Univerzitet u Beogradu

Fakultet političkih nauka

Master akademske studije socijalnog rada

Seminarski rad iz Vođenja slučaja u socijalnom radu

Podsticanje rezilijencije kod dece u riziku od zlostavljanja i

zanemarivanja

Mentor: Student:

prof. dr. Nevenka Žegarac Aleksandra Stevanović 414/2012

Beograd, decembar 2014. god.

1

S A D R Ž A J

1. Uvod ........................................................................................................................................ 2

2. Konceptualni i kontekstualni okvir ......................................................................................... 7

3. Pojam rezilijencije ................................................................................................................ 10

4. Procena rizika........................................................................................................................ 13

5. Faktori rizika ......................................................................................................................... 14

5.1. Biološki faktori .............................................................................................................. 15 5.2. Faktori sredine ............................................................................................................... 16

6. Posledice zlostavljanja i zanemarivanja................................................................................ 17

7. Zaštitni faktori ....................................................................................................................... 18

7.1. Individualne karakteristike ............................................................................................ 18

7.2. Porodični uslovi ............................................................................................................. 19 7.3. Podrška zajednice........................................................................................................... 20

8. Modeli rezilijencije ............................................................................................................... 20

8.1. Kompenzatorni model .................................................................................................... 21

8.2. Model izazova ................................................................................................................ 21 8.3. Model zaštitnog faktora ................................................................................................. 22

8.4. Zaštitno-stabilizatorski model ........................................................................................ 22 8.5. Zaštitno-reaktivni model ................................................................................................ 22 8.6. Zaštitno-zaštitni model................................................................................................... 23

9. Istraživanja ............................................................................................................................ 23

10. Zaključna razmatranja ......................................................................................................... 26

11. Literatura ............................................................................................................................. 29

2

1. Uvod

Odrastanje u društvu koje se već duže vreme bori sa tranzicijom, koja bez čvrstih elemenata

vrednosnog sistema pogoduje razvijanju različitih društvenih devijacija, utiče na kvalitet života

dece i na to kako ona razvijaju svoje poglede na svet. Ako uzmemo u obzir veliku stopu

nezaposlenosti, siromaštvo i stres kojem smo svakodnevno izloženi možda nas neće iznenaditi

činjenica da je jedan od ključnih problema sa kojima se suočava savremeno društvo i koji je

prisutan u svim sredinama, upravo zlostavljanje. Uprkos naporima raznih humanitarnih,

nevladinih i drugih organizacija da suzbiju nasilje nad decom, mediji svakim danom izveštavaju o

sve ekstremnijim slučajevima u kojima deca postaju žrtve roditelja, komšija, prijatelja, ali i

slučajnih prolaznika. Kada jedna ovakva vest šokira javnost, treba uzeti u obzir da je to samo jedan

broj prepoznatih slučaja nasilja i da je samo mali broj dece pokriven odgovarajućim tretmanom.

O zlostavljanju deca ne pričaju sa bilo kim, i najčešće godinama trpe zlostavljanje. Problem je

takođe što ne samo što dete ćuti o nasilju, već i njegova okolina. Žrtve nasilnika su uglavnom deca

koja ujedno i svojim specifičnim biopsihosocijalnim statusom predstavljaju jednu od najranjivijih

kategorija društva. Njihova osetljivost, bespomoćnost i zavisnost nose sa sobom rizik njihove

viktimizacije različitim oblicima nasilja. I Jenks smatra da se detinjstvo konstruiše kao doba

bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti (Jenks, 1996 prema Tomanović, 2004: 243).

Povodom svetskog dana prevencije zlostavljanja i zanemarivanja dece Mreža organizacija

za decu Srbije – MODS izrazila je zabrinutost zbog toga što je u Srbiji nasilje nad decom u

konstantnom porastu. Poražavajuće je da podaci pokazuju da je dve trećine dece starosti od 2 do

14 godina iskusilo neku vrstu psihološkog ili fizičkog nasilja, dok se fizički kažnjava čak 67 %

dece u "vaspitne svrhe". Fizičko kažnjavanje ugrožava zdravlje, integritet i dostojanstvo deteta -

štetno je jer stvara i potkrepljuje uverenje da je nasilje prihvatljiv način za rešavanje problema.

Uprkos iznetim podacima, nasilje nad decom je vrlo osetljivo područje. Uvek postoji nastojanje

da se postavi granica između poštovanja porodičnog integriteta i privatnosti s jedne strane i potrebe

da se zaštiti dete s druge strane (http://www.zadecu.org/saopstenja.php?id=824).

Zanimljivo je u ovom kontekstu pomenuti da Jenks ističe da postmoderno društvo pokazuje

dva istovremeno suprotna stava i odnosa prema detetu, povećanu brigu i zaštitu deteta, a s druge

3

strane porast zlostavljanja dece po svim aspektima - fizički, seksualno, psihološki, moralno (Ch.

Jenks, 1996 prema Milić, 2007: 171).

Nacionalni preventivni centar iz Nju Džersija je kroz projekat o prevenciji nasilja nad

decom u 32 države u SAD 1996. godine otkrio da je:

- svakih 47 sekundi jedno dete zlostavljano ili zanemarivano;

- svaka dva ipo sata, jedno dete je ubijeno (većina ih je ispod 5 godina, a 53% ispod jedne godine

starosti);

- jedna od tri devojčice i jedan od šest dečaka je seksualno napadano, bar jednom do 18 godina;

- preko 85% dece, žrtava zlostavljanja je napadnuto od nekog koga su poznavali ili u koga su imali

poverenje (Mihić, 2002: 51-52).

Prema procenama UNICEF-a, u svetu danas oko 40 miliona dece mlađe od 14 godina

zahteva medicinsku i društvenu negu zbog zlostavljanja i zanemarivanja

Zlostavljanje često ima dubokih negativnih posledica po zdravlje i razvoj deteta i može

dovesti do trajnih fizičkih i mentalnih oštećenja. Istraživanja pokazuju da deca koja su maltretirana

češće pate od depresije, post-traumatskog stresnog poremećaja, lošeg fizičkog zdravlja, češće

zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance i upuštaju se u kriminalne radnje (Paxson & Haskins,

2009: 5).

Naša je pretpostavka da u uslovima u kojima je nasilje nad decom rasprostranjeno, tri

faktora utiču na porast broja zlostavljane i zanemarivane dece.

Prvo, evidentan je problem nedostatka programa za prevenciju nasilja nad decom u

porodici.

Žegarac ističe da prevencija „podrazumeva stvaranje ili ojačavanje onih elemeneta u

društvu koji podstiču sposobnosti dece da odrastu kao slobodne, zrele, odgovorne osobe“, koja na

prvom mestu podrazumeva ojačavanje porodice kao prirodne i poželjne sredine za odgajanje dece

(Žegarac, 2004: 108).

Prevencija zanemarivanja i zlostavljanja, kako navodi autorka, podrazumeva raznovrsne

programe i aktivnosti kao što su:

4

- sistematsko širenje informacija i znanja u javnosti radi podizanja svesnosti o raširenosti

pojave, njenim manifestacijama i posledicama;

- obrazovanje roditelja za produktivno roditeljstvo i organizovanje službi i usluga koje

podržavaju porodicu u obavljanju osnovnih funkcija;

- organizovanu edukaciju dece usmerenu na suprotstavljanje nasilju, jačanje snaga ličnosti i

učenje tehnika bezbednog ponašanja;

- terapijske intervencije namenjene žrtvama i nasilnicima (ibidem).

Priručnik za primenu Posebnog protokola sistema zdravstvene zaštite za zaštitu dece od

zlostavljanja i zanemarivanja navodi strategije primarne prevencije, za koje i mi smatramo da bi

pomogle u sprečavanju ili smanjenju broja zlostavljane dece, i to:

- promenu svesti ljudi o „vrednosti” dece;

- razvijanje ekonomske stabilnosti i nezavisnosti porodica;

- ukazivanje da je fizičko kažnjavanje neadekvatna disciplinska mera i da predstavlja nasilje

nad decom;

- poboljšanje dostupnosti zdravstvenih službi za decu i roditelje;

- unapređenje saradnje između zdravstvenih ustanova i drugih relevantnih sektora;

- smanjenje stope zavisnosti odraslih od droga i alkohola;

- prevenciju rađanja neželjene dece (Alempijević et al, 2013: 111).

Postojeći programi odnose se, dakle, na zbrinjavanje identifikovane dece koja su već

zlostavljana i zanemarivana. Različita skloništa za decu žrtve nasilja bave se pružanjem utočišta i

psihološke podrške zlostavljanoj deci. Naše je mišljenje da akcenat treba staviti na uočavanje dece

u riziku i razvijanje mreže pozitivnih odnosa kod te dece. Takođe, smatramo da još u vrtiću, kroz

različite igre sa decom treba raditi na razvijanju rezilijentnosti i da, uprkos teškoćama, deca nauče

da razvijaju pozitivne stavove, kao i da usvoje socijalno prihvatljive obrasce ponašanja i

snalaženja. Prevencija, svakako, ima za cilj da zaustavi maltretiranje pre nego što se desi.

Smatramo da bi trebalo uvesti programe prevencije za porodice u kojima postoje faktori rizika za

zlostavljanje dece. Jedno pažljivo sprovedeno kvazi-eksperimentalno istraživanje u Čikagu koje

je poredilo decu koja su pohađala Roditelj-dete centar u Čikagu, koji kombinuje predškolsku

edukaciju i podršku porodicama sa niskim primanjima, pokazalo je da deca koja su pohađala CPC

5

imale znatno niže stope maltretiranja do 17 godina, nego druga deca koja su pohađala alternativne

celodnevne programe u vrtiću (Paxson & Haskins, 2009: 8).

Drugi faktor koji, takođe, doprinosi povećanom broju slučaja nasilja nad decom jesu

državni zakoni koji zabranjuju namerne napade na druge osobe. Iako je Vlada Republike Srbije u

decembru 2008. godine usvojila Nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, ono

je sve prisutnije u našem društvu. Osnovni problem da država reaguje na nasilje u porodici je što

je teško vidljivo. I pored postojanja Opšteg i Posebnih protokola za zaštitu dece od nasilja, na

lokalnom nivou nedostaje puna i sistemska saradnja i koordinacija između institucija iz svih oblasti

koji rade sa decom (zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, itd.), koja bi brzo pokrenula postupak

za sprečavanje zlostavljanja. Dosadašnja iskustva pokazuju da su glavne prepreke za efikasniju

zaštitu dece, nedovoljno jasne uloge i nedovoljno jasni koraci u procesu zaštite dece, nedovoljno

razvijena socijalna mreža, interresorna saradnja. Vlada Republike Srbije je februara 2004. godine

usvojila Nacionalni plan akcije za decu kojim se uspostavljanje efikasne, operativne,

multisektorske mreže za zaštitu dece od zlostavljanja, zanemarivanja, iskorišćavanja i nasilja

definiše kao jedan od specifičnih ciljeva

(http://www.pravadeteta.com/attachments/653_286_OPSTI%20PROTOKOL.pdf).

Međutim, i pored toga, svake godine centri za socijalni rad evidentiraju oko 3.300 dece

koja su bila žrtve nasilja (http://www.unicef.rs/novosti/19.-novembar-medunarodni-dan-

prevencije-zlostavljanja-i-zanemarivanja-dece.html).

I konačno, smatramo da ne samo da treba raditi sa decom nego i sa roditeljima, neophodno

je promovisati i pozitivno roditeljstvo u cilju smanjivanja fizičkog kažnjavanja dece kao vaspitne

metode. Pozitivno roditeljstvo se zasniva na nenasilnom okruženju i poštovanju ljudskih prava

dece, bez ponižavajućeg kažnjavanja radi razrešavanja sukoba ili „podučavanja“ disciplini i

poštovanju. Kako se i u saopštenju Mreže organizacija za decu Srbije navodi – „batina nije iz raja

izašla i alternativa nasilju i nasilnim metodama uvek postoji„

(http://www.zadecu.org/saopstenja.php?id=1273). Program pozitivnog roditeljstva (Triple P) je

najbolji dokaz o mogućnosti sprečavanja zlostavljanja. On kombinuje univerzalne i ciljane

elemente, od medijskih kampanja do sastanka sa pojedinim roditeljima na lako dostupnim mestima

kao što su predškolske ustanove, zatim, formalne seminare roditeljstva i individualne intervencije

(Paxson & Haskins, 2009: 8).

6

Često se, međutim, pitamo zašto se neke mlade osobe sa ozbiljnim individualnim ili

porodičnim problemima bolje snalaže u životu u odnosu na druge koji su izloženi istoj situaciji ili

životnim uslovima, kao što su npr. nasilje, zanemarivanje ili zlostavljanje od strane roditelja,

upotreba droge i sl. Za takve osobe kažemo da su rezilijentne, da imaju razvijenu otpornost na

neke životne situacije kojima su izložene, i da se uspešno prilagođavaju na sredinu u kojoj žive.

Rezilijentnost se, kako navodi Žegarac, ne razvija samo kao karakteristika individue nego je ona

pod snažnim uticajem procesa i interakcija unutar porodice i okruženja (Žegarac, 2010: 106), zbog

čega smatramo da je bilo važno osvrnuti se na faktore koji, po našem mišljenju, utiču na

otpornost/neotpornost kod dece i povećan broj slučajeva nasilja nad decom. U ovom radu ćemo se

ipak fokusirati na prvi faktor, odnosno na potrebu da se kod dece podstakne rezilijentnost i stvori

kapacitet kako zlostavljanje i zanemarivanje ne bi negativno uticali na dalji razvoj deteta i njegov

život u budućnosti.

Predmet rada je, dakle, podsticanje rezilijencije kod dece koja su u riziku od zlostavljanja

i zanemarivanja kao jedan od načina da se zaštite od nasilja u porodici i postignu normalan razvoj

uprkos negativnim iskustvima i teškoćama.

U tu svrhu najpre ćemo pružiti konceptualni i kontekstualni okvir definišući ključne

pojmove koje ćemo u analizi upotrebljavati, zatim ćemo se osvrnuti na procenu i faktore rizika

koji mogu dovesti do zlostavljanja i zanemarivanja, dalje u radu ćemo govoriti o zaštitnim

faktorima i modelima rezilijencije, razmotrićemo nekoliko istraživanja koja su pokazala značaj

rezilijencije u pozitivnom adaptiranju individue uprkos stresnim situacijama i konačno, rad se

završava zaključnim razmatranjem i našim predlogom na koji način možemo raditi sa decom u

predškolskom i školskom uzrastu kako bismo podstakli rezilijentnost.

Za potrebe ovog rada nećemo detaljno opisivati vrste nasilja već pod zlostavljanjem i

zanemarivanjem podrazumevamo bilo koji vid nasilja nad decom (fizički, seksualni, emocionalni,

ekonomski). Nije nam važno na koji je način dete ugroženo, već sama činjenica da je ugroženo.

7

2. Konceptualni i kontekstualni okvir

U ovom poglavlju nastojaćemo da pružimo kontekstualni okvir rada i da definišemo

ključne pojmove koje ćemo u ovom radu koristiti, poput zlostavljanja deteta, zanemarivanja,

nasilja, koncepta rezilijentnosti i strategija snalaženja.

Zlostavljanje i zanemarivanje dece nužno označava kršenje osnovnih ljudskih prava, pravo

na život, razvoj i opstanak.

Prema Opštem protokolu o zaštiti deteta od zlostavljanja i zanemarivanja, koji je Vlada

Republike Srbije potpisala 2004. godine, zlostavljanje deteta „obuhvata sve oblike fizičkog ili

emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i

komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja

detetovog zdravlja, ugrožavanja detetovog razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje

odgovornost, poverenje ili moć.“

(http://www.pravadeteta.com/attachments/653_286_OPSTI%20PROTOKOL.pdf)

Zanemarivanje predstavlja „propuštanje pružaoca nege - roditelja, odnosno druge osobe

koja je preuzela roditeljsku odgovornost ili obavezu da neguje dete čak i tokom kraćeg vremena

(npr. bebisiter), da obezbedi razvoj deteta u svim oblastima: zdravlja, obrazovanja, emocionalnog

razvoja, ishrane, smeštaja i bezbednih životnih uslova, a u okviru razumno raspoloživih sredstava

porodice ili pružaoca nege, što izaziva ili može, sa velikom verovatnoćom, narušiti detetovo

zdravlje ili fizički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj. Ovo obuhvata i propuste u

obavljanju pravilnog nadzora i zaštite deteta od povređivanja u onolikoj meri u kojoj je to

izvodljivo.“ (ibidem)

Država se ovim protokolom obavezala da preduzme mere za sprečavanje zlostavljanja i da

obezbedi zaštitu deteta od svih oblika nasilja u porodici, institucijama i široj društvenoj sredini.

DuMont i saradnici navode da zlostavljanje i zanemarivanje dece ima potencijal da utiče

na veliki broj domena funkcionisanja osobe i da su brojni radovi su izvestili o dugoročnim

posledicama zlostavljanja dece (DuMont et al, 2007: 256).

Bliže razumevanje koncepta zlostavljanja i zanemarivanja dece može da doprinese

shvatanju važnosti razvijanja rezilijencije kod dece koja su u riziku od nasilja.

8

Ranije u radu smo pomenuli tri faktora zbog kojih smatramo da je nasilje nad decom sve

više prisutno u našem društvu. Jedan od faktora jeste i zakonska regulativa.

Porodični zakon Republike Srbije, prema članu 197 definiše nasilje kao „ponašanje kojim

jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana

porodice“ (Porodični zakon Republike Srbije).

Dalje, stavom 2 istog člana definiše se šta podrazmeva nasilje, i to:

1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede;

2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu

bliskom licu;

3. prisiljavanje na seksualni odnos;

4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu

života ili nemoćnim licem;

5. ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima;

6. vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (ibidem).

Ono što je za ovaj rad posebno interesantno je član 283, stav 1 ovog zakona koji kaže:

„Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici pokreće se tužbom“ (ibidem).

Sada dolazimo do našeg osnovnog problema kada je nasilje nad decom u pitanju. Kada

slučaj dođe na sud, dete je već prepoznato kao žrtva nasilja, ali šta se dešava sa svom onom decom

koja nisu u sistemu zaštite i nisu prepoznata kao žrtve? Ona su prepuštena svojim znanjima i

veštinama prevazilaženja problema. Zbog toga smatramo da je jako važno razvijati kod dece

rezilijentnost, kako bi mogla u manjoj ili većoj meri da se suoče sa problemom.

Takođe, mnogobrojni istraživači su primetili da postoji veliki broj dece koja su rezilijentna

i ne manifestuju problem u ponašanju, iako su bili žrtve zlostavljanja i zanemarivanja (DuMont et

al, 2007: 256).

Koncept rezilijentnosti, prema Žegarac, ohrabruje profesionalce da usmere intervencije

na snage i kompetencije dece i neposrednog okruženja (Žegarac, 2007: 20) Rezilijentnost se

9

razmatra kao individualna osobina koja uključuje sredinske i lične karakteristike. Koncept

rezilijencije obezbeđuje, dakle, okvir za razumevanje različitih načina na koji se deca bore sa

teškoćama.

Mnogi autori navode da snage uključuju podršku socijalnih mreža, sposobnost da se

koherentno sagledaju prethodni nepovoljni životni događaji, pronađe smisao i motivacija u životu,

posedovanje socijalnih veština koje omogućavaju kontrolu nad životnim događajima, povoljnu

sliku o sebi, smisao za humor i sl. (Ruttler, 1999; Werner and Smith, 1992 prema Žegarac, 2007:

20).

Žegarac ističe da aktivnosti koje se preduzimaju u stresu mogu biti 1) spoljne, koje

uključuju direktne akcije, traženje dodatnih informacija u cilju boljeg razumevanja situacije i

inhibiciju ponašanja i 2) unutrašnje koje uključuju redefinisanje situacije ili korišćenje različitih

mehanizama odbrane u prevladavanju posledica stresa (Žegarac, 2010: 107).

Međutim, prilikom izučavanja koncepta rezilijentnosti, shvatili smo da ga ne treba privatiti

kao dihotomnu varijablu koja se odnosi na „prisustvo“ ili „odsustvo“ otpornosti, već da se ona

treba posmatrati kao multidimenzionalna varijabla.

Strategije snalaženja su protektivni faktor u suočavanju sa rizicima i nastoje da uspostave

stanje ravnoteže u suočavanju sa stresnim okolnostima i situacijama. Veštine snalaženja mogu biti

organizovane kao:

1) Veštine rešavanja problema, koje uključuju traženje informacije i podrške, razmatranje i

preduzimanje alternativnog pristupa problemu ili menjanje cilja;

2) Regulisanje emocija, koje podrazumeva kontroliisanje emocija koje se javljaju kao odgovor na

stres i može da uključi njihovo sagledavanje, uzdržavanje od ispoljavanja emocija u visoko

stresnim situacijama i slično (Moos and Schaefer, 1986 prema Žegarac, 2007: 20);

3) Procena teškoća i njihovog značenja, koja uključuje logičku analizu, traženja smisla u

događajima i razmatranje mogućih rešenja situacije (Žegarac, 2007: 20).

Žegarac navodi da uspešnim akcijama osoba uspeva da održi pozitivnu sliku o sebi, da

očuva emocionalnu stabilnost i nastavi svoje radno i socijalno funkcionisanje. One se usmeravaju

na smanjenje pretnje ili povećanje tolerancije na stresni događaj. Ličnost putem svojih

10

psiholoških potpornih sistema koji predstavljaju značajne oslonce, može da zadovolji potrebe i

zaštiti se od spoljnih pritisaka. Osoba te sisteme može nalaziti u sopstvenom telu (fizičko stanje,

zdravlje), u socijalnim sistemima (porodični, partnerski), u sopstvenom mišljenju (racionalan

pristup, kreativne ideje) i razvijanju sistema verovanja koji daju smisao njegovom životu

(religiozna i lična verovanja, životni cilj) (Žegarac, 2010: 106-107).

3. Pojam rezilijencije

Istorijski gledano, poreklo rezilijencije ima duboke korene u oblasti medicine, međutim

istraživanja o rezilijentnosti u ponašanju počela su da se pojavljuju oko 1970. godine. Naučnici

tvrde da postoji tri talasa istraživanja o otpornosti u razvoju.

Prvi talas, kako navode Zolkoski i Bulok, dolazi od naučnika koji žele da razumeju i spreče

razvoj psihopatologije (Masten, 2011; Masten & Obradović, 2006 prema Zolkoski & Bullock,

2012: 2296). Oni su ovim pionirskim istraživanjem potvrdili značaj dece koja su dobro

napredovala uprkos rizičnim okolnostima.

Drugi talas odnosi se na istraživanja rezilijencije koja su bila koncentrisana na otkrivanje

procesa i regulatornih sistema koji su činili da zaštitni faktori budu povezani sa rezilijencijom

(Masten & Obradović, 2006 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2296).

Treći talas je nastao kao osećaj hitnosti za dobrobit dece koja odrastaju sa nevoljama, da

se promoviše rezilijencija putem prevencije, intervencije i politike (Masten & Obradović, 2006

prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2296)

Dakle, već skoro 40 godina ovaj termin se koristi u literaturi u opštem značenju sposobnosti

brzog oporavka individue iz nevolja i rizičnih okolnosti.

U vreme kada se promene tako drastično dešavaju, najbolje se snalaze ljudi koji mogu lako

da se prilagode i imaju veštine i snage da se izbore sa problemima i stresovima. Štaviše, otpornost

predstavlja posedovanje nekoliko veština, u različitim stepenima, koji pomažu osobi da se izbori

(Alvord & Grados, 2005 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2296).

11

Masten, kako navodi Žegarac, smatra da rezilijentnost ne treba razumeti kao izuzetan, već

kao svakodnevni kvalitet: „ono što je u početku bio pokušaj da razumemo izuzetno pretvorilo se u

moć običnog“. On dalje ističe da rezilijentnost ne proizlazi iz retkih i specijalnih sposobnosti, već

iz magije i čudesa svakodnevnog i običnog (Masten, 2011 prema Žegarac, 2010: 106).

Rezilijencija, kako navode neki autori, nije jednodimenzionalni, dihotomni atribut koji

pojedinac ima ili nema. Ona mora da pokaže pozitivne rezultate kroz više aspekata (Cicchetti &

Rogosch, 1997 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2296). Rezilijencija nastaje kada pozivamo

unutrašnje, međuljudske i sredinske podrške u teškim vremenima

(http://scechallenge.org/2014/01/23/why-resilience-empathy-self-regulation-agency-and-grit/).

Suštinski uslov rezilijencije su prisustvo rizika i zaštitni faktori koji pomažu promovišući

pozitivne ishode ili smanjujući negativne (Fergus & Cicerman, 2005 prema Zolkoski & Bullock,

2012: 2296). Drugim rečima, rizik mora da bude vidljiv i da bude procenjen kao pretnja da može

da ometa normalan razvoj.

Rezilijentnost se razvija, kako navodi Grotbergova, kad postoji podrška institucija („mi

imamo“), kada osobe imaju unutrašnje snage kao što je poverenje, optimizam, poštovanje i

empatiju („mi jesmo“) i kada su usvojene interpersonalne veštine za rešavanje problema („mi

možemo“) (Grotberg, 2006).

Mi smatramo da se ljudi ne rađaju otporni, već da je rezilijencija ponašanje, akcija koja se

uči kroz život i da različita životna iskustva ranije ili kasnije nauče čoveka da se pozitivno adaptira

na teškoće. Rezilijentni ljudi znaju da kontrolišu svoje emocije i da ostanu pribrani pod pritiskom,

i upravo je to ono što im omogućava da iskoriste svoje znanje onda kad im je najpotrebnije. Po

našem mišljenju, najvažnije je da ljudi na sebe ne gledaju kao na žrtve, i da je ostati pribran kad

nas zadesi problem možda ključ za uspeh u prevladavanju poteškoća. Rezilijentnost je, rekli bismo,

umetnost prevladavanja problema i nastavka našeg razvijanja uprkos teškim situacijama.

Važno je, međutim, razumeti zašto ista iskustva, u istom razvojnom periodu, imaju različite

uticaje na individue. Mislimo da je upravo rezilijentnost ono što ih razlikuje. Deca koja su u riziku

od zlostavljanja i zanemarivanja nemaju vremena da čekaju da se adaptiraju pozitivno nego

smatramo da kroz različite programe rada sa njima možemo uticati da budu otporniji.

Bernard navodi da, uopšteno govoreći, rezilijentna deca imaju 5 atributa:

12

1) socijalnu kompetenciju, koja obuhvata kvalitete kao što su empatija, brižnost,

fleksibilnost, komunikativnost i smisao za humor. Deca koja imaju socijalne kompetencije

uspostavljaju pozitivne odnose sa odraslima i vršnjacima, odnosno sa svojom porodicom, školom,

i zajednicom;

2) veštinu rešavanja problema, koja uključuje sposobnost da dete apstraktno misli i

omogućava mu da nalazi rešenje za kognitivne i socijalne probleme. Planiranje i snalažljivost su

dve važne veštine rešavanja problema;

3) kritičku svest, koja uključuje sposobnost da faktore rizika (npr. roditelja alkoholičara)

generiše u strategiju prevazilaženja;

4) autonomiju, koja podrazumeva da osoba ima osećaj svog vlastitog identiteta, sposobnost

da deluje samostalno i sposobnost da ispolji kontrolu nad okruženjem;

5) osećaj svrhe, koji uključuje da dete ima ciljeve, obrazovne težnje i da veruje u svetlu

budućnost (Bernard, 1993, 1995 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2296).

Dodali bismo još jednu komponentu, a to je da otporna deca imaju veru da će se stvari

dobro završiti i da će na kraju sve biti dobro.

U kontekstu ovog razmatranja, važno je pomenuti Carverovu shemu mogućih odgovora na

životne nevolje (Carver, 1998), koju ćemo ukratko objasniti. Na Y-osi je prikazano vreme, dok je

na X-osi prikazan nivo funkcionisanja kao odgovori na životne nevolje. Prvi nivo je napredak, što

je termin koji Carver promoviše jer smatra da literatura ne uzima u obzir naprednije ili bolje

funkcionisanje. Napredak po njemu podrazumeva nove veštine i znanja (nove interpersonalne

relacije, učenje o sebi). Oporavak, odnosno rezilijentnost, opisali smo već u radu, što smatramo

pozitivnim odgovorom. Dalje, odgovor na životne nevolje može biti preživljavanje sa oštećenjem,

što predstavlja niži nivo funkcionisanja od onog pre nevolje. Konačno, postoji i mogućnost da se

podlegne traumi, kada osoba ispoljava neki oblik patologije. Zbog poslednja dva nivoa, smatramo

da je važno raditi na podsticanju rezilijencije kod dece koja su u riziku od zlostavljanja i

zanemarivanja.

13

Slika 1. Carver-ova shema odgovora na životne teškoće

Smatramo, dakle, da biti rezilijentan ne znači nemati iskustvo problema, naprotiv. Biti

rezilijentan znači oporaviti se i nastaviti razvoj.

4. Procena rizika

Žegarac naglašava da se procena rizika definiše kao „organizovani proces prikupljanja

informacija kako bi se razvile strategije za donošenje odluka tokom rada na slučaju i identifikovali

ishodi“ (Žegarac, 2004: 125). Sam proces je, kako piše autorka, visokostrukturisan i usmeren na

dolaženje do činjenica koje pomažu u evaluaciji nivoa rizika od budućeg zlostavljanja (Filip et al.,

1992 prema Žegarac, 2004: 125).

Prema Opštem protokolu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, procenjuje se da

li je dete ugroženo nezavisno od toga da li je ugroženost nastala usled zlostavljanja i zanemarivanja

deteta, partnerskog sukoba u porodici, nepovoljnog zdravstvenog, socijalnog ili materijalnog

položaja porodice ili drugih okolnosti koje dete ometaju da dostigne adekvatan nivo zdravlja i

razvoja bez intervencije socijalnih i drugih službi u zajednici

(http://www.paragraf.rs/propisi/opsti_protokol_za_zastitu_dece_od_zlostavljanja_i_zanemarivan

ja.html).

14

U priručniku za primenu Opšteg protokola, pre podnošenja prijave Centru za socijalni rad,

navodi se prva, preliminarna procena rizika, kada se javi sumnja da postoji zlostavljanje ili

zanemarivanje. Naime, cilj ove procene je da se donese odluka o daljim akcijama, koje će zaštiti

dete od zlostavljanja i zanemarivanja i osigurati mu bezbednost. Međutim, za podsticanje

rezilijencije, smatramo da treba da postoji procena rizika pre nego što se posumnja da je dete

zlostavljano, da bi se blagovremeno dete osposobilo za prevazilaženje mogućih poteškoća, kao što

je npr. potvrda ili rešenje Centra za socijalni rad da je porodica pod određenom vrstom rizika koja

se podnosi prilikom upisa deteta u vrtić. Ovde je važna sistemska saradnja, kako bi se obratila veća

pažnja na dete za koje znamo da je u riziku i time ga pravovremeno zaštitili.

Kasnije u radu iznećemo naše predloge za podsticanje rezilijencije kod dece predškolskog

i školskog uzrasta.

5. Faktori rizika

Faktori rizka se mogu definisati kao „merljive karakteristike individue koje povećavaju

verovatnoću od lošeg ishoda u budućnosti za grupu ili individuu koji dele faktor rizika, ili koje

imaju više varijabli rizika u odnosu na kontrolnu grupu koja nema faktor rizika ili ima manje

varijabli rizika.“ (Beyer, Higgins & Bromfield, 2005: 7). Rizici, prema Grameziju treba da istaknu

jake strane ili potencijale koji mogu da preduprede teškoće, osnovne procese i mehanizme koji

vode određenom ishodu (Gramezy, 1994 prema Žegarac, 2007: 19).

Termin rizik u naučnom kontekstu označava šansu da pojedinac oboli, odnosno razvije

neko nepovoljno ponašanje ili karakteristiku (Costello and Angold, 1995 prema Žegarac, 2007:

18)

Mi smatramo da je jako bitno proceniti rizik koji povećava šanse da dete bude izloženo

zlostavljanju ili zanemarivanju bilo kog oblika.

Postoje brojni faktori koji mogu da doprinesu da deca budu u riziku od zlostavljanja i

zanemarivanja. U modernom društvu sve se tako vrtoglavo brzo odvija da je ljudima jedino važno

da prežive, kako tako. Porodica se suočava sa mnogobrojnim problemima, od siromaštva,

nedostatka obrazovanja, različitih bolesti do zloupotrebe supstanci, nasilja, različitih oblika

15

diskriminacije, i sve to može nepovoljno uticati na odnose unutar primarne porodice. Žrtve su

uglavnom deca.

U okviru socijalnih službi, procena rizika se odnosi na određivanje stepena rizika za

specifično dete da bude izloženo zlostavljanju i zanemarivanju u odnosu na drugu decu.

Međutim, jako je važno shvatiti da „biti u riziku“ ne znači nužno da će se nešto i dogoditi.

Prilikom razmatranja rizika koji mogu dovesti do zlostavljanja i zanemarivanja važno je razumeti

da nije jedan faktor taj koji doprinosi da dete bude zlostavljano. Naime, ako uzmemo za primer

siromaštvo kao faktor rizika, možemo uočiti da nisu sva deca koja žive u siromaštvu zlostavljana.

Ono se nikad ne javlja kao rezultat jednog faktora, već u korelaciji sa drugim, npr. siromaštvo i

alkoholizam, zloupotreba PAS, i sl. (Žegarac, 2010: 105).

Rak i Patterson smatraju da deca koja su u riziku imaju male šanse da postignu pun

potencijal kao odrasli ljudi. Oni smatraju da postoji opasnost da će ona postati nefunkcionalna do

tačke nesposobnosti da podrže sebe i uspostave kvalitetne odnose sa drugima. Međutim, autori

smatraju da postoje deca koja su uprkos nedaćama identifikovana kao rezilijentna i da koriste

zaštitne faktore koji im pomažu u prevazilaženju problema. (Alvord & Grados, 2005; Brooks,

2006; Masten, 2007, 2011; Masten, Best, & Garmezy, 1991; Masten & Coatsworth, 1998; Rak &

Patterson, 1996; Werner, 1986 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2295).

5.1. Biološki faktori

Urođeni defekti i mala težina na rođenju su primarni biološki faktori koji predstavljaju

faktore rizika. Oba se češće javljaju kada majke sa niskim primanjima nemaju odgovarajuću

ishranu i medicinsku negu tokom trudnoće. Deca majki narkomana se mogu roditi sa ozbiljnim

fizičkim i emocionalnim problemima (Zolkoski & Bullock, 2012: 2295)

Žegarac navode individualne faktore koji se mogu svrstati u faktore rizika, kao što su

invaliditet, zastoj u razvoj, povreda prilikom rođenja, niska samoprocena prevremeno rođenje,

nesigurna privrženost, nerazvijene socijalne i komunikacione veštine (Žegarac, 2010: 109).

16

5.2. Faktori sredine

Deca rođena zdrava mogu biti u rizičnoj glupi usled: 1) siromaštva; 2) nivo obrazovanja

roditelja i 3) porodičnih konfikata (Brooks, 2006; Luthar, 1991; Master, 2011; Rak & Patterson,

1996 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2296).

Važno je napomenuti da jedan od ovih faktora ne mora nužno da bude dovoljan za nastanak

zlostavljanja, već se ono javlja kao kombinacija više faktora koji rezultiraju zlostavljanjem.

Negativna životna iskustva (maltretiranje, nasilje, zlostavljanje, zanemarivanje) su

preduslov za loše životne ishode (ibidem).

Žegarac takođe smatra da u faktore rizika spadaju 1) faktori unutar porodice, 2) škole i 3)

zajednice.

1) Na porodičnom nivou to su: nedostatak roditeljskog nadzora, neadekvatna disciplina,

roditelji koji zloupotrebljavaju supstance, duševno oboleli roditelji, mentalno ometeni roditelji,

porodični i roditeljski konflikti, nasilje među supružnicima, veliki broj dece u porodici sa malim

razmakom u uzrastu, nezaposlenost i siromaštvo porodice, socijalna izolacija, nedostatak

socijalnih mreža podrške.

Ovde bismo dodali još i faktore koji su vezani za roditelje a mogu biti rizični:

Neželjeno dete, nemirno dete koje malo spava ili neprekidno plače, fizički neprivlačno

dete, dete lišeno roditeljskog staranja, samohrani mladi roditelji, narkomani, alkoholičari

(http://www.slideshare.net/RadosnoDetinjstvo/zatita-dece-od-nasilja-i-zlostavljanja-pu-radosno-

detinjstvo).

2) Faktori rizika unutar škole: loš uspeh, rano ispoljeno i istrajno antisocijalno ponašanje,

nasilje među učenicima, izostajanje iz škole, isključivanje iz škole, niska očekivanja od nastavnika.

3) Faktori rizika unutar zajednice: siromaštvo i visoka nezaposlenost, visoka stopa

kriminaliteta, nedostatak službi podrške, izloženost nasilju, izloženost narkoticima, diskriminacija

(Žegarac, 2010: 109-110).

17

6. Posledice zlostavljanja i zanemarivanja

Porodica je značajni činilac za razvoj ličnosti svakog pojedinca. Međutim, kada se u

porodici javi zlostavljanje, porodica predstavlja mesto izvora straha, stalne strepnje da bi se

zlostavljanje moglo ponoviti. Zlostavljanje utiče na razvoj, psihofizičko, socijalno funkcionisanje

deteta. Dete u takvim uslovima gubi osećaj bazične sigurnosti koju porodica treba da mu pruži,

zbog čega može doći do povlačenja u sebe, gubljenja socijalnih aktivnosti, samopoštovanja i

samopouzdanja.

Psiholog Jadranka Lukić, navodi rane i kasne posledice zlostavljanja i zanemarivanja. Pod

ranim posledicama, Lukić podrazumeva emocionalne smetnje ili izmenjen doživljaj sebe,

(depresivnost, strah, strepnja, agresivnost, bes), kognitivne smetnje (zastoj u razvoju kognitivnih

funkcija, intelektualna inhibicija, problemi koncentracije) i poremećajie socijalnog funkcionisanja,

trajni fizički hendikep ili somatski poremećaj, smrtni ishod kao jedan od najopasnijih ishoda

fizičkog zlostavljanja. Pored ovih posledica, smatramo da se tu mogu pobrojati i različite zarazne

bolesti i maloletnička trudnoća.

Kao kasne posledice, autorka navodi, depresiju, graničnu organizaciju ličnosti,

transgeneracijsko prenošenje zlostavljanja, agresiju, interpersonalne probleme, kognitivne

teškoće, psihijatrijske poremećaje, bolesti zavisnosti, rizična i suicidalna ponašanja

(http://www.slideshare.net/RadosnoDetinjstvo/zatita-dece-od-nasilja-i-zlostavljanja-pu-radosno-

detinjstvo).

Bilo da se posledice ispolje ranije ili kasnije, one ostavljaju dubok trag na život deteta a

kasnije i odrasle osobe. Period najranijeg detinjstva u velikoj meri odredjuje naš život i socijalne

odnose sa drugim ljudima. Zbog toga što ne možemo uticati na to da se nasilje iskoreni, moramo

raditi na tome da deca nauče da pravilno odgovore na nasilje i budu rezilijentna.

Dalje u radu ponudićemo različite modele rezilijencije koji nam opisuju na koji način dete

može odgovoriti i umanjiti negativne efekte teškoća.

18

7. Zaštitni faktori

Smatramo da se faktori zaštite moraju shvatati kao strategije prevladavanja nekog rizika

koji taj rizik usmeravaju na pozitivnu stranu. Oni mogu da menjaju odgovore na rizike i time

izbegnu negativne posledice. Rezilijencija je, kako pišu brojni autori, inhibirana faktorima rizika i

promovisana zaštitnim faktorima (Alvord & Grados, 2005; Benzies & Mychasiuk, 2009; Fergus

& Zimmerman, 2005; Martinez-Torteya, Bogat, von Eye, & Levendosky, 2009; Masten et al,

1991; Rak & Patterson, 1996; Walsh, 2003 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2298).

Neki autori navode da faktori zaštite uključuju individualne, porodične i faktore sredine

(Garmezy, 1993; Masten & Coatsworth, 1998; Werner, 1993 prema Drapeau et al, 2007: 979). U

individualne faktore ubrajaju: inteligenciju, socijalne veštine, samokontrolu, veru i nadu.

Porodični faktori koji podstiču rezilijenciju su potporne afektivne veze u porodici, pozitivna

očekivanja deteta, demokratski stil roditeljstva, mentalno zdravlje i veza sa proširenom porodicom.

Faktori sredine za gore navedene autore podrazumevaju veze sa prosocijalnim odraslima i

prisustvo institucija koje pružaju podršku.

Mišljenja smo da zaštitni faktori nisu nešto sa čim deca mogu da se rode. Sa decom treba

raditi i razvijati te veštine kako nepovoljne situacije ne bi ostavile trag na napredovanje deteta,

iskorišćavanje njegovog kapaciteta i dostizanje potpunog potencijala. Deca se moraju naučiti da

poseduju resurse i da aktivno upravljaju svojim životom. Kroz različite vidove rada sa decom,

obuke i treninge, smatramo da se oni mogu preduprediti. U okviru ovog rada ponudićemo par

načina koji bi, po našem mišljenju, bili od pomoći.

U narednim poglavljima, razmotrićemo svaki od zaštitnih faktora ponaosob.

7.1. Individualne karakteristike

Pod individualnim karakteristikama kao zaštitnim faktorima, u literaturi se najčešće

pominju samoregulacija i tzv. „self-koncept“.

Samoregulacija je jedna od najosnovnijih zaštitnih faktora (Alvord & Grados, 2005;

Benzies & Mychasiuk, 2009; Masten & Coatsworth, 1998 prema Zolkoski & Bullock, 2012:

2298).

19

Samoregulacija se odnosi, kako pišu autori, na nečije sposobnosti da kontroliše reakcije,

impulse i ponašanja u usklađivanju sa određenim društvenim i drugim očekivanjima, ili ličnih

ciljeva. Ovaj opseg veština nam pomaže da umereno emotivno, mentalno reagujemo na različite

negativne stimulanse (http://scechallenge.org/2014/01/23/why-resilience-empathy-self-

regulation-agency-and-grit/).

Istraživači su, dakle, identifikovalli „easy-go“ temperament i dobru samoregulaciju kao

zaštitne faktore u rezilijenciji (Buckner, Mezzacappa, & Beardslee, 2003; Eisenberg et al., 2003;

Werner, 1993 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2298). Pozitivne emocije koje se razvijaju kod

dece mogu da doprinesu lakšem rešavanju problema i visokom nivou pro-socijalnog ponašanja.

Rezilijentni pojedinci su, naime, uvereni u svoju sposobnost da prevaziđu prepreke

(Werner, 1993 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2298). Verner je utvrdio da će oni iskoristiti

mogućnosti i resurse koje poseduju.

Ono što rezilijentnu decu razlikuje od drugih je to što će ona, ukoliko imaju neki problem,

samostalno pokušati da ga reše. Dobar primer za to je problem u učenju. Ukoliko ima problem sa

učenjem, rezilijentno dete će tražiti dodatnog nastavnika, ići na vannastavne aktivnosti, itd. Verner

naglašava da ćemo kroz učenje dece da pomažu drugima, podsticati njihovu odgovornost, empatiju

ali i samopoštovanje.

Marton i saradnici su utvrdili da pozitivno samopoštovanje podrazumeva postojanje

osećaja za sebe i osećaj da postoje značajne karakteristike ličnosti. (Marton et al, 1988 prema

Zolkoski & Bullock, 2012: 2298)

Roditelji treba od najranijeg detinjstva da razvijaju samopoštovanje kod deteta pohvalama,

priznanjima. Čak i kada dete nije nešto dobro uradilo, roditelj bi trebalo da ga pohvali, i ta

motivacija bi trebala da bude motivacija za sledeći pokušaj koji će možda biti uspešan. Ona deca

koja imaju samopoštovanje imaće pozitivniji stav prema životu, stav je mnogih autora.

7.2. Porodični uslovi

Značajna longitudinalna studija iz 1959. godine identifikovala je da je autoritativni stil

roditeljstva povezan sa optimalnim kompetencijama kod dece u adolescentnom period (Baumrind,

20

1989 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2298). Baumrind je došao do zaključka da su autoritativni

roditelji odgovorni i zahtevni, da pružaju ljubav ali i stvaraju kognitivno stimulativno okruženje.

7.3. Podrška zajednice

U više istraživanja utvrđeno je da uzori koje deca pronalaze van porodice mogu biti

potencijalni ublaživači za decu u riziku (Beardslee & Podorefsky, 1988; Bolig &Weddle, 1988;

Garmezy et al., 1984; Masten, 2001; Werner, 1984, 1986, 2000 prema Zolkoski & Bullock, 2012:

2298). Uzori van porodice mogu biti nastavnici, supervizori, treneri, sveštenstvo, vršnjaci,

komšije, itd.

Zaštitni faktori zajednice, prema Alvordu, Gradosu, Benziesu i Mičasijuku, uključuju: 1)

ranu prevenciju i programe intervencije; 2) bezbednost u naseljima; 3) relevantne servise podrške;

4) dostupnost odgovarajuće zdravstvene usluge; 5) ekonomske mogućnosti za porodice; 6)

religijske i duhovne organizacije (Alvord & Grados, 2005; Benzies & Mychasiuk, 2009 prema

Zolkoski & Bullock, 2012: 2298).

4.5. Drugi faktori

Neki autori veruju da se zaštitni faktori koji uspešno pomažu deci i prilagođavanju da se

izbore sa teškoćama života moraju posmatrati u kontekstu njihovih pojedinačnih kultura i

razvojnih faza (Zolkoski & Bullock, 2012: 2299)

Ideja rizika je, kako piše Žegarac, kulturno uslovljena: osnovna pretpostavka je da postoji

„pravi način“ na koji treba gajiti decu i da sva deca treba da rastu na isti način - u okviru nuklearne

porodice, sa dva odgovorna roditelja. Različite kulture su izmislile različitu decu: etnološka

istraživanja pokazuju da ne postoji uniforman način gajenja dece, i da različiti razvojni putevi

nastaju u kontekstu materijalnih, socijalnih i kulturnih aspekata sredine u kojoj deca odrastaju

(Žegarac, 2007: 20-21).

8. Modeli rezilijencije

Modeli rezilijencije su identifikovani da bi objasnili kako pojedinac i faktori životne

sredine funkcionišu u smanjivanju ili ublažavanju negativnih efekata (Fergus & Zimmerman,

21

2005; Garmezy et al, 1984; Rutter,1985; Zimmerman & Arunkumar, 1994 prema Zolkoski &

Bullock, 2012: 2299). Garmezi i saradnici su predložili tri modela kako bi opisali uticaj stresa i

ličnih svojstava na kvalitet adaptacije (Garmezy et al, 1997 prema Zolkoski & Bullock, 2012:

2299):

8.1. Kompenzatorni model

Ovaj model neutrališe izloženost prema riziku. Nema interakcije sa faktorom rizika,

umesto toga, ima direktan i nezavisan uticaj na ishod. Na primer, mladi koji žive u siromaštvu

imaju veće šanse da se nasilno ponašaju od mladih koji ne žive u siromaštvu, ali praćenje ponašanja

od strane odraslih može biti ravnoteža negativnim efektima siromaštva (Fergus & Zimmerman,

2005; Zimmerman & Arunkumar, 1994 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Direktan uticaj

kompenzatorske varijable bi mogao da predvidi manje delinkvencije, psihopatologije ili upotrebu

droga (Zimmerman & Arunkumar, 1994 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Mišljenja smo

da rana procena, o kojoj smo govorili ranije u radu, može pomoći da se identifikuju rizične grupe

i obezbedi praćenje ponašanja kojim bi se uticalo na neutralizaciju faktora rizika. U ovom primeru

to znači da siromaštvo kao faktor rizika, sam po sebi, ne bi imalo uticaja na razvoj negativnih

posledica.

8.2. Model izazova

U ovom modelu stresor, tj. rizik se tretira kao mogući pojačivač kompetencija, s obzirom

da količina stresa nije ekstremna. Prema Garmezi i saradnicima, premalo stresa nije dovoljno

izazovno ali visok nivo ostavlja individuu bespomoćnom i rezultira potencijalnim maladaptivnim

ponašanjem (Garmezy et al, 1984 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Umereni nivo stresa,

međutim, obezbeđuje pojedincu, da kada se prevaziđe, jača kompetencije.

Neki autori opisuju ovaj model kao razvojni proces tokom kog deca uče da mobilišu

resurse kao da su izloženi teškoćama (Yates, Egelang, and Sroufe, 2003, prema Zolkoski &

Bullock, 2012: 2299).

22

Mladi postaju spremni da se suoče sa većim rizikom jer su uspešno prevazišli nizak nivo

rizika (Fergus & Zimmerman, 2005 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Što više budu

izloženi nedaćama kao mladi, njihov kapacitet će da napreduje uprkos tome što rizici rastu.

8.3. Model zaštitnog faktora

Ovaj model poznat je i kao imunitet ugroženosti modela (Garmezy et al, 1984 prema

Zolkoski & Bullock, 2012: 2299) i objašnjava da postoji uslovni odnos između stresa i ličnih

svojstava u odnosu na adaptaciju. Lične osobine mogu ublažiti ili pojačati uticaj stresa kao

varijable. Konkretno, zaštitni faktor u interakciji sa rizikom može smanjiti verovatnoću negativnog

ishoda. Na primer, za mlade sa visokim nivoom roditeljske podrške, veza između siromaštva i

nasilničkog ponašanja je umanjena. (Fergus & Zimmerman, 2005 prema Zolkoski & Bullock,

2012: 2299).

8.4. Zaštitno-stabilizatorski model

Odnosi se na događaje kada zaštitni faktor pomaže u neutralisanju efekata rizika (Luthar

et al, 2000 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Stoga, kada je protektivni faktor odsutan, viši

nivoi rizika povezani su sa višim nivoima negativnog ishoda. Međutim, kada je zaštitni faktor

prisutan, postoji odnos između rizika i ishoda.

Na primer, mladi koji imaju nedovoljnu roditeljsku podršku (faktor rizika) a nemaju

odraslog mentora (zaštitni faktor) mogu da ispolje delinkventna ponašanja (ishod) (Fergus &

Zimmerman, 2005 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299).

8.5. Zaštitno-reaktivni model

Prema Lutaru i saradnicima, iako zaštitni faktor nije u potpunosti uklonio povezanost

između rizika i ishoda, korelacija može biti oslabljena. U ovom modelu, veza između rizika i

ishoda je jača kada zaštitni faktor nije prisutan (Luthar et al, 2000 prema Zolkoski & Bullock,

2012: 2299). Na primer, Fergus i Cimerman objašnjavaju da mladi koji zloupotrebljavaju drogu

23

imaju veće verovatnoće da se uključe u rizično seksualno ponašanje (Fergus & Zimmerman, 2005

prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Međutim, ovaj odnos može biti umanjen među onima

koji su izloženi seksualnom obrazovanju u školama, u odnosu na one koji ne dobijaju ovu

edukaciju.

8.6. Zaštitno-zaštitni model

Bruk i saradnici navode da protektivni faktor može da poveća efekte drugog protektivnog

faktora u kreiranju ishoda (Brook et al, 1986, 1989 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299). Na

primer, podrška roditelja može pojačati pozitivan efekat akademskog znanja prilikom stvaranja

više pozitivnih akademskih rezultata, više od bilo kog zasebnog faktora (Fergus & Zimmerman,

2005 prema Zolkoski & Bullock, 2012: 2299).

9. Istraživanja

Različita istraživanja pokazala su rezultate koji ohrabruju i koji trebaju da podstaknu

razvijanje rezilijentnost kod dece koja su u riziku od zlostavljanja i zanemarivanja.

Istraživanje sprovedeno u periodu od 1967. do 1971. godine na prostorima srednjozapadne

Amerike, ispitivalo je nivo uticaja pojedinca, porodice i komšiluka na rezilijenciju u adolescenciji

i odraslom dobu mlade osobe, i opisuje promene od adolescencije do mladog odraslog doba kod

zlostavljane i zanemarivane dece.

Istraživanje je imalo 3 cilja:

1. da razmatra pojedinačne i porodične faktore kod maltretirane dece, koji mogu obezbediti

bolje funkcionisanje (rezilijentnost) u adolescenciji i ranom zrelom dobu;

2. da oceni ulogu komšiluka i ispita interakciju između individualnih i komšijskih resursa;

3. da se utvrdi u kojoj meri postoji stabilnost ili promena u rezilijenciji od adolescencije do

ranog zrelog doba.

Rezultati su pokazali da su skoro polovina (48%) od zlostavljane i zanemarivane dece u

adolescenciji i skoro jedna trećina u mladom odraslom dobu rezilijentni. Više od polovine onih

koji su bili rezilijentni u adolescenciji pokazali su da su rezilijentni i u ranoj zrelosti, dok su 11%

24

neotpornih adolescenata bili otporniji u mladom odraslom dobu. Istraživanje takođe pokazuje da

su žene sklonije da budu rezilijentne u oba vremenska perioda.

Osim toga, rezultati su pokazali da odrastanje u stabilnoj situaciji povećava rezilijentnosti

u adolescenciji, ali ne u ranom zrelom dobu. Stresni životni događaji i podrška partnera doprinose

povećanju rezilijencije u ranom zrelom dobu. Komšiluk ne vrši direktan odnos na rezilijenciju ali

moderira odnos između stabilnosti domaćinstva i rezilijencije u adolescenciji i između kognitivnih

sposobnosti i rezilijenciji u mladom zrelom dobu.

Jedna od važnijih studija koja je relevantna za naš rad je i “Kauai studija” koju je

sprovela 1971. godine Verner sa saradnicima (Werner et al, 1971), a o kojoj pišu i Želeskov Đorić

i Borisavljević (Želskov Đorić i Borisavljević, 2011). Ona je obuhvatila 698 beba sa havajskog

Kauai ostrva koje su praćene do njihovih tridesetih godina. Istraživači su primetili da postoji

nekoliko „visokorizične“ dece koja su razvila snažne interpersonalne relacije, zdrave ličnosti i

stabilne karijere, bez obzira na teške uslove i siromaštvo, ponavljani stres, teške životne uslove i

siromaštvo, te roditelje koji imaju probleme sa mentalnim bolestima.

Istraživači su potom pokušali da pronađu protektivne faktore koji doprinose rezilijentnosti

ove dece. Utvrđeno je da za period od rođenja do osamnaeste godine najznačajniji uticaj ima

kvalitet porodične sredine (Werner, 1989). Rani markeri rezilijentnosti koji su se mogli prepoznati

kod istraživane dece bili su:

- dok su bila mlađa, deca su imala pozitivnu pažnju i ka članovima porodice i prema

strancima, kao predškolci imali su pozitivnu socijalnu orijentaciju, sa 10 godina aktivno su

učestvovali u školskom života, imali mnoga interesovanja i hobije koje su delili sa drugima,

- a kada su odrasle, rezilijentne osobe mogle su uspostavljati bliske partnerske odnose

kao i bliske odnose sa bar jednim roditeljem, odnosno zamenom roditeljske figure. Ove osobe su

smatrale da imaju kontrolu nad svojim životima. Ukratko, kako piše Verner, mogle su razviti

pozitivan self koncept i uz pomoć značajnih drugih u svom životu, smatrati da je njihov život

smislen i da ima cilj (Werner, 1994).

25

Poslednje merenje bilo je kada su ispitanici bili u tridesetim godinama. Ono je pokazalo

da, iako imaju zdravstvene probleme koji su povezani sa stresom, kao što su na primer migrene,

oni su uspeli da razviju veru i svest o samodeterminaciji i ličnoj kompetentnosti (ibidem).

U studiji o porodičnom nasilju i rezilijentnosti, koju su sproveli Kasis i saradnici na uzorku

od 5.149 srednjoškolaca starih u proseku 14.5 godina u četiri države članice Evropske unije

(Španija, Slovenija, Nemačka i Austrija), ispitivana je rasprostranjenost izloženosti nasilju u

porodici (Kassis et al, 2013). Autori su pošli od premise da adolescent može biti rezilijentan prema

nasilju u porodici. Pri tom, oni su proširili definiciju rezilijencije kako bi uključili odsustvo i

psihičke agresije i simptoma depresije kod adolescenata koji su bili izloženi nasilju u svojim

porodicama. Autori su na taj način proširili i samo razumevanje rezilijencije, uključivši tri nivoa

koja oni opisuju kao: „rezilijentan“, „približno rezilijentan“ i „nerezilijentan“. Na taj način, Kasis

i saradnici pružili su fluidnije shvatanje rezilijencije.

Kada su u pitanju sami rezultati ovog istraživanja, više od 30% ispitanika je bilo izloženo

nasilju u porodici. Suprotno ranijim nalazima istraživanja, podaci istraživanja Kasisa i saradnika

su pokazali da su strukturne karakteristike poput države, pola, društveno-ekonomskog i

migrantskog statusa bile minimalno prediktivne u odnosu na rezilijenost prema nasilju i depresiji

na bilo kom nivou. Generalno, za oba pola, uprkos malim ali značajnim polnim razlikama,

rezilijencija je snažno povezana sa ličnim i relacionim karakteristikama i odsustvom iskustva koje

uključuje izloženost i direktna iskustva sa nasiljem. Podržavajući faktori rezilijencije koje je ova

studija potvrdila su:

1) snažnija emocionalna samokontrola;

2) razgovori sa roditeljima ili prijateljima o nasilju;

3) traženje pomoći kako bi se izbeglo nasilje;

4) neusvajanje verovanja koja podržavaju nasilje.

Takođe, istraživanje je pokazalo da su za rezilijenciju, nezavisno od države, pola i socio-

ekonomskog statusa, ključni niži nivoi iskustava sa viktimizacijom od strane dečaka,

angažovanjem u fizičkim obračunima sa momcima, roditeljskog zlostavljanja, svedočenja fizičkog

26

zlostavljanja supružnika, izloženosti grubom, autoritarnom stilu roditeljstva i verbalnoj agresiji od

strane učitelja.

Na osnovu ovog istraživanja, autori su zaključili da je rezilijencija više od pukog odsustva

jednog ili dva bihevijoralna faktora. To, prema njima, takođe znači da se pozitivne promene u

nivoima rezilijencije mogu olakšati podrškom ličnih i društvenih veza sa članovima porodice,

vršnjacima i učiteljima.

10. Zaključna razmatranja

Zlostavljanje i zanemarivanje dece, istorijski gledano, dugi niz godina je prisutno u našem

društvu. Međutim, tek sa pojavom Konvencije o pravima deteta, stručnjaci i mediji počinju da se

interesuju za zlostavljanje dece kao za socijalni problem. U društvu u kojem postoje neprecizno

definisane uloge i nedovoljno jasni koraci u procesu zaštite dece, slabo razvijena socijalna mreža,

interresorna saradnja, nemoguće je raditi na smanjivanju broja zlostavljane i zanemarivane dece.

Ono na čemu se mora obratiti veća pažnja je podsticanje rezilijencije kao sposobnosti brzog

oporavka individue iz nevolja i rizičnih okolnosti i kao korišćenja mehanizama odbrane u brzom

prevladavanju posledica stresa.

U radu smo najpre pružili konceptualni i kontekstualni okvir osnovnih pojmova koje smo

koristili u samom radu. Osvrtanjem na najvažnije i najznačajnije faktore rizika kao što su

invaliditet deteta, neželjeno dete, roditelji koji zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance,

siromaštvo, nedostatak socijalne mreže podrške, i dr. ukazali smo na potencijalne uzroke koji

mogu doprineti da dođe do problema zlostavljanja i zanemarivaja, a kroz razmatranje posledica

koje zlostavljanje ostavlja, ukazali na značaj podsticanja rezilijencije kao mogućeg odgovora na

nasilje. Budući da mnogi autori navode da je rezilijencija inhibirana faktorima rizika i promovisana

zaštitnim faktorima, u radu smo razmotrili i same zaštitne faktore kao načine prevladavanja rizika

koje taj rizik usmeravaju na pozitivnu stranu. U literaturi je preovlađujuće mišljenje da faktori

zaštite uključuju individualne, porodične i faktore sredine. Potom, kroz modele rezilijencije

nastojali smo da objasnimo načine na koje dete može da ublaži negativne posledice i kvalitetno se

adaptira uprkos izloženom stresu. Na kraju rada bilo je reči o nekoliko istraživanja koja su pokazala

da odrastanje u stabilnoj situaciji povećava rezilijentnosti u adolescenciji, ali ne u ranom zrelom

27

dobu, da stresni životni događaji i podrška partnera doprinose povećanju rezilijencije u ranom

zrelom dobu, ali da komšiluk ne vrši direktan odnos na rezilijenciju već moderira odnos između

stabilnosti domaćinstva i rezilijencije u adolescenciji i između kognitivnih sposobnosti i

rezilijencije u mladom zrelom dobu. Drugo istraživanje koje smo razmatrali bilo je „Kauai studija“

kojom su pokušali da pronađu protektivne faktore koji doprinose rezilijentnosti dece. Utvrđeno

je da za period od rođenja do osamnaeste godine najznačajniji uticaj ima kvalitet porodične

sredine. Konačno, treče istraživanje koje smo razmotrili je studija Kasisa i saradnika, u okviru koje

su autori proširili definiciju pojma rezilijencije i došli do drugačijih nalaza od ranijih istraživanja

- da su strukturne karakteristike poput države, pola, društveno-ekonomskog i migrantskog statusa

bile minimalno prediktivne u odnosu na rezilijenost prema nasilju i depresiji na bilo kom nivou.

Podržavajući faktori rezilijencije koje je ova studija potvrdila su:

1) snažnija emocionalna samokontrola;

2) razgovori sa roditeljima ili prijateljima o nasilju;

3) traženje pomoći kako bi se izbeglo nasilje;

4) neusvajanje verovanja koja podržavaju nasilje.

Na samom kraju, naglasili bismo mogući dalji pravac podsticanja rezilijencije kod dece u

riziku od zlostavljanja i zanemarivanja. Smatramo da kod dece u predškolskom uzrastu može da

se podstiče rezilijencija različitim igrama, didaktikom, zamenom uloga, radionicama, crtežima,

plakatima, fotografijama, performansima, predstavama u kojima će se podsticati empatija,

brižnost, komunikativnost, smisao za humor. Analiziranjem različitih priča i bajki, ali i srpskih

praksi (npr. danak u krvi), možemo deci objašnjavati da ne trebaju biti zloupotrebljivana od strane

odraslih, i da ne treba da trpe nasilje. Time bismo mogli da podstaknemo detetovu autonomiju,

njegovu svest o sopstvenom identitetu, samostalnom delovanju i kontroli nad okruženjem.

Raznovrsnim zadacima mogli bismo raditi na razvijanju veštine rešavanja problema i

snalažljivosti (npr. postavljanje fizičkih prepreka u nekim igrama, i pronalaženje pravog puta do

cilja, kao što su recimo lavirinti). Puštanjem crtanih filmova (npr. Pepeljuga), deci kroz zanimljiv

način se može objasniti da ne smeju biti zanemarivana i eksploatisana. Osmišljavanjem nekih

performansa moguće je razvijati i kritičku svest kod deteta kako bi naučilo da proceni šta je dobro

28

a šta loše za njega. Važno je pažljivo posmatrati kako dete reaguje na radno okupacione aktivnosti,

da li je plačljivo, razdražljivo, preterano aktivno, agresivno, ćutljivo, izbegava fizički dodir, trza

se, nevoljno ide kući, i sl.

U školskom uzrastu kroz nastavne predmete trebalo bi raditi na razvijanju veština

prevladavanja stresnih situacija, razvijanju socijalne veštine, samokontrole, samopoštovanja,

zatim kroz učenje vaspitnih obrazaca davati akcenat da je fizičko kažnjavanje zabranjeno i

neprihvatljivo, kroz debate o različitostima razvijati uvažavanje drugih, učenjem o humanitarnom

radu razvijati empatiju i sl.

Ovim našim sažetim razmatranjem i predlozima želimo da damo podstrek za dalja, opsežna

istraživanja i konkretne pomake u podsticanju rezilijencije kod dece u riziku od zlostavljanja i

zanemarivanja.

29

11. Literatura

1. Alempijević, Đ. et al. (2013). Priručnik za primenu Posebnog protokola sistema zdravstvene

zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Beograd: Institut za mentalno zdravlje

2. Carver, C. (1998). Resilience and thriving: Issues, models, and linkages. Journal of Social

Issues, Vol. 54, No. 2, pp. 245-266.

3. Drapeau, S. et al. (2007). Processes that contribute to resilience among youth in foster care.

Journal of Adolescence, 30, pp. 977-999.

4. DuMont, K. (2007). Predictors of resilience in abused and neglected children grown-up: The

role of individual and neighborhood characteristics. Child Abuse & Neglect, 31, pp. 255-274.

5. Grotberg, E. (2006). Implications of the shift from diagnosis and treatment to recovery and

resilience for research and practice.Washington: Georgtown University

6. Kassis, W. et al. (2013). Finding the way out: A non-dichotomous understanding of violence

and depression resilience of adolescents who are exposed to family violence. Child Abuse &

Neglect, 37, pp. 181-199.

7 Mihić, B. (2002). Porodično nasilje nad decom. Temida, 3, str. 45-52.

8. Milić, A. (2007). Sociologija porodice: kritika i izazovi. Beograd: Čigoja štampa

9. Paxson, C., Haskins, R. (2009). Introducing the Issue. Preventing Child Maltreatment, Vol.

19. No. 2, pp. 3-19

10. Porodični zakon Republike Srbije, Službeni glasnik RS 18/2005

11. Tomanović, S. (2004). Sociologija detinjstva. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva

12. Zolkoski, S., Bullock, L. (2012). Resilience in children and youth: A review. Children and

Youth Services Review, 34, pp. 2295-2303.

13. Žegarac, N. (2004). Deca koja čekaju – izazovi i trendovi profesionalne prakse u zaštiti dece

od zlostavljanja. Beograd: Save the children UK, Centar za prava deteta

14. Žegarac, N. (2007). Deca govore: rizik od trgovine ljudima i rezilijentnost dece u

Jugoistočnoj Evropi: izveštaj za Srbiju). Beograd: Save the Children UK, Program za Srbiju

15. Žegarac, N. (2010). Priručnik za master studije socijalnog rada 2010/2011 (zbirka tekstova).

Beograd: Fakultet političkih nauka

16. Želeskov Đorić, J., Borisavljević, Ž. (2011). Rezilijentnost i kvalitet života dece u Zbornik

radova „Unapređenje kvaliteta života dece i mladih“. Tuzla: II međunarodna konferencija

30

17. Werner, E. E. et al. (1971). The children of Kauai Honolulu. Hawaii: University of Hawaii

Press 18. Werner, E. E. (1989). Children of the garden island. Scientifican American, 260, pp. 161-111. 19. Werner, E. E. (1994). Overcoming the odds. Journal of Developmental and Behavioral

Pediatrics, Vol. 15, No. 2, pp. 131-136.

Internet izvori

1. Mreža organizacije za decu Srbije, Saopštenje "Deca imaju svoja prava",

http://www.zadecu.org/saopstenja.php?id=824, pristupljeno 27.11.2014.

2. Vlada Republike Srbije, Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja,

http://www.pravadeteta.com/attachments/653_286_OPSTI%20PROTOKOL.pdf, pristupljeno

29.11.2014.

3. Unicef, Saopštenje povodom 19. novembra – Međunarodnog dana prevencije zlostavljanja i

zanemarivanja dece, http://www.unicef.rs/novosti/19.-novembar-medunarodni-dan-prevencije-

zlostavljanja-i-zanemarivanja-dece.html, pristupljeno 29.11.2014.

4. Beyer, L., Higgins, D., Bromfield, L. (2005.). Understanding Organisational Risk Factors for

Child Maltreatment: A Review of Literature,

http://www.aifs.gov.au/nch/pubs/reports/organisations/organisations.pdf, pristupljeno

02.12.2014.

5. Mreža organizacije za decu Srbije, Saopštenje povodom 19. novembra – Međunarodnog dana

prevencije zlostavljanja i zanemarivanja dece, http://www.zadecu.org/saopstenja.php?id=1273,

pristupljeno 03.12.2014.

6. SCE Challenges, Why resilience, empathy, self-regulation, agency, and grit?

http://scechallenge.org/2014/01/23/why-resilience-empathy-self-regulation-agency-and-grit/

pristupljeno 07.12.2014.

7. Vlada Republike Srbije, Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja,

http://www.paragraf.rs/propisi/opsti_protokol_za_zastitu_dece_od_zlostavljanja_i_zanemarivanj

a.htm, pristupljeno 09.12.2014.

8. Lukić, J. (2010). Zaštita dece od nasilja i zlostavljanja. Predškolska ustanova „Radosno

detinjstvo“, http://www.slideshare.net/RadosnoDetinjstvo/zatita-dece-od-nasilja-i-zlostavljanja-

pu-radosno-detinjstvo, pristupljeno 10.12.2014.