ШТА ДА ЧИНИМ ДА НАСЛЕДИМ ЖИВОТ ВЕЧНИ ? - Психолοгија...

Православни Богословски факултетУниверзитета у Београду

ДИПЛОМСКИ РАД

ШТА ДА ЧИНИМ ДАНАСЛЕДИМ ЖИВОТ

ВЕЧНИ ?Психолοгија младих и њихов

однос према религији

Кандидат МенторЉубиша Костић Еп. Порфирије (Перић)

Београд-

Лесковац2006

САДРЖАЈ

УВОД .......................................................................................................

......... 3ПРЕНАТАЛНИ ПЕРИОД

................................................................................ 5

Православни поглед на пренатални период......................................................... 7

Прилог 1 - Прича о близанцима.............................................................

................ 11

ПОСТНАТАЛНИПЕРИОД................................................

........................... 13Значај најранијег периода за човечији живот

.................................................... 13

Родитељ - дете.............................................................

................................................ 15

Однос деце према религији.............................................................

........................ 18

Значај игре за правилни развојличности....................................................

........ 19

Прилог 2 - Александар Шмеман и деца.............................................................

.. 21

ШКОЛА И РЕЛИГИЈСКО ВАСПИТАЊЕ................................................... 22

Допринос Веронауке за изграђивање црквености кодмладих ..................... 24

Прилог 3 - Етимологија речи „образовање“ и„васпитање“........................... 27

АДОЛЕСЦЕНТНИ ПЕРИОД......................................................

.................. 28Опште

крактеристике................................................................................................ 28

Психологијаадолесцената................................................

....................................... 29

Последице лошег васпитања и одрастања.......................................................... 32

Типологија односа адолесцената према религији............................................ 35

Прилог 4 - Старац Порфирије и хипици.............................................................

. 37

ЗАКЉУЧАК....................................................................................................

38ЛИТЕРАТУРА ...............................................................................................

44

Свака ствар ме плашила док бејах дете, сваку ствар сажаљевам од кадодрастох. Свака ствар чинила ми се снажнија од мене док бејах дете. Сад се осећамснажнији од свега, и сажаљевам све.Јер научих се стајати уза Те, Господе мој, који си окружен бесмртним војскама каоборовомпланином. И растем из Тебе као дрво изпланине.Узех сваку ствар за учитеља, док бејах дете, и идох донекле са сваком. И научих сенемоћи и смрти и вапају к Теби.Тражих најјачу ствар, да се ухватим за њу, да бих се спасао од промене иколебања. И очи моје не видеше је, нити је уши моје чуше, нити је ноге мојенагазише. Сву децу своју време подиже, да се хрве с њима, и да их из шале савија,ломи и чупа из корена, смејући се страху иужасусамртника.Ухватих се за цвеће и рекох: оно је лепотом моћније од мене. Но кад дође јесен, цвећеумираше на моје очи, и ја му не могох помоћи, но са сузама окретох се, и ухватих сеза високо дрвеће.Но кад дође рок, извали се дрвеће из корена, и полеже по земљи као побеђенавојска, и ја сеокретох са сузама, и ухватих се за камен. Он је јачи од мене, рекох, уз њега самсигуран.Но кад дође рок, камен се истроши у пепео на моје очи, и ветар га однесе, и ја сеокретох са сузама, и ухватих се за звезде. Звезде су јаче од свега, рекох, њих ћу седржати, нећу пасти.Но кад загрлих звезде и уђох у тајни шапат са њима, чух јецања умирућих, и окретохсе са сузама, и ухватих се за људе. Људи усправно и слободно корачају, рекох, у њих јеснага, њих ћу се држати, да не паднем.Но кад дође рок, видех и најснажније међу људима где се беспомоћно клизају низ ледвремена убезгласни понор, и остављају месама.Обазрех се у зној по целој васиони и рекох: ти си јача од свега, тебе ћу се држати,сачувај ме од клизања у безгласни понор. И добих одговор: довече и ја тонем убезгласни понор, и сутра ће бити друга васиона место мене. Узалуд се вежеш замене, немоћног сапутника свога.Опет се окретох људима, најмудријим међу синовима људским, и упитах за савет.Но они се завадише дајући ми одговоре, док смрт не махну руком и не унесе тишинумеђу препираче.Опет се окретох људима, највеселијим међу синовима људским, и упитах замишљење. Као да ми могу дати неко мишљење они, који месом мисле! Они ме узешеза шалу и за весеље своје, док смрт не диже свој штап и не превуче буђом језикњихов.Опет се окретох људима, онима који ме родише и донеше међу ствари, и упитахњих. Њиховасмежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше: у незнању серодисмо и ми, у незнању родисмо тебе, и незнање своје поделисмо с тобом.Опет се окретох људима, пријатељима својим и рекох: пријатељи моји, штамислите ви? Аони оћуташе дуго, док стидљиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно

спремамо да питамо тебе: шта мислиш ти?О кад закуцах и на последња врата, да питам, врата се отворише и видех мртвацагде износе.Кад не бејаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде своје канџе укости моје.Још једна суза нађе се и скотрља се у дно душе моје. И гле, нека непозната врата, укоје удари последња суза, отворише се, и Ти се појави, Царе мој и Оче мој, савокружен бесмртним војскама као боровом планином у неопалном пламену.И светлост заигра као многогласна харфа, и ја чух где говори: Ја сам онај когатражиш.Држи се Мене. Име ми је:Јесам.

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ , молитва XCVI, Свети Николај Српски

3

УВОД

„Човек треба прво да се роди, па кад се роди дарасте, па кад порасте да сазри, па кад сазри у човекаонда да се размножава, а кад се размножи да ојача, акад ојача да се прослави, а кад се прослави треба давиди свог Владику.“

Свети Иринеј Лионски

Егзистенцијалним промашајем првога човека Адама,човечански род и сва васељена возглављена у њемусамом, отуђена је од назначења које је Богблагоизволео стварањем света „ ἐξ οὐκ ὄντων “.1 Тако,све што је припремио Бог пре постанка света онимакоји Га љубе2, изгубљено је, не заувек, једним чиномслободне воље старога Адама.

Самом чињеницом да су први људи створени у Изобиљу3, довољно

показује шта је створени човек требало да постане икоје је било његово назначење. Хришћанскаантропологија нам открива већ на самом почетку Св.Писма своју тачку ослонца на коју ће градити свасвоја теолошка и научна истрсживања заснована набогооткривеној истини да је човек створен „по икони“

3

Божијој ( ֹוֹוֹוֹוֹוֹוֹוֹוֹוֹו , κατ΄ εικόνα)4. Размеречовековог раста, у том случају немају краја. Онесу бесконачне и неограничене. Врхунац, пак, и својτέλος5 назире се једино у богоподобију (ισοθεϊα, ὁμοίωσις).То да је човек створен за подобије

Божије, открива нам

1 „Ни из чега.“2 Тит 1, 2; Еф 1, 4; 1.Сол 1, 13.3 Јеврејска реч Еден ( ֹוֹו ֹוֹוֹו ) значи изобиље, уживање, сладост, блаженство...4 1.Мој 1, 27.5 Циљ, сврха,крај...

4

УводШта да чиним да наследим живот вечни? Љубиша Костић

невероватне и просто запањујуће закључке. То значи даје човек створен да постане бог. У том случајупостати богом, представљало би остварено подобијеБожије назначено човековим стварањем. Овакву мисаонеретко налазимо код светих отаца и учитеља Цркве.

Иако упрљан грехопадом, човек и даље не престаједа буде слика

Божија6. Оно што му и даље, као таквом, преостаје дадостигне и испуни јесте управо подобије које му је одстварања намењено. Простор који се налази између иконеи подобија, јесте простор којим се бави православнаантропологија и аскетика7. Од иконе до подобија је оношто је дато сваком човеку да испуни. Управонајранији период у човековом развоју је по многимнаучницима кључни период за развој структуре свакеличности. Отуда и мисао познатог психолога ЗигмундаФројда „да је дете отац човеку8.“ Како млади човекосваја подобије Божије, о коме смо писали, и како себори за њега, јесте предмет разматрања овог дипломскограда. Кроз какве препреке, узлете и падове иконаБожија мора да прође у свом најранијем периоду даби достигла своје подобије и остварење личности,покушаћемо да прикажемо на страницама којесу пред нама.

5

6 „Лик сам Твоје неизрециве славе, ако и носим ране сагрешења“ (св. Григорије Ниски). Видети Ј. Брија,Речник православне теологије, Београд 1999, стр. 286; Х. Јанарас, Метафизика тела, Беседа, Нови Сад2005, стр. 103.7 А. Јевтић, Аскетика, Хришћанска мисао, Београд-Србиње-Ваљево 2002, стр. 8.8 Н. Рот, Општа психологија, Завод за уџбенике и наставна средства Србије, Београд 1973, стр. 246.

6

ПРЕНАТАЛНИ ПЕРИОД

„ Рећи ћу вам нешто што се односи и на другажива бића, и то она која нису словесна, па ћете томало боље разумети. У Америци врше експеримент: удве просторије, са истом температуром, истимначином заливања и истом земљом, саде цвеће. Алиизмеђу те две просторије постоји разлика. У једнојод њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат?Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тојпросторији показује огромну разлику у односу нацвеће из друге просторије. Оно је много живље, бојесу му лепше и развија се неупоредиво брже и боље.“

Старац Порфирије

Период пре човековог рођења вероватноје садаједнаод најизазовнијих области у свим

наукама које за предмет свог изучавања имају човека(медицина, психологија, психијатрија,

антропологија, теологија…). Најизазовнија је у толикошто у себи крије многе тајне, а међу њима и самутајну настанка живота. Тај период је за сада најмањеистражен у области медицине и психологије. Међутим,поред тога што је ограничена могућност егзактногистраживања, претходно споменуте науке у последње

7

време бележе изванредне резултате уз помоћмодерних технолошких инструмената и апарата. Поредултразвука, рендгена, и ендоскопа, који су посталинеопходна средства за праћење трудноће код жена, упоследње време све се чешће користе усавршене камереи фотоапарати који откривају шта се дешава у животудетета које се налази у

Пренатални период

8

Шта да чиним да наследим живот вечни? ЉубишаКостић

мајчином стомаку9. Иако су ограничене могућности, каошто смо истакли, пренатална психологија (којом сесада бавимо) као најмлађа област у психологији, пружанам следеће закључке из свог домена истразивања. Првошто констатује јесте да дете у мајчином стомакуреагује на утицаје из спољашње средине. Чуло које сеу почетку посебно издваја је чуло слуха. Дете реагујена звук у зависности од интензитета и фреквенцијекојој је изложено10. Поред тога, оно још реагује насветлост (у седмом месецу)11,укус, мирис. Изненађује још податак, послеелектроенцефалографских истраживања, да дете већпосле неколико месеци ембрионалног живота почиње дасања. Шта би беба у мајчиној утроби могла да сања, тоће вероватно за научнике задуго остати тајна?!

Међутим, оно што је сигурно и у чему се свинаучници слажу јесте чињеница да све што осећа идоживљава мајка у току трудноће, све то исто осећа идоживљава њено дете у стомаку. У многомезависи какво понашање мајка има за време трудноћепрема околини, па чак и према плоду кога носи. Уколико је трудница изложена стресовима, напетостима,свађама, па чак и ако искуство своје трудноће пролазисама (у најгорем случају разведена од свог супруга)све те негативне промене се одражавају на дете умајчином стомаку. Занимљиво је да дете брзо реагујевећ на почетни страх мајке. Мајка, једном речју, неможе ни да лаже дете, ни да сакрива свој осећајстраха или беса, јер осцилације њеног метаболизма ихормонског стања не подлежу свесном, односно

Пренатални период

9

вољном утицају12. Познато је, између осталог, даинтензиван страх мајке може да доведе до спонтаногпобачаја. Такође, што се тиче негативних конотација,јаке последице има и то да ли мајка жели дете илиперживљава нежељену трудноћу. Ако дете у мајчинојутроби осећа да није жељено, те поред осталог недобија довољно топлине и љубави од мајке, тешко се уњему може развити оно што Ерик Ериксонназива

„праповерење“13.

9 Скоро смо били сведоци емитовања снимка на телевизији који (у)живоприказује изразе лица детета како се смеје и мршти у мајчином стомаку.10 В. Јеротић, Човек и његов идентитет, Ars Libri,Београд 2002, стр. 87.11 В. Смиљанић-Чолановић, И. Толичић, Дечија психологија, Завод зауџбенике и наставна средстваСрбије, Београд 1973,стр. 36.12 Код будуће мајке услед страха долази до промена у раду жлезда саунутрашњим лучењем, као и у метаболизму ћелија. Хормони из мајчине крвипрелазе у плод преко плаценте и тако се заједно са њима на плод преноси ирасположење будуће мајке. Ако овакво стање траје дуже време може доћи доштетногутицаја на ментално здравље детета касније. Видети више у В.Смиљанић-Чолановић, И. Толичић,наведено дело,стр. 35-37.13 В. Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека, Богословскифакултет СПЦ Београд 1997,стр.80.

10

Пренатални периодШта да чиним да наследим живот вечни? ЉубишаКостић

„Праповерење“, као појам, може нам много помоћиако бисмо желели дубље да разматрамо о коренима ипочецима религиозности код човека. Тада се

по научним анализама код дететаформирајупрва инајфундаменталнија осећања, пре свих то су осећањаљубави и мржње. Као што примећујемо ова осећања сууствари неизоставни делови сваког живота, а уједно суи неизоставни елементи сваке религије. „Праповерење“означава суштинску потребу детета да се отворибићу које га воли (у нашем случају то је мајка).После рођења, ако су задовољени претходно позитивниуслови, та отвореност и поверење преноси се на оца,околину и најзад на Бога. Овде се пројављује онајнајстарији архетип који „чучи“ усваком човеку – homo religiosus14, о коме је много писаоКарл Густав Јунг.С тога , дâ се претпоставити да је онај деохармоничног односа срећне симбиозе која постоји измеђумајке и детета у току трудноће – праслика свачијегсрећног јединства и са Богом15.

Православни приступ пренаталномпериоду

О томе колико је важан овај пренатални период икако је доживњен у окриљу Православне Цркве предивнопоказују мисли непотписаног скупљача изрека ЦрквенихОтаца из првих векова хришћанства у књижициПравославна философија живота. Тамо стоји: „За време

11

Пренатални периодбременитости мајка је дужна да строго чува ум и свупажњу да усредсреди на то како да сачува младенца уутроби својој, будући да је свесна да је он будућихрам Божији и дом Духа Светог. Због нарушавањачистоте, родитељима се рађају деца не на утеху, већна жалост и сузе и штету домовини својој. Таква децабивају растројене нарави, способна да примају свакозло од своје младости, такође се често рађају мртвадеца, а често са њима умре исама мати16.“ Спој пренаталне психологије идуховне прозорљивостипроналазимо код нашег савременика и подвижникаљубави, како и носи поднаслов књиге о старцуПорфирију. Иако је имао завршен само први

14 Ibid,стр. 92.15 Ibid,стр. 82.16 Православна философија живота, Православна хришћансказаједница, Крагујевац 1980.

19 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови8

Пренатални периодШта да чиним да наследим живот вечни? ЉубишаКостић

разред основне школе17, старац Порфирије је из своједуховно-пастирске праксе осећао потребу за знањимастеченим не само у оквиру Цркве и манастира, већ и занаучним знањима. Зато је, како говори у својојисповести, и као монах-исповедник у Атини куповаочесто медицинске књиге из области анатомије,физиологије, итд. Желео је, по његовим речима, да свенаучи у дубину и у ширину. Једно време је чак похађаопредавања на Медицинском факултету, како би се штовише усавршио у познавању медицинских феномена18.Зато, имајући у виду да је старац Порфирије идеаланпример споја духовности и науке, наводимо саданеколико примера, међу многим забележеним, замислимоколико је тек незабележених, који се тичу теме којусада обрађујемо.То је наравно однос мајке, па и оца,чак и околине, за бреме боравка детета у стомаку.

Ево,између осталог, шта каже сам старац на ову тему:„Васпитавање детета почиње од тренутка његовогзачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби.Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њенепокрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим сесмркне мајчино лице - смрчи сеи његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Оношто осећа мајка - тугу, бол, страх, узнемиреност ислично - то доживљава и он. Ако мајка не желиембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовојнежној души стварају се трауме које ће га пратитикроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад гапрате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост,

19 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови9

Пренатални периодмир и љубав према ембриону, она све то тајанственопреноси на њега, као што касније преноси и на већрођену децу. Стога мајка треба веома много да се молиза време трудноће и да воли своје још нерођено чедо,да милује свој стомак, да чита псалме, да певатропаре, да живи светим животом. То је и њојсамој на корист, али тиме се жртвује и за љубавдетета зачетог у њој, да би њено будуће дете посталошто светије и да би од самог почетка имало светеживотне основе. Видите ли колико је за жену осетљиваствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорности каква част ?“19

17 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа,Нови Сад 2005, стр. 29.18 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, НовиСад 2005, стр. 138.

9

Пренатални период Шта да чиним да наследим живот вечни? Љубиша

Костић

Поједине примере, поуке и догађаје архимандритДанило (Гувалис) износи у својој књизи о старцуПорфирију: „Говорио је о "поремећеној" деци"поремећених" родитеља.

Дешавало се,заиста, да поведем кстарцу поједине

родитеље чија су децаимала проблема; старац

је говорио да су та децајош у мајчином стомакуимала тај проблем јер семајка, док је била утрудноћи, није старала дајој живот будеуредан, да будеспокојна, мирна, да семоли, да учествује у

светим ТајнамаЦркве“20. Једној жени која је била ублагословеном стању

старацстарац Порфирије

Порфирије је рекао: „ У периоду твоје трудноће, упородичном окружењу је владала напетост.

Тада се у твом организму појавиланарочита осетљивост; нешто се на детету променило.“

Касније када је жена посетила специјалисте уШвајцерској, они су говорили о „измени“ ембриона21.Једном приликом када су неки забринути родитељи дошлида се посаветују са старцем због „немирног“ детета,ево како је текао тај разговор: „Шта да радимо старче

10

Пренатални периодса својим дететом? Препуно је несигурности истрахова.“Старац је на то одговорио: „Ви сносите потпунуодговорност за то. Својим рђавим међусобним односима,док је дете још било у стомаку, створили сте му сведушевне промене и психичке проблеме које оно носичитав свој живот.“22

Из свега овога што смо навели можемо закључитида период док се дете налази у мајчином стомаку јејако важан, ако не и најважнији, за изграђивањездраве личности која ће касније бити користан члансваке врсте заједнице (породице, школе, Цркве,предузећа, државе). Као што примећујемо, битанпредуслов сваког правилног развоја ( између осталог идуховног ) код човека, јесте однос који родитељиимају према детету још пре рођења. Због тога, прикрају ове теме стављамо као Прилог 1један

20 Старац Порфирије - Подвижник љубави, прозорљиви чудотворац, Беседа,Нови Сад 2002, стр. 81.21 Ibid,стр. 473.22 Ibid, стр.184, 473.


замишљени дијалог близанаца који у први мах звучинестварно и помало духовито, док у крајњем случајупретпоставља једну темељну

расправу измеђудвојице зрелих људи, од којих је један верујући адруги атеиста. Ево како то изгледа:


Прилог1

Прича облизанцима

У мајчиној утроби разговарају, још нерођени, близанци. Један одњих је верујући, а други неверујући.

Неверујући малишан: Верујеш ли у животпосле рођења?Верујући малишан: Па, наравно! Свима је јасно дапостоји живот после рођења. Ми смо овде само зато дабисмо постали довољно снажни и да бисмо се ваљаноприпремили за оно што нас доцније чека.Неверујући малишан: Ма, то је глупост! Никакав животпосле рођења нити постоји нити може постојати! Можешли уопште и да замислиш како би тај живот могаоизгледати?Верујући малишан: Не знам баш све појединости, али верујем да ће тамо бити више светлости и да ћемо, можда, сами ходати и својим устима јести. Неверујући малишан: Е, каква бесмислица! Нема шансе да сами ходамо и да својим устима једемо. То би било заиста смешно! Па, ми имамо пупчану врпцу која нас храни. Знаш, хтео бих нешто веома озбиљно да ти кажем: живот после рођења не може постојати и због тога

што је наш живот - пупчана врпца - и иначе сувише кратак.Верујући малишан: А ја сам сигуран и да може и да постоји. Само што ће све бити мало другачије, него штоје сада. Ја то заиста могу да замислим. Неверујући малишан: Али, нико се никада није отуда вратио! Живот се једноставно завршава рођењем. И уопште, живот - то је само огромно страдање у тами.Верујући малишан: Не и не! Заиста се не слажем стобом. Не знам тачно како ће изгледати наш животпосле рођења, али, у сваком случају, знам да ћемовидети маму и да ће се она побринути за нас.Неверујући малишан: Маму! Зар заиста верујеш у маму?Ма, где се то она уопште налази?Верујући малишан: Она је сведа и у свему око нас. Миу њој пребивамо и захваљујући њој крећемо се иживимо. Без ње ми једноставно не можемо постојати.

Шта да чиним да наследим живот вечни? Љубиша Костић

Неверујући малишан: Е, то је стварно тотална бесмислица! Ја нисам видео никакву маму и зато је очито да она једноставно и не постоји. Верујући малишан: Не могу се никако с тим сложити. Јер понекад, кад све унаоколо утихне, чујем је како поје и осећам како посматра овај наш свет. Чврсто верујемда ће овај наш живот почети тек након рођења. А ти?23

23 Искоришћен текст је из брошуре издавачке установе „Дуга књига“, Сремски Карловци.

13

ПОСТНАТАЛНИ ПЕРИОД

- Ваша деца ни једанпут не треба да вас чују како се свађате, па чак ни да подигнете глас једно на друго.

- Па је ли то могуће, старче?- Свакако да јесте. И то вам кажем ни једанпут да вас не чују.

Старац Порфирије

Значај најранијег периода за човечијиживот

Током историје, па све и до нашег времена, децису се често приписивала многа ђавоља својства иприроде. То се дешавало због њихове несташности,незнања и нестручности. Зато и не чуди што се у нашојсредини неретко може чути ''тепање'' старијих када сеобраћају деци речима: ''ђаволе један'',

''ђаволчићу'', ''враголане мали'',''враголани'',

''враголаст''...Затим, народна поука: „Батина је израја изашла“, као и многе друге народне ''умотворине''

14

сведоче о односу ( sxe/si$- у ) старијих преманајмлађима.

Како Црква није ниподаштавала најранији период код деце као

неважан, и колико је придавала значај сваком ''маломанђелу'' који дође на свет, видећемо из неколиконаредних примера.Свети Иринеј Лионски, када

14

ПостнаталнипериодШта да чиним да наследим живот вечни? ЉубишаКостић

говори о првом човеку Адаму, он каже да је Адамбио одојче (дете).24

То не значи да светитељ одбацује тај период човечијегузрастања, без кога се не може изградити личност, већсматра да Адам треба да расте и да се усавршава,односно да Адам, као створен, још увек није биопотпуна и довршена личност. Тај период одојчади идетињства је чак и користан јер подразумева природани слободан раст сваке личности. У супротном, када неби било тог слободног раста, Адам (односно свакичовек) не би могао да постане личност, већ би остаона нивоу нужно изграђене марионете, робота... којимСтворитељ управља.

Поред тога, што се тиче значаја свачијегдетињства, познато је да су сви светитељи били децакоја су, неретко још као мала, пројављивала силу

Божију било речима, било делима...Најзад, сам Спаситељ је благоизволео

да прими човечију природу управо као младенац,потврдивши тиме да поред тога што је потпуни иистински Бог, Он уједно јесте потпунии

истински човек, нимало умањујућидостојанство Богочовека својим детињством. Безпримања у Себе људске природе, па и као дете рођеноод Духа Светога и Марије Дјеве, Његова мисијаСпаситеља света засигурно не би могла бити испуњена.25

Овим примерима смо хтели да верификујемо значај најранијег

периода у узрастању сваког човека и уједно даповежемо са животом

15

Господа Исуса Христа и Његовебогочовечанске личности.

24 Иринеј Лионски, Провера и побијање лажно названог знања, 4,38,3. Такођевидети у З. М. Пено, Катихизис, Ман. Острог, Светигора, Јасен, Никшић 2002,стр. 109; П. Христу, Тајна Бога - тајна човека, Хиландарски фонд,Богословски факултет СПЦ, Београд 1997, стр. 197; Ј. Романидис,Прародитељски грех, Беседа, Нови Сад 2002, стр. 187.25 О сотериолошким разлозима примања људске природе (оваплоћења ) од странеХриста, видети више у Ј. Зизјулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад 2001,стр. 321-327; Д. Станилоје, Православна догматика 2, Београд 1993.

28 Ibid, 15

Постнатални периодШта да чиним да наследим живот вечни? Љубиша Костић

Родитељ - дете

Када је реч о односу иваспитању детета упостнаталном периоду, немапосебних разлика упоређењу са пренаталнимпериодом.Љубав, пажња,топлина, молитва су осећања сакојима би родитељи требало

да приступају својој деци.Као резултат оваквогбрижног општења према њима,

деца ће се изградити устабилне и јаке личности,које касније неће иматипсихичка исклизнућа у животу, а

поред тога биће способна даимају позитиван став премаистинама живота, вере,духовности, Цркве,метафизике. С друге стране,недостатак вере код детета биће

сигуран знак недостаткаљубави у родитеља према

детету, а уједно и недостатак''поверења'' детета уродитеље.26

Колико је важно то ''поверење'', о коме смо

мајка и дете

28 Ibid, 16

писали и у претходном поглављу, сведочи запажањефранцуског психолога Жана Пијажéа (J. Piаget). Онсматра да између друге и пете године живота детета,оно најпре обожава родитеље као богове, да би потом,пошто прође кроз фазу рушења илузија (уочавајућигрешке родитеља), Бога направио родитељем.27 ЈошПијажé додаје „Родитељи су богови;дете долази спонтано на то да својим родитељимаприпише све атрибуте које теолози приписују

божанству: светлост, свемоћ,свезнање, вечност и чак

свудаприсутност.“28

Други научник Мајкл Фордхем,прихватајући Јунгов архетип homo religiosus

као најстарији и најузвишенији архертип, сматра да једете до прве године живота најприроднијерелигиозно биће. То се дешава, будући да се дете,у том периоду, налази у стању почетног јединства свогбића, у коме још није присутно поларизовање наунутрашње и спољашње,26 В. Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека, Богословскифакултет СПЦ, стр. 93.27 Ibid,стр. 88.

Постнатални период

30 Ibid, 16


на субјекат и објекат, ја и Сопство. Тада јеоно још цело уроњено у Сопство29, које за Јунга,заправо, представља најстарији и најузвишенији архетипрелигиозног у човеку.30

Имајући у виду све чињенице горе споменуте,сваки озбиљан родитељ ће знати како да приступа икако да васпитава своју децу. Знајући све ово, нећесе дешавати ситуације када ће родитељи своју децуодводити у психијатријске клинике или још горе, коднеких самозваних исцелитеља. Такође, савесни родитељинеће постављати сами себи питања: зашто је моје дететакво, да ли је могоће да је тако нешто учинило, оноје криво за све... и још многа питања чији су узроциуправо неодговорни родитељи а не деца.

С тим у вези, постоји друга врста проблемаса којима се деца сусрећу, а то је када родитељикористе религиозне методе у васпитању али на погрешанначин. Наиме, неуротични и психотични родитељи,нарочито када су религиозни и када им је стало да тобуду и њихова деца, неминовно преносе на децунеуротични и психотични модел религије. Последицеоваквог начина поступања родитеља могу бити тешке идуготрајне, било у случају да деца у потпуностиусвајају искривљене религиозне представе својихродитеља (случајеви неких строгих верских секти), илида се против њих побуне, постајући касније у животуборбени атеисти, којима је атеистички фанатизам истотолико близак као што је њиховим родитељима биотеистички фанатизам.

Ако се удаљимо од оваквих екстремних


30 Ibid, 17

случајева у којима се религиозне идејепонекад изједначавају сафанатичним политичким идејама, најчешће

грешке родитеља који желе да своје дете васпитавају урелигиозном духу састоје се како у претраној физичкојзаштити детета (онда овакву заштиту дете тражи одБога), тако и у везивању детета за ону врсту моралакоји почива на једино владајућем принципу: награда –казна. И у једном и у другом случају код детета, алионда и код одраслог, ствара се незрела претстава Богакао Бога у кога се најчешће пројецира фантазија

29 Сопство, Сопственост, Јаство ( нем. „ das Selbst “ ) је централниархетип у Јунговој психологији; архетип реда, целине човекове,симболично приказан као круг, квадрат, кватернитет, мандала.Архетипска слика која преко једног заједничког централног положаја водиповезивању оба психичка система, свесног и несвесног. Сопство је јанадређена вредност. Као што је ја центар свести, тако је Сопство центарпсихотичког тоталитета. Рођење Сопства у човеку, догађај редак,значи за свесну личност не само помицање дотадашњег психичког центра већи преображај личности у правом смислу те речи. Идеја Сопства, сличнаКантовој „ ствари по себи “ трансцедентан је постулат, који се, додуше,може психолошки оправдати, али се научно не да доказати. Он остаје у сферисубјективног доживљаја.

32 Ibid, 17

Постнатални периодШта да чиним да наследим живот вечни? ЉубишаКостић

жеље или страха. Тако се још једном уверавамо даспремност детета да прихвати Бога као неко ко разумеи воли, или неког ко суди, наређује и кажњава, зависикод детета од односа његових родитељима према Богу(религији )31 .

Религиозна строгост родитеља (као и строгост нерелигиозних)

може да утиче на појаву следећихдеформација код детета:

1. Мазохистичку потребу засамокажњавањем услед појачаног

осећања кривице,односно преовладавања„кажњавајућег анимизма“, са представом

о Богу као тиранину који кажњава. Оваквамазохистичка потреба може се показати било унекој психосоматској болести у дечијем добу,било у појави дечијих депресија, па и покушајасуицида.

2. Скрупулозни ритуализам са плашљивим и принудним понашањем

(понављање неке молитве безброј пута илипонављање неког ритуалног чина: крстити семного пута, сваког дана палити у Црквиили на неком другом месту свећу, претеранољубљење икона, итд.) може да доведе доуспостављања анксиозне или принудне неурозе коддетета.

3. Пасивно предавање родитељима, односноБогу. Реактивно пасивне, безвољне и

равнодушне деце није мали број у свакој

32 Ibid, 18

Постнатални период националној и верској средини; од њих се

регрутују покорне (не и послушне) слугеразних земаљских тирана (и у држави и уЦркви)32.

МатиГосподња

узор мајчинске бриге иљубави

31 Ibid, стр. 95.

18


Однос деце према религији

Амерички психолог и теолог Хармс дошао је дозакључка да у развоју дечије религиозности постојетри ступња: ступањ бајке између треће и шесте године(паганско-магијско-анимистички слој) ; други ступањ јереалистички, између шесте и четрнаесте године(старозаветни слој са снажним остацима кажњавајућег инаграђујућег анимизма) ; трећи ступањ јеиндивидуалистички, изнад четрнаесте године и у токуцелог живота (могућност отпочињања „индивидуалногпроцеса“ у новозаветном духу).33

На крају, ако бисмо хтели укратко да опишемокакав однос деца

имају према религији могли бисмо закључили следеће:1. Прилаз детета вери одиграва се преко његове

природне склоности према тајанственом(„прекаузалне“ тежње у детету) као и прекоњегове природне слабости и зависности. Отуда сечини да је религиозно доживљавање стварностидетета изворно и да се јавља код детета врлорано ( архетип - homo religiosus ).

2. Религиозност детета развија се и изражаваослањајући се на ауторитет и утицај околине.Недостатак сопственог искуства и неразвијеностапстракног (уместо само конкретног) мишљења удетета, разлог је да дете верује у оно што муродитељи кажу као одговор на његова питања(међу њима и изненађујуће рана, а спонтанапитања метфизичке природе).

3. Особине и изглед Бога су потпуно

19

Постнатални период антропоморфне. Родитељи и њихова моћ, знање,

строгост, благост, представници су Божијеособености.34 На обрасцу родитеља се стварарана представа о Богу (надовезујући се напретпостављени архетип homo religiosus) и такванајчешће остаје целог живота.

4. У антропоморфној претсави преовлађује чулнимоменат. Наивни, природни егоизам иегоцентричност детета упућен је и Богу, који јету зато да би њему било угодно и да би му Богиспунио чулне жеље.5. Веровање у чудо је саставни део човекове

психе, а показује се већу раном детињству. Пошто дете још не разликује

добро реалност33 Ibid, стр. 91.34 В. Јеротић, 50 питања и 50 одговора из хришћанско-психотерапеутскепраксе, Ars Libri, Бесједа,Београд 2001, стр. 20.

20


од снова, осећања од разума, његова вера јепуна дечије мистике. Дете тежи за чудеснимразјашњењима света, његово поимање света јеоказионалистичко35.

6. „Дете воли одређену форму“, пише РадмилоВучић, „зато има смисла за утврђене истине,догме, за обреде и прописе. То даје ослонацњеговој унутарњој несређености“36 .

Значај игре за правилни развој личности

Као што смо сада споменули, дете воли одређенуформу, односно игру. Ми бисмо могли још даље даидемо и да кажемо како то не важи само за децу већ иза старије.37 Неко је некада рекао да је цео живот,заправо, једна велика игра. Када је реч о деци, зањихов узраст су најважније форме естетског карактера:цртање, лепљење слика, певање, бајке, песме... Детеволи да шара оловком по папиру, а нешто касније илепи јер се у њему јавља сазнање о својој моћи(homo creator - иконаБожијег стваралаштва у човеку), а то је врло важноза духовни животдеце.38

Код деце се у првој години запажавеликапотреба за експерименталношћу. Дете баца

играчке да види шта ће се десити, или их чак ломи иотвара да види шта се унутра налази. Све то спада упозитивну динамику живота и зато је

права штета ускраћивати детету таква

21

Постнатални периодзадовољства, а да не говоримо да га због тога нетреба кажњавати. Често родитељи, под плаштом љубавии бриге, потискују дете не дајући му могућностда дође до самосталног искуства, гушећи на тај начинсопствене жеље детета. Дете се на тај начин развијапод одређеним звоном и у некој сентименталнојатмосфери, не знајући за живот и његову ширину, жививан живота и тиме слаби своје снаге, а личност ињегова индивидуалностостају сасвим заустављене.39

35 Оказионализам - учење о случајним узроцима, по коме Бог свуда непосредно садејствује служећи се вољом људи али и нагоном, као поводом за делање.36 В. Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека, Богословски факултет СПЦ, стр. 95-96.37 О томе колико је важна игра за одраслог човека и на који начин још може да се јави видети у В.Јеротић, Психолошко и религиозно биће човека, Беседа, Нови Сад 1994, стр. 189-190; Е. Bern, Koju igruigraš?,Zaslon, Šabac 1995.38 Д. Сандо, Протојереј Василије В. Зјењковски, Београд 2002, стр. 70, 63-66.39 Ibid, стр. 74.

22


Место на коме дете може, поред осталог, даиспољи своју потребу за формом и где може, засигурно,да духовно напредује јесте Литургијска заједница.Долазак у Цркву са родитељима и другарима,осењивање крстом, целивање икона, паљење свећа,евхаристијско учествовање у св. Тајнама, молитвеноучествовање у кратким певљивим формама (Господипомилуј, подај Господи, Амин...), све су то формекоје ће задовољити дечију пажњу и нимало нећедопустити да њима буде незанимљиво. Када су дечаци упитању, они могу да буду у Олтару ; носећи стихаремогу да„прислужују“ у многим свештеним радњама

(додавањекадионицесвештенослужитељу, ношење свећа и рипида завреме малог входа и читања Јеванђеља...). Свесу то радње које могу битизанимљиве и симпатичне, како деци која ихизвршавају, тако и присутном народу који је насабрању. Ово су , заправо, и сви неизоставни чиниоцикоји учествују у васпостављању Царства Божијег наземљи. Из божанствене Литургије и тог есхатолошкогискуства нико није искључен.

За сам крај нудимо као Прилог 2 један кратактекст из зборника о веронауци, који се односи наразмишљања оца Александра Шмемана о деци и њиховомучествовању на литургијским сабрањима.

23


24


Прилог2

Александар Шмеман идеца

Годинамаје Православну Богословијуу Њујорку,предводио истакнути руски богослов отац

Александар Шмеман. Он је, наравно, често имао приликеда одговара на питања америчких Протестаната који субили збуњени сложеношћу Православног богослужења.

И он је једном одговорио врлоједноставно: „Ја бих могао дуго да вам објашњавамзашто је у нашем Храму ово овако, а оно – онако.Могао бих сатима да вам објашњавам смисао свакогдетаља наше одежде, смисао сваког геста и речи наЛитургији. Али ја ћу рећи само кратко : ДЕЦИ СЕ ТОДОПАДА!“

И још је додао да је сијање митри иикона,кадионица и

литургијских сасуда облесак рајског богатства. Ако,пак, неко у име деце инсистира на томе да је религијадеци досадна, штетна, незанимљива, пре него што седнеда пише академски чланак на ту тему, нека сврати нанедељну Литургију у Православни Храм и нека погледа косе гура да стане што ближе Олтару.40

25


40 Упознајте децу с Јевађељем Христовим, Жички благовесник, Жичкаепархија 2001, стр. 80.

22

ШКОЛА И РЕЛИГИЈСКО ВАСПИТАЊЕ

„ Природа детета не тражи право знање, неготражи израз, стварање, виши духовни живот ; а децисе мора помоћи.“

Отац Василије Зјењковски

У периоду од шесте до четрнаесте године детереалистички приступа животу, стварима око себе инајзад усваја реалнији доживљај религије. Оно још увекнема довољно развијен критички однос према свету окосебе (Weltangschauung) , па и религији, али заразлику од пређашњег„бајковитог“ доживљаја свега оно поставља озбиљнијапитања (али не јоши философскаи критичкакао што је карактеристика

наредног, адолесцентног периода), почиње само даразмишља без утицаја родитеља али не и потпуно. Евошта каже о том дечијем добу један добар познавалац ипријатељ дечијих душа, педагог, теолог и философ,отац Василије Зјењковски: „У суштини, његов

(дечији)поглед на свет је антропоморфан41.

23

Иако без сазнања, дете дубоко преживљава и доживљаваБога, јер је то неминовност и урођеност Божијегпоказатеља у сваком детету42. Свакако да је одогромног значаја тај спољни ефекат, средина, да липородична, друштвена, школска, државна, којаутиче не толико нанепосредно религијско осећање, колико нарелигијско сазнање детета.

41 Такође видети В. Јеротић, 50 питања и 50 одговора из хришћенско-терапеутске праксе, Ars Libri,Бесједа, Београд 2001, стр. 20.42 Јунг би то назвао „ homo religiosus “.

Школа и религијско васпитање

24


Ми рано са осталим сазнањима уносимо и представу оБогу, али дете је интуитивно већ има. Поступциваспитача и родитеља у преношењу представе о Богу,често су нетактични па и неумесни. Обично у временусазнања код деце ми их плашимо за њихове покрете инесташлуке, да Бог све види, све чује, да зна њиховепоступке и недела, те да ће их због тога казнити.Тако, врло рано, па и од родитеља дете добија сликујудејскога Бога, егзекутора казне, а не хришћанскогБога љубави. Такав утилитаран однос је многонегативан. Дечије срце је нежно према вери. Оно већноси Бога у себи и ми не умемо да измамимо лепе звукеправе химне Богу коју дете несвесно пева у дубинисвоје чисте душе. Таква религијска осећања када наиђуна хладноћу околине и када се са њом сукобе, врлолако губе тај свети трептај у шуми нерелигиозногживота околине.“43

Овај период (од шесте до четрнаесте године) јевреме основног

школског образовања сваког детета. Школа је просторгде дете по први путразвија једну другу

и новусоцијализацију личности (заразлику од породичне),почиње колективно да мисли,да се понаша и наилазина једну средину у којој сусви чланови те срединењегови вршњаци. Сви су онисличног физичког и

Школа и религијско васпитање

25

менталног развоја (овакарактеристика важи и заону децу која су претходнопохађала неку предшколскуустанову). Велики бројпсихолога истиче да вршњациимајуу детињству и

младалачком добузначајан, па и одлучујућиутицај на формирањеједне личности. Уопште,дружење представља важносредство

социјализацијепојединца.

„ Пустите децу к мени!“

Оно доприноси развоју друштвености,

усвајању многих социјалних ставова, нормалномразвијању детета и омладинца, избегавању необичног,ексцентричног понашања и постизању личнесамосталности и осећања независности.44

43 Д. Сандо, Протојереј Василије В. Зјењковски,Београд 2002, стр. 78.44 Н . Рот, Општа психологија, Завод за уџбенике и наставна средстваСрбије, Београд 1973, стр. 248.


Важан утицај на развијање одређених особина коддетета, поред наставног програма и васпитних циљевакоје школа систематски настоји остварити, има и самаличност учитеља. Учитељи, као и родитељи,представљају за дете узоре на које се детеугледа, а њихове особине личности и њихов поступакпрема деци могу бити од пресудног значаја заформирање личности код детета.45

Допринос Веронауке за изграђивањецрквености код младих

Дете тада по први пут почиње активно да учи ида упознаје свет око себе. Учи да чита, пише,сабира, одузима, да црта, слика, пева, алиизмеђу осталог, почиње на школски (да кажемосхоластички) начин да учи и о Богу, Цркви,

Светим тајнама, анђелима, светитељима, осеби, родитељима,... Заправо, почиње да се

укључује, поред осталих предмета, и у предмет који сезове Веронаука. Иако је дете до сада, већиномоформило свој карактер, особине, морал... (свеуглавном захваљујући родитељима, породици) није редакслучај да деца која потичу из агностичких, чакатеистичких породица, имају изузетно позитиван ставпрема ономе о чемусе говори и учи на часовима Веронауке.46 Веровартно

је за њих управоВеронаука последња оаза спокојства у којој могу даналазе оно што у породици не могу да чују, тј. оношто на телевизији не могу да виде, или, пак, штошкола и улица не могу да им пруже,а то је: да су онасва деца Божија коју Бог својим присуством у њиховимсрцима греје, чува и воли. О овом дечијем осећањусваки марљив и успешан вероучитељ може да посведочигледајући са каквим жаром деца на Веронауци "цртају"Бога и Божије светитеље, како певају песме о Христу иЦркви, како уче и одговарају, а посебно какоразмишљају о питањеима којима се бави Веронаука. Какосе тек искрено и осећајно моле, свако може самода наслути. Често се у тим "малим круговима" ињиховим "кулоарима" може

45 Ibid,стр. 247.46 Ово је лично запажање писца дипломског рада који више годинаима искуство вероучитеља у основним и средњим школама.


чути како је Веронаука најлепши предмет и како је башвелика штета што је Веронаука само једном недељно,док се са математиком, српским језиком, музичком иликовном културом више пута сусрећу током недеље.

Међутим, веру и дечији однос са Богом никако нетреба огранича- вати само на знање о Богу. Будући давера обухвата читав психофизички склоп човека,а не

само интелектуални, она проширује својдомен присутности даље од школске учионице и куће, теона своју намену и циљ налази у самом животу

који је тоталитет свих његових функција(психичких, физичких, емоционалних, онтолошких...).Вера и црквеност не могу и не смеју се никаконеговати само у оквиру породице и школе. У томслучају оне би биле својеврсне парацрквене заједнице.Место где се једино на прави начин може култивисативера код деце и одраслих је, дакако, Црква каозаједница. Црква – као простор истинског живота,који је сâм Христос, а истински је зато што води убесмртан живот и вечност, може својим богослужбенимживотом и иконичном доживљају света и стварностикоји преображава сваког човека и сву твар, на правиначин свакоме да усади право назначење и постојањеЦркве. Сви православни педагози и теолози указују наједну неопходност, а то је узајамна повезаностВеронауке и Цркве са посебним нагласком наСветотајински (мистагогијски) начин живота. Таквојизградњи свести код деце и код одраслих требало бида доприносе катихете (вероучитељи) и свештеници.

Уважени српски теолог епископ Атанасије (Јевтић) кажеследеће на ту тему: „Православна Катихеза -

Веронаука, увек је била и остала првенственоу литургијском, еклисијалном контрексту, а то значи:не само учење и знање разумом, главом, интелектом,него истовремено и срцем и душом и телом, узделатно учешће у бићу и животу Цркве каоСветотајинске стварности и заједнице Бога живога иживих људи, деце Божије, браће са Христом и међусобноу Христу. Отуда и данас, увођење Веронауке у школе несме бити само учење у учионици, на часу, "пуњењеглаве" одређеним знањима, све једно, "верским" или"религиозним", него истовремено и оплемењивање срца,свести и душа и грађење карактера деце, уз активноучешће у животу и Светим Тајнама Цркве. Потребно једакле, умно и срдачно,карактерно иподвижничко, ипрвенствено, литургијско образовање иизграђивање деце и народа Божијег у свему


богочовечанском.“47 Овом приступу митрополитАмфилохије (Радовић), такође наш уважени теолог,придаје и антрополошки значај који са собом узрокујеи космолошко - сотериолошке димензије хришћанскогваспитања и образовања48. И на крају, када смо већспоменули речи образовање и васпитање, ево шта кажеисти митрополит поводом етимолошког значења и коренатих речи код нас, у оквиру Прилога 3.

47 А. Јевтић, Живо предање у Цркви, Братство св. СимеонаМироточивог, Видослов,Врњачка Бања-Требиње 1998,стр. 14.48 О овоме видети у А. Радовић, Основи православног васпитања, Светигора,Цетиње 2002. стр. 25 - 42.


Прилог3

Етимологија речи „ образовање “ и „васпитање “

Образовање значи обнављање образа (слике, иконе,лика) Божијег у човијеку49, његово разоткривање иразвој. Прост народ, незагађен површним европскимрационализмом, никада није заборавио у свом језику тодубоко етичко значење образа („образа ми!“ или„човијек без образа“,„гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште.

На тим основама утемељено васпитање би могло бити дефинисано

сљедећом кратком дефиницијом: Васпитање је - обнављањеи обликовање човијека по Образу Онога који га јестворио и његово питање 50 вјечном Божанскомсвијетлошћу, истином, љепотом и добром; једном речју,свим Божанским савршенствима.51

49 О томе да је човек „икона (или лик, образ, слика) Божија“ писали смо у Уводуовог дипломског рада.50 Старословенска реч која значи „хранити“, па зато и реч васпитање значи„нахранити“ дете моралом,духовношћу.51 А. Радовић, наведенодело, стр. 26.

28

АДОЛЕСЦЕНТНИ ПЕРИОД

На Бадње вече, био сам у седмом разреду гимназије, питао ме отац:

- Иване, верујеш ли уБога?

Одговорио сам одмах: - Не верујем.- А ти си у то баш чврсто убеђен?- Јесам.- Ипак мало размишљај о томе.- Предлажеш ли да будем побожан?- Не предлажем ти. Али сматрам да је Бог прво

велико питање младости. На њега се мора безтуђе помоћи одговорити себи. Човек најпретреба да се одреди према Богу, па потомпрема свету.

Из дневника Ивана Катића,Време смрти, Добрица Ћосић

Опште крактеристике

Карактеристика адолесцентског илимладалачког добасу вишеструке промене која

се јављају у целокупном бићу адолесцента. То сусвакако спољашње и унутрашње промене, односно физичкеили телесне, и психичке или душевне (у које

29

спадају интелектуалне, емоционалне,духовне, социјалне...).52 Тада назревају први сусретиса тајнама бића, трага се за смислом постојања, зациљем живота. Постављају се философскапитања типа: ко смо ми, одакле смо, зашто постојимо, како је све почело...?

52 О овим променама видети у В. Зјењковски, На прагу зрелости, Православни богословски факултетСПЦ и Хиландарски фонд, Београд 1984.

Адолесцентни период

29


Осећа се аверзија према животној стравности,свакидашњици, према свему ономе што се доживљавакао наметнуто: породица, школа, окружење,спутавају адолесцента и сувише га

затварају одређене границе и конвенционалнеоквире, док он жуди за некаквом нејасном слободом.Зато се неретко бежи од стварности, у властити свет.Постављају се „незгодна“,„проклета“ питања, што сведочи о

узнемиреностисазнања, о неравнодушностисавести, о надпросечности умних стремљења, о жеђи заистином. Сумњама заокупљени млади ум протествујепротив свих догми и против свих ауторитета, аистовремено је веома осетљив према свему лажном и

нестварном. У тим критичним и бурнимгодинама романтичарства, младе веома привлачи

све што је тајанствено, мада истовремено, пробуђениразум жели да обори све што није потврђеноразумом. Снажно изражена склоност ка општењу, која сеиспољава у потреби за пријатељством, дружењем иљубављу. Млад човек, с једне стране, чезне заразумевањем, подршком, топлином, а с другестране, својствене су му властите „тајне“,затвореност, скривања од одраслих, па чак и недовољнаискреност према себи, заузимање намештене позе присамоиспитивању и самоисповедању.53

Психологијаадолесцената

Адолесцентни период

30

Адолесцентдакле,усваком погледу

сазрева, расте, јача и налазисе у добу које је последње унизу, када је реч о васпитањуи психичком развоју. Оно штоће у том периоду постићи,биће основа за живот који јетек пред њим, уз незнатну

промену и дорадутоком живота. Адолесцентнипериод је заправофинализација узрасања и

васпитања. Зато онпредставља и рекапитулацијураног детињства. Што је детињство било

„Ако не будете као деца...“

53 Видети још о томе: К. Керн, Пастирско богословље, Братство св. Симеон Мироточиви, Врњачка Бања1997, стр. 178-183; В. Зјењковски, наведено дело.

56 В. Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека, Богословски 30


испуњено тежим конфликтима то ће последице битивидније и теже, и обрнуто. Што је детињство билобезбрижније и лепше, то ће се одражавати и напозитивније особине адолесцента.

На путу младог човека ка остварењу својеличности, индивидуације54 и задобијања

„подобија Божијег“, у многоме ће као и у ранијимпериодима, зависити какав односомладинац имапрема родитељима, и обрнуто. Та зависност,

можемо рећи узајамна, ће трајати док се он неосамостали (у породичном, финансијском и психолошкомсмислу), мада каткад се продужава, што каснијеможе проузроковати многе проблеме ако односи упородици нису на време сређени. Кључнипроцес при узрастању младе особе, а неодвојивје од родитеља, јесте идентификација.55 ВладетаЈеротић напомиње како је само оно дете којеуспостави рану позитивну идентификацију и довољнуспособност за објективне односе, може развијати даљепозитивне објективне односе и задобијати нове ја -идентификације током развоја. Ово је, уједно, и условза стицање стварног, а не фиктивног система вредности,без кога нема целине личности. До развоја самосталне инове личности адолесцента доћи ће ако је претходноидентификација са оба родитеља била снажна ипозитивна и ако је потом, у адолесцентном добу, дошлодо побуне против такве идентификације.56 У овомслучају, побуна против родитеља која се дешава кодмладих, је и врло пожељна са психолошке тачке


гледишта. Та побуна снажно помажеосамостаљивању младе особе (удоношењу независних одлука, интересовања,

подухвата...), без ње би млада особа остала наступњу неразвијене личности, у сваком погледузависна од својих чувара (родитеља). Имајући ово увиду, можемо рећи, да једино са овако схваћеномпобуном против родитеља, можемо и протумачити онепомало тешке речи Господа Исуса Христа упућене управомладима: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега и матер... неможе бити мој ученик“

54 Индивидуација-појам у Јунговој аналитичкој психологији који означавапроцес психолошког настајања личности, идивидуални процес развоја личностина путу самоостваривања. Индивидуациони процес је спонтан, природан иаутономан, сваком човеку потенцијално дат процес, иако он тога већином нијесвестан. Овај процес значи остварити, у границама могућег, целу личност.Целина личности, међутим може бити постигнута само када су главни паровисупротности у самој личности релативно диференцирани, када су, дакле, двесфере психе, свесно и несвесно, једно са другим тако повезане да животнаенергија која их напаја може слободно и обилно да притиче.55 Идентификација, у психологији, је процес поистовећивања ега једне особе саегом друге ососбе која се узима за узор. Најранији, најприроднији обликидентификације је везивање детета за родитеље, већ унајранијем детињству (примарна идентификацијаза за разлику од секундарнекоја се успоставља око треће године живота).



(Лк 14, 26; Мт 10, 37). Када је Господ ово говориоученицима, наравно, никако није имао намеру да терасвоје ученике да прекрше пету Божију заповест која

упрвао инсистира на поштовањуиљубави према родитељима. Ова „мржња“ о

којој говори наш Учитељ односи се на оне родитељекоји се налазе укорењени у нашем уму и који насконтролишу. Они механички управљају нашим понашањем,гледањем, слушањем итд, при чему се ми понашамо каомарионете или роботи. Међутим, само овај„позитиван бунт и мржња “ према родитељимадоводи до потпуне личности, која је слободна,јединствена и непоновљива.

Оно што највише мучи свакогадолесцента јестепитање ауторитета.57 Побуна адолесцената

није увек усмерена против стварног ауторитета,тачније, у тој побуни има више жеље и потребеда сетај ауторитет у себи тако преиначи да то постане одсада мој, а не више, као до сада, твој ауторитет,при чему се обично позитивно идентификационо језгро усеби задржава. Уствари, побуна адолесцената је вишеусмерена против лажних ауторитета, а још више, маколико то парадоксално изгледало у први мах, противнедостатка ауторитета.58 Адолесцент често сматра да ганико не воли и не разуме. С друге стране заузетоствластитом личношћу и још увек изражен нарцизам чинига неспособни да прихвати другог, отуда и конфликт инека врста уживања у доживљају да је несхваћен.

Адолесцентска криза која се јавља код младе


особе неминовно је присутна. Нормативна криза, премаЕриксону, реверзибилне је природе, пуна енергије којапружа иницијативу све ширим функцијама ја, а не тежипонављању, нити јачању одбрамбених механизама исоцијалној изолацији, као у случајевима

неуротичних и психотичних криза.Већи део

57 Интересантно је размишљање највећег православног теолога данашњице Ј.Зизјуласа који на ову тему каже следеће: „Навешћу карактеристичан примерпојма Бога као Оца - што је један од најтежих појмова јер је у њему увеликој мери присутан антропоморфизам. Учимо децу одмалена да Бога називајуОцем; у ком случају? На основу искуства која деца у свом дому имају у везиса својим оцем. Приписују му својства, на пример да је јачи од њих, дачини ствари која деца не могу чинити, да их штити итд. И помоћу свегатога дете полако ствара слику о богу, онакву какву му је ми дајемо. Оно јеусваја, и шта се онда збива? Кад код детета наступи период пубертета,односно кад код њега почиње дасе јавља захтев за слободом, те пожели да сеослободи старатељства оца и куће, тад наступи криза вере у Бога. Јер,читаво то туторство, кога млади човек жели да се ослободи, у његовој свестипреплетено је са Богом; стога га бунт, односно реакција пртив ауторитетауопште, доводи до бунта против Бога. И криза атеизма се јавља управо утим моментима, било да посматрамо на нивоу индивидуе, било нанивоу историје и цивилизације. У оним културно-исторјским епохама којенагласак стављају управо на слободу од свих ауторитета, долази додеградације идеја о Богу. Зашто? Зато што смо Бога спознали, односноидентификовали на основу искуства и својства која смо примили из порпдице“.Ј. Зизјулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад 2001, стр. 47-48.

32


нормативних криза у којима долази и до кризедотадашњег теистичког или атеистичког става прематрансцеденцији пролази спонтано, без потребе лечења,и то је добро, јер млад човек стекне драгоцено ичесто трајно поверење у себе управо уадолесцентном добу, у коме је своју кризусавладао сам. Овакву врсту кризе младог човекаозначили бисмо

као пожељну јер представља шансу за сазревање, односноза индивидуацију.

Последице лошег васпитања иодрастања

„Дечице, чувајте се идола“Свети Јован Богослов

Љубав, топлина, пажња, поштовање, сигурност,слобода, вера. Ово су све неизоставни састојци

хране којом родитељи треба да питају(старословенска реч вос-питати значи на-хранити!)

своју децу током њиховог узрастања у личност.Зашто је важно све ово, не треба много писати.Међутим, супротно опхођење према деци доводи до тешкихпоследица које се јако тешко исправљају. Будући данису задовољени ови услови током васпитања, млади

33

човек, који сада има више слободе и независности негопре често се препушта суровом свету који га окружује икоји му се пружа. Познато је да је ово период када секод адолесцента развија осећај колективизма иприпадности групи. Некада се може десити да то будуорганизације које по свом карактеру могу битиразличитог профила: политичког (партије, странке),спортског (клубови, навијачке групе), верског (цркве,секте)... Свет на различите начине покушава дазадобије пажњу (душу) свог највернијег

присталице - адолесцента. Различитим начиниммаркетинга и рекламама, понудама, пажњом - којуадолесцент не добија у оквиру породице или околине,овакве организације настоје привући још неизграђенуличност на њиховим псеудолитургијама. Дубљом анализомспортске утакмице на стадиону, народне скупштине -политичког митинга или неког концерта забавнемузике, али само онда када ови догађаји и места некомепостану идоли(шта), можемо запазити да

34


сва ова места и догађаји на њима имају извеснеелементе литургије, те се оваква сабрања претварају усвојеврсне псеудолитургије. Задовољени су сви условии присутни су сви елементи да би се осетиоесхатолошки догађај који се остварује у тимпсеудохрамовима. Тако на пример ту су свештеници(спортисти, политичари, музички извођачи) који масучесто доводе до екстатичког искуства, понекад уекстремним случајевима и до насиља; затим ту јенарод (верни „обожаваоци“) који се причешћујелепотом и харизмом својих идола; и најзад ту је култ -кодекс понашања присутних. Ако је у питању спортскистадион култ се јавља у посматрању спортске игре ипевању химни ( навијању ) свом омиљеном тиму59, док наконцерту забавне музике (није битно које, може тобити концерт турбо- фолк музике или концерт heavymetal бенда) ствара се једна врста дијалектике

измеђуизвођача и масе, где свизаједно учествују у заједничком делу60

певања познатих песама - хитова (химни).61 Свакако нетреба генерализовати и прогласити свако овакво„сабрање“ a priori као зло62, међутим треба истаћи дамладим људима у периоду о коме пишемо, врло често овепојаве и феномени управо постају религија.

Тако на пример,интересантнаје социолошко-психолошка и теолошка анализа Јована Корнаракисаједне скупине младића коју он називаанархоаутономном групом63. Живот им је заједнички,одвојен од родитеља,и поистовећује се са

35

животом клошара. Будући да су бескућнициони носе стару подрпану одећу и обућу.

Проналазе инспирацију живота у rock и punkпесмама које слушају и воле. Што је

59 О православном доживљају спорта као подвига и , с друге стране,„неспортском“ доживљају самог спорта видети Н. Живановић, И. Живковић, Вишеод игре, Византијско огледало, Ниш 1997.60 Литургија је реч грчког порекла и значи „опште заједничко и јавно народнодело“ - према наводу мит.Јована Зизјуласа. Видети Р. Биговић, Православна теологија, Теолошкифакултет, Београд 1995, стр. 19.61 О деструктивном карактеру популарне музике, и честом претварањуу демонолатрију, видети опширније у Κ. Γ. Παπαδημητρακόπουλος, ΟΣατανισμός στη μουσική ροκ, Φωτοδότες, Αθήνα) 1997,одистог писца и издавача Βίντεο-κλιπ : Η μουσική που … βλέπεται, Αθήνα 1996;В. Димитријевић, Од Елвиса до антимадоне, Задужбина Хиландара, Београд;монах Јован, монах Андреј, Деца апокалипсе; Светигора, Цетиње 1996.62 Отац Јован (Ћулибрк) се често бави овом тематиком, по којој није сварок музика у служби ђавола. Његове радове на ту тему видети у часописумитрополије Црногорско-приморске Светигора (посебно број 54-55/1997 ичланак под насловом „Не одлази у тишину“ који говори о свемуплеменитом и трагалачком које је било у рок музици). Корисна јеприлика овде изнети мишљење еп. Порфирија (Пeрића) о овој истојствари: „Не значи да све што се сврстава под одредницу рокмузика треба одбацити, и да све служи злу. Дубоко верујем да је, ако јенеко православни хришћанин, ако се труди да живи у Христу, да живи позаповестима Божијим, да испуњава закон Божији, да поштује вољу Божију,све оно што он ради, и било где да се налази и које год да је врсте његоваделатност, то увек бива одразњеговог настојања да служи Богу“. Више о овоме видети у православномилустрованом часопису Искон бр. 5.63 Ј. Корнаракис, Схизофренија или аскетизам, Беседа, НовиСад 1998, стр. 31-45.

36


најгоре, они имају искуство ништавила и ништавности иу томе уживају. Посматрајући из једне нове идругачије перспективе, можемо рећи дубоко хришћанске,Корнаракис, на први поглед чудно и неочекивано, кодове групације младића из Грчке примећује анахоретско-аскетске елементе у начину живота. Њихова одвојеностод породице, сиромаштво, дубока свесност својеништавности и дубока свесност да су нико и ништа,управо упућују на подвижништво које налазимо кодмногих аскета Православне Цркве. Приметно је самооно што недостаје: Христос, Црква, молитва,љубав,мир...

„...и послије неколикодана покупи млађи синсве своје, и отиде уземљу далеку, и онамопросу имање својеживећи развратно.“

Лк 15,13

Дакле, као што видимо феномени псеудолитургијаи квазиаскетизма се јављају онда када сви

37

нормални услови за развој младог бића и човека нисузадовољени. Већина младих који дожве овакву врстуавантуре живота после адолесценције напусте оваквемладалачке илузије и почињу да се баве„озбиљнијим“ стварима у животу (брак, породица,посао). Проблем су само они који се целогживота на овакав начин„осећају младог духа“, и тако наставе да живе (наравно, под условом дапреживе све пошасти оваквог стила егзистенције).

38


Типологија односа адолесцената према религији

Пред сам крај, желећи да прикажемо какве врстеодноса према религији имају адолесценти,

наводимо према ВладетиЈеротићу, типологију адолесцената који се

могу наћи код православних народа, углавном сапосткомунистичким наслеђем, као што је случај у нас.

1. Тип конвертита који по слободном избору бираза себе неко религиозно опредељење.

2. Тип тзв. верника који под утицајем друштва докога му је стало,

неког пријатеља или пријатељице у том друштву, тражи религију.

3. Тип атеистичког, богоборачког младог човека.4. Тип радозналог, сумњичавог и експерименту

склоног адолесцента који жели све да испроба,од дроге до неког источњачког религиозно -философског учења, не задржавајући се ни наједном експерименту дуже и темељније.

5. Тип националног верника који поштује традиционалне обреде,

црквене ритуале, али, изнад свега, уздиже уверу своју нацију.

6. Тип „приватно или слободнорелигиозног“ (са испуњеним страхом од

подчињавања било коме).7. „Мистички тип“ међу младима, склон монашком,

манастирском начину живота.8. Тип неуротичног, „граничног“ и психотичног

39

младог човека који тражи религију.9. Тип адолесцента равнодушног према религиозним проблемима.

Поред ове типологије, ми бисмо се усудилинавести још један тип религиозног адолесцента, који сеочигледно, ретко проналази у нашој средини. То је типнормалног, правог верника коме наноси времена нисумного нашкодили током бурне српске историје. Његовдеда и отац су редовно славили славу, одлазили уЦркву, редовно постили, тешко али истрајно,причешћивали се, а то чини и он сада. Ослобођен свихстраних му утицаја, он чини оно што је природноњеговом унутарњем бићу: иде редовно у Цркву на СветуЛитургију, пристојна је особа, нема потребе за

40


неком алтернативном религиозношћу илидружењу са пријатељима жељних

експериментисања са својим животом. Он је мождастаромодан и незанимљив за своје вршњаке, пристојанје и не понаша се као они, међутим, он добро знадубоко у себи за истинске и непролазне вредности којекрасе његово унутрашње биће.

Како и на који начин постићи такву личност ипуноћу свог назначења, покушаћемо да одговоримо онакокако га види Православна Црква, њено искуство ибогословље, у закључку овог дипломског рада.

41


Прилог4

Старац Порфирије ихипици

- Причао мистарац:Посетио ме је једном приликом неки хипик. Био јеобучен у некакво разнобојно, чудновато одело; носиоје којекакве амајлије и накит; затражио је, дакле, даме види. Монахињe се узнемирише, те дођоше да мепитају шта шта да чине; ја рекох да га пусте да уђе.Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био једобре душе, али рањене - зато је биобунтован. Говорио сам му с љубављу, и то га веомагану. „Старче“ , вели ми он,„нико ми досад није тако говорио.“ Ја га ослових поимену, а он се веома зачуди како сам то могао знати.„Знаш“, рекох, „Бог ми је открио твоје име. Но,открио ми је и то да си путовао у Индију, да ситамо упознао гуруе и да си их следио.“ Он се још вишезачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отидевеома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он сагрупом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију ипоседаше око мене. Са њима је била и једна девојка.Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене.Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису

42

спремни да слушају. О стварима које их занимају,говорио сам им њиховим језиком. Кад смо завршилиразговор и кад су устали да пођу, рекоше ми: „Старче,учини нам по вољи: допусти да ти целивамо ноге.“ Јасе постидех; но, шта да радим, допустих им. Послесвега, поклонише ми једно ћебе. После неког времена,она хипи девојка која је била са њима, дође ми сама упосету. Звала се Марија. Уочио сам да је у духовномсмислу Марија испред својих пријатеља, па сам јој попрви пут говорио о Христу. Прихватила је моје речи.Долазила је више пута ; пошла је добрим путем. Својимпријатељима је рекла: „Бре, неваљалци једни, нисам нисањала да ћу, дружећи се са хипицима, упознатиХриста.“ 64

64 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови Сад2005, стр. 265 – 266.

38

ЗАКЉУЧАК

„Вера у стварање ни из чега - библијска вера,сусреће се тако са вером у онтологију - веромјелинском, да би дала људском постојању и мишљењунајдрагоценије и најскупље благо: појам личности.“

Митрополит Јован Зизјулас

Видели смо током ове студије, кроз које свефазе пролази човек, док је млад, на свом путуузрастања и сазревања. Покушали смо путем научногприступа (психологије, психијатрије, медицине...), сједне стране, и православног погледа (светоотачкабаштина, Веронаука, хришћанска антропологија,Литургија...), с друге стране, само да дотакнемопростор онде где се спајају ове две области људскогдуха, наука и православље (хришћанство). Дубоко јеуверење аутора ових редова, да само овако обједињенесфере људског истраживања (науке и религије), баш као

39

што је некада био случај са философијом, могу даиспуне свој циљ. Због тога су и у свету учесталетежње, током последњих деценија, од стране научника,да тренутно схоластичко и сепаратно стањеизмеђу наука, обједине и

Закључак

40


упуте на један заједнички колосек. Увиђа се, да су науке међусобно зависне и да треба да буду упућене једне на другу.65

Тако и овај рад не допушта себи луксуз да њимебуде исцрпљена тема којом се бави. Он

представља само покушај да седотакне проблематика о којој се у нашој средини

није много бавило, или ако јесте, онда је то бивалочесто на упрошћен или на површан начин.66 Срединапопут наше, сигурно потребује озбиљније и стручнијестудије, скупове и симпосиόне, у оквиру којих биучествовали искусни духовници (попут старцаПорфирија, споменутог у овом раду, владикеПорфирија...) али и знаменити и у својој областидоказани научници (попут Вледете Јеротића и др.).Стога, уколико се у овом раду опажа дијалогхришћанског искуства и научне егзактности, онда суутолико намена и циљ нашег труда испуњени.

Као што смо уводом почели овај дипломски рад,библијско- богословским разматрањем човековог

постојања иназначења, у том маниру ћемо сепотрудити да завршимо. Говорећи о икони и подобијуБожијем датом човеку, као врхунцу Божије трворевине,(из)оставили смо, не случајно, за сам крај, начин накоји се остварујеподобије дато човеку као циљ (τέλος).

За почетак, морамо сеподсетити

речи светог Иринеја Лионског, овде

Закључак

41

споменутих67, да је првосаздани Адамбио одојче (дете) у духовном смислуса тенденцијом узрастања. Као штосмо рекли то значи да, иако јестворен од Бога као савршен и безгреха, још увек није био потпун,коначан и целовит. Оно што му јенедостајало,рећи ће јасно и децидирано, пар векова касније,преподобни Максим Исповедник. Наравно, Адаму је недостајао Онај Којим је сва Васељена биластворена, Велики Поета68 и Створитељ„Великог“

Господ ИсусХристосАрхетип

личности

65 Сетимо се речи апостола Павла датих као пример: „Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми.“ (1.Кор 12, 20-21).66 Овде увек имамо у виду издавачку кућу Светигора, која је, например, по доживљају редакције часописа Искон (види бр. 1/1997, стр. 89)„постала позната по суморним књигама за плашење народа“. Памте се и препричавајукњиге попут: Шта треба да зна свака православна девојчица; Шта треба дазна свака православна мајка; Шта... отац; Шта... дечак; и друге. Ту сузатим, књиге В. Димитријевића: Младост и страсти; Од Елвиса до антимадоне... и сличних аутора.67 Види фусноту број 24на стр. 14.68 Именица poi/his$ (поезија) долази од глаголаpoie/w (створити).


Украса69, Логос и Софија Божија, друго Лице Св.Тројице, Син Божији и Син Човечији, Господ наш ИсусХристос. Он је та πλήρωμα70, Онај коме је Адам итребало да буде подобан. Свети Максим у ОдговоруТаласију изражава то следећим речима: „Христос би сеоваплотио чак и да Адам није пао!“71 Још је и апостолПавле писао светима у Ефесу, да је Христос мера раста

пуноће сваког савршеног човека72. Појам којим ПравославнаЦрква описује тај процес уподобљавања Христу, називасе охристовљење или обожење (θέωσις). Да би се човекуподобио Христу и обожио, он мора да постоји на начинна који постоји и сам Господ Исус Христос. То јеипостасни начин постојања. Прва, основна и полазначињеница за даља теолошко – антрополошка истраживања

јесте истина да јеГоспод Исус Христос Личност ( ὑπόστασις). Заправославну теологију личност је најфундаменталнијипојам који су свети Оци из Кападокије изнедрили иподарили хришћанству и свету, а који се тиче Бога ичовека.73

Зато и Сâм Христос каоличност и биће, никако неподразумева индивидуални начин

постојања као некајединка или монада.Његов „τρόπος

ὑπάρξεως“74, као бићезаједнице, откривамо већ, усамом значењу појма Χριστός.

Христос је Онај Помазаник, Којије помазан од стране свога Оца,а помазан је Духом Светим75. Штозначи да је Христос, Син Божијинеодвојив од свога Оца, који гарађа, касније шаље у свет, акоме је Син у љубави послушан,инеодвојив је од Духа Светога, Који од Оца

СветаТројица

Заједница триличности

исходи, и Којисинергијски саСином учествује у

Домостроју спасењачовечанског рода. Бог Новог завета, хришћанства и БогОтаца Цркве јесте69 У грчком језику реч ko/smo$ значи свемир,космос али и украс.70 Грчка реч, значи пуноћа,испуњење.71 Максим Исповедник, Одговор Таласију,60, PG 90, 621.72 Еф 4,13.73 Ј. Зизјулас, Допринос Кападокије хришћанској мисли, чланак из зборникастудија и чланака који је приредио Р. Биговић, Православна теологија,Богословски факултет СПЦ, Београд 1995, стр. 14; такође видети Ј.Зизјулас, Од маске до личности, Хришћанска мисао, Србиње-Београд-Ваљево-Минхен1998,стр. 7.74 Начин постојања, modusvivendi.75 Василије Велики, О Духу Светоме, 12, 23; Ј. Зизјулас, Догматске теме,Беседа, Нови Сад 2001, стр. 331;З. М. Пено, наведенодело, 157.


Бог Света Тројица, Један Бог а Три Личности - Отац,Син и Дух Свети. Тројица у Јединици и Јединица уТројици, како то савршено изражава свети ГригоријеБогослов76. Видимо дакле, иако је Бог Један - зато штоје Отац Један, начин Божијег постојања „parexcellence“ јесте заједница (κοινωνία). То језаједница љубави - Три Ипостаси (Личности). Речзаједница (κοινωνία) нам је јако битна ако бисмо овдежелели да изведемо правилне закључке којиби се тицали хришћанске

антропологије ипастирске психологије човека, па и детета, ињеговог узрастања.

Боголикост, као реч, значи живети налик Божијојегзистенцији. Када говоримо о човеку и његовомстицању подобија Божијег не смемо изгубити из видагоре споменуте истине везане заначин Божијегпостојања. Све те истине морају да буду инкорпориранеу човеково биће и живот да би човек остварио својеназначење и богоподобије (обожење). Најпре смовидели да је Бог личност. Човеку је такођедато да буде личност, за разлику од другихстворења које је Бог створио на земљи (биљке иживотиње нису личности, стога не могу дапостану иконе Божије). Својство личности није

да обитава у осами, изолацији и затварању,јер тада личност престаје да буде личност и она сепретвара у ствар, предмет или нешто треће.Неизоставни елементи који конституишу постојање

личности јесу слобода и љубав77. Личност слободно, изарад љубави, излази и иступа (екстазира) из себе, башкао некада Господ својим оваплоћењем, да би сесусрела са другом личношћу. У сусрету са другомличношћу, личност потврђује себе и своје постојање.Без друге личности (Alter ego) нема ни прве.78

Њихова егзистенција остварује се путем σχέσις-а (односа) који се кроз љубав пројављује наафирмативни начин. Зато, погрешно је, уопштено, љубавсводити на осећања, сентимент (чувство). Љубав јеоднос, она је слободни излазак из себе самога,слободно покоравање вољи другога (κενόσις). Онајдруги, и наш однос сањим, дају нам наш идентитет, нашу различитост(другост), чине нас„онима који смо“, тј. личностима; јер будућинераздвојени део односа који важи онтолишки, ми сејављамо као јединствени и непоновљиви ентитети

76 Григорије Богослов, Беседа 6,22, PG 35, 759.77 Ј. Зизјулас, О људској способности и неспособности, Хиландарски фонд иБогословски факултет СПЦ,Београд 1998, стр. 49; Ј. Зизјулас, Христологија и постојање,теолошка студија у часопису Бачкеепархије Беседа бр.3-4/92.78 Јер да би ја био „ја“ мора да постоји неко други („ти“) у односу намене, да би потврдио да ја нисам нешто или неко други, него да ја јесам„ја“, па чак и „ти“ у односу на њега.


(бића). У овоме лежи „разлог“ - λόγος нашег бића: уљубавном односу, односу љубави, који нас чинијединственим и незаменљивим. Као личност ти постојишсве док волиш и док си вољен. Када те третирају каоприроду, ствар или предмет, ти умиреш79.

До сада смо говорили о личности. Када се нађунајмање две личности, онда је то већ заједница.Такође смо горе већ споменули да је Бог бићезаједнице три личности. Постоје у свету многезаједнице секуларног карактера које око себе окупљајуслободне људе (личности) на основу циљева који супрописани у тим заједницама. Међутим, јединазаједница, која је „par excellence“заједница по свомназначењу и онтолошкомкарактеру, и која ће надживети све осталезаједнице убудућем еону јесте Црква.80 Црква јесте већ ЦарствоБожије на земљи,установљено на иконичан начин. Она

своје сабрање возглављује(рекапитулише) својом Божанственомлитургијом81.

Оно што ми примећујемо, у самом закључку овог дипломског рада,

је да Црква управо каозаједница многоличности јесте правиаскетски простор, гделичности могу једино

подвигом даузрастају и да сеусавршавају. Онај који

у себи носигрехе мржње, љубоморе,

пакости, сујете,гордости... па чак и даје имао лош „третман“ одстране својих родитеља

док је биодете... све то

може исправти,никако сам, већ једино и само као

Узрастање ка Христу

конститутивни члан конкретне заједнице која се зовеЦрква. Црква се и заправо састоји, не од праведника82,него управо од грешника, који као болесни од својихгрехова траже неуморног Лекара душа својих.83

79 Ј. Зизјулас, Допринос Капдокије у хришћанској мисли,наведени зборник, стр. 15.80 Чак и брак као заједница и Света Тајна, неће више постојати као установау Царству Божијем. „А Исус им одговори: Варате се, не знајући Писма и силе Божије. Јер оВаскрсењу нити се жене, нити се удају,него су као анђели Божији на небу.“ (Мт 22,29-30).81 Ј. Зизјулас, Истина и заједница, теолошка студија у часопису Бачкеепархије Беседа бр. 1-4/93.82 Рим 3,10.83 Лк 5,31.


Тако, на крају можемо закључити из свега што јеовде речено, да дете, адолесцент или човек могуједино да остваре своју личност и подобије самоса Христом и у Христу, јер је Он архетип свакеличности (ипостаси). Учествујући у Цркви, која јетело Христово, у заједници са осталим личностима,свака особа која тежи усавршавању и тражењу свогправог ја, може једино на овај начин да оствари и дапотврди себе као истински здраву, јединствену инепоновљиву личност.

ЛитератураШта да чиним да наследим живот вечни? Љубиша Костић

Литература

Bern E., Koju igru igraš?, Zaslon, Šabac 1995. Биговић Р., Православна теологија, Богословски факултет СПЦ,

Београд 1995. Брија Ј., Речник православне теологије,

Православни богословски факултет СПЦ, Београд 2000.

Зизјулас Ј., Догматске теме, Беседа, Нови Сад 2001. Зизјулас Ј., Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001. Зизјулас Ј., Истина и заједница, Беседа бр. 1 – 4/ 93. Зизјулас Ј., Од маске до личности, Хришћанска мисао, Србиње –

Београд – Ваљево – Минхен 1988. Зизјулас Ј., О људској способности и људској несопособности,

Хиландарски фонд и Богословски факултет СПЦ, Београд 1988.

Зизјулас Ј., Христологија и постојање, Беседа бр. 3 – 4 / 92. Зјењковски В., На прагу зрелости, Богословскифакултет СПЦ и

Хиландарски фонд, Београд 1984. Јанарас Х., Метафизика тела, Беседа, Нови Сад 2005. Јевтић А., Аскетика, Хришћанска мисао, Београд – Србиње – Ваљево

2002. ЈевтићА., Живо предање у Цркви, Братство св.

СимеонаМироточивог, Видослов, Врњачка Бања – Требиње

Литература 1998.

Јеротић В., Психолошко и религиозно биће човека, Беседа, Нови Сад

1994. Јеротић В., Хришћанство је психолошки проблем

човека,Богословски факултет СПЦ, Београд 1997.

Јеротић В., Човек и његов индетитет, Aras Libri, Београд, 2002. Јеротић В., 50 питања и 50 одговора, Aras Libri, Београд 2001. Јован монах, Андреј монах, Деца апокалипсе, Светигора, Цетиње

1996. Керн К., Пастирска психологија, Братство св. Симеона Мироточивог,

Врњачка Бања 1997. Корнаракис Ј., Схизофренија или аскетизам, Беседа,Нови Сад 1998. Нелас П., Обозење у Христу, Хришћанска мисао, Србиње – Београд

– Ваљево 2001. Пено М. З., Катихизис, ман. Острог, Светигора, Јасен, Никшић 2002. Радовић А., Основи православног васпитања, Светигора, Цетиње

2002.

ЛитератураШта да чиним да наследим живот вечни? Љубиша Костић

Романидис Ј., Прародитељски грех, Беседа, Нови Сад2001. Рот Н., Општа психологија, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд 1973. Смиљанић – Чолановић В., Толич И., Дечија

психологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1973.

Stevanović B., Pedagoška psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1972.

Христу П., ТајнаБога – тајна човека,Хиландарски фонд иБогословски факултет СПЦ, Београд 1997.

Живот и поуке старца Порфирија Кавсоиливита, Беседа, Нови Сад

2005. Старац Порфирије – Подвижник љубави и прозорљиви чудотворац,

Беседа, Нови Сад 2002. Упознајте децу с Јеванђељем

Христовим, Жички благовесник,Жичка епархија 2001.

ШТА ДА ЧИНИМ ДА НАСЛЕДИМ ЖИВОТ ВЕЧНИ ? - Психолοгија...

Documents

Transcript of ШТА ДА ЧИНИМ ДА НАСЛЕДИМ ЖИВОТ ВЕЧНИ ? - Психолοгија...