Sociokulturni kontekst suicidnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji...

Социолошки преглед, vol. XLIII (2009), no. 2, стр. 155–184.

Биљана Станковић Институт друштвених наука Београд Горан Пенев Институт друштвених наука Београд

UDK: 314.42 Oригинални научни рад Примљен: 5. 06. 2009.

ССООЦЦИИООККУУЛЛТТУУРРННИИ ККООННТТЕЕККССТТ ССУУИИЦЦИИДДННООГГ

ППООННААШШААЊЊАА ИИ ННЕЕККЕЕ РРЕЕЛЛЕЕВВААННТТННЕЕ ЧЧИИЊЊЕЕННИИЦЦЕЕ ОО ССААММООУУББИИССТТВВИИММАА УУ ССРРББИИЈЈИИ

У раду се указује на везу самоубиства и културних, социјалних, политичких и

економских утицаја. Међу факторе заштите који смањују вероватноћу самоубис-тва спадају одговарајући третман менталних поремећаја и злоупотребе супстанци, добра социјална подршка, повољни социоекономски услови, религиозна и културна уверења која самоубиство не прихватају као опцију решавања проблема, адекватно приказивање самоубистава у медијима, па и ограничена доступност средстава и метода за извршење самоубиства.

Анализа статистичких чињеница о самоубиствима у Србији у другој половини 20. века, а посебно током 2000-их година обухвата најважније трендове у кретању броја самоубистава као и разлике по полу и старости. Посебна пажња је посвећена регионалним и, с тим у вези, разликама по националној припадности. Разматране су и специфичности везане за учесталост самоубистава с обзиром на брачно стање и образовни ниво.

Закључује се да ефикасно спровођење до сада усвојених стратегија, а нарочито дефинисање националне стратегије за превенцију самоубиства, може да делује на смањење броја самоубистава у Србији.

Кључне речи: самоубиства, социокултурни контекст, превенција суицида, Србија

Самоубиство, „усамљеничко и очајничко решење за трпљење које више

не види другу алтернативу“ (Schneidman, 1996), акт је појединца, али увек болно погађа велики број људи и оставља дугорочне психолошке и социјал-не последице, како на породицу и друге блиске особе, тако и на друштво у целини. У свим временским раздобљима и свим срединама, постојало је ово, најдрастичније суицидно понашање, последње у низу који се протеже од идеја и размишљања, који се не спроведу, преко покушаја различитог степе-на озбиљности. Однос друштва током времена није увек био исти, али је нај-чешће био негативан, самоубиство је осуђивано и чак сматрано злочином. Различит однос према самоубиству условљен је у великој мери културним и религијским нормама, које га најчешће забрањују и осуђују. У многим земља-

Биљана Станковић, Горан Пенев, Социокултурни контекст суицидног понашања...

156

ма тек од позног двадесетог века религиозне и законске санкције више не постоје и суицидни акти се не третирају као криминални. Не само у прошлос-ти, већ и у новије време, а вероватно и у будућности, постојаће велике разли-ке међу подручјима према томе какав имају однос према самоубиству. Тако је последња европска земља која је укинула законске санкције према самоуби-ству и престала да га третира као криминални акт, Ирска, учинила то тек 1993. године. Са друге стране, само осам година касније, у Холандији је ре-шавање осетљивог и сложеног питања етичке, законске и професионалне пер-спективе „права на смрт“ исходило легализовањем еутаназије.

Социокултурни контекст

Фактори ризика и заштите за суицидно понашање

У основи суицидног понашања никад не стоји само један узрок, оно је

увек последица сложене интеракције социјалних, психолошких и биолошких карактеристика. Интегративни приступ проблему сматра реципрочне утицаје између индивидуе и њене средине централним питањем у развоју суицидног понашања. Самоубиству обично претходи процес, који почиње са пролазним суицидним мислима, затим се развија кроз много конкретније планове и суицидне покушаје, све до самоубиства. У каснијим стадијумима присутан је висок ниво депресије и нарочито безнадежности, што има важне импликације на разумевање, третман и превенцију. Да ли ће осећање безнадежности води-ти суицидном понашању или не, зависи од присуства или одсуства ризичних и заштитних фактора, чији се ефекат не разматра у детерминистичком, већ пробабилистичком смислу. Неки фактори ризика се уобичајено јављају у комбинацији, неки су различити у зависности од узраста, пола, етничке гру-пе, могу да се мењају током времена и варирају према степену или утицају. Најзначајнијим фактором ризика за озбиљне покушаје самоубиства без фа-талног исхода и за самоубиства сматрају се менталне болести, пре свега афек-тивни поремећаји, па се процењује да би њихово елиминисање за око 80% смањило ризик од озбиљних покушаја самоубиства (van Heeringen, Hawton, Williams, 2002; WHO, 2004; Biro, 1982).

У остале значајне факторе ризика убраја се злоупотреба алкохола и пси-хоактивних супстанци, претходни покушај самоубиства, осећање безнадеж-ности, импулсивност и агресивност, искуства траума и злостављања, породи-чна историја самоубиства, тешке физичке болести. Међу срединским факто-рима ризика су губитак посла и финансијских средстава, као и губици значај-них особа и релација, лака доступност леталних средстава, низ самоубистава у средини која могу имати подстицајан утицај. Од значаја су и недостатак социјалне подршке и осећај изолације, стигма која прати покушаје тражења помоћи, препреке у доступности здравствене заштите, нарочито везане за менталне болести и лечење од алкохолизма и дрога, одређена културна и ре-


157

лигијска уверења, попут веровања да је суицид прихватљив начин решења личних дилема и проблема, као и излагање путем медија и на други начин утицају других који су умрли услед самоубиства. Онда кад су присутни ви-шеструку фактори, ризик је повећан. На другој страни, фактори заштите сма-њују вероватноћу да се самоубиство догоди, они повећавају отпорност и могу да служе као противтежа факторима ризика. Зато је разумевање међусобног односа фактора ризика и заштите, као и могућности модификовања ове инте-ракције кључно за превенцију. Фактори заштите су разноврсни, укључују одређене ставове и понашања неке особе, као и одлике окружења и културе. Међу њима је клинички третман менталних и физичких поремећаја и злоупо-требе супстанци, лака доступност разноврсних клиничких интервенција и по-стојање подршке особама које траже помоћ у решавању ових проблема. Затим, то су чврсте везе с породицом и постојање социјалне подршке, разви-јене вештине решавања проблема и ненасилног решавања конфликата, огра-ничена доступност високо леталних средстава за самоубиство, културна и религиозна веровања која обесхрабрују самоубиство и подржавају самозаш-титу (HHS, 2001).

И на индивидуалном и на макро плану самоубиство је повезано са кул-турним, социјалним, политичким и економским факторима. И сама дефини-ција, као и однос према менталном здрављу и самоубиству одређени су кул-турним контекстом. Социокултурни утицаји огледају се и у разликама које међу земљама постоје према распрострањености самоубистава. Тако, у већи-ни земаља које имају високе стопе самоубиства већа је и распрострањеност депресивних поремећаја, виши ниво коришћења алкохола, већи удео старије популације, веће је присуство социјалне изолације, као и когнитивне ригид-ности и нефлексибилности на индивидуалном плану. У земљама с нижим стопама самоубиства, међутим, удео младе популације је велики, постоје јаке мреже социјалне контроле, много шире породичне везе, самоубиства се изри-чито забрањују, становништво је најчешће католичке или муслиманске веро-исповести. Културне варијабле обликују факторе ризика и заштите, као што су социјалне забране или дозволе везане за суицидно понашање, могућности ефикасног третмана, али и доступност средстава за извршење самоубиства и друге (IOM, 2001).

Неке од студија које су се бавиле истраживањем културне прихватљиво-сти самоубиства са циљем да утврде да ли ставови неке особе према самоу-биству, односно степен прихватљивости самоубиства као опције у одређеним ситуацијама, утичу на везу између осећања безнадежности и депресивних симптома и суицидних мисли, утврдиле су ову везу, али само код мушкараца. Осећање безнадежности и депресивни симптоми били су повезани са суи-цидним мислима само код особа мушког пола које имају релативно позитив-не ставове према самоубиству. Међу женама, осећање безнадежности и ста-вови према самоубиству нису имали предиктивну вредност за суицидне ми-сли. Ипак, ставови према самоубиству су имали су јачи ефекат на суицидне


158

мисли код жена са мање израженим депресивним симптомима него код оних са израженијим симптомима. Аутори су закључили да позитивни ставови према самоубиству могу представљати фактор вулнерабилности која, кад се активира негативним афективним стањима, доприноси повећаном ризику од самоубиства (Gibb et al., 2006).

С друге стране, опажање постојања социјалне подршке у неким истражи-вањима се показало као кључни фактор у ублажавању присуства суицидних мисли, независно од јачине осећања безнадежности и депресије (Chioqueta, Stiles, 2007).

Социјална подршка

Бројна истраживања социјалних релација показала су значај позитивних

односа с другим људима, нарочито блиским, у свим узрастима. Мрежа соци-јалне подршке, социјалне везе, нарочито породичне, делују заштитно на опш-те ментално здравље, као и на ризик од самоубиства. На другој страни, неки социјални односи као што су социјални конфликти, прекид значајних веза, ожалошћеност, социјална изолација, усамљеност, повећавају ризик.

То што велика већина младих, па и оних који су изложени бројним фак-торима ризика, не развија суицидна понашања, може се приписати утицајима фактора заштите или отпорности. Међу њима, важно место припада доброј социјалној подршци и социјалној мрежи, топлом емоционалном односу са бар једном особом у породици, позитивном школском искуству, духовним уверењима (Beautrais, 2003; Srna, 1997). Низ епидемиолошких студија на оп-штој популацији указује да су породична стабилност, а нарочито добра кому-никација са члановима породице и укљученост у породичне активности сна-жни протективни фактори (Evans et al., 2004). Код младих је осетљивост на социјалне утицаје наглашена, и њиховом суицидном понашању, како су пока-зала истраживања, у више од две трећине случајева претходили су стресни животни догађаји. Најчешће су то интерперсонални губици и конфликти, попут раскида везе, свађе с партнером, породицом, пријатељима, ожалошће-ност, као и проблеми у школи или на послу, са дисциплином, законом, судом, изложеност малтретирању, сексуални проблеми, сазнање о покушају самоу-биства међу вршњацима или у породици. Углавном су то не само бројнији, него и јачи стресови, који делују као преципитирајући фактори за суицидно понашање младих особа код којих постоји специфична вулнерабилност (Beautrais, 2000; Hawton, 2005; Haw, Hawton, 2008).

И у старости, недостатак социјалне подршке, социјална изолација и усам-љеност, могу значајно да повећају ризик од самоубиства. Генерално, међу старима брак има заштитни ефекат, ризик од самоубиства је већи међу удов-цима, разведеним и особама које нису у браку. Нека истраживања утицаја губитка партнера код особа старих осамдесет година и више су показала да је ризик од самоубиства највећи међу најстаријим мушкарцима, и то у првој


159

години после губитка партнера. Што су старији, мушкарци су више погођени и период опоравка дуже траје. Иако су већину најстаријих старих који су извршили самоубиство чинили удовци, само је мали удео њих доживео губи-так партнера у скорије време, тако да је закључак истраживача да повећању ризика од самоубиства у овом животном добу доприноси губитак партнера удружен с осталим губицима у најстаријим годинама, као што су они пове-зани са здрављем, телесним обољењима и оштећењима (Erlangsen et al., 2004). И зависност од алкохола, која је присутнија у старости, значајно повећава ризик од самоубиства, а са старошћу и присутни афективни поремећаји имају све наглашеније неповољно дејство на особе зависне од алкохола. Велика депресивна епизода и стресни животни догађаји, нарочито тешкоће у интер-персоналним односима и прекид партнерских односа, делују као преципити-рајући фактори (Sher, 2005).

Код особа које су у браку, генерално, присутне су ниже стопе самоуби-ства, а утицај брачног статуса донекле је различит код мушкараца и жена, као и током животног циклуса. Сматра се да је заштитни ефекат брака резултат позитивних ефеката социјалне мреже подршке повезане са браком, као и не-повољних последица развода и губитка брачног партнера. Брак пружа соци-јалну и емоционалну сигурност, омогућава лакшу интеграцију у друштво и заједницу, редукујући социјалну изолацију. Са разводом и раздвајањем губе се социјално интегративне предности брака, док се психолошки дистрес пове-ћава, нарочито међу мушкарцима. Заштитни ефекат брака може бити повезан и са ризиком који носи суочавање са неповољним околностима после развода или смрти партнера, услед престанка интегративне породичне заједнице и ожалошћеност због губитка партнера. Иако је развод дубоко стресни животни догађај за већину људи, мушкарци и жене различито реагују на њега, веро-ватно и зато што су жене склоније стварању шире мреже социјалне подршке, негују значајна пријатељства независно од брачног статуса, што у ситуа-цијама губитка партнера услед развода или смрти представља извор емоцио-налне и социјалне подршке, која мушкарцима недостаје. Мушкарци са нижим нивоима образовања и нижом зарадом су под већим ризиком у оваквим ситуацијама. Сматра се и да је мањи ризик од самоубиства међу особама у браку делимично условљен и ефектом брачне селекције (Kposowa, 2000, Qin et al., 2003). Део објашњења заштитног утицаја брака код жена почива у подизању малог детета, док за мушкарце већ брачни статус сам по себи има ово дејство (Qin et al., 2000). У контексту социјалних и економских промена у савременом друштву, које су женама олакшале напуштање незадовољавају-ћих веза с партнером, ризик од самоубиства млађих вулнерабилних мушка-раца је повећан (Hawton, 2000).


160

Религиозна уверења

И поред свих тешкоћа да се истражи и објасни веза између сложеног и

вишедимензионалног конструкта религиозности и самоубиства, читав низ истраживања је показао да посвећеност религији може представљати заштиту од самоубистава, у одређеним друштвеним групама, уз постојање разлика везаних за пол и узраст. У земљама у којима религија има значајан утицај, самоубиство је мање присутно него у секуларним.

Сматра се да религиозност сама по себи, без обзира каква је конкретна верска припадност, може да представља заштитни фактор. Тај утицај оствару-је се на више начина. Путем моралних препрека и забрана које религија пос-тавља у односу на самоубиство, али и тако што преноси чврст систем веро-вања и спиритуалност, што код религиозних особа ствара осећај циља и наде и тиме представља ресурс за решавање проблема. Код религиозних особа присутно је мање суицидних мисли и планова, и више негативних ставова према самоубиству. Такође и мање непријатељских осећања, мање осећања беса и агресивности, што може имати заштитни утицај на суицидна пона-шања и снижавањем нивоа агресије. Религиозне особе такође мање користе алкохол и дроге, а религиозна посвећеност подстиче стварање социјалних веза и редукује отуђеност. Већина религија наглашава значај и вредност по-родице, па постојање јачих осећања одговорности према породици присутно међу религиозним особама представља заштитни фактор. Притом, заштитни ефекат од суицида је најјачи код особа чији су пријатељи и рођаци при-падници исте религије. Веза између религиозности и суицидног понашања потврђена је и међу пацијентима са депресијом, која са собом носи значајан ризик од самоубиства. Међу особама са депресијом које су биле религиозне, било је присутно мање суицидног понашања него међу атеистима, вероватно услед нижег нивоа агресије и моралних забрана у односу на самоубиство, али и већег присуства „разлога за живот“ (Dervic et al., 2004).

Разлике у понашању међу припадницима различитих религија више су резултат социјалних релација на које религија утиче, а мање разлика у самој догми. Фундаментална хришћанска доктрина, као и исламска, учи о светости људског живота и важности подређености божијој вољи. Заштитно дејство религије већи је тамо где је она конституисала институције и неформалне мреже подршке. Стопе самоубиства у земљама у којима је католицизам прео-влађујућа религија ниже су него у протестантским, а нарочито су ниске међу муслиманима. У исламској религији, самоубиство се сматра великим свето-грђем против Алаха који једини може да одлучује о животу и смрти и третира се као други највећи грех, одмах после порицања Алаха самог. Самоубице чека тешка казна и оне ће вечно горети у паклу. У исламској вери је и раз-мишљање о самоубиству забрањено, јер представља одраз недостатка посве-ћености неке особе и дубине њеног религиозног очајања. Две фундаменталне


161

вредности су издржљивост и стрпљење, следбеници ислама чврсто верују у награду, казну, истрајност и опраштање, што све повећава осећање наде и повећава снагу воље (IOM, 2002; Leach, 2006).

Ипак, истраживачи упозоравају и на мању поузданост података о самоу-биству из земаља у којима је оно праћено строгим религиозним санкцијама, услед могуће подрегистрације како би се избегла стигма, тако да и процедуре прикупљања података и извештавање о самоубиствима могу бити под значај-ним утицајем постојања ових санкција (Kelleher et al., 1998).

Више истраживања је показало да веза између религиозности и самоуби-ства није иста код мушкараца и жена. Тако је анализа интернационалних по-датака, заснована на концепту религиозне посвећености, утврдила везу изме-ђу веће посвећености религиозним веровањима, вредностима и упражњавању обичаја и мање присутности самоубистава, али само међу женама, које су традиционално више посвећене религији (Stack, 1983). Једно велико међуна-родно истраживање које је узело у обзир постојеће социоекономске разлике, показало је да не постоје разлике међу земљама у повезаности између ре-лигиозности и самоубистава жена, што није случај код мушкараца (Neelman, Lewis, 2007). Објашњења се траже у културним утицајима, прихватљивост са-моубиства за мушкарце условљена је религиозним веровањима која преовла-давају у средини у којој живе исто онолико колико и њиховим сопственим уверењима. Мушкарци су осетљивији на срединске утицаје, и постоји изра-женија повезаност самоубистава мушкараца и социјалних и економских про-мена, што није случај код жена. Културни утицаји су специфични, па тако, на пример, одлазак у цркву представља већу заштиту од депресије у религио-зним него у нерелигиозним срединама, незапосленост је јачи фактор ризика за самоубиство у срединама у којима је она ретка, а позитивне животне про-мене имају јаче подстицајно дејство на опоравак од депресије међу особама којима се оне ретко дешавају.

Религиозност, у одређеним условима, може, међутим, бити и фактор ри-зика, као на пример онда када се религиозна особа суочи са осећањем губитка вере, када посвећеност религији наилази на велико неодобравање и осуду околине, или у случајевима фундаментализма или секти (Colucci, Martin, 2008).

Алкохолизам и злоупотреба супстанци

Злоупотреба алкохола и других психоактивних супстанци значајно доп-

риноси ризику од самоубиства. Процењује се да је злоупотреба супстанци, укључујући алкохол, присутна код четвртине, а можда и половине извршених самоубистава, а да интоксикација алкохолом може да повећа ризик од самоу-биства чак до 90 пута. Иако услед различитих социокултурних и срединских фактора резултати епидемиолошких студија нису увек конзистентни, у већи-ни земаља постоји позитивна повезаност између стопа самоубиства и нивоа


162

потрошње алкохола. Постоје различита тумачења везе између алкохолизма и самоубистава. Од оних да злоупотреба алкохола делује на јављање суицид-них мисли и понашања, и супротних, да суицидне мисли утичу на коришћење алкохола, преко гледишта да међу њима постоји двосмерна узрочно-после-дична веза, до тога да алкохол сам по себи не делује директно на самоубиство већ посредством неког трећег фактора на који утиче, или да између алкохо-лизма и самоубиства не постоји директна веза већ оба настају деловањем неког трећег фактора (Murphy, 2000).

Већина студија потврђује висок степен коморбидитета злоупотребе суп-станци и других менталних обољења, а афективни поремећаји, посебно деп-ресија, удружени с алкохолизмом носе са собом посебан ризик од самоуби-ства. Велика депресивна епизода и стресни животни догађаји, нарочито теш-коће у интерперсоналним односима, делују као преципитирајући фактори међу особама зависним од алкохола, за које су карактеристичне снажне реак-ције на спољашње догађаје и велика осетљивост на губитак, као и значајна повезаност између прекида партнерских односа и суицидног понашања. Про-цењује се да је код приближно трећине особа из ове дијагностичке групе самоубиству претходио прекид односа или губитак блиске особе, пре свега брачног или ванбрачног партнера или другог блиског члана породице, који је најчешће представљао последњу подршку или значајан контакт (Sher, 2005).

Са старошћу, ризик од самоубиства повезан са зависношћу од алкохола се повећава. Међу особама средњих година и старим зависним од алкохола које имају и неки афективни поремећај нарочито је висок ризик од самоуби-ства. Са друге стране, иако самоубиства нису честа у првим годинама злоу-потребе алкохола, значајна присутност злоупотребе супстанци код младих који покушавају и извршавају самоубиство указује да то не важи за младе, код којих овај период инкубације краће траје (Murphy, 2000). Злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци, као и неповољни социјални и породи-чни услови у којима живе у великој мери повезани су са порастом самоубис-тава младих у актуелно време у многим земљама. Услед чешће злоупотребе алкохола и психоактивних супстанци, коришћења леталнијих метода и мање спремности да се тражи помоћ за емоционалне проблеме, самоубистава је више међу младићима, док су код девојака учесталији покушаји (Beautrais, Mishara, 2006).

То што су импулсивност и агресивност значајно повезани са суицидним понашањем представља додатни ризик од самоубиства међу особама које су зависне од алкохола и других психоактивних супстанци, с обзиром на везу између агресивности и алкохолизма. Интоксикација алкохолом честа је код особа које изврше самоубиство, а људи под дејством алкохола склони су да приликом покушаја самоубиства користе леталније методе (Murphy, 2000).

Злоупотреба алкохола чешћа је међу мушкарцима него међу женама. Међу особама зависним од алкохола које изврше самоубиство жена је знатно мање, али су оне које га почине обично биле у веома тешком стању, вероват-


163

но зато што су изгубиле протективне факторе обично присутне код жена (Murphy,1998).

Податак да је конзумација алкохола која претходи самоубиству нарочито присутна међу особама које за собом немају историју психијатријске болести, вероватно због његовог дезинхибиторног дејства и лакшег спровођења у дело идеје о самоубиству, указује на важну улогу коју интоксикација алкохолом може имати у догађајима који претходе самоубиству ових особа (Crombie et al, 1998).

Социоекономски фактори

Повезаност ниског економског статуса и неповољних психосоцијалних услова утврђена је бројним истраживањима. Особе који обављају мање пла-ћене послове не само да располажу са мање материјалних средстава, већ су изложене и већој финансијској несигурности, као и већој могућности губитка посла, више се суочавају с незапосленошћу, повредама на раду, као и осталим социјалним и срединским факторима ризика. Њима такође чешће недостаје социјална подршка, и склонији су испољавању огорчености и фаталистичког погледа на свет. Различити аспекти социоекономског статуса могу водити лошијем здрављу на различите начине. Тако, например, зарада директно од-ређује материјалне ресурсе, врста занимања утиче на психосоцијалне стресо-ве повезане са послом који се обавља, образовање на понашања у вези са здрављем. Обично су разни аспекти социјално економског статуса тесно међусобно повезани (IOM, 2001а).

Обимно европско истраживање је показало да се, без обзира на све разли-ке које међу земљама постоје, с бољим социоекономским условима смањује и ризик од самоубиства, што нарочито важи за мушкарце. Међу особама нижег социоекономског статуса су распрострањенија и понашања која угрожавају здравље и живот, као што је злоупотреба алкохола, чешће међу мушкарцима, што такође представља фактор ризика за самоубиство. Међу мушкарцима са нижим образовним нивоом самоубиства су чешћа. Значајну везу између социоекономског статуса и самоубиства вероватно представљају и психијат-ријска обољења, распрострањенија у групама нижег социоекономског ста-туса, које, уједно, мање користе здравствену заштиту (Lorant et al., 2005; Qin et al., 2003).

Велике економске промене, нарочито периоди економске кризе са расту-ћом незапосленошћу праћени су порастом стопа самоубиства, већим међу незапосленим него међу запосленим особама, нарочито међу мушкарцима. Пораст незапослености повезан је са вишим нивоом депресије и дистреса, што повратно делује на трендове самоубиства. У групама неповољнијег со-циоекономског статуса стопе самоубиства су веће и услед повезаности са хроничном менталном болешћу, сиромаштвом и незапосленошћу. Сиромашт-во је важан фактор ризика и за развој и за последице менталне болести. Са


164

друге стране, особе са психијатријским обољењима и иначе теже налазе посао и већа је вероватноћа да га изгубе (Preti, Miotto, 1999; Gunnell, Lewis, 2005). Мушкарци много јаче реагују на лоше економске услове него жене, и незапосленост и ниска зарада су фактор ризика за самоубиство пре свега међу њима (Qin et al., 2003).

Када се пореди ментално здравље особа које живе у градским и сеоским срединама, сматра се да су проблеми у вези са менталним здрављем у сеос-ким срединама мање присутни, али то не важи за самоубиства. У земљама европског круга, самоубиства су присутнија у сеоској средини, нарочито ме-ђу мушкарцима. Сматра се да бројни аспекти живота у сеоској средини, као што су специфичне карактеристике руралне заједнице, социјалне мреже, ма-ња приступачност, социјална искљученост и други могу неповољно утицати на особе које имају проблема са менталним здрављем. Такође, утицај руралне културе на тражење помоћи у случајевима менталних болести, стигма и „анонимност“ малих сеоских заједница могу имати неповољан утицај на пре-познавање, третман и и подршку код проблема везаних за ментално здравље у руралним пределима (Nicholson, 2008). Сиромаштво, чешће присутно у сеоским срединама, нижи образовни ниво, као и недостатак породичне подршке, усамљеност, алкохолизам, могу представљати факторе ризика од самоубиства старих особа, нарочито мушкараца.

Социокултурни утицаји и старосно-полне разлике

у суицидном понашању

У европском окружењу, самоубиства су знатно распрострањенија међу

мушкарцима, а размишљања о самоубиству, као и покушаји, чешћи су међу женама. Утицају културних норми придаје се значајна улога у објашњењу ових разлика. Осим наглашеније импулсивности мушкараца и чешћег избора леталнијих метода приликом покушаја самоубиства, истраживачи указују и на различита очекивања. Различита културна очекивања од мушкараца и же-на, онда када самоубиство постане опција о којој размишљају, у великој мери одређују њихова различита понашања, али и различите интерпретације стру-чних лица која после смрти процењују да ли се ради о самоубиству или не (Canetto, Sakinofsky, 1998). Такође, неки фактори који значајно повећавају ри-зик од самоубиства присутни су у већој мери код мушкараца, пре свега је то злоупотреба супстанци, нарочито алкохола, као и удруженост афективних по-ремећаја са злоупотребом супстанци (Murphy, 2000). Мушкарци, такође, снажније реагују на промену социјалноекономских услова, економски стресо-ви у вези са запосленошћу, висином зараде и имовином имају значајнији ути-цај на самоубиства мушкараца него жена (Rich et al., 1988, Qin et al., 2000).

С друге стране, сматра се да неке особине које жене уобичајено поседују доприносе заштити од самоубиства. Тако, жене обично високо вреднују уза-јамне односе са другим особама, уважавају релацијски контекст при доно-


165

шењу одлука, када разматрају проблеме узимају у обзир много фактора, осе-ћају се слободно да размене мишљења с другима, уобичајено се саветују с пријатељима и прихватају помоћ. Супротне особине и понашања, често при-сутни код мушкараца, међутим, представљају факторе вулнерабилности. Иако осетљивији на последице прекида значајних односа и остале стресове, мушкарци високо вреднују независност и одлучност, и избегавају да испоље потребу за помоћи. Због својих специфичних особина, жене показују и већу спремност да се обрате лекару у вези са проблемима везаним за ментално здравље, лакше вербализују проблеме и спремније су да своја емотивна ис-куства поделе с другима, што олакшава детекцију и третман психијатријских поремећаја и тиме доприноси смањењу ризика од самоубиства (Hawton, 2000). Трудноћа и рађање деце такође имају протективни ефекат, самоуби-ства су за време трудноће врло ретка (Marzuk et al., 1997).

У објашњењима полних разлика у стопама самоубиства код старих, ис-траживачи указују и на повезаност две групе варијабли, једне које се односе на социјални и финансијски статус са самоубиствима старијих мушкараца, и друге које се односе на социјалну стабилност, стрес и стање у социјалном окружењу са самоубиствима старијих жена. Сматра се да то представља од-раз две димензије личности, по којима се традиционално мушкарци и жене у западној култури најчешће битно разликују. Прва, уобичајено присутна код мушкараца, укључује потребу за аутономијом, контролом непосредне околи-не, повољан социјални статус и независност у одређивању сопствене будућ-ности и услова свакодневног живота. Друга, пак, у већој мери карактеристи-чна за жене, обухвата социјална интересовања, осећање припадности зајед-ници, базично поверење и осећај јединства са светом. Промене које старење и пензионисање са собом носе више погађају мушкарце, јер драстичније смањују њихове могућности да задовоље битне потребе о којима је претходно било речи, док су промене у социјалном окружењу, на којих су жене у већој мери осетљиве, мање наглашене, те је и ризик од самоубиства мање присутан код жена (Coren, Hewitt,1999).

Утицај медија на самоубиство

Културне вредности неке средине огледају се и у начину на који медији

извештавају о самоубиству, али и повратно, сами медији утичу на формирање ставова. Тако, извештавање о самоубиству и приказивање самоубиства у медијима може да има потенцијално негативан утицај и подстакне неке људе на суицидна понашања. Потврђено је да приказивање актуелних самоубиста-ва у новинама, на телевизији и филму, као и писање на ту тему у литератури може да делује негативно, нарочито када се метод самоубиства детаљно при-казује и драматично извештава о догађају, а посебно ако је реч о познатим личностима. Негативан утицај је већи кад постоји сличност између особе која је извршила самоубиство и посматрача, у погледу узраста, пола, национал-


166

ности и слично. Приликом представљања самоубиства у медијима, узроци се обично симплификују, и тај акт приписује једнозначним узроцима као што су финансијске тешкоће, прекид значајних односа, или неположени испит, док се присуство менталне болести обично превиђа. Како би се избегло драма-тично извештавање о самоубиствима и детаљни описи коришћених метода, од помоћи могу бити приручници, водичи за медије, настали као резултат са-радње истраживача, креатора политике јавног здравља и искусних посленика медија. Постоје добри примери ове сарадње који су резултирали бољим пред-стављањем у медијима и смањивањем броја самоубистава која обично уследе после извештавања о извршеним самоубиствима која обилују детаљним опи-сима конкретних метода извршења (Hawton, Williams, 2002). Потенцијално штетан утицај медија може се избећи ако се самоубиство представља тако да се могући ефекат имитације сведе на минимум, а са друге стране охрабри тра-жење помоћи у кризним ситуацијама, што је све нарочито важно међу мла-дима људима, који су најпријемчивији на утицаје представљања самоубиства у масмедијима (Gould et al., 2003; Opalić, 1996).

Интернет, између осталог, омогућава и лак приступ информацијама о здрављу, па овај начин комуникације може да буде извор подршке менталном здрављу. Са друге стране, може да представља и потенцијалну опасност, јер постоје и сајтови са садржајима који могу деловати подстицајно на извршење самоубиства, па чак и повезивати младе са суицидним идејама и подстицати их на заједничка, масовна самоубиства („суицидни пакт“).

Доступност средстава за извршење самоубиства

Код суицидног понашања често је присутна импулсивност и амбивален-

ција, тако да и лака доступност најчешће коришћених метода за извршење са-моубиства може бити од утицаја. Реч је о физичкој доступности, али и со-циокултурној прихватљивости, као и преференцијама везаним за пол и на-ционалност, што су важне детерминанте избора метода самоубиства. Потвр-ђено је да смањење лаке доступности неког метода односно средстава, на пример ватреног оружја, лекова, или постављање заштитних баријера на мос-товима и друго, под одређеним условима може да утиче и на смањење само-убистава (Cantor, Baume, 1998).

Неке статистичке чињенице о самоубиствима у Србији

Имајући у виду сву сложеност и тежину проблема суицида, често се број и ниво стопа самоубиства сматрају једним од основних показатеља менталног здравља народа. Поред несумњиво значајног здравственог, социјалног и пси-холошког аспекта самоубистава, та појава постаје све битнија и са демогра-фске тачке гледишта. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), у последњих пола века стопа самоубиства становништва света пове-


167

ћана је за 60 % и тренутно износи око 16 на 100.000. Данас, почетком 2000-их година, у свету услед самоубиства годишње умре готово 1 милион лица (WHO, 2009). И у Србији није занемарљив број смртних случајева услед са-моубиства. Од средине 20. века до данас (1953-2008), у Србији је просечно годишње било око 1200 самоубиставо са фаталним исходом или укупно 66,7 хиљада лица (као град величине Лесковца).

Уколико се посматра раздобље од раних 1950-их до средине прве деце-није 21. века, кретање броја самоубистава у Србији1

показује јасну тенденцију пораста. За пет и по деценија (од 1953. до 2008) годишњи број самоубистава је готово удвостручен (са 725 на 1290). Повећање броја самоубистава није било континуирано, већ би се, у грубим цртама, временски могло лоцирати на четрдесетогодишњи период од 1953. до 1992. године, када је на овим про-сторима број самоубистава (1638) досегао свој историјски максимум (гра-фикон 1).

Графикон 1.

Број и стопа самоубистава. Србија, 1953-2008. Извор: Као за табелу 1.

Последњих 10 година, тј. раздобље од 1997. до 2008, би се, и поред поја-ве наглашенијих годишњих варијација, могло окарактерисати као период умереног смањења броја умрлих услед самоубиства (табела 1). Тенденција смањења броја самоубистава је нарочито била изражена након 2000. године. –––––––––––––

1 Подаци који се односе на Србију не укључују податке за Косово и Метохију.


168

Према најновијим подацима, који се односе на 2008. годину, број самоуби-става је сведен на мање од 1300 случајева, што приближно одговара нивоу с почетка 1980-их односно што је за више од петине мање него рекордних 1992. или 1993. године.

Табела 1. Самоубиства по полу. Србија, 1956-2008.

Број умрлих Умрли на 100.000 становника Година

свега мушко женско свега мушко женско 1956 725 464 261 11.3 14.8 7.9 1961 886 559 327 13.2 17.1 9.6 1966 947 637 310 13.7 18.7 8.8 1971 1113 772 341 15.4 21.8 9.3 1976 1069 730 339 14.4 20.0 9.0 1981 1257 869 388 16.2 22.8 9.9 1986 1319 918 401 16.8 23.7 10.1 1990 1254 844 410 15,9 21,7 10,2 1991 1472 1016 456 18,8 26,4 11,4 1992 1638 1104 534 20,9 28,8 13,4 1993 1619 1072 547 20,7 28,0 13,7 1994 1527 1046 481 19,6 27,3 12,1 1995 1426 992 434 18,3 25,9 10,9 1996 1484 1025 459 19,1 26,8 11,6 1997 1622 1117 505 20,9 29,3 12,7 1998 1460 1015 445 18,8 26,7 11,3 1999 1572 1092 480 20,3 28,8 12,2 2000 1546 1072 474 20,1 28,4 12,1 2001 1443 1026 417 18,8 27,3 10,7 2002 1449 1053 396 19,3 28,9 10,3 2003 1381 998 383 18,5 27,4 10,0 2004 1346 979 367 18,0 27,0 9,6 2005 1442 1010 432 19,4 27,9 11,3 2006 1444 1022 422 19,5 28,4 11,1 2007 1354 969 385 18,3 27,0 10,2 2008

1290 903 387 17,6 25,3 10,2

Извор: Подаци РЗС-а о броју умрлих, вредности стопа израчунате на основу процена укупног становништва СЗС-а, РЗС-а и ЦДИ ИДН-а.

Сличне, али нешто умереније изражене тенденције се запажају и код про-

мена вредности стопа самоубиства, тј. броја умрлих услед самоубиства на 100.000 становника (графикон 1). Најниже вредности тог општег показатеља суицидности становништва су регистроване током 1950-их година када је у


169

Србији број самоубистава у просеку износио око 12 на 100.000 становника.2

Током последње деценије 20. века стопа је достигла ниво од око 20 самоуби-става на 100.000 становника (у просеку 19,7), са максимумом од 20,9 који је регистрован 1992. и 1997. године.3 Према најновијим подацима, крајем прве деценије 21. века (2008), у Србији је стопа самоубиства сведена на 17,6 на 100.000 становника, тј. на ниво који није забележен од 1990. године.

Разлике по подручјима и националној припадности

Наглашене регионалне разлике су једна од основних особености смртно-сти становништва Србије. Оне се најочигледније примећују кроз деценијама присутне неуједначености, како вредности опште стопе смртности, тако и ду-жине очекиваног трајања живота у Централној Србији и Војводини, и увек су неповољније код ове друге.

Разлике у погледу смртности услед самоубиства су још израженије. Сто-па самоубистава је стално већа у Војводини, и то током читаве друге поло-вине 20. века, као и у раним 2000-им годинама. Регионална неуједначеност је била најнаглашенија почетком друге половине 1960-их година када је стопа умрлих услед самоубиства у Војводини била за 2,5-2,8 пута већа него у Цент-ралној Србији.4 Промене у вредностима стопе самоубиства су се наредних деценија одвијале у смеру који је резултирао смањењем регионалних разлика. У 2008. години разлика у вредностима стопе самоубиства (15,4 у Централној Србији и 23,4 у Војводини) износила је 52%, што је једна од најмањих релативних, али и апсолутних разлика у броју самоубистава на 100.000 стано-вника у читавом посматраном полувековном периоду. Разлози регионалних разлика су вишеструки, a могу се наћи у социоекономским условима, култу-ролошким особеностима, утицају цркве, демографским структурама, расп-рострањеношћу алкохолизма, а у великој мери су условљени и битно друга-чијом националном структуром становништва та два велика подручја Србије (Petrović, Opalić, Radulović, 1990).

С аспекта смртности услед самоубиства, Централна Србија као и Војво-дина нису хомогена подручја. Ако се посматра општински ниво, тада се Вој-водина може сматрати мање хетерогеном. У Покрајини су вредности просеч-не годишње стопе самоубиства на 100.000 становника за трогодишњи период

––––––––––––– 2 У посматраном периоду, од 1953. до 2006. године, стопа самоубиства је имала нај-

мање вредности 1956. (11,3 на 100.000 становника) и 1953. године (11,7). Ниједне друге године стопа самоубиства у Србији није била испод 12 на 100.000 становника.

3 Једино је те две године, као и 1993, годишњи број самоубистава премашио број од 1600 смртних случајева (табела 1).

4 Од 1965. до 1969. године стопа самоубиства на 100.000 становника се у Централној Србији кретала у интервалу од 9,2 до 11,0. У Војводини су одговарајуће вредности износиле од 24,1 до 28,3 на 100.000.


170

2001-2003. (око пописа из 2002) биле релативно ниске (испод 10 на 100.000 становника) само у једној од укупно 45 општина, док је у Централној Србији таквих било 13 од укупно 116. С друге стране, у Војводини је и мањи удео општина у којима је ниво стопе самоубиства значајније изнад покрајинског просека.

Табела 2.

Број и стопа самоубистава (на 100.000 становника). Централна Србија и Војводина, 1956-2008.

Број самоубистава Стопа (на 100.000) Број самоубистава

Стопа (на 100.000) Годин

а Ц. Србија

Војводина Ц.

Србија Војводина

Година Ц. Србија

Војводина Ц.

Србија Војводин

а

1956 406 319 8,7 18,0 1996 923 561 15,9 28,3 1961 502 384 10,4 20,7 1997 1019 603 17,6 30,5 1966 459 488 9,2 25,5 1998 897 563 15,5 28,6 1971 594 519 11,3 26,6 1999 937 635 16,3 32,4 1976 568 501 10,5 25,2 2000 959 587 16,7 30,1 1981 715 542 12,5 26,6 2001 901 542 15,7 28,0 1986 783 536 13,5 26,1 2002 923 526 16,9 25,8 1990 759 495 13,0 24,2 2003 860 521 15,8 25,7 1991 849 623 14,6 30,9 2004 802 544 14,7 26,9 1992 962 676 16,5 33,6 2005 927 515 17,1 25,6 1993 928 691 16,0 34,5 2006 909 535 16,8 26,7 1994 939 588 16,2 29,4 2007 849 505 15,8 25,4 1995 867 559 14,9 28,1 2008 826 464 15,4 23,4 Извор: Као за табелу 1.

С обзиром да се ради о малим подручјима, треба водити рачуна да се

приликом разматрања регионалних особености у погледу нивоа стопе са-моубиства не доносе закључци који нису засновани на вишегодишњим сери-јама. Ипак, и поред нужних резерви, на основу података за три године око последња два пописа становништва, може се констатовати да су у Србији релативно лако лоциране зоне високе и ниске стопе самоубиства. Као зона високе стопе самоубиства издваја се подручје на северу Војводине, око града Суботице. Ради се о десет општина у којима становници мађарске национал-ности представљају већину или имају релативно високо учешће у укупном становништву. С друге стране, у зону ниске смртности услед самоубиства сврстане су општине Бујановац и Прешево, с високим уделом становништва албанске националности, као и три санџачке општине (Сјеница, Рашка и Ту-тин), све са стопама испод 10 самоубистава на 100.000 хиљада и великим уделом становништва исламске вероисповести (Албанци и Бошњаци/Мусли-мани).


171

Да су разлике у вредностима стопа самоубиства по општинама у великој мери условљене етничким саставом њиховог становништва потврђују и вред-ности тог показатеља по националностима. У трогодишњем раздобљу, око последњег пописа из 2002. године, највећи број самоубистава на 100.000 ста-новника је регистровано код становништва мађарске националне припад-ности (43,4), а затим код припадника бугарске националности (37,4). После Бугара, највише самоубистава на 100.000 становника је међу становништвом хрватске, русинске, словачке и румунске националне припадности (од 29,7 до 21,2 тј. изнад републичког просека). Све су то етничке заједнице које у највећем броју живе управо у Војводини. На другом полу се налазе Власи (2,5), Албанци (4,9), Бошњаци и Муслимани (8,1), затим Југословени (11,1) и Роми (12,9).

Док је у групи националности код којих су стопе самоубиства веће од просечних, становништво уједно и демографски најстарије, код друге групе, оно се углавном одликује млађом старосном структуром. Једини изузетак представљају Власи, али се објашњење мора тражити у домену статистичког обухвата виталних догађаја лица влашке националне припадности.5

Очигледно је да постоји уска повезаност старосне структуре становни-штва и стопе самоубиства, али тиме нису у потпуности исцрпљени сви детер-минишући чиниоци постојећих разлика у домену учесталости самоубистава између одређених етничких заједница (Šovljanski, 1976). Као битнији се могу споменути и фактори повезани с религиозном припадношћу и снагом утицаја појединих верских заједница, затим социокултурни чиниоци, ниво образова-ња, породичне структуре итд.

О значају утицаја непосредног социокултурног окружења на распростра-њеност суицида врло су илустративни подаци о разликама по великим подру-чјима, а које постоје у нивоу стопа самоубиства код становништва српске на-ционалне припадности. У периоду 2001-2003. просечна годишња стопа само-убиства је за Србе у Централној Србији износила 17,1 на 100.000 становника, док је истовремено за Србе у Војводини она достигла 23,5 (за 37% већа). Према попису из 2002. године, становништво српске националности у Цент-

––––––––––––– 5 У 2002. години у Србији је пописано 40,1 хиљада становника влашке националне

припадности, или за преко 2 и по пута више него 1991. године (15,6 хиљада). Тако велико повећање је искључиво последица промене у изјашњавању (резултат интензивних "прет-пописних" активности лидера влашке етничке заједнице), а не позитивног миграционог салда или природног прираштаја. Иначе, у виталној статистици се, по правилу, спора-дично евидентирају витални догађаји (рађања, умирања) лица влашке националне припад-ности. У пописној 2002. години у Србији је рођено свега 8 деце чије су мајке биле влашке националне припадности, а умрло укупно 93 припадника те националности. Поређења ради, међу припадницима бугарске националне припадности, којих је према попису из 2002. било тачно двоструко мање него Влаха, било је евидентирано 216 живорођења и 554 умрлих.


172

ралној Србији било је демографски старије него у Војводини, што упућује на још израженије разлике у специфичним стопама самоубиства по старости.

Самоубиства по полу и старости

У свим срединама, са изузетком неких земаља на Истоку (врло изразит је пример Кине), самоубиства су знатно распрострањенија међу мушкарцима. И у Србији, полна структура умрлих услед самоубиства је бројчано прилично неуједначена, али и релативно стабилна у времену. По правилу, међу лицима која су извршила самоубиство, мушкарци су бројнији (табела 1). Последњих четрдесет пет година (од 1963) број мушкараца је, уз само неколико изузет-них година, барем двоструко већи од броја жена умрлих услед самоубиства, а они учествовали са најмање 66,6% у укупном броју самоубистава.

Уколико се посматра читав анализиран период, најмања разлика у броју умрлих услед самоубиства по полу је регистрована почетком 1950-их година, а највећа раних 2000-их година.6 Током 1950-их година удео жена међу лицима која су извршила самоубиство је износио најмање 35%. На другом полу су године из прве деценије 21. века када је удео жена у укупном броју умрлих услед самоубиства стално 30% или мање. Према најновијим пода-цима, од укупно 1290 самоубистава која су почињена у 2008. години, 903 (70,0%) су извршили мушкарци, а 387 (30,0%) жене.

Још израженије разлике по полу су присутне код вредности стопа смрт-ности услед самоубиства (графикон 2). Стопа самоубистава мушкараца се, у периоду 1953-2006, кретала у интервалу од 14,7 (1958) до 29,3 (1997) на 100.000 становника. У истом раздобљу, стопе за женско становништво су варирале између 7,9 (1956) и 13,7 (1993) на 100.000 становника. То значи да највиша забележена годишња вредност стопе самоубиства код жена никада није прешла најнижу вредност стопе самоубиства код мушког становништва.

Према подацима за 2006. годину, међу мушкарцима број самоубистава на 100.000 становника је износио 25,3 а међу женама 10,2. Приближне вредно-сти су регистроване и последњих 10-15 година. Све до пре три деценије (до 1975), општа стопа самоубиства за мушко становништва углавном није прелазила 20, а за жене је стално била испод 10 на 100.000 становника.

И поред врло изражених разлика у вредностима опште стопе самоуби-ства, динамика кретања броја суицида по полу је временски била веома син-хронизована. Вредности годишњих стопа раста броја самоубистава међу мушким и женским становништвом су се разликовале у већој или мањој ме-ри, међутим предзнак стопе раста броја самоубистава је у највећем броју случајева био идентичан. Конкретно, у посматраном педесет петогодишњем

––––––––––––– 6 Стопа маскулинитета умрлих услед самоубиства је била највећа 2004. године. Те

године је тај показатељ достигао максималну вредност од 267 (на 100 жена), што значи да је удео мушкараца износио 72,7%, а жена свега 27,3%


173

временском периоду, стопа раста броја самоубистава је у укупно 36 година код оба пола имала исти предзнак, а различит у двоструко мањем броју го-дина (19 година).

Графикон 2.

Стопа самоубиства по полу. Србија, 1953-2008. (на 100.000 становника)

Као и код разматрања осталих узрока смртности, и за самоубиства је по-себно значајно сагледавање старосне структуре умрлих и то по полу. Епи-демиолошки подаци показују да је готово свуда у свету међу старима највећи ризик да се покушај самоубиства заврши смрћу и да су стопе самоубиства старих на највишем нивоу, нарочито међу мушкарцима.

Према подацима који се односе на 2008. годину, у Србији је готово свако друго умрло лице услед самоубиства било старије од 60 година (45,3%), а свако треће старије од 70 година (30,1%). Током 2000-их година је, у односу на раније године, јасно приметна тенденција повећања удела старих у укуп-ном броју самоубистава, што је уједно као појава присутно и код укупне смр-тности становништва земље. Такви токови су, пре свега, последица интен-зивног демографског старења (Пенев, 2006), али и промена у старосном мо-делу морталитета (Penev, 2003).


174

Табела 3. Лица стара 65 или више година у умрлим услед самоубиства. Србија, 1956-2006.

1956 1961 1971 1981 1991 2001 2006 Самоубиства

Укупно 725 886 1113 1257 1472 1443 1444 Стари 65+ 125 176 264 431 511 570 603 Удео 65+ (%) 17,2 19,9 23,7 34,3 34,7 39,5 41,8

Стопа самоубиства Укупно (на 100.000) 11,3 13,2 15,4 16,2 18,8 18,8 19,5 Стари 65+ 29,8 39,0 39,9 53,7 55,7 46,5 47,2 Извор: СГС 2006, документационе табеле СЗС-а, РЗС-а и ЦДИ ИДН-а. Напомена: Видети напомену уз табелу 6.

Уколико се посматра само становништво старије од 65 година, тада је, у периоду од 1956. до 2006. године, његово учешће у укупном становништву Србије повећано са 6,5% на 17,3%, а у укупном броју умрлих лица са 46,4% на 77,1%. Истовремено, међу лицима умрлим услед самоубиства удео особа старијих од 65 година је повећан са 17,2% на 41,8%. Али, док је повећање удела старих у укупном броју умрлих искључиво резултат старења станов-ништва и смањења удела одојчади и мале деце,7

повећање учешћа старих у укупном броју умрлих услед суицида је делом последица интензивног де-мографског старења, а све до 1991. године, и повећања стопе самоубиства лица старих 65 или више година (табела 4, вид. доле).

Уз то, старосни модел смртности услед самоубиства, као и смер и интен-зитет његових промена, такође, представљају основне непосредне чиниоце високог и растућег удела старих у укупном броју умрлих услед самоубиства. Посматрано по старости, стопе смртности се повећавају са старошћу (графи-кон 3). Вредности су најниже код деце (10-14 година)8

и адолесцената (15-19) код којих је, према подацима из 2008. године, стопа износила 4,1 на 100.000 становника (ради се о укупно 18 смртних случајева). Са старошћу, стопе самоубиства се повећавају, али су и даље релативно ниске (испод 10 код лица старих 20-29 односно испод 15 на 100.000 код петогодишњих старосних група између 30-44 година). Натпросечне стопе смртности услед самоубиства су у 2008. години регистроване код становништва старијег од 45 година. Вредности стопе по старости су релативно уједначене код старијег средовеч-

––––––––––––– 7 Стопа смртности лица старијих од 65 година је смањена са 74,3‰ у 1956. на 62,1‰

у 2006. 8 Према, нама расположивим, званичним статистичким подацима у Србији од 1991.

до 2008. нису регистрована самоубиства деце млађе од 10 година. Што се тиче података за раније раздобље, може се рећи да, уколико је и било самоубистава деце, то није било више од неколико случајева годишње.


175

ног становништва (45-64 година),9 да би код кохорти старијих од 65 године, са старошћу повећање њихових вредности било знатно убрзаније. У Србији су највеће стопе самоубиства код најстаријег становништва - 2008. године она је код лица старих 80-84 износила 57, а код старијих од 85 година стопа је достигла ниво од 70 смртних случајева на 100.000 становника исте старости.

Табела 4.

Самоубиства по старости и полу. Србија, 2008.

Број самоубистава Самоубиства на 100.000 становника

Удео самоубистава у укупној смртности (%) Старост

свега мушко женско свега мушко женско свега мушко женско

Укупно 1290 903 387 17,6 25,3 10,2 1,3 1,7 0,8 До 15 - - - 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 15-19 18 10 8 4,1 4,5 3,8 10,2 7,7 17,0 20-24 37 31 6 7,5 12,3 2,5 11,2 12,4 7,5 25-29 58 45 13 11,3 17,3 5,2 14,2 14,7 12,7 30-34 60 50 10 11,7 19,3 3,9 11,9 13,7 7,1 35-39 65 46 19 13,5 19,2 7,9 10,2 11,0 8,7 40-44 77 61 16 16,1 25,8 6,6 6,8 8,1 4,2 45-49 121 91 30 23,5 36,0 11,5 5,4 6,2 3,9 50-54 138 98 40 24,2 34,9 13,8 3,4 3,6 2,9 55-59 131 95 36 23,0 34,5 12,3 2,0 2,2 1,7 60-64 90 58 32 22,9 31,6 15,3 1,4 1,4 1,3 65-69 106 66 40 28,5 39,4 19,6 1,1 1,2 1,0 70-74 122 77 45 32,9 47,9 21,4 0,8 0,9 0,6 75-79 125 87 38 43,1 72,8 22,3 0,6 0,9 0,3 80-84 90 55 35 57,0 92,7 35,5 0,5 0,7 0,3 85 + 51 33 18 69,7 127,2 38,2 0,4 0,7 0,2

Извор: Израчунато на основу података из документационих табеле РЗС-а. Напомена: Разлика до укупно представља „непознато“ (укупно један смртни случај лица жнског пола).

У Србији, у последњих пола века нису забележене битније промене вред-

ности специфичних стопа смртности по старости услед самоубиства, а наро-чито су стабилне основне одлике старосног модела суицидног морталитета (Penev, Stanković, 2007). Промене до којих је дошло односе се првенствено на динамику вредности стопа по појединим старосним групама, али не и у пог-леду значајније промене редоследа достигнутих вредности специфичних стопа смртности по старости.

Целовитија слика смртности услед самоубиства по старости се добија

––––––––––––– 9 Стопе по петогодишњим кохортама се приближно крећу у интервалу од 23-24

самоубистава на 100.000 становника исте старости.


176

уколико се број суицида пореди са укупним бројем умрлих лица исте старости. За разлику од кретања вредности специфичних стопа суицидног морталитета које се врло правилно повећавају са старошћу, код удела само-убистава у укупном броју умрлих процентне вредности углавном опадају са старошћу. Према подацима, који се односе на 2008. годину (табела 4, графи-кон 3), највеће учешће самоубистава је код умрлих лица старих 20-34 година (12,5% или сваки осми смртни случај). Повећањем старости све интензивније се смањује учешће самоубистава у укупном броју умрлих (код старих 45-49 оно је 5,4%, код старих 55-59 износи 2,0%, а код старих 65-69 свега 1,1%). Најмањи удео самоубистава у укупној смртности је код најстаријих – у 2008. међу умрлим лицима старијим од 85 година самоубиство је извршило тек свако двестотине шездесето лице (0,38%).

Графикон 3.

Стопе самоубиства по старости и полу. Србија, 2008. Извор: Као за табелу 5

Уочен старосни модел суицидног морталитета је карактеристичан за оба пола, али су разлике по старости знатно израженије код мушког становниш-тва. Треба истаћи да су код свих петогодишњих старосних група вредности стопе самоубиства знатно веће код мушког него код женског становништва. Према последњим расположивим подацима, а који се односе на 2008. годину, разлике по полу у вредностима стопа смртности услед самоубиства су релативно највеће код млађег средовечног становништва, узраста 20-24 од-


177

носно старости 30-34 године.10 Знатно већа вероватноћа самоубиства мушког у односу на женско становништвао је присутно и код осталих старосних група, али су разлике мање наглашене (стопе самоубиства су углавном веће за 2 до 4 пута). Тренутно су те разлике најмање код старих 60-74 година, код којих је смртност услед самоубиства „свега“ 2,0 до 2,2 пута већа код мушког него код женског становништва. Међутим, у апсолутним вредностима, раз-лике по полу су највеће управо код најстаријег становништва (графикон 3).

Уколико се посматра полна структура умрлих услед самоубиства по старосним групама, неравнотежа (и овог пута неповољнија за мушкарце) је највећа код млађег средовечног (20-34), а најмања код старог становништва (65+), што је пре свега последица полне структуре укупног становништва по старости, тј. наглашене феминизације старих.

Самоубиства према брачном стању

У Србији су у групи умрлих услед самоубиства најбројнија лица у браку. Према подацима за 2008 годину таквих је укупно 45%, затим су то обудовела лица (25%) и лица која нису склапала брак (22%), а најмање је разведених (8%). И у том погледу постоје значајне разлике по полу, посебно с обзиром на удео обудовелих. Међу лицима која су извршила самоубиство, и то код оба пола, су најбројнија лица у браку (удео ожењених је износио 47%, а удео уда-тих 40%). Исте године, међу лицима мушког пола која су извршила самоу-биство удео удоваца је износио 20%, док је међу женама удео удовица био знатно већи (37%).

Таква структура умрлих по брачном стању условљена је саставом укупног становништва по брачности (највише је лица у браку), затим разликама које постоје у брачној структури мушког и женског становништва (међу мушкарцима је много више целибатера и знатно мање удоваца) и битно издиференцираном старосном структуром становништва с обзиром на брачни статус (обудовели су уједно и најстарији).

Што се тиче опште стопе самоубиства, убедљиво највећа вредност тог показатеља је достигнута код удоваца. Према подацима за 2001-2003, тј. за трогодишњи период око пописне 2002. године,11 код обудовелих је у просеку годишње било 123 самоубистава на 100.000 становника, што је готово четири и по пута више него код удовица (28 на 100.000 становника). Следе разве-дени, затим лица у браку, а најниже стопе су код целибатера. Код све три групе, стопе смртности услед самоубиства су приближно 3,5 пута веће код мушкараца (табела 5).

––––––––––––– 10 Код кохорте 20-24 година стопа самоубистава мушкараца је, 5 пута већа него код

жена, а код старосне групе 30-34 она је била већа 4,9 пута. 11 Стопе су рачунате зе трогодишњи период око пописа из 2002, стога што нису

расположиве годишње процене становништва Србије по брачном стању.


178

Вредности општих стопа самоубиства су, с обзиром на познате карак-теристике старосног модела суицидног морталитета у великој мери форми-ране под утицајем старосне структуре становништва по брачности. На ову констатацију указују и вредности специфичних стопа самоубиства по ста-рости и полу (табела 6).

Табела 5. Опште стопе самоубиства становништва старог 15 или више година по полу и брачном стању. Србија,

2001-2003. (на 100.000 становника)

Пол Укупно Неожењен - неудата

Ожењен - удата

Удовац - удовица

Разведен - разведена

Мушко 33,9 25,1 27,9 123,3 77,6

Женско 12,3 7,2 8,5 28,2 21,5 Извор: Израчунато на основу података из документационих табела РЗС-а и податка пописа становништва 2002.

Посматрано по старости, код мушкараца су после 25. године живота

највеће вредности стопе самоубиства код удоваца,12 са убедљиво највећом стопом код становништва старијег од 65 година (155 на 100.000). Посебно привлачи пажњу чињеница да су код свих посматраних старосних група. Сто-пе самоубиства код неожењених веће него код ожењених. Међутим, општа стопа самоубиства неожењених мушкараца је нижа него код ожењених, што је, пре свега, резултат битно другачије старосне структуре те две субпопу-лације.13

Код жена су вредности, али и односи специфичних стопа суицидног морталитета по брачном стању битно другачије него код мушкараца. Код свих старосних група, осим код особа старијих од 65 година, стопе самоу-биства су највише у групи разведених. Ипак, због раније споменутих великих разлика у старосној структури женског становништва по брачности, опште стопе смртности услед самоубиства су највеће код удовица. Што се тиче стопа смртности неудатих и удатих жена, релације су идентичне као и код неожењених и ожењених мушкараца. Наиме, опште стопе суицидног морта-литета неудатих жена су мање него код удатих, али су вредности њихових специфичних стопа веће у свим старосним групама. Разлог је исти као и код мушкараца – неудате жене су знатно млађе од удатих (у просеку за 21 годи-ну).

––––––––––––– 12 Изузетак је старосна група 35-44 године код које су стопе самоубистава највише

међу разведеним лицима. 13 Према резултатима пописа из 2002. године, просечна старост неожењених

мушкараца је износила 27, а ожењених 51 годину.


179

Табела 6. Стопе самоубистава становништва старог 15 или више година

по полу. брачном стању и старости. Србија. 2001-2003. (на 100.000 становника)

Мушко Женско Старост

неожењен ожењен удовац разведен неудата удата удовица разведена Укупно 25,1 27,9 123,3 77,6 7,2 8,5 28,2 21,5 15-24 13,6 4,9 0,0 0,0 2,7 2,4 0,0 24,2 25-34 25,2 9,6 60,3 59,9 8,3 2,7 0,0 8,9 35-44 51,4 15,9 51,6 64,4 14,0 5,7 11,3 20,0 45-54 69,2 24,6 93,9 81,4 20,5 9,1 13,2 17,0 55-64 58,1 34,6 89,0 90,0 41,1 10,6 18,8 22,5 65+ 74,5 47,7 155,3 92,2 23,2 16,2 40,9 34,0

Извор: Као за табелу 5.

Образовни ниво и учесталост самоубистава

И у Србији је једна од најочигледнијих корелационих веза установљена

између вредности стопе самоубиства и нивоа образовања, као важне одред-нице социоекономског статуса. Вредности просечне годишње стопе самоу-биства за период 2001-2003. јасно указују да распрострањеност самоубистава опада са повећањем школске спреме.14

Табела 7. Опште стопе самоубиства становништва старог 15 или више година по полу и школској спреми. Србија. 2001-2003.(на 100.000 становника)

Пол Укупно Без школе или 1-7 раз. осн. школе

Основна школа

Средња школа

Виша или

висока

Свега 22,7 33,6 26,5 17,8 10,7

Мушко 33,9 57,9 43,0 26,1 12,9

Женско 12,3 20,4 12,3 8,0 4,9 Извор: Као за табелу 5.

Највише опште стопе самоубиства су код становништва без школе или са

1-7 разреда основне школе (33,6 на 100.000), код лица са завршеном осмо-

––––––––––––– 14 Стопе су добијене на основу просечног броја самоубистава по школској спреми

настрадалог лица у раздобљу од 2001. до 2003. године и података о образовном саставу становништва Србије према попису из 2002.


180

годишњом основном школом стопа самоубиства износи око 26,5 на 100.000. Код лица са средњом школом стопа је још нижа (17,8), а најнижа је међу становништвом са вишом или високом школском спремом (10,7). Идентичан редослед је присутан код оба пола, с тим што су стопе за исту школску спрему знатно веће код мушког (и по неколико пута) него код женског становништва.

И у овом случају важи закључак о уској повезаности пола, старости и раширености самоубистава. Наиме, без обзира на образовање вредности стопе смртности се, по правилу, повећавају са старошћу, и оне су, код свих старосних кохорти и код свих образовних група много веће код мушкараца него код жена. Највеће вредности стопа самоубиства су регистроване код старих 65 или више година, и то код оба пола, и без обзира на школску спрему.15

Табела 8. Стопе самоубистава становништва старог 15 или више година

по школској спреми и старости. Србија. 2001-2003. (на 100.000 становника)

Пол Свега Без школе или 1-7 раз. осн. школе

Основна школа

Средња школа

Виша или висока

Укупно 22,7 33,6 26,5 17,8 10,7 15-24 8,1 8,7 5,8 10,0 9,8 25-34 11,6 20,0 14,0 11,4 5,7 35-44 16,6 30,7 22,8 16,0 6,8 45-54 22,2 20,0 29,0 21,7 11,9 55-64 27,2 24,7 38,3 27,0 13,7 65+ 45,6 41,9 82,2 41,9 18,1

Извор: Као за табелу 5.

Посматрано и по старости, како за укупно, тако и за мушко као и за женско становништво, важи основни закључак да су најмање вредности стопа самоу-биства код лица са завршеном вишом или високом школском спремом, а највеће код лица без или само са завршеном осмогодишњом школом. Тако су, на пример, према подацима за трогодишње раздобље око пописне 2002. године, вредности стопа самоубиства код свих посматраних старосних група (осим код најмлађе, тј. лица старих 15-24) за становништво са најмање завр-шеном средњом школом за 30-70% мање него за лица исте старости који има-–––––––––––––

15 Изузетак представљају стопе самоубистава жена са вишом или високом школском спремом чија је вредност највећа у старости 55-64 године. Међутим, мора се имати у виду да се код те групе жена ради о релативном малом броју становника, као и о малом броју самоубистава и врло ниским специфичним стопама суицидног морталитета (у просеку 16 смртних случајева годишње, са стопама које су све испод 10 на 100.000).


181

ју завршену осмогодишњу основну школу или мање. Разлика између вредно-сти специфичних стопа лица са вишом или високом школском спремом и лица са најнижим образовањем (основна школа или мање) су још веће - код образованијих оне су мање од 2,2 до 3,6 пута (табела 8).

Превенција суицидног понашања

Светска здравствена организација је идентификовала превенцију самоу-биства као значајну област деловања, и 1984. године у оквиру Европске ре-гионалне стратегије „Здравље за све“ дефинисала здравствени циљ који се односи на стално и континуирано смањење распрострањености менталних поремећаја, као и растућих трендова самоубистава и покушаја самоубиства. Стратегије за превенцију самоубистава могу да имају два основна приступа: приступ здравствене заштите и приступ јавног здравља, а услов за успешност је њихово комбиновање. Први подразумева унапређење служби здравствене заштите и дијагностичке процедуре, побољшање третмана, праћење и рехаби-литацију психијатријских пацијената и особа које покушају самоубиство, осо-ба у стању психолошког дистреса са суицидним мислима, уз подизање свести и унапређивање ставова здравствених радника везаних за менталне болести и превенцију самоубиства. Други претпоставља одговорну политику медија и контролисање приступа средствима за извршење самоубиства. Подразумева и мењање и унапређење ставова друштва према менталним болестима и пре-венцији самоубистава, широком едукацијом о менталним болестима и њихо-вом препознавању у раном стадијуму, као и о улози акутног и хроничног психосоцијалног стреса и значаја фактора који делују заштитино на психо-лошки стрес и суицидно понашање (WHO, 2002).

У Србији за сада није дефинисана стратегија за превенцију самоубиства. Међутим, на смањење суицидног понашања може се деловати и ефикасним спровођењем већ усвојених стратегија Владе, као што су стратегија за развој заштите менталног здравља, за смањење сиромаштва, развоја социјалне заштите, за борбу против дрога, за младе, за развој и здравље младих, за пре-венцију и заштиту деце од насиља и злостављања. Корисни су и приручници које је објавио Институт за ментално здравље, а који представљају део ши-роко распрострањене иницијативе СЗО за превенцију самоубистава, наме-њени лекарима, медијима, као и наставницима и осталом школском особљу. Већи утицај на смањење суицида код свих старосних група у Србији омогу-ћило би дефинисање и спровођење стратегије за превенцију самоубиства. Побољшања су реално остварива, нарочито стога што код нас није био забе-лежен пораст ризичног понашања, укључујући и самоубиства, у мери у којој је то било присутно у неким другим земљама у транзицији. Унапређење идентификације, третмана и праћења покушаја самоубистава може допринети смањењу фаталних исхода у свим узрастима. У томе, институције здравстве-


182

ног, образовног, социјалног система, као и медији имају најзначајније место и улогу.

ЛИТЕРАТУРА:

Beautrais, A. (2000): ”Risk factors for suicide and attempted suicide among young people”,

Australian and New Zealand Journal of Psychiatry, 34, 420-436. Beutrais, A. (2003): ”Life Course factors Associated With Suicidal Behaviors in Young

People”, American Behavioral Scientist, 46, 1137-1155. Beautrais, A. L., B. Mishara (2006): ”Suicide Prevention Across the Life Span”, Crisis, 28,

2, 57-60. Biro, M. (1982): Samoubistvo – psihologija i psihopatologija, Nolit. Canetto, S.S., I. Sakinofsky (1998): ”The Gender Paradox in Suicide”, Suicide and Life-

Threatening Behavior, 28,1, 1-23. Cantor, C., P. Baume (1998): ”Access to methods of suicide: what impact?” Australian and

New Zealand Journal of Psychiatry, 32, 8-14. Chioqueta, A., Stiles, T. (2007): ”The Relationship Between Psychological Buffers, Hope-

lessness, and Suicidal Ideation”, Crisis, 28, 2, 67-73. Colucci, E., Martin, G. (2008): ”Religion and Spirituality Along the Suicidal Path”, Suicide

and Life – Threatening behavior, 38, 2, 229-244. Dervic, K., Oquendo, M., Grunebaum, M., Ellis, S., Burke, A., Mann, J. (2004): ”Religious

Affiliation and Suicide Attempt”, The American Journal of Psychiatry, 161, 2303-2308.

Erlangsen, A. et al. (2004): ”Loss of partner and suicide risks among oldest old: a population-based register study”, Age and Ageing, 1-6.

Evans, E., К. Hawton, K. Rodham (2004): ”Factors associated with suicidal phenomena in adolescents: A systematic review of population-based studies”, Clinical Psychology Review, 24, 957-979.

Gibb, B., Andover, M., Beach, S. (2006): ”Suicidal Ideation and Attitudes Toward Suicide”, Suicide and Life – Threatening behavior, 36, 1, 12-18.

Gould, M., Jamieson, P., Romer, D. (2003): „Media Contagion and Suicide Among the Young”, America Bihevioral Scientist, 46, 9, 1269-1284.

Gunnell,D., G.Lewis (2005): ”Studying suicide from the life course perspective: implica-tions for prevention”, British Journal of Psychiatry,187, 206-208

Haw, C., K. Hawton (2008): ”Life problems and deliberate self-harm: Associations with gender, age, suicidal intent and psychiatric and personality disorder”, Journal of Affective Disorders, 109, 139-148.

Hawton, K. (2000): ”Sex and suicide”, British Journal of Psychiatry, 177, 484-485. Hawton, K., Williams, K. (2002): ”Influences of the media on suicide”, British Medical

Journal, 325, 1374-1375. Hawton, K., A. James (2005): ”Suicide and deliberate self harm in young people”, British

Medical Journal, 330, 891-894. HHS (2001): National Strategy for Suicide Prevention-Goals and Objectives for Action

U.S. Department of Health and Human Services Washington. IOM (2001): Risk factors for Suicide: Summary of a Workshop, Institute of Medicine - The

National Academies Press. http://books.nap. edu/openbook.php?record_id=10215.


183

IOM (2001а): Health and Behavior: The Interplay of Biological, Behavioral, and Societal Influences), Institute of Medicine - The National Academies Press.

http://books. nap.edu/openbook.php?record_id=9838. IOM (2002): Reducing Suicide: A National Imperative, Institute of Medicine - The

National Academies Press. http://www. nap.edu/openbook.php?record_id=10398 Kelleher, MJ., Chambers, D., Corcoran, P., Williamson, E., Keeley, HS. (1998): ”Religious

sanctions and rates of suicide worldwide”, Crisis, 19, 2, 78-86. Knežić, B. (2006): „Samoubistvo starih - Ne(voljno) napuštanje života”, Sociološki

pregled, XXXX, 2, 283-295. Kposowa, A.J. (2000): ”Marital status and suicide in the National Longitudinal Mortality

Study”, Journal of Epidemiology and Community health, 54, 254-261. Leach, M. (2006): Cultural diversity and suicide. http://books.google.com/books?id=BOadJTO-oOWC&pg=PA102 Lorant, V., Kunst, A., Huisman, M., Costa, G., Mackenbach (2005): ”Socio-economic

ineqalities in suicide: a European comparative study”, British Journal of Psychiatry, 187, 49-54.

Murphy, G.E. (1998): ”Why women are less likely than men to commit suicide”, Comprehensive Psychiatry, 39, 4, 165-175.

Murphy, G.E. (2000): Psychiatric Aspects of Suicidal Behavior: Substance Abuse, u: HAWTON, K., K. Van Heeringen (2002). The International Handbook of Suicide and Attempted Suicide (Chichester: John Wiley & Sons, Ltd.), 135-146.

Neelman, J., Lewis, G. (1999): ”Suicide, religion, and socioeconomic conditions. An ecological study in 26 countries”, 1990. Journal of Epidemiology and Community health, 53, 204-210.

Nicholson, L.A. (2008): ”Rural mental health” Advances in Psychiatric Treatment, 14, 302-311.

Opalić, P. (1996): ”Pokušaji samoubistva i realizovana samoubistva u adolescenciji (soci-jalni i klinički aspekti) ”, Sociološki pregled, XXX, 2, 183-192.

Penev, G. (2003): ”Mortality trends in Serbia during the 1990s”, Stanovništvo, XLI, 1-4, januar-decembar 2003, 93-130

Penev, G. (2006): ”Struktura stanovništva po polu i starosti”. U Goran Penev, ured., Stanovništvo i domaćinstva Srbije prema popisu 2002. godine (Beograd: Republički zavod za statistiku Srbije - Institut društvenih nauka / Centar za demografska istraživanja - Društvo demografa Srbije), 109-138.

Penev, G., B. Stanković (2007): ”Samoubistva u Srbiji početkom 21. veka i kretanja u proteklih pedeset godina”, Stanovništvo, XLV, 2, 25-62.

Petrović, R, P. Opalić, D. Radulović (1990): Samoubistva u Jugoslaviji, Institut za socio-loška istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu

Preti, A., P. Miotto (1999): ”Suicide and unemployment in Italy, 1982-1994”, Journal of Epidemiology and Community health, 53, 694-701.

Qin, P. et al. (2000): ”Gender differences in risk factors for suicide in Denmark”, British Journal of Psychiatry, 177, 546-550.

Qin, P., E. Agerbo, P. B. Mortensen (2003): ”Suicide Risk in Relation to Socioeconomic, Demographic, Psychiatric, and Familial Factors: A National Register-Based Study of All Suicides in Denmark, 1981-1997”, The American Journal of Psychiatry, 160, 765-772.

Rich, C.L. et al. (1998): ”Some differences between men and women who commit suicide”, The American Journal of Psychiatry, 145, 718-722.

Schneidman, E. (1996): The Suicidal Mind, Oxford University Press


184

Srna, J.(1997): Biti ili ne biti - studija samoubilaštva mladih, Institut za psihologiju - IP ”Žarko Albulj”.

Stack, S. (1983): ”The Effect of Religious Commitment on Suicide: A Cross-National Analysis”, Journal of Health and Social Behavior, 24, 4, 362-374.

Šovljanski, M. (1976): Samoubistva u Vojvodini i njihove karakteristike, Matica srpska. van Heringen, K., K. Hawton, J.M.G. Williams (2002): ”Pathways to Suicide: an Integra-

tive Approach”. In: K. Hawton, K. van Heeringen, eds. The International Handbook of Suicide and Attempted Suicide (Chichester: John Wiley & Sons Ltd.), 223-234.

WHO (2002): Suicide Prevention in Europe. The WHO European monitoring survey on national suicide prevention programmes and strategies. EUR/02/5034834.

WHO (2004): For which strategies of suicide prevention is there evidence of effectiveness? (WHO Regional Office for Europe’s Health Evidence Network - HEN)

WHO (2009): Suicide prevention and special programmes (SUPRE). Country reports and charts available ( the WHO website - last update: 2008).

http://www.who.int/mental_health/prevention/suicide/country_reports/en/index.html

Biljana Stanković S u m m a r y

Institut of social sciences, Belgrade Goran Penev

Institut of social sciences, Belgrade

SSOOCCIIOO--CCUULLTTUURRAALL CCOONNTTEEXXTT OOFF SSUUIICCIIDDAALL BBEEHHAAVVIIOORR AANNDD SSOOMMEE RREELLEEVVAANNTT DDAATTAA AABBOOUUTT SSUUIICCIIDDEESS IINN SSEERRBBIIAA

The paper explores a link between suicides and cultural, social, political and economic

influences. Among the protective factors that lower suicide probability are proper treatment of mental illness and substance abuse, good social support, favorable socio-economic conditions, religious and cultural beliefs which do not accept suicide as an option in solving problems, adequate representation of suicides in the media, as well as restricted access to means of suicide.

The analysis of statistical data about suicides in Serbia in the second half of the 20th century, especially during the 2000s, encompasses the most significant trends in number of suicides as well as differences by sex and age. Special attention is paid to regional diffe-rences and, in connection with that, differences according to ethnic affiliation. Specificities related to the frequency of suicides depending on marital status and level of education were also explored.

It is concluded that efficient carrying out adopted strategies, and especially defining a national strategy for suicide prevention, can lead to the lowering of the number of suicides in Serbia.

Key words: suicide, socio-cultural context, suicide prevention, Serbia.

Sociokulturni kontekst suicidnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji...

Documents

Transcript of Sociokulturni kontekst suicidnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji...