ZABAVI I POUCI.

U Zagrebu I. srpnja 1816.

Ialaa1 ,YU. ,ubola D..a d ... uk ... - GodfIDJa elena tl tora; poItolO 1 domadim II _D&!~ 7 for~ BokoplG le ne Yrađaju. . . God. Vlll. I

Junak Žeravina.

.ili bože, divan ju'nak! Na njem zl(!.to, na njem svila:

Jll:!::<,i;'~l Kad prek polja, čudi mu se Iz oblaka tanka vila. Kad kroz selo, čudi mu se f{ rasno jato djevojčicA; Kad kroz goru, čudi mu se Suri oro, gorska ptica. '

.Tll'Zdi 'junak gorskiem klanci A do Žida Plld planinom Okvasiti žedno grlo Sve runješom - hladnim vinom! Pa u njega pusta usta -Osuši ih gorska bura: Pa sad neka na,lažiih Kćerka Žida - liepa cura!

Gleda Zidka na prozorak, Gleda u te gorske klance U njih sja se, kanda pauk lzpreplete zlatne lance. »Abrahame, striko !\tari, Ded uatoči hladna vina -Sve ja mislim, da to jaše Mla~i hajduk Žeravina". -

Pa mu .starac brzo spremi Baš runješa triest okA. Pa se smije suhu zlatu: »Liepa dobit vinskog soka!~ Židovicll krasna cura', Nju vesele brci vrani, Hajdučko' mu žarko oko, Obrazi mu milovani. -

Spim41 A. K,

Kliknu hajduk, gora drkće; I sa jela\išće curi ; Kliknu: »Žide, nosi vina!" A starac se Židov sguri: Nosi žurno hladno vino . . . Hajduk gorsku pjesmu pjeva, I ko plamen gromovnika Juuačko mu oko sieva!

Židovka je Hepa cura, Vinu k njem' se vitkim tielom, Pa mu \jubi pusta usta, Pa mu reda kosu čelom. -Hajduk joj se milo smije: '" Oj Židovko, zlatna mrežo! Ja te grlim, a Marko je -Od Židovke ~ cure bježo!

Nekrštena, pa si liepa, Liepa kao ljetno sunce! Podji sa mnom, da mi noću Razsjaš gorske' sve vrhunce! Podji dušo!" ... Hajduk Žid u Izpioje ive već vino. • Vina, Žide!~ Židov strepi: .Nemam vina, Žeravino !" -

. "Nemaš vina, kukavico '( N u, pak vi~e ne krčmari!« I ua konja hajduk skoknu, I Židovku natovari, Židu baci, neka žive,

. Suva zlata do tri vreće -A sa kćelju, liepom momom Na koujicu popoleće, -

Digitized by Google

VillAe ' .19

~~-------------"- ~--- Govori it SI1&, §aptnu Helena.. - Cini se, odvrati Đersenjev. nu to Ile >ikadi ništa.. - A kad je obolio '" upita Helena. - Prekjuter, od jučer lIAm lu - pouzdajte se u

meos. Heleno Niko1ajeYll8, ja odovud oe idem - sve te se poku~ati . Bude li trebalo, uzu.ti ću consilium.

- OD te umrieli bel. mene! tl\npi ona, lomeć ruke. -O~a-

jem vam, da tu nls svaki dan iZI' ie~titi o njegol'oj bole­sti a nastupi li pogibelj ...

- Prise­gnite da Cele

fill.m3b po mlJ:oo poslati i to bilo danju ili no~ju, pišite

ravno meni. Sad mi je He­jedno. tUjete li. Obetajele

li, da tete tako ufimti?

-'- Oba!!a­jem, tako mi boga.

- Pri~-

gnite. - Pri5item. Najellnoi: gli

pribvati ZlI.

ruku i iIIije negu ju je iz­trgllut i mG­gno, lwitisnu ju Ir: svojima

ustima. -Sto to fll.­

diltl , Heleno Nikolajevlll\ 'f

šaptou oo. - Ne , lie,

ne treba . .. PrDSovori tiho IUO&I"Ov i tetko uzdabnu.

Helena pritltu)li k postelji, pritisnu rubat li; ustima i gleda~ dugo bolestnika. Sute Iirl'ahu jnj se niz lice.

_ Heleno NikolajevIla, rel:e joj Ber!lenje'·. &le­stnik mo~.e doći k sebi, pozlIati ce '"'s, Bog zna, bi li to dobro bilo. Osim toGa ol:ekujem svaki tas liei: llilra.

llelena uze ~dir ali ne ganu se s mjest&. ON joj Obtrkll.~ bri1uo SI'U sobu. (;inilo J;t', kao dil se kojefega

spominje ... - Ja Ile mogu otiči, !aptnu napokon . - Bersenjev IIlilllln joj l'\Iku. Budite pametni, progI)­vori, umirite ~e. Povjeritf' Itl mojoj skrbi. Danas na ve­ČB'r doti ču do V&!S.

- Helena ga pogleda i reČI' . O dobri moj III.jj&te­Iju! uzdabou i pobježe vao.

Bersenjev IJOdU\Irf! " ... o vrata. Neko gorko ČIlI'Sll'o ijlegne mu ~e

na srdce. Moj dobri prijate­

Iju! Pomisli i skrrne ra­melli.

- Tko je tu :' ~uo se glll~ ln.~arol·ljev.

Bel'~enjel'

l)odje kujemu, JA sam tu. Di­mitrijo Nika­noI'O";cu. Sto vam je, kako vam je'~

- Vi sami 'l upila bolest.­niko

- Sam. - A ona'i - Tko ona?

rete malne pre~ tflli;i v se Berscnjrl •.

loStIrov u­muknu. - . Re­zeda· Aaptnu i

u.tvori opet o(;i .

xxn . ln SBI"O" It:­

bd i!> je punih OSlI m dana

medju tivotom i smreu. Lie­,'oik polnzio ga dan na dan.

~ubin ZAČUV o oj~s:ovoj bol~sli dodje ga VOhorlit, dodjo.~e i zemljaci njegovi, medju njimi spoznade Dersenjev i IIha Olia muta, koja liU tako izneuai.la priAla bila k njemu Ila selo, svi koliki tugovahu ~orko Dlld njim, uekoji lIljeIlok 8ersenjeu l.amieniti u bolesInika, nu on vil'nllI obecanju !Ivomu, ne htjede na to nikako pristali. Svaki dan I·i· dio je Helenu i priobćin joj budi naustice, budi ma­lim pisamcem , kako je Il\SArDvu. Kakvim ga je ćuv-

" ., Cooglc

Br, 27. VI.EXAC 451

- I ti si propala, mOja mila Heleno, odvrati on. Ona veselQ potrese viticami. - To ne čini ngta. Pazi ti samo na se, ja ću se

već oporaviti. Nahrupila bUra, kao onaj dan, kad smo si prvi put ljubav svoju očitovali, nahrupila i opet iz-čeznula. A sad budimo živi! '

Insarov nasmiešio se samo. - Ah, koli težki bijahu ti dani. Kako mogu pre­

živiti ih ljudi, koji ljube? J a sam uviek unapried znala, što će mi Andrija Petrović reći, život moj dizao se je i padao skupa s tvojim. Budi mi zdrav, Andrijo moj!

On nije znao, što bi joj rekao. Htjede baciti joj se k nogama.

- Pa na što sam sve motrila, nastavi odstranjujuć mu vlasi s čela, je li čovjek vrlo, vrlo nesretan, tad mo­tri na sve, što je oko njega. Ja sam kadkad i na muhe gledala, a u duši bila mi takova studen, takova groza! Nu to je sve prošlo, nije li istina - a sad je pred nami svjetlo. Je li, da je tako'~

- Ti si preda mnom, odvrati Insarov, ti si moje sunce.

- A ti moje. Sjećaš li se, kad sam tu u tebe po­sljednji put bila. Posljednji put, ponovi i sgrozi se ne­hotice. Kad smo se razgovarali. Ne znam sama, zašto sam se sjetila smrti, ne sluteć, da nam je bila blizu. Nu ti si sada zdrav?

- Sad mi je mnogo bolje. - Ti si zdrav, ti niesi umro, o koli sam sretna! - Čas jedan umukne oboje. - Heleno? upita Insarov. - Što hoćeš dragi? - Reci mi, nije li ti nikad na um palo, da je' ta

bolest bila nam kaznom? .... Je~t, mislila sam o tom, Dimitrijo , nu govorila

bi si, zašto bih bila kažnjena. Koju sam dužnost poga­zila, u čem sam sgriešila? Možebit da je u mene druga

sviest, nego li u ostalih ljudi, ali ta se nije maknula. J a tebe ljubim. Druge dUžnosti ne poznajem."

- Ah Heleno, progovori Insarov, svaka tvoja rieč stavlja na me težke okove.

- Cemu govoriš ob okovih ? zače ona. Oboje smo slobodni ljudi. Pri t,.om upre oči u pod i igraše se kao i prije s njegovom kosom. - Mnogo sam izkusila u poslednje vrieme , o čem prije ni sanjala niesam. Kad bi mi tko rekao bio, da ću pod kojekakvirni izlikami odlaziti iz kuće, i pohadjati mlada muža u njegovu stanu, kako bih se bila ljutila! Pa sve to dogodilo se je, i ja se ne ljutim. Jest, dodade i obrati )le klnsarovu.

On ju je gledao takvim čuvstvom, takvom ljubavju, da je ona pologano spustila ruku s kose na oči mu.

- Dimitrijo zače iznova, ti i ne znaš, da sam te gledala tamo na toj strašnoj postelji, u pandžah smrti, onesviešćena ...

- Ti si me gledala? - Jest. On ošuti. - A Bersenjev bio je tu? Ona poklima glavom. Insarov nagnu se k njoj. - O Heleno! !iaptnu,

ne smijem te gledati. - Zašto? Andrija je Petrović toliko dobar. Ja se

niesam pred njim stidila - a zašto bih se stidila, pri­pravna sam reći svemu svietu, da sam tvoja .. Andriji Petroviću vjerujem kao bratu.

- On mi je spasio život! povika Insarov. On je najbolji, najplemenitiji čovjek!

- J est, jest, a znadeš li to, što sam mu ja dužna? Znadeš li, on mi je prvi rekao, da me ljubiš? Ah, kad . bih ti mogla sve reći! Jest, on je vrlo plemenit čovjek.

Insll.rov upre oči \I Helinu: On te ljubi, nije li istina? .

Helena obori oči. - On me je ljubio, reče polu-glasno. (Dalje sliedi.)

POUKA. Karlo barun Prandau, glasbenik.

hpisao Fr. i. Koch. Čovjek vriedi onoliko, koliko je

obćemu boljku privriedio. Kal'lo Pl"am/au.

Karlo bardn Prandau rodi se g. 1'/92. Majka mu, milokrvna i predobra gospodja, voljela liepim umjetno· stim, te s toga za rana gledala, da joj i djeci omile te dragote, osobito glasba. Naumiv svojim primjerom poti­cati odluči, da će zajedno sa sinom si Karlom učiti uda­rati u glasovir, jer prije ne bješe joj se desila sgoda, da to nauči, a bila je vješta drugomu onda omiljelu glasbalu. Uzeše za nastavnika osiečkog učitelja Mirka plemića Turanji-a, odlikovana za svoje zasluge oko uz-

goje zaslužnim krstom, a to je onda vrlo riedko bivalo, izim toga bio Turanji temeljitim generalbasistom i gla­soviračem na glasu. Učio se Karlo ne sa~o glasoviru, već i drugim glasbalom i glasbenoj teoriji, te napredo­vaše toli silno, da nastavnikovo umienje već nije do­stojalo, te s toga Turanji sl\.m preporuči barunovim 1'0,

diteljem, neka bi sina poslali u koji veći grad, gdje ima pravih umjetnika, jer on (Turanji) da je vještiji podučavanju u knjizi nego li u glasbi, a da već ne ima, ilto bi predavao mladomu glasbeniku, žednećemu za vi­šom obukom. Premda su roditelji tu priznaju Turanjevu visoko cienili, zamoliše ga ipak, neka nastavi uvještba­vati Karla, dok ovaj ne svrši 6. razred na osiečkoj gimnaziji. TUl'anji privolje te nabavi\';i još neka teore-

*

I I

!'

'-j

l i

-;

~ l .j I

452 VIENAC Br. 27.

tična djela, uze u~ mladoga baruna i sam učiti. Tu­ranjevo ostalo znanje i pedagogijska vještina urodi naj­boljim plodom, jer mladi barun ndari sastavljati gla­sbotvore, da mu učitelj već nije imao kad preglellavati i izpravljati te radnje. Mladi I)regalac zadavao starcu mnogo muke, i premda mu ie povodom bio mnogoj ra­dosti i ponosu, to ipak starcu odlanu, kadno je Karlo, svrŠivši gimnaziju, otišao u sviet. A to se sbilo g. 1806., od koje je starac Turanji dobivao mirovinu od baru­_novih roditelja.

Barun Karlo nastavi svoje nauke u Požunu, gdje su se onda kraljevi krunili i gdje su sabori saborovali i s toga stjecali se velikaši i plemići iz dele Ugarske, Erdelja, Hrvatske i Slavonije. U Požunu bilo liepo ka­zalište, bilo glasbe i glasbenih . zavoda dakle mladomu umjetnikoviću dosta sgode i prilike slušati ponajviše va­ljanu glasbu u glumištu, u' crkvab, po koncertih.

Dok je barun Karlo'u Požunu bio pravnikom, na­stavljaše on svoj n nauku u glasbi i kompoziciji u gla­sb otvorca Kleina, vrlo vješta i omiljela učitelja. Klein je bio velik prilagalac njemačkOj a zakleti nep,rijatelj tali­janskoj i francezkoj glasbi te grdi rugalac iprigovaralac svakoj narodnoj glasbi. Ta su, načela bila u ono doba, da tako reknemo, b o n-t o n o m i tko je željan bio· u nje­mačkih glasbenika valjati umnikom i ukusnikom, taj je morao klanjati se tomu bon-tonu, ako i ne dušom, a ono bar jezikom i drugom vanjštinom; a jaoh si ga i poma­gaj onomu, koji je išto pravedan bio talijanskoj glasbi, ili koji bi se usudio govoriti, da ima narodne glasbe u Slovjena pa makar i u Madjara ; takovu bi čovjeku brzo Bud pukao, da je neznalica, ma kakov bio umnik i vje­štak. SAm mithe veli:

Niemci su vam čudne ćudi, S\'Hk bi rad da pravo sudi; AI je čudan pravedan im um: Da se hvali samo rodjak, kum, A što drugi ljudi stvore, Svakojako to je -- gore.

Danas je, hvala napredku znanosti našega umieća, p()sve drugačije i u slavu Niemaca bilo rečeftO, da baš oni zasvjedočavaju najviše mara za svaku pojedinu na· rodnu glasbu.

Načela Kleinova dojmiše l:le dakako u neku ruku' i baruna Karla, ali mu ipak posvema ue obuzeše duše, jer mu ni predjašnji učitelj Turanji ne bijaše toliko pri­stran i jer je mladi barun bio samostalnoga značaja te posvema vrstan samosvojno suditi. To je potla i zasvje­dočio, jer je ne samo mnoge talijanske i francezke gla­sbotvore prirediO i sa svojimi (h'ugovi u privatnih km­govih izvodi~, ve~ se je i na slovjensku i na magjarsku glasbu obazirao l neke glasbotvore te ruke sam napi­sao. Velikim štovaoceIII talijanske glasbe nije doduše nikada postao niti je baš osobito mario za sloviensku glasbu ali ju bur nije prezil"8o, kao ~to to željaše' Klein i ostala, mu njemačka svojta.

---- -------===-:-=-

Barun Karlo bijaše živa žeravica, a dobročina i ple­menita duša te s toga udje u voli u svemu Požunu a Klein se njim u velike ponosiO. Gdjegodj je bilo glasbe, tuj se je našao i Prandau ili skladaocem ili dirigentom li aranžerom, osobito ako je koji tudji umjetnik do~ao u Požun ili kad su si požunski glasbenici za.jedničkim glasbovanjem Meli osvjetlati obraz.

Karlo je umio prevrstno glasovirati i u engleski rog puhati upravo majstorski, bio je temeljit kontrapunktista i ne nadkriljen improvizator. Recimo još, da je baš u ono dobu svoga vieka boravio u Požunu, kad je svatko spre­man pjesnikovati, da je dakle i on napisao mnogu !iepu klanjalicu onim, koji mu u volji bijahu i mnogu opaku peckalicu onim, koji mu se zamjeriše, a izim toga imao je što kavalirski trošiti, te tako bješe svagdje dobro došao i milo primljen. Bješe 'dobro došao te milo doče­kan i u svojoj domovini, kud svakih praznika rado do­lažaše. Već pri dolazku dočekao bi ga sakupljen, sve­čano odjeven narod, namah sastalo bi se i uh vatilo ki­ćeno kolo, najbolji pjevači i pjevačice, naj vrstnij i gajdaši i tamburaši, jer je narod znao, da će ga pjesmom i svir­kom najveć obradovati. I sbilja milili se barunu ti kra­sni narodni napjevi, mililo mu se ptJ.mtit ih i u kajde stavljati, te ih malo izkititi i udesiti, da ih uvježbani glasbenici izvode. Koliko je to po volji bilo narodu, ne može se lako opisati, treba samo pomisliti, da je onda seljak bio ne samo kmet i poslušnik već i gotov rob svojoj vlasteli, da je i uvrede podnositi morao mukom mučeć. Ali mjesto uvrede i psovk1:l eto milosti i blage rieči, eto povlade narodnoj svirci i pjesmi, "to od mlada vlastelina i prijatelja i plijaznika, koji se gizdav ne tu­dji od svoga kmeta, već mu štuje običaje i ljubi mu ve­selje i brani ga i štiti - da da, Prandauovi kmetovi mo­goše se pohvaliti: naša gospoda, našu 'sloboda! A premda je to narodna po~lovicl!, mal() joj gdje bilo mjesta!

Jako nam je žao, što je tieh narodnih glasbotvora našega Karla Prandaua nestalo, jer je gotovo on prvi bio, koji je jugoslovjenske glasbo tvore na temelju naro­dne svirke i pjesme pisao, te bi nas vrlo zanimalo vi­djeti, kakov mu je oblik ili arhitektonika Ne da nam se vjerovati, da su njegovom glasbotvornom ostavštinom grijali peći, pa je s toga ipak moguće, da bi se mogao koji njegov narodan glasbotvor naći, samo kad bi bilo dobre volje i pomnje. Ja to s toga nagadjam, jerbo sam d. 1849. u Donjem Miholjcu na tavanu vlastelinskoga upravnika Mužinskoga vidio dvie spr.eme pune Karlovih kajdanka, najviše njegovom rukom pisanih, medjQ njimi dva tri kola, nekoliko koraČnica, narodnih popievaka, ptJimence "Liepu Macu", .Šetao se gore dolje" i dr. Bivši vec onda velik štovalac narodne glasbe zamolim g. M.užinskoga, neka mi dozvoli, da si gdješt-o pJ!epišeUl, ali me g. Mužinski odbi, rekavši mi, da ne smie dirIIti u Kadove rukopise. Umjesto toga dade mi g. upravnik

DigilizedbyGoogle r

... , 'IBUC Br. ~i. -nekoje tiskane glasbotvore, poimence Beetho\'el1ov ada­gio, Humelovo peterogiasje za dVIL glasovira, nekoliko J'lcgelovih sonata. nekoliko Lannerovih i Strausovib plll­sova i dr. ~to ib joS i dallas imAUI i na kojill ae je ba­run Karlo svojem rukom Z81)isao vlastnikom. - - -

Svriiv juridi~ne nauko g. 1812. podade se mladi barun posvema gla~bi . Ne motomo za stanovito b[8.ti, koje je g. nd umjetnik avoj prd gluuolvor dao tiskali, ali nagadjamo , da mu .Polonllise brillant pour Vioion avet at1:Omp. de quators- izdana II Beču po Pennaueru spada II g. 1812. ") Tu je polone.zu posvetio svomu ze­mljaku Hrvatu 1. Ž.upančiĆ u , prijatelju i učitelju Be­thol'enovu t onda vrlo glasovitu n'ojim C:el\'erog\lI.9jem, kOjim liiIm upravljaše i II kom II prve gusle gudiaše. Takvi pojavi, kakvim bijde drafestM g!l\8ootvor Pran­dauov, javljahu se onda vrlo riedko, dalJaOO .za toli ele­gantan IUI1:in nije se Ili~ta ni :& nalo, a elegantni mladi ' ·elikd kanda je snm sebe liem glasootvorom naslikao. Ali to ne bješe Pmndauove prvine, jerbo je on , kako znalIlo jo~ prvo nego lj tu po\onezu mnogo drugih gla­lbotvora napiu.o. Valja hvalili oatio starih majstori i trebalo bi , da se drugi za njima povode ; jer oni ne uv~ahu namah prve pokuse II brojanicu svojih djela (opus J. 2. 3. i t . d.), vet kad i!tom Ato zrela i visini istodobull umjetoosti dorasla stvoriae , onda bi II ime botJe tr.dllli avoj opus lIrimum !

h.a poluneze izdade Prandau . "Divertissement" o Ul tlv il! iz Oliere "La dame blanche- 1.0. gu!;le, engleski ro . gillsovil'. O tom divortiSllementu no molem!) ~voj vlast' elld iz reći , jer Ile ne može dohiti ni u jednoj t ri nie glasbotvora i mi ga nikada no čusmo, al nalll pripovi ~ osiečk i vj~tak gusJaru Alois Kai.2tbalel' i petuhskl organista prvostolne crkve Petar Schmidt (koji na.m je n e podatke za taj 'jekopis sobt.io). da je i ta] Slasbot I' Prandauu vrlo dobro za rukom poSao i da 8U ga v o rado i nio teslO iz,·odili.

S'·riiv.ši lauke prohavi Prandau jOi! dvie godine u 1'01:uu~ i za dOha izdade mnogo glusbotvol'3 za gla­sovIr I 'druga lasbala, izdad~ ih, izim 3--4 . !Ive 1\ sa­mom Požunu, ko bar tvrdj~e Schmitd. Ne dodje mi ~uku nijednll ložuuska izdaniea, I)remda sam ~a njima I~ao u pot ,te ne mogu o njih suditi. Ali se doko­pah drugih dv"ju glasbot\'ora, ~IO ill je hanIII Karlo to d.obu. ir.dao u netu, poimeoce : ,VUI Hongroises pas-810nees , poUl' delU \'iolons alto et \·io10Ilcele pal' le baron Charles de Pranuau, Vienne chez Anton Dinbelli" i . Ou\·crture hongroiu compoBĆe e dedicć it monsieur Josepil S~kov~cs de Almu el. Godne, conseill~ auJique 'SiC S~ MIIJesW I~p. et Royale Apostolique, et Oomte

upreme du COtnltat de Veriitze ule pour graud orcbe-

• Tu poloneu iml m t",kanu. G. I!SH . itl'odili au j u u Zagrobu nl j ednom kOlleerIu pt1lfNOri ZClllaJj8koga glu benog-a u\,od •.

ster par le baron Charles Praudau, oeuvre l4.., Vienne chu A. Diabelli."

li lieb je osam madjarskih .passionecs- vrlo do­bro nacrtao na~ glasbotvofll.c drzak i unoslj iv o91in madjlu'8kih cigIIna gudll~a, ~ tako je llmadjarskoj ouverturi vrlo dobro pogodio nestalno~t Ilklada, koji je tiem glasbujut!im ciganom u obi~u. Uploške umio je Prandau na~io i naviku toli dobro oponašati, da je če­sto sllUlovitim umjetnikom tetko bilo pogoditi, ~ji li je siuootvor Prandau inodio.

Jednom glaso,ira.še on po natinu Mozartovu jedDu sonatu te oponašaše njegove melodije, njego\'e t!nrlike, kojih se nikako nije mogao okaniti, i druge cifrarije toli vierno, dil. su uazocni glasbenici uzeli pitali, tko li je tu MOl11rtO\'l1 souatu na:mo i u koga je rukopis. Čuv~i , da to nije Mozartov gillshotvor, uzDAe se tuditi Prandauovoj O I)Ooaflaćoj vjeWnL

Spomenuta je ouvertura za madj:lrsku narodnu gla.sbu vrlo velike pDvjestne vredooOO ; jer g. 1873. nije bilo joi nikakva magjankopIl glasbot\'ora do li ne­koliko b.rda~1l i \'erbunkoŠa. Pošto je mladi barun za ciclo viie slovjenskih narodnih melodija tuo i POZDl­vao, to je ~va prilikA, da je i koju slovjensku ourer­turu sastavio. li "elike bi nam prijalo, da ju gdje IU­

djemo, jer hi \'idjel ~ u koliko oaru je veleumni zemljak bitnost .lo'jeoske g lasbe shvatio i da li joj je ziuk i duh onako ili još bolje nego magjll.rskoj pogodio.

G. 1814. oue Prandau iz PO~lIfla i po želj i otti­noj vrati lie kući. Nikako se nije mogao priviknuti se­Ijl(;komu tivotu , ll. s rećan bija!e samo ondje, gdje je bilo mnogo glasbenih produkCija. Po~to izim rodj.ta i \I (;iteija u Valpovu nikoga nije bilo, koji hi lie u gwbn ratumieV&o, lO je mladi vlaslelin kadšto nekoj41 gospodu p8Čuhskoga pr"oslolnog orkestra, za liem neke osil!tl-e diletanta (poimence gospodu "Brnharda, LackenbachA, Katztbalera , Hennana i dr.) pa ako je bilo vojoičl:e S1'irke u Osieku, nekoliko vojn ičkih vje~taka u V.lpolo pozivu.o - le s njimi orkelltralne pro<iukcije- izvodio, jerbo mu je za tiem srdce ginulo. Ali mu je to nujno i tegobno bilo, jer je worao svaki put to pe1:uhski kap­tol, to dotičnoga puko,·oikll. utlpismice moliti, da do­j)nste njegovim z\'anikom doći u Valpo\·o. Istina bo~. dOlvoli;;e mu to često, al se je ipak dogodilo, da ga i odbi~. To prinuka n:clega velmolu , te si ustroji vla­stiti kviot.et, l! \·ekJju, surlu , dva roga i gbsovir. r~to za toli osobitu sast4vbu giasbala nije imao niti mogAO Daba\' iti glasbotvora, to je morao siim ili nove glasbo­l\'ore sastavljati ili tudje za. to petcroglasje l)riredjj­,·ati. To mn zadR\·alo toliko pogla, ua je i zabot'\l\'io na lO, gdje je i da. je dakako lahora~io brinuti se za upravu imanja. Satno kadAto, da bude ikakve promjene . po~ietio bi s\'oje osječke i IJečuhske muziklllne prijllte­Ijtl, a modju timi bija.!;e i mjerllik Bernard, gradil&e osiečkoga dravIlkoga most:l j vrlo vj~t giasovira~ komu

·,

•

Br. 27. VIENAC 455

je Prandao najvolio. Barun Karlo uze tvrdovati vreme­nom, te ,bi znao pod noć dojuriti u Osiek, ondje gla­sovirajuc četveroručice svu noć s prijateljem prebora­viti, a u zoru opet vratit se u Valpovo, da sudjeluje pri vježbi svoga peteroglasja , u kom je on udarao u gla­sovir. Kašnje preselio se Bernard u Pečuh, a pošto je Karlov otac pobolievao, to nije mogao noćju ne biti kod kuće, već bi znao ranom zorom odjuriti u Pečuh, ondje koji sat prosvirati , a do podne opet dospjeti u Valpovo.

(Dalje sliedi.)

o k O nj u. Po njemačkom.

Kadno je Rikardo III. u bitci kod Boswortha vidio, da su ga žedjajuci za njegovom krvi neprijatelji zace­rali u smrtnu stisku, povikne sdvojnim glasom, što ga je grlo nosilo, da je. odjeknulo svim prostranim bojnim poljem: "Konja mi dajte! Carstvo za konja!" Dobro vidje bježeći kralj, da mu nema spasa do u noguh brze životinje, pa s toga ni ne bija~e prevelika ciena, sto ju za konja dava~e. No uzalud! Do mala okusi britki mač protivnikov, koji ga sa životom raz stavi. Ali što je sudba kralju odklonila, to je tisućim drugih naklonila! N e je­dnomu spasio je konj život, ne jednoga izveo je iz smr­tnih muka! Već s toga r~loga morali bismo konja pred­postaviti svim ostalim životinjam. No nije samo to, već mu i u svakom drugom pogledu moramo prvenstvo do­pitati. , Konju dade narav sve izobilje svojih darova, koje je samo životinjstvu pričuvati mogla. Ljepotu, jakost, brzinu, uztrajnost, srčanost ~ sve te vrline naći ćeš ti u konja. Ne ću s toga pogriešiti, uztvrdim li, da čovjek nikada bolje uradio nije, nego kad je uzjahao konja te ga učinio tiem svojim služnikollI , donekle prijateljem. Tako bo postade konj svesvjetskom životinjom.

Da ne bi bilo upovjestnici svieta toga stvora, težko bi si ga ikada llIišlju pravo nadoknaditi mogli. l dan danas ne broJena su plemena ljudska, kojih je život tiesno svezan sa životom konja. t',to no Aunllonij i Jor­nandes OllIIllIlih pnpoviedajll, da su naime ovi na svo· jih žilavih i l'unJsvih konjicih obavljali sve svagdanje poslove, pOimence kupovali i prodavali, jeli i pili, viećali l spavali, kanda da su im isti drugovi bili, to se isto može i dan danas reći o mnogih normandskih plemenih, koja se skiću stepami Azije i Amerike. Da ne bude ko­nja, nikada ne bi bilo znamenitog putovanja Aleksan­dra Velikoga, nikada ni još znamr.nitije seobe naroda! Konj bi podlogom osnutku svjetske države islamitske, po njem se diže kršćansko vitežtvo srednjeg vieka.

Jednom riečju, konj je omogućio sve omi silne po­krete, koji svietom do temelja uzdrmaše, te narode med sobom sbližiše. Bez konja ostali bi narodi mirni i gluhi,

kutrec svaki u se na svom mjestu, u svojih prVotnih grani­cah, te nikad onoga spoja, koji je seobom, pustolovinami i koloniiacijami zemlju sa zemljom spojio te najodalje. nije krajeve u slogu priveo.

Već u prastaro doba, iz kog se pojedine prikaze reć bi kao iz tame promaljaju, nalazimo konja uz čovjeka.

Premda ne znamo ime onoga smionika, koji je prvi ko­nja ukrotio, ipak nam pdpoviedaju mnogo priča, kako je bog obdario čovjeka znamenitim darom - konjem.

U prepirci Atene i Poseidona, čija da bude Eliada, zabode potonji u zemlju svoj trozub, - u znak najve­ćega uresa, kojim njegova desnica istu uresiti može, -te do mala izkoči iz nje konj, veselo hržući. Na llIunje­vitih krilaših natječu se Olimpijci po oblacih, od silnoga te ognjevitoga udara i trieska njihovih kopita drmaju se nebeske visine, a gorostas u norskoj Eddi skriva se od neprijatelja za uho i glavu svomu čilašu. Priča se da­pače, kakQ neumrli odgajaju i njeguju konje svojih ze­maljskih ljubimaca. Diorned si već unapried čestita vječnu slavu, kad bi mu pošlo za rukom odvesti kriomce Ene­jina konja, koga no dobi od otca bogova, gromovnika Diva, a i grčke kraljevne ne stide se, već se pal:e diče, kad mogu iz čekati konja, koji no im iznese živa i ne ozliedjena otea iz bojnoga pokolja. Ne čudimo se s toga ni najmanje, što su mal ne svi pjesnici počam od Hioba i Pin dara pa do danas izricali i izriču hvalospjeve ko­nju, koga opet i kipari i klesari na hiljade od mramora i mjeda izklesaše i ponapraviše !

U konja su snažna i čila prsa, iz kojih se diže za­vinut, grivom ovit vrat, na kom stoji ponosna glava s izrazitima očima i napetima ušima. Tiela je jaka i jedra, a svu tu gromadnu oblinu, sa koje se spu~ta pram ze­mlji sjajan. dug i obilat rep, koli krasno i lagano, a uza to ipak čvrsto i neuzkolebivo nose duge, vitke noge! A kako i ne, kad mu je rožnato kopito otvrdnulo pod udarci tucelja i kladivca. Ne strpljiyo pilji on u zemlju; oko mu blisiče, nozdrve se puše, a silovito hrzllnje pro­dire zrakom.

Već snažan glas, ako ništa drugo, uzvisuje konja nad sve životinje. Germani i Istočnjaci držahu glas ko­nja proročan~tvom budućnosti, a i mi moramo nehotice priznati, da ne poznajemo na zemlji stvora, izuzam kra­lja životinjstva - lava, iz čijih bi se prsiu orio sna­žniji i veličanstveniji glas, nego što je hrzanje konjsko. Pravo s toga veli i sam veliki Schakespeare: - brzanje konja pričinja mi se zapoviedju silnika kralja: Hrzanje mu odpočne mirnim uzviškom, netom se ojača, te sve silnije i silnije razlieže iz akustičnih dubina grla, dok se ne svrši dubokim, sve uzdrmavajućim glasom. I jahaču je neobično pri duši, kad mu takav glas uzdrma sve tjelesne živce, te prodre silnom odjekom do u sa~o srdce. Pa ipak ti se pričinja sva ta. divlja konjska hržllJa i njiska ugodnim, mehkim glaskom, kojim odvraća gos.po­daru zahvalnost za svu njegu i mar; dočim opet ne Ima

ZABAVI I POUCI. (fiD-

U Zagrebu 8, srpnja 1876.

g.28. hl ... i ...... e lubote na dva arka.. - Godauj. olena 6 for.; poitom i doma61m D kui!o 7 -f~~: . RokopiJi le ne vraQjo.

Kneginja. .. to žamore kneževi drugda tisi dvori?

111'/1 ... «>1_ vr'r:!III!;~ Okno svako u noć gle poput sunca gori. , rr~ii.~~ Ali jače goli još srdce starcu knezu -

Danas mu se prohćelo sklopit bračnu svezu.

,U dvorani mramornoj zlatni stol se duži, Množ svatova kićenih veselo ga kruži; A u Castnom pročelju blažen sjedi kneže, Uza nj mlada kneginja : poput ruže svježe. Pram je njegov srebrni - njezin je od zlata, Lica njegva nojca se - njena zora hvata. Čudan li se čini spoj: .nojce s krasnom zorom -Al je miena zamamna kolibe sa dvorom!

Buče svietli svatovi. .. zlatne kupe zvone . . . Knez u sladkoj razbludi s misli svakom tone. Nježno šapće kneginji - al ga slabo sluša -Pred oltarom njezina jošte drkće duša: Ko da čuje turobne rieči popa mlada: "Jesi l' komu djevice vjeru dala kada?" Sklonula je glavicu - pa sve više trne, Suze joj su smutile netom oči crne. Knez ih motri, kako joj rose lica cvieće; Ali jadan - pomisli: to su znaci sreće.

Buče svietli svatovi. .. zlatne 'kupe zvone . . . Čemu suze kneginji? što l' odSju one?

POMred luga jezerce stajalo je tiho, A na valih lagahni čunak se je njiho:

Mladac u Djem grlio djevojčicu milu Kano dašak majčice čedo joj na krilu. Ona mu se svečano dragom vjerom klela -Al je vjeru skršila: mir mu duši smela. Sad je ona kneginjom .... a on·t bog bi znao! Nije l' krvnu osvetu davno zasnovao.

Tiš!l sbore svatovi ... tiše 'kupe ZVODe ... Netom sve zaniemilo - dvor il. sanku tone. Sladko sanja starac knez, da si ženu grli -Ali ona Jiudom izpod dvora hrli ... Hrli pdput zvjezdice hladnom nojce tamom, Ljubko joj se zlaćenim vjetric igra pramom. Hrli ~ pa nf·ne pazi kud si nožke meće: Da l' na cvieta.k ili trn - samo dalje kreće Gdje sred luga jezerce stajalo je tihO, Gdje je čunak lagahni dvoje dragih njiho ...

Sad je evo sustala pustome na žalu, Pust je čunak spazila mrtvoin tu na valu. Ručicom je segnula, da ga bliže vine -Al je nešto sievnulo licem površine. Ona je protrnula - nestalo joj daha -Jer u crnoj mantiji njega vidje plaha. .Jesi l' komu, kneginjo, vjeru dala kada?" .Prosti!" vraća drhtavo - pa mu na grud pada. Ne, ne, na dno jezercu: ko na meko lože l nad zlatnom glavicom valovi se slože.

Knllz se davno ,prenuo - za njom hrli .. . hr~ ... Ali ona sni pa sni - dragog da si grli!

61. ANJQl<l •

. Digitized by Google

......

- -- - -

V ... u ." Br. 25. ~ _________ ~_ ================~l~~~V ==================~=====-=-

Ana Vusiljevua pade u Il!lslonjač, 'Nikola Artemje- sramnosti. Ne htjedoh vas prije vremena ucviliti , bila bih vam i tako za nekolj.ko dana sve očitovala , jer ću vić trgne uo.b-ag dva koraka.

_ Udala za toga poderanca, Crnogol'ea! Kći ple- iza nedjelje otići ~ Inužem odovud. xni«'a Nikole Slabom pošla za. bezimenu sKitalicu. Bez - Qtići elete, kako to? roditeljskoga blagoslova'/ A ti misliš, da tlu to dopu- - U njegovu domovinu, u BObtarsku, stiti da ne Ću tužiti '/ Da ću t.i dozvoliti, da ću ti . . - Medju Turl!;e! kriknu Ana. Vasi1jevna one-

I j' t medju ka sviesti se, U samostan s tobom, il ~ n lm u za VOI', . -

h'enike! Ana Vnsj1jevDa, recite joj namah, dil. ju Iiša- Helena skoči k ~ajci, . . . lt bh"t' . - ldi od tale, VIlmu NIkola Al'temlevlć i popadne va e .'" me. _ .,

• _ Nikoltt Artemje.viću! Z!li Boga! zajeca Ana Va- kćer zn rnku. Odtale, ti nevrednice , , . T U tom trenutku otvore se vrata spavace sobe, I

SI .levna. A gdje, kako se jeto dogodilo, tko vas je vjen- I pOllloli se blieda glava s plamtećima očima, to je bio čno'! :Bože moj! Što će Teći moji znanci, što će reći ŠUbin. cio svie\ 'l A tj bezsra.oma licumjerko , ti si mogla još poslije takova djela živiti II otčinskoj kući! Zar te nije bilo strnh !.ložje ruke?

- Otče, progovori Helena (sva je drhtala, nu ipak glas bij~e joj čvrst), slobodno vam je rudi ti sa mnom, što boćete, nu nepravo krivite me H 1iĆU1iJjerstY;a i bez-

Nikola Arwmjeviću! povika silno. Došla je Au­gustint~ Kristijanovna i zove vas k_ sebi.

Nikola Artemjević bitra okrene se, zugrozi Šuhinu prstom i naglo ode iz sobe.

Helena pade majci pred noge i obubvati joj koljen8. (Dalje sliecli,)

P OUKA. Karlo barun Prandau, glasbenik:.

~JpiSID r[, t. KO(b,

(Da.lje,)

POlItija ~ Illrti baruuova ot-ea JOSil)R l181.G.) -dopade Karlu MUloljac, II bratu mu Gustavu Valpovo, Nije bilo druge, već da Ku\'lo ('reseli u M.ihol.jac i da S~ pobIine 1.11 UPI'/WU svoga ima.njn. "Neko vriame llJ'ibvaeao se svoj­ski i bješe uveo red u svoje .gospodarstvoj ali dugo ne uztrajll, jer mu se Dijr dalo življeti bez slasba i glu.­~benikn, a tieh je II Miholjcu bilo .io ~ manje, nego li u Valpovu. Orllu{,j dakle preseliti se i~ Miholjca u koji gnui, gdje ima glaslllmiku. Dugo pl'olllišl.j(lo, bi li u Osiek ili Peeuh ; napokon live misli uo. jednu smislio te :;' preselio II Pečuh, jer mu .il' odanle bliže bilo u Miholjac, ne~o li iz O:;ieka, jerho lJIU je ondje najglav­niji prijatelj boravio i jerbo ja \I Pečuhu bilo više gla. sbenib vje~tl1ka Zlt vece 1)l'odukcije. nego li u Ol$ieku.

Štet.a, Mo si barun Karlo nije izabrao Osiek za svoje noravište, je!' bi tadlIj tomu. na§emu gradu mnoga korist, II osobito U1njelno~ti liep napredak bio' u (lio pri­)>110. I ~bilja Pečuh imaO na čem hvaliti n~šemu boga­tomu umjetniku: 7.8. malo Pečujcem omilila glasba i po­čeli nastojati, da im djeca nauče tn um.jetnost. U Pe­čuhu bilo do duŠe "Više glasbenika uamještenih pri pl'­vostolnoj cr~vi, ali ondje niesu mnogo marili ZI1 glasbu, dok ne (iodJe barun Prandau_ U njegovu dvorn stvori se čitava glasbena akademija, po cio dan ondje gudila, sviralo, trubilo i glasoviralo. Izmedju odlii:nijih pečuj­skih glasbenika, koji su mu pomagali, imenujemo dvor­skoga savjetnika l1ossa., koji je nMemu umjetniku pri

četverogudju vrlo mnogo vciedio, za tiem gospodu Ber­narda" Pichiera i Ljckla. BarUD Karlo sudjelo\,lk~ II svom dvoru i u drugih privatnih krugovih, dapače i Da javnih Inod ukcijah, izvodeći često koji s o I o. To osobito fiujf\Se .za vn Iju družtvu petujskib koralista u korist uuovic{l im i sil'otčadi . U Pe~uhu bija~e Prandall vrlo marljiv i slUItavi mnoge glasbot'{ore; to osbi\jne.; to veo sele poput Beethovena i drugih velikana, Mnoge vili­cere i 'dl'uge plesove stvori Peč\ljcem, ali omilje~e ne -amo pečujskomu knsiuu, vec i priestolnici, te ·bečki ti­stavi \Izf:še na svn usta hvaliti Prandauove VleS/lĐ gl~­sbotvore, kao ~to su onda hvalili StUllO Lannerove, go­voreći, da je -velika šteta, što u plesne komade upl~e toliko liepib i plemenitih napieva, da im se danas di­viš, 11 da im sjutra već ne ima traga. Bilo to sv~~ jako Č8.stno po Pn\lldaua, ali se meni vrlo smie~Do čilll ; jer ako je i istina, dn vrlo brzo zaboravimo plesne gla­sbotvOi'e kao što zabOravljamo i uvodne novinske članke, to se jp~ dojimlju življom svojom omjerom i svjerunI melOdijroni svakoga sl'dea, te jate, nego li ikoja druga VI' t gJnsbe. Malo tko ra.zumie ODU bl,nkoumnu pjesnika velilmna:

Osbiljan život je cieli, Umjetnost tek nas ve8eli!

Nemojte zamjeriti, što zastranjujem. Ali pam.etu~ tovjeka, koji je n&vikao sl\m. misliti i sve prije izPlta~, nego li pvvjeruje starim bajkam, mora se na 1&0 dati, kad vidi, gdje roditelji i učitelji glasbe ne imaju pr~?g~ . posla, već da odstrane svaki veseliji glasbotvor, kOJ~ bl mogao srdce razigrati i glavu razvedriti, pa da im ?Jeci. i odraslija mlade~, učeć se glasbavati, samo da SI za-

Digitized by Google

&. m~ 67 ==================================~~~============================== 4

To novo glasbalo imalo 21/9 oktave a prozvaše ga fisharmonikom, barun ga Prandau upotrebljavao za pra­tJiju pjevanja.i izvodeći tercete fisharmonikom, violom i kitarom, koja nam se sastavba čudnom čini. Po~to je glas te fishal'l)lonike preslab bio za pratnju mužkih grla, i po~to joj je i obseg premalen bio, to je naš barun na­valio na glasbalara, neka mu Bvakojako veće takovo gla­sbalo sagradi, lt da će mu dangubu i trud naplatiti. Ba­run Prandau nacrta sam osnovu i uze rukovoditi gra­dnju, boraveći po ciele dane u glasbalarovoj radionici. Pošto tako sgotoviše novu fisharmoniku, reče Haeckl ba­runu, da ne će ništa više popravljati na tom izumu, te da je toliko novih fisharmonika na.ručeno, da će čitavu

tvornicu morati upriličiti a k jednu okaniti se svih no­vih izuma. Naprema današnjoj fisharmonici bilo je ono glasbalo, da tako reknemo, u prvom zametu, al je ipak bilo puna glasa i ob sizalo je 61/9 oktava, kao i tadašnji glasovir. Barun Prandau nije mario za prpošno st glasba­larevu znajući, da mu ne će biti teiko pobrinut se i ZI!.

nove nuždne popravke. S toga se uze uvještbavati u uda­ranje na novom glas balu, uze izvoditi na njem stare glasbotvore u privatnih krugovih i udešavati druge te sastavljati nove. Izmedju glasbotvora, što ih je onda (1828-1830.) napisao,' imademo samo dva, što ih je izdao Diabelli u Beču, poimence: Fantasie de l' opera .Der Freischlitz" pour Phisharmonique et Piano, i Se­renade pour Pianoforte et Phisharmonique, a u rukopisu znamo za jedan Trio posto rale za fisharmoniku violu i glasovir (što no je svojinom ravnatelja osiečkoS'a siroti­šta g. Ivana N. Hummela).

Majstorsko udaranje našega umjetnika i nada, da će fisharmonika doživ!jeti liepu budućnost osokoliše vje­štaka C. Gjuru LickIlI. (sina već spomenutomu Ivanu Licklu) u toliko, da se je posvetio tomu gla.sbalu. I sbilja izvojeva Lick! fisharmonici prevrstuim svojim uda­ranjem i svojimi instruktivnimi kompozicijami obćenito priznavanje, a barun Karlo doživlje radost, da je mogao Lickla smatrati svojim vrieduim nasljednikom.

(Dalje sliedi,)

o ko nj u. Po njematkollJ.

(Dalje.)

Osim tih liepih svojstva, kojimi ga je narav obda­rila, naći ćeš u konja osobito pamćenje, značajnost, po-­stojanost; silu T uztrajno1it,koWdiiševne 'darove 'ii'liđješ­.u malo vrsti stvorova. Već iz mirnoga ali ipak ple­menitoga i dostojanstvenoga obličja njegova proviruju traci vrle bistrine uma, a i još vrlije uvidjavnosti duha. Lava.ter veli; - zar ne vidiš na čelu konja duge mr­ske, prvoga simboličnoga znaka čovjeka, koji mnogo raz­mišljava! Iz svakoga pogleda, iz svakoga kreta uha, nozdrva ka.o i polaganih prievoja nabora 'na čelu, upe-

znaje§ na prvi mah veliku' brigu i mar, kojim nastoji vec unapried dokučiti misao zapovjednika svoga. Svaki njegov mig, svaki kret, rieč i glas razabire i shvaća po-­mno, podlazuć se bezuvjetno volji gospodara, jer nviek hoće, da nešto nova nauči. Pa i čemu već nije rabio ljudem konj od davnina, a čemu još i dan danas ne rabi! Što li sve ne rade s njim jahači, što li op~t umjetnici trčuc, jašuć i skačuć. On ti označuje nogom sate, od­vraća upite, skače kroz papirnate zaslone i zidove, pri­činja se bolestnim ; sad glavu obori nice, sad se spruži

. te opet prikunji, do mala se sgrči i u klupko smota, po zemlji kotrlja te na jednoč otegue, reć bi, nikaJ ga više! Na njem se razvagani posve udobno veliki brkaj­lija te brunda flegmatično svoju tragično-komičnu ariju, dočim mu drugi noge križaju i simo tamo prevrću, dok mu treći prste u -osjetljiva uha turaju, - pa uza sve to, cigla je rieč gospodareva dovoljna i eno ga već na no-­guh, pripravna daljnoj nauci ili produkciji. Konj pozna svaki i najzabitniji puteljak, te kojim je jednoč prošao; ne ce ga zaboravit ni u Ilajtamnijoj noći. Nadkriljuje tim i sama čovjeka. Koliko se puta sbilo, da je konj dove­zao kući· pijana kočijaša s pospanim gospodarom, ma da mu puta niko pokazivao nije. A tko se nije ne jednoč nasmijao od srdca., videć kako se konj zahvalno sjeća

kuCe ili gostione, pred kojom mu se dalo zobati, te kako već s daleka k njoj skreče, kanda hoće opomenuti za­boravna gospodara (!

Poslušnost i odanost rese konja te ga odlikuju nad svimi životinjami. Bilo u šali, igri ili sbilji, konj je svomu

I gospodaru pokoran i to' još na toliko, da bih se usudio reći, da on svoju dužnost razpoznaje, te ju s togu i slied.i. Kada već Beduin konja svoga svakojakimi umjetnostmi do mile volje izmuči, te kada ga se za dosta natjera po liticah, strminah i pustoši, po najvećem prahu i sunča· nom žaru, da i sam onemogne , baci mu uzde preko vrata, a konj sliedi gospodara uzastopce vierno kao pas i blago poput jagnjeta. Ne čini toga od puka podložni­čkoga straha, već voljom i odanošću viernoga pomoćnika donekle pratioca. Pravo su s toga imali Pižani, kad no napisaše na svih svojih jahačih: .Dominum generose recusat," to će reći: - ponosno se protivi gospodaru - silniku! Konj iziskuje od svakoga, da mu se dORto­janstvo prizna a čast pazi, jer doistu ne će§ naći životi­nje, koja bi do svoga ponosa toliko držala koliko konj· Dokazom je tomu, što je i Bvaki nas bezdvojbice u tr­kališ,tu opazio, da ~onj nemilo ugrize takmaca u utr­lliviuijU; 'T(ad'g"h"ovaj ·možda.Ts1uMjno prestigne. A koli je ponosan, kad se baši po svietlih prostiračih izvezenih raznimi nakiti! Ne manje ga je !iepo vidjeti, kako se diči klepetom ~onca.,· koje mu gospodar o vrat objesi, te koje drma reć bi čovječjom taktikom. Na koliko mu je milina i ljubkost ugodna, na toliko mu je sve drža­nje puka koketerija. Rimski pjesnik veli - velikodušan je, bio pobjednik ili pobjedjenik. ..

ZABAVI I POUCI.

U Zagrebu 15. srpnja 1876.

I Br. 29. lalul....u. labote DA .ba arb. GođJb,ja ct .... for.; pOUom i dolDA6lm II hh 7 ' (or. llukopil:l II DI ""~Q. God. vm. I

b Ilijina oporuka.

(Dalje.)

!{b A VI. ~. ." ećje trava rasla nad poštenimi kostmi starca ~ Vida. Vriedna ta duša uminu u drugi sviet, '#.\-:0-~ smiešeći se sreći svoje djece - Ilije i Jagice. ~:r - Djeco moja! reče dan prije smrti, sj e-)@ deć na postelji, znam, blizu mi je kraj. Da,

da, ovo moje staro srdce sve lDanje i manje kuca. ~ta · t!ete? Čovjek je kao i ura. Dok je nova, vrte se kotači, da je veselje, ali kad se kotači oglodju, kad se zubi na njih iztroše, stane ura, pa toga urara ne 'ima na svietu koj bi ju umio poprl!ovit. Nu, hvala budi svetoj trojici, ja sam se pošteno naživio toga života, i bot ja će milost dati, te t!u i ja nači u raju svoj zakutak, da s gora, s onoga svieta vašu srecu gledati mogu. Živio sam nekoliko go­dina medju vama sretno i Yeselo, i ako mi je sada umrieti, ne imll.ID se na gospodina boga potužiti radi kakove nesreće, ja mu dapače hvalim od sve duše, da mi posla tebe, moj dragi Ilija, da si mi kuću podigo. Još koj dan, pa eto će biti baš šesta godina, što smo se prvi put vidjeli na onoj klupi pred mojom kućom u Ilici. Ja sam te, boga mi, držao za kakovu skitaliCII, al se moja luda pamet, hvala bogu, ljuto prevarila, jer si zlata niedlln. Samo nešta mi je žao. Vi živite zajedno, tebi Ilija ima nešta više od triedset godina, a J~icaje mlada i još ne imate djece; tu radost bar da sam doživio. Nu bog je tako htio, i slava njemu. A molim te, Jagice, samo za jedno. Poštuj ovoga vriednoga čovjeka. On će ti biti odsad otac i majka. U njega se uzdaj, po njego­voj volji radi;' jer mu je volja dobra, pa al(O mu je lice kad kad mračno, to su ti brige za tebe i za kuću, brige, za koje kratka ženska pamet ne zna. A tebi, dragi Ilija, ne ću dalje ni govorit. Znam kakov si i da će Jagica uz tebe sretna biti."

Tako govoraše Vid, a za tri dana ponesoše ga na groblje i sto i sto gradjanskih ruku jagmilo se, da na njegovu mrtvačku škrinju bace blagoslovljenu grudicu. Iliji pako pucalo je srdce, jer premda je imao uz sebe mladu ženu, bijaše mu nekako pusto, kad mu je srdce bilo prikovano uz starca Vida. Nu to su sve preIdanj­ske priče, jer je na grobu staroga Vida vet! rasla trava.

Ilija bude uglednim čovjekom, pravim gradjaninom. Pameti bijaše bistre, revan preko reda, poštenjak na glasu, a izim toga čovjek vrlo bogat, i ne znam jesu !i

. varoška gospoda koga više štovala, nego gospodara Iliju. Zaboravilo se dapače, da nije Zagrebčanin, za ono doba veliko čudo, za to 'je postao Jlija gradskim assessorom i crkvenim otcem. Najviše ie pako gradjanstvu godilo, da je bio svakomu prijazan, da niesi na njem ni traga oholije vidio. To je doduše \iepo, al je i vrlo riedko, jer ftzlo i naopako kati od opanka postane škornja", govorahu naši starci, a to je rieč vele istinita, jer ne ima običuo oholijeg čovjeka od pofarbanog seljaka, koj je milošću božjom ili vrnžjom steko koj grošić .

Tri četiri li godine po smrtiVidovoj pade Babikiua stara drvenjara od sjekire, jer se je krov toliko nahe­rio bio, da se je stanovnikom svaki dan mogao srušiti na gla vu, pa je Pilo skrajnje vlieme podignuti novu kuću od temelja. Za Vidova života nije dakako Ilija ništa o tom spomenuti htio, jer s tarci. misle, da će namah umrieti, kad stanu novu kuću graditi, zato se je kako tako kr­parilo. Nu sada nije bilo zapreke, a sad se je bome i gradilo ljudski, ne od hrastovine već !iepa kuča na je­dan pod od pečene zemlje i kamena. Milo bijaše tu kuću gledati. RlIZi zemlje prostran dućan na svodove, a za dućanom sobica, gdje je gospodar Ilija račune slagao. Nad dutanskim stol0l!l visijaše drvena zmija, a o njo

Digitized by Google

VIENAe Br. 29.

, gomoljcih·. Pl. stao je ozbiljno o toj zadaći razmišljati, pitat za ovo i.. ono, gdje mu karakter nije posve jasan bio, pa je obie uloge izvrstno prikazao. Drugi put do­dje opet očajan k meni, pa reče: .Eto svi si već iza­braše za prijam nove, komade, a ja ne imam ništa; molim vas, recite gospodine, šta da si izaberem". Sjetih se englezke šale "The Padlock" (Lokot), u kojoj sam bio vidio glasovitog afrikanskog glumca Ire AJdridge-a. Naručih taj komad za~ Plemenčića. Stvarca je neznatna al crnac Mungo je vještački karakterisan. Ph~menčić pro­čita komad i prihvati ga s velikim veseljem. BrŽe bolje potraži nekog u Zagrebu boravećeg mornara, koj mu je morao točno zabilježit englezki izgovor i točno opisat karakteristiku crnca i sbilja Plemenčićev Mungo bijaše izvrstna, dobro promišljena slika. Plemenčić bijaše ćudi veoma strastvene, lako upaljive, ,al van reda dobra srdca. Nejedan put znala je buknut kod pokusa čitava revo­lucija i Plemenčić stavio je s mjesta "kabinetno pita­nje." Kad se je tako razplamtio bio, bilo je najbolje reći: "Gospodine, danas ne govorim s vami, dodjite sutra k meni l" I PI. dodje posve miran i tih te reče epigralI!atički: "Oprostite!' Zmam, ludorija je bila; moja Juda pamet! Oprostite, molim vas, gospodine!" Jedna od glavnih uloga bijaše mu .Mažičižma" u "veselih dja­cih·, u toj ulozi donosi ga i naš list.

Zadnji put vidjeh Plemenčića u • Lionskom ulaku" prikazivao je krčmarskog dječaka. Gdje je bio taj vra­goljasti Plemenčić, u kom je nekad sve vrilo i kipilo? Oči. upale, stas sgul'en, mišice trome, grlo promu­klo - nu gotova smrt - a uz to lakrdijaški, smieh, da te je boljelo srdce; a sada neima naše kazalište komika, jer ne ima Plemenčiča , jer je Plemenčić bio jedini komik na slavenskom jugu.

Karlo barun Prandau, glasbenik. • Xapisao Fr. i. Koch.

(Dalje.)

A. Š.

Koliko &e, tiče spomenutih popravaka, što ihje naš umjetnik imao na umu, znamo posve dobro da je on . , taj posao povjerio Jakovu Deutschmannu, 'bečkomu gra-ditelju glasovira. Ovaj mu se odazva draga srdca obe­ćavši, da će svim nj,egovim zahtjevom zadovoljiti. Deutsch­mann prihvati se vrlo marljivo povjerena mu posla te iza mnogih pokusa dade on fisharmonici posve drugi o.hlik i upriliči joj nutrinu posve druga.čije, po kojoj s u ~l~ke. lakše udarale a i po kojoj je glas puno zvonkiji IzilazIO. Kaže se samo sobom, da je barun Prandau go­spodski platio.

Pošto je izumljaj fishal'monike toliko uspio, latiše se i drugi graditelji glasovira gradnje. novoga glasbala poimence bečki tvorničari Petar Fitz i Lorenz', Mliller ~ Bremenu, Lockman u Deliću, Bu.scbmam u Hamburgu.

Fitz sasastavi fisharmoniku sa tri mieha, te ju prozva Aeolodiconom, a napokon Harmonijom.

Kud one dvie Haekelove fisharmonike dopadoše, kud li ona, što ju je Deutschmann sagradio, niesam mogao. doznati. U Valpovu ima samo jedan Deutschmanov gla­sovir, u .kom je upriličena i fisharmonika, a bijaše svo­jinom Karlovom. Ja sam na tom glasbalu udarao, a tako je ustrojen, da se može il glasovirati ili na harmoniju orguljati, iIi pak k j e d n u jedno i drugo izvoditi. Jedan Fitzov harmonij iz ostavštine našega umjetnika, vrlo zvonka glasa, poklonio je barun Gustav PrandlJ.u ravna­telju Humelu, koji je za napredak glasbe. u Osieku vrlo zaslužan.

Po tom. dakle, što dosle pripovidjesmo, ide slava izumljaja fisharmonike lih našu hrvatsku domovinu; jer je naš zemljt1k prvi ideju takova glasbala zamislio, jerbo 'je on oko usavršbe toga glasbala sam nastojao, jerbo je on realizaciji te ideje mnoge i mnoge tisuće' žrtvovao. Da nije bilo toga novca iz naše domovine, bome bi i na izumljaj fisharmonike dugo imali čekati.

Što njemačka leksika ne spominju Karla Prandaua, nf malo se ne· čudimo, jer je južne Slovjene vazda ~reĆa zapadala, da su nas takovimi nevježami predočavali, koji nikada i nikakovu napredku ne pripomogoše, već koji :i\arnO gledajuć u njemačka čudesa prodavahu zijake, i tupim varvarstvom ruglu služiahu. Ali dol! će sunce i pred naša vrata, doć će hora, te će sviet pravednije o nas suditi, nego li je sudio, već lj:nglezi i Francezi tre­znijim okom gledaju na na uaš krasan ibistrouman na-

. rod, dapače i njemački i talijanski neki pravednici oka­njuju se zlovolje i oholosti te mi se čine napokon spre­m n~ priznati ono, što tu priznaju pred Bogom i syietom zavl'edjuje.

G. 1828. obadje barun Karlo sa svojom 'gospodjom Česku i Sasku. DeSiv se u Pragu posieti i strahovski

I samostan, gdje je znao da imadu vele Hep e orgulje. Ne . kaza, tko je, već zamoli staroga jednookoga orgn1jaša,

neka mu dozvoli popodne malo zaorguljati. Orguljaš bio spreman i roči baruna u 3 sata popodne. N.aš umjetnik dodje, kako je svagdje o b i k a o, točno uprav kad je sa­mosta,nski dobnjak počeo odbijati treću popodne. Najprije pozorno razgledao orgl,lJje, II onda stao orguljati. Tuj sc zapanji starac orguljaš čujuć, koli vješto ne poznani umjetnik sastavlja registre, te će ga čudan zapitli.ti: .Pri kojoj ste prvostolnici orguljašem, gospodine kolego?" "Pri nijednoj, moj dragoviĆU, ja sam samo dobrovoljac, te samo malo kada OJ'guljaru pri službi božjoj". Začu­dio se starac još većma. misleći: kako može toli vješt biti orguljanju a da nije prvostolni orguljaš. Ne reče mu naš velikaš, da ima doma sam svoje orgulje, ali da sta­rac može bar nagadjati to velikaštvo, tutnu mIl pri od­lazku napoleonski cekin u ruku - a starac se gotovo obeznanio, sjećajuć se valjda, kako ga je nazvao gospo­dinom k~legom) te klanjajući se do crne zemlje' zasvje-

Br. 29. VlBUC 481

dočavaše veliko štovanje čudnomu umjetniku a klanja­njem zaklanjaše veliku svoj n nepriliku. .

I u Draždjanih izorguljao si naš velikaš mnoge hvale i pohvalna spominjanja; osobito po§to čuše, daje odanle odkud i Trenkovi panduri:

Kad se je barun Karlo 's toga puta vratio u Beč, obadje svoje glasbalare, da vidi kako im napreduju po­slovi i hoće li im za rukom poći u§avršbe, §to ih on želj~e. Ali pošto vilije, da ti pokusi ne napreduju, da-

jer Prandaui niesu navikli tvtdovati i zamierati velikim računom. Ali ovaj put žacnu talijanska bezobraznost na­!lega velikaša toliko, daje sjednuvši sa svojom gospodjom u svoj hintov zapovjedio kočešu: Domal Vrativ se tako u Beč puno prije, nego je bio nakanio, ' naidje na još ne­ugodniju neuad.icu u svom dvoru, jer mu objestna služin­čad bijaše zaokup~a sve prostorije njegova stana uzevši tuj baniti se i gospodska veselja udešavati.

Barun 'Prandau nije se mnogo osvrtao na jedno ni

JOSil' PleJlll'lIčić.

pače da se glasbalar žapa njegove prisutnosti, odluči I nekoliko mjeseci preživljeti u Italiji i čim nastade pro­ljeće, zaputi na svojih konjih put MIjetačke. Dakako da je s njim na put krenula i mila mu gospodja, koja mu bijaše, kako Halevy veli, nduša njegove umjetničke duše, oktava temeljnog mu glasa i prvo grlo njegovoj parti­turi". Ali i ne dodjoše dalje od MJjetačke. Neki ih go­stioničar bezobraznim računom Ijnto namadjario i uvrie­dio - a moralo je biti uz Ip"dan račun i surova nači!la,

ua drugo, njemu samo bijaše 'do toga, da je imao rad šta ne putovati, već sjediti za svojim stolom i pisati kajde, a sve ostalo vrieme proboraviti udarajući u ha.r~ monij. Malo će tko pojmiti, kako bi komu moglo !JIll

draže pisati kajde, nego li putovati po Italiji, II ja ipa~ za gdjekoga znadem, komu je taj posao miliji, nego II ikakov put. . ..

Prvo poveće djelo, što ga je naš umjetnik poslije g. 1830. napisao, bija§e opera: La dame blanche od

60

Digitized by Google .

482 vmuc

Boieldie1l8, koja je u ono doba bečkoj publici najvećma u volji bils. Tu je operu Prandau sam svojom rukom od početka do svršetka za harmonij prepisao a ruko­pisa toga eno u Osieku II spomenutoga gosp. Hummela.

Medju bolje sastavke Prandau ove spada njegov" Tan­tum ergo" za 4 grla i orgulje, ili za dvoje gusle, violu, frulu, dvie pištaike, surlu, 2 roga, violoncel i kontrabas (opus 20.) U Beču kod Diabella. Taj je Tantum ergo vrlo uzvišenim stilom pisan, nema u njem nikakvih sta­rinskih cifrarija, ali s toga i uznosi te i sbilja medi, da kao što je dosle u mnogih crkvah Austrije i Ugar-

.. ske a osobito u Osieku i Va.lpovu omilio i drugud po našoj domovini II običaj udje već s toga, što je djelo našega zemljaka. •

Kad je god. 1835. umro car Franjo 1., sastavi \laš zemljak fantaziju tužaljku za fishal'moniku, koju je Dia­belli kašnje već više puta izdao. Shvativ onaj tren, kad je veliko zvono na svetom Stjepanu oglasilo smrt carevu najbolja je to stvorba baruna Prandaua te ne samo da se je II glasbeničkih krugovih svakoga srdca kosnula, već je i na carskom dvoru pobudila senzaciju, te Pran­daubude pozvan, ne bi li svoj glasbotvor s9.m izvodio pred cielim carskim dvorom. Ali pošto se je Prandau već neko vrieme uklanjao svakoj javnoj produkciji, to se je dakako najponi2;nijim načinom izpričao i za pre­višnju milost zahvalio a tom sgodom majci se tužio, da pored sve te časti i pored svega vanjskoga uzhita malo tko u visokih krugovih pravo mari za umjetnost i da je njemu namienjena čast valjda išla baruna a ne umjet­nika, a po njegovu sudu vriedi čovjek samo ono­liko, koliko je za obće dobro privriedio.

G. 1838. snadje baruna Karla velika domaća ne­sreća. Umrie mu premila supruga, koja mu je uz au­gjeosku dobrotu u svih sgodah i nesgoda života vierno

. -drugovala a osobito Karlovu umjetničkomu nastojanju II prilog radila. Sav svoj ostali viek tugovao je za njom, a od svieta se posve otudjio, nika1a više nije putovao, nije se dapače više vraćao ni u istu domovinu, već je­dva kad uhvati sgodu penjat se po gorah oko Beča, a ljetovaše svake godine u Karlsburgu u svojoj vili usred .krasna joj vrta. I onih se većih produkcija okani, što no su drugda u njegovu dvoru u običaju bile, te si je samo udesio svoj domaći tercet. Za tu domaću glasbu priredio si je silu božju glasbotvora različitih umjetnič­kih velikana. Uz veliku ~trpljivost i prera do pisaše kajde. Rano ustajaše i rano zajutrovaše a namah za tiem stao bi pisati kajde. Nije mn ni malo težko bilo tri četiri put~ is~u stvar prepisivati, dapače svjetovao je mlade umJetmke, neka to često čine, jer tako radeći naidješ na mnogu pogrešku, koje na prvi mah i ne opaziš. Stoga i bijahu njegvi glasbotvori, štono rieč, gladki i korektni a njegvi rukopisi čisti i razgovietni. '

Tako življaše barun Prandau na tihoj r:lamoči dok ne dodje g. 18408. uzniev~a svaku živu dušu i razi~av1!a

svačije srdce, te tako i Prandau pomisli na svoju do­movinu. Dozva si opet na nm neke narodne melodije, što' ih je čuo po Slavoniji te sastavi hrvatsku korai'nicu i po­sveti ju svojemu glavnomu prijatelju banu Jelačiću. Taj jednostavni gla.sbotvor znamenit je s toga u našoj na­rodnoj glasbi, što Sll u njem prvi put u porabu došli narodni napjevi. Barun Karlo pokaza tiem glasbotvo· rom put, kojim naša narodna glasba u prvi mah udariti ima, da se dosine pravoga slovjenskoga načina i začina. Da je taj naš velikaš kojom srećom u Zagrebu stolov9h te B Lisinskim i LivadiĆ6m u doticaj došao, da je prou­čio sve ono Gavanovo bogatstvo naše glasbe, što je II narodnih pjesmah sačuvano i što sam ga ja u svojih sbirkah pobilježio, ne ima sumnje, da bi slovjenskim gla­sbotvorcem izišao na glas, ne što bi u njem zameta bil& onoj divoti narodne melodije. već što je u njega bio oso­bit dar oponašanja, te bi s toga svakojako bio mOgll& skladati narodne glasbotvore. Oponašati nije do duše ono isto, što je izvorno pisati, ali u doba Karlova umje­tnikovanja bilo bi nam najviše koristilo, da je tko sam& oponašao narodne napjeve ma da nam gradjansko obćin­stvo samo privikne oRobitosti tieh napjeva.

Na kaj danci te koračnice ima podpuni naslov Jela­čića bana i na kraju uz najdublje štovanje i ime posve­tnikovo. Sve austrijske, dapače i sve inozemske svirke svirahu tu koračnicu, te barun Karlo uredi ju s toga i za glasovir, a nakladnik Diabelli malo je kojim drugim izdanjem te ruke toliko dobio, koliko izdanjem tako zva­noga J e lači ć-marša.

Baš mi je tuj napomenuti, da je barun Karlo Pran­dau bio velikim prijateljem Slovjena i najodličnijim do­moljubom. Preuzviš~ni g. biskup Štrosmajer, koji je če­sto boravio u barunovoj kući lL Beču, ovlastio me je, da to uztvrdim na njegovo ime .

Ali ne samo s toga, što je Karlo Prandau bio hr­vatski domoljub, i što je tu koračnicu poglavitomu re­prezentantu hrvatskoga domoljubja posvetio - medi nam najviše taj glasbotvor , već nam vriedi ponajviše s toga, što je htio pogoditi i što je pogodio narodnu žicu, a sa toga našega glasbenoga stanovišta ne marimo se osvrtati na zamjeru ma čijll. Ma i ne bilo u nas ona­kvih orijaških glasbotvora, kakvih je stvorila svjetska glasba i kojoj se mi klanjamo i divimo, nehoteć se ni­komu ulagivati, to ipak moramo onomu, što je naše, sva­gdje voljeti. Moramo oko toga nastojati, da se gude i sviraju glasbotvori· naših domaČih umjetnika, osobito kad su ti glasbotvori onako valjani kao Prandauov~ koji je kako već napomenusmo, vrlo korektno i obzirno sve ukajditi umio, da u tom ne zaostaje ni za najboljimi njemačkimi ukajdioci. Dak~o da su Prandauove radnje te vrsti ostale Bve rukopisom, dočim su primjerice MaJ­sederovi terceti i kvarteti dakako tiskani i dočim ih svaka tržnica nudja i svaki učitelj gJasbovanja prepo­ruČll. Ali da ima patriotičnoga mara u uaših gJasbenika,

Br, 29. VIENAC 483

namah bi se doatali i Prandau ovih rukopisa, koji će valjda dotle čamiti u Valpovačkoj knjižnici, dok naši glas benici postanu pravi domoljubi.

U ostavštini osiečkoga gudača Alojzije Katzthalera nadjoh variacije za dvoje gusle, kojim, je val'iacijam Karlo Prandau napisao prainju glasovirsku. Pripoviedao mi je Katzthaler*, da je vari acije poslao Prandauu i zamolio ga neka bi mu sastavio Jiepu pratnju glasovirsku, Prandau da mu se je namah odazvao ali da nije pogodio njegve misli. To, je Katzthaler i samomu barunu pisao i ovaj spreman bio sve izpraviti i promieniti, što bi Katztbaler želio, samo neka bi se starac u Beč potrudio - i ovaj bješe spreman u Beč poći, ali dodje bolest i spravi starca u grob. To čuvši snuždi se naš umjetnik i reče: .Eto sad je i meni red, svi moji drugovi valpovačkoga orke­stra: Katzthaler, Lackenbach, Herman i dr. prestupiše u veliki nebeski orkestar,' mora dakle i ravnat<tlj valpo­vačkoga orkestra skoro za njima, jel' ako ravnatelj i smie posljednji doći, ali nije pravo, da članovi orkestra dugo nanj čekaju".

Kad je napokon barun Karlo osjetio, da mu je sbilja poći na istinu, ostavi oporukom svu pokretninu svojoj gazdarici, koja ga je smrti dodvori1a. Koliki bi­jaše imućnik i mogućnik, ipak nije o tom nastojao, da se proglasi izumiocem fisharmonike, glasbotvorcem i Me­cenom, što je sve sbilja bio. Mi se divimo toj skromno­sti, ali nam je dužnost u ime domovine otimati II e z a o n u s l a v u, k oj u j o j j e Pr a n d a u p Ti v ri e­d i o, jer što je on u korist glasbe i umom i novcem učinio, svakojako jedno i drugo polieže iz naše domovine.

Barun Karlo Prandau prestavi se u Beču na 12. travnja 1865. U bečkom listu: Blatter fUr Theater, što ga uredjuje naš zemljak, rodom Zagrebčanin , L. A. ZeUner, ima ovaj kratki nekrolog: "Barun Karlo Hilleprand de Prandau, koga su hečki glasbeni umje­tnici vrlo dobro poznavali j visoko štovali, umro je prek­sinoć poslije dugotrajne boli u 73. god. života. Bijaše glava te barunske porodice, a življaše više od 30 go­dina u Beču ne brineći se ni za kakve politične i so­cijalne prekretnje , već zanimajući se jedino umjetnošću i dobrotvorstom. Vrlo je vješto udarao u glasovir i har­monij, bijaše vrlo zanosit i ukusan improvizator, te se je za svoje dokolice bavio i glllsbotvorstvom, ali je svoje glasbotvore samo u prijateljskih krugovih izvo-

'" Alojzija Katzt.haler, osječki trgovac, prevretnj g:udač i veliki štovalac Paganinov, rodio se u Osieku 1783. a umrie ondje 1859. Za mladosti učio se malo gla.sbo­tvorstvu, te Ile kašnje dao na sastavljanje variacija, dodllAe malo starovjekih ali i potežkih. Jedina kći po­kojnikova udova Bauer poklonila je sve kaj danke po­kojnikove piscu ovoga vjekopisa, medju kojimi uadjob i 28 kompozicija Katzthalerovih te sve pf!ldadob ze­maljskomu glallbenomu zavodu, a tomu će spomenuta gospodja, ako sam ju dobrafazllInio, pokloniti i po­kojnikove najbolje gusle, što no ih je kupio za 1.400 lit.

dio. Spominjući mu dobrotvorstva , možemo ga nazvati pravim Mecenom umjetnosti, jerbo je sbilja m n o g i m mladim umjetnikom izdašno pomagao, a i sirotinju' vazda darivao. Malo je tko toli silan imetak trošio u pleme­nitije smjerove. Lahka mu crna zemljica! Tielo pokojni­kovo odvezao je brat n'a parobrodu u Valpovo, gdje će ga u obiteljskoj raci sahraniti.

(Dalje s!iedi.)

o k O nj u. Po njem.aikom.

(Konae.)

Darvin pripovieda, kako je nekoč konj spasio oteli. i sina od ubojita koplja protivnikova. Onizak starčić veli on, zajaha nekoč ne osedlana i ne zauzdana konja a sobom uze i malobobna sinčića. Da se zakloni od ne­prijateljskih strelica španjolskih, obavi se jednom rukom konju oko vrata, te na hrbat mu metnu samo jednu nogu. Tako viseć postrance te na prsih držeć milo si diete odjuri munjevitim letom, dočim je uz put nepre­stance gladio glavu vierne Životinje, te obasipao vrat joj žarkimi poljubci, potičue ju tim na što brži trk. I pro­gonitelji stavili se za njim u sav mah. Triput izmi eniš e konje, no sva triput uzalud, jer starca ne stigoše niti oni, a nit ubojito im koplje! Stadoše napokon čudom se čudeć, te motrahu iz daljine gologa i mrkoga starčića, gdje im uteče te izčeznu u dugoj Savanni na svom hi­trom iviernom blažčetu !

Sto da rečeš istom, kolikom vjernošću, kolikim ma­rom i brigom prati konj svaki kobni il nekobni slučaj svoga jahača. Konj ga opominje, ako je II opasnosti ži­vota, pomaže mu u junačkoj borbi, tuži i žaluje nad pa­lim vitezom ne ostavljajuć ga lli kraj istoga groba, jer je spreman zanj žrtvovati i svoj život. Nije s toga čudo, što se kroz tisuće godina i u pjesmi opieva i u priči iztiče govor i plač konja Akilovih, kao prispodoba s osti\­limi životinjami u velikih bojnih pokoljih. Ljepša je još pjesma o Fevrasovu konju, koja je izpjevana u Bayarto­voj Haimoniadi, te u kojoj opieva, kako konj izkopa pa­lomu mladiću svojimi srebrnimi podkovami grob, kako mu izruči ljubovci i bratu posljednji pozdrav, te kako­se napokon sam spušta u podzemalje, ne želeć si du­ljega već života. Što je Pegaz u grčkoj, to je Bayart u njemačkoj apotbeosi na konja. Ili koga 'nije obuzelo tragično čuvstvo, kad je čitao, kako su konju svezali postrance dva velika mlinska kamena, te ga zatjerali u biesno valovje Rajne, gdje no se u smrtnoj~tisci bori, te pogleda na gospodara svoga umilnim i žalostnim gle­dom, dok se ovaj ne odvrm' ne moguć više snositi uža­sna prizora, a biedna životinja posta plienom grabežljivih valova?

Je li dakle i moglo drugčije biti, nego da čovjek obljubi takav stvor, da ga njeguje, hrani i uzgaja! Arap ..

ZABAVI I POUCI.

U Zagrebu 22. srpnja 1876.

bluf. ..u:e lubote Da d .... arka. - GodJIQja cd8DA 8 for.;,poItom i doma41m 1:1. nOU 7 for. God. vm~ Buopfll le nl na6aJa.

Grom osvetnik.

ej dželati, simo da ste! ~~,. Uteče mi kaurine!

Preplivat ce pseto Unu, Past na grudi djevojkine.

Oči mu se zasjeniše Od ljepote Ljeposave;

.Onl& če si okrvavit Za njim skute i rukave.

. DuAo, - srdce iz njedara, , Nestalo me s ovog praga!

On te ljubit nikad više! Znaj štIJ rekoh - silni aga!

Vrnite ga, svežite ga, Pa sa živa dva ogarka

Izpalite živ1l. oči,

Da ne vidi sunca žarka.

Slobodno mu uzdisati Tamo na. dnu ka.kve jame;

Njegvo sladko uzdisa.nje Moje bit če, jer je za. me.

Ča.som sluge zloudarni Pa.doie na hladnu U nu,

Koju dana.s mnoge majke I ljubovce ljuto kunu.

SpjeflG .40 P.IIIOlić.

Golotrbim Janko nožem Dušmanina dužem para,

A puška m~ ubojita N e prom8.Ša cilj nog dara.

Oči mu se za.sjeni§e Od ljepote Ljeposa.ve,

Gdje no za njim okrvavi • Biele skute i rukave.

Uduhnite do dva diska S mora mutnu jugovinu !

Suprotnite dva se vala Bujicam, kad nagle Ainu!

Oba Turci pohvataše: . Janka. živim ognjem sliepe A na. oči. silnog age,

Ljeposa.ve nad sve liepe.

U to mrk se na.dvi oblak Ko agino mrko čelo,

Ču se mukla grmljavina Jadnom Janku na opielo.

- Ti li krmska poturico, Jankova ga pita ljuba,

Ti me ljubit? - hrdjom ka.pG! Ja sam lica za te gruba.

iS

Trgnuv ruku, užem spetu, Mače s ognja cjepanicu,

Njom zaskokce silnog agu P() . bezsramnom udri licu.

Koga vraga! - riknu aga, Vatru, sluge! vatru veću I

Vatra planu. - S njom u vatru! Što j' za jednu glavu pseću . ..

Nadvio se munjen oblak Ko agino vruče čelo ,

Ču se mukla grmljavina Jadnoj momi na opielo.

Vatra. pla.nsa. - u dvie vrsti. Pra.ma tmurnom nebu liže.

Ko da netko u vis ruke Za po sljednu pomoc diže.

Medju tijem plamenima Nečij jezik, gle, veruga,

Žedan pravde višnjeg boga, Kojoj skot se turski ruga.

Šibnu munja zlopržica, Agu grom u ra.j premosti!

A Ja.nkove jošte jednom Uzdrhta.le trudne kosti.

Digitized by Google

498 VlIIUC Ilr. SO

Ljuti poraz g. 1855. uništi Babukića sasvim. Dva­deset godina sve do smrti svoje životari on samo, sje­ćajuć se s uzhitom i blaženstvom na sjajnu nekoč dobu m1adenačtva svoga - na ilirsku dobu. Na književnom polju ne oglasi se više do tri put, i to neznatnimi prinosi, radi kojih se dobavi ljuta prikora sa strane Jagićeve. .u skromnosti svojoj bavio se je radje dopunjivanjem svoje slovnice LDrobnićeva rječnika, učiteljujuć uza to, kako je znao i mogao.

Već duže vremena pred smrt svoju pobolievaše on češće na srdcu. Prijatelji ga nagovarahu, da ostavi školu, ali on uztraja sve do dana 20. prosinca 1875., kadno ga stiže smrt.

Ove nekolike deči neka budu u spomen onomu vrlomu mužu,koji nas je prvi učio pisati naš ma t eri n sk i j ez i k. Tko želi, da Bakukićev život i rad dobro prouči i savjestno odeni, neka pročita !iepu biografiju, što ju izdaje prof. Tade Smičiklas pod na­slovom: "Život i djela Vjekoslava Babukića."

x.-y.-

Karlo barun Prandau, glasbenik. Napisao Fr. Ž. Koch. (Dalje i konac.)

Preuzvišenomu barunu Gustavu Prandau-u dalo se doduše na žao, što je pokojnik sve svoje silne kajdanka ostavio gazdarici, ali je mislio, da će se S njom nagoditi, - ipak nije to namah učinio - a kad se je toga radi poslije 14 dana u Beč vratio, ne bje gazdarici nigdje više traga, nikomu ne kaza kud ode, a zaman barun Gustav uze razpitivati kod antikvara i druguda - nigdje rujednoj kajdanci ni traga, kanda je sve ognjem izgo­rjelo ili II zemlju zakopano.

Jedino, što je barun Gustav izmedju pokojnikovih rukopisa spasio, to je sbirka terceta, što ih je pokojnik sam uredio i svojom rukom prepisao. Tu je dragocjenu sbirku barun Gustav još za bratove bolesti dao odpre­miti u Valpovo a ima je 63 velika, krasno vezana če­tvorna svezka.

Evo sadržine te sbirke:

Gla.sootvori za !Jusle, krupne gusle (Viola) i gla.sovir. I. knj ~ga.* Broj 1 do broj is. Flluat od Spohra. 18.

Walse od F!elda. 19. Air russe od Fieida. 20. Variationea (u A-duru) od Beethovena. 21. Quintetto (u F-molu) od Onalova. 22. Quatuor double (u D·molu) od Spohra. 23 do 39. V~mpyr o~ Lindpaintner-a. 39. Ouvertura k operi AI­fousu l EstrelIt od Schuberta.

,n .. k n j. i g II. br. 1 do 15. Jes80uda od Spohra. 15 do 3~. ~emlre l Azor od Spobra. 30. Finale opere Der AI-chimist" od Spohra. ' "

III. knjiga. br. 1. Ouverture Hongraise par C h a r I e B P r a n d a u. 2. Om'srture "Niema od Porticci-a od Aubera. 3-7. Il Puta od Bellini-a. 7-16. Niema od

* N,II knjigah nema. nikakva broja, ja Bam ih onim redo _ pisao, kako su u valpovaćkoj knjižnici poredane. ID po

Porticci-a od Aubera. 16-21. Titue, od· Mozarta. 21. Po­lonaise od Karla Prandan,a. 22. Sonate od Lickl·a. 23. Sonate od Onalova.

IV. knj i ga. br. 1-16. Vilim Tell od Rossini·a 17. Andante jz A·moll Symphonie od Beethovena. 18. Plesovi od Schnberta. 19. Koračnice od Karla Prandau·a. 20. "Volkslied-Variationen" od Haydena. 21. Pjesma Vari­acijami od Beethovena. 22. Sonate od Hauptmann·a, 23 . Onvertnre k operi Makbeth od Spohra. 24. P o Ion ai s II o d K a r l a P r a n d a n -a. 25. Sonate od Hanptmann-a.

V. k nj i g a. br. 1-18. Roberto djavo od Meyerbeera. 18. Finale opere "Bergkonig" od Lindpaintner·a.

VI. knjiga. br. 1-11. Strielac vilenjak od Vebera. 11-22. Don Jnan od Mozarta. 22. Variatious od Spohra. 23. Andante od Spohra. 24. Variations od Onslova. 25. Koračnice od Schnberta. 26. Oanon od Lindpeintner-a. 27. Feeca trogl&8je od Oantemire a. 28-40. Adagio8 od Spohra. 40. Espagnol, Rondo od Spobra.

VII. knjiga. br. 1-17. Opera Berggeiatod Spohra. 17-31. Pietro od Abana od Spohra. 3 L Quintetto (u H-moln) od Spohra. 32. Quintetto od Hummela.

VIII. k nj i g a. broj 1-15. Opera .ZweikampC" od Spohra. 15-30. Enryante od Vebera. 30. Nocturne od Lu­bin-a. 31. Onvertura k operi Fierabras od Schuberta. 32 do 33. Quintetto iz Preciose od Mozarta. 34. Qnintetto "Deux journees" od Oh eru bini-a. 35. Quintnor od Beetho· vena.

IX. knjiga. br. 1. Opera "Othello" od Spohra.2. Qnatuor (n A-molu) od Onalova. 3-21. "Oberon" od Ve­bera. 21. Nocturne od Hummela. 22. Septuor od Beetho­vena 23. Hongroioes passionees od Kar'la Pran· d a u-a. 24. Qn.atuor donble (u E-molu) od Spohra.

X. k nj i ga. br. 1-14 .• Schreiberweise" od Herolda. 14-29. ,.Zampa" od Herolda. 29. Ouvertnra k operi .Eg­mond" od Beethovena - nknpno 295 komada.

Glasootvori za Physharmcmicl!, krupni! gusle i glasovir. XI. k nji ga. br. I. Quatuor (u D-molu) od Mozarta.

2. Quintnor (u E·molu) od Spohra. 3. Sonate (u F·duTll) od Lachnera. 4. Quintuor (n E-molu) od Onslova. 5. Fan­tasie od Ozerny·a. 6. Quintuor (u Amolu) od Spohra.

XII. k nj i g a. br. 1. Sonate C-dur (a 4 mains) od Mozarta. 2-17. Opera .Nachtlager" od Krenzer-a 17. Finale opere .Postillioua" od Adama. •

XliI. k fi j i g a. 1. Qllatuor sa anstrijs. himnom od Haydena. 2. Divertissement od Mozarta. 3. Qllatuor double (u D.molu) od Spohra. 4. Fantasie (n F-molu) od Mozarta 5. Qllintuor (u D molu) od Onslova. 6. Fuga (u H-molu) od Mozarta, 7. Quilltuor od Humml')a. 8. Sonate od Schu­berta.

XIV. knjiga. br 1. Otetto od Spohra. 2. Trio od Mozarta. 3. Quintu or od Beethovena. 4. Sonate od Hessena. 5. Quintnor (u E.dul1l) od Onslova. 6. Trio od Beethovena. 7: Quintuor od Mozarta. 8. Double-Qllatuor od Spohra; •

XV. knjiga. br. 1. Notturno od Spohra. 2. Qllatnor (u G-molU) od Mozarta. 3. Sonate (u E-molu) od Onslovl'. 4. Septuor od Beethovena. 5. Quatllor-double (u E·molu) od Spohra. 6. Sonate (n O.molu) od Lachnera ,- ukupuo 45 komada.

GlasootVIJI-i za gusle, skladnoglasje i glasovir.

XVI. knjiga. br. 1-30. Opera • Hugenotten " od Me­yerbeera. 30. Fiuale opere "Geuueserinn" od Lindpaintnera.

XVII. knjiga. br. 1. Nonetto od Spohra. 1-16. Guido et Ginevra od Halevy-a. 15-26. Adele de Foil:

Br_ SO. vnnuc 499

od Reissigera. 26. O n ve rtn re Ho ngr. o d Karla P rano, d an-a.

XVTII. k n j i g a. br. 1-4. "Besuch in St. Cyre" od Dessauer-a. 4-11. Deux Jonrnees od Chernbini-a. 11-26. "Macht des Liedes" od LIndpaintnera. 26. Finale opere • Fidelis ".od Beethovena_

XIX. knj igli.. br. 1. Sinfonija (u G·molu) od Mozarta. 2-13. "Lndovic" od Herold-Halevy-a. 13. "Elegisch und Humoristisch" od Spohra. 14.-29. "La dame blanche" od Boieldiell-a. 29. Finale opere "Traum in der Christnacht" /ld IDllera.

XX. kuj tg a. i-20. Opera "Haimonskinder" od Bal­ftla. 20-37. "Mara" od Netzer-a. 37. Adelaida pjesma od Beethovena. 38. Finale opere "Kaiser Adolf" od Mar­schnera.

XXI. k n j i g a. 1-17. "Libella " od Reisigera. 1'7-31. "8icilianische Vesper" od Lindpaintnera. 31. Finale opere • Kaiser Adolf" od Marschnera.

XXII. k nj i g a. 1-14. "Wampyr" od Marschnera. 14-28. "Josip" od Mehnla. 28-40. "Templer und Jl1din" ou Marschnera. 40. Finale opere "Krenzfahrer" od Spohra.

XXIII. k nj i g a. 1-14. .Zwei Prinzen" od Esser-a. 14. Sonate o~ Reissigera. 15. Divertissement od Heuselta. l6. Gondola od Henselta. 17-30. "Cantemire" od Fesce. 30. Sonate od Reisigera. 31. Finale opere Cortez' od Spon­tinili..

XXIV. k n j i g a. 1. Sonate od Mendelsohna. 2. So­nate od C. Haslinger-a. 3-30. "Braut von Venedig" od Benedicta. 31. Finale opere "Lichtenstein" od Lindpain­tnera.

XXV. k n j i g a. 1-17. Opera "Ballnacht" od Au­bera. 17. Ouvertnra k operi "Iaaak" od Fuss-a. 18-30. nBibu" od Marschner-a. 30-38. "Tannhliuser" od R. Wagnera. 38. Finale opere "Thomas Riquiqui" od Esser-a.

XXVI. k n j i ga. 1-15. Qpera od Lortzinga. 15. Danina - OuYertnre od Lindpaintnera. 16-27. Czaar und Zimmermann od Lortzinga. 18-39. Belagerung von Co· riuth od Rossini-a. 39. l"inale opere "Don Juan" od Mozarta.

XXVII. k II j i g a. 1. Sonate C-dur (a 4 mains) od Mozarta. 2. Fantasie od Mozarta. 3. Fuga (u G-molu) od Mozarta. 4. Fantasie od Czerny-a. 5-19. "Guttenberg" od Filcha a. 19. Quatuor od Mozarta. 20. Notturno od Spohr-a. 21. Quatuor od Haydena. 12. Trio od Beetho­'-en-a. 23. Quintnor od Spohr-a

XXVIII. k n j i g a. 1. Jubel-Onverture od Lindpai­tuera. 2. Quintuor od Spohr-a. 3-5. Polka & Mazurkl!. od Henselta. 5-22. Opera "TeuJels Antheil" od Aubera. 22. "Lie,der ohne Worte" Qd Mendelsohna. 23. Qllatuor donble (u E-molu) od Spohr-a. 24. Quatllor (u G-molU) od Mozarta. 25. Finale opere Euryanthe od Vebera.

XXIX. k n j i g a_ 1. Sonate 1!'-dur od Lachnera. 1. QlIintllor od Spohr·a. 3-25. Martha od Flotov-a. 26-5l. Maritana od Wallace-a. 5t. Začinka od Flotov-a. 52. Pje- , ama od Storch·a

XXX. k n j i g a. 1-16. "Aetna-Schloss" od Marsch­nera. 16-28. "Kynast-Brallt" od Litolfa. 28. Finale opere "Praeteudent" od KUckeo-a.

XXXI. k nj i g a. 1. "Momento de tristesse" od Litolfa. 2. Rondo od Hummela. 3. "Strueosee - Ouverture" od Me­yer~eera. 4. Sonate od Lacbner-a. 5. Sonate od Schnberta. 6. Sonate od Hesse-a. 7-9. 'Qvatuor & Quintuor od May­I!6der-a. 9. Dornen lind Roscnzeit od Haslingera. 10. Qua­mor (u C-molu) od Beethovena. 11. Quatuor od Mendel­sohna. 12-26. "Schaefer" od Adam-a. 27. Quintuor od 8pohra. 28. Quintnor od Molique-a.

XXXII. k nj i g a. '1-10. Hochzeit d. Camacho od Mendelsohna. 10-22. "Haydee" od Aubera. 22-34. Kron· diamanten od Anbera. 34. Quatuor od ODs)O\-a. 35. Fuga od Beethoven-a. 36. Duo Concertant od Spohra.

XXXIII. k nj i ga. 1. Quintnor od On slova. 2-19 • • Thai von Andora" od Halevy-a. 19 Quiutuor od Onslova. 20. Finale opere "Die Fclsenmilhle" od Reissiger·a.

XXXIV. k n j i g iL. br. 1-18. Opera "Raymond" od Thomas-a. 18-31. .Zigeuner - Warnung" od llonedicta. 31-50. "Edelknecht" od Kreutzer-a. 50. Pater noster od P. Schmidt-a.

XXXV. knjiga. 1-18 .• Johann d. Arc" od Ho­wen-a. 18. Qnatuor od Veit-a. 19. Quatuor od Spohra. 20. Quatuor od Mozarta. 21-26. -.Preciosa" od Vebera. 26. Finale opere "Zauberspruch" Qd Pixis-a.

LXXVI. k n j j g a. 1. Septuor od Hummela. 2-18 . • Liebeszauber" od Howena. 18-30. .Diamantkrenz" od Salomona. 30. Finale opere .Heimkehr" od Nicolai-a .

XXXVII. knjiga. 1-9. Opera .Lohengrnn" od Wagnera. 9-32. "Verloren~r Sohn" od Anbera. 32. Sta­bat Mater od Rossini-a. 33. Gelwa - Ouverture od Reissi­gera. 34. Chant dn Berger et Mazur od Schulhoffa. 35. Rettungs-Onvertnre od Haslingera. 36. Ouverture od Ha­slingera.

XXXVIII. k n j i g a. 1-20. Marco Spada od Aubera. 20-29. Vesele žene Vindsorske od Nicolai-a. 29. Finale opere Regimentstochter od Donizeti-a.

XXXIX. k n j i ga. 1-16. Philtre od Allbera. 16-ll5 Sommernachts Traum od Thomas-a. 35-54. Vestalin od Spontini-a. 55. Koračnica od Petra Singer-a.

XL. k nj i g a. br. 1-15. "Matrosen" od FlotQv-a. 15-32 .• Mirtyrer" od Donizetti-a. 32. ~folitva od Sehul­hofta. 33. Bergense od Liszta. 34. Nocturne od Kullaka. 35-59. Nordstern od Meyerber-a. 59. Struensee-Polonaise od Meyerbeer-a. 60. Fuga od Czerny-a. .

XLI. k n j i ga. 1. Sinfonija (u A-dnru) od Beetho­vena. 2. Variations od Beethovena. 3. Sonate od Gonwy-a. 4. Sonate od Beethovena. 5. Serenada od Gouwy-a. 6. So­nate od Beethoven-a. 7. Quintuor od Vebera. 8. Fantasia od Beethovena. 9. Sonate od Sphor-a. 10. Finale opere "Bianka" od Kittla.

XLII. k n j i g a. br. 1-15. Mathilde od Hnmmela. 15-31. Prinz Eugen od Schmidta. 31. Finale opere Aloise od Maurera. ,

XLIII. k n.i i g a. 1-11. Konigin von Leon od Bos­selota. 11. Quatuor od Spohra. 12. Quatuor od Spohra. 13. Quintuor od Spohra. 14. Prophet-Qnverture od Mey­erbeera. 15-36. Opera .Prophet" od Meyerbeera. 37. Sinfonija od Spohra.

XLIV. k n j i g a. 1-20. Niebelungen od Dorna. 20. Finale opere "Gross-Admiral" od Lortzinga. '

XLV. knjiga. br. 1-15. Opera • Nachtlager" od Kreutzera. 15. Finale opere "Don Sebastian" od Donizettill..

XLVI. k n j i ga. 1. Ouverture k operi "Ilka" od Fr. Doppiera. 2. Polonaise od Steinacker-a. 3-21. "Ka­tharina" od Lachnera. 21. Finale opere .Medea" ud Che­rubini-a.

XLVII. knjiga. 1-23. Opera "Dinorah" od Meyer­beera 13. Pater noster od Meyerbeera. 24-31. Operetta "Verlobung" od L Offenbacha; 31.' Pater noster od P. Schmidta. 32. Fra u en F a nhs i e o d Kar la P ran­da n-a. 33. Adagio (u Cis-molo) od Beethovena. 34-?9.; Opera "Loreley" od Lachnera. 39. Finale opere .Albl1l od Flotova. ..

600

XLvrn. knjiga. 1-15. "Die bezauberte Rose" od Wolframa. 15-24. "Die Rninen von Athen" od Beetho­vena. 24. Finale opere "Flucht nach der Schweiz· od Kllckena.

XLIX. knjiga. br. 1-17. Eleonore od Donizettill.. ' 17. FreyschUtz-Fantasie od Karla Prandau-a 18-33. "Zigeunerin" od ~alfea. 33. Finale opere "Mu­latte. od Balfell..

L. knjiga. 1-16. Die JUdin od Halewy-a. 16-28. Die Kouigin von Crpern od Halewy-a. 28_ Trio od May­sedera. 29. Meditation od Guouoda. 30. La jeune Reli­giense od Gnonoda. 31. Air de I' eglise (iz Strade He) od Lefebure-Wely-a. 32. Trio od Reulinga. .

LI. k n j i ga. 1. Serenade od Diabelli-a. 2-13. Sa lon-StUcke od Spohra. 13. Septuor od Spohra. 14. Varia­tions od Mendelsohna. 15. Nocturne od Czernya. 16. Schu­bert-]<'antasie od Czemya. 17.' Reise-Naehklii.nge od Spohra 18. Wiegenlied od Henselta. 19. Les Arpeges od Vlenx­tempesa. 20-22. 2 TriOB od Spohra. 22. Trio od Reuliuga 23. Trio od SpO"hra. 24. Trio od Spohra.

LI!. knjiga. 1-8. Paradi es Dud Peri od Schnhman­na. 8. Spinuer-Chor od Wagnera. 9. Sonatine od Spohra. 10. RomalIce od Lefebnre-Wely,a. 11. Romance od Ivana Strau8sa. 12. LoreleY'Finale od Mendelsohna. 13-20. Dom­r08chen od Perfala. 20-30. Doerstling od Perfala. 30-33. 3 Trios od Reissigera.

LIII. knjiga. 1-12. Doerstling od Perfala. 12. Pje­sme od Spohra. 13. Pjesme od Kiela. 14. Trio od Onslova. 15. Trio od Reis8igera. 16. Trio od Onslova. 17. Trio od Onslova. 18. Meditation iz Fausta od Gnonoda.

LIV. knjiga. 1-15. Loreley od Wallacea. 15-17. Deux Trios od Hummela. 17-19. Deux Trios od Onslova. 19. Dvopjevi od Seb. Bacha. 20. Njemačke popievke od Spohra.

LV. knjiga. 1-18. Opera "Faust" od Gounoda. 18. Quintuor od Beethovena. 19_ Qnatuor od Beethovena. 20. Trio od Onslova.

LVI. knjiga. 1. Allegro phantastique od l. Stranssa. 2 .• Popievke od Moschelesa. 3. Quintuor od Schuberta. 4. Lleder ohne, Worte od Mendeloohna. 5. Serenade od Haerd­tla. 6. Larghetto od Beethovena. 7. Trio od Reineckea. 8 do 11. 3 Tri08 od Onslova. 11. Quintuor od Beethovena. 12. Notturno od Schuberta.

~ VIT. k n j i g a. 1-2. Deux Tri08 od Marschnera. 3. TrIO od Onslova. 4-8. 4 Trios od Beetboveua.

LVIll. k n j i g a. 1. Priere od Gregoir-a. 2. 'Con80-lation od Gregoir-a. 3. Nocturuo od Fieida. 4. Impromtn od D~rsta. 5. Lied ohne W orte 'od Meudelsohna. 6. D i­vertlssement od Karla Prandau-a 7. Wachtelschlag od Beethovena. 8. Belle bergere od Romberga. 9. S e r e­nade od Karla Prandau-a. 10. Trio od Marachnera. 11. Fest-Marsch od Meyerbeera. 12. Mazurka od Rovera 13. Impromtu od Bachracha. 14. Fuga od Bacha. 15. Fug~ od ~ozarta. 16. Largheto od Spohra. 17. "Bernhigung"

. od. E nasa. 18-20. Trois Polonaise od Maysedera. 21. TrIO od Marscbnera. 22. Variations od Maysedera. 23. Se­renade od Normanna.

LIX. k nj i g a. 1. Larghetlo od Spohra. 2. Variati­ons od Onsl?va. 3. Poljske popievke od Wolf-a. 4. Weihe od Spohra. <>-.10. "Die Nacht" od Hillera. 10-23. Laila Roukh od Davlda. 23. Lieder ohne Worte od Hol I 24. Trio od Marachnera. 22. Grand Trio od Beelho:

e ll. LX k .. ena.

" . nj I g a. 1-1~. Melusine od Schindelmeisser-a 15-28. Die Rose von ErIU od Benedicta. 28. Grabgessng

Br. SO.

od Hillera. 29. Quatuor od Beethovena. 30. Intermezzo lid Jungmanna.

LXI. k n j i g a. 1-12. Vinette od W uersta. 12-26. Rienzi od Wagnera. 26. Finale ka "La Rede" od G. Schmidta.

KID. k n j i g a. 1-12. "Die Kijnigin von Saba u od Guonoda. 12-13. Missa (u C-duru) od Beethovena. 13-23. "Operette ohne Worte" od Hillera.

LXIII. k n j i ga. 1-13. "Wald bei Hermanstadt" od Westmeyera. 13-23. Loreley od Max Brncha. 33. Fi­nale opere "Un Bailo in Maschera" od Verdia. - Uknpno 1424 komada. - Ciela ova sbirka zadržava 1764 povecih glasbenib komada.

A sad pitam, ima li Hrvatska povoda, da se po­nosi tim izvanrednim zatočnikom glasbene umjetnosti?

Istina je doduše, da uredjivanje glasbotvora toliko ne vriedi , koliko samo stvaranje - ali, duše mi, ne medi ipak manje, jer često takov poso mnogo više muke stoji, nego li samo gla.sbotvorenje. Tko je Samo igda pokušao koje djelo za orkesmr ili koji glasbotvor za glasoviranje četirim rukama sbiti u uzak okvir ter­ceta, mj će za cielo priznati, da bi mu puno laglje bilo stvoriti nov tercet, nego li ga iz mnogo dionica u ma­nji kalup sbijati.

Da dakle Pranda.u ne bi bio nišm drugo, već ono 1874 terceta uredio, to bi već po tom vriedio, da se u zviezde kuje i da si Hrvatska ne dJI. oteti slavu tog~ ogromnoga rada; ali je to jedva treći dio onoga, što je Prandau ukajdio. Ne ćemo se ni malo prevariti, re­Čemo li, da je Prandau, kakove tri tisuće takovih pri­redak~ to za orkestar, to quinteta , kvarteta, tereeta i dueta izhitrio, pak se još bojimo, koliko o njegovih sil­nih rukopisih čusmo,' da smo za čimvu tisuću premalo rekli.

Dosle bijaše nam samo umjetnik na umu, treha na­pokon, da koju rečemo o njegovih drugih svojstvih. Ba- . run Karlo Prandau bijaše vrlo osbiljne naravi, podje li komu za rukom, da ga namami govoriti, mogao si čuti iz njegovih usta samo dosietke i doskočice. U malo besieda umio je sbiti umIje i šalu, te žacnuti i u smieh nagna.ti tim više, što se sam ne bi ni malo nasmijucnuo. Banm Karlo hvaljaše se vazda dobrim zdravljem, a. kad bi malo što obolio, liečaše se sam - jer se je i u ta.j p osao do- , hro razumievao. Kad je po svietu putovao, svud se je na konjih vozio, nikada ne heede željeznicom - a na parobrodu se je samo jednom vozio od Beča do Pešte, im~jući vrlo prešan posao oba.viti. Ali se nije bojao ka­kve nesreće, već je volio vozit se polagano, da može bolje smatrati sve ljepote divne prirode, kojoj je bio velik prijatelj, da može iz bližega poznavati zemlju i na­rode, kud ga je vodac vodio

Nikada se nije dugočasio, te prem da je imao kad i čim dangubu sprovoditi i udesit si udoban i lastan život, to je ipak volio plemenitu radu i da pravo reknemo, nije nikada dangubio.

Kad ga je koji potrebnik za pomoć zamolio, ne bi mnogo oklievao ni za ovo i ono propitkivao, već bi na-

-

Br. 30. VIBIIIC 501

mah pomogao, rekavši svojim prijateljem: .da je onaj i onako vrlo nesrećan, koji u drugoga pomoc moliti mora ne imajuci ili srdea ili snage, da si sam pomogne. Ako vec kaniA hromu dodati šljaku, ne trebaš ga njom prije udariti".

Uz takova krasna načela zasvjedočio je barun Karlo Prandau, da je plemic i po srdeu i po duši, a lie samo po rodu, te tako ide ga svakojako častno mjesto u po­viesti naše domače umjetnosti.

dno vidjetistraneu II Kotoru. G. nam je Tomovic po­kazao magistrat, gimnaziju, erkve itd. Kotor ima od ne­davno veliku realnu gimnaziju, koja se je poste­peno razred po razred popunjavala. Od 8. srednjih uči-

-liAta, što ih ima u Dalmaciji, tek je II trih nastavnim je­zikom hrvatski: u Sinju, Dubrovniku i Kotoru. Akoprem Boka nije velika po stanovničtvu (oko 35.000 st.), tl> ipak ima na katorskoj realnoj gimnaziji do 150 djaka. Naučna sredstva (biblioteka i kabineti) dosta su slaba, nu nije se tomu ni čuditi, ako se na um uzme, da je to zavod mlad i da bečka vlada baš najgore obskrbljuje

Biograd.

Putne crtice iz Boke i Crne gore. Pile I . IIiIčetič.

(Dalje.) III

Sliedeceg dana bijasmo vec za rana na nogub. Vrieme bijaše liepo, kakova si _ tek želiti mogao. Po gradu bilo je sve neobično živahno: bil> je obični pazar, na koji se skupilo dosta svieta iz obližnjih miesta. Najprije potra­žismo g. l. Tomovića, podnačelnika grada Kotora, za koga imadjasmno pismo iz Spljeta. Riedkom prijaznosti g. Tomovica mogasmo razgledati po volji sve što je vrie-

hrvatske škole u Dalmaciji. Nu bokeljski rodoljubi do­prini!lše sami na poziv ravnateljstva dosta liepih pri­loga, osobito za fizikalni kabinet. Ravnateljem kotorske gimnazije jest Luko Jove, koga za našeg boravka nije bilo u Kotoru. Pred kratko vrieme posta kotorska ob­ćina narodnom te Dam je s osobitom radosti izticao g. Tomovič, kako su pobiedili .lacmane" (autonomaše) te sada uredjuju samo hrvatski.

Kotorska .narodna slavjanska čitaonica" vrlo je Hepa: tu sam našao naših listova koliko malo gdje. Čitaonica ima i dvoranu za diletantske predstave

~Dlgitlzed by Google