Јелена Стојковић*

Филозофски факултет Универзитет у Нишу

ОНОМАСТИКОН СРБИЈЕ У ОНОМАТОЛОШКИМ ПРИЛОЗИМА****

РЕЗИМЕ. Рад се бави обрадом и класификацијом оних радова

објављених у публикацији Ономатолошки прилози (I–XXI) у периоду

1979–2011 који се тичу ономастичке грађе са-купљене на неком делу

данашње територије Републике Србије. Радови су класификовани у три

групе: антропонимијски, топонимијски и ономастички (који се односе

на сва имена са неког подручја, како имена лица тако и имена

места). Примећено је да у представљању ономастичке грађе постоји

устаљени редослед група онима. Неки се аутори задржавају на

ономастичкој грађи и њеној обради, а неки уносе у рад и

дијалектолошке одлике, анегдоте везане за одређено име лица или

места, локалне легенде и слично. Географски критеријум

класификације показује да највећи број радова презентује грађу са

простора Косова и Ме-тохије, али и са простора југоисточне Србије,

што је условљено друштвено-историјским чи-ниоцима.

Кључне речи: ономастика, топонимија, антропонимија, Ономатолошки

прилози

1. УВОД

1. 1. Напомене о начину рада

У раду су обрађени и класификовани радови објављени у

Ономатолошким при-лозима (у даљем тексту: ОП) у периоду 1979–

2011, тачније они који обрађују ониме са територије данашње

* jelena.stojkovic@hotmail.rs**** Рад је настао као резултат похађања курса Ономастика српског језика

Републике Србије. Обрађују се како антропонимијски тако и

топо-нимијски радови.

Радови су представљени насловом и именом и презименом

аутора, као и крат-ким садржајем, док се листа библиографских

јединица налази на крају рада. Након кла-сификације, радови ће

бити приказивани према броју књиге ОП у којој су објављени, а

потом према одељку у књизи.

На самом крају, у Прилогу, биће дата библиографија свих

обрађених радова пре-ма броју ОП у коме су штампани, затим по

азбучном реду према презимену аутора, а онда ће бити дата и

њихова класификација према географском подручју које обрађују.

1. 1. Класификација радова

Оне радове који испуњавају критеријум да се односе на

данашњу територију Републике Србије класификовали смо у три

скупине:

1. Антропонимијски, који са дијахроног или синхроног

становишта обрађују ономастичку грађу у виду личних

имена људи, презимена, надимака (личних и

породичних), хипокористика итд.;

2. Топонимијски, који се односе на имена географских

објеката: микротопониме, хидрониме, орониме, ходониме

итд.;

3. Ономастички, који у једном раду доносе и

антропонимске и топонимијске податке, разврстане

азбучним редом према насељеном месту у коме су

забележени. Они у ОП углавном стоје у одељку „Грађа“.

У ОП присутни су и радови који обрађују само по један

оним, односно само једну језичку особину, или, пак, именски

пар онима. Такви радови су издвојени од осталих и у овом

приказу се не узимају у обзир.

2. АНТРОПОНИМСКИ РАДОВИ

Ове врсте радова је најмање у Ономатолошким прилозима, што

је последица нешто већег интересовања наше науке о језику за

топонимију. Наиме, топонимија чува у себи старе облике,

ишчезле језичке особине, сведочи о присуству неког народа на

неком простору, његовој религији, култури уопште. Зато је

топонимија и занимљивија за историчаре језика и дијалектологе.

С друге стране, у антропонимији се структура именослова стално

мења. Примећено је да се истраживачи антропонимије окрећу и

надимцима као посебном лексичком слоју, и именима из старих

писаних споменика. Антропонимске студије објављене у

Ономатолошким прилозима углавном теже да прате развој

именослова од ранијих епоха до данас.

У раду Неке нове појаве у српској антропонимији (ОП V: 211–215)

Милица Грковић констатује да главну основу српског

ономастикона чине словенска имена, једна наслеђена из

општесловенске заједнице, а друга новија, од словенских

језичких елемената, затим календарска хришћанска имена, и нова

позајмљена имена. Осим тога, она бележи и најновија имена

попут Жаклина, Брижита, Силвана, али закључује да је млађа

генерација ипак прихватила оно што је старија већ усвојила или

створила.

Вилотије Вукадиновић у ОП VII (499–511) у раду

Антропонимија Голака доноси антропониме насеља Језера, Новог

Села и Раденковца, која припадају општини Сокобања, а

обухваћено је 235 домаћинстава. Грађа је разврстана и дата

редоследом: а) породична презимена, б) називи фамилија –

породични надимци, в) мушка имена, г) мушки хипокористици, д)

женска имена, ђ) женски хипокористици. Од 897 обрађених

антропонима, богатији је фонд женских имена, јер 495 женских

особа носе 220 имена, у поређењу са 168 имена за 462 мушкарца,

а овај се однос одржава и код хипоко-ристика.

Гордана Јовановић у раду Дистрибуција хришћанских имена на

поседима дечанског властелинства (ОП XII, 9–15) са

геолингвистичког становишта прати распоред хришћанских имена

према грађи из Дечанске и Светоарханђелске хрисовуље. Приликом

анализе у обзир се узимају српска села, влашки катуни и три

арбанаске заједнице, и закључује се да ове три етносоцијалне

групације имају доста заједничког, али и посебних одлика, где

је нарочито упадљив контраст између албанског ономас-тикона са

једне и српског и влашког са друге стране. Тако у свим трима

групацијама доминира име Никола.

У истом броју ОП, стране 439–533, Јелена Пешикан објавила

је рад под насловом Ономастикон погинулих на Сремском фронту. Од

укупног фонда антропонима од 12 485 имена, са територије

централне Србије и Војводине је 4103 имена. Најчешће име на

подручју уже Србије је Милан, презиме Петровић, а у Војводини

име Никола и пре-зиме Јовановић. Изводи се закључак да су

имена на подручју уже Србије већином словенског порекла, док

међу војвођанским доминирају имена хришћанског порекла.

У циљу уочавања доминантних обичаја у личним именима

становништва хриш-ћанске (православне) верске или

традиционалне припадности Жељко Ћупић даје стати-стичку обраду

у раду Савремена лична имена у грађи „Ономатолошких прилога“ (ОП

XIV, 73–153). Рад обухвата грађу објављену у првих десет књига

ОП, искључујући притом радове са измешаним именима

православаца и католика. Укупан број особа обухваћених овим

радовима износи 55 094 (28 047 мушких и 27 047 женских).

Највећи део ових радова односи се на грађу са подручја Косова

и Метохије.

Радмила Жугић у раду Лични надимци у околини Лебана и Лесковца

(ОП XV, 201–214) анализира надимке као посебан лексички слој

ономастике овог подручја, са аспекта мотивације њиховог

настанка, класификујући их притом у неколико група.

Јакша Динић на нешто другачији начин представља

антропонимску грађу у раду Антропонимија слива Грлишке реке (ОП

XIX–XX, 621–739). У уводном делу даје твор-бену анализу

прикупљене грађе: најпре анализира презимена, па породичне

надимке, издвајајући притом најпродуктивније суфиксе, док

лична имена дели с обзиром на основе на две велике групе:

несловенску и словенску, и у оквиру словенске разликује имена

од две словенске основе, имена настала од једне словенске

основе и изведена имена. Након тога даје семантичку анализу и

разматра утицај бугарског именослова на именослов српског

народа из овог краја. Попис грађе даје у засебном одељку,

наводећи је према месту у коме је сакупљена.

Владимир Поломац у чланку Неколико напомена о систему личних

имена у Крагујевцу у првој деценији XXI века (ОП XXI, 35–43) истражује

на основу података из матичних књига рођених града Крагујевца

за период 2000–2008 савремено стање сис-тема личних имена у

српском језику, са обзиром на порекло, творбену структуру и

се-мантику имена. Истраживање показује да политичке и

друштвене промене које су се одиграле до 2000. године у Србији

нису битно промениле структуру именослова, јер још увек

доминирају хришћанска имена.

3. ТОПОНИМИЈСКИ РАДОВИ

Примећено је да је топонимијских радова објављено више

него антропони-мијских у Ономатолошким прилозима. Притом се

могу раздвојити две велике скупине радова: а) они који доносе

савремену грађу и б) они који грађу за проучавање налазе у

хрисовуљама и сличним историјским документима.

Неки детаљи из прошлости Косова (по топонимима) рад је

Атанасија Уроше-вића (ОП I, 27–34) који за грађу узима

неколико топонима који допуњују знање из ис-торијске

географије, етнологије и културне историје. Обрадом података

упућује на пос-тојање саске колоније у Јањеву, на рударски

град на северној падини Скопске Црне Горе, затим на трагове

насеља Кумана и Влаха, да би на крају издвојио два топонима

који могу помоћи налажење решења средњовековног дворца Врхлаба.

Момчило Златановић у истом броју ОП, стране 155–165,

објављује рад Називи географских термина у Врањској котлини, где

разматра преко 130 микротопонима, оронима и хидронима и

утврђује да већина њих има словенско порекло, али да постоје

они са романским, одн. грчким пореклом, нарочито они уз

некадашњи војни пут Via militaris.

У првом броју ОП (стране 167–236) штампан је и рад

Владимира Стевановића Микротопонимија општине Трговиште, у коме

се обрађују микротопоними сакупљани упоредо са осталим

говорним особинама овог краја. Подаци се класификују у три

групе: хидроними, који се даље разврставају на а) реке и

потоке и б) изворе и чесме, затим називи махала и прави

микротопоними.

Митар Пешикан у књизи II ОП, стране 1–93, доноси податке

Из историјске топонимије Подримља, које обрађује у три дела

обимног чланка:

I. О одређивању и смештају неких имена из дечанских

хрисовуља;

II. Земљописна имена из манастирских даровница у горњем

Подримљу;

III. Топонимија слива Белог Дрима у два турска тефтера.

Да се проучавању ходонимије код нас не посвећује довољно

пажње, тврди Милица Лађевић у расправи Прилог проучавању наше

ходонимије (ОП V, 217–228), усамљеној према обрађиваној грађи у

ОП. Грађа за расправу представља резултат дугогодишњег

сакупљања имена улица и тргова у Панчеву од стране Димитрија

Ранкова, учитеља у пензији. Анализирани корпус обухвата 193

имена свих врста сао-браћајница у званичној употреби у Панчеву

1980. године. Аутор врши морфолошку анализу података и бележи

два творбена модела у образовању имена улица.

У седмом броју ОП, на странама 483–498, Недељко Богдановић

у раду Микротопонимија Голака обрађује микротопониме трију села

чију је антропонимију у истом броју обрадио Вилотије

Вукадиновић. Након регистра микротопонима поређа-них азбучним

редом, Богдановић их класификује према творбеном моделу на

једно-члане, скраћене двочлане (где се други део подразумева),

двочлане и трочлане називе. На крају бележи језичке одлике

сврљишко-заплањског поддијалекта посведочене у

микротопонимима.

У ОП Х, на странама 67–172, Јаворка Маринковић објавила је

Микротопонимију Врања и околине. Обухваћени су топоними Врања и

околине од првих записаних споменика у једанаестом веку до

данас. Рад је организован у девет одељака:

I. Топонимија Врања и околине у досадашњим писаним

споменицима

II. Основна обележја говора Врања и околине

III. Данашња топонимија Врања и околине

IV. Страни елементи у микротопонимији Врања и околине

V. Семантичка класификација назива

VI. Структурална класификација назива

VII. Закључак

VIII. Текстови забележени у врањском говору

IX. – садржи микротопонимију Врања и околине у делима Боре

Станковића, реги-стар, сажетак, као и карте подручја и

фотографије одређених микротопонима

Вилотије Вукадиновић јавља се у ОП XI (стр. 367–398) са

радом Микротопони-мија Сокобањске котлине, са топонимијском

грађом из 22 насеља општине Сокобања1. Ово дијалекатски није1 Наведени рад се у ОП налази у одељку „Грађа“ јер се у раду не дајусемантичка и структурална анализа забележених микротопонима. У овом приказује смештен међу топонимијске радове јер у њему не нала-зимо антропонимијуса овог подручја.

целовито подручје: идући ка истоку, преовлађују особине

сврљишко-заплањског поддијалекта, а на западу подручја се,

нарочито у акцентуа-цији, осећа утицај јужноморавског, што

аутор примећује у микротопонимима.

Јаворка Маринковић у раду Микротопонимија бујановачког и

прешевског краја (ОП XV, стране 1–169) даје топонимијску слику

граничне области на југу Србије, око река Прешевске Моравице,

Кленичке реке и Пчиње. Аутор даје морфонолошку ана-лизу 1464

микротопонима, а за само 21 од њих налази потврду у

документима из XIV, XV, XVI и XVII. века. Једна група садржи и

десетак микротопонима нејасног порекла. Број топонима са

страним елементом у основи износи око 130, 88 су турског

порекла, а доминирају називи изведени од бионима, најчешће

антропонима.

Звездана Павловић у истом броју ОП (стране 185–199) даје

морфолошку анализу онима у раду Језичке фигуре у хидронимима и

разврстава их у парове према искоришћеној фигури приликом

именовања географског објекта на: а) синонимију, б) метонимију

и в) плеоназам. Синониме притом дели на праве синониме,

изведене сино-ниме, за које се претпоставља да су изведени од

исте основе, етимолошке синониме, за чије разумевање треба

посегнути у језичку прошлост и скуп синонима који именују ис-

ти водоток и могу заменити једни друге.

У раду Топонимија Белице (ОП XVI, 17–234) Јованка Радић даје

дијалектолошку слику овог региона у централној Србији кроз

призму топонима словенског порекла. Аутор истражује мотивацију

за именовање према боји и другим карактеристикама воде и

земље, као и према вегетацији која ту расте, све до именовања

према апелативима који се и данас користе у свакодневном

говору. Закључује да су најбројније адјективне форме топонима,

и то тако да су у хидронимији придеви супстантивизовани,

најчешће суфиксом -ица, док су у ојконимији називи већином

изве-дени од антропонима.

У ОП XVIII налазимо два рада из области топонимије:

Микротопонимија Сврљи-га Недељка Богдановића (стр. 39–180) и

Топонимија слива Грлишке реке Јакше Динића (181–276). Док Динић

кратко наводи да је у два наврата сакупљао топонимијску грађу

из девет села у овој области и даје исцрпан регистар онима,

Богдановић доноси грађу из 38 села у општини Сврљиг. Укључује

све називе до којих је могао доћи, што од са-говорника, што из

литературе, онда када неког топонима нема у записима са

терена, а нађе се у публикованом материјалу. Богдановић бележи

имена насељених места, узви-шења, удубљења, узбрдица и

низбрдица, свих типова вода, утрина и шума, као и кул-турне

објекте: саобраћајнице, мостове, цркве, воденице, итд.

Јакша Динић у Именима река и других вода у поречју Тимока (ОП XXI,

стране 191–330) има за циљ да представи комплетан инвентар

хидронима на подручју око реке Тимок. Свих 4400 сакупљених

онима класификује на имена стајаћих и текућих вода, а разматра

и облике словенског, и облике влашког порекла.

У раду Микротопонимија прешевског краја (ОП XXI, стране 331–

425) Татјана Трајковић обрађује грађу сакупљену на подручју

општине Прешево, у 30 села и четири засеока, представљајући

топониме и на српском и на албанском језику. Системати-зацију

грађе даје на стандардан начин, према: а) лексичко-семантичкој

и б) структу-ралној анализи микротопонима̂. Указује се на

облике словенског, влашког, турског, грчког и албанског

порекла, при чему се показује да словенски облици чине

најстарији слој у именовању.

3. 1. Селективни топонимијски радови

Овде посебно издвајамо радове који из грађе издвајају

топониме са посебном мотивацијом за именовање.

На рударску прошлост подручја упућује рад В. Симића

Рударство и прерада гво-жђа у топономастици и терминологији власинскога

краја (ОП I, 87–97), који издваја само топониме са територије

на десној страни Јужне Мораве, између Власине, пута Врање–

Босилеград и бугарске границе. Топоними су издвојени из

литературе и топо-графских карата, и то само они код којих је

могуће доказати везу са рударством Вла-сине. „Највећи број

ових топонима односи се на рударство гвожђа“, закључује Симић.

Топонимима са фитонимом и зоонимом у основи бави се

Недељко Богдановић у студији Називи биља и животиња у топонимији

сврљишког краја (ОП II, 159–170), и то из атара свих 39 села

општине Сврљиг. Студија нарочито истиче разлике у дијале-

катским цртама у онимима са тимочко-лужничког и сврљишко-

заплањског подручја. Код појединих фитонима дати су и латински

називи према Вуковом Рјечнику. Оними се морфолошки анализирају и

издвајају се суфикси.

Под насловом Микротопоними слива доњег тока Јабланице

мотивисани при-родним обликом, положајем и изгледом тла – семантички

аспект у истом броју ОП (стр. 215–224) Радмила Жугић

разврстава микротопониме ове семантичке групе у две подгрупе у

зависности од начина на који апелатив прелази у властито име

објекта: на непосредан начин и на посредан, и на основу

сличности именованог објекта и онога што апелатив којим је

именован носи у свом семантичком садржају.

У ОП VI Александар Лома објавио је рад под насловом Из

топонимије Србије (105–118), у коме у четири одељка разматра

топониме досад неразјашњеног порекла, користећи се

компаративном методом. Топониме пореди са облицима из

савремених словенских, али и балканских језика.

Велимир Михајловић у десетом броју ОП анализира

етимолошким приступом де-вет топонима са простора Србије у

раду Из топономастике Србије (33–46): Таково, Подујево, Прахово,

Даросава, Добановци, Рапања Бара, Чокешина, Свилеува. Користи

се компаративним приступом и топониме потврђује у топонимији

словенских народа, али и у антропонимији словенског порекла из

старијих докумената.

Звездана Павловић се у ОП ХI јавља са радом из области

хидронимије, Анализа имена река у сливовима Србије у којима је видан

румунски утицај (73–89), у којем про-учава несловенске хидрониме

са влашко-румунским обележјима. Закључује да се стари влашки

слој налази у именима мањих река, и то су углавном антропоними

сачувани у топонимији, па преко ње и у хидронимији.

У ОП XIX–XX штампан је рад Звездане Павловић насловљен као

Ороними Ср-бије I (А–Ј), стр. 37–331, који представља зачетак

речника оронима у српском језику. Аутор наводи листе

литературе, радова из којих је преузета грађа, периодике, као

и географских карата, а потом уазбучену грађу. Код оронима

несловенског порекла даје се етимолошко тумачење са

библиографским референцама.

4. ОНОМАСТИЧКИ РАДОВИ

Као што је горе наведено, под ономастичким радовима

подразумевамо оне радове који у себи садрже и топонимијску и

антропонимијску грађу. Ови се радови углавном налазе у одељку

„Грађа“ у ОП. У овим радовима углавном не срећемо ни творбену

ни семантичку анализу података, ни посебно издвојене закључке,

већ се они дају у увод-ном делу и тичу се углавном

статистичких података о учесталости одређених јединица. Како

доносе мање или више сличне податке, у њиховом ће се

представљању највише обратити пажња на подручје које обрађују,

као и на начин класификовања и представљања грађе. На крају

ових радова обично се даје карта обрађеног подручја.

Први такав рад објављен је у наставцима у ОП I, II и III

од стране Светозара Стијовића. Ради се о Ономастици источног

дела Метохијског (Пећког) Подгора (ОП I, 237–380), одн. о Ономастици

средишњег дела Метохијског (Пећког) Подгора (ОП II, 197–336), и

Ономастици западног дела Метохијског (Пећког) Подгора (ОП III, 193–

302). Како је ово метанастазичка област, Стијовић као

критеријум за издвајање насеља која ће обрађивати узима језик

којим се у насељу говори. Он обрађује само оне податке које

добије од говорника (тадашњег) српскохрватског језика. Грађу

организује на следећи начин: најпре именује село, затим даје

преглед топонимије у атару села. Након тога даје преглед

антропонимије, разврставајући је на антропонимију православаца

и антропонимију муслимана, следећим редоследом: а) презимена,

б) мушка имена, в) женска имена, г) мушки хипокористици, д)

женски хипокористици, ђ) мушки надимци, е) женски надимци.

Милета Букумирић у раду Ономастика дела Прекорупља омеђеног

рекама Мирушом, Белим Дримом и Клином (ОП II, 339–403)

ономастичку грађу на овом подручју организује на исти начин

као Стијовић, што указује на то да је Стијовић својим радом у

наставцима дао својеврстан модел за представљање ономастичке

грађе.

С друге стране, Јаворка Стаменковић у истом броју ОП

(стране 405–445) даје у Ономастичким подацима за десет села на

десној обали Јужне Мораве (општина Врање) нешто другачији редослед

одредница (како сама наводи, према инструкцијама Павла Ивића).

Редослед у њеном раду је следећи: име села, преглед

микротопонимије, онда антропонимије, следећим редом: 1) мушка

имена, 2) женска имена, 3) презимена и породични надимци.

Примећено је да Стаменковићева не обрађује личне надимке, за

разлику од Стијовића и Букумирића, као ни хипокористике, али

бележи породичне надимке. Она се не бави антропонимима

муслимана, што није случај са радовима Стијовића и Букумирића.

Милета Букумирић својим радом Ономастика Прекорупља (II део) у

ОП III, стр. 303–418, комплетира ономастичку слику овог дела

Косова и Метохије. Рад представља као други део Ономастике дела

Прекорупља омеђена рекама Мирушом, Белим Дримом и Клином, објављене

у ОП II. Грађу систематизује на исти начин као у претходном

раду.

Првослав Радић у истом броју ОП (стр. 419–458) износи

ономастичку грађу у раду Из ономастике села Милошева у Великом

Поморављу. Село се раније звало Думус-Поток (domuz, тур.

„свиња“); вероватно према развијеном гајењу свиња у овом

подручју, претпоставља аутор. Указом кнеза Милоша Обреновића

назив је промењен у Милошево. Један део ономастичке грађе овог

села објављен је у двама етнолошким радовима: Белица – насеља и

порекло становништва Станоја Мијатовића (Српски етнографски

зборник, књига LVI, стр. 147–150, Београд 1948,) и Милошево

Мике Алексића („Каблови“, бр. 560, стр. 9, Светозарево 1981).

Грађа је систематизована према моделу С. Стијовића.

Ономастику села Гајтана у Горњој Јабланици у ОП IV, на странама

389–452, објавио је Милош Д. Луковић. Грађа је организована по

класичном моделу, с тим што Луковић поред микротопонима и

антропонима бележи и имена домаћих животиња.

Маринко Божовић у истом броју ОП презентује ономастички

материјал у раду Ономастика села Бановог Дола код Звечана (стр.

453–467), прикупљен у 41 кући овог села. Сви становници говоре

српски језик, те доминирају оними словенског порекла.

Досељеника има, и они своје порекло у већини случајева везују

за Црну Гору.

У ОП V поново ће се јавити Светозар Стијовић и Милета

Букумирић са ономастичком грађом, организованом на исти начин

као у ранијим радовима. Док се Стијовић бави Ономастиком једног

дела поречја Кујавче, који припада косовско-ресавском дијалекту,

Букумирић доноси грађу у раду Из ономастике јужне Метохије, са

подручја које припада призренско-тимочком дијалекту.

Алија Џоговић представља у ОП VI први део ономастичке

грађе терена „омеђеног југословенско-албанском границом, на

простору везе Проклетија са метохијском равницом [...]“ у раду

Ономастика Дечана и околних села (стр. 439–507). Обрађен је

ономастички материјал шест села (од којих је за једно, Лоћане,

како наводи аутор, грађу сакупио и припремио за објављивање

Светозар Стијовић, још 1975. године) и микротопонимија још два

села у којима више нема српског становништва, све

систематизовано према класичном моделу.

Драго Ћупић и Света Милисављевић у ОП VII, на странама

437–482, обрађују грађу из шест насеља из долина река Тамнаве

и Колубаре у заједничком раду под насловом Ономастика дела

Тамнаве. Грађу систематизују према моделу С. Стијовића, с тим

што мушке и женске надимке дају заједно. Како Бањани

представља по њиховом мишљењу репрезентативан пункт за цело

подручје, једино је за ово насеље дата ком-плетна

антропонимска слика. За остале пунктове забележена је само

топонимија и пре-зимена од антропонимских јединица.

Јованка Радић у студији Из ономастике поречја Лугомира (ОП

VII, 513–547) представља ономастички материјал сакупљен у пет

села у општини Светозарево. Грађа је класификована по моделу

С. Стијовића, с тим што Радићева у оквиру презимена раз-матра

и секундарна презимена и породичне надимке.

У истом броју ОП, стр. 550–583, Првослав Радић у раду Из

ономастике села̂ доњег тока реке Белице у северној Србији представља

ономастичку грађу из пет села на теренима од старе Јагодине до

реке Мораве. Грађа је систематизована исто као код Јованке

Радић.

Алија Џоговић у Ономастици Ђаковице и суседних села (ОП VIII,

221–302) обрађује податке сакупљене у Ђаковици и седам села из

њене околине. Грађа је систе-матизована по класичном моделу, с

тим да је, како аутор напомиње, антропонимија са-ме Ђаковице

забележена само у Српској улици (данас ул. Емин Дураку), у

којој живе Срби староседеоци.

У ОП VIII Жарко Бошњаковић излаже први део своје

Ономастике Срема: Се-верни Срем, на странама 305–446, чиме

започиње публиковање „релативно богате то-понимијске и

антропонимијске грађе забележене на територији оивиченој

Дунавом, Савом и административном границом према Хрватској“.

Бошњаковић не даје ком-плетну ономастичку слику северног дела

Срема. Наиме, од седамнаест насеља колико обрађује, топонимију

наводи за све пунктове, комплетну антропонимију за три пункта,

а патронимију за њих једанаест. С обзиром на то да се ради о

мултинационалном под-ручју, Бошњаковић наводи само

антропонимију говорника̂ српскохрватског језика. У оквиру

антропонимије смешта грађу у следеће одељке: презимена,

породични надим-ци, мушка имена, женска имена, мушки

хипокористици, женски хипокористици, муш-ки надимци, женски

надимци, али тако да податке дели на ониме Срба и ониме

Хрвата. Изузетак су породични надимци, који се срећу само код

Срба.

Милета Букумирић у ОП IX, на странама 253–468, презентује

ономастички мате-ријал сакупљен у петнаест села на левој и

десној обали реке Лепенца, у горњем току, у раду насловљеном

Ономастика Сиринићке жупе. Материјал је организован по моделу С.

Стијовића, с тим што се за братство Радуноћевића из села Винче

даје скица поро-дичног стабла и презимена овог братства.

Владимир Цветановић у раду Из ономастике Гњилана (ОП IX,

517–542) пред-ставља грађу сакупљену „у сто стариначких кућа“.

Иако је грађа организована према моделу С. Стијовића,

Цветановић уноси новину и под једном одредницом разматра више

микротопонима: нпр. под одредницом бунар налазе се и Ђелин

бунар, и Талетов бунар, и легенда о настанку сваког

микротопонима.

Љубисав Ћирић у ОП Х објавио је Ономастику Изморника (стр.

365–496), мање области у Косовском Поморављу. Уз ономастички

материјал, представљен у класич-ном моделу, с тим да су

породични надимци раздвојени од презимена и дати засебно,

Ћирић издваја и дијалекатске црте потврђене у топонимији и

антропонимији.

Љубиша Рајковић Кожељац у раду Ономастика Тимока (ОП XI,

109–365) пред-ставља уазбучену ономастичку грађу из 26 села

Тимока, од којих пет данас припадају општини Зајечар, а сва

остала општини Књажевац. Аутор наглашава да је „класифи-кација

[…] вршена строго, и искључиво, по критеријуму функције“

(нагласио аутор). Породични надимци су раздвојени од презимена

и налазе се на првом месту у класификацији, а сва остала грађа

је представљена по класичном моделу.

У истом броју ОП налазимо и рад Јованке Радић, Из

ономастике села̂ око горњег тока реке Белице, на странама 400–449.

Аутор представља антропонимију и топони-мију пет села овог

метанастазичког подручја, заједно са дијалекатским особинама

го-вора, који, иако мешавина неколико њих, у основи припада

косовско-ресавском дија-лекту. Радићева систематизује грађу

као у својим претходним радовима, по класичном моделу.

Радом Ономастика Горе (ОП XII, 33–333) Алија Џоговић

наставља своје пред-стављање ономастичке грађе са подручја

Косова и Метохије. Како су већинско станов-ништво на овом

простору Горанци, антропонимска грађа је углавном оријенталног

по-рекла. С друге стране, подаци о топонимији овог краја

откривају стара паганска култна места, а већи број топонима

открива и неке сакралне објекте.

ОП XIII посебно су богати ономастичком грађом. Од шест

обимних студија чети-ри представљају грађу са подручја Србије.

У раду Ономастика белопаланачког краја (37–338) Љубисав Ћирић

системати-зује грађу по другачијем моделу. Наиме, он бележи

топониме и патрониме у свим мес-тима, а антропониме само у

десет места, бираних методом узорка. Рад је компонован у пет

поглавља:

I. Основна обележја говора Белопаланачке котлине

II. Топонимија и патронимија

III. Антропонимија

IV. О топонимији Белопаланачке котлине

V. О антропонимији Белопаланачке котлине

Нетипично за овакве радове, у последњим двама поглављима

даје се семантичка и творбена анализа онима, где се издвајају

страни и словенски елементи у топонимима, који се даље

разматрају на основу мотивације за именовање, док се код

антропонима користи класификација Асима Пеца на словенска,

хришћанска, муслиманска и хибрид-на имена.

Милета Букумирић у истом броју ОП (339–494) даје

Ономастику јужног Косова кроз материјал сакупљен у 38 насеља на

овом подручју, код становништва чији је ма-терњи језик српски.

С обзиром на то да се ради о равничарском крају, топонимија је

релативно сиромашна. У ономастици је слика шарена, јер велики

део становништва чи-не досељеници из Црне Горе и Херцеговине.

Јављају се двојаки облици онима, зависно од дијалекта

говорника (Ѕумовци : Зумовци). Грађа је систематизована по

класичном моделу, као и у ранијим Букумирићевим радовима.

Ономастику Суве Реке и околних села (497–572) Данило Стијовић

представља кроз грађу сакупљену у 12 насеља са територије

општине Суве Реке у околини Приз-рена. Материјал је бележен у

дијалекатској форми, а систематизован по класичном мо-делу.

Многе породице у овом крају имају предања о пореклу, која су

навођена уз пре-зиме на које се предање односи, онако како су

их казивали сами информатори.

Драго Ћупић и Драгољуб В. Корићанац у раду Ономастика

Богутовца (575–613) ономастичку грађу износе на нешто другачији

начин. Посебно се напомиње да је сваки топоним добијен од

информатора проверен у катастру, а затим пронађен на терену,

ради лакшег разумевања мотивације за именовање. У раду је

најпре дата антропоними-ја, па топонимија, и то тако да су

лични и породични надимци смештени у једну групу, а даје се и

списак личних имена из ранијих периода, према пронађеним

документима, ради лакшег упоређивања структуре ономастикона.

Комплетну антропонимију и микротопонимију српског

становништва у 28 села општина Клина и Пећ представља Данило

Стијовић у Ономастици дела северне Метохије (ОП XIV, 158–256).

Грађа је систематизована по класичном моделу.

Данило Стијовић се јавља и у ОП XV са ономастичким

материјалом са подручја Косова и Метохије, у раду Ономастика

шест села у околини Витине, на странама 227–263. Важно је

напоменути да, за разлику од неких других ономастичких радова

са под-ручја Косова и Метохије, као што су радови Алије

Џоговића, радови Данила Стијовића укључују само податке

информатора чији су порекло и матерњи језик српски. Антро-

понимија Срба је овде малобројнија, док се топоними чувају и

углавном прилагођавају албанском језику.

У ОП XVI Драгана Новаков доноси ономастички материјал из

јужног Баната у раду Антропонимија и топонимија Томашевца (стр.

411–436). Антропонимска грађа је преузета из матичних књига

рођених, венчаних и умрлих, од којих најстарије потичу из

XVIII века, што се поклапа са временом после Друге сеобе Срба.

Од самог почетка у Томашевцу и околним селима преовлађују

имена хришћанског порекла, док се од XIX века под утицајем

романтизма и буђења националне свести повећава удео

антропонима словенског порекла.

Јакша Динић у ОП XVII представља ономастички материјал у

раду Ономастика Заглавка, стр. 5–404. У овој студији издваја

микротопонимију, презимена, лична имена и надимке из 22 села у

овој области источне Србије, у подножју Старе планине. Грађа

је статистички обрађена и акцентована према говору

информатора, призренско-тимочком са понеким елементом

косовско-ресавског. Како је ово област са малим бро-јем

досељеника из других крајева, доминирају оними словенског

порекла.

У двоброју ОП, XIX–XX, штампан је рад Жељка Ћупића

Именослов Црне Реке, на странама 331–446. У поднаслову рада

стоји: „Ономастика Доње Беле Реке, Звездана и Сумраковца“. Циљ

истраживања је да се установи „да ли је данашње становништво

овог подручја досељавајући се крајем XVII века са Косова и из

Старе Србије донело са собом и своје називе, апелативе и

термине, и шта се десило у сусрету са новим крајем и његовим

ранијим називима“, како наводи аутор. У раду се даје и

семантичко-струк-турна анализа топонима, што је нетипично за

ономастичке радове2.

У последњем, двадесет првом броју ОП Милета Д. Букумирић

представља рад са грађом са простора Косова и Метохије, Из

ономастике липљанске долине, на странама 47–190. Грађа је из 24

села у општини Липљан. Иако је живаљ коме је матерњи језик

српски отишао из ових крајева, присуство Срба на овом простору

је сачувано у топони-мији која се чува у облику прилагођеном

албанском језику. У петнаест села у време прикупљања грађе,

између 1980. и 1988, Срби су били доминантно становништво, а

осталих девет насељавали су досељеници из Црне Горе, Босне и

Херцеговине и Лике. Топонимија је у оба случаја већином

примера словенског порекла. У антропонимији се дешава да се од

истог имена граде различити хипокористици, у зависности од

дијалек-та информатора.

4. 1. Историјски ономастички радови

Међу ономастичким радовима налазе се и они који садрже

историјску ономас-тичку грађу, преузету из старијих

докумената, црквених повеља и слично, а које посеб-но одвајамо

од оних са савременом грађом.

У ОП VII, на странама 1–118, Митар Пешикан представља

ономастичку студију под насловом Стара имена из доњег Подримља.

Да је управо доње Подримље полигон где се у периоду XIV–XVI

века сучељавају и укрштају именски и етнојезички ареали

(српски и албански) показују турски катастри из XV века.

2 У значењу које је дато у одељку 1. 1.

Подаци за студију преузети су из Светоарханђелске и Дечанске

хрисовуље, као и према делу Законски споменици српских држава

средњега века, издање Стојана Новаковића из 1912. Пешикан

органи-зује рад у четири одељка:

I. Земљописна имена из повеља,

II. Месна имена из турских пописа,

III. Лична имена из доњег Подримља,

IV. Закључна разматрања.

У седамнаестом броју ОП излаже се Керски именослов XVIII века у

коауторству Милана Ботића, Илије Петровића и Јелене Петровић,

на странама 421–455. Мада ово насеље у Бачкој, на 30-ак

километара северно од Новог Сада, данас носи назив Змајево,

први пут се у писаним изворима помиње 1267. године, под

мађарским именом Кер. У XVIII веку становништво овог места

било је чисто српско, о чему постоје докази у црк-веним

књигама из тога доба, као и у именовању мањих објеката у

околини. Ониме из списа из XVIII века аутори рада наводе

азбучним редом, али тако да је сваки оним праћен кратким

етимолошким коментаром. Уз патрониме се наводи и порекло поро-

дице, понекад допуњено усменим предањем.

5. ЗАКЉУЧАК

У односу на регион Србије са којег потиче прикупљена

грађа, може се извршити следећа класификација:

1. Косово и Метохија – ових радова је највише, што је

директна последица циља Одбора за ономастику када је

гласило покренуто, и они су већином ономастички3.

3У значењу које је дато у одељку 1. 1.

Антропонимијске студије са овог подручја су две, и

обе се односе на стара имена из повеља и хрисовуља.

Број радова приближно представља трећину свих радова

у Ономатолошким прилозима. Овде има најмање простора

за нова ономатолошка истраживања;

2. јужна Србија – овај регион је до данас највише

проучаван кроз топони-мију, ређе кроз комплетну

ономастику, најређе кроз антропонимију, али

антропонимских радова са овог подручја Србије има

више него са под-ручја Косова и Метохије. Истражују

се највише најјужнији делови, Пре-шево и Бујановац.

Ових радова је нешто мање од радова са грађом са Ко-

сова и Метохије;

3. остали региони Србије далеко мање су заступљени у ОП,

што указује на то да и те како има простора за даља

ономатолошка истраживања, нарочито у западној Србији,

која је обрађена у најмање радова у ОП.

Примећено је да се у радовима често нађу посебно издвојене

дијалекатске црте подручја са којег грађа потиче. Занимљиво је

погледати језичке особине које се срећу у ономастици, а које

аутори најчешће издвајају у уводним деловима радова.

Неке од тих црта су, за Ономастику једног дела поречја Кујавче

Светозара Стијовића, стари акценатски систем, постакценатске

дужине, док новији досељеници из Црне Горе чувају ијекавизам.

Што се тиче рада Милете Букумирића, Из ономастике јужне Метохије,

истиче се да се поједине особине, попут полугласника боје

вокала а, много боље чувају у говору старијих него у говору

млађих особа. У онимима са прос-тора сврљишко-заплањског

дијалекта примећене су одлике као што је експираторни акценат,

полугласник боје вокала а, одсуство новог јотовања итд.

Драго Ћупић и Драгољуб В. Корићанац у раду Ономастика

Богутовца дају и два текста као пример говора са овог подручја,

који представља „мешавину косовско-ресавског и херцеговачког“.

У ономастичкој студији која се тиче грађе из околине

Ђаковице Џоговић приме-ћује два различита говора: један је

говор староседелаца, ђаковачки тип призренско-тимочког

дијалекта, док новији досељеници, и то старије особе, добро

чувају говор подручја из ког су досељени, те се тако разликује

говор досељеника из Црне Горе, Херцеговине, Хрватске,

Словеније и Македоније.

Првослав Радић у раду Из ономастике села̂ доњег тока реке Белице у

северној Србији тврди да су насеља из којих је грађа старија, с

тим да је ово метанастазичка об-ласт коју је населио живаљ из

косовско-метохијске струје, те је дијалекат којим се го-вори

косовско-ресавски, што документују одлике попут троакценатског

система, као и отворености вокала о и е. Међутим, осећају се и

јаки утицаји моравско-вардарске и ти-мочко-браничевске струје,

нарочито у аналитизму у деклинацији и делу компарације.

Антропонимије има најмање у ОП. Ова грађа се у ОП највише

даје у оквиру оно-мастичких радова, статистичким приказом, а

све су ређи радови који се баве подроб-нијом анализом

података.

Ономастика других живих бића, тј. домаћих животиња и

биљака такође је запо-стављена у ОП. У целокупном прегледаном

корпусу примећен је само један рад који се бави зоонимијом

неког подручја Србије – Називи и имена брава у околини Сврљига

Недељка Богдановића (ОП I: 155–165). Аутор наглашава да је

попис имена начињен током дијалектолошког истраживања, пратећи

говор села Бучума у општини Сврљиг. Након теоретског увода у

коме прави дистинкцију између назива и имена, Богдановић

разврстава ониме у неколико категорија: према боји, телесним

ознакама, узрасту, ква-литету и понашању, плодности и

млечности, издваја имена за болесне браве, затим према звону,

и остале, без очигледне мотивације за именовање.

У ОП VII наишли смо на студију Велимира Михајловића на

странама 163–195, насловљену Дирке као предмет социолингвистичких

истраживања4. Он се, наиме, овде бави „диркама“, тј.

маркираним речима које се односе на иронично (па и сати-рично)

исказивање става становника једног насеља према другом,

племена према пле-мену, народа према народу „подсмевалицама“.

Целокупна прикупљена грађа анализира се и потврђује у

топонимији, а у закључку се наводи да би се цео рад могао

поделити на четири дела, неједнака по обиму:

А) градска, сеоска, регионална, племенска задиркивања,

попут лале, чарапани, Шијаци, пречани, ћурани, пачићи;

Б) за социолингвистику и дијалектологију посебно значајна,

попут текавци, тикејци, геге, ђинови;

В) „стиховане дирке“;

Г) двосложна презимена, топоними и микротопоними у чијим

основама можемо наслутити шаљиви елемент или читаву анегдоту

4 Разлог што је ова студија посебно издвојена лежи у томе што се грађа којуобрађује и може и не може узети као ономастичка. Дирке као посебан лексичкислој не могу се посматрати као nomina propria, и из тог разлога Правописсрпског језика одређује да их треба писати малим почетним словом. Међутим,ова студија грађу потврђује у антропонимији (тј. у патронимима) итопонимији, те се зато у овом приказу узима у обзир као ономастичка.

везану за одређени објекат или патро-ним, попут Бодироге,

Кољибаба, Трчикобила и сл.

Уз презимена често се наводе и разне легенде и предања,

најчешће о пореклу по-родица. Неке су везане и за кнеза Лазара

и легенду о косовском боју, као у раду Из оно-мастике поречја

Лугомира Јованке Радић: како су то старија насеља, постоје

многе на-родне легенде и предања која их везују за време кнеза

Лазара.

Првослав Радић наводи две легенде о преименовању села

Милошева (рад Из ономастике села Милошева у Великом Поморављу),

забележене од самих мештана: пр-ва говори о томе да су мештани

Думус-Потока (Домузарци) били надалеко познати као хајдуци и

преваранти, да тамо „свака кућа по тројицу на робију даје“, те

је зато Милош Обреновић поставио Домузарцима услов: или да се

поправе, или да постану још гори. У том је циљу најпре

прекрстио село у Милошево. Друга верзија легенде каже да су

мештани сами тражили да се промени име села јер су други људи

зазирали од њих на вашарима и саборима.

За село Банов До код Звечана (рад Ономастика села Бановог

Дола код Звечана) Маринко Божовић наводи легенду да је у атару

тог села Бан Страхинић имао виногра-де, те је село по њему и

названо.

У раду Данила Стијовић о Ономастици дела северне Метохије

стоји да као и у већини српских крајева, највећи број предања

и легенди везано је за микротопониме са апелативом дуб.

Џоговић у раду Ономастика Горе бележи следеће предање: на

овом простору су некада живела браћа Драго, Крсто, Куко, Љешо,

Љубо и Раде, па су нека села у Гори добила имена по именима

браће: Драгаш, Крстец, Кукаљане, Љештане, Љубошта и Радеша.

Што се тиче антропонимског система, како наглашава Џоговић,

„Горанци су прави мајстори у грађењу нових форми имена“,

додавањем новог форманта или про-меном једне фонеме, што је

последица веровања да не ваља да се име понови у истом селу.

Примећено је да постоји велико интересовање наших

проучавалаца за топоними-ју. И топоними се често дају у оквиру

ономастичких радова, бележе се и остављају без морфолошке или

семантичке анализе. То не значи да је број топонимијских

радова ма-њи, штавише, примећује се посебно интересовање за

микротопонимију и хидронимију.

У ОП XIX–XX, на странама 25–34, наишли смо на рад који је

потпуно усамљен према теми истраживања: Методологија теренских

топонимијских истраживања Вој-водине, аутора Љиљане Недељков. У

раду се говори о важности припреме за савремена теренска

топонимијска истраживања равнице, са посебном пажњом усмереном

на Вој-водину, где се мора водити рачуна и о специфичним

културно-историјским, привред-ним, националним чиниоцима који

утичу на ток и резултате истраживања. Закључци су изведени на

основу поступака примењених приликом сакупљања микротопонимије

северног Баната.

Ономатолошки прилози су релативно млада публикација и

објављују се у конти-нуитету тек тридесетак година, у односу

на старије публикације као што су Српски дијалектолошки зборник и

Јужнословенски филолог, које имају преко сто година дугу

традицију. Многи радови из области ономастике су објављивани у

овим двема публи-кацијама. Основни циљ је да се трагови живота

српског народа сачувају у што вер-нијем облику и сачувају од

заборава. Ово је уједно и главни пројекат Одбора за оно-

мастику САНУ.

Оно што је важно истаћи на крају јесте очигледан значај

ономастике како за проучавање кретања српског језика, на првом

месту у антропонимији, тако и за проу-чавање његовог стања у

прошлости, што најбоље показује топонимија. Ономастика српског

језика је нераздвојан део наше науке о језику, који повезује

све њене гране и помаже им у њиховим истраживањима.

6. ПРИЛОГ – БИБЛИОГРАФИЈА ОБРАЂЕНИХ РАДОВА

Ономатолошки прилози I, Београд 1979. Богдановић, Недељко, Називи и имена брава̂ у околини Сврљига,

155–165 Златановић, Момчило, Називи географских термина у Врањској

котлини, 129–143 Симић, В., Рударство и прерада гвожђа у топономастици и

терминологији власинскога краја, 87–97 Стевановић, Владимир, Микротопонимија општине Трговиште,

167–236 Стијовић, Светозар, Ономастика источног дела Метохијског

(Пећког) Подгора, 237–380 Урошевић, Атанасије, Неки детаљи из прошлости Косова (по

топонимима), 27–34 Ономатолошки прилози II, Београд 1981.

Богдановић, Недељко, Називи биља и животиња у топонимијисврљишког краја, 159–170

Букумирић, Милета, Ономастика дела Прекорупља омеђеног рекамаМирушом, Белим Дримом и Клином, 339–403

Пешикан, Митар, Из историјске топонимије Подримља, 1–93 Стаменковић, Јаворка, Ономастички подаци за десет села на

десној обали Јужне Мораве (општина Врање), 405–445 Стијовић, Светозар, Ономастика средишњег дела Метохијског

(Пећког) Подгора, 197–336

Ономатолошки прилози III, Београд 1982. Букумирић, Милета, Ономастика Прекорупља (II део), 303–418 Радић, Првослав, Из ономастике села Милошева у Великом

Поморављу, 419–460 Стијовић, Светозар, Ономастика западног дела Метохијског

(Пећког) Подгора, 193–302 Ономатолошки прилози IV, Београд 1983.

Божовић, Маринко, Ономастика села Бановог Дола код Звечана,453–467

Луковић, Милош Д., Ономастика села Гајтана у Горњој Јабланици,389–450

Ономатолошки прилози V, Београд 1984. Букумирић, Милета, Из ономастике јужне Метохије, 413–603 Грковић, Милица, Неке нове појаве у српској антропонимији, 211–

215 Лађевић, Милица, Прилог проучавању наше ходонимије, 217–228 Стијовић, Светозар, Ономастика једног дела поречја Кујавче,

313–409 Ономатолошки прилози VI, Београд 1985.

Лома, Александар, Из топонимије Србије, 105–117 Џоговић, Алија, Ономастика Дечана и околних села, 439–506

Ономатолошки прилози VII, Београд 1986. Богдановић, Недељко, Микротопонимија Голака, 483–498 Вукадиновић, Вилотије, Антропонимија Голака, 499–511 Михајловић, Велимир, Дирке као предмет социолингвистичких

истраживања, 163–195 Пешикан, Митар, Стара имена из доњег Подримља, 1–118 Радић, Јованка, Из ономастике поречја Лугомира, 513–546 Радић, Првослав, Из ономастике села̂ доњег тока реке Белице у

северној Србији, 549–582 Ћупић, Драго, Милисављевић, Света, Ономастика дела Тамнаве,

437–481 Џоговић, Алија, Ономастика североисточних огранака

Проклетија, 247–433 Ономатолошки прилози VIII, Београд 1987.

Бошњаковић, Жарко, Ономастика Срема (I део: северни Срем), 305–442

Џоговић, Алија, Ономастика Ђаковице и суседних села, 221–302 Ономатолошки прилози IX, Београд 1988.

Букумирић, Милета, Ономастика Сиринићке жупе, 253–467 Цветановић, Владимир, Из ономастике Гњилана, 517–541

Ономатолошки прилози X, Београд 1989. Маринковић, Јаворка, Микротопонимија Врања и околине, 67–164 Михајловић, Велимир, Из топономастике Србије, 33–46 Ћирић, Љубисав, Ономастика Изморника, 365–494

Ономатолошки прилози XI, Београд 1990. Вукадиновић, Вилотије, Микротопонимија Сокобањске котлине,

367–396 Павловић, Звездана, Анализа имена река у сливовима Србије у

којима је видан румунски утицај, 73–89 Радић, Јованка, Из ономастике села̂ око горњег тока реке Белице,

399–449 Рајковић Кожељац, Љубиша, Ономастика Тимока, 109–363

Ономатолошки прилози XII, Београд 1996. Јовановић, Гордана, Дистрибуција хришћанских имена на

поседима дечанског властелинства, 9–15 Пешикан, Јелена, Ономастикон погинулих на Сремском фронту,

439–533 Џоговић, Алија, Ономастика Горе, 33–364

Ономатолошки прилози XIII, Београд 1997. Букумирић, Милета, Ономастика јужног Косова, 339–494 Стијовић, Данило, Ономастика Суве Реке и околних села, 497–572 Ћирић, Љубисав, Ономастика белопаланачког краја, 37–338 Ћупић, Драго, Корићанац, Драгољуб В., Ономастика

Богутовца, 575–613 Ономатолошки прилози XIV, Београд 1998.

Стијовић, Данило, Ономастика дела северне Метохије, 158–256 Ћупић, Жељко, Савремена лична имена у грађи 'Ономатолошких

прилога' – статистичка обрада, 73–153 Ономатолошки прилози XV, Београд 2002.

Жугић, Радмила, Лични надимци у околини Лебана и Лесковца,201–214

Жугић, Радмила, Микротопоними слива доњег тока Јабланицемотивисани природним обликом, положајем и изгледом тла –семантички аспект, 215–224

Маринковић, Јаворка, Микротопонимија бујановачког и прешевскогкраја, 1–169

Павловић, Звездана, Језичке фигуре у хидронимима, 185–199 Стијовић, Данило, Ономастика шест села у околини Витине,

227–263 Ономатолошки прилози XVI, Београд 2003.

Новаков, Драгана, Антропонимија и топонимија Томашевца,411–436

Радић, Јованка, Топонимија Белице, 17–234 Ономатолошки прилози XVII, Београд 2004.

Ботић, Милан, Петровић, Илија, Петровић, Јелена, Керскиименослов XVIII века, 421–455

Динић, Јакша, Ономастика Заглавка, 5–404 Ономатолошки прилози XVIII, Београд 2005.

Богдановић, Недељко, Микротопонимија Сврљига, 39–180 Динић, Јакша, Микротопонимија Грлишке реке, 181–276

Ономатолошки прилози XIX–XX, Београд 2009. Динић, Јакша, Антропонимија слива Грлишке реке, 621–739 Недељков, Љиљана, Методологија теренских топонимијских

истраживања северног Баната, 25–34 Павловић, Звездана, Ороними Србије I (A–J), 37–331 Ћупић, Жељко, Именослов Црне Реке, 331–446

Ономатолошки прилози XXI, Београд 2011. Букумирић, Милета Д., Из ономастике липљанске долине, 47–190 Динић, Јакша, Имена река и других вода у поречју Тимока, 191–330 Поломац, Владимир, Неколико напомена о систему личних имена у

Крагујевцу у првој деценији XXI века, 35–43 Трајковић, Татјана, Микротопонимија прешевског краја, 331–

425

7. ЛИТЕРАТУРА

1. Ономатолошки прилози, Oдбор за ономастику, Одељење језикаи књижевности, Српска академија наука и уметности, књиге:

I (1979), II (1981), III (1982), IV (1983), V (1984), VI(1985), VII (1986), VIII (1987), IX (1988), X (1989), XI(1990), XII (1996), XIII (1997), XIV (1998), XV (2002),XVI (2003), XVII (2004), XVIII (2005), XIX–XX (2009), XXI(2011), Београд

2. Šimunović P. 2009, Uvod u hrvatsko imenoslovlje, Goldenmarketing-Tehnička knjiga, Zagreb

3. Došljak D. 2009, Onomastikon Crne Gore u „Onomatološkim prilozima“,Riječ, nova serija, broj 1, Nikšić

4. Пешикан М., Јерковић Ј., Пижурица М. 2010, Правопис српскогајезика, измењено и допуњено издање, Матица српска, НовиСад

Jelena StojkovićFaculty of PhilosophyUniversity of Niš

ONOMASTICON OF SERBIA IN ONOMATOLOŠKI PRILOZI

SUMMARY. This paper deals with processing and classification ofpapers published in the publication Onomatološki prilozi (I–XXI)during the period from 1979 to 2011, related to the onomasticmaterial collected on the current territory of the Republic ofSerbia. Papers were classified into three groups: anthroponymic,toponymic and onomastic (those referring to all of the onyms onsome areas, such as the names of people and place names). It wasnoticed that the presentation of onomastic material there is anestablished order of onymic groups. Some authors deal only withthe presentaton and analysis of the onomastic material, some addto the paper dialectal characteristics, also anecdotes related toa specific name of a person or place, local legends etc. Thegeographical criterion of classification shows that most of theworks presented material from Kosovo and Metohija, as well as theSouth Eastern Serbia, which is due to the socio-historicalfactors.

Keywords: onomastics, toponymy, anthroponymy, Onomatološki prilozi