Pregled I Krstaskog rata (rs,cyr)

Петар Ђорђевић

Преглед Првог крсташког рата

~ (1096 – 1099) ~

улоге, победе, признања

Петар Ђорђевић Преглед Првог крсташког рата

Април 2012.

Садржај :

Увод .............................................................................. 3

Организовање крсташких ратова .......................... 5

Вође Првог крсташког рата ....................................11

Почетак рата (опсада Никеје) .................................15

Битка код Дорилеје ................................................... 17

Страна 2


Опсада Антиохије ...................................................... 20

Јерусалим .................................................................... 23

Оснивање крсташких држава ................................. 26

Личности Првог крсташког рата ........................... 29

Закључак ..................................................................... 31

Литература .................................................................. 33

УводСтрана 3


’’Остарели свет нема више пријашне снаге, а зима нема довољно кишеда би натопила сазејана поља као што ни лето нема довољно сунца да бидозрела летина. Испражњене планине немају више довољно мрамора,исцрпљени су рудници злата и сребра, на пољима нема ратара, на моруморнара, у логорима војника; у судовима нема више правде, занатство јенеспособно, у обичајима нема више реда. Помор десеткује људски рот.Приближава се судњи дан’’

Крсташки ратови обухватају период од 11 до 14 века. Билису сазивани из верских и политичких разлога. Државе су ницалена територији некадашњег Римског царства чија је културањиховим развитком полако нестајала и падала у заборав. Народикоји су уништили Римско царство (476.г.н.е) су морали даформирају своје државе и да омогуће својим потомцима бољиживот. После напада Визигота на Рим и пада царства другиварвари који су дошли на ову територију су се настанили застално, од тих народа ће настати многе државе које ће владатиЕвропом све до данас. Хришћански мисионари су ширилихришћанство у овим државама. Рим је био седиште римског папе,док је Константинопољ био седиште Васељенског патријарха.Европа је била колевка светске цивилизације која је почивалана оној античкој култури и религији, али појавом Хришћанствапосле доласка Христа на овај свет је променила религију икултуру читаве Европе. Од Миланског едикта1 који је издат 313.Године наше ере по налогу цара Константина Великог па све досредине 11. века Хришћанство се ширило по целој Европи. Многиљуди су користили религију да би се домогли власти, па је тобио и случај са хришћанством. Као што је речено постојале судве групе хришћана западни католици и источни православни,који су чинили једну Цркву Христову. Римске Папе су се мешаледоста у политику Западних држава, док су с друге странепатријарси (највише у Византији) више водили рачуна о чистотирелигије коју је сам Исус Христос оставио у наследство својимученицима и њиховим наследницима тј. нама. 1 Милански едикт је царски документ који је издао Римски цар Константин Велики и њиме је Хришћанство увео у цело царство као званичну религију

Страна 4


У 5. Веку после пада Рима варвари су постепено прихваталихришћанство, али преводиоци и неуки људи који су били’’задужени’’ за ширење хришћанства су често лоше тумачилибиблијске реченице. То је довело до погрешног тумачења целерелигије и то се највише дешавало на Западу, јер управо тамосу се настанили они неуки људи који су Рим уништили до темеља.Управо ови лоши преводи су довели до великих проблема, не самопогрешног поимања Апостолског учења, већ и до крвавих војнихобрачуна који ће однети животе многих недужних људи.

Католички мисионари су поред ширења вере наговарали људекако је Папа једини безгрешан човек на земљи и да је Божијиизасланик, самим тим Европски владари су требали да гасматрају као њиховог духовног вођу што ће Папе злоупотребитизарад остваривања својих циљева. 1095. Године је Папа УрбанII у јуну месецу прешао из Италије у Француску да проповедарат, тај рат који ће почети већ идуће године биће познат подименом Први крсташки рат, њега ће следити други крсташкиратови (укупно 9) с циљем да се поврати Света Земља тј.Јерусалим која је као што знамо место на коме је сам ИсусХристос проповедао Хришћанство. Крсташки ратови су подсећалина Шпанску reconquistu2 , јер им је циљ био сличан – протератимуслиманско становништво са одређене територије. Крсташкератове можемо дефинисати као религиозне војне кампање вођенена блиском истоку. Они су трајали током 11, 12, 13 и раног 14века тачније од 1095 па све до 1296 (а може се рећи и до 1303када су последњи ходочасници напустили Свету земљу). Периодкрсташких ратова је трајао око 208 година од позива папеУрбана II.

У Теракину 12.марта 1088. Кардинал – бискуп Одо од Остијеје изабран за новог папу под именом Урбан II. Он је рођен око 1035. Године у Шатијону као син племића, одгојен за клерика у

2 Реконквиста (reconquista) је период од око 700 година (718-1492) у Шпанији који је имао за циљ да протера Мавре тј, муслимане са њихове територије.

Страна 5


Ремсу у школи св.Бруна, Одо од Остије је тамо постављен 1055/60 за архиђакона. Између 1067. и 1070. Године ступио је уКлини и напредовао до приора. Иако невољно опат Иго је морао на наваљивање постави Ода за кардинала – бискупа Остије, а 1084. године послан је као легат у Немачку. Недуго затим изабран је за папу.

Поставља се често питање зашто је толико народ ступао у крсташке редове и зашто је уопште ишао у рат?

Постајала је једна опатија Клини која је била јако утицајна уевропи она је контролисала око 1450 манастира, а такође њиховимонаси су ширили веру католичку међу верницима (у коју је чаки један цар Хенрик Први 1014. приступио). Ова опатија је ималајак утицај на масе и у свом зениту је контролисаланевероватних 10 000 манастира а самим тим се и њен утицајпроширио на Немачку, Француску, Италију, Фландрију,Лотарингију и др. Монаси из ове опатије су усађивали њиховеидеје људима паралелно са ширењем хришћанства. Такође папаУрбан Други је био клинијевац. Но није једино опатија Клиниутицала на масовно приступање крсташким редовима, ту је била иона друга (можда и реалнија) идеја о мистицизму и анимизму,тј. лаковерности народа који су лако прихватили идеју о рату ионо што им људи причају без неке посебне заинтересованости удогматику и теологију уопште.

Организовање крсташких ратова

Страна 6


’’Јерусалим сада држе непријатељи Христови. Он жуди за ослобођењем и непрестаје да вас преклиње како бисте му притекли у помоћ. Бог је вамаФранцима подарио славу по оружју већу но што је у других народа. Стога сревношћу предузмите ово путовање да бисте се ослободили својих греха, саизвесношћу награде - непролазне славе у царству небеском’’ – Папа Урбан II

Први крсташки рат је трајао од 1096-1099. Започет је збогапела који је Византијски цар Алексије I Комнин послаоЗападним лидерима и Папи Урбану II . Он је тражио да муЗападни хришћани помогну у рату са Турцима Селџуцима уАнадолији (Малој Азији). План је био да крсташка војска стигнедо Цариграда одакле би била транспортована даље на ратиште, ато ће им омогућити Византијска морнарица. 1096 неки историчариузимају за почетну годину епохе Крсташких ратова, али преовога се одиграо још један рад познат под називом народникрсташки рат. Народни крсташки рат је пропао у потпуности јерсу га водиле неспособне и недоличне вође. Сама идеја окрсташком рату против неверника није била нова. Није то билани пракса. Непрестане борбе муслимана и хришћана око превластиу Шпанији су нагло интензивиране током 1050. године, а врхунацдоживљавају 1085. године када муслимани губе Толедо3.Овајпериод у историји (целокупно поновно заузимање Шпаније из рукуневерника – муслимана) познат је као што је већ реченореконквиста – велики свети рат за ослобођење Шпаније. Оно штоје битно јесте да ове борбе у Шпанији нису биле само стваршпанских витезова, већ су у њему од 1064. активно учествовалии Француски витезови. Тај рат није био нимало лак, а муслиманивеома жилав и спреман противник тако да је пораз Алфонса ПрвогКастиљског 1086. код Саграјаса већ изазвао забринутост из којеје у Француској проистекла идеја о свеобухватном рату противмуслимана. Тај рат, по циљу свет, требао је да из Европедоведе хришћанске витезове. Идеја се учинила не самоприхватљивом већ и сасвим делотворном у случају када суНормани отимали Сицилију од Сарацена. Да удружени хришћани3 Толедо град у Шпанији 70км јужније од главног града Мадрида и главни градпровинције Толедо.

Страна 7


могу да ломе муслимане доказали су и напади удруженихПизанаца, Ђеновежана, Римљана и Амалафијаца 1087. године насеверноафрички гусарски град Мехедију. Ове борбе хришћанапротив муслимана можда би се могле условно назвати крсташким.Њихова вредност била је у томе да су сасвим јасно доказивалида удруженим снагама могу победити муслимане. Папа Урбан IIније био први папа који је позивао на свети рат и даваоопросте онима који би у њему учествовали. Колико се зна првипапа који је делио крсташке опросте био је папа Александар II.Он је пар деценија раније, тј 1064. Године поделио мноштвоопроста францусим витезовима који су одлазили у Шпанију.Карактеристика тих дана је била не баш сувише великаизбирљивост папе који је давао Петрову заставу не само онимакоји су ратовали против неверника, већ и свима онима чији јератни циљ био у складу са папином политиком. Пошто су овеорганизације ратова од стране католичке Цркве биле доведене упитање (зашто се Црква уопште меша у политику) од странедругих Помесних Цркава васељене као и појединих владара папенису имале одговор, први коме је постављено ово питање је биоГргур VII.Ово је ’’оправдао’’ Анселмо ди Лука 4 који јепоставио теорије (догме?) које би оправдале овакве папскеодлуке. То је био делић који је недостајао да би папе могле даоправдају своја (не)дела код Европских владара који су махомбили неуки и нису много залазили у теологију.

Данас је сасвим отворено питање које је намере папа Урбан IIимао онога момента када је гласно позивао западне витезове укрсташки рат делећи им платнене крстове. Сматра се да онмуслимане у Палестини и није сматрао посебно озбиљнимпроблемом као оне у Шпанији. Такође, папе су сасвим добрознале проблеме које је Византија имала од 1071.5 године. Унеком таквом оквиру папа Гргур VII је планирао велики походзападног витештва ка истоку, тако да је и новоформирани ред4 Анселмо ди Лука (1036-1086) је био познати католички бискуп који се истакао у борбама у централној италији које су се водиле између Матилде из Тоскане и Хенрија IV, цара Светог Римског Царства

Страна 8


Витезова Светог Петра, који је до тада ратовао по Шпанији,требао да крене у помоћ Византији. На несрећу није било многозаинтересованих. Папи прва идеја није била у томе да ослободиЈерусалим, већ да уз помоћ крсташког рата превазиђе великираскол између Цариграда и Рима, наравно у корист Рима.6 Све јето тапкало у месту без неких јасних идеја, а онда је подстицајдошао са сасвим неочекиване стране. Осећајући велику опасностод Печенега и у провоме моменту не знајући како да реши цеоовај проблем византијски цар Алексије I Комнин (1082-1118) јеу разговору са грофом Робертом од Нормандије који се враћао саходочашћа у Јерусалиму, напоменуо да би био хтео да унајми 500западних витезова истовремено га молећи да му овај помогне утоме. С друге стране, цар Алексије I је прихватио разговоре оунији (мислим на унију хришћана у једну Цркву као пре расколаиз 1054.) са папом Урбаном II и за узврат затражио да му папапошаље војску. Папа Урбан II се показао вољним да разговара,али у томе моменту није имао могућности да војску шаље тако даје све то помало по мало потонуло у заборав. Ситуација севременом променила тако да су Византинци успели да одбијунападе од својих граница тако да је цар Алексије већ почеоразмишљати и о офанзиви на муслимане у Малој Азији. Новца јеимао, али не и довољно поузданих војника. Стога је он својумолбу 1095. године поновио папи. То што је доносило значајнемогућности Римској цркви. Први јавни позив западном витештвубио је 1095. године на сабору у Пјаћенци , али ту још увекније створена идеја о крсташком рату. Папин позив се ограничиона појединце који би ишли у Византију да као најамници подкомандом византијских генерала ратују против муслимана.Чињеница је да је у Европи тада била веома популарна идејаходочашћа у Јерусалим пошто се веровало да се тиме ослобађа одсвих казни неопходних за опрост грехова. Многи су тамо5 Византија је од тада почела да губи територије у малој азији под најездомСелџука

6 Мисли се на велику Шизму из 1054, када су се Хришћани поделили на Католички Запад и Православни Исток као што пише у уводу.

Страна 9


одлазили и тражили на Христовом гробу спасење. Тако јепозната прича о покајању које су имали грофови Анжујски иначепознати по својим разбојничким подухватима. Фулке I потајносе облачио у одећу не би ли могао певати службу божју, а његовбрат Фулке II отишао је још даље. Отпутовао је у Јерусалим наХристовом гробу наредио слугама да га шибају, док је он саужетом око врата викао : ’’Господе, смилуј се кривоклетном издајнику’’.Таква су ходочашћа увек била веома опасна јер је пут био дуг,наоружаних банди много, а ходочасници су морали ићи безоружја. Као такви били су одувек лак плен. Знајући за то, папаје крсташки рат назвао ходочашћем, али овај пут позво јеходочаснике да носе оружје. Тиме је створен облик оружаногходочашћа. Међутим, локални проповедници су се постарали да сепрвобитна идеја о ходочашћу замути. На вишем нивоу крсташимаје обећан опрост од свих казни које су се могле очекивати одБога на овом или оном свету. Путујући проповедници су то јошвише поједноставили обећавајући опрост од свих грехова. Таквонешто је било незамисливо за обичан свет, са једним походоммогао се добити опрост од свих грехова, како садашњих тако ибудућих. Стога није чудно то што је идеја о учешћу у крсташкомрату одједном добила огромну религиозну вредност. Страхотарата и она што се у њему може доживети, могуће и смрт, несталаје јер је награда била сувише велика да би се тек такопропустила – опрост од грехова. Осим тога ни погибија нијесхватана страшно, сви су у томе видели неки облик мучеништва.7

Што се тиче Византије 1095. цар Алексије је успео даодбије нападе муслимана, а размишљао се такође и о контраофанзиви јер би то једини било делотворно. Што се тиче новца,Византијске касе су биле довољно пуне да би опремиле војску заовакав поход, али проблем није био новац већ војници, нијебило довољно поверљивих војника које би цар могао унајмити,већина високих официра и најамника су могли да узму новац и дадезертирају, што никако не би ишло у приход Византији.

7 Др.Жељко Фајфрић, Историја Крсташких ратова стр. 36-39

Страна 10


У Клеромну Први крсташки рат је добио и свој симбол –крст од платна који су крсташки војници шили на своју одећу. Сједне стране то је била религозна заклетва, а с друге војничкизнак војске која је кретала у рат.

’’О како је то било ваљано и пријатно за нас да видимо те дивне крстове од свилене или позлаћене тканине на огртачима ходочасника. Како је то било прикладно. Украсили су себе симболом крста, а кренули су да траже прави’’8

Уз палицу и торбу (основни ходочаснички симболи који суходочасници увек носили са собом уз огртач углавном тамнозелене боје) додато је и оружје (симбол оружја је био мач).Крсташке вође па ни сам папа нису знали шта ће бити саосвојеним територијама, они нису имали идеју шта ће бити кадаосвоје то парче земље за које се боре (као што рекох папи јена првом месту било помирење са Источном Православном црквом ињегов потпуни примат над њом). Створено је такође и новокрсташко право. Питање је било шта ће бити са земљом крсташакоју они освоје у Палестини да ли ће она одмах бити метањихових суседа? Цркво законодавство је као одговор проширилоБожји мир и заштиту Цркве на имања крсташа, а осим тога завреме крсташког рата поседи њихових учесника бивају ослобођенабило каквих облика давања. Осим тога, што је посебно важно,предвиђен је и мораторијум дугова док је дужник у крсташкомрату. До краја се показало да се на то мало ко освртао.

Окупљање војске

’’Једна зачујуђа жеља ићи за Јерусалим или помоћи онога који иде, обузела јеподједнако и богате и сиромашне, људе и жене, монахе и сељаке. Мужеви субили спремни да напусте своје вољене жене; а оне су опет имале ватренужељу остваљати и децу – додуше са сузама – као и сву сигурност коју имали ипратили своје мужеве. Имања велике вредности продавана су за мали новац,сви су куповали оружје са којим ће се светити за оне увреде које су неверницинанели Богу. Лопови, гусари, сви остали преступници бли су додирнути да идуу далеке земље да би се искупили за њих. Мудри папа охрабривао је да иду у8 Из писма једног крсташа који се дивио својим саборцима.

Страна 11


рат све оне који су били у стању да носе оружје против неверника. Обећаоим је да ће бити ослобођени свих грехова онога момента када на себе ставекрст’’- монах Виталис

Папу Урбана II је у почетку изненадио огроман одзивкрсташа. Он је размишљао о једној војсци коју би водио Рајмундод Сен Жила9, а политичко вођство би припало папином легатуАдемару. Међутим, од самог почетка у рат је кренуло неколиковеликих феудалаца из Европе тако да није било могуће остварититако замишљено вођство из једног центра. Но, папа је могаобити задовољан и тиме што су га касније вође Првог крсташкограта признавале врховним ауторитетом. То му заиста, нитиједнога момента нису одрицали или оповргавали. Али, папинпозив је имао и неких непредвиђених ефеката, заправо имао јесувише успеха привлачећи у поход оне који су једино сметали.Покренуо се много шири покрет него што је то било ко у почеткуи мислио да се може десити. Ускоро су Европу преплавилипризори безбројних бедних таљига пуних сиромашких прња, деце,стараца, жене и богаља, измучених болешћу и глађу које су секретале ка Јерусалиму као да се не надају повратку. Од самогпочетка Први крсташки рат се почео показивати не само каовитешки већ и као мешавина, народног, верског и витешкогелемента. Касније ће доћи до потпуног диференцирања ствари.Ово се десило јер Први крсташки рат није имао времена да будебоље организован но што је био, али остаје непоновљив збогзаноса и оне верске продубљености коју су његови учеснициносили са собом. Никада више се то неће поновити. Још једанбитан фактор који је погодавао јесте то што је Европа била употпуности милитаризована. Непрестани ратови и инвазије којису потресали континент у задња два века створила су мноштворатника који су се већ неколико генерација непрестанообнављали и чак множили. Витезови су имали своју филозофију9 Рајмонд од Тулуза или Рајмонд од Сент Жила (1042-1105) је био гроф од Тулуза, војвода од Нарбоне и гроф од Провенце. Био је такође један од вођа Првог крсташког рата своју титулу је наследио од свог оца грофа Понса од Тулуза.

Страна 12


засновану на насиљу и уопште ратним активностима које сусматранне за најчасније занимање. Постепеним смиривањем ратоваи напада са стране велики број витезова и војника одједном јеостао без посла. Немајући другог занимања они су ударали једнина друге. На хиљаде малих ратова поново је пустошило Европу.Црква је веома брзо схватила погубност ових међусобних ратоватако да је на разне начине покушавала смирити узаврелевитезове. Између осталог тада је створена идеја названа МирБожји (Pax Dei), односно био је то период времена у којем се нијесмело ратовати, а сви прекршиоци бивају строго кажњени.Временом рат је почео да се описује као нехришћански, аратовати са другим хришћанима био је неопростив грех. ТокомМира Божијег витезови нису носили оружје, а осим тога живелису онако како живе монаси – уз молитву. 10Све је то стваралоодређену збрку код витезова који су сматрали рат делом свогаживота , али се исто тако нису хтели одрећи ни хришћанства.Витешки сталеж је тражио да остане хришћански, али они су сеисто тако били ратници који нису умели ништа друго да радеосим да ратују. Дакле требала им је агресивна религија. Такођесу створени бројни епови где је славељена храброст и војнаактивност. Свакако најпознатији песнички јунак био је Роланд,снажан, храбар, веома агресиван ратник који није био многопаметан, али то витезове није много бринуло, они ионакоинтелигенцију нису сматрали битном особином. Они су били људиод акције где су требале јаке руке које могу држати мач. Таквељуде нису могле држати на узди молитве или претње које јеупућивала црква. Требало је нешто много јаче. Иако је папинаидеја крсташког рата била интернациолани пројект по самојсвојој природи ипак прве позиве упутио је Францима па једелимично и зато код њих добио највећи одзив. Папа Урбан Другије био сасвим свестан какве људе позива у рат па је на тајначин и била усмерена његова порука укојој је назвао франкеодабраном расом (нацијом) вољеном од Бога која треба да уживоту цара Карла пронађе своју инспирацију. И погодио је,10 Др.Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова стр. 45

Страна 13


одједном су франачком витешству дати прости одговори на свеоно што им до тада није било јасно. Пронаћи ће бојно поље засвоју ратничку вештину,а истовремено ће њихова активност да имотвори врата неба. Тако ће они, Франци, постати великихришћански народ.

После папиног говора 1096. у коме је саветовао да сесачека жетва и да ће тек онда армије добро снадбевене храном,моћи да се крене ка Палестини. Петар Пустињак ( о коме ће битиречи нешто касније) је окупио велики број верника и ратникаспремних за рат, њему се наводно јавио сам Исус и дао му писмокоје треба да однесе папи, али ниједан историјски извор непише о томе да је Петар уопште био у Риму. Истовремено уФранцуској један племић Волтер без Земље код нас познат каоГотје Гоља, успео је да сакупи приближно исти број војника каои Пустињак, али само пешадије. Изгледа да се радило о искреномверском фанатику који је успео да да дисциплинује своју армијутако да није познато много случајева да је његова војскапљачкала и убијала.. Можда је то био разлог што је крозУгарску краљ Угарске дозволио да набавља храну по изузетнониској цени. Након преласка Саве крсташи су ушли у Бугарску, ату су већ наишли на прве проблеме. Византијски службеник, којије столовао у Нишу, није знао о какквој се армији ради, такода Волтеровој армији није дозволио куповину намирница. УБегораду је шездесетак крсташа било нападнуто и онда у некојцркви живи спаљени. Волтер је имао довољно памети да незапочиње сукобе већ је убрзаним маршом стигао до Ниша. Тамо сустигли 18.јуна,а византијски службеник Никита их је лепопримио и чак надокнадио губитке. Даљи пут до Цариграда јепрошао без било каквих проблема. Овако нису прошли војницигрофа Емиха од Лајнингена, познатог друмског разбојника сарепутацијом хланодкрвног убице који је водио своју армију одоко 20 000 људи. Сам је себе прогласио последњим царемапокалипсе што му је донело великог успеха код народа, а штоје било несумњиво добро потпомогнуто тиме што је показивао

Страна 14


знак крста на своме телу као и ране на рукама и ногама(покушавајући да копира Исуса Христа). Имао је талента дазаведе масу, али не и жељу да их поведе ка Јерусалиму. Да нијеходочасник, а још мање професионални војник, већ друмскиразбојник јасно је показао када је своју војску убедио дакрене са убијањима Јевреја по Немачкој. Током маја и јуна1096. године он је систематски нападао на све јеврејскезаједнице у Шорајеру, Вормсу, Мајнцу, Регенсбургу, Триеру,Мецу. Јевреји су имали избор: или крштење или смрт. Већина јеизабрала смрт. То су били страховити покољи праћени паљењемсинагога. За највећи број витезова из његове армије крсташкират је већ започео, коначно, због чега ићи чак у Јерусалимкадасу припадници онога народа који је распео Исуса управо ту.Треба започети од њих. Муслимани су били мање криви одЈевреја, јер док су Јевреји распели Исуса, Муслимани немајуникакве кривице, осим наравно што држе Јерусалим тврдио је он.Следећу армију водио је Фолкмар (о коме се мало зна). Он јеишао преко Саксоније и Чешке према Угарској. Међутим, оваармија се веома брзо растурила. Ипак, остала је у сећању збогпокоља Јевреја у Магденбургу и Прагу.

Папа Урбан II све то није очекивао тако нагло,а вести опокретима ових армија затекле су га у Француској где је јошувек проповедао крсташки рат. Мора да је био изненађен када јечуо да осим ових армија које су у покрету још нових пет сеприпрема. Оно што га је забринуло јесте вест да ове армијенемају намеру чекати да се главнина снага под вођством моћнихевропских феудалаца покрене, оне су ишле саме на Палестину,сматрајући себе претходницом целокупног крсташког похода.Најважнија армија је била армија Петра Пустињака, али и она јепатила од појединих проблема као што су били набављањенамирница у страним земљама и дезертерства. Постоје податци даје ова армија освојила тврђаву у Земуну и да је током биткепогинуло око 4000 угарских војника који су били у њој. Његовавојска је пљачкала и растурала се, да би коначно успела да

Страна 15


стигне до Цариграда, али са великим губитцима од око 10 000људи и 2000 кола. Данас се о путу ових крсташких армија назападу не говори много, а вероватно што је за њихов пут везаномноштво лоших успомена и што се покушава сакрити рађање једме,тада ничим изазване појаве – мржње према Јеврејима (коју ћекасније пратити многи освајачи и диктатори, међу њима иХитлер који је оправдавао Емихово деловање истербљивањаЈевреја по Немачкој).11

Вође Првог крсташког ратаЉуди који су били директно под папином командом и који су

били потчињени његовом ауторитету су били Рајмунд од Сен Жилакоји је требао да буде први и главни вођа армија (што ће каошто је горе писано бити промењено због великог интересовањаљуди и владара у Европи), Боемонд и Готфрид Бујонски. Сам ратније водио ниједан краљ већ су то биле војводе. Путеви горепоменутих војвода иду следећим редом:

Готфрид Бујонски – са војском се кретао дуж Дунава, кроз Угарску и Србију

Рајмунд Тулушки и Иго – преко Алпа, кроз С.Италију и Далмацију

Боемунд Тарентски – преко Јадранског мора, преко Апулије до Драча

и свима њима је прва дестинација био Цариград као место одаклесу требали кренути даље на исток да се боре са муслиманима тј.ка Палестини и Јерусалиму.У пролеће 1097. стижу у Цариград гдесе требају извршити припреме за даље деловање. Комнин јетражио да крсташи положе заклетву да ће Византији предати свеобласти које јој у основи и припадају. Испрва су се нећкали да

11 Др. Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова стр. 49

Страна 16


би на крају ипак положили тзв. Заклетву верности и оданости.Дуго су опседали Никеју а на крају је гарнизон предао не њиманего Комнину. Успели су да освоје Антиохију (ту су се показалеслабости крсташа - неспремни, већина као да је пошла уавантуру). 7. јуна 1099. почела је опсада Јерусалима која јетрајала 4 седмице. У помоћ су стигли Ђеновљани са справама заопсаду. Након пада, у Јерусалиму је три дана владао потпунихаос - пљачкање и убијање на све стране. Међутим, требало јеорганизовати освојени део. Иго је постављен за управитељатзв. Јерусалимске краљевине док је Бујонском припала титулачувара гроба Господњег, а његови наследници су узимали титулукраља. Формиране су кнежевина Антиохија и 2 грофовије(Едеса и Триполи) на феудалној основи. У овом периоду великиброј становништва се досељава из Европе како би зарадио, аверски циљ се брзо губи. Значајно је истаћи и формирањевитешко-монашких редова чији чланови имају обавезу бранитикрсташке државе. Најзначајнији су:

Тевтонци – беле одоре са црним крстом

Хоспиталери (Јовановци) – црне одоре са белим крстом

Темплари12

Рајмунд од Сен Жила је био прилично сложена личност. Завреме рата имао је своје ватрене обожаваоце, али инемилосрдне критичаре. Тај занесени јужњак, брижног,неуравнотеженог и раздражљивог карактера, код кога су сенаизменично смењивали одушевљење и малодушност, романтичнеамбиције и препуштање судбини, изливи беса и невероватнисамопрекор, противреци свим готовим дефиницијама. О њему,као војнику, мишљења ће бити веома подељења, јер ће му сепонашање из битке у битку у потпуности мењати. Наконизузетно храброг држања у првим биткама, у походу на

12 Преузето са сајта Знање http://www.znanje.org/

Страна 17


Анадолију 1101. потпуно ће изгубити самопоуздање и у токуноћи, оставивши војнике, једноставно побећи са бојишта. Тосе једном Готфриду Бујонском или Боемонду није могло десити.Но, након таквог кукавичлука, у Либану ће, на опште дивљењеизвести опсаду Триполија искљчиво сопственим снагама. Али,његова вера и оданост крсташком рату биле су неоспорне. Никосе можда, полазећи у тај поход није толико жртвовао као он.И Боемонд и Готфрид, сваки ће себи обезбедити понекукраљевину,а он је, полазећи у рат, ризиковао да изгуби иједну једину коју је имао, ону прелепу у јужној Француској,коју је, остављајући је, препуштао похлепи својих ривала,грофова од Поатјеа. Само таква оданост хришћанској идејикаква је била његова, моћи ће да победи толику огорченост ипреброди разочарења која је доживео. Када по ослобођењуЈерусалима, други крсташ, а не он, буде проглашенјерусалимским поглаваром и када буде могао –пошто је заветиспунио – да се бар спокојно врати у свој Лангдок, он ће тумогућност стоички одбацити и упркос чињеници да је заплодове своје мукотрпне борбе остао ускраћен, задржати се уСирији да у њој, као што ће сам изјавити, остане крсташ досмрти, као што је и Христ одбио да сиђе са крста. Истина једа је полазећи у крсташаки рат, осим верског одушевљења,имао и овоземаљских очекивања. Није ли, уосталом, он биопрви од свих барона којем је Урбан II поверио своје плановеи зашто се, ако већ било тако не би надао некој врстипрвенства над осталима... Али, уз све поштовање његовепожртвованости, познавалац људи какав је био Урбан II,страхујући да би давање предности једном од световнихпоглавара могло изазвати завист осталих, није Рејмундуповерио положај главног заповедника који је толикоприжељкивао, већ је улогу координатора међу тако различитимвојсковођама устпуио једном црквеном достојанственику –Адемару од Монтеја. Но, Рајмундова вера у Бога била једовољно јака да то прими без горчине и, насупрот свимочекивањима, католичку идеју је наставио да брани

Страна 18


пожртвованије од било кога другог. Када по доласку уЈерусалим, исто као и остали, буде позван да положи заклетвуи да се обавеже да ће све освојене територије уступитиАлексију Комнену, одлучно ће одбити да то учини, јер дапристане на такав уступак није му дозвољавала ниримокатоличка вера, ни понос једног француског барона:једном ослобођена Света земља, на инцијативу папе Урбана IIморала је да припадне папстув, а не неком зимаштичкомсуверену (Алексију Комнину или Комнену). Једино се заклео даће поштовати живот и добра царева.13

Од осталих крсташких група које су приспеле у Цариград,најбројније су биле групе с француског лангдоил подручја.Први је стигао брат француског краља Филипа I , гроф Иг одВермандуа. Тај високи племић који је умео да ценивеликодушност и раскош царске гостољубивости, залагао се кодсвојих за слогу између Франака и Византинаца, али наконхраброг држања при освајању Антиохије, изгледа да се одратовања уморио па се вратио у Француску пре заузимањаЈерусалима. Гроф Етјен од Блоа уморио се још брже, али сеубрзо искупио, вративши се у Свету земљу и погинувшијуначком смрћу. Насупрот њима, нормандијски гроф РобертКурт-Ез, син Виљема Освајача и Роберт II Фландријскиучествоваће у походу до самога краја и показати се каоизузетни ратници. Као што се може видети, крсташка војска,састављена од контингената из северне и јужне Француске,фландријске и валонске Белгије, из Светог царства инорманске краљевине Двеју Сицилија, била је међународнавојска. Сви њени ратници за своје заједничко име прихватићеназив Франци, придајући тој речи значење које је имала укаролиншкој држави када су Галија, Германија и Италијачиниле јединствено царство под окриљем римске цркве.14

13 Ренеге Грусе, Крсташка епопеја стр. 15

14 Рене Грусе, Крсташка епопеја

Страна 19


Окупљање у Цариграду

’’Европски владари (варвари) спремни су да продају своје жене и децу зановчић’’ -Ана Комнина

Први европски владар који имао част да упознавизантијског цара Алексија Комнина је био Иго од Вермандоа онје у Цариграду дочекан уз највише владарске и војне почасти.Иго је добио на располагање огромну палату у којој се не биснашао да није било робова који су му показивали где се штаналази.15 То показује колико је византија била богата, а самомИгу је показала колико је она уопште напреднија од Запада укултури и богатству. Један његов одани војник је у свом писмунаписао: ’’ Не може се наћи ни један јавни трг, ни царска палата, ниугледније свратилште, ни приватна кућа неког достојанственика, где не бибило цркве или капеле у славу Мајке Божије’’. Такође велики утисак накрсташе је остварила црква Свете Софије која је изграђенамного раније, за време Византијског цара Јустинијана. Ово јебио судар два света, за Западњаке тј. Франке којима је рат биосмисао живота није било схватљиво то што су Византијци били замир, дакле, за мир са муслиманима и обуставу рата, за њих(Франке) је то било апсурдно. Византијце је размишљање крсташабило згрожљиво, поготово њихови манири, као и сулуде идеје оСветом рату (што је као што знамо за православне против канонаи догми). Византијски цар Алексије је из разговора са Игом одВермандоа видео да крсташи немају јасан циљ (а ни папа нијеимао јасан циљ када их је послао у рат, њему је на првомместу, као што је горе писано, било помирење са источно-православном црквом и стављање православног света под његовпримат), а још мање да знају куда заправо иду. Такође био језачуђен одакле толика мржња према муслиманима у његовим очимаи у очима његових витезова. Простим речима цару Алексију јечитава идеја о том крсташком рату била потпуно нејасна. Иго одВермондоа је био опчињен лепотом Цариграда и царом Алексијемте је убрзо клекнуо пред њега и заклео му се на верност и15 Др. Жељко Фајфрић, Историја Крсташких ратова стр.63.

Страна 20


оданост. Према њему је имао страхопоштовање и мислио је дањега Бог највише воли. Недуго после Игове заклетве у Цариградсу стигли и други крсташи, најпре Готфрид Бујонски (који јебио другачије расположен, он је знао да је Алексије I Комниндошао на власт уз помоћ војске коју су већином чинили војницииз муслиманских земаља, те га није баш готивио) који је одбиода буде вазал византијском цару. На велики петак Готфријевавојска је напала предграђе Цариграда, а то је за византицебило највеће светогрђе које су доживели. Католички бискупи суово оправдавали под изговором да они који су издали римскизакон и римског папу смеју бити нападнути и да то није грехвећ побожно дело! Овај напад се није проширио јер је Готфрибио свестан да не може ништа учинити без византијске војскекоја би их одвела у Малу Азију (анадолију), те је прихватиозахтеве цара Алексија и заклео му се на верност и обећао је даће вратити све градове који су припадали византији раније.Готфрид није био свестан као ни његови официри да севизантијско царство простирало много даље од самогЈерусалима16. Готфридова војска убрзо бива транспортована уМалу Азију и тамо је требала да сачека Боемунда. Боемунд је заразлику од Готфрида знао да не постоји начин да пређу у МалуАзију осим преко Византијске територије уз помоћ византинаца,тако да он није правио питање већ је прихватио услове цараАлексија и убрзо се придружио свом ’’колеги’’. После Боемундадошао је и Рајмунд од Сен Жила један од главних вођа Првогкрсташког рата кога је сам папа Урбан Други одредио (детаљнијеу горњем тексту). Са њим, иако није прихватио заклетву, јебило најмање проблема. ’’И тада је цар затражио од грофа да му пружизаклетву као и остале крсташке вође. ’’ Ја нисам дошао чак овамо, да учинимсвојим господарем некога другога човека или да се борим за неког другог осим заЊега због Кога сам напустио своју земљу и своја имања. У сваком случају, акоцар намерава да лично предводи своју армију на Јерусалим, ставићу својусудбину и судбину својих људи у његове руке. Цар Алексије је на тоодговорио: ’’ Варварске хорде ће напасти дуж целог царства уколико ја

16 Др.Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова стр.66.

Страна 21


будем са ходочасницама’’ Ово је записао и описао Рајмунд, грофовкапелан17 Овај разговор је касније проузроковао пријатељствоизмеђу цара Алексија и Рајмунда од Сен Жила. Последња јестигла група крсташа које су водили Роберд од Нормандије иСтефан од Блоа. У овој, последњој, групи налазио се исвештеник Фулхер од Шарта, који је записао хронику крсташкихратова. Пред коначни растанак цар Алексије је примио свекрсташке вође. Они су увидели да заклетва није била лоша, јерим је цар Алексије обећао редовно снадбевање храном и оружјем,такође је обећао да ће своју војску довести нешто касније наратиште. Резултат је био то да је цар добио своју заклетву даће добити своје територије, а крсташи су добили своје бродовеза даљи транспорт.

Што се тиче муслимана, они су се опорављали од смрти Селџучкогсултана Малика који је умро 1092 године. Он је држао великутериторију: Персију, Месопотамију, Сирију, Палестину, Ирак каои делове Мале Азије и Јерменије одмах после његове смрти целата држава се распала. Његова смрт је донела мир и предахнућеЕгипту и Византији, јер се цело то царство распало у мноштвомањих држава.

Почетак рата

Опсада Никеје

’’И тада, Божијом вољом, журно смо стигли до великог града Никеје. Овај град,моја најдража, окружује више од три стотине високих кула и окружена јеогромним бедемима. Чим смо стигли започели смо изградњу дрвених кула идругих опсадних справа’’-гроф Стефан од Блора својој жени Адели

Пошто су прешли у Малу Азију, крсташи су маја 1097.држећи се споразума склопљеног са царем Алексијем свети ратзапочели опсадом Никеје и у тај подухват ушли заједно са17 Др.Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова стр.68.

Страна 22


Византицима. Циљ напада је био сасвим оправдан, јер је Никеја,коју су Турци отели Византијском царству пре шеснаест година,и даље била престоница Селџучког султаната (султана КилиџАрслана, тај султан је раније извршио масакр над војском ПетраПустињака), а он се простирао до Тауруса и да би се стигло доСирије, морао се прелазити читав султанат. Удруживањем Франакаи византијских опсадних машина и уз учествовање једневизантијске флоте са језера Асканиос (циљ ове флоте је био тајда се сам град угрози са супротне стране од главнице напада),браниоци су били присиљени да се предају. 26.Јуна 1097, утренутку када се франачка војска спремала да изврши завршнијурш, турске старешине су Византинцима предале град.18

Време за напад је било идеално, јер се султан саглавнином војске налазио негде у планинама Јерменије ратујућипротив Малик Газија, емира из куће Данишмен. Међусобни сукобитурака овај пут су ишли крсташима на руку. Град је бранила текмала посада. Оно што је било посебно битно јесте да је у градубила султанова жена са децом. Већ први дан донео је сукобе укојима су хришћани успели да сузбију неке турске одреде. Похроничарима, крсташи су се прво веће вратили у логор певајућидок су на врховима својих мачева и копља носили одсеченеглаве. Онда су их катапултима бацили у Никеју не би лиобесхрабрили њене браниоце. Иако су ови први судари донелинеке успехе, Никеју није било лако освојити. Бедеми су билисувише високи, одбрамебене куле бројне – њих чак 246, а градсе једном страном наслањао на језеро (та страна је осталазаштићена од крсташа, али зато је ту ступио на сцену деовизантијске флоте). Можда би се овај поход крсташа сломио предНикејом да код султана није дошло до кобне забуне и да јереаговао на прави начин. Дуже време султан није знао о каквојсе армији ради, једино што је начуо било је то да некаквавојска из Европе покушава да освоји Никеју. Олако јеновопридошле крсташе изједначио по вредности са онима које је

18 Рене Грусе, Крсташка епопеја стр.33.

Страна 23


недавно водио Петар Пустињак и које су његове трупе управо подНикејом са мало труда разбиле. Очекујући да ће то бити и садаон је и даље размишљао о томе како да смрси конце емиру МаликГазију. Био је толико сигуран у своју снагу да је гарнизону уНикеју поручио да задржава опсаду колико може, а ако топостане немогуће да се једноставно предају. Очекивао је да ћепо повратку град опет пасти у његове руке. Када је коначноувидео своју грешку било је касно, а он се и поред неколиконапада, од којих је најјачи и најжешћи био 21. маја, нијеуспео да освоји град. Нагло је одустао и повукао се у планинеостављајући Никеју својој судбини. Међутим, град и даље нијебило могуће освојити, једина је прилика могла бити напад сајезера. Међутим, крсташи нису имали много бродова па су ихстога затражили од цара Алексија који је то и очекивао. Он јеврло добро знао како је Никеја брањена и да је крсташи нећемоћи освојити. На првоме месту западни витезови нису ималиникаквих искустава са нападима на камене и добро утврђенеградове. С друге стране, цар је желео Никеју, али неоштећенушто сигурно не би био случај ако би крсташи ушли у њу. Тада бинастао покољ и уништење. Стога је заиграо лукаву игру. Послаоје флоту (о којој је малопре било речи), али њен задатак нијебио да заузима град већ тек толико да га заплаши не би ли селакше предао. У то време византијски генерал који је био сакрсташма, Мануило Батумит, већ је био у преговорима са турскимвођама у Никеји. Они су већ били спремни да се предају, алиипак, морали су имати неки јачи напад који би оправдао њиховтакав потез. Управо стога је изабран генерал Татициус који једобио упутства да град бомбардује грчком ватром19, али да непретерује да не би изгорело више него што је потребно. Овде

19 Грчка ватра је био изум архитекте Калиника из Хелипоља. Она је спасила Византију више пута од напада противника нарочито арабљана 717. год. Њен хемијски састав није у потпуности познат, али се зна да је коришћена шалитра као један од основних састојака.

Страна 24


треба рећи да су византијски генерали о свему упознали грофаРајмунда од Сен Жила који се сложио. 20

Турцима у Никеји није било лако. Султанови савети опкољеномгарнизону нису могли много помоћи тако да није чудно да су већнакон шест недеља опсађени започели преговоре о условимапредаје. Турци су били довољно паметни да преговарају директноса византијским генералом,а да на све начине избегавајукрсташке вође, тим више што су крсташи започели да у градубацују катапултима одсечене главе поубијаних Турака. Тајпоследњи дан требало је да крсташи нападају са копна, а давизантијска флота удари са језера. Крсташима ће помагати сасвојим справама генерал Татициус. Договор између византинацаје био да крсташи тј. франци помисле да је град заузет најуриш, а не на њихов начин. Преговори су вођени у највећојтајности тако да су се у јутру 19. јуна и сами крсташиизненадили када су видели да се у једној Никејској кули вијориВизантијска царска византијска застава. Већини официра то нијебило јасно, но то их није много погодило. Највише је крсташепогодило то што византијци нису клали турску војску већ су сеопходили према њима уљудно. Султанову жену са децом царАлексије је пустио из града без икаквог откупа, штавишепуствиши је даровао је богатим поклонима. Многи крсташи субили разочарани јер је било забрањено да се пљачка у град сесмело ући без оружја и то само у цркву на молитву. Овај градсу Визаници добили у потпуности назад уз минималан бројжртава. Устанак који се замало десио код крсташа цар Алексијеје смирио великом количином новца.

Битка код ДорилејеНакон пада Никеје, крсташи су предузели прелазак Мале

Азије, по дијагонали северозапад-југоисток, изабравши таконајкраћи копнени пут до мореуза до Сирије (овим путем данасиде чувени Оријент-експрес). Прелазак Мале Азије био је


Страна 25


изузетно тежак, јер Анадолску висораван преко које супрелазили, чини подручје сувих степа усред којих се простиреслана пустиња, а у њој је питање снадбевања одувек представљаовелики проблем. Да би себи донекле олакшали, поделили су се удва ешелона (фр.) од којих су један предводили Боемонд, његовнећак Танкред и Роберт Курт-Еу, а други Готфрид Бујонски иРајмунд од Сен Жила. Малоазијски Турци чије су целокупне снагебиле под командом селџучког султана Килиџ Арслана, покушали суда ово раздвајање искористе и 1.јула у зору код Дорилеје(данашњег Есхи шехира), стуштили се у великом броју наБоемондов ешелон.21 Напад је био тако муњевито изведен даБоемонд, затечен у току марша, није имао времена да прегрупишесвоју трупу и супростави се налету коњаника који су га за тиличас опколили готово са свих страна. Следећи тактику својихномадских предака, крсташима су се приближили надомак стрела,испразнили своје тоболце и затим, распоредивши се у полукруг,постепено уступали место другим стрелцима. Узалуд су Франци,десетковани кишом стрела, покушавалида их јуришем зауставе;при сваком њиховом новом налету непријатељ би, избегавајућидиректан сукоб, постајао невидљив. Тек када се норманскавојска, исцрпљена овом игром смрти, потпуно открила, Турци сус исуканим мачевима навалили на њу. Одбачени до свог конвоја,Нормани су се ту заклонили како су најбоље могли и наставилида пружају отпор. Пре него што је био опкољен Боемонд је успеода обавести други франачки ешелон и на његов позив вође суистога часа похитале да му помогну. Први је, али са самопедесетак витезова, стигао Готфрид Бујонски, но врло брзодојурили су и остали Брабансонци. Готово у исто времепристигли су и Иг од Вермандуа и за њим папин изасланик Адемарод Монтеја и Рајмунд од Сен Жила, тако да су око два сата поподне сви учествовали у боју. Већ и сам долазак Франака у таковеликом броју морао је у тактичком смислу изменити крајњиисход тога дана, а да он буде повољан у великој мери допринеоје Адемар, који се, повукавши се неприметно и нашавши заклон21 Рене Грусе, Крсташка епопеја, стр.34.

Страна 26


иза једног превоја, изненда појавио на левом боку турскевојске. Исто је, нешто касније, и на десном учинио ГотфридБујонски с фландријским грофом и Игом од Вермандуа тако да суна турску војску навалили и с те стране. Страхујући одопкољавања и већ измрцварени дивљачким налетом незадрживиххришћанских витезова, Турци су се дали у бекство. Битка кодДорилеје је за више од једног столећа решила питање надмоћи наБлиском истоку. Од победе код Манцикерта 107122. и заробљавањавизантијског владара, турска сила је доминирала Оријентом, докје 1.јули 1097. најавио свету уздизање нове силе, моћнихФранака. У том погледу, дан битке код Дорилеје, бацивши узасенак пораз код Манцикерта, постаће у историји исто толикозначајан као и датуми Граника и Арбела.23 Он ће означитипочетак двовековне европске хегемоније, током које ћенапредовање Турака у Малој Азији бити заустављено.24 Након овепобеде Франци су имали проблем са тереном. Просечнатемпература у тим суровим планинским и мочварним теренима јебила 26 степени, а намирница за тако велику војску је биломало. Још већи проблем од тога им је био прелазак прекопланинских венаца Таурус и Анти-Таурус преко којих ће Франциизгубити доста људи, без обзира на то што су се пре тогапобедили у две групе, због терена и због недостатка хране. Присиласку са планина Танкред и Бодуен су освојили уз помоћстановништва град Мимистру, данашњи Мисис. С друге стране дозаузимања Киликије није дошло, јер су се Танкред и Бодуенпосвађали око тога шта ће коме припасти када је буду освојили.Остали крсташи који су били друга група (која је нешто каснилаза Бодуеновом и Танкредовом армијом) ушла у Керсарију и одатле22 Битка код Манцикерта се одиграла 26.августа 1071. близу Манцикерта у којој су се сукобиле византијска војска на челу са царем Романом IV Диогеном и турске војске на челу са султаном Алп Арсланом. Ова битка се завшрила поразом византије и заробљивањем византијског цара.

23 Битке које је водио Александар Велики и које су ушле у историју као победа македонаца над Ахеменидским царством (Персијом).

24 Рене Грусе, Крсташка епопеја стр. 36.

Страна 27


се спустила до Мараша. Јерменско становништво је давалоподршку крсташима, јер је још од раније мрзело Турке (изверских и политичких разлога). 21. октобра Боемонд се спретходницом нашао испред великог града Антиохије.

Битка за Едесу

Главнина крсташке војске се спуштала полако према Антиохији, али је Балдуин желео да освоји Едесу, тј. он се одвојио од главнине крсташке војске и крено је на овај град који се налазио у близини Антиохије.

Поред победа крсташа над муслиманима код Никеје иДорилеје уследиле су и друге победе крсташа који су омогућилиовом походу да врати у руке хришћана северну Сирију коју сувратили Византији, јер је тако било предвиђено заклетвом премацару Алексију I Комнину. Крсташима та територија није ни биланешто потребна, јер није била богата као што је то билатериторија око Јерусалима која је била пуна трговаца и центартрговачких линија које су спајале далеки исток и Малу Азију.Већина крсташких лидера је знало да је вредније борити се зате градове, него да се задржавају у овим севернијим пределима.С друге стране њима је била прекопотребна помоћ Византије ухрани и оружју пре свега. Двојица крсташких лидера су сеодвојила од главнине крсташке војске управо из тог разлога онису хтели да узму нешто и за себе. Они су знали да су градови,као што су Едеса, Алепо, Тарсус Антиохија и други били пунибогатства. Први којем је то пало на памет је био Танкред,Боемундов рођак, коме се придружио и Балдуин млађи братГотфрида Бујонског. Обојица су 14.септембра, не знајући запланове један другом кренули ка Киликији. Циљ им је био истиград Тарсус. Балдуин се 14.септембра са 500 витезова и око1000 пешака упутио ка Тарсусу. Он је био свестан ризичностиподухвата који изводи тако да је у логору свога брата Готфридаоставио жену и децу. Циљ ове његове ’’мисије’’ је био даосвоји целу област Киликију која је била насељена претежно

Страна 28


Јерменима. Јермени су били хришћани који су још од раније билипод окупацијом Турака, живели су у њиховим градовима, негде имје дозвољавано да исповедају своју веру (православнохришћанство) као нпр. у Антиохији. Њима су крсташи изгледаликао спасиоци који ће их ослободити од Турака. Танкредовимотиви су били другачији. Он је и пре тога правио проблемесвом рођаку Боемунду па је Боемунд желео да га се отараси.Танкредо је у још у Никеји рекао Михајлу Палеологу (рођакувизантијског цара) да нема намеру да било коме полажезаклетве, понајмање неком Грку (омаловажавајући Грке као народтј. византинце). Ово није био једини пут да се Танкредо такобахато понашао са савезницима крсташа, а Боемунд је све томорао да оправда како би остао у добрим односима сасавезницима од којих је мање-више зависила судбина и путњегове војске. Танкредо је имао нешто мање војске од Балдуинате се брже и кретао и стигао пре њега под град Тарсус. ГрадТарсус је било много лакше освојити, јер је град био насељенпретежно Јерменима, а сам град је бранио мали турски гарнизон.Пре него што је Танкредо убедио турски гарнизон да се предастигао је и Балдуин са бројнијом војском. Танкредо је ужестокој свађи морао да напусти град, али није размишљао оосвети већ се упутио ка оближњим градовима Адану и Мамистри саистим циљем. Остатак Танкредових трупа које нису стигле саглавницом војске (око 300 војника) нису били примљени у градпо Балдуиновом наређењу већ су морали да отворе логор наотвореном где их је изненадила једна турска јединица ипоклала их све до једног.25

Градом Едесом је владао краљ Торос и у њему су живелиЈермени као једно од већинских становништва. Без обзира што јеградом владао јерменски краљ, турски гарнизон је имао улогу дауништи било какву помисао о ослобађању града, а саме јерменеје то доста погађало јер нису могли да се осећају као кодсвоје куће. Њима је крсташка војска дошла као поручена или

25 Др.Жељко, Фајфрић Историја крсташких ратова стр.82.

Страна 29


боље рећи као заштитник који ће их ослободити од овогокупационог живота. Јермени ће бити једни од главнимБалдуинових савезника у освајању овог града. Они су свакогБалдуиновог гласника које је овај слао пажљиво слушали итрудили се максимално да ураде онако како им је речено. Такођедок је Балдуин јахао још према Едеси (после освајања Тарсуса)њега су дочекивали Јерменски гласници . Балдуин се достабахато понашао, становници Едесе су били на његовој страни инису се обазирали много на свог краља Тороса, сумња се да јеуправо Балдуин убио краља Едесе да би при њеном ослобађању биоапсолутни владар овог града. Сам град Балдуин је освојио лако,пре него што је ушао у сам град освојио је оближњи градСамосату и из њених затвора ослободио пуно јерменских таоцакоје су турци тамо држали, то је увећало његову популарностмеђу јерменима у Едеси. Град је малте не пао сам од себе, аБалдуин је у њега ушао као апсолутних победник прихватајућијермеске обичаје, јер њега нису оптерећивала верска питања иобичаји. Освајањем Едесе Балдуин је постао један однајбогатији крсташа и такође је створио прву крсташку државуна истоку.

Опсада АнтиохијеДок је Балдуин бринуо око Едесе и стварао државу,

главнина крсташке војске се налазила под Антиохијом. У времекада су крсташи стигли до тог сиријског града, он је припадаотурском емиру Јаги Сирјану, вазалу селџучког краља Ридвана изАлепа. Да је овај селџучки краљ одмах помогао своме вазалу, аи да су њему притекли у помоћ остали селџучки владари, рођацииз Дамаска и Персије, освајачи би несумњиво имали веома тежакзадатак. Јер средњевековна Антиохија је, са својих 400 кула,тврђава и масивним бедемима имала добру заштиту са свих страна– реком Оронтом на западау, масивом Силпиос на истоку и низоммочвара на северу – била је једно од најутврђенијих градова

Страна 30


Оријента26. Сам опсег градских бедема био је толико велики дасу у почетку одустали од њиховог опкољавања и задовљили сенадзирањем северозпададног сектора, наспрам којег су поставилии логор. С планинске стране антиохијски гарнизон је могаонесметано да одржава везу с муслиманском Сиријом и тако даснадбева град, док се у крсташком логору врло брзо почелаосећати оскудица. На срећу крсташа Турци су били паралисанимеђусобним размиримацама. Антиохијски емир Јаги Сијан и даљеје био у лошим односима са својим суседом и сизереном,алепским краљем Ридваном, а овај опет, осим с њим, био је узавади и с рођеним братом, краљем Дамаска, Дукаком.27 Тако дасе слободно може рећи да је крсташима олакшавајућа околностбила управо та што су муслиманске вође биле у међусобннимсукобима. Опсада града је почела 21. октобра 1097. године.Крсташи су били спремни за ову опсаду у почетку, јер је флотаиз Италије тачније из Ђенове донела добру количину хране. Самразлог заузимања Антиохије био је пре свега верски,а с другестране стратешки јер као што се може видети имао је изванреданстратешки положај и географски и војни. Крсташке вође су билеподељене што се тиче напада на Антиохију неки су мислили датреба чекати помоћ из Француске и Византије док су други,поготово Рајмунд од Сен-Жила, били за директан напад. Оводвоумљење је преломио Танкредо дошавши из Александрете градакоји је освојио и рекао је да је изванредно време за напад ида помоћ стиже. Ипак на крају је и Рајмунд увидео да бидиректан напад био раван самоубство те је град био опкољен итербало је чекати да браниоци излгадне и сами се предају.Крсташе су највише плашили камени зидови, јер у то време уЕвропи су градови углавном били брањени дрвеним зидовима, паје камен за већину био потпуна новост.28

26 Антиохију је још раније изградио Византијски цар Јустинијан, а крсташи сусе први пут суочили са овако добрим утврђењем што им је много отежало његово заузимање.

27 Рене Грусе, Крсташка епопеја стр. 39.

Страна 31


Тактика коју су крсташи углавном користили (опсада иизгладњивање) је често била успешна, јер је ретко кој градимао довољно намирница да издржи мало дужу опсаду. Боемунд јесматрао да је боље чекати и што дуже опседати Антиохију и узвише напада је освојити, он није имао за циљ само заузимањеграда већ је хтео да већим жртвама оправда крсташе да не вратеовај град цару Алексију. Друге крсташке вође су прихватиле овуњегову идеју, али она се касније окренула против њих. 50 000војника се налазило под Антиохијом и убрзо су испразнили скоросве намирнице које су имали, а крај око Антиохије су опљачкалиу поптуности, тако да је крсташка војска била између две ватре– глади и напада на град. Крсташи су склапали крај с крајемтоком јесени, али их је зима тукла, јер више није било местагде би се могла наћи храна. Што је зима више одмицала крсташису морали сами да налазе храну, па су чак почели да једукоров, коње, камиле па чак и пацове да би преживели. Постојеподаци да су јели чак и људе па да су њихове главе узимали игађали град што је браниоце Антиохије згрожавало. Због овогасе број коња, после зиме, у јуну 1098. смањио на 200 што јебило готово ништа за тако велику армију. Да ситуација буде јошгора византијски генерал Татициус је напустио бојиште, јер мује пар месеци раније Боемунд рекао да га људи оптужују заиздају, јер византија наводно није обезбедила довољно хране.Турци су знали да је стање међу њиховим непријатељима тешко,те су понекад напустали зидине града и улазили у чарке сакрсташима с намером да им сломе морал, но неке духовне вође суоне визије из Дорилеје употребили да би их одржали на окупу.

Лета 1098. турци су изгладили односе међу собом коликотолико, но то је било довољно да се формира једна војска. Овуармију је водио емир од Мосула звани Кербуга. Та војска сеполао приближавала Антиохији и била је претња крсташима.

Крсташима је преостало једно или да уђу у град или да сеповуку. 2.Јуна 1098. Боемунд је ушао у договор са једним28 Др. Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова стр. 86.

Страна 32


бившим хришћанином који је прихватио ислам, али није биозадовољан њиме те је хтео да се искупи. Име тог човека је билоФируз и он се сматра Квинслингом у овој битци. Те вечери Фирузје отворио врата Боемундовим крсташима (60-ак витезова) којису поклали стражу на капији и пустили остатак крсташких трупау град. Пре овог договора са Фирузом, Боемунд је успео да насастанку крсташа договори да онај ко освоји први град буде ињегов господар, ако византијски цар не дође да га преузме удогледно време. 29 Крсташи су по упаду у град клали све на штасу наишли не поштеђивајући ни жене ни децу, чак ни њиховисавезници, Јерменски хришћани, нису били поштеђени овогмасакра. Како каже Др.Жељко Фајфрић у књизи историја крсташкихратова, овим делом клање је постало смисао крсташких ратова.Освајањем Антиохије крсташи нису добили оно што им је највишетребало, а то је била храна. Муслиманска, Кербугова војска јевећ 2 дана касније стигла под зидине Антиохије и урадила јеконтра опсаду тј. ставила је крсташе у још незгоднији положајнего што су били .Сада крсташка војска није имала куд била језаробљена у зидинама града. Оно што је зауставило византијскупомоћ је то што је гроф од Блоа у међувремену стигао уЦариград и рекао да је крсташка војска уништена у потпуноститако да је цар Алексије наредио да се помоћ не шаље уАнтиохију (можда због ове погрешне вести или је то можда чакнамерно учинио). По мени цар Алексије није хтео да ризикујесвоју војску, јер је знао да су се муслимани ујединили с једнестране, а с друге стране Антиохија се налазила доста далеко одЦариграда тако да би њу било заиста тешко бранити од нападача.Што се тиче крсташа заробљених у Антиохији они су очајавали ипаничили помоћ на коју су они рачунали није стизала. Чак јевођа сиромашних ходочасника Петар Пустињак изгубио сваку наду,он је онај који је имао визије и надао се победи, али га јеситуација у којој су се нашли доста погодила. Онај другивизионар Петар Бартоломеј је у једној малој чарци са турцимаимао визију светог Андреје и одамх ју је испричао вођама, они29 Др.Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова стр.94.

Страна 33


му баш и нису веровали, али зато остали крсташки јесу. Увизији се јавило свето копље са којим су крсташи мислили да ћепобедити. Успаниченој маси је ово била нека врста утехе, апоједним војницима је то давало морал за борбу. Како су визијеказивали крсташи би требало да нађу свето копље у цркви уАнтиохији. Очајни крсташи су се скупили око цркве чекајући ихда га пронађу. Трагање за копљем је трајало читав дан, да бига на крају Петар Бартоломеј (онај који је и имао визију)нашао.30 Крсташи видевши то веровали су строго да ће им Богпомоћи да победе ову битку. Петар Бартоломеј је имао још једнувизију у којој му се јавио свети Андреја рекавши му да војскатреба држати строг пост и да после 5 дана нападне турскувојску. Мало је чудно то што је скоро сва војска прихватиладобровољно ово иако је већина била изнурена од глади (а каошто горе пише многи су умрли од глади), једини који су, што сехране тиче, извукли ’’корист ’’ су били коњи који су добијалидупле порције хране.

27.јуна Боемунд је као главни командант (заменившиРајмунда од Сен-Жила) послао посланство у Кербугов логор да сациљем да турци повуку своју војску. Кербуг је рекао да јединошто крсташи могу да учине је то да се безусловно предају. Штосе тиче Кербуга он је под војом командом имао јако утицајнеисламске вође као што је султан Дакака из Дамаска, атабегТактакин и Ридван из Алепа, они као и арабљани који су сенашли под његовом командом нису били у добрим односима, али сусе ујединили како би бранили ислам као религију. 28.јуна 1098.крсташи су изашли из града и кренули на јуриш ка муслиманскојвојсци. На челу је био један капелан Рајмунд а са њим су ишлии свештеници обучени у бело за њима је ишао остатак војскепредвођен крсташким вођама, сви они су се сложно молили наглас. Овде има доста непроверених историјских чињеница, али30 Сасвим је могуће да је он то и наместио како би охрабрио своју војску, јер не постоје поуздани податци да се свето копље којим је Исус Христос прободен налазило у Антиохији. Како год било крсташи су веровали да је оно што је Петар нашао било заиста свето копље.

Страна 34


како нам кажу хроничари тога времена војсци се масовнодогодила једна визија неки кажу да је то због умора и глади,док други тврде да се то заиста догодило. Лично мислим да јеток битке био сасвим другачији и да до ове битке можда уопштеније ни дошло! Војницима су се јавили Свети ратници СветиЂорђе, Свети Димитрије и Свети Меркурије, а неки су виделикако њихови мртви другови долазе да им помогну у светлу, такомакар кажу записи и хроничари тога времена. По тим описимаинтересанто је да су сви пратили инструкције баш онако како имје Боемунд заповедио радили су до перфекције што није биослучај у другим биткама. Још једна занимљива ствар, премањима, је то да се крсташи после победе нису зауставили утурском логору да би пљачкали већ су гонили турску војску даљекако би им нанели што веће губитке. Муслиманима је тешко паоовај пораз и неће се опоравити дужи низ година ово ће имативеликог значаја у крсташком нападу на Јерусалим. Принчеви изАарабије су први напустили бојно поље код антиохије и вратилисе својим кућама бесни због пораза међусобни сукоби сузахватили поново исламски свет. Убрзо после битке 1.августатифус је захватио и однео многе животе крсташима а међу њимаје био и један од вођа Адемар. Др.Жељко Фајфрић сматра да јеАдемарова смрт била највећи губитак за крсташку војску и дасмрт нити једног другог крсташког вође не би погодила крсташекао његова31 ја се са тиме не слажем, јер Боемунд и Рајмунд су,по мени, имали далеко већи утицај, а као што знамо Рајмунд јебио послан директно по наређењу папе Урбана Другог. Адемаровгубитак јесте погодио крсташе, јер је он доста био утицајан насаму војску и држао их је на окупу.

ЈерусалимОпрали су руке и ноге, крваву одежу заменили чистом и босоноги упутили се

ка тим светим местима


Страна 35


После победе код Антиохије и Адемарове смрти крсташису морали да се реорганизују у направе један дужи предах.Недостатак хране их је доста измучио,а требало је и попунитиредове. Антиохија је већински припала Боемунду. Неки војницинису били задовољни тиме што је војска стајала на једномместу, а више нису ни могли да трпе свађе вођа коме ћеприпасти Антиохија. Било како било Рајмунд од Сен-Жила ће првизакорачити ка Јерусалиму и то бос!32 Крсташка војска ће кренутика Јерусалиму 13.јануара 1099. године са циљем да заврши својумисију и оконча овај крвави рат и коначно ослободи свету земљуиз руку неверника. Једини који је остао у Антиохији збогстраха да ће му бити одузета је био Боемунд, а ГотфридБујонски се повукао са братом Боуденом и Робертом Фландријскиму Едесу. Становништво које су крсташи сретали успут је моралода им помаже и да их дочекује са храном и осталимнамирницама.Прешавши јудејску висораван крсташи су се упутилидиректно ка самом граду Јерусалимо. Гастон од Берна и РобертФландријски, послати у извиђање, први су ушли у Рамлу, коју сумуслимани претходно испразнили, а код Емауса, Бодуен од Бургаи Танкредо су по Готфридовој наредби са стотинак коњаникаскренули према Витлејему. Након галопирања читаве нои, тагрупица крсташа стигла је у Витлејем у зору. Када су локалнихришћани у њима препознали Франке, радости није било краја.33

Сви су се, и они са грчким и они са сиријским обичајима,прикључили поворци да с крстовима и јеванђељима у рукама ипевајући победничке псалме дочекају те ослободиоце, пристиглес далеког Запада. Тога дана, Запад је сасвим неочекиванославио победу крста над месецом. Сви ти сироти људи, накончетири века угњетавања, са сузама у очима љубили су рукеокорелих витезова. Потом су Танкреда и његове другове одвели уцркву Христовог рођења. Ту су видели јасле у којима је лежалокротко дете које је створило небо и земљу, а захвални мештаниузели су Танкредов барјак и поболи га на врх Богородичине32 Рене Грусе, Крсташка епопеја стр.47.

33 Рене Грусе, Крсташка епопеја стр.50.

Страна 36


цркве. Враћајући се из Витлејема, Танкредо је срео Гастона одБерна који је с тридесеторицом витезова управо открио прилазеЈерусалиму, а у уторак, 7.јуна, куполе Светога града могла једа види и читава франачка војска. И на сам помен именаЈерусалим, не беху кадри задржати сузе и бацивши се на коленазахваљиваху Богу што им је омогућио да стигну до циља свогходочашћа, до Светога града у којем је наш Господ пожелео даспасе свет. Јерусалим су Турцима десет месеци раније, преотелиегипатски Арапи34. Сазнавши сада да им се приближују крсташи,за одбрану су на брзину довели један веома јак гарнизонсастављен делимично од Суданаца. Што се крсташких вођа тиче,унапред су се већ били договорили ко ће који део граданападати. Роберт Нормандијски је добио северни део који јегледао на дамаску капију, Роберт Фланријски део наспрамданашње француске Нортд –Дам катедрале, Готфриду Бујо0нском иТанкреду припао је западни сектор који се простирао наспрамкапије према Јафи и наспрам тврђаве, и Рајмунду од Сен-Жилаприпала је јужна страна, односно Сионски брег. Опсада је билаизузетно тешка. Била је средина јуна и велика жега. Били субез воде, без хране ,а највише од свега недстајале су имнаправе за опсаду без којих се зазумање тако утврђеног граданије могло замислити. Но коначно, у Јафу је упловио једанђеновљански конвој с неопходним матеиријалом и намирнцима. Поту опрему, с неколико ескадрона, отишао је Гијом Сабран иистога часа приступио се изради џиновских лестви и покретнихдрвеник кулас којих се могло доминирати бедемима. Инжењерскерадове обавио је Гастон од Берна и већ у ноћи између 9. и 10.јуна Готфрид Бујонски, Роберт Фландријски и РобертНормандијски поставили су опсадне направе наспрамсевероисточног сектора, на линиј од капије Сент Етјен (данашњекапије Дамаска) до потока Седрон. Напад је започет 14.јуна,али без успеха, јер је египатски гарнизон располагао са

34 Због ограничења текста сви детаљи о тим догађајима су морали бити изостављени. Арапи су после пораза код Антиохије понов улазили у сукобе са турцима и цео исламски свет је био доста завађен.

Страна 37


страшним грчким ватрама35 којима је заспиао куле нападача.15.јуна у петак напад је поновљен. Готфриду Бујонском јеуспело да своју кулу, обложи свеже одраним животињским кожамада би греде у опсадном торњну биле заштићене од ватре. Он јеса својим најмлађим братом Есташом од Булоње стигао донајвишег спрата око подне, и пребацивши покретни мостић, сЕсташом и још двојицом витезова из Турнеа нашао се и на самомбедему зидина Јерусалима. Истовремено, лестве, причвшћене набројним местима, омогућиле су великом броју франачких војникада се пребаце преко зида и тако је бедем с те стране у целинибио освојен, а браниоци принуђени да се повукупрема џамији ЕлАкса, заправо Солмоновом храму, и у њему се забарикадирају.Освајање те џамије изискивало је нове борбе, још крвавије одпретходних. У међувремену, Танкред и Гастон од Берна одјруилису да се дочепају још једног светилишта у околини, Кубат есСакре или Омарове џамије, и у њој затекли велики бројмуслимана преданих својој молитви. Те несрећнике освајачТанкредо је намеравао да витешки поштеди и као залог оставиоим је свој барјак. Али нажалост, у току ноћи или сутраданујутру (?) Франци су у новом налету све те заробљенике побили.Сазнавши да му је барјак оскрнављен и реч погажена, нормаскивођа страшно се разбесне, но исто толико разневило га је исазнање да ће морати да се опрости од позамашне откупнине којује с пуним правом очекивао. У јужном сектору, свакако инајтежем, тулуски гроф је наишао на јачи отпор. Тек 15.јунапосле подне, када су се браниоци храма ,бежечи пред ГотфридомБујонским, повкули с те стране и склонили се у тврђаву,Рајмунд је могао да продрде у град. Притиснути са севернестране буљуцима Франака који су се спуштали од рхама и масамакоје су надирале с југа, Егишћани су се унезверено вртели укруг. Рајмунд од Сен Жила је у међувремену одјурио до

35 Они су преузели грчку ватру од византинаца (а о њој је писано у горњем тексту) и искористили су је против крсташа који до тада нису имали сусрет са њом.

Страна 38


цитаделе36, друкчије зване Давидовом кулом, јер му је гувернердао обећање да ће је предати ако му за узврат омогући да себезбедно повуче с гарнизоном. Рајмунд од Сен-Жила је , каоправи племић, дато обећање одржао и чак емиру обезбедио изаштитну прању до Аскалона. Нажалост, далеко од тога да су свиследили овакав пример. Крв проливена у уличним борбама свакакосе могла оправдати, па и ужасне сцене у Храму, будући да су гамуслимани били претворили у прави бастион отпора.37Приморскиградови од Бејрута до Арсуфа били су све до тога дана спремнина преговоре о свом потчињавају, али након 15.јуна ужаснутисудбином јерусалимских муслимана, чврсто су решили да се боредо краја. Што се тиче крстсаша они су истог дана (дакле15.јуна) стигли до самог Гроба господњег.

Оснивање крсташких државаПосле освајања Јерусалима крсташки циљ је званично био

завршен. Папа Урбан Други је умро 29. јула 1099 не видевши Јерусалим слободним. Папу Урбана Другог наследио је папа Паскал Други 13. августа 1099. Смрт папе Урбана је доста погодила крсташке вође они су били свесни да су ту где јесу управо захваљујући њему и да су се једним делом борили и због њега. Постављало се питање ко ће бити владар ове нове територије. Било је неколико кандидата. Гроф нормандијски и 36 Цитадела је најјаче утврђење у неком граду или замку. Унутар зидова цитаделе се налазе углавном владареве одаје. Она је такође опасана веома јаким зидинама и кулама углавном служи као задња линија одбране града.

37 Рене Грузе, Крсташка епопеја стр. 53.

Страна 39


гроф фландријски нису хтели да владају Светом земљом и изразили су жељу да се врате кући – у Европу. Остала су још двојица Рајмунд од Сен-Жила и Готфрид Бујонски. Рајмунд од Сен-Жила је био бољи кандидат и вероватно би био добар владар.Јер чињеница је да је он био великим делом заслужан за ослобађање Свете земље, да није њега било крсташи не би прошлидаље од Антиохије. Пред Мааретом на Номану, управо је он покренуо крсташе да наставе пут ка Светом граду. Према француским историчарима да је он добио круну Јерусалима вероватно би основао стабилну сиријску монархију, која би остала у вазалном односу према Византији, а управо је то највише плаишло остале бароне. Можда би му престо и понудили, али уз ограничења на која он, онако прек и тврдоглавн, сигурноне би пристао. Остим тога, и оба Роберта и Нормандијски и Фландријски били су пре за Готфрида. Готфрид Бујонски је многомање од њега прижељкивао власт, међутим, све што је у себи носио опредељивало је гласаче управо за њега. Храброст с којомје јуришао на Јерусалим била је чудесна, а и сада, када се већина крсташа спремала да се врати у Европу, тешко се могло замислити да би неко боље од тог великог војника – располажујући знатно мањим бројем ратника – могао да сачува освојено. Поред тога, за разлику од тврдоглавног, напраситог иосветљобувиго Рајмунда, био је стрпљив, благ и помирљив човек.38 За краља је требао бити одабран Готфрид Бујонски, али он је био исувише побожан да би прихватио титулу краља Светог града те је он одбио титулу краља али је владао новом крсташком државом.. Готфрид Бујонски је поживео мање од годину дана после освајања Јерусалима. Наследио га је брат Балдуин, роф одЕдесе, који је постао стварни творац латинског Јерусалимског краљевства. Уз помоћ италијаснких поморских ескадри, Балдуин (1100-1118) је покорио све градове на обали, осим Тира и Аскалона. Такође је прешао Јордан и основао тамо тврђаве. У међувремену су Боемунд и његов нећак Танкредо проширили Антиохијску кнежевину на штету муслиманских господара Алепа. 38 Рене Грузе, Крсташка епопеја стр.55.

Страна 40


На обали између јужних граница Боемундових земаља и Бејрута, најесверније тврђаве Јерусалимског краљевства гроф Рајмунд од Сен Жила и његов син Бертрам основали су грофовију Триполи. Када је Балдуин Други, рођаг Балдуина Првог, зазуео Тир , крсташке државе су држале читаву обалу Сирије и Палестине. Готфрид је као феуде раздели освојене земље, па и многе које је тек требало да буду освојене. Балдуин је наставио овај процес. Постојале су четири велике бароније – Јафа, Карак, Галилеја и Сидон – десетак мањих феуда. Краљевски домен су чинили Јерусалим и луке Тира и Акре. Барони су редом додељивлифеуде својим људима, тако да је успостављање у потпуности изграђена хијерархија. У Француској и Енглеској, европским државама које су биле најпотпуније феудалне, монарси су, макартеоријски, уз повластице феудалних сизеренеа, задржали и моћи англосаксонских и франачкких краљева. Међутим у Јерусалиму нраније није било краљевске традиције. . Отуда је краљ био једноставно феудални сизерен. Стварна власт у краљевству припадлаа је у Високом суду, скупштини феудалаца. Ово тело је бирало краља који ништа није сме ода учини без његовог одобрења. Деловао је као главни суд у свим парницама у које субили умешани барони, затим као извршни савет и законодавно тело. Сваки барон је имао сопствени феудални суд који је вршиоисте функције у оквиру његовог феуда. Барон је краљу дуговао феудалну службу, али њену природу и ширину одређивао је Високисуд.39

Било како било крсташке државе су формиране на овом простору и ту ће остати све до поновног уједињења муслимана и реорганизовања муслиманске војске која ће повратити све територије које су крсташи освојили, а пре свега Јерусалим који је и за њих био свети град.

39 Сидни Пеинтер, Историја средњег века

Страна 41


40

Овако је изгледао блиски исток између првог и другогкрсташког рата. На карти се могу јасно видети крсташкедржаве и краљевство Јерусалима као и место битке код

Аскалона чије детаље заобишли.

40 Мапа блиског истога је преузета са интернет енциклoпедије википедија

Страна 42


Личности које су обележиле Први крсташкират

Алексије I Комнин Ана Комнена

Страна 43


Папа Урбан Други Балдуин Јерусалимски

Рајмунд IV од Сен-Жила Готфрид Бујонски

Страна 44


Арслан Адемар од Монтепијера

Страна 45


Роберт II Фландријски Танкред и Боемунд

Страна 46


Евстахије (бела коса)са браћом Годфријем иБалдуином на пријему код цара Алексија I

Комнина

ЗакључакПосле позива папе Урбана II на свети рат, његови

наследници су прихватили ’’свете ратове’’ као примарну ствар,а циљ им је био мање више исти као и Урбану II стећи поновопримат у Хришћанском свету, а и с друге власт над европскимвладарима. Крсташки ратови су били нека врста новог рата којидо тада није био виђен, али је био усвојен. По ’’узору’’ накрсташе и муслимани су организовали своје ’’крсташке ратове’’(боље рећи свете) са сличним циљем - уништити свенемуслиманске народе у име Алаха – џихаде. Крсташки ратовивођени око свете земље су били актуелни за време 11, 12 и 13-ог века. Од првог крсташког рата кога сам овде описао па сведо последњег; деветог крсташког рата који се завршио 1272 таземља је трпела велика разарања, а народ које је тамо живео јечесто мењао свог ’’власника’’. Та земља је током скоро тривека трпела велику муку и патњу која се заснивала на религијии која је, по мени, потпуно одскакала од догми и правогхришћанског учења. Крсташи су били углавном људи са улице инису много ни били религиозни, они су то све радили највишезбог личних интереса и због сопствене користи. Са таквимљудима није било могуће сарађивати у потпуности и контролисатиих тако да је дошло до многих проблема и пљачки о којима самписао (као нпр. пљачка Цариграда 1204. године). Напоменуо бихпоново да крсташки ратови нису били само организовани у циљуослобађања Јерусалима тј. свете земље већ су били организовании спровођени и у Европи. Поједини градови у европи су билизаузимани под изговором да су под јеретичком управом и да ониморају бити ослобођени од ђавољих владара. Једин од познатијихкрсташких ратова су били ратови на северу европе. Шведскоосвајање Финске је било подељено уствари у 3 крсташка похода

Страна 47


(први који се десио око 1155, други око 1249. и трећи око1293. г.) Не постоје поуздани докази о овим ратовима, јер јеФинска већ била добрим делом хришћанска у то време, овикрсташки ратови су били пре свега политички, а управо зато сами одлучио да их споменем овде као пример да нису сви крсташкиратови имали за циљ да шире хришћанство већ су имали за циљсвоје личне интересе, чега је наравно било и у првом крсташкомрату.

Крсташки ратови су били јединствена врста ратовања у средњемвеку и нова такође, кроз каснију историју они ће битимодификовани, па је нека врста крсташког рата , ако се такоможе назвати био и Черчилов позив савезницима у Другомсветском рату. Било како било крсташки ратови су проузрокованизбог превеликог утицаја римокатоличке цркве и великог утицајаримских папа на неуке европске владаре. Папе и римокатоличкацрква је била у свом зениту за време ових ратова, да бикасније јачањем неких европских држава опао њихов утицај. Некиод њих ће чак и освајати папску државу због несугласница засветом столицом. После пада Византије 1453. у Европу је стигланова војска – Отоманска војска и држала се на Балканскомполуострву дуги низ година, то је подсећало на муслиманскувојску која је заузела шпанију пар векова раније. Оба тадоласка муслимана у Европу су пренела ислам на тло Европе и онсе задржао ту то дана данашњег. Католичка црква је изгубиласвој примат нешто пре открића америке, да би коначно посталазасебна држава после јаког јачања Енглеске.

Литература

Др.Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова

Страна 48


Рене Грузе, Крсташка епопеја

Сидни Пеинтер, Историја Средњег века

Енциклопедија Британика

Жак Ле Гоф, За један други средњи век

Documentary movie: The Crusades, Crescentand the Cross

Online енциклопедија википедија

http://www.wikipedia.org/

Страна 49

Pregled I Krstaskog rata (rs,cyr)

Documents

Transcript of Pregled I Krstaskog rata (rs,cyr)