World Wide Web

S A D R Ž A J :

1. Uvod.......................................................1

2. Razvoj WWW.................................................2

2.1. Nastanak Interneta......................................2

2.2. Uloga Web servisa.......................................4

3. Komponente WWW..............................................6

3.1. HTTP protokol...........................................6

3.1.1. Nepostojane i postojane konekcije..............................8

3.1.2. Format HTTP poruke.......................................11

3.2. Format dokumenata (HTML)...............................15

3.2.1. Struktura HTML stranice....................................16

3.1.2. Sintaksa naredbi.........................................17

3.1.2. Osnovni elementi HTML jezika................................18

3.3. Server (Web server ili HTTP server)....................21

3.4. Klijent (Web čitač)....................................23

3.4.1. Kako radi Web čitač.......................................23

3.4.2. Najpopularniji Web čitači...................................24

3.5. Adresa dokumenta/resursa (URI/URL).....................26

4. Razvoj serverskog dela Web-a...............................30

4.1 Active Server Pages - ASP...............................31

4.2. Java Server Pages - JSP................................32

4.3. PHP....................................................33

4.4. Bezbednost.............................................34

4.5. Povećanje vremena dostupnosti servisa..................34

5. Razvoj klijentskog dela Web-a.............................36

5.1. JavaScript.............................................36

5.2. Dodaci (Plug-ins)......................................37

6. Pravci razvoja............................................39

6.1. Web 2.0................................................39

6.2. Web 3.0................................................41

Dejan Popović WWW – Servis Interneta

7. Zaključak.................................................43

L I T E R A T U R A...........................................44

1


1. Uvod

U nekim budućim udžbenicima istorije, prethodni vek će, bez

sumnje, biti opisan kao vek munjevitog tehnološkog razvoja.

Pojava i razvoj računara i razvoj informacionih tehnologija

sigurno su u najvećoj meri potpomogle, ne samo sveopšti

tehnološki razvoj, već i razvoj u svim oblastima čovekovog

delovanja. Veliki broj stvari, gotovo nezamislivih pre samo

pedesetak, možda i manje godina, postale su deo naše

svakodnevnice.

Može slobodno da se kaže da je pojava Interneta dovela do

revolucije u mnogim sferama ljudskog delovanja, međutim,

verovatno najveći uticaj Internet je imao u oblastima razvoja

globalnog poslovnog okruženja i obrazovanju. Informacije, njihova

dostupnost i brzina razmene predstavljaju osnovu uspešnog

poslovanja savremenih preduzeća i predstavljaju nepresušni izvor

znanja za sve koji žele da uče, a Internet u tom kontekstu

predstavlja savršeno sredstvo za pronalaženje i distribuciju

informacija.

U okviru ovog rada biće prikazan jedan od servisa Interneta,

World Wide Web, servis koji se poistovećuje sa samim Internetom i

koji je svojim razvojem doprineo da trenutno preko 150 miliona

računara u svetu koristi usluge Interneta.

2


U prvom delu, ukratko je prikazan razvoj WWW kroz istoriju i

uloga Web servisa. Jedan od razloga velike popularnosti Web-a je

njegova modularnost, pa drugi deo rada obrađuje komponente koje

čine Web. Uvođenje tehnologija koje omogućavaju dinamičko

kreiranje Web dokumenata je jedna od najvažnijih veza Web-a ka

informacionom okruženju. U radu su opisani i serverski i

klijentski deo WWW-a. U poslednjem poglavlju su opisani pravci

razvoja najpoznatijeg Internet servisa.

Od 1989. godine kada je nastao, pa do danas, Web je napravio

najbrži razvoj i najsnažniju primenu od svih tehnologija do sada.

Da li je moguće da se nešto, što deluje tako savršeno, a u isto

vreme i tako jednostavno i dalje razvija? Postoje li planovi za

to?

2. Razvoj WWW

2.1 Nastanak Interneta

Internet nije konzistentan sistem niti je namerno nastao.

Internet nema jedinstvenu ni konačnu strukturu. Internet je

proizvod niza slučajnih akcija, velikog broja parcijalnih mreža,

akumulisanih potreba i tehnoloških inovacija. Nastanak Interneta

nije bio motivisan stvaranjem boljeg, bržeg i jeftinijeg sistema

3


prenosa podataka, već bezbednosnim razlozima. Internet je nastao

i egzistira kao umrežavanje mreža. Niko nije vlasnik Interneta

niti ga finansira. Internet nije pod kontrolom nijedne vlade niti

je komercijalna organizacija. Počeci onoga što se danas naziva

Internet sežu u prve godine šeste decenije prošlog veka kada je

formiran ARPAnet.

Agencija američke vlade ARPA (Advances Research Project

Agency) je započela razvoj tehnike i tehnologije za povezivanje

različitih kompjuterskih mreža koje bi mogle razmenjivati podatke

preko žice, a ne kao što se to do tada radilo, prenošenjem

magnetskih traka. Tako je 1969. godine formirana mreža ARPAnet

koja je povezivala četiri akademska centra. Ubrzo se uvidelo da

ovakav način povezivanja omogućava lakšu i bržu razmenu

informacija, pa se broj računara priključenih na mrežu konstantno

povećavao, a 1973. godine na ARPAnet je priključen i prvi čvor

izvan SAD, i to Univerzitet u Londonu.

Radi lakšeg umrežavanja razvijen je i uveden komunikacioni

protokol NCP (Network Control Protocol). 1975. godine uvedena je

i prva javna komercijalna usluga telnet, a istovremeno se kreira

i program za razmenu elektronske pošte. Mreža se koristi za

razmenu e-mail poruka, rad news grupa, pristup udaljenim

serverima, kao i za prenos datoteka. Sa postepenim razvojem mreže

i njenih servisa uočavaju se i nedostaci NCP protokola. Započinju

se istraživanja i rad na formiranju novog, kvalitetnijeg mrežnog

protokola i krajem sedamdesetih godina došlo se do skupa TCP/IP

4


(Transmission Control Protocol/Internet Protocol) protokola.

1978. godine ovi protokoli su dobili svoj današnji oblik.

Agencija ARPA je 1980. godine počela da prebacuje računare

koji su bili priključeni u njene istraživačke mreže na nove

TCP/IP protokole i nastanak globalnog Interneta se vezuje za tu

godinu. 1983. godine Ministarstvo odbrane SAD je zahtevalo da svi

koji žele da se priključe na njihovu mrežu moraju da koriste

TCP/IP protokole. Iste godine, Agencija za komunikacije tog

ministarstva je podelila ARPAnet na dve zasebne mreže. Vojni deo

mreže je poznat kao MILNET (Military Network), a mreža namenjena

za dalja istraživanja je zadržala ime ARPAnet. U raznim državama

se formiraju akademske i komercijalne mreže koje se vremenom

priključuju na ARPAnet i tako nastaje Internet. NSF (National

Science Foundation) preuzima ulogu u daljem proširivanju TCP/IP

Interneta da bi bio dostupniji što većem broju naučnika. 1986.

godine NSF osniva 5 superkompjuterskih centara i povezuje ih

vlastitom mrežom NSFNET, što dovodi do ubrzanog umrežavanja

vladinih i obrazovnih ustanova. Razvija se novi protokol, NNTP

(Network News Transfer Protocol) koji omogućava rad news grupa.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka uvodi se sistem

označavanja kompjutera pomoću imena i domena (simboličkih

adresa), koji olakšava pamćenje adresa kompjutera, a prvi

registrovani domen je bio symbolics.com. Zbog uvođenja domena i

simboličkih adresa bilo je neophodno da se uvede novi sistem koji

pretvara simboličke adrese u numeričke IP adrese. Taj sistem je

nazvan DNS (Domain Name System).5


ARPAnet prestaje sa radom devedesetih godina. Uvode se nove

usluge, kao što su WAIS (Wide Area Information Servers), Gopher i

usluga koja će postati najpoznatija i najkorišćenija usluga na

Internetu i koja će dovesti do pravog buma u broju priključivanja

na Internet, a to je WWW (World Wide Web).

World Wide Web, WWW ili češće samo Web je doneo Internet u

domove i firme miliona ljudi širom sveta. Web je poslužio i kao

platforma koja je omogućila puštanje u rad stotina novih

aplikacija kao što su, online trgovina akcijama i bankarstvo,

protok multimedijalnih usluga u realnom vremenu ili informacione

usluge. WWW je nastao u istraživačkom centru CERN u Ženevi

(Švajcarska), u periodu između 1989. i 1991. godine, a na osnovu

idejnog projekta koji je napravio Tim Berners–Li. On je projekat

zasnovao na idejama koje su proistekle iz prvih radova o

hipertekstu: Buša iz 40-ih godina prošlog veka i Teda Nelsona iz

60-ih godina prošlog veka. Berners–Li je sa saradnicima razvio i

prve verzije četiri ključne komponente Web-a, a to su: HTML, HTTP

i čitač Web-a. U početku, CERN-ovi čitači su imali samo grafički

interfejs, ali je već od 1992. godine veliki broj istraživača

razvijao čitače sa GUI (Graphical User Interface) interfejsima.

Sredinom poslednje decenije prošlog veka, male i velike kompanije

su uveliko počele da koriste Web servere i online trgovinu. 1996.

godine, kompanija Microsoft je počela da pravi svoje čitače i

nekoliko godina kasnije je postala apsolutni lider na tom polju,

jer je izašla kao pobednik iz borbe sa kompanijom Netscape, koja

6


je do tada držala primat sa svojim web čitačem – Netscape

Communicator.

2.2 Uloga Web servisa

Web je nastao kao rezultat projekta čija je tema bila metoda

pronalaženja dokumenata na Internetu pomoću hiperveza (engl.

hyperlink) koje upućuju na mesta gde se dokumenti nalaze1.

Slika 1. – Princip povezivanja dokumenata na Web-u putem hiperveza

WWW koristi koncept hiperteksta i hipermedija. Kod hipertekst

okruženja, informacija je zapamćena u skupu dokumenata koji su

zajednički povezani koristeći koncept pokazivača. Neka stavka se

može pridružiti drugom dokumentu koristeći pokazivač (pointer).

Čitalac koji pretražuje po dokumentu može da predje na drugi1 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 164.

7


dokument izborom (klikom) na stavke koje su povezane sa drugim

dokumentima. Na slici 2. prikazan je koncept hiperteksta. Dok

hipertekst dokumenti sadrže samo tekst, hipermedija dokumenti mogu

da sadrže slike, grafike, i zvučne tonove.

Slika 2. – Princip hiperteksta

Osnovna svrha hiperveza je bila jednostavno povezivanje

dokumenata na Web-u. Razvojem tehnologija na kojima se zasniva

Web, hiperveze su postale nosilac korisničke interakcije sa Web

aplikacijama.

World Wide Web Consortium (W3C) je organizacija koja je

nadležna za razvoj Web servisa. Na čelu te organizacije se nalazi

osnivač Web-a, Tim Berners-Li. W3C svoj uticaj na dalji razvoj

8


Web-a vrši na osnovu preporuka standarda. Pre potpunog usvajanja,

W3C preporuke prolaze kroz sledeće nivoe zrelosti:2

Working Draft (WD)

Last Call Working Draft

Candidate Recommendation (CR)

Propose Recommendation (PR)

W3C Recommendation (REC)

WWW nije Internet, nego samo jedan od servisa Interneta.

3. Komponente WWW

Svoju veliku popularnost, Web servis pre svega duguje svom

modularnom i otvorenom dizajnu. Modularnost ovog servisa

Interneta se ogleda u razdvajanju jedne, relativno kompleksne

arhitekture na jednostavnije komponente. Pod osnovnim

komponentama Web-a podrazumevamo:3

protokol kojim se servis distribuira (HTTP)2 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 165.3 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 165.

9


format dokumenata kojima se sadržaj servisa distribuira

(HTML)

server (Web server ili HTTP server)

klijent (Web čitač)

adresa dokumenta/resursa (URI/URL)

3.1 HTTP protokol

U samom srcu Web-a se nalazi protokol za prenos hiperteksta

HTTP (HyperText Transfer Protocol). HTTP ima sledeće

karakteristike:4

Aplikacioni nivo. HTTP radi na aplikacionom nivou. On

pretpostavlja pouzdan protokol prenosa orijentisan na

uspostavljanje veze kao što je TCP/IP, ali sam ne obezbeđuje

pouzdanost niti ponovno slanje.

Zahtev/odgovor. Kad se uspostavi sesija prenosa, jedna strana

mora da pošalje HTTP zahtev na koji druga strana odgovara.

Bez stanja. Svaki HTTP zahtev je celina; server ne čuva

istorijat prethodnih zahteva niti prethodnih sesija.

Dvosmerni prenos. U većini slučajeva, pretraživač zahteva Web

stranicu, a server pretraživaču prenosi njenu kopiju. HTTP

dozvoljava i prenos od pretraživača ka serveru (npr. kada

korisnik podnosi obrazac tzv. „formu“).4 D. Comer, Povezivanje mreža TCP/IP – Principi, protokoli i arhitekture, CET, Beograd, 2001., str. 530.

10


Pregovaranje o mogućnostima. HTTP dozvoljava da pretraživači i

serveri pregovaraju o detaljima kao što je skup znakova koji će

se koristiti u prenosu. Pošiljalac može da navede mogućnosti koje

nudi, a primalac može da navede mogućnosti koje prihvata.

Podrška za keširanje. Da bi se poboljšalo vreme odgovora,

pretraživač kešira primerak svake Web stranice koju pribavi. Ako

korisnik ponovo zatraži istu stranicu, HTTP dozvoljava

pretraživaču da proveri na serveru da li se sadržaj stranice

promenio od kada je kopija keširana.

Podrška za posrednike. HTTP dozvoljava da mašina na putanji između

pretraživača i servera igra ulogu proksi servera koji kešira Web

stranice i odgovara na zahteve pretraživača iz svog keša.

Protokol HTTP definiše način na koji Web klijenti (npr.

čitači), zahtevaju Web strane od Web servera, kao i načini na

koji Web serveri šalju tražene strane klijentima. Kada korisnik

zatraži neku Web stranicu (mišem izabere hipervezu), čitač šalje

serveru HTTP poruke zahtevajući objekte sa date stranice. Server

prima ove zahteve i klijentu odgovara HTTP porukama u kojima se

nalaze traženi objekti (slika 3).

11


Slika 3. – HTTP transakcija

Protokol HTTP kao osnovni transportni protokol koristi TCP.

Komunikacija se odvija na sledeći način: HTTP klijent najpre

treba da inicira TCP konekciju sa serverom. Nakon uspostavljanja

konekcije, procesi čitača i klijenata pristupaju TCP-u kroz svoje

sokete. Na klijentskoj strani soket predstavlja vrata između

klijentskog procesa i TCP konekcije; na serverskoj strani to su

vrata između serverskog procesa i TCP konekcije. Klijent šalje

svoje HTTP poruke sa zahtevima preko svog soketa i preko njega

prima i sve HTTP odgovore. Slično tome, HTTP server iz svog

soketa prima poruke i svoje odgovore ponovo šalje kroz soket.

Onog trenutka kada klijent pošalje svoju poruku ka svom soketu,

ona više nije u njegovim rukama, već u rukama protokola TCP. Ovaj

protokol obezbeđuje pouzdanu uslugu transfera podataka protokolu

HTTP. To znači, da svaka poruka sa HTTP zahtevom koju emituje

neki klijent, mora neizmenjena da stigne do servera. Na isti

12


način, svaka poruka sa HTTP odgovorom koju server pošalje, mora

neizmenjena da stigne do klijenta.

Važno je napomenuti i da server šalje tražene datoteke

klijentu bez ikakvog vođenja evidencije informacija o statusu

klijenta. Dakle, ako neki klijent u veoma kratkom roku, npr. u

roku od nekoliko sekundi, dva puta zatraži isti objekat, server

neće odgovoriti obaveštenjem da ga je upravo uslužio. On će

zahtevani objekat poslati ponovo, ne shvatajući da je to već

jednom učinio. Zbog toga se za HTTP server kaže da je protokol

bez nadgledanja stanja, jer ne održava nikakve infomacije o

klijentima.

3.1.1 Nepostojane i postojane konekcije

Protokol HTTP može da koristi i postojane i nepostojane

konekcije. Iako ovaj protokol u svom podrazumevanom režimu

koristi postojane veze, HTTP klijenti i serveri mogu da se

konfigurišu i tako da koriste nepostojane konekcije.

Nepostojane konekcije

Sada ćemo ukratko objasniti postupak prenošenja Web stranice

od servera do klijenta putem nepostojanih konekcija. Pretpostavka

je da se stranica sastoji od osnovne HTML datoteke i deset JPEG

(Joint Photographic Experts Group) slika i da se svih 11 objekata

nalazi na istom serveru. Neka URL (Uniform Resource Locator)

osnovne HTML datoteke bude:

13


www.nekaskola.edu/nekoodeljenje/home.index

Evo šta se dešava:

1. HTTP klijent inicira TCP konekciju sa serverom

www.nekaskola.edu na portu 80, koji je podrazumevani broj

porta za HTTP protokol

2. HTTP klijent šalje serveru poruku sa HTTP zahtevom preko

soketa koji je povezan sa TCP konekcijom koja je

uspostavljena u prethodnom koraku. U okviru ove poruke

nalazi se ime putanje /nekoodeljenje/home.index

3. HTTP server prima poruku sa zahtevom preko soketa i

njemu pridružene konekcije, učitava objekat

/nekoodeljenje/home.index iz svog prostora za skladištenje

(RAM memorija ili disk) i zatim ga enkapsulira u poruku

sa HTTP odgovorom koju, preko svog soketa, šalje

klijentu

4. HTTP server potom nalaže protokolu TCP da zatvori TCP

konekciju. (Protokol TCP ovu konekciju ne prekida sve

dok se sasvim ne uveri u to da je poruka neizmenjena

stigla do klijenta)

5. HTTP klijent prima poruku sa odgovorom i TCP konekcija

se prekida. U poruci je naznačeno da je enkapsulirani

objekat HTML datoteka. Klijent izvlači traženu HTML

datoteku iz poruke, zatim je ispituje i pronalazi

reference do deset JPEG objekata

14


6. Potom se za svaki od referenciranih JPEG objekata

ponavljaju prva četiri koraka navedenog postupka

Primljena Web stranica se preko čitača prikazuje korisniku.

Postoji mogućnost da dva različita čitača prikažu primljenu Web

stranicu na dva različita načina. Ali, to nema nikakve veze sa

HTTP protokolom, već sa Web čitačima. HTTP protokol ne definiše

način na koji će čitač da prikazuje Web stranice.

U navedenom postupku su korišćene nepostojane veze, imajući u

vidu da je svaka TCP konekcija zatvarana nakon što je server

poslao objekat. Ona ne traje, odnosno ne postoji za ostale

objekte. Svaka TCP konekcija prenosi tačno jednu poruku sa

zahtevom i tačno jednu poruku sa odgovorom. U ovom primeru, od

trenutka kada je korisnik zatražio Web stranicu uspostavljeno je

11 TCP konekcija.

Ukoliko želimo da procenimo vreme koje je potrebno da prođe

od trenutka kada klijent zahteva HTML datoteku, pa do trenutka

kada se prenese cela tražena datoteka na stranu klijenta,

potrebno je da se definiše vreme povratnog puta (round-time trip,

RTT). RTT je vreme koje je potrebno malom paketu za put od

klijenta do servera i natrag. RTT vreme obuhvata kašnjenja usled

prostiranja paketa, zatim kašnjenja usled stajanja u redu u

posredujućim ruterima i komutatorima, kao i kašnjenja usled

obrade paketa.

15


16


Slika 4. – TCP konekcija

Na slici 4. se može videti da čitač odmah inicira TCP

konekciju sa Web serverom. Uspostavljanje konekcije obuhvata

„trodelnu sinhronizaciju“ – klijent šalje mali TCP segment

serveru, server potvrđuje i odgovara malim TCP segmentom i,

konačno, klijent serveru šalje potvrdu o prijemu. Jedan RTT

ciklus se završava nakon obavljena prva dva dela sinhronizacije.

Postojane konekcije

Nepostojane veze imaju svoje nedostatke. Za svaki traženi

objekat mora da se uspostavi i održava nova konekcija. Svakoj od

ovih konekcija se dodeljuje privremena TCP memorija, a uz to, na

klijentu i serveru je neophodno održavanje parametara date

konekcije.

Kod postojanih konekcija, server nakon slanja svog odgovora

klijentu ostavlja TCP konekciju otvorenom i njome mogu da se

pošalju i svi naknadni zahtevi i odgovori koje razmene klijent i

server. To znači, da se istom, postojanom TCP konekcijom može

poslati čitava Web stranica. Ne samo to, istom postojanom TCP

konekcijom klijentu može da se pošalje i više Web stranica

ukoliko se one nalaze na istom serveru. Uobičajeno je da HTTP

server prekida ovakvu vezu nakon isteka određenog vremena njenog

nekorišćenja. Ovaj vremenski interval je moguće podesiti.

Postoje dve vrste postojanih konekcija:5

5 J. Kurose, K. Ross, Umrežavanje računara, CET, Beograd, 2008., str. 93.17


konekcije bez cevovodne obrade

konekcije sa cevovodnom obradom

U obliku konekcije bez cevovodne obrade klijent može da izda

novi zahtev tek nakon prijema odgovora na prethodni zahtev. U

ovom slučaju, klijent se suočava sa jednim RTT ciklusom za

traženje i prijem svakog referenciranog objekta (deset slika u

prethodno navedenom primeru). Još jedan nedostatak konekcija bez

cevovodne obrade je i taj, što nakon slanja objekta sa servera,

postojana konekcija se nalazi u stanju mirovanja, ne radi baš

ništa, čekajući dolazak novog zahteva. Dok se konekcija nalazi u

stanju mirovanja, serverski resursi se ne koriste na optimalan

način.

Kod druge vrste konekcija, cevovodnih konekcija, HTTP klijent

šalje zahtev čim naiđe na neku referencu. To znači da on može da

izda uzastopne zahteve za referencirane objekte, odnosno, može da

pošalje novi zahtev pre nego što dobiju potvrdu o prijemu

prethodnog. Kad primi uzastopne zahteve, server na isti način,

uzastopno, šalje tražene objekte. Kod ovog tipa postojanih

konekcija moguće je da samo jedan RTT ciklus bude potreban za

prijem svih referenciranih objekata. Cevovodna TCP konekcija se i

kraće nalazi u stanju mirovanja.

3.1.2 Format HTTP poruke

Sprecifikacije protokola HTTP obuhvataju i definicije formata

HTTP poruka. Postoje dve vrste HTTP poruka:

18


HTTP poruke sa zahtevima

HTTP poruke sa odgovorima

HTTP poruka sa zahtevima

Uobičajena HTTP poruka sa zahtevom ima sledeći izgled:

GET /nekidir/stranica.html HTTP/1.1

Host: www.nekaskola.edu

Connection: close

User-agent: Mozilla/4.0

Accept-language: fr

Prvi red HTTP poruke sa zahtevom se naziva red zahteva, a svi

ostali redovi su redovi zaglavlja. Red zahteva ima tri polja:

polje za metod, URL polje i polje sa HTTP verzijom. Ukratko ćemo

objasniti redove zaglavlja iz navedenog primera: Linijom

zaglavlja Host: www.nekaskola.edu navodi se računar na kojem se nalazi

traženi objekat. Redom Connection: close čitač dalje govori serveru da

ne želi da koristi postojane veze, već da se veza prekida čim

server pošalje traženi objekat. Redom User-agent: Mozilla/4.0 navodi se

korisnički agent, odnosno, vrsta čitača koji je poslao zahtev.

Ovaj red je veoma koristan jer omogućava serveru da pošalje

različite verzije istog objekta različitim tipovima korisničkog

agenta. I na kraju, zaglavljem Accept-language: fr se navodi koju

verziju traženog objekta bi korisnik voleo da primi, ukoliko

19


takva postoji na serveru, u suprotnom, server će da pošalje

podrazumevanu verziju traženog objekta. U ovom slučaju, korisnik

bi voleo da primi francusku verziju objekta.

Slika 5. Opšti format poruke sa zahtevom

Na slici 5. je prikazan opšti format slike sa zahtevom. Opšti

format u potpunosti odgovara prethodnom primeru. Nakon redova

zaglavlja (i dodatnih znakova za prelazak u novi red i povratak

na početak reda) sledi „telo poruke“. Kod metoda GET ono je

prazno, ali se koristi kod metoda POST. HTTP klijent često

koristi metod POST kada korisnik ispunjava neki obrazac, na

primer, kada u odgovarajuće polje pretraživača upisuje ključne

reči. Kod poruke tipa POST korisnik još uvek od Web servera traži

određenu stranicu, ali će njen konketan sadržaj zavisiti od onoga

što je korisnik upisao u poljima obrasca. Ukoliko je kao metod

izabran POST, u tom slučaju se u telu poruke nalazi ono što je

korisnik upisao u poljima obrasca.

Metod HEAD je veoma slična metodu GET. Kada primi zahtev sa

metodom HEAD, server odgovara HTTP porukom, ali izostavlja

traženi objekat.

HTTP poruka sa odgovorom20


HTTP poruka koja bi mogla da predstavlja odgovor na poruku sa

zahtevom koju smo ranije prikazali bi mogla da izgleda ovako:

HTTP/1.1 200 OK

Connection: close

Date: Thu, 03 Jun 2010 12:00:15 GMT

Server: Apache/2.0 (Unix)

Last-Modified: Sun, 9 May 2010 09:23:24 GMT

Content-Lenght: 6821

Content-Type: text/html

(podaci podaci podaci podaci podaci podaci ...)

Ova poruka ima tri dela: inicijalni statusni red, šest redova

zaglavlja i telo poruke. Najvažniji deo poruke je telo poruke,

jer se ovde nalazi traženi objekat (podaci podaci podaci podaci

podaci podaci ...). Statusni red ima tri polja – polje sa

verzijom protokola, statusni kod i odgovarajuću poruku sa

statusom. U ovom primeru statusnim kodom je navedeno da server

koristi protokol HTTP/1.1 i da je sve u redu, OK, odnosno, da je

server pronašao i poslao traženi objekat.

Redovi zaglavlja: server pomoću reda Connection: close govori

klijentu da će nakon slanja traženog objekta prekinuti TCP

konekciju. Redom Date: se navode tačan datum i vreme kada je server

21


generisao i poslao HTTP odgovor. Redom Server: naznačeno je da je

poruku generisao Web server Apache, ovaj red odgovara redu User-

agent: HTTP poruke sa zahtevom. U redu Last-Modified: navodi se kada

je traženi objekat napravljen ili poslednji put izmenjen. U

zaglavlju Content-Lenght: navodi se broj bajtova objekta koji se

šalje. I na kraju, redom zaglavlja Content-Type: naznačava se tip

datoteke koja se nalazi u telu poruke (u ovom slučaju u pitanju

je HTML tekst).

Slika 6. – Opšti format poruke sa odgovorom

Prilikom pristupa Web stranama na Internetu mogu se desiti i

greške. Server na kome se nalazi Web prezentacija vraća poruku o

statusu greške. Statusni kod je trocofreni broj gde prva cifra

označava opštu kategoriju odgovora.

1** - Informativne poruke (primer: 101 – Switching protocols –

Server je promenio protokol)

2** - Uspešne poruke (200 – OK – Zahtev je obrađen i

odgovarajući podaci slede)

22


3** - Poruke o preusmeravanju (304 – Not Modified – Zahtevani

dokument ne ispunjava navedeni uslov)

4** - Poruke o grešci kod klijenta (404 – Not Found – Zahtevani

dokument ne postoji na datoj lokaciji)

5** - Poruke o serverskim greškama (503 – Service Unavailable –

Zahtev nije završen. Server je preopterećen)

3.2 Format dokumenata (HTML)

HTML (Hyper Text Markup Language) je jezik iz porodice jezika

za označavanje (Markup Language). Jezici za označavanje se

ponekad svrstavaju u programske jezike, a to je pogrešno. Uloga

ovih jezika je da označe delove dokumenata. HTML stranice imaju

ekstenziju .html ili .htm, a nalaze se u određenom direktorijumu

servera vezanog na Internet, što ih čini dostupnim na Web-u. Za

generisanje HTML stranice postoji veliki broj tekstualnih i

grafičkih editora. Kao tekstualni editor dovoljan je i program

Notepad, a najpoznatiji i najkorišćeniji grafički editor je

program Dreamweaver, proizvod kompanije Adobe.

Hipertekstualni dokument stvara se ubacivanjem HTML oznaka u

običnu tekstualnu datoteku. Jezik HTML samo opisuje izgled

stranice. U njemu piše, na primer, „tu i tu ide slika iz te i te

datoteke“, ali sama HTML datoteka ne sadrži sliku, već se ona

posebno prenosi od servera do pretraživačkog programa. Dakle, kad

kažemo „WWW dokument“ ne radi se o jednoj datoteci, već o

23


konačnom prikazu dobijenom na ekranu, koji je u pravilu sačinjen

od jedne osnovne tekstualne HTML datoteke koja opisuje izgled

stranice i od niza grafičkih datoteka.

Za HTML se kaže da je „maternji jezik“ Web-a kojim se

određuje formacija, sadržaj i funkcija nekog hipetekstualnog

dokumenta. Njime se kombinuje nekoliko važnih elemenata: namenjen

je kontroli načina na koji će pretraživački programi prikazati

dokument, kreiranju hipertekstualnih veza između različitih mesta

u dokumentu, kreiranju hiperveza između različitih dokumenata, te

kreiranju hiperveza s drugim servisima na Internetu. Takođe, HTML

omogućava da u dokumente ubacujemo grafiku, zvuk i druge

multimedijalne zapise. Kako su HTML dokumenti mesta na kojima je

većina pravih podataka sačuvana, dobar deo kreiranja jednog

celovitog Web servera sastoji se od njihovog pisanja.

Stranica na World Wide Web-u sastoji se od skupa datoteka

smeštenih na disku nekog računara na kojem je instaliran Web

server. Tačna lokacija tih datoteka određena je URL adresom. Web

stranica se u većini slučajeva sastoji od teksta i slike, s tim

da se sav tekst i svaka pojedina slika nalaze u zasebnoj

datoteci. Slikama se uvek pristupa pomoću imena datoteke u kojima

su smeštene, pa se tako jedna te ista slika može koristiti više

puta unutar jedne ili više različitih stranica. Svim drugim

multimedijalnim elementima pristupa se kroz pomoćne aplikacije

koje pokreće pretraživački program kada korisnik klikne na

odgovarajuću hipertekstualnu vezu.

24


3.2.1 Struktura HTML stranice

Datoteka koja se sastoji od teksta obogaćenog HTML naredbama

naziva se HTML dokumentom. Svaki HTML dokument započinje naredbom

<HTML>, a završava sa </HTML>. On se sastoji od dva dela;

zaglavlja koje je obuhvaćeno naredbama <HEAD> i </HEAD>, i tela

koje se nalazi unutar oznaka <BODY> i </BODY>. Zaglavlje sadrži

neke osnovne informacije o dokumentu i sve što se napiše u

zaglavlju, ne prikazuje se u prozoru Web čitača, dok se telo

sastoji od teksta i naredbi kojima se taj tekst oblikuje.

Najjednostavnija informacija koju možemo smestiti unutar

zaglavlja je naslov naše Web stranice, a to se čini upotrebom

naredbe <TITLE>. Na sledećem primeru videćemo kako izgleda

najjednostavniji HTML dokument:

<HTML>

<HEAD>

<TITLE>Diplomski rad</TITLE>

</HEAD>

<BODY>

Ovo je primer za diplomski rad.

</BODY>

</HTML>

25


Sve ono što je napisano izmedju tagova <body> i </body>

predstavlja telo dokumenta i pojaviće se kao sadržaj

prezentacije u prozoru browsera (čitača). Naredbe <BODY>

razdvajaju dokument u dve celine, a ne reči ili razmaci koje smo

ostavili praznim između redova.

3.2.2 Sintaksa naredbi

HTML naredbe mogu biti pune ili prazne. Pune naredbe odnose

se na tekst koji je njima obuhvaćen, a sastoje se od početne i

završne oznake. Početna oznaka započinje simbolom < (manje od),

iza čega se navodi sama naredba te eventualno neki dodatni

argumenti. Kraj početne oznake prepoznaje se po simbolu > (veće

od). Završna oznaka razlikuje se od početne po tome što ne sme

posedovati nikakve dodatne argumente, ali zato između simbola < i

naredbe uvek mora sadržati kosu crtu (/). Primer pune naredbe bio

bi: <A HREF=„informatika.html“>Saznajte sve o informatici</A> U

ovom primeru početna oznaka je <A HREF=„informatika.html“>, a

završna </A>. Početna oznaka sadrži i jedan argument. Za razliku

od punih naredbi kojima se obuhvatao određeni deo teksta, prazne

nam služe kako bismo nešto mogli ubaciti unutar teksta, poput

slike, vodoravne linije ili oznake za novi red. Prazne naredbe ne

dolaze u parovima, pa tako kod njih postoji samo početna oznaka,

a ne i završna koja bi sadržala kosu crtu. Kao i kod punih, tako

se i kod praznih naredbi mogu koristiti argumenti kojima se

određuju neke konkretne vrednosti. Sledeći primer prikazuje

naredbu IMG kojom se unutar teksta ubacuje slika. Ta naredba uvek

26

dolazi s argumentom SRC kojem se dodeljuje ime datoteke koja

sadrži željenu sliku.

<IMG SRC="fakultet.gif"!> Slika fakulteta

Kod primera za punu oznaku upotrebili smo naredbu A koja se

koristi za definisanje hipertekstualnih veza. Izraz „Saznajte sve

o informatici“ u pretraživačkom programu bi se kod tog primera

prikazao drugačije od ostalog teksta, najčešće označen plavom

bojom i podvučen, kako bi se korisniku dalo do znanja da će se

klikom na njega učitati nova stranica. U ovom slučaju radi se o

stranici koja je sadržana u dokumentu informatika.html, koji smo

dodelili kao vrednost argumentu HREF (Hypertext REFerence).

HTML naredbe mogu se ugnježdavati, tj. koristiti jedna unutar

druge, pa se tako mogu i koristiti hipertekstualne veze u listama

ili kosi tekst unutar podebljanog. Neke se naredbe, međutim, ne

smeju kombinovati kao, na primer, hipertekstualne veze unutar

drugih hipertekstualnih veza. Postoje i situacije kada je

dozvoljeno kombinovanje, ali ga pretraživački programi ignorišu.

To se, na primer, događa kod upotrebe naredbi za tekstualne

stilove unutar naslova. Unutar HTML dokumenta možete koristiti i

komentare kako biste svoj rad učinili što preglednijim, kao i kod

drugih programskih jezika. Svaki čitač će u potpunosti ignorisati

komentare, što znači da unutar komentara možete da upisujete čak

i HTML naredbe. To, međutim, nije preporučljivo budući da postoje

starije verzije nekih Web čitača koje ne prepoznaju oznake za

komentare. Komentari se moraju smestiti unutar oznaka ,27


a ne smeju se ugnježdavati. Postoji nepisano pravilo da se svaki

pojedini red komentara obuhvata ovim oznakama, kako bi HTML

dokument bio što pregledniji.

3.2.3 Osnovni elementi HTML jezika

HTML naredbe možemo podeliti u dve posebne kategorije –

postoje naredbe koje utiču na strukturu stranice, kao i naredbe

koje su namenjene promeni tekstualnih stilova. Među one prve

možemo ubrojiti naredbe za definisanje naslova, listi, tabela,

okvira i drugih sličnih elemenata, a zajedničko svojstvo im je da

prilikom svake upotrebe automatski stvaraju kraj odlomka u tekstu

koji ih okružuje. Zato ih i nazivamo naredbama koje formiraju

strukturu stranice. Stilske HTML naredbe definišu izgled teksta,

u šta ubrajamo promenu veličine pisma, podebljavanje ili nagib

slova, te druge radnje koje ne utiču na opšti raspored elemenata

na stranici. Naredba za kreiranje hipertekstualne veze, spada u

drugu grupu, budući da vizuelno menja samo deo neke rečenice

unutar tekstualnog odlomka i nema nikakvog uticaja na strukturu

stranice. HTML oznake pomoću kojih se unutar stranice ugrađuju

slike pripadaju posebnoj skupini naredbi. Navešćemo nekoliko

primera HTML naredbi i objasniti njihovo značenje:

Naslovi (engl. headers) se kodiraju prema relativnoj dubini

ciframa od 1 do 6. Tag za naslov ima opšti oblik: <Hn> Naslov

nivoa n </Hn>, gde n uzima vrednosti od 1 do 6.

28


Odeljak (engl. division) se opisuje zagradama <DIV> ... </DIV>.

Ovaj tag može imati atribut za pozicioniranje ALIGN sa

vrednostima CENTER, RIGHT ili LEFT.

Pasus (engl. paragraph) se obeležava zagradama <P> ... </P>.

Ukoliko u ravnom tekstu sledi pasus za pasusom, tag </P> se može

izostaviti. Ovaj tag može imati atribut za pozicioniranje ALIGN

sa istim vrednostima kao tag <DIV>.

Novi red (engl. break) se obeležava etiketom <BR>. Ovo je

prosti tag: ne postoji kraj taga </BR>.

Razdvojna linija (engl. rule) se obeležava etiketom <HR> sa

opcionim atributom NOSHADE. Ovo je prosti tag: ne postoji kraj

taga </HR>.

Formatiranje teksta

Ako se drugačije ne naglasi tekst unutar HTML stranice je

poravnat uz levu stranu. Ako se želi da naslov, ili bilo koji

drugi element stranice, bude centriran, treba ga staviti izmedju

tagova <center> i </center> što će dati sledeći rezultat:

OVO JE CENTRIRAN TEKST

izvršavanjem sledećeg koda

<center> OVO JE CENTRIRAN TEKST </center>

Ukoliko se posebno ne naglasi kojim fontom se želi da bude

ispisan tekst na stranici, browser će koristiti podrazumevani29


font (a to je obično Times New Roman). Rad sa fontovima u okviru

HTML stranice se obavlja pomoću <font> taga. Ovaj tag može imati

sledeće atribute: face, size i color.

Atributom face definišemo tip fonta kojim se želi da tekst

bude ispisan. Na jednoj stranici se može koristiti i više

različitih fontova. Mora se vodititi računa da korisnik koji

učitava stranicu mora imati instaliran font koji je naveden na

svom računaru. U suprotnom njegov browser će prikazati tekst u

podrazumevanom (default) fontu. Zato ne treba koristiti neke

egzotične fontove, već treba upotrebljavati samo široko

rasprostranjene fontove.

Ako se želi da stranica bude ispisana na primer "Comic Sans

MS" fontom onda treba navesti sledeći kod:

<font face="Comic Sans MS"> Ovde dodje vas tekst. </font>

i dobija se rezultat:

Ovde dodje vas tekst.

Ako se koriste neki fontovi koji se retko koriste onda bi

bilo dobro navesti i nekoliko alternativnih fontova, jedan za

drugim, odvojenih zarezom. Ako posetilac stranice na svom

računaru nema instaliran prvi font sa liste, on će ga prikazati u

sledećem sa liste, i tako dalje.

<font face="Comic Sans MS,Arial,Courier">

30


Evo primera nekoliko popularnih fontova koji se mogu

koristiti na svojim stranicama:

Verdana Arial Courier Times New Roman Comic Sans MS

Kod je sledeći:

<center>

<font face="Verdana" size="3">Verdana</font><br>

<font face="Arial" size="3">Arial</font><br>

<font face="Courier" size="3">Courier</font><br>

<font face="Times New Roman" size="3">Times New

Roman</font><br>

<font face="Comic Sans MS" size="3">Comic Sans MS</font><p>

</center>

Pored načina ispisivanja teksta, u okviru stranice može se

upravljati i veličinom slova. Za ove potrebe koristi se size

atribut unutar font taga. HTML razlikuje 7 veličina slova koje

nose vrednosti od 1 do 7. Podrazumevana veličina je 3. Razmera

slova je data:

31


size 1, size 2, size 3, size 4, size 5, size 6,

size 7.Poslednja osobina koja se može menjati je boja slova u okviru

HTML stranice. Za te potrebe koristi se atribut color font taga.

Za ovaj atribut važi isto pravilo kao i kod definisanja boja

<body> tagom. Dakle, ako se želi dobiti sledeći tekst ispisan

crvenom bojom:

Ovde ide vas tekst.

Pomoću sledećeg dela koda:

<font color="#ff0000"> Ovde ide vas tekst. </font>

Primer HTML stranice:

32


Slika 7. – Primer HTML stranice

3.3 Server (Web server ili HTTP server)

Osnovna uloga Web (nekad se naziva i HTTP) servera je da

osluškuje na portu 80 (podrazumevani port za HTTP protokol), na

dobijeni zahtev pronađe traženi dokument u lokalnom skladištu

dokumenata i njegov sadržaj pošalje klijentu ili, u slučaju da

traženi dokument ne postoji, klijentu pošalje poruku o grešci.

Trenutno najpopularniji softver ovog tipa je Apache HTTP server

čiji je autor Apache Foundation.

Web sajt je kolekcija Web stranica. Web stranice su kreirane

korišćenjem HTML-a. Da bi Web sajt bio svima dostupan, neophodno

je da bude smešten na računar koji je neprekidno konektovan na

Internet, odnosno na Web server. Postoji i nekoliko zahteva koje

server mora da ispunjava: treba da bude brz, da ima veliki

memorijski kapacitet hard diska i dovoljno RAM memorije.

Najvažnije od svega je da ima stalnu (statičku) IP adresu.

Ukoliko dođe do promene IP adrese, Web sajt koji je smešten na

serveru neće biti pronađen i klijent će dobiti poruku da server

ne može da pronađe Web sajt. Poruku o grešci Web serveri najčešće

oblikuju u formi pravilnog HTML-a, jer je u većini slučajeva

zahtev stigao od čitača, a on će pokušati da prikaže sve ono što

je dobio od servera.

U svom najjednostavnijem obliku, Web stranice su statičke

datoteke smeštene na nekom serveru koje „čekaju“ da budu

33


zatražene i koje se, bez bilo kakvih izmena, dostavljaju

klijentu.

Slika 8. – Statički dokument

Dinamički dokumenti nemaju unapred definisani format. Umesto

toga, dinamički dokument se kreira od strane Web servera, uvek

kada browser zahteva dokument. Kada zahtev pristigne Web server

izvršava aplikacioni program koji kreira dinamički dokument.

Server vraća izlaz programa kao odziv browseru koji je zahtevao

dokument. S obzirom da se nov dokument kreira kod svakog zahteva,

sadržaji dinamičkog dokumenta mogu da variraju od jednog zahteva

do drugog.

34


Slika 9. – Dinamički dokument

3.4 Klijent (Web čitač)

Osnovna uloga Web čitača (engl. Web browser, User Agent) je

da zahteve korisnika za HTML dokumentima (i ostalim resursima)

prevodi u instrukcije HTTP protokola, šalje HTTP zahteve,

prihvata HTML dokumente i prezentuje ih korisnicima. Web čitač

ima zadatak da dekomponuje URL i u skladu sa rezultatom formira

zahtev.

Web browser je program kojim se pregledaju Web stranice na

Internetu. Web browseri omogućuju korisnicima pregledanje teksta,

slika i drugih informacija koje se nalaze na Web stranicama.

Tekst i slike mogu imati hiperveze na ostale stranice pa na taj

način korisnici mogu jednostavno i brzo pronaći tražene

informacije.

1994. godine je Marc Andreesen (vođa projekta NCSA Mosaic)

pokrenuo vlastitu kompaniju - Netscape i izdao Netscape

Navigator. Ubrzo nakon toga je i Microsoft izbacio Internet

Explorer (IE) - čime je započet rat Web čitača. Zahvaljujući

činjenici što je IE dolazio instaliran sa Windows operativnim

sistemima, Microsoft je uspeo da postigne da se danas koristi u

više od 80% računara.

Netscape je odgovorio tako što je izvorni kod Netscape-a

pretvorio u otvoreni kod (tj. open source), no ni to nije uspelo

zaustaviti opadanje zastupljenosti tog browsera. Ipak, iz tog35


poteza se razvio Web browser kog danas većina stručnjaka smatra

za najboljeg i najsigurnijeg - Mozilla.

3.4.1 Kako radi Web čitač

Klijent je individualni računar ili radna stanica na mreži

koja pristupa aplikacijama i informacijama preko središnjeg

računara koji se naziva server. Web čitač je klijentska

aplikacija koja se pokreće na klijentu (lokalnom računaru) i

dopušta pristup i prikazivanje sadržaja koji zahtevamo od

servera. Server i Web čitač rade preko Hyper Text Transfer

Protocol ili HTTP-a, koji definiše pravila za načine, kako

datoteke moraju biti zahtevane i prosleđivane.

Web browseri rade na sledeći način: Klikom na Web stranicu,

Web browser šalje zahtev serveru specifikovanom u URL-u linka.

Server prima zahtev i određuje datoteku i tip datoteke koja je

zahtevana konsultovanjem svoje MIME (Multipurpose Internet Mail

Extension) tabele. Tada šalje traženu datoteku zajedno sa tipom

datoteke natrag browseru. Browser zahteva ostale medije koji su

mu potrebni da oblikuju stranicu. Browser interpretira MIME

tabelu da odredi može li prikazati sam datoteku ili datoteka

treba plug-in za prikaz. I na samom kraju korisnik dobija celu

stranicu na pregled.

3.4.2 Najpopularniji Web čitači

36


Statistike pokazuju da su danas najpopularniji Web browseri:

Microsoft Internet Explorer, Firefox, Safari, Chrome, Opera i

Netscape. Internet Explorer zauzima većinski deo tržišta sa 66%,

zatim sledi Firefox sa 24%, Safari sa 4%, Google Chrome sa 3% i

Opera sa 2%. Svi ostali browseri zauzimaju udeo na tržištu manji

od 1%.

Internet Explorer je besplatan Web browser zatvorenog koda

kompanije Microsoft, koji dolazi u sklopu operativnog sistema

Microsoft Windows. To je najkorišćeniji čitač od 1999. godine do

danas. U zadnje vreme Internet Explorer se nalazi na meti brojnih

kritika koje se prvenstveno odnose na sigurnost. A kako Microsoft

nije pravovremeno odgovorio na sve sigurnosne zahteve, ostali Web

čitači postaju sve popularniji. Najnovija verzija IE je 8. Neke

novosti u novoj verziji su: 6

zaštita od malware i phishing napada

omiljene lokacije jednim klikom

RSS feedovi na traci sa vezama

napredne opcije: search suggestions i visual search

web isečak i akcelerator

mnogo zanimljivih lokalnih dodataka (Plan plus, Halo

oglasi, Search b92.net…)

6 http://www.microsoft.com/scg/ie8/default.aspx37


Mozilla Firefox je open source Web čitač i drugi je

najpopularniji Web čitač koji je danas sve zastupljeniji i

popularniji. Nudi mnogobrojne opcije kao i Explorer, ali i mnogo

dodatnih opcija. Ovaj browser se posebno ističe zbog svojih add-

ona koji se mogu besplatno nabaviti, te oni uvelike olakšavaju

svakodnevni rad. Napravljen je na temelju otvorenog koda

originalne Mozille, a ona koristi Gecko engine od Netscape

Explorera. Mozilla Firefox je trenutno u verziji 3.6, a popularna

je zbog svoje cene (besplatna je), otvorenog koda i dobrom

zaštitom od različitih virtualnih napada. Isto tako daje podršku

za UTF-8 kodiranje slova, dok neki drugi preglednici s tim imaju

problema, pa onda stranica ne izgleda onako kako bi trebala.

Safari je Web browser koji je originalno bio kreiran za Apple

računare i tek nedavno je postao dostupan i za Windows korisnike.

Neke mogućnosti Safari-a su dodavanje bookmark-a direktno na

traku sa alatima, da budu brže dostupni, surfovanje u tabovima,

automatsko popunjavanje formi i slično. Takođe, nudi i Snapback

koji dopušta brzo i lako vraćanje na originalne rezultate

traženja nakon klika na stranicu iz rezultata. On nas rešava

potrebe da koristimo dugme za vraćanje korak u nazad (eng. back)

bezbroj puta dok se ne vratimo na originalnu stranicu. Nešto

slično tome Snapbacku-u postoji i kao dodatak za Firefox.

Opera je višeplatformski Web browser i Internet okruženje

koje dolazi s integrisanim emailom, IRC i RSS klijentima,

funkcijama za pretragu, kriptografiju i osiguranje privatnosti,

38


te ostalim novim funkcijama, pa stoga obavlja standardne zadatke

povezane s Internetom, uključujući pregledavanje web stranica,

slanje i primanje poruka e-pošte, upravljanje kontaktima i

Widgete. Zatvorenog je koda. Operin mobilni Web browser Opera

Mini i najnovije verzije aplikacije za računare su besplatne.

Jedan je od najbržih, ako ne i najbrži, grafički Web čitač.

Operu razvija kompanija Opera Software, sa sedištem u Oslu, u

Norveškoj. Radi na raznim operativnim sistemima, uključujući

veliki broj verzija sistema Microsoft Windows, Mac OS X, Linux,

FreeBSD i Solaris. Takođe se koristi u mobilnim telefonima,

smartphone uređajima, Personal Digital Assistant uređajima,

konzolama i interaktivnim televizorima.

Google Chrome je browser koji povezuje minimalistički dizajn

sa sofisticiranom tehnologijom za bržu, sigurniju i lakšu

upotrebu Weba. Njegova važna karakteristika je to što svaki tab

radi sam za sebe, tako da ako se dogodi da se „smrzne“ jedan tab

nema potrebe rušiti sve otvorene tabove, nego samo taj jedan.

Primarni dizajnerski ciljevi Google Chromea bili su poboljšanje

sigurnosti, brzini i stabilnosti naspram već postojećih browsera.

Problem s ovim čitačem je taj da je on pušten u rad tek u

septembru 2008. godine, pa je još uvek u razvoju i ima mnogo

propusta, poput nepravilnog prikazivanja Ajax stranica i slično.

39


Izbor Web čitača predstavlja samostalnu odluku korisnika.

Neki od kriterijuma koji mogu da pomognu pri odabiru ovog

softvera su:7

upravljanje beleškama (eng. Bookmark management)

podrška za evidentiranje izvršenih akcija (eng. History

list)

upravljanje preuzimanjem fajlova (eng. Download

management)

upravljanje lozinkama na sajtovima sa proverom

autentičnosti

upravljanje formularima

podrška za Web pretraživače u vidu ugrađene komponente

blokada/filtriranje Pop-Up reklama

kompatibilnost sa HTTP protokolom

podrška za moderne Web tehnologije

podrška za PlugIn-ove

podrška za lokalni jezik itd.

3.5 Adresa dokumenta/resursa (URI/URL)

7 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 169.

40


Uniform Resource Identifier (URI) predstavlja skup karaktera

(slova, brojeva i specijalnih znakova) koji služi za

identifikovanje resursa. Cilj identifikovanja je mogućnost

pristupa svakom od resursa u mreži. URI je podeljen u dve

kategorije:8

URL (Uniform Resource Locator)

URN (Uniform Resource Names)

URI metod nije vezan samo za Web, najčešće se povezuje sa

Webom i HTTP protokolom.

Uniformni lokator resursa (Uniform Resource Locator, URL)

predstavlja jedinstveno ime koje se dodeljuje svakoj Web stranici

i koje se koristi za njeno identifikovanje. To ime počinje

specifikacijom šeme koja se koristi za pristup resursu. U stvari,

šema je protokol prenosa; format ostatka URL-a zavisi od šeme. Na

primer, URL prema šemi http ima sledeći oblik:9

http://imeračunara [: port] / putanja [; parametri] [? upit]

U navedenom primeru uglaste zagrade predstavljaju opcionu

stavku.String imeračunara je domensko ime ili IP adresa računara na

kojem se izvršava server tražene stavke; : port je neobavezan broj

porta protokola koji je potreban samo u slučajevima kada server

ne koristi dobro poznati port (80), putanja je string kojim se bira

8 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 170.9 D. Comer, Povezivanje mreža TCP/IP – Principi, protokoli i arhitekture, CET, Beograd, 2001., str. 528.

41


određeni dokument na serveru, ; parametri je opcioni string kojim se

navode dodatni parametri koje zadaje klijent, a ? upit je

neobavezan string koji se koristi kada pretraživač šalje pitanje.

Korisnici veoma retko vide i koriste neobavezne delove, već se

URL koji upisuje korisnik sastoji samo od imena računara i

putanje. Na primer, URL:

http://www.malizvornik.info/o_autoru/autor.html

je Web stranica autora knjige o Malom Zvorniku. Server se

izvršava na računaru www.malizvornik.info, a dokument se zove

/o_autoru/autor.

Standardi protokola razlikuju gore navedeni apsolutni oblik

URL-a od relativnog oblika.10 Relativni URL, koji korisnik retko

vidi, ima smisla samo kada je server već određen i koristan je

kada je komunikacija sa određenim serverom već uspostavljena.

Anatomija URL-a

Na sledećem primeru moći ćemo da vidimo kompletnu strukturu

URL-a:

http://www.bps.org.uk/publicat/Periodicals/Psych/PSY9_97.htm

Protokol: http://

Baza sa linkovima: www

Informacije na serveru pod imenom: bps

10 D. Comer, Povezivanje mreža TCP/IP – Principi, protokoli i arhitekture, CET, Beograd, 2001., str. 529.

42


Server registrovan sa domenom: organizacija

Lokacija servera: uk

Direktorijum sajta sa imenom: publicat

Ime poddirektorijuma: Periodicals

Ime poddirektorijuma: Psych

Ime fajla: PSY9_97

Ekstenzija tipa datoteke: htm

Spisak uobičajenih završnih nivoa domena:

• .com - komercijalno preduzeće

• .edu - obrazovna institucija

• .gov - vladina ustanova

• .mil - vojna ustanova

• .net - snabdevač mrežnim uslugama

• .org - najčešće neprofitabilna organizacija

Osim toga, mnoga imena domena dodeljena su kako bi se

prepoznale i pronašle datoteke koje se nalaze na matičnim

računarima u zemljama širom sveta. Ovo se odnosi na Internet

kodove zemalja koji sadrže dva broja i koje je strandardizovala

Internacionalna organizacija za standarde, kao što je standard

ISO 3166.

Na primer:

43


• ch - Švajcarska

• de - Nemačka

• jp - Japan

• uk - Engleska

• rs – Srbija

U slučaju World Wide Web-a, protokol je, naravno, najčešće

http, međutim kao protokol mogu se navesti i neki drugi, koji

omogućavaju pristup do drugih usluga Interneta neposredno iz

pretraživačkog programa za World Wide Web. Pretraživač

podrazumeva da se radi o http protokolu, ako se protokol

eksplicitno ne navede u URL-u.

URN (Uniform Resource Names) je proširenje URI i URL. URN

označava resurs po imenu, a ne po lokaciji. U poređenju sa URL,

za URN se može reći da je slična sa imenom osobe, dok URL izgleda

kao adresa. URN definiše nečiji identitet, dok URL definiše

lokaciju.

44


4. Razvoj serverskog dela Web-a

Web serveri, kao i tehnologije na kojima su oni izgrađeni,

imaju zadatak da prate razvoj HTTP protokola i da garantuju

kompatibilnost sa njim. Većina proizvođača Web servera je sa

uspehom obavljala ovaj zadatak, a jedan od glavnih razloga za to

je i konstantnost HTTP protokola, odnosno, HTTP protokol je

pretpeo samo jednu ozbiljniju promenu od nastanka i to kada je

45


napravljen prelazak sa verzije 1.0 na trenutno aktuelnu verziju

1.1. Pažnja u razvoju Web servera je usmerena na:11

uvođenje tehnologija koje omogućavaju dinamičko

kreiranje Web dokumenata

garantovanje bezbednosti na različitim nivoima

korišćenja Web servisa

povećanje vremena dostupnosti servisa

Jednu od najvažnijih spona Web-a ka ostatku informacionog

okruženja predstavlja uvođenje tehnologija koje omogućavaju

dinamičko kreiranje Web dokumenata. Tehnologije za dinamičko

kreiranje Web dokumenata su u početku delovale više kao ukrasni

deo HTML stranica (na primer prikazivanje aktuelnog vremena i

datuma na stranici), a danas, Web sajt ne može da se zamisli bez

ovih tehnologija. Jedna od osnovnih uloga tehnologija za

dinamičko kreiranje Web dokumenata je korišćenje podataka kroz

DBMS (Database Managament System, Sistemi za upravljanje bazama

podataka). Sistemi koji koriste dinamičko kreiranje dokumenata

radi lakše organizacije sadržaja se nazivaju Content Managament

System – CMS (Sistemi za Upravljanje Sadržajem).

Postoji više različitih tehnologija za kreiranje dinamičnih

Web dokumenata na Web serveru (eng. server-side). U ovom

trenutku, tri najpopularnije tehnologije su: 12

11 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 171.12 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 171.

46


Microsoft: Active Server Pages – ASP

Sun Microsystem: Java Server Pages – JSP

The PHP Group: PHP Hypertext Preprocessor – PHP

4.1 Active Server Pages – ASP

Active Server Pages, odnosno kraće ASP, je Microsoftova

tehnologija za izradu dinamičkih i interaktivnih Web stranica.

Kod običnih HTML stranica, klijent zatraži Web stranicu sa nekog

servera (npr. www.sinergija.edu.ba), a server jednostavno pošalje

dokument klijentu (obično index.html, ako nije navedeno ime) i

klijent vidi tu stranicu prikazanu u svom Web browseru. Sa ASP-

om, server ima priliku da izmeni dokument pre nego ga pošalje

korisniku, odnosno klijentu. Dakle, kada klijent zatraži neku

stranicu sa nastavkom .asp, server je prvo obradi, izvrši komande

koje su zadate u ASP dokumentu, i zatim šalje dokument klijentu.

Na ovaj način postiže se interaktivnost, odnosno dinamičnost Web

stranica. Pomoću ASP-a moguće je samo začiniti svoje stranice

dodajući sitne detalje poput datuma ili brojača poseta, ali mogu

se napraviti i ogromne Web-aplikacije za pristup bazama podataka,

Web-trgovine i slično. Da bi uspešno koristili ASP, obavezno je

koristiti Microsoftov Web server ili tačnije - Microsoft Internet

Information Server (IIS) 3.0 ili veći. To je ujedno i glavna mana

ove tehnologije - zavisna je o Windows platformi, a na polju

servera Unix i Linux zauzimaju značajan procenat. Postoje i

programi koji omogućavaju pokretanje ASP-a na Unix serverima.

Svakako dobra strana ASP-a je što on nije skriptni jezik, dakle

47


ne mora se učiti njegova sintaksa i komande da bi ga koristili.

Microsoft ga naziva server-side scripting environment, tj. okruženjem za

programiranje na serverskoj strani. On u stvari predstavlja

kombinaciju HTML-a i nekog od skriptnih jezika - JavaScripta i

VBScripta. Pošto se stranice obrađuju na serveru, ne moramo

voditi računa o kompatibilnosti koda koji smo napisali sa oba

browsera, što je svakako još jedan plus za ovu tehnologiju.

ASP kod se najčešće sastoji od tri tipa sintaksi:

čisti (obični) tekst koji će biti prikazan korisniku

HTML oznake (tagovi)

ASP naredbe

Primer: ASP kod koji će prikazivati tačno vreme i datum

<html>

<head>

<title> Precizni Web server </title>

</head>

<h1> Dobrodosli!!! </h1>

Na našem Web serveru, tacno je <% =time %> sati!!!

<br>

Na našem Web serveru, datum je <% =date %>

</body>48


</html>

Za izvršavanje ASP-a su potrebni: editor texta za pisanje

stranica (Notepad, Visual InterDev 6.0, Front Page, Macromedia

Dreamweaver...), Web server koji podržava ASP stranice i za

pregledanje i ispitivanje stranica, potreban je Web čitač.

Funkcionalnost ASP-a se deli u sedam generičkih objekata, od

kojih svaki upravlja svojim delom interakcije izmedju Web servera

i Web klijenta.

1. Request

2. Response

3. Server

4. Application

5. Session

6. ObjectContext

7. ASPError

Generički objekti Request i Response omogućavaju razmenu

informacija na relaciji klijent-server i obratno, a ostali

generički objekti su pozadinski i oni obogaćuju funkcionalnost

ASP-a.

4.2 Java Server Pages – JSP

Java Server Pages, nazivaju ga još i Java Scripting

Preprocessor. To je Java tehnologija koja dozvoljava programerima

49


da dinamički generišu HTML, XML i druge vrste Web strana. JSP

sintaksa dodaje razne XML tagove, koji se zovu JSP akcije, i

moguće je kreirati biblioteke JSP tagova koje služe kao

ekstenzije za standardni XML i HTML. JSP fajlovi se kompajliraju

u Servlet-e pomoću JSP kompajlera. JSP kompajler može da generiše

servlet u Java kodu koji je onda kompajliran pomoću Java

kompajlera ili može da generiše bajt kod za servlet direktno.

Jedna od stvari koje su proslavile JSP jeste njegova

portabilnost (prenosivost na razne platforme). Dok je ASP,

uopšteno govoreći, ograničen na Microsoftovu platformu, JSP je na

raspolaganju za sve veće Web platforme. Čak i više. Web serveri i

aplikacijski serveri koji podržavaju JSP mogu da se nađu kod

mnogih proizvođača.

JavaServer stranica se može podeliti na sledeće delove:

• Statički podaci kao što je HTML npr

• JSP naredbe kao što je include naredba

• JSP scripting elemente i promenljive

• JSP akcije

• Custom tagove

4.3 PHP Hypertext Preprocessor – PHP

PHP je open source (otvoreni kod) jezik koji se koristi za

razvoj aplikacija na serverskoj strani, kao i dinamičkog Web50


sadržaja. PHP dozvoljava interakciju sa velikim brojem relacionih

baza podataka kao što su MySQL, Oracle, IBM D2, Microsoft SQL Server,

PostgreSQL i SQLite. PHP radi na većini operativnih sistema

današnjice, kao što su UNIX, Linux, Windows i Mac OS X i može da

interaguje sa većinom Web servera.

Za razliku od većine programskih jezika koji poseduju početnu

funkciju (main u C-u, prvi blok BEGIN u Paskalu, klasa koja

poseduje main metodu u Javi itd.), nalik na većinu skriptnih

jezika i PHP datoteka jednostavno sadrži skup instrukcija koje se

izvršavaju jedna za drugom, od prve do poslednje gde sledi kraj

programa.

U PHP datoteci, blok koji je okružen jezičkim strukturama <?

php i ?> se smatra PHP kodom i izvršava se, a ostatak - van tih

znakova - se smatra tekstom koji jednostavno treba da se ispiše

na standardni izlaz, bez interpretiranja. Sledi primer „Zdravo

svete“ programa pisanog u PHP-u:

<?php

echo Zdravo svete!';

?>

Kod PHP-a promenljive ne moraju da se inicijalizuju i mogu da

sadrže bilo koji tip objekta. Nizovi su heterogeni, što znači da

jedan niz može da ima više objekata različitog tipa. Postoji

command-line interfejs ili GUI kao npr GTK+ (GIMP Toolkit +). Od

51


verzije 3 su dodate karakteristike objektno-orijentisanog

programiranja, ali je tek verzija 5 donela apstraktne klase i

metode, interfejse, kloniranje objekata, destruktore kao i

upravljanje exceptionima, kao i mnoge druge stvari.

4.4 Bezbednost

Uvođenjem aktivnih tehnologija u Web servere došlo je i do

stvaranja mogućnosti zloupotrebe propusta u procedurama samog Web

servera, kao i procedurama za dinamičko kreiranje dokumenata. Na

ranijim verzijama Microsoft IIS-a je bio poznat propust koji je

napadačima omogućavao pristup kompletnom sadržaju sa hard diska

servera, a to je bilo dovoljno unošenje određene adrese

dokumenta.

Još jedan problem koji je vezan za bezbednost je i držanje

velikog broja sajtova na jednom Web serveru. Broj sajtova po

serveru dostiže i nekoliko desetina hiljada, a pošto se uglavnom

radi o sajtovima čiji se sadržaj ne kontroliše, to predstavlja

izazov koji se stavlja pred proizvođače.

4.5 Povećanje vremena dostupnosti servisa

Povećanje vremena dostupnosti servisa, performansi i

otpornosti na greške je očekivan zahtev koji se stavlja pred

tehnologije koje ulaze u privredu ili čak i u vojun industriju.

Svaka konekcija oduzima određenu količinu resursa na serveru, a

neretko se dešava da istom resursu na Internetu istovremeno

52


pristupi više desetina hiljada korisnika. Određeni tipovi napada

mogu namenski da otvore veliki broj konekcija, a cilj tih napada

je da server izvedu iz stanja normalnog funkcionisanja. Situacija

u kojoj server ne funkcioniše normalno može dovesti do negativnih

ekonomsko/bezbedonosnih posledica. Odgovori na pomenute probleme

leže u:13

skalabilnosti

robusnosti

Skalabilnost predstavlja mogućnost povećanja performansi i

dostupnosti putem dodavanja hardverskih resursa. Skalabilnost

može biti: vertikalna i horizontalna14.

Robusnost predstavlja osobiun normalnog funkcionisanja u

nepredviđenim uslovima. Ova osobina se može obezbediti određenim

dizajnom softvera ili spoljnim tehnikama kao što je

virtualizacija.

13 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 173.14 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 173.

53


5. Razvoj klijentskog dela Web-a

Današnji Web klijenti predstavljaju ne samo interpretere HTML

dokumenata, već kompletan klijentski deo HTTP plaforme

distribuiranih aplikacija. WWW je danas distribuirani klijent-

server servis, kod koga klijent koristeći browser može da

pristupi servisu koristeći server. Korišćenje različitih

funkcionalnosti savremenih Web klijenata omogućava programerima

da razvijaju samo određene delove klijentskog dela distribuiranih

aplikacija, a za ostatak iskoriste postojeće funkcionalnosti Web

klijenata. Jedna od prvih značajnih novina je bila uvođenje

podrške za formulare u HTML jezik, HTTP protokol, Web klijente i

Web servere. Značaj formulara se ogleda u tome što uvodi

mogućnost dvosmerne komunikacije između klijenta i servera tj.

omogućava korisnicima da serveru pošalju podatke određene54


formularom. Sledeća značajna novina jeste uvođenje podrške za

JavaScript programski jezik.

5.1 JavaScript

Podrška za JavaScript omogućava proširivanje funkcionalnosti

klijentskog dela putem uključivanja skriptova u HTML dokumente.

JavaScript je skriptni jezik za korišćenje u programiranju WWW

prezentacija. Uveden je od strane Netscapea u Netscape Navigator,

počevši od verzije 2.0, uporedo sa uvođenjem podrške za Javu.

Brzo je postigao veliku popularnost i raširenost, toliku da je i

sam Microsoft pored uvođenja svog skript jezika - Visual Basic Script,

koji je kompatibilan sa Visual Basicom i Visual Basic for Aplication, uveo

svoju verziju JavaScripta - JScript. Jedini razlog zašto Microsoft

nije licencirao JavaScript kao takav jeste što nije dobio licencu.

Ono što je bitno zapamtiti jeste da JavaScript program može da se

izvršava samo u okviru WWW čitača i nigde drugde.

JavaScript se ugrađuje u HTML Web stranice – nije potreban

poseban alat; može se koristiti isti program za uređenje teksta

koji se koristi za izradu Web stranice. Najpopularniji čitači

Weba imaju ugrađenu podršku za JavaScript – posetioci lokacije ne

moraju instalirati dodatne programe na svoje računare. JavaScript

iskazi postavljaju se između oznaka <script> i </script>, koje će

ukazati čitaču Weba da izvrši JavaScript iskaze umesto da prikaže

tekst na ekranu. Sledi primer tipičnog „Zdravo svete“ HTML

dokumenta korišćenjem JavaScripta:

55


<html>

<body>

<script type="text/javascript">

document.write("Hello World!");

</script>

</body>

</html>

5.2 Dodaci (Plug-ins)

Proširivanje funkcionalnosti Web klijenata je moguće i putem

plug-in komponenti za koje klijent ima podršku. Dodaci (Plug-ins)

predstavljaju dodatne aplikacije (module) koji se ugrađuju u sam

Web čitač kako bi se omogućila funkcionalnost pregleda dokumenta

koje Web čitač ne podržava tj. izvan standardnog HTML kao što su

razni multimedijalni fajlovi. Postoje još i tzv. pomoćne

aplikacije, a razlika u odnosu na dodatke je u tome što dodaci

rade zajedno uz Web čitač, a pomoćne aplikacije su samostalne.

Postoje mnogi dodaci za Web čitač, ali sledeća četiri bi

trebalo da poseduju svi korisnici Web-a: QuickTime, RealMedia,

Shockwave i Acrobat Reader. Korišćenje ovih dodataka utiče na

količinu memorije koju Web čitač koristi, tako da je za ova

četiri potrebno minimalno 32MB RAM-a, dok je 64MB je preporučeno.

56


QuickTime omogućava rad sa mnogim formatima za video, audio i

slike na Web-u. Podržava i QuickTimeVR za prikaz slika virtualne

realnosti. QuickTime poseduje mnoge funkcionalnosti kako za

Macintosh, tako i za Windows platforme. Tip fajla je mov.

RealAudio i RealVideo predstavljaju najčeće formate za prenos

slike i zvuka preko Web-a. Paket u sebe uključuje dodatke i

eksterne aplikacije za reprodukciju. Tipovi fajlova RealMedia su

ra, rm, ram, ili rmd.

Adobe’s Acrobat Reader prikazuje Portable Document Format (PDF)

fajlove. Ovaj format se upotrebljava za dokumentaciju i brošure i

veoma je popularan pošto omogućava kreatorima potpunu kontrolu

nad dokumentom ili elementima dizajna što je ponekad nemoguće

izvesti u okviru HTML-a. Tip fajla je pdf.

Macromedia’s Shockwave plug-in omogućava pregled fajlova

aplikacija Director, Flash, Freehand i Authorware u Web čitaču.

Mnoge kompleksne animacije na Webu su kreirane korišćenjem

aplikacije Director ili Flash.

Proširivanje funkcionalnosti

Proširivanje funkcionalnosti Web klijenata postavlja sledeće

zahteve pred proizvođače i programere:15

očuvanje kompatibilnosti sa W3C standardima

zaštita korisnika od zlonamernih resursa na Web-u15 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 175.

57


Problem očuvanja kompatibilnosti sa W3C standardima utiče i

na klijente i na autore Web sajtova. Nepodržavanje W3C

specifikacije dovodi do različite interpretacije istih dokumenata

kod različitih Web klijenata. Razlike u interpretaciji mogu biti

čisto estetske prirode, a mogu dovesti i do potpune

nefunkcionalnosti dokumenta/sajta. Autori pokušavaju da putem

određenih dodatnih direktiva izglade nekompatibilnosti (što

dovodi do oštećenja strukture dokumenta ili nepotrebnog

opterećivanja dokumenta).

Dodavanje novih funkcionalnosti postavlja pred autore Web

klijenata dodatni zahtev – očuvanje bezbednosti i privatnosti

korisnika. Podržavanje aktivnih tehnologija na klijentskoj strani

može da dovede do ubacivanja zlonamernog koda u računare

korisnika i na taj način do neovlašćenog pristupa podacima. Do

implementacije verzije 8 Internet Explorer-a, mnogi korisnici su

imali velike zamerke na sigurnosne propuste u ovom Web čitaču.

6. Pravci razvoja

6.1. Web 2.0

58


Web 2.0 je termin koji neki vide kao drugu fazu razvoja WWW

servisa Interneta, uključujući njegovu arhitekturu i aplikacije.

Pod ovim se generalno misli na razvoj Weba posle 2000. godine.

Ove usluge omogućavaju korisnicima da sarađuju i razmenjuju

informacije putem Web-a. U poređenju sa Web-om prve generacije,

Web 2.0 korisnicima nudi interfejse koji više liče na desktop

aplikacije nego na dokumente.

Osnovne tehnike na kojima se zasniva Web 2.0 su:16

Web services – softverski sistemi koji omogućavaju

međusobnu komunikaciju mašina putem mreže

Ajax (Asynchronus JavaScript And XML) – tehnika za

kreiranje interaktivnih Web aplikacija. Cilj ove tehnike

je podela stranice na dinamičke delove koji šalju

odvojene zahteve i na taj način mogu komunicirati sa

serverom (serverima) nezavisno

Web syndication – forma udruživanja Web sajtova tako da

je sadržaj na jednom sajtu dostupan za korišćenje i na

ostalim

Web 2.0 se opisuje kao promena razmišljanja i ponašanja u

nekoliko bitnih oblasti online okruženja:17

Prelazak sa razmišljanja o Web sajtovima kao samostalnim

"informacionim silosima" ka izvorima sadržaja i16 M. Veinović, A. Jevremović, Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 179.

17 Dragan Varagić, „Web 2.0 koncept“, PC magazin59


funkcionalnosti. Tvorci termina Web 2.0 (O'Reilly Media)

ovaj koncept vide na način "Web kao platforma".

Socijalni fenomen kreiranja i distribucije sadržaja na

Webu koji karakteriše otvorena komunikacija,

decentralizacija autoriteta, sloboda deljenja sadržaja i

njegovo ponovno korišćenje.

Bolje organizovan i kategorizovan online sadržaj.

Razmišljanja o realnoj ekonomskoj vrednosti Web-a, za

razliku od perioda krajem devedesetih.

Marketinški termin kojim se razdvajaju poslovni modeli

koji su nastali nakon 2000. godine

Web 2.0 se obično najbrže i najjednostavnije objašnjava preko

firmi i sajtova koji primenjuju principe prepoznate kao Web 2.0:

Google (Google Maps, Gmail...), Wikipedia, Technokrati, Flickr,

del.icio.us, Netvibes... Web 2.0 predstavlja pokušaj da se opiše

razvoj Weba u poslednjih pet godina. Skoro se sa sigurnošću može

reći i da će narednih pet godina biti u znaku razvoja Weba koji

opisuje koncept Web 2.0. Za sada se izdvajaju tri bitne

karakteristike ovog koncepta:18

1. Infrastruktura: Ovaj koncept sa aspekta infrastrukture

opisuje načine kreiranja servisa (ne sajtova) koji se konstantno

unapređuju sa aspekta jednostavnosti korišćenja (upotrebljivost –

usability, kombinovana korisničkim doživljajem sajta/servisa –

interface design), a kvalitet servisa raste sa porastom broja

18 Dragan Varagić, „Web 2.0 koncept“, PC magazin60


korisnika. Akcenat je na nenametljivom traženju podataka od

korisnika (bookmarks, tags).

2. Demokratija: Koncept Web servisa (kao sastavni deo

koncepta Web 2.0) promoviše prednost zadovoljenja potreba

korisnika u odnosu na izbor Web tehnologije koja se za to

koristi, i to sve na osnovu upotrebe usaglašenih Web standarda.

Kreiranje mreže korisnika za razvoj nekog servisa (en. Social

Networking) pokazuje da veliki broj amatera može da nadmaši

profesionalce. Najpoznatiji primer za napisano je besplatna

enciklopedija Wikipedija. Jedan od najvećih dosadašnjih uspeha

ovog koncepta je upravo lakoća distribucije i ponovne upotrebe

sadržaja korišćenjem RSS tehnologije (tehnologija koja omogućuje

laku promociju sadržaja, njihovo decentralizovano čitanje, ali i

postavljanje na sajtove kao dodatan sadržaj).

3. Kreiranje servisa: Kao što se može videti iz ovog kratkog

prikaza, samo na ovom mestu je pomenut veliki broj novih termina,

a za potpunije razumevanje Web 2.0 koncepta mora se naučiti

značenje još bar dva puta više novih izraza. Iz samog pojmnovnog

određenja termina "Web 2.0" vidi se da se radi o vema složenom

skupu online poslovnih i tehničkih principa, kao i skupu

različitih primenjenih tehnolgija koji opisuju aktuelan razvoj

Web-a. Iz ovoga se jednostavno može zaključiti da kreiranje

"pravih" Web 2.0 aplikacija nije i neće biti svakodnevna praksa,

pre je to izuzetak.

61


Ono što se već sada sa sigurnošću može tvrditi jeste da

najveću vrednost Web 2.0 koncepta predstavlja nedvosmisleni prvi

korak ka inteligentnom (semantičkom) Webu koji upravo

doživljavamo. Već sada postoje servisi koji omogućuju da se

različite oblasti prate sa jednog mesta (npr. RSS čitač), i da se

dobrim odabirnom lokacija i tagova za praćenje već sada može reči

da vam ništa bitno iz izabranih oblasti ne može promaći.

6.2 Web 3.0

Ideja o novoj generaciji Web-a, potiče delom iz želje da se

smanji razlika u pristupu Web-u između ljudi i računara. U

kontekstu social bookmarking-a gde korisnik može da organizuje

kolekcije bookmark tagova po osnovu njihovog kvaliteta ova

razlika dolazi do izražaja, jer današnji pretraživači koji

indeksiraju i „vide“ Web kroz gomile ključnih reči ne mogu da

sagledaju recimo pojam kvaliteta sadržaja na nekoj stranici na

način na koji to može čovek. Najkraće, Web 3.0 bi se mogao

opisati kao inteligentni Web, Web udružen sa AI – Artifical

Intelligence ili veštačkom inteligencijom. Podjednako se već radi

i na ostvarenju ideje o semantičkom Web-u kao mestu na kome su

sve informacije tako kategorizovane i uskladištene da ih računar

može razumeti podjednako dobro kao i čovek. Tako sada dolazi do

spoja komponente veštačke inteligencije i semantičkog Weba u kome

semantički Web „uči“ računar šta podaci znače, a računar potom uz

pomoć veštačke inteligencije može da izvede zaključak iz naučenog

koji će moći da primenju u sledećim pretragama.

62


Osnovni koncepti Web 3.0:

Oblasti saznanja (Knowledge Domains) - obuhvataju široke oblasti

poput fizike, hemije, biologije, politike, Web-a, sociologije,

filozofije, istorije, itd. Ove discipline mogu takođe imati imaju

svoje podgrupe.

Informacija naspram znanja - za računar na današnjem Web-u,

informacija predstavlja samo zbir podataka.

Ontologije - Za svako polje ljudskog znanja, moraju se kreirati

ontologije. Ontologije nisu ni znanje, a ni informacije.

Ontologije se mogu opisati kao meta-informacije ili informacije o

informacijama.

Interference Engines - predstavlja tačku u kojoj će se

kombinovati dostignuća iz oblasti veštačke inteligencije sa

ontologijama vezanim za specifičnu oblast (npr. Wikipedija) kao i

sa upitima od strane korisnika i u kojima će zatim dolaziti do

procesa deduktivnog razmišljanja ili drugačije, do izvođenja

novih informacija koje su zasnovane na početnim informacijama.

63


7. Zaključak

World Wide Web predstavlja trenutno najatraktivniji i

najkorisniji servis na Internetu. On omogućava korisniku brz

dolazak do informacija u obliku Web dokumenta (Web stranica).

Kako WWW ujedinjuje nekoliko Internet servisa u sebe, on u stvari

i ne predstavlja posebni Internet servis. Kod korisnika se često

poistovećuje s samim Internetom, tako kad se kaže Internet

najčešće se samo misli na WWW servis. To je rezultat sposobnosti

WWW-a da se kroz njega koriste i mnogi drugi Internet servisi.64


Kvalitetno urađena Web stranica bogata informacijama, do kojih je

lako doći, je ono što korisnik želi i ono što je privuklo

korisnike. Današnje Web stranice pružaju mnoge mogućnosti: od

informisanja, preko reklamiranja, kupovine i novčanih transakcija

do zabave i rekreacije.

Temu ovog rada izabrao sam želeći na neki način da zaokružim

ranije stečena znanja i iskustva, ali i u želji da savladam neke

nove tehnologije. Svakako je danas najveći izazov svakome ko se

na bilo koji način bavi informacionim tehnologijama da prati

korak njihovog razvoja i da se neprestano usavršava i usvaja nove

tehnologije. Noseći se tom idejom, izabrao sam World Wide Web –

Servis Interneta, kako bi unapredio i proširio znanja vezana za

WWW.

„Cilj projekta World Wide Web-a je stvaranje linkova na sve

dostupne informacije“. Ovo je izjavio Tim Berners-Li pri

predstavljanju svog projekta. Od tada je prošlo više od 20

godina, cilj je ostao isti, a jedino se broj dostupnih

informacija povećao i to za nekoliko milijardi puta. Da li neko

može da predvidi kako će Web izgledati za 20 godina? Ne može.

Zato je Web i privukao ogroman broj ljudi. Neiscrpni izvor

znanja.

65


L I T E R A T U R A :

[1] Veinović, M., Jevremović, A.: Uvod u računarske mreže, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.

[2] Comer, D.: Povezivanje mreža TCP/IP – Principi, protokoli i arhitekture, CET,Beograd, 2001.

[3] Kurose, J., Ross, K.: Umrežavanje računara, CET, Beograd, 2008.

[4] Nixon, R.: Learning PHP, MySQL & JavaScript, O’Reilly, Sebastopol (USA), 2009.

[5] http://www.w3schools.com

[6] http://www.microsoft.com

66


[7] PC magazin

67

World Wide Web

Documents

Transcript of World Wide Web