123

International Journal of Scholarly Papers for Media and Society Research 

 

Stjepcevic, A. (2015), „Post‐Culture and Death(T) Oxication of ʹNormalʹ or 

How to Read a Postmodern Culture”, 

Media dialogues / Medijski dijalozi, Vol. 8, No. 3, pp. 123‐136.  

 

 

mr ANITA STJEPČEVIĆ 

Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet Nikšić, 

Crna Gora  

 

POST‐CULTURE AND DEATH(T) OXICATION OF “NORMAL”  

OR HOW TO READ A POSTMODERN CULTURE  

Abstract: The Man of the post‐culture is pressed by discomfort, infused with 

anxiety  and  challenged  by uncertainty.  Ideological  shaping  of  society with 

cultural and political hegemony did not disappear, but serves  itself with  li‐

bertarian aesthetics of ʺeverything is permittedʺ democracy. Modern culture 

sheds trough the whole community, reaching the banal details of everyday li‐

fe. The aim of this study is to, by examining the theoretical approaches in the 

study  of  culture,  reach  discourse  and  interests  behind  the  cultural  values 

shaped  in  the  jargon  of desirable  and normal. Focus  is  set  on  the plane  of 

theory that, rather than to heuristically circles the ʺview of the worldʺ, repre‐

sents  the  basis  for  active  participation  in  it. This  highlights  its  somewhat 

instumentalistic character and ʺinterveningʺ logic, which should mediate in 

everyday  social  situations. The  possibility  of  ontological  ex‐pression  of  the 

ʺordinaryʺ man, through his subjectiveness, in relation to the different forms 

of power, is the following landmark of the upcoming paper. 

Key words:  post‐culture,  cultural  studies,  post‐structuralism,  postmoder‐

nism, feminism and popular culture. 

 

 

124 

POSTKULTURA I DED(T)OKSIKACIJA „NORMALNOG“  

ILI KAKO ČITATI KULTURU POSTMODERNE  

Apstrakt: Čovjek postkulture pritisnut  je nelagodom, prožet strepnjom  i  i‐

zazvan neizvjesnošću. Ideološko oblikovanje društva kulturnom i političkom 

hegemonijom nije nestalo, već se služi slobodarskom estetikom „sve je dozvo‐

ljeno“ demokratije. Savremena se kultura proliva po cijelom društvu, sve do 

banalnih detalja svakodnevnog života. Cilj ovog rada je da, uvidom u teorij‐

ske pristupe unutar studija kulture, dopre do diskursa i interesa koji stoje iza 

kulturnih vrijednosti, uobličenih u žargon o poželjnom i normalnom. Fokus 

postavljamo na ravan teorije koja, umjesto da heuristički zaokruži „sliku svi‐

jeta“, predstavlja osnovu za aktivno djelovanje u njemu. Ovim se naglašava 

njen unekoliko instumentalistički karakter i „intervenišuća“ logika, koji treba 

da  posreduju u  svakodnevnim  društvenim  situacijama. Mogućnost  ontolo‐

škog ospoljavanja „običnog“ čovjeka, kroz subjektivni izraz, u odnosu na raz‐

ličite vidove moći, naredni je reper predstojećeg izlaganja.  

Ključne riječi: Postkultura, studije kulture, poststrukturalizam, postmoder‐

nizam, feminizam, popularna kultura 

 

 

1. TEORIJSKI UPLIV U KULTURNO 

Analize postulata kulture savremenog doba: rušenja tradicionalnih vrijednosti 

i  razapinjanja moralne  rigidnosti,  eskalacija komercijalnih  sadržaja koji nadražavaju 

sklonosti ka potrošačkom hedonizmu, multikulturalna proliferacija i snaženje položaja 

marginalnih grupa, sve to zaogrnuto plašom globalizacije, izrasle su na dekonstrukti‐

vističkim tendencijama humanizma modernih teorija. Ovaj „korpus teorijskog mišlje‐

nja“  (Đorđević,  2009,  s.  12), ujedinjen  sintagmom  studije  kulture1,  obuhvata  različite 

kulturalizme,  marksizme,  feminizme,  psihoanalize  i  sve  one  teorije  sa  prefiksom 

„post“ koje se ravnaju (i stapaju) sa kompleksnom platformom kulture postmoderne. 

Zajedničko ovim „konceptualnim mapama“ je „zalaganje protiv tradicije, protiv moderni‐

stičkih vrijednosti, protiv ideje homogenih i zatvorenih kultura, protiv elitizma bilo koje vrste i 

protiv diskriminacije svake vrste“ (Ibid., s. 13).  

Svaka društvena praksa, bez obzira koliko obično  izgledala, postaje relevan‐

tan predmet promišljanja. To hoće reći da elitistička praksa izuzimanja svakodnevnog 

života iz okvira analiza kulture odumire. Otkriti, demistifikovati i dekontruisati ideo‐

loški podtekst u svim činjenicama, opšteprihvaćenim hijerarhijama, podrazumijevaju‐

1 U  nastavku  će  se  ovim  konceptom  označavati  kompleksan  i  heterogen  diskursivni  format 

kojim se tretira kultura savremenog doba tj. postkultura. Kao nosilac priče o studijama kulture, 

sredinom XX vijeka, pojavio se Centar za istraživanja savremene kulture u Birmingemu, čiji su 

rad obilježila imena poput Rejmond Vilijams, Ričard Hogart, Edvard Tompson 

125

ćim  istinama društvenog  života,  koje  se  smatraju  normalnim  i prirodnim,  odnosno 

razbiti „sve prakse označavanja“ i naglasiti da ništa u kulturi nije ni fiksirano ni prirodno, 

pokretačko je gorivo studija kulture i svih referentnih teorija. Pri tome, kulturu defini‐

šemo kao „procesualni i dijalektički“ (Erdei, 2008, s. 47) aspekt uzajamnog konstituisanja 

ljudi  i značenja, kao stalni proces ustanovljavanja  i redefinisanja društvenih odnosa, 

kao dinamički proces označavanja nastao u  interakciji tvoraca značenja  i onih koji  ih 

interpretiraju, bilo da ih prihvataju, koriste ili odbacuju. 

 

 

2. USPON GOMILE I „OMASOVLJAVANJE“ KULTURE 

Progresivistički duh prosvetiteljstva gradio  se na vjeri u univerzalni  ljudski 

racio, prkoseći svim oblicima religijskog dogmatizma. Kultura je bila povlašćeno sred‐

stvo „poliranja uma“ (Đorđević, Ibid., s. 24), dokaz o superiornosti čovjeka nad priro‐

dom, riječju civilizacija. Prosvetiteljski je univerzalizam bio ideološka skica evropocen‐

trizma sa svojom kolonijalnom slabošću. Iziritiran istorijom Evrope, Ruso reaguje za‐

govaranjem kulturnog pluralizma kojim se, po prvi put, prepoznaje postojanje mnoš‐

tva homogenih i autentičnih kultura različitih naroda.  

Na kritici racionalizma i progresivističke ideje nastajao  je romantizam sa vje‐

rom u imaginarno, čulno, povratkom prirodnom, sa demijurgom koji prkosi mehanici‐

zmu  industrijskog doba. Kultura, koja se razvija kroz umjetnost, pripada nadarenim 

pojedincima. Naporedo sa ovim pristupom (umjetnosti kao povlašćenog domena kul‐

ture) romantizam osluškuje Rusoov govor i razvija, kako će se pokazati, uticajnu kon‐

cepciju kulture uvodeći  je u ukupan život zajednice. Kulturno nije više  isključivo u 

domenu „duhovnog“, ono je uplivalo u institucije, prakse i običaje, tvoreći živo tkivo 

društvenog života.  

Rani period industrijalizacije (sa logikom sekularizma i individualizma) bio je 

praćen razvojem gradova i rastom, „omasovljavanjem“ urbane populacije. Sa pojavom 

masovnog društva (gomile) nastaje i sirova, masovna kultura (fotografija, film, štam‐

pa, radio itd.) prepoznata kroz komercijalizaciju i industrijalizaciju kulture, usmjerene 

ka lukrativnim ciljevima. Kako desni tako i lijevi2 kritičari (posebno glasni između dva 

svjetska rata) u „ukusu besprizorne gomile“ (Dorđević, Ibid., s. 30) i trendovima omaso‐

vljavanja, pronalaze tumor koji, lakim sadržajima, kičem, senzacijama, nagriza „visoku 

kulturu“. Dok  prvi  u masovnom  društvu  vide  uzrok  potencijalne  anarhije,  drugi  u 

njemu čitaju namjeru kapitalizma u stvaranju kontrolisanih, homogenizovanih, pasiv‐

nih potrošača. „Kod prvih  je masa uzrok modernog zla, kod drugih  je žrtva. Kod prvih ma‐

2 Ljevičarsku kritiku predvodili su Teodor Adorno i Maks Horkhmajer koji razvijaju pojam „industrije kultu‐

re“. Tako se masovna kultura smatra izdankom kapitalističkog načina proizvodnje i njegovog intrumentali‐

stičkog poretka. Posebno istaknuti kritičari desne orijentacije bili su Metju Arnold i F.R. Livis koji zagovara‐

ju elitistički pristup kulturi i insistiraju na adekvatnim državnim, kulturnim politikama koje će, edukacijom, 

oporaviti društvo vraćajući ga na prava mjerila vrijednosti. Tzv. „livisti“ su bili prvi koji su započeli ozbilj‐

nu analizu popularne kulture. ‐ više u Đorđević, ss. 34‐35. 

126 

sovna kultura proizilazi odozdo, kod drugih ona je nametnuta odozgo (Ibid, s. 35).“ Ljevičar‐

ski kulturalisti na  čelu  sa Frankfutskom  školom,  zamjenju polaznu premisu  ekonom‐

skog determinizma ulogom  (pseudo)kulture u  funkciji manipulacije.  „Nezasita  unifor‐

mnost čini da čitav svijet prolazi kroz filtere kulturne industrije težeći pukoj kvantifikaciji, vječi‐

tom umnožavanju  istog,  imitaciji sebe same“  (Ibid, s. 37). Kulturna  industrija umrtvljuje  i 

obesmišljava  ljudsku  individualnost,  lišava  je prerogativa unutrašnje  slobode,  koja  je 

zarobljena medijskim porukama, predana konformizmu  i obmanuta  idejom o „svijetu 

bez promjena“.  

Uviđajući  zamah  ukupne  demokratizacije  društva,  Valter  Benjamin  (1974.  s 

115) traži poziciju pomirenja između koncepta moderne i masovne umjetnosti. Pojavom 

reprodukcije ona biva izmještena iz larpurlartističke pozicije samodovoljnosti i ritualnog 

okruženja u javni prostor. Zahvaljujući ovoj pojavi, putem novih medija, publika postaje 

aktivni učesnik u interpretaciji svijeta. U želji da ublaži pogled na masifikaciju kao des‐

truktivnu pojavu, Benjamin u novoj umjetnosti reprodukcije vidi način spajanja „uživa‐

lačkog“ i kritičkog stava publike. Kultura postaje svakodnevna praksa, cjelokupan način 

života, teren za iskazivanje „kreativnosti,  imaginativnosti  i sklonosti ka otporu“ (Đorđević, 

Ibid., s. 42) dok se potcjenjivačke kvalifikacije potrošača, kao kulturnih idiota, opovrga‐

vaju. Time je, pozicijama kulturalista, 1960‐ih godina, obilježen početak discipline studi‐

ja kulture.  

Kulturalizam se, upravo, razvija na tezi aktivnog ljudskog angažovanja u kul‐

turnoj proizvodnji. Fokus je primarno bio na prakse radničke klase koja se, mada prib‐

jegava „plastifikovanim formama“ kulture šećerne pjene, reklama, filma, pojavljivala kao 

konstituent svog životnog stila, kao „subjekat kulturnih procesa u heterogenom društvu in‐

dustrijskog kapitalizma“ (Ibid, s. 49). Pluralizam stilova života (vrijednosti, tradicija, ide‐

ja, institucija) različitih grupa uronjen je u odnose antagonizama i čini srž svakog (kla‐

snog) društva. Kultura postaje „arena i poprište borbe“, u početku klasa, a demokra‐

tizacijom društva i razvojem praksi poput feminizma, i ostalih marginalnih grupa: že‐

na, rasa, etničkih manjina, seksualnih manjina, sa dominantnom, zvaničnom kulturom 

tzv. „blokom moći“. 

 

 

3. (POST)MARKSISTIČKA BORBA SA ISKRIVLJENIM STANJEM  

    SVIJESTI 

Postavka klasičnog marksizma prema kojoj od oblika materijalne reprodukcije 

društva zavisi način konstituisanja društvenih položaja (Lazić, 1994), iako u postmar‐

ksističkoj tradiciji osporavana, pružila  je dodatan impuls razvoju studija kulture. Po‐

sebno u onom djelu gdje se dokazuje težnja za ideološkom hegemonijom kolektivno‐

vlasničke klase čija se racionalnost, u veberovskom smislu, postavljala kao Racional‐

nost uopšte. Vladajuća ideologija tako se tumači kao „iskrivljeno stanje svijesti“ koje se 

nameće kao prirodno, ali na koje potčinjene grupe često pristaju, radeći protiv svojih 

interesa. Đorđević postavlja pitanje: “Kako je moguće da niže klase dragovoljno prihvataju 

127

kulturu koja im se nameće odozgo i služi manipulaciji?” Antonio Gramši prikazano stanje 

razumijeva kroz kocept hegemonije kao „procesa stvaranja, održavanja i reprodukcije domi‐

nantnog skupa značenja u jednom društvu“ (Ibid., s. 70), koji kombinuje silu i pristanak, 

izraženu  putem  sredstava  javnog mišljenja:  novina  i  udruženja. Cilj  hegemonije  (u 

svom  kapitalnom  djelu  Imperij, Hart  i Negri  razumijevaju  ekspanziju  globalizacije 

upravo kroz gramšijevsku hegemoniju)  je postizanje  saglasnosti na vladavinu bloka 

moći čiji se interesi, vrijednosti i prakse, iako ideološki obojani, postavljaju kao „zdra‐

vorazumski“, neminovni, normalni, podrazumijevajući  i prirodni, dok se  istovremeno 

radi na neutralisanju i kanalisanju svih potencijalnih antagonizama.  

U okviru postmarksističke  struje,  teorija Luja Altisera prepoznaje  specifične 

formacije društvene prakse koje se sastoje od ekonomskih, političkih i ideoloških slo‐

jeva, sa vlastitim zakonitostima i različitim stepenom razvoja, a čija interna i međuso‐

bna artikulacija određuje dinamiku društvenog života. Ideologija, kao izdvojena struk‐

turalna sfera, jeste odnos ljudi prema svijetu u kom žive. „Stvarnost“ je sastavljena od 

slika,  predstava,  pojmova,  ideja,  načina  na  koji  ljudi  –  „ideološki  subjekti“  razumiju 

svoju egzistenciju. Svaki pogled na svijet je ideološki („Efekat ideologije je da uvijek negi‐

ra  ideološki karakter  ideologije putem  ideologije:  ideologija nikad ne kaže:  ja sam  ideološka.“), 

uslovljen  strukturom koja prethodi pojedincu. Ličnost  je  efekat određene  strukture, 

koja proizvodi i specifičnu subjekatsku poziciju (čovjek saznaje svijet na osnovu svoje 

klase, rase, roda  itd.). Strukturalistička pozicija Altisera zanemaruje gore prepoznatu 

ljudsku agensnost, dok koncept  ideologije problematizuje epistemološku mogućnost 

znanja.  „Ako  smo  svi  formirani  unutar  ideologije,  kako  je  moguće  generisati  ne‐ideološki 

pogled  na  svijet  koji  će  nam  pomoći  da  dekonstruišemo  ili  uopšte  prepoznamo  ideologiju?“ 

(Đorđević, Ibid. s. 64).  

Paralelno  sa  razvojem  neoliberalne  ekonomije  klasna  podvojenost  društva 

razjedinjuje  se  pojavom  različitih  društvenih,  političkih  pokreta  i  snaženjem  uloge 

civilnog društva. Fragmentacije zapadnih društava ne mogu se ukrotiti kategorijama 

klasnog sukoba  i klasne  ideologija, već  je potrebno različitost pozicija moći svih seg‐

menata društva secirati dublje i obuhvatnije.  

 

 

4. SEMIOLOZI I JEZIČKO KODIRANJE STVARNOSTI 

Altiserov pristup otvorio je niz pitanja o mogućnosti objektivne spoznaje svi‐

jeta od strane subjekta i njegovih, „konsturisanih“ kognitivnih sposobnosti. U rasprave 

o kulturi  tako  je uveden  jezik, ali ne kao  sredstvo za  spoznavanje  stvarnosti. Svako 

znanje uslovljeno je jezikom; on ne izražava stvarnost, već je stvara. Stvarnost, kakvu 

je znamo, ne postoji kao stvar po sebi, postoji samo u  jeziku, oblikujući se kroz kon‐

tekstom determinisane jezičke igre, reći će Vitgenštajn. Za nadolazeće postavke semio‐

logije i poststrukturalizma, bitnu ulogu odigrao je De Sosirov lingvistički princip zna‐

ka, koji nastaje međudejstvom dva elementa: označenog  (stvari  i mentalni pojmovi)  i 

označitelja (fizičke, čulne slike izražene u jeziku). Veza između označitelja i označenog 

128 

nije  nužna,  prije  je  arbitrarna,  stvorena  u  različitim  kontekstima,  ali  naslonjena  na 

običaje  i društvene navike,  riječju kulturu društva.  „Pojmovi  koji  postoje u  određenom 

jeziku u direktnoj su vezi sa društvom (...).“ (Ibid. s. 79). Značenje znaka ne proizvodi se 

na  osnovu  njegovih unutrašnjih  svojstava,  već u  odnosu  naspram drugih  znakova. 

Njihov relacioni odnos čini strukturu  jezika (langue), unutar kog se mogu konstruisati 

„jezičke  igre“  ‐  govor  (parole).  Postavljenu  šemu  označavanja, Rolan  Bart  dopuniće 

binarnim  sistemom: denotacije  (deskriptivno, bukvalno značenje)  i  konotacije  (povezi‐

vanje riječi unutar određenog konteksta – metajezik, koji može imati psihološki, emoci‐

onalni ili ideološki okvir). Konotativna značenja pružaju smisao svijetu. „Osmišljava‐

nje“ kulture nikada nije neutralano, budući da  zavisi od  „dominantnih glasova  (...) 

koji vlastita značenja plasiraju kao opšteprihvaćena“ (Ibid. s. 85). Stjuar Hol će, u ana‐

lizi medijske konstrukcije stvarnosti, otići dalje ukazujući da su i denotacije samo niži 

nivo, kod ideološke obojenosti jezika. 

De Sosirov govor, Altiserova ideologija, za Barta je mit koji proizilazi iz denota‐

tivnog  i konotativnog,  jezičkog kodiranja  stvarnosti. Pri  tome,  jezik  je kako usmeno 

predavanje, tako i ostali medijumi poput filma, prirode, sporta, slike, reklama itd. „Sve 

može biti pretočeno u mitski govor ili, tačnije, mitski govor se može pročitati u najrazličitijim 

medijumima  i oblicima kulture.“ (Ibid.).  Interese  i vrijednosti „bloka moći“ mit postavlja 

kao  depolitizovan  (ali  suštinski  ideološki)  sistem  prirodnih  činjenica,  kao  prirodan 

poredak  stvari.  Bartov  je  osnovni  cilj  da  raskrinka mehanizme mita  kao  dokse,  da 

inicira dedoksikaciju opšteprihvaćenog i zdravorazumskog, ustremljujući se naročito na 

aspekte popularne kulture i potrošačkog društva, kao proizvoda kulture buržoazije. 

Time što smatra da je sve u kulturi (hrana, odjeća, novinski članak, mit ili bilo 

koji drugi aspekat) prošlo kroz konotativno značenje, Bart otvara novo poglavlje čita‐

nja kulture kao  teksta  ili prakse označavanja,  zavisne od datog konteksta u kom  je 

stvorena  i  interpretirana. Štaviše, on  ide  i dalje  zagovarajući  tvrdnju prema kojoj  je 

svako čitanje originalnog teksta (na primjeru književnog) proces stvaranja novog zna‐

čenja.  Svojim  konceptom  čitalačkog  zadovoljstva3  podstakao  je  buduću  naraciju  o 

kulturi (posebno popularnoj) kao polju zadovoljstva. „Čin čitanja je čin stvaranja uvijek 

novih tekstova“ koji predstavljaju „otvoreno polje u koje se, s jedne strane, ʹučitavaʹ značenje 

koje dolazi s drugih metalingvističkih područja (kulture, politike, ideologije, tradicije), a s dru‐

ge strane, značenja koja proizvode sami čitaoci čija je interpretacija takođe impregnirana meta‐

lingvističkim kodovima“ (Đorđević, Ibid., s. 89).  

 

3 U Zadovoljstvu u  tekstu Rolan Bart, u proces čitanja  i  interpretacije  teksta  injektuje osjećaj  tjelesnog zado‐

voljstva koristeći  se Lakanovim konceptom  jouissance – uživanje, blaženstvo za  razliku od  jednostavnog 

plaisir‐zadovoljstvo. Posljednje je (plaisir), prema Bartu, društveno sankcionisano uživanje u koje su upisani 

ideološki kodovi i koje se obično odvija po utvrđenim pravilima. Sa druge strane, oslobođeno, nesputano, 

kreativno osjećanje izlaženja iz okvira samokontrole, tzv. “čitanje tijelom”, sve to pretpostavlja njegov joui‐

ssance. Na  taj  se način proces označavanja otima  svakom  smislu,  subverzivno oslobađa. Bahtin u ovom 

kontekstu analizira karnevalsku prirodu kulture i kulturu svetkovine. 

129

Višeznačnost teksta, njegova polisemičnost, princip intertekstualnosti, praksa 

označavanja,  za Barta  nisu  naivne  igre  već  su duboko  kulturno uslovljene.  Čitalac, 

kom je data uloga stvaraoca, vlastitim kulturnim kompetencijama, uvijek sa izvjesnom 

namjerom,  interpretira kulturne artefakte oko sebe. Polisemičnost  je „bitka za znače‐

nje“ dok  je zadatak analitičara da sa pozicije semiologije, otkrije, denaturalizuje, de‐

doksifikuje  inicirana  značenja. Kultura  ostaje  gramšijevska  borbena  arena,  ali  i  sfera 

untar koje se, na liniji između bloka moći i potčinjenih, stvaraju specifična značenja.  

 

 

5. POSTSTRUKTURALISTI 

Počevši od kritike strukturalizma, marksizma, psihoanalize  i svih  totalizuju‐

ćih, esencijalističkih, krutih  i rigidnih tendencija, poststrukturalisti (Od Rolana Barta, 

preko Fukoa, Lakana, Deride, Kristeve i dr.) otkrivaju čovjeka u njegovoj nesvodivosti 

i multidimenzionalnosti. Tako Žak Derida, svojom dekonstruktivističkom pozicijom, 

negira postojanje bilo kakve stvarnosti  izvan  jezika. Za njega  je čitava kultura proiz‐

vod ljudskog označavanja sklonog „ili‐ili logici“ odnosno ustrojenog prema binarnim 

opozicijama  isključivanja,  gdje  jedan  termin  ima  privilegovan  položaj  u  odnosu  na 

drugi (tako u Zapadnoj civilizaciji um  je privilegovan u odnosu na osjećanje, muška‐

rac u odnosu na ženu, kultura na prirodu). Derida dodaje da ništa ni u govoru ni u 

stvarnosti nije fiksirano. Posebno koncept identiteta nije umakao ovim interpretacija‐

ma,  što  je deridijanskom pristupu privuklo marginalne grupe koje  su dugo bile po 

strani „normalnog“. 

Od Barta preko Deride može se pratiti evolucija  interesovanja unutar studija 

kulture koje se izmještaju iz priče o ideologiji i odnosa potčinjavanja, putem rasturanja 

binarizama, ka pitanjima intertekstualnosti, označavanja, odnosno deesencijalizacije i 

demistifikacije  metanaracija  i  „velikih  istina“.  Intertekstualno  raščaravanje  svijeta, 

ukidanje  jasnih  razlika  između  „Ja  i Drugog“,  flukturiranje  značenja,  što  je  vodilo 

miješanju visoke  i niske kulture, nje‐no preplitanje  sa ekonomskom  i poltičkom  sfe‐

rom,  zamagljivanje  razlike  izme‐đu praksi  svakodnovenog  života:  rada  i  slobodnog 

vremena,  stvaraju  hibridne  pojedince  nastanjene  u  hibridnijem  (multikulturalnom) 

okruženju. Međutim,  čudesna epopeja oslobađajućeg potencijala – postrukturalizam 

pokazaće se, suštinski, zapadnjačkim manevrom za afirmisanje dominacije ove kultu‐

re, koja se plasira pod okriljem globalne homogenizacije.  

Na temelju svojih prethodnika, Mišel Fuko jednako odbija postojanje istine po 

sebi, služeći se konceptima „režima istine“ odnosno diskurzivnih praksi, koje povezu‐

ju jezik sa označavanjem, proizvodeći tako specifična znanja. Diskurs, kao način govo‐

ra, determiniše šta se, ko i kako govori. U svim režimima istine uvijek su zastupljeni 

odnosi moći  i znanja, koji se u Fukoovom rječniku koriste kao sinonimi. Njegov  ter‐

min  biomoć, ne odnosi  se na princip  fizičke prisile, prije  je  riječ o njenoj disperziji  i 

difuziji kroz čitavo društveno tkivo do najsitnije ćelije u tijelu čovjeka. Moć  je svepri‐

sutni panoptikon, ona je u svakom odnosu, u neprekidnom kretanju. Ona se služi sup‐

130 

tilnim tehnikama disciplinovanja kroz postuliranje „normalnog“ i „poželjnog“. „Nor‐

malnost,  iako kontigentna,  iako proizvod određenih diskuzivnih strategija, uspostavlja se kao 

univerzalni, neupitni, opštevažeći kriterijum za stvaranje društvenog poretka“ (Ibid., s. 119). 

Naizgled  sklon  diskursivnom  determinizmu,  Fuko  prepoznaje mogućnost  ljudskog 

mikrootpora prema dominantnoj moći, a kroz brigu o sebi. Naime, radom na sebi (tzv. 

tehnologije  sopstva), kroz vrstu  estetizacije  i  emancipacije,  stvara  se posebna  samo‐

kontrola i  lični suverenitet subjekta sposobnog da se odupre preovlađujućim diskur‐

sima.  Tako  se  i  „na  sasvim  sitnim  društvenim  nišama“  ljudi  mogu  izmigoljiti  iz 

diskursivnih „kandži“. 

 

 

6. FEMINIZAM I STUDIJE RODA 

Za razvoj studija kulture poseban doprinos učinili su feministički pokreti, koji u 

centar diskusije uvlače odnos ličnog i političkog (posebno Drugi talas feminizma). Pita‐

nje moći nijansira se kroz prizmu seksualnosti, roda, tijela, dok se poseban akcenat stav‐

lja na odnos priroda i kultura, te pol i rod. Njihova je inicijala zamisao bila u detektova‐

nju mehanizama i paradigmi koje zarobljavaju ženu unutar ovira njenog pola i društve‐

no  očekivanog  ponašanja,  ustanovljenog  falogocentričnom  logikom  ili  patrijarhalnim 

društvenim sistemom. Sredinom XIX vijeka, političkim rječnikom iskazano, krenulo se 

od liberalno‐reformističkih zahtjeva za unaprijeđenje građanskih, političkih i ekonom‐

skih prava žena da bi, potom, na temelju marksističke tradicije, sifražetkinje Drugog 

talasa postavile  radikalnije zahtjeve, ne više državi, već društvu uvodeći, kako  smo 

naznačili,  ličnu  sferu  (oikos) u domen političkog  (agora)  ‐ vidi u: Milić, 2011. Nastaje 

diskurs  o  rodu u  cilju  osporavanja  biološkog determinizma  i  seksističkih  sredstava 

manipulacije u proizvodnji ženstvenosti.  

Treći talas feminizma – postfeminizam na pijedestal teorije postavio je niz fra‐

gementarnih učinaka sa temama: klase i rase, tijela kao kulturne činjenice, reprezenta‐

cije rodnih stereotipa i uloge medija, skopofilije, postpatrijarhalnih, androginih, identi‐

teta  koji  se  ne mogu  uklopiti  u  postojeću  dihotomiju muškarac/žena,  performansa 

društveno konstruisanih uloga  i “citatnosti”, “ravnoteže”  između karijere  i porodice 

(„have  it  all”),  novih  tehnologija  (ljepote),  buduće,  postrodne,  “kiborg”  generacije,  te 

popularne kulture, zbog čega je uslovljen i uslovljava postkulturna obilježja savreme‐

nog dodba. “Deridijansko razbijanje binara”, Altiserov pristup medijima kao ideološkom 

aparatu, Burdijeov habitus, Fukoova teorija o diskursima, prethodno lakanovske opa‐

ske o simboličkom, strukturiranom kroz jezik, sistemu u kom vlada zakon “Oca” bile 

su konceptualno  tlo za  razvoj  feminističkog diskursa. Postukluturna  talasanja nijesu 

ostala  ravnodušna  ni  prema  tradicionalnoj  slici muškarca,  čiji  “mačo” maskulinitet 

(vidi u: Šmale, 2011) biva uzdrman i jednako uvučen u identitetsku krizu. 

 

 

 

 

131

7. POSTMODERNIZAM: VRIJEME ŠIZOIDNE KULTURE ILI PREKIDA  

    U LANCU OZNAČITELJA 

Paralelno sa oblikovanjem pristupa rodno senzitivnim pitanjima, time i širenja 

područja studija kulture, svijet se suočavao sa eskalacijom multinacionalnog kapitalzma, 

tehnoloških dostignuća, slamanjem blokovske podvojenosti svijeta te presudnim utica‐

jem medija, a što povlači i promjene u načinu mišljenja, navikama i kulturi čovjeka na 

kraju XX vijeka. Rađa se “nova senzitivnost”, epistemologija relativizma bez usaglaše‐

nog imena: refleksivna modernost, kasna modernost visoka modernost, ili transmoder‐

na ili postmoderna. Nesvodivost diskursa upućivala je na do sad neviđeno stanje plura‐

liteta svijeta sa atributima prezentizma, dinamičnosti, neizvjesnosti, promjena, rizičnog, 

heterogenog, fragmentacije, i hedonističkog, i potrošačkog, temeljenih na postindustrij‐

skom društvu gdje znanje  (/moć)  i proizvodnja usluga  imaju primat nad  fizičkim  ra‐

dom. Zaista, postmoderna megapriča neodvojiva je od visokorazvijenog, multnacional‐

nog  kapitalizma  i  neoliberalne  logike,  koja pokreće  sveopštu  globalizaciju po  zapad‐

njačkom kulturnom modelu, a koji “generišu konzumerizam, tehnološki razvoj, razvoj 

nauke i medijsku kulturu”( Dorđević, Ibid., s. 192). 

Postfordistički pristup proizvodnji razliva slobodno  tržište u svim pravcima u 

potrazi za jeftinom radnom snagom, dok ubrzan protok ljudi i kapitala utiče na uranja‐

nje vremena  i prostora (Gidens, 1998) u virtuelne dimenzije naseljene dezorjentisanim 

pojedincima. Proizvedena roba, koja uveliko nadilazi potrebe tržišta, u direktnoj je vezi 

sa  identitetom,  suočenim  sa  opcijom mnoštva  izbora,  gdje  svaki  učinjeni  predstavlja 

posebnu investiciju u praksu životnog stila.  

Frederik Džejmson problematizuje ne‐autonomnu poziciju kulture, zarobljenu 

u ekonomskoj sferi,  integrisanu u potrošnji  (roba nema više samo upotrebnu vrijed‐

nost, već  joj se pripisuje simbolički  i kulturni kvalitet), usredsređenu na “estetizaciju 

svakodnevnog  života” kroz Bodrijarove  simulakrume, bez  sadržine, po make  believe 

principu. Postmoderna kultura za njega je pastiš kom nedostaje predmet kritike. “Slike 

i  stilovi  se  beskonačno  recikliraju  radi  potrošnje  i  pošto  nemaju  referentne dubine, 

brzo  se  odbacuju  u  sljedećoj  reciklaži.”  (Ibid.,  s.  198).  Čitava  kultura  postaje  tekst 

podložan  različitim  re‐interpretaci‐jama  bez  zaokruženih  značenja. Granice  između 

prirode i kulture, kulture i ostalih sfera društva, visoke i popularne, rada i slobodnog 

vremena, vremena i prostora, religije i nauke nestaju, što u neku ruku stvara monoli‐

tan svijet “vještački proizvedene stvarnosti” sa nedokučivim razlogom postojanja.  

   U  filozofskom maniru,  konstatujemo  postmodernu  kritiku  univerzalističke, 

modernističke,  racionalističke  „cogito“  epistemologije  i  insistiranje  na  diskursivnoj 

proizvodnji  znanja,  jeziku  kao  sredstvu  „izražavanja“  i  apostorfiranju  razlike  na‐

suprot  „fašističkih“  ideja  o  cjelini,  kao  temeljnim  karakteristikama  postmodernog 

stanja.  

 

 

 

132 

8. POPULARNA KULTURA 

Naznačene teorije imaju zajedničku crtu: pokušaj reformulisanja pojma kultu‐

re tako da se u nju uključi i popularna kultura koja je dugo bila izuzeta iz većine teo‐

rijskih  okvira.  Stjuart Hol  popularnu  kulturu  smatra  izrazom  svakodnevnih  praksi 

„pristajanja i otpora“ najširih društvenih slojeva (kultura svakodnevice). Duboko zavisna 

od  karaktera  postindustrijskog  društva,  definisana  je medijskim  artefaktima,  zbog 

čega je autori poput Daglasa Kelnera zamjenjuju konceptom medijske kulture. Suštinski, 

popularna  kultura,  sa  svojim  potrošačkim  „mentalitetom“,  spaja  elemente  narodne, 

svakodnevne i masove („odozgo“) kulture, ukidajući podjele na visoku i nisku i uvla‐

čeći u sebe sve sfere društva, naime politiku, ekonomiju, umjetnost. Njeno specifično 

obilježje  odnosi  se  na  razgradnju  kanona  (institucionalno  propisan  skup  određenih 

značajnih imena kulture koje određena zajednica. Najčešće nacionalna država, postu‐

lira kao primjer onog najboljeg što je društvo stvorilo‐ vidi u Đorđević, Ibid., s. 254.) i 

univerzalnih obrazaca klasifikacije.  

Klasnom uslovljenošću kulture, sa fokusom na ukus kao društveno determini‐

sanu kategoriju, posebno se bavio Pjer Burdije. Po njemu, ukus visoke klase  je legiti‐

man,  „provjeren“  (ukus  luksuza),  dok  srednju  i  narodnu  definiše  osrednjost  i  ukus 

“nužnosti”. „Osrednjost  i prosječnost zajednički su  imenitelji najvećeg dijela masovno proiz‐

vedenog  kiča“  (Božović, 2009). Dispozicije pojedinca  (pogledi na  svijet, način govora, 

hoda, prakse, gestikulacije, životni stil) objedinjene u Habitusu, uslovljene su mjestom 

koje pojedinac  zauzima u društvenoj  hijerarhiji. Pripadnici  klasa neće  se  nadmetati 

oko „dobrog ukusa“ kao takvog, već za poziciju dominacije, a time  i moći, na kojoj će 

svoj ukus, ukorijenjen u ekonomskoj nejednakosti, postaviti kao reper opšteg kultur‐

nog razlikovanja  i razvoja. Kultura, prema Burdijeu, u funkciji  je  legitimizacije druš‐

tvenih  razlika.  Jasno  je da ovakva perspektiva obiluje predeterminisanošću  ljudskih 

sudbina sputanih društveno ustanovljenom strukturom, gdje pojedinac skoro da ne‐

ma mogućnost da interveniše u ime „bića za sebe“ (Erdei, 2008).  

Postmodernisti će prije nego da se priklone rigidnosti habitusa, ukus tumačiti 

kao odraz slobodnog  izraza pojedinca, koji (pojedinac)  jeste kulturno uslovljen, ali  je 

jednako  i proizvođač novih značenja. Zato se, uspješnim spojem gramšijevske hege‐

monije i semiološkog čitanja kulture zaključuje da konzumenti, u susretu sa kulturnim 

tekstom,  kao materijalnim  proizvodom  određenog  sistema  proizvodnje,  koriste  ih, 

interpretiraju, stvarajući vlastita značenja. “Značenja ne proizilaze iz materijalnosti teksta” 

(Đorđević,  Ibid.,  s. 266) već nastaju u “pregovaračkom” međudejstvu  sa potrošačem  i 

kulturnim praksama u koje je uronjen. Zahvaljujući ovako iznijansiranoj polisemično‐

sti kulturnog teksta, publika se postavila kao aktivni učesnik u stvaranju, kodiranju i 

dekodiranju značenja. Posljednje sposobnosti, prevazilazeći Burdijea, nisu odraz samo 

klasne uslovljenosti već su zavisne  i od uticaja različitih diskursa  temeljenih na rasi, 

polu,  obrazovanju, potkulturnoj  orjentaciji,  kanalisanoj  kroz  “otpore”  ili nečeg dru‐

gog.  Daglas  Kelner,  na  tom  osnovu,  nudi  “multi‐perspektivistički”  pristup  kojim  se 

133

objedinjava ukupna kompleksnost i kontradiktornost, kako tekstova masovne kulture, 

tako i ljudi koji ih “žive”.  

Mišel de Serto, nasuprot Burdijeovoj poziciji, publiku postavlja, kroz subver‐

zivna činjenja, u sferu “sociokulturnog proizvođenja” i “politiku svakodnevnog života”. On 

potrošačima “dozvoljava” manevarski prostor za spontane i nesvjesne taktike i krea‐

tivnu upotrebu proizvoda zvanične kulture koji, “bezbrojnim metamorfozama” prerađu‐

ju  nametnute  životne  obrasce,  preokrećući  ih  u  korist  anonimnih  konzumenata. 

Potrošnja ostaje  središnje mjesto za  realizacije  taktika, u  cilju pospješivanja postmo‐

dernog zadovoljstva. U sitnim detaljima svakodnevne prakse i Džon Fisk prepoznaje 

aktivni potencijal ljudi da prilagođavaju kulturne proizvode svojim potrebama, rede‐

finišući  tako  njihova  značenja. Oni  “transformišu  običnu  proizvedenu  robu  u  sam 

izvor kulture.” Međutim, zbog pretjeranog insistiranjja na kretivnim potencijalima sva‐

kodnevnih praksi i klišeizirane medijske kulture, te apsolutizaciji individualnog izbo‐

ra u ponašanju ljudi i redukovanju kulture na nivo tekstualne potrošnje i hedonizma, 

Fisk  će biti kritikovan, posebno od pobornika gramšijevske  teorije. Tako se,  između 

ostalih,  Jim Makgvigan vraća na balansiranje mikroprostora potrošačke  subverzije  i 

makrosfere proizvodnje kulture kapitalizma, postulirajući svoja zapažanja u ovoj dija‐

lektici. On problematizuje “cijelo područje kapitalističkog potrošačkog globalnog ekspanzio‐

nizma” i njegovu slobodarsku dogmu koja potrošaču nudi nesrazmjerno veliku, ali isto 

toliko fiktivnu moć da  joj se odupre. Popularna kultura tako postaje sredstvo porob‐

ljavanja megalomanskim sadržajima, koje treba efikasno prodati; kulturu je nemoguće 

odvojiti od ekonomije.  

 

 

9. GLOBALNI KONTEKST 

Na analizama ideološkog i diskursa moći, kritici modernizma i evrocentrizma, 

kroz fokusiranost na obespravljene i marginalizovane kulture, naslanjaju se i postkolo‐

nijalne teorije koje dekonstruišu esencijalistička „brendiranja“ drugog, kao dugogodišnji 

alibi  kolonijalnih  svrha Zapada. Postkolonijalnim  se  teorijama  objedinjavaju politički, 

ekonomski, kulturni  elementi društva  „prepoznati“ nakon  slamanja blokovske podjele 

svijeta, evropske tradicije vrjednovanja kroz dijelektiku centra/periferije i završetka pe‐

rioda dekolonijalizacije.  

U cilju razvodnjavanja fiksiranih identiteta, koriste se metode tumačenja kul‐

ture kroz diskursivne analize. Istaknut primjer, u tom smislu, Saidovo je razotkrivanje 

konstrukcije „Orijentalizma“ kao fašisoidno‐homogenizujućeg koncepta, koji  je mnoš‐

tvo  različitosti  podvodio  pod  unifikujuće  karakteristike  „necivilizovanog“,  pasivnog, 

slabog, lukavog, ali i senzualnog, povodljivog, rasno inferiornog, nepredvidivog Ori‐

jenta (vidi u: Ibid.). Postkolonijalne teorije tretiraju  i narative nacionalnih država do‐

kazujući da insistiranja na ekskluzivizmu nacionalnog identiteta služe ničem do odr‐

žavanju  „dominacije,  isključivanja  ili  instrumentalizacije  drugih“  (Ibid.,  s.  341). Na 

tom se prostoru razvija i multikulturalna perspektiva današnjice, predvođena postula‐

tima Vila Kimlike, koja prepoznaje hibridnost savremenih društava i stvaranje deteri‐

134 

torijalizovanih te kultura dijaspore kao posljedicu zabilježenih migracija stanovništva. 

U ovim se okvirima sagledava i fenomen „putujućih kultura“ koje se ne determinišu 

klasičnim  pojmovima  prostora  i  mjesta,  već  činjenicama  premještanja,  interakcije, 

kosmopolitizma, pa i glokalizacije (Šolte, 2009).  

Na  nivou mikrostruktura  i  pojedinačnog,  govori  se  o  višedimenzionalnosti 

ideniteta i raspolućenim pripadanjima čovjeka, istovremeno globalnim dimenzijama i 

lokalnim okvirima.  Identitet se posmatra kao proces obilježen svakodnevnim  indivi‐

dualno‐društvenim interakcijama, zbog čega nijedan nije do kraja zadana fiksacija, već 

je podložan temporalnom preoblikovanju. Me‐đusobna  interakcija globalnog sa regi‐

onalnim, državnim, mikro‐regionalnim  i  lokalnim strukturama nabijena  je napetosti‐

ma između poriva za očuvanjem autentičnosti i potrebe uključivanja u svjetske toko‐

ve. Realnost postojanja u prostoru i mjestu suočena je sa virtuelnim sferama koji rela‐

tivizuju ovu dijalektiku, u korist vremenskog obilja “istovremenim” kroz redukovanje 

značaja mjesta. Kontinuitet između identiteta i prostora, kao temelj ontološke sigurno‐

sti, globalizacijom je uzrdman. Mjesta više nisu jasna podrška naših identiteta (Ibid., s. 

399). S druge  strane,  čovjeku  je data mogućnost da  svojim djelovanjem bude  savre‐

menom, ili će se u suprotnom njegove prakse označiti konzervativnim, tradicionalnim, 

ako ne i retrogradnim. Entoni Gidens (1998) putevima svog utopijskog realizma, kriti‐

ku  sav‐remenosti  gradi  upravo  na  konceptualnom  razdvajanju  vremena  i  prostora, 

prostornom  razjedinjavanju  sa  vremenskom  odrednicom,  kao  suštinom  dinamizma 

refleksivne modernosti, u našem rječniku postkulture. 

 

 

10. ZAKLJUČAK 

Studije kulture otpočele su svoj mandat kritičkom oštricom prema dominan‐

tnim ideologijama, razotkrivajući i demistifikujući „prirodni“ poredak oblikovan bur‐

žoasko‐modernističkim vrijednostima.  Ideologiju  je, potom, zamijenio diskurs  sa  fo‐

kusom na svakodnevne društvene prakse proizvodnje životnih stilova, izmještajući se 

iz  klasnih  binarizma  na polje postmoderne  „razlike“.  Inspirisano deridijanskim de‐

konstruktivizmom i poststrukturalistima, otvoreno  je polje teorije koja nastoji u ljevi‐

čarskoj orjentaciji da otkrije kanale otpora potčinjenih i marginalizovanih, i koja se, u 

želji da radi na proliferaciji značaja banalnih praksi, kao i valorizaciji „prizemne esteti‐

ke“‐ našla u ćorsokaku, bez relevantne vrijednosne pozicije.  

Postmoderni potrošač kreće se heterogenim i polisemičnim prostorom, defini‐

sanim  logikom postindustrijskog kapitalizma,  izazvan  estetskim  i  identitetskim mo‐

gućnostima. Paradira se slobodarskim dogmama, stilovima života, ukusima, modeli‐

ma ponašanja, oblačenja, medijskom kulturom sa svojim simulakrumima, koji dolaze 

sa  zapadnih meridijana. Vrijeme  radikalnih  promjena  je  na  izmaku,  zbog  čega  se  i 

kulturalisti priklanjanju postulatima ekonomskog  liberalizma kao apriornim  temelji‐

ma izgradnje kulture svijeta. Pojmovi demokratije i globalno orjentisanog građanstva 

135

(više u: Gidens,  1998) usložnjavaju  se paralelno  sa  redefinisanjem moći  „nacionalnih 

država“.  

Cilj ovog  teksta  je u kratkom pregledu  teorija koje  su bjesomučno  radile na 

podizanju svijesti o nepostojanu zacementiranih istina, na prepoznavanju kanala mo‐

ći,  ali  i  konceputalnih  mapa  kojima  se  savladavala  nelagoda  potrošačke  kulture. 

Postkultura, globalna, medijalizovana, nerazdvojiva od multinacionalog kapitalizma, 

propulzivno  je  polje  koje  nastanjuje  čovjek  u  potrazi  za  svojim  smislom. Možda  je 

njegov najveći izazov činjenica da ne postoji jedinstven i stabilan egzistencijalni model 

koji bi  stojao nasuprot  Istini  i  ljudskom osmišljavanju. Sloboda  se, piše  J. Đorđević, 

otvorila kao mogućnost nadohvat ruke, čovjek može da razmišlja kako hoće, da bira 

identitet, životni stil, pol, mjesto života, da bira način posmatranja svijeta koji  je  jed‐

nako legitiman  i istinit kao  i svaki drugi. Zato se opravdano postavlja pitanje vrijed‐

nosnih orjentira u vrijeme u kojem  je  svaki  sistem  i ponašanje  jednako prihvatljiv  i 

relevantan. Iako neupitna postmodernistička oznaka, vrijednosni se relativizam mora 

zaobići  kroz  prepoznavanje  onih  segemenata  popularne  kulture,  koji  preživljavaju 

njen prezentizam i koji se ustanovljavaju kao reperi vrjednovanja kvaliteta. 

Poststrukturalizam  i postmodernizam u svom  teorijskom naporu osporavaju 

sve  binare  kao  falocentrične  konstrukcije  moćnih.  Savremenost  ukida  dihotomije, 

obrušavajući  se  tako  i  na  odnos  čovjeka  i  prirode,  u  izumu  hibrida  novog  doba. 

„Hibridno  je novo  ime za  liminalno  i ono označava srž kulture svijeta.“ (Đorđević, Ibid., s. 

422). Sve pokazuje da živimo u nikad tolerantnijem vremenu koje prevazilazi etnocen‐

trične  ksenofobije,  eskploatacije,  nerazumijevanja,  egocentrizam, mržnju  i  konflikte, 

na putu razumijevanja drugog i njegovog, prema Levinasovom receptu, ugrađivanja u 

lični identitet.  

Slobodni pojedinac se suočava sa diskursivnim manipulacijama, što podraža‐

va njegovu egzisencijalnu stegu, nelagodu, nesigurnost i strepnju. Želja za ukorijenji‐

vanjem izazvana je dostupnim fragmentima razlomljene slike smisla. Razjareni relati‐

vizmi i kultura koja sve dozvoljava opijaju čovjeka dvadesetprvog vijeka opsjenom o 

slobodi  ispoljavanja. Problem nastaje onda kada sloboda prerasta u patologiju haosa 

podstičući tako destruktivne radikalizme insipirane reliktima modernih tvorevina, čije 

smo napuštanje, na sva vrata slavili. 

 

 

REFERENCES (Literatura) 

Benjamin, V. (1974), Eseji, Nolit, Beograd.  

Bogojević, M.  (2013), Cinematic Gaze, Gender  and Nation  in Yugoslav  Film:  1945‐1991, 

Diafora, Fakultet umjetnosti, UDG ‒ Podgorica. 

Božović, R., (2009), „Stranputice kiča“, Sociološka luča, br. III/2. 

Čejni, D. (2003), Životni stilovi, Clio, Beograd. 

Đorđević, J. (2009), Postkultura, Clio, Beograd. 

Erdei, I. (2008), Antropologija potrošnje, Biblioteka XX vek, Beograd. 

136 

Featherstone, Mike (2001) Životni stil i potrošačka kultura. Diskrepancija 2(4):65‐75 

Gandl, S., Kasteli, T. K. (2007), Glamur, Clio, Beograd. 

Gidens, E. (1998), Posljedice modernosti, Filip Višnjić, Beograd. 

Kalanj, R.  (2008), Modernizacija  i  identitet,: Politička  kultura,  nakladno  –  istraživački 

zavod, Zagreb. 

Kimlika, V. (2004), Multikulturalizam, multikulturno građanstvo, CID, Podgorica. 

Lazić, M. (1994), Sistem i slom, Filip Višnjić, Beograd. 

Milojević,  I.  (2011),  „Tri  talasa  feminizma,  istorijski  i  društveni  kontekst“,  Zbornik 

radova Uvod u rodne teorije, Univerzitet u Novom Sadu, Centar za rodne studije, 

Novi Sad. 

Milić, A.  (211), „Feministički  talasi, orijentacije  i pokret u  jugoslovenskom  i srpskom 

društvu 20.vijeka“, Zbornik radova Uvod u rodne teorije, Univerzitet u Novom Sa‐

du, Centar za rodne studije, Novi Sad. 

Šmale, V. (2011), Istorija muškosti u Evropi:1450‐2000,: Clio, Beograd. 

Šolte, J. (2009), Art, Globalizacija, kritički uvod, CID, Podgorica.