TREBA LI ZABORAVITI MARKSOVU TEORIJU ...

Silvano Bolčić Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

Izvorni naučni članak UDK: 316.42

Primljeno: 16. 06. 2008. DOI: 10.2298/SOC0902137B

TREBA LI ZABORAVITI MARKSOVU TEORIJU DRUŠTVENOG RAZVOJA?1

Should Marx’s Theory of Social Development Be Forgotten?

ABSTRACT The first decade of the 21st century is marked by serious drawbacks in economic and overall social development even in the most advanced countries. New knowledge is being searched for, and at the same time interest is revived in classical and new theories of development. Without attempting to present a return to the “big”, classical theories of development, including Marx’s theory of social development, as the sufficient starting ground for finding solutions to contemporary problems, this paper offers a relatively comprehensive “rereading” of some of Marx’s writings. The intention is to overcome certain misinterpretations of Marx’s understanding of the “logic” of the transformation of modern (pre-capitalist, capitalist and “future”) societies and to place again on the “working table” of sociologists and other social scientists some of the key questions that Marx confronted while studying transformations of 19th century capitalist societies. Marx’s theory of social development, it is argued, cannot be reduced to “economism”, “technological determinism”, or any other form of mono-causal explanation of key factors of social development. Of crucial importance is his complex investigation of historical “formation of societies”, differences in “logics“ of “building”, functioning and “deconstruction” of specific “historical societies”, with a particular emphasis on the role of various “social actors” in those transformations. If this “rereading” is accepted, it becomes evident that is impossible and unadvisable to forget Marx’ theory of social development. KEY WORDS contemporary social problems, classical and contemporary theories of development, Marx’ theory of social development, actors of social change APSTRAKT Prva decenija 21. veka donela je ozbiljne zastoje u ekonomskom i ukupnom društvenom razvoju i u najrazvijenijim zemljama. Traga se za novim znanjima, a istovremeno oživljava interes za «klasične» i nove teorije ekonomskog i celovitog društvenog razvoja. Bez primisli da bi jedini valjan smer traganja za odgovorom na uočene probleme savremenih društava mogao biti u «vraćanju» ranijim «velikim teorijama razvoja», posebno u «vraćanju Marksu», u ovom radu se nudi jedno celovitije «ponovno čitanje» Marksovih saznanja o «logici» razvoja modernih društava (pretkapitalističkih kapitalističkih i «budućih»), sa ciljem da se tim ponovnim čitanjem otklone neka dosadašnja pogrešna ———— 1 Rad je objavljen kao prilog u zborniku radova sa naučnog skupa »Izazovi i dometi savremene

sociologije društvenog razvoja«, Filozofski fakultet, Niš, 2008. Tekst je nastao u okviru rada na projektu “Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990-2010”,

br. 149005, koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine.

138 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 2

«čitanja» Marksa i da se na «radnom stolu» sociologa i drugih društvenih teoretičara ponovno nađu neka pitanja kojih je Marks bio svestan kada je, u svom vremenu, tragao za teorijskim i «delatnim» znanjima koja omogućavaju ljudski smisleniji razvoj i transformaciju kapitalističkih društava 19. veka. U radu se nastoji dokumentovati ocena da se Marksova razmatranja «logike» društvenog razvoja ne mogu svesti na «ekonomizam», «tehnološki determinizam», niti na bilo koje monokauzalno tumačenje ključnih činilaca društvenog razvoja i da je od centralnog značaja njegovo konkretno-istorijsko izučavanje procesa nastajanja, funkcionisanja i razgrađivanja «ekonomsko-društvenih formacija», u čemu posebnu ulogu imaju društveno-specifični «društveni akteri promena». Ako se prihvati takav način «ponovnog čitanja» Marksa, onda postaje jasno da Marksovu teoriju društvenog razvoja nije moguće i ne treba zaboraviti. KLJUČNE REČI savremeni razvojni problemi, klasične i savremene teorije razvoja, Marksova teorija društvenog razvoja, akteri društvenih promena

Uvod

Prva decenija 21. veka donela je ozbiljne zastoje u ekonomskom i ukupnom društvenom razvoju i u najrazvijenijim zemljama2. «Nove tehnologije», suprotno mnogim očekivanjima, nisu dovoljna osnova za razrešenje razvojnih problema modernih društava3. Akteri društvenih usmeravanja (vlade, institucije međunarodne zajednice, naučne i druge društvene institucije) tragaju za novim znanjima uz čiju bi se pomoć uspešnije prevazilazili razvojni problemi savremenih društava. To je razlog ponovnog oživljavanja interesa za «klasične»4 i nove teorije ekonomskog i celovitog društvenog razvoja. U tom kontekstu valja očekivati i nove pomake u naučnom sazrevanju sociologije društvenog razvoja.

Da bi takvi pomaci u društvenoj teoriji, ali i u društvenom razvoju, bili mogući, uputno je preispitati naučnu upotrebljivost i onih «velikih teorija» društvenog razvoja koje su dale pečat «duhu vremena» Novog veka u kome su se i

———— 2 J. Rifkin (2005) zaključuje svoju knjigu o «evropskom snu», koji tiho nadilazi dugo vladajući

«američki san», konstatacijom da su došla «tmurna vremena, te da svet postaje mračan, ostavljajući mnoga ljudska bića bez jasnog usmerenja» (385).

3 R. Florida (2002) označava ideju o “oslobađajućoj ulozi tehnologije” kao deo modernog “mitološkog” mišljenja. On, naravno, upozorava da tehnologija ima važne učinke po društvena dešavanja, s time što su za budući razvoj “fundamentalne promene socijalnih struktura i misaonog sklopa (mind-set). Jer, da bi “tehnologija bila efektivna, ona traži čitav set podržavajućih organizacionih, socijalnih i ekonomskih prilagođavanja”. U sličnom smeru idu i upozorenja H. Rheingolda (2002), koji se posebno bavi analizom socijalnih efekata najnovijih komunikacijskih tehnologija, interneta, mobilnih telefona i drugih “elektronskih pomagala” i koji razmatra proces nastajanja “pametne gomile”, ali i drugih vidova produktivne “socijalne kooperacije” s osloncem na te nove komunikacijske tehnologije. Razume se, i ove nove tehnologije mogu se upotrebljavati za različite namene, dobre i loše. Koja će upotreba dobiti prevagu, to zavisi od toga kako će ih ljudi usvojiti, transformisati, preoblikovati nakon što ta sredstva izađu iz ruku inžinjera (215).

4 Više o obeležjima “velikih”, “klasičnih” teorija razvoja vidi, pored ostalog u knjizi M. Popović, M. Ranković (1981, 39-67)

Silvano Bolčić: Treba li zaboraviti Marksovu teoriju društvenog razvoja? 139

oblikovala «savremena društva», koja sada nailaze na dugotrajno prisutne razvojne probleme:

-neadekvatno i suboptimalno korišćenje ljudskih resursa; -neracionalnu upotrebu prirodnih resursa i ekološko degradiranje ljudskog

habitata; -rast pojedinih vidova proizvodnje i potrošnje koje neposredno i/ili posredno

(«kolateralno») proizvode pad kvaliteta života većine ljudi u svetu; -rast nemoći ljudi kao pojedinaca, uprkos uvećanim materijalnim bogatstvima

kojima oni raspolažu; -rast nemoći društvenih institucija, uključiv i nemoći državnih institucija,

uprkos njihovoj narasloj ekonomskoj moći i novim komunikacijskim sredstvima za kontrolu «podanika»;

-rast društvene dezintegracije, uprkos nove «komunikacijske povezanosti» ljudi i ljudskih zajednica unutar globalnih društava-država i «sveta» kao nove realne ljudske zajednice;

-umnožavanje, uz povremeno intenziviranje i zaoštravanje, društvenih sukobljavanja, čije nerešavanje dodatno pogoršava kvalitet života ljudi i obesmišljava njihove individualne napore da žive bolji i smisleniji ljudski život.

O sve jasnijem nepristajanju «običnih» ljudi u svim zemljama, «razvijenim» i «nedovoljno razvijenim», na permanentni «život u problemima» govori, pored ostalog, skorašnja predizborna «megaparola» svih kandidata za funkcije u aparatima vlasti: change (promena)5. Muke počinju nezaobilaznim pitanjima: šta valja promeniti i u kome su smeru «prave», «istinske», «poželjne», ljudski smislene društvene promene?

Bez primisli da bi jedini valjan smer traganja za odgovorom na uočene probleme savremenih društava mogao biti u «vraćanju» ranijim «velikim» teorijama razvoja, posebno u «vraćanju Marksu»6, u ovom radu se nudi jedno celovitije «ponovno čitanje»7 Marksovih saznanja o «logici» razvoja modernih društava (pretkapitalističkih, kapitalističkih i «budućih»), s ciljem da se tim ponovnim čitanjem otklone neka dosadašnja neadekvatna «čitanja» Marksa i da se na «radnom stolu» sociologa i drugih društvenih teoretičara ponovno nađu neka pitanja kojih je Marks bio svestan kada je, u svom vremenu, tragao za teorijskim i «delatnim» znanjima koja bi omogućavala ljudski smisleniji razvoj i transformaciju kapitalističkih društava 19. veka. ———— 5 O tome rečito govore aktualne predizborne parole, kao i kampanje glavnih pretendenata na mesto

budućeg predsednika SAD. 6 M. Ranković, u cit. radu (1981, 78-79), upozorava da se marksistička misao o razvoju može označiti

kao “klasična”, ali i kao moderna teorija društvenog razvoja. 7 Sugestije da se “čita”, ili “ponovno čita” Marks već su javljale u vezi sa pitanjem o valjanosti i

granicama Marksovih saznanja o modernom društvu; vidi, na primer, A. Althusser, E. Balibar, Kako čitati Kapital, CKD, Zagreb, 1975.)


U ovom radu se nastoji dokumentovati ocena da se Marksova razmatranja «logike» društvenog razvoja ne mogu svesti na «ekonomizam», «tehnološki determinizam», niti na bilo koje monokauzalno tumačenje ključnih činilaca društvenog razvoja i da je od centralnog značaja njegovo konkretno-istorijsko izučavanje procesa nastajanja, funkcionisanja, ali i razgrađivanja «ekonomsko-društvenih formacija», u čemu posebnu ulogu imaju društveno-specifčni «akteri promena». Ako se prihvati takav način «ponovnog čitanja» Marksa, onda postaje jasno da Marksovu teoriju društvenog razvoja nije moguće i ne treba zaboraviti.

Marksizam se izvorno javio kao celovita filozofska i društveno-naučna misao, koja je nastojala prevladati ograničenja dotadašnje društvene teorije (pa i ideologije) što je «moderno» (kapitalističko) društvo videla kao «najzad pronađeni» «prirodni» oblik društva, koji odgovara «ljudskoj prirodi», te se ne bi moglo suštinski menjati već samo «usavršavati». S obzirom na tu činjenicu, moglo se očekivati da se unutar marksizma razvije najkompleksnija teorija društvenog razvoja koja bi bila dovoljno heuristički plodna za istraživanje i objašnjavanje raznolikih oblika promena kapitalističkih društava 19. i 20. veka, ali i veka u koji smo tek zakoračili. Međutim, realno uobličena «marksistička» teorija društvenog razvoja, kao i druge «velike» teorije razvoja, zadržala je u velikoj meri obeležja «opšteg pogleda» na epohalne promene u ljudskom društvu tokom duge ljudske istorije, a nedovoljno se razvijala kao istinska društveno-naučna teorija čiji bi ključni postulati bili oslonjeni na valjana konkretno-istorijska saznanja o činiocima, «mehanizmima» i oblicima društvenih promena i koji bi, na konzistentan način, mogli objašnjavati date promene, pa i predviđati transformacije «modernih» društava»8.

Imajući u vidu određene interpretacije Marksovih zapažanja o logici razvoja modernih kapitalističkih društava, mnogi su autori9 upozoravali da realna društvena zbivanja u «savremenim» društvima dovode u pitanje valjanost Marksovih zapažanja, pa i generalnu naučnu upotrebljivost «marksističke» teorije društvenog razvoja u celini. Tako se, pored ostalog, ističe da

-ekonomske krize kapitalističkih društava nisu dovele do predviđenog zaoštravanja društvenih protivrečnosti koje se više ne bi mogle razrešavati u okvirima kapitalističkog poretka;

-nije došlo do radikalnog zastoja u razvoju proizvodnih snaga usled sukobljenosti interesa vlasnika sredstava za proizvodnju i interesa «neposrednih proizvođača»;

-industrijski proletarijat nije prerastao u vodeću društvenu snagu koja bi imala razvijenu i celovitu klasnu svest o granicama postojećeg, kapitalističkog, «reda ———— 8 Pored bogate istoriografske literature, valjalo bi imati u vidu osobene interdisciplinarne (društveno-

naučne i prirodno-naučne) uvide u razvoj, ali i nestajanje konkretnih društava, kao što ih daje knjiga Jareda Diamonda Collapse – How Societies Choose to Fail or Succeed, Viking Penguin, N.Y. 2005.

9 Vidi, na primer, W. Mills (1975).


stvari», svest o nužnom smeru društvenih promena i moć da ostvari radikalne društvene promene;

-konkretna društva («socijalistička društva»), u kojima je «nacionalizacijom» i drugim merama države ukinuta dominacija privatne svojine nad proizvodnim sredstvima i gde je uspostavljen politički sistem koji je, normativno, osiguravao «vlast radničke klase», nisu ostvarila očekivane pozitivne ekonomske i socijalne promene;

-dosadašnje konkretne institucije za «izgradnju socijalizma», s obzirom na realna dostignuća «socijalističkih društava», ne mogu predstavljati uverljivu alternativu kapitalističkom «obrascu» razvoja savremenih društava.

Treba reći da ima i drugačijih «interpretacija» Marksovih zapažanja o razvoju modernih društava i bitno drugačijih ocena o valjanosti i aktualnosti njegove teorije društvenog razvoja. Po nekima10, upravo noviji razvoj tehnologije u drugoj polovini 20. veka, i razvoj novih «informatičkih tehnologija» posebno, koje prati uspostava novih «humanijih» društvenih odnosa, čini mogućom realizaciju Marksove «vizije komunizma» kao «istinske ljudske zajednice». Unutar takve «vizure» mogu se uočiti društveni procesi nastajanja takve «istinske ljudske zajednice» u okvirima «starog», kapitalističkog, društva, upravo onako kako je Marks nagoveštavao. Iz toga bi sledilo da je «više socijalizma» u SAD, Švedskoj, pa i modernom Japanu, nego što ga je moglo biti u zemljama «realnog socijalizma».

Iako nije teško osporavati argumente kojima se poriče svaka aktualnost «marksističke» teorije društvenog razvoja, kao i optimističnost ocena o nastajanju «istinske ljudske zajednice» («komunizma») u okvirima razvijenih kapitalističkih društava, zahvaljući primarno njihovom prednjačenju u tehnološkom razvoju, mora se primetiti da teorija koja dozvoljava toliku različitost u interpretaciji svojih osnovnih postulata, nije dostigla potrebnu naučnu zrelost i nije bila izložena na način koji bi onemogućavao toliku različitost u njenom tumačenju. Ima razloga pretpostaviti da «ponovno čitanje» izvornih Marksovih radova, koje je bilo značajno za otklanjanje i nekih drugih «slabosti klasičnog marksizma»11, može, i u slučaju Marksove teorije društvenog razvoja, doprineti ispravljanju nekih jednostranih interpretacija ove teorije i time povećati njen značaj za razumevanje aktualnih problema razvoja savremenih društava.

Bitno je obeležje mnogih jednostranih interpretacija Marksove teorije društvenog razvoja u prenaglašavanju pojedinih «faktora» razvoja i u zanemarivanju niza drugih činilaca razvoja na koja je Marks ukazivao u svojim radovima. Predloženo «ponovno čitanje» Marksovih radova trebalo bi da pokaže čime je sve Marks objašnjavao i velike, «epohalne» promene, ali i one promene «srednjeg»

———— 10 Vidi, na primer, A. Dragičević, Vizija i zbilja (1986: 68, 108-114, 131-132, 170-172). 11 Misli se na teškoće u vezi sa “humanističkom dimenzijom” marksizma, ili u vezi sa jednolinearnom

vizijom istorijskog razvitka, i dr.


obima, koje su bile bitne za pojedine «ekonomsko-društvene formacije» društva, kao i pojedine konkretno-istorijske promene od značaja, recimo za društvo Francuske početkom 19. veka. Ono što bi valjalo uočiti nije samo jedna celovitija «gama» relevatnih činilaca društvenog razvoja, već i jedna složenija, induktivno-deduktivna društveno-naučna analiza, koju nalazimo u izvornim Marksovim radovima i koja se gotovo izgubila u radovima velike većine Marksovih «pristalica».

Razume se, takvo «ponovno čitanje Marksa» ne može otkloniti mnoge slabosti Marksove teorije društvenog razvoja12, niti može osloboditi Marksa od svake odgovornosti za ljudske nevolje koje su nastale u praktičnom usmeravanju razvoja pojedinih savremenih društava s osloncem na njegova naučno-filozofska stanovišta o «logici» (neki vole reći «zakonomernostima») razvoja modernih društava.

U radu ove vrste nije moguće izložiti sve bitne varijacije u interpretaciji Marksove teorije društvenog razvoja i dati kritički osvrt na te interpretacije. Nije, međutim, moguće izbeći nešto celovitije izlaganje o tri dominatne interpretacije:

- kao «teorije ekonomskog determinizma»; - kao «teorije tehnološkog determinizma»; - kao «teorije revolucionarnog nasilja».

Marksova teorija razvoja kao «teorija ekonomskog determinizma»

Po mnogim razumevanjima, Marksov je ključni doprinos modernoj društvenoj nauci u ukazivanju na presudni značaj «ekonomije» za svekoliki društveni život ljudi tokom duge ljudske istorije, a u vremenu kapitalističke formacije društva, posebno. Takav se zaključak izvodio najčešće iz teksta Predgovora za Prilog kritici političke ekonomije, ali i iz činjenice da su najznačajniji Marksovi radovi bili posvećeni proučavanju ekonomske osnove modernog društva (o čemu govori njegovo najznačajnije delo Kapital). Ako bi se, dakle, društveni razvoj hteo razumeti pomoću teorije koja društvene promene objašnjava delovanjem određenog «faktora» kao ključnog, onda bi se Marksovo osnovno stanovište moglo izraziti kao ono koje daje primat tzv. ekonomskom faktoru13.

Ali, kako ističe Kolakovski14, neke interpretacije «ekonomskog faktora» nemaju nikakav oslonac u Marksovim radovima. Na primer, «ekonomski faktor» se poistovećuje sa «materijalnim koristima», pa se Marksu (neopravdano) zamera što proglašava sva ljudska ponašanja posledicom «ekonomskih interesa». Marksova ———— 12 Može se pokazati da i izvorna Marksova misao ima protivrečne momente, teorijski neprevladane

teškoće i empirjski neproveravane iskaza; vidi, na primer, S. Stojanović (1988, 9-90). 13 Kritički je o takvoj interpretaciji suštine Marksove teorije društva pisao jedan od značajnih

sledbenika Marksove teorije društva A. Labriola u svom radu Materijalističko shvatanje istorije (1976).

14 Vidi, L. Kolakovski, Glavni tokovi marksizma, I tom, (1980, 403-407).


preokupacija, kako ističe Kolakovski, nije u tome da se uoče motivi individualnog ljudskog ponašanja, već da se ustanove realni društveni odnosi unutar kojih se mogu oblikovati i odgovarajuće motivacije ljudi, a koje svakako nisu samo izraz njihovih težnji za «ekonomskim koristima».

«Ekonomski faktor», kome, po mnogim interpretacijama, Marks pripisuje ulogu ključnog faktora, najčešće se određuje kao ukupnost materijalnih sredstava (sredstava za rad i predmeta rada) kojima dato društvo raspolaže za proizvodnju «sredstava za život ljudi». Što je, tako shvaćena, ekonomska osnova društva «razvijenija», to je društvo u svim drugim društvenim sferama isto tako razvijenije. U nekim interpretacijama se ta «ekonomska osnova» reducira samo na «proizvodne snage», pa čak i na «sredstva» ili « oruđa» za rad, čime se u ovakvoj interpretaciji Marksova teorija razvoja označava kao teorija u kojoj, u stvari, «tehnologija» ima ključni značaj15.

Dugo je Marksova teorija društvenog razvoja interpretirana kao teorija o primatu ekonomske «baze» u odnosu na «nadgradnju», pri čemu se «baza» poistovećivala sa celinom proizvodnih snaga društva, ili sa «načinom proizvodnje», ili sa «celinom proizvodnih odnosa» koji, kako kaže Marks u Predgovoru, jeste ona «ekonomska struktura» na kojoj se «diže čitava nadgradnja».

Neosporno je da u Marksovim radovima ima mesta u kojima se odnos «baze» i «nadgradnje» razmatra kao bitan odnos za razumevanje ključnih društvenih promena. Taj se «odnos» povremeno označava kao odnos određivanja, odnos uslovljavanja, odnos prilagođavanja, odnos međuzavisnosti. Pogrešno je, međutim, sve ove «tipove odnosa» jednostavno svesti na jednosmeran uzročni deterministički odnos, kao što se to najčešće čini u interpretacijama Marksove teorije razvoja kao teorije ekonomskog determinizma. Moraju se imati u vidu Marksova i Engelsova ograđivanja od «ekonomističkog» marksizma16, iako se, kako primećuje Kolakovski17, time ne otklanjaju sve teškoće Marksove teorije društvenog razvoja u kojoj zaista «ekonomskoj sferi» društva pripada poseban značaj.

Osim uvažavanja Marksovih ukazivanja na raznovrsnost tipova odnosa između «baze» i «nadgradnje», nužno je, u novom «odčitavanju» Marksovih stavova u vezi sa društvenim transformacijama, posvetiti više pažnje njegovom kompleksnom razumevanju «društvene osnove» i njegovom isticanju raznolikih činilaca («društvenih» i «prirodnih», činilaca «dugog trajanja» kao i onih «konjunkturnih», specifičnih za konkretna društva itd.) promena u «društvenoj osnovi», čime se, kako pokazuju i ranija i novija društvena istorija, zaista «pokreću» (brži ili sporije) bitne promene u svim drugima «sferama» društva. ———— 15 I Kolakovski je sklon takvoj interpetaciji (vidi cit. rad, 401-402), mada upozorava da Marks ne

uključuje izričito “tehnologiju” u “ekonomsku bazu”, već o “bazi” raspravlja isticanjem suprostavljenosti proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa.

16 Više o tome vidi, K. Marks, F. Engels, Pisma o istorijskom marksizmu (1972, 31-51). 17 L.Kolakovski (1980, 432-447).


Marksova teorija razvoja kao «teorija tehnološkog determinizma»

Način proizvodnje je po mnogima ključna analitička kategorija Marksove teorije društvenog razvoja18. Već od tzv. ranih radova, preko Nemačke ideologije, do kasnijih «zrelih» radova, Marks koristi ovaj koncept kao misaono sredstvo za svoja najznačajnija zapažanja o «logici» društveno-istorijskih promena. Dok se koncepti «baza» i «nadgradnja» retko izričito pominju u Marksovim radovima, izraz «način proizvodnje» javlja se učestalo i sa mnogo bitnih preciziranja. Verovatno je prividna jednostavnost značenja izraza «baza» i «nadgradnja» uslovila da se, naročito u popularnim prikazima suštine Marksovih shvatanja, češće govorilo o odnosu «baze» i «nadgradnje», nego o odnosu načina proizvodnje i načina života ljudi u društvu.

Ipak, uprkos mnogim izričitim Marksovim određenjima izraza «način proizvodnje» i relativno jasnim mogućnostima razumevanja ovog koncepta na osnovu konteksta u kome se taj izraz javljao, i tu nalazimo na mnoštvo kontraverzi u tumačenju Marksovog shvatanja ovog koncepta19. Čini se da su posebno učestale one interpretacije «načina proizvodnje» gde se naglasak stavlja na tehnološku stranu «načina proizvodnje», na način čovekovog «ovladavanja prirodom» putem oruđa i drugih tehničkih postupaka, iz čega je onda sledio zaključak o Marksovom naglašavanju tehnologije kao odlučujućeg činioca promena u društvu. Neke formulacije iz Marksovih radova, kao što je ona iz kritike Prudonove «Filozofije bede», gde se ističe da vodeni mlin daje feudalno društvo a parni mlin kapitalističko društvo, mogle su biti pokriće za svođenje Marksove teorije razvoja na stanovište tehnološkog determinizma20. U prilog takvoj interpretaciji mogla su se uzeti i Marksova iscrpna izlaganja o promenama u sferi rada, do pojave mašina i fabričkih sistema, koje su omogućile uspostavljanje kapitalističke robne proizvodnje kao dominirajućeg oblika proizvodnje21.

Nije sporno da su tehnološke promene često bitan momenat menjanja načina proizvodnje i da neke promene u tehnologiji začinju «revolucije» u sferi rada, pa time i radikalne promene u društvu u celini. Sporno je, međutim, da se promene u tehnologiji vide uvek kao promene koje više-manje spontano ali nužno proizlaze iz «logike» razvoja same tehnologije, iz «prirodnog» razvoja sredstava za rad i svega što spada u tehnološku dimenziju rada, te da se ostale dimenzije načina proizvodnje

———— 18 Imajući to u vidu, B. Kovač (1988) posvećuje celovitu studiju upravo Marksovom shvatanju načina

proizvodnje. Vidi o tome i rad M. Godeliera “Prelazak iz jednog načina proizvodnje u drugi”, Marksizam u svetu, 1/1983.

19 Vidi više o tome, B. Kovač (1988, 195-207). 20 O tome piše i S. Stojanović u radu “Kako pristupiti Marksovom determinizmu”, Theoria, 1-2/1976. 21 Imaju se u vidu Marksova izlaganja u Kapitalu, I tom, 13. glava.


vide primarno kao neizbežni korelat datog oblika tehnologije22. Pažljivo «odčitavanje» Marksovih shvatanja o tehnologiji kao činiocu društvenog razvoja pokazuje da su mnoge tehnološke promene često u funkciji održavanja određenih društvenih odnosa koji su već uspostavljeni, te da su raznolike tehničke inovacije bile u funkciji učvršćivanja datih društvenih odnosa, odnosa dominacije vladajuće društvene grupacije (klase) nad drugih društvenim grupacijama23. Dakle, kao što je neprimereno Marksovu teoriju razvoja svoditi na «ekonomski determinizam», neadekvantno je i ključne postulate njegove teorije razvoja izvoditi iz vizure «tehnološkog determinizma».

Marksova teorija razvoja kao «teorija revolucionarnog nasilja»

U većini interpretacija Marksu se pripisuje sklonost objašnjavanju društvenih promena kao više ili manje nužnog, objektivno uslovljenog «prirodnog» procesa. Imajući u vidu određene izričite Marksove formulacije, često se kritikovala njegova sklonost kruto-determinističkom razumevanju zakonitosti društvenog razvoja, pa, na toj osnovi, i znatna doza fatalističkog poimanja prošlih, aktualnih, ali i budući društvenih transformacija. Istovremeno, u Marksovim radovima ima jasnih upozorenja da su se mnoge društvene protivrečnosti u ljudskoj istoriji prevazilazile neposrednim intervencijama ljudi u istorijske procese, da je «sila babica svakog starog društva koje u utrobi nosi novo društvo»24, te da se revolucionarno nasilje često javlja kao bitan činilac društvenog razvoja.

Marksov koncept revolucije je, međutim, višeznačan, kao i drugi koncepti pomoću kojih on analizira istorijske procese. Taj koncept se svakako ne može svesti na shvatanje revolucije kao čina rušenja starog poretka putem sile i silom nametnutih društvenih aranžmana25. Ali, u novijoj istoriji, društveno-sistemske promene u nizu konkretnih društava bile su izvršene primenom «revolucionarnog nasilja» i to često u ime političkih zahteva zasnovanih na Marksovim idejama. Razumljivo je što je zbog tih okolnosti marksizam bio shvaćen kao «teorija revolucije» i to ne u značenju korenitog preobražaja u načinu života ljudi, već u značenju «revolucije» kao nasilnog rušenja starog poretka. Unutar ove interpretacije, sila, prinuda, vanlegalno uzimanje vlasti iz ruku «starih snaga», imali bi se smatrati

———— 22 V. Rus (1984, 75-204) daje celovitu analizu i na nalazima empirijskih istraživanja zasnovanu kritiku

tehnološko-determinističkih objašnjenja društva i njegovih promena. 23 O tome Marks izričito govori na više mesta u 11. glavi Kapitala, vidi, na primer, cit. rad, 296-297. 24 Vidi, Kapital, I tom, 662. 25 Po mišljenju većine poznavalaca Marksove misli, revolucija za Marksa označava “proces radikalnih

društvenih preobražaja koji menjaju zatečeni način proizvodnje društvenog života, bez obzira da li oni ostvaruju postepenim reformama koje radikalno menjanju postojeće, ili nasilnim putem”; vidi, M. Nikolić (1982, 335).


ključnim i istorijski legitimnim «činiocima» društvenih promena, kojima Marks u svojim radovima, navodno, daje teorijsko obrazloženje i puno opravdanje.

Unutar ove interpretacije Marksove teorije društvenog razvoja kao značajan se ističe i tzv. subjektivni faktor, pri čemu se on često svodi na «revolucionarne političke snage» («avangardnu» partiju i sl.), koje neposredno «intervenišu» u društvene procese u ime određenih «legitimnih interesa» («istorijskih interesa radničke klase», interesa «progresivnih snaga» i sl.) koji daju legitimitet takvim intervencijama, makar one bile u raskoraku sa trendovima promena u drugim društvima ili izražavale stanovišta koja u datom društvu i u datom istorijskom trenutku nemaju većinsku društvenu podršku. Naglašena usmeravajuća uloga subjektivnih snaga smatrala se u mnogim koncepcijama socijalizma bitnom (društveno-sistemskom) značajkom novog tipa modernih društava.

Imajući u vidu Marksova shvatanja, po kojima će ljudi u budućem «besklasnom» društvu uređivati svoje procese proizvodnje života i svoje međusobne odnose tako da im «društvene tvorevine» ne budu više «tuđe sile», te da im se istorija prestane «dešavati iza leđa», realno uspostavljana «socijalistička društva» neki su nastojali uspostaviti kao svesno regulirana, planski uređena društva, u kojima ne bi moglo biti ni stihijskih, ali ni spontanih društvenih dešavanja, gde bi «subjektivne snage» imale punu kontrolu nad svim sferama života ljudi. Polazeći od takve interpretacije Marksove teorije društvenog razvoja, u praksi su bili uspostavljeni društveni sistemi čija je okosnica bila politički voluntarizam, koji je stvarao privid svesnog uređivanja svih vidova čovekovog života i koji je de facto vodio u osobeno produžavanje nešto izmenjenih i suptilnih vidova «revolucionanog» nasilja iz faze «rušenja starog poretka» u godine «izgradnje» socijalističkog («komunističkog») društva.

Mada ne bi trebalo biti teško dovesti u pitanje zasnovanost prethodne zamisli činilaca i društvenih snaga «revolucionarnih» promena na bitnim Marksovim teorijskim i filozofskim stavovima, imajući posebno u vidu njegovu zaokupljenost tematikom «ljudskog oslobođenja» i uspostave «istinske ljudske zajednice»26, ima razloga da se i generalno preispita svaka zamisao «socijalizma» («komunizma»), pa i ona koja je bila bliska Marksovim stavovima, izražena vizijom «društva budućnosti» kao društva u kome ljudi neposredno, svesno i «planski» uređuju «celinu proizvodnje» vlastitog života, društva u kome suštinski ne može biti mesta ni za spontana društvena dešavanja. Jer, ako je celokupna dosadašnja ljudska istorija bila u znaku uvećavanja bogatstva života ljudi, ako to «bogatstvo» podrazumeva raznovrsnost, stvaralaštvo, a stvaralaštvo traži «neomeđene prostore», traži pravo da se dela izvan unapred date šeme, da se traga, što nosi i rizik greške, onda postaje jasno da je, osim «planske» («ex ante»), nužna i spontana («ex post») regulacija

———— 26 G. Petrović (1977) kritički razmatra ocene po kojima marksizam ne bi mogao biti istovremeno i

humanistička i revolucionarna misao.


društvenog života, dakle ona regulacija koja se dešava pod dejstvom «tržišta» i drugih vidova «oslobođenog» ljudskog individualnog i grupnog delanja. Uz mnoge zablude i slabosti u skorašnjim «post-socijalističkim» transformacijama doskorašnjih «socijalističkih društava», čini se neupitnim i istorijski opravdanim njihov prekid sa vizijom socijalizma u kome su «planiranje» i revolucionarne «subjektivne snage» bile ključni oslonci progresivnog društvenog kretanja. Uz mnoge stranputice, čini se da «sloboda individualnog delanja» i primarno «tržišna regulacija» tih delanja donosi ljudima u zemljama «postsocijalizma» novo «bogatstvo života», zbog čega, i kad u tim zemljama na izborima povremeno pobede partije «socijalističke» provenijencije, niko ozbiljno ne pomišlja na «povratak» u dojučerašnji «socijalizam».

Marksovo stanovište o «univerzalnim zakonitostima» društvenog razvoja

U izlaganju Marksove teorije društvenog razvoja uobičajeno je bilo isticanje njegovih uvida u najopštije, «univerzalne», zakonitosti društvenog razvoja tokom čitave ljudske istorije, iz kojih su sledila razumevanja suštinskih razloga nastajanja i nestajanja pojedinih «formacija» ili «tipova» društava. Deo te «priče» o univerzalnim zakonitostima jeste bilo i uverenje o «zakonitom» smenjivanju velikih «epoha» tokom ljudske istorije, od «prvobitne zajednice», preko robovlasničkog, potom feudalnog društva, do kapitalističkog društva, čije je «kraj» takođe predviljiv i «neizbežan», nakon što u okvirima kapitalističkog društva pobede snage budućeg «besklasnog», komunističkog društva.

Polazeći od ovakve, u osnovi šematske, analize društvenih transformacija tokom duge ljudske istorije, mnogi su «sledbenici Marksa» bili uvereni da u njegovoj teoriji imaju pouzdan oslonac ne samo za tumačenje društvenih dešavanja u prošlosti, već i za predviđanje budućih društvenih dešavanja. Naravno, iz uverenja da se pouzdano «zna» kuda treba da ide društvo u budućnosti, nije bilo teško naći i «opravdanje» za konkretne «društvene intervencije» kojima bi trebalo «ići u susret» inače «nužnim» («zakonomernim») društvenim transformacijama. O razornim posledicama takvih «intervencija» ovde neće biti reči. Bitno je, međutim, upozoriti da Marks ipak nije bio sklon ni «kruto-determinističkom» shvatanju društvenih zakonitosti, niti pak stanovištu o «unilinearnom» obrascu društvenih transformacija.

Do vremena objavljivanja Marksovih Osnova za kritiku političke ekonomije («Grundrisse»)27, većina «marksista» nije imala u vidu Marksova zapažanja o tzv. azijskom načinu proizvodnje, kada je razmatrala «zakonite» ———— 27 Prvo objavljivanje do tada neobjavljenih Marksovih rukopisa označenih kao “Grundrisse der Kritik

der politischen Oekonomie” bilo je u Moskvi, u dva dela, 1939. i 1941. godine, dok je prava recepcija tog dela krenula nakon pojave novog izdanja u Berlinu 1953. godine. U Jugoslaviji se to delo pojavilo pod naslovom Temelji slobode – Osnovi kritike političke ekonomije, 1974. godine.


promene «ekonomskih formacija društva». Analizom azijskog načina proizvodnje Marks je korigovao ne samo opšteprihvaćenu šemu velikih društvenih epoha, od prvobitne zajednice, robovlasničkog, feudalnog i kapitalističkog društva, već je dao i jednu značajnu dopunu onom aspektu svoje teorije društvenog razvoja gde se ističu «generatori promena»28. Uz «unutrašnje» društvene neusklađenosti i protivrečnosti, pre svega protivrečnosti između «proizvodnih snaga» i «proizvodnih odnosa» i sukobe klasa, Marks uočava društvene promene čiji su bitni činioci tzv. spoljni faktori, kao što su neusklađeni odnosi između pojedinih zajednica, ali i osobene prirodne okolnosti29. Njemu je bilo jasno da se, na primer, osobenosti «azijskog oblika vlasništva» (odnosno, «azijskog načina proizvodnje») moraju dovesti u vezu sa specifičnim prirodnim okolnostima vezanim za ta društva (koja su nastajala u prostoru velikih reka) u kojima se, radi sprečavanja razarajućih posledica poplava i suša, i to na velikom prostoru, morala javiti «viša zajednica» (država) kao «nadgradnja» prirodno nastalim malim seoskim zajednicama, te da su specifični svojinski i drugi odnosi tih zajednica bili okosnica duge stagnacije, ali i specifične razvojne dinamike «orijentalnih društava».

Prevazilaženju pojednostavljene šeme o razvitku društva kroz pet «društveno-ekonomskih formacija» i gotovo «automatskom» i neizbežnom smenjivanju «niže formacije» višom i «progresivnijom» formacijom, doprinela su razmatranja o prelazu iz feudalizma u kapitalizam30, o prelazu iz robovlasničkog društva u feudalizam31, kao i teorijske rasprave o promenama u «načinu proizvodnje»32.

Iako je Marks isticao da prelazi iz jedne u drugu «formaciju» imaju karakter revolucije, on očito nije mislio na «revoluciju» kao kratkotrajno zbivanje u kome se ruši «stari» i uspostavlja novi «politički poredak», već na revoluciju kao koreniti preobražaj, koji se može odvijati unutar cele «epohe»33. Upravo tako Marks istražuje prelaz iz feudalizma u kapitalizam, koji započinje već u 14. veku i traje u većini evropskih društava do kraja 18. veka. Da bi se razumeo stvarni proces preobražaja feudalnih društava u kapitalistička društva bilo je nužno uočiti:

-uzroke krize feudalnog načina proizvodnje; -činioce «razlaganja» (razaranja) feudalnih odnosa proizvodnje; -načine slabljenja društvene moći feudalaca; -načine širenja sloja «slobodnog seljaštva», građanstva;

———— 28 O tome pišu L. Kolakovski (1980, 416-417), B. Kovač (1988, 203), kao i L. Krader u radu “Principi i

kritika azijskog načina proizvodnje”, Marksizam u svetu, 1979/2, 265-311. 29 K. Marks, Temelji slobode (1974, 183-186). 30 Vidi o tome specijalni broj časopisa Marksizam u svetu, 2/1979. 31 Toj problematici posvetio je svoju doktorsku disertaciju S. Antonić; vidi, Izazovi istorijske

sociologije (1995). 32 Vidi pominjanje radove B. Kovača i M. Godeliera. 33 O tome piše M. Godelier u citiranom radu (1983, 179).


-proces pretvaranja dela «samostalnih proizvođača» i trgovaca u kapitaliste, kao i metode i oblike širenja najamnog rada.

Kako su pokazale rasprave o Marksovom tumačenju prelaza iz feudalizma u kapitalizam34, važno je bilo razumeti i bitna svojstva i osnovnu logiku datog «načina proizvodnje». Dok je, na primer, M. Dob smatrao da je kmetstvo ključna značajka feudalnog načina proizvodnje, gde je u prvom planu društveni odnos feudalnih posednika zemlje i onih koji obrađuju zemlju, P. Svizi je isticao u prvi plan «sistem proizvodnje» gde proizvodnja za vlastite potrebe ima prevlast nad «proizvodnjom za razmenu». S toga, Sviziju se činilo da su za razaranje feudalnog načina proizvodnje presudni bili oni činioci koji su jačali ulogu trgovine i doprinosili širenju proizvodnje za razmenu35.

Kada se, međutim, pažljivo čitaju delovi Kapitala (III tom) gde Marks razmatra problematiku prelaza iz feudalizma u kapitalizam, onda se mora istaći da on ne vidi samo jedan oblik prelaza iz jednog načina proizvodnje u drugi. On izričito kaže: «Prelazak iz feudalnog načina proizvodnje vrši se dvojako: proizvođač postaje trgovac i kapitalista, u suprotnosti prema poljoprivrednoj naturalnoj privredi i prema esnafski vezanom zanatstvu srednjevekovne gradske industrije. Ili, pak, trgovac neposredno zagospodari proizvodnjom. Ma koliko da ovaj drugi put u istorijskom pogledu deluje kao prelaz... ipak on sam po sebi ne dovodi do prevrata starog načina proizvodnje, koji on, naprotiv konzerviše i zadržava kao svoju pretpostavku»36.

Marksova analiza prelaza iz feudalizma u kapitalizam doima se ne samo poznavanjem konkretne istorije evropskih i drugih društava, već i kao postupak u razvijanju njegove teorije kapitalizma, što je bila njegova glavna naučna preokupacija. Već u odeljku o metodi svoje političke ekonomije, u Uvodu u političku ekonomiju, Marks je upozorio na logički i istorijski put rekonstrukcije onoga što čini bitno saznanje o stvarnosti, naglašavajući da postoje momenti u razvijanju teorije kada «istorijsko razmatranje postaje neophodno»37. Tako, na primer, uočavajući, na osnovu teorijske analize «robe» i «kapitala», šta su bitni konstitutivni elementi kapitalističkog načina proizvodnje, Marks je mogao objasniti mnoge bitne «zakonitosti» funkcionisanja društva u kome prevladava taj način proizvodnje, mogao je objasniti «mehanizme» koji dovode do društvenih napetosti, podela i sukobljavanja u takvom društvu, pa i naznačiti tendencije u transformaciji takvog društva. Ali, Marksu je bilo jasno da momenti koji objašnjavaju kako funkcioniše kapitalističko društvo ne objašnjavaju jednako uspešno i kako nastaje takvo društvo, te da se moraju otkriti «mehanizmi», «činioci» i društveni procesi

———— 34 Vidi o tome, Marksizam u svetu, 2/1979, 1-38. 35 To stanovište o ključnom uticaju tržišne razmene za prelaz iz “agrarne” u “industrijsku “ civilizaciju

ima i A. Tofler; vidi, Treći talas, 1983. 36 K.Marks, Kapital, III tom, 279-280. 37 Vidi, Prilog kritici političke ekonomije (1960, 216-217)


uspostavljanja društvenih pretpostavki za dominaciju i samoreprodukciju datog načina proizvodnje.

To je bio povod Marksu da istraži prvobitnu akumulaciju kapitala38, gde su u centru pažnje bili društveni procesi koji su vodili do pretvaranja sredstava za proizvodnju i novca u kapital i do pretvaranja različitih formi kmetskog i slobodnog rada u najamni rad.

U tom prelazu iz feudalizma u kapitalizam na delu su bili procesi koji su imali karakter «raspadanja» feudalnih odnosa proizvodnje, kao što je bilo menjanje rente od «radne» na «produktnu» i potom na «novčanu» rentu, slabljenje lične zavisnosti seljaka od vlasnika feuda, umetanjem «zakupaca zemlje», otkupljivanjem poseda od strane seljaka, plaćanjem novčane rente, kasnije državnim ukidanjem «kmetskog statusa», i sl. Na delu su bili i procesi koji su označavali nastajanje novih kapitalističkih društvenih odnosa, pretvaranjem novca iz sredstva razmene u kapital, širenjem proizvodnje za tržište, umnožavanjem kruga najamnih radnika i dr. Marks posvećuje posebnu pažnju i ulozi nasilja i raznih vidova prinuđivanja u «rastavljanju» srednjevekovnih proizvođača u poljoprivredi i zanatstvu od sredstava za proizvodnju, čime se stvaraju realne pretpostavke za masovnost najamnog rada, kao i za koncentraciju privatne svojine nad proizvodnim sredstvima u malo ruku, bez čega nije moglo biti društvenih uslova za kapitalistički način proizvodnje kao dominantnog oblika proizvodnje. Prema tome, neposredni činioci nastajanja društvenih pretpostavki kapitalističkog načina proizvodnje razlikuju se od činilaca razvijanja datog načina proizvodnje, a verovatno i od činilaca «rastakanja» («razaranja») i prevazilaženja tog načina proizvodnje.

Nova dostignuća u nauci, tehnološke inovacije i usavršavanja procesa rada jesu bitni momenti promena u materijalnoj osnovi svakog načina proizvodnje. Bez promena u toj materijalnoj osnovi, kako proizlazi i iz Marksove analize prelaza iz feudalizma u kapitalizam, elementi novih društvenih odnosa ne mogu postati okosnica istinski novog načina proizvodnje. Štaviše, unutar formalno novih društvenih oblika proizvodnje mogu jačati stari oblici ljudske neslobode, eksploatacije proizvođača, kao što je to bilo sa položajem seljaka koji su radili za zakupce feudalnih poseda u srednjem veku, pa i sa položajem radnika u društvima «realnog socijalizma».

Važno je ponovno naglasiti da Marks ne opisuje menjanje načina proizvodnje kao «prirodan», jedino moguć, neizbežan ishod «zakona istorije», niti te promene vidi kao rezultantu delovanja uvek istog «faktora». Brojne su prirodnim i istorijskim procesima stvorene okolnosti koje doprinose nastajanja elemenata novog načina proizvodnje unutar starog načina proizvodnje. U jednom slučaju preobražaj (promena, rast, razvoj, nazadovanje, «kolaps») počinje kao tehnološka, drugi put kao ideološka, kulturna, politička, ekonomska promena.

———— 38 K. Marks, Kapital, I tom, 630-673.


Iz Marksove analiza «raspadanja» feudalnog i nastajanja kapitalističkog načina proizvodnje proizlazi da je potrebno više tzv. probojnih tačaka i «tački prelaza» u novi «poredak stvari», dugo razdoblje prelaza u kome se vrši «artikulacija» načina proizvodnje, da je potrebno slaganje okolnosti koje pogoduju razvijanju elemenata novog načina proizvodnje i, posebno, potrebno je postojanje socijalnih nosilaca novog načina proizvodnje39. Čini se da je upravo ovaj poslednje pomenut momenat učestalo zanemarivan u interpretacijama Marksove teorije društvenog razvoja.

Marksovo stanovište o akterima društvenih promena

Marks nije izričito koristio koncept socijalnog aktera koji se u novije vreme učestalo javlja u studijama društvene dinamike40. On povremeno govori o «subjektima», «nosiocima» datog načina proizvodnje, ali, iz celine njegovih razmatranja sledi da on uočava da se društveni procesi ne mogu valjano razumeti ako se zanemare «socijalni akteri» kao nosioci tih procesa. Zato Marks kad raspravlja, na primer, o «prvobitnoj akumulaciji kapitala», ili o «akumulaciji», «centralizaciji» kapitala, o «eksploataciji», kao o bitnim tendencijama u društvima kapitalizma, on ne govori o tim procesima kao da se oni odvijaju «sami po sebi», već istovremeno analizira i društvene aktere bez čijeg delovanja tih procesa u stvarnosti nema.

Zanimljivo je uočiti da u 24. glavi I toma Kapitala, kad raspravlja o «prvobitnoj akumulaciji kapitala»41, Marks stavlja u prvi plan svog proučavanja pitanje: kako nastaju «najamni radnici» i «otkuda su prvobitno došli kapitalisti»? Odgovarajći na ta pitanja Marks prati proces nastajanja ne samo «radnika» i «kapitalista», već i nastajanje drugih realnih aktera modernog društva, kao što su «rentijeri», «menadžeri», trgovci», «samostalni poljoprivrednici» i dr.

Nasuprot šematskoj slici o «potlačenoj klasi» (recimo, «kmetova» u feudalizmu) koja ruši stari poredak, preuzima vlast i uspostavlja poredak koji odgovara njenim interesima, Marks daje složenu analizu nastajanja novog društva i njegovih bitnih «socijalnih aktera». Jer, «najamni radnici» postoje u feudalnim društvima, kao što ih je bilo i u robovlasničkim društvima, ima ih na selu i u gradovima, u službi trgovaca, crkve, plemstva. Njihov se broj u vremenu prelaza iz feudalizma u kapitalizam povećava pogoršavanjem položaja dela plemstva koje nije u stanju držati velike «pratnje» (plaćene vojnike i dr.); zatim, iz redova otpuštenih manastirskih slugu, pošto crkva u doba apsolutizma gubi znatan deo svojih poseda; usled preorijentacije dela feudalne privrede na profitabilnije stočarstvo, što dovodi

———— 39 O tome šire raspravlja, s pozivom na Marksove radove, B. Kovač (1988, 250-264) 40 Vidi, na primer, rad T. Burns, H. Flam (1987), ili rad A. Gidensa (1984). 41 K, Marks, Kapital, I tom, 631, 655.


do nastojanja feudalnih zemljoposednika da, i uz pomoć državnih zakona, «oteraju seljake sa zemlje»; pod dejstvom «zelenašenja» koje pogađa prezadužene seljake zbog čega oni gube svoje male posede i postaju najamni radnici; usled propadanja dela gradskih zanatlija nakon širenja «manufaktura»42.

I «nastajanje kapitalista» je mnogo složenije prikazano u Marksovim razmatranjima43 nego što bi proizlazilo iz «klasičnih», «istorijsko-materijalističkih» prikaza društvenog razvoja. Marks analizira ulogu trgovaca u nastajanju prvih «manufaktura», preobražavanje trgovaca u «trgovačke kapitaliste». Posebno se bavi analizom preobražavanja zakupnika feudalnih posednika u «agrarne kapitaliste», kao i preobražavanjem zanatskih majstora u «industrijske kapitaliste». On primećuje da, uprkos činjenici da su trgovci u razdoblju «prelaza» iz feudalno u kapitalističko društvo imali veći politički uticaj od zakupaca zemlje i gradskih zanatlija, stvarni revolucionarni značaj za razvoj kapitalizma imali su «industrijski kapitalisti», koji nastaju tako što «proizvođač postaje trgovac i kapitalista». Taj društveni sloj zasniva svoj društveni uspon razvijanjem materijalne (tehnološke) osnove novog načina proizvodnje, usavršavanjem procesa rada, uvođenjem produktivnije tehnologije i uspostavljanjem novih «radnih odnosa» čime se proširuju mogućnosti povećavanja «viška rada proizvođača» i pod uslovima ograničenog radnog vremena.

Ponovno čitanje 11, 12, 13. glave I toma Kapitala, gde Marks analizira proces izgrađivanja materijalne osnove kapitalističkog načina proizvodnje, daje uvid u niz važnih zapažanja o ulozi tzv. ljudskog faktora u tim promenama. Posebno mesto imaju razmatranja značaja podele rada za uspostavljanje kapitalističkog načina proizvodnje. Marks, naravno, ne zaboravlja pitanje: šta dovodi do podele rada? Uz «prirodne osnovice podele rada», za moderna društva bitno je uočiti efekte širenja ljudskih zajednica, povećavanje gustine i brojnosti stanovništva, razvijanje saobraćaja i veza među ljudima, širenje razmene, usled čega se iniciraju i ubrzavaju različiti vidovi podele rada.

Marks takođe primećuje da i «priroda samih procesa rada» (u slučaju «kompleksnog rada», rada na velikom prostoru, rada u ograničenom vremenu i sl.) traži određen način rada. On ističe da «svaki neposredni društveni i zajednički rad traži više ili manje da se njime upravlja», što znači da traži i odgovarajuću podelu rada na «rad upravljanja» i «rad izvršavanja»44. Ali, obrasci upravljanja ne proizlazi samo iz prirode društvenog procesa rada već i iz odgovarajućih proizvodnih odnosa koji se na taj način obezbeđuju i reprodukuju. I ovde se može primeti da Marksu nije svojstveno razmišljanje po modelu «tehnološkog determinizma», iako on uočava da izvesne promene u «načinu rada» nastaju iz potreba same tehnologije. Tako on primećuje da je usavršavanje mašina alatljika, do čega je dolazilo usled nove

———— 42 Više o tome vidi, J. Kulisher (1957, 17-59, 114-141). 43 O tome Marks govori u I tomu Kapitala, 661-673. 44 K. Marks, Kapital, I tom, 294-297.


«manufakturne» podele rada, uslovilo i usavršavanje parne mašine. Isto tako, povećani obim pogonskih mašina, transmisionih uređaja, sve veća složenost, raznolikost i sve stroža pravilnost sastavnih delova mašina, zatim upotreba teško obradivih materijala, jesu bili tehnološki razlozi za pojavu moderne proizvodnje mašina kao materijalne osnove kapitalističkog načina proizvodnje45. Marks, međutim, pokazuje kako su promene u načinu rada dolazile i usled nastojanja vlasnika sredstava za rad, kapitalista, da proizvode u sve većim razmerama, da im uložena sredstva donose što veću dobit i, posebno, da vlasnici kapitala povećaju svoju upravljačku moć i oduzmu radnicima sposobnost da ostvaruju svoje interese drugačije osim po pravilima koja nameću vlasnici kapitala. U tome su značajnu ulogu imali i država i «zakonodavstvo», koje povremeno podstiču određene tehnološke promene, kako bi se «disciplinovalo radništvo». Marks kaže: «Mogla bi se napisati čitava istorija pronalazaka od 1830. naovamo koji su se javili samo kao ratno sredstvo kapitala protiv radničkih pobuna»46. Dakle, promene u tehnologiji, pa i promene drugih svojstava određenog načina proizvodnje ne mogu se valjano razumeti bez uočavanja delatnosti različitih realnih socijalnih aktera. Društvena moć (nemoć) socijalnih aktera može u jednom momentu biti i «strukturalno određena» materijalnom i društveno-sistemskom stranom datog načina proizvodnje, ali ona se menja usled delanja pojedinih aktera i pod uticajem niza drugih konkretno-istorijskih okolnosti.

Zaključna razmatranja

Marksova teorija društvenog razvoja deo je njegovog složenog i osobenog društveno-naučnog i filozofskog pristupa u izučavanju modernog društva i njegovih zakonitosti. Ova teorija, naravno, nije bila izložena kao uobličena celina u njegovim radovima i zato se o njoj može govoriti s osloncem na određene «rekonstrukcije» i «interpretacije» stavova koje je Marks ostavio u svojim izvornim radovima. To je, normalno, dovodilo do kontraverzi, pa i do neadekvatnih prikazivanja ključnih postulata ove teorije. Bilo je i van-naučnih razloga (kao što je zakasnelo objavljivanje pojedinih Marksovih radova) zbog kojih su se previđala određena Marksova zapažanja, ali je bilo i «interesno» usmerenih prenaglašavanja i pogrešnih tumačenja pojedinih Marksovih kazivanja o «logici» i «činiocima» društvenih promena. Pažljivijim «čitanjem» većeg broja Marksovih radova otklanjale su se mnoge od jednostranih interpretacija Marksove teorije društvenog razvoja, pa je u tom maniru «ponovnog čitanja» pisan i ovaj rad.

Ako se ima u vidu sam naslov ovog rada, u ovom zaključnom delu rada trebalo bi možda još ponešto reći o razlozima zbog kojih u ovom vremenu, uprkos

———— 45 K.Marks, Kapital, I tom, 332-333. 46 K.Marks, Kapital, I tom, 386.


mnogim dešavanjima u društvenoj stvarnosti modernih društava koja su «demantovala» Marksovu teoriju društvenog razvoja, ne bi trebalo «zaboraviti» ovu teoriju. Početni je razlog svakako u saznanju da su moderna društva po svom suštinskom, društvenom karakteru kapitalistička društva i da su analize društveno-sistemskih svojstava i zakonitosti u funkcionisanju tih društava, koje nalazimo u Marksovim radovima, i dalje naučno relevantna polazna osnova za razumevanje suštinskih društvenih problema sa kojima se suočavaju ta društva47.

Uvažavajući isključivo teorijske uvide koje nudi Marksova teorija društvenog razvoja, čiji su neki od bitnih postulata bili sažeto izloženi u ovom radu, nije, naravno, moguće dobiti valjano naučno razumevanje niza specifičnih razvojnih problema u ekonomskoj, političkoj, kulturnoj sferi današnjih kapitalističkih društava. Kad se tako nešto pokušavalo praktikovati, pod vidom «primene marksizma», dolazilo se do poopštenih, gotovo «skolastičkih» tumačenja koja nisu u stvari objašnjavala ono što je valjalo objasniti, kojima je nedostajala konkretno-istorijska utemeljenost, što je više diskreditovalo «marksizam» i Marksovu naučnu misao, nego što je dokazivalo njegovu navodnu superiornost u odnosu na druge «nemarksističke» teorije. U prilog Marksu išla su ona autonomna naučna nastojanja kojima su Marksove analize činilaca i vidova društvenih transformacija generalno, i transformacija u «epohi kapitalizma» posebno, poslužile kao plodna naučna inspiracija, kao upozorenja o aspektima društvene stvarnosti koje ne bi trebalo izostaviti iz analize društvenih dešavanja na «tlu savremenog kapitalizma».

Kao što je već naglašeno, Marksu nije bila svojstvena monokauzalna analiza činilaca društvenih promena. U jednom slučaju društvene promene počinju menjanjem društvenih odnosa, promenama u političkoj sferi, u drugom slučaju prevagu imaju promene u proizvodnim sredstvima, s tim da se temeljnije promene javljaju onda kada se uspostavi nov i celovit način proizvodnje. Može se reći da je proučavanje načina proizvodnje, i odgovarajućeg načina života ljudi, za Marksa bila osnovica razumevanja društvenih promena u «razmerama epohe», ali i u granicama konkretnih globalnih društava. Temeljitost i dubina saznanja do kojih se došlo s osloncem na takav pristup razlog su što su proučavanja načina proizvodnje i načina života ostale «metodičko ishodište» za moderne društvene nauke u celini, pa i za savremenu sociologiju.

Marksu je bilo jasno da prelaženja («tranzicije») iz jednog u drugi «društveni oblik» nema bez niza «posredovanja», «prelaznih oblika», «tački proboja» i «socijalnih nosilaca» i zato je u svojim analizama konkretnih društvenih transformacija u ranijim istorijskim epohama i u epohi kapitalizma ostavio mnoštvo važnih, naučno relevantnih zapažanja o nastajanju, funkcionisanju, ali i o razaranju ———— 47 Visoku ocenu saznajne relevantnosti Marksovih istraživanja modernog kapitalističkog društva dao je

svojevremeno J. Šumpeter (vidi, njegovo delo Kapitalizam, socijalizam i demokratija, 1960, 28-42), a takvu ocenu nalazimo u nizu drugih sintetičkih prikaza moderne sociološke i društveno-naučne misli, vidi, na primer, T. Watson (2000, 69-73).


«ekonomskih formacija društva». Imajući u vidu takva saznanja, Marksovi radovi ostaju nezaobilazno štivo svakog ozbiljnog programa univerzitetskih studija iz društvenih nauka svugde u svetu.

Valja reći da su pojedina Marksova zapažanja o budućim društvenim transformacijama, koje su se u njegovo vreme tek nazirale, ostala u opštim naznakama, često bez dovoljnih upozorenja o mogućim vidovima «prelaza», o dužini i dubini takvih transformacija. Tako, na primer, Marks je najavljivao uspostavljanje nove «društvene» (kolektivne) svojine, nastajanje «istinske ljudske zajednice», «univerzalne individualnosti» u budućim društvima. Oni koji su čitali takve Marksove «najave budućnosti» mogli su steći pogrešan utisak da će do takvih novih «društvenih stanja» doći neposredno, lako i odmah nakon ukidanja privatne svojine nad proizvodnim sredstvima, nakon političkog proglašavanja kraja «klasne podeljenosti društva», nakon delegitimacije «građanske individualnosti». Mnogo toga što se dešavala tokom decenija «izgradnje socijalizma» u nizu zemalja u svetu pokazalo je, povremeno i na tragičan način, koliko su bila pogrešna takva očekivanja. Marks ne može do kraja biti oslobođen svake odgovornosti za takva pogrešna očekivanja.

Ali, ne zaboravljajući slabosti i granice Marksovih razmatranja problematike društvenih promena i razvoja, čini se nespornim da u njegovoj teoriji društvenog razvoja, kako se moglo videti i iz ovog rada, ima dovoljno valjanih koncepata, teza i hipoteza o relevantnim činiocima društvenih promena pomoću kojih je moguće doći do naučno i društveno korisnih uvida u «generatore» društvenih problema, kojima su opterećena savremena društva, pa i do ideja o društvenim akcijama kojima bi se dati problemi na duži rok mogli razrešavati.

Literatura

Althusser, L., Balibar, E., 1975, Kako čitati Kapital, Zagreb, CKD Antonić, Slobodan, 1995, Izazovi istorijske sociologije, Beograd, Institut za političke studije Burn, T., Flam, H., 1987, The Shaping of Social Organization, London, Sage Diamond, Jared, 2005, Collapse – How Societies Choose to Fail or Succeed, New York,

Viking – Penguin Group Dragičević, Adolf, 1986, Vizija ili zbilja, Zagreb, August Cesarec Florida, Richard, 2002, The Rise of Creative Class, New York, Basic Books Giddens, Anthony, 1984, Constitution of Society, Cambridge, Polity Press Godelier, Moris, 1983, «Prelazak iz jednog načina proizvodnje u drugi», Marksizam u svetu,

1/1983, Beograd Kolakovski, Lešek, 1980, Glavni tokovi marksizma, Beograd, BIGZ Kovač, Božo, 1988, Način proizvodnje i kritika političke ekonomije, Zagreb, Naše teme Krader, Lawrence, 1979, «Principi i kritika azijskog načina proizvodnje» Marksizam u svetu,

2/1979, Beograd


Kulisher, Joseph, 1957, Opća ekonomska povijest, Zagreb, Kultura Labriola, Antonio, 1976, Materijalističko shvatanje istorije, Beograd, BIGZ Marks, Karl, 1969, Prilog kritici političke ekonomije, Beograd, Kultura Marks, Karl, 1972, Pisma o istorijskom materijalizmu, Beograd, BIGZ Marks, Karl, 1974, Temelji slobode, Zagreb, Naprijed Marks, Karl, 1978, Kapital, Beograd, Prosveta Mills, C. Wright, 1975, The Marxists, New York, Penguin Books Nikolić, Miloš, 1982, Osnovni rezultati razvoja savremenog marksizma, Beograd,

Marksizam u svetu Popović, M., Ranković, M., 1981, Teorije i problemi društvenog razvoja, Beograd, BIGZ Rheingold, Howard, 2002, Smart Mobs – The Next Social Revolution, New York, Basic

Books Rifkin, Jeremy, 2004, The European Dream, New York, Tarcher – Penguin Rus, V., Arzenšek, V., 1984, Rad kao sudbina i kao sloboda, Zagreb, Liber Stojanović, Svetozar, 1988, Od marksizma do etatizma sa ljudskim likom, Beograd, Institut

društvenih nauka Stojanović, Svetozar, 1976, «Kako pristupiti Marksovom determinizmu», Theoria, 1-2/1976,

Beograd Šumpeter, Jozef, 1960, Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd, Kultura Tofler, Alvin, 1983, Treći talas, Beograd, Jugoslavija/Prosveta Watson, Tony, 2000, Sociology, Work and Industry, London, Routledge

TREBA LI ZABORAVITI MARKSOVU TEORIJU ...

Documents

Transcript of TREBA LI ZABORAVITI MARKSOVU TEORIJU ...