Američko-sovjetski odnosi u svetlu Berlinske krize 1961. godine (US-Soviet relations in the light...

Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек Историја

Мастер рад

Америчко-совјетски односи у светлу

Берлинске кризе 1961. године

Ментор:

Кандидат:

Проф. др Душко М. Ковачевић

Александар М. Гајић

Нови Сад, 2012. година

Садржај

Увод 3

Први део Од окупације до стварања две немачке државе

8

Други део Две Немачке

39

Трећи део Берлинска криза 81

Закључак 92

2

Литература

100

Увод

Завршетак Другог светског рата, осим мира, народима широм

европског континента, донео је и несагледиве девастационе

последице. Иако се на први поглед мислило да је готово са

ратовима, да Европа и свет улазе у једну дуготрајну фазу

пацификације и постепене глобализације, међутим превелике

диференцијације, пре свега у идеолошком смислу, произвеле су

нешто сасвим супротно. Наиме, између победника, створио се

непремостиви јаз и период од пола века напетости, тензија,

периферних герилских ратова, константне „трке“ у наоружању и

најпосле време страха и несигурности. Овај феномен

педесетогодишњег периода у историји двадесетог веканазива се

3

Хладни рат. Ако посматрамо поделу „Историје кратког двадесетог

века“, Ерика Хобсбаума, увидећемо да он истиче нужност за

парцелизацијом оправдавајући је сувише очигледном разликом међу

етапама, а у самој хронолошкој деоби Хладни рат је представљен

као засебна целина. Тако имамо прву етапу, коју је обележила

Немачка са иницирањем два светска рата (1914-1945.), другу етапу

коју карактерише блоковска подела (1945-1989.) и трећа етапа која

настаје окончањем класичног међународног система моћи (после

1989.).1 Када говоримо о етимологији хладног рата, према пољском

правнику и теоретичару дипломатских односа, Ремигиузу Бирзанеку,

овај термин води порекло из средњег века, односно први пут се

појављује у време перманентног сукоба између тадашње шпанске

државе и држава Ислама.2 Но, као креатор савремене конотације и

најзаслужнији за његову дистрибуцију у свету науке и популизма,

јесте амерички новинар Волтер Липман, аутор књиге „Хладни рат“,

који је крајем 1947. године први употребио и декларисао овај

појам, па од тада цело временско раздобље носи поменути

назив.3Међутим, мора се истаћи и чињеница да је амерички милионер

и државник Бернард Барух одржао говор, 16. априла 1947. у Јужној

Каролини, неколико месеци пре штампања књиге Волтера Липмана,

када је између осталог изјавио:

1Erik Hobsbaum, Globalizacija, demokratija i terorizam, Beograd, 2008, 20.

2 Remigiusz Bierzanek, Zasady praune pkojewego wspolistnienia i ich kodifikacja, Warszawa,1968, 52-53.

3Grupa autora, Kratka istorija Nemačke, Beograd, 2009, 266.

4

„Немојмо се заваравати, нашли смо се у средишту хладног рата“4

Порекло хладноратовског сукоба треба тражити на граници

између завршетка Другог светског рата и почетку периода

мирнодопске политике, јер у овом временском раздобљу силе

победнице су тежиле за гаранцијама сопствене и међународне

безбедности уз одржавање ратног савезништва, међутим убрзо ће

увидети да су та два циља неспојива.Зато као производ

немогућности егзистенције претходно наведених тежњи, сматрам да

проблем појаве хладног рата, као континуираног догађаја, не

можемо везати за посебно изолован моменат, стога питање извора

хладног рата може се посматрати као процес, прожиман временом и

дешавањима, који је коинциденцијално започет у јануару 1945.

године, када је настала прва искра сукоба око питања Пољске и

признавања њене владе, а своју снагу и кулминацију стекао у

Фултону, годину дана касније, да би изглед овог феномена био

уобличен формирањем двеју немачких држава, 1949. године. Ако

обратимо пажњу на два главна супарника у овом сукобу, можемо

слободно констатовати да су САД одлично стартовале у „трци

наоружања“ са својом атомском бомбом, док су градећи ваздушне и

морнаричке војне базе широм света, јасно ставиле до знања свима

да је њеној изолационој политици дефинитивно дошао крај. Као

опонент утицају САД-а, нашао се СССР, који је одговорио изградњом

идеолошког и политичког „бункера“ према западу, који се огледао у

4 Radovan Vukadinović, Hladni rat i Evropa, Zagreb, 1983, 18.

5

земљама „сателитима“ које су биле потчињене интересима Москве, а

управо тиме Стаљин је престао да спроводи своју политику

„социјализма у једној земљи“ преносећи „револуционарну борбу“ на

државе широм света. Поврх свега, Немачка као земља губитница и

земља која сноси одговорност за избијање, до сада, највећег

светског сукоба нашла се као вакуум или почетак тампон зоне у

подељеној Европи између два највећа интересна партиципанта, СССР-

а и САД-а. Немачка је имала ту, веома незавидну позицију, која се

постарала да се најзначајнији део Хладног рата одигра на њеној

територији, јер налазећи се географски на месту где су се

завршавали и почињали утицаји два различита света, света

комунизма и капитализма, њена судбина је у знатној мери зависила

од два поменута титана и сходно томе њен унутрашњи и спољашњи

развој директно су били подређени односима између СССР-а и САД-а.

Захвалност за овакав положај, Немачка, можда, највише дугује

совјетском амбасадору, Николају Новикову, који је у свом „Дугом

телеграму“ од 27. септембра 1947. године, попут чувеног Кенановог

телеграма, упозорио Стаљина, Молотова и Москву на надолазећу

ситуацију у Европи, а у којем се, између осталог наводи следеће:

„...Уместо тога, намера Сједињених Америчких држава јесте да се

савезничка окупација Немачке заврши знатно пре остварења главних задатака

окупације - демилитаризације и демократизације Немачке. Бројне чињенице

6

говоре у прилог хипотези обнове немачког империјализма, коју САД намеравају

да употребеу следећем рату на својој страни...“5

Према мишљењу америчког историчара, Џона Луиса Гедиса,

„немачки проблем“, као главну хладноратовску тему, Стаљин је

много раније увидео него америчка администрација Харија С.

Трумана. Стога, да би поткрепио своју констатацију, он износи

чињеницу о састанку Стаљина са вођама Комунистичке партије

Немачке (КПД), већ 4. јуна 1945. године, како би им изложио план

инкорпорације источног дела Немачке у совјетску интересну сферу.6

Поједини државници тога времена, нарочито Винстон Черчил,

веровали су да је Стаљинова крајња намера проширивање своје

тампон зоне, заузимањем западних делова континента. Зато су

трговина, путовање и комуникација између две половине Европе

сведени на минимум, што се најбоље одражавало на примеру

Немачке.7

Период након 1945. године за Немачку представљао је терет

блиске прошлости и проблеме садашњости, јер ситуација у којој се

нашла једна тако девастирана држава условила је стварање

психолошке нестабилности и константан страх међу становништвом,

који ће га пратити све до пада Берлинског зида и њене поновне

5The Novikov telegram, Washington, September 27, 1946.U.S. Foreign Policy in thePostwar Period.

6Џон Луис Гедис, Хладни рат: Ми данас знамо, Београд, 2003, 172.

7Ivan T. Berend, Evropa posle 1980, Beograd, 2012, 17.

7

реунификације, 1989-1990. године, када ће готово истовремено доћи

и до распада Совјетског Савеза и уједно завршетка Хладног рата.

Амерички аналитичар, Френсис Фукујама, у својој књизи Крај

историје и последњи човек, овако је описао завршетак хладноратовске

ере:

„Оно чега смо ми сведоци није само крај Хладног рата, или усвајање

одређеног дела послератне историје, већ је крај историје, попут тога да је

крајња тачка идеолошке еволуције човечанства универзализација Западне

либералне демократије као коначан облик људске власти.“8

Будући да је окончан, период Хладног рата остао је упамћен

као најподељенији и најпозициранији део светске историје и као

такав привукао је на себе огромну пажњу, како историчара, тако и

социолога, психолога, економиста, правника, дипломата, те

политиколога. Неоспорно је да се чињенице поменутог процеса и

данас осећају и да су оставиле дубоке ожиљке у подсвести

савременика.

Основни циљ рада јесте приказ односа СССР-а и САД-а кроз

питање функционисања Немачке и њене егзистенције на два идеолошка

колосека, од завршетка Другог светског рата те све до Берлинске

кризе и изградње Берлинског зида, што ће заправо представљати

кулминацију тематске анализе. Готово цео рад ће пратити и

компарација две Немачке у времену од 1949. до 1961, кроз поређење

8 Francis Fukuyama, The End of history and the Last Man, New York, 1992, 15.

8

идеолошких, економских, политичких, индустријских и социолошких

карактеристика.

Као основа за писање рада, послужила је стручна литература и

документација која се односи на период Хладног рата од 1945. до

1961. године. Литература представља један разноврсан преглед и

комбинацију новијих и старијих студија, у коме се може уочити

недвосмислена пристрасност или комунистичкој или капиталистичкој

идеологији са једне стране, или „традиционалној“ или

„ревизионистичкој“ школи Хладног рата, са друге стране.9 Наиме,

овај избор је уследио из разлога како бих, као аутор,

најквалитетније сагледао догађаје и процесе, који су се одиграли

на простору Немачке у поменутом периоду, а најпосле како бих

испунио и Тацитов основни услов за остварење квалитетног рада,

sine ire et studio. Осим систематске интерпретације досадашњих

резултата истраживања, као материјал за тематску обраду користио

сам и документе и записе са појединих седница, у смислу извора,

затим публиковане говоре, у писаној и видео форми, документарне

филмове, засноване на стручној литератури, интервјуима са

9Ове две школе настају као последица неслагања новијих западних историчара сасвојим претходницима, који су својевремено ортодоксно следили политику својихдржавника окривљујући супротну страну за сва негативна дешавања и кризе токомтрајања Хладног рата. Сходно томе, долази до историографског ревизионизма уоквиру тзв. „традиционалне“ школе хладноратовског периода. Најзначајнијипредставници „ревизионистичке“ школе су: Вилијам А. Вилијамс, Томас Т. Хамонд,Џон Луис Гедис, док су најважнији „традиционалисти“ били: Џорџ Смит Гедис,Херберт Фејс, Артур М. Шлесингер, Вилијам Х. Мек Нил и др.Подаци преузети из:Bogdan Antoniu, The Origins of the Cold War: A Historiographical Review, în Euro-AtlanticStudies, nr.3, Bucureşti, 2001, 33-34.

9

актерима и изворима тога времена, те публиковане мемоаре и сећања

државника који су били важан сегмент у процесу решавања немачког

проблема, између 1945. и 1961. године. Након извршене анализе,

приступио сам изради рада, где је приказанаконклузија на основу

комбинације сопствених закључака са досадашњим резултатима

истраживања.

Први део Од окупације до стварања две немачке државе

Немачка капитулација на крају Другог светског рата затворила

јевероватно најстрашније и најсуровије поглавље у светској

историји. Документ о безусловној предаји немачке војске потписан

10

је у Ремсу, 7. маја 1945. године10, а потписници у име немачке

Врховне команде били су Алфред Јодл и Карл Дениц, док су

савезничке експедиционе снаге и Врховну команду Црвене

армијепредстављали Волтер Бедел Смит и Иван Суслопаров. Пошто је

церемонија потписивања у Ремсу организована од стране западних

Савезника, без договора са совјетском командом, одмах је из

совјетског штаба објављено да генерал Суслопаров није имао

овлашћења за потпис, а осим тога истакнуто је да се садржај

документа разликује од нацрта припремљеног раније, који је

одобрен од стране Велике тројке. Сходно томе, борбе немачке и

совјетске војске настављене су у Чехословачкој, а Вермахт је

објавио да је примирје склопљено само са западним Савезницима,

али не и са Совјетима. Совјети су сматрали да предају треба

организовати као јединствен, историјски догађај. Такође су

веровали да то не би требало да буде одржано на ослобођеној

територији, које су жртве немачке агресије, већ у седишту владе

одакле да је потекла немачка агресија, односно у Берлину, а да

чин предаје потписан у Ремсу треба сматрати као "прелиминаран

протокол предаје", те су се западни Савезници сложили да треба

одржати још једну церемонију предаје у Берлину.11

10 У Русији се Дан Победе слави 9. маја, јер је документ о престанку активнихоперација ступио на снагу 8. маја 1945. године, у 23:01 час по средњеевропскомвремену, што је 01:01 сат након поноћи по Московској временској зони, те прематоме ратна дејства за Русе су завршна 9, а не 8. маја.

11Act of Military Surrender Signed at Rheims at 0241 on the 7th day of May 1945, The AvalonProject, Yale Law School, New Haven, 2008.

11

Други Акт о војној предаји је потписан непосредно пре

поноћи, 8. маја 1945, уседиштусовјетске војне администрације у

Берлин-Карлсхорсту12. Од представника Савезника били су присутни:

Маршал Георгиј Жуков испред Врховне команде Црвене армије,

британски Маршал Артур Вилијем Тедер у својству Врховног

команданта савезничких експедиционих снага, затим генерал Карл

Спац, као сведок испред Америчких ваздухопловних снага и генерал

Жан де Латр Тасињи, командат Француске Прве армије, такође у

својству сведока. Од представника Вермахта потписивању су

присуствовали: Вилхем Кајтел, Начелник штаба немачких оружаних

снага, Адмирал Ханс фон Фридебург као Начелник штаба немачке

флоте и Генерал-пуковник Ханс-Јурген Штумпф, представник

Ваздушних снага Рајха. Акт се састоји од шест тачака које

предвиђају престанак свих активних операција немачке војске и

апсолутну предају, како војника, тако и комплетног наоружања,

опреме и фортификацијских објеката. Такође, акт је тројезичан,

сачињен на руском, енглеском и немачком, од чега су само руски и

енглески аутентични.13

Одлука о дефинитивном поразу и разоружавању Немачке донета

је још на Конференцији на Јалти, 4-11. фебруара 1945. године,

када су се састали председник САД Франклин Д. Рузвелт, премијер

12Данас је то немачко-руски музеј Берлин-Карлсхорст.

13 Душко М. Ковачевић, Бранислав Ћурчић, Париска мировна конференција и мировниуговори из 1947. године : (мировни уговори у XX веку). Књ. 2, Нови Сад, 1996, 341-342.

12

владе Велике Британије Винстон Черчил и председавајући Савета

народних комесара Савеза Совјетских Социјалистичких Република

Јосиф Висарионович Џ. Стаљин. Директне одлуке које су происходиле

као резултат вишедневних преговора односиле су се пре свега на

положај Немачке након завршетка рата, у смислу окупације, процеса

демилитаризације и демократизације друштва, што би требало да

представља помоћ немачком народу како би се заувек искоренио

нацизам, затим установљењу суда за ратне злочине и судбини

поражених или ослобођених држава Источне Европе, начину

изгласавања одлука у потоњем Савету безбедности Уједињених

нацијаи о плаћању ратне одштете, коју је Немачка требало да

сноси, као одговорна за избијање рата и сву материјалну штету.

Договорено је да се Француска позове као четврта сила која ће са

ове три управљати територијом Немачке након завршетка ратних

операција.14Ова одлука је произашла, најпре, због Черчилове

забринутости око европске равнотеже снага, стога му распарчана

Немачка није никако одговарала, па се постарао да уведе и

Французе у даљи ток преговора око немачке судбине. Конференција

на Јалти је представљала највиши ниво ратне сарадње савезника.

Но, Јалта је открила и пукотине у Великом савезу, што се може

видети у дебати око поделе утицајних зона у Источној Европи.

Наиме, договорено је да СССР има 90% утицаја у Румунији, 80% у

14 Beata Ruhm von Oppen (ed.), Extracts from the Protocol of the Proceedingsof the Crimea (Yalta) Conference, (February 11, 1945) Documents on Germany underOccupation, 1945-1954. London and New York. 1955, 7-8.

13

Мађарској и Бугарској, 60% у Југославији, док је 90% Грчке

припало Великој Британији.15 На Стаљиново инсистирање, Черчил и

Рузвелт су прихватили померање западне границе Пољске ка Одри и

Ниси, а имајући у виду да постоје две реке Нисе, коначно

разграничење остало је ad acta.16 Ако узмемо у обзир да је прва

сенка на Велики савез бачена управо на Кримској конференцији,

можемо слободно рећи да су први клице будућег блоковског

позиционирања посејане управо на Јалти. Британски историчар

Тејлор објашњава да се овде показала права супериорност Стаљина и

општа инфериорност Рузвелта и Черчила, јер како истиче:

„Совјетска армија контролисала је већи део Источне Европе и западни

Савезници су на располагању имали само Стаљинову добру вољу, сем уколико

нису желели да се врате савезништву са Хитлером, о чему, наравно, нико није

ни размишљао".17

Исто тако, мора се истаћи и да је овај сусрет остао значајан

као последњи састанак Велике тројке, јер је у међувремену, до

краја рата, амерички председник Франклин Д. Рузвелт неочекивано

преминуо 12. априла 1945. године, па је на његово место дошао, до

тада, потпредседник Хари Труман.

15 Ivan T. Berend, Centralna i istočna Evropa, Podgorica, 2001, 33.

16 Henri Kisindžer, Diplomatija, Beograd, 2008, 343.

17 Alan John Percivale Taylor, English history 1914-1945, Oxford, 1965, 579.

14

Будући да се није десило Бранденбуршко чудо18, што су Гебелс

и Хитлер прижељкивали након смрти Ф. Д. Рузвелта, Немачка је

капитулирала, а Хитлер је 30. априла 1945. године, у свом

берлинском бункеру, извршио самоубиство, што је означило крај

Другог светског рата у Европи. Последице по Немачку су биле

немилосрдне, око 10 милиона мртвих, градови сравњени, претворени

у рушевине које су биле често једино склониште милионима људи.

Економија је руинирана, привреда и индустрија уништене, а огроман

број људи је гладовао свакодневно уз недостатке основних животних

потреба. Временски услови су погоршали ситуацију изазивајући и

епидемију међу масом становништва, а зеленашки криминал постао је

главни инструмент преживљавања. Уз све ово долази до енормног

насељавања избеглица из Источне Европе. Њих дванаест милиона је

протерано у Немачку, како не би у будућности дошло до новог

покушаја немачке војне експанзије.19 Што се тиче становништва

које је током Другог светског рата депортовано на присилан рад, у

радне логоре, који су се простирали по читавој територији

Немачке, а добар део њих је био у Берлину, оно се делом вратило у

18 Наиме, Бранденбуршко чудо се десило 1762. године, када се токомСедмогодишњег рата, Фридрих II налазио пред поразом од руске војске која јеопседала Цолберг, али се извукао јер је у међувремену, 8. јануара 1762. годинепреминула руска царица Јелисавета, коју је наследио Петар III. Он је себевидео као Немца, будући на порекло оца Карла Фридриха и уједно великогпоштоваоца Фридриха II Пруског. Стога, склопио је примирје 23. фебруара 1762.године са Фридрихом, те се овај чудом извукао. Подаци преузети из Lord Dover,The life of Frederic the Second, king of Prussia, Том 2, London, 1832, 255-256.

19 Hagen Šulce, Pregled nemačke istorije: sa grafitima, mapama, hronologijom, Beograd, 2001,170-171.

15

своје матичне земље, а делом се пак задржало у Немачкој где је

наставило свој живот.20

У међувремену, већ 5. јуна 1945. у Берлину, четири силе

победнице, СССР, САД, Велика Британија и Француска доносе

Берлинску декларацију, која представља јавну обзнану да поменуте

државе преузимају управну власт у Немачкој. Наиме, у време док

Немачка буде спроводила у дело савезничке захтеве, претходно

потписане безусловне капитулације, четири силе ће спроводити

политику својих влада, свака у својој окупационој зони, као и

заједно генералне одлуке које се тичу целе државе. Свака

окупациона зони ће имати по једног команданта, који ће са осталом

тројицом чинити Савезничко надзорно веће, које би према датим

ингеренцијама требало да привремено замени немачку владу. Седиште

Већа се налазило у главном граду Немачке, Берлину. Престоница се

нашла под специјалним положајем, јер је и сама доживела судбину

своје државе, те је била подељена на четири окупациона сектора.

Важно је споменути да су одлуке Савезничког надзорног већа морале

бити једногласне и извршене на територији целе Немачке.21 Оваквом

стању ствари енергично се противио Шарл де Гол, јер је сматрао да

је погрешно допустити да Немачка остане уједињена, стога је

20 Helmut Brätingaen, Doris Fürstenberg, Bernt Roder, Zwangsarbeit in Berlin 1938-1945, Berlin, 2003, 312.

21 C.C. Schweitzer (ed.), Statement by the Governments of the United Kingdom,the United States of America, the Union of Soviet Socialist Republics and theProvisional Government of the French Republic on Control Machinery in Germany(June 5, 1945), Politics and Government in Germany 1944-1994, Oxford, 1995, 8-9.

16

инсистирао на анексији добијене зоне, но своје територијалне

претензије није успео да оствари, али је зато сваки пут користио

право суспрензивног вета само да би нарушио идеју о опстанку

немачког јединства.22 Декларација је састављена на три језика

окупационих сила, а такође је преведена и на немачки да би народ

могао разумети значај одлука донетих на скупу. Иначе, документ су

потписали командати окупационих зона: Георгиј Жуков (СССР), Двајт

Ајзенхауер (САД), Бернард Монтгомери (В. Британија) и Жан де Латр

Тасињи (Француска).

Дебата око даље окупације и судбине Немачке наставила се на

Постдамској конференцији, од 17. јула до 2. августа 1945. године,

која је одржана у замку Цецилијенхоф, а на којој су се састали

Генерални секретар КПСС, Јосиф В. Џ. Стаљин, председник САД-а,

Хари Труман и премијер владе Велике Британије, Винстон Черчил23.

Пре дескрипције одлука донетих на Конференцији, неопходно је

споменути промене које су битно утицале на развој ситуације у

Потсдаму. На првом месту, ту је совјетска окупација целе Источне

и Централне Европе, затим смена владе у Великој Британији, смрт

22 Mark Mazover, Mračni kontinent, Evropa u dvadesetom veku, Beograd, 2011, 261.

23 Због победе на изборима, одржаним 5. јула 1945. године, у ВеликојБританији, место Винстона Черчила преузеће лабуриста, Клемент Атли, новибритански премијер. У Потсдам ће бити послат Ернест Бевин, у својству министраспољашњих послова. Преузето из: Mark Mazover, Mračni kontinent, Evropa u dvadesetomveku, Beograd, 2011, 260.

17

америчког председника Рузвелта, као и прво америчко тестирање

атомске бомбе. Пројекат „Менхетн“ је спроведен у пустињи Новог

Мексика, 16. јула, дан пре почетка двонедељног савезничког

скупа.Ништа мање интересантна чињеница није то што на ову

конференцију није позван нити један представник четврте

окупационе силе, Француске.24

Резултати Конференције у Потсдаму ни у ком случају нису

обећавали трајно и стабилно решење за немачко питање. Напротив,

сматра се да је овај скуп само продубио јаз међу савезницима и

заправо представљао катализатор процеса погоршања хладноратовских

односа, који ће поделити Европу на две утицајне сфере. Сасвим је

очигледно да је СССР већ тада имплицитно водио идеолошки рат

против капитализма, док Савезници никако нису могли да прихвате

постојање комунизма као грађанског опредељења. Никита С. Хрушчов

је у својим успоменама на следећи начин видео дистанцирање

западних Савезника од комунизма:

„Док смо се борили против Хитлера и његове Немачке, Американцима и

Британцима није сметало то што су њихови другови комунисти, а сада када је

све готово, сарађивање са комунистима је за њих горе него савез са ђаволом.“25

Немачка је враћена на границе из 31. децембра 1937. године,

пре анексије Аустрије и припајања Судета, а 26. јула 1945.

24 Hagen Šulce, наведено дело, 170-171.

25 Никита Сергеевич Хрущев, Воспоминания, Москва, 1999, 376.

18

године, дошло је до допуне и измене протокола из 12. септембра

1944, чиме је додата Француска као четврта окупациона сила која

ће имати привремену управу над деловима немачке територије. Овим

споразумом из јула 1945. источни део Немачке, односно покрајине

Тирингија, Саксонија, Саксонија-Анхалт, Бранденбург и Мекленбург-

Ворпомерн стављене су под совјетску управну власт (Советская зона

безопасности). Седиште совјетске окупационе зоне стационирано је

у Берлину. Осим ових територија Совјети су задржали себи и

подручје северног дела Источне Пруске, са Калињинградом

(Königsberg) и непосредном околином, док је јужни део ове области

са Гдањском (Danzig)припао Пољској. Америчка окупациона зона се

састојала из покрајина Баварска и Хесен, као и северних делова

данашње савезне републике Баден-Виртемберг. Такође, луке Бремен

на реци Весер и Бремерхавен на ушћу Весера у Северно море, биле

су под америчком контролом, иако су се налазиле у британском

окупационом сектору. Седиште америчке управне области било је у

Франкфурту на Мајни. Британски окупациони сектор се налазио на

северозападу Немачке, сачињен од покрајина, односно савезних

република које су Британци током 1946. године формирали: Хамбург,

Шлезвик-Холштајн, Доња Саксонија и Северна Рајна-Вестфалија.

Британска управна власт је била смештена у Бад Оајнхаузену.

Француска је окупирала зону Саргебајта, која је 1947. године

добила име Сар (Saar), као и Рајна-Палатинат и јужни део Баден-

19

Виртемберга26.27 Престоница Берлин је подељена исто на четири

сектора, источни сектор се нашао под контролом СССР-а, јужни САД-

а, западни Велике Британије и северни Француске.28

У сваком случају, као позитиван корак јесте остварење

Рузвелтовог „сна о четири полицајца“, додуше са једним

„полицајцем“ више. Наиме, ова Рузвелтова идеја је требало да

представља успостављање стабилног поретка након завршетка Другог

светског рата. На овој конференцији, формиран је Савет министара

спољних послова, које су чинили представници из СССР-а, САД-а,

Кине, Велике Британије и Француске. Њихов први и уједно главни

26Као занимљивост треба споменути чињеницу да се француска управна областсастојала из два дела, односно није била целовита, као остале три. Осим тога,простирала се дуж границе Немачка- Француска, што ће сам географски положај иприродно богатство регије створити предуслове за креирање привредног планаЖана Монеа. Иначе, битно је истаћи као предлог Моргентауов план, који јерадикално предвиђао максималну деиндустријализацију и претварање Немачке упољопривредну земљу. Притом, била би подељена на Северну и Јужну Немачку, аобласти Рур и Сар би се интернационализовале, или припројиле суседним земљама.Овај предлог, америчког секретара за трезор и финансије, Хенрија Моргентауа,одржао се све до смрти Рузвелта, који је и потписао тзв. Моргентауовмораторијум са Черчилом на Другој Конференцији у Квебеку, одржаној 12-14.септембра 1944. године. Након смрти Рузвелта, Труман и Идн су одбацилиМоргентауов предлог и окренули се Маршаловом плану. Подаци преузети из: FrancoPiodi, From the Schuman declaration to the birth of the ESCS, The role of Jean Monnet,Luxembourg, 2010, 19.

27 C.C. Schweitzer (ed.), Protocol between the governments of the UnitedKingdom, the United States of America, and the Union of Soviet SocialistRepublics, and the provisional government of the French Republic on the zonesof occupation in Germany and the administration of “Greater Berlin”, September12, 1944, as amended by the agreements of November 14, 1944 and July 26,1945,наведено делo, 27-30, 35-36, 45-48.

28 Hans-Herman Hertle, The Berlin Wall Story, Biography of a Monument, Berlin, 2011, 6-7.

20

задатак је био да саставе мировне споразуме за Финску, Мађарску,

Румунију, Бугарску и Италију, Хитлерове сателите током рата.

Предвиђено је да се састанци одржавају у Лондону, а први је већ

био заказан за крај септембра и почетак октобра.29 Са друге

стране, може се констатовати да је ова Конференција веома мало

постигла. Круцијално питање западне границе Пољске је некако

потиснуто, а Стаљинов став о успостављању границе на западној

Ниси, прећутно је прихваћен од стране САД-а и Велике Британије.

Резултат овог пристанка јесте немачки губитак историјских

територија Доње Шлезије, Лубуша и Западне Помераније са градовима

Шћећин и Вроцлав (Breslau), као и протеривање још 5 милиона

Немаца.30 Такође, званично је одлучено да сви Немци из Источнеи

Југоисточне Европе морају мирно да напусте своја дотадашња

огњишта и да се транспортација народа обави „прописно и на хуман

начин“ у правцу Немачке, најпре у совјетску и америчку, а касније

и у британску окупациону зону. Французи нису дозволили насељавање

таласа прогнаних немачких избеглица све до 1948. године.31 По

питању репарација, Труман је успео да убеди Стаљина да се

усагласи са његовим предлогом, а то је да свака окупациона зона

надокнађује ратну одштету сили која је контролише. Овај предлог

29 Beata Ruhm von Oppen (ed.), Extracts from the Report on the TripartiteConference of Berlin (Potsdam) (August 2, 1945), Documents on Germany underOccupation1945-1954, London and New York, 1955, 40-50.

30 Henri Kisindžer, наведено дело, 362.

31 Steffen Prauser, Arfon Rees, The Expulsion of the ‘German’ Communities from EasternEurope at the End of the Second World War, San Domenico, 2004, 5-8.

21

је био насупрот Стаљиновом, који је подразумевао да цела Немачка

исплати репарације у висини од 20 милијарди долара, од чега би

половина припала СССР, што наравно, друге две силе нису

прихватиле. Као једна од споредних, али и дефинитивно

најзначајнијих ствари које су се десиле у замку Цецилијенхоф,

јесте разговор Трумана и Стаљина у вези са атомском бомбом. Овако

је то описао амерички дипломата Хенри Кисинџер:

„...У једном тренутку Труман је одвео у страну да би га обавестио о постојању

атомске бомбе. Стаљина су, наравно, његови шпијунио томе давно

обавестили; у ствари, он је за атомску бомбу знао много дуже од Трумана...

Одлучио је да не покаже интересовање за ту нову технологију и да је потцени

тиме што неће испољити никакву посебну радозналост...“32

Овај моменат се можда може окарактерисати као сигнал за

почетак трке у наоружању. Као што сам већ напоменуо, Стаљин је

био много свеснији надолазећег Хладног рата од својих западних

савезника, стога је и упутио поруку својим сателитима: „До Трећег

светског рата извесно ће доћи за две до три године“. Ова прогноза је била

сасвим оправдана, ако узмемо у обзир Корејски рат, 1950-1953.

године, кадаje мало недостајало да свет буде увучен у нови

светски сукоб.33

32 Henri Kisindžer, наведено дело, 362

33 Ivan T. Berend, Ekonomska istorija Evrope u XX veku, Beograd, 2009, 177.

22

Ипак, централна тачка хладноратовског сукоба била је

Немачка, која је остала као аномалија подељена усред подељене

Европе, са подељеном престоницом, Берлином. Немачка подела, према

америчком историчару Џону Луису Гедису, није настала као

последица идеолошких деференцијација СССР-а и САД-а и Велике

Британије, већ као консеквенца њихове неодлучности шта са њом да

ураде. Само трајна подела би спречила Шпенглерову теорију

цикличног кретања историје, односно поновну слику обнове немачког

војног експанзионизма, чему се енергично противио Шарл де Гол. Са

друге стране, можда најважнији разлог који је изазвао поделу

јесте обострани страх око потенцијалног јачања Немачке и њено

сврставање на противничку страну у надолазећем сукобу, што би

представљало стварање незаустављиве силе.34

У таквој ситуацији, било је неопходно спроводити процесе и

планове, који су донети заједнички на састанцима и конференцијама

шефова земаља окупационих сила. Као један од првих и

најзначајнијих процеса који је требало остварити јесте

денацификација немачког друштва. Овај термин (Entnazifizierung)

заправо представља настојање ка социјалном дисконтинуитету са

временом од 1933. до 1945. године, и један ток промена у самом

друштву како би се испунила његова максимална демократизација и

ослобађање од нацистичких идеја које су условиле избијање, до

сада, највећег и најсуровијег светског сукоба. Денацификација се

34 Џон Луис Гедис, наведено дело, 172.

23

различито спроводила у свакој од четири окупационе зоне, али се

на сличан начин испољавала у целој земљи, пре свега, огледајући

се у стварима попут поновне измене улица, уклањање нацистичких

књига, брисање свих видљивих знакова старог режима.35 Најсуровија

је била у америчкој, а најблажа у совјетској зони, а обухватила

је сваког одраслог Немца. Наиме, Американци су покушали

имплементирати своју демократску свест, која је у том тренутку

била најразвијенија. Комисија за денацификацију је саставила

Fragebogen, упитник од 133 питања, основни елемент у истрагама,

који је био веома споран, јер су прво процесуирани „лакши“

случајеви, док су они „тежи“ остављани за касније. Званично,

Закон о денацификацији и демилитаризацији у америчкој зони је ступио

на снагу тек 5. марта 1946. године.36 Пошто је Хладни рат узимао

све више свог маха, „тежи“ случајеви због недостатка интересовања

су изгубили свој првобитни значај, те је доста њих прошло без

озбиљнијих, па и икаквих консеквенци.37

У совјетској зони, процес денацификације је добио тотално

другачију конотацију. Тамо се није трагало за нацистима и ратним

злочинцима, већ је овај поступак сагледан као прилика да се

уништи сваки облик економске и социјалне реакције. Будући да није

35 Mark Mazover, наведено дело, 262

36 Оно што је интересантно за тај датум, јесте чињеница да је истовременоЧерчил одржао свој чувени говор у Фултону, спомињући поделу Европе посредством„гвоздене завесе“.

37 Hagen Šulce, наведено дело, 171.

24

било одвајања нациста од „непријатеља совјетске демократије“,

власти на челу са Георгијем Константиновичем Жуковим, а од 10.

априла 1946. са Василијем Даниловичем Соколовским, извршиле су

брзу, ефикасну и далекосежну административну чистку, проширену на

судство и образовање, уз едукацијско формирање нових кадрова.

Осим тога, денацификација је послужила спровођење економске и

аграрне реформе, попут оних у Источној и Централној Европи, те је

тако током 1945. године, почев од краја августа, извршена

конфискација земљишних поседа и читаве индустрије што је за

резултат имало велики број отпуштених радника.38

Наиме, анализирајући совјетску политику према Немачкој

можемо констатовати два колосека која плански иду у истом, али

суштински у супротном смеру. Са једне стране, совјетска управа је

настојала да грађанству прикаже да је Хитлерово дело представљало

нус-производ капитализма и управо на контрадикторан начин од

Немачке направи комунистичку земљу. Са друге стране, СССР је

прихвативши Труманов предлог о репарацијама у Потсдаму, настојао

да максимално наплати репарације, како би обновио своју већ

поприлично уздрману привреду и економију. Иако је ово у први мах

деловало остварљиво, врло брзо ће се показати као немогући

експеримент.


25

Сам судски поступак против главних немачких ратних злочинаца

и злочинаца против човечности, одржан је у Нирнбергу у Палати

правде, а трајао је од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946.

године- дан када су прочитане пресуде. Укупно шест судија је

узело учешћа током овог процеса и то: Џон Паркер, Френсис Бидл,

Александар Волков, Јона Никиченко, Џефри Лоренс и Норман Биркет.

Дана, 16. октобра 1946. године, извршене су смртне казне над

окривљенима чиме је Нирнбершки процес окончан. Најзначајнија

имена која су се појавила на овом суђењу на страни оптужених су:

Херман Геринг, Алфред Розенберг, Јоаким фон Рибентроп, Вилхелм

Кајтел, Рудолф Хес, Карл Дениц и др.39

У погледу политичког живота на територији Немачке, политичке

партије су у совјетској зони формиране већ по завршетку рата, у

августу у британској, у септембру у америчкој, а у децембру у

француској окупационој зони. Очигледно је да су Совјети први

пожурили да већ при завршетку рата формирају своје политичко

залеђе, тим пре што је још током ратних дејстава Валтер Улбрихт

стигао у Берлин са осталим својим комунистичким сарадницима. Врло

брзо је конструисано језгро партије, које је уз војну подршку

постало прави извор политичке моћи у совјетском окупационом

сектору. Почетна пропаганда није подразумевала термине

„комунизам“ и „револуција“, већ је сва агресивност била усмерена

39 John Pritchard, Sonia M. Zaide (eds.), International Militarz Tribunal Nuremberg,judgement of 1 October, 1946, in The Trial of German Mayor War Criminals, Nuremberg, 1946, 12-178.

26

ка нацизму и борби за демократију. Револуција је изостала из

простог разлога што је подршка совјетске армије утицала да се

комунизам спроводи одозго, помоћу декрета, те позивање на опште

незадовољство маса није представљао неопходан потез. Странку је

више од двадесет година водио Валтер Улбрихт, мада није поседовао

особине харизматичног вође, квалитетног говорника или снажног

идеолога, те све што је имао јесте способност организовања,

енергичност вођства, као и непоговорну доследност Москви.40

У западном делу Немачке формиране су три велике партије у

којима је битније изражен демократски елеменат, за разлику од

совјетског модела Комунистичке партије Немачке. Биле су то:

Социјалнодемократска партија, Хришћанско-демократска унија и

Слободна демократска партија.41

Социјалдемократска партија (SPD) представљала је најстарију

и једну од најјачих немачких партија током Вајмарске републике.

Као парадокс, иако најјача, она никада није имала значајнији

политички утицај на сам развој немачке државе. Главни разлог томе

јесте што је она сву подршку налазила искључиво код радничке

класе, која је представљала снажну мањину, али уз радништво ни

један други слој друштва није стао. Њихова неодлучност на власти

условила је константно балансирање између многих других

40 Волтер Лакер, Историја Европе 1945-1992, Београд, 1999, 111-112.

41 Wolfgang Kessel, The German Bundestag in the Reichstag building, Berlin, 2011, 61.

27

политичких програма са којима је улазила у коалицију. Као немоћна

да се супротстави Хитлеру, распала се 1933. године, мада се њен

утицај задржао у појединим деловима Немачке,пре свега у великим

градовима. Ова политичка опција нија имала наклоност нити једне

окупационе силе. Наиме, пошто су их комунисти јасно одбацили, а

друга страна са западним Cавезницима имала је велико неповерење

према лидеру ове странке, немачком ратном ветерану из Првог

светског рата, Карлу Шумахеру. Он ће из темеља реконструисати

Социјалдемократску партију и остати доследан својих принципа, а

странка ће усвојити стабилан политички програм, који ће

подразумевати и национализацију великих индустријских постројења

и банака, али ће се разликовати од апсолутне комунистичке

конфискације.42

Хришћанско-демократска унија (CDU) је странка десног центра

која се залагала за државну федерализацију и децентрализацију.

Налазила се под снажним утицајем Католичке цркве, али уједно и

није представљала наслеђе Католичке партије центра из времена

Вајмарске републике. Заједно је у унији у Бундестагу са „својом

сестром“ из Баварске, Хришћанском социјалном унијом Баварске.

Формирана је 26. јуна 1945. године у Берлину, а првобитне партије

које су сачињавале Хришћанско-демократску унију биле су: Странка

Центра, Немачка демократска партија, Немачка национална народна

партија и Немачка народна партија. Иако је у свом програму

42 Волтер Лакер, наведено дело, 112-113.

28

декларисала своја социјалистичка уверења, тај „социјализам“ је

временом некако прерастао у „солидаризам“. Како је Немачка

достизала привредни прогрес, тако се и страначка политика мењала

у правцу либерализације тржишта и laissez-fair економској политици.

Процес немачког деетатизма у економији је можда један од

најизраженијих у историји. Као најистакнутији демохришћански

вођа, на првој страначкој конвенцији 21. октобра 1950. године,

издвојио се Конрад Аденауер, који ће постати симбол прве две

деценије послератне Немачке и њеног привредног чуда. Његова

харизма и енергија су најзаслужније за немачко повезивање и

државну интеграцију у економске и војне блокове западних

савезника.43

Слободна демократска партија (FDP) представљала је савез

севернонемачких националиста десног центра и јужнонемачких

радикала. Најзначајнији њихов представник био је уједно и први

председник Савезне Републике Немачке, Теодор Хојс. Странка је

десет година била у коалицији са CDU, али за то време није

остварила никакав помак у смислу подршке грађана, како би

евентуално могла да битније утиче на немачку политику у глобалу.

Тако, на пример, странка је на првим изборима освојила свега 10%

подршке, колико су и комунисти имали.44

43 Исто, 114.

44 Исто, 115.

29

Временом, Савезници су све више поверења имали у немачке

партије и слобода је незнатно расла. Са друге стране, у

совјетској окупационој зони, поверење у странке такође није

недостајало, с тим да се већ тежило ка формирању једнопартијског

система, а лош резултат на изборима у зиму 1945/46. есенцијално

је убрзао овај процес. Наиме, комунисти су прво напали

социјалдемократе, хапсећи их, претећи им, отпуштајући их са

посла, а неки су чак интернирани у Сибир и логор из Другог

светског рата, Бухенвалд, који је добио нову намену. Овај потез

се показао као веома успешан, те је Карл Шумахер већ у фебруару

1946. предложио распуштање странке у совјетском сектору, пошто су

комунисти очигледно онемогућили рад. Лидер SPD-а у источној зони,

Ото Гротевол, иако огорчен на постојећу ситуацију, настојао је

преко сарадње са комунистима да сачува странку. Дошло је до

гласања међу активистима SPD-а да ли да се изврши уједињење са

комунистима и резултат је био катастрофалан. Чак 82% активиста,

поред свих претњи и насиља комуниста, одбило је да се припоји

Комунистичкој партији. Ипак, 22. априла 1946. године у Палати

Адмирал, у познатој берлинској улици Фридрихштрасе, реализовано

је уједињење KPD-aи SPD-a. Наиме, свечаним уласком и руковањем

Вилхема Пика и Ота Гротевола пред више од 500 делегата из целе

Немачке, грациозно и помпезно је обележен овај тренутак, што је

нашло инспирацију за грб нове, уједињене партије. На овај начин

је створена Јединствена социјалистичка партија Немачке (SED-

Sozialistische Einheitspartei Deutschlands) Остале две странке, UNION и

30

LDPD, нестале су у току ретроактивног процеса страначке

совјетизације, који је убрзо у потпуности преобразио KPD у

странку совјетског и лењинистичког модела, која је најпре била

подређена Совјетском Савезу. Прва конференција ове партије ће

бити одржана од 25. до 28. јануара 1949. године.45

Овим чином Стаљин је и defacto инкорпорирао источни сектор

Немачке у совјетску интересну сферу и може се слободно приметити

директно проузроковао „Фултонску изјаву“ Винстона Черчила. Дана,

5. марта 1946. године, у америчком граду Фултон, Винстон Черчил

је као гост Вестминстерског колеџа, у држави Мисури, одржао свој

чувени говор, који је остао синоним за отворени почетак Хладног

рата. Поједини историчари, попут Ивана Беренда, потврђују ову

констатацију и аргументују да је тај говор представљао сигнал за

почетак једног периода који је окарактерисан као „мешавина

политичких и идеолошких антагонизама, неспоразума, сумњи, страха

и панике и брзоплете реакције на све то“46.

Но, Черчил је тада рекао реченицу која ће урбзо обележити

историју целог периода:

„...Од Шћећина на Балтику до Трста на Јадрану гвоздена завеса се спустила

преко континента. Иза те линије леже све престонице древних држава

централне и источне Европе. Варшава, Берлин, Праг, Беч, Будимпешта,


46 Ivan T. Berend, Centralna i istočna Evropa, Podgorica, 2001, 50.

31

Београд, Букурешт и Софија, сви ти чувени градови и становништво око њих

леже у ономе што ја морам назвати совјетска сфера...“47

Овај драматичан говор је снажно одјекнуо у јавности, а већ у

мају месецу Черчил је ову изјаву поновио и пред америчким

дипломатама, те је овим говором несвесно постављен нови циљ за

западне савезнике, а то је што брже укључивање Немачке у западне

војне и економске блокове, како би себи обезбедили велику

предност у случају избијања Трећег светског рата. Без икакве

сумње, утицај Гвоздене Завесе већ је увелико био видљив, али у

наредном периоду та Завеса ће постати непремостива препрека, која

ће своју реалну симболику наћи у изградњи Берлинског зида.48

Но, до тада, односи између СССР-а и САД-а више пута су

долазили у озбиљну кризу, а већ прве несугласице су наступиле у

пролеће 1946. године око питања репарација. Наиме, на основу

споразума оствареног у Потсдаму, Совјетски Савез је добијао око

15% искористиве инвестиционе опреме из западних зона, јер наводно

није била потребна немачкој економији, у време мира. Али,

надолазећи проблеми, попут зиме 1945/46. када је дошло до

несташице хране и страха од настанка масовне глади, те повећање

имиграната из совјетског сектора за око два милиона, присилиле су

47 Robert Rhodes James (ed.), Winston S. Churchill: His Complete Speeches, 1897-1963: 1943-1949, London, 1974, 7290-7292.

48 Daniel Deudney, John Ikenberry, Who Won the Cold War?, Foreign Policy, No. 87,Chicago, 1992, 124.

32

западне Савезнике на преиспитивање плана економске обнове

Немачке. СССР није делио мишљење са осталим окупационим силама,

те је 27. маја исте године, заустављена испорука за ратне одштете

Совјетском Савезу из америчке окупационе зоне, све док се не

постигне привидан договор о новом организовању немачке економије

у целини. Главни проблем у совјетско-америчким односима око

репарације јесте различито тумачење и потреба за истим. Односно,

док су САД-е доживеле спас и излазак из кризе у коју су упали

крајем двадесетих, као и знатан прогрес, СССР је настојао након

рата обновити, путем репарација, своју девастирану економију, од

последица борби које су се водиле на простору од Стаљинграда до

Берлина.49 Услед међусобног несхватања као консеквенца ће се

проузроковати неслагање, пре свега, команданата у Савезничком

надзорном већу, које се састало у јулу 1946. године, када је

Јосип МекНарни, представник америчке окупационе зоне, предложио,

позивајући се на Постдамски уговор, економско уједињење све

четири окупационе зоне у једну, ради побољшања снабдевања

становништва, што је Василиј Данилович Соколовски категорички

одбио. Настало је међусобно оптуживање СССР-а и САД-а да једни

хоће да спроведу свој амерички економски империјализам, а други

опет истичу константан притисак како би се спровео комунизам у

целој Немачкој. Оно што је сасвим очигледно јесте да је и једна и


33

друга страна настојала да истраје у својој идеји, а иза свега се

назирала пат позиција.50

Велику промену у америчкој спољној политици према Немачкој у

односу на Рузвелта, начинио је амерички министар иностраних

послова, Џемс Ф. Бирнс, када је одржао свој чувени „Говор Наде“,

6. септембра 1946. године у Штутгарту. Том приликом он је истакао

да је амерички народ пријатељ немачком народу и зато је тражио

успостављање јединствене, некомунистичке и демократске Немачке.

Истакао је да су САД-е направиле велику грешку када нису, након

Првог светског рата, ушле у Лигу народа, затим да је

демилитаризација и разоружавање једна корисна ствар у развоју

будућег немачког друштва, које треба да на прави начин искористи

ову прилику. На самом крају, настојао је да се приближи немачком

народу тако што ће оправдати његово учешће у рату, а за све ће

окривити Хитлера и његову демагогију која је хипнотисала „невине“

људе.51

Овај говор је дефинитивно имао битног утицаја на стварање

тзв. „бизоне“, односно спајање америчке и британске окупационе

зоне на територији Немачке. Ово уједињено економско подручје

прокламовано је 1. јануара 1947. године, мада је већ претходно


51 Beata Ruhm von Oppen (ed.), Stuttgart Speech (“Speech of Hope”) by J. F.Byrnes, United States Secretary of State: Restatement of Policy on Germany(September 6, 1946), US Policy, Documents on Germany under Occupation, 1945-1954.London and New York, 1955, 52-60.

34

договорено 2. децембра 1946, у Њујорку, на састанку министара

спољашњих послова САД-а и Велике Британије, Џемса Бирнса и

Ернеста Бевина. Седиште бизоне се налазило у Миндену. Ово спајање

двеју зона позитивно је утицало на развој заједничке економије, а

најважније од свега је да је ова одлука представљала језгро

будуће државе, Савезне Републике Немачке. Француска је изостала

првобитно из ове „зонске интеграције“, али је након две године,

8. априла 1949, и она је инкорпорирала своју зону, те је тако

створена Тризонија - термин који се употребио на фестивалу у

Келну, 1948. године, када су учесници Карневала певали „Ми смо

домороци Тризоније“.52

Са друге стране, совјетски окупациони сектор је све више

залазио у комунизам, тако да је јаз све више продубљиван. Покушај

баварске покрајинске владе, да спречи потенцијални расцеп који се

постепено назирао, организујући свенемачку конференцију

председника влада, 6. јуна 1947. године, у Минхену. Међутим, ово

настојање је пропало пре самог почетка јер представници нису

могли да се усагласе око дневног реда.53

У међувремену, због драматичне ситуације која се одигравала

у Грчкој и Турској, председник САД-а, Хари Труман, 12. марта

1947. године, прокламовао је своју доктрину, за коју се слободно

52 Christoph Kleßmann, Kleine deutsche Geschichte, Berlin, 2007, 257.


35

може рећи да је заснована или инспирисана говором Дина Ачесона

приликом састанка председника Трумана, државног секретара Маршала

и самог Ачесона са групом конгресмена, предвођеном републиканцем

Артуром Вандербергом, одржаним у Овалном кабинету, у Белој кући,

27. фебруара 1947. године. Тема састанка је била значај америчке

помоћи Грчкој и Турској, које су се нашле под директним налетом

комунизма на челу са СССР-ом. Сам сусрет је протекао доста круто,

јер републиканска политика изолационизма још увек је била

заступљена опција у Конгресу. Ачесон је говором дескриптивно

објаснио изглед суморне комунистичке будућности и уједно

искористио прилику да направи аналогију са Римом и Картагином о

поларизацији снага у свету. Пошто је на делегацију оставио снажан

и позитиван утисак, Труман је то искористио и две недеље касније

објавио своју доктрину која ће се заснивати на глобалној борби

између демократије и диктатуре. Овај део из документа најбоље

описује поменуто поређење:

„Један начин живота заснива се на вољи већине, а одликују га слободне

институције, представничка влада, слободни избори, загарантована лична

слобода, слобода говора и вероисповести и слобода од политичког

угњетавања.

36

Други начин живота заснован је на вољи мањине, која је силом наметнута

већини. Она се ослања на терор и угњетавање, контролисану штампу и радио,

лажиране изборе и сузбијање личних слобода.“54

Труман је овом прокламацијом заправо дао подршку свим

слободним народима који пружају отпор покоравању од стране било

које наоружане мањинске снаге. Сенат је прихватио доктрину 23.

априла 1947. године, док је преставнички дом одобрио новчану

помоћ Грчкој и Турској, која је укупно износила преко 200 милиона

долара. У својим Мемоарима, примећује се да је Труману било доста

Стаљиновог контрирања по свим питањима, те је записао:

„Мислим да не бисмо више требали да правимо компромисе... уморио сам се од

удовољавања Совјетима“55

Док је Труман прокламовао своју доктрину, готово истовремено

је Стаљин извршио рестаурацију некадашње Коминтерне коју је

укинуо 1943. године, услед највећих борби Другог светског рата. У

септембру 1947. године, на Конференцији лидера Комунистичких

партија, у Шкрљарској Поремби, у Пољској, створен је Информбиро

(Коминформ) од стране Андреја Жданова и Георгија Маљенкова.

Стаљин је тражио начине како да поново обједини комунистички свет

после распада Коминтерне, те решење нашао у повезивању

54 Dragoljub R. Živojinović, Trumanova doktrina, Dokumenti o američkoj istoriji,Beograd, 1971, 287.

55 Harry S. Truman, Memoirs, Volume Two Years Of Trial And Hope, New York, 1965, 244.

37

националних комунистичких партија. Хронолошки посматрано,

Информбиро је прошао кроз три етапе. У првој етапи (1947 - 1948),

започето је причвршћивање земаља радничког покрета, да би већ у

другој фази (1947 - 1953), Информбиро био једино окренут против

КПЈ, која је одбила да се повинује директним наредбама. Трећи и

последњи период Информбироа (1953 - 1956) се назива још и процес

"дестаљинизације", односно етапа пораза самог Информбироа. За

време свог постојања, Информбиро је имао укупно три заседања.

Прво је одржано у Београду (децембар 1947.), друго у Букурешту

(јун 1948.) и треће у Будимпешти (новембар 1949.).56

Овај партијски експеримент комуникације међу комунистичким

државама и њихова имплементација под Московску јурисдикцију може

се посматрати као један од низа лоших, просторно, временски и

функционално неиспланираних пројеката који су замрли недочекавши

ни почетну фазу свог потенцијалног успона. Нереално сагледавање

чињеница и наметање силе није могло да створи практичне продукте

теоријског социјализма. Са једне стране, недостатак мотивационих

идеја у совјетском моделу социјализма изазивао плиму

незадовољства међу земљама источног блока, које у овом тренутку

нису могле да искажу постојеће незадовољство, услед свеприсутног

идеолошког обруча, који је све више стезао државе и дефинитивно

битно утицао на индиректно укидање њиховог суверенитета и уједно

стављање под управни надзор совјетске уније са седиштем у Москви.

56Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918- 1988,Tom III, Beograd, 1988, 195.

38

Са друге стране, и поред економског уједињавања западних

окупационих зона, немачки народ је све теже живео. Инфлација је

била незаустављива, а трампа је постала свакодневница.

Највредније платежно средство су биле америчке цигарете, те онај

који их поседује у већој количини себи је могао да у „изобиљу“

приушти хлеб и маслац, што је тада представљало луксуз.57 Западни

Савезници су бојажљиво гледали на овакву ситуацију, јер она у том

тренутку може само да погодује Совјетском Савезу, те је „црвени

страх“ директно утицао на појаву Маршаловог плана. Наиме, нови

министар иностраних послова САД-а, Џорџ Маршал, 5. јуна 1947.

године, одржао је говор на Харвардском универзитету и том

приликом је изложио свој План обнове Европе. Након повратка са

Московског састанка, Већа министара спољашњих послова, Џорџ

Маршал је стекао утисак да СССР уопште није заинтересован за

економску обнову Европе у целини, већ да је сва енергија

совјетског руководства, на челу са Стаљином, усмерена ка пропасти

Западне Европе. Односно, према Маршаловом снажном уверењу, Стаљин

је сматрао да лоше послератне прилике иду на руку већ снажним

комунистичким партијама у Француској и Италији, те да је то

прилика да се совјетски утицај прошири на целу Европу. Обраћајући

се нацији, Џорџ Маршал, стари генерал, некада ађутант чувеног

Џона Першинга, а током Другог светског рата начелних америчког

генералштаба, заложио се за самосталну акцију САД-а у Европи, те

је у том смислу преко радија изјавио:


39

„Док се лекари консултују, пацијент умире“.58

Џорџ Маршал је план израдио уз помоћ својих колега из Стејт

департмента, пре свега Вилијема Клејтона и Џорџа Кенана. Укупна

економска помоћ коју је остварио План износила је око 13

милијарди долара. Када се доведе у корелацију са БДП-ом САД-а из

1948. године који је износио баснословних 258 милијарди долара,

ова сума представља један занемарљив део америчке привредне моћи,

односно свега 1,5% америчког националног дохотка. Дана, 12. јула

1947. године, Маршалов план је презентован на Париској

конференцији и одмах је био прихваћен од стране петнаест

европских земаља59, које су уједно, 16. априла 1948.

године,потписале документ о оснивању Организације за европску

економску сарадњу (ОЕЕС), која би надгледала примену Европског

програма обнове. Ова помоћ није била усмерена само

капиталистичким земљама, већ је понуђена и СССР-у и његовим

сателитима, но постојале су две клаузуле, које су унете као

додатак пре усвајања у америчком Сенату. Насловљене су као

„Ограничење помоћи“ и земљи потписници налаже да ће економска

помоћ бити укинута, ако влада не испуњава обавезе у погледу

оздрављења националне економије и повећања индустријске

58 Helge Berger, Germany and the Political Economy of the Marshall Plan, 1947-1952, Europe's Post-War Recovery, Cambridge, 1995, 206.

59 Аустрија, Белгија, Данска, Француска, Западна Немачка (Бизона + Францускаокупациона зона), Велика Британија, Грчка, Исланд, Италија, Луксембург,Холандија, Норвешка, Шведска, Швајцарска, Турска)

40

производње, док друга клаузула експлицитно наглашава да помоћ

престаје уколико промене делују супротно од интереса САД-а. Овај

други услов је драстично изменио сврху Маршаловог плана и додатно

га дефинисао као инструмент деловања против комунизма, те и самог

СССР-а, стога се не треба питати зашто је Вјачеслав М. Молотов

јасно одбацио План на саветовању министара спољашњих послова, у

Паризу, 2. јула 1947. године. Том приликом, В. М. Молотов је

изјавио:

„На тај начин, питање америчке економске помоћи, о којој до сада још

ништа конкретно није познато, послужило је за повод да британска и

француска влада настоје сада да створе нову организацију која стоји изнад

европских земаља и која се меша у унутрашње послове истих све до оне мере

одређивања смера главних града индустрије у тим земљама. У вези са тим,

Енглеска и Француска заједно са њима блиским земљама претендују на

доминантан положај у тој организацији или као што је речено у британском

нацрту, у тзв. „руководећем комитету“ за Европу...“60

Ове несугласице око етичке намене Маршаловог предлога

довешће, већ децембра 1947. године, до стварања првих

хладноратовских економско-индустријских забрана. Такозвана COCOM

листа (Coordinating Committee for Multilateral Export Controls)

представљала је списак технолошких производа које је било

забрањено извозити у земље совјетског блока, односно одређену

60Aleksej Leontjev, Marshallov načrt v luči stvarnosti, Ljubljana, 1948, 5.

41

врсту технолошког ембарга.61 Она је иницирана од стране америчког

Конгреса, који је овом својом одлуком ставио вето на извоз у

поменуте земље све до краха Варшавског пакта, 1991. године, мада

званично је тек укинута 31. марта 1994. године. Осим САД-а, овај

ембарго је подржало још 16 земаља62. Безбрижна изолованост

совјетске централно планске економије, условиће небригу о

конкурентности њихових производа, што ће заправо имати за

последицу недостатак тржишних информација и иницијатива, које ће

у време технолошке револуције бити важне, те ова врста забране

представљаће, две деценије касније, само катализатор пропадању

СССР-а и Варшавског пакта. На основу каснијег увида у списе, на

COCOM листи се налазило 2000 до 3000 производа најразвијенијих

технолошких производа тога времена.63

61Yoko Yasuhara. The myth of free trade: the origins of COCOM 1945-1950, TheJapanese Journal of American Studies, No 4, Tokyo, 1991, 127-133.

62Аустралија, Белгија, Канада, Данска, Француска, Немачка, Норвешка, Грчка,Италија, Јапан, Луксембург, Холандија, Португал, Шпанија, Турска и ВеликаБританија.


42

Џорџ Кенан, аутор „Дугог телеграма“64, настојао је да „врућ

кромпир“ баци у руке Совјета, јер како је након одређеног времена

у интервјуу за Тајмс помало арогантно изјавио: „Ако ће неко

делити европски континент, нека то онда учине Руси својим

одговором, а не ми својом понудом“65, чиме је заправо потврдио да

је Маршалов план послужио као мамац за исхитрене поступке Москве.

Имплицитно одбијање СССР-а није могло у том тренутку да драстично

утиче на поделу Европе, али свакако јесте представљало још једну

тачку супротности у односу на Запад. Другим очима гледано, значај

економске помоћи за земље западне Европе је неспорив, међутим и

поред тога, поједини данашњи западни историографи, пре свега

немачки, оспоравају превелик утицај Маршаловог плана. Наиме,

Абелшаузер и Манц, истичу да је немачки опоравак заиста

представљао привредно чудо, а да је сума од 1,5 милијарди

америчких долара помоћи представљала „само“ ветар у леђа на већ

64 „Дуги телеграм“ или „Х Чланак“ представља одговор шефа дипломатске мисијеСАД-а у СССР-у од 1944. до 1946, Џона Кенана, америчком министарству финансијаи трезора. Наиме, на постављено питање „Зашто Совјети не подржавајуновоформирану Светску банку и ММФ?“, Кенан је одговорио тзв. „дугимтелеграмом“ од 8.000 речи у којем је истакао све негативне карактеристике инамере СССР-а, као и његову перцепцију света и окружења у којем се налази.Документ је настао 3. фебруара 1946. године, а у Вашингтон је стигаодвадесетак дана касније, 22. фебруара. Због „Дугог телеграма“ Џон Кенан ћепостати персона non grata у Совјетском Савезу. Веома је важан као извор заовај период јер представља, може се рећи увод у хладноратовске извештаје ишпијунирања противника. Подаци преузети из: Excerpt from the „Long Telegram“,Foreign Relations of the United States 1946, Volume VI Eastern Europe; „The SovietUnion.“ Washington, DC, 1969, 5-14.

65 William I. Hitchcook, The Cambridge History of the Cold War, Cambridge, 2010, 155-158.

43

сјајно оствареном учинку у оздрављењу и покретању економије и

привреде.66 Међутим, чињенице оваквом ставу и не говоре потпуно у

прилог, нарочито монетарна реформа која спроведена у западним

зонама Немачке, између 18. и 21. јуна 1948. године, чиме је

уведена немачка марка (Deutschemark) као валута плаћања67, која

је била повезана са доларом, као светском резервном валутом.

Споразумом у Бретон Вудсу, јула 1944. године, 44 нације са својих

730 представника, потписале су споразум који долар прокламује као

резервно средство плаћања, односно штедње. Долар је овим заменио

злато као резерву и успостављен је однос чиме је 1 унца злата

вредела 35$, а све остале валуте имале су фиксни курс према

долару. У почетку због великог суфицита САД-а, насталог растом

економије и привредне производње током Другог светског рата, као

и услед брзог европског опоравка због чега су Европљани

инсистирали на додатном увозу како би поспешили индустрију у

успону, долази до недостатка долара, те су Федералне резерве САД-

а, биле принуђене на штампање. Наиме, недостатак доларе није био

заступљен у Сједињеним Државама, већ у Европи, али пошто је

Вашингтон био скептичан према новим давањима долара, ствара се

„доларски јаз“ између два континента. Амерички подсекретар за

економска питања, Вилијем Клејтон, изнео је предлог да се изврши

додатна емисија долара за Европу, јер уколико се то не буде

66 Helge Berger, наведено дело, 199.


44

учинило, како он наводи, доћи ће до потпуне дезинтеграције не

европском континенту, а САД ће изгубити тржиште за пласирање

својих вишкова. Овај аргументовани подстрек је условио ново

штампање долара што ће посебног удела имати приликом спровођења

Маршаловог плана. Временом ће емисија долара изгубити контролу

због своје мултифункционалности, најпре, те ће Бретонвудски

споразум, услед Никсоновог шока, 15. августа 1971. године,

престати да важи, а курс ће постати флуктуирајући. Но, до тада,

немачка привреда ће достићи незамисливи успон.68

Совјетски историографи, попут Алексеја Леонтјева, који је

био савременик у моменту када је реализован Маршалов план, имају

веома негативно мишљење према самом програму, што је са једне

стране последица пристрасности идеолошком систему у којем живи, а

са друге стране ту је и оправдани став по питању две спорне

клаузуле које нарушавају суверенитет једне земље. Стога, он је

јасно декларисао значење Маршаловог плана у економском и

политичком смислу, те први за њега подразумева „америчку контролу

над индустријом, спољном трговином и монетарно-финансијским

системом земаља западне Европе; даље, претварање њихових

националних тржишта у простор за пласирање лоше и неквалитетне

робе, као и испоручиоце дефицитарних сировина за САД. То опет

проузрокује укидање главних индустријских грана у тим државама,

што опет са собом повлачи пораст незапослености и самим тим лош

68 Raymond F. Mikessel, The Bretton Woods debates: A Memoir, Princeton, 1994, 15-16.

45

положај радничке класе. У политичком погледу Маршалов план води

ка распарчавању Европе, стварање америчког војно-политичког блока

упереног против СССР-а и његових „земаља народне демократије", а

од Немачке војну базу и економски арсенал за империјалистичке

авантуре америчких монополиста“.69

Истовремено са монетарном реформом у западним зонама,

економски директор „бизоне“, Лудвиг Ерхард, једнострано ће

прогласити далекосежно укидање администрирања и везивања за цене,

што ће непосредно утицати на моментални нестанак сивог тржишта и

на енормно снабдевања продавница. На овај начин поново је уведена

слободна понуда и потражња робе, односно механизам тржишне

економије. Процес реформисања немачке марке представљао је веома

сложену и компликовану економску операцију, која је на крају

завршена заменом десет старих марака за једну нову.70 Овај

догађај послужиће Немцима као повод за стварање идеје о поновној

заједничкој држави, а уједно и мит о оснивању Савезне Републике

Немачке.71 Истина, ова мера у првим данима није са радошћу

прихваћена, већ је првобитно изазвала протесте и штрајкове против

повећања цена и незапослености, али ће се временом показати као

сјајно решење и пут ка снажном прогресу, колико већ кроз период

69AleksejLeontjev, Marshallovnačrtvlučistvarnosti, Ljubljana, 1948, 8-9.

70Friederike Sattler, Geschichte der Banken und Finanzmärkte, Docupedia-Zeitgeschichte,Berlin, 2010, 2.

71ChristophKleßmann, наведено дело, 271.

46

од шест месеци када је производња порасла за 50%, а наредне

године још за 25 процената.72

Аденауер и Шумахер су тада постали „очеви“ тзв. Магнетне

теорије коју су енергично заступали, а према којој би економски

просперитетна Западна Немачка као магнет привлачила свој источни

део. Ова теорија је прерасла у гесло педесетих година, „политика

моћи“, која ће представљати есенцијалну основу за Брантов

Остполик.73 Осим Аденауера и Шумахера, овакав предлог заступао је

и амерички дипломата Роберт Марфи, који истицао да ће временом

просперитативна Западна Немачка постати „магнет“ који извући

Источне Немце испод бедема совјетске контроле.

Међутим, совјетска управа, као одговор на монетарну промену,

повлачи своју реформу, којом је хтела да захвати цео Берлин, што

користе западни Савезници и уводе немачку марку у своје секторе у

Берлину. Маршал Соколовски је у знак протеста монетарној реформи

напустио састанак Савезничког надзорног већа, чиме је прекинута и

формална савезничка сарадња на територији окупиране Немачке.74

Совјетски Савез је тада одлучио да у потпуности блокира

Берлин. У ноћи 23/24. јун 1948. године, Стаљин је наредио да се

пресеку све магистрале, као и довод електричне енергије. Циљ је

72 Волтер Лакер, наведено дело, 117.



47

био довести западни део немачке престонице на ивицу егзистенције,

како би се грађани предали. Реакције западних Савезника биле су

готово идентичне. Министар иностраних послова Велике Британије,

Ернест Бевин, изјавио је: „Напуштање Берлина значило би губитак

западне Европе“75, док је Труман у својим мемоарима забележио:„Ми

ћемо остати у Берлину, тачка.“76

Поред свих проблема који су се у том тренутку наметали,

председник САД-а је испред себе имао и нове изборе. Тада се

чинило да ће Републиканци врло лако остварити победу на челу са

Томасом Дјуијем, пре свега због издвајања две групације код

Демократа. Јужна група је кандидовала Строма Тармонда, док су

северњаци за свог кандидата истакли Хенрија Воласа. Захваљујући

снажној кампањи и уљуљканости његових противкандидата, Хари

Труман је победио и тиме освојио још један мандат на челу САД.

Његова знатно већа посвећеност, у овом тренутку, била је усмерена

спољној политици, јер је увидео да је и нови сазив Конгреса,

осамдесет први по реду, нема слуха за његову законодавну

иницијативу.77 На спољнополитичком плану, Труман се очигледно

спремао за избијање новог светског сукоба. Наиме,поводом Блокаде

Берлина, три ескадрона бомбардера Б29, упутио је ка Великој

Британији и Немачкој. Иако они нису носили нити једну од 12

75Исто, 176.

76HarryS. Truman, наведено дело, 212.

77Henri Bemford Parks, Istorija SAD, Beograd, 1985, 684.

48

атомских бомби, колико су тада САД-е поседовале, хтео је да

изазове страх код Стаљина. Министар одбране САД-а, Џејмс

Форестал, записао је у свом дневнику да је председник Труман био

спреман да против Русије употреби атомску бомбу. Командант

америчке зоне у Немачкој, Лусиас Клеј, предлагао је радикално

решење - чишћење путева наоружаним конвојима. Ипак, Труман се на

овај потез није смео одлучити, јер није хтео први да запали ватру

новог светског сукоба.78

Међутим, на изненађење Москве, Западне силе су одговориле

највећим ваздушним мостом, који је икада изведен. Током Блокаде

која је трајала преко 300 дана, обављено је око 200.000 летова и

пребачено око 1,5 милиона тона животних намирница, угља и

грађевинског материјала. У децембру 1948. године, дневно је

пристизало 4,500 тона, а у пролеће 1949, 81.000 тона хране. На

свака два-три минута слетао је по један авион на један од три

аеродрома у Западном Берлину. Градска влада Западног Берлина, под

вођством Ернста Ројтерса, успешно се супротстављала притисцима

Совјета. Подршку свом градоначелнику дало је око 350.000

Берлинаца, који су 9. септембра 1948. године, демонстрирали

испред зграде Рајхстага, која се налазила физички у Западном

Берлину, а свега неколико метара удаљености од границе са

источним делом града. Тада је Ернст Ројтер одржао чувени говор у

коме је изговорио своју познату сентенцу: „Грађани света,

78Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd, 2003, 735.

49

погледајте у овај град.“79 У међувремену, супротна страна је

радила на коначном расцепу немачке престонице, те је сменила

дотадашњег берлинског магистрата из свог седишта у берлинској

већници и направила сопствени у Источном Берлину, на челу којег

је поставила Фридриха Еберта, сина некадашњег председника

Рајха.80

Током Берлинске блокаде, Стаљин је одлучио и да одговори на

Маршалов програм обнове Европе, формирајући СЕВ (Совет

экономической взаимопомощи) илити Комекон, на Московској

економској конференцији, 5 - 8. јануара 1949. године. Међу

земљама оснивачима осим СССР-а, нашле су се још: Бугарска,

Румунија, Чехословачка, Пољска и Мађарска, док се Албанија

прикључила месец дана касније. Југославија није била члан овог

економског Савета због сукоба око Информбироа. Сва комунистичка

новинска гласила су тек 25. јануара објавилавест о оснивању СЕВ-

а.81 У Циљевима и принципима СЕВ-а наводи се да је „приоритет,

обједињавањем и координацијом напора земаља чланица Савета,

приносити планском развоју народне привреде, убрзању економског и

техничког прогреса у овим земљама, повећању нивоа

индустријализације земаља са мање развијеном индустријом, сталном

79 David Clay Large, Berlin, New York, 2000, 59.

80 Christoph Kleßmann, наведено дело, 267.

81 Robert Bideleux and Ian Jeffries, A History of Eastern Europe: Crisis and Change,Routledge, 1998, 535.

50

порасту продуктивности рада и непрекидном подизању народа земаља

чланица Савета“.82 Иван Беренд, пак, сматра да је овај Савет

заправо био само механизам за остваривање билатералне трговинске

сарадње које су Совјетски Савез и остале земље потписивале једна

са другом. Односно, услед немогућности националне самодовољности,

тежња је била усмерена ка регионалној аутархији. Ако се осврнемо

на проценат и спољнотрговински биланс увидећемо да је 60-75%

спољне трговине ових земаља педесетих година, реализовано унутар

Савета.83 Иако је замишљен и основан као пројекат који је требао

да поспешује и унапређује националне привреде, на самом почетку

се увидело да је Савет искључиво подређен интересима Москве, пре

свега због положаја ДР Немачке и Чехословачке, земље чији је

степен индустријализације био на завидном нивоу у односу на

остатак земаља Савета, које су кроз СЕВ покушале да ефикасно реше

проблем привредне заосталости. Чехословачка и ДР Немачка

дефинитивно се нису морале изједначавати са осталим европским

социјалистичким земљама и могле су независно наставити свој

процес интезивног развоја националних привреда, но сувише јак

утицај култа личности Стаљина потиснуо је сваки покушај

индивидуалности у Источном блоку.84

82Dušan Čalić, Osnivanje, zadaci i razvoj SEV-a, Zagreb, 1969, 23.


84 Dušan Čalić, наведено дело, 21-22.

51

Но, ако мало детаљније анализирамо ситуацију и у капиталистичком

и у комунистичком свету, као и околности које се међусобно

прожимају, врло лако се може увидети да су социјалистички

економски нетржишни системи били заправо режими са највећим

степеном протекционизма и да је њихов циљ недвосмислено био

максимална независност од „капиталистичког светског тржишта“, као

и стварање јаког и стабилног регионалног система интеграција

централно планских економија.

У међувремену, Немачка је крупним корацима напредовала ка

својој коначној подели. Изгледало је да ће Кенанова тежња, из

августа 1945. године, о трајној парцелизацији Немачке постати

реалност. Сам Кенан био је незадовољан постојећим стањем,

одбацујући властите идеје за које је већ изражавао дубоко кајање.

Блокада Берлина му је послужила као илуминација за ситуацију у

Европи, због чега ће он поставити следеће питање: „На који начин би

се икада постигло стабилно решење у Европи ако би се сфере утицаја, које су

САД и СССР тамо креирали, простирале толико далеко да поделе и јединствену

и потенцијално најмоћнију нацију на континенту?“. У време када је

Кенан предложио поделу Немачке, размишљало се само о трајном

онеспособљавању Немачке. Међутим, у тренутку снажне идеолошке

конфротације, Кенан закључује: „Живот у Европи не може чекати на

решење разлика између Истока и Запада“. Зато је настојао да

предложи план који ће помоћи коначном разрешењу немачког питања.

План је предвиђао слободне изборе широм Немачке, стварање

52

централне владе и повлачење окупационих трупа у енклаве унутар

граница ове земље. Стејт департмент ће овај предлог декларисати

као „Програм А“. Према даљем објашњењу Кенана, америчке,

британске и совјетске базе би се снабдевале искључиво морским

путем што је веома важан сегмент Кенановог предлога, јер би се на

тај начин правдало нужно повлачење совјетских трупа из Пољске. Уз

то, Немачка би као таква требало постати неутрална чиме би био

усклађен баланс и равнотежа између Запада и Истока. Подршку

„Програму А“ је дао и Дин Ачесон, нови шеф Стејт департмента, од

јануара 1949. године. Међутим, противљење Пентагона, чији су

планери сматрали да је ова идеја о војним енклавама компликована

те је одбачена као нереална, а као брз и „ефикасан“ избор

наметнула се идеја о подели и стварању Западне Немачке.85 У том

погледу, већ 1. јула 1948. године војни гувернери трију западних

окупационих сила предали су својим покрајинским премијерима

„Франкфуртске документе“, у којима стоји проглас за сазивање

Уставотворне Народне скупштине за проглашење државе сачињене од

три западне окупационе зоне. У Франкфуртским документима се

такође најављивао окупациони статут који би регулисао односе

будуће немачке државе и западних Савезника. Делегати су пре

сазивања Парламентарног већа, 1. септембра 1948. године, у Бону,

саставили нацрт Устава у баварском замку, на језеру Кимзе. Након

већања у Бону и усвајања уставног документа, 8. маја 1949.

године, уз дозволу западних Савезника, Основни закон Савезне

85 Џон Луис Гедис, наведено дело, 180-182.

53

Републике Немачке је објављен 23. маја 1948. године, чиме је

формирана нова немачка држава. Ако упоредимо овај законски

документ са Вајмарским уставом, можемо констатовати да је ово

потпуно нов и оригиналан законски акт састављен од 141. члана, са

једним изузетком, а то је део Устава који говори о религији и

њеној друштвеној заједници, што је заправо и једино преузето из

Устава усвојеног 11. августа 1919. године86. Након избора, 15.

септембра, конституисана је прва Савезна Влада на челу са

Конрадом Аденауером. Додуше, Конрад Аденауер је овај моменат

посматрао само као прелазно решење, јер је очекивао ефективност

његове Магнетне теорије, стога и документ Устава носи назив

Основни закон, јер је требао да послужи као привремен највиши

правни акт.

Паралелно са догађајима на западу, у источном делу Немачке,

израђен је нацрт Устава, 22. октобра 1948. године, које је у

Источном Берлину, формално прихватило „Немачко народно веће“.

Скоро годину дана касније, 7. октобра 1949. године, проглашен је

Устав, а самим тим и Немачка Демократска Република. Народни савет

је преименован и почео је да делује каоНародна комора

(Volkskammer), док је друго парламентарно тело носило назив

Провинцијална комора (Länderkammer), коју чини 34 посланика. За

првог председника изабран је Вилхелм Пик, док је први председник

владе био Ото Гротевол, именован 12. октобра 1949. године. Већ

86Basic Law for the Federal Republic of Germany, German Bundestag, Berlin, 2010, 11-132.

54

почетком 1950. године НДР се прикључила СЕВ-у, чиме је своју

економију подредила регионалном систему интеграције планских

економија.87

У међувремену, 12. маја 1949. године, Совјети су одустали од

блокаде Берлина, чиме је председник Труман добио веома важну

битку на почетку Хладног рата, а Совјети испалили први у низу

празних хитаца који ће, пре свега, довести у сумњу противнике да

ли је СССР заиста толика сила којом се приказује. Након сваког

следећег неуспеха СССР-а јачаће морал и уверење код

капиталистичких земаља да ће се победа наћи у њиховим рукама.


55

Други део Две Немачке

Дефинитивна подела и разбијање Немачке условили су потпуно

диферентан развој двеју држава, један заснован на централно

планској економији и нетржишном систему док ће други бити

трансформисан и инкорпориран у заједницу држава са регулисаним и

мешовитим економијама слободног тржишта. Овај други систем ће

неретко бити потпомогнут државничким интервенционизмом, што

заправо и не представља привредни дисконтинуитет у односу на

последњу деценију пред почетак Другог светског рата.

СР Немачка, након завршеног државно-конститутивног процеса,

бројала је око 47 милиона становника, укључујући и западни део

Берлина, од којих је сваки пети становник био избеглица из

Источне и Централне Европе или пак принудни радник који је након

рата наставио свој живот у Немачкој. ДР Немачке је захватала

знатно мању територију, те сразмерно томе број становника је био

пропорционално мањи, па је на истоку живело око 18 милиона људи.

Овај број становника ће се до 1961. године смањити за око 2

милиона, за колико се претпоставља да је емигрирало у СР Немачку

пре изградње Берлинског зида, чијим подизањем ће овај тренд бити

56

прекинут. Због ове чињенице ДР Немачка ће бити једина европска

држава чији је број становника смањен између 1945. и 1960.

године.88

Одмах по добијању независности, обе државе су убрзо

инкорпориране у политичке, војне и економске блокове. Тако је СР

Немачка свој процес интегрисања ка Западу започела већ чланством

у ОЕЕС, 1948. године, те је након тога континуирано наставила са

њеним укључивањем у Европску заједницу за угаљ и челик, као и

НАТО. Иако се чини да је тај процес деловао убрзано, многе

препреке су постојале на том путу ка чланству колективне

безбедности, највише због добро познатих разлога из прошлости.

Конституисање Западног одбрамбеног војног система ишао веома

интезивно. Нешто пре успостављања Берлинске блокаде, услед

периода велике несигурности која се готово свакодневно

рефлектовала у односима између САД-а и СССР-а, пет земаља Западне

Европе: Белгија, Француска, Холандија, Луксембург и Велика

Британија, потписале су Бриселски уговор, 17. марта 1948. године,

у циљу развијања интерних система одбране, јачању међусобних веза

како би се заједнички одупрле идеолошким, политичким и војним

претњама националној безбедности. Уговор ће шест година касније

бити имплементиран кроз учешће још две чланице, Италије и

Немачке. Од тада биће познат као Западноевропска Унија, која ће

своје ингеренције проширити на сфере културе, образовања,

88Волтер Лакер, наведено дело, 111.

57

економије и социјалних питања. Ова идеја се јавила још током

Фултонске изјаве Винстона Черчила, када је осим Гвоздене Завесе

споменуо још и потребу о организовању војно-безбедносног савеза

на подручју Западне Европе. Черчилову иницијативу је енергично

заступао и његов наследник Ернест Бевин, те је приликом свог

излагања у Доњем дому парламента, 22. јануара 1948. године,

указао на потребе не само билатералне већ и мултилатералне

сарадње међу земљама Западне Европе. Притом мислећи да већ

постојећем Данкеркском уговору из 1947. године о кооперацији

Француске и Велике Британије, треба прикључити земље Бенелукса,

као и „нову“ Италију, те на тај начин размишљати о Западној

Европи као целини, што ће од марта исте године бити и оствариво.

Са друге стране, потписнице су биле свесне својих привредних и

војних капацитета, те и да нису у потпуности биле способне да

самостално се супротставе „црвеној“ опасности са Истока, па су

додатну помоћ затражиле од САД-а и Канаде у циљу стварања јаког

одбрамбеног војног система. Осим две северноамеричке земље, у

нови савез позване су још и Данска, Исланд, Португал, Норвешка и

Италија. Иако су постојале неке противречности око формалних

ствари, на Исланду се чак и јавио покрет за про-неутралност, на

крају је ипак дванаест земаља Западне Европе и Северне Америке

потписао Северноатлански уговор, 4. априла 1949. године, у

Бриселу, успоставивши тако војно-политички савез који ће се

одупрети свим пристицима и претњама из Комунистичког блока. Савез

је подразумевао да уколико дође до напада на било коју земљу

58

потписницу, тумачило би се као напад и на остале чланице НАТО-а.

Иако анализирајући уговор, нигде експлицитно не стоји да у

случају напада на територију једне од потписница, остале морају

да војно интервенишу против агресора, то се од њих некако

подразумевало. Наиме, у документу су остале обавезне да помогну,

али је недефинисано на који начин, што се знатно разликује од

члана 4. Бриселског уговора, где јасно стоји да је помоћ војне

природе. Стварање НАТО-а условило је ретроактивну стандардизацију

војног наоружања, те и интегранисанију његову производњу, чиме је

пропорционално дошло до позитивних утицаја на саму привреду

земаља Западне Европе. Стога у погледу производње војне опреме и

наоружања може се констатовати да долази до постепене

американизације, односно прилагођавање свега америчким

стандардима.89

Међутим, СР Немачка је за сада остала по страни када је у

питању њена интеграција у НАТО, јер је било доста бојазни како ће

се то одразити на немачко становништво, у смислу да ли ће

изазвати нови милитаризам, као и да ли јој се може веровати. Исто

тако био је присутан страх, највише код Британаца, да се Немачка

може окренути СССР-у и тиме значајно нарушити равнотежу у Европи,

но Французи су били категорични по питању наоружања Немаца, тако

да су крај четрдесетих и почетак педесетих оставили многе

недоумице и питања у Западном блоку. Могућности за маневар су

89 Hastings Lord Ismay, NATO, The first five years 1949-1954, Bruxelles, 1955, 12-15.

59

знатно смањене рађањем „најстаријег детета хладноратовске

политике“, Корејског рата 1950. године. Американци су били свесни

да у случају избијања новог светског сукоба не могу приуштити

себи луксуз да бирају савезнике, те је у том смислу био разматран

и савез са последњим фашистом у Европи, Франциском Франком. До

завршетка рата у Кореји, СР Немачка ће изостати из првих војно-

безбедносних сукоба, али ће то време искористити да започне своје

„привредно чудо“ (Wirtschaftswunder) и са Француском буде носилац

највећег до тада, економског савеза у историји.

Савезна Република Немачка, састављена од десет република и

градом Берлином који је био под савезничком управом Савета за

контролу, тежила је својој економској и привредној

реконструкцији, како би обновила девастирану инфраструктуру од

последица рата, као и како би створила услове за нормалан живот

скоро 50 милиона људи. Након одржаних избора за Бундестаг, 14.

августа 1949. године, Конрад Аденауер је 15. септембра изабран за

савезног канцелара. Веома мала већина у Бундестагу му је

обезбедила, у том тренутку, крајње незавидно место са којег је,

вероватно несвесно, морао да спроводи наређења Савезника. У

својој првој изјави од 20. септембра 1949. године, нагласио је да

ће учинити последње напоре да нову државу интегрише у

„западноевропски свет“, те да оствари пуни суверенитет и најпре

војну безбедност за све грађане. Осим овога, имплицитно је

настојао да и културно и духовно повеже немачки народ са Западом

60

и недвосмислено раскине све потенцијалне везе и симпатије према

Истоку, како се никада не би нашао под окриљем Совјетског Савеза.

Ово повезивање са Западом је требало да разреши све француско-

немачке супротности и непријатељства, те да СР Немачку учини

вредним и поузданим економским и политичким партнером. Када би се

све ово остварило, Аденауер је сматрао, да би Западна Немачка

својим просперитетом створила идеалне услове за поновну

реунификацију са источним делом.90

Аденауер је одлично стартовао у спровођењу својих идеја, тим

пре што су му међународне околности ишле не руку. Још пре

дефинитивне поделе, САД-е су почеле да спроводе своју

протекционистичку политику према капиталистичким земљама

посредством Маршаловог плана. Поред самосталног послератног

развоја капиталистичке земље Западне Европе, велики утицај је

имао и Маршалов план економске обнове Европе. Тако, ако узимамо

ниво бруто националног производа из 1938. године91 као

компаративан са послератним, примећује се да су 1948. године само

Белгија, Данска и Норвешка достигле ниво из 1938, док су

Француска и Италија то урадиле 1949, а СР Немачка тек 1951.

године. Велика Британија пошто није драстично била погођена


91 1938. година је била последњамирнодопска година пре почетка Другог светскограта.

61

ратом, наставила је све време контунирано да напредује у односу

на ниво из 1938. године.92

Идеје о наднационалној и широј европској сарадњи су постале

свакодневница. Сви су, мање-више, били опредељени ка Европском

покрету, само је питање било у ком облику ће он заживети.

Постојали су они који су на покрет гледали као билатералну или

мултилатералну сарадњу држава где би суверенитет остао снажан,

што је подсећало на међуратну националистичку економску политику,

док са друге стране постојали су и они који су били „ватрени“

поборници идеје о „федерализацији“ Европе и стварања Сједињених

Држава на европском континенту. Најзначајнији заступник те

теорије је био Алтијеро Спинели, који истакао приступ „великог

праска“ према будућој Европској заједници, када је између осталог

и рекао: „...Федерализам мора постати лек за све европске болести,

противотров за зла национализма и корупције модерног капитализма.

Сједињене Државе Европе морају зато моментално и неопозиво заменити

постојећи систем држава.“93

Ово инсистирање Спинелија може се посматрати као одређена врста

страха према потенцијалном преврату комуниста, чиме би се

драстично нарушио успостављен баланс и равнотежа у Европи. Овакво

политичко окружење условило је да Конрад Аденауер начини мали

92 Dezmon Dinan, Menjanje Evrope-Istorija Evropske unije, Beograd, 2010, 28.

93Altiero Spinelli, The Growth of European Movement Since World War II, European Integration,Baltimore, 1957,44.

62

потез који би покренуо значајна дела. Наиме, страх од окупације и

трајне интернационализације Сара који се налазио под француском

управом, као и од потенционалног затварања челичане Тисен, једног

од гиганта немачког војно-индустријског комплекса, послужио је

Аденауеру као катализатор предлагања плана о успостављању

међународне контроле над одређеним индустријским гранама Немачке,

чиме би се избегло директно присвајање поменуте области и на

немачку индустрију би се глобалније посматрало, док се не створе

другачије околности.94 У августу 1949. године је представљен овај

предлог француском министру спољних послова, Роберту Шуману,

након чега је већ следеће године Жан Моне представио свој План о

уједињењу западноевропских индустрија угља и челика под

наднационалним ауторитетом, чиме би се интегрисале најважније

стратешке гране индустрије бивших непријатељских земаља. Иако Жан

Моне никада није имао водећу државничку улогу у политичком животу

Француске, ипак је знатно допринео послератном процесу

евроинтеграција, као и привредној и економској обнови Француске.

Познато је да није био у сјајним односима са Де Голом још од

1940. године, када је у Лондону одбио да се прикључи његовом

Покрету, те је наставио рад у британској амбасади у Сједињеним

Државама. Осим Плана о стварању Европске заједнице за угаљ и

челик, он је такође предложио План о послератној обнови

Француске, што је прихватио директно Де Гол пре своје оставке,

1946. године, и именовао га је на чело националне комисије за


63

планирање (Commissariat général du Plan), а сам План је предвиђао

француску контролу над областима Рура и Сара, где би се могле

максимално експлоатисати сировине, које би према Монеовој процени

донеле Француској пораст од око 150% у односу на предратну

индустрију. Међутим, овоме су се енергично противили Американци,

нарочито нови државни секретар, Дин Ачесон, који је предочио

последице такве политике и уједно указао на немачку индустријску

погубност која никако не би користила Сједињеним Државама, јер

како је Ачесон једном приликом изјавио: „Слаба Немачка, слаба

Европа“.95

Дин Ачесон је 30. октобра 1949. године послао јасну поруку

Роберту Шуману у којој је нагласио да решење овог проблема „лежи

у француским рукама“. Шта више, условио је француског министра

спољних послова да ово питање буде разрешено до месеца маја, када

се одржавала петогодишњица завршетка Другог светског рата.96

Роберт Шуман, човек који је рођен у Немачкој, био француски

министар, а по националности Луксембуршанин, католик по

вероисповести, постаће симбол француско-немачких односа и

сарадње. Наиме, он је 9. маја 1950. године у Salon de l’Horloge

(Салон са сатовима) Министарства спољних послова Француске

представио новинарима на конференцији за штампу изглед „Шуманове

95Alan Milward, The Reconstruction of Western Europe, 1945-1951, Berkeley, 1984, 418.

96US Department of State, Foreign Relations of the United States FRUS, Vol. 4, Washington,1986, 470.

64

декларације“. Она је предвиђала „осигурање модернизације

производње и побољшање квалитета; обезбеђивање угља и челика под

једнаким условима за тржишта СР Немачке и Француске, као и

изједначавање животног стандарда и услова рада у овим

индустријама“. Односно, био је то приступ који је прожимао

економске, политичке и социјалне циљеве, где је за Рур предложио

наднационалну контролу Организације за угаљ и челик и опште

решење за немачко питање које је подразумевало имплицирану

једнакост и недискриминацију у контексту будуће Европске

заједнице.97

Према писању Монеовог биографа, Франсоа Дишена, главни

креатор и „отац“ Шуманове декларације био је Жан Моне. Наиме, он

је идеју развио током својих повремених планинарења Алпима, а

израђен план је предао по свом повратку у Париз. Прво се обратио

француском премијеру, Жоржу Бидôу, који га није удостојио

одговора, да би се након тога поверио министру спољних послова,

Роберту Шуману, који је одмах прихватио и план и свега неколико

сати пре сазване конференције заједно са француском владом га

усвојио.98

Поред велике креативности, иницијативе и пожртвованости Жана

Монеа, мора се одати посебно признање Роберту Шуману, који је

97 Dezmon Dinan, наведено дело, 43.

98 François Duchêne, Jean Monnet. The first statesman of interdependance, New-York-London,1994, 200-225.

65

ишао даље од ингеренција свог министарства и прихватио оно што

сам премијер Бидô није желео. Француска је у себи до овог

тренутка гајила превише обазривости и страха према потенцијалном

немачком јачању, што ће се посебно одразити око питања Европске

одбрамбене заједнице (European Defence Community - EDC), када се буде

поставило питање поновног немачког наоружања. Ипак, ова

декларација је представљала корак ка даљој немачко-француској

економској сарадњи.

Док су Шуман и Ачесон заједно у Паризу одушевљено

разговарали о декларацији, немачки канцелар Конрад Аденауер је

најпозитивније дочекао вест, јер је и сам желео разрешење

немачког питања, колико и сами Савезници. Имајући у виду клаузуле

Окупационог статута, из априла 1949. године, где стоји да ће бити

успостављена Међународна власт за надгледање производње угља и

челика, Аденауер је радо прихватио иницијативу засновану на

принципу једнакости и недискриминације, јер је за СР Немачку у

том тренутку пренос надлежности био боље решење него ограничени

суверенитет. Може се дефинисати да се Аденауерова западна

политика састојала из тежњи усмерених максимализовању немачке

суверености, интегрисање СР Немачке у Атлански систем, као и

отопљавања билатералних односа са Француском. Оно што је

интересатно, неколико месеци пре доношења Шуманове декларације,

односи СР Немачке и Француске су се битно погоршали, јер је

Аденауер оштро критиковао француску политику према Сару, те

66

најављена посета „добре воље“ Бону, у фебруару 1950, није имала

баш позитиван извештај. Немачки канцелар је, истина, предложио

стварање својеврсне уније СР Немачке и Француске са заједничким

парламентом, међутим показаће се да је Шуманова декларација била

много реалистичнији документ, о чему сведочи и Аденауеров говор у

Бону, који неколико сати након конференције у Паризу са

одушевљењем прихвата декларацију. Ипак, у СР Немачкој је било

оних који нису са радошћу прихватили овај документ, најгласнији

међу њима је свакако био Карл Шумахер, који је рекао да је

Аденауер заправо „канцелар Савезника“. Шумахер је критиковао

декларацију из идеолошких разлога, јер је сматрао да она

представља „деоничарско друштво Француске и Немачке“, и да овај,

западни, пут којим се руководи Аденауер води само ка томе да

овековечи немачку поделу и удаљавање од источног дела и Берлина.

Са друге стране, немачки канцелар је своје поступке правдао

„магнетном“ теоријом и јачањем немачког друштва као целине којој

ће Исток сам „доћи“.99

Осим проблема који су се конкретно односили на француско-

немачку сарадњу, постојале су и финансијско-монетарне потешкоће,

нарочито приликом билатералне трговине. Наиме, Други светски рат

се више него негативно одразио на пораст БДП-а у готово свим

државама, те тако примера ради, немачки БДП је био на свом нивоу

99Alfred Grosser, France, Germany in the Atlantic Community, InternationalOrganization 17, no. 3, Cambridge, 1963, 556-557.

67

из 1908, афранцуски на нивоу из 1891. године. Трговина је

базирана на резервама америчких долара, што је била једино

прихватљива резервна валута која је Европи,опет, недостајала.

Стога је трансфер новца, одмах након сваке трансакције, повећавао

опортунитетне трошкове трговања, па је повремено економски

опортуитетни губитак смањиванприликом бесплатежне размене. Ова

ситуација је приморала Организацију за европску економску сарадњу

да створи Европску платежну унију (EPU). Сви чланови су потписали

споразум 1. јула, 1950. године, укључујући и СР Немачку, која је

постала члан ОЕЕC-а посредством „бизоне“.Наиме, Платежну унију

чини трговина, али трансфер новца није вршен до краја месеца, што

ће непосредно изазватипрелазак билатералних трговина

неопходности100 на мултилатералне трговине. Споразум, такође,

настојида примора потписнице на либерализацију како би се

елиминисале дискриминаторне мере трговине. Споразум је важио све

до 1958, када је конвертибилност валуте била могућа, те због

Римског уговора није имала потребу за владиним дозволама, у

земљама Западне Европе.101

Са друге стране, немачки процес евроинтеграција треба

посматрати не само као жељу једног народа или његових политичких

представника ка успостављању хармоније у Европи, већ и као

100Трговине које се спроводе ради измирења раније насталих дугова.

101 Charles Wyplosz, European Monetary Union - The Dark Sides of a Major Success, London,2005, 10-11.

68

покушај да се стекне поверење Савезника ради остваривања потпуне

суверености. Од 23. маја 1949. године, када је формирана Савезна

Република Немачка, западне окупационе силе су контролисале

ситуацију у западнонемачкој држави посредством савезничке Високе

комисије, која је поседовала широка овлашћења вета. Први

дугорочан циљ Аденауерове владе био скидање „савезничких канџи“

са немачког права на потпуни суверенитет и територијални

интегритет над подручјем западно од линије Одра-Ниса. Први корак

ка том остварењу био је потписивање Петерсбершког споразума, 22.

новембра 1949. године, у хотелу Петерсберг надомак Бона. Уговор

су потписали Конрад Аденауер као канцелар СР Немачке и чланови

Савезничке Високе комисије: Брајан Хјуберт Робертсон из Велике

Британије, Андре Франсоа Понсе из Француске и Џон МакКлој из

Сједињених Америчких Држава. Овим документом СР Немачка је

постала члан Савета Европе, уређени су билатерални односи са САД

по питању Маршаловог плана. Уз то,такође је постала пуноправни

члан Интернационалне комисије, са правом гласа, која је

надгледала производњу у области Рур. Ова индустријска област и

колевка немачке привредне и војне моћи све до Шуманове

декларације је била камен спотицања у француско-немачким

односима. Аденауер је пристао да СР Немачка остане и даље

демилитаризована без оружаних снага било које врсте, као и да

подрже рад окупационе власти у том погледу. Осим најважнијих

делова уговора, битно је истаћи још да овај споразум представља

прву ревизију и промену Савезничког Окупационог статута, донетог

69

пола године раније. СР Немачку су САД у потпуности подржавале ка

њеном путу интеграција и истакле да је потпуно природно да

временом она постане члан НАТО-а, уколико Западна Европа жели да

остане нетакнута од стране СССР-а.102

Након Шуманове декларације на даљу интеграцију осталих

западноевропских земаља се није дуго чекало. Иако је позив у

декларацији важио за „све“ остале европске земље, ипак реалност

је била далеко од тог утопизма. Земље источно од Гвоздене завесе

су биле искључене због хладног рата, скандинавске земље су још

раније одбациле могућност наднационалности, Шпанија и Португал су

биле изоловане због својих полуфашистичких режима, док је Велика

Британија остала дистанцирана због свог категоричног става о

непостојању физичких веза са континентом, као и због сопствене

недопустивости о потенцијалном губитку дела суверенитета у корист

„наднационалног експеримента“. Стога, на позив су се одазвале

само Италија и земље Бенелукса. Но, и поред постојеће сагласности

већина политичара из Бенелукса нису били склони еврофедерализму,

изузев белгијског премијера Пол-Хенри Спака и председника владе

Луксембурга, Јозефа Беха, који су енергично подржали овај предлог

и позив, јер су знали да њихове државе не могу себи да приуште

могућност да остану изван француско-немачке економске

организације. Ипак, због страха од хегемоније Немачке и

Француске, земље Бенелукса су захтевале формирање Савета

102 Franco Piodi, наведено дело, 21-22.

70

министара као тела које би било противтежа појединих влада, у

коме би се одлуке доносиле простом већином, али сваки глас није

исто вредео. Од укупних девет чланова које је чинило Савет, три

су била из земаља Бенелукса. Италијански премијер, Алсиде де

Гаспери, ову прилику интеграције је искористио како би и ојачао

свој положај у односу на снажну комунистичку опозицију. Споразум

је потписан 18. априла 1951. године, у Паризу, а потписнице су

бројале 100 чланова из следећих земаља: Француске, Немачке,

Италије и земље Бенелукса. Овим је основана Европска заједница за

угаљ и челик, која ће функционисати наредних педесет година.

Државе потписнице су једногласно прихватиле укидање царинских

тарифа, увозних квота и других дискриминативних мера, као и

увођење субвенција за економију челика и угља, које су дужне

заједничким снагама обезбедити. Успостављено је и заједничко

тржиште са заједничком политиком цена и централним регулисањем

производње, те ће бити директно повезано са Европском платежном

унијом, што је потрајало до 1958. године, као што је уговором и

предвиђено. Жан Моне је председавао Високим већем од девет

чланова, који нису имали право вета.103 Посебним договором између

Аденауера и Шумана, одлучено је да се укида Међународна власт за

Рур истог тренутка када нова заједница почне да функционише. Док

је једно питање решено, друго које се тицало области Сар се

разбуктавало. Ову област је контролисала Француска, а њен статус

на крају низа преговарачких конференција остао је непознат. Влада

103IvanT. Berend, EkonomskaistorijaEvropeuXXveku, Beograd, 2009, 234.

71

Сара под француским патронатом желела је да постане седма чланица

Европске заједнице за угаљ и челик. Француска влада је потписала

тај уговор и у име Сара, те је категорички одбацила све захтеве,

док се Аденауер није хтео одрећи потенцијалног права да

једномпоново затражи ову област. Као додатак уговору, додата је

приписка између Шумана и Аденауера. Осим овог, пре почетка рада

Европске заједнице, министри спољних послова морали су да реше

још три спорна питања. Прво питање се односило на вредновање и

пропорцију гласова у Савету. Према неким мерилима, СР Немачка је

требала да има највише гласова због чињенице да су њени сектори

угља и челика били највећи у Заједници, а са друге стране

Француска је предложила да има исти број гласова као и СР

Немачка, што је ова прихватила. Друго питање се тицало употребе

језика у Заједници. Настала је полемика да ли користити немачки

или француски. Овај проблем је решен тако што је језик сваке

државе чланице добио званични статус, док је француски проглашен

за радни језик у институцијама Европске заједнице за угаљ и

челик. Треће и последње питање, које је показало још увек

приметну неспремност чланица за еврофедерализам јесте питање

седишта организације. Аденауер је предложио чак да седиште буде у

Сарбрикену, престоници Сара, но на крају после вишесатне дебате,

прихваћен је Брисел као место за одржавање састанака Савета. Суд

и Висока власт су позиционирани у Луксембург, док је установа

скупштине смештена у Стразбур, како би уједно могла да дели

просторије са Саветом Европе. Након решених проблема, приступило

72

се ратификацији споразума у сваком понаособ националном

парламенту. Велики проблем је постојао у Француској и СР Немачкој

где су националисти (галисти) и комунисти, односно Шумахерови

социјалисти одбијали да прихвате ову врсту уговора, те је сама

ратификација потекла доста неизвесно, но споразум је прихваћен и

сви покушаји анулирања уговора су одбијени.104

Париски уговор о основању Европске заједнице за угаљ и челик

у многоме је допринео отопљавању односа и пре свега превазилажењу

вековног и може се рећи традиционалног непријатељства Француске и

Немачке. Ипак, својим континуираним продубљивањем интеграција

убрзо ће и једна и друга страна увидети да још увек нису сви у

потпуности спремни да приступе еврофедерализму. Тако се као нови

проблем, који се показао у том тренутку непремостивим, наметнуло

формирање Европске одбрамбене заједнице.

Услед избијања Корејског рата, Сједињене Америчке Државе

заједно са осталим земљама Западне Европе забринуле су се за даља

дешавања на европском континенту. Годину дана раније, јула 1949.

године, Роберт Шуман је дао једну исхитрену изјаву у којој се

наводи: „Питање пријема Немачке у НАТО не може се поставити нити сада,

нити у будућности. Са Немачком и даље не постоји мировни уговор. Она нема

војску, нити сме да је има. Она нема оружја, и неће га имати.“105

104 Dezmon Dinan, наведено дело, 59-60.

105Roy F. Willis, France, Germany and the New Europe, 1945-1963, Stanford, 1968, 130.

73

Убрзо ће се показати да је Шуман погрешио иако је чврсто у

то веровао, но због напада Ким Ил Сунга на Јужну Кореју,

неопходно је било извршити наоружање Западне Немачке, јер се

напад са Истока могао сваки час очекивати. Шта више, Аденауер је

и пре почетка Корејског рата заговарао ову идеју. Тешко је рећи

да ли је мотив било политички, у смислу добијања пуне суверености

или пак стратешки, због самоодбране. Граница између две Немачке у

том тренутку је још увек неутврђена, оно што ће касније добити

назив Inner borderбиће изграђено у периоду од 1952. до 1989, у

дужини од 1393 километра и простираће се од Балтичког мора до

Чехословачке. Власти у Источној Немачкој су добиле дозволу, у

међувремену, да формирају своје војне снаге, то јест народну

милицију (Volkspolizei), док су Савезничке окупационе снаге у

Западној Немачкој биле малобројне и слабе. Аденауер се питао:

„Ако је Северна Кореја напала Јужну, ко њему може да гарантује да

Источна Немачка неће напасти Западну?“. Одговор на ово је могао

да дâ само Стаљин. Зато је западнонемачки канцелар инсистирао или

на релимилитаризацији СР Немачке или на појачавању Савезничких

окупационих трупа, мада му је ово прво било прихватљивије. У

овоме се увидела спремност Американаца и Британаца да обнове

војну моћ Западне Немачке, као и германофобија Француске. Винстон

Черчил је први изашао са предлогом о поновном наоружању СР

Немачке у склопу европских интеграција, на састанку Саветодавне

скупштине Савета Европе, августа 1950. године. Ипак, главна

полемика се одржала на министарском састанку НАТО-а, у Њујорку,

74

септембра 1950, када је Дин Ачесон изјавио да је САД желе да се

формирају немачке војне јединице и буду укључене у НАТО снаге у

Европи. Овоме се Француска на челу са Шуманом енергично

противила, а Аденауерова позиција је овим све више јачала, како у

самој Немачкој, тако и у дипломатским преговорима. Говор Ачесона

је искористио западнонемачки канцелар како би повезао америчку

жељу за релимитаризацијом немачког народа са тежњом СР Немачке да

се укине Окупациони статут и обнови пуна сувереност. Француска је

покренула нову иницијативу у виду Плевеновог плана, који је

прихватао ремилитаризацију Немачке, али да Западна Немачка унесе

део својих јединица у оквир нове Европске армије, док је Дин

Ачесон то категорички одбио и јасно се залагао да СР Немачка

формира велике оклопне јединице, чак и као део обновљене немачке

армије.106

Ипак ни сами Немци нису били претерано одушевљени обнављањем

милитаризма. Наиме, пошто су социјалисти дубоко заронили у свој

пацифизам, они су своје незадовољство исказали кроз слоган и

покрет ohnemich, што је значило без мене, или не рачунајте на мене, у

смислу да они желе да буду део нове немачке армије. Зато, кренули

су паралелни преговори за формирање Европске одбрамбене заједнице

(EDC) и укидање Окупационог статута. Једни су се водили у Паризу,

а други надомак Бона. Увидевши да је Француска остала доследна

свом тврдом и недопустивом ставу по питању интеграције СР Немачке

106DezmonDinan, наведено дело, 62-63.

75

у НАТО, америчка делегација на челу са МакКлојем, окупационим

командантом испред америчког сектора у СР Немачкој и генералом

Двајтом Ајзенхауером, новим врховним командантом снага НАТО-а

водила је дуготрајне преговоре у Паризу са Рене Плевеном,

француским премијером, о ревизији његовог плана. Стога, дошли су

до закључка да Европски одбрамбени систем треба да има: Комисију

од девет чланова, Савет министара, парламентарну скупштину,

немачке groupements107 од 12.500 војника, немачки контигент не сме

премашити трећину укупних снага, док су немачки министар одбране

или генералски тим били персоне non grata. 108

Док су преговори текли у позитивном смеру, Стаљин је преко

својих шпијуна сазнао за читав процес ремилитаризације, те је

својим предлогом хтео да „баци јабуку међу богове“. Односно, дана

10. марта 1952. године, Стаљин је покренуо предлог о конференцији

четири силе која би донела одлуку о слободним изборима на читавој

територији Немачке, након чега би се поново успоставила

независна, реунификована, наоружана, али неутрална држава. Ова

совјетска дипломатска нота представљала је праву бомбу и уједно

експлозију питања и одговора на западној страни. Ова идеја коју

је заступао још Кенан, пар година раније, дочекана је са потпуном

неверицом. Иако је у први мах деловало да ће ова понуда бити

107 Реч дивизија никако није долазила у обзир, јер би кардинално деловала нафранцуско друштво, имајући у виду претерану германофобију.

108 Исто, 64.

76

одмах одбијена, она је заправо изазвала мању дебату око Стаљинове

ноте. Ачесон је хтео да преиспита спремност Москве, као и да ли

је ово искрен позив, док су Идн, Плевен и Аденауер одбацили ово

као могуће решење. Наступиће серија размене пажљиво састављених

јавних нота са Москвом, што ће Идн назвати „ратом нота“. Ипак,

мора се истаћи да је Стаљинова нота изазвала колебљивост међу

западнонемачким становништвом, која је била на први мах

општеприхваћена. Ипак, пошто је Аденауер, како је то Стаљин

рекао, био у џепу Американаца и Британаца, није се могло

очекивати било шта у супротном правцу. Осим тога, Аденауер се

уплашио да ако дође до уједињења Немачке, она као неутрална земља

би пре или касније потпала под совјетски утицај, чиме би њен

економски опоравак био битно угрожен. Ово ће одложити уједињење

Немачке за наредних скоро четрдесет година, уз трагичне последице

подизања зида и дељење највеће континенталне нације. Будући да су

Савезници у НАТО-у, у Лисабону, већ утврдили један план развоја

конвенционалних снага, укључујући западнонемачке снаге, које ће

бити инкорпориране кроз Европску одбрамбену заједницу, Стаљинова

иницијатива је доживела неуспех, те једино што остаје као

загонетка то да ли је заиста желео немачко уједињење.109

Западни Савезници су наставили са корекцијом Плевеновог

плана да би на крају шест земаља, потписница Париског споразума о

оснивању Европске заједнице за угаљ и челик, званично усвојило


77

уговор о формирању Европске одбрамбене заједнице, такође у

Паризу, 27. маја 1952. године.110

Дан раније, 26. маја 1952, у Бону, Велика Британија,

Француска, Сједињене Државе и СР Немачка су потписале договор

који замењује Окупациони статут чиме је и званично рат између

ових земаља завршен. Овај документ заправо представља уговор о

односима Савезне Републике Немачке и три окупационе силе. Он ће

делом бити измењен 23. октобра 1954. у Паризу и односиће се на

окончање окупационог режима. Тај измењен документ се састојао од

укупно једанаест тачака, које су се односиле на статус СР Немачке

по питању окупације, ограничење права, спољнополитички статус,

позиционирање војске у СРН, град Берлин, као и односе три силе и

СР Немачке. Уговор је сачињен на немачком, енглеском и француском

језику, при чему сва три имају једнаку вредност.111 Овим уговором

је и ефективнообновљен потпуни суверенитет СР Немачке.

Но, остало је нерешено питање мировног споразума са

Совјетским Савезом. Овај вид документа заправо никада неће бити

потписан и ратификован у националним парламентима. Ипак,

Президијум Врховног совјета СССР-а ће 25. јануара 1955. године

објавити Указ о престанку ратног стања између Совјетског Савеза и

110 Western Declaration on Germany, the European Defense Community, Chronology ofPolitical Developments affecting Berlin, 1945-1956, Washington, D.C, 1959, 102-103.

111 Душко М. Ковачевић, Бранислав Ћурчић, Париска мировна конференција и мировниуговори из 1947. године : (мировни уговори у XX веку). Књ. 2, Нови Сад, 1996, 364-369.

78

Немачке у којем се саопштава да се укида ратно стање између две

поменуте државе и да се међу њима успостављају мирни односи; сва

правна ограничења која између осталог третирају немачке држављане

као непријатеље престају да важе; објава прекида ратног стања са

Немачком не мења њене обавезе и не задире у права и обавезе

Совјетског Савеза, која проистичу из постојећих међународних

споразума четири државе, а које се односе на Немачку у целини.112

Након потписивања споразума о оснивању Европске одбрамбене

заједнице, уследио је период када се приступило процесу

ратификације у националним парламентима. Савезна Република

Немачка, Италија и земље Бенелукса су без већих проблема извршиле

ратификацију у својим народним скупштинама. Међутим, проблем се

јавио у француском парламенту, где се расправа о усвајању овог

документ одужила све до августа 1954. године. Промене

спољнополитичке ситуације, пре свега, примирје у Кореји, затим

Стаљинова смрт, дали су повода противницима уговора да покрену

питање потребе за оснивањем једне такве наднационалне

институције. Уље на ватру је представљао и деколонизациони рат

који је Француска водила у Индокини покушавајући да спречи

проглашење независности Вијетнама. У том тренутку одрицање дела

суверенитета над војском, која је представљала артерију Треће

републике током Другог светског рата, значило би признавање

тоталне немоћи у решавању проблема у својим колонијама. Галисти,

112 Исто, 369-370.

79

под вођством пензионисаног генерала де Гола, оптужили су Монеа и

Уговор да уништавају Француску својим „европским сањарењем“,

истичући притом да би ратификација овог споразума деградирала

Француску на ниво две поражене и три мале земље, чиме би Велика

Британија и Сједињене државе могле без проблема да воде своју

tete-à-tete политику. Пјер Мендес-Франс, премијер, који се

показао као један од најспособнијих политичара и државника

Четврте републике, посветиће се коначном решавању овог проблема.

На самом старту расправке у француском парламенту, крајем августа

1954. године, Уговор је одбачен као процедурално питање, те није

стигао до коначног гласања. Већином од 319 гласова према 264,

француски парламент је одбацио документ у „атмосфери побуне“.113

Одбијањем ратификације Уговора о оснивању Европске

одбрамбене заједнице, пропала је уједно и иницијатива

италијанског премијера, федералисте, Алсиде де Гасперија, који је

предложио нацрт уговора о оснивању Европске политичке заједнице.

Она би заправо представљала институцију која се налазила над EDC

и ECSC и тежила би ка максималном еврофедерализму. Међутим, овај

екстремни вид „еврофанатизма“ није успео, као ни план Европске

одбрамбене заједнице.114

113DezmonDinan, наведено дело, 65.

114Richard T. Griffiths, Europe’s First Constitution- The European PoliticalCommunity, 1952-1954, The Construction Europe, Dortrecht, 1994, 25-36.

80

Као одговор на ово стање, британски министар спољних

послова, Ентони Идн, иницираће ревизију Бриселског споразума из

1948, која ће створити Западноевропску унију, уз додатак две нове

чланице, Италије и СР Немачке. Октобра 1954. године, потписан је

споразум у Паризу који је ревидирао претходни уговор, те су на

овај начин две нове чланице могле остварити своје чланство у

НАТО-у, што је био и прави циљ ове трансформације.115

Овај тренутак је представљао дефинитиван пораз француског

парламента и победу англо-америчког утицаја. Овај догађај ће

можда имати последице за касније де Голово ниподаштавање НАТО-а,

као и за спор који ће наступити почетком шездесетих година.

Резултат западнонемачких интеграција јесте да је СР Немачка

поново наоружана и да је постала чланица НАТО алијансе.

Док је процес интеграција Западне Европе достизао свој

врхунац, на Истоку је дошло до смрти првог човека Совјетског

Савеза. Дана, 5. марта 1953. године, после можданог удара,

изненада је преминуо Јосип Висарионович Џугашвили Стаљин. Његова

смрт је махом дочекана са олакшањем. Обрачун који је спремао

последњих месеци свог живота, захватио би засигурно цео врх

партије, имајући у виду притом чистку коју је спровео у

партијском врху земаља сателита. Управо из ових разлога, временом

ће настати сумња у природност Стаљинове смрти, а као један од

115 Hastings Lord Ismay, наведено дело, 17-18.

81

осумњичених издвојио се Лаврентиј Берија. Он просто није скривао

радост поводом смрти „источног Хајзјајина“, како га је назвао

пољски публициста, Едвард Радзински. Ковчег са Стаљиновим телом

је био изложен у Дому савеза, од 6. до 9. марта, колико је

трајала жалост. Песник Алексеј Сурков је у чланку „Крај

Стаљиновог ковчега“ записао да „почасну стражу крај ковчега држе

другови: Маљенков, Берија, Молотов, Ворошилов, Хрушчов, Булгањин,

Каганович и Микојан“. Тројица од њих, Маљенков, Берија и Молотов

постаће нуклеус „Постстаљинистичког тријумвирата“, који ће увести

Совјетски Савез у трогодишњи период колективног руководства.116

Марксистички теоретичар, Ернест Мандел, средином

седамдесетих година извршио је поделу капитализма на основу своје

теорије развоја, на основу чега капитализам представља

континуирани процес почев од своје либералне фазе током XIX века,

праћен имеперијалистичким прелазом од краја XIX до средине

двадесетих година, да би од тада наступила фаза „социјалног

капитализма“ у којем СР Немачка има своју економску доминацију

као лидера западноевропских интеграција.117 Насупрот овој

Манделовој теорији, ДР Немачка је живела у совјетском социјализму

и као таква по многим стварима се разликовала од своје „западне

сестре“.

116 Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти, Историја Совјетског Савеза,Подгорица, 2000, 472-474.

117 Harry Targ, Late Capitalism, Neoliberal Globalization and Militarism, Chicago, 2006, 24.

82

У послератним годинама Источном Немачком је политички

доминирала Јединствена социјалистичка партија Немачке (СЕД), чије

је вођство чинио врх Политбиро Централног комитета. Она је уједно

и контролисала државу и друштво, а исто тако и управљала државном

планском политиком.Као интегрални део, партију су чинили

демохришћани и либерали, а коалиција је названа Националним

фронтом па је првих година одржаван привид политичког плурализма

у земљи. Период након 1949. године обележило је учвршћивање

комунистичког вођства и стаљинизација земље, а политички систем

Источне Немачке је попримио контуре совјетског система.Поступно

је марксизам као државна идеологија наметнут целом друштву,

образовном систему и медијима. Међутим, велики део источних

Немаца није прихватио наметање комунистичких институција, посебно

након тринаестогодишњег периода нацизма. За осигурање режима

бринула се државна служба безбедности (ССД) и Министарство

државне безбедности, који су надзирали сву потенцијалну

опозицију. Министарство државне безбедности - Штази (Das

Ministerium für Staatssicherheit der DDR, Stasi) је основано 8. фебруара

1950. године, по московском моделу, а по форми оснивања имало је

задатак да у клици угуши сваки отпор и побуну, а као инструмент

таквом режиму послужила је густа мрежа шпијуна распрострањена по

читавој земљи, хапсећи „државне непријатеље“, често и без икаквог

основа.Ова организација се служила обавештајним методама,

методама насилног и психолошког застрашивања, терором и сличним

методама у борби против „непријатељских личности“. Напартијском

83

конгресу, 1950. године, по узору на совјетску привреду донесен је

петогодишњи план којим је уведено средишње планирање у

источнонемачку економију и постављене су високе квоте за

индустријско радништво. Међутим, амбициозно постављене задатке

угрожавао је стални бег источних Немаца у Западну Немачку. Тако

је почетком 1953. месечно, у просеку, 37 хиљада људи бежало на

Запад, са сталним трендом повећања. Може се рећи да је НДР била

само спољна предстража совјетског подручја моћи, те је она често

сматрана као стратешки стуб совјетског система. Председник ДР

Немачке је био Вилхем Пик, једини председник ове државе који ће

остати на тој функцији све до своје смрти, 1960. године, након

чега ће уместо институције председника државе бити уведен Државни

савет, чији ће председник бити стварни властодржац и први човек

KPD, Валтер Улбрихт, који је такође до смрти остао на челу

источнонемачке државе, односно до 1. августа 1973, када ће га и

наследити Ерик Хонекер. Функцију првог председника владе обављао

је Ото Гротевол.118

Упркос великим напорима становника Источне Немачке, животни

стандард и квалитет производа био је драстично лошији у односу на

Западну Немачку. Тако на пример, производња национализованих

предузећа и пољопривредна производња далеко су били испод

предратног нивоа, а као потпуни парадокс томе је чињеница да је

привреда НДР била најуспешнија у СЕВ-у. Погледом на економију и

118 Hagen Šulce, наведено дело, 186-187.

84

привреду ДР Немачке, у првим годинама функционисања, издвајају се

две карактеристике: интезивна експлоатација Совјетског Савеза на

име ратних репарација и аграрна реформа која је захватила целу

државу. Када говоримо о репарацијама, према договору из Потсдама,

свака окупациона сила из свог сектора надокнађује себи ратну

одштету. Сходно томе, СССР се посветио детаљној експропријацији

привредних капацитета, као и максималном искориштавању и овако

сиромашних природних ресурса Источне Немачке. На самом почетку,

индустријска производња износила је 60% укупне производње у

Источном блоку, од чега је 20% заузимала тешка индустрија, што је

највише и заокупирало Совјете.119 Оснивана су акционарска друштва

(Sowjetische Aktiengesellschaften), чија је главна функција била маска

под којом ће се извршити максимална експлоатација земље, те стога

је привремено конфискована имовина национализована. Око 200

предузећа биће обновљено и стављено под совјетску директну

контролу, махом су то била бродоградилишта на Балтичком мору, као

и индустрије за производњу тешке машинерије.120

Када се говори о трговини, она је на истоку постено

апсорбована посредством две државне организације, Конзума и

119Mart Laar, The Power of Freedom, Central and Eastern Europe after 1945, Tallinn, 2010,49.

120 Wolfgang Mühlfriedel, SAG-Betriebe – Schulen des Sozialismus, Eine Skizzeder historischen Entwicklung des staatlichen sowjetischen Eigentums anindustriellen Produktionsmitteln in der sowjetischen Besatzungszone und in derDeutschen Demokratischen Republik, Jahrbuch für Wirtschaftsgeschichte 1980/4, Berlin,1980, 159–186.

85

Ханделсорганизације, којима су дате посебне повластице. Дана, 2.

јануара 1949, покренут је двогодишњи план, који је имао за циљ

смањење 81% трошкова производње у односу на ниво из 1938. године,

што је тада износило око 30% тренутне производње, пре свега како

би се повећао општи ниво плата за 12-15%. Но, заосталост ДР

Немачке је била и даље приметна. Наиме, такво стање се може

окарактерисати недостатком природних ресурса, као и одвајањем од

Западне Немачке. Док су Сједињене Америчке Државе слиле огромну

количину новца у Западну Немачку, СССР не само да није дао нити

једну рубљу, већ је до краја 1950. године у виду репарација

наплатио 3,7 милијарди долара од 10 милијарди, колико је Стаљин

захтевао на Потсдамској конференцији. Процењује се да се до тада

око 100% аутомобилске индустрије, 90-100% хемијске индустрије и

око 93% индустрије нафтних прерађевина налазило у совјетским

рукама. Тек почетком 1954. године СССР ће почети да враћа немачке

фабрике које је узео као ратну одштету.121

Са друге стране, аграрна реформа (Bodenreform)

експропријисала је сво земљиште које припада бившим нацистима и

ратним злочинцима. Многи од њих су интернирани у „тихе логоре“

(Speziallager), који су настали од нацистичких из периода рата,

попут Бухенвалда. Године 1952, извршена је колективизација око

500 Јункер имања која су груписана у пољопривредне формације

121 Gerhard Naumann, Eckhard Trümpler, Von Ulbricht zu Honecker, Berlin, 1990, 55-58.

86

попут совјетских колхоза (Landwirtschaftliche Produktionsgenossenschaft).

У септембру 1947. совјетска војна управа најавила је завршетак

аграрне реформе усвојој зони. У представљеном извештају наведено

је 12.355 имања, у укупном износу од 6 милиона хектара, којасу

била заплењена и расподељена на 119.000 породица -пољопривредних

беземљаша, 83.000 породица - избеглица, као и на око 300.000

породица које су се нашле у другим категоријама. Такође су

основане и државне фарме које су назване „народна земља“

(Volkseigene Güt).122

Све ово је утицало на стварање једне доста напете ситуације

у самом друштву ДР Немачке. Друга партијска конференција SED-а,

одржана у Источном Берлину, у периоду од 9. до 12. јула, 1952.

године, по многима представља клицу „јунске побуне радника и

совјетске интервенције“, а донела је промене по питању изградње

социјализма у држави. Наиме, Улбрихтов „нови курс“ је требао да

спроведе детаљну имплементацију социјализма (Aufbau des Sozialismus)

у целој земљи, чији се процес заправо огледао у „закономерном

заоштравању класне борбе“.123

122 Ulrich Kluge, Winfrid Halder, Katja Schlenker, Zwischen Bodenreform undKollektivierung. Vor- und Frühgeschichte der sozialistischen Landwirtschaft in der SBZ/DDR vomKriegsende bis in die fünfziger Jahre, Stuttgart, 2001, 141-155. Погледати документарнифилм о аграрној реформи у ДР Немачкој: DieBodenreforminderSBZ - 1946, MajaUlbrich,WDR: 1996, 33 min.


87

Крајем двадесетих година, У Совјетском Савезу је дошло до

сличне ситуације, услед терора Стаљина, непосредно пре самог

почетка чувених „чистки“, „Источни Хајзјајин“ је своје методе

правдао тако што је истицао да „остварење правог социјализма

долази класном борбом, односно што класни непријатељ пружа

жилавији отпор, то је социјализам ближи коначној победи, те зато

револуционарна власт мора бити све више немилосрднија“.124 Управо

ова демагогија је послужила „оцу“ источнонемачког социјализма,

Валтеру Улбрихту да спроведе „социјализам у својој земљи“. Убрзо

ће се показати да ће његова примена имати утицаја највише на

средњи слој становништва, нарочито због превисоких пореза у чије

име је предводио кампању усмерену против приватног сектора у

трговини и индустрији. Поред тога, мали предузетници су, у априлу

1953, спречени да прими картице за редовно следовање хране,

присиљавајући их да купују прескупу храну у државним

продавницама. Расту тешке индустрије усмерен апсолутни приоритет

на штету животног стандарда опште популације. Колективизација

имовине независних фармера у пољопривредној производњи наишла је

на отпор пољопривредника, који нису желели да удруже своја имања.

Држава је отпочела са спровођењем високих квота, које реално нису

могле бити остварене те је дошло до несташице хране која је

озбиљно уздрмала Источну Немачку. То је за последицу имало

интезивирање процеса насилне секуларизације и национализовање

124 Andrej Mitrović, Vreme netrpeljivih. Politička istorija velikih država Evrope 1919-1939,Podgorica 1998, 357.

88

преосталог дела приватне имовина. Такође, извршена је подела

државе на пет Länder-а и шести део је представљао Источни Берлин.

Са друге стране, процесмилитаризације,наметнутод стране

совјетскихвласти,условиће пораст директних ииндиректнихвојних

издатака и до краја 1952.чинили суоко 11% , а заједно

сарепарацијама, преко 20% националногбуџета.ЕкономскаполитикаСЕД-

афаворизовалаје развој тешкеиндустрије нарачунпроизводњехране

иробе широке потрошње,штоје довело доозбиљнекризе

уснабдевањујавности са неопходномробом.Тако на пример,

струјајеискључиванау фабрикамаи јавнимзградамасвако вече.Ови

знаци растућег незадовољства међу становништвом били су

игнорисани од стране партијског и државног руководства. Ако ништа

друго, они су дали још једну негативну ноту постојећем режимукако

би ојачали своју политику совјетизације, о чему сведочи низ

суђења и чистки, повећаност контроли "буржоаских" партија, и

степенаст притисак на протестантске црквене организације

младих.125

Након неколико учесталих апела за помоћ, од којих је

најзначајнији био Улбрихтов на Стаљиновој сахрани, Москва је 18.

априла 1953. године одлучила да „помогне“ народу ДР Немачке на

тај начин што је смањила пошиљке репарације 20-25%, умањила је

укупан изност репарација и продужила га за неколико година. Ова

125 Christian Ostermann, The United States, the East German Uprising of 1953.and the Limits of Rollback,Cold war International History project Working Paper No. 11,Washington, D.C, 1994, 3-6.

89

врста „помоћи“ настојала је да уреди драматичну ситуацију у

Источној Немачкој, али заправо је дала мало резултате. Некако у

исто време, Владимир Семјонов, политички саветник совјетске

контролне мисије, добио је позив да присуствује састанку у Москви

на којем је усвојено неколико меморандума, који заустављају

иницијативу Трећег совјетског министарства, Европског одељења,

која је била упућена западним силама ради поновне реунификације

Немачке.126 Будући да је Стаљин умро, питање уједињења Немачке

некако је остало по стране, све до Беријиног предлога, који је

имао веома радикалан приступ за совјетске прилике тога времена.

Наиме, план је полазио од претпоставке да би социјализам у

Источној Немачкој само представљао непотребан баласт на леђима

Совјетског Савеза, за шта је већ у том тренутку Берија имао

полазну основу, као и да би уједињења Немачка, неутрална, па и

капиталистичка била већа корист, јер би она пристала на

исплаћивање свих репарација како би повратила своје источне

територије. Овим предлогом, Берија је отишао далеко испред свог

марксистичког ментора, Стаљина, али сасвим је сигурно да је он

овом идејом хтео да економски ојача и стабилизује позицију, како

своју у Кремљу, тако и СССР-а у Европи. Предлог није наишао

подршку, али зато јесте био разлог више за његову каснију

ликвидацију.127

126 Christian Ostermann, New Documents on The East German Uprising of 1953,Cold war International History project Bulletin, Washington, D.C, 1995, 11-12.


90

Но, ипак кап која ће прелити чашу незадовољства у ДР

Немачкој донесена је на састанку, тачније XIII пленуму Централног

комитета SED-a, где је руководство партије одлучило да подигне

индустријске норме рада за десет процената. Ова одлука је

разгневила источнонемачко становништво, који осим повећане норме,

морали су да прихвате и повећање цена за исти проценат. Ове

промене су требале да ступе на снагу 30. јуна 1953, на Улбрихтов

60. рођендан. Иако издато као сугестија, постало је заправо

правац који је уведен у свим државним предузећима и ако се нове

квоте не испуне онда радници ће морати да се суочи са смањењем

плата.Одлука је донета 13-14. маја 1953, а Савет министара је

одобрио 28. маја исте године.128

У међувремену, након састанка Президијума Савета министара

Совјетског Савеза, одржаног 27. маја у Москви, проблем је

анализиран и усвојено је да Источни Немци напусте Улбрихтов

програм брзе социјализације у корист скромнијег приступа

усмереног на „опоравак политичке ситуације у НДР, као и јачању

совјетских позиција у самој Немачкој“. Резолуција је уручена

лидеру Улбрихту и Гротеволу током тродневне посете Москви, од 2.

до 4. јуна 1953, где су совјетски лидери изразили своју "велику

забринутост због ситуације у НДР-у". Маљенков је упозорио да "ако

сада се не исправи ситуација, десиће се катастрофа". Источни

128 Bernard Wasserstein, Barbarism and Civilization: A History of Europe in Our Time. Oxford,2007, 494.

91

Немци су упућени да прихвате преокрет и да преузму јавну кривицу

за неуспех у процесу имплементације социјалистичког програма у ДР

Немачкој. У исто време, добили су обећања о значајној помоћи и

новом растерећењу за репарације.129

Након неколико дана интензивних дискусија источнонемачког

руководства Берлину, 5-9. јун, која се претворила у критичку

анализи диктаторског руководства Улбрихта, Политбиро SED-а, 11.

јуна, објавио је чувено саопштење најављујући "Нови курс“. Поред

промене наведене 2. јуна у резолуцији, Нови курс даје општу

амнестију за све источненемачке избеглице, помоћ малим и средњим

приватним предузећима, више либералне политике на међузонска

путовања и боравишне дозволе, као и ублажавање кампање против

протестантске цркве и поновно издавање картица за редовно

следовање хране за средњу класу. Ипак, Улбрихт је делимично

спречио потпуну примену Московске резолуције, непристајући да

укине своју последњу одлуку о повећању радне норме за десет

одсто.130

Ова комбинација попуштања и наставка радне принуде негативно

је утицала на већ раздражено становништво, па је 16. јуна група

грађевинских радника у Источном Берлину покренула је штрајк након

129 Christian F. Ostermann (ed.), Uprising in East Germany, 1953, The Cold War, the GermanQuestion, and the First Major Upheaval, Budapest-New York, 2003, 137-138.

130Christian Ostermann, The United States, the East German Uprising of 1953.and the Limits of Rollback,Cold war International History project Working Paper No. 11,Washington, D.C, 1994, 8.

92

што им је саопштено да ће им плате бити срезане уколико не

достигну задате квоте. Пошто је број штрајкача нарастао изнад

очекивања, на пет хиљада, за следећи дан је био заказан генерални

штрајк. У омасовљавању протеста важну улогу је имала радио-

станица у Западном Берлину путем које су штрајкачи добијали

информације, али не постоје докази о повезаности демонстраната с

америчким обавештајцима.Ујутро 17. јуна у средишту Источног

Берлина окупило се близу сто хиљада демонстраната и све већи број

је долазио. Истовремено је у свим осталим источнонемачким

градовима био заустављен рад или је дошло до неког облика

протеста па је више од четири стотине градова и села било

захваћено демонстрацијама. У Дрездену су демонстранти заузели

радио-станицу и почели са емитовањем противрежимских порука, а у

граду Халеу су исто чиниле локалне новине. На импровизованим

банерима и постерима су демонстранти захтевали ослобађање колега

демонстраната који су ухапшени дан раније, повратак старих радних

квота, али њихови захтеви су брзо проширени из привредних у

политичке па је затражена оставка источнонемачког руководства и

расписивање слободних избора. Извештаји су говорили о паролама

против комунизма и хваљењу америчког председника Ајзенхауера, а

све је прерасло у нападе на владине зграде и скидање

комунистичких обележја, па чак и у покушај ослобађања политичких

затвореника из затвора у Барнимштрасе.До 9 сати ујутро, око

25.000 људи окупило се испред Дома министарстава, као и десетине

хиљада још били на путу. Између 10 и 11 часова, око 80 до 100

93

демонстраната очигледно је успело да нападне седиште владе,

штоговори да је око 500 припадника полиције НДР народне и државне

безбедности савладано.131 Једино изненадна појава совјетских

војних возила и тенкова је могла да спречи потпуно преузимање.

Истог јутра је на источноберлинском Александерплацу пала и прва

жртва након што је оклопни транспортер прегазио једног

демонстранта. У таквој ситуацији источнонемачко комунистичко

вођство на челу с Валтером Улбрихтом било је присиљено да се

обрати совјетској војсци за помоћ, иако је вероватно совјетска

контролна комисија у Берлину сама донела одлуку о гушењу немира

силом. Наиме, Источна Немачка се налазила чврсто под окупацијом

Црвене армије па у то време још увек није имала своју војску.

Будући да је била најважнији стратешки „плен“ Совјетског Савеза

након Другог светског рата и ни у ком случају Москва није могла

да допусти довођење у питање свог ауторитета. У оквиру једног

сата, совјетске трупе које су бројале двадесет војних дивизија и

око двадесет хиљада војника очистиле су и изоловале област око

владиног штаба.Око поднева истог дана полиција је блокирала све

излазе са градског трга, након чега су стигли совјетски тенкови

Т-34. Под делимично неразјашњеним околностима у поподневним

сатима дошло је до сукоба демонстраната са источнонемачком

полицијом и совјетским тенковима који су отворили ватру на

окупљене грађане. Борбесу настављене у вечерњим сатима као и

131Projekt „17. Juni 1953“, Lagebericht nr. 168 des operativstabes PDVP, Berlin, den17.6.1953.

94

ноћу, а поједини очевици изјавили да у неким случајевима Совјети

пуцали директно у гомиле демонстраната. Повремени сукоби

совјетских војника саисточнонемачким грађанима и бројна хапшења

протегнула су се на идућих десетак дана. Званични извори говорили

су о педесет и једном погинулом демонстранту, али новије процене

начињене након отварања архива тајне полиције подижу број жртава

на 267 људи.132У месецима након тог догађаја стотинама учесника је

суђено због покушаја „фашистичког државног удара“, а велики део

демонстраната је идућих месеци успео да пребегне у Западни Берлин

и тако се спаси од прогона.

Устанак у Источној Немачкој први је у низу револта иза

Гвоздене завесе. У предстојећим годинама су уследили немири у

Пољској, Мађарској и Чехословачкој. Мада, први покушај протеста у

Чехословачкој се јавио некако истовремено са демонтрацијама у

Источној Немачкој. Због монетарне реформе, извршене 30. маја

1953, која је битно угрозила интересе радника, два дана касније

су у Плезњу избили протести који су попримили облик генералног

штрајка у рудницима Моравске Остраве. Иако је 5.000 демонстраната

продрло у градску већницу, где је поцепало слике Стаљина и

132Christian F Ostermann (ed.), Uprising in East Germany, 1953, The Cold War, the GermanQuestion, and the First Major Upheaval, Budapest-New York, 2003, 163-180. Такођепогледати документарни филм Cold War Documentary in HQ- Episode 7: After Stalin(1953--1956), Warner Bros, 2012, 47 min.

95

Готвалда, побуна је угушена помоћу специјалних снага, али што је

најважније повређених није било.133

Ипак, оружана реакција на берлинске демонстрације постала је

устаљени образац совјетског одговора на грађанске немире у

Источном блоку за идуће три деценије, а свој коначан облик добила

је у Брежњевљевој доктрини „ограниченог суверенитета“.Криза из

Источног Берлина 1953. имала је више последица за цели Источни

блок. Догађаји су показали да супротно очекивањима совјетски

модел комунизма није ухватио корење у немачком народу. Москва је

била присиљена да привремено одустане од планиране либерализације

источнонемачког друштва, а Улбрихт је успео да опстане на власти

тако што је уверио Совјете да је потребна његова ауторитарна

владавина како би одржао земљу стабилном. Комунистички лидери

суседних земаља пред собом су имали пример и уједно страх се да

би ефектом домина сличан излив народног незадовољства могао да се

догоди и у њиховим земљама.

Са друге стране Гвоздене завесе нова америчка администрација

на челу са Двајтом Ајзенхауером показала је пасивно држање према

источнонемачком народу, чак и поред своје декларисане подршке

„поробљеним народима Европе“ која је нашла свој облик у

Трумановој доктрини. Међутим у том тренутку показало се да је та

133Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти, Историја Совјетског Савеза,Подгорица, 2000, 487.

96

подршка представљала ништа друго до пуку демагогију која се

посебно користила током председничке кампање 1952. године.

Ипак, доласком новог државног секретара, Џона Фостера Далса,

ситуација поприма много прихватљивије контуре. Бивши саветник Дин

Ачесона, а сада државни секретар Стејт департмента предложио је

6. септембра 1953. свом председнику, Ајзенхауеру, један крајње

разуман предлог по питању решавања проблема у Европи. Његов план

је настојао да смањи напетости у свету, које су се преливале из

једне у другу кризу. Он би почивао на „широкој зони ограничавања

наоружавања у Европи, повлачењем Совјета из сателитских земаља,

као и повлачење САД из Европе“. Имајући у виду да се у Москви

налази један нов и помирљив режим, који је био доста

флексибилнији од Стаљиновог, Далс је покушао направити одлучујући

потез који би утицао на либерализацију Источне Немачке. Будући да

се 16. маја на чело британске владе вратио Винстон Черчил, уз

настојање и подршку Аденауера, он је инсистирао на састанку

четири силе како би се сагледала најбоља решења за тренутну

немачку ситуацију. Ајзенхауер ће у међувремену подржати Далсову

иницијативу и на један имплицитан начин ће започети политику

детанта у циљу смиривања ситуације.134

Међутим, погоршавање ситуације у Вијетнаму и поред Женевског

споразума 1954. године, као и Суецка криза 1956. године на

134Џон Луис Гедис, наведено дело, 195-196.

97

тренутак скренути америчку пажњу са немачког питања и више их

фокусирати на преостале делове света, где је убрзо доћи до

директног сукоба између комунизма и капитализма. Хладни рат је

полако попримао своје „вруће“ особине, те стога амерички

председник Ајзенхауер ће прокламовати своју нову доктрину тзв.

„домино теорију“ која ће се састојати из одбране сваке земље која

је изашла из процеса деколонизације од напада комунистичке

идеологије. Она ће током целих шездесетих година постати главни

синоним за америчку спољну политику и њене ратове у Индокини.

Иако је тежиште ствари постепено померано из Европе на

остале делове света, у међувремену је некако поново у први план

„искочио“ проблем војне интеграције Западне Немачке, пошто је

француски парламент одбио да ратификује Париски споразум о

оснивању Европске одбрамбене заједнице. Неостваривање ове идеје

је поприлично изазвало несугласице Француске и САД-а, јер су се

Ајзенхауер и Далс опасно прибојавали Идновог предлога, који ће

1955. предложити трансформацију Бриселског уговора у

Западноевропску унију, како би Италија и Западна Немачка без

проблема могле приступити НАТО савезу. Ремилитаризација СР

Немачке је била потребна, међутим поставило се питање под којим

условима, као и да ли треба још страховати од немачких амбиција,

нарочито ако она изврши обнову под сопственим условима, а на под

европском контролом. Ипак, предлог Ентони Идна је усвојен, а СР

98

Немачка је извршила своју војну обнову у оквиру Североатланског

пакта.135

Међутим, није се дуго чекао одговор из совјетског блока.

Иако Совјете није пуно изненадила атлантска војна инкорпорација

СР Немачки они су одговорили оснивањем Варшавског пакта. Овај

споразум назван, такође, Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној

помоћи(Vertrag über Freundschaft, Zusammenarbeit und gegenseitigen Beistand)

представљао је војну организацију централноевропских и

источноевропских социјалистичких земаља: СССР-а, Мађарске,

Пољске, Чехословачке, Бугарске, Румуније, Албаније и Источне

Немачке. Југославија је била једина комунистичка земља у Европи

која није била чланица овог милитарног савеза. Уговор је потписан

14. маја 1955. године у Варшави и представљао је уједно војну

комплементацију са СЕВ-ом. Главни циљеви и задаци Варшавског

пакта били одбрана и очување територијалног интегритета и

суверенитета комунистичких земаља Европе. Чланице Варшавског

пакта су се обавезале да ће бранити једне друге ако једна или

више чланице буде нападнуто. Уговор је такође тврдио да су односи

између потписника засновани на узајамном немешању у унутрашње

проблеме и поштовање националних суверенитета и независности.

Правило о немешању је касније прекршено интервенцијама у

Мађарској и Чехословачкој. Ипак, у оба случаја, интервентне снаге

135Исто, 197-199.

99

су тврдиле да су биле позване и да се то правило није званично

сматрало прекршеним.136

У погледу на структуру Варшавског савеза, може се рећи да је

постојала биполарна организација сачињена од Политичког

консултативног комитета који руководи политичким питањима, као и

од Комбиноване команде Оружаних снага пакта, која је контролисала

додељене мултинационалне снаге, са седиштем у Варшави. Врховни

командант обједињених Оружаних снага Варшавског пакта био је први

заменик министра одбране СССР-а, а шеф Комбинованог штаба је

такође био први заменик начелника Генералштаба Оружаних снага у

СССР-у. На основу овог се може веома лако констатовати да је

поред мултинационалности, пакт био подређен искључиво интересима

Совјетског Савеза.137

Стратегијом Варшавског пакта је доминирала жеља и страх

Совјетског Савеза да спречи по сваку цену, понављање неког

наредног потенцијално великог обима инвазије на својој територији

од стране непријатељских сила са запада, налик на оне које је

спровелаШведска 1708, Наполеонова Француска 1812, Централне Силе

током Првог светског рата, као и недавно нацистичка Немачка1941.

Иако је сваки од ових сукоба резултирао крајњом победом у

136 Robin Alison Remington, The Warsaw Pact, Case Studies in Communist Conflict Resolution,London, 1971, 6-8.

137Виталий И. Феськов, Константин А.Калашников, Валерий И.Голиков, СоветскаяАрмия в годы «холодной войны» (1945-1991), Томск, 2004, 7.

100

екстремним разарањима и великим људским губицима, након последње

инвазије СССР је изашла са највећим укупним жртвама у односу на

било ког учесника у рату, а број погинулих је процењен на 27

милиона заједно са потпуно девастираним националналним

индустријским капацитетом. Жељан да избегне сличну несрећу у

будућности, Совјетски Савез је створио Варшавски пакт као

средство успостављања низ тампон држава, уско повезаних са

Москвом које служе да се понашају као политичка и војна баријера

између угрожених граница СССР-а у Источној Европи и њених

потенцијалних непријатеља на Западу.

Паралелно са оснивањем пандана НАТО-у, у Совјетском Савезу

је вођена борба за новог „вођу“, а као главни кандидат истакао се

Никита Сергејевич Хрушчов. Након Стаљинове смрти и формирања тзв.

„Тријумвирата“ који су чинили Маљенков, Берија и Молотов,

наступио је кратак период колективног руководства. Прва тројка се

већ распала у јулу 1953, када је Берија због својих либералних

идеја за немачко питање оптужен да је капиталистички агент и

погубљен неколико месеци касније. Након њега, Маљенков је две

године касније поднео оставку на место председавајућег Савета

министара због напада на његову помирљиву спољну политику, као и

реформизам на унутрашњем плану, по питању инвестирања у тешку

индустрију. На његово место је дошао Николај Булгањин, који се

састао са Ајзенхауером, Идном и Молеом у Женеви и на кратко

101

пробудио наду за поновним успостављањем нормалних односа између

Истока и Запада.138

Велика четворка се састала 18. јула 1955. године у Женеви, а

поред премијера, позвани су били и министри спољних послова,

Далс, МакМилан, Молотов и Пине, а такође је присуствовао и Н. С.

Хрушчов. Овај самит је превасходно имао за циљ остварење плана из

Далсовог меморандума, а то је „смањење међународне напетости и

успостављање међублоковске сарадње“. У том правцу амерички

председник Ајзенхауер је изнео предлог, односни план „Отворено

небо“ (Open Skies) о успостављању међународног ваздушног система

праћења, са намером да се спречи интезивно наоружавање нација, са

почетном основом ка будућем потенцијалном уништењу оружја за

масовно уништење. Други став који је Двајт Ајзенхауер заступао

јесте недавање никаквих обећања и гаранција Совјетима, јер

имајући у виду ранија искуства, Совјети су, према мишљењу

америчког председника, махом погрешно тучили изјаве америчких

државника и дипломата. Осим безбедносних питања, самит у Женеви

је послужио као моменат за отварање питања економске и трговинске

сарадње међу блоковима. Битно је истаћи и Хрушчовљев став који се

односио на процес блоковске дезинтерације и успостављање система

колективне безбедности.139

138 Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти, Историја Совјетског Савеза,Подгорица, 2000, 489-493.

139 Gunter Bischof,Cold War Respite, The Geneva Summit of 1955, Baton Rouge, 2000, 215.

102

У сваком случају „дух Женеве“ оставио је махом позитиван

утисак на све учеснике, но он неће имати дуг „век“, јер већ

избијањем Суецке кризе, наредне године, односи ће се драстично

погоршати, што ће бити увод у Берлинску кризу.

Након пада Маљенкова и смрти Берије, Хрушчов је постао

најутицајнији човек у Совјетском Савезу. Залагао се за одређену

форму дестаљинизације и за јачање партије на чијем челу се

налазио од смрти Стаљина. Успео је да поврати надзор над

Централним комитетом и знатан број важних регионалних позиција.

Молотов је остао једини из „постстаљинистичког тријумвирата“, али

ни сам се није дуго задржао, јер му је Хрушчов нанео кобни

„ударац“ после једне његове исхитрене и непажљиве изјаве из

фебруара 1955, када је између осталог рекао да је „СССР изградио

основу социјалистичког друштва“, те је притом заборавио на изјаву

партије да је социјализам био изграђен још 1939. године. Своју

каријеру ће наставити као совјетски амбасадор у Улан Батору.140

На овај начин Никита Сергејевич Хрушчов је постао први човек

СССР-а, а својим Тајним рефератом на XX конгресу КПСС-а покренући

интезиван процес дестаљинизације који ће се огледати у критикама

Стаљинових чистки, рехабилитације његових противника, поткопавању

система колективног јемства и гаранције, разобличавању система

самовоље који је владао у земљи преко 30 година, осуђивању

140 Михаил Гелер, Александар Некрич, наведено дело, 494.

103

масовног партијског терора, нападу на Стаљинову неспремност по

питању вођења рата са Хитлером, признавању незаконитости масовних

депортација народа за време рата са Немачком, критиковања

политике према Југославији и на самом крају максималном осуђивању

„култа личности.141

Прве позитивне реакције на спровођење Хрушчовљевог „новог

курса“ могле су се приметити у Источној Немачкој. На пленуму SED-

а, у јулу 1956, Валтеру Улбрихту је потврђено вођство партије, а

он је уједно и представио Други петогодишњи план (1956-60).План

носи слоган "модернизација, механизација и аутоматизација" како би

нагласио нови фокус на технолошки напредак. На пленуму, режим је

најавио своју намеру да развије нуклеарну енергију, а први

нуклеарни реактор у НДР био је активиран 1957. године. Влада је

повећала квотеиндустријске производње за 55% и обновљен је

акценат на тешку индустрију. Други петогодишњи план учинио је

напоре ка убрзаној пољопривредној колективизацији и

национализацији, као и завршетку национализације индустријског

сектора. До 1958. пољопривредни сектор се и даље састојао од

750.000 приватних фарми које су чиниле 70% свих обрадивих

површина, али зато је само 6.000 задруга формирано. У периоду

1958-59. године, СЕД је поставио квоте приватним фармама и послао

тимове у села како би „подстакао добровољну колективизацију“. У

141 Исто, 496-497. Погледати документ: Nikita Sergeyevich Khrushchev, SpecialReport to the 20th Congress of the Communist Party of the Soviet Union, February 24-25,1956,Moskow.

104

новембру и децембру 1959. неки фармери су због кршења закона

ухапшени од стране Штазија.До средине шездесетихих, скоро 85%

обрадивог земљишта је регистровано у више од 19.000 задруга, а

државне фарме су чинилесвега 6% укупне обрадиве површине. До

1961. социјалистички сектор производио је90% пољопривредних

производа у НДР.Обимна економска реформа управљања СЕД-а, у

фебруару 1958,инкорпорирала је знатан број индустријских

министарстава у Државну комисију за планирање. На крају 1960.

године приватно предузеће даје принос само 9% укупној

индустријској производњи. Други петогодишњи план је наишао на

проблеме, те га влада замењује седмогодишњим планом (1959-

65).Нови план има за циљ постизање стандарда Западне Немачке по

глави производње, па тако крајем 1961,успоставља веће квоте

производње, те самим тим условљава раст за 85% продуктивности

рада. Емиграција у СР Немачку је крајем педесетих година поново

повећана. У прилог томе говористатистика, где стоји да је 143.000

људи прешло у 1959, а 199.000 у 1960. години. Већина емиграната

су били радници, а 50% њих је било испод 25 година старости.142

У Западној Европи после неуспеха продубљивања политичке и

војне европске интеграције, напори ка даљој економској сарадњи су

настављени. Холандска влада је иступила са предлогом о

трансформацији постојеће Заједнице за угаљ и челик у споразум о

заједничком тржишту, као и да све земље чланице укину све

142 Jörg Roesler, Wirtschaft der Deutschen Demokratischen Republik, Erfurt, 2002, 23-25.

105

царинске тарифе међусобно у наредних десет година. На овом плану,

Жан Моне и Пол-Анри Спак су почели интезиван рад средином 1953.

године, те су као неуморни неимари еврофедерализма, успели да

иницирају састанак у италијанском граду Месини. У периоду од 1.

до 3. јуна дошло је тродневног заседања министара иностраних

послова земаља чланица Европске заједнице за угаљ и челик. Иако

је састанак сазван ради избора наследника Монеа на место

председника Високе власти, он је својим динамичним током попримио

сасвим другачији правац. Пошто је изабран Рене Мејер на Монеово

место, приступило се расправи предлога о даљем процесу

евроинтеграција. Убрзо су се издвојила два предлога. Први предлог

је наравно изнео Жан Моне, уз подршку Спака, који је предвиђао

оснивање Европске заједнице за атомску енергију, која би била

аналогна постојећој заједници за угаљ и челик. Други предлог је

поднео министар спољних послова Холандије Јохана Бејена, који ће

по њему добити име, а план је заговарао, као што је горе већ

поменуто, индустријску царинску унију. Овај предлог је у почетку

деловао неостварљив имајући у виду пропаст предлога политичко-

војне уније. Ипак, око две недеље пре почетка Месинске

конференције, 18. маја, Пол-Анри Спак је у виду тзв. Бенелукс

меморандума повезао ове две, од раније познате, идеје и настојао

да их заједно наметне министарском скупу.143


106

Наиме, холандска настојања ка заједничком тржишту и

либерализацији трговине су потпуно разумна будући да су

послератне трговинске баријере и даље гушиле Холандију. Она и

остале чланице тзв. Клуба ниских царина услед слабог напретка

програмске либерализације трговине OEEC-а, постале су главне

заговорнице слободне трговине. Снажна протекционистичка и

национална економија коју је пре свега водила Велика Британија у

једногласном OEEC систему, окренула је Холандију ка другој страни

у циљу стварања нове уније која ће омогућити смањењу царинских

баријера. Стога, овај меморандум ће покренути нову иницијативу и

са разлогом ће неки историчари овај документ назвати претечом

Римског споразума.144

У међувремену, у СР Немачкој се поставило питање како

спровести либерализацију трговине, узимајући притом у обзир

ривалитет савезних министара спољних послова и привреде, Валтера

Халштајна и Лудвига Ерхарда. Први се недвосмислено залагао за

либерализацију кроз регионалну европску интеграцију и царинску

унију, док је други заступао теорију о слободној трговинској

зони, плашећи се да би регионални споразуми много више сметали

него што би помогли постизању глобалне слободне трговине. Са

друге стране, Халштајн је регионалну сарадњу посматрао као

прилику за дубљу политичку интеграцију СР Немачке. Поред огромне

144 Richard T. Griffiths, The Beyen Plan, The Netherlands and the Integration of Europe, 1945-1957, Amsterdam, 1990, 143-184.

107

жеље за лидерством у формулисању трговинске политике, обојице

министара, Аденауер је морао да пресуди и одлучи се за један

модел илити концепт који ће заступати. И поред Монеових притисака

да прихвати план о формирању Euratom-а, Аденауер је предност дао

Халштајновом ставу, а самим тим и Бејеновом предлогу. Француска

је пак доста слабије заступала идеју о тржишној либерализацији,

не само због Монеа, већ и због своје политике економског

протекционизма, изузев Роберта Марјолина, који је био заговорник

Бејенове идеје. Ипак, изненађујуће, француска јавност и политички

кор се заинтересовао за Монеов предлог, али не из истих разлога

као Моне. Они су ту увидели могућност да ставе на располагање

европске изворе француској индустрији атомске енергије, како за

мирнодопске тако и за војне сврхе. Овакво интересовање је постало

више него очигледно те су до тада сјајни немачко-француски односи

постали за нијансу хладнији, најпре због немачког страха од

француских нуклеарних амбиција.145

Као закључак министарског скупа у Месини формиран је

међувладин комитет који ће даље интезивирати рад на предлозима

атомске енергије и заједничког тржишта.

У периоду од годину дана до Венецијанске конференције

одржане 29-30. маја 1956. године, на острву Сан Ђорђо Мађоре,

сваки од шест министара је радио на даљем учвршћивању


108

мултилатералних односа и продубљивању евроинтеграција. Томе у

прилог говори и Монеов Акциони комитет за Сједињене Државе

Европе, како би пре свега у прву план истакао своју атомску

заједницу. Но, нестабилна политичка ситуација у Француској, као и

остале међународне околности некако су потиснуле идеју

либерализације западноевропских тржишта из јавности. Стога без

много буке Пол-Анри Спак је припремио извештај који је обухватио

оба предлога, који је изнео на дискусију приликом скупа у

Венецији. Велика Британија је остала и даље дистанцирана од

„еврофанатизма“, али некако увек била присутна са разним

делегатима на поменутим скуповима, не зато што је била потајно

заинтересована за процесе већ чисто из информисаности о

догађањима на западноевропском делу континента. Резултат

конференције је сагласност за покретање међувладине конференције

за формирање заједничког тржишта и заједнице за атомску енергију.

Наравно, Французи су као додатак расправци унели предлог на

агенду конференције о слободном приступу заједничком тржишту за

производе из њених колонија. Битан напредак је остварен, сада је

било неопходно формулисати коначан уговор који ће направити

прекретницу међународних односа у Западној Европи.146

Међувладина конференција у Бриселу започела је са својим

радом 26. јуна 1956. године у Великом салону белгијског

146Pierre-Henri Laurent, Paul-Henri Spaak and the Diplomatic Orgins of theCommon Market, 1955-1956, Political Science Quarterly 85, no. 3, Medford, 1970, 383-389.

109

министарства иностраних послова. Поједини аналитичари и

историчари, попут Ханс Јургена Кустеса, сматрали су да је Гамал

Абдул Насер заслужио титулу „федератора“ Европе, будући да је

изазивањем Суецке кризе и успешним одбијањем британско-француске

интервенције, заправо окренуо и усмерио француског премијера

Монета, а уједно и читаву нацију ка процесу уједињавања Европе.

Истовремено, у Источној Европи СССР је био преокупиран војним

интервенцијама у Пољској и Мађарској услед насталих побуна против

совјетске власти. Дакле, пошто су се обезбедили елементарни

услови, преговори о формирању будуће Европске економске заједнице

су могли да почну. Конференција се водила на два колосека,

расправљајући о атомској заједници и о стварању заједничког

тржишта. И поред чињенице да се приликом успостављања првих идеја

евроинтеграција тежило апсолутној једнакости, може се рећи да су

ови преговори спроведени под француско-немачком хегемонијом, у

циљу остваривања њихових личних интереса. Будући да су имали

пример иза себе о неуспешној ратификацији споразума о оснивању

Европске одбрамбене заједнице, СР Немачка и нарочито Француска су

настојали да претходно обезбеде већину у својим парламентима, као

и договор са опозицијом. На тај начин били су принуђени да

постављају захтеве на конференцији како би тиме „купили“

опозицију у држави, чија ће каснија већина обезбедити

ратификовање потенцијалног уговора. Уговор о Euratom-у је лакше

постигнут, мада није садржао све са француске листе жеља.

Споразум је омогућавао организацији монополизовану набавку

110

фисионих материјала, као и да неће имати одвојену скупштину од

Европске економске заједнице, као и да се нуклеарна сила неће

употребљавати у војне сврхе, на чему су Монеов Акциони комитет и

немачки парламент нарочито инсистирали. Француској ова последња

ставка и није ишла у прилог, али зато су тај неуспех искористили

како би обезбедили пласирање и пољопривредних производа на

заједничко тржиште, иако је СР Немачка хтела само формирање

слободне трговине индустријских производа. Роберт Марјолин и

Кристијан Пино су беспоговорно инсистирали на инклузији

пољопривредне сфере како би лакше покренули успешан процес

унутрашњег лобија за каснији Римски споразум. Убрзо су се сви

усагласили са усвајањем овог предлога, али је зато на површину

избио нови проблем са Французима. Пошто су они хтели да

инкорпорирају прекоморске колоније заједничком тржишту, а

Аденауер се оштро томе противио страхујући да би то за последицу

имало губитак јужноамеричког тржишта конкретно за СР Немачку,

морао се постићи компромис по том питању. Молет и Аденауер су се

приликом билатералне посете у новембру 1956. године договорили да

дају преференцијалне трговинске услове колонијама и установе

један фонд за развојну помоћ ван буџета Заједнице, коме ће СР

Немачка највише доприносити. Осим питања развојног процеса

царинске уније, настао је проблем социјалне политике око којег се

расправљало због развијенијег француског система, који је

обухватао дуже плаћене одморе, веће надокнаде за прекомерни рад,

једнаке плате за мушкарце и жене итд. Ово би Француску ставило у

111

неједнак положај на заједничком тржишту, а остале чланице нису

хтеле да прихвате ове напредне услове. На крају је постигнут

компромис који је прихватио француску „хармонизацију социјалног

система“ у виду допуне Уговору, која је дозвољавала Француској да

предузме „заштитне мере“ у оним индустријама које су погођене

„диспаритетима у методу плаћања за прековремени рад“.147

До потписивања Римског уговора је дошло у престоници

Италије, 25. марта 1957. године, приликом које је домаћин

организовао сјајну церемонију, која је према неким савременицима

дирнула Аденауера. Иако је овом приликом потписан и уговор о

Euratom-у, који врло брзо изгубити на својој важности148, овај

моменат остаће највише упамћен по оснивању Европске економске

заједнице, која ће касније прерасти у Европску унију - економски

савез који ће окупити, временом, преко двадесет земаља из читаве

Европе и након завршетка хладног рата постићи највећи стандард на

свету. Иначе, сам Уговор је садржао одредбе о царинској унији,

заједничкој трговинској и транспортној политици, политици

конкуренције, ограниченој сарадњи у монетарној политици, као и

координацији у макроекономској политици. Планирано је формирање

Европског социјалног фонда, и Европске инвестиционе банке.149

147DezmonDinan, наведено дело, 74-78.

148До 1967. године Европска заједница за атомску енергију ће функционисатизасебно, а касније ће бити укључена у рад Европске економске заједнице.

149European Union, Consolidated versions of the Treaty of the European Union and of the Treaty ofestablishing the European Community, Luxembourg: Publications Office of the European

112

Основана је парламентарна скупштина са изворно 142 члана,

делегата из парламената земаља чланица. Споразумом, кога је

чинило 248 чланова, 3 анекса, 13 протокола, 4 конвенције и 9

декларација, успостављен је низ водећих тела: извршна Комисија са

девет чланица којом је председавао Валтер Халштајн, а подршку је

добила од бриселског бирократског апарата који је бројао чак

13.000 запослених. Такође, постојао је и Савет министара у који

су улазили представници влада земаља чланица, а одлуке су се

морале доносити једногласно због тога што је сваки члан имао

право на суспензивни вето. Још једна битна институција био је Суд

правде са седам судија и имао је право на контролу легалности

активности Заједнице, као и решавање потенцијалних спорова између

земаља чланица.150

Римски уговор је веома брзо ратификован у националним

парламентима. За право чудо француски десничарски политичари нису

правили неку битну опструкцију, али свакако су имали примедби

због сарадње са СР Немачком. Испоставило се да је Аденауер имао

више потешкоћа око ратификације због унутарстраначког сукоба са

Ерхардом, који се више залагао за британски економски модел

тржишне либерализације. Испоставило се касније да Ерхард ово

никада неће опростити Аденауеру, што ће га коштати места

канцелара. Другим очима гледано, овај документ ће свакако

Union, 2010.


113

представљати прекретницу европске историје XX века. До тада,

приликом анализе индустријске или привредне слике на Западну

Европу се гледало као део континента са шароликим мозаиком

држава, али од тог тренутка она постаје неодвојива целина, јака,

снажна и стабилна, која ће кроз време своју позицију све више

побољшавати, а свој утицај постепено ширити. Крупним корацима ће

корачати ка Бевериџовом моделу „државе општег благостања“.

Захваљујући процесу евроинтеграција на Западу ће се појавити

нови економски систем заснован на социјалној солидарности и

снажном државничком интервенционизму. Овај систем се у својим

најблажим облицима јавио непосредно по завршетку Другог светског

рата и носи назив Socialpartnerschaft. Било је јасно свима да би

након рата државно препуштање либералном капитализму представљало

неподносив ударац становништву, стога је тежило ка Рузвелтовом

моделу, државне економске контроле. Може се рећи да је наступио

период социјалног капитализма, са чиме би се свакако сложио

марксистички теоретичар Ернест Мандел. Наиме, дошло је до

договора који до сада није у историји постојао. И капиталисти и

радници су постигли „кооперативну равнотежу“ која се огледала у

међусобном пристанку на ограничења. Ова ситуација је ношена на

крилима кејнзијанске економске револуције која је еруптирала у

Бретон-Вудсу, 1944. године. Оно што је веома значајно јесте да је

ова кејнзијанска политика ујединила и левицу и десницу широм

Западне Европе, што је нарочито запажено у Француској. Држава је

114

настојала да заједно са синдикатима постигне договор о

успостављању институција за координацију механизама формирања

плата и цена, као и ради обуздавања инфлације. Као вид успешне

сарадње радника и послодаваца, где је раднички глас имао право

одлучивања у доношењу економских и предузетничких одлука,

остварен је у Аустрији. Захваљујући иницијативи Јулијуса Раба,

председника Привредне коморе Аустрије (Bundeswirtschaftkammer),

та институција је обухватила представнике државе, синдикате и

предузетке и есенцијално је допринела усвајању првог споразума о

зарадама и ценама, августа 1947. године. Након тога, уследили су

нови споразуми - септембар 1948, мај 1949, септембар 1950, јул

1951. године.151

Овај и други облици корпоративних елемената радничког удела

у управљању компанијама и одлукама које су се тицале основних

услова рада кардинално су допринели опоравку социјалне и

економске ситуације на крају рата. Иако делује можда апсурдно,

али сасвим је сигурно да је моделSocialpartnerschaft имао снажан

утицај и на формирање радничког самоуправљања у СФР Југославији,

нарочито ако се анализира приступ и спровођење југословенског

државног руководства, које се након раскида са СССР-ом окренуло

Западу, али је притом задржало своје социјалистичко уређење, на

челу са Коминистичком партијом.

151Исто, 244-245.

115

За разлику од Аустрије, у СР Немачкој је још британска

окупациона администрација неопходно учешће радника у управи

компанија, што је познато под називом paritätischeMitbestimmung. Овај

пример радничке инкорпорације ће бити употребљен као модел у

споразуму из јануара 1951, између Аденауера и синдиката. Закон из

октобра 1952. увео је савете компанија (Betriebsräte), који су имали

право увида у пословање компаније, право учешћа у доношењу одлука

о персоналним питањима, као и основним условима рада и времену за

које су плаћени. Ради остваривања социјалних циљева тржишна

економија је морала бити ефикасна и континуирано растућа. Херман

Ван дер Вее је можда најбоље помоћу свог „пентагона“ дефинисао

социјалне циљеве једне западне државе: пуна запосленост и

искоришћеност производних капацитета, стабилне цене, повећање

прихода на основу повећања продуктивности и уравнотежен платни

биланс. Као методе постизања тих циљева, он истиче да држава мора

путем инвестиција да подршку економском развоју, да финансира

истраживачко-развојне делатности и пружа субвенције

предузетницима. У складу са тим, у СР Немачкој је у јануару 1952.

донесен Закон Investitionshilfegesetz, који је одобрио милијарду

немачких марака за развој махом тешке индустрије и прераде

сировина, као и изградње инфраструктуре. Осим те милијарде,

приватним компанијама је дато још 28 милијарди марака кроз

програм изузимање од пореза.152

152Исто, 246-247.

116

Као заједнички пројекат, готово све западноевропске земље су

покренуле економске и социјалне програме, као и увеле регулативне

уредбе за пољопривреду, стамбена питања, банкарство, осигурање.

Такозвани Mittelstandpolitik дао је подршку малим и средњим фирмама

како би кроз државне кредите и изузимање од пореза оствариле

прогрес подједнако важан за развој читаве државе. Предвиђена је

изградња око 1,8 милиона станова у периоду од 1950. до 1956.

године. О утицају кејнзијанске политике у СР Немачкој говори

податак да је Карл Шилер, министар економских послова, за кратко

време потрошио 2,5 милијарди марака за стимулисање у економији,

док је приватни сектор добио око 40 милијарди марака државне

помоћи, у периоду од 1949. до 1957. године. Осим овога, основан

је и Конјунктурат илити Савет за антицикличну политику који је

служио примењивању државног интервенционизма. Значајан допринос

западнонемачкој кејнзијанској политици током педесетих година дао

је 41. члан Основног закона који је омогућио национализацију169

фирми, а године 1948. дошло је до стварања Државне банке за

обнову, чија је својом развојном улогом путем кредита била

подршка унапређивању индустрије. Мимо телефона, поште, радио-

станица, телевизије, државно власништво се делимично протезало и

на индустрију, те свакако на саобраћај, комуникације, авио-

превоз. На пример, Луфтханса је основана 1953. године. Такође,

држава је била већински власник у производњи гаса, алуминијума,

електричне енергије, аутомобилске индустрије чиме ова земља није

117

излазила из колосека којим су се кретале и преостале

западноевропске земље.153

За разлику од СР Немачке која је путем Основног закона и

залагањем појединих странака и њихових програма, као што је био

Аленски програм (1947) SPD-а, Аустрија је много радикалније

извела своју имовинску национализацију. Наиме, забринута за

немачко полагање права на њену имовину ради укључења у програм

репарација, аустријски парламент је донео први акт о

национализацији, којим су национализоване три највеће банке,

читава електромашинска индустрија, индустрија прераде нафте,

Дунавска транспортна компанија и немачке гране електроенергетске

индустрије. Овај догађај је изазвао крајње неочекивану ситуацију,

СССР се томе противио, а САД су то подржавале, иако су ватрене

заступнице laissez-faire економског система.154 Тек 15. маја 1955.

године, када буде потписан Државни уговор о успостављању

независне и демократске Аустрије и уједно прокламације њене

неутралности у међублоковској подељености, ова национализација ће

попримити свој легитимитет, а нека имовина чланом 22. Државног

уговора ће бити предата Совјетском Савезу на име репарација.155

Управо је ово разлог због којег су САД подржале национализацију

153Исто, 252.

154Исто, 253.

155Душко М. Ковачевић, Бранислав Ћурчић, Париска мировна конференција и мировниуговори из 1947. године : (мировни уговори у XX веку). Књ. 2, Нови Сад, 1996, 370-415.

118

немачке имовине у Аустрији. Државни секретар Далс је знао да су

совјетски репарациони капацитети незасити и да ће покушати узети

што већи колач за себе, те стога су САД прекршиле своју

доследност неолибералној економској политици капитализма.

Трећи део Берлинска криза

Покушај остваривања Рапацковог плана из децембра 1957.

године, о стварању зоне без нуклеарног наоружања у Централној

Европи и евентуално повлачење совјетских и америчких војних снага

са тог подручја представља последњи и уједно неуспели покушај

Совјета да изнедре са Запада могућност формирања неутралне и

уједињене Немачке. Пошто више ни на једној страни није било

неопходног ентузијазма за налажење решења за немачки проблем, оба

блока су се посветила јачању својих позиција у свету, преливајући

ратне кризе са континента на континент. Тако су Суецка криза,

почетни сукоби у Вијетнаму, англо-америчке интервенције у Јордану

и Либану представљали само увод у напету јесен 1958. године. Са

друге стране, Берлин, град који је представљао западним

политичарима прозор у свет комунизма, острво за становнике

западног дела града, капију ка Западу за становнике Источне

Немачке и трн у оку за Совјете, поново ће имати ту незахвалну

улогу да очи света буду усмерене ка њему.

Након Стаљинове блокаде 1948. године и трауматичних

једанаест месеци за западне Берлинце, који су преживљавали

119

захваљујући највишем ваздушном мосту икада спроведеном, Берлин се

развио у јак индустријски центар чије потребе, услед потенцијално

новог совјетског покушаја саобраћајне баријере, не би издржале са

авионским залихама дуже од једног месеца. Односно, како је то сам

Хрушов описао, „Западни Берлин је био болан плик на америчкој

нози која је нагазила европски континент“, те је и сам настојао

нагази на тај плик кад год је то било могуће, а прва прилика ће

се указати већ у новембру 1958. године. Но, до тада Хрушчов ће

пласирати у орбиту достигнућа совјетске науке, а поводом

лансирања „Спутњика“ Данском новинару ће изјавити да је дошло до

значајне промене у равнотежи снага између социјалистичких и

капиталистичких земаља, и то у корист првих.156

Педесетих година Хрушчовљева спољна политика је била

искључиво усмерена ка Немачкој. Од 1955. године и састанка са

Аденауером у Москви, совјетски лидер је настојао по сваку цену да

спречи интезивније наоружање СР Немачке. Страх од нуклеаризације

западнонемачког Бундесвера је био свеприсутан у Кремљу. Тако у

упутствима за једног совјетског амбасадора у Бону, 17. септембра

1955, Президијум СССР-а је навео, као приоритет, мониторинг

поновног наоружања Западне Немачке, а као секундарни задатак

захтевано је преиспитивање ставова немачке владе према оствареном

трговинском споразуму са СССР-ом. Један период добрих совјетско-

немачких односа користио је СССР-у да промовише и подстиче

156 Henri Kisindžer, наведено дело, 508.

120

независност СР Немачке у односу на САД, као и остваривање тежњи

ка подривању Аденауеровог политичког ауторитета, који је заступао

про-западну линију. Међутим, у пролеће 1957. Совјети су се

предомислили. Аденауер и његов државни секретар за спољне

послове, Хајнрих фон Брентано, рекли су совјетском амбасадору А.

А. Смирнову да се налазе на ивици усвајања програма нуклеарног

наоружања. Хрушчов одговор је био брз и оштар путем дипломатске

белешке, чиме су пресечени дипломатски канали са владом

Аденауера. Претећи успон Западне Немачке поклопио се са

погоршањем економске ситуације у Источној Немачкој. Диспаритет

животног стандарда између две немачке државе произвео је све већи

одлив квалификованих радника и стручњака из НДР у СРН, кроз

отворене границе у Берлину. Совјетски економски планери и

менаџери су знали да је без совјетских субвенција и јефтиних

ресурса, животни стандард у НДР драстично угрожен.157

Као што је и сам констатовао, Берлин је за Американце, па и

за Западне Немаце био болна тачка, те је својом изјавом од 10.

новембра 1958. године, која ће касније попримити облик

ултиматума, напао овај град. Наиме, затражио је укидање управе од

стране четири силе, уз упозорење да Совјетски Савез намерава да

контролу улазних пунктова препусти Источној Немачкој, па ако су

западне силе заинтересоване нека успоставе односе са њом, што би

157 Vladislav M. Zubok, Khrushchev and The Berlin Crisis (1958-1962), Cold WarHistory International Project, Working Paper No. 6, Washington, D.C, 1993, 8-9.

121

уједно и условило чин признања НДР-а. Дана 27. новембра је послао

поменутим земљама ноте и дао им је период од шест месеци да

испуне овај ултиматум. Овим поступком Хрушчов је Аденауера ставио

у веома незгодну ситуацију. Његова магнетна теорија, западне

евроинтеграције, привредно чудо, све је могло да се сруши истог

тренутка уколико би Берлин био изгубљен, чега је и сам био

свестан. Овај потез совјетског лидера био је изванредан, помоћу

њега покушао је да изврши опоравак свог источнонемачког сателита,

изнуди његово признање од стране западних капиталистичких земаља

и доведе две Немачке у ситуацију да самостално преговарају о

поновној реунификацији. Уколико би дошло до тога, на власти у

Западној Немачкој би се нашли социјалисти предвођени Карлом

Шумахером, који су и овако већ критиковали Аденауеров

„евроатлански“ фанатизам и његово занемаривање положаја источног

дела Немачке. Аденауер је био свестан резултата уступака СССР-у,

а то је оно што су одувек имали, Западни Берлин, те користи од

потенцијалних преговора никако није било. Заступао је став да је

Совјетски Савез једина земља која може имати дипломатске односе и

са НДР и СРН, заборављајући притом трговинске споразуме између

двеју Немачки, потписане нешто пре његове изјаве. Но, у сваком

случају она је упућена САД-у, а правдана је тако што би

евентуално успостављање односа са НДР значило тотални дисбаланс

пре свега на унутрашњу политичку ситуацију у Западној Немачкој,

122

јер се Аденауер привремено одрекао источног дела државе ради

евроатлантских интеграција.158

Велика Британија и њена влада на челу са МакМиланом је

настојала да се огради од ове ситуације, нежелећи притом да

поистовећује своју судбину са судбином државе против које је

ратовала два пута у XX веку и која је замало два пута извршила

потпуну инвазију на британско острво. Њихова прагматична политика

се показала потпуно исправном, зашто покретати нуклеарни рат

зарад преношења ингеренција са совјетске на источнонемачку

команду? Ово питање ће заменити позната кованица, такође у облику

реторичког питања која је карактерисала деморализацију Француске

током 1940. године: Pourquir mourir pour Danzig?Ипак, једини који је

могао да покрене оба активациона кључа нуклеарног рата био је

Ајзенхауер. Амерички председник је, такође, заступао помирљиву

политику и истицао је да је много значајније умирити америчку

јавност него заплашити Совјете. На конференцијама за штампу,

одржаним 18. фебруара и 11. марта 1959. године, дао је изјаву у

којој је истакао да не намерава да уђе у копнени рат, у Европи.

Осим тога, апсолутно је искључио сваку могућност употребе

нуклеарног оружја, јер како је рекао „не знам шта се њиме може

одбранити“. Међутим, као право изненађење, наступио је Де Гол

истичући свестрану и директну помоћ Савезној Републици Немачкој,

показујући тиме да је Француска једина западна земља на коју

158Џон Луис Гедис, наведено дело, 207.

123

Аденауер може да се ослони. Сасвим је приметно да је Де Гол себи

могао да приушти тако бескомпромисан став, јер не живи у Белој

кући и непоседује нуклерани арсенал намењен масовном уништењу.

Вео његове сентименталности заправо прекрива лице које жели

политичко првенство на европском континенту, те је спреман да

подржи и максималну милитаризацију СР Немачке. Његова

антиришељејевска политика била је највише изражена у његовој

разметљивој бескомпромисности према Хрушчовљевом ултиматуму. У

међувремену, државни секретар Далс је настојао да направи

компромис између англо-америчког и француског става те је сам

предложио „теорију о заступнику“, која не би правила уступке

Совјетском Савезу, али би зато источнонемачки службеници били

„заступници“ СССР-а. Почетком 1959. године, овај став је

категорички одбацио Аденауер, након чега се Далс повукао и самим

тим није ни помишљао да се озбиљније заузме за предлог немачке

конфедерације. Иако је Хрушчов приметио да су карте у његовим

рукама, није могао ни да помисли каква су Ајзенхауерова

размишљања, од којих наводим само једно, када је истог дана по

пријему ултиматума, преко телефона саопштио Далсу да би пристао

чак и на Берлин, као слободан град, под контролом Уједињених

нација.159 Ипак, у циљу проналажења компромиса, сазвана је

Конференција министара спољних послова, 11. маја 1959. године у

Женеви, где су присуствовали представници четири велике силе.

Западни министри су предложили да се одрже слободни избори након

159Henri Kisindžer, наведено дело, 510-516.

124

чега би дошло до уједињења, Берлин би постао престоница такве

Немачке, а након тога би се потписао мировни споразум и хладни

рат привео крају. Друга, совјетска, страна је пак предлагала да

се изврши демилиризација Западног Берлина и да се он претвори у

слободан град, обе Немачке да се демилитаризују, али притом да

задрже своје постојеће друштвене системе, након чега би се

потписао мировни споразум са обе државе. Увидевши да решење није

могуће због тврдих ставова обеју страна, конференција је

затворена, а ситуација је препуштена ишчекивању Хрушчовљевог

потеза.160

Нажалост, на дан истека предвиђеног рока, 27. маја 1959.

година амерички државни секретар, Џон Фостер Далс, преминуо је

након дуготрајне борбе са канцером, али зато на срећу Западних

Берлинаца, Никита Хрушчов није истрајао у својој претњи, те се

овај почетак Берлинске кризе задовољавајуће завршио, а Европа је

избегла да упадне у проблем који би, према својим капацитетима,

готово сигурно превазишао каснији „кубански сценарио“. Осим тога,

Хрушчов је успут разочарао Источне Немце који су већ готово

испланирали како ће управљати новим „слободним градом“.

Неколико месеци касније, Никита Сергејевич Хрушчов, био је у

двонедељној посети Сједињеним Америчким Државама, где се састао

са америчким председником, Двајтом Ајзенхауером. Посета је

160 Kitty Newman, Macmillan, Khrushchev and the Berlin Crisis, 1958-1960, Routledge, 2007,171.

125

трајала од 15. до 27. септембра 1959. године. По доласку у САД,

Хрушчов је одржао деведесетоминутни састанак са Ајзенхауером у

Белој кући, који је углавном протекао у приватним разговорима и

исказивању Ајзенхауерове гостољубивости. Следећег дана је обишао

Капитол и имао прилику да се упозна са Џоном Ф. Кенедијем, тада

сенатором Масачусетса. У периоду од 17. до 24. септембра обилазио

је државе Њујорк, Ајову, Пенсилванију и Калифорнију. Дана 25.

септембра Ајзенхауер и Хрушчов одлетели су хеликоптером у Камп

Дејвид. Сутрадан су разговарали о главној теми спотицања,

Берлину, прво у формалном састанку, а затим више неформално током

шетње и приватнекомуникације између Ајзенхауера и Хрушчова, који

је контакт остваривао преко свог преводиоца, Олега Тројановског.

Ипак, поред интезивне размене мишљења њих двојица нису успели да

постигну договор о Берлину. После ручка, Ајзенхауер је Хрушчова

одвео на своју фарму у околини Гетисбурга, у Пенсилванији. У

недељу, 27. септембра, Ајзенхауер се поново срео приватно са

Хрушчовим, коме је то био уједно и последњи дан посете, те је

након нове рунде преговора коначно дошло до остваривања

компромиса поводом Берлинског питања. Хрушчов је обећао да неће

инсистирати на року за преговоре о Берлину, а Ајзенхауер је

пристао на предлог Хрушчова који се залагао за Самит четири силе,

укључујући Британију и Француску, као начин да се даље расправља

о Берлину и другим спорним питањима.161

161 DaleW.Nelson, The President Is at Camp David, Syracuse, 1995, 45-52.

126

Обе стране су сматрале да је посета велики успех. Иако то

није крај Хладног рата, тензије између две суперсиле су знатно

олакшане. Обојица су пружили одређене уступке, чиме је

заоштравање односа барем одложено, а као симбол ових разговора

остала је сентенца „дух Кемп Дејвида“ која сведочи о атмосфери

током посете совјетског лидера Сједињеним Америчким Државама.

Пошто је договор састанка био да се закаже састанак четири

окупационе силе на којем ће се расправљати проблем Берлина,

Ајзенхауер је хтео прво да се консултује са савезницима. Међутим,

Де Гол је упорно је одбијао позив на тај скуп, уколико Хрушчов

претходно не дође у посету Паризу, на шта је овај пристао. Али,

пошто тај билатерални састанак није могао да се одржи пре маја

1960. године, у међувремену, 1. маја, оборен је амерички

шпијунски авион У-2, који је са пилотом Френсисом Геријем

Пауерсом летео од САД базе у Пешавару, Пакистан, до града Бодо у

Норвешкој, преко Совјетског Савеза, притом сакупљајући

информације о ракетним положајима у тој држави162. Наиме, Пауерс

је имао за циљ да направи фотографије из ваздуха Свердловска и

Плесетска, као и Мајак - индустријског центра за обраду

плутонијума. За лет У-2 се сазнало од раније, па је он очекиван.

Подигнута је узбуна дуж кавкаско-уралске регије, те убрзо након

што је авион регистрован, генерал-потпуковник, Јевгениј Савитски,

162 James T. Patterson, Grand expectations, The United States, 1945-1974, New York-Oxford,1996. 425.

127

наредио је својим јединицама да истог момента нападну

непријатељски авион. После више неуспешних покушаја, авион је

погођен код Дегтиарска, а оборио га је пројектил S-75 Двина,

испаљен из батерије којом је командовао Михаил Воронов. Пауерс је

успео да се спаси катапултирајући се из авиона и слетивши

безбедно падобраном, где су га на тлу сачекале совјетске

јединице.163

Након овог догађаја, Хрушчов је отказао посету Паризу, као и

предлог о самиту четири окупационе силе. Иако је бурно и оштро

реторички реаговао, заправо је само показао супротно од оног што

се од њега очекивало. Поред западних убеђења да Хрушчов тражи

само повод за избијање рата и кризе, у овом случају се види да он

заправо тражи разлог да то не уради. Ово је била сјајна прилика

да се обнови Берлински ултиматум и да се приграбе максимални

уступци, које западњаци не би смели одбити. Ипак, пошто је

устукнуо пред новим и опаснијим изазовом, његова реторика се

постепено преварала у испрану демагогију којом више никог није

могао да заплаши, све до изградње Берлинског зида и инсталирања

нуклеарних глава на Куби.

Пошто су уследили амерички председнички избори, Хрушчов је

објавио још једно одлагање рока за одговор на задат ултиматум од

27. новембра 1958. године. У међувремену, у септембру 1960.

163André Fontaine, History of the Cold War: From the Korean War to the present, New York,1968, 338.

128

године, прекинуо је неофицијелну забрану нуклеарних тестирања,

коју су и једна и друга страна поштовале три године164.

Амерички председнички избори одржани су 1960. године.

Кандидат Републиканске странке био је Ричард Никсон,

потпредседник за време Ајзенхаурове администрације, док су

демократе за свог кандидата истакле Џона Ф. Кенедија, сенатора

Масачусетса. На овим изборима, односно у предизборној кампањи

уведена је новина у виду ТВ дуела између председничких кандидата.

Серија од четири телевизијске дебате је доста утицала на

остварење танке победе Џона Кенедија, који је добио 34,221.485

гласова бирача и 303 гласа изборног тела, док је поражени Никсон

добио 34,108.684 гласа бирача и 219 гласова изборног тела. Ако

посматрамо проценте, Кенеди је освојио 49,7%, а Никсон 49,5%.

Иако неће бити дуго на власти због атентата који ће бити извршен

на њега 22. новембра 1963. године, Кенеди ће са Хрушчовим кроз,

можда, две највеће кризе (Берлинска и Кубанска) хладног рата

оставити трајан симбол овом периоду.165

Посматрајући догађаје који су наступили у пролеће 1961.

године, нити једна нити друга страна није имала успеха у својој

политици. Источном блоку као велики проблем се наметнула

„берлинска капија“ која сваким даном постајала транзитнија, али

164Henri Kisindžer, наведено дело, 518.

165Henri Benford Parks, наведено дело, 748-749.

129

само у једном смеру. Разговори Хрушчова и Улбрихта су вођени од

новембра 1960. са циљем усаглашавања низа приоритета, који су

наведени према њиховом значају:

1. Западно прихватање уговора четири силе којима се признају

обе Немачке, а Западни Берлин се проглашава „слободним

градом“ или

2. Привремени споразум четири силе о Берлину током преговора

о мировном уговору или

3. Сепаратни мировни уговор између Совјетског Савеза,

његових савезника и НДР који би дао Источним Немцима

контролу над правима уласка у Западни Берлин.

Улбрихт је неколико недеља касније изјавио да је тешка економска

ситуација у НДР-у заправо последица совјетских потреба за

репарацијама, као и да је Западна Немачка достигла своје

привредно чудо захваљујући подршци Американаца и њиховом

Маршаловом плану. Са друге стране, Кенедијева администрација је

лоше започела са фијаском у Заливу свиња. Након двоструког

понижења CIA-е, која није успела да обори Фидела Кастра на Куби,

комунизам је дошао у америчко двориште и постао опасна претња да

се попут гангрене рашири на оба америчка континента.

Ипак, Берлин је представљао магнет за обе стране и осим што

је стварао несугласице, представљао је тему која спајала све

чешће државнике у циљу проналажења трајног решења. Тако је дошло

130

до сусрета Кенедија и Хрушчова у Бечу, од 3. до 4. јуна 1961.

године, где су се обојица имплицитно понадали да ће супротна

страна направити одређене уступке. Међутим, пошто се то није

десило, Хрушчов је опет изнео свој Берлински ултиматум, овај пут

усмено, те да ће потписати сепаратни уговор са НДР-ом, уколико не

дође до споразума о промени статуса Западног Берлина. Иако је у

почетку настојао да одржи statusquo у Берлину, предомислио се, што

није било за не очекивати од Хрушчова. Ово је обрадовало Дина

Ачесона, који је саветовао Кенедија да прихвати ултиматум, јер је

Берлин постао много дубље питање од саме Немачке. Будући да га

амерички председник није послушао, он (Кенеди) је 25. јула дао

изјаву на националној телевизији у којој је навео да их

(Американце) комунисти не могу и неће истерати из Берлина, те ако

буде потребно употребиће силу. Десетак дана раније, Валтер

Улбрихт је сазвао конференцију за штампу где је изјавио да би

предложени сепаратни мир дао НДР контролу над свим прилазним

путевима Западном Берлину. Након тога наставио је: „Нико нема

намеру да изгради зид“. Следећег дана, маса људи напуштала је

Источни Берлин пре него што Улбрихт уради оно што је обећао да

неће урадити. Већ 3. августа, Валтер Улбрихт је у Москви

предложио Варшавском пакту успостављање контроле дуж граница НДР-

а, па чак и саму изградњу зида, за који је, претпоставља се,

добио дозволу од Хрушчова.166

166Џон Луис Гедис, наведено дело, 214-217.

131

У суботу, 12. августа 1961, лидери НДР присуствовали су

коктелу, организованом од стране владе НДР-а, у гостионици у

Долнсеу, у шумовитој области на северу Источног Берлина. Тада је

лидер SED-а, Валтер Улбрихт, потписао наредбу о затварању границе

и подизању зида, који ће поделити Западни Берлин од остатка

Источне Немачке. У поноћ, полиција и јединице источнонемачке

војске су почели са блокадом границу, те је до јутра, 13.

августа, граница са Западним Берлином била скроз затворена. Исте

војне јединице, уз помоћ радника, почеле су са „цепањем“ улица,

рушењем неких зграда ради изградње зида, трчањем уз границу ради

инсталирања бодљикаве жице како пролаз не би био проходан за

већину возила. Укупна дужина којој ће бити подигнут зид износиће

156 километара, око три западна сектора, укључујући и 43

километра, који деле Западни и Источни Берлин. Баријера је

саграђена са унутрашње стране Источног Берлина и источнонемачке

територије како се не би повредиоинтегритет Западног Берлина. До

17. августа је изграђен први зид са основним конкретним

елементима, које су пре свега чинили велики бетонски блокови167.

Током изградње зида, око 10.000 припадника Националне народне

армије (NVA) и 7.000 из Борбених група радничке класе (KDA)

167 Зид ће временом проћи кроз четири фазе изградње: Жичана ограда (1961),

Побољшана жичана ограда (1962-1965), Бетонски зид (1965-1975) и Грензмауер 75

(1975-1989).

132

стајали су испред њега са наређењем да пуцају у свакога ко покуша

да пребегне. Осим њих, било је ангажовано неколико стотина

тенкова.Поред тога, ланац ограде, зидови, минска поља и друге

препреке су инсталирани дуж целе западне границе ДР Немачке.

Велика површина ничије земље је очишћена да пружи јасан преглед

терена како би се лакше уочили бегунци који су покушавали да

пређу у Западни Берлин. Као занимљивост треба споменути да је 15.

августа први војник прешао у Западни Берлин. Наиме, док је чувао

границу, Конрад Шуман је направио „скок слободе“ преко бодљикаве

жице, на углу Бернауер и Рупинер штрасе/улице. Фотографија, док

прескаче бедем, за тренутак је обишла свет и данас представља

једну од најпознатијих фотографија из времена хладног рата.168

Након изградње два паралелна зида, куће и сва конструкција

између њих је уништена, а на том простору је направљено минско

поље, које било прекривено или песком или шљунком и носило је

назив зона Газе. Дуж те зоне простирао се асфалтиран пут који је

служио за војну контролу граничног сектора. Четврта генерација

зида, позната и као Stützwandelement UL 12.11, била је коначна и

најсофистициранија верзија зида. Почела је са изградњом 1975, а

завршена око 1980.године. Изграђен је од 45.000 одвојених делова

армираног бетона, сваки 3,6 метара висок и 1,2 метара широк.

Трошкови изградње су износили око 16.155.000источнонемачких

марака, односно 3.638.000 америчких долара. Врх зида је био

168 Hans-Hermann Hertle, наведено дело, 42.

133

обложен са глатком цеви ради отежаног пењања, а поред тога

постојали су и пси на дугим линијама, „кревети ексера",„смрт

трака", а укупно је било преко 165 осматрачница и 20 бункера.169

За време постојања Берлинског зида од 1961. до 1989, на

основу података немачких историчара, сматра се да је око 5 075

људи успело да побегне у Западни Берлин, док је њих 136 убијено

приликом покушаја бекства. Људи су покушавали на најразличитије

начине да побегну, неки су копали тунел по земљом, неки су то

радили простим прелажењем преко зида, а неки су настојали уз

помоћ глајдера да пређу на другу страну. Било је и покушаја

бацања бомбе на зид, као што се то десило 26. маја 1962. године,

на углу Бернауер и Шведтер штрасе, када је неко експлозивом

разнео део зида. Тридесет година касније утврдило се да су то

урадила два полицајца која су успела да пређу на другу страну.

Постојала је и тачка прелаза, која је постала симбол Берлинског

зида, звала се ChеckPointCharlie. Кроз тај прелаз западноевропски

званичници, а касније и обични грађани, могли су уз дозволе да

дођу у Источни Берлин у посету код пријатеља или рођака.170

Током 1961. године у покушају бекства биће убијено

дванаесторо људи, и то: Ида Сикман, Гунтер Литфин, Роланд Хоф,

169 Wieland Führ, The Berlin Wall and inner-German border, Petersberg, 2009, 74-75.

170Hans-Hermann Hertle, наведено дело, 124.

134

Рудолф Урбан, Олга Сеглер, Бернд Лунсер, Удо Дулик, Вернер

Пробст, Лотар Леман, Дитер Волфарт, Инго Кругер и Георг Фелдан.171

Реакције из света на подизање Зида су биле углавном

стихијске и није се придавао значај његовој конструкцији у првом

тренутку, у складу са Кенедијевом политиком миноризовања тог

момента. Међутим, потпредседник САД-а, Линдон Џонсон ће долетети

19. августа у Берлин како би дао подршку изолованој берлинској

енклави, те услед постојећег стања упутиће Кенедију меморандум,

који се у том тренутку налазио на једрењу. Три дана раније,

одржане су бурне демонстрације на западној страни, а

градоначелник Вили Брант је говорио пред око 200,000 окупљених.

Када је постало јасно да Сједињене Државе неће одговорити силом

на подизање зида, Западни Берлин и Савезна Република Немачка

запрепашћено су се суочили са реалношћу, коју су додуше и сами

слутили, али нису смели себи да признају. Једини потез што је

Кенеди по питању Берлина учинио, било јеслање око 1.500 војника

на „аутобан“ који је ишао кроз Источну Немачку, притом

изазивајући Совјете да их нападну, међутим они за тиме нису имали

потребе, тако да се Кенедијева берлинска политика свела на чувену

реченицу од 26. јуна 1963. године: Ich bin ein Berliner...

Закључак

171 Hans Werner Richter, Die Mauer oder der 13. August, Reinbek, 1961, 90.

135

Немачки параидеолошки развој након Другог светског рата

представљао је синтезу негативне националне прошлости и тренутног

светског поретка који се највише рефлектовао на старом

континенту. Као хладноратовски експеримент и пример, Немачка је

парадоксално одржавала стабилност у свету, у другој половини XX

века. Иако је немали број криза, које су се јављале на том

географском поднебљу, доводио свет до усијања, па често и ивице

нуклеарног сукоба, немачко животно подручје је истовремено

представљало гаранцију да неће доћи до коначног војног обрачуна

капитализма и комунизма. Међутим, како је време одмицало, оба

система су показивала своје предности и мане, јачине и слабости,

врхунце и пропасти.

Ако се обрати пажња на политичко-економску слику међуратне

Европе, може се констатовати да је Европа, пре Другог светског

рата, представљала је једну капиталистичку заједницу са

комбинованим системом који се огледао у мешавиниlaissez-faire

политике и економског диригизма, у зависности да ли је државом

преовладавао парламентаризам или диктатура, а цела ова заједница

се граничила са изолованим совјетским комунистичким системом,

који је био оличен у централно планској привреди, иначе

најекстремнијој верзији економског диригизма.

Други светски рат ће драстично изменити ову слику. Осим

идеолошке поделе Европе посредством Гвоздене завесе, велику

трансформацију ће доживети готово све земље. Државе Источне и

136

Централне Европе са Балканом, осим Грчке, ће потпасти под утицај

совјетске сфере и своје заостале и индустријски полу или потпуно

неразвијене системе ће преобразити у индустријски погон за

енормну производњу, која ће се махом рефлектовати у гранама тешке

индустрије. Политички систем ће се, такође, есенцијално

променити, па ће страначки плурализам бити замењен челичним

једнопартијским системом, који ће своје оличење налазити у

Московском суверену. Са друге стране, Западна Европа ће доживети

друштвену и економску илуминацију услед перманентног процеса

амерканизације, који ће захватити овај део европског континента.

Наиме, пошто је Сједињеним Државама рат парадоксално, али

дословно, значио спас и излаз из Велике депресије, наравно уз

констатацију да рат није вођен на америчком континенту, оне су

током четрдесетих година доживеле економски просперитет, те су

биле у могућности да путем разних материјалних видова помоћи,

конкретно Маршаловог плана, наметну западноевропским земљама

одређене смернице у даљем привредном, војном и политичком

развоју, затим у обликовању потрошачких навика, те подстицању

стварања нових културних и социолошких трендова. Време хладног

рата довело је земље Западне Европе под кишобран САД-а, под којим

ће се развити већина економских и војних институција, са циљем

одолевања источним идеолошким налетима, а уједно представљаће и

заштиту Сједињених Држава од „црвене опасности“ у свом дворишту.

Некако у центру свега се нашла Немачка, која је била окупирана и

подељена на две идеолошки, политички и економски диферентне

137

државе. Док је Источна Немачка служила беспоговорно Москви,

Западна је веома брзо инкорпорирана у евроатлански сектор, чак и

поред француске германофобије која је сву суштину налазила у

Мирабоовој реченици: „Пруска није држава са војском, већ војска

са државом“.

Ако обратимо пажњу на егзистенцију комунизма у Источној

Европи и начин функционисања, увидећемо да се права дескрипција

његовог постојања огледа у Платоновом објашњењу да „ако биљка

није посејана или засађена и ако се не узгаја на правом тлу,

развиће се у праву супротност, те јој је једино спас божанска

помоћ“172. Имајући у виду да је Маркс, као креатор идеологије,

комунизам представио као нужну алтернативу западном капитализму и

цивилизацији, његова појава кроз Лењинову револуцију на

неразвијеном истоку поприма све особине Платонове „биљке која

расте на погрешном тлу“ и прети да ће постати нешто што неће моћи

да се контролише. Иако је доследно спроведен концепт Марксовог и

Енгелсовог комунизма, који би се заснивао на национализацији

средстава производње и колективизацији сељачке пољопривреде уз

централно планску економију која је временски ограничена на пет

година, совјетски модел комунизма није представљао Марксов „идеал

коме се реалност мора прилагођавати“. Насупрот томе, он је

постао стање које се тежило успоставити, често не бирајући

методе, што се посебно рефлектује у побунама 1953, 1956, 1968, те

172Platon, Država, Beograd, 2002, 492b, 183.

138

1980. године. Иако је прешао пут од „социјализма у једној земљи“ до

стварања совјетског блока, овај модел комунизма, са Московском

резиденцијом, у „ланцима“ је држао остале чланице Варшавског

пакта, пре свега ради личне безбедности од капиталистичког

посредног насртаја. Наизглед позитивне карактеристике су се

одражавале у наглој индустријализацији и брзој акумулацији

државног капитала, чији процес након Другог светског рата имао

снажне ефекте на развој источноевропских земаља. Уз присилну

колективизацију, ово ће имати за последицу вештачку миграцију на

релацији село-град, те ће становништво у градовима нагло порасти.

Будући да су мала и средњаприватна предузећа постала ендемска, да

је експропријација експропријатора достигла своју кулминацију,

рапидна индустријализација и систем колхоза су извршили потпуно

реструктуирање источноевропског друштва. По питању планске

економије, постојање централног плана је регулисало готово сва

дешавања унутар националне, те и блоковске економије.

Инвестиције, понуда, потражња, извоз, увоз, акумулација, штедња,

прерасподела, све се вршило преко главног централног плана који

се гранао на чак милионе индекса ситнијих планова. Ово све је

пратиo огроман бирократски апарат, наравно уз контролу Политбироа

и Централног комитета, као и економско-политичког тела -

Централног економског савета. Ипак, при међународној трговини

совјетски модел нетржишне економије је морао развити модул по

којем би покрио диференцијације у ценама, настале током

билатиралне трговине са тржишним економијама Запада. Овај проблем

139

је решаван кроз постојање фонда који би покрио дефицит, а

присвојио суфицит приликом овакве кооперације. Иако су производи

поседовали одређен квалитет, прописан индексом плана, они често

нису били конкурентни са производима капиталистичког света, те

стога су најчешће пласирани на трговински простор унутар СЕВ-а. У

погледу спровођења политике panemetcircenses, како би се створила

држава општег благостања, држава је обезбеђивала екстремно ниске

трошкове за основне животне потребе. Осим тога, програм из 1919.

Букхарина и Преображенског о социјалном осигурању је проширен, те

сваком гарантовано пуно запослење, бесплатно образовање,

евентуалну социјалну помоћ и здравствену негу. Са друге стране,

огромне инвестиције, са акцентом на тешку индустрију, која је

себи приграбила око 84% укупних инвестиција од 1945-1991, у

Источном блоку, захтевале су пропорцијално улагање у

инфраструктуру и модернизацију у производњи. Као недостатак

наведених фактора промена, готово цео свет, а не само

комунистички систем, погодиће тзв. Шумпетерова структурна криза.

Данас се може аргументовано потврдити да је она имала кардиналан

утицај на развој совјетског комунизма. Пошто компаније и

индустријске гране, које се држе старих технологија и метода нису

у стању да се промене, њима је нужно, према Шумпетеровој теорији,

да временом нестану. Одбијање процеса реструктуирања економије у

циљу развоја нове технологије и прилагођавања новим секторима

производње имало је далекосежне, ако не и пресудне утицаје на

пропаст комунизма у Европи. Имајући у виду економску ренесансу

140

педесетих и шездесетих, преко стратегије екстензивног развоја,

засноване на повећаној акумулацији капитала и порасту радне снаге

у просеку за 1% годишње, криза 1973. године дочекала је потпуно

неспремне како економисте, тако и државнике совјетског блока.

Западна Европа је насупрот Источној сама тежила ка

јединству, уз малу помоћ Сједињених Држава, као посредника око

потенцијалних несугласица. Менделов социјални капитализам је

постао можда најбољи начин да се дефинише изглед послератног

привредног чуда, које је свој облик највише попримило у СР

Немачкој, током Аденауерове ере. Стварање Sozialpartnerschaft-а је

довело је до појаве међусобног, компромисног ограничења између

радника и послодаваца. Бевериџов извештај из 1942. ће својом

обухватношћу и конзистентношћу представљати Устав државе општег

благостања, чијем нивоу је можда Шведска била најближа. Тржишна

економија је била заступљена насупрот совјетском нетржишном

систему. Монопол услед здраве конкуренције није био могућ, а

представништва фирми су ширена на простору целе Западне Европе,

за разлику од источног блока, где је једна земља производила само

одређене производе за читаво тржиште СЕВ-а, односно где је била

заступљена планска подела рада. Тако на пример, Румунија је

постала произвођач и снабдевач дизел локомотива. Евроатланске

интеграције учврстиле су војни и економски систем и формирале

заједничку, социјалну тржишну економију у виду Европске заједнице

за угаљ и челик, а од 1957. године Европске економске заједнице.

141

Планска економија је постојала и на Западу, иако се битно

разликовала од централно планске економије истока. Крајем

шездесетих је уведена, а у циљу дефинисања смерница за политику

формирања плата KonzertierteAktion покренула је проток и размену

информација између представника синдиката, предузетника, државе и

Централне банке. Снажан развој ће се наставити до Никсоновог шока

и нафтне кризе 1973. године, када ће западни систем бити потресен

стагфлацијом, услед искривљења Филипсове криве, према којој

пораст инфлације мора пратити пораст запослених, међутим, 1973.

инфлација је расла пропорционално са порастом незапослених. Осим

тога, након окончања привредних промена у циљу модернизације,

уследила је елиминација застарелих елемената индустријске

структуре, те је према Јозефу Шумпетеру, уследила „депресија“,

која ће потрајати до почетка осамдесетих због константне кризе са

нафтом која ће се у највећој мери одразити у два маха, 1973. и

1979. године. Прва криза ће настати услед смањења извоза земаља

произвођача, услед неслагања са политиком земаља увозница према

Јом Кипурском рату, а друга криза ће бити изазвана Првим

Заливским ратом између Ирака и Ирана, 1979-1980. године. Западна

Европа и капиталистички свет ће успети успешно да преброде ову

кризу и наставе даљи ток интеграција са својим проширењем на

европске земље, које су до тада биле под диктаторском контролом -

Шпанија, Португал и Грчка.

142

Имајући у виду да су капитализам и комунизам били толико

удаљени, а да су се истовремено додиривали, највише на територији

Немачке, сасвим је постало јасно да ће у свету и Европи

преовладати она опција која буде победила у Немачкој. Иако то

тадашњи савременици нису увиђали, данас је поприлично експлицитно

да „домино“ теорија није зависила нити од Кореје, нити од Кубе,

нити од Вијетнама, нити од Боливије, већ само и искључиво од

Немачке, са центром у Берлину. Питање које отвара расправу јесте

да ли је Берлин са својим положајем и Зидом послужио као

катализатор пропасти комунизма или пак последњи бастион одбране

ове идеологије?

Као што сам већ раније навео, Берлин током година хладног

рата се може посматрати са више аспеката у зависности од значаја

и улоге коју је представљао за одређену страну. Геополитичко

окружење Берлина након 1945. године условило је да немачка

престоница постане камен спотицања, превасходно у америчко-

совјетским интересима који су се сударали на овом простору.

Чињеница и број од 135 000 палих совјетских војника, који су дали

живот за освајање Берлина, последњих дана Другог светског рата,

аргументовано говори у прилог Стаљиновим послератним тежњама да

западни сектор Берлина постане део совјетске сфере. Ипак, „црвени

страх“ и челична воља савезника, који су свој изговор тражили у

својим беспоговорним заслугама за пораз Хитлера, одржали су свој

положај у овом изолованом острву немало пола века. Ентузијазам

143

услед победе над првим безуспешним покушајем поновног освајања

Берлина, 1948. године, од стране Стаљина, као и заслуге

фантастично спроведеног ваздушног моста, убрзо ће утихнути услед

„совјетског шамара“ Трумановој доктрини, која је у крви угушена

истовремено кад и јунска побуна источнонемачких радника, 1953.

године. Економски диспаритет, који ће се огледати у животном

стандарду свих Немаца, условиће миграције од два до три милиона

људи из НДР у СРН, а Берлин ће послужити као „капија спаса“.

Прагматичност Валтера Улбрихта и његов недвосмислени утицај на

Хрушчовљеву поколебљивост, уз поменуту чињеницу, биће пресудни

фактори који ће довести до изградње Берлинског зида, најсуровијег

и најзаштићенијег граничног прелаза у светској историји. Иако је

Хрушчовљев ултиматум оставио озбиљног трага на самопоуздање

„западне тројке“, поједини савременици су убрзо могли да схвате,

нарочито после пада У-2, да је Никита Сергејевич Хрушчов

политичар чија се реторика претворила у неозбиљну претњу и

несигурну демагогију. На основу интерне преписке између Улбрихта

и Хрушчова, која се водила у периоду између 30. новембра 1960. и

30. октобра 1961. године, може се заправо уочити снажна жеља и

иницијатива источнонемачког лидера, за подизање непрелазне

баријере унутар Берлина, док је Хрушчовљева улога сведена на

сагласност и савете како то спровести. Мада није тема анализе,

тешко је неосврнути се на карактер совјетског лидера, који се

показао неодлучан и неспреман улоге коју му је историја доделила.

У тренутку када је могао свој ултиматум спровести у дело, он је

144

поклекао и застао, да ли уплашен или непромишљен, или несвестан

значаја тог момента, у сваком случају на својим плећима понеће

одговорност ако не стварања, онда дефинитивно продужења берлинске

хладноратовске борбе. За нама остаје можда вечно питање да ли би

Брежњев искористио Хрушчовељеву прилику? Како год, након 13.

августа 1961. и спровођења операције „Кинески зид II“, Берлин ће

у наредних 28 година постати уједно и европски Алкатраз и град-

симбол слободе и отпора. Њих 138-оро ће бити највише свесни тог

значења, од Иде Сикман до Криса Гефроја, имена и судбине тих људи

заувек ће остати уклесани у бетонске блокове, сада остатака, те

мегаломанске конструкције. Оно што ће разликовати Берлин од

осталих хладноратовских жаришта, јесте чињеница да до правог

сукоба никада неће доћи. Осим тога, ту је и перманентност, која

ће постојати током читавог хладног рата, док остали сукоби

представљају само његов хронолошки сегмент. На самом крају, ту је

променљив успех у међусобном надмудривању и дипломатском рату,

који ће резултирати падом Берлинског зида 1989, а уједно и

пропашћу комунизма.

На крају остаје коначан одговор на питање „Да ли је Берлин био

катализатор пропасти или последњи бастион одбране комунизма?“.

Узимајући све чињенице у обзир, које се тичу овог града, као

и све карактеристике обеју идеологија, може се рећи да је Берлин

са својим Зидом био парадоксално фактор стабилизације унутар

Немачке и непролазна рампа за грађане Источне Немачке, чиме је

145

допринео одржавању совјетског сателита, уједно и опстанку и

привидном јачању Варшавског блока. Ипак, са друге стране, он је

доста допринео негативној перцепцији комунизма у свету.

Структурна криза дефинитивно није утицала на младе да одбаце

своје постере са ликом Че Геваре као што јесу репресивне мере

СССР-а у оличењу милитарних интервенција Варшаваског пакта према

својим сателитима, као и режимска контрола над њиховим

привредама. У том смислу, Берлин је допринео паду комунизма, јер

су пукотине у његовом зиду настајале упоредо са руинирањем

совјетског система. Осим тога, совјетски лидери нису хтели да

прихвате самосталан развој пута у комунизам, који су остварили

Југославија и Кина, што је такође представљало кардиналну грешку.

Режимско управљање из Москве је само подривало већ трули систем.

Црвени џин се нашао на стакленим ногама, а „гласност“ је

представљала само последњу дијагнозу болесника на самртној

постељи. Једино што се можда може замерити Горбачову јесте што је

срушио пола века борбе за Берлин и Немачку. Свакако не

уједињењем, јер оно је постало неминовностм, али сигурно својом

изјавом Бушу да цела, јединствена Немачка треба да постане део

НАТО пакта уколико то њен народ жели. Овим је све у недалекој

прошлости изгубило своју суштину. Питање које се намеће јесте:

Која је била сврха Берлинског зида? Показало се на крају да је

Берлин представљао заиста „домино“ ефекат, али по комунизам и

Совјетски Савез. Осим претходног иза свега остаје знатан низ

реторичких питања без одговора. Ипак, једно суштинско питање

146

које тера човека на размишљање се издваја у односу на друга:

Шта би било да је Берлин пао у руке Совјета?

147

Литература:

Alan John Percivale Taylor, English history 1914-1945, Oxford,1965.

Alan Milward, The Reconstruction of Western Europe, 1945-1951,Berkeley, 1984.

AleksejLeontjev, Marshallovnačrtvlučistvarnosti, Ljubljana, 1948. Аlfred Grosser, France, Germany in the Atlantic Community,

International Organization 17, no. 3, Cambridge, 1963. Altiero Spinelli, The Growth of European Movement Since World War II,

European Integration, Baltimore, 1957. André Fontaine, History of the Cold War: From the Korean War to the

present, New York, 1968. Andrej Mitrović, Vreme netrpeljivih. Politička istorija velikih država Evrope

1919-1939, Podgorica 1998. Act of Military Surrender Signed at Rheims at 0241 on the 7th day of May 1945,

The Avalon Project, Yale Law School, New Haven, 2008. Basic Law for the Federal Republic of Germany, German Bundestag,

Berlin, 2010. Beata Ruhm von Oppen (ed.), Documents on Germany under

Occupation1945-1954, London and New York, 1955. Bernard Wasserstein, Barbarism and Civilization: A History of Europe in

Our Time. Oxford, 2007. Bogdan Antoniu, The Origins of the Cold War: A Historiographical Review,

în Euro-Atlantic Studies, nr.3, Bucureşti, 2001. Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918- 1988,Tom III, Beograd,

1988. Виталий И. Феськов, Константин А.Калашников, Валерий

И.Голиков, Советская Армия в годы «холодной войны» (1945-1991),Томск, 2004.

148

Vladislav M. Zubok, Khrushchev and The Berlin Crisis (1958-1962), Cold War History International Project, Working Paper No. 6,Washington, D.C, 1993.

Волтер Лакер, Историја Европе 1945-1992, Београд, 1999. Gerhard Naumann, Eckhard Trümpler, Von Ulbricht zu Honecker,

Berlin, 1990. Grupa autora, Kratka istorija Nemačke, Beograd, 2009. Gunter Bischof,Cold War Respite, The Geneva Summit of 1955, Baton

Rouge, 2000. DaleW.Nelson, The President Is at Camp David, Syracuse, 1995. Daniel Deudney, John Ikenberry, Who Won the Cold War?, Foreign

Policy, No. 87, Chicago, 1992. David Clay Large, Berlin, New York, 2000. Dezmon Dinan, Menjanje Evrope-Istorija Evropske unije, Beograd, 2010. DieBodenreforminderSBZ - 1946, MajaUlbrich, WDR: 1996, 33 min. Dragoljub R. Živojinović, Trumanova doktrina, Dokumenti o

američkoj istoriji, Beograd, 1971. Dušan Čalić, Osnivanje, zadaci i razvoj SEV-a, Zagreb, 1969. Душко М. Ковачевић, Бранислав Ћурчић, Париска мировна

конференција и мировни уговори из 1947. године : (мировни уговори у XXвеку). Књ. 2, Нови Сад, 1996.

Excerpt from the „Long Telegram“, Foreign Relations of theUnited States 1946, Volume VI Eastern Europe; „The Soviet Union.“Washington, DC, 1969.

Erik Hobsbaum, Globalizacija, demokratija i terorizam, Beograd, 2008. European Union, Consolidated versions of the Treaty of the European Union and

of the Treaty of establishing the European Community, Luxembourg, 2010. Ivan T. Berend, Ekonomska istorija Evrope u XX veku, Beograd, 2009. Ivan T. Berend, Evropa posle 1980, Beograd, 2012. Ivan T. Berend, Centralna i Istočna Evropa, Podgorica, 2001. James T. Patterson, Grand expectations, The United States, 1945-1974,

New York-Oxford, 1996. Jörg Roesler, Wirtschaft der Deutschen Demokratischen Republik,

Erfurt, 2002. John Pritchard, Sonia M. Zaide (eds.), International Militarz

Tribunal Nuremberg, judgement of 1 October, 1946, in The Trial of GermanMayor War Criminals, Nuremberg, 1946.

149

Kitty Newman, Macmillan, Khrushchev and the Berlin Crisis, 1958-1960,Routledge, 2007.

Lord Dover, The life of Frederic the Second, king of Prussia, Том 2,London, 1832.

Mark Mazover, Mračni kontinent, Evropa u dvadesetom veku, Beograd,2011.

Mart Laar, The Power of Freedom, Central and Eastern Europe after 1945,Tallinn, 2010.

Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти, ИсторијаСовјетског Савеза, Подгорица, 2000.

Никита Сергеевич Хрущев, Воспоминания, Москва, 1999. Nikita Sergeyevich Khrushchev, Special Report to the 20th Congress of

the Communist Party of the Soviet Union, February 24-25, 1956,Moskow. Pierre-Henri Laurent, Paul-Henri Spaak and the Diplomatic

Orgins of the Common Market, 1955-1956, Political Science Quarterly85, no. 3, Medford,1970.

Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd, 2003. Projekt „17. Juni 1953“, Lagebericht nr. 168 des operativstabes

PDVP, Berlin, den 17.6.1953. Radovan Vukadinović, Hladni rat i Evropa, Zagreb, 1983. Raymond F. Mikessel, The Bretton Woods debates: A Memoir,

Princeton, 1994. Remigiusz Bierzanek, Zasady praune pkojewego wspolistnienia i ich

kodifikacja, Warszawa, 1968. Richard T. Griffiths, Europe’s First Constitution- The

European Political Community, 1952-1954, The ConstructionEurope, Dortrecht, 1994.

Richard T. Griffiths, The Beyen Plan, The Netherlands and theIntegration of Europe, 1945-1957, Amsterdam, 1990.

Robert Bideleux and Ian Jeffries, A History of Eastern Europe: Crisisand Change, Routledge, 1998.

Robert Rhodes James (ed.), Winston S. Churchill: His Complete Speeches,1897-1963: 1943-1949, London, 1974.

Robin Alison Remington, The Warsaw Pact, Case Studies in CommunistConflict Resolution, London, 1971.

Roy F. Willis, France, Germany and the New Europe, 1945-1963,Stanford, 1968.

150

Steffen Prauser, Arfon Rees, The Expulsion of the ‘German’Communities from Eastern Europe at the End of the Second World War, SanDomenico, 2004.

The Novikov telegram, Washington, September 27, 1946.U.S.Foreign Policy in the Postwar Period.

Ulrich Kluge, Winfrid Halder, Katja Schlenker, ZwischenBodenreform und Kollektivierung. Vor- und Frühgeschichte der sozialistischenLandwirtschaft in der SBZ/DDR vom Kriegsende bis in die fünfziger Jahre,Stuttgart, 2001.

United States Department of State, Foreign relations of the UnitedStates. Conference at Quebec, 1944, New York, 1944.

US Department of State, Foreign Relations of the United States FRUS, Vol.4, Washington, 1986.

Francis Fukuyama, The End of history and the Last Man, New York,1992.

Franco Piodi, From the Schuman declaration to the birth of the ESCS, Therole of Jean Monnet, Luxembourg, 2010.

François Duchêne, Jean Monnet. The first statesman of interdependance,New-York-London, 1994.

Friederike Sattler, Geschichte der Banken und Finanzmärkte, Docupedia-Zeitgeschichte, Berlin, 2010.

Hagen Šulce, Pregled nemačke istorije: sa grafitima, mapama,hronologijom, Beograd, 2001.

Hans-Herman Hertle, The Berlin Wall Story, Biography of a Monument,Berlin, 2011.

Hans Werner Richter, Die Mauer oder der 13. August, Reinbek, 1961. Harry Targ, Late Capitalism, Neoliberal Globalization and Militarism,

Chicago, 2006. Harry S. Truman, Memoirs, Volume Two Years Of Trial And Hope, New

York, 1965. Hastings Lord Ismay, NATO, The first five years 1949-1954, Bruxelles,

1955. Helge Berger, Germany and the Political Economy of the

Marshall Plan, 1947-1952, Europe's Post-War Recovery, Cambridge,1995.

Helmut Brätingaen, Doris Fürstenberg, Bernt Roder,Zwangsarbeit in Berlin 1938-1945, Berlin, 2003.

151

Henri Bemford Parks, Istorija SAD, Beograd, 1985. Henri Kisindžer, Diplomatija, Beograd, 2008. Cold War Documentary in HQ- Episode 7: After Stalin (1953--1956),

Warner Bros, 2012, 47 min. Charles Wyplosz, European Monetary Union - The Dark Sides of a Major

Success, London, 2005. Christian Ostermann, New Documents on The East German

Uprising of 1953, Cold war International History project Bulletin,Washington, D.C, 1995.

Christian Ostermann, The United States, the East GermanUprising of 1953. and the Limits of Rollback,Cold warInternational History project Working Paper No. 11, Washington, D.C,1994.

Christian Ostermann (ed.), Uprising in East Germany, 1953, The ColdWar, the German Question, and the First Major Upheaval, Budapest-NewYork, 2003.

Christoph Kleßmann, Kleine deutsche Geschichte, Berlin, 2007. C.C. Schweitzer (ed.), Politics and Government in Germany 1944-1994,

Oxford, 1995. Џон Луис Гедис, Хладни рат: Ми данас знамо, Београд, 2003. Western Declaration on Germany, the European Defense

Community, Chronology of Political Developments affecting Berlin, 1945-1956,Washington, D.C, 1959.

Wieland Führ, The Berlin Wall and inner-German border, Petersberg,2009.

William I. Hitchcook, The Cambridge History of the Cold War,Cambridge, 2010.

Wolfgang Kessel, The German Bundestag in the Reichstag building,Berlin, 2011.

Wolfgang Mühlfriedel, SAG-Betriebe – Schulen desSozialismus, Eine Skizze der historischen Entwicklung desstaatlichen sowjetischen Eigentums an industriellenProduktionsmitteln in der sowjetischen Besatzungszone und inder Deutschen Demokratischen Republik, Jahrbuch fürWirtschaftsgeschichte 1980/4, Berlin, 1980.

Yoko Yasuhara. The myth of free trade: the origins of COCOM1945-1950, The Japanese Journal of American Studies, No 4, Tokyo, 1991.

152

Američko-sovjetski odnosi u svetlu Berlinske krize 1961. godine (US-Soviet relations in the light...

Documents

Transcript of Američko-sovjetski odnosi u svetlu Berlinske krize 1961. godine (US-Soviet relations in the light...