EKONOMSKA KRIZA I ``NEW DEAL``SAD 1929-1933.

Violeta Momčilović*

Sažetak: Sjedinjene Američke Države su primer zemljekoja je sinonim moći, decenijama vodeća sila sveta, aliistovremeno i asocijacija za “Veliku ekonomsku krizu”.Ekonomska kriza je uz Drugi svetski rat otvorila putvelikim promenama u strukturi američkog kapitalizma.Rad predstavlja ekonomska dešavanja pre krize, odnosnoekonomske, a pre svega političke mere koje su vodileoporavku zemlje. Nju Dil i predsednik Ruzvelt nisu bilisamo pokretači ekonomije, odnosno neko ko rešavaprobleme nezaposlenosti, privrede, novca, kamata,vrednosti deonica i organizacije proizvodnje. Sve temere su istovremeno oblikovale i savremeni američkifederalni aparat, ali i stvarale modernu američkudržavu, sa nezamenjivom ulogom javne administracije uformulisanju i sprovođenju državne politike. Od tada,SAD imaju složen sistem analiza i planiranja koji seprimenjuje na svim aspektima privednog života,uključujući i zdravstvo, obrazovanje, monetarnu ifinansijsku politiku, investicije. Organi planiranjapostali su sastavni deo moderne američke državne upravena svim nivoima, kako na federalnoj ravni, tako i nanivou saveznih država i lokalnih samouprava.Istovremeno, Nju Dil i Ruzvelt su trajno promeniliameričko društvo u svakom pogledu.

Ključne reči: SAD, ekonomska kriza, kapitalizam, berza, savremenafunkcionalna država, analiza, planiranje, monetarna politika

1.Uvod

Sjedinjene Američke Države su primer zemlje koja je

ostvarila fantastičan materijalno-tehnološki napredak

od svog nastanka do danas. Od 1800. do 1920, u

periodu od 120 godina, ekonomski i društveni rast

zabeležen u SAD je nezapamćen u istoriji sveta.

I pored povećanja broja stanovnika 23 puta, dohodak po stanovniku

se povećao sa $131 na $685, pri čemu su cene u tom periodu povećane za

samo 5%. BDP je sa 700 miliona dolara povecan na 83 milijarde dolara,

oko 120 puta, a novčani opticaj sa 38 miliona dolara na preko 55 milijardi

dolara, odnosno oko 1440 puta.1

1*Violeta Momčilovic, Fakultet političkih nauka Beograd, master studije – regionalne studije SAD Seymour E. Harris, Spasavanje američkog kapitalizma, Beograd, 1954. s.64

2

Prerastanje SAD u industrijsku zemlju je bilo

praćeno ubrzanom koncentracijom proizvodnje i značajnom

centralizacijom kapitala. Ova pojava je posebno bila

izrazita u periodu 1909-1929. godine. Tada dolazi do

ukrupnjavanja kapitala, te se broj industrijalaca

smanjuje za polovinu, a vrednost industrije raste čak

četiri puta. Ovaj proces prirodno prati i koncentracija

bankarskog kapitala.

Dolaskom republikanaca na vlast 1921. godine, i

predsednika Vorena G. Hardinga (Warren Gamaliel Harding,

1865-1923.), nastojanja progresista u borbi protiv

trustova imaju sve manje izgleda na uspeh, posebno

kada je reč o udruživanju kapitalista koje ima za cilj

ograničenje trgovine i primenu zakona protiv takve

vrste asocijacija, tj. Šermanovog Anti – trustovskog

zakona iz 1890. godine.2

Republikanska stranka, u naporima da učvrsti svoje

mesto i ulogu u društveno-ekonomskom razvoju,

neprestano je isticala da je privatna kapitalistička

privreda Amerike pod njenim vođstvom, bila u stalnom

privrednom prosperitetu i da je u velikoj meri, upravo

ona doprinela savladavanju kriza i ulasku Sjedinjenih2 William L. Letwin, Congress and the Sherman Antitrust Law: 1887-1890

3

Država u novu i uspešnu privrednu eru, posebno nakon

Prvog svetskog rata.

Velika ekonomska kriza u period 1929-1934., kao i

Drugi svetski rat, događaji su koji su otvorili put

velikim promenama u ekonomskoj strukturi američkog

kapitalizma. Međutim, glavni izvor svih tih promena ne

treba tražiti u socijalnoj revoluciji, jer je u SAD

nije bilo, već u ekspanziji tehnike i tehnologije,

odnosno u naučno-tehnološkoj revoluciji i primeni

tehničkih i stručnih znanja u ostvarivanju značajnog

napretka i razvoja.3

I pre 1929. godine je u Americi bilo kriza, ali

Velika kriza iz 1929. godine je prevazišla sve

prethodne potrese. Zapravo, danas, kada govorimo o

1929. godini, i godinama koje slede, preciznije je

upotrebiti termin ‘’ekonomski slom,’’jer to je ono što

se Americi zaista i dogodilo 29. oktobra 1929. godine.

2.Uzroci i posledice ekonomske krize

3 Gauti B. Eggertsson, "Great Expectations and the End of the Depression," American Economic Review 98, No. 4 (Sep 2008)

4

Brojni činioci su izazvali krizu, ali odlučujuće

uzroke krize treba tražiti, pre svega, u ogromnim

promenama u ekonomskoj strukturi zemlje, koji su se

potom odrazili i na promene odnosa proizvodnje i

potrošnje na domaćem i inostranim tržištima, a, zatim,

i na poremećaje u proširenoj reprodukciji, odnosno, na

kraju, na velike razlike u raspodeli nacionalnog

dohotka.

Prvi svetski rat je doneo ogromne finansijske

prednosti i velik industrijski napredak privredi SAD.

Svaka ozbiljnija konkurencija je isčezla pred ratom

razorenom Evropom, čija se privreda tek oporavljala i

to uz pomoć američkih zajmova. Ekspanzija tehnike i

primena novih tehnologija pružajale su velike

mogućnosti racionalizacije, mehanizacije i primenu

masovne proizvodnje. Tehnološki zahtevi yahtevali su i

veliki kapital. Ulagalo se u nove privredne grane, bez

obzira na stvarnu tražnju i na kupovnu moć potrošača.

Zajmovi i prodaja robe na kredit su bili značajno

povećani.

Industrijska proizvodnja, posebno prerastanje mlade

automobilske idnustrije u veliku industriju masovne

proizvodnje, doživljava ogroman porast koji prati i5

snažan razvoj niz drugih grana: proizvodnju guma,

stakla, električnih aparata, tekstila, bakra, čelika i

izgradnju puteva.

Funkcionisanje društveno -ekonomskog sistema u

uslovima koji su uslovili veliki industrijski

napredak, rast proizvodnje i investicija, stvarali su

utisak da je svakoj privrednoj nestabilnosti došao

kraj. U stvarni uspeh američkog privrednog i ekonomskog

sistema, u njegovu stabilnost i postojanost, verovali

su svi, i to ne samo obični ljudi, već i ekonomisti,

bankari, industrijalci. Svi su isticali kako američka

privreda počiva na vrlo čvrstim i zdravim osnovama. 4

Proces koncentracije kapitala je toliko napredovao

da je 618 najvećih kompanija, a one su činile svega

0,2% od ukupnog broja firmi, raspolagalo sa 50%

kapitala. Velike, uticajne i moćne kompanije postajale

su bogatije, raspolažući ogromnim materijalnim i

finansijskim sredstvima. Zapošljavale su stotine

hiljada ljudi i sve više upravljale tokovima privrednog

života tog perioda. U takvim prilikama, raspodela

nacionalnog dohotka postajala je sve neravnomernija i

4 Kehoe, Timothy J.; Prescott, Edward C. (2007). Great Depressions of the Twentieth

Century

6

prerastala je u problem, koji, zajedno sa ostalim

faktorima, doprinosi složenosti krize koja je izblila

kada to gotovo niko nije očekivao.

Neposredan povod krizi bile su grozničave,

neobuzdane spekulacije na berzi. Veoma uspešan

ekonomski i društveni razvoj nakon Prvog svetskog rata

je pored industrijskog razvoja doprineo i stalnom

porastu vrednosti akcija glavnih industrijskih

koncerna, tako da su cene akcija dosegle fantastično

visoke iznose uoči same krize.

Samo u periodu 1927-1929. deonice General Electic

korporacije porasle sa sa 128 na 396 dolara, American

Telephone and Telegraph Co. sa 179 na 335 dolara, itd.

Stanje je zapravo bilo takvo da je povećana potražnja

dodatno podizala i tako previsoke cene akcija i

uslovila dodatne prodaje akcija koje nemaju pokriće u

realnom kapitalu. Napetu i neobuzdanu situaciju vešto

je iskoristila grupa berzanskih špekulanata koja je na

Njujorškoj berzi, na Vol Stritu, 24. oktobra 1929.

godine, ponudila na prodaju velike količine akcija

ispod cene. Haos je nastao pet dana kasnije, kada se na

tržištu našlo 16 miliona deonica. Berzanski indeksi i

vrednost akcija najznačajnijih korporacija, koje su7

poslednjih godina nezadrživo rasle, doživeli su krah i

već prvog dana su pali za 40 bodova. 5

Tako je 29. oktobra osvanuo takozvani Crni utorak,

najgori dan panike, kada su akcije izgubile 10-15

milijardi dolara vrednosti. Do polovine novembra

zaboravila se sva dobit koju su akcije u protekle dve

godine donele, jer je tada deficit procenjen na

trideset milijardi dolara. Krah berze je najavio

pojavu velike depresije.6

Berzanska panika je uticala na privredna kretanja

i ponašanja industrijalaca, kao i na celokupan kreditni

i bankarski sektor. To se ogledalo u postepenom

smanjenju proizvodnje velikih industrijskih koncerna, a

dolazi i do zatvaranja, prvo malih, a zatim i velikih

fabrika, banaka i trgovačkih preduzeća. Proces je

praćen ubrzanim porastom nezaposlenosti, padom cena, a

pre svega poljoprivrednih proizvoda, odnosno padom

nacionalnog dohotka i porastom deficita.

Spoljna trgovina se značajno smanjila, jer je kriza

bila globalna. Stečaj preduzeća i banaka je bio

svakodnevna pojava. Primera radi, 1929. godine, u SAD

5 Bernanke, Ben (2000). Essays on the Great Depression. Princeton University Press6 John A. Garraty. (1986) The Great Depression.

8

je radilo 28.119 banaka sa ulozima u iznosu od 53,8 mld

dolara, a do 1933. se održalo samo 14.519 sa ulozima od

37,9 mld dolara.

Industrijska proizvodnja je pala za 40%, a

nacionalni dohodak za 55%. Ukupni deficit je iznosio

5,5 mld dolara. Neke industrijske grane su još gore

prošle, poput automobilske industrije. SAD su1929.

godine proizvodile 5,3 miliona automobile, a 1932.

godine, tek oko million vozila godišnje.

Velika kriza je osim industrijskog i finansijskog

sektora, značajno pogodila i poljoprivredu. Iako se

američka poljoprivreda suočavala sa problemima nakon

Prvog svetskog rata, jer je dohodak u poljoprivredi bio

u stalnom padu od 1919. godine, u toku krize, do 1932.,

dohodak je pao na četvrtinu vrednosti iz 1928. Tom

sunovratu cena doprinela je, osim povećane proizvodnje,

i nedovoljna tražnja, odnosno nedostatak kupovne moći

stanovništva. Broj nezaposlenih je dramatično rastao:

sa 2 miliona nezaposlenih 1927. godine, do čak 17

miliona radno sposobnih ljudi 1933. Istovremeno,

prosečna zarada zaposlenih smanjena je za 44%.7

7 Mishkin, Fredric (December 1978). "The Household Balance and the Great Depression". Journal of Economic History 38

9

Period prosperiteta, visok životni standard i

poverenje u američku ekonomiju srušeno je preko noći

privrednim haosom, stečajevima i nezapamćenim porastom

siromaštva.

3.Mere za prevazilaženje krize

Predsednik Herbert Huver (Herbert Hoover), koji je

dobio izbore 1929. godine, nasledivši dotadašnjeg

predsednika Kalvina Kulidža (Calvin Coolidge), imao je pred

sobom haos. U državi su radnici stajali u redovima

čekajući hranu ili bilo kakav posao, poslovni ljudi su

tražili vladinu pomoć, intelektualci su izlaz videli u

fašiznu ili komunizmu. Huver se na početku svog

mandata držao teorije da će snage koje su dovele do

krize dovesti i do privrednog oživljavanja. Odbijao je

zahteve za državnom intervencijom. Ne shvatajući u

kojoj je meri privreda oslabljena i ne verujući da će

uslediti slom, Huver je isticao da su krize “udarci

sudbine” i da ih treba “preboleti,” a to je značilo da će

kriza proći sama od sebe, da situacija nije toliko loša

kao što to prikazuju “politički protivnici” i da će privredni

10

prosperitet, ekonomsko blagostanje i ozdravljenje

privrede biti uspostavljeni za nekoliko meseci.

Izlaz iz situacije u kojoj je bila američka

privreda nije bio jednostavan. Huver je ubrzo uvideo

da se ekonomija neće sama od sebe regulisati i započeo

je prve korake ka suzbijanju recesije. Prvo je uputio

poziv američkim kompanijama da zapošljavaju ljude, čak

i po cenu manjih zarada. U početku je odbacivao državni

intervencionizam i davanje olakšica pojedincima, jer je

to, po njemu, smanjivalo podsticaj za rad. Verovao je u

balansiran budžet i nije bio spreman da stvara

budžetski deficit finansirajući socijalne programe.

Jedna od najnepopularnijih mera koju je predsednik

Huver izborio je “Repatriacioni program” 1929. godine. Time

je oko pola miliona građana Amerike meksičkog porekla

ali i Meksikanaca prisilno vratio u Meksiko. Huver je

to objasnio smanjenjem pritisaka na tržište radne

snage, kao i merom za rasterećenje socijalnih davanja.

Zanimljivo je napomenuti da je taj program potrajao sve

do 1937. godine, kada je ukinut.

U junu 1930. godine, i pored prigovora mnogih

ekonomista, Kongres je odobrio, a Huver potpisao Smut-

Helijev Zakon o Tarifama (Smoot–Hawley Tariff Act). Tim Zakonom su11

podignute carine na hiljade uvoznih artikala sa namerom

da se stimuliše kupovina američkih proizvoda. Međutim,

taj zakon je doveo do kontraefekata. Kriza je već

zahvatila veći deo sveta, a kao odgovor, druge zemlje

su takođe povećale carinu na američke proizvode, što je

dovelo do novog drastičnog pada izvoza iz SAD.

Istovremeno, kriza se širila. Broj nezaposlenih je

dostigao 24,9%. Počela su da niču naselja sklepanih

koliba i šatora zvana Huvervil (Hoovervilles). U pitanju su

bili ljudi, desetine hiljada, koji su izgubili posao i

koji su time ostali bez sredstava da otplaćuju svoje

kuće i izdržavaju porodice. Huver je verovao da se

dobročinstvom trebaju baviti crkve i dobrotvorne

organizacije a ne država. Ipak, I uy njegovo oštro

protivljenje, na kraju je Kongres odobrio Federalni zakon o

hipotekarnim bankama, kako bi podstakao novogradnju i

zaposlio ljude. Plan je u početku delovao da ostvaruje

nameru, međutim, ubrzo se videlo da je donet i suviše

kasno.

Rezultat krize je bio ozbiljan deficit u budžetu,

što je bila posledica velikog pada prihoda. Jedan od

pokušaja da se napuni budžet, bilo je donešenje niza

12

zakona, a rezultiralo je najvećim povećanjem poreza u

istoriji SAD (sa 25 na 63%).

Kongres je 1931. godine predložio izgradnju brane i

električne centrale na reci Tenesi (Tennessee).8 Taj

projekat će kasnije doneti slavu predsedniku F.D.

Ruzveltu (F.D. Roosevelt). Huver je stavio veto na

predlog. Tek kada je kriza dosegla razmere katastrofe,

dao je saglasnost da se formira državna Korporacija za

finansiranje obnove (Reconstruction Finance Corporation).

Radilo se o državnoj banci sa kapitalom od 500 miliona

dolara, čija je svrha bila davanje zajmova pod

povoljnim uslovima kompanijama i privatnim bankama u

cilju saniranja posledica krize i izbegavanja daljih

bankrota.

Na osnovu skromnih rezultata tokom prvog

predsedničkog mandata, Huver se pripremao za nove

predsedničke izbore krajem 1932. godine, pozivajući

američke glasače da ga ponovo izaberu. Međutim, birači

nisu zaboravili obećanja iz 1928. godine o “blagostanju na

dohvat ruke” i preporuke da se strpe “dok snage koje su

8 http://www.tva.gov/abouttva/history.htm preuzeto dana: 11.12 2011.13

prouzrokovale krizu ne isčeznu.” Huver je doživeo očekivani

poraz.9

4.Izbor Ruzvelta za predsednika SAD

Kandidat Demokratske stranke – Frenklin Delano

Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt), izabran je za 32.

predsednika SAD i preuzeo je vlast u martu 1933.

godine. U vreme predsedničkih izbora, Ruzvelt je bio

guverner države Njujork (New York), ali van tih granica,

bio je gotovo nepoznat glasačima. Ruzveltovo obećanje

građanima SAD u predizbornoj kampanju o novom dogovoru

– tzv. New Deal-u, glasačima je malo značilo, jer

većina nije imala predstavu šta to konkretno znači, jer

ni sam Ruzvelt nije precizno odredio program New Deal-a

tokom kampanje. Međutim, energiju Ruzveltove ličnosti

glasači su prepoznali. Budila je nadu, a iz njegovih

predizbornih govora mogao se naslutiti novi pravac i

način vođenja države. Malo ko je u to vreme znao da je

Ruzveltov program ekonomsko i socijalno

eksperimentisanje. “Zemlja zahteva smelo, istrajno

eksperimentisanje,” i sam Ruzvelt je potencirao u toku

predizborne kampanje. Poznato je da je Ruzvelt pokazao9 Burner, David (1984), Herbert Hoover: a Public Life, New York

14

veliko razumevanje i simpatije za probleme običnih

Amerikanaca, naglašavajući da je došlo vreme da neko

“učini nešto veliko za zaboravljenog čoveka.” Ruzvelt je bez

predrasuda uočavao probleme i negativne posledice krize

i ambiciozno obećao da se nešto mora odmah preduzeti.

“Akcija – smesta“10 je poznata Ruzveltova izborna parola,

koju su milioni nezaposlenih i beskućnika, uništenih

privrednika, industrijalaca i farmera odmah prepoznali

kao put rešenja ekonomskih i socijalnih problema.

Mere obuhvaćene Nju Dilom su proizilazile iz

realnih ekonomskih i društvenih potreba. Iako je

Ruzvelt bio kritičar američkog kapitalističkog

društveno-ekonomskog sistema, nije imao nameru da

ozbiljnije menja postojeći sistem, već je želeo da ga

reformiše, usavrši, odnosno učini humanijim, a sve u

interesu stabilizacije i izvlačenja zemlje iz duboke

krize. Ruzvelt je osuđivao društveni sistem koji

dozvoljava siromaštvo i nezaposlenost u najbogatijoj

zemlji sveta. Svoje shvatanje rešavanja problema i

stalnog siromaštva jedne trećine nacije, bazirao je na

pravednijoj raspodeli bogatstva, što potvrđuje i

10 Schlesinger, A. (2003) The Age of Roosevelt: The Coming of the New Deal.

15

njegova izjava iz 1932. godine … “Ma šta uradili da bi smo ulili

život u naš bolesni privredni poredak, mi ne možemo učiniti da on još dugo

potraje ako ne uvedemo mudriju i pravičniju raspodelu nacionalnog

dohotka…”

O pravednijoj raspodeli nacionalnog dohotka u

Americi se mnogo govorilo i pisalo i pre Velike krize.

Međutim, Ruzvelt je prvi, kroz program Nju Dila, ne

samo odlučno prihvatio ovu ideju, već je i oživeo,

dajući joj konkretan oblik i sadržaj, pre svega kroz

sistem javnih radova ogromnih dimenzija, kroz državne

kredite, finansijske i ekonomske planove, socijalno

osiguranje, radničko zakaonodavstvo i druge praktične

mere. Sprovođenje tih mera pratile su i određene

transformacije kapitalističke ekonomije i društva.

Za oživljavanje velikog i složenog sistema mera,

planiranih i obećanih reformi, smanjenje nezaposlenosti

i teške bede, Ruzveltu je bila potrebna znatno veća

uloga države jer se sve baziralo na državnim

intervencijama. Razvoju nove ekonomske politike Nju

Dila doprinele su u izvesnoj meri ideje i teoretska

razmatranja Britanca Džona Majnarda Kejnsa (John Maynard

16

Keynes).11 S obzirom da je Kejns veliki deo svojih

istraživanja posvetio monetarnim problemima, novcu,

novčanoj politici, problemima nezaposlenosti i

ekonomskim krizama, istovremeno predlažući mehanizme za

njihovo prevazliaženje, jasno je zašto su se Ruzveltovi

saradnici, a pre svih Alvin Hansen, oslanjali na

Kejnsa.

Kejns je smatrao da postoji stalni odnos između

nivoa štednje i investicija, odnosno, ako je štednja

nesrazmerno veća u odnosu na investicije, dolazi do

kriznih situcija, stagnacije i na kraju - depresije.

I, obrnuto, povećane investicije u odnosu na štednju

zasigurno dovode do privrednog prosperiteta. Da bi se

ovi odnosi promenili u korist investicija, Kejns smatra

da je neophodna intrevencija države.12 Po Kejnsu,

prosperitet zavisi od održavanja visokog nacionalnog

dohotka, a visoki nivo dohotka zavisi od održavanja

kapitala i obima kupovne snage. Preterana štednja

dovešće do opadanja kako realnih investicija, tako i do

opadanja potrošnje i na kraju do opadanja dohotka.

11 Keynes, John Maynard. (2011), The General Theory of Employment, Interest, and Money12 Skidelsky, Robert (2003). John Maynard Keynes: 1883–1946: Economist, Philosopher, Statesman. Pan MacMillan Ltd

17

Intervencija države ima značajno mesto u rešavanju

ekonomskih kriza i problema nezaposlenosti, a

nezaposlenost, po Kejnsu, nije slučajna, “već zakonita

pojava savremenog društva.” Država se tu javlja kao

regulator privrednog i društvenog sistema a svoju

regulatorsku funkciju može obavljati uspešno samo ako

je ona usmerena na podizanje potrošnje, redistribuciju

nacionalnog dohotka, investicije kontrolisane od strane

države i obaranje kamatne stope. U tom smislu i treba

posmatrati Ruzveltov program mera i njegovu politiku,

koja nije težila izmeni društvenog poretka, već

reorganizaciji i reformi, kako bi se osiguralo bolje

funkcionisanje, veća stabilnost i nova konsolidacija

američke države.

5.New Deal

U razradi konkretnih mera Nju Dila, bio je uključen

veliki broj ekonomista i razumljivo je da je među njima

dolazilo da značajnih razlika u stavovima. Ipak,

formulisali su svoje predloge za smanjenje i regulaciju

profita, kamata i zakupnina kako bi se onemogućila

prevelika štednja i time, za duže vreme uklonila kriza,18

nezaposlenost i siromaštvo. Bilo je prisutno uverenje

da je Nju Dil novi koncept državnog kapitalizma.

Najbitnija karakteristika ovog koncepta je aktivna

uloga države u privrednom i društvenom životu, a u

cilju očuvanja i neugrožavanja vladajućeg sistema

društvenih odnosa. Prihvaćeno je gledište da se

pravednija raspodela nacionalnog dohotka može ostvariti

uvođenjem progresivnog poreskog sistema, tj. većim

oporezovanjem profita, bogatih, uvođenjem zakona o

minimalnoj nadnici, proširenjem sistema socijalnog

osiguranja i izradnjom mehanizama zdravstvene zaštite,

uvođenjem besplatnih usluga u zdravstvene i obrazovne

institucije, subvencionisanjem poljoprivrede i malih

preduzeća kao i povećanim izdacima u vojne svrhe, itd.

Bez obzira na duboko neprijateljstvo, oštre kritike

i osporavanja konzervativnih poslovnih krugova Amerike,

stvarno značenje i uloga mera obuhvaćenih Nju Dilom,

imali su veliki značaj i to samo za SAD, a njegovi

pozitivni rezultati i velike promene su ubrzo usledile.

Prvi koji su prepoznali prednosti Nju Dila bila su

američki sindikati i podržali su ga kao značajno

sredstvo za rešenje ekonomsko-socijalnih problema sa

kojima se suočavalo američko društvo 30-tih godina XX19

veka. Nju Dil je zastupao stav da kapitalizam može

uspešno funkcionisati i dalje, ali da mu je neophodna

državna intervencija.

Američki ekonomisti su prihvatili politiku “početnog

ubrizgavanja,” odnosno državnog finansiranja javnih radova

ogromnih razmera, kao i finansiranje deficita putem

kreditiranja, odnosno jeftinih kredita. U periodu 1931-

1935. godine, javni dug SAD dostigao je 24,8 mld

dolara, a neto federalne investicije su iznosile 11,6

milijardi. Sve veća koncentracija ekonomske moći

velikih kompanija i neefikasnost važećih

antitrustovskih zakona, podstakla je kreatore Nju Dila

da ožive borbu protiv monopola. Međutim, Ruzvelt nije

pokušao da uništi velike bankarske i industrijske

korporacije, već pre svega da zakonskim propisima i

merama pojačane državne kontrole reguliše njihov rad, a

čemu su monopoli, naravno, pružali jak i kontinuiran

otpor. Istovremeno, Ruzvelt je pokušavao da maloj

privredi pomogne da vrati nekadašnji značaj i poslovnu

sposobnost.

TRI OSNOVNE MERE NJU DILA

20

Ruzveltove zakonodavne mere vezane za ekonomske

reforme možemo podeliti u tri grupe.

Mere vezane za državnu regulaciju privrede;

mere koju se omogućile državi da organizuje niz

javnih radova i time radno angažuje milione

nezaposlenih; i,

zakonske mere kojima je regulisan Ruzveltov

socijalni program i radno zakonodavstvo

Najznačajnije oblasti kojima je regulisan

društveno-ekonomski život su bile:

finansijsko-novčana oblast, odnosno, kontrola

banaka i vrednosti novca;

državna kontrola poljoprivedrne proizvodnje; i,

regulisanje i oživljavanje industrijske

proizvodnje.

Ruzvelt se po preuzimanju funkcije predsednika 4.

marta 1933. godine, prvo angažovao na polju monetarne

politike. Reorganizovao je rad banaka i kreditnih

ustanova, u nameri da vrati poverenje u bankarski i21

finansijski sektor. Sazivajući vanredno zasedanje

Kongresa, Ruzvelt je inicirao donošenje Zakona kojim je

onovana Federalna Korporacija za osiguranje uloga (The

Federal Deposit Insurance Corporation).13 Korporacija je

formirana pre svega da bi se zaštitili mali ulagači, sa

iznosima do 5000 dolara. Nešto kasnije, Kongres donosi

The Glass-Steagall Banking Act, koji reguliše odvajanje

komercijalnih od investicionih banaka, radi sprečavanja

ponovnih berzanskih spekulacija. Time je sistem

Federalnih rezervi dobio pravo veće kontrole nad

poslovanjem banaka i sistemom kreditiranja.

Zakonom je dato pravo Odboru sistema Federalnih

rezervi da kontroliše poslovanje banaka, kao i da

određuje visinu kamatnih stopa, odnosno uslova za

davanje kredita. Istovremeno, Ministarstvo finansija je

dobilo zakonsko ovlašćenje da otkupljuje sve rezerve

zlata i srebra, kao i pravo kontrole i davanja dozvola

za rad samo onim bankama koje su zadovoljile

kriterijume. Time je federalna Vlada dobila kontrolu za

praćenje poslovanja svih banaka i kreiranje finansijske

13 23. Decembra 1913. Predsednik Vilson je potpisao Zakon o federanoj rezervi,kojim se uspostavlja sistem Federalne rezerve. The World Almanac and Book of Fact 1980. New York, str. 89

22

politike zemlje. Osim toga, uskoro se donosi i zakon

kojim se zabranjuje izvoz zlata i utvrđuje državni

monopol nad plemenitim metalima. Tokom prvih sto dana

Ruzveltove vlade donet je i zakon kojim se reguliše

trgovanje vrednosnim papirima i uvodi državna kontrola

u rad berze, čiji je rad bio obustavljen na 2 nedelje.

S obzirom da je kriza i počela u finansijsko-bankarskom

sektoru, to je bila prva oblast koja je uspešno

regulisana zakonskim propisima.

Druga oblast koja je obuhvaćena reformama Nju Dila

je bila poljoprivreda. Prvi koraci u rešavanju krize

opterećene hiperprodukcijom i niskim cenama

poljoprivrednih proizvoda predstavljali su donošenje

Zakona o regulaciji poljoprivrede (The Agricultural Adjustment

Act) 12. maja 1933. godine. 14 Taj Zakon je bio pokretna

tačka u poljoprivrednoj politici SAD. Pratilo ga je

osnovanje Ministarstva poljoprivrede ( The United States

Department of Agriculture). Zakonom je regulisano smanjenje

farmerske i poljoprivredne proizvodnje kroz

ograničavanje zemljišta za određene proizvode, državne

subvencije za poljoprivrednike i državni otkup viškova

poljoprivrednih proizvoda. Ograničavanje proizvodnje se14 Folsom, Jr., Burton (2008). New Deal or Raw Deal?. Simon and Schuster. str. 62.

23

odnosilo na kulture poput pamuka, duvana, pšenice,

pirinča i kukuruza. Pristupilo se i planskoj

poljoprivredi, a o efikasnosti i uspehu tog zakona

govori činjenica da je uz male izmene ostao najvažniji

deo zakonodavstva kojim se i danas reguliše

poljoprivreda u SAD.

Najznačajniji i najsloženiji deo Ruzveltovog

programa bio je Zakon o nacionalnoj industrijskoj

obnovi, donet 16. juna 1933. godine (National Industrial

Recovery Act, NRA)15. Tim Zakonom je Ruzvelt izvršio

sveobuhvatne i duboke promene u oblasti industrije.

Prvo je formirana Agencija za nacionalnu obnovu (National

Recovery Agency)16, čiji je primarni zadatak bio da se bavi

obnavljanjem i povećanjem industrijske proizvodnje i

povećanjem zaposlenosti. Zakonom se ovlašćuju preduzeća

da pod kontrolom i uticajem državnih organa odlučuju o

proizvodnim kvotama i cenama minimalne zarade.

Federalna Vlada je zakonima nastojala da ukine rad

dece mlađe od 16 godina, diskriminaciju crnog

stanovništva i ostvari saradnju poslodavaca i radnika

putem kolektivnih ugovora, a sve pod nadzorom državnih15 Schlesinger, The Age of Roosevelt: The Coming of the New Deal, 2003

16 Himmelberg, The Origins of the National Recovery Administration, 1993.

24

organa. Važan rezultat tog zakona je bilo povezivanje

industrijskih preduzeća u nekoliko stotina

industrijskih grana, radi utvrđivanja proizvodnih kvota

i cena, i to za kompletan proizvodni program. Osim

toga, na osnovu poznatog člana 7a Zakona o industrijskoj

obnovi, poslodavci su prihvatili davanje minimalne

zarade radnicima od 40 centi na sat, kao i radnu

nedelju u trajanju od 35 radnih sati. Radnici su, kroz

sindikate, ostvarili uticaj u pregovorima o visina

nadnica i uslovima rada.

Posebno mesto je imao Zakon o zajmovima industriji, kojim

se ovlašćuje Korporacija za finansiranje obnove

(Reconstruction Finance Corporation – RFC)17 da daje zajmove i

subvencije privatnim industrijskim korporacijama za

dalju stimulaciju proizvodnje. Kada je 1934. godine

industrija počela da se oporavlja, sve više su do

izražaja dolazili različiti stavovi velikih korporacija

prema merama i zakonima Nju Dila, posebno primena člana

7a, koji se sve više sukobljavao sa zahtevima i praksom

uticajnih kompanija, a u smislu njihovog protivljenja

minimalnim nadnicama, ograničenom radnom vremenu i17 http://eh.net/encyclopedia/article/butkiewicz.finance.corp.reconstruction, preuzeto 12.12.2011.

25

uopšte, bilo kakvom uticaju države i sindikata na

uslove poslovanja i zarada.

Mnoge Ruzveltove inicijative i mere, vezane za

obnovu SAD, koje su donosile dobre, a često i

impresivne rezultate, došle su pod udar Vrhovnog suda,

koji je bio sastavljen od konzervativaca. Posebno

sporan je bio sistem NRA, i 1935. godine, Vrhovni sud

je doneo presudu da je osnivanje NRA neustavno i

Agencija je zatvorena. Time su se velike korporacije

oslobodile balasta organizovane proizvodnje, planskog

zapošljavanja i uticaja države na politiku poslovanja.

Ipak, bez obzira na uspehe zakonodavnih mera i

akcija Nju Dila u ekonomskom oporavku SAD, pokretanju

industrije, zapošljavanju radnika, rešavanju socijalnih

i egzistencijalnih problema stanovnika SAD, činjenica

je da su bogati slojevi američkog društva, pre svega

vlasnici banaka i veliki industrijalci, koji su imali

ogromne koristi i velike profite na osnovu ekonomskih

mera Nju Dila, kao i 90% dnevne štampe koja je bila u

vlasništvu republikanaca, izražavali stalno

neprijateljstvo prema Ruzveltu. Ti predstavnici krupnog

kapitala, koji su u Ruzveltu videli neprijatelja,

optuživali su ga da je od SAD napravio komunističku26

državu. On je to demantovao izjavivši “... Niko u SAD ne

veruje jače od mene u sistem privatnog preduzetništva, privatnog

vlasništva i profit. Ova administracija je svojim merama spasila sistem

privatnih profita i slobodnog preduzetništva kada se on nalazio na rubu

propasti...“18

Druga grupa mera Nju Dila u borbi protiv krize

odnosila se na rešavanje problema nezaposlenosti.19

Kongres je na Ruzveltov predlog doneo 1933. godine

Zakon kojim se osniva Federalna uprava za hitnu pomoć –

FERA , (Federal Emergency Relief Administration). 20 Predlažući

Zakon, Ruzvelt je istakao da je najvažniji zadatak

federalne vlade omogućiti ljudima da se zaposle.

Uloženi su veliki napori da se kroz niz novih državnih

ustanova i agencija organizuje izvođenje javnih radova

pomoću kojih je država omogućila veliki broj radnih

mesta za nezaposlene, ali po minimalnim nadnicama.

Prvo je osnovana 8. novembra 1933. Uprava za građanske

radove (Civil Works Administration), 21 koja je zaposlila oko

18 Franklin D. Roosevelt, Volume Two: The Year of Crisis, 1933 (1938) New York: Random House, s. 11–16.19 Hawley, Ellis (1995). The New Deal and the Problem of Monopoly. New York: Fordham University Press. 20 Williams, Edward Ainsworth. (1939) Federal aid for relief. New York: Columbia University Press.

21 Walker, Forrest A. (1979) The Civil Works Administration: an experiment in Federal work relief, 1933-1934, a standard scholarly history

27

četiri miliona nezaposlenih na poslovima izgradnje

puteva, škola, gradskih parkova, igrališta. Međutim,

kozervativci i kritičari Ruzveltove politike

kritikovali su i ovaj oblik pomoći, naglašavajući da je

cena previsoka i da je ekonomski, takva vrsta radnog

angažovanja nezaposlenih potpuno neopravdana i

neisplativa. Kasnije su doneti i drugi zakoni i

preduzete mere kojima je Kongres nastavio da odobrava

javne radove kapitalnih razmera jer su ekonomsko

poboljšanje i rast vrlo brzo uočeni. Ruzvelt je uz

svoje saradnike imao veoma precizne razloge i jasna

očekivanja od pokretanje javnih radova. Smanjio je

nezaposlenost, oslododio sa jedne strane budžet velikog

broja socijalnih davanja, a sa druge strane angažovao

je radnike, iako po minimalnoj ceni i, uz to, značajno

povećao potrošnju, pre svega jeftinih, američkih

proizvoda. Uz pomoć Kongresa, osnovana je i Agencija za

javne radove (Public Works Agency), 22 koja je izvela

elektrifikaciju doline reke Tenesi, izgradila stotine

bolnica, stotine hiljada stambenih zgrada u

industrijskim centrima za porodice sa niskim prihodima,

brojne aerodrome, hiljade kilometara puteva. Agencija22 http://www.tva.gov/abouttva/history.htm preuzeto dana: 15.12 2011.

28

za javne radove je pružila odgovornost za rešavanje

problema nezaposlenosti. Ovde po prvi put dolazi do

izražaja nova ekonomska politika prava na rad, koju će

Ruzvelt definisati mnogo kasnije, tokom II Svetskog

rata, u poznatoj Povelji o ekonomskim pravima iz 1944. godine.

Već prvih godina izvođenja projekata javnih radova,

Agencija je zaposlila oko osam miliona nezaposlenih

radnika, a cena je dostigla sumu od 10 mld. dolara. Za

realizaciju glavnih javnih radova, potrošeno je preko

20 mld. dolara. Sve državne agencije i ustanove koje su

osnivane upravo zbog osmišljavanja i praćenja javnh

radova doprinosile su stvaranju moderne Amerike, rastu

državne administracije, koja je istrovremeno postajala

nosilac reformi i oslonac Ruzveltovih razvojnih i

političkih koncepata i vizija, a u cilju ideje

izgradnje tzv. državnog kapitalizma.

Ruzveltov socijalni program i radno zakonodavstvo

su najznačajnije mere kojima su prvi put u istoriji SAD

poboljšani materijalni i društveni položaj i uslovi

života zaposlenih. Ali, primena tih mera je nailazila

na otpor u krugovima bankarskog i industrijskog

kapitala. Prvi put se jedan američki predsednik

koristio izvršnom vlašću i ustavnim ovlašćenjima često29

ignorišući kritike i brojne oponente svoje politike,

što je bilo presedan u istoriji SAD.

Mere Nju Dila su bile izuzetno značajne i za crnu

populaciju u SAD, čime su Afro-amerikanci po prvi put

ostvarili relativno viši stepen jednakosti i suštinski

ostvarivali svoje pravo na zaposlenje i materijalnu

pomoć. Novoformirana sindikalna organizacija – Kongres

industrijskih organizacija – zalagala se za ukidanje svih

oblika diskriminacije i rasne segregacije prema crnim

radnicima i promovisala je načelo ‚‚jednaka nagrada za

jednak rad,“ bez obzira na rasu, pol i veroispovest. Prvi

put su se crni stanovnici SAD okrenuli od Republikanske

stranke i okrenuli Demokratama, uvereni da će preko

sindikalno –stranačkih odnosa uspešno rešavati svoje

ekonomske, socijalne i političke probleme. I zato je

Nju Dil između svih ostalih mera, bio i prvi stvarni

pokušaj da se učini kraj rasnoj diskriminaciji.

U realizaciji ideja Nju Dila neophodno je

analizirati rad sudova, koje su protivnici Ruzveltovih

ideja često koristili kao sredstvo političkog uticaja

kako bi onemogućili sprovođenje mnogih progresivih

zakona i to u vreme sve oštrijih sukoba, posebno u

periodu Ruzveltove predizborne kampanje za drugi, ali i30

treći mandat. U nameri da smanji otpor konzervativaca,

nakon izuzetne pobede na izborima s kraja 1936.,

Ruzvelt je u Kongesu dao predlog Zakona na osnovu koga

bi predsednik SAD mogao da, uz svakog aktivnog sudiju

Vrhovog suda sa navršenih 70 godina života, imenuje jos

jednog sudiju, pri čemu ukupan broj sudija Vrhovnog

suda ni u jednom trenutku ne bi prelazio broj od 15

sudija. Predlog je izazvao žučne diskusije u Kongresu,

ali i unutar Demokratske stranke. Mnogi su ga smatrali

pokušajem da se ugrozi nezavisnost sudstva. Iako

predlog zakona nije dobio većinu u Kongresu, sama

namera da se takva reforma izvede, dovela je do toga da

se Vrhovni sud, pri ocenjivanju ustavnosti donetih

zakona, prestao baviti političkim pitanjima, a svoju

pažnju je usmerio na ocenu formalno –pravnih razloga i

pretpostavki. Uz to, Ruzveltov predlog je doveo do

značajnih promena u personalnom sastavu Vrhovnog suda,

jer su na upražnjena mesta imenovane mlađe i

liberalniji sudije, pristalice mera Nju Dila.

I dok se sa jedne strane Ruzvelt bavio interesima

naroda, na drugoj je strani morao voditi brigu i o

investitorima, industrijalcima, bankarima, odnosno

svojim najvećim kritizerima i protivnicima, kao što je31

isticao. Njegova težnja nije bila uništvanje krupnog

kapitala. On je samo pokušavao da reguliše delatnost

poslovanja velikih korporacija, banaka, železnice, što

jeste podrazumevalo povećanu državnu kontrolu, ali bez

namere da se iste ukinu, unište ili oduzmu. Naprotiv,

Ruzvelt je smatrao da privreda mora ostati u privatnim

rukama, ali oslobođena nepoštene konkurencije i

dominacije monopola. Činjenica je da su pojedina

rešenja i regulatorne mere zapravo dovele do

učvršćivanja kapitalističkog sistema, kao i održavanju

stabilnosti postojećeg društvenog poretka.

Kao veoma bitan segment oporavka države, Ruzvelt

je posebnu pažnju posvetio regulisanju finansijsko –

novčane oblasti, odnosno kontroli banaka i vrednosti

novca. Tu je pre svega pažnju posvetio Sistemu Federalnih

Rezervi (Federal Reserve System), koji je o tom obliku poslovao

još od 1913. godine23. Čitava teritorija SAD je bila

podeljena na 12 područja od kojih svako imalo federalnu

banku. Deoničari FED –a su bile obavezno sve banke

saveznog delovanja koje su morale kod FED –a da

daponuju određen deo svojih rezervi, dok članstvo

ostalih državnih banaka nije bilo obavezno.23 Meltzer, Allan H. (2004). A History of the Federal Reserve, Volume 1: 1913–1951

32

Najznačajnije telo FED –a je bila uprava koju je

činilo 7 članova, imenovanih od strane predsednike SAD,

sa ovlašćenjem da određuje visinu depozita, donosi

propise, i da sa, krajnjom svrhom, decentralizovan

bankarski sistem poveže u jedinstven sistem pod

državnom kontrolom.

Za kontrolu berzanskog poslovanja, osnovana je

Komisija za deonice i berzu,24 koju je činilo pet članova sa

zadatkom da kontroliše i odobrava izdavanje deonica i

da obavlja sve neophodne poslove vezane za sigurno i

stabilno berzansko poslovanje.

Kao poseban tip organa zaduženog da brine o

sigurnosti štednih uloga, Ruzvelt je osnovao Federalnu

Korporaciju za osiguranje depozita (Federal Deposit Insurance

Corporation).25. Time se polako vraćalo poverenje ulagača i

štediša u bankarski i finansijski sistem SAD. Vraćanje

poverenje u banke, značilo je i vraćanje poverenja u

američku državu, a to je upravo ono što je Ruzvelt sa

svojim saradnicima, a u okvirima Nju Dila, i želeo da

postigne.

24Patrick, Sue C. (1993). Reform of the Federal Reserve System in the Early 1930's: The Politics of Money and Banking. Garland 25 Mayhew, Anne. (1983) Ideology and the Great Depression: Monetary History Rewritten. Journal of Economic Issues 17 (June 1983): 353–60

33

6.Zaključak

Nju Dil i predsednik Ruzvelt nisu bili samo

pokretači ekonomije, odnosno neko ko rešava probleme

nezaposlenosti, privrede, novca, kamata, vrednosti

deonica i organizacije proizvodnje. Sve te mere su

istovremeno oblikovale i savremeni američki federalni

aparat, ali i stvarale modernu američku državu, sa

nezamenjivom ulogom javne administracije u formulisanju

i sprovođenju državne politike. Od tada, SAD imaju

složen sistem analiza i planiranja koji se primenjuje

na svim aspektima privednog života, uključujući i

zdravstvo, obrazovanje, monetarnu i finansijsku

politiku, investicije. Organi planiranja postali su

sastavni deo moderne američke državne uprave na svim

nivoima, kako na federalnoj ravni, tako i na nivou

saveznih država i lokalnih samouprava. Istovremeno,

Nju Dil i Ruzvelt su trajno promenili američko društvo

u svakom pogledu.

O Ruzveltu kao predsedniku i nosiocu Nju Dila, kao

i njegovim stvarnim ili mogućim ekonomskim, socijalnim

i političkim dostignućima, napisano je nebrojeno

knjiga, članaka, stručnih komentara i radova, kako u34

SAD, tako i širom sveta. Mišljenja se često razlikuju,

tako da ceo koncept i danas ima svoje brojne pristalice

ali i protivnike, koji smatraju da je cena Nju Dila, u

odnosu na postignute rezultate bila previsoka.

Ono što je ipak neosporno jeste činjenica da je u

prvih pet godina sprovođenja mera Nju Dila nacionalni

dohodan povećan sa 40 mld. dolara na 73 mld. dolara,

dok je broj zaposlenih povećan za 7 miliona;

industrijska proizvodnja je značajno povećana, za oko

60%, kao i prosperitet zemlje praćen pravednijom

raspodelom nacionalnog dohotka.

SAD su polako prevazilazile Veliku krizu 1930ih i

1940ih, tokom Ruzveltovog predsedničkog manadata, a

rast je nastavljen. SAD su nakon II Svetskog rata

pokrivala 50% svetskog izvoza, postale prva sila sveta,

i mada su krize ponovo dolazile i prolazile, i uprkos

ovoj poslednjoj krizi koja potresa svet, možemo

verovati da će SAD, sigurno jos neko duže vreme biti

svetski broj jedan. To je neosporan rezultat i Ruzvelta

i njegovih saradnika, odnosno koncepta Nju Dila sa svim

njegovim rezultatima, dobrim i lošim.

35

7.Aneksi

36

26

26 http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_the_United_States, preuzeto15.12.2011.

37

27

27 http://en.wikipedia.org/wiki/Great_Depression, preuzeto 10.12.2011.38

28

28 http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_the_United_States, preuzeto 10.12.2011.

39

LITERATURA:

1.Burner, David. Herbert Hoover: a Public Life. New York:

American Political Biography Press, 1984

2.Folsom, Jr., Burton. New Deal or Raw Deal. New York:

Simon and Schuster, 2008

3.Franklin D. Roosevelt, Volume Two: The Year of Crisis. New York:

Random House, 1938

4.Eggertsson, Gauti B. Great Expectations and the End of the

Depression, American Economic Review 98, No. 4, 2008

5.Hawley, Ellis. The New Deal and the Problem of Monopoly.

New York: Fordham University Press, 1995

6.Himmelberg F. Robert. The Origins of the National Recovery

Administration, New York: Fordham University Press 1993

7.http://eh.net/encyclopedia/article/

butkiewicz.finance.corp.reconstruction

8. http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_th

e_United_States

9. http://www.tva.gov/abouttva/history.htm

10. Garraty, John A. The Great Depression. Aylett:

Anchor, 198640

11. Kehoe, Timothy J.; Prescott, Edward C. Great

Depressions of the Twentieth Century, Minneapolis: Federal

Reserve Bank of Minneapolis, 2007

12. Keynes, John Maynard. The General Theory of Employment,

Interest, and Money. New York: Classic House Books, 2011

13. Mayhew, Anne. Ideology and the Great

Depression: Monetary History Rewritten. Journal of

Economic Issues 17. June, 1983

14. Meltzer, Allan H. A History of the Federal Reserve,

Volume 1: 1913–1951. Chicago: University Of Chicago

Press, 2004

15. Mishkin, Fredric. The Household Balance and

the Great Depression. Journal of Economic History 38, 1978

16. Patrick, Sue C., Reform of the Federal Reserve System

in the Early 1930's: The Politics of Money and Banking. New York:

Garland Publishing Inc, 1993

17. Jonson, Paul. Istorija američkog naroda,

Beograd: Knjiga Komerc, 2003.

18. Schlesinger, A. The Age of Roosevelt: The Coming of

the New Deal, Boston:Houghton Mifflin Harcourt, 2003

19. Harris, Seymour E. Spasavanje američkog

kapitalizma, Beograd: Kultura, 1954

41

20. Skidelsky, Robert, John Maynard Keynes: 1883–1946:

Economist, Philosopher, Statesman. London: Pan MacMillan

Ltd, 2003.

21. Walker, Forrest A. The Civil Works Administration: an

experiment in Federal work relief, 1933-1934. New York:

Garland Publishing Inc, 1979

22. Williams, Edward Ainsworth,’’ Federal aid for relief’’.

New York: Columbia University Press, 1939

42