Предраг PAVLIĆEVIĆ*UDK: 343.85:323.28

PRILOG ANALIZI KONCEPTA GLOBALNOG RATAPROTIV TERORIZMA

Sažetak: Analiza globalnog rata protiv terorizmanavodi na zaključak da rasprava o terminu rat – kojisadrži pomenuta sintagma – vodi do razumevanjanjegovog značenja, razvoja, svrhe ili funkcija, takođepolitičkih, ideoloških i kulturoloških aspekata sukobakoji označava, te omogućava procenu efikasnosti ovogstrategijskog odgovora na terorizam. Zaključeno je darasprava oko termina, i kad je kritički intonirana,može podržati ovaj koncept, njegove rezultate – poštoje rat formalni osnov koncepta, a analiza se usmeravana formu. Takođe, da je ovaj koncept ispunio svoj ciljkao strateški projekt – rezultirajući promenomgeopolitičke slike na strateški važnim područjimasveta.Ključne reči: kontrateroristički koncept, SAD,geopolitičke determinante, teorija pobune i borbeprotiv pobunjenika, rat.

Dva osnovna pristupa kontraterorizmu

U studiji Mapping Counterterrorism: A categorization ofpolicies and the promise of empirically-based systematic

405

comparisons čitamo da se najšire primenjenaklasifikacija politika kontraterorizma (KTpolitika) zasniva na razlici vodećih igrača,odnosno ‘criminal justice’ pristupa – u kojem suagencije za sprovođenje zakona ključni igrači,civilna prava se poštuju, i war category – u kojoj jevažnija vojska, terorizam se tretira kao oblikoružanog sukoba a na teroriste se primenjujupravila rata.1

Studija Theoretical Treatise on Counter - TerrorismApproaches identifikuje dva KT pristupa: Hard Power v.s.Soft Power, odnosno, vojnu perspektivu („war model“)i pomirljiv, diplomatski koncept upravljanjakonfliktima i suprotstavljanja terorizmu.2

Marija Omeliševa (Mariya Y. Omelicheva) takođeskreće pažnju da postoje brojne tipologije državnihKT politika, uključujući i dihotomiju „soft“ (mekipristup kojeg karakteriše diplomatija, pregovori,obaveštajne analize i socijalne reforme) i „hard-liners“ (strategija koja potencira upotrebu vojnihsnaga, pravno-represivnih sredstava i ekonomskesankcije), kao i dihotomiju KT modela na „criminaljustice“ (policija ima primarnu odgovornost za borbusa terorizmom, uz striktno poštovanje principa1* Dr Predrag Pavlićević, Univerzitet Singidunum, Beograd, Srbija.Elektronska adresa: predrag_pavlicevic@yahoo.com? Mapping Counterterrorism: A categorization of policies and the promise of empirically-based

systematic comparisons, Transnational terrorism, Security & the Rule ofLaw, Deliverable 11, Work package 6, 17. June 2008, Internet,http://www.transnationalterrorism. eu/tekst/publications/WP6%20Del%2011.pdf, p. 6 (pristupljeno 23.04.2012.).

2 Theoretical Treatise on Counter - Terrorism Approaches, Transnational terrorism,Security & the Rule of Law, Projects financed by European Commissionunder the Sixth Framework Programme, 19 October 2007, Deliverable 10,Work package 6, Internet, http://www.transnationalterrorism.eu/tekst/publications/WP6%20Del%2010.pdf, pp. 13-16 (pristupljeno 20.03.2012.).

406

vladavine prava) i „war“ model (u kojem su vojscipružaju sva sredstva radi sprečavanja terorističkihaktivnosti).3

Mada nas pomenute dohotomije tek uvlače uproblem konceptualizacije i klasifikacijekontraterorizma (usled pojednostavljenja aktuelnihKT strategija i politika) one ipak daju teorijskeosnove pošto izdvajanje jednog od članova – odnosnoizlaganje više teorijskih gledišta na koncept GlobalWar on Terrorism – omogućava izvođenje zaključaka.

Analize koncepta Globalni rat protiv terorizma

Erik Hobsbaum (Erik Hobsbaum) ukazuje da „idejada se rat odigrava u svetu podeljenom nateritorijalne oblasti pod vlašću delotvornih vladakoje imaju monopol nad sredstvima javne moći iprinude prestala da se primenjuje“, a da savremenaupotreba termina rat meša koncepte institucionalnog

3 Mariya Y. Omelicheva, „Counterterrorism: the State of Scholarship,Directions for Future Data Collection and Analysis“, Perspectives onTerrorism, Volume I, Issue 2, Internet,http://www.terrorismanalysts.com/pt/index.php?option=com_rokzine&view=publication&id=1&Itemid= (pristupljeno15.01.2012.).

407

kanalisanja političkog nasilja.4 Napominjući da„’rat protiv terorizma‘ nije ratosim u metaforičkom smislu“, a da institucije ratapodrazumeva da se mobilišu oružane snage isključivou situacijama rata i izuzetno kada je došlo dosloma civilnih službi, nemački istoričar je krajnjekritičan prema modelu rata, a usled širihkonotacija i političkih posledica koje uzrokujeovaj konstrukt:

„Preplavljeni smo talasom političke retorike onepoznatim, ali strašnim opasnostima izinostranstva, o histeriji zbog oružja za masovnouništenje, o pogrešno nazvanom ‘ratu protivterorizma’ i o ‘odbrani našeg načina života’…stvaranje panike je upravo ono što teroristi želeda postignu… ’Neprijatelj‘ nije u situaciji da nasporazi, niti čak da nam nanese neku veću štetu…istinska opasnost od terorizma ne leži u stvarnojopasnosti od nekolicine anonimnih fanatika, već odneopravdanog straha koji stvaraju njihove4 Erik Hobsbaum, Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, Beograd,2008. str. 25, 27. Tačnije: „Poslednjih godina situacija se još višeiskomplikovala tendencijom u javnom govoru da se izraz ‘rat’ koristida označi upotrebu organizovane sile protiv različitih

nacionalnih i internacionalnih aktivnosti koje se smatraju zaantisocijalne – ‘rat protiv mafije’, na primer, ili ‘rat protiv narko-kartela’. Ova borba da se kanališu ili čak eliminišu ovakveorganizacije ili mreže, u koje spadaju i terorističke grupe manjegopsega, ne samo da je potpuno različita od velikih ratnih operacija,ona je i mešavina akcija dva tipa oružanih snaga. Jedan tip – nazovimoga ‘vojnici’ – usmeren je protiv drugih oružanih snaga sa ciljem da ihporazi. Akcija drugog tipa snaga – nazovimo ga ‘policija’ –podrazumeva održavanje ili ponovno uspostavljanje zahtevanog stepenazakona i javnog reda u okviru postojećeg političkog entiteta, običnoneke države. Pobeda, koja nužno nema moralne konotacije, cilj jejednih oružanih snaga; privođenje pravdi prestupnika zakona, što imamoralnu konotaciju, cilj je drugih“.

408

aktivnosti i koji danas podstiču i mediji inerazumne vlade“.5

Ne retko su kritični i drugi autori, sarazličitom argumentacijom.

Alan Badju zaključuje „da je u slučaju fenomenaterorizma i rata protiv terorizma reč odisjunktivnoj sintezi dva nihilizma, koja za svojupodlogu imaju apsolutizam“.6

U konceptu preventivnih vojnih akcija MajklIgnjatijev problematizuje proces odlučivanja ouzroku, osnovanost kriterijuma utvrđivanja(neposrednosti i nedvosmislenosti) pretnje, kao isubjekta koji odlučuje o opravdanosti pretnje – alizaključuje da „ne bi trebalo da se osećamo krivi

5 Ibidem, str. 144-146. 6 Alan Badju, „11. septembar 2001: Filozofija i ‘rat protiv terora’“,

Terorizam, tematski broj časopisa Nova srpska politička misao, Novaedicija, vol. XIV, no. 1-2, 2007, str. 223-235.

Bliže: „ključni akteri su iste vrste... Dobro, Zlo i Bog služe kaoretorički ornamenti u viteškoj borbi za finansijsko divljanje u šemamaza hegemonsku moć. Postoji disjunkcija jer ovi akteri kroz zločintraže i nalaze jedan drugog... donoseći smrt drugima i nikakvu smrtsebi. ...Na Bušovoj strani imamo Boga, Dobro, Demokratiju i takođeAmeriku (to je ista stvar), koja treba da slomi Zlo, ali u stvarnostito se svodi na to da se podsete sve one neposlušne imperijalnekreature da će se pretvoriti u pepeo ako čak i pomisle da zagrizugospodara. ... Reč je o nesvrhovitim krvožednim i nihilističkim igramamoći. Sve fomalne osobine zločina u Njujorku... sakralizacija smrti,apsolutna indiferentnost za žrtve, pretvaranje i sebe i drugih uinstrumente... A na drugoj strani imamo nihilizam koji odgovara staromimenu ‘kapital’... nihilizam virtuelne jednakosti. S jedne strane,vlade koje ga postavljaju organizuju monstruozne nejednakosti... nepostoji ništa sem američke vojske“.

409

zato što smo uspešni, i neuspeh drugih nije našagreška... na nama jeste, bez sumnje, da delamo upravcu uklanjanja svetskih nepravdi“, i pored togašto konstatuje da „ne treba da verujemo u to kakoje naš život uzor za druge narode i drugekulture“.7

Ističu se neusklađenosti koncepta sa aspektameđunarodnog prava, konceptualne protivrečnostiiskazane u načinu na koji je rešen odnoslegitimiteta i legaliteta.

Džejms Grifit analizira na koji način se, prekopreko međunarodno-pravnog određenja statusapripadnika Al kaide i potenciranja univerzalnostivrednosti globalnog poretka, nepromišljeno(„objavom da je 11. septembar bio ratni čin, a nezločinački akt“) izgrađen politički status Alkaide, upozoravajući na „ozbiljan rizik odapokaliptičkog rata u ime čovečanstva“.8

7 Vidi šire: Majkl Ignjatijev, „Sloboda i Armagedon“, Terorizam,tematski broj časopisa Nova srpska politička misao, op. cit., posebnostr. 294-299.

8 Džejms Grifit, „Kategorije ‘zločinca i ‘neprijatelja’ u sistemuglobalnog terorizma“, Terorizam, tematski broj časopisa Nova srpskapolitička misao, op. cit., str. 11-27.

Nešto bliže: „Ako nisu uhapšeni kao ratni zarobljenici, onda ne bitrebalo da im bude suđeno po zakonima koji važe u ratu, tj. ne mogubiti okarakterisani kao ratni zločinci. Ako nisu ratni zločinci, ondaće biti zatvoreni kao civilni kriminalci, te će se tako eliminisatipolitički aspekt Al kaide (‘Al kaida je samo nasilni politički pokretili organizacija i nije nacionalna država’), što bi značilo da svakoko je uhvaćen nije zatvoren kao neprijatelj već kao kriminalac. ...on(Ignjatijev – prim. P.P.) eksplicitno poriče Al kaidi i njenimsaborcima bilo kakav politički kontekst: ‘Za razliku političkih grupakoje traže oslobođenje nacionalnih teritorija, ova udruženja ne mogubiti politički vezana’. Kako uopšte može izneti takvu tvrdnju kadauporedo brani globalizovani pravni poredak? Ako grupa izazivalegitimitet status quo-a globalizovanog pravnog poretka, oni će

410

Ričard Folk (Ričard Folk) u knjizi Veliki terorističkirat promišlja stratešku i političku necelishodnostovog modela.9 Naglašava da „ideja o ostvarivanjuprevage u ratu protiv globalnog terorizma koja se uovoj knjizi razrađuje jeste ideja koja priznajenužnost upotrebe vojne sile u prvoj fazi odgovora,ali se oslanja na transnacionalnu primenu prava udrugoj fazi, stavljajući težište u trećoj fazi nauspešno utvrđivanje osnovnih korena političkogterorizma“.10 Ratni odgovor SAD analizira Folk saviše aspekata:

- da osnove na kojima je građen legitimitetrata ne može sakriti činjenicu da je bioizraženo geopolitički i geostrateški određen,pošto: „Iza dimne zavese globalnog terorizmaleži raniji i fundamentalniji američki projekat

prirodno biti tretirani van ‘političkog’ poretka koji je uspostavljenstatus quo-om. Ako postoji politički legitimitet globalizovanogporetka koji brani, onda ostaje politički legitimitet i grupi koja jeizaziva, iako to rade na nekonvencionalan i nasilan način. ...istakontradikcija koja se javlja u pretnji Al kaide – koja je u isto vremei zločinačka i neprijateljska. Ovi koncepti su, ako ne u suprotnosti,onda suštinski različiti. Ne možemo imati oba načina“.

9 Ričard Folk, Veliki teroristički rat, Filip Višnjić, Beograd, 2003. Tačnije, Ričard Folk (str. 172) ukazuje da je: „potrebno biti oprezani suzdržati se od tvrdnje da je uspeh u Avganistanu u osnovi ukloniopretnju od budućih napada. I suviše je pokazatelja koji svedoče o tomeda avganistanska kampanja nije uspela da razori znatan deo alkaidine

mreže... Operacije takvog tipa pokazuju tendenciju da se zaglibe ublato, da se oslanjaju na taktiku koja nanosi veliku štetu civilima udruštvu-meti, da proizvode mnogo žrtava na američkoj strani i,generalno gledano, završavaju u političkim frustracijama i domaćemmetežu“.

10 Ibidem, str. 36.

411

globalne dominacije povezan sa naoružavanjemprostora, čiji je jedan od aspekata, ali samojedan, tzv. zaštitni štit raketne odbrane.Stvarni cilj je proširenje vojne dominacije“.11

Pri čemu je rat bio zasnovan na pristupu kojiuzrokuje kršenje međunarodnih normi iurušavanje međunarodnog poretka12;- da je ratna opcija „revalorizovana i odlučnouzdignuta, predstavljajući se kao delotvorna ijevtina odbrana strateških interesa“13;- da se postavlja pitanje proporcionalnostiodgovora, odnosno „da li je nasilje

11 Ibidem, str. 35. 12 Ibidem, str. 181–182: „Upotreba vatrene i infantilne retorike sciljem da se objasni američka reakcija na 11. septembar proizvodinekoliko opštih posledica: gubitak uverljivosti i time opravdanihrazumnih razloga za oslanjanje na pravo na samoodbranu (nema pravnogosnova za prizivanje prava na invaziju na ’izopačene‘) države; širenjepodručja vojnih operacija sa očitom ravnodušnošću prema zlu rata;davanje zelenog svetla za državni terorizam; nepoštovanje važnihpravnih i etičkih ograničenja upotrebe sile u međunarodnim odnosima; isleđenje geopolitičkih ambicija pod plaštom vođenja rat protiv zla iterorizma... Taj suštinski napad na normativna ograničenja uveliko jeosnažen stalnim ponavljanjem da će Amerika sama odlučivati o upotrebisile prilikom ispunjavanja svojih bezbednoasnih ciljeva i da nemanikakve potrebe da ona za to pribavlja odobrenje od svojih građana iliod drugih vlada, tj. UN“.

13 Ibidem, str. 154-155: „Taj novi oblik vođenja rata dobio je i’plašt‘, pošto je bio proglašen sredstvom zaštite slabih država odteritorijalne agresije (kao u slučaju Kuvajta) i instrumentom zaobezbeđivanje osnovnih ljudskih prava posredstvom zaštite ranjivihnaroda. ...oživljavanje teze o relevantnosti rata za uspostavljanjebezbednosti i za usmeravanje ponašanja međunarodne diplomatije. Od2001. mogu se zapaziti dalje indikacije da očito osnaženje globalnognormativnog poretka do kojeg je došlo tokom devedesetih neće bitidužeg roka: jedno izvitoperenje bilo je povezano sa širokorasprostranjenim mišljenjem da je mesto nasilnih sukoba pomereno sameđunarodnih na unutrašnje konflikte i da je postojeći okvirmeđunarodnog prava i Povelje UN u velikoj meri zastareo“.

412

upotrebljeno u samoodbrani bilo srazmernonanetoj šteti i

anticipaciji buduće štete“, mada, nastavljaFolk, „teško je tvrditi da je nivo nasilja bioizrazito disproporcionalan u odnosu na, srazlogom, postavljene ciljeve: obnavljanjebezbednosti i postizanje odmazdne pravde“.14

Folk ipak zaključuje da se legitimitet ne možezasnivati na vanredno značajnom principuproporcionalnosti15; - da se ratom stvarao prostor za širi konceptdelovanja na međunarodnoj sceni, naglašavajući„da je to što je administracija stavila upostavganistanskoj fazi naglasak na rat protivAlkaide značilo da se sada težište sa borbeprotiv terorizma prenosi na borbu protivnavodne opasnosti od neprijateljskih državakoje stiču oružje za masovno uništenje“.16

Koncept je usmeren da sakrije globalne osnovnemete, a da je „jasno da se taj rat protivterorizma vodi protiv svih nedržavnihrevolucionarnih snaga koje se shvataju kao

14 Ibidem, str. 128.15 Ibidem, str. 200: „Pored toga što mu nedostaje pravedan razlog i štose ne može pozvati na pravo na samoodbranu, američki atak na Irak sene može opravdavati time što će predstavljati kao srazmeran odgovor na11. septembar ili time što će se Irak tretirati kao zemlja koja možepomoći Alkaidi da izvede nove napade. Ako su razlozi zbog kojih setalibanski režim Kabulu okrivljuje za napad izveden 11. septembrauverljivi, oni to nisu u slučaju Huseinovog Iraka“.

16 Ibidem, str. 43.

413

neprijateljski raspoložene prema američkimglobalnim interesima“.17

Vezano za model rata upućuje se na dimenzije ifaktore koji uzrokuju njegovu neefikasnost.

U studiji Theoretical Treatise on Counter - TerrorismApproaches KT model tvrde moći se ilustruje prekostanovišta koja izlaže Majkl L. Malvesti (MicheleL. Malvesti).18 Konstatuje se:

„Naučnici iz raznih disciplina naglašavaju davojna intervencija kao mera borbe protiv terorizmatreba da budu upotrebljena samo kao poslednjesredstvo.

Imajući u vidu potencijalne usporavajuće izazove popolitike koje su temeljene na proaktivnimstrategijama (Sandler, 2005), najveći izazov jerazvijanje strategije kontraterorizma koja izazivašto je moguće manju štetu. Dok vojna akcija može daposluži kao efikasna mera da oslabi mogućnostiterorističkih organizacija vodeći ka smanjenju unekim oblicima terorističkih pretnji, ovakve akcijemogu da dovedu i do porasta podrške i broja regrutaza terorističku organizaciju. U stvari, svakastrategija koja je pravno upitna u smislu kršenja17 Ibidem, str. 178. 18 Tačnije, preko Malvestijeve studije „Bombing bin Laden: Assessing the

Effectiveness of Air Strikes as a Counter-Terrorism Strategy“ (2002), u kojoj onkritički vrednuje rezultate i posledice intervecija, tačnije avio-napada SAD (1986. u Libiji, 1993. Iraku, 1998. u Sudanu i Avganistanu)preduzetih u okviru politike borbe protiv terorizma. Malvesti ovajkoncept određuje preko dva osnovna cilja: prevencije (isuprotstavljanja aktuelnoj pretnji), kao i (principa) odgovornostiterorista za svoja dela. Zaključuje da nijedno od bombardovanja nijesprečilo dalje akte terorizma, da je vojna akcija „alatneprijateljstva i kaznene akcije, više no pravde“, te da je pomenutaopcija „tup, neefikasan instrument koji stvara ciklus osvete“.

414

međunarodnog prava, normi o ljudskim pravima iliposeduje potencijal da izazove demokratskevrednosti treba biti ozbiljno preispitana (Lum isaradnici, 2006)“.19

Tako Dragana Petrović, pri razmatranjurelevantnosti strateških izbora reagovanja naterorizam koncipiranih od Sederberga (P. C.Sederberg), a preko kategorije odbrana iuništavanje u cilju odvraćanja, konstatuje dapomenuta strategija podrazumeva nanošenje „velikihgubitaka teroristima i njihovim zaštitnicima“, a danajradikalniji pristup zagovara preventivne napadeprotiv onih koji planiraju teroristička akta. Zatimocenjuje: „Uprkos postojanju mita o efikasnostiovog pristupa, on ipak za sobom povlači veliketroškove i rizike. Odbrana svih potencijalno slabihmeta je nemoguća i uništavanje svih terorista jenemoguće ako se uzme u obzir kontekst koji generišenjihov ekstremizam i ciljevi koje žele postići“.20

19 Theoretical Treatise on Counter - Terrorism Approaches, op. cit., p. 27.20 Dragana Petrović, „Samoubilački terorizam“, Strani pravni život, 3/2009(str. 67-108), Institut za uporedno pravo, Beograd, 2009, Internet,http://comparativelaw.info/spz20093.pdf, str. 101 (pristupljeno04.03.2012.).

415

Robert E. Keli (Robert E. Kelly) takođe ukazujena neefikasnost modela.21 Keli polazi od ocene da„’GwoT‘ u stvari uopšte nije rat. To je izazov medievalističkog krila aktuelnog islamskog ‘velikogbuđenja’ liberalnoj modernosti“, odnosno, da jeto „borba za srca i umove – sukob vrednostiliberalne modernosti i reakcionarnog verskogmedievalizma“. Stoga je „stalno recitovanjezapadnih vrednosti u lice takvim kontroverzamakao karikature Muhameda ili pretnjama Ajan HiršiAliju putanja ka nezgrapnoj pobedi“ – adekvatanodgovor je „izraženo strpljenje, frustrirajuća,kompromisom-opterećena diplomatija,asimetrična prisila (specijalne operacije umestomasovnih pešadijskih ili vazdušnih snaga)“, umesto’šoka i strahopoštovanja‘ filigranske akcije snagaza specijalne operacije, specijalna istražna ipolicijska ovlašćenja, upotreba obaveštajnih službi

21 Robert E. Kelly, „From the ‘Global War on Terror’ to Containment: AnOpinion Brief“, Perspectives on Terrorism, Volume II, Issue 4, February2008, Internet, http://www.terrorismanalysts.com/pt/index.php?option=com_rokzine&view=publication&id=1&Itemid= (pristupljeno11.12.2011.).

Tačnije: „Sjedinjene Države prepoznaju, najzad, da je to, kako jeDonald Ramsfeld rekao, ‘dug rat’... Ovaj rat – u stvari globalna borbaprotiv pobunjenika – zahteva sumornu odlučnost, povećanja poreza, kaoi tupu podršku javnosti. …Američki primat u vojnoj sili i ekonomskaproizvodnja ne dovodi se u pitanje, ali taj moćan profil je dokazanorazočaravajuće neefikasan. Frustrirajuće je za najmoćniju države uistoriji da vidi svoju volju tako jasno osujećenom u Evroaziji odstrane ne-državnih milicija, terorista, i razbojnika. Demokratije nevole duge, loše definisane kampanje – krvave, naizgled nerešivegerilske sukobe bez prekretnica… Močvara u Iraku pokazuje ograničenuefikasnost američke tvrde moći u ovom sukobu. Neprijatelj nisu države– kao što je Irak, Avganistan ili Somalija. One su lako poražene ukonvencionalnom ratnom sukobu, ali to malo ublažava oštre iviceislamističkog društvenog pokreta koji generiše teroriste koji sustvorili zaveru 9/11“.

416

(podataka), uz povremenu podršku značajnih snaga.Keli primećuje da su terorističke grupe višemeđunarodne nevladine organizacije no države, pa daratna paradigma promašuje protivnika, da vojnaosvajanja nestabilnih država sa većinskimmuslimanskim stanovništvom (koja odgovarajubirokratskim afinitetima odbrambenog establišmenta)samo hrane radikalizam (pa obaveštajne proceneukazuju da rat u Iraku može gurnuti umerenemuslimane prema džihadistima), kao i da upotrebasile (i njena zloupotreba: Abu Graib, Gvantanamu idebate o mučenju) ruši legitimitet, moralniautoritet i kredibilitet SAD neophodan u ratu idejaprotiv militantnog islamističkog radikalizma22. Kelizaključuje da je otklon od GwoT i povratak nasuzbijanje (Containment) verovatan u sledećojadministraciji SAD – pošto je suzbijanje proaktivnoali defanzivno, angažovano ali uzdržano, oprezno uprimeni teških intervencionističkih strategija irealno sagledava granice sposobnosti SAD za promenudrugih delova sveta, ali nije povlačenje iliizolacija, već zahteva saveznike.

Majkl Stol (Michael Stohl) se, analizirajućirelacije globalnog rata protiv terorizma i državnogterorizma, upravo bavi pitanjem saveznika.23 Pričemu, preko stavljanja naglaska na istraživanje22 Naime, Robert Keli konstatuje: da je prvi Bušov mandat bio propraćenagresivnom retorikom vezanom za Global War on Terror (“regime change”,“bring ’em on”); da je sledilo uzvišeno proglašavanje principa (slobodakao božanski dar – Buš u drugom inaguracionom govoru); da jepreemptivna ratna paradigma Bušovog tima „nagrižena“ u Iraku; Bušovstil preemcije bio drzak i agresivan; teški otisak američke moći okoEvroazije otuđio tradicionalne saveznike i podupreo propagandističkaislamistička tumačenja SAD, uzrokovao balansiranje i ograđivanje odSAD, povećao verovatnoću ugrožavanja saveza sa kritičnim umerenimmuslimanskim zemljama.

417

jednog njegovog aspekta ili posledice, hoće dapreusmeri istraživački fokus vezan za ’GwoT‘ – štobi moglo imati za cilj, bar za posledicu, stavljanje u drugianalitički plan spoljnje politike SAD.24 Mada je ijasno kritičan, Stol podseća na koncentraciju vojnemoći, rat u Avganistanu, povezivanje Sadama Huseinasa ratom protiv terorizma i napadom na Irak – kojiproizilaze iz izbora Bušove administracije da slediratovanje radije nego criminal justice approach – KTstrategiju pokrenutu oktobra 2001. operacijomEnduring Freedom, osamnaest meseci posle napada naIrak, tj. operacije Iraqi Freedom. Podseća na politikutihe deportacije CIA i posledice skandala u AbuGraibu na globalnu medijsku sliku SAD, tekonstatuje:

„Kritike se onda fokusiraju na logiku izaizbora da se ide u rat u Iraku i kako je ratzloupotrebljen i, često se tek onda konfontira sa

23 Michael Stohl, „The Global War on Terror and State Terrorism“,Perspectives on Terrorism, Special Issue: Under - Investigated topics in terrorism research,June 2008, p. 4-10, Internet,http://www.terrorismanalysts.com/pt/index.php?option=com_rokzine&view=publication&id=1&Itemid= (pristupljeno04.12.2011.).

24 Sam zaključak koji izvodi Majkl Stol može na to uputiti: „diskusijekoje su se dogodile u vezi kršenja Ženevskih konvencija i upotrebemučenja u odnosu na Bušovu administraciju uglavnom se fokusiraju bilo napitanje tempirane bombe ili probleme kršenja zakona i očekivanoponašanje demokratskih država, radije nego na represivne države koje sepridružuju koaliciji… a unutrašnje okolnosti u tim državama nisutradicionalna briga naučnika ’realista‘ i političkih komentatora kojinemaju očekivanja da se ove države ’trebaju‘ bolje ponašati. Dalje,naučnici koji se bave međunarodnim odnosima, kao i naučnici koji se baveterorizmom i kontraterorizmom, više su zabrinuti za tvrdu nego za mekumoć i ne razmišljaju u terminima više globalne publike u savremenimglobalnim komunikacijama i medijskom okruženju“.

418

nesposobnošću (ili nespremnošću) Bušoveadministracije da napravi razliku između teroristai njihovih motivacija, geografskog žarišta iciljeva. …borba protiv terorizma kao rat, neprepoznaje razliku između terorizma i drugih oblikanasilja u smislu da ne priznaje ključnukomunikativnu ulogu koju nasilje terorizma i borbeprotiv terorizma igra“.

Polazeći od ocene da se u teoriji retkorazmatra državno nasilje usmereno na sopstvenostanovništvo ili nasilje država van njenih granica– odnosno, da je ovaj problemski kompleks shvatanvan oblasti studija terorizma („U slučaju proceneBušove administracije i terora primarno fokus jebio na broju i mogućnostima napada Al Kaide idrugih organizacija identifikovanih kao deoglobalnog rata protiv terora i stanje Al Kaide, kaoorganizacije i/ili mreže“), Stol postavlja kaoključno istraživačko pitanje: „Ali ono što nije pažljivoispitano je odnos između ovih izbora i naknadnog povećanja ukršenju ljudskih prava i državne represije u zemljama koje suSjedinjene Države regrutovale u svoj War on Terror”. Zaključujeda je, stvarajući globalnu koaliciju protivterorizma i pružajući značajnu diplomatsku podršku(i materijalnu pomoć) svojim novim saveznicima,SAD dramatično promenila politiku prodaje oružja –što je imalo ne samo štetne efekte u ovim državamazbog povećanja državne represije u njima već je tougrozilo i protiv-terorističke napore SAD (posebno dugoročne)– pošto se u ovim državama populacija podrepresijom otuđuje od ciljeva ’GwoT‘.

419

Na nužnost promene koncepta kontraterorizmaSAD, sa akcentom na pitanje saveznika – iz uglaglobalnih interesa SAD i krize (kontraterorističke)koalicije, ukazuje se čak i u izvorima koji nisuskloni kritici njene politike.25

Koncept globalnog rata protiv terorizma setumači i istražuje, moglo se uočiti, i prekoteorije pobune i borbe protiv pobunjenika.26

Tomas Jermalavičius (Tomas Jermalavičius)napominje da Insurgency and Counterinsurgency Theory nijeteorija u strogom značenju već pre jedno od poljastudija rata, ili istraživanja određene vrsteoružanog sukoba.27 Diskurs započinje tvrdnjom da je25 Recimo, u Hrvatski vojnik br. 154. iz 2007. godine (Božo Vukasović:„Međunarodna suradnja protiv terorizma“ Internet, http://www.hrvatski-vojnik.hr/; pristupljeno 17.12.2011.): „Svoju vodeću pozicijuSjedinjene Američke Države nakon 11. rujna 2001. grade na načelu daone određuju tko su njezini neprijatelji i neprijatelji postojećegporetka… nakon vojne intervencije u Iraku bez suglasnosti Vijećasigurnosti UN-a, nalaze u situaciji kad slabi potpora saveznika iprodubljuju se sumnje prema stvarnim motivima njezine vodeće uloge uantiterorističkoj koaliciji, odnosno antiteroristička koalicija senalazi u krizi“.

26 Profesor Dragan Simeunović definiše pobunu na sledeći način:„Politička pobuna se može odrediti kao vid lične, grupne ilikolektivne aktivnosti na planu suprotstavljanja oficijelnom, legalnomili priznatom, kao i nametnutom vođstvu, odnosno upravljačkojstrukturi usled nesaglasnosti sa postojećim ili planiranim stanjem iodnosima koju karakteriše veći ili manji stepen usklađenosti akcijaorganizovanih učesnika u pravcu ostvarenja ciljeva koji se, premaproceni vođstva pobune, ne mogu realizovati mirnim putem, odnosno,kojim se povećavaju izgledi za podspešivanje realizacije krozorganizovano izvođenje nasilja“. Vidi šire: Dragan Simeunović, Teorijapolitike – rider 1., Udruženje „Nauka i društvo“, Beograd 2002, str. 158.

27 Tomas Jermalavičius, „“Global War on Terrorism“: Rediscovering theInsurgency and Counterinsurgency Theory“, LITHUANIAN ANNUAL STRATEGICREVIEW 2006, Institute of International Relations and PoliticalScience of the University of Vilnius, Strategic Research Center,Vilnius 2007, pp. 27-44, Internet,

420

’Global war on terrorism‘ zaista rat (akterikoriste nasilje u političke svrhe), a da njegovastrateška logika „pomno prati principe oveteorije“.28 Skreće pažnju da postoji veliki brojtermina vezanih za fenomen (borbe protiv) pobune, s tim da se oni koriste narazličitim nivoima, akcenat stavlja na različitedimenzije i karakteristike ovog fenomena: u terminugerilskog rata akcenat leži na taktici.29 U pojmuoružanog otpora fokus je na elementu nasilja,terminom asimetrični rat istaknute su asimetrijemoći i metoda suprotstavljenih strana.Jermalavičius primećuje da postoji opšta saglasnostda je pobuna i borba protiv pobunjenika rat (kojimhttp://www.lka.lt/EasyAdmin/sys/files/strategic_review2006.pdf(pristupljeno 19.11.2011.).

U članku se naznačava da je njegova svrha da preko pomenute teorijeistraži logiku ’GWoT‘, da je glavno istraživačko pitanje kako tateorija može da pomogne u tumačenju sukoba u međunarodnom sistemu ipredviđanju njihovih ishoda, koje su granice primenljivosti teorije,kao i fokus na istraživanje adekvatnosti teorije u kontekstu višestrateškog nivoa razmatranja, bez bližeg razmatranja operativnog itaktičkog nivoa globalnog rata protiv terorizma.

28 Sa naznakom: „Imajući u vidu da je jedna od zaraćenih strana nedržavniakter, najproduktivniji način da se ova borba razume je primenitidobro-utemeljenu i razvijenu

teoriju pobune i borbe protiv pobunjenika, koja je do sada uglavnomkorišćena da se objasni unutar državni oružani sukob. …Njihova primenana nivou međunarodnog sistema je puna izazova i teškoća kojeproizilaze iz globalne i trans-nacionalne dimenzije sukoba“.

29 Dragan Simeunović (op. cit., str. 161) daje sledeću definiciju: „Gerilase može definisati kao forma borbeno-organizovanog političkogdelovanja malih, naoružanih, vrlo mobilnih ilegalnih grupa kojepretendirajući na zastupanje interesa naroda i nalazeći uporište unjemu vrše kolektivnu upotrebu oružane sile kao direktnog nasiljaprotiv vladajućih zavojevača ili okupatora“.

421

dominiraju interakcije na političkom nivou) – alida države često odbijaju da takav sukob tretirajukao rat, dok ne bude prekasno.30 Jermalavičiuspolazi od opaske da „u najopštijem smislu pobunamože biti definisana kao kriza legitimiteta“ (prekoosporavanja jednog ili više aspekata države: državesame, političkog i društvenog poretka, određenevlasti ili mera određene politike), te poimanjapobune Stivena Metca (Steven Metz) i RejmondaMilena (Raymond Millen).31 Konstatuje: „Očigledno jeda su pobunjenici motivisani političkim ciljevima,dakle, diskurs ’zločin i kazna‘, koji se čestokoristi u kontekstu terorizma (ili, u suštini,pobune i borbe protiv pobunjenika) jeproblematičan, često neadekvatan i nikuda ne vodi ustrategijskom smislu“. Njegov zaključak (koji jeposebno bitan kada se prave paralele sa strategijomborbe protiv terorizma EU) zasniva se na sledećemdiskursu:

– da je, bez obzira na korene, strateški ciljpobune da oblikuje percepciju javnosti o

30 Protiv-pobunjenička situacija je često nezavidna, elaborira (usegmentu studije 1.4. Challenges to the Counterinsurgent) TomasJermalavičius: vlade sporo prepoznaju preduslove i ranu evolucijupobune (tako su SAD propustile latentnu fazu pobune Al Kaide protivnjene hegemonije), znaci pobune postanu očigledni kada je političkadimenzija već oblikovana u korist pobunjenika, te reaguju na nasiljekad ne može biti neutralisano prinudom i kad prelazi u rat; stogavlast na vreme ne shvata kada situacija dozvoljava vanredne mere, ilije teško da ih nametnu zbog negativne reakcije javnosti; postojiasimetrija odgovornosti između pobunjenika i protiv-pobunjenika:vlasti su odgovorne za javni red i mir, štite ekonomsku, finansijsku iadministrativnu infrastrukturu, građane i njihovu imovinu – dokpobunjenici nisu opterećeni takvom odgovornošću i koriste ovuasimetriju iscrpljujući vladu napadima koji se ne mogu sprečiti, ilina njih odgovorila svuda i uvek.

31 Ibidem, 1.1. Terminology Problem: Is Insurgency a War?, p. 31.

422

aspektu legitimnosti koji se osporava, dok jenasilje sredstvo

ubeđivanja koje pomaže da se diskreditujedržava, privuku i mobilišu pristalice, zastrašeprotivnici pobune i izoluju od vlade32; – stoga uspeh pobunjenika, mada pod uticajem

mnogih faktora (geografskih uslova,organizacije, iskustva, resursa i voljeaktivne manjine pristalica, spoljne pomoći,dostupnosti bezbednih utočišta), prvenstvenozavisi od stepena privlačnosti ciljevaterorista široj javnosti, artikulisanih nanačin koji je snažno povezan sa postojećimproblemima i nezadovoljstvom u odnosu napolitički poretak, pa je

– potrebno diskreditovati pobunjenike idemonstrirati da se problemi i nezadovoljstvakoja hrane pobunu ozbiljno tretiraju ikontra-akcija efikasno vodi od strane vlade –te je drugi aspekt politička volja i

32 Ibidem, 1.3. Strategic Objectives and Logic of Insurgency: TheImportance of Audiences.

Naime, Tomas Jermalavičius podseća da Metc i Milen ovo nazivaju‘naoružana propaganda’, koja pomaže političku mobilizaciju, olakšavauspostavljanje ‘brenda’ i promoviše političku agendu pobunjenika ujavnosti. Takođe, da Dejvid Galula (David Galula) skreće pažnju da seidentifikuje manji broj aktivnih pristalica pobunjenika, baza kojupobunjenici moraju da šire jer im služi kao vitalni izvor obaveštajnihpodataka, logistike, i utočišta – dok manjina aktivnih pristalicavlade treba da bude zastrašena ili uništena i treba postati pasivnavećina, čije percepcije i mišljenje inače sačinjavaju glavno poprišteborbe. Jermalavičius upućuje da: „Već uobičajena fraza, ’bitka za srcai umove‘ (“battle for the hearts and minds“ – nap. prev.), koja jepostala veoma popularna nakon invazije Sjedinjenih Država na Irak2003. godine, upravo je u vezi sa ovim karakteristikama pobune i borbeprotiv pobunjenika. Kako Menvaring (Manwaring) komentariše: ’njenglavni aspekt je upotreba reči, slika i ideja‘“.

423

odlučnost, kao i spoljna moralna, politička,finansijska i vojna podrška i pomoć za borbuprotiv pobune. Naime, akcije i doživljajsuzbijanja pobune u očima javnosti čestoodređuju ishod sukoba – pri čemu pobunjenici,korišćenjem nasilja, nastoje da pokažuslabosti, nekompetentnost i izolaciju,prvenstveno da izazovu neadekvatan inesrazmeran odgovor vlade, što povećava brojčlanova društva koji podržavaju pobunu.Jermalavičius prihvata gledište da jesposobnost „da se zadrži kontrola nadteritorijom i stanovništvom, bez dopuštanjavakuma vlasti gde mogu da se pojavealternativne administrativne strukturepobunjenika, veoma važan element u uspešnojborbi protiv pobune“, te s’ tim, u strategijiborbe protiv pobunjenika, značaj efikasnekoordinacije svih državnih organa (vojnih,obaveštajnih, policije, unutrašnjebezbednosti, finansija, migracije,diplomatskih, sudskih, privrednih, pa iobrazovnih). Ovo stoga što:

„je samo oko jedne petine ukupnih napora urešavanju sukoba koncentrisano u vojnoj i dimenzijisprovođenja zakona. Većina se odvija u političkoj,društvenoj, ideološkoj, i propagandnim dimenzijama. …Dakle,većina autora se slažu da ne postoje vojna rešenjaza pobunu. …Ovo je rat između dve političke,socijalne, ekonomske, administrativne, vojne,obaveštajne, i informacione mreže, koje se takmičeza narodnu podršku. To je upravo onaj pojam

424

konkurentskih mreža koji leži u srži rata četvrtegeneracije i netvar koncepta“33;

– mada inspirisani religijom i istorijskomprošlošću strateški ciljevi Al Kaida supolitički i globalni, stoga je priroda njenihciljeva nužno uzrokovala sukob sa SAD – kojise zbog američkog geostrateškog uticajapretvorio u globalni34;

33 Ibidem, 1.4. Challenges to the Counterinsurgent. Inače, ’netwar concept‘ se (prema Arquilla J et al, “Networks, Netwar,and Information-Age Terrorism“, in Howard R.D., Sawyer R. L., eds.,Terrorism and Counterterrorism: Understanding the New Security Environment, Guilford:McGraw Hill/Dushkin, 2004, p. 90) „odnosi na modalitete sukoba urazvoju... po društvenim nivoima, uključujući mere potrošene utradicionalnom ratu, u kojem protagonisti koriste oblike organizovanjamreža i srodne doktrine, strategije i tehnologije usklađene sainformatičkim dobom“. Tomas Jermalavičius uvodi u teorijsku igrunetvar koncept i u segmentu 2.3. Counterinsurgent’s Response:Challenges of a Global Campaign, pošto u ovom konceptu vidi načinprevladavanja protivrečnosti da primena teorije (borbe protiv) pobuneu sukobu Al Kaide i SAD podrazumeva izjednačavanje moći SAD umeđunarodnom sistemu sa snagom vlasti unutar države (odnosno toga davlada kao nosilac borbe protiv pobunjenika može primeniti sasvimrazličita sredstva i strategije u odnosu na ono što je na raspolaganjudržavama u anarhičnom međunarodnom sistemu suverenih država, tj. dadržavni suverenitet, iako oslabljen procesima globalizacije iregionalizacije, i dalje predstavlja osnov međunarodnog sistema).Naime, netvar koncept, čija je jedna od ključnih ideja daorganizacione mreže moraju biti sukobljene sa drugim mrežama, pokazujeda na međunarodnom planu (analognoj dimenziji protiv-pobunjeničkihdejstava unutar države) SAD moraju da se „oslanjaju na globalne mrežeprijateljskih država kako bi makar delimično smanjile barijerenacionalnog suvereniteta u globalnoj protiv-pobunjeničkoj kampanji.Takva mreža omogućava razmenu informacija, olakšava saglasnost ipodršku za obaveštajne i vojne aktivnosti, i obezbeđuje platformu zazajedničku akciju protiv, na primer, terorističkih finansijskihtokova“. Stoga, u mrežu SAD trebaju integrisati „ne samo države, već inevladine i međunarodne organizacije, medije, privatni sektor,internet zajednice, verske muslimanske grupe, pa čak i gospodarerata“.

34 Ibidem, 2.1. Al Qaeda and their Goals: Supra-national Agenda.

425

– odnosno da „glavni pokazatelj ‘globalnog rataprotiv terorizma’, kao i pobune i borbeprotiv pobunjenika leži u ulozi iinterakcijama između vojnih snaga,

ideologije i propagande“, te je po svojojstrateškoj logici ovo „rat gde slike, ideje ishvatanja sačinjavaju možda najvažniju dimenzijuborbe“.35

Jermalavičius ocenjuje da je možda„najistaknutiji indikator konvergencije izmeđuklasične teorije pobune i teorije borbe protivpobunjenika i ‘globalnog rata protiv terorizma’priznanje Sjedinjenih Država da je ovo teorija kojapredstavlja konceptualnu osnovu za strategijuSAD“.36 Najzad, zaključuje da u ovom ratu vojna sila Naznačimo samo da je agenda Al kaide nad-nacionalna (eliminisatipolitički, ekonomski, kulturni i vojni uticaj Zapada u islamskom svetuusmeren na podelu i slabljenje islama, navodno kvarenje muslimanskezajednice, svrgnuti korumpirane represivne režime u muslimanskimzemljama), a njene ambicije globalne – ujedinjenje islamske zajedniceu jedan kalifat.

35 Vidi šire: Ibidem, 2.2. Strategic Logic: The War of Images and Ideas. Primetimo da je kampanja Al Kaida protiv SAD počela mnogo pre 11/9(napadima na ambasade SAD u Keniji i Tanzaniji, napadom na USS Cole uJemenu), dok stratezi sprovode dva glavna cilja: uspostaviti ‘svest obrendu’ u islamskom svetu i šire, smelim i efikasnim napadom privućinove sledbenike, i izazvati nesrazmeran odgovor SAD. Nasilje se,podseća Jermalavičius koristi da ubedi treću stranu da se povuče izsukoba i prestane pružati podrške protivniku (ova logika, recimo,stoji iza terorističkog napada u Madridu 2003).

36 Ibidem, p. 42. Tomas Jermalavičius takođe piše: „Quadrennial Defence Review od 2006… naglašava granice vojne sile u ‘globalnom ratu protiv terorizma’,kao i neophodnost da se koordiniraju vojne akcije sa političkim,

426

igra mnogo manju ulogu no u konvencionalnimoružanim sukobima država, te, uz opasku da je čakpostojao „pokušaj da se artikulišu ideološkealternative radikalnoj viziji Al Kaide i na tajnačin diskredituje ili neutrališe“, konstatuje: „utakvom ratu, koji je vođen od strane SjedinjenihDržava i njenih saveznika, nedostatak koordinacijeizmeđu različitih niti strategije ili nedostataknjihovog podčinjavanja globalnim okvirima borbeprotiv pobunjenika“.

Registruju se i tekstovi koji nastoje daistaknu da SAD pristup borbi protiv terorizmaupravo nije isključivo određen vojnim sredstvima imetodama.

Tako Jan Ludvik (Jan Ludvík) ocenjuje da jeBušov pristup u borbi protiv terorizma, u okvirujavnog i u izvesnoj meri naučnog diskursa, čestopogrešno tumačen kao primarno (ili čak samo) vojneprirode, te da navedeno stanovište značajno utiče na međunarodne ocene spoljnepolitike SAD.37 Stoga on hoće, bez negiranja značaja

diplomatskim, ekonomskim, socijalnim, informativnim, obaveštajnim, idimenzijama sprovođenja zakona. U potpunosti u skladu sa teorijom,stratezi SAD priznaju da će to biti dug rat – čak je i naziv samogdokumenta ‘Dugotrajni rat’ (‘Long War’ – nap. prev.). Vojna sila sedoživljava samo kao instrument za postizanje stepena bezbednosti isadrži pretnju dok je konflikt rešen u dimenziji ‘srca i umova’, baškao što zahteva teorija pobune i borbe protiv pobunjenika. Na žalost…malo je urađeno u glavnim dimenzijama, političkoj i ideološkoj. U istovreme, sve vojne greške i politički promašaji eksploatisani su odstrane Al Kaide radi dodatnog narušavanja ugleda Sjedinjenih Država umuslimanskom svetu. Postoji ogroman nedostatak pažnje SAD na deoprotiv-pobunjeničke mreže koji se sastoji od ne-državnih aktera, akoji može da obezbedi mnogo bolji pristup muslimanskim ’srcima iumovima‘ nego prijateljski, ali veoma nepopularni režimi“.

37 Jan Ludvík, „Questioning the Dominance of Military Means: The BushAdministration’s Fight against Terrorism“, Central European Journal of

427

vojske za GWOT, da ukaže na značaj drugihpolitičkih instrumenata u borbi protiv terorizma,odnosno dokaže da KT strategija SAD doslednorazvija i razna (ne-vojna) sredstva:

borbu protiv finansiranja terorizma; da uvodi ili pooštrava zakonske regulative

(imigracione procedure)38; da unutrašnja bezbednost predstavlja drugiključni nivo GWOT, u kom okviru je osnovan iDepartment of Homeland Security (DHS)39. Naime,

International & Security Studies, Volume 4 / Issue 1 / May 2010, Special Issue:Europe at 60, Metropolitan University Prague, pp. 199-211, Internet,cejiss.org/issue/2010-volume-4-issue-1/ludvik (pristupljeno16.03.2012.).

Pri čemu je „pretpostavka zasnivana na činjenici da se strategijaborbe protiv terorizma SAD suštinski razlikuje od evropskih pristupa“,da su u osnovi logika ovih pristupa kontraterorizmu, prema HavijeruSolani, odstupanja u tumačenju i osetljivosti na intenzitet pretnji,odnosno, da Evropljani, s obzirom na dugu istoriju asimetričnognasilja u svojim političkim zajednicama, imaju tendenciju da nerazumeju takozvane nove izazove kroz vojna sočiva, te su višeinkluzivni u svojim pristupima borbi protiv terorizma, pripisujućivojnim sredstvima nedovoljne rezultate.

38 Jan Ludvik napominje da je usvojeno više novih zakonskih odredbi kaoreakcija na 9/11 i da se većina njih eksplicitno ne bave vojnom silom.Takođe, da je verovatno najkontroverzniji deo zakonodavstva posle 9/11takozvani PATRIOT Act, akronim za: Uniting and Strengthening Americaby Providing Appropriate Tools Required to Intercept and ObstructTerrorism (Ujedinjavanje i jačanje Amerike pružanjem odgovarajućihalata potrebnih da se presretne i opstruira terorizam). U ciljuizgradnje institucija i pravnog režima koji omogućava efikasniju borbuprotiv terorizma doneti su takođe: 1. The Aviation and TransportationAct (2001), zakon je kreirala Transportation Security Administration(TSA), institucija odgovorna za bezbednost svim prevoznim sredstvima.2. The Border Security and Visa Entry Reform Act (2002), zakon jenastojao da ojača ulaske u luke SAD, izgradi bazu podataka o svimstranim državljanima koji žive u SAD i uskladi viza procedure. 3. ThePublic Health Security and Bioterrorism Preparedness Response (2002).

39 Dvadesetdve agencije i druge institucije koje su ranije bile u okviruraznih odeljenja ili postojale kao nezavisne, potpadne su pod

428

Ludvik naglašava da je, za razliku oddokumenata koji određuju vojnu doktrinu SADdonetih mnogo pre 11/9, prva Nacionalnastrategija unutrašnje bezbednosti (NationalStrategy of Homeland Security) doneta jula2002. godine, dokument je pripremilaKancelarija za unutrašnju bezbednost(prethodnik DHS, institucija osnovana 8.oktobra 2001.), a bio je motivisan problemimaunutar bezbednosnog aparata SAD, uključujući inedostatak koordinacije i saradnje izmeđuvladinih agencija – što je značajno i omogućilo9/11. Strategija definiše šest glavnihpodručja, bezbednosnih prioriteta SAD: 1.obaveštajna saznanja i upozorenje; 2.bezbednost granica i transporta; 3. borbaprotiv unutrašnjeg terorizma; 4. zaštitakritične infrastrukture i ključne imovine; 5.

odgovornost DHS, koja je postala treća po veličini vladinainstitucija, sa skoro 200.000 zaposlenih. Naime, Department ofHomeland Security (DHS) ukazuje da je Bušova administracija stavilaakcenat i na Homeland Security, tj. zaštitu američkih državljana isredstava od pretnji na teritoriji SAD. DHS je formiran sa ciljemolakšanja koordinacije i poboljšanja bezbednosti, obezbeđivanjagranice i nacionalne infrastrukture. Uspostavljen je Zakonom ounutrašnjoj bezbednosti (Homeland Security Act 2002) koji ponavlja tristrateška cilja identifikovana u 2002 Strategy for Homeland Security,te su ciljevi rada DHS: (a) sprečiti terorističke napade u SAD (b)smanjiti ranjivost SAD na terorizam (c) minimizirati štetu i pomoći uoporavku od terorističkih napada u SAD.

429

odbrana od katastrofalnih pretnji (samo pretnjioružjem za masovno uništenje); 6.pripremljenost za vanredno stanje i odgovor;

pokrenute mnoge reforme obaveštajne zajedniceSAD.40 Takođe, da je tokom oba Bušova mandata

terorizam shvatan kao kompleksno pitanje koje se nemože rešiti samo putem vojnim sredstvima (pa je KTpolitika SAD kolerativna EU pristupu), da jedominantna percepcija da se oslanjala uglavnom navojnu moć u osnovi pogrešna, i da činjenice 40 Preme National Security Strategy of the United States of America 2006 centralni unovoj poziciji je Direktor nacionalne obaveštajne službe (Director ofNational Intelligence) koji raspolaže sa proširenim budžetom,nabavkama, zadacima, i ovlašnjenim osobljem – kako bi efikasnijeintegrisao napore zajednice u više jedinstvenu, koordiniranu iefikasnu celinu. Jan Ludvik ipak skreće pažnju: „Drugi autori tvrde daje reforma obaveštajnih službi bila nedovoljna i da nije uspela daprevaziđe nedostatke. Na primer, nemogućnost FBI da radi kaounutrašnja obaveštajna agencija – ne samo kao krivični istražni biro –bio je predmet oštrih kritika, kao i kontinuitet prevelikog brojaobaveštajnih agencija koji su ostale pod rukovodstvom Ministarstvaodbrane“.

41 Tačnije: da National Strategy for Combating Terrorism, (Washington D.C.,Governmental Printing Office, 2006, p. 3.) konstatuje ključnu uloguSAD u postizanju „besprimerene međunarodne kampanje za borbu protivfinansiranja terorizma“; da su, mada je u ovoj oblast SAD delovala ipre 9/11, mere potrage i zamrzavanja imovine Al Kaide i drugihmeđunarodnih terorističkih organizacija (ali i sredstava državasponzora terorizma) intenzivirane po dobijanju ovlašćenja Kancelarijeza kontrolu inostranih sredstava Ministarstva za finansije (“TreasuryDepartment’s Office of Foreign Assets Control (OFAC)); Bušovaadministracija radila da obezbedi međunarodnu saradnju u borbi protivfinansiranja terorizma, i u tom cilju angažovala u različitimmultilateralnim pregovorima; SAD pokrenula inicijativu u Savetubezbednosti Ujedinjenih nacija koja je rezultirala donošenjemRezolucije 1390/2002; kao i da je u okviru međunarodne saradnjeadministracija bila duboko uključena u aktivnosti Financial ActionTask Force (FATF) osnovane od Grupe 7 (G7), institucije koja olakšavameđunarodnu saradnju u borbi protiv pranja novca, i pomažeidentifikovanju novčanih sredstava terorista.

430

podrivaju ocene da je bila izrazito unilateralna –na šta posebno ukazuju aktivnosti i način na kojije Bušova administracija vodila bitku protivfinansiranja terorizma.41

Ludvik svoje razmatranje izraženije zasniva nakvalitativnoj analizi podataka, uporednoj analizibudžetskim izdataka za KT mere i institucije uodnosu na vojne korisnike budžeta SAD – kako bidokazao da je vojna strana Bušovog pristupapredimenzionirana a da su drugi KT alatineopravdano zanemareni.42 Ipak ne može izbećiprimedbu da odobrene kvote ukazuju na spremnost dase pokriju izdaci vojnih korisnika, što ukazuje nanjihov obim posla – uslovljen definisanom politikomi potrebnim sredstvima za njenu realizaciju.43

Dok Džonatan Vajt polazi od pitanja: „Da literorizam spada u kriminal ili je vojni problem? Da

41

42 Jan Ludvik skreće pažnju na realne potrebe određenih institucija(recimo, troškove nuklearnih snaga, jačanje avio-snaga kao ključnih uvojnoj strategiji, troškove istraživanja i razvoja vojne tehnologije),upoređuje odobrene budžetske kvote sa ranijim, relativne odnose i(željene) rezultate, i naglašava da „razlike u troškovima ne ukazujuna stepen značaja“.

43 Jan Ludvik sam pruža podatke: u leto 2008. godine, više od pet godinapo invaziji SAD na Irak, a sedam godina nakon rušenja talibanskogrežima u Avganistanu, broj vojnika SAD raspoređenih u ove dve državepremašivao je 200.000. Na taj način ne gubi na osnovanosti njegovopotenciranje relativnosti podataka – tako ni osnovanost primedbe označaju koji se daje određenom budžetskom korisniku u oblasti borbeprotiv terorizma time što mu se povećava budžetska kvota u odnosu naranije odobrenu (a što registrujemo za Department of Homeland Securityili preispitivanju budžeta obaveštajne zajednice), ali se uticaj ovihprimedbi na objektivne procene o značaju vojnog faktora bitnosmanjuje.

431

li ga treba sprečavati vojnom silom, međunarodnim idomaćim zakonima, ili kombinacijom oba?“. Tvrdi daSAD, u definisanju svoje politike premameđunarodnom terorizmu na Bliskom istoku, moraju dase opredele za prilaz: „Jedan je da se terorizmupriđe kao pravnom problemu, što znači da sesprovede istraga, hapšenje, i zločinci privedupravdi, a drugi je da se terorizam tretira kaoproblem nacionalne bezbednosti“.44 Primećuje: „akose pristup nacije terorizmu tačno i jasno nedefiniše, strategije borbe protiv terorizmadegenerisaće se u idološku dogmu i postaćenefunkcionalne“.45 Uz (ocenimo tačnom) konstatacijuda „bitku neće dobiti doktrine krivičnog prava, ilivojne pobede; bitka će biti dobijena kada većinaljudi bude verovala da ima

interes utemeljen u ishodu“.46 Vajt zaključuje:„Amerika će tretirati terorizam i kao problemvojske i kao problem krivičnog prava, zavisno odsituacije“.47

ZaključakGlobalni rat protiv terorizma označava sukob –

sukob novih karakteristika – u kome su nedržavniakteri kao jedan od učesnika ključni element.

44 Džonatan R. Vajt, Terorizam (Alexandria Press, Beograd, 2004.), str.330-331.

45 U ovom kontekstu su vrlo interesantni redovi vezani za stanovištabivšeg direktora CIA Stansfilda Tarnera (koja ukazuju na neophodnostfleksibilnog pristupa), Ibidem, str. 334-336.

46 Ibidem, str. 370.47 Ibidem, str. 359.

432

Analiza više dimenzija fenomena globalnog rataprotiv terorizma navodi na zaključak da rasprava oterminu rat – koji sadrži pomenuta sintagma – vodido razumevanja (viševalentnosti) njegovog značenja,razvoja, svrhe ili funkcija, političkih, ideološkihi kulturoloških aspekata sukoba koji označava, teomogućava procenu efikasnosti ovog strategijskogodgovora na terorizam.

Sve jedno da li mu je osnovna odrednica oružanisukob ili rat ideja – ili oba, koncept je označenkao rat, a potom se i opredmetio u određenimvremenskim okvirima kao rat protiv država, dakle,rat u klasičnom smislu. Rat po definiciji u sebisadrži sukobe vrednosti – pošto ciljevi sukobljenihstrana sadrže vrednosti koje se štite, osvajaju ilise potom usvajaju – štaviše, koncept rata protivterorizma je u sebi od početka sadržao, čak se ioslanjao na meta-teorijske postavke o dobru i zlu(kao odgovor na strategijski projekat terorista,koji to isto sadrži). Međutim, dimenzija rata idejau konceptu rata protiv terorizma ostala je ipaknerazvijena, nenaglašena (samo formalno koncipiranakao ključna) i efemerna, te nije ni proizvodilaopipljive posledice preko definisanja i realizacijekonkretnih političkih mera usmerenih na svest ivrednosti ciljane populacije – potencijalnihterorista, ili upravo terorista. Koncept to, možese čak zatvrditi – usled njemu inherentnog elementaodmazde – i ne dozvoljava. Tvrda dimenzija ovogarata je ostala primarna.

Primetimo, rasprava oko termina, i kad jekritički intonirana, može podržati ovaj idejniprojekat i delatni model, njegove rezultate – poštoje rat formalni osnov koncepta, a analiza se

433

usmerava na formu. Upravo rasprava oko termina,međutim, ne tumači njegovu osnovnu svrhu. Rat je,istine radi, i termin koji u ovom kontekstuuzrokuje problematizovanje legitimnosti ilegitimiteta delovanja u međunarodnim okvirima,pošto termin nije ’samo‘ prazna forma, niti je totrebalo da bude.

Možemo zaključiti da je koncept globalnog rataprotiv terorizma – kako god se tumači(o) u(spoljno)političkom diskursu, razumeva(o) umedijskom diskursu, bez obzira na način na koji seobrazlaže i analizira u akademskim raspravama, ikoliko god su bili osnovani ili neosnovaniargumenti kojima se branio (legitimisao) iliosporavao – u određenoj konstalaciji međunarodnihodnosa i određenom vremenskom okviru ispunio svojcilj kao (geo)politički i strateški projekt –rezultirajući promenom geopolitičke slike, uticajai odnosa na strateški važnim područjima sveta.Stoga (i ovaj) koncept pokazuje da se jedan idejniprojekat koji zahvata posebno dok cilja opšte –naročito projekat formulisan kao strategija i potomnametan kao aksiom globalne politike – ne samoiskazuje sposobnim da preko definicije neprijateljaformalno legitimiše svoje principe i na njimaizvedeno delovanje, već da je izveden (da poredtretiranja inicijalnih problema, posebnih, jasnodefinisanih i po pretpostavci primarnih interesa)sa krajnjim ciljem ostvarenja drugih (širih)interesa političkog entiteta koji ga je stvorio.Koncept takođe pokazuje da je prvo potrebnostvoriti određene, šire preduslove koji obezbeđujuefikasnost idejnog projekta, a koji podrazumevajublagovremenu i adekvatnu (usklađenu sa krajnjim

434

ciljem) reakciju na događaje.Idejni projekat je moguće i modifikovati tako što

se počnu isticati neke od njegovih dimenzija kojenisu bile u prvom planu, i počne delovati u skladusa tim. Koncept se napušta kada više ne vrši svojufunkciju, kada postaje opterećenje, kad zahtevaizmene nesrazmerne svrsi zbog koga je uobličen, ilije jednostavno smetnja u procesu usklađivanjapolitike sa novom realnošću. Poželjno ga je potom iponešto kritikovati (ne zaboravljajući da sepodseti na okolnosti u kojima je formiran,opravdanost i nužnost da se podrži, njegove dobrestrane i rezultate, projektu inherentnu kategorijupravde i napretka), i jednog trenutna ga skloniti ustranu, kao da nije ni postojao, i kao da nijeproizveo nikakve posledice – posebno one koje bimogle biti u suprotnosti sa pravom. Racio i logikadelovanja dovode do toga da se napadnu i saveznici,entiteti koji su projekat upravo podržavali ipomagali u njegovoj realizaciji – a to može postatii cilj, ali ne ključni već instrumentalni(sredstvo) – ključni cilj se dalje uobličava.

Svakako, definisati svoje interese i prava,posebno pravo na život i bezbednost je legitimno –te je zaštita ovih prava kao cilj nedvosmislenolegitimna i u konceptu globalnog rata protivterorizma.

435

Bibliografija:

1. Badju, Alan, „11. septembar 2001: Filozofija i ‘ratprotiv terora’“, Terorizam, tematski broj časopisa Novasrpska politička misao, Nova edicija, vol. XIV, no. 1-2, 2007.

2. Vajt, R. Džonatan, Terorizam, Alexandria Press, Beograd,2004.

3. Vukasović, Božo, „Međunarodna suradnja protivterorizma“, Hrvatski vojnik br. 154., 2007. Internet,http://www.hrvatski-vojnik.hr/; pristupljeno17.12.2011.)

4. Folk, Ričard, Veliki teroristički rat, Filip Višnjić, Beograd,2003.

5. Grifit, Džejms, „Kategorije ‘zločinca i ‘neprijatelja’u sistemu globalnog terorizma“, Terorizam, tematski brojčasopisa Nova srpska politička misao, Nova edicija,vol. XIV, no. 1-2, 2007.

6. Hobsbaum, Erik, Globalizacija, demokratija i terorizam,Arhipelag, Beograd, 2008.

7. Ignjatijev, Majkl, „Sloboda i Armagedon“, Terorizam,tematski broj časopisa Nova srpska politička misao,Nova edicija, vol. XIV, no. 1-2, 2007.

8. Jermalavičius, Tomas, „“Global War on Terrorism“:Rediscovering the Insurgency and CounterinsurgencyTheory“, LITHUANIAN ANNUAL STRATEGIC REVIEW 2006, Instituteof International Relations and Political Science of theUniversity of Vilnius, Strategic Research Center,Vilnius 2007, pp. 27-44, Internet,http://www.lka.lt/EasyAdmin/sys/files/strategic_review2006.pdf (pristupljeno 19.11.2011.)

9. Kelly, E. Robert, „From the ‘Global War on Terror’ toContainment: An Opinion Brief“, Perspectives on Terrorism,Volume II, Issue 4, February 2008, Internet,http://www.terrorismanalysts.com/pt/index.php?option=com_rokzine&view=publication&id=1&Itemid=

436

(pristupljeno 11.12.2011.)10. Ludvík, Jan, „Questioning the Dominance of

Military Means: The Bush Administration’s Fight againstTerrorism“, Central European Journal of International & SecurityStudies, Volume 4 / Issue 1 / May 2010, Special Issue:Europe at 60, Metropolitan University Prague, pp. 199-211, Internet,cejiss.org/issue/2010-volume-4-issue-1/ludvik(pristupljeno 16.03.2012.)

11. Mapping Counterterrorism: A categorization of policies and thepromise of empirically-based systematic comparisons, Transnationalterrorism, Security & the Rule of Law, Deliverable 11,Work package 6, 17. June 2008, Internet,http://www.transnationalterrorism.eu/tekst/publications/WP6%20Del%2011.pdf, p. 6 (pristupljeno 23.04.2012.)

12. Omelicheva, Y. Mariya, „Counterterrorism: theState of Scholarship, Directions for Future DataCollection and Analysis“, Perspectives on Terrorism, VolumeI, Issue 2, Internet,http://www.terrorismanalysts.com/pt/index.php?option=com_rokzine&view=publication&id=1&Itemid=(pristupljeno 15.01.2012.)

13. Petrović, Dragana, „Samoubilački terorizam“, Stranipravni život, 3/2009 (str. 67-108), Institut za uporednopravo, Beograd, 2009, Internet,http://comparativelaw.info/spz20093.pdf (pristupljeno04.03.2012.)

14. Simeunović, Dragan, Teorija politike – rider 1., Udruženje„Nauka i društvo“, Beograd 2002.

15. Stohl, Michael, „The Global War on Terror andState Terrorism“, Perspectives on Terrorism, Special Issue: Under -Investigated topics in terrorism research, June 2008, p. 4-10,Internet,http://www.terrorismanalysts.com/pt/index.php?option=com_rokzine&view=publication&id=1&Itemid=(pristupljeno 04.12.2011.)

16. Theoretical Treatise on Counter - Terrorism Approaches,

437

Transnational terrorism, Security & the Rule of Law,Projects financed by European Commission under theSixth Framework Programme, 19 October 2007, Deliverable10, Work package 6, Internet,http://www.transnationalterrorism.eu/tekst/publications/WP6%20Del%2010.pdf (pristupljeno 20.03.2012.)

Predrag Pavlićević**CONTRIBUTION TO THE ANALYSIS OF THE CONCEPT

OF THE GLOBAL WAR ON TERRORISM

Abstract: Analysis of the global war on terrorism leadsto the conclusion that the debate of the term war – whichcontains the mentioned phrase – leads to understanding ofits meaning, development, purpose or functions,political, ideological and cultural aspects of confictthat is designed, and enables the efficiency estimate ofthis strategic response to terrorism. It is concludedthat the debate about the term, and when it is criticallyintoned can support this concept, its results – as thewar is a formal basis of the concept, and the analysisfocuses on the form. Also, that this concept hasfulfilled its purpose as a strategic project – resultingin a change of the geopolitical picture on strategicallyimportant areas of the word.Key words: counterterrorism concept, USA, geopoliticaldeterminants, Insurgency and Counterinsurgency Theory,war.

** Dr Predrag Pavlićević, Singidunum University, Belgrade, Serbia. E-mail: predrag_pavlicevic@yahoo.com

438

439