Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

DRUŠTVO I JEZIK U JAPANU SPEC. 1

Društveni položaj žene i ženski govor u Japanu

prof. dr Ljiljana Marković

Marija Dabić, 2012/1125, grupa 24

Beograd, 11.01.2014.

Sadržaj

1. Uvod........................................................3

2. Društveni položaj žene i ženski govor u Japanu..............4

1. Položaj žene u Japanu pre i posle Drugog svetskog rata.....4

2. Žena u japanskoj popularnoj kulturi........................8

3. Položaj gejše u društvu...................................10

4. Seksualno nasilje u Japanu................................12

5. Ženski govor u Japanu....................................13

3. Zaključak..................................................15

Literatura....................................................16

2

1. Uvod

Japanska istorija pruža upečatljive primere promena u statusu

žena, povezane sa drugim širokim socijalno-ekonomskim trendovima.

Obrazac braka starog doba u kojem je žena bila u centru doprineo

je tome da žene budu uticajne u religioznom i političkom životu.

Nakon toga, rastuće prihvatanje konfučijanizma i budizma imalo je

uticaj na žensku inferiornost od VI veka nadalje i promenu iz

matrijarhalne u patrijarhalnu porodičnu strukturu. Ipak, žene iz

višeg staleža su bile pismene i zadržale su neka prava (npr.

nasleđivanje imovine) sve do prelaska na ratno orijentisanu

feudalnu ekonomiju s početka XII veka.

Rigidna kontrola društva Edo perioda (1600–1868) povukla je sa

sobom dekrete o ženskoj subordinaciji, međutim, ženski posao uvek

je bio nezamenljiv ne samo u agrikulturi nego i u zanatima koji

su bili u razvoju u gradovima. Među posleratnim promenama u

Japanu, jednu od najznačajnih svakako predstavlja novi društveni

položaj žene. Žena je pre rata bila na veoma niskom nivou u

svakom pogledu, uprkos progresu i modernizaciji u ostalim

oblastima života. Emancipacija žena je bila jedna od prvih stvari

koje je trebalo rešiti u posleratnom japanskom društvu.

3

2. Društveni položaj žene i ženski govor u Japanu

1. Položaj žene u Japanu pre i posle Drugog svetskog rata

“U mnogim zemljama na Istoku, žene su oduvek smatrane nižim

bićima.”1 Muškarci su u svemu bili superiorni, dok je ženama

dužnost bila da čuvaju kuću i brinu se o deci. Iako su japanske

žene uvek imale veću slobodu nego ostale azijske žene, bila je

mala razlika između supruge i služavke. Njihovo mesto je uvek iza

muškarca. Njima ne treba obrazovanje, dovoljno je da se bave

poslovima po kući i razmišljaju kako ugoditi glavi porodice. Iz

tih razloga u nekim porodicama i danas vlada pravilo da se žene

kupaju poslednje.

Yamato nadeshiko je pojam kojim se opisuje idealizovana japanska

žena, brižna i poslušna domaćica, uvek na usluzi prvo svom

suprugu, zatim deci i starijim članovima porodice. Povrh svega,

od nje se očekuje da bude jednako lepa, poželjna i verna. Ovakva

očekivanja od žene potiču iz Edo perioda. Zahvaljujući budizmu

koji je tada procvetao, položaj žene u japanskom društvu je

postao loš. Označene su kao nečiste zbog menstrualnog ciklusa i

rađanja, pa ih je kao takve trebalo držati dalje od svetih mesta.

U Meiđi (Meiji) periodu (1868 - 1945) dolazi do nasilne

modernizacije japanskog agrarnog društva, vlada razmišlja kako da

1 Šantić V. (1961), Japan, Kultura, Beograd, str. 190.

4

se zaštiti od preteranog uticaja Zapada i smišlja idealnu

formulu kontrolisanja mase. Na dnu piramide nalazi se pojedinac,

jedinka najmanje vrednosti. Tek stupanjem u brak i osnivanjem

porodice, pojedinac postaje uvažena karika lanca. Skup porodica

čini naciju pod pokroviteljstvom cara uzdignutog do božanskog

statusa. Socijalna struktura starih samurajskih

porodica baziranih na poštivanju oca na taj način je preživela u

svim segmentima ove hijerarhije. I pored neverovatnog napretka

Japana kao moderne države posle reforme cara Meiđija od 1868.

godine, položaj žene ostao je manje-više isti i regulisan je

zakonima; ono što žena donese u brak postaje muževa svojina, a u

slučaju muževljeve smrti, ta dobra se prvo raspodeljuju muškim

naslednicima koji kasnije odlučuju koliko će od toga pripasti

majci. Do 1873. godine, žena nije mogla da raspolaže svojom

imovinom bez saglasnosti muža i nije imala pravo na razvod braka.

Muškarac je mogao da se razvede kad god je hteo, dok žena nije

mogla čak ni kada je bila žrtva nasilja. Muž je takođe zakonski

mogao imati koliko god želi konkubina i one su mogle ući u

porodicu punopravno kao i žene. Sinovi konkubina imali su veća

prava i sticali bolji tretman nego kćeri supruga. Od japanske

supruge očekivala se čestitost i vernost, a zauzvrat im se davao

poseban bodež kako bi mogle same sebi presuditi ako učine nešto

nepromišljeno. To je dovodilo do velikog broja samoubistava kada

su udate žene bile silovane.

Ovo razdoblje japanske istorije u poređenju sa ranijim, ipak se

smatra napretkom. Ostvarena je mogućnost edukacije žena, iako se

5

uglavnom radilo o devojačkim školama u kojima se podučavalo kako

biti dobra žena svom mužu i dobra majka svom sinu.

Tokom Drugog svetskog rata, od žena se ponovo očekivalo da budu

podrška muževima i sinovima, ovoga puta u borbi za zemlju i cara.

Vlada je ponovo igrala ključnu ulogu, organizujući žene pod

sloganom “nije mi potrebno ništa dok se rat ne završi”. Sve je

bilo podređeno uspehu u ratu, od propagandnih poruka u novinama i

na radiju do “čestitki” kojima se ženama čiji su muževi i sinovi

poginuli u ratu čestitalo na polaganju života u čast nacije i

samog cara. Žene su se čak pismeno morale i zahvaliti na ovakvim

vladinim porukama. Nije bilo dopušteno nikakvo drugačije

razmišljanje, a kamoli delovanje, osim slepe poslušnosti i

izvršavanja nametnutih dužnosti. Šok poraza u ratu i atomske

bombe na japanskom tlu nakon kojih car potpisuje kapitualciju,

doveo je do konfuzije na svim nivoima u društvu. Posleratni

period posebno je bio težak za žene; do sada im se nalagalo da

ostaju kod kuće i pomažu svojim muževima i sinovima, a sada

dolazi demokratija, gde su mogle da čine šta žele – sloboda im je

bila zagarantovana. Deo žena uključio se u izgradnju Japana po

modernim principima demokratije, ali za veći deo žena to je bilo

premalo vremena za takvu drastičnu promenu. Uporedo sa revizijom

raznih zakona koji su se odnosili na sve oblasti života novog

Japana, tj. na sprovođenje politike čiji je cilj bio poboljšanje

položaja žene u društvu, i same žene su, i pojedinačno i preko

svojih organizacija, ulagale napore za poboljšanje svog položaja.

6

Na opštim izborima za članove parlamenta 1946. godine žene su

prvi put u japanskoj političkoj istoriji izašle na birališta s

pravom glasa. Od tada se na svim izborima broj ženskih glasača

stalno povećavao. Preko dvadeset žena narodnih poslanika nalazilo

se u to vreme u Gornjem i Donjem domu, oko petsto u

prefekturalnim i gradskim skupštinama, dok je preko predeset

hiljada žena bilo angažovano, putem izbora ili naimenovanja, u

odborima za prosvetu Komesarijata za građanske slobode itd.

Nekolike članice parlamenta su bile naimenovane i za ministra,

čak je i jedan ministarski resor dodeljen ženi.

Šezdesetih godina stvoreni su novi ideali japanskog društva; nema

više bespogovornog služenja božanskom caru, vlada je sada tu kako

bi im samo dala upute o prilagođavanju novonastaloj slobodi u

odlučivanju. Nakon Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine, Japan

je ponosno mogao pokazati svoju transformaciju. Zemlja koja je

izgubila rat pre dvadeset godina postala je ekonomski div, a

masovna proizvodnja i potrošnja uverile su japanske žene da im je

potreban novac, da treba da pronađu muškarca koji zarađuje ili da

ga same zarade. Porodice su postale samostalne zajednice u kojima

muževi još uvek naporno rade, dok su im žene potpora. Sve više

ljudi odlazi da živi u gradovima, dok farme i seoska domaćinstva

ostaju ženama i starijim članovima porodice. Za muškarce je

postalo bitno zaposliti se u dobrostojećim preduzećima, dok se

deca posvećuju učenju, razmišljajući o ulasku u jednako dobre

firme kao i njihovi očevi. Time počinje faza stvaranja

takmičarskog društva Japana.

7

Statusi japanske porodice šezdesetih se drastično

menjaju, tehnološke novotarije se moraju imati, jer štede vreme i

olakšavaju život brzog tempa. Mnoge žene su se pronašle u tim

novim idealima i nisu stigle razmišljati o vanbračnim aferama ili

razvodima. Još uvek su bile na neki način one stare yamato

nadeshiko. Odnos sa osobom suprotnog pola dugo se smatrao

nepristojnim. Pre rata japanske devojke i momci do veridbe nikad

nisu smeli ostajati sami bez nadzora starijih; dogovoreni brakovi

bili su još uvek uobičajeni, a držanje za ruke i ljubljenje u

javnosti veliki tabui japanskog društva.

Sedamdesetih godina japansko društvo čini 90% srednje

klase. Zasićenost materijalnim dobrima uverila je japansku ženu

da nije prioritet imati porodicu kakvu su imali njihovi roditelji

rođeni nakon Drugog svetskog rata; odbijaju biti yamato nadeshiko,

ne žele svođenje života na sedenje kod kuće i čekanje da im se

muž vrati s posla. Mediji preuzimaju ulogu kreiranja idealne

porodice, postaje moderno udati se za muškarca s dobrim

primanjima, živeti u udobnom domu punom tehnoloških noviteta, a

decu usmeravati na visoke škole. Časopisi i televizija počinju

problematizovati odnose između starih i novih porodica,

prvenstveno odnose snaje i svekrve. Devojka udajom mora mladićevu

porodicu prihvatiti kao svoju, biti poslušna i na usluzi prvo

mužu zatim njegovim roditeljima. Nova idealizovana porodica treba

se sastojati samo od muškarca, žene i njihove dece, ali ovakva

porodica uskoro počinje osećati i prve probleme. Muškarac kao i

do sada ostaje stub porodice, puno radi i dolazi kući izmoren,

8

željan pune ženine pažnje. Ovakvo razmišljanje proteže se još od

XVIII veka kada je muškarac bio zakonski odgovoran za svoju

porodicu. Oslobođenjem žena od obaveza nametnutih kroz istoriju,

muškarac više ne dobija dovoljnu nagradu za sav stres koji

proživljava na poslu pa nadoknadu traži u vanbračnim

aktivnostima. Sedamdesetih su postala popularna poslovna

putovanja u Južnu Koreju, prikriveni prostitucijski turizam na

nivou kompanije kako bi se smanjio stres muških zaposlenika. Na

ovakav tip muške nevernosti veći deo japanskog društva gledao je

mirno, očekujući da se žene neće buniti dokle god ih

muževi finansijski izdržavaju. Ovakvi slučajevi kod žena su

dovodili su do frustracija, osećanja usamljenosti, nevoljenosti i

gubljenja interesa za decu. Problemi u novoj porodici narasli su

i do takvih razmera da su se počela deca ostavljati u ormarićima

za prtljag po železničkim stanicama, koja su nazvana coin locker

babies  (koinrokkā beibīzu). Japansko društvo vrlo brzo je reagovalo

okrivljujući japanske žene za gubitak majčinskog instinkta, ne

mareći previše za vlastiti zakonski dopušten abortus.

Za vreme Drugog svetskog rata žene su na raznim poslovima menjale

muškarce, međutim, posle rata broj zaposlenih žena nije se

smanjio. Osamdesete su dovele do velikog povećanja broja

zaposlenih žena, kojih je po ukupnom broju sada više nego

domaćica, pre svega pod pritiskom ekonomskih teškoća, a zatim i

pod uticajem opšte težnje za emancipacijom žena. Teško je naći

jedno zanimanje u kome nisu angažovane žene. Najviše ih je

zaposleno u fabrikama, naročito tekstilnim. Veliki broj

9

zaposlenih je u kancelarijama, trgovinama, privatnim kućama itd.

Savremena Japanka najčešće ne napušta svoj posao ni kad se uda.

Ovakva kretanja primorala su vladu na menjanje starog zakona po

kojem žena mora prekinuti radni odnos pri stupanju u brak. Sama

porodica još više je pod pritiskom, posebno deca koja postaju

usamljena, a time i predmet zadirkivanja, što će kasnije prerasti

u maloletničko nasilje u školama.

Velika reforma u prosvetnom sistemu posle Drugog svetskog rata

potpuno je izjednačila žene s muškarcima. U svim školama sada

postoje mešovite učionice. Muškarac i žena imaju ista prava pri

stupanju u brak, u odlučivanju o razvodu i nasledstvu. Oni više

ne stupaju u brak radi interesa porodice, niti ih roditelji mogu

prisiliti da se venčaju po njihovom izboru. Mnogi stupaju u brak

iz ljubavi, ali ipak nastoje da to ne bude protivno želji

roditelja. Međutim, ima još mnogo slučajeva sklapanja braka preko

posrednika.

Danas Japanka ima ista prava kao i muškarac, kao i široku slobodu

na svim poljima života, koju joj garantuje novi ustav koji

propisuje jednakost nad zakonom i poštovanje ličnosti bez obzira

na pol. Pravo glasa dato je svim ženama koje imaju dvadeset ili

više godina, i svaki položaj u društvu podjednako je otvoren za

oba pola. U pogledu školovanja garantovane su apsolutno iste

mogućnosti kao i muškarcima, a što se tiče zanimanja, nema posla

koji je zabranjen ženama, sem opasnog i štetnog, a ustanovljen je

i princip jednake plate za isti rad, bez obzira na pol. Stari

10

porodični sistem isključivo patrijahalnog karaktera je ukinut, a

u porodici utvrđen pristup jednakosti polova, kao i sloboda

venčanja i razvoda, nasledno pravo, očinske prerogative itd.

Ovakav izmenjen položaj u društvu današnjoj japanskoj ženi donela

je velika društvena reforma, sprovedena u poraženom Japanu posle

Drugog svetskog rata, i to joj garantuju novi ustav i mnogi novi

zakoni doneti na osnovu njega. Međutim, to ipak ne znači da se

položaj Japanke praktično iz korena promenio. Ona još nije

potpuno oslobođena mnogih feudalnih običaja, naročito u ruralnim

mestima. Čak i danas mnoge žene ulaze u kuću, auto ili radnju

posle svojih muževa i izlaze posle njih. Žena mnogo teže dobija

zaposlenje nego muškarac istih kvalifikacija i često je slabije

plaćena od muške radne snage, i pored zakonskog principa “jednake

plate za isti rad”.

U Japanu danas postoje mnoge ženske organizacije sa desetinama

miliona članica. Najveća je Federacija oblasnih ženskih klubova,

poput Opšteindijskog kongresa žena ili organizacije PERWARI u

Indoneziji. Federacija ima sedam miliona članica. Današnje

organizacije japanskih žena potpuno se razlikuju od organizacija

za vreme rata, koje su služile isključivo interesima

militarističke vlade. Danas su to dobrovoljne organizacije koje

ponekad vrše pritisak na vladu da preduzme izvesne mere ili da

promeni neku svoju odluku.

11

2. Žena u japanskoj popularnoj kulturi

Do Izumo no Okumi (oko 1571–1615), plesačice koja je otvorila put

predstavama koje su se smatrale “čudnim” (kabuki), popularna

kultura bila je oksimoron. Kulturom se smatralo samo ono što je

drevno, elegantno, svečano, iznijansirano, prefinjeno, klasično i

ekskluzivno. Kultura podrazumeva nešto što prevazilazi buku, a

običan narod nije imao nikakvog udela u tome. Oni su imali svoje

zabave, nepristojne i nalik cirkusu, koje su im pružali lutajući

muzičari, plesači, pevači balada, lutkari, akrobate, mačevaoci,

treneri životinja i dr.

Pre ujedinjenja Japana 1603. godine, bilo je malo toga čime se

narod bavio pored najosnovnijih potreba za preživljavanjem ili

vojevanjem za svoje vladare. Nakon što je zavladao mir, za njim

je sledila i promena. Došlo je do masovne pismenosti, štampe i

prosperitetne trgovačke klase. Uskoro je običan svet čitao

romane, posećivao predstave i uživao u raznim oblicima popularne

kulture. Do osamdesetih godina, kultura u Japanu bila je visoka,

ako ne i korporativna, dok je popularna kultura bila isključivo

periferalna.

Početkom devedesetih, žene počinju osećati da im nešto nedostaje.

Pojavljuje se josei (manga stripovi za žene), a TV serije otvoreno

propagiraju vanbračne pustolovine. Žene koje nisu u braku počinju

kopirati muškarce tražeći romanse na putovanjima u strane zemlje.

Tako je došlo do stvaranja još jednog stereotipa – razmišljanja o

12

Japankama kao o ženama koje ne nalaze dovoljno ljubavi u svojoj

zemlji. Nekako u to vreme u Japanu počinje era pokazivanja

ženskog tela, pojavljuju se prve necenzurirane slikovnice za

odrasle i prvi otachidai plesni klubovi u kojima su žene mogle

plesati razgolićene i time sticati veliki krug muških

obožavatelja. Žene ovde nisu plesale zbog novca, već zbog same

želje pokazivanja svog tela. Polako se stvarao kult privlačenja

muškaraca mladim ženama i svaka naredna generacija nastojala je

pomeriti tu granicu godina još niže. To je dovelo do toga da se

danas Japanke užasavaju starosti. Samo društvo postavilo je

vrednosti na taj način da jedino mladost vredi i da se čitava

industrija zabave i pop kulture okreće mladima i onima koji

nastoje zadržati tu mladost po bilo koju cenu. Sredinom

devedesetih započelo je i sponzorsko izlaženje, enjo kosai trend u

kojem stariji muškarci nude novac ili skupu odeću mladim i lepim

devojkama u zamenu za zajedničke izlaske koji mogu, ali i ne

moraju uključivati seksualne odnose.

Brza modernizacija i recesija devedesetih stvorile su od

Japanki energetične i odlučne žene. Stereotip poslušnih yamato

nadeshiko zamenio je stereotip Japanki koje su otišle u Ameriku iz

raznih pobuda i u Japan donele crnačku kulturu, ali s njom i

drogu i seksualnu dekadenciju koja i dan-danas postoji u

kvartovima poput Ropongija (Roppongi) ili Šibuje (Shibuya).

Japansko društvo je takvim ženama dalo pogrdan naziv “žuti

taksi” (žene koje prihvataju seksualne odnose sa bilo kim).

Situacija nakon Drugog svetskog rata sada se u potpunosti

13

promenila. Veliki broj bogatijih Japanki danas opseda američke

vojne baze i turističke destinacije na Pacifiku kupujući ljubav

muškaraca novcem i darovima.

Japanska današnjica je puna uspeha i živosti. Širi se,

pretvarajući ljude širom sveta u ljubitelje japanskih stripova

(manga) i animacije (anime). To predstavlja novu ulogu za tiho,

introvertno japansko društvo. Uloga žena u japanskom društvu

česta je tema komentatora o stanju savremenog Japana. Iako je

važno uzeti u obzir analize statistika i anketa, važno je i

primetiti kako popularna kultura definiše savremenu japansku

ženu. Kao posledica toga, manga i anime mogu se, kao oblik

popularne kulture, koristiti za analizu društvenog položaja žena

u Japanu. Kroz proučavanje predstave žena u japanskoj animaciji

tokom proteklih desetak godina, možemo početi da identifikujemo

uloge žena u savremenom japanskom društvu.

3. Položaj gejše u društvu

Gejša (geisha) je izvesna atrakcija Japana, ali uglavnom nije ono

što se o njoj obično misli na Zapadu. “Ona je profesionalna

razbibriga Japanaca, njihova potreba a ne atrakcija, žena čija je

profesija da dočekuje goste na banketima i poslovnim večerama, i

da ih okružuje prijatnom atmosferom, sa svim dostojanstvom u sebi

i sa puno japanskog poštovanja oko sebe, najbolja zabava za

14

umornog japanskog poslovnog čoveka kakvu ne može da nađe u

problematici i navikama domaćeg života.”2

Gejše se u Japanu pojavljuju kao profesija tek oko 1775. godine,

kada su prostitutke iz čuvene Jošivare (Yoshiwara), današnjeg

tokijskog distrikta, počele da pevaju narodne pesme i sviraju

instrument sa tri žice (shamisen).

Patroni gejša su s početka bili uglavnom trgovci (niži red

japanskog feudalnog društva), ali kako je institucija gejša

postajala sve čvršća, a one sve talentovanije, samuraji (najviša

kasta japanskog feudalnog perioda) počeli su takođe da zalaze u

njihove kuće i da im postaju patroni. Do kraja feudalizma gejše

su svojim šarmom, duhovitošću i inteligencijom stekle svoj

značaj u japanskom načinu života. Gejša je bila žena od poverenja

i potpuno lojalna svojim patronima. Nekad su održavane vežne

političke konferencije i intimni sastanci velikih poslovnih ljudi

u prisustvu po nekoliko gejša u njihovim kućama, ali je bilo

nemoguće da se i za jednu reč otuda sazna preko gejše. Mnoge su

bile direktno posvećene u najveće političke tajne kroz članove

vlade i visoke vojne ličnosti koje su bile njihovi patroni.

To je bilo doba procvata gejša. Poznate gejše u tom razdoblju

bile su fine devojke iz uglednih porodica. Neke su postajale

ljubavnice svojih moćnih patrona i za njih su se posle udavale,

ali bi svaka koja bi se spustila ispod nivoa koji je dolikovao

gejši bila odmah isključena iz svog društva. Gejše su bile2 Šantić V. (1961), Japan, Kultura, Beograd, str. 193.

15

dostupne samo privilegovanim članovima društva, pa su zato i same

bile privilegovane.

Oko 1800. godine stari tip gejši počeo je da iščezava. Marš

progresa i prodor zapadnjačkih shvatanja u Japan u to vreme bili

su odveć hladni za toplu atmosferu u kojoj su cvetale gejše.

Njihov centar pomerio se iz Jošivare bliže srcu Eda. Ipak, zvučni

poziv gejše kao umetnice postajao je sve manje privlačan za

savremenu japansku ženu. Njihovom položaju štetile su i

prostitutke, takozvane pan-pan devojke koje su opsedale američke

baze. Svet kroz oči Japanaca i Japan kroz oči sveta su se

drastično menjali tokom Drugog svetskog rata; Japanci su zbog

okupacije imali loše mišljenje o Amerikancima – personifikaciji

čitavog zapadnjačkog sveta, a svet je imao loše mišljenje o

Japankama. Smatrao ih je prostitutkama najviše zbog pan-pan

devojaka sa kojima su ih stranci mešali. Žene koje su izgubile

svoje kuće, porodice, muževe i decu pokušavale su preživeti i

jedan deo njih odlučio se za prodaju svojih tela.

Posle Drugog svetskog rata položaj gejše nešto se izmenio. Zakon

je propisao da devojka ne može ući u taj poziv pre svoje

šesnaeste godine. U novim, demokratijskim odnosima u posleratnom

japanskom društvu one imaju mnogo veće šanse da posle izvesnog

vremena postanu samostalne. Gejše nisu više primorane da budu

zaposleno direktno kod neke mama-san, nego su učlanjene u svoje

udruženje i imaju svoju centralnu kancelariju. Kada neki restoran

treba da priredi večeru sa gejšama, telefonira u kancelariju

16

uređenja, a gejša se zatim tamo pojavljuje vozeći se rikšom. Pred

restoranom je dočekuje čitava svita, a ona će uvek, kako to

dolikuje gejši, koračati sitno i graciozno i gledati samo preda

se.

4. Seksualno nasilje u Japanu

Aktivisti i advokati kažu da je odnos prema prema žrtvama nasilja

u Japanu i dalje hladan. Ovo je društvo koje veruje da je žena

kriva, da je dala muškarcu povoda, da laže ili da je mogla da

uzvrati. Kampanje ženskih grupa i promene zakona olakšale su

žrtvama nasilja da progovore i preduzmu zakonske mere protiv

počinilaca, ali mnoge i dalje ćute zbog stida ili straha od osude

i kritike. Zatvorske kazne i kompenzacija ne uspevaju adekvatno

da reflektuju patnju žrtava, što je znak da se u japanskom

društvu kojim dominiraju muškarci silovanje i dalje kažnjava

blago.

Rape culture (eng. rape – silovanje; culture – kultura, kultivacija)

je internacionalni problem; koncept koji povezuje silovanje i

seksualno nasilje sa kulturom društva u kojoj stavovi i prakse

normalizuju, tolerišu, opravdavaju, ignorišu, pa čak i podržavaju

silovanje. U slobodnom prevodu moglo bi se reći da takva društva

“kultivišu”3 silovanje. Neki od primera ovog koncepta u društvu

koje toleriše silovanje su: prebacivanje krivice na žrtvu,

trivijalizacija seksulanog napada, seksualno eksplicitne

3 Nasilje nad ženama kroz oči medija, Sigurna kuća. <http://sigurnakuca.net/vesti.396.html >

17

pošalice, tolerancija seksualnog uznemiravanja, davanje lažnih

statistika o incidentima, osuđivanje žrtvine odeće, mentalnog

stanja i motiva, definisanje “muževnosti” kao dominantne i

seksualno agresivne, definisanje “ženstvenosti” kao submisivne i

seksualno pasivne, pritisak na muškarce da što pre stupe u

seksualne odnose, a na žene da ne deluju hladno i nedostupno,

pretpostavlja se da samo promiskuitetna žena može biti silovana i

da muškarci ne mogu biti silovani (ili da samo slabi muškarci

mogu biti silovani), odbijanje da se optužbe silovanja shvate

ozbiljno, učenje žena kako da ne budu silovane, umesto muškarce

da ne siluju itd. Rape culture je okruženje u kome silovanje

preovladava i u kome se silovanje oprašta i opravdava u pop

kulturi i medijima. Nastavlja se kroz upotrebu mizoginičnog

jezika, objektifikacije ženskog tela, romantizacije i

glamuralizacije seksualnog nasilja, čime se stvara društvo koje

zanemaruje prava i sigurnost žena.

Iako je zemlja sa relativno niskom stopom kriminala, ni Japan

nije uspeo da izbegne ovaj problem. Rape culture utiče na svaku ženu

i predstavlja degradaciju i ograničavanje prava svih žena. Većina

devojaka i žena plaše se silovanja, dok je kod muškaraca potpuno

drugačija priča. Tako silovanje funkcioniše kao moćno sredstvo

kojim se cela ženska populacija drži u poziciji subordinacije.

Ipak, sistem polako počinje da se menja i sve više žena izlazi na

sud sa svojim slučajevima i prijavljuje nasilje u porodici. Japan

je 2000. godine ukinuo pravilo koje je onemogućavalo žrtvama

18

seksualnog zločina da pokrenu krivični postupak u slučaju da je

prošlo šest meseci od identifikovanja osumnjičenog – vremensko

ograničenje koje su grupe žrtava godinama pokušavale da promene.

Legislativa iz 2004. godine omogućava ženama da traže sudske

zabrane prilaženja za svoje muževe koji su ne samo fizički

nasilni, već vrše seksualno zlostavljanje, uključujući i prisilni

seks. Žene sada u sudnice mogu doći u pratnji advokata, a žrtve

seksualnog nasilja mogu takođe da svedoče van sudnice, preko

video snimka.

5. Ženski govor u Japanu

Jezik je imao veoma važnu ulogu u međunarodnoj i kulturnoj

politici Japana. Pitanja vezana za jezik oduvek su blisko

povezana i sa određenim globalnim tehnološkim napretkom, kao i sa

iskustvima manjinskih grupa u samom Japanu. Mnogo ljudi u Japanu

želi da japanski postane internacionalni ili svetski jezik. Da bi

se to dogodilo, potrebno je da se razvije drugačije mišljenje o

globalnoj upotrebi jezika.

Kulturne podgrupe među govornicima japanskog jezika koriste razne

varijante jezika kao vrstu koda kulturnog identiteta. Namera je

da odvoje, a nekad i isključe one koji ne pripadaju toj kulturi.

Dobro su poznate varijacije kada je u pitanju pol govornika.

Određene specifične konverzacije potvrđuju pol govornika, ali se

mogu koristiti i za ruganje određenom polu. To se ponekad koristi

kada muškarci homoseksualci koriste obeležja ženskog govora, ili

19

transseksualaca kada žele da igraju žensku ulogu (onesan – velika

sestra). U pitanju je onesan kotoba ili “govor velike sestre”, koji

označava njihovu promenu pola. U drugim slučajevima, kao npr. kod

stranaca, takav govor može biti nenameran.

Najveća razlika nalazi se u upotrebi oblika glagola, ličnim

zamenicama, rečeničnim partikulama i u upotrebi počasnih izraza.

Muškarci koriste kratke, nelične oblike glagola i njihove

imperative u govoru u neformalnim situacijama. Ličnu zamenicu ore

koriste samo muškarci, dok žene koriste watashi ili atashi. Određene

rečenične partikule koriste samo žene (npr. wa sa uzlaznom

intonacijom), druge samo muškarci (npr. zo).

Žene tradicionalno koriste više počasni govor od muškaraca, a

određeni broj Japanki namerno podiže svoj glas. Shibamoto je

1985. godine otkrio da žene često preokreću uobičajen red reči,

stavljajući subjekat posle predikata, i izostavljaju partikule

više nego muškarci.

Poslednjih godina čini se da se jaz smanjuje. Okamoto izveštava o

fenomenu devojaka koje koriste odsečan muški stil govora koji

inkorporira konačne rečenične partikule. Uglavnom je reč o

nevenčanim devojkama, studentkinjama univerziteta.

Od 1990. srednjoškolke su koristile boku, zamenicu u prvom licu

koju su nekada koristili muškarci. To je nekada bilo ograničeno

na period školovanja, ali se u poslednje vreme koristi i po

završetku škole.

20

Došlo je i do određenih promena nekih počasnih reči u neformalnom

kontekstu. Pošto se u izveštaju Nacionalnog jezičkog saveta iz

1952. godine kritikuje preterana upotreba počasnih reči i

eufemizama kod žena, slično istraživanje sprovedeno je 1990-ih

godina. Rezultat je bila jednakost upotrebe između polova po ovom

pitanju. Naravno, razlike su i dalje ostale, ali su bile manje

nego ranije.

Nažalost, u govoru oba pola i dalje se koriste reči i fraze koje

žene prikazuju stereotipno ili sa predrasudama. Npr. “Onna no

ichinen iwa omo toosu (Upornost žena prodire kroz kamen; iako žene

deluju slabašno i bespomoćno, one su opsesivne i osvetoljubive)”,

“Onna wa bakemono (Žene su čudovišta; žene su sposobne da menjaju

svoj izgled pomoću šminke i odeće)”, “Onna no chie wa ushiro e mawaru

(Ženska pamet se okreće unazad; žene su spore i ne mogu da

razmišljaju brzo)”; “Otoko wa matsu, onna wa fuji (Muškarac je bor,

žena je visterija; žena je zavisna od muškarca baš kao visterija,

robusna penjačica sa belim ili ljubičastim cvetovima koja se

obmotava oko bora) i “Otoko wa dokyoo, onna wa aikyoo (Muškarci bi

trebalo da budu smeli, a žene očaravajuće).”4

4 Takemaru N. Women in the Language and the Society of Japan: the Linguistic Roots of Bias

21

3. Zaključak

Reforma posle rata bila je odveć grandiozna za japanski

konzervatizam i navike, ali upravo je ona uzdrmala japansko

društvo i pokrenula ženu iz njene vekovne ropske potčinjenosti

muškarcu. Ako ta reforma još ni izdaleka nije sasvim emancipovala

japansku ženu, nesumnjivo je postavila čvrste temelje za njenu

buduću emancipaciju koju više ništa ne može zaustaviti.

Tradicionalna uloga žena sada je postla opcija, baš kao što je i

izbor karijere ili preduzetništva. Ono što je pozitivno jeste što

je drugi izbor postao direktno ili indirektno zastupljeniji u

proizvodima pop kulture kao što su manga i anime. Japanska pop

kultura je široko rasprostranjena i nudi različita predstavljanja

žena. Njene proizvode konzumiraju sve starosne grupe.

Alternativna uloga žena sluti dobro za budućnost Japana, jer se

prikazuje za oba pola “kulture narodnih masa” ili taishu bunka.

Japanska žena danas je kompleksan pojam i da bi se razumeo u

potpunosti, potrebno je srušiti predrasude i zaobići stereotipe.

Japanska žena nije ili yamato nadeshiko ili “žuti taksi” – nisu sve

Japanke mlade, niti hodaju u dizajnerskoj odeći. Japanke su

najdugovečnije žene na svetu i veći deo njih je između

četrdesetih i osamdesetih godina života. One danas žive na

različite načine i posmatraju svet oko sebe u širokom rasponu –

22

od detinjeg optimizma, do krajnjeg pesimizma, a postoje jaki

istorijski razlozi zašto je to tako.

23

Literatura

1. Boden, Sean. Women and Anime.

<http://www.nausicaa.net/miyazaki/essay/files/SeanBoden_WomenandAnime.pdf

> 21.12.2013.

2. Vojvodić, Marija. Japan uzduž i popreko. Podgorica:

Montenegropublic. ITP “UNIREKS” – Nikšić, 1995.

3. Marković, Ljiljana. Jezik i društvo u Japanu.

4. Takemaru N. Women in the Language and the Society of Japan: the Linguistic

Roots of Bias. McFarland & Company, Inc. 1964.

5. Fujioka, Chisa. Little sympathy for rape victims in Japan.

Reuters. <http://www.reuters.com/article/2007/05/15/us-japan-

rape-idUST17815620070515> 21.12.2013.

6. Hern, Lafkadio. Japan: pokušaj tumačenja. Beograd: Kokoro, 2012.

7. Šantić, Vojin. Japan. Beograd: Kultura, 1961.

8. Japan’s first pop culture, Japan Times.

<http://www.japantimes.co.jp/life/2011/02/13/general/japans-

first-pop-culture/#.UrXvwdL1k_1> 21.12.2013.

9. Nasilje nad ženama kroz oči medija, Sigurna kuća.

<http://sigurnakuca.net/vesti.396.html> 21.12.2013

10.Rape culture, Marshall University.

<http://www.marshall.edu/wcenter/sexual-assault/rape-culture/> 21.12.2013.

11.Rape Culture in Japan and GACKT Fans, Wordpress.

<http://jrgordonjet1.wordpress.com/2013/05/21/rape-culture-

in-japan-and-gackt-fans/> 21.12.2013.

24

12.Rape Victim Presses Case of Police Abuse in Japan. Women’s

News. <http://womensenews.org/story/the-world/090102/rape-

victim-presses-case-police-abuse-japan#.UrXvoNL1k_2>

21.12.2013.

25