Broj 9 godina 2010

2

Álvaro Siza vs. Dominique Perrault: Majstori konteksta

„Crteži – pejzaži, portreti i skice sa putovanja – uvek su me okupirali . Ne mislim da to ima direktne veze sa arhitekturom ali je to dobar put razvoja oštrine vizije. (… Crtež, shvaćen kao poseban izraz, nije neophodan za projektovanje.) Postoje dve različite reči u portugalskom jeziku koje znače ,,gledati” i ,,videti i razumeti” (olhar i ver).Alat jednog arhitekte je sposobnost da vidi.”

„Kad razmišljam o Arhitekturi, uvek uzimam za primer pisce, a među njima Pesnike, najpozvanije stvaraoce beleški i snova, stanovnike samoće“.

Álvaro Siza Vieira

Álvaro Joaquim de Melo Siza Vieira

U svetu arhitekture poznat kao Álvaro Siza, je savremeni portugalski arhitekt, rođen 25. juna 1933. u Matosinhosu, malom primorskom gradiću pakraj Porta. Diplomirao je arhitekturu 1955. na bivšoj školi likovnih umetnosti na Univerzitetu u Portu, na departmanu Faup - Faculdade de Arquitectura da Universidade do Porto. Bio je profesor na toj školi od 1966 do 1969, a potom ponovo od 1976. Uz Fernando Távora, on je jedan od referenci Porto School of Architecture, gde su obojica bili profesori. Predavao je na mnogobrojnim uglednim svetskim školama arhitekture i bio gostujući profesor. Njegov "pesnički" modernizam proizilazi iz konteksta, osvetljen univerzalnim vrednostima. Dobitnik je Pritzkerove nagrade za arhitekturu 1992. za projekt obnove Chiado područja Lisabona, istorijskog dela grada koji je bio potpuno uništen u požaru avgusta 1988. Druga značajna priznanja: Zlatna medalja The Superior Counsil of Arquitecture Saveza arhitekata Madrida 1988, Mies van der Rohe nagrada za Evropsku arhitekturu 1988, Alvar Aalto Medalja 1988, Nagrada princa od Welsa na Univerzitetu Harvard 1998, Portugalska nacionalna nagrada za arhitekturu 1993, Wolf nagrada za umetnost 2001, Urbanism Special Grand Prize Francuske 2005. Član je Američke akademije nauka i umetnosti, "Počasni Član“ Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA), Američkog instituta arhitekata, Académie d'Architecture de France i Europske akademije nauka i umetnosti.

Dominique Perrault Rođen u Clermond Ferrand (Francuska)1953. Diplomirao je arhitekturu na Ecole Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu 1978. Godine 1981. je otvorio svoj prvi dizajnersi studio u Parizu, a nakon toga biroa 1992. i u Berlinu, Luksemburgu (1999), Barseloni i Baltimoru (2001). Član je Académie d'Architecture, Chevalier de la Légion d'Honneur, predsednik Instituta Francuskih Arhitekata od 1998 do 2001., počasni član BDA (Udruženje nemačkih arhitekata) i Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA). Perrault je predavao na raznim univerzitetima, uključujući Etsab u Barceloni i ETH u Zurichu. Učestvovao je na brojnim konkursima u Francuskoj i inostranstvu. Neki od njegovih najvažnijih izvedenih projekata su: Nacionalna biblioteka u Parizu (1989-1995), Stadion (1992-97) i bazen (1992-1999) za Olimpijske igre u Berlinu i Centralna Medijateka u Vénissieux (1997-2001). Trenutno Dominique Perrault dovršava proširenje gradske većnice u Innsbrucku i radi na projektu za proširenje Suda pravde Europske Unije u Luksemburgu, zatim na projektima Montigalà stadiona u Badaloni, Barcelona i novi Olimpijski teniski kompleks u Madridu. Među nagradama koje je dobio za svoj rad ističu se Grand Prix National d'Architecture (1993), Mies van der Rohe nagradu i nagradu Europskog parlamenta za Arhitekturu (1997) za Bibliothèque Nationale de France.

,,Uzmi komad zemlje, izgradi na njemu zid, i već si nesumnjivo stvorio arhitekturu. Ja pokušavam da se više fokusiram na pejzaž nego na samu konstrukciju. Ako postoji, pravi materijal za arhitekturu je zemlja”.

,,(...) sada je potpuno novi period, jer mi koristimo geometriju, racionalne oblike, i vrlo dobru funkcionalnu organizaciju. Ali sada sa nekim novim materijalima, poput metalnih tkanina, mi transformišemo, mi razvijamo arhitekturu u relaciji sa kontekstom, pejzažom. Jer moja konačna ideja nije više želja da izgradim neke objekte, ja želim da gradim pejzaž“.

Dominique Perrault

Álvaro Siza vS. Dominique Perrault, ,,otac” vS. ,,Sin”; SličnoSti i razlike, ono što ih spaja i udaljava; razMišljanja i senzibilitet, principi i stavovi; Metod i filozofija Projektovanja; meSto i vreme gDe Su rođeni i oDraSli, traDicija i društvo.

Broj 9 godina 2010

3

Kako stvaraju dva arhitekta, dveju različitih generacija i škola, ličnih senzibiliteta i intuicija, gde su to oni isti, odnosno slični, šta povezuje njihove metodologije projektovanja – tema je ovog istraživanja.

Ako posmatramo dve ličnosti, dva opusa, dve različite arhitekture, posmatramo njihovu različitost, jedinstvenost i originalnost, ali isto tako i ono što ih spaja tamo gde se njihova razmišljanja dodiruju i prožimaju, tamo gde gledaju na arhitekturu istim očima. Ali, naravno, svako na sebi svojstven način. Dve arhitekture koje slede različitu tradiciju i praksu, koje koriste različite materijale, ali koje su postale neraskidivi deo prostora u kome su nastale. Odnos arhitekture prema transformaciji, promeni unutar prirode, grada, društva, ali i njeno postojanje i opstajanje kroz te promene, ili pak njihovo menjanje i prilagođavanje. Prihvaćanje i odbacivanje tih promena, stvaranje u njima. Samo prenošenje ideje, koncepta na papir, odnos između olovke i novih tehnologija, modela, renderinga. Stidljivost ili pak otvorenost, komunikativnost, spremnost da se prikaže svoj rad, metod, ili ostane stanovnik samoće gradeći svoje snove i ideje.

arhitektura koja oPStaje

Arhitektura Álvara Size je takva da se može stvoriti i bez osećaja za stvarnost. Ona ne nastaje projektovanjem, ona jednostavno raste. Ali u onom trenutku kada se sa papira prenese u kontekst, ona je stvarna i uvek odgovara vremenu u kome se rodila, iako je to vreme koje se menja. Iako je dobitnik Pritzkerove nagrade 1992. godine, on nije došao u iskušenje da proširi svoju praksu, da postane globalni arhitekta. On retko gradi izvan Iberijskog poluostrva, ostajući veran mediteranskom kontekstu. Njegova arhitektura nije samo forma već njegovo razmišljanje, osećaj za prirodu, tradiciju, potrebe društva. Rađa se kao postignut cilj, kompromis, stapajući različite izvore informacija.

Da bi opstala, arhitektura Álvara Size se ne nameće, ne oduzima prostor i ne okupira okruženje i kontekst, ali ipak postoji zajedno sa njim. Kao rezultat organskog i morfološkog menjanja prirode i društva, njegova arhitektura nastaje, raste i oblikuje se. On stalno ističe procese transformacije i transfiguracije kojima su grad i priroda neprestano izloženi. U tom procesu dolazi do izgradnje i razgradnje, stvaranja i propadanja arhitekture kao sklopa fizičkih, kulturnih i socijalnih činjenica. Siza svoju arhitekturu, osećaj za stvarnost, stvara u Portugalu, u različitom, brutalnom a opet slikovitom okruženju. Njegova arhitektura oduševljava

Slika 1Način prikazivanja

Broj 9 godina 2010

4

osećajem za mesto, sposobnošću stavaranja u tlu i na njemu. Spontano i prihvatljivo, stapajući se sa okruženjem punim kontrasta, njegova arhitektura se razvija zajedno sa prirodnim, geološkim masama tla i terenom, koji čine arhitektonsku podlogu.

Kada ima potrebu da crta, on crta, skicira. Ali njegove skice su male, jednostavne, fokusirane, njegova skica ne prikazuje objekte i arhitektonske elemente, on crta ono što vidi (značaj posmatranja i razumevanja), oseća, što čuje, što je negde pročitao, nešto što mu je ostalo u sećanju. Sa nekog dalekog putovanja ili ono što mu je blizu.

Kada govori o svojoj arhitekturi, Siza to čini posredno, zaobilazno, govoreći o gradu i pejzažu, o društvu, o zatečenim stvarima koje su uslovile njegovu arhitekturu. On prirodne i urbane, kulturne i tehničke okolnosti ne shvata kao vanjske uticaje na razvoj projekta, nego je to sve materijal od koga je sačinjeno arhitektonsko delo. Zato ga i zanimaju Aalto i Wright, koji stvaraju arhitekturu nadahnutu istorijom kulture, arheologijom mesta. Álvaro Siza oseća, čuje, gleda i razume, suočava se sa konkretnom stvarnošću. On traži kompromis između onoga što želi i onoga što realno može biti. Njegova ideja je sposobna da se transformiše, da se

preobrazi u nešto postojano, povlačeći za sobom i deo onoga što je okružuje. Vođen svojim stavom ka stvarnosti, koja je uvek u budućnosti jer poseduje sposobnost menjanja, i ka okruženju, Siza svoje intuicije, osećaje, nagoveštaje koje mu budi prostor pretvara u arhitekturu. To je arhitektura koja je u pokretu, u promeni, dinamična i nepredvidljiva. Ona se nikad ne pokazuje u potpunosti, već se otkriva kretanjem. Siza vešto barata geometrijom, gibanjem i sidrenjem masa i volumena koji svakako slede logiku, mada se na prvi pogled suprotstavljaju okruženju. Oblici se transformišu iz jednog oblika u drugi, stvarajući iznenadne prelaze, ali sve je jednostavno i jedinstveno. Njegova arhitektura je nenametljiva, prilagođava prirodu i okruženje sebi i sebe prirodi stavarajući osećaj kao da je nastala iz prirode, podignuta iz tla. Ali ona je pre svega funkcionalna, prateći nordijsku filozofiju funkcionalnosti prostora, nemački racionalizam i negujući ideje Le Corbusiera. Intuicija i lični senzibilitet kod Size igraju značajnu ulogu, te ga je nemoguće oponašati.

Arhitekta: Álvaro SizaProjekat: Fundaçao Ibere Carmago

(Muzej brazilskog ekspresionistièkog slikara Ibere Karmaga)

Lokacija: uz reku Guaiba pored Porto Alegrea, Brazil

Realizacija: 1998-2008.

Broj 9 godina 2010

5

Broj 9 godina 2010

6

Broj 9 godina 2010

7

arhitektura kroz Pejzaž

Arhitektura Dominika Peroa je arhitektura u pejzažu, urbani dizajn, striktno moderan. Koristeći jednostavne i spretne oblike sa klasičnim i večnim elementima. Peroov rad je lišen izričitih standarda ili pak stila. On ne daje specifično značenje ili sistem njegovom projektovanju, ali svakako jedinstvenost od početka do kraja. Kako Pero voli da kaže, on istražuje na polju arhitekture, on eksperimentiše i na taj način svaki put prolazi kroz jedinstven proces. Proces u kome ideja ili vreme pretvara objekat u monument, memoriju, istinu. To je realan rad, poput naučnog rada, poput matematike, astronomije.

Termini kao što su koncept i proces, koje Pero upotrebljava, suštinski upućuju na istu stvar. On na arhitekturu ne gleda kao na konačan rezultat, već na mogućnost neograničenog procesa razvoja. Tako cilj projekta nije fokusiran na konačnu formu, već na kreiranje oblika za određeni period ili vreme. Peroov projektantski rad stoji u ravnoteži između sofisticiranog racionalizma i elegantne upotrebe tehnologije. Njegova arhitektura je čista i jednostavna, dekoracija je odsutna. U svojim projektima Pero sve više teži koherenciji između objekta i okruženja. On upotrebljava prirodu kao arhitektonski materijal, „ako postoji, pravi materijal za arhitekturu - to je zemlja“, kaže on. Podređuje arhitekturu prirodi, on joj je predaje. Njegov omiljeni materijal je staklo, jer ono smanjuje granici, između okoline, konteksta i samog objekta. Objekti postaju transparentni i kao takvi uvlače okruženje u sebe, okruženje postaje deo objekta. Jedan od njegovih najpoznatijih projekata, Nacionalna biblioteka Francuske u Parizu, možda je dobar primer gde središte objekta zauzima otvoreni prostor na kome je zasađena borova šuma, kao mesto kontemplacije.

Više od 200 studija izvedenih projekata širom sveta stvorili su osnovu Peroovog rada, koji se ne ograničava na njihovo izvođenje, već na stalno pronalaženje novih i izražajnih predela koji brišu sve granice. Arhitekta ne kreira objekte, on gradi pejzaž. Za njega arhitektura znači vladanje svetlom, materijom i dimenzijom. On upotrebljava materijale zbog njihovih plastičnih svojstava koristeći svetlo i boju, koji grade prostor u skladu sa svojim volumenom i okruženjem. Pero vrlo rado eksperimentiše sa raznim novim materijalima varirajući efekte tranparentnosti sa izuzetnim osećajem. Zbog toga ovaj projektant i umetnik, koristeći trenutnu stvarnost kao materijal za svoje forme, stvara dinamičnu sliku, protkanu socijalnim i kulturnim vrednostima. Za njega proces projektovanja stoji između susreta koncepta i konteksta, između ideje i mesta. To je veliki moment, snažan susret pun emocija. Njegova arhitektura je postavljena između supermodernizma, apstraktna i neutralna, čista sama za sebe, i postmodernizma, gde svako značenje biva otklonjeno. Situacija

Broj 9 godina 2010

8

Nivo 3

Nivo 0

Podužni presjek

Arhitekta: Dominique Perrault Projekat: EWHA Ženski Univerzitetski kampus centarLokacija: Seoul (ROK), KoreaRealizacija: 2004-2008.

Broj 9 godina 2010

9

Broj 9 godina 2010

10

„Da bismo živeli srećno, ne smemo se kriti”, glasi Peroov moto. Nije stvar u samom postavljanju, smeštanju objekta, već u živućem sistemu koji se talasa zajedno sa njegovim okruženjem, jer objekat stoji na tom mestu i nigde drugde. Za njega je priroda materijal poput kamena ili stakla, on manipuliše prirodom, uvodi je u objekat ili na njega. Geometrija njegovih objekata je jedinstvena, nikad ista ni slična, proizašla uvek kao rezultat posmatranja, gledanja, slušanja ambijenta. Ona je ogledalo konteksta, ali uvek lagana, prozračna, kao da je plod prirode. Arhitektura je arhitektura skulpturalnih masa i forme, ona je projekcija pamćenja, projekcija tela, jezik govora. Odnos prirodnog i urbanog, arhitektura predela.

Broj 9 godina 2010

11

majStori kontekSta

Uporedan odnos dva opusa, dve metodologije rada ove dvojice arhitekata „oca i sina” mogu se posmatrati na nekoliko različitih polja. Njihove projektantske metode možemo podeliti u dva različita odnosa:

odnos A – međusobne razlike odnos B – međusobne sličnosti

slede linearnu evoluciju. Tektonski pokreti Álvara Size zasnovani su na konfiguraciji specifične topografije i strukturi lokalnog tkiva.

Arhitektura Dominika Peroa je moderna, sveža. On svoje projekte prilagođava svim oblicima konteksta i okruženja, dok Siza projektuje uglavnom u Portugalu. On briše granice, istražuje i pronalazi nove predele. Svoje objekte podređuje prirodi. Njegov rad stoji u ravnoteži između racionalizma i smele upotrebe tehnologije. Za razliku od Size, koji koristi uglavnom beton i tradicionalne materijale i tehnologiju (naročito u prvim projektima), Pero vrlo vešto barata novim materijalima, naročito staklom i metalnim tkaninama, postižući efekat transparentnosti i prozračnosti, on je i umetnik. Njegovo projektovanje stoji između ideje i mesta, susreta emocija. Peroova arhitektura je apstraktna i neutralna. Za Sizu se kaže da je naslednik Aaltovih i Wrightovih ideja modernizma, nordijske filozofije funkcionalnosti i nemačkog racionalizma, mediteranskog duha, dok se Pero nalazi između supermodernizma i postmodernizma. Pero koristi geometriju, raster, grid, njegova forma se menja u zavisnosti od ambijenta, prilagođava mu se zajedno sa materijalizacijom. Peroovi objekti su lagani i transparentni, prozračni i svetli. On ne kreira objekte, on gradi pejzaž i podređuje ih njemu. Siza, s druge strane vešto barata volumenima i masama, koje slede logiku stapajući se jedno u drugo.

Pero koristi nove, savremene načine prezentacije svojih projekata, Siza ostaje veran olovci i costaneiru (često upotrebljavan papir za skiciranje).

Sizu smatraju skromnim, introventnim i stidljivim, nezainteresovanim za vlastiti lik, iracionalnim genijem, nekomunikativnim pesnikom, kažu da ne poseduje teorijsku podlogu ni metodu, da je nezainteresovan

Odnos A

stvarnostforma

tehnologija

tradicija

dinamikatransformacija

prirodadruštvo

materijal

sistem

stalnostpromenjivost

efekat

Odnos B

doživljajslika

proces kontekst

geometrija

funkcija

A Arhitektura Size je postojana, ona opstaje kroz promene i vreme, ona raste. Rezultat je osećaja za prirodu, tradiciju, potrebe ljudi, konačan kompromis. Njegova arhitektura je nadahnuta svim činjenicama i faktorima, istorijom kulture i mesta. Sizini projekti nisu fotogenični (još od bazena u Matosinhosu), to su rešenja koja teže da zahvate duboko, da budu više od pasivne materijalizacije. Sizini projekti ne mogu da

Arhitekta: Álvaro SizaProjekat: Crkva Santa Maria

Lokacija: Marco de Canavese, u blizini Porta, Portugal

Realizacija: 1996.

Arhitekta: Dominique PerraultProjekat: Francuska Nacionalna Biblioteka

Lokacija: Pariz, FrancuskaRealizacija: 1989-1995.

Broj 9 godina 2010

12

oni stvaraju arhitekturu predela u fantastičnoj relaciji između urbanog i prirodnog. Podižući arhitekturu iz tla sa fantastičnim osećajem za mesto ili pak stvarajući je uvlačeći okruženje u sebe, gradeći pejzaž i urbani ambijent, podjednako se postiže harmonija između izgrađenog i postojećeg, između prirodnog i stvorenog. Njihova ideja se transformiše i povlači za sobom i deo onoga što je okružuje. Oni teže funkcionalnosti, njihovi prostori su korisni i čitljivi, otkrivaju se kretanjem. Vešto barataju geometrijom masa, koje postaju neraskidiv deo prostora u koji su utisnute.

Nebojša Antešević, arhitekta

za teorijsko učešće u evoluciji arhitekture. Orijentisan ka autentičnosti arhitektonske discipline i lokalnim problemima, on nije globalni arhitekta. Za razliku od arhitekture Dominika Peroa, koja nastaje kao rezultat eksperimenta, on na nju gleda kao na mogućnost neograničenog procesa razvoja. Njegova arhitektura je čista, lišena detalja. On je projektant koji voli da razvija projekat, da stvara neki novi. Danas na polju arhitekture, sutra ko zna gde. On radi brzo, jer, kako kaže, samo tako je moguće nešto menjati.

B Mesto gde se njihovi opusi i metod rada spajaju svakako je kontekst. Obojica grade u pejzažu. Njihova arhitektura se prilagođava okruženju i ambijentu, oni vešto barataju tlom kao arhitektonskom podlogom. Objekti postaju deo okruženja, ali ga ne okupiraju. Pri tome stvaraju poseban doživljaj i sliku. Svako na sebi svojstven način prilagođava svoje forme i materijale okruženju u kome stvara, mada često suprotnom i različitom. Oni su virtuozi intervenisanja u kontekstu,

AB

Odnos između A (razlike) i B (sličnosti)

Arhitekta: Álvaro SizaProjekat: Portugalski Nacionali Paviljon - Expo 1998Lokacija: Lisabon, PortugalRealizacija: 1998.

Arhitekta: Dominique PerraultProjekat: Olimpijski Velodrome i bazenLokacija: Berlin, NemaèkaRealizacija: 1992-1999.

Broj 9 godina 2010

13

Arhitekta: Álvaro SizaProjekat: Leça da Palmeira/ bazeni

Lokacija: Matosinhos, PortugalRealizacija: 1961-1966.

Arhitekta: Dominique PerraultProjekat: Olimpijski teniski centar

Lokacija: Madrid, ŠpanijaRealizacija: 2002-2009.