављев брат Михаило. Овом повељом исказана је велика брига Радослава Михаљевића за цркву и будућност. Изгледа да се Радослав Михаљевић настанио на Светој Гори.

8

Посебан вид црквене литургијске литературе су поменици. Поменици представљају зборник са именима преминулих и живих чланова владачких породица српске средњовековне државе, црквених достојанственика, обичних монаха и световних лица У њима постоји део где се помињу имена са титулама оних који су припадали кругу најистакнутије српске властеле. Тако у Љевишком поменику, који није сачуван, а који се датира у период 20. март 1433-27. децембар

5 М. Пуцић, Споменици србски I, Београд 1858, XXVII; М. Ј. Динић, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни, I, Београд 1955, 54, 103-104; По свему судећи преостали део од 900 либара сребра никада није исплаћен. Дубровчани га потражују 1447. године од деспота Ђурђа, али се не зна да ли су Дубровчани успели да надокнаде сву штету. Исти, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни, II, Београд 1962, 54-55; М. Спремић, н.д., 681; С. М. Ћирковић, О ктитору Каленића, Зограф KD (24) (1995), Београд 1996, 64 и напомена 20, 65; Б. Цветковић, н.д., 39-40. О тежинским мерама у средњовековној Србији видети: С. Ћирковић, Мере и тегови, Лексикон српског средњег века, 394. 6 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/2 део, Београд-Ср. Карловци 1934, 11-21, 20-21; Милосник је био извршилац правне радње која је имала посебну садржину и која је проистекла из милости владара. М. Благојевић, Милосник, Лексикон српског средњег века, 406-407; Исти, Државна управа, 99-157; Б. Цветковић, н.д., 39-40. 7 А. Веселиновић, Држава српских деспота, 196 напомена 166. 8 M. Lascaris, Thessaloniqua a actes Serbes de Vatoped, Byzantinoslavica VI, v Praze 1935-1936, 184-185; М. Спремић, н.д.,171-172, 203-204, 723; Исти, Бранковићи и Света Гора, Прекинут успон-српске земље у позном средњем веку, Београд 2005, 419; Аделфат је означавао доживотно издржавање које је у надокнаду давао манастир за учињен му поклон у новцу или имањима. М. Живојиновић, Аделфати у Византији и средњовековној Србији, ЗРВИ XI, Београд 1968, 252-253; Иста, Аделфати, Лексикон српског средњег века, 2.

205

1453. године, налазимо помен војводе Радослава, који је идентификован као велики војвода Радослав Михаљевић.9

У рукописном октоиху манастиру Св. Павла на Светој Гори, који се датира у распону од 1404 до 1427. године, анонимни преписивач је записао да је по заповести војводе Радослава за његов манастир Богородице Пречисте у Радешину (данас село Радошин код Свилајнца), у Београду исписао осам књига, најпре типик и пет месеца минеја, по осам примерака од сваког и два примерка, панегирика који су однети у манастир. Потом је у манастиру, где је послат, за војводу Радослава исписао зборник. Овај запис нам говори о окренутости Радослава Михаљевића према књизи као и о његовој задужбини која са се налазила у селу Радошину. Сматра се да је подигнута током треће деценије XV века. Црква је у основи била триконхос. Радосављева задужбина је нестала током времена. О њој је најуверљивији запис оставио Михаило Валтровић крајем XIX века. Она је тада већ била у рушевинама. По свом распореду била је слична манастиру Манасији имајући куполу на четири слободна ступца. Валтровић је написао да су рушењу цркве више допринели људи него време и да су рушевине грађевине служиле околним становницима као мајдан за тесано камење. Станоје Мијатовић је забележио да је била дугачка 20, а широка 10 метара. На темељима старе цркве, у периоду 1941-1943. године сазидана нова, такође посвећена Богородици. Нова црква добила је иконостас 1944. године, а 1960. године саграђен је звоник. Током лета 2004. године, Бранислав Цветковић, виши кустос-историчар уметности Завичајног музеја у Јагодини, вршио је рекогносцирање терена око цркве, а повод је била обнова монашког живота и жеља сестринства манастира и епископа браничевског Господина др Игњатија (Мидића) да се подстакне истраживање запустелог манастира Богородичиног чији помен се налази у средњем веку. Утврђено је да је то била монументална грађевина о чему нам речито говори неколико тесаника који су уграђени у зидове нове цркве. Фрагмент фасадне пластике је најочитији доказ да је Богородичина црква у Радешину била раскошно здање. Свакако да би од вишеструке користи био наставак истраживања терена око манастира који се налази на потесу Коловоз.

10

9 Ђорђе Сп. Радојчић каже да је Поменик цркве Богородице Љевишке у Призрену набавила Народна библиотека у Београду 1872. године. Поменик је изгорео 6. априла 1941. године заједно са целом Библиотеком приликом немачког бомбардовања Београда. Поменик није снимљен, а описао га је Стојан Новаковић у Гласнику српског ученог друштва 42 (1875), стр. 1-152. Радојчић је сматрао да је почетни датум настанка књиге, 7. фебруар 1436. године. Ђ. Сп. Радојичић, Пописи из поменика цркве Богородице Љевишке у Призрену, Гласник Етнографског института IX-X (1960-1961), Београд 1961, 31-32, 36; У свом ранијем раду о поменику, Ђорђе Сп. Радојичић каже да је Константин Јиречек идентификовао неког Радослава који је 1428/29. године приложио звоно цркви у Ђустендилу, као Радослава Михаљевића, што је прихватио Љуба Стојановић, док се Ђорђе Сп. Радојичић није сложио са тим становиштем. Исти, О поменику Св. Богородице Љевишке (рукопис бр. 227 Народне библиотеке у Београду), Старинар, орган Српског археолошког друштва, трећа серија, књига петнаеста (1940), Београд 1942, 64-65, 65 напомена 3; С. Новаковић, Српски поменици XV-XVIII века, Гласник српског ученог друштва, књига XLII (42), Београд 1875, 21, 94; Ђ. Трифуновић, Азбучник средњовековних књижевних појмова, Београд 19902, 261-264; Д. Даниловић, Стари српски поменици, Старине Косова и Метохије 10, Приштина 1997, 37-48; Исти, Поменици, Лексикон српског средњег века, 551-552.

10 Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд 1982 , 77 бр. 244; М. Валтровић, Остаци старе цркве у Радошину, Старинар XII, Београд 1895, 132; С. Мијатовић, Ресава, Српски етнографски зборник XLVI, Београд 1930, 224-225; М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, 19902, 18, 369; М. Спремић,

206

Доласком на власт Ђурђа Бранковића 1427. године он је задржао у својој близини најистакнутије представнике државне управе из доба Стефана Лазаревића, војводу Радослава Михаљевића, великог челника Радича. Деспот Ђурађ 1435. године почиње да на кључне положаје доводи људе у које је имао поверења. У тешким временима која су тих година притискала Србију, њени најистакнутији представници су видели као место азила Свету Гору. То је, изгледа, чинио и Радослав Михаљевић. На Светој Гори је окончао свој живот. Летописи бележе да је 4. јануара 1436. године умро велики војвода Радослав Михаљевић.11

На основу изложеног, са пуним правом, може се закључити да је на простору Ресаве, имајући у виду и археолошке изворе, оставила траг личност веома високог ранга какав статус је имао велики војвода Радослав Михаљевић.

Деспот Ђурађ Бранковић, 203; Исти, Српска Деспотовина-историја и књижевно стварање, Прекинут успон-српске земље у позном средњем веку, Београд 2005, 442; Ј. Калић, н. д., 123, 129; С. Ветнић, Цркве и манастири у поречјима Црнице са Грзом, Раванице и Ресаве, Митолошки зборник 6, Центар за митолошке студије Србије, Рача-Београд 2002, 234; Б. Цветковић, н. д., 37-43. 11 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927, 230 бр. 654; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 203; Исти, Бранковићи и Света Гора, Прекинут успон, 419; Исти, Српска Деспотовина-историја и књижевно стварање, Прекинути успон, 442; М. Благојевић, Државна управа, 242.

207

Dusko Grbovic Regional Museum Jagodina

ON PERSONALITY OF GREAT DUKE RADOSLAV MIHALJEVIC

The center of medieval Serbian state during the reign of the Lazarevics and

Brankovics was in the centre of confluence of the three Morava Rivers. Preserved historical monuments talk about the importance of this area in the above period. Significant number of documents speaks n the Middle Morava valley. Preserved documents testify about the important high rank persons leaving their trace in this part of the Morava valley. One of there personalities was Radoslav Mihaljevic, probable descendant of the Duke Mihalj (Mihailo), an important person from late 14th century. Radoslav Mihaljevic used to be mentioned as a duke and great duke. He was trustworthy companion of both Despot Stefan Lazarevic and Despot Djuradj Brankovic. He is mostly mentioned in the documents from Dubrovnik. Apart from his state duties he was dedicated to spirituality just like Despot Stefan Lazarevic. He was a founder of a church dedicated to St. mary in a village Radesin, i.e. Radosin by Svilajnac. The remains indicate that it was an opulent building. New church was erected during the Second World war on this foundations and it was also dedicated to St. Mary incorporating material of the medieval building. Radoslav Mihaljevic ordered that eight books should be written in Belgrade for his foundation. Transcript activity was also performed in the very monastery. He used to support with his brother Mihailo Vatoped Monastery on Athos. He died on Athos. The position and activities of Radoslav Mihaljevic indicate that he was a prominent person of high rank from the Despot State period.

209

УДК ППППППППП 45666666666666

др Момчило Исић Институт за новију историју Србије, Београд

МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ОСНОВНИХ ШКОЛА У МОРАВСКОМ ОКРУГУ ПО ЗАВРШЕТКУ

ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Апстракт: Рад представља покушај да се сагледа материјално страдање основних школа у Моравском округу за време Првог светског рата, као и његов утицај на послератне материјалне тешкоће школа, првенствено на поправљање старих и подизање нових школских зграда и на опремање школа намештајем, наставним средствима и књигама. Кључне речи: Основне школе, Моравски округ, Први светски рат, материјално страдање, ратна штета, издржавање школа.

У Први светски рат Моравски округ је ушао са 98 мушких и пет женских

основних школа, односно са једном школом на 329 домаћинстава и на 1.986 становника. Будући да су женске школе најчешће представљале само засебна женска одељења, углавном у оквиру једне исте основне школе, првенствено варошке, то је у Моравском округу стварно било 98 основних школа, једна на 346 домаћинстава и на 2.087 становника. Очигледно, почетком 20. века, основна школа на овом подручју није била недовољно утемељена, као и у највећем делу преткумановске Србије, која је уочи Првог светског рата имала једну основну школу на 323 домаћинства и на 2.003 становника. 1

Малобројне основне школе у Моравском округу, од којих су оне по селима најчешће биле смештене у веома тескобним и неквалитетно грађеним зградама, са по једном или две учионице, у којима је најчешће једини инвентар било неколико примитивно изграђених ђачких клупа /скамија/ и неодговарајуће израђена и већ дотрајала школска табла, у Првом светском рату претрпеле су знатна материјална разарања и пустошења. Рушене су и паљене школске зграде, уништаван и одношен школски инвентар, уништавана је ограда око школског дворишта и школског врта, уништаван је и развлачен материјал припремљен за подизање нове школске зграде. У Параћинском срезу: „Непријатељ је већим делом готово уништио школе, како намештај, тако и библиотеке и друго, а и саме зграде, тако да су на свим

1 Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. I, Београд 2005, 110.

210

учионицама – сем школе рашевичке, уништени прозори, како стакло тако и сама дрвенарија на прозорима. У неким школама непријатељ је уништио и под (патос), где су на сред учионице ложене ватре, а школа у Извору је до темеља изгорела.“2 Само у Беличком срезу, непријатељ је у 21 школи уништио и опљачкао 373 ђачке клупе, 48 столова, 98 столица, 33 ормана и 74 пећи. Школа у Великом Поповићу остала је у рату без 45 скамија од по два метра, односно са по четири седишта.3

Уколико је школа имала већу и квалитетнију школску зграду и бољу опрему, то је и вредност њене штете била знатно већа, попут школе у Ћуприји, која је 6. јануара 1921. године своју штету проценила на 173.333 динара.

Табела 1. Ратна штета основне школе у Ћуприји

Предмет уништења/оштећења

Кома-да

Потпуна вредност штете претрпље-на штета

допунски трошкови

укупно

Прозорска окна 351 6.233 12.600 18.833 Прозорска крила 106 2.010 4.500 6.510 Брава са трукерима од месинга

29 1.160 3.000 4.160

Фуруна са великим чунковима

8 1.600 3.000 4.600

Врата са учионице 3 300 1.200 1.500 Врата са нужника 8 800 1.200 2.000 Трибови месингани 360 3.600 5.000 8.600 Сандуци за нужнике 8 400 600 1.000 Скамије од по два метра дужине

150 6.000 10.000 16.000

Табле са ногарима 12 360 700 1.060 Шифоњери двокрилни 12 2.800 5.000 7.800 Столови за учионице и канцеларије

14 920 2.500 3.420

Катедре за учионице 5 750 1.000 1.750 Столице за учионице 30 600 1.200 1.800 Мапе разне величине 20 1.000 2.500 3.500 Рачунаљке – руске 9 700 1.200 1.900 Чивилуци 12 240 500 740 Пумпа – шмрк за воду 1 500 500 1.000 Канте за воду – поцинковане

5 500 500 1.000

Пумпа за гашење пожара 1 1.000 2.000 3.000 Ђулад за гимнастику 500 500 1.200 1.700 Сат – зидни 1 200 500 700

2 Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије (даље: АЈ, 66), ф-1.773; Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата,Београд 2010, 28. 3 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд 2010, 34.

211

Портрет династије Карађорђевића

1 500 600 1.100

Слике Светог Саве 4 160 600 760 Слике: Сеоба Чарнојевића, Таковски устанак, Босанскохерцеговачки устанак

3 300 600 900

Кров, олуци, бетон под 10.000 15.000 25.000 Канцеларијски материјал 1.000 2.000 3.000 Библиотека 20.000 20.000 40.000 Ограда школска дужине 2100 метара

4.000 6.000 10.000

Извор: Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, ф-1.286.

Будући да су у Моравском округу знатно бројније биле сеоске школе, чије су школске зграде најчешће биле мале, неквалитетно грађене и веома скромно опремљене, њихово знатно оштећење није значило високу одштету, попут школе у Извору. Смешетена у школској згради (9,90м х 8,10м), грађеној од слабог материјала, са инвентаром од: 18 скамија, два стола, четири столице, једне табле, две клупе, две канте за воду, шпорета, две фуруне и четири гвоздена чивилука, и са школском архивом, књижницом, канцеларијским материјалом и једном школском шупом (5м х 4м), иако је потпуно изгорела, изворска школа је тражила одштету од 12.000 динара предратне вредности, док је за само уништених 150 скамија и 351 прозорско окно у ћупријској основној школи тражено 12.233 динара, а за уништену библиотеку чак 20.000 динара.4

Управо због скромних школских зграда и још скромније опремљености већине школа у округу, а не због „великодушности“ непријатеља, ратна штета над 93 основне школе процењена је комисијски, у марту 1921. године, на свега 1.042.805 динара, што је тек 11.213 динара просечно по једној школи. Више због различитог квалитета и величине оштећених школских зграда и њихове неједнаке опремљености, него због степена оштећености, знатна је разлика у висини тражене одштете школа у појединим срезовима у округу. Највећу одштету, од по 15.689 динара тражиле су, наиме, школе у Параћинском срезу, а најмању, од по само 9.109 динара, школе у Ресавском срезу.

Табела 2. Процењена вредност штете на школама у округу, по срезовима

Срез Број школа Штета у предратним динарима укупно по школи

Белички 19 156.735 8.249 Деспотовачки 10 100.011 10.001 Левачки 17 203.109 11.947 Параћински 19 298.091 15.689 Ресавски 16 145.738 9.109

4 АЈ, 66, ф-1.286.

212

Темнићки 12 139.121 11.593 Укупно у округу 93 1.042.805 11.213

Извор: Архив Југославије, Министасртво просвете Краљевине Југославије, ф-1286.

По висини тражене одштете знатно су се разликовале и школе у једном срезу, такође, не само због различитог степена оштећења, већ и због различитог квалитета, величине и опремљености. У Беличком срезу је, на пример, школа у Трешњевици захтевала свега 1.770 динара одштете, а школа у Јовцу 33.500 динара. У Деспотовачком срезу највећу одштету, од 40.378 динара, тражила је школа у Великом Поповићу, а најмању, од само 2.500 динара, школа у Стењевцу. Са 83.850 тражене одштете, у Левачком срезу предњачила је школа у Цикоту, док је на зачељу била школа у Малој Дренови, јер је тражила тек 577 динара одштете. То су, иначе, школе са највећом и најмањом траженом одштетом у целом округу. Насупрот 68.133 динара, колику је одштету тражила основна школа у Ћуприји, у Ћупријском срезу је школа у Стубици захтевала само 650 динара одштете. У Ресавском срезу највећу одштету од 38.137 динара тражила је основна школа у Тропоњу, а најмању, свега 2.318 динара, школа у Грабовцу. У Темнићком срезу највећу суму одштете, од 22.720 динара, тражила је школа у Својнову, а најмању основна школа у Избеници, тек 2.020 динара.

Табела 3. Процењена вредност штете, по школама Место у коме је

школа Срез Штета у

динарима Багрдан Белички 9.250 Белица Белички 7.940 Бунар Белички 5.400 Винорача Белички 2.700 Врановац Белички 8.030 Главинци Белички 3.030 Глоговац Белички 8.450 Деоница Белички 3.735 Драгоцвет Белички 4.220 Дубока Белички 3.270 Јагодина Белички 6.550 Јовац Белички 33.500 Ланиште Белички 29.000 Лоћика Белички 8.900 Мајур Белички 3.690 Милошевац Белички 7.720 Праћина Белички 4.040 Рибаре Белички 5.540 Трешњевица Белички 1.770 Бељајка Деспотовачки 5.790 Велики Поповић Деспотовачки 40.378 Вирина Деспотовачки 2.450 Деспотовац Деспотовачки 8.000 Исаково Деспотовачки 5.450 Језеро Деспотовачки 5.000

213

Медвеђа Деспотовачки 17.230 Плажана Деспотовачки 10.000 Стењевац Деспотовачки 2.500 Трућевац Деспотовачки 3.213 Белушић Левачки 22.130 Велика Сугубина Левачки 7.000 Велике Пчелице Левачки 3.293 Горња Сабанта Левачки 5.500 Драгово Левачки 8.806 Жупањевац Левачки 1.500 Мала Дренова Левачки 577 Опарић Левачки 3.063 Пољна Левачки 2.750 Превеште Левачки 28.690 Ратковић Левачки 7.900 Рековац Левачки 10.870 Риљац Левачки 1.880 Секурич Левачки 8.000 Слатина Левачки 4.420 Течић Левачки 2.880 Цикот Левачки 83.850 Батинац Параћински 1.556 Бигерница Параћински 32.000 Буљани Параћински 8.388 Горња Мутница Параћински 4.740 Доња Мутница Параћински 22.500 Доње Видово Параћински 1.035 Дреновац Параћински 13.630 Иванковац Параћински 65.431 Извор Параћински 12.000 Крушар Параћински 4.999 Мириловац Параћински 1.538 Параћин Параћински 40.300 Плана Параћински 8.000 Рашевци Параћински 1.580 Бусиловац Параћински 4.667 Сење Параћински 28.000 Сикирица Параћински 4.189 Стубица Параћински 650 Супска Параћински 6.755 Ћуприја Параћински 68.133 Бобово Ресавски 11.120 Витежево Ресавски 5.263 Војска Ресавски 10.610 Гложани Ресавски 5.845 Грабовац Ресавски 2.318 Дубље Ресавски 11.756 Дубница Ресавски 4.175 Јасеново Ресавски 13.000 Купиновац Ресавски 2.700

214

Луковица Ресавски 3.548 Роћевац Ресавски 5.937 Свилајнац Ресавски 17.123 Седлари Ресавски 3.616 Суботица Ресавски 7.260 Тропоње Ресавски 38.137 Црквенац Ресавски 3.330 Бачина Темнићки 8.071 Бошњане Темнићки 5.700 Варварин Темнићки 19.000 Горњи Катун Темнићки 7.824 Доњи Катун Темнићки 7.070 Доњи Крчин Темнићки 15.400 Залаговац Темнићки 7.150 Избеница Темнићки 2.020 Маскаре Темнићки 16.010 Обреж Темнићки 12.480 Поточац Темнићки 15.676 Својново Темнићки 22.720

Извор: Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, ф-1286

215

Висина тражене одштете поједине школе зависила је и од степена стручности комисије која је вршила процену уништеног, понекад и од њене способности да штету тачно изрази у предратној вредности динара. Било је и случајева да је комисија вредност штете у марту 1921. године означавала као предратну вредност. Тешко је, на пример, веровати да је предратна вредност уништених књига у јовачкој основној школи износила 10.000 динара, у условима када је 65 или 69,89% школа у округу пријавило мању вредност укупне штете, или када је школа у Супској за уништених 250 књига тражила 500 динара одштете, што би значило да је јовачкој школи уништено чак 5.000 књига.

Да захтеви за одштетом често нису увек били реални показују и изречене пресуде, по отпочињању рада првостепених судова за ратну штету, скоро две и по године по завршетку Првог светског рата. Наиме, појединим школама досуђивана је одштета са допунским трошковима у мањем износу од вредности наведене у пријави комисије за процену штете, као њена предратна вредност.

Због одуговлачења потписивања мировних уговора којима би се утврдиле обавезе Немачке за накнаду ратне штете и заоштрене војно-политичке систуације у Краљевини СХС током 1919. и 1920. године, Уредба о накнади штете проузроковане ратом 1914-1920. године донета је тек 21. јуна 1920, са изменама од 22. октобра и Правилником за њено извршење од 27. октобра 1920. године. Судови за ратну штету имали су два нивоа. 1) првостепени суд за ратну штету и 2) виши суд за ратну штету. У сваком срезу и окружној вароши требало је да буде најмање по један првостепени суд, кога су чинили председник и двоје судија. Председник суда требало је да буде активни судија или неки чиновник са факултетском спремом. Један судија је активни или пензионисани државни чиновник, често учитељ, а други је морао да испуњава услове за судију-поротника и бирао се коцком са листе грађана сваке општине. Досуђивана одштета састојала се из суме досуђене за претрпљену штету у вредности пре мобилизације 1914. године и тзв. „допунских трошкова“, који су представљали разлику између цене пре рата и оне у време пресуде.5

На основу наређења Министарства правде од 15. марта 1921, првостепени судови за ратну штету отпочели су рад 1. априла 1921. године. Током друге половине 1921. и у првој половини 1922. године пресуђен је и највећи број одштетних пријава свих основних школа у Србији, па и оних у Моравском округу. Између 9. маја и 9. децембра 1921. године, пресуду ратне штете добило је и 28 школа из Левачког и Темнићког среза, а од 1. октобра 1921. и 7. марта 1922. године и 18 школа из Параћинског среза, с тим што је школи у Ћуприји пресуда изречена раније, још 24. маја 1921. године.

6

Школе у Левачком и Темнићком срезу добиле су пресуде на износ од свега 503.146 динара, или 17.969 динара просечно по школи. Предњачила је цикотска школа са пресудом од 51.500 динара, док је са само досуђених 1.500 динара одштете на зачељу била школа у Жупањевцу. Школама у параћинском школском

5 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд 2010, 59. 6 Исто.

216

срезу досуђено је 906.172,35 динара, или 45.307,62 динара по школи, при чему је највише досуђено школи у Ћуприји, 116.710 динара, а најмање школи у Сењу, само 6.000 динара,7

која је чак за 78,57% нижа од предратне вредности, означене у пријави ратне штете.

с тим што је ћупријској школи досуђено 71,30% више од суме која је у пријави ратне штете означена као њена предратна вредност, а 32,67% мање од пријављене послератне вредности, док је сењска школа добила пресуду на вредност

Табела 4. Вредност досуђене ратне одштете, по школама

Место у којем је школа Срез Досуђена одштета

+ или – према предратној процени динара %

Трешњевица Белички 4.050 +2.280 +128,81 Винарача Белички 4.960 +2.260 +83,70 Рибаре Белички 11.930 +6.390 +115,34 Ланиште Белички 13.350 -15.650 -53,96 Деоница Белички 14.250 +10.515 +281,53 Мајур Белички 14.600 +10.910 +295,66 Лоћика Белички 15.000 +13.000 +650,00 Врановац Белички 16.800 +8.770 +109,21 Глоговац Белички 20.968 +12.218 +139,63 Бунар Белички 22.400 +17.000 +340,00 Багрдан Белички 32.415 +23.165 +250,43 Драгоцвет Белички 32.530 +28.310 +670,85 Милошевац Белички 34.760 +27.040 +382,46 Белица Белички 42.400 +34.460 +434,00 Јагодина Белички 79.608 +73.058 +1.115,39 Јовац Белички 160.045 +126.545 +377,75 Исаково Деспотовачки 14.389 +8.939 +164,02 Риљац Левачки 4.960 +3.080 +163,83 Горња Сабанта Левачки 5.160 -340 -6,18 Велика Сугубина Левачки 5.540 -1.460 -20,86 Течић Левачки 6.150 +3.270 +113,54 Секурич Левачки 6.300 -1.700 -21,25 Пољна Левачки 6.410 +3.660 +133,09 Рековац Левачки 10.000 -870 -8,00 Слатина Левачки 11.518 +7.098 +160,59 Ратковић Левачки 13.400 +5.500 +69,62 Опарић Левачки 13.570 +10.507 +343,03 Превешт Левачки 13.949 -14.741 -51,38 Белушић Левачки +19.000 -3.130 -14.14 Велика Пчелица Левачки 19.955 +16.662 +505,98 Драгово Левачки 21.333 +12.527 +142,25 Цикот Левачки 51.550 -32.300 -38,52 Мириловац Параћински 10.000 +8.462 +550,19 Рашевац Параћински 12.360 +10.780 +682,28 Плана Параћински 12.609 +4.609 +57,61 Горња Мутница Параћински 13.500 +8.760 +184,81 Доње Видово Параћински 18.000 +16.965 +1.639,13 Буљан Параћински 22.700 +14.312 +170,62 Батинац Параћински 23.000 +21.444 +1.378,15

7 Исто, 60.

217

Бусиловац Параћински 28.150 +23.483 +503,17 Доња Мутница Параћински 30.900 +5.400 +21,18 Супска Параћински 48.850 +42.075 +622,87 Крушар Параћински 53.090 +48.091 +962,01 Извор Параћински 60.000 +48.000 +400,00 Бигерница Параћински 64.000 +32.000 +100,00 Дреновац Параћински 66.500 +52.870 +387,89 Сикирица Параћински 76.000 +71.811 +1.714,28 Сење Параћински 92.000 +64.000 +228,57 Ћуприја Параћински 116.710 +48.577 +71,30 Параћин Параћински 118.206 +77.906 +193,31 Иванковац Параћински 24.572 -43.859 -62,44 Доњи Катун Темнићки 11.520 +4.450 +62,94 Залоговац Темнићки 17.171 +10.021 +140,15 Својново Темнићки 19.400 -3.320 -14,61 Бачина Темнићки 21.850 +13.780 +170,73 Поточац Темнићки 32.580 +16.904 +107,83 Доњи Крчин Темнићки 35.040 +19.640 +127,53 Обреж Темнићки 37.410 +24.970 +200,72 Варварин Темнићки 42.000 -1.000 -2,32 Горњи Катун Темнићки 50.000 +42.176 +539,05 Бошњане Темнички 8.850 +3.150 +55,26

Извор: Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд, 2010, 62-71.

Иако је свега 11 школа добило пресуду на износ мањи од траженог у пријави ратне штете, а да је било школа чије су пресуде гласиле на износ и преко 10 пута већи од наведеног у комисијској процени (школи у Доњем Видову досуђено је чак за преко 17, а школи у Сикирици за више од 18 пута), највећи број школа се жалио на висину досуђене одштете. Тако је, на пример, у Параћинском срезу 26. маја 1922. године било тек пет извршних пресуда. Извршне су биле, скоро једино, пресуде Вишег суда за ратну штету. Од 28 пресуда школама у срезовима Левачком и Темнићком, свих 18 које је изрекао Првостепени суд за ратну штету није било извршно, чак ни оне донете у мају 1921. године. Извршно је било само преосталих десет које је донео Виши суд за ратну штету.8

Како је и после жалбе на првостепену пресуду износ досуђене одштете најчешће остајао исти, одуговлачење са извршношћу, због уложене жалбе, додатно је смањивало вредност ионако скромне одштете, због вртоглавог пада динара. Истовремено, и извршне пресуде нису много значиле када је њихова наплативост била скоро немогућа. „Када су почетком 1924, према Закону о исплати ратне штете од 29. новембра 1922, ове пресуде замењене обвезницама, односно боновима – купонима ратне штете, са роком амортизације од 50 година и годишњом каматом

од 2,5%, надања школа о правичном обештећењу потпуно су нестала.“9

8 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд 2010, 72.

Многе школе у Моравском округу су отуда обвезнице ратне штете чувале у својим архивама, чак и до Другог светског рата, исказујући их као имовину у свом буџету.

9 Исто, 74.

218

Због изузетно скромне материјалне основе основних школа у Моравском округу уочи Првог светског рата, њихово знатно разарање и пустошење у рату довело их је у посебно незавидан материјални положај по завршетку рата, како због одуговлачења са досуђивањем и, посебно, са исплатом ратне штете, још више због њиховог неадекватног издржавања. Према Закону о народним школама у Краљевини Србији од 19. априла 1904. године, који је на подручју Србије важио све до доношења Закона о народним школама од 5. децембра 1929. године, школу је издржавала школска општина,10 која је била дужна: 1) да да потребно земљиште за школу и за школско двориште и игралиште, а у селима још и најмање пола хектара земљишта за школску башту у близини шпколе, и да све то одржава у доброј огради; 2) да подиже, оправља и у добром стању одржава школске зграде, у којима морају бити потребне учионице и радионице, удешене према хигијенским и педагошким правилима, станови за наставнике и за послужитеље, а у местима где ученици зими станују у школи, још и собе за спавање, трпезарија, кујна, заједно с потребним намештајем и посуђем; 3) да набавља школски намештај; 4) да даје огрев за школу, за наставнике и за послужитеље, и то свагда у почетку школске године за целу годину; 5) да плаћа школске послужитеље; 6) да рукује школском касом, школским имањем и школским фондовима; 7) да се стара да што већи број деце походи школу, и да потпомаже наставнике у свима школским пословима; 8) да издржава дечја забавишта, и да, по могућству, потпомаже просветне установе којима се шири писменост у народу.11

Школску општину je, према Закону, представљаo Школски одбор, који се и стараo о вршењу њених дужности.

12 У погледу издржавања школе, он је био обавезан да "рукује школским имањем и школским фондовима", као и "да у почетку сваке школске године састави школски буџет за нову годину, и да га пошаље на одобрење окружном школском одбору. Благајник школског одбора руковао је школском благајном, у коју улазе: 1) суме које окружни одбор или политичка општина дају сваке године за школске потребе; 2) приходи од школског имања, од ручног рада, или од чега другога што припада школи; 3) приходи од новчаних казни; приходи од добровољних прилога или од завештања.13

Законски регулисано, издржавање основних школа по завршетку Првог светског рата запало је у озбиљну кризу. Будући да су општине своје буџете усвојиле тек у другој полoвини 1919. године, општински прирез скоро да није ни убиран прве послератне године, а и у току 1920. он је споро, и у недовољним количинама, пристизао у касе школа, како због знатно увећаног школског буџета, ради поправке

10 Круг школске општине чини варош или варошица, сама за се или у заједници са једним или више села, или село или више села и заселака који заједнички издржавају једну или више школа. Окружни школски одбор дужан је старати се да свако место уђе у састав појединих школских општина. – из члана 13. Закона о народним школама од 19. априла 1904. године. 11 Закон о народним школама од 19. априла 1904. године, Београд, 1904, 7. 12 Месни школски одбор чине: председник оне општине у којој је школа, управитељ школе или учитељ, ако је сам, и три писмена грађанина, или по један грађанин из свакога села, ако школску општину састављају села из разних политичких општина. 13 Закон о народним школама од 19. априла 1904. године, Београд 1904, 9; Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд 2005, 70.

219

и опремања порушених и опљачканих школских зграда, тако и због отежане наплате школског приреза од становништва које је у рату знатно осиромашило.

Осим ратних последица, тешкоће у издржавању основних школа стварала је и ниска просвећеност сиромашног сеоског света који није могао да осети потребу за поправком порушених, и подизањем нових квалитетних школских зграда, када он сам цео век проводи у оронулим, неокреченим, непатосаним кровињарама, са малим прозорима подлепљеним хартијом. С друге стране, неретко су и општинске управе прикупљени школски прирез трошиле у друге сврхе.14

У међустраначким, поготово предизборним, разрачунавањима, као опробанао средство користило се обећање о смањењу пореза, што је најчешће значило, ако се на обећања није заборављало, смањење школског приреза, па тиме и редукцију месног школског буџета, из кога су неретко изостављане и ставке за подизање и обнову школских зграда. Због одржавања парламентарних и општински избора, током 1920. године, нарочито је дошло до застоја у прикупљању пореза и приреза, тако да је издржавање школа постало највећи проблем основног школства у скоро целој Србији. С тим у вези, Министар просвете се у октобру 1920. године обратио Министру унутрашњих послова "молбом за наређење да полицијске власти тачно и марљиво примењују прописе чл. 157 Закона о општинама према оним општинским управама, које су немарне у вршењу дужности према школи, чиме се једино може обезбедити уредно издржавање народних школа."

15

Министар унутрашњих послова уважио је ову молбу, па је 14. октобра 1920. године, актом УБр. 21.107, наредио полицијским властима "да најенергичније настану да се од општина одмах наплати све, колико је која општина била дужна предати школској каси, на име издржавања школе по пропису чл. 157 Закона о општинама, па да се и убудуће полицијске власти придржавају овога законског прописа, и према немарним општинским органима примењују прописане казне". У истом циљу, и сам Министар просвете је 20. новембра 1920. године, актом ОНБр. 43.113, наредио да „школски надзорници уложе нарочито старање да се издржавање народних школа побољша што пре и што јаче“.

16

Пошто су, међутим, ова министарска наређења уследила тек пред крај 1920. године, то се издржавање школа у овој години није могло знатније побољшати. У Моравском округу оно је било чак слабије него у целој Северној Србији. Та разлика је била нешто израженија код реализације буџета градских основних школа. Примера ради, од 570.832 динара планираних буџетских прихода сеоских основних школа у Моравском округу, 1920. године реализовано је 304.153 динара или 53,28%, а у касе овдашњих градских школа од планираних 172.930 динара слило се 105.183 динара или 61%, док је у највећем делу Северне Србије та реализација износила 57,09%, односно 68,25%.

17

Министарство просвете је крајем 1920. године, за школе у окрузима: београдском, ваљевском, крагујевачком, крајинском, моравском, пожаревачком, рудничком, смедеревском, тимочком, ужичком и чачанском одобрило скроман

14 Исто. 15 Станишић Станиша, Најновији учитељски зборник, Београд 1928, 104. 16 Исто, 109; Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд 2005, 72. 17 Исто, 75.

220

кредит за обнову старих и подизање нових школских зграда, од 1.203.000 динара из кога су школе моравском округу добиле тек 50.000 динара.18

Почетком 1921. године уследило је извесно побољшање у реализацији планираних школских прихода у већем броју срезова широм Србије. Током прве половине године, у касе основних школа у Беличком срезу пристигло је било 68,19% планираних средстава. Овај тренд није, међутим, настављен у наредним годинама, због чега је школски надзорник за Белички срез, у извештају о издржавању школа током 1924. године подвукао: „Школе нису уредно примале припадајући део по буџету. Чак и казне нису успеле да присиле председнике појединих општина да уредно издржавају школе. Ради карактеристике наводим пример једног председника општине, који је, кад је кажњен са 150 динара, сазвао збор код општинске суднице и саопштио збору како је кажњен по тужби учитеља и како је платио ту казну, али је зато општини уштедео 6.000 динара приреза, јер толико није предао школи.“

19

Као последица неодговарајућег издржавања основних школа, школске зграде

су споро и неквалитетно обнављане, а још ређе су подизане нове и одговарајуће. Отуда је школске 1922/23. године у Моравском округу за потребе школе коришћено 37 или 26,43% школских зграда, које су зидане за друге сврхе. У ћупријском школском срезу оне су чиниле чак 43,90%. Истовремено, од тврдог материјала било је саграђено тек 85 или 60,71% свих школских зграда у округу, док сврси школе није одговарало 36 или 25,71%, у беличком школском срезу највише, чак трећина. Скоро пет година после завршетка Првог светског рата, у Моравском округу је тек 75,71% школских зграда било у добром стању, док их је 22 или 15,71% било у средњем, а 12 односно 8,57% у лошем стању. Нехигијенских школских зграда било је, такође, у знатном броју, њих 26 или 18,57%. Табела 5. Школске зграде школске1922/23. године

Школски срез

Зидане за Зидане од материјала

Сврси школе У каквом су стању Биле су

шко-лу

дру- ге св -рхе

тврд-ог

друг-ог

одговара-ју

не од гова-рају

добр-ом

сред-њем

лош- ем

хигиј-ен-ске

нехигијен

Белички 21 9 16 14 20 10 19 5 6 24 6 Ресавски 35 4 27 12 28 11 33 3 3 37 2 Темнићки 24 6 19 11 26 4 24 3 3 22 8 Ћупријски 23 18 23 18 30 11 30 11 - 31 10 Укупно 103 37 85 55 104 36 106 22 12 114 26

Извор: Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, 148-149. Осим неодговарајућих школских зграда, због празних школских каса и опрема школа је била веома скромна, поготово у првим послератним годинама. Без скоро икаквог школског намештаја уништеног од стране Бугара, а у оскудици даске, наставници у Параћинском срезу су, на пример, по упутству школског 18 Исто, 139. 19 Исто, 80.

221

надзорника, тражили од самих сељана даске за какве такве клупе, столове и др. Многе школе у овом срезу отпочеле су пак и школску 1919/20 годину тако што су деца, и даље, седела на столичицама, које су сама од својих кућа доносила.20

Школске 1922/23. године довољно намештаја имало је тек 58,16%, а добар намештај 64,54%, што значи да је у неким школама био добар намештај иако га нису имале довољно. Оскудевале су основне школе у Моравском округу и у наставним средствима, поготово за наству историје. Довољно их је било само у три школе, док их 129 или 91,49% школа није уопште имало. За очигледну наставу довољно их је било у 89 или 63,12% школа, а за земљопис у 102 или 72,34% школа. „Најопремљеније“ су школе биле у средствима за наставу математике, којих је довољно било у чак 113 или у 80,14% школа.

Табела 6. Опремљеност основних школа у школској 1922/23. години

Школски срез

Број школа са Број школа које су имале наставних средстава за математику очигл. наст. земљопис историју

дов-ољно мало доб-

рим лош-им дов-

ољно мало дов-ољно мало дов-

ољно мало мало нима-ло намештаја намештајем

Белички 21 9 23 7 21 9 21 9 21 9 9 21 Ресавски 37 2 37 2 35 4 31 8 33 6 36 Темнићки 5 25 14 16 28 2 20 10 28 2 30 Ћупријски 19 23 17 25 29 13 17 25 20 22 42 Укупно 82 59 91 50 113 28 89 52 102 39 9 129

Извор: Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, 201-202.

Уз скроман намештај и више него скромна наставна средства, основне школе у Моравском округу, у првим послератним годинама, посебно су оскудевале у књигама, највише оне са подручја под окупацијом Бугара, који су у циљу денационализације, нарочито ревносно уништавали српске књиге. “Бугари су с десне стране обале Мораве све књиге, уколико их нису однели у своју земљу, попалили до најмање књижице на српском језику, само да би се утро траг и најмањој сенци српства. Како су мрзели Србе, исто тако су мрзели и српску књигу.“21

Школске 1922/23. године у основним школама у Моравском округу било је тек 8.371 књига, просечно 60 књига по школи, и то по 32 у наставничким и 28 у ђачким књижницама. И док су ђачке књижнице биле уједначеније по броју књига, од 25 у школама ћупријског до 31 у школама ресавског школског среза, дотле су наставничке књижнице у темнићком школском срезу имале просечно по 69 књига, а оне у ћупријском школском срезу тек по десет, што је, вероватно, последица посебно „ревносног обрачуна“ бугарског окупатора са књигама у овдашњим школама.

20 АЈ, 66, ф-1.775. 21 АЈ, 66, ф-1773.

222

Табела 7. Број књига школске1922/23. године Школски срез Број књига у књижницама Број књига по једној школи

наставни-чким ђачким укупно наставн

ичким ђачким укупно

Белички 843 887 1.730 28 30 58 Ресавски 1.100 1.210 2.310 28 31 59 Темнићки 2.069 812 2.881 69 27 96 Ћупријски 414 1.036 1.450 10 25 35 Укупно 4.426 3.945 8.371 32 28 60

Извор: Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, 207. Будући да је већина основних школа у Моравском округу и наредних

година имала, углавном, празне касе, поправљање старих и подизање нових школских зграда било је, и даље, веома споро, а исто тако је текао и процес опремања школа намештајем, наставним средствима и књигама. Зато многе школске зграде у округу, и неколико година после ослобођења, нимало нису личиле на храм просвете и културе. Извештавајући о стању основних школа у току 1924/25. школске године, школски надзорник за Белички срез зато оштро закључује: „Школске зграде су у већини бедне. Њихове оправке могу да се назову крпарења. Има појединих школских зграда, које су некад подизане по плану, али које данас нису ни налик на ондашње школе. Пре би се могло рећи да личе на штале.“

За школски намештај он каже, да је „у мизерном стању“ и подвлачи: „Мали број школа има добре хигијенске клупе, а о осталом намештају не може се ни говорити. (…) У буџетима свих школа стално се предвиђа велика сума за намештај, али се намештај никад не набави, већ се та сума увек пренесе као дуг из године у годину.“ Посебно је школски надзорник био оштар у оцени стања наставних средстава по школама. „Наставна средства, може се рећи, и да не постоје. Нешто мало што их има, не задовољавају ни најосновнију потребу за наставним средствима.” Истичући, пак, да су најчешће недостајала средства за набавку књига, он наглашава: „Уопште се на књиге не даје много, зато што никад не достигне прирез ни за важније, управо прешније потребе, као служитељску плату, огрев и др.” 22

Изузетно слаб квалитет и постојеће школске опреме, подвлачи и школски

надзорник за срезове Левачки и Темнићки, у извештају о стању школа у 1925/26. школској години: „Најнужнијег школског намештаја има свуда. Само што је овај тако разнолик, да ни две школе, а понекад ни две учионице, немају идентичности, нпр. у клупама ђачким или у чему другом. Овај је намештај у већини рађен на брзу руку од 1919. године до данас, да би школе што пре могле почети рад”. Ово потврђује и извештај обласног просветног инспектора о стању школа у Моравској области 1925/26 години: „Од намештаја у другој половини ове године мало се шта набавило. Највеће набавке се врше с јесени, кад прирез политичке општине лакше купе, и школи нешто боље предају. Прописних ђачких клупа је веома мали број. И што се од намештаја набавља прави се тако, да што јефтиније стаје, а што је то,

22 Исто, 154, 201,202, 205, 206.

223

врло често, много скупље ништа се не размишља, јер се оваквом куповином, готово увек, набави роба последње класе.”23

* * *

У Првом светском рату основне школе у Моравском округу, као и у највећем делу Србије, претрпеле су материјално разарање, које је у марту 1921. године било процењено на 1.042.805 динара предратне вредности, што је износило 11.213 динара просечно по једној школи. Штета је, међутим, била знатно већа него што то тражена одштета показује, будући да је велики део овдашњих основних школа имао тескобне и неквалитетне школске зграде и веома скромну опрему, због чега ни њихово знатно разарање и пустошење није претпостављало велику новчану одштету. Тешке економске прилике и недовољна политичка стабилност у округу, по завршетку Првог светског рата, уз недовољну утемељеност основне школе међу најширим народним слојевима, али и код локалних органа власти – општинских управа, проузроковале су неодговарајуће издржавање основних школа, што је имало за последицу споро обнављање старих и ретко подизање нових квалитетних школских зграда, као и њихово неодговарајуће опремање у дужем послератном периоду.

23 АЈ, 66, ф-1.313; Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд 2005, 207.

224

Momcilo Isic, PhD Institute for Contemporary History of Serbia, Belgrade

MATERIAL STATUS OF ELEMENTARY SCHOOLS IN THE MORAVA DISTRICT AFTER THE FIRST WORLD WAR

This work is an attempt to view material suffering of elementary schools in the

Morava District during the WWI, as well as its influence on after war material difficulties of schools, mainly in reparation of old, erecting of new school buildings, and equipping them with new furniture, teaching material and books in after-war period.

During the First World War, elementary schools in the Morava District, as in most parts of Serbia, suffered from material destruction that was in March 1921 estimated at 1,042,805 millions of dinars of prewar value, which was 11,213 dinars per school. However, the damage was higher than the war reparation shows, due to the fact that a great number of elementary schools had cramped and no qualitative buildings and very modest equipment, so the war damages and destruction of them did not assume a great financial compensation. Difficult economic situation and insufficient political stability in the District, after the First World War, along with poorly foundation of elementary schools among people, but as well as among local authorities- city administrations, caused inappropriate support of elementary schools. The consequence of this was slow reparation of old and rear building of new and qualitative school campuses, as well as their inappropriate equipping in longer after-war period.

227

УДК ППППППППП 45666666666666

др Јосип Шарић Археолошки институт, Београд

НЕКИ ПРИМЕРИ ТРАГОВА УПОТРЕБЕ НА ОКРЕСАНИМ АРТЕФАКТИМА У НЕОЛИТУ СРБИЈЕ1

Апстракт: Окресани артефакти пружају знатно више података о једном локалитету него што се то на први поглед чини. Скривени подаци налазе се у употребним траговима чијим се изучавањем бави трасеологија. Анализа трагова употребе, односно трагова оштећења, указује на којој врсти материјала су артефакти коришћени, што упућује на јасно сагледавање радних активности у оквиру једне заједнице али и омогућава дефинисање одређених типова артефаката у функционалном погледу, независно од њихове морфологије.

Кључне речи: неолит, окресани артефакти, трасеологија, типологија, Србија

Неолитски окресани артефакти својим бројем често знатно надмашују налазе од осталих врста материјала на неком локалитету. Ипак, због својих специфичних карактеристика, посебних начина анализе и релативне хронолошке неосетљивости у поређењу са керамичким посудама и фигуринама истог периода, такви налази су у очима истраживача у много случајева ранијих деценија остајали необрађени и третирани само као могућ секундарни извор података. Заборављало се да као део инвентара коришћеног свакодневно у различитим производним процесима и на различитим материјалима, та врста артефаката може да пружи бројне податке везане за целовиту реконструкцију живота у само једном објекту, у оквиру једног целовитог насеља или на ширем простору настањеном припадницима једне веће етничке агломерације који ми данас називамо простором одређених културних група.

У идеалним условима, детаљно изведена анализа артефаката од окресаног камена омогућава:

- израду класичне типологије, базиране првенствено на морфолошким карактеристикама артефаката,

1Текст је резултат пројекта: “Археологија Србије: Културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у еволуцији европске праисторије (бр. ОИ177020)” који је финансиран од стране Министарства науке и технолошког развоја Републике Србије.

228

- функционалну анализу испитивањем макроскопских и микроскопских трагова употребе, која би прецизније атрибуирала поједине артефакте у оквиру одређене категорије,

- јасно дефинисање основних категорија, односно типова оруђа праћених карактеристичним употребним траговима, што би дефинисало и одређене врсте активности у оквиру једног насеља, као предуслов за анализу приоритетне економике на одређеном простору,

- прецизно лоцирање налаза у оквиру једног насеља, како по вертикали, тако и по хоризонтали, чиме би се фиксирала радна места или праве радионице за израду окресаних артефаката, односно за обраду других материјала окресаним артефактима,

- петрографске анализе, али изведене само од стране компетентних стручњака геолошке струке, које до извесне границе указују на порекло сировина, односно, на положај примарних налазишта, а самим тим и на евентуалне правце којима су остваривани контакти између мање или више удаљених заједница,

- сагледавање веза са претходним културама и дефинисање степена узајамних утицаја који су вршени непосредно или посредно, сукцесивно или са хијатусом.

Полазишна основа за формирање типологије окресаних артефаката су њихове морфолошке карактеристике и ма колико тај поступак изгледао једноставан за неолитске артефакте, постоје одређени проблеми који су, пре свега, везани за терминологију. Реч је о томе да се у археолошкој литератури и у свету и код нас, још увек не примењује једна усклађена и опште прихваћена терминологија. Неусклађено коришћење појмова може да усмери неке интерпретације у погрешном правцу, а у извесној мери и да отежава или чак онемогућава употребу појединих резултата како са старијих тако и са новијих истраживања. Нажалост, класичан морфолошки приступ типологизацији остаће још дуго примарни начин у обради артефаката од окресаног камена. Ипак, у циљу превазилажења одређених ограничења која такав приступ поставља, неопходно је консултовање резултата трасеолошких анализа.

Трасеологија, односно проучавање микроскопских трагова који се на свим артефактима (у нашем случају на артефактима од окресаног камена) јављају као последица употребе на различитим материјалима, своје, бар теоретске, зачетке има у раду Ј. Еванс-а, још 1872. године.2 Први практични резултати везани су за рад Семјонова,3

- тимски рад,

а до данас трасеологија је постигла велики напредак у тумачењима која задиру дубље од класичних морфолошких анализа, што свакако не искључује консултовање и класичне морфолошке типологије. Успешан рад на функционалној анализи захтева испуњење неколико услова:

- израду контролних серија артефаката технолошким поступцима базираним на праисторијским моделима,

2 R. Tringham, G. Cooper, G. Odell, B. Voytek, A. Whitman, Experimentation in the Formation of Edge Damage: A New Approach to Lithic Analysis, Journal of Field Archeology 1, Boston 1974,171-196. 3 С. А. Семёнов, Первобытная техника, Москва – Ленинград 1957.

229

- употребу израђених реплика на начин посведочен етнолошким аналогијама,

- испитивање насталих оштећења и употребних трагова оптичком апаратуром (лупе са повећањем до 10X, обични и бинокуларни микроскопи малих и великих повећања, од 20X до 400X, скенирајући електронски микроскоп са повећањима до неколико хиљада пута),

- поређење употребних трагова са контролних примерака из еталон збирки и примерака који потичу са археолошких истраживања.

Нажалост, у нашој археологији до сада није било довољно мотивације да би се покушало формирање лабораторије у којој би такве анализе била могуће, што је резултовало публиковањем анализа неколико збирки артефаката од окресаног камена које су обавили страни аутори.4

У таквим условима обављена је рудиментарна функционална анализа неких карактеристичних артефаката са неколико неолитских локалитета у Србији, прегледом помоћу лупе са повећањем од 5х и 10х, монокуларним микроскопом са повећањем од 56х до 300х и бинокуларним микроскопом (Zeiss-Leitz) са повећањем од 10Х до 100Х, са жељом да се укаже на значај трасеолошких анализа. Боље резултате често су давала мања повећања, с обзиром да се са већим повећањем, осим знатног смањења видног угла, драстично смањује дубинска оштрина, што на неравној површини артефакта отежава сагледавање употребних промена и оштећења. За уочавање трагова на артефактима коришћеним релативно кратко време, употребљиви резултати добијају се само анализом под скенирајућим електронским микроскопом. Значај анализа СЕМ-ом јасно се види на пробним снимцима начињеним различитим повећањима (од 200x do 4000x) начињеним у лабораторији за СЕМ, Рударско-геолошког факултета у Београду (сл.1).

5

Непостојање контролне серије као битан ограничавајући фактор знатно сужава могућности обављених анализа, али уочене промене на артефактима ипак дозвољавају да се за одређене морфолошке типове да шире тумачење. Од четири основне врсте трагова - политура, ивична оштећења, ивична назубљеност и абразија, најлакше се уочавају употребна политура и ивична оштећења - стријација на површини под политуром и заобљеност радног руба.

6

4 E. R. Tringham, A. Mc Pherron, J. Gunn, G. Odell, The Flaked Stone Industry from Divostin and Banja in A. Mc. Pherron and D. Srejović, Divostin and the Neolithic of Central Serbia, Pittsburgh - Kragujevac 1988, 203-253.

На великом броју артефаката који припадају инвентару старије и средњонеолитских налазишта са територије Србије, лако се уочава површина у облику троугла под политуром на крајевима рубова неретушираних сечива, што недвосмислено сведочи да су ти артефакти коришћени као делови композитних алатки.

B. Voytek, Microwear Analysis of Chipped Stone Artifacts from Vinča in I. Radovanović, M. Kaczanowska, J. K. Kozlowski, M. Pawlikowski, B. Voytek, The Chipped Stone Industry from Vinča, Beograd 1984, 54-58. 5 N. D. Meeks, G. de G. Sieveking, M. S. Tite, J. Cook, Gloss and Use-wear Traces on Flint Sickles and Similar Phenomena, Journal of Archaeological Science 9, London 1982, 317-340. Новоформирана лабораторија за СЕМ, на Рударско-геолошком факултету у Београду, још увек није почела да користи своје пуне капацитете, али у најскоријој будућности савршени микроскопски снимци неопходни за трасеолошке анализе у свом најбољем издању постаће доступне и нашим стручњацима. 6 M. Winiarska-Kabacinska, Functional Analysis of the Stone Tools from Maszycka Cave, Jahrbuch des Römisch-Germanischen Zentralmuseums Mainz, 40. Jahrgang 1993, Teil 1, Mainz 1995, 241-244.

230

Када се говори о артефактима са карактеристичном, троугластом површином под политуром који се опредељују као делови композитних оруђа, на првом месту српова и ножева, не сме се изгубити из вида могућност да је већи део тих примерака био заправо у склопу трибулума. Трибулум је латински назив за справу која порекло свакако има у оквиру блискоисточних неолитских култура и која се састојала од дашчане платформе у коју је било усађено и по неколико стотина сечива, а користила се за вршидбу житарица на некој врсти гувна. Делови те композитне справе скоро увек су представљени сечивима која на својим крајевима немају ретуш који би њихов примарни облик модификовао на било који начин (сл. 2).

Сечива коришћена у срповима или ножевима имају сличне употребне трагове – троугласте исполиране површине и микробразде специфичне оријентације у односу на ивицу сечива, али ти примерци спадају у категорију геометријских микролита. Њима је примарни облик сечива, често медијални део, ретуширањем обликован као троугао, сегмент, трапез или правоугаоник. Своје порекло имају у мезолиту када су коришћени као врхови за пројектиле док током неолита чине, као што је речено, делове композитног оруђа као што су српови и ножеви (сл. 3).

Експериментална истраживања су показала да се на три неретуширана сечива једног српа реплике, приликом сечења старе траве, оптички видљива политура јавља већ након 15 минута употребе и да се појачава са продужетком радова.7 Композитна алатка о којој је реч омогућавала је сечење траве са површине од 90 м2 за око два сата. Упркос појачању политуре и заобљавању руба, сечива су остајала ефикасна до краја рада захваљујући томе што су ивична оштећења која су се јавила у току употребе била изузетно мала и практично невидљива голим оком. Највише сечења обавља прво сечиво у усаднику. Значај оваквих анализа огледа се и у сагледавању технолошког унапређења српова од неолита до бакарног доба, о чему је писала Коробкова.8

Заобљеност ретушираног руба на стругачима, са микробраздама управним на руб, потврђује да су артефакти коришћени у процесу стругања, с тим што у случају артефаката из овог рада није било могуће утврдити на којој врсти материјала су артефакти коришћени (сл. 4/1-3). С друге стране, површина у облику троугла под политуром на дисталном крају латералног руба, са закошеним микробраздама, на неким од стругача тај јасно дефинисани морфолошки тип опредељује као резаче (сл. 4/6, 7). Индикативан је и пример неретушираних сечива на којима заобљеност руба на дисталном крају и управне микробразде на њима сугеришу да су артефакти коришћен као стругачи (сл. 4/4, 5).

Прорачуни на основу анализе употребних трагова су показали да је у оквиру раних фаза неолитске културе Џеитун за сечење траве на 0,5 м2 био потребан један минут, док се у касним фазама трипољске културе за један минут трава секла са површине од 1,4 м2.

7 N. D. Meeks, G. de G. Sieveking, M. S. Tite, J. Cook, n. d., 317-340. 8 P. Phillips, Traceology (Microwear) studies in the USSR, World Archaeology, Volume 19, No. 3, Routledge 1988, 349-356.

231

Када се говори о пострушкама које су тако опредељене на основу своје морфологије, ситуација је идентична као и са стругачима. Артефакти, који су у типолошком смислу несумњиве пострушке, носе трагове употребе који то потврђују и у функционалном погледу (сл. 5/1, 2). Осим таквих артефаката присутна је и комбинована алатка пострушка/стругач која носи трагове политуре и микробразде на радној површини која је опредељује као пострушку док се само политура налази на рубу који алатку дефинише као стругач (сл. 5/3). Значај функционалне анализе сагледава се на медијалном делу сечива које у типолошком погледу припада ретушираним сечивима. Но, политура и микробразде управне на ретуширани руб, у функционалном погледу артефакт несумњиво опредељују као пострушку (сл. 5/4). Микрофацете настале у радном процесу на левом рубу једног стругача указују на чињеницу да је тај артефакт у функционалном смислу коришћен или као сечиво или као пострушка, упркос томе што га ретуш на дисталном крају у типолошком погледу опредељује као стругача (сл. 5/5).

Трагови о којима је реч јављају се и као последица усађивања у дршку и то у виду парцијалних малих поља под политуром које могу да прате и абразивни трагови, а резултат су трења између самог каменог артефакта и усадника.9

У испитиваном материјалу уочени су још неки интересантни примери. Мали, неправилни одбитак на десном рубу има анкошу која га опредељује као алатку коришћену за обраду предмета кружног пресека. Микробразде управне на саму анкошу то потврђују и у функционалном погледу (сл. 6/1). Уско сечиво са стрмо ретушираним преломом на дисталном крају је на основу трагова употребе у финкционалном погледу дефинисано као резач (сл. 6/2). Сечиво на сл. 6/3 има директан микромаргинални ретуш на левом рубу и инверзни на десном рубу. На основу ретуша и његове локације артефакт би у типолошком погледу био опредељен као перфоратер, а у ужем смислу као фино сврдло. Но, трагови политуре

Уочавање ове врсте политуре, иначе веома слабо изражене, омогућава и другачије тумачење ретуша на појединим артефактима за који, након анализе, постаје очито да је служио за прилагођавање артефакта усађивању у дршку. У лабораторијским условима могуће је утврдити да ли је дршка била од дрвета или кости и рожине. Један од најинтересантнијих примерака из неолитског материјала са локалитета у Србији је примерак приказан на сл. 6/6. Реч је о сечиву којем је на левом рубу дисталног краја изведен длетасти ретуш који је формирао веома оштар радни руб. Да је та радна површина заиста и коришћена у процесима резања сведочи јасно изражена политура на самом крају сечива. Међутим, интересантна је појава благе политуре на рубовима површине под примарним кортексом на проксималном крају. Положај политуре несумњиво указује на чињеницу да је реч о последици недовољне причвршћености артефакта у држаљу од дрвета, кости или рога што је током употребе доводило до сталног кретања артефакта и у контакту са површином држаље до полирања његових најистакнутијих делова.

9 M. Winiarska-Kabacinska, n. d., 241-244. H. J. Jensen, Plant Harvesting and Processing with Flint Implements in the Danish Stone Age, A View from the Microscope, Acta Archaeologica, Vol. 59 - 1988, København 1989, 131-142.

232

на десном рубу и микробразде закошене у односу на ретуширану површину, алатку у функционалном погледу дефинишу као резач. Да је у одређеним ситуацијама присутна и реутилизација оштећених артефаката потврђује примерак на сл. 6/4. Реч је о ретушираном сечиву које је могло да буде или перфоратер или саставни део композитне алатке. Након преламања на оба краја, та оштећена алатка је употребљена као стругач, о чему сведоче микробразде управне на површину једног од прелома. Алатка на сл. 6/5 је уобличена двоструким длетастим ретушем на дисталном крају сечива. Тиме је формиран перфоратер који је имао функцију сврдла, о чему јасно сведочи исполираност самог врха и низ микробразди које су управне на бочне рубове при врху алатке.

Као што се употребне промене не јављају истом брзином и у истом интензитету на свим сировинама коришћеним за израду окресаних артефаката, тако ни све промене на артефактима нису резултат употребе, већ и дејства воде, ветра, песка, кретања кроз слој и многих других фактора који делују на артефакт након израде.10

Трасеологија омогућава класификовање свих тих промена, дефинисање услова под којим се јављају, обогаћује класичну морфолошку типологију сагледавањем мултифункционалности многих основних типова и формира метод којим је могуће пратити технолошка унапређења у изради и коришћењу артефаката кроз краће или дуже периоде. И поред проблема који се огледају у тешкоћи да се утврде ивична оштећења, у чињеници да још увек није у потпуности познато како утиче дужина рада одређеном алатком на врсту и величину оштећења, као и да оштећења у знатној мери зависе од квалитета и врсте сировинског материјала, трасеологија може да помогне у дефинисању привреде на одређеном налазишту, као и у сагледавању евентуалне просторне поделе рада у једном насељу. Трасеологија представља једно од поља деловања археологије којем треба посветити много више пажње и сходно томе треба очекивати бројна нова сазнања која ће осветлити многе непознанице везане за праисторијске периоде.

10 С. А. Семёнов, Первобытная техника, н. д.

233

Josip Saric, PhD Institute of Archeology, Belgrade

SOME EXAMPLES OF USAGE TRACES ON CHOPPED STONE ARTIFACTS IN THE NEOLITH ERA IN SERBIA

Number of Neolithic chopped stone artifacts often outnumbers discoveries of

other kind of materials at the same site. However, due to its specific characteristics, special methods of analysis and relative chronological callousness compared to ceramic vessels and figurines of the same period, in eyes of the explorers, in many cases of earlier decades, such founding had been left unworked and treated just as possible secondary source of data. It was forgotten that as the part of an inventory that was used daily in different production processes and on various materials this type of artifacts could give numerous information regarding the whole reconstruction of life in only one object, within one settlement or in wider area inhabited by a larger ethnic agglomerate that we nowadays call a place of certain cultural groups.

Traceology, or in other words, study of microscopic traces found on all artifacts (in this case on chipped stone artifacts) as consequence of usage on different materials, its, at least theoretical, beginning owns to the work of J. Evans in 1872. The fist practical results are related to the work of Semyonov, and to these days, traceology has advanced in explanations that go deeper than classic morphologic analysis, that most certainly does not exclude consultations and classic morphologic typologies. Successful work on functional analysis calls for fulfilling several conditions:

- Team work, - Creation of control series of artifacts by technological processes based on

prehistoric models,

- Usage of created replicas in way that testifies ethnologic analogues, - Examination of incurred damages and usage traces by optic apparatuses

(magnifying glass with 10X magnifying, regular and binocular microscopes of small and large magnification varying from 20X to 400X, scanning electronic microscope with several thousands times magnifying),

- Comparison of usage traces between control models from etalon collection and traces resulting from archeological exploration.

As changes from usage do not appear in same speed and intensity on every raw materials used for creation of chopped stone artifacts, thus all changes are not the result of usage, but also made under the influence of water, wind, sand, motion through layers, and many other factors that have impact on artifacts after its creation. Traceology enables us classification of all these changes, defining condition under which they occur, enriches classic morphological typology by consideration of multifunction of many basic types, and forms a method that makes it possible to track technological advancements in creation and usage of artifacts through shorter or longer periods. Even beside the

234

problems reflected as difficulty in determining edge damages, in the fact that it is still unknown entirely how the work tenure of certain tool influences the type and extent of damage, as well as in fact that damages greatly depend from quality and type of raw material, traceology could still help us in defining the economy of designated exploration site, and in comprehending eventual spatial division of labor in one settlement. Traceology represents one of the fields of action of archeology that needs to be paid attention to and in relation to this numerous new discoveries should be expected that would enlighten many secrets related to prehistoric periods.

235

Слика 1 – Примери снимака употребних трагова начињених скенирајућим електронским микроскопом уз повећања од 200x, 230x, 1300x, и 4000x. Лабораторија за СЕМ, Рударско-геолошки факултет у Београду. Figure 1 – Examples of shots of usable traces made by scanning electronic microscope magnified by 200, 230, 1300 and 4000 times. SEM Laboratory, Faculty of Mining and Geology, Belgrade.

236

Слика 2 – 1-18, Благотин (Пољна). Примери фрагментованих сечива на којима карактеристичне површине под политуром и микробразде на њима указују да је реч о деловима тзв. трибулума, одн. даске за вршидбу (1-18). Figure 2 – 1-18, Blagotin (Poljna). Examples of fragmented cutting edges where characteristic polished surfaces and micro-grooves indicate that these are parts of so-called tribulum i.e. beam for harvesting (1-18).

237

Слика 3 – 1-3, Благотин(Пољна); 4-7, Доња Брањевина (Дероње). Геометријски микролити (1-7), као саставни делови композитних алатки са карактеристичним траговима употребе. Figure 3 – 1-3, Blagotin (Poljna); 4-7, Donja Branjevina (Deronje). Geometric microliths (1-7), as a constituent part of composite tools with characteristic traces of use.

238

Слика 4 – 1, Симића страна(Чучуге); 2-5, 7, Поповића брдо (Заблаће); 6, Благотин (Пољна). Прави стругачи (1-3), неретуширани одбици у функцији стругача (4, 5) и стругачи у функцији резача (6, 7). Figure 4 – 1, Simica strana (Cucuge); 2-5, 7, Popovica brdo (Zablace); 6, Blagotin (Poljna). Real scrapers (1-3), not retouched deductions in the function of scrapers (4, 5) and scrapers in the function of cutters (6, 7).

Слика 5 – 1, Доња Брањевина (Дероње): 2, 3, 5, Поповића брдо (Заблаће); 4, Благотин (Пољна). Праве пострушке (1-3), ретуширано сечиво у функцији пострушке (4) и стругач у функцији сечива или пострушке (5). Figure 5 – 1, Donja Branjevina (Deronje): 2, 3, 5, Popovica brdo (Zablace); 4, Blagotin (Poljna). Real blades (1-3), retouched cutting edge in the function of a blade (4) and scraper in the function of a cutting edge or a blade (postruska) (5).

239

Слика 6 – 1, Стари виногради(Банатска Дубица); 2, 3, 5, Доња Брањевина (дероње); 4, 5, Благотин (Пољна). Одбитак са анкошом и траговима обраде предмета кружног пресека (1), сечиво са стрморетушираним преломом у функцији резача (2), перфоратер у функцији резача (3), реутилизован артефакт у функцији стругача (4), перфоратер (5) и резач са траговима кретања у усаднику (6). Figure 6 – 1, Stari vinogradi (Banatska Dubica); 2, 3, 5, Donja Branjevina (Deronje); 4, 5, Blagotin (Poljna). Deduction with ''ankosh'' and traces of machining of the rounded object (1), cutting edge with steep retouched folding in the function of cutter (2), perforator in the function of a cutter (3), reutilized artifact in the function of a scraper (4), perforator (5) and cutter with traces of movements in stud (6).

241

УДК ППППППППП 45666666666666

Јелена Булатовић Филозофски факултет, Београд

ОСТАЦИ ЖИВОТИЊА ИЗ КАСНОВИНЧАНСКЕ ЈАМЕ НА НАЛАЗИШТУ ВИТКОВАЧКО ПОЉЕ1

Апстракт: Животињски остаци анализирани у раду, потичу из јаме која је откривена током заштитних ископавања 2001. године на имању породице Трифуновић, на налазишту Витковачко поље. Приликом обраде животињских остатака коришћена је стандардна археозоолошка методологија која се састојала од таксономске одредбе, тафономске анализе, квантификације, бележења заступљености различитих делова скелета и уколико је било могуће (с обзиром на релативно мали узорак) утврђивања старосне структуре животиња. Идентификовани су остаци сисара, птица и шкољки, при чему су сисари процентуално најзаступљенији (99%). Присутно је 5 домаћих и 7 дивљих врста, међутим, домаће животиње су бројније у односу на дивље. На првом месту по броју идентификованих примерака, налазе се овикаприни (овца и коза), а затим следе домаће говече, домаћа свиња и јелен. Због добијања потпуније слике о улози и значају различитих врста животиња на овом налазишту, на крају рада извршено је поређење са другим неолитским налазиштима из ширег окружења, како би се уочиле сличности и разлике у заступљености економски најзначајнијих врста животиња. Кључне речи: фауна, археозоологија, отпадна јама, винчанска култура, Витково.

Налазиште Витковачко поље налази се у атарима села Витково и Венчац, на 3 km удаљености од Александровца, и 25 km од Крушевца. Обухвата површину од неколико десетина хектара, и простире се југозападно од главног пута Крушевац – Александровац и Кожетинског потока до Стубалске реке. Налазиште се први пут спомиње средином шездесетих година XX века због случајног налаза три винчанске фигурине, већих димензија.2

1 Резултати истраживања су проистекли из рада на пројекту Биоархеологија древне Европе – људи, животиње и биљке у праисторији Србије (III 47001), који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.

Рекогносцирање терена Витковачког поља уследило је 1968. и 1969. године. Народни музеј из Крушевца у сарадњи са Регионалним заводом за заштиту споменика културе из Краљева, вршио је у два маха (1969. и 1971.) сондажна археолошка ископавања којима је истражена површина од 126 m². Наредно рекогносцирање овог терена извршено је 1992. године. Због угрожености налазишта савременом градњом у Витковачком пољу и самом Виткову, Народни

2 Г. Чађеновић, Д. Рашковић и М. Бугар, Витковачко поље у праисторији. Насеље винчанске културе, каталог изложбе, Крушевац 2003, 3; Г. Чађеновић, Трифуновића јама – јама из винчанског периода на локалитету Витковачко поље, Жупски зборник 2, Александровац 2007, 203.

242

музеј из Крушевца под руководством Д. Рашковића 2001. године извршио је заштитна археолошка ископавања на имањима породица Трифуновић и Стојаковић.3 На имању породице Трифуновић, у самом Виткову, уз Кожетинску реку, истражена је површина од 55 m². Постављене су две сонде, димензија 5 x 5 m, са контролним профилом ширине 1 m. У југозападном углу сонде I и у југоисточном углу сонде II уочена је јама која је највећим делом излазила из оквира сонди због чега су оне проширене, међутим, један део јаме ипак је остао неистражен (сл. 1). Ова отпадна јама била је у непосредној близини надземне куће, на чије постојање, на простору који није обухваћен ископавањем, указује концентрација лепа откривена у североисточном делу сонде I.4 Димензије јаме су 4.80 x 3.70 m, релативна дубина 0.90 m и највећим делом укопана је у здравицу.5 У јами је пронађена велика количина покретног археолошког материјала (фигурине, амулети, пехари, жртвеници, камени и кремени артефакти) заједно са животињским костима и пепелом. На основу типолошких карактеристика фигурина из јаме, материјал је опредељен у фазу Винча – Плочник.6

У раду су анализирани животињски остаци прикупљени из јаме током ископавања 2001. године.

7

Без обзира на релативно мали фаунистички узорак, добијени су подаци о заступљености одређених врста животиња, њиховој улози и значају, на основу којих се може стећи општа слика о економским аспектима овог касновинчанског насеља.

Фаунистички узорак Сакупљање животињских остатака вршено је ручно. У фаунистичком

узорку који се састоји од 1857 примерaка, идентификовани су остаци сисара, птица и шкољки (таб.1). Остаци сисара су најбројнији и чине 99% узорка. Укупно је идентификовано 11 примерака птица. Ради се о фрагментима дијафиза дугих костију и стернума (грудне кости), чија прецизнија таксономска одредба није могућа. Љуштуре шкољки одређене су до нивоа рода. Два примерка припадала су речним шкољкама из рода Unio, а 6 примерака (фрагмената наруквица) маринским шкољкама из рода Spondylus.

Методологија На самом почетку анализе животињски остаци разврстани су на две групе:

на оне који се могу одредити до нивоа рода/врсте и који су инвентарисани, и на оне који се не могу одредити и који су остали неинвентарисани. Инвентарисане су целе кости, фрагменти са очуваним целим или више од половине зглобних површина, вилице са зубима или очуваним алвеолама, сви појединачни зуби, као и фрагменти на којима су уочени трагови артефаката настали приликом касапљења или обраде.8

3 Г. Чађеновић, Д. Рашковић и М. Бугар, н. д., 6; Г. Чађеновић, н. д., 203-204.

4 Г. Чађеновић, н. д., 204, 209. 5 Г. Чађеновић, Д. Рашковић и М. Бугар, н. д., 6; Г. Чађеновић, н. д., 204. 6 Г. Чађеновић, н .д., 205. 7 На претходним ископавањима (1969. и 1971. године) животињски остаци нису сакупљани. 8 Анализу обрађених животињских остатака обавила је С. Витезовић, види: чланак у овом броју Крушевачког зборника.

243

Таксономска одредба вршена је помоћу литературе9 и компаративне збирке Лабораторије за биоархеологију Одељења за археологију на Филозофском факултету у Београду. Ради прегледности и лакшег управљања подацима коришћена је MC Access база података.10 Поред података о археолошком контексту (сонда, откопни слој, датум), бележен је број неинвентарисаних примерака, укупна тежина (у грамима) и дужина (у милиметрима) на основу које су груписани у неку категорију (мањи од 2 cm, 2 – 5 cm, 5 – 10 cm, 10 – 20 cm, већи од 20 cm), као и трагови тафономских процеса – распадање, касапљење, горење. Сваки инвентарисани примерак посматран је посебно, и поред ових информација, бележени су још и подаци о дијагностичким зонама,11 делу елемента, симетрији, срастању епифиза, степену избијања/трошења зуба, полу, патолошким променама. Инвентарисани примерци, уколико је било могуће, мерени су по стандардизованом систему А. Driesch.12

Тафономске карактеристике сисарске фауне Укупно је сакупљено 1838 фрагмената костију, зуба и рогова домаћих и

дивљих сисарских врста (~22 kg). Фрагменти су уједначене боје, мрке. Очуваност костију је релативно добра. Има 29 целих костију: то су кратке кости (фаланге, астрагалус, калканеус, карпале 2+3, центротарзале) и 4 дуге кости (радијус пса, улна куне и 2 метатарзуса овце). Највећи број примерака (~60%) чине фрагменти величине између 5 и 10 cm. Трагови тафономских процеса – распадања, глодања, горења и касапљења, примећени су на 584 примерка. Тафономска анализа фаунистичког узорка битна је због разумевања процеса који су утицали на његово формирање и очување. Слабо љуспање и плитке пукотине на костима (трагови распадања), настале услед изложености атмосферским утицајима пре похрањивања у седимент, примећене су на 18% примерака. Слабо распадање сведочи да су животињске кости брзо депоноване у јаму, и да нису дуго времена остале непокопане на површини, јер би у том случају трагови распадања били интензивнији. Трагови зуба паса примећени су на 9% фрагмената. Трагови антропогеног деловања (горења, касапљења и обраде) уочени су на 84 примерка. Услед изложености ватри, 6 примерака је делимично карбонизовано. Трагови касапљења (2%) уочени су на костима домаћег говечета, овикаприна, домаће свиње, пса, праговечета, јелена (сл. 2) и зеца. Представљају трагове сечења током процеса дезартикулације, скидања меса са костију и драња коже.

9 E. Schmid, Atlas of Animal Bones, Amsterdam 1972; P. Halstead, P. Collins and V. Isakidou, Sorting the Sheep from Goats: Morphological Distinction between Mandibules and Mandibular Teeth of Adult Ovis and Capra, Journal of Archaeological Science 29, Amsterdam 2002, 545-553. 10 Базу података креирала је проф. др Весна Димитријевић. 11 Свака кост може да се подели на неколико различитих (дијагностичких) зона које се на одређеној кости јављају само једном. Код различитих таксона животиња, бележи се присуство истих дијагностичких зона, уколико је очувана цела или више од половине површине зоне. види J. Watson, The Estimation of the Relative Frequencies of Mammalian Species: Khirokitia 1972, Journal of Archaeological Science 6, 127-137. Бележене су исте дијагностичке зоне као у V. Dimitrijević, Vertebrate fauna of Vinča – Belo Brdo (Excavation campaigns 1998 – 2003), Старинар LVI, Београд 2006, 247. 12 A. Driesch, A guide to the Measurement of Animal Bones from Archaeological Sites, Harvard 1976.

244

Састав сисарске фауне Од укупног броја фрагмената (1838) до нивоа врсте одређен је 471

примерак (26%). Утврђено је присуство 12 врста сисара – пет домаћих и седам дивљих. Заступљеност различитих таксона животиња приказана је помоћу четири параметра квантификације: NISP – укупан број идентификованих примерака, MNI – минималан број индивидуа, DZ – број елемената са дијагностичким зонама и Т – тежина костију (таб. 2).

По свим параметрима квантификације, домаће животиње бројније су у односу на дивље. На основу укупног броја идентификованих примерака, остаци домаћих животиња чине 87%, а дивљих 13% NISP. Остаци овикаприна су најзаступљенији и чине 55.4 % NISP, а затим следе: домаће говече, домаћа свиња, јелен и пас. Поред NISP, заступљеност различитих таксона животиња приказана је и помоћу MNI. Минималан број индивидуа израчунат је на основу најзаступљенијег елемента, стране и старости. На првом месту налазе се овикаприни чији остаци чине 62.9% MNI, на другом месту је домаћа свиња са 10.6 % MNI, а затим следе домаће говече (5.6% MNI), јелен (4.5% MNI) и пас (3.4% MNI). На основу DZ, овикаприни чине 58.5% примерака одређених до нивоа рода, а потом следе: домаћа свиња, домаће говече, јелен, пас и остали идентификовани таксони животиња који су појединачно заступљени са мање од 3%. На основу тежине костију (Т) одређеног таксона, може да се процени количина меса, а самим тим и значај тог таксона у исхрани заједница у прошлости.13

Овај параметар квантификације указује да су већи значај у исхрани месом имали крупни сисари – говече и јелен (57.1%), у односу на овикаприне (27.8% Т).

Овца (Оvis aries) и коза (Capra hircus) Из јаме потиче 261 примерак овикаприна, што чини 55.4% укупног броја

одређених примерака. На основу укупног броја сигурно одређених елемента, однос овце и козе износи 7.1 : 1. Наиме, за 71 примерак утврђено је да припада овци, док 10 (7 мандибула, радијус, тибија и метакарпус) потиче од козе. Више од две трећине примерака овикаприна није било могуће одредити до врсте, и они се налазе у категорији овца/коза (Ovis/Capra). Управо због ове чињенице, одлучено је да се приликом анализе заступљености различитих делова скелета и приликом утврђивања старосне структуре популације, сви остаци овикаприна посматрају као целина.

Висина гребена овце израчуната је на основу два цела метатарзуса14 и износила је 53.5, односно 53.8 cm. Ради се о јединкама малих димензија, које су карактеристичне и за друга неолитска налазишта. Висина гребена овце на налазишту Винча – Бело Брдо, на основу четири метакарпалне кости износила је 47.8 – 56 cm.15

13 Т. О'Conor, The Archaeology of Animal Bones, Stroud 2000, 58.

На сл. 3 представљен је однос медио – латералне (Bd) и антеро – постериорне (Dd) ширине дисталне зглобне површине тибије овце. Димензије су

14 према M. Teichert, Osteometrische Untersuchungen zur Berechnung der Widerristhöhebei Schafen, in: A. T. Clason (ed.), Archaeozoological studies, Amsterdam–Oxford–New York 1975, 51–69. 15 V. Dimitrijević, n. d., 251.

245

упоређене са примерцима овце са налазишта Винча.16

Заступљеност различитих делова скелета овце/козе приказана је на таб. 3. Делови скелета груписани су по зонама: (I) глава – обухвата рог, премаксилу, максилу, мандибулу, појединачне зубе, атлас и епистрофеус; (II) елементи који носе доста меса – скапула, хумерус, улна, радијус, пелвис, фемур и тибија; и (III) елементи које носе мало меса – дистални делови ногу (астрагалус, метаподијалне кости и фаланге). Ако посматрамо све заступљене скелетне елементе посебно, мандибуле су најзаступљеније и чине 37.5 % примерака овце/козе. Посматрано по зонама, зона главе је најзаступљенија са 62%, док су елементи који носе доста меса незнатно заступљенији (20%) у односу на елементе са мало меса (18%). Ако изузмемо појединачне зубе из анализе, јер је могуће да су неки испали из већ бројених вилица, заступљеност елемената прве зоне и даље је знатно већа у односу на друге, и износи 44% укупних остатака овце/козе.

На основу димензија тибије овце, закључујемо да су примерци овце са Виткова слични примерцима са Винче.

Старосна структура овцe/козе добијена је на основу података о избијању и трошењу зуба, као и на основу степена сраслости епифиза. Од укупно 98 мандибула, старост је одређена код 91 (таб. 4 и сл. 4). Код 46% мандибула стални премолари и трећи молар су у фази избијања (сл. 5), на основу чега је утврђено да припадају јединкама старости између 18 и 30 месеци17. Проценат јединки млађих од 18 месеци, код којих су још увек присутни млечни молари у вилици, износи око 25%, док мандибуле јединки старијих од 30 месеци (са свим сталним зубима на месту) чине око 29%. Нема јединки млађих од 3 месеца. Ова старосна категорија због порозне структуре јако је подложна тафономским процесима, што се лоше одражава на њено очување. Такође, не треба губити из вида и начин сакупљања костију. Код 7 мандибула почео је да избија други стални молар, на основу чега је њихова старост процењена између 9 и 18 месеци.18

Старосна структура овце/козе на основу степена сраслости епифиза приказана је на таб. 5. Различити скелетни елементи у зависности од времена срастања епифиза подељени су у три старосне групе. У првој се налазе елементи чије епифизе срастају до прве године живота; у другој елементи чије епифизе срастају у субадултном добу (од 16 до 36 месеци), док се у трећој налазе елементи чије епифизе срастају после треће године живота. Око 88% примерака прве категорије потиче од јединки које су старије од 12 месеци. Два примерка из прве групе, чије епифизе нису срасле потичу од јединки млађих од шест месеци. Такође, међу остацима овце/козе налазе се и два фемура јединки феталне старости (сл.6). У другој групи 65% примерака старије је од 24, односно 36 месеци. Свега 23% јединки преживело је време срастања епифиза елемента треће групе, тј. старије је од 42 месеци. Уколико је узгој оваца усмерен ка експлоатацији вуне велики број

Шест мандибула са веома истрошеним моларима и премоларима потицало је од јединки старијих од 4 године. Од 35 појединачних доњих зуба, 3 су млечни молари, а остатак чине стални премолари и молари са различитим степеном трошења круне.

16 Исто, 264. 17 I. Silver, The Ageing of Domestic Animals, in: D. Brothwell and E. Higgs (eds) Science in Archaeology: a survey of progress and research, London 1969, 283-302. 18 Исто.

246

јединки биће старији од 3 године, док експлоатација млека подразумева високу стопу смртности веома младих јединки, старости око 3 месеца.19

Патолошке промене уочене су код шест мандибула овце/козе. У две мандибуле мезијални део трећег премолара (P4) заротиран је ка лингвалној (унутрашњој) страни мандибуле, док је код осталих мандибула уочено неправилно трошење оклузалне површине трећег премолара (P4) и првог молара (М1). Неправилно трошење може да буде узроковано губитком зуба из горње вилице или начином исхране.

Старосна структура овце/козе, утврђена на основу степена сраслости епифиза, и избијања и трошења зуба указује да је експлоатација овце/козе била усмерена на јединке у субадултном добу (16 до 36 месеци). Висока стопа смртности ове старосне категорије указује на гајење због експлоатације меса.

Домаће говече (Bos taurus) и праговече (Bos primigenius) По бројности остатака домаће говече налази се на другом месту

заступљености после овикаприна. Укупно је идентификовано 60 примерака домаћег говечета (12.7 %NISP), који потичу од најмање 5 јединки (5.6 %MNI). Заступљеност различитих делова скелета домаћег говечета приказана је на таб. 6. Скелетни елементи који носе мало меса (зона III) су најзаступљенији и чине 47% примерка домаћег говечета, а затим следе елементи зоне главе 38%, док елементи који носе доста меса (зона II) чине свега 15%. Старосна структура говечета на основу степена сраслости епифиза приказана је на таб. 7. За један примерак се са сигурношћу може рећи да потиче од јединке млађе од 24 месеци. У узорку је сигурно присутна и једна јединка старија од 4 године. За остале примерке може се претпоставити да потичу од субадултних, односно адултних јединки. Koд све четири мандибуле домаћег говечета присутни су стални премолари, на основу чега је закључено да су припадале јединкама старијим од 36 месеци. Такође, сви изоловани зуби су стални са умерено до веома истрошеном круном.

Патолошке промене уочене су на једној мандибули (сл. 7). Неправилно трошење оклузалне површине примећено је на трећем премолару (P4) и првом молару (M1). Такође, део кости мандибуле (са букалне стране) одстрањен је за живота јединке, чини се као да је извршена нека врста "ветеринарске" интервенције. Ово је веома занимљиво и нису пронађени слични примерци из литературе.

За само два примерка на основу величине и грађе установљено је да су припадала праговечету. Ради се о проксималном делу радијуса и једној карпалној кости. За 6 примерака није било могуће установити да ли припадају домаћој или дивљој врсти говечета, и они се налазе у категорији Bos sp. Ради се о примерцима који су или веома фрагментовани или потичу од младих јединки, услед чега није било могуће извршити раздвајање.

19 S. Payne, Kill-off Patterns in Sheep and Goats: the Mandibules from Aşvan Kale, Anatolian Studies 23, Ankara 1973, 281-303.

247

Домаћа свиња (Sus domesticus) и дивља свиња (Sus scrofa) На основу бројности остатака домаћа свиња налази се на трећем месту

заступљености (11% NISP), док се на основу MNI и DZ налази одмах после овикаприна на другом месту. Укупно је идентификовано 52 примерка ове врсте. Најзаступљенији скелетни елементи су скапула (23%), мандибула (19%), улна (17%), максила и хумерус (са по 6%), док су остали елементи представљени са мање од 4% (таб. 8). Ако посматрамо по зонама, видимо да су код домаће свиње најзаступљенији елементи који носе доста меса (зона II), за разлику од овикаприна код којих су најзаступљенији елементи зоне главе (I), и од домаћег говечета код кога су најзаступљенији елементи који носе мало меса (зона III).

Подаци о старости домаће свиње на основу степена сраслости епифиза приказани су на таб. 9. У првој групи налазе се елементи који срастају током прве и до друге године живота, и у овој групи нема примерака са несраслим епифизама. Другу старосну групу чинили би елементи код којих епифиза сраста током друге године живота, као нпр. тибија дист., метаподиум дист., међутим, ти елементи нису заступљени међу иначе малобројним остацима домаће свиње на налазишту. У трећој групи групи налазе се елементи који срастају после треће године живота, и у њој нема сраслих примерака. За 4 примерка (40%) се на основу избијања и трошења зуба са сигурношћу може рећи да потичу од јединки млађих од годину дана. Такође, 40% примерака припада јединкама које су старије од 17 месеци, јер су код њих присутни стални премолари са различитим степеном трошења круне. Само два примерка припадала су јединкама старијим од 22 месеца, јер је код њих присутан трећи стални молар чије избијање се завршава до 22. месеца живота.20

На једној скапули домаће свиње констатовaн је залечени прелом (сл. 8). Наиме, медијални (кранијални) део лопатице био је сломљен али је накриво зарастао. Такође, овај примерак је занимљив због тога што је један део непосредно изнад зараслог прелома исечен (сл. 8).

Узорак је мали да би се расправљало о стратегији гајења домаће свиње, али с обзиром да се свиња првенствено гаји због меса, може се претпоставити да су свиње држане до треће године живота. Такође, експлоатисане су и свиње млађе од годину дана.

Остаци дивље свиње су малобројни и чине само 1.3% NISP. Укупно је идентификовано 6 примерака ове врсте. То су: дистални део фемура, један скоро цели и један дистални део метакарпуса V, дистални део радијуса и два појединачна зуба (други млечни инцизив и стални канин мужјака). Овим примерцима представљене су најмање две јединке дивље свиње. На основу степена сраслости епифиза закључено је да је у узорку сигурно присутна једна јединка која је млађа од 24 месеца, док је једна јединка старија од 27 месеци. Вероватно да неки примерци из категорије Sus sp. такође потичу од дивље свиње. Наиме, за 26 примерака није било могуће установити да ли се ради о дивљој и домаћој врсти свиње. До нивоа рода (Sus sp.) одређени су следећи скелетни елементи: 12 метаподијалних костију, 5 хумеруса, 3 фемура, 2 тибија, радијус,

20 G. Bull and S. Payne, Tooth Eruption and Epiphysial Fusion in Pigs and Wild Boar, in: B. Wilson, C. Grigson and S. Payne (eds.) Ageing and Sexing Animal Bones from Archaeological Sites. B.A.R., British Series 109, Oxford 1982, 55-71.

248

фибула, фаланга и зуб. Припадали су младим јединкама чије епифизе нису срасле услед чега није било могуће одредити врсту.

Јелен (Cervus elaphus) Јелен је најзначајнија ловна врста. Укупно је идентификовано 36 примерака

ове врсте (7.6% NISP), који потичу од најмање 4 јединке (4.5% МNI). Јелен се ловио због меса и коже, али и због рогова који су због своје чврстине и еластичности веома погодна сировина за израду коштаних алатки. Од делова скелета јелена, управо су фрагменти рогова (9 примерака) најзаступљенији, а затим следе фаланге (6), метаподијалне кости (5) које су такође, честа сировина за израду коштаних алатки, мандибула, пелвис, скапула и елементи који су заступљени са по једним примерком (тибија, радијус, улна, хиоидна кост, центротарзале, епистрофеус, максила). Заступљеност различитих делова скелета јелена приказана је на таб. 10. Присуство елемената који носе мало меса (фаланге, метаподијалне кости, мандибуле) указује да је цела животиња доношена у насеље где се одвијало касапљење. Дентална старост јелена указује на присуство јединки млађих од 25 месеци, али и старијих од 28 месеци. Наиме, у три мандибуле присутни су млечни молари, који бивају замењени сталним премоларима после 25 месеци,21 док је у једној мандибули присутан стални трећи молар који је слабо истрошен. Подаци о старости јелена добијени су и на основу степена сраслости 9 елемената посткранијалног скелета. Нема елемената са несраслим епифизама. Од идентификованих примерака јелена, најраније сраста ацетабулум пелвиса између 8 и 11 месеци, а најкасније дистална епифиза улне између 26 и 35 месеци.22

Ови подаци указују да нису ловљене јединке млађе од 11 месеци, али и да има уловљених јединки старијих од 35 месеци.

Пас (Canis familiaris) Остаци пса нису бројни. Укупно је идентификовано 10 примерака ове врсте

(2.1 %NISP). На основу најзаступљенијег елемента и симетрије, закључено је да ови примерци потичу од најмање 3 јединке. Осим 4 тибије, од осталих скелетних елемената присутни су: 2 улне, фемур, радијус, пелвис и метакарпус II. Висина гребена израчуната је на основу највеће дужине фемура и радијуса23, износи 42.7 cm, односно 41.9 cm и указује на јединке мале висине. Мали, али и средње високи пси срећу се и на другим каснонеолитским налазиштима, на Винчи (41.9 – 50.2 cm)24, Дивостину II (51.7 cm)25. Изузев једног проксималног дела тибијe који је припадао јединки млађој од 18 месеци (епифиза није сраслa)26

21 W. Brown and N. Champan, The dentition of red deer (Cervus elaphus) – a scoring scheme to assess age from wear of the permanent molariform teeth, Journal of Zoology 224, 1991, 519-536.

, остали примерци (фемур, метаподијум, ацетабулум, радијус, 2 улне) су срасли и вероватно потичу од

22 J. Purdue 1983, према E. Reitz and E. Wing, Zooarchaeology, Cambridge 1999, 72. 23 Према R. Harcourt, The Dog in Prehistoric and Early Historic Britain, Journal of Archaeological Science 1, Amsterdam 1974, 151–175. 24 V. Dimitrijević, n. d., 252. 25 S. Bökönyi, The Neolithic fauna of Divostin, in: A. McPherron and D. Srejović (eds.) Divostin and the Neolithic of Central Serbia, Pittsburgh 1988, 426. 26 E. Schmid, n. d., 75.

249

одраслих јединки. Кратки урези на радијусу и улни пса, настали приликом касапљења, сведоче да је пас коришћен у исхрани. Трагови касапљења на костима паса забележени су и на другим неолитским налазиштима, Винчи,27 Дивостину II,28 Гомолави.29

Срна (Capreolus capreolus) Срна је друга најзаступљенија дивља врста животиња. Ловљена је из истих

разлога као и јелен (због меса, коже и рогова), међутим, због ситније грађе остаци срне најчешће се не налазе у великом броју на праисторијским налазиштима. Укупно је идентификовано 7 примерака срне (3 радијуса, хумерус, метакарпус, метатарзус и прва фаланга) који потичу од најмање две јединке – јувенилне и субадултне доби.

Oстале дивље врсте животиња У јами су идентификовани и остаци дивљих животиња (зец, куна и лисица)

које су се првенствено ловиле због крзна. Два примерка зеца (Lepus europaeus), дистални део тибије и фрагмент пелвиса, чије су епифизе срасле, вероватно потичу од једне јединке. На пелвису су примећени кратки урези који су настали приликом касапљења. Две европске врсте куне, куна белица (Martes fiona) и куна златица (Martes martes) готово су исте величине и веома сличне анатомске грађе, због чега је тешко разликовати њихове остатке. На налазишту су идентификоване две дуге кости куне (Martes sp.) – цела улна и дистални део тибије, на којима нису уочени трагови који би указивали на драње коже. Лисици (Vulpes vulpes) припада само једна фрагментована скапула.

Дискусија Без обзира на релативно мали број примерaка одређених до нивоа врсте у

јами на налазишту Витково, добијене су важне информације о заступљености и значају појединих врста животиња, које могу да се упореде са другим налазиштима. Процентуалне NISP вредности четири најзначајнија таксона животиња – овикаприна, домаћег говечета, домаће свиње и јелена, из јаме на налазишту Витково, упоређене су са њиховим вредностима на другим неолитским налазиштима из ширег окружења због уочавања сличности и разлика у њиховој заступљености (сл. 9).

Већ на први поглед уочено је да се домаће врсте на Виткову по проценту заступљености разликују у односу на остала исто датована налазишта. Највећа разлика огледа се у високом проценту овикаприна на Виткову, док на осталим каснонеолитским налазиштима, говече је најчешће гајена врста. Сточарство засновано на гајењу овикаприна карактеристично је за ранији неолит, и у нашој земљи, потврђено је на старчевачким налазиштима Михајловац – Књепиште и Доња Брањевина (сл. 9). Овикаприни на Михајловац – Књепишту заступљени су са

27 V. Dimitrijević, n. d., 252. 28 S. Bökönyi, n. d., 426. 29 A. Clason, The Farmers of Gomolava in the Vinča and La Tène, Рад Војвођанских музеја 25, Нови Сад 1979, 64.

250

62.6%,30 док њихов проценат на Доњој Брањевини износи 49.5%.31 Такође, гајење овикаприна представља окосницу економије на налазиштима Лудаш – Буџак и Носа – Бисерна обала.32

У млађем неолиту долази до промена које се огледају у смањењу значаја овикаприна и начину привређивања са карактеристикама специјализованог сточарства заснованог на узгајању говечета. Међутим, у јами на Виткову остаци домаћег говечета чине само 12.7% NISP, док се тај проценат на другим налазиштима креће од 36.9% на Гомолави,

33 63% на Дивостину II34 до 86.9% на Црквинама.35 На Винчи и Петници ситуација је мало другачија, јелен је најзаступљенија врста, међутим, говече је на првом месту по значају међу домаћим животињама (12.3% на Винчи,36 30.1% на Петници).37 С друге стране, овикаприни по бројности остатака, на споменутим каснонеолитским налазиштима су друга (Винча, Дивостин II), односно трећа (Петница, Црквине, Гомолава) најчешће гајена врста животиња, и њихов проценат варира између 2.2% на Црквинама38 до 12% на Винчи.39 Домаћа свиња гајена је на свим налазиштима, с тим што је процентуално најзаступљенија у Петници (19.4%)40 и Гомолави (16.3%).41 Једино касновинчанско налазиште где се економија базирала на овикапринима и које представља хронолошки најближу аналогију за Витково, јесте Анза IV у Македонији. На овом налазишту овикаприни чине 70.9% NISP, док су домаће говече и домаћа свиња заступљени са 17%, односно 12%.42 Висок проценат овикаприна објашњен је погоднијим условима природне средине (сувља, топлија клима) за гајење оваца и коза у односу на друга налазишта (влажнија, хладнија клима)43

.

Закључак У фаунистичком узорку из отпадне јаме на налазишту Витково,

идентификовани су остаци сисара, птица и шкољки. Сисари су процентуално најзаступљенији, и представљени су са пет домаћих и седам дивљих врста. Остаци домаћих животиња бројнији су у односу на дивље врсте, и чине 87% фаунистичког узорка. На првом месту по бројности остатака (55.4% NISP) налазе се овикаприни

30 S. Bökönnyi, Animal Remains of Mihajlovac – Knjepište; An Early Neolithic Settlement of the Iron Gate Gorge, Balcanina XXIII, Beograd 1992, 79. 31 С. Блажић, Фауна Доње Брањевине. Прелиминарни резултати, у: Д. Срејовић (уред.) Археологија и природна средина, Научни скупови, књига LXIV, Одељење историјских наука 21, Београд 1992, 66. 32 S. Bökönyi, History of Domestic Mammals in Central and Eastern Europe, Budapest 1974, 61. 33 А. Clason, n. d., 72. 34 S. Bökönyi, Тhe Neolithic fauna of Divostin, 420. 35 С. Блажић и Д. Радмановић, Фауна касновинчанских станишта Црквине и Бележ, Колубара 5, Београд 2011, 241. 36 V. Dimitrijević, n. d., 261. 37 H. Greenfield, The Paleoeconomy of the Central Balkans (Serbia). A Zooarcheological Perspective on the Late Neolithic and Bronze Age (ca. 4500-1000 B.C.), B.A.R.Interantional Series 304, Oxford 1986. 38 С. Блажић и Д. Радмановић, н.д., 241. 39 V. Dimitrijević, n. d., 261. 40 H. Greenfield, The Paleoeconomy of the Central Balkans (Serbia). 41 А. Clason, n. d., 72. 42 S. Bökönyi 1976, према H. Greenfield, Fauna from the Late Neolithic of the Central Balkans: Issues in Subsistence and Land Use, Journal of Field Archaeology 18/2, Boston 1991, 172. 43 H. Greenfield, Fauna from the Late Neolithic of the Central Balkans, 175.

251

(однос овце и козе у јами је 7.1:1). На основу степена сраслости епифиза и на основу избијања/трошења зуба, закључено је да највећи број остатака овикаприна, потиче од јединки старости између 18 и 30, односно 36 месеци. Висока стопа смртности ове старосне категорије указује на гајење због експлоатације меса. Домаће говече је на другом месту по броју идентификованих примерака са 12.7%. Већина примерака потиче од субадултних и адултних јединки. Домаћа свиња је такође представљала важан извор хране, и већина јединки узгајана је до треће године живота. Остаци пса нису бројни. На основу трагова касапљења на костима, закључено је да се у исхрани користило и месо пса. Лов је имао споредну улогу за набављање хране, коже и сировина за израду коштаних предмета. Јелен и срна су најзаступљеније дивље врсте животиња. Целе уловљене јединке обе врсте доношене су на налазиште где се даље обављало њихово драње, дезартикулација и касапљење. Остаци дивље свиње и праговечета су малобројни и заједно чине мање од 2 % идентификованих примерака. У јами су још идентификовани остаци зеца, куне и лисице.

У односу на друга касновинчанска налазишта из ширег окружења (Винча, Дивостин II, Петница, Гомолава, Црквина) на којима је говече најзначајнија домаћа врста, Витково се издваја по високом проценту заступљености овикаприна, за који поред касновинчанског налазишта Анза IV у Македонији, аналогије налазимо на старчевачким налазиштима Михајловац – Књепиште и Доња Брањевина. Налазиште Витковачко поље има веома повољан географски положај, смештено је у плодној Жупској котлини, која је заштићена од хладних ветрова високим планинама. У овој микрорегији температура је релативно висока током целе године, и могуће је да су управо ови услови природне средине представљали погоднију средину за гајење овце и козе, у односу на друга каснонеолитска налазишта са влажнијом и хладнијом климом. Међутим, не треба губити из вида да је фаунистички узорак са Виткова мали (NISP = 471), да потиче из само једне јаме, и да самим тим не мора бити репрезентативан за цело налазиште. Због добијања јасније слике о односу људи и животиња, уочавања трендова у начину привређивања и економији на овом касновинчанском налазишту, неопходно је предузети систематска археолошка ископавања којима би се повећала истражена површина и фаунистички узорак.

252

Сл. 1. Основа јаме у сонди 1 и 2 (преузето из Г. Чађеновић 2007: 213, слика 2).

Fig. 1. Pit in trench 1 and 2 (from Г. Чађеновић 2007: 213, fig. 2)

Класа NISP NISP% Mammalia (Сисари) 1838 99 Aves (Птице) 11 0.6 Bivalvia (Шкољке) 8 0.4

Укупно 1857 100

Таб. 1. Заступљеност различитих класа животиња у фаунистичком узорку на налазишту Витково (NISP = укупан број идентификованих примерака).

Tab. 1. The distribution of various classes of animal remains at Vitkovo (NISP= number of identified specimens)

253

Сл. 2. Трагови артефакта (дуги и кратки урези) на хиоидној кости јелена (Cervus elaphus) настали током касапљења (фото: Ј. Булатовић).

Fig. 2. Butchering marks (long and short cuts) on hyoid bone of red dear (Cervus elaphus) (photo: Ј. Bulatović)

254

Таксон NISP % MNI % DZ % Т (g) %

Lepus europaeus 2 0.4 1 1.1 2 1 7 0.1 Martes sp. 2 0.4 1 1.1 2 1 4 0 Vulpes vulpes 1 0.2 1 1.1 / / 5 0 Canis familiaris 10 2.1 3 3.4 7 3.6 123 1.2 Sus scrofa 6 1.3 2 2.2 1 0.5 110 1.1 Sus domesticus 52 11 9 10.1 28 14.6 877 8.7 Sus sp. 26 5.5 3 3.4 6 3.1 309 3.1 Cervus elaphus 36 7.6 4 4.5 9 4.7 1455 14.5 Capreolus capreolus 7 1.5 2 2.2 4 2.1 102 1 Bos primigenius 2 0.4 1 1.1 1 0.5 146 1.5 Bos taurus 60 12.7 5 5.6 17 8.8 3375 33.6 Bos sp. 6 1.3 2 2.2 3 1.6 752 7.5 Ovis aries 71 15.1 22 24.7 60 31.3 1067 10.6 Capra hircus 10 2.1 4 4.5 8 4.2 167 1.7 Ovis/Capra 180 38.2 30 33.7 44 23 1560 15.5 Ovis/Capra/Capreolus 1 / / / / / 15 / Mammalia 1366 / / / / / 12342 / Укупно 1838 / 89 / 192 / 22401 /

Таб. 2. Заступљеност различитих таксона животиња у јами на налазишту Витково, NISP – број

идентификованих примерака; MNI – минималан број индивидуа; DZ – број елемената са дијагностичким зонама; Т – тежина костију.

Tab. 2. The distribution of various taxa of animals from pit at Vitkovo, NISP – number of identified specimens, MNI – minimum number of individuals, DZ – diagnostic zones, T – bone weight.

Сл. 3. Однос медио-латералне (Bd) и антеро-постериорне (Dd) ширине дисталне зглобне површине

тибије овце (Ovis aries) на налазишту Витково и Винча – Бело Брдо (према V. Dimitrijević 2006:264). Fig. 3. Comparison of distal tibia breadth (Bd) and depth (Dd) of sheep from Vitkovo and Vinča – Belo Brdo

(from V. Dimitrijević 2006:264)

255

Зона тела Елемент NISP

I

рог 1 praemaxila 1 maxilla 8 mandibula 98 појед. зуби 47 atlas 3 epistropheus 3 УКУПНО 161

II

scapula 5 humerus 2 ulna 1 radius 12 pelvis 7 femur 6 tibia 20 УКУПНО 53

III

metacarpus 25 astragalus 3 metatarsus 13 metapodial 4 phalanx I 2 УКУПНО 47

Таб. 3. Заступљеност различитих делова скелета овце/козе (I – зона главе; II – елементи који носе

доста меса; III – елементи који носе мало меса). Tab. 3. The distributuion of various skeletal parts of sheep/goat (I – head, II – meat bearing bones; III –

elements who bear less meat)

256

Старост (месеци) NISP % 9 – 18 7 7.7

18 – 30 42 46 30 – 48 4 4.4

48 + 6 6.6 мање од 18 16 17.6 више од 30 16 17.6

91 100

Таб. 4. Старост овце/козе на основу избијања зуба изражена у месецима, подаци о старости према Silver (1969) и Habermehl (1975).

Tab. 4. Age of sheep/goat based on tooth eruption (in months), data from Silver (1969) and Habermehl (1975).

Сл. 4. илуструје табелу 4. Старосне категорије овце/козе на основу

избијања зуба изражена у месецима. Fig. 4. represents tab. 4. Аge stages of sheep/goats based on tooth eruption (in months).

257

Сл. 5. Мандибула овце (Ovis aries) старости између 18 и 30 месеци, у којој избијају стални премолари (P2, P3, P4) и трећи стални молар (М3) (фото: Ј. Булатовић).

Fig. 5. Mandibula of sheep between 18 and 30 months old, the permanent premolars (P2, P3, P4) and the last molar (M3) are in eruption (photo: J. Bulatović)

258

Таб. 5. Подаци о степену сраслости епифиза овце/козе, време срастања према Silver (1969) и Noddle (1974), начин груписања према Reitz and Wing (1999:72) (Н=није срасла, С=срасла). Tab. 5. Age in months when epiphyseal fusion of different skeletal elements may be completed in sheep/goat, data from Silver (1969) and Noddle (1974), age categories following Reitz and Wing

(1999:72) (Н= unfused, С= fused).

Време срастања (месеци)

Овца Коза Елемент Н С %С

I

6 – 8 9 – 13 Scapula dist. 2 2 50 6 – 10 11 - 14 Acetabulum 3 100 3 – 10 Humerus dist. 2 100 3 – 10 4 – 9 Radius prox. 6 100 6 - 16 11 - 15 Phalanx I 2 100

I УКУПНО 2 15 88

II

15 - 24 19 – 24 Tibia dist. 3 12 80 18 – 28 23 - 36

Metapodium dist. 9 11 55

II УКУПНО 12 23 65

III

36 – 42 24 – 84 Ulna 1 0

36 – 42 33-84 Radius dist. 4 2 33

30 - 42 23 - 84 Femur prox 3 0 36 - 42 23 - 60 Femur dist. 1 0

36 – 42 23 - 60 Tibia prox. 1 1 50

III УКУПНО 10 3 23

259

Сл. 6. Десни (А1) и леви (А2) фемур феталне доби, десни (Б) фемур јединке млађе од 30 месеци овце или козе.

Fig. 6. Right (A1) and left (A2) foetal femur, right (B) femur of sheep or goat yonger than 30 months.

260

Зона тела Елемент NISP

I

рог 2 mandibula 5 појед.зуб 14 epistropheus 1 cervical 1 УКУПНО 23

II

scapula 2 ulna 3 radius 2 pelvis 1 tibia 1 УКУПНО 9

III

metacarpal 5 patella 1 astragalus 4 metatarsal 4 phalanx I 6 phalanx II 3 phalanx III 5 УКУПНО 28

Таб. 6. Заступљеност различитих делова скелета домаћег говечета (Bos taurus) (I – зона

главе; II – елементи који носе доста меса; III – елементи који носе мало меса). Tab. 6. The distribution of various skeletal parts of domestic cattle (Bos taurus) (I – head, II –

meat bearing bones; III – elements who bear less meat)

261

Време срастања

(месеци) Елемент Н С % C 7 – 10 Scapula dist. 2 100 I 12 – 18 Radius prox. 1 100 18 – 24 Phalanx I prox. 6 100 18 – 24 Phalanx II prox. 3 100

I УКУПНО 0 12 100 II 24 – 30 Tibia dist. 1 0

24 – 36 Metapodium prox. 4 100

II УКУПНО 1 4 80 III 42 – 48 Radius dist. 1 100 84 – 108 Cervical 1 0

III УКУПНО 1 1 50

Таб. 7. Подаци о степену сраслости епифиза домаћег говечета, време срастања према Silver (1969) и Schmid (1972), начин груписања према Reitz and Wing (1999:72) (Н= није срасла, С= срасла).

Tab. 7. Age in months when epiphyseal fusion of different skeletal elements may be completed in domestic cattle, data from Silver (1969) and Schmid (1972), age categories following Reitz and Wing

(1999:72) (Н= unfused, С= fused).

Сл.7. Мандибула јединке домаћег говечета старије од 36 месеци са неправилним трошењем оклузалне

површине четвртог премолара (P4) и првог молара (M1) (букална страна). Fig.7. Older than 36 months domestic cattle's mandibula with abnormal wearing of tooth occlusal surface of the fourth

premolar (P4) and the first molar (M1).

262

Зона тела Елемент NISP

I

maxilla 3 mandibula 10 појед.зуб 7

УКУПНО 20

II

scapula 12 humerus 3 ulna 9 pelvis 2 fibula 2

УКУПНО 28

III

metacarpus IV 1 calcaneus 1 phalanx I 2

УКУПНО 4

Таб. 8. Заступљеност различитих делова скелета домаће свиње (Sus domesticus) (I – зона главе; II – елементи који носе доста меса; III – елементи који носе мало меса).

Tab. 8. The distribution of various skeletal parts of domestic pig (Sus domesticus) (I – head, II – meat bearing bones; III – elements who bear less meat).

Време срастања (месеци) Елемент Н С С %

I

12 Scapula dist. 4 100 12 Acetabulum 1 100

12 – 18 Humerus dist. 3 100

24 Phalanx I prox. 2 100

I УКУПНО 0 10 100 III 36 – 42 Ulna 3 0

III УКУПНО 3 0

Таб. 9. Подаци о степену сраслости епифиза домаће свиње, време срастања према према Silver (1969) и Schmid (1972), начин груписања према Reitz and Wing

(1999:72) (Н= није срасла, С= срасла). Tab. 9. Age in months when epiphyseal fusion of different skeletal elements may be completed in

domestic pig, data from Silver (1969) and Schmid (1972), age categories following Reitz and Wing (1999:72) (Н= unfused, С= fused).

263

Сл. 8. Антериорна (А) и постериорна (Б) страна скапуле домаће свиње (Sus domesticus) са зараслим преломом и исеченим делом (означено црвеним стрелицама).

Fig. 8. Anterior and posterior view of healed scapula fracture of domestic pig (Sus domesticus) (marked with red arrows).

264

Зона тела елемент NISP

I

Рог 9 maxilla 1 mandibula 4

појед.зуб 1 Hyoid 1 epistropheus 1

УКУПНО 17

II scapula 2 radius+ulna 1

pelvis 3 tibia 1

УКУПНО 7

III

metacarpal 3 centrotarsale 1 metatarsal 2

phalanx I 1 phalanx II 2 phalanx III 3

УКУПНО 12

Taб. 10. Заступљеност различитих делова скелета јелена (Cervus elaphus) (I – зона главе; II – елементи који носе доста меса; III – елементи који носе мало меса).

Tab. 10. The distribution of various skeletal parts of red deer(Cervus elaphus) (I – head, II – meat bearing bones; III – elements who bear less meat)

265

Сл. 9. Заступљеност економски најзначајнијих таксона животиња на налазишту Витково

(NISP=471); Винча (NISP=2634, према V. Dimitrijević 2006); Дивостин II (NISP= 10783, према S. Bökönyi 1988); Петница (NISP= 569, према Greenfield 1986); Гомолава NISP=2664, према Clason

1979); Црквине (NISP=1871, према С. Блажић и Д. Радмановић 2011); Михајловац–Књепиште (NISP=2554, према S. Bökönyi 1992); Доња Брањевина (NISP=1926, према С. Блажић 1992).

Fig. 9. The distribution of the most important taxa of animals in economy of Vitkovo (NISP=471); Vinča

(NISP=2634, from V. Dimitrijević 2006); Divostin II (NISP= 10783, from S. Bökönyi 1988); Petnica (NISP= 569, from Greenfield 1986); Gomolava (NISP=2664, from Clason 1979); Crkvine (NISP=1871, from С. Блажић и Д. Радмановић 2011); Mihajlovac – Knjepište (NISP=2554, from S. Bökönyi 1992);

Donja Branjevina (NISP=1926, from С. Блажић 1992).

APPENDIX: МЕРЕ

Димензије различитих делова скелета узимане су према стандардизованом систему von den Driesch (1976). Вредности димезија дате су у милиметрима. Поред сваког примерка дат је његов инвентарски број из базе података, нпр. VT 01/1/12 где је: VT= Витково; 01= година ископавања (2001); 1=редни број контекста у бази; 12= редни број примерка у одређеном контексту. Димензије различитих делова скелета приказане су по врстама, од најзаступљеније до најмање заступљене. Вредности зубних низова узимане су алвеоларно, док су димензије појединачних зуба мерене оклузално; уколико је било одступања посебно је назначено. * означава да је вредност димензије мало смањена због фрагментованости.

266

Списак и значење скраћеница: LP-M дужина премолара - молара GLP највећа ширина гленоидног наставка

скапуле LP дужина премолара LG дужина гленоидне површине LM дужина молара BG ширина гленоидне површине LM3 дужина трећег молара LA дужина ацетабулума укључујући

ивицу BM3 ширина трећег молара LAR дужина ацетабулума на ивици GL највећа дужина LO дужина олекранона Bp медио-латерална ширина прокс.

епифизе DPA дужина преко processus anconaeus

Dp антеро-постериорна ширина прокс.епифизе

SDO најмања ширина олекранона

SD најмања ширина дијафизе BPC највећа ширина короноидног наставка улне

Bd медио-латерална ширина дист.епифизе

GLl највећа дужина латералне стране астрагалуса

Dd антеро-постериорна ширина дист.епифизе

GLm највећа дужина медијане стране астрагалуса

BT ширина трохлеје (хумерус) Ld дужина дорзалне површине

SLC најмања ширина врата скапуле MBS најмања ширина газишта

267

Овца (Ovis aries) и коза (Capra hircus) Елемент Инв.број Таxon LP LM LM3 BM3 Maxilla VT01/18/1 O/C 22.3 / / / Mandibula VT 01/9/1 O.a. 30.9 42.1( 0) 25.1 7.9 VT 01/2/2 O.a. 21.5 / / / VT 01/13/1 O.a. 23.8 / / / VT 01/10/1 O.a. 21.2 / / / VT 01/18/3 O.a. 22.4 / / / VT 01/10/2 O.a. 21.8 / / / VT 01/18/4 О/C 27.3 / / / VT 01/5/4 C.h. 24.2 / / / VT 01/23/3 C.h. 22.8 / / / VT 01/23/12 O.a. 21.4 / / / VT 01/23/8 О/C 23.6 / / / VT 01/23/4 О/C 27.5 / / / VT 01/23/6 О/C 30.6 / / / VT 01/1/7 O.a. 28.9 / / / VT 01/15/2 O.a. 31.4 / / / VT 01/14/3 O.a. 28.4 / / / VT 01/14/1 O.a. 25.6 / / / VT 01/22/4 О/C 28.1 / / / VT 01/14/2 О/C 26.1 / / / VT 01/22/3 О/C 30.2 / / / VT 01/1/3 C.h. / 48.5 19.5 7.1 VT 01/23/5 O/C / 42.2 / / VT 01/18/9 O.a. / / 20.5 8.3 VT 01/5/8 O.a. / / 20.5 8.4 VT 01/5/12 O.a. / / 20.8 7.9 VT 01/23/7 O/C / / 17.7 6.9 VT 01/1/8 O/C / / 20.7 8.4

268

Елемент Инв.број Taxon SLC GLP LG GL Scapula VT 01/13/12 O/C 19.1 / / / VT 01/1/16 O.a. 17.9 30.6 23.9 18.6

Елемент Инв.број Taxon LA LAR Pelvis VT 01/1/17 O.a. 25.7 23.4 VT 01/22/16 O/C 24.3 21.1 VT 01/22/17 O/C 25.3 21.1

Елемент Инв.број Taxon Bd Dd BT Humerus VT01/3/4 O.a. 26.3 22.3 25.8

Елемент Инв.број Taxon Bp Dp Bd Dd Radius VT 01/19/19 C.h. 27.9 13.8 / / VT 01/16/23 O.a. 25.2 12.8 / / VT 01/19/18 O.a. 28.8 15.5 / / VT 01/16/22 O/C 23.8 13.1 / / VT 01/19/21 O/C / / 25.6 17 VT 01/5/34 O.a. 25.6 12.7 / /

Елемент Инв.број Taxon Bd Dd Tibia VT 01/13/15 O.a. 24.7 18.5 VT 01/10/12 C.h. 22.1 17.1 VT 01/10/13 O.a. 23.8 17.9 VT 01/7/3 O.a. 24.4 17.8 VT 01/9/8 O.a. 21.9 17.8 VT 01/23/33 O.a. 22.2 15.4* VT 01/1/20 O.a. 24.9 19.4 VT 01/1/21 O.a. 22.7 18.4 VT 01/4/15 O.a. 23.8 17.8 VT 01/15/9 O.a. 22.1 17.5

Елемент Инв.број Taxon GLl Glm Bd Astragalus VT 01/18/19 O.a. 24.6 23.2 16.1

269

VT 01/5/42 O.a. 24.7 23.1 16 VT 01/15/13 O/C 25.1 23.8 16.4

Елемент Инв.број Taxon GL Bp Dp SD Bd Dd Metacarpus VT 01/13/18 O.a. / / / / 24.1 14.8 VT 01/20/21 O.a. / / / / 23.5 14.7 VT 01/16/27 C.h. / 22.7 15.4 / / / VT 01/16/28 O/C / 20.4 14.8 / / / VT 01/19/25 O/C / 20.5 15.3 / / / VT 01/19/26 O/C / 20.9 15.3 / / / VT 01/16/33 O/C / / / / 20.5 13.7 VT 01/21/16 O.a. / 21 13.6 / / / VT 01/22/27 O/C / 21.4 15.1 / / / Metatarsus VT 01/8/5 O.a. / 16.5 16.5 / / / VT 01/20/20 O.a. / 18.3 19.3 / / / VT 01/18/20 O.a. / 17.4 17.8 / / / VT 01/9/9 O.a. / 18.9 18.4 / / / VT 01/11/11 O.a. 118.6 18.3 18.8 / / / VT 01/1/23 O.a. 117.8 19.1 18.8 10.5 22.3 15 VT 01/1/24 O.a. / 17.8 18.7 11.3 / / VT 01/15/14 O.a. / 18.1 18.4 / / / VT 01/15/15 O.a. / 16.7 17.2 / / / VT 01/14/12 O.a. / 16.7 17 / / /

Елемент Инв.број Taxon GL Bp Dp SD Bd Dd Phalanx I VT 01/18/23 O/C 30.9 11.4 13.6 9.4 11.3 9.7 VT 01/5/56 O/C 34.9 12.4 14.9 9.5 11* 10.2

270

Домаће говече (Bos taurus)

Елемент Инв.број Врста L P-M LP LM Mandibula VT01/17/1 B.t. 136.3 52.2 87.8 VT01/17/2 B.t. / 51.9 / VT01/22/9 B.t. / 56.2 /

Елемент Инв.број Врста GLP GL Scapula VT01/14/9 B.t. 67.3 56.7 VT01/16/15 B.t. / 47.5

Елемент Инв.број Врста Bd Dd Radius VT01/6/4 B.t. 74.1 42.6

Елемент Инв.број Врста Bp Dp Bd Dd Metacarpus VT01/8/7 B.t. / / 64.1 35.8 VT01/19/31 B.t. / / 70.5 / VT01/12/12 B.t. 61.5 40.6 / / Metatarsus VT01/22/25 B.t. 53.7 52.5 / /

Елемент Инв.број Врста MBS Phalanx III VT01/23/38 B.t. 30.5 VT01/20/23 B.t. 27.7 VT01/17/13 B.t. 29.5 VT01/8/9 B.t. 30.4

271

Елемент Инв.број Врста GL Bp Dp SD Bd Dd Phalanx I VT01/5/53 B.t. 60.4 37.2 36.2 26.8 29.1 22.1 VT01/10/16 B.t. 61.5 32.4 32.4 26.3 24.5* 30.2* VT01/5/54 B.t. 63.1 31.1 34.3 25.3 27.8 22.2 VT01/14/13 B.t. 62.8 29.2 34.9 25.3 27.7 20.3 VT01/20/22 B.t. 69.9 32.1 39.2 27.7 30.7 23.5 VT01/22/31 B.t. / 34.4 40.1 30 / / Phalanx II VT01/4/18 B.t. 42.6 29.1 29.1 22.5 23.1 26.6 VT01/22/32 B.t. 42.5 29.6 30.3 24.1 24.4 27.2 VT01/10/17 B.t. 45.7 35.1 36.1 28.2 30.5 35.8

Домаћа свиња (Sus domesticus)

Елемент Инв.број Врста L P-M L P L M LM3 BM3

Mandibula VT01/23/1 S.d. 94.6 35.3 59.3 26.9 12.6 VT01/5/3 S.d. / / / 30.1 14.5

Елемент Инв.број Врста SLC GLP LG GL

Scapula VT 01/22/15 S.d. 15.2 / / / VT 01/3/3 S.d. 18.8 / / / VT 01/11/6 S.d. 17.4 27.6 22.4 18.6* VT 01/4/9 S.d. 19.4 / / / VT 01/23/25 S.d. 18.6 30.9 24.3 21.3 VT 01/15/8 S.d. 19 30.5 24.5 21.3

272

Елемент Инв.број Врста LA LAR

Pelvis

VT 01/16/16 S.d. 33.3 30.1

Елемент Инв.број Врста Bd Dd BT

Humerus

VT 01/23/27 S.d. / / 27.1

VT 01/20/15 S.d. 33.2 30.9 /

Пас (Canis familiaris)

Елемент Инв.број Врста LA LAR Pelvis VT 01/10/9 C.f. 20.3 18

Елемент Инв.број Врста GL Bp Dp SD Bd Dd Femur VT01/11/9 C.f. 140.1 29.3 / 10.8 23.8 26.7

Елемент Инв.број Врста LO DPA SDO BPC Ulna VT 01/23/30 C.f. 23.3 19.1 15.6 11.9 VT 01/1/18 C.f. 23.1 18.3 16.3 /

Елемент Инв.број Врста GL Bp Dp SD Bd Dd Radius VT01/20/16 C.f. 125.5 14.5 9.4 9.7 18.7 9.9

273

Јелен (Cervus elaphus)

Елемент Инв.број Врста LM3 BM3 Maxilla VT 01/4/2 C.e. 26 20 Mandibula

VT 01/23/15 C.e. 30.4 9.7

Елемент Инв.број Врста LA LAR Pelvis

VT 01/22/18 C.e. 60.7 56.2

Елемент Инв.број Врста SLC GLP GL BG Scapula VT 01/6/3 C.e. 36.7 57.3 44.4 38.7 VT 01/14/8 C.e. 36.8 59.7 45.3 39.2

Елемент Инв.број Врста Bd Dd Radius

VT 01/12/9 C.e. 51.4 34.5

Елемент Инв.број Врста Bd Dd Tibia VT 01/17/12 C.e. 56.1 43.6

Елемент Инв.број Врста Bp Dp Metacarpus VT 01/15/17 C.e. 44.1 30.8 VT 01/22/26 C.e. 46.6 33.7

Елемент Инв.број Врста GL Bp Dp SD Bd Dd

Phalanx I VT01/8/8 C.e. 56.1 22.2 27.3 17.9 20.6 17.3 Phalanx II

VT 01/22/33 C.e. 42.2 20.9 27.6 15.2 / 25.8 VT 01/11/13 C.e. 43.3 24.1 27.8 17.8 21.4 26.6

274

Елемент Инв.број Врста GL Ld MBS Phalanx III

VT 01/2/7 C.e. 54.6 53.1 16.2

Срна (Capreolus capreolus)

Елемент Инв.број Врста Bd Dd Radius VT 01/18/20 C.c. 25.7 16.4

Елемент Инв.број Врста Bd Dd Metatarsus VT 01/22/11 C.c. 24.6 17.1

Елемент Инв.број Врста GL Bp Dp SD Bd Dd Phalanx I VT 01/5/24 C.c. 38.7 11.7 15.1 8.4 9.8 9.4

Зец (Lepus europhaeus)

Елемент Инв.број Врста LA Scapula

Куна (Martes sp.)

Елемент Инв.број Taxon GL DPA SDO BPC

Scapula

VT 01/18/16 Martes sp. 72.2 9.7 7.6 6.7

275

Jelena Bulatovic, Faculty of Philosophy, Belgrade

ANIMAL REMAINS FROM LATE VINCA PIT ON THE FINDINGS OF VITKOVO FIELD

Smaller protective excavation was carried out in Vitkovo on the property of

Trifunovic family in 2001. On that occasion the late Vinca landfill was discovered with dimensions of 4.80 x 3.70 m, relative depth of 0.90 m. Beside various archeological materials, significant quantity of animal remains was detected in the pit and they have been analyzed in this paper. The mammal, bird and shell remains have been identified with the greatest percentage of mammals (99%). Total 1838 bones, teeth and horn fragments of domestic and wild mammal species were collected. The bones were relatively well preserved. The fragmentation level is high and there are little whole bones. Small decay have been notices on about 18% of samples indicating that animal bones were fast deposited in the pit, not remaining unburied at surface for long. Dogteeth tracks were noticed on about 9% of samples, and the traces of mangling on 2%. Taxonomy composition of mammal fauna is illustrated by four quantification parameters: NISP-total number of identified samples, MNI-minimal number of individuals, DZ-number of elements with zones of diagnosis and T-bone weight on Table 2. Presence of 12 species of mammals was noticed-five of which domestic and seven wild ones. The remains of domestic animals make 87% and wild 13% NISP.

The remains of ovicaprids (sheep and goats) were mostly present and they make 55.4% NISP. The age structure of sheep/goats was defined based on epiphyses ossification level and teeth eruption and wear away and it illustrates that ovicarids exploiting used to be directed to those in subadult age (16 to 36 months). High mortality rate of this age category indicates breeding for meat exploitation. In regard to other Vinca findings from broader surrounding (Vinca, Divostin II, Petnica, Gomolava, Crkvina) where a bullock used to be the most important domestic animal, Vitkovo is distinguished by high percentage of ovicaprids; the analogy for that is found in late Vinca finding Anza IV in Macedonia and in Starcevo findings Mihajlovac-Knjepiste and Donja Branjevina.

Bullock is the second mostly bred animal species. Majority of samples originates from the individuals of sub-adult and adult age. Domestic pig also was an important source of food. Majority of swine individuals was bred by the age of 3. The remains of dogs are not numerous. Based on traces of mangling on the bones it was concluded that dog meat had been used occasionally for food.

Hunting had minor role in providing of food, leather and raw materials for making bone articles. Deer and does were mostly represented species of wild animals. Presence of elements supplying little meat indicates that whole captured individuals used to be brought to the finding and their butchering used to be carried out there. The remains of the boar and urus are scarce. The remains of the rabbit, marten and fox have been also identified in the pit.

277

УДК ППППППППП 45666666666666

Дијана Џомба Нови Сад Ненад Шошић Народни музеј у Смедеревској Паланци

АНТРОПОЛОШКА ОБРАДА СКЕЛЕТА СА ЛОКАЛИТЕТА ГОЛОБОК НА ПОТЕЗУ „УМА“ КОД СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ

Апстракт: На локалитету Голобок на потезу „Ума“ код Смедеревске Паланке археолози музеја у Смедеревској Паланци открили су гроб без гробне конструкције и у њему декомпоноване скелетне остатке мушке индивидуе, старе 45–55 година. Ова особа је имала озбиљних проблема са кичмом насталих, највероватније, услед тешког физичког рада. Кључне речи: discus hernia, спондилоза, остеофити, сколиоза, остеоартритис

Приликом орања, на имању Зорана Милошевића, на потезу „Ума“ у селу Голобок код Смедеревске Паланке, пронађен је један гроб. Гроб, без гробне конструкције, припадао је мањој некрополи и налазио се на метар од врха падине.1

Покојник је био положен на леђа, са рукама опруженим поред тела. Гроб је оријентисан у правцу запад-исток (са незнатном девијацијом 5-10% ка северу) (Слика 1).

У њему су пронађени девастирани скелетни остаци хуманог порекла. Кранијални део скелета, за разлику од посткранијалног, био је прилично оштећен.

Антрополошка анализа Антрополошка анализа је показала да су у гробу пронађени скелетни остаци

мушке индивидуе,2 старе 45–55 година (Слика 2).3 Релативна телесна висина ове индивидуе износила је 182 ± 3 cm.4

Дентална анализа нам је указала на присуство абразије и пародонтопатије.

1 Гроб су истражили кустоси – археолози Народног музеја у Смедеревској Паланци Ненад Шошић и Ратко Катунар. 2 Полна припадност одређена је на основу морфолошких елемената на лобањи и на основу метричких елемената посткранијалног скелета. (H. Flecker, Time of Appearance and Fusion of Ossificaiton Centers as Observed by Roentgenographic Methods, Charles C. Thomas, 1942). 3 Индивидуална старост је утврђена на основу облитерације лобањских шавова и на основу абразије зуба (Bass, W. M, Human Osteology, Columbia: A laboratory and Field Manual, 5th Edition, 2005) 4 White, T. D. and P. Folkens, The human bone manual, Amsterdam: Elsevier academic press, c 2005.

278

Од палеопатолошких промена на кичменом стубу запажају се discus hernia (између пршљенова T12 и L1 и између L3 и L4),5 спондилоза и сколиоза (Слике 3, 4 и 5). По др Д. Чокулову,6

Посебна запажања: иако на први поглед измерени обим главе код ове особе (лобања је хипербрахикрана и њен обим одговара обиму главе детета од 6 година) наводи на помисао да се ради о класичном микроцефалу,

видљиве дегенеративне промене на интервертебралним зглобовима вратне и слабинске кичме, као и дегенеративне промене у виду окоштавања на вратним и слабинским пршљеновима, дегенеративни процес на атлатноаксијалном зглобу иду у прилог чињеници да је ова индивидуа била старија од 50 година. Такође, све ове болести могу бити последица, између осталог, и прекомерног оптерећења зглобова кичменог стуба услед тешког физичког рада. Иако је реч о старијој индивидуи, интересантно је напоменити и то да нису пронађене склеротичне промене на крвним судовима.

7

вероватнија је претпоставка да он то није био у правом значењу те речи. У овом случају, једино се можда може констатовати да величина мозга није достигла пуни анатомски раст за одговарајућу доб и пол ове индивидуе.

*

На основу свега наведеног можемо констатовати да је пронађени скелет припадао одраслој мушкој особи нижег социјалног слоја који се бавио тешким физичким пословима о чему сведоче и дегенеративне промене на кичменим пршљеновима. Међутим, ни једна од ових болести самостално није могла да буде узрок смрти ове индивидуе, тако да можемо да претпоставимо да је ова особа преминула или услед неке инфективне болести или од старости.

5 Рендгенски снимци направљени у Специјалистичкој ултразвучној и РТГ дијагностичкој ординацији „Свети Лука“ у Зрењанину. 6 Специјалистичка ултразвучна и РТГ дијагностика “Свети Лука“ у Зрењанину. 7 Ова аномалија може бити проузрокована многим факторима: генетичким, поремећајeм хромозома, животном средином и факторима непознатог порекла. Фактори животне средине укључују пренатална зрачења, инфекције (укључујући рубеолу и токсикоплазмозу). Наследне микроцефалије живе просечним животним веком, али неке умиру рано због других урођених мана или заразних болести. Важно је напоменути и то да нису све особе са микроцефалијом ретардиране и немају све неуролошке абнормалности (Healt Central.com, http://www.healthcentral.com/ Microcephaly).

279

Dijana Dzomba, Novi Sad Nenad Sosic, National Museum of Smederevska Palanka

ANTHROPOLOGICAL ANALYSIS OF SKELETON FROM GOLOBOK LOCALITY IN DIRECTION TO “UM” NEAR SMEDEREVSKA PALANKA

During ploughing, at the ranch of Zoran Milosevic, in direction to Um in the

village of Golobok, near Smederevska Palanka, a grave without structure has been found, that had belonged to a smaller necropolis a meter away from top of the slope.

The deceased was placed at his back, with arms along his body. The grave was centered into West-East direction (with minor deviation of 5 -10% pointing North) (Figure 1).

Anthropological analysis Anthropological analysis has shown that skeleton remains of male individual 45-

55 years old have been found in the grave (Figure 2). Relative height of the person was 182± 3 cm.

Dental analysis has pointed out to presence of abrasion and paradontopathy. Discus hernia (between vertebra T12 and L1 and between L3 and L4),

spondylosis, and scoliosis (Figures 3, 4, and 5) can be detected on spinal core as paleopathological changes. Visible degenerative changes in intervertebral joints of cervical and lumbar spine, as well as degenerative changes as ossification on cervical and lumbar vertebras, degenerative process on atlanto-axial joint, contribute to the fact that it was a person older than 50.

NOTE: even though at the first sight measured volume of the head of this individual (skull is hyper- brachycranic ant its’ volume measures up to volume of a head of a six years old) leads us to conclusion that it is a classic microcephaly. Still, it is more likely to assume that this is not a case in its’ original meaning. In this case, we might say that the size of a brain had not reached its full anatomic growth appropriate for the age and sex of this individual. Based on all afore mentioned, we can ascertain that discovered skeleton belonged to adult male person of a lower social status that had done hard physical labor that was proven by degenerative changes on spinal vertebras. Nevertheless, none of these illnesses alone could have been a cause of death with this person, thus we can assume that this individual had died either from some infective disease or of an old age.

280

Сл. 1 Скелет in situ Fig.. 1 Skeleton in situ

Сл. 2 Рендгенски снимак главе одозго Fig.. 2 Roentgen shot of head from above

281

Сл. 3 Рендгенски снимак главе из профила Fig.. 3 Roentgen shot of head, profile

282

Сл. 4 Рендгенски снимак кичме А Fig.. 4 Roentgen shot of spine А

283

Сл. 5. Рендгенски снимак кичме Б Fig.. 5. Roentgen shot of spine B

284

285

УДК ППППППППП 45666666666666

Дијана Џомба, Нови Сад

АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА СКЕЛЕТА СА УКОСЕ

Апстракт: На локалитету утврђења Укоса откривен је гроб у коме је била сахрањена одрасла индивидуа женског пола на чијим костима су пронађени трагови, између осталог, и туберкулозе. Кључне речи: туберкулозне промене на костима, постмортално таложење неорганских соли у дугим костима, постмортална механичка оштећења.

Локалитет утврђења Укоса налази се у Град Сталаћу, на коси Мојсињских планина, изнад леве обале Јужне Мораве. Положај и издужена стрма планинска коса, на којој је град саграђен, омогућавале су лакше организовање одбране. Када говоримо о окружењу Мојсињских брда, доминира утврђење Укоса. Већ је репертоар случајних налаза показивао да је реч о насељу које је најинтензивније живело у V и VI веку, у време успостављања византијске државе. У сонди која је последња отворена на северној падини суседног брда до Укосе, брда Кућиште, димензија 5 x 3 m, пронађен је један скелетни гроб (правоугаона рака оивичена каменом). У гробу није било прилога. „Покојник“ је био положен на леђа са десном руком савијеном у лакту и левом постављеном поред тела. Глава је била мало нагнута на леву страну. Претпостављамо да гроб припада једној од некропола вишеслојног и вишевековног насеља на Укоси (Cлика 1 – Гроб 1 - in situ). 1

Антрополошка анализа Антрополошка анализа је показала да су у гробу пронађени декомпоновани скелетни остаци женске индивидуе,2 старе око 25 година (Слика 2 – Укоса, мандибула; Слика 3– Укоса, максила).3 Релативна телесна висина ове индивидуе износила је 163–170 cm.4

1 Д. Рашковић, Утврђење Укоса у Град Сталаћу, Каталог изложбе Византија на Мојсињу, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2011. 2 Полна припадност одређена је на основу морфолошких елемената на лобањи и карлици и на основу метричких елемената посткранијалног скелета. (H. Flecker, Time of Appearance and Fusion of Ossificaiton Centers as Observed by Roentgenographic Methods, Charles C. Thomas, 1942). 3 Индивидуална старост је утврђена на основу облитерације лобањских шавова и на основу абразије зуба (Bass, W. M, Human Osteology, Columbia: A laboratory and Field Manual, 5th Edition, 2005) 4 T. D.White and P. Folkens,The human bone manual, Amsterdam: Elsevier academic press, c 2005.

286

Дентална анализа Оно што је овде веома интересантно, то је непостојање шестице у

мандибули (RLM1), вероватно изгубљеној за живота саме индивидуе, због постојања каријесних промена у близини овог зуба.

Од палеопатолошких промена уочене су туберкулозне промене на оба фемура и оба хумеруса (Слика 4 – Укоса, кости леве руке). На свим осталим костима, тј. на обе улне, оба радијуса, обе тибије и обе фибуле промене које се виде у медули (сржи) кости су последица постморталног таложења неорганских соли Ca, Mg, итд. (Слика 5 – Укоса, кости десне руке).5

Туберкулоза кости и зглобова може почети у било којој животној доби, али ипак најчешће у прве три деценије живота.

6 Према локализацији могу се добити типични налази. Тако се код туберкулозе раменог зглоба (caries sicca) виде жаришта која површно узурпирају главу хумеруса. Адекватна исхрана богата витаминима и протеинима, одмор и мировање представљају опште мере које подижу опште одбрамбене снаге организма. Рамени зглоб је ретка локализација туберкулозне упале, јавља се само у 2 % свих локализација туберкулозне упале костију и зглобова (Слика 6 – Укоса, кости десне ноге). Патолошкоанатомске промене су следеће: туберкулозно жариште најчешће се јавља примарно у глави хумеруса (обично у латералном делу) а касније се процес прошири у зглоб. Туберкулозна упала у раменом зглобу јавља се у два облика, и то као сува форма (caries sicca) која је много чешћа и као казеозна форма са стварањем хладних апцеса. Често је први знак болести јака атрофија m.deltoideusa и осталих мишића раменог обруча. 7Показано је да је знатан проценат туберкулозних обољења (као и туберкулоза костију и зглобова) узрокован бовидним типом бацила туберкулозе (путем инфицираног животињског млека). Висок проценат је био узрокован хуманим типом бацила туберкулозе и она je била преношена са особе на особу (Слика 7 – Укоса, кости леве ноге).

8

Што се тиче саме распрострањености туберкулозе, она зависи од социјално-економских услова становања и разноврсности исхране. Тешке рестрикције у исхрани биле су праћене наглим повећањем морталитета. “Туберкулоза периферних зглобова може да почне у епифизама костију, или најранија лезија може да буде у синовијалној мембрани. Ово питање још није дефинитивно решено, пошто се обично болест не може препознати све док није захватила и епифизе и синовије. Напредовањем болести долази до захватања и делимичног разарања зглобне хрскавице, што даје карактеристичну рану рендгенографску слику сужавања зглобног простора. Касније се виђају деструктивне ерозије на кости. Ове могу да прогредирају до потпуне деструкције главе фемура код туберкулозе кука“.

9

5Снимке направио виши РТГ техничар Мицић Мирослав на рендген апарату : INOMED SIEMENS CLASIC-у Специјална болница за плућне болести “Др Васа Савић“ у Зрењанину.

6Ivo Ruszkowski i suradnici, Opća ortopedija, Jugoslovenska medicinska naklada, Sveučilište u Zagrebu, 1976, 155. 7Ivo Ruszkowski i suradnici, n. d., 554. 8P. B. Beeson, M.D., and W. Mc Dermott, M.D., Уџбеник интерне медицине, Београд-Загреб, Медицинска књига,1967, 325. 9P. B. Beeson, M.D., and W. Mc Dermott, M.D., н. д., 364.

287

Туберкулоза костију најчешће се јавља до три године од појаве заразе, хематогеним или лимфогеним ширењем клица из туберкулозног жаришта. Најчешће су захваћене кости које носе тежину. Туберкулозни артритис се најчешће јавља под сликом субакутног моноартритиса великих носећих зглобова (кук, колено, скочни зглоб) који настаје постепено. Тестаст, топао оток, који дуже траје на колену, праћен његовом смањеном покретљивошћу и храмањем, указује на могућу туберкулозу. Ова ситуација касније доводи до ограничења свих покрета, „хладних“ апсцеса (туберкулозних жаришта, без знакова акутне упале) и фистула (гнојна перфорација туберкулозног процеса узнапредовала према површини коже или у околини шупљег органа). * Тачан узрок смрти ове женске индивидуе се не може одредити само на основу RTG снимака ових костију, али се са огромном вероватноћом може тврдити да се у горњим окрајцима оба фемура и оба хумеруса налазе цистичне и дегенеративне промене које су апсолутно карактеристичне за туберкулозне промене, што значи да је особа дефинитивно за живота боловала од коштаног облика туберкулозе, а да ли је ова болест и била непосредни узрок смрти, не може се поуздано тврдити

288

Dijana Dzomba, Novi Sad

ANTHROPOLOGICAL ANALYSIS OF SKELETON FROM UKOSA

The site of fortress Ukosa is situated in the town of Stalac, on slope on the

mountain Mojsinjske planine, above left bank the Juzna Morava River. In the last opened probe on the Northern slope of Ukosa neighboring hill called Kuciste with dimensions of 5 x 3 m, a skeleton grave (rectangular tomb bordered with stone) has been found. No accessories were found in the grave. The “deceased” was placed at his back with right arm bended in elbow and left one along the body. The head was slightly bent to the left. Assumption is that the grave belongs to one of necropolis of multileveled and several centuries old settlement on Ukosa (Figure 1- Tomb 1- in situ).

Anthropological analysis Anthropological analysis has shown that decomposed skeleton remains of female

individual, approximately 25 years old, (Figure 2 – Ukosa, mandibula; Figure 3 – Ukosa, maxilla) have been found in the grave. Relative height of the person was 163-170 cm.

Dental analysis The thing that is very interesting in this case is nonexistence of first molars in

mandibula (RLM!1), probably lost for life of this individual due to dental cavity changes near the tooth.

Paleopathological changes that have been noticed include tuberculosis changes on both femurs and both humeruses (Figure 4 – Ukosa, left hand bones). On all other bones, on both ulnas, both radiuses, both tibias, and both fibulas, changes that can be seen on medulla (core) are consequences of post mortal sedimentation of inorganic salts Ca, Mg, etc. (Figure 5 – Ukosa, right hand bones). Shoulder joint is a rare localization of tuberculoses inflammation, appearing in only 2% of all localizations of tuberculoses inflammation of bones and ankles (Figure 6 – Ukosa, right leg bones).

It has been proven that a high percentage of tuberculosis illnesses (such as tuberculosis of bones and ankles) are caused by bovidae type of tuberculosis bacillus (through infected animal milk). High percentage was caused by human type of tuberculosis bacillus that had been passed on from one person to another (Figure 7 – Ukosa, left leg bones).

289

* The cause of death of this female individual cannot be determined only by x-ray scans of these bones, but with high rate of probability it can be claimed that in upper lappets of both femurs and both humeruses there are cystic and degenerative changes characteristic for tuberculosis changes. It means that this individual had definitely had bone tuberculosis for life, but whether this illness had caused the death, it cannot be determined with certainty.

290

Cл. 1 Гроб 1 - in situ) Fig.. 1 Tomb 1 - in situ)

Сл. 2 Укоса, мандибула; Fig. 2 Ukosa, mandible;

291

Сл. 3 Укоса, максила Fig. 3 Ukosa, maxilla

Сл. 4 Укоса, кости леве руке Fig. 4 Ukosa, left arm bones

292

Сл. 5 Укоса, кости десне руке Fig. 5 Ukosa, right arm bones

Сл. 6 Укоса, кости десне ноге Fig. 6 Ukosa, right leg bones

293

f

Сл. 7 Укоса, кости леве ноге Fig. 7 Ukosa, left leg bones

295

УДК ППППППППП 45666666666666

мр Бојана Б. Племић Београд

ВОТИВНИ РЕЉЕФ ИЗ ПРЕСИДИЈУМ ПОМПЕЈА ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКИХ КУЛТОВА У ГОРЊОЈ

МЕЗИЈИ 1

Aпстракт: О важности локалитета Зиндан, места на коме је била смештена путна станица Пресидијум Помпеји (Praesidium Pompei), односно развијености овог насеља у римско доба, сведоче различити археолошки налази. Међутим, веома је мало података о култовима који су овде поштовани јер су за сада познате само две фрагментоване вотивне плоче. Ипак, на једној од њих се препознаје иконографски образац Асклепија, грчког бога лекарске вештине, чији су култ преузели и Римљани. Реч је о рељефу насталом према неком хеленистичком узору, могуће на основу предлошка из Тракије и Доње Мезије, где су сличне представе биле доста популарне. Овакве рељефне плоче биле су уобичајено намењене Асклепијевим светилиштима, као заветни дарови за оздрављење или добро здравље дедиканата, па није искључено да је и примерак из Пресидијум Помпеја стајао у неком храму. Реч је о драгоценом налазу с обзиром да на тлу Горње Мезије споменици Асклепијевог култа нису толико бројни и да је он за сада једини познати рељефни приказ међу њима. Кључне речи: Пресидијум Помпеји, Асклепије, Хигија, култ, змија, иконографија, рељеф

У атару села Ћићина, недалеко од Рутевца у алексиначкој котлини, на локалитету Зиндан, била је смештена значајна римска путна станица на моравском друму, позната као Пресидијум Помпеји (Praesidium или mansio Pompei).2

1Резултати ових истраживања проистекли су из рада на реализацији научноистраживачког пројекта Романизација, урбанизација и трансформација урбаних центара цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србијe (eв. бр. 177007), Министарства просвете и науке Републике Србије.

Позиционирана уз речни ток и јавни пут – viae publicae, она је представљала раскрсницу праваца који су се упоредно спуштали на магистрални друм. С друге стране, оваква насеља служила су као стратешки ослонац римске офанзивне политике у Подунављу, односно места у дубини територија за прикупљање хране и

2Захваљујући стратешкој позицији уз антички магистрални пут, на потезу Horreum Margi - Naissus, ова станица била је уцртана у више касноантичких мапа, в. П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1999, 93; Д. Рашковић, Археолошка топографија окружја става Јужне Мораве и Западне Мораве у антици, Крушевачки зборник 14, Крушевац 2009, 17.

296

логистичку подршку војске на лимесу, те је овде постојало и седиште управника цивилне службе, односно војне јединице.3

Упркос томе што на овом локалитету до сада није било археолошких ископавања, на основу резултата рекогносцирања, утврђено je да се путна станица заштићена бедемима налазила северно од великог насеља.

4 Неколико надгробних споменика5 указало је на позицију некрополе која се простирала уз магистрални пут према југу, док је натпис на надгробноj стели нађеној у оближњем селу Вукашиновцу, удаљеном око пола километра од Зиндана, открио да је у утврђењу Пресидијум Помпеја била стационирана коњаничка јединица, cohors I(I) Aurelia Dardanorum.6 Керамичке посуде, затим фибуле, накит, војна опрема, али и луксузни предмети попут фигуралних лампи од бронзе, говоре о нивоу на коме је живело локално становништво, као и о присуству високих чиновника који су овде били у служби.7

Иако поменути остаци материјалне културе пружају значајне податке о развијености Пресидијум Помпеја као важног прометног, војног и привредног центра, сразмерно је мало налаза који откривају нешто више о религиозном опредељењу становника. У њих убрајамо фрагменте стопала и косе који су припадали колосалној бронзаној статуи, високој преко два метра, нађене у самом средишту насеља.

8

Реч је о мермерној плочи од које је преостала само доња половина, у димензијама 11,3 x 9,8 x 2,8 cm.

Упркос томе што преостали делови ове скулптуре чак ни издалека не омогућавају претпоставку о каквој се представи радило, на једној од две нађене вотивне плоче могуће је идентификовати приказ божанства и тако, бар делимично, осветлити слику о култовма који су овде поштовани.

9 Рељефно изведена мушка фигура очувана је у висини од струка наниже, са стопалима која су такође одбијена. Поред ње се налази представа змије, увијена око предмета округле профилације (Слика 1).10

3М. Ђорђевић, Д. Рашковић, Налазишта и налази римског периода на доњем току Јужне Мораве, Саопштења XXXV-XXXVI, Београд 2006, 33; Д. Рашковић, Римско насеље Praesidium Pompei – Римљани у Алексиначкој котлини, Зборник радова Ниш и Византија 5, Ниш 2007, 210.

Фигура је обучена у дуги драпирани химатион, изведен дубоким вертикалним жљебовима, испод кога се наслућује покрет ногу. Стиче се утисак да је благо окренута на лево, са левом ногом која је испружена и представља ослонац, док је десна, приказана у полупрофилу, савијена у колену. У висини струка химатион је доста сумарно моделован, наликујући на масиван појас који је придржавао хаљину у доњем делу.

4 М. Ђорђевић, Д. Рашковић, н. д., 33. 5Р. Petrović, Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Inscriptions de la Mésie Supérieure IV, Beograd 1979, 114–116. 6S. Dušanić, Mounted cohorts in Moesia Superior, Limes: akten des XI Internationalen Limeskongresses (Székesfehérvár 1976), Budapest, 1977, 237–40; Д. Рашковић, Римско насеље Praesidium Pompei – Римљани у Алексиначкој котлини, Зборник радова Ниш и Византија 5, Ниш 2007, 215. 7Ови налази припадају изванредној приватној збирци Саше Ристића из оближњег села Рутевца, публикованој кроз два рада, в. М. Ђорђевић, Д. Рашковић, н. д., 33–40; Д. Рашковић, Римско насеље Praesidium Pompei – Римљани у Алексиначкој котлини, Зборник радова Ниш и Византија 5, Ниш 2007, 216–220. 8 М. Ђорђевић, Д. Рашковић, н.д., 40, сл. 4–1а, 1б, кат. 40; Д. Рашковић, Римско насеље Praesidium Pompei – Римљани у Алексиначкој котлини, Зборник радова Ниш и Византија 5, Ниш 2007, 220, сл. 14. 9М. Ђорђевић, Д. Рашковић, н.д., 40, сл. 4–2, кат. 44. 10Захваљујем колегама Душану Рашковићу и Љубиши Васиљевићу из Народног музеја Крушевац на дозволи да публикујем фотографију налаза.

297

Описана представа, по одећи и начину на који је приказана фигура, али и присуству змије као препознатљивог атрибута, припада карактеристичном иконографском обрасцу Асклепија, бога лекарске вештине.11 Његов култ поштован је најпре у тесалској Трики, одакле се проширио по континенталној Грчкој и острвима, са најзначајнијим светилиштем у Епидауру. Асклепијев лик био је инспирација познатим грчким скулпторима попут Алкамена, Трасимеда и Скопаса, који су га најчешће представљали слично Зевсу, као зрелог мушкарца са брадом, у химатиону који је остављајући торзо нагим, пребачен преко једног рамена и обмотан око струка, прекривао бедра и доњи део фигуре. Поред њега се уобичајено приказивала змија увијена око штапа, која је због могућности да мења кожу сматрана симболом подмлађивања, односно новог живота.12

Римљани су овај култ директно преузели од Грка када је 293. год. с.е. избила куга у граду. Да би Асклепије спасао Рим, према запису из Сибилинских књига, њему у част је подигнут храм на обали Тибра.

13

На простору Горње Мезије Асклепијев култ је посведочен различитим налазима. Од епиграфских споменика познате су посвете Асклепију и Хигији из Пећи,

Култ Ескулапа (Aesculapius), како је називан у римској митологији, захваљујући великој популарности овог божанства, у доба Царства се проширио и по провинцијама.

14 односно из Равне, у чијем тексту се јавља епитет salus.15 Овај епитет је само на овом споменику забележен у оквирима поменуте провинције и говорећи о просперитету римске државе, додатно идентификује Хигију као Salus.16 Jедан жртвеник са посветом Аполону и Асклепију нађен je у околини данашњег Пирота.17 Међутим, посвете Асклепију и Хигији на латинском језику у балканским провинцијама генерално нису биле честе,18

У погледу скулпторалних сведочанстава, значајни су налази из Медијане који представљају две мање порфирне статуе Асклепија и Хигије, на чијим прочељима су натписи на грчком језику са епитетима уобичајеним на тлу Тракије.

те тако и наведени примери исцрпљују репертоар познатих налаза са нашег простора.

19 Ове статуе упућују на евентуално постојање њиховог светилишта у Медијани или у околини термалних извора Нишке бање.20

11Д. Срејовић, А. Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Београд 1989, 57.

Позната је и Асклепијева скулптура из

12 Исто, 58. 13L. Roman, M. Roman, Encyclopedia of Greek and Roman Mythology, New York 2010, 88. 14Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик Српске краљевске академије 71, Београд 1931, 112, бр. 274. 15Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик Српске краљевске академије 75, Београд 1933, 42, бр. 142; Р. Petrović, Timacum Minus et la vallée du Timok, Inscriptions de la Mésie Supérieure III/2, Beograd 1995, 63, no.1. 16Богиња Salus, првобитно богиња напретка римског народа и државе, почев од II века с. е., поистовећује се са Хигијом и поштује као богиња здравља, в. Срејовић и Цермановић-Кузмановић, н. д., 376. 17П. Петровић, Нови вотивни натписи из Јужне Србије, Старинар (н. с.) 15–16 (1964–1965), Београд 1966, 250, бр. 6. 18Р. Petrović, Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Inscriptions de la Mésie Supérieure IV, Beograd 1979, 96. 19 Исто, 95–97, no. 59, 60. 20А. Jовановић, Неки аспекти скупног налаза скулптура са Медијане код Ниша, Старинар (н. с.) 24–25 (1973–1974), Београд 1975, 57–65; Р. Petrović, Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Inscriptions de la Mésie Supérieure IV, Beograd 1979, 96; Д. Срејовић, А. Цермановић-Кузмановић, Римска скулптура у Србији, Београд 1987, 136, 138.

298

Ромулијане код Зајечара,21 као и мермерно подножје из околине Равне, са очуваним стопалима и делом штапа око кога се увија змија, који су вероватно припадали фигури божанства.22

На основу овог кратког прегледа споменика Асклепијевог култа са територије Горње Мезије, могуће је увидети да се они углавном односе на епиграфска сведочанства и скулптуру, док су вотивни рељефи са његовим представама у великом броју нађени на територијама Доње Мезије и Тракије.

23

Вероватно је слично било и иконографско порекло једне вотивне плоче из Земуна, на којој увиђамо блиску аналогију рељефа из Пресидијум Помпеја (Слика 2). Реч је о плочи од белог мермера са текстом посвете Асклепију и Хигији на латинском језику.

На њима се он уобичајено приказује у стојећем положају, обучен у химатион скупљен око бедара и пребачен преко рамена, једном руком ослоњен на штап са змијом, док у другој држи патеру изнад жртвеника, што представља иконографски тип познат још са класичних рељефа IV века с. е. Судећи по свему томе, представа на плочи из Пресидијум Помпеја могла је настати према неком хеленистичком прототипу, који је коришћен као узор оваквих представа у поменутим провинцијама.

24

Асклепијев химатион на плочи из Земуна, спуштен преко једног рамена, а затим увијен испод груди, изведен је сумарно, те тако у пределу струка подсећа на дебљи појас, као и на рељефу из Пресидијум Помпеја. Чини се да на обе представе мајстор није успео да вештијом моделацијом постигне утисак обавијене тканине, односно реалистичну обраду драперије, али је ипак за нијансу то природније изведено на примерку из Пресидијум Помпеја. Сличност се огледа и у положају ногу које су у класичном контрапосту: десна нога је благо савијена у колену, док је лева равна. Имајући у виду наведене подударности, као и димензије рељефа из Пресидијум Помпеја, сматрамо да постоји могућност да је и на њему била приказана сцена са Хигијом и Телесфором. Сходно томе да је он очуван у површини нешто мањој од четвртине плоче из Земуна,

У некој врсти плитке нише, приказан је Асклепије са дугом косом и брадом, обучен у химатион који прекрива једно раме и фигуру од струка наниже, са штапом око кога се увија змија у десној руци. Поред њега је представљена Хигија, у уобичајеној иконографији како храни змију, док је у средини Телесфор увијен у химатион, са шиљастом капицом на глави.

25

Вотивни рељефи поклањани су Асклепијевим светилиштима као дарови за оздрављење или очување доброг здравља дедиканата и њихових породица. То потврђује и примерак из Земуна, који је био намењен Асклепијевом храму у

фигура Асклепија се одлично уклапа у развијену композицију. Разлика на овим представама била би једино у положају штапа са змијом, који је приказан на различитим странама фигуре.

21Исто, 122. 22Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик Српске краљевске академије 75, Београд 1933, 44, бр. 152. 23Р. Petrović, Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Inscriptions de la Mésie Supérieure IV, Beograd 1979, 96. 24J. Brunšmid, Arheološke bilješke iz Dalmacije i Panonije I, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva (n. s.) 4, Zagreb 1900, 200, sl. 95; Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик Српске краљевске академије 98, Београд 1941–48, 314, бр. 103. 25Димензије ове плоче износе 22,3 x 21,3 x 3,2 cm.

299

данашњој Шајкашкој улици.26 Рељеф из Пресидијум Помпеја је имао сличну намену јер је место где је нађен вероватно било неки сакрални простор. Наиме, током ископавања мериолационог канала на западном делу локалитета, односно на ободу римског насеља, поред ове са Асклепијем, нађене су још две мермерне плоче. Једна од њих је неповратно изгубљена сходно томе да проналазач није желео да је уступи за приватну збирку којој остале две припадају.27 На другој се пак распознају обриси фигуре у висини до колена, поред које је приказан жртвеник, са нејасним траговима натписа у два реда.28

26J. Brunšmid, н. д., 201.

Оваква концентрација вотивних плоча, за коју није могуће претпоставити да је и коначна по броју, указује на то да се овде заиста радило о некаквом светилишту. Нешто више о њему, као и о томе да ли је оно евентуално било посвећено божанству које смо овом приликом идентификовали на једном од рељефа са овог локалитета, можда ће потврдити нека од будућих истраживања.

27 Реч је о већ поменутој приватној збирци Саше Ристића из села Рутевац. 28Д. Рашковић, Римско насеље Praesidium Pompei – Римљани у Алексиначкој котлини, Зборник радова Ниш и Византија 5, Ниш 2007, 221, сл. 13.

300

Bojana B Plemic, МSc Belgrade

VOTIVE RELIEF FROM PRESIDIUM POMPEII – CONTRIBUTION TO STUDY OF ANTIC CULTS IN UPPER MOESIA

Various archeological remains testify of importance of Zindan site, once a place

of a road stop Presidium Pompeii (Praesidium Pompei), and of its development in the Roman era. Nevertheless, there are very little data on cults that had been worshiped here, and for the time being there are only two known fragmented votive slabs. However, one of them shows ichnographic pattern of Asclepius, Greek god of medicine, whose cult had been taken over by Romans. Here we have a relief created after Hellenistic- style model, probably based on templates from Thracia and Lower Moesia, where similar spectacles were very popular. Such relief slabs were usually dedicated to Asclepius’ shrines as votive presents for convalescence or for good health, therefore it is not impossible that the model from Presidium Pompeii had stood in one of the temples. It is a case of precious discovery having in mind that in area of Upper Moesia monuments of Asclepius’ cult are not numerous and that for now it is the only known relief display among them.

301

Сл. 1. Фрагмент вотивне плоче са представом Асклепија из Пресидијум Помпеја, Приватна збирка Саше Ристића из села Рутевац (фото Петар Ћеранић)

Fig. 1. Fragment of votive slab illustrating Asclepius from Presidium Pompeii, Private collection of Sasa Ristic from village Rutevac (photo Petar Ceramic)

302

Сл. 2. Вотивна плоча са представом Асклепија, Хигије и Телесфора из Земуна, Археолошки музеј у Загребу29

Fig. 2. votive slab illustrating Asclepius, Hygius and Telesphorus from Zemun, Archeological Museum in Zagreb30

29 Преузето из J. Brunšmid, Arheološke bilješke iz Dalmacije i Panonije I, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva (n. s.) 4, Zagreb 1900, 200, sl. 95. 30 Taken from J. Brunšmid, Arheološke bilješke iz Dalmacije i Panonije I, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva (n. s.) 4, Zagreb 1900, 200, sl. 95.

303

УДК ППППППППП 45666666666666

Ранко Баришић Eтнографски музеј у Београду

ХИЛАНДАРСКИ ДИГМЕН

Апстракт: У раду се описује проналажење дигмена у манастиру Хиландару, пољопривредне справе која датира још из античких времена. Дата је његова употреба и распрострањеност као и порекло. Описани су дигмени који се чувају у збирци земљорадње у Етнографском музеју у Београду и њихова компарација, дати су такође и они пореклом из манастира Хиландара и са Свете горе, затим из Грчке, Македоније, Бугарске, Турске, Румуније, Израела, Египта, Туниса, Шпаније, Португала и Италије. Кључне речи: Манастир Хиландар, дигмен, гумно.

Дигмен је пронађен новембра 1973. године приликом првог доласка етнолошке екипе (Ранко Баришић и Мирослав Драшкић) у манастир Хиландар. Био је ослоњен на зид са леве стране од улаза у житарницу. Житарница је била смештена у приземљу манастира, на крају краћег ходника са чије су обе стране биле мање келије. Једно време је ту била смештена и штампарија графика. Према казивању монаха дигмен је већ одавно био ван употребе.1

Неколико година касније, тј. 1975. године, за време посете манастиру Есфигмену приликом обиласка подрума, пронађен је још један дигмен. На путу за Јерисос на брду Омониа код кафане, на старој траси аутопута од Солуна до Јерисоса ка Светој гори, видео сам један дигмен који је одавно био ван употребе. Тај дигмен је био мањих димензија, око пола метра висине, са кременовима усађеним у дно дрвене даске. Даска је имала облик саона, била је благо заобљена, сужена при врху а шира при дну. Тај мањи дигмен је употребљаван у брдско-планинским просторима Грчке за вршење мањих количина жита на гумну.

Том приликом екипа је прегледала и гумно као и остатак привредних зграда при Милутиновој кули. Дрвени стожер на гумну је био скоро потпуно иструлио. Камене плоче којима је гумно поплочано биле су зарасле у траву а понеке су биле и извађене из земље.

Ови почетни подаци и чињенице су ме подстакле да дам детаљан опис хиландарског дигмена, његов историјат и употребу. Такође ми је била жеља да га детаљно проучим и опишем.

1 Проигуман манастира Хиландара старац Никанор, казивао ми је да је један од његових искушеничких послушанија био рад на гумну са дигменом. Проигуман Никанор Савић је имао 16 година када је дошао из Диваца из Србије, пешке у манастир Хиландар око 1927. године.

304

Хиландарски дигмен је већ помињан у стручној литератури. Један од првих, а можда је то био и први опис дигмена, дао је монах Сава Хиландарац (Славибор Брајер пореклом Чех).2

Његови текстови обилују бројним подацима изузетно важним за реконтрукцију историје Хиландара, начина живота у манастиру, економији, лечењу манастирске браће, као и о унутрашњем животу монаха у манастиру. Занимљива су његов запажања о међусобним односима манастира на Светој гори. Његово најпознатије дело је Света Гора, које је поделио у више поглавља: Физички земљопис, Историјски преглед великих братстава, Калуђери међу собом, Манастири редом, Кареја и Пристаниште Дафне. Сава Хиландарац у свом делу такође пише о пољопривреди и о привредној организацији у манастиру. У одељку Калуђери међу собом Сава Хиландарац пише о обради земље, о радницима надничарима, наполичарима који долазе из Македоније, о ораћим справама. Поред детаљне обраде земље на манастирским имањима он описује и архаичну справу дигмен. На западу наслања се уз торањ мала зграда у којој станује калуђер економ и неколико ратара, а у средини малог дворишта налази се дубок зденац с добром пијаћом водом. Преко пута је штала за волове којима се оре. Један узвишени простор употребљен је за гувно на ком се млати жито средством дашчица по дну којих су намештени оштри каменчичћи (дикани) па ове после вуку унаоколо волови.

Сава Хиландарац у својим зрелим четрдесетим годинама долази у Хиландар крајем ХIХ века, тј. 1881. године. Замонашио се на Цвети 1883. године. Оставио је иза себе богато књижевно наслеђе које је и данас предмет проучавања научника који се баве историјом, историјом уметности, примењеном уметности и етнологијом манастира Хиландара.

3

У другој половини XX века на Свету гору и Хиландар долази Александар Дероко, неуморни истраживач, писац бројних чланака и књига о Хиландару и Светој гори. Он описује бројне етнографске предмете, али и начин живота калуђера. Запазио је и дигмен, вероватно онај исти који описује у својим делима и монах Сава Хиландарац. У раду из Материјалне културе прошлости Дероко даје описе подрума у којима се налазе велике бачве за чување вина, затим суваче за млевење жита, ручна ступа за туцање жита за кољиво, примитивна ступа која се покреће ногом. У подрумима су смештене муљаче за маслине, млин за со који су покретале мазге. Споља ван зидина манастира а испред стаје налази се справа за поткивање мазги аргало, што на грчком језику значи разбој, као и точа, млин на путу ка бугарском манастиру Зоографу.

Александар Дероко, дигмен назива прастаром дрљачом: као што је прастара дрљача, докан или дукан са слике 27, израђена од дасака, липовог дрвета са углављеним оштрицама камена. Њу (дрљачу) мазга вуче укруг по гумну патосаном великим глатким каменим плочама, док један човек стоји озго на дасци да би је оптеретио и бичем тера мазге које вуку дигмен по земљи. Старо камено

2 Током ХIХ века у манастиру Хиландару живело је четири монаха под именом Сава. 3 Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, Успомена на седамстогодишњицу оснивања, Београд 1997, 71.

305

гумно сачувано је одмах уз ткзв. Милутинов пирг, који се налази недалеко од пристаништа према Хиландару.4

Непосредно испред Милутиновог пирга простире се низина звана Савино поље, које је било засађено пшеницом све до подножја брда Самарије које доминира заливом. У том заливу данас је пристаниште манастира Хиландара. У Савином пољу последњих неколико година, монаси саде нови виноград.

У поменутом раду А. Дероко први пут објављује фотографију хиландарског дигмена како би се предочила његова величина и димензија. Снимак је направљен у унутрашњем делу манастирског дворишта.5

Хиландарски дигмен направљен је од липовог дрвета. Доњи део је шири од горњег, горњи део је благо заобљен као саоне. Састоји се од две липове даске спојене са задње стране двема попречним пречагама које су постављене у доњем и горњем делу. На врху је мања пречага која служи за качење на запрегу за волове или мазге. У предњи део дигмена усађени су кременови у припремљеним отворима у правилним редовима. Кременови су окренути у правцу кретања по земљи. Доста кременова је испало из лежишта услед дуже употребе. Дигмен у доњем делу има два мања испуста, нема ознака ни украса (сл.1). Висина: 178 цм, ширина горњег дела: 48 цм, ширина доњег дела: 80 цм.

Тада, 1963. године, када је снимак направљен или вероватно пре тога, дигмен више није био у употреби. Када је дигмен пронађен у манастиру одмах је нашао своје место у збирци предмета материјалне културе. Ради се о изузетно реткој и рустичној пољопривредној справи која је предмет интересовања етнолога али и археолога. Поново нађен дигмен је инвентарисан и добио је инв. бр. 432 Хиландарског одбора САНУ.

У каталогу Вођа кроз Етнографски музеј у Београду из 1924. године, објављена је фотографија и детаљан опис дигмена, као и начин рада с њим. У тексту се наводи да је: ...дигмен, врло примитивна врста вршалице која се и данас местимично употребљава у јужној Македонији. То је једна дебља даска, дугачка: 1,50 м. широка око: 70 цм, на чијој су доњој страни углављена оштра парчад кремена. За даску је углављена мотка која служи за запрегу волова. Дигмен се положи на вршај тако да страна са кремењем буде окренута житу, тј. према земљи. Да би се класје лакше ломило а жито испадало, на дигмену стоји човек или жена. Дигмен се повлачи у круг, као што се то ради при вршају коњима.6

Етнолошка литература зна за још неколико описа дигмена и његове употребе. Стеван Тановић описује дигмен и рад са њим у Ђевђелијској јужној Кази: Рад са дигменом назива се "Вршејне". Док се не отпочне вршејне снопље стоји на њиви. А кад отпочне вршидба снопље се вози кући, на гумно, где се опет одлаже у стогове. Вршу сви заједно, кад се ашар или ондолак тј. оно што узима држава 10 сеоских прода, а пре тога не смеју. Врше се воловима, помоћу "дикајне" то су две здружене 7-8 цм дебеле даске које су на предњој страни нарочито горе повијене (као саонице), подешене за клизање.

4 Александар Дероко, Из материјалне културе прошлости, Етнографске белешке, Споменик CXII, САНУ, Београд 1963, 11. 5 Исто, 11, слика 27. 6 Никола Зега, Вођа кроз Етнографски музеј у Београду, Етнографски музеј у Београду, Београд 1924, 13.

306

С горње стране нарочито дрво које утврђује једну даску за другу, за њега се привезе с бојдрука (јарма) да би се дикања вукла. Сва је дикања с доње стране начичкана кремењем и ножевима тестерастих сечива, те кад клизи по браху (растуреном снопљу) а човек на њој седи, она стабљика дроби или сече. Једна врахчине 80 до 100 снопа који се растуре по гумну у облику круга али тако да класје дође до све унутра и на површини, да би се лакше наврло. Сама ова радња (растурање) зове се насадувајне.7

Етнографски музеј у Београду у збирци пољопривреде, поред многих других предмета чува и два дигмена. Први је набављен у Морихову, Македонија. Из предметне документације Етнографског музеја сазнајемо да је тај дигмен направљен од боровог дрвета и кремена. Састоји се из две даске са повијеним врховима као код санки које су сужене при врху. Кремење је утиснуто у даске само са доње стране у правилним редовима. У опису сe даље каже да је употребљаван за бржи вршај пшенице на гумну и да човек или жена стану на њега а волови га окрећу у круг. Дигмен је набавио 1905. године Сима Тројановић, први кустос, оснивач и директор Етнографског музеја у Београду. Реинвентарисао га је музејски саветник Душан Масловарић 1963. године. Дигмен носи инв. бр. 5106 (стари инв. бр. 2691).

Прилог уз овај рад су два цртежа који приказују један преврнути дигмен и још један посматран са стране.

8

Етнографски музеј у Београду је касније дошао у посед још једног дигмена и то посредством извесног господина М. Церовића који је уједно био и дародавац. Приликом ослобађања Криве Паланке код Куманова од стране српске војске 1912. године, наведени дигмен је нађен у турском ућумову - затвору, како пише у предметном картону. Због тога се претпоставља да је употребљаван од стране Турака за мучење затвореника. Другачијег је облика од претходно описаног дигмена. Састоји се из две даске правоугаоног облика које се сужавају ка врху, са благо савијеним врховима као код саоница. Са доње стране саона углављено је кремење као и металне плочице налик на воловске потковице. Потковице као и кремење су различите величине и углављене су у даске са доње стране без посебног реда. Једини ред који је поштован јесте да су плочице и кременови углављени у правцу дужине дасака. Саоне дигмена су учвршћене двема попречним даскама и закуцане ексерима са задње стране.

(сл. 2)

И овај дигмен се употребљавао на гумну, како би се вршај брже обавио. На њему, са горње стране, стоји човек или жена а волови га окрећу у круг. Овај дигмен је урађен као прост и груб ручни рад. Дигмен је заведен под инв. бр. 5107 (стари инв. бр. 2692), такође га је реинвентарисао музејски саветник Душан Масловарић 1963. године. (Сл.3) Етнолог Миленко Филиповић у свом раду Дикјан у Македонији описује оба дигмена. У тексту се бави проблемом његове распрострањености као и његовим историјатом у Србији, Македонији и ширем простору Балкана. Затим помиње дигмен у Турској, у малој Азији, као и нешто даље на предњем истоку. Назива га

7Стеван Тановић, Српски народни обичаји у Ђевђелијској Кази, Српски Етнографски зборник СКА, књ. ХL, Београд 1927, 339-340. 8 Дигмен инв. бр. 5106, дужина: 165 цм, ширина горњег дела: 38, ширина доњег дела: 61 цм.

307

дикан. М. Филиповић улази у детаље описа оба дигмена који се налазе у инвентару Етнографског музеја. Између осталог он сматра да други дигмен, који носи инв. бр. 5107, а који је нађен у Кривој Паланци код Куманова и касније пренет у Етнографски музеј у Београд, није пореклом из тог краја.9 На почетку рада он наводи: Кад је калуђер Кипријан Рачанин на свом путу у Јерусалим наишао кроза село Грчиште у Македонији, видео је ту 1704. године, призор који га је веома изненадио а који је он укратко описао. Миленко Филиповић се ту позива на путопис Ханса Дершвама.10

У путописима о Балкану имамо неколико помена о употреби и распрострањености дигмена на различитим местима, што су на неки начин изворни подаци о његовој распрострањености и употреби. Описе су нам оставили путници који су пролазили Балканом као авантуристи и претходници великих војни, а који су писали у циљу задовољавања знатижеље публике западне Европе за новим сазнањима о источним земљама. Мисли се на земље које су биле тада под турском доминацијом: Србију, Босну и Херецеговину, Црну Гору, Бугарску, Румунију, Грчку, Македонију и Албанију.

Калуђер Јеротије Рачанин, путујући у Јерусалим на поклоњење, видео је у Македонији у селу Грчишту, дигмен и његову употребу коју је описао. Можемо само претпоставити да је продужио у манастир Хиландар да би вероватно тамо видео дигмен који се употребљавао. У свом опису он пише:.. и отоли доидосмо на 15 конак у Тиквеш, и паки сутра доидосмо на 16 конак у Грчиште, и ту видисмо, како врху жито с коли на волови: учинија даска колико врата, па озго набиена пуна камена (кремена), те онаи камен тре сламу, пак саспе у куће те скотом дае у торбах.... Аутор овог текста не помиње изричито назив справе, тј. дигмена. Овде смо ускраћени за назив ове архаичне справе тог времена и из тог места, а то је коцка у мозаику која нам недостаје. Из једноставног описа ове архаичне справе као и рада с њом јасно се види да је реч о раду с прастаром пољопривредном алатком, тј. о дигмену. Приложени рад датира из 1704. године и за сада је најстарији познати објављени опис о употреби као и дескрипција дигмена на нашем тлу.11

Из до сада објављене путописне литературе, као значајног историјског извора, имамо доста забележених података о дигменима и њиховој употреби широм Балкана. Ханс Дершвам у свом делу описао је чак два дигмена, које је видео на својим путовањима. Један опис се односи на рад са дигменом у Тракији у месту Чорлу.

(сл.4)

12

9 Миленко Филиповић, Дикјан у Македонији, Гласник Етнографског музеја у Београду XVII, Београд 1954, 70-74. Дигмен инв. бр 5107, дужина: 140 цм, ширина: 53 цм.

У Тракији на трећем преноћишту од Једрена, од прилике у месту Чорлу, гледали су 22. августа вршај жита помоћу нарочите справе. Ради вршаја тамо имају “једну даску вршалицу (Tennen-breth), која је одприлике као длан дебела, два беча лакта (1.55 м.) дугачка 5/4 лакта (98 цм) широка. Спреда је мало узвијена као

10 У оригиналу рада пише калуђер Јеротије Рачанин, а не Кипријан Рачанин како је објавио Миленко Филиповић, Видети: Милан З. Влајинац: Из путописа Ханса Дершвама 1553-55 г. Братство ХХI, Beograd 1927, 74. 11 Стојан Новаковић, Прилози к историји српске књижевности. VI. Јеротија Рачанина пут у Јерусалим 1704 год., Гласник српског ученог друштва, књига XXXI, Београд 1871, 300. 12 Милан З. Влајинац, Из путописа Ханса Дершвама 1553-1555 г. Братство ХХI, Београд 1927, 74.

308

саонице, а озго при земљи дебелој учвршћени су у дасци оштри, разбијени, мали, 2 прста дугачки кременови. Зове се ikyna. Кад се хоће да врши, онда сељак, набије гувно тврдо, у пољу или у дворшту; по њему растури (неовршено) жито, упрегне пред икином 2 вола: стане на њу позади или седне, па једним дугачким прутем тера унаоколо волове привезане једним конопцем све дотле, док се слама не уситни као плева. На тај начин слама буде тако ситна, као да је сасечена и исецкана. Тако вуку на једном гувну наоколо и по две икуне једну за другом, затим купе жито заједно са сечком. Таквом сечком хране своју стоку, пошто немају ливада ни сена“. Исту такву справу Џ. Д. је видео доцније и у М. Азији. При описивању икине дао је чак и један невешто израђен цртеж, који треба да представи како она изгледа. Али се са њега не може видети све што би се хтело. Између првог и тог другог описа разлика је само, што ту каже, да је икуна састављена из двеју што је могуће дужих дасака, прикованих једно за друго као у справе са оштрим зупцима за провлачење и чишћење лана и конопље. Поред тога, овде напомиње, да се при вршењу слама или снопови мећу на гувно у круг. Иситњена слама пак даје се коњима, мазгама и камилама, мешајући им још и по мало јечма.13

Неких 150 година касније, Пол Лукас, натурализовани Француз (1664 Роуен - 1737 Мадрид), путописац, трговац, природњак, физичар и антиквар краља Луја ХIV, пролазећи Турском оставља за собом путопис. Свој први путопис је објавио у Паризу 1712. године. Тај исти путопис поново издаје 1714. године што је реткост за оно време. Овај други путопис, тј. из 1714. године, шири је од првог и садржи знатно више података од претходног. Између осталог Пол Лукас даје детаљне описе дигмена које аутор назива икуна. Исти назив налазимо код његовог претходника путописца Ханса Дершвама. За Пол Лукаса је занимљиво да нам даје и детаљан опис запреге која вуче дигмен по гумну, што је у досадашњим описима дигмена била реткост. Аутор је приложио и слику у свом путопису а која представља једну изврнуту дрвену даску, тј. дигмен. Овде приказани дигмен четвртастог је облика са осам редова дасака од по шест кременова. Дигмен са запрегом приказан је на гумну. Целокупну запрегу чине по пар волова упрегнутих у јарам.

14

Да би се ушло у траг дигмену и његовој распрострањености на Балкану, било је неопходно послужити се литературом археолога и изложити резултате њихових истраживања. Резултати њихових истраживања, а нарочито ископавања, у овом случају су од пресудног значаја. Знаменити археолог Милоје Васић у својим ископавањима у Јонској колонији Винчи даје следеће објашњење за налаз кременова и опсидијана који су употребљавани као оштри зупци за српове: Али у погледу на Винчу много боље и тачније је друго иако мање познато и од научника још потпуно неусвојено објашњење "кремених ножева". Ови ножићи од кремена, нађени у Винчи су од опсидијана, објашњени су као делови (зупци) примитивне вршалице, справе коју су Грци називали tribolos а Римљани tribulum.

15

Такве справе, вршалице, видео је М. Васић 1912. године у долини реке Марице, сада Хеброс у Тракији. У Европи је та врста вршалица распрострањена по

13 Исто, 74. 14 Paul Lucas, Voyage du Sieur Paul Lucas, fait par ordre du Roi dans la Grece, L' Asie Mineure, la Macedoine et L’ Afrique, Nicolas Simart, Paris 1712, 247. 15 Милоје М. Васић, Јонска колонија Винча, Зборник филозофског факултета књ.1, Београд 1948, 200.

309

јужним областима и медитеранском базену, затим у предњој Азији и северној Африци. Занимљив је податак, који је писцу саопштио А. Г. Б. Васе, да је у доба његовог бављења у Грчкој увожен кремен за овакве вршалице из Аустрије преко Трста. У даљем тексту аутор Милоје Васић каже: Специјално за Винчу је карактеристична употреба опсидијана који по мишљењу угарских археолога, несумњиво пореклом из области око извора Тисе, с којом је Винча била у културној вези.16 Свакако да је ова дефиниција археолога Милоја Васића потпуно тачна. У наставку археолог Милоје Васић тврди да: Земљорадничко камено оруђе, није хронолошко, него културно обележје. Оно служи само као поуздани доказ за постојање примитивније земљорадње на дотичном земљишту.17

У литератури налазимо податке о распрострањености дигмена и у суседним земљама као што је Грчка, што је већ напоменуто. У суседним земљама насељеним словенским и романским етносом у Бугарској и у Румунији такође их има. Наиме, о дигмену и о његовој употреби у Бугарској пише познати бугарски етнолог Христо Вакарелски. Дигмен приказан у Етнографијa на Булгарија састоји се из шест дасака, које су при врху сужене и савијене као санке. У доњем делу дигмен има читаве низове углављених кременова. Аутор га назива Дикан. Место на коме се дигмен употребљава назива се: гумно, гувно или харман.

18

Поред Христа Вакарелског бугарски археолог Мариа Гурова пише о новопронађеним и проученим дигменима на територији Бугарске.

19 Ради се о дигменима пронађеним у селу Караново, укупно осамнаест сачуваних примерака. Затим лична колекција професора Шопова, сачувано тринаест примерака који потичу из Добруђе и са Родопа. Збирка од шест примерака који се чувају у једној сеоској кући пронађена је у селу Капетан Димитриево. Дигмени су се употребљавали све до 50-их година двадесетог века када је дошло до замене модерном пољопривредном механизацијиом у оквиру опште колективизације имања.20

И грчки археолог Demetrios Teoharis пише о пронађеним дигменима на територији Грчке.

21

У старим рукописима остало је забележно како се вршило жито са дигменом у средњем веку. У минијатури манастира Есфигмена смештеном на Светој гори, у кодексу 14 видимо сељака како тера дигмен под воловском запрегом.

22

16 Исто, 200.

17 Исто, 200. 18 Христо Вакарелски, Етнографиа на Булгариа, второ издание, Издателство наука и изкуство, Софиа 1977, 114. 19 Maria Gurova, Element de tribulum de Bulgarie- reference ethnographiqeus et contexte prehistorique, Archaelogia Bulgarica V, Sofia 2001,2. 20 Исто, 2. 21 Demetrios Theocharis, Neolithic Greece, Thessaloniki 1973, 151-155, sl. 337. 22 Милош Благојевић, Земљораднички закон, Средњевековни рукопис, Оделење друштвених наука, САНУ, Београд 2007, 184, сл 8.

310

Поред Бугарске, Македоније, Грчке, Турске, Румуније (Олтенија)23 дигмена је било и у Украјини24

Љубазношћу господина Шарона Авизура, директора музеја у Тел Авиву у Израелу, добио сам податке за дигмене који су се употребљавали по Израелу. По његовим речима, четири дигмена који су изложени у музеју у Тел Авиву „Man аnd his Works“, пандан Етнографском музеју у Београду, били су у употреби по разним местима у Израелу све до краја 60-их година ХХ века. У наведеном музеју у Тел Авиву изложена су четири дигмена, направљена од различитог материјала:

а што све скупа помера границу његове распрострањености даље на исток.

1. Дрвени дигмен који се састоји од три спојене дрвене даске са усађеним базалтним кременовима, 2. Дигмен од дрвених дасака. Са доње стране усађена су гвоздена сечива, 3. Гвоздени дигмен са оштрим врховима, 4. Дигмен од дрвета са усађеним кружним кременовима. Сви су благо повијени на горе при врху, слично као саонице и употребљавани су за вршење жита на гумну.25

У западној Европи данас налазимо дигмене у употреби само у северној Шпанији и суседној јој Португалији. У северној Африци налазимо их у Египту и Тунису а у источним Медитерану у Израелу и Турској.

Римљани су такође знали за дигмен а називали су га: tribula genus vehikuli makine, tribulum или trahae. Археолог Ивана Поповић о томе пише у вези с Катоновим инвентаром алатки за оруђе и обраду земљишта: Поред дрљаче често се помињу и справе за вршење жита tribulum и trahе, врсте дрвених саоница који су вукли волови, а код којих је доња површина била ојачана комадима силекса или метала. По обављеном вршењу жито се овејавало тј. одвајало зрневље од плеве уз помоћ лопата од дрвета и прућа или неке врсте сита ventilabrium vannu, vallus.26 И још на једном месту имамо опис рада и употребу дигмена. По обављеној жетви, одвајано је зрневље од класова–жито а вршило се (trituratiо) ударањем помоћу штапова или уз помоћ вршалица у облику санки које су вукли волови (traha, tribulum).27 Очигледно да су стари Римљани добро познавали техничке могућности прастарог трибулума (дигмена) и обилато их користили на својим поседима.28

Место на коме је дигмен на хиландарском имању употребљаван за вршење жита је гумно. Гумно се налази тик под Милутиновом кулом према путу. То је мали, издигнут простор, поплочан каменим плочама. Недалеко одатле, од Милутинове куле па све до брда Хрусије, простире се Савино поље на коме се садила пшеница. На том простору је пре неколико година засађен нови виноград. И

23 George Oprescu, Peasant аrt in Roumania, Bucharest, Special autumn number of „The Studio“, London, England 1929, 40. 24 Миленко Филиповић, Дикјан у Македонији, Гласник Етнографског музеја у Београду XVII, Београд 1954,72. 25 Man and his Works, guide. Collection for the study od the History of Technology in the land of Israel. Tel Aviv, Israel 1965, 16. 26 Ивана Поповић, Античко оруђе од гвожђа у Србији, Монографијe, књ. 5, Народни музеј Београд 1988, 199. 27 Исто, 201. 28 K. D. White, Agriculture of the Roman world, Cambridge university press, England 1967, 152-156.

311

данас се под Милутиновом кулом налази гумно поплочано каменим плочама, односно његови остаци. У средини тог гумна је био стожер. Од Саве Хиландарца нам је остао детаљан опис: Преко пута је штала за волове којима се оре. Један узвишени простор и поплочан употребљен је за гувно на коме се млати жито средством дашчица по дну којих су намештени оштри каменчићи (дикани), па ове после вуку унаоколо волови.29

Овај опис дигмена и његовог рада нам говори да је коришћен баш на том гумну и да су га вукле запрежне животиње. Монах Сава Хиландарац кремење усађено у дрвене даске назива дикани. Назив дикани за кремење, током времена почео се користити и за целу справу. Тај назив је монах Сава Хиландарац вероватно преузео од бугарских монаха који су тада били у већини, а које је затекао у Хиландару када је дошао.

Назив дигмен сам добио од монаха у Хиландару када је пронађен 1973. године, и тако је и уписан у инвентар Хиландарског одбора САНУ. У Хиландару су пронађене и дрвене лопате којима се вршило овејавање жита, тј. одвајање чистог зрневља од плеве на гумну. Из овог произилази да се на гумну плевило жито дигменом али и бацањем жита у ваздух да би се очистило зрневље жита од нечистоће. Према казивању тадашњег проигумана манастира Хиландара, старца Никанора, дигмен, кола за пренос дигмена и лопате за вршење жита су чуване у привредним зградама које су саграђене испред Милутинове куле на самом крају Савиног поља. Поред ових привредних зграда пролази пут који води из пристаништа за манастир Хиландар. Већ новембра 1973. године, приликом првог доласка, етнолошка екипа Хиландарског одбора САНУ у саставу Ранко Баришћ – Мирослав Драшкић прегледала је и гумно као и остатак привредних зграда при Милутиновој кули. Дрвени стожер на гумну је био скоро потпуно иструлио. Камене плоче којима је гумно поплочано биле су зарасле у траву а зграде су биле обрушене и зарасле у шикару неприступачне за било какав систематичнији преглед. Гумно под Милутиновом кулом уочио је етнолог и фотограф Светозар Томић приликом свог првог доласка у Хиландар на Ускрс 1906. године.30

29 Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, Успомена на седамстогодишњицу оснивања, Београд 1997, 71.

Он је фотографисао гумно заједно са Милутиновом кулом и привредним зградама које се налазе испред пирга. (сл. 5) Зграде су 1906. године још увек биле под кровом и у пуној функцији. Зидане су каменом, биле су на спрат, покривене ћерамидом и са димњацима. У приземном делу тих зграда биле су смештене штале за стоку као и остава за склањање пољопривредног алата. На спрату зграда становао је монах економ. У тим зградама били су такође привремено смештени пољари и надничари. Надничари су радили сезонски по позиву на манастирским имањима. Најчешће су радили у Савином пољу као и у винограду Грбавица, који се налази прекопута Милутинове куле. Такође су обављали и друге тешке послове на одржавању манастирског комплекса као и на манастирским имањима. Ангажовани аргати били

30 Светозар Томић, Хилендарска завеса Деспотице Јефимије, Нова Искра, Београд, бр. 3, март 1911 године, 14.

312

су пореклом најчешће из Малешева (предео у данашњој Македонији).31

Гумно под Милутиновом кулом приказано је први пут на бакрорезу са изгледом манастира Хиландара и околине. Нема сумње да се тада, а вероватно и већ пре тога, на том гумну вршило жито дигменом. Гумно под Милутиновом кулом појављује се први пут 1757. године на бракрорезу из Москве. Тај бакрорез је израђен према плочи бечког гравера Густава Адолфа Милера (G. A. Muller) из 1743. године. Цртеж за овај бакрорез припремио је у Хиландару иконописац Георгије Стојановић.

Аргати Малешевци су радили на одржавању путева, на презиђивању и поправкама монашких келија и других просторија у манастиру. Такође су помагали у раду у дрводељској, пинтерској, ковачкој и поткивачкој радионици, као и на одржавању и поправци чамаца и лађа на навозу у пристаништу. Радили су на одржавању манастирских имања и скупљању летине, као и на гумну на вејању жита са лопатама уз употребу и дигмена, како је то било уобичајено на целој територији Грчке у то време.

32

31 Јеремија М. Павловић, Малешево и Малешевци, Београд 1928, 436.

(сл.6)

32 Динко Давидов, Хиландарске Харtinез Еiкоnез, Манастир Хиландар, Галерија Српске академије наука и уметности, Београд 1998, године, 324-326.

313

Ranko Barisic Ethnographic Museum, Belgrade

HILANDAR DIGMEN

The first ethnologic team of Hilandar Board of Serbian Academy of Sciences and Arts found a digmen in the basement of Monastery of Hilandar in Nov. 1973. A digmen is an archaic farming tool known from ancient times; it is made of wood like a sledge with rooted flints. It went out of use very early in Serbia, even in medieval. A digmen is known in Bulgaria, Romania, Ukraine, Macedonia, and also in Greece, Italy, Turkey, Israel, Egypt, Tunisia, Spain,, and Portugal, in all countries gravitating Mediterranean basin. It used to be described by home writers and researchers: a monk Jerotije Racanin, Sava Hilandarac, Aleksandar Deroko, Milos Blagojevic, Nikola Zega, Milenko Filipovic, Stevan Tanovic. The archeologists also found in their excavations the remains of flints in regular rows indicating the digmen remains: Hristo Vakarelski, Marija Gurova, Miloje Vasic, Ivana Popovic. Threshing floors are connected to operating a digmen; harvesting used to be carried out on that chosen spot. The oldest mentioning of threshing floor on the property of Hilandar was mentioned in 1757 on the engraving from Moscow. On engraving, threshing floor is right in front of Milan's Tower today as before two hundred fifty years. This is also the oldest artistic illustration of threshing floor and one of the oldest threshing floors in Serbian historical area. All this speak about the unique treatment of corn with tradition hundreds years long.

314

Сл. 1 Хиландарски дигмен

Fig. 1 Digmen from Hilandar

315

Сл. 2 Дигмен

Fig. 2 Digmen

316

Сл. 3 Дигмен

Fig. 3 Digmen

317

Сл. 4 Рад са дигменом Fig. 4 Operating digmen

318

Сл. 5 Гумно на Хиландару, снимак С. Томић, 1906. године Fig. 5 Threshing floor in Hilandar, photo by S. Tomic, 1906

319

Сл. 6 Бакрорез из 1757. године Fig. 6 Carving on copper from 1757

321

УДК ППППППППП 45666666666666

мр Драгана Исаиловић Народна библиотека Крушевац

АНТРОПОНИМИЈА ЈАСИКЕ У ХIX ВЕКУ

Апстракт: Миграције становништва, историјске и културне прилике у XIX веку, свакако су утицале и на ономастичку слику насеља Јасика у крушевачкој општини. На основу спискова „арачких глава“, „пореских глава“, фамилија, тежака и свештеника, из овог периода дошли смо до битних антропонимијских података. Углавном су забележена мушка лична имена јер су пописане „главе“ породица. Стиче се увид у фреквенцију словенских и несловенских имена, као и у њихову лексичко-семантичку анализу. Поред података о фреквенцији забележених презимена, та грађа је разврстана и по патронимијским основама од којих су презимена изведена. Кључне речи: Антропоними, патроними, словенска имена, несловенска имена, свештеници, тежаци, Јасика

„Трагајући по далекој прошлости Јасике и јасичког становништва, (од 1700. до 1936. године), а на основу података из Матичне књиге рођених Месне канцеларије Јасика, успео сам да извучем на светлост дана имена и године рођења најстаријих предака данашњих јасичких фамилија.“1

1 Р. Симић, Јасика, ауторско издање, Београд 2010, 5.

Тако проф. др Радоје Симић започиње своје најновије дело Јасика : порекло и родослов јасичких фамилија. Да није било оволико истраживања и рада на сакупљању података и историјске и архивске грађе о Јасици и Јасичанима, не бисмо данас читали ова историјски вредна дела која су послужила као инспирација и за овај истраживачки рад. Инспиративан је био и разговор са самим аутором пуним истраживачког духа и мајданом запамћених детаља и прича. Са великом захвалношћу на помоћи и уз његово усмено одобрење, настао је и овај рад из антропонимије села Јасика. Користећи податке до којих је дошло више истраживача, Симић у делу Јасика закључује да је насељавање Јасике започело између 1718. и 1739. године, да би до краја XIX века уследила још три таласа. После ослобођења Јасике 1815, досељавање је било интензивније и то највише из Крушевца, да би после 1833. године по ослобађању Крушевца почело да опада. Ипак, прилив становништва је био у сталном порасту тако да после пописа из 1863. село има 563 становника. Досељавали су се трговци и занатлије, али попис показује да је највише било „тежака“. У овом раду коришћени су следећи ономастички подаци: Преци данашњих Јасичких фамилија рођени од

322

1809. до 1901. године, Списак пореских глава за 1837. годину, Списак арачких глава за 1831.годину, Списак Јасичких домаћинстава 1863. године 2, Списак дужника касе Јасичке у срезу Темнићком Округа јагодинског за ову 1870/71. рачунску годину (оригинал рукописа). Списак свештеника Јасичке, Кукљинске и Шаначке парохије у XIX и XX веку, Списак клисара и тутора јасичке цркве од 1890. године, 3

из дела „Летопис цркве Јасичке“ (1824-2011), 2001. године.

ЛИЧНА ИМЕНА

Из обрађеног ономастичког материјала пописано је 168 облика мушких личних имена код 653 њихових носилаца, а женских има само 10 и потврда и облика, пошто су у питању били пописи пореских, арачких глава и имена домаћина, па су тако пописивана само мушка лична имена – изузев домаћинстава где су жене удовице или се из неких других разлога сматрало да се оне брину за домаћинство. Може се одмах приметити да су бројније потврде имена словенског пореклa од потврда имена страног порекла. Тај однос је 59%: 41% у корист словенских имена. Словенска имена Ако посматрамо етимологију мушких личних имена наилазимо на више категорија и различитих основа. Имена са зоонимном основом (по животињама), фитонимном (имена биљака), као и теофорна и профилактичка имена. Имена настала по називима животиња и биљака: Вуча, Вула, Паун, Смиљко, Цветко, Цветан, Ружица. У профилактичка имена поред имена са именом вук у основи, ту су и имена са основом жив- и стан-: Живан, Животије, Живко, Живадин, Стојан, Стојадин, Станоје, Станојло, Стаменко, Стоиљко и Стоилко. Потврде женских имена Стана, Стамена и Стојанка – варијанте које налазимо са основом – стан, бројне су у српском ономастикону (Станојла, Станислава, Станика, Станка, Станојка). Име Стана давало се обично женском детету у породици да би се престало са рађањем женске деце и наставило са рађањем мушке. Теофорна имена: Богољуб, Божидар, Божин, Богић. Имена Светомир, Светислав и Светозар садрже основу именице светлост, што спада у основе настале од назива природних појава. Са називом имена метала у основи забележена су имена: Гвозден и Златан. По сродству наилазимо на давно заборављено име Братан. Структуру словенских имена најбоље приказују основе од којих су лична имена изведена: благ – Благоје бог – Богољуб, Богић, Богоје, Божидар, Божин, бор – Борисав

2 Пописна књига I, за срез Темнићки за 1863. год. 3 Р. Симић, Летопис цркве Јасичке (1824-2001), Месна заједница Јасика, Крушевац 2001.

323

бран – Бранислав, Бранко брат – Братан вел – Величко весел – Веселин влад – Владимир вук – Вуча, Вула гвозд – Гвозден добр – Добривоје, Добросав драг – Драгослав, Драгутин, Драгољуб душа – Душан жив – Животије, Живојин, Живко, Живадин, Живан здрав – Здравко злат – Златан љуб – Љуба, Љубомир, Љубисав мил – Миладин, Милутин, Милун, Милош, Миленко, Милован, Милан, Милорад, Милосав, Милисав, Милосав, Милета, Милко, Миливоје мир – Мирољуб мом - Момир рад – Радомир, Радивоје, Радосав свет – Светомир, Светислав, Светозар стан – Стојан, Станоје, Стојадин, Станојло, Станко, Стамена, Стана, Стојанка цвет – Цветко, Цветан. У забележеној грађи најпродуктивније су словенске основе мил-, жив-, бог-, драг- и стан-. Анализе показују да сложена словенска имена обухватају 8,4 % од укупног броја забележених имена. Као други део у саставу сложених имена бележимо следеће морфеме: - дар: Божидар - љуб: Богољуб - мир: Љубомир, Светомир - слав: Борисав, Драгослав, Љубисав, Милосав, Милисав, Радосав, Светислав - рад: Милорад. Најпродуктивнији суфикси су: -а, -оје, -ко, -ивоје,- ан. - а: Сава, Мина, Вуча, Мика, Мића, Мина, Крста, Јевта, Веса, Риста - оје: Благоје, Богоје, Радоје, Радивоје, Станоје, Добривоје, Миливоје - ивоје: Радивоје, Добривоје, Миливоје - ко: Величко, Вељко, Здравко, Савко, Цветко, Миљко, Милко, Јанко, Бранко - енко: Миленко, Стаменко - ило: Данило - ан: Братан, Милован, Цветан, Стојан, Милан, Душан, Огњан - ован: Милован

324

- ен: Гвозден, Обрен, Огњен - адин: Живадин - ун: Милун - тин: Милутин - ић: Богић, Милић - ош: Милош. Од мушких хипокористика забележени су: Дража од Драгољуб, Мита од Димитрије, у којима су изостављени слогови унутар имена. Забележени надимци у овом ономастикону су: Душан (Дуња – узето је име воћа као надимак), а постоји пример где је надимак створен на основу спољне карактеристике носиоца надимка: Станоје (Брка). Несловенска имена Анализа истраженог антропонимијског корпуса показује да имена страног порекла заузимају скоро 41% укупних имена. Ту су грчка, хебрејска, мађарска као и адаптирана страна имена са словенским суфиксима. Значење пописаних страних имена забележено је из лексикона Речник личних имена код Срба, Милице Грковић, Вук Караџић, Београд, 1977.(МГР) и Рјечник особних имена, Мате Шимундића, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1988.(МШР). У заградама иза имена дат је број потврда. АВРАМ, (16) Abram, узвишени отац – библ. име (МГР) Abhram . Од Abh – отац и Ram – узвишен, висок. (МШР) АДАМ ,(1) Аdam, hebr. човек створен од земље, библ. име првог човека.(МГР) АКСЕНТИЈЕ, (3) грч. Axentios – који расте. Од auxsano – расти, множити. (МШР) Онај који увеличава, име хришћанског светитеља. (МГР) АНДРЕЈА, (3) грч. Andreas – који је храбар. Од andreios – храбар, мужеван. АНЂЕЛКО, (3) изведено од Анђел + ко. (МГР). Хипокористик од Анђел. (МШР) AНАСТАС, (1) од Анастасије, онај који је васкрсао. (МГР). Грч. Anastasios – који је ускрснуо. Од anastasis – васкрснуће, подизање. (МШР) АНТОНИЈЕ, ( 2) лат. Antonius, римско породично име. (МГР). Вероватно потиче од етрурског Antenium. (МШР) АЛЕКСА, (7)од Александар, Алексије, итд. (МГР) АЛЕКСАНДАР (5) грч, Aleksandros, заштитник људи. (МГР) АНТА, (8) од Антон, Антоније. (МГР) АТАНАСИЈЕ, (6) грч. Athanasios, који је бесмртан. Од Аthanasia, бесмртност. (МШР). Бесмртан, име хришћанског светитеља. (МГР) АРСА, (2) од Арсен, Арсеније. (МГР). ВАСИЛИЈЕ, ( 1) грч. Basielios – краљевски. (МШР). Грч. – царски, име хришћанског светитеља. (МГР) ВИЛИП, (2) исто и Филип само што је иницијално ф дало в. (МГР). ГАЈА, (2) од Гаврило. (МГР) ГЛИГОРИЈЕ (4) варијанта имена Григорије, грч. Gregorius, будан, пажљив, име хришћанског светитеља. (МГР)

325

ДАМЈАН, (6) грч. Damianos, који кроти. Од damazo – кротити, питомити (МШР). Име хришћанског светитеља. (МГР) ЂОКА, (10) од Ђорђе, Ђорђије. (МГР) ЂОРЂЕ, (6) грч. Georgios, земљорадник, име хришћанског светитеља. (МГР) ЂУРЂЕ, (6) варијанта имена Ђурађ.(грч. св.) (МГР) ИВАН, (16) по пореклу исто име као Јован. (МГР) ИЛАРИОН (1) грч, Ilariоs, весео, насмејан, календарско име. (МГР) ИЛИЈА, ( 5) хебр. Elijah – Јехова је мој Бог. Библијско име. (МГР) ЈЕВРЕМ, ( 2) хебр. Efraim – библијско име једног од вођа старог израелског племена. Мисли се да је име сиријског порекла. (МГР) ЈЕВТА (1) исто име, као Јефта од Јефтимије, Јевтимије. (МГР) ЈОВА, (6) од Јован. (МГР) ЈОВАН (18) хебр. Johanan, Бог се смиловао, библ. име. (МГР) ЈОВАНЧА (3) изведено од Јован + ча. (МГР) ЈОВИЦА (2) изведено од Јов(а) + ица. (МГР КОСТАДИН, (1) варијанта имена Константин. (МГР) КРСТА, (1) грч. име – крст, а може бити и хипокористик од Христифор, Христофор. (МГР) КУЗМАН, (2) варијанта имена Косма, Козма, (грч.), свет, украс. Име хришћ. светитеља. Према Дамјан, јер су Косма и Дамјан увек заједно. (МГР) ЛАЗАР, ( 2) хебр. Elazar, помаже Бог, библијско име. (МГР) МАКСИМ, (1) грчко име, лат. Maksimus – највећи, календарско име. (МГР) МАРЈАН, (1) варијанта имена Маријан. (МГР) лат. Marianus – име је изведено од женског библијског имена Марија (МГР). МАРКО, (4) лат. Marcus, име једног од четири јеванђелиста. (МГР) МАТА, ( 2) од Матеја, Матија. (МГР) МИЈАИЛО, (11) варијанта имена Михаил. (МГР) МИХАИЛО, (2) у грч. од хебр. Mikael – сличан Богу. Библ. име. НИКОЛА, (3) грч. Nikolas - народ побеђује, име хришћ. светитеља. НИКОЛАЈ, (1926. забележено у Јасици) - варијанта имена Никола. (МГР) НИКОДИН (1) варијанта имена Никодим, грч. Nikodius – народ побеђује.(МГР) ПАВЛЕ, ( 8) грч. Pavlos, lat. Paulus – мали, име Христовог апостола. (МГР) ПЕТАР, (11) грч. – камен, стена. Календ. име распрострањено од најст. времена до данас. ПЕТКО, (3) хипокористик од Петар. Можда настало по седмичном дану – петак. (МГР) ПЕТРОНИЈЕ, (3) лат. Petronius – римско породично име. (МГР) ПЕША, (1) од Петар, Предраг. ПАУН (1), итал. paone или ne – назив птице узет за лично име. (МГР) РАНЂЕЛ, (2) варијанта имена Аранђел. Варијанта имена АРАНЂЕЛ- предводник анђела, грч.(МГР) САВА, (7) арам. Saba, старац, деда, календ. име. (МШГ) САВКО, (1) изведено од Сав(а) + ко.(МГР) СТЕВАН, (41) исто име као Стефан, само ф > в.(МГР) СИМОН, ( 9) хебр. Šimon – слушати, библ. име. (МШГ)

326

ТАЗА, (1) грч, од Tadeos od hebr. Tadde – библ. име једног од дванаест Христових апостола. (МГР) ТЕОДОСИЈЕ, (1) дат од Бога, име хришћ. светитеља. (МГР) ТИМОТИЈЕ, (1) грч. онај који поштује Бога, име хришћ. светитеља. (МГР) ТОДОР, (3) варијанта имена Теодор, грч. – дар од Бога, име хришћ. светитеља (МГР) ТРАНДАФИЛ, (1) грч. ружа. (МГР) ТРОЈАН, (1) варијанта имена Трајан. Име римског цара.(МГР) ЋИРА, (1) од Ћирило, од Кирило. Кирил. Грч – господарски. Име хришћ. светитеља. (МШР) УРОШ, (3) мађ. ur (господин) + слов. наставак – ош. (МГР) На основу анализе датог антропонимијског фонда, може се закључити да се он састоји од монолексемних имена, сложених имена, обично од две адаптиране морфеме, а најбројнија су имена са разним дериватима.

ПРЕЗИМЕНА

„Презиме заправо казује оно што име, име од миља и надимак не чине; чији је презименовани, којој породици, фамилији или братству припада, или одакле, шта је по занимању... Указује на крвно сродство, успоставља родословну лозу и исказује предачко порекло потомака. Њиме се човек везује за своје претке, представља по пореклу и надовезује на породичну традицију.“4

У испитиваном антропонимијском фонду презимена села Јасике забележено је 549 потврда и 152 облика презимена носилаца. После структуралне анализе долази се до закључка да постоје две категорије презимена: презимена са личним именом у основи (деантропонимна презимена) и презимена са апелативом у основи (деапелативна презимена).

Патроними са народним именима у основи: Богдановић, Величковић, Видаковић, Видојевић, Вулић, Вељковић, Гајић, Гмитровић, Драгићевић, Димитријевић, Југовић, Миловановић, Миленковић, Милошевић, Милетић, Милутиновић, Матић, Марковић, Митровић, Миладиновић, Недељковић, Остојић, Огњановић, Радојковић, Радаковић, Радисављевић, Стоиљковић, Стојановић, Станковић, Спасојевић, Стаменковић, Средојевић, Станојевић, Станојловић, Стоиловић, Стоиљковић, Цветановић, Ужаревић. Патроними са страним именом у основи су нешто малобројнији: Арсић, Аксентијевић, Аврамовић, Анђушић, Антић, Агатоновић, Василијевић, Вилиповић, Гавриловић, Ђокић, Ђорђевић, Ђорговић, Ђорић, Ивановић, Илијић, Јовановић, Јевтић, Кузмановић, Константиновић, Лазаревић, Мијаиловић, Малезић, Михаиловић, Николић, Павловић, Петровић, Петковић, Ристић, Стевановић, Савић, Савковић, Тасић, Тодосијевић, Урошевић, Ћирић, Ћирковић, Филиповић.

4 В. Лазаревић, Српски именослов, Book & Marso, Београд 2001.

327

Деапелативна презимена Код деапелативних презимена, речи које су узете за основу, потпуно су различите. Ова презимена су приближно бројно заступљена као деантропонимна презимена. Презимена од географских назива би овде била: Браљинац, јер је у основи назив места Браљина и Врањанац од Врање. Презимена попут Црногорац имају у основи назив народности или географског подручја коме носилац припада. Ту су и презимена код којих су у основи називи делова тела, као на пример: Бркић. У овом ономастикону изражен је број презимена насталих од имена занимања: Грнчар, Кованџић, Туфекџић и Тувекџић, Ужаревић, Поповић. Ту су и презимена која у себи садрже назив боје: Руменић, и назив дела биљке: Цветановић, Цветковић, као и презимена која у себи садрже назив природне појаве: Огњановић. Интересантно је поменути и нека презимена за која је тешко наћи потврду у познатим лексиконима и која имају нејасну мотивацију: Бећар (вероватно по „бећарском“ животу), Газибара, Головодац, Малезија, Малезић, Кнетић, Желкар. У творби патронима најчешће је заступљен суфикс –овић: Агатоновић, Величковић, Веселиновић, Живковић, Здравковић, Јовановић (11), Константиновић, Миловановић (12), Милосављевић (11), Марковић, Поповић (6), Павловић (9). Патроними са суфиксом –ић су такође бројни, али не као ранији: Арсић, Алексић, Ванић, Весић, Ђорић, Јосић, Кондић, Костић, Крстић, Лакић, Савић, Симић, Тасић, Цекић, Ћирић. Са суфиксом –ац забележени су патроними: Браљинац, Врањанац, Црногорац. Забележена су и презимена странаца, у овом случају свештеника који су били на служби у Јасици у периоду од 1920. до 1943: Иларион Скљар, Николај Танасијевски и Владимир Загурски. Најфреквентнија презимена у ономастикону Јасике у обрађеном периоду била су: Стевановић (19), Ђорговић (18), Средојевић (17), Симоновић (15), Стојановић (12), Ужаревић (11), Јовановић (11), Милосављевић (11), Аксентијевић (10) и Тројановић (8). ЛИТЕРАТУРА 1. М. Букумирић, Ономастика горњег и средњег Лаба, Институт за српску културу, Приштина –Лепосавић, Филозофски факултет, Косовска Митровица, Дом културе „Свети Сава“, Лепосавић 2002. 2. М. Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић, Београд 1977. 3. В. Лазаревић, Српски именослов, Земун - Боок, Нови Београд – Марсо, Београд 2001. 4. Р. Симић, Јасика, Ауторско издање, Београд 2010. 5. Р. Симић, Летопис цркве Јасичке 1824-2001, Месна заједница Јасика, Крушевац 2001. 6. М. Шимундић, Рјечник особних имена, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб 1988.

328

Dragana Isaliovic, MSc Krusevac Library

ANTHROPONOMY OF THE 19th CENTURY JASIKA

During the 19th century, many socio-historical changes had taken place in the village of Jasika, as well as in other parts of Serbia of that time. The fact that population had come and gone was noticed after 1815 and liberation of Jasika from the Ottoman’s rule. Although merchants and artisans had settled the area, the number of farmers was the highest. This can be seen from the census from 1809 (of families), of taxpayers from 1837, of poll tax (levied upon non-Muslim male inhabitants older then 6) from 1831, of Jasika’s households from 1863, of priests from 1837 and latter. This work deals with anthroponomy in the village of Jasika based on afore mentioned censuses that include the 19th century and a small portion of data from the 20th century. Number of 635 individuals or verification of the same names has been recorded, with 168 forms of personal names and 10 forms of female personal names. Analysis shows the ratio of Slavic and non-Slavic foundations 59%:41% in favor of Slavic personal names. The most frequent Slavic personal names are Stojan, Milovan, Bozidar, Branislav, Dobrivoje, and Dragutin, while non-Slavic are Petar, Mijailo, Aleksa, Avram, Jovan, and Stevan. The number of verified last names was 549, and unique forms of last names numbered 152. In this anthroponomical corpus, non-anthroponomical and non-appellative surnames are as equally represented. The most frequent surnames in the 19th century Jasika were Stevanovic, Djorgovic, Sredojevic, Simonovic, Stojanovic, and Uzarevic.

329

УДК ППППППППП 45666666666666

Владан Лазаревић Историјски Архив Крушевац

СТОЛАРСКО-МАШИНСКА РАДИОНИЦА ЗА ИЗРАДУ СТОЛАРСКИХ ПРОИЗВОДА МИХАИЛА КОСТКЕ У

КРУШЕВЦУ

Апстракт: У овом раду је описан рад столарске радионице Михаила Костке и његове браће у периоду 1934-1937. године Кључне речи: Михаило, Првослав и Властимир Костка, столарска радионица, столице, столарски производи, Крушевац, Јасички пут

Дрвна индустрија у Крушевцу и околини у XIX и почетком XX века У деветнаестом веку у Крушевцу је био познати столар Франц Винтер, Чех, који се бавио производњом намештаја.1 Божо Јелић 1901. добија концесију за шуме на Копаонику где диже и стругару. Резану грађу колима је довлачио у Крушевац. Српско-француско акционарско друштво почело је 1910. године експлоатацију шуме на Јастрепцу. А у Крушевцу је подигнута стругара са четири гатера и сушаром као и предузеће за импрегнацију прагова.2

Краљевина Југославија је имала 7.248242 хектара шума, који су заузимали 30,2 % површине земље. Годишња експлоатација шума износила је 27.500.000 метара кубних.

3 Дрво је било једно од најважнијих извозних артикала, дрво за прераду је заузимало 18,22% у извозу.4 У 1938. години извезено је 202.793 тоне резаног дрвета лишћара и 131.262 тоне облог дрвета лишћара. Учешће шумарства у националном доходку земље износило је у 1925. години 6,5% и у 1935. 5,9%.5 Највише се извозило у Италију: 27,6% по укупној количини и 21,5% укупног југословенског извоза по подацима из 1938. године.6 У Крушевцу се извозило у 1929. години сувих и сирових дрва за гориво 2500 вагона, непрерађених и полупрерађених дрва за ограду, грађу и занате 100 вагона.7

1 Б. Илић, Историја Крушевца 1371-1941, Крушевац 1971, 165.

Из „Обилићева“ је ишла

2 Исто, 169. 3 Д. Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату, Београд 2002, 29. 4 Д. Алексић, Држава и привреда у Краљевини СХС, Београд 2010, 63. 5 Д. Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату, Београд 2002, 29. 6 Исто, 30. 7 М. С. Савић, Наша индустрија, занати, трговина и пољопривреда, Сарајево 1930, 151.

330

железница на Јастребац ради експлоатације шуме. Крушевац у то време има 327 занатских радњи од чега 15 столарских.8

У то време на Копаонику постоји стругара Јеличића

9 и на Јастрепцу парна стругара Бистрица код села Петине коју је основала крушевачка Кредитна банка, од које ју је купио Вуле Вучковић, а у мају 1939. године продао Бранку Шалабајићу и Ђоки Васиљевићу.10 У периоду од 1938. до 1941. на Јастрепцу се отварају стругаре: Димитрија Величковића, Божидара Јелића, Симе Јовановића, Симе Ђунића и Миодрага Петковића.11 У 1931. години отварају се три мање радионице за обраду дрвета у Крушевцу: столарско-коларска радионица Обрена Радића „Моравкa“, Предузеће за прераду дрвета „Шумадија“ и Фабрика столица Костић-Цветковић.12

Столарско-машинска радионица за израду столарских производа Михаила Костке у Крушевцу Тумачећи широко члан 32 Закона о радњама из 1931. године, по коме свака радионица која је имала већи број радника уз употребу моторне снаге, Министарство трговине и индустрије сматрало их је индустријским предузећима, па је низ радионица сврстало у индустријска предузећа.13 Пун назив предузећа браће Костка је био Столарско-машинска радионица за израду столарских производа у Крушевцу. Радионица се налазила на Јасичком путу преко пута данашње фабрике „14. октобар“. Основана је 20. 6. 1934. године. Власници су били Првослав (рођен 14. 1. 1901), Михаило (рођен 18. 4. 1905) и Владимир (рођен 11. 4. 1908) Костка. Браћа Костка су били југословенски држављани. Дозвола им је издата од Среског начелства у Крушевцу, број 28828.14 Протоколизација је извршена код Окружног суда у Крушевцу бр. 405/34 од 6.11.1934. године. Од железничке станице били су удаљени 400 m. Нису имали друга стоваришта, ни продавнице у другим местима. Уложени капитал је износио 260 000 динара. Укупна снага постројења је износила 14 коњских снага.15

У новом допису података који је послат Министарству трговине и индустрије, види се да је уложени капитал у предузеће износио 320 000 динара.

Поред погона постојала је и шупа величине 14x5 m за смештај грађе. Радно време је износило 8 часова. Укупан капацитет радионице је био 22 запослена са пословођом.

16

8 М. С. Савић, н. д., 152.

Било је осигурано код „Триглава“ на суму од 170 000 динара, укупна искоришћеност капацитета је износила 60%. Било је запослено: 1 радник као техничко лице, 3 квалификована столара и 2 неквалификована радника, од којих је једно било малолетно лице. Из овога се види да је било запослено 6 радника и сви

9 Исто, 154. 10 Архив Југославије, Министарство трговине и индустрије, 65-510 Парна стругара Бистрица 11 Д. А. Спасојевић, Пољопривреда и индустрија Крушевца између два светска рата, Крушевачки зборник 1, Крушевац 1984, 285. 12 Исто. 13 Д. Петровић, Индустрија Београда 1, Београд 2006, 132. 14 Архив Југославије, Министарство трговине и индустрије, 65-650, Столарско-машинска радионица Михаила Костке 15 Исто. 16 Исто.

331

су били мушкарци.17 Погонска снага је била парна, користило се дрво и трошено је око 100 kg мазива. У допису стоји следећи опис рада предузећа: „Послови кренули на боље, када би се опште економске прилике поправиле, за сад предузеће тавори и ствара минималан приход“.18

У 1935. години као власник предузећа се води Михаило Костка, који живи у Крушевцу, директор предузећа је Првослав Костка, а главно техничко лице био је Властимир Костка, који је такође тада живео у Крушевцу. Од укупног капацитета 10 000 столица годишње, урађено је око 3000, тако да се користило 33% од укупног капацитета. Број запослених је износио: 1 техничко лице, 1 машинист, 1 столар и 5 неквалификованих радника, сви су били мушкарци. Укупно запослених је било 8.

19 Предузеће је урадило 3000 столица за 81 000 динара и за ситније послове за 25 000 динара. Имало је следеће трошкове: купљено је 60 m³ буковог дрвета за 7500 динара, 50 kg цилиндерског зејтина за 1000 динара, 100 kg машинског зејтина за 800 динара, тестера и осталог потрошног столарског материјала за 6 000 динара.20 Отпад није постојао јер се користио за огрев и ложење машина. На једној од машина дограђен је обичан венецијански гатер на једну тестеру.21

Следеће 1936. године урађено је 2000 столица за 54 000 динара, што значи да је било искоришћено 20% од укупног капацитета, и других ситних столарских радова у вредности од 30 000 динара.

22 Запослено је било 1 административно лице, 1 техничко лице, 1 машинист, 3 столара, 1 бравар и 5 неквалификованих радника од којих су два била малолетна. Укупно је било запослено 12 радника и сви су били мушкарци. Трошкови у 1936. години су били следећи: купљено је око 40 m³ буковог дрвета у вредности од 5000 динара, 50 kg цилиндричног зејтина за 1000 динара, 100 kg машинског зејтина за 800 динара, тестера, ексера и осталог потрошног материјала за 5000 динара.23

У 1937. години браћа Костка наводе и своја занимања: машиниста код парне машине Властимир Костка, машиниста код столарских машина Првослав Костка и пословођа Михаило Костка, рођени су у Крушевцу где су и живели.

24 Предузеће је било осигурано код осигуравајућег друштва „Унион“ за суму од 87 000 динара. Пун производни капацитет био је 2000 прозора, 2500 врата и 10 000 столица. Произведено је 3000 столица, 200 комада прозора и 350 комада врата.25

17 Исто.

Укупно је било запослено 1 административно лице, 3 машиниста, 1 столар и 8 неквалификованих радника од чега су 3 била малолетна лица. Укупно је било 13 запослених. Сви запослени су били мушкарци. Предузеће је у тој години радило више од 6 месеци. Произведено је око 3000 столица за 81 000 динара и урађени су остали столарски послови у вредности од 120 000 динара. Све произведене столице су и продате. Купљено је 90 m³ букових балвана у вредности од 14 000 динара,

18 Исто. 19 Исто. 20 Исто. 21 Исто. 22 Исто. 23 Исто. 24 Исто. 25 Исто.

332

чамовог и боровог дрвета око 70 m³ за 49 000 динара. За тестере и остали потрошни столарски материјал потрошено је 35 000 динара.26 Набављено је 120 kg цилиндарског зејтина за 3000 динара, 150 kg машинског зејтина за 1500 динара и 30 kg жуте масти за 600 динара. Промењена је и парна машина и уграђена је јача од 30 коњских снага а и постављен је млин са два парна камена за млевење пшеничног брашна.27

Сви дрвени отпаци су коришћени за ложење парног погона.

Закључак Експанзија и процват дрвне индустрије који се десио у крушевачком крају по завршетку Велике економске кризе после 1933. године, утицао је повољно на крушевачку привреду. Пошто ранији истраживачи нису споменули све погоне који су радили на територији Крушевца, овде је учињен напор да се на основу расположиве архивске грађе опише погон браће Костка, који раније није био споменут. Рад радионице, као што се може видети, имао је своје падове и успоне. Сам погон је пословао на ивици рентабилности, али из података за 1937. годину (што се поклапа са наглим отварањем низа радионица у крушевачком крају), види се да послови крећу много боље. То се може видети у случају инсталирања новог парног погона са много већим бројем коњских снага од претходног. Ово је пре свега породична радионица, јер све руководеће положаје држе браћа Костка. Немамо довољно архивске грађе да пратимо даљи рад ове радионице, али бисмо волели да ово буде подстицај за даље истраживање свих аспеката крушевачке привреде између два рата.

26 Исто. 27 Исто.

333

Vladan Lazarevic Krusevac Historical Archive

CARPENTRY-MECHANICAL WORKSHOP FOR PRODUCTION OF JOINERY PRODUCTS OF MIHAILO KOSTKA IN KRUSEVAC

This work describes activities of joinery-mechanical workshop of Kostka brothers from 1934 until 1937. This period is significant for its expansion of lumber industry in Krusevac and surrounding area. The workshop itself operates on the border of profitability. It is a family workshop because all key positions belong to Kostka brothers. The last year of business shows improvement in operating and installment of new machinery. One of the goals of their activities is to bring new knowledge and information on work and functioning of Krusevac economy and its enterprises between two world wars, because it is still poorly explored field.

334

Сл. 1 Производни погон столарско- машинске радионице браће Костка (Архив Југославије) Fig. Production plant of carpentry-mechanical workshop of Kostka brothers (Archive of Yugoslavia)

335

УДК ППППППППП 45666666666666

Милица Божић Маројевић Центар за музеологију и херитологију Филозофског факултета у Београду

ОЧУВАЊЕ НЕДОДИРЉИВЕ БАШТИНЕ. МОДЕЛИ ПАМЋЕЊА.

СЛУЧАЈ ПРВОГ КУРСА ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ

Апстракт: Први курс историје уметности на Београдском универзитету одржао је пре 105 година др Божидар Николајевић, држећи три часа недељно „Високог ренесанса“ у зимском семестру 1906/07. Тај датум не само што је зачетак предавања и изучавања историје уметности на нашем поднебљу, него је и значајан моменат за Филозофски факултет и Универзитет у целини. Без обзира на то што ће проћи године до оснивања самосталне катедре, први покушаји и залагања учених људи тога доба сведоче о развијеној свести и односу према култури и уметности у једном друштву, те потреби да се образовање усмерава у том правцу. Наше повремено подсећање пак обезбеђује брисање из заборава, те очување првог курса као феномена недодирљиве баштине. Кључне речи: Божидар Николајевић, историја уметности, јубилеј, модели памћења, недодирљива баштина

1. О изворима и разлозима Београдски универзитети или, прецизније, Катедра за историју уметности Филозофског факултета у Београду, ове године обележава веома важну облетницу – 105 година од одржавања првог специјалистичког курса историје уметности. Иако корени ове дисциплине сежу у доба Ксенократа (280. год. п. н. е), скулптора и такозваног првог историчара уметности, а познати су нам преко Историје природе Плинија Старијег,1

„Високи ренесанс“ који је давне 1906. год. одржао др Божидар С. Николајевић не само што је зачетак предавања и изучавања историје уметности на нашем поднебљу, већ је и значајан датум у историји Универзитета у целини. Без обзира на то што ће проћи године до формирања самосталне катедре, први покушаји учених људи тог доба сведоче о развијеној свести и односу према култури

њено изучавање, у контексту у којем и ми то данас чинимо, почиње на европским универзитетима у XIX в, те слободно можемо рећи да више од века постојања историје уметности, за земљу величине и значаја који има Србија, никако није безначајан јубилеј.

1 Прва енциклопедија, настала 77 – 79 год. н. е, састојала се од 37 књига, од којих је пет последњих посвећено уметности и занатима у најширем смислу.

336

и уметности у једном друштву, те потреби да се образовање усмерава у том правцу. С друге стране, наше повремено подсећање на њега обезбеђује брисање из заборава, те очување првог курса као феномена недодирљиве баштине. 2. Природа и специфичност ентитета

2. 1. Кратак преглед генезе Одељења за историју уметности Сматра се да први трагови који говоре о потреби и жељи за оснивањем катедре за изучавање историје уметности потичу из 1881. год, када се Ђорђе Крстић обратио Народној скупштини у Београду. Излажући план за културно-уметничко образовање омладине, знаменити сликар навео је и списак предмета који би требало да се формирају на Великој школи. Међутим, његов предлог није узет чак ни у разматрање. Иако ће Михаило Валтровић, архитекта и изучавалац српских старина, већ 1882. год. одржати на Великој школи предавање о старој српској архитектури, проћи ће још више од 20 година до поновног помињања образовања младих у области уметности и архитектуре. Па ипак, ни тада то неће бити на матичном, Филозофском факултету. Наиме, према прегледу предавања Велике школе за 1903/04. на Техничком факултету се као предавач архитектонских облика са пројектовањем појављује архитекта Никола Несторовић, док предмет византијски стил с пројектовањем, премда постоји на списку, нема наставника.2

Међутим, када је Велика школа претворена у Универзитет,

3 др Божидар Николајевић, као привремени доцент за историју уметности, у зимском семестру 1906/07. предаје "Високи ренесанс" три часа недељно. Николајевић ће наставити тај курс и у летњем семестру, у слушаоници 34 Капетан Мишиног здања.4

Боже Николајевића више нема на Филозофском факултету, али се његово име помиње на списку предавача Техничког факултета, где држи, поново као доцент, историју уметности на одсеку за архитектуру у VIII семестру. Oд 1908/09. год. Николајевић се нигде не појављује као предавач.

У истом звању, предаваће и наредне године историју венецијанског сликарства. Међутим, у летњем семестру исте школске године, течајеве историје грчког сликарства, затим објашњења одабраних сликаних ваза, уз археолошки семинар одржаван два часа недељно у Археолошком музеју, преузима др Милоје Васић.

2 Sto godina Filozofskog fakulteta, redakcija dr Radovan Samardžić, Beograd 1963, 263. 3 године 1905. 4 Капетан Мишино здање је подигнуто на месту где се раније налазила зграда Јеврема Обреновића, испред најширег слободног простора у тадашњем Београду. Градња је трајала од 1862. до 1863. год, када га је Капетан Миша Анастасијевић поклонио држави и ставио на располагање министарству просвете. Том приликом је лицејска омладина упутила захвалницу свом добротвору, завршавајући је речима: “…Бројимо се за најсрећнији нараштај српске омладине, што на нас паде ред да ти смерно дођемо, па да се ћутећи пред тобом поклонимо и да ту помислимо на величину дела твога...” Тада је ова зграда прозвана Капетан Мишино Здање и на њој је позлаћеним словима исписано: Миша Анастасијевич свомy отечеству. Зграда је предата Лицеју, то јест Великој школи која је тек основана, септембра 1863. године. Али, како је била исувише пространа за тадашње школске потребе, у здање су смештене и друге установе и надлештва: Министарство просвете, Народна библиотека, Музеј и гимназија. У њему је седнице држало Српско учено друштво, а затим и Српска академија наука, још дуго после подизања њене нове зграде. У свечаној дворани здања одржана су два заседања Народне скупштине - 1864. и 1875. год, а затим је у њој одржавао седнице и државни савет од 1901. до 1903. год.

337

Филозофски факултет предавача за историју уметности добија тек у летњем семестру 1911/12. године. Реч је о др Владимиру Петковићу, који предаје историју уметности од праисторије до XIX века, у Капетан Мишином здању, у слушаоници 56, док вежбе обавља у Народном музеју. У његово време историја уметности доживљава први озбиљнији полет. Он ће формирати библиотеку, повезати наставу са музејском праксом и светским центрима, одшколовати прве докторанде... Петковић паралелно предаје и на Техничком факултету. У зимском семестру 1912/13. предаје барок и рококо, три часа недељно. Вежбања и даље држи у музеју, док на Техничком факултету више не предаје. У летњем семестру 1912/13. студенти слушају ренесансу два пута недељно. Одмах после Првог светског рата, 1919. основан је Семинар за класичну археологију и историју уметности. За управника је постављен управо Петковић, који је исте године изабран и за ванредног професора. Тек 1927. год. историја уметности добија своју групу у којој је она главни предмет. На њој се слушају и полажу историја уметности и национална или општа историја. Споредни предмети су страни језик и она историја која није узета као главни предмет. Први студенти који су завршили историју уметности су Зорица Симић, Вукосава Даниловић и Мара Харисијадис 1931. године. После Другог светског рата, Катедра ће имати више организационих промена, све до њеног поновног оснивања и доласка Светозара Радојчића на чело 1956. Године 1963. катедра је претворена у Одељење за историју уметности, са двема катедрама - Катедром за општу историју уметности и Катедром за југословенску историју уметности. Оснивање Одељења било је важан подстицај за истраживање историје уметности у Србији, будући да формирање Катедре 1905. није био резултат претходног развоја науке. Наиме, Божидар Николајевић није био научно оријентисан, већ је више био склон популаризацији најновијих открића европских историчара уметности, што није било у складу са концепцијом универзитета као наставно-научне установе.5

2.2 Лик, дело и значај др Божидара С. Николајевића (1877-1947) Зачетник наставе историје уметности рођен је 1877. године у Београду, где је завршио основну и средњу школу. Време у којем се родио будући хајделбершки доктор наука карактерисало је сукобљавање међунационалних политичких интереса на територији Балкана, унутар којих се млада Србија борила за своју политичку и културну независност. Та ратна 1877. обележена је освајањима и ширењем српске територије, међутим, већ наредна година је са собом донела Санстефански уговор и велико разочарење. Руска дипломатија је на њему створила Велику Бугарску, на штету Србије. Ради ревизије Санстефанског уговора, сазван је исте године Берлински конгрес на којем је Србија ипак добила независност и делимично проширење територије. Јасно је онда да је променљива дипломатска срећа мале

5 П. Драгојевић, Одељење за историју уметности, Филозофски факултет у Београду 1838-1998, Београд 1998, 361.

338

балканске државе много мање зависила од политичких способности њених представника, него од територијалних претензија великих сила.6

Николајевић одраста док српска културна елита своју борбу води, пре свега, кроз буђење националне свести. Током целог XIX века тај процес се води не само на територији самосталне и независне државе Србије, већ и у окружењу. Снажна међунационална културна борба вођена је посебно на територијама Косова, Старе Србије, Македоније. Како је велики број становништва у том региону био национално неопредељен, та недефинисаност била је, између осталог, предмет сукоба бугарске и српске стране.

Будући да уметност заузима једно од најважнијих позиција у оквиру формирања националне свести, обликовање и одржавање нације је био најважнији задатак тадашњих културних посленика.7

У кући Светомира Николајевића, Божиног оца, иначе члана радикалне странке, у том турбулентном периоду активно се одвијао културни живот Београда. У њу су свраћали књижевници, научници, уметници, професори, политичари, академици и остали представници интелектуалне елите. Атмосфера у Вишњићевој улици број 10 и узбудљив дух времена у коме је млади Божидар одрастао, вероватно су утицали на његово опредељење да се после напуштања студија медицине у Бечу окрене проучавању историје уметности.

Тако српска интелигенција постаје покретач једне другачије идеологије, нарочито у другој половини XIX и почетком XX в. Њена либерална начела заступају они актери који су сматрали да усвајање западноевропских образаца заправо подразумева неопходну модернизацију српске државе. Такав амбивалентни карактер српског друштва условио је паралелност елемената патријархалних и модерних концепата.

8 Тамо, на Филозофском факултету у Бечу, 1895/96. похађа предавања естетичара Алфреда фон Бергера9 и историчара Константина Јиречека.10 Четири семестра је слушао и наставу код Адолфа Фуртвенглера,11 а потом и у Берлину наставу књижевних историчара Ериха Шмита12 и Лудвига Гајгера.13 Од 1899. до 1901. студирао је историју уметности у Хајделбергу, код Хенрија Тодеа,14 а римску историју код Домажевског.15

6 према V. Ćorović, Istorija Srba, Zemun 2004.

Као стипендиста краља Милана, године 1901. одбранио је у Хајделбергу докторску

7Она се користи за истицање значајних догађаја из српске историје, затим представљање карактеристичних српских обичаја, предела, ношњи, архитектуре. 8 Николајевић је, након завршене Прве београдске гимназије, отишао да студира медицину у Бечу, али веома брзо је прешао на историју уметности. Како пише Светомир Б. Николајевић, Божа „... убрзо увиђа да није рођен за лекара – позлило му је већ на првом часу секције... Из минулих дана: сећања и документи, приредио Светомир Б. Николајевић, Београд 1986. 9 Alfred Freiherr von Berger (1853-1912), драматург и естетичар. 10 Konstantin Josef Jireček (1854-1918), чешки историчар који се бавио историјом балканских народа, нарочито Срба. 11Adolf Furtwängler (1853-1907), немачки археолог, историчар уметности, предавач и директор музеја, нарочито се интересовао за керамику, пре свега грчке сликане вазе, те се сматра творцем модерног метода тумачења истих. 12 Ludwig Geiger (1848 - 1919) 13 Erich Schmidt (1853 - 1913) 14Henry Thode (1857 - 1920), историчар уметности, у доба Вајмарске Републике, залагао се за уметност за све. 15Alfred von Domaszewski (1856 - 1927), аустријски историчар рођен у Темишвару, радио у Историјско-уметничком музеју у Бечу, а касније постаје професор у Хајлдербергу.

339

дисертацију Die Kirchliche Architectur der Serben im Mittelalter, то јест „О српској црквеној архитектури у средњем веку“. Професор Тоде је свом ђаку поклонио фотографију са посветом, а нови доктор је своју дисертацију посветио свом добротвору краљу Милану. Након тога је, а на иницијативу Јована Цвијића, поднео опширан елаборат Ректорату о потреби оснивања катедре за општу историју уметности, па ће фебруара 1905. год. бити изабран за привременог доцента за овај предмет. Почетку XX века, када Божидар Николајевић пише докторску тезу, претходило је развијање процеса познавања српске средњовековне уметности, односно откривање и идентификовање културног и уметничког наслеђа прошлости. Обрада наслеђа подразумевала је класификације, поделе и селекције, које су формирале базу националне уметничке прошлости. На тај начин, научна истраживања доводе до заокружене слике о културном наслеђу, у којој доминира српско-византијски стил у архитектури, препознат у храмовима моравске Србије.16

Имајући све то на уму, Николајевић пише тезу, а годинама касније, Сретен Петковић ће је овако окарактерисати:

,,Писац је приредио српски превод најважнијег дела своје тезе, полазећи једино са гледишта да сваки прилог, који доприноси научном расветљавању културних тековина из народне прошлости, треба учинити приступачним и ширем кругу образованих читалаца''.17 Изучавању архитектуре Божидар Николајевић је приступио указујући на савремене политичко-културне догађаје, наглашавајући ,,њихов пресудан утицај на развој и стилске промене у архитектури“.18

Поменути превод подељен је на два дела. У првом делу, у којем разматра опште карактеристике српске средњовековне архитектуре, пише да је Србима из Византије са вером и религиозном књижевношћу дошла и црквена архитектонска уметност. Архитектонску структуру објашњава обредним потребама источне цркве наводећи Лава Алација,

19

16 N. Makuljević, Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku, Beograd 2006, 189.

а покушава да разреши и разлоге за дозиђивање спољашњих нартекса. Осим утицаја из Византије, констатује да је и романски стил утицао на црквену архитектуру преко Далмације. У другом делу описује Студеницу и Каленић, као главне репрезенте две групе српских цркава које је издвојио. Првој групи припадају цркве из времена династије Немањића, а другој грађевине хронолошки детерминисане средином XIV в. и пропашћу старе српске државе (1459). Српску архитектуру другог периода требало је назвати епохом ренесансе, због враћања чистијем и простијем византијском стилу. Па ипак, Николајевић не усваја тај појам, јер верује да та архитектура не показује препород, већ назадује у односу на ону из доба Немањића. Повратак византијском стилу у овом другом периоду, Николајевић доводи у везу са измирењем српске цркве и Цариградске патријаршије (1375) и са страхом од уније са западном црквом.

8 Isto, 66. 9 S. Petković, Istorija umetnosti kod Srba u XIX veku, Zbornik filozofskog fakulteta XII/1, Beograd 1974, 490. 17 Б. Николајевић, О српској црквеној архитектури у средњем веку, Београд 1905, 2. 18 Исто, 3. 19 Исто, 7.

340

Николајевићева дисертација изазваће велике полемике.20 Зато, када је Владимир Петковић у последњој свесци Старинара објавио свој рад о Жичи, где се између осталог позабавио и питањем спољашњих припрата наших манастирских целина, огорчен тим поступком, Николајевић је објавио како га је Петковић плагирао. Због тога Петковић штампа 1907. године Против клевете. Посланица др. Б. С. Николајевићу, као одговор на оптужбе Николајевића да му је украо идеје. Ту је Николајевића назвао незналицом, чији су радови површни и конфузни. Петковићева Пасквила се појавила у време када је питање о избору за сталног доцента за историју уметности, стављено пред Филозофски факултет. Божидар Николајевић, не желећи да остане дужан Петковићу, свом противкандидату за место сталног доцента на катедри за историју уметности, објављује полемички спис Поводом једне пасквиле - Одговор Г. д-р. Влад. Р. Петковићу од д-ра. Бож. С. Николајевића (сепарат из „Правде“, Београд, 1907), врло оштар и користан за сагледавање трвења и борби, јавних и закулисних на тадашњем Београдском универзитету. Овим чином рекло би се да је Николајевић запечатио своју професорску каријеру. Тако, када се године 1908. пријавио на конкурс за избор сталног доцента на Филозофском факултету, није био изабран. О његовој пријави одлучивао је Савет факултета на седници одржаној 23. фебруара исте године, а негативан одговор добио је од Ректората два дана касније.21

Хтео то или не, тек политичко опредељење му је одредило живот. Супротставивши се владајућем мишљењу на Филозофском факултету, сваки његов напор да допринесе развоју историје уметности код нас био је осујећен од стране пре свега колега. Божидар Николајевић је био веома свестран и образован човек, који је покушавао да факултетски систем образовања приближи европским стандардима. Будући да је био добро упознат са радовима својих иностраних угледних колега, трудио се да у оквиру историје уметности предложи нека нова тумачења, а не само да користи стара. Такви напори видљиви су и у његовој докторској дисертацији, где се не слаже са многим идејама ранијих испитивача, као што су Каниц и Валтровић, о српској средњовековној архитектури. Био је критикован, јер је веровао да научни радови који би допринели бољем разумевању националне уметничке прошлости треба да буду доступни већем броју образованих људи, а не само да се ограниче на универзитет.

20 О докторској дисертацији Божидара Николајевића дискутовано је у Вечерњим новостима 13 /1906, 13, 3, Приказ књига Б. С. Николајевића: О српској црквеној архитектури у средњем веку и Византијској уметности и Чукурило, Ђорђе А. Приказ дела Б. С. Николајевића: О српској црквеној архитектури у средњем веку и Византијској уметности, Самоуправа, 3/1905, 277, 3. У Самоуправи је објављено да су изашла из штампе два нова рада д-ра. Божидара Николајевића: „О српској црквеној архитектури у средњем веку“ и „Византијска уметности“. У првом раду расправља о развоју наше средњевековне црквене архитектуре; доказује на ранијим црквама, из доба династије Немањића, утицај романског стила, а на оним из Лазаревог времена враћање чистијем византијском стилу. „У својим разлагањима писац доводи у везу све стилске промене наше архитектуре са истовременим културно-политичким догађајима у старој нам држави. Томе се има, можда приписати што се на неким местима, више него што би иначе требало, задржавао на историјској страни. На појединим местима писац је пун патриотског одушевљења за наше старе, царске задужбине и стручњачки доказује њихову вредност.“ 21 Arhiva Univerziteta, 1908. br 651.

341

Са универзитета је отишао као противник династије, a радиће као гимназијски професор, те потом као директор Земаљског музеја у Сарајеву (1924-1926). Осим неколико радова из опште и националне историје уметности - Византијска уметност (1905), Богородица у уметности (1906), Леонардо да Винчи (1907), Манастир Манасија (1907), Божидар Николајевић је написао и неколико ликовних критика (Српска уметност на Париској изложби, Бранково коло 8, 9, 10, 12, Сремски Карловци 1900; писао је и О црквеном сликарству а пропо излагања Уроша Предића на четвртој изложби Ладе, Изложбе у Београду 1904-1911, Београд 1990, 135-136); бавио се и књижевношћу, а као новинар објављивао је и политичке расправе.22

Од 1928. до 1935. год. био је у дипломатској служби. Умро је 1947. год. у Београду.

3. Кад курс постане баштина – памћење и сећање

3.1 Недодирљива баштина Наша жеља и потреба да очувамо сазнања о стварности и у њој сачувамо сазнање о нама самима, препознаје се у обичају да неке ствари издвајамо и трезорирамо. Овај обичај, стар колико и цивилизација, називамо култура,23

Препознајући „Високи ренесанс“ као део наслеђа наше катедре и нешто чију пролазност треба зауставити методама које користи култура сећања, дајући нам сигурност и откривајући значења, тај феномен смо сврстали у неопипљиво наслеђе или нематеријалну културну баштину.

а сваки људски производ, симболичку радњу или средство којим може да се шири сазнање о свету, као и начине којима се овај процес подстиче, припрема, поспешује или се његови резултати чувају - означавамо као културно добро.

Нематеријалну културну баштину чине изрази, умећа, знања, представљања, инструменти, предмети и културни простори који обједињују различите културне активности, које друштва, а некад и појединци, препознају као део културне баштине.24 Духовно наслеђе обухвата "колективна дела" једне заједнице, заснована на традицији која укључује локалне обичаје, усмену традицију, језике, свечаности, ритуале, плес, музику и друге вештине у вези са материјалним видовима културе и културног наслеђа. Очување таквих колективних дела омогућава да се аутохтоне културе сагледају у једној историјској перспективи.25

Логично, поставља се онда питање како очувати сећање на први курс историје уметности? Како га истражити, заштитити, ревитализовати, презентовати?

22M. Šuput, Božidar Nikolajević, Enciklopedija srpske istoriografije, ur. S. Ćirković- R. Mihaljčić, Beograd 1997, 607. 23Д. Булатовић, Баштинство или о незаборављању, Крушевачки зборник 11, Крушевац 2005, 4. 24 L. Nikočević, Nematerijalni aspekti kulturne baštine i njihovo mjesto u muzejima, Informatica muselogica, MDC, Zagreb 2003, 61-70. 25 Идеја колективне меморије се појављује у неколико докумената Савета Европе. У Резолуцији бр. 1 (Културно наслеђе као чинилац изградње Европе) истакнуто је да би требало уважавати улогу коју је свака од култура имала у стварању баштине и указати на заједничке традиције које су допринеле развоју модерне Европе.

342

У оквиру појава реалности које називамо културним добрима, пожељно је направити разлику између оних које јесу сам садржај, односно културна вредност и оних који ту вредност преносе. Главни преносилац, па самим тим и чувар културних садржаја, јесте језик. Поред њега, информације преносе и савремени медији, као и симболи. Међутим, на нашем примеру, чувар нематеријалне баштине је човек. Тако, иако је реч о нематеријалном наслеђу, оно увек има опипљиве облике јер носилац традиције живи у материјалном свету. Један од главних циљева организација које пропагирају заштиту нематеријалне баштине јесте подстицање држава чланица да започну идентификацију, документацију, истраживање, очување, заштиту, промоцију, јачање као и ревитализацију различитих аспеката те баштине. Други речима, заштита нематеријалне баштине базира се на истраживању, документовању и потом на едукацији. „Високи ренесанс“ је досад доста добро истражен и документован, а оно на чему убудуће треба инсистирати јесте едукација. 3.2 Теоријска објашњења употребе прошлости Однос садашњости и прошлости врло је сложен и узајаман - потребе садашњег тренутка намећу слике прошлости, али и визија прошлих времена повратно утиче на савремене процесе. У сваком друштву постоји нека врста императива чега се треба сећати, или, другачије речено, шта се не сме заборавити. Или, како то Тодор Куљић наводи, треба се сећати да би се припадало.26

Историју коју памтимо на колективан начин чини збир периода набијених збивањима унутар великих празнина. По томе се не разликује ни историја историје уметности. Но, “терет историјске нарације“ не мора нужно да буде препрека. Лако ћемо начинити подстицај управо сећањем и памћењем, више од века старих, пионирских подухвата Боже Николајевића.

У том контексту, нашли смо и значај сећања на први курс историје уметности. Наиме, свака прошлост има два нивоа - оно што се десило не може се оспорити и остаје као чињеница заувек. Међутим, историја је динамична, а не статична, тако да се тумачења догађаја мењају. Брут је убио Цезара, није било обратно, али су објашњења тог убиства била различита. Тако се и значај Николајевића за историју уметности с годинама мења, јер друштвено памћење није пуко складиштење слика из прошлости - памћење склапа селектоване садржаје у неки смисаони поредак. Наравно, важни су и критеријуми одабира, посредници у памћењу (усмени, писмени, визуелни...), као и интереси. Они су ти који одређују шта се памти, на који начин користи, а шта се заборавља.

4. Закључак У докторској дисертацији Божидара Николајевића осећа се ентузијазам младог интелектуалца, спремног да се упусти у нове изазове. Такође, поприличан

26 Todor Kuljić, Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd 2006, 5. Куљић тврди да тек када се открије структура припадања може се открити нормативна прошлост.

343

број његових радова из области историје уметности показује ту исту жељу и страст, с којом је приступао и свом послу. Таквим принципима и политичким идејама остаће веран до краја живота, због чега ће доживети и дискриминацију од стране Универзитета. Међутим, његов значај није само у тој доследности. Божидар Николајевић се међу првима борио за оснивање уметничког одељења при Министарству просвете које би водило бригу о стању старих српских споменика, односно неимарства и сликарства. Та брига би се односила на спречавање пропадања, као и на обнову ових споменика. Увео је илустровану уметничку монографију, а остао је упамћен и по залагањима за идеју братске и јединствене југословенске уметности. Курс „Високи ренесанс“, осим што је први, додатну вредност као сегмент неопипљиве баштине Одељења за историју уметности Филозофског факултета има и у свестраној и специфичној личности аутора. Као такав, заслужује да га се присећамо чешће, те преносимо поколењима која памте и између јубилеја.

344

Milica Bozic Marojevic, MA Center for Museology and Heritology of Faculty of Philosophy in Belgrade

PRESERVATION OF INTANGIBLE HERITAGE. MODELS OF REMEMBRANCE.

THE CASE OF THE FIRST COURSE OF HISTORY OF ART

Belgrade’s universities or more precisely, Department of History of Art celebrates very important anniversary this year – 105 years from holding the first specialized course of history of art, called “The High Renaissance” by Bozidar S Nikolajevic, PhD, in late 1906. Regardless of the fact that it took years before opening of independent department, the first efforts of scholars of the time testify about high conscience and attitude toward culture and art in a society, and the need to center the education in that direction. Again, our occasional recalling of this secures erasing from oblivion, thus preserving the true course as phenomena of intangible heritage. The ratio between the presence and the past is very complicated and reciprocal – needs of the present moment impose the visions of the past, but visions of the past times influence the contemporary processes as well. Every society holds certain type of imperative that ought to be remembered, or in other words, something that could never be forgotten. Alternatively, as Todor Kuljajic stresses out, one should remember to be able to belong. In this context, we have discovered a significance of remembrance of the first course of history of art. In fact, each past has two levels – the things that had happened could not be denied and that remains as a fact forever. Nevertheless, the history is dynamic, but not static, so the interpretations of events change. Brutus killed Cesar, it was not other way around, but explanations about the murder differed. So, the significance of Nikolajevic for the history of art has changed throughout the years, as social memory is not mere storing of the past visions – the memory assembles selected contents into a meaningful order, based on choice criteria, mediators in remembering, but interests as well. They are the ones that determine what shall be remembered, the way it shell be used, and what shell be forgotten. The history we remember in a collective manner is made of sum of periods packed with events inside of great emptiness. The history of art is no difference. Still, “the burden of historical narration” does not necessarily have to be an obstacle. We can easily make an impulse by recalling and remembering of pioneer steps of Boza Nikolajevic, more than century old,. For in his doctorate one can feel the enthusiasm of a young intellectual ready to embrace new challenges. In addition, a great number of Nikolajevic’s works in the field of history of art show the same desire and passion that he had in approach to his job. He stayed loyal to such principles and political ideas for the rest of his life. Nevertheless, his significance does not lie only in his consistency. Bozidar Nikolajevic was among the first who fought for establishment of art department within the Ministry of Education to take care of condition of old Serbian monuments, or

345

architecture and painting. He introduced illustrated artistic monograph, and he is remembered for his efforts regarding the idea of brotherly and unique Yugoslav art. The course “High Renaissance”, besides being the first, has additional value as a segment of intangible heritage of the Department for History of Art of the Faculty for Philosophy in comprehensive and particular personality of the author. As such, he deserves to be remembered more often, and to be passed away to the next generation that shall remember and between jubilees.

347

УДК ППППППППП 45666666666666

Милица Божић Маројевић Центар за музеологију и херитологију Филозофског факултета у Београду

СТРАТЕШКО ПЛАНИРАЊЕ – ПОТРЕБА ИЛИ ПОПУЛАРНИ ТРЕНД?

ЈЕДАН ДОБАР ПРЕДЛОГ

Апстракт: Стратешко планирање је постало глобални тренд за постављање темеља успешног деловања установа културе у свету. Иако смо и досад имали сличне активности у домаћим музејима, неопходно је прихватити нови модел систематичног организовања дугорочног пословања, који нам нуде истраживачи са енглеског говорног подручја. Схема понуђена у тексту није најбоља, нити једина, она треба да послужи као инспирација и подстицај да се запослени ухвате у коштац са проблемима у којима раде, те да прогрес покушају да постигну планским деловањем. Јер стратешко планирање није немогуће, али није ни чаробни штапић. И даље је за успех музеја задужен и људски фактор. Кључне речи: музеј, савремено пословање, стратешко планирање, SWАТ

Увод Последњих година, сведоци смо појаве нових занимања1

Нова занимања су донела још једну забуну – веома „звучне“ називе за уобичајене операције и активности. Да ли су то заиста неки послови које досад музеалци у Србији нису обављали? Или прецизније, да ли су стратешки планови за наше установе културе тотална непознаница? Одговор је негде између. Свакако да су активности планиране, можда под другим називом, можда не у том обиму и тако систематизоване и методолошки обрађене. Међутим, која год страна истине превагнула, једно је чињеница: стратешко планирање по моделу који нам нуде аутори превасходно са енглеског говорног подручја има велике предности. Свакако,

за која, упркос њиховој све већој популарности, и даље не само што немамо адекватна домаћа имена, већ велики део популације до краја и не разуме шта је њихов делокруг пословања. Као и свака новина у традиционалном, уљуљканом, ушушканом окружењу, тако је и ова одмах изазвала отпор. Тај тренд није заобишао ни музеје. Шок је можда и већи, јер у нашој средини нисмо навикнути да и култура захтева улагања у едукацију и праћење савремених токова.

1 С друге стране, нека добро позната занимања су добила атрактивније називе. Тако су пропагандисти прекрштени у маркетинг гуруе, организатори у продуценте, управници и њихови сарадници у топ менаџмент...

348

дословце га не можемо прихватити, пре свега јер се наше и њихово формално правно устројство разликују. Но, можемо преузети схему распоређену по суштинским фазама јер је прегледна, смислено рашчлањена, лака за праћење, испитана на великом узорку и води до мерљивих резултата. Овде смо изложили један од могућих начина. Стратешки план за ХХI век Стратешко планирање је средство за организовање садашњости на основу пројекције жељене будућности.2 Другим речима, стратешки план је путоказ који води музеј од онога где се у овом тренутку налази тамо где би желео да буде за пет до десет година. План мора да буде једноставан, јасан, базиран на реалној тренутној ситуацији и у писаној форми, а за његово стварање неопходно је између шест месеци и годину дана.3

Сврха стратешког или дугорочног планирања јесте да помогне музеју да утврди приоритете и да боље излази у сусрет потребама својих посетилаца. Сам план би требало да буде флексибилан и практичан за извођење, да се понекад мења у ходу, а да опет не одступа превише од зацртаног програма активности. У нашем случају, стратегија развоја једне музејске установе треба да рефлектује мисли, осећања, идеје и хтења запослених,

4

Често је осмишљавање стратегије у складу са мисијом и визијом, те оснивачким актима, много једноставније од самог извођења. Нешто што је деловало одлично на папиру може да буде тешко применљиво. Такође, неретко је људски фактор тај који омета успешну реализацију. Будући да имплементација дели план на целине које поједини сектори унутар куће изводе, од суштинске је важности да сви буду укључени у њену израду, као и да прихвате финални документ. Ако је сам процес планирања мањкав, и резултат може да буде незадовољавајући за установу.

али и корисника.

Наравно, ништа не гарантује успех институцији, па тако ни стратешки план.5

Прво, може да се деси да се не реализује онако како је замишљено, јер се, на пример, променило окружење у којем се ради. Може доћи до смене унутар музеја, глобалне економске кризе и других мање или више предвидљивих фактора ометања. Све те актуелне кризе спадају у тренутне проблеме које стратешки план не може да реши, а оне, с друге стране, могу његово извођење да угрозе.

Зашто? Више је разлога зашто установе културе могу да се одлуче за израду стратешког плана. Неке желе да побољшају рад, друге се квалификују за донације,6

2 G. Dexter Lord, K. Markert, The Manual of strategic Planning for Museums, AltaMira Press, 2007, 4.

треће да припреме терен за нову сталну поставку или реконструкцију зграде. Неке

3 Isto, 4. 4 Истраживања у Европи последњих година су показала да стратешко планирање, према ASTM Manual for Strategic Planning and Implementation of Strategic plans, Committee on Technical Committee Operations, 1998. 5 George Steiner у Strategic Planning износи 50 најчешћих препрека у изради и спровођењу стратешког плана. 6 Донатори често траже увид у стратешки план и активности.

349

желе да мотивишу запослене или чланове управног, надзорног и других одбора, а неке пак да замене претходни јер је дошло до извесних унутрашњих промена у или промена у окружењу музеја.7

Ситуације у којима сучељавају мишљења надређени и подређени су увек осетљиве, али не значи да не могу да буду и продуктивне. Зато је један од првих корака прављење одбора који ће бити задужен за стратешки план, а који ће чинити представници обе категорије запослених. Не постоји опробани рецепт како одабрати чланове. Неки од критеријума могу бити: да су респектабилни чланови научне и стручне јавности, да су ентузијасти по питању припреме и спровођења стратешког плана, да су тимски играчи.

Који год да је разлог, аутори су увек запослени и менаџмент, а у неким случајевима, ради свежијег приступа, може да се доведе и консултант изван куће.

8

Улога тог тела је да надзире процес стварања стратешког плана, да усмерава запослене, да организује састанке, истраживања, да спроводи одлуке, да води писане белешке о процесу и по потреби извештава сва лица укључена у овај процес. Такође, овај одбор треба да процени да ли је оквир у ком се креће пословање установе добар, или га треба проширити још неким активностима, да провери каквим ресурсима располаже за остваривање плана (не само људским), да направи акциони план са појединачним задужењима.

Где смо сада – истраживање тренутног стања Истраживање и прикупљање информација је почетак сваког стратешког планирања. Евалуација прошлих и тренутних активности је једна од најважнијих компоненти, јер се на основу тога могу уочити слабости и снаге, те утврдити потребе музеја. Метода којом се то утврђује јесте SWOT анализа.9

Једна од кључних предрадњи за успешан стратешки план представља испитивање средине у којој се музеј налази. Њена сврха је да се утврде социјални, политички и трендови у култури који утичу на музеј и на друштво у целини. У најширем смислу, заинтересоване стране (стејкхолдери) у контексту музеја су сви они људи који имају неку инвестицију или било који однос с њим, лични или професионални.

10

7G. Dexter Lord, K. Markert, n. д., 1.

Унутрашње оцењивање укључује и њих. Интервју је најбољи начин прикупљања информација, а најкорисније резултате даје када га спроводе особе ван музеја, односно консултанти, јер је запосленима тешко да се критички изразе у присуству колега, а посебно надређених. Поред интервјуа, у ову процену треба да уђу и други подаци које музеј поседује, било да је реч о анализама, истраживањима, публикацијама, анкетама и слично, који су у вези са претходном догађајима, аквизицијама, посетама...

8 Isto, 17-19. 9 SWOT анализа је акроним од Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats. Користи се у стратешком планирању, да би се утврдили корисни (снаге и предности) и штетни (слабости, претње) фактори, односно они који су у вези са организацијом (снаге и слабости) и они које зависе од спољашњих околности (предности, претње). 10 G. Dexter Lord, K. Markert, n. d., 30–55.

350

Следећи корак је екстерно оцењивање. Наиме, да би музеј одредио своју такозвану „најбољу будућност“,11

Када се ови подаци прикупе и систематизују, приступа се интерном оцењивању, за време којег се од запослених, волонтера, донатора, чланова, узимају информације о тренутном стању у музеју и будућем правцу деловања. Приликом њега, утврђују се снаге и слабости.

мора да се види онако како га други виде. Наравно, поставља се питање који су то други и колико њих треба у тој активности да учествује. Најчешће се у екстерно оцењивање укључују експерти, посетиоци, они који то нису, али и представници локалне самоуправе. Такође, треба идентификовати промене и трендове у спољном свету који би могли да имају утицај на музеј у наредних пет до 10 година, кроз посматрање политичких, економских, технолошких, друштвених, демографских и других трендова.

12

И ова оцењивања, као и претходна, најчешће се спроводе као радионице или интервјуи. Многи музеји покушавају да до решења дођу на основу искуства других. Поређења са установама које су прошле кроз сличан процес може бити добар подстицај, али се мора водити рачуна да се не дође до слепог копирања успешних решења.

Где желимо да будемо - идентификовање будућег правца, дефинисање циљева и одређивање приоритета Након утврђивања тренутне ситуације, следи нови круг испитивања, како би се закључило који правац развоја треба да има музеј. То се може радити на више начина,13 али је пракса показала да су радионице, одвојене за запослене и за менаџмент установе, најбоље решење.14

Сва ова истраживања су заправо увод у најважнији део стратешког плана – одређивање визије и мисије куће. Визија би била оно како желимо да у будућности музеј изгледа у идеалним условим.

Који год да је метод, важно је дати одговоре на следећа питања: где смо сада (ситуација), како смо ту дошли (тренутне активности), куда идемо (правац), куда би требало да идемо (жељени правац), како ћемо тамо да стигнемо (стратешки план). Из добијених одговора ваља саставити брошуру.

15

11 Isto, 36

Она представља правац кретања и инспирацију. Упрошћено, визија се може схватити као слика или опис организације, који одговара на питање: ако бих могла да направим музеј својих снова, како би он изгледао 2020? Али важно је направити једну напомену - визија се фокусира на оно што тежимо да будемо у неком будућем периоду, а не оно што ћемо тада фактички радити. Добра визија, поред тога што презентује где желимо да идемо, лако је читљива и разумљива, осликава дух организације, привлачи пажњу, описује жељено и смислено будуће стање, даје запосленима осећај да су неопходни

12 други део SWОT анализе 13 интервјуима, упитницима, кроз радионице... 14 John N. Bailey, Strategic Planning: Lead Your Association With a Plan for Tomorrow, Leadership magazine, Spring 1981, 26-29. 15 F. Martinelli, Strategic Planning Manual, The Center for Public Skills Training, Milwaukee, 1999, 6.

351

и боље разумевање како њихова појединачна улога може бити искоришћена у групи, мотивише, изазива. Мисија, међутим, представља шири опис чиме се бави музеј и зашто то ради. Ако бисмо визију описали као будући правац, мисију можемо да дефинишемо као општу сврху.16

Важно је да буде јасна, да се односи на садашњи тренутак у којем се делује, те да не буде иста као мисија неког другог музеја.

Како до циља - планирање фаза за имплементацију плана Пошто су утврђене снаге и препознато је у којим областима су нужна ојачања капацитета, стиже се до циљева. Њих треба јасно дефинисати, ако је могуће и мерљивим показатељима. Пошто је увек реч о више појединачних циљева који воде ка једном општем, важно је одредити приоритете – шта је оно што се мора, а шта је нешто што је пожељно. Можда је најсложенији део стратешког плана управо како установити који су општи и појединачни циљеви једног музеја. Поред тога што морају да буду у складу са визијом, потребно је утврдити стратегију за сваки од њих. Стратегије су метод или начин постизања циља и решавања одређених проблема.17

Запосленима је често лакше да се определе који ће план имплементирати, уколико имају сценарио који предвиђа дешавања. За те потребе се може организовати радионица, на којој ће се испричати замишљени путеви развоја музеја у различитим околностима.

Оне одговарају на питање како ћемо постићи циљеве. Идеје за стратегију произилазе из раније поменутих интерних и екстерних истраживања, нарочито из дефинисаних снага и слабости. Она је ефикасна ако искоришћава предности окружења, бори се против претњи, истиче компетенције установе, нуди неке основе за будућу конкурентност.

При писању самог плана, заправо се ради на два документа. Један припрема директор и он садржи шири, општи опис активности. Други је акциони план, са детаљном разрадом са задужењима и временским оквиром. Процес рада на плану је вишеструко користан. Захваљујући њему запослени могу боље да схвате установу у којој раде, његову мисију, визију. С друге стране, топ менаџмент може да ослушне потребе људи у кући. (Само) Евалуација (мерење резултата) У току извођења плана потребно је на редовној бази мерити напредак. Треба проверавати циљеве, задатке и датуме и утврдити да ли је реализација тога у предвиђеном временском року. Може да се догоди да то није у складу и онда је потребно направити ревизију плана. Такође, још је важније како оценити да ли су појединачни циљеви плана још увек релевантни околностима у којима се музеј

16 Isto, 8. 17 F. Martinelli, Strategic Planning in Nonprofit and Public Sector Organizations, The Center for Public Skills Training, Milwaukee 1999, 10.

352

налази. Иако запослени треба да оцене како напредују, финална процена је ипак на руководству. Најчешће недоумице Како наћи времена за израду стратешког плана? Људи често мисле да већ имају превише посла и пројеката који су у току, те да због тога не могу да одвоје време за стратегију. Управо је то један од разлога зашто треба приступити планирању и преиспитати, између осталог, и ефикасност и ефекте активности, па с тим у вези можда неке од њих и обуставити. Све, наравно, зависи од управе. Они су ти који треба да, ако не иницирају, онда макар подрже жељу запослених да се приступи изради стратешког плана и обезбеде време. Кључ успеха је у следећем – стратешки план треба да буде приоритет, а да се остале активности, привремено, обављају у ходу. Како убедити управу да је стратешко планирање неопходно? Зашто бисмо било шта мењали, када годинама опстајемо и овако, нешто је што се често чује од музеалаца. И то није необично. Људи зазиру од промена, а планирање са собом носи не само њих, већ и одређене ризике. Али и функционисање без плана такође не обезбеђује дугорочно status quo. Разумевање места музеја у друштву и како се његов значај и утицај могу побољшати су увек вредни труда. Сазнања које тако стичемо су много већа од ризика. Како укључити локалну заједницу у процес планирања, без бојазни да ће од вас очекивати немогуће? Приликом започињања планирања, учесници често зазиру од укључивања локалног становништва, у страху да неће бити у могућности да испуне њихова очекивања. Иако идеје посматрача и публике могу бити нереалне, то не значи да их не треба саслушати јер, у крајњој линији, они су ти због којих музеј постоји. Досадашња пракса је показала да је њима најважније да имају осећај да су укључени, да их неко консултује. Ова врста отворености може да помогне и у добијању финансијске подршке, не заборавите. Такође, приликом интервјуисања, важно је укључити шире становништво, не само оне за које знамо да су редовни посетиоци. Ко је одговоран и ко контролише реализацију плана? Директор-ка, наравно. Али и он-а морају да делегирају и да поделе послове и одговорности, јер није релано очекивати, а није ни добро, да једна особа држи све конце. Зато је најбоље решење да се направи нека врста тела која ће бити задужена и за израду, али и реализацију плана. Може да се догоди да сви желе да буду у том

353

одбору, а може и обратно. Имајући у виду добробит институције, управа је та која тај одбор треба да конституише, не обазирћи се на компромисе зарад „мира у кући“. Препорука је да има што мање чланова. Закључак Ово није једини нити најбољи начин да се спроведе стратешко планирање у музеју. Реч је само о прегледном предлогу како од установе која не напредује, јер се закопала и тавори у прошлости, направити активног члана друштвене заједнице. Изложена схема је погодна и као подстицај и инспирација. А суштина је у следећем - стратешко планирање није немогућа мисија, али ни чаробни штапић. Оно јесте у тренду, али је и потреба сваког савременог музеја. Одабрана библиографија: 1. Andrew Lewis, Nonprofit Organizational Assessment Tools: Strategic Planning, http://www.uwex.edu/li/learner/assess1.htm (22. 08. 2011) 2. ASTM Manual for Strategic Planning and Implementation of Strategic plans, Committee on Technical Committee Operations, 1998. 3. F. Martinelli, Strategic Planning Manual, The Center for Public Skills Training, Milwaukee, 1999. 4. F. Martinelli, Strategic Planning in Nonprofit and Public Sector Organizations, The Center for Public Skills Training, Milwaukee, 1999. 5. G. Dexter Lord, K. Markert, The Manual of strategic Planning for Museums, AltaMira Press, 2007. 6. G. Steiner, Strategic Planning, The Free Press, 1979. 7. J. Carver, Creating a Mission that Makes Difference, Jossey Bass, San Francisco, 1997. 8. M. Perrone, J. Johnston, Presenting Strategic Planning: Choosing the Right Method for Your Nonprofit Organization, BoardSource Washington DC, 2005. 9. N. Kotler, P. Kotler, Musemu Strategz & Marketing: Designing Missions, Building Audiences, Generating Revenue & Resources, Jossey Bass, San Francisco, 1998. 10. Standardi i normativi za muzejsku delatnost, Kultura – planiranje br. 7, Zavod za poučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 1989. 11. Strategic Planning. Design for the Future, BoardSource, Washington DC, 2002. 12. Strategic Planning FAQ, Alliance for Nonprofit Management, http://www.allianceonline.org/FAQ/strategic_planning (22.08.2011) 13. T. Šola, Marketing u muzejima ili o vrlini i kako je obznaniti, Clio, Beograd 2002.

354

Milica Bozic Marojevic, MA Center for Museology and Heritology of Faculty of Philosophy in Belgrade

STRATEGIC PLANNING – THE NEED OR POPULAR TREND? A GOOD SUGGESTION.

Strategic planning has become a global trend for establishing foundation of successful dealing of cultural institutions around the world. Even though we have hade similar activities in domestic museums, it is necessary to accept a new model of systematic organization in long-term management offered by researchers from English speaking area. Strategic planning is an instrument for organizing the presence based on projection of desirable future. In other words, it is a signpost for the museum leading it from the start point to a place where it should be in 5 to 10 years. The plan has to be simple, precise, based on real current situation and in writing, and it would take 6 months up to a year for its realization, The purpose of such planning is to assist the museum to set priorities and to welcome the needs of its visitors in a better way. The plan itself should be flexible and practical for realization, yet not to depart too much from designated program of activities. In this case, the strategy of such museum institution should reflect thoughts, feelings, ideas, and desires of employees, but users as well. Developing strategies harmonized with the mission and the vision, and establishment acts, is frequently lot easier from the realization itself. Something that seemed so good on paper could be so hard to implement. In addition, the human factor is often the one that interferes with successful realization. If the process of planning is deficient on its own, the result can be unsatisfactory for the institution. Of course, the success cannot be guaranteed to the institution, just as a strategic plan cannot be. This is not the only and the best way to implement a strategic planning in the museum. It is just a case of revised suggestion of how to make an institution that stagnates, berried and vegetating in the past, into an active member of community. The displayed scheme is suitable as enhancement but as an inspiration as well. However, the essence lies in the following- strategic planning is neither a mission impossible, nor a magic wand. It is trendy, but also a need of every contemporary museum.

355

УДК ППППППППП 45666666666666

др Селена Витезовић Археолошки институт, Београд

КОШТАНА ИНДУСТРИЈА СА ЛОКАЛИТЕТА ВИТКОВО-ТРИФУНОВИЋИ (ИСКОПАВАЊА 2001. ГОДИНЕ)1

Апстракт: У овом раду анализирано је четрдесетак коштаних предмета откривених у једној затвореној археолошкој целини на локалитету Витково-Трифуновићи током заштитних ископавања 2001. године. Међу предметима преовлађују алатке коришћене приликом обраде коже (шила, спатуле, радне површине), али се као интересантни издвајају и налази отпадака од производње. Мада ограниченог типолошког репертоара, ова је збирка дала значајне податке о технологији производње, с једне стране, и показала неопходност повезивања података добијених зооархеолошком анализом, с друге стране, пошто су артефакта препозната и издвојена током обраде фауналних остатака. Очувани трагови употребе дали су податке о такозваним „пропадљивим“ технологијама, односно о преради органских сировина, и указали на локацију радионице или радионичког места за прераду коже и крзна. Кључне речи: Витково-Трифуновићи, неолит, винчанска култура, коштана индустрија, технологија

Увод Коштана индустрија спада у слабије познате аспекте праисторијске

технологије. Неретко се догађа да се већа пажња придаје керамичким артефактима и питањима релативне хронологије, док технологија и економија остају у другом плану. Посебно се код коштаних артефаката, када се уопште публикују, представљају само малобројни, одабрани примерци, класификовани на основу несистематске типологије, и без упуштања у анализу технолошких аспеката попут одабира сировине или начина израде. Тако се стиче утисак да се ради о малобројним и недовољно информативним предметима, и, пошто се одвајају само атрактивнији и препознатљиви комади, у фауналним остацима, који су понекад и сами селектовани, остају непрепознате не само ad hoc алатке и отпаци од производње, већ често и готови, коришћени предмети.

1 Овај рад представља резултат рада на пројекту „Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије“, финансираном од стране Министарства за науку и технолошки развој, бр. ОИ 177020.

356

Овакав је приступ анализи коштане индустрије непотпун, међутим подједнако неадекватан јесте и искључиво зооархеолошки приступ, који се ограничава на порекло сировине, често са типолошком класификацијом направљеном по истим принципима, и самим тим занемареним технолошким питањима. Вештачко раздвајање коштаних артефаката од фауналних остатака, али и посматрање модификованих костију искључиво кроз зооархеолошку призму, стварају једну искривљену слику. Уместо тога, да би се коштана индустрија сагледала у контексту културе из које потиче и њено место у укупном, не само свакодневном животу, неопходан је шири приступ, који би укључио и податке добијене анализом фауне (пре свега избор међу расположивим сировинама), али и шири контекст (намена ових алатки и њихово место у занатској производњи).

У том смислу, коштана индустрија би могла послужити као полазна тачка за свеобухватне студије технологије у праисторији – комбинација података добијених фауналном анализом пружа информације о изборима (културним и технолошким) међу расположивим сировинама, о начинима прибављања и располагању сировинама, док трагови обраде и употребе, који се на костима могу доста добро очувати, повезују коштану индустрију са каменом, с једне, и технологијама прераде различитих сировина, с друге стране, нарочито пропадљивих органских материјала.

Мала збирка коштаних предмета са Виткова, која потиче из једне целине, анализирана овде, пример је оваквог повезивања података од зооархеолошке до технолошке анализе.

Локалитет Витково-Трифуновићи Локалитет Витково (у литератури обележен и као Витковaчко Поље) налази

се 3 км од Александровца, у атарима села Витково и Венчац. Неолитско насеље смештено је у долини Стубалске реке, на благим падинама Витковачког поља. Откривено је средином ХХ века и прва сондажна ископавања спроведена су 1969. и 1971. године.

Током 2001. године истражена је мања површина, угрожена савременом градњом. На имању Трифуновића отворене су две сонде, површине 5 х 5 м, које су касније проширене да би се откривени објекат што детаљније истражио. У питању је јама, интерпретирана као отпадна, димензија око 4,80 х 3,70 м, дубине око 0,90 м. У делу сонде I констатована је концентрација лепа, која указује да се изван истраженог дела, у непосредној близини, налазио још један објекат, претпоставља се надземна кућа. Јама је, поред пепела, садржала и разноврстан археолошки материјал, посебно керамички – фрагменте посуда, фигурине, жртвенике, амулете. Хронолошки, ови налази припадају млађим фазама винчанске културе, фази Винча – Плочник I са елементима градачке фазе, и блиски су налазима са локалитета у горњем току Ибра, Житковца и Фафоса.2

2 Г. Чађеновић, Д. Рашковић и М. Бугар, Витковачко поље у праисторији. Насеље винчанске културе, каталог изложбе, Крушевац 2003, 3; Г. Чађеновић, Трифуновића јама – јама из винчанског периода на локалитету Витковачко поље, Жупски зборник 2, 2007.

357

Поред керамичког, нађен је и богат фаунални материјал, чију је анализу обавила Јелена Булатовић.3

Тафономски услови нису били повољни за очување костију, тако да је спољна површина код неких предмета, нарочито од рогова, оштећена, па самим тим ни трагови употребе нису очувани у задовољавајућој мери код свих предмета.

Током обраде фауналног материјала, издвојено је четрдесетак артефаката са траговима обраде и/или употребе, који ће бити представљени у овом раду.

Избор сировина4

Међу коштаним сировинама, у овој збирци предмета заступљене су кости сисара, рогови јелена, зуби свиње и љуштуре мекушаца.

Од четрдесет и два артефакта која су овде анализирана, тридесет и четири су од костију, шест од рогова и два од зуба.

Међу костима, преовлађују дуге кости, претежно метаподијалне, а следе различити сегменти ребара. Остале кости јављају се спорадично (неидентификовани сегменти пљоснатих костију) или уопште нису заступљене (засад нису познате алатке од астрагала или других кратких костију, мада су присутне у фауни). Углавном су то кости средње крупних унгулата, најчешће идентификоване као овца/коза, а у мањој мери су заступљене кости крупнијих сисара (идентификован је један метатарзус јелена).

Од рогова, јављају се само рогови јелена, и констатовани су сегменти стабла и парожака. Од зуба, искоришћена су само два сегмента од кљова вепра.

Посебно је занимљиво и присуство неколико фрагментованих предмета од шкољке Spondylus, који се обично сматрају престижним, луксузним предметима.5 Поред тога, нађено је и неколико фрагмената Unio шкољки, и изнета је претпоставка да су коришћене као глачалице за керамику.6 Међутим, не само да нема трагова употребе на овим шкољкама, већ оне и нису могле бити коришћене као глачалице, нарочито не за абразивну сировину као што је глина, јер су исувише крте и танких зидова.7

У односу на фауналне остатке, може се уочити да су искоришћени скелетни елементи оних животиња које су и најбројније у фауни – преовлађују кости овикаприна, а јављају се још и кости говечета и јелена. Од свиње, вероватно домаће, коришћени су зуби. Већина костију и зуби су, дакле, набављани локално, и циљано одвајани за даљу употребу приликом убијања и комадања животиња за исхрану, односно, број употребљених костију који је накнадно издвојен из кухињских остатака је минималан. Располагање сировинама је, према томе, било планирано и систематско.

3 Види текст у овом броју Крушевачког зборника. 4 Хтела бих још једном да се захвалим Ј. Булатовић на помоћи при одређивању скелетног елемента и врсте. За детаље фауналне анализе, видети њен текст у овом броју Зборника. 5 Предмети од Spondylusa биће предмет засебне студије. 6 Г. Чађеновић, Трифуновића јама – јама из винчанског периода на локалитету Витковачко поље, Жупски зборник 2, 2007, 2009. 7 Уп. V. Pfleger, Molluscs, Leicester 2000, 176 и д.

358

Рогови су сувише слабо очувани да би се проценио начин прибављања, међутим, извесна је претпоставка да су претежно у питању отпали рогови, као што је случај на другим винчанским локалитетима.8

Како су на локалитету присутне и кости уловљених јелена, свакако су рогови прикупљани у ближој околини насеља, опет планирано. Једина сировина која није локалног порекла, јесте спондилус шкољка.

Техно-типолошка анализа Артефакта су разврстана пре свега на основу намене радног дела у

неколико основних група, које се даље деле на типове, подтипове и варијанте. Алатке и оружје обухватају четири групе: зашиљене, предмете за сечење, глачање и ударање, док су у преостале четири групе распоређени предмети посебне намене (употребни предмети који нису били активне алатке, попут дршки, усадника, реципијената, радних површина и сл.), украсни предмети, неутилитарни предмети (музички инструменти, фигурине, предмети опредељени као култни, итд.) и некомплетни предмети, који обухватају отпатке, полуфабрикате и фрагменте са траговима обраде и/или употребе који се не могу идентификовати.9

Трагови обраде и употребе, посматрани под увећањем до 20х, интерпетирани су на основу различитих експерименталних радова.

10

Група зашиљених предмета (I)

Ово је обично најбројнија група предмета, која обухвата алатке – фине, средње и грубе шиљке, односно игле, шила и пробојце, и оружје – пројектиле, удице, харпуне.

Шила (I 1) или средњи шиљци представљају најбројнију групу предмета. На основу сировине, која је условила и технику обраде и форму, могу се издвојити два подтипа – шила од дугих и од пљоснатих костију.

Шила од дугих костију (I 1 A). Пронађено је укупно четрнаест шила овог подтипа (т. II, III, сл. 1). Користе се претежно мање дуге кости ситнијих животиња, могуће и искључиво метаподијалне кости овикаприда. Кост се прво подужно дели, и то тако што се најпре направи жлеб кременим сечивом који ће усмерити правилно

8 A. Bačkalov, Predmeti od kosti i roga u preneolitu i neolitu Srbije, Beograd 1979, S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, непубликован магистарски рад, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2007. 9 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 60-82. Koštana industrija u starijem i srednjem neolitu centralnog Balkana, непубликована докторска дисертација, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2011, 61-68. 10 S. Semenov, Prehistoric technology. An experimental study of the oldest tools and artefacts from traces of manufacture and wear. Wiltshire 1976; A. Peltier, Étude expérimentale des surfaces osseuses façonnées et utilisées, Bulletin de la Société Préhistorique Française 83/1 (1986), 5–7; Y. Maigrot, Etude technologique et fonctionnellede l’outillage en matières dures animalesLa station 4 de Chalain (Néolithique final, Jura, France). Thèse de Doctorat, Université de Paris I, 2003; R. Christidou, Outils en os néolithiques du Nord de la Grèce: étude technologique. Thèse de doctorat, Université de Paris I, Nanterre, Paris, 1999; I. Sidéra & A. Legrand, Tracéologie fonctionnelle des matières osseuses: une méthode. Bulletin de la Société Préhistorique Française 103/2, 2006, 291-304; A. Legrand, Fabrication et utilisation de l’outillage en matières osseuses du Néolithique de Chypre: Khirokitia et Cap Andreas-Kastros, Oxford 2007.

359

дељење. Кост се индиректним цепањем уз помоћ неке кремене и камене алатке раздваја на сегменте полупрстенастог пресека, који се даље обликује сечењем и глачањем.

Трагови сечења фино ретушираном кременом алатком очувани су, на пример, на шилима Втк 07 и 20, док се трагови глачања финозрним абразивним средством примећују на већини ових предмета, на пример, на предметима Втк 10, 11, 16 и 21 (слика 1).

Посебно се издваја варијанта са очуваном епифизом на бази (А 1), од метаподијалних костију овикаприда, укупно седам примерака. Кост је подужно цепана и алатка се формира од сегмента дијафизе полупрстенастог пресека. На бази се најчешће налази половина дисталне епифизе, једино шило Втк 30 има сегмент проксималне. Дистални крај је обично обликован у фин, оштар шиљак.

Трагови употребе нису на свим предметима очувани у подједнакој мери, углавном се уочавају истрошеност, исполираност и сјај, нарочито у дисталном делу, са ретким стријама, што указује на контакт с меким, органским материјалима, и највероватније су сва шила коришћена за обраду коже и крзна.11

Донекле се разликује шило Втк 32, од метаподијалне кости овце/козе, које има целу дисталну епифизу на бази. Кост није подужно расцепљена целом дужином, већ је мезијални део укосо исечен и дијафиза се с леве стране завршава у правилан, оштар шиљак. Од трагова употребе, уочавају се углачаност и исполираност у дисталном делу.

Сам шиљак је у већем броју предмета оштећен услед употребе, односно, ради се о предметима који су након лома одбачени – може бити одломљен, или наглашено иступљен употребом, као на примеру шила Втк 11.

Шила од мањих дугих костију, нарочито од метаподијалних костију овикаприда, широко су распрострањене у праисторији Европе и добро су заступљена и у винчанској култури – јављају се, поред осталог, на самој Винчи,12 као и на локалитетима у Поморављу, на Слатини и Дреновцу код Параћина.13

Шила од пљоснатих костију (I 1 Б). Пронађено је укупно шест шила овог подтипа (т. III, сл. 2 и 3). Сва су израђена од раскољених ребара, од једне коштане плочице, која се даље обрађује у алатку сечењем и глачањем. Базни делови су оштећени или необрађени на свим примерцима, и вероватно су били углављени у неку врсту дршке. Боље очувани трагови финог глачања на бочним ивицама уочавају се на предметима Втк 17 и 18.

На дисталном крају налази се фини шиљак, који је у току употребе био оштар, међутим, код неких примерака потпуно истрошен – код Втк 18, на пример, наглашено је затупљен. Трагови употребе углавном се састоје од истрошености површина и нарочито је спонгиозно ткиво абрадирано у дисталном делу. На

11 R. Christidou & A. Legrand, Hide working and bone tools: еxperimentation design and applications. H. Luik, A. M. Choyke, C. Batey & L. Lougas eds. From Hooves to Horns, from Mollusc to Mammoth – Manufacture and Use of Bone Artefacts from Prehistoric Times to the Present. Proceedings of the 4th Meeting of the ICAZ Worked Bone Research Group at Tallinn, 26th–31st of August 2003, Muinasaja teadus 15, Tallinn, 385-396, A: Peltier, нав. дело; Y. Maigrot, n. d., дело. 12 A. Bačkalov, n. d. 13 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 86-7, 105, 136-7.

360

пример, на предмету Втк 17 (сл. 2) може се уочити различит степен истрошености спонгиозног ткива – оно је наглашено абрадирано у дисталном и умерено абрадирано у проксималном и мезијалном делу; поред тога, примећује се углачаност на горњој површини, са сноповима дијагоналних линија у дисталном делу. Ово је шило коришћено за обраду органских материјала, највероватније сувље, нештављене коже. На шилу Втк 27 спонгиозно ткиво на доњој површини је истрошено, у дисталном делу абрадирано, а горња површина углачана, без стрија, и оно је вероватно је коришћено за обраду меке коже. Преостала шила такође су имала улогу у процесу прераде коже и крзна.14

Шила од ребара такође су добро заступљена у винчанској култури; као нарочито богат локалитет може се поменути Дреновац код Параћина, где је откривено око педесет оваквих шила

15

Пробојци (I 2). Јачи, масивнији предмети са шиљком на активном делу сврстани су у пробојце (табла I). Четири оваква предмета су нађена у јами са Виткова, од тога два од рогова, један од кости и један од зуба. Углавном се ради о предметима грубље обраде, који су уз то и слабије очувани, па се њихова употреба не може определити.

.

Пробојац од зуба вепра Втк 24 доста је фрагментован, алатка је подужно поломљена и, осим минималних трагова обраде глачањем, очуван је само радни врх, оштар, јак шиљак углачаних ивица. Трагови употребе су слабо очувани. Пробојац Втк 25 такође има минимално очуване трагове и обраде и употребе, једино је очуван јак, масиван шиљак на дисталном крају и може се приметити одређена углачаност.

Пробојац Втк 02 израђен је од парошка рога јелена, трагови обраде слабо су очувани, док се од трагова употребе уочавају дубоке бразде и окомите линије и урези на дисталном делу. Други пробојац од рога, Втк 39 доста је оштећен, једино се могу констатовати некарактеристични трагови употребе у виду истрошености на масивном шиљку.

Предмети за сечење (II).

Длета (II 1). Откривено је само једно, фрагментовано длето, Втк 03 (табла I). Израђено је од подужно цепане метатарзалне кости јелена, од сегмента дијафизе и дела проксималне епифизе. Мезијални део предмета потпуно је прекривен финим траговима глачања и са горње и са доње стране и на бочним ивицама, док је дистални део искрзан, и сама радна ивица је оштећена. Од трагова употребе уочава се неколико окомитих, дубоких линија и уреза, у дисталном делу и блага углачаност.

Нож (II 4). Један оштећени предмет од зуба вепра вероватно је коришћен као нека врста ножа или сечива. У питању је пљоснати комад, благо српасте форме, са делимично очуваним траговима сечења. Цео дистални део доње површине прекривен је густим траговима употребе – кратке, густе попречне и мањи број дијагоналних линија. Сама радна ивица, међутим, није очувана.

14 Уп. трагове употребе код Y. Maigrot, n. d., A. Peltier, n. d. 15 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 117-118, 138-140.

361

Предмети за глачање (III)

Спатуле (III 1). Два фрагмента из кортекса рога, Втк 12 и 13, оба оштећена, представљају спатуле (табла II). Предмет Втк 12 је неправилно правоугаоног облика, оштећен, са обе краће ивице одломљене. Трагови сечења фино ретушираном кременом алатком донекле се могу уочити на бочним ивицама и на пресеку кортекса на доњој површини, док је спонгиозно ткиво доста абрадирано употребом. Втк 13 је доста фрагментован и површине оштећене у депозиту, али су очувани трагови сечења на бочним ивицама и наглашена истрошеност употребом на доњој површини. Може се претпоставити да је првобитна форма била налик на Втк 12.

Спатуле од кортекса рога срећу се и на другим винчанским локалитетима, на пример, на Дреновцу и на Страгарима код Трстеника.16

Стругачи (III 2). Стругачи су израђивани од сегмената ребара, неправилне форме и углавном доста оштећени употребом. Стругач Втк 08 израђен је од раскољеног ребра крупног сисара. Алатка је формирана од једне коштане плочице ребра, неправилно правоугаоне форме. Нема очуване трагове обраде, већ само употребе – уз једну дужу ивицу употребом је формирано удубљење, у виду развученог латиничног слова U, широко 2,5 цм, дубоко до 1,5 цм. Спонгиозно ткиво на доњој површини је доста абрадирано, горња површина истрошена, и уопште, цела кост је стањена интензивном употребом.

Сличан, само мање истрошен, јесте стругач Втк 09, такође од једне коштане плочице ребра, са радном ивицом на дужој страни, на којој се током интензивне употребе формирало благо удубљење. Бочне ивице су обрађене глачањем, а спонгиозно ткиво на доњој површини је истрошено употребом.

Стругач Втк 36, од нераскољеног ребра (т. IV), има делимично очувану радну ивицу, где је кост стањена и истрошена, и још се уочава углачаност целе спољне површине.

Веома наглашена истрошеност, без карактеристичних стрија и линија, указује на контакт са меким, органским материјалима, могуће кожом. Овде недостају сјај и исполираност који се обично јављају код контакта с кожом, међутим, то је последица тафономских услова.

Предмети посебне намене (V)

Радне површине (V 2). Неколико пљоснатих костију, углавном ребара од крупнијих животиња, искоришћени су као радне површине (т. IV). Предмет Втк 26 је сегмент великог, нераскољеног ребра (очуване обе коштане плочице), са једном очуваном природном ивицом, док су остале изломљене. Цела горња и доња површина, као и очувана бочна површина, у потпуности су прекривене траговима употребе – уочавају се врло наглашена углачаност и исполираност, на горњој површини и висок сјај, без стрија. Овакви трагови употребе указују на контакт са

16 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 149, 173; С. Витезовић, Коштана индустрија са локалитета Страгари-Шљивик, Крушевачки зборник 14, Крушевац 2009, 135-160.

362

меком, штављеном кожом. Предмет је служио као подметач, подлога или радна површина приликом финалне израде предмета од коже.

За предмет Втк 29 (сл. 4) такође је употребљено нераскољено ребро, коме су очуване обе природне бочне ивице. Један крај је одломљен, док је други укосо оцепљен и ту су трагови употребе највише приметни – углачаност, исполираност и високи сјај, без стрија. Овај је предмет такође био у контакту са меком, штављеном кожом, и могуће да је служио за развлачење трака од коже (thong stretcher).17

Предмет Втк 41 је фрагментовано ребро, очувана је једна коштана плочица, изломљених ивица, површине потпуно прекривене траговима употребе – углачаност, истрошеност, благи сјај и густи снопови разносмерних, плитких линија.

Четврта радна површина, Втк 34, јесте сегмент неке пљоснате кости, вероватно скапуле, неправилно овалног облика. Углачаност, исполираност и сјај прекривају у потпуности једну површину, и овај је предмет такође коришћен као нека врста подметача или подлоге током израде предмета од коже и крзна.

Радне површине обично су ad hoc искоришћене кости, необрађене, само са интензивним траговима употребе, и као такве ретко се препознају и издвајају из фауналних остатака. За сада су препознате на Дреновцу и на Страгарима, а занимљиво је да су примерци са Страгара такође употребљавани код прераде коже и крзна.18

Реципијенти (V 3). Међу предметима посебне намене нарочито се издваја реципијент Втк 04 (сл. 5, т. I). Израђен је од дугуљастог, пљоснатог сегмента кортекса рога (вероватно стабла).

База је у виду неправилног четвртастог проширења, мезијални део је издужен, пљоснат, а на дисталном делу налази се благо конкавни, оштећени реципијент. Облик реципијента не може се поуздано реконструисати, свакако се лепезасто ширио, али је могао имати равну или лучну ивицу. На бочним ивицама и у дисталном делу предмета могу се приметити окомите линије од сечења правилно ретушираном кременом алатком. Површина је, међутим, слабо очувана, тако да се од трагова употребе може констатовати само одређена истрошеност.

Форма овог предмета подсећа на старчевачке кашике од метаподијалних костију говечета – издужена дршка и реципијент, али је технолошки битно друкчија. Један реципијент од рога познат је са Дреновца, из старчевачког или рановинчанског слоја, међутим, формално и технолошки друкчији – израђен је од подужно цепаног и потом издубљеног сегмента рога и нема очувану дршку.19

За сада, витковачки реципијент представља јединствен налаз.

Украсни предмети (VI)

Поред употребних алатки, нађено је и неколико украсних предмета, један привезак, Втк 14, као и неколико фрагментованих предмета од спондилуса. Привезак Втк 14 је мали, дугуљасти, правоугаони сегмент из кортекса рога (сл. 6). 17 N. Russell, The bone tools, Selevac. A neolithic village in Yugoslavia. Eds. R. Tringham and D. Krstić. Los Angeles 1990, 533. 18 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 156, 176; С. Витезовић, Коштана индустрија са локалитета Страгари-Шљивик, Крушевачки зборник 14, Крушевац 2009, 135-160. 19 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 156-7.

363

На једном крају уочава се преломљена перфорација, пречника 4 мм, кружна, фино углачане унутрашњости. Испод перфорације с обе стране је смештен по један мали усек, добијен кременом алатком. Горња и доња површина су врло фино углачане и исполиране, спонгиозно ткиво потпуно заравњено, и бочне ивице исто углачане. Сам крај привеска је одломљен. Привесци оваквог облика засад нису познати са других винчанских локалитета.

Некомплетни предмети (VIII)

Поред два фрагмента са траговима сечења, Втк 40 од кортекса рога и Втк 42, проксимални део улне, који вероватно представљају отпатке, нађена су и три фрагментоване кости са траговима обраде, које се могу окарактеристати као „грешке у производњи“. У питању је неколико фрагментованих дугих костију, са траговима обраде. Артефакта Втк 05 и 22 су фрагменти метаподијалних кости (сл. 7), подужно раскољених, са делом проксималне епифизе, изломљених ивица и жлебом од фино ретуширане кремене алатке дуж једне ивице, док се на фрагменту дуге кости Втк 23 уочавају, поред припремљеног жлеба, и врло фини трагови глачања, на целој горњој и доњој површини. Сви ови сегменти, дакле, имају усечени жлеб намењен томе да усмери правилно цепање кости – лом, међутим, иде поред жлеба, тако да се ради о правим грешкама у производњи. Метаподијалне кости се углавном цепају почев од дисталне епифизе, а како су ово углавном проксимални сегменти, могуће да је први део кости правилно подељен, док је до грешке дошло у другом. У сваком случају, грешка се на дисталном делу могла исправити и стругањем и глачањем. Према томе, поред ових комада који су одбачени, преостали су могли бити употребљени за израду предмета.

Коштана индустрија из јаме са локалитета Витково–Трифуновићи Јама истражена на локалитету Витково–Трифуновићи током 2001. године

интерпретирана је као отпадна, и коштана индустрија то и потврђује – ради се о ограниченом типолошком репертоару, преовлађују предмети коришћени у једну сврху (за обраду коже и крзна), и већина алатки је у потпуности истрошена, што значи да су одбачене када више нису могле да се користе. Значај ове збирке је вишеструки, помаже у интерпретацији саме функције истраженог објекта, као и у реконструкцији како живота једног предмета, тако и укупне организације производње у насељу.

Највећи број предмета коришћен је за једну врсту послова, за обраду коже и крзна – шила, спатуле, стругачи и радне површине.20

20 У фауни су присутне и животиње од којих се користи крзно – куна, лисица и зец (в. текст Ј. Булатовић у овом броју Зборника).

Трагови употребе још показују да су коришћени у различитим фазама, од обраде сувље, до мекше, штављене коже. Сви су у потпуности искоришћени, са наглашеним траговима употребе, затупљених радних ивица и врхова и у великом броју случајева са ломовима и оштећењима. Они свакако потичу из једне радионице или радионичког места за обраду коже.

364

Питање је, међутим, њиховог односа са другим материјалом у јами – да ли је у питању отпад из једног домаћинства, у оквиру ког је и постојала радионица, или се ради о отпацима из више домаћинстава, који су се током дужег временског периода одлагали у ову јаму. С обзиром на димензије и велику количину материјала, свакако се ради о јами која је дуго била у употреби. У њеној непосредној близини откривени су комади лепа, вероватно траг куће, и највероватнија је претпоставка да налази из јаме потичу управо из те куће, односно да се за њу може везати радионица / радионичко место за прераду коже и крзна.

Друга значајна група јесу отпаци од производње коштаних предмета. Ово је посебно значајно из више разлога, прво што су отпаци од производње, иначе неопходни за реконструкцију производног ланца, ретки, а нарочито ови „погрешени“ комади могу помоћи у проучавању организације производње. Питање вештине мајстора кључно је за процењивање уопште технолошког нивоа заједнице, а нарочито за питања врсте и степена специјализације.

Отпаци од производње коштаних предмета свакако су у вези са готовим и употребљеним коштаним алаткама за прераду коже. Могуће је претпоставити да су на једном истом месту коштане алатке прављене и употребљаване. Међутим, поставља се питање да ли је исти мајстор онај који је правио алатке и онај који их је користио. У сваком случају, може се констатовати постојање две радионице / радионичких места, по свему судећи, у оквиру кућног објекта који је констатован на локалитету, с тим што остаје отворено питање самих занатлија. С обзиром на то да се ради о „погрешеним“ комадима, можда је производња коштаних предмета у овом домаћинству била споредна, успутна активност, и већина коштаних набављана са друге стране (од вештијег, могуће делом специјализованог мајстора).

Уколико претпоставимо да материјал из јаме потиче из једног објекта, може се реконструисати и већи ланац употребе различитих сировина животињског порекла и заступљених активности – од уловљених или убијених гајених животња одвајане су кости и употребљене за прераду преосталих сировина добијених од тих животиња, односно за израду предмета од коже и крзна.

Закључна разматрања Збирка коштаних предмета из јаме са локалитета Витково – Трифуновићи

дала је значајне и занимљиве резултате. Пронађен је „сет“ алатки из радионице за прераду коже и крзна – шила, предмети за глачање и радне површине, сви у потпуности истрошени. Поред тога, откривени су и остаци радионице или радионичког места за прераду коштаних алатки. Идентификована радионичка места, упркос дуготрајном истраживању винчанске културе, још увек су ретка, и тек ће се даљим истраживањем моћи рећи нешто више о организацији производње и степену специјализације у оквирима ове културе.

Технолошки и типолошки, коштана индустрија са Виткова се уклапа у слику винчанске коштане индустрије која је позната са локалитета у Поморављу – Дреновца, Слатине и Страгара. (Фафос и Житковац, локалитети са којима су пронађене сличности у другим врстама покретног материјала, немају довољно познату коштану индустрију). Разлике у репертоару условљене су искључиво тиме

365

што се ради о групи предмета из једне археолошке целине. Међутим, као што је констатовано и за горе поменуте локалитете, свака винчанска збирка коштаних предмета поседује и своје сопствене карактеристике. У случају Виткова, а то су предмети од сегмената кортекса рога – поред спатула, нарочито се издвајају два пажљиво израђена предмета, реципијент и привезак. Нема довољно података за процену да ли би нека од ових карактеристика, поред регионалног, имала и релативно-хронолошки карактер.

366

Selena Vitezovic, PhD Institute of Archeology, Belgrade

BONE INDUSTRY FROM THE SITE VITKOVO–TRIFUNOVICI (EXCAVATION SEASON 2001)

In this paper, an assemblage of about forty objects from osseous materials from the site Vitkovo-Trifunovici, near Aleksandrovac, is analyzed. The entire assemblage originates from one late Vinca culture landfill, excavated in 2001. Among raw materials, bones were the most dominant, but also red deer antlers, boar’s tusks and mollusc shell occur. Among bones, the preferred choice was long bones and ribs from medium-sized ungulates, mainly sheep/goat, and large ungulate bones were used. All these species were present among faunal remains (sheep, goat, pig, cattle, red deer), and the best represented were ovicaprines, suggesting that bones and teeth for raw materials were obtained locally. Red deer antlers were used shed and most likely collected in the neighbouring area. Only objects made from Spondylus shell were not of local origin. According to the overall shape and mode of use of the working edge, artefacts were classified into several groups: pointed objects, cutting, burnishing and percussion tools, objects of special use, decorative items and incomplete pieces. The group of pointed objects is the most numerous and two tool types were present – awls (medium points) and heavy points. Two subtypes – those made from long bones and from ribs, represented awls. Longitudinal splitting of medium-sized ungulate long bone, in most, if not all cases, metapodial bone of sheep/goat, made awls from long bones. The final shape was obtained by cutting with flint tool and polishing with some fine-grained abrasive implement. Sometimes an epiphysis segment is preserved on the basal part. Traces of use are most intense in distal part and they consist of polish and shine, sometimes with lines and striations, suggesting they were used on soft, organic material, mostly leathers and hides. The tips, originally sharp, in most cases became blunt from use. The second type were awls made from split ribs, shaped by cutting, burnishing and polishing. Their use wear also consist of intense polish and shine, and often a spongy tissue on lower surface is abraded, especially in distal part. These awls were also used on soft, organic material, mainly leathers and hides. Several heavy points were also found, made from different raw materials – antler, boar’s tusks, and bone. Traces of manufacture were poorly preserved and from use traces only polish and wear may be observed. Among cutting tools, one chisel made from red deer metapodial bone was found, as well as one knife from boar’s tusk.. The group of burnishing tools encompassed two types, spatulas and scrapers. Spatulas were made from antler cortex segments, heavily abraded from use. Scrapers were made from rib segments, of irregular shape, also heavily abraded. These tools were as well used on soft, organic materials, probably all on leather and hide.

367

From other artefacts, one recipient should be mentioned, a spoon with slightly concave recipient, made from antler cortex segment. In addition, several working surfaces were found, all with intensive traces of use, polish, shine and fine striations, suggesting they were used for working leather and hide. Among decorative objects, one fragmented pendant from antler was found, in the shape of an elongated rectangular plate and with broken perforation on the top. In addition, several pieces of manufacture debris were discovered, including segments of longitudinally split long bones with incised groove. The bone industry from Vitkovo does not differ significantly from Vinca culture bone industries in terms of raw material choice; manufacture techniques and typology, although it has two unique pieces made from antler– the recipient and the pendant. At this moment, there is not enough evidence for defining regional and/or chronological traits of different Vinca bone industries. The assemblage from Vitkovo mainly consists of different tools used for processing leathers and hides – different awls, spatulas, scrapers, working surfaces, all heavily worn from use, suggesting the excavated pit contained material from a workshop or a working place. The material from this pit was most likely related to the house remains that were noticed during archaeological research, but were not excavated. In addition, several pieces of manufacture debris were recovered, suggesting that this was also the place where bone artefacts were produced. This assemblage gave important data for identification of activity areas in Vinca culture and for analysis of craft organization and production.

368

Слика 1а, б. Шило Втк 16 од подужно цепане дуге кости. Figure 1а, b. Punch Vtk 16 of longitudinaly split long bone.

369

Слика 2а, б, ц. Шило Втк 17 од ребра и детаљ трагова истрошености од употребе на радном врху. Figure 2а, b, c. Punch Vtk 17 of ribs and a detail of traces of worn and torn from use at operating top.

370

Слика 3. Шило Втк 37 од раскољеног ребра. Figure 3. Punch Vtk 37 of split rib.

371

Слика 4а, б. Радна површина Втк 29 и детаљ углачаности и истрошености од употребе.

Figure 4а, b. Working area Vtk 29 and a detail of polishing and wear of use.

372

Слика 5а, б. Реципијент од рога Втк 04. Figure 5а, b. Horn recepient Vtk04.

373

Слика 6а, б. Привезак од рога Втк 14.

Figure 6а, b. Horn pendant Vtk 14.

374

Слика 7. Фрагмент дуге кости Втк 05 са подужно урезаним жлебом, отпадак од производње.

Figure 7. Long bone fragment Vtk 05 with longitudinal groove, artifact from manufacture.

375

Табла 1. Пробојац Втк 02, длето Втк 03 и реципијент Втк 04. Table1. Broach Vtk 02, chisel Vtk 03 and recipient Vtk 04.

376

Табла 2. Спатула Втк 12, стругачи Втк 08 и 09, шило Втк 01, отпадак од производње Втк 05,

привезак Втк 14 и шило Втк 15.

Table 2. Putty knife Vtk 12, scrapers Vtk 08 and 09, punch Vtk 01, waste from manufacture Vtk05, pendant Vtk 14 and punch Vtk15.

377

Табла 3. Шила од ребара Втк 17 и 27, шила од дугих костију Втк 19, 20, 22, 16, пробојац Втк 24 и шило од ребра Втк 18.

Table3. Punches of ribs Vtk17 and 27, punches of long bones Vtk19, 20, 22, 16, broach Vtk24 and

punch of rib Vtk18.

378

Табла 4. Радна површина Втк 29, шила Втк 32 и 33, радна површина Втк 34, шило Втк 35, стругач

Втк 36 и нож Втк 38.

Table4. Working area Vtk29, punches Vtk32 and 33, working area Vtk34, punch Vtk35, scraper Vtk36 and knife Vtk38.

381

УДК ППППППППП 45666666666666

Милан Трифуновић Драган Рашковић Народни музеј Крушевац

ПЕТНАЕСТ ГОДИНА РАДА ПРИРОДЊАЧКОГ ОДЕЉЕЊА НАРОДНОГ МУЗЕЈА КРУШЕВАЦ

Апстракт: Идеја о формирању Природњачког одељења у Народном музеју Крушевац сеже до 50-их година XX века и периода када установа чини пионирске кораке у основној делатности. Тих година се прожимају процеси консултација у вези програмског усмерења музеја, стварају мостови сарадње са сродним, али и високообразовним и научноистраживачким институцијама у Србији и повлаче потези од стране управе Музеја и руководства Града који треба да резултирају целовитом презентацијом историјске и културне баштине и духовног наслеђа крушевачког краја. Пратећи документацију и обрађујући1

Конкретне програмске активности, подразумевајући постојање годишњег програма рада у тој области, појављују се у пракси Народног музеја Крушевац почев од 1. јануара 1997. године. На тај термин се односе неколике чињенице: /1/ заснивање радног односа у Музеју првог стручњака природњачког профила

архивску грађу Народног музеја Крушевац у периоду од 1951-1971. године, стиче се утисак о недовољности ангажовања, малој заинтересованости за установљење природњачке збирке као значајне компоненте у комплексности музеја, и повремености - кад је реч о приређивању гостујућих природњачких изложби.

2

; /2/ почетак рада на успостављању природњачке, односно геолошке збирке, и /3/ заснивање природњачког одељења као респектног ресурса унутар, према Статуту Музеја, Центра за материјалну и духовну културу.

Кључне речи: комплексни музеј, природњачко одељење, заштита, геолошка збирка, поклон, откуп, истраживање, изложбе, природно добро.

УВОД Народни музеј Крушевац основан је 1951. године3

1 Реч је о приближно 2.500 докумената припадајућих фонду настајуће архивске јединице Народног музеја Крушевац. За сваки документ је, ради ефикаснијег коришћења, сачињен сажетак, уз обухват: назива, датовања, основног садржаја и елемената службености, односно званичности.

и током протеклих 60 година израстао је у респектну институцију у области заштите културних добара. Не улазећи овом приликом, с обзиром на карактер прилога - рада теме, у анализу развоја, концепција и карактеристика појединих фаза кроз које је ова установа

2 Дипломирани геолог је у радном односу у Музеју од 1. јануара 1997. године. 3 Решење ГНО (Градски народни одбор) Крушевац од 19. децембра 1951. године.

382

"пролазила", треба назначити да се делатност Музеја уређује Законом о културним добрима,4

Од почетних корака у музејском раду

посебно чл. 65 (систем заштите и коришћења културних добара, утврђивање услова за обављање делатности заштите културних добара и обухват – садржај делатности, од истраживања и евидентирања добара која уживају претходну заштиту до излагања културних добара, организовања предавања и других пригодних облика културно-образовне делатности). Физиономију Музеја и његове праксе протеклих деценија употпуњују одредбе чл. 77 Закона (чување и одржавање уметничко-историјских дела која су у поседу, обезбеђивање коришћења тих дела путем њиховог излагања и старање о чувању и одржавању заштићених уметничко-историјских дела која се налазе ван Музеја на територији на којој Музеј врши делатност заштите, односно чл. 112) археолошка налазишта, односно, научно-истраживачка делатност.

5 и ангажованости на прикупљању материјала за "период Косовске епохе и НОБ-а", Народни музеј Крушевац је стасао средином 90-их година у развијену музејску установу комплексног типа остварујући, у већој или мањој мери, своје законске обавезе и у регионалним6 оквирима: наравно, према начелу законитости; уз одговарајуће дозволе, односно сагласности; кроз сарадњу са заводима и институтима и по основу реализације истраживачких пројеката.7 У том периоду, крушевачки музеј ће добити и "извесне програмске допуне"8 и "проширење надлежности"9, остварујући употпуњену улогу као једина музејска установа на подручју Расинског округа,10 са законском могућношћу да образује сталне збирке и одељења и у местима ван седишта.11

(I) Решењем о утврђивању надлежности музеја према врстама уметничко-историјских дела и према територији (министар: др Нада Поповић-Перишић; бр. 630-3514/95-02, Београд, 22. јуна 1995. године)12

4 ''Службени гласник РС'' бр. 71/94.

утврђује се да (пог. II, тач. 16) "послове заштите уметничко-историјских дела за одређену територију обављају... Народни музеј у Крушевцу за територију општина: Крушевац, Александровац, Брус, Варварин, Ћићевац, Ражањ и Трстеник". Треба истаћи да је

5 Период ''музејског аматеризма'': први стручњак запослен је у Музеју 1. IX 1955. године. 6 Синоними за ''регион'': ''крушевачки крај'', ''срез'', ''субрегион'' /у оквиру Међуопштинске регионалне заједнице Краљево/, ''окружно подручје''. 7 Зачеци датирају од 70-их година XX века: Музеј је партиципант /корисник резултата/ у неким пројектима које финансира Основна заједница науке (СИЗ – самоуправна интересна заједница) а реализују институти: Етнографски, Археолошки, Институт за историју уметности и др. 88 Под окриље Народног музеја Крушевац као јединствене установе долазе, од 1. октобра 1991. године, Уметничка галерија и РО ''Слободиште'' које су до тада функционисале као самосталне организације у култури општине Крушевац – издвојивши из Музеја, по одлукама Скупштине општине Крушевац: Галерија од 1. маја 1971. и РО ''Слободиште'' од 1. јануара 1979. године. 9 Од 1991: Уметничка галерија и ''Слободиште''; од 1994: ЈДЛК, односно Међународна дечија ликовна колонија ''Биберче''; од 1997: заштита (и формално) споменика и спомен-обележја на подручју општине Крушевац, и др. 10Музејском делатношћу, по сегментима, баве се: у Трстенику – организациона јединица при Радничком универзитету; у Брусу – Дом културе; у Александровцу – Завичајни музеј Жупе и Музеј виноградарства; видети Акт Министарства културе РС / Рашки округ, Краљево, 24. X 1996. год. 11 Закон о културним добрима, чл. 77. 12 ''Службени гласник РС'' бр. 28 од 27. јула 1995. године.

383

подршку спровођењу Решења пружило и руководство Расинског округа, кроз припрему и организацију, односно одржавање састанка13 начелника Округа са председницима скупштина општина на територији Расинског округа, на чијем дневном реду је било и питање: Разматрање мреже библиотека, историјских архива и музеја на подручју Расинског округа (састанак је, иначе, одржан 18. ХII 1995). Као предложак за рад скупа послужио је радни материјал14

(1) Законитост рада се мора доследно спроводити, што подразумева и усклађивање свих аката са Законом.

под називом: Делатност Народног музеја Крушевац – основне претпоставке за спровођење Решења министра културе о утврђивању надлежности музеја према врстама уметничко-историјских дела и према територији. Закључна разматрања садржала су следеће констатације:

(2) "Нови односи правних лица", у односу на претходне, морају бити регулисани кроз посебне уговоре: обавеза је директора Народног музеја Крушевац да са председницима скупштина уговори обављање свих задатака по Закону. (3) Министарству културе предложити да спровођење Решења пропрати материјалним средствима, за која постоје простори у Буџету, неопходним за остваривање назначених обавеза, и (4) Све задатке15

реализовати до 1. III 1996. године.

(II) Интроспекција: "Приступне активности" Музеја ка успостављању "нове праксе" или '' Ход кроз архивска документа Народног музеја Крушевац''

• У документу Музеја области крагујевачке (бр. 351 од 2. VIII 1952. г; печат и потпис Управника, Драг. М. Петровић) - допису упућеном Народном музеју Крушевац16

• У документу Народног музеја Крушевац

(бр. 27 од 5. VIII 1952), доставља се обавештење да ће се ископавање и испитивање палеолитске пећине у Грацу код Баточине обавити од 5 - 20. VIII, па је пожељно да ''о своме трошку пошаљете свога стручњака ради стручног усавршавања''.

17

13 Република Србија, Расински округ, 01. бр. 346 / 95 – 19 од 8. XII 1995. године, Крушевац.

(без посебног означавања датума) - Извештају Народног музеја у Крушевцу за израду Седмогодишњег плана 1963-1970. године, у тачки (а.1), Подаци о организационом развоју /цитат/: 3. VII 1953. године управа Музеја организовала је састанак да би се одредио смер развоја ове установе. У реферату кустоса сликара Јована Ерића предложено је ''да буде комплексног типа и као такав да обухвати целокупан живот Крушевца и околине у прошлости те због тога би требало да буде заступљена у целини етнографија овога краја, археолошки налази,

14 Градски музеј Крушевац, бр. 478 од 18. XII 1995. године, Крушевац. 15 Читав низ околности, од ставова Министарства културе РС до расположења у руководствима појединих општина и изостанка спремности да се и финансијски учествује у спровођењу закључака, условио је само делимичну испуњеност, односно примену Решења у пракси. 16 Архив Музеја; сигнатура: 186 – 52 – I. 17 По садржају и природи документа: крај 1962. године.

384

одељење са природњачким збиркама, сликарством, историски документи из прошлости као и документи из најновије историје НОБ-а овог краја, једном речју да би требало приказати у овом музеју целокупну материјалну и духовну културу овог краја''. У тачки ( а.2 ) Развој музејских збирки и посетиоци: /стр.5, цитат/ ''У статистичком листу за музеје од 31. XII 1954. године /образац Ku-4 /, унето је следеће стање музејских предмета по збиркама... Природњачка- укупно 10 – изложено 6...''

• У Извештају о раду и стању у Музеју на крају 1953. године18

• У допису Одбора за оснивање природњачке секције при Музејском друштву НР Србије / упућен 28. III 1955/ Народном музеју Крушевац

, достављеном Народном одбору градске општине – Савету за просвету и културу – Крушевац, дана 12. јануара 1954. године, у поглављу IV: О материјалу ("музејски предмети"), каже се: "...Од природњачких предмета музеј располаже фосилом корњаче, фосилом мамутовог зуба, фосилом буковог листа и фосилом главе, вероватно неког идола..."

19

• У допису / обавештењу Друштва музејских и конзерваторских радника НР Србије Народном музеју Крушевац

/ бр. 69 од 30. III 1955/ каже се да је у циљу образовања природњачке секције Српског музејског друштва, Природњачки музеј у Београду узео на себе да припреми то оснивање. Од Народног музеја Крушевац тражи се /и од других установа тог типа / да достави одређене податке: /1/ да ли поседује неку природњачку збирку / зоолошка, ботаничка, геолошка или минералошко–петрографска/; /2/ да ли има природњачки одсек; /3/ колике су постојеће збирке; /4/ да ли је материјал у збиркама инвентарисан; /5/ да ли има стручњака који ради на природњачким збиркама (његове квалификације); /6/ да ли Музеј има спољне сараднике за збирке; /7/ има ли услова за стварање збирки и отварање одељења; /8/ да ли су збирке приступачне посетиоцима, какво је интересовање и структура посетилаца; /9/ имена природњака који раде у Музеју; /10/ је ли Музеју потребна помоћ природњака са стране, и /11/ какве су могућности Музеја да ту помоћ финансира. Одговоре треба послати до 10. IV т. г (напомена: /1/ одговор Народног музејa Крушевац послат је 12. IV 1955; потпис: Град. Анђелковић).

20

18 ''Свечано отварање Музеја'' је обављено, иначе, 7. јула 1954. године.

/ бр. 179 од 27. IX 1955/, каже се да Природњачки музеј, према Закључку донетом на оснивању Природњачке секције Друштва МКР НР Србије, 8. V 1955. године, да се одржи покретни стручни течај, организује 10-дневни течај који ће обухватити следећа места: Крагујевац, Краљево, Приштину, Лесковац, Зајечар и Неготин. За време течаја, у наведеним местима одржаће се саветовање са управником музеја, наставницима природних наука из места, представницима ловачког друштва и спољним сарадницима музеја. Разговараће се о сарадњи и прикупљању материјала из околине за природњачку збирку. Пријаве доставити до 5. октобра 1955. год; трошкови падају на терет установа

19 Архив Музеја; сигнатура: 76 – 55 – I. 20Архив Музеја; сигнатура: 79 – 55 – I.

385

(напомена: из Крушевачког музеја не може нико учествовати на најављеном течају).

• У допису / обавештењу Друштва МКР НР Србије (бр. 367 од 26. X 1955) Народном музеју Крушевац (бр. 214 од 27. X 1955),21

• Документ Друштва музејско-конзерваторских радника НР Србије - Природњачке секције (бр. 391 од 15. XI 1955. год) је допис Народном музеју Крушевац

Управа Друштва обавештава Музеј да ће се Пленум Друштва одржати 3. и 4. XII 1955. године у Народном музеју у Београду. Дневни ред:../2/ Извештаји-реферати секција: НОБ, конзерваторско-препараторска, етнографска и природњачка / досадашњи рад и даља проблематика....

22

• Дописом

(бр. 232 од 16. XI 1955) којим се Установа обавештава да је, према Закључцима са оснивања Природњачке секције, урађен програм и припремљен течај за препаровање музејског материјала. Уз достављени програм и напомене: течај траје 10 дана, од 7-12 и од 15-18 часова; трошкови падају на терет установа; програм је: /1/ зоолошки, /2/ ботанички и /3 /геолошко-минералошки. Сваки учесник треба да поседује: /1/ скалпел; /2/ оштре маказице; /3/ пинцету анатомску и /4/ свеску. Све остало обезбеђује Природњачки музеј у Београду.

23

• У допису Природњачког музеја Београд

од 13. III 1958, Народни музеј у Крушевцу извештава Природњачки музеј у Београду да је приликом колективне ђачке посете Музеју дошло до оштећења врата чапље.

24

• Службена забелешка

/5. IV 1958. године/, упућеног Народном музеју Крушевац, скреће се пажња Народном музеју Крушевац о бољем вођењу рачуна приликом трајања њихове изложбе.

25

• Документ Природњачког музеја Београд (бр. 200/2 од 28. II 1959. године) је потписао Руководилац Геолошко-палеонтолошког одељења, Матејић П. Божидар, геолог. У допису Народном музеју Крушевац

/препис /: ''Јовановић Дамњан земљорадник село Беласица НОО В. Шиљеговац – 23. фебруара одроњавање земље показало је остатак вилице за коју се може претпоставити да је од мамута. Вилица је са зубима. У несрушеном делу има још костију. ''

26

21 Архив Музеја; сигнатура: 80 – 55 – I.

(штамбиљ: бр. 34 од 3. III 1959) се каже: Природњачки музеј је примио извештај о наласку остатака мамута у с. Слатини. Из новина су обавештени да су већ предузета ископавања. Природњачки музеј је заинтересован за ово ново налазиште: из тих разлога 3. марта доћи ће у Крушевац Матејић Божидар и препаратор Добривоје Стојадиновић, отићи у наведено село и видети шта треба предузети у вези са откопавањем. Не треба вршити раскопавања док они не стигну: са овом врстом костију треба пажљиво поступати и не вадити их из земље док се не препарирају на уобичајен начин.

22 Архив Музеја; сигнатура: 84 – 55 – I. 23Архив Музеја; сигнатура: D -1, 6/58 24 Архив Музеја; сигнатура: D -1, 8/58. 25Архив Музеја; сигнатура: 525 – 59 – I. 26 Архив Музеја; сигнатура: 635 – 1 / IX.

386

• Документ САНУ27

У вези са неколико објављених нотица у нашим дневним листовима о наласку ''Мамута'' у подножју Јастрепца, част ми је известити Вас да смо доносиоца овога писма Милорада Павловића, асистента Геолошког завода Београдског универзитета послали да се ближе упозна са објављеним наласцима и дође до материјала да би могао да буде тачно опредељен после проучавања, јер из самих објављених редова из дневних листова, без обзира од кога потичу, види се да постоји извесна забуна.

/секретар САНУ, др Коста В. Петковић (дат: 3. III 1959. године)/ је обраћање др Косте В. Петковића, проф.Универзитета, Народном музеју Крушевац (препис):

Стога молимо да другу Павловићу изађете у сусрет у границама Ваше могућности да би се дошло до научне истине с напоменом да целокупан материјал остаје Ваша својина који ће тек онда добити вредност за Ваш музеј ако буде дефинитивно одређен. С колегијалним поздравом и захвалношћу унапред - потпис.

• Документ од 17. III 1959. је Извештај поводом наласка фосилних костију у околини Крушевца достављен Управи Природњачког музеја Београд.28

• У допису Природњачког музеја Београд (18. III 1959) Народном музеју Крушевац

У њему се каже: приликом спајања делова костију и зуба Mastodon-а и Acheraterium-а, пронађених у потоку Провалији у околини села Беласица /срез Крушевац/, препаратор /потписник извештаја/ је увидео да недостају други и трећи премолар и још неки делови оштећених зуба из горње вилице Acheraterium-а и доње вилице Mastodon-а. Неумесан рад и непажња копача (су разлог да) зуби и кости су оштећени а при сакупљању поломљених делова фосилних костију, неки делови су остали на терену. Повађене кости нису све донете у Народни музеј у Крушевцу (један кутњак Mastodon-а задржао је Србољуб Мијовић, срески геолог - да би га предао среском НО Крушевац, ради смештаја у излог /!/ а други је задржао сам налазач да би га доцније предао Народном музеју у Крушевцу. Потписник Извештаја захтева (од Управе Природњачког музеја) да се поменути / повађени делови пошаљу, као и прикупљени остали ситни делови са места налаза, Природњачком музеју ради конзервирања и спајања са осталим деловима.

29

27Aрхив Музеја; сигнатура: 635 / IX.

(напомена: у прилогу овог дописа налази се Извештај о коме је у претходној одредници реч) од Народног музеја Крушевац се очекује дејство у смислу достављања недостајућих делова за препарирање налаза из Беласице, укључујући и прикупљање ископаних и непокупљених остатака. Напомиње се да се у Природњачком музеју већ чува једна потпуна лобања Aceratherium-а нађена код Велеса још 1922. године, те би ова (мисли се на налаз из Беласице) употпуњена вилица имала, као упоредни научни материјал из околине Крушевца, још већи значај. Са садржајем овог дописа упознат је и Срески народни одбор у Крушевцу.

28 Архив Музеја; сигнатура: 633- 1 / IX. 29Архив Музеја; сигнатура: 633 / IX.

387

• У документу Природњачког музеја Београд (9. IV 1959) - допису Управнику Народног музеја Крушевац30

''У вези Вашег акта бр. 46 од 2. IV 59. год. слажемо се да наградимо са сумом од 1000 динара земљорадника Дамјана Јовановића из села Беласице. Новац смо упутили преко Вас а у исто време обавестили смо и друга Јовановића.

каже се (препис оригиналног акта):

Код истога се налази један зуб који је он задржао код себе. Сматрамо да треба тај зуб да преда Вама пре него што му дате ову награду. У случају да не жели тај зуб да преда мишљења смо да у том случају послати новац од 1000 динара вратите овом Музеју...''

• Документ Народног музеја Крушевац31

• Документ Народног музеја Крушевац

(бр. 55 од 28. IV 1959. г) је допис извештајног карактера упућен од стране Музеја Народном одбору општине - Савету за просвету и културу - Крушевац (по захтеву Савета: бр. 4506/3 од 22. IV 1959). Краћи садржај документа: /1/ у 1958. години, проширено је Одељење средњег века а за 1959. предвиђа се проширење Одељења радничког покрета; /2/ прошле године /1958/, одељења су добила следећи број предмета: археолошко - 22, средњовековно - 8, историјско -1, НОБ - 16, природњачко - 10. Биле су 2 (две) изложбе, Природњачког музеја - 5.000 посетилаца, и...

32

• Допис/захтев Народног музеја Крушевац

(од 15. X 1959) је Потврда на 1.000 динара – које је примио Љубодраг Јовановић (бр. лк: 13904 Крушевац) на име награде за донету фосилизирану кост са огранака Јастрепца, пронађену у Позлатској реци (13. III 1959. године).

33

• На седници Савета Установе за музејску и историјско-архивску делатност Крушевац, одржаној 2. октобра 1963. године, разматрано је, по II тачки дневног реда, питање избора Иницијативног одбора за формирање Друштва пријатеља Установе. У том смислу ''као делегати Удружења изабрани су /поред осталих/: професор историје /Зечевић/, професор географије /Милошевић/ и професор биологије за природњачки музеј – Живорад Цветковић''.

Природњачком музеју Београд (24. IV 1962) је следећег садржаја: планом активности музеја за текућу годину предвиђено је за почетак наредне школске године, отварање једне изложбе са експонатима Природњачког музеја: после низа година, за Крушевац би то била ретка прилика да упозна богатство тог музеја и да се освеже знања из природних наука. Тражи се обавештење о могућностима, условима и могућем термину отварања изложбе, како би се све припреме благовремено обавиле.

• На седници Савета Установе за музејску и историјско-архивску делатност Крушевац, одржаној 12. маја 1964. године, по II тачки дневног реда,

30Архив Музеја; сигнатура: 636 / IX. 31Aрхив Музеја; сигнатура: 175 – 59 – II. 32Архив Музеја; сигнатура: 631 / IX. 33Архив Музеја; сигнатура: 630 / IX.

388

разматрано је питање отварања природњачког одељења. У вези тога ''Управник је чланове Савета упознао са Саветовањем које је одржано са управником Природњачког музеја из Београда и свим наставницима и професорима биологије из Града, у вези отварања природњачког одељења при нашем музеју. Управник је нарочито истакао расположење и понуђену помоћ од стране београдског Природњачког музеја; затим, да су на Саветовању одлучили да се свим школама, установама и надлештвима упути распис о отварању овог одељења и затражи минимална новчана помоћ за ово одељење; даље, да се позову представници Трстеника, Александровца.., јер и они имају услова и материјала за отварање природњачког одељења по њиховим општинама. Требало би са режи/ј/ских трошкова музеја (планирати:?) 50.000 динара - као прву помоћ за отварање овог одељења''. Чланови Савета су се сагласили да се као помоћ за отварање природњачког одељења издвоји износ од 50.000 динара и похвалили су Одлуку и Предлог за отварање.

• У документацији Музеја34

• У допису Народног музеја Крушевац

сачувано је Решење Секретаријата за друштвене делатности и опште послове Скупштине општине Крушевац (дат: 25. XI 1965), донето на предлог Републичког завода за заштиту природе, о стављању "под заштиту државе" стабла храста лужњака који се налази "с леве стране пута Крушевац-Ломница, на 6 км од Крушевца".

35

• Документ Народног музеја Крушевац

упућеном Природњачком музеју Београд, у post scriptum-u: ''Дрвни комбинат у Крушевцу је обавештен о потребном простору за подизање одељења природњачког музеја у његовом кругу, како сам се и договорио са другом Васићем. Очекујемо даљу акцију директора Комбината''.

36

34Документ СО Крушевац: 06 Број 13541 / 65 од 25. новембра 1965. године

(од 22. IV 1970) је Пројекција плана развоја Музеја за 1971-75, доставља се Републичком секретаријату за образовање, науку и културу Београд. У поглављу ''Глобална пројекција плана /1971-1975/, тачка 4, стоји: Изградити простор за природњачко одељење, које тек треба формирати после обезбеђења простора. Вредност улагања...око 200.000,00 нд. У поглављу ''2. Стручни кадар'' / III пасус, одредница 4/, наводи се: ''1973. год. примити кустоса биолога / уколико се добије простор за природњачко одељење''. У поглављу ''5. Откуп предмета'', III пасус: ''Користити се контактима са групама младих љубитеља старина у основним и средњим школама и преко њих организовати прикупљање вредних предмета из историје и етнографије, као и из флоре и фауне када се формира природњачко одељење''. У поглављу ''8. Изложбе'', поднаслов ''Гостујуће изложбе'' /4. одредница: ''једна изложба годишње Природњачког музеја у Београду''. У тачки ''11. Концепција Музеја'', у 3. пасусу: ''Оваква концепција диктира да се Одељење НОБ-а, па и природњачко одељење

35 Архив Музеја; допис од 20. II 1970. године; сигнатура: 121 – 70. 36 Архив Музеја; сигнатура: 290 – 70.

389

поставе ван терена града као концепцијски независне јединице Музеја, иако су у његовом организационом саставу''.

• У допису Рударско-геолошко-металуршког факултета у Београду37

• Документ Народног музеја Крушевац

Народном музеју Крушевац (5. X 1970) изражава се жеља да се кустосима Факултета, у вези прикупљања информативних података који се односе на геолошке збирке Музеја, изађе у сусрет. Подаци су потребни за рад на теми ''Стање и перспектива развоја геолошких истраживања у Србији''.

38

• Према Извештају о раду Народног музеја у 1970. години.

(дат: XII, 1970) је допис Управнику Природњачког музеја Београд - Живомиру Васићу. Краћи садржај: Управник изражава наду да су другови Мирић и Симић (напомена: кустоси Природњачког музеја) информисали управника Природњачког музеја у Београду о нашем разговору у вези са пројектом природњачког одељења у Крушевцу и о изложби птица. Речено ми је да ћете Ви доћи у јануару да детаљније о свему поразговарамо, што ових дана и очекујем. Надам се да Ваш пут не би био бесплодан. У даљем тексту дописа реч је о припреми заједничких програма, о којима је у претходном периоду било разговора. Конкретно: обављене су претходне припреме за организацију Семинара за наставнике биологије. У том контексту, предлаже се: /1/ Одржавање изложбе Птице наших крајева, после 20. јануара 1971. године (због Програма Семинара); /2/ Семинар би се одржао 4. фебруара и садржао би два предавања: Формирање школских природњачких збирки и Корисне птице наших крајева и њихова заштита (предавачи би били стручњаци Природњачког музеја); /3/ један од предавача би на отварању изложбе пружио наставницима биологије детаљније информације о експонатима: током обиласка изложбе, наставници би били водичи својим ученицима. При крају дописа је размишљање о терминима изложбе, методици рада, училима... У завршном пасусу дописа /препис/: Ваши кустоси су предложили и разматрање могућности да Музеј прихвати у Крушевцу неке ваше изложбе - збирке (пр. минерале) на дужи рок. Ја се налазим у преговорима са одговарајућим институцијама да пронађемо потребан простор и мислим да ћемо то моћи обезбедити. О томе, детаљније када Ви дођете у Крушевац. Узгред речено, тај долазак треба убрзати због прављења планова у предузећима како би Дрвни комбинат (Крушевац) на време предузео мере према датом обећању. Било би нужно да им поднесемо и одговарајуће стандарде за почетак рада једне овакве институције. До скорог виђења /потпис.

39

37 Архив Музеја; допис бр. 2625/1 од 5. X 1970. године

у току 1970. године "остварена је изложба Природњачког музеја Београд Птице наших крајева коју је, од 4. до 28. II т. г. обишло 4.000 посетилаца. У оквиру изложбе одржан је Семинар о коришћењу природњачких збирки у школама, намењен предметним наставницима крушевачких образовних установа.

38 Архив Музеја; сигнатура: 637 / IX. 39 Архив Музеја: Извештај о раду за 1970. годину.

390

• Документ Народног музеја Крушевац40

• Документ Природњачког музеја Београд

(од 22. V 1971) је допис Природњачком музеју Београд, поводом изложбе Еволуција живих бића. Краћи садржај: после претходног писма, на које није одговорено, траже се подаци/услови за преузимање изложбе Еволуција живих бића. У иницијативи је садржана и заинтересованост саветника у Педагошком савету Крушевац (Светолик Ђурђевић). Изложба би била постављена у Крушевцу почетком септембра, под истим условима као и Птице наших крајева (без надокнаде за коришћење).

41

• Народни музеј Крушевац организовао је,

(дат: 2. VI 1971) је допис Народном музеју Крушевац (препис): Природњачки музеј у Београду поводом 75-годишњице доделио Вам је плакету у знак признања за успешну сарадњу и значајан допринос унапређењу делатности Музеја. Плакету можете подићи у Природњачком музеју, Његошева бр. 51.

42

• У оквиру програмских активности Музеја у 1976. години,

у сарадњи са Педагошким заводом Крушевац, изложбу Природњачког музеја из Београда Еволуција живих бића. Ову изложбу, која је иначе приређена у просторијама ОШ "Драгомир Марковић" у Крушевцу, посетило је преко три хиљаде ученика, углавном крушевачких школа.

43

• У Великој сали Народног музеја Крушевац постављена је, према Програму рада, гостујућа изложба Природњачког музеја из Београда Рибе наших вода. Изложба је била у поставци од 10. маја до 25. јуна 1986. године.

у Народном музеју Крушевац приређена је изложба Природњачког музеја у Београду Фрагменти природе, коју је посетило више од две хиљаде заинтересованих.

44

• У Информацији за новинаре,

Захваљујући доброј обавештености образовних установа, укључујући и школе из околних општина, и "времену екскурзија", наведена изложба имала је 8.573 посетилаца.

45

• Конкретизација програмског искорака Музеја, у свери изложбених активности и новелирање праксе кроз проширење тематике, односно укључивање садржаја који су предмет изучавања неких природних и "природњачких" наука и дисциплина, најављена је изложбом палеонтолошког материјала Живи свет заустављен у времену, која је у

сачињеној према програмским документима Народног музеја Крушевац, поводом Дана Установе (19. ХII т. г.) и Јубилеја – 45 година рада и развоја, у поглављу "II"–Теренски рад и истраживања, стоји: "Наставиће се вишегодишње активности на раније постављеним пројектима (археологија, етнологија, историја, историја уметности) и отворити нова поља рада – рударство, одн. рударење, геологија, природњаштво."

40 Архив Музеја; сигнатура: 638 / IX. 41 Архив Музеја; сигнатура: 639 / IX. 42 Aрхив Музеја: Извештај о раду за 1971. годину. 43 Архив Музеја: Извештај о раду за 1976. годину. 44 Архив Музеја: Извештај о раду за 1986. годину. 45 Архив Музеја: документ од 20. XII 1996. године.

391

Народном музеју Крушевац била у поставци од 18. IХ до 15. Х 1996. године.46

(III) Ретроспекција – Музејски материјал и "природњачка збирка"47

Први примерак из природњачке збирке48

Вредан је примерак

набављен је 25. марта 1952. године: ради се о отиску листа букве у бигру, који је Музеју поклонио Мика Бугариновић, учитељ из Крушевца. Овај предмет је у Улазној књизи музејског инвентара заведен под инв. бројем 86. Предмет који је најраније пронађен је зуб – очњак пећинског медведа из Лазареве пећине: пронашао га је Едмонд Никол, инжењер из Крушевца, 1923. године а Музеју поклонио 13. јула 1954. Овај предмет је заведен у Улазној књизи музејског инвентара под инв. бројем 358.

49

Први материјали из палеонтолошке збирке, који су прикупљени теренским радом, представљени су остацима Мастодона - са подјастребачког простора, односно, из атара села Беласица и Позлата. Ови примерци: доња вилица, две кљове и три зуба, откупљени су од Јовановић Дамњана (16. маја 1959) и Стојановић Станислава из Влашког поља (1. јун 1961. године). У Музеју се такође чувају и признанице издате на име награде за наласке и за ''трошкове за радове на откопавању фосила мамута, пронађених у селу Беласица НОО В. Шиљеговац.

који је 1953. године поклонио Музеју Добри Димитријевић, директор Прве Основне /школа/ у Крушевцу: ради се о фосилизованој корњачи миоценске старости, тачније, о природном калупу израђеном од беловодских пешчара са подручја Коњух-Брајковац; заведено у Улазној књизи музејског инвентара под инв. бр. 31/308.

50

Радовима на овом ископавању руководио је проф. др Милорад Б. Павловић,

51

професор на Рударско-геолошком факултету у Београду; резултате је објавио у Геолошким аналима Балканског полуострва (књига 27, стр. 237, год. 1960). Ради се о остацима (доња вилица, делови кљове и зуби мастодона) које је проф. Павловић одредио као Мастодон Аугустиденс Лонгинострис. Поменути материјал је уједно и једини природњачки материјал који се налази у сталној поставци Народног музеја Крушевац. Материјал ће касније бити излаган на изложбама Живи свет заустављен у времену, организованим у Народном музеју Крушевац, 1996, и Народном музеју Краљево, 1997. године. Каснијим теренским радом кустоса Музеја на овом налазишту, постојећи фонд је допуњен новим примерцима, не само деловима мастодона већ и других животиња (фосилни остаци рунастог носорога, ...).

46Архив Музеја: Извештај о раду за 1996. годину. 47 Архив Музеја: Извештај о раду за 1996. годину. 48Улазна књига музејског инвентара Народног музеја Крушевац: инв. бр. 86. 49Улазна књига музејског инвентара Народног музеја Крушевац: инв. бр. 31/38. 50 28. фебруар, односно, 16. мај 1959. године. 51 Видети документ 635/IX.

392

(I) Статистички извештај (Образац "Ку-2а"52

Музеју достављен: 31. ХII 1953. ("свега"): 697 10 ) Укупан број предмета у Музеју Природњачка збирка

Заводу достављен: 4. I 1954. Печат, потпис: Упр. Градимир Анђелковић (II) Статистички извештај Укупно предмета: Изложено: Природњачких: Изложено: ("Ку-4") за 1954. г. 1.291 689 20 6 Достављен: 5. I 1955. г. Потпис: Градимир Анђелковић (III) Статистички извештај Укупно предмета: Изложено: Природњачких: ("Ку-4") за 1958. г. 2481 795 41 Достављен: 8. I 1959. г. Потпис: Ем. Томић (IV) Статистички извештај Укупно предмета: Изложено: Природњачких: Изложено: ("Ку-4") за 1959. г. 3202 1135 47 / Достављен: 25. I 1960. г. Потпис: Ем. Томић /неинвентарисаних предмета: 307) (V) Статистички извештај Укупно предмета: Изложено: Природњачких: Изложено: ("Ку-4") за 1960. г. 3809 1809 52 / Достављен: 25. I 1960. г. Печат, потпис: Ем. Томић /неинвентарисано: 220 предмета) (VI) Статистички извештај Укупно предмета: Изложено: Природњачких: Изложено: ("Ку-4") за 1961. г. 4102 1140 50 / Достављен: 15. I 1962. г. Печат-потпис: Д. Димитријевић

(VII) Статистички извештај Укупно предмета: Изложено: Природњачких: Изложено: ("Ку-4") за 1964. г. 6434 342 22 5 /Изложени су искључиво инвентарисани предмети/

52 Архив Музеја: Статистички извештај на обрасцу ''Ку – 2а'' могуће је пратити од 1953. године.

393

(VIII) Извештај о стању кадра, Укуп. бр. предмета: Изложено: Конзервирано: Природњачких: просторија и експоната Музеја: Достављено Републичком секретаријату за образовање и културу Београд – 19. Х 1968. 12517 1064 3000 75 Печат-потпис: Ем. Томић

(IХ) Статистички извештај Укупно предмета: Неинвентар: Изложено: Природњачких: ("Ку-4") за 1974. г. 12026 3000 1745 инвен: 28 / изложено: 5 Достављен: 31. I 1975. г. Печат-потпис: за дир. С. Бојић (Х) Извештај који је у Укупно предмета: Стручно обрађ.: Конзер: Стално изл.: Природњ.: марту 1987. године 14694 5429 1526 1706 нема достављен Заједници музеја Србије Потпис: ВД Драгана Савковић (ХI) Статистички извештај: ("Ку-4") за 1996. г. Достављен јануара 1997. године Природњачких: 13 предмета (ХII) Статистички извештај Укуп. предмета: Излож: Природњач: Изложено: Неинвентар. ("Ку-4") за 2000. г. 17143 3265 78 4 39

Прилог 1. Из статистичких и других извештаја о броју и стању предмета у збиркама Музеја.

Annex 1. From statistic and other reports on number and condition of exhibits in collections Museum

Као занимљивост и значајан догађај у историји изложбених активности у Крушевцу и Србији, треба поменути, као својеврсног природњачког музеолошког претка, Крушевачку изложбу,53

одржану у данашњој згради Народног музеја Крушевац, 1891. године, на којој је, поред осталог изложбеног материјала у оквиру VIII Групе: Минерали и руде, ''изложено 273 предмета од 21-ог излагача а изложбени материјал представљали су минерали и руде прикупљене из Округа крушевачког''. У оквиру ове групе биле су изложене и минералне воде крушевачког краја.

53Крушевачка изложба је одржана у здању Крушевачке гимназије, од 14. до 18. септембра 1891. године.

394

Ф.1- Доња вилица мастодона (Mastodon Augustidens Longinostris) пронађен у Беласици (северне падине Јастрепца) 1959. год.

PH..1- Lower jaw of a mastodon (Mastodon Augustidens Longinostris) found in Belasica

(northern slopes of Jastrebac) 1959 (IV) Интродукција: Ка употпуњавању делатности, збирки и сталне поставке Размишљања о геолошким формацијама, карактеристикама рељефа, хидрографској мрежи, биолошким раритетима и природним знаменитостима ширег контекста крушевачког краја,54 као предметима истраживања, чији би резултати, уз изванредно наслеђе које су на том плану обезбедили знаменити геолози, природњаци, антрополози и научници других провенијенција,55 и остварен музејски материјал могли употпунити (или започети) сталну музејску поставку, укључујући свакако и заснивање посебних музејских збирки, постају рационалнија и ближа реалности 80-их година XX века.56

У том смислу, Народни музеј Крушевац је, полазећи од чињенице да предстоји поступак проглашења куће пок. Косте Петковића, укључујући и све садржаје у кући, за културно добро од посебног културног и историјског значаја, упутио захтев Скупштини општине Крушевац – Секретаријату друштвених делатности - за обезбеђење доказа.

57

54 Популарно презентован приказ видети у публикацији Водич кроз Крушевац, Крушевац, 2002. 55 Акцентује се, у првом реду, опус академика Косте Петковића (1903 – 1987): реч је о знаменитом геологу, професору Универзитета у Београду; члану САНУ, ЈАЗУ, иностраном члану Аустријске академије наука; уреднику Геолошких анала Балканског полуострва, Зборника и Гласника Геолошког института; аутору са објављених преко 250 научних и стручних радова из стратиграфске, тектонске и примењене геологије и сеизмологије; управнику Геолошког института, научнику признатом и у светским оквирима... 56 Уз извесну дистинкцију, треба напоменути да Скупштина Града и Народни музеј Крушевац нису успели 1987. године да од наследника пок. Косте Петковића откупе породични стамбени објекат у ул. Цара Лазара 31 (простор Лазаревог средњовековног града) у коме је требало реализовати сталну музејску природњачку поставку укључујући и спомен-собу Академика. 57Архив Музеја: документ бр. 581 од 16. VI 1987. године.

395

Ф.2-Проф.Унив. Др Коста В. Петковић Прилог 2. Факсимил захтева за обезбеђење доказа академик Народног музеја из 1987. године Fig. 2 University Professor Kosta V. Petkovic, Annex 2. Facsimile of request to provide proofs PhD, academician of the National Museum from 1987 Амбиције Музеја биле су да се поменута кућа заштити, откупи за потребе Града и Музеја и, затим, будући да се налази у непосредној близини Музеја а у комплексу Археолошког парка –Лазаревог града, преуреди у природњачко одељење (''Спомен – дом Косте Петковића'') у чијем би централном делу била обезбеђена музеолошка презентација дела знаменитог суграђанина. Нажалост, ова иницијатива Музеја није уродила плодом.58

Прелиминарни разговори са кандидатима за рад у будућем одељењу Музеја, обављени до половине 1996. године, довели су до појашњења одређених питања, разрешења извесних недоумица и конкретизације профила будућих стручних сарадника Народног музеја Крушевац за област природњаштва. Почетни радни документ настао као резултат претходних договора био је

58Објекат је поклоњен од стране наследника трећем лицу; покретни материјал из објекта је завршио у приватним колекцијама а минералошка збирка је у Природњачком музеју Београд.

396

Скраћени предлог програма ангажовања геолога у Народном музеју59

- оснивање завичајне минералошко-петролошке збирке крушевачког краја;

- оснивање завичајне палеонтолошке збирке крушевачког краја; - упоредна геолошка анализа материјала са археолошких налазишта; - очување и заштита палеонтолошког и минералошког наслеђа

крушевачког краја; - прикупљање података и рад на музејској поставци о развоју рударства

кроз историју крушевачког краја; - учешће и помоћ у изради генералног и детаљног урбанистичког плана

са циљем заштите културно-историјског наслеђа Крушевца, са геолошког аспекта, и

- примена геофизичких метода у раду на археолошким налазиштима. На основу сачињеног почетног радног документа, потреба редовних истраживачких активности Народног музеја Крушевац / археолошка ископавања на локалитету Конопљара, припрема предстојећег истоименог научног скупа у Крушевцу, приређивања природњачких изложби у другој половини 1996. године и редовних програмско-планских активности Установе за 1997. годину, припремљен је радни документ под називом: Програм рада природњачког дела Народног музеја Крушевац за 1997. годину60

1. Прикупљање подлога и радова који са природњачког аспекта обрађују подручје које покрива Народни музеј Крушевац.

2. Сарадња са средњим/основним школама ради увида у природњачки материјал који поседују, као и контактирање са професорима и наставницима географије, биологије и хемије, као будућих сарадника. Преко ових просветних радника обављала би се едукативна делатност природњачког дела нашег музеја, уважавањем сугестија при природњачким поставкама и изложбама, као и помоћ у прикупљању материјала.

3. Успостављање сарадње са шумским газдинством ''Србија – шуме'' на прикупљању ботаничког и зоолошког материјала као и обради постојећег природњачког материјала којим располажу. Заједнички посао на евидентирању и заштити угрожених биљних и животињских врста.

4. Учешће у програмима ''Покрета горана'' – посебно на пројекту ''Еколошко село''.

59 Предлог програма је урадио, почетком 1996. године а после разговора са тадашњим директором Музеја

коме је предлог и доставио, Милан Трифуновић, дипломирани геолог који ће, кроз неколико наредних месеци засновати радни однос у Народном музеју Крушевац.

60 Архив Музеја: тзв. Појединачни годишњи програм стручног сарадника за 1997. годину.

397

5. Геолошко рекогносцирање источног дела Копаоника у оквиру комплексног истраживања овог подручја (археолошког, етнолошког, природњачког, историјског, архитектонског...), са циљем прикупљања минералошког, петролошког и палеонтолошког материјала. Посебна пажња посветиће се потенцијалним локалитетима старог рударења и археометалургије (карта подручја истраживања дата је у прилогу).

6. Поред претходно организоване палеонтолошке изложбе Живи свет заустављен у времену, у периоду фебруар-март*, припрема се минералошка изложба Минерали -вечита тајна и инспирација. У периоду септембар – октобар – новембар: организовање природњачке изложбе по предлогу просветних радника природњачких предмета у крушевачким школама.

7. Заједничка изложба - сарадња Народног музеја Крушевац и Природњачког музеја у Београду Живи свет заустављен у времену у Народном музеју Краљево у периоду мај-јун 1997. године.

8. Петролошко-минералошка обрада кременог материјала са археолошког локалитета Конопљара и израда геолошке подлоге.

9. Геофизичка испитивања на археолошком локалитету Маскаре (напомена: локалитет Бедем у с. Маскаре) у сарадњи са Геофизичким институтом НАФТАГАС-а, као презентација могућности примене геофизичких метода истраживања у археологији.

10. Обилазак палеонтолошких локалитета у Беласици - Позлати са налазиштем миоценских сисара.

11. Успостављање и одржавање сталне сарадње са установама и музејима у области природних наука.

Назначени документи представљаће, почев од 1997. године, програмску платформу на којој ће се заснивати активности Народног музеја Крушевац у наведеном периоду, уз неопходну синхронизованост и корелативност у односу на друге сегменте Програма Музеја, пре свега на подручју археолошких истраживања. Нормативне претпоставке обезбеђене су усвајањем нових аката Музеја61

, кадровске - пријемом стручњака одговарајућег профила и обезбеђењем почетних услова за његов рад, и програмске - инкорпорирањем посебних истраживачких, прикупљачких, изложбених и документарних одредница у глобални програм Музеја.

61 Одређене измене/допуне аката Музеја учињене су и усвојене од стране органа управљања и оснивача 1996/97. године да би нова акта (статут Музеја и Правилник о систематизацији и унутрашњој организацији) била донета почетком 2001. године.

398

Прилог 3. Програм рада природњачког дела Народног музеја Крушевац за 1997. годину

Annex 3. Agenda of science department of National Museum of Krusevac for 1997

(V) Почетак организованог рада62

Попуњавање фонда збирке

До почетка рада 1997. године и званичног формирања Природњачког одељења, у фонду природњачке збирке се налази 13 примерака, који су из палеонтолошке подзбирке, набављених углавном путем поклона. Од 1997. године ради се интензивније на употпуњавању фонда, углавном путем истраживачких радова, а нешто поклонима и откупом. Имајући у виду да је једини кустос Природњачког одељења - геолог, било је логично да је основ предстојећег рада на збирци приоритетно био геолошке провенијенције. Велики утицај на допуну фонда збирке имале су и изложбе, организоване са сродним установама, које су подстакле, како стручне институције тако и појединце

62 Начелно се (и формално) поклапа са 1. јануаром 1997. године.

399

да поклонима или информацијама дају допринос и помоћ Природњачком одељењу тако да збирка до 31. децембра 2011. године достиже број од 327 примерака.

Подзбирка

Палеонтолошка

Петролошка

Минералошка

Број примерака

89

147

91

Прилог 4. Статистички приказ тренутног фонда природњачке збирке

Annex 4. Statistic illustration of current fund of the scientific and nature collection

Поклон

Откуп

Теренска истраживања

22

17

288

Прилог 5. Начини набавке предмета природњачке збирке

Annex 5. Mode of supplying scientific and nature collection

Од поклоњених примерака најзначајнији део представља поклон-збирка проф. др Јованке Митровић – Петровић, професора на Рударско-геолошком факултету у Београду, која садржи укупно 15 палеонтолошких примерака: њих је дародавац прикупио из разних крајева света током свог дугогодишњег плодног научног рада. У збирци се налазе палеонтолошки примерци из укупно седам земаља. Збирка је поклоњена Народном музеју Крушевац 24. септембра 1998. године: и у овој прилици изражавамо велику захвалност, како на учињеном поклону тако и на спремности проф. Јованке Митровић-Петровић да увек изађе у сусрет овој установи и својим стручним саветима помогне одељењу око проблема који се јављају код идентификације и датовања палеонтолошких примерака.

400

Ф.3- Церитхиум гигантеум Ф.4- Сфалерит са кварцом, калцитом и (Коњовац-Херцеговина) родохрозитом (из поклон-збирке (рудник олова и цинка Трепча) Проф. др Јованке Митровић-Петровић)

PH..3- Cerithium giganteum (Konjovac-Herzegovina) PH..4- Sphalerite with quartz, calcite and (collection-gift from rodochorizite Prof, Jovanka Mitrovic Petrovic, PhD) (lead and zinc mine Trepca) Откупом је прикупљено 17 примерака од којих треба, поред оних из 1959. године, издвојити део збирке др Бранислава Ћирића, нашег еминентног геолога; овај Крушевљанин је оставио неизбрисив траг у српској геологији: откупљени део збирке садржи укупно 10 петролошких и минералошких примерака које је др Ћирић прикупио од 1947-1952. године на просторима Србије на којима је као стручњак био ангажован. Теренским радом и геолошким истраживањима у протеклих петнаест година прикупљено је 288 примерака геолошке збирке. Први теренски радови, при којима је прикупљан материјал за природњачку збирку везани су за заједнички ангажман са археолозима Народног музеја Крушевац, најпре на археолошком локалитету ''Конопљара'' а касније и на другим локалитетима. Самосталним и заједничким истраживањима са институцијама које се баве заштитом културних и природних добара, такође и научним установама, почиње нови период у организованом употпуњавању збирке и детерминацији нађених примерака. Овим истраживањима је, уједно, прикупљен и највећи део збирке: неки примерци представљају вредност која превазилази локални значај док су неки први пут регистровани у овом подручју - простору Европе, завређујући статус националне природне баштине (пример: налаз обсидијана у вулканском туфу Јастрепца). У скромним материјалним и техничким условима, уз подршку установа и људи за које су истраживање и заштита природног наслеђа Србије били ствар културног идентитета и бриге за очување природне баштине наше земље, Природњачко одељење Народног музеја Крушевац дало је велики допринос очувању, заштити и презентацији богатог природњачког наслеђа којим располажемо.

401

Поред прикупљања примерака за природњачку збирку, уједно је рађено и на њиховој превентивној и трајној заштити. Неки од примерака су, поред заштите која је обављена у Народном музеју Крушевац, посебно заштићени и конзервирани (углавном палеонтолошки материјал) на Институту за регионалну геологију и палеонтологију РГФ Београд.63

Природњачки материјал је за сада смештен у депоу /подрум/ Музеја, заједно са археолошким материјалом, у скромном простору, који је већ сада недовољно адекватан за квалитетно чување и одржавање; то се посебно односи на палеонтолошку и минералошку збирку. До побољшања услова депоновања као и излагања природњачких експоната доћи ће, вероватно, по окончању реконструкције зграде Народног музеја Крушевац и њених пратећих објеката.

Ф.5-Глава пећинског медведа (Урсус спелаеус Россенмуллер & Хеиротх) (пре и после конзервације)

PH..5- Head of a cave bear (Ursus spelaeus Rossenmuller & Heirotx) (prior and post conservation)

Изложбена делатност

У оквиру Програма рада Музеја, Природњачко одељење је од заснивања и почетка свог рада ангажовано на организовању изложби у циљу презентације природњачког материјала и природних вредности. Како је природњачки фонд Народног музеја Крушевац у назначеном периоду био релативно скроман, логично је било да се приређују гостујуће изложбе са експонатима из сродних установа, или презентацијом материјала из фундуса више институција. Као најважније сараднике на пољу изложбене делатности Одељења треба поменути: Природњачки музеј Београд, Народни музеј Зрењанин, Градски музеј Бечеј, Градски музеј Суботица, Рударско-геолошки факултет у Београду, Геолошки завод ''Гемини'', Институт за регионалну геологију и палеонтологију РГФ-а Београд и Завод за заштиту природе

63Ови заштитарски и конзерваторски радови обављени су у периоду мај – јул 2003. године.

402

Србије. Поред изложби које су организоване у Народном музеју Крушевац, приређено је и неколико коауторских изложби у другим градовима: две изложбе у Народном музеју Краљево и једна изложба у Народном музеју Шабац. Чињеницу да су овакве изложбе недостајале не само Крушевцу већ и другим градовима Србије поткрепљују подаци о њиховој посећености и интересовање јавних медија. Највећи допринос природњачке изложбе су дале едукацији грађана, а посебно посетилаца школског и предшколског узраста, у упознавању, неговању и заштити природних вредности и природног наслеђа Србије. Захваљујући овим изложбама могло се упознати минерално и палеонтолошко богатство целог света и фауна које данас нема у природи, односно врсте које су изумрле. Многи примерци препариране фауне виђени на изложбама: Емил Талијан – сећање на светског путника и ловца, Птице пловуше, и друге, препарирани су још у XIX веку. Изложбом Живи свет заустављен у времену дочаран је историјски развој Земље и живота на њој, од пре око 600 милиона година до данас. Лепоту минерала и драгог камења - из више од 30 земаља света, видело је око 5.000 посетилаца. Своју едукативну улогу и развијање односа према природи, Природњачко одељење је, уз подршку наставника и професора школа крушевачког краја, посебно потврдило међу ученицима: заживела је пракса да ђаци долазе на изложбе као на редован час, чиме је очигледна настава била још продуктивнија. Поред нових сазнања, ученици су (али и остали посетиоци, грађани) почели да изграђују и исказују позитивнији однос према нашем природном наслеђу, заштити природних добара, природне средине и угрожених врста. У књигама утисака са ових изложби види се велика захвалност Народном музеју Крушевац који се потрудио да им природу што више приближи и тиме пробуди помало успавану свест о озбиљности и важности складног живота човека и природе. После ових изложби, може се рећи да је број људи заинтересованих за природне науке и заштиту и неговање природних добара знатно порастао. Многи од тих посетилаца чести су и корисни сарадници Народног музеја Крушевац. Неки од тадашњих основаца и средњошколаца који су, поред осталог, уредно посећивали природњачке изложбе, сада су студенти неког од природњачких факултета, или су већ стручњаци у појединим природњачким областима.

Приређене изложбе

1996. Живи свет заустављен у времену /Народни музеј Крушевац, 18. 09 – 15. 10, посетилаца - 4.500/ 1997. Минерали – вечита тајна и инспирација /Народни музеј Крушевац, 3. 02 – 17. 03, посетилаца око 5.000/

403

Ф.6- Отварање изложбе Ф.7- Корице каталога Минерали-вечита тајна и инспирација PH..6- Exhibition opening PH..7- Catalogue covers Minerals-eternal secret and inspiration 1997. Живи свет заустављен у времену /Народни музеј Краљево, 13. 05 – 25. 06, посетилаца око 2.500/ 2001. Птице грабљивице /Народни музеј Крушевац, 22. 03 – 10. 05, посетилаца -5.000/ 2002. Емил Талијан – сећање на светског путника и ловца /Народни музеј Крушевац, 14. 03 – 30. 04, посетилаца око 6.000/

Ф.8, Ф.9- Отварање изложбе Емил Талијан - сећање на светског путника и ловца

Народни музеј Крушевац- 2002.године

PH..8, PH..9- Exhibition opening Emil Italian - memories of a world traveler and hunter, Krusevac National Museum - 2002

404

2002. Емил Талијан – сећање на светског путника и ловца / Народни музеј Шабац, 9. 05 – 9. 06, посетилаца око 3.000/ 2002. Мојсињска Света Гора – Резултати досадашњих истраживања природних и културно – историјских одлика Мојсињско-послонског комплекса /Народни музеј Крушевац, децембар/ 2003. Птице пловуше / Народни музеј Крушевац, април – мај, посетилаца око 4.000/ 2003. Птице пловуше / Народни музеј Краљево, јун – јул, посетилаца око 3.000/

Ф.10- Део поставке изложбе Емил Талијан- сећање на светског путника и ловца Народни музеј Крушевац- 2002.године

PH..10- Exhibition Part Emil Italian - memories of a world traveler and hunter, Krusevac National Museum - 2002

405

Прилог 6. Из књиге утисака са неких од природњачких изложби

Annex 6. From Impressions Book of some scientific and nature exhibitions Поред наведених природњачких изложби, Народни музеј Крушевац је учествовао у презентацији елемената природног наслеђа Србије кроз излагања на стручним и научним скуповима.64

Природњачко одељење дало је свој допринос археолошким и другим изложбама у Музеју које су имале мултидисциплинарни карактер.

Научно–истраживачка делатност У сегменту истраживачке делатности радило се на истраживању не само подручја које покрива Народни музеј Крушевац, већ и на другим теренима, када је одређеним институцијама била потребна помоћ, или подршка при решавању извесних геолошких проблема везаних за конкретан локалитет или шире подручје. Посебно успешна сарадња остварена је са Заводом за заштиту споменика културе Краљево, Националним парком Копаоник, Геолошким заводом ''Гемини'' Београд и НИС-Геофизичким институтом Београд. Од заједничких истраживачких послова са поменутим институцијама треба издвојити: Истраживање остатака старог рударења на источним падинама Копаоника, Археолошка истраживања на локалитету ''Небеске столице'' на Копаонику, Археолошка истраживања у селу Радоиња (Кокин Брод) и Истраживање остатака старог рударења у Запланини (на Копаонику). Неки од резултата ових заједничких истраживања су и публиковани. Самосталним истраживањима дат је велики допринос афирмацији крушевачког краја као геолошки посебно занимљивог терена. Велика пажња је посвећена истраживању пећинског система у палеозојским мермерима у селу Брезовица код Трстеника. Резултат ових истраживања, поред делимично истражених пећинских канала и пећинског накита, јесте откриће новог станишта 64 Пример: научни скуп Нуклеарне и друге инструменталне методе код изучавања културних добара – студије случајева, Београд, 16/17. април 2007. године.

406

пећинског медведа и других плеистоценских животиња, чији су фосилни остаци на обради. Одредбу врсте пећинског медведа као Ursus spelaeus Rossenmuller & Xeirotx урадила је проф. др Весна Димитријевић са Института за регионалну геологију и палеонтологију Рударско-геолошког факултета у Београду. Поред спелеолошког и палеонтолошког дела, на овом локалитету су урађена и геолошка истраживања ради дефинисања геолошког састава и услова настанка пећинског система. Због чињенице да је ово један од укупно два пећинска система у палеозојским мермерима, и због свог палеонтолошког значаја и лепоте специфичног пећинског накита, овај пећински систем представља значајан објекат гео-наслеђа Србије. Истраживањем терцијерних творевина северних падина Великог Јастрепца65

Истраживање источних падина Копаоника

дошло се до више нових открића: најзначајније је налазак обсидијана у вулканском туфу зеолитског састава у атару с. Јабланица; у питању је прво евидентирање обсидијана на овим просторима. Нови наласци миоценске флоре и фауне на подручју северних падина Великог Јастрепца дали су нови допринос датовању у условима функционисања крушевачког терцијерног басена.

66

Од осталих подручја Расинског округа треба поменути геолошка истраживања у атарима села Велуће и Риђевштица

са геолошког аспекта пружило је неколико занимљивих открића, као што су остаци трагова кретања животиња у кредном флишу у околини Блажева; затим, налазак фосилизованог амонита тријаско-јурске старости, у атару села Грашевци... Са археолошког аспекта, односно, аспекта остатака старог рударења и металургије, откривено је неколико нових запуштених окана и шљакишта.

67

Најновијим истраживањем у оквиру пројекта Геодиверзитет Мојсињско-послонских планина као полазна основа за формирање геопарка, чији је носилац Геолошки институт Србије, Народни музеј Крушевац – као активни учесник у реализацији, даје нови допринос у остваривању заштите Комплекса као предела посебних одлика.

као једном од веома ретких подручја у оквиру дијабаз - рожне формације са стенама које носе у себи сребро, хром, платину и никл. Приликом свих ових истраживања прикупљен је врло вредан материјал који је сада у геолошкој збирци Музеја.

Геоморфолошким истраживањима терена и анализом авиоснимака, Природњачко одељење је допринело попуњавању археолошке слике ширег подручја Расинског округа, открићем неколико значајних локалитета. Резултате истраживачког рада пратило је уједно и објављивање стручних и научних радова у разним публикацијама и периодици. 65Ова истраживања спроведена су у фазама од 2000. до 2003. године. 66Истраживање источних падина Копаоника је обављано у априлу/мају 1998. и септембру/октобру 2001. год. 67 Атари села Велуће и Риђевштица третирани су у мају 1998. и новембру 2002. године.

407

Ф.11,Ф.12- Истраживање пећинског система у палеозојским мермерисаним кречњацима

(Брезовица код Трстеника)

PH..11,PH..12- Research of Cave system in Paleozoic marble limestone (Brezovica near Trstenik) Неки од објављених радова

• Елементи за предлог заштите Сталаћке клисуре и Мојсињско-послонских планина

(Kрушевачки зборник 9/10, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2003) • Пећински систем у палеозојским мермерима код Брезовице /Трстеник/ -

новооткривени објекат геолошког наслеђа (Заштита природе 55/1-2, Београд 2004, Завод за заштиту природе Србије)

• Прилог проучавању Дубровачке колоније у Ливађу на Копаонику (Гласник Српског археолошког друштва 15-16, Београд 2000).

• Градиште – Прасковче / утврђење из металног доба (Гласник Српског археолошког друштва 18, Београд 2002).

• Касноантичка и рановизантијска археолошка налазишта Јастрепца – прилог планирању заштите природног добра (Заштита природе 55/1-2, Београд 2004, Завод за заштиту природе Србије, Заштита природе 55/1-2, Београд 2004).

Рад на заштити и презентацији природних вредности Србије Током протеклих година, поред редовног музејског рада на формирању природњачке збирке, изложби и теренског рада, велика пажња посвећивана је истраживању, презентовању и заштити природног наслеђа Србије, како појединачних објеката гео-наслеђа тако и комплексних природних целина.

408

Посебно треба истаћи труд око покушаја заштите новооткривеног пећинског система и палеонтолошког локалитета у палеозојским мермерима у Брезовици код Трстеника, који је као објекат гео-наслеђа Србије угрожен активном експлоатацијом камена. Истраживањем природних карактеристика Мојсињско-послонског комплекса и Сталаћке клисуре, учињени су значајни кораци за улазак у Пројекат реализације заштите овог комплекса као предела посебних одлика. Захваљујући изложби Мојсињска Света Гора, која је организована у Народном музеју Крушевац, као и медијској подршци, овај значајан културно-историјски и природни простор је на добром путу да добије праву заштиту. Такође, ангажовањем Одељења на изради туристичког водича Крушевац и околина, презентоване су природне вредности којима овај део Србије располаже.

Перспектива и наредне активности Превасходни циљ у наредном периоду развоја Природњачког одељења јесте тражење простора за сталну поставку: притом се има на уму, пре свега, квалитет расположивог материјала који заслужује да буде доступан јавности. Предвиђена реконструкција зграде Музеја, као и сталне поставке вероватно ће омогућити презентацију природњачког материјала. На истраживачком подручју предвиђено је детаљно геолошко, палеонтолошко, спелеолошко и биолошко истраживање пећинског система у Брезовици. Велика пажња биће посвећена истраживању крушевачког терцијерног басена и гранодиоритског масива Јастрепца. Наставак истраживања источних падина Копаоника са геолошког и археолошког аспекта, оствариво са сродним научним и културним установама, такође је један од приоритета даљег ангажовања Природњачког одељења Народног музеја Крушевац. Посебно ангажовање биће на започетом послу око заштите Мојсињско-послонског комплекса и Сталаћке клисуре. Изложбена делатност, као важан сегмент рада овог одељења, биће појачана самосталним, заједничким и гостујућим изложбама у сарадњи са другим музејима, нарочито акцентовањем сопственог фонда који је за протеклих петнаест година остварио респектан садржај. У кадровском смислу, треба размишљати о ангажовању још једног природњака, пре свега биолога, како би се збирка проширила и ван геолошког оквира.

409

Milan Trifunovic Dragan Raskovic National Museum Krusevac

FIFTEEN YEARS OF WORK OF NATURAL HISTORY DEPARTMENT OF

KRUSEVAC NATIONAL MUSEUM

From its foundation in December 19, 1951, in its annual programs, Krusevac National Museum has occasionally provided and realized contents that have dealt with field of natural history. These activities have included processes of gathering concrete museum materials, in other words, organizing visiting exhibitions – mainly of Natural History Museum of Belgrade, or consideration of the idea of founding the natural history department within Krusevac National Museum. Survey or quantity and quality analysis of various funds within the Museum archive cannot provide the conclusion on systematic approach and prearranged conditions for accomplishing concrete orientation in designated context. More serious innuendos can be traced in the ninth decade of XX century, and more concretely, after the arrival of the first expert with bachelor degree in geology to the Museum. The Department of Natural History was officially opened in 1997, placing Krusevac National Museum among the first museums in Serbia (excluding the main Natural History Museum of Belgrade and three museums in Vojvodina) that had this department within their organizational complex. Ever since then it has been intensively worked on creation of geological collection, exhibiting activities, and field researches. By December 31, 1996, the fund of natural history collection had gathered 13 samples belonging to the paleontological collection. During the past fifteen years the geological collection has been created with total of 248 samples/with three subcollections: paleontology (with 64 samples), mineral (73 samples), and petrol (111 museum samples). Out of total number of samples belonging to geological collection, 17 have been purchased, 20 have been given away as a present, and 211 samples have been gathered by field researches. Krusevac National Museum has organized several natural history exhibitions; the first was paleontology exhibition: Live World Stopped in Time, from September 18 to October 15, 1996. Mineral, ornithology, and other exhibitions were later organized as well. In cooperation with other museums and scientific institutions, Krusevac National Museum organized visiting exhibitions in other towns. Beside finalizing the museum fund and exhibiting activities, the Natural History Department took part in many field and scientific researches in cooperation with eminent institutions during the past several years; the results were published in scientific magazines. A great deal of time was spent on exploring and protection of natural wealth of the Rasina District and other places in Serbia.

411

УДК ППППППППП 45666666666666

др Селена Витезовић Археолошки институт, Београд

КОШТАНИ ПРЕДМЕТИ СА ЛОКАЛИТЕТА СТРАГАРИ-ШЉИВИК

(ИЗ МУЗЕЈСКЕ ЗБИРКЕ НАРОДНОГ УНИВЕРЗИТЕТА У ТРСТЕНИКУ)1

Апстракт: У раду је представљен мањи број предмета од коштаних сировина са локалитета Страгари-Шљивик, који се чувају у Музејској збирци Народног универзитета у Трстенику. Ова група коштаних предмета допуњује раније анализирану и публиковану збирку, пре свега ширим типолошким репертоаром, али и одређеним новим подацима о начину употребе коштаних предмета. Поред неколико шила са добро очуваним траговима употребе, нарочито се издвајају две спатуле необичне форме и коштана вретена пажљиве израде. Добро очувани трагови употребе на једном привеску помогли су у реконструкцији начина ношења. Кључне речи: Страгари-Шљивик, неолит, винчанска култура, коштана индустрија, технологија

Увод Локалитет Шљивик налази се у селу Страгари код Трстеника. Као праисторијско насеље било је смештено на благој узвишици изнад Риљачке реке. Током неколико кампања 1980-их година, истражена је површина од око 170 м2, и откривено је вишеслојно налазиште са два стамбена хоризонта из фаза Винча Тордош I и II. Могуће је постојање и трећег стамбеног хоризонта, као трагови насеља старчевачке културе.2

Материјал са овог локалитета још увек није у целости анализиран и публикован. Део коштане индустрије, који се чува у Центру за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, већ је анализиран и објављен,

3

1 Овај рад представља резултат рада на пројекту „Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије“, финансираном од стране Министарства за науку и технолошки развој, бр. ОИ 177020.

а у овом раду биће допуњен предметима који се чувају у Музејској збирци Народног

2 S. Stanković, Neolitsko naselje u Stragarima, Beograd, Trstenik 1988. 3 С. Витезовић, Коштана индустрија са локалитета Страгари-Шљивик, Крушевачки зборник 14, Крушевац 2009, 135-160.

412

универзитета у Трстенику.4

На основу већ описаних критеријума,

Ради се о укупно двадесет два коштана артефакта, а у збирци се налазио и један зуб медведа без трагова обраде.

5

предмети су разврстани у неколико група: зашиљени, предмети за сечење, глачање, ударање, предмети посебне намене, украсни, неутилитарни и некомплетни предмети. Као сировине, коришћене су различите кости, и у мањој мери рогови. Како се ради о ограниченој, селектованој збирци, избор сировина не одражава нужно прави однос у заступљености и искоришћености поједних коштаних сировина.

Техно-типолошка анализа

Група зашиљених предмета (I)

Шила (I 1 А). У збирци се налази укупно седам шила од дугих костију, од тога шест има очувану епифизу на бази (варијанта I 1 А1). Сва су израђена од метаподијалних костију овце/козе, и углавном имају несраслу дисталну епифизу очувану на бази. Кост је подужно цепана и од сегмента полупрстенастог пресека сечењем и глачањем је обликована алатка. Фини трагови глачања посебно су добро очувани на предметима Ст 36, 45 и 55. Трагови употребе састоје се од углачаности и исполираности, нарочито у дисталном делу; код неких је предмета сам шиљак оштећен, и стрије и линије су ретке. Посебно фин, танак и оштар шиљак имају предмет Ст 38 и 40. Коришћени су за рад са меким, органским материјалима, вероватно углавном обраду коже.6

Укупно пет шила је израђено од ребара (подтип I 1 Б). Ребра су подужно раскољена и глачањем је обликован шиљак на дисталном крају. Трагови глачања на бочним ивицама могу се уочити на шилима Ст 50, 51 и 52, од финозрног абразивног средства, вероватно пешчара. Очувану базу имају шила Ст 51 и 52, равно, односно овално исечену (варијанта I 1 Б1). Ова шила имају нешто јаче, масивније шиљке, док је фин, оштар шиљак добро очуван код предмета Ст 44. Трагови употребе код свих шила овог подтипа састоје се од углачаности и исполираности већег дела површине, а нарочито је истрошено спонгиозно ткиво у дисталном делу на доњој површини. Као и шила од дугих костију, и ова су коришћена за рад са меким, органским материјалима, углавном кожом.

4 Желела бих да се овом приликом још једном захвалим колегама из Народног музеја у Крушевцу и из Музејске збирке Народног универзитета у Трстенику на повереном материјалу и помоћи у раду. 5 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, непубликовани магистарски рад, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2007, 60-82; Koštana industrija u starijem i srednjem neolitu centralnog Balkana, непубликована докторска дисертација, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2011, 61-68. 6 Уп. експериметналне трагове употребе код S. Semenov, Prehistoric technology. An experimental study of the oldest tools and artefacts from traces of manufacture and wear. Wiltshire 1976; A. Peltier, Étude expérimentale des surfaces osseuses façonnées et utilisées, Bulletin de la Société Préhistorique Française 83/1 (1986), 5–7; Y. Maigrot, Etude technologique et fonctionnellede l’outillage en matières dures animalesLa station 4 de Chalain (Néolithique final, Jura, France). Thèse de Doctorat, Université de Paris I, 2003; R. Christidou, Outils en os néolithiques du Nord de la Grèce: étude technologique. Thèse de doctorat, Université de Paris I, Nanterre, Paris, 1999; I. Sidéra & A. Legrand, Tracéologie fonctionnelle des matières osseuses: une méthode. Bulletin de la Société Préhistorique Française 103/2, 2006, 291-304; A. Legrand, Fabrication et utilisation de l’outillage en matières osseuses du Néolithique de Chypre: Khirokitia et Cap Andreas-Kastros, Oxford 2007.

413

Пробојци (I 2). Из ове збирке потичу и два пробојца, Ст 52 и Ст 54, оба од дугих костију. Предмет Ст 52 израђен је од подужно цепаног сегмента дијафизе нешто веће дуге кости, док Ст 54 има на бази очувану епифизу. Ст 52 је доста оштећен, има само радни врх очуван – масивни шиљак са траговима употребе у виду линија и истрошености. Дистални део је оштећен код Ст 54, али је мезијални део предмета потпуно прекривен густим, попречним кратким зарезима, и цео је предмет истрошен и исполиран. Услед оштећености, није могуће ништа више рећи о начину употребе ових предмета. Игле (I 3). Једна игла, Ст 42, израђена је од малог, готово пљоснатог фрагмента дуге кости, ширине свега 0,6 цм. База није очувана, на бочним ивицама приметни су трагови финог глачања, а на дисталном делу има врло фин, танак и оштар шиљак. Цео предмет је углачан и исполиран од употребе. Ова је игла вероватно коришћена за ткање, израду мрежа и сличне послове. Предмети за глачање (III)

Спатуле (III 1). Укупно два предмета сврстана су у овај тип, оба необичне форме – у виду издуженог пљоснатог овала, са кратком дршком на базном делу. Спатула Ст 48 је од сегмента кортекса рога, и обликована је исецањем и глачањем (отисак од сечења кременом алатком и линијице од глачања финозрним абразивним средством очувани су на горњој површини и бочним ивицама). Спонгиозно ткиво на доњој површини је потпуно абрадирано, и у дисталном делу спатула је стањена и наглашено углачана и абрадирана. На бази се уочава благи попречни жлеб, могуће траг како је алатка била причвршћена за дршку или је била привезана. Коришћена је за рад са меким, органским материјалима. Спатула Ст 49 израђена је од ребра, исто овалне форме, са донекле оштећеном базом. Очувани су трагови глачања и трагови употребе – густе, дубље линије прекривају и горњу и доњу површину и цео предмет је углачан и исполиран, а спонгиозно ткиво на доњој површини готово потпуно абрадирано и кост је у дисталном делу стањена. Коришћена је за рад са абразивним материјалима, вероватно за пречишћену глину, односно у изради керамичких предмета.7

Шила-спатуле (III 3). Два шила-спатуле су присутна у збирци, Ст 43 и Ст 46. Оба су израђена од подужно цепаних ребара, тако да је један крај коштане плочице ребра овално исечен, а други обликован у шиљак. Оба шила-спатуле имају базу лучно исечену, код С 43 шиљак је мало оштећен, док је Ст 46 у целости очуван. Трагови глачања финозрним средством уочавају се на бочним ивицама. На целој спољној површини уочавају се углачаност, исполираност, и висок сјај. Спонгиозно ткиво на доњој површини је истрошено, и потпуно абрадирано на крајевима, то јест на радним деловима шила и спатуле. Сасвим фине, танке стрије,

7 Уп. трагове употребе код S. Semenov, Prehistoric technology, 183-4; A. Choyke, Patterns in the use of cattle and sheep/goat metapodials in Bronze Age Hungary. C. Grigson & J. Clutton-Brock eds. Animals and Archaeology: 4. Husbandry in Europe. Eds. BAR 227. Oxford 1984, 61; N. Russell, The bone tools, Selevac. A neolithic village in Yugoslavia. Eds. R. Tringham and D. Krstić. Los Angeles 1990, 523, 531; Y. Maigrot, Tracéologie des outils tranchants en os des Ve et IVe millénaires av. J.–C. en bassin parisien. Essai méthodologique et application, Bulletin de la Société Préhistorique Française 94/2 (1997): 210.

414

примећују се на алатки Ст 46. Оба ова предмета коришћена су за меке материјале, и то за обраду коже и крзна. Предмети посебне намене (V)

Коштани штапићи (V 5). У збирци се налазе и два предмета посебне намене, оба опредељена у тип коштаних штапића. Предмет Ст 56 израђен је од дуге кости, у виду танког штапића са тупим шиљком на једном крају, и са главом која има издужене врхове, налик на животињску главу с роговима. Предмет је у целости очуван. Основни облик је добијен исецањем и потом је кост приглачана, али су трагови обраде слабо очувани услед интензивне углачаности. Сам шиљак је туп и нема нарочитих трагова употребе, док је цео предмет углачан, исполиран, и врло истрошен. Поред тога, на већем делу површине уочавају се густе, врло танке, кратке, стријице и линијице, испреплетане и насумично распоређене. Овакви трагови употребе указују да је предмет био интензивно коришћен, али није имао активни радни врх или радну ивицу. Контакт материјал били су меки, органски материјали, и то биљни,8

Други коштани штапић, Ст 37, нешто је мањих димензија, такође израђен од дуге кости, са тупим шиљком на једном крају и овалним проширењем на бази. Делимично се могу уочити трагови глачања, и овај предмет такође је исполиран до високог сјаја и прекривен густим, неправилним, испреплетаним линијама на већем делу површине. Као и код претходног артефакта, и овде сам шиљак није био активан, али је зато цела површина предмета била у интензивном контакту са меким, биљним материјалима.

тако да се може претпоставити да је коришћен као нека врста вретена или калема за израду биљних влакана.

Један коштани штапић већ је познат са Страгара,9 док је са Дреновца код Параћина нађено чак пет оваквих предмета.10

Како овакви предмети за садa нису познати са других винчанских налазишта, можда се ради о регионалној карактеристици коштане индустрије у средњем Поморављу.

Украсни предмети (VI)

Откривен је један привезак, Ст 53, израђен од дуге кости. Сегмент веће дуге кости, дебљих зидова, исечен је у виду издуженог квадра, има перфорацију на једној краћој страни и задебљање на другој. Предмет је у целости очуван, и има фине трагове глачања на свим површинама. Перфорација, пречника 3-4 мм, изведена је бушењем кременим сврдлом, од ког су остале концентричне линије унутар перфорације. Обе стране перфорације су истрошене, што показује како је предмет ношен – није био обешен о перфорацију, већ је са обе стране био пришивен или причвршћен уз помоћ трака или узица. Поред тога што је глачан, предмет је додатно исполиран употребом, нарочито на дорсалној страни, која је исполирана и истрошена до високог сјаја, и примећују се фине, танке, ситне линијице, насумично

8 Уп. трагове употребе код A. Legrand, Fabrication et utilisation de l’outillage en matières osseuses, 9 С. Витезовић, Коштана индустрија са локалитета Страгари-Шљивик, 144. 10 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, непубликован магистарски рад; Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2007, 158.

415

распоређене, што, заједно са траговима употребе на перфорацији, показује да је био пришивен на одећу, и дорсална страна, која је била у сталном контакту са тканином, јесте и наглашеније исполирана. Привесци и други украсни предмети од коштаних сировина, досад откривени на винчанским налазиштима, нису бројни, па се стога и аналогије ретко налазе, односно, при садашњем стању истраживања добија се утисак да је присутан велики степен варијација између појединих локалитета. Закључна разматрања Мада са непотпуним контекстуалним подацима, ова збирка предмета допуњује од раније познате одлике коштане индустрије са Страгара. Мада се о избору сировина и технологији израде мало може рећи, типолошки репертоар и нарочито трагови употребе допунили су већ раније добијене податке о коштаној индустрији и уопште о економији на неолитском насељу у Страгарима. Углавном преовлађују кости средње крупних унгулата (идентификовано је неколико метаподијалних костију овикаприда), и то дуге кости и ребра, а занимљив је налаз зуба медведа, који можда представља комад сировине намењен изради украсних предмета. Од техника израде, заступљени су сечење кременим алаткама и глачање различитим абразивним средствима, док је перфорација на привеску направљена кружним покретом помоћу кременог сврдла. Неколико шила, којих је досад анализиран мали број, посебно су значајна због добро очуваних трагова употребе, односно, показала су да су обрада коже и крзна биле значајне активности у насељу. Да је обрада текстила била занат присутан на Страгарима, сведоче не само шила, већ нарочито коштани штапићи. Посебно је значајно што су ово пажљиво направљени предмети, у чију су израду уложени време и труд, а код предмета Ст 56 нарочито се примећује вештина мајстора. Уопште узев, у коштаној индустрији са Страгара добро су заступљена артефакта везана за прераду коже, крзна и текстила (шила, игла, спатула, коштани штапићи), од којих се нека посебно издвајају по пажљивој изради и уложеном труду, што сведочи о значају ових активности у насељу. Спатуле у виду издужених овала представљају новину у репертоару винчанске коштане индустрије, и значајан је налаз шила-спатула од ребара, која се налазе и на другим винчанским локалитетима у Поморављу. Очувани трагови употребе и овде су пружили занимљиве податке о економији овог неолитског насеља, посебно могућност да је предмет Ст 49 коришћен за обраду глине, пошто су такви предмети сразмерно ретки у винчанској коштаној индустрији.11

Различити предмети за глачање (спатуле, стругачи) често су само грубо обликовани или чак ad hoc употребљени фрагменти костију, приглачаних ивица и неправилне форме, а понекад и неправилан облик добију током интензивне употребе. Ова два предмета пример су да постоје и пажљиво израђене глачалице, и да се чак може издвојити једна варијанта у форми.

11 S. Vitezović, Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja, 211.

416

Међу овим налазима, нарочито треба издвојити привезак са добро очуваним траговима употребе, тако да је по први пут могуће поуздано реконструисати начин ношења оваквог једног предмета. Такође овај налаз опомиње на опрез код интерпретације функције и начина ношења, односно, показује да перфорација не мора нужно означавати да је предмет био обешен, већ да је перфорација могла служити да се он причврсти и на неки други начин, или чак имати искључиво декоративну сврху. Винчанска коштана индустрија још увек није довољно позната да би се поједине одлике индустрије са Страгара могле интерпретирати (нешто већи број коштаних штапића, посебно пажљиво израђени примерак који има донекле зооморфни изглед, елипсасте спатуле, форма привеска) – да ли су у питању хронолошке варијације, регионалне или специфичност искључиво овог насеља. Међутим, са сваким новим налазом, о коштаној индустрији, као слабо проученом сегменту материјалне културе, полако се ствара све целовитија слика, и подаци које она пружа о економској и социјалној организацији све су потпунији. Ова мала збирка са Страгара допуњава како податке о регионалним варијацијама у типологији и технологији, тако и податке о активностима и занатима заступљеним на овом неолитском насељу.

417

Selena Vitezovic Institute of Archeology, Belgrade

BONE OBJECTS FROM THE SITE STRAGARI-SLJIVIK (FROM THE MUSEUM COLLECTION OF THE ADULT EDUCATION

CENTRE IN TRSTENIK)

In this paper, a small collection of bone artefacts (kept in the Museum collection of the Adult Education Centre in Trstenik) from the site Stragari-Sljivik is analyzed. On this site, located in the village of Stragari near Trstenik, a multi-layered Neolithic settlement was discovered, with at least two building horizons belonging to Vinca culture, phases Vinca Tordos I and II. There is also a possibility of the existence of the third building horizon, as well as traces of Starcevo culture settlement. Bone industry from this site is already partially analyzed, and in the paper a small assemblage of about twenty objects, all kept in the Museum collection of the Adult Education Centre in Trstenik is represented. This assemblage contained twenty two artefacts, as well as one untreated bear’s tooth, perhaps a raw material piece stored for later use. Other raw material included different bones and red deer antlers. The assemblage enriched previously known bone industry from Stragari with some new types or new specimens of previously known types. Among pointed objects, awls are the most common, and two subtypes were present – awls from long bones and from ribs. Seven awls belong to the first subtype, made from ovicaprid metapodial bones by longitudinal splitting and then finished by burnishing. Intense polish from use, especially in distal part, with rare lines and striations, suggests they were used for processing soft organic materials, most likely leathers and hides. Five awls were made from ribs, also by longitudinal splitting, and final shape was obtained by cutting and burnishing. Use wear traces consist of polish and worn surfaces, suggesting they were also used for organic materials such as hide. Two heavy points were made from long bones, unfortunately both fragmented, with poorly preserved traces of manufacture and use. One needle was also present in the assemblage, made from small long bone segment; nicely polished and with fine, sharp tip. It did not have a perforation and was most likely used for knitting, net-making, and so on. Among burnishing tools, the assemblage contained two spatulas and two combined tools, spatulas-awls. Spatulas are made one from rib, other from antler cortex, but have similar shape – a flat piece of raw material was cut into elliptical shape, with short handle on the basal part. One spatula, from antler cortex, was used for soft, organic materials, while the other one has more intense traces of use, deep, thick lines, probably due to use on clay. Awls-spatulas were made from ribs, both have one end pointed and the basal part used for burnishing. Traces of use consist of worn surfaces, polish and shine, and were used for organic materials such as leather and hide.

418

Two objects of special use are particularly interesting, in a shape of a pointed rod with elaborated head. One has head with two prongs, thus resembling to a horned head, the other has oval head, and distal ends at both artefacts, although pointed, were not used as sharp tools. Instead, both objects have intense traces of use on the entire surfaces – polish, shine, and dense irregular lines and striations. These objects were in contact with vegetable materials, and were probably used for processing plant fibres, as some sort of spindle. One decorative object was present, a pendant made from long bone, of a rectangular shape. It had a perforation on the upper part and well preserved traces of use around it, showing the perforation was not used to hang this object, but instead it was sawn to the clothes. This small collection of bone artefacts enriched earlier conclusion regarding bone industry on this site and in the region. Diverse tools, some of them carefully shaped, with well preserved traces of use showed that processing leather, hide and vegetable materials was important activity, and also that clay was probably worked too. Traces of use on the pendant are important for reconstructing the mode of use of decorative items. The presence of bone rods (probably used as spindles) on Stragari, along with finds from the site of Drenovac near Paracin, probably suggests this artefact type was a regional characteristic.

419

Слика 1. Шило варијанте I 1 A1, Слика 2. Шило варијанте I 1 A1, Ст 38, дим. 6 х 1 цм. Ст 41, дим. 7 х 1,1 цм.

Figure 1. Punch of variantI 1 A1, Figure 2. Punch of variantI 1 A1, Ст 38, size 6 х 1 cm Ст 41, size 7 х 1,1 cm

420

Слика 3. Шило варијанте I 1 A1, Слика 4. Шило варијанте I 1 A1, Ст 45, дим. 6,5 х 1 цм. Ст 55, дим. 8,5 х 1 цм.

Figure 3. Punch of variantI 1 A1, Figure 4. Punch of variantI 1 A1, Ст 45, size 6,5 х 1 cm Ст 55, size 8,5 х 1 cm

421

Слика 5. Шило подтипа I 1 Б, Слика 6. Шило подтипа I 1 Б, Ст 44, дим. 6,1 х 1,4 цм. Ст 50, дим. 4,6 х 1,8 цм.

Figure 5. Punch of subtypeI 1 Б, Figure 6. Punch of subtypeI 1 Б, Ст 44, size 6,1 х 1,4 cm Ст 50, size 4,6 х 1,8 cm

422

Слика 7. Шило подтипа I 1 Б, Слика 8. Пробојац од дуге кости Ст 57, дим. 10,5 х 2,3 цм. Ст 54, дим. 11,1 х 1,5 цм.

Figure 7. Punch of subtypeI 1 Б, Figure 8. Broach of long bone Ст 57, size 10,5 х 2,3 cm Ст 54, size 11,1 х 1,5 cm

423

Слика 9. Спатула Ст 48, дим. 6,8 х 2,8 цм. Слика 10. Спатула Ст 49, дим. 6,6 х 2,5 цм.

Figure 9. Putty knife Ст 48, size 6,8 х 2,8 cm Figure 10. Putty knife Ст 49, size 6,6 х 2,5 cm

424

Слика 11. Шило-спатула Слика 12. Коштани штапић Ст 46, дим. 7,9 х 1,4 цм. Ст 37, дим. 7 х 1,3 цм.

Figure 11. Punch- Putty knife Figure 12. Bone stick Ст 46, size 7,9 х 1,4 cm Ст 37, size 7 х 1,3 cm

425

Слика 13. Коштани штапић Слика 14. Привезак од дуге кости, Ст 56, дим. 12,7 х 1,6 цм. Ст 53, дим. 4,8 х 1,2 цм.

Figure 13. Bone stick Figure 14. Pendant of long bone, Ст 56, size 12,7 х 1,6 cm Ст 53, size 4,8 х 1,2 cm

427

УДК ППППППППП 45666666666666

Зорица Симић Живка Ромелић Народни музеј Крушевац

ЕТНОЛОШКО ОДЕЉЕЊЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА КРУШЕВАЦ 1951 – 2011.

Апстракт: У раду се даје преглед настанка и деловања Eтнолошког одељења Народног музеја Крушевац, од почетака формирања Музеја, до данашњих дана. Увидом у врсте делатности које су саставни део музејског рада, сумирају се резултати који су проистекли из опредељења ове музејске куће за комплексним проучавањем и валоризацијом културног наслеђа дела Србије који је, у музејској мрежи, под ингеренцијом крушевачког Музеја, као и ангажовања кустоса-етнолога више генерација у овим пословима. Кључне речи: Етнолошко одељење, Народни музеј Крушевац, основна делатност, заштита културног наслеђа, етнологија.

Настанак и почетак развоја етнологије у Србији везује се за време с почетка XIX века и рад Вука Стефановића Караџића на прикупљању различите грађе из народног живота.1 Дугачак је пут до утемељења етнолошке науке2, као и организованог деловања музејског рада која се на њу односи у Србији3

Тако је било и са музејом у Крушевцу, али на овом месту вреди напоменути и један раритет. Наиме, у некада престоном Крушевцу, 1889. године, у оквиру обележавања пет векова од боја на Косову,

, а формирањем Етнографског музеја у Београду 1901. озваничена је ова музејска дисциплина. Тих првих деценија прошлог века, осим у Београду, било је тек неколико музеја у Србији (у Крагујевцу, Краљеву, Нишу, Јагодини, Ваљеву, Вршцу, Зајечару, Новом Саду, Кикинди, Зрењанину...), а њихово оснивање потиче углавном из педесетих година ХХ века.

4

1 Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, у Бечу 1818; Исти, Живот и обичаји народа Српскога, у Бечу 1867.

између осталих програма, приређена је и изложба која је обухватила предмете скоро из свију грана наше привреде и производње. Значајно место у представљању имали су и предмети домаће

2 Етнологија се у Србији изучавала од 1880, на Великој школи у Београду, уз географију, а 1906, када је Велика школа прерасла у Универзитет, формиран је етнолошки семинар. 3И. Ковачевић, Српска антропологија у првој деценији двадесет првог века, ГЕМ 72, Београд 2008, 33. 4 Распоред Светковине Видовданске петстогодишњице, Фонд културне историје, III/11.

428

радиности, што се може видети у пригодној публикацији издатој тим поводом.5 Иако овај догађај свакако није почетак организованог музејског деловања у Крушевцу, важно је напоменути да таква изложба, односно подаци о њој у Споменици крушевачке изложбе из 1895. године, приређеној у ондашњој згради Гимназијe (репрезентативном објекту из 1863. у коме је данас смештен Музеј), представља један од ретких аутентичних докумената тога времена који се односи на традиционалну културу становништва на овом подручју, а да је у власништву Музеја. Истовремено, она је и вредан извор за етнолошка проучавања крушевачког краја, пре свега због пописа (бројних) предмета, оригиналних назива и њихове функције у животу тога доба, како у сеоској, тако и у градској култури.6

Формирање етнолошке збирке Народног музеја Крушевац почиње са оснивањем Музеја 1951. године,

7 установљеног као музеј комплексног типа. Међу првим предметима који су ушли у Музеј забележен је улазак у фонд једног од вреднијих предмета српске грађанске ношње, женског хаљетка евидентираног као свадбено либаде (сл. 1).8

Устројством Одељења за етнологију децембра 1965. године, по доласку првог етнолога – кустоса Драгане Савковић, започето је систематско проучавање традиционалне културе, као и сакупљање предмета, са територије крушевачке, али и околних општина: александровачке, бруске и трстеничке (сл. 2). Обухваћене су антропогеографске целине (дела) Темнића и Западног Поморавља, Расине, подкопаоничких насеља и област александровачке Жупе.

9 У формирању етничке структуре крушевачког краја, после ослобођења 1833. године, осим преосталог малобројног стариначког слоја, већим делом учествују досељеничке косовско-метохијске струје, измешане са млађим динарским досељеницима (нарочито у Жупи и подгорини Копаоника), док су знатније оазе јужноморавске и вардарске досељеничке струје распоређене у самој вароши Крушевцу и њеној ближој околини, а делом и у Александровцу и околини (у Жупи).10 Предмети су класификовани и депоновани по врсти материјала, да би се временом, како се њихов број увећавао, почеле формирати збирке, подзбирке и колекције. Етнолошка збирка са око 6000 предмета, данас је, у грубој подели, разврстана на предмете који припадају сеоској и градској култури.11

Предмети сеоске културе разврстани су у целине: кућа, покућство и посуђе; традиционална привреда; домаћа радиност (текстилно покућство) са ткачким

5 В. Виторовић, Споменица крушевачке изложбе, Крушевац 1895, Фонд културне историје, III/11. 6 Архивска грађа Народног музеја Крушевац, Фонд културне историје, III-11. 7 Градски народни одбор у Крушевцу, на основу члана 34, тачка 9 Општег закона о Народним одборима, на својој седници од 19. децембра 1951. године донео је решење да се у граду Крушевцу оснује Музеј као посебна установа под именом Народни музеј у Крушевцу. 8 Стара Инвентарна књига бр. 2, заведено под редним бројем 3. 9В. Стојанчевић, Етничке и културне карактеристике Крушевца и крушевачких приградских насеља 1833-1893. године, Крушевачки зборник 1, Крушевац 1984, 322. 10 Ј. Цвијић, Балканско Полуострво и јужнословенске земље, књ. 1, Београд 1922, 228. (Карта порекла становништва северне Србије). 11 Један од основних циљева рада Етнолошке секције Музејског друштва Србије као струковног удружења је и стандардизовање етнолошке музејске документације на нивоу свих етнолошких одељења у музејској мрежи Србије, где се између осталог препоручује прецизније дефинисање збирки и предмета који се у њих сврставају, што се у овом одељењу покушава да устроји.

429

справама и помагалима; народно одевање и украшавање; народно знање; обичаји и веровања. Они потичу из свих антропогеографских целина које гравитирају Крушевцу, углавном настали и употребљавани током прве половине прошлог века. Израђивани су од разних врста материјала (дрво, керамика, текстил, метал, стакло, кожа...), потичу из кућне радиности сеоских, ређе градских занатлијских радионица. Њихово украшавање, зависно од врсте материјала, углавном је једноставно, смисаоно, адекватно функцији предмета. Подзбирка куће, покућства и посуђа садржи теренске фотографије објеката народног градитељства, међу којима се нарочито истичу куће моравке и пловеће воденице (тзв. кукљинке – моравке) (сл. 3). Архитектонских елемената има тек незнатно, а међу њима се истичу врата сеоске куће.12

Предмети традиционалне привреде припадају земљорадњи (справе и помагала за орање, судови за држање и пренос житарица... ), сточарству (чешагије, звона...), пчеларству (разне врсте кошница..), риболову (рибарске мреже...), сакупљачкој привреди (разни судови - корпе). Предмети виноградарства – винарства сведоче о континуираној традицији узгоја винове лозе на ширем простору жупског виногорја, која се може пратити од првих писаних трагова, као што је Студеничка повеља из 1196. године (којом Стефан Немања дарује манастир Студеницу бројним поседима, убрајајући ту и село Велику Крушевицу са подрумима за вино),

Покућство садржи све основне предмете који су били саставни део ентеријера такве куће: дрвене кревете, столове, клупе, столице и столичице, полице, тзв. девојачке сандуке (неколико типова), сандуке - наћве, софре, лопаре и предмете око огњишта, као и предмете за осветљење (лојанице, фењери...). Посуђе је депоновано и систематизовано према врсти материјала, а најбројнији су различити судови од печене глине.

13 преко турског периода, до савременог доба. Иако је присутна различита динамика у развоју виноградарства у појединим етапама историјског и друштвеног развоја, извесно је да су сачувани сви битни елементи који чине ову делатност виноградарско – винарском културом (у мањем броју очувала су се специфична виноградарска насеља – пољане, традиционални алати и судови, друштвени и обичајни живот везан за гајење и коришћење винове лозе).14 Стога су се ови предмети годинама сакупљали, са крајњим циљем реализације сталне поставке или специјализованог Музеја виноградарства, у чему се, на жалост, није успело. По отварању таквог музеја у Александровцу 2008. године, већи део предмета (пре свега са подручја Александровца), позајмљени су за излагање на сталној поставци.15

12 Д. Савковић, Врата из 1840. године, лист Победа 1967, лист Политика 1967.

13Ж. Ромелић, Збирка виноградарства и винарства у Народном музеју Крушевац, Крушевачки зборник 5/6, Крушевац 2000, 125-145. 14Виноградарство и винарство крушевачког краја, аутор изложбе и текста у каталогу Душан Масловарић (коаутор текста Миомир Хари Ристовић), виши кустос Етнографског музеја Београд, Народни музеј Крушевац, октобар 1990. 15По заступљености предмета и њиховој целовитој стручној обради, презентацији и укупној валоризацији, истичу се фундуси предмета који припадају традиционалном виноградарству, затим текстилних предмета (текстилног покућства и одевања) и оних који припадају градској култури, па се стога у овом раду нешто више наглашавају.

430

Подзбирка домаће радиности обухвата справе и помагала за израду текстилних предмета и саму текстилију. То су, пре свега, предмети који су неопходни за процес израде сировина (од нпр. ножа за сечење конопља, преко гребена, мотовила и преслица до хоризонталног разбоја...) (сл. 4). Текстилно покућство обухвата креветско рубље (чаршави, јастуци, покривачи – губери, ћилими...), а најбројније су колекције губера и ћилима (сл. 5). Остало текстилно покућство је првенствено украсне намене и нешто млађег порекла (ћилими за под, ћилими за зид – зидњаци, столњаци, завесе, разне врсте дозидница – куварица...). Такође је богата колекција убруса – пешкира, предмета који, чини се, уз ћилиме, имају универзалну примену у свакодневном животу, али и у свечаним ситуацијама: за умивање, као део мобилијара сеоске куће и, пре свега, као даровног предмета у обичајном животу... (сл. 6) Народно одевање и украшавање (народна ношња и накит) садржи комплете или делове народне одеће, сврстане у колекције: сукања, кошуља (женске и мушке), гаћа (мушких и женских.) и панталона – чакшира, јелека (женских и мушких), антерија и других појединачних хаљетака (гуњева, гуњчића, блуза, марама...., шубара – капа), као и колекција чарапа, рукавица, тканица... Међу најстаријим предметима је женски сукнени зубун, са самог почетка 19. века, са ширег подручја Копаоника. Обућу чине мушки и женски опанци. Колекција сеоског накита садржи појасеве – пафте, појединачне комаде од перлица, трвељ – део женског оглавља. У подзбирци су и делови ношње досељеног становништва после ратова 1991-1995. године, из Книнске Крајине, затим Срба са Косова после 1999. године (околина Гњилана), као и једна девојачка ношња Ромкиње из Крушевца, из 60-их година прошлог века. (сл. 7, 8) Такође се започело и са сакупљањем предмета сеоског одевања после Другог светског рата. Ово је иначе најбројнија подзбирка, где су предмети груписани депоновањем у ормарима за текстил, па се врло често обједињују под подзбирком текстила. Међу њима се истичу ткани предмети, који као такви одражавају најраспрострањенији вид традиционалне домаће радиности на овим просторима – ткање. Начином израде предмета, изгледом и функцијом уједно сублимирају утицаје различитих метанастазичких струја на овом простору, који је у прошлости био важна етапна станица у бројним миграционим кретањима.16

Подзбирка о народним знањима садржи све оне предмете који су настали као резултат посебне надарености, креативности и знања појединаца, као што су занати (ужарски, грнчарски, бојаџијски, абаџијски) (сл. 10, 11), музички

Ткане предмете одликује претежно једноставан изглед и стриктна намена, а у ликовном и естетском смислу врло складно решени колорити. То је највише дошло до изражаја приликом приређивања изложби једне врсте предмета, као што су ћилими, пешкири, сукње, тканице, или пак, они од појединих врста материјала, као што су предмети ткани од конопљане нити. Као такви, не умањујући значај другим музеалијама, представљају изузетно богат фонд ове врсте народног стваралаштва (сл. 9).

16В. Стојанчевић, Становништво и обичаји крушевачког краја у 19. веку, Крушевац кроз векове, Крушевац 1971.

431

инструменти (гајде, гусле, разне свирале-фруле, окарине...), мере (кантари, ваге...), народна медицина... Подзбирка предмета везаних за обичајни живот и веровања садржи колекцију обредних хлебова – божићних, ускршњих, славских (већином реплика, у гипсу), ускршњих јаја, разне култне и магијске предмете (поскурници, славски свећњаци, кандила и кадионице, маска у обредној поворци вучара, амајлије – огрлице и оне за новорођенчад, обредно дрво – саборњак и капу војводе у свадбеним обичајима...) (сл. 12). Постепено се формира и подзбирка везана за детињство, како сеоске тако и градске деце, која садржи предмете као што су дечија опрема (колевке, дубак, љуљка, креветац, колица...) (сл. 13, 14), дечија одећа, играчке, дечије фотографије, као и предмете везане за најраније школовање (учила и помагала, буквари, ђачке књижице...). Предмети градске културе углавном потичу из друге половине XIX и прве половине XX века, са постепеним приливом предмета из новијег доба. Разноврсног су материјала, претежно израђени у западно–европским уметничким радионицама и увезени у Србију, а доцније и у домаћој производњи.17

У подзбирци одевања налазе се предмети личног рубља, затим либада, сукње, блузе, хаљине, бунде, мараме, чарапе, обућа, као и у мањем броју предмети мушког одевања (фрак са панталонама из XIX века али и мушки капут – громби из друге половине прошлог века или мантил – шушкавац из нешто каснијег доба, разне врсте шешира – цилиндри, полуцилиндри), као и накит (од прстена за бареш, преко наушница, брошева, до ручног женског и мушких џепних сатова...) и лични предмети (ташне, шешири и кутије за шешире, рукавице, новчаници, пудријере, лепезе, предмети за козметику, пушачки прибор, споменари, фото и други албуми...

Разврстани су у подзбирке намештаја (гарнитуре или комадни намештај, као што су салонске гарнитуре за седење, трпезарије, спаваћа соба, или пак комоде, сточићи, столице, клупа–лежај...) (сл. 15, 16), затим, покућства (лустери, лампе, грамофони са грамофонским плочама, радиоапарати, огледала...) и посуђа (у комплету или појединачни комади), као и текстилног покућства (стоно рубље, постељно, украсно).

О старим занатима, трговини и мануфактурној и индустријској производњи сведоче предмети који припадају терзијском, пекарско–колачарском, воскарско–лицидерском занату, појединачни предмети који су припадали некој трговинској радњи, кафани, првој апотеци у Крушевцу, старим фотографским радњама и биоскопима (снимци на стаклу, послератни кинопројектор...), као и документација о истим (еснафска писма, рекламе, етикете, тапије, обвезнице, рачуни...). Посебна групација предмета односи се делом на културну историју града, где спадају оригинална документа, фотографије, ликовни и штампани материјал (анзис – карте и дописнице, разне честитке, позивнице, али и старе новине и часописи, књиге, музичке ноте и сл.), а њихов садржај је значајан у контексту проучавања друштвеног, а пре свега обичајног живота грађанске породице и њеног начина битисања у широј локалној заједници. Иако је ова врста предмета и грађе

17Ж. Ромелић, Из музејске праксе: етнографска збирка градске културе у Народном музеју Крушевац, Зборник радова са стручног скупа ЕС МДС – свеска 6, МДС - Музеј Крајине Неготин, Неготин 2007, 35-41.

432

систематски формирана у збирку тек од деведесетих година прошлог века, они су више пута и на више начина презентовани и тако стављани на увид стручној, али и широј јавности (сл. 17, 18). Према важећим нормативима, за категорију предмета од великог значаја (Б), предложено је укупно шеснаест предмета:18

1. женска народна ношња (дуга памучна кошуља, инв. бр. 14; Шанац; сукња завијача, инв. бр. 888, Текије; јелек, инв. бр. 71, Макрешане; тканице, инв. бр. 693, Текије; вежене чарапе, инв. бр. 1676, Гаглово; опанци, инв. бр. 907, Плеш; оглавље-трвељ, инв. бр. 30; Макрешане; ручник за трвељ, инв. бр. 16, Макрешане; игла за трвељ, игленица, инв. бр. 2187, Крушевац).

2. мушка народна ношња (летња кошуља, инв. бр. 13, Омашница; гаће, инв. бр. 972, Гаглово; јелек, фермен, инв. бр. 887, Текије; тканице, инв. бр. 915, Каоник; вежене чарапе, инв. бр. 973, Текије ). 3. зубун женски, инв. бр. 1367, Раковац, Јошаничка Бања 4. кабаница, јапунџа, инв. бр. 11, Омашница 6. ћилим за чезе, инв. бр. 834, Текије 7. суд за вино – карта, инв. бр. 1139, околина Крушевца 8. суд за вино – мешина, инв. бр. 9, Војмиловићи, Рашка 9. женска хаљина – антерија, инв. бр. 2225, Крушевац 10. појас женски – бајадер, инв. бр. 1365, Крушевац 11. либаде свадбено, бело, инв. бр. 1841, Крушевац 12. почетно парче, почетница, инв. бр. 1349, Крушевац 13. застава певачког друштва Цар Лазар, инв. бр. 968-971 14. споменица Крушевачке изложбе из 1891, Фонд културне историје III/11, Крушевац 15. распоред Светковине Видовданске петстогодишњице, Фонд културне историје -III/96 16. телефон, инв. бр. 1645, Крушевац Истраживачка делатност Етнолошка теренска истраживања Крушевца и околине вршена су, како у прошлости, тако и данас, по одређеним темама и областима. До данас није урађена студија која би представљала синтезу проучавања традиционалне културе, а која се најчешће врши у форми монографских студија.19 Осим појединих података и грађе који се односе на ову област, у делима старијих истраживача као што су Тихомир Ђорђевић, Веселин Чајкановић, Милан Ђ. Милићевић, Јован Цвијић, Милисав Лутовац и други,20

18 Узимајући у обзир предмете који представљају неке од основних карактеристика крушевачког краја, а који се не могу (или врло ретко) наћи на терену, као и они који се више не производе и не користе.

или радова који се баве појединим проблемским питањима (што се може делимично видети и у делу овог рада који се односи на библиографију), две

19 Као на пример једна од последњих студија: Књажевац и околина, Прештампано из Гласника Етнографског музеја у Београду, свеска 61 и 62, Београд 1999. 20 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876.

433

су студије које се баве појединим облицима народног живота, као што су Технички радови Срба сељака у Левчу и Темнићу и Занати и еснафи у Расини, аутора Станоја Мијатовића.21

У Етнолошком одељењу Народног музеја Крушевац реализовано је више истраживања по пројектима Музеја и у сарадњи са сродним стручним и научним институцијама.(сл. 19, 20)

Етномузиколошка истраживања вршена су у сарадњи са Музиколошким Институтом САНУ у периоду од 1979. до 1984. године. Руководилац пројекта била је мр Радмила Петровић, а поред Драгане Савковић, истраживања су обавили и сарадници овог Института: Оливера Васић, Драгослав Девић, Соња Тодоровић, Ана Матовић и Димитрије Големовић. Део резултата истраживања презентован је 1984. године на грамофонској плочи под називом Све девојке на седељку дошле, поводом 200-годишњице рођења Вука Караџића. Истраживања под називом Етнолошке одлике крушевачког краја вршена су у сарадњи са Етнографским Институтом САНУ, у периоду 1981 – 1985 – 1990. године. Руководилац пројекта била је др Миљана Радовановић, која је вршила истраживања на тему антропогеографске и етнодемографске одлике крушевачког краја. Традиционалну пољопривреду истраживао је Душан Масловарић (Етнографски музеј у Београду), покућство Драгана Савковић (Народни музеј Крушевац), годишње обичаје Петар Костић (Етнографски музеј у Београду), обичаје везане за живот појединца Душан Бандић, (ванредни професор на Катедри за етнологију), а обрасце мишљења и понашања Десанка Николић (научни саветник у Етнографском институту САНУ). Кустос–етнолог Музеја у Крушевцу, Драгана Савковић, учествовала је и у истраживањима Етнографског института САНУ на тему Промена у приградским насељима, као део пројекта у који су били укључени одређени градови у Србији а међу њима и Крушевац.22

У оквиру пројекта Трстенички крај у XIX и XX веку (Раднички Универзитет у Трстенику, руководилац проф. Петар Влаховић), кустоси крушевачког Музеја бавили су се истраживањем годишњих обичаја – Зорица Симић, и крсних и сеоских слава – Живка Ромелић. Делимични резултати истраживања су објављени у Крушевачком зборнику (видети у одељку о публикованим радовима).

Такође, била је учесник истраживања која су се односила на измештена насеља а по изградњи бране и језера Ћелије код Крушевца. Резултати ових истраживања су публиковани у стручним и научним публикацијама (видети библиографију радова у прилозима).

Кустоси овог одељења, у оквиру редовних програмских активности, континуирано су се бавили различитим проблемским питањима везаним за традиционалну културу ове области, о чему сведоче тематске изложбе, публиковани радови, архивска грађа, документација, предмети у збиркама… Увидом у постојећу теренску грађу, као и у приређене изложбе и објављене радове и чланке, види се да је најчешће обрађивана духовна култура – нематеријална 21 С. Мијатовић, Занати и еснафи у Расини, СЕЗ, књ. 42, Живот и обичаји народни, књ. 17, СКА, Београд 1928. 22 Н. Пантелић, Породица у градовима Србије крајем 20. века и традиција – на примерима Крушевца, Шапца, Ужица и Бора, Етнографски институт САНУ, посебна издања, књ. 58, уредник Драгана Радојичић, Београд 2007.

434

баштина, као што су обичаји из годишњег и животног циклуса, разни видови народног стваралаштва и знања, етномедицина, породица, а такође, велика пажња је посвећена и домаћој радиности и народном градитељству. Веће систематско истраживање народног градитељства обављено је са Заводом за заштиту споменика културе у Краљеву 2005. године,23

У раду за „Водич кроз Крушевац“, мапиране су и дестинације са културним наслеђем, материјалне и нематеријалне баштине, не само за општину, већ и за ширу регију која гравитира Крушевцу.

када је евидентирано на стотине објеката народног градитељства у преко сто насеља крушевачке општине, са предлозима за заштиту појединих објеката и целина (воденица моравка, моравска кућа у Коњуху, кућа са окућницом у Падежу...). И на овом месту треба рећи да се уочава проблем неефикасне заштите у крајњој инстанци, што је генерално сложено питање за заштиту народног градитељства у целој Србији. Одсуство озбиљније стратешке политике, када је у питању заштита традиционалног градитељства, отварало је празан простор, погодан и примамљив за разноврсне подухвате. Последњих година приметно је ширење етно слогана као синонима за оживљавање неких облика традиционалне културе, па је у том смислу, и углавном на приватну иницијативу (од надлежних институција такви пројекти, са ретким изузецима као што је црквена кућа у Коморану или објекат водице у Сталаћу, нису реализовани), отворено неколико објеката различитог типа и функције, где доминира идеја власника о томе како то треба да изгледа (етно–кућа у Жабару, воденица–ресторан у Срндаљу (сл. 21), воденица у Шогољу...).

24

Од 1999. године, вршена су истраживања која су се односила на света места на ширим просторима овог дела Србије, а обимна теренска грађа и фотодокументација планирана је за скорије публиковање. (сл. 22)

Стручна и научна валоризација и презентација предмета и грађе Музејски предмети Етнолошко одељење у Народном музеју Крушевац предметима је обогаћивано, као и у осталим одељењима, откупом (на терену или у самом Музеју) и поклоном. Откупом је набављено 4000, а поклоном 1846. Набавка предмета вршена је у складу са потребама одељења, а неретко и према понуди оних који су могли да се набаве у одређеном тренутку (отуда неравномерна заступљеност предмета са различитих антропогеографских целина, или већи број исте врсте предмета), док је планско набављање вршено најчешће поводом неке тематске изложбе или сталне поставке. У збирци данас преовлађују предмети традиционалне сеоске културе, и то текстилни, настали и употребљавани између два светска рата. Документација о предметима води се на нивоу Музеја (Улазна књига предмета) и у оквиру одељења, коју воде кустоси (централна документација,

23 За потребе израде Просторног плана општине Крушевац април–мај 2004. године у архиви Музеја, ангажоване Живка Ромелић и Зорица Симић. 24 Водич кроз Крушевац, Туристичка организација општине Крушевац, Крушевац 2002, у коме је Живка Ромелић радила као стручни сарадник.

435

односно кустоси–документаристи, до сада нису заживели у раду овог музеја). У зависности од физичког стања у коме се предмет налази, односно степена оштећености, када се предаје одељењу за конзервацију, он се даље стручно обрађује. Овај поступак се сматра формирањем личне карте предмета, када му се даје културолошка вредност (инвентарисање предмета на инвентарским картонима и фотографисање), после чега следи његово депоновање у простор томе намењен (текстил у ормарима, дрво, керамика и метал на полицама...), уз додатне поступке превентивне заштите (очишћен предмет, одложен уз неко од хемијских заштитних средстава, а од пре неколико година, текстил, на пример, пре депоновања пролази кроз третман привременог смештаја у замрзивачу). Треба напоменути такође да простор за депое, као и пратећа опрема, нису адекватни, а број предмета одавно је превелик за постојећи простор и опрему. У овом одељењу води се књига бројева предмета (основни принцип је уписивање инвентарисаних предмета по numerus currens-u, у овом моменту), која је заправо била замена за Одељенску књигу инвентара (у коју се преносе подаци, са истим рубрикама, са инвентарских картона), устројену пре десетак година. Пракса да се картони преснимавају и штампају и тако формира овај Инвентар није још увек усвојена, а део инвентарисаних предмета урађен је компјутерски, са одштампаним картонима.25

Такође се водила и Књига – инвентар теренске грађе. Одштампана, она се већ дуже време само чува у фасциклама, по месту истраживања, сложених у ормар за документацију по азбучном реду. Ту је такође и обимна документација – теренска грађа о крушевачким породицама, са пописом евидентираних културно–историјских предмета релевантних за живот градског становништва у ближој и даљој прошлости.

Водили су се и помоћни картони кустоса (са нешто скраћеним рубрикама) по месту (одакле потиче предмет) и теми (којој збирци припада).

Обимна теренска фотодокументација такође је устројена по принципу инвентарских картона за фотографију са основним подацима. Водио се и Инвентар негатива, што се због технолошких промена (губитка аналогних фотографија) престало да ради, па се снимљени материјал од недавно чува на дисковима. Обиман је број и некада рађених слајдова,26

О приређеним изложбама води се посебна документација, како домаћим тако и гостујућим (картон са основним подацима, каталог, позивница, плакат, објављени чланци у новинама, фотографије са изложби), као и о организацији разних стручних и научних скупова.

а до пре двадесетак година водила се и слајдотека, инвентарисање слајдова. Стара оригинална фотографија (као и остала архивска грађа) третира се као предмет и до сада је инвентарисана у самостално устројеним свескама–књигама њиховог инвентара (то се пре свега односи на Фонд културне историје, чији је инвентар у потпуности дигитализован).

У, за сада, мањем обиму, основна документација је дигитализована (списак инвентарисаних предмета, односно картона, поједине збирке предмета и фотографије...).

25 Што је заправо условио недостатак или губљење из примене писаћих машина. 26 У слајдотеци има укупно 600 слајдова музејских предмета.

436

У документацију спадају и разни тонски и визуелни записи (етнолошки филмови и прилози, музички записи...), који се чувају у ормару за документацију.27

Конзервација предмета За музејски предмет, конзерваторско–рестаураторски третман је саставни део у процесу његове културне валоризације. Одељења за ову врсту стручне заштите нису до скоро, бар у музејима комплексног типа, била опремљена и потребном опремом, простором и кадровима. Неопходни радови на предмету често су реализовани у конзерваторским радионицама централних или специјализованих музеја у Београду. У крушевачком Музеју ово одељење такође ради у релативно оскудним условима, при чему долази до изражаја преданост послу одговарајућих стручњака. У првим деценијама рада Музеја, етнолошке предмете од дрвета, керамике и метала обрађивао је приучен радник, превентивну заштиту текстила помоћна радница у Етнолошком одељењу, док су сложенији захвати на текстилу, као и на предметима од других материјала, изостали, или у неким случајевима, слати на третман у централне музеје. У последњим деценијама ХХ века примљена су два стручњака, сликар и академски вајар, који су се специјализовали за конзерваторско–рестаураторске послове додатном едукацијом за већину материјала, а и услови рада су унеколико побољшани (издвојен простор за хемијске процесе, коришћење основне заштите на раду...). Иако се предмети и даље углавном третирају за потребе њиховог излагања на планираној (предстојећој) изложби, и нарочито оних изложених на сталној поставци, велики број је бар превентивно заштићен, а рађени су и неки сложенији послови на рестаурацији и конзервацији дрвета и метала.28

Заштита текстила и даље се ради превентивно, уз ангажовање помоћне раднице за рад у депоу, која, уз надзор кустоса, обавља и неке друге једноставније послове на предметима.

Изложбена делатност Један од основних видова чувања и заштите културног наслеђа у сфери покретних културних добара је њихова презентација путем излагања на сталним и тематским изложбама. Сам процес припреме изложбе, од основне идеје, концепције, плана изложбе, преко свих послова којима се предмети представљају (од њиховог налажења, доношења у музеј, евидентирања у Улазну књигу Музеја,

27 Воловска богомоља у селу Вратаре (1983), Обичај Вучари у селу Бољевац (1986) продукција РТВ Београд и Народни музеј Крушевац, редитељ Иља Слани; записи Рaдио Телевизије Крушевац (у сарадњи са етнологом Живком Ромелић) о последњем опанчару у Љубави новембра 1995. године, крсној слави у градској породици 1996, Белој недељи у Падежу 1997, прослави Св. Мојсила на Мојсињу 2004, као и филм о вашарима у Србији – Крушевац, са учешћем етнолога Живке Ромелић (продукција Телевизије Војводина - Нови Сад 2007). 28Нарочито оштећени текстилни предмети, као и неколико стаклених предмета, производа уметничких радионица, до сада су били подвргнути третманима специјализованих стручњака ван ове установе (на пример, конзервацију заставе Певачког друштва „Цар Лазар“, појаса–бајадера, мараме за либаде, урадила је Зора Јовановић, виши препаратор за текстил, у Београду; бокал са златним апликацијама и зидно огледало радили су стручњаци радионице за неговање традиционалних уметничких заната Нова Византија у Београду).

437

инвентарисања, снимања, конзервације, депоновања и чувања, до излагања), представља још једну од елементарних делатности музеалаца–кустоса. Овде треба још једном подсетити да процес реализације изложбе представља дуготрајан и колективни процес, у коме, осим аутора изложбе, учествује бројна екипа стваралаца и реализатора (почев од разноврсне стручне помоћи, до ликовне и техничке реализације, као и маркетиншке презентације). Неоспорно је да рад доброг тима сарадника даје позитивне резултате (сл. 23, 24, 25). Осим што се приређују у самом музеју, изложбе се размењују са изложбама из других музеја, па тако шира јавност може да се упозна не само са локалним културним добрима, већ и са оним са других простора из земље и иностранства. Добра сарадња са другим музејима огледа се и у реципрочној позајмици предмета, када је то потребно. Сталне поставке У оквиру отварања сталне поставке у Народном музеју Крушевац, у новоадаптираном простору (у садашњем објекту) 1969. године, урађен је и етнографски део, који је имао за циљ да представи основне етнографске карактеристике крушевачког краја (аутор Драгана Савковић). Она је реализована према важећим музеолошким принципима сталних поставки у музејима комплексног типа тог времена, где је основни циљ био представљање основних елемената традиционалне сеоске културе. Обухватала је целине као што су традиционална привреда, кућа и покућство (ентеријер оџаклије и славске или гостинске собе), домаће радиности (од гајења основне сировине, преко процеса израде платна до финалних производа), народне ношње, обичајни живот (са акцентом на обредне хлебове: славске, божићне и ускршње и обредну поворку вучара). Временом је мењана и допуњавана (полуентеријером градске куће, сегментима из друштвеног живота породице и града...), уз првобитну тзв. турску собу, која је означавала живот у градској породици непосредно по ослобођењу Крушевца од Турака 1833. године. Стара школа – црквена кућа у Коморану (аутор поставке Живка Ромелић, 1995) урађена је у оквиру реконструкције и ревитализације овог објекта у порти Цркве св. Николе у селу Коморану (арх. Предраг Вертовшек). Основна концепција поставке имала је за циљ да представи почетак описмењавања у овој области, што је представљено кроз реконструкцију ђачке учионице у Србији у ХIХ веку, а свакодневни живот у овом објекту приказан је преко ентеријера оџаклија (мање и веће), док су у некадашњој црквеној трпезарији изложени поједини вреднији предмети који говоре о историјату цркве, при којој је школа и била организована у трећој деценији ХIХ века (сл 26).29

29 Ова поставка је променљиве судбине, јер су због прокишњавања, и нарочито после поплава у лето 1999, предмети повучени из Музеја, а стална поставка се повремено, а најчешће у јесен, поново приређује, а потом склања.

438

Стална поставка Ентеријер градске куће у крушевачкој вароши (аутор поставке Живка Ромелић, Кућа Симића, 2008) рађена је у оквиру дугогодишње планиране ревитализације овог објекта, са основним циљем да се представи свакодневни живот у крушевачкој вароши у првој половини ХХ века. На спратном делу је стална поставка ентеријера градске куће (трпезарија, мушка соба – салон, женска соба – девојачка) (сл. 27), док је у приземљу била идеја да се раде мање тематске изложбе и други програмски садржаји који треба да афирмишу вредности грађанског друштва и самог града у овом периоду, као и они који својим садржајем и динамиком треба да оживе објекат. Ту је данас сувенирница, као и омањи простор где се одигравају различити мини–програми који се не везују често са првобитном идејом о намени објекта, док је трем место где се такође одржавају разни програми. Тематске и студијске изложбе:

1. Цветни мотиви на народним тканинама, аутор Драгана Савковић, хол Дома синдиката Крушевац, март 1972.

2. Ручни радови жена Крушевца и околине, аутор Драгана Савковић, Народни

музеј Крушевац, март-април 1976. 3. Народна радиност крушевачког краја, аутор Драгана Савковић, Народни

музеј Крушевац, април-мај 1976. 4. Ручни радови жена села Текије, аутор Драгана Савковић, Народни музеј

Крушевац, децембар 1976 - март 1977. (изложбу отворила др Милка Јовановић, Етнографски институт САНУ);30

изложба је гостовала у Градском музеју у Вараждину новембра 1977, у Етнографском музеју у Београду април-мај 1980, Центру за културу у Трстенику марта 1980, Културном центру у Врњачкој Бањи јула 1981.

5. Гоблен и таписерија жена Крушевца, аутор Драгана Савковић, Народни музеј Крушевац, 1-25. марта 1977.

6. Ручни радови жена крушевачког краја у савременом одевању, аутор Драгана

Савковић, Народни музеј Крушевац, март-април 1978. 7. Ручни радови жена крушевачког краја, аутор Драгана Савковић, Народни

музеј Крушевац, март 1979. (изложбу отворио Драгиша Вучковић, председник већа месних заједница општине Крушевац).

8. Традиционално виноградарство и винарство у Жупи александровачкој, припрема и реализација изложбе Драгана Савковић, Александровац, октобар 1981.

30 Тамо где су постојали подаци, наведена су и имена оних који су отварали изложбу.

439

9. Виноградарство и винарство крушевачког краја, аутор изложбе и текста у каталогу Душан Масловарић, виши кустос-етнолог Етнографског музеја у Београду (коаутор текста Миомир Хари Ристовић), Народни музеј Крушевац, октобар-новембар 1990.

10. Од конопље до губера, аутори Драгана Савковић, Зорица Симић и Живка

Ромелић31

, септембар 1991. у Месној заједници у Закићевој улици и октобар-новембар исте године у Народном музеју Крушевац (изложбу је отворила Драгана Савковић).

11. Ћилимарство западног Поморавља, аутори Драгана Савковић, Зорица Симић, Народни музеј Крушевац; Невенка Бојовић, Народни музеј Чачак; Божана Ћирић, Народни музеј Краљево; Љубица Живковић (и аутор текста за каталог), Раднички Универзитет, Трстеник 1991.

12. Пешкир у традиционалној култури крушевачког краја, аутор Драгана

Савковић, коаутор Зорица Симић, Народни музеј Крушевац, децембар 1991-јануар 1992. (изложбу отворила др Ђурђица Петровић, Филозофски факултет Београд).

13. Зооморфни мотиви у традиционалној култури крушевачког краја, аутори

изложбе Драгана Савковић и Зорица Симић, Народни музеј Крушевац јуни-септрембар 1995; изложба је гостовала у Музеју Приштине фебруара-марта 1996; у Етнографском музеју у Београду јуна 1996; у Градском музеју у Суботици септембра 1996. и у Замку културе у Врњачкој Бањи 1997.

14. Похвала руци, аутори изложбе Драгана Савковић и Живка Ромелић, Кућа

Симића, марта 1997. 15. Играчке које волим, аутора Зорице Симић и Моме Драгићевића, Кућа

Симића, септембра 1998. 16. Лепа варош Крушевац – из живота и културе града са краја XIX и почетком

ХХ века, аутори изложбе Живка Ромелић и Ема Радуловић, Народни музеј Крушевац, април – октобар 1998. (изложбу отворила др Десанка Николић, Етнографски Институт САНУ).

17. 50 година Народног Музеја Крушевац, концепција изложбе Живка Ромелић,

Ема Радуловић (и текст каталога), Биљана Грковић, Народни музеј Крушевац, 2001.

18. Обичај даривања, аутор изложбе Живка Ромелић, коаутор Зорица Симић,

Народни музеј Крушевац, октобар-новембар 2001. (отворила аутор); изложба 31 Овде се не наводи библиографија Живке Ромелић везана за истраживања и рад у источној Србији.

440

је гостовала у Народном музеју у Зајечару и Музеју рударства и металургије у Бору, март-април 2002; у Музеју Јадра у Лозници у оквиру Вуковог сабора у Тршићу, септембра 2002; у Градском музеју у Суботици 2003. и у Градском музеју у Бечеју 2004. (сл. 28)

19. Мојсињска Света Гора, мултидисциплинарна изложба аутора Милана

Трифуновића, геолога, Душана Рашковића, археолога, Маје Алексић, историчара уметности и Живке Ромелић, етнолога, Народни музеј Крушевац, 2002.

20. Сукња – традиционални хаљетак крушевачког краја, аутор изложбе Зорица

Симић, Народни музеј Крушевац, 2005. (изложбу отворила Љиљана Тојага Васић, етнолог - музејски саветник у Народном музеју у Нишу); изложба је гостовала у Народном музеју у Нишу 2006; у Музеју Војводине у Новом Саду; у Етнографском музеју у Београду и у Народном музеју у Врању током 2007. (изложбу је отварала Живка Ромелић).

21. Ми смо здраво што и вама желимо – приватна преписка као вид породичне

комуникације, аутор изложбе Живка Ромелић, коаутор Весна Душковић, Етнографски музеј у Београду, Уметничка галерија Народног музеја у Крушевцу 2006; изложба је гостовала у Завичајном музеју у Књажевцу 2006; у Етнографском музеју у Београду 2007. (изложбу је отварала мр Зорица Дивац, Етнографски Институт САНУ).

22. Старе разгледнице Крушевца, приредила Ема Радуловић, деембар 2008 –

фебруар 2009.32

23. Добротворна друштва, приредила Живка Ромелић, фебруар–март 2009; 24. Дозиднице – куварице, приредила Живка Ромелић, март–април 2009, мали

салон Куће Симић. 25. Ускрс, приредили Зорица Симић, Биљана Анђелковић, Александар Милетић,

април-мај 2009. 26. Крушевачке посластичарнице, приредила Биљана Анђелковић, април-јуни

2009. 27. Дечији портрети, приредила Живка Ромелић, август 2009. 28. Кућа Минића, приредио Александар Милетић, новембар 2009.

32 По отварању новоадаптираног објекта Куће Симића, почев од децембра 2008. године, започето је са праксом приређивања мањих, камерних изложби, првенствено са тематиком из живота и културе у старом Крушевцу.

441

29. Рукавице - из етнолошке збирке Народног музеја Крушевац, приредила Зорица Симић и Александар Милетић, децембар 2009.

30. Све од конопље – конопљана текстилија из етнографске збирке Народног

музеја Крушевац, аутор изложбе Зорица Симић, Народни музеј Крушевац, децембар 2009 - фебруар 2010. (изложбу отворила Живка Ромелић);

31. Колекција чарапа, приредили Зорица Симић и Александар Милетић, март

2010. 32. Либаде, приредила Зорица Симић, мај 2011. 33. Гусле, приредила Зорица Симић, децембар 2011.

Пракса Етнолошког одељења је и да, уз сарадњу са Педагошким одељењем повремено, најчешће у време празника Божића и Ускрса, направи мини-изложбу о њима, као и мање радионице у оквиру појединих изложби, у холу Музеја или Кући Симића. У ове програме укључују се школскe и предшколскe установe из Крушевца и крушевачких села.33

Гостујуће етнолошке изложбе у Народном музеју Крушевац:

1. Народни накит, Ђорђе Тешић, Етнографски музеј у Београду, јули–август 1958.

2. Народна уметност западне Србије, аутор Добрила Влајковић, Заједница музеја Западне Србије, Титово Ужице 1969, април-мај 1970.

3. Накит из етнографске збирке Народног музеја у Нишу, Народни музеј

Ниш, октобар-новембар 1973. 4. Народна уметност Тимочке Крајине, аутори Гордана Живковић, Народни

музеј Зајечар, Драгослава Стојановић, Музеј Крајине у Неготину, Србислав Ђуровић-Оливера Поповић, Музеј рударства и металургије у Бору, фебруар-март 1975. (изложбу је отворила Марија Тодоровић).

5. Народне тканине у Србији, аутор Загорка Марковић, Етнографски музеј у

Београду, јуни-октобар 1975. 6. Лик човека у народној уметности у Србији, аутор Персида Томић,

Етнографски музеј у Београду, децембар 1977- јануар 1978.

33Ове врсте програма, нарочито наменских едукативних радионица, послужиле су као основ хабилитационог рада Наташе Димовске, Дечије радионице - из рада Педагошког одељења у Народном музеју Крушевац, за стручно звање водича, новембра 2011, под менторством Живке Ромелић.

442

7. Етнографски музеј у Београду 1901-1976, аутори Радмила Лазаревић,

Загорка Марковић и Недељко Гвозденовић, каталог изложбе (Галерија САНУ 1976), 20. април - 10. мај 1977. (изложбу отворила Радмила Лазаревић, ак.сликар из Етнографског музеја у Београду).

8. „Уметничка браварија од XV – XIX века / из збирке Баварског националног

музеја у Минхену“, изложба реализована у сарадњи са Културним и информативним центром СР Немачке у Београду, Музејом примењене уметности из Београда и Баварским националним музејом из Минхена. Изложбу је отворио, 10. фебруара 1978. године, директор Културно-информативног центра СР Немачке у Београду.

9. Текстилно рукотворство вараждинског краја, аутор Либуша Кашпар,

Градски музеј Вараждин, април 1978. 10. ''Швајцарска таписерија – савремени уметници'', изложба организована у

сарадњи са Музејом примењене уметности из Београда и Програмом Pro Helvetiom / Лозана, Швајцарска/. Изложбу је отворио Жерар Франел, отправник послова и аташе за културу у Амбасади Швајцарске у Београду. Трајала је од 19. до 26. фебруара 1979. године.

11. Занати на тлу Србије, аутор Жељка Шкорић, Историјски музеј Србије,

септембар-новембар 1980. (изложбу отворио проф. др Никола Вучо). 12. Оружје и ратничка опрема српских устаника у првој половини XIX века,

изложба Етнографског музеја у Београду, 8. април – 20. мај 1983. године. 13. Либаде – хаљетак грађанске ношње, аутор Зорана Васић, Етнографски

музеј у Београду, април 1986. (изложбу је отворио Гвозден Јованић, директор Етнографског музеја у Београду).

14. Обреди и веровања народа српског, Петар Костић, Олга Стевановић,

Етнографски музеј у Београду, Народна библиотека Србије и Народни музеј Крушевац, јули 1987.

15. ''Вез на сеоским женским кошуљама Метохије и Косова'', аутор Оливера

Васић, изложба реализована у сарадњи са Етнографским музејом у Београду. Изложбу је отворила др Мирјана Прошић – Дворнић, доцент на Филозофском факултету / Катедра за етнологију / у Београду. Изложба је трајала од 15. фебруара до 3. марта 1988. године.

16. Косовска легенда у народном стваралаштву, аутор Љубомир Рељић,

Етнографски музеј Београд, децембар 1989. (изложбу је отворио Велимир Михајловић, председник СО Крушевац).

443

17. Накит и златовез Косова и Метохије, аутор Мина Дермановић, Музеј у Приштини, децембар 1999.

18. Хлеб наш насушни, аутори Љиљана Тојага-Васић, Мирослава Јоцић,

Наталија Ђурић, Слободан Дрча, Душанка Михалчић-Јанковић, Марица Максимовић, Марина Влаисављевић, Наташа Дрча, Народни музеј Ниш децембар 2003.

19. Светлост - дух и тело, аутор Марко Стојановић, Етнографски музеј у

Београду, децембар 2005. (изложбу отворила др Љиљана Гавриловић, ЕИ САНУ).

20. Нишка времена Стевана Сремца 1879-1892, аутор Јован Младеновић,

Народни музеј у Нишу, јуни-јули 2006. 21. Маске и ритуали у Србији, аутор др Весна Марјановић, Етнографски музеј

у Београду, децембар 2007. 22. Мелодија боја - ношња и накит кинеских етничких мањина, организатор

Амбасада НР Кине у Београду, јуни-јули 2009. Публиковани радови Једна од обавеза кустоса је да резултате свог рада презентују и публиковањем радова, како у текстовима за каталоге поводом приређене изложбе, тако и у стручним и научним радовима и саопштењима, прилозима или чланцима (овде изложених хронолошки).

1. Драгана Савковић, Чесма стара 120 година, Победа, Крушевац 1966.34

2. Драгана Савковић, Женска кошуља из Крушевачког поморавља, Победа, Крушевац 1967.

3. Драгана Савковић, Легенда о постанку села Обреж, Победа, Крушевац 1967.

4. Драгана Савковић, Један обичај који још живи, Победа, Крушевац 1967. 5. Драгана Савковић, Шода, покретни дубак, Политика, Београд 1967,

Победа, Крушевац 1967. 6. Драгана Савковић, Врата из 1840. године, Политика, Београд 1967,

Победа, Крушевац 1967. 7. Драгана Савковић, Ђурђевдански обичаји код Цигана, Багдала / месечни

лист за књижевност, уметност и културу 145, Крушевац, април 1971, 9-11.

34 Извињавамо се што подаци нису потпуни јер нисмо били у могућности да их прикупимо.

444

8. Драгана Савковић, Сачувати споменичке вредности Ћелија, Победа, лист за друштвено-политичка питања, Крушевац, 30. април 1973, 27.

9. Драгана Савковић, Заједничке и особене етничке одлике у угроженим расинским селима, Багдала, месечни лист за књижевност, уметност и културу 168, Крушевац, март 1973, година ХV, 20-24.

10. Душан Дрљача, Драгана Савковић, Кућна заједница у расинском селу Златари, Етнолошки преглед, Revue d`ethnologue 11, Београд, 1973, 137-149.

11. Душан Дрљача, Драгана Савковић, Предлог за заштиту угрожених сеоских објеката у Расини, Багдала, месечни лист за књижевност, уметност и културу, бр. 180, Крушевац, март 1974, година XVII, 20-22.

12. Душан Дрљача, Драгана Савковић, Кућна задруга у расинском селу Златари, Синтеза, часопис за уметност и културу 10, Крушевац 1975, 85-97.

13. Драгана Савковић, Један сточарски обичај "Говеђа богомоља" у Темнићу, Гласник Етнографског института САНУ, Београд 1975, 141-162.

14. Драгана Савковић, Етнографске карактеристике крушевачког краја, Крушевац, Багдала, месечни лист за књижевност, уметност и културу 213, децембар 1976.

15. Драгана Савковић, Ручни радови жена села Текије, текст у каталогу истоимене изложбе, Народни музеј Крушевац 1976.

16. Драгана Савковић, Занати на тлу Србије у XIX веку (приказ изложбе аутора Жељке Шкорић), Багдала, месечни лист за књижевност, уметност и културу 255-256, Крушевац, јун-јул 1980.

17. Драгана Савковић, Етнографске карактеристике крушевачког краја, Етнолошке свеске VIII, зборник радова 12. саветовања Савеза етнолошких друштава Југославије и 11. саветовања етнолога СР Србије одржаног у Крушевцу 29-31. октобра 1987, Београд-Крушевац 1987, 217-225.

18. Живка Војиновић Ромелић (у даљем тексту Живка Ромелић), Обичаји око склапања брака у подјастребачким селима, Крушевачки зборник 3, Народни музеј и Историјски архив, Крушевац 1986-1987, 41-50.

19. Драгана Савковић, Стална насеља Рома у крушевачком крају, саопштен у Етнографском институт САНУ (рукопис за штампу).

20. Драгана Савковић, "Чумина богомоља" у неким селима Сталаћа и Крушевца, рад је прихваћен за штампање за часопис Развитак у Зајечару (саопштен је на Мокрањчевим данима у Неготину).

21. Др Милка Јовановић, Ручни радови села Текије (приказ изложбе Драгане Савковић), Гласник Етнографског института САНУ, Београд 1977, 262-264.

22. Драгана Савковић, Пешкир у традиционалној култури крушевачког краја, текст у каталогу истоимене изложбе аутора Драгане Савковић, коаутора Зорице Симић, Народни музеј Крушевац 1991.

445

23. Драгана Савковић, Од конопље до губера, текст у проспект-каталогу истоимене изложбе аутора Драгане Савковић, Зорице Симић и Живке Ромелић, Народни музеј Крушевац 1994.

24. Драгана Савковић, Зооморфни мотиви у традиционалној култури крушевачког краја, текст у каталогу истоимене изложбе аутора Драгане Савковић и Зорице Симић, Народни музеј Крушевац 1995.

25. Живка Ромелић, Стара школа – црквена кућа у Коморану, текст у проспект-каталогу за истоимену сталну поставку у Коморану, Народни музеј Крушевац 1995.

26. Драгана Савковић, Похвала руци, текст у проспект-каталогу истоимене изложбе аутора Драгана Савковић, Зорица Симић и Живка Ромелић, Народни музеј Крушевац 1997.

27. Зoрица Симић, Традиционална заштита и лечење новорођенчади у крушевачком крају, Зборник радова За здравље – из историје народне медицине и здравствене културе са IV и V научног скупа, Зајечар 1989-1997, 203-211.

28. Живка Ромелић, Љиљана Тојага Васић, Неке карактеристике алтернативне медицине данас, Зборник радова За здравље – из историје народне медицине и здравствене културе са IV и V научног скупа, Зајечар 1989-1997, 319-324.

29. Живка Ромелић, Етнографске карактеристике старог Крушевца, текст у каталогу изложбе Лепа варош Крушевац - из историје и културе града крајем XIX и почетком XX века, аутора Живке Ромелић и Еме Радуловић, Народни музеј Крушевац 1998.

30. Зорица Симић, Играчка коју волим, текст у каталогу истоимене изложбе Установе за културу Пионирски парк Крушевац, 1998.

31. Живка Ромелић, Гордана Живковић, Чаробно биље, Зборник Етнокултуролошке радионице у Сврљигу, Сврљиг 1998.

32. Живка Ромелић, Зорица Симић, Вода и водице у народној медицини крушевачког краја – Зборник радова Из историје народне медицине и здравствене културе са VI научног скупа у Рајачким пивницама, Зајечар 1999.

33. Живка Ромелић, Збирка виноградарства у Народном музеју Крушевац, Крушевачки зборник 5/6, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2000, 125-145.

34. Живка Ромелић, Обичај даривања, текст у каталогу истоимене изложбе аутора Живке Ромелић, Зорице Симић, Народни музеј Крушевац 2001.

35. Живка Ромелић, Илустрована и писана грађа с краја XIX и почетка XX века као извор проучавања градске културе, Крушевачки зборник 7-8, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2001, 68-76.

36. Александра Јовић, Обичаји и веровања везана за порођај, новорођенче и период лохијалности у крушевачком крају, Крушевачки зборник 7-8, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2001, 43-54.

446

37. Живка Ромелић, Три примера заштите објеката народног градитељства у крушевачком крају, Зборник радова са стручног скупа о народном градитељству, Тршић 2002.

38. Живка Ромелић, Заштита народног градитељства – како даље?, Вукова задужбина, Београд 2002.

39. Водич кроз Крушевац, Туристичка организација Крушевац, Крушевац 2002. (Живка Ромелић, Ема Радуловић, Биљана Грковић, Драган Рашковић, Милан Трифуновић )

40. Живка Ромелић, Оквири за очување традиције, текст у каталогу изложбе Мојсињска света гора, група аутора, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2002.

41. Живка Ромелић, Кућа Симића - предлог за сталну етнографску поставку старог Крушевца, Крушевачки зборник 9-10, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2003, 147-178.

42. Живка Ромелић, О народној религији, Путеви културе, Крушевац 2003, 93 – 99.

43. Гордана Живковић, Живка Ромелић, Свето дрво-запис у народном лечењу, Развитак - часопис за културу и уметност XLV, 219-220, Зајечар 2005, 93-96.

44. Живка Ромелић, Застава певачког друштва Цар Лазар, Крушевачки зборник 11, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2005, 55-64.

45. Зорица Симић, Дечије играчке – из фонда етнографских предмета Народног музеја Kрушевац, Крушевачки зборник 11, Народни музеј Крушевац 2005, 65-75.

46. Александра Јовић, Тренутно стање грнчарства у крушевачком крају година 2004, Крушевачки Зборник 11, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2005, 207 – 215.

47. Зорица Симић, Сукња – традиционални хаљетак народне ношње крушевачког краја, текст у каталогу истоимене изложбе аутора Зорице Симић, Народни музеј Крушевац 2005.

48. Зорица Симић, Дечије играчк – из фонда Етнографске збирке Народног музеја Крушевац, Крушевачки зборник 11, Крушевац 2005, 65-74.

49. Лепосава Жунић, Живка Ромелић, Записи из теренске бележнице (II) – крсна слава, прекада и сеоска слава у селима Трстеничке Мораве, Крушевачки Зборник 11, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2005, 217-230.

50. Просторни план (уводне напомене и легенде: Живка Ромелић, Зорица Симић, Катарина Грујовић), Краљево-Крушевац 2005.

51. Живка Ромелић, Из историје приватног живота у Србији – Ми смо здраво што и вама желимо - приватна преписка као вид породичне комуникације, текст у каталогу истоимене изложбе аутора Живке Ромелић, коаутора Весне Душковић, Народни музеј Крушевац 2006.

52. Зорица Симић, Сукња – хаљетак који траје, часопис Пољопривредни календар, Нови Сад 2006.

447

53. Живка Ромелић, Етнологија у музејима Србије на почетку трећег миленијума, ГЕМ 70, Београд 2006, 123 – 129.

54. Живка Ромелић, Маја Ћеранић, Св. Мојсило, Пољопривредник, Нови Сад 2006.

55. Зорица Симић, Годишњи обичаји у околини Трстеника, Крушевачки зборник 12, Крушевац 2007, 99 – 109.

56. Живка Ромелић, О прослави новогодишњих празника у Србији на размеђи два века, Путеви културе - часопис за културу и уметност, Крушевац 2007, 143-145.

57. Живка Ромелић, Грчки шор – да ли је могућа ревитализација, Путеви културе

58. Катарина Грујовић, Живка Ромелић, Народно градитељство крушевачког краја, Зборник радова са стручног скупа Етнолошке секције Музејског друштва Србије „Народно градитељство у функцији музеологије“, свеска 5, Музејско друштво Србије, Народни музеј Пожаревац, Пожаревац 2007, 49-59.

59. Живка Ромелић, Из музејске праксе: етнографска збирка градске културе у Народном музеју Крушевац, Зборник радова са стручног скупа Етнолошке секције Музејског друштва Србије Редефинисање етнографског музејског предмета 2, свеска 6, Музејско друштво Србије - Музеј Крајине Неготин, Неготин 2007, 35-41.

60. Зорица Симић, Награда Михајло Валтровић Живки Ромелић, Крушевачки зборник 12, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2007, 157.

61. Живка Ромелић, Од почетнице до столњака – ентеријерни текстил у етнолошкој збирци градске културе у Народном музеју Крушевац, Крушевачки зборник 13, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2008, 137-152.

62. Живка Ромелић, Нереализовани пројекти – три примера у Народном музеју Крушевац, Музеји 1, Музејско друштво Србије, Београд 2008, 95 – 103.

63. Живка Ромелић, Црква која је одлетела, Зборник радова Етнографског института САНУ са међународног научног скупа Слике културе некад и сад 24, Београд 2008, 269-274.

64. Живка Ромелић, Ентеријер градске куће у крушевачкој вароши, текст у проспект-каталогу истоимене сталне изложбене поставке у Кући Симића, Народни музеј Крушевац, 2008.

65. Живка Ромелић, Сукња - традиционални хаљетак народне ношње крушевачког краја (приказ изложбе аутора Зорице Симић), Крушевачки зборник 13, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2008, 277.

66. Живка Ромелић, Видовдан, Пољопривредник, Нови Сад 2008. 67. Живка Ромелић, Слободиште – значење и поруке, Зборник радова

Етнографскoг Институтa САНУ са стручног скупа Спомен места – историја сећања, 26, Београд 2009, 95 – 100.

448

68. Зорица Симић, Живка Ромелић, Ковчези успомена – колекција ковчега у етнолошкој збирци Народног музеја Крушевац, Крушевачки зборник 14, Крушевац 2009, 293-299.

69. Живка Ромелић, Легенде о злату и друге приче, Етнографски институт САНУ (предато за штампу)

70. Живка Ромелић, Дозиднице (приказ изложбе Љиљане Трифуновић, Музеј Војводине у Новом Саду), Зборник радова музеја Војводине, Нови Сад (предато за штампу 2010).

71. Живка Ромелић, Етнолошка изложба – пут ка посетиоцу, Зборник радова Музеја града Новог Сада са стручног скупа Савремена етнографска музеологије и презентација ( нових ) идентитета, Нови Сад 2011, 175 – 179.

Етнолошки стручни и научни скупови организовани у Народном музеју Крушевац

Стручна усавршавања

- Саветовање музеалаца уже НР Србије у просторијама Дома културних радника у Крушевцу, Проблеми етнографије у музејима у ужој НР Србији, 15-16. новембра 1954. године. Реферат се односио на потребу већег ангажовања етнографа у музејима у унутрашњости ради систематског научног рада и саображавања планова рада са Етнографским институтом САН, катедром за етнографију на Филозофском факултету и Етнографским музејом у Београду.

- Симпозијум Етнолошког Друштва Југославије, Етнолошко проучавање културе градских и приградских насеља, 8-10. новембар 1974. (120 учесника, 23 реферата, са гостима из Пољске, САД и Мађарске), Зборник радова ЕИ САНУ

- Научни скуп Етнолошке одлике крушевачког краја, (резултати истраживачког пројекта) 1986.

- XXII Саветовање Етнолошког Друштва Југославије и XXII Саветовање Етнолошког друштва СР Србије (организатори: Етнолошко друштво СР Србије, Народни музеј Крушевац, 88 учесника, 55 реферата, 29-31. октобар 1987. године)

- Симпозијум Култ мртвих у култури Срба, ЕИ САНУ (поводом обележавања шест векова од Косовског боја), 1989. Зборник није изашао, а аутори су своје радове штампали у разним гласилима, док је др Душан Бандић објавио студију на ову тему под називом Култ мртвих код Србa.

- Стручни скуп Етнолошке секције МДС-а на тему О редефинисању појма етнографског музејског предмета, Едиција материјала са стручних скупова МДС-а, свеска 4, Народни музеј Крушевац 9-10, новембар 2006. (сл. 29)

- Међународна конференција ЕИ САНУ, поводом 60 година рада, на тему Слике културе некад и сад, 2007, Зборник ЕИ САНУ 24, Београд 2008. (сл. 30)

449

Учешће кустоса- етнолога на стручним скуповима:

- Стручни и научни скупови ЕИ САНУ, Етнографског музеја, Музејског друштва Србије (и некадашње Југославије), Етнолошког друштва Србије (и некадашње Југославије).....

- Из историје здравствене културе и народне медицине, Зајечар 1998, 1999. (сл. 31)

- Семинар о југословенској музеологији: Како даље, Крушевац 2001. - Семинари Музејског Друштва Србије и Етнолошке Секције (о

етнолошкој музејској документацији, о редефинисању појма етнографског музејског предмета.....) у музејима: Ниш и Нови Сад 2005, Чачак и Крушевац 2006, Пожаревац и Неготин 2007, Сирогојно и Сомбор 2008, Нови Пазар и Београд 2009.

Осим учешћа на стручним и научним скуповима етнолога Србије, стручних посета и обилазака других музеја и појединих изложби, као виду стручног усавршавања, кустоси овог одељења су континуирано добијали стручна звања, од кустоса, преко виших кустоса, до музејских саветника. Такође, ово одељење је у сталном и врло динамичном контакту са другим музејима и институцијама (на пример Народним музејом у Нишу, Чачку, Ваљеву, Етнографским музејом у Београду, ЕИ САНУ и другима), разним удружењима (нпр. Колом српских сестара, Етно-мрежом...), установама, појединцима и спољним сарадницима, којима по потреби пружа, али и добија разноврсну стручну помоћ, почевши од медија (радија, ТВ кућа и локалних и других новина), преко сарадње са васпитно-образовним установама и органима локалне самоуправе, организацијама у култури (КПЗ, Народном библиотеком, Историјским архивом, Крушевачким позориштем....), као и бројним појединцима, посебно студентима на пракси или волонтерима.35

Признања и награде Награду Златна значка КПЗ Србије добила је Драгана Савковић, музејски саветник у пензији, 12. маја 1996. године и Плакету града Крушевца 1997. године за дугогодишњи допринос развијању културних делатности. Награду МДС-а „Михајло Валтровић“ за 2006. у категорији награда истакнутом појединцу за изузетне резултате у стручном раду добила је Живка Ромелић, музејски саветник – етнолог у Народном музеју Крушевац за изложбу Ми смо здраво што и вама желимо - приватна преписка као вид породичне комуникације.36

35 Једна од њих, Биљана Анђелковић, је одрадила свој волонтерски стаж, положивши 2010. године и стручни испит за звање кустоса са хабилитационим радом на тему Детињство - из етнолошке збирке у Народном музеју Крушевац, под менторством Живке Ромелић.

36 Љиљана Гавриловић, Култура у излогу: ка новој музеологији, ЕИ САНУ, Београд 2007, 169-177; Марија Становник, Етнологија у писмима и сликама, ЕИ САНУ библиотека Животопис (уредник Младена Прелић), Београд 2008, 121; Dragana Rusalić, MAKING THE INTANGIBLE TANGIBLE: the new interface of cultural heritage, Insitute of Etnography SASA, special editions volume 63 (editor Dragana Radojičić), Belgrade 2009, 79.

450

У Етнолошком одељењу Народног музеја Крушевац радили су и раде кустоси: 1. Драгана Савковић, музејски саветник (у пензији) 1965 – 1995, која је формирала и водила све збирке до доласка другог кустоса. 2. Зорица Симић, виши кустос 1988 – која води збирку народне ношње и текстилног покућства, као и читав низ мањих збирки и колекција; у истраживачком послу највише се бави домаћом радиношћу и годишњим обичајима. 3. Живка Ромелић, музејски саветник (у пензији) 1989 – 2009, која је водила виноградарство, а потом градску културу, као и неке друге мање збирке и колекције; у истраживачком послу највише се бавила традиционалним градитељством, народном религијом и митологијом и културом грађанске породице. 4. Мирољуб Стефановић, виши кустос, 1999 – који води збирку традиционалне привреде. 5. Александра Јовић, кустос, 1999 – 2011, која је водила збирку посуђа и делимично покућства. У Етнолошком одељењу су радиле и помоћне раднице, које су обављале велики део послова у раду у етнолошком депоу: Радмила Миљковић, Слободанка Милићевић и Љиљана Павловић. Завршна разматрања Релативно опсежним извештајем о раду Етнолошког одељења у Народном музеју Крушевац, у току шест деценија његовог постојања, може се сагледати улога, место и значај овог одељења у крушевачком музеју. Приказивањем основних активности одељења, стиче се увид у разноврсност рада, почевши од истраживачких послова разнородних тема, преко сталног и систематског обогаћивања музејских фондова, конзервације и депоновања предмета, до различитих облика презентовања предмета и грађе, насталих као резултат музејске истраживачке делатности. У периоду од шест деценија свог постојања, Етнолошко одељење овог Музеја се развијало у оквирима развоја српске музеологије и музејске етнологије, испуњавајући свој основни задатак у истраживању и презентовању традиционалне културе крушевачког краја, са постепеним осавремењивањем музеолошког приступа у третирању појединих тематских проблема, све више се окрећући савременој култури, уочавању, истраживању и презентацији актуелних културолошких појава и проблема.37

37 О томе више видети у, на пример, зборницима радова са стручних скупова ЕС МДС: Зборник радова Музеја града Новог Сада са стручног скупа Савремена етнографска музеологија и презентација (нових) идентитета, Музеј града Новог Сада, Нови Сад 2011, Зборник радова Нематеријално културно наслеђе Србије, Министарство културе, информисања и информационог друштва и Центар за заштиту нематеријалног наслеђа при Етнографском музеју у Београду, Београд 2011...).

Томе су свакако допринеле и потребе савременог друштва и науке, нових културних навика, када музеји настоје да своје програме, што више и инвентивније, приближе посетиоцу, остваре потребну и нову

451

комуникацију на нивоу посетилац - предмет. Третирање тема и предмета који се односе на савремено друштво, прошириле су поље деловања етнографске музеологије и границе етнографског терена и предмета. Стога се могу очекивати нови истраживачки подухвати и резултати, који би за фокус свог ангажовања имали и савремену културу и појаве у друштву. У организационом смислу, у Етнолошком одељењу Народног музеја Крушевац смењивале су се генерације етнолога, пружајући свој допринос у границама својих могућности, знања и визије о начину рада. Предстојећим доласком нових стручних кадрова може се претпоставити да ће се узлазна линија Етнолошког одељења и самог Музеја наставити. Проблеми материјалне природе, због којих су углавном у другом плану адекватни услови за рад и чување предмета, заједнички су за већину музеја Србије, па и за овај. Оно што је међутим врло важно, јесте добра организација и координација послова, која треба да поспеши и мотивише стицање нових знања, креативност, самоиницијативу и уопште, најпозитивније особине у сваком појединцу. Са овако постављеним постулатима може се очекивати изграђена свест о значају културног наслеђа, потреба да се оно очува, уз незаобилазну позитивну селекцију кадрова као носилаца овог посла…. Сва ова, условно речено, општа места, заправо су део стратегије о континуираном развоју музејске службе у ближој и даљој перспективи. Јасно конципиран развојни програм, добар тим, осавремењивање свих сегмената рада, основни су предуслови за даљи и успешан рад Етнолошког одељења и Народног музеја Крушевац у целини.

452

Zorica Simic Zivka Romelic Krusevac National Museum

DEPARTMENT OF ETHNOLOGY OF KRUSEVAC NATIONAL MUSEUM

1951 - 2011

This work is a summary of establishment and activities of the Department for Ethnology of Krusevac National Museum, from the beginnings of the Museum to these days. Insight into types of activities summarizes results arising from the orientation of this museum house for complex study and valorization of cultural heritage of a part of Serbia that belongs to the museum network and under the competence of Krusevac Museum, as well as engagement of custodian-ethnologist for many generations in this field of work.

453

Сл. 1. Бело либаде Fig. 1. White ‘libade’ (a traditional short velvet jacket)

454

Сл. 2 Драгана Савковић, Славољуб Бојић, Јованка Рашовић, Емилија Томић Fig. 2 Dragana Savkovic, Slavoljub Bojic, Jovanka Rasovic, Emilija Tomic

Сл. 3 Кућа моравка Fig. 3 ''Moravka'' House

455

Сл. 4 Део сталне етнографске поставке (пре реконструкције Музеја) Fig. 4 A part of standing ethnographic exhibition (before Museum reconstruction)

Сл. 5 Губер Fig. 5 Guber (straightjacket)

456

Сл. 6 Дозиднице Fig. 6 Wall hangings

Сл. 7 Кецеља, део ромске ношње Сл 8. Јелек, део ромске ношње (инв. бр. 2691) (инв. бр. 2690) Fig. 7 An apron, a part of Romas costume Fig 8. Jelek, ornamented waistcoat, (Inventory No. 2691) a part of Romas costume (Inventory No. 2690)

457

Сл. 9 Отварање изложбе Све од конопље, децембра 2009. године Fig. 9 Opening of exhibition All Made of Hemp, Dec. 2009

Сл. 10 Витрина са мајсторским писмом

Fig. 10 Showcase with Diploma

458

Сл. 11 Витрина са абаџијским алатом

Fig. 11 Showcase with tailor's tools

Сл. 12 Славски колач

Fig. 12 The Slava cake

459

Сл. 13 Дечија колица Сл. 14 Дубак, Е-401, Пепељевац

Fig. 13 A Pram Fig. 14 A Stroller, Е-401, Pepeljevac

Сл. 15 Гарнитура за седење, E-2846-1

Fig. 15 Sitting Set, E-2846-1

460

Сл. 16 Део сталне поставке у Кући Симића

Fig. 16 A part of standing exhibition in Kuca Simica

Сл. 17 Ми смо здраво што и вама желимо - изложба приређена у Уметничкој галерији 2006. године

Fig. 17 WE ARE FINE AND WE WISH YOU THE SAME - an exhibition organized in Art Gallery, 2006

461

Сл. 18 Са отварања изложбе Ми смо здраво што и вама желимо, Завичајни музеј Књажевац, 2007. године

Fig. 18 From opening of exhibition WE ARE FINE AND WE WISH YOU THE SAME, Heritage Museum of Knjazevac, 2007

Сл. 19 Живка Ромелић и Зорица Симић на терену у Малим Купцима 1999. године Fig. 19 Zivka Romelic and Zorica Simic at filed in Mali Kupci, 1999

462

Сл. 20 Ж. Ромелић на терену, на путу за Мојсиње, Сталаћ, фебруар 2001. године Fig. 20 Zivka Romelic at filed, on the way to Mojsinje, Stalac, Feb. 2001

463

Сл. 21 Из фотодокументације - ентеријер воденице у воденици Ресторану у Срндаљу Fig. 21 From photo documentation - interior of water mill, Restaurant in Srndalje

464

Сл. 22 Савове воде, Доброселица 12. јула 2000. године Fig. 22 Savove vode, Dobroselica July 12, 2000

465

Сл. 23 Изложба Лепа варош Крушевац 1998. године Fig. 23 Exhibition Krusevac Nice Town 1998

466

Сл. 24 Изложба Лепа варош Крушевац, отварање изложбе 1998. године

Fig. 24 Exhibition Krusevac Nice Town, opening 1998

467

Сл. 25 Изложба Обичај даривања, 2001. године Fig. 25 Exhibition Gift Giving Customs, 2001

468

Сл. 26. Стара школа - црквена кућа у Комарану 2009. године Fig. 26 Old School - Church house in Komorane 2009

Сл. 27 Део сталне поставке у Кући Симић Fig. 27 A Part of standing exhibition in Kuca Simic

469

Сл. 28 Стручни скуп о народном градитељству у оквиру 67. Вуковог сабора, Тршић, 2001. године

Fig 28 Congress on folk civil engineering onthe 67th The Vuk's Festival, Trsic, 2001.

Сл. 29 Стручни скуп Етнолошке секције Музејског друштва Србије, Крушевац 2006. године

Fig. 29 Congress of Ethnologic Section of the Serbian Museum Association, Krusevac, 2006

470

Сл. 30 Учесници Међународног научног скупа Етнографског института САНУ,

Крушевац 2007. године Fig. 30 Participants of the International Congress of Institute of Ethnography of SASA,

Krusevac, 2007

Сл. 31 Стручни скуп о етномедицини, Зајечар 1997. године Fig. 31 Professional Congress on Ethno-medicine, Zajecar, 1997

471

УДК ППППППППП 45666666666666

Гордана Пајић Народни музеј Ваљево КОЛЕКЦИЈА ЈАСТУКА У ЗБИРЦИ ТЕКСТИЛНОГ ПОКУЋСТВА

НАРОДНОГ МУЗЕЈА ВАЉЕВО

Апстракт: Збирка текстилног покућства заузима значајно место у Етнолошкој збирци Народног музеја Ваљево, још од његовог оснивања. Збирку чини више колекција а у овом раду је представљена Колекција јастука, њихов начин израде и украшавања. Кључне речи: текстилно покућство, јастуци, ткање, вез, орнаментика

Етнолошке збирке у оквиру музеја су веома важан извор за проучавање културне и историјске прошлости одређеног краја, што се огледа кроз основне сегменте музејског рада: прикупљање, заштиту, чување и проучавање, а њихово презентовање кроз музејске поставке има задатак да ослика традиционални културни миље. Текстилни предмети у оквиру етнолошких збири, тематски и функционално груписани за потребе домаћинства, у етнолошкој музејској терминологији означени су као „збирке текстилног покућства“.1

Дубоко укорењен патријархални начин живота, примарна пољопривредна производња, чести ратни сукоби у прошлости, који су иза себе остављали сиромаштво, у великој мери су утицали да се предмети традиционалног текстилног покућства у ваљевском крају дуго задрже у употреби у оквиру домаћинства, па су многи од њих израђивани средином а у музеј доспевали у последњим деценијама ХХ века.

Збирка текстилног покућства Народног музеја Ваљево броји 94 предмета груписаних у више колекција и производ су традиционалне домаће радиности жена, етнографских области Ваљевске Колубаре и Подгорине. Ови предмети су припадали сеоској и градској култури а у музејску збирку су приспевали путем поклона и откупа.

Предмети текстилног покућства у ваљевском крају настали су као производ женске домаће радиности, што је подразумевало израду текстилног покућства и одевних предмета. Производило се за сопствене потребе а овим послом добијања сировина и њихове прераде (добијања предива, бојење, ткање, шивење, украшавања до финалних производа) бавиле су се жене. У овом крају ткало се на мањем

1 Весна Марјановић, Етнолошке збирке као извори проучавања становништва - на примеру рада концепције Етнографског одељења Музеја Војводине, Рад Музеја Војводине 43-45, Нови Сад 2001-2003, 163-171.

472

хоризонталном разбоју a основна сировина била је вуна и конопља. Вештини ткања и веза жене су у ваљевском крају учене још као девојчице, јер се умеће израде текстилног покућства огледало у миразу којим је невеста себи обезбеђивала статус у новом дому. На основу музејске документације2

У овом раду ће бити представљена само Колекција јастука. Постељни текстил незамењив је без јастука, било да се користио као употребни или декоративни предмет у домаћинству.

сазнајемо о њиховом географском и етничком пореклу, врсти материјала, функцији, времену настанка, начину израде, особи која је израдила предмет, локалној терминологији везаној за процес израде и слично.

3

У прошлости су јастуци израђивани од вуне, конопље

4

Ткани јастуци декорисани су ткачким техникама као што су разнобојне попречне пруге („пласе“) изведене чунчаном техником при ткању, геометријским орнаментима изведеним пребирањем „на дашчицу“ или компликованијим ткачким техникама у вишенитном ткању, као што су разноврсни „медаљони“. Различитим техникама веза а најчешће покрстицом, украшавани су ткани јастуци од вуне и конопље као и јастуци шивени од „куповног“ памучног платна. Ткани јастуци као и јастуци од куповног памучног платна користили су се као украсни, а ако би се на тканим јастуцима спавало, окретао би се на наличје. За свакодневну употребу у домаћинству користили су се јастуци ткани од конопље.

и памука а веома често су ткани у комплету са шареницама и ирамима, као једна целина. То је убрзавало и процес њихове израде јер се основа истовремено наснивала и навијала на разбој. Ткани јастуци од вуне и конопље су правоугаоног облика са истим лицем и наличјем или, пак, различитим па су онда „потплаћени“ са вуненом или „кудељном“ тканином једноставније израде.

5

У Колекцији јастука Народног музеја Ваљево, налази се осамнаест јастука од којих је једанаест комплетних (са лицем и наличјем) а седам су само предње стране или умеци за јастуке. Јастуци из ове колекције су распоређени у сталној музејској поставци (два експоната) и вајату Ненадовића у Бранковини (два експоната) а остали су депоновани у централној музејској згради.

Највећи број јастука (десет) у овој колекцији је ручно ткан од вуне у два нита у платненом преплетају са увођењем по принципу „двожичног ткива“, што се у овом крају назива „близначки“ или „близновито“6

2 Улазне књиге, Инвентарне књиге за Етнолошку збирку, предметних картона и теренске грађе у СА НМВ.

. Јастуци за свакодневну употребу ткани су од конопље у природној боји нити или „рујавој“ и најчешће у „каро“ шари. Само један јастук у овој колекцији, изаткан од конопље (Инв. бр. Е 1049), чини комплет са чаршавом (Инв. бр. Е 1048).

3 Братислава Владић Крстић, Обележје текстилне радиности у Ваљевској Колубари, Истраживања VI, Ваљевска Колубара, Ваљево 1990, 225-277. 4 У народу се користио израз кудеља. 5 Милка Јовановић-Јасна Бјеладиновић, Женска домаћа радиност, ГЕМ 27, Јадар Вуков завичај, Етнографски музеј у Београду, Београд 1964, 345-359. 6 По две нити основе уводе се у зубац од брда. На овај начин ткани су и ирами у ваљевском крају. Погледати напомену 3.

473

На основу података које добијамо из поменуте музејске документације сазнајемо да су, изузев два јастука, сви други припадали сеоској средини а да су најстарији међу њима са почетка ХХ века. Ткани јастуци украшавани су геометријском орнаментиком у облику разнобојних пруга или „пребирањем на дашчицу“. У овој колекцији најбројнији су вежени јастуци (једанаест) а мотиви винове лозе и грожђа или гранчица са цвећем, изведени су од разнобојне вуне у техници покрстице. Наличје оваквих јастука израђивано је од кудељног платна а то се у народном говору означавало као „потплаћивање“. Поред таквих јастука у збирци постоје и два вежена јастука на куповном белом памучном платну, као и два уметка за јастуке вежена на „куповној“ јути. Представљање Колекције јастука Народног музеја Ваљево у овом раду, вештине и начина њихове израде и украшавања, само је још један од начина7

7 Колекција јастука била је представљена у оквиру изложбе Текстилно покућство - из етнолошке збирке Народног музеја Ваљево, 2009. године. Изложбу прати ЦД каталог.

да се овај сегмент традиционалне културе Ваљевске Колубаре и Подгорине сачува и баштини даље, у чему је улога музеја, његових збирки и колекција од непроцењиве вредности.

474

Gordana Pajic Valjevo National Museum

SET OF PILLOWS IN COLLECTION OF TEXTILE HOUSEHOLD FURNITURE OF VALJEVO NATIONAL MUSEUM

Collection of pillows in ethnological collection of Valjevo National museum has eighteen pillows mostly hand woven of wool and hemps on horizontal loom. They were decorated by various weaving techniques (“kneeling”, “board assortment weaving”) or embroidered using the crossed-in technique with vegetable ornaments being most represented. Woven woolen pillows had been used in area of Valjevo as cushions, but also as household items through the mid 20th century.

475

Кат. бр. 01 Инв. бр. 1049, Брезовице, Ваљево, Ваљевска Подгорина Дужина 100 цм, ширина 41 цм Јастук од конопље у природној и „рујавој“ боји у основи и потки. Изаткана је у платненом преплетају са геометријском орнаментиком. Лице и наличје је од истог платна. Откуп 2002. г. од Радојке Радић из Брезовица

476

Кат. бр. 02 Инв. бр. 151 /а, Попучке, Ваљево, Ваљевска Колубара, око 1906. г. Дужина 93 цм, ширина 54 цм Ткани јастук (предња страна) са основом од бордо памука и вуненом потком у бордо, наранџастој и белој боји. Попречне пруге-пласе, различите ширине, наизменично се мењају. У наранџастом пољу су проткиване нити жуте срме. Није „потплаћен“. Откуп 1956. г. од Милојице Грбића из села Попучке а ткала га је Стана Стефановић из Лукавца.

477

Кат. бр. 03 Инв. бр. 151 /б, Попучке, Ваљево, Ваљевска Колубара, око 1906. г. Дужина 93 цм, ширина 54 цм Ткани јастук (предња страна) са основом од бордо памука и вуненом потком у бордо, наранџастој и белој боји. Попречне пруге-пласе, различите ширине, наизменично се мењају. У наранџастом пољу су проткиване нити жуте срме. Није „потплаћен“. Откуп 1956. г. од Милојице Грбића из села Попучке а ткала га је Стана Стефановић из Лукавца.

478

Кат. бр. 04 Инв. бр. 1130, Вртиглав, Мионица, Ваљевска Колубара, почетак ХХ века Дужина 92 цм, ширина 51,5 цм Ткани јастук са памучном основом. Потка је од танке вуне бордо и беле боје. Попречне уже пруге су груписане у шире и наизменично се мењају. Није „потплаћен“. Поклон 1986. г. од Павлије Бојковић из Вртиглаве а радила га њена прабаба Софија Бојковић.

479

Кат. бр. 05 Инв. бр. 660, Горњи Лајковац, Мионица, Ваљевска Колубара, пре Другог св. рата Дужина 93 цм, ширина 45 цм Ткани јастук са памучном основом и вуненом потком. Украшен је геометријским мотивима у црно-жутој боји изведеним техником „пребирања на дашчицу“. „Потплаћен“ је кудељно-памучним платном са ружичасто-зеленим пругама. Поклон 1985. г. од Станише Ковачевића из Горњег Лајковца.

480

Кат. бр. 06 Инв. бр. 424, без података Ткани јастук са основом од кудеље и вуне а проткиван је бордо вуном. Техником „пребирања на дашчицу“ изведен је геометријски мотив ромбова од зелене и петролеј вуне, са лила крстастим мотивом у средини. „Потплаћен“ је кудељним платном у више боја у четворонитном преплетају.

481

Кат. бр. 07 Инв. бр. 208, Осладић, Ваљево, Ваљевска Подгорина, пре Другог св. рата Дужина 105 цм, ширина 44 цм Ткани јастук са основом и потком од црвене вуне, са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од разнобојне вунице у техници покрстице. Флорални мотив лозице са црним листовима и розе цветовима, изведена је у два низа по дужини јастука. „Потплаћена“ је црним кудељним платном. Користи се као декоративни постељни предмет. Откуп 1975. г. од Милке Јеремић из Осладића

482

Кат. бр. 08 Инв. бр. 659, Горњи Лајковац, Мионица, Ваљевска Колубара, пред Други св. рат Дужина 85 цм, ширина 45 цм Ткани јастук од теракот кудељног платна са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од плаво-сиве и беле вуне у техници покрстице. Флорални мотив винове лозе са грожђем изведен је по дужини јастука на једној његовој половини. „Потплаћен“ је „пртеном“ поставом. Поклон 1985. г. од Станише Ковачевића из Горњег Лајковца.

483

Кат. бр. 09 Инв. бр. 788, Тубравић, Ваљево, Ваљевска Подгорина, после Првог св. рата Дужина 97 цм, ширина 48 цм Ткани јастук од црвене вуне са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од разнобојне (црна, жута, бела, зелена, петролеј, лила, плава) куповне вуне у техници покрстице. Флорални мотив гране са лишћем и цветовима, изведен је целом површином по дужини јастука. „Потплаћен“ је црвеним ланеним платном. Откуп 1988. г. од Арсена Арсеновића из Тубравића а ткала га је Даринка Бранковић из Вујиноваче

484

Кат. бр. 10 Инв. бр. 1129, Вртиглав, Мионица, Ваљевска Колубара, око 1950. Дужина 93 цм, ширина 49 цм Ткани јастук од црвене вуне са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од црне вуне у техници покрстице. Мотив цвета у ромбу понавља се два пута по дужини јастучнице. Није „потплаћен“. Поклон 1986. г. од Павлије Гојковић из Вртиглаве, која га је и ткала.

485

Кат. бр. 11 Инв. бр. 1144, Ваљево, Ваљево, Ваљевска Колубара Дужина 96 цм, чирина 44 цм Ткани јастук од веома танке црвене вуне са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од разнобојне вуне (жута, бледо жута, бледо плава, роза) у техници покрстице. Флорални мотив два цвета повезана спиралом, постављен је по дужини јастука. „Потплаћен“ је кудељним двобојним (бело и плаво) платном. Откуп 2001. г. од Александра Спасојевића из Ваљева.

486

Кат. бр. 12 Инв. бр. 855, Ваљево, Ваљево, Ваљевска Колубара Дужина 103 цм, ширина 47 цм Ткани јастук од кудељног предива у природној боји са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од разнобојне вуне (зелена, петролеј плава, жута, окер, бордо и лила) у техници покрстице. Флорални мотив винове лозе (грожђе и листови који се наизменично понављају) постављен је целом површином по дужини јастука. „Потплаћен“ је белим куповним платном са црним пругама. Без података

487

Кат. бр. 13 Инв. бр. 770, Совач, Ваљево, Ваљевска Подгорина Дужина 103 цм, ширина 42 цм Ткани јастук од црвене вуне у основи и потки са тзв. „двожичним“ увођењем. Украшен је везом од разнобојне вуне (црна, зелена, бела, жута, бледо плава, бледо наранџаста) у техници покрстице. Флорални мотив две вазе са цвећем и стилизованим цветом између, постављен је по ширини јастучнице. Није „потплаћен“. Поклон 1987. г. од Милорада Томића из Совача.

488

Кат. бр. 14 Инв. бр. 1154 Дужина 117, ширина 51 цм Ткани јастук од црвене вуне у основи и потки. Украшен је проткивањем црном вуном у орнаментици „медаљона“. „Потплаћен“ је кудељним платном. Без података

489

Кат. бр. 15 Инв. бр. 76, Попучке, Ваљево, Ваљевска Колубара, средина ХХ века Дужина 96 цм, ширина 30 цм Уметак за јастучницу правоугаоног облика, од куповне јуте. Украшен је везом у техници покрстице од разнобојне вуне (зелена, браон, „крмез“, небо плава, љубичаста). Флорални мотив, плод вишње са лишћем, понавља се три пута по дужини уметка. Откуп 1957. г.

490

Кат. бр. 16 Инв. бр. 77, Попучке, Ваљево, Ваљевска Колубара, средина ХХ века Дужина 96 цм, ширина 30 цм Уметак за јастучницу правоугаоног облика, од куповне јуте. Украшен је везом у техници покрстице од разнобојне вуне (зелена, браон, „крмез“, небо плава, љубичаста). Флорални мотив, ружа са лишћем, понавља се три пута по дужини уметка. Откуп 1957 г.

491

Кат. бр. 17 Инв. бр. 506, Ваљево, Ваљевска Колубара Дужина 35,5 цм ширина 41 цм Јастучница машински шивена од белог, куповног памучног платна. Украшена је везом од плавог памучног конца у техници покрстице са флоралном и геометријском орнаментиком. Поклон 2008. г. од Драгана Мицовског из Ваљева а припадао је његовој мајци која га је и везла.

492

Кат. бр. 18 Инв. бр. 507, Ваљево, Ваљевска Колубара Дужина 35,5 цм ширина 41 цм Јастучница машински шивена од белог, куповног памучног платна. Украшена је везом од плавог памучног конца у техници покрстице са флоралном и геометријском орнаментиком. Поклон 2008. г. од Драгана Мицовског из Ваљева а припадао је његовој мајци која га је и везла.

495

УДК ППППППППП 45666666666666

мр Катарина Дмитровић Народни музеј Чачак мр Марија Љуштина Филозофски факултет, Београд

ДЕСЕТИ МЕЂУНАРОДНИ КОЛОКВИЈУМ О ПОГРЕБНОЈ АРХЕОЛОГИЈИ

ТУЛЧА, РУМУНИЈА, 10-12. ОКТОБАР 2008. ГОДИНЕ

10th International Colloquium of Funerary Archaeology, Tulcea, 10th / 12th October 2008

-приказ-

Међународни колоквијуми о погребној археологији представљају већ традиционалну научну манифестацију. Организовање научних скупова под овом темом спада у већ добро разрађену делатност Интернационалне уније за праисторијске и протоисторијске науке (IUPPS) са Асоцијацијом за студије погребне археологије (ASFA) – Румунија чији је председник Др Валериу Србу (Valeriu Sîrbu). Серијал колоквијума о погребној археологији је започео 1993. године одржавањем прве сесије у Казанлуку у Бугарској. Након тога, сви остали су одржани у Румунији (1995. Тулча – Слобоција – Калараши, 1997. и 2000. Тулча, 2003. Браила и Тулча, 2004. Бузау, 2005. и 2007. Сибиу и 2008. Бистрица). Посебан значај даје врло ажурна делатност публиковања, где су сви излагани радови објављени у посебним зборницима посвећеним сваком појединачном колоквијуму. Сваки досадашњи скуп је претходно имао формирану тему, којом су се водили сви позвани учесници приликом израде својих прилога. Интернационалност скупова потврђује велики број учесника из неколико земаља југоисточне Европе – Румуније, Бугарске, Србије, Грчке, Чешке, Пољске, Украјине, Молдавије. Десети међународни колоквијум, у организацији Регионалног савета Тулче, Института за еко-музеолошка истраживања у Тулчи, Музеја Браиле, Регионалног историјског музеја из Брашова, Интернационалне уније за праисторијске и протоисторијске науке и Асоцијације за студије погребне археологије, одржан је у сали музеја у граду Тулча, Добруџа, у периоду од 10. до 12. октобра 2008. године са радном темом „Погребне праксе у Централној и Источној Европи (X век старе ере - III век нове ере) - (Funerary Practices in Central

496

and Eastern Europe (10th c. BC – 3rd c.AD)). Скуп је био посвећен Др Гаврилу Симиону, бившем председнику IUPPS и ASFA, дугогодишњем директору Института за еко-музеолошка истраживања у Тулчи (Institutul de cercetări eco-muzeale Tulcea) поводом његовог 80. рођендана. Сходно прецизираној теми пријављени су радови више колега из назначених земаља. Партиципирало је тридесетак учесника и излагано 18 радова праћено адекватним визуелним презентацијама. Првог дана колоквијума, 10. октобра, након преподневног пристизања и пријављивања учесника, одржан је пригодни церемонијал отварања где су говоре одржали чланови Организационог комитета (Ф. Тополеану, Ј. Кандеа, Р. Штефанеску, Г. Жуганару и В. Србу), а учесницима скупа достављени у штампаној форми сви апстракти пријављених радова са прецизним програмом рада у циљу прелиминарног упознавања. Уједно су представљене нове публикације – часопис Peuce VI (нова серија) и монографија В. Србу, С. К. Аилинкаи, Г. Симион: Жижила – Ћетацује, регион Тулча: утврђено насеље културе Бабадаг у северо-западној Добруџи (V. Sîrbu, S.C.Ailincăi, G. Simion, Jijila – Cetăţuie, jud. Tulcea: o aşezare fortificată a culturii Babadag în nord - vestul Dobrogei). Уследио је обилазак музеја са богатом сталном поставком под стручним вођством домаћина. Након уводног дела, одржана је прва радна сесија којом је председавао професор Јон Никулица. Изложено је пет радова где су се прво представили домаћини – Габриел Жуганару и Сорин Аилинкаи, затим су уследила предавања професора Никулице и Тудора Арнаута из Молдавије и Марије Љуштине и Катарине Дмитровић из Србије која су присутне упознала са различитим аспектима погребних обичаја и покретним налазима из гробова из својих регија. Овакав начин пружања слике целовитог развоја погребног култа, материјалних остатака ритуала и бројних паралела из више различитих географских области на подручју југоисточне Европе сигурно служе за њихово потпуније представљање и приближавање осталим стручњацима из разних делова региона. Наредни радни дан, 11. октобар, имао је два заседања: преподневном сесијом је председавао професор Јан Боузек. Преовладавале су теме које су обрађивале погребне обичаје и остале материјалне остатке из гробова и некропола са појединачних локалитета - Столничени (Тудор Арнаут, Родика Урсу-Наниу), Пистирос (Јан Боузек, Лидиа Домарадска), Олбиа Понтика (Валентина Папанова), Аполонија Понтика (Љубава Конова), Пиреј (Евангалос Крусталис, Арис Царавопулос, Томас Мазаракос, Александра Цацаки) и Даусдава (Диана Гергова). Донекле се из ове групе издваја рад колега из Пољске, Томажа Бохнака и Грегора Млинарског, који на врло занимљив начин обраћају пажњу на разлике у врсти животињских остатака откривених у насељима и на некрополама пшеворске културе из предримског периода, што објашњавају идеолошким и/или економским факторима. Током поподнева одржана су предавања чије су теме биле везане за погребне обичаје током римског периода. Овде се посебно истицао рад Валериуа Србуа, Дана Штефана и Марие-Магдалене Дуцеску: Телица – Челик Дере: Друштво живих/Заједница мртвих и пејзаж (Teliţa / Celic Dere:”The Society of the Living”/”The Community of the Dead” and Landscape. Рад обрађује Телицу – Челик Дере, која

497

представља редак пример локалитета из периода од 6. до 3. века пре н.е. у коме су истражени насеље и некропола. Релације између ова два простора се посматрају на више начина и потом препоручују алтернативне методе истраживања (геолошка, географска, анализа простора, топографије и др.) у циљу унапређивања квалитета археолошке интерпретације. Римским гробовима са кремацијом са Рошиа Монтане, у светлу специфичног методолошког приступа и појашњења на основу прелиминарне типологије овог облика сахране, бавили су се Паул Дамиан и Михаела Симион, док је Гаврила Симион дао приказ гетске некрополе из римског периода са локалитета Никулицел. Србију су у на овом скупу представљале четири учеснице: Снежана Голубовић, Снежана Ратковић, Марија Љуштина и Катарина Дмитровић. Иако је била спречена да присуствује, Милица Тапавички Илић је послала рад на тему „Дачко посуђе као гробни прилог у римским некрополама Виминацијума“, који је С. Ратковић прочитала присутнима. С. Голубовић је презентовала рад о кремираним гробовима из јужне и источне некрополе Виминацијума из периода од 1. до 3. века н.е., који су представљени према облику гробног места и начину полагања покојника. С. Ратковић се за ову прилику бавила темом везаном за принципе римске иконографије Месеца кроз сагледавање биполарних односа на више различитих примера, што је у извесној мери представљало одступање од темаског оквира скупа. Праисторијским периодом су се бавиле М. Љуштина и К. Дмитровић, које су у свом раду представиле погребне обичаје из региона Чачка у гвоздено доба. На овај начин је широј стручној јавности приказана комплетна грађа из ове микрорегије Србије, која је јасно хронолошки и територијално разврстана са назначеним правилностима које су се могле том приликом утврдити. Према речима самих организатора, посебно их је обрадовао долазак колега из Србије, са којима су одувек имали добру сарадњу, сада у процесу обнављања после догађаја из 90-тих година прошлог века. Последњег дана, 12. октобра, организована је посета археолошком локалитету Челик Дере о коме је већ било излагања током скупа. Истраживања овог врло значајног локалитета су била у току, тако да су присутни имали прилику да виде део истраживане некрополе под хумкама у којима је запажен врло специфичан ритуал сахрањивања, као и методолошки приступ у проналажењу самих тумула. Наиме, тумули су у својој конструкцији имали обиље ломљеног камена и врло тешко уочљиву калоту, а данас је њихово природно окружење густа шума. Након обиласка локалитета, домаћини су уприличили свечани ручак у наменски изграђеној археолошкој бази која је све присутне импресионирала на првом месту својим постојањем у сврху извођења археолошких ископавања ван градских подручја. Овде се у доброј организацији свих учесника ископавања истовремено са самим теренским радом обављају сви пратећи послови који се тичу сређивања покретног материјала, прелиминарне конзервације и израде документације, која у сваком случају на тај начин добија неоспорни квалитет. С обзиром да се база налази у прилично изолованом окружењу, веома је важно што је њеним корисницима обезбеђен максимум услова за живот и рад – удобан смештај са добрим хигијенским условима, простран и наменски осмишљен радни простор, а све то са

498

изгледом типичног сеоског домаћинства са окућницом и комплетним инвентаром. Оваква организација базе омогућава да се радови археолога не везују ускључиво за период ископавања, пошто је боравак и рад могућ током читаве године. Током вишегодишњег постојања, база је угостила бројне чланове интернационалног тима истраживача. У последњој деценији, у овом подухвату заједно са румунским археолозима учествују и колеге из Пољске, које су зато на Челик Дере послале велики број студената археологије ради стицања драгоцених теренских искустава. С обзиром да и у богатијим и организованијим друштвима постојање сталних археолошких база не представља честу појаву, за све учеснике скупа упознавање са организацијом и функционисањем базе у Челик Дереу било је изузетно драгоцено. Општи је утисак да је одржавање овог колоквијума представљало важну карику у читавом низу претходних скупова, чије је постојање већ постало традиција, али и обавеза и врло значајан подстрек за истраживаче и организаторе. Невелики број учесника и рад у оквиру само једне групе пружили су камерну атмосферу у којој су се сви учесници веома брзо упознали и успоставили везе. Језичка баријера је тиме била умањена, а непосредни контакт омогућио најплодотворнију врсту комуникације. Велики значај који носи сваки од међународних струковних скупова, а међу њима свакако и овај у Тулчи, је у сагледавању начина и врсте рада археолога из других земаља, њихових искустава, примена нових технологија, као и стварања међусобних веза које су саме по себи веома драгоцене и стварају мостове за будућу сарадњу.

499

УДК ППППППППП 45666666666666

мр Гордана Јовановић Миодраг Јовановић Драгана Ђурић Природњачки музеј у Београду

Изложба: Додирнимо природу 2

Данас се сви експонати на изложби могу додиривати. Одавно музејска публика жели тактилан контакт са експонатима. Давно сакупљени предмети из природе чекају знатижељне посетиоце – учеснике. Ипак, поједини оригинални експонати могу бити оштећени додиром или повредити посетиоца. Реплике су замениле осетљиве експонате.

Увод Током последње деценије ХХ века у неколико светских музеја, супротно строгом, традиционалном приступу, постављене су прве природњачке изложбе на којима између експоната и посматрача није било никаквих физичких баријера. И ако су то биле изложбе на којима су се сви примерци могли додиривати, приступ оваквом начину излагања сам по себи није био никаква новина. Уметничке скулптуре, нарочито скулптуре великих димензија, направљене од чврсте и резистентне бронзе или камена већ су се хиљадама година излагале на отвореном и свако је могао да их додирне. Али, за разлику од бронзе и камена, природњачки експонати, нарочито они органске природе, као много осетљивији и подложнији оштећењима, из ових разлога нису радо тактилно излагани. Међутим, нове технологије препарирања, заштите али и поверење музеалаца у своју публику, дозволили су да се однос музеја према посетиоцима промени.

500

Прва таква, тактилна (инклузивна) изложба Природњачког музеја под називом «Додирнимо природу» отворена је 03. 12. 2005. године поводом обележавања Међународног дана особа са инвалидитетом. Интересовање публике за овакав начин излагања учинило је да се Природњачки музеј определи за реализацију још једне тактилне поставке «Додирнимо природу 2» (аутори: Гордана Јовановић, Миодраг Јовановић и Драгана Ђурић), овога пута по избору примерака атрактивније. Прихватајући у потпуности потребу децентрализације културе и науке, али и прихватајући све ризике који могу настати реализацијом нове поставке у скромним условима излагања Музеја Хореум Марги, Природњачки музеј је ову изложбу премијерно приказао у Ћуприји, након чега је 12. 11. 2010. године гостовала у Народном музеју у Крушевцу. На отварању изложбе «Додирнимо природу 2» говорили су директор Народног музеја у Крушевцу Мр Љубиша Васиљевић и аутори изложбе Мр Гордана Јовановић и Драгана Ђурић. Изложба у Крушевцу је затворена 23. 12. 2010. године. Организација изложбе Изложба је осмишљена у виду актуелне приче о природи и њеној историји, приказане на атрактиван начин. Експонате су пратили одговарајући постери и панои са фотографијама појединих група животиња и појава из природе који су употпуњавали слике о изложеним предметима. Поставка је конципирана тако да буде доступна сваком посетиоцу, укључујући и особе са инвалидитетом, а нарочито особе са оштећеним чулом вида. Из овог разлога све информације о експонатима на етикетама су исписане Брајевим и ћириличним писмом.

Сл. 1 Етикете: на ћириличном и Брајевом писму

Fig. 1 Labels: in Cyrillic letter and Braille

501

Величина, облик и изглед изложбене сале крушевачког Музеја, осветљење у њој, као и специфични постаменти, навели су ауторе да начин излагања експоната прилагоде новим условима. Изглед просторије за излагање захтевао је и другачији смер кретања кроз изложбу и остављао је утисак да се ради о сасвим другој изложби. Томе су допринели и постаменти којима је располагао Народни музеј у Крушевцу. Експонати који својом величином и изгледом увек привлаче пажњу публике (глава аустралијског крокодила људождера, реплика ретке изумрле рибе, доња вилица степског мамута, рог мегацероса – највећег јелена који је икада живео на Земљи, велика лобања пећинског медведа, лобања европског бизона) смештени су у централном делу изложбене сале. Примерци који верно приказују разне облике и процесе из природе, од којих су неки веома ретки или по свом изгледу необични, били су груписани по принципу цик-цак линије на бочним странама изложбеног простора, што је посетиоцима омогућавало посматрање и додиривање експоната са свих страна. На једној страни су представљени делови претежно неживе природе (минерали и стене, фосили), а на другој препарати савремених животиња. Код улаза у салу, на високом постаменту, стајала је биста Јована Жујовића, великана српске геологије. Већи део изложених примерака били су оригинални природњачки експонати нађени у Србији, посебно за ову прилику издвојени из закључаних збирки.

Сл. 2 Распоред витрина на десној страни изложбеног простора

Fig. 2 Layout of showcases on the right exhibition side

502

Експонати Изложбом су приказани оригинални предмети из богате збирке Природњачког музеја као и посебно припремљене реплике и модели. Број одабраних експоната био је сасвим довољан да прикаже разноврсност природе, појмова и облика у њој, што је и био основни циљ изложбе. Укупно је изложено 60 примерака. Посетиоци су имали прилику да додиром препознају минерале, разлику између фосилног и данашњег сунђера, да под прстима осете фину структуру окамењених корала, препознају џиновске окамењене остриге или пектене из Панонског мора, сличне онима који живе и данас у Јадранском и Средоземном мору. Експонати су груписани у неколико целина које одражавају развој живота на Земљи у разним срединама у геолошкој прошлости и данас, трагове животиња, лобање различитих животиња.

Сл. 3 Посетиоци на изложби додиром истражују експонате

Fig. 3 Exhibition visitors researching exhibits by their touch Посебно место на изложби заузимали су трагови животиња, фосилизованог лишћа биљака у камену, као и посебно направљени модели отисака лишћа данашњег дрвећа. Један од експоната био је и модел фосилних остатака (делови оклопа и кости екстремитета) џиновске копнене корњаче нађене у селу Горња Пребреза. Додиром се лако могла утврдити разлика између зуба месоједа и биљоједа. Додирнути оштре шпицасте зубе лисице или аустралијског крокодила била је јединствена прилика за сваког посетиоца ове изложбе.

503

Сл. 4а Отисак шапа мрког медведа у гипсу Сл. 4б Лобања лисице (оригинал)

Fig. 4а Bear paw impresses in gypsum Fig. 4б Fox scull (original) За ову изложбу припремљен је научно-популарни каталог «Додинимо природу 2» написан двојезично (српски и енглески) у којем су поред фотографија експоната дати називи предмета уз кратак информативни текст о сваком од њих. У каталогу се може сазнати на којим теренима су примерци нађени, какав начин живота су водили, колико хиљада или милиона година су стари и тако даље.

Сл. 5 Насловна страна каталога

Fig. 5 Catalogue cover page

504

Закључак Поред физичке не/доступности, музејима озбиљно недостају и програми намењени особама са инвалидитетом, посебно слепима. Експонати који се не смеју додиривати због њихове материјалне вредности, један су од кључних разлога зашто су тактилне изложбе ретке. За инвалиде, а нарочито за слепе људе који живе у малим срединама, ситуација је још много тежа, због чега су овакви гостујући програми већих културних центара неопходни. Поред различитих отежавајућих околности, тактилни програми су од великог значаја. Слепим особама они омогућавају да уче, подстичу њихово самопоуздање да се лакше суочавају са свакодневним препрекама, а осталим посетиоцима, поред нових сазнања и информација о природи, овакви програми могу представљати и забаву. Највећа вредност изложбе је управо у томе што се посетиоцима омогућава да додиром спознају сву сложеност облика из природе са којима немају прилике да се често сретну у обичном животу.

507

УДК ППППППППП 45666666666666

МИРОЉУБ БУЦЕК (1950 – 2010)

На самом крају 2010. године, из редова запослених у Народном музеју

Крушевац, изненада је отишао дугогодишњи уметнички фотограф, наш колега, пријатељ и друг Мирољуб Буцек.

Рођен 26. јануара 1950. године у Алексинцу, основну школу и Гимназију завршио је у Крушевцу. Студирао је Машински факултет у Београду, на коме је апсолвирао 1976. г. Фотографијом је почео да се бави од 1973. године, а професионално од 1979. када се запослио у крушевачком Народном музеју. С његовим доласком формирана је фото-лабораторија Музеја и омогућена правовремена израда стручне документације предмета и збирки. Упоредо с радом на фотографисању музејских експоната и теренским снимањима у оквиру документације у Музеју, такође, и Уметничке галерије, током седамдесетих и осамдесетих година, сада већ, прошлог века, излагао је на изложбама Фото кино савеза Србије и Југославије, као и на општинским, регионалним и републичким смотрама уметничке фотографије.

Буцекове фотографије су публиковане у дневној и ревијалној штампи („Победа“, „Новости“), периодици („Багдала“, „Синтеза“), научним зборницима („Саопштења“ Републичког завода за заштиту споменика културе, „Нумизматичар“, „Рашка баштина“, „Гласник“ Етнографског института САНУ, „Свеске“ Друштва историчара уметности), у књизи „Задужбине Косова“, монографији „Крушевац“, каталозима са групних изложби уметничке фотографије, али и у бројним

508

каталозима археолошких, етнолошких и ликовних изложби. Значајан допринос представљају његове фотографије објављене у монографији „Моравска архитектура“, аутора др Владислава Ристића, са којим је ишао на бројна теренска снимања по Србији, али и Мистри, на Хиландару.

У тексту „Кругови и сфере Мирољуба Буцека“, поводом његове самосталне изложбе уметничке фотографије приређене 1988. године у Народном музеју Крушевац, др Драгутин Тошић написао је да „истраживачка склоност и воља за сазнањем воде Буцеково стваралаштво к разноврсним темама“ и да „Буцек зна да фотографија није буквални продужетак вида него логички наставак ума... стога његово стваралаштво и почива на складу чулног и мисаоног...“, и на неки начин тиме антиципирао не само Буцекову фотографију већ и животна схватања. Разноврсност тема класификованих фотографија на тој изложби: Кругови, Споменици, Предео, Life фотографије, Портрет, осим што су уобличавала његова занимања и за светлост, простор, угао и тренутак снимања и функцију појединих елемената у одабраним суштинским значењима у хармоничном споју техничке и изражајне стране фотографског медија, у спајању прошлости и садашњости, људи и простора, предочавала су и лична трагања за јединством и хармонијом.

Израженог фотографског инстинкта, популарно Мика, касније и Микица, Мики или само Буцек, добронамеран и духовит, био је омиљен као сарадник међу колегама и из других установа са којима је сарађивао. Затворена природа и емоционална осетљивост, саобраћајни удес и физички опоравак, и општа ситуација са промењеним условима и односима, утицали су на то да се потпуно повуче, а фотографијом бави само у оквиру одређених задатака документације у Музеју. Привидно мирење с немогућношћу да се ту нешто промени водила је повлачењу у себе, склањању од других, стварању некакве личне слободе у тражењу свог мира. Рекло би се да Мику Буцека ни они с којима је најчешће и највише сарађивао, нису упознали: бар не у оној мери која би им омогућила да продру у његов свет, да обезбеде виши квалитет интеракције, да схвате стварност и онаквом каквом ју је он вајао на свој, дакле, субјективан начин, остављајући понекад окружењу извесне непознанице и недоумице. Време је показало да су код већине назначених били присутни и проблеми код основних поставки и дефиниције Буцековог израза, и њихове самосвести и свести о међусобним утицајима, изградњи сопствености, до посматрања окружења на начин интелектуалан, отворених очију и отвореног срца. Додуше, Мика је умео да, каткад, спонтано, интелигентно, провокативно или сатирично, укаже на неко дешавање или прокоментарише нечије понашање са, извесно, укљученом тезом о недовољности само формалног академског образовања да би се остварио пуни израз и досегли несумњиви критеријуми вредносног... Наравно, Буцек је у доминантном броју тих случајева имао право на примедбу и, ређе, сатисфакцију. Његова знатижеља, проницљивост и друге особености са позитивне стране карактерне скале личности, понашања и опхођења, препознаване су код Мике од стране оних који су му се приближили више него што је то било могуће већини, од ђачких – школских летовања у Милентији, Дворану или Јабланици, преко ваннаставних активности у Гимназији до „дружељубивости која живот значи“, од Крушевца до Београда, и изнова у Крушевцу.

509

Припадао је кругу људи из урбаног миљеа који су Крушевцу давали посебан шарм, који се нису сналазили у новим околностима, генерацијама које су своје обавезе, задатке и посао обављали и испуњавали са ентузијазмом и, у највећој мери, врло одговорно. Буцеку припада, свакако, и место првог уметничког фотографа у Народном музеју. Симболични мотив круга са његових фотографија на првој и јединој самосталној изложби, две деценије касније постао је Буцеков животни симбол. Готово аксиомски делује мишљење да живот има три компоненте: биолошку стварност, човеково хтење – жељу да се нешто уради - постигне, и околности које стварају своја ограничења за све видове човековог живота. Мирољуб - Мика Буцек је, не поштујући баш увек прву компоненту, уложио велики напор да, трагајући и за сопственим идентитетом, живот испуни неопходним људским садржајима и да га организује по мери сопственог осећања, интересовања и одговорности. Живео је скромно и опходио се часно и поштено, и према својој породици, ближима и најближима, и према себи. Уз такво уверење свих који су га упознали је и отишао. Прерано. Биљана Грковић Драган Рашковић

511

УДК ППППППППП 45666666666666

ЕМА РАДУЛОВИЋ (1960 – 2011)

Прерано је из наше стварности 1. октобра 2011. отишла Ема Радуловић,

историчар уметности - музејски саветник. Напустила нас је поштована колегиница, мила сарадница, искрена пријатељица, надасве предана мајка, супруга и ћерка, узорни музејски, културни професионалац, одана породици, велика дама крушевачке културе.

Рођена 13. маја 1960. године у Крушевцу. У родном граду је завршила основну школу и Гимназију. На Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду дипломирала је 1986. године, код проф. др Војислава Кораћа са темом из области архитектуре „Скупина моравских споменика без бочних конхи“. Од 1. априла 1987. запослена у Народном музеју Крушевац као кустос ликовне збирке. Током професионалне каријере стекла је звање вишег кустоса, потом и највише, музејског саветника, где се и кроз теме које су биле предмет њеног рада истицала преданост историчара уметности, музеолога: „Спомен-збирке и легати у ликовном фонду Народног музеја Крушевац“, „Ликовна збирка Народног музеја Крушевац“. С истом посвећеношћу је обављала и дужности, прво вршиоца дужности директора од децембра 2000. и потом, директора Народног музеја Крушевац, до јула 2009. године. Озбиљну установу, какав је у српским оквирима био Народни музеј Крушевац, отворен за сарадњу са научно-истраживачким центрима у земљи и другим установама, као директор водила је у периоду када се не само улазило у нови век, већ и ново доба значајних промена, нових изазова који су стајали пред српску музеологију и крушевачки Музеј. Настојала је да ојача

512

установу посвећену примарној делатности заштите, бранећи и борећи се, у условима у којима се налазио Музеј, за музеолошке принципе. Иницирала је и подржавала идеје сарадника, колико је то могла у датим околностима, често и превазилазећи их, али је за Ему било неприхватљиво изневеравање вредносних параметара, основа музеологије, и такође, страна самодовољност и испразно приказивање и излагање, било да се радило о написаној или изговореној речи, експонатима, изложбама. У настојању да се обезбеде примеренији услови за даље прикупљање, чување, истраживање и презентацију покретних културно-историјских добара, у периоду док је била на челу Музеја урађена је санација и реконструкција објекта Куће Симића, где је отворена и стална поставка, рађена је санација подрума, уведено централно грејање, а такође, и припремљен идејни пројекат реконструкције објекта Уметничке галерије, као и реконструкције и ревитализације објекта Музеја у Лазаревом граду, уважавајући и дотадашње место и значај Музеја не само на културној мапи града, већ и у оквирима српске музеологије. Сама је иницирала и подржавала сваку добру иницијативу сарадника, те је тако, окупивши нову редакцију, и Крушевачки зборник, стручни часопис Музеја, не само добио нови изглед, већ и садржајно обогаћен, ушао у ред респектабилних гласила ове врсте. И у том периоду приређено је више значајних изложби, настављена су и започета нова истраживања, и одржани стручни скупови и конференције у сарадњи са многим музејима, Балканолошким, Етнографским, Археолошким институтом САНУ, са националним комитетом ICOM-а, затим и појединим струковним секцијама Музејског друштва Србије. Управо је и семинар, одржан пре десет година у Крушевцу, „Како даље?“, иза чије реализације су стајали Народни музеј Крушевац и његова директорка Ема Радуловић, био први скуп музеалаца у Србији после низа година који је покренуо важна питања за српске музеје и иницирао обнављање рада Музејског друштва Србије. Значајно место Еми припада и у раду, управо Музејског друштва Србије и као члана Извршног одбора МДС-а од 2001. до 2006. г. и председнице Скупштине МДС-а, у периоду од 2006. до 2009, такође, и као једне од оснивача и члана Секције историчара уметности МДС-а, као и члана Комисије за доделу награда и признања МДС-а 2009. године. И сама је била учесник конференција о културном наслеђу и културној политици. На тај начин показала је и своју ангажованост у свим сегментима музејског рада на добробит струке, Музеја и града.

Емина делатност у самом Музеју, као кустоса или директора, пре свега, била је делатност врсног професионалца усмереног ка вредносним критеријумима савремене културе и значила је улагање и сопствене приватности, знања и способности. Њена написана реч у каталозима изложби и часописима, о ликовним уметницима (Десанки Станић, Босиљки Шипки, Радулу Анђелковићу, Мири Сандић, Драгиши Обрадовићу, Невенки Рајковић... и марта 2011. године о Јованки Рашовић), о легатима у фонду ликовне збирке - сестара Михаиловић, спомен-збиркама Милана А. Миловановића и Драгослава Васиљевића Фиге, на чијем је употпуњавању, обради, истраживању, као и презентацији радила и у форми сталних поставки (1990-1994. у Кући Симића, 2000-2002. у Малој сали Музеја) представљаних и у другим музејима у Србији; о споменичком наслеђу града, као аутор изложбе и каталога Сто година Споменика косовским јунацима 2004, или

513

што је, захваљујући њој, пре свега, и тиму сарадника, Крушевац добио и први савремени туристички водич, стручно обрађених текстова, чији је аутор и сама била, или Емина изговорена реч најразличитијим поводима - од отварања изложби, сталних поставки, уводних речи, интервјуа, до питања која су се тицала делатности Музеја, баштине Крушевца, била је увек одмерена и промишљена. Брусила је речи и реченице, полагала на тачност и прецизност, осећала одговорност пред написаним и изговореним.

Емино интересовање за баштину и уметност потврђивало се учешћем и у пројектима, од 1986. године као младе историчарке уметности, – „Ликовна уметност у Крушевцу у првој половини 20. века“ или „Уметност крушевачке области у Моравској Србији“ (у сарадњи са Институтом за Историју уметности Филозофског факултета у Београду), преко пројекта „Руски уметници на тлу Србије“ (аутора др И. Суботић), до пројекта о задужбинама и задужбинарству у Србији (аутора Г. Гордић) за који је написала један од последњих текстова сврставајући Крушевац у градове у којима је постојало задужбинарство. Истраживање и рад на споменичком и уметничком наслеђу, као и градитељској баштини Крушевца, којом смо се заједно бавиле а замисао о њеном представљању нисмо стигле да реализујемо, или рад у склопу истих проучавања посвећен друштвеним и културно-уметничким приликама у старом Крушевцу који је презентован на студијској изложби „Лепа варош Крушевац“ 1997/8. у коауторству са Живком Ромелић, настављен и касније, а који је делом требало да резултира изложбом коју је припремала у оквиру пројекта Историјског музеја Србије, под називом „Учешће појединца у друштвеном животу крушевачке вароши“, са стеченим искуством и дотадашњим резултатима, у пуној животној и професионалној снази прекинути су.

Настојање да се одговорно и осмишљено ствара и промовише струка, Музеј и Крушевац, да се уз критичку свест успоставе и одржавају вредносна мерила савремене музеологије и културе, не увек благонаклоно прихватано, било је део њене личности. Последњи Емин текст, објављен управо у „Граду“ 15. априла 2011. био је још један апел за заштиту градитељског наслеђа Крушевца, његове „двовековне урбане структуре и културног идентитета града“, а против „његове даље девастације и свеукупне деградације“ како је тада написала. И последња реченица „Можемо ли умирити савест и умањити своју одговорност према генерацијама које долазе уколико останемо неми посматрачи процеса чији се ефекти на почетку III миленијума мере степеном остварене деурбанизације и свеукупне рурализације ове, некада у сваком погледу престижне градске средине?“ носи управо све оно за шта се залагала и што ју је сврставало у културну елиту.

Не дуг, а богат животни и професионални пут прекинут је у тренутку када је могла још доброг да оствари за струку и као кустос, музеалац, и за културу града. За све који су је волели била је и остаће „Драга Ема“, поштована сарадница и пријатељ. Сећаћемо се достојанствености појаве којом је пленила, личности која је прихватала људе отворена срца и спремна да саслуша и да помогне, одзвањаће нам њен препознатљив смех и жустри ход или само њој својствено куцање на вратима и пре него што се појави пуна шарма и живота.

514

Емини пријатељи, сарадници и колеге, сви они који су је искрено волели и поштовали, захвални су јој за све што је учинила, њеној породици велика утеха да су је имали пуну љубави и храбрости, свима нама и јавности у култури својим деловањем оставила је значајну обавезу – културу сећања и памћења.

Биљана Грковић