Železnička kriza iz 1908. godine: Srbija, velike sile i Balkansko pitanje, III poglavlje / Railway...

Универзитет у Београду

Факултет политичких наука

Мастер академске студије политикологије - мастер међународних студија

Модул: Међународна политика

Мастер рад

Железничка криза из 1908. године: Србија, велике силе и

балканско питање

Ментор: Кандидат:

проф. др Љубинка Трговчевић - Митровић Владислав Лилић, 131/2013

Београд, август 2014.

2

Садржај

УВОД 3

I НЕЗАВИСНА СРБИЈА И БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ (1878-1906) 6

1. Србија под аустроугарском сенком у годинама колебања (1878-1903) 8

2. Монархија у борби за опстанак - Аустро-Угарска као балкански актер после Берлинског

конгреса 18

3. Обрт у Београду - Србија од династичке смене до Царинског рата (1903-1906) 24

II ПОЛИТИЧКИ АСПЕКТИ РАЗВОЈА ЖЕЛЕЗНИЧКЕ МРЕЖЕ НА БАЛКАНУ ДО 1908.

ГОДИНЕ 35

1. Србија и железничко питање 36

2. Балканске државе, европске силе и железничко питање 39

III ЖЕЛЕЗНИЧКА КРИЗА ИЗ 1908. ГОДИНЕ 44

1. Последњи мађионичар - Еренталова балканска политика и железничко питање 45

2. Статус Новопазарског санџака (1878-1908) 54

3. Прва фаза Железничке кризе - Еренталов exposé и реакције европских кабинета 57

4. Одговор Београда 70

5. Друга фаза Железничке кризе - ка Младотурској револуцији 75

IV ЕПИЛОГ - ЖЕЛЕЗНИЧКО ПИТАЊЕ ОД РЕВАЛА ДО КРАЈА АНЕКСИОНЕ КРИЗЕ

(ЈУН 1908 - АПРИЛ 1909) 82

1. Дух Ревала и Младотурска револуција 82

2. Железничко питање у Анексионој кризи 84

ЗАКЉУЧАК 91

БИБЛИОГРАФИЈА 93

ПРИЛОЗИ 100

44

III Железничка криза из 1908. године

Успостављена аустро-руска сарадња у балканским питањима је функционисала

без превише тешкоћа све док су спољне послове два велика царства водили грофови

Ламздорф и Голуховски. Међутим, 1906. година доноси озбиљне промене - нови

министри спољних послова Аустро-Угарске, Ерентал, и Русије, Извољски, имају битно

другачија виђења спољнополитичких приоритета од својих претходника. Поред тога,

сам систем међународних односа поприма другачије одлике. Руско одсуство из

европских збивања и базирање аустро-руске сарадње на питању заједничке контроле

реформног процеса у Македонији омогућили су живот Споразума из Мирцштега

(1903). Промена ширег дипломатског контекста узрокована руским поразом у рату са

Јапаном и унутрашњим немирима из 1905. године, као и враћање руске спољне

политике балканским и европским збивањима, знатно утичу на природу односа Беча и

Петрограда. Аустроугарска и руска дипломатија ће у периоду након 1906. године

постпено напуштати нелагодни однос базиран на међусобном неутралисању својих

балканских интереса и заузети правац отвореног ривалства. Уметнут у опште оквире

дипломатске интеракције великих сила, овакав развој аустро-руског односа ће, у

великој мери, допринети почетку Првог светског рата.

А. П. Извољски постаје министар спољних послова царске Русије у мају 1906,

уверен да пред њим лежи задатак да спречи германску хегемонију у Европи. Убеђени

конституционалиста, Извољски је опредељен за сарадњу са западноевропским

силама.176

Oн је западњак, ослобођен, у додиру са англосаксонским политичким

позитивизмом, од fatras romantique пансловенства.177

Са друге стране, Ерентал, крајње

конзервативан, дубоко је одан идеји Хабзбуршке монархије и спреман да енергично

ради на њеном поновном уздизању у статус европске силе, која би према свима стајала

у положају d'égal à égal. Као аустроугарски амбасадор у Петрограду (1899-1906),

Ерентал увиђа нужност уређивања односа са Русијом тако да они не штете виталним

(балканским) интересима Монархије. Овако дефинисани приоритети двојице министара

указују на долазеће тешкоће у одржавању у животу аустро-руског детанта.

176

Kodet, Roman, "The Sanjak Railway Crisis", Prague Papers on the History of International Relations, vol.

XIII, 2008, p. 179. 177

Поповић, Димитрије, Извољски и Ерентал: дипломатске успомене из Анексионе кризе, op. cit, стр. 5.

45

Хладан, ћутљив, на положају од октобра 1906, нови аустроугарски министар је

пустоловни дипломата.178

Вољан да ризикује, да преузме једну позитивну политику,

високо вреднујући личност и дело кнеза Метерниха, Ерентал представља човека

спремног да Аустро-Угарску одлучним међународним захватима изведе из процеса

лаганог опадања моћи и угледа.179

Управо један такав захват произвеће у јануару 1908.

године Железничку кризу. Отуда, неопходно је подробније се упознати са основним

смерницама Еренталове спољне политике и разумети место које покретање Железничке

кризе заузима у његовој дугорочној дипломатској оријентацији. Без познавања

Еренталовог политичког програма немогуће је у потпуности спознати динамику развоја

балканског питања, и са њим повезаних дипломатских криза у периоду до 1906. до

1912. године. Зато ово поглавље започиње излагањем о плановима барона, касније

грофа, Алојза Лексе фон Ерентала као аустроугарског министра спољних послова.180

1. Последњи мађионичар - Еренталова балканска политика и

железничко питање

Еренталово жустро оживљавање железничког питања 1908. године нe

представља један изолован и површан дипломатски маневар, већ саставни сегмент

његове шире спољне политике.181

Иницијално држање новог аустроугарског министра

наводи српску дипломатију на закључак да ће Ерентал водити дубљу и активнију

178

Ibid, стр. 7. 179

Митровић, Андреј, Продор на Балкан: Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918, op.

cit, стр. 86-88. Ауторитативан опис аустроугарске дипломатије у периоду 1908-1914. је понуђен и у

новом, допуњеном издању књиге аустријског историчара Раухенштајнера. У: Rauchensteiner, Manfried,

The First World War and the End of the Habsburg Monarchy, Böhlau Verlag, Wien, Köln, Weimar, 2014, pp.

13-47. 180

Важно је напоменути да је Ерентал до окончања Анексионе кризе носио титулу барона, да би га након

тог великог дипломатског успеха цар Франц Јозеф у августу 1909. прогласио грофом. Извољски је

сматрао да „Ерентала цар може начинити грофом, али никад џентлменом (gentleman).” Цитирано

према: Vyšnӯ, Paul, Neo-Slavism and the Czechs 1898-1914, Cambridge University Press, 1977, p. 165. 181

Постојећа литература различито гледа на Еренталове мотиве за покретање пројекта новопазарске

железнице. Артур Меј сматра да је Еренталова жеља да нанесе дипломатски пораз Извољском и увећа

сопствени престиж кључна; у: May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, pp. 496-527. У првом

тому свог познатог тротомног дела о узроцима Првог светског рата Луиђи Албертини наводи да је

Ерентал тежио да увећа вредност Санџака и начини га погодним средством размене у случају прогласа

анексије Босне и Херцеговине; у: Albertini, Luigi, The Origins of the War of 1914, vol. I, Oxford University

Press, 1952, p. 194; Лео Ферстер верује да је аустроугарски министар спољних послова само желео да

искаже могућност спровођења дипломатске акције независно од Берлина, док Џорџ П. Гуч и Хенри В.

Стид сматрају да Ерентал није имао унапред разрађен план и да су његови поступци нагли и недовољно

промишљени; наведeно према: Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a

Reappraisal", op. cit, p. 354. Ипак теза о спровођењу плана за изградњу санџачке железнице као дела шире

аустроугарске балканске политике је непобитно аргументована; у: Ibid, pp. 353-369.

46

политику у односу на свог претходника. Српски посланик у Паризу Миленко Веснић

јавља да је у питању човек на чија се уверавања не може увек рачунати са

поузданошћу.182

И сам Ерентал верује да је политика привредног потчињавања Србије,

везивањем преговора о трговинском уговору и топовског питања, претрпела бродолом

и да су стари економски инструменти притиска изгубили на оштрини.183

Суштинске разлике у гледиштима између Голуховског и Ерентала приметне су

још од краја претходног столећа и времена Еренталове дипломатске службе у Русији.

Он у меморандуму са краја 1898. године изражава мишљење да је основни циљ

аустроугарске спољне политике спречавање уједињења српских земаља и стварања

велике словенске државе на Балкану; да би се тај циљ постигао, неопходно је осигурати

чврсту аустроугарску препондерацију у западном и југозападном делу Балкана. Босна,

Херцеговина и Србија су, за Ерентала, situés dans notre géographié и кључ положаја

Монархије у двадесетом веку.184

Ерентал сматра да је потребно понудити Русији

компензацију у виду отварања турских мореуза за руске ратне бродове - то не би

угрозило интересе Аустро-Угарске, јер би довело до превеликог растезања (енг.

overstretch, нем. überdehnen) руске империјалне моћи и претварања мореуза у Ахилову

пету руског империјализма.185

Голуховски се не слаже са овако смелом стратегијом. У одговору Еренталу он

тврди да је руско присуство на Балкану највећа опасност за опстанак Монархије.

Најбоља одбрана јесте управо потпуна контрола Златног рога који никад не сме бити

препуштен Петрограду. Голуховски се пита шта вреди превелико руско империјално

растезање ако ће за последицу имати јачање пансловенства и панортодоксије и

евентуални распад Аустро-Угарске.186

У отвореном конфликту са Русијом Монархија

ће примити смртне ране. Голуховски јесте инсистирао на аустроугарском праву на

Босну и Херцеговину; али, окупиране територије могу служити само као гарант

182

Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 109-110. 183

Ibid, стр. 108; и Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a Reappraisal",

op. cit, p. 361. 184

Denkschrift des neuernannten Botschafters in Petersburg, Aehrenthal an Goluchowski, Prag, 31 Dezember

1898 - "Unser Verhaeltniss zu Russland betrachtet vom Gesichtspunkte der inneren und aeusseren Politik der

Monarchie"; меморандум објављен у: Walters, Eurof, "Austro-Russian Relations under Goluchowski, 1895-

1906", The Slavonic and East European Review, vol. 32:78, 1953, pp. 196-206. 185

Ibid. Овакво Еренталово промишљање је присутно и у његовом меморандуму из 1894. године. Још

тада је сматрао да је трговина утицајем над мореузима одличан инструмент споразумевања са Русијом

око балканских питања. У: "Memorandum on the Straits Question by Baron (later Count) Aehenthal - Day and

Month missing: 1894", Cambridge Historical Journal, vol. 2:1, 1926, pp. 83-87. 186

Goluchowski an Aehrenthal, Abschrift einer streng vertaulichen Depesche, de dato Wien, 2. Maerz 1899;

депеша објављена у: Walters, Eurof, "Austro-Russian Relations under Goluchowski, 1895-1906", op. cit, pp.

206-213.

47

стабилности јужних граница Монархије, а не као база за продор ка Солуну. По

мишљењу Голуховског, тако непромишљену и авантуристичку политику не сме

подузети ниједан одговоран аустроугарски државник.187

Одавде се може закључити да

је Еренталов претходник веровао да само дефанзивна спољна политика може

допринети очувању Монархије; под Голуховским је свака идеја о покретању активне,

ризичне политике била ригорозно контролисана. Међутим, Ерентал је био намеран да

поступа другачије - једино спектакуларна империјалистичка спољна политика, која би

Монархију учинила недвосмисленим господаром западног Балкана, може да поврати

престиж старе Аустрије.

Појединости те нове, активне спољне политке су биле дефинисане већ у

фебруару 1907. године у три тајна меморандума са Еренталовим потписом. Нови

заједнички министар спољних послова је био свом снагом убеђен да само игра на два

нивоа, истовремено хватање у коштац са унутрашњим и спољашњим изазовима може

бити основа опстанка Монархије. Ефекти унутрашње политичке реформе и

дипломатских тријумфа би се међусобно оснаживали и коначно допринели

успостављању трајне стабилности. Предуслов свега била је измена природе дуализма;

Ausgleich je спутавао спољну политику, уместо да је помаже. У тренутку Еренталовог

ступања на положај министра аустријски и мађарски председници влада, Бек и Векерле,

су у процесу преговора о продужењу царинске уније; динамика ових преговора је била

таква да је изазивала политичку нестабилност и анимозитет између два дела

Монархије.188

Ерентал је усмерен на Reichsgedanke - унутрашње јединство царевине

Хабзбурга. У свом трећем меморандуму он предлаже убрзано закључење аустро-

мађарских преговора и продужење важења царинске уније на двадесет и пет година -

тако уређен економски оквир би био довољно флексибилан да се шири ка другим

економским регионима.189

Могућа спорења би требало предупредити стварањем

својеврсног федералног суда по угледу на амерички, а важење нових војних закона

такође продужити на двадесет и пет година.190

Без решења проблема који извиру из

нестабилног аустро-мађарског компромиса није могуће предузимати озбиљне

спољнополитичке кораке. Снаге је неопходно усмерити ка отклањању свакодневних

187

Ibid. 188

Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a Reappraisal", op. cit, p. 367. 189

Mémoire des Ministers Aehrenthal vom Februar 5 1907 ueber Grundsaetze zur Regelung von Wirtschafts-

Fragen angesichts der pendeten Ausgleichsverhandlungen; меморандум објављен у: Wank, Solomon,

"Aehrenthal's Programme for the Constitutional Transformation of the Habsburg Monarchy: Three Secret

Mémoires", op. cit, pp. 532-536. 190

Ibid.

48

брига око унутрашњег опстанка Монархије и креирања услова за несметан рад у

интересу династије и Аустро-Угарске као целине.191

Уколико би дошло до жељене промене у правцу унутрашњег јединства

аустријских и мађарских елита, решење повезаних проблема националности и

дефинисања једне амбициозне балканске политике би било знатно олакшано. Ерентал у

првом меморандуму наводи да само интерно груписање јужнословенског елемента, уз

анексију Босне и Херцеговину у тренутку када балкански status quo не буде више у

интересу Монархије, може послужити као противтежа великосрпској пропаганди. У

случају стварања треће политичке јединице са центром у Загребу, која би обухватила

Далмацију (тада под аустријском управом), Хрватску, Славонију, и окупиране Босну и

Херцеговину, њена привлачност би била толико јака да Србија не би, дугорочно

посматрано, била способна да избегне укључивање у аустроугарску царинску зону.192

Иако би нова политичко-територијална формација била у саставу Угарске, како би се

олакшало креирање новог аустро-мађарског компромиса, временом би она одвела

Монархију на пут тријализма, пут који Ерентал сматра најприкладнијим за развој

Дунавске царевине.193

Тиме се разбија југословенски покрет усмерен против

интегритета Монархије и, стварањем гравитационог центра у Загребу, неутралише

тежња Београда и Цетиња да у великосрпску интересну сферу увуку хрватске и

окупиране области.194

План за анексију Босне и Херцеговине и програм конституционалне реформе

Монархије подразумевају убрзани колапс турске балканске доминације. У

инструкцијама аустроугарском амбасадору у Цариграду, маркизу Палавичинију,

Ерентал у марту 1907. године наводи да су неуспех македонског реформног процеса и

урушавање европске Турске неизбежни - Аустро-Угарска не сме да се опире таквом

развоју догађаја; она мора бити спремна да делује и заштити своје виталне интересе на

191


cit, стр. 91. 192

Mémoire des Ministers Aehrenthal vom Februar 1907 ueber die Ziele siener inneren und aeusseren Politik;

Еренталова тврдња у оригиналу гласи: "Wirtschaftlich wuerde sich diese Attractionskraft in der Richtung

manifestiren, dass Serbien selbst, ueber kurz oder lang, die Aufnahme in den oesterreichisch-ungarischen

Zollverein anzustreben bemuessigt sein wird." Меморандум објављен у: Wank, Solomon, "Aehrenthal's

Programme for the Constitutional Transformation of the Habsburg Monarchy: Three Secret Mémoires", op. cit,

pp. 522-527. 193

Mémoire des Ministers Aehrethal: ueber die Frage der Bildung ein slawische Gruppe Kroatien-Slavonien-

Dalmatien-Bosnien-Hercegowina innerhalb der Monarchie, Wien, Februar 5 1907; меморандум објављен у:

Wank, Solomon, "Aehrenthal's Programme for the Constitutional Transformation of the Habsburg Monarchy:

Three Secret Mémoires", op. cit, pp. 527-532. 194


cit, стр. 93.

49

Балкану.195

Решавање југословенског питања је у интересу осигуравања будућег

утицаја Монархије на капијама Оријента.196

Садржај наведених меморандума из

фебруара 1907. говори у прилог таквој тврдњи. Еренталов циљ је елиминација

унутрашњег аустро-мађарског антагонизма путем политичке реформе која дугорочно

води ка тријализму. Након успешног постизања унутрашњег политичког баланса,

економска експанзија ка западном Балкану и окруживање и евентуално укључивање

Србије у границе Монархије воде ка јачању хабзбуршке власти над хетерогеним

крунским поседима и поданицима и потврђивању статуса велике силе.197

За Ерентала и

спољна и унутрашња политика представљају интегралне делове велике игре која за циљ

има трансформацију Аустро-Угарске и враћање избледеле моћи куће Хабзбурга.

Правила игре су јасна - напад је најбоља одбрана: "Die beste Art der Vertheidigung in der

Offensive zu finden sei!"198

Колико год се у три Еренталова меморандума сусретали

реални и нереални стратешки циљеви, он је сматрао да његова мисија трансформације

Двојне монархије својим значајем оправдава све могуће ризике. Комплексни политички

проблеми, нелагодан међународни положај и питање народности које оптерећује

Монархију имају да буду решени империјализмом, без обзира на тешкоће које извиру

из друштвених и политичких сукоба генерисаних у ери национализма и убрзане

индустријализације.

Са друге стране, будуће решење Источног питања није зависило само од Аустро-

Угарске. Приближавање Русије и Француске, са једне, и Британије са друге стране,

представља опасност од слабљења аустроугарске позиције на Балкану. Британским

становиштима, радикалним и често непредвидивим, Ерентал се жели одупрети. Сва

посебност његовог приступа дипломатији се огледа у неуспешном покушају да 1907.

године обнови стари Dreikaiserbund, са додатком Француске, и усмери га против

британског утицаја на Балкану.199

Такво груписање не само да би допустило напуштање

балканског status quo-а, већ би омогућило Еренталу да у директном погађању са

195

Цитирано према: Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a

Reappraisal", op. cit, p. 355. 196


cit, стр. 93. 197


Three Secret Mémoires", op. cit, pp. 521-522. 198

Mémoire des Ministers Aehrenthal vom Februar 1907 ueber die Ziele siener inneren und aeusseren Politik; у:


Three Secret Mémoires", op. cit, p. 527. 199

Ова епизода која се често превиђа осветљена је објављивањем двадесет и девет дипломатских

докумената у: Walters, Eurof, "Aehrethal's Attempt in 1907 to Re-Group the European Powers", The Slavonic

and East European Review, vol. 30:74, 1951, pp. 213-251.

50

Петроградом обликује решење Источног питања. Покушај је, ипак, пропао - Ерентал је

неоправдано за читав маневар пред британском дипломатијом окривио Извољског и

тиме открио манир којим ће се често односити према руском колеги у наредних пет

година.200

Било је јасно да аустроугарска спољна политика не може лако разбити

дипломатски обруч у коме се налази.

Ако је простор за утицај на системском нивоу остао скучен, Ерентал је био

уверен да на Балкану тек следе дипломатске борбе (и победе). Дипломатска припрема

за истурање у први план пројекта изградње железнице кроз Новопазарски санџак

требало је да донесе први у низу тријумфа балканске аустроугарске политике. Дуго пре

него што је постао министар спољних послова, Ерентал је подржавао план о спајању

босанских и турских железница.201

За време дипломатског службовања у Петрограду он

је инсистирао да могућа изградња пруге кроз Санџак неће повредити одредбе аустро-

руског споразума из 1897. године. Тада амбасадор, Ерентал поручује руском министру

Ламздорфу да Двојна монархије не може да ограничи своју слободу поступања у

комерцијално-политичким областима како би удовољила руским жељама и да

железничко питање лежи ван сфере споразума о политичком status quo-у.202

Међутим,

како је већ показано, железнички пројекти су мировали до смене на месту

аустроугарског министра спољних послова.

Од тренутка преузимања водећег положаја на Ballhausplatz-у, Ерентал припрема

програм интензивне аустроугарске економске пенетрације ка Балкану. Пројекат

новопазарске железнице имао је бити део те економско-дипломатске офанзиве. Већ

почетком 1907. године на седници заједничке владе којом председава, он у Бечу излаже

план о изградњи железничких линија Увац-Митровица и Ужице-Вардиште, продужењу

далматинског железничког система, преко Котора и црногорске територије, до Скадра

и подршци за спајање бугарске и румунске пруге и изградњи трасе Ћустендил-

Куманово-Скопље.203

Тиме би се постигла тотална саобраћајна изолација Србије у

првој пуној години Царинског рата. О плану у марту писмима обавештава аустријског и

200

Ibid, p. 214. 201

Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a Reappraisal", op. cit, p. 356. 202

Ibid, p. 357. Занимљиво је напоменути да 1901/02. године руска дипломатија није представљала

кључну препреку плановима за изградњу санџачке железнице. Ламздорф је, током своје посете Бечу у

децембру 1902, индиректно понудио пристанак; након тога, Голуховски се обраћа Берлину за подршку.

Управо ће се канцелар фон Билов и амбасадор Маршал супротставити плану због чињенице да тада

султан још увек није био одобрио концесију за изградњу Багдадске железнице. У: Ibid, pp. 358-359. 203

Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 221.

51

мађарског председника владе.204

Иако су заговаране тезе да су ови планови били

директно испровоцирани српским и италијанским железничким пројектима Дунав-

Јадран, Ерентал је сигурно знао, по извештајима аустроугарских посланика из Београда

и Букурешта, Цикана и Шенбурга, да Турци из политичких и стратешких разлога неће

одобрити концесије за једну јадранску железницу.205

Верујући да је судска реформа у Македонији, коју Цариграду намећу европске

силе, Дамоклов мач изнад султанове главе, Ерентал и Палавичини увиђају да је

тренутак за тражење концесије за трасирање и изградњу санџачке железнице повољан.

Палавичини у фебруару 1907. пише Еренталу: „Железничке пројекте морамо начинити

главним предметом наших стремљења у будућности.”206

Отуда, Ерентал апелује на цара

да се убрзају преговори о продужењу аустро-мађарске Нагодбе, како би било могуће

уредити на новим основама трговинске односе Монархије са Србијом, Бугарском и

Румунијом. Железничке планове би било пуно лакше спровести у условима

редефинисаних, блиских економских односа са балканским државама који би

гарантовали дугорочну стабилност аустроугарске привредне доминације на Балкану.207

Упркос Еренталовом притиску, преговори нису били закључени до краја октобра, а

мађарски парламент је ратификовао нове одредбе Ausgleich-а тек 13. јануара 1908.208

То је оставило пуно времена за дипломатски маневар и припрему. Ерентал је

тражио, и за разлику од 1902, Аустро-Угарска добија немачку подршку; услов је био да

се дипломатија Двојне монархије мора сама изборити за концесију. Фон Чиршки, тада

на челу немачког министарства спољних послова, подржава јачање аустроугарског

утицаја на Балкану, насупрот француско-руском. Немачка дипломатија се не противи

пројекту новопазарске железнице, али се инсистира да Беч самостално предузме

иницијативу на Порти.209

Овако резервисан став наводи аустроугарског министра да

више не поверава намере немачкој спољнополитичкој служби све до краја припрема за

наступ на Порти.210

Подстакнут британско-руским споразумом о решавању спорних

204

Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a Reappraisal", op. cit, pp. 364-

365. 205

Ibid, p. 362. 206

Цитирано према: Ibid, p. 364. 207

May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 504. 208

Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a Reappraisal", op. cit, pp. 367-

368; и May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, pp. 502-504. 209

Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 222; и

и May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 505. 210

Немачки цар Вилхелм II је категорички тврдио да је за Еренталове планове сазнао из новина крајем

јануара 1908. године. У: May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 507.

52

питања експанзије у Персији, Афганистану и Тибету из августа 1907. године211

и

посетом руског војводе Владимира Бугарској септембра исте године, Ерентал страхује

од оживљавања руске активности на Балкану.212

Припремајући захтеве усмерене ка Порти, аустроугарска дипломатија у току

1907. ради у тајности - Ерентал, супротно члану VII савезничког уговора,213

није открио

своје планове италијанском колеги Титонију на састанку у јулу у Дезију (иако је

отворено изјавио да би пројекат јадранске железнице у Бечу био примљен као противан

интересима Двојне монархије214

), као ни Извољском у Бечу у септембру, приликом

разговора о македонском реформном процесу и питању мореуза.215

Чини се да је

Извољски морао чути од тајних извора да Ballplatz планира једнострану акцију, али

није таквим гласовима придао значаја.216

Ерентал у строго поверљивом акту са бројем

68308, сачињеном 7. септембра, наводи: „Санџачки железнички пројекат има

подмирити наше политичке и војничке интересе, док ће наше привредне интересе

задовољити само у ограниченој мери, а оне балканских држава баш никако (нем. gar

nicht).”217

Након што је у јулу на министарском састанку у Бечу донета одлука да се од

Порте званично затражи концесија за градњу железнице Увац-Митровица кроз

Новопазарски санџак, тежиште задатка прелази на Палавичинија, ватреног заговорника

бечке империјалистичке политике на Балкану. Ерентал се сложио са наведеним

Палавичинијевим предлогом да се Абдулу Хамиду II морају понудити уступци на

рачун судских реформи у Македонији изнетих пред султана и Порту у августу, па 23.

децембра налаже свом амбасадору у Цариграду да се султану предложи формула:

211

Попов, Чедомир, "Међународни оквири анексије Босне и Херцеговине 1908-1909", у: Кузмановић

Рајко, Драгољуб Мирјанић и Раде Михаљчић (урс), Стогодишњица анексије Босне и Херцеговине,

Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2009, стр. 47. 212

Посета војводе (Grand Duke) Владимира Софији, поводом обележавања годишњице рата из 1877-78.

године, произвела је гласине о тајном руско-бугарском уговору које су додтано подстакле Ерентала на

активност у правцу реализације санџачког железничкој пројекта. У: Buchanan to Grey, August 7, 1907,

British Documents, V, no. 261, p. 356. 213

Топаловић, Душко, "Одјек Еренталовог 'жељезничког експозеа' у Шведској", у: Кузмановић Рајко,

Драгољуб Мирјанић и Раде Михаљчић (урс), Стогодишњица анексије Босне и Херцеговине, op. cit, стр.

462. 214

Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 132. 215

Kodet, Roman, "The Sanjak Railway Crisis", op. cit, p. 180. Може се закључити да је једино британски

подсекретар лорд Хардинг био од Ерентала обавештен о аустроугарским намерама, али је касније

говорио да је веровао да се ради о јадранској железници. У: Ђорђевић , Димитрије, "Аустро-српски сукоб

око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 222. 216


Цитирано према: Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр.

118.

53

санџачка железница за реформе у Македонији.218

Палавичини већ 27. децембра

енергично упућује демарш на Порти, бранећи права Двојне монархије која је, у погледу

Новопазарског санџака, гарантовао Берлински уговор.219

Последњег дана 1907. године немачки амбасадор Маршал добија упутства да

подржи аустроугарског колегу у Цариграду, јер је став немачке дипломатије да ће

санџачка железница повољно утицати на балканску трговину и смиривање хаотичног

стања у Македонији.220

Палавичини у разговору са великим везиром Ферид-пашом

потврђује бесмисленост старе заблуде о наводном аустријском маршу ка Солуну,221

а

владе свих великих сила бивају службено обавештене о потезу аустроугарске

дипломатије. На Порти су одмах схваћене последице Еренталовог корака - ако се захтев

за концесију прихвати, биће изазван расцеп између великих сила и смањење реформног

притиска. Отуда, иако ће на званични одговор султана и Порте Палавичини морати да

сачека месец дана, Ерентал може 27. јануара 1908. самоуверено изаћи пред мађарску

парламентарну делегацију, која са аустријским колегама расправља о стварима везаним

за заједничке послове Монархије, и прогласити прву велику победу своје балканске

политике.222

Еренталов exposé изазива неочекивано бурну реакцију великих сила и

балканских држава, директно утиче на покретање читаве серије балканских

железничких пројеката и означава почетак Железничке кризе из 1908. године. Тако

последњи мађионичар,223

човек који обећава да ће Монархију оживети чудотворним

дипломатским потезима, који је спреман да Османску царевину гурне у амбис историје,

верујући, насупрот Метерниху и Андрашију, да она неће са собом повући и стару

Аустрију, ступа на велику сцену Источног питања. Да је Монархија преживела

218

Овакву тезу, чини се неупитно, аргументују Карлгрен, Ђорђевић и Јовановић у: Carlgren, W. M,

Izwolsky und Aehrenthal von der Bosnischen Annexionskrise, Uppsala, 1955, p. 206; Ђорђевић, Димитрије,

"Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 223; и Јовановић, Јован М,

Борба за народно уједињење 1903-1908, op. cit, стр. 123. Меј сматра да нема довољно доказа да је

Палавичини поступа по принципу something for something. У: May, Arthur J, "The Novibazar Railway

Project", op. cit, p. 510. Отворено је питање, и вероватно ће остати без одговора, да ли управо због овако

компромитујућег поступања бечке дипломатије службена збирка аустријских докумената о узроцима

Првог светског рата не обухвата Железничку кризу. Видети: Bittner, Ludwig et al (eds), Österreich-Ungarns

Aussenpolitik von der bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsausbruch 1914, 9 vol, Vienna, 1930; и Wedel, O. H,

"Austro-Hungarian Diplomatic Documents, 1908-1914", The Journal of Modern History, vol. 3:1, 1931, pp. 84-

107. 219

Ђорђевић , Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 224. 220


Ibid. 222

Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 222-

224. 223

Тејлор, Ален Џ. П, Хабзбуршка монархија, op. cit, стр. 242-243.

54

прочишћење 1914-1918, а Ерентал поживео дуже, можда би се заиста почетак

двадесетог века могао назвати Еренталовим добом. Парадоксално, његови потези, за

које је веровао да једини могу Монархији продужити живот, носили су у себи клице

коначног уништења. Активна, позитивна политика на крају је убрзала процес распада.

Као некада Италија, Србија и југословенско питање су опсесија хабзбуршких

дипломата - и као пре 1859. године, аустроугарска дипломатија, уплашена за опстанак

Двојне монархије, губи способност да балансира. Железничка акција, својим директним

и индиректним последицама, исказује сву незграпност Еренталове балканске политике

- иницијални дипломатски успех је био само ars artis gratia.

2. Статус Новопазарског санџака (1878-1908)

Одредбама већ поменутог члана XXV Берлинског уговора из 1878. године

Аустро-Угарска задобија мандат да окупира Босну и Херцеговину и стационира своје

војне снаге у Новопазарском санџаку.224

Берлински споразум гарантује опстанак још

једној генерацији у две ослабљене царевине - Аустро-Угарска је преузела одговорност

за две најзападније покрајине европске Турске, али тако да оне остану под

суверенитетом султана, а Новопазарским санџаком управља османска администрација

под аустроугарским гарнизонима.225

Иако је Андраши оклевао да предузме окупацију

Босне и Херцеговине и зазирао од руских намера о покретању процеса поделе

Османске царевине, било је јасно да се не сме допустити анексија Босне и Херцеговине

од стране Србије.

Тиме Босна и Херцеговина постају аустроугарски white man's burden.226

Ипак,

мало тога се променило од окупације до почетка Првог светског рата. Наслеђени

феудални односи нису демонтирани, па мањинска муслиманска земљопоседничка

елита доминира над две трећине сељака-хришћана. Кметство није укинуто, између

осталог, због утиска који би то оставило на албанске земљопоседнике и квалитет

224

Вујадиновић, Жељко, "Новопазарски санџак између правне и политичке аномалије", у: Кузмановић

Рајко, Драгољуб Мирјанић и Раде Михаљчић (урс), Стогодишњица анексије Босне и Херцеговине, op. cit,

стр. 354. 225

Тејлор, Ален Џ. П, Хабзбуршка монархија, op. cit, стр. 172-173. 226

Терет белог човека је наслов поеме британског аутора Радјарда Киплинга из 1899. године; синтагма

метафорично презентује природу мисије колонијалних господара да цивилизују нове поданике: "Take up

the White Man's Burden...to serve your captive's need...your new-caught, sullen peoples, half-devil and half-

child." У: Kipling, Rudyard, "The White Man's Burden", приступљено путем интернет презентације Фордам

универзитета из Њујорка (http://www.fordham.edu/halsall/mod/kipling.asp).

55

њихових односа са Бечом, а у контексту аустро-италијанског ривалства у јужном

Јадрану. Администрација се финансира из сопствених прихода окупираних области и

број њених припадника експоненцијално расте - од 180 османских званичника 1878. до

9500 аустроугарских 1908. године. Проценат неписмених остаје изузетно висок (око

88%), док се покреће индустријска прозводња која ће служити само развоју метрополе -

металургија и рударство. Граде се железнице уског колосека, погодне за експлоатацију

рудног богатства. Ниво политичких и културних слобода остаје сличан ономе пре

устанка из 1875-1878. године. Аустроугарско присуство у Босни и Херцеговини у

сваком свом сегменту служи као подсетник на колонијални статус те две области.227

Оваква политика у окупираним областима, које до 1908. године задржавају свој

ванконституционални карактер и којима управља заједнички аустроугарски министар

финансија (Калај до 1903, Буријан до 1912), била је осуђена на неуспех у покушају да

неутралише привлачност српске гравитационе силе.

Са друге стране, статус Новопазарског санџака је уређен аустро-турском

Цариградском конвенцијом из априла 1879. године. Њоме је било предвиђено

стационирање аустроугарских трупа у Пљевљима, Прибоју и Пријепољу, што је и

учињено у септембру исте године.228

Санстефанским уговором Санџак је био подељен

између српске и црногорске кнежевине, што је за Беч означило затварање пролаза ка

Повардарју. Аустро-Угарска се у Берлину 1878. одлучила за одржавање османског

присуства у Санџаку и војно запоседање кључних стратешких тачака, јер би потпуна

окупација представљала прекомерни терет за војни и финансијски систем Монархије.229

Аустроугарском војном запоседању Санџака се супротставила само Албанска лига -

национални покрет који се залагао за успостављање аутономне арбанашке области на

територији Скадарског, Јањинског, Косовског и Битољског вилајета, иако у многим

њиховим областима Арбанаси не чине ни релативну већину становништва.230

Међутим,

улазак око пет хиљада аустроугарских војника у Санџак пролази без масовног

отпора.231

227

У: Williamson Jr, Samuel R, Austria-Hungary and the Origins of the First World War, оp. cit, pp. 62-66. 228



стр. 356. 229

Ibid. 230

Више о Албанској лиги из 1878. у: Батаковић, Душан Т, Косово и Метохија: историја и идеологија,

op. cit, стр. 59-64. 231



стр. 359.

56

У Србији се веровало да би само поседовање Санџака и Косова омогућило

спровођење националног програма ка вардарској долини. Потпуно аустроугарско

заузимање Новопазарског санџака би решило српско питање на штету српског

народа.232

Већ је описано како је Тајна конвенција из 1881. године одвратила српску

спољну политику од Босне и Херцеговине и Санџака. Промена спољнополитичког

курса у Београду обележиће и Новопазарски санџак као предео аустро-српског сукоба.

Задобијен положај у Санџаку и касније издвајање северних и западних делова

Косовског вилајета из реформне акције аустроугарска дипломатија ће користити да

одржава и подстиче непријатељство Словена-хришћана и Арбанаса и утврди правац

ширења утицаја у дубину Балкана.233

У каснијем меморандуму аустроугарског

Министарства спољних послова из августа 1908, сачињеном по Еренталовој

инструкцији, наводи се да би се потпуној окупацији Санџака огорчено супротставила

албанска насеља, па је у аустроугарском интересу да се такав отпор окрене против Срба

и Црногораца.234

Самостална Албанија под аустријским патронатом, Бугарска која

доминира Македонијом, пријатељска Црна Гора и подељена, умањена Србија би

постале гарант неповредивости балканских привредних и политичких аспирација

Аустро-Угарске. Солун би Монархији имао да пружи оно што немачком извозу дају

Ротердам, Трст и Ђенова - домаћу луку на (формално) туђем тлу.235

У овој

дипломатској визији новопазарска железница игра кључну улогу. Отуда, залагање за

трасирање и изградњу железнице кроз Санџак и аустроугарско повлачење трупа са те

територије у току Анексионе кризе само су привидно противречни, као што ће и бити

показано у наставку текста.

Изузет из састава Босанског вилајета 1877, Санџак Нови Пазар, по тврдњи

аустроугарског албанолога, путописца и дипломате Теодора Ипена, 1892. године броји

око 160 хиљада становника. Процене бројности појединих етницитета нису довољно

прецизне (српски аутори пре Првог светског рата верују да Срба има до три пута више

него Арбанаса, иако је миграција православних хришћана ка Србији константна).236

Под формалним султановим суверенитетом, а аустроугарском војном контролом,

Санџак се простире од реке Дрине до Ибра, окружен планинским ланцима и клисурама.

232

Цвијић, Јован, Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, едиција Српског етнографског

зборника, књига IV, Београд, 1902, стр. LI-LII. 233

Батаковић, Душан Т, Косово и Метохија: историја и идеологија, op. cit, стр. 56-58. 234


Ibid, стр. 144. 236



стр. 362.

57

Правцем запад-исток захвата 170 километара, а правцем север-југ око 50.237

Стешњен

између Србије, Црне Горе, аустроугарске Босне и Херцеговине и европске Турске, он

представља политички и правни изузетак, провизоријум којим се на Берлинском

конгресу великих сила бранило начело равнотеже снага уперено против словенске

доминације на Балкану.

У току тридесетогодишњег периода након Берлинског конгреса (1878-1908)

Новопазарски санџак држи врата ширења аустроугарског утицаја на југоисток

отвореним. Ерентал приликом анексије Босне и Херцеговине прекида важење његовог

дуалног статуса, верујући да привредно приближавање Солуну и спровођење

новопазарског железничког пројекта не захтевају безусловну територијалну контролу

Санџака.238

Та, далеко еластичнија дипломатска оруђа, више у складу са војничким и

финансијским капацитетима Монархије, ипак нису спречила затварање јужних

вратница - најпре Младотурци, а онда и тријумфи балканских савезника у јесен 1912.

године решавају питање будућности Новопазарског санџака. Како било, његово

помињање од стране аустроугарског министра спољних послова у парламентарном

обраћању у првој половини 1908. довешће Санџак у жижу интересовања европске

дипломатије и политичке јавности. У јануару 1908. године се чинило да пред

санџачким питањем стоји непрозиран застор неизвесности.

3. Прва фаза Железничке кризе - Еренталов exposé и реакције

европских кабинета

У понедељак, 27. јануара 1908, Ерентал је у спољнополитичком одбору угарске

делегације прочитао експозе о аустроугарској спољној политици у периоду од

претходног састанка парламентарних делегација. Између осталог, говорио је о аустро-

италијанским односима, аустро-руској реформној акцији, односу Аустро-Угарске према

балканским државама и о њеним политичко-економским циљевима на Балкану.239

Констатујући дипломатске напоре аустроугарског амбасадора у Цариграду и сигуран у

237

Ibid, стр. 372. 238

Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 239. 239

Крестић, Василије, Михаило Војводић и Љиљана Алексић-Пејковић (урс), Докуметни о спољној

политици Краљевине Србије 1903-1914, књига III, свеска 1/I, из фондова Архива Србије, Српска

академија наука и уметности - Одељење историјских наука, Београд, 2010, Симић Пашићу, 28. I 1908, бр.

37, стр. 296. (У даљем тексту: аутор документа, прималац, датум, ДКС, број књиге, број свеске, број

документа, број стране)

58

издавање султанове ираде (одобрења) за трасирање и изградњу железнице Увац-

Митровица, Ерентал наводи да ће нова железничка линија отворити бројне

саобраћајно-политичке перспективе. По завршетку споја босанске железнице са

Митровицом, аустроугарска трговина ће непосредно гравитирати ка Егејском и

Средоземном мору. Уз спајање турских и грчких траса код Ларисе, за које се

аустроугарска дипломатија отворено залаже, створила би се непосредна веза Беч-

Будим-Пешта-Сарајево-Атина-Пиреј. То би, по Еренталовим речима, био најкраћи пут

из централних делова Европе ка Египту и Индији.240

Санџачка железница би имала

пацификујуће дејство на становништво Македоније, и, иако се Аустро-Угарска одриче

територијалних претензија на Балкану, служиће промоцији економских интереса

Двојне монархије и ширењу цивилизације.241

У ту сврху бечка дипломатија ће

настојати и да задобије концесију за изградњу железнице преко Котора и црногорске

територије до Скадра и Медове. Аустроугарски министар је додао да никад неће

изгубити из вида да Дунавска царевина, иако средњоевропска земља, лежи на прагу

Оријента, где многи проблеми чекају да буду адресирани. Само под условом да Аустро-

Угарска остане јака и уједињена, њен глас се може чути у Европи када се расправља о

Источном питању.242

Четири дана након Еренталовог излагања султан је издао ираду, одобривши

представницима турске владе и Друштва оријенталних железница, контролисаног од

стране аустроугарског капитала, прелиминарно трасирање железнице кроз

Новопазарски санџак и спајање Сарајева са пругом Скопље-Митровица.243

Еренталово

сензационално излагање и брзо издавање ираде у Цариграду означавају крај

аустроугарске балканске политике stare decisis et non quieta movere. По речима барона

Леополда фон Хлумецког, члана белведерске владе у сенци, железничка акција је доказ

Европи да је сенилна Монархија ипак способна за енергичну и независну спољну

политику.244

Meђутим, ван Монархије Еренталов успех изазива реакције какве је било

тешко замислити - читав систем европске дипломатије и европска политичка јавност

неочекивано бурно примају вести о покретању прелиминарног трасирања једне

240

Neue Freie Presse, Wien, Dienstag, 28. Januar 1908; приступљено путем електронске архиве Аустријске

националне библиотеке (ÖNB - onb.ac.at). Еренталова процена није била исправна - пруга Беч-Београд-

Солун је била 168 километара краћа од пруге преко Новог Пазара (1322 километара према 1490). У:


May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, pp. 510-511. 242

Goschen to Grey, February 5, 1908, British Documents, V, no. 230, p. 331. 243

Ненадовић Пашићу, 5. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 70, стр. 352; и O'Conor to Grey, February 5, 1908, British

Documents, V, no. 229, p. 330. 244

Neue Freie Presse, Wien, Dienstag, 11. Februar 1908 (ÖNB - onb.ac.at).

59

железничке линије у заборављеном углу Балканског полуострва. Већ дан након

Еренталовог exposé-а Железничка криза бива покренута.

Руско неповерење према санџачкој железници је отворено исказано. Српски

посланик у Петрограду јавља председнику владе и министру спољних послова

Краљевине Србије Пашићу да руска штампа једнодушно осуђује дволичност

аустроугарске дипломатије, која једном руком потписује Споразум из Мирцштега, а

другом споразумима са Цариградом и Атином ради на штету балканског словенства.245

Пансловенски лист Ново време већ 28. јануара извештава да спајање железницом

Берлина и Пиреја представља ултимативни циљ процеса германизације Балкана и да

иза Еренталовог плана стоји Немачка. У моменту када европске силе врше директан

притисак на султана да прихвати одредбе судске реформе и уведе ред у европске

вилајете, Беч и Берлин следе пројекте од којих ће само они имати користи. Либерални

лист Рус сматра да је Ерентал прихватио чудан начин да Петрограду стави до знања да

је аустро-руски споразум о балканском питању мртав. Оценама овог листа се

придружује и Слово, тврдњом да је Ерентал својом акцијом одвезао Русији руке и да

она такође може следити једностране дипломатске пројекте. Сви листови униформно

аргументују тврдњу да таква унилатерална акција Беча не доноси само прекршај

Споразума из Мирцштега, већ и опасност избијања отвореног конфликта између

балканских Словена, Грка и Турака.246

Извољски се нашао јако изненађен Еренталовим маневром, страхујући да ће

његов углед код цара и владе бити угрожен на таласима одлучне реакције пансловенске

јавности.247

Он 1. фебруара говори грофу Пурталесу, немачком амбасадору у

Петрограду, да Еренталова објава привредних планова у том часу делује као позив на

узбуну и да може произвести нестабилности у односима балканских народа.248

У пат

позицији у којој се налази правосудна реформа у Македонији, Ерентал је произвео

јачање антиаустријског сентимента у Русији и бацио Извољском бомбу између ногу.249

Британски амбасадор у Петрограду Артур Николсон сматра да Извољски не може да

сакрије незадовољство уперено против Аустро-Угарске; његова иритираност ће

временом спласнути, али ће засигурно у будућности бити опрезнији према Бечу и

Берлину, водећи рачуна о гласу јавности, и склонији да се у Источном питању сврста уз

245

Поповић Пашићу, 1. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 59, стр. 330. 246

Nicolson to Grey, January 30, 1908, British Documents, V, no. 227, p. 328. 247



May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 515.

60

Лондон.250

Да би се одредио званични став руске дипломатије поводом питања

новопазарске железнице, Извољски тражи сазивање министарске конференције

званичника владе, војске и морнарице, што довољно говори о озбиљности ситуације и

спремности Русије да преузме одлучне мере како би се спречила реализација

Еренталовог плана.251

На конференцији, одржаној 3. фебруара, Извољски захтева напуштање

Ламздорфове дефанзивне балканске политике, даље зближавање са Британијом и

енергичну акцију против санџачког железничког пројекта.252

Након што је саслушао

обимно излагање о слабостима руских копнених и поморских војних снага, председник

владе Столипин закључује да је предуслов заузимања активног спољнополитичког

курса суштинска рехабилитација руских војних капацитета. До тада, отворени сукоб са

Аустро-Угарском или Немачком би био катастрофалан и вероватно би узроковао

унутрашње немире и пад династије Романових. Извољски, упркос чињеници да је

изигран од Ерентала, човека за којег је веровао да након времена проведеног у

Петрограду познаје менталитет руског пансловенства, мора да усклади своје држање са

општом слабошћу царства које се опоравља од последица рата 1904-1905. и револуције

из 1905.253

Столипин сажима резултат министарске конференције реченицом: „Све сем

дефанзивне политике значи бунцање у грозници.”254

Ово ће важити до краја јула 1914.

године.

Српски дипломатски представник у Русији, посланик Димитрије Поповић, са

Извољским разговара три дана након министарске конференције и примећује да је

руски министар резервисан и видно нерасположен према Еренталу.255

Иако је и руски

цар Николај II, при аудијенцији са британским амбасадором, оптуживао Ерентала за

нелојалност,256

Извољски се у ауторском тексту објављеном у листу Русија 19.

фебруара помирио са Столипиновим налазима, заузевши опрезно становиште. Након

оштрих протеста упућених из Wilhelmstrasse против тврдњи да немачка дипломатија

стоји иза санџачког железничког пројекта, руски министар спољних послова најпре

наводи да се не може спорити право Аустро-Угарске да гради железницу Увац-

250

Nicolson to Grey, February 13, 1908, British Documents, V, no. 234, p. 336. 251

May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 515; и Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски

сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 229. 252

Ibid. 253


Цитирано према: Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице",

op. cit, стр. 229. 255

Поповић Пашићу, 6. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 74, стр. 356. 256

Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 121.

61

Митровица (члан XXV Берлинског уговора); ипак, једнострана акција бечке

дипломатије угрожава аустро-руски детант и званична Русија сматра да санџачка

железница отвара врата другим саобраћајно-политичким пројектима.257

Од тог часа

средство руске дипломатске борбе у Железничкој кризи постаје траса Дунав-Јадран.

Иако је јуна 1907. рекао српском посланику у Петрограду да се руска дипломатија не

може залагати за јадранску железницу, Извољски сада пита: „Шта је са српском

пругом?”258

Немоћан да предузме одлучније кораке усмерене против аустроугарске

привредне експанзије на Балкану, Извољски у наставку кризе постаје најватренији

заговорник трансбалканске железнице.

Еренталов железнички exposé не наилази на одобравање ни у Италији. Напротив.

Званични Рим прихвата санџачку железницу као fait accompli, изражавајући чуђење да,

као савезник Беча, није био претходно обавештен о Еренталовим намерама.259

У

разговору са српским послаником Милованом Ђ. Миловановићем од 10. фебруара,

италијански министар спољних послова Титони тврди да је аустроугарска агресивна

балканска политика демаскирана - он даље изражава увереност да је програм из

Мирцштега изгубио своју битност и да македонско питање после Еренталовог излагања

улази у нову фазу. Русија, Италија и Аустро-Угарска ће у будућности подизати

баријере себи супротним интересима, уместо да их узајамно неутралишу. Титони је

сигуран да иза Еренталовог поступка стоји Немачка, без обзира што из Берлина

уверавају у супротно.260

Политичка јавност и парламент заузимају антиаустријско гледиште. Corriere

della Serra, Stampa и Secolo нападају Еренталов план, уверени да је штетан по

италијанске економске интересе у европској Турској. И у Италији се огледа став да је

Беч само немачки brilliant second.261

Италијански посланици се питају да ли су користи

које ће Беч имати од санџачке железнице у сагласју са одредбама аустро-италијанског

договора о балканском status quo-у.262

Једнако забрињавајуће су биле најаве о градњи

аустроугарске пруге преко Котора, што директно угрожава италијански положај у

албанском залеђу. Титонијев одговор је био исти као онај Извољског - јадранска

железница. Пошто је Ерентал потврдио норму да политички савези који се односе на

257

Ibid; и May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 516. 258

Пашић свим посланствима, 14. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 95, стр 394; и Ћоровић, Владимир, Односи

између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 113. и 126. 259

Ibid, стр. 121. 260

Миловановић Пашићу, 10. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 89, стр 381. 261



62

Балкан не искључују потпуну слободу кретања на терену економских интереса, Италија

има право да заступа изградњу трансбалканске железнице. Већ 17. фебруара

Миловановић јавља Пашићу да су и званични кругови и италијанско јавно мњење

„најповољније расположени за дунавско-јадранску железницу.”263

Најбоља илустрација

таквог расположења је Титонијева изјава, коју преноси бечка штампа, да треба

промовисати све балканске железничке пројекте, посебно линију Валона-Битољ, у

римском парламенту названом осветничком латинском пругом.264

Реакције на пројекат новопазарске железнице доводе Берлин у ситуацију да

балансира између подршке Еренталу и италијанског притајеног незадовољства. Титони

ће нешто касније закључити да је у питању јадранске железнице, где Немачка није

директно заинтересована, Берлин наступио крајње резервисано; промоција искључиво

аустроугарског плана на рачун других пројеката, посебно трансбалканске пруге, може

да угрози сам опстанак Тројног савеза.265

Јасно је колико је Еренталова игра опасна.

У Француској се, макар у првој недељи након Еренталовог обраћања, није могло

чути ништа одређено поводом питања о санџачкој железници - српски посланик у

Паризу и Бриселу поручује да је железничко питање на обалама Сене од

другоразредног значаја.266

Међутим, убрзо долази до разилажења у ставовима јавности

и владе. Француско тржиште капитала се у пролеће 1908. спремало за издавање великог

руског зајма - дипломатски пораз Извољског доводи до пада руских хартија од

вредности.267

Замишљена трансформација Солуна у аустријску комерцијалну луку би

директно погодила српску економију. Оставивши Београд економски и саобраћајно

окруженим, новопазарска железница погађа француске инвестиције у Србији. Отуда, у

Паризу сматрају да Еренталов пројекат нема економску, већ стратешко-политичку

оријентацију.268

Под притиском финансијских кругова, Figaro, Éclair, Matin и Temps покрећу у

првој половини фебруара кампању против санџачке железнице, са видно

263

Миловановић Пашићу, 17. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 112, стр. 423. 264

Neue Freie Presse, Wien, Mittwoch, 11. März 1908 (ÖNB - onb.ac.at); и Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-

српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 233. 265

Миловановић Пашићу, 21. III 1908, ДКС, III, 1/ II, бр. 284, стр. 713. 266

Веснић Пашићу, 1. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 58, стр. 329. 267


230. 268

Веснић Пашићу, 5. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 71, стр. 352. У депеши од 5. фебруара Веснић преноси да

му је аустријски амбасадор у Паризу гроф Кевенхилер рекао да је у Београду претходно дата сагласност

за изградњу линије Увац-Митровица. На полеђини документа, шест дана касније, Пашић наводи: „Није

истина да смо се сагласили.”

63

германофобским обележјима. Свако повећање аустријског утицаја на Балкану води

слабљењу положаја француске савезнице Русије. Решење које може да донесе морални

еквилибријум и задовољење руских интереса јесте само јадранска железница. Temps

тврди да би се изградњом линије од Дунава до Јадрана повратила равнотежа на Балкану

и неутралисао озбиљан политички инцидент.269

Француска влада наступа другачије. Испрва, она обећава Бечу подршку, а тек

након руских протеста и британског одбијања да се подржи било који железнички

пројекат стаје на страну својих савезника.270

Француски амбасадор у Лондону Пол

Камбон 16. фебруара саветује српском посланику М. Ђ. Милићевићу да би Београд

требало да изврши притисак на Русију у циљу покретања питања јадранске железнице,

јер би она, без обзира на исход аустроугарског плана, била од много крупнијег значаја

него санџачка. Милићевић сматра и да је француски министар спољних послова Пишон

свестан неопходности de la libération de la Serbie и потребе да Русија енергично делује

у Цариграду како би увећала сопствени престиж.271

Из реакција у Петрограду, Риму и Паризу, усмерених против Еренталовог

поступка, јасно се да закључити у којој мери европски кабинети зазиру од могућег

германског продора ка југоистоку. Аустроугарски министар спољних послова је себи

припремио замку - настојећи да искаже способност Двојне монархије да самостално

иступа у балканским питањима, он учвршћује уверење европских кабинета да је

аустроугарска балканска политика продужена рука немачке дипломатије. У тренутку

када је пажња европских сила усмерена ка Балкану, постаје све теже диференцирати

питања колонијалне експанзије и питања равнотеже снага на самом европском

континенту. Посебно у условима када немачка дипломатија развија идејни концепт

Mitteleuropa - затворене области слободне трговине са Рајхом у средишту, која се

пружа преко Балкана ка османским поседима у Азији и ка Индији.272

Немачки

економски империјализам на Балкану (не)вољно сажима простор за слободно

аустроугарско деловање - од Железничке кризе до 1914. бечка дипломатија ће све више

зависити од Берлина, а имаће све мање могућности да усмерава немачко деловање.

Еренталова железничка акција изражава још један парадокс - ако је предуслов за

држање балканских националних држава у стању зависности опстанак европске Турске,

269

May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, pp. 520-521. 270


Милићевић Пашићу, 16. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 106, стр. 414. 272

Fischer, Fritz, Germany's Aims in the First World War, op. cit, pp. 9-11. and 28-29; и Strachan, Hew, The

First World War, Volume 1: To Arms, op. cit, p. 47.

64

зашто Ballplatz свесно настоји, реформним полумерама и задобијањем концесија, да

ослаби османску позицију у Македонији? Одговор вероватно лежи у Еренталовом

уверењу да ће Монархија бити у стању да испуни вакуум отворен евентуалним

османским повлачењем са Балкана и одржи доминантну позицију у односу на

балканске државе. Tempus edax rerum - време је показало неутемељеност такве замисли.

Са друге стране, ако је аустроугарска дипломатија схватала, а чини се да јесте, да је

одржање европске Турске битка која се не може добити, онда се може рећи да је

наступала у духу alles oder nichts, где је циљ одржање статуса велике силе по сваку

цену. Како било, у фебруару 1908. Ерентал се суочио са непредвиђеним реакцијама -

осигурани дипломатски тријумф је претио да се претвори у рововску борбу.

Са антиаустријским гледиштима руске, италијанске и француске штампе се

слагала и британска дипломатија. У Форин офису сматрају да Двојна монархија

погрешно поступа тражећи значајну концесију у Цариграду у моменту када је потребно

да се изврши притисак на султана како би он усвојио предлог за судску реформу.273

Британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј верује да једнострана

аустроугарска акција у Цариграду и издавање султанове ираде значе немогућност

даљег функционисања европског концерта сила задуженог за спровођење реформи у

Македонији.274

Британска дипломатијa не жели да подржи ниједан железнички пројекат

у тренутку када се чини да се олако одбацује британски напор уложен у реформни

процес (посебно се истиче одбијање британског предлога за даљу реформу македонске

жандармерије).275

Греј није спорио право које Монархији нуди Берлински уговор, али верује да,

ако се стање у Македонији не поправи, нестабилност се може пренети на Бугарску и

произвести рат. Тренутак за стицање партикуларних користи на Балкану није

погодан.276

Штавише, српски посланик из Лондона јавља да Греј не разуме како је

Ерентал могао да ради на добијању уступака у моменту када силе врше највећу пресију

на Порту и не прихвата поруку из Беча да је питање железнице ствар која се тиче само

Аустро-Угарске и Османске царевине.277

И британска дипломатија је уверена да

аустроугарски амабасадор у Цариграду није могао издејствовати ираду без одлучне

273

Hardinge to Nicolson, February 5, 1908, British Documents, V, no. 228, p. 329. 274

Grey to Nicolson, February 10, 1908, British Documents, V, no. 231, p. 334. 275

Grey to Goschen, February 12, 1908, British Documents, V, no. 232, p. 334. 276

Grey to Goschen, March 4, 1908, British Documents, V, no. 245, p. 348. 277

Симић Пашићу, 14. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 96, стр. 396.

65

подршке немачког колеге Маршала.278

Овакве поруке су у потпуном складу са тежњом

британске владе да до последњег тренутка одржи у животу европски концерт у питању

Македоније, јер би нова криза у Османској царевини могла лако да угрози европски

мир.279

Са друге стране, било је нечега у Железничкој кризи што је веселило британску

дипломатију. Британско-руска сарадња започета у реформном процесу 1903. године,

појачана колонијалним споразумом из 1907, служила је прилагођавању европске

равнотеже снага у корист Whitehall-а. Греј је још у фебруару 1906. рекао Артуру

Николсону да ће само Русија моћи да, после опоравка од шокова из 1904-1905, промени

ситуацију у Европи у складу са британским интересима.280

Знаци из Петрограда са

почетка железничке кризе су били добри - изливи антиаустријског расположења у

штампи и Думи су учинили да Извољски, и поред најбоље воље, не може да врати

аустро-руски детант у пређашње стање. Британски амбасадор у Русији саветује Греја да

је најбоље пустити ствари да иду својим током у правцу слома аустро-руског

споразума.281

Пишон се 24. фебруара обраћа француским амбасадорима у Риму,

Петрограду и Цариграду: „Треба подржати rapprochement Британије и Русије не само у

македонском питању, већ и као опште начело у будућности.”282

Може се рећи да је,

сахрањујући Мирцштег, Ерентал створио услове за чврсто повезивање Антанте и

повратак Британије у средиште Источног питања.

Издавање ираде од 31. јануара и жестока дипломатска активност уперена против

Ерентала званичнике немачке спољне политике стављају у нелагодан положај.

Државни секретар за спољне послове барон Вилхелм фон Шен и канцелар принц Билов

били су приморани да убеђују српског отправника послова и британског амбасадора у

Берлину како Немачка не стоји иза аустроугарске иницијативе. Фон Шен се жалио како

се немачка дипломатија неправедно оптужује да квари ствари у Македонији и подбада

Беч на агресивну политику. Он додаје, у разговору са отправником послова српског

посланства Милошем М. Богићевићем, да је султан врло вешто искористио Еренталов

захтев за једном малом концесијом како би унео неслогу међу силе.283

Принц Билов

278

Милићевић Пашићу, 15. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 103, стр. 409. 279

Милићевић Пашићу, 31. I 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 53, стр. 321. 280

Wilson, Keith M, The Policy of the Entente - Essays on the Determinants of British Foreign Policy, 1904-

1914, Cambridge University Press, 1985, p. 81. 281

Nicolson to Grey, February 26, 1908, British Documents, V, no. 241, p. 345. 282

Цитирано према: Cooper, M. B, "British Policy in the Balkans 1908-09", The Historical Journal, vol. 7:2,

1964, p. 261. 283

Богићевић Пашићу, 22. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 139, стр. 460.

66

тврди да је Монархија имала пуно право да искористи повољне одредбе Берлинског

уговора и да би свака друга земља то одавно већ учинила. Он додаје да је аустроугарски

пројекат економске природе и да нема истине у тврдњама да је Ерентал трговао

неуспехом реформи у Македонији. Аустроугарски министар је деловао у доброј вери и

Немачка подржава план у Цариграду.284

Немачка дипломатија ће током читаве кризе балансирати између подршке Бечу и

настојања да удовољи протестима из Рима. Отуда, фон Шен 11. марта изјављује да ће

подржати сваки железнички пројекат, као цивилизацијску тековину, али да не може

стати иза српских захтева док се претходно не споразуме са Аустро-Угарском.285

У

другој фази кризе Берлин ће бити приморан да изврши отворени притисак на Ерентала

у сврху умиривања италијанских зебњи. Са једне стране притиснута од европских сила

оптужбама да са Бечом ради против реформне акције, а са друге укљештена између два

млађа савезника у ривалском односу,286

немачка царевина у Железничкој кризи следи

строго реактиван курс.

Еренталова железничка акција је изазвала пуно пажње и у дипломатском кору у

црногорској престоници Цетињу. По извештају српског посланика Јована М.

Јовановића, у Црној Гори је exposé примљен као сигнал нове, активније аустроугарске

политике, усмерене ка спуштању у правцу вардарске долине пре италијанског

учвршћивања на источној обали Јадрана и руске унутрашње стабилизације. Одмах

након Еренталовог говора у делегацијама, аустроугарски посланик барон Кун је код

кнеза Николе агитовао за железницу Метковић-Котор-Бар-Улцињ, сматрајући да

Двојна монархија има право, по члану XXIX Берлинског уговора, да аутономно

користи црногорску територију у те сврхе.287

Након почетне резервисаности,

црногорски кнез и влада око 15. фебруара почињу спорити то право, тврдећи да је

284

Lascelles to Grey, March 2, 1908, British Documents, V, no. 242, p. 345. Британски амбасадор потврђује

Греју да је барон Маршал тек 31. децембра 1907. упућен да подржи Палавичинија. 285

Богићевић Пашићу, 11. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 230, стр. 622. 286

Постављен, уз подршку Франца Фердинанда, на место начелника аустроугарског генералштаба 1906.

године, генерал Франц Конрад фон Хецендорф је више пута захтевао покретање превентивног рата

против Италије, због чега је крајем 1911, након сукоба са Еренталом, смењен са положаја. То довољно

говори о природи аустро-италијанског савезништва. На водеће место у аустроугарској војсци Конрад се

враћа у децембру 1912. године, заговарајући у току 1913. рат против Србије и/или Црне Горе, што је

чинио и крајем 1908. У: Williamson Jr, Samuel R, "Aggresive and Defensive Aims of Political Elites? Austo-

Hungarian Policy in 1914", in: Afflerbach, Holger and David Stevenson (eds), An Improbable War? The

Outbreak of World War I and European Political Culture before 1914, Berhahn Books, New York:Oxford,

2007, p. 64; и Williamson Jr, Samuel R, "Influence, Power and the Policy Process: The Case of Franz Ferdinand

1906-1914", op. cit, p. 423. 287

Јовановић Пашићу, 17. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 116, стр. 427. Фраза употребљена у тексту Берлинског

уговора даје Монархији право да у Црној Гори гради une route et un chemin de fer (срп. пут и пругу). У:


67

Берлински уговор наложио црногорским властима да се морају само претходно

споразумети са Бечом приликом изградње пута или пруге. Српски посланик пише

Пашићу да они који у Црној Гори разматрају железничко питање резонују да „Аустрија

хоће да Црну Гору и Србију опаше гвозденим ланцима. Кад то учини Србија и Ц(рна)

Гора се бришу из рачуна у српскоме свету и у Европи.”288

На напоре аустроугарског посланика, који почиње третирати Црну Гору као да је

већ једна аустријска провинција, руски и италијански дипломатски представници

подржавају политику отпора Бечу. Посебно се у томе издваја руски посланик

Максимов; он извештава петроградски кабинет да Русија може изгубити кнеза Николу

као пријатеља, уколико се одлучно не супротстави аустроугарској железничкој

акцији.289

Барон Кун почетком марта дипломатски притисак претвара у понуду да се

црногорска војска повољно опреми артиљеријским оруђима у Монархији у замену за

пристанак по питању линије Котор-Улцињ. Кнез Никола одбија такву нагодбу.290

Црногорска штампа прихвата, тада већ од стране Београда отворено

промовисани, пројекат јадранске железнице. Међутим, главна тачка српско-

црногорског спорења постаје питање крајњег одредишта јадранске трасе. У разговору

са српским послаником, председник црногорске владе Томановић истиче да је витални

црногорски интерес да трансбалканска линија пређе преко црногорске територије; у

супротном, била би потписана смртна пресуда црногорској самосталности. На

Јовановићев приговор да је Бар, као и читаво црногорско приморје, под полицијском и

санитарном контролом Монархије, Томановић одговара да би и грађење линије до Сан

Ђовани ди Медуе са краком према Скадру зависило од воље бечке дипломатије.

Црногорска дипломатија ће се обратити европским силама са пројектом трасе Ниш-

Призрен-Пећ-Плав-Гусиње-Бар.291

Овако модификована варијација јадранске

железнице постаје фокална тачка црногорског држања у Железничкој кризи.

У Румунији је пројекат санџачке железнице примљен равнодушно; румунска

влада је у спољној трговини, имајући излаз на Црно Море и доњи слив Дунава, била у

одличној позицији, притом увек добијајући оцену десет од свог аустријског професора

за држање у балканској политици.292

У железничком питању, Румунија је свакако била

288

Јовановић Пашићу, 20. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 129, стр. 445. 289

Јовановић Пашићу, 24. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 153, стр. 486. 290

Јовановић Пашићу, 2. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 181, стр. 537. 291

Јовановић Пашићу, 11. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 233, стр. 628. Пашић је на полеђини депеше написао:

„Прво треба радити да се дође до концесије за грађење, па после мислити о тачци од које се може

одвојити крак за Црну Гору.” 292

Ристић Пашићу, 23. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 146, стр. 472.

68

заинтересована за повезивање са тржиштима јужне Русије, па не изненађује да је

председник владе Стурза гарантовао српском посланику подршку за линију Дунав-

Јадран, уз инсистирање да се мост на Дунаву гради код Кладова (у складу са српско-

румунском конвенцијом из 1898).293

Из разговора са руским, италијанским и

британским колегом, српски посланик у Букурешту Михаило Г. Ристић сазнаје да се

званична Румунија недовољно занима за железничко питање, и да Букурешт изражава

забринутост једино због могућег јачања грчког утицаја у Македонији (услед најављеног

спајања турских и грчих пруга), неповољног за решење статуса тамошњих Румуна

(Влаха). Италијански посланик маркиз Инћизо мисли да је железница кроз Санџак

погубна по интересе Италије и балканских држава, а његов руски колега да је

новопазарска железница противна духу Мирцштега.294

У аутономној бугарској кнежевини питање железнице Увац-Митровица испрва

није привукло пуно пажње. Сматрало се да градња аустроугарске линије кроз Санџак

никако не утиче на бугарске интересе. Међутим, најава градње грчке железнице до

Солуна и поновно отварање питања јадранске железнице укључују и бугарску

дипломатију и јавност у динамику Железничке кризе. У разговору са британским

амабасадором Барклијем, бугарски министар спољних послова Паприков тврди да је

железничко питање недвосмислено политичко и од највеће важности за Бугарску. Како

би се избегло маргинализовање бугарске балканске трговине, Софија ће одлучно

затражити од султана концесију за градњу пруге Ћустендил-Куманово-Скопље и

спајање Софије са румунским пругама преко Дунава. Паприков је додао да је уверен да

је управо посета руског војводе Владимира Бугарској у јесен 1907. подстакла Еренталов

exposé.295

Бугарска политичка елита, подељена на русофилско крило (окупљено око листа

Булгарија) и национално, склоније сарадњи са германским силама (са гласом у

полузваничном владином листу Стамболовист) верује да ће санџачка железница

усмерити пажњу Србије ка Јадранском мору и удаљити је од Македоније. Тиме би

Бугарској биле одрешене руке да уза себе веже санџак Скопље и сиђе до Солуна.296

Како санџачка железница покреће руску дипломатију и западне силе, бугарска

дипломатија ће енергично настојати да трансбалканску трасу усмери преко Бугарске, а

не преко Србије и Старе Србије до Јадрана. Паприков тврди да та линија, Свиштов-

293

Ристић Пашићу, 19. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 122, стр. 434. 294

Ристић Пашићу, 23. II 1908, ДКС, op. cit. 295

Barclay to Grey, February 19, 1908, British Documents, V, op. cit. 296

Милојевић Пашићу, 20. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 126, стр. 440.

69

Софија-Скопље-Јадран, има веће шансе за успех од оне преко Ниша због чињенице да

не сече санџачку трасу и доноси Русији јаснију стратешку корист у случају покретања

рата са Аустро-Угарском.297

Железница Ћустендил-Куманово је предуслов да Бугарска

избегне изолацију у условима аустроугарског изигравања споразума са Русијом из

1897. и 1903, најављеног краха македонског реформног процеса и опасности

тевтонског продора на Балкан.298

Најзад, Еренталова изјава о скором везивању босанских, турских и грчких

железница примљена је у Атини са нескривеним ентузијазмом. Остварењем санџачког

железничког пројекта Грчка би пуно ефикасније комуницирала са средњом Европом.

Штавише, германски уплив би се раширио по европској Турској на штету Словена и у

корист грчке Megali Idea. Овако реакције на Еренталов exposé сажима српски посланик

у Грчкој М. Бошковић. Он, излажући појединости разговора са руским послаником

Шчербановим, додаје да је јасно да новопазарска железница представља успех

аустроугарске дипломатије. То је посебно значајно ако се има у виду неуспели покушај

аустроугарског посланика барона Макија да Бошковићу објасни зашто је Ерентал

изјавио у говору у делегацијама да је пруга преко Санџака најкраћа веза средње Европе

и Средоземља и како је њен значај већи од пруге Београд-Солун (која је нормалног

колосека, за разлику од босанских пруга уског колосека).299

Грчка дипломатија ће своје

напоре у Железничкој кризи концентрисати искључиво у правцу добијања подршке

европских сила за пројекат повезивања турске и грчке железничке мреже.300

У фебруару 1908. Еренталов план одјекује европским и балканским

престоницама, производећи таласе подршке и неслагања. На тим таласима су

покренути други железничи пројекти, чији нацрти до тада стоје складиштени у

фиокама бројних канцеларија у разним министарствима спољних послова. Од Атине до

Петрограда, и од Лондона до Софије, европска дипломатија својим реакцијама указује

да је у питању много више од чисто економско-саобраћајног пројекта. Одмах повезан

са судбином македонског реформног процеса и шире динамике Источног питања,

аустроугарски план изградње новопазарске железнице се нашао у средишту европске

пажње и послужио као катализатор у процесу актуелног преобликовања система

међународних односа у ери позног империјализма. Пошто су најпре описане реакције

на Еренталов exposé и позиције које су заинтересовани актери заузели на почетку

297

Милојевић Пашићу, 25. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 154, стр. 487. 298

Barclay to Grey, February 19, 1908, British Documents, V, op. cit. 299

Бошковић Пашићу, 9. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 84, стр. 371. 300

Foreign Office to Métaxas, March 17, 1908, British Documents, V, op. cit.

70

Железничке кризе, неопходно је понудити тумачење првобитног држања српске владе,

а онда и развој ове дипломатске кризе у њеној каснијој фази у пролећним месецима

1908. године.

4. Одговор Београда

Српско јавно мњење је бурно реаговало на Еренталово излагање о железничком

питању. Могућност изградње новопазарске железнице је дочекана са нескривеном

нервозом - београдска штампа пише крајем јануара 1908. да ће се Дамоклов мач

спустити ниже него икад изнад главе српског племена и да је санџачка железница увод

у потпуну окупацију Новопазарског санџака.301

Политика од 1. фебруара доноси

наслов Против Аустрије, нудећи преглед антиаустријског држања руске, француске,

италијанске, па чак и мађарске штампе.302

Српска јавност очекује од кабинета Николе

Пашића енергичну акцију - ћутање и равнодушност српске владе нису били лако

схватљиви.

Након што се покушај из средине 1907. године да се задобије подршка великих

сила за јадранску железницу завршио неуспехом,303

српска влада је настојала да у

директним преговорима са Османском царевином макар спречи изградњу линија Увац-

Митровица и Ћустендил-Куманово. У ту сврху је искоришћен долазак у Београд

турског посланика у Паризу Мунир-паше и 23. марта 1907. је урађен нацрт српско-

турског споразума са антиаустријским и антибугарским усмерењем. У тачкама

једанаест и дванаест је било предвиђено признање српске народности у европској

Турској, обнова Пећке патријаршије, гарантовање концесије за јадранску железницу и

претходно споразумевање Београда и Цариграда у случају спајања босанских и

бугарских железница са турским.304

Ипак, султан и Порта су проценили да су такви

уступци Србији превелики и несразмерни преузетим обавезама од стране Београда.

Споразум је остао мртво слово на папиру.

301


225. 302

Политика, Београд, субота, 1. фебруар 1908; приступљено путем електронске архиве Народне

библиотеке Србије (НБС - nb.rs). 303

Британска, италијанска и руска влада нису могле подржати српски план. У: Grey to Whitehead, April 8,

1907, British Documents, V, no. 224, p. 326; и Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-

Угарске у XX веку, op. cit, стр. 112-113. 304

Ibid, стр. 114-115.

71

Поред тога, почетком 1908. српска влада се налази у последњој фази преговора о

новом трговинском уговору са Аустро-Угарском. Иако је 1907. година била означена

као победоносна у отвореном трговинском сукобу са Двојном монархијом, отежан

извоз живе стоке и спорни модалитети транзита закланог меса преко аустроугарске

територије и даље оптерећују српску економију. Пашић је страховао да би отворено

противљење Еренталу у железничком питању ослабило положај аустроугарског

министра пред угарским аграрцима и тиме умањило шансе за закључење, ионако

неповољног, новог трговинског уговора.305

Услед жестоке реакције против

аустроугарске акције у престоницама сила Тројног споразума и Италије, Пашић је

донео одлуку да опрезно формулише дипломатску стратегију у Железничкој кризи.

Трудећи се да не угрози постојеће стање аустро-српских односа, српска влада креира

два маневра уперена против санџачке железнице - пројекат пруге Дунав-Јадран, у првој

фази дипломатске борбе, и захтев за проширењем реформи на читаву територију

Косовског вилајета у каснијој етапи Железничке кризе.

Без обзира што је средином јануара 1908. велики везир, у разговору са српским

послаником у Цариграду, демантовао да је Аустро-Угарска поднела захтев за

железничку концесију,306

Пашић је за постојање таквог захтева сасвим сигурно знао и

пре Еренталовог говора у делегацијама.307

Правац српске спољне политике бива

одређен непосредно након exposé-а; посланик у Бечу Ђорђе С. Симић већ 28. јануара

пише Пашићу: „Ми морамо овој аустроугарској акцији поклонити највећу пажњу, и,

ако не би могли да јој успех спречимо, да се старамо на време осигурати излаз наших

железница преко Турске на Јадранско море.”308

У том духу, на полеђини телеграма од

посланства из Петрограда од 2. фебруара Пашић пише:

„На случај ако би се план Ерентала извршио, била би Србија и Црна Гора опасана

аустријским железницама и једна од друге одвојена аустријским посадама Новопазарског

санџака које ће доцније да подигнуту пругу чувају од Арнаута. Удар самосталности

балканских народа, који је учињен у Берлину (1878. прим. аут), сада се понавља. Овој

политици натиска Германаца ка истоку могу стати на пут само оне Велесиле које имају

интереса да бране своје интересе на Истоку. ”309

305


Ненадовић Пашићу, 30. I 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 45, стр. 311. 307

Пећанац Пашићу, 21. I 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 20, стр. 267. 308

Симић Пашићу, 28. I 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 37, стр. 296. 309

Поповић Пашићу, 2. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 62, стр. 336.

72

До које мере је Пашић био опрезан и одлучан да избегне погоршање односа са

Бечом најбоље говори његова порука отправнику послова у Софији Милојевићу од 18.

фебруара. Пошто је Милојевић претходно јавио да се у Бугарској спремају омладински

протести против аустроугарских политичких аспирација на Балкану, Пашић саветује да

треба избећи такве јавне манифестације антиаустријског расположења: „Докле се не

заложе Русија и још која сила против железнице новопазарске, не треба истрчавати и

доћи између два маља.”310

Српска дипломатија је, пративши реакције јавности у

европским и балканским престоницама, од прве недеље кризе ослушкивала и

(не)формалне ставове о јадранској железници. Убрзо је постало јасно да три велике

силе отворено подржавају тај пројекат - Извољски се, након описане министарске

конференције, већ у првој недељи фебруара обавезао да ће помоћи рад српске владе на

пројекту пруге Дунав-Јадран,311

Титони то чини 10. фебруара,312

а непосредно затим

Пишон и његов први помоћник Луј поручују српском посланику у Паризу да Србија

може да рачуна и на француску потпору,313

након чега је уследило обећање да ће се и

француски капитал мобилисати за један синдикат који би реализовао читав пројекат.314

Ово је, уз обећање подршке од стране румунске владе и повољног одјека пројекта у

британској штампи (Observer, Morning Post315

), Пашићу омогућило да отворено

аустроугарском пројекту супротстави српски.

Отуда, 14. фебруара у строго поверљивој депеши упућеној свим посланствима

Краљевине Србије, Пашић наводи да је изненадна промена у политици Аустро-Угарске

одјекнула у свим престоницама великих сила и да представља атак на пређашњу

политику споразума и равнотеже утицаја на Балкану. Све силе које намеравају да се

супротставе германском продору ка истоку трудиће се да искористе у ту сврху Србију,

Бугарску и Црну Гору. Пашић налаже свим посланицима да је нужно избегавати сваки

повод за неспоразум у односу са Софијом и Цетињем и свом снагом радити на

добијању концесије за трасирање и изградњу пруге Дунав-Зајечар-Књажевац-Ниш-

Куршумлија-Мрдаре-Приштина-Призрен-Сан Ђовани ди Медуа, са краком до Улциња

или Бара. У томе ће подршку пружити све силе сем Немачке и Аустро-Угарске.316

310

Пашић Милојевићу, 18. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 109, стр. 418. 311

Поповић Пашићу, 6. II 1908, ДКС, op. cit. 312

Миловановић Пашићу, 10. II 1908, ДКС, op. cit. 313

Веснић Пашићу, 14. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 97, стр. 400. 314

Веснић Пашићу, 19. или 20. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 125, стр. 439. 315

Милићевић Пашићу, 16. II 1908, ДКС, op. cit. 316

Пашић свим посланствима, 14. II 1908, ДКС, op. cit.

73

Неочекивани пријем у руским, италијанским и британским дипломатским

круговима аустроугарске једностране акције приморао је, барем у први мах, Ерентала

на дефанзивно држање. У разговору са британским амбасадором у Бечу, аустроугарски

министар изражава чуђење због чињенице да је његов железнички пројекат изазвао

толико ужарених дискусија у дипломатском окружењу. Читава ствар је везана

искључиво за билатерални однос владе у Бечу и Порте, и нема никаквог утемељења у

тврдњи да је условљена попуштањем аустроугарског притиска на султана поводом

реформи. На изјаву амбасадора Гошена да је тренутак неповољан, јер изискује потпуно

синхронизовану акцију концерта, Ерентал одговара: „Не можете да очекујете да чекам

до краја реформи. Могао бих да чекам годинама.”317

Да би умирио српску владу, Ерентал налаже посланику у Београду грофу

Форгачу да изјави „да Аустро-Угарска са својим захтевом о везивању сарајевске

железнице са митровичком нема друге намере него те да се саобраћај олакша и Исток

приближи Западу, и да Монархија нема ништа против тога, ако би и Србија тражила

какве саобраћајне везе.” Пашић у поруци свим посланствима и конзулатима од 8.

фебруара тврди да је Форгач најпре мислио на спајање српске железнице са турском, а

„може бити и са Јадранским морем.”318

У Београду, ипак, верују да је таква изјава грофа

Форгача „само палијатив за умирење.”319

На намеру Аустро-Угарске да смири

дипломатске кругове указује и тврдња грофа Кевенхилера у Паризу, а чини се и

петроградског амбасадора Двојне монархије, о наводном претходном споразумевању

Београда и Беча о санџачкој железници. На питање Извољског, упућено српском

посланику у Петрограду, да ли је истина да се српска влада унапред споразумела са

Бечом, Пашић одговара:

„Та је вест скроз неоснована. Намера, с којом се она проноси, очевидна је. Њом се

хоће, са заинтересоване стране (Беч, прим. аут), да ублажи узрујаност коју је нови

програм барона Ерентала изазвао готово у целој Европи. У томе ме утврђује и извештај

нашег Посланства у Паризу, којим ми је достављено да је и амбасадор Кевенхилер чинио

изјаве у истом смислу. (...) Пре говора барона Ерентала ми (српска влада, прим. аут)

нисмо ништа знали о аустроугарским железничким плановима у Санџаку. (...) У том

смислу изволећете дати објашњења и г. Извољском.”320

317

Goschen to Grey, February 15, 1908, British Documents, V, no. 236, p. 339. 318

Пашић свим посланствима и конзулатима, 8. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 81, стр. 367. 319

Пашић Поповићу, 17. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 107, стр. 416. 320

Пашић Поповићу, 17. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 108, стр. 416.

74

Након што је одлучно демантовано постојање било каквог споразума са Бечом,

из великог броја српских посланстава у Београд стижу уверавања да је Форгачева

изјава од 8. фебруара само прост дипломатски маневар.321

Ерентал у новом

парламентарном говору од 14. фебруара понавља да покретање железничког пројекта

не може имати директан утицај на македонске реформе и да он само врши своју

дужност радећи у најбољем интересу Монархије; истовремено, чланак у Neue Freie

Presse упозорава да су многи заборавили да је Аустро-Угарска велика сила, способна да

брани сопствене интересе и да је неодрживо становиште да аустро-руски споразум

може завезати руке Бечу у железничком питању.322

Пошто је британска влада одбила да подржи српски железнички пројекат Дунав-

Јадран, са образложењем да је моменат неповољан и да Београд може добити исти

одговор као и Беч - недопустиво је тражити концесије у Цариграду у критичној фази

реформи,323

Извољски донекле мења свој став. У страху да ће у Лондону руска подршка

за јадранску железницу бити схваћена као компензација, а на рачун реформи, у

Петрограду изјављују да је пројекат српска ствар, коју ће Русија искрено подржати,

али без преузимања иницијативе.324

Након што је у Паризу започет процес формирања

синдиката који би финансирао пројекат, у који улази друштво Цариград-Солун под

апсолутном контролом француског капитала,325

руска влада 3. марта шаље циркуларну

ноту својим представницима у иностранству са препоруком да се помогне пројекат

јадранске железнице и изјавом о потреби равноправности свих балканских народа.326

Титони 11. марта изјављује да се потпуно солидарише са руским гледиштем и да се са

њима слаже и Француска.327

Последњи чин прве фазе Железничке кризе јесте Пашићева одлука да 7. марта,

конкретизујући подршку на коју је наишао пројекат јадранске железнице, наложи

посланику у Цариграду да великом везиру преда ноту српске владе којом се тражи

концесија за грађење пруге на турском земљишту од српске границе до пристаништа

Сан Ђовани, као и за добијање везе те пруге са српском дунавском трасом.

321

Поповић Пашићу, 17. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 114, стр. 425; Миловановић Пашићу, 23. II 1908, ДКС,

III, 1/I, бр. 145, стр. 469; и Веснић Пашићу, 24. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 150, стр. 481. 322

Goschen to Grey, February 14, 1908, British Documents, V, no. 235a and 235b, pp. 337-338. 323

Grey to Whitehead, February 25, 1908, British Documents, V, no. 240, p. 344. 324

Поповић Пашићу, 22. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 138, стр. 459; и Поповић Пашићу, 27. II 1908, ДКС, III,

1/I, бр. 164, стр. 511. 325

Пашић Веснићу, 29. II 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 171, стр. 524; и Веснић Пашићу, 29. II 1908, ДКС, III, 1/I,

бр. 172, стр. 524. 326

Поповић Пашићу, 4. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 192, стр. 562; и Ћоровић, Владимир, Односи између

Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 126. 327

Ibid, стр. 127.

75

Истовремено је затражена дозвола и за трасирање и за градњу, како би се, по савету

руске дипломатије, постигло усаглашавање захтева Србије и Аустро-Угарске.328

Посланику Ненадовићу Пашић налаже да замоли за помоћ све амбасадоре великих

сила, као и румунског посланика.329

Након што је српска нота предата у Цариграду,330

започиње друга фаза Железничке кризе.

5. Друга фаза Железничке кризе - ка Младотурској револуцији

„Амбасадор руски, италијански и француски јуче на Порти учинили корак у

корист наше ноте.” Телеграм овог садржаја посланик Ненадовић из Цариграда упућује

Пашићу 18. марта.331

Став британске владе је већ био познат и саопштен

меморандумима руском и француском амбасадору у Лондону, грофу Бенкендорфу (4.

марта) и Камбону (17. марта); Греј је своје виђење усмено изнео и италијанском

отправнику послова, о чему је 5. марта обавестио и британску амбасаду у Риму.332

Упркос ранијим најавама, аустроугарски и немачки амбасадори у Цариграду нису

подржали српску ноту.

Иако је државни секретар Шен у фебруару, под притиском да Немачка стоји иза

Еренталовог плана, изјавио руском амбасадору у Берлину да сматра свако железничко

прегнуће у балканским земљама средством пацификације и да нема, у принципу, ништа

против јадранске железнице,333

српски отправник послова у Берлину извештава 18.

марта да је Немачка резервисана по питању пројекта Дунав-Јадран.334

Берлин није

желео да ускрати дипломатску помоћ Бечу. Међутим, већ почетком априла долази до

новог заокрета. Под енергичним протестима из Рима (о којима је већ било речи), Шен

исказује вољу да „све железничке пројекте помогне” и „да појми да треба за све једнако

право да важи (dass gleiches Recht für alle gelten solle).”335

Желећи да избегне даље

328

Пашић Веснићу, 14. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 247, стр. 650. 329

Пашић Ненадовићу, 7. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 212, стр. 587. 330

У литератури не постоји сагласје о тачном датуму предаје српске ноте - Ћоровић наводи 13. март,

Ђорђевић 12. март, а Меј 10. дан истог месеца. У: Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-

Угарске у XX веку, op. cit, стр. 125; Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта

Новопазарске железнице", op. cit, стр. 228; и May, Arthur J, "The Novibazar Railway Project", op. cit, p. 518. 331

Ненадовић Пашићу, 18. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 268, стр. 694. 332

Memorandum communicated to Count Benckendorff, March 4, 1908, British Documents, V, no. 244, p. 347;

Memorandum communicated to M. Cambon, March 17, 1908, British Documents, V, no. 248, p. 350; и Grey to

Egerton, March 5, 1908, British Documents, V, no. 247, p. 349. 333


Богићевић Пашићу, 18. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 269, стр. 694. 335

Богићевић Пашићу, 3. IV 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 350, стр. 826.

76

погоршање односа са Русијом, у светлу британско-руског приближавања, немачка

дипломатија је крајем марта подржала и нови руски реформни предлог, након што су

Маршал и Палавичини у Цариграду 10. марта усмерили султана у правцу одбијања

британског нацрта. После двоструког колебања, немачка дипломатија ће, vis-à-vis

јадранске железнице, заузети положај нечињења сметњи. Отуда, канцелар Билов 12.

априла поручује Титонију: „Немачка и Аустро-Угарска неће чинити никакве сметње

(...) задовољењу и развијању легитимних интереса Италије на Балкану у границама

територијалног status quo-а и чувања независности Турске.”336

У међувремену Ерентал реагује на предају српске ноте новим дипломатским

захватом. Аустро-Угарска предлаже силама да се, уместо пројектоване дунавско-

јадранске железнице, српска пруга веже са босанском код Вардишта. Аустроугарски

амбасадор у Риму, гроф Лицов, верује да је најрационалније да Србија добије излаз на

Јадран код Сплита. Такав план заступају средином марта Шен у Берлину и

аустроугарски амбасадор у Петрограду гроф Берхтолд. За Беч је могућност отварања

јадранског коридора за Србију само предигра јачању руског присуства у Средоземљу.

То се морало спречити. Међутим, Пашић сматра да би пруга Ужице-Вардиште-Јадран

имала уски колосек и локални карактер и додаје:

„За сад се Србија мора свим силама постарати да створи за свој промет железницу која би

била потпуно (прим. аут) независна од ичијег страног утицаја. То може да буде само

Дунавско-Јадранска железница. Ако бисмо се ограничили само на везу са босанским

железницама, онда бисмо опет остали у економској и саобраћајној зависности од

Аустрије. У начелу, нећемо имати ништа против везе са босанском железницом, али

остварење те везе мора се одложити за касније.”337

У инструкцији Форгачу од 25. марта Ерентал тврди да је циљ понуде за спајање

српских и босанских железница да се јадрански пројекат учини излишним.338

Средином

марта Абдул Хамид II је ирадом одредио шесточлану комисију за прочавање трасе

Увац-Митровица. Недуго затим отпочињу радови у Пријепољу, Сјеници, Новом Пазару

и Митровици; комисија је одредила два могућа правца санџачке железнице - преко

Рожаја и преко Рогозне (видети прилог 1). Други правац је изабран као повољнији, због

јако значајног стратешког положаја масива Рогозне, последње одбране са линије Босна-

336

Цитирано према: Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр.

132. 337

Пашић свим посланствима, 21. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 283, стр. 712. 338


77

Санџак ка Македонији.339

Радове Друштва оријенталних железница требало је да

финансира Deutsche Bank, кућа која је уједно финансирала и градњу Багдадске

железнице. Након трасирања, план изградње је крајем 1908. требало предати Порти

ради коначне потврде о градњи.340

Како би Монархија задржала саобраћајно-

комуникациони монопол на Балкану и предупредила реализацију јадранског пројекта,

Ерентал неуспешно покушава да веже српске железнице за босанску мрежу и тиме гази

обећање дато 8. фебруара да ће Беч подржати све железничке пројекте. Одговор из

Београда је био недвосмислен - Србија претпоставља јадранску железницу свакој

другој.

Од тог часа, преломну улогу у усмеравању даљег тока Железничке кризе

преузимају два посве неочекивана актера - Deutscher Kaiser и црногорски књаз.

Немачки цар Вилхелм II се 25. марта у Венецији састао са италијанским краљем

Виктором Емануелом III и осетио колико је рђав утисак учинило држање Беча.341

У

циљу да спречи да Петроград и Рим потпуно изгубе поверење у Берлин, Вилхелм прво

на Криту препоручује османском дипломати Туркан-паши да султан изда дозволу за

јадранску трасу, а онда у Петрограду 14. априла бележи да Беч мора да подржи српски

пројекат.342

Све ово немачки цар предузима како би спасио аустро-руски споразум и

одобровољио Италијане. Потврда да је у Риму Железничкој кризи придат драматичан

значај јесте и Титонијев позив да, у случају да Порта одбије руско-француско-

италијанску подршку за линију Дунав-Јадран, три силе пошаљу ратне флоте пред

Дарданеле.343

Одлучно немачко држање према Бечу средином априла и раније

прихватање руског предлога о реформама македонског генералног инспектората,

финансијског савета и жандармеријског кора наводе Извољског да 17. априла у Думи

изјави да контроверза око новопазарске железнице губи на интензитету пошто ће и

аустроугарска дипломатија подржати српски пројекат.344

Русија, и поред притиска

пансловенских кругова да се спречи изградња линије Увац-Митровица, још увек није

339


235. 340

Ibid, стр. 236. Важно је напоменути да је султан, непосредно након што су аустроугарски и немачки

амбасадори у Царигаду одбили да подрже британски предлог реформи од 10. марта, обезбедио додатне

гаранције за изградњу још 840 километара Багдадске железнице. У: Топаловић, Душко, "Одјек

Еренталовог 'жељезничког експозеа' у Шведској", у: Кузмановић Рајко, Драгољуб Мирјанић и Раде

Михаљчић (урс), Стогодишњица анексије Босне и Херцеговине, op. cit, стр. 467. 341

Миловановић Пашићу, 21. III 1908, ДКС, op. cit; и Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и

Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 133. 342

Ibid. 343

Миловановић Пашићу, 17. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 265, стр. 687. 344


78

способна да се креће путем отвореног конфликта са Двојном монархијом. Извољски је

проценио да је паралелни развој и аустроугарског и српског плана задовољавајући

исход. Италијански амбасадор у Петрограду у разговору са српским послаником тврди

да је говор Извољског у Думи доказ да је нестао Споразум из Мирцштега и да је дошао

крај аустро-руске сарадње на Балкану.345

Ерентал је, иако невољно, морао да се повуче. Он српском посланику Симићу 8.

априла изјављује да „се односи благонаклоно према српском пројекту” и обавезује се да

неће ништа против њега радити, али га директно не може помагати.346

Аустроугарски

министар је онда наложио Палавичинију да у Цариграду подржи све железничке

пројекте, укључујући и грчки (покренут у Цариграду средином марта;347

у Софији, на

предлог из Петрограда, нису отворено покретали питање трасе Ћустендил-

Куманово348

); стога, он се 4. маја жалио српском посланику у Бечу на писање

београдске штампе о наводној аустроугарској акцији против јадранске железнице.

Посланик Симић је препоручио Пашићу да се ради на сузбијању антиаустријског,

тендециозног писања у Београду, а Еренталу да исто занемари, као што се и у Србији

занемарује антисрпска пропаганда Pester Lloyd-а.349

Након што је и немачки амбасадор

у османској престоници добио јасна упутства да заузме наклоно становиште према

јадранској железници,350

почетком маја је деловало да ништа не стоји на путу издавања

султанове ираде за трасирање и изградњу железнице Дунав-Јадран.

Међутим, српске намере је, бар донекле, пореметио пут црногорског кнеза

Николе у Петроград у првој половини априла. Испрва, српској дипломатији није био

познат разлог кнежеве посете Русији,351

али је касније постало јасно да је црногорски

суверен код цара Николаја II заговарао да линија јадранске железнице иде предвиђеном

трасом до Штимља, а онда ка Плаву и Подгорици на Бар.352

Кнез је успео у намери да

поколеба цара и Извољског, па је руски министар тражио од Порте концесију само за

деоницу Мрдаре-Штимље, а на Београду и Цетињу је остало да се споразумеју око

остатка трасе.353

Након што је велики везир изјавио 6. маја да ће бити издата ирада за

деоницу Мрдаре-Штимље, Пашић поручује руској влади да се Београд не може

345

Поповић Пашићу, 18. IV 1908, III, 1/II, бр. 425, стр. 948. 346

Симић Пашићу, 8. IV 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 372, стр. 859. 347

Богићевић Пашићу, 18. III 1908, ДКС, op. cit. 348

Милојевић Пашићу, 19. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 275, стр. 703. 349

Симић Пашићу, 4. V 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 468, стр. 1007. 350

Богићевић Пашићу, 6. V 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 476, стр. 1022. 351

Поповић Пашићу, 10. IV 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 390, стр. 882. 352

Поповић Пашићу, 15. IV 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 411, стр. 930. 353

Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 233.

79

задовољити тиме, већ тражи трасирање целе пруге Мрдаре-Сан Ђовани ди Медуа, уз

могућност да од Призрена иде крак ка Бару.354

Из Петрограда стиже одговор да треба

бити стрпљив и сматрати ово првом, тријумфалном етапом, с обзиром на чињеницу да

траса до Штимља сече пругу Скопље-Митровица и да се мора наставити до мора.355

Упоредо са настојањем да се што пре добије султанова ирада за трасирање

јадранске железнице, Србија је 4. априла упутила великим силама ноту којом захтева

проширење реформи на целокупну област Косовског вилајета и признање српске

народности у европској Турској.356

Сврха ове српске ноте било је најпре испитивање

намера Аустро-Угарске у погледу Македоније. Са друге стране, изградња јадранске

железнице би захтевала, као гаранцију улагачима у пројекат, обухватање реформним

процесом северног дела вилајета Косово и Санџака. Представници британске и немачке

владе су изјавили да тренутак није подесан због постојања великог броја предлога и

контрапредлога реформи међу силама; у Паризу и Петрограду је обећано да ће се

озбиљно размотрити српски предлог, док се Титони обавезао да говори о ноти са

немачким колегом.357

Ерентал је предлоге примио резервисано, правдајући се да није

наступило право време и да концерт нема довољно материјалних ресурса за ширење

реформи ка северу европске Турске.358

Из Ballplatz-а се предлаже да српска

дипломатија сачека са захтевом, јер се у том тренутку на агенди концерта нашао

британски предлог о гувернеру Македоније.359

Сваку неизвесност везану како за издавање ираде за јадранску железницу, тако и

за српску ноту о неопходности проширења реформи, прекинула је Младотурска

револуција из јула 1908. године. Почетком јуна је велики везир говорио да ће ирада

бити издата ових дана,360

док је Титони 12. јуна уверавао српску владу да је султаново

одобрење свршена ствар.361

Иако је још средином маја, после дугих француско-

италијанских преговора, у Паризу формиран синдикат за финансирање јадранског

пројекта, у коме је Француска учествовала са 45% улога и пет гласова у управи,

Италија са 35% и четири гласа, Русија са 15% и два гласа и Србија са 5% и једним

354

Пашић Поповићу, 14. V 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 503, стр. 1073. 355

Поповић Пашићу, 27. V 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 556, стр. 1142; и Ћоровић, Владимир, Односи између

Србије и Аустро-Угарске у XX веку, op. cit, стр. 134. 356

МИД свим посланствима, 4. IV 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 355, стр. 838; и Ђорђевић, Димитрије, "Аустро-

српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице", op. cit, стр. 228. 357

Пашић Поповићу, 18. IV 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 423, стр. 944. 358


Симић Пашићу, 17. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 261, стр. 684. 360

Ненадовић Пашићу, 5. VI 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 587, стр. 1189. 361

Миловановић Пашићу, 12. VI 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 616, стр. 1242.

80

гласом,362

јадрански пројекат није заживео пре него што је пред Османску царевину

стављено питање од много већег значаја.

У Цариграду је покретање железничког питања изазвало еклатантни расцеп

међу силама и ојачало позицију султана и Порте у реформном процесу. Након

једностране аустроугарске акције, већина чланица концерта сила је настојала да утврди

сопствене интересе у Османској царевини и умањи притисак који је вршен на османске

власти у погледу македонске реформе. Деловало је да је опште реформно дело „сасвим

изгубљено, или јако компромитовано и на дужи рок одложено.”363

У Јилдизу су

железнички пројекти отворено коришћени као средство дипломатског трговања.

Младотурска револуција пробудила је наде Абдула Хамида II да је са железничким

питањем свршено. Међутим, показаће се да догађаји који следе бацају нову светлост на

читаво балканско железничко питање, а да се ефекти Железничке кризе могу пратити и

у другој половини 1908, али и у 1909. години.

***

Суштина дипломатске буре из прве половине 1908. године, изазване

Еренталовом позитивном политиком, потпуно стаје у неколико редова, послатих у

бечко министарство спољних послова од стране маркиза Палавичинија 8. марта:

„Када пруга буде постављена од босанске границе до Митровице, освајање, можда и

мирним путем, тог дела терена (Санџак, прим.аут) ће уследити као последица. Наша

култура ће се, са железницом, полако, али сигурно, спуштати ка Солуну и, временом,

Солун ће постати фактички аустроугарска лука, чак и без потребе за мењањем

политичких односа у унутрашњости (Балкана, прим. аут).”364

Иако нема никаквих доказа да је Ерентал планирао анексију санџака Нови Пазар

(важи управо супротно) и да је претварање Солуна у аустроугарску луку представљало

део његове спољнополитичке стратегије, перцепција аустроугарског амбасадора у

Цариграду се није битно разликовала од перцепције дипломата у Петрограду, Риму,

Паризу, Лондону, Београду, Цетињу, Букурешту, Атини и Софији. Veritas in oculis

aspicientis est - истина заиста јесте у оку посматрача, а европска дипломатија је

моментално, оправдано или не, у пројекту новопазарске железнице детектовала Drang

362

Миловановић Пашићу, 15. V 1908, ДКС, III, 1/II, бр. 512, стр. 1081. 363

Ненадовић Пашићу, 3. III 1908, ДКС, III, 1/I, бр. 182, стр. 538. 364

Wank, Solomon, "Aehrenthal and the Sanjak of Novibazar Railway Project: a Reappraisal", op. cit, p. 360.

81

nach dem Osten. Средином 1908. опада важност Еренталових побуда, а расте значај

последица његових поступака. Крај аустро-руског детанта на Балкану и јачање

антиаустријског пансловенства у Русији, приближавање Петрограда и Лондона,

повећање расцепа између италијанске и аустроугарске балканске политике, јаснија

рефлексија природе односа између германских савезника, где је, следећи Бизмаркову

терминологију, Берлин јахач, а Беч коњ, повећана нестабилност европске Турске, и,

коначно, али не мање важно, такво регулисање аустро-српских односа, испуњених

неповерењем, где је свако питање политичко питање par excellence су директне

последице Железничке кризе из првих месеци 1908. године. Чинило се да бечка

дипломатија скида Метернихову маску, одбацује балкански status quo, и, адресирајући

југословенско питање, покреће офанзиву против српског националног пројекта. Ефекти

такве политике ће драматично утицати на даљу динамику Источног питања, све до

експлозије балканског и европског мира 1914.

Der Sandschakbahn-Rummel war eben bloss das Vorspiel gewesen, die Annexion war

der Drama selbst.365

Aко је анексија Босне и Херцеговине послужила као генерална

проба за јулску трагедију 1914, онда је Железничка криза поставила читаву

сценографију, помажући и приликом поделе улога. У следећем одељку ће бити

истражени резидуални ефекти Железничке кризе и значај балканског железничког

питања у периоду од лета 1908. до краја Анексионе кризе у пролеће 1909. године.

365

Sosnosky, Theodor von, Die Balkanpolitik Österreich-Ungarns seit 1866, II vols, Deutsche Verlagg-Anstalt,

Stuttgart und Berlin, 1913-1914, II, p. 156.

Železnička kriza iz 1908. godine: Srbija, velike sile i Balkansko pitanje, III poglavlje / Railway...

Documents

Transcript of Železnička kriza iz 1908. godine: Srbija, velike sile i Balkansko pitanje, III poglavlje / Railway...