TRANSCULTURAL DIMENSION OF SLAVIC STUDIES AND

COMPARATIVE LITERATURE

Editors

SLOBODANKA VLADIV-GLOVER, PhD

MILENA ILIŠEVIĆ, PhD

IGOR PERIŠIĆ, PhD

INSTITUTE FOR LITERATURE AND ARTS

BELGRADE

2014

ISBN 978-86-7095-215-7

ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ

ГОДИШЊАК XXVII Серија Ц: Теоријска истраживања, књига 17

Уређивачки одбор

дрСлободанка Владив-Гловер др Милена Илишевић др Милан Радуловић др Александра Манчић

др Игор Перишић др Марија Грујић Ендру Пеџет

(Andrew Padgett) мр Милан Орлић Рецензенти

др Бојан Ђорђевић др Марија Шаровић др Дубравка Ђурић др Тања Поповић

Зборник је настао као резултат сарадње пројекта „Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика“ (бр. 178013) и секције за славистичке студије Монаш универзитета (School of Languages, Cultures and Linguistics, Monash University, Melbourne, Australia). Штампање публикације финансирало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

САДРЖАЈ / CONTENTS Предговор..............................................................................................................................................9 Slobodanka Vladiv-Glover FROM TRANSLINGUISTICS TO TRANSCULTURE AND GENEALOGY: POINT OF VIEW IN THE HUMANITIES...........................................................................................................................15 Arianna Dagnino TRANSCULTURALISM AND TRANSCULTURAL LITERATURE IN THE 21ST

CENTURY...........................................................................................................................................27 I Српска књижевност у светлу транскултурних студија (Serbian Literature in the light of Transcultural Studies) Milan Orlić IVO ANDRIĆ’S NEW TEXTUALITY................................................................................................43 Јана Алексић ОБРАСЦИ КУЛТУРЕ И КУЛТУРНИ КРУГОВИ У АНДРИЋЕВОМ РОМАНУ ТРАВНИЧКА ХРОНИКА И ДИСЕРТАЦИЈИ РАЗВОЈ ДУХОВНОГ ЖИВОТА У БОСНИ ПОД УТИЦАЈЕМ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ........................................................................................................................83 Милена Илишевић РУСИЈА И ЛОНДОН КАО ОПОЗИТИ У РОМАНУ О ЛОНДОНУ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ.....................................................................................................................................117 Bojan Jović TRANSCULTURAL AVI-AUTHORS: Serbian Contribution to Avant-gar de Fascination with Planes and Aviation.........................................................................................................................................125 Предраг Тодоровић СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У АВАНГАРДНОМ КЉУЧУ: ВЕЗЕ ДАДАИЗМА И ЗЕНИТИЗМА......................................................................................................................................137 Милица Мустур НЕМАЧКЕ ФАСЕТЕ МИЛОРАДА ПАВИЋА...............................................................................179 Игор Перишић ДОМАЋА КЊИЖЕВНА ЖИВОТИЊА: Крат ка панорама савремене српске прозе у светлу постколонијалних и транскултуралних контроверзи........................................................................................................................................201 II Транскултура и поструктурализам (Transculture and Poststructural Theory) Christine Smoley TRANSCULTURAL DISPLACEMENT OF SUBTEXTS IN TYUTCHEV’S POETRY..............................................................................................................................................219 Jessica Durham THE DECONSTRUCTION OF LOGOCENTRISM IN ALICE IN WONDERLAND...................................................................................................................................231 Nikolai Gladanac “TRANSCULTURAL” PERSPECTIVISM AND THE FAILURE OF (NATIONAL) IDENTITY IN GOMBROWICZ’S DIARY [DZIENNIK]............................................................................................243 Suzanne Duong BAKHTIN’S POLYPHONY AND WHITMAN’S POETIC TECHNIQUE.......................................................................................................................................259 Zoe Hatten THE PRODUCTION OF SUBJECTIVITY IN MODERN CHINESE LITERATURE.....................................................................................................................................289 III Транскултура и културологија (Transculture and Culturology) Владимир Гвозден

КЊИЖЕВНОСТ, КУЛТУРА, ЗАЈЕДНИЦА (Неколико критичких напомена)............................................................................................................................................303 Vladislava Gordić Petković CONTEMPORARY SERBIAN FICTION AND REINVENTION OF TRANSCULTURAL REALITY.............................................................................................................................................317 Сања Лазаревић Радак ХИБРИДНОСТ И ИСТОРИЈСКА ИМАГИНАЦИЈА: МОТИВ РЕВЕРЗИБИЛНЕ КОЛОНИЗАЦИЈЕ У РОМАНИМА САЛМАНА РУЖДИЈА...........................................................................................................................................329 Александра Манчић ВИЂЕЊА ТРАНСКУЛТУРНЕ ДИМЕНЗИЈЕ КОМПАРАТИСТИЧКОГ АСПЕКТА СЛАВИСТИЧКИХ СТУДИЈА ИЗ ПРЕВОДИЛАЧКОГ УГЛА....................................................345 IV Транскултура и религијска мисао (Transculture and Religious Opinion) Владислав Топаловић ТРАНСКУЛТУРАЛНОСТ И БИБЛИЈА..........................................................................................371 Дарко Ђого АПАТРИЈАЦИЈА ИЛИ УНИВЕРЗАЛИЗАМ (Гностицизам или Хришћанство).....................................................................................................................................381 Милан Радуловић ВЕРСКО НАСЛЕЂЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ...................................................................391 Предраг Јашовић РЕЛИГИОЗНА ТЕМАТИКА У ПОЕЗИЈИ САПУТНИКАСРПСКЕ МOДЕРНЕ..........................................................................................................................................415 V Транскултура и култура сећања (Transculture and Cultural Memory) Кристијан Олах ИЗМЕЂУ МИТА И ЕСХАТОНА: ОДНОС КУЛТУРЕ, ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И ДРУГОГ У ДЕЛИМА ПАВИЋА, ВОНГАРА И КУЦИЈА..............................................................................................................................................445 Elvira Callegher REPRESENTATION OF THE PAST AND RECONSTRUCTION OF IDENTITY THROUGH THE BODY AND DREAMS IN LUDMILA ULITSKAYA’S KUKOTSKY CASE [KAZUS KUKOTSKOGO]..................................................................................................................................487 VI Транскултура и филмска уметност (Transculture and Film) Slobodanka Vladiv-Glover, Smiljana Glišović SERBIAN POETRY TRANSPOSED INTO THE FILM MEDIUM: A TRANSCULTURAL CONVERSATION BETWEEN A LITERARY CRITIC AND A FILM DIRECTOR.......................507 Jасмина Лaзић TРAНСКУЛTУРНA ДИMEНЗИJA ФИЛMA „ЦРНA MAЧКA, БEЛИ MAЧOР“ – TРAДУКTOЛOШКИ AСПEКTИ (TИTЛOВAЊE СA СРПСКOГ НA ШПAНСКИ).......................................................................................................................................525 Индекс имена......................................................................................................................................545

Aleksandra Mančić Institut za književnost i umetnost Beograd

Viđenja transkulturne dimenzije komparatističkog aspekta slavističkig studija iz

prevodilačkog ugla УДК 821.134(7/8).09”19”

821.163.41.09”19/20” 81`255

O problemu transkulturacije

Kulturološka kritika u Latinskoj Americi često koristi termine „kopija“ i „original“

kao metafore – Latinska Amerika je kopija, Evropa je original – gde bi se svaka od reči

napisanih između crta mogla staviti između navodnika. Analogija sa kopijom i originalom

nedvosmisleno je izvedena iz pojma prevođenja. Odakle su izvedene ostale analogije, u to na

ovom mestu neću ulaziti. Prema ovoj analoškoj logici, transkulturacija je oblik

preznačavanja u kojem se izvedenost problematizuje, što se pokazuje kao još jedno

osporavanje odavno osporene predstave o prevodu kao čistoj, transparentnoj kopiji. Otkako je

došlo do „kulturološkog obrta“ u proučavanju prevođenja – ne tako davno, „lingvistički obrt“

u filozofiji doživljavan je kao polazna tačka za proučavanje prevođenja, u vreme kada se ta

oblast još borila za svoje mesto pod suncem akademskog priznanja – kritička istraživanja na

ovom polju – koja se u najvećoj meri izvode iz poststrukturalističke perspektive i sa

stanovišta studija kulture – pažnju su preusmerila sa rasprava o tekstovima i smislovima na

pitanja o prevođenju u kulturi i o prevodiocu kao učesniku u složenom procesu kulturne

produkcije. Tom poslu posvetili su se, recimo, najznačajniji teoretičari ovakvog usmerenja

među američkim autorima, Lorens Venuti, Daglas Robinson, Entoni Pim, ali, s donekle

bliskim a često i suprotstavljenim pogledima, i među evropskim, kao što su Antoan Berman,

Andre Lefever, Anri Mešonik, Itamar Even-Zohar, Gideon Turi (Mančić: 2010). Bavili su se

temama reprezentacija društvenih, kulturnih i političkih identiteta, preko problema transfera,

recimo, kulturnih tabua i načina na koje se prevodioci suočavaju sa tim problemima,

implicitnih ideoloških i političkih stavova koji stoje iza izbora prevodilačkih strategija, uloge

prevođenja u postkolonijalnom svetu, uloge institucija i pojedinačnih prevodilaca kao

jezičkih i kulturnih posrednika... Sve su to pitanja koja teoriju prevođenja zanimaju, neka od

njih, čak i od samih početaka, a koja deli sa drugim srodnim disciplinama. Od

strukturalističkog perioda, posle Romana Jakobsona i njegovog utemeljivačkog teksta o

prevođenju, kulturološki zasnovane teorije razvijali su i Čeh Anton Popovič i Slovak Jirži

Levi. Anton Popovič (1933–1984) koji je prevođenje posmatrao kao poseban slučaj

metakomunikacije, u nizu termina koje je oblikovao da bi izložio svoju teoriju, kao što su

„metatkest“, „prototekst“, prevodnost“, upotrebio je, sa određenom namerom, i termin

poreklom iz sociologije i antropologije, „kreolizacija“, kao ime za pojam verbalnog oblika

koji posreduje između teksta u polaznoj kulturi i teksta u ciljnoj kulturi (Mančić: 2003). Ova

dvojica čehoslovačkih teoretičara imali su temeljnu ulogu u proučavanju prevođenja u

slovenskim zemljama šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Kada sa

druge strane sagledamo teorijske radove u kontekstu tekstualne lingvistike iz pera bugarske

teoretičarke književnosti i francuskog profesora Julije Kristeve, koji se oslanjaju na

Bahtinove teorije, ili ideje bugarske istoričarke i američke profesorke Marije Todorove

(Todorova: 1997) i njene studije problema „balkanizma“, ili proučavanja kojima se bavi

srpska teoretičarka književnosti i britanski profesor Vesna Goldsvorti (Goldsworthy: 1998) i

njene analize „imperijalizma invencije“ u reprezentacijama Balkana u književnosti i na

filmu... između ovih istraživanja s kraja devedesetih i istraživanja čehoslovačkih teoretičara

prevođenja iz sredine šezdesetih godina XX veka, uspostavlja se izvesna veza. Nesumnjivo,

postoji pojmovna veza između prevođenja, kao translacije, odnosno pre-meštanja, i

transkulturacije, između pojava u prenošenjima tekstova i pojava u prenošenjima kultura.

Prevođenje, čak i u najkonkretnijem materijalnom smislu, kao proizvodnja tekstova i

značenja, jeste čin koji podstiče izvesno komešanje, čija je prva odlka prestupništvo,

transgresivnost. Original i njegova kopija – postavljena kao osnovna dihotomija u

prevođenju, koja podrazumeva odnose osnovno-izvedeno i nadređeno-podređeno – i drugi

operativni pojmovi u traduktologiji, naročito su počeli da uobličavaju refleksiju o društvenoj i

kulturnoj istoriji američkog kontinenta problematizujući pitanje porekla, promišljajući odnose

između centra i periferije, između Severa i Juga, ili Istoka i Zapada. Ideja o

transkulturološkom posmatranju procesa postulirala je izvornik koji se stalno iznova izmišlja,

i na kraju postaje suvišan „kao izvor“. Ostaje samo njegova senka.

Za kubanskog antropologa Fernanda Ortisa, koji je krajem tridesetih godina prošlog

veka prvi insistirao na prednostima pojma, a time i termina „transkulturacija“ u odnosu na u

to vreme u američkim antropološkim krugovima predloženu ideju „akulturacije“,

transkulturacija je imala i političku dimenziju koja bi se mogla identifikovati kao praksa ne

toliko otpora koliko otpornosti. Prilagodljivosti i prilagođavanja. Ortisovoj ideji i mestu i

vremenu njenog nastanka vredi se vraćati. S druge strane, za ruskog kulturologa Mihaila

Epštejna, našeg savremenika, ono o čemu treba danas govoriti jeste o transformativnim

humanističkim naukama – koje je on, na engleskom, nazvao trans-humanities. U svojoj knjizi

The Transformative Humanities: A Manifesto (2012), Epštejn postavlja pitanje postoji li neka

aktivnost u humanističkim naukama koja bi onoliko uticala na promene koliko to čine

tehnologija i politika, i traži „praktičnu granu humanističkih nauka koja funkcioniše slično

tehnologiji i politici, ali je specifična za oblast kulture“. Po rečima ovog autora, budućnost

humanistike je u razvijanju „humanističkih tehnologija“ i njihovom uzajamnom odnosu sa

prirodnonaučnim i informacionim tehnologijama. Upravo tu oblast on naziva trans-

humanities, transformativna humanistika, koja hoće da bude „sveukupnost praksa i

tehnologija koje preobražavaju ono što humanističke nauke proučavaju“. Ove Epštajnove

postavke podsticajne su kada ih shvatimo kao povezivanje ideje transkulturoloških i ideje

transdisciplinarnih proučavanja zarad transformisanja znanja u humanističkim naukama ka

onim nekada odbacivanim kao nedostižnim, i tek odnedavno mogućnim perspektivama, gde

stroga podela na discipline više (ili iznova) nije bitna, i gde se otvaraju mogućnosti da se

istom predmetu pristupa istovremeno sa različitih stanovišta, da se istražuju mesta na kojima

se različite discipline ukrštaju u jednom predmetu, umesto da se predmet deli prema načelu

discipline iz koje se istražuje.

***

Čak i kada razgraničavaju različite kulturne prostore, granice su po definiciji

političke. Granice se množe unutar i izvan država, zahvataju i sa ove i sa one strane prostora

koje bi trebalo da razdvajaju; granice mogu biti društvene, političke, pravne, ekonomske,

teritorijalne, ili se mogu postavljati s onu stranu bilo kakve teritorijalnosti. Granice mogu biti

i tekstualne. Prevođenje je, kao transgresivno delovanje (pre svega u etimološkom smislu

idenja-preko), u isti mah i političko i kontekstualno delovanje, naročito kada se odvija u

kontekstu „geopolitičke raspodele moći koja, sa svojim centrom i periferijama, oblikuje

razumevanje među kulturama“, kako piše slovenački teoretičar književnosti Marko Juvan

(Juvan: 2011, 116), i to „na osnovu preraspodele uma, što je samo još jedan način da se

definiše politika“, dodaje hrvatska teoretičarka kulture i francuski profesor, sada predavač u

Singapuru Rada Iveković (Iveković: 2008). Imam li, međutim, pravo da ovako usko (ili

široko i opširno) nacionalno određujem upravo navedene autore? Naime, Marko Juvan, istina,

jeste profesor slovenačke književnosti, ali se poslednjih godina sve više okreće pisanju i

objavljivanju na engleskom jeziku. Ne najmanje važan razlog za takvo postupanje jeste tema

kojoj se posvetio: rekonstrukcija književnih studija iz vizure obnovljene ideje svetske

književnosti, proučavanje njene istorije, i književne geografije. Rada Iveković, svojevremeno

u jugoslovenskom kulturnom prostoru poznata kao stručnjak za budističku filozofiju i

indijska znanja o jeziku, danas se definiše kao jugoslovenski filozof hrvatskog porekla. Od

početka devedesetih godina prošlog, pa sve do prvih godina XXI veka, pisala je na

francuskom, a poslednjih desetak godina, piše na engleskom jeziku. Niz godina je, zajedno s

Borisom Budenom (koji je poslednje knjige napisao na nemačkom) radila na projektu

Borders, Nations, Translations. Taj projekat započeli su u Francuskoj, ali je zbornik

proistekao iz tog projekta na kraju objavljen u Austriji, u Beču. Šta nam ovakvi biografski

podaci o autorima, o istraživačima, govore o njihovim stanovištima? Jer, uverena sam da nam

govore o tome. Treba stalno iznova postavljati pitanje, šta se zaista dešava u prevođenju? Da

li je umesno razmišljati o nekom idealnom svetu u kojem prevođenje ne bi bilo potrebno, koji

ne bi bio zasut prašinom koju diže jezička razlika i materijalnost teksta, gde ne bi bilo

nesamerljivosti i nerazumevanja, koji bi, ukratko, bio svet bez jezika? Jezik, u ovom

kontekstu, svakako ima mnogo više od jednog smisla. Međutim, velike priče nikad nisu

jednostavne, niti dozvoljavaju da bez posledica budu pojednostavljivane. To što mogu s

lakoćom šetam sa mesta na mesto, od autora do autora, od teme do teme i od discipline do

discipline nije više ishod mukotrpnog dugogodišnjeg traganja, nego posledica tehnoloških

dostignuća, koja koristim.

Weltliteratur

Kanadski filozof koji proučava ukrštaje religije, sekularnosti i modernosti, dobar

poznavalac francuske misli poznog XX veka, Čarls Tejlor, govorio je na univerzitetu Berkli

(Taylor: 2013) o tome koliko nas određuju velike priče. Podsećajući na to da su ljudi uvek

skloni da sebe razumeju u okvirima nekog velikog narativa (Taylor: 2013, 16:50-17:03).

Veliki narativ iz XVIII veka govori o ulasku čoveka u doba trgovine (posle skupljačkog,

nomadskog, zemljoradničkog...), u kojem je naglasak na mirnoj razmeni, i gde je rat pretnja

takvom poretku stvari. Cilj trgovanja je da se trguje sa celim svetom. Svrha čovečanstva je

stalno napredovanje. To je narativ Zapadne misli, koja vidi sebe kao misao sa mesta najdalje

odmaklog u večitom napredovanju, i hoće da pomogne drugim kulturama da napreduju brže,

istovremeno tražeći u tim drugim, „zaostalim“ kulturama objašnjenje za sopstvenu prošlost.

To je samo narativ, ali izuzetno moćan, sa ogromnim učincima. Najveća nevolja sa takvim

velikim narativom nije priča sama po sebi, nego ono što nastaje kada se priča isuviše

pojednostavi i kada zanemari pojedinačna iskustva. Ali, velike priče mogu se i pozajmljivati,

uz velike varijacije i modifikacije, i na mestima sasvim različitim od onih u kojima su

potekle. Ukrštaji koji otuda nastaju pokazuju se kao dobri proizvođači novih narativa.

Kažu da su komparativne književne studije, i njihovi prethodnici, svetska književnost

(Geteov termin) i opšta književnost (Van Tigemov) bili zapravo odgovori na rat. Naravno,

obično se ističe da je moderna verzija komparativnih književnih studija proizvod krize u

vreme Drugog svetskog rata, želje određenih nemačkih naučnika da održe u životu evropski

duh u mračna vremena. Ali, kada se to kaže, treba dodati i da je Gete svoju ideju svetske

književnosti razvio u vreme Napoleonove invazije, i da se ta ideja ponovo razigrala uoči

Prvog svetskog rata. Sve je to prethodilo onome što su radili Erih Auerbah i Leo Špicer.

Međutim, zadržimo se na možda najmračnijoj godini u XX veku: 1942. U to vreme, Erih

Auerbah još u Istambulu piše Mimesis. Komparativna književnost rađa se u senci užasa.

Zadržimo se na trenutak na toj jezivoj 1942. Dok Auerbah piše Mimesis u najznačajnijoj

prestonici u Istočnom Mediteranu, nekadašnjem Konstantinopolisu, privremenom pribežištu

jevrejskih intelektualaca izbeglih pred nacistima, na drugom kraju, u berlinskom predgrađu

Vanze, održan je sastanak na kojem će biti odlučeno da se „konačno rešenje“ sprovede u

delo. Bio je to januar 1942. U to vreme, španski republikanci već su bili preneli svoje

iskustvo poraza u Hispansku Ameriku. Argentinski pisac Alvaro Abos (Abós: 12) predlaže

nekom zamišljenom „turisti kroz vreme“ da se „iskrca jedne januarske ili februarske noći

1942. u Kraljicu La Plate“, da tamo potraži „buenosajreski kvartet“, time započinjući svoju

knjigu eseja posvećenih imaginarnim susretima sa argentinskim piscima iz prošlosti (Abós:

1997). Taj kvartet čine Roberto Arlt, Horhe Luis Borhes, Vitold Gombrovič i Huan Karlos

Oneti. „Maltene nevidljvi za uske poglede svojih savremenika, grozničavi, na vrhuncu

kreativnosti“, „nisu znali jedan za drugog ili jedva da su se poznavali“. Godina 1942. je za

Hulija Kortasara bila vreme „političkog stava koji se ograničavao – poput političkih stavova

većine mojih prijatelja i ljudi iz moje generacije – na izražavanje mišljenja samo privatno, ili

u najboljem slučaju, u kafani“; „Sve je u to vreme ostajalo na ličnom mišljenju, i začudo, to

nam je bezmalo svima bilo dovoljno, čak i za vreme Španskog građanskog i Drugog svetskog

rata“; „Svi smo bili protiv nazista, ali taj antinacizam nikada nije preveden ni u kakvu borbu;

a zapravo, bilo je prilika, i mogli smo i praktično nešto da uradimo. Kubanska revolucija,

naprotiv, uvukla me je u nešto što više nije bila teorijska politička vizija; pokazala mi je,

surovo, tako da me je veoma zabolelo, koliko je velika u meni bila politička praznina; teme u

kojima je bilo implikacija političkog, ili tačnije, ideološkog tipa, počele su da se uvlače u

moju književnost.“ Tako se Hulio Kortasar sećao događaja izostanka bilo kakvog događaja

1942. godine u kulturnim krugovima u Buenos Ajresu, u razgovorima sa Omarom Pregom

(Prego: 1985, 127-128) vođenim u Parizu, negde s jeseni 1983. Iskustva umeju da budu

nesamerljiva. Hleb nije uvek isti hleb, ali sam predmet, uzet u apsolutnom smislu, istovetan

je, bez obzira na naša iskustva sa njim, rekao bi Valter Benjamin (Benjamin: 1998).

Putovanje nije samo kretanje, putovanje je i pokretač. Da li su nesamerljivosti u većoj meri

pitanje nesamerljivosti vremena – ili trenutaka – i prostora, ili zapravo i određene

nesamerljivosti vrednosti?

***

Kakvog uopšte ima smisla da se u ovom tekstu, koji se bavi pitanjem

transkulturoloških aspekata slavističkih studija, pitam o tome kako se o transkulturaciji

razmišlja u Latinskoj Americi? U odbranu smislenosti, mogla bih se pozvati na lektire srpskih

pisaca. Pisci iz Latinske Amerike i tekako su ne samo prevođeni, nego i „transkulturisani“ u

srpsku književnost, ma koliko njihovo prisustvo bilo malo istraživano: dovoljno je da

počnemo od Horhea Luisa Borhesa, o kome je 1996. godine u Beogradu posvećen

međunarodni književno-naučni skup, a potom objavljen i zbornik (Konstantinović, Matić,

Nedić: 1997), ili Hulija Kortasara, kojem su posvetili zbornik priča pod naslovom Projekat

Kortasar (Pavković: 2002). Bilo kakav pokušaj da se krene dalje od izdvajanja ponekog

reprezentativnog primera istraživača bi vodio u pisanje ozbiljih studija, jer zbivanja u

književnosti to zahtevaju. Te lektire govore mi da vredi ispitivati, kakvo se viđenje, koja se

teorija može izvući iz jedne „nezrelosti“, kako bi rekao Gombrovič, i ponuditi drugoj. Poljaka

Vitolda Gombroviča da i ne spominjem na ovom mestu, mada bi možda trebalo – on je, po

rečima argentinskog psica Rikarda Pilje, „autor najboljeg romana napisanog u mojoj zemlji,

Argentini“, misleći pri tom na njegov roman Trans-Atlantik. Istraživati odnos „između

Balkana i vulkana“, kako bi rekao nikaragvanski pisac Serhio Ramires, nije ni jednostavno.

Bibliografski podaci govore da je materijal koji nam stoji na raspolaganju ogroman, i

ogromno nesrazmeran. Samo u 2010. godini, sa španskog je na srpski jezik prevedeno

trideset i šest romana (Ljujić: 2011). Sa srpskog na španski je, prevedeno ukupno pedesetak

knjiga u periodu od trideset godina, od početka osamdesetih, do 2011. godine (Mančić:

2014). Ima, naravno, i drugačijih kulturnih veza izuzev prevođenja, ma koliko prevodi bili

značajan pokazatelj. Srbija i Srbi pojavljuju se, recimo, kao naznake tog ne samo mogućnog

odnosa: Roberto Bolanjo piše u romanu 2666 o nekom profesoru germanistike sa

Beogradskog univerzieta, koji će, kako će se pokazati, dati najvažniju naznaku koja će junake

njegovog romana uputiti na pravi trag. Koga zanima u Srbiji, u Zambiji, u Češkoj, Barba

Hakob?, pita se pripovedač u romanu Fernanda Valjeha El don de la vida, Dar života. I tu je

kolumbijski romansijer u pravu, ako ove reči shvatimo i kao svojevrsan prekor, jer u Srbiji je

pesnik Porfirio Barba Hakob potpuno nepoznat. A možemo ove reči shvatiti i kao „poruku u

boci“, „bocu u moru“, nasumice poslato upozorenje, skretanje pažnje, jer je u pitanju dobar

pesnik. Praveći anagrame od imena Buenos Aires, lik u Pevaču tanga Tomasa Eloja

Martinesa piše stihove: Beso en Rusia, no sé, es rubia, suena serbio, sería un beso. Anagrami

su dali, najpre stih „Poljubac u Rusiji“, pa za njim, „ne znam, plavuša je“, nastavljajući,

„zvuči srpski“, na koji se nadovezuje poslednji, „biće da je poljubac“. U svojoj knjizi Lična

istorija „buma“ Hose Donoso (1983, 61) pripoveda o svom putovanju u Beograd i o

savetovanjima sa Miodragom Bulatovićem o dobrim i lošim stranama objavljivanja u

barselonskojh izdavačkoj kući Seš Baral, koja je baš u to vreme objavila španski prevod

Bulatovićevog romana Crveni petao leti u nebo, šezdesetih godina prošlog veka. U celoj ovoj

priči najvažnije je to što je reč o ličnoj istoriji. Nizovi takvih ličnih istorija mogu povezivati u

jednoj ličnosti dva, tri, pa i više kulturnih prostora. Međutim, šta je u tome svemu preko,

kroz, s onu stranu, izvan i iznad? Ako dobro tumačim samu reč, transkulturno, da li je to

onda pojava koja prelazi preko svih kultura, kroz sve kulture, zalazi s onu stranu, izvan i

iznad svih kultura? Da li je to onda Vavilon, svet u kojem svi ljudi imaju jedan jezik,

razumeju jedan drugoga i zidaju kulu da postanu viši od Boga? Svet bez prevođenja i bez

prevoda? Da li se prevođenje u celoj priči o transkulturaciji našlo samo zbog prefiksa?

Translacija ipak vodi na drugu stranu.

Ako hoćemo da govorimo transkulturno, onda moramo govoriti iz perspektive svakog

junaka, ali se i odmaći toliko da stanemo izvan sveta i da mu prilazimo spolja. Oba stanovišta

iziskuju mnogostruke, višekratne translacije. Kada sam razmišljala o tome kako da govorim

sa svoga mesta iz Beograda, iz Srbije – o delima hispanoameričkih pisaca, pomislila sam da

će najbolje biti da pokušam da izaberem svoje viđenje, svoju eksperimentalnu teoriju,

izgrađenu, doživljenu i iskušenu ovde, upravo na mestu na kojem živim, i da u njoj potražim

oruđa za čitanje: to podrazumeva izbor određenog stila mišljenja, mišljenja koje prepoznajem

u genealogiji sadašnjosti, koje se uvek iznova pokreće kada govori o proizvođenju

subjektivnosti, u dodiru sa sasvim određenim okolnostima. Te okolnosti jesu istorijska

realnost susretanja sa moći. Mišel Fuko o tome često govori kada spominje svoju strast prema

arhivima i o tome da uzbuđenje u čitanju dolazi otuda što nam arhivi pričaju fragmente

života: života, prošlog ili sadašnjeg (Presente), života sačuvanog u požutelim papirima ili

doživljavanim iz dana u dan, života koji se uvek susreće sa nekom moći. Nije moć nad

životom, nego moć života odgovor na takve pretenzije moći; proliferacja slobode, neprestano

proizvođenje subjektivnosti, invencija. Život kao otpor. Moć života kao politička moć:

invencija novih oblika delanja proizvodi nove oblike življenja. Automatizovana industrija i

informatizovano društvo iziskuju strategije otpornosti. I samerljivosti i nesamerljivosti umeju

da budu pitanje nesamerljivosti vremena i prostora, pri čemu valjanost i univerzalna vrednost

uvida stečenog iz iskustva nema, što je najzaniljivije, nekakve posebne veze s tehnološkom

razvijenošću ili zastajkivanjem. Univerzalno prepoznavanje neke vrednosti kao vrednosti,

međutim, s tehnološkom razvijenošću najtešnje je povezano.

Anamorfoza prevođenja

Prevodilačko čitanje je pogled sa zavojitog stepeništa. Sa zavojitog stepeništa, slika

koja visi na zidu može pokazati neočekivana lica, ili čak lobanje, i dok se penjemo, i

približavamo se njenom donjem desnom uglu, možemo da se prepustimo razotkrivanju

rafiniranih veština pretvaranja koje se u svojim varkama služe vizualizovanim matematičkim

pojmovima. Sa zavojitog stepeništa mogu se sagledavati svesno skrivane forme, konture i

površine, naoko nedovoljno čvrste, već po sebi nepouzdane, kako prelaze jedne u druge,

mešaju se, preobražavaju, dok se sve što je tobože stabilno pretvara u pokretnu masu. To je

čitanje čiji je pokretač jezik, čiji je cilj jezik. Iz privida u privid, iz maske u masku.

Prevodilački pogled bi da raskrinkava, ali rasuta pažnja podigla je montažu atrakcije koju je

zamislio Sergej Ejzenštajn na neuporedivo viši stepen. Gledanje sebe u oči više nije nimalo

jednostavan posao: ko naivno stane pred ogledalo, može mu se desiti i ono što se dešava na

slici Renea Magrita Zabranjeno reprodukovanje. Tu vidimo čoveka okrenutog leđima prema

gledaocu kako gleda u sopstvena leđa u ogledalu ispred sebe. Sve što se nudi gledaočevom

pogledu jeste samo umnožavanje, reprodukovanje čovečijih leđa, dok, čini mi se, knjigu

ostavljenu na stalku tik uz samo ogledalo – između čovekovog lica (koje ne vidimo, jer je

okrenuto od nas, a prema ogledalu) i njegovih leđa (koja vidimo u ogledalu, mada su

okrenuta prema nama, a od ogledala) – ipak odražava po svim pravilima. To Magritovo

viđenje je možda jedna od mogućnih vizualnih reprezentacija one replike sveta, koji više ne

postoji, a koji se, u viđenju Jovice Aćina (2011, 99), može detektovati samo kao replika. I ta

replika je ono u čemu živimo. To viđenje podrazumeva jedno ultra („s one strane nekog

ogledala u kojem se stvarnost ogleda“) i jedno ekstra („već izvan sveta, i tako mu prilazi

spolja“). To je možda nevolja za prevodilački rad shvaćen kao rad pravljenja izbora i

donošenja odluka između originala i kopije. Međutim, iako je original umnožen, iako su

kopije crne, iako je igra označitelja beskonačna, mogućnost izbora ipak se sužava. Da li je

prefiks „trans“ reč koja nam može pomoći da se u svemu tome snađemo? Brzina kojom se

smenjuju slike na ekranu, subliminalne poruke koje se utiskuju u mozak, dublje upravo zato

što je njihovo trajanje nepojmljivo kratko, knjige koje su sve duže i duže, roman sve ugojeniji

i ugojeniji, filmovi koji se protežu na sate i sate, čeznu za sve novim i novim nastavcima… A

sve to u vrtoglavom ritmu. Pažnja je kratkotrajna: naviki smo da se od nas očekuje da pažnju

neprestano premeštamo sa jednog predmeta na drugi. Elementi su dizajnirani u

mikroveličinama, ali traže uklapanje u makroceline, u kojima će se navodno dopunjavati,

preobražavati, ponavljati, preplitati i razdvajati.

***

Naravno, znanje uopšte jeste proširivanje mogućnosti izbora za slobodno delanje,

jezik je – razvija Noam Čomski svoju dekartovsku ideju o jeziku i umu – zapravo

ispoljavanje mogućnosti apstraktnog mišljenja, a komunikacija, samo njegova naknadna,

dodatna, a ne suštinska funkcija. Ako čovek najveći deo života provede razgovarajući sa

samim sobom, i pretvarajući – i to nimalo efikasno, naprotiv – samo minimalnu količinu tih

razgovora u komunikaciju sa drugim(a), reklo bi se da je osnovna funkcija jezika zaista u

tome da bude oruđe mišljenja. Međutim, jezik i učimo, i razvijamo, gradimo i razgrađujemo,

u komunikaciji sa drugima. Njegovi nedostaci teraju nas da smišljamo nove načine da ih

prevaziđemo. Njegove mene su i mene u našem mišljenju – menjaju se zajedno. Svaki jezik

je ceo jedan svet. Ako prihvatim tu pretpostavku, iz toga sledi da mogu govoriti o

francuskom transkulturizmu (kreolizacija), engleskom (hibridizacija), španskom

(transkulturacija proper) ili srpskom – ili srpsko-hrvatskom? – (jugoslavizacija i post-

jugoslavizacija). Španski mislilac Hose Ortega i Gaset – nadovezujući se na razmišljanja

nemačkih romantičara – jezik je opisao kao „ekstravagantan oblik nacionalizma“. Danas se

sve više govori i o nečemu što se zove hyphenated identities, u prevodu, „identiteti sa

crticom“, a ta crtica, naravno, kao interpunkcijski znak može značiti spajanje i razdvajanje,

najčešće oboje u isti mah. U svemu tome, donekle naglavce, moglo bi se poći od problema

koji postavlja pojam „transkulturalnost“.

Mišljenje se oblikuje kao što se oblikuju pahuljice snega, kaže Noam Čomski. Ne

oblikuje se prema pravilu najmanje linearne udaljenosti, nego najmanje strukturne

udaljenosti. Meni padaju na pamet grozdovi, ali ne znam da li je to hteo da kaže. Nije samo

to: bitna je struktura pahuljice, ali i njena geometričnost. Naime, Čomski kaže da u

oblikovanju misli – čije je oruđe jezik – ima puno kopija (crnih kopija?) koje sve budu

poništene i izbrisane kad jezik iziđe na površinu. Komunikacija je samo sporedna funkcija

jezika, dodatna, nadograđena, zato je jezik toliko nezgrapan za komunikaciju, otuda je toliko

teško pronaći formu prilagođenu situaciji. Mišljenje je primarna funkcija kojoj jezik služi. Ali

to ne znači da forma, i ta sporedna komunikativna funkcija, nemaju povratnog uticaja.

Promeni diskurs, i promenićeš način razmišljanja. Promeni jezik i promenićeš... „identitet“?

„Verujte, moglo bi se desiti“, tako je Hulio Kortasar naslovio priču o nekakvom mudracu koji

je izumeo mašinu za poravnavanje slova. Pritisnuo je dugme, i _ _ _

***

Šta se dešava kad uzmeš stvari sa jednog mesta, sa mesta kojem, po ustaljenim

shvatanjima, pripadaju, i preneseš ih na drugo, kojem ne pripadaju, ili barem, ne na prvi

pogled? Šta se dešava kada bežiš preko granice, kada postupaš transgresivno? To pokušava

da dokuči, između ostalih, i brajtonska Lab for the Recently Possible, „Laboratorija za

odnedavno mogućno“, koja se opisuje kao „prostor za učenje, eksperimentisanje, saradnju i

inkubiranje projekata na granicama tehnologije, umetnosti, kulture i društva“. Škola

odnedavno mogućnog kaže: prepoznaj šta je bilo toliko teško vekovima unazad, da niko nije

ni pomišljao da to radi, a sada je zahvaljujući novim tehnologijama postalo mogućno,

prepoznaj, i iskoristi. Ostvari učinak. Ovakav „spekulativni dizajn“ moju misao – moj proces

mišljenja koji sa neverovatno malom efikasnošću uspevam da vam saopštim u ovom tekstu

služeći se sredstvima koja su mi dostupna, mada bih spektar sredstava mogla proširiti

uključivši i druge jezike na kojima bih tekst ispisivala – pokrenuo je da traga dalje. Tekst na

više jezika, složen od fragmenata ili fraktala mišljenja koje se otarasilo suvišnih kopija. Tekst

na više jezika još jedna je u nizu ideja koje se vraćaju na pozornicu, da ožive duh Džojsovih

Finegana. Transkulturološki pogled mogao bi biti pogled na takvo stanje stvari.

Dakle, šta se dešava kad uzmeš stvari sa jednog mesta, kojem pripadaju, i preneseš ih

na drugo, kojem ne pripadaju? Šta se dešava kada se određeni tekstualni artefakt iz jezičkog

okruženja kojem pripada transplantira u jezičko okruženje kojem ne pripada? Kad presadiš,

transplantiraš ideju? Takvim pokušajem počela je i moja priča s transkulturizmom:

pokušajem da pojmove stvorene u srpskoj književnosti primenim u analiziranju književnosti

pisane u Hispanskoj Americi. Stvar se zamrsila kada sam se našla pred pitanjem: kako da

objasnim strancu odakle odakle dolazi oruđe kojim se služim: šta je srpska književnost, i šta

jugoslovenska, i da li je uopšte ikada bilo jugoslovenske književnosti, ili samo

jugoslovenskih književnosti, u množini. Problem je isti s jugoslovenskom kulturom i

jugoslovenskim kulturama. Pokušaji stranaca da razumeju šta je šta umeju da budu

otrežnjujući, da unesu neophodnu dozu začuđenosti pred stvarima koje nam zbog prevelike

blizine deluju obično. Tu je i veza koju uspostavlja prefiks. Tatjana Rosić nedavno je pisala o

značaju i značenjima prefiksa „retro“ u najnovijoj srpskoj književnosti (Rosić: 2006). Broj

sarajevskog časopisa Sveske u kojem je taj tekst objavljen posvećen je žanru priče na

postjugoslovenskim prostorima i mogao bi biti paradigmatičan primer primer

transkulturacije, gde se prefiks „trans“, koji Tatjana Rosić nije spominjala, pokazuje kao

značajan. Svi elementi ovako zamišljene transplantacije koju sam pokušala da obavi,

međutim, veoma jasno ukazuju na to da je reč o laboratorijskom eksperimentu, eksperimentu

koji se obavlja pod kontrolisanim uslovima i na malom izdvojenom uzorku, pa sam posle

prvog eksperimenta (Mančić: 2012), razmišljala o tome kako da ga primenim, u ovoj priči u

kojojj ne najmanje važnu ulogu igra i genealogija termina transkulturizam, u situaciji koja će

biti mnogo manje laboratorijskog tipa, a mnogo više izvedena u okolnostima koje bih mogla

nazvati „prirodno okruženje“. Pošto su razumevanja pojma transkulturalnosti različita, a što

se više udubljujem u literaturu, to jasnije uviđam da su i veoma uslovljena nacionalnim

kulturama, najpre moram objasniti šta je za mene transkulturalnost. U tome nikako nema

manjeg udela činjenica da je moje obrazovanje hispanističko, što je biografska činjenica, od

činjenice (takođe biografske) da je kultura u kojoj sam rođena ista kultura u kojoj i živim, i da

živim u Beogradu, u Srbiji. Sve te činjenice iz mog ličnog života neposredno utiču na moje

sagledavanje a) pojma transkulturalnosti b) pojma slavističkih studija c) problema

komparativne književnosti. Naime, kada su slavističke studije u pitanju, ograničavam se na

sasvim mali segment, u čijem je središtu srpska književnost. Što sve ne znači da neću

iskoristiti i poneki „transverzalni“ (kako bi rekao Volfgang Velš) argument dok razvijam

svoja prevodilačka čitanja. Još jedna, takođe ništa manje važna biografska činjenica jeste da

prevođenje vidim kao prvo, polazno mesto svog umeća u svakom poslovanju sa

književnošću, mesto na kojem pronalazim prvi i osnovni smisao prefiksa „trans“ iz

gorenavedenog naslova: translacija, tra(ns)dukcija; od značaja je i moje bavljenje mističarima

i misticizmom, koje me dovodi do pojma transcendencija.

***

Sa transcendentnog stanovišta, zamiljivo je pogledati koja su to pitanja koja vredi

postavljati danas, u vreme koje sociolozi posmatraju iz posthumane, ekološki orijentisane

vizure „povratka biološkim korenima čoveka“, ili iz transhumanističke perspektive (Fuller:

2013)? Britanski profesor sociologije, Amerikanac Stiv Fuler, zainteresovan za pitanja

sociološke epistemologije, govori o promeni normativnog ideala koji se odvija u današnje

vreme (Fuller: 2013, min. 8:15-9:06), i transhumanistički projekat (Fuller: 2013, 13:50-

14:45) vidi kao projekat koji prevazilaženje ljudskih granica uzima kao neograničen proces, a

budućnost vidi kao budućnost kiborga i fletlajnera, kao budućnost neke hibridne vrste bliske

distopijskim vizijama Filipa K. Dika ili Vilijema Gibsona. Što je, sa sociološkog stanovišta,

veoma zanimljiv pokazatelj u kakvoj kulturi živimo danas. Fuler smatra da je ključna razlika

između ova dva suprotstavljena stanovišta odnos prema riziku. Oprez, ili kalkulisani rizik?

Nemoj proizvoditi genetski modifikovanu hranu (oprez!) ili svesno se odriči dela svoje

ljudskosti (rizikuj proračunato!)?

***

Danski slavista Per Jakobsen pokušao je da savlada više nego zamršeno pitanje kako

se pisci jednog policentričnog jezika sada raslojenog u mnogo novih mogu razmrsiti po

nacionalnim književnostima, pa piše:

Nema sumnje da je na srpsko-hrvatskom jezičkom području u celini, politika ovladala osnovnim principima bavljenja nacionalnim književnostima, što je poznato iz drugih policentričnih jezika, kao što su engleski ili nemački (Jakobsen: 2008).

U ovom tekstu Per Jakobsen iznosi niz dilema oko jugoslovenskog i

postjugoslovenskog kulturnog prostora, i pokušava da ih razreši. Mnoge nedoumice,

međutim, ostaju. A srpski teoretičar književnosti i britanski profesor Zoran Milutinović piše, i

ja citat s namerom ostavljam bez prevoda:

Yugoslavia was not merely an agglomeration of constituent national cultures, but during its seventy-year existence it managed to create a supra-national, common cultural layer in which all Yugoslavs took part (Milutinović: 2013).

Da li je to o čemu Milutinović piše opis jugoslovenskog kulturnog prostora kao

transkulturnog? I to što postavljam pitanje da li je – ovim i drugim tekstovima, pisanim na

engleskom – Zoran Milutinović deo srpskog ili britanskog kulturnog prostora, kao što bih

mogla postaviti pitanje i da li je Vesna Golsvorti srpska ili britanska slavistkinja, nije

bezazleno pitanje. Mogla bih da nastavim da nabrajam, unazad, sve do Čarlsa Simića, ili

Dimitrija Mitrinovića. Pitanje kojoj kulturi, čijoj književnosti pripadaju ovi autori kao da je

manje komplikovano od pitanja o kojima govori Per Jakobsen: čiji je pisac Meša Selimović,

čiji je pisac Vladan Desnica? Ispostavlja se da sva takva pitanja čuvaju veliku simboličku

vrednost, odnosno, da njihova simbolička vrednost raste u postjugoslovenskom prostoru (i

vremenu). Pa da li se onda taj prostor – razgraničen ili ograničen političkom realnošću koja je

trajala sedamdeset godina, i zatim prestala da postoji kao politička realnost – može opisati

kao transkulturan? Sve ovo dovodi me do pitanja, čime se bavi slavistika? Da li se granice

postavljaju prema modelima koje postavlja jezik, ili geografija, ili biologija? Ili već se sama

tema može uzeti kao dovoljan uslov? Međutim, pitam se u isti mah, da li su ovakva pitanja

uopšte umesna? Mogu li biti od koristi?

Transkulturni slučajevi neprevođenja. Sitniji prilozi

Prevođenje može biti viđeno kao mašina koja melje, svojevrstan mlin, koji svoje

početke traži u vetrenjači. Čak i zabrana prevođenja, kao i suočavanje s jezičkom barijerom u

kojoj prevođenje nedostaje – dva slučaja očigledno suprotstavljena jedan drugom – pokazuju

se kao delovi mašine za proizvodnju novih prevoda. Onaj ko prevodi, zapravo neprestano

teoretiše. Kada prevodilac prepozna neku jezičku pojavu kao problem, obično se nađe u

situaciji u kojoj mora da izabere jedan iz niza mogućnih rešenja (zato se i može govoriti o

„problemu“), a za taj proces potrebna je izvesna sposobnost viđenja, ili vizije (po uzoru na

srednjovekovne apokrifne spise), u svakom, ali pre svega u onom sasvim prizemnom i

svakodnevnom smislu uviđanja da se određena jezička pojava može izdvojiti kao jedinstven

jezički događaj. Termin teorija, koji je još u klasičnom grčkom imao značenje gledanje,

razmatranje, uživanje u gledanju, a iza toga i spoznavanje, ali i svečano poslanstvo i gledanje

svečanosti, mogao bi, kako ukazuju etimološki rečnici, vući koran od imenice theā, reči koja

opet znači gledanje, ali i pogled, prizor, i igrokaz, pa i sedište u pozorištu (Majnarić, Gorski:

2000). Odnosno, da bi mogao da reši problem, prevodilac mora da vidi, i da gleda, i da

razmatra, i da uživa u prizoru jezičkog događaja, da odgleda ceo problemski komad od

početka do kraja, ne mrdajući sa stolice, ne bi li tako, u zavisnosti od konteksta u koji će taj

događaj staviti i smisla koji će mu na osnovu toga pripisati, izabrao jedno rešenje i odbacio

ostala.

***

Krajem februara 2011. godine, jedna od urednica programa Kulturnog centra

Beograda pozvala me je da govorim o savremenoj latinoameričkoj književnosti, povodom

izložbe mlade srpske slikarke Ivane Ivković, koja je priređena pod nazivom na španskom

jeziku: Presente 6 (Ivković: 2011). Razmišljala sam u to vreme o političkom nasilju i

njegovim reprezentacijama u latinoameričkoj književnosti, pa mi je ideja mlade umetnice bila

veoma inspirativna. Ivana na toj izložbi polazi od dokumentarne fotografije koju je videla, a

potom i sama fotografisala, u Nacionalnom muzeju u Limi, u Peruu. Izložba koju je umetnica

posetila i fotografisala u decembru 2008. nosila je naziv Yuyanapaq. Para recordar. Ja bih to

prevela: Za pamćenje. Na jednoj od fotografija, vidimo šest Indijanki sa peruanskih Anda u

nemom protestu. Sede ispod transparenta na kojem piše: “Presente. ¡Construyamos una

América Latina sin desaparecidos! ¡Por la libertad de nuestros familiares! Vivos los llevaron

– vivos los queremos! Ayacucho, 1983.” Ma koliko eksplicitne i nedvosmislene bile rečenice

koje slede iza prve reči: „Izgradimo Latinsku Ameriku bez nestalih! Za slobodu naših

najbližih! Žive su ih odveli – žive ih tražimo! Ajakućo, 1983“, prva reč, Presente, unosi

dvosmislenost: ona znači i sadašnjost, i prisustvo, a može se pročitati i kao odgovor:

„Prisutan!“, „Ovde!“. Ivana je napravila niz „reprodukcija“ te fotografije, zapravo, niz crteža

olovkom. Jedna od njih, „Bez naslova“, ima dimenzije 70x100, i nastala je 2009. Na tom

crtežu prikazani su samo obrisi figura onih šest žena, i veran prepis sa transparenta iznad

njihovih glava. Kako je vreme prolazilo, međutim, dimenzije reprodukcija su rasle, pa je tako

crtež načinjen 2010-2011. bio velik bezmalo tri puta osam metara. I taj crtež, takođe urađen

olovkom, zapravo brižljivo ponavljanje svakog detalja sa fotografije, pokrivao je ceo jedan

zid u galeriji. Ono što sam pred sobom gledala bila je upotreba veoma skromnih sredstava –

obične olovke i hartije – kojima slikarka pravi delo bezmalo monumentalnih dimenzija.

Kakav je to rad? Kakav je to rad prevođenja? Taj prevod sa jezika fotografije – umetničkog

dela iz vremena industrijske reproduktivnosti – na jezik crteža olovkom – krhkim

materijalima koji obezbeđuju trajanje tek nešto duže od skulpture izvajane u ledu, izaziva

izvesnu nelagodnost: zbog ogromnosti uloženog napora u poduhvat koji je usmeren na

efemernost; zbog disproporcije između kolosalnih dimenzija proizvoda i njegove

propadljivosti; zbog traga koji ima dimenzije spomenika, ali u čiju osnovu je upisana – i to

doslovno – namera da izbledi. Da iščezne. A ipak…

Neverovatan dodatak uz ovakva razmišljanja ponudio mi se kada mi je slikarka

postavila pitanje: „Šta rečenice sa transparenta znače?“ Presente je, zapravo, bila jedina reč

koju je razumela, u svoj njenoj dvosmislenosti, od svih reči ispisanih na transparentu i verno

prepisanih na crtež. Presente. Ostalo je bilo samo slutnja, ili kompetentno nagađanje.

***

U decembru 2013. godine, u Beogradu je održana premijera pozorišnog komada

španskog pisca Huana Majorge, pod naslovom Los yugoslavos. Ovaj slučaj neprevedenog

naslova koji je ponuđen kao prevod reditelj predstave Stevan Bodroža opisuje kao stvaranje

„inicijalne i namerne zabune, prostor nejasnoće i magle koji korespondira upravo sa onim

kako akteri ove drame doživljavaju taj pojam“. „Španci imaju nejasnu predstavu o Jugoslaviji

i Jugoslovenima kao naciji i narodu koji je nestao“, dodaje Bodroža. Ti Jugosloveni su poput

Poljaka Afreda Žarija (što je samo drugi naslov njegovog komada Kralj Ibi), i sve to me

podseća na ono Žarijevo: „Poljska, to znači nigde.“ Pre distopija nego utopija, nova,

izgubljena praznina za kojom se čezne da zameni neku sadašnju. Neprevedeni naslov je

razumljiv i bez prevoda (može li se ime prevoditi?), ali upravo izostanak prevoda postaje

prevodilačka strategija: jedan od postupaka u prevođenju realija, gde je realija shvaćena kao

fikcija, a insistiranjem na ostranjivanju kroz prevod koji reflektuje već reflektovanu sliku,

poput ogledala stavljenih jedno naspram drugog, umnožava reč u beskonačnost, a realiju

stavlja među navodnice.

***

Iranska profesorka, stručnjak za književnost na engleskom, Azar Nafisi, objavila je

2003. godine knjigu pod naslovom koji u hrvatskom prevodu glasi Lolita u Teheranu. Danas

profesor na Univerzitetu Džons Hopkins, u ovoj knjizi-memoaru u knjigama opisala je kako

je tokom dve godine, u jeku Islamske revolucije, svakog četvrtka okupljala nekoliko svojih

studentkinja u sopstvenoj kući da bi zajedno čitale u Iranu tada zabranjene zapadne klasike. U

rano proleće 1988, u jeku je rat sa Irakom. Misili lete, Iračani pogađaju teheransku rafineriju

nafte. Iranci gađaju Bagdad. Iračani uzvraćaju nizom napada na Teheran. „Ubrzo posle

napada, odlučili smo da stavimo lepljivu traku na prozore“, piše Azar Nafisi. I to u meni

pokreće niz asocijacija, između ostalog, i da su lepljive trake sa istom namenom u Beogradu

deceniju kasnije dobile naziv „Windows 99“. Neprevođenje opet igra hermeneutičku ulogu.

A u Teheranu 1988, piše Azar Nafisi,

tokom prve noći napada, sa nekoliko prijatelja gledali smo nemački dokumentarac o životu upravo preminulog ruskog režisera u izgnanstvu, Andreja Tarkovskog. U pokušaju da se intelektualci primire, na Teheranskom filmskom festivalu prikazivane su specijalne projekcije filmova Tarkovskog. Iako su filmovi bili cenzurisani i prikazivani na ruskom, bez titlova, pred bioskopom su se redovi otezali satima pre otvaranja biletarnica. Karte su prodavane kod tapkaroša po višestruko uvećanoj ceni [...] Bilo je intelektualaca, službenika, domaćica, neke sa decom u nosiljkama, mladi mula s nelagodnošću stoji sa strane – takva mešavina ne bi se mogla naći ni na jednom drugom skupu u Teheranu. Unutra, iznenadni blesak raskošnih boja [...] Znajući da ne mogu da razumem reči, i da bih se, ako počnem da razmišljam o cenzuri, previše rasrdila da bih bila kadra da gledam, prepustila sam se magiji boja i slika. (Nafisi: 2004, 205-206)

Ovde neprevođenje ima ulogu cenzurisanja, tačnije rečeno, ukidanje prevoda ovde

znači i ukidanje izvornog teksta, dok se govor pretvara u zvuke sa skrivenim smislom –

smislom koji postoji, ali čije je dešifrovanje, to jest prevođenje, zabranjeno.

***

Da li je gledanje Tarkovskog u Teheranu transkulturna činjenica ili transkulturološko

poimanje činjenica? Naime, s komparatističkog stanovišta, imajući u vidu istorijske

(političke) okolnosti u kojima su u Iranu prvi put prikazivani filmosi ruskog reditelja (u

izgnanstvu – izgnanstvo! reč koja potresa ceo dvadeseti vek, i činjenica koja nije samo

politička, istorijska, biografska, sociološka, nego i jednako značajna umetnička tema, jedna

od velikih tema svojstvenih XX veku – mogu pretpostaviti da je iranski filmski režiser Abas

Kjarostami gledao filmove ruskog režisera Andreja Trakovskog, i da je to gledanje proizvelo

izvestan učinak u Kjarostamijevom viđenju sopstvene umetnosti. I u njegovim filmovima

stalno promiču nekakvi izgnanici. Ili mogu reći da je gledanje Tarkovskog u Teheranu

dokumentima potvrđena činjenica, i da je Tarkovski tako postao deo iranske kulture, na način

koji je preobrazio film koji je Trakovski napravio u nešto drugačije, u nenaslućeno, od

konkretnih životnih okolnosti gledalaca u Teheranu zavisno gledanje tog filma.

Transdisciplinovani pokušaji prevođenja

Prevođenje je i mašina za proširivanje mogućnosti izbora. Svaki novi prevod otvara

mogućnost više, oslobađajući veću kreativnost. Ključna reč u ovakvim razmišljanjima i dalje

je reč izbor.

***

Prevođenje, kao forma, aktivno konstruiše granice između jezika i kultura: kako

uopšte govoriti o identitetu pre čina prevođenja? Proučavanje prevodilaca i prevođenja

(takođe u množini), s druge strane, može otkriti ogromnu raznovrsnost i množinu ukrštaja,

kako bi rekao Laza Kostić u svojoj estetičkoj teoriji, odnosno, hibridnih, kreolskih, trans-

kulturnih elemenata u građenju toga što se zove identitet. Prevođenje je... mač sa dve oštrice?

Pisaljka zarezana sa obe strane?

***

Dva učena etnologa u Felinijevom filmu E la nave va (1983) gledaju kako spaseni

seljaci igraju na brodu, pa brže-bolje pohitaju da im kažu kako greše u koracima. Ovu

filmsku scenu čitam kao upozorenje.

***

Jedna od značajnih figura koje se ocrtavaju na pozadini najnovijih analiza književnih

pojava koje polaze sa transkulturološkog stanovišta jeste figura pisca-odomaćenog stranca.

Ta figura bi mogla biti simbolička figura pre XX nego XXI veka. Simbolička figura XXI

veka je pisac na Internetu. Vesna Golsvorti u jednom nedavnom predavanju govorila je o

tome kako je, napustivši Jugoslaviju sredinom osamdesetih godina prošlog veka, bila

prinuđena da prekine svoje učestvovanje u kulturnom životu svoje zemlje – u tome su je

sprečavali prostorna udaljenost i sporost komunikacija. Odnedavno, tu mogućnost ponovo

ima, i koristi je, jer su mogućnosti za brzu (trenutnu) komunikaciju velike. Ovo je očigledan

primer upotrebe „odnedavno mogućnog“, primenjenog na dizajniranje sopstvenog radnog

prostora.

***

Među uticajna čitanja transkulturacije koje ovaj termin povezuje neposredno sa

prevođenjem spada i čitanje argentinsko-američkog (još jedan identitet sa crticom!)

teoretičara književnosti Voltera Minjola. Minjolo smatra da je transkulturacija pojam

neophodan da bismo mogli misliti „najrazličitije društvene i političke odnose snaga u

transnacionalnom svetu“; po njemu, prevođenje treba izvući iz „lingvističkih koncepcija“ da

bi se mogli promišljati kontakti i razmene između različitih kosmovizija i različitih kulturnih

praksi. Po ovom autoru, teorija prevođenja kao transkulturacije mora se zasnivati na

specifičnostima pojedinačnih slučajeva, u zavisnosti od mesta između kojih se prevođenje

odvija:

Prevođenje sa grčkog na latinski ili sa francuskog na španski jezik jedna je stvar; prevođenje sa jezika ajmara na španski, nešto sasvim drugo. Sa hindua na engleski, opet nešto drugo. Postoji, naravno, više prevoda sa engleskog na hindu nego obrnuto. Međutim, ne postavlja se pitanje naprosto prevođenja s jednog jezika na drugi u nekoj neodređenoj istoriji čovečanstva; prevođenje se odvija unutar posebnih struktura moći. (Minjolo: 2000, 254)

Minjolo tvrdi da je istorijska struktura modernog/kolonijalnog sveta imala uza sebe

saučesništvo između prevođenja i transkulturacije u stvaranju kolonijalne razlike: odnosi

prevođenja i transkulturacije vezani su za šire pitanje „društvenog života stvari“, i deluju u

oba smera: „To je pre(ko)-vođenje predmeta koje preobražava oblike življenja i mišljenja,

koji, opet, istovremeno preobražavaju ’izvorne’ upotrebe i život predmeta“ (Minjolo: 2000,

269). Jedan od najzanimljivijih elemenata Minjolovih razmišljanja jeste upravo ta

dvosmernost, naročito za prevođenje, zato što problematizuje tradicionalne dihotomije

između originala i kopije, i tu dvosmernost posmatra ne pretpostavljajući ravnopravnost

između njih (Minjolo: 2000, 352).

Sa moje lične prevodilačke tačke gledišta, mnogo je teže pretpostaviti ravnopravnost,

nego ne pretpostaviti je. Ako uzmem primer prevođenja sa srpskog (ili srpsko-hrvatskog) na

španski, pitam se, do koje se mere može prilagoditi novoj situaciji neki tekst uveden u

kontekst stranog jezika? Ako je tekst napisan na nekom eks-centričnom jeziku, bliskom ali

nepoznatom, u evropskim i svetskim razmerama manjinskom, ali većinskom u

jugoslovenskom i postjugoslovenskom kontekstu? Pa onda, i taj jezik, i ta književnost, i ta

kultura, iz koje tekst dolazi, mogu se opisati i kao balkanski, i kao slovenski, i kao evropski, a

kako će na prvom mestu biti posmatran, zavisi od mesta koje ga prima. Međutim, to je tek

početak. Pitanja se umnožavaju, što se više upuštamo u analizu scene prevođenja.

Komuniciranje između kultura uslovljeno je različitim elementima, jezičkim, kulturnim,

estetičkim, političkim, etičkim. Da bi se razumeo događaj prevođenja između dve kulture,

moraju se promišljati i razlike koje prevođenje iziskuje da bi moglo da se odvija.

Ako pokušavamo da obuhvatimo heterogenost činjenica u svoj njihovoj složenosti,

ako suspendujemo hijerarhije kao kriterijum u izboru predmeta proučavanja – što ne znači

ignorisati kulturne norme izvedene iz vrednosnih sudova – jedna od prvih posledica takvog

postupka biće da analiza, makar i pošla od tekstova prevedenih s jednog jezika na drugi, mora

uzeti u razmatranje celokupni korpus prevoda ako hoće da definiše načela po kojima se

obavlja izbor dela koja će biti prevedena. Izbor je, videli smo to već u više navrata, čin

izuzetno važan za sam proces prevođenja, i obično ga definišu ideje i verovanja koja u

ljudima koji izbore prave – prevodiocima, izdavačima, čitaocima – postoje pre samog čina

izbora. Postoje nekakva pred-ubeđenja, gde ovu reč uzimam u neutralnom smislu. Na tom

mestu u igru ulaze, pored kulturnih uslovljenosti, i one koje su čisto političke vrste. U analizi

koja hoće da kulturološki da objasni prevođenje, uvek se iznova moramo vraćati na početak i

najpre postavljati pitanje, ko? Pitanje koje, međutim, prethodi pitanju ko je prevodilac, jeste

pitanje, ko je istraživač? Od pitanja ko je istraživač zavisi izbor užeg predmeta istraživanja.

Ja ću se, na primer, najradije odlučiti da govorim o prevođenju na srpski, ponekad sa srpskog.

To je, međutim, samo deo. Recimo, polovina. Druga polovina je, opet po mom izboru,

najčešće španski. Ali, ne smeta, može to biti i francuski, engleski, može to biti jezik koji

znam, ili čak jezik koji ne znam, dokle god sam svesna svih rizika koje sa sobom nosi i moje

znanje, i moje neznanje. Pitanje kako su Španci prevodili Srbe, ispostavlja se, ne vodi istim

odgovorima, a još manje sličnim teorijskim zaključcima, kao pitanje kako su Srbi prevodili

Špance. Ako postavim pitanje kako je prevođeno sa španskog na srpski, onda se putanje

kojima idem, metode kojima se služim, moraju bitno razlikovati: više neću govoriti o

događaju koji se odvija između dve evropske zemlje, nego o nečemu što se širi preko okeana,

između kontinenata, nakon što je prethodno prošlo preko različitih mesta u Evropi. Ako želim

da govorim o prevođenju između srpsko-hrvatskog, kao policentričnog jezičkog i složenog

kulturnog sistema (na koji bi se mogla primeniti Ortisova verzija viđenja transkulturacije, i u

tom slučaju ga objašnjavati kao transkulturni prostor) i španskog jezika, takođe

policentričnog, sa još daleko složenijim kulturnim odnosima i prožimanjima (a tu se treba

setiti i činjenice da je, recimo, u Francuskoj uobičajeno da se govori o prevodima sa

argentinskog, meksičkog, čileanskog, meksikanskog, itd.), onda bi bilo kakva analiza tih

odnosa zahtevala transkulturološku analizu u kojoj nema smisla govoriti o transkulturaciji

kao procesu koji je Ortis opisao, kao procesu koji vodi ka nekoj hipotetičnoj ili realnoj

„transkulturi“, već samo o složenim procesima diseminacije tekstova kroz jezike i kulture i

različitim oblicima, obrazima i obrazinama koje kulture, svaka na drugi način, u tim

procesima uzimaju na sebe.

***

Kosmovizija je pojam koji je poslužio urugvajskom teoretičaru književnosti Anhelu

Rami (Rama: 1982) da sa strukturalističkog stanovišta opiše „poziciju koja proizvodi

značenja povezana sa konkretnom kulturnom strukturom“, „specifično povezivanje oblika i

sveta koji ti oblici predstavljaju“. Pošto je to jedan od konstitutuvnih elemenata specifičnosti

pojedinaca koji čine društvo, smatra Rama, ona se najžešće opire silama totalizacije.

Međutim, ta semantička dimenzija ima raznolike izvore zato što se odnosi na mnogostruku

pluralnost shvatanja i upotreba oblika i znakova u okvirima američkog kulturnog univerzuma.

Ishod susreta tih elemenata u procesu transkulturacije u krajnjoj liniji oslanja se na

kriterijume piščevog izbora. Pisac slobodnim izborom (koji podrazumeva i slučajnost) koristi

te elemente tako što ih ukršta, slaže, konvergentno i divergentno kombinuje da bi stvorio

umetničko delo – ali važan preduslov jeste da u tome nema nikakve teleologije univerzalne i

apstraktne prirode koja bi bila podređena ciljevima koji prevazilaze – transcendiraju – samo

ostvarenje, nezavisno od autorove namere. Tako se proizvode originalni i jedinstveni

predmeti u odnosu na konstitutivne elemente i tradiciju, konkretne, specifične i jedinstvene

prirode. U procesu transkulturacije „pripovedač se […] preobražava u posrednika koji radi na

širenju i gradi značenja koja će potom takođe postati problematična“. Semantička dimenzija

strukturisana u susretu ovih elemenata ne priziva neko unapred utvrđeno opšte značenje, nego

ostaje unutar sopstvene specifičnosti: značenje je proizvod čina stvaranja. Zato je

transkulturacija „proces iz kojeg izranja nova stvarnost, složena stvarnost koja nije

mehaničko gomilanje svojstava, pa čak ni mozaik, nego nov fenomen, originalan i nezavisan“

(Rama: 2008, 23). Ovakva primena Ortisove ideje transkulturacije naišla je na plodno tle u

latinoameričkim književnim istraživanjima, i Anhel Rama je bio prvi u nizu istraživača

književnog polja koji je pojam transkulturacije razumeo i upotrebio kao kreativan postupak

koji počiva na slobodi: slobodi stvaraoca kao posrednika između stvarnosti i njenih izraza,

dakle, u krajnjem zbiru, svojevrsnog prevodioca „iz stvarnosti u umetnost“, sasvim u skladu

sa viđenjem kubanskog antropologa Fernanda Ortisa, koji je transkulturaciju posmatrao kao

antropološki proces stvaralačkog preobražavanja sopstvene kulture pod pritiskom istorijskih,

dakle, i političkih okolnosti. U poslednjoj godini istog, XX veka, nemački teoretičar

Volfgang Velš, sada već u sasvim drugačijim istorijskim okolnostima, stavljajući naglasak na

sociološki i politički, a ne na antropološki aspekt pitanja, transkulturaciju razume i tumači na

sledeći način:

Sociolozi su nam još od sedamdesetih godina govorili da moderne živote treba razumeti „kao migracije kroz različite socijalne svetove i uzastopno ostvarivanje brojnih mogućnih identiteta“ (Berger, Berger and Kellner, 1973: 77), da svako od nas ima „mnoštvo veza i identiteta“ – „ukrštenih identiteta“, kako je to rekao Bel (Bell, 1980: 243). Ono što se nekada moglo primeniti jedino na izuzetne ličnosti kao što su Montenj, Novalis, Vitman, Rembo ili Niče, danas kao da postaje bezmalo opšta struktura. Razume se, kulturni identitet ovog tipa ne treba izjednačavati sa nacionalnim identitetom. Razlika između kulturnog i nacionalnog identiteta od osnovnog je značaja. Jedna od najobaveznijih pretpostavki jeste da kulturno obrazovanje pojedinca mora biti određeno njegovom nacionalnošću ili nacionalnim statusom. Insinuacija da neko ko ima indijski ili nemački pasoš mora i kulturno nedvosmisleno biti Indijac ili Nemac i da je, ukoliko nije tako, to onda osoba bez otadžbine, ili izdajnik svoje otadbine, jednako je budalasto koliko i opasno. Razdvajanje građanskog od ličnog ili kulturnog identiteta jeste nešto na čemu treba insistirati – utoliko više u državama kao što je naša, gde sloboda kulturnog obrazovanja spada među osnovna prava (Welsch: 1999).

Ovaj odlomak podseća nas na to koliko ideja transkulturoloških studija duguje

uvidima sociologije, što stalno treba imati u vidu i kada se bavimo čisto književnim

problemima, a Velšov zahtev za „razdvajanje građanskog i ličnog ili kulturnog identiteta“

očigledno je odgovor na tradiciju u nemačkoj kulturi, na postavke nemačkog romantizma i na

kasnije razrade, i na kritike tih postavki. Njegovoj replici stigao je odgovor sa druge (ili treće)

strane, kroz rasprave Borisa Budena o prevođenju kulture (ili prevođenjima kultura). Buden

izlaže postavku da je, u tradicijama nemačkog romantizma, kulturni zadatak prevodioca uvek

postavljen kao društveni, i čak politički zadatak izgradnje nacije, s kojim se prevodilac mora

identifikovati. Tako vernost prevoda prestaje da bude pitanje kvaliteta i stepena vernosti

izvorniku, i postaje pitanje „lojalnosti naciji, shvaćenoj kao kulturalna kategorija“, istorijski

specifičnom obliku kulturne i društvene pripadnosti. „Na kraju, to znači izdati vrlo određen i

vrlo određeno obvezujući politički program. Posljedice takve izdaje, dakako, mnogo su

dublje od posljedica nepreciznog ili lošeg prijevoda“ (Buden: 2008). Američki teoretičar

prevođenja Lorens Venuti u „Utemeljujućim iskazima“ za svoju Čitanku studija prevođenja

(Venuti: 2000, 19), pišući o Fridrihu Šlajermaheru kao utemeljivaču hermeneutike

prevođenja, kaže:

Poput Humbolta, on ostranjujuće prevođenje shvata kao nacionalističku praksu koja može da gradi nemački jezik i književnost i da nadvlada kulturnu i političku premoć koju Francuska ima nad zemljama nemačkog govornog područja.

Zahvaljujući pre svega nemačkim romantičarima, naime, teorija prevođenja ne samo

da se bavila problemom vernosti nego je i pronašla značenje vernosti u „onome što je u

prevodu više od samog prevoda“, u njegovom kontekstu. Međutim, teorija prevođenja danas

se dvosmisleno odnosi prema takvom shvatanju. „Budući da su jezik i kultura za njemačke

romantičare sama bit nacije, njihova krajnja svrha bilo je izgradnja njemačke nacije“,

komerntariše ideje o prevođenju nemačkog romantizma Boris Buden. Kakav je zapravo

odnos između prevođenja i ideologije kulturnog pluralizma? Prevođenje je bilo središnji

problem shvatanja kulture i identiteta u nemačkom romantizmu, i pozivanjem na prevod kao

izraz kulturne razlike, Šlajermaher je uputio izazov prosvetiteljskom univerzalizmu i

formulisao ideje kulturnog pluralizma i razlike. Njegova misao o prevođenju imala je

ogromnog uticaja na teoriju prevođenja u XX veku, ali je i te kako uticala i na poimanje

znanja, i na shvatanje pojma identiteta. Ideje prosvetiteljstva računale su na depolitizovano

razumevanje kulture, a Šlajermaher je izložio radikalno politički ideal preispitivanja kultura

modernog buržoaskog društva, koje su, zapravo, taj ideal iznedrile.

***

Šta je to što bih mogla da kažem ja, kao hispanista i prevodilac, iz ličnog iskustva, a

da to može dobiti makar i približne obrise nekakve teorije? Koje je to moje iskustvo koje

može da formuliše – da uobliči – da iskaže – nekakvu eksperimentalnu teoriju prevođenja

kao transkulturnog kretanja? Jedan način da o tome govorim jeste da izložim različita

prevodilačka iskustva, iskustva mojih prevodilačkih čitanja. Ta čitanja udobno se smeštaju

između racionalnog i iracionalnog, ali nisu tumaranja po mraku, nego mantička opipavanja,

što je termin koji preuzimam od argentinskog pisca Hulija Kortasara. Izbor termina, izbor

reči koju ćemo pretvoriti u termin, nije nevin postupak. Iskustvena teorija – i dalje ne

zaboravljamo da je teorija, etimološki i logički, tip viđenja – jeste viđenje zasnovano na

iskustvu. Andrej Tarkovski je u jednom dugom filmskom razgovoru (Baglivo: 1983) govorio

o neprenosivosti, nesaopštivosti iskustva kao pouke, kao uputstva za postupanje. Insistiranje

na iskustvu – dakle, odustajanje od hipotetičnih slučajeva i laboratorijskih eksperimenata kao

valjanih postupaka – uzeće samo onaj materijal koji dolazi iz iskustva, sopstvenog ili tuđeg,

ali životnog, kao osnovu za svaku dalju spekulaciju. Takva eksperimentalna teorija ipak sebe

vidi i kao mašinu za fotografisanje iskustava, sa svim različitim posledicama koje fotografija

kao rezultat takvog fotografisanja može imati. Fotografisanje je ovde preciznija slika od,

recimo, fotokopiranja. Roberto Bolanjo zamislio je slučaj „ultrakorektne kritičke literature,

nespekulativne literature, bez ideja, bez afirmacija i negacija, bez sumnji, bez pretenzija da bude

vodič, ni za ni protiv, isključivo oko koje traži opipljive elemente i ne sudi o njima nego ih izlaže

hladno“, koja bi bila „arheologija faksimila i upravo zato arheologija mašine za fotokopiranje“

(Bolaño: 2003, 79). Fotokopiranje bi tako, s jedne strane, značilo pretenziju na idealnu objektivnost

pozitivnih činjenica. S druge strane – s druge strane sveta, i to tačno po dijagonali) Jovica Aćin

razotkriva svaku fotografiju kao autoportret, ma koliko mi verovali da se realnost prilikom

snimanja čvrsto hvata u objektiv i da bi u tom čvrstom i preciznom vidu trebalo da stigne i do

posmatrača: „Videti svet kroz fotografiju“, upozorava on, „zači da onaj ko fotografiju gleda,

’doslovno i jasno’ vidi prizor koji je bio fotografisan. Gledajući, već možemo znati kako

fotografija izgleda, ali realizam fotografije ne vodi poreklo iz našeg znanja kako ona izgleda,

nego kako je nastala. Ono što vidimo jeste slika čiji je objekat sam sebe ’naslikao’ [...] Svaka

je fotografija unekoliko autoportret fotografisanog.“ (Aćin: 2013, 91, podvukla A. M.). Da

takva iskustvena i fotografska teorija pod određenim okolnostima može uticati na promene i

biti proizvođač novih iskustava, nužno proizlazi. Ipak, njeno polje istraživanja pre svega je

usmereno na sadašnjost – sadašnjost svakog iskustva, u sinhronijskom i dijahronijskom

smeru. Ovakve refleksije, i formulisanje pojma eksperimentalna teorija, vezujem naročito za

čitanja mističarskih tekstova: francuski teoretičar Mišel de Serto definisao je mistiku kao

eksperimentalnu nauku. Teoriju nastalu iz eksperimenta vidim i kao svojevrsnu teoriju

eksperimenta. Potrebno je niz ogleda koji će tu teoriju staviti na proveru, tako da i ogled, i

eksperiment, dobiju svoju teoriju, koja može biti i teorija igre. Prevođenje ideja može slediti

sasvim neočekivane puteve.

Literatura

Abós, Álvaro (1997). El cuarteto de Buenos Aires. Editorial Colihue, Buenos Aires.

Aćin, Jovica (1991). Poetika krivotvorenja. Novi Sad: Svetovi. (Beograd: Službeni glasnik, 2013.)

Aćin, Jovica (2011). Goli pripovedač. Poetika za ekstrarealističko pripovedanje. Beograd: Službeni glasnik.

Baglivo, Donatella (1983). Andrei Tarkovsky: A Poet in the Cinema. http://www.youtube.com/watch?v=PTvIybrtMqU Pristupljeno 22 decembra 2013.

Bakić-Hayden, Milica (1995) Nesting Orientalisms: The Case of Former Yugoslavia. Slavic Review 54/4, 917–931.

Bakić-Hejden, Milica (2006). Varijacije na temu ’Balkan’. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, "Filip Višnjić".

Bauman, Zygmunt (1978). Hermeneutics and Social Science. Approaches to understanding. London: Hutchinson University Library. (Routledge: 2010)

Benjamin, Valter (1998). Prevodiočev zadatak. Sa nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen. Reč, 47/48, 103-109.

Bolaño, Roberto (2003). 2666. Barcelona: Anagrama. Buden, Boris (2006). Cultural Translation: Why it is important and where to start with it. [transversal / EIPCP multilingual webjournal ISSN 1811 - 1696 http://eipcp.net/transversal/0606/buden/en/base_edit Pristupljeno 22. decembra 2013.

Buden, Boris (2008). Tangenta koja je izdala krug. O granicama vjernosti u prevođenju. Prijevod Goran Vujasinović. [transversal / EIPCP multilingual webjournal ISSN 1811 – 1696 http://eipcp.net/transversal/0608/buden/hr Pristupljeno 22. decembra 2013.

Donoso, José (1983). Historia personal del “boom”. Barcelona: Seix Barral.

Fuller, Steve (2013). Выступление Стива Фуллера (Steve Fuller) в РАН. Институт Философии РАН. Публичная лекция Стива Фуллера (Университет Уорвика, Великобритания) «Не преждевременно ли говорить о "трансгуманизме" и "постчеловеческом" состоянии?». http://www.youtube.com/watch?v=nZpCFveWau0 Published on Jul 13, 2013.

Goldsworthy, Vesna (1998). Inventing Ruritania: The Imperialism of the Imagination. New Haven: Yale UP. (Revised and updated edition. London, U.K. : Columbia University Press, 2013; / Vesna Goldsvorti. Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte. Preveli sa engleskog Vladimir Ignjatović i Srđan Simonović. Beograd: Geopoetika, 2000; Čigoja, 2005. )

Ivković, Ivana (2011). Presente 6. Katalog izložbe. Beograd: Kulturni centar Beograda, Likovna galerija.

Iveković, Rada (2008). Translating Borders. Limits of nationalism, transnationalism, translationalism. [transversal / EIPCP multilingual webjournal ISSN 1811 – 1696 http://translate.eipcp.net/transversal/0608/ivekovic/en

Jakobsen, Per (2008). Who’s Whose? The Balkan Literary Context, Studi Slavistici, 5/2008, 267-279. (B. Popović u knjizi Per Jakobsen: Južnoslovenske teme. Priredili Dejan Ajdačić i Persida Lazarević Di Đakomo. Beograd: SlovoSlavia, 2010.) На Растку објављено: 2010-

06-08 Датум последње измене: 2010-06-08 14:47:06 http://www.rastko.rs/rastko-dk/delo/13747 Pristupljeno 17. decembra 2013.

Juvan, Marko (2011). Svetska književnost(i) i periferije. Sa engleskog prevela Milica Ivić. Polja LVI/471, 116-125.

Mančić, Aleksandra (2003). Una aproximación traductológica a la cultura del extranjero. Madrid. Doktorska disertacija. https://www.academia.edu/4979643/UNA_APROXIMACION_TRADUCTOLOGICA_AL_PROBLEMA_DE_LA_CULTURA_DEL_EXTRANJERO

Mančić, Aleksandra (2010). Prevod kao kritika. Beograd: Institut za kniževnost i umetnost.

Mančić, Aleksandra (2012). Volcanes vistos desde Balcanes: Lecturas espodománticas de unas líneas de Roberto Bolaño. Letrasenlinea.cl Departamento de Literatura. Universidad Alberto Hurtado. http://www.letrasenlinea.cl/?p=2816 Pristupljeno 23. decembra 2013.

Mignolo, Walter D. (2000). Local Histories/Global Designs: Coloniality, Subaltern Knowledges, and Border Thinking. Princeton, NJ: Princeton UP.

Milutinović, Zoran (2013). What Common Yugoslav Culture Was and How Everybody Benefited From It. Gorup, R. (ed.). After Yugoslavia. The Cultural Space of a Vanished Land (pp.75-87). Stanford, CA: Stanford University Press.

Nafisi, Azar (2004). Reading Lolita in Tehran. A Memoir in Books. New York: Random House.

Ortiz, Fernando (1940). Contrapunteo cubano del tabaco y del azúcar. Habana: J. Montero. (Madrid: Cátedra, 2002.)

Pavković (prir.), Vasa (2002). Projekat Kortasar. Kraljevo: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“.

Prego, Omar (1985). La fascinación de las palabras. Barcelona: Mucnik Editores.

Rama, Ángel (2008 [1982]). Transculturación narrativa en América Latina. Buenos Aires: Ediciones El Andariego.

Rosić, Tatjana (2006). Prefiksi ubrzane i retro poetike. Sarajevske sveske br. 14, 119-140. ISSN 1512-8539.

Šlajermaher, Fridrih (2004). O različitim metodima prevođenja. Dvojezičko izdanje. S nemačkog prevela i predgovor napisala Aleksandra Bajazetov-Vučen. Beograd: Rad/AAOM.

Taylor, Charles (2013). Charles Taylor Lecture: Master Narratives of Modernity. Berkley Center. First of the 2008 Berkley Center lectures on the topic "Narratives of Secularity." http://www.youtube.com/watch?v=m95ck7A2Ooc Published on Jul 3, 2013.

Todorova, Maria (1997). Imagining the Balkans. New York: Oxford University Press 1997. (New York: Oxford University Press, 2009; Marija Todorova. Imaginarni Balkan. Prevele s engleskog Dragana Starčević i Aleksandra Bajazetov-Vučen. Beograd: Biblioteka XX vek, 1999; 2006.)

Venuti (ed.), Lawrence (2000). The Translation Studies Reader. New York, Oxon: Routledge.

Welsch, Wolfgang (1999). Transculturality – the Puzzling Form of Cultures Today. Spaces of Culture: City, Nation, World. Mike Featherstone, Scott Lash (prir.), London: Sage, 194-213.