УВОД У БИБЛИЈСКУ

ТИПОЛОГИЈУ

Петровић Бранкоe-mail: bpshalom@yahoo.co.uk

ПредговорОва књига је настала као резултат мојих умовања о библијској

типологији. Још као београдски студент уочио сам да је могуће да постоји типологија седмице (мада ми сам појам типологије тада није био познат). За вријеме док сам радио у Сарајеву осамдесетих година (прошлог вијека), примијетио сам библијску типологију Тројства. Као резултат дружења са психијатрима и психолозима у Котору, повезао сам библијску типологију Тројства са Фројдовим психоаналитичким тројством. Те идеје сам почео да убацујем у компјутер 1995 године. Међутим, на основу неких мојих конструкција, уочио сам да у Библији постоји и типологија дуалности, са којима сам се ухватио у коштац 1998 године и у главном довршио следеће године (након ‘хуманитарне интервенције’ НАТО-а). На основу резултата до којих сам дошао проучавајући библијске дуалности, први пут у животу сам се ослободио анксиозности (или сам се можда толико навикао на њу).

Међутим, ти резултати који су код мене имали тако блажене ефекте, код мојих познаника изазивају зебњу пошто се косе са њиховим устаљеним разумијевањем неких духовних појмова. Изгледа, да стварно ништа не може толико да нас погоди као кад неко атакује на оно што приказујемо за своја фундаментална увјерења, макар се радило о кулама од карата. Убијеђени смо да се на тим увјерењима базира читава наша личност, па ако се поремете, а можда и сруше, имамо осјећај да ће пропасти сва наша личност.

Први пут у животу сам се осјетио сигурним када сам схватио да ничега нема сигурног,... осим Онога што ми не можемо никад схватити.

Наравно, да не сматрам да је ово што сам написао амин. Чак и мени дисонанцу уносе недоречености и лош стил изражавања, али и поред тога сматрам да се треба трудити да изражавамо своје мисли, јер једино тако се може доћи до рјешења проблема.

У књизи се често цитирају стихови из Светог Писма (или Библије, како се другачије назива), при чему се користе скраћенице за поједине дјелове и општеприхваћена нумерација стихова. При томе треба имати у виду да се дјелови Библије такође називају књигама (грчка ријеч ΒΙΒΛΙΑ значи КЊИГЕ, или тачније КЊИЖИЦЕ). Тако на примјер, 1 Мој. 23:2 означава стих 2 у поглављу 23 Прве књиге Мојсијеве, док Дјела 5:8, означава стих 8, из поглавља 5, књиге Дјела Апостолска).

Писац

2

“КЛАСИЧНА” ТИПОЛОГИЈА БИБЛИЈЕУводСтарогрчка ријеч "тип" која је ушла у скоро све свјетске језике,

означава групу објеката, бића или чак и општих појмова који имају једну или више истих или сличних карактеристика. Та група објеката, бића или појмова по правилу добија назив по истакнутој заједничкој карактеристици. Тако се у биологији за бића која посједују кичму каже да су кичмењаци а за она која је немају да су бескичмењаци, док се у обичном говору каже у стилу: "Јован је тип јаког и мирног човјека." С обзиром да се практично сви природни и социјални феномени могу класификовати по групама, није чудно што проучавање типова представља саставни дио природних и друштвених наука, под академским називом "типологија". Тако у биологији имамо типизацију живих бића, познатију под називом таксономија, док у психологији постоји појам "типологија личности", у лингвистици типологија језика, у политици типологија политичких система итд.

Појам "типа" игра значајну улогу и у теологији, тачније у херменаутици, тј. области теологије која се бави тумачењем и интерпретацијом Светог Писма. Међутим, овдје тип добија прилично другачије значење. Као прво, за разлику од уобичајеног појма "типа", група. објеката, бића или појмова у теологији по правилу добија назив по истакнутом представнику те групе, што је последица чињенице да су типови увијек везани за неке конкретне објекте, догађаје или личности. С друге стране, овом термину (и њему сродном "антитипу" = пред-тип) се током протеклих вјекова придавало често нејасно "интуитивно" значење, које се углавном сводило на неки од односа приказаних Табели 1. Као таква,

типологија се користила као један од основних теолошких апарата за разумијевање Библије и њених кључних истина.

У овој књизи се практично долази до усаглашења између уобичајеног и теолошког појма типа. Наиме, изводи се (аргументована) хипотеза да типови представљају фундаменталну егзистенцијалну карактеристику, која прожима подједнако и свакодневни живот и Свето Писмо, при чему се појму типа придаје

3

ТИП АНТИТИП

Стари завјет Нови завјетЗакон ЈеванђељеНиже, буквално,

тјелесновише, алегоријско,

духовно

Табела 1. Уобичајено разумијевање библијских типова.

строго, егзактно значење. Чини ми се, да се ради о односу који је сличан са односом филозофије и психологије. Док су филозофи ти који су уочили разне психолошке феномене у неком више поетском смислу, психолози су те исте феномене конкретизовали, строго дефинисали и (на жалост) прозаизирали. Једина разлика у овом поређењу је што се овдје ствари излажу на такав начин и у таквом духовном окружењу, да више подсјећају на смјешу научне фантастике и романтичарске поезије. Егзактности типологије доприноси, као што ћемо видјети, јака аналогија између математичког појма фрактала и (уобичајеног и теолошког) појма типа.

Основни типови који ће се обрадити у овој књизи су: дуалност, тројство и седмица, мада постоји и поглавље типологија Божанских благдана.

У редовима који слиједе позабавићемо се класичним појмом типа у Библији.

Тип у БиблијиРијеч ТИП у европским језицима потиче од грчке ријечи ΤΥΠΟΣ

(типос) која је првобитно значила "отисак, калуп и сл." (корјен је у глаголу ΤΥΠΤΩ (типто) што значи "ударити" (типкати), а самим тим и "направити отисак". У овом значењу се налази у Јеванђељу по Јовану 20:25 ("отисак од клинова..."). Следеће преносно (боље рећи метонимијско) значење би било "калуп", а затим и "узорак", "макета", "облик" и сл. Тако у Дјелима 7:43 има значење "кипова" (који су се правили у калупима), па у Дјела 7:44 "слике", "облика", "макете" коју је Мојсије видио у пустињи.

У ХЕРМЕНЕУТИЧКОМ контексту, међутим, ријеч ΤΥΠΟΣ се у Библији користи само у Павловим посланицама (1 Кор. 10:6.11, Рим. 5:14, Јевр. 8:5 = 2 Мој. 25:40 и Јевр.9:24), а једанпут и у 1 Петр. 3:21. Појам типа се потом изобилно користи почев од раних црквених отаца па све до данас. На основу анализе наведених стихова и уз асистенцију практично све познате литературе на ту тему, Ричард М. Дејвидсон је у својој докторској дисертацији "Typology in Scripture" (стр. 421) дошао до следеће дефиниције библијске типологије:

"Типологија као херменеутичко средство које користе библијски писци састоји се из анализе одређених старозавјетних историјских реалности (личности, догађаја или институција) у свијетлу плана спасење које је Господ намјерно створио или успоставио с циљем да одговарају и да буду предвидљиво-проречене предслике својих неизбјежних (фр. devoir-être) и апсолутно надилазећих есхатолошких аспеката који се испуњавају (инаугуришу, савршавају) у новозавјетној историји плана спасења."

Тај новозавјетни "оригинал" се на основу 1 Петр. 3:21 назива АНТИТИП (ΑΝΤΙΤΥΠΟΣ), мада се у посланици Јеврејима ова два

4

термина (тип и антитип) користе у инверзним улогама. Незгодна страна овако изабране терминологије произилази из двоструког значења грчког приједлога АНТИ (пред и супрот), па тако на примјер имамо појам АНТИХРИСТА као противника Христовог или лажног Христа (1 Јов. 2:22), док је сам Господ Исус "антитип" у односу на рецимо Мојсија или Јосифа који су његов "тип". У општој типологији, која се развија у овој књизи, појам "анти+личност" се користи углавном у значењу супротног, противног типа наведене личности, док се за оригинал користи Јунгов термин архетип (термин који користи чувени савременик апостола Филон из Александрије, као и неки црквени оци, на пр. Иринеј /Против јереси, 2:7:5/, Климент Александријски /Педагог, 3:11/ итд.). У конкретним случајевима ће значење овог и сличних термина најчешће бити јасно из контекста, а уколико буде потребно навешће се и експлицитно.

ПримјериОвдје ћемо укратко и помало систематски проанализирати

наведене стихове који у себи садрже ријеч ΤΥΠΟΣ или се она претпоставља.

Прва група стихова се односи на личности. Тако из 1 Кор. 10:1- (11, 16) -33 закључујемо да и Мојсије и стијена "из које су пили" Израиљци представља тип Христа, да мана и вода коју су пили представља тип "хљеба и вина", тј. "тијела Христовог и крви његове" који се дају за наше спасење.

У посланици Римљанима се наводи Адам као тип будућег Адама - Христа, али у супротном смислу. Преко првог Адама је ушао гријех у свијет, док преко другог благодат (Рим.5:12- 14 -17). Оваква врста типа се може назвати "антитипом" у негативном смислу, с тим што, као што је већ речено, треба водити рачуна да не дође до забуне са коришћењем тог термина у смислу "предслике".

Друга група стихова се односи на институције. Тако апостол у посланици Јеврејима наводи “по прилици (типу) која ти је приказана на гори” (Јевр. 8:5) скинију (Јевр. 9:24, тј. "шатор од састанка" у коме се обављало богослужење у Израиљу, све до изградње храма у вријеме Соломуна) као "антитип" (прилику) небеске скиније, или тачније "типа" који је Мојсије видио у визији на Синајској гори. Ови стихови често уводе конфузију код слушалаца релевантних предавања, јер се овдје тип и антитип користе практично у супротном смислу од опште прихваћеног, вјероватно зато што је у Септуагинти у 2 Мој. 25:40, јеврејска ријеч ТАВНИТ ("слика" код Даничића) преведена са ТYПОС, па апостол није желио да мијења терминологију (отежавајућа околност је и то што се овдје изгледа ради о три реалности: прва је небески храм који се свакако не може докучити погледом, друга је слика /тип, план макете/ тог храма који је Мојсије видио у визији, а трећа земаљски храм који је слично Адаму само макета небеске реалности).

5

Трећи примјер се односи на догађај. У Првој Петровој посланици (3:21) се наводи свеопшти Потоп (у коме је изгинуло како се претпоставља неколико милијарди људи) као тип крштења водом, које се овдје децидно наводи као "антитип" (спомен), и које спашава и нас данас у духовном смислу, као што је некада спашено осморо људи из Нојеве породице. Управо на основу овог стиха је сам појам антитип добио своје значење у теологији.

Из наведених примјера се може примјетити да све ове основне типолошке структуре имају једну заједничку карактеристику, а то је такозвани "христоцентризам" (термин који је увео Мартин Лутер). Другим ријечима, директно или индиректно, у центру свих ових примјера се налази личност Исуса Христа.

ТипологијаИнспирисани наведеним примјерима, теолози су током

протеклих вјекова (почев од раних црквених отаца) развили читаву теолошку дисциплину - типологију, која као херменеутичка дисциплина проналази примјере из Старог завјета којима се објашњавају или налазе испуњење у примјерима Новог завјета. И не само то, него се на основу неких старозавјетних типолошких структура објашњава служба на небу и земљи данас па и у будућности. Тако постоје књиге и књиге које се баве симболичким значењем старозавјетних храмова и службе у њима; па онда симболичким значењем празника и обреда који су се вршили у то вријеме, при чему то значење игра своју улогу до другог Христовог доласка, па и након њега. У средишту свих тих структура налази се, као што је већ наведено, личност Исуса Христа, његова служба на небу и на земљи, некад и сад.

Типологија храмаТипологија храмова, почиње шатором од састанка који је

начињен у Мојсијево вријеме по слици (ТАВНИТ на јеврејском, односно ПАРАДЕИГМА или ТYПОС у грчком преводу Септуагинти) која му је показана након изласка из Мисира, па се затим наставља храмом који је саградио Соломун према плану (ТАВНИТ) који му је предао његов отац Давид, а који је овај записао умудрен Божјом руком (1 Дневника 28:11.19). Овај храм бива порушен за вријеме вавилонског цара Навукодоносора, да би био преправљен 70 година касније од стране Зерубабела и осталих повратника из ропства и коначно преуређен у велелепну грађевину у вријеме Иродоваца управо пред први долазак Христов на ову планету. Последњи храм који се спомиње у Библији приказан је у визији датој пророку Јехазкелу.

Овдје се нећемо бавити значењем службе у храму (која је СКИА, тј. сјен небеских реалности), и чему је посвећена обимна литература већ једино значењем самог храма. Пут до рјешења овог захтјева води преко књиге пророка Јехазкела:

6

"Послије ме одведе у цркву ...И чух гдје ми проговори из дома, и човјек стајаше код мене.И рече ми: сине човјечји, ово је мјесто пријестола мојега и

мјесто стопа ногу мојих, гдје ћу наставати усред синова Израиљевих довијека..." (Јез. 41:1/а, 43:6.7)

На другом мјесту имамо, пак, записане ове ријечи:"Овако вели Господ: небо је пријесто мој и земља подножје

ногама мојим: гдје је дом који бисте ми сазидали, и гдје је мјесто за моје почивање? " (Ис. 66:1),

што је потврђено и Исусовим ријечима:"А ја вам кажем: не куните се никако: ни небом, јер је

пријестол Божји;Ни земљом, јер је подножје ногама његовијем; ни

Јерусалимом јер је град великога цара." (Мат. 5:34.35)Ријечи пророка Исаије нам јасно говоре да храм не можемо

изједначавати са пријестолом и подножјем Божјим, већ да Језекиелове ријечи треба схватити духовно, тј. симболички. Дакле, храм симболички представља цјелокупни свемир.

Но, пошто духовни храм (небо и земља) представља мјесто Божјег пребивања (пријесто и подножје), онда он представља и слику самог Бога, јер се претпоставља да је скројен по мјери. Исто као што човјек будући храм у коме пребива Божји Дух (1 Кор. 6:19) представља слику Божју.

Аналогно, служба у храму с једне стране симболички представља процес ослобађања од гријеха у свемиру (тј. са Божјег пријестола и подножја), док та иста служба, с друге стране, открива и план спасења, препорођења и духовног напредовања (посвећења) човјека као појединца.

Саставни дио ове службе, поред самог храма, чини систем жртава и благдани (овдје се ријетко користи термин ”празник” због његовог негативног призвука).

Типологија система жртаваСистемом старозавјетних жртава се указује на процес посвећења

како појединца, тако и Земље, па и свемира.Системом старозавјетних жртава се указује на општи принцип

функционисања свемира. Жртва је једино средство и начин, за лично и опште очишћење и посвећење. У Библији се наводе двије основне групе жртава. Прву чине они који подупиру зло и неред у свемиру, а другу, свакако, они на страни "добра". Дакле, сав свемир је подложан жртви, с том разликом што су неки силом прилика (читај, суда или закона) приморани на то:

"Ти дакле сине човјечји, овако говори Господ Господ, реци птицама, свакојаким птицама и свијем звијерима пољским: скупите се и ходите, саберите се с свијех страна на ЖРТВУ МОЈУ, коју кољем за вас, на велику ЖРТВУ на горама Израиљевијем, и јешћете меса и пићете крви." (Језек. 39:17, види и От. 19:17-21),

док за "друге", жртва представља врхунац изражавања љубави:

7

"Од ове љубави НИКО ВЕЋЕ НЕМА, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јован 15:13)

Зато није случајно, да је Адамова љубљеница створена управо једним видом његове жртве, што, с обзиром да је Адам слика Божја, типски указује и на начин Божјег стварања уопште.

До Голготе су приношене животиње за жртву, а у неким случајевима и сопствена дјеца. Исус је својим животом и жртвом указао на један нови елеменат, а то је да Божји народ прихватањем те жртве као типа и узора треба, из љубави према Богу и ближњима, да преда себе, "тјелеса своја у жртву ЖИВУ, свету угодну Богу..." (Рим.12:1). С друге стране Исусова жртва, с обзиром да је Исус својим животом на земљи као "нови Адам" (1. Кор. 15:45) вјерна представа Оца (Јов. 14:9) за разлику од првог који је изневјерио, указује на вјечну архетип жртву Бога оца.

Тако, тек од Голготе па на овамо имамо да Божји народ предаје себе на "жртву живу, свету угодну Богу" (От. 2:10, 6:11, 13:15, 20:4) не узимајући туђе крви и жртава. До Голготе је Божји народ константно ТРАЖИО откривење Божје љубави и пажње, од Голготе Бог тражи да његов народ узрасте до нивоа ПРУЖАЊА те исте љубави и пажње.

Типологија Божјих личностиВећ је речено да једну од главних карактеристика класичне типологије

представља "христоцентризам", појам који је скоро као захтјев у западну теологију увео Мартин Лутер. Теолози су се углавном бавили оним примјерима које је уочио апостол Павле. Тако се наводе Мојсије и Адам као типови Христа, па затим свештеник са својом службом у храму и на крају жртвено јагње, које неки погрешно уопштавају и на цијели систем жртава. Међутим, тек се ту и тамо стидљиво наводе примјери и других личности, као Исусових типова. Овдје је ради примјера приказан само Јосиф, који је по мени и најприкладнији избор за ову тему. Одговарајући паралелни стихови су смјештени у 2Табели .

Запрепашћујућа је сличност између ове двије личности, свакако у драстично различитим димензијама. Наведене појединости живота патријарха Јосифа толико одговарају Исусовим, не само у вези Исусовог живота проведеног на Земљи, већ и у погледу садашње Исусове службе на небесима, да се поставља питање да ли и друге појединости из Јосифовог живота имају типолошки значај. А вјероватно да имају.

8

"Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свијех синова својих. (1.Мој. 37:3)

"...и гле глас из облака говорећи: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи..." (Мат. 17:5)

"Тада му браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама..." (1Мој. 37:8)

"А Исус стаде пред судијом и запита га судија: ти ли си цар Јудејски?..." (Мат. 27:11)

"...и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребреника..." (1Мој. 37:28)

"Тада један од дванаесторице... отиде ка главарима свештеничким... А они му обрекоше тридесет сребреника." (Мат. 26:14-15)

"И Господ би с Јосифом те би срећан..." (1Мој. 39:2)

"И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк. 2:52)

"Она га ухвати за хаљину... али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже..." (1Мој. 39:12)

"А кад га разапеше раздијелише хаљине његове..." (Мат. 27:35)

"И господар Јосифов ухвати га и баци га у тамницу..." (1Мој. 39:20)

"И узевши Јосиф тијело... и метну га у нови свој гроб..." (Мат.27: 59-60)

"И фараон се разгњеви на два дворанина, на старјешину над пехарницима и на старјешину над хљебарима; и баци их у тамницу... гдје Јосиф бјеше сужањ." (1.Мој. 40:2-3)

"Тада распеше с њим два хајдука..." (Мат. 27:38)

"Још три дана... и опет ћеш додавати чашу као пређе док си био пехарник." (1Мој. 40:13)

"И рече му Исус: заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају." (Лк. 23:43)

"Још три дана, и фараон... избациће те... и птице ће јести с тебе месо." (1Мој. 40:19)

"А један од злочинаца хуљаше на њега говорећи: ако си ти Христос помози себи и нама." (Лк. 23:39)

"Али немој заборавити мене кад будеш у добру..." (1Мој. 40:14)

"И рече Исусу: опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје." (Лк. 23:42)

"И кад би ујутру, он се забрину у духу, и послав сазва све гатаре Мисирске и мудраце, и приповједи им шта је снио; али нико не може казати Фараону шта значи." (1Мој. 41:8)

"И ја плаках много што се нико не нађе достојан да отвори и да прочита књигу, нити да завири у њу." (От. 5:4)

"Тада проговори старјешина над пехарницима... а ондје бијаше с нама момче Јеврејче..." (1Мој. 41:9.12)

"И један од старјешина рече ми: не плачи, ево је надвладао лав који је од кољена Јудина..." (От. 5:5)

9

"...кад је теби јавио Бог све ово нема никога мудра и разумна као што си ти." (1Мој. 41:39)

"...достојно је јагње да прими силу и богатсво и премудрост и јачину и част и славу и благослов." (От. 5:12)

"И још рече фараон Јосифу: ево постављам те над свом земљом Мисирском." (1Мој. 41:41)

"И приступивши Исус рече им говорећи:даде ми се свака власт на небу и на земљи." (Мат. 28:18)

"И рече фараон Јосифу... узмите оца својега и чељад своју, и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи Мисирској..." (1Мој. 45:17-18)

"Многи су станови у кући оца мојега... И кад отидем и приправим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да и ви будете гдје сам ја." (Јован 14:2-3)

"И тако нијесте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави оцем фараону и господарем од свега дома његова и старјешином над свом земљом Мисирском." (1 Мој. 45:8)

"Зато ме отац љуби, јер ја душу своју полажем да је опет узмем. Нико је не отима од мене, него је ја сам од себе полажем. Власт имам положити је и власт имам узети је опет. Ову сам заповјест примио од оца својега." (Јован 10:17-18)

"А Јосиф рече браћи својој: ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега." (1 Мој. 45:4)

"А кад они ово говораху, и сам Исус стаде међу њима, и рече им: мир вам. А они се уплашише, и поплашени будући, мишљаху да виде духа." (Лука 24:36-37)

"А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављењем великим." (1 Мој. 45:7)

"Јосифе сине Давидов! Не бој се узети Марије жене своје; јер оно што се у њој зачело од Духа је светога.Па ће родити сина, и надјени му име Исус; јер ће он избавити свој народ од гријеха њиховијех." (Матеј 1:20/б-21)

Јосиф испитује своју браћу. (1 Мој. 42:18-28)

"Суд сједе и књиге се отворише." (Дан. 7:10/б)

"А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својем... Зато нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему а дијете нека иде с браћом својом." (1 Мој. 44:32-33)

"А сјутрадан видје Јован Исуса гдје иде к њему, и рече: гле јагње Божије које узе на се гријех свијета." (Јован 1:29)

10

"Па сада да отидем... оцу својему, а ово дијете не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога, умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога... оца твојега с тугом у гроб. Како бих се вратио к оцу својему без дјетета да гледам јаде који би ми оца задесили?" (1 Мој. 44:30-31.34)

"Јер Богу тако омиље свијет да је и сина својега јединороднога дао, да ниједан који га вјерује не погине, него да има живот вјечни." (Јован 3:16)

Табела 2. Приказ паралелних стихова који указују на Јаковљевог сина Јосифа као типа Исуса Христа. Уочљиво је да се његова типологија односи како на Исусов овоземаљски живот, тако и на претходни, а и будућИ, тј. његову небеску службу.

11

ОПШТА ТИПОЛОГИЈАСада, када смо стекли какву такву представу о значењу и значају

типологије у Библији, стекли су се услови да пређемо и на тзв. "општу типологију". Типови са којима смо до сада баратали су се ограничавали практично само на позитивне личности догађаје и слично. Ту и тамо би се појавио Сотона као споредни негативац, али је христоцентричност остала главном карактеристиком те, условно речено, класичне типологије. (Општа) типологија коју ћемо развити у редовим који слиједе, у суштини не представља ништа ново. Сви типови развијени у класичној типологији и даље задржавају своју важност, док овдје изложена типологија проширује опсег своје примјењивости и поприма егзактни карактер.

Другим ријечима. Та општа типологија се проширује практично на цијелу Библију, и што је веома важно и на свакодневну, ако можемо тако рећи, ванбиблијску реалност (што је дјелимично уочио још Johannes Cocceius (1603-69) примјењујући је и на савремене догађаје /TS/). Њена егзактност потиче од њеног тзв. фракталног карактера.

Управо ова унутрашња и спољашња типологија (односно фракталност) је оно што Библију чини јединственом књигом. Ниједна друга књига у историји људског рода, без обзира да ли се сматра светом и профаном, нема ову карактеристику.

Основни типови које је писац ових редова уочио и обрадио су: дуалност, тројство, седмица и годишњи празници. Сваки од ових типова представља тему за себе па ће бити обрађени у посебним поглављима.

У дјелу Типолгија дуалности, показује се да дуалност представља основну егзистенцијалну категорију.

У дјелу Типологија тројства показује се да Тројство представља основни тип личности, како у Библији тако и ван ње, како у позитивном смислу тако и у негативном.

У дјелу Типологија седмице показује се да основну Божанску активност (или одбрамбени механизам) представља стварање, које је нераздвојно везано за појам Божанске седмице, која је с друге стране опет повезана са Тројством, што је сасвим разумљиво. У шест ‘дана’ те седмице Бог ствара, а у седмом је свеопшти сабор, суд или царовање светих. Ту се такође показује да вријеме у случају Божанских седмица има тзв. експоненцијалну димензију, а све одговарајуће типологије се називају експоненцијалним типологијама.

У дјелу Типологија блоагдана показује се да је такозвана линеарна димензија времена везана за Божанска створења, у шта спадају и празници. Одговарајуће типологије су назване линеарним типологијама.

Прије него што наставимо са проучавањем, позабавићемо се мало са појмом фрактала, који визуелизује представу о типологији, и

12

с обзиром да се ради о математичком термину, даје јој егзактни карактер.

13

ТИПОЛОГИЈА И ФРАКТАЛИ

Појам фракталаСредином седамдесетих година двадесетог вијека, захваљујући

могућностима које је пружила снажно експандирајућа рачунарска техника, заживила је нова математичка дисциплина - ТЕОРИЈА ХАОСА, која својом примјеном обухвата феномене у физици, хемији, метеорологији, па чак и биологији. Један од основних појмова ове теорије представљају ФРАКТАЛИ. Увео их је амерички математичар, јеврејски имигрант из пољске, Бенуа Манделброт (Benoit Mandelbrot) и дефинисао као геометријски објекат који показује структуру богату детаљима, без обзира колико била увећана. Другим ријечима, увећавањем неког детаља ове структуре стално наилазимо на нове и нове детаље (зато се и назива структуром са бесконачно детаља). Гледано с математичке тачке гледишта, ове структуре настају преко одређеног низа трансформација почетне геометријске фигуре. Међутим, оно што је карактеристично јесте да је број тих трансформација фиксиран и ограничен и да се тај низ трансформација примјењује на сваку новодобијену фигуру (сл. 1). На овај начин су добијени најразноразнији геометријски облици, нпр. листови разноразних биљака, површина планинских ланаца, облаци и остале замршене, вијугаве, наборане чудне (привидно хаотичне) структуре, које се до тада нијесу могле добити.

У зависности од типа трансформација фрактали се дијеле на детерминистичке и стохастичке. Код детерминистичких фрактала је наведени низ трансформација непромјењив, док код стохастичких зависи од једног или више стохастичких (тј. случајних, непредвидивих) параметара. И једни и други фрактали се опет дијеле на линеарне и нелинеарне, у зависности од типа трансформација које се примјењују.

Једна од главних особина ових структура јесте самосличност, тј. која се састоји у томе да се почевши од одређеног детаља, даљим увећањем, након извјесног броја корака долази до истог (тачније веома, веома сличног) детаља (сл. 2).

С обзиром да, за сада, фрактали представљају једине математичке објекте који имају ту особину, и с обзиром да се испоставља да библијски типови, такође, имају особину самосличности, изводи се закључак да типови (који, као што ћемо видјети, имају општи карактер) представљају фрактале.

14

Библија и фракталиНа основу типолошких анализа наведених у наредним дјеловима

књиге, овдје се поставља хипотеза да структуру свега постојећег (укључујући и духовне реалности) представља систем фрактала, и у погледу времена, и у погледу простора, и у погледу догађаја, па чак и бића. Заправо, појму ФРАКТАЛА у природним наукама, по својој форми одговара појам ТИПА у теологији. На тај начин, фрактали постају спона између природних наука с једне стране и теологије (и књижевности) с друге.

Пођимо од природе и простора. Све познате фундаменталне структуре имају сличну централно ротациону структуру. У атому се електрони крећу по одређеним орбитама око језгра. У Сунчевом систему се планете крећу око Сунца по својим орбитама, а слично је вјероватно и са осталим звијездама и њиховим планетама. Код

15

а б

в г

д ђ

Слика 1. Илустративан примјер добијања линеарног фрактала (тзв. Кохова крива). Полази се од дужи а) на коју се примјењује операција б). Потом се на сваку дуж са б) примјењује та иста операција, тако да се добија в). Поступак иде даље (теоретски) до бесконачности. За овакве фрактале је карактеристично да за сваки довољно мали сегмент добијене криве постоји исти такав сегмент у продужетку криве и веома сличан сегмент (али умањен) у дубини криве.

галаксија се звијезде крећу око центра галаксије, а по (бар једном) креационистичком концепту и саме галаксије круже око центра, за који се претпоставља да би могао бити мјесто Божјег пријестола.

Што се времена тиче, прво имамо систем седмица, који на основу изложеног у овој књизи, личи на један прави фрактал. Увећање (односно умањење), којим се долази до нове седмице износи 360,000.

И у погледу догађаја се види подударност типова догађаја и у карактеристичним седмицама, и у историји уопште.

Што се створења тиче, и ту постоје карактеристични типови. Најјаснији тип су бића слична Богу. То је с једне стране Адам, а с друге 144,000, посматране као једна цјелина. Даље у Адамовој седмици имамо животиње "по врстама њиховијем" (1 Мој.1:21.24), и то чисте и нечисте, а у људској историји имамо спашене "од свакога језика и кољена и народа и племена" (От.7:9), као, на жалост, и оне друге који нијесу нађени записани у књизи живота (От.20:15).

Врсте Библијских фракталаСлично реалним фракталима и библијски фрактали би се могли

подијелити на двије групе. У прву спадају јединке исте врсте које су сличне својом формом, и који због тога одговарају линеарним фракталима (односно типовима). У другу групу спадају јединке које припадају различитим формама, а сличне су у метафоричком (односно духовном) смислу. Библијска метафора нема само литерарно-естетску вриједност, већ и дубоку сазнајно-духовну поруку. Ове структуре су овдје назване експоненцијалним типовима (фракталима).

Тако се у дјелу ТИПОЛОГИЈА ТРОЈСТВА закључује да се у сваком човјеку крије тројство, које је по правилу и под Божјим и под сотонским утицајем. С друге стране читаве заједнице људи могу представљати, такође, тип неке личности тројства, па тако имамо јагњетову невјесту као тројство (Сунце, Мјесец и звијезде), поред три звијери из Апокалипсе које представљају Сотонско тројство и налазе своје испуњење, као што ће се видјети, у монотеистичким религиозно-политичким организацијама на Земљи.

Као што је Адам био круна стварања описаног на првим страницама Библије, тако имамо 144,000 као круну стварања описану на задњим страницама Библије.

Везано за вријеме, имамо обичне седмице (од седам дана), које су међусобно сличне, као и карактеристичне седмице чији је однос 1 : 360,000, које су сличне у духовном смислу.

Линеарни фрактали се могу назвати и квантитативним, а експоненцијални - квалитативним. Оно што је заједничко и за линеарне и за експоненцијалне фрактале јесте њихов АРХЕТИП, који може служити као спона између једних и других. Тако је Христос архетип и за Адама и за све људе који живе по Божјој вољи

16

(линеарни фрактали), а и за 144,000 (који су експоненцијални фрактал у односу на Адама). Седам Духова Божијих су архетип и за све уобичајене седмице, свакако уколико су проведене по Божјој вољи (линеарни фрактали), а и за прве седмице стварања (експоненцијални архетип).

17

18

а б

ц д

е ф

г хСлика 2. примјер тзв. експоненцијалног фрактала (Манделброт). Након увеличавања (уоквирених) детаља у кораку г се долази до почетне фигуре (мада у другачијем контексту)

ЛИТЕРАТУРА1. Hartmut Jürgens, Heinz-Otto Peitgen und Dietmar Saupe, Fraktale -

eine neue Sprache für komplexe Strukturen, SPEKTRUM DER WISSENSCHAFT, sept. 1989, str. 52-64.

2. Richard M. Davidson, 1981. TYPOLOGY IN SCRIPTURE, A study of hermeneutical TYPOS structures (Andrews University Seminary Doctoral Dissertation Series), Andrews University Press, Berrien Springs, Michigan.

19