Univerzitet u Novom Sadu

Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”

Zrenjanin

UPRAVLJANJE TEHNOLOGIJOM I

ORGANIZACIJA

TEHNOLOGIJA I ORGANIZACIJA

Univerzalni model organizacije je krajnji cilj teorijsko-metodološkog rada na

problemima organizacije. Mogu se izdvojiti dva univerzalna modela:

1) Klasični model – koncentriše se na odnos dve grupe zaposlenih u organizaciji:

menadžmenta i (proizvodnih) radnika;

2) Participativni model – vezuje se za bihejvioristički pristup u teoriji

organizacije. Ovaj model je zasnovan na Teoriji Y D. Mekgregora.

Kada se radi o promenama i razvoju organizacije, posebno uslovljenih

tehnološkim promenama, navode se ključne faze i pretpostavke za uspešno iniciranje

manjih intervencija u odabranim organizacijama.

Moguća su tri osnovna pristupa:

1) Strukturni;

2) Tehnološki, i

3) Ljudski (humani).

U okviru strukturnog pristupa navode se četiri osnovne klase

istraživanja:

1) Strukturne promene kao osnovni mehanizam promena

organizacije;

2) Drugi model se odnosi na ideju o decentralizaciji, gde se smatra

da se organizacije mogu menjati decentralizacijom njihove

strukture;

3) Orijentacija ka isticanju prednosti uspešnog obavljanja zadataka

kao krajnji cilj i kriterijum organizacionih promena;

4) Istraživanje mreže komunikacija unutar organizacije.

Tehnološki pristup polazi od uvažavanja tehnoloških kategorija

organizacionih promena. Razvojem operacionih istraživanja i nastankom

kompjutera značajno je osnažen tehnološki pristup.

Ljudski (humani) pristup nastoji da promeni organizaciju

promenom ponašanja glavnih aktera u organizaciji. Ovim pristupom se

ističe da se menjanjem ljudi može izazvati i modifikacija organizacione

strukture.

Upravljanje tehnologijom podrazumeva planiranje, usmeravanje, organizovanje,

koordinaciju i kontrolu aktivnosti vezanih za dinamiku i razvoj tehnologije , kao

i za uspešnu primenu u praksi i komercijalizaciju. Upravljanje tehnologijom u

organizaciji se posmatra sa dva nivoa:

1) Strateško upravljanje bavi se dinamikom tehnologije u organizaciji, koja se

može ostvariti:

- iz eksternih izvora, pribavljanjem tehnologije putem transfera,

kooperacije, kupovine drugog preduzeća i sl.

- iz internih izvora, što pretpostavlja obavljanje aktivnosti inovacionog

procesa unutar organizacije, u čijoj je osnovi interno istraživanje i razvoj,

kojima organizacija samostalno razvija tehnologiju koju dalje primenjuje.

- kombinovano, oslanjajući se na eksterne i interne izvore novih

tehnologija koji se međusobno dopunjavaju.

2) Operativno upravljanje tehnologijom se bavi upravljanjem konkretnim

tehnološkim sistemima, procesima i operacijama kao izrazom raspoložive,

implementirane tehnologije u organizaciji.

Upravljanje tehnologijom

Upravljanje horizontalnim transferom tehnologije

Upravljanje vertikalnim transferom tehnologije

Upravljanje tehnološkim procesima i operacijama

Slika 1. Upravljanje tehnologijom u preduzeću

TEHNOLOGIJA I ORGANIZACIONA

STRUKTURA

Značajan faktor uspešne primene novih tehnologija u organizacijama je osnovna organizaciona

struktura preduzeća koja je deo infrastrukture – mreže nematerijalnih sistema za podršku u okviru

koje deluju tehnički sistemi.

Organizaciona struktura se definiše kao relativno trajna dodela radnih uloga i administrativnih

mehanizama koji kreiraju oblik međusobno povezanih radnih aktivnosti i omogućavaju

organizacijama da vode, koordiniraju i kontrolišu sve radne aktivnosti. Svaka radna organizacija treba

da razvije strukturu u skladu sa svojim internim karakteristikama i u skladu sa tržištem na kome

nastupa.

Slika 2. Uticaj okruženja na organizacionu strukturu

Postoji više različitih tipova organizacione strukture. U praksi važi da u jednoj organizaciji u isto

vreme može postojati više različitih organizacionih struktura. Mogu se istaći tri osnovna tipa

organizacione strukture:

1) Funkcionalni tip – predstavlja hijerarhijsku strukturu zasnovanu na očuvanju jedinstva

funkcije ili discipline , koja polazi od inputa koji su potrebni da bi se obavili zadaci u

organizaciji. Ti inputi su funkcije ili specijalnosti: proizvodnja, tehnologija, marketing,

finansije, istraživanje i razvoj.

Slika 3. Funkcionalna organizaciona struktura

2) Diviziona organizaciona struktura - Diviziona organizaciona struktura je takva vrsta strukture

kod koje se podela rada u preduzeću, kao i grupisanje i povezivanje srodnih ili sličnih

poslova, i formiranje nižih organizacionih jedinica obavlja prema proizvodima, geografskom

području ili kategorijama kupaca, što znači da su svi poslovi vezani za realizaciju jednog

proizvoda ili grupe proizvoda ili svi poslovi vezani za funkcionisanje određene regionalne

jedinice ili kategorije kupaca treba da budu grupisani u jednu celinu.

PREDSEDNIK

Proizvod A Proizvod B Proizvod C

PREDSEDNIK

Srbija Kanada Rusija

PREDSEDNIK

Mašine Oprema Usluge

Slika 4. Diviziona struktura grupisana po

proizvodu

Slika 5. Diviziona struktura grupisana

po teritoriji

Slika 6. Diviziona struktura grupisana

po kupcima

3) Matrična organizaciona struktura – polazi od toga da ljudi u organizaciji poseduju uže

specijalnosti i pripadaju funkcionalnoj hijerarhiji, a da istovremeno učestvuju u timovima

za realizaciju određenih projekata. Ovaj tip organizacione strukture nastaje kombinovanjem

funkcionalne organizacione strukture i projektne ili divizione strukture. Forma

organizacione strukture predstavljena je matricom sa dve ose: jedna osa su projekti ili

rezultati, a druga osa funkcije ili inputi.

Funkcije (inputi)

Slika 7. Matrična organizaciona struktura

Predsednik

Istraživanje Inženjering Proizvodnja Marketing

i razvoj

Pro

izv

od

i P1

P2

P

3

Matrična organizaciona struktura se najčešće koristi kada preduzeće

istovremeno mora ispuniti nekoliko zadataka, odnosno kada strategija preduzeća

zahteva maksimalizaciju nekoliko dimenzija istovremeno, npr. tržišta, proizvoda,

vremena i teritorije.

Prednosti matrične strukture su:

• veća fleksibilnost,

• povezanost i pokretljivost ljudi u organizaciji,

• veća iskorišćenost resursa,

• bolja komunikacija,

• veća motivisanost zaposlenih.

Nedostaci matrične strukture su:

• dvostruka odgovornost u obavljanju zadataka,

• kompleksnost menadžmenta u definisanju prioriteta i nadležnosti.

MODEL INOVATIVNE ORGANIZACIJE

Polazi se od definicije pojma inovacije i inovativnosti prema kojoj se tehnološke inovacije odnose pre

svega na promene u tehnologiji (proizvodima, procesima), a inovativnost je pojam koji se odnosi na samu

organizaciju. Inovacija je proces usvajanja novih ideja.

Uterbakov model prikazuje proces inovacije koji je pod uticajem dve osnovne grupe faktora iz

okruženja:

1. stanjem tehničkog znanja i načinom korišćenja proizvoda i procesa i

2. potrebama i tražnjom za novim proizvodima i procesima.

U organizaciji je potrebno obezbediti zadovoljavajući stepen homogenosti, da bi se inovacije mogle što

uspešnije primeniti. To znači da su potrebne organizacione strukture koje su u dovoljnoj meri organski

postavljene da omoguće razvoj kreativnosti i otvorenosti ka inovacijama, a da su sa druge strane u dovoljnoj

meri rigidne da bi mogle uspešno da prihvate inovacije.

Tehnologija se javlja kao bazični oslonac, ključni faktor i domen za promenu u organizaciji. Budući da

je ključno svojstvo tehnologije, da se stalno menja, razvija i širi, novi model organizacije zasnovane na

konkurentnosti putem tehnologija i inovacija naziva se model inovativne organizacije.

Stopa po kojoj će preduzeće da uvodi novu tehnologiju , ili stepen tehnološke promene u preduzeću, ili

stepen uvođenja tehnoloških inovacija zavisi od dva faktora:

1) specifično konkurentsko okruženje u grani kojoj pripada preduzeće, i

2) Stepen inovativnosti same organizacije.

SUTI = f (KOG, IO)

Za inovativnu organizaciju je karakterističan visok stepen responzivnosti u odnosu na

različite faktore okruženja , što znači da je potrebno obezbediti kritičnu masu fleksibilnosti u

svim domenima organizacije. Okruženje organizacije se nalazi pod uticajem dejstva same

organizacije, što je domen njene strategije. Polazeći od činjenice da je ključno obeležje

inovativnosti organizacije ostvarenje dugoročne konkurentske prednosti, predstavlja se i

model koji integralno povezuje komponente izrazitih kompetentnosti preduzeća u ostvarivanju

konkurentnosti:

1) Upravljačke kompetentnosti i strateška orijentacija – izrazite kompetentnosti

organizacije od neposrednog uticaja na njenu konkurentnost mogu se ostvariti akcijama top

menadžera i preduzetnika u organizaciji;

2) Kompetentnosti zasnovane na resursima – sastoje se od ljudskih potencijala i

materijalnih dobara, koji omogućavaju preduzeću da nadigra konkurentska preduzeća tokom

dužeg vremenskog perioda;

3) Kompetentnosti zasnovane na transformacijama – mogu se objasniti kao

organizacione sposobnosti koje su neophodne da bi se uspešno ostvarilo pretvaranje inputa u

outpute.

4) Kompetentnosti zasnovane na outputu – ne misli se samo na fizičke outpute koji

donose vrednost preduzeću, već i nevidljive outpute, kao što su zaštićeno ime i znak

proizvoda, kvalitet proizvoda i usluga.

5) Kompetentnosti u ostvarivanju tehnološke kooperacije – inovativni potencijali

jačaju zahvaljujući različitim oblicima tehnološke kooperacije , a usled konkurentskog značaja

ovakvi oblici saradnje se nazivaju i strateškim alijansama.

Model inovativne organizacije naglasak stavlja na odnos između tehnologije i

ostalih oblasti organizacije, i time uvažava najpropulzivniji faktor promene u

organizaciji, faktor tehnologije i tehnološke inovacije.

Osnovna svojstva inovativne organizacije obuhvataju:

• Viziju o kompaniji kao celini i njenoj ulozi i mestu;

• Okrenutost ka kupcima;

• Oslanjanje na tehnologiju kao ključnog resursa za postizanje konkurentnosti;

• Plitke organizacione strukture sa ne više od pet hijerarhijskih nivoa;

• Dobru internu komunikaciju među projektantskim timovima;

• Pozitivan odnos prema promenama;

• Sistem nagrađivanja u susret podsticanju inovacija.

ORGANIZACIONA KULTURA

Organizaciona kultura se definiše kao skup vrednosti, uverenja, stavova i razmišljanja

članova koji čine jednu organizaciju.

Ona u velikoj meri doprinosi uspešnoj primeni novih tehnologija. Istraživanja tehnoloških

promena u organizaciji su pokazala da tehnološke promene često iziskuju promene u kulturi

organizacije, a da određena kultura organizacije uslovljava i odnos prema tehnološkim

promenama.Danas se veoma visoko rangira upravo socio-tehnički pristup u vezi sa novim

tehnologijama u organizaciji.

Među brojnim menadžment tehnikama i metodama planiranja koje služe da preduzeća

sagledaju, identifikuju, razviju i primene tehnologiju, često se potcenjuje ili nedovoljno koristi

tehnološka inteligencija. Tehnološka inteligencija koristi informacije kao ulaz, da bi daljim

postupkom sortiranja, analize, interpretiranja i sinteze izrazila kreativni i korisni rezultat.

Tehnološka inteligencija se još definiše kao prikupljanje, analiza i primena javno dostupnih

informacija o eksternim karakteristikama tehnologije koje bi mogle značajnije da utiču na

poslovanje preduzeća.

ZAKLJUČAK

Sagledavanjem uticaja tehnologije na funkcionisanje organizacije na duži i kraći

period, u vezi sa položajem i sveukupnom konkurentskom uspešnošću organizacije u

tržišnim uslovima privređivanja, može se zaključiti da uspešno upravljanje tehnologijom

utiče na efikasnost tehnologije u organizaciji.

Upravljanje tehnologijom posmatra se kao značajan faktor pre svega za proizvodnju,

a manje za ostale delove poslovanja što se u daljem razvoju pokazuje sasvim

neopravdanim. Na osnovu brzine razvoja tehnologije, organizacija, pa i celokupnih tržišta,

može se zaključiti da će konkurentska prednost mnogo manje biti uslovljena novim

proizvodima, a daleko više novim procesima.