Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 189

UDK 94:326.1(497)”13/14”(093.2)

РАдМИЛО ПЕКИћ

УчЕШћЕ ФИРЕНТИНАЦА У БАЛКАНСКОј ТРгОВИНИ РОБљЕМ И ПОСЛУгОМ (XiV–XV ВИјЕК)

Апстракт: на темељу необјављене и објављене архивске грађе из Дубровника, задра и фиренце, као и релевантне литературе, у раду је презентовано учешће фирентинаца у трговини људима на балканском полуострву од 1300-1500 године.

кључне ријечи: фирентинци, робље, послуга, Дубровник, задар, фиренца, трговина, невјерници, тестамент.

***

опште је познато да је на балканском полуострву, током средњег вијека цвјетала трговина људима, о чему постоји обимна литература, како наша тако и инострана.1 значајна тржишта за набавку робова представљали су Дубровник, као и тргови на неретви: Дријева и брштаник.2

У трговини људима учешће су узели и фирентинци, али тек од одређеног времен-учешће су узели и фирентинци, али тек од одређеног времен-фирентинци, али тек од одређеног времен-ског периода. све до недавно у историографији је преовладавало мишљење да постоји мали број података о особама са балканског полуострва који су служили на подручју

1 списак домаће и стране литературе о трговини робљем види у: н. фејић, Трговина босанским робљем у барцелони крајем xiv и почетком xv века, историјски часопис xxviii, београд 1981, 27–48; n. budak, Pregled literature i objavljenih izvora o problemu serva i famula u srednjovjekovnim društvima na istočnom Jadranu, radovi instituta za hrvatsku povijest 17, zagreb 1984, 5–34; Д. Динић-кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубровник током средњег века, нови сад 1995, 16–17.

2 v. vinaver, Trgovina bosanskim robljem tokom XIV vijeka u Dubrovniku, anali historijskog instituta u dubrovniku 2, dubrovnik 1953, 125–147; в. винавер, Ропство у старом Дубровнику (1250–1650), историјски преглед i, beograd 1954; м. Динић, трг Дријева и околина у средњем вијеку, српске земље у средњем веку, београ 1978, 397–8; Д. Динић-кнежевић, Прилог проучавању миграција нашег становништва у италију током XIII и XIV века, (у даљњем тексту: Прилог проучавању миграција) Годишњак филозофског факултета xvi/1, нови сад, 39–62.

190 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

Тоскане. на ове нетачне тврдње, недавно је скренула пажњу сарадница економског факултета Универзитета у фиренци Паула Пинели. Поред одличне упућености аутора у литературу, и објелодањених нових 12 писама адресираних на Праћанина ђулијана марковалдија у Дубровник, а односе се на набавку послуге за Тоскану, ипак морамо констатовати да ово питање у потпуности није обрађено.3

за сада, ни овим радом не претендујемо да наведени проблем прикажемо у цјелини, већ да систематизујемо грађу и проширимо ранија сазнања о постављеном питању, које се преплиће са неусаглашеним питањем у науци а то је „црква босанска“ .

неопходно је најприје скренути пажњу да фирентинског учешћа у трговини робљем током xiii вијека није могло бити, јер се њихова појава на балканском полуос-трву везује за каснији период.

значајнији трговци из фиренце током прва четири десетљећа xiv вијека искључиво су били везани за чувене фирентинске компаније, које се првенствено баве житном трговином, док су се успутно бавили и трговином људима. Према неким истраживањима из Дубровника је 1327. године у фиренцу отишла да служи само једна особа,4 док је у 1329. години отишло 10, а 1330. године 5 особа.5

Резулатати истраживања базираних на фирентинским изворима показали су да је у периоду од 1367. до 1405. године у фиренцу доведено 339 робиња, од којих је само пето-ро било из „sclavonie“. Према фирентинским катастарским књигама 1427. године у граду фиренци која је била насељена са око 37.000 становника, регистровано је 360 робова.6

фирентинци у Дубровнику били су потиснути од стране својих привредних так-маца – млечана. Тридесетих година xiv вијека под млетачким притиском одређене трговачке забране фирентинцима прописали су Дубровчани. У сљедећим деценијама на мању присутност фирентинаца у Дубровнику утицао је страховити помор становништва који је доживила фиренца од 1348-1365. Убрзо затим водили су рат са папом у историји познат као „Рат осмеро светаца“, а као посљедица тог римски првосвештеник бацио је на њих проклетство.7

након свих наведених недаћа које су успориле привредни развој фиренце, њени житељи постепено освајају балканска тржишта. Поред разних пословних активности које су обављали у сопственој режији, фирентринци се укључују и у трговину људима и набавку кућне послуге, како за своје потребе, тако и за потребе ближе родбине и пословних партнера. због брзе и лаке зараде, са фирентинцима у трговини робљем сарађују и угледне личности тога доба. један од таквих био је и жоре бокшић протовестијар босанских краљева.8 Године 1374. нека босанка изјавила је да

3 P. Pinelli, Od Dubrovnika do Firenze: Bilješke o novačenju posluge u 15 stoljeću, anali zavoda za povijesne znanost hazu u dubrovniku, br. 46, dubrovnik 2008, 65–80 .

4 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 148-174’; Д. Динић-кнежевић, Прилог проучавању миграција: 56 .

5 Д. Динић-кнежевић, Прилог проучавању миграција, 57 .6 P. Pinelli, Od Dubrovnika do Firenze,72. 7 Р. Пекић, фирентинци на балкану 1300–1600, (необјављена докторска дисертација),

косовска митровица 2009,181–183.8 d. kovačević, Žore Bokšić dubrovački trgovac i protovestijar bosanskih kraljeva, godišnjak

društva istoričara bih xiii, sarajevo1962, 229–310.

Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 191

је слушкиња compagni quondam johannisa de florentia, јер ју је купио од Дубровчанина жора бокшића.9

У трговини робљем учешће је узео и фирентинац бартоломео бети, који је 10. јануара 1376. године купио од истакнутог трговца на неретљанском тргу, и једног од закупника босанских царина, Тврдака бјелојевића, робињу љубисаву за 15 дуката и 12 гроша.10

један од најистакнутијих трговаца робљем 70-тих и 80-тих година xiv вијека био је фирентинац Тадеј јакобов, у изворима познатији као закупац трга у Дријеви и брштанику. Тадеј (tadeus) био је трговац великог формата, па је захваљујући свом угледу ушао и у матрикулу (братовштину) антунина која је чинила средњи сталеж на хијерархијској љествици дубровачког друштва.11

Године 1380. Тадеј јакобов је постао дубровачки грађанин. Три године након што је свечано примљен у ред дубровачких грађана, потврдио је да је на име мираза поред позамашне новчане своте добио и камену кућу у кварту код цркве св. николе. ожењен је био Дубровчанком марушом ћерком покојног Паска.12

Тадеј је 20. маја 1377. године тројици анкоњана продао два роба и десет робиња који су били старости од 10 до 30 година. цијена робља износила је 144 дуката, уз обавезу фирентинца да им робу на свој ризик допреми од Дријеве до задра.13

Тадејев пословни партнер био је земљак из фиренце Доминик који је куповао од њега робље, а потом га препродавао. фирентинац Тадеј продао је 27. децембра 1377. године Доменику, покојног франческа из фиренце, робињу братославу поријеклом из босне.14

Тадеј је имао титулу капетана у Дријеви и био је одговоран да се брине о реду и миру.15 захваљујући свом положају који је уживао у Дријеви и брштанику, Тадеју је олакшана била купопродаја робља. одједанпут је продавао на десетине робова. Тако је 1378. године продао раније поменутом Доминику двојицу робова обрада и миловца који су набављени у босни, а потом 11 робова и робиња. То су били: вучина, Драгослава, њена ћерка јелка, борка, крајина, стана, милица, Рада, станислава, Ратка и милица из босне. све ове робове Тадеј је продао за 100 златних флорина. истог дана продао је Доминику још једног роба за 10 флорина. неколико мјесеци касније фирентинац Доминик, покојног франческа, продао је задранину августину робињу Радославу из босне за 12 дуката, а Ловренцију михаиловом из фиренце храницу за 17

9 м. Динић, из Дубровачког архива III , beograd 1967, 31, № 77. 10 м. Динић, из Дубровачког архива III, 33, №. 82.11 z. Pešorda-vardić „Pučka vlastela“: društvena struktura dubrovačke bratovštine sv. antuna u

kasnom srednjem vijeku, Povijesni prilozi, br, 33, zagreb 2007, 228. 12 die viii. maii mccclxxxiii – ego tadeus jacobi de florentia civis et hitator ragusii

confiteor quod supra me et omnia bona mea pro dote seu perchivio marusse filie quondam Pasque de ragusio uxoris mea habui et reccepi ab ipsam marussa Yppeppros quingentos grosorum de ragusio et unam domum de lapidibus positum mi sestercio santi nicoli de ragusiis. ser clemens marini de goç judex et ser blaxius de sorgo testes. dad, sig. 13, ser. 1. № ii, f. 145’.

13 м. Динић, из Дубровачког архива III , 34, №. 8514 dazd, Petrus sarçana, b. ii, fasc.2, f. 52 (27. xii 1377).15 ђ. Тошић, трг Дријева у средњем вијеку, сарајево1987, 52

192 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

дуката. Тргујући робљем и 80-тих година xiv вијека, за два роба богдана и милицу од млечанина николе наплатио је 40 дуката16

Тадеј јакобов купио је робињу Гоиславу из босне од Тврдака бјелојевића у Дријеви, па је 17. фебруара 1381. године продао анконцу Петру за 35 дуката.17

У вези са робљем, фирентинца Тадеја поново срећемо након дугог времен-ског периода. наиме, познато је да су у косовском боју учествовале босанске снаге под вођством влатка вуковића, и да је један број босанске властеле запао у турско заробљеништво, а потом одведен у азију. Да би се сазнало о њиховој даљњој судбини неопходно је било ангажовати особу која је добро познавала трговце, али и тржишта робљем, гдје би се потенцијално могли појавити босански заробљеници. очигледно да је фирентинац Тадеј био управо таква личност која је имала раширену пословну мре-жу на балканском полуострву. Послујући од Леванта до апенина долазио је на разна тржишта гдје се одвијала трговина људима. као упућен трговац 1390. године 15. фе-бруара Тадеј је добио од босанског протовестијара Трипа буће 1000 дуката с налогом да до краја марта оде у Турску и тамо се распита о заробљеној босанској властели. У случају да Тадеј не оде у Турску или се не врати са информацијама, односно не покаже потврду да је био у Турској, морао је вратити Трипу бући 1000 дуката. истовремено се обавезао босанском протовестијару Трипу да може од њега да извуче пенале, да га може прогонити без судског поступка и наплатити дуг у градовима наведеним у угово-ру: венецији, задру, Дубровнику, котору, анкони и фиренци. на маргини документа забиљежена је касација облигације. међутим, није нам познато да ли је Тадеј донио неке информације о заробљеницима или је вратио наведену суму новца.18

Раније помињани босански протовестијар жоре бокшић, октобра мјесеца 1382. године, купио је Дражну – ћерку Тољена из неретве, и њену ћерку жедну у Лепеници од Радоја, сина Гргура мркојевића из босне, а потом их продао марину Гундулићу за 27 дуката.19 Три мјесеца касније, 8. јануара 1383. године, марин Гундулић је поменуту Дражну препродао фирентинском племићу Петру, сину покојног нардија, за износ од 12 дуката, док је њену ћерку жедну изгледа задржао за себе.20

Трговином људима бавио се и фирентинац франко алегри, становник Падове. Посредством других трговаца, фирентинац је долазио до робља. Тако је 12. августа 1386. године стојко кранковић за рачун фиретинца франка алегриа настањеног у Падови од цвјетка Турчиновића купио робињу Годомиле, која је раније била у влас-ништву Добрашина степановића. цијена робиње износила је 40 дуката.21

као што видимо из претходног, дубровачки трговци робље су набављали у босни, а потом их препродавали у Дубровнику страним трговцима. Друга путна дионица трговине људима била је од неретљанског трга до задра, па се неки уговори о робљу идентични налазе и у дубровачком и у задарском архиву. Робље је често прелазило из

16 n. klaić – i. Petricioli, Zadar u srednjem vijeku do 1409, knj. ii, zagreb 1976,436.17 м. Динић, из Дубровачког архива III , 40, №.100. 18 dad, sig. 10, ser. 1. № 10, f. 49–49’; b. krekić, Dubrovnik (Raguse) et le Levant au moyen

âge, (у даљњем тексту: regestes), Paris 1961, 229, № 399.19 м. Динић, из Дубровачког архива III , 41, №. 104. 20 м. Динић, из Дубровачког архива III , 43, №. 107.21 м. Динић, из Дубровачког архива III , 46, №. 115.

Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 193

руке у руку, од власника дубровачком накупцу, а затим страном купцу, при чему су сви имали одређену зараду. фирентински трговци наручивали би од дубровачких трговаца робље, па се дубровчани јављају у изворима као купци за њихов рачун. Тако је 1399. године један Дубровчанин у Усори у босни купио „крстјанку“ звану Драглина, стару 13 година, од њеног оца милше за износ од 20 дуката. њу је клементис продао бенедикту Гундулићу за рачун фирентинца tadea Petri становника венеције. исте године у босни је купљена за 19 дуката и 13 гроша једна робиња која је имала 11 година, по наруџби фирентинца Тадеа становника венеције. 22

У историјској литератури је истакнуто да је трговина припадницима цркве босан-ске била легална, а да се хришћанска црква супротстављала трговини хришћанским становништвом. овакве констатације су дискутабилне. мишљења смо да оне нијесу прихватљиве и да је такво гледиште било креирано из угла католичке цркве. У ропство се могло запасти на разне начине. Познато је да су родитељи продавали дјецу, мужеви жене, да су се продавали заробљени војници и други, независно од њиховог вјерског опредјељења. босански владари и великаши не праве никакве разлике између робља, већ улажу протестне ноте Дубровчанима истичући: „да нико не смије куповати и про-давати чељад и нико не смије трговати људским месом“.23

Трговцима људским месом није се тек тако могло стати у крај. Поставља се питање колико је робова прокријумчарено а да није остало никаквог писаног трага о том. на руку им је ишло и то што је робље упућивано у италију, и даље, тако да њихова род-бина није могла да их пронађе. још већа несрећа задесила је становнике балкана када су се Турци инфилтрирали на његовом тлу и постепено почели освајање. италијански трговци робљем, али и домаћи, успоставили су сарадњу са њима. Тако да и поред низа прочитаних наредби од стране дубровачке владе о забрани трговином људима, већег успјеха није било. људи су падали у ропство без разлике на вјерско опредјељење. око поријекла робља често су се водили судски спорови. један од судских спорова ве-зан за трговину људима вођен је 27. јануара 1397. године између браће фирентинаца франческа и бернарда са једне стране и дријевских судија богића сладиновића и Ратка Добривојевића, са друге стране. фирентинци су дубровачком суду тужили на-ведену двојицу судија на неретви да су им противправно одузели пловило на којем је поред разних ствари било и 10 робиња које су намјеравали да одвезу у италију. на суду су тражили да им се барке и робље врате. судије су се браниле да су робље на-бавили противправно одредбама дубровачке владе, које су биле прочитане на јавним мјестима, па и на неретљанском тргу и околним мјестима. фирентинци су тврдили да су робиње ухваћене изван јурисдикције неретљанских судија, па су захтијевали да им се врате. међутим, судије су преко свог заступника николе менчетића изјавиле да су робиње преведене преко њиховог подручја и купљене у држави босанског краља од непријатељских трговаца, па су их они сходно одредбама босанског краља и дубровач-ке владе ослободили. Дубровачки суд је одобрио поступак дријевских судија, а браћу фирентинце упутио да туже оне који су им продали робље.24

22 dad, sig. 15, ser. 1. № 33, f.139, f. 141.23 љ. стојановић, Старе српске повеље и писма, београд-ср. карловци 1929, 430, 431, 449.24 м. Динић, из Дубровачког архива III , 67–69; Динић-кнежевић, Прилог проучавању

миграција, 47 .

194 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

не желећи се упуштати у питање „цркве босанске“, које су заиста многи обрађивали, износимо само чињеницу која каже да је закључно са 1985. годином један истраживач пребројао 521 рад који третира ову тему.25 од 1985. године па до данас о „цркви босанској“ посвећени су научни скупови и написан велики број радова, гдје се, на жалост, без неких нових доказа понављају раније изречени ставови од којих је велики број заснован на научном домишљању. од новијих радова пажњу привлачи рад ивонe барнс, која је објелоданила погрешно ишчитавање тестамента госта Радина од стране ћира Трухелке, гдје није тешко примијетити да нема ниједног навода који се коси са догмом православне цркве. ауторица закључује да је тестамент сачинио припадник православне вјере. 26

Поред наведеног, истакли бисмо да је у граду Луки 1413. године извјесни стефано нели фатинели одбио да плати 70 флорина дуга једном фирентинцу који је за његов рачун купио робињу маргариту у босни. његово образложење било је да су „босанци хришћани и да у тој земљи обожавају христа, чијом су крвљу сви вјерници откупљени и ослобођени ропског јарма.27

Трговином робљем бавио се и један од чланова прогнане фирентинске породи-це бастарис. јовенко, син истакнутог политичара града фиренце, филипа бастариса, посједовао је робињу цвијету из Русије.28

Робље је бјежало од свога господара, па су ови јавно захтијевали да им се врати, сматрајући га као своју личну својину. на њиховој страни налазила се и законодавна власт. Тако је 11. јула 1398. године дубровачки кнез илија сарача издао наредбу ивану, сину јовенка фирентинца, да не смије у своју кућу примити робињу беневенуту, нити је извести из Дубровника под пријетњом казне од 25 перпера.29 Поменуте године, 21. августа, неки франко именовао је Дубровчанина мата Градића, млечанина „alegreta de gallotis“ и фирентинца Петра конрадовог за заступнике у било којем мјесту про-тив јакоба којег је искупио из турског ропства и довео у Дубровник. јакоб је положио заклетву да неће остављати Дубровник без дозволе франка. међутим, погазио је за-клетву и побјегао из Дубровника.30

из раније литературе познато је да се роб могао поклонити, дати у залог или трам-пити за неку другу робу. Тако се, вјероватно због неких неисплаћених потраживања, цјетко Турчин 1387. године обавезао фирентинцу колину ђорђовом да ће му до св. михајла испоручити робу, ако не испуни обавезу исплатиће му 40 дуката.31

25 с. јалиман, Прилог библиографији о „цркви босанској“ и богомилству, Годишњак Друштва истричара бих, xxxvi, сарајево 1985 1985: 173–196

26 Y. burns, The testament of Gost Radin, ислам, балкан и велике силе (xiv–xx век), међународни научни скуп 11–13. децембра 1996, историјски институт санУ, београд 1997, 165–173.

27 i. orgio, The domestic еnemu: The Eastern Slaves in Tuscany in the Fourteenth and Fifteenth Centuries, speculum xxx, july 1955, 321–366; н. фејић, Шпанци у Дубровнику у средњем веку, београд 1988, 35.

28 м. Динић, из Дубровачког архива III ,70, №. 171.29 м. Динић, из Дубровачког архива III , 72, №. 174.30 dad, sig. 15, ser.1.№ 30, f. 119.31 dad, sig. 15, ser.1.№ 26, f. 189.

Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 195

од прве половине xv вијека, када је Дубровник постао највећи трговачки центар на западном балкану, у Дубровник је дошао већи број фирентинаца који су се истакли у разним привредним дјелатностима. Поред тог, бавили су се и трговином робљем.

Робље је куповано од Турака а потом препродавано. никола Главић је у мјесецу мају 1421. године продао дубровачком канцелару бенедикту из Прата робињу милицу из босне, купљену од Турака у Приштини за 300 аспри. Послије нешто више од три мјесеца ову робњу канцелар је препродао за износ од 10 дуката знаменитом фирентинцу ђорђу Гучију, становнику Дубровника.32

сљедеће године, од претходно поменутог уговора, неки владислав из Трговишта продао је фирентинцу ивану (ђованију) Ричију, 18-то годишњу робињу анку, купљену од Турака, за износ од 18 дуката.33 исте године, фирентинац мартин Ричи, син поме-нутог дубровачког апотекара ивана Ричија од извјесног миликне је откупио босанку кату за 9 дуката.34

Трговало се не само робљем из босне, већ и Русима, Татарима и црнцима. У Дубровнику је 1. августа 1426. године фирентинац столдо Гори апотекар настањен у Дубровнику, продао једног црног дјечака „етиопљанина“ чија је цијена износила 29 дуката, каталонцу франческу Понцију.35

цијене црног робља биле су веће од цијене босанског роба. априла мјесеца 1441. године Петар из ђенове продао је за 40 дуката црнога роба који је имао око 17 година, филипу силва рођаку Петра Пантеле. међутим, у септембру 1442. године, филип га је препродао фирентинцу, дубровачком апотекару ивану Рикију за 34 дуката.36

Приликом продаје двадесетпетогодишње Татарке по имену барбара, од стране млечанина Петра, становнику анконе антонију, за износ од 72 млетачка дуката, у извору се помиње фирентинац балдазар ђентиле који је био на положају рачуновође дубровачке комуне.37

Године 1454. сиракужанин александро мини продао је два роба. једног од њих продао је неком фирентинском трговцу.38

У трговини робљем учествовао је и истакнути трговац житом фирентинац франческо Пити. он је 12. маја 1441. године продао власнику наве каталонцу Рајналду Таволарију шеснаестогодишњег роба, Руса, за износ од 25 дуката.39 Тргујући робљем дешавало се фирентинцу Питију да му роб побјегне. мјесеца јула, 1442. године, тела-ли су објавили на јавним мјестима да је фирентинцу Питију побјегла робиња јелена.40 законом је било забрањено сакривати одбјеглог роба.

фирентинац Лоренцо Рикасоли је купио на острву хиосу робињу катарину, наво-дно поријеклом бугарку, која је имала 16 година. фирентинац је катарину продао неком

32 м. Динић, из Дубровачког архива III , 97-98, №. 208.33 м. Динић, из Дубровачког архива III,108, №. 221.34 м. Динић, из Дубровачког архива III ,109, №. 224.35 м. Динић, из Дубровачког архива III, 98, №. 209. 36 м. Динић, из Дубровачког архива III, 110, №. 226.37 м. Динић, из Дубровачког архива III, 124, №. 243.38 м. Динић, из Дубровачког архива III, 440, 441.39 м. Динић, из Дубровачког архива III, 106, №. 219 40 м. Динић, из Дубровачког архива III, 110, №. 225

196 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

бартоломеу, па је послата за Пизу, одакле је препродата у Палермо. међутим, сазнало се да робиња није бугарка већ Дубровчанка и стога не може бити присиљена да буде робиња. Поводом овога случаја фирентинска општина упутила је писмо вицекраљу сицилије 21. маја 1456. године.41

временом, различити разлози, као што су: протести владара, одлучне мјере ду-бровачке владе, демократизација друштва и други фактори, утицали су на колапс трго-вине робовима. међутим, трговина људима настављена је и даље, али у другачијем облику. Раније робове и робиње постепено замјењује званично слободна радна снага, било да је продавана од своје родбине, или свјесно сама ступала на службу. богаташи нијесу морали куповати робље када су имали велику понуду радне снаге из непосред-ног дубровачког залеђа, гдје су неки ступали на службу само за храну и становање. У питању је била како мушка, тако и женска популација која је склапала уговоре са својим послодавцима, било она лично, или неко у њихово име, пошто се често радило о малољетним лицима. овакве појаве су биле масовне на подручју Дубровника. међутим, та радна снага која је пристизала у Дубровник, ступала је у службу и код страних по-словних људи, уговором се обавезивајући да ће их служити у било ком мјесту гдје буде захтијевао њихов послодавац. на такву обавезу пристали су 1435. године Добрица, удовица покојног Гоислава и њен ђевер, у име ћерке и нећаке љубисаве.42

Послуга није кориштена само за кућу и окућницу већ је као роба извожена и у друге области, па и у фиренцу. њихов положај био је близак робовском, јер је господар имао потпуну власт над слугом. Готово све угледније личности имале су своје слуге. Тако је и фирентинац бенцио дел буно у дубровачком нотаријату 1327. године, скло-пио уговор са слугом који се обавезао да ће га служи на период од шест година.43

Пословни фирентинци, слуге су ангажовали како са источних дијелова балканског полуострва, тако и из непосредног дубровачког залеђа.

везано за склапање уговора са послугом у неколико наврата помиње се фирентинац ђовани. Године 1329. склопио је уговор са слугом који ће га служити пет година. Уз храну и становање фирентинац се обавезао слуги на исплату симболичне новчане сво-те која је износила 30 гроша.44

Поменути фирентинац почетком јануара сљедеће године унајмио је слугу из „arnopolia partes romanie“ који га је према уговору требао служити три године.45 идућег мјесеца 1330. године фирентинац ђовани, склапа уговор са слушкињом из мјеста „steniç“ која га је требала служити три године. Уз издржавање обавезао се ис-платитити јој за службу 14 гроша.46

слуге су имале обавезу да чувају господарову имовину и добра, да не краду и без дозволе послодавца се не удаљавају. са друге стране послодавци су им обећавали

41 v. маkuscev, Monumenta historica Slavorum meridionalium, vicinorumque populorum e ta-bulariis et bibliothecis italicis, vol. 1, ancona, bononia, florentia, varsaviae1874, 443, № 14.

42 Д. маликовић, Дубровник и Анконска Марка (1420–1620), Приштина 1995, 448, 466.43 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 158 .44 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 239.45 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 243. 46 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 255’.

Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 197

писмено, да ће их у кући држати како здраве тако и болесне, затим да им дају одјећу и обућу. на крају службе добијали су обично новчану награду, различитог износа.

У години 1325. троје Требињаца уговором се обавезало да ступи на службу код фирентинаца у различитим временским интервалима. Тако је нека Требињка требала служити 12 година код фирентинца Петра Рендиа, док је друга, нека њена суграђанка, обавезала се слуговати 20 година код фирентинца марка Толентиа.47

неки Требињац 5. марта 1325. године уговором се обавезао да служи фирентинца brusignore filipi на период од 20 година, гдје је по истеку рока требао добити накнаду у износу од 30 гроша.48

и из љубињског села жапске, у данашњој херцеговини, 20 фебруара 1325. годи-не младић је склопио уговор да служи „bosignore filipi de florenca“, на период од 12 година, уз новчану накнаду од пет гроша.49

крајем 80-тих година xiv вијека једна слушкиња из Драча обавезала се служити четири године код „lancolotus ser laurentii de florencia“, уз храну и издржавање и на-кнаду у износу од 15 гроша.50

Поред Требињаца и љубињаца и из херцеговачког Дабра млада популација ступала је у службу код фирентинаца, да би обезбиједила сопствену егзистенцију. Тако су 1417. године, 11. марта Радашин милокнић из Дабра, Добрин брат од стрица, ћерке Покојног Гојача из Дабра, као и Добрин рођени брат (fratris carnalis) Гојислав Гојчић, склопили уговор у име своје сестре Добре. она ће слуговати бартоломеи, жени покојног Родолфа ђулетини „de samoto“ у близини фиренце. У уговору бартоломеу заступа њен брат, раније помињани ђорђо Гучи. Уговором је договорено да ће речена Дабарка служити у периоду од седам година, и то свуда гдје иде госпођа бартоломеа. за обављање службе поменута Дабарка у првој години добиће храну и одјећу, док ће за осталих шест година добијати плату у роби, за сваку годину по 3 (до 5) млетачка дуката, с посебном назнаком да буду прави. на крају службовања њени јамци – браћа, биће ослобођени свих обавеза којих су се прихватили у ових седам година. ђорђо, бартоломеин брат, може задржати Добру код себе или је вратити у Дубровник. ђорђо и батоломеа, као и Дабрани уговором су се обавезали: ако не испуне све ставке да плате казну од 10 перпера.51

Да ли је у питању била претходно наведена Дабарка, Добра Гојчић, или нека дру-га идентичног имена, није нам позато, али је због неке Добре дошло у једном тренут-ку, 1421. године, до размјене оштрих ријечи између фирентинске сињорије и приора сијене. Добра око 24 године стара, нискога стаса али чврсте грађе, побјегла је од свог законитог господара вунарском раднику агостину из сијене. фирентинска сињорија писала је тим поводом приорима сијене да се она смјеста изручи свом господару. Приори сијене дознавши да је агостино изјавио да је Добра слободна, одлучили су да је изруче једино ако њен ранији господар успије да докаже да је Добра заиста његова. фирентинци су поновили свој захтјев, изјављујући да је Добрин ранији господар по-рекао да је икада ослободио своју робињу, уз молбу приорима сијене да прекину са

47 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 39.48 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 43.49 dad, sig. 9, ser. 1. № 5, f. 39.50 dad, sig. 9, ser. 1. № 10, f. 34’..51 Р. Пекић, жупа Дабар у средњем вијеку, билећа 2005, 160.

198 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

„јаловим и празним извињењима“. Добра је најзад ипак враћена свом ранијем госпо-дару у фиренцу.52

Почетком 1424. године код фирентинца антонија Лоренцовог, који је у Дубровнику дјеловао као општински бојаџија на службу је ступио иван Гојаковић, који је требао служити и учити занат. међутим, након пола године уговор је поништен.53

Године 1425. фирентинац Лука Тијери узео је на службу, на период од годину дана, будака богдановића, коме се обавезао да му обезбиједи стан и храну и на крају новчану накнаду од 15 перпера.54 исти фирентинац, сљедеће године склопио је уговор са још једним радником уз надницу од два динара.55

слуге не само да су служиле своје послодавце, већ су их ови изнајмљивали по-словним партнерима и њихов рад наплаћивали задржавајући новац за себе. У складу са тиме, 1430. године, претходно поменути фирентинац Лука, уговором се обавезао анрдији из фосамбруна да му изнајми двојицу слуга који ће му рашчешљавати сукна са својим алатом колико буде желио, с тим што је андрија дужан да за свако рашчешљано сукно исплати фирентинцу 14 динара било у новцу или роби.56

иако је званично законом било забрањено, како у Дубровнику тако и у италији, господари су слушкиње масовно употребљавали као наложнице.57 многе од њих рађале су незакониту дјецу, што је подстакло дубровачку владу да 1432. године направи дом за нехочад, што представља доказ масовних ванбрачних веза.58 Дом за нехочад постојао је и у фиренци.59 о ванбрачним везама фирентинаца свједоче нам и њихови тестаменти које су састављали пред своју смрт. Тако из тестамента чувеног фирентинца ђорђа Гучија, који је свој живот окончао у Дубровнику, сазнајемо да је имао ванбрачну кћерку елизабету. између осталог, тестаментом јој је завјештао једну кућу у сувозидини која се налазила под кулом менчетића, а коју за свог живота држи кожар стјепан. након стјепанове смрти, на основу исправе из нотаријата, фирентинац Гучи оставља поме-нуту кућу својој служавци мили и 10 перпера или у новцу или у роби. Такође, теста-ментом фирентинац истиче: „својој служавци мили, мајци елизабете, моје ванбрачне ћерке, поред ствари, одјеће и сребренине, остављам 60 перпера за њену удају“, док је износ од 10 дуката завјештао на њихово годишње издржавање. Такође, обавезује свога брата антонија да по својој вољи може преузети елизабету од њене мајке миле.60

52 i. orgio, The domestic еnemu: The Eastern Slaves in Tuscany in the Fourteenth and Fifteenth Centuries, 321-366; н. фејић, Шпанци у Дубровнику, 35.

53 Д. Динић-кнежевић, тканине у привреди средњовековног Дубровника, београд 1982, 196 .

54 dad, sig. 15, ser. 1. № 43, f. 250’.55 dad, sig. 15, ser. 1. № 43, f. 259..56 Д. Динић-кнежевић, тканине у привреди средњовековног Дубровника, 216.57 v. vinaver, Trgovina bosanskim robljem tokom XIV vijeka u Dubrovniku, 140, 141; m.

спремић, Дубровник и Арагонци, 197.58 Р. јеремић, ј. Тадић, Прилози за историју здравствене културе старог Дубровника, књ.

i, београд 1938, 121–130.59 P. Pinelli, Od Dubrovnika do Firenze, 74.60 dad, sig. 12, ser. 1. № 11, f. 178’-180.

Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 199

фирентинци су, мада ријетко, узимали слуге и на краћи временски период. У Дубровнику је 1429. године фирентинац мафео Лоренцули унајмио младића на пери-од од четири мјесеца да ради на утовару робе за валону.61

Дубровник је служио као транзитно мјесто куда је пребацивано људство, било да је у питању робље или послуга, из дубровачког залеђа или са истока. Ријетки су угово-ри гдје су фирентинци доводили слуге са подручја италије да их служе на балканском полуострву. међутим, има и таквих уговора. Тако је од једног фирентинца занатлије који је дјеловао у Дубровнику побјегао слуга из италије; изричито се забрањује капе-тану брода који путује у италију да га повезе.62

Поред Дубровника, босне, албаније, али и са подручја котора, слуге су ступале у службу фирентинаца. Тако је 20. јануара 1440. будоје миросалић из Доброте своју ћерку Даницу дао симону Тадему из фиренце за плату од осам гроша, плус храна, одјећа и обућа. Даница је фирентинца требала да служи наредних девет година. По истеку овога времена, симон јој је имао исплатити још 20 дуката.63

Године 1440. помиње се као фамул неки Лука, који ће служити фирентинца Петра де маруто.64

од ђулијана марковалдија који је заступао једно друштво из Тоскане у Дубровнику, фирентинци су наручивали слуге. јуна мјесеца 1421. године фирентинац јакопо Ричардини тражио је од ђулијана да му набави слушкињу старости од 10 до 12. година, која не мора да буде фина, али по могућности љубазна. Такође, истом набављачу обратио се и свештеник из околине Прата захтијевајући да му ђилијано пронађе озбиљну, поштену и старију слушкињу, која би по могућности имала од 35-40 година. Пошто такву није пронашао, одлучио се да му купи слушкињу вукосаву Добрићеву старости око 30 година. након уредно обављене папирологије са дубровачким кнезом, ђулијано је превезао слушкињу до Пезара, а одатле је пребачена свештенику у Прат. међутим, служавка није могла задовољити свештеникове критеријуме, па је враћена ђулијановом брату сандру, а овај је препродао фирентинцу андреи нардију.65

на подручју Дубровника дјеловали су фирентински мајстори занатлије, најчешће везано за сложене занатске вјештине, попут златара, сликара, ливаца топова, бојаџија и слично. фирентински мајстори су поред слуга и слушкиња у својству радне снаге ангажовали и младе ђетиће који су ступали на службу, с циљем изучавања заната. један од фирентинских мајстора који је био ангажован од стране Дубровачке владе био је и бојаџија бруњор бонисења. након што је отпочео са радом 1420. године упослио је један дио радне снаге. Поред осталог код њега је слуговао и 12-то годишњи божидар Радуловић. иако још малољетан, Радуловић је од једног радника док је спавао украо кључ од магацина бојаџинице и покрао 155 лаката разноврсне тканине.66

61 dad, sig. 15, ser. 1. № 45, f. 277; б. храбак Арбанашке студије, књ. III, београд, 2005, 379 .

62 dad, sig. 15, ser. 1. № 32, f. 203.63 Д. маликовић, италијански трговци у котору од XIII–XVI века, баштина, бр. 11,

Приштина-Лепосавић 2000, 394.64 Д. маликовић, Дубровник и Анконска Марка (1420–1620), 467.65 P. Pinelli, Od Dubrovnika do Firenze, 77–78.66 Д. Динић-кнежевић, тканине у привреди средњовековног Дубровника, 195.

200 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

средином xv вијека код фирентинца берта виталовог становника барлете слу-жио је симко Радојевић.67

средином тридесетих година xv вијека у Дубровнику је дјеловао фирентин-ски сликар Лоренцо. њега је 1436. године велико вијеће узело у државну службу на једногодишњи период.68 Године 1442. јакоб ђурђевић, у својству тутора дјечака николе, сина бившег златара Дабижива, склопио је уговор са фирентинским сликарем Лоренцом. Према уговору четрнaестогодишњи никола требало је да изучава сликарски занат код фирентинца у периоду од четири године. ако фирентинац за то вријеме пође негдје из-ван Дубровника, никола је био обавезан да га прати. мајстор Лоренцо обавезао се да ће према њему поступати хумано и добро. У току прве године фирентинац ће га хранити и одијевати, а млади шегрт за то ће му платити 30 перпера; друге године храниће га бес-платно, и ако хтједне одијеваће га; посљедње двије године, поред хране и стана, сликар је дужан да му набави и одијело. Током назначеног времена фирентинац ће га учити сли-карском занату. за поступке младог шегрта јамчио је чувени сликар иван огњановић.69

крајем xv вијека у Дубровнику је дјеловао фирентински сликар и скулптор јакоб Розвели. његов покушај 3. децембра 1493. године да ступи у државну службу у Дубровнику, пропао је. одбијен је од стране вијећа умољених. међутим, поменути фирентинац имао је статус дубровачког становника, гдје је највјероватније дјеловао у сопственој режији. Године 1494, 29. јануара узео је на једногодишњу службу Дубровчанина антонија. за једногодишњу службу фирентинац се обавезао исплатити антониу шест дуката.70 исте године, 26. фебруара, мајстор јакоб из фиренце, „pictor et scultor“ узео је за помоћника Дубровчанина мароја који је требао почети са радом од првог марта у периоду од године дана, уз новчану накнаду од 20 дуката.71

као општински службеник, у својству коњушара почев од 1497. па наредних два-десет година у Дубровнику је дјеловао магистер микаел, син покојног андрије из фиренце. Уз пристанак мајке марте, 1499. године с фирентинцем је склопио уговор о науковању коњушарског заната, влахо, син Радосава ивановића. Уз уобичајену проце-дуру, влахо је требало да служи микаела и учи занат у периоду од осам година.72

о даљњој судбини ове радне популације тешко је доносити некакве закључке. једно је сигурно, дио женске радне снаге се удавао, док је мушка популација успијевала изучити некакав занат и настављала да дјелује самостално или у служби свог послодавца. Готово редовно, у тестаментима који се односе на фирентинце, спомињу се служавке које су да-ривали тастатори, било у стварима било у новцу. Тако, у тестаменту фирентинца Петра Руфолија, који је био рачуновођа дубровачке општине, за љубав бога и за своју душу, једној служавци оставља четири пара наушница вриједности од 13 перпера. Такође, оставио јој је „unam gonella di panno“ вриједности од 10 перпера, ако јој се свиђа.73

67 м. спремић, Дубровник и Арагонци, 287.68 ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII-XVI, књ. i, 1952: 102, №. 230.69 ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII-XVI, књ. i, 118–119, №. 260.70 ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII-XVI, књ. i, 325-326, №. 671–672.71 ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII-XVI, књ. i, 326, №. 673. 72 z. šundrica, Prilog proučavanju veterinarske službe u starom Dubrovniku, београд 1970,

45–46.73 dad, sig. 12, ser. 1. № 11, f. 111–112.

Радмило Пекић: учешће фирентинаца у балканској трговини... 201

Године 1464. Доротеа, жена извјесног фирентинца који је обављао дужност љекара у Дубровнику, својој служавци Ради оставља: 14 златних дуката, најбољу кож-ну јакну или ону памучну, затим четири кошуље и шест рубаца за главу. од епитропа? (episkopa?) захтијева да служавци Ради за сво вријеме што је радила и била у њиховој кући нека се исплати из онога дијела што је оставио њен муж.74 за разлику од поме-нутих послодаваца који су били широкогрудни у поклонима према својим слугама, за удовицу чувеног фирентинца мартина Рикија, не бисмо могли констатовати исто. Према написаном тестаменту из 1465. године, маргрита, удовица мартина Рикија, својој служавци оставља само неки већи огртач и мантил црне боје.75

Далеко издашнија у поклонима била је удовица фирентинца мартина Луке, која је окончала живот 1503. године. Према тестаменту, маркулина је имала шест слушкиња, што бивиших, што тадашњих. између осталог завјештала је: милуши, својој служавци у моменту састављања тестамента, жени милорада кириџије, пет перпера; катарини, служавци, пет перпера која је сада код кристофора кабужића; миљани, некадашњој служавци, осам гроша; „за душу катуше некада моје служавке 6 перпера нека се издвоји, јер сам јој остала дужна, а четворици мојих кметова (vilana) на бргату сваком појединачно по два перпера“.76

и у тестаменту извјесног драгомана фирентинског, помиње се служавка Рада, ћерка некога ђура, којој оставља пола дуката.77

фирентинци на балкану током наведеног периода трговали су свом оном робом на чему се могла остварити зарада. житељи „цветног града“, на балканском полуос-трву првенствено су трговали житом и тканинама, али и другом робом, док им је трго-вина људима представљала успутну дјелатност, на којој су такође могли профитирати.

RADMILO PEKIC

the ParticiParion of the fiorentinians in a balkanian commercion With a slaves and servants (xiv-xv centurY)

summary

sistematizated informations refutated the statements that we have a little number in a participation of fiorentinian commerciants in a balkanian peninsula with a slaves and a servants. on that common conclusions the investigators was influented by the reason from the end of xiii century, in the time of

74 dad, sig. 12, ser. 1. № 18, f. 113. 75 dad, sig. 12, ser. 1. № 19, f. 9-10.76 dad, sig. 12, ser. 1. № 24, f. 189’–190.77 dad, sig. 12, ser. 1. № 34, f. 61–62.

202 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

a biggest ascension of commerce with a people, there is no fiorentines on the balkan. on the balkan peninsula fiorentines lated after the venetians and after the commercians of some else italian states. from the twenth`s years of xiv century, they mainly participated in a commerce input of a rye in the dubrovnik, and a few decenies latter they take a monopol on the commerce with a salt in zadar. in that period they accidentaly commerced with the people, exept the someones who was on the delta of neretva, on one of most important places for the commerce a slaves.

in a xiv century the big number of fiorentinians was habitant the balkanian peninsula. by the adequate measure of number of them, they needed a servants who was cheep for the personal budget of masters. the slaves and the servants they do not taking just for themselves, sed for the appelators, family of them and buisness partners.

key words: florentines, slaves, servants, dubrovnik, zadar, florence, commerce, unbelievers, will.