229

UDC: 929.732(439-89) Hadik

Золтан Ђере

Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

zoltan.gyore1@gmail.com

ВОЈСКОВОЂА МАРИЈЕ ТЕРЕЗИЈЕ: ГРОФ АНДРАШ ХАДИК ОД ФУТОГА

Сажетак: Гроф Андраш Хадик1 (1710−1790) дао је богат прилог историји Аустријске

монархије, Угарске и Футога, а стекао је славу и у европским размерама. Заслугама стеченим

у 23 похода Аустријске монархије, од ситног племића и заставника у хусарском пуку уздигао

се до титуле грофа Немачке империје, односно маршала аустријске војске. Као председник

Дворског ратног савета значајно је допринео осавремењавању аустријске војске.

Краљица Марија Терезија поверила му је деликатне војнополитичке задатке: био је

гувернер Будимпеште, Ердеља, Галиције; бавио се статусом и проблемима православних. Као

велики жупан Бачко-бодрошке жупаније и властелин футошког поседа унапредио је

привреду јужне Бачке, помогао је насељавање Словака и Немаца, изградио је цркву, школу и

замак у Футогу. Иза себе оставио је богату архивску грађу од значаја и за јужнословенске

народе.

Кључне речи: маршал Андраш Хадик, Хабзбуршка монархија, Краљевина Мађарска,

Војводина, Футог, XVIII век, црквено-народни сабори, привреда, војска, знамените личности.

За простор данашње Војводине од старог века до данашњих дана везује се

животни пут великог броја знаменитих личности, личности које су потицале из ове

области или су својом делатношћу битно допринеле њеној историји. Неке од њих

стекле су заслуге на регионалном, друге на државном нивоу, а одређен њихов број у

ширим оквирима. Илустративан пример многобројности знаменитих „Војвођана“ je

тротоман биографски речник Золтана Калапиша, о личностима од значаја за

историју Мађарске са ових простора. Свакако, тај речник бисмо могли осетно

допунити користећи шире критерије одабира.2 Нашим текстом желели бисмо

скренути пажњу истраживача и шире јавности на живот и дела грофа маршала

Андраша Хадика од Футога, данас углавном заборављену изузетну личност, која је

1 Мађарски futaki Hadik András gróf, немачки Andreas Reichsgraf Hadik von Futak, словачки: Andrej Hadík. 2 Kalapis Zoltán, Életrajzi kalauz. Ezer magyar biográfia a délszláv országokból, I−III, Forum, Újvidék 2003.

230

својевремено дала богат прилог како историји Футога тако и Хабзбуршке монархије

у целини, а била је позната и у европским размерама. Андраш Хадик од Футога био

је један од најславнијих војсковођа Хабзбуршке монархије и човек од поверења

краљице Марије Терезије и Јосифа II, задуживан деликатним војнополитичким

задацима.

Рођен у малоплемићкој породици, служивши три аустријска владара (цара

Карла VI, краљицу Марију Терезију и цара Јосифа II), учествујући у 23 велика

похода Аустријске монархије, винуо се до највиших друштвених, војних и

политичких положаја. Његов велики лични успех може послужити као илустрација

могућности коју је служба у аустријској војсци омогућила талентованим племићима

чак и скромнијег порекла (слична је била и судбина маршала Лаудона,

ослободитеља Београда 1789).3 Иако је оставио иза себе богату архивску грађу,

дневнике, преписку и рукописе, ни мађарска ни српска историографија његовој

богатој историјској оставштини није посветила заслужену пажњу.

Место рођења Андраша Хадика није са сигурношћу утврђено. Светлост дана

угледао је у области Чалокез (Csallóköz) близу Естергома или у Кесегу (Kőszeg), a

умро је у Бечу. Потицао је из мале племићке породице од оца Михаља Хадика и

мајке Францишке Харди, Луксембуржанке. Андрашеви преци истицали су се као

пастори у евангеличкој цркви или службом у војсци. Породица Хадик је у XVI и

XVII веку припадала евангеличкој конфесији, а крајем XVII века вратила се на

католичку веру, што је касније помогло успону породице. Успешности Хадикових

такође је допринело прохабзбуршко опредељење, о чему сведочи каријера његовог

оца, Михаља, официра царске војске, који је 1704−1710. службовао на разним

бојиштима Рата за шпанско наслеђе, а 1709. унапређен је у ранг капетана. За заслуге

стечене у служби, од цара Карла VI добио је 1720. потврду старог племства и

породични племићки грб.4

Хадик је основну школу и гимназију завршио у Кесегу (1719−1728).

Наставио је правне студије и 1731. постао је службеник Задунавске окружне табле

(Dunántúli Kerületi Tábla). Намеравао је да приступи језуитима и да постане

свештеник, међутим, видевши у њему таленат, отац га је наговорио на војни позив.

Каријеру је започео 1732. као заставник у хусарском пуку барона Дежефија

(Dessewffy), а први рат у којем је учествовао био је Рат за пољско наслеђе

(1733−1735). Борио се у Порајнју и суделовао је у опсади Филипсбурга

(Phillippsburg) 1734. Исте године због показане храбрости у борбама унапређен је у

ранг капетана.5

Нарочито се истакао у другом рату цара Карла VI против Османлија

(1737−1739). Задатак Дежефијевог пука био је да као претходница очисти главне

3 Поменимо да је у аустријској војсци за време Рата за аустријско наслеђе служило тридесетак мађарских

генерала и петорица маршала: Јанош Палфи, Карољ Јожеф Баћањи, Ђерђ Чаки, Јожеф Естерхази и

Шандор Карољи. Zachar József, Magyarok a Habsburg haderőben, у: Rácz Árpád (ур.), Nagy képes milléniumi

hadtörténet. 1000 év a hadak útján, Rubicon−könyvek, Budapest 2008, 237. 4 Farkas Gyöngyi (прир.), Mária Terézia hadvezére. Válogatás Hadik András táborszernagy Hadtörténelmi

levéltárban őrzött irataiból, Petit Real Könyvkiadó, Budapest 2000, 3, 11. 5 Farkas Gy., Нав. дело, 11.

231

путне правце према Нишу, како би омогућио брз продор главнине аустријсих снага.

У тој акцији Хадик је, између осталог, са свега 400 хусара заузео тврђаву Рудник, а

ослобођење Сокобање, коју је чувало од Хадикових хусара осетно снажнија посада,

постигао је лукавством и путем преговора, без испаљеног метка. Интересантно је да

је стари ага из Сокобање разговарао са Хадиком на мађарском језику, пошто је у

својој младости живео у Секешфехервару и савршено научио језик. Одлазећи из

тврђаве, ага је наложио једном мештанину да брижљиво негује његов виноград, јер

ће се вратити до бербе. Испоставило се касније да је имао право. После заузећа

Сокобање пут ка Нишу био је слободан и ускоро је царска војска ослободила град.

У каснијим акцијама Хадик је продирао у правцу бугарских области па је стигао и

близу Софије.6 Током седам месеци куге у Београду 1738. Хадик је успео сачувати

своју чету од 150 хусара захваљујући строгом поштовању хигијенских прописа и

строгој дисциплини (истовремено, аустријске трупе имале су преко 15.000 умрлих

од куге). Учествовао је и у последњој, изгубљеној бици царске војске код Гроцке, у

којој је готово половина његовог пука изгинула. Иако се рат завршио неповољно за

Аустријску монархију, Хадик је услед показаног јунаштва унапређен у чин мајора.

Већ после ова два рата кружиле су приче о његовој непоколебљивој храбрости и

хусарским бравурима који су се граничили са чудом.7

Хадикове војничке способности нарочито су се показале у Рату за аустријско

наслеђе (1740−1748) и у Седмогодишњем рату (1756−1763), када је његова слава

достигла кулминацију. У тим сукобима учествовале су велике војске које су, за

разлику од ратовања у претходним вековима, када је снабдевање решавано на

терену отимањем или ређе куповином, сада снабдеване од стране државних органа.

У складу с тим, планирање и организовање опскрбе војске и стварање ратних

магацина дуж фронтова добило је посебан значај. С друге стране, оновремена ратна

тактика изискивала је употребу одлично увежбаних војника и наступање у

специфичним формацијама. Све то резултирало је тиме да су се војне операције

одвијале споро, уз доста колебања, и да је напад на магацине и тврђаве добио

посебан нагласак. Важни су били препади на бојишту и у позадини непријатељских

линија, те су коњички одреди, хусари, добили посебну важност.

Хадик се у Рату за аустријско наслеђе борио на ратиштима у Шлеској и

Чешкој као официр Белезнаијеве (Beleznay) регименте. У овом за Аустрију тешком

рату деловање Андраша Хадика представљало је светлу тачку. Водећи прави мали

рат у којем се служио изненадним нападима, хусарским јуришима, залажењем у

позадину непријатељских линија, отежавао је напредовање пруске главнине у

најкритичнијим почетним месецима рата. Тако је успео да спречи да пруска војска у

потпуности консолидује своје редове код Нисе (пољски, чешки Nysa, немачки

Neisse) и успео је да у опсађену тврђаву уведе 400 нових војника.8 Слично,

6 Markó Árpád, Hadik András tábornagy, Athenaeum Irod. és Nyomdai Rt., 1944, 22−24. 7 Zachar J., Нав. дело, 233; Pál Tibor, „A királynő tábornagya” − 300 éve született Hadik András (1710−1790)

futaki gróf, A magyar Tudomány Napja a Délvidéken 2010 (szerk. Szalma József), Vajdasági Magyar

Tudományos Társaság, Újvidék 2011, 250; Banó Attila, A magyar nemes vitézsége, Atheneum 2009, 187. 8 Földi Pál, Mária Terézia magyar tábornagya. Hadik András, Anno Kiadó, 2008, 47.

232

изненадним нападом 350 хусара из Бреслауа (немачки Breslau, пољски Wrocław) на

пруске трупе код Франкенштајна, успео је да растера, односно да зароби један

пруски пук. Ратовање је било тешко и често се дешавало да се војевало 6-7 дана без

престанка и одмора. Почетком августа 1741. 300 Хадикових хусара је током четири

дана два пута прелазило чешке пограничне планине високе 500−600 метара,

крећући се углавном ноћу, и нападало пруске магацине дању – без иједног

погинулог војника, изгубивши само 10 коња. Током 1745. Хадик је водио запажене

борбе са француском војском дуж Рајне. Том приликом тешко се сукобио са

хусарским пуком француског генерала грофа Ласла Берчењија (Bercsényi László),

састављеним од мађарских емиграната.9 При крају рата, 1746. са својих 2.000 хусара

разбио је претходницу војске Мориса Саксонског (Maurice de Saxe, 1696−1750) од

6.000 војника, а касније са својом бригадом похарао је Фалачку кнежевину и

прикупио преко пола милиона флорина ратне контрибуције.10

У време опсаде

Бергена Оп Зума (Bergen Op Zoom, данашња Холандија) 1747. истакао се

борбеношћу, али и галантношћу: три пута је разбијао француску деблокадну војску

(при чему је трећи пут двоструко бројнијем непријатељу нанео губитке од 2.000

људи, а сам забележио свега 47 погинулих и 50 рањених), а на молбу тешко

оболелог команданта тврђаве да дозволи посету његове жене не само да је дао

позитиван одговор већ и војну пратњу, да је безбедно спроведе кроз војску у

тврђаву.11

За своје заслуге у овом рату промовисан је у чин пуковника и постављен за

команданта Белезнаијевог пука (1744). Три године касније именован је за бригадног

генерала (1747); постао је власник Гилањијевог хусарског пука 1752. Марија

Терезија га је 1753. именовала за генерала хусарских пукова у Мађарској.12

Седмогодишњи рат донео је Хадику највећа признања. Ово ратовање је већ

започео као генерал-потпуковник (1756). Истицао се у борбама око Опенхајма и

Рамијеа, у опсади Антверпена, итд. Дешавало се да са јединицама од по 300−400

хусара растера читав пук непријатељске војске, што је наравно изазвало пажњу

највиших војних кругова Аустрије. У бици код Лобошица спречио је потпуно

уништење аустријских трупа предузевши хусарски напад против пруске коњице у

најкритичнијем моменту. У бици код Колина учествовао је у чувеном коњичком

нападу генерала Надашдија, који је преокренуо битку у корист Аустрије и довео до

првог пораза Фридриха Великог. Генерал Андраш Хадик је 5. септембра 1757.

9 Гроф Ласло Берчењи (1689−1778) био је син чувеног Миклоша Берчењија, једног од вођа Ракоцијевог

устанка. Када је кнез Ференц Ракоци емигрирао у Француску, Ласло је био хусарски капетан у његовој

гарди. Тај ранг задржао је кад је приступио француској војсци. Краљ Луј XV га је 1720. задужио са

формирањем француских хусарских пукова. Брзо је унапређиван, те је у време Рата за пољско наслеђе

био бригадни генерал, 1743. именован је за главног инспектора француских хусарских пукова, постао је

носилац Ордена Светог Луја, а 1758. добио је ранг маршала. Елитни први падобрански пук Француске

(1er Régiment de Hussards Parachutistes) и дан-данас носи његово име. 10 Földi P., Нав. дело, 87−88. 11 Hadi Levéltár, Hadik levéltár, прва књига, Budapest, (HL Hadik lt.); Banó A., Нав. дело,188; Farkas Gy.,

Нав. дело, 13. 12 HL Hadik lt., Budapest, 1753/XI−40, 3.

233

извојевао лепу победу заузимањем Бауцена у Саксонији, чиме је постигнуто

раздвајања пруске војске на два дела.13

У критичним месецима после битке код Колина, када су аустријске, руске,

шведске и француске трупе наступале према пруским територијама, јавила се идеја

о експедицији на Берлин. Првобитно се размишљало о заједничкој акцији царске и

шведске војске, међутим, од тога се одустало услед сувише велике удаљености

између аустријске и шведске војске. Без обзира на то, главни командант аустријских

снага, кнез Карло Лотариншки, одобрио је већ разрађени Хадиков план за напад. У

тој форми акција је требало да има пре свега морално-психолошки ефекат и да

додатно унесе немир у пруску војску.14

На основу архивског материјала, евидентно је да је генерал Хадик до танчина

проучио, испланирао и организовао елементе напада, при чему је осмислио и

модалитете повратка на полазне позиције после успешно извршене акције. Он је у

пробој кренуо из Елстервердеа (Elsterwerdе) 11. октобра са 5.100 војника (900

немачких пешака, 2.100 граничара, 1.000 немачких коњаника и 1.100 мађарских

хусара и 6 топова),15

с тим да је 1.500 војника одмах издвојио за одбрану залеђине и

бокова. Да не би открио прави циљ похода, Хадикова војска је наступајући у три

колоне вешто маневрисала и предузимала нападе на оближња насеља.16

Прелазећи

дневно и преко 60 километара на непријатељској територији, искрсли су пред

зидинама Берлина на Хадиков рођендан и краљичин имендан − 16. октобра, и

затражили предају града и велику ратну одштету. Пошто је генерал-потпуковник

Рохов (Rochow), командант берлинског гарнизона од 5.500 војника, то одбио,

Хадикова артиљерија је отворила ватру на градску капију, провалила у град и

разбила војску бранитеља. Краљица, чланови краљевске породице, двор и већина

војника повукли су се у Шпандау. Градско веће је брзо прикупило и исплатило

235.000 талира данка. Хадик је поштедео град пустошења и пљачке.

Пруски краљ Фридрих II сазнао је за напад 13. октобра и одмах покренуо

војску принца Мориса од Десауа (Dessau), јачине 7 батаљона пешадије, два пука

драгона, 2 пука хусара и 2 коњичка пука у одбрану града, па је и сам кренуо према

Берлину са главнином војске. Свестан да се граду приближава јака војска, Хадик се

у Берлину задржао само један дан и 17. октобра кренуо назад брзим маршом. Принц

Од Десауа стигао је у град само неколико сати по одласку Хадикових хусара. Краљ

је издао наредбу да Хадика и његову војску треба заробити, живе или мртве.17

13 Farkas Gy., Нав. дело, 14. 14 Fülek Henrik, Hadik altábornagy portyázó menete berlinbe, 1757-ben, Hadtörténeti Közlemények, 1896, 16. 15 Исто. 16 Tarján M. Tamás, 1757. október 16. Hadik András megsarcolja Berlint, Rubicon,

http://www.rubicon.hu/magyar/oldalak/1757_oktober_16_hadik_andras_megsarcolja_berlint/, 3.фебруар 2014;

Zachar J., Нав. дело, 235. 17 Огорченост Фридриха II се види и из околности да је чак две године касније, када је сазнао да тамо

борави Хадик, поређујући тадашње међународне узусе, наредио пуковнику Клајсту да са хиљаду

коњаника удари на Хадиково боравиште у бањи Теплицама, где су иначе официри пруске и аустријске

војске несметано видали своје ране и лечили се од разних болести. Хадик је неколико сати пре

пристизања пруских војника отпутовао у Праг сазнавши да је добио своје шесто дете.

234

Држећи војску под строгом дисциплином и крећући се најбрже што се могло,

водећи окршаје са претходницом Фридрихове војске, Хадикови хусари су успели да

се домогну својих трупа у последњем моменту. Уз суму од 250.000 царевинских

талира, Хадик је из Берлина понео седам пруских ратних застава, коње, намирнице

за војску, 425 ратних заробљеника, а краљици Марији Терезији два туцета свечаних

женских рукавица и кључеве града Берлина. Сем заузимања Берлина, Хадикова

војска је током акције уништила важну Фридрихову фабрику оружја у Алт Шадову

(Alt-Schadow) и натерао на плаћање данка више бранденбуршких варошица, као и

Франкфурт на Одри. Укупни губици су били 57 коња и 88 људи, међу њима и један

од најталентованијих мађарских војника, хусарски генерал Фаркаш Бабочаи

(Babocsay Farkas).18

Хадик је предао државној ризници 293.474 царевинска талира.

Иако сама акција није утицала на исход рата, страховито је разгневила пруског

краља, јер веће понижење дотад није доживео. Није чудо да је током рата опомињао

своје војнике да се чувају Хадика и што ни после рата није хтео да говори с њим.19

Хадиков напад на Берлин сматра се једним од најсмелијих продора у војној

историји модерног доба и показао је колику збрку у противничким редовима може

изазвати добро припремљена и храбро вођена акција у позадини непријатељских

линија (штета да насталу пометњу аустријска војска није искористила). Хадик је од

ових догађаја називан краљичиним хусарем и највећим хусарем. И пре 1757.

кружиле су анегдоте о његовој непоколебљивој храбрости и јуначким подвизима,

међутим, трајну међународну славу и даљи успон Хадикове каријере засновала је

берлинска експедиција. Као признање, краљица Марија Терезија га је одликовала

великим крстом војничког реда Марије Терезије и даровала му 3.000 златника.

Хадик ни у преосталом делу Седмогодишњег рата није седео на ловорикама, већ је

са уобичајеном енергијом наставио са дејствима, али са све више одговорности.

Именован је за коњичког генерала 1758. а1760. године постављен је за привременог

команданта царевинске војске.20

У биткама код Мајсена (Meissen), Штрелена

(Strehlen), Торгауа и Витенберга (Wittenberg) истицао се личном храброшћу и

добрим командовањем. Године 1763. постављен је за заповедника главне аустријске

војске. У том својству 14. октобра извојевао је лепу победу над принцем Хенриком

код Фрајбурга (Freiburg) заробивши 2.000 пруских војника, 11 топова и 11 ратних

застава.21

За истакнуте заслуге у два француска, једном турском и три пруска похода

добио је 1763. мађарску грофовску титулу, 1765. постављен за члана Тајног савета

18 Поменимо да је учесник берлинског подвига био и гроф Јожеф Гвадањи (Gvadányi József), капетан у

Барањијевом пуку, каснији писац, који је у вези са аустро-турским ратом 1789. описао и своје доживљаје

из Берлинске експедиције. 19 Zachar J., Нав. дело, 235; Farkas Gy., Нав. дело, 14−15. 20 Царевинском војском сматрамо војску Немачког царства (Светог римског царства немачке

народности), што у овом случају значи: трупе немачких држава које су признавале за цара Фрању

Лотариншког, мужа Марије Терезије. Биле су то јединице из Порајнја, Баварске,Франачке области,

Пфалца, Виртенберга и Саконско-готанских области. 21 HL, Hadik lt., Budapest, 1758/XII−326, 1760/XI−180, 1762/ VIII−501, 1763/V−70; Földi P., Нав. дело, 161.

235

Марије Терезије, а 1769. добио је пространи футошки посед.22

У наредним

деценијама именован је за осетљиве војнополитичке задатке, и положаје највишег

ранга.

По завршетку Седмогодишњег рата 1763. постављен је за главног команданта

Будима (Gouverneur zu Ofen) и команданта коњице у пештанској области. Његов

задатак је био и да води рачуна о Будимској тврђави. У тој позицији почео се

занимати за јужне крајеве земље, за Османску империју. Из тог времена потиче

интересантна студија о Босни на 62 стране. Рад описује Босну из тактичког,

стратегијског и војногеографског аспекта, али такође садржи вредне податке из

области географије, етнографије и локалне историје.23

Наредне године добио је ново, сложено, политичко задужење. Рачунајући да

ће прослављени мађарски генерал лакше спроводити политику двора усмерену на

чвршћу интеграцију Ердеља у оквире Царства, владарка га је 1764. на три године

именовала за краљевског комесара при ердељском губернијуму и за

главнокомандујућег војске у Ердељу.24

Хадик је имао разлога да рачуна на отпор

ердељских сталежа политици Двора из више разлога: Ердељски државни сабор

дуже времена није сазиван, а од 1762. цивилна управа над кнежевином предата је у

руке војног команданта, уз то, разне мере бечког двора убрзале су привредно

опадање и друштвену диференцијацију становништва. Ипак, ситуација у Ердељу

била је експлозивна највише због масакра Секеља у Мадефалви 7. јануара 1764. До

покоља је дошло у вези са намером бечког двора да војну границу прошири и у

правцу Ердеља. За организовањем граничарских пукова показала се потреба услед

повремених упада Татара, раширеног кријумчарења и ширења заразних болести из

Турске. Успостављање границе поведено је насилно, уз бројне повреде правног

система Кнежевине Ердељ, те је дошло до отпора становништва, што се завршило

са поменутом погибијом преко 400 лица међу којима и бројне деце и жена. Део

Секеља се због догађаја иселио у суседну Молдавију.25

У таквој атмосфери била је неопходна максимална тактичност и умереност да

би се ситауција смирила. Гроф Хадик се посветио задатку са пуно увиђавности.

Приступни говор одржао је на мађарском језику, нагласивши да ће се у својој

служби руководити интересима Ердеља и да ће се према свима односити једнако,

без обзира на националну или верску припадност. Својим стрпљивим и тактичним

наступом, увођењем реда и дисциплине у војску, успео је придобити поверење

становништва. Захваљујући томе, са успехом је формирао секељске граничарске

пукове. Штавише, вратио је у границе Ердеља територије које су раније окупирали

Власи-усељеници.26

У циљу темељитог упознавања са ситуацијом пропутовао је

Ердељ 1766−67, после чега је запажања и предлоге формализовао у мемоару

22 Футошки коморски посед обухватао је поред Футога насеља Гложан, Петровац, Кисач, Руменка, Бегеч,

а касније је прикључен поседу и Черевић. Услед спорних питања у вези са поседовним односима, Хадик

је постао властелин поменутих области тек 1771. године. 23 Markó Á., Нав. дело, 231. 24 HL, Hadik lt., Budapest, 1764/VI−9. 25 Markó Á., Нав. дело, 232. 26 Földi P., Нав. дело, 165.

236

Државном савету (1767). Основним узроком слабе продуктивности сматрао је

сувише велику радну ренту кметова, те је као део решења предлагао, први од

званичника у Мађарској, укидање кметовских односа. Хадик је радио и на

унапређењу индустрије у покрајини, у сагласности са меркантилистичким

принципима. За његово име се везује и поновно отварање рудника злата у

Кишбањи. У складу са његовим предлозима настала су касније Привредно друштво

(Comissio Oeconomica, 1768) и Пољопривредно друштво (Societas Agriculture, 1769),

која су са мање-више успеха радила на унапређењу привреде Ердеља.27

По истеку

трогодишњег мандата, гроф Хадик је остао гувернер Будима и задобио је команду

над трупама у Будимском округу и коњицом на територији Мађарске.28

Ускоро је следио нови задатак: 1768. именован је за представника владарке

на будућем српском црквеном сабору, на којем је требало регулисати народносна и

црквена питања православних. Припемајући се за послове председника црквеног

сабора, детаљно је проучио историју Срба у Угарској од 1690. па надаље.29

Априла

1769. у поздравном говору приликом отварања сабора, нагласио је да су највећа

добра у међуљудским односима правдољубље и благодељство и позвао депутирце

да рад конгреса воде у том духу. Као циљ императорке који ће се остварити преко

конгреса маркирао је њену жељу да се илирски народ и клер од сваке неправде

ослободи и убудуће не злостави; да се у тој својој слободи осигура; да се клеру

омогући пристојно образовање и васпитање како би што боље обављао свој свети

задатак „попеченије“ душе; да се њихов статус уреди тако да га нико не би смео

„дирнути“; да се уместо умрлог митрополита Павла Ненадовића изабере достојан

наследник и да се изаберу владике које то својим добрим делима и ученошћу

заслужују.30

Сабор је трајао једанаест месеци, тако да је гроф Хадик свој завршни

извештај краљици послао априла 1770. године. Марија Терезија је регуламенте из

1770. и 1777, којима су иновиране и осавремењене српске привилегије, саставила

добрим делом на основу формулисаних проблема и мишљења изнетих на саборским

расправама. Иначе, пословима православног становништва Угарске Хадик се бавио

и 1754, када је именован за краљевског комесара комисије са средиштем у Великом

Вараду (рум. Oradea, мађ. Nagyvárad) која је требало да проучи постојеће верске

супротности и жалбе. При томе, он је нужним условом решења питања сматрао

очување привилегија и права православног свештенства и становништва.31

Поменимо да су гроф Антал Грашалковић и гроф Андраш Хадик били

краљевски комесари уз надбискупа Јожефа Бајзу, када је 1770. чувена реликвија,

десна рука Св. Стефана, свечано превезена из Шенбруна у Будим – након што је

реликвију Дубровачка република поклонила Марији Терезија, а она мађарској

нацији.32

27 Pál T., Нав. дело, 253. 28 HL, Hadik lt., Budapest, 1767/XI−4. 29 Markó Á., Нав. дело, 247. 30 Hadik, Andrej, Slovo koim ʺje ... Andreî grafʺ ot ʺHadikʺ deputìrce narodne u Kongressu Karlov. 1769.

Pozdravìo, Serbske lětopisi, častica 2, 1829, 58. 31 Farkas Gy., Нав. дело, 13, 20. 32 Markó Á., Нав. дело, 247.

237

После овог репрезентативног задатка, генерал Хадик је добио важно

војнополитичко задужење. У последњим деценијама XVIII века у европским

дипломатским круговима све чешће је била тема подела онемоћале Пољске. За

Аустрију таква могућност значила је обештећење за Шлеску, изгубљену у Рату за

аустријско наслеђе. Краљица је из етичких разлога била крајње резервисана према

анексији, али је пристала под притиском свога сина цара Јосифа II и чињенице да би

подела Пољске без Аустрије била противна државним интересима. Говорила је да

ће се „Пуно година после моје смрти показати који су резултати тога, да смо

повредили све што је досад било свето и право“.33

С обзиром на вишевековно

мађарско-пољско пријатељство и на чињеницу да су поменуте области припадале

претензијама круне Св. Стефана, сматрала је важним да окупацију пољских области

спроведу мађарски официри.34

У складу с тим, команда над окупационом царском

војском поверена је генералу Хадику, коме је подређен и гроф Имре Естерхази,

командант пограничних пукова. Од Хадика се очекивало да војну операцију и

успостављање аустријске власти спроведе са могуће највише обзира, како би

придобио лојалност Пољака новој власти. Године 1772. именован је за команданта

окупационе војске, а 1774. за војног команданта и цивилног управника Галиције.35

После успешно извршеног задатка краљица је грофу Хадику 1774. дала чин

фелдмаршала и уједно га именовала за председника Дворског ратног савета

(1774−1790). Током боравка у Бечу маршал Хадик урадио је пуно за реорганизацију

аустријске војске у складу са захтевима савременог ратовања. Важним условима

успешног ратовања сматрао је добру организацију извиђања и обавештајног рада

као и осигурање константног снабдевања јединица потрепштинама. Као председник

Дворског ратног савета подстакао је бројне иновације: формулацију савремених

тактичких правила; увођење нових формација и распоређивање новог наоружања;

унапређење образовања и васпитања војске и официра по савременим нормама.

Формирао је одличну обавештајну службу, те је аустријска војска стекла увид у

организацију и бројно стање пруске, руске и турске војске, и сазнања о њиховим

важнијим утврдама. Уз то, под Хадиковим руководством формирана је виша

артиљеријска школа, као и Јозефинум, одлична висока школа војне медицине.36

Морамо поменути Хадикову делатност у вези са стварањем војног архива у

Бечу (Kriegsarchiv). Маја 1776. наредио је да се сва архивска грађа војне

провенијенције смести на једно место у Војној архиви. Неколико месеци касније

издао је детаљну уредбу о намени, организацији и надлежности архива. Војној

архиви је требало предати и војне мапе и планове из баштине преминулих официра,

те је у вези с тим интензивиран картографски рад. Стварањем јединственог архива

омогућено је да се претходни ратови проучавају на основу оригиналне

33 Walter Pohl, Karl Vocelka, A Habsburgok. Egy európai dinasztia története, Gulliver Kiadó, Budapest 1995,

309. 34 Marczali Henrik, Magyarország története a szatmári békétől a bécsi kongresszusig, репринт, Laude Kiadó,

262. 35 Pál T., Нав. дело, 254. 36 Földi P., Нав. дело, 175−176.

238

документације, односно да се на бази њих формулишу поуке за едуковање нових

нараштаја официра.37

У знак захвалности за његов рад на унапређењу војске цар Јозеф II му је 1777.

даровао титулу грофа Немачко-римске царевине. Јула 1780. краљица га је посетила

у његовој палати у Баумгартену (Шенбрун).38

Гроф Хадик није заборавио Секеље избегле у Молдавију после догађаја у

Мадефалви. Када је Буковина прикључена Аустријској монархији (1775), Хадик је

код цара Јосифа II испословао милост молдавским Секељима, те им је дозвољено

насељавање у Буковину, где су до 1786. основали пет села: Хадикфалва,

Андрашфалва (ова два села добила су име по Хадику због поштовања од стране

њихових становника), Јожефвалва, Иштеншегитиш и Фогађиштен. Насеља се данас

налазе у жупанији Сучеава у Румунији. Један део насељеника од 4.000 душа

одселио се 1883. на територију данашњег Баната (Hertelendyfalva, Sándoregyháza és

Székelykeve), а касније, 1941, њихови остаци пресељени су у Бачку.39

Краљица Марија Терезија је именовала 1776. маршала Хадика за доживотног

главног жупана Бачко-бодрошке жупаније, чиме је он постао први световни жупан

те жупаније од 1699. године (до њега, за велике жупане постављани су калочки

надбискупи).40

Именовање је додатно подстакло Хадика да се посвети пословима

футошког властелинства. Он је од 1771, када је ушао у посед поменутог газдинства,

већ доста урадио: у периоду 1774−1777. подигао је цркву посвећену Христовом

срцу са припадајућом парохијалном зградом; саградио је и прву школу у месту као

и свој замак (у њему се данас налази средња пољопривредна школа), у којем је са

својом породицом радо проводио лета.41

Од 1776. отпочео је са привредним

улагањима као што је сађење хмеља и оснивање мануфактуре пива у Челареву

(Cséb), узгајање одабраних пасмина коња и слично. Подржавао је делатност

становништва свог властелинства без разлике у вери и националној припадности, те

је битно допринео оснивању Новог Футога немачким колонистима, као и

насељавању евангеличких Словака у области. Њима је обезбедио бесплатно дрво и

трску за градњу кућа, а евангеличким предикаторима и учитељима бесплатно

земљиште и огрев.42

37 Farkas Gyöngyi, Mária Terézia hadvezére. Hadik András Hadtörténelmi Levéltárban őrzött iratainak levéltári

segédlete, Budapest 2002, интернет верзија, http://mek.oszk.hu/05000/05066/html/, 3. фебруар 2014. 38 Исто. 39 Pál T., Нав. дело, 254. 40 Када је цар Јозеф II у склопу политике изградње апсолутне власти и централизације 1785. расформирао

и систем жупанија у Мађарској, Хадикова функција главног жупана је нестала, но када је на крају

владавине Јосиф II повукао своје уредбе, жупанија је одмах позвала на своје чело Хадика. 41 Хадиков замак у Футогу је 1806. дошао у посед грофовске породице Котек која је и остала власник до

1922. По традицији, Јохан Штраус Млађи овде је 1867. компоновао свој најпознатији валцер, На лепом

плавом Дунаву; у њему су пре одласка у Сарајево боравили престолонаследник Франц Фердинанд и

његова супруга Софија Котек; однoсно у подруму замка краће време био заточен аустроугарски

фелдмаршал Август фон Мекензен. 42 Borovszky, Samu, Bács-Bodrog vármegye, II, Országos Monográfia Társaság, Budapest, 353; Borovszky,

Samu, Bács-Bodrog vármegye, I, Országos Monográfia Társaság, Budapest, 129.

239

Последњи ратни ангажман гроф Хадик добио је за време аустро-турског рата

(1788−1791), када је на челу аустријске војске као врховни командант заменио

оболелог цара Јосифа II. Међутим, услед болести, активирања старих рана и

старости, убрзо је морао препустити команду маршалу Гидеону Лаудону и убрзо је

умро, у својој осамдесетој години, 12. марта 1790. По сопственој жељи сахрањен је

у футошкој цркви. Хадикова смрт подударала се са крајем једне епохе и почетка

новог доба: он је у својству председника Дворског ратног већа неколико месеци

пред смрт издао проглас у којем је најавио да ће војска његовог височанства Јосифа

II знати свој задатак уколико се револуционарни немири из Француске прошире на

Свето римско царство и да ће угушити такве немире.43

* * *

Маршал Андраш Хадик био је барокна личност: религиозан, свестран,

непресушне енергије, привржен династији, државним интересима Аустријске

монархије, склон идејама просвећеног апсолутизма. Сем сјајне војне каријере

савесно је обављао послове управе Ердељом, Галицијом, послове великог жупана

Бачко-бодрошке жупаније, налазио је времена за приметно унапређење великог

футошког властелинства, али и да пише војне и филозофске трактате, да води

широку службену и приватну преписку, пише дневнике, да констатно ради на

унапређењу својих војних знања и образованости. Извештаје и службену преписку

водио је на тада уобичајеним европским језицима дипломатије и политике:

латинском, немачком, италијанском, француском, али и на локалним језицима.

Налазио је времена и за породицу. Оженио се пољском грофицом Лихновски

(Lichnowsky), са којом је током 45 година сретног брака имао деветоро деце (шест

кћери и три сина). Грофица се без приговора навикла на тежак живот, на скромну

официрску плату, путовања за мужем на ратишта и васпитање деце у одсутности

оца. Од тројице синова двојица су имали војну каријеру: Карољ Јожеф (Károly

József, 1756–1800) постао је подмаршал а Андраш (András, 1764–1840) коњички

генерал, члан владаревог Тајног савета, власник 6. хусарског пука. Трећи син, Јанош

(János, 1755–1833), постао је царско-краљевски коморник. Један од његових

праунука, гроф Јанош Хадик, бурних дана октобра 1918. три дана је био именовани

премијер Мађарске. Његови наследници живе и данас под презименом Хадик-

Баркоци (Hadik-Barkóczy).44

О Хадиковој личности говоре његова дела, али и мишљење савременика и

каснијих генерација. Волфганг Амадеус Моцарт који је од 1786. више пута

присуствовао Хадиковим баловима у Бечу изражавао се веома повољно о његовој

образованости и личности: „Код њега не постоји ни траг оној надмености,

ниподаштовању уметности и уметника која тако жалосно карактерише и чини

одурним велики део аустријских генерала и аристократије. Он је културан човек

43 Farkas Gy., Нав. дело, 15. 44 Künstlerné V. Éva, Hadik András grófi diplomája,

http://mnl.gov.hu/a_het_dokumentuma/hadik_andras_grofi_diplomaja.html, 02.02.2014.

240

истанчаних осећања, који свакоме одаје поштовање. Код њега порекло и титула

нису важни. Поштује сваког ко је тога достојан. За њега не значи ништа да је неко

гроф или кнез, ако је без знања и талента“.45

Као војник и официр у бројним походима и биткама показао је инвентивност,

енергичност и безграничну храброст, увек се борио на челу својих трупа и делио

судбину војника, што га је учинило цењеним у војсци, али и јунаком анегдота,

прича и легенди. Највиши аустријски војни кругови су га високо ценили због

одличних организаторских способности и ратних планова који су служили за

пример. Хадик је сматрао да је основа успеха детаљна припрема акције и одабир

правог тренутка. Притом, од посебне су важности организовање извиђања у ближој

и даљој околини бојишта, потпуно познавање терена и осигурање праваца

наступања и повлачења. Поштовао је писана и неписана правила ратовања и

захтевао је поштовање истих од својих потчињених официра.46

У свом дневнику је

записао да му је од сваке похвале и одличја пуно више значи чиста савест, тј.

сазнање да је обавио постављени задатак, да је добро водио своје војнике и да су

они доживели минималне губитке. О њему је пруски гроф Лендорф (Lehndorf)

писао да је одржавао строгу дисциплину, те да у његовим јединицама није било

ексцеса и дивљаштва.47

Хадикова оставштина чува се у будимпештанском Војном архиву (Hadi

Levéltár) и садржи преко 5.000 списа који се махом односе на организовање војске и

битака, на војну обуку и преписку у вези с тим. Ту налазимо Хадикову

аутобиографију на 309 страна (шездесет страна посвећено је ратовању у Србији

1737−1739) и неколико Хадикових својеручних дневника, његове принципе војне

стратегије и тактике на 215 страна, опис берлинске експедиције на 34 стране од

Фридриха Тилена (Fridrich Thielen), итд. Сем за војну историју, грађа има бројне

вредне податке у вези са политичком и културном историјом доба владавине

Марије Терезије и Јосифа II, као и за историју јужнословенских области, пре свега

Србије. Примера ради, извештај о Османској империји од 925 страна, састављен од

стране Мартина Сумерера (Martin Summerer) за потребе Андраша Хадика, из 1785;

опис Истанбула из 1784. године на 10 страна; бројни списи о последњем аустро-

турском рату, о српским „фрајкорцима“. На шездесет две стране дат је опис Босне

из 1763. Има доста података о војницима из Личке, Огулинске, Слуњске регименте,

из Славоније, о бројном стању и саставу граничарских трупа, о њиховом борбеном

45 Sebestyén Ede, Mozart és Magyarország, Officina Nyomda és Kiadóvállalat, Budapest 1941, 12. 46 Пре почетка експедиције на Берлин издао је наредбу у 9 тачака у којој је описао какав однос треба да

имају војници и официри према супарничкој сили и цивилима током похода. У четвртој тачки изричито

се забрањују „сви поступци који су неуобичајени приликом сукоба два фер противника, као што су:

скрнављење куће Божије, ниподаштавање црквених лица, проклињање нечије верске припадности (што

ионако потпирује мржњу наспрам нашег оружја), грубо и неумерено понашање према старијим особама,

напаствовање жена, оружани напад на ненаоружане становнике, самовољно уништавање корисне

опреме, пљачкање, рушење или паљевина појединих кућа или целих општина, кратко речено забрањена

је свака неправедна самовоља под теретом најтеже врсте робије“ (Hadi Levéltár, Hadik levéltár,

1757/x−127/a). 47 Farkas Gyöngyi, Нав. дело, 13.

241

поретку, дејствовању, о роковима до којих остају на бојишту, о побуни слуњског

батаљона, итд. Ту је и анализа мањкавости граничарске војске и могућности

решавања проблема на четири стране, чији је аутор пуковник Лоси (Losy von

Losenau). Интересантан је податак о протеривању двојице Срба из Ердеља који су

врбовали војнике за руску војску. Слично, постоји документ у вези са агитацијом

руских официра усмерених на исељење православних.48

Свакако, реч је о вредној

архивској грађи од интереса како за општу тако и за националну историју XVIII

века, коју наша историографија тек треба да истражи.

Извори и литература:

Banó, A., A magyar nemes vitézsége, Atheneum, Budapest 2009.

Borovszky, S., Bács-Bodrog vármegye, I−II, Országos Monográfia Társaság, Budapest.

Farkas, Gy., (прир.), Mária Terézia hadvezére.Válogatás Hadik András táborszernagy

Hadtörténelmi levéltárban őrzött irataiból, Petit Real Könyvkiadó, Budapest 2000.

Farkas, Gyöngyi, Mária Terézia hadvezére. Hadik András Hadtörténelmi Levéltárban őrzött

irataina klevéltári segédlete, Budapest 2002, интернет верзија,

http://mek.oszk.hu/05000/05066/html/, 3.фебруар 2014.

Földi, P.,Mária Terézia magyar tábornagya. Hadik András, Anno Kiadó, 2008.

Fülek, H., Hadik altábornagy portyázó menete berlinbe, 1757-ben, Hadtörténeti Közlemények,

1896.

Hadi Levéltár, Hadik levéltár, Budapest (HL Hadik lt.)

Kalapis, Z., Életrajzi kalauz. Ezer Magyar biográfia a délszláv országokból, I−III, Forum, Újvidék

2003.

Künstlerné, V. É., Hadik András grófi diplomája,

http://mnl.gov.hu/a_het_dokumentuma/hadik_andras_grofi_diplomaja.html, 2. фебруар

2014.

Marczali, H., Magyarország története a szatmári békétől a bécsi kogresszusig, репринт, Laude

Kiadó.

Markó, Á., Hadik András tábornagy, Athenaeum Irod. és Nyomdai Rt., 1944.

Pál, T., A királynő tábornagya. 300 éve született Hadik András (1710−1790) futaki gróf, у: Szalma,

József (ur.), A Magyar Tudomány Napja a Délvidéken 2010, Vajdasági Magyar

Tudományos Társaság, Újvidék 2011.

Sebestyén, E., Mozart és Magyarország, Officina Nyomda és Kiadóvállalat, Budapest 1941,

Tarján, M. T., 1757. október 16. Hadik András megsarcolja Berlint, Rubicon

http://www.rubicon.hu/magyar/oldalak/1757_oktober_16_hadik_andras_megsarcolja_berlin

t/, 3. фебруар 2014.

Pohl, W. − Vocelka, K., A Habsburgok. Egy európai dinasztia története, Gulliver Kiadó, Budapest

1995.

Zachar, J., Magyarok a Habsburg haderőben, Nagy képesmilléniumihadtörténet. 1000 év a

hadakútján (szerk. RáczÁrpád), Rubicon-könyvek, Budapest 2008.

48 Hadi Levéltár, Hadik levéltár, 1756/IV−55.

242

ZOLTÁN GYÖRE

GENERAL OF MARIA THERESA:

COUNT ANDRÁS HADIK OF FUTOG

Summary

This paper, for a conference on figures of Vojvodina in the context of European

history, deals with field marshal Count András Hadik (1710-1790). Hadik belonged to a

noble family whose members held prominent positions in the Evangelical Church and the

army. He began his military career in the Hussars, and distinguished himself in the many

Austrian wars of the 18th century. Stories abounded of his unflinching courage and heroic

exploits, best exemplified by the taking of Berlin in 1757.

In 1763, Empress Maria Theresa granted him a patent for lands including the

settlements of Gložan, Pertovač, Kisač, Rumenka, Begeč and — ten years later —

Čerević. To his military exploits, Hadik added significant political activity. As

commander-general and governor of Transylvania from 1764 to 1768, Hadik was the first

Hungarian official to propose abolishing serfdom. In 1769 he was royal commissioner at

the Serbian Ecclesiastical Assembly in Sremski Karlovci; in 1774 he was promoted to

field marshal and named head of the imperial war council. In 1776 he was appointed chief

župan for life of Bác-Bodros. After injuries sustained during the 1789 siege of Belgrade,

Hadik was relieved as commander-in-chief of the Austrian army by Marshal von Laudon.

The following year Hadik succumbed to his injuries. He is buried in Futog.

Keywords: Count András Hadik, Futog, Habsburg Monarchy, Serbia, 18th

century, prominent figures.