Broj 14 godina 2011

Brazilija – vizija pretvorena u stvarnostpedeset godina od nastanka prvog futurističkog grada

BRAZILIJO, SREĆAN TI 50. ROĐENDAN!

Istraživanje rađeno u okviru stručne prakse, na temu Razvoj brazilske arhitekture – fenomen i impresije, Departman za arhitekturu i urbanizam, Faculdade de Aracruz, Espirito Santo, Brazil

»Nastavak iz broja 12Razvoj brazilske arhitekture: fenomen i impresije

LOGO: 50 godina Brazilije

Logo je dizajnirao arhitekta i urbani dizajner Danilo Barbosa Moraes, koji radi na Departmanu za stanovanje i urbani razvoj (Sedum). Moraes Barbosa živi u Braziliji i bivši je profesor arhitekture na Univerzitetu u Braziliji (UnB).

Na konkurs za logo pristiglo je više od 400 predloga iz celog Brazila.

Kompozicija pobedničkog dizajna logoa je referenca na idejne skice za projekat Brazilije Oskara Nijemajera i Lucia Koste, i čuvenih keramičkih pločica umetnika Atos. Bulsaoa.

Nebojša Anteševićarhitekta

Rođen 1985. godine u Doboju, osnovnu i srednju školu završio u Tesliću. Studije arhitekture započinje na Arhitektonskom fakultetu Tehničkog univerziteta u Delftu, Holandija, a osnovne akademske studije - Bachelor of Architecture, završava na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gdje i nastavlja Master studije. Dobitnik priznanja u kategoriji studentskih radova na 1. Salonu arhitekture i urbanizma Republike Srpske u Banjaluci, novembra 2008. godine. Stažirao u Quist Wintermans Architecten BV projektantskom birou u Roterdamu, Holandija. U avgustu 2009. održao u Tesliću prvu samostalnu izložbu arhitektonskog opusa nastalog tokom studija 2006-09. pod nazivom Osnova i izgled. E-mail:anebojsa@hotmail.com

54

Broj 14 godina 2011

Panorama Brazilije, Distrikt Federale, pogled na centralnu osu Avenida dos

Munumentos, april 2010

Satelitski snimak Brazilije(Brazilija, kao najveći deo Federalnog

distrikta, geografski se nalazi na području države Gojas, na nadmorskoj visini

od oko 1.100 m)

55

Broj 14 godina 2011

Predsednik Brazila Juščelin Kubitček (1902–1976), inicijator projekta Brazilija, Fotograf Dmitri Kessel, april 1957,

Lucio Costa (1902–1998), brazilski arhitekta i urbanista – Fotograf Dmitri Kessel, april 1957,

Oscar Niemeyer (1907), čuveni brazilski arhitekta – Fotograf Frank Schershel, februar 1960

izvor: LIFE

„Ideaja o novom glavnom gradu u unutrašnjosti stajala je kao mrtva stavka u ustavu decenijama. Niko nije mario za ovo pitanje sve do vremena Juščelina Kubitčeka,“ kaže profesor Galbinski, sa Centralnog univerziteta u Braziliji.

„Prilikom Kubitčekove predsedničke kampanje, na jednom javnom skupu, jedan mladić ga je upitao da li će poštovati Ustav zemlje, na šta je on odgovorio: „Naravno da hoću, ja sam kandidat za predsednika“. Mladić je potom objasnio da je mislio na članak Ustava koji se odnosi na preseljenje glavnog grada iz Rio de Žaneira ka unutrašnjosti zemlje. Kubitček je ostao zapanjen ovom opaskom, jer nikada nije razmišljao o tome. A mladiću je odgovorio: „ u redu, ja ću ti odgovoriti, poštovaću sve članke Ustava, ja ću napraviti potez.“

I odatle je sve počelo. Brazilija se s pravom može nazvati vizijom koja je postala stvarnost, vizijom koja je realizovana u veoma kratkom roku, nacionalni ponos. To je jedan od onih projekata dvadesetog veka iz raznih delova sveta koji su za cilj imali prvenstveno političku osnovu. Tipičan primer kako se arhitektura koristi u konstituisanju nacionalnog identiteta, naročito nacije kakva je bila brazilska, posmatrajući njen društveni, socijalni i politički razvoj od kolonijalnog perioda pa sve do dvadestog veka. (više o tome bilo je reči u 1. delu, broj 12) Predsednik Kubiček, rođen kao Brazilac, sin slovačkog emigranta, bio je za Brazil isto što i Džon F. Kenedi za Ameriku. Glamurozan, poletan, predmet masovnog obožavanja, njegovi inicijali su još uvek poznati širom Brazila. Prilikom poseta JK Fondaciji, objekat koji je projektovao Oskar Nijemajer, predsednikov životni prijatelj, a koji se nalazi na najvišoj tački Brazilije pri kraju centralne Avenije monumenata, silazite monumentalnim stepeništem koje ponire ispod vode koja okružuje masivnu mermernu gromadu, oblikovanu kao trapezoid. Unutrašnji prostor je reinkarnacija predsednikovog života: njegove knjige, slike, uspomene, fotografije, dokumenti. Inače, Kubitček je pre predsedničke dužnosti bio guverner države Minas Đerajs, a po zanimanju bio je lekar. Kada se nađete na drugom nivou ovog zdanja, shvatićete da to nije obični muzej, jer ćete se odjednom naći u tamnoj prostoriji u čijem se središtu nalazi baldahin od poliranog nerđajućeg čelika koji lebdi iznad purpurnog neolitnog postamenta. To je Kubitčekov grob, sarkofag koji neodoljivo podseća na faraonske grobnice. Nama, ništa manje nepozanato! A nije ni čudo, kada u gradu možete pronaći letke koji tvrde da su Braziliju planirali drevni egipatski astronomi. Bilo kako bilo, njegov grob je otelotvorenje moći kroz medijum arhitekture, bitan je deo o nastanku mita o gradu čije postojanje se ogleda u transponovanju moćne političke koristi kroz arhitekturu1.

Deyan Sudjic, The Edifice Complex: How the Rich and Powerful - and Their Architects - Shape the World, (London: Penguin, 2006), str. 143–144.Fotografije iz avgusta 2010, snimio autor teksta

1

JK Memorial, 1980, Brazilija, Oskar Nijemajer, avgust 2010.

56

Broj 14 godina 2011

Sve do polovine dvadesetog veka i dolaska J. Kibitčeka na vlast, ideja o preseljenju glanog grada, iz kolonijalnog lučkog Rio de Žaneira, je neprestano negirana i zapostavljana. Celi projekat izgradnje Brazilije je snažan i osmišljen pokušaj kreiranja novog nacionalnog identiteta za Brazil, usmeren ka odvajanju od vekovnog političkog i kulturnog uticaja Evrope. To je pokušaj koji se mogao i očekivati, jer arhitektura je bila veoma praktičan i vizuelno prikladan i nametljiv medijum koji je mogao povezati i objediniti različitost brazilskog identiteta, koji kao takav još uvek nije postojao. Naime, još za vreme kolonijalnog perioda dolazi do snažnog ugnjetavanja autohtonog stanovništva od strane kolonijalista, naročito Portugalaca i Francuza. Robovlasnički odnosi sve do kraja devetanestog veka bili su prisutni, Evropljani su imali snažan uticaj na prostoru te nove države, koja je bila pod okriljem portugalske krune. Dopremanje crnačkog stanovništva iz Afrike, koje je nakon oslobađanja od ropstva, postalo deo brazilskog društva, pokrštavanje zatečenih plemena, ali i dolazak mnogobrojnih emigranata početkom Drugog svetskog rata iz Evrope i Japana, stvorili su nove društveno-socijalne okolnosti. Takvo stanje je bilo prvenstveno definisano jasnim i snažnim različitostima, običajima i tradicijama koji su se našli spojeni na velikom prostoru koji obuhvata država Brazil. Uticaj Evrope je bio još uvek prisutan od političkog do kulturnog. Katoličanstvo je zasigurno još u početku odigralo snažnu ulogu pri stvaranju brazilskog identiteta, povezujući različitosti stanovništva u zajednicu verujućih i sitih. Taj uticaj je prisutan i vidan i dan-danas.

Kada je u pitanju arhitektura, ona je bila prvenstveno uvezena, kolonijalna i izmešana sa lokalnom tradicijom, odnosno prilagođena podnevlju, što se prvenstveno uočava u upotrebi materijala i tehnikama gradnje. To znači da nije postojala jedinstvena arhitektura, zajednička za sve, nego se ispoljavala kroz uvezenu „tradiciju“, prihvatala ili pak kopirala. Nijedan taj graditeljski stil se nije mogao povezati sa lokalnom tradicijom, niti je postojao stil koji bi bio opšteprihvatljiv. Uvek bi korišćenje određenih elemenata, dekoracija i stilskih karakteristika upućivalo na nečiji uticaj i na tu nametnutu ili usvojenu „tradiciju“. Takvo stanje u arhitekturi je bilo prisutno sve do pojave moderne ili modernizma ili pak internacionalnog stila, koji je došao kao naručen u Brazil i tu se manifestovao u svom punom obliku. Sama filozofija internacionalnog stila je bila takva da bude opšte prihvatljiv na svakom mestu, bez upotrebe ornamenata i simbola, trebao bi da svedoči o novom vremenu. Korišćenje novih materijala i tehnika gradnje i industrijske proizvodnje, jednostavnost forme i funkcionalnost bile su odlike savremenosti koje je doneo dvadesti vek. Poseta arhitekte Le Korbizijea 1929. ojačala je odlučnost novih razmišljanja, naročito je uticala na projekte arhitekata u Sao Paulu i Rio de Žaneiru, šireći ideje modernističkih predvodnika kao što su Valter Gropius, Mis van der

57

Broj 14 godina 2011

Brazilska porodica u poseti novom glavnom gradu, fotografija iz 1960.

Brazilija na dan proslave grada 21. aprila 2008, Esplanada dos ministerios

je stvaranje Brazilije počelo i pre Don Boskovog sna. Jer ideja o premeštanju glavnog grada iz Rija je postojala još u 18. veku, zbog straha od eventualnog osvajanja i napada sa okeana. Godine 1891. prvi ustav Brazilije doneo je i članak o izgradnji novog glavnog grada u centralno-zapadnoj unutrašnjosti zemlje, na površini od 14.400 metara kvadratnih. Tek 1956. počela je realizacija tog sna, ukazanja, vizije ili pak samo članka ustava.

Rohe i Frenk Llojd Rajt. Širenje novih ideja nije bilo vidno samo u arhitekturi nego prvenstveno u umetnosti, tako da nova generacija umetnika stvara novi umetnički identitet, koji je za cilj imao oslobađanje od evropskih uticaja. Modernistički projekti su počeli da klijaju još od 1936, i od tada je de fakto potisnuta svaka tradicionalna gradnja. Novi stil je postao opšteprihvatljiv, a nova generacija arhitekata je obrazovana shodno novom arhitektonskom poretku. Oscar Nijemajer i Lucio Kosta su se već bili proslavili prvim projektima, naročito projektom veštačkog jezera sa nekoliko modernističkih objekata (projekat Pampulja kod Belo Horizontea) koji su bili uvod u ono što će doneti projekat za Braziliju. Novi projekti su bili rasterećeni prošlošću, gledali su u budućnost i u novi duh vremena. To je period od kada počinje i znatno širenje najznačajnijih brazilskih gradova, a kasnije nastajanje i novih. Brazilija je svakako bila prva koja je kroz novu arhitekturu i urbanizaciju objedinila i de fakto stvorila savremeni brazilski identitet. Interesantno je da je sve do danas njen duh i dalje prisutan i, pored vrlo određene funkcije Brazilije kao administrativnog centra, ona predstavlja grad koji mora posetiti svaki Brazilac, ona je poput mesta hodočašća, nacionalni zavet.

Priča o Braziliji ima čak i religioznu osnovu, naime, 1883. italijanski osnivač reda salezijanaca, biskup Don Bosko, imao je proročki san o novoj civilizaciji između petnaeste i dvadesete paralele i da je njen glavni grad izgrađen na obali veštačkog jezera. Mnogi veruju da se taj san odnosi baš na Braziliju, glavni grad Brazila, iako

58

Broj 14 godina 2011

Raspisan je konkurs na kome je pobedio tim koji je potom razradio svoj pilot plan na čelu sa urbanistom Lucio Kostom, arhitektom Oskarom Nijemajerom i pejzažnim arhitektom Robertom Burle Marksom.

Ono što čini Braziliju tako posebnom, jedinstvenom, futurističkom jeste upravo njena arhitektura i urbanizam. Osećaj boravka u tom gradu je posve drugačiji nego što je uobičajeno, o bilo kom gradu na svetu da je reč. Činjenica je i to da je Brazilija jedan administrativni grad, kako se to za vreme komunizma običavalo reći, upravljački grad, diplomatsko središte, centar svih značajnih domaćih i inostranih kompanija, korporacija i institucija. Odmah se može pretpostaviti ko uglavnom živi u tom gradu. Jedan od retkih, možda i jedini, brazilski grad koji nema one u svetu čuvene, ali zloglasne, tužne favele, koje su, nažalost, činjenica brazilskog društva koja se ne može nikako negirati i ostati neprimetna, čak i svakom turisti koji hrli da vidi najatraktivnije delove Brazila. Današnja karakteristika Brazilije, koja se može čuti od svakog prosečnog Brazilca, jeste skup grad, koji nije dostupan svakome. Luksuzne radnje, restorani, tržni centri namenjeni su očigledno samo onim srećnicima koji imaju to zadovoljstvo da žive u Braziliji ili pak da je svakodnevno posećuju zbog posla jer su odlučili da ipak žive u nekom pitomijem, prirodnijem brazilskom ambijentu. Ali to njima nije, naravno, nikakav problem, jer brazilijski aerodrom je dovoljno velik da svakodnevno primi sve one male i malo veće privatne i državne avione.

Arhitektima koji posete Braziliju sve te karakteristike verovatno postaju krajnje nebitne, jer arhitektura svojim oblicima, kompozicijom i materijalima prosto osvaja, očarava i navodi na razmišljanje, stvara jedan jedinstven osećaj boravka u takvom urbanom prostoru. Čak se i postojanje neke nove arhitekture postmodernizma, ekonomske tranzicije i nekog novog progresa, koji svojim oblicima, bojama i dekoracijama odudara od jednostavnosti internacionalnog stila koji je susreo brazilski temperament, negira i ostaje neprimetno. To je deo nekog neplaniranog procesa, koji ni tvorci Brazilije nisu mogli pretpostaviti niti planirati, ali možda upravo to još više naglašava autentičnost arhitekture i urbanih ambijenata Brazilije. Fotogeničnost objekata očarava, privlači i navodi da zabeležimo još koji kadar. Ambijentalna likovnost je potpuna, forme objekata kao da nadopunjuju jedna drugu, gradeći pri tome prostranu urbanu strukturu. U svoj toj likovnosti i naglašenom urbanitetu kao da se zapostavlja, pomalo negira i ne primećuje nečovekomernost prostora koji je, još od svog nastanka, predodređen za jedno novo vreme, tehnološko vreme. I baš takva arhitektura i urbanizam novog glavnog grada predstavili su i objedinili nacionalni identitet Brazila, sve različitosti i tradicije povezali i usmerili ka novom vremenu, vremenu zajedničkog „reda i progresa“ (poruka na brazilskoj zastavi).

Nacionalni republički muzejArhitekta: Oscar Niemeyer

Realizacija: 1959.

Avgust 2010.

59

Broj 14 godina 2011

Katedrala metropolitana, Nossa Senhora AparecidaArhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1958.

Avgust 2010.

Nacionalna biblioteka, BrazilijaArhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1962.

Avgust 2010.

60

Broj 14 godina 2011

Cela vizija o novom gradu, odnosno realizacija starog plana, koju je pokrenuo predsednik J. Kubitček, realizovana je u neverovatno kratkom roku. Postoje mnogobrojni razlozi zašto se to desilo baš tako, ali prvenstveno zbog snažne želje i volje novog predsednika da učvrsti novu politiku i konačno ujedini brazilski identitet kao novu naciju nezavisnu od spoljnih uticaja nekadašnjih kolonijalnih sila. Projekat je realizovan za svega četrdeset jedan mesec, od 1957, kada su počeli prvi radovi, pa do svečane inaguracije 21. aprila 1960, koja se danas slavi kao Dan grada Brazilije. Naravno, izgradnja se nastavila i posle toga, ali najvažniji projekti su realizovani baš tada. Posebnost ovog velikog i za Brazil značajnog projekta, pored arhitekture, ogleda se i u urbanističkom projektu na kome je celi koncept grada i zasnovan. Osnivanje grada u pustinji bio je jedan nameran čin osvajanja, gest nakon velike kolonijalne tradicije, koja je de fakto osnovala Brazil, kroz razvijenu koncepciju koja će definisati sâm karakter grada. To je posebno karakteristično jer grad nije bio deo regionalnog prostornog planiranja nego obrnuto: nastanak grada kasnije je uslovio planirani razvoj cele regije. Grad nije planiran kao organizam koji bi efikasno i adekvatno obavljao funkcije modernog grada, ne samo kao jedan urbanitet, nego kao civitas, koji poseduje atribute svojstvene za jednom glavnom gradu. Da bi to bilo moguće, planer je trebao biti prožet određenim dostojanstvom i plemenitošću namere, jer na tome se temeljio osećaj za red, proporcije i monumentalni kvalitet takve jedne urbane sheme. Bio je to jedan

svestan i opipljiv pokušaj stvaranja urbaniteta, vrlo smisleno, jer grad je trebao biti ogledalo „reda i napretka“, planiran za uredan i koristan rad, a u isto vreme biti vitalan i ugodan, pogodan za sanjarenje i intelektualne spekulacije. Jer takav grad s vremenom bi trebao postati ne samo sedište vlade i državne uprave nego i jedan istaknuti kulturni centar u zemlji. Vrlo jasno i upečatljivo, kroz celu koncepciju urbaniteta i arhitekture, težilo se ka stvaranju nove državne i nacionalne vizije, oslobođene bilo kakve tradicije i uticaja, orijentisane ka novom progresu i razvoju, koristeći sve kulturne, prirodne i energetske potencijale. Zaista, i pored određenih političkih, društvenih i ekonomskih kriza sa kraja dvadesetog veka, Brazil danas predstavlja veoma snažnu ekonomsku i privrednu silu.

U osnovi, početak planiranja bio je sasvim očigledan: krajnje logičan sled koraka onoga koji obeležava poziciju mesta, stvaranjem dveju osa koje se seku pod pravim uglom, u obliku krsta. Potom je usledilo prilagođavanje dobijenih površina lokalnoj topografiji terena i prirodnim karakteristikama, stvaranjem što bolje orijentacije: jedna od osa je zakrivljena kako bi se uklopila u jednakostraničnost trougla koji ograničava urbanizovano područje. Tako glavna urbana struktura u osnovi podseća na izgled aviona. Za dalju razradu plana korišćene su tada najsavremenije tehnike izgradnje modernog grada, savremeni principi rešavanja saobraćajnica, uvođenje linearnih arterija različitog stepena, pri čemu se težilo eleminisanju raskrsnica

Ministarstvo pravde – Ministério da Justiça, Palácio da Justiça

Arhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1962.

Avgust 2010.

61

Broj 14 godina 2011

i zakrivljenih osa. Stambene četvrti su rešene po sistemu glavne središnje saobraćajnice koja prati bočne centralne ose i deli prostor na dva dela i bočnih ulica za lokalni promet.

Projekat za izgradnju Brazilije bio je za to vreme značajan inženjerski poduhvat, grada, trebalo je stvoriti shodno koncepciji modernog odgovarajuću podlogu u vidu infrastrukturnih lejera koji će adekvatno opsluživati planiranu arhitekturu. Sama topografija bila je karakterističn: pustinjska visoravan sa dosta ravnim terenom, koji je trebalo prilagoditi urbanističkoj koncepciji. Glavna podužna osa, nazvana Avenida dos monumentos – Avenija monumenata, bila je određena za javne, administrativne i kulturne objekte koji su pozicionirani u određenom sistemu. Prvo što je bilo rešeno jeste infrastrukturni sistem, postavljanje saobraćajnica, petlji, nadvožnjaka, isključenja i rešenje kompletne saobraćajne mreže. To je ono najvažnije u gradu, što često predstavlja problem, jer gradovi se ne razvijaju uvek podjednako i konstantno. Na ukrštanju podužne glavne ose i bočnih zakrivljenih osa postavljena je Glavna autobuska stanica sa gradskim saobraćajnim terminalom i centralnom stanicom metroa, koji je kasnije izgrađen. To je jedan logičan potez jer je to mesto gde se ustvari ukrštaju dve zone, glavna osa sa javnim objektima i dve stambene ose. Stambeni blokovi su rešeni po principima Le Korbizijevog modernog grada: blok čine stambene jedinice okružene zelenilom, a između svaka dva susedna bloka nalazi se trgovinski centar koje opslužuje te blokove. Neposredan prostor oko ukrštanja dveju osnovnih osa rezervisan je za glavne tržne centre, objekte državnih korporacija i institucija poput Centralne brazilske banke, Državnog telekoma, diplomatsko naselje i mnoga strana predstavništva. Ono po čemu je Brazilija poznata jesu

ikonički objekti sa glavne ose Avenije monumenata, koji prestavljaju remek-dela brazilskog modernizma. Glavna osa je podeljena u dva dela. U prvom delu se nalaze svi najznačaniji državni objekti: Nacionalni teatar, Nacionalni republički muzej, Nacionalna biblioteka, Katedrala Metropolitana, esplanada objekata ministarstava, Palata pravde, Savezni vrhovni sud, Predsednička upravna rezidencija, Nacionalni kongres, koji se nalazi u samom vrhu glavne ose i simbolički predstavlja mesto odakle se upravlja zemljom. Sve se završava centralnim trgom, Praça dos Três Poderes – Trg tri moći, sa monumentima podignutim u čast predsednika, radnika koji su gradili grad i idejnih tvoraca grada. Prostor trga, pored monumentalne, ima i simboličnu konotaciju, naime – u osnovi trg je projektovan kao jednakostranični trougao u čijim uglovima se nalaze sedišta državne moći (otud i naziv Trg tri moći), prostor gde državne moći susreću harmoničnost, zgrada kongresa (kao središte vlade i senata – što predstavlja zakonodavnu i izvršnu vlast), predsednička upravna rezidencija (značajna uloga predsednika u državnoj politici) i savezni vrhovni sud (kao sudska vlast). Ovaj deo ose ima upravni, administrativni, kulturni i verski karakter, dok se u drugom delu glavne ose nalaze sportski objekti, TV toranj, kao vidikovac, gradska tržnica, vojni kompleks, meteorološki centar, periferne zone grada, a na najvišoj tački Brazilije, koja je upravo na ovom delu glavne ose, smešten je memorijalni centar sa grobom predsednika Juščelina Kubitčeka. Jedan od prvih projekata koji su podignuti u Braziliji jeste kuća-rezidencija predsednika koja se nalazi na obali jezera Paranoá, Palácio da Alvorada, s kojom se i formalno završava potez glavne ose; iako je ona odvojena, u pejzažnom ambijentu, na simboličan način predstavlja mesto kormilarenja predsednika koji je stvorio temelje savremenog Brazila.

Skice koncepta urbanističkog plana i fotografija obeleženog terena

Brazilija za vreme izgradnje, fotografija iz 1959.

62

Broj 14 godina 2011

Esplanada dos ministerios, fotografija: 30, septembar 1959.

Izgradnja kupole na Camara dos deputados (Donji dom parlamenta), zgrada kongresa,

fotografija iz 1959.

63

Broj 14 godina 2011

Esplanada dos ministerios, zgrade ministarstava danas

Palácio da Alvorada, (Palata zore), rezidencija predsednika republikeArhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1957.

64

Broj 14 godina 2011

U Braziliji se nalazi jedan od najvećih i najprestižnijih državnih federalnih univerziteta, Universidade de Brasília (UnB), koji je utemeljen 21. aprila 1962. na Dan grada, a projekat za univerzitetski kompleks, koji zauzima prostor od skoro 4 miliona kvadratnih metara, projektovao je Oskar Nijemajer.

Brazilija je administrativno federalni distrikt, koji, pored grada Brazilije, čine i tzv. satelitski gradovi, nezavisna naselja rezidencijalnog karaktera u kojima uglavnom žive ljudi koji rade u Braziliji. Kako je celi projekat bio usmeren ka stvaranju što efikasnijeg upravljačkog grada, centralistički uređenog administrativnog, političkog i ekonomskog centra, bilo je potrebno obezbediti što bolju i efikasniju povezanost svih njegovih delova, kako unutar samog grada tako i sa okolnim satelitskim naseljima. Taj problem je rešen izgradnjom metroa koje ima dve linije i spaja grad sa okolnim rezidencijalnim mestima. U gradu linije metroa se kreću samo po poprečnim zakrivljenim stambenim osama, a na mestu spajanja dve glavne ose, gde je pozicioniran glavni saobraćajni terminal, metro se ukršta sa drugim vidovima gradskog saobraćaja (autobuskim). Sve saobraćajnice u gradu su prostrane i široke, grad je prosto predodređen isključivo za automobile, pešaci teško mogu da se kreću iz jednog dela u drugi. Ali njih skoro i da nema, sve je podređeno karakteru samog garda, u službi državne administracije i efikasnosti poslovanja. Tako je i međunarodni aerodrom, koji nosi ime predsednika Juščelina Kubitčeka, u neposrednoj blizini centra i veoma dobro povezan sa svim delovima grada. Inače, međunarodni aerodrom u Braziliji (BSB) jedan je od najmodernijih i najvećih u Brazilu, kroz koji godišnje prođe više od 9 miliona putnika. Aerodromski terminal projektovao je 1965, a ko drugi nego gospodin u 104. godini života – Oskar Nijemajer.

Stambena jedinica, deo stambenog bloka

Stambeni blokovi, pogled iz aviona na jednu od bočnih osa

65

Broj 14 godina 2011

„Pri projektovanju vladinih zgrada za Braziliju, odlučio sam da bi one trebale biti obeležene njihovim vlastitim strukturama unutar propisanog oblika. Na taj način, manji detalji racionalističke arhitekture će nestati pred licem neodoljivih oblika novih građevina. Pokušao sam testirati potencijal betona do njegovih krajnjih granica, posebno na nosivim tačkama koje sam hteo da postanu što je više moguće delikatne, tako da se čini da delovi građevine jedva dotiču tlo.“ �Oskar Nijemajer: Legenda modernizma�

66

Broj 14 godina 2011

Congresso Nacional – Nacionalni kongres BrazilaArhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1958.

Avgust 2010.

67

Broj 14 godina 2011

Supreme Federal Tribunal – Savezni vrhovni sudArhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1958.

Avgust 2010.

Brazilija noću, prostor oko centralnog saobraćajnog terminala

Avgust 2010.

68

Broj 14 godina 2011

Plansko rešenje grada karakteriše jednostavnost i jasnoća izvornog dizajna, koji pri tome ne isključuje raznolikost u tretmanu svih sastavnih delova. Svaka komponenta je zamšljena prema prirodi prateće funkcije, pri čemu se stvara sklad između naizgled kontradiktornih potreba. Dakle, pored toga što je monumentalan, grad je takođe ugodan, efikasan, gostoljubiv i intiman. U isto vreme je prostran i uredan, rustičan i urban, lirski i funkcionalan. Saobraćaj se obavlja bez raskrsnica, a tlo se vraća u onoj meri koliko

je to moguće, pešacima. Budući da je sve tako jasno definisano, bilo je jednostavno pristupiti gradnji, postaviti glavne ose i krenuti u dalju razradu izgrađenih i slobodnih prostora. Jedan vrlo efikasan sistem saobraćajnica sa jedne strane i uređenih parkova i vrtova sa druge.

Urbanističkim planom Lucia Koste predviđeno je 500.000 stanovnika do 2000. godine, ali taj broj se danas zapravo učetvorostručio. Sa populacijom od oko 2.5

Ministério das Relações Exteriores, „Palácio do Itamaraty“ -

Ministarstvo spoljnih poslovaArhitekta: Oscar Niemeyer

Realizacija: 1962.(spoljni izgled sa okolnim vrtom i

unutrašnji foaje)

Avgust 2010.

69

Broj 14 godina 2011

Crkva Don Bosco, zaštitnik grada Brazilije Arhitekta: Carlos Alberto NarbesRealizacija: 1963.

Avgust 2010.

Katedrala Metropolitana, Nossa Senhora Aparecida

Arhitekta: Oscar NiemeyerRealizacija: 1958.

Avgust 2010.

70

Broj 14 godina 2011

71

Broj 14 godina 2011

milona stanovnika, Brazilija je postala četvrti najveći grad u Brazilu za manje od 50 godina postojanja. Od stane UNESCO 1987. godine Brazilija je proglašena za Svetsku kulturnu baštinu, i to je jedini grad izgrađen u 20. veku koji je stavljen na popis svetske kulturne baštine.

Mnogi kritičari, još od samog nastanka, osuđivali su ovakav koncept grada, tvrdeći da je nehuman, nečovekomeran i da nikada neće zaživati i opstati u svojoj punoj suštini. Smatrali su da ovakvi gradovi predstavljaju otuđenje od tradicije, istorije i svega onoga šta svaki grad ima – genius loci (duh mesta). I zaista, mnogi slično planirani gradovi nikada nisu ni ostvareni ili pak nisu dugo opstali, ali to nije slučaj sa Brazilijom. Ona već pola veka traje u svom punom duhu, neprestano održavajući svoj jedinstven i neponovljiv duh mesta. Živi onim punim entuzijazmom s kojim je i planirana, građena i već pedeset godina postoji i održava se. To može verovatno uspeti samo u Brazilu, kod jedne nove nacije, koja je isprepletena različitostima u kulturi, tradiciji i običajima, rasterećena svake istorije, ideologija, sukoba i ratova, orijentisana ka budućnosti i sveopštem progresu. Brazilija je grad koji se i pored svoje moderne i futurističke arhitekture ne razlikuje mnogo od nekih drugih, starih i nostalgičnih gradova jer temperament i srdačnost brazilskog naroda je prisutna na svakom mestu, to je snaga njihovog duha. Možda je ovo trenutak kada treba spomenuti milione radnika iz svih delova Brazila, a naročito sa siromašnog severa i područja Amazonije, koji su neprestano pun 41 mesec, radili na izgradnji Brazilije. Entuzijazam je bio prisutan kod radnika, to svedoče i mnogobrojne fotografije iz vremena gradnje, možda baš zbog toga što su konačno

dobili plaćen posao, ili su bili deo velikog nacionalnog plana, to će ipak ostati njihov lični doživljaj, iskustvo ili pak nešto treće. Svim radnicima u čast i sećanje na gradnju Brazilije na trgu Tri moći podignuta je skulptura italijansko-brazilskog umetnika Brune Đorđija pod nazivom „Os Guerreiros“ (Ratnici). U svakom slučaju bio je to jedan veliki i jedinstven tim na čelu sa predsednikom J. Kubitčekom, timom arhitekata i planera i mnogobrojnim radnicima koji su za neverovatno kratak period uspeli da isplaniraju, isprojektuju i izgrade grad koji će postati sinonim za grad budućnosti. A pri tome razmišljati o novim postulatima arhitekture, novim materijalima i tehnikama gradnje... svakako jedan veliki eksperiment.

I šta drugo reći nakon svih ovih redova, nego završiti ponovo sa konstatacijom i toplom preporukom da je Brazil destinacija koju ne bi trebalo zaobići. Mnogo je razloga za posetu toj neverovatnoj i jedinstvenoj zemlji, od božanstvene prirode do predivnih i ljubaznih ljudi, a naravno, Brazilija je zasigurno jedan od njih.

Karakterističan dizajn betonskih nadstrešnica za sve metro stanice u gradu

Nastavak u sljedećem broju

Tri heroja brazilske moderne: Oscar Niemeyer, Lucio Costa i

Lina Bo Bardi

»

Brazil je destinacija koju ne bi trbalo zaobići, mnogo je razloga za posetu toj neverovatnoj i jedinstvenoj zemlji od božanstvene prirode do predivih i ljubaznih ljudi, a naravno Brazilija je zasigurno jedan od njih.

72

Broj 14 godina 2011

Skulptura „Os Guerreiros“ (Ratnici), spomenik u znak sećenja na radnike

koji su gradili Braziliju, 1959.Skulptor: Bruno Giorgi

Avgust 2010.

73

Broj 14 godina 2011

Praça dos Três Poderes – Trg tri moćiMesto gde tri državne moći susreću

harmoničnost, jedna od omiljenih turističkih destinacija u gradu

Arhitekti: Lucio Kosta i Oscar NiemeyerRealizacija: 1960.

Avgust 2010.

74

Broj 14 godina 2011

75