Филозофски факултет

Универзитет у Београду

ЛЕГИЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ

I век н. е.

мај 2015. Сара Лазић

1

Садржај:

Увод. Римско освајање Илирије............................................................................................2

Легијски логори – Burnum и Tilurium...................................................................................5

Легије у Далмацији у I веку н. е............................................................................................7

- Легије у Илирику пред избијање устанка 6. године н. е......................................7

- Легије у Илирику за време Делматско – панонског устанка..............................8

- Легије у Далмацији након 9. године н. е..............................................................10

Улога војника у провинцијском животу Далмације и њихово насељавање....................12

Закључак.................................................................................................................................16

Списак литературе и извора..................................................................................................19

2

Увод

Римско освајање Илирије

Са Првим илирским ратом, који су Римљани повели против илирске краљице Теуте

229. г.п.н.е, римска војска први пут прелази у Илирију. У наредних пола века уследила су

још два римско – илирска рата у којима су Римљани однели победу. Међутим, они нису

резултирали стварањем провинције. Само је област јужно од Љеша претворена у римски

протекторат вероватно већ 228. г.1 По завршетку Трећег, 168./167. г. донета је одлука о

успостављању римске контроле на простору поражене Илирске краљевине која је сада

подељена на три дела. Римске трупе су се повукле и наметнут је трибут илирским

племенима која су стала на страну краља Генција.2 Стварни римски добитак огледа се у

чињеници да је Републици препуштена контрола над јужним Јадраном уз минималне

обавезе и материјалне и војне издатке,3 и да се тада Римљани трајно учвршћују на тлу

будуће провинције.4

Сматра се да римска политика према Илирији у другој половини III и II веку није

била усмерена ка постизању неког одређеног циља, већ се деловало у складу са

решавањем других проблема.5 Тако су пљачке римских и италских трговаца од стране

Илира биле један од главних узрока Првог илирског рата,6 кршење уговора и обесно

понашање Деметрија Фарског узрок Другог,7 и сплеткарење са Македонцима узрок Трећег

илирског рата.8

Ратови са појединим илирским племенима настављени су средином II века са

различитим мотивима. Ово подручје је и даље заузимало споредно место у римској

политици, те походи нису имали за циљ трајно освајање Илирика. На рат против Делмата

156.–155. г. нагнала их је "жеља да обнове снагу и борбеност сопствених трупа и да,

истовремено, заплаше Илире и прислиле их на покоравање римским наредбама".9

Пљачкашки упади Ардиеја и Плереја 135. г. у "Римску Илирију" изазвали су римски

1 Ф. Папазоглу, Илирска и Дарданска краљевина. Порекло и развој, структура, хеленизација и романизација,

Илири и Албанци, Научни скупови САНУ књ. XXXIX, Одељење историјских наука књ. 10, 1988, 153; Вилкс

сматра да је Илирска краљевина остала нетакнута, али је већ од тада под римским контролом, в. Ј. Ј. Wilkes,

Dalmatia, 1969, 17. 2 Liv. 45. 26. Вилкс сматра да је под римском контролом обухваћен простор од око Скадра на истоку,

Медуна на северу, до Бококотрског залива на западу, в. Wilkes, Dalmatia, 27, нап. 4; Џино сматра да је у

питању мало већи простор, од Љеша до Неретве, D. Dzino, Late Republisan Illyrian Policy of Rome 167–60 BC:

the Bifocal Approach, Studies in Latin Literature and Roman History 12, 2005, 53. 3 Dzino, SLLRH, 55. 4 G. Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft der römischen Provinz Dalmatien, 1965, 25. 5 Wilkes, Dalmatia, 27–28. 6 Pol. II 8. 7 Pol. III 16. 8 Plut. Aem. Paull. 13; App. Ill. 9. 9 "То су били разлози римског рата против Делмата, а осталом свету рат су представљали као последицу

насиља према посланицима", Pol. XXXIV 13. О самој војној кампањи, в. Wilkes, Dalmatia, 31–32.

3

противнапад који се завршио обичном пљачком.10 Конзул Тудитан је заратио са Јаподима

129. г. како би избегао тешку ситуацију у Риму изазвану аграрном реформом.11 Жеља за

тријумфом је такође један од мотива за ратовање у Илирику. Њиме се, према Апијановим

речима, водио конзул 119. г. Луције Цецилије Метел (са агноменом Delmaticus након

прослављеног тријумфа 117. г.) када је заратио са Сегестанима и Делматима.12

У I веку п.н.е. Илирик постепено добија значајнију улогу у римским политичким

плановима. Сула је 85. г. вероватно склопио савез са Делматима како би имао њихову

подршку у предстојећем Грађанском рату, док је Цинин план са преласком у Либурнију

вероватно био покушај осујећивања Сулиних планова и заштита Италије при могућем

Сулином нападу преко Балкана.13 Да је Цинин план успео, вероватно би антиципирао

Октавијанове ратове у Илирији из 35.–33. г.14

Иако смо слабо обавештени о Косконијевом двогодишњем ратовању у Илирику из

78.–76. г,15 ипак се на основу заузимања Салоне, једног од најзначајнијих градова у

Илирику,16 може наслутити значај овог похода. Осим тога, у наредне две деценије није

било сукоба са Делматима и другим илирским племенима у Далмацији, бар не таквих

сукоба које би антички аутори сматрали вредним помена, што такође говори о успеху

Косконија.

Неизвесно је какви су били Цезарови планови са Илириком. Вилкс одбацује мало

вероватну претпоставку о Цезаровој намери да допре до Саве и Дунава преко Илирика, за

шта нема наговештаја у изворима.17 Међутим, иако не знамо какви су тачно били

Цезарови планови 50–их година, за наредну деценију можемо претпоставити да се радило

о намери да се прошире и ојачају клијентске везе у Илирику.18 Чак и да кажемо да је

његово мешање у илирске послове19 било само део обавеза провинцијског управника

10 App. Ill. 10. Ливије помиње победу над Вардејима, Liv. 46; вероватно се ради о Ардиејима, в. Wilkes,

Dalmatia, 32; Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 46. 11 App. BC I 19; App. Ill. 10; Тудитан је ратовао и са другим племенима чија имена су забележена на његовом

похвалном натпису (elogium) у близини Аквилеје, в. Wilkes, Dalmatia, 33. 12 App. Ill. 10–11. Тада су римске трупе први пут стигле до Салоне (Солина), и први помен овог града се у

античкој литератури везује управо за овај догађај – Метел је презимио ἐν Σαλώνῃπόλει, App. Ill. 11, в.

Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 100. 13 Ž. Petković, Sulla and the Liburnian campaign of Cinna, Aevum 82/1 (2008), 119–125. Цина је можда

намеравао да из Либурније нападне Далмацију, в. Исто, 124. Постоји и друга претпоставка, да је Цина

желео да се неискусни војници припреме за будући окршај са Сулом, в. Е. Badian, Waiting for Sulla, Studies

in Greek and Roman history, 1964, 227–228; Wilkes, Dalmatia, 35. 14 Wilkes, Dalmatia, 34; Petković, Aevum 82/1, 124. 15 О проблему датовања Косконијевог проконзулата и ратовања у Илирику, в. T. S. R Broughton, The

Magistrates of the Roman Republic II, 1952, 86, нап. 4; и Wilkes, Dalmatia, 35. 16 ..urbem florentissimam, Oros. V 23.23; Eutrop. VI 4. 17 Wilkes, Dalmatia, 37–38. 18 То се може аргументовати, на пример, уздизањем Салоне на ранг колоније, уколико се то десило под

Цезаром а не Октавијаном, в. Исто, 221. Ако је Цезар имао такве намере и 50–их, што је врло вероватно јер

су и други нобили, поготово друга два тријумвира, такође јачали своје клијентске везе у то време, као

аргумент можемо изнети Цезарово потврђивање статуса слободног и савезничког града Иси и њеним

колонијама на далматинској обали, в. Исто, 38, 220–221; Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 100. 19 Caes. BG II 35; III 7; V 1; App. Ill. 12.

4

према својој провинцији, ипак нам одређене чињенице говоре у прилог томе да Илирик

престаје да буде област где се воде само спорадични ратови и делује "без неког одређеног

циља" као у III и првој половини II века,20 и област где се тренира војска и тражи војничка

слава и тријумфи за команданта, као од средине II до средине I века п.н.е.21 У наредном

периоду Илирик постаје једно од попришта где су се одвијале борбе у Грађанском рату

Цезара и Помпеја.

Може се рећи да све до пред крај Римске Републике, или пак до почетка

Принципата, није било озбиљнијих покушаја учвршћивања римске власти на простору

Далмације. Не знамо да ли је Октавијан имао ту намеру када је ратоваоу Илирији 35.–33. г,

или је, како сматра Вилкс, само желео да повећа своју репутацију као војничког

команданта и ефикасност војске. Један од мотива би могло бити и пружање помоћи

римским колонијама против Делмата. Такође, Цезар је свом наследнику оставио у наслеђе

и задатак обезбеђивања Италије са североистока, од Дачана пре свега.22 Иако је

Октавијанов рат био успешан, резултати рата нису били спектакуларни. Умирена су

поједина племена, основане колоније дуж далматинске обале, али сам рат није посебно

допринео анексији територије која ће касније чинити део провинције. Систем утврђења од

Бурнума до Бигесте, о чему ће касније бити речи, највероватније не датира овако рано, а

ни остављање гарнизона од двадесетпет кохорти у Сегести (данашњи Сисак)23 вероватно

не упућује на Октавијанову намеру да трајно учврсти римски ауторитет међу Илирима.24

Међутим, уз Панонски рат и угушење Делматско – панонске побуне, Октавијанов

ратпротив Јапода, Панонаца и Делмата је ипак допринео упостављању римске контроле

над западним Балканом.25

Након две деценије поново су уследили сукоби са илирским племенима у Илирику

(c. 16.–9. г.).26 Период најинтензивнијих борби које је предводио Тиберије назива се

20 Wilkes, Dalmatia, 27. 21 Исто, 36. О Цезаревој политици према Илирима, в. Исто, 38–43, 89. 22 Исто, 48–49, 91. 23 Аpp. Ill. 24. 24 Wilkes, Dalmatia, 91–92. 25 Исто, 46. У модерној историографији се различито оцењује значај Октавијановог рата и његов допринос

оснивању провинције Илирика. Џино сматра да су Октавијанови успеси омогућили Римљанима да осигурају

позицију на источној Јадранској обали и директан утицај све до Уне на западу и Сиска на Сави на северу, в.

Dzino, Bellum Pannonicum: The Roman armies and indigenous communities in southern Pannonia 16-9 BC, Actes

du symposium international: Le Livre. La Roumanie. L’Europe III, 2012, 463; Алфелди тврди да је ипак тада

настао систем утврђења Бурнум – Бигесте, в. Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 171; Вилкс истиче

умиривање Јапода, заузимање Сегесте (Сиска) и отварање пута преко Јулијских Алпа ка Сави, али

Октавијанова достигнућа сматра далеко скромнијим него што је то Октавијан пропагандно представио како

би постигао одређене политичке циљеве, в. Wilkes, Dalmatia, 56–57, 91–92. 26 Dzino, Actes du symposium international III, 461; Уколико изузмемо упаде Панонаца са Норицима у

Хистрију (Истру) 16. г, можемо рећи да је побуна Панонаца почела 14. г, в. М. Šašel Kos, The Roman conquest

of Dalmatia and Pannonia under Augustus – some of the latest research results, Fines imperii — imperium sine

fine?, 2011, 107.

5

Панонским ратом 12.–11. г.27 Победа Римљана пропраћена је оснивањем провинције

Илирика,28 која ће се након угушења устанка 6.–9. г.н.е. поделити на Панонију и

Далмацију. Тек са поменутим устанком добијамо више података о легијама које су

ратовале у Илирику, мада тешко можемо открити које су биле активне у далматинском

делу провинције. Од 9. г.н.е. Далмација, као и Панонија, постаје провинција са сталном

војном посадом коју су чиниле легије и помоћни одреди. На основу епиграфских извора,

пре свега, понешто наративних, можемо пратити промену у броју, размештају и

активностима легија све до с. 86. г, када Далмација престаје да буде провинција са

сталном легијском посадом. Како је и у нареденим вековима била изложена упадима

варвара, као и друге провинције на Балкану, задржани су помоћни одреди, а посведочено

је и привремено присуство легијских одреда чије су сталне базе биле у другим

провинцијама. Само су још велике опасности могле довести целу легију или више њих у

Далмацију, као што се десило у време Маркоманских ратова.29

У наредним поглављима приказаћемо одакле су и са којим разлогом одређене

легије пребачене у Далмацију, који су били најзначајнији војнички логори, шта нам

трагови легионара а потом и ислужених војника говоре о њиховој улози у провинцијском

животу, како је текло њихово насељавање у овој провинцији, и коначно, шта нам

присуство легија у I веку н. е. говори о месту и улози Далмације у систему римске спољне

политике.

Легијски логори – Burnum и Tilurium

Систем утврђења од реке Крке (Titius) до Неретве (Narenta) настаје највероватније

у доба Принципата. Иако су крајем републиканског периода Публије Ватиније и

Октавијан такође ратовали на овом простору, нема доказа да је поменути систем утврђења

био у употреби пре с. 14 г.п.н.е.30 Војни центри помоћних одреда (auxilia) били су:

Промона (Тепљух), Кадина Главица близу Дрниша, Магнум (Балина Главица),

Андетријум (Мућ) и Бигесте (Хумац), док су легијски центри били Бурнум (Шупља

Црква) у близини данашњег Кистања, на десној обали Крке, и Тилуријум (Гардун) на

десној обали Цетине.

Оба легијска логора су вероватно одмах окупирана по доласку легија у провинцију.

Бурнум, некадашњи центар либурнијских Бурниста, првобитно је био логор легије XX

27 Често се Панонским ратом називају ратне операције између 13. и 9. г, в. Wilkes, Dalmatia, 62–65. Коначно

покоравање Панонаца се вероватно десило 8. г, в. Исто, 66. 28 Dio. LIV 34. 4. 29 Легије II и III Italica су поменуте на натпису у Салони из 170. г. под њиховим првобитним називима II Рia

и III Concordia; можда су одреди VIII Augusta, I и II Adiutrix такође били у Далмацији у то време, в. Wilkes,

Dalmatia, 97, 115–118. Од краја I века до Маркоманских ратова сталну посаду Далмације чинила су три

помоћна одреда и војници морнаричке базе у Салони, в. Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 172. 30 Wilkes, Dalmatia, 92, 98.

6

Valeria,31 коју је Марко Емилије Лепид довео 9. г.н.е. у помоћ Тиберију.32 Можда је ова

легија и пре тога чинила посаду Бурнума.33 Већ крајем 9. г, по одласку поменуте легије на

Рајну, у Бурнум долази XI Claudia, а с. 70. г. IV Flavia. Нема доказа да су римске власти

намеравале да учине Далмацију провинцијом са сталном легијском посадом након што је

и IV Flavia напустила Бурнум с. 86. г. Легија VIII Augusta, или бар део ње, вероватно је

привремено била у Бурнуму у другој половини I века и касније у време Маркоманских

ратова, и на основу једног оштећеног надгробног споменика претпоставља се да је ту био

и одред легије VII Claudia у првој половини I века,34 док се присуство других легија у

Далмацији не може довести у везу са Бурнумом. У истом логору посведочено је присуство

помоћних одреда. Кохорте I Montanorum и II Cyrrhestarum сувероватно биле у Бурнуму у

првој половини I века, од којих прва поменута прелази у Мезију, можда под Клаудијем.

Иако је с. 100. г. прешла у Далмацију, I Belgarum је тек у III веку била у Бурнуму.35

Бурнум није постао важан цивилни центар по одласку легија, као што је био случај

са легијским логорима у Мезији. Можда је главни разлог близина развијенијих обалских

градова који су нудили боље услове за живот и прилику за бављење различитим

пословима, стога су привлачили насељенике да се настане у њима. То ипак не значи да су

се сви одлучивали да се населе у Салони или другим градовима на обали. Крај логора се

развило цивилно насеље (canabae) где су се углавном насељавали ветерани, а посведочено

је и присуство трговаца, робова и ослобођеника. Насеље се проширило више од миље на

запад од самог утврђења. За разлику од Тилуријума, Бурнум је добио муниципални статус

вероватно у првој или другој години Хадријанове владе.36

Други легијски логор, Тилуријум, налазио се на територији племена Делмата, на

југоистоку Сињског поља. Локација је значајна јер контролише прелаз преко Цетине

(Hyppus) на путу Салона – Делминијум (Жупанац, близу Дувна). Неизвесно је да ли је IX

Hispana била прва легија која је чинила посаду овог логора.37 У историографији

преовладава мишљење да је легија VII Claudia била у Тилуријуму у току или пред крај

Делматско – панонског устанка, стога је и питање боравка легије IX Hispana у поменутом

логору повезано са питањем датовања изградње овог и других утврђења која су касније

служила као војне станице. По одласку VII Claudia у Мезију, вероватно средином 60–их

31 Овде, а и у даљем тексту, сматрамо да је легијски логор Бурнум већ постојао у то време, да је настао

најкасније у току устанка.Ипак, изнећемо једну претпоставку која за сада још није широко прихваћена у

науци. Уколико је Бурнум настао тек након рата, легија XX је могла бити смештена у тврђави у близини

Бурнума, на месту данашњег Пуљана, које је проф. Д. Периша идентификовао са античком Ардубом, D.

Periša, Je li delmatsko područje presjekao rimski limes?, Archaeologia Adriatica 11, 2008, 513; Šašel Kos, Fines

imperii — imperium sine fine?, 113. 32 Vell. II 115.2–3. 33 С. Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана у балканским провинцијама, 2002, 175. 34 Исто, 100, 116. 35 Исто, 141, 470, 473. 36 Исто, 98, 110, 217–218. 37 Исто, 94; M. Sanader, D. Tončinić, Gardun – antički Tilurium, Nalazi rimske vojne opreme u hrvatskoj, Zagreb

2010, 45; Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 173.

7

година, у Тилуријуму је био стациониран одред легије XI Claudia.38 Поред њих, у логору је

било барем седам помоћних одреда кроз три века. У I веку су то биле кохорте II

Cyrrhestarum и Аquitanorum и але Claudia nova, Tungrorum Frontoniana, затим I Belgarum с.

100. г, у II веку III Alpinorum, и VIII Voluntariorum од краја I до III века.39

Око Тилуријума се такође развило мало цивилно насеље, мада су ветерани ређе

одлучивали да се населе око овог логора. За ту појаву такође можемо везати аргумент који

важи за Бурнум, близина развијенијих обалских градова, и додати још близину ветеранске

колоније Еквума у којој је насељено доста ветерана по одласку легије VII Claudia из

Тилуријума. На путу који је служио као војни limes, од Крке до Неретве, неколико насеља

је добило градски статус до почетка III века. За разлику од Бурнума, и Магнума, Нове

(Руновићи) и Ридера (Данило Горње), Тилуријум није стекао муниципални статус.40

Легије у Далмацији у I веку н. е

Већ смо поменули да је неизвесно када је настао систем утврђења са легијским и

аугзилијарним војним станицама Бурнум – Бигесте. Исто тако не можемо знати када и које

легије су прве почеле да се користе ових утврђењима. Чини се прихватљивом хипотеза о

привременом боравку легија у Далмацији све до Делматско – панонског устанка 6.–9.г,

када утврђења коначно добијају своје сталне војне посаде, док је сам систем утврђења

настао раније, можда за време или након Панонског рата 12.–11. г. Како наративни извори

углавном не дају податке о размештају легија за овај период, или дају премало,

епиграфски налази су најважнији извори за покушај реконстукције кретања легија.

Легије у Илирику пред избијање устанка 6.године н. е

Могуће је да су легије XI, XIII, XIV, XV и XX биле у Илирику и пре избијања

устанка.41 Ипак, за тај закључак нема поузданих доказа. Епиграфске налазе из Далмације

који упућују на присуство ових легија у Илирику не можемо поуздано разграничити на

оне пре и после 6. г. Ритерлинг помиње натпис на надгробном споменику осамдесетпето-

годишњег ветерана који је служио у XI легији, нађен у Петовиону, из прве половине I

века, и наводи га као доказ да је легија служила у још неподељеној провинцији, можда чак

од почетка Августове владе.42 Исти аутор наводи два натписа, из Нароне и Аквилеје, који

иду у прилог чињеници да је XIII легија била у Илирику у доба Августа, и, ако не раније, 38 Wilkes, Dalmatia , 100–101. 39 Исто, 470–474. 40 Исто, 238–242. 41 Dzino, Illyricum in Roman Politics, 229BC–AD68, 2010, 123. 42 Ritterling, RE XII 1691; Вилкс сматра да то не представља доказ да је XI легија ту била и стационирана, в.

Wilkes, Dalmatia, 94.

8

бар у време Делматско – панонског устанка.43 Слично стање је и са остале три легије.

Натпис војника из XIV легије може упућивати на службу у Илирику јер је нађен у

Аквилеји,44 за коју се зна да је привлачила војнике из Илирика. За XV легију се

претпоставља да је у Илирик стигла још у време Октавијановог рата 35.–33. г, и да је

током целе његове владавине деловала на том простору. Њена база је могла бити у

Аквилеји, дакле у самој близини провинције, или пак у Илирику.45 Међутим, за све њих

Ритерлинг наводи да су се могле налазити и у Транспаданској Галији у ово време.

Пре доласка у Бурнум 9. г, XX легија се највероватније налазила у Аквилеји. На

основу Патеркуловог текста неки аутори закључују да се легија налазила у Илирику пред

избијање устанка, мада сам Патеркул то не говори експлицитно.46 Надгробни натпис

центуриона XX из околине Бурнума можда припада времену пре 6. г, јер не носи почасни

назив Valeria Victrix.47

Различита су мишљења о томе где се VII легија налазила пре поменутог устанка. У

литератури се може наћи да је она пре 7. г. била у Мезији,48 Илирику,49 или је била део

македонске посаде.50 Међутим, поједини историчари одбацују наведене претпоставке, и

сматрају да се пре устанка највероватније налазила у Малој Азији, на простору Галатије –

Памфилије.51 Поред набројаних легија, још две су се могле налазити у Илирику у

поменутом периоду, VIII можда у Либурнији, и IX, која је можда још у другој деценији

пре н. е. пребачена из Шпаније у Илирик. Иако је њен логор за време устанка вероватно

био у Тилуријуму, пре тога се могао налазити и на неком другом месту у провинцији,

можда у Сисцији.52

Легије у Илирику за време Делматско – панонског устанка

Вероватно су у угушивању побуне у почетку учествовале легије IX Hispana, XIII

Gemina, XIV Gemina, XV Apolinaris и XX Valeria. Затим су 7. г. пристигла појачања из

Мезије и са истока. Раније се претпостављало да је легије VII Claudia, VIII Augusta и XI

Claudia довео мезијски легат Аул Цецина Север, док је IV Scythica и V Macedonica довео

43 Ritterling, RE XII, 1711–1712. 44 Исто, 1728. 45 Исто, 1747–1748; I. Radman – Livaja, The Roman Army, The Archaeology of Roman Southern Pannonia, The

state of research and selected problems in the Croatian part of the Roman province of Pannonia, 2012, 163. 46 Vell. II 112. 2; Radman – Livaja, нав. дело, 163–164; Ritterling, RE XII 1769–1770; Wilkes, Dalmatia, 93, нап.

4; Šašel Kos, Fines imperii — imperium sine fine?, 112. 47 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 175. 48 Према Вилксу, поменута легија је била део македонске посаде а потом је пребачена у Мезију, в.Wilkes,

Dalmatia, 93–95. 49 Поједини новији аутори сматрају да је VII још од с. 15.г.п.н.е. у Тилуријуму, в. Periša, Archaeologia

Adriatica 11, 511. Ова претпоставка се чини мало вероватном с обзиром на велики број регрута са истока, в.

Wilkes, Dalmatia, 94. 50 Ritterling, RE XII 1615–1616; Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 179, 202–203. 51 Dzino, Illyricum in Roman Politics, 123. 52 Radman – Livaja, нав. дело, 163; Šašel Kos, Fines imperii — imperium sine fine?, 112.

9

Марко Плаутије Силван, царски легат у Галатији на истоку. Док су IV и V легија већ исте

године враћене и постављене за посаду у Мезији, остале легије су учествовале у борбама у

Далмацији и Панонији.53 Међутим, већ смо поменули да су новија истраживања показала

да VII можда и није била део мезијске посаде у то време. Где год да је била пре побуне, у

науци је углавном прихваћено мишљење да је ова легија доведена у Тилуријум у време

устанка, вероватно 7. г.54

У историографији је прихваћено мишљење да је VIII легија неко време боравила у

Бурнуму. Поред већ наведених претпоставки о њеном боравку у другој половини I века, у

II веку, можда и пре великог устанка, изнећемо још једну претпоставку – на основу

анализе пронађених споменика, неки аутори сматрају да се ова легија била у Далмацији,

можда чак у Бурнуму, у периоду од 6. г. до 9. г.55

До 9. г. XX легија је вероватно учествовала у борбама у панонском делу Илирика,

јер се зна да је неко време провела око Сиска. Одатле је 9. г. кренуо Лепид са XX легијом

у помоћ Тиберију који се налазио у Далмацији, спуштајући се највероватније долинама

река Уне или Врбаса, потом преко територије племена Дитиона, све до Бурнума.56 Како се

поменута легија кратко задржала у Бурнуму, само један натпис пронађен у близини овог

логора упућућује на њено присуство.57 Могуће је да су неко време легије XX и XI заједно

чиниле посаду Бурнума.58

Одакле год да су легије стигле, њихов број добро сведочи о озбиљности устанка и

решености Римљана да коначно покоре илирска племена. Иако је Патеркулов податак о

броју побуњеника вероватно претеран,59 сигурно је да је устанак био великих размера чим

се у једном тренутку у провинцији скупило чак десет римских легија, од чега се, додуше,

брзо одустало.

Римски пораз у Теутобуршкој шуми и угушење устанка на Балкану довели су до

новог размештаја легија. Требало је надокнадити губитак на Рајни, где су изгубљене три

легије које је Публије Квинтилије Вар водио у битку против Арминија. Највероватније су

три легије пребачене из Илирика – XIII, XIV и XX. То ипак не значи да је ова провинција

сматрана за умирену, напротив, пет легија је задржано као посада Илирика, сада

подељеног на Панонију и Далмацију. Иако је највећа опасност прошла и борбе приведене

крају, Римљани нису хтели да ризикују са понављањем сличног догађаја и оставе

провинцију без војне контроле.

53 Wilkes, Dalmatia, 92–93. 54 Исто, 92–93; Ritterling, RE XII 1616–1617; Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 179. 55 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 176; Radman – Livaja, The Roman Army, 163; У току устанка је

могла деловати прво у Панонији па у Далмацији, в. Wilkes, Dalmatia, 93, 95. 56 Vell. II 115.2–3; О путањи Лепидовог марша, в. Wilkes, Dalmatia, 74–75, 169. 57 ..hastatus primus legionis XX, Ritterling, RE XII 1770. 58 Ritterling, RE XII 1691. 59 Vell. II 110. 3.

10

Легије у Далмацији након 9.године н. е.

У наредним деценијама две легије су чиниле сталну посаду у Далмацији, VII и XI

Claudia. VII је била стационирана у Тилуријуму, а по одласку XX на Рајну у Келн (Ara

Ubiorum)60 у Бурнум долази XI.

За време њиховог присуства у Далмацији, само један догађај је узнемирио

провинцију, па и власт у Риму. Легат у Далмацији, Луције Арунције Камил Скрибонијан,

побунио се против цара Клаудија 41. или 42. г. Иако каже да је побуна трајала само пет

дана, Светоније је ипак назива грађанским ратом. Према његовим речима, обе легије су у

почетку подржале узурпатора, а њихово покајање због прекршене заклетве цару оставило

је Скрибонијана без подршке, и тиме пресудило коначан исход побуне.61 И Дион Касије

говори о озбиљности побуне – Скрибонијан се удружио са Анијем Виницијаном,

претендентом на трон након смрти Калигуле, и заједно су имали поршку неких сенатора и

витезова у Риму. Клаудије је чак помишљао на абдикацију у корист Скрибонијана. И

Касије каже да је подршка легија пресудила у цареву корист.62 Да су легије прешле на

страну Клаудија сведочи и њихов нови назив, VII/XI Claudia pia fidelis, који се, осим код

Касија, јавља и на натписима ових легија. Tако нам нова скраћеница, c. p. f. помаже при

датовању епиграфских налаза у Далмацији.63

Доста се расправљало у науци о години одласка VII легије у Мезију. Неколико

догађаја су узети у обзир као могући разлози преласка ове легије у другу провинцију.

Анексија Тракије 45./46. г, након смрти краља Реметалка III, могла је бити узрок

премештања VII легије из Далмације. Те године је забележен и прелазак VIII легије из

Паноније у Мезију.64 У прилог овом ранијем датуму одласка легије може се додати и

сумљиво држање легије у време Скробонијанове побуне, те су Римске власти желеле да је

држе даље од Италије и центра побуне, Салоне. Други значајан догађај је одлазак легије

IV Scythica из Мезије у Сирију 56./57. г,65 а трећи слање легије V Macedonica 62. г. такође

на исток, у рат против Парћана.66 Рат је почео 58. г, мада се будући сукоб наслућивао већ

53. г, када су Парћани поставили Тиридата на престо Арменије. Јачање источних

60 По Тиберијевом доласку на власт легија је премештена у Нојс (Novaesium), в. Ritterling, RE XII 1771–1772. 61 Suet. Claud. 13. 62 Dio. LX 15. 63 Wilkes, Dalmatia, 83, 96, 451. 64 Неки аутори сматрају да је VII легија учествовала у смиривању нереда у Тракији након Реметалкове смрти

заједно са V и VIII легијом, и да је већ под Клаудијем стационирана у Виминацијуму у Мезији, в. B. Levick,

Claudius, 1990, 157; и Вилкс њен одлазак смешта у Клаудијево време, в. Wilkes, Dalmatia, 96, нап. 1. Moжда

је у Мезији од 44. г, в. M. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, 1968, 25. Према Ритерлингу,

само је VIII легија дошла као појачање, в. Ritterling, RE XII 1250–1251, 1647–1648. 65 Ritterling, RE XII 1559. Ритерлинг сматра да је VII већ до 58. г. морала напустити Далмацију, Исто, 1619;

проф. Мирковић је сматрала да је легија дошла у Мезију између 57. и 62. г, в. Mirković, Rimski gradovi na

Dunavu, 25–2; касније мења мишљење, в. нап. 68. 66 Ritterling, RE XII1574.

11

провинција, са њима и Мезије, могао би такође бити аргумент за датовање преласка VII у

Мезију.

Два извора помажу у решавању овог питања. Један је наративни – текст Јосифа

Флавија упућује на закључак да 66. г. поменута легија није боравила у Далмацији.67 Други

је епиграфски – VII легија је сигурно била у Далмацији у време намесништва Деција

Гемина 63.–67. г, када је учествовала у разграничењу територија Нединума и Коринијума.

Стога се одлазак легије VII Claudia p. f. најпрецизније може датовати у период између 63.

г. и 66. г.68

Легија XI Claudia p. f. остала је у Бурнуму још пар година. У грађанском рату 68.–

69. г. стала је на страну Отона, а по његовом поразу уз Веспазијана и учествовала је у

бици код Кремоне. Након тога, 70. г, коначно напушта Далмацију и одлази на Рајну да

ратује против Цивилиса.69

Можда већ исте године у Бурнум долази IV (IIII) Flavia Felix.70 Основана је у време

Веспазијана 70. г, након распуштања легије IIII Macedonica.71 Уколико се један Тацитов

податак односи на ову легију, њено регрутовање је надгледао Агрикола, вероватно у

северној Италији и јужној Галији.72 Натписи и опеке са печатом LEG IIII F F пронађене у

Бурнуму и Смрдељима потврђују њено присуство, а можда се и неки ветерански

споменици из Бурнума на којима нису забележене војне јединице односе на ислужене

војнике поменуте легије.73 Не зна се тачно када је легија напустила Далмацију.

Највероватније је пребачена у Горњу Мезију с. 86. г, у време Домицијановог Дачког рата и

поделе провинције Мезије на Горњу и Доњу. Домицијан је од почетка своје владавине

радио на јачању дунавских провинција. Већ 82. г. помоћне јединице из Горње Германије

налазиле су се у Мезији. Одреди су послати и у Панонију, а са појавом опасности на

доњем Дунаву пребачено је и пет помоћних јединица из Далмације, заједно са IV легијом.

Стога неки аутори сматрају да је легија пребачена и неку годину раније.74 Иако није

позната тачна година преласка, сигурно је да је легија већ у другој половини 80–их већ

била на доњем Дунаву. Бројни натписи и опеке сведоче о њеним активностима у Дакији у

67 Ios. Flav. Bell. Iud. II 370. 68 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 57–58; М. Мirković, IMS II, 36. 69 Ritterling, RE XII 1693–1694; Wilkes, Dalmatia, 96–97; Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана,175–176. 70 Скраћеница F(lavia) f(elix) карактеристична је на натписима за време до Трајанове и Хадријанове владе.

Касније се употребљава само F(lavia) или Fl(avia), в. С. Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 235. 71 Ritterling, RE XII 1540. Веспазијан је распустио и друге "бунтовне" легије, I, XV Primigenia и XVI Gallica,

E. В. Birley, A note on the title 'Gemina', JRS 18, 1928, 56. Исти аутор сматра да су две нове легије, IV и XVI

Flavia, настале реорганизацијом две старе са истим бројем у називу, да се заборави на њихову срамну издају

у Батавском устанку, в. Исто, 59. Ритерлинг сматра да њихови бројеви немају везе са распуштеним

легијама, већ следе лојалне и почасне легије III Gallica и XV Apollinaris, в. Ritterling, RE XII 1268. 72 Tac. Agric. 7; Ritterling, RE XII 1540. 73 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана,176–177. 74 Џоунс одлазак ове легије из Далмације доводи у везу са променом статуса провинције из конзуларног у

преторски ранг, в. B. W. Jones, The status of Dalmatia under Domitian, Classical Philology 69, 1974, 48–50;

Већина аутора се одлучује оквирно за 86. г, нпр. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu, 27; Wilkes, Dalmatia,

104.

12

време Домицијана и Трајана.75 Одласком IV Flavia Далмација губи легије у сталној

провинцијској војсци.

Легијски одреди су посведочени и ван својих логора, поготово одреди XI легије.

Опеке са жигом легије су бројне у Бурнуму, Салони, око Книна, Мокрог поља, Пађена и

Тилуријума, што упућује на закључак да су легијски одреди неко време боравили у тим

местима. Одреди VII легије су оставили мање трагова за собом јер су највероватније

касније почели да праве опеке са својим жигом. Зато су надгробни споменици често

једини извор који казује где су били распоређени одреди ове легије. Извори су углавном

ограничени на Тилуријум и Салону, где је легија најдуже и била присутна, али их има и у

Јадеру, Трагуријуму, Бурнуму и Ридеру. Опеке IV легије сведоче да су одреди легије

највише времена провела у Бурнуму, а затим у Салони и Асерији.76

Потврђено је присуство и легије XIV Gemina у Далмацији. Међутим, њен боравак

се различито датује. Могао ју је довести Сервије Сулпиције Галба 68. г, јер се наредне

године сигурно налазила у Илирику, како помиње Тацит. Иако извори не откривају у којој

провинцији се тачно налазила, Ритерлинг сматра да је била у Далмацији, у којој се тада

налазила само једна легија, док је Панонија као своју посаду већ имала две легије.77

Нећемо понављати све претпоставке везане за легију VIII Augusta. Додаћемо само

да је могуће да је она више пута боравила у Далмацији, и да аутори који се баве овим

питањем најчешће један од тих боравака смештају у 69. г.78

Улога војника у провинцијском животу Далмације и њихово насељавање

Већ смо поменули да у Далмацији нису забележени озбиљнији нереди, осим

Скрибонијанове побуне. Улога легија на поменутој територији се стога најмање може

довести у везу са примарним задатком војске – ратовањем. Одржавање реда у провинцији

је свакако једна од најзначајнијих функција војске када говоримо о мирнодопским

периодима, о којој год да је провинцији реч. Октавијан Август је искусио три велика

сукоба са илирским племенима и био сведок улоге коју су ова племена одиграла у

Грађанском рату и сукобима 40–их година. У неким борбама Илири су се показали као

веома моћни противници, способни да нанесу неколико пораза римској војсци. Чувен је

Габинијев пораз 48. г. на територији Делмата. Почетни успеси Дезидијата и Бреука у

великом устанку из 6.–9. г. били су последња опомена о ситуацији у Илирику. Светоније

бележи да је овај рат био најтежи од свих ратова после Пунских, да је вођен са петнаест

75 G. Cupcea, Centurions of the IIII Flavia legion in Dacia, Arheovest I, 2013, 343–355. 76 Wilkes, Dalmatia, 99–104, 142. За Ридер, в. Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 97. Неки одред се

вероватно налазио и у Скадрони, в. Wilkes, Dalmatia, 102. 77 Ritterling, RE XII 1731–1732. Вилкс сматра да су одреди XIV легије били у Далмацији у III веку док је њен

центар био у Карнунтуму у Горњој Панонији, в. Wilkes, Dalmatia, 119–120. 78 В. нап. 31, 46, 48.

13

легија, и да би постојала опасност о повезивању Германа са Панонцима да пре тога

Илирик није био савладан.79 Иако су ови подаци дискутабилни, сигурно је претња из

Илирика и жеља за коначним покоравањем Илира довела сталне посаде у Далмацију и

Панонију. Дакле, требало је да легије чувају ред у провинцији и предупреде потенцијалне

побуне.

Са уређењем провинције легионари су све чешће обављали административне

дужности. Углавном су служили при штабу (officium) намесника Далмације у Салони, или

у мањим штабовима заповедника легија у Бурнуму и Тилуријуму. По одласку легија из

Далмације цивилне дужности су обављали легионари јединица чији су центри били у

другим провинцијама. Током целог Принципата највише трагова су оставили

бенефицијари. Бенефицијарних станица је било неколико дуж главној пута од Нароне до

Бурнума, али и у унутрашњости провинције. Зато су бенефицијари понекад били једина

веза између удаљених крајева и провинцијског центра, а често и једини видљиви симболи

римске власти у провинцији. Поред њих, посведочене су и други службеници: cornicularii,

commentarienses, adiutores, speculatores и други нижег ранга. Често се не може открити

коју су функцију тачно обављали поједини службеници. Сматра се да су бенефицијари

углавном водили рачуна о реду у провинцији и надгледали прикупљање пореза.80 Трибуни

и најстарији центуриони учествовали су и у споровима око разграничавања земље као

арбитратори, тј. судије (iudices dati). Након испитивања спора на лицу места, арбитратори

подносе свој предлог решења намеснику провинције, након чега намесник доноси коначну

одлуку (sententia). Одлуке су углавном забележене на граничном камену, и већина

откривених потиче из доба Јулијеваца – Клаудијеваца.81

Легионари VII и XI легије учествовали су у грађењу путева у провинцији. Мање

градитељске делатности биле су обавеза локалних градова, као што су Ридер, Делминијум

и Нове били задужени за поправку моста преко Цетине (pons Tiluri) 184. г. За извођење

већих радова поред локалног становништва учествовале су и провинцијске власти и

легије. Под Тиберијем почиње градња великог система путева у Далмацији са циљем

повезивања Салоне и важних војних центара дуж Јадрана са онима дуж Саве, посебно са

Сисцијом, Сервитијумом (Градишка) и Сирмијумом. Једино је за трасу Салона –

Андетријум познат назив пута – via Gabiniana. Грађење и одржавање путева у Далмацији

посведочено је и за потоње цареве, све до Валентинијана I у другој половини IV века.

Повезивање важних центара провинције посебно је значајно за лакше и брже кретање

војске у целој провинцији, стога би се ефикасније изашло на крај са потенцијалним

будућим нередима.82 Осим тога, путеви побољшавају комуникацију са удаљеним

пределима, стога се може рећи да је њихова изградња саставни део једног дугорочног

79 Suet. Tib. 16,17. 80 О легионарима који су обављали цивилне дужности, в. Wilkes, Dalmatia, 120–127. 81 Исто, 456–459. 82 Wilkes, Dalmatia, 452–454. Контрола над локалним становништвом у унутрашњости немогућа је без

доброг система путева, в. Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 172.

14

плана царске политике – учвршћивање римске власти, ширење латинске културе,

романизација и урбанизација удаљених предела

Са ширењем и учвршћивањем римске власти иду и процеси романизације и

урбанизације. Далматинска обала је доста рано постала римска интересна сфера.

Трговачке везе су биле интензивне већ у III веку п.н.е, а од II века Римљани контролишу

део јадранске обале, отприлике од Неретве до Љеша. У последњим деценијама Републике

почиње урбанизација и романизација на простору будуће провинције. У другој половини I

века п.н.е. настају прве ветеранске и цивилне колоније на обали Далмације,83 и ускоро ће

се далматински простор поделити на "италски" дуж обале, који се урбанизује у време

Августа и Тиберија, и "провинцијални" у залеђу далматинске обале, чија урбанизација

почиње нешто касније.84

Ширење и убрзавање урбанизације и романизације подстакнуто је насељавањем

ветерана, а поготово оснивањем војничких колонија.85 По одласку легије VII Claudia из

Тилуријума основана је colonia Claudia Aequum, око 15 км удаљена од логора. Дуго се

сматрало да је поменута легија премештена у Мезију у Клаудијево време, и сам назив

колоније упућивао је на Клаудија као оснивача. На основу горе поменутих доказа одлазак

легије вероватно треба сместити у време Неронове владавине. Назив колоније такође

може упућивати на Нерона као оснивача јер и он сам припада роду Клаудијеваца, и назив

Claudia потврђен је у називу четири колоније које је он основао. Натписи пронађени у

близини Читлука, античког Еквума, показују да су при оснивању колоније учествовали

ветерани обе далматинске легије, VII и XI Claudia.86

Организовано насељавање ветерана није увек пропраћено оснивањем колоније.

Такве дедукције су потврђене на више места у Далмацији. На подручју Сикула у близини

Салоне Клаудије је населио ветеране легија V Macedonica, VII и XI Claudia. Ветерана

легије XIV Gemina, чији је епитаф је пронађен у Сплиту, такође можемо сврстати међу

Клаудијеве досељенике.87

Тиберије је 14./15. г. населио ислужене војнике у околини Бигесте на месту које је

на две мермерне плоче посведочено као pagus Scunasticus. Цар је највероватније купио

земљу од колоније Нароне и потом на њој населио ветеране. Натписи сведоче да су у

дедукцији учествовали ветерани легије VII Claudia и XV Apollinaris, док су се ветерани

легије XI Claudia, чији су натписи из друге половине I века пронађени око кастела,

вероватно настанили у Нарони и њеној околини, привучени бољим животним условима,

могућностима за бављење разним пословима, или породичним везама.88

У близини водопада Рошки Слап, на левој обали Крке, посведочено је још једно

планско насељавање ветерана без оснивања колоније. Дедукција је спроведена крајем

83 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 9. 84 Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 9. 85 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 9–10. 86 Исто, 56–62, 188. Вилкс такође доводи у сумњу до тада прихваћену тезу о Клаудију као оснивачу, в.

Wilkes, Dalmatia, 114; 242, нап. 3. 87 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 103-106, 194. 88 Исто, 107–113, 192–193.

15

Августове или почетком Тиберијеве владе, и у њој су учествовали ветерани легија IV

Macedonica и XI Claudia. Међутим, IV легија је у то време била стационирана у Шпанији,

и присуство њених ветерана у Далмацији захтева додатно објашњење. Највероватније је

одред ветерана поменуте легије учествовао у борбама 6.–9. г. у Далмацији,89 и потом

насељен у оквиру дедукције када и ветерани легије XI Claudia.90

Ветерани далматинских легија су се ређе насељавали у канабама логора. Свега

неколико натписа сведочи о њиховом задржавању у близини Бурнума и Тилуријума.

Натписи потичу из I века, када су оба логора имала легијску посаду. Уколико већ нису

учествовали у организованом насељавању, са или без оснивања колонија, ветерани су се

радије настањивали у развијенијим градовима на обали, најпре у Салони, Јадеру и

Нарони.91 Највећи број ветерана је посведочен у Салони. Од тога је мањи део учествовао у

Клаудијевој дедукцији у Сикулима, док је већина припада групи појединачно насељених

војника. Салона је била највећи град, лука, место штаба намесника Далмације,

бенефицијарна и највероватније царинска станица. Неки ветерани су вероватно радили у

штабу намесника Далмације у Салони,92 обављали дужности везане са убирањем царина,

или служили у бенефицијарној станици, стога је међу посведоченим ветеранима било и

оних који су се настанили у близини места службе. Неке је вероватно привукла већ

развијена заједница ветерана, стога су се радије одлучивали да се населе у Салони и њеној

околини него у близини својих логора или да се врате у завичај.93

На територије Далмације су потврђене четири дедукције од којих је једна била

пропраћена оснивањем колоније. Појединачно насељавање ветерана се углавном одвијало

у градовима на обали, ређе у залеђу. Међутим, након одласка легија из Далмације није

забележена ни једна планска дедукција, а појединачно насељавање, иако је посведочено

током целог Принципата, и даље је преовладавало у обалским градовима, нарочито у

Салони. Стога не изненађује поменута подела на "италски" предео дуж обале и

"провинцијани" у залеђу, првенствено према степену романизације. На обали су оснивани

муниципији и колоније,94 а у I веку формиранаје и заједница ветерана.95

Поједини ветерани су имали активну улогу у провинцијском животу, што нам

откривају епиграфски извори, углавном надгробни споменици ветерана. Потврђени су

декуриони у Еквуму (вероватно II или III век), Салони (два натписа из I века) и Ридеру

(друга половина II или III век), а на основу натписа на саркофагу нађеног на територији

89 Патеркул не помиње у којој су легији служили ветерани, 'revocati undique et omnes veterani', Vell. II 111. 1. 90 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 114–118, 192–193; Вилкс сматра да се ова дедукција десила у

Августово време, в. Wilkes, Dalmatia, 111–112. 91 Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 177–180, 200. У Мезији и Панонији се, напротив, највећи број

ветерана задржавао управо у близини места службе, в. Исто, 198. 92 На пример ветеран легије VII Claudia, scriba Salonis, в. Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 107. 93 Исто, 201–202. 94 Колоније се често оснивају на местима где већ постоји заједница римских грађана. Такав је случај са

Јадером на пример који постаје колонија у Августово време, в. Исто, 68; Wilkes, Dalmatia, 207. Неки аутори

сматрају да је и на простору Читлука (будућег Еквума) претходно постојала римска заједница, в. Исто, 114,

242, 286; супротно, в. Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана, 60. 95 convivium veteranorum sive Martensium, в. Исто, 66, 204.

16

муниципија Пелве, претпоставља се да је и Пелва имала декуриона (друга половина II или

III век); дуовири у Еквуму (вероватно II или III век) и Салони (средина или друга

половина I века); квестор у Салони (I век); едил у Еквуму (друга половина I века);

quattuorvir iure dicundo у Салони ( друга половина I века); summus curator вероватно

провинције Далмације, мада се налази на натису из Еквума (друга половина I века).

Потврђене су и свештеничке дужности – понтифици и један фламен у Салони (вероватно

су сви споменици из друге половине I века).96

Закључак

Иако су Римљани још од III века п.н.е. ратовали на подручју Илирика, склапали

савезништва са појединим племенима, развијали трговачке везе, а временом се

насељавали и стварали упоришта на далматинској обали, сматра се да планско и

постепено освајање Илирика почиње тек од времена Октавијана. Дотадашњи ратови су

били мотивисани различитим факторима: жеља за тријумфом, одржавање војске у

кондицији, одбрана римских савезника међу Илирима од упада непријатељских племена,

или стварање упоришта и клијентских веза пред обрачун са непријатељем, као у случају

Грађанског рата.

Два века ратовања са Илирима имало је за последицу стварање провинције

Илирика 11. г.п.н.е. Иако се чини да је Панонски рат био пресудан догађај за ову одлуку,

можемо претпоставити да је укључивање Илирика у провинцијски систем била ипак

неминовна последица ширења римске власти. У време Октавијана Августа покорени су

Скордисци с.15. г.н.е, таде је освојена и територија Норика, а на западу се осваја подручје

будуће провинције Мезије.97 Панонски рат и стварање провинције Илирика уклапају се у

тадашњи оквир царске политике према Балкану. Издвајењем Далмације као засебне

провинције и задржавањем легија у њој Римљани стварају предуслове за остварење два

циља – утврђивање римске власти на простору Далмације кроз пацификацију и контролу

покореног становништва, и романизација провиције.98 Присуство легија у Далмацији у

првом веку Принципата имало је значајну улогу у оба ова процеса која прате укључивање

Далмације у римски провинцијски систем.

Исте године по умиривању Делматско – панонске побуне започиње градња великог

система путева који повезује значајна војна упоришта дуж јадранске обале са центрима на

Сави. Тиме је омогућено брже кретање легија до удаљених крајева чиме се осигурава мир

и учвршћује римска власт и у унутрашњости провинције.

96 Исто, 59–60, 62, 104, 106–107, 181, 205–206; Wilkes, Dalmatia, 114. 97 Мезија је освојена у Августово време, мада провинција постаје вероватно у првој години Тиберијеве

владе, 14.г, в. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, 1968, 21–22. 98 Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft,171.

17

У таквим условима ствара се погодно тле за развој провинцијског живота и

урбанизацију. Локална домородачка насеља, грчке колоније и стварање италских

трговачких насеља дуж далматинске обале били су темељи царске урбанизацијске

политике.99 Прве колоније, Салона, Нарона и Епидаурум, основане у Цезарово време, и

Августове колоније, поготово Јадер, постају важни цивилни центри који привлаче

становништво. Август је вероватно основао седам, Тиберије осам, а Клаудије можда

четири муниципија у провинцији.100 Једина ветеранска колонија основана је

највероватније у Нероново време.

Доба Флавијеваца отвара једну нову епоху у урбанизацијској политици. Осим на

обали где је основано неколико муниципија101 оснивају се градови у унутрашњости

провинције, на пример на месту данашњих Скелана и Рогатице у источној Босни. Такву

политику настављају и Хадријан, Марко Аурелије и цареви из династије Севера. Са

Каракалиним едиктом (Constitutio Antoniniana) из 212. г. завршава се процес

урбанизације.102 До почетка трећег века Далмација постаје једна од најурбанизованијих

провинција западног дела Римског царства, са око шездесет основаних градова.103

Легионари обављају и цивилне дужности у провинцији, учествују у

администрацији, градњи путева, прикупљању пореза и слично. По истеку службе доста

њих се насељава у провинцији, махом у развијеним градовима на обали. Добијање

земљишта, заснивање породица и обављање магистратских дужности у колонијама и

муниципијима само су неки од разлога који утичу на одлуку ветерана да се настане у

Далмацији. Међутим, ветерани нису посебно допринели настанку нових градова и градски

статус је најчешће додељиван већ постојећем локалном насељу.104 Може се рећи да су

оснажили већ постојећа насеља, поготово Салону и Нардону, али сматра се да су дали

мали допринос ка романизацији локалног становништва у унутрашњости провинције.105

Романизација Далмације постигнута је доделом грађанског права локалном

становништву. У време Јулијеваца – Клаудијеваца грађанско право је цењено као лични

статус и стицало се војном службом и кроз оданост цару. Друга фаза почиње од времена

Флавијеваца, када је оснивање градова пратило масовно додељивање грађанског права

домороцима.106 То је посебно значајно за унутрашњост Далмације, где урбанизавија

почиње тек са поменутом династијом Флавијеваца. Када је централна власт у Риму

проценила да је провинција умирена, постигнута оданост цару међу вишим слојевима

домородаца, а сећање на велику побуну са почетка века избледело, донета је одлука да се

99 G. Alföldy, Das Leben der dalmatischen Städte in der Zeit des Prinzipates, ŽА XII, 1963, 326–328. 100 Алфелди сматра да је и Еквум основан у време Клаудија, в. Исто, 329. 101 Алфелди помиње Скадрону, Ридер и Пасинум, в. Исто, 330; можда би требало додати Курикум и

Фулфинијум, а Пасинум довести у питање, в. L. Mrozewicz, Flavian municipal foundations in Dalmatia, Within

the Circle of Anciend Ideas and Virtues, 2014, 210–212. 102 Alföldy, ŽА XII, 330; Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft, 201. 103 Alföldy, ŽА XII, 323–324; Wilkes, Dalmatia, 290. 104 Исто, 292. 105 Исто, 115. 106 Исто, 293; Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft,181–182.

18

у Далмацији војна администрација замени цивилном,107 и последња далматинска легија IV

Flavia пошаље у Горњу Мезију.

Дакле, довођење легија у Далмацију треба посматрати у контексту целокупне

римске спољне политике. Од почетка Принципата Римљани су настојали да се учврсте на

Балкану. Победа у Панонском рату пропраћена је оснивањем провинције, али није било

могуће учврстити власт без сталне војне посаде која би обезбедила дужи период мира.

Легије VII, XI Claudia и IV Flavia одиграле су кључну улогу у пацификацији Далмације.

Паралелно са тим, Римљани су градили путеве, оснивали градове и делили грађанска

права локалном становништву. И сама близина Далмације Италији, као и насељавање

Италика и развијање трговачких веза пре епохе Принципата, допринели су бржој

урбанизацији и романизацији провинције. Када је власт у Риму проценила да је Далмација

коначно умирена, провинција губи сталну легијску посаду, а ред у њој, као и наставак

процеса урбанизације, спроводиле су само цивилне власти.

107 Wilkes, Dalmatia,189.

19

Списак литературе и извора

Примарна литература

G. Аlföldy, Bevölkerung und Gesellschaft der römischen Provinz Dalmatien, Budapest 1965.

С. Ферјанчић, Насељавање легијских ветерана у балканским провинцијама, Београд 2002.

E. Ritterling, Legio, RE XII, 1924, 1186–1829.

Ј. Ј. Wilkes, Dalmatia, London 1969.

Секундарна литература

G. Alföldy, Das Leben der dalmatischen Städte in der Zeit des Prinzipates, ŽA XII, Skoplje 1963,

323–337.

E. Badian, Waiting for Sulla, Studies in Greek and Roman history, Oxford 1964.

E. В. Birley, A note on the title 'Gemina', JRS 18, 1928, 56–60.

T. S. R Broughton, The Magistrates of the Roman Republic II, 1952.

G. Cupcea, Centurions of the IIII Flavia legion in Dacia, Arheovest I, Szeged 2013, 343–355.

D. Dzino, Bellum Pannonicum: The Roman armies and indigenous communities in southern

Pannonia 16-9 BC, Actes du symposium international: Le Livre. La Roumanie. L’Europe III,

Bucarest 2012, 461–480.

D. Dzino, Illyricum in Roman Politics, 229BC–AD68, Cambridge 2010.

D. Dzino, Late Republican Illyrian Policy of Rome 167–60 BC: the Bifocal Approach, Studies in

Latin Literature and Roman History XII, Bruxelles 2005.

B. W. Jones, The status of Dalmatia under Domitian, Classical Philology 69, 1974, 48–50.

B. Levick, Claudius, New York 2015 (second edition).

М. Mirković, Inscriptiones de la Mésie Supérieure II: Viminacium et Margum, Beograd 1986.

M. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Beograd 1968.

L. Mrozewicz, Flavian municipal foundations in Dalmatia, Within the Circle of Anciend Ideas

and Virtues, Krakow 2014, 209–217.

Ф. Папазоглу, Илирска и Дарданска краљевина. Порекло и развој, структура, хеленизација

и романизација, Илири и Албанци, Научни скупови САНУ књ. XXXIX, Одељење

историјских наука књ. 10, Београд 1988, 145–169.

D. Periša, Je li delmatsko područje presjekao rimski limes?, Archaeologia Adriatica 11, Zadar

2008, 507–517.

Ž. Petković, Sulla and the Liburnian campaign of Cinna, Aevum 82/1 (2008), 119–125.

I. Radman–Livaja, The Roman Army, The Archaeology of Roman Southern Pannonia, The state

of research and selected problems in the Croatian part of the Roman province of Pannonia,

Oxford 2012.

20

M. Sanader, D. Tončinić, Gardun – antički Tilurium, Nalazi rimske vojne opreme u hrvatskoj,

Zagreb 2010, 33–53.

М. Šašel Kos, The Roman conquest of Dalmatia and Pannonia under Augustus – some of the

latest research results, Fines imperii — imperium sine fine? : römische Okkupations- und

Grenzpolitik im frühen Principat : Beiträge zum Kongress "Fines imperii-imperium sine fine?"

Osnabrück vom 14. bis 18. september 2009, (Osnabrücker Forschungen zu Altertum und Antike-

Rezeption, Bd. 14), 2011, 107–117.

Извори

Appianus, Historia Romana (Bellum Civile II, Illyrica)

Caesar, Bellum Gallicum II, III, V

Dio Cassius, Historia Romana LIV, LX

Eutropius, Breviarium ab urbe condita VI

Iosephus Flavius, Bellum Iudaicum II

Livius, Ab urbe condita, XLV, XLVI

Orosius, Historiae adversus paganos V

Plutarchus, Vitae Parallelae (Aemilius Paulus)

Polibius, Historiai, II, III, XXXIV

Suetonius, De vita Caesarum (Tiberius, Claudius)

Tacitus, Agricola.

Velleius Paterculus, Historia Romana, II