Borile smo se za vazduh: (Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe

Bojan BilićBorile smo se za vazduh

DocumentaKuća ljudskih prava

Naklada Jesenski i TurkZagreb, ožujak 2015.

Bojan Bilić

BORILE SMO SEZA VAZDUH

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe

izdavačiDocumenta

Kuća ljudskih pravaNaklada Jesenski i Turk

za izdavačeVesna Teršelič (Documenta)

Milana Romić (Kuća ljudskih prava)Mišo Nejašmić (Jesenski i Turk)

urednica izdanjaVesna Janković

recenzentidr. sc. Branka Galićdr. sc. Paul Stubbs

lekturaMonika Milić

dizajn naslovniceDejan Dragosavac Ruta

autor ilustracije na naslovniciVeljko Danilović

grafički urednikBoris Kuk

tisak: Znanje d.o.o., Zagreb

w w w.jes ensk i-turk.hrCIP zapis je dostupan u računalnome kata logu Nacionalne i sveuči l išne

knj ižnice u Z agrebu pod brojem 000902942.

Sadržaj

Akronimi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Reč zahvalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam: marginal(izova)ni fenomen . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam u pokretu . . . . . . . 51

Prelazeći liniju: feministički antiratni angažman . . . . . . . . . 71

Stupanje u visokorizični aktivizam: Antiratna kampanja Hrvatske . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91

Između multiplikacije i fragmentacije: širenje antiratnih inicijativa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115

Antiratni aktivizam i posle ratnog konflikta: beogradske Žene u crnom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

Aktivizam i moć: dometi i značenja antiratnog angažmana . . . . . . . . . . . 151

Epilog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169

Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173

Indeks . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197

Dodaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205

Borile smo se za vazduh. (Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe © Bojan Bilić, 2015Sva prava pridržana.

naslov izvornikaWe Were Gasping for Air: [Post-]Yugoslav Anti-War Activism and Its Legacy, Baden-Baden: Nomos, 2012.Preveo Bojan Bilić.

Ilustracija na naslovnici © Veljko DanilovićIzvorno objavljeno u ARKzinu, br. 9, siječanj 1994.

Kuća ljudskih prava Zagreb djeluje kao Centar znanja za društveni razvoj u području zaštite i promicanja ljudskih prava

Izdavanje ove publikacije omogućeno je financijskom podrškom Nacionalne zaklade za razvoj civilnoga društva. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost autora i nužno ne izražava stajalište Nacionalne zaklade.

7

AFŽ Antifašistički front žena ARK Antiratna kampanja

Hrvatske, Zagreb

CAA Centar za antiratnu akciju, Beograd

CPO Civilni pokret otpora, Beograd

EU Evropska unija

FHP Fond za humanitarno pravo, Beograd

HDZ Hrvatska demokratska zajednica

HHO Hrvatski helsinški odbor, Zagreb

IDC Istraživačko dokumentacioni centar, Sarajevo

JNA Jugoslovenska narodna armija

LGBT lezbejka, gej, biseksualan, transseksualan

NATO Severno-atlanski sporazumni savez

NVO/NGO nevladina organizacijaOVK Oslobodilačka vojska

KosovaREKOM Regionalna komisija za

utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji bivše SFRJ

SANU Srpska akademija nauka i umetnosti

SFRJ Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija

SKJ Savez komunista Jugoslavije

UJDI Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu

WRI Internacionala protivnika rata

ŽUC Žene u crnom, Beograd

Akronimi

Borile smo se za vazduh

8 9

Reč zahvalnosti

Posmatrajući raspad zemlje u koju je s prijateljima uložio energiju i ideale, Vane Ivanović, jedan od osnivača Evropskog pokreta, rekao je da su "Jugoslaviju stvorili najbolji, a uništili najgori".1 Uživao sam u istraživanju čije rezultate predstavljam u ovoj knjizi, jer mi je pružilo priliku da upoznam mnoge koji bi se, po svojim postignućima i ideološkim orijentacijama, mogli svrstati u prvu grupu. Lako sam prelazio novouspostavljene granice, menjao dijalekte, i razgovarao s nekim od naj-većih (post)jugoslovenskih pisaca, pravnika, arhitekata, filozofa, boraca za ljudska prava... Bio sam impresioniran interesovanjem koje su pokazali za moju temu, kao i spremnošću da sa mnom podele iskustva, knjige i emocije.

U toku tri godine terenskog rada, obavio sam više od sto intervjua širom biv-še Jugoslavije i Evrope, pa sam, naravno, veoma zahvalan svojim sagovornicima/sagovornicama na nedvosmislenom izrazu intelektualne solidarnosti i podrške. Mada u analitičkim poglavljima knjige ne otkrivam njihov identitet (osim u onim slučajevima u kojima mi je to bilo eksplicitno dopušteno), lista imena data u Do-datku 1 svedoči o dugu koji osećam.

Studija koja je pred Vama ukazuje na jugoslovenske antiratne inicijative kao na moguću "alternativnu istoriju", ali i na prazninu u mnogobrojnim istraživačkim prikazima posvećenim ratovima za jugoslovensko nasleđe. Stranice koje slede su glas margine, platforma koja je odveć često uskraćivana protagonistima/protago-nistkinjama ove knjige u društvenom, političkom i akademskom smislu. Iritira-ni obiljem (ne)namerno iskrivljenih interpretacija s kojima se nisu identifikovali, mnogi moji sagovornici/sagovornice su verovali da bi ovo istraživanje moglo biti drugačije. Nadam se da sam, bar u izvesnoj meri, ispunio njihova očekivanja, iako znam da ih ne mogu sve učiniti podjednako zadovoljnim.

"S obzirom na to da je svaki od nas, kao i bilo ko drugi, već više ljudi, prilična je gužva", kaže Žil Delez (Gilles Deleuze) u svom Pismu strogom kritičaru.2 Mnogo-strukost pojedinačnog ljudskog bića i neophodnost da se sarađuje s drugima vero-vatno nigde nisu toliko izražene kao u akademskom radu, bez obzira na osamlje-

1 Dostupno na: www.svetozarjovanovic.com/files/svastara-06.pdf (pristupljeno 12. 8. 2012).2 Deleuze, 1995, str. 7.


10 11

nost koja je njegov sastavni deo. U ranim fazama istraživanja, dok sam izoštravao fokus, bili su mi važni komentari: Ane Dević, Čipa Genjona (Chip Gagnon), Stefa Jansena (Stef Jansen), Donatele dela Porta (Donatella della Porta), Sabrine Rame (Sabrina Ramet), Džona Kina (John Keane), Lepe Mlađenović, Orli Fridman (Orli Fridman) i Nika Kroslija (Nick Crossley). Bili su mi zanimljivi i korisni susreti s Dragomirom Olujićem, Borisom Budenom, Ildiko Erdei, Milošem Uroševićem, Markom Vasiljevićem, Ljiljanom Gaković, Zlatojem Martinovim, Jasnom Drago-vić-Sozo (Soso) i Majom Korać-Sanderson. Erik Gordi (Eric Gordy) je, u svojstvu mentora, položio temelj ove studije predloživši mi da ispitam potencijal koncepta civilno društvo i problematici (post)jugoslovenskog antiratnog angažmana pristu-pim iz ugla teorija društvenih pokreta. Erik je usmeravao moj rad mudrim i nena-metljivim savetima, trudeći se da mi studentski život učini što lakšim. Veoma mi je drago što je moj kolega i prijatelj Pol Stabs (Paul Stubbs) komentarisao ceo rukopis, jer su me njegova sociološka imaginacija i istančano poznavanje našeg dinamič-nog regiona podstakli da još jednom promislim i osnažim svoje argumente. Vesna Janković sa Sveučilišta u Zagrebu bila je stalni izvor inspiracije, pa treba zahvaliti našim dugim razgovorima i intenzivnoj elektronskoj prepisci ukoliko moja studija uspeva da pokaže u kojoj je meri aktivističko delanje važno njenim protagonistima i protagonistkinjama. Goranka Matić, Biljana Rakočević i Dejan Dragosavac Ruta ljubazno su podelili sa mnom fotografije koje su obogatile moj rad. Veliku zahval-nost dugujem Školi za slovenske i istočnoevropske studije na Univerzitetskom ko-ledžu u Londonu (School of Slavonic and East European Studies, University Colle-ge London), kao i londonskoj kancelariji Fonda za otvoreno društvo (Open Society Fund) i njegovom predusretljivom osoblju, bez čije trogodišnje finansijske potpore ne bih završio doktorsku tezu koja je u osnovi ove knjige. Zahvalan sam takođe Documenti i Nacionalnoj zakladi za razvoj civilnog društva, kao i izdavačkoj kući Jesenski i Turk, na tome što su omogućivši pojavljivanje regionalnog izdanja, vra-tile ovu studiju sredini kojoj pripada.

Bojan Bilić

Predgovor

Knjiga Borile smo se za vazduh iz više razloga predstavlja značajan doprinos razu-mevanju oružanih sukoba i atmosfere koja ih je pratila u zemljama bivše Jugosla-vije. S obzirom na to da Bojan Bilić analizira političku istoriju koja je prethodila izbijanju nasilja i primenjuje savremenu teoriju političke sociologije, njegova stu-dija problematizuje jedno poluzvanično objašnjenje događanja u regionu od 1991. godine nadalje.

Koje su glavne crte tog poluzvaničnog objašnjenja? Veliki broj aktera, među kojima su političari, novinari, komentatori, zvanične i nezvanične diplomate, uglavnom dobrih namera, ali bez znanja i iskustva, stvorio je svojevrsnu meša-vinu projekcija nacionalne parapsihologije, reciklirane hladnoratovske ideologije, reprodukcija žurnalističke opsesije s političkom površinom i preteranog čitanja Rebeke Vest (Rebbeca West). Najistaknutije elemente te mešavine čine sledeće pretpostavke:

1. Politička istorija počinje (ponovo) raspadom socijalističkog sistema. U pe-riodu do 1945. region pati od "viška istorije" (Churchill), ali je prestao da proizvodi novu istoriju sve dok je postojala socijalistička Jugoslavija. Isto-rija koja je proizvedena u prethodnom periodu ostala je "zamrznuta", da bi nestankom države neki mađioničari bili u stanju da je "probude". Tako je nasilje koje prati raspad države samo nastavak istorije koju su komunisti navodno decenijama držali u suspenziji.

2. Stanovništvo regiona podeljeno je na više ideološki jedinstvenih "naroda". Svaka osoba je pripadnik samo jednog naroda i nije ništa više od pripadni-ka tog naroda. Svako pripada svom narodu na način koji se ni po čemu ne razlikuje od režimske propagande. Osnovni element pripadanja je mržnja prema drugima. Po nekim autorima (Kaplan), mržnja, zajedno s elementi-ma istorijskog pamćenja, može da se prepozna u fizičkim karakteristikama stanovnika regiona.

3. Interes svih ljudi u regionu je identičan interesu političkog vrha. Zato kad se govori o tome šta traži država ili paradržava gde su nastanjeni Srbi, ne kaže se "ova garnitura želi" nego se kaže "Srbi žele". Isto pravilo važi i za Hrvate, Albance i druge. Tu i tamo mogu da se spomenu grupe koje nude


12 13

Predgovor

alternativne političke opcije i prioritete, ali je u tom slučaju nužno unapred ih diskvalifikovati time što će se označiti kao "mali", "umereni" ili "proza-padni". Oni koji nude drugačija shvatanja ne dolaze iz samog regiona.

4. Jedino je naoružan subjekt politički subjekt. Čim krene nasilje, osnovni cilj medijacije je formula koja će svakoj oružanoj grupi omogućiti nepobitnu kontrolu nad određenom teritorijom. U suprotnom, jedna oružana snaga mora biti pobeđena. Sudbina onih koji žive na toj teritoriji je pitanje za ka-snije i nikako nije proizvod nezavisnog političkog i društvenog delovanja samih građana, već deo međunarodnih sporazuma ili paketa uslova koji dolazi izvan same zemlje. Ovo međunarodnim posrednicima i administra-torima daje priliku da se hvale time što su u marginalne države uveli "za-padne" standarde (Holbrooke, Owen).

Takve pogubne pretpostavke se lako mogu rekonstruisati iz izjava i delovanja političara i novinara, mada ni akademska zajednica, a naročito njen mainstream, nije nevina. Pored velikog broja istraživača koji su preuzeli teze o "prirodnom" karakteru nacionalizma (Smith) kao polaznu činjenicu a ne hipotezu koju treba dokazati (Banac, Ignatieff, Cohen), od 1991. nadalje u akademskim radovima po-stoje dve tendencije koje otežavaju razumevanje i učvršćuju dominantne narative s političkom pozadinom.

Jedna od te dve tendencije je fetišizam civilnog društva. Još od pre sloma ko-munizma preovladava utisak da je jak civilni sektor 1. uslov bez kojeg je nemogu-će razvijanje demokratskog društva i 2. nešto o čemu lokalno stanovništvo nema pojma, te neophodan proces ne može da počne bez saveta, finansiranja i projekata koji dolaze izvana (što na duže staze marginalizuje "samonikle" lokalne akcije). Ini-cijative koje prethode periodu stranih "asistencija" su sumnjive, jer korene moraju imati u komunističkom periodu.

Druga tendencija je metodološki nacionalizam. Bez obzira na to što su pokre-ti kao feminizam, pacifizam i kosmopolitizam nastali kao deo transnacionalnih pomeranja, dominantan pogled na bivše jugoslovenske zemlje (kao i na "istok" uopšte) podrazumeva da su države "realnog socijalizma" delovale izvan globalnih tokova, pa su sledstveno tome ljudi bili neupućeni u te događaje. Autsajderi su uglavnom iznenađeni činjenicom da je (i) Jugoslavija imala, između ostalih, svoje feministe/feministkinje i pacifiste/pacifistkinje.

Još jedan vid metodološkog nacionalizma u istraživanju oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji je pretpostavka da akteri s raznih strana novoformiranih granica nisu delili iskustva i nisu komunicirali. Zato postoji (odveć) snažan impuls da se na pokrete u zemljama bivše Jugoslavije gleda kao da nisu povezani, pa se njihovo postojanje više pripisuje zapadnom uticaju nego lokalnom angažmanu.

Takve tendencije su imale odjeka u razvijanju zapadne politike prema eks-Ju-goslaviji, zbog čega se među lokalnim akterima za vreme sukoba pojavljuju tenzije

i frustracije čiji su izvori u velikoj meri povezani s nedostatkom političke reprezen-tacije za većinu koja je bila protiv nasilja, odsustvom analize istorijskog i društve-nog konteksta u najprisutnijim objašnjenjima tekućih događaja, kao i teškoćama komunikacije antiratnih pokreta među sobom i s većim delom javnosti. Moglo bi se čak reći da ukoliko je politički neuspeh antiratnih pokreta u velikoj meri i bio očekivan, nedostatak komunikacije svakako je ograničio njihov intelektualni i publicistički domet. U tom smislu je lakše razumeti činjenicu da su se pomenute frustracije iz vremena oružanih sukoba zadržale do danas.

Kada sve navedeno uzmemo u obzir, postaje jasno koliko ovo nezaobilazno istraživanje Bojana Bilića nudi nove i korisne elemente za razumevanje burnih de-šavanja 1990-ih, kao i političkih i društvenih pokreta u periodu koji je usledio.

Pre svega, ova studija stavlja (post)jugoslovenski civilni angažman u istorijski i društveni kontekst i prati razvojni put feminističkih, ekoloških i pacifističkih ini-cijativa 1970-ih i 1980-ih godina, pokazujući na koji su se način one presekle u antiratnom pokretu 1990-ih. Dok su neki istoričari i analitičari (Popov, Kuzmanić, Klasić) osvetlili manje poznate događaje, ovo istraživanje ide korak dalje i opisuje veze između raznih vidova društvenog angažmana u različitim vremenima.

Drugo, umesto ideološke i ateorijske idolatrije civilnog sektora, autor prime-njuje savremene teorije političke sociologije kako bi objasnio ko se i zašto angažo-vao u antiratnim pokretima, ali i ispitao s kojim su se pritiscima suočavali aktivisti/aktivistkinje i kakve su bile podele i dileme antiratnog angažmana.

Treće, umesto da se upusti u fetišizam margina koji bi prihvatio nebitnost po-kreta koje analizira, a usput ih proslavio kao svete izgubljene bitke, autor se kon-centriše na činjenice. Rezultat je konkretna i empirijski solidno utemeljena inter-pretacija neuspeha i podela među učesnicima antiratnog pokreta koja ostaje pri-menljiva i u analizi posleratnih tenzija na regionalnoj civilnoj sceni.

Konačno, autor uspešno izbegava redukcionizam tipičan za mnoga retrospek-tivna istraživanja, gde je analiza događaja ograničena samo na političke elite. Ume-sto već očekivanih Miloševića i Tuđmana, narativ se razvija kroz lična iskustva konkretnih ljudi s kojima je istraživač razgovarao, a koji su prethodno duboko i ozbiljno razmišljali o smislu svog angažmana. Nema u ovoj studiji stereotipa i ka-rikatura.

Borile smo se za vazduh je u svakom pogledu vredna i korisna knjiga koja će, nadamo se, podsticajno delovati na buduće istraživače. Previše se gledalo na povr-šinu, a premalo na ambijent u kojem su se stvari dogodile. Neka ovaj rad posluži kao korektiv i inspiracija!

Eric GordyLondon, oktobar 2013.

Stari svet se raspada, a novi se još nije pojavio: ovo je vreme čudovišta.1

Antonio Gramši

Pokušajmo da za svoj vlastiti život učinimo nešto i sami, ne preda-jući svoju sudbinu u bilo čije nekontrolisane ruke. Ako ni ne pokušamo da postanemo punopravni građani, otkuda možemo znati kakvi su nam realni izgledi za slobodu i demokratiju; za mir, a ne rat; poštene, a ne lažirane izbore; uljudan život, a ne brutalnost; toleranciju, a ne ratničko nadmetanje; za preduzimljivost i uspešnost, a ne inerciju i apatiju? Iz-bora, dakle, imamo.2

Nebojša Popov

1 Gramsci, 1971, str. 276. Ukoliko nije drugačije navedeno, svi prevodi su moji.2 Popov, 1990, str. 1.

17

Uvod

Sarajevo, grad koji "umire i rađa se u isti mah",1 obeležilo je 6. aprila 2012. dvade-setogodišnjicu početka jedne od najdužih opsada u istoriji ratovanja. Instalacija sastavljena od 11 541 crvene stolice protezala se duž Ulice maršala Tita, sve do Ali-pašine džamije, obnavljajući uspomenu na isto toliki broj žrtava zločina koji teško nalazi premca čak i na evropskom kontinentu.2 Dok su fotografije ovog događaja obilazile svet, retki su podsetili na činjenicu da su u junu 1992. hiljade Beograđana/Beograđanki3 i drugih građana/građanki Srbije izašle na ulice u znak solidarno-sti sa žiteljima/žiteljkama Sarajeva.4 Spojivši listove crnog papira, demonstranti/demonstrantkinje su formirali kilometrima dug flor – simbol žalosti i saosećanja (slika 1). Par godina kasnije, grupa srbijanskih aktivista/aktivistkinja krenula je na put preko Hrvatske i Mađarske, prešla planinu Igman i provukla se kroz Sarajevski tunel5 kako bi stanovnicima/stanovnicama opkoljenog grada pokazala da su mno-gi "s druge strane" digli glas protiv bezumnog razaranja.

Više od decenije nakon kraja ratova za jugoslovensko nasleđe (1991–2001), re-lativno malo znamo o procesima kroz koje je sve veća izvesnost oružanog sukoba ojačala postojeće ili stvorila nove aktivističke mreže. Ideološke pozicije koje su po-kretale civilni angažman i uzrokovale njegove napetosti i fragmentacije ostale su u velikoj meri neistražene. Takođe, nema socioloških studija koje poklanjaju odgo-varajuću pažnju značaju (post)jugoslovenskog antiratnog organizovanja za složenu geometriju društvenih, političkih i ličnih interakcija i otpora unutar regionalnih civilnih sfera koje karakteriše asimetrična preraspodela moći. Sve pobrojano pred-stavlja ozbiljnu, premda ne i sasvim iznenađujuću, prazninu u brojnim istraživa-njima raspada Jugoslavije.

1 Ivo Andrić, 1953. 2 Detaljan prikaz različitih praksi otpora u opkoljenom Sarajevu daje Larisa Kurtović (2014).3 Insistiram na oblicima za oba roda ne radi puke političke korektnosti, već iz želje da skrenem

pažnju na ključnu (ali nedovoljno priznatu) ulogu žena u antiratnom aktivizmu. 4 Videti: Logar, 2012. 5 Sarajevski tunel su 1993. prokopali žitelji Sarajeva kako bi povezali opštine Butmir i Dobrinja

koje su bile pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine. Kroz ovaj tunel su hrana, humanitarna pomoć i oružje ulazili u opkoljeni grad.


18 19

Uvod

Ova knjiga, zasnovana na dugoročnom terenskom radu u zemljama regiona, poziva se na konceptualni aparat studija društvenih pokreta kako bi otpočela pro-ces rekonstrukcije antiratnog aktivizma u Srbiji i Hrvatskoj.

Slika 1: Protest protiv opsade Sarajeva (Crni flor),Beograd, 7. jun 1992.

© Goranka Matić

Ona se bavi društvenim fenomenom koji je kompleksan, kako u smislu vred-nosnih orijentacija i strategijskih opcija glavnih aktera/akterki, tako i u pogledu efekata njihovog delovanja. S obzirom na to da primenjuje pojmove kojima se operiše u ispitivanjima društvenih pokreta/civilnog angažmana, ova studija nudi jedan mogući okvir za prikupljanje i analizu empirijskih informacija, odnosno za produkciju znanja o kolektivno organizovanim i ponekad institucionalizovanim metodama kojima se su građani/građanke Srbije i Hrvatske opirali ratovima za jugoslovensko nasleđe.

Moj centralni argument je da se spomenute civilne inicijative nisu pojavile u političkom vakuumu. Naprotiv, na stranicama koje slede pokazaću da je (post)ju-goslovenski antiratni aktivizam, u svojim raznovrsnim formama, prisvojio i osna-žio društvene mreže nastale kroz studentski, feministički i ekološki angažman u socijalističkoj Jugoslaviji. Tako artikulisane antiratne akcije su na celom prostoru bivše države poslužile za stvaranje društvenog i materijalnog kapitala koji je uložen u osnivanje današnjih nevladinih organizacija posvećenih zaštiti ljudskih prava, tranzicionoj pravdi i mirovnom obrazovanju.

Kroz sva poglavlja knjige tvrdim da se jugoslovenski antiratni aktivizam ne može razumeti ukoliko se u obzir ne uzmu različiti oblici unutar- i među-republič-kih saradnji i razmimoilaženja koji su ovde postavljeni u kontekst jugoslovenskog socijalističkog iskustva. Problematici aktivističkog delanja pristupam iz transnaci-onalne perspektive, posmatrajući Srbiju i Hrvatsku kao epistemološki par ispunjen obiljem antagonističkih percepcija i ideoloških pozicija koje uslovljavaju bitno drugačije aktivističke strategije. U tom smislu, složenica (post)jugoslovenski upu-ćuje na civilni angažman koji je započet za vreme "druge" Jugoslavije (1943–1991) i nastavljen posle njenog raspada. Tu reč najčešće upotrebljavam u geografskom značenju koje obuhvata prostorno jezgro mog interesovanja, ne ispuštajući iz vida gustu mrežu njegovih poveznica s drugim jugoslovenskim republikama.1 Sasvim sam, pak, eksplicitan u onim slučajevima u kojima pridevom jugoslovenski ozna-čavam set dinamičnih ideoloških orijentacija prema etničkoj, kulturnoj i jezičkoj bliskosti jugoslovenskih naroda, nezavisno od načina na koji su organizovane teri-torije na kojima žive.2

Štaviše, naslov ove knjige odveć ambiciozno implicira da će među njenim ko-ricama čitalac/čitateljka naći (post)jugoslovenske antiratne aktivizme "disecirane" i objašnjene u njihovoj "celosti". Pod taj široki označivač mogao bi se podvesti niz zanimljivih tema koje bi istraživače/istraživačice društvenih sukoba odvele razli-čitim interpretativnim stazama: trans- i intranacionalno umrežavanje, socijalna memorija, ekonomija kolektivnih poduhvata, tranziciona pravda... Ipak, svedenost sintagme (post)jugoslovenski antiratni aktivizam ne bi trebalo shvatiti kao izraz mog etnografskog autoriteta. Društveni naučnici/naučnice se u "subjekte znanja", Lakanove (Lacan) sujet(s) supposé savoir, uspostavljaju putem provlačenja ličnih istraživačkih iskustava kroz prizmu teorijskih apstrakcija. Na taj način, oni/one navodno proizvode iscrpno znanje o fenomenima kojima se bave.3 Međutim, s ob-

1 Detaljan pregled antiratnih aktivnosti u Crnoj Gori daju S. Pavlović i Dragojević (2014).2 Endru Baruh Vahtel (Andrew Baruch Wachtel) vidi jugoslovenstvo kao "ideju po kojoj

južnoslovenski narodi čine jednu zajednicu bez obzira na razlike u jeziku, religiji i istorijskom iskustvu" (Wachtel, 1998: 1). Videti takođe: Đokić, 2003. Kratku analizu odnosa između jugoslov-enstva i antinacionalizma daje Rajić, 1991, str. 12.

3 Handler, 1985, str. 171–82.


20 21

Uvod

zirom na to da ova knjiga ne može – ni po širini ni po dubini svojih uvida – biti sveobuhvatna, nastojaću da identifikujem opšte društveno-političke putanje anti-ratnog organizovanja u Srbiji i Hrvatskoj.

U vezi s tim, mnoge inicijative udaljene od centara političkog odlučivanja – iako nesumnjivo važne – ostaće izvan mog empirijskog zahvata. Ovde, nažalost, ne mogu da posvetim dovoljnu pažnju predstavnicima lokalne vlasti i individualnim građanima/građankama koji su pokazali ogromnu hrabrost u naporu da promovišu mir i toleranciju u svojim zajednicama.1 Na primer, Josipa Reihl-Kira (1955–1991), zapovednika policije u Osijeku, kao i Gorana Zobundžiju i Milana Kneževića, 1. jula 1991. usmrtio je hrvatski policajac Antun Gudelj prilikom njihovog povratka s pregovora koje je Reihl-Kir vodio s predstavnicima srpskog naroda.2 Srđan Aleksić (1966–1993) je bio mladić srpske nacionalnosti koga je 27. januara 1993. grupa pripadnika Vojske Republike Srpske pretukla na smrt, pošto je pritekao u pomoć svom bošnjačkom sugrađaninu Alenu Glavoviću. Srđanu je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava Bosne i Hercegovine, a ulice i pasaži u Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu i Pančevu danas nose njegovo ime.3 U malo poznatom činu individualnog otpora ratu, Vladimir Živković, prinudno mobili-sani rezervista iz Valjeva, vratio je s vukovarskog fronta oklopno vozilo Jugoslo-venske narodne armije (JNA) i parkirao ga ispred tadašnje Skupštine Jugoslavije, simbolički ukazujući na izvor bezumnog nasilja (slika 2). Tomislav Buzov4 je bio jedini putnik zloglasnog voza 671, na relaciji Beograd-Bar, koji se 27. februara 1993. suprotstavio otmici 18 Bošnjaka koju su u stanici Štrpci izveli pripadnici

1 O tome koliko je rat kao rešenje jugoslovenske krize bio šokantan svedoče rezultati istraživanja koje je u svim jugoslovenskim republikama i p Svi oteti putnici, uključujući i Buzova, kasnije su ubijeni. Milana Lukića je za ovaj i druge zločine počinjene u okolini Višegrada Haški tribunal osudio na doživotnu zatvorsku kaznu. okrajinama obavio beogradski sociolog Vladimir Goati. On je utvrdio da je samo 6,7% populacije očekivalo raspad zemlje. Ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji u septembru 1991. pokazala su da se 80% populacije zalagalo za mir (75% muškaraca i 86,4% žena). Videti: Milić, 1993, str. 109–22. Štaviše, ni društveni naučnici nisu mogli da pred-vide tako brutalan rasplet: u anketi koju je organizovao Slaven Letica u oktobru 1989, nijedan od 30 vodećih jugoslovenskih sociologa, politikologa ili ekonomista nije mislio da su "građanski rat, terorizam ili nasilje" mogući; 18 je odgovorilo da će se zadržati status quo; 6 da će doći do jačanja demokratskih tendencija, 4 da će se pojaviti administrativni arbitar (s mogućom intervencijom JNA), dok su samo dvojica smatrala da će se zemlja raspasti. Videti: Bolčić, 1992, str. 9–25.

2 Izložba o Josipu Reihl-Kiru, koju je pod nazivom Tko je tebi Reihl-Kir? pripremila Tanja Simić-Berclaz, otvorena je u Beogradu u julu 2010, a zatim je obišla i druge gradove bivše Jugoslavije.

3 U februaru 2012. Boris Tadić, tadašnji predsednik Republike Srbije, posthumno je odlikovao Srđana Aleksića zlatnom Medaljom za hrabrost Miloš Obilić, dok ga je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik u februaru 2013. odlikovao Ordenom časti Republike Srpske sa zlatnim zracima. Videti dokumentarni film Srđo (2007). Videti takođe: Broz, 1999.

4 Tomislav Buzov je rođen u Kaštel Novom pored Splita. Radio je u Beogradu kao oficir JNA. De-žulović, 2009.

srpske paravojne jedinice pod komandom Milana Lukića.5

Mada se nadam da će ovi i mnogi slični slučajevi naći trajno mesto u našem pamćenju, moja studija se bavi načinima na koje su aktivisti/aktivistkinje, u svoj-stvu kolektivnih aktera, osmišljavali mogućnosti otpora delujući s različitih pozicija unutar ratnog konflikta. Iako ispitujem lokalne, regionalne i republičke organizaci-one posebnosti zavisne od preraspodele političke i vojne moći, sredstva koja sam imao na raspolaganju nisu mi omogućila da ih u analitičkim poglavljima tretiram ravnopravno.6 Imajući to u vidu, empirijski delovi knjige prate protestni ciklus i istražuju antiratni angažman u Srbiji i Hrvatskoj, od formiranja aktivističkih grupa do njihovog gašenja ili utapanja u institucionalizovane i profesionalizovane oblike delovanja u posleratnom periodu.

Slika 2: Vladimir Živković parkira oklopno vozilo JNAispred Savezne skupštine u Beogradu, septembar 1991.

© Art klinika (Foto: Zoran Raš)

Međutim, kako sam nagovestio, ova knjiga ne analizira sve "ciklusne faze" iz translokalne/republičke perspektive, već je ograničena na seriju "analiza slučaja" (case analysis) – kakvi su pristupanje Antiratnoj kampanji Hrvatske (ARK) ili ko-lektivni identitet beogradske grupe Žene u crnom (ŽUC) – čak i onda kad bi bilo sasvim uputno očekivati komparativni pristup. S obzirom na nedostatak literatu-

5 Svi oteti putnici, uključujući i Buzova, kasnije su ubijeni. Milana Lukića je za ovaj i druge zločine počinjene u okolini Višegrada Haški tribunal osudio na doživotnu zatvorsku kaznu.

6 Pored lokalnih i stranih antiratnih aktera, postojale su širom Evrope grupe civilnih aktivista/ak-tivistkinja jugoslovenskog porekla. Jedna takva grupa – Mi za mir – bila je aktivna u Amsterdamu i uglavnom su je činili mladi Jugosloveni koji su želeli da izbegnu mobilizaciju. Nives Rebernak je bila među osnivačima ove grupe koju je podržao i Dalaj Lama.


22 23

Uvod

re na ovu temu, smatram da je celishodnije ocrtati dominantne trendove i na taj način ponuditi jedan mogući okvir koji bi budući istraživači/istraživačice mogli preispitati i dopuniti. Dok glavni tok teksta donosi analizu širih putanja (post)ju-goslovenskog antiratnog organizovanja, mnogobrojne fusnote nude elementarne biografske informacije o glavnim akterima/akterkama. Kako je to uvek slučaj prili-kom ispitivanja "fluidnih" društvenih pojava kakve su civilne inicijative, lista ovde spomenutih imena, naravno, nije iscrpna. Iako mi nije namera da "personalizujem" antiratni angažman, verujem da

... je aktivistički rad uvijek i borba protiv defetističkog sindroma i pasivnosti, [te su] pojedinci i pojedinke izuzetno bitni. Ni jedan program, aktivnost ili or-ganizacija nisu mogli nastati bez inicijative i upornog rada pojedinaca, aktivista/aktivistica koji se ponekad u literaturi zovu i socijalnim poduzetnicima. Nositelji ratnih kao i proturatnih incijativa su živi ljudi i zbog toga je imenovanje sudi-onika/sudionica ključno za potvrđivanje vrijednosti civilnog angažmana i pro-tivljenje zlu. I dobro, baš kao i zlo, ne događa se neovisno o nama, već ga uvijek ponovo proizvode pojedinci/pojedinke. Imenovanje osoba koje su sudjelovale u antiratnim aktivnostima ‘90-ih čini nam se utoliko važnijim što je po našem iskustvu samo mali broj ljudi u tim teškim vremenima imao hrabrosti, ludosti ili oboje, zalagati se za "nepopularne" teme.1

Ova studija ima jasan etnografski karakter i bavi se onim što Maja Povrzano-vić Frikman (Frykman) naziva "proživljeno iskustvo rata".2 Pogled "odozdo" (gra-ssroots), bilo da je reč o žrtavama, vojnicima, prigovaračima savesti ili mirovnim aktivistima/aktivistkinjama, često je zasenčen metanarativima nacionalizma i ge-ostrateških transformacija čija je popularnost naglo porasla posle pada istočno-evropskog socijalizma.3 Dragović-Sozo (Soso) tvrdi da je akademska literatura o raspadu Jugoslavije do sada bila posvećena elitama nauštrb lokalnih, društvenih i porodičnih istorija i "samoniklih" (grassroots) oblika mobilizacije.4 Cilj ove knjige je da rekonstruiše dejstvenost (agency) individualnih i kolektivnih aktera/akterki koji su delali izvan infrastrukture političkih stranaka i vojnih mašinerija. Moja stu-dija polazi od premise da "političko nasilje narušava živote individua i veze među njima kako bi razorilo ljudske zajednice... ali ljudi nastavljaju borbu za opstanak i usred najvećih stradanja".5 U vezi s tim, ne treba potceniti transformacijski poten-cijal etnografskih susreta niti naučnih izveštaja koji ih opisuju i ispituju. Sociološka imaginacija i analiza mogu da ponude okvir u kom će se preseći mnoštvo glasova

1 Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 17. 2 Povrzanović Frykman, 2003, str. 58.3 Kao izuzetak, videti, na primer: Pickering, 2007, str. 190.4 Dragović-Soso, 2008, str. 28. 5 Das i Kleinman, 2001, str. 1.

– "šapata, krikova, ćutanja"6 – koji su bili marginalizovani u političkom i akadem-skom smislu.

Vodeći se činjenicom da Srbija i Hrvatska čine političko-geografsku "osu" jugo-slovenstva, u središtu mog interesovanja su procesi koji su se odvijali u ovim (post)jugoslovenskim republikama.7 Genjon (Gagnon) tvrdi da Srbija i Hrvatska "pred-stavljaju slučajeve kojima bi zapadni analitičari ilustrovali ekstremni nacionalizam koji proizvodi nasilje, pa se stoga često smatraju paradigmatskim primerima et-ničkog konflikta".8 Uzimajući to u obzir, želeo sam da pokažem da se 1990-ih u ovim zemljama, a naročito u njihovim glavnim gradovima, odvijala živa antiratna aktivnost usmerena ka osujećenju napora elita da obezbede podudarnost etničkog identiteta i političkog stava.

Mada ispituje različite forme i strategijske opcije civilnog angažmana, ova studija ne testira bilo koju pojedinačnu teoriju društvenih pokreta u smislu niza postavki kojima se objašnjavaju aspekti formiranja, delovanja i odumiranja akti-vističkih inicijativa. Umesto toga, polju teorija političkog sukobljavanja pristupam kao fukoovskom "kompletu alata" (toolkit) koji nudi instrumente za analizu kolek-tivnog angažmana kroz sve faze protestnog ciklusa.9 Iz ove riznice pozajmljujem (i prerađujem) pojmove čiji su eksplikativni naboj i apstrahujući potencijal rele-vantni za pitanja kojima se bavim. Primenjujući konceptualnu aparaturu studija društvenih pokreta, knjiga nudi izvestan broj lokalno obeleženih teorijskih uvida, ali je njen željeni doprinos prvenstveno empirijskog karaktera. Stranice koje slede trebalo bi razumeti kao prilog dokumentarnom korpusu koji će omogućiti (post)jugoslovenskom antiratnom organizovanju da zauzme svoje mesto u interpretaci-jama raspada Jugoslavije. Pozivam se kako na zapadnu, tako i na regionalnu so-ciološku literaturu u nameri da podstaknem potencijalno plodonosno ukrštanje nezapadnih epizoda političkog sukobljavanja i zapadnih pojmovnih oruđa za ra-6 Stubbs, 1996, str. 1–26.7 Centralnost srbijansko-hrvatske političke ose u jugoslovenskim ratovima vidi se i iz delovanja

male bosanskohercegovačke mirovne inicijative pod nazivom Narodni mirovni pokret koju je u Bosanskoj Dubici organizovala Vasvija Oraščanin. U tom mestu se 4. avgusta 1991. okupilo 15 hiljada Muslimana, Srba i Hrvata koji su simbolično prešli most na reci Uni kako bi povezali Bosansku i Hrvatsku Dubicu. Pokret je imao svoju Povelju mira koju je trebalo da potpišu pred-sednici Franjo Tuđman i Slobodan Milošević. Tuđman je u Banskim dvorima primio delegaciju pokreta 17. avgusta 1991. i tom prilikom pristao da potpiše Povelju, dok je Milošević odbio da to učini. Nedugo zatim, Vasvija Oraščanin je bila prinuđena da napusti Bosansku Dubicu zato što je pucano na njenog muža. Nastavila je svoj angažman u Ljubljani u okviru Slovenačkog mirovnog pokreta i kasnije organizovala sastanak mirovnih aktivista s lordom Karingtonom (Peter Car-rington), predsednikom Međunarodne mirovne konferencije o Jugoslaviji, kao i antiratni protest u Strasburu. Videti: Oraščanin, 1991, str. 8; takođe, Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 59.

8 Gagnon, 2004, str. xix. 9 Fuko kaže: "Želeo bih da moje knjige budu neka vrsta kutije za alat koju će drugi pretraživati u

potrazi za instrumentom koji im je neophodan i koji može da se upotrebi onako kako oni misle da je najbolje. (...) Ne pišem za publiku niti za čitaoce, već za korisnike" (Foucault, 1974).


24 25

Uvod

zumevanje kolektivnih poduhvata. Ovakav pristup, međutim, ne bi smeo da relativizuje argumente nacionalizma

ili da negira njihov primat u objašnjenju propasti jugoslovenske federacije. Pokušaj ublažavanja značaja nacionaliz(a)ma za ratove 1990-ih, mogao bi i nenamerno da oslobodi rukovodstva jugoslovenskih republika odgovornosti za bolni niz oruža-nih konflikata koji je proizveo ogromne ljudske žrtve i materijalne štete.1 Istraživa-nje antiratnog angažmana u bivšoj Jugoslaviji dopunjava autoritativno, ali ponekad jednostrano proučavanje nacionalističke ideologije, tako što se suprotstavlja deter-minizmu istorijskih procesa i usmerava našu pažnju na jugoslovenske političke al-ternative kao važne, ali zanemarene, delove složenog mozaika raspada Jugoslavije. Bez razumevanja razvojnih putanja tih inicijativa nemoguće je shvatiti način na koji su se kasnije formirale nacionalno ograničene NGO sfere u postjugosloven-skim zemljama.

Takođe, uputno je na ovom mestu osvrnuti se na konceptualnu razliku između antiratnog i mirovnog aktivizma s obzirom na to da se ovi pojmovi u dobroj meri preklapaju, a ponekad se koriste i kao sinonimi. Antiratni aktivizam može biti dvo-smislen koncept, jer se odnosi kako na opšti otpor ratu, tako i na civilni angažman s izrazito ličnom/lokalnom dimenzijom. Antiratni aktivisti/aktivistkinje su se u ovom potonjem smislu i sami našli u ratnoj neprilici, pa pružaju otpor oružanom konfliktu koji se dešava "ovde i sada". Iako se odupiru određenom sukobu zbog nekog ideološkog stava (npr., činjenice da rat smatraju agresivnim ili "nepraved-nim"), oni ne moraju biti protiv rata kao takvog. Stoga se antiratna pozicija može smisleno artikulisati i iz nacionalističke perspektive.

S druge strane, pak, u osnovi mirovnog aktivizma (pacifizma) je niz vrednosti po kojima se vojna sredstva ne smeju koristiti za rešavanje konflikata, te ova vrsta društvenog angažmana izvire iz jasnog, najčešće levo orijentisanog, političkog sta-va. Jednostavnije rečeno, antiratni aktivisti nisu obavezno pacifisti, dok su pacifisti, već po samoj definiciji pojma, protivnici rata kao fenomena. U nedostatku preci-znije terminologije, antiratni aktivizam tretiram kao generički koncept koji uklju-čuje pacifizam, osim u onim slučajevima u kojima ću za potrebe istančanije analize ideoloških stanovišta insistirati na njihovom konceptualnom razlikovanju.

Štaviše, u jednom od najranijih napora da se srbijanskom antiratnom aktiviz-mu pristupi iz teorijske perspektive, Žarko Paunović razlikuje antiratne i pacifistič-ke inicijative tvrdeći da se antiratni pokret može pojaviti samo u zemlji koja nije izložena oružanom konfliktu.2 Otvorena podrška srbijanskog javnog mnjenja anti-ratnom stavu je, po ovom autoru, bila relativno slaba zbog nerazvijene građanske kulture u kojoj se protivljenje ratu izražava uglavnom spontanim činom izbegava-

1 Videti: Milosavljević, 2003a.2 Paunović, 1995.

nja vojne obaveze.3 Paunović navodi kako je najveći broj antiratnih akcija, između jeseni 1991. i leta 1992, koincidirao s periodom najintenzivnije regrutacije u JNA, pa bi u toj fazi eventualno moglo biti reči o postojanju antiratnog pokreta.4

Osim toga, regionalni civilni aktivisti/aktivistkinje su uglavnom saglasni po pitanju agresivnog karaktera ratova koje je Srbija vodila na području bivše Jugo-slavije i ekspanzionističkih intervencija Hrvatske u Bosni i Hercegovini. Na po-četku ratova za jugoslovensko nasleđe, napadačka priroda vojnih operacija pod komandom srbijanskog političkog vrha, stimulisala je civilni angažman koji se državi suprotstavljao iznutra. Stoga može delovati donekle paradoksalno to što je takav splet okolnosti srbijanskim, odnosno skoro isključivo beogradskim aktivi-stima/aktivistkinjama, pribavio visok nivo legitimnosti u okviru regionalne va-ninstitucionalne sfere. Pozicija dominacije ponekad reflektuje obrasce raspodele moći unutar jugoslovenske federacije čija se asimetričnost može smatrati i jednim od uzroka ratnih sukoba kojima se ona pokušala destabilizovati, odnosno trajno izmeniti. Takvo stanje stvari, čak i na polju civilnog angažmana, vodi otporima i sukobljavanjima koje ću ispitati u poglavlju o efektima antiratnog delovanja. Ono je, takođe, u vezi s "nejednakom" zastupljenošću bivših republika u savremenim jugoslovenskim studijama.5

Nadalje, moguće je tvrditi da dobar deo tenzija među (post)jugoslovenskim ak-tivistima/aktivistkinjama odslikava rascep koji razdvaja antiratne od pacifističkih napora. Spontano okupljeni aktivisti/aktivistkinje ne svrstavaju se u bilo koju od ovih kategorija na početku svog angažmana, jer su motivisani željom da se suprot-stave nasilju i destrukciji, koja kasnije poprima jasnije ideološke konotacije. U tom smislu, razlika između antiratnog i pacifističkog delovanja kristališe se oko stava

3 Trebalo bi, takođe, razlikovati izbegavanje vojne obaveze (engl. draft-dodging) kao spontane reakcije od političkog čina prigovora savesti (engl. conscientious objection). Iako je jugoslovenski režim insistirao na miru (koji je bio i jedan od centralnih principa pokreta nesvrstanih), služenje vojnog roka je bila obaveza svih mentalno i fizički sposobnih muškaraca. Odbijanje vojne službe na osnovu prigovora savesti smatrano je krivičnim delom. Ivan Čečko, Jehovin svedok iz Mari-bora, svakako je najpoznatiji prigovarač savesti socijalističke Jugoslavije. Njega je Vojni sud u Beogradu 1979. osudio na 4 godine zatvora, a 1983. na još pet (odležao je tri). Za isto krivično delo suđeno mu je opet 1986. Slučaj Čečko je podstakao javnu debatu o ulozi JNA u društvenom životu Jugoslavije, ali i o pravu na prigovor savesti i civilno služenje vojnog roka; videti: Drakulić, 1987. O relevantnosti prigovora savesti za delovanje Slovenačkog mirovnog pokreta piše Hren (2014).

4 U svojim memoarima, general Veljko Kadijević tvrdi da su operacije JNA bile ugrožene neuspe-hom srbijanskih vlasti da organizuju mobilizaciju. Videti: Kadijević, 1993, str. 76–7. Prema po-dacima CAA odziv je bio oko 5% u Beogradu i 20% u unutrašnjosti Srbije. Drugi izvori navode da se vojnom pozivu odazvalo 15% vojnih obveznika u Beogradu i oko 50% u unutrašnjosti. Videti: Gagnon, 2004, str. 108–9. O prigovoru savesti u kontekstu jugoslovenskih ratova, videti: Aleksov, 2014. i 1994; Milićević, 2004.

5 Dragović-Soso, 2008, str. 1–39. Videti: Bilić i Janković, "Kako rekonstruirati (post)jugoslavenski antiratni angažman: Zagrebačka

šetnja kroz aktivizam, priče i analize", 2014.


26 27

Uvod

o pojedinačnim pitanjima kakvo je, na primer, ono o stranoj vojnoj intervenciji koje je bilo veoma relevantno u Bosni i Hercegovini 1995. i u Srbiji 1999. godine. Srbijanska civilna scena se polarizovala kada je 27 njenih uglednih protagonista zatražilo od stranih vlada da se odmah prekine s bombaškim napadima koje je na teritoriju Srbije preduzeo NATO, dok je nekolicina aktivista ovu oružanu kampa-nju videla kao legitiman istrument za slabljenje i svrgavanje Miloševićevog režima (Dodatak 2).1 Takva izoštravanja intragrupnih stanovišta su ključni element sva-kog kolektivnog poduhvata i nalaze se u osnovama segmentacijskih procesa koji su se odvijali unutar (post)jugoslovenskog antiratnog aktivizma.2

Ova knjiga, ipak, ne posvećuje dovoljnu pažnju teorijskim implikacijama razlike između antiratnog i pacifističkog delovanja koja se mora uzeti u obzir prilikom ana-lize uloge stranih mirovnih aktivista u jugoslovenskim konfliktima. Citat koji sledi pokazuje kako je grupa članova Internacionale protivnika rata (WRI) odgovorila na pismo jugoslovenskih antiratnih aktivista kojim su oni od svojih inostranih kolega tražili zalaganje za odbranu Bosne i Hercegovine "svim mogućim sredstvima":

Za nas je alarmantno to što smo pročitali u vašem dopisu da predlažete za-štitu bosanskohercegovačke države svim mogućim sredstvima. To bi se moglo razumeti kao "ratovanje bez granica": u najgorem slučaju, bombardovanje Beo-grada, a još verovatnije sanitetski jezik "hirurških napada" koji maskiraju stvar-nost masakriranih civila i dece, kao u Bagdadu. Pretpostavljamo da to nije ono što ste imali na umu, ali možda naša reakcija na vaše reči pokazuje razliku u senzibilitetu.3

Mada ona svakako predstavlja izazovnu istraživačku temu, ne bavim se među-narodnom dimenzijom ratova za jugoslovensko nasleđe. Ovoj problematici je već posvećen znatan broj publikacija, uključujući i one koje ispituju angažman stranih antiratnih aktivista i organizacija.4 Takođe, uloga diplomata i međunarodnih poli-tičkih aktera, koja se uglavnom odlikovala neznanjem, nedovoljnom osetljivošću i pristrasnošću, u dobroj meri je ispitana, iako se o njoj još ne može doneti konačan sud.5 Endru Pakula (Andrew Pakula), mirovni aktivista, tvrdi da:

Međunarodno posredovanje u jugoslovenskoj krizi karakteriše nedosled-nost, zbunjenost, nesporazumi oko strategije, taktike i mandata, slaba koordina-cija, loše planiranje, neadekvatno razumevanje, jalove pretnje, kao i dominantna

1 Videti, na primer: Radović, 2002. 2 Za analizu načina na koji se NATO bombardovanje Srbije 1999. odrazilo na beogradsku liberalnu

inteligenciju, videti: Dragović-Soso, 2013. Videti takođe: Milosavljević, 2003b, str. 6–18. 3 Dodatak 3 donosi opširnije odlomke otvorenog pisma jugoslovenskih aktivista/ aktivistkinja, kao

i odgovora WRI.4 Videti, na primer: Janković, 2014; Müller, 2006; Large, 1997; Schweitzer, 2009.5 Videti: O’Shea, 2006.

uloga samodovoljnih, kratkovidih nacionalnih politika vođenih Realpolitikom i nostalgijom... U najboljem slučaju, moglo bi se reći da su aktivnosti svetskih političkih organizacija u bivšoj Jugoslaviji neefikasne. U najgorem, pak, one su bitno doprinele eskalaciji i trajanju nasilja.6

Postoje bar još dva važna elementa koja su ostala izvan teorijsko-empirijskog

zahvata ove studije: pre svega, ne analiziram napore kosovarskih aktivista da arti-kulišu strategiju nenasilnog otpora homogenizujućoj srbijanskoj državi. Svestan sam kompleksnosti kosovske političke situacije i ozbiljnosti nepoštovanja ljud-skih prava kosovskih Albanaca kroz celu drugu polovinu 20. veka.7 U tom smislu, osvrćem se na "kosovsko pitanje" u meri u kojoj je ono služilo kao "lakmus test" demokratskog potencijala svake ideološke opcije koncipirane za vreme Saveza ko-munista Jugoslavije (SKJ) i njegove (srbijanske) naslednice Socijalističke partije Sr-bije (SPS).8 Iako mnogi protagonisti/protagonistkinje ove knjige verovatno nikada nisu posetili Kosovo, odnos prema kosovskom problemu bio je među ključnim kriterijumima podele unutar jugoslovenske političke sfere.9 Po rečima jednog od mojih ispitanika, u Jugoslaviji je 80-ih godina postojala jednostavna formula za pozicioniranje u političkom spektru: "Reci mi šta misliš o kosovskim Albancima i reći ću ti ko si". Važnost Kosova za prirodu i strategije jugoslovenskog civilnog organizovanja uočljiva je i u sledećoj izjavi Vesne Teršelič, dugogodišnje koordina-torke Antiratne kampanje Hrvatske:

Sjećam se tih osamdesetih u Jugoslaviji, i načina na koji se reagiralo na su-stavne povrede ljudskih prava na Kosovu koji je bio apsolutno neprihvatljiv, i načina na koji su na Kosovu jedinice policije iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije sudjelovale u represiji koja je neke ljude vodila u smrt, a druge u dugogodišnji zatvor i mučenje u njemu. [...] Tu je negdje moja svijest da je zapravo to previd koji smo napravili svi skupa, državljani i državljanke zemlje koja se kasnije u nizu ratova i raspala. Zapravo, postoji neka odgovornost za previde koji su napravljeni 1980-ih, jer ja vjerujem da smo glasnije reagirali zbog kršenja ljudskih prava na Kosovu da možda ne bi ni bilo svih događaja koji su uslijedili.10

Konačno, nije primarni cilj ove knjige da posluži kao prilog mirovnim studija-ma. Mir kao fenomen i efikasnost strategija kojima se postiže i održava nisu u žiži mog interesovanja, pa se stoga ne bavim analizom programa koje su moji ispitanici

6 Pakula, 1995, str. 16. 7 Detaljan prikaz razvoja različitih formi civilnog organizovanja na Kosovu daje Gëzim Krasniqi

(2014). Videti, takođe: Clark, 2000. 8 Upravo je posle svoje prve zvanične posete Kosovu u aprilu 1987. Slobodan Milošević učvrstio

svoju poziciju u političkom životu Srbije. Videti: Vladisavljević, 2002. 9 Videti: Popović, Janča i Petovar, 1990.10 Teršelič, 2007, str. 64–5.


28 29

Uvod

želeli da primene, a još manje nudim praktične upute u vezi s tim gde su "pogrešili" i šta je možda u datim okolnostima trebalo (drugačije) učiniti.1 Ne ulazim u inten-zivniji dijalog s mirovnim ekspertima (i mirovnom naučnom produkcijom) iako su mnogi od njih bili prilično aktivni u regionu.2 Umesto toga, bavim se pitanjima mogućnosti artikulacije političkih alternativa kojima se mir nametnuo kao funda-mentalna "meta-tema" – preduslov njihovog razvoja i ostvarenja.

Metod

Ova knjiga je smeštena u, u našem regionu još uvek nedovoljno priznatu, kvali-tativnu istraživačku tradiciju u kojoj se inicijalna pitanja revidiraju kroz (auto)re-fleksivni pristup empirijskom materijalu i bibliografskim izvorima. Takva perspek-tiva uvažava biografsku unikatnost, poklanja pažnju istorijskom kontekstu ljudi i događaja i priznaje ko-konstruktivnu ulogu istraživača/istraživačice u proizvodnji znanja. Etnografski susret, u čijoj je osnovi jezik razumljiv svima koji u njemu uče-stvuju, predstavlja tapiseriju vrednosti, predispozicija i ponašanja koja računa na izvestan udeo zajedničkog iskustva. Ipak, nadam se da moji argumenti ne crpe legitimnost samo iz činjenice da sam u toku istraživanja bio na "domaćem terenu". Konstantno sam menjao uloge "insajdera" i "autsajdera", prelazeći kako unutar-re-gionalne granice, tako i one među drugim evropskim zemaljama.

Predrasude i predubeđenja su skoro neizbežni i među onima koji pokušavaju da ih se otarase bilo da su oni ausajderi ili insajderi. I zaista, stanovište autsajdera nije obavezno inferiorno u odnosu na mišljenja insajdera, niti je, pak, insajder neupitni nosilac istine zbog svoje egzistencijalne bliskosti sa objektom proučava-nja. Ono što je bitno, na kraju krajeva, jeste sam proces svesnog napora da odba-cimo predrasude i izrazimo stvarnost drugosti, čak i onda kada smo suočeni sa parališućim epistemološkim skepticizmom.3

Društveni pokreti i drugi kolektivni poduhvati često se porede s ledenim bre-gom čiji je veći deo skriven ispod vodene površine.4 Naučnici/naučnice koji poku-šavaju da rekonstruišu grupne inicijative moraju da uzmu u obzir načine na koje privatna nezadovoljstva prelaze prag javne vidljivosti i slivaju se u otvoreni protest. Mada istraživači društvenih pokreta nastupaju iz različitih teorijskih perspektiva,

1 Aktivistički orijentisanu analizu izgradnje mira na postjugoslovenskom prostoru daju Rill et al. (ur.), 2007; Božičević (ur.), 2010; kao i Janković i Mokrović (ur.), 2011.

2 Među njima su Dajana Frensis (Diana Francis), Adam Kurl (Adam Curle), Johan Galtung (Johan Galtung), Hauard Klark (Howard Clark) i Diter Zenghas (Dieter Senghaas).

3 Todorova, 1997, str. 9. 4 Clemens i Hughes, 2002.

svi su zainteresovani za vitalna pitanja koja se odnose na to kada se, kako i zašto grupe građana/građanki suprotstavljaju vlastima.

Rekonstrukcija i teoretizacija (post)jugoslovenskog antiratnog angažmana je izazovan zadatak, ne samo zato što su mnogi od relevantnih protesta od nas uda-ljeni više od dvadeset godina. Pojedinci i organizacije koji su učestvovali u antirat-nom aktivizmu sukobili su se sa svojim političkim režimima i delovali u društvenoj klimi koja nije podsticala takav angažman. Aktivisti/aktivistkinje često nisu imali vremena ni finansijskih sredstava za dokumentovanje svog rada, a mnogi nisu ni bili svesni važnosti takve prakse. Oslonio sam se, stoga, na intervjue, dokumentar-nu analizu i učesničko posmatranje (participant observation) u nameri da osnažim sećanje na efemerne aktivističke epizode koje su bile rezultat krhkih veza unutar- i među-republičkih/nacionalnih aktivističkih mreža.

Međutim, kao lokalni etnograf koji se poduhvatio ispitivanja visokopolitizova-nih tema kojima se retko pristupa u eksplicitno verbalizovanoj formi, susreo sam se s mnogobrojnim epistemološkim i metodološkim dilemama. Razgovarao sam s aktivistima/aktivistkinjama koji su s vremenom krenuli različitim ideološkim i profesionalnim pravcima, bar u izvesnoj meri, uslovljenim i otežanom komunika-cijom unutar podeljenog jugoslovenskog prostora. Često sam bio idealista koji je još uvek verovao u ono što su oni/one, vodeći se mudrošću i iskustvom, već napu-stili. Nekima sam, pak, delovao kao konzervativni iseljenik – pripadnik "suprana-cionalne elitne klase" koji želi da iskoristi aktivističko iskustvo drugih za sopstvenu promociju, i to još primenjujući zapadnu konceptualnu aparaturu tamo gde joj nije mesto. Valjalo je, dakle, potražiti politički "neutralnu" polaznu tačku. To je išlo pri-lično glatko od trenutka ulaska u jedan krug kolega i prijatelja, ali izazovi, sumnje i nepoverenje pojavljivali bi se pri svesnom ili nesvesnom pokušaju da iz jednog takvog "kruga" pređem u drugi. Naravno, nikada nisam bio u potrazi za "istinom", već za "malim" ličnim narativima i različitim interpretacijskim formama koje sam želeo da povežem s društvenim kontekstom u kojem su nastale. Ovi narativi su samo jedan mogući "snimak" sećanja uobličenih političkim, društvenim i ličnim okolnostima susreta s mojim sagovornicima/sagovornicama. Oni svakako svedoče o tačnosti tvrdnje Džejmsa Kliforda (James Clifford) da su etnografske istine uvek "parcijalne, pristrasne i nepotpune".5

Štaviše, tokom terenskog rada shvatio sam da postoji strah od "privatizacije" ili "monopolizacije" pokreta. Mnoge aktiviste/aktivistkinje zabrinjava mogućnost da kroz pisanje i govorenje nehotice "prisvoje" dostignuća kolektivnih nastojanja ili da na njima "profitiraju", dok su drugi sumnjičavi prema potencijalnim revizio-nističkim intervencijama u svoje biografije i prošlost. Jedno od centralnih pitanja posleratne dinamike građanskog organizovanja na jugoslovenskom prostoru jeste ko ima pravo da "autentično" govori o antiratnim poduhvatima i u njihovo ime. Ko 5 Clifford, 1986, str. 7.


30 31

Uvod

može da prisvoji znatan aktivistički kapital nastao u toku poslednje dve decenije, čija vrednost raste s pogoršanjem socijalnih uslova i sve moćnijim pritiscima pro-fesionalizacije? Takva praksa, u atmosferi u kojoj su i sami društveni naučnici/na-učnice obezvređeni i zloupotrebljeni u partikularne političke svrhe, ostavlja važnu prazninu u postjugoslovenskoj sociologiji.1 Iz rasprostranjene i samoperpetuiraju-će nevoljkosti da se heterogena i bolna iskustva podvrgnu podrobnijem pregledu, proizlaze frustracije, razočaranja i nesporazumi.

U vezi s tim, imao sam utisak da se među mojim ispitanicima/ ispitanicama širom jugoslovenskog prostora javlja osećaj zasićenosti intervjuima koje obavljaju mladi i obično slabo obavešteni, pa stoga ponekad nedovoljno osetljivi, istraživači/istraživačice. Kako sam već napomenuo, neki od njih su frustrirani time što ovi naučnici i naučnice žele da upotrebe kako emocionalno, tako i vrednosno optere-ćeno aktivističko znanje da bi profesionalno napredovali u sredinama udaljenim od političkih napetosti i skučenih finansijskih okolnosti karakterističnih za region i njegovu civilnu scenu. Nema sumnje da je antiratni angažman u osiromašenim i autoritarnim državama koje su se našle u oružanom sukobu izrazito iscpljujuća aktivnost. U tom smislu, razumljivo je da se i više od deset godina nakon kraja ratova za jugoslovensko nasleđe, mnogi protagonisti i protagonistkinje ustežu od promišljanja svoje građanske borbe zbog iscrpljenosti i razočaranosti.2

Ipak, veliku većinu mojih istraživačkih susreta čine prijatna i obogaćujuća isku-stva. Intervjui su bili najproduktivniji u onim prilikama u kojima sam sa svojim ispitanicima/ispitanicama delio uverenje da je kritička sociološka analiza nastavak društveno odgovornih civilnih napora. Imajući u vidu moju "jedinstvenu struk-turnu poziciju"3 sociologa koji "posreduje" među sukobljenim stranama, znao sam da neki od ljudi s kojima sam razgovarao vide društvene nauke kao skup sistemat-ski uređenih znanja koja legitimišu društvenu stvarnost i intervencije vlasti u nju. Potreba da zadržim kritički glas, čak i posle ponovljenih intervjua koji su izazvali duboke emocije, činila me je bolno svesnim Daglasove (Douglas) tvrdnje da etno-grafski terenski rad može da poprimi i izdajničku notu.4

1 Josip Županov (2002) tvrdi da je tranzicioni proces deindustrijalizacije koji je opustošio jugoslov-enska/hrvatska preduzeća i ostavio njihove radnike/radnice na milost i nemilost neoliberalnog tržišta bio praćen komplementarnim procesom descijentizacije koji je marginalizovao vrednost znanja i primorao mnoge naučnike/naučnice da napuste svoju zemlju. Kombinacija ovih procesa vodi društvenom stanju koje Županov naziva polumodernizmom.

2 Jugoslovenske feministkinje su, međutim, bile vrlo aktivne u dokumentovanju svog angažmana. Videti, između ostalog: Barilar et al. (ur.), 2001; Kesić, Janković i Bijelić (ur.), 2003; Vušković i Trifunović (ur.), 2008; Zajović et al. (ur.), 2007. Treba takođe spomenuti napore hrvatskih an-tropologinja i etnologinja da analiziraju svakodnevna ratna iskustva u Hrvatskoj 1990-ih, npr. Čale Feldman, Prica i Senjković (ur.), 1993; Jambrešić Kirin i Povrzanović (ur.), 1996; Povrzanović Frykman, 2003, str. 55–75.

3 Kriesi, 1992, str. 194. 4 Douglas, 1976.

Kao "domaći" sociolog čija je studija prvenstveno zasnovana na ličnim kontak-tima s aktivistima/aktivistkinjama širom jugoslovenskog prostora, bio sam suočen s "opasnošću romantizovanja i fetišizovanja otpora".5 Svestan ovog rizika, akcenat sam uvek stavljao na dugoročnije putanje društvenih procesa i karakteristike kon-teksta u kojima su se odvijali, pa se nadam da nisam odveć idealizovao marginalne diskurzivne prakse ili lamentirao nad njihovim neuspehom da se približe fokusu javne pažnje. Slažem se s antropologom Stefom Jansenom (Stef Jansen) kada tvrdi da se kritičkim pristupom pojavama društvene "marginalnosti" ukazuje poštovanje zato što se njihova neobičnost smanjuje analizom okolnosti u kojima se pojavljuju i održavaju.6 Po rečima Done Haravej (Donna Haraway):

Pozicije potlačenih nisu izuzete iz kritičkog preispitivanja, dekodiranja, de-konstrukcije i interpretacije, odnosno iz kako semioloških, tako i hermeneutič-kih metoda kritičke provere. Pozicije potlačenih nisu "nevine" pozicije. Naprotiv, prednost im se daje upravo zato što je, po pravilu, najmanje verovatno da će do-zvoliti negaciju kritičkog i interpretativnog jezgra svakog znanja. Takve pozicije su svesne mogućih načina negiranja kroz represiju, zaborav i činove nestajanja.7

Fuko pokazuje da moć, ma koliko bila invazivna, nikada nije sveobuhvatna, već je sačinjena od mnoštva isprepletanih veza koje stupaju u interakciju jedna s drugom premrežavajući društveni svet.8 Moć je, u stvari, nepostojani rezultat stalnih borbi, sukobljavanja i preobražaja, pa su i njene manifestacije blisko povezane s mnogostru-kim mogućnostima otpora kojima se uvek iznova razgrađuje lanac disciplinarnih mera koji politički režimi vežu oko naših tela i mišljenja. S obzirom na to da su u stalnim fluktuacijama, mainstream i margina mogu zameniti pozicije ili se kombino-vati u sredinama s nestabilnom društvenom strukturom, siromaštvom i borbom za oskudne resurse, kakva je naša. "Disidentski" status u bivšoj Jugoslaviji često nije bio baš toliko bolan kako bi se ponekad želeo prikazati od strane onih koji ga prisvajaju. U mnogim slučajevima, on je, naprotiv, podrazumevao znatne količine društvenog, simboličkog i finansijskog kapitala zbog čijeg su se održanja neki aktivisti odlučivali za strateške forme koje nisu bitno doprinosile njihovoj borbi. Na samom kraju ove knjige, pokazaću kako civilni angažman posle ratova za jugoslovensko nasleđe može

5 Jansen, 2005, str. 57.6 Ibid. Zajednice koje teško tolerišu alternative, ne podstiču ni njihovo teorijsko promišljanje. U

Hrvatskoj i Srbiji postoji vrlo mali broj sociologa/sociologinja koji se bave društvenim pokretima. Čak i oni koji to čine nisu naročito empirijski orijentisani ili su, pak, odveć fokusirani na jednu teorijsku paradigmu (na primer, Vukašin Pavlović u Srbiji i Gojko Bežovan u Hrvatskoj se bave problematikom civilnog društva). Iako postoje izuzeci u obe zemlje, akademizam i elitizam nacio-nalno (ili čak lokalno) ograničenih profesionalnih mreža preferira identifikaciju s dominantnim vrednostima i često ne prepoznaje "marginalnost" kao legitimnu temu socioloških istraživanja.

7 Haraway, 1988, str. 584. 8 Foucault, 1976/1998.

Idealno trebalo bi ubaciti (Foucault) dakle: Fuko (Foucault)

ne treba prazno mesto ispred


32 33

Uvod

da posluži i kao elitna platforma na kojoj se profesionalci koji pripadaju tzv. "srednjoj klasi" (middle class) pripremaju za zauzimanje pozicija u stukturama vlasti.

Štaviše, s obzirom na to da se moja studija u velikoj meri poziva na informacije dobijene putem intervjua, želeo bih da se osvrnem na nedostatke te odveć često korišćene istraživačke metode. Oni se prvenstveno tiču pouzdanosti (reliability) i valjanosti (validity) prikupljenih podataka. U tom smislu, može se postaviti sasvim umesno pitanje o tome koliko je istraživač siguran da od svojih ispitanika dobija verodostojan iskaz koji niti preuveličava niti smanjuje njihovu ulogu u događajima u kojima su učestvovali. Da li je uopšte moguć kritički otklon, toliko dragocen za sociološku analizu, u onim slučajevima u kojima se podstiču emocionalno breme-nita sećanja utkana u način na koji moji sagovornici/sagovornice sebe doživljavaju kao aktiviste/aktivistkinje i kao ljude?

Beleženje životnih priča (life story interview) je samo jedna istraživačka meto-da, naročito pogodna za ispitivanje "kulturne i simboličke dimenzije društvenih pokreta", kao i za analizu ličnih stavova i subjektivnih iskustava.1 Uzimajući u obzir činjenicu da ljudsko pamćenje svakako nije najpouzdaniji izvor informacija, ali da ni druge empirijske tehnike nisu oslobođene mogućnosti iskrivljenja, istraživači/istraživačice pribegavaju diskusiji očiglednih internih nepodudarnosti i dopunjuju intervjuima prikupljene podatake dokumentarnom analizom.

Međutim, prilikom formiranja dokumentarnog korpusa treba imati na umu upozorenje Dženifer Mejson (Jennifer Mason) da su dokumente "ljudi napisali u određenom kontekstu i sa konsekvencama koje mogu biti namerne i nenamerne".2 Drugim rečima, nijedan dokument na koji ćemo naići u ovoj knjizi ne tretiram kao direktan dokaz, niti smatram da bilo koji od njih pojedinačno zahvata doga-đaje kojima se bavim u njihovoj "objektivnoj" celosti. Pa ipak, dokumentarni izvori često nude alternativnu perspektivu i obezbeđuju dodatnu dimenziju istraživač-kim pitanjima. Dakle, u istraživanjima u kojima se dokumenti koriste u kombi-naciji sa drugim metodama, njihova funkcija je da kontekstualizuju, verifikuju i pojasne lična sećanja i druge informacije, pri čemu ne treba zaboraviti upozore-nje Klemens (Clemens) i Hjuza (Hughes) da dokumentarni materijal koji nastaje u nekoj aktivističkoj grupi obično prenaglašava stepen konsenzusa među njenim članovima/članicama.3

Konačno, učesničko posmatranje je treća komponenta mog istraživačkog pro-jekta koja se odnosi na saradnju s beogradskom aktivističkom grupom Žene u crnom.4 U toku leta 2010. učestvovao sam u sastancima ove feminističke organi-zacije koji su uglavnom bili posvećeni planiranju uličnog performansa Par cipela,

1 Della Porta, 1992, str. 187. 2 Mason, 2002, str. 110.3 Clemens i Hughes, 2002. 4 DeWalt i DeWalt, 2002.

jedan život kojim su aktivistkinje želele da obeleže petnaestogodišnjicu genocida u Srebrenici. Bio sam uključen u pripremu i realizaciju ovog događaja, kao i u dva stajanja članica grupe, na beogradskom Trgu Republike i u Memorijalnom centru Potočari. Iskoristio sam dva meseca koja sam imao na raspolaganju kako bih se bolje upoznao s članicama/članovima grupe, njihovim saradnicama/saradnicima, kao i domaćim i stranim podržavateljkama/podržavaocima.

Struktura knjige

Prvo poglavlje ocrtava najvažnije razloge zbog kojih (post)jugoslovenski antiratni poduhvati nisu do danas zauzeli vidljivije mesto na istraživačkoj agendi naučnika/naučnica koji se bave proučavanjem istočne Evrope. Pozivam se na skorašnju soci-ološku literaturu posvećenu regionu kako bih identifikovao trendove koji "norma-lizuju" sadašnju situaciju i promovišu naciju-državu kao najpogodniji istraživački okvir. Kritički pregled relevantnih publikacija pokazuje da se problematici (post)jugoslovenskog antiratnog aktivizma do sada nije pristupilo iz jasno artikulisane teorijske perspektive. Ovo poglavlje, takođe, uvodi i potkrepljuje ideju da se hr-vatski i srbijanski civilni angažman ne može rekonstruisati ukoliko se u obzir ne uzmu različite forme međurepubličkih saradnji i sukobljavanja koje postavljam u kontekst jugoslovenskog socijalističkog iskustva.

Drugo poglavlje donosi detaljan prikaz teorijske strukture u koju smeštam svoj empirijski materijal. Na tom mestu pojašnjavam razloge za terminološki prelaz sa užeg, ali nedovoljno preciznog koncepta društvenih pokreta (social movements) ka konotativno širem pojmu sukobljavanja (contention) koji mi se čini prikladnijim za moju studiju. Ovo poglavlje, dakle, predstavlja pregled konceptualne aparature na koju se pozivam kroz celu knjigu, koja je u dobroj meri zasnovana na teoriji po-litičkog procesa, kao i na sve popularnijem istraživačkom modelu poznatom pod nazivom dinamika sukobljavanja (dynamics of contention).5 Teorijske paradigme bazirane na ideji političkog procesa su relativno retko primenjivane na aktivističke epizode izvan zapadnog konteksta, pa ću se u ovom poglavlju pozabaviti dilemama s kojima se susreću istraživači/istraživačice koji porede načine na koje se civilni angažman razvija u različitim nacionalnim i kulturnim miljejima. Izlaganje ključ-nih teorijskih postavki prati raspored njihove primene u analitičko-empirijskim

5 Dinamika sukobljavanja je jedan mogući prevod engleske sintagme dynamics of contention. Im-enica contention dolazi od glagola to contest što znači osporiti, izazvati, boriti se, pa je contention spor, prepirka, svađa ili takmičenje. Moglo bi se, dakle, reći i dinamika osporavanja ili suprotstav-ljanja što bi bilo u bliskoj vezi s činjenicom da vaninstitucionalni oblici političkog organizovanja najčešće osporavaju pokrete vlasti. Ovaj istraživački model promovišu Mekadam, Terou i Tili (McAdam, Tarrow i Tilly, 2004).

reči zameniti upozorenje sa reči

Klemensa


34 35

delovima knjige. Štaviše, analiza počinje ispitivanjem feminističkog antiratnog aktivizma za koji

tvrdim da je bio jedan od najvažnijih oblika antiratnog angažmana kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj (3. poglavlje). Pratim dinamiku feminističkog organizovanja pre i za vreme ratova za jugoslovensko nasleđe i pokazujem kako je ovo civilno delovanje razvilo društvene mreže nastale za vreme jugoslovenskog socijalizma. Četvrto poglavlje analizira specifičnosti ulaska u visokorizičan antiratni aktivizam na mestima na kojima se odvija ratni sukob. Koristim Mekadamovu (McAdam) teoriju visokorizičnog sukobljavanja da bih objasnio proces pristupanja Antiratnoj kampanji Hrvatske, pre nego što se posvetim ispitivanju društvenih mehanizama (social mechanisms) odgovornih za širenje antiratnog angažmana kako u geograf-skom, tako i u strateškom smislu (5. poglavlje). Upoređujem obrasce povećanja op-sega aktivizma u Srbiji i Hrvatskoj i razlike među njima povezujem s dugoročnim putanjama razvoja političkog organizovanja na jugoslovenskom prostoru, kao i sa stalnim preraspodelama političke i vojne moći u toku oružanih konflikata. Šesto poglavlje se služi skorašnjim teorijama kolektivnog identiteta s namerom da odgo-vori na pitanje kako je beogradska antimilitaristička grupa Žene u crnom uspela da istraje u političkom delovanju dvadeset godina. Završno analitičko poglavlje propituje načine na koje srbijanski i hrvatski antiratni aktivisti/aktivistkinje govore o značenjima i efektima svojih poduhvata. Istražujem posleratna aktivistička pre-grupisavanja i ideološko-lične netrpeljivosti i pokazujem da se civilni angažman preselio u arenu profesionalnih odnosa koju karakterišu često nepomirljive razlike u političkoj i finansijskoj moći. Na tom mestu se, u svetlu moje analize, još jednom osvrćem na upotrebljivost koncepta civilno društvo pre nego što ponudim nekoli-ko ličnih opservacija o sociološkom bavljenju ratovima za jugoslovensko nasleđe.

Poglavlje 1

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam: marginal(izova)ni fenomen

Ništa nije bilo nepovratno, ništa neizbežno.1

Mari-Žanin Čalić

Raspad socijalističke Jugoslavije odigrao se u kontekstu globalnih restrukturiranja posle gotovo pet decenija relativno mirnog i prosperitetnog suživota njenih etnički, religijski i jezički raznolikih naroda. Ratovi za jugoslovensko nasleđe (1991–2001) su do danas podstakli impresivnu naučnu produkciju, postavši locus classicus ra-znorodnih debata o propasti države i destruktivnoj snazi nacionalizma.2 Drugim rečima, većina tekstova posvećenih jugoslovenskim konfliktima poziva se na na-cionalizam kao ključnu eksplikativnu paradigmu.3 Iako to, naravno, nije neoprav-dano, rasprostranjeno insistiranje naučnika/naučnica na iskrivljenjima uzajamno osnažujućih nacionalističkih osećanja koja se po pravilu pojavljuju u transnacio-nalnom kontekstu, marginalizovalo je bogatu dinamiku antiratnog angažmana u svim jugoslovenskim republikama.4 Antiratni napori su bili skoncentrisani u urba-nim sredinama (Beograd, Zagreb, Sarajevo, Skoplje, Titograd/Podgorica, itd.), ali

1 Čalić, 2013, str. 424. 2 Npr. John Allcock, Explaining Yugoslavia (2000); Sabrina Ramet, Balkan Babel: Politics, Culture

and Religion in Yugoslavia (1992); Susan Woodward, Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War (1995).

3 Npr. Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War (1993); Robert Kaplan, Balkan Ghosts: A Journey Through History (1993); Branka Magaš, The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Break-Up 1980–1992 (1993).

4 Postoje, naravno, domaći, strani i naučnici i naučnice iz dijaspore koji su ponudili uravnoteženija objašnjenja, dopunjujući argumente nacionalizma analizom dugoročnih društvenih kretanja i kulturnog života regiona. Npr., Dević, 1997; Jansen, 2005; Fridman, 2006; Jović, 2009; N. Miller, 2007; Dragović-Soso, 2002; Gordy, 1999; Sekelj, 1990.


36 37

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam:marginal(izova)ni fenomen

su se širili i ka unutrašnjosti, naročito ka onim mestima koja su već računala na izvesne građanske tradicije (npr. Pančevo, Osijek, Tuzla, itd.).

Precizno ocrtati sferu (post)jugoslovenskog antiratnog aktivizma je izazovan zadatak, između ostalog i zbog ambivalentnog odnosa jugoslovenskog režima pre-ma pitanjima mira i militarizacije. Iako je radila na stalnom jačanju vojske, Par-tija je postavila mir na sam vrh svoje političke agende. U tom smislu, Jugoslavija je imala specijalizovano telo posvećeno održanju mira, tzv. Jugoslovensku ligu za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda, osnovanu 1959. godine. Liga je delovala u okrilju Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ) i imala kance-larije u svim jugoslovenskim republikama, a svoja budžetska sredstva je uglavnom usmeravala ka međunarodnim mirovnim inicijativama.1 Slične organizacije su postojale i u drugim istočnoevropskim zemljama, ali one, po pravilu, nisu imale aktivistički karakter jer su predstavljale vladine institucije integrisane u državnu strukturu. Paunović tvrdi da su ove ustanove često služile za legitimaciju nedovolj-no demokratskih režima u njihovim međunarodnim odnosima, pa su zbog toga ograničavale svoje aktivnosti na javne manifestacije kakva je, na primer, bila Trka mira kroz Jugoslaviju.

Aktivizam izraženije transgresivnosti, a posebno onaj koji se odvija u nestabil-nim društvenim sredinama bez dužih civilnih tradicija, uvek je fluidan i neuhvat-ljiv fenomen. Uvođenje višestranačja u politički sistem bivše Jugoslavije, koje se dogodilo 1990, i s tim u vezi poslednje faze raspada zemlje, odlikovalo je mnogo ideološke i terminološke konfuzije. Ovo je naročito vidljivo na primeru tzv. alter-nativne scene beogradske kritičke inteligencije. U to vreme je bilo "u trendu" biti trockista, anarhista, (nacional-konzervativni) "salonski komunista" ili, pak, prigr-liti hibridni identitet koji bi predstavljao kontraintuitivnu kombinaciju različitih političkih orijentacija.

Spomenutu ideološku zbrku ilustruje anegdota koju mi je ispričala jedna od mojih sagovornica koja je početkom 1990-ih napustila Beograd, svoj rodni grad. Nekoliko godina pre odlaska, u atmosferi "evakuacije pameti" u kojoj je "gubila tri prijatelja nedeljno",2 pozvana je na slavu svog kolege i člana Centralnog komiteta SKJ. Kada je, u pratnji američkog prijatelja, ušla u njegovu kuću, domaćin ih je dočekao rečima: "Vi, levičari, ste krivi za sve ovo".3 O nedoslednostima koje u glavi slavljenika očigledno nisu prouzrokovale mnogo kognitivne disonance, Miladin Životić, beogradski profesor filozofije i antiratni aktivista, zabeležio je sledeće:

1 Predsednik Lige je bio jugoslovenski pisac Erih Koš (1964–1969). Više informacija o istoriji mirovnih i antiratnih ideja na području Srbije daje Dragan Stojković (2010).

2 Intervju s autorom, Beograd, jul 2010.3 Intervju s autorom, Beograd, jul 2010.

...stvorila se generacija ljudi koja je doživljavala (...) tragičan raskorak izme-đu onoga što je proklamovala vladajuća ideologija i vladajući pogled na sve i surove realnosti u svakodnevnom iskustvu. U takvom jednom hijatusu, raskora-ku, na javnoj sceni društvenog života i u vaspitno-obrazovnom procesu ostajali su samo oni koji su bili sposobni da izdrže tu laž i tu neistinu, tu šizofreničnu situaciju. Oni koji takav hijatus nisu bili sposobni da izdrže bili su nepodobni i zato su sklanjani na margine društvenog života, odlazili u vlastitu privatnost. Vaspitavali smo ono što nazivamo pocepani čovek, homo dupleks, čoveka koji je u privatnom životu mislio jedno, a u javnom radio drugo.4

Drugi ilustrativni primer ideološko-političkih nesnalaženja koja su prethodila

bolnom raspadu federacije, povezan je s osnivanjem Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), čije je delovanje ostalo iznenađujuće nedovoljno istraženo.5 UJDI su u Zagrebu 1989. pokrenuli jugoslovenski intelektualci6 predvo-đeni ekonomistom Brankom Horvatom i sociologom Nebojšom Popovim. Udru-ženje je predstavljalo prvi slučaj (zvanično registrovanog)7 nepartijskog političkog organizovanja na jugoslovenskom prostoru8 i zalagalo se, pre svega, za političku pluralnost.9 UJDI je od svojih početaka radio na panjugoslovenskom projektu pod nazivom Pretparlament Jugoslavije koji takođe očekuje detaljniju sociološku anali-zu. Pretparlament je osnovan u junu 1990. od strane velikog broja političkih partija (koje su izgubile na prvim višestranačkim izborima), pokreta i udruženja građana

4 Životić, 1997, str. 27–8. Ovo podseća na termin kitman (povezan sa islamskim kulturama) koji je Česlav Miloš (Czesław

Miłosz) uveo u analizu hipokrizije intelektualaca u istočnoevropskim komunističkim režimima. Videti: Miłosz, The Captive Mind (1953/1990).

5 Za više informacija o UJDI-ju, videti: Spaskovska, 2014. Embrionalna analiza UJDI-ja data je i u: Stojaković, 2009, kao i u: Orlić, 2011.

6 Kompletna lista članova i članica izvršnog odbora (među kojima su bili Bogdan Bogdanović, Mi-lan Kangrga, Lev Kreft, Shkëlzen Maliqi, Vesna Pešić, Koča Popović, Milorad Pupovac, Božidar Gajo Sekulić, Svetlana Slapšak, Rudi Supek, Ljubomir Tadić, Dubravka Ugrešić, Predrag Vran-icki) data je u: Horvat, 2003, str. 298–303.

7 Treba spomenuti pokušaj grupe intelektualaca okupljenih oko slaviste Mihajla Mihajlova (1934–2010) da u Zadru 1966. godine pokrenu nezavisno demokratsko glasilo. Oni su se u program-skom dokumentu, tzv. Zadarskoj deklaraciji, založili za demokratizaciju Jugoslavije u okviru socijalističkog režima. Mihajlov je, međutim, uhapšen i osuđen na tri i po godine zatvora. Ponovo je zbog "neprijateljske propagande", u Novom Sadu osuđen na sedam godina zatvora od kojih je odležao tri godine i dva meseca da bi se po oslobađanju preselio u Sjedinjene Američke Države. Vratio se u Beograd 2001. godine. Videti: Mihajlov, 1994.

8 Sarajevska podružnica UJDI-ja je osnovana u maju 1989. Vodio ju je profesor filozofije Božidar Gajo Sekulić. Isključujući Udruženje za zaštitu ljudskih prava na Kosovu koje su u jesen 1988. formirali studenti sarajevskog Filozofskog fakulteta, ova podružnica predstavlja prvu nepartijsku političku organizaciju u Bosni i Hercegovini.

9 Republika je list UJDI-ja pokrenut u Zagrebu u maju 1989. Redakcije se u jesen 1991. preselila u Beograd. Detaljniji prikaz istorije ovog časopisa dat je u: Bilić, "Ostrva medijskog otpora: ARKzin i Republika".

pogled na svet


38 39


iz svih jugoslovenskih republika. Ova inicijativa je u junu i julu 1991. održala dva sastanka u Sarajevu, između ostalog i zato što je skupove jugoslovenskog karaktera bilo nemoguće organizovati u nekom drugom gradu zajedničke države. Iako su članovi UJDI-ja bili zainteresovani za opstanak jugoslovenske federacije, otvaranje političkog prostora koje su i sami podsticali, dalo je rezultate suprotne od očekiva-nih. Po rečima zagrebačkog profesora Žarka Puhovskog:

Ono što je paradoksalno je to da smo svi mi, ili gotovo svi, u UJDI-ju kao jednu od zajedničkih sastavnica svog druženja imali animozitet spram naciona-lizama, a istovremeno smo, možda više nego bilo tko drugi, pomogli političkom subjektiviranju nacionalizama u Jugoslaviji. Na našim političkim tribinama, pr-vima u bivšoj Jugoslaviji, jer se drugi nisu usuđivali ili nisu bili u stanju to orga-nizirati, prvi su put javno govorili Vladimir Šeks, Đuro Perica, Ibrahim Rugova, Mate Boban, Vojislav Šešelj, Janez Janša, Alija Izetbegović... Bili smo pioniri na-cionalnih pluralizama mimo svoje volje.1

Imajući ovo u vidu, jasno je da su mnogi koncepti na koje ćemo nailaziti u ovoj

knjizi veberovski "idealni tipovi" privremeno fiksirani u retrospektivnoj sociološ-koj imaginaciji. Moja studija predstavlja pokušaj da se otvori prostor za analizu ideoloških stanovišta i strateških opcija u svetlu dinamične političke realnosti u ko-joj pripadnosti, vrednosti i političke akcije brzo zadobijaju ili gube društvenu rele-vantnost. U tom smislu, jedno od najozbiljnijih pitanja s kojim se susreće svako ko proučava (post)jugoslovenski civilni aktivizam jeste kako pronaći put kroz gustu šumu razbacanih, pogrešno imenovanih, ispražnjenih ili prenapregnutih pojmov-nih etiketa koje se ponekad lepe na društvene pojave i političke orijentacije kojima ne pripadaju. S obzirom na Melučijev (Melucci) argument da kolektivno delovanje treba posmatrati kao "sistem napetosti", zadatak društvenih naučnika i naučnica koji istražuju (post)jugoslovenski civilni angažman nije da imobilišu pojmove i urede ih na "pravi način".2 Cilj je, naprotiv, mapirati mnoštvo opcija i ponuditi "snimak" koji odražava kako posebni istorijski trenutak u kom je napravljen, tako i konkretne odluke koje donosi sam istraživač/istraživačica. Takav naučni pristup je sličan pokušaju da se trodimenzionalni predmet projektuje u dvodimenzionalnu ravan, što je proces u kojem se neizbežno gube neki važni aspekti proučavane po-jave. Stabs (Stubbs) dobro izražava prirodu ovog izazova kada kaže:

Pokušati opisati i analizirati izgradnju mira na post-jugoslavenskim prosto-rima od 1991. godine do danas je gotovo kao pokušati prikazati raznovrsan i dinamičan krajolik u seriji crno-bijelih fotografija. Neke će bitne značajke, pa čak i ljepota, možda biti uhvaćene, no vrlo vjerojatno na račun bogatstva, komplek-snosti i svakako širokog spektra boja. Takve fotografije ne mogu biti ništa više do

1 Puhovski, 2009.2 Melucci, 1995, str. 61.

selektivne memorije koje govore možda jednako o fotografu kao i o samom kra-joliku. Postoji rizik da se ignorira i smatra nebitnim ono što drugi mogu vidjeti i razumjeti kao ono ključno.3

Mada je (post)jugoslovensko vanpartijsko organizovanje bilo dinamično i važ-no, rastući korpus studija o raspadu Jugoslavije nije se u dovoljnoj meri pozabavio ovim inicijativama. Čitav niz antiratnih akcija preduzimanih na celoj teritoriji biv-še države pre i u toku oružanih sukoba, ostao je prilično slabo istražen. Ova prazni-na u znanju se javlja kao posledica delovanja dva odvojena faktora koja proizvode sinergički efekat: nastojanja nacionalno ograničenih društvenih nauka širom po-stjugoslovenskog prostora da legitimišu novu stvarnost tako što će je prikazati kao obnovljenu i do tada potisnutu istorijsku "normalnost", udružena su s nevoljkošću aktivista/aktivistkinja da sistematičnije promisle svoje civilne poduhvate. Kako sam već nagovestio, oba ova elementa su ugrađena u širu paradigmu navodno is-ključivo etničkog konflikta čijoj su artikulaciji u dobro meri doprinele, ne samo ovdašnje, već i "zapadne" zvanične političke akcije i (pseudo)naučne analize. Ta-kođe, mediji su o jugoslovenskim ratovima izveštavali uglavnom na stereotipan i senzacionalistički način, pojednostavljujući istorijske kontroverze i svodeći njiho-vu kompleksnost na proste binarne opozicije. S druge strane, "zapadna" sociološ-ka istraživanja posvećena pitanjima demokratizacije i civilnog angažmana često prelaze preko efemernih aktivističkih napora da bi se fokusirala na dugoročnije oblike organizovanja ili bar na one koji se bolje opiru pritiscima režima.4 Genjon beleži da

[...] verovatno postoji i "metazagonetka" u vezi s tim zašto je diskurs etničkog konflikta toliko raširen na zapadu, sjedinjujući političke, ideološke i teorijske pri-stupe koji se čine nespojivim. Zašto su ljudi koji su bili toliko skeptični po pitanju tvrdnje komunističkih partija da su upravo one glas radničke klase, sada tako voljni da nekritički prihvate tvrdnju nacionalističkih partija da su one monolitni glas nacije umesto da to vide kao nešto što bi trebalo empirijski testirati. Čemu toliki fokus na iracionalnost i emocije umesto na strateške pripreme za rat?5

Većina studija posvećenih bivšoj Jugoslaviji (naročito one koje su hronološki bliže ratnim sukobima) zasnovana je na pretpostavci da su multietnička društva po definiciji konfliktna, pa ih nužno karakteriše tendencija ka homogenim nacio-nalnim državama.6 Takođe, dobar deo savremenih istraživanja nekritički "norma-lizuje" sadašnju postjugoslovensku situaciju, prihvatajući novostvorene i još uvek

3 Stubbs, 2010, str. 16. 4 Kaldor, 2003. 5 Gagnon, 2004, str. 6–7.6 Dević, 1997.

koji?

idealno bi se dodalo (Weber) veberovski (Weber)


40 41


nepotpuno konsolidovane nacionalne države kao "prirodne" rezultate dugotrajnih istorijskih procesa.1 Černilo (Chernilo) tvrdi da metodološki nacionalizam tretira naciju-državu kao jedinu moguću reprezentaciju modernog društva i pokazuje da često dolazi do izjednačavanja

ideje o društvu kao ključnoj konceptualnoj referenci socijalne teorije, s jedne

strane, i istorijskog procesa formiranja nacije-države u modernom dobu, s dru-ge. Ideja društva postaje sveobuhvatna pretpostavka na kojoj su zasnovana sva objašnjenja modernih društvenih kretanja; na taj način, nacija-država i moderno društvo postaju konceptualno nerazdvojivi.2

Štaviše, ratovi i prisilne migracije su društveno razarajuće pojave koje prate

mnogobrojna nastojanja da se interveniše u istorijsku činjeničnost kako bi se re-vidirale kolektivne istorije i lične biografije. Todor Kuljić tvrdi da je, odmah po završetku oružanih sukoba na jugoslovenskoj teritoriji, otpočeo "građanski rat za sećanje".3 I sama društvena istraživanja (iako preduzeta s namerom da ih kritiku-ju) mogu postati "saučesnik" u revizionističkim krivotvorenjima sećanja jer često ne uspevaju da napuste – pa tako perpetuiraju – nacionalizujuće diskurse. U ta-kvim studijama etničkom identitetu se pristupa kao fiksnoj kategoriji koja prekri-va niz drugih (komplementarnih, a ne međusobno isključivih) pripadnosti i ne ostavlja dovoljno prostora za transrepublički i nadnacionalno orijentisani civilni angažman. Specifično društvenonaučno "deljenje" jugoslovenskog prostora duž etničkih granica – po kojem je postalo "prirodnije" fokusirati se na novostvorene nacionale države – ne može u dovoljnoj meri da uvaži istorijske interakcije i pa-ralelne tokove političkih procesa u bivšim republikama. Dragović-Sozo registruje ovaj trend kad kaže da se

nacionalne grupacije Jugoslavije ponekad tretiraju na preterano "homogen" način (kao Srbi, Hrvati, Slovenci itd.) na uštrb raznolikosti iskustava i stavova koji postoje unutar svake od njih. Bilo da je reč o elitama ili "običnim" građani-ma, prikazi procesa raspada Jugoslavije često zanemaruju interaktivnu prirodu partikularnih nacionalizama ili političkih mera i odluka različitih saveznih, re-publičkih i pokrajinskih vlasti [...] iako naravno postoje izuzeci od tog pravila, akademska produkcija o raspadu Jugoslavije koncentrisana je na elite, a ne na lokalne, socijalne i porodične istorije i oblike mobilizacije "odozdo".4

1 Entoni Smit (Anthony Smith) je takođe tvrdio da statistika i društvene nauke koje su na njoj zasnovane tretiraju naciju-državu kao prirodnu jedinicu analize. Vimer (Wimmer) i Glick Šiler (Glick Schiller) kažu da se metodološki nacionalizam kao jedan od ključnih društvenonaučnih koncepata razvio u bliskoj interakciji s procesima izgradnje nacije-države u zapadnom svetu. Videti: Smith, 1983; Wimmer i Glick Schiller, 2002.

2 Chernilo, 2008.3 Kuljić, 2010, str. 240.4 Dragović-Soso, 2008, str. 29.

Ova naučna praksa favorizuje pristupe koji u obzir uzimaju političke elite i nji-hove postupke, istovremeno zatamnjujući lokalne istorije i različite forme grassro-ots mobilizacije.5 Drugim rečima, ona marginalizuje ceo korpus istorijskog nasleđa što, zauzvrat, delegitimiše jugoslovensko socijalističko iskustvo i podriva neke od njegovih fundamentalnih vrednosti (kakva je, na primer, antifašizam).6 Kako bi to postigli, naučnici/naučnice ponekad potcenjuju decenije bogatog i dinamičnog političkog razvoja koji se odvijao unutar manje ili više pluralnog, a ne monolitnog, jugoslovenskog socijalizma. Tako se postupa uprkos činjenici da su – kako ćemo videti u nastavku ovog teksta – prvenstvene linije političke podele unutar jugoslo-venskog režima bile više klasne (socijalne) i rodne, nego etničke prirode.7 Drago-vić-Sozo, u tom smislu, zapaža da

postojeće analize raspada Jugoslavije nisu poklonile adekvatnu pažnju pro-jugoslovenskim alternativama koje su postojale u političkim sferama svih re-publika, kao i na saveznom nivou. Imajući u vidu da sociološka građa ukazuje na postojanje znatne popularne (grassroots) podrške nekom obliku Jugoslavije, zašto su projugoslovenske snage bile tako neuspešne u pokušajima da politički mobilišu tu podršku? […] ono što nedostaje […] je iscrpnija analiza stvaranja i unutrašnje dinamike jugoslovenskih alternativa koje je činilo mnoštvo intelektu-alaca i civilnih grupa, a od 1989. i političkih partija... 8

Namera ove knjige je da pokaže da politička mobilizacija koja je prethodila i pratila raspad Jugoslavije nije obavezno bila zasnovana na "etnizovanim" identi-tetima i navodno univerzalnoj želji ljudi da žive u etnički homogenim državama. Mada nisu sve imale "centripetalni" (federalni) karakter, dobar deo antiratnih ini-cijativa je bio posvećen održanju međurepubličkih kontakata baziranih na stavu da jugoslovenska teritorija čini jedinstven kulturni prostor. Po rečima Miladina Životića:

Trebalo bi se radovati tome (...) što smo uspeli da okupimo sve republičke mirovne pokrete, akcije, inicijative i da se dogovorimo o oblicima međusobne komunikacije. Želja nam je da sačuvamo, ako ne Jugoslaviju, a mislim da je i to moguće, onda neke oblike suodnošenja i razumevanja koji će omogućiti bar da se više ne ratuje na ovim granicama. Jer nove granice ne rešavaju ništa.9

5 Rad koji rekonstruiše relevantnost grassroots grupa za nacionalnu mobilizaciju je, npr., Vladisavljević (2004).

6 Olivera Milosavljević u nešto dramatičnom tonu registruje ovaj istoriografski trend kada kaže: "pošto više nema komunizma, a nema ni Jugoslavije, izbrisana je i njihova istorija" (Milosavljević, 2008: 13). Jasno je, naravno, da vlast partije koja sebe naziva komunističkom ne podrazumeva uspostavljanje političkog poretka koji bi se mogao označiti kao komunizam.

7 Tomić i Atanacković, 2009.8 Dragović-Soso, 2008, str. 17. 9 Životić, 1997, str. 85.


42 43


Međutim, još jedan razlog nedovoljnog interesovanja za jugoslovenski antirat-ni angažman je činjenica da su aktivističke grupe, iako vrlo hrabre, bile male i izložene pritiscima koji su smanjivali njihovu društvenu relevantnost i uzrokovali unutrašnje napetosti.1 Građanska nastojanja su sama po sebi epizodna, a njihov intenzitet neizostavno slabi u uslovima ratnog konflikta obeleženim siromaštvom i strahom. Genjon pokazuje da nasilje u Jugoslaviji krajem 20. veka nije bilo u vezi s tzv. "iskonskim mržnjama" (ancient hatreds), već je predstavljalo deo strategije konzervativnih vrhuški Srbije i Hrvatske zainteresovanih za očuvanje opadajućeg legitimiteta. Ovaj autor problematizuje esencijalističke tvrdnje i uvodi pojam de-mobilizacija da označi procese kojima su ućutkivani, marginalizovani ili isključiva-ni iz javne sfere, a ponekad i fizički maltretirani ili usmrćeni, pojedinci/pojedinke koji su se opirali namerama političkih elita.2

Osim toga, (post)jugoslovenske antiratne akcije su, u principu, preduzimali ak-tivisti/aktivistkinje koji su bili privilegovani u obrazovnom i socijalnom smislu. Dević smatra da je u osnovi ove vrste angažmana krajem 1980-ih bio ne-etnona-cionalni, urbani, kosmopolitski i pretežno panjugoslovenski identitet.3 Iako se ne bavi organizovanim oblicima antiratnog otpora, već svakodnevnim strategijama preživljavanja invazivnog nacionalizma, Jansen odlazi i korak dalje tvrdeći da se antiratni stav pojavio u dva ključna urbana centra – Beogradu i Zagrebu – i kao manifestacija "urbocentrične eksluzivnosti".4 Ovo stanovište ima svoje referentne tačke u određenoj popularnoj kulturi i životnim stilovima za koje je manje vredno sve što ne potpada pod nepisana pravila jugoslovenske urbane "etikecije".

Takvi argumenti, međutim, ne bi trebalo da znače da su sve antiratne aktivnosti obavezno bile antinacionalističkog karaktera. Fridman analizira internu dinamiku srbijanskog aktivizma u toku i posle 1990-ih i ukazuje na važnu razliku između an-timiloševićevskog i antiratnog angažmana.5 Otpor ratovima je konceptualno šira kategorija koja obuhvata opoziciju Miloševićevom režimu, ali i celom skupu vred-nosti koji je on oličavao. S druge strane, samo izražavanje antimiloševićevskog sen-timenta još ne govori ništa o načinu na koji su protivnici režima opažali, osporavali ili pravdali, ratove za jugoslovensko nasleđe. Videćemo i u ovoj knjizi u kojoj meri "nacionalno pitanje" služi kao jedan od ključnih kriterijuma podele kako unutar, tako i među jugoslovenskim republikama.

Nadalje, antiratni aktivizam je prošao kroz dve faze od svog intenzivnijeg po-javljivanja 1991: prvu fazu, 1991. i 1992, obeležio je niz uličnih demonstracija i

1 Videti: Pešić, 1992. 2 Gagnon, 2004.3 Dević, 1997.4 Jansen, 2005, str. 267. 5 Fridman, 2006b.

umetničkih performansa protiv političkih elita koje su eksplicitno ili implicitno promovisale oružani sukob kao rešenje za nepomirljive političke interese. U toku druge faze (1992–1994), ulični protesti su postali sve ređi, a neke antiratne grupe su se preobrazile u ono što Dević naziva proto-nevladinim organizacijama (proto-NGOs). Reč je uglavnom o dokumentacionim centrima koji su počeli sa priku-pljanjem podataka o ratnim zločinima i pružanjem pravne i psihološke pomoći izbeglicama. U ovoj fazi dolazi i do znatnog upliva finansijskih sredstava iz Sjedni-njenih Američkih Država i zemalja zapadne Evrope.

Dević takođe registruje promenu fokusa mirovnih inicijativa sa koordinacije pro-testnih aktivnosti u različitim jugoslovenskim republikama ka delovanju u okviru granica novoformiranih nacija-država. Autorka ovu pojavu objašnjava delimičnim ili potpunim prekidom telefonskih i poštanskih usluga od kraja 1991, ali i različitim razvojnim putanjama koje je uslovila takva situacija. S obzirom na to da je bilo sve teže sastajati se na jugoslovenskoj teritoriji, mnoge antiratne grupe (sa finansijskom podrškom zapadnih fondacija) organizovale su susrete van granica bivše države.6

U ovom smislu, Srđan Dvornik zaključuje da se u (post)jugoslovenskom slu-čaju, civilni akteri ne mogu smatrati nositeljima širih društvenih pokreta, već pro-moterima političkih alternativa koje su se suprotstavljale sveprisutnosti režima.7 Nekad su se ove alternative prikazivale kao međusobno isključive, uglavnom zbog toga što su se borile za oskudna finansijska sredstva. U narednim poglavljima ću se osvrnuti i na pitanje o meri u kojoj su "aktivističke elite" monopolizovale regional-nu civilnu scenu i njene resurse, oslabivši na taj način sopstveni kritički glas.

Imajuću ovo u vidu, moja studija polazi od pretpostavke da se dinamika ak-tivizma u Srbiji i Hrvatskoj ne može razumeti u okvirima modela "nacije-drža-ve": (post)jugoslovenski antiratni angažman je moguće rekonstruisati samo kroz transnacionalni pristup koji tretira Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, bivše republike direktno uključene u oružani sukob, kao trijadički splet ispunjen mnoš-tvom antagonističkih percepcija i ideoloških stanovišta u kontekstu poluvekovnog socijalističkog iskustva. Ova metodološka pretpostavka ne proizlazi toliko iz uobi-čajenih prednosti uporednih istraživanja koja, po pravilu, nude dublje uvide, već iz činjenice da su antiratne inicijative širom bivše države, a naročito u Srbiji i Hrvat-skoj, računale na mnogobrojne oblike saradnje i otpora koji su uticali na njihove kasnije (intranacionalne) razvojne putanje.

U ovom smislu, skorašnje naučne studije i pravne inicijative uvažavaju neop-hodnost da se, pri pokušaju razumevanja kompleksnosti ratnih konflikata s kraja 20. veka, u obzir uzme celina jugoslovenskog prostora. Tako s političkom stabili-zacijom regiona, koju (manje ili više uspešno) podstiče Evropska unija,8 jugoslo-

6 Dević, 1997.7 Dvornik, 2009.8 Slovenija je postala članica Evropske unije 2004, a Hrvatska 2013. godine.

kurziv


44 45


vensko nasleđe zadobija novu teorijsku i praktičnu relevantnost. Internacionalni mehanizmi tranzicione pravde, kakav je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugo-slaviju, proizvode znatnu količinu svedočenja, izveštaja i drugog dokumentarnog materijala koji baca novo svetlo na političke procese i stimuliše naučne debate.1

Štaviše, engleski novinar Džuda (Judah) je uveo koncept "jugosfera" (Yugosphe-re) kako bi označio gustu mrežu svakodnevnih međuzavisnosti zemalja na postj-ugoslovenskom prostoru.2 On polazi od premise da Bosanci/Bošnjaci, Crnogorci, Hrvati i Srbi govore jedan jezik s marginalnim dijalekatskim varijacijama i tvr-di da se "svakog meseca uspostavlja sve više ekonomskih veza prekinutih u toku 1990-ih".3 Autor usmerava našu pažnju na različite oblike prekogranične saradnje u mnogim oblastima koje, mada često povezane sa neoliberalnim interesima za slobodan protok kapitala, nesumnjivo svedoče o kulturnim i jezičkim bliskostima jugoslovenskih naroda. Džuda ne propušta da naglasi da "kriminalci iz različitih republika nikada nisu ni prestajali sa prekograničnom trgovinom za vreme jugo-slovenskih ratova".4 U istančanijoj analizi ove kriminalne dimenzije unutardržav-nog konflikta, Peter Andreas istražuje "nevidljivu" ekonomiju rata u Bosni i Herce-govini i pokazuje da se početak i dugo trajanje oružanih sukoba ne mogu razumeti ukoliko se ne uvaži uloga krijumčarenja kojem su pribegavale sve zaraćene strane.5 Ove studije, međutim, propuštaju da naglase da je kroz celu poslednju deceniju 20. veka postojala mala, ali izrazito izdržljiva grupa antiratnih aktivista i aktivistkinja koji su videli jugoslovenski prostor u njegovoj kulturnoj, istorijskoj i jezičkoj celosti uprkos agresivnom insistiranju zvaničnika na partikularnim etničkim identitetima i njihovoj želji da uspostave nacije-države.

Konačno, jedan broj nevladinih organizacija je 2006. godine pokrenuo kampa-nju za osnivanje regionalne komisije koja bi utvrdila činjenice o ratnim zločinima na području nekadašnje SFRJ (Regionalna komisija – REKOM). Prema promote-rima ove inicijative, Regionalna komisija bi predstavljala zvanično međudržavno telo formirano od strane vlada zemalja nastalih raspadom Jugoslavije koje bi, u toku ograničenog mandata, organizovalo javna iznošenja svedočanstava o teš-kim povredama ljudskih prava u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Kampanja je dobila velikodušnu finansijsku podršku zapadnih vlada i fondacija, ali su neki od partnera počeli da je napuštaju i pre njenog zvaničnog osnivanja. Takav razvoj događaja reflektuje dublje organizacione napetosti povezane s teško pomirljivim političkim interesima i procesima NGO profesionalizacije koje detaljnije ispitujem u poslednjem analitičkom poglavlju knjige.

1 Videti: Gordy, 2013. 2 Judah, 2009. 3 Judah, 2009, str. 7.4 Ibid., str. 12.5 Andreas, 2004.

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i civilno društvo

Ova studija polazi od pretpostavke da se pojam civilno društvo više ne može smi-sleno koristiti za razumevanje kompleksne geometrije društvenih, političkih i ličnih interakcija i otpora u okviru regionalne vaninstitucionalne sfere koju bitno karakte-rišu asimetrične preraspodele moći. Skorašnja preterana upotreba ovog pojma u ju-goslovenskim studijama je u dobroj meri ispraznila njegov teorijski potencijal. Kako zbog specifičnosti svojih istorijskih determinanti, tako i zbog preterane nekritičke eksploatacije, civilno društvo ne uspeva da "zahvati" političku i društvenu dinamiku (post)jugoslovenskog aktivističkog organizovanja. Definiciona rastegljivost i logička nekoherentnost ovog pojma omogućuju mu da u sebe uključi ideološki i istorijski ek-stremno divergente fenomene. Zahvaljujući svojoj konceptualnoj elastičnosti, civilno društvo je postalo kognitivno veoma dostupno sredstvo i depolitizovana teorijska paradigma pogodna za maskiranje mreža moći koje su često uslovljene stranim po-litičkim agendama. Alen (Allen) tvrdi da je reč o "odveć nejasnom i empirijski neu-hvatljivom pojmu koji se teško definiše, pa ne može da doprinese analizi ili opisu".6 Međutim, otpor upotrebi ovog koncepta nikada nije dostigao snagu njegove kogni-tivne "pristupačnosti", niti rasprostranjenost teorijskih modela koji ga promovišu.

Teško da pored civilnog društva postoji i jedan drugi koncept u modernoj druš-tvenoj teoriji koji je podstakao tako enormnu intelektualnu produkciju, praćenu kontroverzama i nesporazumima.7 Ovaj pojam ima dugu istoriju (Begriffsgeschich-te) kroz koju se konstituisao kao jedan pol dihotomije civilno društvo – politička država koja je u kontinentalnoj i anglosaksonskoj političkoj filozofiji prisutna ne-koliko vekova.8 Ideja o civilnom društvu nastaje u klasičnoj političkoj teoriji uglav-nom u vezi s usponom dobro organizovanih malih zajednica u zapadnoj Evropi u kojima, zahvaljujući tehnološkom napretku i razmeni dobara i informacija, dolazi do rapidne akumulacije finansijskog kapitala. Ovaj proces ubrzava formiranje tr-žišta i stvara potrebu za učešćem većeg broja ljudi u donošenju političkih odluka, ali takođe ukazuje na značaj vladavine prava (rule of law) i poštovanja slobode i privatne svojine.

Razvijajući se u okvirima zapadne filozofske tradicije, civilno društvo se arti-kulisalo na fundamentalno različite načine. Dok su, s jedne strane, vodeće figure škotskog prosvetiteljstva, Adam Ferguson (Adam Ferguson) i Adam Smit (Adam Smith), isticale njegovu važnost u smislu zajednice slobodnih građana koji sami uređuju svoj društveni život kroz udruženja i samoorganizovanje (stanovište koje se danas najčešće vezuje za teoretičara Tokvila (Tocqueville), germanska tradicija insistira na ulozi države i važnosti institucionalnog poretka. 6 Allen, 1997, str. 336. 7 Videti, npr.: Alexander, 1998; Cohen i Arato, 1992; Keane, 1988. 8 V. Pavlović, 2006.

zameniti sa zaboravljaju ove studije, međutim, zaboravljaju da

civilno društvo-politička država


46 47


Međutim, bez obzira na popularnost ovog pojama i subverzivnu komponentu koju može da ima u autoritarnim režimima, čini se da više nije korisno pristupati mu iz filozofske perspektive, jer bi to predstavljalo još jednu intelektualnu vežbu u rekonstrukciji njegove duge evolucije od Aristotela do Habermasa.1 Deluje plo-donosnije pozicionirati njegovu kritiku u precizniji istraživački kontekst omeđen geografskim, istorijskim i kulturološkim determinantama. U istočnoevropskom miljeu, civilno društvo obično podrazumeva skup nevladinih organizacija i inicija-tiva koje su nominalno nezavisne od direktnog državnog uticaja, pa uz pomoć stra-nih vlada i fondacija rade na demokratizaciji društva, borbi za poštovanje ljudskih prava, vladavinu zakona i tranzicionu pravdu.2 Na stranicama koje slede videćemo kako se delovanje ovih grupa na postjugoslovenskom prostoru, nasuprot pozitiv-nim konotacijama pojma pod koji se podvode njihove aktivnosti, ispostavilo kao kompleksno, tenzično, a ponekad i kontraproduktivno.3

Najvidljiviji nedostatak koncepta civilno društvo je njegova logička nekoheren-tnost. Analize koje su u okviru jugoslovenskih studija zasnovane na ovom pojmu ponekad uključuju kako "civilne/civilizovane" (civil) tako i "necivilne/necivilizova-ne" (uncivil) kolektivne inicijative. Drugim rečima, u mnogim studijama dolazi do objedinjavanja depolitizovane pseudo-tokvilovske orijentacije ka "civilnom druš-tvu" u smislu prostora za delovanje vaninstitucionalnih udruženja bilo koje politič-ke orijentacije, s jedne,4 i gramšijanskog viđenja civilnog društva kao platforme na kojoj se sukobljavaju različita mišljenja, vrednosti i identifikacije uz pomoć kojih se konstruiše društvena realnost intelektualnim i kulturnim, a ne vojnim sredstvima, s druge strane.5

Koncept necivilnog/necivilizovanog društva (uncivil society) se, kao i njegov antonim, koristi bez mnogo preciznosti.6 Bilo koja grupa koja se zalaže za mono-polizaciju političkog polja i predstavlja svoju političku opciju kao jedino legitimnu,

1 Kocka, 2004; Kumar, 1993. 2 R. F. Miller, 1992; Taras, 2005. 3 O ideji civilnog društva se raspravljalo na naučnim konferencijama u Jugoslaviji u deceniji pre

njenog raspada. Jedan takav skup je održan u Novoj Gorici 1986, dok je drugo važno mesto aka-demskog okupljanja bio Interuniverzitetski centar u Dubrovniku koji je 1972. osnovao tadašnji rektor zagrebačkog univerziteta Ivan Supek. Na godišnjoj konferenciji o društvenoj teoriji [ko-jom je u ovom centru 1980-ih kopredsedavala američka ekspertkinja za pitanja civilnog društva Džin Koen (Jean Cohen)], učestvovali su ugledni evropski i svetski intelektualci. Održavanje ove konferencije označilo je i polarizaciju između naučnika/naučnica orijentisanih prema konceptu civilnog društva i onih koji su nastupali iz marksističke perspektive povezane s časopisom Praxis kojem ću se vratiti u poglavlju o širenju antiratnih poduhvata.

4 Gde bi, na primer, desničarske oraganizacije kakve su Obraz i Dveri srpske predstavljale "necivi-lizovane" (uncivil) elemente srbijanskog "civilnog društva".

5 Gramsci, 1977. 6 Upotrebljavaju ga, npr., Kopecky i Mudde (ur.), 2003.

poriče pluralnu prirodu civil(izova)nog društva.7 U nastavku ovog teksta, poka-zaću kako političko jednoumlje i isključivost ponekad karakterišu i one koji sebe smatraju predstavnicima postjugoslovenske navodno civilne scene. U tom smislu, ako nam izgleda problematično da govorimo o "civilnom društvu" u kontekstu oružanog sukoba, jednako je neuobičajeno govoriti o "necivilnom/necivilizova-nom" društvu u mirnodopskim uslovima.8 Svako društvo u bilo kojoj fazi svog razvoja ima "civilne" i "necivilne" elemente, a odnos njihovih relativnih snaga zavisi od niza ekonomskih, političkih i društvenih faktora.

Međutim, konceptualizacija civilnog društva kao antiteze totalitarizmu često se odnosi na kolektivne i individualne akcije koje osporavaju državnu moć bez obzira na njihov akcijski repertoar i ideološki sadržaj. Tako mnogi autori stapaju pojmove civilnog društva i političke opozicije koja ima pacifističku orijentaciju. Dovoljno je baciti pogled na celu deceniju studentskih protesta u Beogradu da bi se razumelo kako ova okupljanja, iako nesumnjivo civilnog karaktera, nisu uspela u artikulaciji jasnog antiratnog stanovišta ili doslednog političkog programa koji bi se, osuđu-jući pohlepu i međunarodni odijum koji je navukao na svoju zemlju, suprotstavio režimu i zbog njegovih ekspanzionističkih namera.9

Istini za volju, otpor Miloševićevoj vlasti, koji je pružao i veliki broj studenata/studentkinja, imao je na samom početku 1990-ih i antiratnu komponentu (takvi su, na primer, bili protesti Poslednje zvono, Ne računajte na nas, Crni flor). Situa-cija se menja s jakim uplivom nacionalističkog diskursa u dobar deo opozicionih grupa, što dovodi do podvajanja studentskih i antiratnih demonstracija. Ovo ra-zilaženje će dostići vrhunac u tenzijama koje su krajem 1990-ih postojale između pripadnika organizacije Otpor!, s jedne, i članica beogradske grupe Žene u crnom, s druge strane.10

Pribegavanje nasilju je jedan od najvažnijih kriterijuma za razlikovanje civilnog od necivilnog (necivilizovanog) društva.11 Necivilizovane grupe se ne pridržavaju legalnih propisa i ne poštuju pravno uređenje,12 dok je civilno društvo – u svojoj idealnoj formi – sastavljeno od ljudi sa osećajem odgovornosti za društvenu za-jednicu. Pa ipak, i "necivilizovani" akteri legitimišu svoje akcije pozivajući se na širu bazu onih čije interese navodno zastupaju u javnom prostoru. Imajući to u vidu, jasno je da civilno društvo kao koncept ne može smisleno da uključi obe ove

7 Diamond, 1994. 8 U vezi s tim, u ratnim uslovima postaju problematične obe reči koje čine termin civilno društvo.

"Društvo" asocira na veliki broj ljudi, iako u najvećem broju slučajeva označava malobrojne i mar-ginalizovane skupine aktivista. Takođe, rat je sam po sebi negacija civilnosti, slom već spomenute gramšijanske platforme. Videti: Tismaneanu, 2009.

9 U vezi s ovim, videti: Lazić (ur.), 1999.10 Videti: Bilić, 2008; Fridman, 2006b. 11 Keane, 1998. 12 Whitehead, 1997, str. 94–114.


48 49


orijentacije. Povrh toga, u nepostojanim pre- i posleratnim okolnostima, odveć restriktivne definicije "necivilnog društva" mogu postati problematične, s obzirom na to da su čak i one grupe koje bi se smatrale civil(izova)nim ponekad prinuđene da dovedu u pitanje zatečeni pravni poredak. Kako zapaža Aleksander (Alexan-der), "diskurs represije je ugrađen u diskurs slobode. To je ironija u samoj srži civilnog društva".1

Nadalje, duga evolucija civilnog društva neraskidivo je povezana sa razvojem zapadnoevropske društvene i političke misli. Kao i bilo koji drugi koncept i ovaj se opire jednostavnom izmeštanju iz kulturne sfere u kojoj je nastao i u kojoj i dalje opstaje. Drugim rečima, ovaj pojam dostiže svoj puni teorijski potencijal u zapadnom političkom miljeu koji ga podržava svojom relativno konsolidovanom političkom tradicijom koja po pravilu povlači jasnu liniju između države i druš-tva. Šta, pak, potpada pod "civilno društvo" i finansijski i intelektualni korpus koji ga podupire postaje mnogo kompleksnije pitanje u političkoj klimi u kojoj se ne razaznaju razlike između države i društva. Ova isprepletanost, uslovljena destabi-lizacijom samih osnova društvene strukture, fundamentalno menja zapadnu ideju "civilnog društva" kao agenta demokratizacije koji, budući odvojen od države, u stvari sprečava njeno uplitanje u različite aspekte javnog i privatnog života.

Štaviše, savremena politička teorija pokazuje da, bez obzira na potencijal nepo-hodan za podršku procesima demokratizacije, "civilno društvo" nije samo po sebi dovoljno za stvaranje i konsolidaciju demokratije.2 Demokratski režimi se uspostav-ljaju kao rezultat niza strukturnih okolnosti, dok civilno društvo opstaje pod rela-tivno stabilnim ekonomskim, političkim i kulturnim uslovima koje i samo osnažuje svojim delovanjem. O čestoj političkoj impotentnosti civilnog društva u sredinama "neučvršćene" demokratije svedoče i reči mnogobrojnih (post)jugoslovenskih anti-ratnih aktivista koji su bili isključeni iz skoro svih mirovnih pregovora, kako do-maćih/regionalnih, tako i onih sa stranim diplomatama. I samo ovlašan pogled na prve brojeve beogradske Republike, svetionika kritičke misli i građanske hrabrosti u miloševićevskoj Srbiji, dovoljan da bi se shvatilo koliko su aktivisti tražili da budu uključeni u odlučivanje o sudbini zemlje. Bili su, međutim, uvek zanemareni.

Pravili smo mirovne planove i učestvovali u njihovom lobiranju, i naročito smo bili zalegli 1993. godine za Vens-Ovenov mirovni plan za Bosnu i Hercego-vinu, ali je on bio potopljen od strane Sjedinjenih Američkih Država i Vorena Kristofera, iako je bio mnogo bolji nego plan kontakt grupe, koji se pojavio 1994. godine i koji je praktično značio podelu Bosne i na osnovu koga je napravljen Dejtonski sporazum. O svemu tome mirovne organizacije nikada nisu bile kon-sultovane.3

1 Alexander, 1998, str. 107.2 Schmitter, 1997. 3 Vesna Pešić, citirana u: Rosandić, Milenković i Kovačević, 2005, str. 26.

Pavlović tvrdi da civilno društvo treba videti kao rodno mesto akcija i pokreta koji se direktno obraćaju državi i društvu.4 Po ovom autoru, društveni pokreti su indikatori pluralnosti političkih orijentacija koji mobilišu snage civilnog društva da bi omogućili političke promene. Civilno društvo se percipira kao progresivan društveni agent koji zajednicu usmerava na putu njenog napretka. Postavlja se, međutim, pitanje u kojoj meri "civilno društvo", na način na koji ga razumemo u postjugoslovenskom prostoru, u stvari, prethodi, monopolizuje i osujećuje politič-nost javnog života. Nije li smislenije tvrditi da pokreti, protesti i različiti drugi obli-ci (spontanog) građanskog angažmana uvek iznova stvaraju i podmlađuju civilno društvo? "Civilno društvo" nastaje u bilo kojim društvenim i istorijskim uslovima onda kada kolektivno doživljene nepravde postanu dovoljno snažne da se u javnu sferu probiju iz različitih društvenih pozicija.

Takođe, civilno društvo može da zamagli ideološke/vrednosne orijentacije svo-jih aktera, što je ozbiljna mana koja ovaj koncept čini skoro neupotrebljivim u po-litičkoj analizi. Kada kažemo "civilno društvo" daleko smo od bilo kakve političke izjave. Ovaj deficit je manje primetan u stabilnijim političkim sistemima (relativ-no) konsolidovanih demokratija, ali je prilično značajan u još uvek nepostojanom postjugoslovenskom političkom prostoru. Na primer, alternativna kulturna/aktivi-stička scena je krajem 1980-ih u Sloveniji zagovarala demilitarizaciju, pravo na pri-govor savesti i pacifizam kao svoje ključne vrednosti.5 Između ostalog i zbog toga je ova bivša jugoslovenska republika često viđena kao izvorište jugoslovenskog civil-nog društva.6 Međutim, specifične interakcije alternativne scene s predstavnicima vladajuće partije dale su slovenačkim vaninstitucionalnim inicijativama nacionali-stički ton. Po rečima teoretičara Mastnaka:

[...] iako je politička homogenizacija u Sloveniji bila postavljena na demo-kratskim temeljima, ona ipak nije mogla da ne utiče na samu prirodu tih temelja. Homogenizacija je bila potrebna kako bi zaštitila, a ne unapredila demokratski pokret, ali ovakva zaštita, u stvari, siromaši demokratiju. Zbog toga je demokrat-ski pokret postao sve manje alternativan, manje opozicioni i manje pluralan, a sve više orijentisan ka efikasnosti i delotvornosti nauštrb ideja. Neki su od te ne-ophodnosti napravili vrlinu, pa je u svojoj Demos verziji, demokratija u internim događanjima ove koalicije svedena na neupitnu partijsku disciplinu, a u njenom opštenju sa spoljnim svetom na antikomunizam (onda kad komunizma više nije bilo) i na ode nacionalnoj suvernosti.7

4 V. Pavlović, 2006, str. 47–58. 5 Videti: Hren, 2014.6 Videti: Mastnak, 1985.7 Mastnak, 1994, str. 107.


50 51

Politički milje u koji su smeštene aktivističke epizode koje analizira ova studija svedoči o neuobičajenim ideološkim konverzijama s jedne na drugu stranu poli-tičkog spektra.1 Stoga nije dovoljno prosto reći da je civilno društvo fluidni okvir u kom se artikuliraju različite političke opcije, već je važnije ispitati kako su one predstavljene i ko ima pravo i moć da ih izrazi i zastupa. U čemu se ogledaju rizici i prednosti koje može da omogući pozicija široko prepoznatljivog "aktera civilnog društva" u kontekstu slabe države koja na nevladine organizacije prebacuje neke od svojih socijalnih funkcija? Ova knjiga pokazuje da protagonisti/protagonistkinje "civilnog društva" nisu podjednako udaljeni od centara političke moći, već da kao učesnici u političkom životu sa sopstvenim interesima, promovišu vrednosti koje mogu imati važne implikacije za širu dinamiku aktivističkog angažmana u druš-tvenoj sredini u kojoj deluju.

Konačno, moja studija dopunjuje postojeću literaturu o jugoslovenskim kon-fliktima tako što osvetljava antiratne inicijative iz perspektive teorija društvenih pokreta. Ona rekonstruiše aktivističke poduhvate, objašnjava njihova ideološka ishodišta i upućuje na značaj društveno-istorijskog konteksta u kom su se razvili.2 Na taj način, ova knjiga ne nudi samo opis aktivnosti, tenzija i saradnji, već pruža uvid u procese kojima je antiratni angažman s kraja 20. veka preuzeo i proširio em-brionalne mreže vaninstitucionalnog delovanja nastale u socijalističkoj Jugoslaviji. Ne pretendujući na iscrpnost, analiza prati "faze" protestnog ciklusa koji je otpočeo krajem 1980-ih, podstaknut sve rasprostranjenijim zebnjama o budućnosti jugo-slovenske federacije. Ovo istraživanje se, dakle, fokusira na tzv. "familiju pokreta" (movement family) – grupu kolektivnih poduhvata i inicijativa koji proizlaze iz istog protestnog ciklusa i oslanjaju se na slične repertoarske strategije.3 Poglavlje koje sledi daje prikaz konceptualne aparature kojom se služim u analitičkim delo-vima knjige.

1 Videti: Kuljić, 2002. 2 Mada problematizujem paradigmu civilnog društva kao okvir za razumevanje srbijanskog i

hrvatskog antiratnog angažmana, koristim pojam civilne/građanske incijative (akcije, poduhvati, angažman) kako bih istakao činjenicu da su one najčešće bile izraz građanske hrabrosti (nem. Zivilcourage) i odgovornosti. Aktivizam razumem u smislu napora kolektivnih nedržavnih aktera da doprinesu društvenim i političkim promenama. Takođe, prideve građansko i civilno ovde tretiram kao sinonime. O finoj terminološkoj razlici između pojmova civilno društvo i građansko društvo na jugoslovenskom prostoru, videti: Stubbs, 2007.

3 Traugott, 1995, str. 12.

Poglavlje 2

(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam u pokretu

U prethodnom poglavlju sam pokazao da pitanja formiranja (post)jugoslovenskih antiratnih aktivističkih mreža, njihovih strateških opredeljenja, formi delovanja i vrednosnih orijentacija i dalje čekaju istančaniju sociološku analizu. Ovo poglavlje opisuje i propituje konceptualna oruđa neophodna za uspostavljanje čvršće veze između empirijskih informacija o (post)jugoslovenskom antiratnom angažmanu i teorijskih postavki u oblasti studija društvenih pokreta.4 Iako bi se neki od događa-ja kojima se bavim mogli podvesti pod pojam društvenih pokreta u smislu velikog broja učesnika/učesnica, treba uvažiti nominalnu prirodu analitičkih distinkcija i kompleksnost datog političkog konteksta obeleženog nepostojanošću društvene strukture. Fenomeni kojima je posvećena ova knjiga postavljeni su u meta-okvir "tranzicije" od državnog socijalizma ka kapitalizmu i tržišnoj ekonomiji. Etnički sukobi, raspad i nastajanje država, oružana agresija, klasni konflikti, (prisilne) migracije, organizovani (međunarodni) kriminal, (anti)režimske demonstracije, korupcija, strane vojne intervencije, studentski protesti, sankcije, antiratni podu-hvati, mnogobrojne internacionalne organizacije i akteri s protivrečnim interesima i uticajima samo su neki od elemenata višeslojne (i traumatične) socio-političke geometrije koja se opire preciznim kategorizacijama. Imajući ovo u vidu, odlučio sam da, umesto pojma društveni pokreti, za teorijsku potku knjige uzmem kon-ceptualno širu istraživačku agendu pod nazivom dinamika sukobljavanja (dyna-mics of contention).

4 Bez obzira na njihovu neupitnu političku relevantnost, društveni pokreti izmiču jednoznačnim definicijama, uglavnom stoga što je teško obuhvatiti sve aspekte ovih pojava (društvenih pokreta) na dovoljno visokom nivou apstrakcije koji bi pritom ostao veran empirijskoj supstanci. Dela Porta (Della Porta) i Diani (Diani) definišu društvene pokrete kao "neformalne mreže zasnovane na zajedničkim uverenjima i solidarnosti koje se mobilišu oko konfliktnih pitanja kroz različite protestne forme". Della Porta i Diani, 1999, str. 16.


52 53

(Post)jugoslovenski antiratniaktivizam u pokretu

Dinamika sukobljavanja

Nezadovoljni postojećim paradigmama za razumevanje društvenih pokreta, američki proučavaoci Mekadam (McAdam), Terou (Tarrow) i Tili (Tilly), pred-ložili su novi teorijski pristup u svojoj knjizi Dinamika sukobljavanja (Dynamics of Contention).1 Njihov poduhvat ima za cilj da redefiniše celo polje socioloških istraživanja kolektivnih akcija tako što prepoznaje sličnosti među mnogobrojnim formama političkog protestovanja u geografski i istorijski udaljenim sredinama. Autori polaze od premise da tradicionalna podela društvenih nauka na izolovane discipline sa terminološkim specifičnostima zamagljuje čitav niz afiniteta koji po-stoji među naizgled nepovezanim društvenim fenomenima.

Treba naglasiti da Mekadam i saradnici ne tvrde da su sve epizode političkog sukobljavanja identične ili da se mogu podvesti pod univerzalno primenljiv teorij-ski model. Drugim rečima, ne postoje sociološke zakonitosti koje bi bile validne nezavisno od kulturnog konteksta i istorijskog trenutka. Međutim, uporednim is-pitivanjem različitih formi kolektivnog delovanja, pa i onih koje se na prvi pogled ne čine intuitivnim kombinacijama, moguće je, po ovim autorima, identifikovati rasprostranjene mehanizme koji, iako slični, vode drugačijim političkim efektima u različitim kulturnim, istorijskim i geografskim miljejima.

U ovom smislu, istraživačku agendu Mekadama i saradnika odlikuje važan terminološki otklon od užeg pojma društveni pokreti ka konotativno širem suko-bljavanju. Taj konceptualni pomeraj se potkrepljuje prepoznavanjem većeg broja ponavljajućih mehanizama čije interakcije dovode do različitih oblika kolektivnog delovanja. Kako sam nagovestio, koncept sukobljavanja je, u odnosu na društvene pokrete, primereniji za analizu aktivističkih epizoda kojima se bavim zato što u obzir uzimam načine suprotstavljanja ratobornim politikama od kojih mnoge, bar u smislu masovnosti, nemaju karakteristike društvenog pokreta.

Većina intelektualnih sredstava – koncepata i teorija – kojima raspolažemo kako bismo razumeli politička zbivanja, razvijena je u kontekstu zapadnih demo-kratija koji omogućuje relativno neproblematična istraživačka poređenja.2 Iako je ova naučna produkcija nesumnjivo obogatila znanje o kolektivnim fenomenima, nameće se pitanje primenljivosti zapadnih teorijskih postavki u nedemokratskim ili "poludemokratskim" sredinama širom sveta u kojima se, u stvari, i odigrava naj-veći broj aktivističkih epizoda. Terou zapaža da su se "modeli političkog procesa retko sistematski primenjivali izvan liberalno-demokratskih poredaka Zapada".3 Ovaj propust su primetili i drugi istraživači, pa je u skorašnjim studijama u okviri-1 McAdam, Tarrow i Tilly, 2004.2 Videti, npr., Kriesi et al. (ur.), 1995. 3 Tarrow, 1998, str. 19.

ma agende dinamike sukobljavanja posvećena veća pažnja faktorima koji utiču na prirodu aktivizma izvan najčešće obrađivanih lokacija.4

Štaviše, dominacija anglosaksonskih studija društvenih pokreta, koje retko izla-ze iz sopstvenog kulturno-geografskog kruga, dovela je do specifične pristrasnosti u istraživanju antiratnog aktivizma.5 Naime, antiratno organizovanje u zapadnim zemljama – koje je postalo predmet interesovanja društvenih nauka naročito u vezi s Vijetnamskim ratom (1955–1975) – nužno je udaljeno od područja rastrzanih ratnim konfliktima.6 U takvim slučajevima je obično reč o nastojanjima aktivista/aktivistkinja da vlasti sopstvene države podrvrgnu pritisku kako bi ih prisilili da odustanu od vojne intervencije na mestima koja se ne nalaze pod njihovim suve-renitetom. Demonstranti/demonstrantkinje tamo deluju unutar relativno stabilnih pravnih sistema koji, iako propisuju kazne za kršenje zakona i mogu i sami pribeći preteranim merama represije, u prinicipu, osiguravaju pravo na javno i nenasilno iskazan politički stav. Imajući u vidu to da su vlasti primarni "recipijent" ovakvih protesta, označavam ih indirektnim antiratnim aktivizmom.

S druge strane, posebna odlika ove studije je to što nudi prikaz antiratnog an-gažmana na mestima na kojima se odigravao ratni konflikt, iako ne u isto vreme i na isti način. Uvažavam kompleksnu prirodu ratova za jugoslovensko nasleđe uzimajući u obzir izrazito asimetrične i neprekidne preraspodele političke i vojne moći. U nepostojanoj atmosferi vanrednog (ratnog) stanja, dodatno su ograničena ljudska prava koja se u tim sredinama nisu u dovoljnoj meri poštovala ni u mirno-dopskim uslovima. To dinamiku vaninstitucionalnog političkog delanja u koje se upuštaju antiratni aktivisti/aktivistkinje bitno razlikuje od aktivističkih strategija njihovih zapadnih kolega/koleginica. Kako njihove akcije nisu upućene samo poli-tičkom establišmentu, već i javnosti, a naročito onima koje rat neposredno pogađa (vojnici, regruti, prigovarači savesti, izbeglice, itd.), takav angažman nazivam di-rektnim antiratnim aktivizmom.

4 Alimi, 2009. Kritički osvrt na svoju teoriju daju McAdam i Tarrow, "Introduction: Dynamics of Contention

Ten Years on", Mobilization, 16 (2011) 1. Videti i druge radove u ovom broju časopisa Mobiliza-tion.

5 Valder (Walder) upozorava na to da su mainstream istraživanja društvenih pokreta u anglosak-sonskom kontekstu doživela eksploziju u poslednjih nekoliko decenija, ali su izgubila političku dimenziju. Drugim rečima, sociološke studije ovih fenomena su u sve većoj meri apolitične. Met-odologija ispitivanja društvenih pokreta koja se dugo kretala u pravcu kvantifikacije i korišćenja statističkih sredstava za razumevanje kolektivnih poduhvata, često ih prazni od političke sup-stance. Videti: Walder, 2009.

6 Klandermans (ur.), 1991.

antiratni aktivizam

dve linije za fusnote?

podvrgnu


54 55


Od statičkih ka dinamičnim odnosima u istraživanju političkih sukoba

Mekadam i saradnici su doprineli artikulaciji postojećih teorijskih modela za ra-zumevanje kolektivnih poduhvata koje objedinjuju pod nazivom "klasična agen-da društvenih pokreta" (classical social movement agenda).1 U okviru ove agende, istraživači posvećuju posebnu pažnju procesima koji dovode do društvene prome-ne, odnosno transformišu političke, kulturne i ekonomske parametre određenog konteksta i na taj način šire ili sužavaju polje političke akcije. Aktivnosti pokreta se odvijaju u sistemu varijabilnih političkih prilika na koje, po principu povratne sprege, utiču i same epizode kolektivnog organizovanja.

Klasična istraživačka agenda uzima u obzir (formalne ili neformalne) grupe i organizacije koje predstavljaju inicijalna mesta mobilizacije u okolnostima po-voljnim za protest. Percepcija povoljnosti je posledica načina na koji aktivisti/aktivistkinje interpretiraju i konstruišu događaje na koje žele da reaguju (fra-ming). Da bi uopšte došlo do kolektivne akcije mora postojati svest o zajednič-kom nezadovoljstvu, ali i verovanje da je protest svrsishodan i može dovesti do društvene promene. U tom smislu, ova agenda uključuje i već spomenuti pojam repertoara sukobljavanja (repertoire of contention), odnosno kulturno uslovljen set protestnih akcija, oruđa i resursa koji akteri imaju na raspolaganju u datom istorijskom trenutku.

Iako je ovaj istraživački program dao trajni doprinos studijama društvenih pokreta podstičući zavidnu naučnu produkciju, odnosi na kojima je zasnovan su pretežno statične prirode:

Smeštajući većinu uzročno-posledičnih veza u nedovoljno specifikovane strelice umesto u kvadrate (dijagrama protestnog ciklusa, B. B.), ova agenda je ponudila "fotografije"2 momenata sukobljavanja nauštrb dinamičnih, interaktiv-nih sekvenci. S obzirom na to da je reč o statičnom modelu koji je baziran na ponašanju jednog aktera (single actor model) i pokazuje afinitet prema politici društvenih pokreta u relativno stabilnim demokratijama, teško nam može poslu-žiti za razumevanje politika sukobljavanja izvan sfere zapadnih država.3

Dakle, "klasična istraživačka agenda" je bila naročito prikladna za proučavanje individualnih društvenih pokreta, pa je nedovoljno uvažavala širi društveni kon-

1 McAdam et al., 2004, str. 41. 2 Videti u prethodnom poglavlju kako Stabs (Stubbs) opisuje pokušaje da se teoretizuje jugoslov-

enski antiratni angažman. Stubbs, 2010, str. 16. 3 McAdam et al., 2004, str. 18–9.

tekst u kojem su oni pozicionirani, odnosno nije obraćala pažnju na sekventnost i međuzavisnost različitih protestnih epizoda. Konačno, ovaj model je bio prevas-hodno posvećen pitanjima mobilizacije i nije se detaljnije bavio kasnijim fazama kolektivnih poduhvata.

Mekadam i saradnici su ponudili novi pristup politici sukobljavanja koji rekon-struiše i manje vidljive epizode kolektivnog organizovanja čijim kombinovanjem nastaju značajniji društveni fenomeni. Njihov model počinje razlikovanjem suz-držanog (contained) od transgresivnog (transgressive) sukobljavanja. Suzdržano se odnosi na protestne forme u kojima već priznati akteri koriste poznate (legalne i legitimne) strategije borbe za političke ciljeve. Transgresivno sukobljavanje, s dru-ge strane, podrazumeva epizodne, javne i kolektivne poduhvate koji uključuju bar jednu vladu, odnosno državni aparat i u kojima su "bar neki od učesnika novi sa-moidentifikovani politički akteri koji pribegavaju inovativnim oblicima kolektivne akcije".4 Autori tvrde da, u pogledu transformativnog potencijala, suzdržani oblici sukobljavanja reprodukuju postojeći režim društvenih odnosa, dok transgresivni češće vode političkoj i društvenoj promeni.

Ova knjiga se koncentriše na protestne epizode koje su dominantno transgre-sivnog karaktera. Međutim, kako sam napomenuo, razlika između suzdržanih i transgresivnih oblika sukobljavanja može biti problematična u nedemokratskim političkim sistemima, naročito u onim koji su izloženi dugoročnom ratnom kon-fliktu i simulaciji demokratskog legitimiteta. Na stranicama koje slede, videćemo kako suzdržane i transgresivne forme interaguju i predstavljaju polove idealtipske binarne opozicije koja obuhvata čitav niz mogućih varijanti političkog delovanja. Ova distinkcija nam, na primer, može pomoći da razumemo zašto su peticije bile toliko popularne u političkom životu Jugoslavije 1980-ih.5 Opredeljujući se za saku-pljanje potpisa, jugoslovenski aktivisti/aktivistkinje su osvajali sve više moći, iako nisu otvoreno pretili postojećem režimu. Mnogobrojne peticije su, dakle, predstav-

4 Ibid., str. 8.5 Prvu javno potpisivanu peticiju (protiv smrtne kazne) u Jugoslaviji je, zajedno sa suprugom ar-

heologom Božidarom Slapšakom, 1983. pokrenula filologinja i politička aktivistkinja Svetlana Slapšak (1948). Ona je bila jedna od troje urednika satiričnog časopisa studenata beogradskog Filozofskog fakulteta, Frontisterion, koji je zabranjen 1970, već posle prvog broja. Takođe je bila predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986–1989, pa je u tom svojstvu organizovala preko 50 peticija o ključnim slučajevima napada i progona zbog verbal-nog delikta (uključujući i peticiju za oslobađanje kosovarskog pisca i aktiviste Adema Demaćija (Adem Demaqi) koji je u zatvoru proveo 29 godina). Svetlana Slapšak je, po preseljenju iz Beogra-da u Ljubljanu 1991, organizovala žensku grupu Ćutanje ubija, govorimo za mir, a bila je, od 1994, i urednica beogradskog časopisa ProFemina, jedne od retkih antiratnih tribina u Srbiji toga doba. Za decenije zalaganja za mir i poštovanje ljudskih prava, dobila je, između ostalih, nagradu američkog PEN centra za slobodu govora (American PEN Freedom of Expression Award, 1993), nagradu Helsinki Watch-a 2000, a 2005. je u grupi 1000 žena posvećenih miru, kandidovana za Nobelovu nagradu. Videti, inter alia, Slapšak (ur.), 2000.


56 57


ljale sredstvo za sve hrabrije "izlete" u političku slobodu novih samoidentifikovanih političkih aktera za koje nije bilo neophodno platiti visoku cenu.

Konačno, moja studija se ne fokusira na pojedinačne protestne epizode i, u principu, ne analizira evoluciju individualnih inicijativa i organizacija. Iako da-jem osnovne podatke o najvažnjim poduhvatima, retko se osvrćem na njihovu "ontogenezu". Umesto toga, pak, pratim šire putanje i dugoročne trendove va-ninstitucionalnog organizovanja duž protestnog ciklusa.1 Ciklična reprezentacija protesta je izrazito apstrahujuća, pa može da posluži samo kao indikator mnogo kompleksnijih procesa koji ne moraju obavezno imati kružni tok. Takav model, u stvari, redukuje nivo interakcija koje se odvijaju između i unutar protestnih faza, jer implicira da protestne epizode imaju jasne tačke početka, kulminacije i kraja. Kolektivni poduhvati se, međutim, ne mogu jasno podeliti na razvojne faze s ob-zirom na to da je reč o kontinuiranim društvenim formacijama koje ulaze jedna u drugu i sprečavaju pojavu "političkog vakuuma". Iako ideja protestnog ciklusa uvodi izvestan dinamizam u način na koji razumemo politička sukobljavanja, ipak ne nudi važnije eksplikativne smernice. U ostatku ovog poglavlja, detaljnije ću se osvrnuti na one teorijske aspekte funkcionisanja društvenih pokreta koje ispitujem u analitičkim delovima knjige.

Rod u društvenim pokretima

Najvažniji elementi političkog delovanja koje ova knjiga ispituje u svetlu teorijske paradigme dinamike sukobljavanja su mobilizacija aktera i formiranje aktivističkih grupa, artikulacija političkog identiteta i širenje antiratnog angažmana. Pre nego što se posvetim ispitivanju navedenih dimenzija, zadržaću se na pitanju uloge roda u kolektivnim akcijama, prvenstveno stoga što u analitičkim poglavljima knjige tvrdim da je feministički aktivizam jedna od ključnih "linija" antiratnog organizo-vanja u Srbiji i Hrvatskoj. Bez obzira na tzv. "rodnu revoluciju" (gender revolution) u (zapadnim) društvenim naukama, rod je ostao nedovoljno istražena varijabla u studijama društvenih pokreta.2 Do sličnog zaključka je u kontekstu jugoslovenskog građanskog angažmana došla sociologinja Ana Dević koja kaže da je

deficit lokalne feminističke analize rata i nacionalizma u izvesnoj meri kom-penzovan širenjem antiratnog aktivizma koji su vodile ženske grupe u svim ju-goslovenskim republikama od početka 1990-ih. I one same tek treba da postanu

1 Koncept protestnog ciklusa (protest cycle) označava "fazu povećane konfliktnosti unutar društvenog sistema" u kojoj se odvija postepena evolucija niza protestnih epizoda od inicijalnih formi udruživanja do njihove dezintegracije ili profesionalizacije. Videti: Tarrow, 1988, str. 199.

2 England, 2010.

predmet detaljne trans-nacionalne analize iz perspektive društvenih pokreta i/ili feminističke sociologije.3

Tejlor (Taylor) tvrdi da, iako se može smatrati sveprisutnom odlikom društve-nih pokreta, rod ostaje u senci tzv. "rodno neutralnog diskursa" koji karakteriše veliki broj socioloških teorija.4 Ovaj diskurs podrazumeva, između ostalog, i to da su studije društvenih pokreta, u principu, više zainteresovane za faktore koji pomažu u razlikovanju aktivista od neaktivista nego za one koji objašnjavaju ra-zlike među aktivistima unutar istog pokreta. Na taj način, istraživanja društvenih pokreta "perpetuiraju fikciju da svi aktivisti/aktivistkinje jednako doživljavaju re-grutaciju, učešće i posledice aktivizma".5

Mekadam je zapazio da rod bitno utiče na dinamiku pristupanja projektu Leto slobode (Freedom Summer).6 Analizirajući dokumentaciju prijavljenih kandidata/kandidatkinja, ustanovio je da su se volonterke suočile sa mnogo više otpora uče-šću u ovom poduhvatu u poređenju sa volonterima. Međutim, one kandidatkinje koje su bile izabrane i, konačno, prihvatile poziv su, po ovom autoru, delile dve dimenzije: predistoriju sudelovanja u aktivističkim inicijativama (history of activi-sm) i podršku organizacije iz koje su dolazile (organisational sponsorship). One su bile, drugim rečima, dobro "kvalifikovane", jer su mogle da računaju na aktivističke mreže koje su im pomogle da prevaziđu društvene prepreke ženskoj participaciji.7

Mekadam je takođe pokazao da feministička sociološka literatura nije ostavila snažniji pečat na studije društvenih pokreta. Zalažući se za više konceptualnog ukrštanja između ovih teorijskih polja, Mekadam je njihovu dosadašnju autono-miju objasnio različitošću njihovih ciljeva. Dok se sa jedne strane istraživači/istra-živačice feminističke provenijencije koncentrišu na to kako društvena struktura podstiče ili sprečava pristupanje žena kolektivnim akcijama, analitičari društvenih pokreta svoju pažnju usmeravaju ka generičkim pitanjima aktivističke dinamike

3 Dević, 2008.4 Taylor, 1999, str. 9.5 McAdam, 1992, str. 1234.6 Leto slobode (Freedom Summer) je bila politička kampanja organizovana u Misisipiju 1964. sa

ciljem da se poveća učešće crnačke populacije u političkom životu Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj projekat je omogućio brojnim belim volonterima i volonterkama sa najprestižnijih američkih univerziteta da provedu leto na američkom jugu i učestvuju u aktivnostima posvećenim smanjen-ju nivoa rasne segregacije, kao i osnivanju grassroots pokreta među crncima Misisipija. Projekat je bio izrazito rizičan zbog veoma visokog stepena netrpeljivosti lokalnog stanovništva prema sugrađanima i sugrađankama crne "rase" i volonterima/volonterkama iz drugih krajeva države. U toku deset nedelja trajanja kampanje, ubijeno je četvoro aktivista, tri pripadnika crnačke za-jednice, 80 volontera i volonterki je pretučeno, uhapšeno je 1062 ljudi, a na bar 30 kuća crnačkih porodica je bačena bomba. Projekat je detaljno istražio američki sociolog Mekadam. McAdam, Freedom Summer, 1988.

7 McAdam, 1992, str. 1235.


58 59


koja nisu obavezno rodno osetljiva. Mekadam se, stoga, založio za istraživačku agendu koja bi uvažila rodne varijable, jer one, po njegovom mišljenju, često po-sreduju u procesima kolektivnog organizovanja.

Višestrukost interakcija roda i društvenih pokreta je zamagljena i činjenicom da je dobar deo studija društvenih pokreta, naročito onih inspirisanih paradigmom političkih prilika (political opportunity), usađen u sferu institucionalne politike ko-joj žene tradicionalno imaju ograničen pristup. Feminističke naučnice, međutim, insistiraju na širenju ovog fokusa kako bi, osim državnih i političkih institucija, uključio i druge društvene sfere. Rodna nejednakost se reprodukuje u političkim, ekonomskim, pravnim, verskim, medicinskim i drugim ustanovama koje konsti-tuišu kulturni kontekst u odnosu na koji se oblikuju strukture mobilizacije i aktivi-stičke/protestne strategije. S obzirom na to da rod prožima sva područja društve-nog života, smisleno je pretpostaviti da se dominantan način njegovog društvenog poimanja odražava na iskustva koja muškarci i žene imaju kao građanski aktivisti/aktivistkinje, odnosno kao potencijalni nositelji/nositeljke i promoteri/promoterke društvenih promena.

Tejlor smatra da rod treba uvažiti kao eksplikativni faktor u analizi pojave, pri-rode i efekata svih društvenih pokreta. Ovo se odnosi čak i na one proteste i mobi-lizacijske procese koji među svojim ciljevima nemaju mere eksplicitno povezane sa rodnom problematikom. Osim toga, teorijska ukrštanja roda i društvenih pokreta bi mogla da nam pomognu da bolje razumemo mehanizme putem kojih pokreti učestvuju u društvenoj konstrukciji roda, kao i potencijal koji nose za promenu uobičajenih matrica ove prakse.

Prepoznavanje važnosti roda u društvenom životu koje ženska iskustva čini vidljivim i legitimnim mora, takođe, uzeti u obzir "istoričnost i kontekstualizovanu prirodu opažajnih razlika između polova".1 Pozivajući se na studije teoretičara poli-tičkih prilika (koji su kasnije artikulisali i paradigmu dinamike sukobljavanja) Tejlor tvrdi da rodno osetljiva analiza društvenih pokreta ispituje načine na koje "promene u rodnoj diferencijaciji i rodnoj stratifikaciji doprinose formiranju i mobilizaciji ko-lektivnih identiteta".2 Drugim rečima, istraživači/istraživačice kolektivnog delovanja moraju da identifikuju specifične društvene uslove koji dozvoljavaju (ili primorava-ju) rod(u) da i sam postane organizirajući princip političkog sukobljavanja.

Strukturne manifestacije rodne stratifikacije se podupiru rasprostranjenim ide-ološkim postavkama ugrađenim u neformalne mreže i formalne organizacije koje uslovljavaju sve društveno-ekonomske aranžmane. Slabo vidljive rodne nejedna-kosti, naročito u društvu koje tvrdi da je vođeno emancipatorskom socijalistič-kom ideologijom, kakvo je bilo ono bivše Jugoslavije, podstiču stvaranje intimnih ženskih mreža koje se pojavljuju kao jezgra artikulacije ženskog nezadovoljstva.

1 Taylor, 1999, str. 11.2 Ibid., str. 14.

Takve sredine nastaju učvršćivanjem prijateljstava i međugrupne solidarnosti, pa su bazirane na emocionalnoj razmeni i drugim individualnim vidovim podrške, što je važno za izgrađivanje kolektivnog identiteta aktivističkih grupa kojim ću se pozabaviti u nastavku ovog poglavlja.3

Tejlor i Rup (Rupp) pokazuju da su, nasuprot maskuliniziranoj etici racional-nosti, ženski pokreti više zainteresovani za strukturne forme koje podržavaju is-poljavanje emocija, empatiju i brigu za biografsku unikatnost učesnika/učesnica.4 Upravo stoga sociološka analiza koja pretenduje na to da bude rodno osetljiva mora "uhvatiti" procese kroz koje ženska kolektivna akcija legitimiše relevantnost roda kao konstitutivnog elementa društvenih interakcija. Ona, takođe, treba da ukaže na mehanizme kojima se dinamika pokreta i njegove posledice vraćaju u sferu institu-cionalne politike i doprinose društvenoj konstrukciji i re-konstrukciji roda.

Mada se ne pozivam na feminističku teorijsku literaturu u znatnijoj meri, moja empirijska analiza pokazuje da je rod odigrao značajnu ulogu u srbijanskom i hrvat-skom antiratnom angažmanu. Feministkinje koje su stvarale i nasledile dugu tradici-ju ženskog organizovanja na jugoslovenskom prostoru, shvatile su da su se emanci-patorske mere izvojevane za vreme jugoslovenskog socijalizma našle na udaru naci-onalistički orijentisanih republičkih elita. Iako nisu bile sasvim zadovoljne statusom žena i ženskih prava za vreme vlasti SKJ, razumele su da se njihova pozicija može samo pogoršati u repatrijarhalizovanim i reklerikalizovanim sredinama. Zato su po-kušale da se, prisvajajući postojeće aktivističke mreže, odupru moćnim nacionalizu-jućim diskursima i očuvaju međurepubličku komunikaciju. U prvom analitičkom poglavlju knjige dajem detaljan prikaz evolucije ženskog političkog organizovanja na jugoslovenskoj teritoriji u poslednjem veku i ispitujem izazove na koje su aktivistki-nje naišle u toku ratova za jugoslovensko nasleđe i u posleratnom periodu.

Stupanje u visokorizični aktivizam (regrutacija)

Mekadamova klasična studija projekta Leto slobode prethodi elaboraciji istraži-vačke agende dinamike sukobljavanja. Ovo istraživanje je važno za moju analizu zbog toga što uvodi distinkciju između "niskorizičnog" i "visokorizičnog" anga-žmana i nudi jedan mogući model regrutacije (odnosno stupanja) u ovu potonju vrstu građanskog organizovanja.5 Smatram da se dobar deo antiratnog aktivizma na jugoslovenskim prostorima 1990-ih može podvesti pod odrednicu visokorizič-nog angažmana, jer takav poduhvat na mestima na kojima se odvija oružani sukob,

3 Einwohner, Hollander i Olson, 2000.4 Taylor i Rupp, 1993. 5 McAdam, 1986.


60 61


pa stoga, dakle, popuštaju pravne norme, može da ugrozi (fizičku) dobrobit aktivi-sta/aktivistkinja.1 Visokorizični protesti potcrtavaju važnost pitanja diferencijalne regrutacije (differential recruitment) na polju studija društvenih pokreta: naime, zašto neke osobe odlučuju da se uključe u inicijative sa veoma neizvesnim ishodi-ma, dok se druge, iako možda iste stukturne pozicije, opredeljuju za neaktivnost i konformizam?

Kako sam već napomenuo, Mekadam je analizirao prijave za učešće u projektu Leto slobode koje su sadržale informacije o profesionalnim afilijacijama, aktivistič-kom iskustvu, eventualnim policijskim privođenjima, razlozima i motivacijama za sudelovanje u ovoj kampanji, itd. Njegova hipoteza je da oni koji se opredeljuju za učestvovanje u visokorizičnim poduhvatima imaju predistoriju aktivističkog angažmana koja ih čini članovima/članicama manje ili više gusto povezanih akti-vističkih mreža (strukturna lokacija/structural location), pokazuju izraženu privr-ženost ideologiji pokreta (ideološki afinitet/attitudinal affinity), ali su istovremeno oslobođeni od ličnih ili profesionalnih prepreka koje bi mogle da otežaju njihovo učešće (biografska dostupnost/biographical availability).

Mekadam tvrdi da su ovi mikrostrukturni faktori ključni za razlikovanje budu-ćih učesnika/učesnica od onih kandidata i kandidatkinja koji će, na kraju, odustati od protesta ili, u ovom konkretnom slučaju, učešća u visokorizičnom aktivizmu. I zaista, autor je zapazio da su prijave učesnika i učesnica u Letu slobode dosledno pokazivale veći stepen integrisanosti u aktivističke mreže u poređenju s onima koji su se povukli iz kampanje. Strukturna lokacija u odnosu prema ciljevima projek-ta – dakle, opseg veza svakog kandidata i kandidatkinje s drugim kandidatima/kandidatkinjama i aktivistima/aktivistkinjama – bila je najpouzdaniji pokazatelj da li će određena osoba zaista učestvovati u programu. Autor je ustanovio da su oni kandidati i kandidatkinje čiji su se prijatelji/prijateljice takođe prijavili imali veću šansu da budu izabrani.

Ovaj poslednji nalaz o značaju prijateljskih i aktivističkih veza ne bi trebalo da umanji relevantnost ideološke privrženosti za verovatnoću konačnog učešća u nekoj visokorizičnoj kolektivnoj inicijativi. Na osnovu činjenice da i učesnici i oni koju nisu izabrani ili su odustali pokazuju slične stupnjeve ideološkog afiniteta, Mekadam zaključuje da su ideološka posvećenost i biografska dostupnost neop-hodni, ali ne i dovoljni uslovi za učešće. Stupanje u rizične kolektivne akcije je po-sledica kombinacije strukturnih i individualnih motivacijskih faktora. Jaka ideo-loška identifikacija s ciljevima projekta treba da bude praćena ranijim aktivističkim angažmanom, kao i podrškom koju pružaju postojeće aktivističke mreže.2

Štaviše, u okviru modela dinamike sukobljavanja, konstitucija aktera (odnosno

1 Videti, npr., S. Pavlović i Dragojević, 2014. 2 Ovaj model regrutacije je kasnije kritikovan i dopunjen. Videti, npr.: Beyerlein i Hipp, 2006;

Downton i Wehr, 1998; Erickson Nepstad i Smith, 1999; Oegema i Klandermans, 1994.

formiranje aktivističkih grupa) je posledica interakcije nekoliko "mehanizama" od kojih je najvažnija spoznaja o povoljnoj prilici odnosno pretnji (attribution of op-portunity and threat). Ovaj "mehanizam" u svom konceptualnom jezgru ima tzv. strukturu povoljnosti političkih prilika (political opportunity structure) koja se od-nosi na društvene procese koji podrivaju ili promovišu napore političkih elita da obezbede sopstvenu reprodukciju. Globalna politička prestrojavanja, promene u prirodi političkih sistema (kao u našem slučaju, "tranzicija" od državnog socija-lizma ka političkom pluralizmu i tržišnoj ekonomiji) i oružani sukobi su među radikalnijim elementima koji utiču na opažanje političkih prilika i započinjanje protestnog ciklusa.

Spoznaja o povoljnoj prilici (odnosno pretnji) je blisko povezana sa identifika-cijom sredinske promene koja vodi kvalitativno novoj evaluaciji mogućnosti (tj. neophodnost) vaninstitucionalnog političkog angažmana. Ovaj "mehanizam" ak-tivira mobilizaciju kako među već postojećim politički osvešćenim grupama tako i među do tada inertnom populacijom. Treba istaći da strukture političkih prilika nisu "objektivno" date, već njihova povoljnost zavisi od načina na koji se opažaju: istovremeno "opipavajući" prilike i pretnje, država i vaninstitucionalni politički ak-teri ulaze u ciklus akcija i reakcija koji određuje granice sukobljavanja i mogućno-sti daljeg razvoja aktivističkog angažmana. Mehanizam procenjivanja povoljnosti političkih prilika može da pruži bar delimičan odgovor na ključno pitanje zašto se ljudi odlučuju na organizovanje ili podršku nekom društvenom pokretu u datom istorijskom trenutku.

Uzimajući u obzir nepostojanost jugoslovenskog političkog prostora, istraživa-nje antiratnog angažmana zaista upućuje na konstruktivističku prirodu strukture političkih prilika. Mislim da bi, polazeći od statičnije agende društvenih pokreta ka modelu dinamike sukobljavanja, umesto političke strukture bilo prikladnije go-voriti o stalnom političkom restrukturiranju. Ovaj dinamički, "procesualni" aspekt koncepta potcrtava činjenicu da u generalnoj otvorenosti političkog polja može doći do brzog smenjivanja povoljnih i nepovoljnih uslova za vaninstitucionalni angažman, na koje, kako smo ranije videli, utiču i same aktivističke epizode. U nedovoljno konsolidovanim političkim režimima, međutim, proces restrukturira-nja najčešće reprodukuje status quo, naglašavajući "kozmetičke" intervencije koje maskiraju fundamentalno nepromenjenu prirodu političkog sistema.3

Na primer, zvanično uvođenje stranačkog pluralizma u politički poredak bivše Jugoslavije označilo je snažno otvaranje političkog polja koje su u kratkom roku "kolonizovale" stotine manjih ili većih grupa i partija. Činjenica da se toliki broj novih organizacija, pokrivajući sve opcije političkog spektra, "izlio" u javni prostor odražava visok stepen političke konfliktnosti koja je ključala ispod legislativnog

3 Videti intervju sa srbijanskom istoričarkom i političarkom Latinkom Perović: Tamara Nikčević, "Ostrašćenost je naša druga priroda", Vreme, 1176, 18. 7. 2013.


62 63


praga jednopartijske države. Iako ovaj proces političke diversifikacije ima svoje specifičnosti od jedne do druge bivše republike, sasvim je izvesno da su ga komu-nističke (tj. kasnije nacionalističke) elite usmerile u svoju korist. Tako je, na primer, u srbijanskom kontekstu, SKJ "transformisan" u Socijalističku partiju Srbije (SPS). Imajući ovo u vidu, jasno je da prilikom analize (post)jugoslovenskih antiratnih (i drugih civilnih) inicijativa iz perspektive društvenih pokreta, odnosno modela političkog sukobljavanja, istraživači/istraživačice moraju imati na raspolaganju so-fisticirane konceptualne instrumente sposobne da "uhvate" stalna i hibridna otva-ranja i zatvaranja političkog polja.

Štaviše, s obzirom na to da su njihovi resursi obično vrlo ograničeni, aktivisti i aktivistkinje ne mogu svoje organizacije da stvaraju ni iz čega, pa su stoga i sami prinuđeni na korišćenje postojećih organizacionih struktura i pronalaženje "rupa u sistemu" koje im omogućavaju njegovu delimičnu eksploataciju. Stratešku upo-trebu date infrastrukture, koja i sama može da postane motor mobilizacije, Meka-dam i saradnici označavaju društvenim prisvajanjem (social appropriation). Ovaj mehanizam je relevantan za sve aktere koji su uključeni u neku epizodu političkog sukobljavanja. Društveno prisvajanje "krči put inovativnoj kolektivnoj akciji zato što postojeću grupu reorijentiše ka novoj koncepciji i svrsi zajedničkog delovanja".1 Na primer, aktivisti/aktivistkinje za ljudska prava američkih crnaca su 1950-ih i 1960-ih koristili postojeće lokalne mreže crnačkih crkava i koledža kao istrumente mobilizacije. Kako bi te institucije prilagodili novoj nameni i približili ih svojim političkim ciljevima, najraniji aktivisti i aktivistkinje na američkom Jugu su mo-rali da ulože mnogo kreativnosti u redefinisanje kolektivnog identiteta crkvenih zajednica.

Na sličan način, u poglavlju posvećenom matricama regrutacije u Antiratnu kampanju Hrvatske (ARK), čije delovanje, bar u nekim segmentima, smatram vi-sokorizičnim, pokazujem da su članovi i i članice Kampanje i pre formiranja te organizacije bili uključeni u razgranate mreže aktivističkih veza. Njihov antiratni angažman je, dakle, bio veoma blisko povezan sa ranijim aktivnostima na zaštiti ljudskih prava i životne sredine koje su se odvijale 1980-ih, ali i sa stalnim kontak-tima sa slovenačkom alternativnom scenom. Moja analiza upućuje na zaključak da su početkom ratova za jugoslovensko nasleđe aktivisti i aktivistkinje Kampanje uglavnom bili (svršeni) studenti/studentkinje koji su zauzimali usku nišu između slobode od roditeljskog staranja i odsustva odgovornosti odraslih. Stariji članovi i članice Kampanje su bili politički socijalizovani 1960-ih i 1970-ih, pa je učešće u dramatičnim protestima iz tog perioda osnažilo njihovu privrženost aktivističkim metodama političke borbe.

1 McAdam et al., 2004, str. 316.

Širenje protestnih epizoda (scale shift)

Aktivističke epizode se obično javljaju ispod praga društvene vidljivosti i "osetlji-vosti" državnog aparata pre nego što poprime oblik javnog otpora političkoj moći.2 Mehanizmi povećanja opsega aktivističkih poduhvata su kompleksni i zahtevaju pomeranje istraživačkog fokusa sa precizno obeleženih dijagramskih "kutija" koje predstavljaju razvojne faze protesta ka strelicama koje te kutije povezuju. Autori modela političkog sukobljavanja kažu da ukoliko želimo da razumemo rast akti-vizma "strelice moramo staviti pod mikroskop i ispitati šta se u njima događa".3

Drugim rečima, proučavanje procesa odgovornih za širenje kolektivnih akcija uzima u obzir Melučijevu tvrdnju da jedinstvo društvenog pokreta nije jednostavna empirijska činjenica, već zdravorazumska opservacija koju je potrebno podvrgnuti sociološkoj analizi. Kolektivni poduhvati koje u svojstvu posmatrača društvenih po-java najčešće opažamo kao proizvode homogene grupe aktera vođenih određenom ideologijom u jednom trenutku, u stvari su samo "snimci" neprekidnih procesa pre-govaranja, polarizacije i saradnje koji su u odnosu međusobne zavisnosti.4

Mekadam i saradnici koriste pojam difuzija (diffusion) kako bi označili jedan od najvažnijih mehanizama širenja društvenih inicijativa. Difuzija je "praktično istoznačna s pojmom protestnog ciklusa" i predstavlja transfer informacija duž postojećih linija komunikacije u okviru jedne aktivističke grupe.5 Pored difuzije, autori uvode i pojam posredništva (brokerage) koji definišu kao mehanizam od-govoran za povezivanje protestnih aktera, odnosno aktivističkih grupa. Do pove-zivanja dolazi na osnovu spoznaje o sličnosti (attribution of similarity), odnosno identifikacije istovetnosti političkih ciljeva koja omogućava (barem privremenu) zajedničku akciju većeg broja autonomnih aktivističkih aktera. Spoznaja o slično-sti je brža i efikasnija u onim slučajevima u kojima najraniji akteri ulažu napor da svoje zahteve i identitete artikulišu tako da se s njima identifikuje širi sloj grupa i pojedinaca.6

Bez obzira na činjenicu da difuzija i posredništvo obično deluju u okviru istog društvenog pokreta, ovi mehanizmi proizvode bitno različite efekte širenja aktiviz-

2 Ibid., str. 332.3 Ibid., str. 189.4 Mehanizmi širenja, dakle, uvećavaju vidljivost kolektivnih poduhvata, pa su blisko povezani s

represijom. Represija predstavlja reakciju državnih vlasti na političke proteste koja ima za cilj da ih oslabi i onemogući. Ona može biti selektivna, kada pogađa samo najmilitantnije aktere ili, pak, generalna, kada sužava celo političko polje. U potonjem slučaju, represija često destimulira dalju mobilizaciju, ali, u zavisnosti od datih okolnosti, može i zaoštriti političku borbu i umerenu struju preobraziti u ekstremnu. Represija menja aktivističke taktike izazivajući fragmentaciju, radikalizaciju i/ili polarizaciju aktivističkih grupa.

5 McAdam et al., 2004, str. 68.6 Ibid., str. 334.


64 65


ma. U poglavlju o povećanju obima antiratnih inicijativa pokazaću da je ARK de-lovao kao posrednik, podržavajući aktiviste i aktivistkinje širom Hrvatske, pa je na taj način omogućio brzu multiplikaciju civilnih inicijativa. S druge strane, srbijanski antiratni aktivizam karakterišu ideološke, profesionalne i lične podele, koje su vo-dile stalnoj fragmentaciji aktivističkih grupa. Pozvaću se na literaturu o ideološkim i generacijskim razlikama kako bih objasnio uočene organizacione posebnosti. Pri tom, razumem pojam generacije u manhajmovskom smislu, ne dakle kao konkret-nu grupu iste ili slične starosti, već kao "društveni prostor" omeđen zajedničkim zebnjama, uticajima i idejama.1 Ovaj pristup, čini se, može da uvaži sinhronijske ne-doslednosti i napetosti između različitih aktivističkih grupa, ali i da nam pomogne da razumemo dijahronijske procese učenja i transfera strategija i otpora.

Preciznije rečeno, u pogledu unutarrepubličkih podela, u Srbiji je dominantna osa koja razdvaja levo-orijentisane učesnike u protestima 1968. koji su se uključili u antiratni angažman s transformativnim aspiracijama, s jedne strane, i liberalno opre-deljenih aktivista (od kojih mnogi pripadaju političkoj i društvenoj eliti zemlje) koji su protestovali protiv sve snažnijeg upliva države u javni i privatni život građana, s druge. Ova podela je, naravno, analitičke prirode, pa ne bi trebalo da znači da se neki od pomenutih "šezdesetosmaša" u međuvremenu nisu našli u drugoj grupi.

U Hrvatskoj postoji ideološki rased između nacionalno (i nacionalistički) ori-jentisanih aktivista povezanih s Hrvatskim proljećem, koji su se kasnije okupili oko Hrvatskog helsinškog odbora (HHO), i postmaterijalne generacije aktivista bliskih vrednostima novih društvenih pokreta koja je osnovala ARK. Još jedan važan kriterijum podele povezan je s percepcijom ratnog sukoba kao agresije, od-nosno odbrane što je, kako ćemo videti u poglavlju o širenju aktivističkih napora, vodilo ka tenzijama i fragmentacijama među antiratnim grupama (unutarrepu-blički rascepi).

Kolektivni identitet u političkim sukobljavanjima

Kolektivni identitet je sve popularniji pojam u (anglosaksonskim) studijama druš-tvenih pokreta, jer se smatra da može da objasni aspekte aktivističkih poduhvata za koje teorije mobilizacije resursa (resource mobilization)2 i političkog procesa (po-litical process) nisu dovoljne. Centralno pitanje na koje pokušava da se odgovori istraživanjima u oblasti kolektivnog identiteta jeste kako se gradi grupna kohezija

1 Mannheim (1928/1978). Videti, takođe: Stubbs, 2001a; Kuljić, 2009. 2 Reč je o uticajnoj sociološkoj teoriji, razvijenoj 1970-ih, koja se suprotstavlja do tada popularnim

interpretacijama društvenih pokreta kao iracionalnih fenomena i naglašava sposobnost članova/članica pokreta da prikupljaju materijalne i druge resurse i mobilišu javnost za svoje ciljeve. Vid-eti: McCarthy i Zald, 1977.

i na koji način ona utiče na kolektivnu akciju. Kolektivni identitet predstavlja "ko-gnitivnu, moralnu i emocionalnu vezu pojedinca sa širom zajednicom, kategori-jom, praksom ili institucijom."3 Meluči je jedan od prvih teoretičara društvenih pokreta koji se sistematski pozabavio idejom kolektivnog identiteta.4 On kaže da

empirijsko jedinstvo društvenog pokreta treba smatrati rezultatom, a ne po-četnom tačkom, činjenicom koju valja objasniti, a ne dokazom [...] akteri "proi-zvode" kolektivnu akciju zato što su u mogućnosti da definišu sebe i svoje odnose sa okolinom.5

Kolektivni identitet je proces koji svedoči o konstruktivističkoj prirodi društve-nih pokreta i podrazumeva niz kognitivnih definicija ciljeva i sredstava izraženih jezikom rituala, praksi i simboličkih artefakata. Identitete grupe je moguće ostva-riti samo kroz emocionalnu bliskost i osećaj unutargrupne solidarnosti koji obič-no jačaju u vreme konflikta i represije.6 Najvažniji aspekt konstrukcije kolektivnog identiteta je zajedničko emocionalno iskustvo koje osmišljava grupnu akciju i može imati snažan uticaj na biografiju učesnika/učesnica protesta.7 Za moju analizu je naročito relevantna činjenica da Meluči vidi kolektivni identitet kao karkteristiku pokreta koja je ključna za njegovo trajanje, jer neprekidne artikulacije kolektivnog identiteta markiraju "granice" aktivističkih aktera u društvenom polju.8

Neki istraživači i istraživačice su pokušali da koriguju i dopune Melučijevo in-sistiranje na procesualnoj prirodi kolektivnog identiteta ukazujući na razliku izme-đu identitetskog procesa i proizvoda. Proizvod bi se, po ovom tumačenju, odnosio na "konstruisani društveni objekt na koji reaguju protagonisti/protagonistkinje pokreta, njegovi neprijatelji i javnost".9 Međutim, Flešer Fominaja (Flesher Fomi-naya) tvrdi da su kolektivni identitet kao interni proces koji se odvija u određenom društvenom miljeu, s jedne strane, i vidljiva projekcija njegovog političkog sadrža-ja ("proizvod"), s druge, dva konceptualno različita fenomena.10 Oponenti pokreta, dakle, ne reaguju na kolektivni identitet koji konstruišu i doživljavaju članovi/čla-nice grupe, već na njegovu javno projektovanu reprezentaciju. Stepen do kojeg su 3 Polletta i Jaspers, 2001, str. 285. 4 Konstrukcija kolektivnog identiteta kao takvog nije u fokusu pažnje Mekadama i saradnika, iako

ovi autori tvrde da je "promena identiteta" (identity shift) mehanizam neophodan za mobilizaciju. Promena identiteta podrazumeva "alteraciju definicije granica između dva politička aktera, tj. odnosa koji se odvijaju preko ove granice". Ovaj mehanizam je blisko povezan s radikalizacijom, s jedne, i konvergencijom (političkih aktera), s druge strane. McAdam et al., 2004, str. 162.

5 Melucci, 1995, str. 43.6 Barr i Drury, 2009.7 Npr. Goodwin, 1997; McAdam, 1989. 8 Videti, takođe: Hunt i Benford, 2004; Klandermans, 1997.9 Snow, 2001.10 Flesher Fominaya, 2007.


66 67


pokreti zainteresovani za smanjivanje razlike između kolektivnog ideniteta i njego-ve društvene predstave zavisi od datih političkih orijentacija i ciljeva.

U poglavlju posvećenom beogradskoj aktivističkoj grupi Žene u crnom (ŽUC) fokusiram se na ključne elemente u procesu izgradnje i održavanja kolektivnog identiteta kako bih objasnio iznenađujući opstanak ove organizacije i posle ratova za jugoslovensko nasleđe. Tvrdim da dosledna artikulacija kolektivnog identiteta, koji se odražava na mobilizaciju resursa i izbor aktivističkih strategija, podstiče osećaj pripadnosti i solidarnosti, pa na taj način destimulira napuštanje grupe. Osmišljavajući ciklične protestne planove, članice grupe konstantno umanjuju značaj socijalnih, obrazovnih, profesionalnih i starosnih razlika i na taj način stva-raju očekivanja i osećaj odgovornosti prema učešću u aktivističkim poduhvatima svoje organizacije. Kolektivni identitet se, dakle, pojavljuje kao interaktivni i relaci-oni proces koji je u (re)konstruisanju kako pre, tako i za vreme kolektivnih akcija. Stalne (re)artikulacije kolektivnog identiteta u slučaju ove aktivističke grupe po-drazumevaju specifičnu kombinaciju neophodnosti konsenzusa, s jedne, i snažnog i harizmatičnog liderstva, s druge strane.

Efekti antiratnog angažmana

Jedna od važnijih dimenzija ove studije je i to što ona ispituje način na koji su ra-zvojne putanje (post)jugoslovenskog antiratnog aktivizma, obeležene savezništvi-ma i napetostima, uticale na njegov status u posleratnom periodu. U poslednjem analitičkom poglavlju knjige propitujem kako (post)jugoslovenski aktivisti i akti-vistkinje razumeju i govore o svom antiratnom angažmanu skoro dvadeset godina nakon Dejtonskog sporazuma koji je označio kraj rata u Bosni i Hercegovini.

Ranije sam istakao da je fokus istraživača društvenih pokreta do sada uglav-nom bio usmeren ka razumevanju procesa regrutacije i mobilizacije. Ova praksa je donekle zamaglila kasnije faze razvoja pokreta, kao i razloge za njegovu dezinte-graciju i nestajanje. Međutim, pitanje analize efekata političkih sukobljavanja je sve prisutnije u savremenoj sociološkoj literaturi,1 posebno s obzirom na činjenicu da je metodološki izazovno uspostaviti uzročno-posledičnu vezu između kolektivnog organizovanja, s jedne, i društvene promene, s druge strane. Postoji bar nekoli-ko razloga zbog kojih je teško utvrditi da li je neki društveni pokret "uspešan" ili "neuspešan".2 Pre svega, epizode kolektivnog organizovanja nisu homogeni feno-meni, a aktivisti i aktivistkinje su retko saglasni po pitanju protestnih ciljeva i na-čina da se do njih stigne.

1 Bosi i Uba, 2009; Giugni, 1998; Giugni, McAdam i Tilly (ur.), 1999.2 Gamson, 1990.

Štaviše, "uspeh" društvenog pokreta može imati objektivne i subjektivne ele-mente. Ovi prvi bi se odnosili na kratkoročne (zakonodavne) ili dugoročne (insti-tucionalne) promene. Kada je reč o subjektivnim "merama uspeha", valjalo bi se podsetiti ranije iznesene tvrdnje, potkrepljene zamašnim brojem socioloških stu-dija, da učešće u društvenim pokretima ostavlja snažan biografski pečat i doprinosi promenama ličnog identiteta, iako to skoro nikada ne specifikuje kao jedan od svojih ciljeva.3 S tim u vezi, čak i onda kad posvećuju pažnju efektima kolektivnog protesta, sociolozi se uglavnom zadržavaju na programskim idejama koje su "for-malno" proklamovali članovi i članice pokreta. Sve se više prepoznaje, međutim, da epizode kolektivnog organizovanja proizvode i nenamerne odnosno neplanirane efekte, od onih koji su protivni navedenim ciljevima do onih koji "guraju" pokret napred brzinom koja izmiče kontroli njegovih inicijatora.

Analizirajući cikluse političkog sukobljavanja (cycles of contention), Terou raz-matra i razloge zbog kojih dolazi do njihovog završetka.4 On tvrdi da su učesnici/učesnice u svakom političkom protestu, a naročito onom koji se odvija u nestabil-nom političkom miljeu ispunjenom različitim vrstama rizika, podložni iscrplje-nosti i razočaranju. Održavanje aktivističkog entuzijazma s vremenom postaje sve teže jer se pokreti susreću s opetovanim neuspehom. Osim toga, istrajniji obli-ci političkog sukobljavanja menjaju institucionalne aranžmane na način koji im omogućava da u sebe uključe "umereniju" liniju pokreta. Tako se stvara institucio-nalna niša koju će bar neki pripadnici protestne grupe biti spremni da popune. U tom smislu, Terou pokazuje da se određeni vid institucionalizacije pojavljuje kao jedino rešenje za opstanak pokreta onda kad počne da se smanjuje inicijalno neza-dovoljstvo koje pokreće kolektivne inicijative.5 Kako ćemo videti na kraju knjige, profesionalizaciju aktivizma na prostoru bivše Jugoslavije je obično podsticao pri-liv stranih donacija koji je bio praćen dominacijom takmičenja nad saradnjom u nacionalno ograničenim NGO sferama.

Takođe, frakcionaštvo je ozbiljan rizik za svaki pokret, posebno za onaj koji i nastaje spajanjem ideološki divergentnih grupa. U takvim okolnostima, posto-ji stalna tenzija između umerenijih i radikalnijih "krila" koja utiče na dinamiku pokreta i primorava njegove članove/članice da investiraju mnogo energije u re-šavanje internih konflikata. U vezi s tim, Terou uzima u obzir ključnu ulogu koju državni aparat igra u fragmentaciji protestnih grupa pokušavajući da pridobije pri-padnike/pripadnice umerenije struje i istovremeno povećavajući represiju prema radikalnijim nosiocima/nositeljkama kolektivnih inicijativa.

Konačno, nezavisno od razloga njihovog nestanka sa javne scene, protestni ci-klusi koji mobilišu velike delove populacije, ostavljaju duboke tragove na politički

3 Polletta i Jaspers, 2001.4 Tarrow, 1995. 5 Tarrow, 1988.


68 69


život jednog društva. Oni svakako mogu biti momenti političke istorije koji nose ogroman kreativni potencijal. Značajni politički protesti osmišljavaju do tada ne-poznate forme aktivističkog delovanja i proizvode idejni korpus koji se predaje nastupajućim generacijama. Na taj način oni podstiču pojavljivanje novih civilnih aktera/akterki.

Osnažujuća funkcija antiratnog angažmana

Mada se osvrćem na pitanja "aktivističke profesionalizacije" ("endžioizacije") ko-jima je u postojećoj literaturi već posvećena velika pažnja, takođe tvrdim da su različiti oblici antiratnog protesta, javna okupljanja i demonstracije predstavljali prostore slobode i solidarnosti koji su na aktiviste/aktivistkinje imali osnažujući efekat. Ideja da su društveni pokreti "mesta slobode" postoji u zapadnoj socijalnoj teoriji bar od pojave knjige Sare Evans (Sara Evans) pod nazivom Lična politika (Personal Politics). Pojam koji je Evans uvela u studije društvenih pokreta – slo-bodni prostori (free spaces) – kasnije je pratio čitav niz konceptualnih varijacija na istu temu (npr. zaplenjena društvena mesta,1 utočišta,2 privremene autonomne zone3) koje su pokušale da opišu relativno male zajednice ili pokrete formirane sa namerom da pruže otpor hegemonim diskursima. Po rečima Sare Evans i Bojtea (Boyte):

Posebna vrsta javnih mesta koje nazivamo slobodnim prostorima su okruže-nja u kojima se ljudi uče novom samopoštovanju, stiču veštine učešća u javnom prostoru, izgrađuju čvršći i asertivniji grupni identitet, dele vrednosti saradnje i građanskih vrlina. Jednostavno rečeno, slobodni prostori su sredine između privatnih života i velikih institucija u kojima obični građani deluju sa dostojan-stvom, nezavisnošću i vizijom.4

Sociološka i istoriografska ispitivanja slobodnih prostora pokazuju da građan-ski aktivisti nikada nisu lišeni svih sredstava za promenu društvene stvarnosti. Na-protiv, građani/građanke se okupljaju oko zajedničke vizije budućnosti i "generišu kulturni izazov koji prethodi ili prati političku mobilizaciju".5 Slobodni prostori se vezuju za guste zajednice čiji članovi dele alternativne interpretacije društvene realnosti. U tom smislu, Hirš (Hirsch) tvrdi da "utočišta (nastaju sa namerom da)

1 Scott, 1990. 2 Hirsch, 1993. 3 Bey, 1991. 4 Evans i Boyte, 1986.5 Polletta, 2001.

izoluju protestujuću grupu od racionalizirajućih ideologija koje šire dominantni društveni slojevi".6 Takve građanske formacije same, sa manje ili više uspeha, pro-dukuju veštine neophodne za širenje i razvoj protestujuće grupe.

Različite niti konceptualizacije slobodnih prostora povezuju se u ideju po kojoj su ove spontano formirane zajednice rezervoari društvenog kapitala kojima se ak-tivisti/aktivistkinje koriste kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo i podstakli društve-nu promenu. Slobodni prostori su, dakle, propustljiva, ali autonomna mesta debate koja ne doživljavaju političku sferu kao nepromenljivu datost. Oni su konceptualni "generatori" i promoteri antihegemonijskog stava kojim narušavaju ideološki mo-nolit autoritarnih režima čiji je cilj da se zamagle društvene napetosti i obeshrabri politička akcija.7 Za mnoge (post)jugoslovenske aktiviste/aktivistkinje, antiratni angažman je predstavljao i "političku oazu" koja je omogućavala slobodnu razme-nu mišljenja i emocija. Na samom kraju knjige pokazujem kako su kolektivni po-stupci, poput paljenja sveća, potpisivanja peticija, uličnih protesta i demonstracija konceptualizovani i kao ostrvca pristojnosti, solidarnosti i kreativnosti, ponekad i bez nužne artikulacije specifično političkih ciljeva.

Konačno, pozivajući se na ključne postulate istraživačke agende dinamike suko-bljavanja i dopunjujući ih kvalitativno orijentisanim interesovanjem za aktivističke vrednosti i biografske narative, ova studija doprinosi potencijalno plodonosnom ukrštanju između nezapadnih aktivističkih epizoda i zapadnih konceptualnih in-strumenata za razumevanje kolektivnog političkog angažmana. Fokusiranjem na postjugoslovenske antiratne inicijative ne ponire se samo u relativno slabo istraže-no polje istočnoevropski studija, već se nudi i dodatni empirijski test spomenutih teorijskih postavki. Dakle, ova konceptualna aparatura pruža osnovu za istančanije razumevanje (post)jugoslovenskog civilnog angažmana u svetlu kompleksnih kul-turnih specifičnosti i društveno-istorijskih okolnosti regiona u kojem se odvijao.

6 Hirsch, 1990, str. 206.7 Fantasia i Hirsch, 1995.

71

Poglavlje 3

Prelazeći liniju: feministički antiratni angažman

Mi hodamo po cijeloj zemlji Izvan linija

Kada jedne druge ugledamoZnamo da smo zajedno

Kad jedne na druge pomislimoMiljama udaljene od

ZajednoSjećajući se naših snova i ciljeva

CjelineUprkos linijama i stranama

Besmislen ratMi nismo same

ZamisliIzvan linija1

Ovo su poslednji stihovi pesme Prelazeći liniju koju je Biljana Kašić, istaknuta fe-ministička teoretičarka i antiratna aktivistkinja, napisala 1994. godine. I van nepo-srednog istorijskog konteksta, pesma upućuje na želju da se spreče ratovi, premoste zatvorene granice i ublaže osećanja izolovanosti i straha. Međutim, u momentu njihovog nastanka, ovi stihovi su imali sasvim konkretnog primaoca: trebalo je da uprkos oštećenim telefonskim i poštanskim linijama stignu do Biljaninih prijate-ljica u Beogradu, na drugoj strani fronta. Oni su svedočanstvo o potrebi ovih žena da iskorače iz svojih novostvorenih nacija-država i spreče kidanje dragocenih niti koje su ih povezivale decenijama. Nasuprot kratkovidim politikama njihovih patri-jarhalnih lidera, aktivistkinje o kojima je reč u ovoj knjizi znale su da će i prigušeni oblici komunikacije biti zalog suživota u posleratnom periodu.1 Pesma Prelazeći liniju je prvobitno napisana na engleskom jeziku. Videti: Vušković i Trifunović (ur.), 2008, str. 379.


72 73

Prelazeći liniju:feministički antiratni angažman

Ovo poglavlje tvrdi da je jugoslovenski feministički aktivizam predstavljao jed-nu od ključnih linija antiratnog angažmana u Srbiji i Hrvatskoj u toku 1990-ih.1 U pokušaju da objasni dominaciju žena u antiratnim akcijama, Vesna Teršelič, kaže:

Bilo je među nama i žena i muškaraca. Ipak više žena. Možda nam je bilo jed-nostavnije odabrati nenasilje. Kao vječne "druge" bolje razumijemo da se proble-mi ne mogu riješiti nasiljem. Vječito počinjemo neke poslove, poput beskonač-nog čišćenja kuće. Rutina ponavljanja obreda čišćenja kao da je naša odrednica. Vječno ljepimo komadiće nekih polupanih lončića. Vječno nešto stvaramo ni iz čega, ponekad večeru, ponekad sliku, a ponekad pokidane odnose i niti komuni-kacije unutar lokalne zajednice...2

Ne ulazeći u većoj meri u problematiku "ontogeneze" (individualnih) antiratnih poduhvata, ispitujem društvene, političke i afektivne oblike saradnje i otpora koji reflektuju dugoročne trendove feminističkog organizovanja na (post)jugosloven-skom prostoru. Moj centralni argument je da su ženske antiratne akcije – različite forme visokopolitizovanih protesta protiv militarizacije i patrijarhata – prisvojile i proširile postojeće mreže jugoslovenskih feministkinja koje su nastale 1970-ih i 1980-ih godina. Žensko civilno organizovanje u kontekstu ratova za jugoslovensko nasleđe često je predstavljalo bolnu i iscpljujuću aktivnost koja nije izbegla silovit udarac opšteg nepoverenja, netolerancije i isključenja. Do tada nepoznate i teško predvidive okolnosti u kojima su se ove žene našle, destabilizovale su duboke ide-ološke i emotivne veze građene godinama na celom prostoru zajedničke države. Rat i različite pozicije koje su žene u njemu zauzimale svedočili su o izuzetnoj snazi (međunarodne) ženske solidarnosti, ali su sasvim sigurno uveli i nove linije razdvajanja u sferu (post)jugoslovenskog ženskog organizovanja.

Jugoslovenski feminizam i ratovi 1990-ih

Pojava i delatnost autonomnih antiratnih grupa za vreme ratova 1990-ih ne mogu se razumeti ako se u obzir ne uzmu dugoročne razvojne putanje3 jugosloven-

1 Prvi otvoreni izliv antiratnog sentimenta se vezuje za protest majki čiji su sinovi služili vojni rok u atmosferi sve izvesnijih oružanih sukoba. Pozivanje na majčinstvo kao sredstvo političke mobili-zacije ima važne presedane u Šri Lanki i Latinskoj Americi (Salvador, Argentina). Međutim, pro-test majki je brzo izgubio svoj aktivistički naboj zbog toga što nije mogao da proizvede politički artikulisan zahtev. Umesto politizacije protesta po linijama transrepubličke solidarnosti, koja bi smanjila relevantnost etničkih pripadnosti, majke su postale "lak plen" ratobornih (republičkih) elita koje su pokret oslabile iznutra. Videti: Imširović Kljajić i Ćetković, 1998, str. 33; Korać, 1998; Liht i Drakulić, 1996; Lukić, 2000; Kesić i Knežević, 1993.

2 Teršelič, 2008, str. 417.3 Jugoslovenske feminističke inicijative pre Drugog svetskog rata nisu bile politički jednodimenzi-

onalne, ali su uvek imale i doslednu levičarsku crtu. Videti: Sklevicky, 1984; Jancar, 1985.

skog feminističkog pokreta.4 Učešće žena u političkom životu Jugoslavije znatno se intenziviralo u toku Drugog svetskog rata i u neposrednom posleratnom periodu.5 Žene iz svih jugoslovenskih republika (osim makedonskih delegatkinja koje nisu mogle da po neoslobođenoj teritoriji dođu do Bosanskog Petrovca) osnovale su Antifašistički front žena čiji su primarni zadaci bili oslobođenje zemlje, unapre-đenje društvenog i obrazovnog statusa žena, kao i jednakost žena i muškaraca. Po okončanju rata, Front je zastupao žene Jugoslavije u međunarodnom ženskom pokretu i u tom svojstvu je bio jedan od osnivača Međunarodne demokratske fe-deracije žena (Women’s International Democratic Federation). Zahvaljujući nepre-kidnom ženskom angažmanu, žene Jugoslavije su glasale za Ustavotvornu skupšti-nu 1945, a jugoslovensko progresivno zakonodavstvo je izjednačilo pravni status žena i mušaraca u svim sferama društvenog života Ustavom iz 1946.6 Tako je, na primer, dozvolilo abortus zakonom izglasanim već 1951. godine, a u svoj pravni sistem Jugoslavija je uključila sve međunarodne konvencije koje su se odnosile na prava žena.7

Ove emancipatorske mere, do tada neviđene u istoriji jugoslovenskih naroda, nisu, međutim, uspele da destabilizuju duboko uvrežene patrijarhalne vrednosti8 niti da "spreče ponovno pojavljivanje ‘ženskog pitanja’".9 Budući da je po završetku rata Antifašistički front žena bio po svom članstvu snažniji od Partije, partijsko rukovodstvo je počelo da ga smatra potencijalnom pretnjom.10 Suočen sa snažnim

Žene u Srbiji i Hrvatskoj su 1919. osnovale Sekretarijat žena socijalista koji je delovao u okviru Socijalističke radničke partije. Zbog toga su ženske aktivističke grupe mogle relativno lako da uspostave vezu s mladim komunistima/komunistkinjama i antifašistima/antifašistkinjama koji su 1941. započeli narodnooslobodilačku borbu. Više informacija o ženskom organizovanju pre i za vreme Drugog svetskog rata daje Neda Božinović (1996).

Napetosti i preklapanja između "ženskog pitanja" i politike socijalističke emancipacije u klasičnoj studiji jugoslovenske sociologije analizira Vjeran Katunarić (1984/2009).

4 Kako sam već naveo, na pojam pokret se može naići u literaturi o jugoslovenskom (i posebno feminističkom) civilnom angažmanu, ali se aktivisti/aktivistkinje često protive njegovoj up-otrebi zbog toga što asocira na veliki broj podržavalaca/podržavateljki. Videti, npr.: Knežević, 1994; Pešić, 1991, str. 4. Za argument u korist upotrebe ovog pojma, videti: Janković, citirana u: Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 41.

5 Mada su jugoslovenski partizani uglavnom računali na logističku podršku žena (prikupljanje i distribucija hrane, pružanje utočišta za izbeglice i decu itd.), mnoge žene su bile aktivne borkinje, a posle rata je 91 odlikovana Ordenom narodnog heroja. Videti: Milinović i Petakov (ur.), 2010; Pantelić, 2011.

6 Iako jedina žena u Saveznom izvršnom veću, Milka Planinc je bila njegova predsednica (1982–1986). Ona je takođe bila jedina premijerka neke socijalističke države.

7 Nedović, 2005.8 Anđelka Milić smatra da "komunističke vlasti nisu posle rata ženama dale građanska, politička i

socijalna prava na tacni, već su se za njih žene morale izboriti". Videti: Milić, 1993, str. 111.9 Jancar, 1985, str. 201. 10 Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je preimenovana u Savez komunista Jugoslavije (SKJ)

1952. godine.


74 75


partijskim pritiscima, Front se samoukinuo 1953. kada je i postao deo Socijalistič-kog saveza radnog naroda Jugoslavije. Argument režima je bio da socijalizam kao ideologija već uključuje neophodnost izjednačavanja statusa žena i muškaraca, pa je feministički angažman kao takav nepotreban.1 Ovo je važan momenat u istori-ji jugoslovenskog ženskog organizovanja, posle kojeg će se feministička delatnost uglavnom karakterisati kao neautentična i buržoaska. Kako tvrdi Neda Božinović:

Dugo nakon toga [ukidanja AFŽ-a] žene su, naročito na selu, često ruko-vodećim ženama prebacivale "što ukidoste naš AFŽ". Pričale su kako njihovi muškarci likuju: "dosta je vašeg bilo!"; ili "gotovo je, gotovo!"; ili: "nema više!". Isticale su da muškarci imaju svoje kafane, fudbal, pa i Narodni front, dok njih više niko ne okuplja, a željne su da štogod čuju i da razgovaraju o svojim "žen-skim stvarima".2

Ukidanje AFŽ-a je predstavljalo ozbiljan udarac emacipaciji žena Jugoslavije. Iako je njihov društveni status nastavio da se poboljšava zajedno sa ekonomskim razvojem zemlje,3 sistem nije podsticao njihovo političko organizovanje i nije tra-žio mehanizme koji bi postavili pitanje roda u radikalnijoj formi. Takođe, pozitivni efekti jugoslovenskog progresivnog zakonodavstva nisu bili podjednako raspore-đeni u socijalnom i geografskom smislu. Postojao je prilično bolan raskorak izme-đu zvanično promovisanih politika jednakosti, s jedne, i svakodnevne društvene stvarnosti obeležene patrijarhatom, seksizmom i diskriminacijom, s druge strane. U atmosferi globalnih studentskih protesta 1968, u glavnim centrima jugosloven-skog političkog života počele su da se osnivaju grupe visokoobrazovanih žena koje su bile nezadovoljne statusom žena u jugoslovenskom društvu. One su u isto vreme bile dobro obaveštene o tadašnjim feminističkim tendencijama u zapadnom svetu, 1 Barbara Jancar tvrdi da "je za ratnu generaciju žena i muškaraca, feminizam prljava reč, skoro

izjednačena sa izdajom Jugoslavije. Feminizam se smatra proizvodom kapitalističke dekadencije uvezenim sa zapada". Videti: Jancar, 1985, str. 209.

2 Božinović, 1996, str. 174. Neda Božinović (1917–2001) je bila feministička aktivistkinja, članica Komunističke partije Ju-

goslavije od 1939. i, pored drugih političkih funkcija, poslanica u jugoslovenskom parlamentu između 1963. i 1972. Iako se penzionisala 1974, postala je aktivistkinja ŽUC-a početkom 1990-ih.

3 Detaljniju analizu AFŽJ-a nudi Lydia Sklevicky, 1996, poglavlja 2 i 3. Videti, takođe: Žarana Papić, 1997.

Lydia Sklevicky (1952–1990) je bila jugoslovenska/zagrebačka sociologinja, etnografkinja i feministička teoretičarka zainteresovana za pitanja istorije emancipacije jugoslovenskih žena, kao i za istoriju radničkog pokreta. Žarana Papić (1949–2002) je bila jugoslovenska/beograd-ska sociologinja i antropologinja i predavačica na Univerzitetu u Beogradu. Jedna od osnivačica beogradskog Centra za ženske studije, Žarana Papić je među ključnim figurama feminističkog pokreta u Jugoslaviji. Papić i Sklevicky su 1983. uredile zbornik radova Antropologija žene koji je označio novi pristup rodnim temama u jugoslovenskoj sociologiji. Videti, takođe: Zaharijević et al. (ur.), 2012.

što je vodilo sve većem prisustvu feminističkih ideja u jugoslovenskom javnom prostoru, naročito u Hrvatskoj gde se feministička agenda artikulisala u okviru Hrvatskog sociološkog društva već u prvoj polovini 1970-ih.

Jugoslovenski feministički angažman dostigao je vrhunac organizacijom kon-ferencije Drugarica žena. Žensko pitanje. Novi pristup? koja je održana u Beogradu 1978. godine.4 Ovaj skup je označio prodor "drugog talasa feminizma" na prostor istočne Evrope i povezao feminističke aktivistkinje u sinhronijskom i dijahronij-skom smislu: jugoslovenske feministkinje su počele da rekonstruišu svoje predrat-ne tradicije i stvaraju veze kako među jugoslovenskim republikama, tako i sa sve-tom.5 Konferencija se, dakle, održala kao rezultat transrepubličkih napora da se uspostavi ideološka kopča s globalnim feminističkim pokretom. Među glavnim organizatorkama6 su bile Nada Ler Sofronić,7 Žarana Papić, Dunja Blažević, Jasmi-na Tešanović i druge.8

Beogradska konferencija 1978. pokazala je dve važne karakteristike jugoslo-venskog feminizma.9 Prvo, bez obzira na činjenicu što je kritika feministkinja bila usmerena prema vlastima, njihov angažman nije bio antisocijalistički. Konferenci-ja je odžana u beogradskom Studentskom kulturnom centru koji je finansirala dr-

4 Blagojević, 1998; Bonfiglioli, 2008.5 Jedna od učesnica, Rada Iveković (citirana u: Bonfiglioli, 2008, str. 82) kaže: "Mi nismo postojale

pre konferencije. Mi smo nastale u toku konferencije. Nismo poznavale jedna drugu i nismo bile grupa, Žarana nas je sastavila. U tom trenutku nismo mislile da možemo da predstavljamo bilo šta. Na konferenciji smo shvatile da nas ima dosta i da je svaka od nas uradila malo feminističkog istraživanja, feminističke kritike".

Rada Iveković (1945) je hrvatska/zagrebačka feministička teoretičarka i filozofkinja koja živi u Parizu. Jedna je od pet žena koje je hrvatski nedeljnik Globus 1992. proglasio "vešticama", optužujući ih za manjak patriotizma zbog toga što su mnogobrojne slučajeve silovanja u kontek-stu jugoslovenskih ratova prvenstveno videle kao agresiju muškaraca na žene. Članak u Globusu je naveo njihove lične podatke i adrese, praktično pozivajući na linč. Ostale "hrvatske veštice" su Slavenka Drakulić, Dubravka Ugrešić, Jelena Lovrić i Vesna Kesić. Grupi feministkinja koje su se od 1970-ih okupljale oko Lidije Sklevicki (Lydia Sklevicky) pripadaju i Jelena Zuppa, Vesna Pusić, Nadežda Čačinovič, Đurđa Milanović, Đurđa Knežević i druge.

6 Više informacija o organizaciji konferencije i učesnicama u: Bonfiglioli, 2008, str. 51–4.7 Nada Ler Sofronić je profesorka socijalne psihologije na Univerzitetu u Sarajevu i istaknuta ju-

goslovenska feministkinja. Napisala je prvu doktorsku tezu na feminističku temu u Jugoslaviji i konceptualno osmislila konferenciju u Beogradu 1978.

8 Jasmina Tešanović (2008) kaže: "Na kraju tog skupa, Dunja je morala da polaže račune raznim komitetima... Žarana je imala razne probleme sa poslom... a moja malenkost je dobila dosije u kome je pisala samo jedna reč feministkinja... kao da sam teroristkinja".

9 Anđelka Milić, beogradska sociologinja i feministička aktivistkinja, tvrdi da uspesi pionirskih jugoslovenskih feminističkih grupa nisu toliko povezani sa stručnošću i važnošću njihovih pro-tagonistkinja koliko s "povoljnim okolnostima na međunarodnom planu" koje su jugoslovenskim inicijativama osigurale podršku jakih feminističkih organizacija iz zapadne Evrope. Videti: Milić, 2004, str. 67. Anđelka Milić je 1992. na beogradskom Filozofskom fakultetu koosnovala prvi kurs rodnih studija u Srbiji.


76 77


žava, iako je on bio stecište alternativne i kritičke društvene energije.1 Aktivistkinje (a među njima i nekoliko aktivista) imale su izraženo jugoslovensku i levičarsku orijentaciju koja je oštro reagovala na hipokriziju komunističkih vlasti. Ovo dobro ilustruju reči Dragana Klaića jednog od muškaraca koji su učestvovali na konfe-renciji:

...treba razumeti da mi nismo kritikovali jugoslovenski samoupravni socija-lizam kao takav. Mi smo kritikovali seksističke elemente jugoslovenskog sistema sa kojim smo se generalno identifikovali. U tom smislu, to nije bila radikalna kritika jugoslovenskog socijalizma.2 Bili smo progresivni levi intelektualci, ali antidogmatski, kritični, naročito u pogledu zvanične jugoslovenske ideologije, ideološkog žargona i fasade, ali nismo bili antisocijalistički orijentisani...3

Po okončanju konferencije, dve grupe pod nazivom Žena i društvo formira-ne su, prvo u Zagrebu, a zatim u Beogradu (1980).4 Beogradska grupa se 1986. definisala kao feministička i delovala je bez državne finansijske ili institucionalne podrške. Mada je bio suočen s mnogo otpora od strane vladinih organizacija po-svećenih pitanjima žena, feministički angažman se ogledao u mnoštvu radionica i

1 Jugoslovenska dostignuća u oblastima javnog zdravlja, pismenosti, obrazovanja, stanovanja, kao i bogata produkcija na poljima umetnosti, graditeljstva i sporta ne mogu se razumeti ukoliko se u obzir ne uzme kompleksna mreža neprofitne infrastrukture za obrazovanje mladih i podsticanje njihovog kreativnog izraza (npr. Narodna tehnika, domovi kulture, studentski kulturni centri). Videti, npr., Štraus, 1991/2013.

2 Ideologija jugoslovenskog samoupravljanja je oblikovana decenijama, pa se neke od njenih karak-teristika razlikuju u zavisnosti od analiziranog perioda. Bila je inspirisana idejama marksističkog klasnog sukoba, kulturnom heterogenošću jugoslovenskih naroda, kao i naporima KPJ da osig-ura državni suverenitet i autonomiju od sovjetskog uticaja. Jugoslovenski samoupravni socijal-izam je predstavljao kombinaciju planske i tržišne ekonomije. U takvoj ekonomskoj organizaciji, dominirao je društveni (ne državni) oblik vlasništva, ali se nisu obeshrabrivale ni manje privatne inicijative. Po ovom sistemu, radnici su (iako često bez prave moći) učestvovali u procesima donošenja odluka na različitim nivoima državne organizacije kroz kompleksan delegatski sistem uveden Ustavom iz 1974. godine. Videti: Kuljić, 2003; takođe: Gruenwald, 1983.

3 Klaić, citiran u: Bonfiglioli, 2008, str. 100. Bonfiljoli (Bonfiglioli) pokazuje da je do nerazumevanja između jugoslovenskih i stranih femi-

nistkinja koje su učestvovale na konferenciji došlo zbog toga što mnoge teme značajne za žene na Zapadu nisu više bile na političkoj agendi socijalističke Jugoslavije zbog njenog progresivnog zakonodavstva. Francuske i italijanske feministkinje su bile kritične prema učešću muškaraca na konferenciji, dok su se jugoslovenske feministkinje protivile diskriminaciji na osnovu pola. Treba zapaziti da je jednu od prvih studija u kojoj se teorijski pristupa jugoslovenskom feminizmu napisao već spomenuti sociolog Vjeran Katunarić (1984).

4 Zagrebačka grupa, izraženijeg akademskog karaktera, delovala je u sklopu Hrvatskog sociološkog društva, dok je beogradska radila u Studentskom kulturnom centru i bila više orijentisana ka ličnim iskustvima i praktičnim pitanjima vezanim za položaj žena. Prva ženska grupa u Sloveniji, Lilith, osnovana je u Ljubljani 1985.

javnih diskusija koje su posećivale žene iz svih krajeva Jugoslavije.5 Feministkinje su organizovale i tri panjugoslovenska skupa, od kojih je poslednji održan u Lju-bljani 1991. godine.6

U takvoj atmosferi neke aktivistkinje su smatrale da je sazrelo vreme za direk-tnije intervencije u živote žena. Odlučile su da osnuju SOS telefone za žene i decu žrtve nasilja kako bi im dale mogućnost da govore o svojim iskustvima. Prva SOS linija je otvorena u Zagrebu 1988, druga u Ljubljani 1989, a treća u Beogradu 1990. Ovakva vrsta delovanja ukazuje na drugu karakteristiku jugoslovenskog (i svet-skog) feminizma koja je imala važne političke implikacije. Kako se jugoslovenski feministički angažman razvijao, produbljivala se pukotina između teoretičarki, s jedne, i aktivistkinja, s druge strane. Ove dve grupe će početi da optužuju jedna drugu da nisu uradile dovoljno na poboljšanju položaja žena.

Jugoslovenske feministkinje iz 1970-ih bile su, bez izuzetka, visokoobrazovane žene koje su zauzimale univerzitetske pozicije ili su se, pak, bavile drugim profe-sijama intelektualne prirode. Smeštene u prilično sigurnom socijalnom kontekstu jugoslovenskog socijalizma, ove žene nisu imale političku agendu koja se suprot-stavljala vladajućem režimu. Na sličan način kao i neki drugi (nefeministički) ak-tivisti/aktivistkinje iz Beograda, mnoge od njih su mogle da prigrle feminizam kao oblik intelektualnog životnog stila i zbog toga što su dolazile iz porodica partijskih funkcionera, generala JNA, ambasadora, profesora univerziteta ili drugih javnih ličnosti.7 Odrasle su u politički osvešćenim sredinama i rano se upoznale s ne-formalnim mrežama moći i znanja. Kao pripadnice nadnacionalne i panevropske elite, ove žene su imale na raspolaganju intelektualne i društvene instrumente po-trebne za neradikalno transformativni civilni angažman.

U izvesnom smislu, feministički pokret je bitno porastao u toku poslednjeg rata. Bilo je lakše za feministički pokret ili bilo koji drugi pokret da se pojavi u kontekstu dubokog društvenog konflikta ili za vreme rata. Vrlo je teško nešto artikulisati u odsustvu društvenog konflikta. Nažalost, upravo se to nama dogo-dilo. Bilo bi besmisleno očekivati od nas artikulisani pokret u 1970-im. Još je bilo vrlo rano. Ali nije bilo rano za teorijski rad.8

Kako su republički nacionalizmi počeli da se šire jugoslovenskim prostorom,

5 Iako je feministički angažman nailazio na otpor Partije, (njeno) "protivljenje nikada nije dovodilo do direktne represije bilo koje vrste, niti do cenzure novinskih članaka. Možda bi se ova vrsta odnosa mogla označiti kao ‘represivna tolerancija’". Videti: Benderly, 1997, str. 189.

6 Ovo okupljanje u maju 1991. organizovano je pod sloganom Dobre devojke idu u raj, a loše u Ljubljanu. Feministička mreža Jugoslavije je takođe osnovana u Ljubljani posle skupa u decembru 1987.

7 U beogradskom kontekstu, npr. Daša Duhaček, Jasmina Tešanović, Biljana Kovačević-Vučo (1952–2010), Borka Pavićević, itd. U zagrebačkom: Vesna Pusić, Nadežda Čačinovič, itd.

8 Rada Iveković, citirana u: Bonfiglioli, 2008, str. 84.


78 79


mnoge aktivistkinje su osetile da oni donose militarizaciju i patrijarhalne vredno-sti koji prete društvenom statusu žena i emacipatorskom nasleđu jugoslovenskog socijalizma. S uvođenjem političkog pluralizma 1990, beogradske feministkinje su osnovale Žensku stranku – ŽEST koja, međutim, nije uspela da uđe u parlament.1 Istini za volju, posle ovih izbora, srbijanski Parlament je imao samo 1,6% poslanica (dakle, 4 žene na 250 poslaničkih mesta), što je u to vreme bio najmanji postotak zastupljenosti žena u zakonodavnoj vlasti u Evropi i sasvim jasan pokazatelj patri-jarhalne dominacije.2 Za vreme komunističke vlasti ženama je regularno pripadala bar jedna petina poslaničkih mesta. Poređenja radi, u to vreme su žene u parla-mentima bivših republika činile 5–6%, a u Sloveniji čak 18%. Kao reakcija na ove iznenađujuće rezultate, srbijanske aktivistkinje su pokrenule tzv. Ženski parlament koji je trebalo da se bavi pitanjima društvenog statusa žena i da, na neki način, predstavlja "korektiv" vlasti.3

Dakle, s pogoršanjem situacije u Jugoslaviji, feministički angažman dobija izra-ženiju političku dimenziju. U srbijanskom kontekstu, pokušava da se distancira od narastajućeg nacionalističkog sentimenta i da prema njemu zauzme kritički stav. Iz tog razloga su neke aktivistkinje beogradskog SOS telefona – koje do tada nisu bile politički aktivne – odlučile da politizuju svoje akcije. U septembru 1990. dolazi do osnivanja Beogradskog ženskog lobija koji objavljuje Minimalni program ženskih zahteva.4 Sve do svog poslednjeg saopštenja, izdatog u avgustu 1998, lobistkinje su kritikovale postupke vlasti koje su prepoznavale kao patrijarhalne, diskrimi-natorske i ratoborne. U tom smislu, beogradske feminističke aktivistkinje su rano podržale pokret majki čiji su sinovi bili u JNA, mada su razumele da ova inicijativa može lako da bude politički instrumentalizovana. Saopštenja Lobija zalagala su se za afirmaciju ženskih prava i zaštitu žena kao najbrojnije društvene grupe koja je trpela marginalizaciju. Po rečima Nadežde Radović:

Lobi nikada nije oficijelno registrovana grupa u SUP-u. Nema pečata, štam-bilja. Nema predsednicu, sekretarku, formalne članice, pravila. Nema finansijska sredstva, blagajnicu. Nema materijalno podržavane projekte, administraciju. To članicama lobija nije bilo potrebno. Svi tekstove lobija, demonstracije, tribine proizvod su volonterskog rada članica. Koheziona snaga lobija bila su uverenja

1 Ključna figura ove stranke je bila sociologinja Anđelka Milić. Stranka je nedugo posle izbora nestala s političke scene.

2 Još jedan indikator odlučnog povratka patrijarhalnim vrednostima povezan je s reprodukcijom. Već sam napomenuo da je jugoslovenskim ženama pravo na abortus garantovano zakonom iz 1951. Ovaj zakon je, međutim, početkom 1990-ih i u Hrvatskoj i u Srbiji zamenjem restriktivni-jim pravnim merama koje su navodno nastojale da povećaju stopu rađanja. Videti: Drezgić, 2010.

3 Milić, 1996, str. 169–83.4 Osnivačice Lobija su bile Nadežda Ćetković, Sonja Drljević, Jelka Imširović (1947–2006), Maja

Korać, Sonja Liht, Vera Litričin, Lepa Mlađenović, Vera Vukelić i Stanislava Staša Zajović.

članica. Čak i kad su bile u ličnim sukobima, oko lobijevih akcija žene su se brzo dogovarale.5

Štaviše, sa sve većom izvesnošću oružanih sukoba, feministički angažman je počeo da gubi svoje intelektualističke konotacije i širi društvenu bazu kako bi uključio aktivistkinje iz različitih i do tada nezastupljenih društvenih slojeva. Na taj način su feminističke grupe postale utočišta u kojima su žene izbeglice mogle da podele bolna iskustva i bar delimično povrate osećaj upravljanja sopstvenim životom.6 Ovaj socijalni "pomak" je najvidljiviji u slučaju beogradske aktivističke grupe ŽUC koja je od osnivanja 1991. kombinovala ulične proteste i psiho-socijal-nu podršku s naporima da teoretizuje ženski angažman i osnaži panjugoslovensku i međunarodnu žensku solidarnost.7 U toku 90-ih, ŽUC je organizovao niz godiš-njih sastanaka dočekujući žene iz bivših republika koje su preuzele dvostruki rizik: putovanje po ratom zahvaćenoj teritoriji i društvenu i političku stigmatizaciju zbog odluke da učestvuju u takvom skupu.8

Kako ću pokazati u poglavljima koja slede, aktivistkinje beogradskog ŽUC-a su od samog osnivanja organizacije artikulisale radikalno antinacionalistički stav koji ponekad nedovoljno uvažava kompleksnost transrepubličkih interakcija nacionali-stičkog osećanja. S obzirom na to da su se oduvek zalagale za pluralnost ličnih nara-tiva i rekonstrukciju potisnutih istorija, beogradske antiratne feministkinje su se su-očile s ozbiljnom dilemom prilikom raspada Jugoslavije. Naime, s jedne strane, nisu mogle olako da napuste svoju projugoslovensku orijentaciju građenu decenijama, a s druge im je bilo nemoguće da se suprotstave razlazu jugoslovenskih republika, jer bi izgledalo da na taj način podržavaju vojna sredstva kojima je srbijanski politički vrh pokušao da obezbedi "jedinstvo" zemlje. Po rečima jedne aktivistkinje:

Ceo svet je moja domovina. Želim da radim za vrednosti koje su otvorenije od nacionalizma. Kada su Hrvatska i Slovenija poželele nezavisnost, podržavala sam jedinstvo, ali je to, u stvari, značilo podržavati rat. Želela sam da se založim za jedinstvo, ali sam morala i da poštujem njihovu želju za nezavisnošću i nisam mogla da podržim zločine. Imala sam političke sumnje u vezi sa motivacijom nekih ljudi koji su želeli odvojene države. Znala sam da će razbijanje Jugoslavije biti teško i rizično, jer je stanovništo etnički izmešano.9

Tako je, navodno vodeći rat u ime Jugoslavije, Miloševićev režim, u stvari, "oteo" jugoslovenstvo. Zato su mnoge antiratne aktivistkinje u Srbiji shvatile da im nove okolnosti više neće dozvoliti da se identifikuju kao Jugoslovenke. Mada su 5 Ćetković (ur.), 1998, str. 9. Vesti o aktivnostima Lobija, međutim, nisu mogle lako da dopru do

šire javnosti jer su uglavnom objavljivane u medijima koji su već bili antiratno orijentisani.6 Jedna takva organizacija je Autonomni ženski centar, osnovan u Beogradu 1993. 7 Detaljan prikaz aktivnosti ove organizacije dajem u 6. analitičkom poglavlju. 8 Korać, 2006.9 Citirano u: Hughes, Mlađenović i Mršević, 1995.

jedan prazan red iznad?


80 81


neke od njih etnički Srpkinje, mnoge nisu mogle da prihvate novu, bitno "suženu" odrednicu nacionalnog identiteta. U pismu zagrebačkoj prijateljici koje je objavlje-no u ARKzinu, Lepa Mlađenović, istaknuta antiratna aktivistkinja kaže:

Gomila nas feministkinja (u Srbiji) je trenutno u procepu, bez nacionalnog identiteta. Ranije smo bile Jugoslovenke, ali pošto to više nije pojam koji obu-hvata ono sve od ranije, već samo Jugo-Srbe, onda to više nismo. A biti Srpkinja sada suviše podseća na: biti sa vladajućom politikom. A to je nemoguće. Eto. Ja sam u svakom slučaju žena, feministkinja, lezbejka i baš me briga što nemam nacionalni identitet, jer su mi ovi važni i njih osećam skroz.1

U ideološkom metežu, Miloševićev režim nije samo uzurpirao ideju jugoslo-venstva u političko-privatne ciljeve, već je iskoristio popularnost i strukturu SKJ-a. Kako sam ranije napomenuo, posle uvođenja višestranačja i neposredno pre samog raspada zemlje, režim je nastavio da deluje u okvirima "socijalističke" partije – Soci-jalističke partije Srbije (SPS). Neuobičajena kombinacija jugoslovenstva, srbijanske nacionalističke ideologije i "socijalnih"/"socijalističkih" mera vlasti, kontaminirala je (na duge staze) ideju levice u srbijanskom političkom prostoru i dala pogrešan utisak mnogim zapadnim aktivistima/aktivistkinjama koji su Miloševićev režim, naročito u poređenju s onim u Hrvatskoj, videli kao levičarski. Atmosfera ideo-loške konfuzije primorala je antiratne aktivistkinje da se opredele za "manje zlo" i pridruže demonstrantima koji – pod "normalnim" okolnostima – ne bi bili njihovi saveznici. Takvi su, na primer, oni koji su se suprotstavljali režimu ne toliko zbog njegovog ratobornog karaktera koliko zbog "komunističkog" nasleđa.

[...] neke od nas su verovale u socijalističke ideje koje su legitimisale bivše komunističke vlasti: relativna društvena jednakost, slobodno obrazovanje, slo-bodno zdravstvo, abortus, jeftino stanovanje i kultura. (...) mi znamo da kako bismo srušile ovu vlast, moramo da glasamo za neku drugu koja će biti protiv nas i mi moramo na sebe uzeti tu odgovornost; mi znamo da ako hoćemo da pokaže-mo neposlušnost ratu i da budemo primećene, moramo stajati u masi opozicije i užasno se osećati slušajući te seksističke, monarhističke govore i pesme; mi zna-mo da izlažemo sebe uvredama ako stojimo na ulici kao mala grupa žena koja

1 Mlađenović, 1992. Pišući o razilaženjima, identitetu i krivici među jugoslovenskim feministkinjama za vreme rata,

Mlađenović et al. kažu: "Mnoge žene u Beogradu nemaju problema sa etničkim identitetom, oduvek su se, naime, osećale Srpkinjama. Druge se osećaju ‘pozitivnim Srpkinjama’ u svojstvu pacifistkinja i feministkinja. Neke od nas, jedna mala grupa doduše, ne mogu da se identifikuju sa ‘srpskom nacijom’. Ranije smo bile Jugoslovenke, pa se, u stvari, nikada nismo identifikovale kao Srpkinje. I sada kad smo prinuđene da prigrlimo srpski identitet kao svoj sopstveni, vidimo da nema ničega, zaista ničega što bi privuklo feministkinje ovom nacionalnom identitetu. ‘Srpska nacija’ na način na koji je kreira sadašnji režim svakako nema ničeg zajedničkog sa ‘ženskom nacijom’. Naš jugoslovenski feministički pokret koji se razvijao posle Drugog svetskog rata nikada nije učinio ništa u ime ove/njihove srpske nacije". Videti: Mlađenović, Litričin i Renne, 1993.

protestuje protiv rata; ali mi to ipak činimo i osećamo se hrabro.2

S tim u vezi, jugoslovenski ratovi su se snažno odrazili na prirodu odnosa izme-đu feministkinja u Beogradu i Zagrebu. Najvažnija ženska inicijativa u Hrvatskoj je bio Centar za žene žrtve rata, pokrenut u Zagrebu u novembru 1992.3 Slično kao i njihove beogradske koleginice, aktivistkinje Centra su oštro kritikovale hrvatski nacionalistički režim i Katoličku crkvu koja je podržavala njegovu politiku. Delat-nost Centra je bila zasnovana na principu da će pomoć biti ponuđena svim žena-ma kojima je potrebna, bez obzira na etničku pripadnost, nacionalnost ili religiju. Tako je predstavljao sklonište za hiljade žena izbeglica koje su dolazile s područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Mada je većina (post)jugoslovenskih feminističkih aktivistkinja posle početka oružanih sukoba bila zainteresovana za održavanje kontakta, prilike za komuni-kaciju su postajale ređe. Ovo je prvenstveno bila posledica oštećenih telefonskih linija i poštanskih službi, ali i ideološko-emocionalnih napetosti koje su se u me-đuvremenu pojavile. Žene su zato bile prinuđene da se sastaju u inostranstvu gde bi često otkrivale različite poglede na važna pitanja vezana za raspad zajedničke zemlje. Po rečima Vesne Kesić,4 jedne od ko-osnivačica Centra:

Komunikacija je postojala stalno... razmena informacija i neka vrsta lojalno-sti, ali zajedničke akcije su bile nemoguće... osim toga situacije su se bitno razli-kovale, a i percepcije su se bitno razlikovale… kako je Hrvatska izgledala u Srbiji, kako Srbija u Hrvatskoj, to su bile bitno različite stvari… ali prvi mirovni ženski susret smo imale već 93. ili 94... ja sam jedan organizirala u Ženevi, gde smo prvi put izvačili i žene iz Bosne… dakle, pokušaji nekih multilaterlnih susreta su od početka postojali, ali nismo imali oko čega imati koordinaciju, svako je imao svoje prioritete… Našle smo se 1995. u Pekingu na UN konferenciji o ženama… i stalno smo se družile, svi su dolazili k nama, govorili su "ove Balkanke se najbolje zabavljaju", pa su hteli s nama… i onda smo pevali sve jugoslavenske pesme…5

2 Mlađenović et al., 1993, str. 119.3 Centar je nastao u okviru Antiratne kampanje Hrvatske, kao i na osnovama prethodnih ženskih

udruženja kakva su bila Zagrebački ženski lobby, Autonomna ženska kuća Zagreb, Nezavisni savez žena Hrvatske i Ženski informativno-dokumentacijski centar Hrvatske. Više informacija o Centru za žene žrtve rata daju Kesić, Janković i Bijelić (2003). Žensku infoteku je 1992. u Za-grebu osnovala feministička aktivistkinja Đurđa Knežević. Infoteka je u svojstvu dokumenta-cionog centra, između ostalog, olakšavala koordinaciju aktivnosti mnogobrojnih ženskih grupa i izdavala časopis Kruh i ruže.

4 Vesna Kesić (1948) je jugoslovenska/hrvatska novinarka i politička aktivistkinja koja je učestvovala u pokretanju mnogobrojnih građanskih inicijativa u Hrvatskoj: Građanska inicijativa za slobodu javne riječi, Centar za žene žrtve rata, Grupa za ženska ljudska prava, B.a.B.e., itd.

5 Intervju s autorom, Zagreb, januar 2010. Iako su takva okupljanja u inostranstvu imala veliku emocionalnu važnost za žene koje su u

srpske

razmak pre citata

Mlađenović


82 83


Međutim, međunarodna okupljanja (eks)jugoslovenskih feministkinja koja su pokušala da održe komunikaciju među njima nisu uvek bili prijatni susreti. Iako je jezgro beogradskih feministički orijentisanih aktivistkinja rano zauzelo jasan an-tinacionalistički stav, početak ratnih sukoba je otvorio pukotinu među hrvatskim feminističkim krugovima. Neke hrvatske feministkinje su počele da se svrstavaju na stranu nacionalističkog režima i da odgovornost za izbijanje rata pripisuju ce-lom srpskom narodu.

[...] staviti Muslimanke i Hrvatice u isti forum koji im nameće susret sa že-nama grupe koja je počinila genocid koje pri tom ni ne priznaju da se genocid nastavlja i pokušavaju da ubede Muslimanke i Hrvatice da ga, u stvari, nema, znači ponoviti nasilje nad ovim ženama. To je slično primoravanju jevrejskih žena da sa Nemicama "debatuju" za vreme holokausta.1

Linija etničkog razgraničenja je bila naročito relevantna u vezi s bolnim pita-njem silovanja izvršenih u toku rata koje se nametnulo u obliku dileme da li su žene silovane kao žene ili kao pripadnice, pa čak i personifikacije, svojih nacija.2 U isto vreme, neke nacionalističke feministikinje su počele da nastupaju kao predstavnice svih hrvatskih žena, što je pozicija koju su feministkinje socijalističke provenijenci-je kritikovale kao nelegitimnu. Na primer, u uvodniku prvog broja časopisa Kruh i ruže, Đurđa Knežević, feministkinja i antiratna aktivistkinja, kaže:

(...) iako je javni prostor za žene u bivšem režimu bio vrlo uzak, poslije izbora 1990. i osobito s početkom rata, zaprijetilo je da posve nestane. U tim uvjeti-

njima učestvovale, nisu svi pripadnici aktivističke "zajednice" na njih gledali s odobravanjem, ug-lavnom zbog toga što putovanja u inostranstvo tada nisu bila moguća velikom delu osiromašene populacije "običnih" građana/građanki. Ovaj aspekt antiratnog angažmana, koji je nekim aktiv-istima/aktivistkinjama doneo privilegije na koje verovatno ne bi mogli da računaju u normalnim okolnostima, postaće posebno relevantan u posleratnom periodu, obeleženom manjim prilivom finansijskih sredstava i sve izraženijom profesionalizacijom. Ove teme ispitujem u poslednjem analitičkom poglavlju knjige.

1 Deo Otvorenog pisma koje su poslale četiri ženske grupe iz Hrvatske i Slovenije: Kareta (radikalna feministička organizacija), Bedem ljubavi, Žene BiH (izbeglička ženska grupa) i Biser. Citirano u: Benderly, 1997, str. 201.

2 Reakcija američke feministkinje i pravnice Ketrin Mekkinon (Catherine MacKinnon) na inter-venciju beogradske feministkinje Nadežde Radović na Konferenciji Ujednjenih nacija o ljudskim pravima, održanoj u Beču 1993, pokazuje dubinu rascepa koji su u međunarodnoj feminističkoj zajednici izazvali zločini počinjeni u toku ratova za jugoslovensko nasleđe. Mekkinon je pitala: "Ako ste opozicija režimu u Srbiji, zašto već niste mrtve?" (citirano u: Benderly, 1997, str. 201). Videti: MacKinnon, 1993. i 1994. Detaljniji prikaz kontroverzne pozicije Ketrin Mekkinon u vezi sa silovanjima u Bosni i Hercegovini dat je i u: Stiglmayer (ur.), 1994. Odgovor jugoslovenskih feministkinja na esecijalizujuće optužbe Mekkinon daje Vesna Kesić (1994). Videti takođe: Korać, 1996, str. 247–65.

ma, prihvaćanje nacionalizma za te grupe predstavlja samo mogućnost mnogo šireg prostora za aktivizam, to im donosi mnogo šire društveno priznanje, ne pitajući se kakva je kvaliteta toga društva i, što je najvažnije, koja im je stvarno uloga dodijeljena u tom društvu. Međutim, očigledno je da je ta karta za ulazak u političku arenu kriva. Umjesto da se iskoristi mogućnost postavljanja auten-tičnog ženskog problema na razinu političkog pitanja, nacionalistički orijentira-ne feministkinje i feminističke grupe iskoristile su mogućnost da opet odigraju ulogu koja im je oduvijek dodijeljivana u muško-dominantnoj političkoj sferi. Naime, pojavljuju se kao advokatkinje transcendentalnog kolektiviteta Hrvata ili Muslimana (u Srbiji Srba), ponavljajući stare uloge supruga, majki, sestara, njegovateljica... Nevolja je što će odgovor i priznanje iz nacionalistički-muški-dominantnog javnog mnijenja među tim grupama biti razumljen kao dokaz da su bile u pravu. I tu se krug zatvara.3

Ove napetosti su postale naročito vidljive u toku sastanaka u "trećim zemljama" kakav je, na primer, bio onaj u Veneciji 1992. Organizatorke su, u duhu feministič-ke solidarnosti, želele da ponude platformu za razmenu bolnih iskustava žena s obe strane fronta, ali se takav poduhvat pokazao zahtevnim i iscrpljujućim. Po rečima beogradske aktivistkinje Nadežde Ćetković, učesnice ovog skupa:

Italijanke su moderirale, ali je komunikacija bila jako teška, skoro nemogu-ća. Učinilo mi se da je diskusija na neki način predstavljala svaljivanje krivice na nas (feministkinje iz Srbije). Mi smo tada već protestovale na ulici ovde (u Beogradu) i izlagale svoja tela suprotstavljajući se režimu. To nije bilo naivno, jer su nam prilazili ljudi i pljuvali nas, gurali, čupali za kosu, dobacivali nam da smo izdajnice... međutim, sve to nekako nije bilo priznato kao dovoljno i ja više nisam znala šta je trebalo da uradimo – da odemo u Zagreb kako bi bombe padale i po nama? Frustracija je bila ogromna i mada sam pokušavala da razumem, bila sam povređena.4

Međutim, razmimoilaženja beogradskih i zagrebačkih feministkinja5 nisu bila uslovljena samo odlukom mnogih žena da prigrle nacionalni identitet (što je de facto podrivalo antinacionalističko i socijalističko nasleđe jugoslovenskog feminiz-ma 1970-ih). Naime, u izrazito nepostojanoj političkoj klimi obeleženoj etnonaci-

3 Knežević, 1994. 4 Korać, 1998, bez paginacije.5 S obzirom na nedostatak dužih aktivističkih tradicija, u Sarajevu se, u poređenju s Beogradom i

Zagrebom, nije razvio tako intenzivan feministički angažman, ali je do ženskog samoorganizo-vanja (mada ne obavezno na feminističkim osnovama) na bosanskoj teritoriji dolazilo kako u toku tako i nakon ratnog sukoba. Pored već spomenute Nade Ler Sofronić, koja je dugo važila za "nositeljku" bosanske feminističke scene, treba spomenuti i organizaciju Medica Zenica koja od 1993. pruža psiho-socijalnu podršku ženama žrtvama rata. Etnografsku analizu aktivnosti ove grupe daje Elissa Helms (2003). Štaviše, Fondaciju CURE je 2004. osnovala grupa volonterki koje se zalažu za promociju ženskih ljudskih prava u Bosni i Hercegovini.


84 85


onalizmom i oštećenim sredstvima komunikacije, čak su se i ona mesta društvenog života koja su prisvajala alternativni i antihegemonijski status našla pod udarom procesa etnicizacije. Osim toga što je iznenada bio "otkriven" kao važna lična di-menzija, nacionalni identitet je, kroz kognitivne simplifikacije kompleksnih poli-tičkih procesa, pripisivan i grupama koje se s njim nisu mogle identifikovati. Ovo je postalo očigledno posebno u sredinama koje su bile manje upoznate sa specifič-nostima ovdašnje političke situacije.

Na primer, u jednom od prvih susreta van granica bivše države, tri antiratne feministkinje iz Zagreba i tri iz Beograda su 1991. putovale po Nemačkoj, u sklo-pu manifestancije Nedelja mira koju je organizovala grupa mirovnih aktivista iz Majnca (Meinz). Bilo je zamišljeno da gošće iznesu svoje stavove o jugoslovenskoj krizi i da nemačke kolege/koleginice upoznaju sa svojim civilnim angažmanom. Putovanje je, takođe, bilo i prilika da se ove žene sretnu posle meseci otežane ko-munikacije. Međutim, kako je njihova tura odmicala, aktivistkinje iz dve postju-goslovenske republike su shvatale da postoje pitanja oko kojih nije bilo moguće postići konsenzus. Po rečima jedne od hrvatskih učesnica:

... mi smo tek na tom putu otkrile neke razlike u tome kako vidimo cijelu

priču. I to je bilo jako zanimljivo, ali bio je problem što mi nismo imale, recimo, zatvoreni prostor, pa da razgovaramo, nego smo morale izvoditi, igrati uloge i mi smo uredno igrale svoje uloge Hrvatica i Srpkinja koje žele surađivati... To je jedna neobična stvar, zapravo postaneš svoj sopstveni stereotip i igraš tu ulo-gu, ne možeš se niti odbraniti, odmah te svrstavaju, ti dolaziš iz Beograda, ti iz Zagreba… bile su među nama dvije paralelne priče… mi pričamo svoju priču o tome kakve projekte radimo, one su imale više politički nastup koji je jako dobro djelovao u političkom smislu, jer su njemački mirovni krugovi vrlo lijevo orijen-tirani, to je kod njih jako dobro prolazilo. Mi smo imale više ovu priču konkret-nih stvari, mi radimo projekte... također, mi smo tad govorile ako se republike žele otcijepiti, to bi im se trebalo dopustiti, dok su one imale priču da Jugoslavija treba ostat cjelovita. (...) zapravo, danas kada se gleda, mi smo pričale priče iz konteksta iz kojeg smo dolazile... 91. je bila velika kampanja za nezavisnost u koju se mi nismo htjele uklopiti, mi iz Zagreba, ali ako kažeš da svi oni koji se žele otcijepit, trebaju moći to učiniti, jer postoji u ustavu pravo na otcjepljenje, to se onda smještalo u taj kontekst, onda su nas ljevičari njemački vidjeli više kao na-cionalistkinje neke, oni nisu vidjeli da i jugoslovenstvo ima svoju nacionalističku crtu, to je vrsta nacionalizma.1

Čini se da je od pravne regulative važnije to što su ove žene dolazile iz funda-mentalno različitih političkih realnosti i govorile o emocionalno nabijenim isku-stvima koja su često nadilazila nivo racionalne argumentacije.2 Preciznije rečeno,

1 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2010.2 Videti: Bagić, 1991. Videti takođe: Miškovska Kajevska, 2014.

aktivistkinje iz Hrvatske su rat doživele u sopstvenim gradovima, pa su i za vre-me putovanja bile zabrinute za svoje porodice, dok njihove srbijanske koleginice 1991. nisu bile uvučene u direktan oružani konflikt, što im je omogućilo drugačiji, "politički" pristup problematici jugoslovenskog raspada.3 Po rečima gore citirane aktivistkinje:

znam da sam ja dosta puta izgubila živce, mi smo često upadale u naše ste-reotipe... Ja sam jednom rekla, meni je baka recimo dolje u Dalmaciji u jednom selu koje je pod okupacijom, sad kad ja kažem da je ona pod okupacijom, da ona ne može nikud, onda meni, recimo, jedna žena iz Beograda kaže: "Ti to gle-daš preko teritorija". Ali, ja ne gledam nikakav teritorij, nego to su sad nekakvi fakti, oni se tamo ne mogu kretati, ovi se mogu kretati, to je bilo teško objasniti (...). I meni je tek nakon tog puta... znači još na tom putu imamo jugoslavenske pasoše i ja još uvijek kad bih rekla da se vraćam kući, još uvijek je to bilo da se vraćam u Jugoslaviju... još nije bio taj trenutak kad počinješ govorit da se vraćaš u Hrvatsku.4

Kako su oružani sukobi postajali intenzivniji i prelivali se u Bosnu i Hercego-vinu, asimetrična preraspodela moći i posledično različite društvene realnosti za-raćenih "strana" postajali su izraženiji. Činjenica da su neki ljudi živeli u godinama opkoljenom Sarajevu i/ili bili konstantno izloženi bombardovanju, etničkom nasi-lju i pretnjama, gurnula je u drugi plan (aktivističke) ideološke diskusije o naciji i izgradnji države. Surova stvarnost rata je iskušavala sposobnosti razumevanja i empatije do krajnjih granica. Pa iako su mnoge beogradske aktivistkinje bile dale-ko od finansijskog ili emocionalnog blagostanja, njihova pozicija je bila drugačija od one u kojoj su se našle njihove prijateljice na ratom zahvaćenim područjima. Dok su, s jedne strane, neke odbacile opterećujuću emocionalnu mešavinu krivice i srama, druge su je prigrlile kao teret koji dolazi s pripadnošću naciji u čije su ime počinjeni mnogi zločini. Ovaka situacija je bila povod stalnog preispitivanja mogućnosti komunikacije i razmene bolnih, ali radikalno različitih iskustava. Mla-đenović i Litričin pišu o ovoj intimnoj zebnji:

Kako da razgovaram sa prijateljicom iz Sarajeva?Samo to što imam struju i hranu, a ona ih nema ponekad između nas stvara

jaz koji je nemoguće premostiti, ali šta treba da učinim? Da li moj antiratni akti-vizam može da smanji osećaj krivice? Da li to što učestvujem u (šovinističkim i muškim) demonstracijama protiv Miloševića smanjuje moju bespomoćnost? Da li će joj pomoći ako joj kažem da brinem i da mislim na nju i da su moji snovi puni straha? Ako joj kažem da mi stojimo na ulici u crnini svake nedelje dok lju-

3 U poglavljima koja slede ispitujem generacijske razlike između aktivista/aktivistkinja CAA i ARK-a.

4 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2010.

možda obraniti??


86 87


di pljuju na nas i govore nam da smo "izdajice srpskog naroda" i "kurve Tuđmana i Izetbegovića" – ako joj kažem sve to, da li će reći da sam smešna i da je njen život u opasnosti svakog trenutka?1

Međutim, bez obzira na pitanja koja su pokrenule različite pozicije moći u rat-nim sukobima, beogradske/srbijanske antiratne aktivistkinje su uložile ogroman napor kako bi sačuvale kontakt sa svojim rođacima i rođakinjama, prijateljima i prijateljicama, kolegama i koleginicama u opkoljenom Sarajevu kojima su slale hranu, odeću i drugu humanitarnu pomoć. Kako sam naveo na samom početku knjige, pred kraj opsade, 1995, grupa antiratnih aktivista i aktivistkinja je prošla kroz Sarajevski tunel kako bi na kratko posetila grad pod opsadom.2 Oni su, ta-kođe, želeli da podrže članove i članice antinacionalistički orijentisanog Srpskog građanskog vijeća.3 Jedna od mojih feminističkih sagovornica koja je učestvovala u ovom poduhvatu se priseća:

Činjenica da su neke antiratne aktivistkinje i aktivisti iz Beograda posetile Sarajevo dok je bilo pod opsadom je izuzetno važna za nas. U Bosnu je tako stigla poruka da je na drugoj strani bilo nekoga ko se suprotstavljao Miloševiću... to je bilo jedno od najpotresnijih putovanja u mom životu.4

Zaključak

Feministički antiratni aktivizam je bio reakcija na rapidno pogoršanje političkih okolnosti i društvene pozicije žena u Jugoslaviji krajem 20. veka. Ovaj angažman je preuzeo i proširio već postojeće društvene mreže koje su feministkinje razvijale od 1970-ih godina. (Post)jugoslovenske feminističke inicijative čine ideološki he-terogen fenomen koji karakteriše mnoštvo oblika saradnje, otpora i napetosti. Ma koliko bio raznolik i teorijski napredan, jugoslovenski feminizam nije uspeo da se

1 Mlađenović et al., 1993, str. 118.2 Grupu od 38 mirovnih aktivista i aktivistkinja, uključujući Ivana Stambolića, bivšeg predsed-

nika Srbije i Živorada Kovačevića, bivšeg jugoslovenskog ambasadora u Sjedinjenim Američkim Državama, gradonačelnika Beograda, leksikografa i pisca, predvodio je filozof Miladin Životić. Kako bi sačuvale uspomenu na ovaj poduhvat, koji asocira na Igmanski marš jugoslovenskih par-tizana 1942, 140 nevladinih organizacija je 2001. pokrenulo tzv. Igmansku inicijativu. Cilj inici-jative je da normalizuje političke odnose među zemljama potpisnicama Dejtonskog sporazuma.

3 Srpsko građansko vijeće je u martu 1994. osnovala grupa članova srpske zajednice u Bosni i Hercegovini. Prilikom osnivanja, Vijeće je usvojilo Deklaraciju za mir, tvrdeći da se mir mora postići političkim sredstvima koja će osigurati multikulturalni karakter Bosne i Hercegovine i poštovati ljudska prava njenih građana/građanki. Među osnivačima/osnivačicama Vijeća su bili Mirko Pejanović, Ljubomir Berberović, Rajko Živković, Jovan Divjak, Žarko Bulić, Tanja Ljuić Mijatović, itd. Vijeću je 1995. dodeljena Alternativna Nobelova nagrada za mir švedskog Parla-menta (Right Livelihood Award).

4 Intervju s autorom, Beograd, januar 2010.

artikuliše u vidu strukturne intervencije u društvenu stvarnost koja bi uspostavila rod kao politički relevantnu kategoriju. Ciljevi feminističkog organizovanja su bili, u dobroj meri, već utkani u političku agendu režima, pa su aktivistkinje često zau-zimale antipolitički stav kritikujući hipokritičnu političku kulturu u kojoj se stvar-ni status žena nije znatnije poboljšao.5 U takvim okolnostima, one su uglavnom ostale udaljene od centara političkog odlučivanja.

Međutim, s jačanjem etničkog nacionalizma, putevi jugoslovenskog feminizma i državne ideologije su se razdvojili, pa se feministički angažman još više udaljio od zvaničnog političkog života. Glavne političke figure na jugoslovenskom prostoru – gotovo uvek isključivo muškarci – obično su dobijale legitimitet međunarodnih činilaca, što je marginalizovalo ženski antiratni glas. Patrijarhalni udarac koji je sti-mulisao (anti)politizaciju feminizma doprineo je i njegovoj fragmentaciji duž geo-grafskih (najčešće nacionalnih) i ideoloških linija. Kako su komunikacijski kanali postajali nepouzdaniji i ređi, bilo je sve manje prilike za razmenu bolnih iskustava. Zbog toga su mnoge učesnice u pokretu majki stupile u politički vakuum u kom nisu mogle da uspostave veze s tradicijama jugoslovenskog feminističkog organi-zovanja. To ih je učinilo ranjivim i podložnim nacionalističkim manipulacijama, što je, na kraju, i dovelo do dezintegracije njihove inicijative.

(Anti)politizacija (post)jugoslovenskog feminističkog angažmana može se razumeti kao proces prisvajanja (social appropriation) i nadogradnje postojećih panjugoslovenskih ženskih aktivističkih mreža za potrebe antiratnog aktivizma. Feminističke aktivistkinje su bile primarne organizatorke mirovnih inicijativa u Srbiji i Hrvatskoj zato što su mogle da se pozovu na dugu tradiciju ženskog politič-kog organizovanja na jugoslovenskom prostoru. Do prisvajanja znatnog društve-nog kapitala koji se prikupljao decenijama kroz prijateljstva i saradnje za potrebe mirovnih napora došlo je stoga što su feminističke aktivistkinje shvatile da (stare/nove) nacionalistički orijentisane elite prete emancipatorskom nasleđu jugosloven-skog socijalizma. Vladajuća politika koja je nameravala da podrije društveni sta-tus žena i proizvede nepovoljne promene rodne diferencijacije i stratifikacije je, u stvari, galvanizovala feminističku reakciju. Politička mobilizacija u ovom smeru je, više nego bilo šta drugo, predstavaljala napor da se pruži otpor moćnim naciona-lizujućim diskursima i očuvaju interrepublički komunikacijski kanali.6 Potreba da se održi kontakt kao zalog budućeg suživota bila je pokretač antiratnih poduhvata koje su preduzimale (post)jugoslovenske feministkinje.

5 Videti: Konrad, 1984. Takođe: Ugrešić, 1998.6 Anđelka Milić tvrdi da učesnice trećeg jugoslovenskog kongresa feministkinja, održanog u

Beogradu u aprilu 1991, nisu mogle da se dogovore o zajedničkoj izjavi u vezi s budućnošću Jugoslavije. Srbijanske feministkinje su se zalagale za zajedničku deklaraciju, ne toliko zbog ju-goslovenskog sentimenta, koliko zbog želje da osiguraju uticaj feminističkog pokreta u političkoj sferi. Međutim, učesnice iz Slovenije i Hrvatske su odbile takvu ideju, pa je kongres završen bez zajedničke izjave. Videti: Milić, 1996, str. 169–83.


88 89


Konačno, društveni pokreti – naročito oni u kojima se rod pojavljuje kao ideo-loško sredstvo – menjaju društvenu konstrukciju "rodnog režima".1 Danas u postj-ugoslovenskim državama dolazi do važnih institucionalnih promena koje poveća-vaju vidljivost žena, stimulišu njihovo učešće u javnom životu i stvaraju mehaniz-me za bolju zaštitu njihovih prava. Bivše jugoslovenske republike, svaka sa svojim političkim i demografskim specifičnostima, odlučile su da se pridruže Evropskoj uniji, učinivši tako društveni status žena pitanjem od državnog interesa, odnosno još jednom stavkom na dugoj listi pravnih i političkih mera koje pristupajuće dr-žave moraju da preduzmu pre nego što se priključe zajednici evropskih naroda. Ovakav razvoj događaja je "okupio" državne birokrate i feminističke aktivistkinje na zadatku poboljšanja položaja žena, ali je donekle i ugrozio subverzivni karakter feminističkog angažmana i smanjio prostor autonomnog ženskog organizovanja.2

Generalni nedostatak političke subverzivnosti na postjugoslovenskoj femini-stičkoj sceni posledica je fuzije nametnutih i nedovoljno amortizovanih (pa čak i podsticanih) neoliberalnih tendencija, s jedne, i dugoročne preokupacije (post)jugoslovenske civilne sfere pitanjem ljudskih prava, s druge strane.3 Insistiranje na ljudskim pravima nauštrb socijalnih i političkih prava žena, radnika i omladine, na primer, posledica je civilnog angažmana u socijalističkom kontekstu u kom je, na-suprot današnjem trendu, socijalnim pravima dato prvenstvo u odnosu na ljudska. Tako, mada se suprotstavljaju pojavama rodne diskriminacije, feminističke organi-zacije u posleratnom periodu – koje su u nacionalnim okvirima nastavile tradiciju ženskog antiratnog organizovanja – nisu suštinski zainteresovane za destabilizaciju političke paradigme koja bi mogla biti uzrok te diskriminacije.4

Feminizam je na postjugoslovenskom prostoru izgubio kritičku oštricu i u veli-koj se meri podvrgao procesima kroz koje država delegira ženskim organizacijama deo sopstvene odgovornosti za pružanje socijalne zaštite građankama/građanima.

1 Connell, 1987, str. 120. 2 O problematici tzv. džender mejnstriminga (gender mainstreaming) videti: Kašić, 2011, str. 167–

85. Štaviše, neke beogradske feministkinje su se poslužile znatnom količinom intelektualnog/

simboličkog kapitala prikupljenog u prethodne tri decenije jugoslovenskog feminizma kako bi se, u dinamičnim pregrupisavanjima profesionalizovane civilne scene, pozicionirale u okvirima državnih institucija koje su, lagano vraćajući izgubljeni legitimitet, imale potrebu za ekspertima/ekspertkinjama različitih profila. Ovo je vidljivo, na primer, u slučaju beogradskog Centra za ženske studije koji su 1991. osnovale članice već spomenute grupe Žena i društvo. Centar je de-lovao kao obrazovna institucija nudeći programe u oblasti feminističke i rodne teorije, ali i kao nezavisna aktivistička grupa. U tom smislu je predstavljao važno mesto ženskog okupljanja, pa se postavlja pitanje da li je njegova uloga generatora novih ideja, u aktuelnim okolnostima, osla-bljena odlukom da se pripoji beogradskom Fakultetu političkih nauka.

3 Analizu načina na koje neoliberalni kapitalizam prisvaja dostignuća drugog talasa feminizma daje Nancy Fraser (2009).

4 U tom smislu, videti, npr., Ghodsee, 2006.

Umesto da se kritički pozicioniraju prema državi, mnoge posleratne feministkinje su našle svoje mesto u "civilnom društvu" koje igra ulogu medijatora između zako-nodavca i građana/građanki, pa zato najčešće ne vodi spontanoj civilnoj akciji koja bi direktnije odgovorila na domaće potrebe. Kolebljivost, neodlučnost i provinci-jalna rivalstva, kao i moćne neformalne mreže prevagnule su u novim političkim okolnostima nad formalnim organizacionim elementima.5 Potencijal jugosloven-skog feminizma – artikulisanog u smislu kritičkog intelektualnog odnosa prema sopstvenom društvu – rasuo se zajedno s raspadom političkog prostora na kom je nastao.6

Kao supranacionalna zajednica kulturno i lingvistički bliskih naroda, Jugosla-vija je predstavljala odgovarajući politički okvir feminističkog organizovanja koje je, u principu, sumnjičavo prema naciji-državi. Posleratni period je samo produbio postojeće i stvorio nove rasede,7 pa su na taj način aktivistkinje zatvorile krug poli-tičkog angažmana posle kojeg ne samo da se nisu značajnije poboljšali status i poli-tička delotvornost žena, nego su danas mnoge od njih u goroj poziciji u geografski, politički i socijalno fragmentisanom i ekonomski i intelektualno osiromašenom postjugoslovenskom prostoru.

5 Milić, 2004, str. 65–82.6 Iako ambiciozno zamišljena, konferencija REDaktura: transjugoslavenski feminizmi i žensko

naslijeđe, održana u Zagrebu između 13. i 16. oktobra 2011, u izvesnom smislu želela je da se uspostavi kao nova "nulta tačka" "transjugoslovenskog" (odnosno transrepubličkog, tj. panju-goslovenskog) ženskog pokreta, ona je, u stvari, ogolila duboki razdor na postjugoslovenskoj feminističkoj sceni koji – stiče se utisak – nije isključivo ideološke prirode. Dok se na jednoj strani pokušala artikulisati kritika utopistički orijentisane i potencijalno neproduktivne "leve melanholije" [na način na koji je tumači Vendi Braun (Wendy Brown, 1999)], na drugoj su se, oštro intoniranim reakcijama, Đurđa Knežević i Nada Ler Sofronić, dve značajne predstavnice jugoslovenskog feminizma (koje su angažman započele još 1970-ih), usprotivile "revizionističkim tendencijama" i radikalnim intervencijama u "žensku prošlost" koje su se odrazile u konačnom programu konferencije. Videti: Knežević, "Povijesni revizionizam u ‘feminističkoj’ verziji", ZaMirZine; i Ler Sofronić, "Kad utopijske oaze presuše", H-alter. Videti relevantne diskusije u časopisima Zarez i H-Alter.

7 U srbijanskim aktivističkim krugovima je došlo do pojave novih tenzija u kontekstu NATO bom-bardovanja 1999. Tada su se prvi put srbijanski aktivisti/aktivistkinje našli u situaciji u kojoj su njihove hrvatske kolege/koleginice bili skoro deset godina ranije.

rezultat je

91

Poglavlje 4

Stupanje u visokorizični aktivizam: Antiratna kampanja Hrvatske

I kritika može biti izraz privrženosti, sredstvo obra-ne prava. Ona je krajnji građanski gest. Način da se kaže: nisam samo u prolazu, ovde živim.

Henri L. Gejts1

Politički aktivizam može biti opasan poduhvat zato što gotovo uvek frustrira one protiv kojih je upravljen. Pokretanje antiratnih inicijativa i učešće u njima je poseb-no kompleksno u zajednici koja sebe razume kao žrtvu oružane agresije. U takvim okolnostima, "otpadnici" dolaze u nesiguran položaj, jer svoju odanost društvu u kojem žive i deluju afirmišu artikulacijom vrednosnog sistema različitog od onoga koji je široko prihvaćen.2

Na početku ratova za jugoslovensko nasleđe, kada je JNA, vođena srpskim ofi-cirima, započela granatiranje Vukovara, hrvatski građanski aktivisti/aktivistkinje našli su se u takvoj situaciji. S intenziviranjem sukoba koji su se Zagrebu približili na manje od 50 kilometara, aktivisti/aktivistkinje su se suočili sa dilemom kako javno izraziti antiratni stav istovremeno priznavajući pravo sunarodnika na oru-žanu samoobranu. Antiratna kampanja Hrvatske (ARK), mreža antiratno orijen-tisanih pojedinaca/pojedinki, građanskih inicijativa i organizacija, proizašla je iz nastojanja aktivista/aktivistkinja da nađu pravu meru između potrebe da se, s jed-ne strane, spreči opšta militarizacija društva, a da se, s druge, ne ospori legitimnost upotrebe oružja ili pribegavanja vojnoj intervenciji.

1 Gates, "Patriotism", Nation (1991) 15, str. 91. 2 Prvi deo ovog poglavlja je, u prevodu na hrvatski Srđana Dvornika, objavljen u: Bilić, "Hod po

tankoj žici: artikuliranje antiratnog angažmana u Hrvatskoj ranih 1990-ih godina", u: Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 212–28. Minimalno izmenjen tekst prevoda je ovde dat na srpskoj varijanti srpsko-hrvatskog jezika.


92 93


Incijativa je osnovana pod imenom Odbor antiratne kampanje zbog toga što je trebalo da okuplja antiratne organizacije sa cele teritorije bivše države. Međutim, već do kraja 1991, Kampanja je svoje aktivnosti počela da koncentriše samo na Hrvatsku, pa je i svom nazivu dodala precizniju geografsku odrednicu (ARK Hr-vatske). Vesna Teršelič, koordinatorka Kampanje, kaže:

Mi smo prvi put ozbiljnije sjeli u kolovozu te godine (1991), i tad nam je

postalo jasno da smo izabrali jedno vrlo nesretno i nespretno ime, jer je zapravo (...) već bilo ubijeno toliko ljudi... Ali nekako smo se već vezali za to ime, posebno što je tu bila i ta povelja sa svojim potpisnicima/ama. Na tom višednevnom vije-ćanju i planiranju što ćemo raditi, sudjelovali su i prijatelji/ce iz Slovenije, BiH, Srbije, Vojvodine, manje-više aktivno. Ja ne mogu reći da smo porodili plan koji je pokrivao područje šire od hrvatskog, ali je u svakom slučaju to bilo regionalno kontekstualizirano.1

Čak dvadeset godina nakon osnivanja, ARK je prilično slabo teorijski obra-đen.2 Ovo stanje stvari iznenađuje s obzirom na činjenicu da je ARK glavna pret-hodnica današnje građanske hrvatske scene orijentisane ka zaštiti ljudskih prava. Premda više ne postoji u početnom obliku, za sobom je ostavio političku baštinu koja je značajna za razumevanje nacionalnih i regionalnih procesa civilnog orga-nizovanja.

Pre nego što razmotrim teorijski sofisticiranija pitanja konstitucije aktera, kao i procese fragmentacije i potonjeg propadanja ili profesionalizacije aktivističkih gru-pa, pozabaviću se problematikom artikulacije antiratnog stava. U prvom delu po-glavlja, na osnovu empirijskih izvora koji uključuju dubinske intervjue s protagoni-stima/protagonistkinjama ARK-a, interne dokumente, arhivski materijal i novinske članke, ispitujem kako se o svrsishodnosti antiratnog angažmana raspravljalo među aktivistima/aktivistkinjama Kampanje u toku oružane agresije na njihovu zemlju. Pokazaću da, premda nikada nisu negirali pravo svojih sugrađana/sugrađanki na samoobranu, aktivisti/aktivistkinje ARK-a su se borili protiv opšte militarizacije hr-vatskog društva, koja bi čin agresije iskoristila kao izgovor za ograničavanje ljudskih prava. Uložili su mnogo energije u očuvanje komunikacijskih kanala u regiji i stva-

1 Teršelič, 2007, str. 79.2 Peskin (Peskin) i Boduzinski (Boduszyński) navode da uloga Hrvatske u ratovima za jugosloven-

sko nasleđe nije u dovoljnoj meri ispitana s obzirom na to da je velika pažnja posvećena pitanjima "etničkog čišćenja" koje su srpske snage izvršile u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Međutim, ovi autori tvrde da je "slučaj Hrvatske jedinstven u balkanskom kontekstu i vredan istraživanja zato što je Hrvatska bila i žrtva i počinilac zločina, a u isto vreme i pobednik u ratu za nezavisnost". Videti: Peskin i Boduszyński, 2003, str. 1118. Videti takođe: Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 41. Ovo poglavlje pokazuje koliko su se hrvatski aktivisti/aktivistkinje sudržavali od prisvajanja zvaničnog "diskursa žrtve" i upozoravali na činjenicu da se hrvatska država pojav-ljivala i u ulozi počinioca zločina u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

ranje vlastitih sredstava za širenje informacija koje bi pružile alternativnu perspek-tivu i otežale društvenu homogenizaciju oko nacionalne stvari.

Slika 3: Logo ARK-a3

U drugom delu poglavlja, istražujem zašto su aktivisti/aktivistkinje odlučili da pokrenu ili se priključe ARK-u neposredno po njegovom osnivanju 1991. Kako smo ranije videli, u poslednjih nekoliko decenija faktori odgovorni za individu-alne varijacije u pogledu učešća u društvenim pokretima/inicijativama zauzimaju centralno mesto u sociološkim studijama ovih fenomena. Već sam napomenuo da visokorizični angažman u nepostojanoj političkoj atmosferi, u kojoj je ARK de-lovao godinama, dodatno potcrtava važnost elemenata diferencijalne regrutacije, odnosno pitanja zašto se neki ljudi uopšte odlučuju na aktivizam.4 Veoma čest fo-kus sociologa/sociologinja na različite oblike niskorizičnog aktivizma širom sveta

3 Logo ARK-a je dizajnirao Veljko Danilović. 4 Jenkins, 1983, str. 528.


94 95


zamaglio je eventualno drugačiju dinamiku "regrutacije" u rizičnije kolektivne po-duhvate. Razlika između aktivizma nižeg rizika/uloga i aktivizma većeg rizika/ulo-ga je relevantna prilikom analize mehanizama regrutacije. Po rečima Mekadama:

Ulog se odnosi na vreme, novac i energiju koje neka osoba troši prilikom učešća u određenom obliku aktivizma (...) rizik podrazumeva pravne, društve-ne, fizičke, finansijske ili druge moguće opasnosti povezane s nekim oblikom aktivizma. Akt potpisivanja peticije predstavlja mali ulog, ali rizik koji ga prati u nekim kontekstima može biti prilično visok.1

Procesi stupanja u aktivizam, naravno, nisu nezavisni od rizika koje on nosi, pa se može pretpostaviti da se kombinacije strukturnih i vrednosnih (attitudinal) varijabli koje utiču na učešće u aktivističkom angažmanu menjaju od jedne vrste aktivizma do druge.

Artikulacija antiratnog stava u Hrvatskoj ranih 1990-ih

Uznemirujuće društvene pojave, među kojima su ratovi daleko najštetniji, podsti-ču zajednice na homogenizaciju i smanjuju prostor za politički angažman. U ta-kvim okolnostima, vlasti najčešće proizvode i šire jednodimenzionalno tumačenje nepovoljnih događaja, istovremeno zahtevajući odanost preduzetim merama i po-nuđenim interpretacijama. Uoči početka ratova za jugoslovensko nasleđe, hrvatski građanski aktivisti/aktivistkinje, koji su uglavnom delovali u Zagrebu, smatrali su da antiratni angažman ima smisla čak i u situaciji u kojoj je njihova zemlja voj-no napadnuta. Svesni činjenice da kreću teškim putem otpora vladajućoj politici, pripremili su se za stigmu koja prati optužene za nelojalnost nacionalnoj stvari. Artikulacija i održavanje krhkog antiratnog stava u napadnutoj Hrvatskoj je bio zahtevan poduhvat. Po rečima jednog protagoniste Kampanje:

mislim da neću jako narušiti objektivnost ako kažem da nam je bilo teže biti

u tom antiratnom angažmanu ovdje, nego ljudima u Srbiji, zato što su u napad-nutoj zemlji vojne akcije legitimne. Agresija je nelegitimna kao takva. Obrana je kao obrana legitimna, i ti sad moraš nalaziti one detalje, fine linije gdje odbrana prelazi u unutrašnju agresiju. To je često bilo pitanje nijansi koje smo morali objašnjavati sebi i drugima.2

Aktivisti/aktivistkinje su rano shvatili da će održavanje komunikacije s drugim jugoslovenskim republikama tokom sukoba biti jedno od težišta antiratnog anga-

1 McAdam, 1986, str. 67.2 Intervju s autorom, Zagreb, jun 2010.

žmana. Ratovi su počeli da paraju socijalno tkivo koje je povezivalo ljude u Jugo-slaviji putem interetničkih brakova, prijateljstava, kao i akademske i ekonomske saradnje po celom jugoslovenskom prostoru. Međutim, nacionalističkim vođstvi-ma je bila potrebna izolacija kako bi lakše ostvarili svoje političke ciljeve. Budući da su telefonske linije i poštanski kanali bili raspoloživi samo noću ili, pak, potpuno prekinuti, ostati u vezi s prijateljima, kolegama i rođacima "s druge strane" bilo je izuzetno teško, ali i ključno za članove/članice Kampanje. Aktivisti/aktivistkinje su, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, znali da će im čak i oslabljeni oblici komunikacije pomoći da bolje koordiniraju svoje antiratne aktivnosti i ne podlegnu zaglušujućoj nacionalističkoj buci. S obzirom na to da su pokušaji komuniciranja predstavlja-li zalog normalne koegzistencije u posleratnom razdoblju, komunikacija je, kako smo videli i u prethodnom poglavlju, postala središnja "programska" tačka ARK-a. Zoran Oštrić je u Povelji Antiratne kampanje,3 neposredno nakon osnivanja orga-nizacije 1991. napisao:

Kako god budu riješeni današnji sukobi, ljudi će na ovim prodručjima nasta-viti živjeti zajedno. Svima nam je potreban mir, svi moramo raditi na razvoju de-mokracije i postizanju ekonomskog, socijalnog i ekološkog blagostanja. Interesi su nam isti, rat i nasilje svima donose štetu.

Građani svih republika i pripadnici svih naroda moraju, bez obzira na sve teškoće, održati i razvijati međusobnu komunikaciju i suradnju na obostrano korisnim projektima. Dio smo suvremene Europe u kojoj državne granice sve više spajaju, a ne razdvajaju pojedince i narode. Vlade i druga državna tijela ima-ju ograničenu funkciju i domet. Oni ne mogu biti ekskluzivni zastupnik naših interesa.

Mi, građani naših republika, građani Europe i svijeta, odlučno odbacujemo nasilje i rat. Komunicirat ćemo i surađivati bez obzira na razlike u političkim opredjeljenjima i bez obzira na to kako budu riješeni odnosi među republikama. Svaki za sebe i svi zajedno, na lokalnom, regionalnom ili globalnom nivou, su-protstavljat ćemo se onima koji pozivaju u rat i zalagati se za slobodu, pravdu i blagostanje za sve.4

Potreba da se ostane u kontaktu u teškim okolnostima prisilila je članove/člani-ce Kampanje da smišljaju kreativna rešenja i primene do tada slabo poznata sred-stva komuniciranja:

3 Povelja je napisana 5. jula 1991. Potpisala ju je 321 osoba, kao i 95 organizacija iz oko 20 zemalja. Videti hronologiju ARK-a u: Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 109–29.

4 Oštrić, 2010. Zoran Oštrić (1957), hrvatski novinar, ekološki i mirovni aktivista, učestvovao je u pokretanju

mnogih civilnih inicijativa u Hrvatskoj (Svarun, ARK, Zelena akcija, Zelena ljevica, Zelena lis-ta).

moze i bez praznina medju pasusima


96 97


...bilo je bitno da uopće komuniciramo... odmah je nestalo svih tih normal-nih veza, komunikacije, pošte, telefona, faksova, tako da smo morali pronalaziti druge načine... elektronsku poštu smo počeli koristiti već od ‘92. A jedini koji su u ovoj zemlji uopće nešto znali o tome bili su ljudi s univerziteta koji su imali akademsku mrežu... nitko drugi nije imao pojma o tome što je to elektronska po-šta, što to znači kad nekom daš email... dakle, da, bilo nam je važno da održimo komunikaciju, da znamo da oni [antiratni aktivisti u Srbiji, B.B.] postoje, kao što je i njima bilo važno da znaju da smo mi aktivni...1

Strani pacifistički aktivisti2 pomogli su Centru za mir i nenasilje (Ljubljana), Antiratnoj kampanji (Zagreb) i Centru za antiratne akcije (Beograd) da formiraju elektronsku mirovnu mrežu ZaMir.3 Mada nije bilo direktne komunikacije između Beogradu i Zagreba, razmena poruka je omogućena posredstvom servera u Ne-mačkoj, Velikoj Britaniji i Austriji. ZaMir je brzo rastao i uključio hiljade korisnika širom jugoslovenskog prostora, pružajući im pouzdane informacije koje su izbega-vale državnu cenzuru. Kako kaže Wam Kat:

Mislim da je razlog (brzog širenja ZaMira) nevjerojatna želja za komuni-kacijom, dobivanje i razmjenu informacija. U Hrvatskoj su mediji kontrolirani i nepouzdani, čak i za najjednostavnija pitanja (kao npr., B. B.) što se zbiva u Americi, pa čak i u Sarajevu. Informacije iz mreže su mnogo pouzdanije. Glad za informacijama bila je razumljiva za život unutar informacijske izoliranosti – nije bilo moguće ni telefonirati u Sarajevo ili Prištinu. ... Taj boom u korištenju kompjutera, čak i kod ljudi koji ih nisu uopće koristili, nije zabilježen nigdje u Evropi, jer nije bilo potrebe.4

Pored ZaMira, Antiratna kampanja je izdavala časopis ARKzin koji je vreme-nom postao njena najprepoznatljivija odlika. Prvi (nulti) broj ARKzina izašao je u septembru 1991, ispirisan publikacijom slovenačke mreže za Metelkovu koja se zvala M’zine. ARKzin5 je tokom 1990-ih donosio informacije o antiratnim aktivno-

1 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2010.2 Dvojica stranih aktivista, Vam Kat (Wam Kat) i Erik Bahman (Eric Bachman), odigrala su ključnu

ulogu u ovom poduhvatu. Vam Kat je Holanđanin koji je u Hrvatskoj živeo od početka rata do Dejtonskog sporazuma 1995. U toku svog boravka u Zagrebu, pisao je dnevnik i skoro svakod-nevne izveštaje o delatnosti antiratnog pokreta koji su bili važni za podsticanje međunarodne mobilizacije protiv jugoslovenskih ratova i podršku aktivnostima na terenu. Dnevnik je dostupan na: www.wamkat.de/dairies/zagreb-diary (pristupljeno 10. 12. 2011).

3 Postojao je i elektronski forum YUGO/ANTIWAR kojem je ARK doprinosio svojim izveštajima ARK Info – Weekly Report about Anti-War Activities in Croatia.

4 Citiran u: Marković, 1995, str. 35.5 Prvi broj ARKzina je izašao 25. septembra 1991. donoseći Povelju Antiratne kampanje Hrvatske,

kao i izveštaj sa osnivačkog skupa Odbora Antiratne kampanje. U prvom uvodniku, Vesna Janković je navela da je namera ARKzina da prikuplja i objavljuje informacije o antiratnim ak-

stima u jugoslovenskom prostoru, otvarajući mnoštvo društveno relevantnih tema, od feminizma i ljudskih prava do novih i kibernetičkih medija. Urednica i osniva-čica ARKzina Vesna Janković kaže:

Bili smo svjesni da je važno imati svoj medij. Znali smo da će u ratnim okol-nostima doći do zatvaranja medijskog prostora za svako drugačije, a osobito kritičko mišljenje. Mainstream mediji sve su više bili u službi nacionalne homo-genizacije i mobilizacije, pa za ovakav tip antiratnih, mirovnih i ljudsko-pravnih aktivnosti nije bilo mjesta. (...) ARKzin je imao razvojnu putanju od malog fanzi-na, koji smo prvotno fotokopirali u 500 primjeraka, do novina koje su se prvotno tiskale u dvije tisuće pa potom u 10 tisuća primjeraka. Kasnije smo to počeli teorijski utemeljivati kroz pojam medijskog aktivizma. ARKzin nikada nije imao pretenziju postati prava profesionalna novina, nego se uvijek doživljavao kao dio scene i kao dio te priče o medijskom aktivizmu, a koja je i na Zapadu u to vrijeme bila djelomično nova i aktualna. (...) ARKzin je također bio prvi medij koji je objavljivao tekstove o tada narastajućoj techno rave sceni. ARKzin je bio medij u najširem smislu te riječi, svojevrsna privremena autonomna zona, prostor koji je različitim supkulturama davao osjećaj snage i generirao cijelu scenu.6

Pored komunikacije, središnja preokupacija ARK-a bila je zaštita ljudskih prava. Aktivistima/aktivistkinjama je postalo jasno da se u vreme "kolektivnog vrenja" (kako je Dirkem (Durkheim) nazvao specifičnu vrstu energije koju proizvodi homogena skupina) lakše prekoračuju norme društvenog života. Po sećanjima jednog aktiviste:

Puno je stvari tada otvoreno i znali smo da će neke biti još važnije u buduć-nosti, te da će promjene trajati godinama i decenijima, ali jedna je konstanta od početka – obrana ljudskih prava, građanskih prava, osobnih prava... to je bilo sasvim jasno...7

Ne iznenađuje to što su u snažno nacionalno-homogenizujućoj Hrvatskoj po-četkom 1990-ih došla u pitanje prava nehrvatskih manjina, naročito Srba. Jedna od glavnih aktivnosti članova/članica Kampanje bila je usmerena ka pružanju podrške hrvatskim građanima/građankama srpskog porekla koje su vlasti ugrožavale i u nekim slučajevima izbacivale iz domova.8 Akcije Kampanje u vezi s tim su često ostajale bez uspeha, ali su predstavljale hrabar čin solidarnosti sa sugrađanima/

tivnostima na celom području bivše države. Među članovima prve redakcije su bili još i Miroslav Ambruš-Kiš, Zoran Oštrić i Vesna Teršelič. Videti: Bilić, "Ostrva medijskog otpora".

6 Vesna Janković, citirana u: Vidović (2010). Vesna Janković (1963), prva urednica ARKzina, ima dugo aktivističko iskustvo. Učestvovala je u osnivanju Svaruna (1986), ARK-a (1991), Centra za žene žrtve rata (1993) i Autonomne tvornice kulture – Attack (1997).

7 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.8 Videti: Deložacije u Hrvatskoj: pravni, etički i socijalni aspekti (Hrvatski helsinški odbor, 1994).

HHO je odigrao važnu ulogu u sprečavanju deložacija.


98 99


sugrađankama. Mi smo bili prvi koji smo otkrili problem nasilnog izbacivanja ljudi iz stano-

va. A kako smo to otkrili? Ne tako da smo mi to tražili, mi nismo uopće znali... imali smo jedan principijelni istup protiv nasilnog rješavanja postjugoslovenskih konflikata, dok nam nisu kao jedinoj organizaciji koja se bavi građanskim pravi-ma zakucali na vrata ljudi koje su izbacivali iz stanova. I onda smo na to reagirali najnaivnije i najneposrednije... kad bismo čuli da se nekome prijetilo, otišli bi-smo tamo da budemo s njima, da pravimo probleme ovima koji ih žele izbaciti, informirali one promatrače europske zajednice koji su tada ovdje bili... rijetko smo ih uspjeli zaštititi, ali je to bio izraz naše solidarnosti s njima...1

Druga važna linija zaštite ljudskih prava kojom su se bavili aktivisti/ aktivistki-nje ARK-a bila je prigovor savesti koji je početkom 1990-ih predstavljao posebno osetljivo pitanje.2 Hrvatskim vlastima se, naime, činilo sasvim prirodnim to da se niko neće opirati nošenju oružja za potrebe odbrane zemlje. Prigovor savesti je bio ustavno pravo od 1990, ali je država pronalazila načine da ga ograniči i obeshrabri one koji su nameravali da ga iskoriste. Kako bi otežala proceduru, Vlada je donela Zakon o obrani koji je uveo rok za podnošenje molbe za korišćenje prava na prigo-vor savesti.3 Međutim, potrebu za promovisanjem prigovora savesti kao građanske vrednosti, hrvatski aktivisti/aktivistkinje su artikulisali i pre jugoslovenskih ratova. Kako kaže jedan od protagonista Kampanje:

Ideja prigovora savjesti bila je s nama još od Svaruna.4 To smo naprosto i u Antiratnoj prepoznali kao bitno i nastavili podržavati prigovarače. Poenta za nas nije bila da ljude koji su suočeni s tom vrstom nadmoći JNA pozivamo da ne nose oružje. Ne, htjeli smo samo osigurati da oni koji imaju dilemu, koji smatraju da to nije njihov izbor, da to nije njihov put, da mogu doprinijeti na neki drugi način, da imaju pravo to odbiti, da ih mi podupiremo i da ih nitko nema pravo staviti u rovove na prvu liniju fronte kako bi kopali jarke, gdje bi apsolutno bili izloženi pucnjevima i mogu poginuti u svakom času. To je, dakle, bio drugačiji način promatranja rata.5

Štaviše, aktiviste/aktivistkinje ARK-a nije zanimalo samo ublažavanje nepo-srednih posledica rata putem održavanja komunikacije i zaštite ljudskih prava, nego i artikulacija vizije posleratnog hrvatskog društva koje bi trebalo da bude demokratsko i pluralno. U uvodniku prvog broja ARKzina, objavljenom u oktobru

1 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2010.2 Videti: Berdak, 2013. 3 Članak koji propisuje rok ukinuo je Ustavni sud Hrvatske 1998. godine, kao rezultat kampanje

koju je organiziovala Unija 47, grupa koja je delovala unutar ARK-a.4 Svarun je bio aktivistička grupa koja se može smatrati glavnom "prethodnicom" ARK-a. Njeno

delovanje analiziram u drugom delu ovog poglavlja.5 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.

1991, Miroslav Ambruš-Kiš je napisao:Glavni cilj antiratnog pokreta nije da rat naprosto prestane, nego kakav će biti

mir. Naime, jesmo li uopće na dobitku ako rat imperativno ne zamijeni društvo tolerancije, pluralizma, demokracije. Nasilje iz rata, duže ili kraće, silom njegova zamaha, nastavlja se i poslije prestanka ratnih operacija. Rat je, za sve sukobljene, faustovski demon koji čovjeku želi oteti dušu i kada oružje ušuti.6

S tim u vezi, Kampanje je intenzivno radila na podsticanju građanskog udru-živanja. Bilo je jasno da, ukoliko želi da doprinese društvenoj promeni, građanski aktivizam ne sme ostati ograničen na glavni grad. Ljude je, dakle, trebalo osnažiti da se nose s vlastitim nedaćama, politički ih artikulišu i deluju za opšte poboljšanje društvenih uslova. Aktivisti/aktivistkinje su tako nudili logističku podršku drugim građanskim inicijativama koje su se razvijale po celoj zemlji. Kako kaže jedan član Kampanje:

Tijekom 10 godina, koliko je aktivno postojala, Antiratna je bila rasadnik mnoštva inicijativa, grupa od kojih su neke i dan-danas žive, postoje i dobro rade, a neke su se kasnije ugasile. Odgovorno tvrdim da je Antiratna kampanja neizmjerno zaslužna za postavljanje temelja ovoga što je danas kritički angažira-no civilno društvo u Hrvatskoj.7

Ono što je zajedničko navedenim aktivnostima ARK-a jeste otpor društvenoj ho-mogenizaciji i militarizaciji. Članovi/članice Kampanje su na samom početku ratova znali da je Hrvatska žrtva agresije, ali da je i ona sama pokazala ekspanzionističke aspiracije u Bosni i Hercegovini, pa ARK nije hteo da dopusti nacionalistički orijenti-sanim vlastima da rat iskoriste kao opravdanje za ograničavanje građanskih sloboda. Kampanja je bila slaba, ali dosledna i uporna inicijativa, koja je, da upotrebim reči Alberta Melučija, "govorila unapred".8 To dobro ilustruju sledeći citati:

Aktivista 1: ...jer se hrvatska država, pošto odbaci vanjskog agresora, može i sama pojaviti kao unutrašnji agresor – kako protiv nerođenog civilnog društva, tako i protiv vlastite srpske nacionalne manjine. Zato mirovni pokret ima smisla i u Hrvatskoj: netko mora reći kako niti obrambeni rat nije izgovor za uskratu demokratske politike i civilnog društva; netko, konačno, mora reći kako mržnja (prije svega međunacionalna), koju se sad već bjesomučno proizvodi, uopće nije neophodan obrambeni ratni resurs. I kako nije nikakvo opravdanje što sve to

6 Ambruš-Kiš, 1991, str. 2. 7 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.8 Meluči kaže: "Poput proroka, pokreti ‘govore unapred’, oni najavljuju ono što tek poprima oblik i

pre nego što njegov smer i sadržaj postanu jasni" (Melucci 1999: 1). U tom smislu treba zapaziti da je okrugli sto organizovan povodom 20. godišnjice Kampanje nazvan Antiratna kampanja 1991.–2011.: Dvadeset godina ispred svojeg vremena.

mogli


100 101


čini i druga strana.1

Aktivista 2: Mi nismo željeli dobiti novi totalitarizam gdje bi nova, ovaj put legi-timna, prihvatljiva, obožavana nacionalna država mogla sve, ulaziti ljudima u kuću, krevet, glavu, u misli, u ono što pišu, a sve se to, u stvari, dogodilo. Antiratna je bila naš način da se suprostaviš tome da rat uđe u sve društvene odnose, da to postane jedina logika s kolektivnim neprijateljem i nama kao kolektivnom žrtvom kojoj je sve dopušteno.2

Konačno, nadahnuta novim društvenim pokretima i posvećena borbi protiv zadiranja države u društveni život, Kampanja je, u dobroj meri, bila izraz antipo-litičkog stava.3

Postojala je velika razlika između ljudi koji su shvaćali da je sav taj angažman ujedno i politička borba i onih koji su mislili da je to način da se izbjegne politi-ka, odnosno da se nema posla s njom (...) u tim akcijama solidarnosti s ljudima koji se izbacuju iz stanova, u stotinama slučajeva, sve je uvijek završilo tako da bismo bili poraženi, samo bi stvar prošla bez nasilja, recimo, zahvaljujući nama. Na jednom sastanku sam spomenuo da mi jednu stvar uopće nismo uradili, koja je elementarna... da mi sami u javnost nismo izašli s tim problemom. Mi smo dopustili da se to događa skriveno od očiju javnosti. Ljudi su se odupirali ideji da barem napravimo pres-konferenciju. To je bila jedna grupa jako angažirana, jako hrabra, ali kao da ih je neko vakcinirao protiv, ne čak politike, nego i protiv javnog djelovanja.4 Po nekom tipu političke kulture koju su imali ti ljudi, oni su bili angažirani više moralistički, jer su smatrali da to nije u redu, a ne zato što bi bili vješti u javnom angažmanu.5

Od samog početka Kampanje, aktiviste/aktivistkinje su zanimale organiza-cijske forme različite od klasične radničke partije već poznate u jugoslovenskom prostoru. Insistirali su na horizontalnim strukturama organizovanja bez vođa, što je često bilo energetski zahtevno i vodilo logističkoj konfuziji. Interni dokumenti ARK-a svedoče o neprekidnim naporima aktivista/aktivistkinja da iznađu strate-gijske opcije koje ne bi nalikovale onima povezanim s tradicionalnom politikom. Kako kaže jedna aktivistkinja:

1 Dvornik, 1991, str. 15. 2 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.3 Kako sam pokazao u prethodnom poglavlju, pitanje konceptualizacije građanskog aktivizma kao

antipolitike u jugoslovenskom prostoru već je ispitivano u vezi s jugoslovenskim feminizmom; videti npr.: Korać, 1998.

4 Tompson (Thompson) tvrdi da je paradigma novih društvenih pokreta bila posebno do-bro prihvaćena među slovenačkim aktivistima/aktivistkinjama zato što su oni kritikovali sve izraženije stapanje privatne i javne sfere. On sumira ovaj argument govoreći da "građani imaju pravo da ne budu politizovani, pravo da budu pank(eri) (the right to be punks)". Videti: Thomp-son, 1992, str. 42.

5 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.

Sjećam se da smo svi recimo odbijali ideju da imamo tajnicu, to je bio ho-ror, nezamislivo da Antiratna zaposli tajnicu. Zapravo je postojala potreba za osobom koja će sjediti u uredu, primati telefonske pozive, kojih je bilo strašno puno, jer su u to vrijeme i strani novinari i gomila aktivista i ljudi koji su čuli nešto, dolazili, tražili. Ali negdje nas je ta anarho priča ponekad sputavala i u efi-kasnijem organiziranju, što će reći bilo je dosta kaosa, ali sve na račun vjernosti principima i idejama.6

Premda se "anarho" element u delovanju Kampanje i njenih naslednica u me-đuvremenu smanjio, deo hrvatske građanske scene koji je proizašao iz ARK-a, us-peo je da očuva autonomiju od oficijelnih struktura moći.7 Pre nego što u sledećem poglavlju ispitam mehanizme širenja antiratnih poduhvata, osvrnuću se na proble-matiku pristupanja ARK-u.

Pristupanje ARK-u

Mekadam tvrdi da učesnici/učesnice u visokorizičnim građanskim poduhvatima pokazuju visok stepen uključenosti u aktivističke mreže.8 Većina članova/članica ARK-a započela je aktivistički angažman u maloj zagrebačkoj grupi Svarun,9 osno-vanoj 1986. godine. Svarun se definisao kao Radna grupa za ekološke, pacifistič-ke, feminističke i duhovne inicijative i predstavljao tačku okupljanja mlađe (post-1968) generacije hrvatskih političkih aktivista/aktivistkinja koji su u to vreme bili studenti/studentkinje zagrebačkog univerziteta.10

Kako bi se razumela pozicija Svaruna u širem društveno-političkom kontek-stu, važno je napomenuti da je jugoslovenski komunistički režim prilično rano postao svestan važnosti i političke relevantnosti ekoloških pitanja. To je 1973. re-zultiralo osnivanjem Jugoslovenskog saveta za zaštitu i unapređenje životne sredi-ne, kao i uvođenjem ustavnih amandmana kojima se garantovalo pravo na zdravu

6 Ibid.7 I danas aktivan Zagrebački anarhistički pokret je izrastao iz Zagrebačke anarho-pacifističke orga-

nizacija (ZAPO) koja je bila deo ARK-a.8 McAdam, 1986, str. 67.9 Svarun je slovenski bog sunca, vatre i neba.10 Pre pokretanja Svaruna 1986, grupa prijatelja/prijateljica sa Univerziteta u Zagrebu, okupila se u

tzv. TTB-u (Train Toilet Band). TTB je 1985. organizovao nekoliko performansa, uključujući i ulične demonstracije s praznim transparentima u toku kojih su prolaznicima delili takođe prazne letke. Aktivisti/aktivistkinje su na taj način kritikovali politički sistem koji im se 1980-ih činio ispražnjenim od sadržaja. Takođe su organizovali čitanja jugoslovenskog Ustava u zagrebačkim tramvajima. Videti: Teršelič, 2007, str. 75–6.

kurziv?

ovde ne treba kurziv


102 103


životnu sredinu.1 Vlasti su razumele da ekološke teme – iako ne obavezno u ek-splicitnoj formi – uvek nose politički potencijal koji lako može izmaći kontroli. Iz tog razloga su civilne inicijative i u sferi zaštite životne sredine zahtevale zvanično odobrenje i nisu se mogle preduzimati izvan zadatog institucionalnog okvira koji je imao svoje republičke specifičnosti i menjao se tokom vremena. Sa slabljenjem političkog sistema, povećava se broj nezavisnih incijativa koje su bile naročito jake u Sloveniji gde su partijski funkcioneri pokazali najviši nivo fleksibilnosti. Ovo će biti vrlo relevantno kako za uvođenje pojma civilno društvo u javnu diskusiju (videti uvodno poglavlje), tako i za osnivanje slovenačkog mirovnog pokreta. U Jugoslaviji se 1980-ih javio snažan antinuklearni pokret koji je bio reakcija na ne-dovoljno transparentne planove režima da izgradi nuklearne elektrane. S obzirom na jak antinuklearni sentiment, podignuta je samo Nuklearna elektrana Krško u Sloveniji.

Kao i na drugim mestima širom sveta, u Jugoslaviji su ekološka pitanja sma-trana inherentno političkim i bila sve vidljivija u javnom prostoru posle nuklearne havarije u Černobilju 1986. godine. Civilni angažman na ekološke, feminističke i duhovne teme, imao je, međutim, svoje važne specifičnosti u okviru jugosloven-skog samoupravnog socijalizma. Na poziv dvojice slovenačkih mirovnih aktivista da opišu svoju organizaciju, članovi/članice Svaruna kažu,

...najvažnija činjenica koju treba imati u vidu je da je samoupravni socijali-zam u jugoslovenskom političkom sistemu i posle trideset godina jedinstven u svetu... snažna birokratija koja se razvila u okviru sistema je prepreka razvoju mi-rovnih i drugih pokreta. Na drugoj strani, međutim, još je važnije da su osnovni principi samoupravnog socijalizma inherentno necentralistički, nehijerarhijski i, u osnovi, antiautoritarni... jugoslovenski pokreti moraju da rade u ovoj pukotini između osnova (ideologije, B. B.) i njenih deformacija u praksi...2

Svarun je prvenstveno bio aktivan na području podizanja svesti građana/gra-đanki o ekološkim pitanjima, štampanju brošura i organizovanju javnih skupova protiv upotrebe nuklearne energije. Aktivisti/aktivistkinje su skupljali potpise za peticiju protiv izgradnje druge jugoslovenske nuklearne elektrane koja je trebalo da bude podignuta u blizini Zagreba. Dve članice grupe se prisećaju:

Aktivistkinja 1: Uglavnom, Svarun je nastao iz manje grupe frendova, Čer-nobilj katastrofa je odigrala definitivno veliku ulogu u mobiliziranju i osvještava-nju ljudi da je priča s ekologijom nešto što je bitno i na što treba obratiti pažnju. Uglavnom neke tri godine smo djelovali i organizirali manifestacije, peticije i tako to...

1 Oštrić, 1992.2 Hren i Mastnak (ur.), 1987, str. 44–5.

Aktivistkinja 2: Mislim da su naprosto te veze iz 80-ih bile iznimno važne, ljudi su onda nekako došli, saznali bi, pa i oni koji nisu imali osobna poznanstva, ali meni se čini da je Antiratna nastala zahvaljujući tim poznanstvima aktivista iz 80-ih, a onda su se drugi nekako vezivali...3

Štaviše, jedna od najvažnijih aktivnosti Svaruna bila je širenje ideje da je prigo-vor savesti ljudsko pravo. Kako smo videli u prvom delu poglavlja, ovu aktivističku nit će vrlo brzo preuzeti Antiratna kampanja Hrvatske. Insistiranje na prigovoru savesti 1980-ih smatralo se pretnjom državi i JNA. Aktivisti/aktivistkinje su obja-vili letak u kom je, između ostalog, stajalo:

Ljudi koji zbog svojih vjerskih, humanističkih ili filozofsko-političkih uvje-renja ne žele i ne mogu nositi oružje niti služiti vojni rok, kažnjavaju se zatvorom od jedne do deset godina. Nakon izlaska slijedi ponovni poziv u vojsku i – po-novno zatvor; to se može ponavljati do tridesete godine života. (…) Smatramo da bi rad tih mladića u zdravstvenim, socijalnim i sličnim ustanovma – tzv. civilna služba, koja postoji u mnogim zemljama – bio korisniji za sve, a o humanosti da i ne govorimo.4

S jačanjem slovenačkog antimilitarističkog i anti-JNA sentimenta, partijske strukture su počele da šire tezu o tome kako pacifističke inicijative, u stvari, pred-stavljaju "specijalni rat" koji zapadne sile vode protiv Jugoslavije i njene armije. Članovi/članice Svaruna su odgovorili na takve optužbe letkom naslovljenim Tko vodi specijalni rat?.

Danas je u opticaju teza da je JNA "jedina preostala općejugoslavenska insti-tucija" te da je upravo zbog toga izvrgnuta "napadima". Zar su temelji zajednič-kog života jugoslavenskih naroda uistinu tako slabi? Institucija kao što je vojska ne može biti čuvar "bratstva i jedinstva", jer ono ovisi o autonomnoj odluci na zajednički život. Ako se "jedinstvo" izvana, putem ideologije i institucija, nameće "civilnom društvu", nesuglasice i sukobi do kojih neminovno dolazi prikrivaju se i postepeno produblju; da bi se "jedinstvo" održalo, neminovno se povremeno poseže za direktnim nasiljem. Postoji li alternativa? Jedinstvo Jugoslavije u "civil-noj" sferi moguće je obnoviti jedino dosljednom i potpunom demokratizacijom svih naših republika i pokrajina.5

Za tri godine postojanja, Svarun je uspostavio veze s drugim predstavnicima zagrebačke alternativne scene (kakve su, na primer, bile multimedijalne i perfor-

3 Intervjui s autorom, Zagreb, jul 2011.4 Oštrić, 2010, str. 37.5 Ibid., str. 38.

kurziv

Svarun svuda u kurzivu


104 105


merske grupe Kugla glumište i Montažstroj)1 i okupio oko 500 aktivista/aktivis-tkinja. Grupa nikada nije bila formalno registrovana, ali je delovala u politički ne-stabilnom kontekstu u kom se erozija partijskog monopola sve više osećala, što su aktivisti/aktivistkinje iskoristili za svoj angažman, ne napuštajući osnovne socijali-stičke vrednosti. Tomić-Koludrović zapaža da je u svom programu Svarun naveo i nameru da "potiče samoupravni pokret".2 Po rečima Vesne Janković:

Imali smo podršku tadašnje gradske omladinske organizacije. U to vrijeme je Savez socijalističke omladine (SSO) bio politički potpuno ispražnjena organi-zacija, koja je uglavnom služila kao odskočna daska za buduće partijske kadrove. Međutim, u zagrebačkom SSO-u bilo je par ljudi kojima je bilo zanimljivo to što smo radili i koji su htjeli priključak na nešto živo što mi jesmo predstavljali. Uostalom, i današnji Radio 101 uvelike duguje svoj legalni status upravo tadaš-njem gradskom SSO-u.3 Sastajali smo se u Nazorovoj 51, u podrumu Fakulteta za socijalni rad gdje je bio jedan stari šapirograf koji smo koristili za umnožavanje letaka. [...] Tako da što se javnosti tiče, imam osjećaj da je kraj 80-ih bio puno liberalniji i puno otvoreniji za alternativne ideje, nego što je to bilo kasnije tije-kom 90-ih.4

Bez obzira na generalno "otvaranje" političkog polja (koje će se opet naglo "su-ziti" početkom 1990-ih), Partija je nadgledala aktivnosti Svaruna, delimično i stoga što su neki njeni članovi/članice bili sve više zabrinuti za sopstvene pozicije. Vesna

1 Za delovanje Svaruna bio je važan Željko Zorica Šiš (1957–2013), samostalni pozorišni i film-ski reditelj, performer, scenograf, ilustrator, grafički dizajner i pisac koji je prvobitno delovao u okviru grupe Kugla glumište (zajedno sa Zlatkom Burićem i Damirom Bartolom Indošem), a zatim pokrenuo skupine Ulješura, Kačinsky Troup i Uplašene žirafe. Još jedan istaknuti umetnik hrvatske alternativne scene koji je bio uključen u aktivnosti Antiratne kampanje je Boris Bakal (1959), kasnije osnivač (zajedno s Katarinom Pejović i Željkom Serdarevićem) međunarodne kreativne platforme Bacači sjenki.

2 Tomić-Koludrović, 1993, str. 855. Po rečima Borisa Budena, jednog od kasnijih urednika ARKzina: "Hajde da sad otvoreno kažemo:

mi u ARKzinu uopće nismo bili fascinirani idejom reprezentativne demokracije, svega onoga što je bio kao novum, što se smatralo kao sloboda, višepartijski sistem, itd. Mi smo zapravo prošli kroz te faze u kojima su naše kolegice i kolege poletjeli grlom u jagode u te partije, prije tih prvih izbora bilo je jako puno partija, kada je izgledalo svako će svoju osnovati, ali… mi smo u toj orbiti oko ARKzina potpuno različito gledali na realnost." Intervju s Borisom Budenom (2011),

http://www.youtube.com/watch?v=e7yn4449wR4 (pristupljeno 18. 6. 2013).3 Radio je bio važno sredstvo informisanja i u kontekstu (široko shvaćenih) antiratnih napora.

Na primer, beogradski radio B92 je osnovan 1989. i prvenstveno se obraćao urbanim mladim slušaocima/slušateljkama. Danas je to komercijalna radio i televizijska stanica s nacionalnom frekvencijom. Videti: Matthew Collin, 2001. Takođe, Gordy, 1999. Skopski Kanal103 je počeo sa emitovanjem programa u maju 1991, dok je zagrebački Radio 101 pokrenut 1984. Analizu uloge alternativnih radio stanica u ratovima za jugoslovensko nasleđe daju Volčič i Planšak (2014). O sarajevskom radiju ZID piše Larisa Kurtović (2014).

4 Vidović, 2010.

Janković nastavlja:

Službena politika nas je djelomično tolerirala, mada je dosta svarunovaca, osobito članovi core grupe, bilo predmet policijskih istraga, privođenja, informa-tivnih razgovora i pritisaka. Jednom od naših članova, Ivi Škoriću, bila je oduzeta i putovnica. Mene su također maltretirali par mjeseci, nakon posjete jednog Ni-jemca. Očito su se bojali međunarodnih kontakata koje smo počeli uspostavljati, jer je socijalizam počivao na toj stalnoj gradnji straha od vanjskog neprijatelja.5

Navedeni citati ukazuju na nekoliko važnih odlika Svaruna. Pre svega, Svarun je kao civilnu inicijativu artikulisala grupa prijatelja, što odgovara Oberšolovoj (Oberschall) tvrdnji da se mobilizacija ne zasniva na regrutaciji većeg broja izo-lovanih individua, već je rezultat spajanja skupova (blocs) ljudi.6 Ova regrutacijska matrica je naročito vidljiva u rečima jedne aktivistkinje:

Došla sam u aktivizam kroz feminizam i moja ženska prijateljstva... kad je rat počeo, one su se sve priključile Antiratnoj... mi smo se, dakle, priključile Kampa-nji kao već formirana grupa koja je radila na SOS telefonu za žene i djecu žrtve nasilja...7

U skladu s Mekadamovim modelom, "gustina" veza s aktivistima i drugim simpatizerima je presudna za odluku o učešću u nekoj društvenoj inicijativi.8 S obzirom na to da su se članovi/članice Kampanje upoznali na univerzitetu, a zatim osnažili svoje prijateljstvo učestvujući u aktivnostima Svaruna, većina je zadržala istu strukturnu lokaciju (structural location) u odnosu na kasnije osnovani ARK. Drugim rečima, ARK je prisvojio jezgro postojećih mreža civilnih aktivista/akti-vistkinja koje su već bile posvećene sličnim temama.

Osim toga, krajem 1980-ih dolazi do stvaranja neuobičajenih veza između zva-ničnih političkih struktura i autonomnih građanskih aktivista/aktivistkinja koje je omogućilo popuštanje partijske hegemonije. Kako sam i ranije napomenuo, To-mić-Koludrović naziva hrvatski civilni angažman u ovoj deceniji atomiziranim.9 Ova autorka tvrdi da se atomizirana alternativnost izrazila isključivo na ličnom nivou, pa nije moglo doći do okupljanja razbacanih civilnih inicijativa u alterna-tivnu aktivističku mrežu. Čini mi se, pak, da je, naravno priznajući marginalni status ovih poduhvata, kako u numeričkom, tako i u političkom smislu, interesan-tnije ukazati na njihovu hibridnost. Hibridnim aktivizmom označavam građanske inicijative koje se javljaju u ideološkom rasedu između dva manje ili više konso-5 Ibid.6 Oberschall, 1973, str. 125.7 Intervjui s autorom, Zagreb, jul 2011.8 McAdam, 1986.9 Tomić-Koludrović, 1993, str. 854.

mislim da Svarun treba ici u kurzivu.. ime grupe a ne bozanstva


106 107


lidovana politička režima. Ovaj koncept, drugim rečima, svedoči o nemogućnosti preciznog ocrtavanja jugoslovenske/hrvatske "alternativne" sfere krajem 1980-ih. Kako se vlast Partije približavala kraju, politički sistem je postajao sve nestabilniji, pa su popuštali ionako ne odveć jaki mehanizmi kontrole različitih aspekata druš-tvenog života. Nestrpljivi da osiguraju više manevarskog prostora za sve izvesnija restrukturiranja političkog polja, zvaničnici SKJ-a su postajali tolerantniji prema vaninstitucionalnim oblicima političkog organizovanja ili su i sami tražili nove (vanpartijske) pozicije moći. U takvom kontekstu dolazilo je do neobičnih aran-žmana u kojima su, kao u slučaju Svaruna, na primer, članovi i članice alternativnih grupa, koje nekada nisu mogle biti zvanično registrovane, imali pristup državnim resursima i infrastrukturi.

Konačno, Svarun je ponudio okruženje za sve hrabrije politički orijentisane "upade" u javnu sferu. Kolektivno iskustvo učešća u alternativnim poduhvatima osnažuje grupu, izoštrava njeno ideološko stajalište i priprema je za budući anga-žman. Mekadam kaže da

svaki dalji prodor u sigurne oblike aktivizma povećava integraciju regruta u mre-žu, ideološki afinitet s pokretom i odanost aktivističkom identitetu, kao i njegovu prijemčivost za zahtevnije oblike sudelovanja. Upravo ovakav proces postupne regrutacije može voditi ka aktivizmu visokog rizika.1

U tom smislu, videli smo da je Svarun organizovao peticije protiv upotrebe nuklearne energije. Nepostojani politički milje Jugoslavije 1980-ih označila je pro-liferacija peticija pokretanih po mnogim političkim i društvenim pitanjima. Kako sam naveo u uvodnom poglavlju knjige, razlika koju Mekadam i saradnici prave između "sudržanog" i transgresivnog sukobljavanja može nam pomoći da bolje ra-zumemo zašto je baš ova aktivistička forma doživela svoj vrhunac u Jugoslaviji krajem 1980-ih.2 Dok se, s jedne strane, pribegavanjem transgresivnim činovima računa na efekat iznenađenja i novine, "sudržani" oblici angažmana ne dovode do znatnijeg komešanja unutar političkog sistema, pa su stoga i prihvatljiviji za one koji ne žele da na sebe preuzmu ozbiljan rizik.3 Mnogobrojne jugoslovenske petici-je su, dakle, bile instrument za pravljenje pukotine u ideološkom monolitu komu-nističkog režima nenaviknutog na autonomne građanske inicijative.4 Ova aktivi-1 McAdam, 1986, str. 70.2 McAdam et al., 2004, str. 7.3 Ovi "prigušeniji" oblici protesta mogu se povezati s kolektivnim akcijama jugoslovenskih radnika

u 1980-im. Marijan Korošić je zapazio da su radnici reagovali na ekonomsku krizu povećanjem odsustva s posla i većim brojem bolovanja, pre nego što su počeli sa štrajkovima koji su pratili druge forme (uglavnom nacionalne) mobilizacije. Videti: Korošić, 1988, str. 63. Videti takođe: Fočo, 1989.

4 Iako popularne 1980-ih, peticije nisu do sada adekvatno sociološki obrađene. Izuzetak je neob-javljeni rukopis Vesne Pešić, Peticije i politička emancipacija, napisan 1984. Videti: Popov, 2000.

stička forma se može pozicionirati između "suzdržanih" i transgresivnih političkih činova, zato što predstavlja izraz neslaganja i nezadovoljstva, ali ne na način koji bi direktno pretio statusu quo.

Svarun se ugasio početkom 1989. zbog promene političkih okolnosti i nedo-statka materijalnih sredstava. Neki članovi grupe su formirali Zelenu akciju 1990. i uspeli da uđu u lokalni (gradski) parlament na nezavisnoj listi. Zelena akcija je objavila saopštenje pod nazivom Spriječimo rat 4. jula 1991, a istog dana su Dra-žen Nikolić, Vesna Teršelič, Zoran Oštrić i Vladimir Lay osnovali ARK. Antiratna kampanja Hrvatske je koristila prostorije Zelene akcije u toku prvih šest meseci svog rada. Mada će Kampanja, pre nego što siđe s aktivističke scene, proizvesti mnoštvo manjih nevladinih organizacija posvećenih pitanjima ljudskih prava i transformaciji konflikata, Zelena akcija je i dalje aktivna i predstavlja najjaču eko-lošku inicijativu u Hrvatskoj.

Agenti regrutacije i biografska raspoloživost

Prilikom ispitivanja relevantnosti Svaruna za procese priključenja ARK-u, trebalo bi podsetiti na to da teorija društvenih pokreta potcrtava važnost prethodnog lič-nog kontakta s jednim aktivistom koji nove članove/članice uvodi u datu političku inicijativu.5 To je tzv. regruter (recruiting agent) koji zbog svoje specifične pozicije povezuje veći broj aktivističkih grupa. Geografska blizina je, u tom smislu, vrlo važna, kao u slučaju Marka Hrena, slovenačkog mirovnog aktiviste koji je često putovao iz Ljubljane za Zagreb s namerom da potpomogne organizaciju Antiratne kampanje.6 Marko Hren je osnivač i prvi upravnik ljubljanskog Mirovnog instituta (Mirovni inštitut – Inštitut za sodobne društvene in politične študije), a bio je i

Treba napomenuti da su se mnoge peticije (zajedno s drugim apelima i saopštenjima) pojavile u mesečniku Naša reč koji je u Londonu uređivao Desimir Tošić. Demokratska alternativa je bila grupa intelektualaca okupljenih oko ovog časopisa zainteresovanog za demokratske reforme jugoslovenskog društva. Videti: Ivanović i Đilas (ur.), 1982. i Ivanović i Đilas (ur.), 1983. Peticije su bile i instrument mobilizacije po nacionalnim linijama, videti: Vladisavljević, 2002.

5 Klasičnu analizu daju Snow, Zurcher i Ekland-Olson (1980). 6 Slovenački mirovni pokret je podržavao kosovske Albance u naporu da se odupru represiji srbi-

janske države. U intervju koji je dao slovenačkom aktivističkom magazinu Intruder, Redžep Ism-ajli (Rexhep Ismajli), profesor albanologije, kaže: "Slovenski mirovni pokret je mnogo pomogao Albancima u internacionalizaciji njihovog problema. Nakon demokratskih promjena u sjevernim republikama niti slovenska niti hrvatska država nije priznala nacionalni referendum albanskog naroda na Kosovu, iako baš oni svo vrijeme zagovaraju temeljno pravo na samoodređenje. Oni su podržali Albance dok su ih mogli upotrijebiti za samopromociju u inozemstvu, ali kada je trebalo napraviti jasan politički korak na razini Jugoslavije, oni su jednostavno nestali. Tuđman je sasvim jasno izjavio da je Kosovo unutarnji problem Srbije". Videti: "Nenasilje kao solucija", ARKzin (1992) 4, str. 8–9.


108 109


koordinator slovenačkog mirovnog pokreta, naročito aktivnog 1980-ih. Hren je takođe bio suosnivač ljubljanske mreže kulturnih i društvenih pokreta koja se zala-gala za transformaciju kasarni JNA u objekte za civilnu upotrebu. U tom svojstvu, Hren je učestvovao u manifestaciji Dani mira koja je 23. i 24. avgusta 1991. održana u Kumrovcu.1 Tada je ARK definisan kao organizacija posvećena isključivo nena-silnim metodama rešavanja sukoba koja će priznati sve zaraćene strane i nastojati da ostvari komunikaciju s njima. Po rečima jedne aktivistkinje:

Marko je bio veoma važan za nas... jedan je od ljudi koji su bili dio te core grupe slovenskih mirovnjaka 80-ih i za razliku od Janše nije kasnije ušao u sferu politike... ono u čemu nam je pomogao su kontakti s međunarodnim mirovnim pokretima... Slovenci su zahvaljujući godinama djelovanja imali dosta dobru mrežu aktivista, izdavali su časopis Intruder na engleskom, koji se distribuirao u cijeloj Europi i recimo u tom časopisu je izašla adresa i informacija o formi-ranju Antiratne... S druge strane, Marko je isto tako donio koncept NGO-a. Re-cimo ja 1991. nisam imala pojma da postoje fondacije i da se cijela stvar može formalizirati...2

Kontakt sa slovenačkim inicijativama osnaživala je i Vesna Teršelič, istaknu-ta ekološka aktivistkinja i prva koordinatorka Kampanje, delujući kao posrednik (linking agent) između slovenačkih i hrvatskih grupa. Ona je mogla obavljati ovu "funkciju" jer je iz Slovenije došla u Zagreb na studije i ostala profesionalno aktivna u tom gradu.

Suradnju sa Slovencima smo prvo imali na vrlo osobnoj razini. Vesna Terše-lič je bila zadužena za prve kontakte i zato što je jednim dijelom Slovenka, a neko vrijeme je živjela između Ljubljane i Zagreba... također, bilo nam je lako odlaziti u Ljubljanu i sudjelovati u njihovim prosvjedima... tako smo i započeli komu-nikaciju... veza sa Slovenijom je bila iznimno važna i zbog toga što nam je na početku rata Mirovni institut pomogao uspostaviti međunarodne kontakte...3

Štaviše, pored strukturne lokacije, biografska raspoloživost (biographical ava-ilability) je još jedan faktor koji Mekadam smatra ključnim za učešće u visokori-zičnom aktivizmu. Naime, manje je verovatno da će se aktivističkim epizodama priključiti oni s većim brojem obaveza, čak i u slučajevima povoljne strukturne predispozije. Mekadam je pokazao da postoji krivolinijski odnos (curvilinear re-lationship) između biografske raspoloživosti i starosti zbog "uskog raspona godina između relativne nezavisnosti od roditeljskog staranja i odsustva ozbiljnijih obave-

1 Kumrovec, rodno mesto jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, odabran je zbog blizine Slovenije, kako bi se olakšalo učešće slovenačkih aktivista/aktivistkinja.

2 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.3 Ibid.

za odraslih".4 Drugim rečima, sa starošću, verovatnoća učešća u kolektivnim po-duhvatima raste da bi posle određene tačke opet počela da opada. Ovo je bio slučaj s članovima/članicama Kampanje, što se vidi iz sledećih citata:

Aktivistkinja 1: Ja sam u trenutku kad je Antiratna kretala bila nezaposlena, još

uvijek su mi roditelji povremeno davali novce, a davala sam instrukcije iz njemač-kog i engleskog i pokušavala vidjet gde bi se mogla zaposliti. I drugi su bili u sličnoj situaciji... odokativno mi jesmo bili taman negdje završili fakultete, neki nisu za-vršili fakultete, odustali su od toga i nismo imali posla... to su bili recimo ljudi od tridesete ili su bili ljudi iznad tridesete koji su imali poslove uz koje su mogli nešto drugo raditi, kao profesor na fakultetu, on je mogao odvojiti dodatno vrijeme... bilo je i ljudi preko trideset-četrdeset koji su izgubili posao zbog nečega, pa su opet zbog toga imali nešto više vremena. Znači nismo mi imali ljude koji su imali ne-kakve full-time poslove i onda bi dolazili poslije 5 sati ili poslije 6 sati, možda su se pojavili koji put, ali zapravo mi tad nismo bili kadri mobilizirat takve ljude.5

Aktivistkinja 2: Svarun mi je bio važan, ali to je više bilo druženje s prijatelji-ma, neka vrsta dopunske aktivnosti. S ARK-om je sve postalo mnogo ozbiljnije. Ja sam tada bila bez posla, apsolventica i kad je pokretana Antiratna kampanja za mene je to bilo pitanje egzistencijalne odluke. Da li ću tražiti negdje neki posao od kojeg ću zarađivati novac, pa ću se antiratnim aktivizmom bavit usput, jedan-put tjedno na nekom sastanku ili je moguće nać nekakve financijske izvore... tada sam i odlučila da se ful-tajm posvetim tom angažmanu.6

Za mnoge aktiviste/aktivistkinje ARK-a, angažman nije bio samo pitanje bio-grafske raspoloživosti, već i neophodnosti. Većina učesnika/učesnica ove inicijati-ve bili su mladi i nezaposleni ljudi, uglavnom studenti, bez naročito dobrih šansi za zaposlenje u atmosferi sve izvesnijeg oružanog sukoba i osiromašenja zemlje. Akti-vizam se, dakle, pojavio i kao polje različitih mogućnosti koje je davalo pristup re-lativno skromnim finansijskim sredstvima. Aktivisti/aktivistkinje su, takođe, imali šansu da se povežu sa aktivističkim mrežama na regionalnom i globalnom nivou, pa su neki od njih odlučili da i profesionalno ostanu na civilnoj sceni. U posled-njem poglavlju knjige detaljnije ću ispitati kako su antiratne inicijative artikulisane kao prostori civilnosti i kreativnosti.

Štaviše, u svojoj studiji, Mekadam nije potvrdio direktan hipotetički odnos iz-među biografske raspoloživosti i protestne participacije. Naprotiv, zapazio je da stalno zaposlenje ili brak povećavaju verovatnoću učešća u kolektivnim inicijati-vama. Po Bejerlejnu (Beyerlein) i Hipu (Hipp) mana Mekadamovog uzorka je u tome što uključuje samo one ispitanike/ispitanice koji su poslali svoje prijave za projekat Leto slobode. Ovi autori su objasnili Mekadamov kontraintuitivni rezultat 4 McAdam, 1986, str. 85.5 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.6 Ibid.


110 111


modelirajući visokorizičnu mobilizaciju u vidu procesa koji ima dve ključne faze: artikulacija volje za učešćem i konverzija volje u priključivanje protestnoj akciji. Biografska neraspoloživost pokazuje snažan negativan efekat samo u prvoj fazi i iz "pula" potencijalnih učesnika/učesnica eliminiše one koji, zbog obaveza, nisu zain-teresovani za protest. Kako bi moglo doći do druge faze mobilizacije, tj. do pristu-panja protestnoj grupi, efekat biografske neraspoloživosti mora se kompenzovati ideološkom privrženošću i visokim stepenom integracije u postojeće aktivističke mreže. Ovo, na primer, nije bio slučaj s dole citiranom aktivistkinjom koja nije imala direktne veze sa Svarunom ili drugim članovima/članicama Kampanje i koja se ARK-u priključila 1998, nekoliko godina posle završetka ratnih sukoba:

... ja sam tad (početkom 90-ih) imala jako malu djecu i bojala sam se za nji-hovu sigurnost.. stoga sam se držala, pokušala sam se držat po strani. Ja sam zna-la gdje se okupljaju ljudi iz Antiratne kampanje i davala sam im svoju moralnu podršku, ali sam se zbog fizičke sigurnosti moje djece bojala tada priključiti... 1

Teorijski doprinos Bejerlejna i Hipa može objasniti činjenicu da se Kampanji pridružila i grupa starijih aktivista/aktivistkinja (uglavnom zaposlenih na univer-zitetu) s porodičnim i profesionalnim obavezama koje bi ih, prema inicijalnoj hi-potezi, sprečile da učestvuju u aktivizmu povećanog rizika.

Moj aktivizam počinje još u studentskim danima 1970-ih kad sam upisao Filozofski fakultet u Zagrebu... nacionalisti su tad bili onako jedna preovladava-juća snaga među studentima i stalno su pokušavali preko nekakvih svojih ne baš javno profiliranih ljudi, preuzeti studentsku organizaciju... treba imati na umu da je 70. i 71. to stvarno bio pravi, masovni nacionalistički pokret s velikom podrš-kom, a mi smo tu zapravo bili kao nekakvi ultraljevičari i marginalci... pisao sam za studentske novine, a kasnije je mnogo ozbiljniji angažman bio u UJDI-ju...2

Strukturna lokacija i ideološki afinitet (ideological affinity) starijih aktivista/aktivistkinja u odnosu na Kampanju dozvolili su im da relativno lako prođu prvu fazu mobilizacije u kojoj je biografska raspoloživost najrelevantnija. Mnogi od ovih ljudi su doživeli ključna politička iskustva kasnih 1960-ih i ranih 1970-ih i ostali su, u manjoj ili većoj meri, politički aktivni sve do 1990-ih. Mekadam je takođe pokazao da učešće u kolektivnim poduhvatima, a naročito onim koji mogu poprimiti dramatičnu notu, ima dugoročne biografske konsekvence. Tako su, na primer, u projektu Leto slobode, volonteri/volonterke aktivni 1960-ih zadržali tu sklonost i 20 godina kasnije. Sudelovanje u emocionalno intenzivnim političkim poduhvatima snažno utiče na lični identitet i uglavnom osnažuje odanost aktivi-

1 Intervju s autorom, Zagreb, januar 2010.2 Intervju s autorom, Zagreb, jul 2011.

sta/aktivistkinja cilju za koji se bore.3

Štaviše, Mekadam je istakao važnost ideološkog afiniteta (attitudinal affini-ty), odnosno ideološke kompatibilnosti aktivista/aktivistkinja, kao elementa koji je u osnovi regrutacijskog procesa. Kako su i Svarun i ARK okupljali aktiviste/aktivistkinje različitih usmerenja i strateških opcija (feministkinje, anarhiste, eko-loge, LGBT), ideološki afinitet treba razumeti kao "meta-identitetsku" zaintereso-vanost za političku pluralnost. Istraživanja društvenih pokreta dosledno pokazuju da aktivizam, u principu, nije tematski ograničen (movement-specific).4 Političko organizovanje, dakle, predstavlja platformu na kojoj iste osobe mogu, u skladu s datim okolnostima, pokrenuti pitanja iz sasvim različitih sfera društvenog života. Kako smo već videli, aktivisti/aktivistkinje se "prelivaju" iz jedne u drugu ili su isto-vremeno uključeni u više građanskih inicijativa. Razvijajući ovaj argument, Krosli (Crossley) predlaže teoretiziranje aktivizma u smislu "trajnih dispozicija" čiji skup naziva radikalnim habitusom:

Formiranje radikalnog habitusa je u bliskoj vezi s individualnom biografi-jom, ali i biografija je, sa svoje strane, uslovljena društveno-strukturnom lokaci-jom, kao i širim istorijskim trendovima i događajima.5

Habitus kao koncept, dakle, upućuje na dva važna elementa civilnog angažma-na: pre svega, implicira da osobe koje se jednom odluče za učešće u nekom ak-tivističkom poduhvatu, a naročito onom koji je dramatičnije prirode, uglavnom ostaju aktivne i u budućnosti; drugo, ovaj koncept pokazuje da se "sklonost" za sudelovanjem u aktivizmu oblikuje i strukturira kroz društveni angažman, što po-sledično osigurava opstanak aktivizma kao društvene prakse. Habitus potcrtava opetovani zaključak socioloških studija da je način na koji su mladi socijalizovani u politiku blisko povezan s njihovom lokacijom u društvenoj strukturi: porodica, klasa, obrazovni sistem i životna sredina pružaju (ili ne) znanje i sredstva za poli-tičku aktivnost.6 Donton (Downton) i Ver (Wehr) su pokazali da je verovatnije da će ljudi koji su rođeni i odrasli u okruženju u kom se često diskutuje o političkim pitanjima i sami postati aktivisti, odnosno da će osećati veći stepen političke dej-stvenosti (agency).7 Sklonost (disposition) ka učešću u političkom protestu nastaje 3 Friedman i McAdam, 1992. 4 Crossley, 2003.5 Crossley, 2003, str. 51. Habitus je jedan od centralnih pojmova u Burdijeovoj (Bourdieu) so-

ciologiji prakse. Po ovom autoru, habitus predstavlja "skup predispozicija, refleksa i oblika ponašanja koje ljudi stiču učešćem u društvu. On odražava njihove različite društvene pozicije u vezi s tim da li su odrasli u uslovima srednje klase ili u radničkom predgrađu". Videti: "The Politics of Protest", intervju s Pjerom Burdijeom.

6 Ispitivanja javnog mnjenja u Jugoslaviji između 1969. i 1983. potvrđuju ovaj trend. Videti: Zukin, 1985.

7 Downton i Wehr, 1998.


112 113


i oblikuje se kroz biografsku izloženost formativnim političkim iskustvima, od-nosno kroz pozicioniranost i pristup sredini u kojoj se politička pitanja smatraju važnim. Upravo se u takvom kontekstu stvaraju neekonomski/nefinansijski podsti-caji (non-economic incentives) za aktivističko delovanje koje se, dakle, preduzima iz egzistencijalnih, ideoloških i etičkih motiva. Moji sagovornici/sugovornice, uglav-nom pripadnici zagrebačke urbane "srednje klase", takođe tvrde kako je učešće u antiratnim poduhvatima za njih bilo samo po sebi razumljivo i neophodno.1

Zaključak

Ovo poglavlje je otvorilo pitanje artikulacije antiratnog stava u etnički homogeni-zujućoj i vojno napadnutoj zemlji, kao i razloga zbog kojih aktivisti/aktivistkinje pokreću antiratne inicijative u takvim okolnostima. Fokus zapadnih sociologa/sociologinja uglavnom je usmeren na antiratni aktivizam udaljen od ratnog po-prišta, što donekle zamagljuje specifičnosti antiratnog organizovanja na mestima na kojima se odvijaju oružani sukobi koji u dobroj meri menjaju percepcije odno-sa između efekta i potencijalnih rizika društvenog angažmana. Analizirajući više vrsta empirijskog materijala, pokazao sam da aktivisti i aktivistkinje ARK-a nisu negirali pravo svojih sugrađana/sugrađanki na samoodbranu, ali su želeli da spreče militarizaciju hrvatskog društva koja bi iskoristila oružanu agresiju kao izgovor za nepoštovanje ljudskih prava. Takođe, uložili su mnogo energije u očuvanje krh-kih kanala regionalne komunikacije i stvorili sopstvena sredstva informisanja. Na taj način su ponudili alternativnu interpretativnu perspektivu i, zajedno s drugim (medijskim) čvorištima opozicije režimu, onemogućavali društvenu homogeniza-ciju oko nacionalne stvari.

Štaviše, pozvao sam se na dubinske intervjue i dokumentarni materijal kako bih ispitao strukturne i motivacione faktore odgovorne za učešće u aktivnostima ARK-a. U skladu s Mekadamovim modelom regrutacije u visokorizični civilni angažman, zaključio sam da su aktivisti/aktivistkinje Kampanje već bili uključeni u aktivističke mreže, blisko povezane sa slovenačkim pacifističkim/alternativnim grupama. Hrvatski antiratni aktivisti i aktivistkinje su početkom 1990-ih većinom bili studenti/studentkinje (ili su već imali univerzitetsku diplomu) i zauzimali re-lativno usku nišu između slobode od roditeljskog staranja i odsustva odgovornosti

1 Ovo upućuje na mane konceptualizacije društvenih pokreta kao isključivo kognitivnih praksi. Naime, pristup zasnovan na ideji "racionalnih aktera" prenaglašava intencionalnost učesnika/učesnica u kolektivnoj inicijativi. Krosli tvrdi da se teorije koje privileguju kognitivne faktore "čine neadekvatnim da izraze dubinu i bogatstvo učešća u protestu. Nije samo reč o kognitivnim okvirima (frames), već o snažnim i konkretnim (embodied) sklonostima; reč je, dakle, o etosu i, konačno, o životnom stilu". Videti: Crossley, 2002, str. 142–3.

odraslih. S druge strane, stariji aktivisti/aktivistkinje Kampanje bili su politički so-cijalizovani 1960-ih i 1970-ih, pa su manjak biografske raspoloživosti nadoknađi-vali razvijenijom sklonošću ka učešću u političkim akcijama i odanošću aktivistič-kim ciljevima koji su za njih predstavljali ličnu vrednost.

Konačno, kako je to često slučaj s istraživanjima društvenih pokreta, ovaj pri-kaz delovanja ARK-a nesumnjivo prenaglašava stepen saglasnosti među najrani-jim aktivistima/aktivistkinjama Kampanje. Premda sam ukazao na neke elemente odgovorne za specifičnu grupnu dinamiku ARK-a (različite ideološke i strategijske linije, antipolitika, horizontalnost, antihijerarhičnost, itd.), za nijansiranu analizu uspostavljanja, razvoja i nestanka Kampanje potrebna su moćnija pojmovna sred-stva. Zato ću u sledećem poglavlju pažnju posvetiti procesima širenja ARK-a i na-činima na koje se iz njega razvila civilna scena okrenuta pitanjima zaštite ljudskih prava. S obzirom na to da je moja analiza uključila samo aktiviste/aktivistkinje, bu-dući istraživači/istraživačice bi se mogli osvrnuti na to kako su Kampanju i njene aktivnosti videli "obični" građani. Takva studija bi nam ponudila dodatne odgovore na pitanja u vezi sa spomenutom "diferencijalnom regrutacijom". Takođe, koncept hibridnog aktivizma ukazuje na još uvek nedovoljno istraženo i potencijalno plo-donosno polje socioloških studija građanskog angažmana koji je pratio propast istočnoevropskog socijalizma.

Štaviše, s obzirom na moj metodološki pristup koji favorizuje aktivističko sa-mopredstavljanje, biografska raspoloživost je ovde uglavnom objašnjena generacij-skim faktorima. Buduće analize bi mogle otići i korak dalje, otvarajući kategoriju "raspoloživosti" u svetlu, ne tako lako "uhvatljivih", klasnih razlika. Ovo bi bio do-prinos oživljavanju pojma "klase" u regionalnim studijama, ali i jak udarac iluzor-noj hipotezi da je Jugoslavija, budući vođena Savezom komunista – bila "besklasno" društvo. Kako sam napomenuo u uvodnim poglavljima knjige, antiratni angažman i različite artikulacije antiratnog stava pre, za vreme i posle oružanih sukoba bili su urbani fenomeni koji su proizvodili i računali na znatne količine simboličkog (i finansijskog) kapitala. Prezastupljenost "srednje klase" u političkim poduhvati-ma je prilično dobro poznat sociološki nalaz u različitim kulturnim kontekstima. Pripadnici/pripadnice ovog društvenog sloja kroz socijalizaciju stiču političke, so-cijalne i profesionalne veštine koje se zatim maskiraju kao "prirodne" odlike supe-riorne u odnosu na karakteristike članova/članica drugih (manje privilegovanih) grupa. Klasna dimenzija "aktivističkog habitusa" na koju sam ovde ovlašno ukazao, morala bi, dakle, da uvaži ulogu koju prisvajanje i raspolaganje različitim formama kapitala igra u razvojnim putanjama aktivista/aktivistkinja i u podsticanju njihove sklonosti ka učešću u političkom aktivizmu ili u profesionalnoj politici.

U vezi s ovim, važno je naglasiti da ARK nije bio jedini "izvor" antiratnog senti-menta u Hrvatskoj ranih 1990-ih. U poglavlju koje sledi osvrnuću se na aktivnosti već spomenutog Hrvatskog helsinškog odbora, osnovanog u martu 1993. Štaviše,


114 115

Građanski odbor za ljudska prava je Zoran Pusić1 pokrenuo na osnovu nekoliko ranijih inicijativa koje su uključivale Odbor za Trg žrtava fašizma (1991) i Demo-kratski opozicijski forum (1990). Pokret za mir i nenasilje i Humanitarni mirovni pokret Suncokret su bili aktivni u Rijeci,2 dok je Centar za mir, nenasilje i ljudska prava osnovan u Osijeku 1992. Kako ćemo videti u narednom poglavlju, ova po-tonja inicijativa se razvila u mestu koje je bilo pod direktnim napadom JNA, pa je odigrala važnu ulogu u legitimaciji antiratnih napora u Zagrebu i drugim delovima Hrvatske.3

1 Zoran Pusić (1944) je dugogodišnji aktivista koji je učestvovao u pokretanju mnogih građanskih inicijativa. Njegova sestra Vesna Pusić (1953), predsednica Hrvatske narodne stranke, jedna je od osnivačica grupe Žena i društvo. U toku 1990-ih bila je aktivna u objavljivanju časopisa Erasmus koji se bavio temama demokratizacije i mirnog rešavanja konflikata.

2 Ovu organizaciju, kao i mnoge druge inicijative u Rijeci (Ženska mirovna radionica, Ženska akcija Rijeka, Udruga samohranih roditelja PGŽ-a Minus 1) pokrenula je aktivistkinja Šuhreta Šuma Dumanić.

3 Programska koordinatorka i ranija predsednica i koosnivačica Centra, Katarina Kruhonja, prim-ila je 1998, zajedno s Vesnom Teršelič, Alternativnu Nobelovu nagradu za mir (Right Livelihood Award). U znak sećanja na drugog koosnivača Krunoslava Sukića (1952–2008), Centar danas dodeljuje Nagradu za promicanje mirotvorstva, nenasilja i ljudskih prava "Krunoslav Sukić".

Poglavlje 5

Između multiplikacije i fragmentacije: širenje antiratnih inicijativa

Pozivajući se na teorijsku paradigmu poznatu pod nazivom dinamika suprotstav-ljanja, čije sam osnove izložio u ranijim poglavljima, u ovom delu knjige pratim ra-zvoj dve primarne antiratne organizacije koje su se pojavile u Beogradu (Centar za antiratnu akciju, CAA) i Zagrebu (Antiratna kampanja Hrvatske, ARK) na samom početku ratnog konflikta 1990-ih. Mada su ubrzo po osnivanju izgubile federalni okvir u kom su prvobitno planirale svoje aktivnosti, obe organizacije su delovale kao rasadnik iz kog su proizašli kako epizodni, tako i dugotrajniji oblici suprotstav-ljanja politici ratobornog nacionalizma. Iako bi na prvi pogled moglo da izgleda da su obrasci širenja ovih organizacija identični, moja analiza ih postavlja u kontekst društveno-istorijskih procesa dužeg trajanja i pokazuje da su se mehanizmi odgo-vorni za unutrašnju dinamiku aktivističkih grupa kombinovali na različite načine, pa su proizveli bitno drugačije efekte širenja antiratnih inicijativa.

Srbija

Beogradski CAA4 je 2. decembra 1991. osnovala grupa intelektualaca/intelektualki kao prvu zvanično registrovanu antiratnu inicijativu u Srbiji.5 Među osnivačima/osnivačicama su bili Vesna Pešić,6 Zorica Trifunović, Stojan Cerović, Dejan Janča, 4 CAA je nastao zajedničkim naporima Evropskog pokreta u Jugoslaviji, UJDI-ja, Ženske stranke,

Ženskog parlamenta, Helsinškog odbora u Jugoslaviji i Foruma za etničke odnose. Centar je 2005. promenio ime u Centar za mir i razvoj demokratije.

5 Neki izvori navode 15. jul 1991. kao dan osnivanja CAA jer su tada Vesna Pešić, Nebojša Popov i Stojan Cerović pozvali srbijanske mladiće da se ne odazivaju vojnom pozivu. Videti: Martinov, 2012.

6 Vesna Pešić (1940) je srbijanska sociologinja, političarka i politička aktivistkinja. Bila je među osnivačima mnogobrojnih civilnih inicijativa, uključujući Helsinški odbor u Jugoslaviji (1986) i beogradski CAA (1991). Za svoje delovanje dobila je brojna priznanja (među najvažnijima na-


116 117

Između multiplikacije i fragmentacije:širenje antiratnih inicijativa

Nedeljka Radosavljević, Sonja Biserko, Sonja Liht, Nebojša Popov i Tanja Petovar.1 Centar je nudio pravnu pomoć prigovaračima savesti i mladićima koji su odbili vojni poziv, organizovao antiratne demonstracije i koncerte za mir, beležio sluča-jeve etnički motivisanih krivičnih dela, sakupljao informacije o ratnohuškačkim medijima i upozoravao na kršenja normi međunarodnog prava.2 Stojan Cerović, poznati novinar nedeljnika Vreme, bio je prvi predsednik Centra. U jednom od pr-vih obraćanja javnosti, štampanog u beogradskoj Republici, osnivači Centra kažu:

Polazeći od prava na život i prava na građansku neposlušnost neodgovornoj vlasti (a neodgovorna (je) jer brine samo o sopstvenim pozicijama, ne poštu-jući zakone i našu dobrobit) vodićemo energičnu borbu protiv sramnoga rata i njegovog razbuktavanja, oslanjajući se na građane i organizacije koji se ratu suprotstavljaju. Ciljevi Centra su sprečavanje rata, širenje antiratne propagande i ublažavanje posledica tamo gde se borbe već vode, kao i podsticanje težnji da se demilitarizuje jugoslovenski prostor.3

Centar je na početku radio u malom privatnom stanu Vesne Pešić organizuju-ći, u saradnji s drugim grupama, mnogobrojne proteste i performanse s ciljem da animira srbijansku javnost protiv rata. Neki od tih protesta su bili marš mira oko jugoslovenskog parlamenta (25. jul 1991), protest protiv napada na Dubrovnik (5. okotobar 1991), demonstracije protiv rata u Bosni, Mir u Bosni (10. april 1992), rok koncert Ne računajte na nas (22. april 1992), Proleće u Srbiji u Pionirskom parku (15. maj 1992), Crni flor, protest solidarnosti s građanima/građankama Sarajeva (7. jun 1992), Poslednje zvono (15. jun 1992), Staza mira, mirovni protest beograd-skih studenata (30. jun 1992), Žuta traka, protest protiv "etničkog čišćenja" (15. jul 1992).4

gradu Theodor Haecker 2001), a zajedno s Vesnom Teršelič, koordinatorkom ARK-a i Selimom Bešlagićem, bivšim gradonačelnikom Tuzle, nominovana je 1997. za Nobelovu nagradu za mir. Ovaj predlog podneo je Nobelovom komitetu Internacionalni mirovni biro (International Peace Bureau) iz Ženeve. Za više biografskih informacija, videti: Radović, 2000; Pešić, 2012, str. 33–5.

1 Tanja Petovar (1945) je beogradska advokatica koja je odigrala važnu ulogu u osnivanju jugoslov-enskog Helšinškog odbora. U toj inicijativi su učestvovali i Srđa Popović, Nikola Barović, Ko-sta Čavoški, Pavluško Imširović, Lazar Stojanović, Vesna Pešić, Dragomir Olujić, Dragan Klaić, Vladimir Šeks, Ivan Zvonimir Čičak, Drago Demšar, Rastko Močnik i drugi.

2 Antiratnih akcija je bilo i u drugim srbijanskim sredinama, posebno u Vojvodini: Pančevo (Ildiko Erdei, Mirko Mandrino, Zlatoje Martinov, Biljana Regodić, Nevena Simendić, Saša Weisner, Nenad Živković, itd.), Ada (Vera Vebel), Bečej, Novi Sad (Ana Dević, Nenad Čanak, itd.), Cre-paja (Dušan Gluvakov), Trešnjevac, Senta, Subotica (Dušan Torbica), Sombor (Manda Prišing), Bačka Palanka (Zdravko Marjanović), ali takođe i u Ćupriji, Kragujevcu i Nišu. Detaljniji pregled antiratnih/civilnih grupa aktivnih u Srbiji početkom 1990-ih daju Paunović i Petrović (1994).

3 Republika, 3 (1991) 25–26, str. 11.4 Centar je primio mnogo (deklarativne) podrške iz svih krajeva Evrope. Na primer, u pismu koje

je njegovim aktivistima uputio u ime 188 francuskih intelektualca, Edgar Moren (Edgar Morin), filozof i kulturolog, kaže: "Pružajući podršku borcima za mir u Beogradu i Jugoslaviji, nismo

Štaviše, Centar je u decembru 1992. učestvovao u organizovanju međunarodne konferencije o humanitarnom pravu, održane u San Remu. Ovaj skup je bio važan za osnivanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju 25. maja 1993. Centar se takođe fokusirao na projektne aktivnosti posvećene edukaciji za mirno rešenje konflikata i zaštitu ljudskih prava.5

Centar polazi od uverenja da nema većeg zla od ratnog stradanja, do kojeg dolazi zato što trojica nacionalnih vođa – Tuđman, Milošević i Kučan – odbijaju da se dogovore o mirnom razrešenju jugoslovenske krize. Zašto bismo njihovu zadrtost i nesposobnost plaćali najstrašnijom cenom kao što su ljudski životi, ratna razaranja, siromaštvo i oproštaj od Evrope i razvijenog sveta? Takvim lju-dima i takvim vlastima ne dugujemo obavezu da poštujemo njihove "zakone" i pravila igre. Ničim nas nisu zadužili osim sveopštim zlom i sramotom. Njihovi nacionalni projekti su pogrešni, jer su nas uvukli u prljavi rat. Mi zastupamo one čiji to rat nije, sve one koji dobro znaju da se na Balkanu ne mogu stvarati etničke države, čak ni po cenu najvećih žrtava.6

S obzirom na ideološku konfuziju koja je pratila proces raspada Jugoslavije, važniji rascepi unutar najranijih antiratnih zajednica u Srbiji – koja u to vreme zva-nično nije bila u ratu, niti je imala ratna dešavanja na sopstvenoj teritoriji – ticali su se različitih viđenja uzroka ovog kompleksnog fenomena.

Ja sam bila jedna od osnivača Centra [za antiratnu akciju], te vrlo raznolike grupe. Ona je okupljala uglavnom ljude iz Beograda koji su bili jugoslovenske orijentacije. Mi smo se, međutim, razlikovali po svim suštinskim pitanjima... nije bilo saglasnosti oko toga ko je odgovoran za raspad Jugoslavije... veoma se malo ulazilo u same uzroke rata, ispostavljalo se da moramo biti neutralni, kao da su svi jednako krivi, Milošević, Tuđman, Izetbegović... čak je i međunarodna zajed-nica istupala s tom pričom, pa je na njoj i napravljen Dejtonski sporazum.7

CAA je, dakle, predstavljao "amalgam", uglavnom beogradskih, aktivista/akti-

mogli slijediti poriv da se iz ugodnosti pariškog života uključimo u vašu iscrpljujuću i rizičnu akciju. Pošto ne dijelimo vaš rizik, ne možemo dijeliti ni vašu hrabrost. Naša poruka nije ‘Mi smo sa vama’, jer sa vama, na žalost, biti ne možemo. Želimo vam poručiti da vi, boreći se protiv rata i ektremizma u Jugoslaviji, vodite političku borbu koja za Evropu ima najveću važnost. (...) Dobijte bitku za mir i pomoći ćete ‘vašoj evropskoj braći’ više nego što ona danas mogu pomoći vama. Vi ste u prvim redovima naše zajedničke borbe. Oni koji su najistureniji, uvijek su usamljeni. To je njihova nevolja i veličina. Ovim apelom, želimo vam smanjiti nevolju, bez iluzije da možemo di-jeliti vašu veličinu. Ne možemo biti ‘s vama’. Ali, kad bismo se našli u vašoj situaciji, voljeli bismo biti kao vi". Videti: "Podrška iz Pariza", ARKzin (1991) 2–3, str. 6.

5 CAA je periodično objavljivao Pacifik: Časopis za kulturu mira koji se bavio temama mirnog rešavanja konflikata. Prvi broj časopisa je izašao u maju 1992, a još dva u avgustu i novembru iste godine.

6 "Centar za antiratnu akciju", Republika, 3 (1991) 25–26, str. 11. 7 Intervju s autorom, Beograd, jun 2010.


118 119


vistkinja koji nisu mogli da se slože oko prirode raspada jugoslovenske federacije. Pokušaji nekih članova i članica Centra da jednaki "udeo" odgovornosti pripišu predstavnicima svih republičkih političkih elita, naišli su na otpor onih koji nisu želeli da relativizuju, po njima, primarnu odgovornost srbijanskog režima. Imajući u vidu raznolikost zastupljenih ideoloških opcija među generalno projugoslovenski orijentisanim aktivistima/aktivistkinjama, tražila se politički "neutralna" pozicija koja bi omogućila zajedničko delovanje. Međutim, fragmentacije su bile neizbežne u društvenoj atmosferi u kojoj su osmišljavanje i izvođenje kolektivnih poduhvata postali nemogući. Zbog toga je i ova aktivistkinja napustila Centar i 1993. godine osnovala sopstvenu organizaciju posvećenu zaštiti ljudskih prava.

S tim u vezi, antiratne organizacije koje su ranih 1990-ih počele da deluju u Beogradu ne bi trebalo videti kao "bogatstvo" beogradske aktivističke scene. One, u stvari, upućuju na ideološke i lične razdore blisko povezane s pitanjima transfor-macijskog potencijala i svrsishodnosti antiratnog angažmana. Bojana Šušak tvrdi da čitav niz inicijativa u kojima su se pojavljivale različite beogradske aktivističke grupe "maskira" njihovu lošu komunikaciju.1 Ova autorka pokazuje da su aktivi-sti/aktivistkinje ponekad podrivali sopstvenu političku moć dupliranjem grupa i akcija. Tako je, na primer, GAMA – Građanska akcija za mir, koju je vodio filozof Miladin Životić, postojala paralelno sa CAA, iako su obe organizacije imale potpu-no isti cilj.2 Čak su i svoje prezentacije za vreme Beogradskog antiratnog maratona – seriju antiratnih okupljanja u pozorištu Duško Radović – organizovale u isto vreme.

Još jedna važna organizacija na srbijanskoj antiratnoj sceni je Udruženje neza-visnih pisaca i intelektualaca Beogradski krug koje je 15. februara 1992. osnivala grupa intelektualaca/intelektualki3 predvođena Radomirom Konstantinovićem.4

1 Šušak, 1996.2 Dva aktivna člana Građanske akcije za mir bili su Pavluško Imširović i Dragomir Olujić, obojica

učesnici u studentskim protestima 1968. Njima je, zajedno s Vladimirom Mijanovićem, Gor-danom Jovanovićem, Milanom Nikolićem i Miodragom Milićem, suđeno 1984. u tzv. "procesu šestorici" pod optužbom da su organizovali "ilegalne sastanke" u okviru Slobodnog univerziteta koji je delovao između 1976. i 1984. Zanimljivo je da je uvodničar na sesiji Slobodnog univer-ziteta na koju je 20. aprila 1984. upala policija i uhapsila 28 učesnika bio Milovan Đilas (1911–1995), crnogorski/jugoslovenski komunista, kritičar titoističkog režima, teoretičar i pisac. Za ovo hapšenje se vezuje i do danas nerasvetljena smrt sindikalnog aktiviste Radomira Radovića. Vid-eti: Imširović, 2002.

3 Između ostalih: Aljoša Mimica, Miladin Životić, Filip David, Pavle Ugrinov, Miodrag Zupanc, Ivan Čolović, Borka Pavićević, Obrad Savić, Đorđe Lebović, Ivan Vejvoda, Nenad Prokić, Gojko Nikoliš, Latinka Perović, Mirko Tepavac i drugi.

4 Radomir Konstantinović (1928–2011) je bio jugoslovenski/srbijanski pisac, filozof i književni kritičar čije je najvažnije delo Filozofija palanke. U ovoj knjizi, Konstantinović na prilično nepristupačan, hermetičan, način raskrinkava provincijalni duh zatvorenosti i straha od novog koji konačno rezultira fašističkim politikama. Knjiga ima kultni status među kritičarima srpskog nacionalizma. Za druge, pak, predstavnike beogradske kritičke inteligencije, Konstantinović je

Konstantinović je bio prvi predsednik Kruga, a kasnije je formirano tzv. Malo veće koje su činila tri potpredsednika: Ivan Čolović, Filip David i Aljoša Mimica. Krug je održavao redovna nedeljna okupljanja na kojima su domaćini i gosti iznosili svo-je mišljenje o jugoslovenskoj krizi.5 Zanimljivo je da se i famozna fraza druga Srbija pojavila u ovom kontekstu.6 Aljoša Mimica, beogradski sociolog, kaže:

O pojmu druga Srbija, kojim smo svojevremeno naslovili naše sesije, pa onda i potonje knjige – dakle, o pojmu (otrcanom do neprepoznatljivosti!) ko-jim se danas uglavnom omalovažava bilo kakva kritička javnost, moram reći da je njegovo poreklo bilo sasvim okazionalno. U rano proleće 1992. sedeli smo u kafani preko puta Studentskog kulturnog centra književnik Radomir Konstanti-nović, filozof Miladin Životić, TV dramaturg Miodrag Zupanc, možda još neko, i smišljali neku vrstu Deklaracije (Anti-Memorandum!) kojom bismo obznanili šta "mi" mislimo o ratu, budućnosti zemlje, itd. Krilaticu je spontano izrekao Ra-domir Konstantinović, mislim na francuskom (Une autre Serbie!), dakle – jedna druga Srbija, ne ova Miloševićeva, ratnička, nego jedna druga, bolja, evropska Srbija. To je postala naša krilatica, a sada je to etiketa kojom se difamira sve što ne misli nacionalno, "kosovski", državotvorno...7

Osim toga, već sam spomenuo da jugoslovenski feministički angažman, koji je počeo intenzivnije da se razvija krajem 1970-ih, predstavlja jednu od glavnih "prethodnica" antiratnih inicijativa. Dok je Antiratna kampanja, u stvari, okupila nekoliko "niti" ženskog aktivizma u Hrvatskoj, grupa srbijanskih aktivistkinja bila je nezadovoljna načinom na koje se pitanje rodne ravnopravnosti tretiralo u Cen-tru. Po rečima Staše Zajović:

Aktivnost u Centru za antiratne akcije bila je logičan nastavak mog antimi-litarističkog opredeljenja. U Centru su uglavnom radile žene, pa mi se učinilo kao da se zalaganje za mir tiče samo jednog pola, kao da je to deo naše tradi-

bio kontroverzna figura, skoro dve decenije isključena iz srbijanskog javnog života. Naročito je kritikovan zbog afirmativnog nekrologa koji je (kao uostalom i mnogi drugi pisci) posvetio Jo-sipu Broz Titu prilikom njegove smrti 4. maja 1980. Videti: Konstantinović, 1980/2005. Videti, takođe: Belančić, 2003; Daković (ur.), 2008; kritiku ove knjige koja dovodi u pitanje njenu repu-taciju među protagonistima druge Srbije daje Slobodan Antonić (2008); odgovor na ovu kritiku nudi Marjan Čakarević (2008).

5 Predavanja sa skupova Beogradskog kruga su objavljena u: Čolović i Mimica (ur.), 1992. 6 Neki od mojih sagovornika i sagovornica vide članove/članice Beogradskog kruga kao liberalno

orijentisane intelektualce koji se nisu zalagali za odlučniju intervenciju u društvenu realnost. Na primer, Ljubiša Ristić, pozorišni reditelj i potonji funkcioner Jugoslovenske levice (JUL), stranke koju je vodila Miloševićeva supruga Mirjana Marković, nije želeo da učestvuje u radu Kruga, jer inicijativa navodno nije bila "dovoljno levičarska". Jedan od glavnih naslednika Kruga je Centar za kulturnu dekontaminaciju koji vodi dramaturškinja Borka Pavićević (1947) koja je takođe učestvovala u studentskim protestima 1968.

7 Elektronskom poštom, jul 2010.

Druga Srbija kurziv

Druga Srbija kurziv


120 121


cionalne ženske uloge – brige o drugima, tešenje, skrivanje, pružanje podrške. To je nevidljivi, skriveni, nepriznati ženski rad. Kao feministkinja znam da je to samo produžetak kućnog rada, da ima terapeutsko dejstvo, ali da nema transfor-mativni karakter. [...] Bilo mi je stalo da pokrenem žensku mirovnu grupu kako ženski rad ne bi bio nevidljiv i nepriznat, jer je to nepravično. Naše angažovanje za mir nije naša prirodna uloga, nije naša majčinska dužnost, nego politički izbor i kulturno opredeljenje – da budemo protiv rata, militarista, nacionalista, da im ne dozvolimo da govore u naše ime. Bilo mi je stalo da se u mirovnom pokretu ne ponavljaju, ne reprodukuju neke patrijarhalne uloge podređenosti i nevidljivosti, neravnoteže moći.1

Tejlor (Taylor) tvrdi da je "rodna hijerarhija toliko žilava da su, čak i u pokreti-ma koji se trude da budu rodno osetljivi (gender inclusive), mobilizacija, liderstvo, strategije, ideologije, pa i sami efekti rodno obeleženi".2 Kada se ova hijerarhija dovede u pitanje, rod se unutar grupe nameće kao "organizujući princip" protesta. Posle napuštanja Centra, nekoliko aktivistkinja je pokrenulo ŽUC, jedinu organi-zaciju nastalu na samom početku ratnih sukoba koja je i posle njihovog završetka zadržala snažnu aktivističku komponentu.3

Štaviše, još jedan od istaknutih članova Centra tvrdi, pak, da tačke razdora među aktivistima/aktivistkinjama nisu bile ideološke, već profesionalne prirode. On kaže:

Treba naglasiti da smo mi u rat ušli bez i jedne nevladine organizacije i prva koja se pojavila upravo na toj platformi otpora ratu bio je Centar za antiratnu akciju. Mi smo svi izašli iz tog Centra. Kada bi se neke teškoće i problemi pojavili među nama, nije bilo nikakve strukture, niti tradicije koja bi nas podstakla da se oko nečega složimo, kako to čine, na primer, političke partije u parlamentu. Nije bilo mnogo animoziteta, bilo je više nečega što bih nazvao prirodnom podelom rada, različite organizacije su počele da rade različite stvari. Ne mogu reći da je bilo naglog raspada, iako je, naravno, bilo tenzija...4

Po rečima ovog aktiviste, Centar je bio prva antiratna nevladina organizacija u srbijanskom političkom kontekstu koji, sve do njegovog pojavljivanja, nije bio do-voljno upoznat s tom formom političke aktivnosti. Mada on priznaje da su posto-jale tenzije među aktivistima/aktivistkinjama, relativno brza fragmentacija Centra pripisuje se "prirodnoj podeli rada" više nego nepomirljivim ideološkim preferen-cama. Ovakva interpretacija, pored toga što donekle zamagljuje različite ideološ-ke orijentacije aktivista/aktivistkinja, ukazuje na činjenicu da je Centar osnovala

1 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 16–7.2 Taylor, 1999, str. 9. 3 Ovoj grupi posvećujem poglavlje koje sledi.4 Intervju s autorom, Beograd, januar 2010.

starija generacija političkih protagonista koji su već posedovali zavidne "količine" društvenog i simboličkog kapitala. Zato su i mogli vrlo rano da podele aktivističku "scenu", na kojoj "različite organizacije rade različite stvari", po linijama profesio-nalne stručnosti, pa tako navodno sarađuju umesto da se takmiče. Ovo se bitno razlikuje od prirode aktivističkog angažmana u Hrvatskoj, gde su aktivisti/aktivis-tkinje bili mlađi, pa je sam antiratni angažman postao polje proizvodnje simbo-ličkog kapitala. I spomenuti aktivista je, na osnovu svoje profesionalne reputacije, pokrenuo nevladinu organizaciju za zaštitu i promociju ljudskih prava u Srbiji.

Konačno, zajedno s interpretativnim, ideološkim i profesionalnim razlikama unutar Centra, moj empirijski korpus ukazuje i na značaj liderstva, ličnosti i ličnih tenzija među aktivistima/aktivistkinjama. Jedan od članova Centra kaže:

Treba imati u vidu da nevladine organizacije obično vode jake ličnosti, a s tim jakim ličnostima nije baš uvek lako sarađivati. Ima i dosta ljubomore, dosta intelektualnog individualizma. To su, takođe, uglavnom ljudi koji se teško mogu povinovati disciplini, svi su oni morali da podnesu veliki rizik. Kada postoji jed-na mala grupa ljudi kojoj se stalno preti i koja je stalno napadana, onda ti ljudi počinju da grizu jedni druge. Tako nešto se pojavljivalo na individualnom nivou, a onda je nešto dobro počelo da se događa. Naime, bilo je sve više i više nevla-dinih organizacija izvan Beograda, naročito s većim prilivom novca iz stranih fondacija...5

Ovaj odlomak pokazuje da su aktivističko "jezgro" beogradskog Centra činile "jake ličnosti" koje su se teško navikavale na nehijerarhijske aktivističke strukture. Najraniji protagonisti su bili "stalno napadani", pa ih je napor da deluju u teškim uslovima ponekad okretao jedne protiv drugih.6 Ovo je, međutim, u bliskoj vezi s

5 Ibid.6 Prilično negativan prikaz antiratnih protesta u Beogradu daje Srđan Dragojević u filmu Lepa sela

lepo gore (1996). Ima, međutim, i drugačijih vidova sećanja na ove poduhvate: na primer, 6. aprila 2010. Inicijativa mladih za ljudska prava organizovala je koncert ispred beogradskog Filozofskog fakulteta kako bi podsetila na bend Rimtutituki koji je nastao početkom 1992. privremenim spa-janjem bendova Ekatarina Velika (EKV), Električni orgazam i Partibrejkersi. Novac za koncert Rimtutitukija, kao i za kamion kojim su članovi grupe obilazili Beograd pevajući pesmu Mir, brate, mir, obezbedila i Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES) koju je u to vreme vodio Ivan Stambolić, bivši predsednik Predsedništva Srbije. Stambolić je kid-napovan i ubijen u avgustu 2000. jer je predstavljao moguću konkurenciju Slobodanu Miloševiću na predsedničkim izborima. Videti: Aranđelović, 2012.

Zanimljivo je u ovom kontekstu spomenuti i malo poznatu antiratnu pesmu Neću protiv druga svog koju su 1991. zajedno snimili (hrvatski) glumac Rade Šerbedžija i (srbijanska) pevačica Svet-lana Ceca Ražnatović (koja je od 1995. bila udata za vođu srpskih paravojnih formacija Željka Ražnatovića Arkana). Pesma je dostupna na: https://www.youtube.com/watch?v=WwoMM1m0ols (pristupljeno 21. 4. 2014). Rade Šerbedžija je, takođe, igrao glavnu ulogu u relativno slabo pozna-tom filmu Dezerter koji je 1992. snimio Živojin Pavlović, jedan od najistaknutijih predstavnika tzv. "crnog talasa" jugoslovenskog filma.


122 123


"dubljim" matricama srbijanskog (van)institucionalnog političkog života i nedo-voljno razvijene političke kulture koja prednost daje snažnim liderskim figurama nauštrb horizontalnog političkog organizovanja.

Hrvatska

Od samog osnivanja, Antiratna kampanja Hrvatske je nameravala da koordinira veći broj organizacijski različitih formi antiratnog delovanja širom zemlje. Upravo je zbog toga, kako smo videli u prethodnom poglavlju, prvobitno ime ove inicijati-ve i bilo Odbor antiratne kampanje. U tom smislu, jedna od osnivačica Kampanje kaže:

Antiratna je bila inkubator... u njoj je u najgoroj fazi ostalo manje od 20 lju-di, a kroz godine je zapravo narasla u mrežu od više od 20 organizacija kakve su Centar za žene žrtve rata, Zamir, Suncokret,1 Centar za mirovne studije2 … koje danas postoje, imaju svoj identitet, autonomiju, registrirane su kao pravne osobe… neka vrsta dodatne zadaće Antiratne osim promocije nenasilja, komu-nikacije, komuniciranja u sukobu je bila i stvaranje prostora u kome mogu na-stati te nove organizacije… na primjer, iz Centra za žene žrtve rata su nastale skoro sve ženske organizacije, pa i one izvan Zagreba, jer smo mi znali da treba decentralizirati i slali i novce u Istru, Knin, Slavoniju… sve je to kretalo iz jedne te iste inicijative...3

Broj aktivista/aktivistkinja u Kampanji se u toku ratnog konflikta menjao, opa-dajući u jednom trenutku i na "manje od 20 ljudi". Ipak, od samog početka, čla-novi/članice Kampanje su artikulisali cilj decentralizacije aktivističkog angažma-na, pružajući podršku grupama koje su delovale u glavnom gradu ili izvan njega, odnosno stvarajući infrastrukturu koja bi te aktivnosti omogućila. U tom smislu, za ARK je bio veoma važan kontakt s Centrom za mir, nenasilje i ljudska prava, "samoniklom" (grassroots) inicijativom koja se u Osijeku, gradu pod direktnim na-padom snaga JNA, javila 1992. godine. S jedne strane, ARK je logistički osnažio malu aktivističku grupu izloženu jakim pritiscima, dok je, s druge, osječki centar "legitimisao" antiratne napore u Zagrebu. Katarina Kruhonja, koosnivačica Centra, kaže:

1 Centar za humanitarni rad Suncokret je osnovan 1992. s namerom da pruži psiho-socijalnu podršku izbeglicama i interno raseljenim licima. Videti: Janković, 2014.

2 Centar za mirovne studije je osnovan 1996. u kontekstu Volonterskog projekta Pakrac na koji ću se osvrnuti u daljem tekstu. Misija Centra je podsticanje kulture mira kombinovanjem edukacije, istraživanja i aktivizma.

3 Intervju s autorom, Zagreb, jun 2010.

...za nas koji smo se u Osijeku, na crti bojišnice, počeli okupljati radi civilnih mirovnih nastojanja, je otkriće da postoji Antiratna kampanja bilo baš ono što nam je trebalo. Nismo se odranije poznavali. Tek kada smo postali svjesni da se rat događa, pojavila se snažna potreba da učinimo nešto za mir. Povelja Antirat-ne je artikulirala upravo ono što se nama iz neposrednog ratnog iskustva tada činilo životno važnim: mi građani i građanke želimo danas, usred rata, znati što činiti i kako se ponašati, jer će doći vrijeme kad ćemo graditi mir.4

Kampanja je, dakle, povezivala različite inicijative koje su, iako "članice" naci-onalne mreže, u međuvremenu stekle organizacijsku nezavisnost. Po rečima jedne aktivistkinje:

Ured Antiratne je uvijek bio baza za nove inicijative i nove projekte. [...] Mnogo je projekata proizašlo iz Antiratne kampanje, oni su sada nezavisni, ima-ju svoje urede i registrirani su. Ured u Zagrebu je tu da omogući financijsku po-moć, prostor, logistiku, umrežavanje s ostalim grupama na NGO sceni, kontakte, da ih u tom smislu podržimo.5

Ovaj odlomak upućuje na činjenicu da se u toku svog delovanja Kampanja us-postavila kao posrednik (broker) koji je povezivao tačke antiratnog organizovanja na celoj teritoriji zemlje, pružajući logističku i finansijsku potporu. Spomenuta ide-ja prostora pojavljuje se i u intervjuu s još jednom aktivistkinjom Kampanje:

Organizacije su izlazile kad bi dovoljno ojačale i kad bi nam trebao prostor… jer nas je previše bilo, Antiratna je imala 50 kvadrata prostora… dakle, prosto fizički… kad bi nas bilo tamo previše, kad bi mogli strukturu uspostaviti, onda smo izlazili… i svi smo djelovali kao mreža, do dan danas… naravno da postoje neke svađe… i tako kao ameba, kako se ameba razmnožava prostom diobom, kad je dovoljno velika, puf, idemo dalje…6

"Multiplikacijski potencijal" ARK-a se jasnije uočava u poređenju s još jednom (ljudskopravaškom) organizacijom koja je u to vreme bila aktivna u Hrvatskoj – Hrvatski helsinški odbor (HHO).7 Odbor je u martu 1993. osnovala grupa nezavi-snih intelektualaca, pravnika i javnih ličnosti, okupljena oko Ivana Zvonimira Čič-ka. Čičak, koji je učestvovao u osnivanju prvog jugoslovenskog Helsinškog odbora (1986), bio je jedna od istaknutijih figura pokreta poznatog pod nazivom Hrvatsko proljeće, koji je početkom 1970-ih zahtevao veća prava i autonomiju Hrvatske i 4 Katarina Kruhonja, citirana u: Janković i Mokrović (ur.), 2011, str. 35.5 Natali Šipak, citirana u: Barilar et al. (ur.), 2001, str. 184. 6 Intervju s autorom, Zagreb, jun 2010.7 Šematski prikaz onoga što ovde nazivam "multiplikacijom" dat je u: Janković i Mokrović, 2011,

str. 132–3.


124 125


hrvatskog jezika u okviru tadašnje Jugoslavije.1 Mada je naišao na snažan otpor ko-munističkog režima koji je smenio partijske čelnike u Hrvatskoj, uključujući Savku Dabčević Kučar i Miku Tripala, ovaj pokret je "lansirao" novu generaciju hrvatskih političara (Dražen Budiša, I. Z. Čičak, itd.) povezanih s Franjom Tuđmanom. U toku 1990-ih, HHO je bio aktivan u sprečavanju deložacija, zalagao se za vladavinu prava i dokumentovao ratne zločine počinjene na hrvatskoj teritoriji. S obzirom na generacijske i ideološke razlike, kao i na divergente aktivističke tradicije iz kojih su dolazili, ARK i HHO nisu značajnije sarađivali u toku ratnih sukoba, iako su imali suštinski iste ciljeve.

Grupa koja je pokušala nešto učiniti je bila Antiratna kampanja... ali to je bilo trivijalno... kako možeš biti protiv rata kad te netko napada i bombardira ti kuću... to znači "hajmo se predati, ne?". Povrh toga, Kampanja nije imala nikakvog utje-caja u javnosti... to je bila grupa ljudi koja je nastupala s pozicije koja nije uopće bila prihvatljiva u Hrvatskoj... njihov učinak je bio na nivou daška vjetra… ali mi smo imali učinak, jer smo bili stari "kontrarevolucionari", mnogi su među nama bili i u zatvoru, ljudi kao Tripalo, na primjer... mnogi od nas su Tuđmana osobno poznavali... a oni su bili grupa mladih povezanih s Komunističkom partijom i tražili su neko novo mjesto, pa su ga našli u civilnom društvu, dakle nisu imali kredibilitet koji smo imali mi, posljednji dinosauri hrvatske politike...2

Ativisti i aktivistkinje ARK-a su bili svesni Čičkove hrabrosti da otvoreno go-vori o kršenju ljudskih prava i kritikuje hrvatske vlasti bez obzira na bliske veze s nekim od njenih predstavnika. Zato su mu se obratili za podršku u aktivnostima na sprečavanju isterivanja srpskog stanovništva iz domova (deložacije). Evo kako se jedna aktivistkinja seća njegove posete sedištu Kampanje:

Objavili smo knjigu o kršenjima ljudskih prava u ratu u Hrvatskoj i orga-nizirali smo, kad je knjiga objavljena, turneje po par gradova... uglavnom, zvali smo Čička kao nekoga ko je mogao kritički govoriti o zločinima koje je hrvatska vojska u to vrijeme radila i, recimo, sjećam se da je Čičak došao... mi smo tad već imali ured u Tkalčićevoj, on je došao, pogledao taj ured kak izgleda... mislim da nas je procijenio kao hrpu hipija... tada je on već radio na osnivanju Hrvatskog helsinškog odbora i nešto je bilo razgovora o mogućoj suradnji... ali, velim, oci-jenio je da smo neozbiljni, ono hipi.

1 Pokret je otpočeo Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika objavljenom u Telegramu 13. marta 1967. Aktivisti/aktivistkinje su naišli na snažan otpor jugoslovenskog režima, pa su čelnici Saveza komunista Hrvatske bili primorani na ostavke (Savka Dabčević Kučar, Miko Tripalo, Dragutin Haramija). Videti: Ponoš (2007). Čičak je kasnije obnovio rad Hrvatske seljačke stranke koja je zajedno s Tuđmanovim HDZ-om učestvovala na prvim višestranačkim izborima.

2 Intervju s autorom, Zagreb, januar 2010.

Važan ideološki "rased" između ove dve aktivističke grupe imao je uticaj na na-čin na koji se oblikovala hrvatska civilna "scena". Dok je, s jedne strane, Kampanja podsticala pluralnost tema, podržavala inicijative širom zemlje i težila "grananju" aktivističke mreže, HHO je ostao relativno izolovana i hijerarhijski uređena orga-nizacija koju vode istaknute javne ličnosti.3

U usporedbi s HHO-om, Antiratna se pokazala kao puno potentnija organi-zacija na način da je tijekom 10 godina, koliko je aktivno postojala, bila rasadnik mnoštva inicijativa, grupa od kojih su neke i dan-danas žive, postoje i dobro rade, a neke su se kasnije ugasile... HHO je od početka bio jedan konceptualno zatvoren projekt istaknutih intelektualaca koji su mu trebali dat legitimitet... bio je, u krajnjoj liniji, ipak, samo branch Helsinki Watcha, dok je ARK bio baš prava, autentična grassroots inicijativa koja je iznjedrila strašno puno novih organiza-cija i to upravo zahvaljujući ovom konceptu otvorenosti i mogućnosti da se ljudi pojave, da nešto predlože, da koriste tu logistiku, da iz toga nikne nešto novo.4

Dva mehanizma širenja antiratnih inicijativa koje sam identifikovao na osnovu do sada izloženog empirijskog materijala, naime decentralizacija/posredovanje i strukturno prerastanje (odnosno nedostatak prostora) – ne bi trebalo da "homoge-nizuju" protagoniste/protagonistkinje ovih akcija. Delovanje ARK-a kao i prateći procesi grananja aktivističke mreže nisu bili mogući bez ideoloških i ličnih tenzija. Mada je grupa na samom početku postojanja bila mala, bilo je bar nekoliko tačaka neslaganja. Po sećanjima jednog aktiviste:

To [ARK] je bio skup ljudi koje je okupila potreba da na neki način reagira-ju na jedno potpuno neprihvatljivo i šokantno stanje koje je nastalo početkom rata… i to rata u dvostrukom smislu... da ti netko tvoju zemlju napada, a ti na televiziji vidiš da selo koje nije niti na 50 km od mjesta gdje živiš je sravnjeno sa zemljom, ljudi ubijeni… a drugi šok je bio to da je ono što je s veseljem dočekano kao demokracija, u stvari, bila ekipa koja je bila za rat, da se militanto ponaša prema unutra… ali svatko je u tome imao svoj različit prioritet... nekima je naj-važnija bila pomoć žrtvama rata… neki su bili motivirani političkim otporom, zato smo mi jedva dočekali resurse kako bismo pokrenuli ARKzin... neki su htjeli formirati oblike alternativne kulture… neki su taj problem unutrašnje militari-zacije zahvatili kroz angažman za ljudska prava… ali jedna od najvažnijih dilema bila je upravo ta, što znači uopće bit antiratni aktivist, aktivistica...5

U prethodnim poglavljima sam pokazao da su se, pored različitih motivacija za antiratni angažman, hrvatski aktivisti, na samom početku ratnog sukoba, suočili s

3 Među kasnijim predsednicima HHO-a su bili zagrebački profesor filozofije Žarko Puhovski, književnik Danijel Ivin i profesor istorije na univerzitetu Jejlu (Yale) Ivo Banac.

4 Intervju s autorom, Zagreb, jun 2010.5 Intervju s autorom, Zagreb, januar 2010.

brisati.. već se spominje u glavnom tekstu gore

militantno


126 127


dilemom kako konceptualizovati antiratni stav u vojno napadnutoj zemlji. Mnogo energije je utrošeno na artikulaciju finih razlika između prava na (samo)odbranu i potrebe da se spreči militarizacija hrvatskog društva. Ove interpretativne finese su važne za dinamiku najranijih antiratnih poduhvata, ali za razliku od srbijanskih aktivističkih epizoda, nisu bile ključne za procese širenja aktivizma u Hrvatskoj. Aktivisti/aktivistkinje koji su napustili ARK zbog toga što su smatrali da Kampanja nije bila dovoljno "patriotska" su bili retki i nisu se, u principu, bavili osnivanjem novih politički orijentisanih društvenih grupa.

Konačno, treba spomenuti i dve verovatno najuspešnije zajedničke akcije hr-vatskih i srbijanskih antiratnih aktivista/aktivistkinja: Volonterski projekt Pakrac i Mirna reintegracija istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Volonterski pro-jekt Pakrac1 je mirovna inicijativa koju je finansirao Program za razvoj Ujedninje-nih nacija između 1993. i 1997. godine. Više od 400 volontera i volonterki iz 30 zemalja je u smenama od tri nedelje (neki su ostali mnogo duže) u Pakracu radilo na obnavljanju grada i pružanju socijalne pomoći. Po rečima Gorana Božičevića: "živeli smo i radili na samoj liniji fronta, obnavljajući porušene kuće, a u stvari koristeći to kao tačku ulaza u ranjenu zajednicu".2 Pakrac3 je bio jedan od prvih projekata u etnički podeljenim gradovima, pa se pokazao važnim za artikulaciju mirovnih strategija koje u obzir uzimaju lokalne uslove i potrebe.4

Mirna reintegracija istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema se odvijala iz-među 1996. i 1998. pod okriljem Prelazne administracije Ujedinjenih nacija (UN-TAES), iako su se napori lokalnih aktera nastavili i posle ovog perioda. Komplek-san proces vraćanja tih regija u hrvatski ustavno-pravni sistem bio je zasnovan na saradnji nacionalnih vlasti i međunarodnih institucija, potpomognutoj grupama hrvatskih i srbijanskih nevladinih organizacija. Kao rezultat ovih akcija, u svoje domove se vratilo 6000 građana/građanki hrvatske i 9000 građana/građanki srpske nacionalnosti.5

1 Pakrac je 1991. imao 46% srpskog stanovništva i u toku rata je bio etnički podeljen grad.2 Božičević, 2009, str. 70.3 Holandski mirovni aktivista Vam Kat je bio prvi koordinator ovoj projekta, dok su Vanja Nikolić

i Goran Božičević vodili kamp. Srbijanski partner je bila beogradska grupa Most, nastala u okviru CAA. Most je pokrenula balerina i koreografkinja Jelena Šantić (zajedno s psiholozima Dra-ganom Popadićem, Tatjanom Kecman i Tinde Kovač Cerović).

Jelena Šantić (1944–2000) je bila inicijatorka mnogih mirovnih grupa i protesta u Srbiji u toku 1990-ih, među kojima je najvažnija Grupa 484 posvećena pružanju pomoći porodicama koje su izbegle iz Hrvatske. Za svoj angažman je dobila međunarodnu nagradu Pax Christi, a berlinske vlasti su jedan park u opštini Helersdorf (Hellersdorf) nazvale njenim imenom. Videti: Subotić i Ljubić, 2005.

4 Videti: Božičević, 2010, str. 88–109; Wilson Young, 2010. 5 Posebno važnu ulogu u ovom procesu, koji Ujedinjene nacije smatraju jednom od najuspešnijih

mirovnih misija, odigrali su tzv. mirovni timovi formirani od volontera i volonterki osječkog Centra za mir, nenasilje i ljudska prava. Koordinacioni tim mirovnih organizacija je uključivao:

Zaključak

Ovo poglavlje se poziva na dubinske intervjue s antiratnim aktivistima/aktivistki-njama u Srbiji i Hrvatskoj i ispituje kako su se širile antiratne inicijative u toku po-slednje decenije prošlog veka. Aktivističke epizode se obično javljaju ispod praga društvene vidljivosti i "osetljivosti" državnog aparata pre nego što poprime oblik javnog suprotstavljanja političkoj moći. (Post)jugoslovenski antiratni protestni ciklus 1990-ih treba smestiti u širu društveno-političku ravan obeleženu uvođe-njem stranačkog pluralizma i prvim višepartijskim izborima koji su se u Jugosla-viji održavali početkom 1990-ih. Mapiranje mehanizama difuzije, odnosno širenja antiratnih poduhvata, nemoguće je bez napora da se razume društveno-politička klima koju je karakterisala neujednačena transrepublička distribucija političke i vojne moći.

Empirijski korpus koji je ovde analiziran upućuje na zaključak da su se me-hanizmi odgovorni za unutrašnju dinamiku inicijalnih aktivističkih grupa kom-binovali na različite načine, pa su i rezultirali drugačijim razvojnim putanjama antiratnih poduhvata. S jedne strane, Antiratna kampanja Hrvatske je delovala kao uspešan posrednik, podstičući i podržavajući antiratne incijative širom zemlje. Posredništvo je, dakle, predstavljalo primarni mehanizam povećanja opsega anti-ratnog organizovanja i vodilo je relativno brzoj multiplikaciji civilnih organizacija. Na drugoj strani, srbijanski antiratni aktivizam vodio je stalnoj fragmentaciji akti-vističkih grupa, jer su ga karakterisale ideološke, profesionalne i lične podele (od kojih su neke, naravno, postojale i u ARK-u). Nije bilo nijedne organizacije koja je mogla da uspostavi čvršće veze među antiratnim akterima i na taj način podrži njihov rad i razvoj.

Moji nalazi su u saglasnosti s tvrdnjom Mekadama i saradnika da difuzija i po-sredništvo, iako deluju u istom društvenom pokretu, proizvode različite efekte širenja aktivizma. Kada je difuzija dominantni mehanizam povećanja opsega aktivističkog delanja, kakav je slučaj s Centrom za antiratnu akciju, širenje inicijativa može biti brzo, ali je u geografskom smislu ograničeno i, na duge staze, slabi aktivistički anga-žman. Ovo stoga što putanje difuzije ostaju unutar postojećih lokalnih, institucional-nih i grupnih granica koje uokviruju, manje ili više jaku, mrežu društvenih aktera ve-rovatno formiranu i pre početka protestnog ciklusa. One, takođe, rezultiraju i jakim "liderskim" figurama koje karakterišu srbijansku aktivističku scenu (Nataša Kandić,

Grupa 484 (Beograd), Somborska mirovna grupa, ARK (Zagreb), Udruženje za mir i toleranciju (Bačka Palanka), Udruženje za mir i ljudska prava Baranja, Akcijska grupa mladih Osijek i Cen-tar za mir, nenasilje i ljudska prava (Osijek). Videti: "Mirna reintegracija", u: Božičević (ur.), 2010, str. 69–92; Kruhonja, 2010.

Treba, međutim, istaći da je povratak izbeglog srpskog stanovništa u Hrvatsku spor i nedovolj-no podstican proces. Po popisu iz 1991. u Hrvatskoj je živelo 581 663 Srba (12,2% ukupnog stanovništva), a 2011. 186 633 (4,3%).

Ujedinjenih


128 129


Sonja Liht, Vesna Pešić, Staša Zajović, Sonja Biserko). Nasuprot tome, posredništvo preseca ranije uspostavljene društvene linije i povezuje različite forme kolektivnog organizovanja u zajedničku akciju. Zato je geografski opseg ovog mehanizma širi, a i veća je verovatnoća da će generisati nove oblike aktivističkog identiteta.

Razlike u analiziranim mehanizmima širenja antiratnih inicijativa u Srbiji i Hrvatskoj mogu se objasniti nizom međusobno povezanih činilaca koji odraža-vaju divergentne aktivističke tradicije ove dve zemlje. Mnogi beogradski aktivisti su imali "šezdesetosmaško" iskustvo obeleženo naporom da se jugoslovenska so-cijalistička ideologija afirmiše kritikom "s leva".1 Aktivisti/aktivistkinje CAA su, u principu, bili stariji od svojih zagrebačkih kolega/koleginica i pozivali su se na disidentsku tradiciju koja se u federalnoj prestonici razvijala još od 1950-ih godi-na. U tom smislu, studentski protesti u Jugoslaviji 1968, koji su se odvijali u kon-tekstu globalnog društvenog pokreta aktivnog neposredno pre, u toku i posle ove godine, predstavljaju jednu od najvažnijih epizoda vaninstitucionalnog civilnog organizovanja koja i dalje čeka iscrpnu kritičku evaluaciju. Iako su pokazali izne-nađujuću sinhroniju širom sveta, ovi protesti su reflektovali specifična pitanja koja su studenti/studentkinje postavljali u svojim zemljama.2 Između 1966. i 1971. u univerzitetskim centrima širom Jugoslavije, studenti/studentkinje su odbijali da prisustvuju nastavi i zauzimali su univerzitetske zgrade.3 Među najvažnijim stu-dentskim zahtevima bili su demokratizacija društva, stvaranje javne sfere i sloboda okupljanja i protestovanja. U jugoslovenskom slučaju, protesti, u principu, nisu na-puštali postojeći socijalistički model društvenog organizovanja mada su bili idejno heterogeni.4 Primarno su, ipak, predstavljali izraz nezadovoljstva mladih socijalista deformacijama jugoslovenskog socijalizma. Studenti su tvrdili:

Mi nemamo nikakav poseban program. Naš program je program najprogre-sivnijih snaga našeg društva – Program Saveza komunista Jugoslavije i Ustav. Mi zahtevamo njihovo dosledno sprovođenje.5

1 Videti: Malavrazić, 2008. U toku intervjua, neke istaknute jugoslovenske feministkinje su pokrenule pitanje rodne analize protesta 1968. Naime, ovi protesti se, po njima, nisu na odgovarajući način založili za rodnu jednakost. Zanimljivo je, u tom smislu, napomenuti da je Agneš Heler (Agnes Heller) bila jedina žena u uređivačkom odboru časopisa Praxis koji je brojao 29 članova. Vid-eti, npr.: Kangrga, 1997. Zagorka Golubović (članica beogradske grupe praksisovaca), Blaženka Despot (povremeno objavljivala u časopisu Praxis) i Nadežda Čačinovič (učestvovala u radu Korčulanske letnje škole) su među retkim ženama povezanim s grupom Praxis.

2 Kanzleiter, 2009.3 Pored beogradskog, bilo je značajno i zauzimanje ljubljanskog univerziteta koje je organizovala

grupa okupljena oko aktiviste Jaše Zlobeca (1951–2011), glavnog urednika studentskog časopisa Tribuna.

4 Bešlin (2009) upozorava da bi prilikom tumačenja značaja protesta 1968. trebalo uzeti u obzir činjenicu da su u avgustu 1968. trupe pet zemalja Varšavskog pakta ušle na teritoriju Čehoslovačke, što je izazvalo zabrinutost jugoslovenskih vlasti.

5 Kanzleiter, 2008, str. 222. Videti više o dokumentu "3000 reči" koji su studentski aktivisti napisali

Protesti su završeni obraćanjem predsednika Tita koji je priznao da su student-ski zahtevi opravdani, a nekoliko godina potom su beogradski profesori/profesor-ke praksisovci bili žrtve pooštrene državne represije, uklonjeni su sa univerziteta i premešteni na državno finansiran Institut za filozofiju i društvenu teoriju (1975), dok su zagrebački profesori zadržali svoje akademske pozicije.6

Iako su važna epizoda u istoriji jugoslovenskog građanskog/vaninstitucijalnog angažmana, bilo bi pogrešno tvrditi da su studentski protesti 1968. predstavljali ključni momenat u političkom životu Jugoslavije ili da su postigli svoj izvorni cilj. Po nekim autorima,7 protesti su usporili, ako ne i zaustavili, reformski kurs koji je Partija zauzimala u vreme njihovog održavanja.8 Veoma kratak prikaz – kakav ovde nudim – može samo da "homogenizuje" tako složen fenomen koji zahteva detaljnu empirijsku analizu. Za potrebe ovog poglavlja važno je to što su studentski protesti 1968. stvorili aktivističke mreže koje su unapredile i ojačale ideju civilnog učešća u političkom životu zemlje. Kako sam već nagovestio, ljudi koji sudeluju u emocionalno nabijenim kolektivnim poduhvatima, ostaju politički aktivni i u budućnosti.9 Po rečima Miladina Životića:

Godina 1968. nije donela konkretne rezultate u smislu političkih promena. Ali je proizvela novi senzibilitet, novu društvenu klimu, novu mentalnu situaciju koja je omogućila pad realnog socijalizma. Nema promena u društvenom siste-mu bez promena u načinima na koji ljudi misle. [...] 1968. je stvorila generaciju koja je počela da misli drugačije i da se kritički otvara prema svetu u kom je živela, generaciju koja, bez obzira na sve torture kojima se suprotstavila, više nije mogla biti manipulisana i koja je, drugim rečima, prepoznala sopstvenu stvar-nost.10

Kroz hrabar politički angažman u jednopartijskoj državi, ovi aktivisti/aktivis-tkinje su uspeli da akumuliranju znatnu količinu društvenog i simboličkog kapitala koja im je osigurala – ponekad "statistički" marginalne – ali politički ipak relevan-tne društvene pozicije.

Štaviše, tenzija koja postoji između Zagreba i Beograda u kontekstu studentskih protesta 1968. može se smatrati kritičkom generacijskom razvodnicom (bifurka-cijom) čiji će se značaj za prirodu antiratnog aktivističkog organizovanja pokazati početkom 1990-ih. Aktivisti/aktivistkinje koji su učestvovali u nacionalistički into-niranim studentskim protestima, poznatim pod nazivom Hrvatsko proljeće, oku-

posle protesta 1968: Kanzleiter, 2009. 6 Popov, 1989.7 M. Bešlin, 2009.8 Za ovaj argument nema značajnijeg empirijskog utemeljenja. Videti: Klasić, 2012. 9 McAdam, 1989.10 Kanzleiter i Stojaković (ur.), 2008, str. 36.


130 131


pili su se kasnije u HHO. Iako su se zalagali za poštovanje i zaštitu ljudskih prava, članovi/članice HHO-a nisu bili ni ideološki ni generacijski bliski ARK-u. S druge strane, zagrebački antiratni aktivisti/aktivistkinje pripadaju postšezdesetosmaškoj generaciji koja je odrasla u klimi popuštajućih političkih pritisaka režima i bila orijentisana ka drugačijem nizu (postmaterijalnih i postnacionalnih) društvenih vrednosti. Aktivisti/aktivistkinje koji su osnovali ARK bili su inspirisani novim društvenim pokretima, pitanjima zaštite životne sredine i slovenačkom alternativ-nom (pank) kulturom. S obzirom na njihovo interesovanje za horizontalne (nehije-rarhijske) oblike političkog organizovanja, najraniji učesnici/učesnice u antiratnim inicijativama ostali su, u principu, udaljeni od centara političke moći za razliku od njihovih beogradskih kolega/koleginica od kojih su mnogi zauzeli pozicije bliske srbijanskoj vladi posle promena 5. oktobra 2000. (tabela 1).

Idealtipske odlike antiratnog aktivizma u Srbiji i HrvatskojSrbija Hrvatska

Struktura Više hijerarhijska (liderska) Više horizontalna

Udaljenost od zvaničnih političkih centara

Manja Veća

Jugoslovenska orijentacija Više projugoslovenski Više anti/anacionalni

Uzroci raspada jugoslovenske federacije

Bitne interpretativne razlike

Više interpretativne saglasnosti

Dominantni mehanizam širenja aktivizma

DifuzijaFragmentacija

PosredništvoMultiplikacija

Aktivistička tradicija Disidenti 1968. Novi društveni pokreti

Starost Stariji aktivisti Mlađi aktivisti

Primarna lokacija Beograd Zagreb (blizina slovenačke alternativne scene)

Reputacija Već postojeći društveni i simbolički kapital

Proizvodnja društvenog i simboličkog kapitala

Međutim, bez obzira na posebnosti inter- odnosno intra-grupne dinamike inicijalnih antiratnih poduhvata u Srbiji i Hrvatskoj, obe organizacije kojima se ovde bavim proizvele su privremenu meta-platforme, omogućivši približavanje većeg broja različitih identiteta koji su se vremenom "izoštravali" i poprimali ili gubili političku relevantnost. Mnoštvo takvih dinamičnih identitetskih artikula-

cija na jednom mestu bilo je moguće zbog kolektivne/aktivističke svesti o ugrože-nosti različitosti kao političke vrednosti. Zajedno s "tradicionalno marginalnim" grupama (feministkinje, anarhisti, pripadnici LGBT populacije, aktivisti za zaštitu životne sredine), antiratni pokreti u Srbiji i Hrvatskoj uključivali su predstavnike nacionalnih manjina kojima je bilo neprihvatiljivo rasprostranjeno i od strane dr-žave podsticano insistiranje na jednodimenzionalnom nacionalnom identitetu.1 U ovom poslednjem slučaju, zaglušujuća nacionalistička buka narušavala je krhke identitetske dimenzije i ravnoteže koje ne prate veštački nametnutu logiku etno-kulturnog razdvajanja.

Iako je široko zasnovan kolektivni identitet, kao skup zajedničkih političkih vrednosti koje su od posebne važnosti za aktiviste/aktivistkinje, element koji ra-zlikuje društveni pokret od drugih društvenih aktera, to ne bi trebalo da znači da su članovi/članice neke kolektivne inicijative ideološki homogeni. Kolektivna aktivistička platforma najčešće se pojavljuje kao najmanji zajednički imenilac koji je rezultat privremene ravnoteže među različitim intragrupnim orijentacijama. Međutim, kada se kolektivni poduhvati s političkim ciljevima odvijaju u društveno nestabilnim sredinama u kojima aktivisti/aktivistkinje preuzimaju ozbiljan rizik, određene ideološke interpretacije unutar grupe mogu postati nekompatibilne. U tom smislu, slučaj najranijih antiratnih inicijativa u Srbiji 1990-ih pokazuje da su Mekadam i saradnici donekle prenaglasili važnost spoznaje o sličnosti među ko-lektivnim akterima. Koncentrišući se na aktivističke epizode koje su uspele da mo-bilišu znatniji deo populacije, autori su pretpostavili da će mehanizmi odgovorni za povećanje opsega aktivističkog angažmana proći kroz spoznaju sličnosti tj. da će aktivisti/aktivistkinje postati svesni dovoljno visokog nivoa ideološke istovetnosti koja omogućava zajedničku političku akciju.

Moj empirijski materijal pokazuje da je spoznaja o sličnosti zaista postojala među hrvatskim aktivistima/aktivistkinjama koji su prepoznali agresivno-ekspan-zionistički karakter ratova za jugoslovensko nasleđe u pogledu odgovornosti Srbi-je, ali i učešća Hrvatske u ratu u Bosni i Hercegovini. Potrebno je, međutim, uvesti i pojam spoznaje o različitosti koji bi bio relevantan za multiplikacije i fragmentacije na srbijanskoj aktivističkoj sceni. Spoznajom o različitosti nazivam društveni me-

1 Povećan intenzitet antiratnog angažmana u severnoj srbijanskoj pokrajini treba pripisati njenom izrazito multietničkom karakteru i naporu aktivista/aktivistkinja da smanje etničke tenzije. Poseb-no interesantna epizoda antiratnog organizovanja u Vojvodini odigrala se u mestu Trešnjevac koje ima 96% mađarskog stanovništva. Naime, 10. maja 1992. grupa lokalnih žena odlučila je da se suprotstavi prinudnoj mobilizaciji njihovih sinova, muževa i očeva. Okupile su se u baru Zicer i formirale tzv. Duhovnu republiku Zicer. Selo su potom opkoli tenkovi JNA s namerom da prekinu protest, ali su se ženama uskoro priključili prigovarači savesti i aktivistkinje ŽUC-a. Protesti su nastavljeni nekoliko meseci. O njima je izveštavao mađarski list u Srbiji Magyar Szó. Videti: Zajović et al., 2007, str. 368. Videti takođe snimak antiratnog skupa u Senti, dostupno na: www.lsv.org.rs/index.php?p=171&v=10253 (pristupljeno 31. 7. 2012).

platformu

opkolili

neprihvatljivo


132 133

hanizam koji onemogućava civilne aktere da artikulišu ideološke i profesionalne ciljeve i identitete na način koji bi prevazišao unutrašnje tenzije. Kada interpre-tativni narativi postanu nepomirljivi, akteri shvataju da cilj aktivističkog delanja ne može da bude ostvaren u okviru postojeće strukture, već se ono mora nastaviti u novim organizacionim (spin-off) oblicima (kakav je ovde npr. slučaj s beograd-skom aktivističkom grupom ŽUC).

Štaviše, ovo poglavlje se bavilo samo primarnim procesom širenja antiratnih inicijativa, odnosno fragmentacijama i multiplikacijama najranijih antiratnih po-duhvata. Međutim, difuzija i posredništvo se ne završavaju u ovoj fazi, već se na-stavljaju u novim političkim okolnostima i socijalno-ekonomskim uslovima. Bilo bi, zato, relevantno ispitati mehanizme aktivističkog pregrupisavanja (sekundarni procesi širenja) i polarizacije u posleratnom periodu koji karakterišu kako manji finansijski uplivi iz inostranstva, tako i sve izraženiji pritisci profesionalizacije.

Takođe, bilo bi značajno videti da li inicijatori protestnog ciklusa i njihovi "di-rektni" sledbenici ostaju akteri s najvećom moći celom dužinom njegovog trajanja, bez obzira na to što ne moraju obavezno zadržati istu organizacionu formu. Smi-sleno je pretpostaviti da grupe koje se javljaju u kasnijim fazama protestnog ciklusa (kao posledica jedne ili druge vrste ovde analiziranog scale shifta) imaju manji po-litički uticaj, kako u samom aktivističkom polju, tako i u odnosu na državni aparat. Najranije inicijative (ili, kako ih naziva Sid Tarrow, early risers) akumuliraju više iskustva, mobilišu veći broj ljudi i stvaraju druge oblike simboličkog i finansijskog kapitala koji im obezbeđuje veću legitimnost u vršenju pritiska na državu, ali i na širu društvenu zajednicu. Na taj način "inicijatori" često monopolizuju određene sfere aktivističko-profesionalne delatnosti i uspostavljaju se kao "neupitni" lideri koje je teško kritikovati "iznutra", odnosno iz samog aktivističkog jezgra. Jedan pripadnik mlađe generacije zaštitnika ljudskih prava u Srbiji je nedavno napisao:

Uz iskreno poštovanje i priznanje ranama iz prošlosti i hrabrosti kakvu je malo ko pokazao, verujem da je došlo vreme da razbijemo zavet ćutanja. [...] Nema sumnje da i mi, mlađi borci za ljudska prava, snosimo ogroman deo odgovornosti. Prihvatili smo pravila igre bez otpora i nismo uspeli mnogo toga da promenimo. [...] Danas su na sceni moćni klanovi koji kontrolišu pojedine oblasti ljudskih prava. Uspostavljeni su monopoli, stavljene šape na donatore, svuda se pronalaze teorije zavera i nekakvi "tabori". Postoje projekti koju su nedodirljivi, o kojima mediji bliski sektoru nikada neće kritički pisati iz najboljih namera.1

Iako, naravno, nije lako empirijski "uhvatiti" unutargrupne tenzije na regional-noj civilnoj sceni koje su često refleksija matrica moći protiv kojih je uperen aktivi-stički angažman, moguće je veću pažnju posvetiti inicijativama koje se artikulišu u

kritičkom odnosu prema čvrsto postavljenim predstavnicima "civilnog društva".

1 D. Popović, 2011.

Poglavlje 6

Antiratni aktivizam i posle ratnog konflikta: beogradske Žene u crnom

Mnogi su ljudi prvi put pojmili što je to identitet stideći se postupaka svojih sunarodnjaka.2

Mirko Kovač

Beogradska aktivistička grupa Žene u crnom (ŽUC)3 saopštila je 12. oktobra 2010. da su dva mladića upala u njihove prostorije u Jug Bogdanovoj ulici u Beogradu i čekićem napala aktiviste, tražeći "pedere" među njima.4 S obzirom na činjenicu da se ovaj incident dogodio na dan nasilne Parade ponosa, članice grupe su zaključile da je napad povezan s podrškom koju pružaju LGBT populaciji u Srbiji. Pozvale su srbijanske vlasti da pronađu i kazne počinioce. Nekoliko sati kasnije, neke od njih su bile u prvom redu aktivista i aktivistkinja koji su nosili parole protiv homofobije u protestu završenom velikim brojem povređenih policajaca koji su obezbeđivali skup.

Ovo je jedan od incidenata u dvadeset godina dugoj istoriji ŽUC-a – nesum-njivo jedinstvenog fenomena na srbijanskoj civilnoj sceni. U protekle dve decenije, od samog početka ratova za jugoslovensko nasleđe, članice/članovi ove grupe or-ganizovale su više od 700 uličnih stajanja, performansa i protesta u Srbiji i regionu, što je poduhvat koji bi se mogao smatrati izuzetnim i u zemljama s dužim aktivi-stičkim tradicijama i liberalnijom političkom kulturom. Od osnivanja grupe, or-ganizaciju vode dva slogana – Uvek neposlušne i Ne u naše ime – reflektujući jasan politički stav obeležen prefiksom anti: one su antipatrijarhalne, antinacionalističke i antimilitarističke, kao i antihomofobne i antiklerikalne.

ŽUC čini esencijalni deo male, ali dinamične zajednice aktivistkinja/aktivista i

2 Mirko Kovač, "(Ne)prilagođen", H-Alter. 3 Ranija verzija ovog poglavlja je objavljena u: Bilić, "Kolektivni identitet kao strategija preživljavanja

beogradske aktivističke grupe Žene u crnom", Antropologija, 12 (2012) 2, str. 187–207.4 Tanjug, "Napadnuti aktivisti Žena u crnom", Blic, 10. oktobar 2010, www.blic.rs/Vesti/

Hronika/211209/Napadnuti-aktivisti-Zena-u-crnom (Pristup 21. 4. 2012).

obično smo pisali pristupljeno

možda bolje scale shifta-a u kurzivu

može se brisati

cela stranica je highlighted verovatno zbog toga što sam označio broj strane 132.. nema praznine između fusnote i 132


134 135


borkinja/boraca za ljudska prava koja je postala vidljiva ranih 1990-ih, dakle nepo-sredno pre i u toku oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Mnoge antiratne inicija-tive su brzo nestajale ili se sužavale i profesionalizovale pod pritiskom unutrašnjih tenzija, režimske represije i opšte društvene atmosfere obeležene siromaštvom i strahom. Međutim, bez obzira na nepovoljne okolnosti, ŽUC je uspeo da sačuva aktivistički napon i neprekidno osvaja deo javne sfere i (fizičkog) javnog prostora u koji se smešta(la) odlučno iskazana antiratna i antipatrijarhalna poruka.

U ovom poglavlju koristim niz metodoloških tehnika kako bih ispitao izne-nađujući opstanak ŽUC-a. Empirijski korpus koji podvrgavam sociološkoj ana-lizi uključuje dubinske intervjue s članicama/članovima grupe i drugim antirat-nim aktivistkinjama/aktivistima u Srbiji i regionu, njihove letke i publikacije, kao i zapažanja (participant observation) nastala u toku učešća u aktivnostima ŽUC-a. Prikupljenom empirijskom materijalu pristupam iz perspektive savremenih studi-ja kolektivnog identiteta, jer smatram da nam može pomoći da bolje razumemo dvodecenijsku "otpornost" ŽUC-a. Pozivajući se na sociološke studije anglosak-sonske provenijencije i kritički ih primenjujući u postjugoslovenskom kontekstu, ovo poglavlje, kao i knjiga u celini, podstiče potencijalno plodonosno ukrštanje regionalnih aktivističkih epizoda i "zapadnog" pojmovnog aparata za izučavanje civilnog, odnosno vaninstitucionalnog angažmana.

ŽUC: istorija otpora

ŽUC je 9. oktobra 1991. organizovao prvo javno stajanje u tišini ispred Student-skog kulturnog centra u Beogradu. Aktivistkinje su bile inspirisane grupom koja je osnovana u Izraelu 1988. godine (kao reakcija na Prvu intifadu) s ciljem javne osude sveprisutnosti rata, nasilja i nekažnjenih zločina u tadašnjem društvenom životu Izraela. Članice te grupe su se oblačile u crno imajući na umu bele žene Juž-noafričke Republike koje su nosile crnu lentu protestujući protiv aparthejda.1 Beo-gradski ŽUC je za svoj angažman dobio nekoliko nagrada, a zajedno s izraelskom grupom je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 2001. godine.2

Videli smo u prethodnim poglavljima da su osnivačice ŽUC-a bile uključene u feministički angažman aktivističke i teorijske prirode od kraja 1970-ih. Takođe su učestvovale u osnivanju CAA, ali su, kako sam pokazao, postale nezadovoljne karakterom mainstream antiratnih protesta, tvrdeći da i mirovni pokret reprodu-kuje patrijarhalne matrice i zanemaruje neravnopravnost žena i muškaraca. Zato

1 Urošević, 2007.2 Žene u crnom predstavljaju globalnu mrežu aktivistkinja posvećenih miru i pravdi.

su došle na ideju da organizuju specifično feminističku antiratnu inicijativu koja bi se suprotstavila patrijarhalnom militarizmu.3

Aktivistkinje ŽUC-a su svake nedelje po osnivanju grupe, dakle paralelno sa odvijanjem jugoslovenskih ratnih sukoba, tiho protestovale na beogradskom cen-tralnom Trgu Republike noseći isključivo crninu. Od završetka ratova, organizo-vale su stajanja u tišini, podsećajući na regionalno i međunarodno važne datume. Međutim, najveći deo njihovih aktivnosti usmeren je na napor da se srbijanske vlasti i javnost primoraju na "suočavanje" s kriminalnom prošlošću, naročito u vezi s priznavanjem masakra u Srebrenici kao zločina genocida.

Imajući to u vidu, ne iznenađuje činjenica da su od prvog pojavljivanja 1991. članice/članovi ŽUC-a izložene mnogobrojnim oblicima represije.4 Jedna od osnivačica grupe smatra da se istorija represije može podeliti u tri faze: prva se poklapa s ratnim sukobima i poricanjem umešanosti države u njih. U toku ovog perioda, članicama grupe nije bio dozvoljen rad sa izbeglicama, pa su izbeglice kojima su one ipak pomagale imale informativne razgovore s policijom. Mnoge članice su i same bile policijski ispitivane, a ti razgovori su često bili praćeni pretnjama i ucenama s namerom da se oslabi jedinstvo grupe. Strane feminis-tkinje koje su planirale da uzmu učešće u aktivnostima organizacije nisu mogle da dobiju vizu da uđu u Srbiju ili su bile vraćene pri pokušaju da pređu državnu granicu. Ovaj period represije dostigao je vrhunac neposredno pre pada Milo-ševićevog režima krajem 2000. godine: aktivistkinje su stigmatizovane, njihove kuće pretraživane, pasoši oduzeti, a strane volonterke/volonteri koje su se zatekle u Srbiji su proterane.

U toku drugog perioda, između rušenja režima 2000. i ubistva premijera Zora-na Đinđića, uočljivo je "rasterećenje od klime straha" koje su članice organizacije iskoristile za decentralizaciju svojih aktivnosti.5 Međutim, sudski postupci pokre-nuti protiv organizacije pre oktobarskih promena, nastavljeni su u ovom periodu i nisu okončani pre 2003. godine, što upućuje na zaključak o sporosti reformi prav-nog sistema. Ozbiljnije represivne mere otpočele su u trećoj fazi, nakon atentata na Zorana Đinđića. Organizacija je opet finansijski proveravana, a njene članice/članovi su bile fizički i verbalno napadnute. Ovoj periodizaciji dodajem i četvrtu fazu koju karakteriše povratak Demokratske stranke s kojim performansi ŽUC-a dobijaju podršku vlasti/policije, ali postaju odveć militarizovani, što je aspekt ko-jim ću se detaljnije pozabaviti u analitičkom delu poglavlja.

Štaviše, u toku dvodecenijske delatnosti, ŽUC je često bio predmet soci-oloških i antropoloških istraživanja. Na primer, Koburn (Cockburn) analizira rad ŽUC-a u kontekstu globalnog feminističkog antiratnog aktivizma i osvrće se na

3 Saopštenje je izdato 1991. i objavljeno u: Zajović et al. (ur.), 2007, str. 84.4 Zajović, u: Zajović et al. (ur.), 2007, str. 65–70.5 Ibid., str. 68.

ne treba praznina


136 137


ulogu muškaraca – aktivista u ženskoj aktivističkoj grupi.1 Hjus i saradnice (Hu-ghes et al.) smatraju ŽUC jednom od najvažnijih feminističkih inicijativa u Srbiji i regionu i potcrtavaju politički odmak od (više patrijarhalno orijentisanog) Centra za antiratnu akciju.2 Druge studije ispituju grupu iz antropološke perspektive i bave se načinima na koje je učešće feministkinja u (post)jugoslovenskim antiratnim po-duhvatima redefinisalo žensku političku subjektivnost.3 Fridman pozicionira svoju studiju u kontekst politike društvenog sećanja, odgovornosti i poricanja i analizira ulogu ŽUC-a u podizanju javne svesti o zločinima počinjenim za vreme jugoslo-venskih ratnih sukoba.4 Ona zaključuje da antiratni napori nisu mogli da zaustave ratove, ali su sačuvali alternativni glas kao zalog suživota u posleratnom periodu.

Spomenute studije, dakle, uglavnom ne koriste pojmovni aparat teorija druš-tvenih pokreta da bi se zapitale kako je ova organizacija uopšte uspela da se na srbijanskoj i regionalnoj civilnoj sceni održi dvadeset godina. Govoreći na proslavi petnaestogodišnjice postojanja grupe, Zajović je izjavila da su "osećanja, stavo-vi, strasti, misli mnogih utkani u ŽUC, kao kolektivni čin, proizvod kolektivnog rada".5 Upravo je ideja kolektivnosti ključna za delatnost i trajanje ove organizacije, pa ću u narednom segmentu poglavlja ispitati njenih pet isprepletanih dimenzija: crninu, upotrebu tela u protestu, razumevanje aktivističke grupe kao utočišta, ide-ološku doslednost i liderstvo.

Crna: boja političke vidljivosti

Jedan od najvažnijih ciljeva beogradskih feministkinja okupljenih oko ŽUC-a bio je da pokažu da njihov antiratni angažman ne proizlazi iz "prirodne" uloge žena da teše, hrane i neguju. Želele su da svoj stav artikulišu ne kao društvenu i biološku žensku predispoziciju, već kao politički izbor koji kritikuje dominaciju patrijarhal-nog i militarističkog.

1 Cockburn, 2007.2 Hughes et al., 1995, str. 509–32.3 Videti, na primer: Dević, 1997b. 4 Fridman, 2006.5 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 13.

Slika 4: Stajanje ŽUC-a na beogradskom Trgu Republike, mart 2007. © Biljana Rakočević

Ovaj aktivizam je pokušao da poveća vidljivost žena kao političkih akterki, ali i da ojača solidarnost među ženama u bivšim jugoslovenskim republikama i širom sveta, jer je "aktivna solidarnost među ženama snaga i nežnost kojom ćemo pre-vazići izolaciju, samoću, traume i druge posledice mržnje".6 U publikaciji Žene za mir, objavljenoj 1993. godine, članice beogradskog ŽUC-a pišu:

Želimo da bude sasvim jasno da je ono što radimo naš političi izbor, radi-kalna kritika patrijarhalnog, militarističkog režima, kao i nenasilni akt otpora politici koja uništava gradove, ubija ljude i razara odnose među ljudima.7

6 Saopštenje je izdato 1991. i objavljeno u: Zajović et al. (ur.), 1993, str. 50.7 Mlađenović i Hughes, 1999.

praznina ispod

moglo bi se zameniti sa CAA koji već koristim u tekstu


138 139


Nošenje crnine u javnim stajanjima je važan element ovih napora, jer se poziva na široko rasprostranjene načine izražavanja tuge u istočnoevropskom/hrišćan-skom kontekstu.1 Promišljajući ulogu crnine u uličnim performansima, članice grupe su zapisale:

Mi smo grupa žena koje stoje u tišini i svake nedelje nose crninu kako bi izrazile neslaganje sa ovim ratom. Odlučile smo da pokažemo žensku stranu rata. U našim zemljama žene nose crninu kako bi pokazale žalost za onima koji su im bliski. Mi nosimo crninu za sve žrtve rata. Mi nosimo crninu zato što su ljudi isterani iz svojih kuća, zato što su žene silovane, zato što su gradovi i sela spaljeni i uništeni.2

Crnina je, dakle, izraz žalosti i empatije upućen "svim žrtvama rata". Ona pre-seca nacionalne pripadnosti i suprotstavlja se implicitno prihvaćenoj ideji da su "naše" žrtve važnije od žrtava drugih.3 Ovo je naročito relevantno u srbijanskom političkom kontekstu, s obzirom na činjenicu da Srbija nije zvanično bila u ratu sve do bombardovanja NATO-a 1999. godine.4

Akt tihog stajanja u crnini na beogradskom Trgu Republike efektivno podriva odnose moći koji ženama dodeljuju status označen marginalnošću i potčinjava-njem. Crnina korišćena u javnom protestu napušta tradicionalno privatnu sferu u kojoj žene iskazuju žalost i postaje "vidljiva, politička boja".5 U toku priprema za performans Par cipela, jedan život,6 nekoliko puta je ponovljeno da bar pripadnice najužeg jezgra grupe treba da nose isključivo crninu.

Štaviše, jedan od najvažnijih mehanizama putem kojeg društveni pokreti kon-struišu kolektivni identitet jeste ocrtavanje granice (boundary work), odnosno

1 Slapšak, 2001.2 Saopštenje je izdato 17. decembra 1992. i objavljeno u Zajović et al. (ur.), 1993, str. 101.3 Fridman, 2006.4 NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije je počelo 24. marta 1999. Ubrzo po

otpočinjanju ove vojne operacije, tadašnji premijer Momir Bulatović je proglasio ratno stanje. Bombardovanje je trajalo do 9. juna 1999. kada je potpisan Vojno-tehnički sporazum (Ku-manovski sporazum) kojim je okončan tzv. Kosovski rat, a srbijanske policijske i vojne snage su se povukle sa teritorije Kosova.

5 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 30.6 Performans Par cipela, jedan život je održan 7. jula 2010. u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu.

Organizovali su ga ŽUC i beogradski umetnici okupljeni oko DAH teatra, grupe Spomenik i Centra za kulturnu dekontaminaciju kako bi obeležili petnaestogodišnjicu genocida u Srebrenici. Organizatorke/organizatori su pozvali javnost u Srbiji da donira po jedan par cipela sa porukom za žrtve ovog masakra ili njihove porodice. Ovo je deo dugoročnog projekta da se u Beogradu izgradi spomenik žrtvama srebreničkog genocida. Umesto ovoga, u Beogradu je 24. marta 2012. otkriven spomenik "svim žrtvama i braniocima otadžbine" koji je naišao na žestoku kritiku ŽUC-a. Videti: "Trajni beleg zločina", e-Novine, 8. 3. 2012, www.e-novine.com/drustvo/60520-Trajni-beleg-zlocina.html (pristupljeno 16. 7. 2012).

naglašavanje različitosti grupe od društvenog okruženja.7 U tom smislu, crnina ŽUC-a privlači pažnju, olakšava prepoznavanje grupe i uspostavlja se kao separa-tor između demonstrantkinja i posmatrača. Crnina ojačava koheziju grupe tako što ističe sličnost njenih članica/članova u javnom prostoru. Po rečima dvojice ak-tivista:

[...] ne bi trebalo da predstavljamo individuu, nego da pokazujemo našu sna-gu, da budemo jedna celina, što nas više bude u jednoj boji, ljudi steknu utisak da smo jači, snažniji, da [možemo] jače da prenesemo tu poruku koju mi želimo da kažemo.

[...] mi nosimo crninu, jer smo drugi i kao takvi nevidljivi, a crnina za mene znači postati vidljiv, ostaviti utisak, biti primećen i sagledan, naterati neme po-smatrače da reaguju.8

Crninu, kao glavnu simboličku karakteristiku ŽUC-a, oponenti organizacije ponekad asociraju s mračnim silama i "opskurnom ženskom moći",9 o čemu govori i Tova Benski koja je delatnost ove organizacije izučavala u izraelskom kontekstu. Tako je, na primer, mala grupa žena koja se pojavila u Knez Mihailovoj ulici za vreme performansa Par cipela, jedan život kako bi ga opstruirala i verbalno na-padala aktivistkinje, bila obučena u belo. Strateški izbor kontrademonstrantkinja je, s jedne strane, predstavljao ekstremnu suprotnost ŽUC-u, a s druge se pozivao na tradicionalne predstave o belom kao simbolu čistote i nevinosti. Ovo upućuje na Melučijevu opservaciju o "paradoksu identiteta", po kojem potvrđivanje razli-ke od ostatka društva podrazumeva njegovo implicitno prihvatanje i priznavanje pripadnosti kulturi koja aktivistkinje/aktiviste prepoznaje kao društvene aktere.10 U tom smislu, re-artikulacije kolektivnog identiteta su uvek procesi obeleženi re-cipročnošću.

Aktivizam: pustiti telo da govori

Beogradski ŽUC je jedina organizacija nastala na samom početku ratnih konfli-kata u Jugoslaviji koja je do danas zadržala svoju aktivističku komponentu. Čla-nice/članovi organizacije su redovno protestovale na beogradskim ulicama sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine. Ulični protesti su se proredili u posleratnom periodu i uglavnom su posvećeni obeležavanju značajnijih 7 Hunt i Benford, 2004. 8 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 31. 9 Benski, 2005.10 Melucci, 1995, str. 48.

može se brisati ili eventualno zameniti sa efektno


140 141


godišnjica ili su, pak, izraz solidarnosti sa civilima uvučenim u oružane konflikte širom sveta. Redovnost javnih stajanja u toku najtežih ratnih godina je ključna za opstanak grupe bez obzira na to što je, po rečima jedne aktivistkinje, "broj žena (učesnica protesta) bitno varirao, a u jednom trenutku je pao na samo tri".1

Ulične performanse beogradskog ŽUC-a, zajedno s crninom, karakterišu dva važna elementa: tišina i telo. Stajanja ŽUC-a podrazumevaju da aktivistkinje za vreme protesta ne govore i, u principu, ne reaguju na eventualne verbalne napade posmatrača. Sason-Levi (Sasson-Levy) i Rapoport (Rapoport) tvrde da je ljudsko telo prirodno sredstvo društvenog protesta, ali su teorije društvenih pokreta dugo zanemarivale pitanje značaja "protestujućeg tela" žena i muškaraca.2 Feministička teorija je tek skoro počela da se eksplicitnije bavi ulogom tela u kolektivnim politič-kim poduhvatima. Tela postaju mesta protesta koja destabilizuju navodno rodno neutralni društveni i nacionalno-politički poredak. Primoravajući okruženje da protest vidi kao "rodno markiran", ŽUC redefiniše politički diskurs koji ocrtava legitimnost političke delatnosti.

[...] telo proizvodi, elaborira i artikuliše političku ideologiju. Ono ne služi samo kao medijum za promenu, već je i samo realizuje. Na osnovu toga tvrdimo da žensko telo kao tekst alternativnog i subverzivnog znanja može da uzdrma duboke društvene i kulturne strukture.3

Štaviše, tišina se u okviru grupe razume kao otvaranje prostora za koncentraci-ju i promišljanje. U isto vreme, stajanje u tišini je izraz ljudskog dostojanstva, žalo-sti i saosećanja sa žtvama rata. U jednom od svojih proglasa, članice ŽUC-a kažu:

Ćutanje smo odabrale odbijajući da izgovaramo suvišne reči koje onemo-gućavaju i sprečavaju razmišljanja o sebi, i o drugima. Ćutanje obeležava živote većine građana i građanki. Masmediji su nas ućutkali, ali za nas ćutanje je u celini izraz neslaganja sa ovim ratom. Mi [...] smatramo da se važna iskustva i osećanja iskazuju i doživljavaju ćutanjem. Ćutanjem kao protestom ovde, odakle je rat vo-đen, uočljivim ćutanjem kao krikom i opomenom. Ćutanjem i crninom želimo iskazati i stid i saosećanje.4

Zajedno s konotacijama žalosti i saučešća, tišinu na javnim stajanjima ŽUC-a treba shvatiti i kao način nenasilne odbrane. Kako sam već naznačio, aktivistkinje nastoje da ne odgovore na provokacije posmatrača, pa se tišina uspostavlja kao još jedna linija razdvajanja između "publike" i članica/članova grupe. Po rečima

1 Intervju s autorom, Beograd, 15. jul 2010.2 Sasson-Levy i Rapoport, 2003.3 Ibid., str. 399.4 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 33.

jednog aktiviste, tišina je "za nas metod da pokažemo da smo drugačiji". Tišina osnažuje predstavu o jedinstvenom akteru pozicioniranom u prometnom i buč-nom javnom prostoru.

Ćutanje kao sredstvo nenasilne odbrane je jako važno. Ti ne vodiš ratove u koje oni žele da te uvuku, na provokacije ne odgovaraš. Značajno je za učenje nenasilja. To je dekonstrukcija, ti ćutiš, ne želiš da ponavljaš ono što oni od tebe traže.5

Značaj nenasilnog reagovanja i neodgovaranja na provokacije potcrtan je ne-koliko puta u toku priprema za performans Par cipela, jedan život. Pre nego što su aktivistikinje napustile sedište ŽUC-a u pratnji policije, koordinatorka grupe je naglasila neophodnost da učesnice/učesnici savladaju iskušenje da se verbalno sukobe s prolaznicima ili osobama koje će doći s namerom da ometaju protest.

Utočište: ŽUC kao prostor slobode i solidarnosti

Grupni identitet je moguće ostvariti samo kroz emocionalne veze i osećanja soli-darnosti koja ga održavaju u vreme konflikta i represije.6 Ključni aspekt konstruk-cije kolektivnog identiteta je zajedničko emocionalno iskustvo koje daje smisao ko-lektivnom poduhvatu i može imati veliki biografski značaj.7 U tom smislu, jedna od bitnih funkcija učestvovanja u aktivnostima ŽUC-a je ideja zauzimanja, deljenja, konstruisanja i odbrane društvenog prostora u kom članice/članovi grupe mogu da izbegnu "uloge" propisane militarizacijom i repatrijarhalizacijom društvene za-jednice. Grupa tako postaje okruženje u kom članice/članovi slobodno izražavaju emocije i diskutuju o pitanjima u vezi sa širim društvenim matricama koje žele da destabilizuju. Organizacija se percipira kao mesto koje dozvoljava aktivistkinjama/aktivistima da "budu ono što jesu", a da se pri tom ne osećaju ugroženim. Okuplja-nje na bazi zajedničkih neprilika (grievances) koje se kroz javni protest "konden-zuju" u političku poruku ima osnažujući efekat na njegove učesnice/učesnike. Po rečima jedne aktivistkinje:

Nama su [...] protesti bili neka vrsta leka. Zvuči čudno, ali tih sat vremena, otvoreno na ulici mi bismo stvorile naš prostor u kojem su, barem privremeno, važile naše vrednosti. Taj prostor se otvoreno razlikovao od preovlađujuće zva-nične stvarnosti. Prostor u kome smo mi bile slobodne i mogle da dišemo. Nekad se ta agresija vanjskog sveta fizički osećala, i upravo zato je veza unutar grupe bile

5 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 34.6 Barr i Drury, 2009; Klandermans, 1997.7 Goodwin, 1997.

aktivistkinje


142 143


jača. Ja sam se osećala jače unutar nje. [...] Sve su to bila ostrva našeg sveta i naših vrednosti gde smo jedne drugima davale snagu da idemo dalje.1

U skladu s mnogobrojnim istraživanjima načina na koji se učešće u protestima odražava na kasniji politički razvoj i biografiju aktivista, ovaj citat pokazuje da su-delovanje u jednom kolektivnom poduhvatu povećava spremnost za angažovanje u narednim sličnim akcijama.2 Protestovanje može biti transformativno iskustvo zato što konstituiše demonstrante kao političke aktere i, na taj način, stvara osećaj slobode i političke dejstvenosti (agency). Ovde treba obratiti pažnju na činjenicu da citirana aktivistkinja kaže kako je grupa jačala upravo zbog čestih činova agresije kojima je bila izložena. Takvi postupci su samo podstakli aktivistkinje da se čvr-šće vežu za vrednosti grupe, jer su prisustvovale njihovom direktnom ugrožavanju na javnom mestu. Druga aktivistkinja, sa 18-ogodišnjim aktivističkim iskustvom, kaže:

Kada je rat već počeo, na moju nesreću i na nesreću svih nas, tražila sam ljude koji su protiv rata, ne obavezno žene, nego ljude koji su protiv rata... i tako sam nabasala na Žene u crnom koje su na ulici stajale i imale svoj protest u Be-ogradu, onaj u sredu od 15:30 do 16:30. Ja sam jednostavno njih videla, jednoga zimskog dana ‘92. i priključila sam im se i tu sam našla za sebe, kako da ti obja-snim, jedan azil duše, zato što sam tu spojila to što sam godinama tražila. Našla sam na jednom mestu i tu reč feminizam koju sam tražila, a nisam znala šta je, koja me jako definiše i našla sam i tu hrabrost koju sam imala u sebi, ali ipak nisam mogla da na ulici stojim sama. Tako sam svake srede dolazila na trg da bih mogla da dišem. Borile smo se za vazduh...3

Ideja o aktivističkom angažmanu i učešću u protestima ŽUC-a kao proširivanju "prostora za disanje" se ponavlja u aktivističkim narativima.4 Ovo pokazuje da su se aktivistkinje/aktivisti našli u teško podnošljivom okruženju u kom je sudelovanje u protestima omogućilo održavanje "psihičkog kontinuiteta". Dramatičan ton kojim aktivistkinja govori o svom iskustvu vezanom za ŽUC, potcrtava važnost psihološ-ke dimenzije aktivističkog angažmana.

Ideologija ŽUC-a: nepomerljivost jednog političkog stava

Beogradski ŽUC od samog početka ratova za jugoslovensko nasleđe vidi srpski

1 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 20.2 Searle-Chatterjee, 1999.3 Intervju s autorom, Beograd, 15. jul 2010.4 Videti: Teršelič, 1997, str. 19–30.

nacionalizam kao osnovni uzrok raspada Jugoslavije. Aktivistkinje smatraju da je Beograd bio centar "imperijalnog" projekta koji je želeo da okupi sve pripadnike srpskog naroda u jednu državu, ugrožavajući suverenitet i teritorijalni integritet drugih jugoslovenskih republika. Već u junu 1992, dok mnoge aktivistkinje/aktivi-sti govore o "građanskom ratu"5 na jugoslovenskoj teritoriji, ŽUC izdaje saopštenje u kom se kaže da su

srbijanski režim i njegove represivne strukture (federalna armija i paramili-tarne formacije) odgovorne za sva tri rata, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Herce-govini. Srbijanski režim vodi ratove u ime svih građana i građanki Srbije. Na taj način svi građani i građanke postaju žrtve imperijalne politike.6

Iako principijelno osuđuje nacionalizam i ratoborni patrijarhat, ŽUC insistira na asimetričnoj raspodeli političke moći unutar jugoslovenske federacije, po kojoj je srpska politička elita imala najlakši pristup političkim institucijama i vojnim sred-stvima. Ovo je dalo srbijanskom režimu nadmoć u konfliktu i omogućilo mu da sa teritorije Srbije i Crne Gore napadne ciljeve u Hrvatskoj, ali i da podržava srpske jedinice u Bosni i Hercegovini. U tom smislu, ŽUC vidi ratove u bivšoj Jugoslaviji kroz prizmu agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu koja je "zloupotre-bila ideju Jugoslavije i pretvorila je u projekat Velike Srbije".7 Članice/članovi orga-nizacije se već dve decenije suprostavljaju frazi po kojoj su "zločini činjeni na svim stranama", jer je vide kao formulu kojom se relativizuje krivica i odgovornost.

Ideološka doslednost je ključni kohezioni element grupe koji neutrališe ili, u svakom slučaju, smanjuje značaj razlika među njenim članicama/članovima. Po rečima jedne aktivistkinje: 5 Jugoslovenski ratni sukobi su, međutim, imali i elemente građanskog rata. Ovo se, na primer,

odnosi na tzv. Republiku Srpsku Krajinu, samoproglašeni entitet (1991–1995) unutar Hrvatske koji je bio naseljen većinskim srpskim stanovništvom i čiji su se predstavnici borili protiv hrvatske države. Videti, takođe, koncept unutrašnjeg rata S. Bolčića (1992: 9–25), kao i intervju sa Žarkom Puhovskim u kom se tvrdi da Hrvatsku nije napala Srbija, već Jugoslavija: Grbić, 2011, str. 12.

6 Zajović et al. (ur.), Žene za mir (1993), str. 50.7 Videti: Dedijer, 2002. Za reakciju SANU na široku upotrebu pojma Velika Srbija, videti: Krestić

i Nedić (ur.), 2003. Iako su neki članovi Akademije kritički govorili o antiratnim naporima (npr. Ljubomir Tadić, Dobrica Ćosić, Matija Bećković), manje je poznato da su od marta 1991. u Aka-demiji postojale napetosti po pitanju jugoslovenskih oružanih sukoba. Tako je, na primer, grupa istoričara poslala pismo vođstvu JNA i hrvatskim vojnim snagama zalažući se za zaštitu Du-brovnika. Ovo pismo su potpisala i dvojica članova Akademije, Sima Ćirković i Andrej Mitrović. Štaviše, Apel 18 članova SANU za mirno rešenje sukoba objavljen je u novembru 1991. U ovom apelu, potpisnici kažu: "Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove". SANU, međutim, nije zvanično stala iza ovog saopštenja, a njen tadašnji predsed-nik, istoričar umetnosti Dejan Medaković već 23. novembra rekao je da je ono odrazilo mišljenje potpisnika, a ne institucije. Za detaljniji prikaz odnosa SANU prema ratovima za jugoslovensko nasleđe, videti: Milosavljević, 1996, str. 305–38.

brisati


144 145


Šta me je privuklo Ženama u crnom? Pa, mi smo različitog godišta, različitog obrazovanja, ali sve delimo ista politička ubeđenja – sve smo bile protiv Miloše-vićeve ratoborne politike i za mirna rešenja problema. Dopadalo mi se oduvek to što razlike unutar grupe nisu nikada bile relevantne, bilo na nacionalnoj ili religijskoj osnovi – to se poklapa sa načinom na koji sam vaspitana u mojoj po-rodici. Za mene su lično stajanja na beogradskim ulicama i trgovima bila veoma važna. ŽUC je bio jedina grupa koja je konstantno, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, javno i otvoreno pokazivala svoj politički, antimilitaristički stav.1

Kako sam već napomenuo, jedan od političkih ciljeva beogradskog ŽUC-a je "suočavanje" srbijanskog društva s kriminalnom prošlošću. Esencijalni deo ovih napora je priznavanje masakra u Srebrenici u kom je u julu 1995. pogubljeno oko 8000 bosanskih muslimana, kao zločina genocida.2 Iako je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju3 ovaj zločin označio kao genocid, taj pojam se teško prihvata u srbijanskoj političkoj javnosti i nije eksplicitno spomenut u rezoluciji o Srebrenici koju je usvojila Skupština Republike Srbije.4

Ovaj aspekt delatnosti ŽUC-a dobro ilustruje Bergerov koncept strukture plau-zibilnosti kojim autor objašnjava "preživljavanje" političkih pozicija neprihvatljivih društvenoj većini.5 Kako bi ostali ideološki privrženi grupi koja zastupa nepopu-larna uverenja, članovi moraju biti u stalnom kontaktu jedni s drugima, odnosno s onima koje Erikson Nepstad (Erickson Nepstad) naziva "potvrđujući drugi" (con-firming others).6 Struktura plauzibilnosti se formira među aktivistima koji su inti-

1 Zajović et al. (ur.), 2007, str. 58.2 Nemogućnost relativizacije ove pozicije postala je očigledna u toku priprema za performans

Par cipela, jedan život. Naime, članice grupe zamolile su jednog dizajnera da kreira letak koji bi javnost informisao o najvažnijim detaljima u vezi s uličnom akcijom. Kad je letak bio dostavljen članicama grupe, primećeno je da na njemu piše masakr umesto genocid u Srebrenici. Sve kopije letka su povučene i odštampane su nove s odgovarajućom formulacijom. ŽUC je 2013. godine dobio Međunarodnu nagradu za borbu protiv poricanja genocida koju dodjeljuje Udruženje Prijedorčanki Izvor.

3 Međunarodni sud pravde u Hagu oslobodio je Srbiju odgovornosti za zločin u Srebrenici koji je u ovoj presudi takođe označen zločinom genocida. Sud je, međutim, utvrdio da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu time što nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da genocid spreči. Sažetak presude je dostupan na: www.icj-cij.org/docket/files/91 /13687.pdf (pristupljeno 13. 6. 2012).

4 Skupština Srbije je usvojila Deklaraciju o Srebrenici 31. marta 2010. Mada ne spominje reč "geno-cid", ova deklaracija osuđuje zločin u Srebrenici na način na koji ga kvalifikuje Međunarodni sud pravde. Dragović-Sozo tvrdi da umesto da predstavlja jednu od ključnih tačaka u procesu suočavanja s kriminalnom prošlošću, deklaracija odražava duboke političke i ideološke rasede srbijanskog društva. Autorka ovo pripisuje činjenici da je dokument proizašao više iz evropske politike uslovljavanja nego iz lokalno vođenih procesa promene političkih vrednosti. Videti: Dragović-Soso, 2012, str. 163–79.

5 Berger, 1969, str. 19.6 Erickson Nepstad, 2004, str. 51.

mno povezani, pa međusobno legitimišu stavove i ublažavaju eventualne sumnje. Po Bergeru, ovaj vid afektivne privrženosti grupi je moguć samo ukoliko se kon-tinuirano učestvuje u njenim aktivnostima. Struktura plauzibilnosti se narušava odsustvom komunikacije ili neredovnim interakcijama.

Beogradski ŽUC je uspeo da sačuva svoju "strukturu plauzibilnosti" po cenu zauzimanja marginalne pozicije na srbijanskoj političkoj sceni. Članice grupe za-stupaju radikalno antinacionalni/antinacionalistički stav u političkom okruženju obeleženom jakim nacionalnim sentimentom. Pripisujući odgovornost za bolnu seriju jugoslovenskih ratova srbijanskom režimu, članice grupe nude nedovoljno iznijansiranu interpretaciju ovog fenomena koja nedovoljno uvažava značaj među-sobno osnažujućih, "antitetičkih" sila koje u jugoslovenskom političkom prostoru imaju svoje dugoročne razvojne putanje.7 Ovakav stav im onemogućava jači druš-tveni uticaj, pa njihova saopštenja retko uspevaju da izađu iz relativno uskih okvira beogradske aktivističke scene.8

Osim toga, čini se da su podsticaji za održavanje kolektivnog identiteta ostali praktično isti u dva bitno različita politička konteksta, onom pre i onom posle pada režima Slobodana Miloševića. U prvom slučaju, članice/članovi ŽUC-a bile su vi-đene kao izdajnice, a njihova stajanja nisu obezbeđivale policijske snage. Grupa je privremeno zauzimala javni prostor i izlagala se verbalnim i fizičkim napadima prolaznika, pa je na taj način potvrđivala svoju različitost od političkog okruženja u kojem je delovala.

Međutim, s padom autoritarnog režima, stajanja ŽUC-a su dobila policijsko obezbeđenje (i postala u dobroj meri militarizovana) i zbog toga što država uvećava svoju političku legitimnost štiteći nenasilni alternativni glas. Ovo je promenilo pri-rodu javnog pojavljivanja ŽUC-a, zato što je članice/članove grupe zatvorilo u jedan deo javnog prostora, pa je, onemogućujući napade, takođe sprečilo emocionalnu raz-menu i spontano pridruživanje. Militarizacija protesta čini grupu egzotičnom ome-tajući komunikacijske kanale i perpetuirajući ideju, kako unutar, tako i van grupe, da su učesnice/učesnici protesta ideološki i fizički odvojeni od ostatka društva.9

7 U tom smislu, beogradska sociologinja Anđelka Milić primećuje da "nema sumnje da je anti-ratni angažman žena iz ženskih grupa, tako i ostalih žena, podigao svest i osetljivost kako žena, tako i ljudi uopšte, za ono što predstavlja ugrožavanje ljudskih prava. No, sa druge strane, u tom antiratnom angažmanu žena bilo je svojevrsne radikalističke neosetljivosti i netaktičnosti prema složenosti, konfuznosti i delikatnosti raspada Jugoslavije" (Milić 2002: 24).

8 Iako im se često zamera zanemarivanje srpskih žrtava, Žene u crnom su od 1993. pomagale izbeg-licama i raseljenim licima iz Hrvatske i Kosova smeštenim u izbegličkim kampovima u Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Učestvovale su u protestima protiv mobilizacije izbeglica na Trgu Repub-like između 1994. i 1995, u obeležavanju godišnjica Bljeska i Oluje (od 1995), pomenu žrtvama zločina u Orahovcu (1999), pomenu ubijenim radnicima RTS-a (1999), pomenu ubijenim gard-istima na Topčideru (2004), itd. Vuković, 2014.

9 Kritika na račun grupe došla je i iz same aktivističke "zajednice". Videti, na primer: Azdejković, "Žene u crnom protiv pedera", 2010.

brisati dovoljno.. dakle: ...koja ne uvažava značaj...


146 147


Liderstvo: snaga harizme

ŽUC je organizacija koja bi po svojoj ideologiji trebalo da bude bazirana na prin-cipu horizontalnosti i solidarnosti. Aktivistkinje/aktivisti su obučene u crno i u uličnim performansima obično stoje u (polu)krugu ili leže držeći se za ruke – što su protestne strategije kojima se izjednačava njihov status. Ova dimenzija javnog nastupa osnažuje grupnu koheziju i prikazuje protest kao proizvod kolektivnog napora, čime se, u izvesnom smislu, zamagljuje uloga liderke grupe. Performansi ŽUC-a čine koordinatorku grupe nevidljivom, tj. nerazlučivom od drugih učesni-ca/učesnika. O ulozi liderke je malo reči u publikacijama grupe, pa joj se analitički može pristupiti kroz intervjue i učesničko posmatranje.

Beogradski ŽUC ima istu koordinatorku od samog osnivanja organizacije. Reč je, kako sam već spomenuo, o aktivistkinji s bogatim iskustvom stečenim u skoro svim važnijim (jugoslovenskim) feminističkim inicijativama s kraja prošlog veka. Ona se najčešće vidi kao "motorna snaga" grupe (koordinira aktivnosti, vodi sastanke, daje i oduzima reč, predstavlja organizaciju u javnosti i u inostranstvu, donosi odluke kad nije moguće postići konsenzus) i uživa veliko poštovanje njenih članica/članova. Moje sagovornice/sagovornici su jednoglasne u stavu da se opsta-nak organizacije mora pripisati njenoj harizmatičnoj koordinatorki. Jedan aktivista kaže da je dvodecenijsko postojanje grupe moguće:

Zahvaljujući Staši Zajović1 i njenoj neverovatnoj energiji, koja mi nekad teš-ko pada, ali da, ona je idejna tvoriteljka i... mislim ona je porodila ŽUC u Beo-gradu... sigurno zahvaljujući njenoj sposobnosti da stvori jednu filozofiju, jednu etiku ŽUC-a, ŽUC postoji i dan danas.2

Ovaj aktivista pokazuje da je ŽUC postao životni projekat koordinatorke grupe s kojom se ona identifikovala u tolikoj meri da ih je nemoguće razdvojiti. Ovaj projekat ili stil ("filozofija") obeleženi su korpusom etičkih vrednosti koji je ostao konstanta u delatnosti organizacije od samog njenog početka. Identifikacija liderke s grupom vidljiva je i u razgovoru s jednom aktivistkinjom:

Kad je posmatram, oduševljena sam strašću s kojom objašnjava neku ideju ili se bori za neki predlog ili projekat... na primer, ako smo negde u nekom re-

1 Stanislava Staša Zajović (1953) je koosnivačica i koordinatorka beogradskog ŽUC-a. Između 1985. i 1992. bila je aktivistkinja feminističke grupe Žena i društvo, SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja, Ženskog lobija, Ženskog parlamenta i Civilnog pokreta otpora. U ime međunarodne mreže Žena u crnom 2001. primila je Milenijumsku mirovnu nagradu Ujedinjenih nacija, a 2005. je nominovana za Nobelovu nagradu za mir u okviru kampanje 1000 žena za Nobelovu nagradu.

2 Intervju s autorom, Beograd, 20. jul 2010.

storanu i neko je pozove telefonom u vezi sa radom ŽUC-a, one ne može da sed-ne, počne da šeta, ljudi je gledaju... ali, ona je toliko u tome... kažem joj "moraš unositi manje strasti, manje srca u sve ovo"... ponekad se plašim da bi joj toliko napora moglo naškoditi...3

Dakle, čak i one aktivističke strukture koje se doživljavaju kao dehijerarhizo-vane imaju centralne ličnosti čiji liderski kapacitet proizlazi iz njihovih organi-zacionih sposobnosti, harizme, ambicije, osećaja političke dejstvenosti i hrabrosti koji omogućavaju energetski zahtevne investicije u političku stvar. Ovakva vrsta privrženosti ostavlja na druge članice/članove grupe utisak da se grupa "drži na okupu" i da se vredi boriti za njene ciljeve. To služi kao snažan podsticaj da se u njoj i ostane.

Zaključak: kolektivni identitet kao strategija preživljavanja

Meluči smatra da je "razumevanje načina na koji društveni pokret uspeva u nameri da postane kolektivni akter [...] fundamentalni zadatak sociologa".4 Ovo poglavlje je ispitalo iznenađujući opstanak beogradske antiratne aktivističke grupe ŽUC, fo-kusirajući se na najvažnije elemente u konstrukciji kolektivnog identiteta. Analiza dubinskih intervjua s članicama/članovima grupe, kao i dokumentarne građe veza-ne za njihovo delovanje, pokazuje da je organizacija razvila strateške opcije kojima učvršćuje grupnu koheziju i pojačava kolektivni identitet.

Prvo, noseći isključivo crninu i tiho protestujući (u nedeljnim/mesečnim/go-dišnjim intervalima), ŽUC transformiše moralno-politički stav u raspored koji proverava i potvrđuje privrženost izvornoj aktivističkoj ideji grupe i ustanovljuje telo kao "alternativno političko i rodno znanje".5 Rezultujući osećaj kolektiviteta i solidarnosti služi kao snažna prepreka napuštanju grupe, jer smanjuje kognitiv-nu disonancu koja se javlja kao posledica konflikta između potrebe da se nešto preduzme protiv ratoborne politike režima, s jedne strane, i (tradicionalno patri-jarhalnog) nedostatka političke dejstvenosti (žena) da se to zaista i učini, s druge. Učešće u grupi reprodukuje deo društvene realnosti u kojoj se mišljenja i emocije mogu (relativno) slobodno iznositi i deliti i u kojoj se moralne vrednosti artikulišu kao univerzalne, a ne nacionalne. Cikličnost javnih protesta, obeležena nedvosmi-slenom ideološkom pozicijom, umanjuje značaj obrazovnih, profesionalnih, staro-snih i socijalnih razlika među članicama/članovima grupe i razvija osećaj odgovor-nosti za održanje njelog delovanja.

3 Intervju s autorom, Beograd, 10. jul 2010. 4 Melucci, 1995, str. 55.5 Sasson-Levy i Rapoport, 2003, str. 400.

njenog


148 149


U tom smislu, kolektivni identitet se pojavljuje, ne kao prost zbir individualnih identiteta, već kao interaktivni i relacioni proces koji je u stalnoj artikulaciji, kako pre, tako i posle svakog aktivističkog poduhvata. Kolektivni identitet je fluidni me-ta-koncept koji predstavlja tačku u kojoj se presecaju partikularni identiteti, životna iskustva, emocije i vrednosti članica/članova grupe. Privatne neprilike pronalaze put do javnog prostora zato što se artikulišu kao politički činovi neodvojivi od širih druš-tveno-kulturnih obrazaca. Ovo ukazuje na veoma politizovanu prirodu proučavane organizacije i poziva na dalje ispitivanje ideoloških orijentacija postjugoslovenskih antiratnih aktivista/aktivistkinja koje obeležavaju dinamiku njihovih interakcija.

Štaviše, neki istraživači/istraživačice su pokušali da prošire i dopune Melučijevo insistiranje na procesualnoj prirodi kolektivnog identiteta baveći se razlikom izme-đu identitetskog procesa i "proizvoda" koji se pojavljuje na njegovom kraju. Proizvod bi, po ovom gledištu, predstavljao "konstruisani društveni objekat na koji reaguju protagonisti pokreta, njegovi protivnici i posmatrači".1 Međutim, Flešer Fominaja tvrdi da su kolektivni identitet kao skup unutargrupnih procesa koji se odvijaju u širem društvenom miljeu, s jedne strane, i javno vidljivi izraz političkog sadržaja tih procesa ("proizvod"), s druge, dva različita fenomena. Drugim rečima, protivnici pokreta ne reaguju na kolektivni identitet na način na koji se on doživljava i kon-struiše od strane članica/članova grupe, već na ono što se u javnosti projektuje i ra-zume kao predstava datog pokreta. U kojoj će meri same aktivistkinje/aktivisti biti zainteresovane da suze eventualnu "pukotinu" između svog kolektivnog identiteta i njegove javne manifestacije zavisi od njihovih političkih stavova i ciljeva.

U slučaju beogradskog ŽUC-a, distinkcija između kolektivnog identiteta kao procesa i kolektivnog identiteta kao projektovanog "proizvoda" je teško empirij-ski "uhvatljiva".2 Ovo je u vezi s činjenicom da ŽUC mobiliše kolektivni identitet kao političko sredstvo, pa su lični, društveni i drugi kolektivni identiteti, u stvari, "kondenzovani" u političku poruku.3 ŽUC-u se ovde pristupa posle 20 godina od njegovog osnivanja, što je više nego dovoljan period za testiranje različitih aktivi-stičkih opcija i razvijanje vidljivog i jasno prepoznatljivog kolektivnog identiteta. Tako je ono što danas opažamo kao identitetsku konstrukciju podržanu različitim strategijama opstanka grupe, samo "sublimat" dugoročnih procesa izgradnje iden-titeta. Osim toga, ŽUC ne karakteriše ideološka heterogenost koja bi takve procese učinila teškim i sporim. Naprotiv, ideološka nepomerljivost je jedna od ključnih osobina grupe.

Ovo poglavlje je pokušalo da odgovori na pitanje kako kolektivni identitet, koji se pojavljuje kao rezultat interakcije stabilnih i stalno preispitivanih eleme-

1 Snow, 2001, str. 4. 2 Ibid.3 Flesher Fominaya, 2007.

nata, omogućava trajanje društvenog pokreta. Na intuitivnoj razini, slučaj ŽUC-a bi ukazivao na to da se "opstanak" neke kolektivne inicijative ne može obavezno smatrati "uspehom" u smislu ispunjenja njenih ciljeva. Naprotiv, čini se da upra-vo politički "neuspeh" grupe dosledno obnavlja potrebu za njenim postojanjem. Skorašnja istraživanja društvenih pokreta pokazuju da je koncept (ne)uspeha neke kolektivne inicijative kompleksan, jer obuhvata političke, kulturne i biografske di-menzije4 na koje ću se, u kontekstu (post)jugoslovenskog antiratnog angažmana, osvrnuti u sledećem poglavlju. Ovde je, pak, posredi odnos između srbijanske dr-žave i društva, s jedne, i prirode, iskustva i nasleđa vaninstitucionalnog delovanja neposredno pre i za vreme ratova za jugoslovensko nasleđe, s druge strane. Taj odnos je, naravno, povezan s procesima "endžioizacije" koji su mnogim ljudima omogućili da i posle oružanih sukoba ostanu "profesionalni aktivisti". Neki od njih danas formiraju "elitne" grupe akumulirajući finansijski i simbolički kapital koji na duže staze slabi potencijale grassroots organizovanja. Bilo bi zanimljivo i važno videti na koji način ŽUC uspeva da se suprotstavi ovom trendu i zadrži svoju akti-vističku orijentaciju bez obzira na snažne pritiske profesionalizacije.

Bar jedan deo odgovora na ovo pitanje krije se u činjenici da je artikulacija kolektivnog identiteta zasnovana na kombinaciji konsenzusa i harizmatičnog li-derstva. Grupa koja je toliko raznorodna u pogledu starosti, obrazovnog nivoa, političke kulture i društvenog statusa članica/članova bila bi paralizovana ukoliko bi konsenzus bio jedini način donošenja odluka. Takođe, suviše autoritarno uprav-ljanje vodilo bi tenzijama i otporima koji bi sprečavali stvaranje održivog kolektiv-nog identiteta. Uspešno kombinujući ova dva elementa – konsenzus i liderstvo – i povremeno dajući primat jednom, odnosno drugom, organizacija zadržava kako svoj ekpresivno-emocionalni aspekt, tako i svoju stratešku logiku.

Konačno, Meluči tvrdi da sociološka analiza zasnovana na konceptu kolek-tivnog identiteta "ne može da objasni sve", pa da ovaj pojam treba shvatiti kao upozorenje na neophodnost da se prepozna i uzme u obzir mnoštvo dimenzija kolektivnih poduhvata.5 Moja analiza se, na primer, ne bavi pitanjem koje se u današnje vreme čini ključnim u istraživanjima društvenih pokreta, a to je sama mobilizacija akterki i aktera, odnosno njihova "regrutacija" u (često visokorizič-ni) politički angažman. ŽUC je grupa koja kombinuje različite političke, istorijske, društvene i lične mreže, pa je važno ispitati procese i mehanizme koji olakšavaju ili otežavaju političku mobilizaciju u aktivizam koji može ugroziti i ljudski život.6 S obzirom na činjenicu da grupa postoji već dve decenije, moglo bi joj se prići i iz generacijske perspektive kako bi se ustanovilo koji motivacioni faktori pokreću učešće onih aktivistkinja koje nisu direktno povezane s jugoslovenskim periodom

4 Bosi i Uba, 2009.5 Melucci, 1995, str. 54.6 Embrionalnu analizu u tom pravcu nudi Maria Lis Baiocchi (2009).

151

civilnog angažmana grupe.

Poglavlje 7

Aktivizam i moć: dometi i značenja antiratnog angažmana

Smeštena na raskršću istorijske sociologije, antropologije i studija društvenih po-kreta, ova knjiga prati ciklus (post)jugoslovenskog antiratnog aktivizma 1990-ih. Mada, u principu, ne analiziram "ontogenezu" (pojedinačnih) civilnih poduhvata, pozivam se na dubinske intervjue, dokumentarni materijal i učesničko posmatranje kako bih osvetlio dugoročne društveno-političke putanje razvoja ove vrste kolek-tivnog angažmana na (post)jugoslovenskom prostoru. U prethodnim poglavljima sam pokazao da se antiratni angažman, kakav je, uostalom, uvek slučaj s fenome-nima društvenog sukobljavanja, nije pojavio u političkom vakuumu. Naprotiv, pri-svojio je i unapredio društvene mreže formirane kroz različite oblike studentskog, feminističkog i ekološkog organizovanja.

U ovom, poslednjem, analitičkom poglavlju knjige, osvrnuću se na domete i značenja antiratnog delovanja. Civilni aktivizam je smislena aktivnost kojoj lju-di pribegavaju s namerom da intervenišu u društvenu realnost i podstaknu njenu promenu. Kako smo videli, učešće u društvenim pokretima ima snažan biografski efekat, jer menja identitet demonstranata/demonstrantkinja, iako to obavezno ne eksplicira kao jedan od svojih ciljeva. Štaviše, kolektivni politički protesti unose u javnu sferu korpus vrednosti koji može da dobije institucionalnu formu ili da postane mainstream u odnosu na koji se formiraju sledeće generacije aktivista/ak-tivistkinja. Društveni pokreti su gotovo uvek ideološki heterogeni fenomeni, jer su njihovi učesnici/učesnice retko jedinstveni po pitanju ciljeva, strategija i rezultata protesta.1 O kompleksnosti rasprave o ishodima društvenog angažmana, svedoči sledeći odlomak:

Nisu naše mirovne akcije imale uspeha u nekom praktičnom smislu, da se obustavi rat, ali su bile efikasne utoliko što se znalo da u Srbiji ima mirovnih gru-pa, da se protive ratu, da su protiv nacionalizma; održali smo neki ugled time što

1 Giugni, 1998; Giugni, McAdam i Tilly (ur.), 1999.


152 153

Aktivizam i moć:dometi i značenja antiratnog angažmana

smo se angažovali… Ono što sam govorila o akcijama za obustavljanje bombar-dovanja Sarajeva sa Pala je ipak bilo delotvorno, ne odmah, i možda ne baš zato što smo mi lobirali, ali se desilo, a mi smo tu svest pokrenuli, bar ja tako mislim. Dakle, to pokretanje svesti o nečemu (ratnim zločinima, granatiranju Sarajeva, o pritisku na izbeglice, diskriminaciji, itd.) jeste bilo efikasno. Treba imati u vidu da je danas, recimo, normalno da u zakonu postoji opcija civilnog služenja voj-ske, a u vreme kada smo ga pokretali, to pitanje je bilo veoma bogohulno. A, eto, uspeh je usledio.1

Prvi deo ovog poglavlja tvrdi da je učešće u antiratnim inicijativama donekle olakšalo emocionalni teret nasilja, opšte nesigurnosti i siromaštva. Na početku i u toku oružanih sukoba, antiratni angažman je pomogao aktivistima/aktivistkinja-ma da, u atmosferi obeleženoj nepoverenjem, sačuvaju postojeće i stvore nove tač-ke društvenosti, pa su različiti oblici protesta na taj način postali mesta intimnosti i solidarnosti.

Međutim, pored osnažujuće funkcije koja se ostvaruje kroz otpor režimu, važna dimenzija aktivizma su "unutrašnje" napetosti koje ga često pretvaraju u poprište borbi za moć. U drugom delu poglavlja, ispitaću načine na koje moć prožima kom-pleksnu geometriju antiratnih poduhvata. Kako sam i ranije napomenuo, antiratni aktivizam se pojavljuje i kao platforma za akumulaciju simboličkog i materijalnog kapitala koji omogućuje postojanje visokoprofesionalizovanih organizacija posve-ćenih zaštiti ljudskih prava, tranzicionoj pravdi i mirovnom obrazovanju diljem postjugoslovenskog prostora. Divergentne aktivističke tradicije, ideološke pozicije i lične karakteristike vode širenju protivrečnih interpretacija koje, umesto da po-driju, često reflektuju "oficijelne" odnose moći u postjugoslovenskom prostoru.

Osnažujuća funkcija aktivizma

Mnogi antiratni poduhvati su pored političke imali i važnu psihološku dimenziju. Naime, smanjivali su strah, podupirali osećaj dejstvenosti, pa čak i pružali priliku za kreativnost. Na primer, paljenje sveća je povezano s delovanjem jedne od naj-ranijih antiratnih inicijativa u bivšoj Jugoslaviji, poznatoj pod nazivom Civilni po-kret otpora (CPO).2 Pokrenuli su je, između ostalih, spisateljica Biljana Jovanović,3 1 Vesna Pešić, citirana u: Rosandić, Milenković i Kovačević, 2005, str. 27. 2 CPO je inicirao peticiju protiv mobilizacije vojnika iz Srbije za rat na teritoriji van matične repub-

like. Prikupljeno je oko 70 000 potpisa u Beogradu i drugim delovima Srbije. Dodatak 4 donosi programski dokument ove grupe koja je takođe bila ključna za organizaciju već spomenutog an-tiratnog performansa Crni flor. Iako tačan broj učesnika/učesnica nije utvrđen, pretpostavlja se da ih je bilo oko 50 000.

3 Biljana Jovanović (1953–1996) je bila spisateljica i aktivistkinja za ljudska prava, jedna od osnivačica Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, uspostavljenog 19. maja 1982. u Udruženju

sociologinja i borkinja za ljudska prava Nataša Kandić4 i advokat Nikola Barović.5 Od samog početka ratnih sukoba, mala grupa aktivista/aktivistkinja se svake večeri okupljala ispred Predsedništva Srbije u centru Beograda. Ova lokacija je planski odabrana s obzirom na to da su demonstranti/demostrantkinje želeli da svoju po-ruku pošalju Slobodanu Miloševiću, tadašnjem predsedniku Srbije. Sveće su palje-ne ispod slogana Za sve žrtve rata i Solidarnost sa svim pobunjenicima protiv rata. Broj prisutnih aktivista/aktivistkinja je varirao, obično se uvećavajući u toku pose-ta stranih diplomata kada su predstavnici političke opozicije mislili da će njihovoj reputaciji koristiti učešće u antiratnom skupu. Po sećanjima jedne aktivistkinje:

Svake večeri sam išla na paljenje sveća... nisam mogla da ostajem kod kuće... ali, to je bilo više zbog mene same... tako sam mogla da smirim sopstvenu sa-vest... bili smo očajni... dakle, ako bih htela da budem sasvim iskrena sa samom sobom, rekla bih da sam činila nešto za sebe, a ne za bilo koga drugog...6

Paljenje sveća u Beogradu na početku ratnog sukoba je, dakle, imalo važnu ličnu dimenziju i bilo prva reakcija na nestalne i zbunjujuće političke okolnosti. Takva praksa, čini se, nije mogla da se izdigne iznad relativno umirujućeg psiho-loškog efekta koje je imala na one koji su u njoj učestvovali.7

književnika Srbije u odbranu pisca Gojka Đoga, optuženog za verbalni delikt po članu 133. ju-goslovenskog Ustava. Bila je takođe predsednica (nevladinog) Odbora za zaštitu čoveka i okoline, osnovanog 1984. U novembru 1992. pokrenula je, zajedno sa saradnicima Rastkom Močnikom, Borkom Pavićević, Obradom Savićem i Miladinom Životićem, projekat Leteća učionica, radi-onica — LUR koji je kulturnim aktivnostima povezao Ljubljanu, Beograd, Titograd, Skoplje i Prištinu. S Radom Iveković, Marušom Krese i Radmilom Lazić objavila je knjigu antiratne prepiske Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (1994).

4 Nataša Kandić (1946) je jedna od najistaknutijih antiratnih aktivistkinja na postjugoslovenskom prostoru. Bila je koosnivačica CPO-a i osnivačica i izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP). Pored mnogobrojnih nagrada koje je dobila za svoj civilni angažman, hrvatski predsednik Stipe Mesić ju je 2006. godine odlikovao ordenom Red Danice Hrvatske. Prisutna u javnom životu Srbije i poznata po svojim hrabrim, ali ponekad, čini se, nedovoljno promišljenim postupcima, stekla je posebnu popularnost pošto je ošamarila starijeg muškarca koji je protes-tovao protiv njenog učešća u protestu Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih Srba s Kosova i Metohije, održanog na beogradskom Trgu Republike 30. avgusta 2003. Snimak incidenta je dostupan na: www.youtu-be.com/watch?v=01Z-549wQqw&fe ature=related (pristupljeno 12. 1. 2012). Nataša Kandić je takođe među nekoliko aktivista i aktivistkinja koji su odbili da potpišu peticiju koju je Sonja Liht organizovala kako bi apelovala na prestanak NATO bombardovanja Srbije 1999. (videti Dodatak 2). Štaviše, izazvala je burne reakcije srbijanske javnosti odlukom da prisustvuje sednici kosovskog Parlamenta 8. oktobra 2008. na kojoj je proglašena nezavisnost Kosova.

5 Neki od pokretača inicijative su bili iz drugih jugoslovenskih republika, kao na primer, slovenački pozorišni reditelj Primož Bebler i bosanskohercegovački filmski stvaralac Emir Geljo.

6 Fridman, 2006b, str. 150.7 U toku okupljanja CPO je otvorio knjigu žalosti povodom smrti Miroslava Milenkovića (1951–

1991). Milenković je bio građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca koji je bio mobilisan kao


154 155


Slika 5: Paljenje sveća u Beogradu u toku zime 1991. © Goranka Matić

Poleta (Poletta) tvrdi da "slobodni prostori unutar pokreta (...) doprinose ši-renju identiteta, interpretacijskih okvira (frames) i taktika od jednog pokreta ka drugom".1 I zaista, s paljenjem sveća se, ubrzo posle Beograda, započelo i u Panče-vu, mestu koje je u neposrednoj blizini glavnog grada. Do ovog "transfera" aktivi-stičke strategije moglo je da dođe zbog toga što je i pre rata Pančevo imalo izvesnu tradiciju civilnog organizovanja. Naime, tamo je u toku 1980-ih delovala ekološka inicijativa Zelena pega pokrenuta zbog zagađenja vazduha prouzrokovanog radom lokalne rafinerije nafte. Ekološki aktivizam je poslužio kao osnova za razvoj Pokre-ta za mir Pančevo koji je bio aktivan sve do samog kraja ratnih sukoba. Jedna od učesnica ove inicijative kaže:

Radim u školi i kad su deca počela da dobijaju pozive za regrutaciju, znala sam da moram nešto uraditi. Imali smo sreće, imali smo novine Pančevac i Ra-dio Pančevo, imali smo informacije. Povezali smo se i imali večernje sastanke.

rezervista JNA. Kada je 20. septembra 1991. stigao u Šid, na granicu između Srbije i Hrvatske, kako bi se priključio svojoj jedinici, izvršio je samoubistvo. Videti: Kandić, Bebler i Čolović (ur.), 2002.

1 Polletta, 2001, str. 4.

Sveće su krenule 12. novembra 1991. i trajale do novembra 1995. i to je bio naš prostor, naša oaza. Mi smo tu subotom imali demilitarizovanu zonu, prodavali smo Vreme, Pančevac... Tu smo se družile, tu smo bile i zimi i leti, svake Nove godine. Trajao je protest svakog dana i prestao je krajem 1995. (...) Da to tada nisam radila, ja ne bih bila normalna.2

Antiratni aktivizam u Pančevu se odvijao van centara političkog odlučivanja i grupi istomišljenika davao osećaj zajedništva, kontinuiteta i stabilnosti. Citirana aktivistkinja kaže da su svakodnevna okupljanja predstavljala "oazu" u društvenoj sredini obeleženoj izolacijom i siromaštvom. Potreba za uspostavljanjem "demi-litarizovane zone" svedoči o stepenu do kog je društvena atmosfera bila zasićena strahom i nasiljem. Štaviše, učešće u antiratnim inicijativama pružalo je aktivisti-ma/aktivistkinjama mogućnost da se udalje od monotonog režimskog insistiranja na "patriotizmu" kojim su se potiskivale političke i kulturne alternative.

Hrvatska: Sjećam se da sam tijekom rata osjećala jasnu granicu između opće depresije, s jedne, i nas aktivista i aktivistkinja, s druge strane... imali smo pune ruke posla, energija je bila dobra... surađivali smo s cijelim svijetom.. u tom smi-slu smo bili privilegirani...3

Srbija: Ja nisam imala sina koga je trebalo da čuvam od mobilizacije, ali došla sam u Centar (CAA) jer nikada nisam bila zavičajno vezana, nikada nisam bila nacionalno ni verski opredeljena. U Centru sam upoznala Jelenu Šantić, Nedu Božinović, Sonju Prodanović. Ponelo me je sve što se u tom malom stanu, u tih tridesetak kvadrata događalo i kako se reagovalo na sve što je aktuelni režim radio, vrcale (su) ideje na svaku stvar... meni je to dalo snage da prebrodim čitav taj period.4

Osim toga, antiratno delovanje je i mesto konflikta koje politizuje lične stavo-ve i ubrzava proces političkog sazrevanja. Iako su aktivisti/aktivistkinje bili svesni činjenice da njihovi poduhvati ne mogu da proizvedu vidljive promene u kratkom roku, odbrana određenog skupa društvenih vrednosti delovala je kao snažan po-kretač aktivizma. Izazovi koje je svakodnevno postavljala društveno-ekonomska situacija, čiji je razvoj bio nepovoljan i nepredvidljiv, izoštravali su političke ori-jentacije aktivista/aktivistkinja i istovremeno podsticali na kreativnu potragu za rešenjima i načinima preživljavanja.5

2 Senka Mandrino, citirana u: Zajović et al. (ur.), 2007, str. 20.3 Intervju s autorom, Zagreb, jun 2011.4 Borka Begović, citirana u: Zajović et al. (ur.), 2007, str. 15.5 Potresno svedočanstvo o izbegavanju mobilizacije daje Bojan Aleksov (2014).


156 157


Srbija: Godine rata su mnoge od nas oblikovale kao feministkinje. U tom periodu je među aktivistkinjama bilo mnogo nesporazuma po svakom pitanju osim jednog: diktatorski srbijanski režim je morao da ode... neslaganja i nespo-razumi su među beogradskim feministkinjama bili česti, ali su za vreme rata bili naročito bolni... iako mirovni pokret nije sprečio rat, njegova istrajnost je bila izuzetno važna u smislu poruke o mogućnosti postojanja civilnog društva čak i u uslovima fašizma...1

Hrvatska: ovaj rat je za mene osobno bio put preobrazbe i učenja. Već više od pet godina živim između stresa i spoznaja. Pet godina izvanrednog stanja izoš-trilo je moju sposobnost preživljavanja – koja se može sažeti u (...) ključne riječi – posvemašnja otvorenost za promjene. Za sve što radimo u ženskim i mirovnim grupama i organizacijama za ljudska prava, treba domišljatosti, energije, izdržlji-vosti i otvorenosti za bol i sreću (...) Jesmo li samo slamke kojima se igra oluja, ili smo debla koja pružaju sigurnost i mogućnost spasa nekome tko je već odbacio nadu ili smo pak otoci, neki otoci normalnosti u moru ratnog ludila u vremenu u kojem gotovo svi prihvaćaju isključivost kao svoj jedini mogući put.2

Aktivizam kao polje borbe za moć

Aktivistički napori nisu usmereni samo na pružanje otpora režimu ili osnaživa-nje osećaja individualne i kolektivne dejstvenosti. Bez obzira na to kako difuzno i dehijerarhizovano civilni angažman može da izgleda, svaka organizovana grupna akcija povezana je s asimetričnom akumulacijom moći koja često u funkcionisanje grupe unosi netrpeljivost i razmirice. Aktivistička sukobljavanja su, slično zvanič-noj politici, ugrađena u mreže moći zasnovane na nizu ličnih i ideoloških prefe-renci u okviru kojih se akteri/akterke takmiče za resurse i legitimnost. Po rečima Džejmsa Skota (James Scott):

Društveni prostori relativne autonomije ne nude puki neutralni medijum u kom se razvijaju praktične i diskurzivne (politike, B. B.) negacije. Kao domeni koji su i sami obeleženi odnosima moći, ovi prostori služe kako za disciplinova-nje tako i za artikulaciju matrica otpora.3

Komplikovana geometrija (post)jugoslovenskog civilnog aktivizma se ne može

razumeti ukoliko se pažnja ne posveti analizi njegovih interakcija s onim što se naziva "industrija stranih donatora" (foreign donor industry). Ova "industrija" je podstakla profesionalizaciju aktivističkih grupa i pojavu mnogobrojnih nevladinih

1 Mlađenović, 2003, str. 158. 2 Teršelič, 2008, str. 419. 3 Scott, 1990, str. 118–9.

organizacija (NVO, endžioizacija).4 Mada se uloga koju su odigrali strani donatori menjala u zavisnosti od političkih okolnosti i njihovih strateških opcija i ciljeva, sasvim je izvesno da je ona bila od fundamentalne važnosti na početku jugosloven-skog antiratnog organizovanja. Ovo dobro ilustruju reči Vesne Pešić:

Pa mi ništa nismo znali o civilnom društvu u praktičnom smislu reči, sem teorijski, o čemu se raspravljalo i pisalo po časopisima još osamdesetih godina (prve takve organizacije su krenule u Sloveniji i bile proglašene za antidržavne), a kod nas u Srbiji smo nas desetoro probali da registrujemo organizaciju za borbu protiv smrtne kazne, ali u tome nismo uspeli jer je udruženje proglašeno kao neustavno… Dakle, da nije bilo te saradnje sa spoljašnjim donatorima teško da bismo danas imali toliko NVO grupa, jer oni su praktično pokrenuli tu delatnost i ona danas pokriva sve važnije probleme.5

Strani donatori, uglavnom zapadnoevropske i američke vlade i privatne fon-dacije, obezbeđivali su finansijsku i logističku podršku, ali i profesionalnu pomoć u pogledu znanja i obučavanja, neophodnu za društvenu intervenciju. U vremenu izolacije i siromaštva, priliv stranih sredstava je za lokalne aktiviste/aktivistkinje imao pozitivne efekte koji su nadilazili precizno određene programske ciljeve. Neki od njih se odnose na učešće u stručnim skupovima, pristup ekspertskoj literaturi i mogućnost putovanja i objavljivanja. Kontakt sa stranim akterima bio je "veza sa normalnim svetom"6 koji je aktivistima/aktivistkinjama pružao priliku da izoštre i koriguju način na koji su razumeli kompleksnu društveno-političku situaciju u kojoj su delovali.

Međutim, mnogi postjugoslovenski "akteri civilnog društva" su prešli put od malih privatnih donacija do velikih institucionalnih "grantova" koji su njihove radne i životne uslove učinili bitno drugačijim od onih na koje mogu da računaju njihovi sunarodnici.7 Po rečima Ružice Rosandić, aktivistkinje CAA:

Sećam se da nam je usred naših pokušaja da znanja stečena tokom obuke za conflict resolution pretočimo u naš (za našu kulturu specifičan) program obuke za školsku populaciju, u prostorije CAA banuo jedan čovek (predstavio se kao

4 Termine profesionalizacija i "endžioizacija" koristim kao sinonime i pod njima podrazume-vam preobražaj društvenih pokreta i spontanih građanskih inicijativa u formalne organizacije koje naglašavaju "tematski specifične intervencije i pragmatičke strategije sa jakim fokusom na zapošljavanje nauštrb uspostavljanja nove demokratske kontrakulture". Videti: Bagić, 2004, str. 222.

5 Vesna Pešić, citirana u: Rosandić et al., 2005, str. 36.6 Rosandić et al., 2005, str. 36.7 Veza sa stranim donatorima je uspostavljena u vreme izolacije i oštećenih kanala komunikacije

kad je postojala, bar u srbijanskom kontekstu, jasna podvojenost između autoritarnih i rato-bornih vlasti, s jedne, i antiratnih aktivista, s druge strane. Građanski angažman je, razume se, imao izraženiju subverzivnu dimenziju neposredno pre i u toku ratnih sukoba.


158 159


Ted Herman, kveker) i ponudio sto dolara da "preduzmemo nešto za mlade". To su bila inicijalna sredstva koja smo koristili za projekat Učionica dobre volje.1

U poslednje dve decenije, milioni dolara su investirani u nebrojene projekte pomirenja i izgradnje mira u jugoslovenskom regionu. Ponekad je obim donacija višestruko nadilazio logističke kapacitete i upravljačke sposobnosti aktivističkih grupa. Priliv finansijskih sredstava je mnoge od njih naterao da se posvete me-nadžerskim/birokratskim aktivnostima nauštrb konkretnog političkog angažma-na. Međutim, strane donacije su retko, a možda i nikad, dolazile bez političke agen-de koju su lokalni akteri/akterke morali da uzmu u obzir. Po rečima analitičara Stabsa:

[...] grupacije koje su počele kao društveni pokreti, obeleženi spontanošću, neformalnošću, fluidnošću, fleksibilnim članstvom, odsustvom lidera, itd., če-sto su završile u tehnokratskoj ortodoksiji NVO sveta sa svim pratećim elemen-tima registracije, kancelarija, upravnih odbora i osoblja koje radi puno radno vreme...2

Obično slabo obavešteni o specifičnostima lokalnog kulturno-političkog kon-teksta, strani donatori su u sve većoj meri nametali posebnu organizacionu formu – NVO – s kojom je došao i rečnik fandrejzinga (fundraising), pisanja projekata, izgrađivanja kapaciteta (capacity building), izveštaja i ritrita (retreat).3 U takvim okolnostima, aktivisti/aktivistkinje, sada sve više u ulozi pružaoca usluga "klijen-tima", obično ne mogu da se posvete lokalnim problemima ukoliko oni nisu u skladu s datim trendom donatorske "industrije":

Hrvatska: Prvo smo se organizirali zbog nekih stvarnih problema, i pokuša-vali vlastitim snagama i resursima, ponekad samo uz male donacije, učiniti što možemo; onda su nam u tome počeli pomagati i veći donatori, pa su donatori počeli nuditi potporu za ciljeve koje su sve više sami definirali, onda se dio ak-tivista tome prilagodio ili priklonio, a mlađi su se u to uklapali kao prirodna stvar… pa je tako, vrlo postupno i nijansirano došlo do toga da budemo civilno društvo, da idemo na kurseve i treninge, da puno naučimo, i da ljudi rade po tome gdje se plaća (kad i nije direktno za plaću), i da o problemima i rješenjima

1 Ružica Rosandić, citirana u: Rosandić et al., 2005, str. 13.2 Stubbs, 2001b, str. 97. Pritisci profesionalizacije menjaju prirodu aktivističkog angažmana i primoravaju neke aktiviste/

aktivistkinje da napuste civilnu scenu. Po rečima jedne sagovornice: "Bez obzira na to što su me mnogi zvali da se priključim njihovim projektima, jedan od razloga zbog kojih sam odlučila otići je taj što mi se učinilo da to više nije ista stvar... shvatila sam da sebe ne mogu vidjeti kao ‘profi endžioovku’ koja bi provela ostatak života pišući izvještaje, aplikacije, završavajući projekte, itd." Intervju s autorom, Zagreb, jun 2011.

3 Videti: Šavija Valha, 2014.

za svoje društvo uče od donatora (što je sada donekle prošlost, ali kroz fondove EU živi i dalje). Tako smo i puno toga krivo naučili.4

Srbija: Najviše je smetalo to što su donatori često imali svoje ideje šta treba da radimo, pa nam se to nametalo, a možda je nešto što je važnije ostajalo ne-pokriveno, jer donatori nisu imali interesa za te probleme. Bilo je rutiniziranja, praktično falš trošenja para, praznih akcija, jer je "tako pisalo u projektu".5

"Civilno društvo" je na postjugoslovenskom prostoru, na različite načine i u manjoj ili većoj meri u različitim državama regiona, služilo i kao poligon za profe-sionalni razvoj koji bi prethodio dobijanju stabilnije pozicije u državnoj birokratiji.6 Ovakvi akteri/akterke "civilnog društva" uključeni su u hibridne mreže privatnih, javnih i vladinih interakcija koje im omogućavaju relativno lak pristup državnim institucijama i diplomatskim predstavnicima.7 U isto vreme, grassroots inicijative koje se preduzimaju na mestima udaljenim od centara političke moći gube bitku za resurse jer nemaju na raspolaganju profesionalne veštine koje bi ih učinile le-gitimnim partnerima u internacionalnoj "mašineriji razvoja i demokratizacije".8 Sampson (Sampson) opisuje ove procese na sledeći način:

Konačni aspekt formiranja identiteta odvija se kroz NVO-ove i projekte učvr-šćivanja demokratije. Dolazi do pojave panevropskog, kosmopolitskog identiteta među specijalistima za zapadnu demokratiju i lokalnim istočnoevropskim oso-bljem koje se potpuno utapa u ono što bismo mogli nazvati "društvom projekata" (project society). Takve osobe provode svoje radno vreme i odmor u društvu dru-gih projektnih aktera, planiraju i sprovode projekte, pišu "aplikacije", pohađaju ili i sami organizuju trening kurseve kod kuće i u inostranstvu, zajedno jedu i zabavljaju se, stupaju u kraće ili stabilnije lične odnose, venčavaju se, putuju na konferencije, koriste projektna sredstva na neformalan način i tako obezbeđuju životni standard koji je negde između bogatih diplomata i siromašnog lokalnog stanovništva.9

4 Đurđa Knežević, citirana u: Pulig, 2011. 5 Vesna Pešić, citirana u: Rosandić et al., 2005, str. 38.6 Široko rasprostranjena paradigma civilnog društva, mada svakako neidentična s direktnom

demokratijom protesta 1968, na primer, bila je strukturno bliska tankom sloju (post)jugoslov-enskih društava koji je već računao na zavidan simbolički (i materijalni) kapital. Slovenačka teoretičarka Vlasta Jalušič tvrdi da je u mnogim slučajevima posao u nekoj od organizacija "civil-nog društva" bio i strategija preživljavanja u godinama rata ili način da se opstane u krhkoj "sred-njoj klasi" u okolnostima siromaštva i nesigurnosti. Videti: Jalušič, 2006. Trebalo bi, međutim, imati u vidu da su, bar na početku ratnih sukoba, mnogi civilni akteri/akterke odlučili da ostanu u svojim zemljama iako su upravo zbog spomenutih oblika kapitala mogli pronaći posao u inos-transtvu.

7 Videti, npr., Pugh, 2003.8 Stubbs, 1996, str. 1–26.9 Sampson, 1998, str. 151–86.

kurziv?


160 161


Imajući ovo u vidu, Fišer (Fisher) i Zimina (Zimina) pokazuju da su mirovni aktivisti/aktivistkinje širom sveta prihvatili ideju tzv. "liberalnog mira definisanog demokratskim sistemom, ljudskim pravima i ekonomijom slobodnog tržišta, pa da, u tom smislu, sa zadrškom gledaju na poduhvate koji bi im mogli pribaviti eti-ketu utopista ili socijalista (tehničko mirotvorstvo)".1 Tako shvaćen aktivizam često zanemaruje dublje političke, socijalne i kulturne strukture odgovorne za pojavu i trajanje unutar- i međudržavnih sukoba, što na duge staze onemogućava arti-kulaciju društveno-političke promene (transformativno mirotvorstvo).2 Po rečima jednog beogradskog aktiviste:

Evo, kad danas kažem Sonja3 ili Mićun,4 znam da oni više nisu isti ljudi... imaju ista imena, ali to nisu isti ljudi... njihove su priče danas drugačije... ako isključimo te formativne, fundamentalne uticaje, bilo kakvo dovođenje u vezu onoga što danas znamo kao civilni sektor sa protestima 1968. je iluzorno... takva veza jednostavno ne postoji...5

Kuljić analizira kolektivno-generacijska i autobiografska sećanja učesnika/uče-snica u studentskim protestima 1968.6 i tvrdi da, iako imaju drugačije biografske putanje, skoro svi aktivisti/aktivistkinje smatraju ovaj događaj jednim od presud-nih za svoj profesionalni i lični razvoj. Učešće u protestima je važno čak i za one koji su se kasnije približili liberalnim ili konzervativnim idejama. Autor, međutim, navodi da aktivisti/aktivistkinje ne pokazuju dovoljan stupanj autorefleksivnosti prilikom tumačenja sopstvenih biografskih diskontinuiteta i ideoloških konverzi-1 Fisher i Zimina, 2009, str. 20. Videti, takođe: Paris, 2002.2 Razlika između tehničkog i transformativnog pristupa mirovnom aktivizmu je povezana s pitan-

jem za čiji mir se aktivisti/aktivistkinje udružuju u kolektivne poduhvate. Dok bi tehnički pristup podrazumevao nepromenljivost odnosa moći i potrebu da im se građani/građanke prilagođavaju, transformativna perspektiva se zalaže za promenu ovih odnosa kako bi mir postao dostupan celoj zajednici, a naročito njenim najugroženijim članovima/članicama. Videti: Božičević, 2009.

3 Sonja Liht (1947), učesnica studentskih protesta protiv "crvene buržoazije" 1968, danas je direk-torka beogradskog Centra za političku izuzetnost. Bila je jedna od osnivačica CAA i dugogodišnja predsednica Fonda za otvoreno društvo u Srbiji [inicijative koju u zemljama regiona finansira Džordž Soroš (George Soros), videti: Stubbs, 2014], odlučujući sudbinu mnogih građanskih inicijativa u zemlji. Bila je takođe kopredsednica Helsinškog parlamenta građana, predsednica Izvršnog odbora beogradskog lista Politika, kao i predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministar-stva spoljnih poslova Republike Srbije. Pozicionirana u internacionalnim političkim mrežama verovatno bolje nego ijedan drugi civilni akter iz regiona, odlikovana je francuskim ordenom Viteza legije časti 2008. godine.

4 Dragoljub Mićunović (1930) je srbijanski političar i filozof, učesnik studentskih protesta 1968. i član grupe okupljene oko časopisa Praxis. Bio je prvi predsednik obnovljene Demokratske stranke, kao i predsednik parlamenta Srbije i Crne Gore do 2004. godine.

5 Intervju s autorom, Beograd, jun 2010.6 Kuljić, 2009, str. 190–206.

ja. Kako bi opravdali različite političke stavove koje su u međuvremenu usvojili, ispitanici/ispitanice predstavljaju proteste pre svega kao čin građanske neposluš-nosti, a ne kao levu kritiku kapitalizma i birokratije. Čini se važnijim postaviti ovaj događaj u kontekst otpora Titovom jednopartijskom sistemu umesto naglašavanja njegovih programskih elemenata povezanih s direktnom demokratijom i društve-nom jednakošću.

Štaviše, pored kritike učešća stranih donatora u "rekonstrukciji" regiona,7 po-djednako je relevantno uzeti u obzir inter- i intrarepublička razmimoilaženja i bor-be za moć unutar samih aktivističkih krugova.8 Aktivisti/aktivistkinje nose najveću odgovornost za proizvodnju i širenje (protivrečnih) interpretativnih platformi koje su ključne za dugoročne efekte njihovog angažmana. Po rečima Stabsa:

Gledano više sociološki, negativna slika je u opasnosti da lokalne faktore tre-tira kao puke "marionete" ili (Garfinkelove, B. B.) "kulturne glupake" pod domi-nacijom svemogućih eksternih međunarodnih činilaca. U stvarnosti, naravno, iako je manevarski prostor bio ograničen, a neki neizbežni kompromisi prav-ljeni, putanje (...) aktivista i aktivistkinja u NVO-u ne mogu da budu svedene na pojam prodanih duša ili na to da su bili nedelotvorni. (...) obrasci, procesi i veštine naučeni ili razvijeni u NVO-ima i te kako mogu da imaju dugoročniju relevantnost, kako u smislu pojedinačnih karijera, tako i u smislu ukupnog druš-tvenog razvoja.9

7 Bez obzira na negativne posledice "endžioizacije" – ni u kom slučaju ograničene samo na postju-goslovenski region – Helms upozorava na to da ne bi trebalo podleći riziku sveopšteg kritikovan-ja donatora (donor bashing). Ona predlaže istančaniji pristup kategoriji NVO koji bi je uvažio kao generički termin pod koji se može podvesti čitav spektar aktivnosti, ciljeva i strateških opcija. Na osnovu terenskog rada u Bosni i Hercegovini, autorka tvrdi da u toj zemlji postoje mnoge ženske nevladine organizacije koje sebe nikada i nisu videle kao političke aktere ili agente društvene promene. Umesto toga, deluju po socijalističkom principu aktiva žena, dakle, kao (uglavnom) apolitične grupe koje pružaju socijalnu pomoć i ublažavaju teške posleratne okolnosti. Dok su mnoge ženske nevladine organizacije bile neefikasne ili kooptirane od strane države, postoje i one koje, uz podršku internacionalnih fondacija, ulaze u šire političke debate, rade na reformama zakonodavstva i organizuju svoje delovanje na način koji dovodi u pitanje dominante rodne dis-kurse. Videti: Elissa Helms, "The Movementization of NGOs? Women’s Organizing in Post-War Bosnia-Herzegovina", u pripremi.

8 Ipak, kritika profesionalizacije i njenih negativnih efekata na transformativni potencijal građanskih poduhvata ne bi trebalo da zamagli činjenicu da mirovni angažman može biti izra-zito iscrpljujuća aktivnost. Ponovljeni neuspesi i političke odluke koje "brišu" godine intenzivnog zalaganja podstiču mnoge aktiviste/aktivistkinje da potraže alternativne načine delovanja. Po rečima jedne aktivistkinje: "deset godina teškog rada te ostave sa mnogo emocionalnih ozljeda... baviš se nečim što nije društveno priznato, u stvari označen si kao neprijatelj... imam kolege i kolegice koji kažu ‘ne mogu više, ne mogu da se sjećam, ne želim... i dalje ne mogu o tome gov-oriti’". Intervju s autorom, Zagreb, jun 2011.

9 Stubbs, 2007, str. 161, kurziv u originalu.


162 163


Iako ovo pitanje zahteva dublju analizu kojoj su se već posvetili mnogi istraživači,1 ovde ću, ilustracije radi, dati jedan analitički osvrt na inicijativu pozna-tu pod nazivom Koalicija za REKOM. Ova Koalicija predstavlja mrežu organiza-cija i individua čiji je cilj podsticanje postjugoslovenskih država na uspostavljanje međuvladine komisije koja bi utvrdila činjenice o žrtvama ratnih zločina i drugim ozbiljnim kršenjima ljudskih prava počinjenih u toku ratova za jugoslovensko na-sleđe.2 Kompleksan delegatski sistem Koalicije počiva na tri "noseće" organizacije: FHP (Beograd), Documenta (Zagreb)3 i Istraživačko dokumentacioni centar (Sa-rajevo, IDC). Koalicija, dakle, ima regionalni pristup i okuplja civilna udruženja sa celog prostora bivše Jugoslavije. Vesna Teršelič, bivša koordinatorka ARK-a i

1 Napetosti među (post)jugoslovenskim aktivistima/aktivistkinjama su prisutne od najranijih anti-ratnih inicijativa. Na primer, Karavan mira, koji je u septembru 1991. organizovao Helsinški par-lament građana (HPG), predstavljao je grupu stranih i jugoslovenskih mirovnih aktivista/aktiv-istkinja predvođenih Sonjom Liht, koja je, krenuvši iz Trsta putovala Jugoslavijom, zaustavljajući se u glavnim gradovima republika i drugim većim mestima. Smisao ovog logistički zahtevnog poduhvata bio je da se okupe evropske i jugoslovenske mirovne grupe kako bi pokazale soli-darnost s ljudima Jugoslavije i upozorile vlasti evropskih država na moguće posledice oružanih sukoba. Karavan je najtoplije primljen u Sarajevu gde su učesnici/učesnice, zajedno sa oko 10 000 Sarajlija i Sarajki, formirali lanac koji je obuhvatio četiri najvažnije gradske bogomolje: mus-limansku, pravoslavnu, katoličku i jevrejsku. Međutim, ovakva dobrodošlica nije zabeležena u Zagrebu gde su aktivisti/aktivistkinje ARK-a protestovali protiv "mirovnih agendi" koje dolaze iz sasvim drugačijeg političkog miljea. Koordinatorka Kampanje Vesna Teršelič je napisala: "Željela bih izraziti žaljenje koje sam osjetila saznavši o načinu na koji je bila organizirana Karavana mira. Kada je Zelena akcija Zagreb (kao dio Antiratne kampanje) konačno primila informacije o Karavani mira, bili smo zatečeni s obzirom da u pripremi projekta nismo imali udjela. (...) Moje mišljenje je da su nevladine organizacije sposobne same artikulirati svoja mišljenja i izabrati buduće projekte. Nije nam potrebno patroniziranje. (...) Svjesni smo da će izglađivanje konf-likata u Hrvatskoj potrajati mnogo godina. Situacija se vrlo razlikuje od sela do sela i ne može biti jednoznačno objašnjena. Gotovo svako selo zahtijeva specifični nenasilni pristup. Opsežne, bučne akcije kao Karavana mira ne mogu nam pomoći u našem radu na lokalnom nivou". Vi-deti: Teršelič, 1991, str. 16; Liht i Drakulić, 1996. O delovanju Helsinškog parlamenta građana, videti: Hren, 2014. Hrvatski aktivisti/aktivistkinje su takođe odbili ideju o uspostavljanju "parla-menta" jugoslovenskih mirovnih grupa koju su predložila dva poslanika Evropskog parlamenta, Aleksandar Langer (Alexander Langer) i Paolo Bergamaski (Paolo Bergamaschi). Videti "Pismo namjera: poruka društvenim pokretima iz cijeloga svijeta", ARKzin (1992) 4, str. 27.

2 Mada je ova inicijativa dobila deklarativnu podršku političkih elita regiona, čini se nerealnim da će – u aktuelnim okolnostima – parlamenti država nastalih raspadom Jugoslavije pristati na osnivanje regionalne komisije. Na primer, Srbija, koja i dalje de iure ne priznaje nezavisnost svoje (nekadašnje) južne pokrajine, ne može imati takav međudržavni sporazum s Kosovom. O proble-matici organizovanja REKOM-a u Crnoj Gori, jedinoj postjugoslovenskoj državi u kojoj do 2014. nije došlo do diskontinuiteta političke moći od ranih 1990-ih, videti: S. Pavlović, "Šta si radio u ratu, tata", Peščanik, kao i S. Pavlović i Dragojević, 2014.

3 Documenta je zagrebačka nevladina organizacija posvećena istraživanju i dokumentovanju ratnih zločina i drugih kršenja ljudskih prava u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović joj je u junu 2012. dodelio Povelju Republike Hrvatske.

voditeljica organizacije Documenta kaže da se

uopće ne može više rekonstruirati činjenična istina, ne može se utvrditi što se točno dogodilo, ako to ne sagledavamo iz regionalne perspektive. Nacionalna perspektiva nije dovoljna. Samo da ilustriram to s jednim ili dva primjera: kako rekonstruirati što se dogodilo u Oluji ako se ne uzima u obzir svjedočenje Srba koji su bježali iz Krajine i danas žive u Banja Luci ili Srbiji i Vojvodini? Vrlo je važno imati mogućnost da se stvari sagledaju iz različitih uglova, kako na osob-noj razini, tako i na razini zajednica, društava i vladinih i znanstvenih institucija. Da bismo sagledali što se tačno dogodilo vrlo je važno uzeti u obzir i te druge perspektive, s time da je posao oko utvrđivanja podijeljen tako da u Hrvatskoj utvrđujemo što se desilo sa svima koji su živjeli na području Hrvatske, IDC s onima koji su živjeli na području BiH, itd.4

Međutim, čak i pre nego što je komisija konstituisana, neke organizacije su po-čele da napuštaju inicijativu. Ovo je, na primer, učinio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, pravdajući se ideološkim i metodološkim razlozima. Predsednica Odbora, Sonja Biserko (koja je bila i među istaknutim aktivistkinjama CAA) i sa-rajevska profesorka kriminologije Edina Bećirević objavile su tekst u kom tvrde da model REKOM-a, u stvari, može da vodi daljoj relativizaciji zločina:

Naravno da zločina ima na svim stranama i da je činjenica da svaka žrtva ima svoje ime, što je također tačno i za svakog počinioca. To su slogani koji se veo-ma često čuju iz krugova aktivista bliskih ovoj inicijativi. (...) Konačni izvještaj Komisije za istinu i pomirenje iz Južne Afrike smatra se najpoštenijim do sada zbog toga što se u izvještaju spominju četiri vrste istina: činjenična ili forenzična istina; personalna ili narativna istina; socijalna ili dijaloška istina; i ljekovita ili restorativna istina. Teško je zamisliti da će bilo koja komisija za istinu skupiti veći broj forenzičnih istina od onih koje već postoje u Haškom tribunalu. Uz sve zamjerke Haškom tužilaštvu za površno vođenje određenih procesa, nije vjero-vatno da će koalicija nevladinih organizacija ponuditi veću ekspertizu od brojnih tužilaca i eksperata koji su u različitim kapacitetima bili angažirani u Haškom tribunalu. Također, insistirati na regionalnom pristupu u dijaloškoj istini prije nego što je otvoren unutardržavni dijalog može biti zamka relativizacije. Jer po-nuditi srpskom društvu regionalni dijalog prije nego što su prošli sami kroz ka-tarzu značilo bi ne dijalošku, nego "razvodnjenu" istinu. Zbog toga bi regionalni pristup REKOM-a mogao biti još jedan korak koji bi dodatno osnažio snage koje poriču i relativiziraju činjenicu da je Srbija devedesetih vodila četiri rata.5

Štaviše, Odbor je 15. maja 2010. izdao saopštenje u kom se kaže da je pristup REKOM-a suočavanju s kriminalnom prošlošću "metodološki legitiman, ali nedo-

4 Teršelič, 2007, str. 86. 5 Biserko i Bećirević, 2009.

Da li dodati? Tadašnji predsednik

2015.


164 165


voljno sveobuhvatan", zbog čega je ta organizacija odlučila da istupi iz inicijative. U odgovoru na ovu zamerku, Nataša Kandić je rekla da je Helsinški odbor svoju izjavu poslao na "stotine" adresa elektronske pošte, implicirajući da je prava name-ra pošiljaoca bila da se nanese šteta regionalnoj inicijativi.1 Takođe, jedna od tri "noseće" organizacije – Istraživačko dokumentacioni centar iz Sarajeva – napustila je inicijativu već 2009. U saopštenju koje je potpisao predsednik Centra, Mirsad Tokača, kaže se da je ta organizacija zabrinuta zbog nejasnog pravnog statusa i pro-blematične koordinacije projekta.2 Tom prilikom su naveli i da nije sasvim umesno da prištinsku konferenciju o zločinima počinjenim na Kosovu i u regionu otvara organizacija iz Beograda.

Međutim, čini se da bar nešto od ove argumentacije maskira napetosti do kojih je došlo zbog kontroverznog liderskog stila Nataše Kandić, optužene za "privatiza-ciju projekta", kao i zbog nesuglasica u vezi s raspodelom finansijskih sredstava.3 FHP, glavni organizator inicijative, dobio je od holandske Vlade donaciju u vred-nosti od 960 700 evra, kao i dodatnih 1 002 847 evra od Evropskog instrumenta za demokratiju i ljudska prava, institucije koja uz novčanu podršku EU promoviše ljudska prava i demokratske reforme. Sarajevski IDC je napustio Inicijativu za RE-KOM nezadovoljan ekskluzivnim pravom FHP-a da raspolaže dobijenim novča-nim sredstvima. Nije, naime, bio prihvaćen njihov predlog da tri "noseće organi-zacije" dele i samostalno upravljaju podeljenim novcem.4 Odgovarajući na optužbe za "privatizaciju" projekta, Nataša Kandić nije propustila da istakne da su norveška, švedska i švajcarska ambasada u Sarajevu, u ime svojih vlada, tužile Tokaču zbog zloupotrebe donacija koje su ove zemlje dale njegovom Centru.5 Jedna aktivistkinja

1 Kandić, 2010.2 Tokača, 2009. 3 Ukupni očekivani troškovi REKOM-a iznose 3 544 741,92 evra. Detaljan budžet organizacije je

dostupan na: www.zarekom.org/documents/Budzet-Koalicije-za-RE-KOM.sr.html (pristupljeno 12. 1. 2012). Videti, u ovom smislu, satirički tekst Predraga Azdejkovića "Nale, jel može blokče na zajam?" (2010). Ova inicijativa je potrošila 1 182 070 evra na kampanju Milion potpisa za REKOM koja je na celoj teritoriji bivše Jugoslavije trajala od 26. aprila do 30. juna 2011. Tom pri-likom je 1 301 volontera i volonterki sakupilo 542 660 potpisa. Sakupljanje potpisa je nastavljeno na internetu. Videti: www.zarekom.org (pristupljeno 20. 8. 2012).

4 U svojoj kritici REKOM-a, Dragan Popović, aktivista za zaštitu ljudskih prava iz Beograda, kaže: "(…) ne otvaramo ni raspravu o pravim problemima projekta REKOM i potencijalnoj opasnosti da Koalicija svojim amaterizmom, autoritarnošću i isključivošću uništi svaku buduću mogućnost za osnivanje bilo kakvog regionalnog mehanizma tranzicione pravde. Jer to je Nataša Kandić, koja svakako jeste nepokolebljivi borac za prava žrtava i žena čiju hrabrost niko ne može dovesti u pitanje. A u kuloarima ćemo o mobingu, diktatorskom ponašanju, vređanju ljudi, neprofe-sionalnom ponašanju, crnim listama ‘neprijateljskih’ organizacija koje se dostavljaju donatorima? Ne pomaže tu otvaranje pitanja unutar sektora ili ‘tabora’ – nakon svakog ukazivanja na goruće probleme sledi unutrašnja inkvizicija koja će vas saseći bez milosti i ugušiti svaku konstruktivnu kritiku". Videti: D. Popović, 2011.

5 Kandić, 2010.

iz Zagreba, uključena u koaliciju Inicijative za REKOM, sažima razloge za frustra-ciju:

...meni je zapravo zanimljivo da se i dan danas u suradnji s organizacijama iz drugih zemalja događa to da naše kolege kao da gube iz vida da se rat i vodio oko toga gdje će se donosit odluke i ko će ih donosit. Dakle, ponekad olako pro-jiciraju taj univerzalistički pristup na način da se recimo neka odluka o tome što će se raditi u Hrvatskoj može donijeti drugdje. Ali, ta se odluka ne može donijeti negdje drugdje. Dakle, tu postoji razlika. Ja točno vidim da tu postoji problem u shvaćanju o čemu se tu zapravo radi, što tu nas nervira.6

Konačno, iako sam pokazao da je (post)jugoslovenski civilni angažman pro-

izveo zapažen simbolički kapital, stalno ga je karakterisala tenzija između neop-hodnosti da bude zasnovan na regionalnom (jugoslovenskom) modelu i teškoće da se taj model ostvari u praksi. U kontekstu kompetitivnih aktivističkih narativa zavisnih od međunarodnih finansijskih tokova, postjugoslovenski antiratni aktivi-sti i aktivistkinje nisu uspeli da se izvuku ispod "liderskog pokrivača" koji prekriva ovdašnju političku kulturu. Između čekića neodobravajuće javnosti koja ih smatra "izdajnicima" (ili, sve više, tehnokratama/tehnokratkinjama) i nakovnja državnog aparata, aktivisti/aktivistkinje su utrošili mnogo vremena na koordinaciju ličnih ambicija i karakternih osobina. Njihov politički napon i potencijal za uspostav-ljanje nove demokratske kulture rasuo se u mnoštvo projekata koji daju prednost urbanom i visokoobrazovanom sloju, što često ne samo da ne vodi značajnijim intervencijama u društvenu stvarnost, već ponekad perpetuira modele moći čija je kritika bila sam cilj aktivizma. Po rečima jednog aktiviste:

Najvažniji aspekt našeg rada bile su veze i odnosi koje smo uspostavljali sa individuama i grupama sa "neprijateljske strane". Odbijajući da prihvatimo po-dele, govor mržnje i propagandu, kao i izolaciju koja dolazi kroz neznanje, borili smo se da uvek budemo otvoreni za priče i mišljenja "drugog" [...] Miloševićev režim je konačno pao zbog raspada njegove strukture, zajedničkog napora opo-zicije i međunarodnog pritiska. Za nas, nenasilne civilne aktiviste, ova je pro-mena otvorila mnogo novih perspektiva za društveni angažman. Ali je, takođe, donela nove izazove i pokrenula stare sumnje. Glavni fokus našeg delovanja, Mi-lošević, nestao je, ostavljajući za sobom manje vidljive, ali skoro nepromenjene, strukture i mentalne sklopove koji su ga tako dugo održavali na vlasti. Postavlja se, zato, pitanje: koliko smo promenili postojeće društvene matrice i odnose? Da li smo bili sposobni da iskoristimo moć koju smo pronašli u sebi i u svojim gru-

6 Intervju s autorom, Zagreb, jun 2011. Zanimljivo je zapaziti da čak i matrice građanskog organizovanja u Srbiji i Hrvatskoj odražavaju

šire "nacionalističke tradicije" koje u ove dve zemlje registruje Bet Denič (Bette Denich). Autorka tvrdi da je srbijanska nacionalistička ideologija obeležena dominacijom, hegemonijom i inte-gracijom, dok hrvatsku karakterišu separacija i negacija. Videti: Denich, 1994.


166 167


pama kako bismo osnažili druge i uticali na važne političke odluke i na – što je još bitnije – naš svakodnevni život? Ili smo, pak, potrošili svoju novopronađenu moć samo na sebe?1

Zaključak

Ova knjiga odbacuje kako nacionalizam tako i civilno društvo kao pogodne okvire za razumevanje dinamike antiratnog organizovanja na (post)jugoslovenskom pro-storu. Iako su ove perspektive, često zasnovane na modelu nacije-države, preplavile skorašnje jugoslovenske studije, moj argument je da se kompleksnost raspada Jugo-slavije i civilnog angažmana koji ga je pratio može razumeti samo kroz transnacio-nalni pristup koji uključuje i nadilazi bivše jugoslovenske republike. Novostvorene države na jugoslovenskom prostoru dele više od pola veka državotvornog iskustva ispunjenog spletom protivrečnih percepcija, ideoloških pozicija i konstantnih pre-raspodela političke moći. Nadam se da sam na prethodnim stranicama pokazao da bivša Jugoslavija nije bila beskonfliktno društvo u kom je iznenada došlo do erupcije nasilja. Bilo bi još neubedljivije tvrditi da su njeni građani i građanke svoju političku delotvornost otkrili tek sa dolaskom stranih fondacija 1990-ih godina.

Mada su mnoge (post)jugoslovenske antiratne inicijative pokrenute kao utoči-šta – "oaze" stabilnosti i solidarnosti,2 – neke su u međuvremenu monopolizovali elitni akteri vođeni specifičnim civilnim "misijama".3 Tako je civilno društvo, i kao sociološki koncept i kao način intervenisanja u društvenu stvarnost, izgubilo dobar deo svoje političke relevantnosti i potencijala za objašnjavanje društvenih, poli-tičkih i ličnih interakcija i otpora u okviru regionalne vaninstitucionalne sfere. Te "misije" su se pokazale bolnim, sporim, pa čak i kontraproduktivnim zato što su če-sto u postjugoslovenski prostor nekritički transponovale navodno efikasna rešenja koja su se dugo oblikovala u sasvim drugačijim kulturnim kontekstima. "Civilno društvo" se u postjugoslovenskim okolnostima ne može odvojiti od "zapadne" fas-ciniranosti procesom istočnoevropske demokratizacije koji su najmoćnija društva sveta videla kao refleksiju sopstvenih vrednosti.4 Dok preterana upotreba pojma

1 Aleksov, 2001.2 Dobar deo zapadne političke i društvene teorije podrazumeva stabilnu društvenu strukturu u

kojoj su društveni pokreti destabilizujući element koji može da dovede do pomeranja pravnih granica. Međutim, u drugačijem političkom miljeu, obeleženom nasiljem, ovakvi kolektivni poduhvati postaju ostrva mira, civilnosti i kreativnosti. O karnevalskoj dimenziji protesta u Beogradu piše Dragićević-Šešić (1997).

3 Videti: Antonić, 2003. 4 Aziz Kodri (Aziz Choudry) tvrdi da "osim opšteg dogovora da ono obuhvata sve forme orga-

nizovanja između privatnog domaćinstva i države, civilno društvo znači sasvim različite stvari različitim ljudima. Ne vidim kako nekritička upotreba ovog pojma može da unapredi borbu za

civilno društvo zamagljuje više nego što objašnjava, konceptualni aparat savreme-ne političke sociologije nudi niz mogućnosti za konstrukciju fluidnih teorijskih modela koji bi se mogli primeniti na kompleksnu dinamiku (post)jugoslovenskog civilnog organizovanja.5 Transnacionalna i transkulturalna analitička poređenja omogućena su činjenicom da se ljudi širom sveta, na nacionalnom i, u sve većoj meri, transnacionalnom planu, udružuju kako bi podstakli društvenu promenu. Njihova brojnost, nezadovoljstva, aspiracije i metode variraju u zavisnosti od druš-tvenog miljea i političkih tradicija koje ga karakterišu. Povezujući zapadne teorije političkog sukobljavanja s empirijskom građom o (post)jugoslovenskom civilnom organizovanju, i ova knjiga pokazuje da koncepte zapadne sociologije nije nemo-guće upotrebiti u kulturno i politički drugačijoj sredini. Za uspeh takve koncep-tualne hibridizacije neophodna je kritička prerada pojmova koja uzima u obzir istorijsko-društvene specifičnosti sredine na koju se oni primenjuju.

U tom smislu, istraživanje (post)jugoslovenskog (antiratnog) aktivizma iz perspektive društvenih pokreta nije samo relevantno za šire procese suočavanja s kriminalnom prošlošću, već može da ponudi važne teorijske uvide i pomogne nam da bolje razumemo aktuelnu političku dinamiku regiona koja je uslovljena procesima evropskih integracija. Za novu generaciju onih koji danas, snabdeveni

osnovna prava, za samoopredeljenje, slobodu, dekolonizaciju i protiv imperijalizma i neoliber-alne agende u svim vidovima u kojima se pojavljuje" (Choudry, 2002).

5 Sledeći neke od mojih prethodnika, predložio sam potencijalno plodonosno pojmovno ukrštanje između teorija društvenih pokreta i Burdijeove sociologije prakse. Takvom teorijskom hibrid-izacijom bi se mogle spojiti mnoge niti iz istraživanja društvenih pokreta koje, inače, ne čine zaokruženu teoriju. Videti: Bilić, "Bourdieu and Social Movement Theories", 2010. Biljana Kašić, takođe, zapaža da koncept civilnog društva "postaje sve više i mitizirajući i dinamički pojam, ‘pojam-poštapalica’ za zemlje tzv. novih demokracija i ‘pojam-punilica’ različitog tematskog i ideologijskog tkiva i namjera. Za suvremena događanja i djelovanja, performativne činove i političke samokreacije i one koji ih iniciraju i projiciraju, teorijski diskurs na kojem smo se odgajal/i/e dosadan je i neinventivan, i jedva da je maštovit i prikladan. Ideja da se pozicija/pozi-cioniranje objasni sukladnošću, odnosno distinkcijom ‘građanskog društva’ i ‘civilnog društva’, ma koliko je zgodna za političku filozofiju, nedostatna je za objašnjenje slojevitog civilnog vibriranja, umrežavanja i (re)identificiranja". U potrazi za alternativom, ova autorka upućuje na Mafezoli-jevu (Maffesoli) knjigu o novim oblicima društvene interaktivnosti ("postmoderna plemena" ili "pseudoplemena") koji dovode u pitanje legitimaciju duboko ukorenjenih životnih stilova i praksi. Kašić, 2001, str. 12–3; Michel Maffesoli, 1996. Stabs tvrdi da Hiršmanova (Hirschman) ideja društvene energije može da bude korisna u pronicanju u motivacije kolektivnih aktera, kao i u strategije kojima se služe kako bi postigli svoje ciljeve. Po Hiršmanu, društvena energija nastaje kombinovanjem prijateljstava, ideja i ideala. Ovaj koncept zaslužuje više pažnje u region-alnoj sociologiji, jer "pomaže da se razume pomeranje u socijalnoj energiji u postjugoslovenskom prostoru od ‘narodskih nacionalista’ i manjih grupa ‘elitističkih antinacionalista’ ka obnovljenom razvoju zajednice koji potiče od samih njenih članica/članova i mobilizaciji koja međusobno približava manje neformalne grupe, neke starije reprezentacione/identitetske organizacije, i ne-formalne liderke/lidere zajednica. Ključno, oni elitisti/elitistkinje koji polažu pravo na ‘autentično’ civilno društvo, iako više nisu izvor pozitivne socijalne energije, i dalje odnose prevagu u javnoj sferi" (Stubbs 2007: 195). Videti, takođe: Hirschman, 1984.

ne treba zarez posle solidarnosti


168 169

Epilog

savremenim komunikacijskim sredstvima, šire sferu slobode u svojim društvima, mnogi su spomenuti pioniri/pionirke jugoslovenskog civilnog aktivizma postali (reakcionarni) mainstream. Učeći od svojih prethodnika/prethodnica i računajući na kulturnu i jezičku bliskost jugoslovenskih naroda, najmlađi postjugoslovenski aktivisti/aktivistkinje počinju da rekonstruišu zajednički kulturni prostor.1 Iako sasvim embrionalne, ovakve inicijative predstavljaju osvežavajuće udaljavanje od čvrsto pozicioniranih "aktera/akterki civilnog društva" gde je civilno društvo teško propustljivi elitistički krug za profesionalno napredovanje, a ne nepresušni izvor kritički orijentisane društvene energije.

1 Studentski protesti 2006/07. u Beogradu i 2008/09. u Zagrebu po zalaganju za direktnu demokrat-iju podsećaju na studentske proteste 1968. kada je beogradski Univerzitet privremeno nazvan Crveni univerzitet Karl Marks. Videti: www.slobodnifilozofski.hr (pristupljeno 10. 6. 2012).

Epilog

Pred našim očima, na nama su se in vivo igrali tezama, dokumen-tima, implementacijama, ingerencijama, konstruktima, projektima, ne-tvorcima… I mi bismo promišljanjem takvog jednog iskustva imali šta da kažemo. Nije naš brend neki kajmak ili maline. Naš brend je iskustvo svedoka. Jer mi možemo da pomognemo da se ono što se ovde desilo ne desi više nikome nikada.2

Borka Pavićević

"Da li si ikada pomislio da se vratiš?", često me pitaju dobronamerne neznalice. Obično odgovorim: "Čemu da se vratim?" Mesto odakle dola-zim više ne postoji. Ne samo kao država, vlada, teritorija, već pre svega kao društvena i kulturna atmosfera, stanje uma, životni stil, mentalitet. Prema tome, nemam čemu da se vratim, mogu samo da idem negde drugde, a ne nazad. 3

Dragan Klaić

Kada sam u zimu 2010. započinjao prvi krug intervjua s antiratnim aktivistima/aktivistkinjama u zemljama bivše Jugoslavije, beogradska umetnica Milica Tomić šetala je ulicama svoga grada noseći kalašnjikov. Dva meseca je obilazila mesta na kojima su u toku Drugog svetskog rata izvršene uspešne partizanske akcije. Kako je kasnije izjavila, iako je nosila automatsku pušku, skoro da niko nije obraćao pažnju na nju, samo je "nekoliko žena čudno pogledalo".4

Pitanja koja Milica Tomić pokreće ličnom rekonstrukcijom antifašističke bor-be 1940-ih nadilaze problematiku načina na koje se istorijski događaji potiskuju i zanemaruju ili prisvajaju i pamte. Ona zadiru u propustljivu membranu koja ogra-ničava sferu društveno prihvatljivog ponašanja i definiše naše poimanje dobra i

2 Sonja Ćirić, "Čin ljubavi i prijateljstva: Intervju sa Borkom Pavićević", Vreme, 2009. 3 Klaić, 2011. Dragan Klaić (1951–2011) je bio jugoslovenski dramaturg i teoretičar kulture. Pre nego što je

1991. napustio Jugoslaviju, bio je i politički aktivista, pa je u tom svojstvu učestvovao u osnivanju prvog jugoslovenskog Helsinškog odbora (1986).

4 R. H., 2010.

kurziv

jedno prazno mesto ovde


170 171

Epilog

zla. Ovaj jednostavan performans ukazuje na inherentnu nestabilnost moralnih kategorija jednog društva, podstičući nas da razmislimo o tome kako se zlo ušunja u naš svakodnevni život i da se zapitamo šta smo spremni da učinimo, odnosno da žrtvujemo, kako bismo ga suzbili ili bar ublažili njegove posledice.

Mnoge slične dileme ocrtale su etički horizont mog istraživanja (post)jugo-slovenskog antiratnog angažmana. Tragao sam za formama antiratnog stava u Hrvatskoj i Srbiji neposredno pre, u toku, i u manjoj meri, posle ratova koji su na jugoslovenskom tlu obeležili poslednju deceniju 20. veka. Moja studija kritič-ki pristupa proklamovanim vrednostima, identifikacijama, izobličenim istorija-ma, zloupotrebljenim etničkim mitovima i isključujućim praksama koje snažno nacionalizujuće države nameću svojim građanima/građankama kao "nacionalnu esenciju" i "istinsku prirodu" koje su, navodno, posle duge utamničenosti izašle na svetlost dana. Interesovale su me diskurzivne artikulacije i aktivističke strategije za hvatanje u koštac s postjugoslovenskim nacionalizmima koji su odneli hiljade ljudskih života, a sudbine miliona preživelih okrenuli u nepoznatom i neželjenom pravcu. Proučavao sam mnoštvo uporednih, konkurentskih ili sinergičkih, metoda opiranja "teroru identiteta", narušavanja brižljivo uređenih "kognitivnih kutija" i čuvanja dragocenog ostatka koji se nije dao ugurati ni u jednu od njih.

Štaviše, istraživanje ratova za jugoslovensko nasleđe je za mene, kao što je to, pretpostavljam, i za druge naučnike/naučnice regiona, mnogo više od akademskog poduhvata. Reč je, naime, o duboko ličnom iskustvu ponovnog suočenja sa spira-lom događaja u koju su naši životi upleteni kontingencijama istorije. Mada rat ne-izostavno preseca kolektivnu memoriju ljudi koji u njemu učestvuju (ili su u njega uvučeni) i uspostavlja se kao nova polazna tačka, mentalni život ne trpi diskontinu-itete. Naprotiv, trudi se da popuni prazninu koja nastaje kada geografski i ideološki oslonci naših vrednosti završe pod krhotinama društvene strukture. Život u sredini u kojoj nasilje postaje sve prihvatljivije u mnoštvu pojavnih formi primorava čoveka da povuče jasne demarkacione linije i pozicionira se u okviru etičke sfere koja, pod normalnim okolnostima, predstavlja predmet filozofske spekulacije.

Rat se ne obazire na nijanse. Sastavni deo njegove destruktivne logike je eli-minisanje alternativnog, nepoznatog, neklasifikovanog, izmešanog. U totalitarnoj misiji koja negira bazične principe društvenosti, rat bogatstvo ljudskog iskustva svodi na krupne binarne opozicije. Moja studija je posvećena onima koji su se vo-dili Adornovom devizom da se sloboda ne osvaja biranjem između crnog i belog, već naporom da se iskorači iz izbora koji pred nas stavlja dve međusobno isključive opcije.1 Ovo, međutim, ne znači da se totalizujući diskursi podrivaju relativizaci-jom – relativizam gotovo nikada nije pokretač subverzivnih poduhvata. Naprotiv, tragao sam za politički iznijansiranim pozicijama koje su neraskidivo povezane s društvenom odgovornošću. 1 Adorno, 1974.

Konačno, nadam se da ova studija svedoči o potencijalu naučnog znanja da potpomogne razmenu bolnih iskustava.2 Trudeći se da uvažim finese i napetosti antiratnog aktivizma, i sâm sam, kao i mnogi od mojih (eks)jugoslovenskih kolega/koleginica, tražio olakšanje i pomalo naivno očekivao da će mi ovo istraživanje pružiti odgovore na pitanja koja me godinama prate. U ime budućnosti koja je inspirisala mnoge od protagonista/protagonistkinja ove knjige, tih "aktivista/akti-vistkinja sećanja",3 želeo sam da ukažem na važnost odbrane ljudskog dostojanstva i ostavim trag o svrsishodnosti ranjivih poduhvata međuetničke, internacionalne i, iznad svega, ljudske solidarnosti koja se suprotstavlja "ratnicima – gospodarima zaborava".4

Osećaj dejstvenosti i naizgled manje iluzoran antientropijski smer materijalno-sti pisanja verovatno čine gornju granicu terapeutskog efekta koji dolazi kroz pri-kupljanje i proizvodnju znanja. Za mene kao društvenog naučnika, međutim, lične implikacije bavljenja turbulentnom prošlošću našeg regiona, manje su značajne od verovanja da sociološka analiza nije oslobođena od političke moći i odgovornosti, zato što se uvek vraća životima ljudi od kojih je krenula. Dok razmišljam da li ću uspeti da jugoslovenske ratove i pustoš koju su proizveli ostavim iza sebe, iznova čujem reči jedne od mojih sagovornica: "U svakoj teškoj situaciji, uvek se pitam: Šta ja mogu da učinim?"5

2 Jackson, 2002, str. 267. 3 Winter, 2010, str. 12.4 Ugrešić, 1998, str. 6.5 Intervju s autorom, Beograd, januar 2010.

ne treba kurziv

zameniti sa: protagoniste/protagonistkinje ove knjige, te "aktiviste/aktivistkinje sećanja", dakle brisati mnoge od.. jer se gore vec pojavljuje.. Hvala!!! bojan

173

Bibliografija

Adorno, Theodor W., Minima Moralia: Reflections from Damaged Life (London: NLB, 1974).

Aleksov, Bojan (ur. ) Deserters from the War in Former Yugoslavia (Beograd: Žene u crnom, 1994).

——, "Resisting the War in Yugoslavia: Thoughts on Empowerment and Disillusi-onment" (2001), www.wri-irg.org/nonviolence/nvse09-en.htm (pristupljeno 12. 4. 2012).

——, "Opiranje jugoslovenskim ratovima: Ka jednoj autoetnografiji", u: Bilić i Jan-ković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015).

Alexander, Jeffrey C., "Citizen and Enemy as Symbolic Classification: On the Po-pularising Discourse of Civil Society", u: J. C. Alexander (ur.) Real Civil Socie-ties: Dilemmas of Institutionalization (London: Sage, 1998), str. 96–114.

Alimi, Eitan Y., "Mobilizing Under the Gun: Theorizing Political Opportunity Structure in a Highly Repressive Setting", Mobilization, 14 (2009) 2, str. 219–37.

Allcock, John B., Explaining Yugoslavia (New York: Columbia University Press, 2000).

Allen, Chris, "Who Needs Civil Society?" Review of African Political Economy, 24 (1997) 73, str. 329–37.

Ambruš-Kiš, Miroslav, "Uvodnik", ARKzin (1991) 1.Andreas, Peter, "The Clandestine Political Economy of War and Peace in Bosnia",

International Studies Quarterly, 48 (2004) 1, str. 29–51.Andrić, Ivo, "Jedan pogled na Sarajevo", Jugoslavija (1953) 7, str. 20–3, www.lupi-

ga.com/vijesti/index.php?id=5685 (pristupljeno 11. 4. 2012).Antonić, Slobodan, "Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji", Nova srpska

politička misao (2003), http://www.nspm.rs/politicki-zivot/misionar-ska-in-teligencija-u-danasnjoj-srbiji.html (pristupljeno 18. 4. 2012).

——, "Rodno mesto i tajna druge Srbije", Nova srpska politička misao, 2008, www.nspm.rs/prikazi/rodno-mesto-i-tajna-druge-srbije.html (pristupljeno 5. 1. 2011).


174 175

Bibliografija

Aranđelović, I., "Dve decenije Rimtutitukija", Politika, 21. aprila 2012, www.po-litika.rs/rubrike/spektar/ritam/Dve-decenije-Rimtutit ukija.lt.html (pristu-pljeno 12. 6. 2012).

Azdejković, Predrag, "Žene u crnom protiv pedera" (2010), http://blog.b92.net/text/14636/Zene-u-crnom-protiv-pedera (pristupljeno 13. 4. 2012).

——, "Nale, jel može blokče na zajam?" (2010), http://blog.b-92.net/text/14 038/Nale-jel-moze-blokce-na-zajam (pristupljeno 21. 4. 2012).

Bagić, Aida, "Koliko se razumijemo? Koliko nas razumiju?" ARKzin (1991) 2–3, str. 20.

——, "Talking About Donors", u: Jeremy Gould i Henrik S. Marcussen (ur.), Eth-nographies of Aid: Exploring Development Texts and Encounter (Roskilde: Ro-skilde University, 2004), str. 199–226.

Baiocchi, Maria Lis, "Women in Black: Mobilization into Anti-Nationalist, An-ti-Militarist, Feminist Activism in Serbia", CEU Political Science Journal, 4 (2009) 4, str. 469–500.

Barilar, Vesna et al. (ur.) Aktivistkinje: kako ‘opismeniti’ teoriju (Zagreb: Centar za ženske studije, 2001).

Barr, Dermot i John Drury, "Activist Identity as a Motivational Resource: Dyna-mics of Dis-Empowerment at the G8 Direct Actions, Gleneagles, 2005", Social Movement Studies, 8 (2009) 3, str. 243–60.

Belančić, Milorad, Genealogija palanke (Beograd: Narodna knjiga, 2003).Benderly, Jill, "Feminist Movements in Yugoslavia, 1978–1992", u: Melissa Boko-

voy et al., State-Society Relations in Yugoslavia, 1945–1992 (New York: Mac-millan, 1997), str. 183–209.

Benski, Tova, "Breaching Events and the Emotional Reactions of the Public: Wo-men in Black in Israel", u: Helena Flam i Debra King (ur.), Emotions and Soci-al Movements (London: Routledge, 2005), str. 57–78.

Berdak, Oliwia, "Who Owns Your Body: Conscientious Objectors in Croatia in the 1990s", Polemos, 16 (2013) 1, str. 37–59.

Berger, Peter, A Rumor of Angels: Modern Society and the Rediscovery of the Super-natural (Garden City: Doubleday, 1969).

Bešlin, Milivoj, "Uticaji ‘juna ’68.’ na političku situaciju u Jugoslaviji", u: Tomić i Atanacković (ur.), Društvo u pokretu (Novi Sad: Cenzura, 2009), str. 169–82.

Bey, Hakim, T.A.Z. the Temporary Autonomous Zone, Ontological Anarchy, Poetic Terrorism (New York: Autonomedia, 1991). (Hakim Bey, Privremene autono-mne zone i drugi tekstovi, Jesenski i Turk, 2003.)

Beyerlein, Kraig i John R. Hipp, "A Two-Stage Model for a Two-Stage Process: How Biographical Availability Matters for Social Movement Mobilization", Mobilization, 11 (2006) 3, str. 299–320.

Bilić, Bojan, Serbia’s Unfinished Revolution: What has Really Changed After Octo-ber 5th? (Saarbrücken: VDM Verlag, 2008).

——, "Bourdieu and social movement theories: Some preliminary remarks on a possible conceptual cross-fertilization in the context of Yugoslav anti-war activism", Sociologija, 52 (2010) 1, str. 377– 398.

——, "A Concept That is Everything and Nothing: Why Not to Study (Post)Yugo-slav Anti-War and Peace Activism from a Civil Society Perspective?" Sociolo-gija, 53 (2011) 4, str. 297–322.

——, "Ostrva medijskog otpora: ARKzin i Republika", u: Bilić i Janković (ur.) Opi-ranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015).

—— i Vesna Janković, "Kako rekonstruirati (post)jugoslavenski antiratni anga-žman: Zagrebačka šetnja kroz aktivizam, priče i analize", u: Bilić i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015).

—— i Vesna Janković (ur.), Opiranje zlu: (Post)jugoslavenski antiratni angažman (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015.)

Biserko, Sonja i Edina Bećirević, "Negiranje genocida", BH Dani, 9. 10. 2009, http://pescanik.info/content/ view/3826/149 (pristupljeno 18. 4. 2012).

Blagojević, Marina, Ka vidljivoj ženskoj istoriji: Ženski pokret u Beogradu 90-ih (Beograd: Centar za ženske studije, 1998).

Bolčić, Silvano, "Sociologija i ‘unutrašnji rat’ u Jugoslaviji", Sociološki pregled, 26 (1992) 1–4, str. 9–25.

Bonfiglioli, Chiara, Belgrade 1978: Remembering the Conference "Drugarica žena. Žensko pitanje – novi pristup?" (Utrecht: Utrecht University, Faculty of Arts, 2008), www.cunterview.net/index.php/Theory-Papers/Chiara-Bonfiglioli-Comrade-Women.html (pristupljeno 18. 4. 2012).

Bosi, Lorenzo i Katrin Uba, "Introduction: The Outcomes of Social Movements", Mobilisation, 14 (2009) 4, str. 409–15.

Bourdieu, Pierre, "The Politics of Protest", intervju s P. Bourdieuom, http://pubs.socialistreviewind-ex.org.uk/sr242/ov enden.htm (pristupljeno 25. 7. 2012).

Božičević, Goran, "Reflections on Peacebuilding from Croatia" (2009), www.ber-ghof-handbook.net/documents/publicatio ns/dialogue7bozi ceviccomm.pdf (pristupljeno 26. 4. 2012).

—— (ur.), U dosluhu i neposluhu: Pozitivni primjeri izgradnje mira u Hrvatskoj u 90-ima i kasnije (Grožnjan: Miramida centar, 2010), http://zaklada.civilno-drustvo.hr/upload/File/hr/ izdavastvo/digitalna_zbirka/u_dosluhu_i_nepo-sluhu.pdf.

——, "Volonterski projekt Pakrac: Prekretnica mirovnog aktivizma u Hrvatskoj", u: L. Vego (ur.), Preporuke za sigurnosnu politiku EU temeljem izgradnje mira država nastalih dezintegracijom Jugoslavije (Zagreb: Centar za mirovne studi-

Has


176 177

Bibliografija

je, 2010), str. 88–109.Božinović, Neda, Žensko pitanje u Srbiji u 19. i 20. veku (Beograd: ’94 i Žene u

crnom, 1996). Brown, Wendy, "Resisting Left Melancholy", Boundary, 2 (1999) 26.3, str. 19–27.Broz, Svetlana, Dobri ljudi u vremenu zla (Banja Luka: Media centar Prelom,

1999).

Chernilo, Daniel, "Methodological Nationalism: Theory and History" (2008), www.kcl.ac.uk/depsta/law/events/0708/ia cr/papers/CherniloMethodologi-calNatio nalism.pdf (pristupljeno 15. 8. 2011).

Choudry, Aziz, "All This ‘Civil Society’ Talk Takes Us Nowhere", Pambazuka News (2002) 49, www.pambazuka.org/en/category/developmen t/5135/print (pristupljeno 12. 4. 2012).

Clark, Howard, Civil Resistance in Kosovo (London: Pluto Press, 2000).Clemens, Elisabeth S. i Martin D. Hughes, "Recovering Past Protest: Historical

Research on Social Movements", u: B. Klandermans i S. Staggenborg (ur.) Methods of Social Movement Research (Minneapolis: University of Minnesota Press, 2002), str. 201–30.

Clifford, James, "Introduction: Partial Truths", u: J. Clifford i G. E. Marcus (ur.)Writing Culture: The Poetics and Politics of Ethnography (Berkeley: University of California Press, 1986).

Cockburn, Cynthia, From Where We Stand: War, Women’s Activism and Feminist Analysis (London: Zed Books, 2007).

Cohen, Jean i Andrew Arato, Civil Society and Political Theory (Cambridge: Cam-bridge University Press, 1992).

Cohen, Lenard i Jasna Dragović-Soso (ur.) State Collapse in South-Eastern Eu-rope: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration (West Lafayette: Purdue University, 2008).

Collin, Matthew, This is Serbia Calling: Rock "n" Roll Radio and Belgrade’s Under-ground Resistance (London: Serpent’s Tail, 2001).

Connell, R. W., Gender and Power: Society, the Person, and Sexual Politics (Sidney: Allen and Unwin, 1987).

Crossley, Nick, Making Sense of Social Movements (Buckingham: Open Univer-sity Press, 2002).

——, "From Reproduction to Transformation: Social Movement Fields and the Radical Habitus", Theory, Culture & Society, 20 (2003) 6, str. 43–68.

Čakarević, Marjan, "Lagodnost u nekulturi", E-novine (2008). www.e-novine.com/index.ph-p?news =16795 (pristupljeno 26. 4. 2012).

Čale Feldman, Lada, Ines Prica i Reana Senjković (ur.) Fear, Death, and Resistan-

ce: An Ethnography of War in Croatia, 1991–1992 (Zagreb: Institute of Ethno-logy and Folklore, 1993).

Čalić, Mari-Žanin, Istorija Jugoslavije u 20. veku (Beograd: Clio, 2013).Čolović, Ivan i Aljoša Mimica (ur.) Druga Srbija (Beograd: Beogradski krug i

Borba, 1992).

Ćetković, Nadežda (ur.) Ženska politička perspektiva: 77 apela, zahteva, protesta, informacija, parola Beogradskog ženskoj lobija (Beograd: Beogradski ženski lobi, 1998).

Ćirić, Sonja, "Čin ljubavi i prijateljstva: Intervju sa Borkom Pavićević", Vreme (2009) 991, www.vreme.com/cms/ view.php?id=905103 (pristupljeno 11. 4. 2012).

Daković, Nenad (ur.) Fenomenologija duha palanke: Nova čitanja Filozofije palan-ke (Beograd: Otkrovenje, 2008).

Das, Veena i Arthur Kleinman, "Introduction", u: V. Das, A. Kleinman, M. Lock, M. Rampele i P. Reynolds (ur.) Remaking a World (Los Angeles: University of California Press, 2001), str. 1–30.

Dedijer, Stevan, "Velika Srbija i mali glupi akademici", Republika (2002) 202, www.yurope.com/zines/republika/arhiva/ 2002/299/299_13.html (pristuplje-no 21. 4. 2012).

Deleuze, Gilles, Negotiations (New York: Columbia University Press, 1995).Della Porta, Donatella, "Life Histories in the Analysis of Social Movements", u:

Mario Diani i Ron Eyerman (ur.) Studying Collective Action (London: Sage, 1992), str. 168–92.

—— i Mario Diani, Social Movements: An Introduction (Oxford: Wiley and Blac-kwell, 1999).

Denich, Bette, "Dismembering Yugoslavia: Nationalist Ideologies and the Symbo-lic Revival of Genocide", American Ethnologist, 21 (1994) 2, str. 367–90.

Dević, Ana, "Anti-War Initiatives and the Un-Making of Civic Identities in the Former Yugoslav Republics", Journal of Historical Sociology, 10 (1997) 2, str. 127–56.

——, "Redefining the Public-Private Boundary: Nationalism and Women Ac-tivism in Former Yugoslavia", The Anthropology of East Europe Review, 15 (1997b) 2, str. 45–61.

——, "Undesirable Peaceniks: Women’s Anti-War Activism and Anti-Nationa-lism in Yugoslavia’s Successor States" (2008), www.lse.ac.uk/Depts// global/PDFs/Peaceconference/Devic.doc (pristupljeno 5. 9. 2011).

DeWalt, Kathleen M. i Billie R. DeWalt, Participant Observation: A Guide for Fi-eldworkers (Landham: AltaMira Press, 2002).


178 179

Bibliografija

Dežulović, Boris, “Priča o Tomislavu Buzovu” (2009). Dostupno na: <http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2009&nav_category=624&nav_id=347534> (Pristup 9. 12. 2014).

Diamond, Larry, "Rethinking Civil Society: Towards Democratic Consolidation", Journal of Democracy, 5 (1994) 3, str. 4–17.

Douglas, Jack D., Investigative Social Research: Individual and Team Field Research (London: Sage, 1976).

Downton, James Jr. i Paul Wehr, "Persistent Pacifism: How Activist Commitment is Developed and Sustained", Journal of Peace Research, 35 (1998) 5, str. 531–50.

Dragićević-Šešić, Milena, "Ulica kao politički prostor: Prostor karnevalizacije", Sociologija, 39 (1997) 1, str. 95–110.

Dragović-Soso, Jasna, Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism (London: Hurst, 2002).

——, "Why Did Yugoslavia Disintegrate? An Overview of Contending Explana-tions", u: L. J. Cohen i J. Dragović-Soso (ur.), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration (West Lafayette: Pur-due University Press, 2008), str. 1–39.

——, "Apologising for Srebrenica: The Declaration of the Serbian Parliament, the European Union and the Policy of Compromise", East European Politics, 28 (2012) 2.

——, "The Partying of Ways: Public Reckoning with the Recent Past in Post-Milošević Serbia", u: Timothy Waters (ur.), The Milošević Trial: An Autopsy (Oxford: Oxford University Press, 2013).

Drakulić, Slavenka, "The Case of Ivan Cecko: Yugoslav Youth Stir It Up", The Na-tion (1987), www.highbeam.com/doc/1G1-4839012.html (pristupljeno 8. 9. 2011).

Drezgić, Rada, "Religion, Politics and Gender in the Context of Nation-State For-mation: The Case of Serbia", Third World Quarterly, 6 (2010) 31, str. 955–70.

Dvornik, Srđan, "Protiv kojeg rata", ARKzin (1991) 1, str. 14–5.——, Akteri bez društva (Zagreb: Fraktura i Heinrich Böll Stiftung, 2009).

Đokić, Dejan, Yugoslavism: Histories of a Failed Idea, 1918–1992 (Madison: Uni-versity of Wisconsin Press and London: Hurst, 2003).

Einwohner, Rachel L., Jocelyn A. Hollander i Toska Olson, "Engendering Social Movements: Cultural Images and Movement Dynamics", Gender & Society, 14 (2000) 5, str. 679–99.

England, Paula, "The Gender Revolution: Uneven and Stalled", Gender & Society, 24 (2010) 2, str. 149–66.

Erickson Nepstad, Sharon i Christian Smith, "Rethinking Recruitment to High-

Risk/Cost Activism: The Case of Nicaragua Exchange", Mobilization, 4 (1999) 1, str. 25–40.

Erickson Nepstad, Sharon, "Persistent Resistance: Commitment and Community in the Plowshares Movement", Social Problems, 51 (2004) 1, str. 43–60.

Evans, Sara M. i Harry C. Boyte, Free Spaces: The Sources of Democratic Change in America (New York: Harper and Row, 1986).

Eyerman, Ron i Andrew Jamison, Social Movements: A Cognitive Approach (Cam-bridge: Polity Press, 1991).

Fantasia, Rick i Eric Hirsch, "Culture in Rebellion: The Appropriation and Tran-sformation of the Veil in the Algerian Revolution", u: Hank Johnston i Bert Klandermans (ur.) Social Movements and Culture (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1995), str. 144–62.

Fisher, Simon i Lada Zimina, "Just Wasting Our Time? An Open Letter to Peace-builders" (2009), http://humansecurity gateway.com/documents/BRCCCM_ProvocativeThoughtsForPeace builders.pdf (pristupljeno 18. 4. 2012).

Flesher Fominaya, Cristina, "Creating Cohesion from Diversity: The Challenge of Collective Identity Formation in the Global Justice Movement", Sociological Inquiry, 80 (2007) 3, str. 377–404.

Fočo, Salih, Štrajk između iluzije i zbilje (Beograd: Radnička štampa, 1989).Foucault, Michel, "Prisons et asiles dans le mécanisme du pouvoir" (1974), www.

michel-foucault.com/quote/2004q.html (pristupljeno 6. 6. 2012).——, The History of Sexuality, Volume 1: The Will to Knowledge (London: Pengu-

in, 1976/1998).Fraser, Nancy, "Feminism, Capitalism and the Cunning of History", New Left Re-

view, 56 (2009), str. 97–117.Friedman, Debra i Doug McAdam, "Collective Identity and Activism: Networks,

Choices and the Life of a Social Movement", u: Aldon Morris i Carol M. Mu-eller (ur.) Frontiers in Social Movement Theory (New Haven: Yale University Press, 1992), str. 156–73.

Fridman, Orli, "Alternative Voices in Public Space: Serbia’s Women in Black", Ethnologia Balkanica, 10 (2006), str. 291–303.

——, Alternative Voices: Serbia’s Anti-War Activism, 1991–2004 (Fairfax: George Mason University, 2006b – doktorska disertacija).

——, "‘It was Like Fighting a War with Our Own People’: Anti-War Activism in Serbia during the 1990s", Nationalities Papers, 39 (2011) 4, str. 507–22.

Gagnon, Valère P. Jr., The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s (Ithaca and London: Cornell University Press, 2004).


180 181

Bibliografija

Gamson, William A., The Strategy of Social Protest (Belmont: Wadsworth, 1990).Gates, Henry L., "Patriotism", Nation (1991) 15.Ghodsee, Kristen, "Nongovernmental Ogres? How Feminist NGOs Undermine

Women in Postsocialist Eastern Europe", The International Journal of Not-for-Profit Law, 8 (2006) 3, www.icnl.org/=research/journal /vol8iss3/ art_2.htm (pristupljeno 3. 2. 2012).

Giugni, Mario, "Was if Worth the Effort? The Outcomes and Consequences of Social Movements", Annual Review of Sociology, 24 (1998) 1, str. 371–93.

——, Doug McAdam i Charles Tilly (ur.) How Social Movements Matter (Minne-apolis: University of Minnesota Press, 1999).

Glenn, John K., "Framing Civil Society: Lessons from Eastern Europe", u: Bruno Jobert i Beate Kohler-Koch (ur.), Changing Images of Civil Society: From Pro-test to Governance (London: Routledge, 2008), str. 16–31.

Glenny, Misha, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War (New York: Penguin, 1993).

Goodwin, Jeff, "The Libidinal Constitution of a High-Risk Social Movement: Af-fectual Ties and Solidarity in the Huk Rebellion", American Sociological Revi-ew, 62 (1997) 1, str. 53–69.

Gordy, Eric, The Culture of Power in Serbia: Nationalism and the Destruction of Alternatives (Pennsylvania: The Pennsylvania State University Press, 1999).

——, Guilt, Responsibility and Denial: The Past at Stake in Post-Milošević Serbia (Philadelphia: University of Pennsilvania Press, 2013).

Gramsci, Antonio, Selection from the Prison Notebooks (New York: International Publishers, 1971).

——, Selections from Political Writings, 1910–1926 (London: Lawrence and Wis-hart, 1977).

Grbić, M., "Sanader će na dno pokušati povući Šeksa, Mesića i J. Kosor", Večernji list, 8. januar 2011.

Gruenwald, Oskar, The Yugoslav Search for Man: Marxist Humanism in Contem-porary Yugoslavia (South Hadley: J. F. Bergin Publishers, 1983).

Hackmann, Jörg, "Civil Society against the State? Historical Experiences of Ea-stern Europe", u: Norbert Goetz i Jörg Hackmann (ur.) Civil Society in the Baltic Sea Region (Burlington: Ashgate, 2003), str. 49–62.

Handler, Richard, "On Dialogue and Destructive Analysis: Problems in Narrating Nationalism and Ethnicity", Journal of Anthropological Research, 41 (1985) 2, str. 171–82.

Haraway, Donna, "Situated Knowledges", Feminist Studies, 14 (1988) 3, str. 575–99.

Helms, Elissa, Innocence and Victimhood: Gender, Nationalism and Women’s Ac-

tivism in Post-War Bosnia-Herzegovina (Pittsburgh: University of Pittsburgh, 2003. – doktorska disertacija).

——, "The Movementization of NGOs? Women’s Organizing in Post-War Bosnia-Herzegovina", u: Inderpal Grewal i Victoria Bernal (ur.) Theorizing NGOs: Feminist Struggles, States, and Neoliberalism, u pripremi.

Hirsch, Eric, Urban Revolt: Ethnic Politics in the Nineteenth Century Chicago La-bor Movement (Los Angeles: University of California Press, 1990).

——, "Protest Movements and Urban Theory", Research in Urban Sociology, 3 (1993), str. 159–80.

Hirschman, Albert O., Getting Ahead Collectively: Grassroots Experiences in Latin America (New York: Pergamon Press, 1984).

Horvat, Branko, "The Association for the Yugoslav Democratic Initiative", u: Dejan Đokić (ur.) Yugoslavism: Histories of a Failed Idea (Wisconsin: Hurst, 2003), str. 298–303.

Hren, Marko i Tomaž Mastnak (ur.) Peace Movement in Yugoslavia (Ljubljana: Peace Movement Working Group at the Republic Conference of the Union of Socialist Youth Working Group, 1987).

Hren, Marko, "Slovenski mirovni pokret: Sjećanja jednog insajdera", u: Bilić i Jan-ković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015).

Hrvatski helsinški odbor, Deložacije u Hrvatskoj: pravni, etički i socijalni aspekti (Zagreb: HHO, 1994).

Hughes, Donna, Lepa Mlađenović i Zorica Mršević, "Feminist Resistance in Ser-bia", European Journal of Women Studies, 2 (1995) 4, str. 509–32, www. uri.edu/arts-ci/wms/hughes/femres.htm (pristupljeno 21. 4. 2012).

Hunt, Scott i Robert Benford, "Collective Identity, Solidarity, and Commitment", u: David Snow et al. (ur.), The Blackwell Companion to Social Movements (Oxford: Blackwell, 2004), str. 433–60.

Imširović Kljajić, Jelka i Nadežda Ćetković, "Podrška pokretu majki" (1991), u: Nadežda Ćetković (ur.), Ženska politička perspektiva: 77 apela, zahteva, pro-testa, informacija, parola Beogradskog ženskog lobija (Beograd: Beogradski ženski lobi, 1998).

Imširović, Jelka, "Nerasvetljena smrt sindikaliste", Republika, 286–287 (2002), http://www.yurope.com/zines/republika/ arhiva/2002/286-287/286-287_26.html (pristupljeno 20. 8. 2013).

Ivanović, Vane i Aleksa Đilas (ur.) Demokratske reforme (London: Demokratske reforme, 1982).

——, Zbornik o ljudskim pravima (London: Demokratske reforme, 1983).


182 183

Bibliografija

Jackson, Michael, The Politics of Storytelling: Violence, Transgression and Intersu-bjectivity (Copenhagen: Museum Tusculanum Press, 2002).

Jalušič, Vlasta, "Ideologija i realnost civilnih društava", H-Alter (2006), www.h-alter.org/vijesti/europa-regija/ideologija-i-realnost-civilnih-drustava-i-dio-civilno-drustvo-govori-razlicitim-jezicima (pristupljeno 21. 4. 2012).

—— i Lev Kreft (ur.) Vojna in mir: Refleksije dvajsetih let (Ljubljana: Mirovni inštitut, 2011).

Jambrešić Kirin, Renata i Maja Povrzanović (ur.) War, Exile, Everyday life: Cultu-ral Perspectives (Zagreb: Institute of Ethnology and Folklore, 1996).

Jancar, Barbara, "The New Feminism in Yugoslavia", u: Pedro Ramet (ur.) Yugo-slavia in the 1980s (Boulder i London: Westview Press, 1985), str. 201–23.

Janković, Vesna i Nikola Mokrović (ur.) Antiratna kampanja 1991.–2011. Neispri-čana povijest (Zagreb: Documenta, 2011), www.documenta.hr/assets/files/publikacije/ARK_kb_novi.pdf (pristupljeno 9. 8. 2012).

Janković, Vesna, "Međunarodni mirovni aktivisti u bivšoj Jugoslaviji: Sociološka vinjeta o transnacionalnom djelovanju", u: Bilić i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015)

Jansen, Stef, Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu (Beograd: Biblioteka XX vek, 2005).

Jenkins, Craig J., "Resource Mobilization Theory and the Study of Social Move-ments", Annual Review of Sociology, 9 (1983), str. 527–53.

Johnston, Hank, "Let’s Get Small: The Dynamics of Small Contention in Repressi-ve States", Mobilization, 11 (2006) 2, str. 195–212.

Jovanović, Biljana, Rada Iveković, Maruša Krese i Radmila Lazić, Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (Beograd: Radio B92, 1994).

Jović, Dejan, Yugoslavia: A State that Withered Away (Indianapolis: Purdue Uni-versity Press, 2009).

Judah, Tim, Yugoslavia is Dead, Long Live the Yugosphere (London: LSEE, 2009).

Kadijević, Veljko, Moje viđenje raspada: vojska bez države (Beograd: Politika, 1993).

Kaldor, Mary, Global Civil Society (Oxford: Oxford University Press, 2003).Kandić, Nataša, Primož Bebler i Ivan Čolović (ur.) Grobnica za Miroslava Milen-

kovića (Beograd: Čigoja, 2002. – reprint).Kandić, Nataša, "Stavovi organizacija koje su istupile iz REKOM-a" (2010), www.

zarekom.org/vesti/Stavovi-organizacija-koje-su-istupile-iz-koalicije-za-RE-KOM.sr. html (pristupljeno 18. 4. 2012).

Kangrga, Milan, Izvan povijesnog događanja: dokumenti jednog vremena (Split: Feral Tribune, 1997), str. 278–94.

Kanzleiter, Boris i Krunoslav Stojaković (ur.) "1968" in Jugoslawien: Studentenpro-teste und kulturelle Avantgarde zwischen 1960 und 1975 (Bonn: Verlag J.H.W., 2008).

Kanzleiter, Boris, "Yugoslavia", u: Martin Klimke i Joachim Scharloth (ur.) 1968 in Europe: A History of Protest and Activism, 1956–1977 (Basingstoke: Palgra-ve Macmillan, 2008).

——, "1968. u Jugoslaviji: tema koja čeka istraživanje", u: Tomić i Atanacković (ur.) Društvo u pokretu (Novi Sad: Cenzura, 2009), str. 30–48.

Kaplan, Robert D., Balkan Ghosts: A Journey Through History (New York: Vintage, 1993).

Kašić, Biljana, "Uvodne bilješke", u: Barilar et al. (ur.) Aktivistkinje: kako ‘opisme-niti’ teoriju (Zagreb: Centar za ženske studije, 2001), str. 9–20.

——, "Feministička intelektualna klasa: zebnje oko integracije i politika spozna-vanja", u: I. Radačić i J. Vince Pallua (ur.), Ljudska prava žena: Razvoj na me-đunarodnoj i nacionalnoj razini 30 godina nakon usvajanja UN-ove Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena (Zagreb: Institut društvenih zna-nosti Ivo Pilar, 2011), str. 167–85.

Katunarić, Vjeran, Ženski eros i civilizacija smrti (Zagreb: Naprijed, 1984; Jesenski i Turk, 2009).

Keane, John, Civil Society and the State: New European Perspectives (London: Ver-so, 1988).

——, The Changing Nature of Democracy (New York: United Nations University Press, 1998).

Kesić, Vesna, "A Response to Catherine MacKinnon’s Article, ‘Turning Rape into Pornography: Postmodern Genocide’", Hastings Women’s Law Journal, 5 (1994) 2, str. 267–80.

—— i Đurđa Knežević, "Response to the Letter Signed by the Four Bosnian and Croatian Women’s Organizations" (1993), www.women-warme-mory.org/hr/ drugi_odgovor_ madre_lobby (pristupljeno 21. 4. 2012).

——, Vesna Janković i Biljana Bijelić (ur.) Žene obnavljaju sjećanja: Centar za žene žrtve rata deset godina poslije (Zagreb: Centar za žene žrtve rata, 2003).

Kitschelt, Herbert, "Political Opportunity Structures and Political Protest", British Journal of Political Science, 16 (1986), str. 57–85.

Klaić, Dragan, "Postjugoslovensko izgnanstvo", Kulturni dodatak Politike, 4. 9. 2011, www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Postjugoslovenskoizgnanstvo.l t.html (pristupljeno 11. 4. 2012).

Klandermans, Bert (ur.) Peace Movement in International Perspective (Greenwi-ch: JAI-Press, 1991).

——, The Social Psychology of Protest (Oxford: Blackwell, 1997).Klasić, Hrvoje, Jugoslavija i svijet 1968. (Zagreb: Naklada Ljevak, 2012).


184 185

Bibliografija

Knežević, Đurđa, "‘Mi’ nasuprot ‘ja’ ili problem političkog identiteta u femini-stičkom odnosno ženskom ‘pokretu’ u Hrvatskoj", Kruh i ruže, 1 (1994) 1, http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/ texts_display.php?id=323 (pristupljeno 12. 2. 2012).

——, "Povijesni revizionizam u ‘feminističkoj’ verziji", ZaMirZine, www.zamirzi-ne.net/spip.php?-article11036 (pristupljeno 10. 1. 2012).

Kocka, Jürgen, "Civil Society from a Historical Perspective", European Review, 12 (2004) 1, str. 65–79.

Konrad, George, Antipolitics: An Essay (London: Quartet, 1984).Konstantinović, Radomir, "Sa ovoga mjesta: Na vrelu otvorene jednostavnosti",

Hereticus (1980/2005), www.hereticus.org/arhiva/2005-1/izbor-tekstova.html (pristupljeno 26. 4. 2012).

Kopecky, Petr i Cas Mudde (ur.) Uncivil Society? Contentious Politics in Post-Co-mmunist Europe (London: Routledge, 2003).

Korać, Maja, "Ethnic Conflict, Rape and Feminism: The Case of Yugoslavia", u: Barbara Wejnert i Metta Spencer (ur.) Women in Post-Communism: Resear-ch on Russia and Eastern Europe, Volume 2 (London: JAI Press, 1996), str. 247–65.

——, Linking Arms: War and Women Organising in Post-Yugoslav States (Uppsala: Life and Peace Institute, 1998).

——, "Gender, Conflict and Peace-Building: Lessons from the Conflict in the Former Yugoslavia", Women’s Studies International Forum, 29 (2006) 5, str. 510–20.

Korošić, Marijan, Jugoslavenska kriza (Zagreb: Naprijed, 1988).Kovač, Mirko, "(Ne)prilagođen", H-Alter, http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/

in-memoriam-mirko-kovac-neprilagodjen (pristupljeno 25. 8. 2013).Krasniqi, Gëzim, "Za demokraciju – protiv nasilja: Kosovska alternativa", u: Bilić

i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesen-ski i Turk, 2015).

Krestić, Vasilije i Marko Nedić (ur.) Velika Srbija: istine, zablude, zloupotrebe (Be-ograd: Srpska književna zadruga, 2003).

Kriesi, Hanspeter, "The Rebellion of the Research ‘Objects’", u: Mario Diani i Ron Eyerman (ur.) Studying Collective Action (London: Sage, 1992), str. 194–216.

Kriesi, Hanspeter et al., New Social Movements in Western Europe (London: Uni-versity College London, 1995).

Kruhonja, Katarina, "Poslijeratna izgradnja mira u istočnoj Hrvatskoj: mirovni ti-movi kao privremena mirovna struktura", u: L. Vego (ur.) Preporuke za sigur-nosnu politiku EU… (Zagreb: Centar za mirovne studije, 2010), str. 66–87.

Kuljić, Todor, Prevladavanje prošlosti: Uzroci i pravci promene slike istorije kra-jem XX veka (Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002), str.

421–98.——, "Yugoslavia’s Workers’ Management" (2003), www.republicart.net (pristu-

pljeno 29. 11. 2010).——, Sociologija generacije (Beograd: Čigoja štampa, 2009).——, "Sećanje na Titoizam: hegemoni okvir", Filozofija i društvo, 21 (2010) 2, str.

225–50.Kumar, Krishan, "Civil Society: An Inquiry into the Usefulness of a Historical

Term", The British Journal of Sociology, 44 (1993) 3, str. 375–95.Kurtović, Larisa, "Paradoksi ratne ‘slobode’: Alternativna kultura u toku opsa-

de Sarajeva", u: Bilić i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015).

Large, Judith, The War Next Door: A Study of Second-Track Intervention During the War in Ex-Yugoslavia (Stroud: Hawthorne Press, 1997).

Lazić, Mladen (ur.) Protest in Beograd: Winter of Discontent (Budapest: Central European University Press, 1999).

Ler Sofronić, Nada, "Kad utopijske oaze presuše", H-alter, www.zamirzine.net/spip.php/http/IMG/pdf/IMG/doc/spip.php? article-11111 (pristupljeno 9. 1. 2012).

Levi, Pavle, Disintegration in Frames: Aesthetics and Ideology in the Yugoslav and Post-Yugoslav Cinema (Stanford, California: Stanford University Press, 2007).

Liht, Sonja i Slobodan Drakulić, "When the Word for a Peacenik was Woman: War and Gender in the Former Yugoslavia", u: Barbara Wejnert, Metta Spen-cer i Slobodan Drakulić (ur.) Research on Russia and Eastern Europe: Women in Post-Communism (New York: JAI Press, 1996), str. 111–39.

Logar, Gordana, "Sramno ćutanje Beograda", Danas, 8. 4. 2012, www.da-nas.rs/danasrs/kolumnisti/sramno_cutanje_zvanicnog_beograda.883.html?newsid=237798 (pristupljeno 15. 7. 2012).

Lukić, Jasmina, "Media Representations of Men and Women in Times of War and Crisis: The Case of Serbia", u: Susan Gal i Gail Kligman (ur.) Reproducing Gender: Politics, Publics, and Everyday Life After Socialism (Princeton: Prince-ton University Press, 2000), str. 393–423.

MacKinnon, Catherine, "Turning Rape into Pornography: Postmodern Genoci-de", Ms. (July–August 1993), str. 24–30.

——, "Rape, Genocide, and Women’s Human Rights", Harvard Women’s Law Jo-urnal, 17 (1994), str. 5–16.

Maffesoli, Michel, The Time of the Tribes: The Decline of Individualism in Mass Society (London: Thousand Oaks, 1996).

Magaš, Branka, The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Break-Up 1980–1992


186 187

Bibliografija

(London: Verso, 1993).Malavrazić, Đorđe, Šezdeset osma – lične istorije: 80 svedočenja (Beograd: RDU

RTS, 2008).Mannheim, Karl, "Das Problem der Generationen", u: Martin Kohli (ur.) Soziolo-

gie des Lebenslaufs (Neuwied: Luchterhand, 1928/1978), str. 38–54.Marković, Igor, "Brži nego CNN", ARKzin (1995) 46.Martinov, Zlatoje, "Dokle smo stigli u objašnjavanju nedavne prošlosti", Republi-

ka, 24 (2012), 516–9, www.republika.co.rs/516-519/11.html (pristupljeno 26. 4. 2012).

——, Contra Bellum: Prilog istoriji antiratnog pokreta u Pančevu (Pančevo: Istorij-ski arhiv Pančevo, 2012b).

Mason, Jennifer, Qualitative Researching (London: Sage, 2002).Mastnak, Tomaž, Socialistična civilna družba (Ljubljana: Knjižnica revolucionar-

ne teorije, 1985).——, "Civil Society in Slovenia: From Opposition to Power", u: V. Pavlović i J. Se-

roka (ur.) The Tragedy of Yugoslavia: The Failure of Democratic Transformation (Armonk: M. E. Sharpe, 1992), str. 49–66.

——, "From Social Movements to National Sovereignty", u: J. Benderly i E. Kraft (ur.) Independent Slovenia: Origins, Movements, Prospect (New York: St Martin’s Press, 1994), str. 93–112.

McAdam, Doug, "Recruitment to High-Risk Activism: The Case of Freedom Summer", The American Journal of Sociology, 92 (1986) 1, str. 64–90.

——, Freedom Summer (New York: Oxford University Press, 1988).——, "The Biographical Consequences of Activism", American Sociological Revi-

ew, 54 (1989) 5, str. 744–60.——, "Gender as a Mediator of the Activist Experience: The Case of Freedom

Summer", American Journal of Sociology, 97 (1992), str. 1211–40.——, Political Process and the Development of Black Insurgency (Chicago: Chicago

University Press, 1999). McAdam, Doug, Sidney G. Tarrow i Charles Tilly, Dynamics of Contention (Cam-

bridge: Cambridge University Press, 2004). McAdam, Doug i Sid Tarrow, "Introduction: Dynamics of Contention Ten Years

on", Mobilization, 16 (2011) 1.McCarthy, John D. i Mayer N. Zald, "Resource Mobilization and Social Movements:

A Partial Theory", American Journal of Sociology, 82 (1977), str. 1212–1241.Melucci, Alberto, Nomads of the Present: Social Movements and Individual Needs

in Contemporary Society (Philadelphia: Temple University Press, 1989). ——, "The Process of Collective Identity", u: H. Johnston i B. Klandermans (ur.)

Social Movements and Culture (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1995), str. 41–63.

——, Challenging Codes: Collective Action in the Information Age (Cambridge: Cambridge University Press, 1999).

Mihajlov, Mihajlo, Domovina je sloboda (Beograd: B92, 1994).Milić, Anđelka, "Women and Nationalism in the Former Yugoslavia", u: Nanette

Funk i Magda Mueller (ur.) Gender Politics and Post-Communism: Reflections from Eastern Europe and the Former Soviet Union (London: Routledge, 1993), str. 109–22.

——, "Nationalism and Sexism: Eastern Europe in Transition", u: Richard Caplan i John Feffer (ur.) Europe’s New Nationalism: States and Minorities in Conflict (Oxford: Oxford University Press, 1996).

——, Ženski pokret na raskršću milenijuma (Beograd: Institut za sociološka istra-živanja, 2002).

——, "The Women’s Movement in Serbia and Montenegro at the Turn of the Mi-llennium: A Sociological Study of Women’s Groups", Feminist Review (2004) 76, str. 65–82.

Milićević, Aleksandra, Joining Serbia’s Wars: Volunteers and Draft Dodgers, 1991–1995 (Los Angeles: University of California, 2004. – doktorska disertacija).

Milinović, Daško i Zoran Petakov (ur.) Partizanke, žene u narodnooslobodilačkoj borbi (Novi Sad: Cenzura, 2010).

Miller, Nick, The Nonconformists: Culture, Politics and Nationalism in a Serbian Intellectual Circle, 1944–1991 (Budapest: Central European University, 2007).

Miller, Robert F., "The Dilemmas of Civil Society in Yugoslavia: The Burden of Nationalism", u: R. F. Miller (ur.) The Developments of Civil Society in the Co-mmunist Systems (Sydney: Allen and Unwin, 1992), str. 84–109.

Milosavljević, Olivera, "Zloupotreba autoriteta nauke", u: Popov (ur.) Srpska stra-na rata (1996), str. 305–38.

——, "Fatalističko tumačenje razaranja Jugoslavije", Republika (2003a) 316–17, www.republika.co.rs/316-317/19.html (pristupljeno 12. 11. 2011).

——, "Tačka razlaza: povodom polemike vođene na stranicama lista Vreme od 1. avgusta do 21. novembra 2002", Helsinške sveske (2003b) 16, str. 6–18.

——, "Jugoslavija je bila naša prva Evropa", u: Sonja Biserko (ur.) Snaga lične odgovornosti (Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008), str. 13–137.

Miłosz, Czesław, The Captive Mind (New York: Vintage, 1953/1990).Miškovska Kajevska, Ana, Taking a Stand in Times of Violent Societal Changes:

Belgrade and Zagreb Feminist Positionings on the (Post-) Yugoslav Wars and Each Other (1991-2000) (Amsterdam: University of Amsterdam, 2014. – dok-torska disertacija).

Mlađenović, Lepa, "Draga Nataša", ARKzin (1992) 4, str. 19.Mlađenović, Lepa, Vera Litričin i Tanya Renne, "Belgrade Feminists 1992: Sepa-


188 189

Bibliografija

ration, Guilt and Identity Crisis", Feminist Review (1993) 45, str. 113–19.Mlađenović, Lepa i Donna M. Hughes, "Feminist Resistance to War and Violence

in Serbia" (1999), http://www.uri.edu/artsci/wms/hughes/warvio1.htm (pri-stupljeno 9. 6. 2013).

Mlađenović, Lepa, "Feminist Politics in the Anti-War Movement in Belgrade: To Shoot or Not to Shoot", u: Wenona Giles et al. (ur.) Feminists Under Fire: Exc-hanges across War Zones (Toronto: Between the Lines, 2003), str. 158–66.

Morin, Edgar, "Podrška iz Pariza", ARKzin (1991) 2–3, str. 6.Müller, Barbara, The Balkan Peace Team 1994–2001: Non-Violent Intervention in

Crisis Areas with the Deployment of Volunteer Teams (Stuttgart: Ibidem-Ver-lag, 2006).

Nedović, Slobodanka, Savremeni feminizam: Položaj i uloga žena u društvu (Be-ograd: CESID, 2005).

Nikčević, Tamara, "Ostrašćenost je naša druga priroda", Vreme, 1176, 18. 7. 2013, www.vreme.com/cms/view.php?id= 1126532&print=yes (pristupljeno 5. 8. 2013).

Oberschall, Anthony, Social Conflict and Social Movements (Englewood Cliffs: Prentice-Hall, 1973).

Oegema, Dirk i Bert Klandermans, "Why Social Movement Sympathizers Don’t Participate: Erosion and Nonconversion of Support", American Sociological Review, 59 (1994) 5, str. 703–20.

Oraščanin, Vasvija, "Kako je pretučen mirovni pokret", ARKzin (1991) 1.Orlić, Mila, "Od postkomunizma do postjugoslavenstva: Udruženje za jugosla-

vensku demokratsku inicijativu", Politička teorija, 48 (2011) 4, str. 98–112.O’Shea, Brendan, The Modern Yugoslav Conflict, 1991–1995 (London: Routledge,

2006).Oštrić, Zoran, "Ekološki pokreti u Jugoslaviji: Građa za proučavanje razdoblja

1971–1991", Socijalna ekologija, 1 (1992) 1, str. 83–104.——, "Pacifist protiv svoje volje: bilješke ostarjelog mirovnjaka", u: G. Božiče-

vić (ur.), U dosluhu i neposluhu (Grožnjan: Miramida centar, 1992/2010), str. 31–48, http://zaklada.civilnodrustvo.hr/upload/File/hr/izdavastvo/digitalna_zbirka/u_dosluhu_i_neposluhu.pdf.

Pakula, Andrew, "War and Peace: Yugoslavia, the World’s Failure", Peace Magazi-ne (1995) 5–6, str. 16.

Pantelić, Ivana, Partizanke kao građanke: Društvena emancipacija partizanki u Srbiji, 1945–1953. (Beograd: Institut za savremenu istoriju i Evoluta, 2011).

Papić, Žarana i Lydia Sklevicky (ur.) Antropologija žene (Beograd: Prosveta,

1983).Papić, Žarana, "Lydia Sklevicky ili mape alternativnih strategija", Republika (1997)

169–70, www.yuro-pe.com/zines/republika/arhiva/97/170/170_34.htm (pri-stupljeno 12. 4. 2012).

Paris, Roland, "International Peacebuilding and the ‘Mission Civilisatrice’", Revi-ew of International Studies, 28 (2002) 4, str. 637–56.

Paunović, Žarko i Branka Petrović, Nevladine organizacije u SR Jugoslaviji (Subo-tica: Otvoreni univerzitet, 1994).

Paunović, Žarko, "Mirovne aktivnosti u Srbiji: između inicijativa i pokreta", Filo-zofija i društvo, 7 (1995), str. 107–25.

Pavlović, Srđa, "Šta si radio u ratu, tata", Peščanik, pescanik.net/2009/06/sta-si-radio-u-ratu-tata-zavrsna-rijec (pristupljeno 28. 6. 2012).

—— i Milica Dragojević, "Mirovnjaci i ratni huškači: Antiratni aktivizam u Crnoj Gori, 1989–1995", u: Bilić i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015)

Pavlović, Vukašin, Civilno društvo i demokratija (Beograd: Službeni glasnik, 2006).

Peskin, Victor i Mieczysłav Boduszyński, "International Justice and Domestic Po-litics: Post-Tudjman Croatia and the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia", Europe-Asia Studies, 55 (2003) 7, str. 1117–42.

Pešić, Vesna, Peticije i politička emancipacija (1984), neobjavljen rukopis.—— , "Da li imamo mirovni pokret?" Republika, 3 (1991) 29.—— , "Moje nade i iluzije", Republika, 24 (2012) 528–31. —— , "Jugoslovenska ratna kriza i mirovni pokret", Sociološki pregled, 26 (1992)

1–4, str. 57–67.Pickering, Paula M., Peacebuilding in the Balkans: The View from the Ground Floor

(Ithaca: Cornell University Press, 2007).Polletta, Francesca, "‘Free Spaces’ in Collective Action", Theory and Society, 28

(2001) 1, str. 1–38.—— i James Jaspers, "Collective Identity and Social Movements", Annual Review

of Sociology, 27 (2001), str. 283–305. Ponoš, Tihomir, Na rubu revolucije: studeni ’71. (Zagreb: Profil, 2007).Popov, Nebojša, Contra fatum: Slučaj profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu,

1968–1988. (Beograd: Mladost, 1989).—— , "Imamo li izbora?", Republika (1990) 7.—— (ur.) Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju (Beograd:

Republika, Vikom i Građanska čitaonica Zrenjanin, 1996). —— , "Disidentska skrivalica", Republika (2000) 242-243, www.yurope.com/zines/

republika/arhiva/2000/242-243/242-243_21.ht ml (pristupljeno 13. 6. 2012).—— , Iskušavanja slobode: Srbija na prelazu vekova (Beograd: Službeni glasnik,


190 191

Bibliografija

2010).Popović, Dragan, "Filozofija NVO palanke", Danas, 6. jul 2011, www.danas.rs/

danasrs/dijalog/filozofija_nvo_palanke46html? news_id=218877 (pristuplje-no 18. 4. 2012).

Popović, Srđa, Dejan Janča i Tanja Petovar (ur.) Kosovski čvor: drešiti ili seći? (Be-ograd: Chronos, 1990).

Povrzanović Frykman, Maja, "The War and After: On War-Related Anthropo-logical Research in Croatia and Bosnia-Herzegovina", Etnološka tribina, 33 (2003) 26, str. 55–75.

Pugh, Michael, "Protectorates and Spoils of Peace: Intermestic Manipulations of Political Economy in South-East Europe", u: D. Jung (ur.) Shadow Globalisa-tion: Ethnic Conflicts, and New Wars. A Political Economy of Intra-State Wars (London: Routledge, 2003), str. 47–69.

Puhovski, Žarko, "Slab demokratski potencijal – konstanta hrvatske politike", Za-MirZine, 20. 12. 2009, www.zamirzine.net (pristupljeno 10. 11. 2011).

Pulig, Srećko, "Potrebna je kritika civilne scene", Novosti (2011) 577, http://www.novossti.com/2011/01/potrebna-je-kritika-civilne-scene (pristupljeno 21. 4. 2012).

R. H., "Umetnica sa kalašnjikovim u centru Beograda", Politika, 23. 1. 2010, www.politika.rs/rubrike/Hronika/Umetnica-s-kalashnjikovim-u-centru-Beograd a.lt.html (pristupljeno 12. 4. 2012).

Radović, Nadežda, Možeš ti to, Vesna, možeš (Beograd: Krug Commerce, 2000).——, "Pismo pod bombama", Vreme, 12. 9. 2002, www.vreme.com/cms/view.

php?id=321887 (pristupljeno 26. 7. 2012).Rajić, Ljubiša, "Jugoslovenstvo kao antinacionalizam", Republika, 3 (1991) 17.Ramet, Sabrina, Balkan Babel: Politics, Culture and Religion in Yugoslavia (Boul-

der: Westview Press, 1992).——, The Three Yugoslavias: State Building and Legitimation (Indianapolis: India-

na University Press, 2006).Rill, Helena, Tamara Šmidling i Ana Bitoljanu (ur.) 20 poticija za buđenje i prome-

nu: O izgradnji mira na prostoru bivše Jugoslavije (Beograd i Sarajevo: Centar za nenasilnu akciju, 2007).

Rosandić, Ružica, Nataša Milenković i Mirjana Kovačević, Teži put: Mirovne akci-je na tlu bivše Jugoslavije (Beograd: Centar za antiratne akcije, 2005).

Sampson, Steven, "Exporting Democracy, Preventing Mafia: The Rebirth of ‘Ea-stern Europe’ in the Era of Post-Post-Communism", u: Klas-Goran Karlson, Bo Petersson i Barbara Tonrquist-Plewa (ur.) Collective Identities in an Era of Transformation: Analyzing Developments in East and Central Europe and the

Former Soviet Union (Lund: Lund University Press, 1998), str. 151–86.Sasson-Levy, Orna i Tamar Rapoport, "Body, Gender, and Knowledge in Protest

Movements: The Israeli Case", Gender & Society, 17 (2003) 3, str. 379–403.Schmitter, Philippe C., "Civil Society East and West", u: Larry Diamond et al. (ur.)

Consolidating the Third Wave Democracies: Themes and Perspectives (Baltimo-re: Johns Hopkins University Press, 1997), str. 239–62.

Schweitzer, Christine, Strategies of Intervention in Protracted Violent Conflicts by Civil Society Actors: The Example of Interventions in the Violent Conflicts in the Area of Former Yugoslavia, 1990–2002 (Coventry: Coventry University, 2009. – doktorska disertacija).

Scott, James, Domination and the Arts of Resistance (New Haven: Yale University Press, 1990).

Searle-Chatterjee, Mary, "Occupation, Biography and New Social Movements", Sociological Review, 47 (1999) 2, str. 258–79.

Sekelj, Laslo, Jugoslavija: Struktura raspadanja (Beograd: Rad, 1990).Seroka, Jim i Vukašin Pavlović (ur.) The Tragedy of Yugoslavia: The Failure of De-

mocratic Transformation (New York: M. E. Sharpe, 1992).Seroka, Jim i Radoš Smiljković, Political Organisations in Socialist Yugoslavia

(Durham: Duke University Press, 1986).Sklevicky, Lydia, "Karakteristike organiziranog djelovanja žena u Jugoslaviji u

razdoblju do Drugog svjetskog rata", Polja, 30 (1984) 308, str. 415–17, kao i 30 (1984) 309, str. 454–6.

——, Konji, žene, ratovi (Zagreb: Druga i Ženska infoteka, 1996).Slapšak, Svetlana (ur.) War Discourse/Women’s Discourse. Essays and Case Studies

from Yugoslavia and Russia (Ljubljana: Topos, 2000). ——, "The Use of Women and the Role of Women in the Yugoslav War", u: Inger

Skjelsbaek i Dan Smith (ur.) Gender, Peace and Conflict (London: Sage, 2001), str. 161–83.

Smith, Anthony, "Nationalism and Social Theory", British Journal of Sociology, 34 (1983) 1, str. 19–38.

Snow, David, Louis A. Zurcher i Sheldon Ekland-Olson, "Social Networks and Social Movements: A Microstructural Approach to Differential Recruitment", American Sociological Review, 45 (1980) 5, str. 787–801.

Snow, David, "Collective Identity and Expressive Forms" (2001), http://escholars-hip.org/uc/item/2zn1t7bj#page-12 (pristupljeno 18. 2. 2012).

Spaskovska, Ljubica, "Horizonti otpora, nada i poraza: Jugoslovenski supranaci-onalizam i antinacionalizam", u: Bilić i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015)

Stiglmayer, Alexandra (ur.) Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herze-govina (Lincoln: University of Nebraska Press, 1994).


192 193

Bibliografija

Stojaković, Krunoslav, "Prešućena povijest: UJDI i antiratna opozicija u Jugoslavi-ji", u: Đ. Tomić i P. Atanacković (ur.) Društvo u pokretu: novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas (Novi Sad: Cenzura, 2009), str. 169–82.

Stojković, Dragan, "Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine", Republika (2010) 492–3, www.republika.co.rs/492-493/20.html (pristupljeno 13. 8. 2012).

Stubbs, Paul, "Nationalism, Globalization and Civil Society in Croatia and Slove-nia", u: Research in Social Movements, Conflicts and Change, 19 (1996) 1, str. 1–26, www.hartford-hwp.com/archives/62/066.html (pristupljeno 18. 4. 2012).

——, "The ZaMir (For Peace) Network: From Transnational Social Movement to Croatian NGO" (2001a), http://bib.irb.hr/dato-teka/233303.stubbs.pdf (pri-stupljeno 21. 4. 2012).

——, "New Times?: Towards a Political Economy of ‘Civil Society’ in Contempo-rary Croatia", Narodna umjetnost, 38 (2001b) 1, str. 89–103.

——, "Civilno društvo ili ubleha? Razmišljanja o fleksibilnim konceptima, meta-nevladinim organizacijama i novoj socijalnoj energiji u postjugoslovenskom prostoru", u: H. Rill, T. Šmidling i A. Bitoljanu (ur.) 20 poticija za buđenje i promenu: O izgradnji mira na prostoru bivše Jugoslavije (Beograd i Sarajevo: Centar za nenasilnu akciju, 2007), str. 59–74.

——, "Grassroots Peacebuilding in the Post-Yugoslav Space: Trajectories, Limits and Lessons", u: G. Božičević (ur.) Collusion and Disobedience: Positive Peace-building Practices in Croatia in 1990s and Later (Grožnjan: Miramida Centar, 2010).

——, "Flex Actors and Philanthropy in (Post-)Conflict Arenas: Soros’ Open Society Foundations in the Post-Yugoslav Space", Croatian Political Science Review, 50 (2013) 5, str. 114–138.

Subotić, Irina i Irina Ljubić, Monografija "Jelena Šantić" (Beograd: Narodno po-zorište i Grupa 484, 2005).

Šavija-Valha, Nebojša, "S onu stranu izgradnje mira u Bosni i Hercegovini", u: Bi-lić i Janković (ur.) (Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015)

Štraus, Ivan, Arhitektura Jugoslavije 1945–1990 (Sarajevo: Svjetlost, 1991; Fonda-cija za razvoj održivog dizajna, 2013).

Šušak, Bojana, "Alternativa ratu", u: Nebojša Popov (ur. ) Srpska strana rata: Tra-uma i katarza u istorijskom pamćenju (Beograd: Republika, Vikom i Građan-ska čitaonica Zrenjanin, 1996), str. 531–58.

Taras, Raymond, "Civil Society, Human Rights, and the Shaping of Postcommu-nist Europe’s Identity Politics", u: Rachel A. May i Andrew K. Milton, (Un)

Civil Societies: Human Rights and Democratic Transitions in Eastern Europe and Latin America (Lanham: Lexington Books, 2005), str. 31–49.

Tarrow, Sid, "Cycles of Collective Action: Between Moments of Madness and the Repertoire of Contention", u: Traugott (ur.) Repertoires and Cycles of Collecti-ve Action (1995), str. 89–116.

——, Power in Movement: Social Movements and Contentious Politics (Cambrid-ge: Cambridge University Press, 1998).

Taylor, Verta i Leila J. Rupp, "Women’s Culture and Lesbian Feminist Activism: A Reconsideration of Cultural Feminism", Signs: Journal of Women in Culture and Society, 19 (1993) 1, str. 32–61.

Taylor, Verta, "Gender and Social Movements: Gender Processes in Women’s Self-Help Movements", Gender & Society, 13 (1999) 1, str. 8–33.

Teršelič, Vesna, "O Karavani mira: neke dileme", ARKzin (1991) 1.——, "Expanding Our Civil Space: Women in Peace Initiatives", u: Biljana Kašić

(ur.) Women and the Politics of Peace: Contribution to a Culture of Women’s Resistance (Zagreb: Centar za ženske studije, 1997).

——, "Treba koristiti te neočekivane prilike", u: Rill et al. (ur.) 20 poticija za buđe-nje i promenu: O izgradnji mira na prostoru bivše Jugoslavije (Beograd i Sara-jevo: Centar za nenasilnu akciju, 2007), str. 59–74.

——, "Širenje našeg civilnog prostora: žene u mirovnim inicijativama", u: Vuško-vić i Trifunović (ur.) Ženska strana rata (2008).

Tešanović, Jasmina, "Drug-ca žena, trideset godina kasnije", http://blog.b92.net/text/5320/Drug-ca-zena-trideset-godina-kas nije (pristupljeno 10. 2. 2014).

Thompson, Mark, A Paper House: The Ending of Yugoslavia (London: Hutchin-son, 1992).

Tilly, Charles, Social Movements, 1768–2004 (Montreal: Paradigm Publishers, 2004).

Tismaneanu, Vladimir, Fantasies of Salvation: Democracy, Nationalism and Myth in Post-Communist Europe (Princeton: Princeton University Press, 2009).

Todorova, Maria, Imagining the Balkans (Oxford: Oxford University Press, 1997). [Marija Todorova, Imaginarni Balkan (Beograd: Biblioteka XX vek, 1999), prevele Dragana Starčević i Aleksandra Bajazetov-Vučen.]

Tokača, Mirsad, "Dva pisma" (2009), http://pescanik.net/2009/06/dva-pisma (pristupljeno 21. 4. 2012).

Tomić, Đorđe i Petar Atanacković (ur.) Društvo u pokretu: novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas (Novi Sad: Cenzura, 2009).

Tomić-Koludrović, Inga, "Alternativna kultura kao oblik otpora u samouprav-nom socijalizmu", Društvena istraživanja, 2 (1993) 4–5, str. 835–62.

Traugott, Mark, "Recurrent Patterns of Collective Action", u: M. Traugott (ur.) Repertoires and Cycles of Collective Action (Durham: Duke University Press,


194 195

Bibliografija

1995), str. 1–15.

Ugrešić, Dubravka, The Culture of Lies: Antipolitical Essays (University Park, PA: Penn State University Press, 1998).

Urošević, Miloš, "Simbolika Žena u crnom, pre i posle petnaest godina", u: Zajo-vić et al. (ur.) Žene za mir (2007), str. 29–35.

Vidović, Dea, "Džepovi otpora" (2010), www.kulturpunkt.hr/i/kulturoskop/366/?template=print (pristupljeno 15. 8. 2011).

Vladisavljević, Nebojša, "Nationalism, Social Movement Theory and the Gra-ss Roots Movement of Kosovo Serbs", Europe-Asia Studies, 54 (2002) 5, str. 771–790.

——, "Grassroots Groups, Milošević or Dissident Intellectuals: A Controversy Over the Origins and Dynamics of the Mobilisation of Kosovo Serbs in the 1980s", Nationalities Papers, 32 (2004) 4, str. 781–96.

Volčič, Zala i Mojca Planšak, "Radijski prostor kao mjesto političke alternative u jugoslavenskim ratovima", u: Bilić i Janković (ur.) Opiranje zlu (Zagreb: Do-cumenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015).

Vujadinović, Dragica et al. (ur.) Between Authoritarianism and Democracy: Ser-bia, Montenegro, Croatia. Vol. II: Civil Society and Political Culture (Beograd: Cedet, 2005).

Vuković, Katarina, "Žene u crnom: Nazivaju nas kurvama, prete da će nas zakla-ti", Telegraf, 1. 5. 2014, http://www.telegraf.rs/vesti/1052307-zene-u-crnom-nazivaju-nas-kurvama-prete-da-ce-nas-zaklati-foto-video (pristupljeno 4. 5. 2014).

Vušković, Lina i Zorica Trifunović (ur.) Ženska strana rata (Beograd: Žene u cr-nom, 2008).

Wachtel, Andrew B., Making a Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia (Stanford: Stanford University Press, 1998).

Walder, Andrew G., "Political Sociology and Social Movements", Annual Review of Sociology, 35 (2009), str. 393–412.

Whitehead, Laurence, "Bowling in the Bronx: The Uncivil Interstices between Ci-vil and Political Society", Democratization, 4 (1997) 1, str. 94–114.

Wilson Young, Nick, "The Pakrac Project: Grassroots Peacebuilding on the Croatian Ceasefire Line", u: Božičević (ur.) U dosluhu i neposluhu (Grožnjan: Miramida centar, 2010), str. 60–2, http://zaklada.civilnodrustvo.hr/upload/File/hr/izdava-stvo/digitalna_zbirka/u_dosluhu_i_neposluhu.pdf (pristupljeno 15. 9. 2011).

Wimmer, Andreas i Nina Glick-Schiller, "Methodological Nationalism and Beyond: Nation-State Building, Migration and the Social Sciences", Global

Networks, 2 (2002) 4, str. 301–34.Winter, Jay, "Thinking About Silence", u: Efrat Ben-Ze’ev, Ruth Ginio i Jay Win-

ter (ur.) Shadows of War: A Social History of Silence in the Twentieth Century (Cambridge: Cambridge University Press, 2010), str. 3–31.

Woodward, Susan L., Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War (Washington: Brookings Institute, 1995).

Zaharijević, Adriana et al. (ur.) Žarana Papić. Tekstovi 1977–2002 (Beograd: Centar za studije roda i politike, Rekonstrukcija ženski fond i Žene u crnom, 2012).

Zajović, Staša et al. (ur.) Žene za mir (Beograd: Žene u crnom, 2007).——, "Dis/kontinuitet represije nad Ženama u crnom", u: Zajović et al. (ur.) Žene

za mir (2007), str. 65–70. Zukin, Sharon, "Self-Management and Socialization", u: Pedro Ramet (ur.) Yugo-

slavia in the 1980s (Boulder and London: Westview Press, 1985), str. 76–99.

Životić, Miladin, Contra bellum (Beograd: Beogradski krug i Akapit, 1997). Županov, Josip, Od komunističkog pakla do divljeg kapitalizma: odabrane rasprave

i eseji (1995.–2001.) (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 2002).

197

AAleksić, Srđan 20Ambruš-Kiš, Miroslav 97, 98–99Andreas, Peter 44Antifašistički front žena (AFŽ) 73–74antinacionalizam 19, 42, 79, 83, 145, 167

v. i nacionalizam antipolitika 100, 113

v. i politička stranka Antiratna kampanja Hrvatske (ARK) 34,

62, 64, 81, 85, 91–114, 115, 119, 122–127, 130, 162

ARKzin 79, 96, 97, 98, 104, 107, 117, 125, 162

Povelja Antiratne kampanje 95, 96, 123antiratni aktivizam direktan 53indirektan 53visokorizičan 34, 59–60

v. i pacifizam Atanacković, Petar 41Autonomna tvornica kulture – Attack

97Autonomni ženski centar 79

BB.a.B.e. 81Bachman, Eric 96, 205Bagić, Aida 84, 157, 205Barović, Nikola 116, 153, 205, 218Bebler, Primož 153, 154, 205, 218

Bedem ljubavi 82Benderly, Jill 76, 82Benski, Tova 139Beogradski krug 118–119Beogradski ženski lobi 78Biserko, Sonja 116, 128, 163, 205Blagojević, Marina 75Blažević, Dunja 75Bolčić, Silvano 20, 143Bonfiglioli, Chiara 75, 76, 77Bourdieu, Pierre 111, 167Božičević, Goran 27, 126, 127, 205Božinović, Neda 73, 74, 155Buden, Boris 104, 205Buzov, Tomislav 21

CCentar za antiratnu akciju (CAA) 25, 85,

115–122, 126, 127, 128, 135, 136, 155, 157–158, 160, 163

Centar za kulturnu dekontaminaciju 119, 138, 204

Centar za mir, nenasilje i ljudska prava 114, 122, 126, 127

Centar za mirovne studije 122Centar za žene žrtve rata 81, 97, 122Cerović, Stojan 115, 116, 203Chernilo, Daniel 40Civilni pokret otpora 146, 152–153, 217,

2018Centar za antiratnu akciju (CAA) 25, 85,

Indeks


198 199

Indeks

115–122, 126, 127, 128, 135, 136, 155, 157–158, 160, 163

Centar za kulturnu dekontaminaciju 119,138Centar za mir, nenasilje i ljudska prava114, 122, 126, 127Centar za mirovne studije 122Centar za žene žrtve rata 81, 97, 122Cerović, Stojan 115, 116, 210Chernilo, Daniel 40Civilni pokret otpora 146, 152–153,

217–218civilno društvo

kritika civilnog društva 12, 13, 45–46, 49,50, 88–89, 132, 156–159, 166–168necivilno društvo 46–47v. i Keane, John

Clark, Howard 27, 28, 205Cockburn, Cynthia 136Cohen, Jean 45, 46Crossley, Nick 111, 112

ČČačinovič, Nadežda 75, 77, 128Čale Feldman, Lada 30Čalić, Mari-Žanin 35Čičak, Ivan Zvonimir 116, 123–124, 124,

198Čolović, Ivan 118, 119, 154, 198

DDAH teatar 138David, Filip 118, 119, 205dejstvenost (agency) 22, 111, 142, 156Dejtonski sporazum 48, 66, 86, 117, 139Della Porta, Donatella 32, 51deložacija 97, 124demobilizacija 42

v. i mobilizacija Dević, Ana 35, 39, 42, 43, 56–57, 116, 136,

205Diani, Mario 51

difuzija 63, 127, 130, 132v. i posredništvo; protest

Documenta 162, 163Dragović-Soso, Jasna 22, 25, 26, 35, 40–41,

144Drljević, Sonja 78druga Srbija 119društveni mehanizam 34društveni pokret

familija pokreta 50klasična agenda društvenih pokreta

54–55, 61mobilizacija resursa 64, 66novi društveni pokreti 64, 100, 130politički proces 33, 64v. i sukobljavanje

Dumanić, Šuhreta Šura 114Dvornik, Srđan 43, 91, 99, 205

ĐĐilas, Milovan 118, 209Đokić, Dejan 19

Eetnografija 22, 28, 29, 30

v. i metod 194Evans, Sara 68

Ffeminizam 12, 13, 57–58, 128, 140

i jugoslovenski ratovi 30, 56–57, 59, 72–89, 105, 119–120, 135–136, 142, 156

Fisher, Simon 160Fondacija CURE 83Fond za humanitarno pravo (FHP) 153,

164Fridman, Orli 35, 42, 47, 136, 138, 153, 205

GGagnon, Chip 23, 25, 39, 42

Gamson, William 66Geljo, Emir 153, 218Giugni, Mario 66, 151Golubović, Zagorka 128, 206, 210Goodwin, Jeff 65, 141Gordy, Eric 35, 44, 104Građanska akcija za mir (GAMA) 118Građanski odbor za ljudska prava 114Gruenwald, Oskar 76

Hhabitus 111aktivistički 113radikalni 111

v. i klasa Helsinški parlament građana 160, 162Horvat, Branko 37Hren, Marko 25, 49, 102, 107–108, 162,206Hrvatski helsinški odbor (HHO) 64, 97,113, 123–125Hrvatsko proljeće 64, 123–124, 129Hughes, Donna 79, 136, 137

Iidentitet

kolektivni 58, 59, 62, 64–66,131, 134, 138–139, 141, 148–149nacionalni 40, 41, 79–80, 83–84promena (identity shift) 65

Imširović Kljajić, Jelka 72, 78, 118Imširović, Pavluško 116, 118, 206Inicijativa mladih za ljudska prava 121Internacionala protivnika rata (WRI) 26,213, 215Intruder 107, 108Istraživačko dokumentacioni centar 162,

163, 164Ivanović, Vane 107, 218Iveković, Rada 75, 77, 153, 218

JJalušič, Vlasta 159, 206Jambrešić Kirin, Renata 30Jancar, Barbara 72, 73, 74Janča, Dejan 27, 116, 210Janković, Vesna 22, 23, 25, 26, 27, 30, 73,

81, 92, 96, 97, 104–105, 122, 206Jansen, Stef 30, 31, 35, 42Jovanović, Biljana 152–153, 218Jović, Dejan 35, 206Jugoslavija

jugoslovenstvo 19, 22, 79–80, 84Savezna Republika Jugoslavija 138Socijalistička Federativna Republika

Jugoslavija 19, 20, 23–24, 25, 27, 31, 35, 36, 38, 39–41, 55, 73–76, 102, 106–107, 111, 123–124, 128–129

Jugoslovenska liga za mir, nezavisnost iravnopravnost naroda 36Jugoslovenska narodna armija (JNA) 20,

21, 25, 77, 78, 91, 98, 103, 108, 131, 143

Jugoslovenski savet za zaštitu i unapređenježivotne sredine 101

KKaldor, Mary 39, 206Kandić, Nataša 128, 153, 154, 164, 206, 218Karavan mira 162, 213Kašić, Biljana 71, 88, 167, 206Katunarić, Vjeran 73, 76Kat, Wam 96, 126, 206Keane, John 45, 47

v. i civilno društvo Kesić, Vesna 30, 72, 75, 81, 82, 206Klaić, Dragan 76, 116, 169Klandermans, Bert 53, 60, 65, 141klasa 111, 113

srednja klasa 31, 112, 113, 159v. i habitus

Knežević, Đurđa 72, 73, 75, 81, 82–83, 89,159, 206


200 201

Indeks

Konstantinović, Radomir 118–119Korać, Maja 72, 78, 79, 82, 83, 100, 206Kosovo 37, 92, 138, 145, 153, 162, 164kosovski Albanci 55, 107kosovsko pitanje 27Kriesi, Hanspeter 30, 52Kršić, Dejan 206Kruh i ruže 81, 82Kruhonja, Katarina 114, 122–123, 127, 206Kuljić, Todor 40, 50, 64, 76, 160

LLay, Vladimir 107Lazić, Mladen 47, 200Ler Sofronić, Nada 75, 83, 89, 206Leto slobode 57, 59– 60, 109, 110

v. i McAdam, DougLiht, Sonja 72, 78, 116, 128, 153, 160, 162,

206, 210, 218Lilith 76Lukić, Jasmina 72, 206

MMacKinnon, Catherine 82Mastnak, Tomaž 49, 102McAdam, Doug 33, 34, 52, 53, 54, 55,

57–58, 59, 60, 62, 63, 65, 66, 94, 101, 105, 106, 108, 109, 110, 111, 112, 127, 129, 131, 151

Medica Zenica 83Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju

44, 117, 144, 163Melucci, Alberto 38, 63, 65, 99, 139, 147,

148, 149metoddokumentarna analiza 29, 32, 92, 112,147intervju 29, 30, 31–32, 92, 112, 134, 146,169, 205–208učesničko posmatranje 29, 32–33, 134,

146

v. i etnografijaMićunović, Dragoljub 160Mihajlov, Mihajlo 37Mijanović, Vladimir 118Milenković, Miroslav 153–154Milić, Anđelka 20, 73, 75, 78, 87, 89, 145,

206Milićević, Aleksandra 25Miller, Nick 35Milosavljević, Olivera 24, 26, 41, 143Milošević, Slobodan 23, 26, 27, 80, 117,

119, 121antimiloševićevski protesti 42, 47, 85, 86,

144, 153, 165Mimica, Aljoša 118, 119, 207Mirna reintegracija istočne Slavonije,

Baranjei zapadnog Srema 126–127Mirovni inštitut 107, 108Mi za mir 21Mlađenović, Lepa 78, 79–80, 85,137, 156, 207mobilizacija 54, 55, 56, 58, 61, 62, 63, 65,68, 105, 109–110, 120, 149v. i demobilizacija Morin, Edgar 117Most 126

Nnacionalizam 23– 24, 35, 38, 40, 47, 49, 59,

64, 82–83, 110, 142–143, 165, 166, 170

metodološki nacionalizam 12, 40v. i antinacionalizam Naša reč 106NATO, bombardovanje Srbije 25–26, 138,

153Nedović, Slobodanka 73nevladina organizacija 19, 46, 86, 120–

121,161industrija stranih donatora 156–159profesionalizacija 67, 88, 156–157, 159,

161

proto-nevladina organizacija 43Nikolić, Dražen 107Nikolić, Milan 118, 207, 211Nikolić, Vanja 126, 207

OOberschall, Anthony 105Odbor za Trg žrtava fašizma 114Olujić, Dragomir 116, 118, 207, 218Oraščanin, Vasvija 23, 207, 214Oštrić, Zoran 95, 97, 101, 103, 107, 207,214Otpor! 47

v. i Slobodan Milošević 194

PPacifik 117pacifizam 12, 13, 24, 25, 26, 47, 49, 103

tehničko mirotvorstvo 160transformativno mirotvorstvo 160v. i antiratni aktivizam

Papić, Žarana 74, 75Par cipela, jedan život 32, 138, 139, 141,

144partija

Komunistička partija Jugoslavije 73Savez komunista Jugoslavije 27, 36, 41,

62, 73, 80, 103, 104, 105, 106, 113, 124, 128, 129

v. i politička stranka 195Paunović, Žarko 24, 36, 116, 200Pavićević, Borka 77, 118, 119, 169, 207,

211, 218Pavlović, Vukašin 31, 45, 49Pešić, Vesna 37, 42, 48, 73, 106, 115, 116,

128, 152, 157, 159, 200peticije 55, 56, 94, 102, 106, 107, 153

protiv mobilizacije u Srbiji 152protiv smrtne kazne 55

Petovar, Tanja 27, 116, 209Pickering, Paula 22Planinc, Milka 73Pokret za mir Pančevo 154

politička prilika 58struktura povoljnosti 61

politička strankaDemokratska stranka 135, 160Hrvatska demokratska zajednica (HDZ)

124Socijalistička partija Srbije (SPS) 27, 62,

80v. i antipolitika, partija

Politika (dnevne novine) 160Polletta, Francesca 65, 67, 68, 154Popović, Srđa 27, 116Popov, Nebojša 13, 15, 37, 106, 115, 116,

129, 207v. i Republika, UJDI

posredništvo 63, 64, 127–128, 130, 132Povrzanović Frykman, Maja 22, 30Praxis 46, 128, 129, 160Pretparlament Jugoslavije 37, 38prigovor savesti 24, 25, 49, 98, 103

Čečko, Ivan 25proces šestorici 118Prodanović, Sonja 155, 200protest

protesti 1968. 64, 74, 118, 119, 128–130, 159, 160, 168

protest majki 72protestni ciklus 21, 23, 50, 54, 56, 61, 63,

66, 67, 68, 132protest protiv opsade Sarajeva 18, 116širenje protestnih epizoda 63–64,

127–128v. i difuzija, posredništvo

Puhovski, Žarko 38, 125, 143, 200Pusić, Vesna 75, 77, 114Pusić, Zoran 114

RRadović-Ćetković, Nadežda 26, 78, 82, 83,

116, 200Rajić, Ljubiša 19, 207Ramet, Sabrina 35regrutacija 59–60, 66, 93–94, 105, 106, 111,112, 113, 149


202 203

Indeks

biografska dostupnost 60, 108–110, 113ideološki afinitet 60, 106, 110–111posrednik (linking agent) 108regruter (recruiting agent) 107strukturna lokacija 60, 105, 110, 111

REKOM 44, 162–165represija 48, 53, 63, 67, 135Republika 37, 48, 116, 117Right Livelihood Award 86, 114Rimtutituki 121Ristić, Ljubiša 119rod

rodna osetljivost 58, 59, 120rodna revolucija 56rodno neutralni diskurs 57rod u društvenim pokretima 56–59,

87–88, 128

SSarajevo 20, 35, 37, 38, 83, 162, 164

opsada 17, 18, 85, 86, 96, 104, 116, 152Sarajevski tunel 17, 86

Savić, Obrad 118, 207Schweitzer, Christine 26Scott, James 68, 156Sekelj, Laslo 35Sekulić, Božidar 37, 207Sklevicky, Lydia 72, 74, 75Slapšak, Svetlana 37, 55, 138, 207, 218Socijalistički savez radnog naroda Jugosla-

vije 36, 74solidarnost 65, 141, 166

slobodni prostor 68, 69, 141, 154, 156Srebrenica

Deklaracija o Srebrenici 144genocid u 32, 135, 138, 144

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) 143

Velika Srbija 143Srpsko građansko vijeće 86Stambolić, Ivan 86, 121Stojković, Dragan 36struktura plauzibilnosti 144–145Stubbs, Paul 22, 38, 39, 50, 54, 64, 158, 159,

160, 161, 167, 208Studentski kulturni centar 75, 76, 134Sukić, Krunoslav 114sukobljavanje 23, 33, 54–56, 63, 66, 67,

156, 167dinamika sukobljavanja 33, 51, 52, 53,

56, 59, 61, 69repertoar sukobljavanja 54suzdržano 55, 106–107transgresivno 55, 106–107v. i društveni pokret

Suncokret 114, 122Svarun 95, 97, 98, 101–107, 109, 111

v. i Antiratna kampanja Hrvatske

ŠŠantić, Jelena 126, 155, 211Šavija Valha, Nebojša 158, 208Šušak, Bojana 118

TTagirov, Tanja 208Tarrow, Sid 33, 52, 53, 56, 67, 132Taylor, Verta 57, 58, 59, 120Teršelič, Vesna 27, 72, 92, 97, 101, 107, 108,114, 116, 142, 156, 162–163, 208Tešanović, Jasmina 75, 77Tilly, Charles 33, 52, 66, 151Todorova, Maria 28Tokača, Mirsad 164Tomić, Đorđe 41Tomić-Koludrović, Inga 104, 105Tošić, Desimir 106Traugott, Mark 50Tribuna 128Trifunović, Zorica 30, 71, 115, 208, 214Tripalo, Miko 124Tuđman, Franjo 23, 107, 117, 124

UUdruženje za jugoslovensku demokratsku

inicijativu (UJDI) 37–38, 110, 115

VVladisavljević, Nebojša 27, 41, 107Volonterski projet Pakrac 122, 126Vreme (nedeljnik) 155Vušković, Lina 30, 71

WWalder, Andrew 53

ZZadarska deklaracija 37Zajović, Staša 78, 119–120, 128,135, 136,

146, 208, 218v. i Žene u crnom 194

ZaMir 96, 122Zelena akcija 95, 107, 162Zelena pega 154Zimina, Lada 160Zlobec, Jaša 128Zorica, Željko 103, 104

ŽŽena i društvo 76, 88, 114, 146Žene u crnom 32–33, 47, 133–149

v. i Zajović, StašaŽene za mir 137, 143Ženska infoteka 81Ženska stranka 78, 115Živković, Vladimir 20, 21Životić, Miladin 36–37, 41, 86, 118, 119,

129Županov, Josip 30

Dodatak 1

Sagovornici/sagovornice

Prezime, ime Mesto i vreme intervjuaBachman, Eric elektronska poštaBagić, Aida Zagreb, jul 2010.Bakić, Jovo Beograd, januar 2010.Baralić-Bošnjak, Snežana Pančevo, januar 2010.Barović, Nikola Beograd, januar 2010.Bebler, Primož elektronska pošta Biserko, Sonja Beograd, jul 2010.Bosanac, Gordan Zagreb, septembar 2010.Božičević, Goran elektronska poštaBubalo, Goran Sarajevo, jul 2011.Buden, Boris Berlin, oktobar 2010.Clark, Howard (1950–2013) elektronska pošta Čaušević, Jasmina Sarajevo, jun 2011.Čičak, Ivan Zvonimir Zagreb, januar 2010.Čolović, Ivan Beograd, decembar 2009.David, Filip Beograd, jul 2010.Dereta, Miljenko Beograd, jul 2010.Dević, Ana Novi Sad, decembar 2009.Dimitrijević, Vojin (1932–2012) Beograd, januar 2010.Donne in Nero, Italija Potočari, jul 2010.Duković, Goran elektronska poštaDvornik, Srđan Zagreb, januar 2010. i august 2010.Erdei, Ildiko Pančevo, jul 2010.Fridman, Orli Beograd, jul 2010.Gaće, Nadežda Beograd, jul 2010.Gajicki, Marija elektronska poštaGaković, Ljiljana Beograd, jul 2010.


206 207

Dodaci

Golubović, Zagorka Beograd, januar 2010.Grebo, Zdravko Sarajevo, jun 2011.Helms, Elissa Budimpešta, april 2011.Hren, Marko Ljubljana, jul 2011.Imširović, Pavluško (1948-2014) Beograd, januar 2010.Jalušič, Vlasta elektronska poštaJanković, Ivan Beograd, jul 2010.Janković, Vesna Zagreb, august 2010.Jelić, Marina Beograd, mart 2011.Jovanović, Nebojša Sarajevo, januar 2010.Jović, Dejan Zagreb, januar 2010.Kaldor, Mary elektronska poštaKandić, Nataša Beograd, jul 2010.Kašić, Biljana elektronska poštaKat, Wam Bad Belzig, oktobar 2010.Kesić, Vesna Zagreb, januar 2010.Knežević, Đurđa Berlin, oktobar 2010.Korać, Maja London, februar 2011.Kovačević, Aleksandra Beograd, jul 2010.Kršić, Dejan Zagreb, august 2010.Kruhonja, Katarina Osijek, august 2010.Lambić, Nataša Beograd, jul 2010.Ler Sofronić, Nada Sarajevo, jul 2011.Liht, Sonja Beograd, jul 2010.Lukić, Jasmina Budimpešta, maj 2011.Mandrino, Mirko Pančevo, jul 2010.Mandrino, Senka Pančevo, jul 2010.Marjanović, Zdravko Bačka Palanka, septembar 2010.Marjanović, Zinaida Beograd, jul 2010.Martinov, Zlatoje Beograd, januar 2010. i jul 2010.Mikić, Zeitoun Mirjana Zagreb, august 2010.Milanović, Ranko Blank Sarajevo, jun 2011.Milić, Anđelka Beograd, august 2010.

Milošević, Dijana Beograd, august 2010.Milićević, Saša Beograd, jul 2010.Mimica, Aljoša (1948–2011) elektronska poštaMlađenović, Lepa Beograd, januar 2010.Moro, Spasenija Sombor, septembar 2010.Nakarada, Radmila Beograd, jul 2010.Nikolić, Milan Beograd, jul 2010.Nikolić, Vanja Zagreb, jun 2011.Olujić, Dragomir Beograd, jul 2010.Oraščanin, Vasvija Zagreb, septembar 2010.Oštrić, Zoran Zagreb, septembar 2010.Pavićević, Borka Beograd, jul 2010.Paunović, Žarko Beograd, jul 2010.Pešić, Vesna telefonski razgovor Petrović, Tanja Zagreb, jun 2011.Popadić, Dragan Beograd, jul 2010.Popov, Nebojša Beograd, jul 2010.Prišing, Manda Sombor, septembar 2010.Prodanović, Milan Beograd, jul 2010.Prodanović, Sonja Beograd, jul 2010.Puhovski, Žarko Zagreb, septembar 2010.Radović (Ćetković), Nadežda Beograd, jul 2010.Rajić, Ljubiša (1947–2012) Beograd, jul 2010.Ranđelović, Beba Beograd, mart 2011.Rill, Helena Beograd, mart 2011.Samardžić, Miroslav Zrenjanin, januar 2010.Savić, Obrad Beograd, jul 2010.Savić, Svenka Beograd, jul 2010.Sejfija, Ismet elektronska poštaSekulić, Božidar Gajo Sarajevo, jun 2011.Slapšak, Svetlana Beograd, jul 2010.Stojanović, Branimir Beograd, jul 2010.Stojanović, Slavica Beograd, jul 2010.


208 209

Stubbs, Paul Zagreb, septembar 2010.Šavija Valha, Nebojša Sarajevo, januar 2010.Tagirov, Tanja Zagreb, januar 2010.Teršelič, Vesna Zagreb, januar i septembar 2010.Trifunović, Zorica Beograd, jul 2010.Turza, Karel Beograd, decembar 2009.Urošević, Miloš Beograd, jul 2010.Veljak, Lino Zemun, decembar 2009.Vlaisavljević, Ugo Sarajevo, januar 2010.Vučić, Persa Beograd, jul 2010.Weisner, Saša Beograd, jul 2010.Zajović, Staša Beograd, decembar 2009.Živković, Nenad Beograd, jul 2010.

Dodatak 2

Apel1

Demokratske snage u Srbiji našle su se između čekića NATO-a i nakovnja režima.Kao dugogodišnji zastupnici i aktivisti za demokratsku i antisocijalističku Srbi-

ju, koji su ostali u svojoj zemlji u ovim teškim trenucima i koji žele da naša zemlja ponovo nađe svoje mesto u svetskoj zajednici država, izjavljujemo sledeće:

Oštro osuđujemo NATO bombardovanja koja su strahovito pogoršala stanje na Kosovu i izazvala raseljavanje ljudi van granica, ali i širom Jugoslavije. Oštro osuđujemo etničko čišćenje albanskog stanovništva koje vrše bilo koje jugosloven-ske snage. Oštro osuđujemo nasilje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) protiv Srba, umerenih Albanaca i drugih etničkih zajednica na Kosovu. Humanitarna ka-tastrofa na Kosovu – smrt, bol i užasna patnja za stotine hiljada Albanaca, Srba i pripadnika drugih etničkih zajednica – mora odmah prestati. Svim izbeglicama iz Jugoslavije mora biti odmah i bezuslovno dozvoljen povratak u njihove domove, njihova sigurnost i ljudska prava zagarantovana i obezbeđena pomoć za obnovu. Počinioci zločina protiv čovečnosti, ko god da su, moraju biti privedeni pravdi.

Borbe između srpskih snaga i OVK moraju smesta prestati da bi otpočeo novi krug pregovora. Sve strane moraju odustati od svojih maksimalističkih zahteva. Nema (kao ni u drugim brojnim sličnim sukobima, kao što je onaj u Severnoj Irskoj) brzih i lakih rešenja. Svi moramo biti spremni za dug i mikotrpan proces pregovora i normalizacije.

NATO bombardovanje Jugoslavije uzrokuje razaranja i sve veći broj civilnih žrtava (najmanje nekoliko stotina, možda i hiljadu dosad). Krajnji ishod biće ra-zaranje ekonomskih i kulturnih osnova jugoslovenskog društva. To mora smesta prestati.

Ovom agresijom prekršeni su Povelja UN-a, Završni akt iz Helsinkija, osnivač-ki dokument NATO-a, kao i ustavi zemalja kao što su Nemačka, Italija, Portugal. Kao pojedinci koji su posvetili svoje živote odbrani demokratskih vrednosti i koji veruju u univerzalne pravne norme, duboko smo zabrinuti da će NATO-vo kršenje ovih normi onemogućiti svaku borbu za vladavinu prava i ljudska prava u ovoj zemlji i drugde u svetu.

NATO agresija je dodatno destabilizovala južni Balkan. Ako se nastavi, ovaj sukob mogao bi se proširiti i van granica Balkana i, ako se pretvori u kopnene voj-

1 Dostupno na: www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=323839 (pristupljeno 5. 7. 2013).


210 211

Dodaci

ne operacije, hiljade vojnika NATO-a i Jugoslavije, kao i albanskih i srpskih civila izgubiće život u jednom uzaludnom ratu kao u Vijetnamu. Političke pregovore o mirnom rešenju trebalo bi smesta ponovo pokrenuti.

Sadašnji režim samo je ojačan napadima NATO-a na Jugoslaviju prirodnom reakcijom ljudi da se patriotski okupljaju oko zastave u vremenima strane agresije. Mi smo i dalje u opoziciji prema sadašnjem antidemokratskom i autoritarnom re-žimu, ali se isto tako snažno protivimo agresiji NATO-a. Napadi NATO-a i potom objavljeno ratno stanje slabe demokratske snage u Srbiji i ugrožavaju reformističku vlast u Crnoj Gori, jer ih sada stavljaju između čekića NATO-a i nakovnja režima.

U sukobima u bivšoj Jugoslaviji lideri svetske zajednice počinili su brojne kob-ne greške. Nove greške vode pooštravanju sukoba i udaljavaju nas od traganja za mirovnim rešenjima.

Obraćamo se svima: Predsedniku Miloševiću, predstavnicima kosovskih Al-banaca, liderima NATO-a, EZ-a i SAD, da smesta zaustave svako nasilje i vojne aktivnosti i angažuju se na iznalaženju političkog rešenja.

Beograd, 15. 4. 1999.

Stojan Cerović, kolmunista i novinar Vremena Jovan Ćirilov, selektor BITEF-a, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Sima Ćirković, član SANUMijat Damjanović, bivši profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u BeograduVojin Dimitrijević, bivši šef Katedre za međunarodno pravo Pravnog fakulteta Univerzi-

teta u Beogradu, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, bivši potpredsednik Komiteta za ljudska prava UN-a

Daša Duhaček, koordinator Centra za ženske studije, član Upravnog odbora Alternativ-ne akademske obrazovne mreže

Milutin Garašanin, član SANU-aZagorka Golubović, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u BeograduDejan Janča, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Ivan Janković, advokat, predsednik Upravnog odbora Centra za antiratnu akciju Predrag Koraksić, karikaturista Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Sonja Liht, predsednik Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvoLjubomir Madžar, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u BeograduVeran Matić, glavni urednik Radija B92, predsednik ANEM-a Jelica Minić, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji

Andrej Mitrović, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radmila Nakarada, naučni savetnik u Institutu za evropske studije Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa Vida Ognjenović, pozorišni reditelj, dramski pisac Borka Pavićević, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju Jelena Šantić, Grupa 487, aktivista pokreta za ljudska prava Nikola Tasić, dopisni član SANU-a, član Evropske akademije Ljubinka Trgovčević, naučni savetnik Instituta za istoriju SANU-a Srbijanka Turajlić, profesor Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u BeograduIvan Vejvoda, izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Branko Vučićević, prevodilac

213

Dodatak 3

Otvoreno pismo jugoslovenskih antiratnih aktivista međunarodnim mirovnim pokretima1

Tri godine posle početka ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, antiratne i mirovne grupe i organizacije u novoformiranim državama rade u vrlo različitim okolnosti-ma, dok je njihovo delovanje u Bosni i Hercegovini skoro nemoguće. Međutim, na osnovu našeg dosadašnjeg iskustva i kroz kontakte sa drugim mirovnim pokretima u svetu, došli smo do nekih zajedničkih zaključaka.

Okupljeni na sastanku u austrijskom gradu Sankt Johan, odlučili smo da pošaljemo ovo otvoreno pismo mirovnim pokretima širom sveta.

Verujemo da mirovni aktivisti koji dolaze kod nas treba da budu dobro pripremljeni i informisani o situaciji u zemljama koje posećuju. Kako bi se pripremili, treba da sarađuju sa aktivistima koji imaju iskustva u regiji i sa lokalnim antiratnim grupa i organizacijima. Akcije zasnovane na proizvoljnim pretpostavkama i preduzete bez analize i pripreme mogu da vode rezultatima koji su suprotni od željenih.

Naš zajednički stav je da masovne akcije, kakve su Karavan mira 1991. i Mir odmah 1993, nisu efikasne i da predstavljaju nepotrebno trošenje energije. Za tako kratko vreme, veliki broj učesnika ne može da razume šta se zaista dešava na terenu, niti da artikuliše smi-slenu političku poruku osim zdravorazumskog protivljenja ratu. Mnogo nam više pomažu oni koji dolaze individualno ili u malim grupama i koji sarađuju sa nama na konkretnim projektima. Podrazumeva se težak dugoročni rad. Moramo odbaciti iluzije o brzim i jedno-stavnim rešenjima.

Ekonomska situacija je loša u svim zemljama. Bez obzira na to, mirovne i antiratne gru-pe i organizacije za ljudska prava, ženske grupe itd., rade na mnogim projektima. Treba im finansijska i materijalna pomoć za njihove aktivnosti, kao i pristup nezavisnim, progresiv-nim medijima. Nezavisna televizija je naročita važna, jer je reč o vrlo moćnom medijumu.

Ksenofobija, šovinizam i neofašizam danas postoje u svim evropskim državama. Mi smo deo Evrope u kojoj su ovi trendovi, zajedno sa državnim manipulacijama, doveli do genocida ("etničko čišćenje") i masovnih ubistava (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo). Mi verujemo da je naša borba za principe tolerancije i nenasilja važna za Evropu, a delova-nje mirovnih i sličnih pokreta protiv ove pošasti u Evropi, predstavlja veliku podršku našoj borbi.

(...) Jedno od mogućih rešenja rata u Bosni je odbrana bosansko-hercegovačke države svim

mogućim sredstvima. Bez suvereniteta balkanskih država, narodi koji u njima žive će ostati

1 Odlomci. Integralna verzija otvorenog pisma i odgovora WRI dostupni su na: http://www.wri-irg.org/statemnt/openlett.htm (pristupljeno 5. 7. 2013).


214 215

Dodaci

nezaštićene žrtve raznih armija i naoružanih bandi. U Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbija, Crna Gora, Kosovo, Vojvodina) i u Republici

Hrvatskoj postoje autoritarni režimi i ekstremni desničarski pokreti. Tragovi rata, destruk-cije i patnje su vrlo prisutni, izazivajući negativne emocije koje su podložne manipulacija-ma. Mirovnim i drugim aktivistima koji rade u ovim zemljama treba podrška u njihovoj svakodnevnoj borbi i dugoročnim programima mirovnog obrazovanja, nenasilnog rešava-nja konflikata, zaštite ljudskih prava, pružanja pomoći žrtvama, itd. Podrška naših prijatelja koji su radili u sličnim okolnostima je dragocena.

U Republici Makedoniji, mirovne grupe rade na podsticanju dijaloga između etničkih grupa u zemlji i regionu. Ovaj pokret je jako važan i treba mu podrška u naporima da spreči nasilje i rat. Mirovni pokreti iz celog sveta imaju retku šansu da pomognu u ovim aktivno-stima.

Apelujemo na mirovne pokrete da lobiraju kod svojih vlada i internacionalnih orga-nizacija kako bi izvršile pritisak na vladu Grčke da sa Makedonijom otpočne bezuslovne pregovore.

Apelujemo na mirovne pokrete da lobiraju kod svojih vlada kako bi izvršile pritisak na srbijanske vlasti da prestanu sa državnom represijom kosovskih Albanaca, obnove demo-kratske institucije na Kosovu i započnu dijalog sa legitimnim predstavnicima Albanaca uz posredovanje međunarodne zajednice. Takođe verujemo da prisustvo međunarodne zajed-nice može da bude vrlo korisno u sprečavanju eskalacije sukoba, kao u slučaju Makedonije.

Apelujemo na mirovne pokrete da pošalju svoje aktiviste na Kosovo, zato što bi oni u ovom trenutku mogli da pomognu prilikom praćenja i smanjivanja nasilja.

Tonči Kuzmanić, SlovenijaZoran Oštrić, HrvatskaZdravko Uskoković, Crna GoraTeuta Cuckova, MakedonijaMirce Tomovski, MakedonijaVasvija Oraščanin, Bosna i Hercegovina Zorica Trifunović, Srbija/Jugoslavija Nenad Živković, Vojvodina/Jugoslavija Gazmend Pula, Kosove/Jugoslavija

Odgovor WRI (1. jul 1994)

Niko od nas nije bio spreman za ono što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji – čak ni oni koji su upozoravali na opasnost kad je Slobodan Milošević počeo svoju kampanju protiv Kosova ili kad je Franjo Tuđman prigrlio ustaške simbole ili na to da će izbori u Bosni biti organizovani po etničkim linijama.

Niko od nas nije bio spreman i morali smo mnogo da učimo: vi zbog nedostatka tradi-cije nezavisnog antiratnog angažmana i zapadne grupe koje su delovale u uslovima Hladnog rata, boreći se za razoružanje, demilitarizaciju i dezintegraciju blokova. Otvoreno pismo mirovnih grupa sa skupa u Salcburgu koji je održan od 17. do 20. aprila nudi promišljanja i otvara dijalog o našem iskustvu poslednjih godina. Vrlo je korisno čuti šta mirovne grupe iz bivše Jugoslavije misle da je bilo vredno u njihovoj saradnji sa inostranim grupama. Takođe je korisno, ali manje lako, čuti i njihove kritike.

(...)

Kao međunarodna mreža pacifista, WRI se zalaže za nenasilnu akciju i demilitarizaciju. Čak i ako bismo priznali da postoje jaki razlozi za odbranu vojnim sredstvima, kao u slučaju Bosne, naš zadatak je da pokušamo da iznađemo bilo kakvu nenasilnu opciju koja postoji a još uvek nije bila isprobana. Mi razumemo da ta opcija možda neće predstavljati adekvatnu alternativu oružju u datim okolnostima. Pa ipak, ako naš rad ponekad deluje marginalno, ipak ga preduzimaju ljudi posvećeni širenju mogućnosti nenasilja. Mi moramo delovati u okviru svojih ograničenja i mi molimo one među vama koji se zalažu za vojnu intervenciju da razumeju da vam se ne možemo pridružiti.

Naše odbijanje da podržimo vojnu intervenciju ostavlja mnogo prostora za nastavak saradnje. Mi nismo ni do sada tražili i ne tražimo veliku vidljivost – većina WRI članova koji su aktivni na prostoru bivše Jugoslavije rade u ime svojih lokalnih ili nacionalnih organi-zacija, dok se neke druge naše aktivnosti odvijaju zajedno sa Balkanskim mirovnim timom i Koordinatnim odborom za edukaciju u rešavanju konflikata u Evropi. U svakom slučaju, osećamo se veoma uključenim u dešavanja u regionu i nameravamo da to i ostanemo.

Konačno, razumemo da će uspeh vas koji ste aktivni u Srbiji i Hrvatskoj zavisiti od vaše sposobnosti da stimulišete sopstvenu populaciju, dok će oni među vama koji su sa Kosova ili iz Makedonije i Bosne i Hercegovine morati da pronađu jače saveznike od istrošenih i zbunjenih snaga međunarodnog mirovnog pokreta. Međutim, privrženost WRI ideji da sarađuje sa vama je jaka i mi se nadamo da će naši odnosi nastaviti da se produbljuju.

217

Dodatak 4

Deklaracija Civilnog pokreta otpora

Znajući da u Jugoslaviji ne postoje ni etničke, ni nacionalne, ni političke, ni konfe-sionalne, ni interesne većine,

I da najveće manjine teže ostvarenju deklarisanog, legitimnog cilja – nacionalnim dr-žavama,

I da nacionalni ciljevi ne postoje sami po sebi – određeni su načinom svog ostvarenja, koji istovremeno pokazuje i trajne ciljeve najvećih manjina,

Osvedočeni da su strah, patnja i smrt mnogih ljudi jedini, do sada, jasno označeni i ostvareni ciljevi najvećih manjina,

Uvereni da svaki čovek ima pravo na život, slobodu, jednakost i sreću, Osnivamo

Civilni pokret otpora

koji će se zalagati za prava:

ljudi iz nacionalno mešovitih porodica•ljudi koji se izjašnjavaju regionalno•ljudi koji pripadaju nacionalnim manjinama u jugoslovenskim zemlja-•maljudi koji su jugoslovenske nacionalnosti •ljudi koji pripadaju jugoslovenskim narodima, a žive izvan matičnih dr-•žavaljudi koji se nacionalno ne opredeljuju ili ne izjašnjavaju, i •ljudi koji ne poistovećuju nacionalno opredeljenje sa državnim razlo-•gom.

Kakva god bila sudbina jugoslovenskih zemalja i koliko god se država na jugosloven-skom prostoru bude formiralo, svi ovi ljudi moraju biti prepoznati kao:

ljudi koji imaju simultano državljanstvo svih tih država, koje im se ne •


218

može odreći niti oduzeti,ljudi koji ne podležu vojnoj i radnoj obavezi u sukobima između tih dr-•žava i ne mogu biti angažovani ni kao dobrovoljci, izuzev ako su te drža-ve napadnute od trećih država.

Civilni pokret otpora će se zalagati da svi ovi ljudi, bez obzira na odnose država čiji su simultani državljani, sa Evropskom zajednicom, dobiju prava jednaka pravima državljana zemalja Evropske zajednice.

Beograd, 29. februara 1992.

Potpisnici Deklaracije Civilnog pokreta otpora:

Nikola Barović Radmila Lazić

Primož Bebler Sonja Liht

Goran Cvetković Shkëlzen Maliqi

Zlatjan Čučkov Mihailo Mihailov

Srđan Darmanović Vladimir Miličin

Milovan Đilas Mirjana Miočinović

Dimitrije Đurić Ilinka Mitreva

Emir Geljo Rastko Močnik

Zdravko Grebo Dragomir Olujić

Jasminka Hasanbegović Josip Osti

Guner Ismail Borka Pavićević

Vane Ivanović Tanja Petovar

Rada Iveković Enver Petrovci

Nikolai Jeffs Svetlana Slapšak

Zorica Jevremović Brana Šarkić

Biljana Jovanović Ljiljana Šarović

Nataša Kandić Jasmina Tomovska

Suzana Kirandžiska Jelena Trpković

Nada Kokotović Lino Veljak

Mario Kopić Staša Zajović

Maruša Krese Janko Zlodre

Vaska Kulić Milena Zupančič

Bilješka o autoru

Bojan Bilić radi na Institutu za društvena istraživanja Univer-ziteta u Amsterdamu (Amsterdam Institute for Social Science Research) kao Marie Curie Intra-European Fellow. U toku škol-ske 2013/14. godine bio je akademski tutor (tutor accademico) u Školi političkih nauka Univerziteta u Bolonji (kampus u Forliju), a 2012. stipendista fondacije Folksvagen (Volkswagen Stiftung) na Institutu za visoke studije Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti (Central European University Institute for Advan-ced Study). Doktorirao je političku sociologiju na Školi za sloven-ske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu (University College London School of Slavonic and East European Studies). Autor je knjige Serbia’s Unfinished Revolution: What has Really Changed After October 5th? (2008) i ko-urednik (s Vesnom Janković) zbornika Resisting the Evil: (Post-)Yugoslav Anti-War Contention (2012) [Opiranje zlu: (Post-)jugoslavenski antiratni an-gažman, Documenta, Kuća ljudskih prava, Jesenski i Turk, 2015].

Has

ne treba critica

Borile smo se za vazduh: (Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe

Documents

Transcript of Borile smo se za vazduh: (Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe