приредиоБошко И. Бојовић

2012

и Шаулићи са Жабљака

ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ БОЈОВИЋ

Из ратног војног Албума 1914-1918

Н. РАКОЧЕВИЋ, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Цетиње 1969, стр. 380.

М. КОРДИЋ, М. АШАНИН, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 67, 208.

Н. РАКОЧЕВИЋ, Црна Гора у Првом свјетском рату, Цетиње 1969, стр. 423.

ИСЕЉАВАЊЕ У СРБИЈУ

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК 1917

ЗАПИСИ МИЛОША ЛУКОВИЋА О ПОПУ-ПЕРКУ ШАУЛИЋУ И ЈЕЛЕНИ ШАУЛИЋ

(18. октобар 2013)

I

Цркву Светог пророка Илије у селу Гајтану (раније Јабланички срез, сада општина Медвеђа) на југу Србије освештао је епископ нишки Господин Никанор 3. септембра (по старом календару) 1908. године. То се види из „Гласа Нишке епархије“ за 1909. годину, стр. 20-21.

Сачуване су црквене матичне књиге Гајтанске цркве, али нису комплетне. Чувају се Месној

канцеларији Леце, која покрива неколико села општине Медвеђа. Својевремено парохија

Гајтанске цркве покривала је подручје неколико села: Гајтан, Дренце, Брајшор, Леце и

Стубла. На основу стања у црквеним књигама преписивани су подаци у цивилне матичне

књиге општине Медвеђа, па тако и у оне које се налазе у Месној канцеларији Леце.

Сачувана матична књига рођених Гајтанске цркве за период од краја 1908. до 1926. године

јасно показују да поп Петар Шаулић почиње да обавља дужност свештеника ове парохије од

краја 1908. године, тј. од момента освештања Гајтанске цркве.

Матична књига умрлих Гајтанске цркве устројена је почетком 1909. године. Она јасно

показује да је поп Петар Шаулић обављао у континуитету дужност пароха од почетка 1909.

године до јесени 1915. године, тј. до почетка бугарске окупације. Последњи његов упис у

књигу умрлих био је 15. октобра 1915. године. После тога ништа се не уписује у ову књигу до

1919. године. Поп Шетар Шаулић наставља дужност свештеника и његов први упис у ову

књигу је 09. фебруара 1919. године. Такође, у књигу рођених уписао је крштење детета 04.

фебруара 1919. године. Затим у континуитету обаља свештеничку дужност до краја 1928.

године.

Дана 6/19. августа у књигу умрлих уписао је два случаја поп Секуле Радосављевић из

Медвеђе, који замењује попа Петра. Даље уписе врши, од 27. новембра / 09. децембра до

13/26. Децембра, поп Бранислав Арсић из Бучумета. На основу тога може се претпоставити

да је поп Петар био заузет болешћу жене Стане или да је био одсутан (можда је био у Црној

Гори).

Више је него симптоматично да је последњи упис у књигу умрлих крајем 1928.

године извршио сам поп Петар Шаулић. То је заправо упис смрти његове жене

Стане. Стана је преминула 7/20. децембра "ноћу" а сахрањена је на "Гајтанском

гробљу" 8/21. децембра 1928. године "због изнурености", са "56 година". Ово

"Гајтанско гробље" је: а) или гробље у засеоку Шљивово, где се сахрањују и

житељи засеока Црводик (које је најближе Гајтанској цркви); б) или најстарије

гробље у Гајтану испод засеока Равништа, које није непосредној близини цркве

(налази се поред асфалтног пута, али око 2,5 километра пре цркве). После тог

датума нема ниједног уписа попа Петра Шаулића у матичним књигама Гајтанске

цркве.

Поп Бранислав Арсић из Бучумета појављује се у матичним књигама Гајтанске

цркве на самом почетку 1929. године, али је већ 13/26. јануара постављен за новог

пароха Гајтанске цркве поп Лазар Ђорђевић, који ће бити месни парох до после

Другог светског рата.

Дакле, очигледно је да је после смрти своје жене Стане поп Петар – Перко предао

дужност у Гајтанској цркви и губи ми се траг у Гајтану. Није познато да ли постоји

споменик Стани Шаулић на „Гајтанском гробљу“.

II

Божица Младеновић из Историјског института САНУ (родом из Прокупља)

објавила је књигу:

ЖЕНА У ТОПЛИЧКОМ УСТАНКУ 1917. ГОДИНЕ, Социјална мисао, Београд,

1996.

То је заправо њена магистарска теза. Имала је, између осталог и усмене изворе

(информаторе) на подручју Горње Јабланице (данашња општина Медбвеђа), али

слабије познаје тај крај у односу на родну Топлицу.

На страни 60. ове књиге постоји један пасус о Јелени Шаулић. Констатује да је Јелена кћер

попа Перка Шаулића „из Медевеђе“ (уместо: „из Гајтана“) и каже да се борила под

командом Милинка Влаховића, али да је „погинула током 1917. године, али се из прича

савременика буне не може докучити када и где“. Даље, наводи да се у четвртој свесци

часописа „Видов-дан“ за 1918. годину, који је излазио у Женеви, налазе подаци о Јелени Б.

Бојовић, чије је девојачко презиме Шаулић. Каже да је пре рата била учитељица, а да је за

време „аустријске окупације Црне Горе храбро водила комитску чету“ (и позива се на

страну 101. наведеног часописа). На крају Божица каже да је склона мишљењу да су

посреди „две различите особе, које случајно имају истоиме и презиме“. Види се да

Божица не познаје довољно биографију Јелене Шаулић, удате Бојовић.

***

У Централној библиотеци САНУ чувају се четири књиге публикације „Видов-дан.

Историја српских ратова 1912–1918 у слици и речи“ (има форму часописа Б-5 формата),

чији је уредник и издавач био Душан Шијачки. Води се као раритет под сигнатуром:

Rl 154, а свака књига има свој под број. На насловној страни прве књиге ове публикације

(за 1918: годину) пише да излази у Женеви; на другој (за 1919. годину): Женева–Београд;

на трећој (за 1921. годину): Београд–Женева; на четвртој (за 1926. годину): само Београд.

Из овог фонда Централне библиотеке САНУ не произлази закључак да су ове четири

књиге имале своје свеске – иако на насловној страни публикације пише да „излази два

пута годишње: на Светог Саву и на Видов-дан“. Види се јасно да су књиге ове

публикације објављиване: 1918, 1919, 1921. и 1926. године.

У Књизи IV, за 1926. (а не у свесци 4. – како је цитирала Божица Младеновић), на страни

101, налазе се четири фотографије, а у десном доњем углу позната Јеленина фотографија

(портрет). У горњем левом углу те фотографије аплицирана је мала Јеленина фотографија

из ратних дана (с пушком). Испод фотографије пише:

„Јелена Б. Бојовић, рођ. Шаулић, учитељица,

која је за време аустријске окупације Црне Горе храбро водила комитску чету“

Јелена се не помиње у текстовима ове књиге, као ни и преостале три књиге „Видов-дана“.

III

Историчар из Лесковца Добросав Туровић (родом из Гајтана) писао је о женама-

учесницама Топличко-јабланичког устанка у неколико наврата (у новинама и

књигама). Најпрецизније податке о Јелени Шаулић даје у књизи:

ЈАБЛАНИЧКИ КОМИТСКИ ПОКРЕТ 1916–1918, Туристичка штампа, Београд,

1996.

На стр. 187. и 188. ове књиге Туровић наводи борце Гајтанског комитског одреда

1916. године, међу којима су и поп Петар Шаулић и Јелена Шаулић.

На стр. 229. и 230. постоји посебно поглавље посвећено Јелени Шаулић под

насловом „Српска и црногорска Орлеанка“. На страни 229. каже се да је „после

пропасти Јабланичко-топличког устанка Јелена Шаулић са протом Перком и групом

јабланичких комита напустила Гајтан и отишла у Црну Гору, у родни Шавник“, те да

је „до завршетка Првог светскограта 1918. године комитовала са четовођом Бошком

Бојовићем, са којим се после рата и венчала“. Ништа не каже у том поглављу о

повратку попа-Перка у Гајтан.

Туровић даље цитира епску песму о Јелени, коју је забележио 1965. године од

„народног песника и гуслара Мирка Мујовића из Гајтана“. Песма има 34

десетерачка стиха. Мирко Мујовић (рођен око 1910. године; преминуо пре више

година) био је најпознатији гуслар из Гајтана у периоду после Другог светског рата,

а био је познат и по срицању епских стихова. Први је снимио грамофонску плочу од

свих гуслара Горње Јабланице (Секуле Добричанин је снимио можда пре њега, али

он је из Раче Косаничке, тј. са подручја суседог краја – Косанице). Милош Луковић

је лично слушао гуслање Мирка Мујовића у Гајтану у јануару 1968. године: био је

прави гусларски виртоуз.

IV

Милош Јагодић са Филозофског факултета у Београду објавио је опсежну књигу:

НОВИ КРАЈЕВИ СРБИЈЕ (1912–1915),

Филозофски Факултет – Унверзитет у Београду, Београд, 2013.

То је заправо његова докторска дисертација. Цело једно поглавље књиге има наслов

„Просвета и култура“, а о просвети се говори на стр. 453–473. У фус-нотама се

прецизно наводе архивски извори (из Архива Србије), а цитирају се и ондашње

новине и Шематизам Краљевине Србије за 1914. годину. Ту су и подаци који се

односе на Призренски округ. Има веома мало појединачних имена, а Јелена Шаулић

се не помиње (па је нема ни у именском регистру).

Међутим, цитирани извори из Архива Србије, нарочито на странама 464–467, као и

Шематизам Краљевине Србије за 1914. годину, представљају солидан путоказ за

истраживање фондова Архива Србије, где би ваљало очекивати неки податак о Јелени

Шаулић – њеном школовању у Србији и о службовању у школи у Призрену.

У Београду, 18. октобар 2013. Милош Луковић

ИСТОРИЈА

Др Милош Луковић

У вртлогутопличког устанка

Топлички устанак – незаобилазни дио историје првога свјетског рата

У јеку Првога свјетског рата, крајем зиме 1917, избила је на југу Србије велика народна буна против окупатора, која је у историогафији означена као Топлички устанак. Био је то једини устанак на окупираном подручју Европе у Првом свјетском рату. Поред масовности, његову специфичност чине и различите околности које су допринијеле да он плане, као и његово необично руководство. У вртлогу Устанка нашло се не само локално становништво са својим четовођама него и група родољуба приспјелих из Црне Горе и један изасланик Врховне команде српске војске са удаљеног Солунског фронта, који су се ставили на чело побуњеног народа. У тим размјерама Устанак је трајао око мјесец дана, али су герилске оружане акције преживјелих устаника и комита трајале и касније, да би у завршници рата прерасле у одлучан сукоб са окупатор- ским јединицама у појединим мјестима Србије и Црној Горе и допринијеле њиховом ослобађању. Устанак је био праћен великим херојством устаника, међу којима је било и жена (најпознатија је била Јелена Шаулић, која је потом четовала у дурмиторском крају). Цивилно ста- новништво је устаницима пружало велику подршку. Све је плаћено огромним жртвама и страдањима људи и масовним уништењем покретне и непокретне имо- вине, тако да се послије рата пред државним органима новоуспостављене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца постављало питање одговорности за све те догађаје. Многе су недоумице остале и до данас, послије истека готово цијелог стољећа, иако се о Топличком устан- ку расправљало у разним приликама, а непрестано се објављују нови документи, свједочанства и расправе о устаничким догађајима. Устанак је дубоко урезан и у народно памћење, па су тако ликови неких његових вођа и учесника прешли у народну епику и добили митске обрисе. У сваком случају, цјеловита историја Првогсвјетског рата на тлу Србије и Црне Горе не да се замислити без осврта на Топлички устанак, који је био много шире ратно прегнуће него што му то назив сугерише.

22 Савиндан 2013. | бр. 80

22 Савиндан 2013. | бр. 80

Угушивање устанка и наставак комитске борбе

Бугарски окупатор је у „Војно-инспекцијској области Морава“ убрзано прикупљао разбијене јединице и доводио борбене трупе с Румунског и Солун- ског фронта. Аустроугарски окупатор је прикупио све расположиве снаге у „Генералном војном гувернману Србија“, али је тражио и помоћ од своје врховне команде, тако да су дошле у помоћ трупе с фронта на ријеци Сочи. Чак су и Њемци одвојили један батаљон са Солунског фронта и послали на устаничко подручје. Устаничке снаге бројале су око 15.000 бораца, али су њихово језгро од око 4.000 ратника сачињавали боље норужани и обучени комити. Уз помоћ артиљерије и авијације непријатељ је постепено стезао обруч око устаника и повраћао једну по једну варош, да би 24. и 25. марта 1917. аустроугарска и бугарска команда прогласиле крај операција на гушењу устанка. То ипак није значило потпуно уништење устаничких јединица, а остало је активно око 2.600 бораца. Устаничке војводе, са својим људством, измицале су потјерама окупатора, ступајући повремено у окршаје, нарочито Коста Војиновић. Планине Копаоник, Радан, Соколовица, Пасјача, Видојевица, Јастребац и друге постале су уточишта преосталим устаницима. У априлу, који је био веома хладан, настало је затишје, а онда се изненада појавио из свог скровишта Коста Пећанац и заказао окупљање устаника. Образовао је одред од 1.200 устаника и процијенивши да је у изгледу офанзива српске војске са Солунског фронта предузео је у мају борбену експедицију на Ристовац (у долини Јужне Мораве) и Босилеград (тада на територији Бугарске). Овај Пећанчев противудар и Војиновићева издржљивост у честим окршајима показивали су да окупатор није постигао потпун успјех у сламању устанка. Огласили су се и војводе Милинко Влаховић, Тошко Влаховић и Јован Радовић с преосталим људством. Тошко Влаховић је доспио и на бугарску границу и водио борбе у јуну и јулу, а Јован Радовић је дјеловао једно вријеме у околини Пирота, да би се обојица вратили на подручје око планине Радан. Послије повратка Тошко Влаховић је погинуо у новембру 1917.Бугарски окупатори вршили су невјероватне репресалије над голоруким становништвом и примјењивали различите методе борбе и уцјене не би ли уништили остатке устани- ка и комита. Довели су и своје „контра-чете“ састављене од искусних комита из времена прије Балканских ратова. Потјере за устаницима биле су непрестане, а приморавано је и цивилно становништво да у њима учествује. Многи устаници били су приморани на предају и потом су ликвидирани или сурово кажњавани. Војводе Пећанац, Влаховић и Радовић добро су се прикрили, а војвода Војиновић пркосио је све док 17. децембра, када је опкољен са свих страна није извршио самоубиство у једној воденици код поткопаоничког села Гргуре, близу Блаца. У устанку и репресалијама погинуло је и страдало 20.000–30.000 српског становништва.Иако пасивни и прикривени Пећанац, Влаховић и Радовић су схватали да с преосталим људством могу допринијети ослобађању мјеста у Србији и Црној Гори у моменту кад српска војска буде надирала са Солунског фронта. Крај рата Пећанац је дочекао у Ибарском Колашину и био је у вези с Влаховићем и Радовићем, који су прешли у Црну Гору, да тамо организују устанак и садејствују с јединицама српске војске у наступању. Пећанац је успио да ослободи Пећ и обратио се дивизијару Лакићу Војводићу да обједини све комистке и устаничке јединице на подручју Васојевића и наступа према Подгорици. Миљан Дрљевић је руководио ослободилачким акцијама на Јастрепцу.

Послије ослобођења Колашина Влаховић и Радовић наступали су према Шавнику, Жабљаку и Никшићу и удружили се с локалним устаницима, међу којима су у дурмиторском крају били и Бошко Бојовић и Јелена Шаулић са својим саборцима. Влаховић је са својим људством учествовао у ослобађању Билеће, Требиња, Љубиња и Стоца, а Радовић Гацка и Калиновика, све до Сарајева (у коме је убрзо умро под сумњивим околностима). Борбено искуство које су ове војводе стицале у Топличком устанку 1917. и у својим комитским акцијама против окупатора показало се у завршници рата вишеструко корисним.

Одабрана литература: Гледовић, Богдан, Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Милан Граховац, Петар Опачић, Први светски рат. Србија и Црна Гора, Цетиње, 1976. Дерок, Јован, Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916–1918, Београд, 1940. Митровић, Андреј, Устаничке борбе у Србији 1916– 1918, Београд, 1987. Павловић, Божа, Трећи српски устанак, Београд, 2003. Павловић, Момчило, Божица Младеновић, Коста Миловановић Пећанац 1879–1944, Београд, 2003. Перовић, Миливоје, Топлички устанак 1917, Београд, 1971. Пешић, Новица, Коста Војиновић Косовац – вођа То- пличког устанка, Београд 2007. Топлички устанак 1917. године. Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године, Боеград, 1997. Савиндан 2013. | бр. 80 ,

стр. 27

Перко Шаулић парох Жабљачки и Јабланички Жабљак 1923

У повратку сам био у месној канцеларији Леце и прегледаоматичне књиге. Подаци јасно показују да је поп Петар Шаулић(тако свугде пише) био парох цркве у Гајтану од краја 1908. године (а тада је заправо освештана ова црква) све до бугарске окупације у јесен 1915. године, када је забрањен рад српских свештеника.

Поп Петар се јавља по ослобођењу и први му је упис крштење детета 04. фебруара 1919. године. Затим у континуитету обаља свештеничку дужност до краја 1928. године. Више је него симптоматично да је његов последњи упис заправо упис смрти његове жене Стане. Стана је преминула 7/20. децембра "ноћу" а сахрањена је на "Гајтанском гробљу" (!) 8/21. децембра 1928. године "због изнурености", са "56 година". Ово "Гајтанско гробље" заправо је најстарије гробље у Гајтану испод засеока Равништа, које није непосредној близини цркве (налази се поред асфалтног пута око 2.5 километра пре цркве).У периоду од августа до октобра 1928. године попа Петра је замењивао парох цркве у суседном селу Бучумету поп Бранислав Арсић. Тај поп се појављује у књигама на самом почетку 1929. године, али је већ 13/26. јануара постављен за новог пароха Гајтанске цркве поп Лазар Ђорђевић, који ће бити месни парох до после Другог светског рата.

Дакле, очигледно је да је поп Перко боравио на Жабљаку у периоду од пропасти Топличко-јабланичког устанка (можда је отишао заједно с Јеленом) до ослобођења. Томаш је налазио податак да га има на списку пароха у Црној Гори који су примали плату од окупационих аустроугарских власти (које нису прогањале свештенике као што су то чиниле бугарске власти). После смрти жене Стане, поп Перко је предао дужност у Гајтанској цркви и губи ми се траг у Гајтану.

Из писма Милоша Луковића Бошку Бојовићу, 9 октобра 2013.

Добросав Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002, стр. 174-176, 179, 255, 318-319, 326, 332, 333, 349, 352.

Споменик на старом гробљу у Пљевљима

О Шаулићима

Спасоје Јакшић Шаула

А. Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, Београд 1930, стр. 98.

”Језерски кнез”, према опису руског путописца и научника Александра Гиљфердинга, који је 1857 пропутовао од Пљеваља преко Језера ка манастиру Пива, био је по свој прилици Спасоје Шаула.

А. Ф, Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Београд 1996, стр. 214.

А. Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, Београд 1930, стр. 99.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 47.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 53.

У боју између Дробњака и Турака на Ограђевици 1858:

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 73; f.-n. 324.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 91; f.-n. 417.

Među najpoznatijim ustanicima bila je mlada učiteljica Jelena Šaulić iz Gajtana. Posle bugarske okupacije Srbije i izbijanja ustanka u Toplici i Jablanici 1917, učiteljica Jelena je sa svojim ocem Perkom, koji je bio već u poodmaklim godinama, postala borac Gajtanskog odreda. Otišla je na planinu Radan, priključila se ustanicima, naučila kako se baca bomba i gađa iz puške i postala jedan od najhrabrijih boraca.Posle propasti ustanka u Toplici i Jablanici, Jelena Šaulić je sa ocem Perkom i grupom jablaničkih četnika napustila Gajtan i otišla u Crnu Goru, u rodni Šavnik. Do završetka Prvog svetskog rata, 1918. godine, četovala je sa četovođom Boškom Bojovićem, sa kojim se posle rata i venčala. Jelena je bila strah i trepet za neprijateljeve vojnike, žandarme, kao i za špijune i pljačkaše. Umrla je vrlo mlada, 1921. godine. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima za izuzetnu hrabrost.

%< /// %>

Politika 8.10.1929.

Heroina ustaničke Toplice i nepokornog DurmitoraIako je završila učiteljsku školu, Jelena Šaulić Bojović se, umesto podučavanja đaka, prihvatila puške i kao komita vojevala u Srbiji i Crnoj Gori protiv bugarskih i austorugarskih okupatora

Jelena Šaulić BojovićPljevlja – U plejadi srpskih heroina koje su učestvovale u oslobodilačkim ratovima u prvoj polovini prošlog veka jedno od najsvetlijih mesta pripada, svakako, Jeleni Šaulić Bojović – učiteljici, neustrašivoj komitkinji i vojvotkinji, učesnici Topličkog ustanka 1917. godine, koja se potom istakla u pružanju otpora austrougarskom okupatoru u durmitorskom kraju. Uspomena na hrabrost ove žene u njenom zavičaju živi do današnjih dana.Rođena je 1896. godine, u selu Junča Do, podno Durmitora, kao najmlađa od petoro dece sveštenika Perka Šaulića, a odrasla u Medveđi, gde se njen otac preselio s porodicom, zbog – kako je ostalo zabeleženo – nesuglasica sa crnogorskim knjaževskim dvorom.Prema kazivanju publiciste Đorđija Ostojića iz Pljevalja, koji se godinama posebno bavi istraživanjem dobrovoljačkog pokreta, Jelena se odlikovala neobičnom bistrinom uma i najlepšim vrlinama, pa je u rekordno kratkom roku završila učiteljsku školu. Međutim, umesto podučavanja đaka, prihvatila se puške i sa ocem Perkom pridružila ustaničkim četama Koste Vojinovića na Radan planini, dabrani srpsku nejač Toplice i Jablanice od terora bugarskog okupatora.– Kao borac Gajtanskog odreda bila je neustrašiva i nadasve vešta u rukovanju oružjem, a posebno je kao bombaš bila strah i trepet za neprijatelje. Njeno junaštvo i podvizi sokolili su dobrovoljce da izdrže, a narodu tog dela Srbije ulivali su veru da je moguć otpor bugarskom okupatoru – kaže za „Politiku” Đorđije Ostojić.Kada je krajem marta 1917. godine, ipak, ugušen Toplički ustanak, Jelena je sa ocem Perkom i grupom četnika otišla u Crnu Goru, da bi se u durmitorskim vrletima pridružila komitskoj četi vojvode Boška Bojovića, koja je vojevala protiv austrougarske soldateske.– Brojni primeri njenih podviga ostali su u sećanju naroda tog dela Crne Gore, a zabeleženi su i u istorijskim spisima. Ova odvažna Durmitorka posebno se istakla u sukobu komita i žandarma na Vrelima, u januaru 1918. godine. U tom obračunu poginulo je i ranjeno 97 neprijateljskih vojnika, 23 su zarobljena, a među njima i zloglasni Osman Jogunica, austrougarski vakmajstor iz Bosne, koji je osuđen na smrt, a streljala ga je lično Jelena Šaulić – ističe Đorđije Ostojić, navodeći da je, prema opisima njenih savremenika, Jelena bila krupna crnokosa devojka prodornog pogleda, oštrog i britkog jezika. U Toplici se i danas priča o lepoti ove Durmitorke, pa je ostala i uzrečica – lepa kao Jelena Šaulić.Po završetku Prvog svetskog rata, udala se za vojvodu Boška Bojovića, zasnovala s njim porodicu u Pljevljima i kao učiteljica radila u obližnjem selu Otilovići. Međutim, ubrzo se, usled posledica vojevanja i iscrpljujućeg komitskog života teško razbolela, i preminula je 21. marta 1921. godine. Tek je bila zakoračila u 26. godinu života. Ostala je priča da više od godinu dana posle njene smrti, u znak žalosti, u plemenu Drobnjaka, iz kojeg potiče, nije bilo veselja niti su se čule gusle i pesma. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.– Smatram da je zavičaj mogao da uspomenu na nju sačuva i na primereniji način nego što su to narodna predanja. Nema danas nijedne javne ustanove koja nosi ime ove „srpske Jovanke Orleanke”. Tek 2005. Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912–1918. godine iz Pljevalja podiglo je dostojno spomen-obeležje Jeleni Šaulić Bojović, na starom gradskom groblju, gde je i sahranjena – kaže Đorđije Ostojić.

Petko KoprivicaPolitika: 15/12/2008

"Pobjeda", Društvo - Srijeda, 07. januar 2009. godineDurmitorka Jelena Šaulić - Bojović, učiteljica, komitkinja i vojvotkinja, jedna je od najistaknutijih žena u oružanom otporu prema austro-ugarskom i bugarskom okupatoru u Prvom svjetskom ratu

U plejadi heroina koje su učestvovale u oslobodilačkim ratovima u prvoj polovini prošlog vijeka jedno od najsvjetlijih mjesta svakako pripada Jeleni Šaulić - Bojović, učiteljici neustrašivoj komitkinji i vojvotkinji, istaknutoj puškonoši u Topličkom ustanku, u proljeće 1917. godine. A potom i u pružanju otpora austro-ugarskom okupatoru u durmitorskom kraju. Legenda o čuvenoj hrabrosti ove žene traje i dan danas.Jelena je rođena 1896. godine, u selu Junča Do, podno Durmitora, kao najmlađe od petoro djece sveštenika Perka Šaulića. Inače, odrasla je u Medveđi, gdje se njen otac nedugo potom preselio s porodicom kako je ostalo zabilježeno, zbog nesuglasica sa crnogorskim knjaževskim dvorom. Prema kazivanju publiciste Đorđija Ostojića iz Pljevalja, koji se godinama bavi istraživanjem naše istorijske prošlosti, a posebno dobrovoljačkog pokreta, Jelena se odlikovala neobičnom bistrinom i najljepšim ljudskim vrlinama, pa je u rekordno kratkom roku završila učiteljsku školu. Međutim, umjesto đačkog dnevnika prihvatila se puške i sa ocem Perkom pridružila ustaničkim četama Koste Vojinovića na Radan planini, da brani nejač Toplice i Jablanice od terora bugarskog okupatora.- Kao borac Gajtanskog odreda bila je neustrašiva i nadasve odvažna, ali i veoma vješta u rukovanju oružjem. A posebno se isticala kao bombaš i predstavljala strah i trepet za neprijateljske vojnike. Njeno junaštvo i podvizi sokolili su dobrovoljce da izdrže, a narodu tog dijela Srbije ulivala je vjeru da otpor prema bugarskom okupatoru neće biti uzaludan - kazuje Đorđije Ostojić.Kada je krajem marta 1917. godine, ipak, ugušen Toplički ustanak Jelena je sa ocem Perkom i grupom četnika otišla u Crnu Goru da bi se u durmitorskim vrletima pridružila komitskoj četi vojvode Boška Bojovića, koja je vodila stalne borbe sa austro-ugarskim soldatima. Brojni primjeri Jeleninih podviga ostali su u sjećanju naroda ovog dijela Crne Gore, a i zabilježeni su u istoriji. Ova odvažna Durmitorka posebno se istakla u sukobu komita i žandarma na Vrelima, u januaru 1918. godine. U tom obračunu poginulo je i ranjeno 97 neprijateljskih vojnika, 23 su zarobljena. Među njima je bio i zloglasni Osman Jogunica, austro-ugarski vakmajstor iz Bosne. Taj zlikovac je bio toliko ogrezao u zločinimaj pa je odmah osuđen na smrt strijeljala ga je lično Jelena, ističe Đorđije Ostojić, navodeći da je prema opisima njenih savremenika ova učiteljica bila vitkog rasta, crnka, krupna i jaka djevojka prodornog pogleda, oštrog i britkog jezika. A, ipak, povučena, stidljiva i nenametljiva. U Toplici se i dan danas priča o ljepoti ove Durmitorke o kojoj je ostala i uzrečica: "Lijepa kao Jelena Šaulić".Po završetku Prvog svjetskog rata Jelena se udala za vojvodu Boška Bojovića i zasnovala sa njim porodicu, u Pljevljima gdje je kao učiteljica radila u obližnjem selu Otilovici. Ubrzo je, međutim, oboljela od posljedica komitskog života i iscrpljujućeg vojevanja. Preminula je 21. marta 1921. godine, a tek je bila zakoračila u 26 godinu života. Priča se da se više od godinu dana nakon njene smrti, u znak žalosti, u plemenu Drobnjaka, iz koje je poticala nije bilo veselja niti su se čule pjesme i gusle. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvijezdom sa mačevima.Njen zavičaj joj je se, ipak, nije odužio na valjan način, smatra publicista Ostojić. Nema danas nijedne javne ustanove koja nosi ime ove naše Jovanke Orleanke. Tek 2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912-1918 godine iz Pljevalja podiglo je dostojno spomen obilježje Jeleni Šaulić - Bojović, na starom gradskom groblju, gdje je i sahranjena.

Vasko Radusinovićhttp://www.pobjeda.co.me/citanje.php...1-07&id=156239

Vile sa Gajtana[ [ [ [ [ Novosti 23 nov. 2007[ [ piše: Novica Pešić23. novembar 2007. 00:00 | Komentara: 2Posle bugarske okupacije, učiteljica Jelena Šaulić sa ocem Perkom pridružila se borcima Gajtanskog odreda. Jelena je posmrtno odlikovana Karadjordjevom zvezdom s mačevima. Jedna od aktivnih žena medju topličkim ustanicima bila je i Andja Šćepanović, iz gajtanskog zaseoka Petrovca

ŽENE su bile pouzdani ustanički jataci, iako je to bilo skopčano s velikim rizikom, jer su okupatori bili nemilosrdni prema njima, kao i prema članovima njihovih porodica. Tako je, npr. austrougarska obaveštajna služba otkrila žene, koje su bile saradnice ustanika. Leposava Nerandžić iz Kuršumlije, udovica srpskog kapetana, primala je Kostu Vojinovića, Kostu Milovanovića Pećanca i neke četovođe u svoju kuću.Kosta Milovanović Pećanac je posebno cenio Todoru iz Bele Vode, majku njegovog pisara i ađutanta Bratimira Milačića. Ova starica je često posećivala četu i znala sve njene skrivnice. Pri tom je donosila hranu, da gladni borci prezalogaje. Pećanac je zapamtio kao izuzetno mirnu i staloženu ženu, duhovno neobično snažnu. “Nikada je nisam mogao videti neveselu i snuždenu kao mnoge majke. Samo nam je govorila da se ženski ne predamo, da junački istrajemo do kraja. Ona ima pet sinova, četvorica su sa vojskom a jedan u četi sa mnom”, zabeležio je predvodnik ustanka o Todori Milačić.Vučko Pantić, četovođa, a izvesno vreme i komandant Jastrebačkog komitskog odreda, ratovao je sa svojom ženom Rosom Pantić, a u rodnom selu Lazarevacu imao je jatake: Katu Tanasković, Mariju Radović, Petkanu Arsić, Ljubicu Smiljković, u Maloj Draguši: Minu Gočmanac i Zorku Pribak, a u Velikoj Draguši: Ljubicu Joksimović.Žene su u Topličkom ustanku bile i naročita komora borcima. Kad god su mogle, i to bilo potrebno, snabdevale su ih hranom. Devojka Danica Mrdelić zapamćena je po tome što je na dogovorena mesta nosila četnicima hleb i ostale životne namirnice. Sedamnaestogodišnja Krstina Perunović iz Berilja takođe je nosila hranu ustanicima, među kojima je bio i njen brat Đorđe. Julka i Grozdana iz sela Kutlova su, po iskazu Radoslava Trifunovića iz istog mesta, davale namirnice četnicima. Persa, žena četovođe Jovana Jelića, takođe je često snabdevala četnike hlebom, kao i Jevdoka iz Trbunja. Višečlana porodica Andrića iz Svinjišta opskrbljivala je neophodnim namirnicama četnike Koste Milovanovića Pećanca. Dara Popović, ćerka sveštenika Kaličanina iz Gornje Konjuše, dalja rođaka vojvode Petra Bojovića, takođe je hranila ustanike...Žene i devojke tokom Prvog svetskog rata bile su u različitim odredima hrabri borci protiv okupatorske torture, utvrdio je istoričar Dobrosav Turović. U jugoistočnoj Srbiji protiv bugarske okupacije borile su se: Stanka, Danica i Krstina Petrović-Dimić iz Belog Polja, Nata Ognjenović iz Kuršumlije, Veselinka Lukić iz Donje Konjuše, Rizna Radović, Rosa Pantić, Kruna i Negosava Cvetković, Jevrosima Mladenović iz Labukova, Milica Mihajlović i druge žene iz Toplice.Među najpoznatijim ustanicima bila je mlada učiteljica Jelena Šaulić iz Gajtana. Posle bugarske okupacije Srbije i izbijanja ustanka u Toplici i Jablanici 1917, učiteljica Jelena je sa svojim ocem Perkom, koji je bio već u poodmaklim godinama, postala borac Gajtanskog odreda. Otišla je na planinu Radan, priključila se ustanicima, naučila kako se baca bomba i gađa iz puške i postala jedan od najhrabrijih boraca.Posle propasti ustanka u Toplici i Jablanici, Jelena Šaulić je sa ocem Perkom i grupom jablaničkih četnika napustila Gajtan i otišla u Crnu Goru, u rodni Šavnik. Do završetka Prvog svetskog rata, 1918. godine, četovala je sa četovođom Boškom Bojovićem, sa kojim se posle rata i venčala. Jelena je bila strah i trepet za neprijateljeve vojnike, žandarme, kao i za špijune i pljačkaše. Umrla je vrlo mlada, 1921. godine. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima za izuzetnu hrabrost.Jedna od aktivnih žena među topličkim ustanicima bila je i Anđa Šćepanović, zvana Piža Komita iz gajtanskog zaseoka Petrovca. Od prvih dana Piža je pristupila ustanicima. U njenoj kući povremeno je boravio štab Jablaničkog ustaničkog odreda koji su činili braća Milinko i Toško Vlahović. Štab poverava Piži obaveštajne i kurirske zadatke. Nosila je poštu u Lebane, Bojnik i Medveđu. Išla je čak i u Leskovac, odakle je donosila bugarsku štampu, šećer, so, kafu i lekove. Kažu da je znala da se preruši u Šopkinju i da Bugarima zavara svaki trag. Lukavstvo joj je više puta spaslo glavu.Četnici su bili sigurni kad su kod Piže ili kad su išli u akciju s njom. Za vreme ustaničkih borbi vidala je ustanicima rane, sklanjala ih u zemunice i šumske pećine. Teškog ranjenika Dojčinovića sa Pasjača čuvala je tri meseca, a da to od njenih ukućana niko nije znao. U pokret je uključila i mlađu sestru Staku, ženu Maša Stojovića, poznatog topličkog četnika. Naročito je vešto krila srpske begunce iz bugarskih zarobljeničkih logora. Kad su ugušili ustanak, Bugari su joj spalili dve kuće, ambar i salaš, opljačkali svu pokretnu imovinu i oteli stoku.

Жарко ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, 671 стр.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 245; 249, 257.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 248-249.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 245.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 376.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 586.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 542.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 540.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 93.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 420.

Ж. ЛЕКОВИЋ, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 441.

Из књиге Обрена Караџића:

Родословно стабло Сима ЈАКШИЋА и Спасоја ЈАКШИЋА ШАУЛЕ

Жабљак 1934 године

Tapez pour saisir le textes