Митолошки зборник 15: Академик Војислав Ђурић

МИТОЛОШКИЗБОРНИК

15

Центар за митолошке студије СрбијеРача-Београд

2006

Centre for the mythological Studies of Serbia

MYTHOLOGYCOLLECTION

15

Raca-Belgrade2006

Центар за митолошке студије СрбијеРача

Уредник

др Миодраг Стојановић

Приредио

Живојин Андрејић

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 15

Прво издање

ИздавачЦентар за митолошке студије Србије – Рача

Уредник

Проф. др Миодраг Стојановић

Приређивач

Живојин Андрејић

Технички уредник

Бобан Станојевић

Превод на француски и енглески:Бобан Станојевић и Братислав Срећковић

Тираж – 300

Штампа:

Колор Прес - Лапово

ISBN 86-83829-26-X

ТЕМА:Академик Војислав Ђурић

Le Centre des Etudes mythologiques de Serbie

VOJISLAV ÐURIC, MEMBRE DEL'ACADÉMIE

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 15

ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ (М. Крчмаре, 1912. - Београд, 2006.)

Биобиблиографија академикаВојислава Ђурића

Фрагменти Сервантесове поетике

ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ (†)(Београд)

Фрагменте Сервантесове поетике садрже: Галатеја (1584.), Дон Ки -хот I (1605.), Узорне приче (1613.), Пут на Парнас (1614.), Осамнових комедија и осам интермедија и Дон Ки хот II (1615.), Пер -

силес и Сигисмунда (1616.), а обиљем књижевне мисли издвајају се ДонКихот и Пут на Парнас.

Сервантес је почео рано и у знатној мери да размишља о про бле -мима књижевног стварања. Већ у предговору Галатеји он се – са финомиронијом – руга педантима и пуристима, и, уви ђајући празнину пасто -рале, тежи да њене уске границе размакне увођењем неимагинарнихличности и уношењем рефлексија у љубавне историје. Но и поред тогаСервантес допушта да у њего вом делу може бити недостатака и обећавапријатнија и у умет ничком погледу финија дела, што значи да је бионезадовољан собом и да је осећао потребу за сопственим прева зила -жењем. Сем тога, у Галатеји је исказао и похвалу шпанској књижев -ности, што су у оно време чинили и многи други писци – између оста -лих, и Хуан де ла Куева и Лопе де Вега.

Али тек у првом делу Дон Кихота – посебно у прологу, четрдесетседмој и четрдесет осмој глави – Сервантес је дао зна чајне фрагментесвоје поетике. Њима је додао нове у узорним причама – у прологу и наразним другим местима. У књижевној сатири Пут на Парнас додирнуоје – дубље или површније – низ теоријских проблема. Нешто од тога јепоновио, а и нешто ново додао у другом делу Дон Кихота, као и у

13

прологу Комедијама и интермедијама.Књижевна сатира Пут на Парнас представља веома ретку појаву у

шпанској ренесансној књижевности. Читав један низ писаца писао јепанегирике шпанској литератури – као и сам Сервантес у Галатеји и као неколико деценија касније Лопе де Вега у Аполоновом ловору, који је саправом назван ловором Њ. В. Филипа IV. До књижевне сатире – поредСервантеса – дигли су се само Хуан де ла Куева (у последњој посланициПесничког обрасца) и, нешто млађи, де Артиједа и де Сото (први је уједној посланици критиковао драмску уметност којој је давао правацЛопе де Вега, а други у двема посланицама лошу поезију свога времена).Сер вантес је као књижевни сатиричар надмашио сву тројицу.

Теоријске ставове Сервантесове из Пута на Парнас наво дићемо кадбудемо говорили о појединим проблемима, а прет ходно је потребноучинити неколико напомена о овој сатири као целини. На почетку сеналази упутство читаоцу: да похвале у овом спису не узима за озбиљно– свакако због тога што их има искрених и ироничних; ових другихмало више и тако тешких да су – како је Гвардија рекао – “убиле вишенего једног писца”. Затим долази сонет Писац своме перу, где је наго -вештена намера Сер вантесова да исмеје манију литерата који просепохвале у стиху и прози да би препоручили своја дела публици. Даље сенижу осам глава сатире од по 3 – 400 стихова, где је, уз многе смешнезгоде, описана пловидба шпанских песника до Парнаса и од Парнаса налађи направљеној од разних врста поезије и где је – уз сваковрсноругање надрипесницима, који песнике дебелим књигама гађају не би лиих победили – одређена разлика између праве и лоше поезије (у разго -вору између Аполона и Сервантеса на Парнасу).

Пут на Парнас завршава се – исто тако духовитим – проз ним дија -логом Додатак Парнасу, где су изложени привилегије, прописи и савети које Аполон упућује шпанским песницима. Ако један песник – такопрописује Аполон – каже да је сиромашан, треба му одмах на реч пове -ровати. Песника не треба молити да једе, јер је увек гладан. Али песникне сме да пише стихове у част владара и великаша, јер посвета не можекњигу да учини бољом. Уосталом, нико нема разлога да се узнемирава:ако је добар пес ник, биће достојан хвале: ако није добар песник, неће мунедос тајати обожаваоци. Сваки песник може да има лепо мишљење осеби држећи се пословице: “Сињи је кукавац онај који се таквим сма -тра”. Што се тиче неба, ту је поклонику муза све допуштено, свакипесник може по вољи да располаже свим оним што се налази на небу:зраке да уплиће у косе своје даме, од њених очију да прави два сунца (укоме случају ће свет бити боље осветљен, јер ће на њега падати светлост

Митолошки зборник 15

14

са три сунца), и може песник по својој вољи да се служи звездама,планетама, небеским знацима уопште и тако полако своју драгу датрансформише у астрономску сферу. Но, на самој земљи неминовна суограничења. Поред осталог, што је већ споменуто, песницима се саве -тује: “Да стихове не рецитују на трговима – да мајке не плаше децупесницима”, и да не краду од других песника: позајмљивати могу понеки туђ стих, али ако узму целу туђу мисао, онда постају лопови.Међутим, постављајући нова ограничења песничкој слободи, Аполон уис ти мах бори се против старих: између осталог, он прописује да се и санајлакшим пртљагом (тј. без херојске поеме или каквог дру гог опшир -ног дела) може стећи назив божанског песника.

Кад се скупе сви фрагменти Сервантесове поетике, види се да је он –третирајући пре свега поезију, роман и драму – посветио већу или мањупажњу следећим питањима : лепоти, улози и циљу књижевности, ори -гиналности, условима за књижевно стварање, односу разума и емо цијеу стваралачком процесу, односу књи жевности према стварности (туспада и имитирање, измишљање и вероватност), односу садржине иформе, сугестији, роману (ви тешком), комедији и позоришту уопште,сатири, критици, укусу, превођењу поезије.

Судећим по ономе што је изјавио (а то је мало), Сервантес о самомпојму лепоте није много размишљао или – ако је и раз мишљао – ниједонео никакве нове закључке, који неби били познати Антици и прет -ходним (тј. италијанским) ренесансним писцима. Код њега има духови -тих изрека о лепоти које не откри вају никакав важнији теориски став.Такве су: “Лепота има моћ да у једном истом тренутку пробуди жељуонога који је посматра и препознаје” (у новели Две девојке), “Преро -гатива лепота је да увек инспирише респект” (у новели Разговор паса),“лепота није до вољ на да оправда заблуду” (у првом делу Дон Кихота).Ако има и две формулације – обе из првог дела Дон Кихота – које су,оче видно, одјеци Платонове мисли. Прва је: “поштење и врлина уресису души, без којих се тело, све ако је лепо, не може лепим сма трати”, адруга: да путем посматрања небеских лепота “ступа душа првом својемпребивалишту”. Међутим, наредна (и пос ледња) фор мулација ове врсте – опет из I дела Дон Кихота – сасвим аристо кратском, аристотеловскоми класицистичком ду ху ставља лепоту на по редо са складом: “сласт којуу души осећам треба да настаје од лепоте и склада што их видим ипосматрам у стварима које ти се јављају пред очима или у уобразиљи, аоно у чему има ругобе и несклада не може нам бити ни на какву радост”.И то је све што је Сервантес рекао непосредно о лепоти, битно запоетику и естетику.


15

О улози и циљу књижевности Сервантес је говорио у ви ше махова ина разне начине.

Између других делатности људског духа књи жев нос ти је доделиовеома високо, највише место. У том погледу нарочито су значајна триместа. Прво је из новеле Стаклени лиценцијент, где се дивљење оправ -дава овим речима: “Јер она садржи у себе и све остале науке, јер се служи свима наукама, свима се украшава, дотерује и износи на видело својадивна дела којима испуњава свет, користећи му, пружајући му уживањеи лепоту”.

- Друго место је из Пута на Парнас. У четвртој глави овог сати -ричног спева, осудивши најтежим речима лошу поезију, руж ну и ни -как ву, која се вуче по земљи односно изнад саме земље, Сервантесразвија заносну поезију праве поезије, која је “Понос неба и земље”. Онаоткрива тајне, доноси знање, извлачи нај чистију супстанцу. Она обилује оним што је најизврсније. С њом су под истим кровом висока спеку -лација и морална филозофија, најсавршнији стил и елеганција. Онаможе да слика ноћ у сред дана и усред најгушћих тмина ноћи љупкузору. По њеној вољи реке убрзавају или успоравају ток, и срце се срдиили разнежава. Она улази у бојну вреву и даје или одузима победу. Шуме јој дају хладове, пастири песме, несрећа бол а задовољство разлике. Југјој ставља на располагање своје бисере, област Сабе своје мирисе, Тибарсвоје злато, Милано своје сјајно рухо, Лузитанија своје љубави. Она јесинтеза корисног, часног и пријатног, битних мо мената среће. Њенахеројска дела су бесмртна, а лирска су тако пријатна да трансформишупропадљиве ствари остављајући на њима божански печат. Она прос -лавља врлину и кажњава порок, тако показује свету свој узвишени дух исвоју доброту. Она вређа само лоше људе, који је и не разумеју. – Трећеместо је из II дела Дон Кихота: “Поезија, племенити господине, како семени чини, таква је, као нежна и млађана девице, обдарена највећомкра сотом, па њу гледају да наките, наместе и украсе многе друге де вице,које су све друге науке, и она треба да се даје служити од свију, а све треба од ње да добију важност; али ова девица не мари да је дрпају ни да је вуку по улицама и разносе по угловима пијаца и по палатама. Створена је одтаква метала да ко знаде с њом поступати тај ће је преобратити у чистозлато неоцењене вред ности; ко је има – ваља да је високо поштује, а не да је троши на глупе сатире и бесрамне сонете; не треба да је никакопродајна, него да се употребљава за јуначке песме, дирљиве трагедије,или за веселе и уметничке глуме; не треба да се продаје лакрдијашима,ни глупој светини, која није подобна да види и поштује благо које је уњој. Али немојте да мислите, господине, да овде светином зовем само


16

људе проста и ниска рода, јер свака незналица, па био он господин икнез може и треба да се рачуна у светину; и тако ономе који ће спо -менути својствима неговати и волети поезију – биће име славно ипоштовано код свију просвећених народа у свету”. Дакле, поезија садр -жи и друге науке, обесмрћује живот, корисна је и пријатна. И баш затошто је таква, она – наглашава Сервантес у новели Циганчица – нијесвакидашња, ни за све људе, ни за сваку прилику.

Васпитну страну књижевности Сервантес наглашава често и са раз -ли читим разлозима. У прилогу Узорним причама истиче корисне при -ме ре. У новели Енглеска Шпањолка каже: “Из ове новеле можете научи и...” У I делу Дон Кихота препоручује културног цензора за драму. У IIделу Дон Кихота, залажући се за штампање корисних књига, вели:“Треба небројено лучева за то лике који су у мраку”, а на другом меступредлаже да се разблудни и лажљиви песници протерају из државе – као што је Платон препоручивао. Но најчешће – и то се може узети каоњегов прави став у овом питању – Сервантес поуку не одваја од забаве(у изјавама, наравно, а у пракси никад не одваја). Тако поступа у нове -лама Циганчица и Стаклени лиценцијент, а у I делу Дон Кихота даје уовом смислу најјаснију формулацију речима да “савршена књига у истимах поучава и забавља”. Такав карактер имају и чисте фикције: “све акоје ово песничка измишљотина, ипак има у њој тајне поуке” – читамо наједном месту у I делу Дон Кихота. Али Сервантес није ни против самезабаве – уколико ова није непристојна и штетна. То понавља у неколикомахова у I делу Дон Кихота, где допушта “забавне књиге које ником неуде” и саму пристојну забаву, и у II делу Дон Кихота, где жали што је уШпанији мало пристијно забавних световних књига које нас лађују сво -јим измишљањем. Но са највише ефекта изражава ову мисао у новелиСтаклени лиценцијент речима да су писци “у животу потребни, као ишумарци, дрвореди и лепи видици, као и све ствари које пружају при -јатан одмор”. Очигледно је да Сер вантес забаву схвата као нешто што јељудима потребно и корис но. Он је – и то посебно наглашава на једномместу у I делу Дон Кихота – само против забаве коју тражи лош укус,против забаве која се налази у нескладним и глупим књигама. “Поезијаје мање корисна него што је пријатна” – стоји у II делу Дон Кихота, и тонајбоље показује да Сервантес није тражио никакву равнотежу.

Да би књига била поучна и забавна, треба пре свега да буде ори -гинална, да садржи нешто ново и да буде на нов начин сас тављена. ТоСервантес стално подвлачи. У прологу Узорним при чама налази за пот -ребно да саопшти да “није ни имитирао ни крао”. У I делу Дон Кихотабележи на једном месту: “Ти се држи пута свога”. На другом месту у


17

истој књизи – тамо где изриче једну од најстрашнијих својих пресудавитешком роману – оп рашта Амадису од Галије – “као јединој књизи теврсте, првој витешкој књизи у Шпанији”, од које су све касније потекле,и на истом месту поништава сву епигонску литературу духовитом реч -ју: “очева честитост сину не помаже”: На трећем месту у I делу ДонКихота Сервантес још једанпут наглашава да разумни људи “воле за -ним љиве новости, које изненађују, развесељавају и за бављају”. А целасатира Пут на Парнас уперена је управо против имитатора, епигона,надрипесника, оних који не умеју ни да виде ни да кажу ново. Сервантеснеодступно држи да стваралац мора да буде велики проналазач и самога себе – без лажне скромности – сматра таквим. У томе погледу изван -редно је занимљива једна његова мисао из предговора II делу Дон Кихо -та: “да изобиље у стварима, ма и добрима, чини да их не уважавамо, ареткост у стварима, ма и рђавим, унеколико се уважава”.

Наравно, да би писац био проналазач, и поучан и забаван, правистваралац, потребан је низ услова. Њих има спољних и унутрашњих. Упрве спада материјална ситуација пишчева, ње гов друштвени положај,његова зависност или независност. У друге, образовање, морални ква -литети.

Сервантес врло често – у Циганчици, Разговору паса, Стак леномлиценцијенту, Дон Кихоту и нарочито у Путу на Парнас – истиче сиро -маштво песника као страшну невољу, која својим притиском у великојмери ограничава унутрашње услове: тале нат, образовање, моралне од -ли ке, јер нагони писца на ласкање, на прилагођавање вулгарном укусу,на брзину у раду, једном речи: на изневеравање суштине стваралаштва.У беди нема ни доколице ни рада на тенане. А “доколица је мати мисли”– каже Сервантес у Разговору паса. “Тишина”, – овако Сервантес сладистваралачку срећу пошто је споменуо тешкоће стварања у затвору –“тишина, угодно место, умиљата поља, ведро небо, жубор извора, ду -шев на мирноћа помажу јако да се најнеплодније музе оплоде и изродепород коме се свет не може да надиви и нарадује.”

Дабоме, спољни услови без унутрашњих не вреде ништа, и зато надругима Сервантес неупоредиво више и инсистира. Он се не устеже даосуди “глупост што седа под балдахине и незнање што се ослања навеликодостојничке столице” – како је написано у Стакленом лицен -цијенту – и чиме се циља на моћне овога света који на силу бога хоће дабуду и песници. Као најбитнији услов – онај који одлучује да ли је некостваралац или није – Сервантес истиче таленат удружен са образова -њем. О овоме – одређеније или мање одређено – он говори много пута,али ми ћемо навести само два-три места. У Стакленом лиценцијенту, на


18

пример, по миње “дивне људе из којих сија права светлост поезије, икоји, узимајући поезију као олакшање и разоноду својим многим иозбиљним пословима, показују богоданост својих талената и уз ви ше -ност свога мишљења, насупрот премудром незналици који суди о ономшто незна и гнуша се онога што не разуме”. У II делу Дон Кихота указујена то да је за писање књига потребан велики ум: “за писање повести има каквих књига тражи се велики ум и зеро разум; за казивање оштро -умних ствари и досетака тражи се велеум”, а стотинак страна даљедодаје (преко једне своје лич ности): “Ваш син, господине, како се меничини, неће бити про тиван шпанској поезији, него песницима који самознају шпан ски а не знају друге науке и језике, који украшавају и буде ипотпомажу у њима природни дар; премда и ту може бити крива миш -љења, јер је истинита реч да се песник роди, што ће рећи да природнипесник долази као песник из материне утробе; па са том наклоношћу,коју му је небо даровало, без многе науке и уметности сачињава стварикоје потврђују изреку: “Est deus in nobis (Бог је у нама) и тако даље. И товелим: да ће песник од природе који ће се уметношћу помагати битимного бољи и надмашиће песника који хоће да је песник јер само знауметност. Разлог је у томе што уметност не надмашава природу, него јеусавршава; и тако природност удружена са уметношћу и умет ност саприродношћу даће нам најсавршенијег песника”. Међу тим, иако узимазаједно таленат и образовање, иако чак таленту даје преимућство надвештином, Сервантес много чешће – и ту је на истој линији са кла -сицистима – истиче огромни значај обра зoвања, неопходност рада.

Али је, као и италијански антикласисти (Бруно и Аретино) противпедантске учености. Њој он но може довољно да се нару га. Примера зато има у Разговору паса, у II и нарочито I делу Дон Кихота. У Разговорупаса, исмевајући употребу латинских речи у књижевном делу, Серван -тес каже да се може бити латинац и магарац; у I делу Дон Кихота то истоказано је стиховима:

Латинских се речи клони,Памећу се не размећи.

Сатира против педантске учености има највеће размере у прологу Iделу Дон Кихота. Ова сатира је у својој врсти снажнија од несна заљу -бљеника, одмах у другом држе хришћанску про повед, да је задовољствоили сласт то слушати или читати. Моја књига је лишена свега тога, јернити имам што год да додам на страни нити што да приметим на крају,још мање знам којих сам се писаца држао у њој – те да их поређам упочетку, како сви чине, по абецеди, почињући са Аристотелом и завр -шујући с Ксено фонтом и Зоилом, или Зеуксидом, иако је један био зла


19

језика а други сликар. Исто тако неће ми књига имати сонета у почетку,бар не сонета чији су сачинитељи војводе, знам да би ми их дали, и тотакве да се с њима не би могли упоредити они који су у нашој Шпанијинајвише на гласу.

Најзад, господине и пријатељу мој, наставих, ја сам нау миода господин Дон Кихоте почива сахрањен у његовој ар хиви у Манчи док небо не пошаље кога који ће га украсити толиким стварима што мунедостају, јер ја велим да нисам подо бан да то учиним, пошто немам тесиле и нисам тако учеван, а и по прилици сам склон удобности тром а да бих се дао у потеру за писцима који кажу оно што ја знам казати и безњих. Отуда она недоумица и зловоља у којој си ме нашао, а што сам тиказао довољан је разлог моме нерасположењу.

Када мој пријатељ чу то, пљесну се шаком по челу и ста де се грохотом смејати, па рече: 'Забога, брате, ево сада сам се опростио погрешна миш -љења у коме сам био за све ово дуго време што те знам и у коме сам теувек држао за разборита и мудра у сваком твоме послу. Али сада видимда си од тога тако далеко као што је далеко небо од земље. Како је могућеда такве ситнице и тако лаке ствари имају толи косиле да вежу и збунетако зеро ум као што је твој, и који је подобан да савлада и победи далеко веће тегобе? Вере ми, то није због недовољне способности, него збогсувишне лености и не дос татка у премишљању. Хоћеш ли да ти докажем да је тако? Дакле, послушај ме, па ћеш видети како ћу, док тренеш,развејати све твоје недостатке за које велиш да ти сметају и плаше те – те не смеш на свет да издаш приповест о твом славном Дон Кихоту,светиљи и нади свеколиких витезова луталица.'

А ти кажи, одговорих му на његове речи, на који на чин мислиш дапопуниш празнину мога страха и да у светлост доведеш метеж мојезабуне?

На што он одговори: "Прво, што те кињи због соне та, епи -грама и похвалних песама, које ти требају да их метнеш пред књигу и дасу од важних лица и велике господе, томе може да се доскочи ако се самбудеш потрудио да их сачиниш, а после их можеш крстити и дати имиме какво ти воља, подметнувши их попу Јовану од Индије, или цару одТребизонд, за које знам да се пише како су били славни песници: а све ида нису били па нека би се и нашао какав педант или брбљивац, који бите хтели мучки ујести слеђи и посумљати у ту истину, немој на њих да сеоба зиреш јер све и кад би доказали да си лагао, неће ти отсећи рукукојом си писала. Што се тиче цитирања књиге и писаца одакле би узеоизреке и правила да их употребиш у својој приповести не треба ти друго него да се снађеш онако како ти дођу под руку какве изреке или нешто


20

латински што знаш напамет, или бар тако што ти неће давати многопосла да га тражиш, као што би се могло узети кад је реч о слободи иробовању:

No bene pro toto liberties venditur auro.(Ни за све злато слобода се не продаје.)

Па одмах на стран навести Хорација, или ко је већ то казао (казаоЕзоп). Поменеш ли моћ смрти, држи одмах:

Pallida nors aequo pulsat pedePauperum tabernas, regum que turres(Бледа смрт истом ногом походиСиротињске колибе и краљевске дворце)

Јер реч о пријатељству и љубави, коју Бог заповеда да има мо и преманепријатељима, онога часа зари у Свето писмо, што можеш да учинишбез много опрезности, па наведи барем речи самога Бога:

'А ја вам кажем: љубите своје непријатеље.' Ако поменеш ружнемисли, потегни јеванђеље. 'Из срца излазе зле мисли.' Ако је пак непос -тајаност пријатеља, ево ти Катона (у ствари: Овидија), који ће ти датисвој дистих:

Donee eris felix, multos numerabis amicos,Temporam si fuerint nubile, solus eris.(Док будеш срећан бројаћеш многе пријатеље,А ако времена буду облачна, бићеш сам.)

Па са овим латинским стварима и другима те врсте сма траће тебарем за граматика, што у наше време није мала част и корист. Што сетиче стављања примедба на крају књиге, можеш поуздано поступити на овај начин: ако поменеш каква дива у својој књизи, а ти удеси да то будедив Голијат, и само тиме, што те тако рећи неће ништа стати, имаћешвелику примедбу јер можеш метнути: “Див Голијат био је Филистеј когаје пастир Давид за маш ним каменом убио у долу Тереминту, као што сеприча у Књизи о царевима, у глави где ће те наћи да се то пише”.

Затим, да се покажеш човек учеван у људском знању и космограф,удеси каако ћеш у својој приповести да поменеш реку Тахо, па ето теодмах са другом славном примедбом, метнувши: "Река Тахо је названапо неком цару Шпаније; свој извор има на том месту и губи се у моруОкеана, целивајући зидове славног града Лисабона, а мисли се да носизлатни песак, итд." Ако гово риш о лупежима, ја ћу ти дати причу о Каку,коју знам наизуст. Ако о женама наложницама, ето ти бискупа од Мон -доњеда, који ће ти дати Ламију, Лајиду и Флору, и примедба о томедонеће ти велико уважење. Ако о свирепима, Овидије ће ти дати Медеју.Ако о врачарицама и вештицама, Хомер има Калипсу а Овидије Кир ку.


21

Ако о храбрим војницима, сам Јулије Цезар даће ти самог себе у својимКоментарима, а Плутарх ће ти дати тисућу Александра. Ако будешписао о љубавима, ма знао само и трунку тосканског језика, наћићешЛеона Јеврејина, који ће ти жељу испунити. А ако не марите да итете утуђе земље, ено ти у твојој Фонсека О љубави према Богу, где се налазисве што би ти и наојоштроумнији човек могао о томе пожелети. Украт -ко, не треба ти друго него да гледаш да поменеш та имена, или данаведеш у својој приповесто ове које сам споменуо, па онда пусти менеда ја мећем примедбе и опаске, а ја ти се кунем да ћу ти напунити свемаргине и надрљати четири арка на крају књиге. Да дођемо сада нанавођење писаца, као што има у другим књигама, а чега нема у твојој.Лек томе посве је лак, јер ти не треба друго но да потражиш какву књигуу којој су побележени сви, од А до Ижице, како велиш. Дакле, тај истисписак метнућеш у своју књигу; ако после и буду јасно увидели лаж,пошто си слабо имао потребе да их употребиш, ништа не мари; а можебаш и да се нађе какав глупак који ће поверовати да си их све употребиоу својој простој и безазленој приповести. Па ако не буде друге користи,бар ће тај пространи списак писаца послужити да књизи изненада дадеважности. И тим пре што се нико неће наћи који ће хтети да провери дали си их употребио или ниси, пошто га се то нимало не тиче. Штавише,ако сам добро разумео, овој твојој књизи и не требају никако ствари закоје волиш да јој недостају, јер она цела је грдња против књига о вите -зовима, о којима Аристотел никад ништа не помиње, нити што говорисвети Василије, нити зна Цицерон; нити у њено при чање о измиш -љеним лудоријама спадају изискивања истине, ни ти посматрања астро -лошка; нити за њу имају важности геомет ријске мере, нити побијањеразлога којима се служи реторика; нити она хоће коме шта да при -поведа, бркајући човечанско са божанским, што је таква врста збркекаквом не би требало да се кити никакав хришћански разум. Само хоћеда се служи подра жавањем у ономе што хоће да прикаже, и што онесавршеније буду тим боље биће оно што се пише. А пошто ово твојеписање не иде за чим другим, него да разори уважење и место које усвету и у светини заузимају књиге о витезовима, то ти није потребно даидеш и да просјачиш код филозофа за изреке, код Светог писма засавете, код песника за басне, код ретора за беседе, код светаца за чудеса,него да ти реч тече просто, изразито, часно и наредно, и периоди да су ти звучни оштроумни, да своју намеру износиш у ономе што је постижнои могуће, да су ти мисли разговетне, а да их се не заплићеш и незамрсујеш. Постарај се и за то да, читајући своју приповест, суморни сенасмеје, весељак се још боље заве сели, глупак има уживања, паметан да


22

се диви домишљању, озби љан да је не презире, нити мудар да је не хвали. Једном речи, нека ти намера иде на то да срушиш рђаво подигнутупозорницу тих књига о витезовима, којих се толико гнушају, а још више њих хвале; па ако то постигнеш, нећеш мало постићи.

Дубоко ћутећи слушао сам што ми је пријатељ говорио, и његовиразлози толико ми се удубише у душу да, не побијајући их, усвојих ихкао добре, и од њих самих наумих да начиним овај предговор, мојудобру срећу што сам у такој прекој потреби добио таква саветника, итвоју олакшицу што ћеш сасвим просто и без заковртања добити при -повест о славном Дон Кихоту од Манче…"

Дакле, Сервантес је против педантске учености, и против лоше упо -требљене ерудиције поготову, као што је и против сва ког каћиперства,замршеног изражавања и тенденциозности, али је поборник стварногзнања које се не размеће и простог, спон таног казивања које одликујемногострука и жива разноликост. А да би се то постигло потребан јевелики рад уз одређене моралне квалитете. "Мислиш ли ваљда да је лакпосао написати књигу?" - такво питање налазимо у II делу Дон Кихота.Број стварних песника по Сервантесу је изванредно мали. Мало их јекоји заслу жују име песника - каже он у Циганчици. Од бескрајно многопесника тако је мало добрих да се једва могу набројати - вели у новелиСтаклени лиценцијент. У Путу на Парнас признаје само девет правихпесника (од којих именује тројицу: два брата Архен сола и Кеведа), а у IIделу Дон Кихота каже да Шпанија има само 3,5 славна песника. Када сеима на уму да је у то време у Шпанији било (по једном рачуну) најмање600 песника и да је само на једном конкурсу било преко 5000 прилога устиху, онда је лако замислити размере Сервантесове строгости. Држећисе једног веома високог мерила, он је увек - као и Хорације - противпросе чности у поезији, против "неизлечиве и прилепчиве болести" сти -хо творства (како се изразио у II делу Дон Кихота), против прости -туисања поезије - против оних који пишу за Цигане и за потребе сле -паца (како је рекао у Циганчици). Он је - наглашено је у делу Дон Кихота - против оних који све приписју песничкој слободи, па чак и плагијат.Он је против оних који певају по наруџбини - да се додворе или зараденовац. "Дакле, писац иде на новац и добит? - пита се Санчо у II делу ДонКихота и одговара: Онда ће бити чудо ако погоди како треба, јер само да фирца, као оно кројач уочи Ускрса, а што се брзо ради никад неће битионако урђено како треба", и много даље у истој књизи Санчо додаје: "кад бих је певао у својим песмама, показао бих своје чисте жеље, јер непросим хлеба по туђим кућама". А у новели Лажна тетка Сервантес јеса неколико потеза обесмртио стихоклепца који је - по наруџбини -


23

"гризући усне и нокте и чешући потиљак и чело, склепао сонет као штоби могао да учини гребенар". Сервантес је, сем тога, (опет у II делу ДонКихота) против оних који сачињавају и бацају књиге као да су уштип -ци, који пишу насумице и без промишљања па шта изађе - "као што јето чинио Орбанехо, сликар из Убеда, кога су питали шта слика, а ондоговорио: шта буде изашло; једанпут је нашарао петла таква и таколоша да је морао готским писменима поред њега написати: ово је петао.За такве и таквима подобне писце Сервантес каже да су "само блеса вости дрскост света", каже то у новели Стаклени лиценцијент, где се налазии најуспелији портрет досаног стихотворца: "Треба видети једног д ових песника које први утисак наводи на писање, кад хоће да издекламујеједан сонет онима који га окружују, како се извињава, говорећи: 'Некачују ваше милости један сонетић који сам синоћ спевао у нарочитојприлици; чини ми се да, иако ништа не ваља, ипак има у себи нечеглепог!' При том успија уснама, обрве подиже у облику лука, копа поџеповима и између хиљаде масних и поцепаних папирића, где остајејош једна хи љада сонета, вади онај који хоће да прочита, па га најзадиздек ламује меденим и успијачки гласом. И ако га ослучајно они којислушају, зато што су злобни и незналице, не похвале, он каже: 'Или ваше милости нису разумеле сонет, или га ја нисам умео да издекламујем;зато ће бити добро да га још једном издекламујем, а ваше милости дабуду пажљивије, јер, баш да се каже истина, сонет то заслужује'. И ето гаопет, као и први пут, рецитује с новим гестовима и новим станкама. Апосле, да видите како један другог оцењују! Шта да кажем о лајању којим млади псићи доче кују старе и озбиљне псине? А шта о онима којигунђају против неких славних и дивних људи (...)?"

Уз разне услове за књижевно стварање огромну уло гу има и одре -ђени однос између разума и емоција у стваралачком процесу, у књизиПоезија Кроче разликује два начина изра жа вања: афек тивни или при -родни и песнички. Стварно изра жа вање пред ставља само овај другиначин, у коме се осећање транс формише. Афективни израз, у коме сеосећање манифестује не уо бличено, предпостављали су нарочито извес -ни романтичари и њихови следбеници. Против таквог израза били су –између осталих – Шекспир, Кардучи, Е.А. По, Бодлер, Флобер, Т. Ман. Утом кругу је и Сервантес. У новели Циганчица он истиче као нештопози тивно стихове који су “Пуни душе и срца”, али – да би се то прави -лно разумело – треба имати на уму следеће речи из новеле Широкогрудиљубавник: “Казивање или прављење стихова зах тева срце слободно одстрасти”, јер “кад смо у тузи, има ги нација нас једним природним пок -ретом носи да чинимо и гово римо ствари стране здравом разуму”. То


24

значи: да би стихови били пуни душе и срца, тј. емоционални, потребноје избећи афективан израз, потребно је да разум држи емоцију на узде. У другим двема изјавама – и ту је у пуном складу са класи цис тичкимставовима – Сервантес истиче саморазум: за писање су потребни здравразум, уметност и правила – каже да у I делу Дон Кихота; “не пише сеседим власима, него разумом, који се обично поправља с годи нама” –каже у предговору у II делу Дон Кихота.

Такву улогу разума одредила је – поред осталог – на ро чито Серван -тесовог гледања на однос књижевности према ст вар ности. Он нагла -шава истинитост као незаменљиву врлину лите ратуре. „Ниједна при -повест није лоша, само ако је истинита“ – каже на једном месту у I делуДон Кихота. „Истина је тако лепа и пријатна да нема никакве лажи којаби јој била равна“ – каже на другом месту у истој књизи. Али каква је таистина коју ова плоћује литература? Да ли је то голо репродуковањестварности? Одговор на то питање дат је у Стакленом лиценцијенту:„Добри сликари подражавају природу, а рђави је повраћају“. Дакле,умет ност односно књижевности противна је натуралистичка репро -дукција. Ту мисао Сервантес још јасније изражава у I делу Дон Кихотаречима које подсећају на Софокла: „Нису они њих (тј. Хомер Одисеја иВергилије Енеју) сликали и описивали онаквим какви су збиља били,него какви треба да буду, да по својим врлинама буду пример будућимнараштајима“ и у II делу Дон Кихота формулацијом која је у ствари спој Аристотелове уни верзалности (из поређења песника и историчара) иСофокловог усавршавања: „друго је писати као песник, а друго каоповес ничар; песник може да прича или пева ствари не какве су биленего како би требале да су, а историчар треба да их описује не како битребало да су него како су биле, не додајући ништа истини нити оду -зимајући што од ње“. Према томе, песничка истина се прави на тај начин што се нешто додаје животној стварности и што се нешто одузима одње. Али то додавање и одузимање мора да остане у границама при -родности, у границама вероватности; не сме да доведе до немогућег,апсурдног, наказног. О томе Сер вантес говори исцрпно при крају I делаДон Кихот (гл. 47): „А каква лепота може да се има, или каква сраз -мерност деловима према целини или целине према деловима у књизиили причи у којој деран од шеснаест година тако звизне дива великогкао кула да га преполови – као да је од медена колача? Или кад хоће данам описују битку пошто су казали да на непријатељској страни имамилион бораца? Нека је против ових јунака књиге, у силу бога, хтели нехтели, морамо да пристанемо на то да је тај витез задо био победу јединохраброшћу своје снажне мишице. Па онда шта кажемо за ону лакоћу са


25

којом краљица или царица наследница баца у наручје каквом скитниции непознату витезу? Чија памет, ван ако није посве варварска и неи -зображена, може да се задо вољи читајући како велика кула пуна вите -зова плови морем као лађа са поспешним ветром, па данас омркне уЛомбардији а сутра осване у земљама свештеника Јована од Индије, илиу другим каквим, које нити је описао Птоломеј, нити их је видео МаркоПоло? А ако би ми се на то приметило да они који састављају таквекњиге пишу их као измишљене ствари, дакле: да нису дуж ни освртатисе на ситнице и на истину, њима одговарам да је измишљотина тимбоља што истинитије изгледа, и да је тим пријатнија што више сум -њивога и могућег има. Измишљене при че ваља да се удружују са разу -мом оних који их читају, зато ваља да су тако написане како ће немогућеда буде олакшано, што је велико да буде поравњано, да буде занимљив,да се читаоци чуде, узбуде, понесу и забављају, тако да напоредо идусложно дивљење и уживање; а све то не може учинити онај који бежи одвероватноће и подражавања, у чему се састоји савршенство онога којипише“. Од поменутих недостатака пате ваше витешке књиге, како севиди из многих критичких примедби и у I и у II делу Дон Кихота. Однечег сличног пати и пасторала, како се види из новеле Разговор паса, где је речено да стварни пастири друкчије живе него у књигама. Веро -ватност је граница која се не сме преко рачити. „Фикција очарава самоуколико изгледа истинита“ – по навља Сервантес у Путу на Парнас.„Измишљене повести уто лико су добре и забавне уколико се приб -лижују истини или њеној сличности, а истините утолико су боље уко -лико су истинитије“ – наглашава Сервантес још једанпут у II делу ДонКихота. (гл. 48).

Садржина може бити више или мање истинита или из миш љена, алипрема животној стварности мора остати у оквиру вероватнога. Да ли јетаква или није, види се тек кад се песничко дело доврши, кад се садр -жина јави као форма. Откуда је при родно да се садржина и форма нераздвајају, него да се посматрају у јединству, као органска целина. Већи -на писаца, како старих тако и нових, управо овако схвата проблемсадржине форме. Тако овај проблем схвата и Сервантес. У Путу наПарнас он истиче „ак центе који одговарају предмету“. У новели Разговор паса напо миље да различите садржине захтевају различите стилове:једне приче – вели – могу без украсних речи, а друге не могу. У I делу ДонКихота наглашава да догађају треба да одговара начин при поведања(управо хвали начин приповедања који је једнак но вини и необичностисамог догађаја). При томе издваја три велике врлине којима треба датежи сваки писац: јасност, разноликост и хармонији делова и целине. Да


26

би се постигла јасност, треба пре свега прогнати збркане реченицекаквих има у витешким књи гама којима се Сервантес љуто подсмевавећ у првој глави Дон Кихота: „Смисао бесмислице, која ми на мисаопада, толико ми раслабљује мисли, те мислим да се с правом жалим навашу красоту“. Разноликост Сервантес схвата врло широко, чак дотле да аутор може да се покаже и као епски и као лирски писац, и као трагед, икао комичар – како је дословно речено у I делу Дон Кихота. Али и унајширим границама разноликости – то Сер вантес наглашава у делуДон Кихота – нужно је „простоте одво јити од дивота“ и не трпати нагомилу поезију и прозу (као Монемајер у Дијани). То је нужно збоглепоте и склада. А склад се постиже ако „се средина слаже с почетком, асвршетак с почетком и са средином“ и ако се држи сразмера измеђупојединих делова – вели Сервантес у I делу Дон Кихота. Против складаје понављање; један од паса у новели Разговор паса непрекидно опомиње другог: не понављај оно што је већ речено. Против склада су епизодекоје нарушавају целину; у II делу Дон Кихота (гл. 44) Сервантес кри -тикује сопствени поступак у делу: „Веле да у правом оригиналу овеповести може да се чита како је Сид Амет, кад је дошао да пише ову главу коју његов преводилац није онако превео како ју је написао, да се туМаварин као сам на себе жалио што се латио посла да пише такосухопарну и тако ограничену повест као што је ова о Дон Кихоту, јервиди да вазда мора да говори о њему и о Санчу, не усуђујући се да сеупусти у каква одступања и епизоде озбиљније и збавније; па вели да јеписати, вазда имајући нап регнут ум, руку и перо око описивања једнествари, те говорити на уста неколиких тек лица, посао непријатан, одкога плод није на корист писцу, те, да би ту незгоду избегао, да је у првом делу употребио мајсторију са неколиким новелама, као што је била онао Неопрезном радозналцу и она о Заробљеном капетану, које су каоодвојене од повести, а остало што се тамо прича, ствари су које су седогодиле самоме Дон Кихоту и није се могло про пустити да се не опшу.Ипак, како вели, помислио је да многи, вођени пажњом изазваномделима Дон Кихота, нису је пок ла њали и новелама, те су преко њихпрелазили на брзу руку, или са досадом, не узимајући на ум лепоту иуметност које оне имају у себи, што би се сасвим показало кад би онезасебно изашле на видело, не везујући се за лудост Дон Кихотове ни забудалаштине Санчове. И тако у овом другом делу није хтео да уплићеновеле одељене и уплетене, него некоје епизоде које се виде да су то, акоје су поникле из самих догађаја, како их истинитост са собом до носи,па и те само ограничено и само са толико речи колико је потребно да бисе објасниле. И пошто се држи и ограничава у уским међама припо -


27

вести, ако и има способности, подобности и знања да би мога писати оцелој васељени, то моли да му се рад не презире, и да му се одаје хвала неза оно што пише него за оно што је изоставио да пише“.

Сервантес допушта само епизоде које су у природи до гађаја, које неизлазе из уских међа приповести. С тих разлога је против непотребнихдетаља, јер „нико не воли што се отеже“ (каже у I делу Дон Кихота), јер„опширност хоће да роди до садност“ (каже у II делу Дон Кихота). Али – да га не бисмо криво разумели – у I делу Дон Кихота ставља и оваквеограде: да није за краткоћу на рачун потпуности и на рачун квалитета,јер „што ваља не додијава никада“. У оквир склада иде и Дон Кихотоворезоновање о употреби пословица (у II делу Дон Кихота): „Виш, Санчо,одговори Дон Кихоте, ја наводим пословице где треба, те кад их кажем,пристају као прстен на прст; али ти их за кике довлачиш, те их силомвучеш, а не доводиш их; а ако се добро сећам, казао сам ти једанпут да супословице кратке изреке које су наши мудри преци извели из искустваи премишљања; а пос ловица која не пристаје уз ствар пре је глупостнего ли изрека“. (Један пример како Санчо ниже пословице: „она“ – каже он за своју кћер – „добро изгледа, а има пастира који су више поганцинеголи глу паци, па не бих рад да пође по вуну па да је острижу; ашвалерање и погане жеље исто се тако налазе у пољу као и у градовима,по пастирским колибама, као и по дворовима, а где нема прилике немани греха, и што ко не види то срце не жели, и више вреди прескочитиплот него молити добре људе“.) – Сем тога, попут Аристотела, Серван -тес сматра да стих није битна одлика поезије: „епско се дело“ – каже он уI делу Дон Кихота – „може написати и у прози и у стиху“, а у II делу ДонКихота – у шали – истиче недовољност стиха као изражајног средства и невољу коју он задаје писцу: „Бакалореат одговори: ако и није од онихславних песника шпанских, за које веле да их има само три и по, ипак ћегледати да сачини те стихове, премда ће му у сачи њавању бити великатегоба у томе што у имену има седамнест слова, па ако начини четирикастељане са по четири стиха, пре тиче му једно слово, а начини ли их сапо пет стихова, што их зову десима или редондиље, онда му недостајутри слова; али ће он гледати да једн слово прогута што лепше може, такода у четири кастељане буде садржано име Дулсинеје од Тобоза“.

У Сервантесовој изјави да писац заслужује хвале не за оно што јенаписао него за оно што је изоставио да напише садржана је мидао осугестији, подтексту, коју је први формулисао Тео фраст. Та мисао је јошјасније изражена у прологу Новелама ре чима да оне „садржев некускривену тајну која им повећава цену“. У исти круг спада и реч у новелиЦиганчица да се поезија држи у границама тајне.


28

Много исцрпније говори Сервантес о превођењу, у I делу Дон Кихо -та на уста жупника (у гл. 6) каже да преводи поезије – ма како пажљивои вешто рађени – не досежу никад висину ори гинала. У II делу ДонКихота (у гл. 62) је нешто опширније објаш њење: „кад се преводи саједног језика на други, ако то није са краљица међу језицима, грчког илатинског, то је тако као кад би когод гледао фламанске тапете с наличја,јер ако се и виде фигуре, пуне су конаца који их кваре, нити се видеонако чисто и лепо као с лица; а превођење са лаких језика нити изош -трава ум ни речи тост, као што га не изоштрава ни онај који преноси ипреписује с једне хартије на другу; али тиме нећу да кажем да нијепохвално упражњавати се превођењем, јер човек може да се занимадругим горим стварима и које му доносе мању корист. Изван овога раз -лога стоје два славна преводиоца: један је доктор Кристовал од Фигероје са својим Верним пастиром, а други је Дон Хуан од Хаурега са својимАминтом, где срећно доводе у сумњу које је превод кој је оригинал“.Дакле, ипак Сервантес допушта мо гу ћ ност да се превод сасвим при -ближи оригиналу.

Скоро сви Сервантесови ставови које смо досад прегледали налазе се у ближој или даљој вези са витешким књигама и у супротности с њима.

То су књиге „лажљивице“, без трунка природне истине – каже у I делу Дон Кихота каноник, који упућује и једно овакво питање главном јуна -ку романа: „Зар вас је збиља, племенити господине, пусто и беспосленочитање витешких књига толико заокупило и тако вам помутило паметте ви сада мислите да сте зачарани и све тако којешта што није нииздалека истинито, као што не може лаж бити истина? Како и може дабуде људске памети која би себи утворила да су збиља на свету били онибезбројни Амадиси и сва та руља славних витезова, толико царева одТребизонде, толики Феликсмарти од Хирканије, толики атови, толикескитнице девице, толике змије, змајеви, горостаси, толике нечувене пус -товловине, толике свакојаке чаролије, толике битке и љути окршају,толике сјајне хаљине, толике заљубљене принцезе, толики перјаницигрофови, толики умиљати патуљци, толика писма и ласке, толике јунач -ке жене, и напослетку толике и толике будаласте згоде, како се причају увитешким књигама?“ Овим својим питањем каноник је уствари обеле -жио садржину витеш ких књига и ближе одредио зашто их сматра лажи -ма. Али – говори даље каноник – није недостатак тих књига само што сунеистините, него су оне и нескладне до наказности, укратко: „у стилутврде, у радњама невероватне, љубави бесрамне, у учти вости неотесане,у борбама опширне, у говору глупе, у путовању безумне, и, једном речи,лишене сваке разумне уметности, и зато заслужују да из хришћанске


29

земље буду протеране као непо требна поганија“ – како их сажето оце -њује у 47. гл. I дела Дон Кихота.

Али главни јунак романа, Дон Кихот, има сасвим супротно миш -љење (у 50. гл. I дела Дон Кихота): „Књиге које су штампане с краље -вским допуштењем и с одобрењем оних којима је то посао, а у сласт ихчитају и славе велики и мали, богаташи и сиромаси, учени и неуки,пучани и витезови, уопште људи свакога сталежа и стања, зар су таквекњиге лаж? Та на њима се јасно разбире истина, јер оне нам приповедајуо оцу, о матери, о домовини, о рођацима, о времену, о боравишту ијуначким делима, једно по једно и дан по дан, што год је тај витезучинио, или што год су витезови учинили. Ћутите ви, господине, и нехулите онако, него верујте да вам саветујем оно што као паметан човектреба да чините; ако пак нећете, читајте ви те књиге и видећете како ћете уживати. Та реците ми: има ли веће сласти него сада, на пример, пукнепред нашим очима велико језеро од смоле, које ври и кључа, а по њемупливају и врве небројене змије, гује и гуштери, па тек од средине језерачује се тужан глас, који збори: ‘О витеже, који си да си, који посматрашстрашно језеро, ако хоћеш да задобијеш благо што се крије под овимцрним валима, покажи врлину твојих снажних груди, па се залети усредину ових црних и кључалих таласа, јер не учиниш ли тако, нећешбити достојан да видиш велика чудеса што их у себи крију и садржеседам дворова од седам вила, који су испод овог црнила’. А витез текшто је чуо овај страшан глас, а он не промишљајући даље, не осврћућисе на опасност којој се излаже, па и не скинувши тешки свој оклоп,препоручи се богу и својој дами и баци се у по кључала језера, кадуједанпут, и не знајући како, нађе се на цветном пољу, на које Јелисејскапоља ни налик нису. Тамо му се чини да је небо ведрије и да сунце светли са подмлађеном светлошћу: очима му се укаже пријатан гај са такозеленим и лисним дрвећем да му зеленило увесељава поглед, а слух мучује слатко и природно појање мале них и шарених безбројних птица,које лете међу уплетеним гра нама. Овде види поточић, чија свежа водаизгледа као течан крис тали, тече преко чиста песка и углађена шљунка,који изгледа као злато и чисти бисер. Тамо види диван шедрван одшарена јасписа и углађена мрамора; онамо види други, удешен нео -бично, где ситне шкољке од каменица са завојитим белим и жутимпужевим кућама, намештене у неуредном реду, са измешаним међуњима комадима од сјајног кристала и подржаваним смарагдима твореразнолик посао, тако да уметност – подражавајући природи – овде каода побеђује. Ту уједанпут угледа јаку тврдињу или диван замак, коме сузидови од жежена злата, гребени од дијаманта, врата од јацинта, једном


30

речи: тако је чудесно састављен, да ако вештаство које је при њемуупотребљено није друго него дија мант, рубини, бисер, злато и смарагд,још му више вреди израда; а пошто се тога нагледао, зар може још штовише бити него кад види како на врата од замка излазе многе девице,којима богато и велелепно одело кад бих сад хтео да описујем, као штонам га показују повести, никад не бих дошао до краја, па она која међуњима изгледа као главна, узме за руку смеоног витеза који се бацио укључало језеро, па ни речи не говорећи одводи га у богату тврдињу илизамак, тамо га свуку гола као од мајке рођена и окупају у млакој води, азатим га намажу миришљавим мастима и обуку у кошуље од најтањегасадиплатна, која је сва намирисана, па онда дође друга девица и пребаци му преко рамена плашт, за који веле да ваља барем градам а можда ивише? Па шта кад затим видимо какао нам описују како га после свегатога одводе у другу салу, где налази трпезе постављене с толиком рас -кош ношћу да мора да се чуди и диви? Па шта кад видимо како му лијуна руке воду начињену сву од амбре и мирисава цвећа? Шта ли кад гапосаде на столицу од слонове кости? Па кад видимо како га служе сведевице, а ни једна ни речи не би проговорила? Шта ли кад му донесутолике ђаконије тако укусно зготовљене да му зазубице расту? Па кадчује свирку која јечи док он једе, а незна се ни ко пева ни одкуда јечи? Акад је свршио ручак и трпеза се рас премила, па се витез на столициизвалио и можда чачка зубе, као што је обичај, ето уједанпут на врата одсале улази друга, много лепша девица него иједна од пређашњих, паседне до витеза и почне му казивати какав је то замак и како је она уњему зача рана, са другим стварима које бацају витеза у чудо, а у удив -љење оне који читају његову повест?

Нећу о томе одмах да говорим, јер из овога може да се изводи, нека сеузме и чита ма на ком месту повест о каквом лутајућем витезу, увек ћеономе који чита причинити насладу и дивљење; па верујте ми, ка штовам рекох, читајте ове књиге, па ће те видети како ће вам растерати сетуако је имате и поправити вам расположење ако вам случајно не би билонајбоље“.

Позитивну оцену витешких књига подржавају и крчмар и многипосетиоци његове крчме, који их о празницима у доба жетве „слушајутако слатко да све уживају“. Као и дон Кихот, он те књиге цени зато штосе штампају и што се у њима описују чудно вати догађаји, али изнадсвега, више и другачије него дон Кихот, цени их зато што се у њима људи бију: „кад чујем какве горопадне и страшне ударце дају они витезови,често ми дође воља да и сам тако чиним, а то би могао слушати дан иноћ“. Да „нема у свету лепшег читања од тога“ уверена је и слушкиња


31

Мариторна, која у потврду свога мишљења износи и један чисто женски разлог: „и ја, бога ми, исто тако уживам кад слушам такве слатке ствари,а нарочито кад се прича како се каква сењора под помрчином грли сасвојим витезом, а једна дуења стоји на стражи, а сва умире од зависти иод силног страха – ја кажем: све то слађе је од меда“. Дакле, витешкекњиге имају разнолику и многобројну публику, којој је симпатично баш оно што је канонику антипатично.

Али и каноник – преко кога Сервантес изражава своје миш љење –налази да у витешким књигама има и нечег доброг (у гл. 47): „Насмеја секаноник од срца и рече да је додуше покудио те књиге, али ипак има уњима нешто добро, јер у њима је бистрој памети згодна прилика да сепродичи: ту је широко далеко поље, по коме перо може летети безсметње, цртати бродоломе, олује, окршаје и битке, описивати јунакавојводу са свим својствима која мора да има, то јест да буде опрезан изна пресретати не пријатељска лукавства, да буде речит говорник којизна и рас палити и обуздати своје војнике, зрео у одлуци, брз у делу,храбар и у одбрани и у нападу; ту може перо описивати час коју тужну итрагичну згоду, час који весели и ненадани догађај; сад прекрасну даму,честиту, разбориту и ваљану; сад којег хришћанина витеза, храбра иуљудна; час којега силовитога простака разметљивца; час добра, јуначнаи мудра владара; може приказивати доброту и верност поданичку, теузвишеност и милост њихових господара. Може се писац показати часкао астролог, час као славан кос мограф, сад као музичар, сад као вештаку државним пословима, а ако му је у вољи, десиће му се можда приликада се покаже и као чаробњак. Може он приказивати лукавство Улисово,побожност Енејину, храброст Ахилову, несрећу Хекторову, издају Сино -нову, пријатељство Еуријалово, дарежљивост Александрову, величинуЦезарову, благост и истинитост Трајанову, верност Сопирову, мудростКатонову, уопште сва она својства која усавршавају и диче човека, паможе час једног китити свима њима, час их делити многима. А ако точини умиљатим стилом и с духовитом ин венцијом која је налик наистину колико год може да буде, саткаће ткиво од свакојаких краснихжица, па кад га буде откао, тако ће бити савршено и лепо да ће досећиврхунац савршености која се исказује од књига, то јест у исти ће мах ипоучавати и забављати“.

Нешто добро што каноник налази у могућем витешком роману(какав је Амадис) није исто што и одушевљење које по казује за бројноостварени роман Дон Кихот, крчмар, Мари торна, жетеоци, светина.Роман који они воле – каже Касу – „пружају сновима лаку храну и декориза кога се више не крије митско значење. Стил је свечано надувен и


32

пословички, какав и приличи једној механичкој књижевности, какав ћебити стил романа под листка или мелодраме, или уопште стил свакекон венционалне књижевности устаљеног облика, створене за ма совнупроизводњу и широко растурање“. Насупрот тој вул га ризованој врстиромана стоји Амадис, уметничка синтеза „свих видова у којима једноново доба сања претходно доба“, „синтеза у којој теме прошлости нано -во ничу у амбицијама садашњости“. Сервантес је сањао да напишетакав витешки роман и још много бољи. За њега је с правом речено да јеу дубини душе пре свега био писац ритерских романа. Његов Дон Кихот – како каже Касу – васкрсава завршна времена, оживљава их опет каквасу заиста била, отима од прошлости њихово низање у времену, понављато низање унатраг – врши чудо које је у модерно доба покушао МарселПруст. Сервантесу је било драго „велико и пространо поље по коме безикаквих стега може да лети перо“ нижући пустоловине, другим речима:Сервантес је осетио привлачност аутоматског писања много пре њего -вих модерних зачетника.

Сатира, према Сервантесу, има двоструку функцију: да буде поука –о чему говори у II делу Дон Кихота – и да се „ишчисти прегомиланажуч“ – како каже у I делу Дон Кихота. Каква треба да буде? „Ударити,али не ранити“ – пише у новели Разговор паса; „Није шала оно што било, нити вреде забаце кад су са штетом трећега“ – забележено је у II делу Дон Кихота.

Исту опрезност Сервантес саветује кад о критици говори. „Нематако рђаве књиге у којој не би и неког добра било“ – каже на једномместу у II делу Дон Кихота. Наравно, укуси су раз личити и мишљењаморају бити различита, али то није највеће невоља; највећа је невољашто се критиком баве незналице и завидљивци. У Стакленом лицен -цијенту Сервантес говори о „пре мудром незналици који суди о ономшто незна и гнуша се оног што не разуме“, у II делу Дон Кихота (гл. 3говори о за видљивцима и о томе да писац не може свакога да задовољи:„великим песницима, гласовитим повестописцима увек или ве ћи номзавиде они који уживају и нарочито се занимају пре суђивањем туђихсписа, не давши сами какве на видело... Ја бих тражио да такви проце -њивачи буду милосрднији и мањи про бирачи, па да не хватају и сунчевепрашке од дела које претресају, јер si aliquando bonus dormitat Homerus(ако понекад добри Хо мер задрема) ваља да промисле колико је он бдиода би своје дело изнео на видело са што мање сенке; а може и то бити,што се њима учинила мана, да су били младежи, који каткад хоће даувећају лепоту лица на коме су; и тако велим да се онај који хоће даштампа књигу излаже највећој опасности јер је посве немогуће да је


33

онако сачини како ће задовољити свакога који је буде читао“ Али ипакСервантес саветује писцима (у 1/8 гл. II дела Дон Ки хота) да слушајукритику: „пошто сте песник, моћи ћете постати славан ако се будетевише управљали по туђем суду неголи по своме; јер ниједном оцу ниматери нису њихова деца ружна, а код деце ума та је заблуда још већа“.

О позоришту уопште и о комедији посебно говори Сер вантес уновели Стаклени лиценцијент и у I и II делу Дон Кихота.

У новели говори о тешком животу глумаца, који „зарађују свој хлеб у зноју лица свога и радом који је тешко подношљив, јер непрекидно ученапамет, као Цигани се увек селе из места у место, из крчме у механу,настојећи да задовоље друге, јер се у туђем уживању налази и њиховавластита корист“.

У II делу Дон Кихота (гл. 12) реч је о комедији и глумцима: „Скип -трови и круне глумачких царева – примети Санчо Панса – никад нисубили од правог злата, него од калаја и жутог лима. – То је истина, -потврди Дон Кихот – јер не би имало смисла да је накит у комедији фин,него нека је тобожњи и привидни као што је и сама комедија, за којужелим, Санчо, да си јој наклоњен и да је држиш у милости, а према томеи оне који је приказују, и оне који их пишу, јер сви они оруђа су да сечини велико добро држави, износећи нам код сваког корака огледалогде се као жива виде дела човековог живота, нити има икаквог упоре -ђења које би нам живље приказивало оно што смо и што треба да смонего глума и глумац. Иначе, кажи ми, ниси ли видео да се приказујекаква глума у којој долазе краљеви, цареви и папе, витезови, даме идруге разне личности? Један приказује кавгаџију, други сплеткара, овајтрговца, онај војника, овај глупака, онај разборита човека, овај заљуб -љеног шмокљана, а кад се сврши глума и они поскидају рухо од ње, свиглумци остану једнаки“.

Главна расправа Сервантесова о позоришту налази се у 48. гл. I делаДон Кихота у разговору између каноника и пароха. Каноник говори олошем укусу светине и о већини писаца ко медија који се труде да такавукус задовоље, док само неки писци раде за своју славу. „Ту сте, госпо -дине канониче“, рећи ће сад парох, „дотакли ствар која је у мени про -будила стару мржњу што је имам спрам данашњих комедија и која себарабари са мојом мржњом спрам књига о витезовима; јер, како велиТулије, ко медија треба да је огледало човековог живота, пример за нара -ви и слика истине, а оне што се данас приказују огледало су глупости,примери глупости и слика разузданости; јер куд може да буде већеглупости у ствари о којој говоримо, него кад у првој појави првог чинаизлази дете у пеленама, а у другој већ долази као бркат човек? И где ће те


34

веће лудости него храбра старца, момка кука вицу, ретора лакеја, пажасаветника, краља надничара и принцезу судоперу? Па шта да кажемокако се осврћу на време у коме могу или су се могле да догађају при -казане ствари, јер сам видео ко медију којој је први чин почео у Европи,други се наставио у Азији, а трећи се довршио у Африци, а да је билочетири чина, четврти би се довршио у Америци, те би се тако збивала усва четири дела света. Па ако је подржавање главно чега комедија ваљада се држи, како ће моћи и средњи разум да задовољи она у којој сеизноси радња која се збива за краља Пипина и Карла Великог, па се каоглавно лице у њој износи цар Хераклије, како је са крстом ушао уЈерусалим и освојио свети гроб као Готфрид од Бујона, кад су ту без -бројне године између једнога и другога? А ако се комедија оснива наизмишљеној ствари, како да јој се при писују историјске истине и додајукомади ствари које су се до годиле разним лицима у разна времена, и тоне на вероватан начин него са очевидним погрешкама, које се не могуизвинити? А што је најгоре, има незналица које веле да је у томе савр -шенство и да би претерано било више што тражити. А шта ако узмемодуховне комедије? Каква се чудеса у њима измишљају, какве лаж не иизвитоперене ствари, приписујући чудеса једног светитеља другоме! Па се усуђују да чине чудеса и у световним комедијама, без другог обзира ипремишљања него што им се чини да би ту згодно било такво чудо ивиђеније, како они веле, како ће глупа светина да се чуди и да долази укомедију; а све то на штету је истини и на уштрб историје, па и насрамоту шпанском уму; јер странци, који се с великом тачношћу држезакона комедије, држе нас за варваре и незналице, гледајући нас каквеглупости и лу дости чинимо; и у томе није довољно извињење рећи да јеу добро уређеним државама главна намера при дозволи приказивањајав них комедија у томе да се публика забавља каквом часном заба вом иуједно да се одводи од рђавих мисли које рађа беспосленост; а пошто сето постиже макаквом комедијом, добром или рђавом, то нема разлогапрописивати законе, нити ограничавати оне који их сачињавају и при -казују да их праве онако како би требало да се сачине, пошто – какорекох – са сваком се постигне оно за чим се са њима иде. А ја бих на тоодговорио, да би се тај циљ постигао далеко боље и без сваког упо -ређења са добрим комедијама неголи са лошим, јер пошто је слушаоуметничку и добро сачињену комедију, слушалац ће отићи весео одшале, поучен истином, удивљен догађајима, разуман од разлога, опо -менут сплеткама, мудар од примера, огорчен против порока и заљубљен у врлину; Јер сва ова чувства пробудиће добра комедија у слушаочевојду ши, па био он ма како прост и глуп. А кривица за то што постоје лоше


35

комедије није код песника који их пишу, јер неки од њих знају врлодобро у чему греше и шта би требало да чине; али како су комедијепостале продајном робом, то веле, и истину веле, да их приказивачи неби куповали кад не би биле од такве врсте; те тако песник гледа да сеприлагоди ономе што од њега иште при казивач који ће да му платитруд“.

Према томе, Сервантес се залаже да се у позоришту не угађа лошемукусу, него да позориште буде школа за народ, а комедија: огледаложивота, слика истине, због које се не сме грубо нару шавати ни једин -ство времена ни јединство места ни јединство радње.

У многоме, у оцени глуме, са Сервантесом се слаже његов великисавременик Шекспир, који је умро само десет дана после њега. Мислимо на познате Хамлетове речи:

„Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, давам готово клизи са језика. Али ако жваћете, као што чине многи вашиглумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам дао опш -тинском добошару да говори моје стихове. Па немојте сувише ни тесте -рисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самојбујици, бури, или, да тако кажем, вихору своје страсти, морате имати ипоказати мере, која ће га ублажити. О, како ме вређа до дна душе кадчујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа некустраст да би цепао уши најјевтинијој публици у позоришту, која није низа шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму (...).

Али немојте бити ни сувише кротки, већ нека вас учи ваше рођеноосећање мере: удесите радњу према речи, а речи према радњи, и старајтесе нарочито да никад не прекорачите границе природе. Јер свака таквапретераност промаши циљ глуме, чији је задатак у почетку и сад, био ијесте, да буде такорећи огледало природе: да покаже врлини њено рође -но лице, пороку његову рођену слику, а самом времену и бићу светањегов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера или не дотера, незна -лица ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно. А судових, ако допустите, мора претегнути читаво позориште првих“.

Посебну пажњу заслужује Сервантесова опаска из Пута на Парнасда се бар нека драмска дела боље разумеју кад се читају него кад сегледају. Тавих драмских дела биће још више у век овима после Сер -вантеса.


36

Библиографија академика Војислава Ђурића

ГОРДАНА РАДОЈЧИЋ – КОСТИЋ(Београд)

1938

1. Вук као етнолог / Војислав М. Ђурић // Гласник Југословенскогпрофесорског друштва. 18 : 4-5 (1938) 378—383.

1940

2. Један мотив у српској и бугарској народној поезији / Војислав М.Ђурић // Гласник Југословенског професорског друштва. 20 : 7 (1940) 511—516.

3. Тужбалица у светској књижевности / Војислав М. Ђурић. – Београд :[издање аутора], 1940 (Београд : Штампарија Прив редник). – 129, [1]стр. ; 23 cm

1944

4. Народне јуначке песме / приредио Војислав Ђурић. – Београд :Просвета, 1947. – 410 стр. ; 13 cm

Остала издања: 2. изд. – 1951. – 424 стр. ; 13 cm;

3. изд. – 1952. – 424 стр. ; 13 cm; 4. изд. – 1956. – 278 стр. ; 17 cm- Ликови главних јунака / В. Ђ.: стр.259-[273]. 5. изд. – 1961. – 277 стр. ; 17 cm

37

1946

5. Pedagoљka vrednost Domanoviжevih pripovedaka / Vojislav M. Рu riж //Savremena љkola. 1 : 6 (1946) 360—374.

6. Прве наше сатире / Војислав М. Ђурић // Наша књижевност. 2 : 9(1946) 587—606.

7. Светозар Марковић и српска просвета / Војислав М. Ђурић // Нашакњижевност. 2 : 9 (1946) 92—105.

1947

8. Светозар Ћоровић / Војислав Ђурић // Одабране приповијетке /Светозар Ћоровић. – Београд ; Загреб : Ново поколење, 1947. Стр.V-XVI . – (Југословенски класици)

1948

9. Народне јуначке песме хајдучке и ускочке / [уредио Војислав Ђурић ;илустровао Младен Јосић]. – Београд : Просвета, 1948. – 189 стр. :илустр. ; 23 cm. – (Књига за омладину)

Предговор / В. Ђ.: стр. 3-7.

10. Народне јуначке песме о Марку Краљевићу / [уредио ВојиславЂурић ; илустровао Младен Јосић]. – Београд : Просвета, 1948. – 157стр. : илустр. ; 23 cm. – (Књига за омладину)

О Марку Краљевићу / Војислав Ђурић: стр. 3-15.

11.Народне приповетке / [уредио Војислав Ђурић]. – Београд :Просвета, 1948. – 464 стр. ; 13 cmПоговор / В. Ђурић: стр. 445-464.Остала издања:[2. изд.] Београд : Просвета, 1951. – 464 стр. ; 13 cm.3. изд. 1956; 224 стр. ; 18 cm4. изд. 1962; 252 стр. ; 18 cmО народним приповеткама / Војислав Ђурић: стр. 219-247.5. изд. 1963; 252 стр. ; 18 cm

12. Nekoliko običnih napomena o »dvema principijelnim


38

napomenama...« i о kritičkom metodu / Vojislav M. Đurić // Književne novine. 45 (21. XII 1948) 3. Поводом издања Шантићеве поезије и о критичком осврту Ели Финција.

13. Одабране приповетке / Радоје Домановић ; [избор Војислав Ђурић].– Београд : Ново поколење, 1948. – XXI, 240 стр. ; 21 cm. –(Југословенски класици ; 9)Радоје Домановић / [Војислав Ђурић]: стр. IX-XXI:[2. изд.]. – Београд : Ново поколење, 1949. – 234 стр.

194914. Dečja poezija Vladimira Nazora / Vojislav M. Đurić // Pionirski rukovodilac. 5 (1949) 8—9.

15. Нека питања тумачења народне епике / Војислав М. Ђурић //Савремена школа. 4 : 8-9 (1949) 60—92.

16. О izboru, иitanju i tumaиenju stihova / Vojislav M. Рuriж // Savremenaљkola. 4 : 6-7 (1949) 84—111.

195017. Анализа једне анализе песама / Војислав М. Ђурић // Уни -

верзитетски весник. 3 : 21 (1950) 22.18. Народна књижевност / Војислав Ђурић // Предавања са курса за

наставнике српског језика и књижевности. Београд, Прос вета, 1950;138 стр.

19. Поезија Алексе Шантића / Војислав Ђурић // Пјесме / А. Шан тић. –Београд : Просвета, 1950. Стр. VII-XCIV . – (Југо сло венски старијиписци : одабрана дела)

2. изд. – 1956. – 429 стр. ; 17 cm

20. Порекло поезије и извори њеног развитка / Војислав Ђурић. –Београд : Просвета, 1950. – 40 стр. ; 17 cm. – (Огледи из књи жевности ; 6)

21. Прилог тумачењу песме „Пропаст царства српскога" / Војис лав М.


39

Ђурић // Настава језика и књижевности. 1-2 (1950) 15—19.

195122. Књижевност старог Истока : материјал за изучавање / Војис лав М.

Ђурић. – Београд : 1951. – 244 стр. ; 20 cm [Предавања на Филозофском факултету у Београду].

23. О Јанковим сликама из сеоског живота / Војислав Ђурић //Приповетке ; Ђидо / Јанко Веселиновић. – Београд : Ново поколење,1951. – Стр. 477-486. – (Југословенски писци)

1952

24. Паун : стара кинеска поема / Војислав М. Ђурић // ЗборникФилозофског факултета (Београд). 2 (1952) 367—377.

195325. Народне јуначке песме најстаријих времена. 2, О српским деспотима

и њиховим савременицима / приредио Војислав Ђурић. – Београд :Знање, 1953. – 163 стр. ; 18 cm. – (Школска библиотека ; 35)

Песме о времену пропадања старе државе после Косовског боја / В.Ђ.: стр. 5-12.

26. Народне јуначке песме новијих времена / у избору ВојиславаЂурића. – Београд : Знање, 1953. – 182 стр. ; 17 cm. – (Школскабиблиотека ; 44)

О песмама новијих времена / В. Ђ.: стр. 5-18.

27. Народне јуначке песме о Марку Краљевићу / приредио Војис лавЂурић. – Београд : Знање, 1953 . – 151 стр. ; 17 cm. – (Школскабиблиотека ; 29)

О Марку Краљевићу / В. Ђ. : стр. 5-20. 2. изд. – Београд : Нолит, 1958. – 139 стр. ; 18 cm

28. Народне лирске песме / [избор извршио, текст за штампу приредио,белешке и речник написао Војислав Ђурић]. – Бео град : Новопоколење, 1953. – 499 стр. ; 21 cm. – (Југословенски писци)

Текстови В. Ђурића: Предговор: стр. 7-25. – Поговор: стр. 499 -[500]. –Речник мање познатих речи: стр. 473- 496.


40

29. Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме /скупио их и на свијет издао

Вук Стеф. Караџић ; [белешке и речник написао Војислав Ђурић]. –Београд : Просвета, 1953. – LIX, 814 стр.; 21 cm

Поговор / В. Ђ.: стр. 779-788. – Речник мање познатих речи: стр.751-775.

2. изд. – 1964 .

195430. Антологија народних јуначких песама / [приредио] Војислав Ђурић.

– Београд : Српска књижевна задруга, 1954. – CIII, 647 стр. ; 20 cm Предговор / Војислав Ђурић: стр. V-CIII. – Белеш ке-реч ник -поговор /

Војислав Ђурић: стр. 523-643.- 2. изд.- 1957.

31. Народне јуначке песме најстаријих времена. 1, Преткосовске икосовске / приредио Војислав Ђурић. – Београд : Знање, 1954. – 166стр. ; 17 cm. – (Школска библиотека ; 70)

Преткосовске и косовске песме / В. Ђ.: стр. 3-[24]. 2. изд. – Београд : Нолит, 1958.

32. Народне јуначке песме средњих времена. 1, О хајдуцима / приредиоВојислав Ђурић. – Београд :Знање, 1954. – 158 стр. ; 17 cm. – (Школскабиблиотека ; 58)

О хајдуцима / В. Ђ.: стр. 3-14. 2. изд. – Београд : Нолит, 1958. – 160 стр.

33. О izboru i prevođenju poezije drugih naroda / Vojislav M. Đurić //Književne novine. 1 (28. I 1954) 3.

34. O problemima Laokoona / Vojislav Đurić // Laokoon ili O gra nicamaslikarstva i poezije : s uzgrednim objašnjenjima raznih tačaka stareistorije umetnosti. Deo 1 : 1766 / Gotthold Ephraim Lessing ; [preveoSvetislav Predić]. – Beograd : Kultura, 1954. – Str. 5-60.

35. O смислу поезије Војислава Илића / Војислав М. Ђурић //Књижевност и језик у школи. 1 : 2 (1954) 75—85.


41

36. Постанак и развој народне књижевности / Војислав Ђурић. –Београд : Знање, 1954. – 118 стр. ; 20 cm

2. изд. – Београд : Нолит, 1955 126 стр. ; 21 cm 3. изд. – 1956.37. Хуманизам Томаса Мана / Војислав М. Ђурић // Борба. 19 : 253 (19. X

1954) 5.

38. Чандидасина поема / Војислав М. Ђурић // Борба. 19 : 303 (19. XII1954) 6.

195539. Античка естетика и нука о књижевности : (Поводом истои ме не

књиге Анице Савић-Ребац, издање Културе, Београд, 1955) /Војислав М. Ђурић // Борба. 20 : 164 (12. VII 1955) 5.

40. Градинар / Рабиндранат Тагоре ; [превео Давид С. Пијаде ;илустрације - линорези Паула Музер]. – Београд : Култура, 1955. – 143 стр. : илустр. ; 17 cm

Лирика Р. Тагора / Војислав Ђурић: стр. 109-125. [2. изд.] 1967 - 133 стр. ; 21 cm; [3. изд.] 1968. [4. изд.] 1971 Београдски издавачко-графички завод. [5. изд.]. 1979 (Џепна књига /Београдски издавачко-графички завод.

Библиотека Врхови) [6. изд.]. 1981

41. Естетичка и књижевна схватања Р. Тагора / Војислав М. Ђурић // Савременик. 7-8 (1955) 72—89.

42. Народне јуначке песме о ускоцима / приредио Војислав Ђу рић. –Београд : Нолит, 1955 . – 210 стр. ; 17 cm. – (Школска библиотека ;73-74)

О ускоцима / В. Ђ.: стр. 3-11.

43. Некадашњи и данашњи књижевни проблем / Војислав Ђурић //Савременик. 2 : (1955) 192—200.


42

44. Српскохрватска народна епика / Војислав Ђурић. – Сарајево :Народна просвјета, 1955. – 155 стр. ; 17 cm. – (Универзум : основисавремених знања ; 10)

45. Томас Maн: «Доктор Фаустус» : (Свјетлост, Сарајево, 1955) / ВојиславМ. Ђурић // Борба. 20 : 170 (19. VII 1955) 5.

46. Франсова синтеза / Војислав Ђурић // Савремена историја / АнатолФранс ; [превео Владислав Росић]. – Београд : Прос вета, 1955. Стр.VII-XIII . – (Библиотека великих романа ; 3)

[2. изд.] - 1966. – 697 стр. [3. изд. ] - Београд : Слово љубве, 1978. – (Библиотека

добитника Нобелове награде).

195647. Изабране приповетке / Јанко М. Веселиновић. – Београд : Просвета,

1956. – 245 стр. ; 17 cm Предговор / Војислав Ђурић: стр. 5-17 [Ново изд.] Београд : Просвета, 1960.

48. Ракићеве теме / Војислав М. Ђурић // Савременик. 7-8 (1956)59—86.

195749. Dela Branislava Nušića / izbor i redakcija Vojislav Đurić . – Beograd :

Jež, 1957-1958. – 18 cm Knj. 1: Autobiografija [Sadrži: V. Đurić: Nušićev smeh, str. XXXV -

-XXXVIII].- Knj. 2. Opštinsko dete. Listići.- Knj. 3: Hajduci.Pripovetke.- Knj. 4: Narodni poslanik. Sunjivo lice. Protekcija.- Knj. 5:Običan Čovek. Svet.- Knj. 6: Put oko sveta. Gospođa ministarka.- Knj.7: Ožalošćena porodica. Opasna igra. Dr.- Knj. 8: Mister dolar.Pokojnik. Vlast. Male scene.- Knj. 9: Pučina. Tako je moralo biti.Kneginja od Tribala. Knez od Semberije.- Knj. 10: Devetsto pet naesta.Остала издања:2; изд. I960,3. изд. 1964, 4. изд. 1965.

50. Милан Ракић / Војислав Ђурић. – Београд : Просвета, 1957 . – 121 стр.


43

; 19 cm

51. Песнички понос / Војислав М. Ђурић // Савременик. 5 (1957)571—575.

52. Проблеми критике / Војислав М. Ђурић // НИН. 330 и 331 (28. IV и 5.V 1957).

53. Размишљања о катарси / Војислав М. Ђурић // Савременик. 1 (1957)59—65.

54. Сабрана дјела. 1, Пјесме / Алекса Шантић ; предговор и редак цијаВојислав Ђурић. – Сарајево : Свјетлост, 1957. – CXVIII, 533 стр. ; 20cm. – (Писци Босне и Херцеговине)

Алекса Шантић / Војислав Ђурић: стр. [V]-CXVIII.

55. Сабрана дјела. 2, Пјесме и драме / Алекса Шантић ; редакцијаВојислав Ђурић. – Сарајево : Свјетлост, 1957. – 624 стр. ; 20 cm. –(Писци Босне и Херцеговине)

56. Сабрана дјела. 3, Приповијетке и препјеви / Алекса Шантић ;редакција и коментар Војислав Ђурић. – Сарајево : Свјетлост, 1957. –862 стр. ; 20 cm. – (Писци Босне и Херцеговине)

Коментар: стр. 747-837. – Поговор / В. Ђ.: стр. 843-847.

57. Srpskohrvatske bajke : antologija / Vojislav Ðuriæ. – Sarajevo : Narodnaprosvjeta, 1957. – 371 str. ; 20 cm. – (Narodna biblioteka)

Predgovor: str. 5-10. – Napomena / V. Đ.: str. 359-360. – Rečnik: str.361-370.

195858. Антологија народних епских песама / [избор и предговор Војислав

Ђурић]. – Нови Сад [итд.] : Матица српска [итд.], 1958. – 2 књ. (392;413 стр.) ; 20 cm. – (Библиотека Српска књижевност у сто књига ; књ.4, 5)

О епским народним песмама / Војислав М. Ђурић: стр. 7-42. Ново. изд.- 1969 (399; 423 стр.) (Библиотека Српска књи жев ност у сто

књига ; књ. 5 , 6)


44

59. Антологија народних лирских песама / [избор и предговор ВојиславЂурић]. – Нови Сад : Матица српска ; Београд : Срп ска књижевназадруга, 1958. – 349 стр. ; 20 cm. – (Библиотека Српска књижевност усто књига ; књ. 3)

Предговор / Војислав Ђурић: стр. 7-29. Ново изд.: 1969; 381 стр. (Српска књижевност у сто књига, 4).

60. Гетеов «Фауст» / Војислав Ђурић // Фауст / Ј. В. Гете ; [превео ИлијаМамузић]. – Београд : Народна књига, 1958. – Стр. 7-[22]. –(Библиотека Врхови)

61. Гетеов Фауст / Војислав Ђурић. // Летопис Матице српске. 134 : 382 : 6(децембар 1958) 512-527.

1959

62. Пјесме : избор / Иван Горан Ковачић ; [избор и редакција ВојиславЂурић]. – Београд : Српска књижевна задруга, 1959. – LX, 162 стр. ; 19cm. – (Српска књижевна задруга. коло 52 ; књ. 351)

Горанова поезија / Војислав Ђурић: стр. VII-LX.

1960

63. Антологија народних приповедака / [избор и предговор Во јис лавЂурић]. – Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевназадруга, 1960. – 398 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Срп ска књижевност усто књига ; књ. 6)

Текстови В. Ђурића: Предговор, стр. 7-32. – Белешке, стр. 363 -371. –Речник, стр. 375-381. – Напомена, стр. 382-384.

2. изд. – 1969 . – 434 стр. (Српска књижевност у сто књига, 7).

64. Бајке са британских острва / Војислав Ђурић // Бајке са бри танскихострва / [превела са енглеског Бахра Ша мић -Ела ко вић]. – Сарајево :«Веселин Маслеша», 1960. Стр. 339-345. – (Народна библиотека)

65. Народне јуначке песме : преткосовске и косовске / приредиоВојислав Ђурић. – Београд : Нолит, 1960. – 178 стр. ; 17 cm . –(Школска библиотека Нолит ; 20)


45

Преткосовске и косовске песме/ В. Ђ.: стр. 5-[24].

66. Народне јуначке песме новијих времена / приредио Војислав Ђурић.– Београд : Нолит, 1960 (Београд : Просвета). – 177 стр. ; 18 cm. –(Школска библиотека Нолит ; 7)

О песмама новијих времена / В. Ђ.: стр. 5-[20].

67. Народне јуначке песме о српским деспотима и њиховим сав -ременицима / приредио Војислав Ђурић. – Београд : Нолит, 1960. –147 стр. ; 18 cm. – (Школска библиотека Нолит ; 9)

Предговор/ В. Ђ.: стр. 5-[12].

68. Народне јуначке песме о ускоцима / приредио Војислав Ђу рић. –Београд : Нолит, 1960 . – 261 стр. ; 18 cm. – (Школска библиотека Нолит ; 21-22)

О ускоцима / В. Ђ.: стр. 5-[13].69. Predgovor / [Vojislav Đurić] // Sveske. 1 (januar—jun 1960) [3—4]. Непотписано. Реч уредника уз први број часописа.

1961

70. Антологија народних јуначких песама / [приредио] Војислав Ђурић.– [3. прерађено изд.]. – Београд : Српска књижевна задруга, 1961. –747 стр. ; 20 cm

Текстови В. Ђурића: Српскохрватска народна епика : предговор, стр.7-133. – Белешке, стр. 663-702. – Поговор, стр. 737-742. – Речникмање познатих речи и историјских и географских име на, стр.703-742.

Остала издања: [4.изд.]. 1965, 5. изд. – 1969, 6. изд. – 1971, 7. изд. – 1973, 8. изд. – 1977, 9. изд. – 1981, 10. изд. – 1987, 11. изд. – 1988, 12. изд. – 1989, 13. изд. – 1990, 14. изд. – 1991,


46

15. изд. – 1992, 16. изд. – 1994, 17. изд. – 1998

1998.

71. Доситеј Обрадовић / Војислав Ђурић. – Београд : Завод за издавањеуџбеника Народне Републике Србије, 1961. – 74 стр. : илустр. ; 19 cm

72. Доситеј Обрадовић / Војислав Ђурић // Сабрана дела : 1811 -1961. 1 /Доситеј Обрадовић . – Београд : Просвета, 1961. – Стр 5-58. – (Српски писци)

73. Život i rad Joakima Vujića / Vojislav M. Đurić // Pozorisni život.14—15 (1961) 20—22.

74. Изабране песме / Алекса Шантић ; предговор, избор и редакц ијаВојислава Ђурића. – Београд : Нолит, 1961. – 187 стр. ; 18 cm. –(Школска библиотека Нолит ; 40)

Шантићева поезија / Војислав М. Ђурић: стр. 7-52.

75. Изабрани списи / Доситеј Обрадовић ; [предговор Војислав Ђурић ;избор и редакција Божидар Ковачек]. – Нови Сад : Матица српска ;Београд : Српска књижевна задруга, 1961. – 385 стр. ; 21 cm. –(Библиотека Српска књижевност у сто књига; књ. 14)

Доситеј Обрадовић / Војислав М. Ђурић: 7-38 Нова издања: [2. изд.] - 1969 . – 429 стр., (Библиотека Српска књижевност у сто

књига ; књ. 10) [3. изд.]. – 1989 «Поводом двесто педесетогодишњице рођења

1739-1989"

76. O књижевној вредности Доситејевог дела / Војислав М. Ђурић //Књижевност и језик. 3 (1961) 265—268.

77. Песме ; Јелисавета ; Проза / Ђура Јакшић ; [избор и редакцијаВојислав Ђурић ; предговор Исидора Секулић]. – Нови Сад : Матицасрпска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1961 . – 341 стр. ; 21 cm. –(Библиотека Српска књижевност у сто књига; књ. 28)

Нова издања:


47

1970. – 401 стр. – (Библиотека Српска књижевност у сто књига; књ.25), 1990.

78. Римска лирика : избор песама : Квинт Хорације Флак, Гај ВалеријеКатул, Албије Тибул, Секст Проперције, Публије Вер гилије Марон,Публије Овидије Назон / изабрао и с латинског превео Младен С.Атанасијевић ; предговор написао Војислав Ђурић]. – Београд :Просвета, 1961. – 237 стр. ; 20 cm. – (Светски класици. коло 1 ; 1)

Увод у римску лирику / Војислав М. Ђурић: стр. 7-51. ; 2. изд. 1966.

1962

79. Изабрана дела / Војислав Илић ; [избор, редакција и предговорВојислав Ђурић]. – Нови Сад : Матица српска ; Београд : Срп скакњижевна задруга, 1962. – 293 стр. ; 21 cm. – Библиотека Српскакњижевност у сто књига ; књ. 37)

Поезија Војислава Илића / Војислав М. Ђурић: стр. 7-[26]. Ново издање: 1971; 386 стр. (Српска књижевност у сто књига, 40).

80. Најновија Андрићева поезија / Војислав М. Ђурић // Иво Андрић.Београд : Институт за теорију књижевности и умет ности, 1962. Стр.131-151. (Посебна издања/ Институт за тео рију књижевности иуметности ; књ. 1)

Иво Андрић / Војислав Ђурић: стр. 3-7.

81. Народне јуначке песме о Марку Краљевићу / приредио Војис лавЂурић. – Београд : Савремена школа, 1962. – 139 стр. ; 17 cm. –(Школска библиотека ; св. 65)

О Марку Краљевићу / Војислав Ђурић: стр. 5-16.

82. Народне јуначке песме о хајдуцима / приредио Војислав Ђу рић. –Београд : Савремена школа, 1962. – 165 стр. ; 17 cm. – (Школскабиблиотека ; св. 66)

О хајдуцима / Војислав Ђурић: стр. 5-15.

83. Шантићева поезија / Војислав М. Ђурић // Пјесме / Алекса Шантић.Београд : Просвета, 1962. Стр. 7-[54].

1963

84. Звучне мађије Његошевог десетерца / Војислав М. Ђурић // Прилози


48

за књижевност, језик историју и фолклор. 3-4 (1963) 225—236.

85. Лирске народне песме / [избор и редакција Војислав Ђурић]. – [1.изд.]. – Београд : Рад, 1963. – 128 стр. ; 18 cm. – (Библиотека «Реч имисао». коло 4 ; књ. 87)

Поговор / Војислав Ђурић: стр. 121-124. 2. изд]. – 1967

86. Народне јуначке песме / [приредио Војислав Ђурић]. – Бео град :Просвета, 1963. – 290 стр. ; 19 cm. – (Библиотека Просвета. коло 1 ; 1)

Ликови главних јунака / Војислав М. Ђурић: стр. 5-22. [2. изд.]. – 1965. [3. изд.]. – 1966. [4. изд.]. – 1968. [5. изд.]. – 1971.

87. Народне приповетке / [приредио Војислав Ђурић]. – Београд :Просвета, 1963. – 168 стр. ; 19 cm. – (Библиотека Просвета. коло 1 ; 3)

О народним приповеткама / Војислав М. Ђурић: стр. 5-34. [2. изд.]. – 1965. [3. изд.]. – 1966. [4. изд.]. – 1968. [5. изд.]. – 1969. [6. изд.]. – 1971.

88. Народне лирске песме / [избор и редакција Војислав Ђурић]. –Београд : Просвета, 1963. – 129 стр. ; 19 cm. – Библиотека Просвета ;коло 1)

О народним лирским песмама / Војислав Ђурић: стр. 5-29: [2. изд.]. – 1965 - (Библиотека Просвета ; коло 1 ; 2), [3. изд.]. – 1966. [4. изд.]. – 1968. [5. изд.]. – 1969. [6. изд.]. – 1971.

89. Његошева поетика / Војислав М. Ђурић // Књижевност и језик. 11 : 4(1963) 1—11.

1964

90. Вук Стефановић Караџић : [предговор] / Војислав М. Ђурић //Вукови записи. Београд : Српска књижевна задруга, 1964. Стр. 7—15.


49

2. изд. - 1967.

91. Горанова поезија. [предговор] / Војислав М. Ђурић // Горановапоезија. Београд : Завод за издавање уџбеника СР Србије, 1964. Стр.5—60. (Библиотека изабраних књижевних текстова, 5).

92. Лажни цар Шћепан Мали ; Писма / Петар Петровић Његош ; [изборВојислав Ђурић]. – Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српскакњижевна задруга, 1964. – 281 стр. ; 21 cm. – (Биб лиотека Српскакњижевност у сто књига ; књ. 22)

Ново издање: 1969; 300 стр. (Српска књижевност у сто књига, 19).

93. Његошева поетика / Војислав Ђурић. – Београд : Завод за издавањеуџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1964. – 54 стр. ; 20 cm

94. Питалице / Војислав М. Ђурић // НИН. 14 : 684 ( 16. II 1964) 9.

95. Пјесме ; Луча микрокозма ; Горски вијенац / Петар Петровић Његош; [избор и предговор Војислав Ђурић]. – Нови Сад : Матица српска ;Београд : Српска књижевна задруга, 1964. – 253 стр. ; 21 cm. –(Библиотека Српска књижевност у сто књига; књ. 21)

Његошева поетика / Војислав М. Ђурић: стр. 7-40. Ново издање: 1969. (Српска књижевност у сто књига, 18)

96. Poslovice / Vojislav M. Рuriж // Knjiћevne novine 218 (6. III 1964) 8.

97. Хорације / Војислав М. Ђурић // Велики песници о поезији. Београд :Коларчев народни универзитет, 1964. Стр. 1—9.

1965

98. Од дрвета и сенки [треба: сенка] / Војислав М. Ђурић // Политика. 62 : 18643 (29. VIII 1965) 15.

99. Сјај Мажуранићеве поеме / Војислав М. Ђурић // НИН. 15 : 779 (12.XII 1965) 8.

1966

100. Вук о напретку или приступ Вуковој поетици / Војислав М. Ђурић // Вуков зборник. Београд : Српска академија наука и уметности, 1966.


50

Стр. 179—190. (Посебна издања / САНУ ; 400. Одељење друштвенихнаука; 56. Одељење литературе и језика ; 17).

101. Говор поезије : појам, слика, звук. 1 / Војислав Ђурић. – Београд :Просвета, 1966. – 421 стр. ; 22 cm

Садржај: О проблемима Лаокоона. — Сугестија. — Лирика. —Обележја епике. — Промене и нестанак епа. — Катарса. — Увод уримску лирику. — Јунаци Махабхарате. — Легенда о Савитри. —Паун, стара кинеска поема. — Чандидасина поема. — Бајке саБританских острва. — Гетеов Фауст. — Европска и југословенскакњижевност. — Лепота народног стиха. — Ње го шева поетика. —Звучне мађије Његошевог десетерца. — Његошева поезија. — СјајМажуранићеве поеме. — Франс до Драјфусове афере, — Франсовасинтеза. — Забелешка о Томасу Maнy. — Лирика Р. Тагора. —Поетика Р. Тагора. — Иво Анд рић. — Најновија Андрићева поезија.— Крлежино релек-дело. — Песнички понос. — Проблеми критике.

102. Европска и југословенска књижевност / Војислав М. Ђурић //Књижевност и језик. 14 : 1 (1966) 1—6.

103. Књига о Његошу / [приредио Војислав Ђурић]. – Београд : Младопоколење, 1966. – 203 стр. ; 20 cm. – (Лектира за VIII разред основнешколе), 2. изд. 1968—1970.

104. Поезија Војислава Илића / Војислав М. Ђурић // Војислав Илић.Београд : Завод за издавање уџбеника СР Србије, 1966. Стр. 418—437. (О књижевности. Студије, есеји, критике, члан ци, 6).

105. Савковић Милош / Војислав М. Ђурић // Ликови револуције, књ. 3.Београд : Просвета, 1966. Стр. 187—192.

106. Стил Пере Слијепчевића / Војислав М. Ђурић // Анали Фило лошког факултета (Београд). 6 (1966) 33—43.

1967

107. Krležino remek-delo / Vojislav M. Đurić // Miroslav Krleža. Beo grad : Prosveta, 1967. Str. 1—52 (Posebna izdanja / Institut za teorijuknjiževnosti i umetnosti ; knj. 2)


51

108. Милош Ђурић / Војислав М. Ђурић // Студент. 31 (12. XII 1967) 29.

109. Научници / [избор и предговор Војислав Ђурић]. – Нови Сад :Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1967. – 283 стр. ;20 cm. – (Библиотека Српска књижевност у сто књига; књ. 90)

Текстови В. Ђурића: Предговор, стр. 7-11. – Напомена, стр. 277. –Белешке о писцима, стр. 278-281.

[2. изд.]: 1972; 356 стр. (Српска књижевност у сто књига, 61).

110. Однос усмене и писане књижевности српскохрватске... / ВојиславЂурић // Филолошки преглед. 5 : 1-4 (1967) 1—14.

111. Октобарска револуција и београдски књижевни часописи измеђудва рата / Војислав Ђурић. – Београд : Српска књи жевна задруга,1967. – 63 стр. : илустр. ; 21 cm

112. Особине Домановићевог израза / Војислав М. Ђурић // Спо меницау част новоизабраних чланова Српске академије наука и уметноети.Београд : САНУ, 1967. Стр. 99—109. (Посебна издања / САНУ ; 402.Споменице ; 30)

113. Приновак Лазе Костића / Војислав М. Ђурић // Анали Фило лошкогфакултета (Београд). 7 (1967) 9—29.

114. Rapports en tre la litterature orale et la litterature ecrite serbo croates /Vojislav M. Đurić // Actes du V Congres de l’Association Internationale de Litterature Comparee, 1967. Bel grade, 1969. p. 481—496.

1968

115. О пореклу јуначких песама / Војислав М. Ђурић // Књи жевност ијезик. 15 : 4 (1968)16—24.

116. Особине Вишњићевог израза / Војислав М. Ђурић // Књи жевност и језик. 15 : 4 (1968) 1—9.

1969

117. Говор поезије : појам, слика, звук. [Књ.] 2 / Војислав Ђурић. –


52

Београд : Просвета, 1969. – 344 стр. ; 22 cm Садржај: Вишњићева визија. — Вук Стефановић Караџић. — Вук о

напретку или приступ Вуковој поетици. — Јоаким Вујић. — Првисрпски сатиричари. — Ангажована лирика Лазе Кос тића. —Естетика и просветна политика Светозара Марковића. — ПоезијаВојислава Илића. — Приповетке Јанка Весе ли но вића. — СтрадијаРадоја Домановића. — Алекса Шантић. — Реализам СветозараЋоровића. — Стил Пере Слијепчевића. — Нушићев смех. — МилошСавковић. — Поезија Вељка Петро вића. — О научној прози. —Усмена и писана књижевност српскохрватска.

1970

118. Заборављени Лазар Комарчић / Војислав М. Ђурић // Поли тика. 67: 20488 (17. X 1970) 19.

119. II rapsodo serbo Filip Visnjic / Vojislav M. Đurić // Atti del Con vegnointemazionale: La poesia epica e il sua formazione. Roma, 28. marzo - 3,aprile, 1969. Roma : Accademia nazionale dei Lincei, 1970. p. 419—443.

120. Лирске народне песме / [избор и редакција Војислав Ђурић]. –Београд : Рад, 1970. – 147 стр. ; 17 cm. – (Библиотека «Дом и школа»)

Предговор / Војислав Ђурић: стр. 5-9. [2. изд.]. – 1974.

121. Први српски устанак и Карађорђе : [текст за каталог излож бе] /Војислав М. Ђурић // Карађорђе у драми и позоришту. Београд :Српска академија наука и уметности, 1970. Стр. 5—9. (Галерија САНУ ; 8).

1971

122. Le développment des litteratures du sud-est européen en re la tion avec lesautres littératures de la fin du XVIIe siècle a nos jours / Vojislav M. Đurić// Actes du Pre mier congrès in ter na tional des études balkaniques etsud-est européenne. So fia, 1971.

123. О Јовану Дучићу / Војислав М. Ђурић // Песме ; О песницима / Јован Дучић. Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевназадруга, 1971. Стр. 30-37. (Библиотека Српска књи жевност у сто


53

књига ; књ. 52)

124. Шантићева поезија / Војислав М. Ђурић // Пјесме / Алекса Шантић.Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књи жевна задруга, 1971.Стр. 7-41.- (Библиотека Српска књи жев ност у сто књига ; књ. 51)

1972

125. Национална култура у простору и времену / Војислав М. Ђурић //Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац 28, 29 и 30. октобар 1971. / [уредник] Милорад Гончин. [Београд] : Републичкаконференција ССРН СР Србије, 1972. Стр. 83-88.

126. Поезија Вељка Петровића / Војислав М. Ђурић // Споменицапосвећена преминулом академику Вељку Петровићу. Београд :Српска академија наука и уметности, 1972. Стр. 19—22. (По себнаиздња / САНУ; 455. Споменице ; 58).

127. Приступ Вуковој поетици : [текст за каталог изложбе] / Во јислав М.Ђурић // Вук Стефановић Караџић : човек и дело. Београд : Српскаакадемија наука и уметности, 1972. Стр. 17—23. (Галерија / САНУ ; 16).

128. Прота Матија Ненадовић / Војислав М. Ђурић // Ковчежић. 10(1972) 139—145.

129. Углед народног језика у прози / Војислав М. Ђурић // Народ накњижевност / приредио Владан Недић. Београд : Нолит, 1972. Стр.506-513.- (Српска књижевност у књижевној кри тици ; 2)

1973

130. Критички принцип Доситеја Обрадовића / Војислав М. Ђу рић // Од барока до класицизма / приредио Милорад Павић. Београд : Нолит,1973. Стр. 434-453. – (Српска књижевност у књижевној критици ; 2)

131. Мит и религија у Срба : изабране студије / Веселин Чај кановић ;приредио Војислав Ђурић. – Београд : Српска књи жевна задруга,1973. – XIII, 693 стр. ; 19 cm. – (Српска књижевна задруга. коло 66 ; књ. 443)

Текстови В. Ђурића: Предговор: стр. VII-XIII. – Белешке о Чај -


54

кановићевим радовима из религије и митологије: стр. 529-646. –Поговор: стр. 667-668.

132. Химна епској мајци / Војислав М. Ђурић // Народно ства ралаштво— фолклор. 46 (1973) 29—31.

1974

133. Још о миту и религији / Војислав М. Ђурић // НИН. 24 : 1220 (26. V1974) 27-28.

1975

134. Милан Ракић / Војислав Ђурић // Поезија и критика / [при ре дили]Недељко Мијушковић, Слободан Филимоновић. – Бео град : Новакњига, 1975. Стр. 298-310. – (Библиотека Ризница)

135. Национална и општа књижевност / Војислав М. Ђурић // ЛетописМатице српске. 151 : 416 : 6 (1975) 690—695.

136. Похвала човеку и делу / Војислав М. Ђурић // Политика. 72 : 22338 (13. XII 1975) 15.

О Ђури Даничићу.

1976

137. Књига Ђуре Даничића / приредио Војислав Ђурић. – Београд :Српска књижевна задруга, 1976. – XXXIII, 459 стр. ; 19 cm. – (Српскакњижевна задруга ; коло 69, књ. 460)

Текстови В. Ђурића : О Ђури Даничићу, стр.VII-XXXIII .- Пого вор,стр. 453-455. – Из литературе о Даничићу, стр. 377-436. – ПрегледДаничићевих радова: стр. 437-452.

138. О Рељи Крилатици у песништву / Војислав М. Ђурић // Прилози закњижевност, језик, историју и фолклор. 42 : 1-4 (1976) 61—65.

139. Ракићева поезија / Војислав Ђурић // Песме / М. М. Ракић. – Београд : Српска књижевна задруга, 1976. Стр. 125-143.


55

1977

140. Активност достојна поштовања / Војислав М. Ђурић // Књи жевненовине. 545 (16. X 1977) 1.

Некролог Велибору Глигорићу.

141. Антологија народних приповедака / [приредио] Војислав Ђурић. –Београд : Српска књижевна задруга, 1977. – 575 стр. ; 21 cm. –(Антологије / Српска књижевна задруга)

О народним приповеткама : предговор / Војислав Ђурић: стр. 5-58. 2. изд. – 1989, 3. изд. – 1990, 4. изд. – 1991, 5. изд. – 1992.

142. [Извештај о раду Академије у 1975. години] / Војислав М. Ђурић //Годишњак Српске академије наука и уметности за 1976 годину . 83 (1977) 66—70.

1978

143. Дела Бранислава Нушића у десет књига / избор и редакцијаВојислав Ђурић. – Београд : Просвета, 1978. – 18 cm

Књ. 1: Аутобиографија [Садржи: В. Ђурић: Нушићев смех, стр.47-50].- Књ. 2. Општинско дете. Листићи.- Књ. 3: Хајдуци. При -поветке.- Књ. 4: Народни посланик. Суњиво лице. Проте к ција.- Књ.5: Обичан Човек. Свет. Београд некад и сад.- Књ. 6: Пут око света.Госпођа министарка.- Књ. 7: Ожалошћена поро дица. Опасна игра.Др.- Књ. 8: Мистер долар. Покојник. Власт. Мале сцене.- Књ. 9:Пучина. Тако је морало бити. Кнегиња од Трибала. Кнез одСемберије.- Књ. 10: Деветсто петнаеста [Са држи: В. Ђурић: Поговор, стр. 364].

Остала издања: 2. изд. - I982. 3. изд. - 1989.

144. Из библијске поетике : одломак о лепоти / Војислав М. Ђурић //Књижевне новине. 552 - 553 (1. и 16. II 1978) 6.

145. [Извештај о раду Академије у 1976. години] / Војислав М. Ђурић //Годишњак Српске академије наука и уметности за 1977 годину . 84


56

(1978) 68—78.

146. Прота Матија Ненадовић : [текст за каталог изложбе] / Војис лав М.Ђурић // Прота Матија Ненадовић и његово доба. Бео град : Српскаакадемија наука и уметности, 1978. Стр. 5—25. (Галерија / САНУ ;35).

1979

147. Бој на Иванковцу у књижевности / Војислав М. Ђурић // Бој наИванковцу 1805. године. Београд : Српска академија наука иуметности ; Самоуправна интересна заједница културе скуп штинеопштине Ћуприја, 1979. Стр. 67—84. (Посебна издања / САНУ ; 522. Одељење историјских наука ; 6).

148. Врховно божанство Реч / Војислав М. Ђурић // Књижевност. 9(1979) 1312—1316.

149. Лик светога Саве у књижевности / Војислав М. Ђурић // СаваНемањић — Свети Сава : историја и предање : међународни научнискуп, децембар 1976. Уредник В. Ђурић. Београд : Срп ска академијанаука и уметности, 1979. Стр. 223— 230. (Научни скупови / САНУ ; 7. Председништво ; 1).

150. Милан Будимир / Војислав М. Ђурић // Милан Будимир. Београд:Српска академија наука и уметности, 1979. Стр. 5—10. (Споменице /САНУ ; 5. Одељење језика и књижевности ; 1).

1980

151. Гетеов «Фауст» / Војислав Ђурић // Фауст. Део 1 / Јохан ВолфгангГете ; превео Бранимир Живојиновић. – Београд : Српска књижевназадруга, 1980. Стр. VII-XXVII. – (Српска књижевна задруга. коло 73 ;књ. 483)

152. Говор поезије. III / Војислав Ђурић. – Београд : Просвета, 1980. – 333стр. ; 21 cm

Садржај: Књижевност општа и национална. — Врховно божан ствоРеч. — Из библијске поетике (одломак о лепоти), — Сав ременост„Златне књижице«. — Суштина Дантеове визије. — О превођењу


57

поезије. — Значајно дело о римској књижев ности. — МиланБудимир. — Милош Ђурић. — Подвиг Анице Савић-Ребац. — Онародним приповеткама. — Химна епској мајци. — Песнички РељаКрилатица. — О народној култури. — Вук као етнолог. —Родољубље старих српских писаца. — Лик светога Саве укњижевности. — Доситеј Обрадовић. — Први српски устанак иКарађорђе. — Прота Матија Ненадовић. — Његошева визија. — ОЂури Даничићу. — Самотници у „Кош тани». — Време у Андрићевојпрози. — Горанова поезија.

153. Турске загонетке = Tьrk bilmeceleri / избор, предговор, ко ментарМарија Ђукановић и Љубинка Рајковић ; уредник Војислав Ђурић. –Београд : Српска академија наука и умет ности, 1980. – XXVIII, 292стр. ; 24 cm. – (Балканске народне умотворине Српска академијанаука и уметности. Одељење језика и књижевности ; књ. 1)

О балканским народним умотворинама / Војислав Ђурић: стр.VII-XV.

1982

154. Градинар / Рабиндранат Тагоре ; предговор, редакција и при -ређивање Војислав Ђурић ; [превод Давид С. Пијаде]. – Бео град :Просвета : Нолит : Завод за уџбенике и наставна средства, 1982. – 164стр. ; 20 cm. – (Лектира за II годину средњег усме реног образовања ;19)

Текстови В. Ђурића: Лирика и поетика Р. Тагора, стр. 7-41. –Хронологија: стр. 161-165.

[2. изд.]. – 1985.

155. Лирика у светској књижевности : врсте и антологија песама / [при -редио] Војислав Ђурић. – Београд : Српска књижевна зад руга, 1982. – 578 стр. ; 21 cm. – (Антологије)

Текстови В. Ђурића: Лирика стр. 5-[15]. – Поговор стр. 551-552.

1983

156. Особине Домановићевог израза / Војислав Ђурић // Дома новићевасатира као приповетка / Димитрије Вученов. – Бео град : Завод зауџбенике и наставна средства, 1983. Стр. 121-128. – (БиблиотекаПортрет књижевног дела. коло 2)


58

157. Српска књижевна задруга (1892—1982) / Војислав М. Ђурић //Гласник Српске књижевне задруге. н. с. 37 : 17 (1983) 3—8.

1985

158. Речник српских народних веровања о биљкама / ВеселинЧајкановић ; рукопис приредио и долунио Војислав Ђурић. –Београд : Српска академија наука и уметности : Српска књи жевназадруга 1985. – 345, [3] стр. ; 20 cm

Текстови В. Ђурића: Предговор, стр. 7—17. — Додатак Чај кановићевом „Речнику«, стр. 257—336 (I, Уз поједине чланке у „Речнику»,; И, Обиљкама којих нема у „Речнику«; III, Поводом чланака који недостају у „Речнику»).

159. Уводна реч на Научном скупу Прота Матија Нендовић и његоводоба / Војислав М. Ђурић // Прота Матија Ненадовић и његово доба :зборник радова са научног скупа одржаног од 5. до 7. децембра 1978.године. Београд : Српска академија наука и уметности, 1985. Стр.1—4. (Научни скупови / САНУ ; 26. Председништво ; 6).

1987

160. Višnjićeva vizija / Vojislav M. Đurić // Narodna epska poezija.Priredio N. Mijušković. Pančevo : [s.n.], 1987. Str. 167—181.

161. Вук Стефановић Караџић : [текст у зидном календару] / ВојиславЂурић // Вук Стефановић Караџић — два века од рођења.Светозарево : Индустрија каблова „Моша Пијаде", 1987; [6]; f°.

162. Вук Стефановић Караџић / Војислав Ђурић // Хомољски мотиви :20 година традиције и лепоте. Кучево : Одбор смотре «Хомољскимотиви», 1987. Стр. [6-7].

163. Die nationale und Internationale Bedeutung von Vuk StefanovicKaradzic / Vojislav M. Đurić // Österreichische Osthefte (Wien). 29(1987) 30—46.

1989

164. Kruševac u narodnoj poeziji / [priredio] Vojislav Đurić. – Kru ševac :Bagdala, 1989 . – 192 str. ; 24 cm. – (Biblioteka Istočnik)

Kruševac i «pošljednje vrijeme»(pre i posle kosovskog boja ) u narod -


59

nim pesmama / Vojislav Đurić: str. 5-54.

165. Први и једини сусрет са Милојем Павловићем / Војислав М. Ђурић// Споменица Гимназије у Крагујевцу 1833—1983. Кра гујевац : Одбор за обележавање 150-годишњице Крагујевачке гимназије, 1989. Стр.730—732.

166. Српска књижевност о Косову / Војислав М. Ђурић // Књи жевненовине. 779-780 (1. и 15. јули 1989) 4.

1990

167. Косовски бој у српској књижевности / [приредио] Војислав Ђурић.– Београд : Српска књижевна задруга ; Нови Сад : Матица српска ;Приштина : Јединство, 1990 . – 652 стр. ; 25 cm. – (Косовскаспоменица : 1389-1989.)

Српска књижевност о Косову / [Војислав Ђурић]: стр. 5-159.

168. Српскохрватска народна епика / Војислав М. Ђурић // Усме нанародна књижевност : избор поезије / приредио Ј. Јањић. ГорњиМилановац : Дечје новине, 1990. Стр. 91-101.

169. Трагање за духом речи : изабрани огледи / Војислав Ђурић. –Београд : Српска књижевна задруга, 1990. – 436 стр. ; 20 cm. – (Српскакњижевна задруга. коло 83 ; књ. 547)

Садржај: Врховно божанство Реч. — Књижевност општа инационална.— Сугестија. — Катарса. — Савременост „Златнекњижице«. — Увод у римску лирику. — Гетеов Фауст. — Фран совасинтеза. — Лирика Р. Тагора. — Забелешка о Томасу Maнy. —Европска и југословенска књижевност. — Лепота народног стиха. —Песнички Реља Крилатица. — Вишњићева визија. — Звучне слике народиих приповедака. — Усмена и писана књижевностсрпскохрватска. — Родољубље старих срп ских писаца. — Ликсветога Саве у књижевности. — Вук Стефановић Караџић. — Прота Матија Ненадовић. — Звучне мађије Његошевог десетерца. — СјајМажуранићеве поеме. — Особине Домановићевог израза. —Самотници у Коштани. — Стил Пере Слијепчевића. — НајновијаАндрићева поезија. — Подвиг Анице Савић-Ребац. — О научнојпрози. — Нацио нална култура у простору и времену. — Српска књижевна задруга (1892—1982). — Напомена. — Белешка о писцу.


60

1991

170. Погибија Хајдук-Вељка Петровића : Вукови портрети знатних Срба / Војислав М. Ђурић // Књижевне новине. 44 : 832-833 (15. 12.1991) 1.

1992

171. Историја и песништво / Војислав М. Ђурић // Књижевне новине. 45 : 850 (15. 10 - 1. 11. 1992) 5.

172. Портрет Хајдук-Вељка Петровића : Вукови портрети знатних Срба / Војислав М. Ђурић // Књижевне новине. 45 : 834 (15. 01. 1992)11.

173. Радич Петровић : Вукови портрети знатних Срба / Војислав М.Ђурић // Књижевне новине. 45 : 839 (1. 04. 1992) 1.

174. Станко Арамбашић : Вукови портрети знатних Срба / Во јислав М.Ђурић // Књижевне новине. 45 : 836 (15. 02. 1992) 11.

175. Стефан Јовановић : Вукови портрети знатних Срба / Војислав М.Ђурић // Књижевне новине. 45 : 835 (01. 02. 1992) 11.

176. Теодор Бојиновић : Вукови портрети знатних Срба / Војислав М.Ђурић // Књижевне новине. 45 : 838 (15. 03. 1992) 6.

177. Хаџи Рувим : Вукови портрети знатних Срба / Војислав М. Ђурић // Књижевне новине. 45 : 837 (01. 03. 1992) 7.

1994

178. О врховном богу у старој српској религији / В. Чајкановић ;приредио В. Ђурић. – Београд : СКЗ : БИГЗ : Просвета, 1994. – 396 стр. ; 21 cm . – (Сабрана дела из српске религије и мито логије ; 3)

Предговор / В. Ђурић : стр. 7-9.

179. О реконструкцији старе српске вере у делима В. Чајкановића /Војислав М. Ђурић // Књижевност. 99 : 10-11 (1994) 1022 -1041.

180. О Чајкановићевом делу о религији и митологији / Војислав М.


61

Ђурић // Књижевне новине. 47 : 898 (15. 12. 1994) 1.

181. Речник српских народних веровања о биљкама / В. Чај кановић ;рукопис приредио и допунио В. Ђурић. – Београд : СКЗ : БИГЗ :Просвета, 1994. – 298 стр. ; 21 cm. – (Сабрана дела из српске религијеи митологије ; 4)

Предговор првом издању ; Додатак Чајкановићевом Речнику :[преглед веровања објављених после II светског рата и напо мене] /В. Ђурић: стр. 7-15.

182. Стара српска религија и митологија / В. Чајкановић ; при редио В.Ђурић. – Београд : СКЗ : БИГЗ : Просвета, 1994. – 437 стр. ; 21 cm. –(Сабрана дела из српске религије и митологије ; 5)

Предговор / В. Ђурић: стр. 7-19.

183. Студије из српске религије и фолклора : 1910-1924 / В. Чај кановић ;приредио В. Ђурић. – Београд : СКЗ : БИГЗ : Прос вета, 1994. – 473 стр. ; 21 cm. – (Сабрана дела из српске религије и митологије ; 1)

Текстови В. Ђурића: Предговор, стр. 7-16.- О реконструкцији старесрпске вере, стр. 31-58.

184. Студије из српске религије и фолклора : 1925-1942 / В. Чај кановић ;приредио В. Ђурић. – Београд : СКЗ : БИГЗ : Прос вета, 1994. – 547 стр. ; 21 cm. – (Сабрана дела из српске религије и митологије ; 2)

Предговор / В. Ђурић: Стр. 7-10.

1995

185. Дрина - латинска и грчка : [интервју] / Војислав М. Ђурић //Књижевне новине. 46 : 899-900 (1-15. 01. 1995) 3.

186. Захвалница за Вукову награду : [реч на уручењу 28. 12. 1994. уСкупштини града Београда] / Војислав М. Ђурић // НовинеБеоградског читалишта. 5 : 17 (1995) 7.

187. Милан Ракић / Војислав М. Ђурић // Песме / Милан Ракић ;приредио Милош Милошевић. – Сремски Карловци : Каирос, 1995. – Стр. 143-157. – (Едиција Стражилово)

2. изд. – 2002.


62

188. Српске народне шаљиве приче / приредио В. Ђурић ; илус трацијеБосиљка Кићевац. – 1. изд. – Београд : СКЗ, 1995. – 130 стр. : илустр. ;27 cm. – (До границе чуда)


189. Стара српска религија и митологија / В. Чајкановић ; при редио В.Ђурић. – Београд : САНУ, 1995. – 437 стр. ; 21 cm. – (Посебна издања САНУ ; 611. Одељење језика и књижевности ; 45)


1996

190. Лирика Р. Тагора / Војислав Ђурић // Градинар / Тагоре ; превеоДавид С. Пијаде. – Београд : Гутенбергова галаксија ; Ваљево :Ваљевска штампарија, 1996. Стр. 115-128. – (Ђачка библиотека ; 26)

2. изд. 2002. – (Библиотека Књижевни венац ; књ. 18)

1999

191. Његошева поетика / Војислав Ђурић. – Подгорица : Октоих 1999. –45 стр. ; 20 cm. – (Библиотека «Његош»)

2000

192. Лирика Р. Тагора / Војислав Ђурић // Градинар / Рабин дранат Тагоре ; превео Давид С. Пијаде ; линорези Паула Музер. – Београд : Нолит :Лора ; Рума : Графампромет, 2000. – 133 стр. : илустр. ; 17 cm. –(Библиотека Поклон за најдраже)

2. изд. – 2005.- (Библиотека Дар) 2., фототипско изд. – 2006.

2001

193. Антологија српских народних јуначких песама / приредио Војислав Ђурић. – Београд : Источник, 2001. – 523 стр. ; 24 cm. – (Врхови српске књижевности)

Текстови В. Ђурића: О народним епским песмама, стр. 7-45. –Оврстама епских песама, стр. 479-488. – Речник, стр. 489-517.

2. изд. 2003 . – 476 стр. ; 21 cm. – (Врхови српске књижевности)

194. Лирика Р. Тагора / Војислав Ђурић // Градинар / Рабиндранат Тагоре


63

; превео Давид С. Пијаде. – Београд : Српска књижевна задруга, 2001.Стр. 65-79. – (Мала библиотека Српске књи жевне задруге)

2002

195. Вукови портрети устаника : у спису Као српски Плутарх / ВојиславЂурић. – Београд : Источник, 2002. – 141 стр. ; 21 cm. – (Стари и нови)

Садржај: Предговор.- Вукова припрема за сликање историјскихличности и догађаја.- Хајдук Вељко Петровић.- Стефан Јова новић.-Станко Арамбашић.- Хаџи-Рувим.- Радич Петровић.- ТеодорБојиновић.- Милоје Петровић.- Милош Стојићевић Поцерац.-Поговор.- Вук Стефановић Караџић.

196. Естетика и просветна политика Светозара Марковића / Во јиславЂурић // Епохе и стилови у српској књижевности / приредилиМалиша Станојевић, Слободан Лазаревић. – Бео град : Филолошкифакултет ; Крагујевац : Нова светлост, 2002. – (Библиотека Лицеј ; књ. 9). – Стр. 159-169.

197. Љубавна лирика Лазе Костића / Војислав Ђурић // Књижевнаисторија. 34 : 116/117 (2002) 17-34.

2003

198. Антологија српских народних приповедака / приредио Во јиславЂурић. – Београд : Источник, 2003 . – 476 стр. ; 21 cm. – (Врховисрпске књижевности)Текстови В. Ђурића: О народним приповеткама, стр. 7-47. – Очудесним бићима и стварима, стр. 431-439. – Уз поједине при -поветке: стр. 440-447. – Речник, стр. 451-468.

2004

199. Приповетке и сатире / Радоје Домановић. – Нови Сад : Школ скакњига, 2004 . – 226 стр. ; 21cm. – (Библиотека «Сред њо школац»)Предговор / Војислав Ђурић : стр. 5-10.


64

Избори Војислава Ђурића у САНУ

МИЛЕ СТАНИЋ(Београд)

Оснивањем Српске краљевске академије 1. новембра 1886. и краље -вим именовањем првих 16 академика 5. априла 1887. године, поЗакону о академији, даље чланство у њој вршило се и врши се

периодично избором нових на предлог постојећих чланова путем гласа -ња. У историјату избора нових чланова, које овде посебно не апострофи -рамо, предлоге за кандидате су подносили само чланови Академија,односно Одељења, а данас то, уз њих, могу радити и научне институције.

Када у изборној години руководећи органи САНУ, Председништво и Извршни одбор, одреде време избора нових кандидата за редовне идописне чланове тиме, са одређеним роковима, почиње процедура њи -хо вог избора. У најкраћем речено, спроводи се на тај начин што сепредлози за поједине научне области достављају одређеном Одељењу уписаној форми преко реферата где се истичу доприноси научној дисци -плини са краћом или дужом биографијом и библиографијом радовакандидата. Такве предлоге Одељење разматра на својим седницама идоноси одлуку које кандидате подржава, па предлоге доставља Пред -седништву за Скупштину.

Овде, као прилоге означене бр. 1 и 2, доносимо предлоге, односнореферате на основу којих је Војислав Ђурић изабран 1961. за дописног, авећ у следећем изборном циклусу, после четири године 1965. за редов -ног члана САНУ.

65

Предложили су га за дописног члана академици Милан Будимир иВелибор Глигорић 22. маја 1961, како се види из прилога бр. 1, и напи -сали реферат на основу којег је изабран. Предлог је разматран на петом скупу Одељења литературе и језика 7. јуна исте године, (присутни акаде -мици Иво Андрић, Милан Будимир, Велибор Глигорић, Стеван Јаков -љевић и дописни чланови Драгољуб Павловић, Милош Ђурић и Ми -хаи ло Стевановић), једнодушно подржан и достављен Председништвуза Скупштину. Уз предлог, као прилози, дати су кратка биографија садатумом и местом рођења, временом завршетка одређеног факултета идоктората, кратким навођењем кретања у служби са оквирном вре -менском дужином трајања и хронологијом објављених радова од 43библиографске јединице, без било какве поделе или њиховог групи -сања. Ту су студије као посебна издања (Тужбалице у светској књижев -ности, Књижевност старог Истока, Постанак и развој народне књижев -ности) и уз разна издања (Поезија Алексе Шантића), предговори ипоговори одабраним и изабраним приповеткама и другим делима поје -ди них аутора, есеји и чланци писани у листовима и часописима (Борба,Зборник Филозофског факултета у Београду, Књижевне новине, Књи -же в ност и језик у школи, Летопис Матице српске, Младост, Народнапросвјета, Наша књижевност, НИН, Политика, Савремена школа, Са -вре меник,), као и критичка редакција и белешке (Вукове Српске народ -не песме), антологије народних јуначких, епских и лирских песама иприповедака итд.

Скупштина САНУ одржана је 20. и 21. децембра 1961. Гласање за до -пис не чланове било је 21. децембра на коме је Војислав Ђурић добио 37гласова, против је било 21, а уздржаних 8. Занимљиво је да је Ђурић каодо писни члан САНУ у Одељењу литературе и језика на осмом скупу од27. новембра 1962. једногласно изабран за секретара тога Одељења. Ску -пу су тада присуствовали академици Велибор Глигорић, Иво Ан дрић,Пе тар Колендић, Милан Будимир и дописни члан Михаило Стева но -вић.

За редовног члана предложили су га академици Велибор Глигорић иДрагољуб Павловић и написали реферат. На шестом скупу Одељењалитературе и језика од 22. јуна 1965, којем су присуствовали академициВелибор Глигорић, Драгољуб Павловић, Милош Ђурић, Михаило Сте -ва новић, дописни члан Младен Лесковац и сам Војислав Ђурић, сада као секретар Одељења, кандидован је за редовног члана с предлогом који једостављен Скупштини. Уз реферат, као прилог, је и библиографија ра -дова под насловом Објављени радови. Груписани су по одређеним цели -нама које сачињавају: А) Студије у посебним издањима са 10, Б) Студије


66

уз разна издања и у часописима са 4, В) Есеји и чланци уз разна издања, учасописима и листовима са 43, Г) Критичке редакције и коментари са 2,Д) Антологије са 6, Ђ) Избори са 6 библиографских јединица и Е)Препеви што укупно износи 72 библиографске јединице.

Судећи према овим библиографијама Војислав Ђурић је, од 21.децембра 1961. када је изабран за дописног, па до избора за редовногчлана САНУ 16. децембра 1965, објавио 29 радова, што је за четиригодине у просеку 7 радова годишње.

На ванредном заседању Скупштине САНУ 16. децембра 1965. о из -бо ру Војислава Ђурића за редовног члана гласало је 42 академика: 31глас био је за избор, против је било девет и два неважећа.

На крају рецимо да реферате о избору Војислава Ђурића доносимоонако како су они као материјали ишли на Скупштине, а не премааутографу писаних предлога.

Реферати:

1.

Одељењу литературе и језика

Српске академије наука и уметности

Б е о г р а д

Предлажемо за дописног члана Српске академије наука и умет но -

сти др Војислава Ђурића, редовног професора Опште књи жев но -

сти и тео рије књижевности Филолошког факултета Универзитета

у Београду.

Др Војислав Ђурић истакао се као научни радник у области исто рије наше

и светске књижњвности, уметничке и традиционалне. На оба ова поља

књижевно-историјских студија и у оба правца дао је повећи број радова

(преко 40), већих и мањих, који се одликују критичким и самос талним

расуђивањем удруженим са солидним познавањем предмета и добро аргу -

ментованим мери лом. Нарочито су запажене његове исцрп није студије о

народној књижевности, особито епици, њеном постанку и естетској вред -

но сти, затим о поезији Алексе Шантића у вези са народ ном ли риком, те о

Војиславу Илићу и о Милану Ракићу са новим интер пре тацијама на основу

поређења са савременом светском књи жев нош ћу. Војислав Ђурић бави се

такође и књи жев но -тео риј ским научним радом, проблемима естетике и

критике. То се види из његових студија о Лесингову Лаокоонту,


67

Аристотеловој катарзи и о поетици и естетици Р. Тагора. Његова студија

коју је недавно објавио о животу и раду Доситеја Обрадовића темељно је и

све страно осветлила личност и дело овог нашег великог класика. У тој

студији, као и у другим, дошла су до израза широка и раз новрсна ерудиција

др Војислава Ђурића, његов врло сту диозан научни рад и савремени

научни метод.

Потребно је осим тога истакнути кандидатове способности за орга низа -

цију научно-истраживачког рада. Те способности је пока зао као оснивач

Центра за теорију књижевности и естетику, који сад почиње да објављује

своје солидно и исцрпно документоване Билтене. Кандидат је сада у

педесетој години и у пуној актив ности, како се то види по њего вим заду -

жењима ван катедре, па и код нас у Комисији за редакцију Корпуса

народних песама. И са овог посебног разлога преко је потребно да се у

нашем Одељењу што пре нађе као дописни члан овако вредан, солидан и

преду зимљив радник.

Београд, 22. маја 1961. год.

Милан Будимир, с. р. Велибор Глигорић, с. р.

2.

др ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ

Предложен за РЕДОВНОГ ЧЛАНА дописни члан

Предлагач: Одељење литературе и језика

Р Е Ф Е Р А Т

Др. Војислав Ђурић истакнути је научни радник у областима исто рије наше

и светске књижевности. Дао је већи број научних радо ва широко захва -

тајући ове области, уносећи у исцрпну научну анализу добро аргу мен ти -

сана критичко-естетска мерила. Наро чи то су запаже не његове све стра -

није студије о народној књи жевности, особито епици, њеном постанку и

естетској вредности, затим о поезији Алексе Шанти ћа у вези са народном

лириком. Његово научно и критичко-естетско интересовање креће се и у

новијој књижевности. Написао је темељне књижевне критичке студије о

песницима Војиславу Илићу и Милану Ракићу са новим интерпретацијама

у којима је дошао до израза и његов компа ративни метод, његово изврсно

познавање теорије књижевности као и новије светске књижевности.


68

Војислав Ђурић бави се врло интензивно књижевно-тео риј ским књи жев -

ним радом, проблемима естетике и критике. То је видно из његових студија

о Лесингову Лаокону, Аристотеловој катарзи, о поети ци и естетици Тагоре.

Његова студија о животу и раду Доситеја Обрадо вића замашан је плод

његовог књи жев но -теоријског научног рада, сна ге његовог аналитичког

духа, ње гове широке ерудиције, исцрпног поз на вања развитка нашег на -

ро да и његове културе. Савременим књи жевно-теоријским и ес тет ским

методом, и луцидним критичким духом осветлио је запаженом студијом

поезију Горана Ковачића. Такође је тим путем зналачком и надахнутом

анализом дао много новога, открива јућега, ана лизом Његошеве поезије у

студији Његошева поетика. Њего ва широка књижевна ерудиција дошла је

до израза и у књизи Лирика избором поезије и њеним теоретско -естет -

ским коментаром.

Поред научних студија врло велика је и активност др Војислава Ђурића у

организацији научно истраживачког рада. Основао је Центар за теорију

књи жевности и естетику који је претворен у Институт за теорију и исто -

рију књижевности. Др Војислав Ђурић управља овим Институтом на коме

се подиже научни подмладак у поменутим облас тима. Његовом ини ци -

јативом и акцијом објављен је Зборник књижев но-научних радова о Иви

Андрићу и спрема се Зборник таквих радова о Мирославу Крлежи.

Плодна активност др Војислава Ђурића је и као секретара Оде ље ња

литературе и језика Српске академије наука и уметности. Он је као

секретар Одељења један од редактора Вуковог Збор ника, покретач је

акције при оснивању Међуакадемијског одбора за народне умотворине и

окупљања око Одељења млађих књи жев но -научних радника за изра ду

књижевно-научним методом Зборника о Лази Костићу. Његовом актив -

ношћу Одељење ли тературе и језика све више добија вид савре мене

радне научне заједнице.

Референти:

Велибор Глигорић, с. р.

Драгољуб Павловић, с. р.

Резиме

Аутор у свом прилогу даје податке о току избора Војислава Ђурићаза дописног и редовног члана Српске академије наука и уметности, санаведеним рефератима и именима предлагача.


69

Ђурићи у Малом Крчмару (родословни прилог)

ДЕЈАН ОБРАДОВИЋ(В. Крчмаре)

Апстракт: У раду се говори о породици Ђурић из рода Оса -

ћана у Малим Крчмарима код Раче..

Ђурићи из Малих Крчмара су огранак рода Осаћана у Малим Крч -марима код Раче, који су најбројнији род у том шума дијском селу.Само име указује да су пореклом из Осата, предела у северо исто -

чној Босни, око Братунца и Сребренице. Породично предање некихОсаћана (†Госпава Милосав ље вић –Јочић, †Живко Остојић...) говори дасу дошли из села Кали манића код Сребренице. По сећању и белешкамаакадемика Во јис лава М. Ђурића, Осаћани су се прво населили на местуда наш њег села Никшића код Баточине. У Крчмарима су застали, јер их је село подсетило на родни Осат, брдовит и каменит. Ради сав Хаџић језабележио да је његов предак Максим донео Васу (претка Васића иХаџића) из Босне, „у љуљку“, за време Турака. Василије-Васа је рођен1797. године, што даје за право Т. Ради војевићу, који је утврдио да судошли између 1788. и 1803. године, када су се населили и у Губеревцу(славе Јовањдан) и Поскури цама (славе Ђурђевдан). О пореклу Осаћанадоста је писао Панта Срећковић, користећи легенде и мотиве из народ -них песама. Ипак, понешто би се могло прихватити као тачно, с обзиромда је текст писан 1858. године, а тада је свакако било стараца међуОсаћанима који су морали да знају одакле су дошли њихови оче ви.

71

Сви Осаћани славе Јовањдан, осим Радојичића, који славе Ђурђев -дан, пошто их је мајка довела, по преудаји. Током 19. века, начешће су им кумовали угледни Миливојевићи из Малих Крч мара, као и Матићима узасеоку Војиновцу.

Најтачнију карактеристику Осаћана дао је Јован Цвијић:"Готово се сви баве грађењем кућа. Растурени по Шумадији и по

Босни, они су зидали сељачке куће, познате осаћанке. Многи су се наста -нили у области, и мењајући занимање постали су зем љо радници илитрговци, са стоком или шљивама. Још у првој генерацији се прилагоденовој социјалној средини. Иако су врло активни до четрдесетих година,обазриви су у пословима и пре дузећима, по правилу отроме после тихгодина."

Судећи по харачким списковима, матичним књигама, гроб ним нат -пи сима и релативно поузданим народним предањима, најпре су се досе -лила тројица Осаћана, Степан, Петар и Максим, за које није извесно укаквом су сродству били, али је неспорно да су близак род.

Први огранак Осаћана

Степан Осаћанин је имао Милутина (1777 †после 1837, Ми лу тино -вићи) и Василија, који су се по оцу презивали Степановић. Милутиновисинови су: Марко (1805–..), Радоје (1813 †1863), Ма ринко (1817-..) иСтаноје (1821†1892). Маркови потомци су Мар ковићи. Он је прво биоожењен Синђелијом (1808–..), па Анђе лијом В. Поповић (Жабари кодТополе). Из ових бракова су си но ви: Аксентије (1830 †1898), Кузман(1836 †1875), Петар (1838 †1888), Јован (1844–..) и Тимотије (1845–..).

Од Василијевих синова Владисава (1799 †1838) и Срећка (1805 †..), су Владисављевићи и Срећковићи. Владисав је имао сина Стевана (1819†1871). Срећко и жена Иконија (1803 †1872) су имали Лазара (1828-..),Михаила (1833 †1875), Ђурђа (1837–..) и Алексу (1841 †1874).

Милутиновићи (потомци по женској линији) живе у Ма лим Крчма -рима, као и Владисављевићи, док Срећковића има и у Крагујевцу.

Други огранак Осаћана

Петар Осаћанин је имао Максима (1785–18..), Давида (1794 †1849),Василија (1797 †18..), Јована (1805 †1862), Стевана (1809–..) и Саву(1813–..).

Максим је имао бар пет синова: Милана (1804 †1863?, Ми лићи),Милоша (1808–.., Милошевићи), Уроша (1814 †1878, Уро шевићи), Ди -


72

ми трија (1819–..) и Јована. Милан Осаћанин је, из бракова са Милицом (1813-), Вуко савом и

Миленијом, имао 9 синова: Јовицу (1825–..), Јаћима (1832–..), Драго -мира, Максима (1837–..), Трифуна (1843–..), Јеф рема (1843–..), Матеју(1846–..), Јевстратија (1853 †19..) и Игњата (1860†1952). Кумовао им јеМијаило Миливојевић (1813 †1863, М. Крчмаре). Милићи живе у ма -тич ном селу и у Крагујевцу.

Милош Максимовић (1808 †пре јуна 1859) је са Ружицом (1813†1874) имао Михаилa, Миланa (1836 †1891), Милисава (1837 †1879),Анђелију I (1838–..), Ђорђа (1842–..), Гаврила (1842 †1874), Анђелију II(1844–..), Симеона (1847–..), Велику (1849–..) и Станицу (1854–..). Кумо -вали су им Јован Миливојевић (1799–.., М.К.) и његова жена Симона.Милошевићи живе у Београду и Бечу, али их нема у матичном селу.

Урош Максимовић (1814 †1878) ожењен Станицом (1819–..)–ћеркаИлинка (1839–..) и синови: Илија (1837 †1902), Никола (1843–..), Стеван(1847–..), Павле (1850–..) и Јован (1853–..). Кумовао му Петар Поповић(1829–.., М.К.), синовац Мијаила и Јована Миливојевића. Урошевићаима у М. Крч марима, Вучићу, Јовановцу, Петровцу (краг.) и у Суботици.

Димитрије Максимовић (1819–..) и Радојка (ћерка Панте Вуки ће -вића из Светлића) су венчани 1837. године. Имали су Ми лана (1837–..),Maрију (1838–..), Mиленију (1839–..), Петра (1841–..), Павла (1841–..),Стефана (1844–..), Станију (1846–..), Марка (1847 †1885) и Милицу(1851–..). Од Петра Димитријевића (р. 1841) су Петровићи и Макси -мовићи (2 куће у Малим Крч марима). Маркови потомци у М. Крчма -рима, Војиновцу и Пи роту се презивају Максимовић и Димитријевић.

Јован Максимовић је са Стефаном Г. Ђорђевић (1813–.., М. К.) имаоЉубомира (1846 †1895), Сретена (1850–..) и Лазара (1859–..). Љубо -мирови потомци се презивају Максимовић, Сретенови – Сретеновић(по 1к. у М. Крчмарима и Бадњевцу), а 1998. године се угасила линија поЛазару – Јовановићи.

Давид се помиње у пописима 1825. и 1837. године. Са женом Мари -јом је имао Милана (†1837) и Петрију (1838-). Не зна се шта му јеМилош Давидовић (†1857), мада је највероватније реч о сину. Не поми -њу се у попису 1863.

Василије-Васа Максимовић (Петровић, Осаћанин) је родо начелникВасића, Ђорђевића и Хаџића. Са првом женом Анђе лијом (†1832) имаоЈакова (1826–..), хаџи-Јовицу (1828 †1887), Панту (1830–..) и, вероватно,Новицу (†1860). У другом браку су му се родили: Сара (1837–), Ђурђе(1838–..), Марија (1846-) и Ђорђе (1848 †1912).


73

Презиме Ђорђевић је носио Милан (1900 †1963), син Саве Ђ. Васића(1877 †1968) и Полексије (1877–19..).

По Хаџи-Јовици Васићу (1828–1887) се презивају Хаџићи, мада и код њих делом остаје презиме Васић (2к.). Јовица је био ожењен Вемијом М.Лукић (1828–.., Комарице). Њихова деца су били: Петар (1849 †1920),Пантелија (1852 †1871), Сретен (1855–..), Ми лутин (1865–..), Михаило(1868 †1872), Јеротије (1871 †1952), Петрија (1857–..), Ранђија (1859–..),Милица (1860–..) и Живана (1862–..).

Стеван Петровић (Максимовић) је имао Милоша (1830–..).Сава Петровић (Максимовић) је, са Анђелијом, имао Ђор ђа (1837-).

Ђурићи, Остојићи, Радојичићи...

Огранак Ђурића потиче од Максима Осаћанина који је имао Петра и Мијаила (1777 †после1825).

Петар је имао Остоју (1805 †59) и Ђуру (1807 †1860), а друга жена мује довела пасторка Радојицу (1797 †1847), који ће бити познати градитељ „оса ћанки“, кућа које су биле типичне за под небље из којег су потекли.По њима настају огранци: Остојићи, Ђурићи и Радојичићи. Ђурићимасу кумовали Миловановићи и Несторовићи из суседног Ресника. Осто -ји ћи данас живе у Сме дереву, М. Крчмарима и Трски. Ђурићи су станов -ни ци Београда, а Радојичића има у Београду, Крагујевцу и М. Крчма -рима.

Потомци Мијаила Максимовића су бројнији. Имао је три сина: Жив -ка 1804 †42), Младена (1811 †58, Младеновићи) и Ми лосава (1813 †1882,Милосављевићи). Од Живкових синова, Дам њана (1823 †1671) и Петра(1833 †1902), потичу Дамњановићи и Пет ровићи.

Женска линија:–Ђура ожењен Јованом (1813 †80). У попису 1837. „нема добру баш -

тину и имање“-ћ. Стамена (1843-, ж. 58 год., уд. 1-за Стевана Марковића(М.К.); 2-дошао јој у кућу Иван Ј. Паре зановић, Бр зан), Селена (1845-) иСтанија (1847 †1915, уд. за Трифуна Срећ ковића, В.К.)

Крштење Стамене, ћерке Ђуре Петровића, 1843.Крштење Гаврила Ђурића, 1849.–Мијаило о. Милицом М. Симеуновић (1839–.., Шљи во вац)-Ћ. Роса

(1859-), Милана (1862-) и Босиљка (1865-).–Јован о. Станом („имала дебео глас, одузета“)-ћ. Љубица (1880–..) и

Радојка.–Радоје о. Латинком (1883 †1949, Сипић)-ћ. Владанка (1905–.., уд. за

Милисава В. Милосављевића, Цветојевац) и Де санка.


74

–Владан о. Милком (1910-92, Сипић)-ћ. Јеленка (1931, уд. за Миро -љуба В. Васића, М.К.), Добрила (уд. за Ђорђа Г. Срећковића, В.К.) иАнгелина (1935, уд. за Павла Д. Томића, М.К.).

–Гаврило о. Анђелијом Р. Петровић (Чумић)-ћ. Милунка (1873- , уд.за Велимира Николића, Сипић), Милева (1875 †1960, уд. за Јована С.Томића, М.К.), Косана (1879 †19.., уд. за Ђорђа М. Обрадовића, В.К.),Машинка (1884 †19.., уд. за Светомира С. Срећ ковића, В.К.) и Ружа (уд.за Божу Р. Божића, Бадњевац).

Венчање Гаврила Ђурића, 1866.–Милован о. 1-Ранђијом П. Стојановић (М.К.)-Ћ. Наталија (1889-д.)

и Јела (1897-19.., уд. за Живојина Ерића, Ресник); 2-Син ђелијом (Рес -ник).

Крштење Милована Ђурића, 1869.–Милорад о. Јелком Ж. Николић (1890 †1971, Сипић).–Војислав о. Радојком М. Аћимовић (1916 †1992, В.К.).–Милорад о. 1-Силвијом Луковић; 2-Љубицом Милетић (1948, Бео -

град).–Светислав о. Босиљком П. Петровић (1921, Београд)-ћ. Јелка (1944,

уд. за Душана Митевића. Разведени.).–Драгослав о. Љубицом-ћ. Јелка (1956).–Милорад има ћерку.–Душан о. Сибинком М. Срећковић (1891†1968, В.К.).–Драгомир о. Милунком М. Срећковић (В.К.).–Боривоје има ћерку Драгану.–Гвозден о. Олгом Д. Славковић (1920–.., Г.Ј.)-Ћ. Милунка (1940, уд.

за Бранислава Л. Милићевића, М.К.; разведени) и Милица.

РЕЗИМЕ

Ђурићи су огранак рода Осаћана, који је дошао у Мало Крчмаре око1797. године, највероватније из Калиманића у Осату. Нема их више уматичном селу. Дали неколико знаменитих лич ности српске културнеисторије, међу којима се издваја академик Војислав М. Ђурић (1912†2006). Милорад В. Ђурић (1937) је познати књижевник и дуго годишњи главни уредник Српске књижевне задруге. Светислав М. Ђурић (1919†2004) је био ди ректор Народне библиотеке Србије и „Нолита“, док јењегова ћерка Јелка (1944) провела радни век у „Вечерњим новостима“,највише на месту главног уредника спољне рубрике.


75


76

Родослов Ђурића

Сећања на професора Ђурића

Наш учитељ – Војислав Ђурић

ДРАГОЉУБ НЕДЕЉКОВИЋ(Београд)

Кад се појавио на Универзитету у Београду, деловао је као пролећепосле дуге зиме. Неодољив је био његов шарм, бла готворно његовозрачење.

Тек што сам дипломирао на славистици, године 1951, срео сам га наТеразијама, загрлио ме је и позвао: „Обнављамо катедру за светскукњижевност, волео бих да ми будеш асистент.“

Већ сам имао два позива: мој професор руске литературе, великиполиглота Радован Лалић, звао ме је на Одсек за источне и западнесловенске језике и књижевности, на коме сам студирао; а благородниВидо Латковић, коме сам помагао у превођењу са руског тада норма -тивне „Теорије књижевности“ од Тимофејева, предлагао ми је да дођемна тај предмет, при Одсеку за југос ловенске литературе.

Искушења су била велика, да се човек распамети, путеви отворени.Који изабрати, којим кренути? Превагнуо је неу по редиви шарм ВојеЂурића, и поред унутрашњег гласа који ме је опомињао: светску илиопшту или упоредну књижевност ниси студирао, ниси ни могао, јерније постојала, а тај предмет је море без обала. Није ли безумно опре -делити се за то што је налик на океан? Воја ме је умирио, утешио,охрабрио, и ја сам пристао, не без велике забринутости, да се одазовемњеговом позиву.

Пре него што му је поверено стварање катедре за општу књи жев -ност и теорију књижевноти, Војислав Ђурић је био по моћ ник министра

79

просвете – министар је тада била Митра Мит ровић Ђилас – а општу или светску књижевност је предавао стидентима Новинарско-дипломатскешколе, која је била претеча Факултета политичких наука. Тај курс језапочео тумачењем „Књи жевности старог истока“, штампаним каопри ру чник. По ред древних Египћана, Сумеро-Вавилонаца, Индуса иКи неза, ту су важно место заузимали Јевреји, односни њихов Стари за -вет, а није био потпуно занемарен ни Нови завет. У то доба, доба жес -токог сузбијања религије, и свега што би могло њу да уздиже, био је товрло смео искорак. На новооснованој Катедри за општу књижевностБиблија је имала значајно место. Била је то нека врста духовне револу -ције или бар културног обогаћења, отпор идеолошкој искључивости.Програм светске или опште књижев ности није био оптерећен идео -лошко-политичким предрасудама или ускогрудостима. У њему је биоприсутан дух слободе, што је историјска заслуга Војислава Ђурића.

Од самог почетка Војислав Ђурић је одбацивао нормативну теоријукњижевности, особито ону потчињену совјетским ста љинистичким,ждановским и соцреалистичким догмама, а опре делио се за историјукњижевних теорија. Нешто слично је, у исти мах, утемељио, на Западу,Рене Велек, својом историјом критике или критицизма. Међутим, Велек је своју историју књижевних теорија започињао епохом хуманизма иренесансе, док је Во јислав Ђурић спуштао знатно дубље, повезујућитеоријску мисао Европе не само са изворима древне Грчке и Рима него иса још дубљим и даљим аналогијама за којима је трагао у књи жев нос -тима древног Истока, блиског, далеког, азијског. Био је то значајан про -дор у мало знано и неиспитано. И то је историјска заслуга ВојиславаЂурића. Нажалост, Војислав Ђурић се није усудио да своја открића нанајбољи начин, за најширу јавност, обелодани, то јест да их преточи укњиге, како је то Рене Велек чинио, али на ужем историјском и гео -графском пространству. Тако је теоријска амбиција Војислава Ђурићаостала недоречена, више у назнакама и опоменама, у ужем кругу њего -вих ученика, а не у томовима историје књижевних теорија. У том сми -слу, Војислав Ђурић није до краја остварио своју велику замисао. Јестебио на најбољем путу, али до циља није стигао. Циљ је био далеко, тешко дос тижан, а привлачан и изазован. У сваком случају, Војислав Ђурић јепроширио, продубио и продужио видике, створио школу која је обога -тила наша књижевно-теоријска сазнања, и самим тим нашу књижевнукултуру.

Наравно, све то није сам чинио. Велика је његова заслуга што је оку -пио око себе врло различите сараднике. У разликама било је богатствокатедре и школе коју је створио Војислав Ђу рић.


80

Мени је омогућо да одем на пост-дипломске студије из компа ра -тивне књижевности у Париз, на Сорбону, затим у Стра збур, где сампрви пут докторирао. Моји тамошњи учитељи, Жак Рос и Жан Гомије,предлагали су ми да свој универзитетски док торат поднесем као држав -ни, допунивши га другом, комп ле мен тарном тезом. Војислав ми је одго -ворио да катедра нагло расте, да је студената све више, да му је потребнапомоћ сарадника. Другим речима, позвао ме је да се из Францускевратим у Београд, што сам и учинио. Изабран сам за доцента и заменика шефа Одсека. А Одсек је већ био добар тим, чак бих рекао „вундертим“,састављен од врсних играча. –Од професора Вида Латковића наслеђен је Радослав Јосимовић; он је, уз Вида, био на теорији књижевности, која сепридружила општој. Како нико није могао да студира општу књи -жевност, која је била у настајању, Ђурић је бирао даровите и вредне саразних катедара, оне који су се истицали на великом општем семинару,којем је он председавао. Тако је од философа, односно естетичара, иза -брао Зорана Гавриловића, Иву Тартаљу и Николу Милошевића; од рома -ниста, поред наслеђеног Радослава Јосимовића – Владету Кошутића; одгерманиста Мила на В. Димића; од слависта Ивану Богдановић и Драго -љуба Недељ ковића.

Тој тада младој екипи придружио се искусан и врсан пре давач Раш -ко Дмитријевић, човек богате културе, bel Еsprit или schon Geist у на ј бо -љем, у племенитом смислу те речи, на чија су предавања хрлили и сту -денти са других факултета. Он је могао, подједнако успешно, да тумачиГетеа, као и бетовена или Мике ланђела... Рекох незаборавни bel Esprit!

Одсек за општу књижевност и теорију литературе имао је, у свомпрвобитном развоју, три епохе: прву је обележио сам осни вач Одсека,тво рац планова и програма, селектор кадра, учитељ својих сарадника,ши ритељ видика, дакле сам Војислав Ђурић; другој епохи тон је даваове лики беседник, којега су слушали не само филолози него и правници,ме дицинари, економисти, тех ничари – Рашко Димитријевић, обожаванод врло широког круга следбеника; трећој епохи завидну интелектуалну висину је пос тавио Никола Милошевић, који је имао своје обожаваоце,„нико линце“.

То беше наш Олимп, на чијем је врхунцу био Зевс, како су у шализвали Воју Ђурића. А онда су дошли нови нараштаји, тако ђе његовиученици, који су отворили ново доба. Поменућу само тројицу-че тво ри -цу: ВладетуЈанковића, Љубишу Јеремића, Дра гана Стојановића, Алек -сандра Илића, са београдске катедре, не заборављајући Миодрага Радо -вића и Перу Мужијевића, са ново садске, и Николу Кољевића, саса ра јевске. И то су ђаци, можда више интелектуални унуци него синови,

Наш учитељ – Војислав Ђурић

81

великог учитеља, ака демика Војсилава Ђурића.Дуга би била листа бивших студената који су се истакли као значајни

пис ци, издавачи, универзитетски наставници, културни делатници илипросветни и научни радници, без којих би било тешко замислити књи -жевност, културу и духовни живот Србије и Југославије у другој поло -вини двадесетог столећа, све до ових дана. Хтео сам да кажем: ВојиславЂурић је, са својим сарад ницима, створио значајну школу која је шири -ла наша знања, размицала и отварала нове видике наше културе.

Ја сам, имајући – углавном – подршку свога учитеља, став љао наг -ласак на међународну сарадњу: организовали смо светске конгресе инаучну симпозијуме. Уз то, послао сам више десетина наших студенатана студије, специјализације и рад, наставнички и лекторски, у ино -странство. Неки од њих су и тамо стекли врло добар глас, неки су се ипрославили, јер су у велики свет кренули опремљени богатим знањима,као самосвесни ђаци добре школе, чији је утемељивач био академикВојислав Ђурић.


82

О животу и раду Војислава Ђурића, укратко

ИВО ТАРТАЉА(Београд)

Важно нешто о човеку, обично, може да каже слика на зиду која мустоји изнад постеље. Професору Ђурићу је понад кревета висилафотографија големог храста, дрвета високог, са крош њом двостру -

ко широм но што је висока. У кору његовог стабла док је било младо дедаМилован урезао је крстић и старо дрво према древном веровању поста -де светиња, сеоски запис. Црквене литије су га обилазиле. Војислав га јепамтио из времена кад га је деда к њему доводио. Поменуо је да се у хладутог дрвета, чије су рамене гране биле дебљине обичног шумског стабла,могло одма рати и четрдесет радника.

Једaн од храстова који су покривали Шумадију, стари храст је при -вукао истрајну пажњу уметника фотографије Предрага Ми хаиловића.Уметник га је у дужем раздобљу снимао из разних углова и у разнагодишња доба. Тако је уз пригодан есеј Слободана Лазаревића, у Кра -гујевцу је 1999. објављен фото-албум – ако не раскошна, свакако лепа иправа реткост у свету књига – моно графија о једном једином дрвету.

У ратном окршају 1915. близу великог храста, у Ђурића њивама,била је распоређена српска артиљерија. Била је удаљена неких 1000метара од немачких топова постављених иза сеоске шко ле у МалимКрчмарима. Експлозија немачке гранате у дво ришту од које су некикоњи страдали најстарији је доживљај који се детету урезао у свест.

Која је генерација у Србији пролазила кроз више ратова и доживелатеже потресе од оне која је 1912. дошла на свет? Није чудо ако се у том

83

нараштају јавила највећа преданост вред нос тима које трају и опстајуупркос свим рушењима, свим оси па њима у властитом свету.

Учитељ Десимир Јовановић, о којем ће Војислав Ђурић говорити самного осећајности, унео га је у списак својих ђака 1921. године, тада јошу униформи резервног официра, пошто се вратио из рата у којем јеизгубио супругу и децу. Причало се да је у I светском рату био јунак, а у II је октобра 1941. у Крагујевцу погубљен. Ученик му је био захвалан,поред осталог, и стога и што је притискао његовог деду да му омогућидаље школовање, иако је стари желео да сачува унука зa пољске радове.

Међу својим професорима у крагујевачкој I мушкој гим назији Воји -слав Ђурић је помињао радо више њих, као “асове”. Српски му је преда -вао Милен Николић, касније библиотекар На родне библиотеке у Бео -граду и аутор појединих књижев но ис торијских прилога. Историју му јепредавао Радослав Марковић, касније начелник за основне школе уМинистарству просвете под окупацијом, на положају који ће му омо -гућити да успешно ин тервенише за пуштање ученика и колеге про -фесора Ђурића из младеновачког затвора. Милан Крестић, који је уНемачкој док торирао, предавао му је немачки језик са успехом, тако даје из гимназије изашао са знањем довољним за читање немачке ли -тературе. Земљопис је предавао Илија Павловић, запамћен по томе штођацима није дозвољавао да говоре научено напамет не го увек тражио да све показују на карти. Гимназијски наставник латинског у последње двегодине био је један Рус чије име није поменуо, пред рат му је као колегапо струци написао некролог.

На Филозофском факултету за предмете XIV студијске гру пе профе -сори су му били Павле Поповић (историја југословенске књижев нос -ти), Веселин Чајкановић и Милан Будимир (латински и теорија књи -жев ности), Степан Куљбакин (старословенски), Ра до ван Кошутић(рус ки), Миодраг Ибровац (француски). Исто рију је предавао за првугодину Станоје Станојевић, а затим и Никола Вулић, специјалиста застари век. Богдана Поповића је слушао кад је оваj као пензионер држаоспецијалан течај о интер пункцији.

Тужбалица у светској књижевности - гласила је теза коју ће младипрофесор латинског језика у београдској VI мушкој гим назији одбра -нити на Филозофском факултету 1939. године. У наслову те дисертацијемогу се разабрати духовни смерови који ће трајно заокупљати нау -чникову пажњу – усмено народно ства ралаштво, жива огњишта књи -жевности широм света, теоријско сагледавање онога што је заједничкоу мноштву књижевних поја ва, вечити мотив испраћаја...

Докторанду је ментор (у богатом смислу те речи) био Весе лин Чајка -


84

новић, класични филолог и етнолог, чијој ће научној заоставштинизахвални ученик у последњим годинама свог фи ло лошког прегалаштвапостати предани тумач и откривалац. Радови о народном ства ра -лаштву, “једином трајном царству у овој земљи”, и о заслугама највећегсакупљача усменог блага густо су проткали обимну библиографију ис -то ричара књижевности који је за цео живот умео да упамти и заволипесме слушане у многочланој сеоској задрузи из које је потекао. Наслу -шао се еп ског и лирског казивања жена чији мужеви и синови бејаху“тамо далеко, далеко”. А, обдарен необичним памћењем, тајиће у сећа њу и безбројне стихове песника, домаћих и страних, целе поеме, великуличну антологију пасионираног читаоца и љубитеља пое зије који се каогимназијалац и сам огласио збирком љубавних песама.

Ухапшен је сјесени 1941. приликом одласка из Београда на путу заКрагујевац и задржан у подруму младеновачког среског надлештва, гдеје брутално злостављан под оптужбом да је наго варао свог ученика наодлазак у партизане.

Акција око његовог изласка из затвора налик је кадровима из некогакционог филма. Најпре му је непознати учитељ, из беглица из Босне,који је радио у другом крилу зграде надлештва као референт за прос -вету, кроз подрумски прозор, док је стражар био на другој страни зграде око које стално обилази, дотурио хартију, коверат и оловку уз поруку:“У великој сте опасности”. А потом је Ђурићево писмо упућено начел -нику Министарства у Београду Радославу Марковићу преузео. Писмо јеоднео у Бео град Ђурићев ђак Љубивоје Глишић качећи се за немачкикамион који је ишао за Београд. Марковић је писмо проследио Бећа -ревићу, шефу полиције који је случајно био школски друг и сус танар загимназијских дана у Крагујевцу, па се о молбу није оглу шио. А ни послете перипетије са повољним завршетком по ли цијска присмотра нијебила окончана. У Крагујевцу је избе гао октобарско стратиште, али ће тупостати згрожени очевидац свежих трагова ужаса.

У послератним годинама нашао се на високим дужностима у Мини -старству просвете Републике Србије, а затим је 1959. до шао на Фило -зофски факултет за наставника историје светске књижевности. Послеприступног предавања у свечаној сали Уни верзитета на тему Пореклопоезије и извори њеног развитка, са његових првих предавања у учио -ници настала је књига Књи жевност старог Истока.Ту се на основупревода и изабране ст ране литературе приказују споменици сумерско --вавилонске, еги пат ске, јеврејске, индијске и кинеске књижевности и, неретко, изне нада откривају неке подударности домаће традиције са пес -нич ким остварењима из далеких времена и са далеких простора.


85

Залагање Војислава Ђурића у настави на Факултету омо гућило је да1954. семинар за светску књижевност прерасте у засебну студијску гру -пу за општу књижевност са теоријом књи жевности. Тада је обновљенастара и знаменита београдска ка тедра, једна од првих компара тис тич -ких у свету, која је одласком у пензију Богдана Поповића двадесет петгодина била угашена. Као једини предметни наставник Ђурић је сапотребном спремом, видним ентузијазмом и правим педагошким да -ром приступио изграђивању прикладних облика рада са студентима,изабрао сараднике, исписао програме за главне предмете и на својимшколским часовима захватио нова градива. Дотада негованој нор мати -в ној теорији књижевности он је извођењем трого диш њег течаја по -свећеног прегледу књижевних теорија против ста вио историјски при -ступ, а историјске осврте на књижевне епохе умео је да допуњава естетичком анализом изабраних песничких текстова.

Многима од оних који су желели да продуже научно уса вршавањепрофесор је нудио теме за обраду и издашно давао добре савете. Новакатедра је, у већој или мањој мери, изводила наставу за студенте раз -личитих стручних профила на Фило лош ком факултету, а и самим сво -јим постојањем послужила је као образац приликом отварања сличнихнаставних јединица на не ким другим универзитетима, чак и у далекојАлберти из Канаде. Цео ланац овде негованих талената проширује наше људске и књижевне хоризонте и доприноси дизању смисла читалачкепуб ли ке за естетске домете уметности речи.

О енергији коју је свакодневни рад на факултету годинама изис -кивао понешто казују и сачуване поруке које нам је про фесор Ђурић,својим читко и лепо исписаним рукописом, упу ћивао приликом зајед -ничких послова. Садржина професорових порука више не подлеже дис -крецији комисијског рада, којим се оне непосредно баве.

Једно овакво писмо послато ми је ради закључивања оцена на пис -ме ном делу дипломског испита у јунском року 1963.

Драги Иво, где год је било нерешено, ја сам “попустио” ради више правде и

на задовољство Рашково. Тамо где сте се ви и Рашко сложили ја се

придружујем. Образложење стручно: Поповићева је више написала и

показала опширније знање, али није избегла развученост; Лербедински је

сажетији и са “тежим” знањем, иако нема рафинирану реченицу.

Влаховићева је за нијансу боља од Бојовића, који – с обзиром на друге

седмице сасвим заслужује осмицу (и зато Влаховићева треба да добије

деветку). Гордана Јовић - Брајовић није слабија од Остоје Кисића.

Ако се са овим слажете, истакните листу студената који се пуштају на


86

усмени дипломски испит и закажите почетак тога испита у понедељак у

пола 4 после подне (јер ја сам пре подне заузет: О томе обавестите Рашка

и замолите га да се сложи). Питања припремите по већ утврђеном начину

(консултујете, ако Вам је потребно, Недељковића и Јосимовића; наравно и

Рашка – ако је за то расположен).

В. Ђурић

Из родног места, где се затекао на одмору, професор ми је поводомкомисијског реферата о кандидату за избор једног ван редног профе -сора 11. IX 1982. послао писмо у којем се могу осетити и неки исповедни тонови.

Драги Иво, јуче сам добио Ваше писмо и реферат о Владети Јанковићу.

Видим да се бавите делом најтежим у професорском позиву, читањем

туђих текстова и састављањем рецензија. То су праве жртве, утолико веће

што их човек даје веома често у тренуцима кад би свом душом нешто

друго радио. Али без тих жртава, које нико не цени, наука не може.

Веома ме је обрадовала вест да је Ерор завршио докторску дисертацију о

Савковићу. Ерора сам запазио већ у првој години његових студија и, упркос

неким његовим “незгодним” особинама, убрзо се утврдио у уверењу да ће

се развити у драгоценог научног радника. То моје уверење је из године у

годину само потврђивао. Огромна је штета што због пристрасности своје

генерације на нашем Одсеку... није постао универзитетски наставник, а

моја је наставничка кривица што ту пристрасност нисам могао да сломим –

уколико може (а мора) бити крив човек који је сам већ био сломљен. Но

главно је да је Ерор, и ван Универзитета, свом снагом напредовао.

Нимало не могу да разумем рецензирање недовршеног (поло вичног)

критичког издања И. Вукићевића. Куда то води? Како такав поступак могу

да поднесу захтеви у “Начелима за критичка издања” и захтеви здравог

разума? Господе, зар баш све мора тако да се посуврати и суноврати?

Узалуд тражим одмора у пределима детињства, одасвуд (из прош лости и

садашњости) сустижу ме и престижу ме – као луди ветри – појаве које

шире тегобно неспокојство. То што сам избрао да у њима не учествујем

активно, знам, није пут исцељења.

Реферат о Јанковићу, који сте добро саставили, потписао сам и враћам

Вам га

Срдачно Вас поздравља

Ваш В. Ђурић

Са ослонцем на Катедру Војислав Ђурић се прихватио ос ни вањаИнститута (најпре Центра) за књижевност и уметност и прихватио


87

више замашних пројеката тимског рада. Међу уста новама којима једавао замах у раду, поред Филолошког фак ултета и Института, важноместо имају Српска књижевна задруга и Српска академија наука, у којојје годинама обављао низ висо ких функција и оставио значајан траг. А да се само наброје све друштвене, научне, културне и просветне установе,сви одбори и комисије савезног и републичког нивоа, сва уредништвакојима је он нештедице посвећивао своје зреле године, искуство, нена -метљив ауторитет, добио би се цео списак необичне дужине.

Као научник и организатор научног рада академик Ђурић је исто -времено био живо присутан у књижевном животу. У кругу издавачкеделатности, поред невидљивог зрачења, кроз разне об лике анимирањаписаца и преводилаца или подношења предлога угледним издавачкимкућама и удруженим издавачима, Ђури ћево упорно залагање оставилоје видан траг на пољу плански извођеног стручног издавања кључнихдокумената књижевне тео рије и покретања првих специјализованихбиблиотека за књи жевну мисао. Буђењу интересовања за поетике до -маћих пи саца – област у којој се историја и теорија књижевности плод -но сусрећу – аутор Његошеве поетике је дао, речју и примером, први иснажан подстицај.

Највећи број стручних радова Војислава Ђурића, мимо по себнихстудија, сакупљен је у три књиге Говор поезије и у избору из кола Задру -гиног, под насловом Трагање за духом речи. У тим књигама радови сумахом посвећени класицима српског, хрват ског, античког, француског,немачког, индијског песништва, и не ким заслужним филолозима, а имаи смелих компаратистичких синтеза, далековидих уопштавања која по -чи вају на чврстом уве рењу ауторовом да се без познавања странихкњижевности ни књижевност национална не може добро разумети.

Дедовски “запис”, поносити храст на земљи Ђурића, није одолеодејству природних стихија. Остао је другачије стварани, широко раз -гранати, запис унука који се посветио изучавању све га што је на нај -бољи начин смишљено и написано.

Пространим пољима тематских захвата Ђурићеве писане речи могусе упућивати читаоци веома различитих интересовања и стручних про -фила, а нарочито они који би хтели да разаберу где се крије кобна чарживљења на балканском тлу.


88

Одлазак зачетника

ВЛАДЕТА ЈАНКОВИЋ(Београд)

Крајем јула 2006. године, већ у дубокој старости, из живота је тихоискорачио један од најзаслужнијих научних и култур них радникадруге половине двадесетог века у Србији. Ака демик Војислав Ђурић

улази у историју српске просвећености значајем научног дела које засобом оставља, али ништа мање и јединственим, слободно се може рећиепохалним, учинком који је остварио као педагог и, поготово, као него -ватељ и утемиљивач установа.

У својој делатности, професор Ђурић је испољавао, у нас сразмерноретку, стратешку свест о месту националне прос вете и културе у ширем контексту, о потребама и могућностима, о рела тивном значају појава ио редоследу приоритета. Он је рас по лагаои необичном покретачкоменергијом, срећном споју са упор ношћу неопходном да се започетапредузећа доведу до краја.

Обуваћен једним погледом, "установотворни" подвиг Во јис лава Ђу -ри ћа може изазвати неверицу, а мора надахнути пош товањем. Превише од пола века, професор је, сопственом ини цијативом, обновиостудије опште књижевности и теорије књи жевности, које су на Бео -градском универзитету постојале од Светомира Николајевића и МатијеБана до Богдана Поповића и Скерлића, да би после Другог светског рата, ваљда као идеолошки проблематичне, биле угашене. Тактично и вешто,професор Ђу рић је успео да код просветних власти обезбеди сагласнастнајпре за обнављање предмета, а убрзо потом и Катедре. Окупио је

89

екипу младих и даровитих сарадника, уз ослонац на подршку искуснихпредавача и стручњака старијих генерација. У програм студија унео јеБиблију, староисточне књижевности, врхунска дела кла сичне и модернеевропске литературе, естетику, историју умет ности, уз обавезно савла -ђивање два страна језика. Тиме је не само бновио једну националнуустанову већ и отворио неслућене ви дике читавим нараштајима које сутоком послератних година у појам убијали доктрином социјалистичког реализма и "теоријом одраза". За Београд педесетих година, појава па иопстанак "кате дре за светску" вероватно су били равни чуду, али јепрофесор морао знати да је на добром путу када је дипломски испитпрви, са оценом десет, положио студент по имену Данило Киш.

Пошто су почеле да пристижу нове генерације стручњака, професор Ђурић је, са карактеристичном далековидом дослед ношћу, основао Ин -ститут за теорију књижевности и уметности, још једну националнуустанову трајног значаја, ударивши на тај начин темеље теоријскомизучавању књижевности код нас, па посредно и сродним дисци пли -нама каква је модерна критика, што се није могло остати без утицаја наразвој нашег новијег књижевног стваралаштва. У том смислу, из "Ђу -ри ћевог шињела" изишли су многи који тога нису ни сасвим свесни.

Ако је Војислав Ђурић имао неки методолошки принцип у обра -зовању, он се вероватно сводио на безусловну строгост у фази стицањазнања, и подједнако безусловну слободу у фази његове примене. Ши -рина културе у споју са ширином погледа на свет, у некој мери и на некиначин, обележила је и професорове наследнике на Катедри (данас уактиван живот струке ступају већ његови "праунуци"), па свакако иђаке, којих је било и има их на универзитетима и у школама, по кул -турним установма и меди јима, у издаваштву и диопломатији широмСрбије и Црне Горе, али и другде.

Рано примљен у САНУ, Војислав Ђурић је деловао као мост измеђустарије генерације Андрића, И. Секулић, Вељка Петро вића, МилошаЂурића, Будимира или Колендића и својих млађих савременика, одМирослава Пантића и Исаковића до Васка Попе, Драгослава Михај -ловића и Палавестре. У годинама које је провео као секретар Одељењаза језик и књижевност издавачка делат ност је цветала, а од професо -рових пројеката (да овде поменемо само едицију Балканске народнеумотворине) неки су завршени, а неке настављају нови нараштаји. Однационалних установа, про фесор Ђурић је водио још Српску књи -жевну задругу у њеном најбољем послератном периоду, док је "Прос -вета", у време ње говог председавања Издавачким саветом, за уредникеимала лич ности формата Миодрага Павловића, С. Велмар Јанковић или


90

С. Раичковића, а издавала едиције какве су били Велики романи и Савре -мени светски писци.

У заслуге Војислава Ђурића убраја се и извлачење из забо рава испо -линског дела његовог проскрибованог професора Весе лина Чајка но -вића, чије је главне радове издао у незаобилазном избору "Мит и рели -гија у Срба", а затим приредио и "Сабрана дела". Овај подухват је запоследицу имао буђење интересовања за антрополошке, етнолошке иупоредно-религијске студије до ма ћих феномена, и заправо отвориочитаво ново поље деловања нашој фолклористици посебно, а књиже -вно-критичкој методо логији уопште.

О научном, есејистичком, критичарском и антологи чар ском делуакадемика Ђурића извесно ће се опширније говорити и у другим при -ликама. Нека у овој буде записано и уверење да се покојни професор изјавног живота повукао прерано, када је мо гао још много да пружи. Биоје човек великих знања и необичне сугестивности, учен а непре тен -циозан, речит и пун духа, обдарен природним ауторитетом и личнимшармом, у сваком погледу истински импресиван. Задужио је многе неостајући никоме ду жан. У науци и животу, остао је достојан прет -ходника и заслужан за потомство. Професору Војиславу Ђурићу у бу -дућ ности је обезбеђено истакнуто место у културној историји његовогна рода, а данас му припадају топла опроштајна реч и захвалност њего -вих ученика и настављача.

Одлазак зачетника

91

Тематика академика ВојиславаЂурића

Прве српске антологије грчког песништа

МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ(Београд)

Апстракт: Тематски разгранато књижевноисторијско делоакадемика Војислава Ђурића, посебно у оном делу који се односина поетику и естетику његових антологија усменог народног ства -ралаштва, подстакло нас је да свој прилог овде посветимо првимсрпским антологијама грчког песништва у рукопису Јована СтеријеПоповића и штампаној песмарици Војислава В. Рашића.

Поетски надахнуто књижевноисторијско дело професора Во јис лаваЂурића нашег, после Панте Срећковића, другог зави чајног акаде -мика рођеног и стасалог на невеликој крчмарској трансферзали,1

засновано је на епској вертикали потеклој из на род ног приповедања уоновременој патријархалној задрузи, којег се будући тумач српске, и несамо српске књижевности и културе радо саћао. Он је радознало истваралачки разуђено препознавао народно умовање и научно гранаоњегове рукавце у више разно родних тематских целина, од античких –грчких и римских студија, преко косовске епопеје и антологија усменог народног стваралаштва, до поетике Вукове, Његошеве, Шантићеве, Ра -ки ће ве и Војислава Илића. Управо због тога, као и због сродног обра -зовања и сличних интересовања, аутор ових редова застао је пред избо -ром којој теми дати предност у овој прилици: Хомеру и хеленској

95

1М. Стојановић, Грчко-византијске теме Пантелије Панте Срећковића, Мито лошки збо -р ник 14, Рача 2005, 51.

ми т о логији или незнаном јунаку Милошу Обилићу и његовом заго -нетном имену и презимену, да би коначaн осврт пао на прве српскеантологије – у рукопису и објављене – грчког народног и уметничкогпесништва.

I

Када се говори о књижевно-просветиотељском и рево лу ционарномделу Риге од Фере (1757-1798), посебно се издваја српска рецепцијањеговог устаничког поклича, његове рево лу ционарне песме буднице ибалканске марсељезе. Она у српској књижевности има своју посебнукњижевну историју, од оних дана 1797. године, када је Рига, међу својимпријатељима у Бечу, сам певао своје стихове, позивајући тако све бал -кан ске народе у борбу против туркократије.

Најстарије трагове о Риги код Срба и овој његовој корач ници нала -зимо у рукописној песмарици Јакова Илијина, која се чува у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, под сигн. PP 145 (inv. br. 193060). Међу овде забележеним стиховима српске гра ђанске лирике налазимо и тринаестгрчких, углавном народних песама. Међу њима су и одабрани стиховиРигиног Поклича, као и неколико строфа Доситејеве буднице ВостаниСербие! Што је иначе први помен двојице балканских просветитеља уистом контексту.

Јаков Илијин, за кога се у овом часу једино може прет поставити да јебио близак кругу банатских фанариота, саставио је ову песмарицу пре -писујући стихове из неколико углавном ру ко писних збирки српских ифанариотских песама. Због тога се целина рукописа може пратити крознеколико различито компо нованих делова. Тако је на 84. страници забе -лежено ‘’Крај архи ђаконове песмарице’’, што наводи на закључак да јеЈаков Илијин, преписујући стихове из различитих песмарица, задржа -вао редо след а некада и укупан број песама збирке из које их је преузео.На страницама 89-96 забележене су четири фанариотске песме, а настраницама 116-127 следи још пет грчких песама без нумерације. Једнаод њих је и Ригин Поклич (стр. 122-127), датиран 10. јуна 1803. године.Овај запис Јована Илијина је најстарији до сада познати рукописнизапис Ригине устаничке песме, јер долази четири године раније у односу на један букурештански рукопис из 1807. године. Наш рукопис доистапреноси само одабране стихове (1-14, 21-22, 41-54, 59-66), али је значајан као сведо чан ство о њеној распрострањености у деценијама пре грчкогустанка за независност 1821. године.2


96

2M. Стојановић, Рига од Фере и српска књижевност: прилог проучавању односа и веза,

II

И рани филхеленизам српског комедиографа грчко-цин царског по -ре кла Јована Стерије Поповића (1806-1856) огледа се у његовом изборуборбених песама познатих као буднице или ко рачнице Риге од Фере,затим борбених песама грчког прос ве титеља Адамантиоса Кораиса ифанариотског песника Јако ва киса Ризоса Нерулоса. Њихове и неке дру -ге песме ушле су у Стеријину рукописну збирку Седмостручни цветакборећим се Грцима посвећен, насталу у Вршцу септембра 1825. године.3

На првим страницама долазе Ригине буднице овим редоследом: а) Пес -ма Риге која почиње стихом: ’’О, Јелини, устаните!’’ како је Стеријапревео изворни грчки стих – Äåýôå ðáßäåò ôùí ÅëëÞíùí где се, преддолазак у бој против Турака, позивају "дуси старих витезова" да се вратена свет и да учествују у тој ослободилачкој борби заједно са својимпотомцима; б) Песма Ригаса почиње стихом:’’Брзо, Грци, устајте!’’ То јебудница у оригиналу Ãñáéêïß áíäñåéïìÝíïé са низом реми ни сце н ција из древне грчке исто рије, чији је циљ да подстакну напредак ново вековних Грка. Tако је античка грчка историјска потка уткана у рани ступањразвоја ‘’новогрчке будничке поезије надахнуте идејама фран цускерево луције; морфолошки, оне делом и зависе од Марсељезе. Оту да занаш предмет - песничко паралелисање старогрчке и новогрчке борбепротив оријенталних завојевача – јесте важно и ово: у све три песмедонете у Стерије под Ригиним именом не само да се такво пара лелисање провлачи кроз већи део текста, и то са јаком емфазом, него се оно тујавља и здружено с мотивом учествовања давних и давно изги нулиххероја у новоме, нововековном боју’’, закључује класични фило логМирон Флашар.4

Ода Јелинима Јаковакиса Ризоса Нерулоса пружа до бар при -мер сложенијег, преплетеног паралелисања старих и нових Грка:

Од Тур’ка је Атина слободна,Земља гди се Пелопид родио И коју је варвар бесчастио,Пребивању Халкида угодна.

С Акарнански житељи Етолци


97

Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 2001, књ. LXVII, св. 1-4, 139-148. 3

Рукописно одељење Матице српске у Новом Саду, под бр. М. 9. 426; cf. Živan Milisavac,Origines sociales des themes balkaniques de Jovan Sterija Popović, Balcanica I, Beograd 1970,184-187; М. Флашар, Студије о Стерији, Београд, СКЗ, 1988, књ. 537, 5.

4М. Флашар, Нав. дело, 7.

И синови Фокиде, Дориде,Успаљени зрацима слободеТаште с’ бити храбри ко праоци.

И ироји Термопиле нове,Против нових Перса ополчени Придобише паметник свештени

Потомцима веран сведок славе.5

III

Прва штампана антологија грчког песништва у српској књи жев -ности дело је данас готово заборављеног српског интел ектуалца прав -ни чког образовања Војислава Рашића, родом из Јагодине. Он је, међу -тим, остао познатији као одушевљени фил хелен и преводилац грчкихпес ника. Љубав према Хелади и грч ком језику стекао је од тројицесрпских хелениста, својих учи теља: српског барда Стевана ВладиславаКа ћанског, песника Пан јелиниона, историчара Панте Срећковића и кла -сичног фи лолога Јована Туромана, оснивача катедре за класичну фило -ло гију на Филозофском факултету у Београду, осамдесетих година XIXвека.

Још док је студирао права и политичке науке у Београду и Паризу,Рaшић је, проучавајући односе на Балкану, заступао ми ш љење да биГрци, који су дали првог великог апостола бал канске идеје и њену првужртву – Ригу од Фере, могли бити најпогоднији балкански народ даоствари јединство на овом прос тору. Са овим уверењем писао је фил -хеленске прилоге и расправе, на Великој школи у Београду држао јенадахнуте говоре о грчким хајдуцима – клефтима и Сулиотима, које јепотом об јавио у посебној књизи.6 У оном делу ове књиге у којем сеговори о грчким хајдуцима налазимо доста народних песама у веомауспелим и у народном духу сачињеним препевима. Рашић је овде, илус -трујући свој текст, навео двадесетак клефтских песама, од којих некесамо фрагментарно. Препеви су, међутим, обухватили оне најлепше оодметању у клефте, о томе како народни песник не разликује клефте иарматоле (мартолосе) у песми Олимп и Кисав. 7 Ту су и песме о окупљању


98

5Ј. Ст. Поповић, нав. ркп., лист 22-23 (строфа 9-11).

6Клефте и Сулиоте, историска расправа од Војислава В. Рашића, Београд 1892.

7Код Хрвата ову песму је превео Анте Шимчик, Olimp i Kisav, grčka popijevka, Hrvatskiplaninar, XXIX, Zagreb 1933, br.8, 237-239.

клефта и њиховом нападу на Турке, о учешћу клефтских капетана настрани Турака, о осветничком ставу клефта према кнежевима и буљу -кбашама у турској служби, па и о поповима и калуђерима недостојнимимена Господњег – каква је песма о Скилодимосу. Затим следе стихови оклефту који се бори далеко од свога дома и тамо налази смрт, али нећеда се то зна, јер је својом смрћу само испунио дужност према отаџбини,па онда песма о женидби клефта, о молби рањеног клефта да му одсекуглаву, како не би жив допао Турцима, и, напослетку, краћа песма оклефтском оружју. Све су то изузетно лепи и садржајно богати текстови, одабрани са смислом и познавањем тематике и мотива клефтских песа -ма, посебно њихове естетске вредности8.

Метричко рухо Рашићевих препева иде од римованог ос мерца, пре -ко народног десетерца у шест песама, до дванаестерца у преосталихдевет препева. Такав метрички приступ морао је утицати и на удаља -вање од вернијег преношења садржаја из ворних песама. Најближа пе -ва њу грчке народне музе, садржајно и метрички, остала је песма Клеф -ти из Валта.9 Веће одступање од извора показују препеви у десетерцу,као у најкраћој песми Оруж је клефта:

И оружје наших славних клефта Напустити никада не треба,Већ у цркву да се право носи,Па на њему да се служба врши.

Рашић је овде свој препев пропратио речима:’’Данашњи Грци с ди -ком и поносом славе своје клефте и сваку успомену на њих.’’10

IV

Рашићева антологија је управо мала песмарица о грчком устанку1821. године. Реч је о његовом избору из грчке устаничке и патриотскепоезије XIX века; укупно дванаест песама пре пе ваних и објављених уБеограду 1891. Антологија почиње и завр шава се двема песмама које сеодносе на грчки Критски устанак против туркократије (1866-68). Напочетку је песма Панјелинион "старог барда" Стевана Владислава Ка -ћан ског, из које су наро чито илустративни стихови:

Там на критским пољанама


99

8М. Стојановић, Хајдуци и клефти у народном песништву, Посебна издања Балка но -лошког института САНУ, Београд 1984, књ. 18, 216.

9Упор. М. Стојановић, Антологија новогрчког народног песништва, Београд, СКЗ, 1991,107.

10М. Стојановић, Хајдуци и клефти...,217.

С месецом се бори крст –Крст је мален малог Крита,Ал’ га брани Јелин чврст.Јелин коме наш песник поручује:А ви на Криту – браћо јуначка,Држте се тако, док шарац чилЗавришти нашег Краљевић Марка -Док се не прене српски Ахил...

Следе, потом, три песме Риге Велестинца, код нас поз на тијег Риге одФе ре, па Успомена на Ригу Георгија Залокостаса, Ода Бајрону грчког на -ционалног песника, Дионисија Соломоса, ау тора грчке химне, Бег ствои Самуил родољубивог песника Арис тотела Валаоритиса. Све су то на -дахнути Рашићеви препеви, који се и данас могу препоручити читаоцу.

Од трију Ригиних песама најчитанија је Убојна песма, уста ничкипоклич или "балканска марсељеза’’, с обзиром да је и она као и целоРигино револуционарно дело настало на идејама Фран цуске револуције (1789).

Залокостасове Успомене на Ригу од Фере, певајући вери, сла ви, домо -вини завршава се стиховима о Ригиној личности и делу:

Он је семе посејаоШто нам данас цвеће даје,Ал’ од људи крвопија Трпио је муке, ваје,Док га мртва крв облила, И Истра га загрлила...Још и данас кад путнициУ Београд сврате само, Иду одмах да потраже, Да ижљубе место тамо:Где је славни Рига стао, Тиртеј песник где је пао.

Кад је грчки устанак за независност (1821) био у највећем јеку, ехонародне песме осетио се најпре на Крфу, захваљујући Дионисију Соло -мосу (1798-1857), аутору Химне слободи и Оде Бајрону (1824), коју јеРашић препевао под насловом На смрти лорда Бајрона. Издвајамо ст -ро фе у којима се Бајронова смрт изједначује са страдањем грчког на -ционалног јунака Марка Бо цариса.

Ој, слободо, стани мало,Не подижи сабљу саде,Већ умукни па протужи:


100

Твој ти Бајрон мртав паде...

Оружје /нам/ и заставаНек’ с’ окрену земљи саде,К’о што беху окренутиКад Боцарис Марко паде...

С песничком оријентацијом према инспиративном народ ном пес -ништву стварао је и Аристотел Валаоритис (1824-1879), доследни след -беник Соломосовог песничког круга у неговању народне музе. Валао -ритиса поетски надахњују грчки устаници из 1821. године.Тра ди ционални тип јунака како га срећемо у на родним умотворинама,разноврсно је обликован у стиховима ово га песника. Рашић је у својуантологију уврстио две Валао ритисове песме о грчким Сулиотима. Јед -на се односи на бегство Али-паше јањинског пред налетом храбрихепирских Сулиота. А Сулиоти су горштаци из жупе Сули у Епиру,опкољене недо гледним стенама и кланцима, тако да је ово било правогнездо грчких јунака. Нама је најпознатији Марко Боцарис или Бо -чарис, како га је Јован Стерија Поповић опевао у истоименој песми.11 На њих је најчешће ударао Али-паша, али је увек бивао одбијен и до ногупотучен, како то читамо у Валаоритисовој изворној песми Бегство, којује Рашић у свом препеву насловио Али-паша.

Године 1803. овај турски узурпатор извршио је силовит напад нажупу Сули. Тада су многи Сулиоти страдали или су се разбежали, ахрабре Сулиоткиње – жене и деца хватали су се у коло и уз песму скакали са недогледних кршева у амбисе и реку Ахеронт, док се калуђер Са -муило, према истоименој песми, са пет Сулиота затворио у цркви напознатом врху Кунги, па кад су Турци и на цркву навалили, онда онзапали буре пуно барута, те све прасну у ваздух. Ето грчког војводеСинђелића, који на Чегру, по народном стиховању, Ужди јунак огањ уџебану.12 Овај стих је у грчкој песми Самуило вишеструко развијен:

Ај, топови, пушке, лакше; стан’те бојни јеци чести,Сада ће се Самуило последњи пут да причести...Урањеној једној руци неко буре чврсто носи,У коме је жива нада, - смрт и ватра све да коси.Па постави са причешћем пун светиње путир мали, И на њему, на баруту, воштаницу сам припали!’...

Фанариотски песник из постустаничког периода Алек сан дар Ризос


101

11 М. Флашар, Нав. дело, 15.

12 М. Стојановић, Ужди јунак огањ у џебану, Митолошки зборник 6, Рача 2002, 95-101.

Рангавис пева о грчком хајдуку-клефту, готово субли мирано прика -зујући његову горштачку судбину у стиховима:

У гудури и дивљини Само клефта влада,Небо му је покривало,Планина му простирало,Пушка му је нада.

А Паликари у истоименој песми Стефана Канелиса кличу:Да нам живи домовинаМного лета и година!

Овом кругу песама припада и Арматол (мартолос), забе лежена каогрчка народна песма, за коју је касније утврђено да је њен аутор устаникПаулос Мелас, који је погинуо у опсади твр ђаве Месолонгион (1826), уАкарнанији, северно од града Патре.

Славну улогу у критском устанку имао је и манастир Ар када. Управопод оваквим насловом, а по узору на Ригине уста ничке стихове, данасготово заборављени грчки песник Панагиос Верготис пева подстицајнестихове:

Напред сада сви јунаци, Што грмите с’ пушком свуд’,Нек’ громови ваши будуЦелој Турској страшни суд!

Упесмљени су овде и браћа Срби; "И лавови Црне Горе’’, каже песник,и они ће сви са нама да кликну:

Онај завет што је негдаНаше старе држ’о све,Такав завет дајте и ви: За слободу да се мре!

Реч је овде о романтичарској поруци не само ових стихова, него ицеле Рашићеве антологије, као и цветника Јована Ст. По повића, засно -ваних на устаничком и слободарском поетском на дахнућу грчког наро -да, чија се стожерна вертикала заснива на песничком делу весникабалканске револуције Риге од Фере.


102

SUMMARY

The poetically inspired literary-historical work of the aca de -mician Vojislav Djuriж is based on the epic vertical originiating from thepatriarchal milieu in which he spent his childhood. He recognized the folkreasoning with the creative diversification and spread it scientifically in moresubject classes. One of them is both the poetics and aestetics in his anthologies of the oral folk creative works. That is the reason that we chose here the firstSerbian anthologies of the Greek poetry: in the manuscript – the Seven-stalklittle flower to the fighting Greeks (1825) of Jovan Sterija Popović and thepublished collections of the poems – From the Greek Freedom Festivities(1891) of Vojislav V. Rašić. The center place in them make the poems of theGreek rebel, educator and poet Rige od Fere, and to him dedicated verses aswell.


103

Главне српске ускочке личности у Ђурићевим “Народним јуначким песмама о

ускоцима”

МАРКО АТЛАГИЋ(Београд)

Војислав Ђурић1 је 1958. године приредио књигу “Народне јуначкепесме о ускоцима”, која је угледала свијетло дана у издању “Нолита”из Београда. На 200 страна мањег формата, Ђурић је приредио за

читалачку публику 23 јуначке народне пјес ме о ускоцима.Већ у предговору овим јуначким пјесмама, објашњава се појам уско -

ци2. Тај појам Ђурић дефинише као већина исто ри чара. Дефиницијапојма ускоци своди се на то да су они људи који су послије пада Боснепод Турке 1463. и Херцеговине 1482. године пребјегли у Хрватску, нарав -но, бежећи пред Турцима.

Оваквом одређењу појма ускоци, главни акценат дат је на то да суони људи и пребјези. Ова дефиниција не одређује етничку припадностускока, иако се ради о Србима који су из Босне, због Турског терора,

105

1Војислав Ђурић, Народне јуначке песме о ускоцима, Београд, 1958, 3-200.

2Посебно су се истакли ускоци под вођством капетана Петра Кружића, који су бранилиКлис од Турака. По паду Клиса под Турке 1537. године, они се пре сељавају у Сењ, гдје суим број увећавали вентурини (пребјези из Млетачке Далмације). Основно им је оружјебила пушка, сјекира и ханџар. Често су упадали у турске крајеве, гдје су пљачкали свешто су стјели. Пљачкали су све до Задра, Шибеника и Требиња, па чак и трговачкебродове.

пребјегли у Хрватску и Словенију.Ако, пак анализирамо ове 23 јуначке народне пјесме које је Ђурић

приредио у овој књизи с аспеката главних личности (ју нака), онда дола -зимо до закључка да су то етнички Срби3, и то:

– Иво Сенковић (Иван Влатковић)4

– Сењанин Тадија (Петровић Тадија)

– Стојан Јанковић и

– Од Задра Тодоре (Кладнић Тодор)Поред ових, српских ускочких јунака, који су најбоље опје вани у

овим народним јуначким пјесмама у овој Ђурићевој књи зи; спомињу се још и ови српски ускочки прваци:

– Јанко од Котора (Јанко Митровић),

– Вук Мандушић,

– Илија Смиљанић и

– Шарић Цвијан (поп). Свих ових осам наведених главних ликова (јунака), у Ђу рицевој

књи зи о народним ускочким пјесмама су заправо етнич ки Срби. По -ђимо редом.

Сенковић Иво (Влатковић Иво)

Иво је био Србин, иначе вођа сењских ускока. Заправо, он је по -следњих година 16. вијека један од највећих сењских војвода. Посебно се одликовао приликом освајања Клисе 1596.године и Петриње 1597. го -дине.

Био је 1602. године један од вођа побуне против Јосифа Работе,аустријског комесара, који се, потплаћен од Млечана тру дио да растјераускоке. Исто тако, судјеловао је у пљачкању и паљењу турског Скрадина.

Међутим, када су се измирили Аустрија и Турска 1606. го ди не, аус -тријске власти су, потицане од стране Турске, све више стезале ускоке.Тада Иван врло брзо пада у затвор, из којега врло брзо бјежи. Он се 1610.


106

3Иначе у највећем броју , ако не сви, ускоци су били српског етничког по ријекла, неспорећи да међу њима није било Срба католичке вјере, дапаче у великом броју, јер јепроцес католичења, који траје од раног средњег вијека, у највећем узлету.

4Тома Јурчић од Имотског написао је љетопис у којем говори како је 1596. и 1599. војводаИван Влатковић одсијекао лијеву руку Аметаги Цукариновићу на мегдану у Макарској ујесен 1596, те је однесе у Сењ. Види: Јурај Божитковић, Кратак љетопис Томе Јурчића из г. 1596. и 1599, Народна старина, X, Загреб, 1931, стр. 117-118.

године измирио са аустријским властима уз обавезу да неће четовати,ни гусарити. Већ, 1611. године, од веден је у Карловац гдје је изведен предвојни суд. Пред тим судом био је оптужен да је:

– Опљачкао габелске Турке,

– Запленио неку вуну,

– Његова дружина починила насиље на приморју,

– Судјеловао у нападу на државне лађе и стовариште са хра ном.Иво се одбранио од свих ових оптужби осим једне: да је самовољно

узимао храну из државних лађа (царских) и сто ва ришта. Због тога јеизгубио главу. Уствари за само неколико мје рица жита изгубио је главуједан од најбољих Срба – ускока који је задао јада Турцима. Осуђен је ипогубљен од стране аустријског војног суда 1612. године.5

Сењанин Тадија (Петровић Тадија)

Историјски извори не знају много о Тадији. Зна се да је то био ТадијаПетровић, те да је живио у вријеме Сењанина Иве6. Међутим народна гапјесма представља као једног од највећих наших јунака. Био је сестрићСењанин Иве. Само име Тадија врло је често српско име у ДалматинскојЗагори. Међутим, познато је неколико ускочких српских ратника с тимименом. Постоји и претпоставка да је овај јунак епско спомињањеисторијског Та дије Вучковића, родом Босанца (Србина), ако 1690. го -дине, сер дара у Сињи, на ријеци Цетини, иначе снажног антитурскогбор ца7. Народна га пјесма представља као неустрашива, јака, снажна,повучена, тврда, мудра, каква су већина Срба крајишника.

Стојан Јанковић

Стојан Јанковић потиче из знамените српске племићке по родице,чије поријекло вуче из Жегора код Обровца у Далмацији.8 Родона -челник породице био је Митар из Жегора. У породици се спомиње Јанко Митровић, ниског стаса, кестењасте косе, ша рених очију и плавих бр -

Главне српске ускочке личности

107

5Р. Пешић, Народна књижевност, Београд, 1997, 226-27

6Има неких мишљења да је то могао бити неки од котарских јунака, сестрић ВукаМандушића.

7Р. Пешић, Народна књижевност, стр. 227

8Б. Десница, Историја котарских ускока, I, стр. 52; К. Милутиновић, Ускочки харамбашаСтојан Јанковић, Радови филозофског факултета у Задру, стр. 14-15, Задар, 1967, стр. 361

кова. Истицао се у кандијском рату. У биткама код Задварја и на Граховузаробио је по једног зароб љеника.

Опјеван је у многим народним пјесмама. Од млетачких власти, захраброст, добио је чин сердара. Провидур Гиролома Фасцарини га је 14.06. 1652. назвао “главним поглавицом Мор лака”. Рањен је 1659. године убитци код Цетине, од чега је убрзо умро. Не зна се тачно где је покопан,али му је смрт забележена у пра вославној цркви Св. Илије у Задру28.2.1659. године.9

После смрти, оставио је три сина Стојана, Завишу и Илију. СиновиЈанка Митровића у историјским изворима називају се по оцу Јанковићи или по дједу Митровићи.

Стојан је у другој половини 17. вијека био особа која је у сукобимаизмедју Млетачке Реублике и Турског царства имала једну од главнихзадатака.10 Стојан је 17. 09. 1683. интерниран за једно са братом Илијом уВенецију, у којој остаје веома кратко вријеме. Међутим, Сенат га 20. 11исте године шаље провидуру Донату да му помогне у смиривању уста -нка, што су га под вођ ством Илије Јанковића подигле млетачки и турски Морлаци.

Средиште устанка била је Островица код Бенковца. Стојан се иста -као у битци код Сиња, а касније ратује по Лици. Он је 1686. године уни ш -


108

Jankovich - dede Mitrovich de Islam

9Б. Десница, Исто, стр. 97.

10Морлаци или моровлоски су Срби уз обалу у Далмацији.

тио у Книнској крајини много жита, запалио 25 воденица и сру шио јед -ну јаку кулу на ријеци Крка. Завршио је 1686. успјешан поход на Ливно и Гла моч. Погинуо је 23. 08.1687. године у походу на Ливно што га је наГламоч, Ливно и Дувно подузео млетачки заповједник коњани ш тва Зе -но. Међу тим, 20. 03.1670. године Сенат у Венецији му је доди јелио ти ту -лу витеза св. Марка, обавивши га златним ланцем с колајном св. Марка.

Лик Стојана Јанковића оцратао је не само народни пјесник у позна -тим народним пјесмама које пјевају о његовим јуначким подвизима,женидби и ропству, као што је и пјесма “Женидба Стојана Јанковића” и“Ропство Јанковић Стојана” у Ђурићевој књизи,11 него и један нео -правдано заборављени пјесник Мирко Королија у импресивном сонету“Стојан Јанковић". Владан Дес ница је ставио ову пјесму у уводном ди -јелу ”Магазин сјеверне Далмације“ из 1934. године12. Стојан се ожениодва пута. Жена му је била Вука, а друга Антонија, поријеклом из грчкепородице Рези, а по вијери католкиња. Имао је укупно деветоро дјеце.13

И у песмама Стојан је велики јунак ”љута гуја под каменом додијао царуи ћесару, у Латинској краљу латинском“. Од његове руке погинуо јетурски јунак Тале од Орашца.14

Од Задра Тодор (Кладнић Тодор)

Живио је у другој половини 17. вијека. Био је српски, уско ч ки јунакиз Равних Котара. Истицао се у борбама против Ту рака.15 Једна од нај -значајнијих пјесама је о његовој женидби, коју је Во јислав Ђурић, оправ -дано уврстио у своју “збирку”. О њему пјева и Андрија Качић Миошић.Међу сватовима налазе се сви познати ратници 16. и 17. вијека. Један јеод најуспјешнијих срп ских ус кочких првака.

Вук Мандушић

Вук Мандушић био је један од најистакнутијих харамбаша Србакотарских ускока. Био је вјешт и храбар јунак. Одликовао се у вишесукоба с Турцима. Погинуо је 1648. године, код тврђаве Зечево, надомак


109

11В. Ђурић, Народне јуначке пјесме о ускоцима, Београд, 1958, 123-134.

12Магазин сјевернр Далмације, 1934. (уводник)

13Б. Десница, Брачна трагадија Стојана Јанковића, Српски књижевни гласник, бр. 3, 1940,стр. 199

14В. Ђурић, Исто, стр. 9

15Р. Пешић, Исто, стр. 244

Ђеврсака, односно између Мацура и Ђеврсака16.

Илија Смиљанић

Илија потиче из знамените српске племићке породице Сми љанића,поријеклом из Лике.17 Из Лике се породица Сми љанић 1647. сели уДалмацију.18 У породици се први спомиње Петар Смиљанић, рођен уЛици у којој је као харамбаша пред водио мале чете, па је Турцима нанио много зла19. Петар је био савременик Јанка Митроваћа. Петар је са својачетири сина (Ма том, Филипом, Јованом и Илијом) прешао у Далмацију, те је постао млетачки поданик. Истакао се у борби против Турака, призаузимању Вране, Земуника, Новиграда, Обровца, Надина и Фи липЈакова, одакле је, генералном провидуру у Задру Леонарду Фасколу,послао пет одсјечених турских глава са чалмама.20 Петар је 1647. пре -дводио напад крајишника на Грачац у Лици, који је том приликом биозапаљен. Посебно се истакао у борбама на Пира матовцима, Островиции Брибиру.21 Задњи његов подвиг био је напад на Рибник у Лици.

Илија Смиљанић је послије смрти свога оца Петра 1648. године каостарјешина буковачких Срба храбро водио борбе про тив Турака. По -себно се истакао за Кандијског рата у борбама против Турака. Он је1651. године побједио 5000 Турака код Кор лата (Бен ковац), 1652. годинепоразио је Турке код Островице (Брибир), а 1653. код Удбине у Лици иЛивна. Приликом напада на Лику 1654. погинуо је на Велебиту.

Опјеван је у многим народним пјесмама. Од млетачких власти, захраброст, добио је чин сердара.


110

16Хрватска историографија својата Вука Мандушића као Хрвата, што је чиста изми -шљотина.

17Смиљанићи, Српско –далматински магазин бр. 45, Задар, 1841 стр. 42-48

18О Смиљанићима постоји велике архивске грађе у ДА у Задру, а један дио те грађе издаоје Бешко Деснице

19Неки хрватски писци без икаквих аргимената говоре да су Смиљанићи ка то ли -ци.Истина је да су Смиљанићи Срби православне вере, иако су неки од њих прешли у

католичанство. Види: Р. Јелић, Смиљанићи-котарски сер дари, Радови завода ЈАЗУ уЗадру, бр. 29-30, 1983, стр. 110

20А Кузмановић, Смиљанићи, Народни лист, бр. 5 и 6, Задар, 1876.

21В. Десница, Историја католичких ускока, I, стр. 30.

Шарић Цвијан

Рођен је у православној српској породици у Ђеврскама, између Кис -тања и Скрадина. Био је харамбаша шибенско - скра динских ускока.Учествовао је у низу битака против Турака, а 1666. године организоваоје напад на Турке код Обровца на Зр мањи.22 Погинуо је у битци кодРибника 1648. године.

Сви ови српски ускочки јунаци дали су велики допринос у борбипротив Турака, народна пјесма их је опјевала, а посебно ове главнесрпске ускочке вође, чији су ликови осликани у Ђурићевој књизи ,“Народне јуначке песме о ускоцима‘’ из 1958. године. О под визимаускока писали су и Шеноа у свом прозном дјелу, ”Чу вај се сењске руке" иСилвије Страхимир Крањчевић у “Ускочким еле гијама". Вјероватно на -

мјерно не наводе српску етничку при пад ност ускочких првака.Многе ће се генерације ученика и студената напајати под визима

српских ускочких вођа опјеваним у Ђурићевој књизи Народне јуначкепесме о ускоцима. Зато му дугујемо не из мјерну захвалност.

SUMMARY

Vojislav Djurić edited the “Folk Epic Poems about the Us -koks23”. In addition to everything else he adapted also the main Serbianheros-uskoks who gave the enormous contribution to the combat againstthe Turks. Especially are lauded: Stojan Janković, Ilija Smiljanić, Todorfrom Zadar, Ivo Senković (Vlatković), Senjanin Tadija (Petrović Tadija),Janko Mitrović, Vuk Mandušić, Cvijan Šarić. Some of them becamearistocrats because of the enormous contribution to the combat againstthe Turks.

»The Folk Epic Poems about the Uskoks« of Djurić will su relyremain one of the significant historical sources of the participation of theSerbs-uskoks in the combat against the Turks.


111

22

В. Ђурић, Народне јуначке песме о ускоцима, стр. 623

Uskok – guerrilla, who invaded Turkish territory

Академик Војислав Ђурић и његови професори Веселин Чајкановић и Милан Будимир –

проблеми изучавања српске митологије у"марксистичком духу"

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ(Рача)

Апстракт: Овим радом се истиче велики допринос ака де мика

Војислава Ђурића за прикупљање, приређивање и пред став љање дела

његовог, у социјалистичкој Југославији, проскрибо ва ног професора Весе -

лина Чајкановића, али се упозорава и на не до в ољно успешну анализу

његових резултата, пре свега, због владајућег идеолошког става да се сва

научна изучавања обављају у духу Марксизма.

Веза академика Војислава Ђурића1, једног од наших нај већих исто -ричара књижевности, са чувеним Веселином Чај ка но ви ћем, класичним

113

1Војислав Ђурић је рођен у Малим Крчмарима код Раче, 17. јануара 1912. године, где језавршио и основну школу. Гимназију је завршио у Крагујевцу 1931. године, а књи -жевност на Филозофском факултету у Београду завршио 1935. године. Био је наставникV женске и VI мушке гимназије у Београду од 1936. до 1941. У јесен 1941. године напуштаБеоград и на путу, у Младеновцу, бива ухапшен и због оптужбе да је наговарао свогученика да иде у партизане бива злостављан. Успео је да се извуче из затвора, а потом сеобрео у Кра гујевцу где је постао наставник Женске учитељске школе. Ту је био нас -тавник све до 1946. године. Од 1944. до 1946. године је потпредседник Обласног одбораЈединственог народноослободилачког фронта Шумадије и председник Град ског одбора,као и управник Народног позоришта. Постао је руководилац Наставног савета и помо -ћник министра просвете Србије, одакле је прешао на Флозофски фа култет у Београду ипостао доцент 1949. године. Постао је редован професор за општу књижевност итеорију књижевности да би њего вим залагањем семинар за светску књижевност пре -растао у посебну студијску групу за општу књижевност са теоријом књижевности, 1954.

филологом и етнологом, започела је још за време његових студија три -де сетих година прошлог века, а потом се претворила у сарадњу прил -иком рада на докторској тези. Во јислав Ђурић ће 1939. године одбрани -ти докторску тезу „Туж ба лица у светској књижевности“ наФи ло зо фском факултету. Пред лагач теме и ментор био је његов чувенипрофесор Чај кановић2. Много година после смрти Ђурићев професор


114

године. Обновио је, заправо, Катедру за општу књижевност и теорију књижевности наФило зофском фа култету у Београду и постао декан 1958. године. Оснива Центар –потоњи Институт за теорију књижевности и уметности, 1960. године, и до 1966. годинеје његов директор. Изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности,1961. године, а за редовног 1965. године. Био је секретар Одељења за језик и књижевност,генерални секретар САНУ и њен под пред седник од 1977. године. Одликован је Орденомрада са златним венцем (1961), Орденом рада са црвеном заставом (1964), добитник јеСедмојулске награде, 1969. го дине, као и других плакета и научних признања. Фило -зофски и Фило лошки факултет и Институт за књижевност и уметност су њему у частобја вили споменицу поводом 80. година живота, 1992. године. За почасног члана ПЕНцентра изабран је 1998. године. Његове најзначајније и непревазиђене књиге јесу: Пос -танак и развој народне књижевности, Говор поезије и Лирика у светској књижевности.Извукао је из заборава дела његового проскрибованог професора Веселина Чајка -новића која је издао у два на врата: Мит и религија у Срба (1973.) и Сабрана дела (1994.).Умро је 27. јула 2006. године у Београду. (*** Годишњак САНУ, LXXXV, Београд 1978, стр.249-250; *** Enciklopedija Jugo slavije, 3, Zagreb MCMLVIII, стр. 212; *** Мала енциклопедија Просвета, 1, Београд 1986, стр. 704; И. Тартаља, Поводом осамдесетогодишњице Војислава Ђурића, Зборник у част Војислава Ђурића, Београд 1992, стр. 3-7; И. Тартаља, ВојиславЂурић, Дневни лист „Политика“, Београд 29. 07. 2006; *** Умро Воји силав Ђурић, Дневнилист „Вечерње новости“, Београд 29. 07. 2006; И. Тартаља, Војислав Ђурић, Недељнеинформативне нвине – НИН, Београд 10. 08. 2006, стр. 38; В. Јанковић, Одлазак заче -тника, Дневни лист „Политика“, Београд 6. 08. 2006, стр. 15.) Иако левичар, Ђурић сесамо једном приликом бавио темом са идеолошким предзнаком. Реч је о раду Окто -барска револуција и београдски књижевни часописи 1919-1941. године, Београд 1967.(Из Ђурићевог пред говора истичемо: „У Југославији између два светска рата Окто -барска рево луција била је баук за једне, загонетка за друге и света ватра за треће.“, стр. 5.)

2Веселин Чајкановић се родио 28. марта 1881. године у Београду. Завршио је Прву мушкугимназију 1899. године. По завршетку студија класичне фило логије на Великој школиодлази као државни питомац на усавршавање у Немачку. У Лајпцигу је изучавао кла -сичну филологију, старословенски и јев рејски, а у Минхену је докторирао код Крузиусаи Крумбахера, 1908. године. По повратку у Београд је постао доцент за латински језик наФилозофском фа култету. Као резервни официр учествује у многим биткама балка -нских и Првом светском рату. У првом светском рату је у неколико махова учествовао уодбрани Београда. Тешко болесног од трбушног тифуса војници су га на рукама пренели преко Албаније. У Бизерти је уређивао лист „Напред“, а на Крфу „Српске новине“.Одлази у Париз и Лондон где ради у библиотекама. По повратку у земљу постајеначелник Одељења за вишу наставу Министарства просвете, а потом управник Држа -вне штампарије. Постаје 1919. ванредан, а од 1921. године редован професор на Уни -верзитету у Београду. По оснивању Богословског факултета постаје хонорарни наста в -ник Упоредне историје ре ли гија. Неколико година узастопце је биран за деканаФи л о зофског факултета. Постао је дописни члан Српске академије наука 1922. године.

је постао велика тема његовог изучавања. Први пут је Ђурић обратиопажњу на учне јавности после Другог светског рата, у ко му нистичкој Ју -гославији, на Ве селина Чајкановића у својој књизи Научници у којој јепо свом кри теријуму извршио избор наших нај зна чај нијих научника из раз личитих области: Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Иларион Ру варац,Јован Жујовић, Никола Тесла, Јован Цвијић, Милутин Ми лан ковић, Ми -хај ло Петровић, Тихомир Ђор ђевић, Веселин Чај кановић и АлександарБелић.3 Са највише својих текстова су зас тупљени Ђура Даничић, ЈованЦвијић и Јосиф Панчић. Текст Илариона Руварца Излет III (На који суначин Срби с пат ри јархом Арсенијем Црнојевићем дошли у зем љуугарску)4 је пот пуно некритички изабран с обзиром да је ту заступаномишљење да су Срби дошли у Угарску без пристанка и привилегијабечког ћесара, тешко оптужујући патријарха Ар се нија III.5 „И ја не знамкако су наши стари, и први и потоњи наши стари, на основу оне четир’речи у прогласу управљеном на све хришћанске народе, могли доцније у угарској земљи тражити војводу и војводину за тога војводу, кад имникад нико није обе ћао да ће они и у туђој угарској земљи бирати себивојводу и имати своју војводину.“6

Избор Белића је такође чудан, мада за оно време не изне нађује,имајући у виду његову улогу у језичким реформама поли тичког и идео -ло шког карактера које су довеле до поисто ве ћи вања српског језика сахр ватским стварањем веш тачког назива српскохрватски или хрват ско -срп ски језик што је омогућило Хр ва тима тешке зло употребе и, најзад, уно вије време, пре име но вање српског у хр ватски језик. Ђурић у то времесматра да се Белић „обележио као најзначајнији представник српске на -

Академик Војислав Ђурић и његови професори

115

Главна дела су: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Студије из религијеи фол клора, Мит и религија у Срба, Српске народне приповетке, Преглед римске књи -жевности, О српском врховном богу... Од краја 1944. године је био про скрибован одстране нових власти због рада на факултету и за време оку пационих власти. Преминуоје у Београду 6. августа 1946. године. (Р. Марић, Др Веселин Чајкановић, Гласник Етно -графског института САНУ, II-III (1953 -1954), Београд 1954, стр. 67-73; *** Мала енци -клопедија Просвета, 3, Београд 1986, стр. 899.)

3В. Ђурић, Научници, Београд 1972.

4Исто, стр. 45-63.

5Ж. Андрејић, Пантелија Срећковић и Иларион Руварац – сукоб либе рално -роман ти -чарске критичности и радикално-позитивистичког критицизма; урушавање индо к -три нираног система са појавом новоромантичара – слика слабости српских нацио -налних институција и потреба стварања нове српске историјске школе, Митолошкизборник 14, Рача 2005, стр. 145-146, 157-158,

6В. Ђурић, Научници, стр. 63.

уке о језику“.7 Чајкановић је заступљен са својим радом „Спасилац набе лом коњу“,8 а за њега каже да је његово главно дело О српском врховном бо гу, којим се обележио као најзнаменитији историчар религије уСрба“.9

Нема сумње, Војислав Ђурић је највише учинио за дело и реха -билитовање професора Веселина Чајкановића, али је, такође, многовише ценио Милана Будимира10 јер су били левичари и управо због течињенице се није морао трудити око његовог дела. После Другог свет -ског рата Будимир је слободно могао да ради, а његова дела објављена ипре 1941. године нису имала судбину Чајкановићевих. Ђурићева коле -гиница из времена студија, Фану ла Папазоглу отворено каже: „Ја личнодугујем проф. Будимиру ништа мање до своју научну каријеру.“ Тај ставпрема Будимиру има и Војислав Ђурић: „ Ове топле изразе признања изахвал ности осећам као своје у потпуности. Мој дуг Будимиру, каоучитељу и пријатељу, ако није већи, није мањи. Познавао сам га преко 40 година... Право наше познанство, обострано, догодило се на испитукоји сам полагао пред Чајкановићем и пред њим у јуну 1934... Били су то изванредни професори, каквих више једва да има... у лето 1937, док самчитао свој рукопис Будимиру под његовом вињагом у Ђушиној улици,ми смо... измењали не само мисли него и душе и засновали прија -тељство на које никада није пала ни најмања сенка... Будимир се нагнуопреко стола и запитао ме, тобоже опрезно а очекујући потврдан одго -вор: ‘Јесте ли ви црвени?’ Кад ја одговорих: ‘Па јесам помало?, он сегласно насмеја: ‘И ја сам’.... подршка коју ми је Будимир пружао до својесмрти, а нарочито у прво време после рата, тако је велика да се једваможе назначити.“11


116

7 Исто, стр. 349.

8 Исто, стр. 258-265.


10Милан Будимир је рођен 1891. године у Мркоњић-Граду где је заврши гим назију. Сту -дирао је класичну филологију у Бечу где је и докторирао 1921. године. Посебно се бавиопроучавањем индоевропских дијалеката у Сре до земљу. Професор Филозофског факу -лтета у Београду, члан Српске академије наука и уметности (Београд) и дописни чланЈугословенске академије зна ности и умјетности (Загреб) и АНУБИХ (Сарајево). Доби -тник је октобарске награде 1964. и Седмојулске награде 1967. године. Његова најз -начајнија дела су: Car men arvale, О Илијади и њеном песнику, Из класичне и савременеалоглотије, Проблем букве и протословенске домовине, Грци и Пеласти, Alakasandus, Двеврсте Аристотелове трагедије, Са балканских источника... Умро је у Београду 1975.године.

11В. Ђурић, Милан Будимир, Споменица , САНУ, Београд 1979, стр. 6-8.

Такође, сасвим је јасно, Будимир је подстицао, уз то пру жајући ипомоћ, Ђурића на објављивање прве књиге сабраних радова ВеселинаЧајкановића: „...он ми је дао сву потребну помоћ око припремања зашатампу Чајкановићеве књиге Мит и рели гија у Срба и непуну годинупред смрт још се носио мишњу да заједнички довршимо и припремимо за штампу Чајкановићев рукопис Речник народних веровања о биљкама,сматрајући да би појава тога дела била од велике користи нашој нау -ци.“12 Убрзо, 1973. године, још за живота Милана Будимира, појавиле сусе Чајкановићеве изабране студије Мит и религија у Срба које је Воји -слав Ђурић13 сакупио, приредио, написао предговор и обим не комен -таре – белешке за сваки рад и поговор. У кратком пред говору је изнеовише значајних закључака који су у идеоло ги зо ваној науци Србије тогавремена били врло провокативни: „Ме ђу малобројним оснивачима по -је диних наука у Србији уг ледно мес то има Веселин Чајкановић, првисрпски историчар религије.... Међутим, систематско проучавање српске религије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу сав -ремених научних метода, први је започео и до завидног степена довеовеселин Чајкановић... Филолошким, историјским и понај више ком па -ра тивним методом – елеменат по елеменат и црту по црту – раз лучио јеЧајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утв -рдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да јесрпска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква јебила до VII и дели мице до XII века, тј. пре примања у првим вековимаувођења хришћанства... У чи тавој нашој науци нема резултата од дале -косежнијег значаја него што је констатација да је српски народ донајновијих времена остао привржен паганској вери. То је један велики,хиља дуго дишњи континуитет у постојању српског наро да... Српски на -род показао се веома конзервативан у религијским схватањима, осо -бито у култу предака – језгру своје религије, и чак је црквено светосављепрерадио у митско и многобожачко... Дос ледно при мењујући научнипоступак, Чајкановић је, упркос не ким својим интимним склоностимаи границама, извршио ре кон струкцију старе српске религије и мито -логије у мате рија листичком духу... људи стварају богове према својојсли ци и прилици... У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста доМаркса и после њега (пр. Ж.А.: позива се на Сухова)... Али, још снажније


117

12Исто, стр. 9.

13Војислав Ђурић истиче да је помоћ у исправљању штампарских грешака имао од странесвог асистента Владете Јанковића. (В. Ђурић, Поговор, Мит и рели гија у Стрба, Београд1973, стр. 668.)

него ова паганска двострукост, потврђује матери ја лис тичку мисао су -коб хриш ћан ства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији... Хри -ш ћанс тво није природна фаза у развоју религије, него је у супротности с њом. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паган стводобија маха у вековима тур ског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичке државе... Тако се, упосебним исто ријским околностима, коначно уобличила ‘српска вера’.Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет суп рот -ности прастаре паганске двос тру кости, која чини њену основу, и пага -нско-хришћанских супрот ности, које најрељефније пред став љају свеци у улози богова ста рог пантеона... Наша наука, међутим, једва даје иприметла то велико дело – чак и у радовима са религијским и митоло -шким насловима... Нови резултати у различитим правцима потврдилису Чајкановићеву рекон стру к цију као драгоцену основу за даља истра -живања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свимпитањима која она намеће“.14

Ђурићев став да хришћанство није природна фаза у раз воју рели -гије, да је у супротности са прехришћанском, паганском митологијом,сукобљава се са ставовима научника материјалиста. Пре свега са Ен -рием, марксистом са Запада, који је наводио соли дне примере адоп -тација, префигурација и трансформација ста рих култова у хршћанствокроз стоицизам и синкретизам, син кретизам Митре и Христа, меси -јанизам пре Христа, негирање историчности Исуса и слично.15 Управо,на овог аутора ће се позивати Ђурићеви опоненти. Чини се да Ђурић,поготову, није у праву када је у питању хришћанство у Срба иако зас -тупа Чајка новићеву тезу о великим наплавинама прехришћанске рели -гије и митологије. Када говори о континуитету старе српске религијеЂурић оперише са Чајкановићевим сазнањем да стара митол ошка тра -ди ција досеже од VII века па уназад до бронзаног доба и на основу тогакаже да је у питању хиљаду година, а, заправо, у питању је најмање двењиљаде година. Данашња сазнања наших научника ову границу кон -тинуитета померају све до неолита. То подразумева континуитет старесрпске вере од најмање 4.000 година.

У много обимнијем тексту „Белешке о Чајкановићевим ра до вима изрелигије и митологије“ за сваки рад су дати кратки, понекад сувопарни


118

14В. Ђурић, Предговор, Мит и религија у Срба, стр. VI-XIII.

15L. Henry, Porijeklo Religije, Zagreb 1952, стр. 109, 112, 125-127, 129-130, 155, 158-159, 173-175, 177, 179-182.

и штури коментари или сижеи Чај ка но ви ћевих закључака16 у којима јеЂурић остао на нивоу својих прo учавања народне епике и легендиуоквирених кроз призму једног историчара књижевности, а не етно -лога и стручњака за мито логију што није могло бити не примећено. ТоЂурићево пола зиште уобличено је већ у његовим првим проучавањимапорекла поезије и њених извора: „У науци овај проблем још... није нирешен. ... дате су многе корисне сугестије, чак су и неке истине утврђене– а међу њима најбитније од класика марксизма... Ово је само разми -шљање о проблему, или тачније: израз вере да он може добити самоједно решење – материјалистичко.“17 Али, Ђурићеви коментари о Чајка -новићевим делима, нема сумње, у себи садрже и многе ауторитативнесугестије Милана Будимира.

Уследило је реаговање етнолога Шпира Кулишић у „Делу“, а потом иу виду интервјуа у Недељним информативним новинама (НИН). Првоса чиме је почео напад Кулишића, пре свега на Ђурића, али и на Чајка -новића, била је народна књижевност којом се до тада, а и касније, бавиоВојислав Ђурић: „О самом избору радова... у науци постоји спорно, алии веома битно питање: наиме, да ли народна књижевност може послу -жити као извор за изучавање старе митологије и религије словенскихнарода.“ Овај Кулишићев став се надовезује на давно окончану рас -праву о на родној поезији као извору за изучавање историје. Што се тиче етнологије и митологије, негативан став истиричара према на род нојпоезији, не може се применити. Кулишић се позива на Нидерелеа, по -том на Афанасијева, Буслајева, Крека, Черниа, Ха нуша и Нодила који сусматрали да та грађа није поуздана. Позива се и на новије закључкеМиленка Филиповића, који је сматрао исто, користећи његов следећиаргумент: „Као што нама народна песма не даје верну слику народненошње, куће и др., тако нам не даје ни верну слику народне религије.“Из тих разлога Кулишић одмах закључује да „Приређивач овог издањаније уопште имао у виду овај проблем, тако да је све Чајкановићеверадове приказао као целовиту реконструкцију старе српске религије имитологије, без обзира на грађу којом се Чајкановић служио“, а одмахзатим да се „мора признати огромна заслуга Веселина Чајкановића упроучавању старе српске религије (у коју је, према ондашњим схва -тањима, укључена и вјерска традиција Црногораца и Маке донаца)...Стога се може рећи да стварно научно истраживање народне вјерскетрадиције код Срба и почиње од њега, и да проу чавање ове материје у


119

16 Исто, стр. 529-646.

17В. Ђурић, Порекло поезије и извори њеног развитка, Београд 1950, стр. 3.

савременим условима мора полазити од његових радова и његовихрезултата, било да их у овој или оној мјери усваја или пак дијалектичкипревазилази... Чајкановић је особито наглашавао неопходност компа -ративног истраживања народне религије... особито су успјела многањегова поређења са појавама у религијама старих Грка и Германа... стару српску рели гију смјестио у оквире индоевропских религија, откри ва -јући ње ну историјску повезаност са религијама осталих индоевропских народа.“18

Међутим, сматра Кулишић, „Чајкановић је био у заблуди када јесматрао да главну карактеристику и основни садржај старе српске рели -гије сачињва култ предака... Али, у исто вријеме, он није успио да сагледа и друге изворе, друге садржаје и другачији карактер многих божићних,односно новогодишњих српских оби чаја.“ И позивајући се на Токарјева закључује: „У ствари, култ предака не представља ни универзалну и, што је особито важно, ни првобитну појаву. Најстарија вјеровања о поје -диним дивљим животињама развила су се још у ловачким кул турама ипосебно у вези са тотемизмом.“19 Кулишић се слаже са Филиповићем дасу, напротив, мађијскоанимистичке представе и радње најстарији еле -мен ти „народне религије Срба“. Иако је у то време откривена мезо -литска култура Лепенског Вира чија се духовност у пот пуности заснивана религији претка види се да Кулишић ове резултате не констатује нина општем плану традиције.

Полазећи од владајућег, искључиво материјалистичког гле дања насвет и науку, Кулишић сматра да „главну и највећу сла бост Чајкано -вићевог метода представља то што уз опсежне, ши ро ке компарације,није вршио историјску анализу по унут рашњим везама, што, поредпојавних веза, није проучавао генетичку суштину појава, њихов садр -жај но-историјски раз ви так, који је у крајњој линији, али и у свом нај -дубљем, одређујућем значењу, увијек друштвено условљен... Чајка нови -ћев фор мал но -по зитивистички метод није му допуштао да сагледадуб љу суш тину... ни да утврди којој развојној фази припадају, а јошмање на каквој су се материјалној и друштвеној основи развили.“ Миш -љења смо да Чајкановић никако не може бити формални пози тивиста.И као сваки индоктринирани научник тога времена Ку лишић крећеодмах од Маркса који је „истицао да је свака ис то рија религије некри -тичка ако не узима у обзир ову мате ријалну основу“, а потом га у потпу -


120

18Š. Kulišić, Povodom knjige Veselina Čajkanovića „Mit i religija u Srba“, Delo, godina XX, br. 4,Beograd, april 1974, стр. 460-463.

19 Исто, стр. 463-464.

ности наводи цитатом који, заправо, негира животну збиљу и прилике,и тиме Кулишић сас вим дефинише своје полазне ставове у критициЧајкановића, а потом и Ђурића: „Доиста је много лакше путем анализенаћи земаљску језгру религиозних магловитости, него обрнуто, из да -тих одређених стварних животних прилика извести њихове вер скеидеа лизиране облике. А овај последњи метод је једини мате рија лис -тички, дакле научан.“(!) Имајући у виду Донинија сматра да се и Чајка -новићу десило, мислећи, ваљда, на етнологију, да је са историје скренуо у роман. И зато, у смислу романсиране и ро мант ичне приче истиче Чајка -но вићеву књигу О српском врхов ном богу и да се зато за његова делавише интересују песници него научници.20 (!?)

Пошто је истакао да је Чајкановић припадао оном делу српске инте -лигенције која је активно изграђивала идеологију срп ске грађанске кла -се, Кулишић констатује да му не треба за мерати и ненаучно пре ба ци -вати што није био марксист. Из тих разлога је „неодговорна и не научнасвака данашња оцјена њего вих радова и његовог дјела у цјелини, која неби полазила од савремених научних достигнућа и од напредних (пр. Ж.А.: марк систичких) теоријских концепција и метода...“ Пошто је јошјед ном проскрибовао већ проскрибовану Чајкановићеву личност и де -ло окренуо се његовом ученику: „А шта је урадио В. Ђурић? Он јепросто, једним волшебним потезом... прогласио Чајкановића мате ри -јалистом, посредно чак и марксистом...“. У овом погледу Кулишићу се,заправо, мора признати да је у праву. А затим се окренуо научномпоступку Чајкановића који је хвалио Ђурић спочитавајући му да је и он„сумњив“ јер се на Маркса позива тек посредно, преко Сухова.21

Али, главна критика Ђурићевим текстовима уз ову књигу је текуследила. „У оваквом осврту није могућно изложити све оно што нијеузео у обзир или није знао В. Ђурић када је на тако несавремен и посуштини обраде тако некритичан начин при ређивао ово издање...“ Ве -ли ке примедбе Кулишић даје Ђурићу у вези Чајкановићевог чланка„Божићна слама“ за који сматра да није имао научне вредности ни увреме објављивања, јер је Ђурић закључио да овај рад „задржава свувредност кад је у питању научни интерес“. Затим је уследило објашњењезашто он, Кули шић, сматра да је овај рад безвредан: „По свему томе,обичаји и вјеровања у вези са божићном сламом суштински се везују заобичаје са посљедњим снопом...“, а не са душама предака. Када је упитању рад о „божанском чобанину“ у, вели Кулишић, српским и црно -


121

20 Исто, стр. 466 - 467.

21 Исто, стр. 467 - 468.

горским обичајима констатује да Чајкановић, а са њим ни Ђурић „овеобичаје и ова вјеровања није довео у везу са оби чајима из којих се јасновиди да је нашег полаженика првобитно представљао чобанин, особито у динарским областима... Чај ка новић није узео у обзир ову основнуфункцију полаженика, којом се он уклапа у цјеловит обред мађијскогсијања.“ Због тога је В. Ђурић утрошио много речи да би одбраниоЧајкановића од кри тике Богатирјева и пошто није вршио садржајно --историјску ана лизу и Ђурићева „полемика има данас анахрони, схо -ластички карактер“.22

Кулишић потом напада Ђурићево схватање о савременој (марк -систичкој) методологији у проучавању народне религије „јер овако не -ш то могао је написати само онај који не позна тео ријске и методолошкепроблеме и достигнућа у проучавању ис торије религије... који заправоније прочитао ни један савремени приказ развитка теорија и метода уисторији религија и у етно логији... Ђурић очито под историјским мето -дом подразумијева историографски метод.“ За Кулишића главни сазна -јни проблем, који Ђурић „уопште и не види“, јесте у томе како да сеоткрије суштина и генеза верских феномена како је то сугерисао КарлМаркс: „...свака би наука била сувишна када би се појавни облик исуштина ствари непосредно подударали“. Кулишић сматра да је у томе,што тврди и Попер, „... круцијални проблем... а не у исто ријским изво -рима, у лингвистици, археологији и у формалној компарацији“.23 Очи -гледно да Кулишић, у складу са научним ме тодама које заступа, не можеда се сложи са компаративистиком и мултисциплинарним приступом..Али, не можемо рећи ни да Ђурић Чајкановићево дело валоризује мул -ти дисиплинарно.

Кулишић сматра да је Ђурић „ ...суверено, са олимпијске висине (пр.ЖА: а то би значило из академијиног здања и са високих положаја)прекори(о) нашу науку што се кроз три де ценије, зах ваљујући дос -тигнућима науке и новим теоријским и методским сазнањима, и уда -љила од Чајкановићевог дијела. Та наша наука, како каже Ђурић ‘једва да је приметила то велико дело’... Ђурић, који тако неисторијски, догма -тски брани Чај ка новићеве резул тате и његову методологију, изгледаљути што сам се у низу бит них питања удаљио од Чајкановића“. Поштоје у Ђурићевом Пред говору препознао себе, иако није поменут, Кули шић по себно замера што је изоставио новије радове из списка научних делакоја су објављена после Чајкановићеве смрти, наво дећи стра не ауторе, а


122

22 Исто, стр. 471 - 478.

23 Исто, стр. 479 – 480.

при чему се види из смисла његовог текста да ту мисли и на своје радове: „Ђурић не спомиње ни један од радова који су у овом периоду обја -вљени код нас...“. Према Кули шићу, Чајкановић је „остао веома заслу -жан, али наш домаћи, заправо српски научник... ма колико се Ђурићтрудио да га при каже као корифеја свјетске науке“. Најзад, закључује ипонавља, да смо због непознавања материје, теорије и митологије одстране при ре ђивача добили „тако несавремено, историјски неоцењенои не критично издање Чајкановићевих радова“.24

У свом интервјуу НИН-у, који је уследио поводом текста у „Делу“Кулишић је још прецизније и са већом идеологизацијом научних ста -вова напао: „Војислав Ђурић, иако нестручан у овој материји, давао јепроизвољне оцене о научној вредности Чај кановићевих радова, упу -штао се у нестручно и потпуно про машено расправљање о појединимпитањима, узгред је дао нега тивну оцену о послератним нашим радо -вима са религијским и митолошким насловима, да би на крају, иакопотпуно неупућен у савремена достигнућа теорије и методологије, про -писао и мето долошка упутства за даља проучавања старе српске рели -гије. А затим, потпуно немарксистички, без икакве анализе и озбиљнеаргументације, Ђурић је Чајкановића прогласио материјалистом, а по -сре дно чак и марксистом... да би приказ Чајкановића као тобожњегматеријалисте испао што убедљивији, Ђурић није спо менуо ниједан рад објављен код нас после Чајкановића, као да последњих деценија у соци -јалистичкој Југославији баш ништа није урађено на проучавању старерелигије, посебно исто риј ско-материјалистичким методом.“25

Водећи разговор у духу етнолога убеђеног марксисте Кули шић сепозива на дело Порекло религије од француског марк систичког аутораШарла Еншелела који је своје дело објавио под псеудонимом ЛисјенАнри, 1946. године, у преводу Огњена При це, а које је код нас преведенои објављено у Загребу 1952. године. Да би поткрепио вредност овог дела,он каже да су Еншелел и Прица своју напредну оријентацију потврдилии као жртве у борби против нацизма. Затим истиче своје велике заслугеза проу чавање народне религије које је остварио као сарадник Цен траза балканолошка истраживања АНУБИХ у Сарајеву.26 Зато сматра и дасрпска етнологија може једино сама себи да помогне, али под условом да се ослободи аутархичне затворености, да иде у корак са напредном


123

24Исто, стр. 480 - 481.

25Р. Поповић, Шпиро Кулишић: Путеви и странпутице етнологије, НИН 1219, Београд 19. 05. 1974, стр. 26.

26Исто

научном мисли у свету и код нас, и „посебно са напредним кретањем унашем друштву“. Са каквих научних позиција полази Кулишић у етно -логији и оцени образовања сту дената дознајемо из његове следеће изја -ве: „Уопште, за нашу етно логију је кобно што су генерације студенатамогле дип ло мирати, а да, у ствари, немају појма о стваралачкој примениисто ријског материјализма, његовог дијалектолошког метода у етно -лошкој науци. На исти су начин етнолози стицали докторско и маги -старско звање, а неки и значајне позиције у етнолошким установама –без стварне везе са историјским материјализмом.“27

Већ у следећем броју НИН-а Ђурић је одговорио Кулишићу уз уво -дну констатацију да је његов напад на Чајкановићево дело и њега каоприређивача изведен на неприхватљив начин „уопште и у науци“. „Ку -ли шић, и не осврћући се на задатак који је при ређивач себи поставио иизвршио, оцењује издање у целини као некритично... Расрђен што нијеспоменут, Кулишић грди при ређивача што није извршио задатак којикоји он еби није ни поставио и који се у оваквој прилици (с обзиром наобим књиге, публику итд.) и не може поставити, тј. што није – узЧајкановића – написао нову историју мита и религије, у којој би биликри тички претресени резултати светске и наше науке о религији. При -ређивач, коме је историја религије само помоћна наука, приз наје да нијемогао, да не може и да неће моћи да напише такво дело...“ Бранећи се однапада за нестручност и неупућеност Ђу рић подсећа да је управо кодЧајкановића одбранио докторску тезу која је везана за стару религију„па се зато усуђује да мисли да је за приређивање Чајкановићеве књигебар толико стручан ко лико Кулишић, који никада није положио нидокторски, ни магистарски, ни било који други испит прописан застицање научне квалификације.“28 Ова Ђурићева оцена Кулишићеве ст -руч ности у вези са научном аргументацијом може да има значаја, алисама по себи је излишна, јер титуле и звања не морају, нити могу даунапред обезбеде научну исправност и аргументованост ставова.

Што се тиче примедбе да је Чајкановића прогласио мате ријалистоми марксистом Ђурић се бранио да је упозорио на неке Чајкановићевеинтимне склоности (мисли на идеолошку при падност српском гра -ђанском и монархистичком естаб лиш мен ту), али да је реконструкцијустаре српске митологије извршио у материјалистичком духу и на осно -ву мисли „свих материјалиста до Маркса и после њега“ да религијустварају људи и да потврђује материјалистичку мисао Чајкановићева


124


28В. Ђурић, Још о миту и религији, НИН 1220, Београд 26. 05. 1974, стр. 27.

конс та тација да је пос тојао (и да постоји) сукоб хришћанства и старевере и затим као аргумент поставља питање: „Али како је онда једаннема тери јалиста, добар хришћанин, ‘грађанин’ итд. Из вр шио реконс -трук цију у материјалистичком духу?“, а затим наводи сличне аргу ментеповодом Толстоја који је као нематеријалиста постао „ог ле дало рускереволуције“, додајући да је то Лењинова оцена, како је Балзак, насупротсвојим убеђењима, открио више истина о буржоаском друштву негомноги економисти, „пос ипајући се (политичким) пепелом“ са најјачимадутом да је то Марксова оцена итд. Ђурић сматра да Кулишић никаконије мо гао да до каже, ни у Делу ни у НИН-у, „да постоји нека друга – нимарк систичка ни немарксистичка – реконструкција целе српске рели -гије или бар неке њене значајније области. Али је, у накнаду за то,јаросно умањујући вредност Чајкановићевог дела, доказао да то делоније приметио као велико (иако је из њега узимао и шаком и капом). Посвој прилици, у том непримећивању (на мерном или ненамерном) илежи узрок што Чајкановићеви об јав љени радови тако дуго нису билисабрани и издани и што је у том послу ‘непозван’ морао да замени‘позваног’.“ Ђурић је уз вратио још оштрије Кулишићу оптужујући гаиндиректно да је у својој књи зи Из историје српске религије вршиокомпилације из Чајка нови ћевих дела и да се свако може уверити коликокоји од њих двојице вреди, ко је велики ерудита, а ко мали...29

За Кулишићев, под наводницама, историјско-дијалектички метод којим се он толико размеће, Ђурић по својој оцени сматра да није ниисторијски ни дијалектички јер су то „само голи ци тати из марксиста“.Даље Ђурићеви контра аргументи уверавају нас да је ова расправа, штоје за то време потпуно нормално, прерасла у научни сукоб левичара, иликако би се то рекло „на левици“ и сам по себи је једностран. Ђурићпозива публикум да упореди Кулишићеву књигу и књигу А. Д. СуховаФилозофски проблеми порекла религије, на кога се он у Предговору пози -вао, а у којој су саопштени „резултати марксистичке науке о религији“ ида се увери да су Кулишићеви резултати „далеко као небо од земље“ и даовакве Кулишићеве налепнице по њему „само комп ромитују марк си -зам“. Потом иде још даље у разобличавање сред става којима се Кули -шић користио за „избацивање противника из строја“: „одвратно је...потрзање ‘Социјалистичке Југославије’ и три последње ‘веома рево -луционарне деценије’.“ Реч је за Ђу рића, који је био са моћном био гра -фијом левичара, о „отрцаној надримарксистичкој налепници“ и „рас -полагању револуцијом као приватним поседим... претварањем


125


мар к сизма у ‘шпи рини зам’ “, а то је - каже - највећа штета за саммарксизам. И, ето, обадвојица су се нападали у име борбе за марксизаматакујући један другог за немарксистички приступ. Најзад, Ђурић јеткои справом при мећује: „Кулишић се диви себи, а приређивач Чај кано -вићу, при ређивач није ни поменуо Кулишића, а Кулишић је прире -ђивача обасуо свим могућим погрдама“.30

Као што се види Ђурић се није дао испровоцирати, пре свега наидејном плану. Уосталом у том смислу је већ имао многа искуства, аједно од значајнијих која је имао пре тога била је расправа са РадованомЗоговићем у вези са његовим написом Јуначке пјесме и властела обја -вљеног у Зборнику Матице српске за књижевност и језик.31 Ђурић сепозива на светског научника Кравцова, јер је и за њега епска поезијаоблик народног ства ралаштва, значи: „напустио је стару теорију“, апотом окреће ка Зоговићу оценивши га једним „Од оних који су нанашем језику вулгаризовали теорију о феудалном пореклу епске пое -зије“ кроз две тезе. „1. да је порекло наших старијих јуначких песамафеу дално и 2) да је везано за ‘брдовите и теже приступачне западнеобласти’ “ и да „Јунашво и јуначка пјесма прелазе од феудалних вите -зова – хајдуцима“.32 Зоговић је истицао, многима супротну тезу, укљу -чујући ту пре свих Ђурића који се бавио народном епиком и питањимањеног настанка, да је јуначку епику стварао ужи круг људи, на некиначин привилегованих и бољег мате ријалног стања, на неки начин про -фесионалаца, који се не би могли доводити ни у какву везу „са непис -меним, страховито придављеним и експолатисаним сељаштвом“. Кадаје реч о пи тању феудалног слоја и нижих слојева и Зоговић и његов кри -тичар, у духу марксизма, праве класну поделу народа забо рав љајући даи један и други део представљају целину – српски народ. Уз то остајепотпуно нејасно помињање српскословенског језика, језика феудалнекласе и свештенства и народног језика, не пра већи никакве историјскедистанце. Стиче се утисак да је српски народ још у средњем веку гово -рио неким својим језиком који је дочекао и Вука Караџића да би гапретовори у књижевни. Или се, може бити, ми варамо. Заправо, идео -лошки приступ и једног и другог замагљивао им је неке научно реалневидике. У тум смислу Зоговић је ортодоксни марксиста, а Ђурић личина попу лис тичког леви чара.

Ђурић сматра да Зоговоћ идеализује властелу коју сматра јединим,


126

30Исто

31В. Ђурић, О пореклу јуначких песама, Књижевност и језик 4, Београд 1968.

32 Исто, стр. 16-17.

или скоро јединим творцем најстаријих јуначких песама и истиче да јеЗоговић још безобзирнији у „протурању своје друге тезе“ јер „Он про -глашава одсуство племенске организације у сре дишту немањићке др -жаве (заборављајући чак и задругу), а ни речју не помиње... Великебитке, велике устанке и велике сеобе... Али зато тврди да је ‘сепа ра -тистички дух Дукљана, Травуњана и Захумљана (дакле Црне Горе иоколине), како се изразио цити рани Јиречек, или антагонизам вели -каша и племенске арис то кратије ‘у брдовитим и теже приступачнимзападним об лас ти ма’... А то ће рећи да су Дукља, Травунија и Захумљеправа (ако не и једина) постојбина наше јуначке поезије уопште...“.Ђурић, нап ротив, сматра да су главне теме наше јуначке епике „ималене пресушан извор у самом срцу немањићке државе, и неодвојива је одкулта те државе... и потпуно је супротна сепаратизму пери ферије.“33 Уовом делу, Ђурић је потпуно у праву, а подгревање таквог става ћедовести и до вештачких подела у српском народу, као и јужно сло -венских народа, и сепаратизма који ће довести до распада Југославије,али и до разбијања српског етничког и исто ријског простора.

Ђурић истиче да „Зоговићу ништа не казује ни Вукова ми сао: ‘да суСрбљи и прије Косова имали јуначких пјесама од ста рине, но будући даје она промјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавилишто је било донде, па само оданде почели наново приповједати и пје -вати“. Ђурић је упозоравао Зоговића на „истакнутог совјетског нау -чника Соколова“ и став да је „вулгарно-социолошка интерпретацијаисторије фолклора до вела до апсурдног закључка да је јуначка поезијатворевина ‘не народа, не радних маса, него господске класе у епохи феу -да лиз ма’... призива часна имена Маркса, Енгелса, Кауцког... А кад му нито не помогне, грди оне који не мисле као он (Маретића, Руварца,Јиречека између осталих), називајући их идеалистима, народ њацимаитд.“ Ђурић сматра да „Ти идеалисти, ма колико гре шили, нису по -грешили (и нису се о марксизам и научни метод огрешили) коликоЗоговић кад је порекао песнички дар онима који нису ‘привилегованиили боље обезбијеђених’... на убогим крилима необавештености, конзе -рвативизма и догматизма не може се летети, али се може гротескноиспољавати комплекс супериорности и одсуства мере и укуса.“34

Али, шта рећи на ову Ђурићеву и Зоговићеву расправу када се има увиду јасан Радоњићев податак према Теодосију да је, например, СтефанНемања Првовенчани био један од „најбољих“ гуслара у Србији: „Нема -


127

33 Исто, стр. 16-20.

34 Исто, стр. 22-24.

њин син Стефан, искусни и храбри рат ник, увесељавао често властелупри столу музиком с бубњевима и гуслама“, а када је крунисан „четиридана непрекидно свирао и певао“.35 Те песме и певање је морало бити најезику Св. Саве и деспота Стефана, а њих је тада народ, несумњиво,разумео јер је и он говорио тим језиком. Дакле, само са социјалногаспекта ово питање се не може решавати и решити.

Не знајући за поменуте Зоговићеве и Ђурићеве текстове и сукобе,изузетно уважавајући и позитивно примајући Чај ка но вићева дос ти -гнућа36, а бавећи се историографским питањим из нашег средњег векакао и митологијом, ми смо дошли до сазнања, без икаквог идеолошкогоптерећења, да треба бити опрезан, и у најмању руку, делом ревидиратистав о пореклу наше народне епике. „Морали би смо да размислимо отоме да је постојала једна, како бих рекао, политичка пропаганда вла -дара (мисли се на дес пота Стефана Лазаревића) који шаље, неку врстунаших трувера и трубадура, гуслара који стварају поезију и певају понароду и шире, свакако, позитивно мишљење о владару. Дакле, о песмипопут ‘Царица Милица и змај од Јастрепца’ морамо мало да раз мис -лимо... Поменуо сам... деспота Стефана – витеза реда змаја у вези сасадржајем покосовских епских песама. То је знак за велику опрезност.То кажем и за циклус епских песама из Првог српског устанка који јетакође Вук записао. Усудио бих се да кежем да има елемената да јеКарађорђе, као и деспот Стефан, слао гусларе по Србији да поучавају ипропагирају. То је једна врста пропаганде (под плаштом) митоло ги -зације или парамизологизације о којој морамо почети да размишљамо.Питање је, дакле, шта је у тим песмама слој онога што користећи старемитолошке матрице, ствара идеологију нове, устаничке Србије. Каквесу то поруке, како се то уграђује...? Видимо код свих владара у средњемвеку, па и даље, елементе употребе митологизације и неке нове сакра -лизације... Има много тога за нас који се бавимо како доћи до основамита, до тих старих знања. Ми идемо ка демито ло ги зацији, а сведоцисмо нових митологизација. Дакле, имамо пред собом политичку исто -рију чија је потка митологизација.“37 На неки начин, и Ђурић се каснијеприближио овом ставу анали зирајући Вишњићеве песме Првог срп -ског устанка представ ља јући их као његову визију. За њега, „Песма


128

35К. Јиречек, Ј. Радоњић, Историја Срба, II, Београд 1878, стр. 267.

36Ж. Андрејић, Гривне живота, Београд-Рача 1997; Исти, Витезови реда змаја, Бео град --Рача 1999; Исти, Дрво смрти, Етно-културолошки зборник VII, Св рљиг 2001/2002, стр.111-115; Исти, Митологија Коса прастарог бога рата и смрти, Митолошки зборник 5,Рача 2002, стр. 47-104; Исти, Метафизика Лепенског Вира, Рача 2005.

37Ж. Андрејић, Дискусија, Етно-културолошки зборник VIII, Свљиг 2003, стр. 47-48,

‘Почетак буне против дахија’, сва је нова – колико предметом толикообликом.“ Она је у великој мери Вишњићево ауторско дело.38

Пре Ђурића о Чајкановићевом делу и значају писали су само Станоје Станојевић (енциклопедијски) и Растислав Марић. После Ђурића стру -чну валоризацију Чајкановића учинио је ет но лог Петар Влаховић.39

Влаховић одмах констатује да Чај ка новић „припада кругу оних реткихнаучних посленика који су науци посветили читав живот и својимистраживачким радом надживели себе и своје време. Међутим, као што то често бива, о животу и научном значају људи који су у одређенимобластима науке свакодневно помињу и цитирају мало се пише. У томпог леду ни В. Чајкановић није изузетак.“, а потом прихвата у пот пуно -сти Марићев и Ђурићев закључке: „...својим студијама на род них веро -вања омогућио реконструкцију старе српске ре ли гије која ће бити не -раз двојно везана с његовим именом“ и „проучавање класичне старине у Србији толико напредовало да је... пред почетак другог светског рата уБеограду била створена читава мала школа у којој су се... млади људиспремали за нас тавнички позив и научни рад“ и стим у вези наводиЂурићева сећања на свог професора Чајкановића. С тога за Чајкано -вића Влаховић каже да такав успех постиже само онај који „сувереновлада науком и научним методом“.40

Влаховић износи свој став: „Дело Веселина Чајкановића, посматрано у целини, улази у веома комплексне научне проблеме, за чије су проу -чавање неопходни, поред стручне спреме, стрп љење и смисао да сесуптилним анализама делића успостави целина“. Затим се позива наЂурићеве закључак да је „ успео да разлучи раније од познијег, домаћеод примљеног“ и такође се саглашава да се „Из Чајкановићевих радовавиди да култ предака представља језгро паганске српске религије, којисе преноси и у каснију хришћанску епоху“. Влаховић износи закључнисвој став и оцену: „У том погледу он остаје за сада ненадмашан јерновији радови из ове области само потврђују многе Чајкановићеве пос -тавке и остају у њиховим оквирима... остао је незаобилазан за све кои сепосле њега баве или ће се бавити овим проблемом... он је својим деломјош за живота сам себи подигао најтрајнији спо меник.“41

У најновије време, иако хвали Чајкановића, Ксенија Мариц ки Гађан -ски не види га као великог компаратисту у проучавању индоевропске


129

38В. Ђурић, Трагање за духом речи, Београд 1990, стр. 191.

39П. Влаховић, Писци наше етнологије и антропологије, Београд 1987, стр. 160-166.

40 Исто, стр. 160-161.

41 Исто, 165-166.

митологије и Словена, као ни новије западне ком паратисте: Димезила,Елијадеа, Одри... Она истиче само Емилију Ма сон и поставља разложнопитање које је важило и за време Во јислава Ђурића, тада дуже време нанајвишим положајима у САНУ: „...зашто ми немамо у Србији таквогцентра за стратешка научна испитивања какав је Centre National desResherches Scien tifiques... уместо на ших бројних и раздробљених ин -стита и ин сти туција, са често изолованим пословима и исто таквимпос леницима, који не рет ко своју сујету, суревњивост, па и личну завистили интерес, славољубиво стављају на прво место, уместо дугорочнихзајед ничких планова, сарадње и синтезе у истра жи вању истине, нашегбића и наше прошлости... зашто је код нас индоевропеистика, као деокласичних студија и опште линг вис тике, тако дуго и сис тематски поти -скивана из наших академија и с универзитета, си зова и финансија,изгледа нарочито после смр ти академика Ми лана Будимира... Њега јеполитика (ЖА: додајмо Чајкановића и многе друге), у лику Тоде Курто -вића (ако се сећате ко је то био!) прогнала и погазила као „нацио -налисту, само зато што се залагао за достојно место српске традиције увеликом кругу индо ев ропске породице. И за истину.“42

Ђурићев материјалистички приступ митологији и рели гији је нај -боље илустрован у његовом раду „Врховно божанство реч“ (1978.). Онформалистички полази од Јеванђеља по Јовану (1, 1-5) јер сматра се тутврди да је „реч поистовећена са Богом“, а заправо Јован каже: „...и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Она бјеше у почетку у Бога. Све је крозњу постало“. Јован тврди да је Божја намера и његова реч врховни иједини творац, а не обрнуто. Ђурић се, потом, позива на Луку (21, 33):„Небо и земља проћи ће, а ријечи моје неће проћи“ и у истом духузакључује: „Реч је, дакле, на почетку и реч је на крају... она је створитељ,врховно бо жан ство...“, занемарујући да Лука овде цитира Бога и његоверечи које, које, заправо, нису људске речи. И затим, заменом теза, наоснову митологије Веда у којима реч „рађа Оца на врху овог света“,негирајући суштину Бога хришћанске религије (која није митологија),почетак и језгро поетике налази у симболима „вр хов ног божанстваРечи“.43 На тај начин, у духу владајућег атеизма, изнад Бога стављабожанство - реч.

Када је у питању однос према националном и националној култури,пре свега српској, што је било у то време врло незах вално, Ђурић се,такође, пре Кулишићевог напада, у великој мери одредио у свом тескту


130

42 К. Марицки Гађански, О миту и религији, Београд 2003, стр. 137-138.

43В. Ђурић, Трагање за духом речи, Београд 1990, стр. 5-8.

Национална култура у простору и времену учинивши осврт и на међу -националне и култуне односе међу нацијама у Југославији, што је билојош опасније.44 Било је то изречено и поводом бујања хрватског нацио -нализма који је пред стављао први удар на стабилност Титове Југо -славије. Ђурић сма тра да је простор националне културе „шири не самоод др жавних него и од етничких граница... Њено време једва да познајегранице између садашњости, пршлости и будућности: оно је са даш -њост у којој је живо присутна пршлост и призвана бу ду ћ ност, не самонационална него и општечовечанска... У спе ци фичном простору и вре -мену,... увек је и универзална и ин тер национална у већој или мањојмери... култура се прелива преко граница појединих простора и вре -мена и једина изражава и остварује општу људску потребу за уза јам -ношћу и заједницом. У томе је и дубока противуречност културе. Она јеистовремено афирмација и негација расе, нације, класе, идеологије, др -жаве... Умиру облици друштва и државе, умиру класе и идеологије...Нема краја сведочанствима у универзалној и интернационалној суш -тини културе.“45 По свему се чини да Ђурић заступа марк систичкеставове о интернационализму као један од његових глав них идео лош -ких стубова.

Међутим, он сматра да таква суштина културе не искључује „боју идух једне нације“ што је карактеристично и за српску културу. Оце -њујући српску културу Ђурић сматра да је она мала, са танким и лабил -ним континуитетом и да зато она мора да усваја највеће културневредности човечанства да би се нормално раз вијала, јер би у противном „дивљала локална зачауреност и пала начка ограниченост“. Али за таквукултуру, сматра, посебан зна чај има и национално културно наслеђекоје се „не сме поис товетити са класном идеологијом“. За сарадњу садругим народима Југославије сматра да треба да буде дубља и тешњанего са странцима, али да се не може бити задовољно ни са током, ниобимом, ни облицима, ни духом наших међусобних веза, уз то се осећаодсуство концепције, а све су гласније појаве затварања, искључивостии нетрпељивости. „Уместо да се стварају нове спо не кидају се старе, којесу створене у прошлим вековима, кад смо живели у различитим и чакнепријатељским државама. Грозница дефинисања националног иден -титета претвара се у бунило сва коврсног разграничавања... У нацио -


131

44В. Ђурић, Национална култура у простору и времену, Конгрес културне акције у СРСрбији, Крагујевац 28, 29. и 30. октобар 1971.

45В. Ђурић, Национална култура у простору и времену, Конгрес културне акције у СРСрбији, Београд 1972, стр. 83-84, 87.

налној загрижености иде се дотле да се људима који су одавно помрлиприписује национално осећање које нису имали. Можда ни у једнојобласти живота у Југославији политика није толико подбацила колико уобласти културе. Можда никада раније интелигенција у Југославијиније била мање на висини својих хуманистичких обавеза него данас...ако нећемо да представљамо ретку трагикомичну појаву у исто рији, неможемо бити за интеграцију културе у светским раз мерама и за дезин -теграцију културе у југословенским раз ме ра ма.“46

Уколико имамо у виду шта се десило само двадесетак го дина каснијесве ове Ђурићеве речи су се пророчки обистиниле. Поготову је биозабринут за спорна питање односа и културних веза српског народа напросторима Југославије, чије разлоге види у политици: „Јединство на -цио налне културе, уколико треба да се оствари на простору више репу -блика, схвата се као удар на не прикосновеност република као држава ижигоше се као мно гоимени смртни грех, при чему се не прави разликаизмеђу на ционалног и националистичког... мења (се) и смисао речинарод, која одсад треба да означава само најмногобројнији народ у јед -ној републици, а не и оне његове делове који живе у другим републи -кама као народ вековима...“. За Ђурића је неприхватљив и начин прила -жења деоби језика „у оквиру државне самос тал ности република, беззаједничког договора...“. Забринуто је пос тављао питање да ли су прес -тали да важе разлози са којих је српскохрватски или хрватскосрпскипримљен као заједнички књи жевни језик четири републике: Хрватске,Босне и Херце го вине, Црне Горе и Србије и да ли је оповргнута научнааргу ментација настајала у дугом периоду од стране најкрупнијих хр ват -ских и српских научника. Уследило је питање како ће, после деобе, коју јеон очигледно већ наслућивао, свој језик називати Црногорци и Мусли -мани. Посебно је био забринут за односе Срба и Хрвата уколико дође додаљих подела „да ли ће довести до асимилације или до кобног расцепа...Шта би све изишло из слич ног разграничења у Босни и Херцеговини?“.47

Чини се да смо одговор са епилогом на ова питања добили као оче -видци. Ђу рићеве стрепње су се, нажалост, обистиниле у крвавим обра -чунима деведесетих година прошлог века у којима је нестала Југо сла -вија, а српски народ доживео, по ко зна који пут, расап, расељавања игубитак својих вековних простора. Ђурић је разо чаран што се то догађау социјализму, који као такав може да буде само ако је дубоко интер -националан јер, у супротном, губи сми сао и оправдање. „Национално


132

46 Исто, стр. 84-86.

47 Исто, стр. 86-87.

затварање је увек и враћање у зачаране пределе прошлости. Али ибекство из садашњости увек има узроке у недостацима садашњости.“48

Као левечар, Ђурић је доследан интернационалиста, али је схватио да сеполитички модел равноправности народа и прокламована политикабрат ства и јединства компонована кроз социјалистички интерна цио -нализам кобно нарушава.

Са таквим схватањима о српској култури и поучен искус твима усукобу са Кулишићем, Ђурић је наставио рад на при купљању Чајка -новићевих радова. Доживевши да се као очевидац посведочи да су семноге његове речи остваривале у вези дезин теграција српског кул -турног и националног простора, читавих двадесет година од првогиздања, 1994. године, Ђурић је при редио и објавио Чајкановићева са -брана дела у пет томова. Прва књига, Студије из религије и фолклора(1910-1924), садржи Увод у сабрана дела приређивача, биографију Весе -лина Чајкановића, ко ју је објавио Растислав Марић 1954. године и кри -тички Ђури ћев текст О реконструкцији старе српске вере. Друга књига,Сту дије из религије и фолклора (1925-1942), садржи краћи предговор при ређивача. Трећа књига, О врховном богу у старој српској рели гији,поред кратког увода, на крају има текст приређивача Бе лешке о Чај -кановићевим радовима из религије и митологије. Осим тога што јеприредио Ђурић је и допунио Чајкановићеве радове за четврту књигуРечник српских народних веровања о биљкама. И ова књига поседујекраћи уводни текст. Пета књига, Стара српска религија и митологијасадржи нешто обимнији увод ни текст.

У Уводу у сабрана дела, као и у осталим текстовима, Ђурић је остао на својим главним ставовима објављеним у Чајкано вићевој књизи из1974. године. Али приметне су и неке мање редукције у оцени о Чајка -новићивим дометима у науци о рели гији и митологији. „Међу мало -бројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Весе -лин Чајкановић, први срп ски историчар религије... систематскопроу чавање српске рели гије и митологије, у оквиру светске науке орелигији и помоћу савремених научних метода, први је започео и дозавидног сте пена довео Веселин Чајкановић... може се без претеривањаречи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији нај -старије индоевропске религије.“ Али, ни за нијансу није одступио одстава да у читавој нашој науци нема далекосежнијег значаја од конс -татације да је српски народ до најновијих времена остао приврженстарој вери која означава „хиљадугодишњи кон ти нуи тет у постојању


133

48 Исто, стр. 87-88.

српског народа“ (пр. ЖА: што је нетачна хро нологија и на први поглед),као и од тога да је култ предака језгро српске религије. Ђурић је поновиоЧајкановићево миш љење, које је формирао још на почетку свог рада,1911. године, да је српска вера истоветна сујеверју: „Наш народ имачудну рели гију: инте лигенција је, углавном, или потпуно апатична илискроз рели гиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш.Наши погребни и свадбени бичаји пренесени су, непромењени и недир -нути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не правурелигију него суперстицију.“. Ђурић поново истиче Чај кановићево пи -та ње о улози српске вере у историји срспког на рода и сугестију да јенаука ради будућности дужна да то објасни „јер заједно са сујеверјем неумиру и његови вековни пратиоци: двоструки морал, дволично родо -љубље и разни други видови незрелости из круга паганске двостру -кости“.49 Из овога прои зилази закључак о значајним слабостима духанације које утиче на регресивне токове њене историје и упитаности забудућност.

Заправо, Ђурић је поновио свој текст о Чајкановићевим резул та -тима из 1974. године не мењајући своје констатације. Је дино је ублажиотврдњу да је Чајкановић реконструкцију старе српске вере извршио удуху материјалистичких метода. Уос та лом, време се изменило послеслома комунизма на Истоку, а био је у току процес разбијања соци -јалистичке Југославије у коме је дошло до ерупције идеолошких, нацио -налних и верских сукоба. Ђурић је извлачио Чајкановићеве закључке,али без моћи да са потпуним научним ауторитетом одреди сва његовапостигнућа, али и ставове који су превазиђени. Овом послу је, као ираније приступио једнострано, из угла књижевних форми и теоријекњи жевности: „Његова реконструкција старе српске вере је чу десна ивероватна историја духа и душе српског народа.“50

У Трећој књизи, О врховном богу у старој српској религији, Ђурић јепоново штампао Белешке о Чајакановићевим радовима из религије имитологије које је објавио у првом издању Чајка новића, 1974. године, од233. до 380. стране, а које је Кулишић тако жестоко критиковао, мање --више безуспешно.

Приказ уз четврту књигу, Речник српских народних веро вања о биљ -кама, коју је осим приређивања и допунио, износи најзначајније Ча -


134

49В. Ђурић, Увод у сабрана дела, У: В. Чајкановић, Студије из срспске религије и фолклора1910-1924, Београд 1994, стр. 7-16.

50В. Ђурић, О реконструкцији старе српске вере, У: В. Чајкановић, Студије из српскерелигије и фолклора 1910-1924, Сабрана дела, књ. 1, стр. 58.

јкановићеве резултате. Ђурић износи да је имао веома тежак посао приприкупљању радова за ову књигу јер и Чајкановићева библиотека, којасе налази у Народној библиотеци Србије, није сређена. Направио је икратку паралелу са Софри ћевим делом и радом на истом пољу. Ђурићоцењује да је Софрић често врло опширан, а Чајкановић сажет, осим уаргументовању. Софрић не истражује у свим правцима, а Чајкановићупорно трага за смислом сваке појаве. Ђурић констатује да се после Чај -ка новића врло мало код нас бавило обрадом култа биљака, сем оног уМитолошком речнику (1970), али и у њему су малобројна и катдкаднепотпуна обавешетења. На том речнику је радио као коаутор и ШпироКулишић са којим је Ђурић имао сукоб, али га он овде не помиње.Ђурић даје афирмативан закључак: „Због тога је речник веровања обиљкама значајан не само за све науке које се баве човеком него и завасколику уметност. Ко проучава књи жевност, на пример, наћи ће уњему, поред осталог, отворен пут који води право у смисао многихпесничких симбола... Књига о култу растиња... претвара се у сведо -чанство о мудрости предака упркос њиховим заблудама: они су биљкеобожавали и чували, а потомци их уништавају...“.51

Када је у питању пета књига, Стара српска религија и мито логија,Ђурић наводи да је и овде било много тешкоћа, али да су му у радудрагоцени сарадници били Љиљана Манојловић, др Миодраг Стојано -вић, у вези превода са грчког и латинског, и Бранимир Живојиновић,када су питању преводи са европских језика. За Чајкановића је у овојкњизи било најтеже „одговорити на питање како је изгледао наш стари -нски пантеон“. Друго важно питање за Чајкановића било је у везиодноса мита и епске песме: „Митски мотиви налазе се у великом обиљуи у најбољим пес мама новијег времена...видеће се да митолошких песа -ма има зна тан број, и да се из њих, доста детаљно, могу изреко н стру -исати старинска српска религија и митологија“.Ђурић истиче да је заЧајкановића домаћа религија средиште целокупне религије „А у среди -шту домаће религије налази се душа, која све покреће и око које се свеврти“. Завршна оцена је такође позитивна уз ограду да је књига понекадса тешким научним апаратом „она се доживљује као најзанимљивијиопис путовања кроз време и по митском свету који је за небројенапоколења био стварност“.52

По изласку Сабраних дела Веселина Чајкановића краћи кри тички


135

51В. Ђурић, У: В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд 1994,стр. 7-15.

52В. Ђурић, У: В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд 1994, стр. 7-19.

приказ је учинио један од наших највећих археолога, ака демик Дра -гослав Срејовић. Он је, види се на први поглед, корис тио и текстовеВојислава Ђурића али ниједном није по менуо приређивача. Срејовићодмах констатује, мислећи ту и на при ређивача, да „Веселин Чајкановић је дубоко религиозан чо век, хришћанин и православац, и човек који јенеизмерно волео свој народ. Ово се мора имати у виду ако неко жели даразуме његову личност и пет књига његових сабраних дела које сууправо спо меници те његове вере и љубави“. Дакле, Срејовић не види даје ајкановић своје радове утемељио у марксистичком духу. И Сре јовићне пропуста да истакне оцену о српској религији у кон тексту савре -мених дога ђања коју је Чајкановић створио још 1912. године приликом предавања „О читању Библије“: „Да ли је овај недостатак праве религијеимао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост?“. Сре -јовић се нада да ће и његов чи талац разумети како се Чајкановић каочовек који је веровао у високе моралне вредности хришћанства осећаоимајући у виду какве особине има његов народ, а потом констатује да„се тако тај народ понаша, дозволите ми да то додам, и ове, 1995. годи -не.“53 Тако и Срејовић закључује да је српски традиционални ира цио -нализам последица непревазиђених елемената прастаре ре лигије.

Срејовић се пита: „Ако су Срби имали своју особену рели гију имитологију, своје ритуале и култове, а о њима треба да се суди у XX веку,после десет векова од прихватања нове вере, тј. хришћанства, како ондауопште доћи до реконструквије те њи хове првобите религије и мито -логије?“ и тиме даје до знања да сматра да ову реконструкцију нијеостварио ни Веселин Чајка новић. Захваљујући Вуку Кара џићу и њего -вом раду на сакупљању народног предања Срби су добили прву поуз -дану грађу за рекон струкцију своје пре хриш ћанске религије и мито -логије. Чајка но вић има ту заслугу што је први помно проучавао„це ло купну нашу фолклорну грађу како би открио шта је његов народверо вао пре него што је примио велику Христову реч.“ Срејовић сматра да српски средњи век, иако је имао високе цивилизацијске домете, нијеоставио ни једну реч о старој вери. На том пре тешком задатку је Чајка -новић радио целог живота и „Даривао нам је своје велико дело којеобавезује и које треба доградити“.54

Нема сумње, Ђурић се на најбољи могући начин одужио, уз то, уодређеном времену идеолошки проскрибованом, свом про фесору изадужио српску науку приређујући његова сабрана дела. Друго је пи -


136

53Д. Срејовић, Искуства прошлости, приредио В. Јовић, Београд 2001, стр. 215.

54 Исто, стр. 216-218.

тање колико су њему његове могућности теоретичара и историчаракњижевности допустиле да оптимално критички сагледа Чајка но ви -ћево грандиозно дело на тему религије и мито логије. Уосталом, Ђурић је то и сам признавао. Заправо, Војислав Ђурић спада у ред оних профе -сора коме је образовање нека врста „профане религије“, онакве, какве,заправо, и јесте био југо сло венски марксизам. Као научник, он је својпредмет посматрао у светлу историјско критичке документарности инаучно-дес крип тивне наративности коју карактерише стално цити ра -ње да би обезбедио потребну аргументованост. Блиско везан емоцијама из младости за Чајкановића, иако су идеолошки били на суп ротнимстранама, разумљиво је да није увек могао да заузме довољну дистанцу,ону дистанцу коју нема поштоваоц. Међутим, његов приступ Чајкано -вићу, као и осталим његовим темама про и зилази из поменутог метода и односа према образовању „на родних маса“. Такви тумачи, иако леви -чари, ипак, јесу чувари традиције, али формалистичког типа. „Он спа -сава и чува текс тове зарад њих самих, а не зато да би их деградирао уизвор чињеница или да би њима поткрепио неку научну аргументацију.Он традицију штити као општеважеће ‘наслеђе’ и као залог свог иден -титета“.55 Када се има у виду Ђурићево животно дело и пот пуна уро -њеност у институције онда се на њега још више може односити Асма -нова теза о научнику који преноси „предање пу тем постојећихин с ти туција. Гимназија и високо школство мо рају се очувати као бас -тиони образовања. Њихов задатак јесте образовање за човека у смислуpaideia-e.“56 У том духу и јесте Ђурићев рад у стварању обра зов но --научних институција те је ту његов допринос заиста велики.

Чајкановићев рад, а рекли би смо и Ђурићев на ове теме, и не самоњегов, бави се, заправо, проучавањем порекла сопственог народа, аодговор на то треба да нам каже ко смо и куда идемо такви кави смо,како је то приметио и Срејовић. У том смислу и Ђурић, који се бавионејвећма проучавањем светске и српске народне књижевности, имајући у виду његове цитиране ставове према нацији, јесте интер нацио на -листа, али и нацинални пре галац. Тиме би он био научник који сезалаже и поштује „нор мативну традицију“ и из тих разлога је, једногтренутка, у једном времену и идеологији, покушао да у те норме успос -тави и Чајка новићева научна достигнућа и методе „у материја лис тич -ком ду ху“. Срејовић, не именујући приређивача Чајкановићевих саб -раних дела, претпостављамо, због тога, одмах на почетку, упо зорава да


137

55 A. Asman, Rad na nacionalnom pamćenju, Beograd 2002, стр. 85.


је овај био хришћанин и националан.Ђурићев научни и методолошки приступ Чајкановићевом делу

прои зилази из његових ставова који су дефинисани при ликом истра -живања народне књижевности као теоретичар и ис то ричар књи жев -ности. Он у тумачењу настанка и развоја на родне књижевности, уз то,полази са материјалистичких ста но вишта марксизма-лењинизма („ка -же Енгелс“, „каже Горки“, „пос лужимо се Марксовим речима“,...). У По -го вору за књигу Пос танак и развој народне књижевности Ђурић каже„Особито су ми била корисна многа места из дела класика марксизма,Мар кса и Енгелса".

Врло спорна је његова контрадикторна констатација: „Раз витак ми -то логије је у најтешњој вези са развитком религије“57 у којој очигледноједним објашњава исто, а остајемо у потпуној дилеми и шта је старије, ашта млађе. Оваквих нејасноћа у вези са објашњавањем митологије ирелигије, нажалост, има још. „У клас ним друштвима митлогија, као ирелигија, постала је у ру кама владајућих класа средство за поробљавањерадних маса. Њен задатак, као и задатак религије, јесте у томе да ове -ковечи друштвени поредак... Али, уопште узевши, не мирење раднихмаса са ‘божанским’, ‘вечним’ поретком класног друштва је ка рак тери -стична црта њихове митологије... У томе је суштина ми то логије раднихмаса... како каже Маркс...“58 (!) Ова олако ком пилирана марксистичкафраза не може се применити на ми то логију раних периода, једног дугогвремена пре робо влас ништва, а о „радним масама“ и њиховом не мире -њу као одлици њихове митологије ни сами незнамо шта да кажемо. Када говори о народним пословицама, што је била и тема Ђурићеве док -торске дисертације, он каже: „Нека од тих мишљења су прогресивна,револуционарна, а нека регресивна – ‘само сажета поука црков њака’.Прва претежно припадају народним масама, а друга угње тачима....“59

Тумачећи лирску песму на тему туге девојачке Ђурић закључује: „Алинаступа, и у нашој земљи већ је наступило доба кад се песма с овиммотивом не може стварати. Нестају еко номски узроци који је усло -вљавају, нестаје експлоатација човека по човеку.“60

Када говори о епској поезији, нема сумње Ђурић се при држава ставасвог професора Чајкановића: „Упоредо са раз вит ком култа предака, саразвитком митологије... постепено је нас тала посебна епска песма...


138


58 Исто, стр. 42-43.

59 Исто, стр. 67,

60 Исто, стр. 73-74.

Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужнепретке... и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу...“. Али, „Али за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму овутежњу), неопходни су и одређени социјални услови, без којих она неможе да се појави и она се гаси. Поводом тога, мислећи пре свега настаро грчку епску поезију, Маркс каже... “, а у фусноти Марскове мислипримењује на нашу епику: „Нарочити услови – који би били у складу саовим што их је Маркс споменуо – за процват наше епике и народнекњижевности уопште стекли су се у доба борбе с Турцима. То је билодоба кад је развитак друштва у нашој земљи био не само на нискомступњу него – према ранијем стању – и далеко уназад враћен.“ 61

Ђурић се не слаже са мишљењем да је епика поезија „гос подскихкласа“, а лирика, углавном, народна. Он сматра да је епска поезија истотолико народна колико и лирска, а то потвђује и Хегел који је сматрао,каже Ђурић, да и једној и другој недостаје личност ствараоца. Драма јекао род усмене књижевности остала најнеразвијенија. Он прве зачеткедраме види у најстаријој пое зији, оној која је била саставни део процесапроизводње. Исто тако, тужбалице и самртни обред, као и свадбенеобреде, сматра обликом једне драме. Драмски карактер имају и коле -дарске песме. Ђурић упозорава и у науци познат прастари обред назван„мед веђа драма“ у коме се приказује смрт и васкрсење божанства плод -ности. Овај обред се увек изводи са маскама на лицу, а муш карац саженском одећом глуми женски лик. При томе Ђурић сматра да је у„медвеђу драму“ продрла садржина мита. Драмска радња је евидентна икод разних земљорадничких послова који су праћени и одговарајућимпесмама. У старој Грчкој Дионисов култ био је најзначајнији за постанак драме.62 Ђурић сматра да усмена књижевност има неколико битних осо -бина: реализам, оп ти ми зам („каже Горки“), савршенство ликова („ка жеопет Горки), уста љеност стилских средстава и разноврсна и много -бројна понав љања.63

Резиме

Академик Војислав Ђурић је највише учинио за дело и реха били -товање професора Веселина Чајкановића, али је при метно, иако таконије изгледало, да је много више ценио Милана Будимира, делом и затошто су били левичари. Будимир је такође подстицао Ђурића, при томе


139

61Исто, стр. 94-96; Исти, Порекло поезије и извори њеног развитка, Београд 1950, стр. 38.

62 Исто, стр. 98-111.

63 Исто, стр. 114-115.

пружајући стручну помоћ, на објав љивање прве књиге Чајкановићевихсабраних радова из српске митологије. Означио је Чајкановића, међупрвима, оснивачем срп ске науке о историји религије помоћу савре -мених метода. У приказу Чајкановићевих радова Ђурић је остао нанивоу својих проучавања народбне епике и легенди које је створио каоисто ричар књижевности, а не као стручњак за митологију. Осим, тогалимитирајући фактор анализа било је владајуће, па и Ђурићево, схва -тање о савременој марксистичкој методологији у проу ча вању религије.Из тих разлога је Ђурић поставио тврдњу да је Чајкановић рекон -струкцију старе српске митологије извршио у материјалистичком духу,па чак и на основу мисли мате ри ја листа, укључујући ту и Маркса. Изистих разлога Ђурић се прик лонио популистичком левичарењу у раз -матрању порекла српске усмене књижевности и епике.

У сваком случају, Ђурић правилно закључује да је Чајкано вић својим студијама народних веровања омогућио реконс трук цију старе српскемитологије уз потпуну употребу научних мето да. И поред великог инте -ресовања за српску књижевност и кул ту ру, допуштајући и "боју и духједне нације ... које се не сме поистоветити са класном идеологијом",Ђурић заступа марк сис тичке ставове о интернационализму као једномод његових глав них стубова. Из тих разлога је за Ђурића био непри -хватљив и начин прилажењу деоби српскохрватског језика у оквирурепу блика Југославије.

И поред свега, Ђурић се на најбољи начин одужио свом професору и задужио српску науку приређивањем његових саб раних дела.


140

Академик Војислав Ђурић као тумач Његошевемисли

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ (Београд)

Апстракт: Војислав Ђурић је од почетка научног рада имаоблизак додир с Његошевим дјелом.Оцјене које је дао о зенитусрпске поетске мисли улазе у баштину наше књижевности.У лов -ћенском горостасу препознао је пјесника чије поруке не губе збогзастарјелости, откривају и истанчани музички сјај десе тер ца. Ђу -рић у Његошу сагледава мудраца чија хуманистичка мисао води капоб једи добра.

Већ у докторској тези „Тужбалица у светској књижевности“1 Воји -слав Ђурић није могао а да не додирне чувено тужење сестре Бат -рићеве. Уочио је да мушкарци настоје да скривају емоције, јер „људи

трпе а жене наричу“.2 Али Ђурићу, као ври једном и темељитом истра -живачу није промакло да „ Батрићева сестра нариче у шеснаестерцу – тоје неприродно“.3 Ово само показује колико је Његош, одступајући оддесетерца, желио да издвоји своју мисао и пренесе је до читаоца наоригиналан начин.

О музикалности Његошеве поезије су писали: Исидора Се ку лић,

141

1Војислав М. Ђурић, Тужбалица у светској књижевности, Београд 1940, стр. 92

2Н. дјело, 31; П. П. Његош, Горски вијенац, Ц. Дјела, Београд 1926, стр. 12.

3В. М. Ђурић, н. дјело, 121.

Павле Поповић и, нешто одређеније, Владимир Ћоровић. Па ипак,Ћоровић није дорекао своју анализу, риму је само нас лутио, па се Ђурић позабавио асонанцом и алитерацијом коју је претходни истраживачзаобишао. Обратио је пажњу на то да је велики број стихова у „Горскомвијенцу“ такође распоређен тако да свака ријеч има завршетак на истисамогласник : „Суза моја нема родитеља“, „Са његова оба побратима“,„Засја света Мило шева правда“, или „Чево равно, гнијездо јуначко“,„Просте наше жртве свеколике“ итд.

Некад ријечи у првом или другом полустиху завршавају на истисамогласник: „Истурчи се плахи и лакоми“, или „Све оружје своје укомате“.

За алитерацију у Његошевом „Горском вијенцу“ ис ти чу се сугласни -ци с, ц, з, ж, ч, ш, ђ и сугласничко и самогласничко р /гдје се запажаалитерација, асонанца и рима/:

Слушај, ђедо, да ти нешто кажем, Кад су прва звона зазвонила,Дига сам се да идем у цркву,Али јеку нечесову чујем,Те ја стрчи брже накрај поља,Иако је лијепо вријеме,Мишљах скаче вода у понору.Кад присједох мало украј поља,Али није оно што ја мишљах,Но то брдо накрај поља јечи,Како да ће прснут у облаке;Пушке грме, небеса се ломе,Фиска стоји младе убојнике!Те ја брже боље преко поља;Кад дођи при Ђинову брду,Ал у брдо нигђе ништа нема,Но се негђе бој крвави бије,Па одзивом брдо узјечало.

Његошева музикалност се посебно испољила преко гласа р. Битка јеприказана тако што је тај глас распоређен на различитим позицијама: упрвом и другом полустиху, у почетку, средини и на крају стиха, чиме сенаставља чаролија, а потмули и рески звук боја увезан је у мајсторскуцјелину. Ђурић је пронашао глас р у муклом одјеку ријечи (понор), каосугласник поред самогласника, па као сугласник поред других сугла -сника и самогласника, (кра, ври, при, пре), кад испољавају силину битке,


142

а онда исти глас досеже најјаче тонове битке као самогласник међусугласнцима (прв, цркв, стрч, брж, брд, прсн, грм, крв), што је посебноутис нуто у ријечима прснут и црква (првом ријечју осликан је вр хунацбоја, а другом због чега се води љути бој). Уз то ређају се мање оштреријечи (стрчи, брже, грме, брдо, крвави, прва или се ријечи јављају вишепута) брже двапут, а ријеч брдо чак четири пута. Осим гласа р присутнесу гласовне скупине зв, ск, шљ, бл, шк, гђ, дз, а онда се понављајумајсторије са истуреним суг лас ницима ч, ш, с. Музичка слика заобилази директни помен треска оружја, крик и вапај рањеника, издисаја ратни -ка у потоњем часу живота. Ловћенски бард је прибјегавао и правилној инеп ра вилној рими, ту риму је премјештао мање спонтано од народногпјевача: „Ко је, да је, о њему се бавим“, „Пробуди му бухе у кожухе“,„Нити праве славе без Божића“, „Олтар прави на камен крвави“, „Лажуљуди што за лафа кажу“.

Узастопна рима запажа се често, али она „шета“, тј. не иде пораспореду, најчешће у трећем и четвртом слогу:

То је тамјан свети јунацима,То гвоздени срца у момцима,

Византија сада није другоНо прћија младе Теодоре.

Учио си књигу у Цариград,На некакву ћабу притврдио.

Нада нема право ни у когаДо у бога и у своје руке.

Па смо били на станак Турцима,Стога смо се мало задоцнили.

Што збораше Хамза и Никшићи?Шћаше ли им мила вјера бити...

Ватра плама боље него игда,Прострта је слама испред огња.

Полу земље Турци му узеше,Но пошто је сву облише крвљуИ пошто му брата изгубише.

Академик Војислав Ђурић као тумач Његошеве мисли

143

Жа ми га је ка` једнога сина,Жа ми га је ка брата роднога.

И обичан слик у три стиха на разним мјестима само говори о Њего -шевом мајсторству, а у њему се препознаје јасан музички акорд:

Ту се одмах помутисмо грдно,Побисмо се огњем из пушаках,Направисмо петнаест носилах.

Сви падали у крваве борбе,Пали за чест, име и свободу!И наше су утирали сузе...

Није шала што си учинила,Помутила три мучна племенаИ крваву сабљу извадила.4

Ђурић с разлогом пребацује В. Ћоровићу да није уочио обгрљенистих, мање присутан у Његошевој поезији од узас топног, као и укрш -тени слик такође мање примјећен, само говори о пјесничком генију ињеговом звучном десетерцу:

Сан паклени окруни Османа,Дарова му луну ка јабуку,Злога госта Европи Оркана.

Које јаде дангубите, људи?Погибосмо овђе чекајући:Нестаде ни арча у торбице...

Сљедује ти праху светковање.Жрец Европе с светога амвонаХули, пљује на олтар Азије.

Иза туче ведрије је небо,Иза туге бистрија је душа,Иза плача веселије појеш.

Боже драги ту да видиш чуда!Ту измиље некаквога пука,То ни у сан никад доћ` не може.


144

4В. Ђурић, Звучне мађије Његошевог десетерца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, к. ХХIХ, св. 3-4, Београд 1963, стр. 225-229.

Докле трећи саврх зида викни:„Чуј, народе, не потопите се!“У то рикни низ пазар ријека.

На Ловћен сам вазда љетовао,Излазио на ону вршину;Сто путах сам гледао облаке...

Што би било одлучити трскеДа не чине поклон пред орканом?Ко то потоке може уставити...

Пјесник је знао да посегне и за укрштеном римом:Истрештили очи као тенци,А зинули ка курјаци гладни;А дрвене ноге насадили,Па иђаху као на кључеве;Облачили прње и јачине...

На другом мјесту зна да двије укрштене риме преплете у четиристиха:

Куку оној души задовијекТе је Ружи нарок изгубила,Те је дала Ружу за Касана-Затворила вилу у тавницу,Јер је Касан брука неваљала.

И обгрљени стих, риједак као и укрштени, сусреће се на крају првог и четвртог стиха и на крају првог и почетку четвртог стиха, на почеткупрвог и на крају четвртог стиха:

Виђесте ли чудо и знамење,Ка се двије муње прекрстише?Једна сину од Кома к Ловћену,Друга сину од Скадра к Острогу-Крст од огња жива направише.

Наши цари закон погазише,Почеше се крвнички гонити,Један другом вадит очи живе;Забазише владу и државу


145

Ђе си био данас, аманати,Те си дома тако позно доша?Стоја у лов толико нијеси:Раније си свагда доходио.

Ђурић је луцидно запазио да неке Његошеве риме нису познате утеорији књижевности, оне се понекад скривају, па их уоче само најпа -жљивији читаоци, разуђене су, тако да се јављају послије 5-6 стихова:

Уједно су овце и курјаци,Здружио се Турчин с Црногорцем,Оџа риче на равном Цетињу!Смрад ухвати лафа у кљусама,Затрије се име црногорско,Не остаде крста од три прста!

Срећа се је стара пробудила!У Караче, на крају Црмнице,Од петнаест хиљадах ТуракахНе пустише жива ниједнога.И данас је побјено мраморјеДивне славе Црнојевић-кнеза.Бог да прости Урошеву душу,Красне жертве што јој учинише!

Негдје је присутна једна рима да искаже своју мелодичност:Рече Хамза Мићуновић-Вуку:„Ја сам бољи, влаше, од тебе!Боља ми је вјера него твоја:Хата јашем, бритку сабљу пашем,Капетан сам од царева града,У њем владам од триста годинах,Ђед ми га је на сабљу добио,Ђе су царство сабље дијелиле,Те му трагу оста за господство“.

Ема нећу, божја ти је вјера,Више слушат оџе у ЋеклићеЂе гугуће сврх оне струглинеКа јејина сврх труле буквине!Кога зове уз оне главицеСвако јутро, како зора сине?


146

Ја мним га је доиста дозвао,Јер ми није лакши-што ћу крити?-Него да им наврх главе стоји.5

Његош зна да понови риму више пута на разним мјестима, изази -вајући звучни ефекат:

Стиже ђецу родитељска клетва:Станиша је образ оцрнио,Похулио на вјеру Христову,На јуначко племе Црнојево;Обука се у вјеру крвничкуИ братске је крви ожеднио.

Ја знам дивно што смо окупљени,-Да миримо крви међусобне,Него хајте, од земље главари,Међу собом да начин видимоИ смиримо двије породице,Велестовце и Турке ћеклићке,Па Бајице и братство Алијће;Да радимо да их помиримоАл` од мира вјеру ухватимо.Ја ћу први поћи пред кумама,Ја за главе братско мито дати,Тек смиримо, динар прекинимоИ крвнице пушке објесимо.

Поета зна у истој партији да употреби двије или више рима, тислабији и јачи звуци сливају се у једну музичну слику. Ђурић је дубокоувјерен да су судари и сливање тонова потврда да је ријеч о великојпоезији. О томе свиједочи много одломака:

Свуд је води по манастиримаИ чита јој масла и бденија,Куми врага у све манастиреДа остави снаху Анђелију,Куми врага-ништа не помаже!Те ја узми троструку канџију,Ужени јој у месо кошуљу,-


147

5В. Ђурић, Његошева поетика, Београд 1964, стр. 34-38.

Враг утече некуд без обзира,А оздрави снаха Анђелија.

Што зборите? Јесте ли при себи?Трн у здраву ногу забадате!Каква јаја, посте и бадњаке!Ви на праву вјеру товарите?Рад’ ноћи се зубље увијају,Али што је у сунчане зраке?Алах море мудра одговара!Крст и некрст све им је на уста,Снијевају што бити не може.

Тада она вијенац расплете:Паде коса до ниже појаса;Поче косу низ прса чешљатиА танкијем гласом нарицатиКако славља са дубове гране.Тужи млада ђевера Андрију,Мила сина Милоњића бана,Који му је ланих погинуоОд Тураках у Дугу крваву:Жалије му снахин в'јенац билоНего главу свог сина Андрије!Тужи млада, за срце уједа,Очи горе живје од пламена,Чело јој је љепше од мјесеца-И ја плачем ка мало дијете.Благо Андриј' ђе је погинуо:Дивне ли га очи оплакашеДивна ли га уста ожалише!

Његош је мајстор кад употребљава исту риму којом се слу же чак трилица6:

ТОМАШ МАРТИНОВИЋ

Немој, Вуче, и остала браћо!Давно бисмо на састанак дошли,


148

6В. Ђурић, н. дјело, с. 38-41; с. 44-45.

Но се нешто ружно догодило, Те смо ви се мало одоцнили.

КНЕЗ РОГАН

Је ли вино госте посвадило,Ка је вама ово крсно име?

ТОМАШ МАРТИНОВИЋ

Није свађе међу госте билоНо ни Турци жену уграбише!

ВУК МИЋУНОВИЋ

Какву жену! Ругаш ли се збиља?Дану причај што се догодило,А не бој се, свак ће те слушати;Такве после свако радо слуша.

У његовом десетерцу има музичких снажних ријечи, чак скупина укојима нема риме, проткане варваризмима и лока лизмима, гдје ријечиизвиру као понорнице, носе омађијаног читаоца који изнова откривамузичку композицију пјесничког дјела. Ново читање је уједно спознајада није ријеч о просјечном литерати већ о горостасу чије поруке незастарјевају.

Ђурић је поставио неколико релација приказујући Њего шеву пое -тику. Однос пјесника и свемогућег заузео је прво мјесто. Свемогућитворац је творац свијета, свијет је његова поезија, а скромни поета самопрати његов одјек7:

Све дивоте неба и небесах,Све што цвјета лучам свештенијем,Мирови ли ал’ умови били,Све прелести смртне и бесмртне,Што је скупа ово свеколико,

До општега оца поезије?Званије је свештено поете,


149

7В. Ђурић; с. 7-8.

Глас је његов неба влијаније,Луча св’јетла руководитељ му,Дијалект му величество творца.

Та нијесмо ни ми од челика,Јер искрица најмања опржи;Ал’ са собом уредбу чинимо,Лијечимо себе и остале,А без тога што би инсан био?

Ако није мјеста за живјење,А оно је мјеста за причање:Причање је души посластица,Ка тијелу ваше гурабије,Па јошт какво те какво причање,Из кога ће наша покољењаВјечну силу душевну сисати.

Његош крије оно осјећање љубави према љепшем полу, пошто гаограничава и положај калуђера, а „Ноћ скупља вијека“ еротског садр -жаја појавила се тек након смрти. Он није суздржан кад је у питању родсрпски и напада оне Србе који „у туђе олтаре жежу српски тамјан,клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу“. Опоми -њући нас „што ми не имамо јошт бла городне гордости народње“, он јеблиставим стиховима из „Гор ског вијенца“ управио свој путоказ канационалном изразу: „Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодомпочине“. Преводећи васионске поруке на обичан људски језик, шибанживотом, улаже силни напор: „Без муке се пјесна не испоја“ и „Удар нађе искру у камену“. Као други услов, Ђурић је запазио Његошево мајстор -ство, вјештину да влада језиком, док је трећи фактор који води каснажном дјелу – усредсређеност на предмет који обрађује као што чинислијепац8:

Пјесна добра спава у слијепца,Поглед смета мисли и језику.Мож обисти кад што хоћеш причат:Кад причању твоме покаже сеСтвар сасвијем противна пред очи,Сласт и силу изгуби причање,


150

8В. Ђурић, с.16.

Ум се смути, а језик заплете,Чешће не знаш што си хтио рећи.А слијепцу очи не сметају,Но се држи све једнога пута,Ка пјан плота када се прихвати.

На четвртом мјесту је здравље, јер кад је нарушено пјеснику није дописања. Пети услов је да пјесник не робује ни једном правцу, да будесвој: „Ове горе не љубе регуле“ сам истиче у „Шћепану Малом“. Алинајморалнији услов је да поета буде бла городне, племените душе, за онедрукчије каже у „Шћепану Ма лом“ веома јасно да „гадно дишу, јошгадније пишу“. Пјесник је ограничен и другим условима и што припада„запуштеној срп ској ливади“, па није иста судбина генија у малом ивеликом народу. То је најбоље сам Његош илустровао у „Посвети прахуоца Србије“ 9:

Из грмена великога лафу изаћ трудно није:У великим народима генију се гн’јездо вије;Овде му је поготову материјал к славном дјелуИ тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.

Раскрсница живота и смрти изречена је у ненадмашним сти хо ви -ма10:

Младо жито, навијај класове,-Пређе рока дошла ти је жњетва!Дивне жертве видим на гомилеПред олтаром цркве и племена,Чујем лелек ђе горе пролама.Треба служит чести и имену:Нека буде борба непрестана!Нека буде што бити не може –Нек ад прождре, покоси сатана!На гробљу ће изнићи цвијећеЗа далеко неко покољење!

Тек што вучад за мајком помиле,Играјућ се страшне зубе својеВећ умију под грлом острити;


151

9В. Ђурић, с. 18.

10В. Ђурић, с. 22.

Тек соколу прво перје никне,Он не може више мировати,Него своје размеће гнијездо,Грабећ сламку једну и по једну,С њом пут неба бјежи цијучући.

Или вјештина којом су поређане скупине гласова: стр, гр, пр, рј, жи,ци, ћи итд.11 Фатима је струком дивота:

Очи су јој двије звијезде,Лице јој је јутро румено,Под вијенцем гори даница.Уста су јој паром срезана,Усне су јој ружом уждене,Међ’ којима каткад сијеваСњежна гривна ситна бисера.Грло јој је чиста филдиша,Б’јеле руке крила лабуда,Над цвијећем плива зорњача,А возе је весла сребрна,-Благо одру на ком почине!

А опис дилбер-Фатиме дат је изванредно у гипким стру нама деве -терца, самогласници су на крају стихова: најчешће а, 8 пута, 3 пута е, асамо једном о. Стихови се могу и различито читати:

Многа буле ваше кукајућиЗа мном црна клувка размотале.

Ријеч је о изузетној инверзији, па можемо читати стихове и окомито, чак су разговјетнији него да их читамо водоравно: мно га за мном булеваше црна клувка кукајући размотале.

У „Лучи микрокозма“ као да је осликао своју поетику наз вавши је„грмљава небесне музике“. Тај звук није уградио у своју поезију ниједаннаш пјесник, а генерација вијек и по млађа од Његошевог нараштаја уприлици је да може „вјечну силу душевну сисати“.12

Ђурић подвлачи да се Његошева поезија, рефлексије и емо ције, немогу сасвим превести на свјетске језике, јер ни наш језик није свјетски.Дјело му је неједнаке вриједности: има стихова који припадају непо -


152

11В. Ђурић, с. 23.

12В. Ђурић, с. 24.

езији или су полупоезија. Али они стихови који су истинска поезија(„Горски вјенац“ у цјелини, дјелимично „Луча микрокозма“ и „ШћепанМали“) припадају самом врху ства ралаштва објављеног на српскомкњижевном језику.

Он пјева химну слободи у трену кад народ „сном мртвијем спава“.Као хуманиста држи да је најбоље „тирјанству стати но гом за врат“ и даје то „људска дужност најсветија“. Не забо рављајући Српство, винуо сеи даље искрено залажући се за то да „не пита се ко се како крсти, но чијаму грије крвца душу,чије га је мл'јеко задојило“. Паганско и хришћанско испреплићу стихове „Слабост' ма смо земљи привезани“ или „Шта јечовјек? А мора бит човјек“.13

Ђурић је Његошеву поезију смјестио у рану и болну мла дост српског народа чије су опште људске димензије исц је ли и што вријеме вишепролази то нектар пјесничке ријечи разгаљује нашу душу и тјера нас дасе поново вратимо непролазном Њего шевом дјелу.


153

13Књига о Његошу (приредио В.Ђурић), с. 61-66; В.Ђурић, Његошева поетика, с.52-53.

Војислав Ђурић: косовска традиција имитологија

БРАНКО НАДОВЕЗА(Београд)

Војислав Ђурић је Косовској бици, као историјском догађају, а кас -није митологизованом, управо тако и приступио, сагле давајући гакао реалну појаву и као митологизован догађај у смислу одржања

традиције, ослобођењу од турског ропства и повратку српској сред -њевековној државотворности. “Српска књи жевност о Косову има дватока: писани и усмени. Први се може лако пратити у трајању од шествекова; други, иако је ван ове теме посматран, много старији, веома дугосе само наслућује или назире”.1

В. Ђурић Косовски циклус сагледава од “Душана до Ка рађорђа” упрвом периоду, и развоју књижевности касније, током ХIХ и ХХ века, удругом периоду. В.Ђурић пише: “Шта је све у српском народу испеванои исприповедано о Косову од Боја до Вука Караџића, никад се нећезнати”.

Усмена књижевност, којој припада и Косовски циклус, по мишљењуВ. Ђурића, има неколико битних карактеристика. “Пр ва њена одлика јереализам, права, сурова стварност која се трпи и сан о лепшој ства -рности која тек треба да дође, сливају се у нераздвојну целину, - у томе јесуштина овога реализма. Друга одлика усмене књижевности је опти -мизам. ...Трећа одлика ус мене књижевности је савршенство њених ли -кова… Четврта од ли ка усмене књижевности је устаљеност стилских

155

1 В. Ђурић, Косовски бој у српској књижевности, Београд 1990, стр.7.

средстава (стал ни епитети и поређења, стални почеци и завршеци, раз -нолика понављања, итд.)”.2 Мит и митологија се мењају сходно време -нима у којима се интерпретирају.

Специфичност косовске митологије је у томе што на њу претендујудва народа, српски и турски; две религије, хриш ћан ска и исламска; штоје то део једног ширег простора и времена.

“Будући да је описивана и дописивана столећима, косовска легендане само да није јединствена, већ није ни само једна. Две косовске легендепостоје у самоме полазишту: Хришћанска и исламска. Међутим, у окви -рима та два начелно другачија суче љења и опречна става, а у зависностиод историјског и поли тичког тренутка, постоје различне косовске ле -генде”.3

Kосовски култ и традиција су одлика једног времена, пе риода пето -вековног ропства под Турцима. Тако српска историја у целокупномпериоду има три времена; први је до Косовског боја и турског ропства,други је период турског ропства и трећи оли чен у ослобађању од тур -ског ропства чији је централни лик Кара ђорђе и српски устаници поче -тком ХIХ века.

“Српски писци после косовске трагедије имали су духовне ослонце и моралне узоре у три култа: У култу Саве Немањића и оца му Симеона,који је установљен већ у ХIII веку, у култу кнеза Лазара, који је настаонепосредно после Косовске битке, и култу Стефана Дечанског. Сваки одових култова - као и сваки култ уопште – представља неке врсте заш -титну тврђаву у којој се чувају и из које зраче драгоцене вредности,примери, путокази – као бесцени дарови некадашњих прегалаца пот -ребитима, угро женима, клонулима из потоњих времена”.4

За Србе и православце косовска митологија је пред став љала симболнаде за слободу и обнављање државности, а за Турке и ислам симболмоћи и освајања хришћанских простора и утемељења ислама. Непо -средно после Косовског боја Срби су почели градити легенде. Знали суда је завршио један, и да почиње други период, период ропства. “Већ усписима Косовског циклуса непосредно после битке - видели смо - назначена је цела основа косовске легенде (онаква каква је у Вуковом зборнику): необична храброст српских ратника и претпостављање не -бе ског царства земаљском (тј. претпостављање часне смрти у одбранислободе, срамном животу у ропству), али и неминовности пораза због


156

2В. Ђурић. Постанак и развој народне књижевности, Београд, 1954., стр. 114-115.

3Н. Љубинковић, Најстарији записи прозних народних предања о Косовском боју на про -стору Косова, Зборник у част Војислава Ђурића, Београд, 1992., стр.53.

4Исто као нап. 1, атр.30-31.

бројне надмоћности турске, због издаје и због “суда божијега” (казнебожије због “грехова наших”), и на тој основи саздана су два јасна лика,и то не ма која два лика, него Лазарев и Миличин, - ликови који су, саистим главним својим особинама у самом средишту Косовског циклусанародних песама”.5

Свака епоха, сматра В. Ђурић, Косовском циклусу је дода вала својуособеност. Али, ипак основна подела је до Вука Кара џића и српскихустанака Карађорђа и Милоша и после њих.

В. Ђурић анализира све значајне савремене писце о Косов ском ци -клу су, као и оне кроз новију историју. Бугарски писци су указивали насличне елементе у Косовском циклусу, као и српски, а то је губитакдржавности и ропство; док, рецимо дубровачка књижевност или хрва -тска књижевност баца акценат на свео бухватну одбрану хришћанстваод варварских Турака, на одбрану Европе од Азије.

За разлику од неких писаца, В. Ђурић повезује Прет ко совски и Косо -вски циклус у једну целину, барем је тако објав љивао књиге. У та двауједињена циклуса сврстава следеће народ не песме:

· Женидба Душанова· Наход Момир· Женидба краља Вукашина· Зидање Скадра· Женидба кнеза Лазара· Зидање Раванице· Опет зидање Раванице· Милош у Латинима· Бановић Страхиња· Клетва кнежева· Цар Лазар и царица Милица· Кнежева вечера· Косанчић Иван уходи Турке· Пропаст царства српскога· Три добра јунака· Мусић Стеван· Царица Милица и Владета војвода· Слуга Милутин· Васојевић Стево· Косовка девојка· Смрт мајке Југовића

Војислав Ђурић: косовска традиција и митологија

157

5 Исто, стр.41.

Томе додаје у неким издањима следеће народне песме:· Јуришић Јанко· Обретеније главе кнеза Лазара· Марко Краљевић и орао· Марко Краљевић укида свадбарину· Секула се у змију претворио· Маргита дјевојка и Рајко војвода, и· Почетак буне против дахија.“Природан прелаз од Преткосовског ка Косовском цик лу су пред -

стављају оне песме које приказују Лазара у служби Ду шановој и каонаследника Душановог царства. У њима се на лази и један од елеменатакосовске легенде, тј. да ће “српска др жава пропасти по божијој вољи”.6

Kасније током историје стварала се косовска митологија у духу осо -бености свога времена и за његове потребе. Створени су стереотипи ојунацима и издајницима, историјски гледано сас вим неутемељено. “ОдХVII века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји.Издаја је, напослетку, коначно прионула уз име Вука Бранковића нез -нано по каквим узроцима”.7 Од нај старијих прича и предања, од Кон -стантина Филозофа, па надаље кроз историју истичу се разни додациКосовском боју и косовској митологији, тако се, на пример, утврдила“суревњивост међу Ву ком Бранковићем и Милошем Обилићем”. Замитологију није довољан само један догађај, који се одиграо у једномдану и једна централна личност, већ и разноврсност догађаја и лич -ности; “На по редо са легендом о кнезу Лазару, али независно од ње, чаки као њена природна опозиција, стварала се, богатила и трајала епскакосовска легенда о Милошу Кобилићу”.8

Митологија је мењала узроке пораза на Косову, јер у томе је “суш -тина косовске легенде”. У Косовском циклусу народних ју нач ких песаматри су узрока пораза: Божија воља, надмоћ турске војске и издаја ВукаБранковића. У зависности од времена и пот ребе ти узроци су се нагла -шавали или сасвим изостајали. Наро чито је развијан мит о издајнику,где је глорификован Вук Бран ковић. В. Ђурић пише да је ипак присутна “потпуна немоћ да се то питање реши”, о издаји Вука Бранковића. В.Ђурић сматра да је његова издаја не због чина издаје у самом Косовскомбоју, већ због тога што је за “владе Бранковића српска држава коначноје пропала”. Пошто су глорификовани јунаци, морали су бити гло -


158

6В. Ђурић, Народне јуначке песме, предкосовске и косовске, Београд, 1954, стр.10.

7Исто, Београд, 1960., стр.15.

8Исто као нап. 3, стр.55.

рификовани и издајници: ”Насупрот издајнику – то је такође једна одбитних особина косовске епопеје - дата је јарка слика хероја родољуба.Црте тога лика налазимо код Југовића, код Бано вића Страхиње, кодСрђе Злопоглеђе, код Мусића Стевана и – понајвише – код МилошаОбилића”.9

Ретко су се појединцима давале подједнако лоше или добре кара -ктеристике, или неке неутралне одредбе, песме су изнедриле искључиво или јунаке или издајнике. У том смислу одређен је и однос КраљевићаМарка према Косовском боју. Интересантан је лик Стевана Мусића:“Мусић Стеван је јунак који је касно стигао на Косово. Бојао се кнежевеклетве, спремао се, журио, и опет задоцнио. Његова љуба, која је видела ‘зао знак’, покушала је да га задржи, али, он се није бојао смрти; његоваједина мисао је била да погине на време, у прави час, заједно са осталомбраћом”.10

Потреба за глорификовањем ликова из Косовског циклуса прои -стиче из периода ропства под Турцима, који је био вековима дуг, изу -зетно свиреп, са изузетно тешким положајем српског на рода. Због теглорификације и потомци издајника добијају слич ну улогу, без обзирада ли је то историјска истина или не. Тако је народ по злу запамтио власт Ђурђа Бранковића, Вуковог сина, и опевао је у причама о приклетојЈерини. Због тога се Косовски циклус народних песама као основа уву -као и у Хајдучке и у Ускоч ке циклусе, а поготову у ХVIII и почетком ХIХвека, када се слу тило ослобођење.

“За приказивање читавог Косовског боја у деловима већег обима исложенијег састава – као што су драма, еп и роман – посебну тешкоћупредстављала је наслеђена структура косовске драме из легенде, где јемеђузависност разних јунака велика, а нарочито најважнијих (Лазара,Милоша, Вука), које се узајамно толико одређују, да раздвојени не могуопстати. Изузетан писац, наравно, савладао би и ту тешкоћу, али так во -га није било, а ос тајање у наслеђеној структури изрођавало се у понав -љање, или, тачније речено – препричавање познатих призора, које јечешће кварено, него што је поправљено позајмицама из историјскихизвора или сужавањем делања једне, а проширивањем улоге другеличности и променама неких одлика њиховог карактера”11

После Другог светског рата мисао је “била затворена за многе теме

Војислав Ђурић: косовска традиција и митологија

159

9 Исто као нап.7, стр.22.

10 Исто, стр.24.

11

Исто као нап. 1, атр.108.

из прошлости, а посебно за Косовску”.12 Косово је у условима соци -јалистичког реализма сагледавано као “државо творни мит” који се пре -т вара “у освајачки и хегемонистички програм једне класе”, управо каошто су социјалдемократи Ди митрија Туцовића или српски југосло -венски комунисти између два светска рата, а многи и касније тврдили овеликосрпској хегемонији према Косову.

Војислав Ђурић је критиковао концепцију неких писаца који сумисао о примату небеског царства над овоземаљским, сматрали каоискључиво косовску; “Мисао о небеском царству које задобијају храбри ратници веома је стара, много старија од хришћанства”.13

В. Ђурић у својој студији о песнику Милану Ракићу истиче значајњеговог косовског опредељења, без обзира што наводи Матошеву ми -сао да је М. Ракић “у патриотизму нашао лек од сентиментализма”. Узизливе сентименталности “и тако косовска трагедија - протегнута и напесниково доба, и лишена светлости коју уноси Косовка девојка -испада огромнија и црња од оне која нам је позната из народних песа -ма”.14 В. Ђурић истиче да код Милана Ракића светлијих боја има само у“Божуру”, док са друге стране у патриотским сликама “Минаре, Напу -штена црква, Си мо нида, Јефимија, На Гази-Местану, пуне су трагичнетаме”.

Косовска традиција и косовска митологија, оличена од на роднихјуначких песама, преко епских и лирских песама, од свих српских пес -ника и писаца ХIХ и ХХ века, представља ипак српску културну осо -беност у односу на остале народе, сматра Војислав Ђурић.

Народ или умови потекли из њега косовску трагедију су ипак радијесачували кроз песму а не неки други књижевни стил; “Према томе,песма је - несумњиво – старија од прозе, песма је најстарији обликљудског стваралаштва путем речи”.15

Војислав Ђурић, као и многи други наши књижевни тео ритичари (историчари, и друге сродне струке) Косовски бој и сву његову каснијутрадицију и митологију, све до данашњих дана, сматра иманентнимделом наше историје. Сви догађаји, пето вековно ропство под Турцима,устанци под Карађорђем и Мило шем, државотворности ХIХ века, Бал -кански рат, голготе светских ратова повезани су с косовском мито -логијом и нису успели да засене њен колорит.


160

12 Исто, стр. 156.

13Исто као нап. 7, стр.17.

14В. Ђурић, Милан Ракић, Београд, 1957., стр. 101.

15В. Ђурић, Порекло поезије и извори њеног развитка, Београд, 1950., стр. 6.

Доситеј Обрадовић у херменеутичкој визуриВојислава Ђурића

ПРЕДРАГ ЈАШОВИЋ(Параћин)

А п с т р а к т : Војислав Ђурић се прикључио великом корпусукоји чини доситејологију и постао је један од најзначјних карика утом нераскидивом ланцу, као један од оснивача компаратистике усрпској науци о књижевнсти. Његово дело је резултат велике суб -лимације оствареног, што показује ванредну ерудицију и акр ибич -ност интелектуалног лика овог научника. Зато ће у другој половини XX века његова књига, уз још пар књига, бити алфа и омега засваки аспект проучавања Доситејевог дела. Већина његових ак -сио лошких ставова биће данас аксиоматски утемељена. Томе је умногоме допринела чињеница да је ова књига управо писана премааксиолошким захтевима тадашње актуелности, чиме директно по -казује значај датог историјског раздобља за српску културу.

Много је радова критичке рецепције који се налазе као пред говориили поговори у разним издањима Доситејевих дела. Све радовеможемо поделити у три групе:

а) информативно-популаристичке,б) проблемске и в) онe који претендују студијској обради Доситејевог дела.У информативно-популаристичке радове убрајамо оне ко ји су шта -

мпани као предговори - предисловија Доситејевих књи га, а истичу, пре

161

свега, едукативни значај његовог рада. Ови ра дови су својеврсни апелирецепцији. Више су писани ради ус постављања комуникације са реце -пцијом но ради целовитог приказивања и истицања вредности Доси -тејевог дела. У њима се истиче величина Доситејевог рада, али се она необразлаже. Све се своди на константације приређивача. Приређивачи,први међу њима Лукијан Мушицки,1 Доситејев рад схватају као нештошто има априорну величину и, као такав га рецепцији препоручује.Сама рецепција се третира као пасивни прималац. Читаоци су ту самода приме учење Доситеја,2 има и оних предговора где се истичу теш -коће са којима су се приређивачи сретали. Тешкоће су обично финан -сијске природе.3

Проблемским предговорима, називамо оне поредговоре где се тре -тира одређена проблематика везана за проучавање До си тејеве лично -сти и његовог дела, обухвата разна контекстуална интересовања крити -чке рецепције, као и проблеме иманентне садржини текстова. Овакавтип предговора креће од Живка По повића (1893), а завршава се предго -вором Милорада Павића, (1978). Радови ових аутора су прави егзем -плари за предговоре оваквог типа.4

Живко Поповић је приредио "Живот и прикљученија" До ситеја Об -ра довића на позив Српске књижевне задруге, а Милорад Павић "Живот


162

1Л. Мушицки, "Предисловiе", "Изабранне баснe с различнi езiка на сер бскiи езik пре -ведене, и с наравочителiми из сненiми и наставлеiми обогаттене", Будим, 1800, стр.III-XII; Г. Магарашевић, "Предисловiе", "Писма Доситеа Обра до вича", Будим, М. Сер -бска, 1829, стр. V-VIII; И. Фукс, "Предговор", "Сва дјела Доситеја Обрадовића", Н.Сад,1870, стр. V-VII.

2М. К. Драгутиновић, "Живот Доситеја Обрадовића од прекида његове ауто биографије(1788) до смрти (1811), "Домаћа писма Доситеја Обрадовића", Београд, СКЗ, 1899, стр.III-XIV; Д. Богдановић, "Живот и књижевни рад До ситеја Обрадовића", "Живот и при -кљученија", Загреб, Краљевско све учи лиш те и Југословенска академија, 1921, стр. 3-4; М.Павловић, "Предговор", "До ситеј Обрадовић. Избор састава", Београд, Геца Кон, 1928,стр. 3-4; А. Жежељ, "Друга дела Доситејева", "Доситеј Обрадовић" у: "Доситеј Обрадовић.Избор", Бео град, (?), стр. 75-83, 83-96; В. Купрешанин, "Доситеј Обрадовић и његоводоба", "Доситеј Обрадовић, Одабране стране", Београд, Знање, 1954, стр. 3-41.

3Г. Возаровић, "Предговор на друго изданiе", "Живот и приключения Димитри Обра -довића, нареченога у калуђерству Досишеа ним истiм списана и издана", Београд, 1833,стр. III-VIII; Дан(ило) Медаковић, "Предговор", "Жи вот и при кљученија", Земун, 1850,стр. V-XII; Браћа Јовановић, "Предговор", "Живот и прикљученија", Панчево, 1881, стр.7-16.

4Ж. Поповић, "Предговор", Доситеј Обрадовић, "Живот и прикљученија Ди митријаОбрадовича њим истим списат и издат", Београд, СКЗ, 1893; М. Павић, "Живот иприкљученија Доситеја Обрадовића" у Доситеј Обрадовић, "Писмо Харалампију" и"Живот и прикљученија", Београд, Просвета, Нолит, Завод за уџбенике и наставнасредства, 1978, стр. 7.

и прикљученија Доситеја Обрадовића" приређује као лектиру за сред -њо школско образовање.

Има доста предговора који садржином и квантитетом теже студиј -ској монографији.5 Као репрезент предговора овог типа узимамо пред -говор сабраним делима Доситеја Обрадовића од Војислава Ђурића.Овај предговор налазимо у две верзије,6 али и у два издања7.

Књига, као и предговор почиње великим речима, што је кара кте -ристично за критику средине XX века, где су још увек сачуване примесеимпресионистичке понесености у одушевљењу стваралачким генијем:"Две су епохе у историји српске културе: стара – од светог Саве доДоситеја и нова – од Доситеја до наших дана. Сава је први српски књижевник, Доситеј је први српски модерни књижевник. Али, много више од тога, и један и други су велики оснивачи, судбоносниорганизатори творци про грама којима се провлачи линија хода читавог народа за ве кове."8

Без обзира на очигледну импресионистичку понесеност, евидентанје изузетан литерарни таленат Војислава Ђурића, јед ног од највећихкњижевних радника у нас. Он има и ванредни таленат да изводи великекултурно-цивилизацијске синтезе, где прецизно износи целокупнираз војни пут српске књижевности кроз визуру једног дела и онога штому предходи, што из њега исходи и што је узроковало. Осећај за таквусинтезу имао је и Стојан Новаковић.

Ђурићева синтеза је базирана на корпусу нових сазнања добија дру -га значења. Док је Новаковић сентиментално гледао на раскид са Руси -ма, који, по њему, и није био неминован, Ђурић сматра да је Доситеју заразлику од Орфелина "остало да води не анонимну него отворену бор -

Доситеј Обрадовић у херменеутичкој визури Војислава Ђурића

163

5Ту се могу издвојити предговори: Ј. Скерлић, "Живот Доситеја Обрадовић", "Дела Доси -теја Обрадовића", Београд, Краљевска државна штампарија, 1911, стр. III-XIX; B. Merhar,"Dositej Obradović", Dositej Obradović, "Izabrane strani", Ljubljana, Državna založbaSlovenije, 1952, str. 95-120; В. Купрешанин, "Доситеј Обрадовић и његово доба", Д.Обрадовић, "Одабране стране", Београд, Знање, 1954, стр. 3-41.

6Краћу верзију налазимо у едицији "Српска књижевност у 100 књига", књ. 10; и у"Изабраним списима", Доситеја Обрадовића, МС, 1989.

7Не може са сигурношћу рећи шта чему предходи, јер су штампани пред говори, односносту дија настали према предавању које је одржано на свечаној академији у Београду 8.априла 1961. године поводом стопедесетогидишњице од Доситејеве смрти. Сабрана де -ла Доситеја Обрадовића, најбоље критичко издање његових дела, Просвета је објавиласа предговором Војислава Ђурића "Доситеј Обрадовић" у првој књизи. Предговоробухвата 58 страна. Пре, а није искључено ни да је после, у издању Звода за уџбенике инас тавна средства публикована је исте године студија Војислава Ђурића "Доситеј Об -радовић", обухвата 74 стране. Садржински у потпуности студија одговара Пре дговору.

8В. Ђурић, "Доситеј Обрадовић" СД, књ. 1, стр. 7.

бу, да отклони руског посредника и непосредно се обрати изворимарационализма (тј. Западу), да делимичну и узгредну критику претвориу сталну и систематску, да се искључиво служи народним језиком, даискључиво негује световну књижевност, да до краја разради и обра -зложи програм нове културе."9

Дакле, Ђурић полази са новог, млађег методолошког ста новиштакоје одговара актуелном друштвено-политичком тре нутку и интерпре -тацији Доситејевог дела сходно актуелнинм зах тевима. Налази даље даје вредност Доситејевог рада садржана у томе што је он тај "огромнипосао обавио тако темељно да после њега - и поред тога што се руско -словенски језик дуго држао и имао присталица чак и међу њиховимученицима и нас тав љачима, и поред тога што су се повремено јављалесупротне идеолошке тенденције – српска књижевност и уметност, и оре ли гиозним темама, и у стварању архимандрита и владика, има искљу -чиво световни карактер."10

Овај експлицит захтева додатни коментар. Пошто Ђурић није одре -дио ко су ахимандрити и владике чији списи имају ис кључиво световникарактер, можемо претпоставити да се то од носи на највећег песникамеђу свештеницима, Његоша, одмах уз његово раме је ту и ЛукијанМушицки, за чије дело се може рећи да је секуларно узначено утоликоуколико се бави и темама из световног, добрим делом приземног и често вулгарног живота. Опет, посматрано из једне секуларно мате рија лис -тичке перспек тиве,можемо рећи да све што је написано данас у односуна општу намену читаоцима може бити секулрано, али се тешко томоже рећи и за начин на који су дала узначена, јер на првом местуречник није исти, а да и на помињемо поимање онтолошког, мета -физичког, енергије итд. То важи за списе о Доситејеу из пера ЕвгенјаЈовановића (епископ горњокарловачки), Јосифа Рајачића (патријарх),Стефана Стратимировића, Илариона Руварца (мис лимо само на родове у теолошком домену, што сакако не можемо рећи за оне који се односена историјографију), а посебно то можемо рећи за дело св. НиколајаВелимировића или Јустина Поповића, а сигурно је да се никако не можерећи за дело мит рополита Амфилохија Радовића у књизи "Светосавскопрос вет но предање и просвећеност Доситеја Обрадовића" (1994), где он показује Доситеја као интелектуалног лењивца, не можемо рећи да нијетеолошке садржине колико год да је упућено широкој читалачкој пу -


164

9В. Ђурић, "Доситеј Обрадовић", Завод за издавање уџбеника и наставних сред става,Београд, 1961, стр. 8.

10

В. Ђурић, стр. 8-9.

блици. Идући за тим ставом Димитрије М. Калезић закључује: "Затоњегово (Доситејево) мишљење треба оква ли фиковати као погрешно икао такво заобићи изоловати. Оно остаје и данас стоји као примјер запоуку: тако не треба ни мис лити, ни говорити, ни писати, ни радити."11

Према наведеном експлициту можемо приметити да је окош тало црк -вено мишљење врло тешко мењати. Можда се у оквиру цркве живелосекуларизовано, али се и даље мислило уско догматски.12 Доситејеводело јесте велико и у српској и балканској култури. Представља великупрекретницу, али његова teologia naturallis, која је углавном узроковаланеразумевање Доситејевог дела од стране теолога (митрополит Амфи -лохије Радовић, Ди ми т рије М. Калезић), могла је опстати у сфери сак -ралног и тео лошког поимања света само зато што је проткана teologiomratio nalis. Само тако се може схватити да карловачки митрополит ЈосифРајачић каже да је Доситеј врсни књижевни радник "из круга цркенаше,"13 да Лукијан Мушицки приређује његова дела, а да НиколајВелимировић проналази да је "Доситеј побожан"14 и то му је довољно даверује у исправност Доситејевог дела.

Војислав Ђурић је искључив по питању године Доситејевог рођења,каже: "Доситеј се родио, 1739. године."15 Ту нема мо гућ ности за пре -мишљање или домишљање. Чини се чак, да од овог предговора, овагодина постаје званично година Доситејевог рођења као историјскачињеница. И пре Ђурића, односно пре 1961. је постојало такво убе ђењемеђу историографима српке књижевности. Тим поводом Живко Попо -вић каже: "Сви наши књижевници тврде необично сложно да се Обра -довић родио 1739. године. А у истраживање месеце и дана није се доданас, колико ми је познато, ниједан ни упуштао."16

Што се тиче ове године рођења за њен извор и прихватање се узимаода Доситеју "Сени Доситеја Обрадовича" (1811) од Лу ки јана Му -


165

11Д. М. Калезић, "Pro et contra (Доситеј Обрадовић у токовима црквеног живота свогавремена", "Живот и дело Доситеја Обрадовића – Зборник радова са научног скупаСрпске академије наука и уметности, Завод за уџбенике и нас тавна средства, Београд,2000, стр. 132.

12О тој непојмљивој дискрепанцији промишљања Доситејевог дела, погледати књигу: Речи значење, Графопромет, Параћин, 2006, стр. 65-67.

13Р. Гурјић, "Доситеј Обрадовић и представници Цркве", СКГ, 1913, 1, стр. 41.

14Епископ Николај, "Сабрана дела", књ. V, "Религија Његошева", Православна цркенаопштина Линц, Аустрија 2001, стр. 861.

15В. Ђурић, нав. дело, стр. 11.

16Ж. Поповић, "Предговор", "Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића нареченогау калуђерству Доситеја њим истим списат и издат I", СКЗ, Београд, 1983, стр. I.

шицког. Сматрало се да је Мушицки, као пријатељ, савременик и првиприређивач Доситејевих басана знао кад је наш просветитељ рођен.Тиме су се руководили Лазар Бојић, Павле Соларић, Павел Ј. Шафарик,Стојан Новаковић, Андра Гав риловић, Милан Милићевић, Милан Ше -вић и други. Дакле, Ђури ћево мишљење није усамљено и има својепредходнике.

О години Доситејевог рођења постоји "читава мала лите ратура".17

Откривањем нових извора, домишљањем и слободним интер пре та -цијама истраживачи су дошли и до других података. Милан Решетарнаводи као годину Доситејевог рођења 1734, Ми та Костић "око 1740",Момчило Иванић 1741, Тихомир Остојић 1742, а Јован Скерлић наводи1742, или 1743. Данило Медаковић ће "У повесници народа српског"(1852), забележити да се Доситеј Родио 1745. Дакле, појављује се великиброј могућности, које се умножавају са новим интерпретацијама исто -ријских чињеница и открићем докумената.

Полазећи од Павићеве тврдње да се архивска грађа још увек откри -ва18, можемо прихватити решење Мите Костића и Ми ло рада Павића, даје Доситеј рођен "око 1740". Чини се да је ово решење напримереније чи -њеничном стању због своје флек си билности, јер својом истино ид нош -ћу, која се садржи у предлогу "око" омогућено је превазилажење пону -ђеног решења, као и предивно утврђивање Дистејеве године рођења.

Доситејев живот Војислав Ђурић је посматрао парцијално, делећи га на пет периода и то: први период од 1739. године до 1760. године, одрођења, првог школског образовања, монашења до бега из Хопова;други период обухвата временски распон од 1760. до 1771. године, то јепериод одвајања од средњовековља; трећи период од 1771. до 1782,време је усвајања рацио на лис тичко-просветитељских идеја, поучавабо гату децу и налази се тамо где га води туђа воља; четврти период од1782. до 1806, период је стварања програма просветитељских идеја,период ак тивног писања и објављивања; пети, последњи период, обу -хвата време од 1807. до његове смрти 1811, ово је период примењивањапрограма у пракси где се показује његова сврсисходност.19 Ова типо -логија ће од овог рада бити опште прихваћена као априорна неми -новност са изузетком оних који су се руководили тео лош ким назорима


166

17"Белешке" Ђура Гавеле у I књизи "Сабраних дела" Доситеја Обрадовића, Прос вета,Београд, 1961, стр. 731-732.

18М. Павић, "Историја српска књижевности – Предромантизам", књ. 4, Досије, Научнакњига, Београд, 1991. стр. 179.

19В. Ђурић, нав. дело, стр. 12-20.

при интерпретацији развоја Доситејеве личности, живота и дела. Ђурић сматра да су са свих простора до Доситеја дошли утицаји

посредним путем. То ће опет, рећи да је Ђурић био уве рења да је уоснови Доситејево дело оригинална творевина. До ситејеву везу са ро -ман тизмом проналази у чињеници да је, "коли ко и људи овог правца,занет старом српском славом, из доба пре Турака."20 То га добрим деломвезује са ставом Милорада Павића, који у поетском изразу Доситејапроналази предромантичарске стилске оријентације.

Војислав Ђурић је, колико је нама познато, најкомплексније одредиополивалентност Доситејевог дела: "... код Доситеја има – много него кодпојединих западноевропских писаца осамнаестог века – и пантеизма, истарог епикурејства и стојицизма, и нечег што би се могло назватиренесанс, и класицизма, и одабраних средњвековних акцената, па сњима чак и романтизма".21 Овим одређењем ће се руководити многи уинтерпретацији Доси те јевог дела. Своје пуно образложење и научниопис ће добити током двадесетог века. Са друге стране, ту су првинаговештаји да треба размислити о типично српском просветитељству,или уп раво о Доситејевом просветитељству које је он изградио на плат -форми европског према мери и потреби поробљеног српског народа исвих народа у околини.22

Ђурић сматра да Доситејев крититички принцип има нај судбо -носнији значај за српску културу. Оволики значај је до био критиком иот во реним жигосањем заосталости у цркви и манас тирима. То је ура -дио са полазишта "умереног деизма".23 "Пола зећи од тезе да се учешћеБога исцрпљује настанком света и да све после откровења треба под -врћи критици здравога разума, Доси теј је управо ударио на оно штоцркву чини црквом, што пред ставља њену суштину и снагу. Без страхаод сталног божјег при суства на свакоме месту, без прародитељскоггреха, без пос това и празника, без икона и моштију, без најразно врс -нијих чу деса, без тајне свештенства и без моћне установе калуђерства –шта је црква без тога? А Доситеј је све то порекао и његов деизам –


167



22Подсећања ради, Доситеј се у оди Јосифу залаже за ослобођење свих пороб љених крајева у окружењу: "Простри милост твоју на род српски!/ Обрати лице и твој поглед благи,/На дедова твоји народ драги/ На Србију бедну и на Босну, /Које трпе работу несносну!/Буди подобан неба Господару,/ Дико света, пре светли Цесару!/ Изли на свет превисокедаре,/ Подај Болгаром њи'ове бољаре, Твојим Србљем витезове старе/ И Грецијињејзине Цинцаре!’"


уосталом, као и сваки други – дели од атеизма само један корак, који јенаправила генерација праунука."24

Ово је интерпретација једног од "праунука", који ће омо гућити оп -стајање Доситејевог дела у материјалистичком пои мању света, у новомхерменеутичком кључу разумевања у XX веку. То од Доситејевог дела ипрограма не одузима ништа, само његовом делу даје значење више идиректно доказује поли се мантичност оствареног дела. Плисеманти ч -ност коју исијава сва ко велико књижевно дело омогућава откривањезначења у раз личитим идеолошким системима, јер свака нова епохамора ус поствити континуитет са предходно оствареном културномтрадицијом.

Ђурић разликује Доситејев национализам од буржоаског нацио -нализма. Чак иде дотле да Доситејево човекољубље не из јед начава сакосмополитским хуманизмом, јер је његово чове кољубље, пре свега управљено на српски народ." А то је, у ствари, патриотизам и хума -низам најплеменитијег соја, лепо људ ско осећање да радећи за својнарод радимо и за друге."25 Из овога проистиче да је Доситејво чове -кољубље дубоко пат риот ско. Извор и увир овог човекољубља јесте усрпском народу.

Кад залази у иманентну структуру поетике Доситејевог де ла, Ђурић,поводом дијалога у његовим делима примећује да је негде "врло подесаноблик разговора – да се читалац осећа као учесник."26 То је моменат одкључног значаја за Доситејеву пое тику, а биће посебно разрађен каснијеу студији Јована Деретића, "Поетика Доситеја Обрадовића" (1974). Ђу -рић је први скренуо пажњу на значај отворености дијалошке структуреДоситејевог дела.

После дужег времена наилазимо на предговор где се истиче реце -пција Доситејевог дела. Ђурић указује на медијацију Доси тејевог дела:"Превођен је на разне стране језике и вршио утицај на румунску и, јошвише, на бугарску књижевност и просвету. О њему, као значајној појави, писали су и странци: словенски писци понајвише, али и други."27

Као аксиолог, Војислав Ђурић је увек био на висини за датка. Аксио -лошка мерила и књижевна вредност су увек била на првом месту далеко испред лика и личности која се описује. Као не кад, кад је Богдан Попо -вић у чланку "Шта је то велики песник" одузео могућност Змају да буде


168



26

В. Ђурић, нав. дело, стр. 52.27

В. Ђурић, нав. дело, стр. 72.

велики песник, али је и био свес тан да је Змај у корпусу србистике себиобезбедио место као добар песник, тако је и Војислав Ђурић свестансвих Доситејевих не достатака, мана и врлина. То овако експлицира:"…он је много бољи писац него што се мислило. Што није и великиписац – криви су интелектуални аскетизам и рад на брзу руку, коју јенаметнула ‘скудост’и коју је он сам осудио константацијом да у ‘првојбасни први период ништа не ваља’ и поруком потоњим радницима накњизи да боље састављају и пишу’. Отуда су бес коначна понављања,развученост, неравнотежа, па чак и ‘ћаскање’ – како се изрази Скерлић.Отуда су слаби стихови како је показао Тихомир Остојић. Али, и поредтога, дошла су до израза многа изванредна својства Доситејева. О њего -вом хумору, којим је за чинио толике странице, могла би да се напишечитава студија, и тада би се видело да је он један од наших најда -ровитијих ху мориста."28

Бележи и одлике критичке рецепције. Доситеј је једна, ако не и једина централна фигура југословенске књижевности XVIII и почетка XIXвека. Од наших, словенских културно-књижевних радника, читао га јеКопитар и почео је са објављивањем До ситејеве аутобиографије, ту су иДеркоз, Враз и Бабукић који о њему говоре са заносом, у Блајвасовим"Новиницама" (1853), означен је као знаменит јужнословенски књи -жевник, а Мурко га је оценио као најснажнијег представника про све -титељства. Ова ко је Ђурић скренуо пажњу и на критичку рецепцију ипоказао да, квантитативно и аксиолошки, она није била ни једног тре -нутка занемарљива. Рецепција је постојала у континуитету. "За про -теклих педесет година ( мисли се на распон од 1911-1961) његов је угледостао неокрњен, и његове основне идеје – антицрквене и југословенске– добиле су сјајну потврду."29

Војислав Ђурић је врло пажљиво бирао експлиците да би потврдиосвоју тезу о Доситејевим антицрквеним и југо сло вен ским идејама. Штосе тиче његових антицрквених идеја, има исто толико експлицитнихаргумената који доказују да је он био човек изузетно наклоњеn прaво -слављу и јеванђељском хришћанству, како у теорији тако и у реалномживоту. И убеђења смо да је св. Николај Велимировић, најбоље разумеотај део Доситејеве лич ности кад каже: "Доситеј је побожан као и народ."Невероватно прецизно, истинито и јасно рачено, јер Доситеј је сав биокао народ и у свему што је чинио имао је на уму народ.

Што се тиче југословенске идеје, ту стоји нешто другачије ствар.


169



Доситеј је тешко могао да се залаже за оно за шта није знао – Југославију. Он није имао идеју Југославије, ако под тиме не рачунамо идеју српскогјединства која је изграђена на плетформи језика . Занимљиво је да се 17.октобра 1782. приликум уписа на универзитет у Халеу овако потписује – Demetrius Obradovics aus Serbien. Дакле, Доситеј каже да је из Србије кадСрбије, практично као државе нема. Евидентно је да је постојала веомаразвијена идеја државе коју је системом срдњовековне литературе До -ситеј наследио. То није могао бити случај са идејом југословенства. Свешто је радио, Доситеј је радио за Србе: "За сав дакле српски род ја ћупреводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се свиползују."30

Са друге стране, Војислав Ђурић каже: "У српској књи жевностиДоситеј је створио целу једну школу и у српској кул тури31 – својимделом, идејама и критичким принципом осо бито – остао живо при -сутан до данас."32 Чини се да је за Ђурића српска књижевност и српскакултура синоним за југословенску културу. Суштински гледано јестетако, јер је Срба у тој држави било свуда, док су сви остали били кон -центрисани на појединим местима. У том смислу треба схватити Доси -тејев узвик: "Ко не зна да житељи чрногорски, далматински, херце -говски, босанкси, сервијски, хор ватски (кромје мужа), славонијски,срем ски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре."33

Он јесте био идео лошки претеча југословенства у оноликој мери у којојје и Кра љевина Југославија Срба, Хрвата и Словенаца била предх одники идеолошка основица за СФРЈ.

Ђурићева књига "Доситеј Обрадовић" дала је веома велики доп -ринос изучавању доситејологије. Она није велика обимом, али је зна -чајна садржином. Као што је Скерлић одредио токове свих будућихистраживања Доситејевог дела, тако је и Ђурић својим делом одредиохерменеутички круг проучавања Доси тејевог дела у другој половини XX века. Из тог круга је само искорачио Јован Деретић књигом "ПоетикаДоситеја Обра до вића" утолико уко лико се његова студија држи самопроучавања текста Доситејевог дела. Ђурићева књига је сублимацијарезул тата свих или рис тич ких стремљења која имају идеолошко упо -риште у делу Доситеја Обрадовића. На жалост велика идеја једин ствасрпског народа која почива на реалији истог језика за све три вере


170

30Д. Обрадовић, ‘’Сабрана дела’’, 1961, стр. 66.

31Подвлачење извршио П. Ј.


33

Д. Обрадовић, ‘’Сабрана дела’’, 1961, стр. 65.

српског народа није доживела своје утемељење. Покушаја је било, алиданас смо ми сведоци њиховог трагичног неуспеха.

Sum mary

In this paper we bring a critical analyses about work Vojislav Djuric. Hewrote a book Dositej Obradovic 1961. In this prestige book with serious monographic pretense, Djuric talk about person, produce and work DositejObradovic, who is first Serbian teacher and writer. Mostly of his attitude wasaccepted like rule in the part of Serbica which cold dositejology. That morecontribute the fact which tell this book wrote according acsiologyly whichmaking under the demand of political ideology in a moment of his actuality.This book show the important of historical time for Serbian culture inDjuric`s actuality.


171

Погледи др Војислава Ђурића на порекло нашенародне епике

ЉУБИША РАЈКОВИЋ(Зајечар)

Настанак усмене епике Војислав Ђурић везује за варварство, даклевеома далеку, древну прошлост човечанства. Одељак „Постанак,развој и карактер епске поезије“ у студији „Срп скохрватска народна

епика“, која је штампана као предговор ње го вој „Антологија народнихјуначких песама“, започео је рече ницом: „Клицу епске поезије требатражити у најдубљој старини, већ у периоду дивљаштва.“ Са таквимсхватањем он није усамљен ни у нашој ни у страној науци о народнојкњижевности. Све више, наиме, преовладава мишљење да је епска пес -ма, као и бајка, веома старог постања, са чим се углавном слажу и Бахтин, а ни најновији хомеролози томе не противурече.

„Постоји мишљење“ – вели Ђурић – „да је епика поезија господскихкласа, насупрот лирици, која је, углавном – народана. То мишљење,наравно, није тачно.“ Ђурић, дакле, сматра да је главни извор и народнепоезије у народу. С тим у вези, он каже: „истина, у многим случајевимаепски песници – не само они који су стварали епопеје него и они који супевали краће епске песме – живели су на краљевским и уопште вели -кашким дворовима. Жи вот у таквој средини, несумњиво, утицао је и нањихово стварање, и тенденције господских класа у епској поезији честосу сасвим очигледне. Али те тенденције су очигледне и у лирској поезијии у прози. Оне су у књижевност могле долазити и посредним путем, изнародних маса које су владајућу идеологију – бар делимично – усвајале и

173

изражавале је као своју. Али упоредо с тим тенден цијама увек иду итенденције самих народних маса, и оне су најпретежнији, најважнијидео усмене књижевности (укљу чу јући ту и епику). Друкчије то није нимогло бити, кад се има на уму да је епска поезија бујала у народнимдубинама много векова пре појаве властеле, да је у тим дубинама ство -рена и да је отуда дошла и у властелинске дворове. На њима она је,свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме при -дворних певача имале судбину поточића који падају у широку реку.Епска поезија рад них маса развијала се и после појаве властеле, у робо -власничкој и феудалној епохи, добијајући различне подстицаје, испу -њавајући се различном садржином, узимајући различне видове, али негу бе ћи своје основно обележје – обележје народне поезије.“

У свему овоме овде наведеном нам се чини најважнијим Ђурићевоуверење, тврдња његова, да је „епска поезија бујала у народним дуби -нама много векова пре појаве властеле“. У овој констатацији нема заЂурића никаквих дилема, он је изриче са сигурношћу, а за право му дајечињеница да су велики епови, као што је, на пример, „Еп о Гилгамешу“,па чак и епопеје у светској усменој поезији какве су, рецимо, Хомерова„Илијада“ и „Оди сеја“ или староиндијске „Рамајана“ и „Махабхарата“,настале још у родовском друштву или на самом почетку класног дру -штва, у његовом раном добу.

И наша усмена епска поезија, по Ђурићу, исто је толико народнаколико и лирска. Ово је потребно нагласити стога што су у нас још увекприсутна мишљења да су наше епске народне песме потекле са двора.Зар би, иначе, многе од њих биле онако величанствене, антологијске, даих нису спевали веома даровити и образовани племићи на дворовима,па су се после шириле по народу! Зар би неук човек из народа био кадарза стварање тако грандиозних песничких творевина каква је, на пример, песма „Ба нo вић Страхиња“! Откуд свињару и говедару и таква, и то -лика, лепота духа, као и ширина погледа, знање, моћ, умеће да је у песмупреточи?! Ђурић је управо са заступницима оваквог схва тања и поле -мисао, на њих се обрушавао. Један од њих био је, од наших РадованЗоговић, а од страних Н. Кравцов, под чији је утицај Зоговић био пот -пао.

Разуме се да нико, па ни Војислав Ђурић, није могао тачно устано -вити кад је започето стварање наших епских народних песама, јер нерасполажемо скоро никаквим релевантним пода цима о њима из перио -да пре XII века. Ђурић сматра да је „при родно претпоставити да су оне – као и код других народа – певане много раније, пре појаве феудалаца“.„На жалост“ – вели он – „ми не знамо, и – по свој прилици – нећемо


174

никад сазнати, ни то како су изгледале епске песме које су се певале удоба пропадања старе државе, у XIV и XV веку, док су домаћи феудалцијош били у животу, и да су те песме, и у којој мери, носиле печат њиховог утицаја.“

И збиља, ако су поједини наши феудалци, племићи или дворјани,били толико даровити, да су могли и епске песме ства рати (ако су, штоби Вук рекао, за тај посао били рођени), они би их, као писмени људи,испевали на књижевном, старословенском језику, дакле писали, или биих други после, ако је неко од њих био неписмен, записивали, исто настарословенском језику, но тога нема. Тога уопште нема. Свеколиканаша средњовековна усмена епика, и она од пре Косовског боја, од којеготово да ништа није сачувано, и она, богата и пребогата, из периоданакон Косовског боја, испевана је (дакле усмено створена, па каснијезаписана) на чистом народном језику, будући да неписмен човек изнарода старословенским језиком није ни владао. То је, мислимо, јасанпоказатељ коме припада наша усмена епика, односно ко је њен творац.Да није тако, не би се та епика ни звала народном. И још нешто: да сунаше епске народне песме одиста биле господска творевина, не би одстране ондашње српске господе ни било онолике повике на Вука што ихон записује и објављује, нап ротив – та би се господа томе радовала.

Нема сумње и то да су поједине наше епске народне песме билеомиљене и на немањићком двору, па није искључено да је неко од таквих песама тамо и настала. Веома је, бар за мене, занимљив, рецимо, податак да је краљ Стефан Првовенчани у своје време био – чујте добро – једанод најбољих гуслара у Ср бији. Ка што је, много касније, Његош бионајвећи гуслар у Црној Гори. А овај податак о Стефану Првовенчаномдаје нико други до Константин Јиречек у „Историји Срба (на 267. стра -ни друге књи ге), и може му се веровати, јер се позива на Немањиногбиографа монаха Теодосија, који пише да је „Немањин син Стефан,искусни и храбри ратник, увесељавао често властелу при столу музиком с бубњевима и гуслама“. Ето видите: с гуслама! Из других извора знамо и то да је Стефан, „онда када је добио круну, четири дана непрекидносвирао и певао, исказујући на тај начин превелику радост због свогкрунисања“. Е, сад, каква је била та јека од гусала Стефанових, односнокоје је, и какве (у каквом језичком руху), песме певао Стефан уз гусле, то, дакако, као што рече и Ђурић, највероватније никада нећемо моћи дасазнамо. Трагова писаних нема, а можда је неких и било па су изгу -бљени, те све оно што није записано и за потомство сачувано – како је то већ више пута истицао Андрић – као да није ни постојало.

Ђурић с правом наглашава родољубив карактер наше на ро дне епике

Погледи др Војислава Ђурића на порекло наше народне епике

175

– слободарство је њен камен темељац, њено исхо диште. Но, он осећапотребу да, истовремено, истакне и следеће: „Борбу домаће властелепротив Турака певач не одваја од народне борбе. За њега је то једна истаборба.“ „Ту кнезови нису ради кавзи“ – вели песма Вишњићева, која јепостала и песма народна, но питање је треба ли јој у овоме веровати, јерсу Турци почетком 1804. године приступили управо сечи кнезова. Си -гурно не без разлога баш њих. За вожда је изабран господствени угле -дни Кара ђорђе, човек племенитог кова и виђен по пореклу, а и осло -бодилац Милош Велики био је кнез, односно „светли књаз сер бски“.

Расправљајући о пореклу наше усмене епике, Војислав Ђу рић јеодлучно, а чини се и уз убедљива образложења, одбацио мишљењепојединих испитивача, и наших и страних, да је епске песме у нашојнародној књижевности створила господска класа у епохи феудализма, а да их је потом преузело од ње сељаштво, тј. народ. На удару Ђурићевогпера нашла се Кравцовљева студија из 1933. године „Сербскии епос“,као и Кравцовљев чланак из 1948. године „Сербскии епос и историја“, закојима су се код нас повели неки млађи истраживачи, са РадованомЗоговићем на челу. Ђу рић као да је ставио себи у задатак да раскринкату спрегу, од носно да из науке о народној књижевности отклони тузаблуду.

Елем, Војислав Ђурић је антитезом на тезу побијао редом све Крав -цовљеве ставове и закључке, од првог до последњег. Као прво, еп није„поетска форма засебног сталешког гледања на свет“ (тј. племићкогсталежа), него и сељаштва, и није само „пое зија феудализма“, јер за њега зна и родовска заједница, као и робовласничко друштво. Друго, пола -зећи од Гетеове поставке да „народна поезија није створена од народа ине за народ“, Кравцов је тврдио да еп не припада народу, те је, сходнотоме, захтевао: „Стари појмови о епу као, ‘народној поезији’... треба да се предаду у архив. – Еп као поезија феудалне војне аристократије стваранје за оне чији су преци (стварни или измишљени) опевани у пес мама.“Ђурић је ово у целости негирао, доказујући да то није тачно. Служећи семетодом тзв. историјско-културне рекон ст рукције, Кравцов је нагла -шавао да језгро српског епа носи у себи отисак идеологије и начинаживота виших слојева феудалног друштва, те да је српски еп поезијавојне аристократије. „Он је настао“ – вели Кравцов – „у кне жев ско --властелинском кругу, његове идеје су идеје националне, а чешће локал -не независности. Целокупна његова садржина и форма објашњиве сусамо у том случају ако се на њега гледа као на поезију врха феудалногдруш тва.“ За разлику од оваквог Кравцовљевог погледа, Ђурић је, штоби се спортским језиком рекло, „спустио лопту“: по њему је срп ски


176

усмени еп првенствено творевина људи из народа (плепса), дакле изнижих (широких, што се каже) слојева, из сељаштва, то су сточари иратари, који су такође родољуби и ратници, као и витезови из редааристократије. Није српска усмена епика само силазила међу сељаке, носе и из сељачких кућерака и потлеушица пела ка двору и властелинскимзамковима – претежније је било ово друго. И епски певач и народ имаоје аристократски однос према уметности: као стваралац, па и као интер -претатор, јуначке песме постављао је себи високе естетске и етичкезахтеве, нас тојао да она буде врхунског квалитета, тежио њеном савр -шенству (зар би се момчад око гуслара окупљала да слуша слабу песму?!– таквом песмом се прса јунаштвом не набрецују). Српске јуначке песме не одражавају само феудалчеве погледе на свет и племићке односе упородици и држави већ и погледе земљорадника и чо бана, људи са села,ако и обичаје и међуљудске односе у њиховим породицама. Дакле, у томпогледу није постојао велики јаз између кметова и властодржаца усредњовековној српској држави, како је то мислио Кравцов. И пореднеоспорних, и не малих, разлика (пре свега у економском стању и поло -жају) између господара и поданика, било је међу њима и много заје -дничких именитеља: и сами феудалци нису нешто што је изван народа,његов су део, његова врхушка. Ка тим врховима власти, моћи, сјаја,богатства, лагодног живота тежи и тзв. обичан човек из народа – сиро -машак, који (не само у песми) јесте веран слуга господару, али и веранродној груди, за чију слободу гине, кад се мора, у борби против туђина,освајача и поробљивача. Ето то је оно што пре виђа Кравцов, што невиди или не жели да види, кад говори о српском епу и епској усменојпоезији уопште. Његов поглед не тачан је и неприхватљив. Јер, доказујеЂурић, српска епска усмена поезија није живела искључиво у врхусрпског феудалног друш тва, на уснама придворних певача, који су били знатног рода људи. Напротив, гусле јаворове дељао је и у жуљевитимрукама држао горштак, кременштак, који је остављао рало и волове даби се гудала машао, да би од срца запевао оно што му души годи: он је,дакле, песму из дубине бића свога вадио, из сржи његове, из жиле својекуцавице, и онда је као чедо своје духовно у свет испраћао, крила јојдавао да лети од срца к срцу и да, као каква неуништива лепота, над -живљује векове. Зашто, дакле, пот це њи вати, па чак и сасвим негирати,стваралачке моћи тог тзв. обичног човека из народа? Песму, као и сведруго изузетно вредно у наро ду на духовном плану (у уметности каоједном од видова духовне надградње), и не ствара тај обичан човек већонај необичан, редак, даровит, за то рођен. Не треба њему да је писмен усмислу познавања писма: он располаже писменошћу вишег реда, а то је


177

способност његова да ствара у уметничком погледу вредна дела, да серазуме у тај посао, да поступа по законитостима уметничког стварања.Мислите ли да је Старац Милија знао шта су асонанце и алитерације(онако професорски, из теорије књижевности, као што ја то знам), апесме му кипте од њих, као и од многих других стилских фигура! Е, то јето знање књижевно, уметничко, које се, ваљда, рођењем добија, које је угенима, а гени нису нешто што има само феудалац. То важи и за нау -чнике, не само за уметнике. Вука је родила обична неписмена сељанка, аисти је случај и са толико других наших великана. Није нужно било дамајка Тесли на буде нека госпођа, а ни отац његов да буде неки великигос подин, племић или буржуј, великаш.

Основна теза Кравцовљева била је да се сврха епског пева ња у нас,као и свугде другде у свету, састојала у тежњи наше средњовековне војне аристократије ка учвршћивању постојећих феудалних друштвених од -но са, тј. ка очувању феудализма као поретка. По Кравцову, придворнитворци усмене епике зао гр тали су јуначке песме паганским елементимака ко би оне лакше продрле у народ, како би широки народни сојеви би -ли пријем чивији за њих. То, једноставно, не одговара истини – истичеЂу рић. Он оповргава Кравцовљево схватање по којем је придворни пе -вач једини творац епске песме. „Као творац“ – вели Ђурић – „њега су из -мислили људи који не верују у стваралачке способ ности радних ма са.“

Ђурић критикује и, као нетачно (исконструисано), одба цује и Крав -цовљево тврђење да су слике сеоског живота у нашим епским народним песмама нанос из каснијих времена, да тих слика није било у прво -битним текстовима тих песама. Све што песме садрже из живота рад -них маса“ – објашњава Ђурић – „узима се као познији слој, као резултатпрераде пошто су песме сишле у народ. И то је читав темељ на коме сеподиже ова чудо вишна претпоставка. А где је ту логика? Црте народногживота које су продрле у песме, нису историјске млађе, а неке су чак истарије, од феудализма. Патријалхална породична задруга, на пример,постојала је и пре феудализма. С којим се правом онда све то узима каопознији слој? Очевидно, само зато да би се за творца прогласио при -дворни певач, човек знатног рода.“

Већина сачуваних наших епских народних песама настала је у времепетстогодишњег робовања под Турцима, а тада није било ни српскеаристократије, као у доба Немањића, ни прид ворских певача. Није ли то једна од веома битних чињеница која иде у прилог Ђурићевој критициКравцовљеве тврдње да је прид ворни певач једини творац усмене епскепесме у нас?

Кравцовљеве тврдње за Ђурића нису ништа друго до наив не прет -


178

поставке, с предумишљајем смишљене и слепе за реал ност.У вези са личношћу Милоша Обилића (по песми, човека простог

рода) у нашој усменој епици Ђурић, супротстављајући се Крав цов -љевом поимању његовог вазалства према Лазару (за Крав цова је тослугерањство!), указује на то да је Милош одан Лазару не само стога што је Лазар његов сизерен већ првенствено стога што Лазар своју главузалаже за очување српске слободе. (За разлику од Кравцова, то је доброразумело срце Његошево: Ми лош је „жртва благородног чувства“.) „Та -кав Милош“ – вели с правом Ђурић – „у пуном складу са својим пос -тупцима, могао је да изјави и то да ће бити и у гробу веран Лазару –борцу поги нулом од освајача земље. Али представа о таквом Милошу,који оставља спомен роду српском, није могла да се роди у глави при -дворног певача. Такву представу могао је да има само народ, и то кас -није, кад је вековна борба с Турцима већ била у току.“

Ђурићев закључак о Кравцовљевој „науци“ недвосмислен је: „Тру -лим концем сашивена је цела теорија о богомданом ства ралачком даруврха феудалног друштва.“

По Ђурићу, сасвим је погрешно и Кравцовљево мишљење да јехеројска прошлост у српском усмененом епу идеја реак ционарне војнеаристократије. Након подробног претресања овог питања, Ђурић једоша до закључка: „Херојска прошлост не само да није идеал реак -ционарне војне аристократије него је извор снаге, извор витешког духаи моралне чврстине самог народа.“ Није потребно истицати колико је ис овим у вези Во јислав Ђурић у праву: то је више него очигледно, вишенего јасно свакоме коме је стало до истине.

Није песма „Орање марка Краљевића“ скроз феудалчева, како топогрешно оцењује Кравцов, него баш народна. Јер, није Марко никакавпрофесионални бојовник нити неки лезиле бо вић, апаш, пустахија, раз -бојник, бабејић који, презирући тежак сељачки посао, свуд замеће кавгуи пљачком долази до блага, лако се обогаћује, већ борац за слободународа, хајдук што гони хајду ке: пљачкаши су они које он, као родољуб,витез српски, дочекује на друму и од њих отима отето.

Рат је био, доказује Ђурић оповргавајући Кравцовљеве пог леде итврдње, професија не само српских феудалаца већ и про фесија читавогсрпског народа, јер је историја његова историја борбе за слободу: он јебио принуђен на ту борбу непрестану – није се мирио са ропскимјармом и са сопственим исчезнућем (ваљало је рвати се и истрајати у тојнеравноправној борби за опстанак).

Поред свега овде изложеног или бар поменутог (иако је то само деоонога што Ђурић демантује код Кравцова), овај велики зналац наше


179

усмене епике, и наше народне књижевности уопште, веома убедљиво,аргументовано, негира и произвољну тврдњу Кравцовљеву да се у пос -тојаности језичко-стилских средстава наша усмена епика (тј. у тзв. сте -реотипијама), суштински гле дано, крије племићка тенденциозност,при с трасност, односно теж ња феудалаца ка очувању феудалног по -ретка, ка непро мен љивости феудалних друштвених и производних од -носа. Крав цовљево незналаштво ту је највише дошло до изражаја и пр -евршило сваку меру.

Дакле, да закључимо: Војислав Ђурић је из свих могућих аспекатанегирао истинитост Кравцовљевих налаза да српска ус ме на епика изво -риште има у српским феудалном врху. За Крав цова, премда он нијеТурчин (који с презиром гледа на сиротињу рају), „пучина је стока једнагрдна“, неспособна да држи у руци како мач тако гудало, да буде јунак ипесник, а за Ђурића народ је извориште не само језика српског већ ијуначких песама на том језику испеваних, као што је он то и за Вука био,који је за потом ство благородно те песме од заборава сачувао.

Оваквим својим погледима ВојиславЂурић је енергично стао узмиш љење знаменитог руског научника Соколова, који је подвргао кри -тици совјетске вулгарно-социолошке интерпрета ције фолклора које суза закључак имале погрешну и неодрживу тврдњу да епска усмена пое -зија није творевина народа већ пле мићке класе у епохи феудализма.


180

Војнички поглед на једну песмуу антологији Војислава Ђурића

БОЖИДАР ЈОВОВИЋ (Београд)

Иако су наше јуначке песме права национална хероика, као што су удругих народа велике епске творевине, готово да није било њиховавредновања или анализе с војничке тачке гледишта. Мада у њима

има тематски читавих великих битака, наш народни певач, више је уњима посматрао појединости у тим догађајима него велике бојне зах -вате. Отуда је он био више склон да описује поједина дешавања и људе уњима, а великим дога ђајима је постављао само обрисе. Што се тичедвобоја између појединих јунака, наш певач и песник испољавао је праву веш тину којом приказује покрете и поступке судионика у њима. Рат -ничком вештином истичу се како јунаци тако и њихови коњи. Али усвему томе наш песмотворац је највишђе пажње пос ве ћивао етичкимособинама појединих јунака, колико њиховој неус трашивости, толико ињиховој узвишеној етици.

У тим епским творевинама нема ниједног случаја да се јунак надјунаком иживљава, да га мучи или се на било који начин односи нечo -вечно према побеђеном или слабијем. Ово, свакако, није пука особинаепског стваралаштва нашег народа; то је ње гова етичка традиција, за -мет нута у његову државотворству и документима који су били у теме -љима његових друштвених уста нова. У Срба је однос према побеђенима у рату достизао највише етичке домете и онда када нису постојале

181

никакве међународне обавезе и правни документи. Само се у реткимприликама, за време великих погибија када су избијали пориви остра -шћених, примитивних ратника, дешавало неразумно и непотребно ос -вет ничко понашање према побеђенима. Таквих је случајева било напочетку Првог српског устанка. У каснијим сукобима, за време Другогустанка, однос према побеђеним Турцима био је веома човечан. Овакоје било у свим каснијим ослободилачким рато вима Срба против Турака. Кнез Милош је знао да све зароб љенике и нејач отпреми под заштитомсвојих бораца преко Дри не у Босну. Осим тога, Срби нису никад држализаробљеничке логоре, као што су то чиниле цивилизоване европскедржаве.

Ово раширено етичко наслеђе српског народа у ратним временимадео је његове опште цивилизацијске тековине. И вој ска средњовековнесрпске државе примењивала је у ратовима човечан поступак премапобеђеном противнику, што није био случај у других народа. Ову осо -бину српске војске ваљало би тражити у хришћанском поимању човеч -ности и човекољубља, поготово у светосавском надахнућу хришћанскевере у Срба.

НЕКЕ ЗАНИМЉИВЕ СКЛОНОСТИ НАШЕГ НАРОДНОГ ПЕСМОТВОРЦА

Овде ће бити речи о познатој песми “Марко Краљевић и Муса Кесе -џија“. Стваралац ове песме био је необично мудра и даровита личност.Он веома добро познаје историју збивања на балканским просторима,зналачки влада подацима из географије и, надасве, уме веома дубоко дазалази у људску душу и целокупно човеково биће. Иако је тешко веро -вати да је наш песмопојац икада залазио у просторе о којима говори, онвеома јасно одре ђује њихов појмовник. Морамо се запитати одакле музнање да је постојао простор на данашњој Скопској црној гори који онна зива “клисуром тврда Качаника”.У његовом казивању јасно се наслу -ћује познавање средњовековне историје на просторима о којима пева.Он је чуо за неког Мусу, који је био војвода у арба нашкој војсци ЂерђаКастриота-Скендербега, човека пониклог у народу, који му је и дароваодивовску снагу. Иначе , тешко да би наш певач једном члану краљевскекуће супроставио неког друм ског разбојника, сировог и неотесаногсецикесу.

Кад је реч о географском појму “тврда Качаника”, онда нас то подсећа на неке судбоносне догађаје из наше историје. Могуће је да је Качаничкаклисура и пре , у далекој старини, била простор где су се дешавали ратни догађаји. То би могло бити врло веро ватно, мада нам о томе није остало


182

никаквих сазнања или сећања. С војничке тачке посматрања земљишта,кланци или теснаци захтевају посебну тактику наступања или одбране.Код нас је о томе први преносио европска војна разматрања Матија Бан.Није ли нам о томе остао податак из историје старих Грка, када јеТермопилски кланац запоседао јуначки спартански краљ Лео нида, којег су Персијанци издајом савладали. Многе француске песме опевале супогибију свог националног јунака Роланда и његових витезова. Они суизгинули бранећи у Ронсеволском клан цу продор Маврима (Арапима)у Француску. Отуда и они Његошеви стихови : “Францускога да не бибријега / аравијско море све потопи”.

Дакле, нашем певачу је кланац или теснац послужио као чисто вој -нички простор на коме ће поставити радњу овог осо битог “војничкогтеатра”. Он је заиста смишљено, с осећајем вој ничке практичности,одабрао узани простор на коме не постоје могућности маневарскихпокрета, заобилажења, захвата или обух вата. Он је ту противнике пос -тавио сучелице, не да би описивао њихово јунаштво и тактичке пос -тупке, већ да би судио о њиховим људским карактерима. Борба је овдесамо дешавање, а права драма је у сукобу двеју личности, по много чемураз ли читих и супротних.1 Није, дакле, народном ствараоцу било толи костало до тога да описује окршај двојице јунака, већ да их људски пос -матра, осврћући се нарочито на њихову војничку ети ку, на њиховодостојанство и особито на искушење човечности. Песнику је, врловероватно, била позната епска слика Марка Кра љевића. Његове основне карактерне особине биле су борба за правду. Он је ускраћивао правојачега, макар се то тицало и ње гова оца. Овај нас мотив наводи наразмишљање да је нашем народном генију била позната прав до љу -бивост Душанова зако ника, који је, такође, синтеза претходних српскихповеља и хри совуља. Марку, као величини изнад народа, представникувлас теле, хоће се предност у односу на “себре” и “отроке”, акамо ли нагусе и тате. Али, ту је слово Закона : да се суди “по правде а не по жељиЦарства ми”. Отуда је Карађорђе једнако кажњавао за неде ла нахијскекнезове као и обичне војнике. Одавде је испредена и она изрека војводеМарка Миљанова “Јунак чојку коња води”. Одатле су, несумњиво, и свиони дубоко људски, интимно хриш ћански поступци српске војске урату с противницима, на које они никада нису узвраћали. Српски вој -ници су оспорили у пот пуности поставку великог европског војног

Војнички поглед на једну песму

183

1У Качаничком и Кончуљском кланцу је тадашњи ђенерал Петар Бојовић во дио тешкеборбе 1915. против Бугара. У Качанику су страдали многи пилоти Краљевине Југо -славије од својих бомби, спречавајући у ниском лету продор немачких тенкова.

теоретичара Карла фон Клаузевица.2

СИМБОЛИКА РАТНЕ ВЕШТИНЕ У ПОСТУПЦИМА ДВОЈИЦЕ ЈУНАКА

Сукоб, као и међу државама, почиње прво речима. Пошто “дип -ломатија” није могла да постигне ништа, долази до примене грубе силе.Овде се припаднику присвојених права супроставља људски понос,који такође полаже право на њих. Народни певач је то на овом местуописао на такав начин да је, вероватно, тешко наћи сличног примера усветској књижевности, али то није овде задатак нашег изучавања. Певач је довео јунаке на бојно поље, омеђио их тако да нису имали другогизлаза осим да неспоразум реше борбом. У сажетој слици надметањајунака у снази, јасно се уочавају нека основна знања певачева у теоријиратне вештине. Они се “носе” по бојишту, замахују, наваљују, трошеснагу. Читава једна тактика сажета у симболику. Кад је надбијен један одњих он тражи решење ради избегавања пораза, па се обраћа савезнику и тајном оружју. Није ли се овако надао и Хитлер у Другом светском рату,уздајући се у тајно оружје што га је већ припремао. Да је успео да гаупотреби, каква ли би данас била слика света? При родно је право пора -женога да се бори свим начинима, поготово ако увиди да је противниквојнички јачи и није извесно да ће га савладати, а још уз то ако губимного војника. Марка је у рвању с Мусом била попанула не само белапена, као Мусу, већ бела и крвава, што је наговештавало крај снага. Затозове вилу Равијојлу да га опомене на “ноже из потаје”, то јест на скри -вено, тајно оружје. Овакви поступци војнички су потпуно оправдани те би свака војска у сличним условима тако поступила. Зато и постојерезервне, скривене јединице за одсудни бој. Таквим лукавством се по -слу жио и Димитрије Донски када је потукао татарску Златну хордусептембра 1380. године, уводећи свежу коњицу, сакривену поред Дона.Тако су поступиле Сједињене Америчке Државе пос ле страшних губи -така код Иво Џиме и на Окинави. Видећи да се Јапанци онако боре наокеанским просторима, мислили су како ли ће се борити ближе Јапану,ако му се уопште успеју при ближити. Тада су се решили на употребу“гује из потаје” бацајући на Јапан две атомске бомбе и тако извршиленајвећи ратни зло чин у историји света, убијајући неборачко стано -вништво.

Марко је, дакле, применио ратно лукавство, што је не само нужно


184

2Он је говорио како војске цивилизованих земаља чине мање злочина од мање циви -лизованих. Да то није тачно показали су Аустро-Угари 1914. у Мачви, Немци у Југо -славији и Француској, у Шпанији (Герника), Американци у Вијет наму, Србији, Ираку...

већ и пожељно у војној тактици. Да то није учинио, стра дао би животом. Ратним лукавством су многе битке окренуте у корист побеђеног. Тако јенастрадао Наполеон у Египту, а тако су Бугари изгубили Једрене. Уоста -лом како неки извори тврде, тако су Срби потучени на Косову 1389.године. У Марковом поступку, дакле, нема никакве слабости или кука -вичлука. Он се послужио лукавством, толико познатим још од најста -ријих времена. Слич но су настрадали Даријеви Персијанци у Скитији, аи Наполеон у Русији 1812. године.

Муса је, с војне тачке гледишта, оличење сирове снаге, ве лике имоћне војске, али војске која нема разрађене тактике и мудрог војско -вође. Веома добре сличности налазимо у Карђор ђевој устаничкој вој -сци. Он је турску формацију народне војске победио уводећи својеувежбане “регулаше”, што се особито осе тило у другој половини уста -нка у бојевима према Новом Пазару и Косову. Карађорђева замисао дасе против босанских народних јединица бори тактички припремљенимчетама дала је изузетне резултате.

ИСТОРИЈСКА И ВОЈНИЧКА ПОРУКА НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Народни певач, без обзира на то што је и колико је знао о Косову,одредио је интуитивно његов значај у српској историји. Јер, после про -пасти српске државе на том простору, њена судбина је почела да стиже и друге земље, док Турци нису дошли до под саме зидине Беча. На Косовусе преговарало и уочи Балканског рата 1912; на њему се окупљала српска војска и држава 1915; на његовом тлу је војвода Живојин Мишић, поредсвега клонућа српске снаге, размишљао да узврати противнападом над -моћни јем непријатељу; на њему је те, 1915. године, сахрањена српскаартиљерија, најпоузданија моћ њеног оружја; са простора Косова оти -шло се у потпуну неизвесност. Многи догађаји, везани за простореКосова и Метохије, постали су симболика српске исто ријске и нацио -налне свести.

Народни песник је српског легендарног јунака довео на простореКо сова да куша његову снагу и сналажљивост. Иако је снагом био сла би -ји, он је духом остао надмоћнији. Његова јасна свест и присебност унајтежим тренуцима ослободила је ону сакривену, исконску вољу наро -да, која се узноси над елемен тар ном силом и свешћу побеђује. Порукапесме је у томе да не побеђује сирова снага већ духовна премоћ и му -дрост. На прос торима Косова и Метохије толико је духовних спо меника нашег народа да их не могу превиђати ни многа каснија поко лења.

И један и други лик песме оставили су значајне поруке потомцима:

Војнички поглед на једну песму

185

право на одбрану и поштовање достојанства про тив нику. Народномпеснику није био циљ да сукобљава народе већ да искушава њиховуморалну снагу и духовну отпорност. Наш велики војник, ђенерал иакадемик Живко Павловић, гово рио је да војска никада није побеђенадок не почне да очајава. У војничкој снази он је видео и налазио вели -чину народне моћи, у необјашњивој поруци предака, чијим духом живеи делују по колења. Доктрина и стратегија војске не заснивају се само наброју и сили оружника, већ на духовној снази да истраје и свести да себори за правду. Отуда се у свим нашим народним песмама о Косовуговори о смислу и оправданости жртве за право на опс танак. Величинажртве увек је мамила поколења за исказивање достојности својих пре -дака. На томе је доживео своје високо надахнуће и један од највећихсрпских песника, Милан Ракић, уносећи своје косовске мотиве у највећа песничка достигнућа, не само своја, већ читавог једног поколења срп -ских песника. Његове песме потврђују причу о коренима што их по -миње Живко Пав ловић.


186

Уз два краћа прилога академика ВојиславаЂурића

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ (Параћин)

Апстракт: Аутор анализира и коментарише два краћа радаакадемика др Војислава Ђурића, један којим се промишља нацио -нална култура Срба у простору и времену, изложена на једномзначајном политичком скупу – Конгресу културне акције, а другикојим се анализира српска књижевност у вези са једним значајнимисториским догађајем из Првог српског устанка – познатом Иванко -вачком битком. Аутор то чини у потрази за трајним вредностима уделу академика Ђурића, у првом случају у којој мери је изложениоквир за проучавање националне културе у простору и временупримењив и данас, а у другом даје допринос сагледавању одјека –какав је помак од изречене оцене као подстицаја у српској књи -жевности направљен.

ОПШТИ ПРИСТУП

Академик др Војислав Ђурић (Крчмаре,1912. – Београд, 2006.) упи -сује се међу оне знамените Србе чија су дела остала потомству каозначајан подстрек и путоказ, те ће бити анали зирана, цитирана и осве -тљавана са различитих аспеката и разно родним поводима. Овај нашнаучни скуп, припреман као све чарски, а реализован, у неку руку, и каокомеморативни, један је у низу који наш Митолошки центар посвећује

187

рачанским вели канима.1 Са том праксом треба наставити.Мој рад се односи на два краћа прилога академика Ђурића, изабрана

из његовог богатог стваралачког опуса, по значају који за мене личноимају у једном дубљем, емотивном смислу, пошто сам у првом случајуприсуствовао скупу на коме је изложен и једини пут видео академикаЂу рића уживо, а о другом сам већ писао, пошто се односи на прошлостмо га краја којом се и сам по мало бавим. Реч је о радовима: Националнакултура у простору и времену2, изложена на Конгресу културне акције,Крагујевац, 28, 29. и 30. октобра 1971. године; Бој на Иванковцу у књи -жевности,3 објављен поводом 75. годишњице Првог српског устанка, узпо к ретање иницијативе за подизање спомен-парка на месту где се 1805.го дине одиграла ова славна историјска битка, чија се завр шница оди -гра ла код Парћина, када је тешко рањен и турски командант Ха физ --паша.

НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА У ПРОСТОРУ И ВРЕМЕНУ

Навршава се 35 година од када је у Крагујевцу одржан Конг рескултурне акције, организован као “шири договор друш тве них снага,носилаца културног напретка” у Републици4. При премао га је дуже одгодину дана посебан Припремни одбор од 123 члана5. У раду Конгресаучествовало је око 1100 делегата и гостију – уметника, културних, нау -чних и друштвено-политич ких радника, представника привреде, обра -


188

1Поред скупова о Карађорђу, прошле године је одржан научни скуп посвећен академикуПантелији Панти Срећковићу.

2“Конгрес културне акције”, Зборник радова, РК ССРН Србије, Београд, 1972, стр. 83 – 88.

3“Бој на Иванковцу 1805. године”, Зборник радова, уредник академик Васа Чубриловић,САНУ, СИЗ културе СО Ћуприје, Београд 1979, стр. 67 – 84.

4Конгрес су сазвали Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народаСрбије, Ср-пска академија наука и уметност, универзитети у Београду, Нишу, НовомСаду и Приштини, Култу-рно-просветна заједница Србије, Републичка заједница кул -туре, Културно-просветно веће Скупшти-не СР Србије, Републичко извршно веће,Централни комитет Савеза комуниста Србије, Веће Савеза синдиката Србије, Репу -бличка конференција Савеза омладине Србије, Привредна комора Србије, Радио -теле -визија Београд и Новинско-издавачко предузеће “Политика”.

5Припремни одбор је одржао први састанак 26. јуна 1970. године на коме је усвојенаосновна концепција Конгреса, главне теме, као и начин избора делегате и изабранСекретаријат који је преузео непосредну организацију и припрему Конгреса. Међучлановима припремног одбора били смо и академик др Војислав Ђурић, као пред -ставник Универзитета и моја маленкост, као председник Међуопштинске конференције Савеза омладине Поморавља.

зовних и здравствених радника, као и других заинтересованих за кул -турни развој Репу блике. У току рада Конгреса делегати и гости из свихкрајева Србије настојали су да утврде најважнија питања културнограз воја, да окупе снаге спремне да раде на напретку наше заједнице и дасвоје договоре претворе у непосредну акцију. Конгрес је сас лушао уво -дни реферат Латинке Перовић6 и 43 саопштења датих на пленуму и у пет комисија, у дискусији на тему и у комисијама учествовало је 176 деле -гата и гостију. Конгрес је усвојио доку менат под називом “Поруке Кон -греса културне акције у Србији”.7 Академик др Војислав Ђурић је биочлан Радног председништва Конгреса и свој реферат Национална кул -тура у простору и вре мену поднео је на пленарној седници. Одмах је напочетку нагла сио да је простор у којем живи национална култура шири“не само од друштвених него и од етничких граница” и да је он “свудатамо где се она ствара и где делује”. Указао је на интеракције са стра -нцима “на које се угледамо и које преводимо, или који се на нас угледајуи преводе нас, или који производе дела нама пос већена. Она делују и настрани: на изложбама, на приредбама, међу народима који нас читају нанашем или на своме језику.“8

Што се времена деловања националне културе тиче, иста као је: “Ње -но време једва да познаје границе између садашњости, прошлости и бу -дућности: оно је садашњост у којој је живо при сутна прошлост. Ипризвана будућност, не само национална него и општечовечанска. Товреди, мада у различитој мери, за теко вине и материјалне и духовне кул -туре, коју чине све делатности људског ума: наука, уметност, просвета.”9

Пошто свака национална култура делује у специфичном простору ивремену, она је увек “и универзална и интерна цио нална у већој илимањој мери”, што зависи од њене вредности, при чему се то овакообјашњава: “Ка њој и од ње воде много бројни мостови, преко којих идуутицаји, подстицаји, угледања, поређења, такмичења, превазилажења иподбацивања бескрајна поворка у којој се човечанство уобличава каоцелина и постаје бесмртно. Упркос расама, нацијама, класама, идео -логијама, држа вама, ратовима, иако њима у високом степену одређена,култура се прелива преко границе појединих простора и времена иједина изражава и остварује општу људску потребу за узајамношћу и

Уз два краћа прилога академика Војислава Ђурића

189

6 Тада секретар Централног комитета СК Србије.

7 “Конгрес културне акције”, исто, стр. 21-26.


9 Исто

заједницом.”10 У томе је и дубока противречност културе као по себ ногфеномена, пошто је истовремено и афирмација и негација историјскихкатегорија (расе, нације, класе, идеологије, државе): “Из њих се рађа, уњима се развија, њих изражава и потврђује, али их и непрекидно пре -вазилази у својој безграничној тежњи за неомеђеним простором и вре -меном.”11 Полазећи од претходних ставова, Ђурић дефинише оно штосе с правом назива светском и европскм културом, чији су елементинајвиши домети чак и дав но несталих цивилизација, да не говоримо онародима, класама, државама...

Та тежња ка универзалности код феномена културе “не искључујебо ју једне средине и једног времена, дух једног на раштаја, једне лич но -сти, боју и дух једне нације, једне класе и једне епохе, него их, на против,чак претпоставља као ненак на диве елементе сопственог бо гатства, раз -ноликости, аутентич нос ти, оригиналности, одбијајући их само онда кад прелазе у искљу чивост и у нетрпељивост – у анти кул туру.”12

Ова општа одређења културе послужила су професору Ђу рићу дасагледа како се у том светлу позиционира српска култура у односу најугословенску, европску, светску, “како у односима са претходним нара -штајима наших и других народа, са савременим нараштајима и, коликогод је то могуће, са будућим покољењима човечанства.”13 Истакао је да су у сарадњи са претходним гене рацијама у оба своја вида (усвајање култу -рног наслеђа чове чан ства и националног културног наслеђа) остварени “у наше доба резултати који не треба потцењивати, али који нас не могузадо вољити”14, те у даљем излагању маркирао у оба вида суштинскетачке деловања:

- “За једну малу културу, са танким и лабилним конти нуитетом,каква је српска, усвајање највећих вредности култур ног наслеђа чове -чанства значи стицање неопходне основе за нор малан развој, освајањеправих узора и мерила, без којих би див љала локална зачауреност ипаланачка ограниченост, а код нас још увек постоје знатне празнине и упримању основних европских културних тековина, док су ваневропске– међу њима и тако крупне као кинеске, индијске, јапанске – остале доданаш њег дана скоро непознате.“15


190

10 Исто


12 Исто

13 Исто

14 Исто

15 Исто, стр. 84-85.

- “За културу са танким континуитетом, каква је српска, посебанзначај има национално културно наслеђе, као сведо чан ство о степенусопствене даровитости, која је нашла израза и у најтежим искушењима,али и као опомена да се, због недо вољ ности постигнутог у ранија вре -мена, морају данас удвостручити напори.”16

У даљем тексту се указује на две негативне крајности на овом послу:једни то наслеђе своде “на веснике и зачетнике соци јалистичких идеја”,док га други “у целини истичу као узор сав ременом човеку”, при чему сеакадемик Ђурић залаже да се дела прошлости морају “ценити прематрајним вредностима, теж њама и опредељењима, према ономе штопозитивно обележава национално биће”17, те, пошто је на примеру па -трио тизма указао на то шта је то права вредност, закључује да, уз нео -пходна кри тичка објашњења, национално културно наслеђе треба да сепри каже савременим нараштајима у својој ширини – да би знали свуистину, не само о својим прецима него и о себи.”18

Све ово до сада речено, као општи оквир за интер пре тацију, не самоу науци, али и као оријентацију за конкретне мере у политици, безобзира на системске промене настале на размеђи векова, остаје каотрајан допринос академика Ђурића нашој кул турологији.

У наставку свога текста, пошто се приближио актуелној ситуацији уземљи, што је било нужно због природе скупа, он даје одређене кри -тичке примедбе разматрајући културну сардњу са савременицима. Кадасу у питању друге националне културе из ван Југославије, инсистира најачању сарадње са најразвијенијим културама (“од којих највише има -мо да примимо и у којима најбоље можемо да се потврдимо”) и сасуседним културама, при чему се инсистира на трајним облицима сара -дње, на рачун при сутних спектакуларних облика који дају само тре -нутне ефекте. Код сарадње са другим народима Југославије, он нагла -шава од суство концепције која би ту сарадњу усмеравала у позитивномправцу:

“Уместо да се стварају нове споне, кидају се старе, које су створене упрошлим вековима, кад смо живели у различитим и чак непри ја тељ -ским државама. Грозница дефинисања национа л ног идентитета пре -твара се у бунило сваковрсних разгра нича вања, које не штеди ни при -родне истоветности и сродности, как вих има у језику на пример, ни узнатној мери заједничко кул турно наслеђе у усменој и писаној књи -


191


17 Исто

18 Исто

жевности, на пример, које би требало да се сматра као срећна, а ненесрећна околност. У националној загрижености иде се дотле да сељудима који су одавно помрли приписује национално осећање којенису има ли.”19

У овом светлу гледано, заслужује посебну пажњу оно што је речено увези са сарадњом српског односно хрватског народа, са деловима соп -ственог народа који живе изван матичних репуб лика, ради оства ри -вања јединства националних култура:

“У недоследности и збуњености, сматра се нормалним да се једнанационална култура интегрише у светску, па чак и у југос ловенску, аненормалним да се сама интегрише. Тако се опет долази до чудногпарадокса да се оно што је само у дезин те грацији нуди као елеменатинтеграције! Разлози су политички. Јединство националне културе,уко лико треба да се оствари на простору више република, схвата се каоудар на неприкос но веност република као држава и жигоше се као мно -гоимени смрт ни грех, при чему се не прави разлика између нацио -налног и националистичког, па се чак – државних потреба ради – мењаи смисао речи народ, која одсад треба да означава само најмно го број -нији народ у једној републици, а не и оне његове делове који живе удругим републикама као народ вековима и с колена на колено на истимогњиштима.”20

Знајући да су “настојања на деоби језика”, без обзира на раније већполитички осуђене документе Декларацију и Предлог за размишљање21

академик Ђурић је поставио следећа упозора вајућа (“не само научнанего и политичка”) питања: “Да ли су престали да важе разлози са којихје српско хрватски или хрват скосрпски примљен као заједнички књи -жев ни језик четири ре пуб лике: Хрватске, Босне и Херцеговине, ЦрнеГоре и Србије? Да ли је оповргнута научна аргументација, ства рана унизу деценија од најкрупнијих хрватских и српских имена да су у некимдело вима поменутих република, у народном говору и усменој и пи санојкњижевности, уз све разлике, српски и хрват ски више један језик негошто је то често српски у самој Србији или хрватски у самој Хрватској?Шта ће бити, ако се подели језик, са мешовитим школама у четирирепублике? Како ће, после деобе, свој језик називати Црногорци и Мус -


192

19 Исто, стр. 85-86.


21По познатом рецепту реципроцитета у политичким осудама, ова два документа прои -зашла из хрватског и српског интелектуалног врха, осуђена су нешто пре овог конгресакао националистички.

лимани – српскохрватским као и до сад, или ће га Црногорци назватицрногорским а Мусли мани муслиманским, или ће и једни и други битипринуђени да се опредељују између српског и хрватског, што би семогло осетити у извесној мери и као ново национално опредељивање?Да ли ће разграничавање од источног говора, то јест од Србије, битиуслов за спајање или за раздвајање српске и хрватске културе у Хр -ватској, да ли ће довести до асимилације или до кобног расцепа (по -двуко Ђ.П.)? Шта би све изишло из сличног разграничења у Босни иХерцеговини? Зар овако смишљена деоба језика неће довести у непри -родан положај не само српски него и хвратски народ: да имају по дваили три књижевна језика?”22

Изречено је чак и следеће упозорење: “(…) ако нећемо да пред -стављамо ретку трагикомичну појаву у историји, не можемо бити заинтеграцију културе у светским размерама и за дезин теграцију културеу југословенским размерама”23, а као закључак истакнуто: “Национално затварање је увек и враћање у зачаране пределе прошлости. Али ибекство из садашњости увек има узро ке у недостацима садашњости.Сјај прошлости се разгорева кад је садашњост сумрачна и будућностнеизвесна (подвукао Ђ.П.). Ако хоћемо да сведемо на праву меру, мора -мо да дамо сјај садаш њости. А њега не може бити без пуног размахауниверзалне и интернационалне суштине културе у њеном специ фич -ном прос тору и времену.”24

Шта се све дешавало на просторима бивше Југославије четврт векакасније, познато је и пророчке речи о “кобном рас цепу” спроведене суне само када је у питању језик (српски, хр ватски, црногорски, бошња -чки), него и држава Југославија. Свих шест република се осамосталило,а Босна и Херцеговина (у чијем саставу је Република Српска) и Србија(због Косова) су у посеб ном међународном статусу.

Када ће се и да ли ће се стати са дезинтеграционим про цесима и кадаће доминантни положај добити интеграциони про цеси (европске инте -грације), остаје тек да се види. У сваком слу ча ју, садашњим гене ра -цијама је припала неславна де зин теграциона улога, на коју је указаоакадемик Ђурић, а нама остаје да верујемо и да се залажемо, премамогућностима које нам стоје на располагању, да се интеграционим кре -тањима пружи пуна подршка ка отвореној будућности. Избор је нанама, у оној мери у којој се за то у сложеним међународним и уну -


193

22“Конгрес културне акције”, исто, стр. 87.



трашњим условима изборимо.У односу на изложени концепт националне културе у прос тору и

времену академика Ђурића, гледано с данашње перспек тиве мора сенагласити да је његово гледиште још увек актуелно, с тим што се подсуседима сада подразумевају и доскорашње чла ница југословенске фе -де рације, односно народи који у њима жи ве. Посебно ваља нагласити,што је уједно и наша примедба на Ђурићево излагање, значај и улогукоју остварују Срби у дија спори. Наиме, тај аспект у његовом рефератуније ни дотакнут, вероватно из идеолошких разлога, а у деценији изанас то је добило изузетан значај. Примера ради само, наглашавамо да јеу књижевности и историографији оно што је раније једноствно про -глашавано за непријатељску пропаганду, пошто је наводно ширило“великосрпску и четничку идеологију”, сада пред нама да се рева ло -ризује и укључи у корпус српске књижевности и исто риографије, аукупни културни учинак огромног броја Срба који је живео, живи иживеће у иностранству, ван територије своје матице, посебно оно штоје створено на српском језику, добије адекватно место у српској нацио -налној култури.

БОЈ НА ИВАНКОВЦУ У КЊИЖЕВНОСТИ

Ја сам се у једном свом раду бавио текстом Бој на Иван ковцу укњижевности25 академика Ђурића26. Истина, тамо је ана лиза текста ињегова актуелност била у функцији приказа заврш нице познате Иван -ковачке битке која се окончала код Параћина победом Карађорђевевојске. Обим мог текста није ми дозво љавао да се осврнем опширнијена једну Ђурићеву оцену коју ћу овде поновити и сада искориститипружену шансу. Ево те оцене: “Пропуштен од Вишњића, Бој на Иван -ковцу – уосталом, као и бојеви које је Вишњић опевао – у потоњојкњижевности једва да је имао одјека. О њему постоји само једна песмаСиме Милу тиновића Сарајлије, једна песма на народну и неколикоусмених прича (тачније: сведочанстава). Ти прилози су не само мало -бројни него и махом без праве књижевне вредности и значајни су,


194

25В. Ђурић, “Бој на Иванковцу у књижевности”, у: Бој на Иванковцу 1805. године, исто.

26“Карађорђево брдо код Парћина, топоним са културно-историјским коно тацијама”презентиран је на Научном скупу “Карађорђе и Карађорђевићи”, одржаном децембра2003. године у Рачи, а објављен је у “Митолошком збор нику” бр. 12/2004.; касније каопосебна публикација у издању Општи-нског одбора Савеза потомак ратника 1912-1920.у Параћину и “Графопромета” Параћин, 2005. године, као и у оквиру саборника, Пара -ћин двоструки двоброј 41-42, 43-44/2005.

углавном, због тога што садрже низ занимљивих појединости и што, насвој начин, дочаравају атмосферу у којој се догађај оди грао, те могуподстаћи садашњег или будућег писца да се тиме позабави и послужиму као корисна грађа.”27

У давању ове и овакве оцене, академику Ђурићу служи као полазнапремиса следећи уводни став: “Многи значајни исто ријски догађаји, несамо код нас, остали су, без правог и чак без икаквог одјека у књи -жевности. Насупрот томе, многи мање важ ни и споредни историјскидогађаји имали су великог одјека у књижевности. Та појава има двабитна узрока: или је догађај изнад песникових моћи или је ван домашаја његове инспи ра ције.”28

Одмах затим је на ову своју дилему одговорио: “Бој на Иванковцу је,можда, најпресуднији бој у Првом српском устанку, јер се тада (1805)буна против дахија претворила у буну против турске царевине. Али, маколико био знатан, тај догађај није био изнад дара Филипа Вишњића,песника Почетка буне против да хија, Боја на Чекошини, Боја на Ми -шару, и да се збио на западном ратишту, према Вишњићевом завичају, управој области надах нућа овога песника, вероватно би био опеван пренего неки мање знатни тамошњи бојеви.”29

Академик Ђурић је у завршници свога текста отворио пер с пективуне само књижевницима и другим уметницима да, ако у овом исто -ријском догађају нађу инспирацију, могу да остваре дело заслужнонационалног памћења: “Прошло је само 170 годи на одкако су српскиратници гледали с брда Параћин као туђ град. Човека језа подузима припомисли шта би било да су изгубили битку и да су их Турци повезалиличинама, натакли им ропске капице и прикачили им ропске бритвицеуместо јатагана. Тим непосредним сукобом са царском војском и побе -дом над њом означен је судбоносни историјски преокрет. Од 1389, кад је на Косову српска држава ратовала против Турске последњи пут каонезависна, до 1805, кад су се српски устаници, сами, први пут упустили у бој против турске царевине, протекло је 416 година. То се десило испредПараћина, који је ослобођен идуће године. Били су затим нужни многибојеви и многе погибије да би се осло бодила цела Србија. Због свегатога, као судбински почетак, Бој на Иванковцу је један од најпа тети -чнијих и најхеројскијих догађаја у историји српскога народа. А што мукњижевност и друге умет ности (убрајајући и најновију, филмску) нису


195

27 В. Ђурић, исто, стр. 67.

28 Исто

29 Исто

посветиле пажњу, то може да се објасни само нашом неразвијеношћу,одсуством смисла за схватање значаја континуитета, за трагање до нај -дуб љих корена, одакле су ницале и расле потоње појаве и где истак нутоместо имају иванковачки борци, који су, свесно или нес весно, некимчудесним унутрашњим видом, сагледавали будућа столећа и зарад њихнадмашили себе саме.”30

Ја сам се у већ поменутом раду позабавио књижевношћу која је умеђувремену, од објављивања Ђурићевог текста, публи кована. У пита -њу су историјски романи Живорада Лазића31, Радо мира Смиљанића32 иМилована Витезовића33. Сигурно је да су они значајан допринос нашојкњижевности, посебно оној која је упу ћена омладини са амбицијама даје подупире у усвајању пат риотских осећања. Што се њихових умет -ничких квалитета тиче, указано је на оно што је досегнуто код Вите -зовића, уз нагласак да је он “митопоетски ореол Стевана Синђелићаосветлио до озра чаја античких јунака/божанстава”.34 Посебно је иста -кнут ква ли тет романескне структуре у делу Радомира Смиљанића: “Уок виру основних елемената једне широке визије о стварању не за виснесрпске државе, Смиљанић је у свом роману дао изу зетно значајно местоборбама код Иванковца и Параћина. Ус пеш но је извајао неколико лико -ва у одељку На Везировом брду (Кара Стева из Прова, Ибрахим-бегтузлански, Милован бим баша ресавски, Стева писар, али и један женски лик, Стана, поће рка Карађорђева), мада су, гледајући роман као целину,Ка ра ђорђе и његове војводе кључне личности овог дела. Увођењем по -ме нутог женског лика, аутор је успео да оживи романескну структуру,јер је основни заплет овог одељка романа покушај Ибрахим-бега даКарђорђу отме Стану, да је обешчасти и преда везиру, а Милован бим -боша то користи да се, уз пристанак Ста нин и њено активно учешће,освети Турцима. Догађаји се дра матично смењују, као филмски кадрови и тај део романа писан је као да је у питању сценарио за филм”.35

Ја се нисам усудио да дајем неку озбиљнију оцену Сми љанићевогдела у светлу назначеног захтева и критерија акаде мика Ђурића. Уто -лико пре, што се не бавим литературом на том нивоу и у том смислу. Јато ни сада нећу учинити, ако кажем да је то нешто најбоље што је


196


31Ж. Лазић, Карађорђево којекуде, Смедерево, Београд 1985.

32Р. Смиљанић, Карађорђе вожд српски, Београд 1988.

33М. Витезовић, Синђелић се са сунцем смирио, Свилајнац 2000.

34Ђ. Петковић, “Карађорђево брдо …”, у: “Саборник”, исто, стр. 23.


написано у белетристици о славној Иванковачкој бици. ссА да ли ће то и остати, не верујем. Немам тај осећај конач ности, какав

се има у једном другом случају, на који желим да скренем пажњу.Скоро 15 година (1965) пре но што се појавила предметна оцена

академика Ђурића (1979), Радомир Константиновић је, пи шући о срп -ској књижевности која се односи на Први светски рат, записао:

“Наша литература о првом светском рату, тој епохи вели ког прео -бражаја, обилнија је него што се мисли, али она је, осим у два или тривише-мање позната случаја, литература фрагмента: једна велика епохапрепуштена је недовољној снази другораз редног писца. Тако се дого -дило да је човек, тај прави садржај овога рата, онај са Цера, али и онај изАлбаније, изражен повр шински, догађајем кроз који је прошао, али не ињеговим дожив љајем; уствари, тај човек остао је енигма, једна од на -јвећих заго нетки нашег духа. Он је тамно присуство, авет рођена у не -пре цизности, у несаопштености. На наше очи, из дан у дан, већ 50година, тај човек све дубље тоне у ћутање.”36

Константиновић је своје разматрање закључио песимис тичким ре -чи ма: “Можемо ли да очекујемо да ће ово ћутање да наткрили нека јошненаписана литература о првом светском ра ту? Или нам остаје да само,из литературе којом располажемо, ма како била недовољна, спасемо одзаборава фрагменте који, мож да, бар донекле умањују тежину овогћутања.”37

Константиновићево незадовољство је као што је напред речено,изражено пре Ђурићевог, али је и одговор дошао раније. Роман Времесрмти Добрице Ћосића, у то не треба посебно убе ђивати, је одговоризнад Константивићевог очекивања. Бројне су оцене о овом генијалном делу већ дате од компетентних лич ности, а ја ћу овде, више илустрацијеради, навести само једно: “Основно првило Ћосићевог романсијерскогпоступка би могло, отприлике, да гласи: свака чињеница која је усло -вљена општим разлозима, свака појединачна судбина која је уклопљенау нешто што је над њом надмоћно, свака ситуација у којој се налазе имасе и појединци, морају бити носиоци драмске ситуације у роману, иод њиховог прожимања и сучељавања и зависи вредност самог пос -тупка. Тако је већ уочени Ћосићев контрапунктски метод уз дигао исто -ријско збивање до оних изузетно ретких висина на којима све постаједуховност, на којима сваки чин, чак и кад је најједноставнији, чак и кад


197

36Р. Константиновић, О једном ћутању, у: Летопис матице српске, НовиСад, књ. 395, св. 3/март 1965. стр. 189.

37Исто, стр. 200.

означава просту реакцију на догађај, или чак и кад је сведен на некуврсту описа, постаје смислена делатност која је, сасвим сигурно, друк -чија од реалности, али исто тако сасвим сигурно – на себи својственначин – дубља од ње саме.

Тешко је објаснити сложеност овог поступка; намах, чита оцу се учи -ни да је све то до те мере реално па се и нехотице прима као реалнаприча о првом светском рату; сви ликови, сви описи битака, сви порази,све сумње, сва колебања, надања, жртвовања, сав хумор, иронија – свето, на први поглед, изгледа као да се реалност сама по себи сажела устранице овога дела. Али у томе и јесу његова лепота и снага; јер Ћосићје кроз сва четири дела успео да реалност продухови, да је учини сми -сленијом него што је она у свести актера могла бити. Први светски рат је у његовој визији не само драма и трагика, већ је то сама суштинаисторије која се по неким својим, надрационалним законима, сплела дасе ту, на овом малом тлу, разрешава, заплиће у једно дрхтаво коло очаја и победе, оличавајући се и у појединачним судбинама и у збива њимаопштијег карактера. Изгледа као да је све натопљено једном идејом,мада Време смрти свакако није филозофски трактат о историји, нити јенека врста апстрактног расуђивања о реал ностима Првог светског рата. Али, ако то није, то никако не значи да оно што смо назвали проже -тошћу, неком врстом духовности, или идејом, не постоји у Временусмрти. Та идеја је, у ствари, интелектуално, филозофско пишчево стаја -лиште, по којем се једно драматично и трагичо збивање као што је ратмора уздићи на степен естетских вредности, то јест надвисити се надсамим трајањем и тиме показати онај више пута помињани реализамизмеђу уметничких дела и историје.

Да би ово постигао - а треба ли рећи да је то постигао више негоуспешно - Ћосић је читаво своје дело, у његовим горњим слојевима,остваривао тако што се рат, осим конкретних људских реаговања, осимконкретних патњи, љубави, страдања итд., уоб ли чава у једну нову цели -ну, до тада подједнако непознату искус тву, како историјском, тако иуметничком. Чини се да је ту новину коју садржи ово дело омогућило ипостојање надрационалне рав ни историје, равни приступачне само ве -ли ком стваралаштву. Та ко читаво дело остаје велика дилема и великопитање које захтева многоструке и разностране одговоре, али се све, икроз своје вертикале и кроз своје хоризонтале, слива у једну: уобличити, у романсијерску форму затворити општу историјску драму, учи нити јеживом на начин на који само уметност транспонује у живот, и такооткрити да је у дубинама самог рата постојало нешто што је условљеноразноликим историјским околностима које се не могу објашњавати већ


198

стварати изнова, извући их из бића историје и слободном игром духапретворити у уметничко дело”.38

Паралела између цитираних почетних и завршних речи ВојиславаЂурића и Радомира Константиновића, мада се код пр вог односе угла -вном на једну, истина најзначајнију, битку Првог српског устанка а коддругог на Србе у Првом светском рату, очигледна је и показује да се радио незадовољству аутора анали зираним књижевним стваралаштвом, к о -је је упоређивано са ве ли чином и значајем историјских догађаја. Оцени -ли су да су ана ли зирана књижевна дела српске литературе по својојуметничкој вредности далеко испод историјских догађаја на које сеодносе. Нисам успео да нађем неку новију оцену ових аутора, остаје тоза историчаре књижевности, али верујем да су новим делима, у међу -времену насталим, били задовољни, односно да би у односу на њихисказали позитивне оцене, посебно када је Ћосићево дело у питању.Што се пак академика Ђурића тиче, односно његовог захтева да сеуметничким длеом надвиси или бар у истој равни осветли Иванковачкабитка, мени се чини да је Смиљанићево дело значајан искорак на томпуту, што не значи да га стављамо у исту равен са Ћосићевим. Нити суњегове амбиције у том правцу биле истоврсне. Зато и нисам трагао улитератури за неком ком петентнијом оценом о овом Смиљанићевомделу. Паралелом сам само хтео да скренем пажњу на ту везу и на потребу да се и то питање потпуније изучи у оквиру историје књижевностисрпског народа, ако већ није изучено, обзиром на моје релативно скро -мно познавање ове материје.

ОПШТИ ЗАКЉУЧАК

Мада се ради о два разнородна прилога академика др Војис лаваЂурића, један је из културологије, други из историје књи жевности,учињен је покушај да се укаже на актуелност изре чених мисли и оцена.У првом раду је извршена дубока анализа стања српске националнекултуре у Југославији 1971. године, из ло жена на Конкресу културнеакције, контраверзном политич ком скупу, који је после само годинудана од одржавања престао у јавном животу да се помиње, мада је имаоснажан утисак на даља кретања у култури. Прихватајући изложениоквир националне културе у простору и времену, аутор указује на мо -гућ ност при мене тог оквира у Србији, садашњој и будућој, уз нагласак


199

38З. Гавриловић, Надсмислови историје и уметност, у: “Неизвесности, огледи и критике”,Београд 1985. стр. 302-303.

улоге и значаја културе која се ствара у српској дијаспори, односно одСрба у расејању.

Што се тиче књижевности о Иванковачкој бици из Првог српскогустанка, аутор показује да незадовољство које је изразио академик Ђу -рић 1979. године није остало без одјека. Указује се на нова дела, при чемусу посебно наглашени квалитети романа “Карађорђе вожд српски” Ра -до мира Смиљанића. Паралела са ис то врсним незадовољством изра -женим литературом о Првом свет ском рату из пера Радомира Конс тан -тиновића, односно поја вом дела Време смрти Добрице Ћосића, ау то руслужи као охраб рење да се оцени: тачка се у духовној свери не можеставити и нова уметничка, не само књижевна, дела треба очекивати,када је богата српска историја у питању, па и конкретни историјскидогађаји о којима је у раду било речи.

SUMMARY

This paper give analysis about tnjo shortest texts by academic VojislavDjuric. That is abandon njith Serbian culture. The first njork bring outCongress of culture action 1971. That njas happened njhen begin to come theconflict betnjeen the republics of SFRJ. The author njas talk in this njorkabout depends upon betnjeen republic’s culture. In the second njork, theauthor bring unpleased himself njith njorks of other sciences and njritersnjhich are thinking about battle on Ivan kovac. Petkovic in his analysis ex -ploring connections njith our actua lity.


200

У част Војиславу Ђурићу

Ликови Арапа, црнаца, и Кинеза у новијој српској уметности

ЉИЉАНА СТОШИЋ(Београд)

Апстракт: Полазећи од распрострањености црних Арапа,Егип ћана и Етиопљана у српским митовима, веровањима и нар -одним умотворинама, у тексту се прате појаве ликова Црнаца,Арапа, Турака, Арбанаса, Арнаута, Сарацена, Кинеза, Јапанаца иМонгола у нашој уметности 18. и 19. века. Закључци до којих седошло разматрањем појавe ваневропских народа и раса у ликовнојуметности током два века, суштински се не разликују од резултатапручавања интернационалних мотива у народним умотворинама.

Г оворећи о изворима и подстицајима савремене поезије наше идругих модерних нација, Војислав М. Ђурић примећује да се мораићи у древну старину, и то не само у антички, грчки и римски свет,

него и на древни Исток, и усвојити велике тековине свих народа ињихових крупних уметничких остварења1. Оне, наиме, дају садашњојпоезији ширину и дубину, снагу и зрелост. У области уметности, нашегенерације нису у несрећном положају људи који започињу све изнова2.Поредећи српске и руске бајке са староиндијским и вавилонским епо -

203

1В. Ђурић, Паун, стара кинеска поема, у: Говор поезије, I, Београд 1966, 159.

2Нав. дело и место.

вима, староегипатским, ста рокинеским, старојапанским и причама аф -ри чких племана, про фесор Ђурић јасно уочава на десетине општихместа, мотива и сижеа3. Описивање чудесних земаља и зачараних гра -дова пос тизало се у старини уз помоћ наслућених, невероватно брзих,свемогућих и фантастичних превозних средстава или помагала ? ,,лете -ћег ћилима“, ,,чаробних чизама“ и ,,чаробног штапића“4. Устаљеностстилских средстава усмене књижевности почивала је, притом, на стал -ним епитетима и поређењима, сталним почецима и завршецима и раз -но ликим понављањима5.

Будући да су многи народи, па и српски, своја божанства и демоне издоњег, подземног света и ,,бића с оног света“ замиш љали црним, они сеу њиховим митовима, веровањима и умо творинама најчешће озна -чавају као Арапи, Египћани, Етиопљани или Цигани6. Гарављење лицаучесника коледарских поворки у вези је с представљањем ликова покој -ника и митских предака, па се још и данас, због могућности да донесусрећу, благослов и плодност, примењује на опрљене од ватре на огњи -шту, односно, на оне који се спуштају низ оџак - оџачаре7.

Трагови живота чиновника, војника и робова Арапа, Сара цена8 илиМавара у нашој земљи под турском влашћу задржали су се у периодуизмеђу два светска рата у неколиким топонимима и микротопонимима(Араповићи, Арапи, Арап, Арабица; Сара ћино, Сраћинец, Саракин, Са -


204

3В. Ђурић, Порекло поезије и извори њеног развитка, Београд 1950, 18-20; Исти, Постанаки развој народне књижевности, Београд 1955І, 50-69. Најчешће је реч о Упанишадама,Рамајани, Махабхарати, Панчатантри, Ригведи, Самаведи, Ат хар ваведи, Епу о Гил га -мешу, Хиљаду и једној ноћи, старој кинеској књизи Ши-кинг, причама афричких пле -мена Манж и Банту и митолошким песмама аустралијских домородаца.

4Исто, 68; В. Ђурић, О народним приповеткама, у: Говор поезије, III, Београд 1966,101-103.

5Исто, 126.

6В. Чајкановић, Неколике опште појаве у старој српској религији, у: Студије из српскерелигије и фолклора 1925-1942, Сабрана дела из српске религије и мито логије, 2 /прир. В.Ђурић/, Београд 1994, 199; Исти, Свекрва на тавану, у: нав. дело, 157; Исти, О постанку иразвоју српске народне епске поезије, у: нав. дело, 517; Исти, Извори, у: Стара српскарелигија и митологија, у: Сабрана дела из српске религије и митологије, 5 /прир. В. Ђурић/, Београд 1994, 39.

7Исти, Неколике опште појаве у старој српској религији, 199; Исти, Свекрва на тавану, 157; Исти, Три божићна обичаја, у: Студије из српске религије и фолк лора 1925-1942, у:Сабрана дела из српске религије и митологије, 2 /прир. В. Ђурић/, Београд 1994, 234?235.

8Сарацени су добили име по Сари, Аврамовој жени. – в. Г. Елезовић, Црнци на Бал -канском полуострву, Зборник Етнографског музеја [Споменица], Београд 1953, 275.

ра ћенце; Моро, Мавар)9, док су се данас они свели на неколико географ -ских појмова: Араповац код Лазаревца, Арапушу код Босанске Крупе,Мавровско језеро у Ма ке донији, Арбанасце код Прокупља, Арбанашконедалеко од ма нас тира Прохора Пчињског, под планином Козјак, Арба -нија на острву Чиову код Трогира и Арбиново између Струге и Кичева.За разлику од Црнаца, црних Арапа или Zengi, праве Арапе из Арабије исуседних земаља звали су бели Арапи10. Арапи су раније код нас дола -зили да би били вођи муслиманима-хаџијама на путу за ћабу у Меки(делили), али, исто тако, и као њихови добро плаћени заменици заодлазак на прописано ходочашће (бедели)11. У Улцињу, близу Бара, уСкадру и оближим местима било је између Морејског и Кандијског иБалканских ратова, у 18. веку, на стотине кућа афричких Негара, где су,као потомци робља дове деног још као деца понајвише из Мисира,Туниса и Либије, жи вели ослобођени, сами или са својим породицама12.У Грчкој, на Пелопонезу, у Егејској Македонији и Доњем Повардарју иданас има црначких гробаља а нађу се и судански етнотипови13. О пото -м цима Египћана, Еђупцима у Србији, Црној Гори, Косову и Метохији,Македонији и Бугарској (Агупти), има занимљивих забележених леге -нди и веровања о ковачима, култу зрнасте хране и симболици бројатри14. У српској народној тужбалици се на риче:

Ој давори ти Косово равно,После нашег кнеза честитога,Шта си данас дочекало пусто,

Ликови Арапа, црнаца, и Кинеза

205

9Т. Ђорђевић, Негри у нашој земљи, Гласник Скопског научног друштва, III (Скопље1930), прештампано у: Наш народни живот, 3, Београд 1984, 143; R. Božović, Arapi uusmenoj narodnoj pesmi na srpskohrvatskom jezičkom području /preštampan doktorski rad/,Beograd 1977, 183-184. Свакако, од њих и данданас има изведених презимена,етнонима и ојконима, као што су Арап, Арапи, Арапчић, Араповић, Моро и Мареш, Арбанас иАрбановски, Арнаут, Арнау талић, Арнаутовић, Арнанутовић и Арнаудов, Турк, Туркан,Туркуљ, Туркуш, Туркановић и Турковић, Мисирача, Мисиркић и Мисирлић, Црња,Црњац, Црњак и Црноглавац. – уп. и O. Zirojeviж, Islamizacija na juћnoslovenskom pros -toru: Konvertiti – kako su se zvali, Podgorica 2001, 69-70.

10Г. Елезовић, нав. дело, 275.

11R. Božović, нав. дело, 145.

12Т. Ђорђевић, нав. дело, 146. На улцињском брду Пињеш/е/, повише града, једанпутгодишње окупљали су се ослобођени робови Арапи из околине на тродневну свет -ковину Бајрама. Место је било познато као Фуш-Араби (Арап ско или Црначко поље). –в. Исто, 149; Р. Petrović, Crnci u Ulcinju, Етнолошки преглед, 10 (Цетиње 1972), 31?36.

13Г. Елезовић, нав. дело, 275-276.

14Р. Земон, Балкански Египћани, Истина о Египћанима са Косова и Метохије, Београд2001, 86.

Да Арапи сад по теби суде15.Претеча Улциња на Јадранској обали у средњем веку била је Вене -

ција, са тржиштем црних робова16 познатим у читавом меди теранскомбазену, све до Цариграда. Мешавина раса у Византији довела је да њенепски херој, Дигенис Акрита буде сараценски преобраћеник, цар Нићи -фор буде арапске крви, у венама две царске невесте хазарског пореклатекла је чиста турска крв, а цар Јустинијан Други приморао је једну жену из сенаторске породице да се уда за његовог црног кувара17. Многокасније, међу паже вима руског цара Петра Великог налазио се једновреме и млади црнац купљен у Цариграду, покрштен када му је билоједанаест година – Аврам Петровић Ханибал. Доживевши дубоку ста -рост, он ће, по женској линији, постати прадеда руског песника Алек -сандра Сергејевича Пушкина. Праунук ће му се доцније одужити јед -ном причом, насловљеном Црнац Петра Великог18.

У српским јуначким песмама од настаријих до новијих вре мена,,,црни Арап“ или ,,црни Арапин“ дели мегдан са Кра ље вићем Марком19,Болани Дојчином20, дететом Грујицом“21, Ла за ром Мутапом22 као заме -ником Петровића Ђорђа, а Бановић Ст ра хиња са Турчином Влах -Али -јом23, који му на крају одсецају главу, спашавајући земљу, бело робље,жене и девојке од ропства, зулума и прекомерних дажбина; под тамно -вањем у црној зем љици Арапској24 подразумевају се доњи свет и адскесиле25, a по тамњели у лицу означавају оне који су баш кан’да под земљи -цом били26. Сва је прилика да су мање-више сви мотиви везани за црне,љуте, страшне и троглаве Арапе, које понекад смењују црни Бугари и


206

15Г. А. Николић, Српске народне песме, I, Нови Сад 1888, 250.

16S. Ransimen, Vizantijska civilizacija, Subotica 1964, 166, 170.

17Исто, 180.

18 А. Труаја, Петар Велики, у: Велики државници, 2, Београд 2004, 271-272.

19 В. Стефановић Караџић, Српске народне песме, II, Београд 1985, 277-287.

20 Исто, 328-335.

21 В. Стефановић Караџић, Српске народне песме, III, Београд 1985, 18?24.

22 Исти, Српске народне песме, IV, Београд 1985, 208?218.

23 Исти, Српске народне песме, II, 191-209.

24 R. Božović, нав. дело, 121, 124.

25 В. Чајкановић, О постанку и развоју српске народне епске поезуије, 517-518.

26 Исти, Неколике опште појаве у старој српској религији, 198.

црни Цигани27, своде на прераде познате легенде о све том Ђорђу иседмоглавој аждаји, змају или чудовишту28. ,,Би нарним односима“ илиантитезом супротности у народној пое зији типа, црни Арап бјелу љубуљуби29, народном обичају у Кра јини да се невести на коњу, кад стигнепред младожењину кућу, додаје накоњче30 - мушко дете Арапче31, иплашењу мале деце црним робовима32, Црнцима, црном Арапкињомили Ци ганком33, црним ђаволом34 и караконџулом35, ваља придружити и сличан пример (црни Арапин – бели снег) из ликовне уметности нови -јег доба: по пуруџбини управника Даљског властелинства, српски сли -кар Јован Исаиловић Старији израдио је из 1776-1777. године представуједног Арапина на саоницама, за коју се данас зна по сачуваном, архи -вираном и објављеном оригиналном ра чуну36. У турском народном по -зо ришту Карађоз (Црнооки)37 по јављује се бели Арапин, арапке су виднајтежег и најопаснијег облика малих богиња и краста од којих се можеослепети, оне мети, оглувети али и умрети38, а Арапи се често пои сто -већују са црним гаврановима или џелатима39. Идеја о црном робу који се бори за своје место под сунцем због рођења из друштвено неп ризнатевезе, зачета је у познатој старозаветној причи (Пост. 16, 12) о Исмаилу,праоцу свих Арапа40, сину времешног Аврама и његове прогнане еги -патске робиње Агаре (,,А биће човек убица; рука ће се његова дизати насвакога и свачија на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој“).Црни Арапин, црнац или Сарацен и у ,,Песми о Роланду“ је назнабожац,


207

27 R. Božović, нав. дело, 118.

28 Исто, 68.

29 Исто, 119.

30С. Ц. Ћирковић, Речник архаизама, Београд 2006, 106.


32Тема-мотив Арапина који отима дете познат је из народних песама. – в. R. Božović, нав.дело, 24.

33Исто, 121-122.

34М. Петровић, Божанства и демони црне боје код старих народа, Београд 1940, 41-42.

35Исто, 43-52.

36О. Микић, Сликар Јован Исаиловић – старији, Зборник за ликовне уметности Матицесрпске, 7 (Нови Сад 1971) 106.

37R. Božović, нав. дело, 123; О. Zirojević, нав. дело 18 (Karagöz).


39Исто, 125.

40Исто.

у Христову веру не верује, црн је као катран, нити се игра нити се икадсмеје, али је храбар и лудо одважан41. О јачини ове уврежене легендеговори и једна икона грчког мајстора Илије Москоса из 1678. године,данас у приватној колекцији Ловердос у Атини. На њој је приказанСвети цар Константин Велики у бици код Милвијског моста на про -петом коњу кога с обе стране придржавају и покушавају да зауз дају двапажа - млада и недорасла црнца42. Монаси православне цркве у старинису називани чрноризци, чрнци43 или црнци44, по аналогији са мисир -ским свештеницима, припадницима Изи ди ног, Сераписовог и Ану -бисовог култа, у црним хаљинама, мела нифорима. Мада код старихЕгипћана није црна боја већ отво рено плава означавала жалост, у на -шем се народу очувало и ве ровање да ако неко у сну види калуђера,предстоји му смрт или убогост.

Поштовање и култ Црне Богородице Египатске, Сарацен ске илиАрапске сеже у европски средњи век. Теодосије бележи да се свети Саваприликом боравка у Каиру поклонио лику Бого родице с малим Хри -стом затамњеним ,,у египатско црнаштво“. Све до 18. и 19. века овомтипу Богородица с дететом Христом тамног инкарната, на подобијецрних египатских ликова, по пре дању, делима светог Луке, губи се свакитраг, да би од тада редовно почеле да се сликају на платну45. Међу ли -ковима Богородице Ара пске, издваја се група серијски израђиванихчудотворних икона с ромбоидним златним брошем на Богородицитипа Одигитрије Дешњакиње и обавезним крунама на главама БожијеМајке и Сина. Трагови оживљавања овог више општехришћанског ноправославног култа, забележени су на иконама и лито гра фи са ним лис -то вима у Хајдучици (Банат), српским црквама у Темиш вару, Будим -пешти, Рацалмашу, Сегедину, Црквеном музеју у Сент андреји, паро -хијским храмовима у Панчеву, Батајници, Бе чеју, као и славонским,фрушкогорским и сремским манастирима Лепавини, Великој Ремети иФенеку46. У оквиру народне умет ности, копије ових ,,црних ликова еги -


208

41Исто, 123.

42Љ. Стошић, Милош Обилић као ,,Нови Константин“ у српској уметности XIX века, Ниш и Византија, V (Ниш 2007), у штампи, сл. 1.

43М. Петровић, нав. дело, 9-10,

44Љ. Стошић, Речник црквениј појмова, Београд 2006, 84 [Калуђер].

45М. Тимотијевић, Поштовање Богородице Брнске код Срба, Саопштења, XXIX (Београд1997), 181-183.

46Исто, 183-184, 188.

патских“ јављају се крајем 19. и почетком 20. века47. Сви покушаји иконографског тумачења настанка и зна чења овог

типа тамнопутих Богородица, мада уздржани и недо речени, слажу се уједном: да је за ширење њеног култа (Regina eremitarum)48 најзаслуж -нији католички ред павлина, чији су оби тавалишта била позната каоремете49, а они сами сматрани след беницима првог египатског еремите,светог Павла Пустињака (4. век)50. Међу најславнијим Црним Бого -родицама су иконе из Чест нохове51 (Пољска) и Брна52 (Чешка), али јошстаријима од њих сматрају се њени кипови у Француској53, Швајцарскоји Шпа нији54. Када је реч о Црној, Арапској или Египатској Богородици,неизбежне су спекулације о Божијој слушкињи тамног, гаравог или одсунца препланулог лица, као подсећање на Соломонову невесту којачува братовљев виноград (Пнп. 1, 6), и њено пове зивање с легендама осветој Марији Магдалени (кула, утврђење) и светој Варвари (прогнанатуђинка), све до њиховог више но про во кативног поистовећивања55.Као следбеница мисирског култа Изиде, грчке Деметре и Афродите,Богородица среће или Црна Госпа имала је колико животно толикопрактично тумачење: да је представљена црном због лакшег превођењаафричких црнаца у хришћанство56 или да би означила борбу Мајке


209

47Исто, 188.

48Исто, 185 (f. n. 29).

49Љ. Стошић, Речник црквених појмова, 65 [Еремита].

50М. Бојић, Павле Тиверијски, преподобни, у: Енциклопедија православља, 3 (П-Ш), Бео -град 2002, 1407.

51M. Starberd, Hristova izgubljena nevesta i Sveti Gral, Beogard 2005, 89-90, 152-153.

52М. Тимотијевић, нав. дело, 181-191.

53Све статуе и дуборези средњовековних и средњоевропских Црних Бого ро дица, с лицеми рукама премазаним тамним, непрозирним лаком, потичу из периода од 9. до почетка15. века. У катедрали у Шартру, једна оваква статуа је све до 16. века, када је уништена,била смештена у пећинској крипти, покрај лековитог извора, била називана НашомГоспом под земљом и сматрана Из вором снаге и Мудрости. Доказ о животодајностикулта прогнане Сионске кћери, односно, Црне Небеске Невесте и Царице, јесу и бајка оПепељузи и Барбарели, роман о Мирјам, тамнопутој блискоисточној прогнаној невестис дететом - Црна ружа, као и трубадурске песме и Carmina burana. – M. Starberd, нав.дело, 89-90, 149-159. О симболици Велике Мајке, од Црне Девице до Црне удовице,најсажетије у: E. T. Kamings, Sve o simbolima, Beograd 2004, 175-178.

54M. Starberd, нав. дело, 152.

55Исто, 154-157.

56Д. Касапиновић, Икона црне Богородице, ,,Време“ (12. април 1939), 7, у: М. Петровић, нав.дело, 9.

Божије с црним дусима57.Будући да је у време Христа преовладавало мишљење да свет има

три а не четири стране света58, тек рођеном детету Исусу у витлејемскојпећини, долазе на поклоњење и даривање пред ставници из свих деловаземаљског шара, трију људских раса и три животна доба - три исто -чњачка мага, мудраца или краља59. Овај евроазијско-афрички каравансачињавали су стари, седи, дугокоси и дугобради Мелхиор (60 година -злато), црни и бра дати Валтазар (40 година - смирна) и голобради,млади и црве нолики Гашпар (20 година - тамјан)60. У обичајној игри оБожићу, Вертепу, црни краљ, Валтасар поистовећивао се са Арапином, у стиховима:

Ја сам краљ Валтасар,Валтасар се црним словом пишем,из арапске земље дишем.Незнабожац је који ме створи, И на ово место своди61.

Сликајући 1742. године иконостас за сенандрејску Пожа ревачку цр -к ву, темишварски иконописци Георгије Раните и Не дељко Поповићизрађују и сцену Рођење Христово с поклоњењем мага62. Клекнувшипред новорођенче према старосном првенс тву, њихови ликови се међу -собно разликују по седој, односно, црној бради и степенима затам -њености инкарната. Као и на доц нијим примерима, најмлађи, Гашпар,приказује се као црнац, бу дући да долази из јужног Египта.

За своје три иконе Христовог рођења, односно, Покло њења мага,Никола Нешковић за српску цркву у Зрењанину63, Владичанску капелу у


210

57,,Даница“ (Нови Сад 1872), 11, у: R.Božović, нав. дело, 122.

58П. Мијовић, Тријаде на синајском менолошком диптиху, у: Тријумфи и смрти (Les trio -mphes et les morts), Подгорица 1992, 63.

59Само се у апокрифима помиње четврти краљ и – у романима. – уп. Р. Конс тантиновић,Мишел Турније или повратак приче, предговор у: М.Турније, Гашпар, Мелхиор и Вал -тасар, Београд 1991, XIII. О магима уопште, укратко и у: Љ. Стошић, Речник црквенихпојмова, 99.

60Тројица мудраца с Истока били су потомци Нојевих синова, Сима (Арабија), Хама(Мисир) и Јафета (Персија). – в. Свети Николај /Велимиривић/, Ох ридски пролог,Београд 1999, 1032 (расуђивање о Рождеству Христовом).

61R. Boћović, нав. дело, 186.

62Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Нови Сад 1973, 176-177, кат. бр. 54, таблаLXXIV; Исти, Сентандрејске српске православне цркве, Сентандреја 2005, 64.

63М. Николајевић, Д. Давидов, О. Микић, Српско сликарство XVIII и XIX века, Нови Сад1972, сл. 36. Ово уље на платну је димензија 78,3 х 125 cm.

Вршцу (1763)64 и цркву Светог Георгија у Темишвару (1764)65 израђујетри варијанте овог мотива. Уочљиву разлику између њих представљауправо изглед и декорум66 везан за света три краља. На двема млађимиконама-медаљонима ма њих димезија, три мага добијају наглашенијерасне разлике и владарске атрибуте, с појачавањем њихове свеукупнеегзотич ности (брокатни плашт са хермелинским крзном, турбани спер ја ницама, брошевима, перлама и златним ,,расцветалим“ кру намана врху)67 и пратећег екипажа (камиле уместо коња или мазги). Нагла -шена негроидност трећег и најмлађег краља није плод слободне сли -кареве маште, већ рад по графичком пред лошку, тачније, одговарајућем бакрорезу из Bibliае Ectypaе Крис тофа Вајгла (Аугсбург 1695)68.

Прво у италијанској уметности ренесансе, потом у холанд ском сли -карству барока, а онда и у француској рокајној умет ности 18. векамноштво старозаветних и новозаветних личности пореклом с БлискогИстока добија костиме и декорум, у историји уметности познат каотуркерије (les turqueries)69. У српској црк веној уметности новијег доба,осим Јакова Персијанца, Јована Дамаскина, персијског цара Ахасфера(Ксеркса), вавилонског ца ра Навуходоносора, фараона и фараоновежене, овој групи изра зито оријантално уприличених ликова припадајуи старојев реј ски верски секташи, садукеји и фарисеји70 који се поја -вљују, за јед но са Христом, у не малом броју јеванђељских сцена, као штосу: Христос и Никодим, Парабола о митару и фарисеју, Фарисеји испи -тују слепца којег је Христос исцелио, Христос у дому Симона фарисеја,Полагање Христово у гроб, Христос проповеда у храму, Истеривањетрговаца из храма, Јудин пољубац, Ругање Христу, Узеше камење да


211

64Д. Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980, сл. 62.

65М. Тимотијевић, Црква Светог Георгија у Темишвару, Нови Сад 1996, сл. 9.

66О проблему универзалног језика декорума као историјске хришћанске истине веомаисцрпно в. у: М. Тимотијевић, Религиозно сликарство као историјска истина, Сао -пштења, XXXIV (Београд 2003), 375-377, 382, 385, 386-387.

67У средњовековној уметности тројица мудраца с Истока по правилу су доби јали - и поњима се већ на први поглед издвајали од осталих библијских личности - шаренеперсијске костиме и декоративне фригијске капе. У овоме су у многоме подсећали наранохришћанске вотивне представе с процесијама варвара који падају ничице пред ноге владара. ? в. П. Мијовић, нав. дело, 70 (f. n. 33).

68Реч је о Поклоњењу мага - бакрорезној табли рађеној по Матејевом јеванђељу (2, 11). – в. Љ. Стошић, Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века,Београд 1992, сл. 27.

69A. Maubert, L’exotisme dans la peinture franѕaise du XVIIIe siеcle, Paris 1943, 61-121.

70

Љ. Стошић, Речник црквених појмова, [Садукеј], 181-182 [Фарисеј]

убију Христа, Ево човека (Ecce homo), Удо вичина лепта, Парабола обогаташу и убогом Лазару. Осим волу минозним турбанима са дугач -ким украсним перима од беле чап ље или ждрала, жутим и црним челен -кама71, они се одликују још и широким панталонама-шалварама, тур -ским папучама, ши ро ким кафтанима опточеним хермелином илиас тра ганским капа ма – тзв. персијанерима72. Егзотични изглед допуњују им дуге браде до пајаса, бркови, кукасти носеви, лукаве очи и продорнипогледи. Већ средином 18. века, приметну пажњу наглашено ис точ -њачким ликовима међу првима од српских уметника пос већују ГаврилСтефановић Венцловић у минијатурама (Правило монашеско и Ака -тистар, 1739)73, и Христофор Жефаровић (Бо ђани, 1737)74, Андреј Ан -дре јевић Млађи (Враћевшница, 1737)75 и Стефан Тенецки (Крушедол,1756)76 у монументалном сли кар ству. Уместо средњовековних ликовапустиножитеља, столпника и покајнице Марије Египатске, у уметностиновијег доба главни носиоци оријентализама постају библијске фигу -ралне ком по зиције изразито урбаног или дворског карактера, од доча -равања аутентичних детаља преузетих из стварног живота до пос тиза -ња реалистичних жанр-сцена.

Вероватно најстарију представу црнаца у српској графици 18. векаизрађује Христофор Жефаровић на свом бакрорезу Ма нас тир светогСаве Освећеног, као 59. илустрацију на 45. стра ници поклоничке књи -жице Описаније Јерусалима (Беч, 1748)77. Да се не ради ни о каквомслучајном граверском шрафирању двојице мушких ликова изван зиди -на манастира, с копљима у рукама, који стоје уз другу двојицу манас -тирских добављача хра не, потврђује пропратни текст уз бакрорезнуплочицу, где се, између осталог, наводи: ,,юдуже хранатся щт бе’божны’арапщв“ (стр. 46). Ликови и фигуре ове двојице припадника пусти -њског обезбеђења потпуно су зацрњени, па су им инкарнати и одећауједначено осенчени паралелним косим танким линијама. И на другимместима у Описанију, приказани су ликови с источ њач ким чалмама наглавама (Страдање пророка Исаије, стр. 33; Ма на стир светог Георгија,


212

71A. Maubert, нав. дело, 72. Према отоманској традицији, ове три боје биле су симбол тримора.

72Исто, 64-65, 74, 89, 91-92, 100-102.

73Љ. Стошић, Српска уметност 1690-1740, Београд 2006, сл. 71.

74Б. Живковић, Бођани, Цртежи фресака, Нови Сад 1988, 24, 25, 29, 39, 45, 46.

75Д. Милисављевић, Враћевшница, Цртежи фресака, Нови Сад 1990, 9.

76П. Балабановић, Крушедол, Цртежи зидног сликарства, Нови Сад 1992, 31, 32, 35, 39.

77Д. Давидов (прир.), Описаније Јерусалима [фототипско издање], Нови Сад 1973, 58.

стр. 43), у градским ведутама нису изос тaвљени минарети и полу ме -сечасти завршеци као куполни зав ршеци78, а у позадинама, на два места, на странама 48. и 49. приказани су и каравани с камилама и водичима стурбанима (илустрације насеља Емаус и Лида). Уједно, ово је један одилус тративних примера зашто је наручилац ходочасничког водича поСветој палестинској земљи, јерусалимски архимандрит Симеон Симо -нович, изричито захтевао од бакроресца да поштује ос новни текст исликовни предложак, не мењајући на њему - ниш та79.

Крајем 18. века, 1799. године, у бакрорезачкој радионици у Будиму, уиздању Штампарије Краљевског пештанског уни вер зитета, за српскечитаоце Јохан Филип Биндер реже илустрације за превод романа Дани -јела Дефоа, Робинзон Крусо80. На једном од илустрованих листова, насло -вљеном Ослобођење Петково, при казан је негроидни мушки акт у пр -вом плану, два смртно нас традала урођеника одмах иза, а у позадини јечитава група црних људождера који играју у кратким опасаним сукњи -цама. Заним љиво је да је главни протагониста, авантуриста Робинзон,на бакрорезима представљен с купастом капом, а део његовог оде јанијачини и ручно направљен сунцобран кинеско-јапанског типа.

За разлику од европских народа, варвари попут Перси јанаца, Скитаи Мисираца, од давнина су били познати као пок лоници обавезногпокривања главе најразноврснијим капама, и то не само у религијскевећ и у магијске, апотропејске сврхе, сматрајући и носећи их као личнеамајлије81. Како се веровало, источњачке капе имале су и натприроднуснагу, с могућношћу да свог носиоца учине чак и невидљивим, њиховоодузимање (слич но изувању) значило је обезоружавање. Чињеница једа су и осло бођени робови код старих Римљана добијали нарочиту капу, оз на ку свог новог, вишег положаја82. Уметничко истицање и су коб ља -вање два света, једног покривених глава и другог са све тачким орео -лима, у смислу народне пословице да је ,,капа старија од главе“ и изреке,,капу ти, капу ја“ (пада видимо ко ће да победи, односно, ко је јачи)83,Оријенталце и Европљане доводило је у простор помешаних пок -


213

78Љ. Стошић, Библија Ектипа и Жефаровићево ,,Описаније Јерусалима“, Зборник На -родног музеја, XVIII/2 (Београд 2006), у штампи.

79Д. Давидов, нав. дело, 43,

80Исти, Српска графика XVIII века, Нови Сад 1978, 237, 415?416, сл. 406-409.

81В. Чајкановић, Кумство у капи, у: Студије из српске религије и фолклора 1910 -1924, у:Сабрана дела из српске религије и митологије, 1, Београд 1994, 368.

82Исто, 377.

83Исто, 370.

ривала, у којем противтежња волшебној моћи чаробне постаје бес -мртни венац (ореол) хришћанског му че ништва. Још од раног средњегвека, византијско сликарство пуно је примера чудних капа, шиљастихшешира обрубљених куниним крзном или високо избочених турбана, с дугим огр тачима од крутог броката, одеће преузете од Хуна и надахнутеу давна времена далеким источњачким народима и кинеским ман да -ринима84.

Праву изложбу источњачких одевних предмета, од турских турбанапреко појасева до папуча, на представницима тамно путих људских ти -пова, народа и раса, израђује Теодар Крачун 1780. године на свом нај -раскошнијем и најпиторескнијем, хор ском иконостасу Саборне цркве у Сремским Карловцима85. Заго нетна лепота његових овалних и изду -жених медаљона, попут Налажења Мојсија, Извора живота, Јестирепред Ахасфером или Уласка у Јерусалим86 и досад је својом необичномлепотом заус тављала дах лаика и стручњака. Последња композиција уовом низу, Улазак у Јерусалим, поновљена је у истоветном облику још и у српској цркви у Черевићу, као и на двема рипидама израђеним за Са -борну цркву у Сремским Карловцима87. Четворица дуго брадих јеру -салимских књижевника и фарисеја, живо гести ку лирајући међу собом,дочекују Христа пред градском капијом у отоманским костимима цар -ске израде, док један од њих, у појасу обавијеном око струка alla turcaима видно заденут нож. У сцени Јестире пред персијским царем Аха -сфером сва петорица пред стављених мушких ликова, од којих су тро -јица црнци, осим већ поменутих одличја, носе и шалваре, сараценскеципеле, а један чак има и монденски европејски фрак и штап. У Нала -жењу Мој сија, негроидна жена и дечак с расклопљеним белим сун цо бра -ном88 стоје као пандан белопутој жени која је загазила у реку и разо -ткрила своје бутине и голени, држећи отворени ковчежић са нагим,здравим и руменим мушким детенцетом у њему. Ипак, у представиИзвор живота Крачун превазилази и самог себе: међу окупљенимапоред фонтане са живом водом, осим белопутих, налази се и једанцрнац или црнкиња са златним минђушама и наруквицама на обе руке,


214

84S. Ransimen, нав. дело, 186.

85О. Микић, Теодор Крачун, ? – 1781, Нови Сад 1972, 14.

86Исто, сл. 70, 74, 75 и 81 (Покретни радови).

87Исто, сл. 30, 44 и 49 (Покретни радови).

88Један сличан купастог облика приказао је Т. Чешљар на мокринској икони ОпраштањеРевеке од родитеља (1782). – в. М. Тимотијевић, Теодор Илић Чешљар (1746-1793), НовиСад 1989, сл. 12. на стр 147.

али, на супротном крају слике, у првом плану, нашло се и место задвојицу каприциозних Кинеза с иско шеним очима и перчином, однос -но, кинеском капицом. Колико је познато, ово је јединствени, мададосад сасвим непримећен при мер непосредног одраза францускогдвор ског стила типа ши ноaзерија (les chinoiseries)89 на целокупну срп -ску уметност но вијег доба.

У Крачуновом маниру, ,,откривајући понекад зависност од ранијегбарокног сликарства“90, али са још већом живописношћу, 1815. годинеАрса Теодоровић израђује медаљон за архијерејски трон у Бого роди -чиној цркви у Земуну, са темом Свети Сава мири браћу. У оружанојпратњи двојице завађене браће краљевског рода и инсигнија, налазе сеи два тамнопута пажа у оријенталним костимима, с копљима, заоку -пљени међусобним разговором.

Током исликавања иконостаса манастира Кувеждина 1850. године,Павле Симић је израдио и две композиције са темама из српских наро -дних песама, од којих једну, Илија Бирчанин плаћа харач Турцима91, сацрнцем прћастог носа у костиму као са цари градске Порте. Реч је о делуромантичарских садржаја који су у годинама после 1748. преплавилисрпско сликарство преко на цио налне историје, придоневши буђењунационалних идеала и ослободилачких циљева.

Типу представа ,,имагинарног Оријента“ припада и уље на платнуКатарине Ивановић, насловљено Врачање, Гатање или Же не у харему92

из 1865-1870. године. Рађена по гласовитој Дела кроовој слици Ал жир -ске жене где је једна протагонисткиња та кође црнкиња93, ова ком по -зиција наше сликарке сматра се амб лематизирајућом сликом с пре -рушеним љубавним садржајем. На њој се четири жене у полулежећем,седећем или чучећем ставу забављају уз дуван, кафу, слатко и карте, докистовремено скоро укочена у свом ишчекивању стоји црнкиња подвелом, с пре крштеним рукама, два низа бисера око врата и беоњачамакоје се беласају на њеном загаситом тену. На другом уљу на платну не -великих димензија94, само неколико година касније, 1870-1873, Ката -


215

89A. Maubert, нав. дело, 17-59.

90Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Београд 1981, 74, сл. 7.

91М. Коларић, Класицизам код Срба (1790-1848), 1, Београд 1965, 155; Н. Кусовац, Кла -сицизам код Срба, 7, [Каталог сликарства], Београд 1967, кт. бр. 170.

92M. Timotijević, R. Mihailović, Katarina Ivanović [Žene u srpskoj umetnosti, 3], Beograd2004, 49-50, 170-171, сл. 31.

93Исто, сл. 18 на стр. 50.

94Ово уље на платну димензија је 45 х 60 cm.

рина Ивановић слика жанр-сцену познату под више назива: Црнацписмоноша, Љубавно писмо, Миле вести, Жена са писмом у будоару илиЗамишљена госпођа95. Насмејани црнац-Амор овде је носилац ,,барокнеиконографије љубави“, посредник опомињуће путене страсти и патње,од којих се може, уколико су неумерене - као и од сунца - сагорети96. Најош две композиције историјске садржине из ближе и даље прошлостиСрба, Освајању Београда 180697 и Турски поклисари просе Мару98, Ката -рина Ивановић из међу 1865. и 1879. године смешта по један црначкилик: једном је то затечена фигура црнца у турским редовима на којуустаник управо потеже дугачки нож, одмах до централног лика УзунМир ка, а да другој је у питању клечећа фигура у првом плану, са разго -лићеним рукама и изненађењем на лицу које се не чита с осталих при -казаних ликова.

Парадом арбанашких ликова обилује посебно сликарски опус ПајеЈовановића, са жанр-сценама из народног живота бал канских народа(Борба петлова99, Арнаутска стража, Арнаутски двобој, Арбанас просидевојку)100. Уметнички формиран код бечког професора, оријенталистеЛеополда Карла Милера званог Егип ћанин101, Паја Јовановићсе на са -мом измаку 19. века, дуже од деценије, посвећује изради ових тада веома тражених егзотичних мотива.

Ларпурлартистичка тема оријенталних жена у свом аутен тичномкостиму и амбијенту, али лишена затомњених значења, привлачи паж -њу наших сликара све до прве половине 20. века. Тако настаје и Була,Туркиња или Одалиска Мила Милуновића из 1932. године102.

Осим познатих стихова из Песме над песмама цара Соло мона да и


216

95Р. Михаиловић, Амблематски основи слике ,,Миле вести“ Катарине Ивановић, СвескеДИУС, 4 (Београд 1977), 19-26; Н. Кусовац, Р. Михаиловић, Катарина Ивановић (1811 --1882), Београд 1984, 53-54, 72-73, 87; M. Timotijević, R. Mi hailović, нав. дело, 93-98, 170,сл. 30.

96Исто, 96; Љ. Стошић, Поклисари код Јужних Словена, Даница, 11 (Београд 2003), 230-231.

97M. Timotijević, R. Mihailović, нав. дело, сл.35.

98Исто, сл. 38.

99Љ. Стошић, Борба петлова као алегоријска сцена у делима Виљема Хогарта и ПајеЈовановића, у: На размеђу Истока и Запада, Студије и чланци о новијој српској умет -ности, Београд 1999, 205-217.

100 Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, 198.

101П. Васић, Паја Јовановић, Рад војвођанских музеја, 8 (Нови Сад 1959), 149.

102И. Симеоновић-Ћелић, М. Милуновић, Непресушна тежња суштини сликар ске мате -рије и боје, Београд 1997, 72.

црно као последица опаљености од сунца може да буде лепо103, Светописмо обилује местима о црним или поцрнелим људима. Тако, на Ара -пина ушкопљеника после крштења силази Свети Дух (Дап. 8, 36-39), кад их задесе муке, болови или оси ромаше, лица Вавилоњана (Ис. 13, 8) иНинивљана (Нм. 2, 10) почињу да црне и постају као пламен. Пос -већеници Богу, на зиреји Израиља били су чистији од снега и бељи одмлека све док нису пали у вавилонско ропство, када им лица постајуцрња од угља (Плач 4, 6-7). Врхунац проповеди о другачијима и раз ли -читима међу људима почива у Христовим речима да ће из тела оног коверује у њега, ма какво оно било, потећи река живе воде (Јн. 7, 38), докпророк Исаија уверава да ће на Светој гори Гос подњој сви бити до -бродошли, и туђинци и прогнаници, због чега ће се Дом Божији и зватиДом молитве свих народа. (Ис. 56, 7). Нису, дакле, спољни изглед, нацио -нална, верска и полна при падност или социјални статус пресудни законачни Божији суд, већ унутарње и моралне вредности човека, његоваистрајна вера и уздање у Господа.

Основне идеје Старог104 и Новог завета105 имале су и те каквог одјекау новијој српској црквеној уметности, њеном исто ријском и жанр сли -карству. Ваневропски ликови Арапа, црнаца и Кинеза нису једини алини последњи у низу остварења тих из раза106. Овде поменути само некиод многобројних примера то ком њиховог двовековног живота у Срба,потврђују суштинску прихваћеност универзалне идеје хришћанскогекуменизма107 о заједничком животу, међусобном помирењу, душевном прео кре ту, духовном преображењу, верском преобраћењу и хума нис -ти ч ком просвећењу како појединца тако и народа108.


217

103"Црна сам али лијепа; не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило" (Пнп. 1, 5-6).

104 ,,Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио; јер не гледам на што човјек гледа; човек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце“ (1 Сам. 16, 7).

105 ,,Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женскога; јерсте ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28); ,,Гдје нема Грка ни Јеврејина, обрезања илинеобрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него сви у свему Христос“ (Кол. 3,11).

106Љ. Стошић, Лик псоглавог светог Христофора у уметности балкaнских наро да, Зборник радова Филолошког факултета у Београду посвећен проф. др М. Стојановићу Нео -хеленско наслеђе код Срба, I (Београд 2005), 287.

107М. Тимотијевић, Религиозно сликарство као историјска истина, 375, 382.

108Пророк Исаија (Ис. 66, 18) изричито каже да ће Господ у Новом Јерусалиму сабрати свенароде и њихове језике; тамо ће свештеник бити као народ, а господар као слуга (Ис. 24,

2). Пошто ће сви народи које је Господ створио доћи да му се поклоне (Пс. 86, 9), цар Да -вид као псалмопевац и позива да сви народи у Дому Божијем хвале Господа (Пс. 148, 11).

Парафразирајући Новалиса, Војислав Ђурић зналачки зак ључује даје свет бајке потпуно супротан свету истине и управо му је толикосличан, као хаос савршеној творевини109. Интерна цио нални мотиви за -то често прелазе и добијају национални и локал ни колорит, дочара -вајући неодређеношћу личности и места прас таро људско осећање да се човек у сваком крају света осећа као код своје куће110.

SUMMARY

Many peoples, and among them the Serbs too, imagined theirdeities and demons from the underworld black and designated them in theirmyths, believing and folk literature most frequently as the Arabs, Egyptians,Ethiopians and Gypsies. As the face blackening of the participants of theChristmas carolers` processions is in relation with the representation of theimages of the deceased and mythical ancestors, it is also today applied to theblackened by the fire, in other words, to those who come down the chimney –chimney sweepers, because of the believing that they bring the happiness.

In the Serb epic poems from the most ancient until the re centtimes the black Arab fights a duel with Kraljevic Marko, the suffering Dojcin,the child Grujica, Lazar Mutapa as a deputy of Djor dje Petrovic, and BanovicStrahinja with the Turk Vlah-Alija. By be heading of the Arabs it is alwaysbeing saved the land, people and girls from the slavery, oppression andexcessive taxes.

In the Serbian fine arts of the 18th and 19th century the black,Arabic, negro and Mongol images are related to the per for mances of theBlack Mother of God of Egypt, then to the one of the three kings-magi whocame from the East to pay homage to the infant Jesus, and the Pharisees andSadducees are always represented in the oriental costumes in the scenes withJesus. Their images are the inevi table part of the historical and genre scenes inthis period, except in the church compositions. The numerous examples inthe Serbian newer art, of which only some are mentioned here, confirm theacceptance of the universal idea of the Christian ecumenism about the co -mmon life, mutual reconciliation, spiritual metamorphosis and general hu -ma nistic enlightenment both of the individual and the peoples.


218

109В. Ђурић, О народним приповеткама, 105.

110Исто, 100-101.


219

Сл. 1. Х. Жефаровић, Манастир Светог Саве Освећеног, бакрорез из ОписанијаЈерусалима (Беч, 1848)

Сл. 2. Ј. Ф. Биндер, ОслобођењеПетково, бакрорез из романа

Робинзон Крусо Д. Дефоа(Будим, 1799)

Сл.3. Н. Нешковић, Поклоњење мага,икона из црква Светог Георгија у

Темишвару (1764)


220

Сл. 4. Т. Крачун, Налажење Мојсија, икона захорски иконостас Саборе цркве у Ср. Карловцима

Сл. 5. Т. Крачун, Извор живота, икона за хорски иконостасСаборне цркве у Ср. Карловцима (1780)

Сл. 6. Т. Крачун, Извор живота (детаљ)


221

Сл. 7. П. Симић, Илија Бирчанин плаћахарач Турцима, уље на платну (1850-1853)

Сл. 8. К. Ивановић, Врачање, уље наплатну (1865-1870)

Сл. 9. К. Ивановић, Црнацписмоноша, уље на платну

(1870-1873)


222

Сл. 10. П. Јовановић, Борба петлова, уље на платну (око 1890)

Укрштаји на фресци времена

СЛОБОДАН ЛАЗАРЕВИЋ(Крагујевац)

Апстракт: Оглед инспирисан студијом Војислава Ђурића оЛесинговом Лаокоону, затим његовим текстовима Врховно божан -ство Реч и Национално у времену и простору.

У есеју Његов портрет Душан Матић говори о дрвету Калпатара којеиспуњава све жеље пружајући зимзелене гране у “златну позадинуживота” и чија је “најсмелија моћ”, врховна врлина “у томе што не

постоји”1. У слободнијем тумачењу песникову мисао могли бисмо сагле -дати и као рефлексију о човеку који читав живот тежи неком само -остваривању, али при свему томе целина остаје релативна, а постављенизадатак увек отворен и актуелан.

Желимо ли да ипак сазнамо нешто више о идентитету тог човека,неопходно је да докучимо смисао и значење још једне реченице у овомесеју: “Нико не зна колико је времена већ било протекло кад се, упраскозорје или сумрак (то не можеш да распознаш у зеленој боји штосе у првом том погледу следила и остала), крај лишаја на голом каменуобале, појавило, из дубина мора још и данас неиспитане, лелујаво, без -облично чудовиште, из чије неописиве гнусобе само је гледало бистрооко, исто ово око, и, за сва времена, описало око себе, око нас, исти овај

223

1 Душан Матић: Андре Бретон искоса, НОЛИТ, Београд, 1978, стр. 111.

видик, јасно до смрти”2 (курзив С.Л.). Иза ове поетске слике ока, којегледа и исписује видокруг, крије се сложена Матићева мисао о уметникучије се око ослања на свет ствари које га окружују, али и много више, насвеукупност оних стваралачких потенцијала који имају за циљ да бићедела онтички учврсте, да га објективизују. Први план тог видокруга јематеријалан, реалан, па је самим тим и лако уочљив. Онај други је пландуховног, трансцедентног. Као такав, он је уочљив, јер се не исцрпљујеприказаним предметима, а каткада чак и не зависи од тога какве ћепредмете приказати.

Човек не приказује неки предмет само да би скренуо пажњу нањегово постојање и присуство, већ и да би остварио свој унутарњидоживљај тог предмета. Тиме он именује свој духовни однос премасвему што га окружује и осмишљава своју егзистенцију. Звучи необи -чно, али кад упоредимо уметничко дело коме знамо и време настанка итворца, и дело праисторије где све то не знамо, онда код овог другогвише размишљамо о функцији, а код првог о предигри његовог нас -танка. Заборављамо да је Матићево “бистро око” у подједнакој мериодређивало настанак и једног и другог дела. Штавише, човек-стваралациз далеке прошлости и савремени уметник сусретали су се са оним шточини језгро сваког стваралачког процеса – тежњу да прикаже суштинуљудског живота, да га сагледају као општост која није карактеристикасамо једног доба.

Аристотелово становиште да универзално не постоји одвојено одпојединачних ствари, да суштина није одвојена од онога чија је суп -станција и да су у чулним предметима и саме идеје показали су, сваки насвој не мање инвентивни начин, човек који је по дворанама пећинеЛаско и Алтамире цртао јелене у покрету или пак бика изненада заус -тављеног у галопу, као и Владимир Величковић у двема сликама Пут,шест могућих стања једног бића (1972-1973) и Пас, фиг. XXIV/R, вари -јације на тему аутопортрета, а потом и Александар М. Ђурић у диптихуСки перспектива, триптиху Плуралитет перспектива (1982) и колажуБик (1978).

Дијалог са будућим временом

Сликарство анонимних стваралаца из праисторије, односно из гор -њег палеолита или лептолита пре око 20000 до 10000 година п. н. е.открива нам се у својој вишезначности и вишеслојности којима ниједна


224

2 Ibid., 108.

са времена анализа, без обзира на неизбежне знаке питања, не може усегменту чисто ликовног оспорити оно чиме је завредило име „(пе -ћинска) уметност”.

Откривене 1879. године у Алтамири, у кречњачкој пећини у Сан -тандер провинцији у северној Шпанији, слике животиња насликанеземљаним бојама, углавном у црним и црвеним тоновима нанетимдиректно на порозну стену, а у неким случајевима и једне преко других,представљају живе слике којима уз главну одлику – непосредност, нијестрана ни специфична експресивност и у детаљима и у укупном утиску.Чувени Рањени бизон са свода Алтамире сликан je у тренутку кадиздише, већ срушен и оборене главе као да очекује да ће га тако заобићикопља ловаца из доњег левог угла. Цртеж je изванредне снаге и сигур -ности. Пропорције, саме линије и њихови односи указују на прецизнуопсервацију анонимног обдареног homo sapiensa који свој приказ допу -њава сенчењем помоћу префињеног колорита постижући тако зао -бљеност и пластичност облика. Укупни резултат његовог делања је за -ди вљујућа импресивност, фасцинираност снагом (унутрашњом –по те нцираном и самим положајем тела, а посебно главе са доми нан -тним, широм отвореним оком) и достојанством (укупним ставом устању беспомоћности и рефлексног, или свесног покушаја заштитеглаве). Та позномагдаленска уметност датирана у време око 10000 годи -на п. н. е. у време завршне фазе западноевропских ловачких култура изледеног доба, у основи магијска, стварана у ритуалне сврхе, мада се упоследње време тумачи да је имала сврху приказивања митова, носи,пре свега, снажну поруку о самом доживљају. Не бивајући ни дес крип -тивна ни декоративна, она апострофира тренутак нестајања једног инастајања новог стања одређеног бића, или одређених бића у првимгрубим композицијама, као што у раније насталој орињачкој уметности (око 20000–18000 године п. н. е.) из пећина Ласко у Дордоњи, откри -вених 1940. године, бележи и сугерише мале приче из лова нагла ша -вајући покрет. Бикови, коњи, јелени, бизони и праисторијске животиње– нпр. мамути, урезивани, цртани су у црним или обојеним обрисима исликани у најчешће црвеним и окер тоновима. Црвена и жута земљамешана са животињском машћу материјал је којим се сликало. Чаро -лија тих наизглед једноставних линија које истичу облике и њиховеодносе, јасно дочарани утисци кретања помоћу натуралистички при -казаног сликаног положаја ногу тзв. Кинеског коња, на коме фино ак -цен товане дијагонале указују на ритам кретања, на пулсирање животавеликих тела чија снага је сугерисана не само физички већ и пси -холошки кроз емоционални статус приказаних створења. У ишчи -


225

тавању лептолитске уметности, ма колико био аргументовано доказансам чин стварања и ма како био тумачен сам резултат, задивљеностспонтаношћу која је ипак резултат „промишљања” уводи нас у светдруге стварности у којој је изразито наглашено постојање – опстајање,мењање – кретање, настајање – нестајање, и све то кроз снажну лине -арност, широке контуре и акценте, фине паралеле испрекидане илиспретно повезане; у свет изнијансираних полукружних или дијаго нал -них облика од, на пример, рогова Црног бика из Ласкоа или тела Рање -ног бика из Алтамире, коректне пропорције и прецизне анатомије.Драматична сцена из Ласкоа, где ловца пробада смртно рањена звердоказ је и да није вођено рачуна о анатомији и физичком, односнореалним стварним пропорцијама и угледању, већ више о самим осе -ћањима. Отуда круто тело ловца тек скицирано, бик потенциране вели -чине и сасвим другачија композиција у којој све што се види у сценамаса самим животињама или њиховим скупинама не важи. Ова, вишескица него слика, потврђује опседнутост кромањонца емоцијом страхагде занемарује опис физичког и инсистира на психичком.

Ждрело дијалектике

Познатом методом разлагања покрета пса у секвенце, ВладимирВеличковић у слици Пут, шест могућих стања једног бића кретање неодсликава пасивно, већ успоставља један уметнички поредак елеменатаунутар кога ствари и појаве тек добијају пуни смисао. У првој секвенципокрет пса је дат у контра-светлу, тако да се његово кретање одвијалинијом растакања светлости и форме ка њиховом поновном сједи -њавању. У другој, појачавањем контрасветла појачава се и форма, да бисе у трећој секвенци кад пас „истрчава” из светла, форма поново обје -динила у целокупном свом покрету и експресији. У секвенцама четирии пет, форма остаје ненарушена, али експресија покрета доведена је до„белог усијања”, што за последицу има да се у последњој, шестој, сек -венци покрет пса претапа у светлотамну флеку. Нема сумње да је ово„финале” натенане, стваралачки, промишљено, јер светло и сенка нисусамо средства да се спознају облици и ствари, већ да они унутар лико -вног језика добију „предметну самосталност и постану главна ствар”.

Овим се још једном потврђује да суштина проседеа овог сликараније у репродуковању или репризирању делова неког покрета, већ да секроз његово разлагање укаже на свеукупност оних захтева чија је суш -тина у томе да објективизују дух у материју. Та објективација одвија секроз процес амалгамирања маште, интуиције, опсервације, кроз спо -


226

собност да се од мноштва детаља формира биће – дело које ће да зрачиуметнички и естетски. Пас који трчи није више онај пас који се можевидети у свакодневном животу, он више није ни знак ни ознака за некопостојање, он постаје уметничко ткиво, специфична ликовна компо -зиција. То ткиво афирмише ново, до тада невиђено биће, нов обликживота и с њим све страсти, доживљаје, схватања и погледе на појаве иствари. У слици Пут, шест могућих стања једног бића, растакањемсветлости, свођењем форме на светлотамну флеку, сликар разара свакунарацију како би се спољном сижеу удахнула дубинска значења, од -носно нагласила вишеслојност уметничког дела. Она по Вели чко -вићевом уверењу приморава посматрача да у сусрету са сликом напусти пасивни положај и заузме став продуктивног „предавања утиску”. Тај„утисак” обухвата у себи колико емоционалне, толико и сазнајне елеме -нте. Јер, у уметности потребно је доживети, осетити да би се знало.Дочарати уметничком визијом богатство једног предмета задатак јеуметника, али примање тог богатства ствар је способности онога којиделу приступа.

Свакако да су емоције у овом процесу они квалитативни елементикоји узбуђују, ако је емоција слаба, доживљај и интензитет интере со -вања се брзо гаси. И обрнуто, интересовање се појачава и снажно секонцентрише на уметничке и естетске квалитете ако је емоционалнидоживљај развијен и представљен у целини. Отуда је и могуће да упоменутој слици од секвенце до секвенце амплитуда емоција расте, даби у шестој – светлотамној флеки – доживела кулминацију. У њој сеистовремено све емоције сабирају, празне и преображавају у осећањепросветљености и узвишености. Уместо неизвесности докле ће пас сти -ћи, како ће се авантура његовог „галопа” завршити кроз емоционалнидео катарзе, стижемо до осећања која наговештавају растварање мате -рије, губитак облика, приближавање времену из кога је избачено тра -јање. Али уметничко дело није значајно и велико само што буди емоције и „наводи” на одређене естетске реакције, већ што се кроз ту реакцијукристалише посебна врста сазнања. У слици коју смо анализирали, алии оној коју ћемо тек анализирати, покрет је и метафора о свеукупномпулсирању света, оном пулсирању које и уметничко дело носи у себи као јединствену и тајну поруку.

За разлику од слике Пут, шест могућих стања једног бића у којој, каошто смо закључили, Величковић познатом методом разлагања покретауспоставља један уметнички поредак унутар кога је покрет пса за -мишљен и насликан тако да не репродукује, или репризира делове некестварности, већ да показујући поједине моменте кретања и спрегне и


227

затвори емоционалну поруку дела – кроз покрет пса сагледавамо сусрет властитог живота са сенком смрти – дотле је у слици Пас, фиг. XXIV/P,варијације на тему аутопортрета, исказујући сродну мисао, био на ве -ћем стваралачком искушењу. Дајући сада једно друго значење формикоја није одвојена од феномена него се у њему инкарнира, Величковићсе поново приближава Аристотелу и његовом схватању појма "матери -је", где је "један део ствари материја а други облик"3. Бирајући само једанпокрет, сликар ствара илузију не покрета у тренутку који је изабрао данаслика, већ кретање уопште као нечег увек непоновљивог новог. Овим"бирањем" он у своје сликарство доводи нешто ново: могућност. Акозамислимо кретање пса од почетка, уочићемо да је у насликаном поло -жају фигура досегла највишу тачку, кулминацију, тако да у каснијиммоментима она нужно мора да промени положај. С највећом мудрошћуон бира и слика онај положај пса, онај моменат кретања – лебдење напрелазу из једног положаја у други – дакле, непосредно пре њега ниједандео целине не сме се налазити у том положају, као што непосредно после тога сваки део тела мора бити принуђен да напусти тај положај. Разли -кујући форму од материје сликар на најкарактеристичнијем положајуфигуре показује како се форма према материји односи као актуелнопрема потенцијалном, универзално према партикуларном.

При дубљем понирању у ово дело постаје све разумљивије како сезаправо не може наћи тренутак који је по уметничким вредностимапотпунији од овога и да баш у њему дело досеже своју патетику. Ис -преплетане ноге, до пуцања затегнути мишићи на телу и врату, али иумно око, носе у себи поруку као и сви Величковићеви тркачи и скакачи– тело је извор снаге фасцинантних размера, али и интелекта, сазнањакоје упозорава да сваки наредни покрет умножава брзину која водикроз лавиринт пролазности. У тумачењу ове слике неопходно је обра -тити пажњу и на онај њен део у легенди који следи иза запете: „вари -јација на тему аутопортрета”. Прво, додатна обавештења у легендамаретка су у Величковићевим сликама, и друго, битније, управо оне у овомслучају конкретизују дела и дају им сасвим одређена симболична зна -чења. Како је већ написано, симбол је за овог сликара не само сигналкојим се гледаоцу упућује порука, већ неопходни инструмент за ослоба -ђање уметничких идеја, сугерирање мисли и емоција. Пас и својимпокретом и својом мисаоном главом симболизује сазнање о прола -зности свега земаљског. Он не јури по ливади – трави и цвећу, него низхоризонталну осу времена – бројеве и стрелице, што указује да у нас -


228

3 Аристотел, Метафизика, 1033в, Култура, Београд, 1971.

тајању и нестајању постоји одређени космички ред. У тамном и заго -нетном току времена живот се круни и осипа, али и обнавља, док токисторије остаје иза нас у тмини.

Обрнуто садржају приче о краљу Миди, човеков додир не претварасве у злато. Кад досегне до оног ка чему је тежио, сав труд, мука, али иплодови, бивају заоденути сенком пролазности. И поред тога, он веко -вима не престаје да трчи, или хода низ осу времена. То је једна од важних порука Величковићеве катарзе – тамо где постоји пролазност постоји инада, душа Бића, да се оно вечно променљиво може превазићи непре -кидним уздизањем, стремљењем без починка, напредовањем ка својимнајвишим могућностима.

Синкопа

Супротно Платону који критеријуме вредновања тражи ван уме т -ности, што је логична последица његове претпоставке уметности –сликар подражава ‘’само изглед’’, дакле он не ствара већ производи,Аристотел, пак, прави разлику уметности и живота верујући да се уразличитим областима доказивост и узрок не могу тражити на истиначин. Према његовом уверењу искуство треба да доведе до принципакоји су специфични за сваки предмет било да је реч о односу измеђуразличитих уметности или уметности и науке.

Отуда је намера ове анализе да укаже на одређене сличносати иразлике Величковићеве слике Пас, фиг. XXIV/P, варијација на темуаутопортрета, и песме Хермана Хесеа која је део забележака ХаријаХалера, главног јунака романа Степски вук. Ова поређења не иду за тимда строго и прецизно нагласе разлике, а ни сличности, између сли -карства и поезије, јер добро је знано да су то стваралачке области које,свака за себе, имају особене знаке и средства помоћу којих обје кти -вирају дух у материју. Намера је да се укаже како управо те разликеомогућавају да се један исти, или сличан, мотив различито реализује,али да и тако „различит” у гледаоцу и читаоцу побуди ако не идентична,а оно бар сродна осећања и духовна сагласја.

У предавањима из естетике Хегел каже: „У лирици задовољава се [...] потреба (субјекта) да се искаже и да се чује душевност у изражавањусаме себе.”4 Овим велики филозоф формулише оно што бисмо моглиназвати доживљајном лириком, односно „субјект” замишљен као лично ЈА песника и који управо успоставља потребну разлику о којој је већ


229

4Хегел: Предавања из естетике, III, стр. 412.

говорио Аристотел.„Ја степски вук јурим и јурим / завејаним светом сурим, / са брезе

гавран ту и тамо пр’не, ал, нигде зеца, нигде срне! / А ја срне толиковолим, / да ми је да сад сретнем коју! / Ничега лепшег но кад је сколим / ипокажем јој чељуст своју. / Тако бих добар са њом био, / сав бих се зариоу њен нежан бут, / светлу јој крв бих пио, пио, / па завијајући продужиопут. / Бар да је негде какав мали / зец, да ме слатким месом згреје! / Ах,зар утекло од мене све је / што живот може мало да разгали? / Одавно ми је умрла женка, / олињао и сед ми је реп, / а ја јурим кроз ноћ као сенка, /јурим и сањам, полуслеп, / како срне и зечеве вијам, / слушам где ветарграњем завија, / снегом толим сувога грла план / и носим душу да јеђаволу дам.”5

Уочавамо да Хесеова песма не ствара велике тешкоће у разумевању и ту мачењу. Јасно је да је песникова намера овде била да кроз стих, једноин тимно лирско искуство, каже своје осећање пролазности, туге и ме -лан холије. Недосегнут, или давно изгубљен плен – зец, срна – уз – оли -њао реп – најснажнији су симболи, ознака пролазности, не једног тре -нутка или догађаја, већ читавог постојања и космичког бивство вања.

У песми као да су присутна два гласа степског вука и оба, наравно,припадају песниковој интими. Глас првог ЈА глас је младости, наи -вности, али и поверења у оно што ће нам постојање донети: „А ја срнетолико волим / да ми је да сад сретнем коју!” Жеља која је у младостимогла бити и стварност, наговештава сву тежину снова и усамљеносткојом сенка пролазности дарује жива бића. „Ах, зар утекло од мене свеје!” - глас је другог ЈА који конкретизује све оно што је глас младостинаслућивао. Прожет опорим сазнањем живота он се оглашава туж -балицом која има своју градацију од светле крви плена, па до снова озецу, срни, давно умрлој женки.

Овај други глас веома је важан јер он у песми има исту улогу коју уВеличковићевој слици има хоризонтална оса бројева и стрелица низкоју трчи пас. Без обзира да ли трчи према плену, или га сања, ни пас, нистепски вук не могу ништа друго да улове до своју судбину. У пос -матрању слике највећу пажњу посветили смо насликаном тренутку иположају фигуре, док читајући песму пажња је усмерена према ставулирског субјекта који се у песми јавља у улози онога који саопштава иинформише. Захваљујући томе што у себи носи све оно богатство Хе -сеове лирике, епике, филозофске контемплације, тј. властиту уметничку визију и уметнички стил, песма није скуп олако срочених стихова, већ


230

5Херман Хесе: Степски вук. У: Изабрана дела, књига 5, Препевао Бранимир Живо -јиновић, „Слово љубве” - „Народна књига”, Београд 1979, стр. 69.

„информација” која је снажан и дубок став једног исказаног субјекта.И на крају ове невелике упоредне анализе намеће се још једно пи -

тање чији одговор приближава ова два ствараоца и сродне мотиве уњиховим делима. Зашто је Херману Хесеу било потребно да у једнушироку, наративну форму какав је роман, „удене” и лирску песму? Истоонако као што је Величковићу неопходно да наслика сасвим одређениположај кретања пса чиме је исказао једну од битних суштина својепоетике – покрет умножава наду која нас непрестано позива да преманајвишим властитим могућностима кренемо кроз лавиринт у сусретновом дану и светлости, тако је неопходно да песма постане део епскеприче јер у њој Хесе наговештава поруку дела – изнад Харија Халера ињеговог тешког и бременитог живота подиже се један виши свет духа иуметности, кога треба створити, у кога треба веровати, јер, како кажеНовалис, „судбина и душа су имена једног појма”. Митски херој и јунакје само онај који неће храброст за своју судбину.

Девојчица прескаче конопац

Дефинишући својим стваралачким поступком пејзаж као умет ни -чку фикцију, Ђурић га издиже из стварности претапајући га у визуелнуметафору која изражава могуће осећање живота, извештава о његовомбићу које није, још увек није, или још увек јесте. Делови триптихаотворени су према простору, створена је илузија да се они покрећу имењају. Приказано има само привид реалног. Оно не изазива мито -лошке реминисценције, нити везује мисао за реалне облике видљивеприроде.

Захваљујући визуелној метафори сликар Александар Ђурић успевада на површину платна „учита” одређене симболе, боје, линије, гестовекоји чине да слика постоји. Радом Матићевог „бистрог ока” у слику је„положен” рефлекс и резонанца уметнички реалног које попут повра -тне спреге у посматрачу слике буди илузију, фикцију стварности иживота. Поуздани пример за речено је диптих Ски перспектива (1983) у коме два смела скијаша на снегу и води проверавају своју вештину ихраброст. Обе сцене упућују и откривају специфични проблем пер -спектива чија се међузависност може уочити само путем и гледања ивиђења. Штавише, оба дела јединство уметничке поруке реализују такошто свако за себе представља једно „симултано око”. Елипсоидна за -кривљеност снежног и воденог таласа улаз је у подручје онога што треба видети. А то су у првој слици даска за скијање, у другој човек на тала -сима. Даска и човек су жижно место, зеница која, сабира и одашиље


231

светлост, или прецизније, осмишљава виђени свет.Ако бисмо прибегли једном мисаоном експерименту и диптих за -

ротирали за половину круга, добили бисмо исте ефекте и значења, али и неке додатне информације. Диптих можемо тумачити и као две фил -мске секвенце. Међутим, док се у секвенцама филма флуктуирање про -с тора, амбијента, ликова остварује кроз феномен покретне слике, дотлеје илузија кретања у диптиху Ски перспектива могућа захваљујући„симултаном оку” које на специфичан структурално-спозна јно тео риј -ски начин уједињује егзактно оптички и еротско-духовни доживљајгледаног и виђеног.

Устројство градације елемената које је потенцирано и самим фор -матом – издужена вертикала, основни је стваралачки принцип на комеје сликар у триптиху Плуралитет перспектива (1982) остварио односкода изражаја и кода мисли. Перспектива није само угао гледања и самоудаљеност. Без обзира на јасну, рекли бисмо логичну, градацију од нај -ближег до најудаљенијег или обрнуто (увођењем или издвођењем) ри -там је битан елеменат који регулише склад односа делова и целине.Увођење и извођење је на овом триптиху у нераскидивој корелацији ињихова симултаност чини равнотежу. Лево: јасно се виде облици, стру -ктуре, величине, размаци, распоред и узајамни односи. Пре свих, од -носи светло _ тамно (од црног ка белом) или обрнуто. Средњи деотриптиха: наглашене су паралелне хоризонтале, разбијене вертикале,елементи скоро исте умирујуће количине светлости са благим одсту -пањима, а између тих елемената трагови _ горе и доле црни, по средини_ црни и бели, никад ригидни, увек у равнотежи, мада пажљивом пос -матрачу неће промаћи ни то мало неправилних облика који се могувезати за леви сегмент. Блага косина не ремети статику и уводи у трећисегмент, десно: мали квадрати спретно постављени (снимљени) с пре -секом изнад средине (златни пресек) иза које се њихови облици стапајуу једва назируће, помало заобљене линије. Као крешчендо _ фигура уцрном прескаче конопац који је у тренутку записа полукружно изнадњене главе. Коначан скок је прелаз из квадрата у круг и даље у пуно Тело.На овом, трећем сегменту триптиха, три су бојена акцента – мрље и бојена фигури горе у средини које дају конзистентност целини и обе уводе упростор из којег се излази са сугестијом светлости белине простора.

Покушајмо да овде апстрахујемо сложену и заумну Ђурићеву мисао.Релација 1: светло _ линија _ површина _ структура _ простор _ удаље -ност. Релација 2: назнака концентричних кругова у распореду елемената оформљених квадратом са петокраком на кружној подлози _ лево; низправилно издужених правоугаоника _ средина; делови кругова нај -


232

уочљивији на линији спајања, горњем делу изнад те линије и конопац _десно. Релација 3: црно _ бело у богатом сазвучју узајамних односа _лево, сиво у префињеном валерском отимању од монохромије _ сре -дина, бело са црним и бојеним акцентима _ десно. Релација 4: камениблокови _ цигла _ калдрма од гранита су материјали који доприносеравнотежи и потенцирању пруларитета перспектива. Овде мислимо настаменост, тврдоћу материјала и утисак који се остварује кроз пер -спективу, а ту опет најзначајнију улогу игра светлост.

Да би се стекао увид у склоп сликар захтева да се од почетка паж -љиво и натенане посматра оно што је повезано. А како то што је по -везано долази до прилике да буде повезано и да тако повезано буденосилац симболичке поруке? У тражењу одговора поново нам могупомоћи Ђурићеви стихови, прецизније прва строфа песме Шестарскаслика: Око рукује, рука окује / У рам. Дистих нас води поново творачкојмоћи „бистрог ока” које на основу уочених светлосних односа пре -познаје поруку. На релацији око _ ум _ стварност или око _ искуство _стварност или око _ емоција _ стварност, односно све то заједно, алиукључујући и тренутну превласт једног од наведених елемената, гради се нова слика _ индивидуална слика, визуелне стварности. И не само ви -зуелна. Од уметника, сликара, зависи богатство нашег доживљаја те _његове, творевине „вештачке стварности”.

У песми Шестарска слика рам је симбол за прозор. Кроз прозор окоприма светлост. Око је капија (издужена вертикала триптиха) кроз којусе излази и ступа у велики свет. Свет су теразије на које сликар ставља –на један тас, тегове света, на други, своју судбину. Неопходно је дапрескочи конопац како би стигао до просторно-временског про жи -мања свих облика. А до једног другог _ духовног облика, оног који јенасликан и који јесте живот, а није идентичан са животом _ уметничкодело, стиже стваралац преображењем односа око _ емоција: ум _ ства -рност. Оно што Ђурић, песник и сликар слути у својим стиховима и наплатнима као чисти осећај је загонетна дубина вира и облик белутка као у поенти поменуте песме: Прст прстеном / Вир стеном / Лепенски исваки / Облутак. Космос није празан простор. Облик је судбина свихживих бића у њему.

Позајмица облика

У поглављу Простор непостојећег времена своје књиге Симултанооко (2001) Александар Ђурић казује историју настанка колажа Бик(1988). Најпре напомиње да се ово дело састоји од два фото-документа


233

који су својим пластичким одликама нивелисани и обједињени у пре -познатљив облик главе бика, затим говори којим поступком су на -прављени рогови ове животиње, да би на крају, са посебном пре ци -зношћу, описао од чега се „састоји” бик: „Лице бика представљате ле скопски снимак, можда, истоименог сазвежђа. Тачкаста структурасветлуцавих и удаљених звезда повезала се са тачкастом структуромпублике, дакле људима снимљених са велике висине. Перспективе иракурси слика из света примарне визуелности укрштени су у ново -насталој ликовној целини. Људи и звезде доведени су у исту раван сликеи крију се у зооморфном облику.”

Ова исповест драгоцени је документ који показује праву и сложенуприроду „бистрог ока” ствараоца, у нашем случају сликара и песника.Компонујући Бика Ђурић је остварио „мајсторску позајмицу” елеме -ната који су чинили саставни део неке предходне творевине, али јеистовремено захваљујући „виртуозном обрту” створио колаж у коме наготово волшебан начин познато поприма облик неслућене фантастике.Гледајући у знано и видећи у њему искру стваралачког извора, ауторније измишљао, како се то често мисли када је у питању стваралаштво иобликовање новог смисла, већ је стварао нешто од ствари. Бик нијетолико нов по томе што у њему не препознајемо оно што му је пред -ходило, колико по томе што поништава старе и већ познате форме.

Оно о чему је у колажу Бик реч јесте указивање на изазов, стварнедомете и циљ рада „симултаног ока” уметника. Истовремено, покреће се још једно питање које тражи одговор: која је суштинска разлика про -цедеа који смо описали и активности оних делатника које не можемоозначити појмом уметник, а за које се опет не може рећи да и у њиховомстварању и самоостваривању значајну улогу не игра способност и гле -дања и виђења. Дистинкцију коју овде желимо да успоставимо, каоодговор на постављено питање, можда се најуспешније може исказатиодносом уметник – занатлија. И један и други најпре педантно и вредноусвајају редослед формула, знања и техничких поступака који им пома -жу да ступе у извор апсолутне нескривености. Занатлија временом,овладавши поменутим следом, научено претвара у рутину те му оношто зна постаје и досадно. Ни једно понављање ма колико било „извор -но понављање” није ништа друго до понављање извора. Насупрот,умет ник има на уму научено, али постепено губи интересовање за његаи уместо да га стално репродукује, замењује га свежим стањем рађања.А рађање је велики скривени ток без извора. Што ће рећи – док зана -тлија остаје збуњен пред оним што надграђује занат, уметник негирасвако интересовање за поновни доживљај првобитног – извор, заме -


234

нивши га нечим новим и свежим, а то је ток.

Поглед уназад

Поређење анализираних дела открива идеју уметника да у разли -читим временима, околностима и поводима ликовним средствима упростору изразе временски континуум – покрет, протицање, низање,али и један заустављени тренутак тог кретања.

Заједничка идеја коју препознајемо у њиховим сликама оно је што их спаја и омогућава историји сликарства да ова дела пореди у равни где сеса сигурношћу може утврдити један до тада непознат, скривен и суш -таствен идентитет. Дакле, сваком уметничком и књижевном делу, безобзира на време и место настанка, нужно је приступити у ширем, реклибисмо, поетичком континуитету, а не као нечем аутархичном и затво -реном. Тек тада ће се наћи довољно доказа да слике стваралаца Алта -мире и Ласкоа са пуном одговорношћу назовемо модерним, у истојмери у којој дела Величковића и Ђурића посматрано у огледалу исечкаидеје пећинских слика назовемо класичним.

Замислимо експеримент у коме бисмо историју сликарства пре -секли по хоризонтали и вертикали. Просторно-временска структуракоју бисмо добили наликовала би Матићевом бистром, али џиновскомоку, чији би трептаји представљали својеврсну дијахронију и синхро -нију. Видокруг који би такво око исписивало, једним делом садржавалоби скуп онога што дијахрониски спаја ове сликаре – то је идеја по -кретног у непокретном, а другим делом оно што их чини особеним,индивидуалним у њиховим временима – начин на који свако од њихпонаособ отелотворује биће слике. Јер сликар сазнаје уметничку истинусамо кроз акт стварања.

Изведена формално-стилска анализа ових дела разоткрива егзис -тенцију тих дела у синхронији, мада их идеја коју изражавају повезуједијахрониски. Овде дијахронија упућује на духовни поредак, на фан -тазију, инвенцију, интелектуалну пустоловину на коју су ови уметницибили спремни, а без чега нема императива стварања. И ма колико тозвучало као естетска апстракција они не пресликавају свет на основууочених сличности и аналогија. Они стварају биће у коме се дух на новначин објективира у материју дела.

Творац пећинских слика из Алтамире и Ласкоа осећао је оно што јеЕдип заборавио. Линеарно време свакодневне егзистенције укршта сеса цикличним, митским временом, делују једно на друго, усмеравајућичовеков живот. Слике из пећине „не причају приче” већ се њиховим


235

обликвоањем ствара субјект којим се делује на егзистенцију. Вели чко -вић и Ђурић такође верују у укрштај и путем симбола, линија, боја, геста стварају биће-дело. И у једном и у другом случају реч је о сликарству које је животно стање, али и животни став. Ова два бића разликују се самопо томе што се дух непосредно, али различитим поводима и изазовимаочулотворио у материју.

Овде уочавамо један парадокс. Хронолошки фактор, односно немо -гућност комуникације у времену само је привид, јер дијахронија једва да по знаје границе. Време је по својој суштини транзитоарно, стваралачко, бре менито мислима које један садржај може да искаже на више начина.Ту делови дијахроније облаче рухо синхроније јер виталност прош лос -ти носи у себи плодност која укида сва ограничења. Стваралачки чинтежећи да створи нови смисао најпре мора да реконструише старе, какоби рекла исконска библијска мудрост „нема ничега новог под сунцем”6,осим преображења, претварања, транссупстанцијације. Стога су сликеиз Алтамире и Ласкоа вечно младе и заједно се са сликама Величковићаи Ђурића налазе у свом простору и свом времену. Ту дијалектику можданајбоље изражава Хегел употребом глагола aufheben.

Тиме се укида потреба коју нам намеће синхронија и дијахронија,по треба да увек знамо шта је старије а шта млађе. И да је уметност икњи жевност ток непрестаног давања и примања. Исто опет открива даје стварање у једном времену, троструки процес који је једним деломокренут прошлости, другим, загњурен у садашњост, трећим, загледан убудућност.

Заједничка идеја, али и неке формално-стилске одлике дела дозв -ољавају нам, како смо већ написали, да ствараоца из Алтамире и Ласкоаозначимо модерним у истој оној мери у којој Величковића и Ђурићаназовемо класичним. Поново се сусрећемо са терминима који код сва -ког од нас могу да изазову посебне, властите представе, тим пре, штосмо већ запазили и то означили као парадокс, да је хронолошки факторпривид и да у овим одређењима не игра неку значајнију улогу. А термин, ипак, нужно мора да нас упути на неку датост. Без обзира што кон -кретна дела можемо формално и стилски анализирати, јавља се питањеда ли тим поступком можемо постићи онај степен прецизног закљу -чивања, какав бисмо могли да постигнемо неким егзактним наукама.Питањем не желимо да истакнемо како одређење којим се бавимо пру -жа мање могућности за егзактно, а више за метофорично закључивање,тим пре, што се управо иза тежње за апстрактном прецизношћу, кад -


236

6 Књига проповедникова, 1, 9.

када, крију жеље и манифестације за пренесеним значењем. Метафорачесто уме да упути на неку појаву и датост. У сваком случају кон -статације како је стваралац Ласка и Алтамире модеран а Величковић иЂурић класични, нису довољне већ их ваља осветлили анализом која бисе заснивала на упоредном тумачењу ликовно организованих кодова.Упоредност ће нам открити преплитања, приближавања, удаљавања,али и супротстављања. Слика материјалне стварности гради се никадзавршеним додавањем делова без разлике да ли је та стварност бези -мена или је можемо именовати чак до те мере да нас уведе у збрку.

Константа да је овде реч о три слободна уметника – чије су слободепроистекле из сасвим различитих услова: од оне неоптерећене тради -цијом или личним искуством, преко оне достигнуте студиозним истра -живачким поступком у сфери усвојених и провераваних знања подје -днако и у теорији и у пракси, знања која су одавно постала само траговиу сопственом стваралачком процесу и резултату, до оне која се за себеизборила аналитичко-синтетичким поступком на релацији пре кла -сично - пост рационално - имагинарно, филозофија - игра, упућује назакључак да њихови формално ликовни речници могу тешко да кому -ницирају. Међутим, ако користимо првенствено наше визуелне потен -цијале (што је, наравно, у данашње време, када се поседовање одређених знања која утичу и на нашу визуелну перцепцију подразумева, вишенего тешко) доћи ћемо до тумачења ликовних средстава која код свихимају исту или сличну улогу. Линија, пре свега је очигледан пример.Упустивши се у дескрипцију њеног изгледа или функције са ста но -вишта визуелне перцепције видимо да је: права или крива, танка илидебела, кратка или дуга, отворена или затворена, јасна, наглашена илитек дефинисана до оне непостојеће која се слути... видимо да има улогуда: дефинише одређени простор (место, предмет, фигуру, догађај...), даограничи, споји, раздвоји, нагласи или подвуче, наведе на имагинацију – илузију статичног или покрета нпр. да сама или у корелацији са оста -лим линијама или другим ликовним елементима, сада у већ сложенијимили дефинисанијим положајима нпр. паралелне линије, хоризонтале,вертикале, дијагонале, заокупља празнину све више својом функцијом– улогом у тематско-поетском „призору” откривајући кључна места уперципирању, а затим рационалном и емоционалном поимању. Као илинија и боја, својим постојањем везаним за конкретну представу „при -зора”, боја преузета из „стварног - природе”, неутрализована до сивилаили преведена у лични колористичко-симболички импулс, са улогом дасугерише или елиминише предмет на рачун догађаја или обратно, кон -кретну појаву, став, статус и друго, путем своје симболике или сим -


237

болику преко појаве, става, статуса..., боја која може да буде великаплоха, тек мрља, интензивна или валерски градирана, и изолована оддругих елемената и у контексту са њима, такође, пружа могућности запроналажење сли чности и разлика. Светлост која у оквиру или изванодређеног пер цептивног поља својим градацијама и сукобима успос -тавља одређене приоритете, ритмове, статичност, динамику, про лаз -ност, ефемерност, у зависности од многих фактора из домена самогпосматрача (места, времена, расположења, искуства) може се исчи та -вати и као иста, слична или сасвим различита. У укупном резултату текодвојени елементи код свих имају нераскидиве везе и управо те везе, тимеђусобни односи код којих се егзактно подразумева, чини оно суш -тин ско што их раздваја, дели, дефинише критеријуме по којима ихпосматрамо и тумачимо.

Шта ради кромањонац са линијама? Он их по само њему знаномосећају, спонтано, непрорачунато, али и смело у широком замаху кори -сти да би дефинисао облик, изглед, величину, покрет па и психолошкостање животиње. А Величковић њима дефинише простор или просторе и њихове међусобне односе, до минуциозности, спретно бележи тран -сформације изгледа и стања (и више изгледа и стања истовремено) пса у трку, Ђурић вешто бира углове, растојања, празне и пуне простореунутар и изван којих имагинарне линије (транскрибоване) потенцирају фуриозне или ритмичке замахе.

Шта ради кромањонац са бојом? Он је, само њему знаном, финимосећајем и запажања укуса у широким плохама наноси у унапред дефи -нисана поља понекад у наглашеном контрасту, понекад у скоро вале р -ски дефинисаној читавој композицији. Величковић суптилним, врхун -ски истанчаним осећајем зна до које мере боја сме да се нађе у контекстузадатог, када се треба и мора елиминисати зарад очишћења, када је њенафункција да је нема и да, евентуално, има места само као неопходниакценат, док Ђурић у својим колажима у којима је има кроз односехладно-топло, или кроз фрагменте зрнасте структуре, чисте плохе, пре -фињене градације подвлачи симболику одабраних призора.

Светлост? Кромањончеве слике – цртежи као да поседују неку уну -трашњу – митску светлост, да ли је његов страх од непознатог обли -ковао и ту магијску светлост или је она рађена само њему знаномтехником која се не може довољно аргументовано објаснити пукимописом већ поменутих елемената и њихових односа? Величковићевасветлост која је тековина модерне али и других знања (класична уме -тност, ренесанса, фотографија) спроведена рационално до неве роватнеспонтаности, као да је доспела, својом бравурозном сугестивношћу


238

космичке сфере у које транспонује поруку о променљивом. Ђурић, пак,открива врхунску осетљивост у овом домену проналазећи, у стрпљивои одговорно изабраном призору, њену тачну димензију којом апостро -фира мисао и буди интригантну реак цију! Та мисао - хуманоидна ихуманистичка, оптерећена слутњама или очекивањима, на бази соп -стве ног или наслеђеног искуства, лична и општа, исконски страх иоптерећење судбином – пролазношћу, и њена интимност и универ -залност подједнако и спајају и раздвајају (спајају и средствима па поне -кад и начинима њиховог коришћења и ком би но вања, и раздвајају опеттим средствима и много више начинима њи ховог коришћења и комби -новања) творце савременог и правременог уметничког дела са снагомсимбола: приказана фигура животиње у служби магије, представљенаили тачније остварена фигура животиње у служби тумачења ствар -ности и транспонована, односно стилизована глава животиње у чистоликовном исказу са могућношћу слојевитог исчитавања које превази -лази ликовне и упушта се у симболи чко -фи лозофске сфере.


239

Милан Ђ. Милићевић и Вук Караџић

ГОЛУБ ДОБРАШИНОВИЋ(Београд)

Апстракт: Код раног Милићевића налазимо мање помена оВуку него што би се очекивало; штавише, било је међу њимаизвесних мимоилажења у сучељавања.

У обимном Милићевићевом делу, пак, Вук је добио за пажено место,најпре као узор и учитељ чијом је пртином овај наш великипрегалац ишао читавог свог века.

Кад је Србија одала прво званично признање свом ‘’нај ве ћем сину’’,кад је поводом 100-годишњице Вуковог рођења при ре дила државнославље, на челу свечарског одбора стајао је Милан Ђ. Милићевић. Упочетку – под либерално-радикалном владом – само делегирани чланСрпске краљевске академије,страначком сменом на власти постаће од19. маја 1888. године председник овог тела. Поверавајући му дужност,Владан Ђорђевић, нови ми ни стар просвете, истакао је измеђуосталог:’’На ово ме је по будило уверење да ће ваше прегнуће за све штоје везано са српским угледом, најбоље настати да ова прослава буде штодостојнија слављеника’’.

Обавеза ова, и поред дотадашње упућености у послове, нијеМилићевићу могла пријатно пасти: због развлачења и више путапомераних датума прослава је већ искочила из јубиларне, 1887. године.‘’Крајње ми је непријатно – забележиће он првог дана по наименовању – што ме је министар просвете поставио за пред сед ника Одбору Вукову,

241

али му не могу изићи из хатара и при мићу се. Годину дана други су тубили, па сад за два месеца ја да пожурим ствар’’. После више одлагања,датум одржавања про славе је предвиђен за средину августа, па и тада јеодгођен више пута. Уз то ни средства нису била обезбеђена.

Милићевић је уистину оправдао поверење и са успехом светковинупривео крају. У међувремену одржао је двадесетак и нешто састанакаОдбора: обезбедио је код црквених ве ли ко дос тојника (митрополитаТеодосија и рашког владике Димитрија) да се песме за Вуково опеловрате на ‘’србуљски језик’’ и да се Јеванђеље и Апостол ‘’на служби...прочитају српски’’; редиговао текст прогласа, који је саставио АндраНиколић; тражио и добио подршку председника Београдске општине;старао се о расту ра њу позивница и пропусница, о избору гостију изваница; из деј ство вао краљево одобрење да ‘’топови пуцају у славу‘’, узпре поруку да се ништа не учини што би могло повредити суседе’’;обавља сусрете с гостима уза све то, жали се на нехат младих уиспомоћи. Плашио се и пре за исход прославе. ‘’Да ће бити неза -довољства, знам напред – забележио је у дневнику – тек да не будесрамоте’’. Све је, међутим, добро обављено. На подушју Вуку, како суназвали банкет у част гостију, уз преобилни јеловник српске кухиње,смењивале су се здравице. Најдужу, и не мање речиту, упутио јеМилићевић гостима. Изневши заслуге Вукове и зах ва лив шиприсутнима на учешћу у прослави, завршио је ус кли ком:’’Слававеликом Вуку! Хвала малом Тршићу!’‘

И док је званична помпа славља текла по утврђеном, већ ранијеодштампаном реду, с новинских стубаца подсетили су председникаОдбора на његове грехе отпре 28 година, на његов приказ‘’Правитељствујушчег совјета’’, којим је загорчавао слав љеникупоследње године.

С друге пак стране, коју годину потом, о 50-го диш њи цикњижевног рада, честитари ће Милићевића као договорно ве зивати заВука и уз Вука, понајвише на пољу етнографије. Сима Сто јановић,познати наш етнолог, жели му дуг век ‘’на славу срп ске просвете,поглавито етнологије, коју сте уз Вука најревносније гајили и сталантемељ јој ударили за вечита времена’’. Још ште дри ји у хвалоспеву био јеЉубомир Ковачевић:’’Ми Вука сма тра мо као учитеља српског народа, аВи сте Вуков најбољи ученик’’; Аца Станојевић га прибраја плејадисрпских великана: Вуку, Да ни чићу, Панчићу, Његошу и другима. И лист‘’Коло’’ га поздравља сличним речима:‘’Следујући примеру великогаВука, он је ство рио српску етнографију‘’, забележио је. Нико други није‘’урадио у XIX веку, после Караџића, колико Милићевић’’, истакао је бео -


242

градски ‘’Дневник’’. У 50 година обогатио је српску књижевностстотином књига - придружило се глорификацији и ‘’Бранково коло’’ – у већини њих допуњавајући рад ‘’бесмртнога Вука и као етнограф и каогеограф и као историчар’’. А коју годину пре донео је исти лист мисао,често касније понављану: ‘’Вук је богатство српскога језика; Даничић -закон његов, а Милићевић – музика тога језика: њему је дато да чујешумор и најмањег листића на разгранатом стаблу лепоте језикасрпског... да учини да га и ми видимо и чујемо, да и ми осетимо да је тодар, који нам даде ‘’Бог силни, громовити’’. Називали су га не ретко ивуковцем. Са ра јевска ‘’Босанска вила’’ хвали слављениковјезик:’’Милићевић је у својим књигама говорио оним лијепимнародним језиком, за чију је будућност Вук са Даничићем у друштвуборбу повео‘’. Иако пригодничарске, поменуте оцене став су једногвремена, кад су Вук и његово дело били узор и наглашено мерило укњижевној речи.

Где је, према томе, истина? Где је суштина Милићевићевог става?Пригодничарски хвалоспеви не морају бити искрени, још мањемеродавни. Тих истих свечарских дана извођена је наиме и АпотеозаВуку Ђорђа Малетића, не много склоног слављенику. И представникцркве величао је негдашњег ‘’апостату‘’.

Код раног Милићевића, истина, налазимо мало помена о Вуку, мањебар него што би се и како би се очекивало. У својим Успоменама например, које управо Вуково време захватају, из међу 1830. и 1855. године,помиње га само у два маха: једном у сећању на брата који је, наводно,знао више јуначких песама него што их има у Вуковим збиркама идруги пут – у вези с орто графијом. ‘’Вукова реформа – пишеМилићевић – била је држав ном влашћу забрањена. ПравописМразовићев био се напустио, Вуков се није трпео, а Стејићев нису свихтели усвојити’’. Спрега речи и реченица у овом наводу открићеоштроумном ана ли тичару извесну неодређеност ако не инеблагонаклоност става према Вуковом правопису; њега ћеМилићевић, наиме, при хва ти ти тек 1865, неколико година дакле послеМалогопођинске скуп штине, која је укинула забрану овог правописаизузев у књигама за основне школе и у додатним издањима. Да ли је,према томе, у питању одбојан став Милићевићев или чиновничкалојалност? Занимљива је још једна чињеница: међу близу осам хиљадапрет плат ника на Вукова дела нема Милићевићевог имена; ни у ‘’Пра -вителствујушчем совјету’’ штавише, међу више од две хиљадепренумераната из Србије, за који је у Србији претплата скупљана узвелику подршку широке чиновничко-полицијске мреже. За чу ђу јуће


243

просто. Није ли из оваквог односа проистекла већ на говештена немного трпељива рецензија о поменутом Вуковом делу?

У току своје полетне каријере од провинцијског учитеља до врховачиновничких и јавних служби, Милићевић се1860. године, по заповести кнеза Милоша, нашао у Државној штампарији, на дужности уредниказваничних новина. Неколико месеци само, али довољно да се уплатка унепријатност, коју ће каснијих де ценија потискивати до заборава, иупркос својој причљивости, ни речи не оставивши о њој. Поменутегодине, наиме, изишао је из штампе Вуков ‘’Правителствујушчи совјет’’,а за њим убрзо и рецензија у ‘’Српским новинама’’, непотписана и не до -бро на мер на. Већ с првих речи пецкав – почео је одостраг, од ‘’тевтера’’пренумераната, који је, наводно, заузео готово пола књиге – кри тичар је, изузев једне опште куртоазне реченице, изложио све замеркама: наслов, неприкладан садржини књиге; предговор не са образан устаљенојрецептури; одсуство ‘’нових истина’’ и ‘’све за међу догађајима’’ у делу,неким не много битним и још мање пристојним појединостима, све допишчевог методолошког по ступка, што крије своје ‘’мњеније’’ и неће сњим да изиђе ‘’на среду’’, што се ‘’свагда држи као негде у крају ипретреса срце парајуће догађаје с неком немарљивом иронијом’’...

‘’Тада је – сећа се Панта Срећковић – изишао био на глас г.Алимпије Васиљевић са писања критика, а Вук га позвао и иначе, јер мује он послао готово највише пренумерната на ‘’Пра вителствујушчисовјет’’. Том приликом Вук дозове себи г. Васи ље вића, даде му материјали изјави жељу да г. Васиљевић одговори г. Милићевићу. Г. Васиљевић јенаписао одговор на именовану кри тику, донео је Вуку, коју исти усвоји,пољуби Васиљевића и од себе је пошље те је напечатана’’.

Можда је тих истих дана Вук наговорио и Панту Срећ ковића заодговор критичару у ‘’Санктпетербургским вје до мостима’’. А обојицабранилаца његових били су Милићевићеве ‘’колеге’’ из београдскебогословије.

Васиљевићев одговор више је уман и уверљив, више са времен негоМилићевићев текст. То су два стила, два поимања и све, без сумње, наштету Вукова критичара. Васиљевић је оштро умно истакао недоказанетврдње и противречности код свог, од но сно Вуковог противника.,немилице се окомио на његова за ста ре ла схватања, поучително ипатриотично нашминкане исто риографије.

Објављујући одговор, уредник је, међутим, искористио свој положај,подно текста одмах донео и своје напомене, ‘’упљувке’’, како јеприметио Васиљевић, уплићући се у реч сабеседника, уместо да каже накрају шта има рећи. У наставку – а то му је, вели, и била основна побуда –


244

одговорио је на подметања његова. Усле дила је затим и Вукова Одбранаод ружења и куђења, уздржанија и достојанствена. По обичају доброобавештен, Вук истиче да је уредник новина примио на себе приказ,‘’али се зна да се у писању овога њих више договарало’’. Можда су упитању и прсти старог кнеза; волео је, зна се, да подјарује овакве распре.По већ наво ђеним Срећковићевим сећањима, поводом податка да сеСовјет није бојао Карађорђа, рекао је да ‘’Вук лаже’’. Слична оспоравања износио је и Баталака у писмима Јовану Хаџићу и Љуби Не надовићу.

Милићевић пак, несустало радин и бележљив као да му је дан имао48 сати, ни речце о том није оставио. Вајкаће се доцније једино нанелагодности уредничког посла. Ни у дневничким за белешкама из тихдана и сусрета с кнезом Михаилом није записао ништа о томе. Вукапомиње у два маха кроз кнежева уста. Стиче се утисак да јепросто-напросто потискивао ову биографску непријантност, као да је,штавише, избегавао и помен о Вуковим историјским списима уопште;не дотиче их се ни у својим говорима, нити у Вуковом животопису.Једино у Кнежевини одн. Краљевини Србији истиче унапомени:’’Велика хвала пок. Вуку и за ове податке о последњим данима српске Лознице, 1813’’. Можда се ради и о супарничкој нетрпељивостиепигона, свесној или подсвеној, свеједно? Традиционализмом својим, уз то, не мање и чиновничком снисходљивошћу, Милићевић је такође уопреци са Вуком.

Но покрај свега тога, било је међу њима знатно више блиског исродног. И својим делом, наиме, и својим језиком Милићевић је сав удуху следбеништва Вуку, бар у оном смислу како је онда то схватано. Онје то подједнако и у белетристичким радовима, и у списима осталеврсте, понајпре етнографским, изврстан зналац народа и народног, јошомамнији као казивач. То је зацело и измамило Даничићеве познате иусхићене похвале Милићевићевим списима, филолошки очевидноједностране и неумерено претеране. Но језик је заиста видна одликаовог списатеља. Прича он мелодично и лако, самозаљубљено. У томе је,без сумње, и тајна његове ‘’скрибоманије’’. Дубоко је осећао језик. То ћега јамачно увести и у полемику с познатим ‘’натрагођом’’ ијезичко-правописним пандуром, Јаковом Живановићем, који је, сматрасе, две године после, иницирао и сличну распру између Попечитељствапросвештенија и Друштва српске словесности. У својству секретара Управе Београдског читалишта, Милићевић се наиме потписао као‘’деловођа’’ уместо уобичајене речи ‘’деловодитељ’’. ‘’Ова новина, ово‘’кварење језика’’, како су онда неки говорили – писаће Милићевићкасније – покрете озбиљнога Јована Живановића који је и у тим ситним


245

језичким новинама призирао опасност за српску народност и заправославну веру’’. Уследила су затим по два позамашна дописа с обестране у ‘’Српским новинама’’. ‘’Тек данас видим – записаће Милићевићчетрдесет и једну годину доцније – да су речи деловођа, пословођа,књиговођа и обичне и миле, а реч деловодитељ се већ одавно не срета уписању’’.

Да се вратимо већ помињаној Вуковој прослави, како је имао обичајда се поштапа и сам Милићевић у својим казивањима. Сам њен токпропраћен је похвалама. Прекори, политичко-страначке природеуглавном, ишли су на рачун тадашње напредњачке владе, због њенесекташко-националне политике, у светковини је био изузет осталисрпски живаљ, па и словенски свет, осим Бугара, који су ту истицанизбог заједничке проаустријске политике.

Тога лета, пред прославу, 14. августа управо, Милићевић је посетиородно место слављениково. По ваздашњој навици, забележио је и нека,доста занимљива сећања о Вуку и његовим боравцима у Тршићу. Све то, с документима, односно с преписком Одбора, с текстом поздравнихписама и телеграма објавиће у споменици

Стогодишњица Вука Стеф. Караџића (1890). А тих дана подарићешколи у свом родном Рипњу неке Вукове књиге, као што је тридесет три године раније (1855) поклонио Друшву србске словесности ВуковРјечник, у то време још увек под забраном уношења у Србију.

И десетак година потом, 1897, приликом преноса Вуковихпосмртних остатака из Беча, Милићевић је опет међу средишнимличностима. У овом свенародном слављу, скупу васцелог српства какоје истицано, као члан Одбора, саставио је с Пером Ђорђевићем текст занадгробне плоче Вуку и Доситеју. У својству председника Академијенаука одржао је топао говор у најдирљивијем тренутку кад је, у кругуЖелезничке станице, ковчег с Вуковим посмртним остацима спуштенна тло отаџбине. У његовом језику и дикцији, и овештале чињенице добијале су призвук новине и свежине. Његовим речима, најзад, завршен је, 30. септембра по старом календару, у 12 и по часова, изванични погребни церемонијал. ‘’Нека се и одсад Студеница хвалисвојим сјајним мрамором – истакао је том приликом – нека се Бањскаслави силним златом; нека се Призрен поноси чудним патосом; нека сеРесава сија својим ненадмашним живописом: београдска Аранђеловска црква од данас ће се дичити овим двема студеним плочама, које казујуда под крилом овога храма, тако близу великог Милоша инезаборављенога Михаила бораве вечни санак и друга два славна синанарода српскога: велики народни учитељ – Доситеј Обрадовић, и отац


246

праве народне књижевности српске – Вук Стефановић Караџић. Од данас ће ове плоче бити спона између Дунава и Јадрана, између

Драве и Вардара. Од сада ће овде бити рочиште за све просвећене Србе,за све пријатеље науке и поштоватеље научника. И светипутници-поклоници на овом ће се месту састајати и растајати сазахвалним узвиком: Слава Доситеју Обрадовићу! Слава ВукуСтефановићу Караџићу!’’ Уз громовити одјек присутних:’’Слава им,слава!’’, говорник је открио црну тканину с поменутих плоча.

Милићевић је удостојен још једне части у вези с Вуком,присуствовао је отпечаћивању његове Особите грађе. ‘’Данас сепозвани састасмо у Одбору за издавање Вукових списа, ја, ђенерал ЈованМишковић, Пера Ђорђевић, Љуба Јовановић и Сима Томић – записао је20. јуна 1901. – Звани су још и Љуба Ковачевић и Љуба Стојановић, али је први болестан, а други је некуд отишао, те не дођоше. Пера Ђорђевићпоказа нам текст запечаћен и натписан Вуковом руком: Тајна грађа засрпску историју нашега времена. Аманет да се отвори пошто се навршигодина 1900. Три је таква завоја ставио сам Вук, и на сваком је тозаписао. Кад се све отвори, онда се јави Вуков рукопис од 1831. г. Ту субелешке које описују ружне стране у карактеру Кнеза Милоша /.../ Отом се начини записник, па ћ се тај рукопис преписати’’.

На крају би ваљало рећи да је Милићевић оставио и неколиканаписа у вези с Вуком. Сем већ поменутог казивања Вуковогсавременика и пријатеља лозничког проте Ивка Поповића, забележио је и неке анегдотске згодице о Вуку и кнезу Милошу, међу њима и другу,сликовитију варијанту познатог Амиџиног пасоша Вуку, који једино изнамо по овом извору. Пружио је јавности и пет писама Вукових ПетруКозељцу. У години укидања правописних забрана дао је историјатњихов на страницама листа ‘’Србија’’; знатно касније пружиће јавностии три документа о Вуковим узалудним настојањима да се одобриуношење у Србију његове књиге Примјери српско-славенскога језика.Није мимоишао Вука, разумљиво, ни у свом Поменику: његовживотопис, истина, дао је више туђим него својим очима, понајвишепак по Срезњевском, с местимичним омашкама из неких другихнаписа. У Додатку Поменику донео је неке мање познате податке и оњеговој деци, кћери Мини и сину Димитрију.

У Милићевићевој неуморној радиности – да закључимо – у његовомбез премца обимном делу, сваштарском како је рекао Јован Скерлић,али неоспорно и неоспориво корисном, Вук је имао запажено место ипажњу, понајпре као узор и учитељ чијом је пртином овај наш виднипрегалац ишао читавог свог века без обзира на извесна мимоилажења и


247

сучељавања у ранијим годинама.

Извори и литература:

Дневник М. Ђ. Милићевића, Архив Српске академије наука и уметности, 9327. Милан Ђ. Милићевић, Подушје Вука Ст.Караџића, Народна библиотека Србије, р 343/3г/8.

Споменица о Милану Ђ. Милићевићу, Београд, 1901. ИздањеЧупићеве задужбине, књ. 46 /прилози више аутора/. ЈованЕрдељановић, Милићевић као испитивач народног живота,Дело, Београд, 1908, књ. XLIX. Милићевићева књига. Српскакњижевна задруга, Београд, 1909, књ. 123 (Заступљено више аутора у њој). Јован Скерлић, Милан Ђ. Милићевић.Историја нове српске књижевности, потпуно илустрованоиздање, Београд, 1914, 330-334; Др Тих. Р. Ђорђевић, МиланЂ. Милићевић (Живот и рад), Српски књижевни гласникБеоград, 1931, књ. XXXIV, 22; Павле Поповић, М. Ђ.Милићевић и Л. К. Лазаревић и њихове прве приповетке,Београд, 1939, Издање Чупићеве задужбине. 81. БожидарКовачевић, Милан Ђ. Милићевић, Предговор уз књигу М. Ђ.Милићевића Успомене (1831-1855), Београд, 1952.

Р е з и м е

Обично је младеж пристајала уз Вука; стога је он усмеравао наде умладе и потомство. С М. Ђ. Милићевићем није био тај случај, нема гамеђу више од осам хиљада претплатника на Вукове књиге, нијеприсутан ни међу бројним Вуковим кореспондентима. И његовправопис прихватиће касно, 1865. За Милићевићевог уредниковања у‘’Српским новинама’’ изашао је приказ Вукове претпоследње књиге

Правитељствујушчи совјет сербски /.../, недобронамеран и нападан. Делом својим пак, изузетно богатим, веома разноликим и духом

његовим, Милићевић је био сав и сустопце на Вуковој стази, посебнозбог свога језика. У слављима поводом 100-годишњице Вуковог рођењаи преноса Вукових посмртних остатака из бечког гробља у отаџбину(1897) биће у врху или челник њихових припрема.

И пером се више пута дотицао Вука, с дарежљивим признањем.


248


249

Лисип и његова школа

ИВАНА ПАВЛОВИЋ (Београд)

Апстракт: Предмет овог рада је живот и дело истакнутоггрчког уметника Лисипа, који је деловао у време позног класичног и раног хеленистичког доба. Наиме, његов иноваторски дух учинио га је оцем хеленистичке скулптуре, чији даљи развој прихвата и следи његова школа. Преко копија, реплика и доступне литературе можесе уочити да је његов рад проткан историјском, културолошком исоцијалном атмосфером као и философским смерницама V и IVвека пре н. ере. Пошто није пронађено, нити је сачувано бар једноњегово оригинално дело, писани извори старих писаца - Тукидида,Паусаније, Плутарха, Плинија Старијег - дају доста извесне по -датке и сведочанства о његовој скулпторској делатности.

Појави Лисипа у хеленској скулптури и израстању његове ства рала -чке личности претходили су догађаји током V века пре н. е. и друш -твене прилике старог грчког света подељеног на полисе, градове -

-државе. Водећи полис била је демократска Атина, која је своју експанзију доживела у периоду од 480. до 430. године пре н. е. Ово раздобље одпедесет година, пентикотаетија (ðåíôçêïíôáåôßá ), с правом носи имезлатног Перикловог доба.

Перикле је био истакнути политичар и ратник који је Ати ну прет -ворио у велелепни град и центар свих Грка. Главни део њеног станов -ништва чинили су грађани. Грађанин је морао бити изузетно образован

251

човек. За његово образовање био је задужен граматист и подучавао га јечитању, писању, рачунању. Грађанин је такође био обавезан да учиисторију, философију, математику, астрономију, реторику.1 Поред еду -ка тивног програма, веома је била важна и телесна активност, тако да сумладићи посећивали вежбалишта и учествовали на разноврсним так -ми чењима. Спој умних и физичких активности обављао се у јавнимзградама, палестрама и тзв. гимнасију. Палестре су биле задужене заатлет ско вежбање мушке деце. Када стасају у зрелије младиће иду угимнасиј. Однос који се успостављао између учитеља, младића и веж -бача израстао је у неприродну љубав-хомосексуалност тј. пе де растију,комбиновану са педофилијом. У Атини као и у осталом грчком светуовај порок је био повластица мањине, арис то кра тије, који је јавно мње -ње веома оштро осуђивало. Осуде ове врсте пале су и на истакнутогфилософа овога доба - Сократа, кога су Атињани осудили на смрт јер је,између осталог, слободно и јавно пропагирао ову врсту "дорске љуба -ви".2 Сократове мисли и идеје су обележиле другу половину V векa пре н. ерe. О њему и његовим тежњама знамо преко његових ученика, у првомреду преко Пла тона. Из Платонових дела и дијалога сазнајемо да јеСократ ве лику важност придавао човеку, души и човековом свесном ја.Позивао је људе да "упознају сами себе", како би водили бољи живот као појединци, али и у оквиру заједнице.

Идући даље запажамо да су физичка спремност, снага, моћ и лепотабили уско повезани са многобожачком грчком религи јом, која је биланеодвојива од природе. Према њој Грци гаје веома живо осећање, јерверују да је прожета божанским духом. Одатле потиче многобоштво истрахопоштовање пред сваком тајан стве ном и нелогичном појавом.Зато се градило доста јавних споме ни ка посвећених разним божан -ствима, приређивале су се многе свечаности, игре, такмичења, успо -стављено је пуно култова, изве дено доста уметничких дела.

Као основно мерило и идеал моделовања у грчкој уметнос ти било јељудско тело, те се тако родио антропоморфизам који је постао основнакарактеристика грчке, хеленске религије, преко кога су приказиванабожанства попут Зевса, Аполона, Венере, Хермеса, Атине Партенос,Диониса, Посејдона и других. Међу тим, божанска сила је истакнута несамо путем људске форме него и деловањем људског ума, идеја, маште,


252

1F. Chamoux, Grčaka civilizacija, Jugoslavija 1967; glava VII, Građanin u gradu, 287.

2Платоново дело Гозба показује како су се забављали и упражњавали ову љубав безустезања.

преко уметничких дела и песништва. О томе сведочи Херодот3 који јеподвукао значај Хо мера и Хесиода у обласи религије: "Њима дугујемопеснички приказ теогоније-родослова богова, они су боговима далињихо ве обредне називе, поуздано су описали појединости њиховихкултова и њихове уважене надлежности, они су нас упознали са њихо -вим ликовима." 4

Главни беочуг спајања свих аспеката и тежњи грчког друш тва билаје уметност. У оквирима уметничког калеидоскопа ва јар ство је игралоизузетно важну улогу. Оно је обележило исто ријско-политичка збива -ња као и друштвено-религиозни ка ра к тер старе Хеладе и развијало сесамом свешћу грчког човека. Тако се види да уметничко дело није билосамо продукт задо вољења потребе за лепим, него је превасходно билокорисно, и као такво морало је да одговори на верске захтеве. Била јевеома важна уметникова намера која је много зависила од наручиоца иод сврхе којој би дело служило. Дакле, грчка уметност не пред стављаларпурлартизам, уметност ради уметности. Један храм је најпре кућабожанства, па тек архитектонски споменик, једна статуа је пре свега дарБогу, а затим ликовно дело, пехар је прво ваза за пиће, а онда му текматеријал и украси дају вредност.

С обзиром на значај и важност коју је уметност имала, могло би сепретпоставити да је уметник уживао знатне при вилегије и улогу у дру -штву. Међутим, то није било тако. У очима Грка занимање архитекте,сликара и вајара није цењено исто као занимање песника, астрономаили музичара. Уметник је сувише зависио од материјала у коме је радио,те је морао знати и сав ладати технике и занатске тешкоће да би оства -рио тражено дело. Због тога је он сматран занатлијом те није могао даочекује неко привилеговано место и положај у друштву, али како је бионеоп ходан, његова позиција се временом мењала.

Интересантан је податак да је, без обзира на свој положај занатлије,уметник V и IV века пре н. ере, па и касније, имао обичај и навику дапотпише своје дело. О томе нам сведоче писани извори, у првом редуПаусанија у свом делу Опис Хеладе. Могуће је да су то уметници радили,не само да би се овековечили, него и да би добили још значајнијихпоруџбина. Наручиоци су били држава и имућнији, а касније владари ивојсковође.


253

3"Отац историје", како га назива Цицерон. Први је приступио историји не као скупинизабавних прича о боговима и људима, већ као предмету научног истраживања. М.Ростовцев, Историја старог светa, Матица српска, Нови Сад 1990; глава XI, Грчкацивилизација и друштвени развој од 500 до 400.г. пре н.е., 134.

4F. Chamoux, Grčka civilizacija. Jugoslavija 1967; Glava VI, Obredi i bogovi, 199.

У једном сажетом, ретроспективном прегледу, грчка умет ност, напрвом месту скулптура V века пре н. ере, обележена је монумен тал -ношћу, сјајем божанских статуа, обликовањем идеа лног људског тела ипроучавањем природе. Све ово представља основну карактеристикукласичне грчке уметности.

Скулптуру V века обележило је много значајних вајара, а међу иста к -нутима су Фидија, Мирон и Поликлет на које ће се Лисип ослањати усвом уметничком сазревању.

Фидија је био скулптор хриселефантинских колосалних ста туа ЗевсаОлимпијског и Атине Партенос.

Миронов антропоморфизам је оживљен извесном кине тичкоменер гијом, а то је покрет који је запажен у његовом чуве ном делу Диско -бол (Бацач диска).

Поликлет је испитивао људско тело и његове идеалне про порције.Своје гледиште изнео је у делу Канон (Правило), које се заснивало на си -ме трији (óéììåôñßá) људског тела. Постоји миш љење да је на Поли клета много утицао Питагорин фило софски концепт заснован на броју, тј.бројевима.5 Jeдан од ње гових запаженијих радова јесте Дорифор (Коп -љоноша, сл. 1).

Пети век, као што смо видели, био је усмерен на човека, првенствено на његову телесну, идеалну и отелотворену бо жан ску појаву. Сама изра -жајност и емоције људског лика готово да нису ни биле заступљене.Целокупна атмосфера у третирању људ ског тела и лика промениће се ускулптури IV века пре н. ере.

Требало би споменути и женску фигуру рађену само ако су то билебогиње или ако су биле повезане са верским обредима и обичајима. Онесу биле углавном одевене, што је вајару омо гућавало да наговести њи -хове облине.

Пракса приказивања женске фигуре промениће се крајем IV и поче -тком III века пре н. ере, у оквиру Лисипове школе. Тада су се појавилизначајни уметници, скулптори који су утицали на даље формирањехеленистичке уметности. Наиме, доба од 323. до 31. године пре н. ерепознато је као хеленизам, хеленистичко доба.6 Уметност хеленизма


254

5Бројеви су виђени као основна карактеристика не само физичких тела, него и апс -трактних појава. На основу њих се постизала извесна хармонија, поготово у музици. Ј. Ј.Pollitt, Art and Experience in Classical Greece, Cambridge University Press 1972; The Classicalmoment 450-430 B.C., 106.

6Један од врсних истраживача J.J. Pollitt, дели хеленистичкo доба на три пе риода: времеДијадоха (323-275 пре н.е.) - борба око престижа и наслеђа после Александрове смрти,чиме се империја брзо распала тј. разјединила, затим време хеленистичких краљева

стилски се надовезује на уметност V века, али се сада више обраћачовеку као појединцу, индивидуи. Испољавају се психолошке и кара -ктерне особине личности, а не само лепота тела; није више примарноприказивање човековог позива, занимања, дакле, његове улоге у друш -тву, него и људске, карактерне особине изражене првенствено на њего -вом лицу. Умет ник је тако могао да унесе и сопствено виђење и схватање при изради дела, и да према својој вољи модификује захтеве наручиоца.

Бурни догађаји у IV веку пре н. е. и појава Александра Великог, нисумного утицали на смањење активности грчких уметника. Наиме, оно што су у скулптури V век пре н. е. били Фидија, Мирон и Поликлет, то суСкопас, Праксител и Лисип за IV век. Скопас7 је величину свога ства -ралачког бића испољио у приказивању патоса (рЬипт), емоција које сувезане за бол, тугу, патњу, нежност. Он приказује стање душе изразом лица, погле дом, положајем усана, чиме је нагласио израз, експресију.Прак сител8 je гајио покрет, али превасходно емоцију. Његова дела посе -дују скопасовски патос, али се одликују и једном новином – хумором,интригантношћу. То се најбоље опажа у делу Сау роктонос(Óáõñïêôüíïò) – Убица гуштера. Осим тога, радио је и женску фигуру,наглашено приказујући еротизам.

Лисип из Сикиона, града скулптора и сликара на северу Пелопонеза,рођен је око 390, а поживео је до 305. године пре н. е. Био је изузетно имескулптуре IV века, које је обележило позно класично и рано хеле нис -тичко доба. Иначе, хеленски свет је био проткан трима компонентама:хеленском, источњачком и македонском. Њихово преплитање усло вље -но је појавом Филипа II Македонског и његовог сина Александра Вели -ког на географ ско -историјској позорници, која је поред Македонијеобухватала и освојене земље: Грчку, Египат, Сирију, Персију и областидо Индије. Све то се одразило на уметност преко разноврсних ути цајакоје је Лисип искористио и слободно, интуитивно унео у своја дела.

Плиније Старији бележи да је Лисип урадио преко 1500 дела9, што


255

(275-150 пре н.е.) - стварање монархија после Дијадоха, и грчко-римско доба (150-31 пре н.е.) - надмоћ Рима и његовог утицаја. J. J.Pollitt, Art in thе Hellenistic age, Prologue: thephases of Hellenistic art, Cambridge University Press 1986, 17.

7Више о њему види: M. A. Gisela Richter, The sculpture and sculptors of the Greeks, London1950; Chapter IV, Fourth century, Scopas, 269; B. Gavela, Istorija umetnosti antičke Grčke,Beograd 1991, Scopas, 223.

8M. A.Gisela Richter, Нав. дело., 259; Б. Гавела, Нав. дело., 225.

9Податак вероватно потиче на основу приче да је слуга отворио ковчежић послеЛисипове смрти и у њему пронашао 1500 златника. У њега је Лисип остављао по једанзлатник од награде за свако урађено дело. Plinius Maior, Historia naturalis, 34-61.

звучи прилично невероватно. Он је доиста живео дуго и био цењенскулптор, али је вероватније да су неки од тих радова дело његовихученика.

Лисип није имао учитеља. Он је био самоуки ковач и добро је поз -навао технику ливења у бронзи, те се за њу и определио. Био је један одретких који је почео да ради у бронзи, а не у мермеру. С обзиром на својталенат и уметнички дух брзо се определио за скулптуру. Једном при -ликом је чуо речи сликара Еупомпа који је говорио да би требало самопосматрати природу. Од тада је при рода била Лисипова водиља, а обје -кат његовог интересовања би ло је људско тело. Пратећи своје савре -менике и претходнике, уочио је и преузео традиционална и класичнасхватања у обли ковању фигуре. Посебно је био заинтересован за поме -нути Поли клетов канон пропорција и принцип симетрије људског тела. Такође га је привлачила психолошка и експресивна карак те рис тикаСкопаса и Пракситела. Када говоримо о ономе штa је Лисип следио ичега се придржавао, на први поглед нам изгледа као еклектик. Оно штоје заиста неизмењено преузео од својих прет ходника јесте тематика. Њуније мењао. Међутим, уочавајући све проблеме и поставке свога вре -мена, он је настојао да их разради према сопственом сензибилитету.Његов револуционарни рад се запажа на самом третирању фигуре,односу према простору, из ра ди портрета, присутности персони фи ка -ција и алегорија.

На пољу обраде фигуре тј. људског тела, следећи Поли клетов канон,гајио је симетрију и никада од ње није одступио. Његове фигуре супостале виткије, елегантније, грациозније. Он је то постигао тако што јефигуре правио вишим, виткијим -издуженијим, а главе мање у односуна тело. Тако је изменио тешку, четвртасту, масивну Поликлетову стру -ктуру и учинио те ло лакшим и наративнијим. Овакав приступ је запа -жен у њего вом делу Апоксиомен (сл.2). Апоксиомен10 је римска мермернако пија Лисиповог бронзаног оригинала који је настао око 330. го динепре н. е. Копија се налази у Ватиканском музеју и колико може да се уочина основу ње, ако је веродостојна, а писани извори нам то потврђујусвојим описом, несумњив је значај овог дела. Апо ксиомен представља


256

10Плиније Старији износи једну занимљиву причу у вези са Апоксиоменом: "Ову фигуру јеу Рим у I веку пре н.е. пренео Августов зет, Марко Агрипа и поставио је на улазу у Терме,које је подигао и поклонио Риму. Уживајући у лепоти ове бронзане статуе, Тиберије јенаредио да је пренесу у његов двор на Палатину. Римљани су се оштро успротивилицаревој самовољи и после пра вих демонстрација које су му приредили, Тиберије јеморао да статуу Апо ксиомена врати на старо место, пред Агрипине Терме." Б. Гавела, Нав. дело., 229.

младог атлету који је изашао из палeстре како се чисти стригилом послевежбања. Наиме, он скида уље и прашину тако што их стурже са себе. На лицу се одражава фи зички замор. Његов став је лежеран, опуштен, а онје представљен као висок, витак, са издуженим ногама и чврстим телом(corpora graciliora siccioraque),11 пажљиво обрађеном ко сом, мањом гла -вом што доводи до мењања Поликлетовог прин ципа пропорција глава --тело са 7:1 на 8:1. На тај начин Лисип је поставио оптичку симетрију иилузију склада која је уочљива из сваког угла. То, уствари, значи дафигура може да се посматра са свих страна. Занимљив је положај рукугде је десна рука ис пру жена, а лева је благо повијена у лакту. Испруженарука продире у простор пос матрача и увлачи га у сопствени, те такоЛисип уводи трећу димензију-дубину.12 Дајућу фигури сопствени прос -тор, Ли сип је обогатио скулптуру свога доба и дао путоказ будућимскулп торима хеленизма као и скулпторима наредних векова који даљеразрађују сам простор, праве разноврсне замисли и конс трукције.

Оно што је раније био Поликлетов Дорифор, то је сада постао Апо -ксиомен - идеал обликовања људске фигуре. Готово све Лисипове фигу -ре су рађене са тродимензионалним ефектом и то вероватно зато, какоон каже: "...Други су представљали људе какви они јесу, док их ја пре д -стављам онаквима какви се по јављују."13 Зато фигуре својим "поја вљи -вањем" заузимају одре ђени простор и захтевају одређену дубину. Ова -кве карак те рис тике јављају се и код других Лисипових фигура атлета:Арес Лу до виси14, Агиас15, Ксенократ (Паусанија 6.2.8.), Троил (Паусанија6.1.7.) и други.

Раније су се приказивали вежбачи, атлете из аристо крат ских кругова са идеалним призвуком снаге и моћи, лепоте и чистоте. Сада их Лисипприказује као прљаве, изморене, сло мљеног носа, снажног али уморноги исцрпљеног тела, баш онак вима какви се појављују после борбе иливежбе. Овакав људски, хуманистички призвук присутан је и на божа -нствима и на бо жан ским штићеницима, које је Лисип, такође, радио.Еквивалент херојском напору и храбрости био је Херакле, а многијунаци су се поистовећивали са њим. Остале су значајне копије Лиси -


257

11М. А. Gisela Richter, Нав. дело., 288.

12Још у V веку тежња за дубином простора била је решавана њеном илузијом пер -спективе.

13M. A. Gisela Richter, Нав. дело., 288.

14Б. Гавела, Нав. дело., 229.

15M. A. Gisela Richter, Нав.дело, 289. Б. Гавела, Нав. дело, 229. На подножју статуе налазиосе Лисипов потпис: « Радио Лисип из Сикиона ».

пових оригинала, у већим или мањим димензијама, статуа или статуета.Лисипове велике фигуре Херакла враћају ону архајску коло сал ност.Архајска епоха је била под утицајем Оријента и следила је те утицајекоји су долазили првенствено из Египта. С обзиром да је Грчка опетбила у додиру са Египтом и Оријентом, преко осва јачких подухватаАлександра Великог, било је природно вратити се тим утицајима. Лисипкао верни пратилац и дворски скулптор Александра Великог је, с раз -логом, почео да враћа колосе у скул птуру, где ће они навелико битиприсутни у доба Дијадоха и то код Лисипових ученика и следбеника.Један од познатијих Лиси пових колоса био је Херакле Фарнезе (Хераклекоји се одмара, сл. 3). Настао је око 320. године пре н. е. и био је радЛисипов у бронзи. Ста јао је на Агори-тргу у Сикиону. О томе сведочиПау санија: ’’Такође и бронзана статуа Херакла, коју је урадио Лисип изСикиона и ту близу стоји Хермес Агорај (Заштитник трга, Паусанија,Опис Хеладе, 2.9.8). Статуа је била висока око 3,5 м. Била је много путакопирана у разним величинама, а нај изра женија копија је она која сесада налази у Напуљу у Археолошком музеју, у Фарнезе колекцији. Онаје два пута виша од природне величине. Донесена је из Каракалинихкупатила у Риму, а правио ју је и потписао копист Гликон Атински. Он јује вероватно по себно направио за купатила у раном III век пре н. е.Херакле Фар незе је приказан исцрпљен и уморан, ослоњен о свој топузкоји је омотан лављом кожом. Тешка, драматично истакнута муску лату -ра није типична за Лисипове атлетски витке фигуре. Међутим, поредатлетске грациозности Лисип је неговао и мужевно херој ско величањелика и тела, што ће се поготово запазити у његовим радовима пос -већеним Александру Великом. То величање је било више усмерено напсихолошки израз лица, на гесту и ставу тела, тако да појачана муску -латура може бити Гликонова обрада у духу и по моди претеривања IIIвеку пре н. е. Од Лисипа сигурно морају потицати сетни, ка тлу оборенипоглед, опуштено, благо, у страну нагнуто тело, док мисли о својимпрошлим подвизима.

Запажене су још неке фигуре Херакла за које се сматра да су делоЛисипових руку: колос Херакле из Тарента и копија Хера клове главе изТарента.16 Неизоставно би требало споменути Хе ра кла Епитрапезиоса.То је мала фигура, свега један лакат висине. Сматра се да је служила каопочасна фигура на Александровом столу приликом гозби. Херакле јеовде приказан како седи или се ослања на једну стену. Левом рукомпридржава топуз ослоњен о стену поред њега, а десном руком пружа


258

16Види код J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic аge, 51.

чашу да наздрави. Преко стене jе пребачена лавља кожа. Име Епи -трапезиос је и добио по томе што је стајао на столу. Има пуно копија овефигуре, а да је Лисип њен аутор у бронзи сведоче неки записи. Изузетнозаним љиви су записи римских песника Марцијала и Стација у којимапишу о фигури малог Херакла.17

За Лисипове оригиналне радове везују се и копије Херак лових фи -гура, као што је Херакле и златне хесперидске јабуке – једна од двадесеткопија Лисипове статуе која представља један од Хераклових подвига.Затим, Херакле и Немејски лав, такође један од Хераклових подвига.

Осим што је радио статуе атлета и хероја, Лисип је израдио и низстатуа богова: Зевса, Посејдона, Диониса, Хелија на четво ропрегу, Хер -меса, Ероса. Већ споменута Зевсова статуа у Таренту била је колосдимензија око 18 метара висине, како ју је описао Плиније (Nat. hist., 34,40) у I веку н. е. Била је веома тешка и непомична. Пошто је Зевс био богнад боговима Олимпа, разум љиво је његово често приказивање и поја -вљивање у разним видо вима уметности, у скулптури посебно. Отуда ибројни извори и описи Зевсових статуа које је урадио Лисип. Неке одњих наводи Паусанија: "Близу Афродитиног храма у Мегари налази сесвети лиште богиње Фэчз (Среће), а њена култна статуа је Прак си теловоуметничко дело. У оближњем храму бронзане статуе Музе и Зевса изра -дио је Лисип " /Опис Хеладе, 1.43.6(140)/, затим "у Аргу, светилиштеЗевса Немејског и усправна статуа бога, Лиси пов је рад" (Опис Хеладе,2,20.3(186)). На основу ових Пауса нијиних сведочанстава може се запа -зити да је култ изутено пош тованог бога Зевса, бога неба и земље,краљева и влада, људи и народа, био веома распрострањен: у Атици --Атини, у Мегари, Ко рин ту, Сикиону, Арголиди, на острву Егини, уЛакедемону-Спар ти, Месини, Аркадији.

Статуа Посејдон и делфин (сл.4) била је у Истмији, а то је она мер -мерна копија која се сада чува у Ватиканском музеју. Посејдон је при -казан ослоњен на мермерни постамент једном ногом, савијеном у коле -ну, а друга је усправна, стабилна и успос тавља равнотежу. Једном руком,тачније лактом је ослоњен на ону савијену ногу на постаменту, а другомдржи скиптар, трозубац; у подножју иза скиптра је делфин. Благо сенагињући напред, По сеј дон преноси тежину у страну, на савијену руку и ногу. Његов изражајни лик нам говори да је замишљен, као да разматранеку одлуку, а може бити и да са висине гледа неки њему немио призор.

Атлетски грађен, изражајан, са хуманизирајућим ликом, гус том ко -


259

17Више о томе код М. А. Gisela Richter, Нав. дело, 290; Б. Гавела, Нав дело, 230; J. J. Pollitt, Atrin the Hellenistic аge, 50-51.

сом и брадом, даје одлике Лисиповог стила и традиције. Ове одлике сејош присутније запажају на фигури Боргезе Фаун или Боргезе Марси -јас18.То је сатир који игра, приказан у заносу, спиралне торзије, каоатлета, витак и изражајан. Поново је при метна густа коса и обрадасваког детаља, што указује на посебан Лисиповски натурализам доц -није присутан у току хеленис тич ког периода, са извесним моди фи -кацијама његових ученика и след беника, као и самих наручилаца. Бор -гезе је мермерна римска копија оригинала рађеног у касном IV веку пренове ере. Сада се налази у Риму у Вили Боргезе, по чему и носи име.

У истом периоду кад је рађен Апоксиомен, негде између 340-330.године пре н.е. рађен је и бог Ерос19.То значи да је и овде Лисип развијаосвој иноваторски дух, али још увек ослоњен на традиционалне пос -тавке, чврсте и пуније структуре. Лисип је ура дио ову статуу, која је уоригиналу свакако била бронзана и представљала је такмаца Прак -сителовој фигури Ероса у истом месту. Наиме, то је Теспиа, како насПаусанија обавештава: "...Ли сип је касније Теспијцима начинио Еро -тову статуу од бронзе, а још пре њега Праксител од пентеличког мер -мера." (9.27.3) Ерос је приказан у некој врсти акције, односно он опушта лук извијајући тело, где Лисип и жели да забележи тај тренутак. Овакавдина мични Ерос је супротстављен Праксителовом статичном еле ган т -ном типу. Овај Ерос се налази у Паризу у Лувру, а постоји и готовоидентична мермерна копија у Риму у Капитолском музеју. Овде је лукнаправљен као змија, а Ерос је приказан као да је припи томљава, кроти.

Занимљив је један, вероватно рани Лисипов рад који пред стављабога Хермеса, бронзану фигуру како седи на једној стени. Ово дело сезове Хермесов одмор,20 рађен је око 350.године пре н.е. и налазио се уХеркулануму а сада је у Археолошком музеју у На пуљу. Млади богХермес седи, одмара се, али не као преморен и клонуо него као зами -шљени младић који се спрема да крене пошто смисли куда. Фигура јенага и витка, главе погнуте благо напред, пуна је извесне грације која јеблиска само Лисипу у то време. Постоје разна мишљења у вези овефигуре и њеног по рекла. Чињеница је да она поседује одлике Лисиповог обликовања не само присутних у обради телесне форме већ и у лику.Наиме овде је присутан један лик који више подсећа на принципе рим -ског античког портрета.21 Због тога произилази мишљење да је ово или


260

18Види код J. J. Pollitt, Аrt in the Hellenistic age, 53.

19Исто, 48.

20J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 57, 58; Б. Гавела, Нав. дело, 229.

21Хермесов лик доста подсећа на мермерни портрет са Делоса из касног II в. пре н. е. који

римска копија Лисиповог оригинала или је ово рад Ли сипове школекоја је радила у време јачања римског утицаја на грчким, односно маке -до нским територијама.

Међу ране Лисипове радове спада и његов Боксер, Борац из Арене (сл.5) или како га још зову Боксер Боргезе. Овде је присутна слична ситуа -ција као и са Хермесовим одмором. Проблем атри буције, да ли је то заиста Лисипова аутентична бронза или је урађена по његовом узору, или јеримска копија његовог ори гинала пошто има карактеристике његовихдела витких атлета и снажног, мишићавог тела, а сам лик подсећа наобраду косе и браде Хераклове. С обзиром на ове сличности са Хера -клом, Ли сип је то дело могао радити и у време Александра Великог, кадаје у њему био присутан тај херојски маниризам. Борац је приказан какоседи знатижељно ишчекујући пресуду о управо завршеној борби; при -казан је уморан, са раном на лицу, значи онакав како се у том тренуткупојавио, са психолошким набојем неизвесности. Дело се налази у рим -ском Националном музеју.

Јако важна обележја и карактеристике IV века, засноване су на идеа -лизму, а он је био еквивалент класицизма који је свесно понављан.Такође, IV века је изнедрио апстрактно као значајан про дукт произашао из Платонове филозофске мисли засноване на идеји. Идеја се визуа -лизује кроз физички и говорни свет, те апс трактне ствари, мисли, пој -мови, бивају отелеотворене у виду пер сонификација, алегорија, нпр.Правда, Време итд. Испливава сим болика испуњена поетским и инте -лектуалним атрибутима. Овак ве представе су биле усмерене на посма -трача, где је реч замењена сликом која је имала дидактичку намену исврху да подсети. Сам нетактилни свет осећања и идеја, филозофскепос тавке и анализе емпиријског и метафизичког пробудиле су тежњу да се таква размишљања и метафоре приближе онима који нису билиљуди од интелекта. Запамћен је један занимљив пример који је даоЛисип својим скулптуралним моделовањем. То је бронзана статуа Каи -роса (Прилике, сл. 6). Ово је била алегорична представа која је стајала уЛисиповој кући, на Агори хеленистичког Сикио на. Овај Лисипов рад јеописан код многих старих аутора, а био је и поетска инспирација. Наоснову овога и на основу римског мермерног рељефа из Музеја у Тори -ну22, који има карактеристике Лисиповог Каироса, можемо извршитипрецизнију скицу њего вог изгледа. Каирос је био приказан као нагамушка фигура, атлетске грађе. Вероватно по витком и елегантном узору


261

се налази у Музеју на Делосу. J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 58, 75.22

J. J. Pollitt, Art in the hellenistic age, 53-54.

Апок сиомена, с обзиром да је и овде Лисип приказао Прилику која сепојављује. Наиме, алегорична представа Каироса приказује га какостоји на лопти, на сфери, има крила на стопалима, у десној руци држибритву, рука је подигнута у висини рамена. Лице му је прекривенокосом, а потиљак је остао гладак, ћелав.Читава појава указује на тре -нутно присуство Прилике која је тешко ухватљива, и ако се једномпропусти тешко се поново стиже. О овоме нам сведочи епиграм Поси -дипа (РпуеЯдйррпт), који је био активан око 270. године пре н. е. и којије видео Лисиповог Каироса. Епиграм је у виду дијалога између статуе ионога који пита.23 Епиграм говори да је Каирос био постављен на вра -тима, на улазу, ен рспиэспйт - што значи на улазу или у портику, упролазу. Неки мисле да је то улаз или портик Лисипове куће у Сикиону.Међутим, пошто нам Посидип не говори о томе како је изгледао портик или портал, не можемо бити сигурни. Ово је један од примера Лиси -повог пло дотворног рада заснованог на дидактичком принципу исти -цања вредности и врлина. Један такав моменат он је пренео и на ликовесвојих портрета.

Лисип је радио многе портрете познатих и угледних лич ности. Вишенису били популарни идеалистички, класични пор трети, већ је биоистицан психолошки моменат и карактер особе. На хеленистичкомпортрету нису се приказивале само врлине и вредности особе: њенаратничка смелост, несаломива енергија, самопоуздање, чврстина воље.Приказивана је и она друга страна, мане и недостаци: лицемерје, дво -личност, напраситост, војничка грубост, па чак и суровост.

У класичном периоду било је обележавања значајних вој ничких иполитичких догађаја преко разних вотивних споменика и рељефа, гдесу приказивани и ликови стратега, војсковођа, вла дара, али у једномбезличном и идеализованом скулпторском изразу. У хеленизму немажанра у уметности који се више гра ничи са природом и карактероминдивидуе од портрета. У првом реду то су били портрети владара.Креатор ове врсте портрета био је Лисип.

Према сведочанству старих писаца Плутарха и Плинија, Лисип јепостао дворски скулптор Александра Великог, јер је једини направиоправи портрет свога покровитеља, и то у смислу самог лика и личностивеликог владара, коме се много допало како је Лисип то остварио. Пописању полихистора Плутарха (Живот Александров 4. 1): »То су статуеЛисипове којима је нај боље пренета Александрова физичка појава...Лисип је тачно ух ва тио оне разнолике карактеристике које су многи


262

23Исто

Александрови наследници и пријатељи касније покушали да имитирају. Наиме, положај врата је нагнут благо у лево, а очи су крупне, разливеногпогледа.»24 Када је Лисип направио први овакав Портрет Алек сандров,неко је записао следећи епиграм:

«Бронзана статуа као да објављује, гледајући у Зевса: Стављам земљу под своје стопало; Ти, Зевсе, чувај Олимп.»25

Лисип је приказао Александров темперамент који је био пре -судан у наметању личности владара народним масама. Раније се моћ иутицај владара показивао самим његовим угле дом и идеализованимликом. Лисипов принцип приказивања владара био је прихваћен иразвијен, не само у његово време, него и током наредних периода евро -пске уметности. Дакле, личност владара је постала примарна.Занимљиво је још и то да је Лисип приказао Александра голобрадог, јерга је радио по живом моделу. Тако ће целокупна хеленистичка портре -тна скулптура, по узору на Александра, владаре приказивати голобраде,а то ће бити прин цип и каснијих времена.

Међутим, када говоримо о Алекснадровим пор тре ти ма, тре -ба ло би имати у виду и једну скулпторску поделу Алек сандрових ли -кова. Они се деле на два типа:

- херојски тип по Лисиповом узору и - божански тип по Апелесовом26 сликарском маниру.Изузетан пример Лисиповог владарског портрета, који мно го одго -

вара Плутарховим описима27 и херојском типу, јесте Александров пор -трет, познатији као Азара Херма (сл.7). То је најбоље очувана римскареплика Лисиповог оригинала из 330 -320.године пре н. ере, откривена уТиволију код Рима 1779. На њој је био натпис: »Александар, син Фили -пов». И ако би се сум њало у овај натпис, сам портрет је очигледноверодостојан лик Александров, рађен по живом моделу. Данас се овајпортрет чува у париском Лувру. Оно што нас посебно упућује на то да јеово заиста Александров портрет јесте коса, густа и детаљно обра ђених


263

24J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 20.

25Исто

26Апелес је био Александров дворски сликар.

27«Према томе у погледу целе његове (Александрове) личности, портрети које је створила Лисипова рука најбоље одговарају његовом природном изгледу. Ис то тако, нико каоЛисип није могао да представи његов лик; ниме, многи његови следбеници и пријатељису доцније то покушавали да ураде, али је само овај уметник, боље од свих осталих,савршено познавао и представио његов начин да главу држи мало нагнуту на левустрану као и благост његовог погледа и влажност очију.» Б. Гавела, Нав.дело, 230.

праменова, изнад средишта чела равна и уздигнута – анас толи(áíáóôïëÞ). Плутарх такође говори о овој карактеристици Алек сан -дрове физиономије.

Други пример Александровог портрета показује сличност са АзараХермом. То је статуета која приказује Александра са коп љем; налази сетакође у Лувру. Овде се запажају одлике Ли сиповог портрета Алек -сандра Великог, али глава и поглед не стре ме у висину, ка небу, него су упаралели са раменима. Статуета је рађе на вероватно по оригиналу ста -туе из 330-325. године пре н. е.28

У оквирима херојског типа Александрових портрета неи зоставнотреба издвојити и његову главу из Пергамона, која по тиче из око 200.године пре н. ере. Налази се у Археолошком музеју у Истамбулу. Онаније тако лисиповски изведена, али се препознају Александрове кара -ктеристике приказане у перга мон ском стилу, са чврсто збијеном фор -мом, округлим очима, тала састим наборима површине коже и дубокоизбразданом косом. A глава која се налази у Археолошком музеју у Пели потиче из око 200-150. године пре н. ере. На њој је изражен лик Алек -сандра хероја, младог, пуног енергије и славољубља.29

Код божанског типа Александровог портрета ситуација је нештодругачија. Наиме, Александров дворски сликар Апелес са Коса приказао је Александра у традиционалној форми као Зевса Керавнофорос-а(êåñáõíïöüñïò) - Зевса муњоносца, како држи муњу седећи на трону.30

Овај лик се налазио у Артемидином храму у Ефесу. Слика подсећа на тода Александар није само "Зевсов син" него да има и његову снагу. Овденема лисиповске психолошке карактеризације. На првом месту је вели -чање и обо жење владара. Његова дивинизација имала је и свог одјекаспо јеног са Лисиповим особинама.

Млади лик Александров могао би се убројити у трећи тип тзв. Еубо -леус тип,31 тип Александра дечака, младића. Таква је глава из Британскогмузеја у Лондону и она је вероватно Леохаресово дело, једног од след -беника тзв. Лисипове школе. Глава датира из касног II века пре н. е.

Колико је Александров лик био цењен и утицајан говори податак даје Касандер, Александров ривал и наследник као краљ Македоније,једном приликом прошетао светилиштем у Дел фи ма и тамо наишао намонументални и моћни лик Александра Великог. То је био, свакако,


264

28J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 21,22.

29J. J. Pollit, Art in the Hellenistic age, 21.

30Исто, 22.

31J. J. Pollitt, Art and experience in classical Greece, Lysipos, 178.

један од Лисипових радова «пред којим је Касандер био толико узбуђенда му је тело подрхтавало, а вртоглавица помутила вид.» (Плутарх,Живот Александров, 74.4)

Лисиповски и постлисиповски портрети Александра наг ла шавајуидеју владара као божанског, омиљеног хероја и као посебно дете суд -бине. Тако Александрови портрети не пред став љају само човека него иидеју. Зато су каснији владари настојали да асимилују елементе Алек -сандрових портрета у својим лико вима. Иначе, ови портрети су рађенипретежно у оквиру Лиси пове школе, коју су чинили његови ученици иследбеници.

Лисип је изводио и групне композиције, углавном са сво јим уче -ницима, а тематику је преузео са Александровог сарко фага,32 споменика чије су стране приказивале краљевски лов на лава. Ово је изузетнопопуларан мотив хеленистичке уметности, а Лисип га употребљава нагрупи у Делфима која је приказивала Александра у загрљају лава, како се бори с њим. Тако нам Плутарх говори о актуелном догађају, где Алек -сандар не само да ризикује свој живот, показујући божанску моћ ихраброст, него уверава и своје ратнике и пријатеље да се не треба опу -стити у победи над Персијанцима. Овај споменик је поседовао и брон -зане фигуре лава и паса. Неке од њих радио је сам Лисип, а другеЛеохарес (Плутарх, Живот Александров, 40.4).33

Познатији групни споменик је Битка на Гранику, нају ти цајнији спо -меник битке у читавом старом свету. Радио га је Ли сип. Група је биласмештена на Диону у Македонији, да подсети на оне који су пали уАлександровој првој великој борби и победи над Персијанцима. Спо -меник битке на Гранику имао је најмање двадесетпет бронзаних коња -ничких фигура, укључујући и Алек сандра лично и, вероватно, неколикофигура пешадије. Исто ричност овог споменика и Лисипово активноучешће у Алек сандровом животу, могуће је да су помогли да Лисипнаправи и неке портрете актера битке. С обзиром да споменик нијесачуван можемо само претпоставити како је изгледао. Вероватно је биовелелепан и утицајан, не само у хеленистичкој уметности и друш тву,него су му се и Римљани много дивили. Једна Статуета из Херкуланума(сл. 8) можда представља копију коњаничког пор трета Александра Ве -ли ког. Ова статуета се сада налази у напуљ ском Археолошком музеју.Потиче из првог века пре н. е. и веро ватно се ослања на оригинални радизведен 330. године пре н. е. На основу ове статуете можемо прет -


265

32J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic age , 38.

33Исто

поставити извођење емо цио налног и драматичног ефекта на мону -менталном Гранич ком споменику. Међутим, остаје непознато да ли јеЛисип при казао Персијанце, највеће грчке супарнике. Била је иначечеста пракса у грчкој уметности да се прикажу две супротстављенестране, када је реч о сценама битке. Тако је могуће да је Лисип приказао и Персијанце и то као засебну групу у оквиру Граничког споменика.

Другу занимљиву групну композицију представљају Лиси пови Коњи(сл. 9) које је највероватније радио Лисип или његова школа. Ова ком -позиција има бурну историју и право је чудо како је опстала. Траг јој сепрати од цара Нерона (54-68. пре н. е) и цара Константина Великог(280-337. године н. е.). Затим је била пос тављена на цркви Св. Марка уВенецији после 1204. године. Кас није ју је Напоплеон пренео у Париз, аБечки конгрес је 1815. вратио у Венецију, одакле је потом пренета у Рим,за време Првог и Другог светског рата. Данас се налази у Венецијанском Музеју под заштитним стаклом. Сматра се да су ово оригинални радовиу бронзи, мада је анализом материјала утврђена мешавина од 98% ба -кра, 1% калаја и 1% олова. Ако би постојао још неки Лисипов оригинал,можда би могло, на основу бронзе коју је он користио у својој ливници,са сигурношћу потврдити аутен тич ност ових коња. Постоји мишљењеда обрада ушију коња упућује на рад Лисипових руку. Уши су стили -зоване, скулптоване према природи на коју се Лисип веома ослањао,достојанствено и будно начуљене у вис. Оно што мене више упућује наЛисипов рад јесте грациозан, елегантан став парадне позе коња, затимњихове вит ке ноге, компактнија форма и стабилна структура, као иположај коњских глава које су космос за себе. Изражајне су свака на својначин; коњи делују јединствено са парадно истуреном предњом левомногом. Своје мишљење заснивам на репродукцијама које сам ималаприлике да видим.

Лисипова активност није прекинута после Александрове смрти. На -про тив, била је и даље плодоносна у смислу овековечења ликова идогађаја самих Дијадоха и њихових след беника, по узору на херојскиАлександров лик. Они су се иден тификовали са снагом и моћи Алек -сандра Великог. Почели су се јављати ликови краљева у циљу про -паганде и утицаја. Међу њима је Портрет Селеука,на чијој бази постојинатпис који говори о томе да је Лисип творац краља Селеука: УЭлехкптвбуйлеэт Лэуйррпт Эрпйей. Пвај портрет није сачуван, тако да можемосамо да нагађамо како је изгледао и да истражујемо даље иден тифи -кујући га са Селеуком Никатором који се налази у Нацио налном музејуу Напуљу.

Више података о Лисиповом раду имамо на основу ликова друга -


266

чијег профила – филозофа, историчара, беседника. Међу њима се исти -че Сократов портрет (сл. 10). Али, док је портрете Александра и Селеу -кида радио углавном према живом моделу, са Сократом то није биослучај. Он је живео и био осуђен од Ати њана на смрт пре Лисиповепојаве. Историчар филозофије Дио ген Лаертије (III век пре н. ере)бележи да су се Атињани убрзо покајали и поставили Сократов портрет, рад Лисипов, у Пом пејону – згради одмах испред главних капија Атине.Лисипово дело морало је настати више деценија касније, после смртислав ног филозофа.34 Најраније, портрет би могао да се датује негде око340-320. године пре н. е. Претпоставља се да је овај портрет као и некедруге споменике наручио конзервативни атински вођа Ликург радивеличања атинске културне традиције. Можда га је наручио и Алек -сандар по Аристотеловом предлогу. На Сократо вом портрету, који сечува у Националном музеју у Риму, пре познаје се психолошки, емоти -вни однос забринутости и кон темплације, што је једна од битних карак -теристика Лисипове скулптуре, као и изражајност карактера филозо ф -ске личности. Слична обрада и концепција Лисиповог Сократа за па жасе и на једној римској копији Аристотеловог портрета35, који је урађенвероватно по оригиналу из 330. године пре н. ере. Ова копија се налази уБечу у Уметничко-историјском музеју. Занимљиво је да се и на Сокра -товом и на Аристотеловом портрету појављује онај скопасовски и лиси -повски патос (ðÜèïò), док су хероизовани портрети Александра и њего -вих следбеника поткрепљени кла сичним етосом (Эипт). Постојимо гућ ност да је Аритстотелов портрет аутентичан лик филозофа, јер сезна да је он био Алек сандров васпитач.

На основу свега се може понешто закључити и о Лисиповој лич -ности. Он је сигурно разумео своје време, епоху, бурне дога ђаје и пот -ребу за опстанком, као и тежњу за продубљивањем савести. Био јеочигледно свестран и цењен.

Занимљиво је да нема података и о томе да је Лисип радио скулптуре жена. То је остало да изводи његова школа.

Л и с и п о в а ш к о л а

Дуг живот и плодоносна Лисипова каријера деловали су на његовуоколину у едукативном и стваралачком духу. Изузетно цењен и ути -цајан Лисип је привлачио многе младе скулпторе који су учили код њега.


267

34Ј. Ј. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 53.

35Исто, 52.

Међу њима су се налазили и његови синови. Тако је с временом дошло идо стварања Лисипове школе. Она је следила и развијала Лисиповескулпторске поставке и инова торске тенденције, чиме је обележилахеленстичку скулптуру.

У историјским приликама које су настале после смрти Алек сандраВеликог (323. године пре н. е.), време Дијадоха је довело до распар -чавања царства на три краљевства – Сирију, Египат и Македонију.Међутим, у оквиру тих монархија било је градова који су остали пострани унутрашњих сукоба, делујући независно. То су Пергамон, Алек -сандрија, Родос и неке мање об ласти.

У културном смислу Родос је највише био привржен грч ким, хелен -ским тенденцијама, поготово дорској традицији и пе ло понеском насле -ђу. Сва три града су имала своје уметничке школе, које су у својојсуштини биле еклектичке. У њима се огле дају идеали Скопаса, Лисипа иПракситела. Лисиповски призвук је био најзаступљенији на Родосу, гдеје негован култ идеалног атлете. У Пергамону се одражава идеализо -вање грчке митолошке традиције, а у Александрији жанр сцене и моти -ви из стварног живота.

После распада Александровог царства многи уметници су тражилиплодно тле за своје уметничке активности. Тако су при падници сикио -нске тј. Лисипове школе своје тежиште рада са Пелопонеза пренели наРодос, тако да је расадник хеленистичке уметности у скулптури постаоисточни Егеј. Родос је постао ре публика спајањем Линдоса, Камироса иИлисоса крајем петог века пре нове ере. Захваљујући свом згодномположају Родос постаје главна спона поморске и трговачке кому ни -кације са Ита лијом, Грчком и Истоком. Постао је тако један од водећихлучких градова Хеладе, важнији од Атине. Изузетно добри односи са све моћнијим Римом помогли су му да дуго одржи своју независну пози -цију.

Александрија и Пергамон су преферирали мермерну скул п туру, докје Родос постао средиште обликовања у бронзи, нај више због свог си -кио нског утицаја.

Родоска школа, поникла на темељима лисипових ученика и след -беника, била је најплоднија и најсистематичнија од свих хеле нистичкихуметничких центара. Родоски уметници су ненад ма ш ни у обради де -таља; сама скулптура је моћна и снажна, окре т на и променљива. На ј -више почива на лисиповским тра ди цијама, али је доста присутно ископасовских и прак сите ловских утицаја. У родоској школи грчка умет -ност се у великој мери ослободила старих традиција идеализма. Нијетакође запа ла ни у пуки нату рализам. Намењена боговима и људима


268

подјед нако, она је добила широку слободу.У вези са Лисиповом школом из које је проистекла Родоска школа,

Плиније нам је оставио следеће записе: "Лисип је имао синове и учени -ке, уметнике достојне похвала – Дијапа и Боеда, и као најистакнутијегЕутикрата." Од ученика Лисипових наводи "Фанида, Еутихида и Харесаса Линдоса."36

Водећа личност на Родосу у скулптури био је Харес са Лин доса,Лисипов ученик, а Протогенес је био водећи сликар. Харес са Линдоса,подстакнут Лисиповим колосом Зевса у Таренту, из вео је, такође, колоса у бронзи, Бога Хелиоса, омиљеног божанства Родоса. Извори наводе даје био висок 32 метра, и да су га грађани Родоса наручили у знак зах -валности што је помогао да одбију нападе Димитрија Полиоркета, нај -млађег Дијадоха који је владао Македонијом. Због своје висине сматранје једним од седам свет ских чуда, а налазио се на самом улазу у родоскулуку. Подигнут је око 280. године пре н. ере, а страдао је у земљотресу224. године пре н. е. Плиније нам говори, да је било потребно неколикољуди да би обгрлили Хелосов ножни палац и да је изнутра био шупаљ. Ушупљинама се види да их је уметник испунио камењем, чијом тежиномму је дао чвршћи положај кад га је усправио.37

Немамо чврсте податке о томе како је колос изгледао, али имамоједну главу Хелиоса38 која се чува у Археолошком музеју на Родосу.Разбарушени праменови косе, нагнут врат у једну страну, поглед ка небуи полуотворена уста, све су то реминисценције на Лисипове портретеАлександра Великог.

Најистакнутији међу ученицима био је Лисипов син Еути крат. Пли -није нам говори и о томе да је он следио очеву бриж љивост више негоњегову елеганцију (constantiam potius imitatus patris quam elegantiamaustero maluit genere quam iucundo pla cere).39 Његов рад је био везан заатлете и коњичке статуе, као и за неколико женских фигура. Он је радиоза светилишта и проро чишта. Овде наводимо следећа његова дела: Хе -ра кле у Делфима, композиција Александар у лову у Теспијадама, Алек -сандар на квадриги, коњичка битка коју је конзул Метел касније пренеоу Рим, Група ловачких паса...

Еутикрат је имао доста истакнутих ученика, какви су били Тисикрати посебно Ксенократ, који је био скулптор и историчар. Тисикрат је у


269

36Plinius, Nat. hist., 34,66; Б. Гавела, Нав. дело, 256.

37М. A. Gisela Richter, Нав.дело, 295. Б. Гавела, Нав.дело, 258.


39Dicknis Guy, Hellenistic sculpture, The School of Rhodos, 36-37.

портрету доста следио Лисипову традицију. За памћен је углавном поПортрету Пеукестеса, Александровог шти тоноше, који је спасившиживот Александру током једног похода на Истоку, постао сатрап, пок -ра јински намесник Персије. Његов је и Портрет Димитрија Полио -ркета, чији је аутентични лик сачу ван, можда, у копијама двеју биста уХеркулануму, које се сада налазе у Напуљу. Димитријев портрет настаоје вероватно негде око 290. године пре н. е. Плиније о томе каже: ’’Пор -трет Димитрија урадио је Тисикрат из Сикиона који је био ученикЕутикратеса, Лисиповог сина, и чији је стил био несумњиво Ли сипов.’’40

Овде Плиније вероватно мисли на стил портрета Алек сандра Великог –обрада косе, погнут врат, благо отворена уста, све то по лиси повскојтрадицији. На Лисипа упућује и Тисикратов рад Тебан ски старац којивероватно представља лик песника Пин дара и важи за један од нај -лепших примера оплемењеног портрета једне личности.41 Ксенократ јебио носилац Лисипових интелектуалних и уметничких одлика; написао је и једну рас праву о уметности.

Дијап, уметник достојан похвале, био је привржен не само стилунего и темама Лисиповим. Колико га је у томе следио показује готовоидентично дело Периксиоменос (Ðåñéîõþìåíïò) са Лисиповим Апо к сио -меном. Периксиоменос је такође атлета који се чисти стригилом. Некидоводе у везу Апоксиомена са Дијапом. Међутим, гледајући Аги јасабиће вероватније да је ипак Лисип био аутор Апоксиомена.

Оно што чини Боеда познатим припадником Лисипове школе јебронзана фигура Адоранта. То је наги дечак који уздиже руке и погледка небу. Нежно и лепо дечаково тело симболише саму молитву којудечак у својој чистоти и безазлености упућује небу.42

Међутим, најистакнутија личност Лисипове школе био је Еутихид.Пореклом је из Сикиона, а био је и сликар и скулптор. Боље му је лежаласкулптура, што се може уочити на основу уметничких вредности, стилаи лепоте једног дела. То дело пока зује Лисипов утицај и по тематици,персонификованој, сим бо личној фигури у којој су спојени моментиисторије и етике. Дело се зове Тихе (Ôý÷ç - Срећа, Судбина сл. 11) и билаје намењена граду Антиохији. То је била група изливена у бронзи. Данаспос тоји једна мермерна реплика у Ватикану. Тихе је представљена какоседи на камену на који је спустила леву руку. Под њеним ногама јебожанство реке Оронтес, мала нага фигура детета која персонификује


270

40J. J. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 32-33.

41Б. Гавела, Нав. дело, 231.

42Исто

ту реку. Градске зидине Антиохије налазе се на њеној глави у виду круне,а у другој руци држи снопове жита. Рађена је по типичној лисиповскојтрадицији. Сложена ком по зиција која, као у делима Лисиповим, кори -сти контрастирајуће осе, торзију, а колена и руке чине посебан осећајслободе и при родности. На себи има тешку драперију која пада мирно и прави извесне благе полукружне, правилне наборе. Сама појава Тихе јемирна, одише ведрином, снагом и лепотом. Тихе нам даје мо гућност дапретпоставимо какав је био женски тип Лисипове школе.

Професор Б. Гавела и Г. Рихтер помињу још један Еути хидов рад, а тоје персонификујућа Фигура реке Еуроте. Она је представљена као торзомладог атлете, окруженог водом и шева ром. Овде је тело масивније,набрекло, мишићаво у складу са Поликлетовим каноном. Нема онувиткост и елеганцију Лиси повог Апоксиомена. Вероватно се Еутихидопределио за кор пуле н цију да би приказао бујност и снагу реке Еуроте.Реплика овог дела чува се у Ватиканском музеју, као и Тихе.

Каснији изданци Лисипове школе огледали су се и у вајању женскефигуре са оним витким, елегантним призвуком Лиси пових фигура.Посебно се издвајају Аnzio-девојка,43 Афродита која клечи,44 Фигура де -вој ке која седи.45

У оквиру другачијег третирања људскога тела и лика, тј. фигуре ипортрета, започетог Лисиповим радом, наставља се даље разрађивањечовекове личности. У том смислу неизоставно би требало споменутиЛисиповог брата Лисистрата, такође при падника ове школе, јер је сле -дио Лисипове принципе обликовања, али је независно стекао славу.Његов изузетан значај истиче Пли није: "Он је био први уметник који јеузео гипсане моделе људског лица као оригинала и представио начинизраде преко воштаног отиска узетог са гипса. Он је, такође, откриокако да се узму отисци статуа."46 Овакав принцип израде ишао је кареализму, који је постао укус и захтев времена. Таква израда портретавра тиће се касније у италијанској ренесанси.

Један од значајнијих примера психолошког портрета раног хеле -нистичког доба јесте Демостенов портрет скулптора По ли еукта, поз -натог на основу Псеудо-Плутарховог литералног дела Живот десет бе -се дника. Овај портрет је био постављен на Атин ској агори четрдесетдвегодине после Демостенове смрти, дакле, око 280. године пре н. е. На


271

43Ј. Ј. Pollitt, Art in the Hellenistic age, 56,57.

44Исто

45Исто

46М. А. Gisela Richter, Нав. дело, 294, 295.

њему су Атињани, на жалост исувише касно, исписали дистих: «Да ти је Демостене, снага била равна памети,Никада Македонски Арес не би завладао Хеладом».47

Ми данас имамо римску копију ове главе, у мермеру која се налази уУметничкој галерији Јеил Универзитета. Затим, једна Демостенова ста -туа, такође римска копија у мермеру из Глипто теке у Копенхагену,приказује беседниково тело слабашно, мр шаво, исцрпљено, аскетско,покривено драперијом. Овде је зас тупљен говор тела повезан са пор -третом израженог патоса и бриге. Сличан рад са психолошким ефектом присутан је и на стојећој статуи Софокла Латеранског.48

На примерима беседника и филозофа изградио се принцип при -казивања ових умних особа, у стојећем и седећем ставу. По овим узо -рима рађени су и портети Платона, Епикура, Зенона и других. Не зна се,међутим, поуздано да ли је Лисип утемељио и наведени тип филозофа ибеседника. Ако то није био он, онда та заслуга припада скулпториматрећег века пре нове ере. И поред тога, Лисипов значај у хеленистичкојскулптури био је огроман, посебно у изради поменутог владарског пор -трета.

Summary

The appearance of Lysippos in the Hellenic sculpture and the deve -lopment of his creative personality were preceded by events in the fifthcentury B.C. that were aimed at man, and primarily at his cor poreal, ideal andembodied divine phenomenon. In course of time, the entire poetic, phi -losophical and artistic world of monumental and idealised classical forms ofPericles' age has underwent transition, inspired for the most part by Socratesand his disciples, and first of all Plato. The fifth century B.C. sculptors likePhidias, Myron, Polycleitos, were oriented to Chriselophantine, kinetic andsymmetrical ideal of representing the human body and the deities. Morecherished was the divinely conceived approach to objects and phenomena.However, the entire atmosphere in the treatment of human body and figure(face) was going to be changed in the fourth century B.C., when much moreattention was paid to man and the nature. In other words, in addition tohuman body, human emotions, spiritual and inner condition of the soul ofman were also presented, The sculptors of that century like Scopas, Praxiteles,Lysippos, concentrated on the man as an individual, on his professional


272

47Б. Гавела, Нав. дело, 255.


calling and, first of all, on his psychical condition. This was a humanisticapproach to objects and phenomena. Con sequently, the principal role in thefifth and fourth century B.C. was played by anthropomorphism that wastransferred also to the pre sentation of allegories and personifications.

Lysippos is the most significant sculptor in the art of classical and earlyHellenistic period, called by some theoreticians - the age of transition. Ly -sippos' revolutionary artistic opus is characterised not only by shaping thehuman figure, where he really follows Polycleitos' canon and the principle ofsymmetry, and/or proportion, but also by his attitude toward the space,presentation of movement and group compositions. These characteristics arebest expressed in the works attributed to him: Apoxiomenos, Heracles Far -nese, Poseidon and the Dolphine, A Fighter in the Arena, Kairos, Alexanderthe Great, So crates, Granic Monument, Lysippos' Horses, Tyche. He was oneof the first sculptors who has casted his sculptures in bronze. Until that time,marble has been the material used the most. He has also laid the foundation of presenting rulers' portraits. As Alexander's palace scul ptor, he presented himauthentically and without overdoing - with the neck inclined to one side, theglance toward the skies, with large eyes, and thick and curly hair.

Lysippos' innovative spirit is best expressed by the sculpture of athleteApoxiomenos, whose head is smaller, since the proportions are not 8 : 1according to Polycleitos' norms, but 7 : 1, so that the body looks higher andmore slander; consequently, one has the illusion of harmony and symmetry.The position of the right hand penetrates into the space, which opens up athird dimension - the depth. Fatigue after an exercise is clearly visible on theface. Lysippos has presented people not as they were, but rather as theyappeared in a certain moment. These principles were followed by his school as well, when such developments reached a full swing in Rhodos. The school wasrepresented by his sons Diappos, Boedes and Euthicrates, as well as by thedisciples Fanides, Eutychides and Chares from Lindos, probably a creator ofthe Helios from Rhodes - one of the world wonders. Among them there wasalso Lysippos' brother Lysistratos, who is exceptionally important as the firstto take cluster casts of human face as originals, applying the mode of workingwith a wax model taken from such casts - which has opened the road torealism. Significant along such line of psychical realism were many sculptors,for instance Polyeuctos, who made Demosthenes' portrait. The statue ofSophocles of Lateran, too, indicates the traces of realism.

There is no evidence as to whether Lysippos has created female figures, but his school has been the first in this respect, as witnessed by the works likeAnzio Girl, Kneeling Aphrodite, A Sitting Girl.

Although we are dealing with artist's opus on the ground of copies and


273

replicas, as well as of data derived from classical writers such as Paussanas,Plutarchos, Pliny the Elder, we may conclude that Lysi ppos' personality andthe entire opus are permeated by an innovative spirit, which made him afather of Hellenistic sculpture.


274

Сл.1. Поликлет: Дорифор(копљоноша), мермерна копија,

450-430. г. пре н. е., Народни музејНапуљ

Сл. 2. Млади Апоксиомен, римскамермерна копија Лисипове бронзе из330. г. пре н. е., Ватикански музеј у

Риму

Сл. 4. Лисип: Посејдон иделфин, копија оригинала,

касни IV в. пре н. е,

Сл. 3. Лисип: Херакле Фарнезе,копија оригинала из касног IVв .

пре н. е., Археолошки музеј


275

Сл. 5. Лисип: Борац из арене,бронзана копија оригинала,

350-250. г. пре н. е., Националнимузеј Рим

Сл. 6. Лиспи: - цртеж оригинала из другеполовине IV века пре н. е.

Сл. 7. Лисип: Азара Херма,копија оригинала из касногIV в. пре н. е., Лувр у Паризу

Сл. 8. Лисипови коњи (?), друга половина в. пре н. е.,Музеј у Венецији


276

Сл. 10. Лисип: Портрет Сократа,копија оригинала из 340-320. године

пре н. е., Национални музеј Рим

Сл. 11. Еутихид: Тихе изАнтиохије, копија IV-III век пре

н. е., Ватикански музеј у Риму

Заједничка борба Грка и Срба у устанцима1804-1830.

АДОНИС Ј. ПАПАДРИАНОС(Солун)

Кобног дана 29. маја 1453. године у турске руке је пао Конс тан ти -нопољ, престоница хеленизма средњег века, а шест година касније –1459, исту судбину ће доживети и Смедерево, прес тоница српске

средњовековне државе. Два православна бал кан ска народа – Грци и Ср -би - утонуће у таму турског ропства, које ће трпети више векова. Напочетку XIX века, међутим, ови народи одлучују да подигну устанак и дазбаце турски јарам. У току ових својих ослободилачких покрета противТурака Срби и Грци су тесно сарађивали.

У фебруару 1804. године Срби су се дигли на оружје против турко -кратије. Челник овог Првог српског устанка био је богати трговац сто -ком Ђорђе Петровић који је, због свог тамнопутог лица, назван Кара -ђорђе или Црни Ђорђе. Карађорђев устанак наишао је на снажан одјеккод Грка, који су похитали да мате ријално и морално помогну српскеустанике.

У осврту на помоћ Грка Првом српском устанку полазимо од једнезначајне личности из напаћене грчкомакедонске земље. Реч је управо овелетрговцу и спретном дипломати Петру Ичку или Ичкоглу, родом изКатранице (данас Пирги) у западној Маке донији. Ичко се пре 1804.године налазио у Земуну и бавио се трговином. Избијање устанка зате -кло је овог македонског исе љеника у Београду. Петар Ичко је тада, безикаквог оклевања, оставио своје трговачко занимање и приступио ре -

277

довима срп ских устаника. Средином јула 1806. године Карађорђе шаљеПет ра Ичка у Константинопољ да преговара као изасланик Србије.Захваљујући својој дипломатској проницљивости, Ичко је тада потпи -сао мировни уговор који је имао повољне услове за Србе. У складу саодредбама овог мировног уговора, познатог под име ном Ичков мир,Србима је дата аутономија под султановом вр ховном влашћу; док суданак плаћали преко турског службеника.

Поред првог дипломате Грци су дали и једног од првих и значајнихисторичара српског устанка. Наиме, године 1807, објав љена је стихо -вана Историја Славено-Срба, коју је саставио грчки трговац из ЗемунаТриандафил Дука, родом из Касторије у запад ној Македонији. На жа -лост, Дукина Историја остала је готово непозната, јер истраживањанису придавала значај овој песма рици. Потребно је стога да се детаљ -није осврнемо на овај вредан историјски извор о Првом српском уста -нку.

Историја Славено-Срба Триандафила Дуке се састоји од 124 стра -нице и писана је у јампским петнаестерцима са римом. Зашто је пакДука изабрао да историју о српском устанку под Карађорђем пише устиховима а не у прози није тешко одго нетнути. Чини се да је на овуДукину одлуку утицала једна прет ходна устаничка хроника писана та -ко ђе у стиховима. Да бисмо били што јаснији подсећамо да је 1804, угодини почетка Кара ђорђевог устанка , земунски књижар и књиговезац Гаврило Кова чевић саставио стиховану хронику у којој је певао о срп -ским устаницима. Ову хронику под насловом Песн о случајном воз -мушчении в Сербии прикључившемсја... (Будим 1804) желео је да подра -жава и Триандафил Дука. Међутим, садржај ових двеју хро ника у стихусуштински се међусобно разликују.

Триандафил Дука своје дело посвећује Благородном госпо дару игосподину Петру Ичкоглији, сердару и базрђанбаши. Иза посвете, Дукаслави божанску промисао која је просветлила Србе да донесу великуодлуку и подигну се на Турке, уз детаљно при поведање патњи које јеподнео српски народ под Турцима и посебно од јаничарских вођа,познатијих под именом дахије.

У наставку Дукина Историја обухвата догађаје од почетка устанка(14. фебруара 1804) до устаничког освајања Београда (1807). Рељефно идетаљно се приповедају следећи догађаји: теш ке борбе српских уста -ника против Турака у току опсаде и заузећа Београда (крајем новембра1806. до 6. јануара 1807), као и дип ломатска мисија Петра Ичка у Кон -стантинопољу.

Поставља се, међутим, питање колико су поуздани Дукини подаци о


278

првим годинама српског устанка. Како смо већ горе истакли, ова исто -ријска песмарица објављена је у Пешти 1807, на грчком језику, само тригодине од почетка Првог српског устанка. Другим речима, писана јеистовремено са догађајима о којима приповеда. Наиме, писац ИсторијеСлавено-Срба живео је у Зе муну, граду суседном побуњеној Србији, укоји су често долазили српски устаници да набаве храну и оружје. Изпојединих одло мака Историје чини се, с једне стране, да је ТриандафилДука имао тесне везе са многим српским устаницима а, с друге стране,да је добро знао српски језик. Тако је Дука могао да од устаника који судолазили у Земун сакупи сва она поуздана сведочанства која су му билапотребна за уобличавање ове историје у стиху. Отуда је ова песмарицаоригинални и поуздани историјски извор за прве три године српскогустанка. С протокм времена појавиће се и други историјски извори,посебно архивска грађа. Сви ови историјски подаци, међутим, осве -тлиће само дипломатске закулисне радње и описаће душевно устрој -ство српских ратника, док за војничке подухвате које описује ДукинаИсторија неће донети готово ни чега новог.

Даље говоримо о доприносу других Грка Првом српском устанку.Крајем новембра 1806, када су српски устаници започели опсаду Бео -градске тврђаве, Грк Конда је напустио редове турске војске и прешао уКарађорђев табор. Конда је био родом из око лине Јањине. Пошто једобро познавао турске положаје, веома много је допринео српскомосвајању Београда. Значајан је такође и велики допринос Карађорђевим подухватима и Георгија Зан гле, родом из Блаца у западној Македонији.Када је почео Први српаски устанак, митрполит београдски био је ГркЛеонтије. Он је одмах узео учешће у устанку, иако није био у саг ласности са Карађорђем, и остао је у побуњеној Србији све до пада устанка 1813.године.

Дипломатски представник Русије у редовима српских устаника Кон -стантин Родофиникин био је грчког порекла, родом из престоницедодеканеса Родоса. Српски устанак слањем новца веома су подржали иГрци настањени у прекодунавским кнежевинама. Међу њима се посе -бно истакао угарско-влашки митрополит Доситеј Филитис.

Значајну улогу у првим годинама српског устанка имао је и влашкикнез Константин Ипсилантис, отац Александра Ипсилантиса, челника уослобођењу Грка.

Константин се убраја у ред првих који су обавестили руску државу опочетку српског устанка. Најстарија изјава о Првом српском устанку,која се чува у руским архивима, јесте она руског амбасадора у БечуАнстета, од 22. фебруара 1804. године. Одмах потом следи изјава Ипси -

Заједничка борба Грка и Срба у устанцима 1804-1830.

279

лантисова од 7. марта, а после ње следи читав низ изјава руских амба -садора и конзула у Константинопољу, Букурешту, Јашиу и Дубровнику.

Насупрот пак свим овим изјавама руских дипломатских пре дста -вника, који су покрет Срба посматрали као једну од уобичајених побунау циљу пустошења појединих области Отоманског царства, поменутаизјава Константина Ипсилантиса слутила је прави смисао српског уста -нка у завршним речима: "Сматрам да ће овај догађај имати далекосежне последице јер, као што је познато, Срби су у стању да оформе војску однајмање 50.000 људи."

Ипсилантис ће наставити и даље да шаље влади у Петрограду сличне изјаве о Србима. Ове изјаве кнеза Влашке, којима је руска влада при -давала велики значај, представљале су највећу заштиту српских нацио -налних интереса.

Од марта 1807. године стање за Србе је било све друго само не повољно, јер су Турци одлучили да крену у противнапад. Зато је Кара -ђорђе упутио посланике влашком кнезу Константину Ипсилантису итражио је његову помоћ. Ипсилантис је тада образовао одред од 200храбрих људи a за челника је поставио већ познатог предводника Јорга -киса Олимпиоса и упутио га у помоћ српским устаницима. Исте године, јуна месеца, Олимпиос и Карађорђе са својим људима опседају Турке,који су били утврђени на Штубику, и приморавају их на предају. Четири године касније Јоргакис Олимпиос и његови људи учествоваће у биткипротив Ћали-паше на обалама реке Мораве, на месту које води од градаНеготина према Београду. И овде су Турци били приморани да се пову -ку. У овој битки поново се истакао храброшћу и командним спосо -бностима Јоргакис Олимпиос. Тада је пак на бојном пољу погинуосрпски јунак Вељко Петровић, велики пријатељ-побратим ЈоргакисаОлимпиоса. Вељкова супруга Стана се потом удала за Јоргакиса и сањим имала троје деце: Александра, Милана и Јевросиму. Стана је заво -лела отаџбину свога новог супруга као своју. Тако, када је избио великигрчки устанак, она је дала прилог од 5.000 флорина.

Године 1812, 16. маја, као што је познато, склопљен је мир у Буку -решту. И поред помпезних одредби, овај уговор, у ствари, је оставиоСрбе на милост султана. Турци су сматрали да је ово тренутак да српскопитање реше оружјем. Тако је, јула месеца 1813, турска војска, под непо -средним вођством великог везира Хуршид-паше напала Србију са свихстрана. После двомесечног отпора, 21. септембра исте године, Кара -ђорђе је ступио на аустријско тле а два дана потом Турци су освојилиБеоградску трђаву. Први српски устанак се угасио. Аустријска држава јена извесно време прихватила Карађорђа, најпре у манастиру Фенеку а


280

потом у Грацу. Али на интервенцију руског цара ослобођен је у лето1814. и прешао у Хотин у Бесарабији.

Пад Првог српског устанка приморао је и Јоргакиса Олимпиоса данапусти српску територију и да пребегне у Влашку. У овој преко ду -навској кнежевини после Букурештанског мира, стање је било готовомирно а Турака незнатно у тврђавама. Влашки војвода тада био јеЈоанис Караџас, који је наследио Константина Ипсилантиса. Караџас јепримио Олимпиоса у своју службу и поставио га за челника телеснестраже. Касније, када је Караџас био приморан да оде у Пизу, ЈоргакисОлимпиос га је заменио у управљању његовим великим поседима.

Кнез Суцос, који је наследио Караџаса, именовао је Олимпиоса зачелника војних снага. Он је сматрао да се приближио велики тренутак за устанак грчког народа. На крају 1816. или почетком 1817. ступио је утајну организацију "Филики Хетерија", на предлог енергичног хе те -ристе Георгија Левендиса. На пријему је узбуђење Јоргакисово билотако велико да је с великим напором могао да прочита заклетву. Он јеизабран међу "Дванаест апостола" Филики Хетерије са задатком даделује на територији Србије, где је био познат и популаран.

У мају 1817. у Филики Хетерију ступају Карађорђе и Наум Карнарис,родом из Мосхопоља. Пријему Карађорђа и Карнариса у Јашиу у Мол -давији присуствовао је и велики хетериста Георгиос Левендис. Тада је ипочела озбиљна сарадња која се огледала у успостављању значајноггрчко-српског савезништва. У овој сдарадњи Карађорђе је представљаоСрбе а Олимпиос са Георгиосом Левендисом Грке. Карађорђе је, каконас обавештава Левендис у својим Сећањима, "објединио вековно иискрено пријатељство према грчком народу и вековну мржњу противзаједничког непријатеља, обећавши да ће, чим ступи на српско тле ипреузме власт, показати велику потврду своје искрене приврженостихришћанским циљевима Филики Хетерије..."

После приступања Филики Хетерији, Карађорђе је отишао у Србију.До аустријског Баната на граници са Србијом, српског родоначелникапратио је Јоргакис Олимпиос. Овде су се растали. Карађорђе је тајнопрешао границу и 28. јуна 1817. стигао у српски град Смедерево, где јеодсео у кући свога пријатеља Вујице Вулићевића. Одавде ће српски вожд почети да ствара план да поново дигне земљу против Турака.

У међувремену се у Србији створила нова политичка клима, којауопште није одобравала Карађорђеве планове. Наиме, 1815, један од -важ ни и хазардни челник – Милош Обреновић подигао је Други српскиустанак а онда је, после доста успешних акција против Турака, постигаоједну врсту унутрашње аутономије за своју земљу. Милош Обреновић је


281

настојао да задовољи и своје лично славољубље и да постане "великикнез и владар српског народа".

Карађорђе је из Смедерева обавестио Милоша Обреновића у Бео -граду о својим плановима и предложио му да сарађују. Вест о Кара -ђорђевом доласку и његовим плановима узбунила је Обреновића. Тридана је размишљао o томе шта да предузме. Ако прихвати Карађорђевпредлог, бациће земљу у нови рат, бојећи се да се опет не заврши неу -спешно као и онај 1813. године. Ако пак успе нови српски устанак,Милош ће изложити опасности своју власт због поновног вође српскогнарода – Карађорђа.

У жељи да се коначно ослободи Карађорђа, али се не усуђујући да сам прихвати одговорност, Милош Обреновић је сазвао српске кнезове уБеограду и од њих је тражио да прихвате ону одлуку коју траже нацио -нални догађаји. Кнезови су у један глас одлучили да се Карађорђе убије.Овај кобни чин прихватио је да изврши Карађорђев пријатељ ВујицаВулићевић. Тако је 13. јула 1817, пре зоре, глава Карађорђа који је без -брижно спавао, пала под ударцима секире Вујице Вулићевића.

Такав крај имао је ослободилац Србије, који је десет година непре -кидно и срећно управљао отаџбином. Био је то крај првог значајногпокушаја заједничке борбе Грка и Срба! Српски народ је тада ожалиосвог великог хероја, који се овенчао ореолом мученика. Најзначајнијисрпски песник, митрополит црногорски Петар Петровић Његош, пос -тао је тумач народног осећања, пишући о Карађорђу наредне потреснестихове:

Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,Све препоне на пут беху, к циљу доспје великоме:Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Кобни животни крај Карађорђев није утицао на хетеристе да напу -сте своје планове за организовање заједничке грчко-српске сарадње.Оно што нису успели да остваре преко Карађорђа, покушали су сада дато ураде посредством самога Милоша Обреновића. Како је мало касније Јоргакис Олимпиос писао Александру Ипсилантису "истина, мој не -при јатељ био је пре свега /Милош/, али шта да радим; Црни /Карађорђе/ је нестао, ипак треба опет да настојимо да /Србија/ постане чинилац ида то следимо, јер је за нашу идеју потребна сарадња сваког појединца".

Први контакти Олимпиосови са Милошем Обреновићем падајувре менски на почетак 1819. године. Улогу посредника преузео је Мило -шев секретар Георгије Евангелидис, родом из Амбелакиа у Тесалији. Наову Олимпиосову иницијативу Милош је одговорио 12. марта 1819,


282

следећим писмом: ’’Мом драгом пријатељу Георгију Олимпћанину. Оношто ми је говорио Георгије Евангелидис о познатој идеји вашег ауто -ритета да желите да то и остварите, сагласан сам по свакој тачки. При -мите то к знању, са жељом за свако добро и будите безбрижни’’. И поредсвих ових уверавања Милоша Обреновића преговори између Грка иСрба ради стварања заједничког савеза против Турака нису донеликоначно остварење ниједан постављени циљ. Узроке овога догађањатреба потражити у политици коју је тада водио Милош Обреновићпротив Високе Порте. Наиме, нови српски кнез се најпре интересоваода сачува привилегије аутономије коју је добио за своју земљу. Стога јеуправо и покушао да на миран начин а не оружјем разреши својеразлике са Турцима.

Неповерење пак Милоша Обреновића према предлозима ФиликиХетерије није уопште значило да је овај српски кнез није показиваоинтересовање за грчки устанак и да га није подржавао у свакој прилици.Посебно је карактериститчна солидарност коју је Милош Обреновићпоказао према Грцима на северу, када покрет у овом делу грчке земљеније успео.

Управо смо покушали да у главним цртама дамо слику заједничкеборбе Грка и Срба у годинама 1804-1830. за збацивање турског јарма.Сарадња пак и пријатељство између наша два народа неће престати1830. већ ће се наставити и даље до наших дана. У ствари, данас Грци иСрби тесно сарађују и корачају збратимљени, спремни да заједничкиодбију свакога који би покушао да нападне њихов територијални инте -гритет и угрози њихову националну част.

(Превео: М. Стојановић)

Л и т е р а т у р а

Мих. Гавриловић, Милош Обреновић, књ. 1-3, Београд 1908, 1909,1912.

Ì. È. ËÜóêáñçò, Ôï áíáôïëéêüí æÞôçìá, 1800-1923, ô. 1, Èåóóáëïíßêç

1978.

Ì. È. ËÜóêáñçò, Åëëçíåò êáé ÓÝñâïé êáôÜ ôïõò áðåëåõèåñùôéêïýò

ôïõò Üãùíåò, 1804-1830, ÁõÞíáé 1936.

Ìáñßá Íõóôáæïðïýëïõ – Ðåëåêßäïõ, Ïé Âáëêáíéêïß ëáïß.

Èåóóáëïíßêç 1991.

М. Стојановић, Историја Славено-Срба Триандафила Дуке. "Даница" Вукове задужбине, Београд 1997, 394-399.


283

M. Stojanović, Karadjordje in der griechischen Literatur und Kultur,"Balcanica" XXV-1, Beograd 1994, 225-234.

Адрианос Ј. Пападрианос, Карађорђева улица у Атини и Кондина уБеограду, Митолошки зборник 12, Рача 2004, 69-72.

Р е з и м е

У тексту су дати сви учесници и њихово деловање у заје дни -чкој борби два народа против туркократије. Аутор полази од дип ло -матске мисије Петра Ичка у Константинопољу, коме је земунски трго -вац и писац Триандафил Дука посветио своју стиховану ИсторијуСлавено-Срба (Пешта, 1807), на грчком језику. Следи потом учешћебимбаше Конде у Карађорђевом освајању Београда (1807). Посебно сеиздваја Карађорђево приступање тајној организацији "Филики Хе те -рија" и његовој сарадњи са хетеристом Јоргакисом Олимпиосом. Он јеКарађорђа од Хотина у Бесарабији допратио до границе са Србијом.После трагичне судбине српског вожда (1817), пошто је у међувременубио у Хајдук-Вељковој дружини и потом се оженио његовом удовицомСтаном, Јоргакис Олимпиос је безуспешно покушавао да Милоша Об -реновића придобије за планове "Филики Хетерије".


284

Лав – вук на гробним споменицимахерцегновског подручја

КОМАР ГОРАН(Херцег Нови)

Апстракт: На неколико мјеста, на гробним споменицима Гор -ње Боке, на новскоме опсегу, јављају се исклесане фигуре лава –вука. Овакве представе у околици Херцег - Новог стоје на спо -меницима са почетка 20. вијека.

Ова фигура је у свим детаљима лавља, само што глава носи одређенецрте вучје главе. И поред изгледа и анатомије ногу за које, лично,вјерујем да клесари настоје да представе ноге лава, детаљ који не -

сум њиво открива лава је реп, односно за вршетак репа. Такође, грива, али то је сасвим несигурни детаљ. Ипак, могуће је, на први поглед, рећи дафигура о којој овдје говорим носи доминантне анатомске црте лава.Стога, није мо гуће не помислити на могућност градње једног сти -лизованог или домаћој народној традицији прилагођеног покушаја пре -д став љања млетачког лава. То стога што је новски крај уживао једанвијек политичке доминације Млетачке републике за које вријеме је ост -варио крупан економски и културни раст1. У то вријеме, од Кандијског и

285

1Г. Комар, Херцегновске знаменитости, књ. 1., Београд – Херцег – Нови, 2006. На нас -ловној корици представа млетачког лава који узлази уз приморски бријег са кулом наврху. Свакако освојење Херцег – Новога 1687. године. У једној руци држи мач а у другој

Морејских ратова, неке српске фамилије Старе Хер цеговине задобиле сумлетачке привилегије и грбове. Такође, ваља скренути пажњу на чиње -ницу да ни у једноме од три случаја није исклесан класични млетачки лав са подигнутом ногом. Но, ипак, ова фигура посједује и црте вука, наро -чито када је у питању њена глава.

Овакве фигуре стоје на три мјеста на сеоском опсегу Хер цег – Ново -га. У порти парохијалне цркве Светога Апостола Томе у Требесину наспоменику из прве половине 20. вијека, фамилије Вуковића. Затим, крајцркве Светога Великомученика Георгија у Доњим Мокринама и крајцркве Светога Крста у мокрињском одломку Црљено брдо. Све су триучињене са свим пре поз нат љивим цртама и карактеристикама и лава ивука. Све три фигуре су представљене у ослањању на све четири ноге.Не, дакле, усп рављене или полуусправљене.

Уколико би кренули путем тражења сличних мотива на гробнимспоменицима Боке и сусједних крајева, тада би и пов ршним пре гле -давањем литературе, и увидом на терену, на сасвим доступним и поз -натим споменицима у овоме крају нашли или идентичне или врлосличне представе.

У погледу старине, несумњиво најстарије овакве представе леже наМихољској Превлаци у Боки, староме сједишту Зетске митрополијеСветога Саве. Ова парчад, са оваквом представом, обиљежава најранијепочетке словенске декоративне пластике на Балканском полуострву.Представа лава – вука је исклесана у средишњем дијелу на Превлациоткривенога сегмента олтарске преграде неке старе превлачке цркве2.

Такође, Јован Вукмановић у раду о Конавлима говори о гробљу упорти цркве Свете Ане у Пољицама конавоским гдје лежи једна гроб -ница са исклесаним лавом. Овај истраживач ова ко описује представулава: "...са кратким ногама, заврнутим ре пом и необичном гривом."3 Унемогућности да на терену пог ледам ову фигуру, казаћу да овакав, иакогрубљи опис Ј. Ву ка новића, говори за упадљиву сличност наших нов -ских пред става и ове конавоске коју помиње Ј. Вукмановић. Овај детаљму је, свакако, привукао пажњу. Истраживач казује, такође, да је гроб саћириличним натписом. Велика штета што не даје неко дато вање нат -писа, мада је одређивање старости гроба немогуће на основу датовањанатписа који носи.


286

Јеванђеље. Преузето из аутентичне књиге Топаљске ко мунитади засноване 1718. године.2

Ј. Максимовић, О средњевековној скулптури Боке Которске, Споменик САН, CIII, Бео -град 1953, 104, 105.

3Ј. Вукмановић, Конавли – антропогеографска студија, САНУ, посебна издања књ.DXXVII, Оделење Друштвених наука књ. 85, Београд, 1980, 355

Наравно, ваља водити рачуна о чињеници да су некрополе стећакадо недавно биле јако распрострањене у подручју Кона вала4. Оне супривукле пажњу старих истраживача старина5. Taко исто и у новскомекрају почевши од пограничних суторинских села. Најближа Конавлимаје некропола стећака у селу Малта у При јевору крај цркве Пренос Мош -тију Св. Николе6. У Суторини, читава порта цркве Рождество Св. ЈованаКрс титеља на Лоберу испуњена је стећцима7. Такође, стећке виђамо упорти цркве Св. Ђорђа у Ченићу, као и цркава Св. Ђорђа и Св. Илије уЖвињама8. У Конавлима, у најближем селу Мрцине (Бутковина, Вари нобрдо) лежало је јако пространо старо гробље, затим у Попо вићима иКома јима, те Пољицима конавоским (црква Св. Илије). Све су то гро -бља са средњевјековним споменицима и ћири лич ним натписима. УГорњој Боки и сусједним Конавлима посвје дочено је миленијумско ис -то ријско политичко и народносно – културно јединство које је иска -зивано и истовјетношћу градње гробних споменика средњега вијека.Није нео бично, стога, да се на једноме древнијем споменику Конавала иНовога нађе пред става која је готово истовјетна. Но, да кажемо неко -лико ријечи о представи вука уоченој на гробним споменицима кодбокешких Срба.

У српскоме паганству поштивано је вучје хтонично божан ство чијесу улоге, по мишљењу др Веселина Чајкановића, касније пренијете наСветога Саву. О хтоничном карактеру овога божан ства може се наћипотврде у бројним медитеранским религијама9.

Вук свакако носи обиљежје и својства древног српског хто ничногбожанства чије карактеристике на себе примају и свети тељи свети СаваСрпски и Свети Ђорђе. Такође, вук је пратилац, у легендама, СветогаАрхангела Михаила, још једне хипостазе ста ринског српског божанства

Лав – вук на гробним споменицима херцегновског подручја

287

4Исто, 39

5V. Vuletić – Vukasović, Stećci u Konavlima i Dalmaciji, Starohrvatska prosvjeta II, Knin, 1896;L. Zore, Bosanski grobovi, Program c. k. Velikog državnog gimnazija u Dubrovniku za školskugodinu 1880 – 1881, Dubrovnik, 1881; Š. Bešlagić, Stećci u Brotnicama, Anali Historijskoginstituta JAZU Dubrovnik VIII – IX, Dubrovnik, 1962.

6В. С. Јовановић, Извјештај са рекогносцирања терена у околини Херцег – Новог, Београд,1956 (Археолошка документација Завичајног музеја Херцег – Нови, фасц. 18); С. Наки -ћеновић, Бока, Српски Етнографски зборник, књ. XX, Бео град, 1913, 628, 629.

7Г. Комар, Црква Рождество Св. Јована Крститеља на Лоберу (Суторина, Херцег – Нови)Херцег – Нови, 2001. – монографија са планом основе цркве и си туа цијом терена.

8Г. Комар, Херцег – Нови. Историја новска од искона до пада Венеције, Херцег – Нови, 2004.Поменуте су све локације на којима се јављају стећци.

9В. Чајкановић, О српкоме врховном богу, Београд, 1991, 19

Доњега свијета. Свети Ђорђе се одли кује једном старом и аутентичномулогом заштитника вукова. Непревазиђени Веселин Чајкановић истичеда је веза са вуковима управо главна карактеристика негдашњег српског хтоничног бо жанства10. Овo велико божанство које је, могуће стајало начелу нашег пан теона, носило је у старини изглед вука. И као родо -начелник српскога народа, у средњевјековним споменицима, устано -вљено је да је "Србин вук."11

Коначно, у нашем крају, леже споменици који указују на могућностда се људи именују и означавају као вукови, чак са изузетним физичкимсвојствима, као што је случај у једној ис прави чији је аутор Зубчанин икнез Кузман Поповић (Дани ловић), када казује "Вук Бијели Иван Шилу -ковић."12

Слободан сам, на крају, изнијети увјерење да ова представа лава –вука на гробним споменицима Горње Боке носи и печат дубоке српскепредхришћанске старине у потенцирању анатом ских црта вучје главе.Лав би, могуће, био представа која би се могла, свакако не сигурно,везивати уз млетачки период у Боки Которској. Уколико би то било такотада би се овдје у Боки 20. вијека сусретали са једном јако пона род -њаченом варијантом пред ставе млетачког лава. У томе случају, уколикоби у познатоме грбу Венеције лежао мотивациони склоп бокешкихмајстора кле сара, тада би се негдје видио класични млетачки лав. Упитању поријекла лава тешко да се може што одређеније рећи.


288

10Исто, 19, 68

11Исти, 154, позива се на: K. Jiricek, Staat und Gesellschaft im mettelalterlichen Serbien, Wien,1914, 3.

12Горан Комар, Бока Которска. Ћирилични споменици 17., 18. и 19. вијека... збирка уприпреми

Садржај

Биобиблиографија академика Војислава Ђурића. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ

Фрагменти Сервантесове поетике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

ГОРДАНА РАДОЈЧИЋ-КОСТИЋ

Библиографија академика Војислава Ђурића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

МИЛЕ СТАНИЋ

Избори Војислава Ђурића у САНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65

ДЕЈАН ОБРАДОВИЋ

Ђурићи у Малом Крчмару (родословни прилог) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71

Сећања на професора Ђурића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77

ДРАГОЉУБ НЕДЕЉКОВИЋ

Наш учитељ – Војислав Ђурић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

ИВО ТАРТАЉА

О животу и раду Војислава Ђурића, укратко . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

ВЛАДЕТА ЈАНКОВИЋ

Одлазак зачетника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89

289

Тематика академика Војислава Ђурића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ

Прве српске антологије грчког песништа. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95

МАРКО АТЛАГИЋ

Главне српске ускочке личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Академик Војислав Ђурић и његови професори. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113

МИЛОРАД РАДУСИНОВИЋ

Академик Војислав Ђурић као тумач Његошеве мисли . . . . . . . . . . . . 141

БРАНКО НАДОВЕЗА

Војислав Ђурић: косовска традиција и митологија. . . . . . . . . . . . . . . . . 155

ПРЕДРАГ ЈАШОВИЋ

Доситеј Обрадовић у херменеутичкој визури Војислава Ђурића . . . . 161

ЉУБИША РАЈКОВИЋ

Погледи др Војислава Ђурића на порекло наше народне епике. . . . . . 173

БОЖИДАР ЈОВОВИЋ

Војнички поглед на једну песму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз два краћа прилога академика Војислава Ђурића . . . . . . . . . . . . . . . . 187

У част Војиславу Ђурићу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201

ЉИЉАНА СТОШИЋ

Ликови Арапа, црнаца и Кинеза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203

СЛОБОДАН ЛАЗАРЕВИЋ

Укрштаји на фресци времена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223

ГОЛУБ ДОБРАШИНОВИЋ

Милан Ђ. Милићевић и Вук Караџић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241


290

ИВАНА ПАВЛОВИЋ

Лисип и његова школа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251

АДОНИС Ј. ПАПАДРИАНОС

Заједничка борба Грка и Срба у устанцима 1804-1830. . . . . . . . . . . . . . . 277

ГОРАН КОМАР

Лав – вук на гробним споменицима херцегновског подручја. . . . . . . . 285

Садржај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 289

Садржај

291

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821 . 163 . 42 : 929 Ђурић В. (082)012 Ђурић В.821 . 163 . 41 . 09 -13 : 398 (082)930 . 85 (495) (082)

Тема: Академик Војислав Ђурић /I приређивач Живојин Андрејић ; уредникМиодраг Стојановић I . - 1 . изд. - Рача :Центар за митолошке студије Србије , 2006


292

(Лапово : Колор Прес) . - 292 стр. :илустр . ; 21 cm. - (Митолошки зборник ;15)

На спор. насл. стр. : Vojislav Đurić. - Нанасл. стр. поред места издавања и : Београд.- Слика В. Ђурића . - Тираж 300. - Стр.37--64 : Библиографија академика ВојиславаЂурића / Гордана Радојчић-Костић. - Напоменеи библиографске референце уз већину радова.- Библиографија уз поједине радове. -Summaries.

ISBN 86-83829-26-X

а) Ђурић, Војислав (1912-2006) - Зборнициб) Ђурић, Војислав (1912-2006) -Библиографије ц) Српска народна поезија,епска - Историјски мотиви - Зборници д)Грчка - Културна историја - Зборници

COBISS.SR-ID 135528460

Садржај

293

Митолошки зборник 15: Академик Војислав Ђурић

Documents

Transcript of Митолошки зборник 15: Академик Војислав Ђурић