МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ ВЕЛИКЕ РЕЛИГИЈЕ

јудаизам, хришћанство, ислам и

будизам

Ставити на унутрашње корице

У све ширем мултиетничком друштву неминовно је да човек дође у додир

са људима који припадају другој религији, па нормално је да овакви

сусрети изазивају знатижељу. Истоветна свакодневна искуства нас

приморавају да размислимо и поставимо следећа питања: Каква је то

кошер храна? Шта је Рамазан? Зашто се Ускрс не слави истог дана кад

и Божић? Шта је Нирвана? Алин Балдинже-Ашур, доцент религијске

дидактике на Париском универзитету Сорбона, одговара на сва питања

која нас интересују. Оригиналним и непристрасним приступом објашњава

четири велике религије истичући разлике као и додирне тачке,

приказујући њихово порекло, историју, обреде и прославе као колико

су те религије присутне у свакдневници животу, у породици, исхрани,

одевању и сексуалности. Ова књига нам омогућава да премостимо

општа места и убеђења, да отклонимо сумње и страхове који су често

узроковани незнањем. Књига је написана на једноставан и разумљив

начин и представља веома корисно штиво за све узрасте како би се

друге религије схватиле на прави и суштински начин, јер знање

претходи толеранцији.

Увод

Гледајући Спилбергов филм ћерке су ме упитале шта је то Ковчег савеза и

Грал. Имала сам девојку која је чувала децу, која је током Рамазана

постила. Моја старија ћерка је желела да пости са њом. Обе моје

ћерке у школи сретају децу других религија. Школска менза нуди

оброке без свињетине како би изишла у сусрет муслиманској и

јеврејској деци. Уочавајући ово, ћерка ме је упитала зашто не

постоји и оброк без рибе. Старија ћерка Јудит, ме је упитала да ли

ће њен друг Самуел отићи у затвор ако поједе пршуту и зашто она, за

разлику од њега, сме да га једе. Млађа Шарлот, пошто је учила о

праисторијском човеку, питала ме је како то да примитивни људи нису

знали да обрађују земљу ако су Адам и Ева били први људи а њихови

синови Каин и Авељ земљорадници. Било ми је тешко да одговорим на

ова питања. Како им објаснити да свети текстови не говоре о

историји, нити о праисторијском човеку већ пре свега о Богу који је

човеку "удахнуо душу" ? Оставити их у незнању учинило ми се опасним

јер би то значило оставити их било којој дадиљи или дати их првој

секти која се појави а која би била у стању да им да одговор.

Уосталом, нисам могла да кажем својим ћеркама:" Овакве ствари нису

примерене вашем узрасту, још увек сте мале за ово, када будете

порасле биће вам јасно". Књиге за децу су компликоване. Неке књиге

говоре о философији религије, а неке о историји разних религија.

Углавном већина ових књига посматра религије са конфесионалне тачке

гледишта. Размишљала сам како да све ово објасним мојим ћеркама.

Исправно је било одговорити једноставно на било које њихово питање

али и објаснити им зашто постоје различити обреди, календари, и како

то да сва деца у школи не могу да једу исту храну. Кроз исправне

одговоре оне би боље разумеле ко су њихови другови из разреда.

Говорећи у истој књизи о четири велике религије присутне у нашој

земљи, желела сам да ове религије на најједноставнији начин

представим ћеркама и њиховим друговима из школе, као и припадницима

било које религије, како би сва ова деца могла да се сусретну без

зазирања једни од других, да своју посету цркви поштују као и посету

џамији, будистичком храму као синагоги и да се радосно посећују

током празника. Надам се да ће моје ћерке и њихови пријатељи

разумети да религија није само питање вере и појединца већ да су наш

свет и култура стварани у непрекидном додиру различитих традиција и

народа, због чега је ова књига помало и историјска.

Од Бога до историје

(књиге и правци)

Све религије имају известан поглед на свет и човека. Јеврејска,

хришћанска и исламска историја за полазну тачку имају веру у једног

Бога који је створио човека "по сопственој слици". Слика се не

односи толико на физички изглед колико на могућност приступа

апстрактном начину мишљења. Они који су веровали у јединог Бога

нашли су се између божанских начела и историјских околоности. Човек

стављен наспрам животних догађаја, није одмах могао да схвати Бога

који му се посветио. Историја монотеистичких религија је историја

оваквог сукоба, између вере и неверства, између правог култа и

идолопоклонства. Рећи за себе да си Јеврејин, хришћанин или

муслиман, на известан начин значило је мислити и живети и имати неке

религијске тачке ослонца, али и је значило уплетеност у историјске

токове. Из овог угла будизам се налази на маргинама овакве историје,

с обзиром да Бог није полазна тачка већ философија живота. Будизам

се одлично уклапа са осталим религијама: истовремено се може бити

хришћанин и будиста. Између осталог, неки будизам не сматрају

религијом већ философијом и начином живота.

Библија

По Библији, историја оних који верују у једнога Бога почиње пре

скоро 5000. Година, када је Бог изабрао Аврама да рашири

монотеистичку поруку. Ова историја, од свог почетка до прве године

нашег календара, то јест године Исусовог рођења, је испричана у

јеврејској Библији. Правилно речено, не ради се о историјској књизи

већ о збирци дела написаних на разним језицима током разних епоха

које обрађују односе Бога и јеврејског народа. Дакле, историјски

елементи се сусрећу а већина њих је потврђена археолошким ископинама

и паралелним египатским и вавилонским приповедањима која се

подударају. Најдревнији сачувани рукописи се односе на неке делове

Библије који су пронађени у кумранским пећинама 1947. године близу

Црвеног мора и потичу из периода од трећег до првог века пре Христа.

Испричана прича је заједничка за Јевреје, хришћане и муслимане иако

ће доцније свака религија пренети одређене догађаје на својствен

начин, додајући им другачија значења. Према јеврејском схватању,

првих пет књига су најважније. Те књиге се зову Пентатеух

(Петокњижје) према грчком пента(пет). Ових пет књига чине књигу која

приповеда о јеврејској историји и садржи њихове законе. Зову је Тора.

По Јеврејима, закони који су дати од Бога су основни и непромењиви.

Касније су закони протумачени а зборник тих закона ( усмених, потом

записаних) ће саставити Мишну, која је почетком II века после

Христа протумачена од мудрацâ (Гемара) и образовати Талмуд (чија

последња верзија датира из VI века после Христа).

Нови завет

Хришћански Стари завет, поред јеврејске Библије садржи и текстове

који нису ушли у састав јеврејског канона, зато што се сматрају

исувише историјским а не пророчким. Јеврејској Библији хришћани

додају Нови завет састављен од четири јеванђеља. Поред јеванђеља

Нови завет чине и приповедања ране цркве (Дела апостолска), писма

апостола (пре свега апостола Павла) и Откровење Јованово

(Апокалипса). Јеванђеља су написали неки од Христових ученика на

пример, апостол Јован, око 70. године после Христа. Прва три

( Матеј, Марко и Лука) су међусобно слична и због тога се зову

"синоптичка" а четврто је оно Јованово. Основу хришћанства чини

Христов долазак као и Христов живот. На почетку, ово није

представљало прекид са јудаизмом већ његово испуњење. Исус је

обећани Месија који ће се појавити на крају времена. Основна правила

хришћанског живота утврђивала су се касније, од стране оних који су

називани црквени оци, а науку о вери је протумачила црквена

хијерархија која је утврдила и основне текстове. Дакле, вековима су

постојале науке о вери које су морале да се прилагоде свету у ком су

се налазиле (грчки, римски, персијски, варварски).

Куран

Света књига муслимана је Куран. По њима, свету књигу Куран Бог је

открио Мухамеду, око 600. године после Христа. Последњих година свог

живота Мухамед је пренео откровење својим друговима. Дакле, у њој се

налазе елементи који се односе на арапску историју оног доба. Куран

се често осврће на прву књигу Петокњижја, на књигу Постања, помињући

исте приче и представљајући их на друкчији начин у односу на

јеврејску и хришћанску Библију. Помиње се и Исус али као пророк. За

муслимане је Мухамед последњи монотеистички пророк. Њиме је

запечаћено откровење, он је "печат" пророка. Први муслимани су

записали оно што је Мухамед говорио (хадис). Такође су записали и оно

што је радио све док његова дела нису почела да служе као пример.

Такве белешке заједно сачињавају Сунну. Куран и Сунна чине основу

шеријата, скупа закона који држе ислам. Универзитети исламске

теологије (на пример Ал-Ахзар у Каиру) се залажу да у савременом

свету куранско предање одрже свеприсутним (од Египта до Пакистана и

Индонезије).

Текстови утемељитељи

Монотеистички текстови утемељитељи су написани на различитим

језицима. Стари завет на арамејском и јеврејском, Нови завет на

грчком а на књижевном арапском Куран. До њих смо дошли захваљујући

различитим преводима и ручно начињеним копијама. Сви преводи нису

идентични, будући да постоје различита тумачења. Овде ћемо користити

текст који је објављен 1971. године а који је унесен у јерусалимску

Библију, о коме се побринула библијска школа из Јерусалима. Будисти

се позивају на канон који је састављен после Будине смрти а који је

иначе живео између 526. и 480. године пре Христа. Канон је записан

тек у првом веку после Христа на пали-језику у Шри Ланки.

Различита тумачења

Изворни текстови могу бити тумачени на разне начине. Током векова,

нека размишљања су настојала да истакну прави смисао пренетих порука

из изворних текстова. У монотеистичкој традицији они који сматрају

да могу самостално да тумаче текстове, усвајајући религијске праксе

савременог света, названи су "слободњацима" а присутни су у сваком

времену. Традиционалисти, ортодоксни или фундаменталисти су они

који сматрају да је Бог од почетка установио правила која треба

потпуно поштовати и увек су се противили либералнима. Постојале су и

друге намере којима су правила била мање битна , с обзиром да су се

трудили да пронађу најнепосреднији и осећајни додир са Богом. Оваква

стремљења су имале духовне струје. На пример, код Јевреја постоје

хасиди, мистици, или харизматици код католика а суфије међу

муслиманима. Други још увек траже нова тумачења читајући свете списе

и на тај начин сматрају да налазе кључна решења за разумевање

будућности користећи езотеричке методе у тумачењу текста. Тако за

неке Јевреје Библија садржи тајне шифре који омогућавају познавање

будућности. Они су кабалисти. Њихова књига се зове Зохар (Светлост).

Будистичко учење је усмено преношено шест векова. На исти начин се

раширило по Кини и Јапану а такође постоје верзије на санскриту,

кинеском и тибетанском језику. У зависности од епохе и земаља,

будизам је имао различите односе са актуелним властима у појединим

земљама. Ова веровања и правила су доживела промена, па зато и

религије не представљају круту стварност. Током столећа, религије су

понудиле верницима обрасце живота и настојале на односу између Бога

и човека, човека и света. Због географске и историјске близине,

бавићемо се, пре свега, монотеистичким религијама.

ПОЧНИМО, ДАКЛЕ, СА " БИЛО ЈЕДНОМ ..."

Бог је за шест дана створио земљу а седмог дана је

мировао...

Еден

Бог је створио еденски врт (рај), у коме су живеле све врсте

животиња, биља, воћа и поврћа. У Едену је са својом женом Евом живео

први човек Адам (касније, неки јеврејски списи ће поменути да је Бог

створио Адаму прву жену која се звала Лилит. С обзиром да је била

веома зла Бог је заменио Евом).

Адам и Ева

Дакле, Адам и Ева су живели у еденском врту где је клима била блага

и у коме су складно живела сва створења. Због тога што није било

потребе ни за каквим радом рај је био рај. Није било потребно

обрађивати земљу, нити тражити воду, ни ложити ватру. Све је било

надохват руке. У средишту врта налазило се "дрво живота", симбол

бесмртности, дрво чије је плодове било забрањено јести. Ово дрво се

још зове "дрво познања добра и зла". Током векова у разним

преводима, плод овог дрвета није идентификован у јеврејском тексту

али је и хришћанској традицији познат као јабука. Може се

претпоставити да су се Адам и Ева мало досађивали не радећи ништа по

читав дан или да су од почетка били непокорни. Једног дана Адам се

удаљио од Еве а њој се приближила змија која је у то време имала

ноге и бацила је у искушење рекавши јој: " Зашто не једете плод са

дрвета познања ? ". Потом Ева је убрала јабуку и Адаму дала

комадић да поједе. У том тренутку њих двоје су приметили да су наги

па су пожурили да се одену. Видевши све ово Бог је знао да су

прекршили заповест и тако их истерао из еденског врта говорећи

Адаму: "Из праха си настао и у прах ћеш се вратити". Тако је врт

постао "изгубљени рај". Истовремено, Бог је змији одузео ноге и

оставио је да заувек пузи. По неким хришћанским предањима, земаљски

рај се налазио у Шри Ланки. Када је Марко Поло открио "трагове

Будиних стопала" описао их је као Адамове. Адам и Ева су били

принуђени да стичу хлеб "у зноју свог лица", то јест да раде, а Еви

је било речено да ће рађати у мукама. Заиста, људи су од тада

морали да раде али су наставили да буду знатижељни. Тако су стигли

на месец, посећујући звезде и скоро да су открили како се може без

муке рађати.

Каин и Авељ

Пошто су заувек изашли из рајског врта, Едена, Адам и Ева су добили

синове, Каина и Авеља. У то се време Бог директно обраћао људима и

захтевао да га воле и да му приносе жртве. Авељ је био пастир а Каин

земљорадник. Авељ је Богу на жртву приносио тек ојагњене јагањце а

Каин првине своје бербе. Бог је показао наклоност према Авељевим

приносима. Због љубоморе Каин је убио свога брата и бежао испред

Божијег гнева све до краја живота. Виктор Иго је написао :" Око је

обитавало у гробу и посматрало Каина...". Адам и Ева су имали још

једног сина по имену Сет, затим и друге синове, унуке и праунуке.

Потоп

Остали синови се нису владали боље од првих синова. Били су

љубоморни, разуздани а упражњавали су и идолопоклонство. Бог се

много разочарао оним што је створио па је одлучио да потопом све

уништи и поново све створи. Иако је Бог послао потоп решио је да

не уништи све. Праведни човек по имену Ноје, нашао је милост у

Божијим очима. Бог му је заповедио да сазида велику лађу и да укрца

своју жену, три сина, њихове жене као и по пар свих животиња и све

врсте биљака. После четрдесет дана током којих је цела земља била

потопљена Бог је зауставио потоп. Путници су изашли из лађе. У знак

новог савеза између Бога и свих живих бића, Бог је поставио дугу

која је сјединила небо и земљу. Прича о потопу није нова, пошто су у

том делу света, још много пре Јевреја многи народи веровали у разна

божанства и приповедали како је врховни бог Еа послао потоп да би

ућуткао људе који су били сувише брбљиви. Између осталог приче о

потопу срећемо код многих народа, у Африци, Јужној Америци и

Индонезији.

Вавилонска кула

Ноје је имао три сина: Сема (праоца Семита, Јевреја и Арапа), Хама

(праоца Египћана, Либијаца и Африканаца) и Јафета (праоца Грка). Хам

и Јафет су убрзо поново запали у идолопоклонство а све је поново

почело од Семових потомака. Бог је благословио Семове синове који су

се умножили а они су, пошто су стигли на исток, одлучили да сазидају

велику кулу како би могли да се попну и виде шта се дешава на небу.

Нимало задовољан Бог је прекинуо њихову намеру и расуо људе по целој

земљи шаљући међу њих разне језике како не би могли да се међусобно

споразумеју нити да му се поново супротстављају. Због тога је ова

кула и добила име вавилонска кула што означава " збрку и

замешатељство" а извесно је да се кула односи на град Вавилон и

његове огромне храмове (зикурат) (Бабел = Баб=врата, ел= Бог, Божија

врата). По земљи расути, људи су заборавили на Бога. Сваки народ је

имао своје богове, своје обреде и жртвоприношења и људи су се

непрекидно међусобно борили. Ствари су тако могле да потрају,

али ...

Аврам

Бог је желео да људи наставе да га воле, поштују и да следе његове

законе. Због тога је решио да се још једном умеша али на друкчији

начин. Изабрао је Семовог потомка, Аврама, вођу и патријарха

јеврејског номадског племена. Авраму се открио једини Бог који се не

сме ни именовати ни приказати. По томе се јеврејски и Бог разликује

од паганских божанстава с обзиром да су пагани за свако божанство

имали име и представљали га кроз идоле. Авраму је била обећана земља

за народ који ће од њега настати. Јеврејски народ Бог је назвао "

изабрани народ ". Аврам је признао Бога и са својим племеном се

упутио ка земљи Ханан. Два пута Бог је поновио своје обећање и

утрвдио га са Аврамом. У првом савезу Бог му је обећао земљу коју ће

његови потомци наследити под условом да је Аврам препозна као

"обећану земљу". Бог је још обећао Авраму да ће његово потомство

бити тако бројно као небеске звезде. Мислећи да неће имати деце са

својом женом Саром, Аврам је у позним годинама узео египатску робињу

Агару и са њом добио сина Исмаила. Тринаест година после, Бог се

вратио и обновио савез, најавивши Авраму да ће постати отац бројних

народа. Да би показао да је прихватио савез Аврам се обрезао као и

сви мушкарци из његовог племена, укључујући и сина Исмаила. Да би се

савез још јаче потврдио сви Аврамови потомци је требало да се

обрежу. Прихватањем овог савеза Аврам је постао Авраам а Сара Сараа.

Када је Сара имала већ деведест година Бог им је обећао сина.

Наравно, родио се Исак а његово име значи "он ће се смејати" с

обзиром да је Сара била подозрива и да се смејала док је слушала

најаве тајанствених гостију да ће у деведестој години родити сина.

Исмаил

Неколико година после Исаковог рођења Сара се успротивила томе да се

земља подели међу Аврамовим синовима. Оптужујући Исмаила да се лоше

влада, Сара је захтевала да оде заједно са својом мајком Агаром.

Аврам је одбио да их одведе све док Бог није потврдио да ће и Исмаил

добити земљу и "имати тако бројно потомство". Дакле, Исмаил и Агара

су се упутили према пустињи. Дуго ходајући пустињом претила им је

опасност да умру од жеђи али им је Бог показао извор тако да су

могли да наставе путовање према Арабији. Библија указује да се ова

прича догодила у пустињи Бјер Шебе (Вирсавеја). Становници Арабије,

које данас зовемо Арапима, звали су се такође Исмаелићани с обзиром

да су Исмаилови потомци. Ово је испричано у Курану. Тамо Агара није

Сарина робиња већ је Аврамова жена коју Аврам води са Исмаилом до

арапске пустиње. Прича о бунару се смешта близу Меке и чудесног

извора који се зове Земзем. Ова прича је основа муслиманског

ходочашћа у Меку.

Исак

Бог је желео да се увери да га Аврам заиста воли и тако га је ставио

на искушење. Наредио му је да жртвује свог сина Исака. Аврам га је

послушао и у тренутку када је Аврам хтео да Исака принесе на жртву

Бог му је задржао руке и на Исаково место поставио овна. У овој

причи Бог се уверио у Аврамову љубав а истовремено се и Аврам

уверио да је његов Бог добар зато што не захтева тако страшно људско

жртвовање. Ова прича је за Јевреје веома важна што се види кроз

новогодишњу прославу када се дува у овнујски рог који се зове шофар

што подсећа на Исаково жртвовање. Исто ово је важно и за хришћане с

обзиром да је Исус представљен као нови Исак, "Син" кога Бог "Отац"

није оклевао да пошаље људима док сви не постану Божија деца. Прича

је веома важна и за муслимане иако нема исто значење зато што

муслимани у овој причи не виде само Божију љубав већ пре свега

потчињавање Божијој вољи (арапска реч ислам=потчињавање). Овај

догађај и за муслимане представља празник жртвовања.

Исав и Јаков

Касније се Исак оженио Ребеком, женом којом му је Бог наменио. Имали

су два близанца, прворођеног Исава, ловца који је био маљав и Јакова

пастира, дете светле и нежне коже. Ове детаље не треба занемарити

јер су битни. Као у многим породицама сваки родитељ је имао свог

миљеника. Јаков је био Ребекин миљеник а Исав Исаков. Једног дана

враћајући се из лова, Исав је био веома гладан и за тањир сочива

који му је Јаков спремио продао је право првенаштва.

Јаков

После извесног времена, слеп и веома стар Исак је желео да

благослови свог првородног сина. Знајући да је Исав продао

првенаштво Ребека је Јакову покрила руке и врат јарећим руном како

би Исак мислио да се ради о Исаву. Лукавство је успело и сазнавши за

превару свог брата Исав се разбеснео и заклео се да ће га убити. Да

би заштитила свог миљеника мајка је послала Јакова своме брату

Лавану у Месопотамију. Јаков је на путу заспао на једном месту и Бог

му је послао сан у ком је Јаков видео лествице које су спајале небо

и земљу, и анђеле који са њих силазе и пењу се. На овај начин Бог је

показао да је обновио савез са Јаковом и његовим потомцима и да је

исунио обећање које је дао Авраму и Исаку. Јаковљев сан је честа

тема многих уметника. Када је стигао у Месопотамију Јаков се заљубио

у млађу Лаванову ћерку Рахелу и хтео њоме да се ожени. Лаван није

хтео да уда млађу ћерку пре старије па је са Јаковом склопио договор

по коме ће Јаков служити Лавана седам година након чега би могао да

се ожени Рахелом. Лаван га је обмануо и оженио старијом ћерком Леом.

Да би се оженио Рахелом Јаков је пристао да служи Лавана још седам

година. Леа му је родила шест синова и ћерку а Рахела је дуго била

нероткиња да би му много касније родила два сина Јосифа и

Венијамина. Након ових догађаја, Јаков је одлучио да се са целом

породицом врати у земљу Ханан и да види мајку. Претходно је послао

поруку своме брату Исаву у којој га обавештава о својој намери да

дође. Сазнавши да му Исав иде у сусрет са четири стотине ратника,

Јаков му је на дар послао стадо оваца како би га одобровољио. Бог је

Јакову послао загонетног изасланика (анђела)са којим се рвао читаву

ноћ. Божији изасланик је видео да не може да победи Јакова, а Јаков,

иако му је анђео ишчашио кук, није хтео да га пусти све док му овај

не да благослов. Онда је Бог Јакову дао ново име и тако је Јаков

постао Израел што значи "онај који се борио са Богом". Земља Ханан

коју је Бог доделио Авраму и његовим потомцима тада је постала

Израел и ево, стигли смо до земље коју и данас познајемо под тим

именом.

Јаков је имао дванаест синова (са Леом и Рахелом као и разним

робињама). Миљеник му је био Јосиф. Јосиф је био изванредан пастир и

тумач снова. Његова љубоморна браћа због тога су решила да га убију.

Ипак један од браће се смиловао па уместо да га убију продали су га

трговцима, који су га као роба продали Потифару, заповеднику страже

египатског фараона. Потифарова жена се заљубила у Јосифа и хтела да

га заведе али због тога што је била одбијена оптужила је Јосифа да

је хтео да је напаствује. Јосифа су послали у затвор где је другим

затвореницима тумачио снове. Један од њих био је и фараонов главни

пехарник и пошто је изашао из затвора сетио се да је једно време

фараон имао чудне снове које нико није могао да растумачи. Фараон је

ослободио Јосифа из тамнице како би му тумачио снове. У једном сну

фараон је видео седам дебелих крава које је пратило седам мршавих а

Јосиф је протумачио да ће седам родних година пратити седам гладних

и саветовао фараону да сакупи залихе у скониште. Фараон је овим био

презадовољан и поставио је Јосифа за свог саветника. Када је

наступило седам гладних година египатске житнице су били пуне.

Такође, глад је наступила и у Израелу, а Јаков је послао своје

синове у Египат да купе пшеницу. Јосиф је препознао своју браћу и

позвао целу своју родбину да се преселе у Египат.

Израелових дванаест племена

Када је Јаков схватио да ће умрети, окупио је око себе својих

дванаест синова и свакога је посебно благословио. Десет Јаковљевих

синова и два Јосифова сина су родоначелници дванаест племена која су

разделила земљу у Израелу. Левијево племе је тринаесто, они нису

добили земљу у наследство већ су из тог племена именовани

свештеници. Овај период од Аврама до Јосифа се без сумње одиграо од

1750. до 1450. године пре Христа.

Видело се како је Бог по свом плану усмеравао главне јунаке и

надевао им имена, а такође је именовао и земљу у којој ће његов

изабрани народ живети. На крају су сви признали Божију силу.

Изабрани народ је ипак представљао само једно племе које вера у

једног Бога разликује од других племена.

ИЗЛАЗАК

Мојсије

Пре 1200. године пре Христа многа покољења су постала фараонови

робови. Јевреји су се рађали и множили а фараон је наредио да се

свако мушко новорођенче баци у реку а да се женска новорођенчад

оставе у животу. Жена из Левијевог (свештеничког) племена донела је

на свет дечака кога је крила три месеца па оставила на обали реке

Нила. Фараонова ћерка га је нашла и сажалила се. Успела је да

пронађе дететову мајку да би га дојила, а када је дечак порастао,

фараонова ћерка се односила према њему као према сину. Назвала га је

Мојсије што значи "спасла сам га из воде". Мојсије је одрастао на

фараоновом двору али је његов народ живео несрећно. Једног дана је

видео како египатски надзорник градилишта мучи Јевреје. Мојсије га

је убио и побегао у пустињу. Тамо му се јавио Бог у облику ватрене

купине и заповедио му да изведе народ из Египта. Када је Мојсије

прихватио да убеди фараона питао је "Онога" са којим је говорио да

му каже своје име. Бог је одговорио:" Ја сам Онај који јесам". Преко

свог брата Арона, Мојсије се сусрео са фараоном који је одбио да

Јеврејима дозволи одлазак из Египта. Да би приморао фараона да

промени своју одлуку Бог је слао Египту разне невоље и казне. У

време сваке несреће фараон је обећавао да ће пустити Јевреје,

међутим сваки пут кад би Бог окончао несрећу фараон би погазио реч.

После девете несреће Бог је заповедио Јеврејима да буду у

приправности и да крену, с обзиром ће десета несрећа коју ће Бог

упутити Египту бити најстрашнија па ће их и сам фараон отерати из

земље. Дакле, свака породица је требало да припреми један хлеб, да

закоље јагње и да јагњетовом крвљу помаже врата и праг сопствене

куће.

Излазак из Египта

Током ноћи анђео смрти је ушао у све египатске домове који нису били

обележени крвљу, усмртивши сву новорођенчад укључујући и фараоновог

сина. Ово је Јеврејима омогућило излазак. С обзиром да су брзо

изашли из Египта, хлеб који су припремали није имао времена да

нарасте па се због тога и зове бесквасни хлеб. Онемогућени морем

(које Библија зове "Рогозно море" али по предању изгледа да се ради

о Црвеном мору) и праћени огромном фараоновом војском, Јевреји су

мислили да ће пропасти али им је Бог разделио море и тако им

омогућио да прођу. Када је фараонова војска наишла море се

затворило и подавило гониоце. Излазак из Египта представља физичко

ослобођење јеврејског народа и слави се као Песах (Пасха) што је

уједно и највећи јеврејски празник. У тешким временима Јевреји су

увек очекивали нови излазак, ново ослобођење, новог Мојсија, новог

Месију.

Прелазак преко пустиње

Пошто су прешли море Јевреји су се обрели у пустињи са намером да

стигну до Израела. Прелазак преко пустиње је трајао четрдесет

година. Током ових година Бог их је снабдевао храном која се по

Библији зове "мана" а која је имала укус слане. Ова храна је сваког

јутра прекривала земљу свих дана у недељи осим седмог дана, шабата

за кога је Бог установио да буде дан одмора. На тај начин се

обележава сећање на седми дан стварања када је и сам Бог мировао.

Тако су Јевреји морали да се обезбеде за седми, нерадни дан, шабат.

Народ Израела, то јест Аврамови потомци су били само шачица људи

која се разликовала од осталих племена и народа баш због чињенице да

се обраћају само једноме Богу који се не сме ни представити ни

именовати. Овај народ је јединствен и због тога што је и у ропству

успео да сачува своју историју и идентитет, за разлику од осталих

народа који су у ропству углавном прихватали религије и веровања

својих поробљивача, све док не би потпуно ишчезли. Да би се истински

рекло да један народ има идентитет, потребна је организација, то

јест законодавни систем.

Таблице закона

Када су Јевреји стигли на планину Синај, Бог је Мојсију дао скуп

закона, десет заповести, у којима се налазе морална начела која и

данас за наше друштво имају важност: " не убиј, не кради,..." Друге

заповести, попут: " не пожели жену ближњега свог, не чини прељубе"

упућују на суштинско правило како би сви људи били једнаки међу

собом. На врху Синаја, Мојсије је дуго остао и слушао Божије

заповести а када се вратио видео је да су саплеменици у његовом

одсуству направили златно теле и да му се клањају и да га обожавају

као идола. Мојсије се разбеснео и разбио плочице закона и затим се

поново попео на Синај. Бог је народу опростио и поново дао Мојсију

плочице закона. Дар плочица закона је духовно ослобођење јеврејског

народа па се слави као празник Шаву'от.

Писани закон

У време четрдесетогодишњег јеврејског лутања пустињом Бог им је на

планини Синај одредио своје заповести. Таква правила чине основу

закона који се зову још и писани закони, који ће касније направити

простор за хиљаде расправа како би се разумео смисао. Расправе и

разна тумачења ће образовати оно што зовемо Талмуд. Главна правила се

односе на суботњи (шабат) одмор, на понашање према робовима и

странцима који бораве у земљи, на казне за злочине и за исправно

спровођење правде. Чувени слоган "око за око зуб за зуб" не

установљава освету, напротив значи да је штету потребно надокнадити

у основи њене вредности. Прописана су и правила о исхрани (кашрут).

На пример, речено је:" забрањено ти је да куваш јаре у млеку

сопствене мајке". Постоје такође обреди великих годишњих празника и

начин на који треба да се обрађује земља. Начела угара као и кутака

земље остављених сакупљачима класја налазе се у Библији. Бог

утврђује и религијске радње, тачније речено, литургију, приносе и

жртве, одећу врховног свештеника, димензије будућег храма као и

украсе у њему, посебно седмокраки свећњак или Менору и украшавање

Ковчега савеза где ће бити чуване плочице закона. Жртве и молитве

које обавља првосвештеник су од великог значаја за храм који је

требало да се сазида. Морална начела која треба да руководе животом

наглашавају једнакост и слободу свих људских бића. Суботњи одмор је

важан. Није новина сама чињеница да сви морају да усвоје нерадни дан

већ је важна спознаја да суботом нема ни господара ни роба, што се и

види из прописа по којима је сваке седме године неопходно ослободити

робове. Почетком седме године роб се ослобађа и постаје слободан

човек. Дакле, човек се не може сматрати робом током целог свог

живота. Бог се брине и о гостопримству, то јест о прихватању странца

коме се мора помоћи и према коме је неопходно имати добар однос.

Израел мора да има на уму да је и сам некада био роб у Египту.

Заиста, у Божијем плану сви људи имају иста права, па и у народу

који је од Њега изабран и коме је дато да пренесе монотеистичку

поруку по којој је сваки појединац је у директном додиру са Богом.

Све радње свакодневног живота постају религијске радње за које се

мора тражити кашрут, то јест сагласност са Законом. Сва ова начела

заједно се зову Тора што значи "заповест" или "подучавање". Тако

Петокњижје (првих пет књига Библије) постаје Књига заповести.

Сукот

Јевреји су лутали пустињом. Нико од Јевреја није знао пут због чега

су изгубили много времена иако овај пут није био тако дугачак. Али

пустиња је пустиња и не би могли да преживе током лутања да им Бог

није послао "ману" како би се прехранили. Празник сећања на ову

Божију заштиту зове се Сукот (колибе).

ЗАУЗИМАЊЕ ОБЕЋАНЕ

ЗЕМЉЕ

Народ Израела (тада је бројао само неколико хиљада) се најзад вратио

у Обећану земљу предвођен Исусом Навином, Мојсијевим наследником. До

доласка у Обећану земљу сви они који су били робови у Египту су

помрли. Уосталом, тумачи тврде да је четрдесетогодишње лутање кроз

пустињу спречило оне који су се сећали ропства, као и оне који су

направили златно теле да се домогну Обећане земље. Тако је ново

поколење које се ослободило сопствене прошлости запосело Обећану

земљу. Да би се боље разумело оно што се догодило почетком тог

периода потребно је подсетити да државе које данас постоје са тачно

утврђеним границама у оно време нису постојале. Постојале, су дакле,

оне државе које би се могле назвати државама од утицаја. Ове државе

су од домаћег становништва убирали део жетве, спроводиле трговину,

узимале робове и регрутовале војску. Тамо где је интерес био већи

била је и већа трпељивост у односу на друге народе, под условом да

се плаћају таксе. Отуда су у Израелу живели Филистејци, Хананци,

Мадијанци, итд. Доласком Јевреја које је предводио Исус Навин, нови

пророк, Јевреји су заузели земљу коју им је Бог наменио, нарочито

град Јерихон, чији су се зидови чудесно срушили после дувања у

овнујски рог (шофар). Дванаест главних племена су се настанила у

разне области.

Самсон

Око Израела се налазило неколико великих царстава. То су били

Египћани, Сиријци, Асирци, Хетити, Вавилонци а касније и Персијанци

који су освајали Израел неколико пута склапајући савез са разним

вођама,час са Јеврејима, час са Филистејцима или Хананцима. У овај

период је смештена и прича о Самсону, Јеврејину који је поседовао

надљудску снагу даровану од Бога и који је био веран своме народу.

Да би се борио против Филистејаца живео је у средини њихове

територије. Једнога дана је срео Далилу и заљубио се у њу.

Филистејски кнежеви су је наговорили да сазна тајну његове снаге.

Далила му је тепала и умиљава му се постављајући хиљаде питања да би

јој он на крају открио да се тајна његове снаге налази у његовој

дугачкој коси коју никада није кратио. Када је заспао Далила му је

одсекла косу. Самсон је тада изгубио снагу и Филистејци су га

савладали, ископали су му очи и упрегли га да јавно окреће млински

камен док су га они исмевали. Временом му је коса порасла. Иако је

био слеп, снага му се повратила. Када су га довели у главни храм да

забавља народ, ухватио се из све снаге рукама за главне стубове

храма а стубови су се срушили као и цео храм. Све филистејске вође и

принчеви су тада погинули. Током овог периода, израелска племена,

једно за другим су западала у идолатрију али су се поново вратила на

прави пут захваљујући "судијама" и "вођама" који су наследили Исуса

Навина.

Цареви

Након уједињења племена било је потребно изабрати цара. Први цар им

је био ратник Саул, затим Давид, млади пастир који се борио против

Филистејаца а који је праћком усмртио огромног филистејског ратника

Голијата. Давиду је приписана збирка песама позната као Псалми који

певају о борби безбожника против праведника а који певају о слави

Божијој, ослобођењу и радости васељене. Бог је одавно изабрао Давида

за цара и отада па надаље сви израелски цареви воде порекло од

Давида. Давид је освојио је тврђаву Сион коју је првобитно назвао

"Давидов град", потом Јерусалим. Наследио га је син Соломон који је

био велики цар и чија је слава била надалеко позната. Соломон је

подигао велики јерусалимски храм где је чуван Ковчег завета. Он је

био чувен и по својој мудрости. Позната је чувена прича о

"Соломоновом решењу". Појавиле се су се две жене које су се спориле

око тога ко је мајка једног детета. Цар је заповедио да се дете

пресече на два дела и да се свакој од њих да један део. Када је

једна од њих решила да одустане Соломон ју је препознао као праву

мајку.

У свом богатом и далеком краљевству, краљица од Сабе је чула за

Соломонову мудрост па је решила да га посети. Поред његове мудрости

задивило ју је и богатсво његовог царства. Из њихове љубавне везе

родио се син који је изгледа однео Ковчег завета у своју земљу,

данашњи Јемен. И данас у Етиопији постоји племе Фалаша које је

сачувало главна правила јудаизма. Овом племену је због немаштине

претило истребљење (1982) па су их Јевреји спасли тако што су их

довели у Израел у операцији под називом "летећи тепих".

Соломон је био велики градитељ и заводник. Говори се да је имао 700

жена и 300 наложница. Био је такође и велики песник. Традиција му

приписује и Песму над песмама, дивну љубавну песму. Упркос мудрости

коју је поседовао, Соломон је наметнуо велике порезе па се народ

побунио. Умро је 710. године пре Христа а његов син Ровоам је

наставио са прикупљањем тешких пореза. Десет племена се одвојило и

тако је настало Северно царство. Два племена која су остала верна

Ровоаму су представљала Јудино, Јужно царство и отуда име Јудеји-

Јевреји. Недуго после одвајања, Северно царство је покорила Асирија

а његови становници су одведени у асирску престоницу Ниниву. У

изгнанству су изгубили идентитет поштујући божанства својих освајача

и ишчезли су тако што су потпуно прихватили идолопоклонство. Њихову

област су населили неки Самарјани који су прихватили јеврејске

обичаје али уз поштовање идола због чега их јеврејске верске вође

никада нису прихватиле.

Прво изгнанство

Јерусалим је разорио Навуходоносор 587.године пре Христа.

Јерусалимски храм је био спаљен а становници Јерусалима одведени у

ропство. Током првог изгнанства, Јевреји су записали догађаје своје

историје као и искуства која су имали последњих векова. Мудраци који

су се бринули о списима расправљали су о бројним питањима. Све

њихове расправе које су преношене усмено, наћи ће се у збирци Мишна

(понављање), после пада Јерусалима 70. године после Христа. Збирка

тумачења и објашњења заснована на Мишни зове се Гемара (допуна или

учење). Мишна и Гемара ће бити спојене у једну збирку под именом

Талмуд. Овај Талмуд се још зове и вавилонски а постоји и

јерусалимски који му је претходио. Вавилонски Талмуд је најважнији

документ који се тиче јеврејских правних одлука. Стављање у писани

облик свих расправа које претходе некој коначној одлуци представља

рад који још и данас чини основу проучавања а који омогућава

рабинима да образложе своје гледиште, наводећи мишљења свих мудраца

а то захтева врло прецизно разумевање текстова као и оштроумну

способност да се они продискутују. Много касније, током средњег

века, црквене власти на Западу су започеле прогоне против Јевреја.

Талмуди су били спаљивани а многи Јевреји су завршили у затвору и

били погубљени јер Талмуд садржи душу и срце јудаизма. Персијски цар

Кир који је владао и Вавилоном 538. године пре Христа омогућио је

Јеврејима да се врате у своју земљу. Они су обновили јерусалимски

храм. Захваљујући рабинима њихова религиозна пракса је још више

прецизирана. Првосвештеник је увек извршавао главна жртвовања у

Храму али се њихов суштински живот одвијао у "народним кућама",

синагогама где је свако од рабина три пута седмично одлазио како би

проучавао свете текствове. Од тада, знање се сматрало за најбоље

оружје које ће обезбедити преживљавање јеврејском народу. На тај

начин свака синагога представља школу. Настала је значајна

литература. Неке записане приче говоре о веома значајним личностима

тога времена. Без сумње у то време је написана књига о Јову која

излаже причу о праведном човеку кога је Бог искушавао тако што му је

напрасно све одузео. Књига о Јову се бави проблемом постојања зла

које када не представља казну изгледа као грешка или одсуство Божије

праведности.

Апокалипсе

Друге збирке познате још и као "апокалипсе" или "откровења" описују

Божија деловања, посебно борбу против сила зла, које Бог побеђује и

кажњава. И тако је настала литература која приповеда о анђелима и

демонима, рају и паклу, која позајмљује многа виђења суседних народа

посебно Вавилонаца и Персијанаца. На пример, причу о Лилит (према

јеврејској митологији Адамова прва жена) и Сотони. Од тада је име

Сотона синоним за непријатеља. Али сада је он људски тужилац и

кушач. У тим причама се појављује и грозно место под именом Геена,

дубока долина изван зидина Јерусалима (Ге-Хином) где се бацао отпад

да би касније ова долина постала симбол пакла. Неке апокалиптичне

приче најављују долазак Месије који ће ослободити Израел и остатак

човечанства од греха. Те приче су саставни део народне а не

религијске традиције.

Пророци

Како за време тако и пре вавилонског ропства извесни људи су

одиграли важну улогу у историји јеврејског народа. Ради се о

пророцима. Више од седам векова они су се појављивали пред царевима,

свештеницима, мушкарцима и женама да би их подсећали на извршавање

Закона. Пророк не предвиђа будућност већ говори у Божије име.

Пророчке проповеди често почињу следећим речима : " Тако говори

Господ " или " пророчанство Господње ". Њихове проповеди, њихови

вапаји и молитве сакупили су и записали њихови ученици. Истичу се

четири "велика пророка": Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило а међу

дванаест "малих пророка" Јосија и Амос. Због њиховог посебног начина

говора, лепоте изражавања, радости и бола који прожимају њихове

списе они су главни протагонисти јеврејске, хришћанске и исламске

историје. За Јевреје, пророци су оне особе које тумаче смисао

искушења (изгубљене битке, изгнанство) и посебно они који подсећају

на основне захтева Бога Аврама, Исака и Јакова. Пророци су истакли

да је важније имати чисто срце него приносити крвне жртве а били су

и одважни да се супротставе злим царевима, онима који су

искориштавали народ као и гордим свештеницима. Пророци су између

осталог подржавали наду јеврејског народа поново потврђујући да је

савез Божији са Мојсијем и Давидом вечан. У речима неких пророка

најављује се коначно спасење на крају времена и долазак Месије који

ће својом савршеношћу обновити свет. Још увек се у синагогама током

богослужења читају одломци из пророчких списа.

Александар Велики

Окружени суседима који су спороводили освајачку политику, Јевреји су

били под влашћу разних народа. Александар Велики је 334. Године пре

Христа освојио све области које су држали Персијанци. Заузевши

област која се простирала од Медитерана до Јордана, Грци нису

познавали ниједан други народ осим Филистејаца који су ту живели а

по којима се та област назвала Палестина. Александар је био врло

милостив и трпељив према Јеврејима омогућивши им да практикују своју

религију. Због тога их није присиљавао да служе војску где не би

могли да се придржавају правила о суботи. Велика јеврејска заједница

се настанила у Александрији. Ту је јеврејска Библија први пут

преведена са јеврејског на грчки, чувена Библија Седамдесеторице

(Септуагинта). Наиме легенда приповеда да је седамдесет људи

истовремено и независно преводило Библију са јеврејског на грчки и

да је код свих превод био истоветан. Неки Јевреји, посебно

свештеници активно су учествовали у политици какву су водили

освајачи. То су били садукеји, наследници Давидовог првосвештеника

Садока. Не само да су се бавили трговином већ су настојали и да

прошире Јудино (Јужно) царство преобраћајући силом освојене градове

и земље. Што се тиче религије садукеји се залажу за строгу примену

писаног Закона у односу на усмени кога одбацују. Друга група

(фарисеји) је сматрала да Тора истиче све оно што је добро у животним

околностима. Овакво схватање подразумева непрекидно истраживање и

усмеравање на писани и на усмени закон. Фарисеји су се противили

хеленизацији. На пример, на олимпијским играма где су учествовали

наги такмичари, фарисеји су се саблажњавали. Такође, фарисеји су се

противили и циркусу и позоришту када се власт Грка и Римљана

проширила на Израел. А нарочито су се противили експанзионистичкој

политици садукеја. У јеврејској традицији фарисеји су екстремно

религиозни људи. Међутим у хришћанској традицији, у Новом завету они

су синоним за лицемере. Трећу групу, есене познајемо захваљујући

Кумранским свицима или свицима са Мртвог мора пронађеним 1947.

године. Они су до данас остали загонетка. Вероватно се ради о

Јеврејима који су били огорчени због политике који су водили

првосвештеници па су одлучили да самостално живе и да на свој начин

практикују религију коју они зову "Новим савезом".

Јуда Макавејац (Чекић)

После смрти Александра Великог, египатски и сиријски владари су били

мање толерантни. Желели су да насилно хеленизују све народе над

којима су владали укључујући и Јевреје. Антиох Епифан IV je заузео и

оскрнавио Храм 164. године пре Христа. Под духовним вођством

првосвештеника Мататије, део народа на челу са Јудом Макавејцем се

побунио и поново освојио Храм стављајући га тако под јеврејску

управу. Како би се поново запалиле обредне светиљке које су се

угасиле током уништења храма било је неопходно имати прочишћено уље.

Остала је само мала посуда уља која је била довољна за само један

дан а неопходно је било да уља има за осам дана. Међутим, та мала

количина уља чудесно је горела осам дана а данас је том догађају

посвећен празник Ханука(освећење).

Римска владавина

Палестина је 63. године пре Христа пала под власт Римљана. Неки

Јевреји су прихватили римску власт а неки не. Постојале су јаке

тензије кроз разне јеврејске партије и фракције. Зилоти су се оштро

успротивили римској управи док су је садукеји подржавали а и

размимоилажења по питању религије су била бројна. Фарисеји су

величали строго поштовање писаног и усменог закона па су они преци

рабина. Појавио се народ, Самарјани, који је за себе тврдио да су

Јевреји али их јеврејске верске вође никад нису признале. Изникле су

и бројне секте а најпознатија секта су били есени. Настојали су да

дају ново тумачење основних текстова као и да се људи понашају у

складу са Законом. Римљани као освајачи су држали до реда. Немири у

Палестини су све више расли и у овом контексту се појављује прича о

Исусу коју ћемо касније видети. Римљани су 70. године угушили побуну

да би успоставили мир. Заузели су Јерусалим и силом однели у Рим

свете свећњаке као плен. Читав догађај је представљен на Титовом

славолуку у Риму, близу Колосеума. Масада, тврђава која је последња

пружала отпор пала је 73. године. За време тих борби, јерусалимски

храм је био спаљен и остали су само темељи, чувени Зид плача (Западни

зид).

Дијаспора

Јевреји су по други пут били протерани. Наставили су да живе у

дијаспори. Неки су се населили у медитеранским земљама а други су

отишли да живе у већ постојеће заједнице у Вавилону, Александрији и

Египту. Међу њиховим потомцима су били бројни они који су се иселили

у Шпанију где су живели све до 1492. године када их је царица

Изабела протерала широм Медитерана. Без обзира на тај догађај ови

Јевреји су сачували име Сефарди (Шпанци) па се поред њихових

потомака овако зову и остали Јевреји Медитерана . Неки од њих су

стигли до Рена и Мосела а њихови потомци се зову Ашкенази (Немци)

који су стигли далеко на исток Европе. Иако су остали без земље,

понели су сопствене књиге и наставили да поштују Божији закон и

тренутке када је Бог деловао кроз њихову историју. Успели су да

опстану без обзира све, као један народ, јеврејски народ.

Хришћанство и Јеванђеља

Током последњих деценија јеврејског присуства у Палестини, наилазимо

на причу која је без сумње настала у додиру са есенима, о Богочовеку

Исусу из Назарета. Неки су га прогласили Месијом што на јеврејском

значи помазаник а на грчком Христос. Дакле он је Исус Христос, Исус

Месија, цар или првосвештеник, због саме чињенице да су само Есени

били помазаници. Очигледно је да га многи Јевреји нису признали,

посебно првосвештеници, фарисеји, оптужујући га за богохуљење. Исус

је потицао из лозе Давидове. Неки су га сматрали за "цара" јудејског

што је за Римљане који су себе сматрали јединим легитимним владарима

представљало претњу. Јевреји су га тужили римским властима да

припрема народ на побуну. Исус је на нов и посебан начин тумачио

библијске списе а број његових ученика и следбеника се стално

увећавао, посебно међу потлаченима и сиромашнима, међу онима за које

нико не мари. Римљани су на челу са намесником Палестине, Понтијем

Пилатом, у сагласности са јеврејским верским вођама осудили Исуса и

распели га на крст.

Јеванђеља

Исусов живот, речи, дела, поуке, смрт и васкрсење су записали

апостоли, Исусови најближи ученици. Неки од њих су били очевици свих

догађаја. Постоје 4 јеванђеља: Матејево, Марково, Лукино и Јованово.

Сваки од јеванђелиста приповеда исту причу али на својствен начин.

Ова приповедања су била записана неколико деценија после Исусове

смрти. Неки фрагменти Јовановог јеванђеља пронађени у Александрији

125. године представљају најстарије хришћанске документе написане

на грчком језику. Догађаји из Исусовог живота који се налазе у

јеванђељима, које ћемо у наставку размотрити, били су приказивани

вековима кроз бројна уметничка дела.

Благовести

Света Марија (Богородица), је била девица и Јосифова законита жена.

Живела је у Галилеји, у Назарету када јој се јавио архангел Гаврило

са вешћу да ће родити дете зачето од Духа Светога. Истовремено, њена

рођака Јелисавета, која до тада није могла имати деце је затруднела

и родила Јована Крститеља.

Исусово рођење и Богојављење

Исус се родио у штали, у Витлејему. Неки мудраци са Истока су

пратили нову звезду која их је водила до малог Исуса. Препознали су

га као цара и даровали га златом, тамјаном и смирном. Од IV века,

Божић се слави 25. децембра а Богојављење 6. Јануара (по

грегоријанском календару). Грчка реч епифанија значи Божије

испољавање.

Покољ витлејемских младенаца

Цар Ирод је био обавештен о Исусовом рођењу и намераво је да дође да

му се поклони. Мудрацима је Бог заповедио да се не враћају цару а

кад је Ирод сазнао да су га мудраци преварили наредио је да се у

Витлејему побију сва мушка деца млађа од две године. Анђео Господњи

се јавио Јосифу у сну и заповедио му да са Маријом и малим Исусом

побегне у Египат. Касније, после Иродове смрти, Јосиф, Марија и Исус

су се вратили у Назарет.

Крштење

У заједници која је становала на обалама Мртвог мора живео је

Јован Крститељ, рођак Исусов, који је најавио царство Божије и

позивао људе на покајање. Јован је на реци Јордану крстио све

оне који су прихватили његове проповеди. Исус је дошао и

тражио од Јована да га крсти. Јован га је препознао и

изговоривши да он није достојан да га крсти али на Исусов

захтев Јован је обавио чин крштења, када се зачуо глас са

неба: "Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи". Потом се Исусповукао у пустињу где је 40 дана постио одолевајући демонским

искушењима.

Беседа на гори

Када је Исус стигао у Галилеју проповедао је и чинио многа чуда. На

свадби у Кани галилејској претворио је воду у вино. Његова прва

Беседа на гори чини један од основних списа хришћанске вере. Ова

беседа се зове још и Беседа о блаженствима. Он се обраћа скромним

људима, једноставним причама и јаким порукама и како каже први

псалам Давидов : "Благо човеку који не иде на веће безбожничко и на

путу грешничком не стоји", најављује царство Божије и начине како да

га људи задобију. Ходао је и чинио бројна чуда а све више људи је

полазило за њим. Исцељивао је болесне, губаве, одузете, слепе, ходао

по води и васкрсавао мртве (Лазар). Умножио је хлебове и рибе како

би нахранио силни народ који га је слушао.

Приче

Исус је проповедао људима служећи се причама. Када Исус приповеда о

изгубљеној овци коју је пастир, напустивши своје стадо отишао да

тражи, тиме је желео да истакне да и Бог тражи изгубљеног човека и

враћа на прави пут. Позната је и прича о милостивом Самарићанину

који је човека кога су ранили разбојници напојио водом а за разлику

од њега јеврејски свештеник је само прошао и не приметивши рањеног.

Овом причом Исус је представио верску и цивилну власт која углавном

не мари за оне који пате за разлику од добрих Самарјана које Јевреји

нису волели.

Примери праведног понашања

Исус је кроз примере представио како се треба праведно односити

према другима. Тако је, на пример, од сигурне смрти спасао жену

прељубницу од коју су фарисеји хтели да каменују говорећи им: " Ко

је међу вама безгрешан нека први баци камен на њу". Ово је било

упућено верским старешинама који су се одмах након тога разишли.

Затим је Исус из храма истерао трговце. Храм је био место приношења

дневних жртава и истовремено место где су се продавале жртвене

животиње. Протерујући трговце из храма, Исус је нагласио да је

важније духовно од материјалног. Истакао је неправду као и

сиромаштво многих у односу на богате трговце и бунио се што су

јеврејске вође понижавале сиромашне. У суштини он се обраћао

кроткима којима је проповедао љубав према ближњем и захтевао да

опросте онима који су их повредили говорећи: "Ако те ко удари по десном

образу ти му окрени други". Суштина је "да све оно што желите да људи

чине вама да чините и ви другима" коначно позивајући на велики

закон из Библије: " Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом

својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова:

Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и

Пророци".

Апостоли

У својим проповедима Исус говори о милостивоме Богу који опрашта

грехе, позива све на покајање и спремност за царство Божије које

долази. У земљи која се налазила у ратним невољама, позивао је на

смањење насиља и неправде, све више доказујући да га је Бог послао

да најави царство Божије и да је он Месија кога су пророци најавили.

Јеврејски народ се поделио и само га је мали број Јевреја прихватио.

Исус је окупио 12 верних ученика (апостола). Међу њима је одабрао

Симона који је постао Петар (стена), који ће бити утврда нове вере

на земљи: " Ти си Петар и на том камену сазидаћу Цркву своју".

Цвети

Исус је са својим ученицима стигао у Јерусалим 33. године, како би

прославио јеврејску Пасху (празник који слави излазак Јевреја из

Египта). Народ му је, бацајући зелене гранчице на пут којим је ишао,

радосно клицао . Мислили су да је Исус дошао да их ослободи од

римске власти. Исусов улазак у Јеруслаим се прославља у недељу,

седам дана пре Ускрса. Овакав величанствен долазак је разјарио

првосвештеника, који га је оптужио и захтевао од римских власти да

га ухапсе због богохуљења и завођења народа.

Последња(пасхална) вечера.

Исус се није уплашио претњи већ се са ученицима спремао за пасхалну

вечеру. Током вечере (седер) најавио им је своју неизбежну и насилну

смрт као и своје васкрсење. Ова вечера се и зове Последња вечера и

обележава се на Велики четвртак. Пре вечере, изражавајући смерност,

Исус је опрао ноге својим ученицима. Вино које је било у чаши и из

које су сви пили Исус је прогласио за своју крв а хлеб који је

поделио ученицима за своје тело. Они који буду пили то вино и јели

тај хлеб биће причасници његовог живота. Хлеб и вино су касније

прозвани евхаристијом (причешћем). Такође је прорекао да ће га један

од његових ученика издати. Петар који га је толико волео зарекао му

се да ће дати живот за њега а Исус му је на то прорекао да ће га се

Петар три пута одрећи пре него што петао запева.

Јудин пољубац

После вечере Исус се запутио са ученицима на Маслинску гору да се

помоли. Стигао је и Јуда са римским војницима, пољубио га како би

га римски војници одмах препознали и ухапсили.

Распеће

Сутрадан Исус бива изведен пред Понтија Пилата и осуђен на смрт

распећем. Тај дан се зове Велики петак, а дан је жалости свих

хришћана. Да би се наругали Христу као "цару јудејском" ставили су

му на главу трнов венац. Према обичају Христос је понео сопствени

крст идући ка месту распећа које се зове Голгота (лобања). Носећи

тешки крст пао је три пута. Догађаји из Исусовог страдања (сусрет са

женама из Јерусалима, Симоном Киринејцем који је био натеран да

помогне Исусу да носи крст, слика када римски војници деле његове

хаљине,...) у хришћанској традицији ће се сачувати кроз 14 сцена

које се често у католичким црквама представљају као Пут суза или

Крсни пут ( Via Dolorosa, Via Crucis). Исус је распет између два

разбојника од којих се један покајао поверовавши у њега.

Страдање

Римски војник је копљем пробио Исусово ребро како би се уверио да је

Исус издахнуо и тада је из ребра потекла вода. Легенда казује да је

неки човек сакупио Исусову крв у чашу из које се пило на последњој

вечери. Пехар је током средњег века поистовећен са Гралом који је

постао свет. То је онај Грал кога су тражили витезови Округлог стола

предвођени краљем Артуром. Када је Исусово тело скинуто са крста

Марија га клечећи грлила. Овакав начин представљања Богородице како

плачући држи Исусово тело зове се Pietà (приказ Богородице са мртвим

Исусом) коју је насликао Микеланђело у базилици светог Петра у Риму.

Васкрсење

У недељно јутро ученици су дошли по Исусово тело како би га

сахранили али је гроб био празан. Испред гроба су нашли свети плашт

и завоје који су служили за сахрану. Исус се вратио из царства

мртвих па се у Ускршњу недељу слави Исусово васкрсење. Васкрс је

хришћански празник јер слави Исусову победу над смрћу и почетак

Благе вести (Јеванђеља). Исус се најпре јавио Марији Магдалени,

бившој блудници којој је опростио због претходног начина живота.

Марија је на гроб дошла плачући са намером да мирисима окупа и

балзамује тело. Човек у лику баштована је упитао: " Зашто плачеш?".

У овом човеку она је одмах препознала Исуса а он јој је рекао да га

не додирује већ да оде и пренесе вест осталим ученицима.

Вазнесење

Пошто је упутио ученике да наставе да шире јеванђеље пред њима се

вазнео на небо. То се догодило четрдесет дана након Ускрса. Исус им

је тада најавио силазак Светог Духа који ће им помоћи да разјасне

све догађаје.

Духови

Педесет дана након Ускрса или десет дана после Вазнесења док су се

ученици спремали за јеврејски празним Шаву'от, забринуто су се

питали како могу да наставе проповедање јеванђеља. Тада је Свети Дух

у облику пламена сишао међу њих, на њихове главе, и охрабрио их да

изврше мисију за коју су били одређени, дарујући им способност да

разумеју и да говоре све језике.

Први хришћани

Павле из Тарса

Мисија првих хришћана била је да шире јеванђеље и самим тим

преобраћају припремајући људе на Царство небеско које је Исус

најавио. Међу преобраћеницима се издвојила доминантна личност Павла

из Тарса, Јеврејина из дијаспоре. Павле се образовао у Јерусалиму.

Грчку културу је видео као корисну за преобраћање других људи. Био

је задивљен новим религијским покретом, омогућивши му да изађе из

граница јеврејског света. Исусово јеванђеље било намењено и

Јеврејима и нејеврејима а преобраћења су се углавном догађала кроз

крштење међу нејеврејима.

Хришћанске заједнице

Убрзо су се дужности и обавезе новокрштених почеле разликовати.

Хришћани су се сматрали као породица унутар које је свако имао своје

место. Али убрзо, захваљујући апостолима, неке хришћанске заједнице

су образовале устројство којим су руководили презвитери(старешине) то

јест свештеници. Најутицајнији међу свештеницима били су епископи

(надзорници) који су управљали првим хришћанским заједницама.

Најупечатљивији је пример римског епископа који је наследник

апостола Петра а који је непосредно стекао примат над свим осталим

епископима али по части а не по власти како сматра Католичка црква.

Касније су га назвали папа(отац). Његов примат ће у каснијим

вековима бити предмет многих теолошких расправа а православне и

протестантске цркве признају његов ауторитет само као епископа Рима

а не и свих хришћана.

Закон који је пренео Исус

За будуће хришћане није било довољно само поверовати у Исуса јер је

било неопходно да науче како да живе у складу са законом који је

установио Исус. На пример потребно је било помолити се пре крштења.

Овом проблематиком се баве јеванђеља која могу бити различито

тумачена, па би нека тумачења носила ризик великог удаљавања од

основне поруке.

Нови завет

Још од II века Црква је установила канон, одредила је књиге које ће

представљати праву веру. Поред четири јеванђеља која износе догађаје

Исусовог живота постоје и други списи који појашњавају његову

поруку. Тако јеванђеља са тим списима чине Нови завет:

Дела апостолска која говоре о настанку Цркве, њеној

организацији и ширењу.

Посланице или писма апостола Павла и других апостола (Јакова,

Јована, Петра и Јуде) које су упућене разним црквама у којима

апостоли проповедају веру и саветују црквене заједнице како да

воде исправан хришћански живот. На пример, посланица Јеврејима

резимира "нови савез" са Исусом поредећи га са старим савезом

који је Бог утврдио са Мојсијем.

Као и јеврејске апокалипсе (откровења), Апокалипса апостола

Јована открива смисао и крај историје, преко поруке и Исусове

личности, која ће се збити по Божијем плану.

Основни списи још од настанка хришћанства одређују начин прихватања

нових преобраћеника упућујући их како да разумеју јеванђеља и да

славе веру кроз литургију. Дакле:

Прихватање хришћанства се остварује крштењем

Вера се преноси катихизисом

Прослављање вере се догађа на литургији

Сабори

Како би се одредила нека основна учења вере, Црква је организовала

регионалне саборе, понекад и васељенске (светске) на којима су

заседали епископи. Сабори су усвајали званичне догматске одлуке о

учењу вере. Свако ко не би прихватио те одлуке био је изопштен из

Цркве. Први васељенски сабор је био 325. године у Никеји где је

утврђено учење о Христовој божанској природи. Свештеник Арије је

заступао учење да је Христос створен и да није исте суштине као и

Бог Отац. Због тога је био изопштен из Цркве. Након тога су уследиле

и друге јереси попут несторијанске, монофизитске... На саборима се

на исти начин одлучивало о богослужбеном поретку Цркве, о светој

литургији на којој се јавно исповедала хришћанска вера. Одлуке

сабора се примењују на области у којима Црква има искуства. Од II

века посебно се уочава начин на који Црква организује сопствено

устројство и добар део литургије.

Званична религија

Упркос гоњењима којима су хришћани били изложени, а прогони су увек

били везани за посебне историјске тренутке, хришћанство се раширило

по целом Римском царству. Цар Константин је 313. године Миланским

указом дао хришћанима слободу исповедања вере и наредио враћање свих

њихових добара које су им претходни цареви одузели. Када је 320.

године и сам цар Константин постао хришћанин, хришћанство је постало

званична религија Римског царства које је обухватало и области

будућег Византијског царства (названог по

Византу,Константинољу,новој престоници Римског царства). Све до тада

као једини монотеисти, хришћани и Јевреји нису били у потпуности

раздвојени. Хришћанство је под управом римског епикопа од XI века

постало званична религија свих области које су се налазиле на северу

Медитерана и које су биле подељене на Источно и Западно римско

царство. Захваљујући својој централизованој организацији и огромном

броју верника Црква је постала тако моћна да су јој и цареви и

владари морали да полажу рачуне а понекад морали и да се сукобе са

њом.

Поделе

Очигледно је да на тако широкој територији у којој су живели разни

народи са својим локалним обичајима морало да дође до размимоилажења

и подела. Убрзо је дошло и до разлаза у тумачењу хришћанских светих

списа. Након што су примиле хришћанство, Јерменија, Абисинија и

Персија су основале самосталне цркве. Неке расправе међу разним

црквама довеле су до раскола. На Другом васељенском сабору

381.године у Константинопољу који је сазвао цар Теодосије, одлучено

је да епископ Константинопоља одмах по части буде иза римског

епископа, то јест да буде и изнад осталих епископа, на пример,

Александрије и Антиохије. Поред тога сабор је утврдио да у Источном

римском царству хришћанство буде званична државна религија, а да

догме потврђује цар, као и да их намеће својим поданицима. Тако су

на Истоку, Црква и држава изједначени. Истовремено, Амвросије

Милански је заступао супротно учење по коме Црква и држава морају

бити потпуно одвојене. Хришћани који су основали систем који их је

уједињавао у истом размишљању убрзо су се међусобно поделили на више

цркава. Неке од тих цркава у историји су одиграле важну улогу тако

што су подржавали непријатеље Католичке цркве као и непријатеље

католичких владара. Односи између краљева и Цркве ће бити одређени

историјом, посебно у Француској. Франачки краљ Хлодовех се обратио у

хришћанство а Црква му је заузврат помогла да учврсти власт у

Галији. Карло Велики кога је папа крунисао у Риму 800. године

истовремено је сјединио хришћанство са политиком у свом царству.

Такође извршио је велики утицај на обреде у литургији.

Велики раскол

Године 1054. дошло је до раздвајања цариградске и римске

патријаршије и до стварања Источне, Православне са седиштем у

Цариграду (Константинопољу) и Западне, Католичке цркве са седиштем у

Риму. На позив византијскога цара Константина Монохама, папски

изасланици су дошли из Рима у Цариград а патријарх Михајло

Керуларије је одбио да их прими. Тада је кардинал Хумберт ставио на

престо цркве Свете Софије пресуду о искључењу патријарха Михајла,

истовремено патријарх Михајло је искључио из цркве кардинала

Хумберта. Иако су 7. децембра, 1965. године, цариградски патријарх

Атенагора у патријаршијској цркви у Цариграду и папа Павле VI у

цркви светог Петра у Риму поништили међусобна искључења цркава, до

данас су цркве остале подељене али никада нису прекидале међусобни

дијалог. Упркос свим поделама и сукобима може се рећи да је око

хиљадите године цела Европа примила хришћанство.

Арабија око 500. године

Арабија

Већ око 500. године хришћанство у Европи је почело да се дели. Али

на једном делу Блиског истока, тачније на полуострву југоисточне

Азије десили су се важни догађаји. Овај јужни део медитеранског

басена Европљани су слабо познавали. То полуострво се зове

арабљанско полуострво. Ради се о огромној територији, подељеној на

три области. На северу се налазе данашњи Ирак и Јордан као и део

Ирана који су чинили сасанидско царство које се протезало од

Месопотамије до Инда. Због плодности и благе климе ова област се

зове и Плодни полумесец. У сасанидском царству се практиковала

Заратустрина религија (маздеизам) која скоро да је нестала. Сасаниди

су били трпељиви према другим религијама и народима. Прихватили су

многе хришћане аријанске и коптске цркве који су побегли и након

васељенских сабора били изопштени из званичне цркве због јереси коју

су исповедали. У сасанидском царству су такође живели и многи

Јевреји који су се ту настанили још пре првог уништења Храма а

већина их се населила тамо после другог уништења Храма 70. године.

Сасаниди су водили жестоке борбе на северу са Византијом. Јужна

Арабија је обухватала садашњи Јемен, (тада краљевство од Сабе) и

Оман. Због плодности земље звала се и Срећна Арабија (Arabia Felix).

Није само земљорадња била успешна већ је Срећна Арабија развила и

успешну трговину са Далеким истоком. Бродови су се заустављали у

лукама градова довозећи свилу и зачине из Индије и Кине. Народи који

су живели на том подручју обожавали су многа божанства и били веома

трпељиви према хришћанима. Средишња Арабија представља огромну

област (данас Саудијска Арабија) која се простире између Плодног

полумесеца и Срећне Арабије. Ова област је била слабо насељена,

већим делом пустињска земља која је била окружена малим оазама где

је живот био суров. Народи који тамо живе зову се Арапи (у прошлости

Сарацени). Европљани су их слабо познавали али су их поштовали као

сјајне и жестоке ратнике. Ти Арапи су живели у племенима која су се

груписала у кланове. Унутар кланова су живели по одређеним

правилима. На челу клана се налазио шеих, старији и искусан човек.

Мудрост коју су му сви признавали омогућавала му је да без рата

изглади сукобе.

Кланови и племена

Груписања у кланове и племена се заснивају на рођачким односима.

Очинство је најјачи елемент клана. Народи пустиње како би преживели

развили су сурову етику. Солидарност је омогућавала да се преузме

одговорност над целим кланом, сирочадима, удовицама и сиромашнима.

Гостољубивост је светиња без које би човек у пустињи брзо скончао.

Била је неопходна је и сналажљивост како би се савладале све

препреке које носи пустиња. Част се налазила на врху лествице свих

вредности. Мушкарац је био обавезан да брани част својих жена као и

част предака и није смео да трпи никаве увреде. Част клана се

бранила оружјем а увреде се надокнађивале крвљу. Читава економија

народа пустиње заснивала се на организацији кланова и племена.

Пустиња

У пустињи живе Бедуини што на арапском значи номади. Бедуини попут

Аврама, Исака и Јакова су углавном били земљорадници који су

прелазили пустиње тражећи најбоље бунаре и пашњаке за своја стада.

Неки пут су прибегавали одметништву вршећи упаде. Бедуини су важни

не само у економском већ и у културном смислу. Доносили су разне

вести у оазе и омогућавали комуникацију расутим народима. На овом

великом подручју усмено предање је било у широкој употреби.

Настајале су легенде, епске и љубавне песме. Номади, на неки начин

играју улогу коју ће касније имати европски морепловци и

средњовековни истраживачи. Поезија је део културе номадских народа.

Око оаза живели су трговци који су преносили робу са Далеког истока

и Јемена у Сирију где су је продавали Европљанима. Најпознатије је

било племе Кореиш које је живело у Меки а међу њима је било много

трговаца. Ово племе је чинило више од 20 кланова као и клан Ахимита.

Међуплеменски савез је штитио сва племена од упада и пљачки других

племена. Да би сачували своје караване који су преносили свилу и

зачине, трговци су склапали савез са неким бедуинским племенима.

Клан који је штитио и пратио трговачке караване преузимао је на себе

одговорност како да каравн брани од осталих клановима или како да

бира пут који контролишу савезнички кланови. Око оаза су живели и

земљорадници који су производили свеже поврће које је било потребно

Бедуинима. Земљорадници су склапали савез са неким бедуинским

племенима којима су плаћали допринос да би били заштићени од упада

других бедуинских племена.

Семити

Арапи тврде да потичу од трећег Нојевог сина Сема (Семити). Арапи

сматрају да су Аврамови потомци, односно Аврамовог и Агариног1 сина1 Понекад се чује да се говори о Семитима и Аријанцима као "расама".Израз "Семит" одређује групу језика који се говоре на подручју целогБлиског истока: арапски, јеврејски, сиријски, итд. Појам "Аријанац" сеодноси на све сродности које повезују индоевропске језике. Дакле, ова дваизраза имају културно значење. У овом случају се ради о теолошком пореклу.

Исмаила као и Јевреји који се сматрају потомцима Аврамовог и Сариног

сина Исака. У периоду око 500. године веровали су у разна божанства

као и у то да је земља насељена разним невидљивим бићима (џинима).

Важност неких божанства се разликовала од племена до племена али се

свуда наилазило на име Алах, што значи Бог (Ел, највиши бог Блиског

истока). По њима Алах је створио небо и земљу и човека. Ради се о

монотеизму. Али тај бог није владао сам већ је био окружен мноштвом

божанстава која су на свој начин била независна. Свако племе је

правило статуу бога или богиње заштитника. Само је један бог био

изнад свих. Нека места су била света а нека места су била места

ходочашћа. Једно од најпознатијих је Мека где се обожавало више од

300 божанстава која су људи доносили са разних страна. У Меки се

налазила и статуа Богородице Марије. Али се посебно обожавало

светилиште Кабе, црне стене која је по некима донела Адама из раја,

па потом уништена у великом потопу, да би је поново подигао Аврам са

сином Исмаилом. Други пак тврде да је архангел Гаврило овај црни

камен дао Авраму. Такође су постојала многа хришћанска и јеврејска

племена. Ради се о племенима која су се преобратила у хришћанство и

јудаизам док су у другим деловима Арабије живели досељени хришћани и

Јевреји. Око 570. године сасанидско царство које се простирало од

Ирака до данашње Индије, почело је да слаби као и Јужна Арабија

која је била у опадању. Бродови који су превозили свилу и зачине са

Далеког истока били су све бројнији. Бедуни који су робу преносили

на север постајали су све богатији а оазе су постајале трговачки

центри. Најважнији трговачки центар био је Мека. С обзиром да су

притисци народа у окружењу били све јачи, закони пустиње и племенска

слога нису више могле осигурати живот.

Мухамед

Рођење

У Меки је 570. године рођен Мухамед2. Потицао је из најважнијег

племена Кореиш, које је припадало клану Ахимита а био је један од

најугледнијих људи клана чије је задужење било да снабдева путнике и

ходочаснике водом са бунара Земзем. Остао је врло рано без родитеља

па су га одгајили стриц Абу Талиб и стрина Фатима. Према тадашњим

правилима, могао је да ужива заштиту читавог племена Кореиш, дела

клана Ахимита. Пошто је стасао сви су уочили и ценили његову

разборитост. Запосливши се код богате удовице Хатиџе, успешно је

обављао послове да би се на крају оженио њоме. Обогатио се и често

одлазио у осаму на планину Хира која се налазила близу Меке. Једне

ноћи му се приближило биће, окружено светлосним облаком које му се

обратило следећим речима:" Ја сам архангел Гаврило(Џибрил) а ти

Божији посланик, Алахов пророк. Алах је једини Бог а Мухамед је

његов пророк".

Пророк

Када му се архангел Гаврило обратио Мухамед је прво био уплашен да

би након тога прихватио поруку о свом пророштву и дужности да

пренесе људима реч Божију. Требало је да реч јединога Бога пренесе

свим људима почевши од свога племена. По Курану, Аврам, Мојсије,

Исус су такође били пророци међу којима је Мухамед био последњи као

"печат" пророка. Куран говори о животу после смрти у коме ће сви они

који не буду признали Алаха као јединога Бога горети у вечном

пламену. Преко свог посредника Бог опомиње богате због гордости и

налаже им да дају милостињу сиромашнима. Мухамед је проповедао да је

неопходна слога и милостиња како за племена и кланове који су у

2 Куран не износи историју о муслиманима као ни о Мухамеду. Куранповремено наводи неке догађаје као примере. Историја муслимана чини предмет"званичне историје" на коју се упућују сви муслимани и о њој ћемо говорити.Неки историчари представљају ствари на различите начине и ми ћемо понекаднавести неке теорије.

крвном сродству тако и шире. Нарочито је проповедао и залагао се за

једнакост и братство свих људи и за част и поштовање жена.

Нова религија

На почетку се у ислам преобратило само неколико особа међу којима и

једна жена. А затим и сиромашни и робови због учења о једнакости

свих људи. Већина оних којима се Мухамед обраћао је одбила да призна

и усвоји нову религију због тога што је Бог осудио њихове претке на

паклене муке због идолопоклонства. Неки су чак спроводили и одмазде

према обраћеницима, посебно према сиромашнима и робовима које није

имао ко да заштити. Тада је Мухамед затражио уточиште за своје

следбенике код абисинског цара који је узео у заштиту стотињак

муслимана. Мухамед и њему блиске особе су биле заштићене с обзиром

да су припадали најутицајнијем клану. Упркос прогонима, Мухамед је

десет година проповедао у Меки и број верника је порастао.

Атентат

Године 619. Мухамедова жена Хатиџа и његов стриц, поглавар клана

Ахимита, су умрли. Мухамед је био тужан. Неки Ахимити, укључујући и

оне који се нису преобратили, наставили су да подржавају Мухамеда

али се он суочио са потпуном економском блокадом коју је спроводило

племе Кореиш. Мухамед је желео да напусти Меку али није знао куда да

иде. Први покушај да освоји један град неуспешно се завршио пошто је

био поражен и протеран. Племе Кореиш је смислило ужасан план. Из

свакога клана племена Кореиш изабрали су по једног човека(укупно 20)

да убију Мухамеда. С обзиром да Ахимити нису могли да се изборе са

20 убица били су принуђени да прихвате одштету у натури. У ноћи

када је требало извршити атентат на Мухамеда, јавио се Бог који му

је заповедио да пође пут Јатриба (Медине). Мухамед се током ноћи

последњи удаљио, надгледајући да сви верници, безбедно напусте Меку.

Хиџра

Божије заузимање му је помогло да избегне атентат које је на њега

планирао да изврши део племена Кореиш. Пресељење из Меке у Медину,

619. године по нашем календару представља почетак исламског

календара.

Умма

Јатриб је велика оаза која се налази 350 километара од Меке. Тамо је

Мухамед признат као пророк а одатле је била и његова мајка. У тој

оази богатој водом, живела су два арапска племена, три јеврејска као

и мала хришћанска заједница а сви су се успешно бавили земљорадњом.

Али након неколико година племена су дошла у сукоб. И по закону

пустиње сваки сукоб је праћен другим сукобом кроз бескрајне освете.

Током две године бројне становнике Јатриба који су посећивали Меку

привукла је нова религија. Неки представници два арапска племена су

622. године дошли да посете Мухамеда и да са њим склопе споразум.

Овај споразум је сјединио све оне који су се признали Алаха за

јединога Бога а тај начин је заменио традиционалне крвне везе. Нову

заједницу су назвали Умма.

Медина

Пошавши са 75 верника Мухамед је почео да гради прву богомољу,

џамију. Пропорције ове џамије су послужиле као модел и за све остале

џамије које ће се зидати у будућности. Још од свога доласка у

Медину, Мухамед је организовао живот у граду који је добио име

"Пророков град" (Мадинат ал-расул). Утврдио је савез са свим

становницима Медине, посебно са Јеврејима и хришћанима који су

делили веру у једног Бога. Као пророк одмах је почео да спроводи

закон над верницима а приликом решавања спорова деловао је као

праведан човек. По званичној историји, када се учврстио на власти

Мухамед је послао своје изасланике и проповеднике у све градове

окружења да преобрате људе и склопе нове савезе. Становници Меке

одбили су предложени савез мислећи да ће их Мухамедови следбеници

омести у трговини, заузети караванске путеве и сакупити војску да их

нападну. По мишљењу неких историчара изгледа да су Мухамед и његови

следбеници прибегли нападима на меканске караване како би осигурали

егзистенцију. У сваком случају, Мухамедови ученици су се у неколико

наврата сукобили са становницима Меке. У јануару 624. године, то

јест друге године хиџре, Меканци су извели напад познат под именом

Накла раид. Древна политеистичка религија је за време тога месеца

забрањивала било какво проливање крви. И сам Бог се јавио Мухамеду

рекавши да је током тога месеца забрањено нападати али да је

дозвољено бранити се.

Откровење

Откровење је потврдило да је веровање у једнога Бога важније од

поштовања старих паганских навика. Пред нелагодношћу коју су

доживљавали нови преобраћеници Божије откривење је подстицало

унутрашњу борбу (велики џихад) са самим собом, то јест са својим

страстима које негирају постојање једнога Бога. Ако је борба

праведна може имати смисао религијског искуства. Тако Бог дозвољава

и мали џихад, то јест борбу против неверника ако неко нападне

муслимане.

Битке

Три месеца после битке код Накла раида, битка код Бедра је осветила

Мухамедове снаге. Међу Мухамедовим војницима било је 14 мртвих док

је на страни Меканаца било 74 мртва иако су Меканци били десет пута

бројнији. Свима је било јасно да је Бог интервенисао шаљући своје

анђеле да се боре на Мухамедовој страни. После битке код Бедра,

становници Меке су желели да се освете Мухамеду па су обећали својим

борцима награду за сваког убијеног муслимана. У марту 625. године,

то јест треће године хиџре, одиграла се битка код Ухуда у којој су

муслимани претрпели страховит пораз. По тврдњи неких историчара то

је био и раскид пријатељства са јеврејским племенима. Упркос

претрпљеном поразу, Мухамед је увек представљао опасност за Меку

која је на крају преузела велики војни поход против њега. У

ишчекивању велике битке, која је за обе стране била одлучујућа свака

страна је склапала савез са разним племенима. Мека је нарочито

настојала да се уједини са јеврејским племенима из Медине. Мухамед

се показао као велики војсковођа. Око града је ископао јарак и то је

био први пут да у арапском свету неко на тај начин опседа град.

Јарак је истовремено штитио Мухамедове борце из Медине и спречавао

било какав договор између Јевреја и племена из Меке. Битка код

Хендека (јарка) током које су се одиграли многи преговори је до краја

била неизвесна. Најзад су војници из Меке прекинули опсаду. Мухамед

је ипак добио битку иако је чињеница да су Меканци бројали 10.000

људи и имали 600 камила док је Мухамед на својој страни имао једва

3.000 бораца.

Улазак у Меку

После осам дана борбе и бројних преговора, Мухамед је победоносно

ушао у Меку а да није никога повредио. Уништио је све паганске идоле

у граду. Пошто су однели победу у одлучујућим биткама муслимани су

се увећали и обогатили. За десет година постали су јака и моћна

група. Медина је добила статус државе на чијем челу је био Мухамед.

У том периоду Мухамеду је Бог објавио поруке а сви његови поступци

су били руковођени тим откривењима. Поруке се односе на религију али

и на то како се треба понашати у свим животним приликама. Мухамедове

речи и дела су предмет тумачења многих исламских теолога, у почетку

преношена усмено, да би касније била записана и позната под именом

хадиси. И данас хадиси представљају предмет проучавања за све оне

који желе да проникну у тајне исламске вере. Божију поруку дату

Мухамеду су записали верници и она чини Куран.

Ислам после Мухамеда

Мухамедова смрт

Мухамед је умро 632. године, десет година након хиџре. Иза себе је

оставио традиционално поштовање према свим монотеистичким народима.

У освојеним областима, Јевреји и хришћани су, како би били заштићени

морали да плате порез који је истоветан са зекатом (милостињом).

Међутим политеисти и пагани су морали и на силу да се преобрате. За

десет година, од мале групе верника пророк је успео да створи велику

и богату заједницу која је побеђивала и моћније непријатеље. Када је

Мухамед умро верници су морали да нађу наследника.

Ши'ити и сунити

Два клана су била у завади: Омајади и Ахимити. Прва три Мухамедова

наследника, Абу Бакр, Омар и Осман, били су његови верни пријатељи и

припадници друга два мањинска клана. Османовом смрћу почели су

сукоби између оних који су подржавали четвртог калифа Алија,

Мухамедовог рођака и оних који су припадали Османовом клану. Али је

био убијен а недуго затим и његови синови Хусеин и Хасан. Након тога

на власт је дошао Муавија, Алијев противник из клана Ахимита док су

други остали верни Алијевој династији. Ради се о ши'итима. Убиства

Алија и његових синова Хусеина и Хасана за ши'ите представљају

жалост. Ши'ити оплакују њихову смрт облачећи се у црно а у својим

обредима се понижавају у знак жалости. Углавном живе у Ирану.

Победници ових сукоба се зову сунити који сматрају да се Мухамедово

наследство не преноси путем крвног сродства. По њима тумачи закона

имају задатак да усмере људе како треба практиковати веру која се

заснива на Курану као и на традиционалним расправама које

представљају правила за живот. Они не утврђују оно што појединац

мора да верује с обзиром да је то нешто што се дешава између свакога

човека и Бога. За њих, уопштено говорећи, не постоји никакав

религијски ауторитет већ политички који руководи економским и

социјалним начелима заснованим на шарији (шеријат). Богатство ислама

се огледа у односу свакога појединца са Богом, али су основна

правила непроменљива.

Ширење ислама

Подстакнути вером која се налази у Курану и Сунни (предању)

муслимани су кренули да шире границе свога царства. Сиромашни и

робови поробљених земаља нашли су велику снагу у новој религији која

проповеда једнакост свих људи и која им омогућава да се придруже

великој заједници. Области које су примиле ислам водили су калифи,

верски и војни поглавари а који су такође обављали дужности судија у

разним приликама. Од 711. године проширили су своју власт и у

Шпанију и створили цивилизацију која је извршила велики утицај на

уметност, науку и западну философију. У Х веку ислам ће се проширити

од југозапада Европе до Кине.

Арапи и муслимани

Велики део Арапа који живи на Арабљанском полуострву су муслимани.

Међутим нису сви Арапи муслимани јер има оних који су се преобратили

у јудаизам и хришћанство. Током вековних освајања, бројни неарапски

народи су постали муслимани и у ислам унели многе локалне обичаје

који воде порекло из древних религија. Над неким народима који су

примили ислам извршена је арабизација, прихватили су језик својих

освајача и у извесном смислу се позивају на арапску историју.

Посебан је случај са народима земаља Магреба и Египта. Што се тиче

Турске, Пакистана, Ирана, Авганистана и Индонезије, арапски је свети

језик, језик проучавања и молитве. С обзиром да поменути народи

нису Арапи, они имају сопствени језик. Дакле Арапин и муслиман нису

синоними. Арапи су у свом пореклу народ арабљанског полуострва док

су муслимани они који се ослањају на ислам ма где се географски

налазили. И оваква разноликост је објашњена чињеницом у којој

наилазимо на приче попут чувене Хиљаду и једне ноћи, чији су приповедачи

Персијанци, затим индијске приче, па прича о Аладину и чаробној

лампи који је заправо млади Кинез, и друге. Саме приче дугују много

усменом предању древних Бедуина.

Настанак будизма

Историја будизма као историја о Буди је дубоко укорењена у индијску

традицију, њене митове, легенде и религију.

Браманизам

Најстарији индијски свети списи познати су као Веде. Веде говоре о

стварању света, представљају главна божанства и демоне, описују неке

појмове које браманизам, будизам и хиндуизам различито тумаче. Али

основе су исте. У Будиној епохи, преовлађујућа религија Индије била

је браманизам који је унео два основна појма: Атман или "сопство"

које постоји у сваком човеку изнад и изван сваког постојања и

Брахман, који је исконска врховна снага, универзум. Ипак у

браманистичкој митологији налази се велики број божанстава а свако

божанство је повезано са разним аспектима живота (љубав, рат,...).

Хиндуизам који је настао из браманизма, развиће тријаду богова:

Вишну, Шиву и Браму. Вишна одлучује о људским судбинама, Шива је бог

смрти и бог уништитељ а Брама је бог који ствара. Хиндуизам такође

заступа своје основно гледиште да свако биће има душу (атман) која

је вечна. Душа никада не напушта тело сем приликом пресељења у

друго. Ново постојање је на вишем или на нижем нивоу у зависности од

дела које је човек починио у претходном животу. Оваква теорија о

делима и њиховим последицама зове се карма. Карма је и основни појам

будистичког учења јер је смисао карме да прекине круг рађања

(самсаре) како би ослободила душу и увела је у нирвану, која у

будизму представља стварност. Постоје различити путеви да се дође до

нирване.

Буда

Када се Буда родио око 560. године пре Христа, у индијском друштву

су се одиграле значајне промене. Многи људи су напустили своје

породице и материјална добра и отишли у осаму, како би водили

аскетски живот. Буда је био најпознатији међу њима. Али почнимо од

почетка.

Царица Маја и њен муж дуго нису могли да имају децу. Маја, Будина

мајка је у сну видела заслепљујуће светло и у њему белог слона који

је имао шест подигнутих кљова и који је ушао у њену утробу након

чега је затруднела. Пробудила се веома срећна. Неки мудраци су

протумачили њен сан да ће на свет донети дечака који ће постати

славан. Дан порођаја је био близу а царица је хтела да се породи код

својих родитеља. Током путовања морала је да се заустави поред

једног врта. Природа која је доживела рођење детета хтела је царици

да помогне. Једно дрво је нагнуло грану ка царици а ова ју је

ухватила десном руком. Царица је родила дете окренута надесно, без

икаквог бола а према кинеском предању девет змајева је сишло са неба

како би први окупали дете. Тако је на свет дошао принц Сидарта.

Принц је растао у обиљу и задовољству. Једном је принц је осетио

потребу да посети сва она места која су описана у једној песми.

Његов отац цар је наредио да украсе град како му ништа не би

замаглило поглед. Људи су му клицали а маса је била одушевљена.

Међутим принц Сидарта је угледао човека тужног лица и упитао свога

кочијаша зашто се тај човек не радује као и остали. Кочијаш му је

објаснио да је узрок тужног човековог лица старост која све погађа.

Принц се узнемирен вратио у дворац и наставио да размишља о

старости. Цар је организовао другу прославу изван замка али тада је

млади принц срео болесног човека. Принц се ражалостио схватајући да

нико није заштићен од болести и старости. Током трећег изласка из

замка наишао је на мртваца и схватио да нико не може побећи од

старости, болести и смрти. Постао је меланхоличан и одлучио да оде у

природу где се сусрео са људском и животињском патњом. Тада је срео

просјака светлог лица. Тај просјак је био реинкарнација бога Браме и

испричао принцу да је уплашен људском патњом побегао у шуму како би

пронашао срећу одричући се светских таштина. Чувши ово принц Сидарта

је одмах одлучио да напусти дотадашњи раскошни живот и потражи

овакву врсту среће. Његов отац се успротивио и наредио је стражи да

га нађу и доведу. Међутим чудесна сила је ноћу све успавала и

омогућила Сидарти да побегне од оца и мајке као и од своје жене и

малог детета. Принц је при бекству сусрео пет пустињака који су

живели ни од чега, нису ни јели ни пили. Одлучио је да живи са њима

како би пронашао мир јер у свом замку као месту благостања и

богатства није могао да пронађе духовни спокој. Тако је провео шест

година и схватио да све патње које се намећу не могу да му науде на

путу спокоја. Одлучио је да напусти пустињаке и да започне живот без

задовољстава и патњи, то јест "живот правога пута". Сео је испод

дрвета ишчекујући дан поновног рођења заклињући се да се неће одатле

померити све док не открије истину. Мара, најмоћнији демон који је

отелотворује пожуду, мржњу и незнање послао је своје ћерке да

одврате принца од његовог циља. Али принц Сидарта их је победио и

док се његов дух просветљавао, сећао се својих прошлих живота у

којима је био животиња, човек, сиромах. Ујутру је постао Буда

(Пробуђени), онај који је пронашао истину.

Четири истине

У Врту Газела у Сарнатху близу Бенареса, Буда је проповедао

објашњавајући истине. Обраћајући се испосницима са којима је постио

и живео овако је дефинисао Четири истине: "

Прва истина је да је бол свеприсутан.

Друга истина је да та патња има своје порекло

Трећа истина је да патња може престати

Четврта истина је постојање могућности да се човек ослободи

самога себе и да отклони патњу.

Дакле, основно Будино учење је ослобађање од патње. Да би се човек

ослободио од патње, мора да схвати дубину природе постојања и да

нађе пут који омогућава да сва негативна осећања духа одстрани јер

су она извор патње. То стање се постиже путем шест савршенстава и

кроз четири методе. Шест савршенстава су усмерени ка човековом

развијању. То су дарежљивост, етика, стрпљење, одушевљење,

усредсређење и мудрост. Четири начина имају за циљ да развију

алтруистички дух. Дакле, потребно је помоћи ономе коме је то

неопходно, употребљавати лепе речи у свакој прилици, давати другима

етичке савете и давати пример живота по тим начелима.

Нирвана

Четрдесет година Буда је проповедао и око 480.године пре Христа је

умро у Кусинари. По будистичком учењу Буда није умро већ је његова

душа престала са сеобом из једног тела у друго. Достигао је нирвану.

Нирвана је стање када се окончају патње. То умирање сопства је варка

а уображење је стицање нирване која подразумева заустављање покрета

и сеобе душа. Потребно је истаћи да се нирвана може задобити током

живота. Људско биће које се на такав начин ослободи је свети човек.

Први ученици

Први ученици су раширили Будино учење преносећи о њему приче и

легенде, а прва заједница верних се прозвала Самгха која се састојала

се од монаха и лаика. Они су организовали култ око места која су

била важна у Будином животу као и сећање на Будино рођење,

просветљење (буђење), прву проповед и нирвану. Та места су постала

важна средишта ходочашћа. Подигнути су многи споменици који се зову

ступа у којима се чувају Будине реликвије и представљају

архитектонски симбол Будиног небеског тела. У народном предању

реликвије су убрзо добиле магијску моћ. Прво будистичко учење је

било веома једноставно и зове се Дхарма (закон). У многим монашким

заједницама убрзо су се појавила различита учења. Први будистички

сабор је био 480. године пре Христа. На трећем будистичком сабору

око 250. године пре Христа за време владавине цара Ашоке који се

преобратио у будизам дошло је до поделе међу будистима.

Будистичке школе

Хинајана и Теравада

Настале су различите школе од којих су најважније Хинајана,

Теравада, Махајана и Вађрајана. Хинајана или Мали точак је прва

будистичка школа. Њено учење се заснива на два главна начела: на

одсуству "ја" и збиру дела (карма). Идеал лаика је нижи од монашког

идеала а из овог правца је настала Теравада коју следи већина

становника Тајланда, Камбоџе и дела Вијетнама.

Махајана

Махајана или Велики точак подвлачи да монаси и лаици не треба да

толико буду одвојени. Интелектуалистички правац није у стању ни да

препозна стварност света а камоли да потврди празнину свих ствари.

Али ово гледиште не сме се поистоветити са нихилизмом. Заправо ова

теорија се заснива на парадоксу и њене присталице које сматрају да

је све привид обожавају Буду који је и сам ван сваке природе. Списи

који пропагирају ову теорију се зову сутре. Написани су у периоду

од IV до V века после Христа. Махајана се посебно залаже за самилост

која је основно начело будизма. По Махајани, начин уклањања патње се

не спроводи само над собом већ и на другима. Оваква велика самилост

је могућа и монасима и лаицима. Велики точак такође развија и

аскетска начела у будизму. Овај правац је највише заступљен у Кини,

Јапану и Вијетнаму.

Вађрајана

Вађрајана, Дијамантски точак или тантризам је правац који је настао

у V веку и заснива се на светим списима који се зову тантре. Ова

философија се развила из правца Махајана као њено екстремно крило.

Заправо, тантризам учи да не постоји разлика између нирване и

самсаре нити између људског и Будиног тела и све физичке радње

постају првобитне Будине радње. Оваква теорија је понекад изражена

екстремним праксама јер су неки следбеници сматрали да су

недозвољени поступци средства и изрази ослобођења. Тантризам се

користи обредима који тело стављају у покрет. Постоје гласовни

обреди (мантре), гестуални (мудре) и визуелни (мандале) а медитације

попут јоге су понекад спектакуларне. Ова техника има за циљ да

негативну енергију претвори у позитивну. Магијске моћи играју кључну

улогу у овом будистичком правцу. Тибетански будизам који је директно

настао из тантристичког будизма у Азији најмање је заступљен док је

познатији по свету и на Западу.

Опадање будизма у Индији

Почев од ХI века будизам је почео да слаби због многих фактора као

што је вишевековна отуђеност монаха од лаика и велико богаћење

манастира. Са друге стране развио се хиндуизам у коме су настале

многе школе које су проповедале посебан култ разних божанстава попут

Шиве и Вишнуа а које су усвојиле и неке будистичке особености. Када

су Арапи у VIII веку а Турци у XII напали и заузели Индију, део

становништва је прешао у ислам. Будистичке институције су као такве

ишчезле али је будизам заувек прожео индијску културу.

Ширење будизма у Азији

Шри Ланка

Будизам се проширио по целој Азији. Од III века пре Христа,

будистичко учење је стигло у Шри Ланку кроз Теравада школу.

Тибет

Тек је у VII веку Вађрајана школа стигла до обала Ганга, потом на

Тибет где је постала званична религија.

Кина

Од II века, користећи пут свиле, будизам је стигао и у Кину а у V

веку на цело индокинеско полуострво. Будизам се раширио по Кини

услед разних околности. Потребно је напоменути Будин мисионарски

аспект као и политичке прилике у Кини за време тог периода. Тада је

таоизам био преовлађујућа религија у Кини. Настао је велики сукоб

између те две религије. Међутим међу њима су постојале сличности,

посебно у погледу медитације, поста и одсуства жртвовања. Будистички

магијски аспекти који монасима омогућавају натприродне моћи, посебно

на бојном пољу, претвара их у пожељне савезнике царева и принчева.

Магијске моћи које су људима доносиле оздрављење, приписане су

монасима и реликвијама. Магијске моћи будистичких монаха нису се

свиђале конфучијанцима али их је народ волео. Будистички канон који

је преведен на кинески у V веку развио се у додиру са кинеском

цивилизацијом. Тако су у Кини настале разне струје, посебно школа

Чан (познатија као Зен), школа Чисте земље (ови правци су тесно

повезани са Махајана школом или Великим точком).

Школа Чан/Зен

Легенда говори како је школу Зен у VI веку у Кину увео индијски

монах Бодхидарма. Учење ове школе се заснивало на Будином

просветљењу а начело се заснива на спасењу које долази изнутра као и

на томе да просветљење наступа одмах. Зен одбацује све обредне и

магијске елементе и настоји да пронађе пут просветљења кроз аскезу.

Ову школу препознајемо по томе што тражи одговарајућа места за

остварење просветљења као и због естетике која се испољава у

баштованству и цветним аранжманима. Колевка у којој је настао Зен је

чувени манастир Шаолин. Због вековвног излагања нападима монаси

манастир Шаолин су развили технике борилачких вештина као на пример

кунг фу.

Школа Чисте земље

Овај правац будизма се развио из култа Буде Амитабхе. Следбеници ове

школе пре него што уђу у нирвану се заветују да ће наставити да

помажу другима а посебно да ће све оне који им се обрате за помоћ

повести на пут сопствене Чисте земље која се налази на западу. Учење

школе Чисте земље је једноставно.

Јапан

Будизам су у Јапан донели корејански монаси у VI веку. Будизам је

убрзо постао званична религија. Међутим 1868. године током реформи

Меиђи периода, будизам је замењен шинтоизмом као званичном

религијом. Шинтоизам је прожет будистичком културом али је развио

нека посебна гледишта. Ипак Зен школа је била преовлађујућа

идеологија шогуна који су били елитни јапански ратници и остала је

присутна развивши за-зен (седећу медитацију).

Разни правци

Истовремено се могу наћи следбеници Малог и Великог точка. У будизму

је такође потребно истаћи гостопримство као и многе обичаје који се

срећу у разним земљама као и могућност будизма да усвоји и друга

веровања. Будизам није нетрпељив према онима који не деле иста

мишљења јер је нетрпељивост супротна будистичком духу.

КАКО Ж И ВЕ И ПРАКТИКУЈУ СВОЈУ РЕЛИГИ ЈУ

И код Јевреја и код хришћана важни догађаји у животу су прожети

религијским обредима (рођење, венчање и смрт). У овим важним

обредима учествује цела породица. Код хришћана се ови догађаји

различито обележавају у разним областима и земљама јер се зна да

постоје посебни обичаји.

Што се тиче Јевреја, особености породичних празника као и особености

хране потпуно зависе од древних обичаја укорењених у култури.

Јевреји који су живели у османском царству (Грчка, Турска, Сирија и

Египат) спремају оријенталну храну која је карактеристична за област

Средоземља. Јевреји из централне Европе спремају јела типична за то

подручје, као на пример, пуњеног шарана који је божићно национално

јело код Пољака и које се зато зове "шаран на јеврејски начин".

Национална музика је блиска ромској музици. Јевреји из северне

Африке имају своја традиционална јела попут кускуса и ово је био начин

распознавања породица које долазе из Туниса, Алжира или Марока.

Музика коју они слушају и изводе је оријентална музика која је

понекад праћена плесачима.

Код муслимана се верски празници славе породично и такође се

разликују у зависности од земље до земље због тога што у исламској

народној побожности има много сачуваних преисламских обичаја. Зато

је и могуће приметити разне обичаје оних који долазе из земаља

Магреба, Турске, Пакистана, Бангладеша, Јемена,... Велики животни

догађаји у исламу имају религијски значај па се због тога и руководе

локалним обичајима. Особености традиционалних празника су у великој

мери последица одвојености мушкараца од жена иако се у западним

земљама иде ка томе да ова пракса нестане. За будисте је лично

практиковање суштинско. Ради се о веровању које подразумева начин

живљења пре него поштовање религијског обреда у правом смислу речи и

у свакодневном животу будисти су углавном прихватили обичаје из

својих матичних земаља.

ХРИШЋАНИ

Хришћани би требало да сваког дана следе Исусову поруку. Католички

обреди су установљени на црквеним саборима. Последњи, II ватикански

сабор, који је завршен 1967. године дубоко је изменио разне обичаје.

Ипак, важно је указати на древне обичаје с обзиром да су исти дубоко

обележили нашу историју и културу.

Дневни

обреди

Пожељно је да се хришћанин ујутру и увече прекрсти и изговори

молитву и тиме искаже своју љубав према Богу. Чињење крсног знака

једнако може претходити свакој тешкој или важној ситуцаији. Тако се

у неким породицама пре оброка изговара молитва. Главну хришћанску

молитву "Оче наш" установио је сам Исус а пренели су је апостоли. У

дому католичке породице, на зиду сваке собе углавном се налази мало

распеће. На неком од распећа висе освећене гранчице које верници

доносе из цркве током Цветне недеље. Понекад се на зидовима се

налазе слике свеца или слике које представљају догађаје из Исусовог

живота.

Код православних хришћана, у зависности од породице, у неким кућама

се налазе иконе светаца заштитника.

Код протестаната пожељно је свакодневно читање Библије.

Седмични обреди

Недеља

Суштински чин религијског живота хришћанина је недељно богослужење,

литургија. Тај дан је изабран и важан зато што је тога дана васкрсао

Христос.

Причешће и исповест

Током литургије верник се може причестити. Католици се причешћују

само бесквасним хлебом (остиом) а православци хлебом са квасцем и

вином, који су симболи тела и крви Христове. Код православаца и

католика евхаристија (причешће) је најважнији део литургије док је

код протестаната најважнија проповед.

Код католика и православаца немогуће је причестити се а да верник

претходно не очисти душу светом тајном исповести пред свештеником.

У прошлости се света тајна исповести обављала у малој соби која је

верника од свештеника одвајала танким решеткама а која је

омогућавала анонимност ономе који се исповеда јер је свештеник само

Божији посредник. У православним црквама постоје мале капеле у које

верници улазе исповедају се непосредно пред свештеником. На крају

исповести која је почињала са: "Оче, опростите ми, згрешио сам",

свештеник је давао разрешење греха у Божије име а покајање је

саставни део покајничких молитава. Данас се код католика не говори

више о исповести, грешницима и покајању већ о "измирењу" са Богом.

Наравно да исповест још увек постоји али се радије прибегава

духовном разговору са свештеником у коме свако полаже "испит" своје

савести. После таквог преиспитивања савести верник посредством

свештеника прима опроштење од Бога и може се причестити. Такође

постоје важне покајничке молитве и службе које спајају вернике у

цркви. Код православних хришћана се пости скоро сваке среде и петка

као и током четири поста, док католици посте петком, током великог

ускршњег поста, мада је довољно постити и само сат времена пре

причешћа јер се греси не поверавају само људима већ и Богу.

Годишњи празници

Годишњи обреди славе сећања на главне догађаје из Исусовог живота.

Божић

Божић се слави 25. децембра3 на дан који је близак зимском солистицију

(сунцостају) када су стари Римљани славили дан "Непобедивог сунца".

Хришћани изабрали тај датум за празновање Христовог рођења како би

исказали да је Христос њихово право сунце. Значајно је истаћи да

овај празник слави рођење једног детета из времена у коме рођењу

деце није придавано много значаја. Божићу претходе четири седмице

Божићног поста. Божић није само празник рођења већ и наде јер се

родио Месија кога су најавили свети списи. После XIII века, по

обичају који је увео Фрањо Асишки, деца припремају јаслице правећи

импровизовану "шталу" у којој се родио Исус и постављају Исусову

статуу 25. децембра а статуе мудраца 6. јануара. За украшавање се

често користи јелка. Јелка је увек зелена и представља симбол наде и

вечнога живота. Употреба јелке током божићних празника је паганског

порекла. Код православних хришћана присутна је употреба бадњака

уместо јелке (младо церово или храстово дрво). Исусово рођење почиње

поноћном литургијом. Празник рођења Исуса Детета подразумева

спремање божићних поклона за децу. Личност Деда Мраза или Божић Бате

који деци доносе поклоне паганског је порекла што је на пример,

педесетих година прошлог века, навело епископа града Дижона у

Француској да нареди да се спали статуа Деда Мраза јер припада

паганској традицији. Божићни ручак је увек породични а састоји се од

ћуретине, прасетине и неизоставне чеснице. Међутим ова јела немају

никакво посебно значење.

Богојављење

Шестог јануара се слави празник мудраца. Они су дошли са Истока

вођени звездом из Персије до Витлејема да се поклоне малом Исусу.

Тог дана додају се статуе мудраца у јаслице. Православне цркве које

3 Прим.прев. Важно је напоменути да католичка и протестантска црква,као и већина православних цркава, сем руске, српске, грузијске, јапанске,Свете горе, јерусалимске и антиохијске патријаршије(које следе јулијанскикалендар) следе грегоријански календар.

следе јулијански календар (19.јануар) тога дана славе Христово

крштење кога је на реци Јордану крстио свети Јован Крститељ.

Сретење Господње

Сретење се слави 40 дана после Божића и тај празник представља

сећање на догађај када је Богородица Марија донела малог Исуса у

храм како би га посветила Богу а себе ритуално очистила како налаже

трећа књига Мојсијева.

Велики пост

Ускрсу претходи ускршњи или Велики пост4 (код католика коризма) који

почиње 40 дана раније код католика или седам недеља код неких

православних цркава које следе јулијански календар. Ових 40 дана

симболишу 40 година јеврејског лутања по пустињи као и 40 Исусових

дана које је у посту и осами провео у пустињи. То је период покајања

и уздржања од обилног и мрсног јела. Једење било које врсте меса је

забрањено. Болесници, труднице и мала деца су изузета од поста. Пре

свега у посту човек треба да се уздржи од ружних мисли и дела. У

католичкој цркви Велики пост почиње на Чисту среду када свештеник

ставља на главу сваког верника крст обасут пепелом говорећи:

"преобратите се и верујте у Јеванђеље" што означава и наду да ће

човек постати бољи као и да ће превазићи малодушност. У древном

обреду изговарале су се следеће речи:" прах си био и у прах ћеш се

претворити" а сличне су и у јеврејском предању у ком је пепео

симбол жалости и очајања. Дан који претходи Великом посту је Масни

или Дебели уторак и само име говори да се на тај дан много једе и

много слави. То је уједно и карневалски дан (као чувени бразилски

карневал) када се многи људи маскирају разним маскама и понашају се4 С обзиром да је Ускрс покретни празник тако су и сви празници којиму претходе, као и они који долазе после њега покретни, то јест датуми сеиз године у годину мењају у зависности од месечевих мена. Дакле Ускрс нијефиксни празник као Божић па се дешавало на пример да Ускрс по јулијанском игрегоријанском календару буде у исти дан.

онако као што то никад не би урадили откривеног лица. У православној

цркви пост почиње даном који се зове Чисти понедељак.

Цвети

Цветна недеља или Недеља палми је недеља пре Ускрса и слави дан

Исусовог уласка у Јерусалим када је дошао да прослави јеврејску

Пасху а народ му је радосно клицао. Тога дана хришћани одлазе у

цркву носећи маслинове зелене или палмине гранчице. На почетку

литургије свако подигне своју гранчицу како би је свештеник

благословио. При повратку кући гранчице се каче око распећа које

стоји на зиду док се старе, прошлогодишње скидају и спаљују. У неким

земљама, прошлогодишњи венчићи се спаљују испред цркве.

Страсна недеља (Велика недеља)

Света недеља почиње одмах након Цветне недеље. У Православној цркви

се зове још и Велика недеља. Хришћани симболично обележавају ову

последњу недељу Христовог живота, саживљавајући се са Њим. Велики

четвртак, дан Исусове последње или Тајне вечере (када је установљено

причешће) се у Католичкој цркви слави литургијом на којој свештеници

верницима перу ноге као што је Исус опрао својим ученицима. Тога

дана црквена звона у знак жалости мирују. Велики петак је дан

Исусовог распећа и за све хришћане је то дан велике жалости.

Хришћани обично на тај дан строго посте, многи од њих ништа не једу

и не пију. У Католичкој цркви верници се уживљавају у Исусово

страдање, тако што симболички следе процесију Исусовог страдања која

се креће од места где је Исус осуђен па све до места где је распет,

заустављајући се на сваком том месту како би се помолили. Таква

процесија се обавља унутар цркве пред иконама или распећима. У неким

земљама процесије подразумевају велики круг који се завршава на

"Голготи" која је представљена на крстовима подигнутим на улицама. У

Православној цркви се тога дана износи плаштаница (платно) на којој

је приказано Христово полагање у гроб. У Васкршњу недељу црква слави

Христово васкрсење. Почев од Другог ватиканског сабора поново се

одвија богослужење под именом "Ускршње бдење". Католици иду у цркву

ноћу између суботе и недеље јер се ноћу и догодило Васкрсење

Христово. Испред цркве се наложи велика ватра која представља

"светлост" која ће доћи да обасја свет. Свештеник освећује воду за

наредну годину. Током Ускршњег бдења у тренутку службе који се зове

"славословље" звона која су тиховала од Великог четвртка тада почињу

да звоне непрекидно. Најсвечанија је Ускршња литургија. Папа путем

телевизије даје благослов "граду и свету" (Urbi et Orbi ). Звона звоне

као и за време бдења. Ускршњим ручком престаје Велики пост и

традиционално се једе јагњетина која на известан начин подсећа на

јагње које су Јевреји јели пре свог бекства из Египта а које у

хришћанском предању симболише невиност.

И код праволсавних хришћана Ускрс представља највећи празник. Људи

се вишенедељним Великим постом спремају за најсвечанији празник,

празник када је Христос својом смрћу победио смрт. Фарбају се јаја

током Велике или страсне седмице, најчешће на Велики четвртак. Још у

разним прехришћанским епохама јаја су представљала симбол живота и

васкрсења. Ремек-дела су свакако јаја израђена од злата и других

скупоцених материјала познатог петроградског јувелира Карла Фабержа

који их је представио на изложби у Москви 1882. године.

Вазнесење

Вазнесење или Спасовдан је празник Христовог успења на небо. Слави

се 40 дана након Христове смрти.

Духови

Силазак Светог Духа на апостоле (Духови) се празнује 50 дана након

Ускрса. Наставља се на јеврејски празник Шавуот (Празник седмица).

Овај празник прославља силазак Светог Духа на апостоле и оснивање

Вркве. Приликом ходочашћа у Јерусалим, на апостолском сабору

апостоли су изнад глава видели пламен који је био дар Светог Духа.

Дух Свети је сишао на њих и омогућио им способност говорења и знања

свих језика тако да су могли да иду по свету и да на свим језицима

проповедају хришћанство.

Тело Господње

Овај празник је карактеристичан само за Католичку цркву и слави

остиу, бесквасни хлеб који се ставља у златни остенсоријум (посуда за

чување остие) кога свештеник носи у процесији. Пада у другу недељу

после Духова. Углавном се прославља процесијама, у земљама и

градовима широм света када се по улицама бацају латице цвећа.

Велика Госпојина

Слави се 15. августа (код праволсавних који следе јулијански

календар 28. августа). Спада у Богородичине празнике и представља

Богородичино Вазнесење на небо. Марија представља жену која је

прихватила савез са Богом и упркос многим невољама које су је

задесиле никада није изгубила веру у Бога. По предању, Богородицу

није задесила смрт већ је само заспала и вазнела се на небо

уздигнута од анђела. Богородица је заштитница свих хришћана.

Заштитница је и морнара који јој се моле па они никада не би требало

да изгубе самопоуздање. Посебно се слави у лучким градовима а

празник је углавном повезан са цвећем. У неким лукама се бацају

венци цвећа у море. Овај празник је типичан само за Католичку цркву.

Протестани немају никакав култ посвећен Богородици.

Сви свети

Дуго времена овај празник је био празник свих Светих. Сада се иде ка

томе да буде празник све Божије деце. Наредног дана наступа Дан

мртвих и обичај налаже кићење гробова сезонским цвећем хризантемама.

И овај празник је типичан само за Католичку цркву док код

протестаната не постоји овакав празник с обзиром да не придају

никакав значај светима.

Велики животни

догађаји

Сваки велики животни догађај прати по једна света тајна. Католичка

црква као и Православна признају седам светих тајни: крштење,

миропомазање (које је у Католичкој цркви одвојено од крштења),

причешће, покајање, свештенство, брак, и јелеосвећење. Протестанти

признају само две свете тајне које је установио Исус: крштење и

причешће.

Крштење

Ова света тајна омогућава да неко постане хришћанин. У раном

хришћанству крштавали су се само одрасли после поучавања основа

хришћанске вере. Било је дозвољено да у цркву уђу само крштени.

Крштење се одвијало ван цркве у малој грађевини, крстионици. Тада су

се људи крштавали током Ускршњег бдења, у ноћи између Велике суботе

и Ускршње недеље. Сада се крштавају новорођенчад. Мајке у цркву

доносе ову новорођенчад одевену у беле хаљинице које су симбол

чистоте. У великим породицама постојала је традиција да се чувају

везене хаљинице предака у којима су се крштавали потомци. Родитељи

бирају кума или куму који су уједно и духовни родитељи онога ко се

крштава а који помажу крштенога играјући велику улогу у хришћанском

васпитању. На улазу у цркву родитеље дочекује свештеник питајући их

за дететово име, правећи крсни знак на дететовом челу. Када сви

приђу крстионици, пошто прочита део Јеванђеља, свештеник три пута

излива воду на главу детета говорећи :" Крштавам те у име Оца, Сина

и Духа Светога". Затим светим уљем на детеовом челу начини крст и

ставља мрвицу соли на дететов језик. Отац пали свећу која симболише

светлост која ће бити водиља новокрштеноме. Код православних и неких

протестаната крштење се обавља трократним погружењем у воду из које

се онај који се крштава "рађа поново", потом следи помазање светим

уљем (миром) разних делова тела (чело, груди, очни капци, уши,

образи, уста, руке и ножни чланци) и ова тајна се зове миропомазање.

У Православној цркви на почетку свете тајне крштења свештеник

захтева од лица које се крсти одрицање од Сатане, покајање и право

вероисповедање, садржано у Символу вере. Ово све обавља кум у

случајевима када је лице које се крсти дете или новорођенче.

Катихизис- књига вере (код католика)

Чин крштења новорођенчета био је чин приступања вери у име детета.

То дете мора да потврди ово приступање вери када наврши седам година

и када почиње да усваја основе хришћанске вере.

Прво причешће

У Католичкој цркви прво причешће се обаваља у узрасту од девет

година, годину или две после учења о основама вере, када се деца

први пут исповедају.

Исповедање вере и њена потврда

У дванаестој години се обавља исповедање вере коју потврђује

епископ. Потврда вере сачињава посебан дан, с обзиром да означава

приступање у заједницу верних а дечаци и девојчице примају Духа

Светога "као обиље добара". Исповедање вере и њена потврда су главни

догађаји а у неким парохијама они који треба да се подвргну

миропомазању проводе неколико дана у осами како би истакли важност

свега онога што треба да се догоди на исповести. У неким земљама

сви дечаци и све девојчице исте генерације заједно примају прво

причешће. Девојчице су одевене у бело а у прошлости дечаци су некад

у тај дан први пут облачили панталоне. Данас се често дечаци и

девојчице одевају у бело или преко својих одела облаче тунику.

Миса (литургија) је веома свечана, црква је осветљена свећама а

звона нашироко звоне. Исповедање вере и њена потврда означавају

прелазак младих хришћана у свет одраслих.

Брак

Ово је света тајна којом се двоје вереника пред хришћанском

заједницом обавезују да ће добровољно живети у браку са хришћанским

начелима. Невесту одевену у бело пред олтар доводи отац. Свештеник

благосиља заједницу супружника коју симболише размена вереничког

прстења. У Католичкој и Православној цркви, пре ступања у брак,

будући младенци обављају предбрачни испит како би се отклониле

евентуалне сметње попут малолетства, крвног или духовног сродства,

несагласности родитеља,... У Католичкој цркви света тајна брака је

нераскидива као што Исус потврђује у Јеванђељу. Црква брак може

прогласити ништавним у случају малолетства, смрти или нестанка

брачног друга, обмањивања брачног друга, прељубе, ... Само црквени

суд може поништити брак. У Православној цркви, на пример, након

неуспела два претходна брака могуће је склопити и трећи брак али

обред више није тако свечан као при првом, више је покајничког

карактера. Грађански брак као и развод црква не признаје.

Сахрана

У тренутку смрти човек пролази кроз једну врсту суда на коме ће да

се одлучује да ли је живео исправан хришћански живот. Када се

приближи смртни час свештеник долази да над умирућим изврши

јелеосвећење или болесничко помазање (последње помазање). Пре

примања ове свете тајне, умирући, ако је у стању исповеда се и тражи

опроштење грехова. Данас се ова света тајна зове помазање слабих или

немоћних. Могуће је да умирући неколико пута прими ову свету тајну,

јер се служе литургије на којима учествују старије особе како би на

време примили последње поамазање. Када се једном установи смрт,

рођаци или свештеници воде рачуна о покојнику и одевају га у његова

најбоља одела како би покојник долично обучен могао изићи пред Бога.

Поред покојника пријатељи и рођаци пале свеће и тако се опраштају од

њега. Затим се упокојени полаже у ковчег. У градским условима у овим

ситуацијама учествују погребна предузећа. Пре саме сахране у цркви

или капели служи се опело. Последња молитва (опроштење грехова) око

ковчега зове се и "последњи поздрав". У Католичкој цркви, у

прошлости су само хришћани који су се пре смрти исповедили могли

бити сахрањени на гробљу. У Православној цркви самоубице не могу

бити сахрањене уз опело док је у Католичкој цркви последњих година

могуће обавити сахрану уз опело. Католичква црква за разлику од

Православне више се не противи кремацији.

ЈЕВРЕЈИ

Кућа је срце јеврејске породице и мора да буде у складу са

прописима из Треће књиге Мојсијеве, а задатак и одговорност жене

према кући је велика. Дакле, суштинска улога куће је религијска иако

јој је основна улога да буде дом. Мезуза представља свитак пергамента

на коме су исписана руком два одломка из Пете књиге Мојсијеве ("Чуј,

Израеле, Господ је наш Бог, Господ је један једини!" и "Ако се будете придржавали

мојих закона"). Мезуза се ставља у дрвену, металну или пластичну

кутију ваљкастог облика и качи се за горњи део десног довратка што

штити и видно обележава кућу. Паљење свећа је суштински и

неизоставни обред већине јеврејских празника. Свака кућа углавном

поседује свећњаке на којима се налазе свеће које се пале током

сваког шабата (суботе). Постоји и осмокраки свећњак за празник

Ханука (празник освећења) као и седмокраки свећњак, то јест Менора

који симболише јеврејски народ и државу Израел. Менора је описана на

два места у Другој књизи Мојсијевој (Изл. 25, 31-40; 37, 17-24).

Дневни

обреди

Молитва

Сваки човек чим ујутро устане треба да изговори молитву. Ако је јако

религиозан, при изговарању молитве, верник на себе ставља молитвени

шал или талит и тефилине или јеврејске обредне појасеве у којима су

мале црне кутије које садрже пергамент на којем су исписани одломци

из Торе. Те кутијице се стављају и обавијају каишем преко чела као и

на десну руку дугим кожним тракама. Пре свакога оброка перу се руке

и над хлебом се изговарају молитве. Пожељно је изговорити молитву

пре почетка свакога рада. Жене не изговарају молитве али могу

изговорити благослове.

Седмични

обреди

Шабат

За Јевреје је најважнија заповест у слављењу суботе (шабата). То је

уједно и седми дан у ком је Бог благословио све оно што је за

претходних шест дана створио. Према једној средњевековној студији,

свет који је створио Бог за шест дана био је без душе и седмог дана

душа је сишла у целу творевину. Зато је овај празник толико важан.

Никада се не каже да субота "почиње" већ да "се појављује". Субота

се често замишља као млада која излази пред свог изабраника. Дакле,

субота наступа почев од петка увече, после сунчевог заласка а

престаје у суботу, када падне ноћ (потребно је да се појаве на небу

три звезде). Петком, пре заласка сунца, домаћица пали свеће и

уздржава се од свакога посла до заласка сунца наредног дана. Свима

је забрањено било какво "нарушавање мировања света". Забрањено је

палити ватру, додиривати новац, писати, путовати, све у свему

забрањено је радити било шта осим интелектуалног рада или проучавања

светих списа. Оброци који се служе петком увече и суботом у подне су

посебни и морају бити спремљени пре почетка празника. Петком увече

сто за оброк се поставља са највећом пажњом, често покривен белим

столњаком а гости се за ту прилику посебно одевају. Пре оброка се

изговара Кидуш, нарочита молитва. Над чашом вина изговара се

благослов да се укаже на светост суботе. Јело се разликује у

зависности од тога одакле је породица која га спрема. Подневни

суботњи ручак се спрема уочи празника тако што се дуго кува на тихој

ватри. Суботњи дан је намењен само читању и посетама.

Годишњи

обреди

Говорићемо само о празницима који се налазе у Библији. Описаћемо

само прописане празнике и најчешће обичаје који уз њих иду.

Рош ха-Шана (Нова година)

Празник Нове године увек пада у јесен. То је дан рађања човека али

и дан када се Мојсије по други пут попео на Синај да замоли Бога за

опроштај грехова које су, у Мојсијевом одсуству, починили Јевреји

клањајући се златном телету. Тај дан је и дан Страшног суда када ће

Бог погледати у књигу и одредити коначни збир човекових добрих и

рђавих дела. Молитва се у синагоги завршава дувањем у шофар (рог)

који позива људе да се пробуде и спреме на коначни суд. Новогодишњи

ручак је празничног карактера. Оброк углавном почиње јабукама

натопљеним у мед као би наредна година била "слатка". Дакле, оброк

се састоји од хране чији укус или име изазивају укус слатког. По

једном старом обичају, људи су одлазили до ивице реке и тамо

извртали своје џепове како би у њу истресли све своје грехе.

Кипур (Дан помирења)

Дан помирења се слави десет дана после Нове године. Током тих десет

дана свако мора да сведе годишње рачуне, да тражи опроштај од оних

које је повредио, према којима је згрешио, да се помири са

непријатељима, због чега се Кипур још зове и "десет дана покајања".

То је период и када се одлази на гробове својих најмилијих. Кипур је

празник када се пости од вечери до вечери наредног дана. Пост није

никаква казна већ напор да се превазиђу сопствене слабости. То је и

дан одмора и размишљања. После службе у синагоги, када се појаве три

звезде на небу служи се вечера. Кипур је и најсветији дан у јудаизму

а многи Јевреји славе само овај празник.

Сукот (Празник колиба)

Ово је празник који слави догађај који говори о томе да је Бог

заштитио јеврејски народ у пустињи после бекства из Египта. Свака

породица прави колибу(суках на јеврејском) у којој обедује током

седам дана. Колиба подсећа на несигурно место за живот као што је

била и пустиња, али и на несигурност и неизвесност људског живота.

То је и празник жетве и сакупљања маслина (који се слави у октобру)

а све те плодове у великој количини треба унети у колибу. Главни

део празника је лулав, скуп палминог, миртиног и врбиног листа са

етрогом (врста кедра) у средини. Лулав има разна значења. Уједно

представља мушки и женски симбол. Сваки елемент може једнако да

представи део људског тела. Палмин лист представља кичмени стуб,

који омогућава човеку да стоји на ногама, етрог срце, орган мудрости

и разумевања, врба усне којима се изговара молитва а мирта одговара

очима, дакле просветљењу. Може се рећи да један од ова четири

елемента поседује укус, други мирис, док врба нема ни један ни други

а етрог садржи оба. Знајући да по неким јеврејским предањима укус

представља сазнање, мирис деловање а лулав као спој елемената

представља човека.

Ханука (Освећење)

Ханука је велики јеврејски празник који се слави крајем децембра и

прославља победу Макавеја (чекића, јер је хасмонејска династија

носила такав надимак због енергије коју је поседовала) над трупама

Антиоха IV Епифана 167. године пре Христа. Празник прославља и чудо

које се догодило у Храму. Наиме, уље намењено за обредне светиљке

било је оскрнављено. Остала је само једна неоскрнављена посуда али

је у њој било уља за само један дан. Међутим светиљка је горела свих

осам дана. Тако је и паљење светиљки постао обичај, па се прве

вечери пали прва, друге друга и тако све док се не стигне до осме

вечери, то јест осмог дана. Углавном домаћин куће пали свеће али

често се догађа да и деца пале своје свеће. То је време када се

размењују поклони. Традиционални оброк празника Хануке састоји се од

слаткиша, прженица од белог сира и крофни. Заправо, пржено уље

подсећа на посуду из које је уље у Храму горело осам дана. Увече,

одрасли играју карте док се деца забављају са чигром која има четири

лица на којима стоје четири слова која на јеврејском значе: "Десило

се велико чудо".

Пурим (Жреб)

Пурим је празник који слави Јестиру која је од истребљења које је

заговарао зли великаш Хаман цара Ахасвера спасла свој народ током

персијског изгнанства. На крају, захваљујући Јестириној и

Мардохејевој(Јестирин стриц) храбрости и мудрости зли Хаман и његова

породица су били погубљени. Овај празник је и карневал на коме се

деца маскирају. Сви припремају слаткише (бомбоне од лешника) да би

се гости служили. Посебно се припремају троугласти слаткиши који се

још зову и "Хаманове уши". У синагоги се приповеда о Јестири а деца

опремљена зврчкама и тамбурама затресу њима сваки пут када се

изговори Хаманово име како би спречили да се оно чује. То је дан у

који се може чинити све оно што је забрањено. Мушкарци пију све док

престану разликовати кога треба проклети: "Нека је проклет Хаман а

нека је благословен Мардохеј".

Пасха

Овај празник прославља излазак из Египта. То је највећи јеврејски

празник који траје седам дана. Прве вечери се обавља обред преношења

чији је главни део описан у Библији. Оваква прослава празника је

неизмењена вековима а на исти начин се слави у свим деловима света.

Главни део празника се слави у породици током оброка који се зове

Седер. Скоро тридесет дана пре почетка Пасхе, почиње се са спремањем

и чишћењем куће. Као сећање на хлеб који није имао времена да

докисне (нарасте) пре бекства из Египта, цела се кућа мора очистити

тако да не остане ни мрвица хлеба са квасцем нити иједна намирница

која би садржала следеће житарице: пшеница, јечам, овас, и раж. Из

ормара је потребно одстранити, не само хлеб и брашно, већ и све

производе од теста као и очистити сопствене џепове. Ти сви производи

се зову ферменти (камец). Увече, на празник, домаћин хода кроз кућу

са свећом у рукама (данас се може користити и електрична лампа) како

би проверио да није остао ниједан фермент који се случајно загубио

током чишћења. Када су у кући присутна деца, углавном остане неко

парче и када га дете пронађе добије поклон. Током целе недеље се

користи посебан кухињски прибор којим се не додирује било шта од

фермената и једе се само бесквасни хлеб. Пасхална вечера је главни

тренутак предања и одвија се за породичним столом. На столу се

налази тањир у коме је храна која симболише историју јеврејског

народа у Египту. Такође, на столу се налази и горко биље које

симболише горчину ропства, затим тесто од смокава и вина које

симболише малтер који су Јевреји правили за зидање пирамида, слана

вода која је симбол суза итд. Поред тањира се налази чаша вина за

пророка Илију који ће доћи да најави Месијин долазак. Када гости

седну за сто, најмлађе дете ритуално постави четири питања од којих

прво гласи:" По чему се ово вече разликује од осталих вечери?". Тада

отац одговарајући приповеда о историји јеврејског народа у Египту и

чита причу из књиге Хагада. Намирнице које се налазе на тањиру једу

се полако док се упоредо оживљавају успомене. У причу се удевају

молитве и песме а обред траје између једног и два сата. После овога

се служи права вечера која не сме да садржи житарице. Ова празнична

вечера је састављена од разних јела која варирају у зависности од

порекла породице. Јевреји Ашкенази често једу пуњеног шарана са

куглицама од бесквасних хлебова и кувану кокошку. Јевреји пореклом

из Алжира једу врсту куване говедине у коју се мрви морнарски двопек

са црвеним шкембићима. Бесквасни хлеб подсећа на излазак из Египта.

Осмог дана се износи посебан кухињски прибор, наступа велико славље

и једе се све оно што је у протеклом осмодневном периоду било

забрањено (Кускус, хлеб и слаткиши). Алжирски Јевреји су овај

празник звали Мимуна и углавном су ишли на излет или у посету

рођацима и пријатељима.

Шаву'от (Празник седмица или жетве)

Празник седмица наступа педест дана после Пасхе и прославља дан

даровања таблица закона (Мојсије на Синају). То је празник жетве па

се том приликом куће украшавају лишћем, цвећем и корпама пшенице.

Затим се приповеда о Рути Моавки. Ова млада жена оставши удовица

није желела да остави своју свекрву па је пошла за њом у Палестину.

Пошто су биле јако сиромашне Рута је отишла да сакупља класје код

Воза, рођака њеног покојног супруга, који се потом и оженио њоме.

Рута је била паганка и преобративши се постала је прабаба цара

Давида, јер је са Возом родила Овида. Овид је имао сина Јесеја који

је био Давидов отац. Историја овог празника, везана за жетву налази

своје природно место у овој прослави и подсећа на пропис који се

налази у Библији који налаже земљопоседнику да део летине издвоји за

сакупљаче класја.

Важни животни

догађаји

Рођење

Мушка новорођенчад морају бити обрезана осми дан по рођењу.

Обрезањем се обнавља завет установљен између Бога и Аврама. Овај

захват који без сумње има религијски карактер треба да изврши рабин.

Данас су за обрезање углавном задужени рабини-лекари који воде

рачуна и о религијским и медицинским правилима попут хигијене и

спречавања инфекције. Углавном детету дају локалну анестезију како

не би имало болове. Због обнављања савеза или завета са Богом важно

је да се избегне бол. Тог дана дете званично добија име. За женску

новорођенчад не постоји посебна церемонија већ се током породичне

прославе само представе заједници.

Бар Мицва (Син дужности)

Ово је празник којим се обележава прелазак из детињства у

пунолетство које наступа када дечак наврши 13 година. За Бар Мицву

дечаци се припремају од своје седме или осме године, у школи, под

именом Талмуд Тора где се учи јеврејски језик као и начела вере.

Религијска прослава се често припрема у породичном окружењу (као код

Сефарда,шпанских Јевреја) у којој се дечаку секу праменови косе док

се девојчицама руке посипају прахом хене, као и у свим арапским

земљама. На дан Бар Мицве дечаци добијају свој молитвени шал и

тефилин (молитвене кожне каишеве) и по први пут имају право да јавно

у синагоги читају одломак из Торе, с обзиром да су савладали

јеврејски језик. Од пре неколико година, нарочито међу либералним

Јеврејима, и девојчице славе своју Бат Мицву (Кћер заповести) која

указује на то да су довољно одрасле да разумеју религијске заповести

које су као жене дужне да поштују. И овај празник се разликује по

пореклу породице.

Венчање

Живот Јевреја је заснован на породици, то јест на браку. Склапање

брака се може извршити у синагоги или на отвореном и том приликом се

изговара благослов:" нека и твоје потомство буде бројно попут

звезда". "Заједничка кућа" је представљена великим балдахином (хупа)

који се протеже изнад главе младенаца. Моралне и материјалне

дужности које обавезују младенце чини члан који се зове кетуба

(писани члан). Рабин изговара благослов над пехаром вина а након

чега младенци попију по мало вина. Младожења обредно ломи чашу која

симболише уништење Храма, иако је то дан радости. Брак је нераскидив

али ако се испоставе велике разлике у наравима супружника могуће је

развести се. Код Сефарда се прослава вереништва зове хена. Током

прославе младенци седе заједно и примају од младића и девојака

поклоне, заузврат, младенци им узвраћају сипајући им на руке хену

која ће им донети срећу.

Сахрана

Чим нека особа испусти душу потребно јој је затворити очи

изговарајући молитву која почиње: "Чуј Израеле" која чини срж

јеврејске вере " Господ је Бог наш, Бог Једини". Тело се ставља на

под и носи у собу у којој су сви прозори покривени. Даљи рођаци се

брину о покојниковом телу, перу га и увијају у чаршав како би

сачували лепу успомену на њега као и забрану нагости пред рођацима.

Најближи рођак бди целу ноћ над покојниковим телом читајући псалме о

васкрсењу. Поред покојниковог тела ставља се свећа као и у осталим

просторијама куће. Сахрана се мора обавити што пре. После сахране,

током целе седмице, најближи рођаци, брачни друг и деца углавном

остају код куће и не баве се никаквим пословима а рођаци и пријатељи

им доносе храну. Након седам дана се поново врши обред а који

означава и крај велике жалости. На гробљу се чита Кадиш (благослов)

и том приликом је потребно присутство најмање десет одраслих

мушкараца (минјан-кворум од десет људи). Нема никаве музике, певања

нити цвећа који су симбол радости јер је забрањено мешати смрт са

животом.

МУСЛИМАНИ

Пет стубова сачињавају основне тачке вере:

Сведочанство да нема другог Бога осим Бога а Мухамед је његов

пророк

Испуњавање дневних молитава

Добровољна милостиња

Ходочашће у Меку

Рамазански пост

Ових пет стубова вере су прописани Кураном и спроводе се скоро исто

у свим исламским земљама. С обзиром да је ислам широко раширен

народни обичаји који имају религијско значење често се разликују од

земље до земље. Само је практиковање пет основа вере исто за све.

Дневни

обреди

Сведочанство вере

Сваки муслиман је дужан да изговори дневно исповедање вере које је

први стуб ислама да "Нема Бога осим Бога а Мухамед је његов пророк".

Молитве

Муслиман је дужан да обави пет дневних молитава које представљају

други стуб ислама. Молитвама претходе обредна чишћења која

омогућавају вернику да се чист помоли Богу. Обредна прања симболишу

и моралну чистоту. При обредним чишћењима, у случају недостатка воде

верник може користи песак или земљу. При изговарању молитве, верник

се окреће ка Меки. У почетку ислама Мухамед се молио окренут ка

Јерусалиму. Пошто су Јевреји који су живели у Меки одбили да

Мухамеда признају за пророка, муслимани се од тада моле окренути у

правцу Меке. Неки сматрају да је један од разлога тај што су први

Мухамедови ученици били из Меке али постоји мишљење да је их је сам

Бог усмерио у правцу Меке. Молитве нису прописане у Курану или Суни.

Ових пет молитава одређују ток дана омогућавајући вернику да буде у

складу са Богом. Молитве су обавезне, а ако верник није у стању да

их обави у прописано време, мора их обавити у току дана када је у

могућности.

Милостиња

Милостиња представља трећи стуб ислама који је прописан Кураном а у

циљу помагања сиромашних. Износи 2,5% од свих годишњих породичних

прихода (четрдесети део). Немуслимани у исламским земљама где влада

шеријатско право принуђени су да плаћају порез сличан зекату.

Храна

Муслимани по Курану поштују прописе о храни. Не једу свињетину, као

и месо животиња месождера (лавова, тигрова, мајмуна, слонова, паса,

мачака, орлова, змија, ...) као и месо мртвих животиња. Алкохол је

најстрожије забрањен као демонско пиће.

Кућа

Не постоје посебни предмети у муслиманској кући. Муслиманска кућа

углавном поседује Куран и молитвени тепих. Понекад се може видети

стих из Курана који је исписан и окачен на зид као слика јер ислам

забрањује свако држање слика, фотографија или представљање било

каквих ликова. Једини услов везан за кућу је обезбеђивање потпуне

интиме укућана.

Седмични

обреди

Посебан значај има молитва петком. Петком поподне муслимани одлазе у

џамију и то је време заједничке молитве. Петак је иначе дан

Страшнога суда а и дан Божијег стварања света. У неким исламским

земљама седмица се завршава петком а почиње суботом. Углавном је

имам тај који предводи молитву а пре молитве држи проповед и даје

упутства верницима за свакодневни живот (економске, политичке или

друштвене савете). Иако је проповед веома важна она не спада под

обавезну молитву.

Годишњи обреди

Ходочашће

Оно представља четврти стуб вере и обавља се једном годишње у

утврђено време. Сваки муслиман ако је у могућности, треба макар

једном у животу да оде на ходочашће, наравно ако је у материјалној

могућности. Ако човек у одређеном тренутку дође до зараде а при том

има сиромашну породицу не сме да је напушта јер му је она најпреча.

У ходочашће спада и напор да се посети брдашце изнад Јерусалима на

коме се пророк Мухамед на свом коњу чудесно вазнео на небо пред сам

Божији престо. Ходочашће обухвата свете исламске градове: Меку и

Медину (пророков гроб). Муслимани славе велики број догађаја везаних

за Аврамов и Мухамедов живот. Ходочашће прати непромењив и детаљан

обред. Обреди који се тичу ходочашћа су током векова попримили

извесне преисламске обичаје. Ходочасници прво одлазе на Мухамедов

гроб у Медину, затим се упућују ка Меки, најсветијем месту свих

муслимана. То је Каба, која се сматра првим монотеистичким

светилиштем кога је подигао Аврам са сином Исмаилом. Пре него што

пређе преко освећеног простора које окружује Кабу ходочасник доспева

у стање сакрализације, скида сву одећу са себе и одева се у памучну

белу хаљину. Чини бројна обредна прања понављајући молитву "Ево ме,

Господе". Стигавши у круг светог, започиње први обред ходочашћа који

је и најважнији а то је седмоструко кружење око Кабе. На почетку

свакога кружења, потребно је најмање једном додирнути црну стену али

је маса толико бројна да је то често немогуће. Ово кружење око Кабе

спада у меканске преисламске обичаје. Ходочасник кружењем око Кабе

опонаша кретање Агаре и Исмаила које је Аврам напустио а који су с

надом тражили бунар са водом. Према исламском предању Исмаил је

ударио стопалом у једно место и архангел Гаврило је учинио да на том

месту потекне извор. Ово чудо је уплашило Агару која је повикала

"Зем, зем " што значи "Стани, стани" (од тада се овај извор се зове

Земзем). Следећи пророково кретање верник се босоног упућује на

Мину, на планину Арафат, на Брдо милости где се Мухамед обратио

својим ученицима пре свог последњег ходочашћа и пре смрти. Верник

затим иде ка Музделифу где узима седам каменчића, следећи путању

којом су ишли Аврам и Исмаил, а то је место на коме је Бог заповедио

Авраму да жртвује свога сина Исмаила( Код Јевреја и хришћана се ради

о Исаку). Путем су их спопадали демони који су желели да их одврате

од њихове намере. Три стуба означавају места одакле су се

појављивали демони па тако ходочасник баца оне каменчиће које је

сакупио на Музделифу. Обред каменовања демона се зове Раџам.

Курбан Бајрам

У тренутку када се Аврам спремао да жртвује Исмаила, архангел

Гаврило је склонио Исмаила и на његово место поставио овна.

Ходочашће се завршава празником жртвовања који се зове Аид ал-Адха или

како га Алжирци зову Аид ал-Кебир и слави Аврамово приношење жртве. У

исламском свету, сваки домаћин породице по могућству треба да

"пролије крв" јарца или овна. Овај празник указује да је Аврам био

први човек (први муслиман) који се повиновао Божијој вољи јер је Бог

био милостив с обзиром да је на место његовог сина на жртвеник

поставио јарца. Чињеница је да сви муслимани света извршавају исти

обред жртвовања који истовремено појачава осећање припадности једној

заједници (Умма). Широм света муслимани већ ујутру иду у џамију на

молитву. Жртвовање се обавља после молитве у џамији а јарац за време

жртвовања мора бити окренут ка Меки. После жртвовања домаћин мора да

се окупа и обуче чисту одећу. Богате породице традиционално тајно

део меса намењују џамији како би се и сиромашни радовали овом

празнику. Иначе обичај налаже да се три четвртине меса размене или

поклоне. У западним земљама убијање животиња ван кланица је

забрањено због чињенице да овај обред подразумева разне проблеме

који се тичу хигијене и права животиња. У неким земљама, као на

пример у Француској, постигнути су споразуми са исламском заједницом

како би јој се омогућило слављење најважнијих празника.

Пост

Месец Рамазан је период када је Мухамед примио откровење од Бога

поставши Божији посланик. То је месец у коме се обележава сећање на

откровење а то је Куран. Рамазан почиње одмах пошто се појави млади

месец а она исламска земља у којој се најпре уочи појава месеца

најављује почетак Рамазана. Ноћ која оприсутњује догађај откровења

зове се и "Ноћ судбине" и прославља се 27. дана месеца Рамазана.

Током читавог месеца Рамазана муслимани не смеју да једу никакву

храну нити да пију било шта од праскозорја до сумрака и у том

периоду се уздржавају од свакога задовољства. Ово је и пети стуб

ислама. Дужни су да посте сви сем мале деце, болесника, трудница,

ратника, као и они који раде тешке послове и изнемогли од старости.

Овај пост има разна значења: послушност Богу, самоуздржање пред

Богом, саосећање и дељење немаштине са сиромашнима. Сваке вечери

мујезин најављује престанак поста, када наступа празнична атмосфера.

Градови се осветљавају и сви се госте до касно у ноћ. На крају поста

приређује се традиционална вечера која се зове ифтар. Током

рамазанске вечере служи се супа а жене су цео дан посвећене

припремању. Специјалитети се разликију од земље до земље, регија и

порекла породица. С обзиром да су деца изузета од поста овај период

им остаје у лепом сећању за читав живот јер су тада безбрижна и

слободна. Старији одлазе у џамију, деца остају код куће а на спавање

могу да оду касније. Младићи и девојке и пре своје зрелости желе

да посте колико могу, удаљавајући се током дана од својих мајки све

док их оне не позову на вечеру. Међу становницима Магреба вечера се

сладак кускус. Домаћин добошем традиционално означава престанак

поста као и почетак вечере што деца нестрпљиво очекују. Током

рамазанског поста обичај је да деца и жене одлазе на гробове својих

предака а то је и период помирења. Пост престаје 29. дана у месецу

Рамазану након појаве младог месеца. Пустињски народи традиционално

су најављивали почетак и престанак поста. У случају да небо не буде

ведро и да се месец не појави пост се продужава за један дан.

Рамазански бајрам

Ово је празник којим се завршава рамазански пост (Аид ал-Фитр). Након

једномесечног поста наступа радостан празник који се слави у

породици. После доручка који се састоји од млека и житарица, сви

укућани (мушкарци, жене, деца и стари) одлазе на велику молитву у

џамију једним а врате се другим путем. Грех је уздржавати се од

хране тај дан. Укућани се купају, миришу и облаче свечана одела.

Размењују се дарови који су упаковани у округле кутије које

подсећају на месец. Углавном се поклањају слаткиши. Тада се деци

купују нова одела и иде се у посете рођацима и пријатељима.

Мулуд

Празник Мулуд обележава рођендан пророка Мухамеда. Мулуд је почео да

се слави 19 година после Мухамедове смрти. Овај празник садржи

различите аспекте у зависности од земље до земље. У име великог

поштовања према пророку, рецитују се песме похвале у његову част.

Осветљење градова и кућа је једна од особености овог празника.

Ниједан кутак у кући не сме бити неосветљен и зато се свуда пале

свеће или сијалице а понекад се пали и тамјан. Овај празник је

такође исказивање и потврђивање слоге муслимана. Теолошке школе у

Алжиру на тај дан често приређују велике свечаности на којима

изражавају своју националну припадност у инат француским

колонизаторима. Сећање на Мухамедово рођење је страно исламској

традицији али данас игра важну улогу у исламу јер се иде ка томе да

се славе мученици који су се борили против неверника.

Ашура

Ноћ ашуре је десета ноћ месеца Мухарема. Ашур је корен броја 10. Бог

је Мојсију десет дана давао упутства. Тај дан се пости и дан је

жалости за шиитске муслимане јер оплакују смрт Хусеина(627-680) сина

Алијевог а Мухамедвог рођака који је био убијен у бици код Кербале

(на реци Еуфрат у Ираку). Код сунитских (већинских)муслимана то је

празник милосрђа и великодушности. На тај дан у Северној Африци

муслимани се одевају карневалски.

Мухамедово успињање на небо (Мираџ)

Мираџ(лестве) је празник усвојен из народне традиције који прославља

Мухамедово успињање на небо које је описано у Курану. Мухамед је

једне ноћи стигао до јерусалимског брежуљка, места на коме је Аврам

склопио савез са Богом а Бог је послао крилатога коња који је имао

бисерне очи да Мухамеда поведе до седмог неба, пред Божији престо.

Мухамед је на том путу, при проласку кроз свако небо, срео по једног

пророка. После овог чудеснога путовања Јерусалим је постао свети

град и за муслимане. Сведочанство овога је чувена џамија на стени

коју је сазидао калиф Омар са златном куполом, на месту где се

Мухамед чудесно успео на небо на коњу Бураку. Овај празник се слави

33 дана пре месеца Рамазана.

Први Мухарем

То је дан хиџре (пресељења) Мухамедовог из Меке у Медину. То је и

први дан у години јер од тада муслимани рачунају своју еру (од 622.

године). Овај дан се прославља молитвом у џамији.

Велики животни

догађаји

Као и у јудаизму велики животни догађаји се обележавају у породици.

Обреди који их прате се разликују по локалним обичајима. Само брачни

уговор којим је Куран утврдио правило о четири законске жене и

правило о миразу строго се поштује а сама прослава брака не садржи

религијски карактер.

Рођење

Рођење нема никаво религијско обележје. Куран је осудио древни

преисламски обичај по коме је било допуштено убити женску

новорођенчад што не значи да сваки муслиман не жели да пре свега

има мушко дете. Неки муслимани секу праменове косе новорођенчета

приносећи их на жртву. Пожељно је да се детету на уво изговори

молитва како би оно у будућности постало муслиман. Преисламски

обичаји такође налажу жртвовање неке домаће животиње (јарца,

овна,...) чије месо се дели сиромашнима. Данас се често прави велико

породично славље без икаквих посебних религијских прописа.

Обрезање

Обрезање као сећање на Аврама и Исмаила је обавезно и врши се

седмога дана по рођењу детета, у сваком случају пре навршене

дететове седме године. Ради се о пропису из Курана који се односи

на чистоћу. Седми дан је и празник очишћења мајке и тренутак када се

детету даје име. У арапском свету никада није постојало обрезивање

девојчица. Ово обрезивање практиковало се у горњем Египту а врши се

и данас у неким афричким земљама (Судан) које су примиле ислам.

Племена која га практикују следе преисламске обичаје иако се веза са

исламом налази у позиву на чистоту. Куран забрањује сваку врсту

сакаћења а и законом је оно строго забрањено.

Празник седам година

То је време када дете напушта свет жена (мајки) и улази у свет

мушкараца, када са одраслима обавља молитве. У Алжиру, на пример,

тога дана, отац води сина на сеоску тржницу да га представи другим

људима, затим га води код фризера на шишање.

Празник тринаест година

Када дете наврши тринаест година се од њега први пут захтева

рамазански пост. Крај првог рамазанског поста често се обележава

прославом која се разликује од породице до породице. Тако се, на

пример, у једном селу захтевало од дечака да пије из шоље у коју је

"упао" сребрни прстен.

Венчање

Куран је веома детаљно регулисао брак. Прописао је да се мушкарац

може оженити са четири жене поштујући сваку подједнако. Ако мушкарац

није у стању да се придржава овога боље је да се ограничи само на

једну жену. Девојка мора дати свој пристанак а развод је дозвољен. У

случају да муж затражи развод мираз остаје у женином власништву.

Током венчања се праве велика славља у којима се сватови посипају

хеном, која доноси срећу. Традиционално је присутна музика, свира

се, игра и пева. Мушкарци и жене често славе у одвојеним

просторијама.

Сахрана (Џеназа)

У исламу постоје детаљно одређена упутства како се поступа са

покојником и које молитве се изговарају, како треба средити

покојника и припремити га за сахрану. Између осталог се каже да би

човек на самрти требало да исповеди веру кроз први стуб ислама:

„ Нема другог Бога осим Бога, а Мухамед је његов пророк“. Уколико

умирући није у стању да рецитује овај стих, то у његово име ради

неко од рођака, лекар муслиман или имам. После смрти, мушкарца би

требало да опере мушкарац, а жену жена, затим упокојене увијају у

чаршав. Тело се покопава без ковчега, на десном боку или на леђима,

са очима окренутим према Меки. Сахрана би требало да се обави исти

дан када је покојник преминуо, што се сматра чином пажње чиме се

показује да ниједан други посао од овога није пречи. Исламска вера

сматра да умрли треба да почивају у миру и без поштовања култа

личности, тако да муслимани не украшавају гробна места. Муслимани

углавном не практикују кремацију сматрајући је противном религији.

БУДИ

СТИ

Главни будистички обреди се врше у кући где се увек налази олтар.

Дневни

обреди

Приноси

Овај кућни олтар се налази на узвишеном месту на које се ставља

Будина статуа испред које се свакога дана стављају дарови. У Кини,

Јапану и Вијетнаму у којима је нарочито важан култ предака често се

на олтар стављају њихове фотографије. Под даровима се углавном

подразумевају воће, вода, пламен и тамјан. Сама Будина статуа (Буда

у седећем положају) симболише стабилност.

Списи

Свако ко жели, и ако има могућности може да практикује монашке

дужности читајући списе, посебно ујутру и увече и да се такође

посвети медитацији. У тренутку молитве монаси и практиканти звоне

звоном које представља мудрост или ударају у добош који представља

самилост. У савременим друштвима, запослене особе једино недељом

имају времена за одлазак у храм. Сматра се да је недеља дан јавне

будистичке молитве. Ради се само о избору јер будизам не придаје

никакву посебну важност неком од дана.

Годишњи

обреди

Сви обреди се разликују у зависности од земље и укорењених обичаја.

Дакле не постоје заједнички обреди за читав будистички свет.

Годишњи празници који су прихваћени из разних традиција поклапају се

са локалним обичајима и у суштини представљају време када верници

одлазе у храм.

Будино рођење

Празник Будиног рођења је период између априла и маја. Тога

дана, у већини будистичких земаља церемоније се одвијају пред

статуама Буде детета. Те статуе га представљају са једном

подигнутом а другом спуштеном руком. У неким земљама поред

статуе се налазе посуда са водом и кашика како би сваки верник

могао да је пошкропи. Такав обред шкропљења истовремено

представља и празник пролећа. Неке традиције истовремено славе

рођење и обнову природе (буђење пролећа).

Празник мртвих

Обележава се петнаестог дана седмог лунарног месеца у периоду

између августа и септембра. За све следбенике махајана правца,

Будин ученик по имену Маудгалјајана у екстази доспео је до

"Божијег ока" које му је омогућило да види своју мајку која је

управо умрла а чија је душа лутала између "духова

прождрљиваца" и "духова похлепних". Он је настојао да јој

помогне молитвама али није успео. С обзиром да је то био

период монашке осаме тек на крају тога периода сви монаси су

се усредсредили на молитву како би ослободили душу његове

мајке. Од тада постоје молитве за душе покојника како би им се

помогло да избегну патње. У породицама које потичу из

традиција у којима се на посебан начин поштује култ предака,

дакле међу Кинезима, Вијетнамцима и Јапанцима прави се олтар

на који се ставља фењер да покаже пут свим душама у загробном

животу. Прецима се на дар нуде принос воће и цвеће. Такође,

приликом чишћења гробова нуди покојницима се остављају дарови.

На крају празника, како би се живи одвојили од мртвих, низ

реку се пуштају свеће које плутају водећи душе покојника ка

своме боравишту.

Ђизо

Неколико дана после Празника мртвих, у Јапану се слави

заштитник умрле деце која током свога краткога живота нису

имала прилику да достигну Четири истине. На пример, у Јапану

деца цртају на стенама Ђизову лик и приносе му воће, цвеће и

тамјан.

Монашка осама

Сваке године монаси се повлаче у тромесечно тиховање. Ово

повлачење се врши као сећање на Будину молитву у осами. Све

више ученика је следило Буду прелазећи велике удаљености. У

сезони киша не само да је тешко премештати се већ то нарушава

и равнотежу природе. Због тога у периоду монсуна монаси

практикују тромесечну осаму која је период њиховог заједничког

учења да би се на крају тиховања разишли и отишли да

подучавају људе.

Нова година

Прослава Нове године се разликује од земље до земље. Кинеска

Нова година са змајевима и петардама не односи се на будизам

иако овом приликом Кинези на посебан начин одлазе у храм.

Кинески календар је представљен животињским именима јер је

Буда именовао животиње одређеним редом почињући од миша. Исто

важи и за све празнике у земљама у којима је будизам саставни

део културе. Иако се ради о локалним празницима будисти се тих

дана више моле. Изгледа да су обреди пре свега прилика да се

на претходно утврђене датуме укаже већа пажња на Будине

заповести. Такође, у зависности од земље и традиције примећује

се појава нових прослава које наводе људе да иду у храмове.

Велики

животни догађаји

Рођење

Рођење детета не прате никакве посебне прославе. Родитељи ако

желе могу да однесу дете у храм или пагоду да им монах прочита

молитву.

Одлазак у "уточиште"

Уточиште је добило име у Вијетнаму по празнику који се славио

када деца напуне десет година. У другим земљама слави се у

узрасту од тринаест година. То је време када девојчице и

дечаци добијају своје будистичко име и истовремено изговарају

пет завета. Према традицији Махајана (Велики точак) будизма ти

завети се односе на сва дела и имају циљ да штите како онога

који их положи и тако и све остале. Пет завета гласе: не

убијати ништа живо, не красти сем ако не због милосрђа,

избегавати сексуалну несмотреност то јест учврстити верност,

не узимати никакве супстанце које би могле довести до смањења

или поремећаја свести и не лагати. Само је први завет обавезан

али је прецизирано да ако се нека животиња убије да се то не

уради из беса и да се томе не треба радовати.

Венчање

Као ни код рођења, не постоји никаква посебна прослава која се

односи на венчање.

Сахрана

Смрт је тренутак пресељења душе и све се мора учинити да то

пресељење прође у најбољем реду. Обреди који прате сахрану су

веома важни. Тело чине 4 елемента: земља, вода, ваздух и

пламен. Смрт представља разградњу та 4 елемента. Сваки од тих

елемената одговара једном опажању. Када ишчезне елемент земље

губи се виђење спољног света. Када нестане елемент воде, човек

се осуши и губи се чуло слуха. Када нестане елемент ватре,

нестаје топлота тела и иде до срца а тада се губи чуло мириса.

Када нестане ваздух човек постаје свећа која се гаси. Тренуци

блиски смрти се могу поредити са онима који претходе сну. Ако

неко жели да заспи на миру потребан је мир и тишина. Исто важи

и за онога ко умире да буде у атмосфери мира и спокоја. Ако је

покојник поседовао неке предмете који су му били драги

потребно му их је донети. Ако је имао везе са неком другом

религијом треба се постарати да се над њим изврше погребни

обреди те религије ако они могу допринети смирењу његове душе.

Током два или три дана након смрти начело свести је још увек

присутно и покојник не сме да се додирује због ризика да

његова душа оде у несрећна стања. Након ова два или три дана

када принцип свести нестане тело покојника се може спалити или

сахранити. Тада, током 49 дана покојникова душа је у стању

ишчекивања поновног рођења. Једном седмично је потребно

принети на дар храну јер се душе хране суштином и мирисом

онога што им је принето. Душе се још зову и "изјелице мириса".

Али душе су и видовите јер и оне пате када од њихових

најближих живих неко пати или ако је неко од њих у свађи. Због

тога је потребно бити ведар и позитиван у том периоду од 49

дана да душе предака не би патиле.

Од једне

религије ка другој...

ОДЕВАЊЕ

Јевреји

Понекад, током верских дужности, рабин носи посебну одећу која

подсећа на одећу првосвештеника. Мушкарци увек морају бити покривене

главе па често носе свештеничку капицу на темену (кипа) која може

бити црна или извезена. За време молитве покривају се широким шалом

(талих) који је углавном бео са плавим пругама, а који их обавија

као Божија присутност. Шал је покривен ресама које подсећају на

Божије заповести. Током дана свештеници не носе овај широки бели шал

већ испод одела носе кратку кошуљу (мали талих) која, такође, има

ресе које се понекад виде испод одела. Жене морају бити скромно

одевене али не постоје посебни прописи. Неке жене сакривају косу

испод свилене мараме или направе пунђе, или плетенице, са намером да

пред мужевима сачувају пристојност. Овај начин сакривања косе

подсећа на вео који носе муслиманке али и на моду руске буржоазије

седамнаестог века која је настојала да жене носе плетенице. Понекад

су уочљиви мушкарци који носе широке црне огртаче, велике крзнене

шешире, кратке панталоне, беле чарапе и ципеле са копчама. Ово

одевање нема никакво религијско обележје али указује на оне који су

прихватили овакав начин облачења које је увео Баал Шем Тов (звани

Хасид), познати пољски рабин из осамнаестог века који је уједно и

оснивач хасидског покрета (покрет побожних).

Хришћани

Само клир има посебно правило у односу са Богом. Одевају се на

посебан начин који истиче посебност у односу на друге људе. Монаси

углавном носе уску мантију око струка завезану каишем која подсећа

на одећу коју су током рада носиле слуге. Пре Другог ватиканског

сабора свештеници су носили црну мантију од штофа која је такође око

струка била узана. Део клира који не признаје Други ватикански сабор

и данас носи мантију. Током верских дужности свештеници носе одежде

као симболе њихове мисије. Облаче широку белу мантију или кошуљу

која симболише чистоту и литургијску одежду која је, уствари, врста

широког огртача "који обавија свештеника као што Божија милост

обавија свет". На почетку литургије на себе стављају нараменицу

(епитрахиљ), симбол свештенства. У зависности од богослужбених

периода свештеничке одежде се разликују по бојама. Свештеничке

одежде су посебно раскошне у православној цркви док се протестанти

одевају једноставно и без икакве префињености сматрајући да се и без

посебног одевања стиче непосредност са Богом.

Муслимани

Неки мушкарци носе традиционално (гандуру) углавном бело и дугачко

одело. Овакав начин одевања није прописан у Курану. Неки, такође,

носе дугачку браду иако и ово није прописано. С обзиром да се овако

одевао Мухамед и на овај начин носио браду, подражавајући га верници

и тако исказују знаке побожности. Женама је наложено да носе вео а

наредба се заснива на стиховима из Курана који прописују да се жене

пристојно одевају. Дакле, муслиманке покривају главу и груди

свиленом марамом. У ширем смислу, ношење свилене мараме је постала

заповест. На пример у Алжиру, у зависности од области, жене

покривају нижи део лица док на југу вео покрива горњи део лица. У

Ирану је жени забрањено да изађе на улицу ако иједан прамен косе

вири испод вела. У Јемену и Авганистану неке жене су потпуно

покривене велом а лице им је "заштићено" врстом мрежице. Овакви

начини одевања често прате локалну традицију а те историјске

традиције се допуњују религијским примесама.

Будисти

Само се монаси одевају на посебан начин који подразумева велике

одежде. У тренутку монашког посвећења добијају зделу која служи за

тражење милостиње. Други верници се одевају сходно обичајима земаља

у којима живе. Приликом уласка у храм и кућу ципеле се изувају. Ови

обичаји су знаци поштовања ближњих и немају никакво религијско

значење.

АНЂЕ

ЛИ

Јевреји

Анђели су Божији изасланици послати међу људе. У Библији су

представљени на крају Књиге постања. Постоје анђели смрти, попут

онога који је убио сву новорођенчад у Египту након чега је фараон

протерао Јевреје. Анђели су пре свега заштитници а једнога од њих је

послао Бог да чува Мојсија. Понекад такви анђели имају име. На

пример, архангел Михајло је анђео који штити изабрани Божији народ.

У Књизи пророка Данила, анђео који пророку тумачи виђења зове се

Гаврило, а Рафаило је онај који доноси оздрављење. Постоје, такође,

и пали анђели који су се побунили против Бога а које предводи

Сатана.

Хришћани

У хришћанству анђели потичу из Старог завета. Наиме, архангел

Гаврило је послат Богородици Марији да јој саопшти да ће родити

Исуса. У црквеној уметности, углавном су представљени у облику

бесполних крилатих бића. Међу анђелима постоји устројство: херувими,

серафими, анђели, арханђели, анђели сила, части, ... Анђели су

стално присутни а свака особа има свог анђела чувара.

Муслимани

Анђели су инфериорнији од човека иако директно потичу од Бога. На

пример, архангел Гаврило је Мухамеду пренео Куран. Ислам говори и о

постојању других невидљивих бића (џини), који скоро да имају исти

положај као и људи и који, такође, примају поруке и које Бог

искушава.

Будисти

Према будистичком предању, анђео зове се бодистава. Бодиставе су

бића која из сажаљења касне са уласком у нирвану да би спасили остала

створења. Бодиставе су манифестације светих који су били побожни

људи али и такође Будине манифестације. Бодиставе могу да делују

само ако је човек пријемчив да се сусретне са њима.

КАЛЕНДАР

Календар је начин рачунања времена. Календари су одувек били

засновани на месечевом и сунчевом кретању око земље које чини основу

годишњих доба.

Јевреји

Јеврејски календар почиње онога дана када је створен човек. На

пример 2000. година по хришћанском календару одговара 5760. години

јеврејског календара. Година има 12 лунарних месеци који имају 29

или 30 дана, што је укупно 354 дана. Сваке четврте године се додаје

један месец да би се испунио сунчев циклус. Дан почиње сунчевим

заласком, чим се појави прва звезда. Ускрс и јеврејска Пасха често

се поклопе у истом периоду. Понекад се јеврејска Пасха поклопи са

Великим петком, најтужнијим даном свих хришћана, продубљујући на тај

начин неповерење према Јеврејима. Пре дијаспоре врховни свештеник је

одређивао дан и час почетка сваког празника, посматрањем месеца, па

би месец почињао првом месечевом меном. Изасланици су ишли и

обавештавали све заједнице о почетку месеца. У дијаспори, а и

касније, сваки празник, сем Јом Кипура је слављен две вечери заредом

како би верници били сигурни да је празник прослављен у право време.

Хришћани

Већина хришћана следи грегоријански календар док неке православне

цркве следе јулијански. Хришћански календар је заснован на земљином

окретању око сунца које траје 365 дана и једну четвртину. Да би се

надокнадила четвртина дана свака четврта година је преступна година.

Прва година је година Исусовог рођења и ми живимо у хришћанској ери.

Од 1536.године почетак Нове године се слави првог јануара. Али

оваква промена нема никакву религијску позадину.

Муслимани

Исламски календар почиње годином хиџре (622. године по хришћанском

календару). Година 2000. по хришћанском календару одговара 1421.

исламског календара. Календар има 348 дана. Не постоји никакво

прилагођавање сунчевој години. Рамазан се може славити и зими и

лети.

Будисти

Уопштено говорећи, не постоји будистички календар већ постоји

календар који се користи у Азији. Ради се о лунарном календару.

Датуми се означавају бројем дана који су у односу са новим месецом.

У зависности од земаља, нулта година одговара години Будиног рођења

или смрти.

ХРАН

А

Јевреји

Једно од основних начела јеврејског живота је храна која треба да је

у складу са прописима (кашер). Неке намирнице су забрањене, посебно

свињетина али и риба без крљушти, љускари, дивљач... Једење крви је

такође забрањено, па се животиње кољу на посебан начин а месо пре

него што се скува мора бити испрано и премазано сољу. Забрањено је

мешати месо и млеко у једном јелу. Заиста, у Библији је написано:"

Не једи кувано јагње у млеку сопствене мајке". Мало по мало,

нарочито с почетка трећег века, забрана овог типа се проширила и на

све врсте меса укључујући и живинско месо. Такође је забрањено да се

мешају две намирнице па је неопходно да се користе два тањира, две

судопере и два сунђера. Халах, врста сендвича са маслацем, често у

облику плетенице, једе се током празника, посебно петком увече.

Веома је слатког укуса зато што указује "на предукус будућег

живота". Пре послужења поменутог сендвича, док се хлеб умаче у со

изговара се молитва која подсећа на то да човек треба да свој стиче

хлеб у зноју. Овај се хлеб ломи ручно, не сече ножем, јер је нож

оружје а пред сваког госта се бацају парчићи да би се указало на то

"да се сопствени хлеб не стиче људском руком".

Хришћани

Уопштено говорећи не постоје обреди који се тичу хране, осим прописа

када се једе посна храна, то јест да се не једе месо и обилна храна

средом и петком и у дане поста (посебно током Страсне недеље).

Обрнуто, неки обреди се упражњавају иако су ретки као, на пример,

урезивање крсног знака на хлеб. Пре сваког јела изговара се молитва

благодарења за храну коју је Бог дао.

Муслимани

Муслимани поштују нека правила о исхрани која су прописана у Курану.

Забрањено им је да једу свињетину, животиње месождере, такође, треба

да избегавају корисне животиње попут коња или магарца. Када се

убијају животиње морају бити окренуте ка Меки, тако да им сва крв

исцури. Дакле, месо које је дозвољено да се једе зове се халал.

Будисти

Не постоји ниједан обред који се тиче хране осим што је забрањено

убијати животиње, а човек се углавном позива да буде вегетеријанац.

Али у будизму не постоји ниједна апсолутна забрана која се односи на

једење меса.

КУЛТ

Јевреји

Синагога није само место молитве већ је и место сусрета и окупљања

и, пре свега, место учења. Њена функција је толико важна што се

види из назива шуле што на јидишу означава школу. Мушкарци покривајуи

главу кипом, а покривају се и молитвеним шалом или талихом док жене

углавном покривају главу. Током богослужења мушкарци и жене су

раздвојени, постоји спрат који је намењен женама, или је део

синагоге одвојен средишњом завесом. Мушкарци се моле гласно,

стојећи, а неки се за време молитве ритмички померају, напред,

назад. Богослужбени језик је јеврејски. Молитве су сакупљене у књигу

која се зове Сидур или Седер Тефила чија је прва збирка угледала

светлост дана у X веку. За изговарање одређених молитви, потребно је

присуство од најмање десет људи (минјан-кворум од десет људи

потребних за дневну молитву). Најпознатија молитва је Кадиш (Господ

је свет) која дели службу на делове. Ради се о посвећивању Божијег

имена. Ова молитва се такође изговара током погреба иако не важи за

тужну молитву. Свакоме дану у години одговара читање једног одељка

Библије (параша). Било ко од људи може да прочита одељак из Библије

намењен за тај дан. На крају године, читање књиге је завршено а тај

дан је празник. Деца почињу да уче јеврејски са седам година из

Талмуда Торе и после њихове Бар Мицве (дечак од 13 година који је,

према заповестима, преузео одговорност; прослава зрелости)

сматрају се одраслима који могу да читају у синагоги молитве и

да образују минјан. Мањи број верникје задржала јеврејски као

свети језик, одбијајући да њиме свакодневно говоре, иако је у

Израелу где живе, у свакодневној употреби.

Хришћани

Традиција је захтевала да приликом уласка у цркву жене

покривају теме а да га мушкарци откривају. Ово данас више није

обавезно. Приликом уласка у храм верници (католици) оквасе

прсте у освећеној води која се налази у шкропионици (посуди за

свету водицу) поред улаза и прекрсте се савивши колено у

правцу олтара. Мушкарци и жене могу седети једни поред других.

Због делова молитава које се обављају клечећи, испред сваке

клупе или столице налази се даска на коју се клекне. Главни

део култа је миса (литургија) коју води биксуп (епископ) или

свештеник. Литургија, обједињује, на истом месту све вернике

који припадају заједници. Суштина је када верник доживи

духовно просветљење током евхаристије као и када интелектуално

богонадахнутим текстовима изражава захвалност. Током литургије

верник присуствује и учествује у светој тајни евхаристије, то

јест узима свето причешће у виду хлеба и вина, симбола "тела"

и "крви" Христове. Литургија је сећање на Христову Тајну

вечеру и прославља се као ишчекивање Царства небеског.

Уосталом, сви елементи који су присутни током литургије

симболички представљају обедовање. Олтар, на коме свештеник

симболички дели вечеру је заправо сто, покривен столњаком. На

белом столњаку се налазе потребни предмети за прослављање

евхаристије: путир (света чаша) у коју се улива вино, златни

тањир на коју се полаже свети хлеб (остиа) који ће служити за

причећше, као и бочице са вином и водом. Најснажнији тренутак

је када свештеник подиже свети хлеб. За време мисе свештенику

помажу мали министранти, дечаци или девојчице који се спремају

за прво причешће (код католика). На крају мисе свештеник

посебном марамицом обрише путир и опере руке благосиљајући

верне, служећи се шкропионицом. Миса прославља велике догађаје

литургијске године али се служи и на празнике великих светаца

и светитељки, посебно Богородице Марије, мученика као и других

светаца. После читања јеванђеља, свештеник проповеда. Попне се

на проповедаоницу која се налази уздигнута на једном делу

цркве и држи говор у коме често позива на хришћански морал и

оданост вери, тешећи их и храбрећи. Цвеће које се налази у

цркви, углавном руже и љиљани, као и мирис тамјана из

кадионица које се њишу са дугих ланаца подстичу чула верника.

Бројни романи приповедају о поменутим опојним мирисима. Музика

је такође важан елемент мисе. Певач или хор (скривен на

балкону) пева свете песме. Оргуљар који прати хор такође је

скривен што даје утисак да је музика која се изводи

"анђеоска". Музика је била наручивана за разне религијске

догађаје у животу принчева а у основи је света музика. Недељна

миса траје отприлике сат времена. У Католичкој цркви данас су

књиге молитава и песама преведене на народне језике. Све до

Другог ватиканског сабора латински је био богослужбени језик а

данас се ретко користи. Књига која садржи молитве и главна

литургијска упутства зове се мисал. Понекад верници током

молитве користе бројаницу (розаријум), малу бисерну огрлицу,

изговарајући молитву при додиривању сваког бисера.

Код православних хришћана литургије се одликују великим

сјајем:светлошћу свећа, тамјаном, певањима. Може се приметити

да се верници крсте са десна на лево. Православне цркве су

богато украшене иконама и фрескама (непроцењивим духовним и

културним баштинама) и за разлику од католичких цркава,

православне цркве имају велелепне иконостасе који одвајају

олтар (најсветији део цркве) од остатка цркве, припрате и

наоса. Иконостас може бити и дрвени и мермерни а на њему се

налазе троје врата, међу којима и "царске двери", средња

врата која отварају пролаз ка олтарском простору кроз која

само посвећени (епископи, свештеници, свештеномонаси) могу да

пролазе. Током литургије су затворена а отварају се само у

посебним тренуцима. Православне цркве красе и велелепни хорови

као и древно византијско богослужење. Као и у Католичкој цркви

најважнији део је света евхаристија којој претходи молитва за

некрштене(оглашене) и верне. У најважнији део спада и молитва

епиклезе, призива Светог Духа да претвори хлеб и вино у тело и

крв Христову којим се верни причешћују.

Код протестаната литургија је упрошћена. Кључни тренутак није

евхаристија већ пасторова проповед која се обавља са

проповедаонице. Међутим, музика, песме (на пример, све Бахове

опере као и других композитора) и молитве заузимају важно

место (на пример, госпел у америчким евангелистичким црквама).

Муслимани

Џамија не представља само место молитве већ и место сусрета,

дружења, размене мишљења и главно место учења које се данас

пре свега, односи на верско учење. Мушкарци у односу на жене

чешће иду у џамију због тога што се жене брину о деци и кући.

Када жене иду у џамију молитву обављају на посебно за њих

намењеном месту. Пре уласка у џамију верници обављају ритуална

прања руку и ногу а свака џамија (предворје) поседује бунар

или чесму. Такође, пре уласка у џамију верници се изувају. Они

се моле или у својим кућама или у џамији а молитве изговарају

на исти начин. Свака молитва почиње читањем пасуса из Курана,

суре, која је увек иста (фатиха-отварачица), славослов упућен

Богу, признавање његове величине и снаге. Изговарање ове суре

је обавезно пре сваког посла. Затим следи читање раличитих

делова Курана. Неки делови се читају стојећи, неки на коленима

а неки изговарају дотичући тло челом. Приликом молитве у

џамији имам бира делове из Курана по различитим критеријумима:

на пример, води рачуна о томе да поглавље које одабере за тај

дан није читано током ранијих молитвених дана али исто тако

води рачуна да не изабере многе делове који се читају стојећи

ако та заједница броји доста старих људи којима дуго стајање

тешко пада. Молитви петком претходи проповед која се често

односи на тренутно стање у друштву или политици. Оваква

проповед може бити протумачена неким куранским стиховима, иако

није увек тако. Ван џамије углавном се налази минарет (торањ)

са којег мујезин позива вернике на молитву. Мујезинов позив на

молитву представља мелодично певање, модулацију и даје дану

ритам као и посебан звук свим муслиманским градовима.

Богослужбени језик ислама је арапски јер је на том језику Бог

објавио Куран. У школама где се учи Куран, деца од седам

година напамет уче суре, без грешке, јер је свака грешка при

рецитовању Курана увреда за Бога. Арапски језик Курана веома

је сликовит и поседује лепоту хармоније како би указао да је

Божији језик. Арапски језик је почео да се користи у VII веку

и током свог развоја је претрпео измене. Разликује се од

данашњег говорног арапског језика који се различито говори у

разним арапским земљама.

Будисти

Пагоде, поред тога што су места култа, у којима се верници

моле, јесу и места окупљања. Понекад се људи разних азијских

заједница окупљају како би прославили националне празнике

земаља из којих потичу. Због тога будизам прихвата и другачија

веровања у неким земљама, на пример у Француској, где постоје

вијетнамске пагоде која представљају привилегована места у

којима се слави култ духова предака. Породице се окупљају како

би се помолили за осталу родбину која је остала у домовини.

Обред дарова, воћа, тамјана, цвећа и пламена је свакодневни и

може се обавити и у кући и у храму. Тамо где постоје манастири

(углавном тибетански), на пример у Француској, примају разне

Европљане који желе да се повуку у традиционалну духовну осаму

"од три године, три месеца и три дана". Пре уласка у манастир

људи се изувају као што је обичај на далеком истоку пре уласка

у сваки затворени објекат а већи део времена у манастиру

верници носе плашт. Коначно, приликом ходочашћа носе се

дарови, како због молитве да се задобије добра карма, тако и

због благослова од стране свештеника који прима те дарове и

магијски их штити.

ЂАВО

Јевреји

Према библијском предању ђаво означава "непријатеља" или "препреку".

Ради се о Сатани. Касније је одређено да Сатана буде песимистично

биће које у небеској сфери пред Богом оптужује човека условљавајући

га, али Сатана не може да буде ван граница које је Бог одредио.

Хришћани

Анђели имају слободу да бирају да ли ће следити Бога или не. Сатана

је пали анђео. Тек ће касније бити поистовећен са змијом која наводи

човека да према Богу буде непослушан. У народној иконографији

представљен је са људском главом и телом јарца, са дугачким

рачвастим репом и са вилама како мучи своје жртве. Зову га, такође

Велзевулом, Луцифером или Нечаствим.

Муслимани

Ђаво је анђео који се зове Иблис, биће блиско Богу које се побунило

у тренутку Адамовог стварања. Уствари, Бог је заповедио анђелима да

поштују човека. Иблис је одбио да се поклони човеку зато што је

човек од глине а Иблис од ватре. Бог га је проклео са најавом да ће

му судити на дан Страшног суда. Иблис се заклео да ће чинити све

како збунио човека. Да би заштитио Адама и Еву од Иблиса, Бог их је

одвео у рај. Али је Иблис успео да уђе у рај и искуша Еву. Адам и

Ева су појели плод са забрањеног дрвета, а када им је Бог опростио

истерани су из раја. Сишавши на земљу оседели су. Према исламском

предању ђаво представља зло. Грешећи, несвесно, човек обожава

Иблиса.

Будисти

Код будиста ђаво је бог царства мртвих који влада циклусима поновних

рођења. Он представља све оно што умире. Ђаво је оличење

дуалистичког духа, на неки начин, представља све негативно у нама и

творевина је наших страхова. Зове се Мара и он лично не интервенише.

У тренутку Будиног просветљења је послао је своје ћерке и легеоне да

одврате Буду од његовог пута, уливајући му страх или заводећи га.

Тек у трећем покушају Мара лично искушава Буду.

ЖЕНЕ

Јевреји

Правила за мушкарце и жене разликују. Основно начело је да жена

преузима све обавезе које се тичу куће и хране па су тако потпуно у

складу са божанским законом.

Хришћани

Хришћани посматрају жену као мајку и супругу. Било је потребно много

времена да стекну самосталност. У свакодневном животу жена не обавља

никакво посебно религијско правило.

Муслимани

Код муслимана жене такође не обављају никакву посебну религијску

дужност. Жена мора бити заштићена. Њена част је светиња и свака

увреда упућена њој мора се спрати. То се односи на мајке које имају

две генерације "заштитника" а то су њихови мужеви и синови.

Будисти

Будизам не прописује посебан систем понашања према женама. У

манастирима су дуго времена биле у нижем положају у односу на

мушкарце а некад су биле обавезне и да спавају на земљи. С обзиром

на развој права жена овакав однос полако нестаје.

СИМБОЛИ

Јевреји

Јевреји често носе Давидову звезду (маген Давид) или Давидов штит,

састављен од два обрнута троугла. Ова звезда се налази и на застави

Израела. Иначе, овим знаком су нацисти обележавали Јевреје како би

се они разликовали од других људи. Понекад носе Менору, седмокраки

свећњак који је Бог прописао на Синају, или, свитке Торе.

Хришћани

Католици носе крст са Исусовим ликом или без њега. Уобичавају да

носе медаљоне са Богородичиним ликом или ликом анђела, док неки више

воле да носе лик светитеља. Понекад кључеви од аутомобила

представљају светог Христофора, заштитника путника. Православни носе

дрвени крст који набављају у манастирима. Протестанти углавном не

воле да носе религиозна обележја, али постоје изузеци. На пример, у

Француској протестанти носе крст хугенота са голубицом која

симболише Светог Духа као сећање на беспомоћност протестаната у тој

земљи.

Муслимани

У исламу нема обележја. Понекад Алжирци носе медаљон у облику руке

(Фатимина рука). Та амајлија доноси срећу и нема никакво религијско

значење. Некад се жене тетовирају по рукама или лицу. Наравно да

ислам забрањује тетоваже али они који се тетовирају задржали су

сећање на преисламске обичаје. Најчешћи симболи ислама су срп младог

месеца или звезда. Ова два елемента означавају почетак Рамазана и

указују на то да је исламски календар заправо лунарни календар.

Поменути симболи се налазе на многим заставама исламских земаља.

Будисти

Будисти често носе бројаницу коју окрећу у руци изговарајући

молитве. Бројаница може да има 108 куглица што представља број

људских страсти, или 18 малих кипова, који симболишу 18 Будиних

ученика.

ПОРОДИЦА, РАЗВОД

Јевреји

Код религиозних Јевреја развод је могућ иако је компликован.

Хришћани

Хришћански брак је основни стуб живота. Ово начело је увек водило

Католичку цркву да заговара идеологију која се односи на породицу

као тачку ослонца. За католике развод није могућ због чињенице да је

брак света тајна. Код православаца могуће је склопити и трећи

црквени брак. Протестанти дозвољавају развод због односа према

слободи појединца.

Муслимани

Куран предвиђа брачни уговор који женама даје достојанство, а при

разводу се штите и материјална права жене. Међутим, преисламске

арапске традиције су женину слободу ретко поштовале.

Будисти

Будиста се заклиње на верност само једној жени. Иначе традиционална

друштва (посебно кинеско и јапанско) су дозвољавала полигамију.

ВЕРА

Јевреји

Јудаизам је пре свега религија народа кога је Бог призвао да га

препозна и да му служи. Свет који је Бог створио је несавршен. Ако

човек сарађује са Богом, добро ће победити зло. Таква нада је

месијанска нада. Ишчекивање Спаситељевог доласка који је представљен

као загонетна личност, увек различитог изгледа, описано је много

касније у библијским текстовима. Јудаизам је такође религија савеза

са Богом. Преко таквог савеза људи се обавезују да испуне Божији

план. Прихватајући овај савез јеврејски народ постаје изабрани народ

што не значи да је он у предности над осталим народима већ да има

велику одговорност у односу на целокупно човечанство. Ако покаже

верност савезу јеврејски народ служи као светионик или светлост, јер

тада сви људи препознају правога Бога, то јест Бога Израела који је

Бог универзума и човечанства. Овај савез свакога трена човек обнавља

својим делом. Пошто је утврђен савез између Бога и људи одмах се

искључује могућност прозелитизма. Јеврејин се рађа као Јеврејин док

нејеврејин тешко постаје Јеврејин. Бог не приморава људе да постану

Јевреји како би се спасли. Бог позива људе да поштују његов народ и

да га признају као Бога свих народа. Нејевреји се морају придржавати

такозваних седам Нојевих закона: да имају судове, да верују у само

једног Бога, да не убијају, да не краду, да не почине

родоскрнављење, да не буду сурови. Бог се побринуо за све аспекте

свакодневног живота што показује да Бог придаје значај и најмањој

ствари. Сваки Јеврејин треба да поштује 613 прописа (мицвот) који

уобличавају свакодневне поступке. Од тих 613 прописа 365 су забране

а 248 су дужности (главна дужност се састоји у празновању суботе).

Заповест 613. се односи на дужност да се напише књига (у стварности

да се копира књига Торе (Сефер Тора), како би свако на пергаменту

имао сопствени примерак). Сећање на ропство треба да подстакне

свакога Јеврејина да помогне странцу, "имигранту који борави у

земљи" и да сматра сваког човека слободним. Посебан Божији захтев је

да се помогне свакоме човеку који пати. Божији закон је потребно

проучавати јер не може човек бити добар верник ако га не проучава.

Велика је част прихватити једног студента и сваки човек без обзира

на материјално стање треба да настоји да уда ћерку за ученог и

сиромашног човека пре него за богатог. "Треба поштовати учитеља више

од сопственог оца". Расправе о Закону су транскрибоване и чине

Талмуд. Бесконачне расправе чини јеврејско религијско образовање а и

културу. Дакле, не постоји јединствено тумачење светих списа, већ

десетине тумачења поверених Талмуду и другим списима. Дакле, читање

Библије и Талмуда је главна основа вере.

Хришћани

После Адамовог греха човек је увек грешан, све до доласка Сина

Божијег који је послат да својом смрћу на крсту искупи грехе света.

Син Божији је први који је устао из мртвих. Хришћани својим делима

настоје да се руководе правилима царства Божијег ишчекујући последњи

Христов долазак и дан Страшног суда.

Хришћани признају три основне тајне:

Оваплоћење: Бог је у Исусу постао човек;

Искупљење: Бог је постао човек да би спасао човечанство;

Света Тројица: име Тројичног Бога (Отац, Син и Дух Свети)

који, иако има

три различита лица има једну божанску природу. Дакле, то нису три

бога већ један Тројични Бог. Преобраћење осталих у хришћанство је

мисија која почиње са апостолом Павлом и од тада хришћани

непрекидно практикују прозелитизам.

Од времена ренесансе протестанти следе хуманистичке идеје.

Три начела:

Постоји само Бог. Католичка црква је настојала да умножи

приступ светом преко светаца и других објеката, док протестанти

имају супротно мишљење по коме се Бог налази изван овога света.

Према томе, према Богородици и свецима не упражњавају никакав

култ. Такво схватање човека у односу на Бога омогућава одређену

слободу према религијском или друштвеном ауторитету.

Постоји само Свето писмо. Сви се хришћани слажу да се реч

Божија преноси путем Библије, док код протестаната свако на

свој начин чита и тумачи Библију с обзиром да сваки верник има

индивидуалну слободу да тако чини.

Спасење само кроз веру. Милост се не добија добрим делима већ

вером. Из љубави према Богу произлази "добра заповест" у

служењу према другима.

Муслимани

У исламу је потребно направити разлику између вере и закона. Вера је

сагласност условљена Божијим уплитањем који се открио пророку

Мухамеду. Божија порука, дата пророку Мухамеду представљена је у

Курану као речи Божијој. Куран је подељен на суре а суре су подељене

на стихове (ајете). Написан у песничкој форми Куран не излаже

историју муслимана. Куран указује на путеве који воде Богу а говори

о томе како се Бог односи према човечанству. Вера се може прихватити

само слободно и заснива се на разуму који човека штити од грешака и

лаковерности.

Да би неко постао муслиман мора веровати да:

је Бог један и да су анђели невидљива створења.

Да се Бог обраћао човечанству посредством пророка.

Да човек мора да прихвати све што се догоди јер је то воља

Божија. Такво прихватање омогућава човеку да радосно живи. Али

на крају живота Бог ће питати човека за одговорност свега онога

што је човек током живота чинио. Током Судњега дана, то јест

дана Васкрсења, свим људима ће бити суђено.

Поуке пророка Мухамеда (хадиси), његова дела и навике верници ће

записати и тако ће настати Сунна, усмени закон или предање. Куран и

сунна образују (шарију) или исламски закон који омогућава да се реше

сви животни проблеми. За свако учињено дело верник треба да се

запита да ли се понашао као добар муслиман због чега је и дошло до

увођења шеријата, система закона који прописује како религијско

владање тако и владање при вођењу државе.

Ислам се заснива на пет стубова:

Исповедање вере које потврђује да се ради о монотеистичкој

религији. Ако неко реши да постане муслиман довољно је само

исповедити веру у јединога Бога и Мухамеда као његовог пророка.

Молитви претходе обредна прања и оне су сусрети са Богом.

Обредна прања се врше пре молитава јер симболишу моралну

чистоту. Ових пет дневних молитава које се обављају почев од

изласка сунца одјекују у главним тренуцима током дана

стављајући муслимане у склад са светом и уједињујући их са

осталим муслиманима који истовремено изговарају исту молитву.

Законска милостиња је обавезна милостиња а практикује је онај

који је имућан. Ради се о десет процената годишњих прихода и

капитала (диме) који су намењени сиромашнима из чега се види да

се ислам брине за убоге и сиромашне.

Током месеца Рамазана се пости. Током лунарног месеца од 28

дана муслимани треба да се уздржавају од јела и пића од изласка

па све до заласка сунца.

Ходочашће у Меку треба да обави сваки муслиман најмање једном у

животу, наравно ако је у могућности.

Будисти

Основни појам Будиног учења је постојање непрестаног кретања које

повезује узроке, услове и последице. За будисте је човек спој

физичких и менталних енергија које се непрекидно мењају. Те енергије

су распоређене у пет агрегата, који су :

Материја, то јест 4 традиционална елемента: вода, ваздух, земља

и ватра који симболизују течност, покрет, чврстину и врелину.

Осећања која припадају подручју емоционалног.

Опажања која су сазнајни феномени и којих има шест.

Менталне формације које укључују добровољне поступке и намере.

Појам свесног чина је фундаменталан и познат је под именом

карма. За Тибетанце је карма природна енергија која настаје

узрочно-последичним кретањем. По мишљењу неких карма може бити

схваћена као врста награда за добра дела. У сваком случају,

карма исправног човека неминовно подразумева и исправне

последице.

Савест

Оно што ми називамо људском индивидуом је спој непрекидних промена

ових пет агрегата. Дакле, упркос веровању, човек не поседује никакву

сталну природу, никакво "сопство" или оно што ми зовемо индивудуом.

По Буди, приврженост схватању да постоји "непрекидно сопство"

узрокује наше патње. Због овакве блискости настају негативна

осећања. Најважније негативно осећање је егоизам. Ослањајући се на

лажну претпоставку, постојање једне индивидуе подразумева мрачна и

негативна стања духа која нас подстичу на поступке који узрокују

патњу. Са друге стране, незнање о нашој правој природи је извор свих

мука. Порекло таквог незнања је укорењено у нашем непажљивом духу.

Решење је поново вратити дух на сопствену праву природу, кроз

медитацију. Ови процеси промена и патњи физичком смрћу се не

прекидају. Док се не дође до нивоа више свести "прелазно биће"

непрекидно се сели из једног облика у други. На тај начин свако

постојање је предмет вечних рађања или самсаре. Будизам ово објашњава

кроз Четири истине које се могу спојити:

Патња је универзална.

Патња има порекло.

Патња се може окончати.

Постоје начини да се патња оконча.

Ток патњи се може зауставити када се оствари "не-ја". Такво стање

без патњи зове се нирвана. Дакле, суштина је пронаћи пут који

ослобађа од патњи. Постоје многи начини да се оствари овај идеал. У

оваквим методама се мора приметити да главну вредност има медитација

која омогућава да човек разуме себе самога и препозна оно што је

праведно. Разне школе углавном имају мање или више утврђене технике

које дају предност медитацији, на пример Зазен или тантричка јога.

Такође се могу навести и мантре које су спој знакова и које

омогућавају лак приступ неким стањима медитације. Основно поимање

исправног понашања засновано је на љубави и самилости према свим

бићима.

РЕЛИГИЈСКО

УСТРОЈСТВО

Јевреји

Рабини су особе чију мудрост и ученост признаје заједница. Одабрани

су да би својим мишљењем решавали проблеме са којима се људи

суочавају. Данас се на Западу, рабини школују на рабинским

универзитетима и богословијама, на којима стичу титулу звања а

главног рабина уједно бира заједница. На нивоу државе све заједнице

бирају главног рабина и он представља већину верника. Дужност

рабинâ је примењивање закона на проблеме свакодневног живота. Закон

се примењује у складу са различитим текстовима док главни рабин у

одређеном тренутку даје тумачење које ће заједница најпре усвојити.

За неке струје у јудаизму незамисливо је и немогуће да се жене

школују за рабине. За друге струје је пак могуће да се жене школују

за рабине, иако су тек недавно признате као рабини а не признају их

сви надлежни органи. Међу Јеврејима постоје различитости у мишљењу.

Те разлике чине саставни део јеврејске мисли и живота.

Хришћани

Католички клир има јако сложено устројство које се постепено

развијало. Од 1050. године римокатолици су почели да признају папину

власт који је наследник катедре апостола Петра. Папа се бира на

седници кардинала (конклави). Папу бирају кардинали почев од III

латеранског сабора 1179. године. На тај начин су постали и остали

све до данас "сенат римског понтифекса". Кардинали помажу папи као

његови саветници и главни помоћници у црквеној влади. Папа се облачи

у беле одежде а зову га још и свети отац. Папа се обраћа булама,

папским посланицама, (у прошлости се радило о печату од метала који

је доказивао његову власт и аутентичност) у којима тумачи сопствена

пастирска упутства намењена верницима. Они који не признају његов

ауторитет могу бити изопштени. Од 1870. године догма о "папској

непогрешивости" указује да је папа директно надахнут од Бога и да је

непогрешив када се ради о основним питањима вере. Бискупи (епископи)

су наследници апостола и управљају бискупијама (епископијама) које

се односе на провинције. Именује их папа и други бискупи. Одговорни

су за избор свештеника. Бискупима се верници обраћају са monsignor.

Препознају се по пастирском штапу и митри. Бискуп великог града је

заправо надбискуп (архиепископ). Он надгледа рад других бискупа који

делују у бискупијама које су му подређене. Од II ватиканског сабора,

скупштина бискупа једног народа одлучује о сопственој организацији

али исто тако је дужна да о свему обавести папу. Свештенике

рукополаже бискуп у својој бискупији када кандидати окончају

филозофско-теолошке студије (које трају пет година) на вишој

богословској школи. Обавезан целибат за свештенике установљен је на

Тридентском сабору (1545-1563). Свештеник је заувек свештеник чак и

када се одвоји од Цркве или када напусти свештеничку службу. Као и

брак, посвећивање за свештеника је нераскидиво. У неки случајевима

може се прогласити ништавним. Свештеничка служба је намењена

мушкарцима. Они су једине особе који могу вршити мису (литургију).

Свештеници се одевају у мантије и када напусте цркву за њих се

понекад каже да су "се свукли".

У православним црквама, такође као и у Католичкој цркви постоји

развијено вековно устројство. За разлику од Римокатличке цркве,

православни не признају папу као врховног поглавара хришћана (само

као епископа Рима), свака православна црква има свог патријарха

(руска, српска, бугарска, грчка, румунска, ...). Православна црква

признаје Седам васељенских сабора (Римокатоличка признаје још

двадесет и један сабор). Свештенички кандидати могу бити ожењени.

Епископи се бирају из редова монаштва као и патријарси на

епископском сабору.

Реформатори или протестанти такође не признају папски ауторитет. За

њих су сви крштени једнаки као и што су по Библији "сви свештеници".

Али протестантска организација захтева од својих пастора да

проповедају, поучавају, обилазе болесне, итд. Њихово устројство

бирају сви верници на један одређени период. Код протестаната чак и

епископи поред свешетника могу бити ожењени. Такође и жене могу

постати пастори а код неких протестаната чак и епископи.

Муслимани

Код муслимана не постоји религијско устројство. Имам је онај који

предводи молитву. Имама бира заједница верника. Именовање имама је

част за оне који су изабрани због тога што је човек изабран због

знања или врлине. Бити имам није служба нити звање. У бројној

заједници имам се може мењати свакога дана и при свакој молитви. У

малобројним заједницама може се десити да вођење молитве буде

поверено истој особи или да заслуге једног човека буду тако велике

да га заједница изабере за одређени временски период. Такође постоје

случајеви да онај ко заврши студије на познатим теолошким

факултетима постане предводник молитве кога и прихватају због његове

учености. Не постоји религијска хијерархија, имами се бирају у

одређеном тренутку. Такође постоје и друге фигуре. На пример, шејхови

имају одређену моћ и могу бити духовне вође људима. Мујезин је онај

који позива муслимане на молитву и има важну улогу јер води рачуна о

времену за молитву. Први мујезин кога је изабрао пророк Мухамед био

је Етиопљанин Билал. Овим избором Мухамед је указао да у исламу и

црнац може наћи своје место у друштву јер је ислам као такав

универзална религија. За мујезина су се бирале особе које су биле

надарене лепим и јаким гласом како би што лепше вернике позивали на

молитву. Данас мујезин постаје неко у кога се има поверења док

гласовна даровитост више није важна јер се често користе снимци на

дисковима.

Будисти

Самгха је име будистичке религијске заједнице коју је формирао неки

монашки ред или лаичко братство. Осим Далаи Ламе, чије је признавање

крајње сложено и заснива се на реинкарнацији бодиставе

Авалокилесваре, религијско устројство се заснива на признавању

мудрости појединца.

ЈЕРУСАЛИМ

Јевреји

У Х веку пре Христа, Јерусалим је подигао цар Давид како би ујединио

северно (Галилеју) и јужно (Јудеју) царство. Сазидан је на

брежуљцима међу којима је и Сион. Велики храм где се чувао Ковчег

завета био је срушен током првог изгнанства у Вавилон 586. године

пре Христа, који је поново подигнут и кога су поново срушили Римљани

70. године после Христа. Рушевине су постале Зид плача. Током

великих празника Јевреји се поздрављају говорећи: " Следеће године у

Јерусалиму".

Хришћани

За хришћане је Јерусалим такође свети град јер је у њему распет

Христос. Због тога се и Хришћани сакупљају на ходочаћше да би

посетили Свети гроб и да би ишли путем (Путем суза) којим је Христос

ишао на распеће.

Муслимани

Првих година своје делатности Мухамед је захтевао од првих муслимана

да се током молитве окрећу ка Јерусалиму да би им недуго после

наредио да се окрећу ка Меки. Чудесно путовање (мираџ) на коме је

Мухамед срео Бога одиграло се изнад Јерусалима који је трећи град по

светости и важности за муслимане.

ЈЕЗИК

Јевреји

Богослужбени језик јудаизма је јеврејски. Током многих миграција,

Јевреји су створили језике које су прилагодили форми језика земаља у

којима су живели (јидиш и ладино). Језик Јевреја Источне Европе је

јидиш а језик шпанских Јевреја јудео-шпански, а језици попут јудео-

арапског и јудео-провансалског користе се много мање. Јидиш

немачких Јевреја није потпуно истоветан са језиком пољских Јевреја.

Међутим ти народни језици су били веома прожети јеврејским језиком

тако да су сви на известан начин могли да се разумеју. Понекад су се

ти језици користили јеврејским алефбетом као што је случај са

јидишом. Јидиш је био веома раширен језик све до II светског рата.

На овом језику су написани познати романи и позоришни комади. Један

од последњих писаца на јидишу био је Исак Башевис Сингер који је

због својих дела добио Нобелову награду за књижевност. Недавно је

један стари Ашкеназ изјавио: " на овом језику ти нико више не каже

"волим те" јер је овај језик изумро". Међутим он није сасвим у праву

с обзиром да овим језиком и даље говоре у САД-у и још понегде. На

Француском универзитету Сорбона отворена је катедра за јидиш.

Јудео-шпански се још говори у Турској.

Хришћани

Језици првих хришћана били су јеврејски, арамејски, грчки и

латински. Латински језик је био у богослужбеној употреби све до II

ватиканског сабора. Данас се богослужења врше на језику земље у

којој се обављају. Само се званични укази Римокатоличке цркве

састављају на латинском.

Код православних који су словенског порекла црквенословенски језик

је вековима био у употреби а данас се богослужења углавном врше на

народном језику.

Протестанти такође врше богослужења на народном језику.

Муслимани

Бог је на арапском језику диктирао Куран. Дакле, арапски језик

Курана је уједно и свети и књижевни језик. Арапски језик није исти у

свим арапским земљама, на пример у Египту се говори арапским који

није исти као у Алжиру иако сви Арапи могу да се споразумеју.

Будисти

Први будистички списи (будистички канон) су написани на пали и

санскриту, индијским језицима. Употреба пали-језика ће допринети

уједињењу области на југоистоку Азије. Продирање будизма у Кину ће

се догодити тек након превода будистичког канона на кинески у V веку

после Христа, то јест десет векова након његовог настанка.

БОГОСЛУЖБЕНА МЕСТА

Јевреји

Синагога није освећена грађевина. У разним приликама током великих

празника када се окупља велики број верника места за богослужење се

могу потражити и негде другде. Све синагоге мање више имају исте

прописе јер је у синагогама забрањено представљање људских ликова,

па нема слика, с изузетком синагоге у Клиничком центру у Јерусалиму

коју је украсио Марк Шагал. На доњем зиду поменуте синагоге,

окренутом ка Јерусалиму налази се Ковчег завета покривен везеним

завесама. У њему се налазе свици Торе. Заправо Тора није копирана

као једна књига већ је исписана на свицима пергамента а који су

заједно шивени. Свици су обложени плишаним или свиленим извезеним

плаштом. Често су врхови носача свитака украшени круном или

плочицом, слично оној коју је носио врховни свештеник. Свици су

свети али не и место на коме су положени и не смеју се уништити ни

закопати. У подножју Ковчега уздиже се говорница на којој постоји

још једна, (тевах) са које се чита Тора. "Сребрна рука" служи за

руковођење читањем. Присутво оргуља у синагогама говори о утицају

употреби и у хришћанских цркава на Западу. Употреба оргуља је

скорашња а неки верски ауторитети је оспоравају.

Хришћани

Цркве као свете грађевине су освећене и представљају Божији дом.

Извршити било какво недозвољено дело у цркви представља обесвећење.

Улаз у цркву је са запада док се олтар налази на истоку. Близу

улазних врата налази се крстионица где се крштавају новорођенчад.

Гледајући ка дну цркве види се црквени брод, који је главни део

цркве често у облику брода обрнутог наопако (одатле и потиче име

брод-наос на грчком који је у Православној цркви од олтара одвојен

иконостасом). У дну цркве налази се апсида у чијем се центру налази

олтар. Велики део цркава украшен је скулптурама, (капителима),

витражем и сликама који скоро увек испољавају библијске догађаје као

и догађаје Исусовог страдања или друге догађаје из Исусовог живота.

Дакле, на зидовима се може уочити хронологија догађаја Исусовог

живота. Неки делови цркве који се зову капеле могу бити посебно

посвећени неком свецу. Дуго су свете грађевине биле украшене

скупоценим металима а тканине су биле извезене златним или сребрним

нитима. Данас су црквени предмети углавном израђени од маслиновог

дрвета.

Код православних хришћана цркве су богато украшене иконама и

мозаицима који представљају Исуса, Богородицу, апостоле, свеце и

мученике.

Муслимани

Скица и план џамије се увек заснива на узору оне џамије коју су, по

доласку у Медину, сазидали Мухамед и његови следбеници. Пре свега

предворје је доступно свима (немуслиманима), иначе ово предворје је

окружено сводовима и галеријама са отвореним небом. У џамији је сала

у коју током молитве могу ући само муслимани. Зид у позадини мора

бити окренут у правцу Меке (Кабе) где се налази и ниша (михраб).

Кров је углавном у облику куполе, веома богато украшен јер Куран

указује да: " кров који је Бог дао свету осветљен је разним

светлима". Молитве се обављају стојећи или на коленима. Дакле у

џамијама нема никаквог намештаја већ само молитвени теписи. Ислам

забрањује свако приказивање Бога и као приказивање људског лика.

Џамије су врло озбиљне грађевине чије се украшавање састоји у

геометријским фигурама које захваљујући својом изгледу и бојама могу

да имају веома велику вредност.

Будисти

Будистичке богомоље у Европи углавном се везују за различите азијске

народе који су присутни у разним земљама и испољацају, као у

Француској, културне и политичке везе из прошлости држава

индокинеског полуострва. Постоје вијетнамске, камбоџанске и кинеске

пагоде као и пагоде из Шри Ланке. Пагоде и храмове посећују народи

Азије који су их и подигли. Такође постоје и центри Зена који се

налазе у приватним становима, које поред будиста посећују и особе

које се због разних мотива интересују за будизам.

ЗАГРОБНИ ЖИВОТ

Јевреји

Петокњижје нејасно говори о ономе шта ће се догодити човеку после

смрти а о животу душе се може закључити само на основу библијских

текствова. Помиње се свеопште васкрсење после Суда. Праведници ће

бити смештени у Еденски врт где ће тећи реке меда и млека док ће

грешници отићи у Гехену, страшно место које одговара паклу. У неким

каснијим списима биће разрађен појам о паклу и расправљаће се о

дубини пакла као и о његовој врелини.

Хришћани

Слика о загробном животу дуго је времена наивно представљана.

Праведници су ишли у рај чија је врата чувао свети Петар и у својој

књизи контролисао коме је допуштено да у уђе у рај. Грешници су

ишли испод земље у пакао, Сатанино царство. Пакао је био представљен

као грозно место у ком су грешници вечно били спаљивани у великим

казанима. У паклу су постојале разне муке, а у народној машти у њему

су свеприсутни понори, дим, ватра и мирис сумпора. У данашње време

представе о ужареном паклу су скоро нестале. Заправо пакао је

одсуство Божије љубави. Током средњег века католици су веровању у

загробни живот придодали још и чистилиште(пургаторијум). Они који су

згрешили биће кажњавани све (док се не "очисте" од сопствених

грехова) док се не покају. Појам о чистилишту је отворио пут

многобројним и сложеним расправама које разликују смртне грехе које

грешника воде у пакао као и опростиве грехе који могу бити искупљени

грешниковим боравком у чистилишту. Наравно не треба помињати седам

смртних грехова који подразумевају: похлепу, гнев, завист,

прождрљивост, разврат, гордост и лењост. Народна машта је увела и

четврту представу о паклу, лимб, врсту ничије земље, која није ни

рај ни пакао, куда одлазе душе некрштене деце. Данас таква теорија

није више одржива.

Код православних хришћана као и код протестаната не постоји учење ни

појам о чистилишту. Истовремено док код православних и католика

греси могу бити опроштени исповешћу, код протестаната је то

немогуће. Грешнику може опростити једино Бог.

Муслимани

Они који не верују у јединога Бога гореће у паклу. Људима ће Бог

судити на Судњем дану, на дану Васкрсења. Дакле Бог је тај који дели

правду и награђује. Највећа награда није боравак у рају већ благодат

спознаје лица Божијега.

Будисти

Смрт је у будизму свеприсутна. Она почиње много раније и наступа у

одређеном тренутку. С обзиром да будизам верује у сеобу душа,

будистичке сахране имају за циљ да покојника упуте ка његовом

будућем поновном рођењу. Током 49 дана или седам недеља душа се

налази у средишњем стању лутајући између два света. По будистичком

народном предању то је период у коме владар подземног света, Јама,

суди о покојниковим делима и одлучује о покојниковом будућем рођењу.

У раном будизму такво поновно рађање се одвијало путем карме,

безличног устројства. Могуће је боравити у шест одредишта која су у

кармичком устројству постављена од најнижег до највишег у којима

душе могу да бораве:

Проклети

Животиње

Духови прождрљиваца

Асуре, духови ратника

Људска створења

Деве, небеска створења

Овакви различити нивои одговарају разним људским страстима, то јест

полазе од најнижих страсти: беса, незнања, похлепе, љубоморе, жудње

и гордости. На ову прву лествицу надовезала су се разна сујеверја

која се односе на лутајуће духове и на умирујуће слике о будистичком

рају из кога се не излази када се добром кармом напокон исцрпе сва

дејства. Најпознатији име будистичког раја је Чиста Земља која се

налази на западу.

МОНАШКИ РЕДОВИ

Хришћани

Неки хришћани одлуче да цео живот посвете Богу. Још су у раном

хришћанству настали монашки покрети. Неки од подвижника су одлазили

на пуста места(отшелници) да се моле Богу и да тамо живе док су

други оснивали заједнице (манастире) и живели под руководством

игумана кога су још звали "старац" или "отац". Најпознатија места

отшелика раног хришћанства била су Скит (област која обухвата велики

део Доњег Нила, западно од делте Нила према Либији), Нитријска

гора,... Један од најпознатијих ранохришћанских монаха био је

Антоније Велики (Свети пустињак). Свети Бенедикт (480-547),

средњовековни италијански монах основао је 529. године манастир у

Монтеказину. Он је уједно и први пренео монашка правила са Истока на

Запад. Правило које је он установио како би организовао монашки

живот је оставило је снажан траг на Западу, посебно у Француској.

Још у свету постоји велики број бенедиктинских манастира. Монашки

живот је заснован правилом "моли се и ради (оra et labora)". Још од

настанка монаштва, монаси су се трудили да буду независни. Крчили су

шуме, производили вино (посебно у Бургоњи), гајили домаће животиње

(производили млеко, сир, мед). Припремали су хлеб и јели га на

скроман начин. Њихов живот је прожет молитвама и хорским певањем у

цркви. Између јутарње и вечерње молитве монаси се непрекидно моле и

певају. Бавили су се и преписивањем текстова које су украшавали

минијатурама. Разни монашки редови су изнедрили велике научнике који

су постали саветници царева и краљева док су неки били изабрани за

папе. Манастир Клини (општина Макон) основан је 910. године и постао

је један од најбогатијих манастира који је основао и остале

многобројне манастире. Током векова неопходне су биле велике

промене. Тако је свети Бернард (1099-1163) основао манастир Сито

(Cîteaux), затим цистерцистички монашки ред и постао настојатељ

манастира Клервоа. Признао је темпларски ред (темплари-сиромашни

Христови витезови или витезови Соломоновог храма) и подржао их у

борби коју су водили против муслимана за Христов гроб и многа света

места. Такође је почетком II крсташког рата проповедао у Везалају

(Бургоња). Поред тога основао је још многе манастире.

Још један велики монах и духовник био је Франћеско из Асизија (1182-

1226). Као син богатог трговца напустио је богатство и отишао да

живи у природу. Придружили су му се бројни монаси и основали су

францискански ред. Касније се ред обогатио па је било потребно да се

изврше реформе. Францисканци су просили да би преживели (заузврат су

проповедали, исповедали) и избог свог начина живота добили су име

монаси-просјаци. Један други монашки просјачки ред основао је свети

Доминик (XII век). Доминиканци су били задужени да подучавају људе

истинама вере. У Француској су се борили против Албижана или Катара

(чистих) док су у Шпанији неки доминиканци били део инквизиције која

је прибегавала крајње суровим методама при испитивању јеретика:

Јевреја, насилно преобраћених у хришћанство (Марани), слободних

хришћанских мислилаца, атеиста. Зато је инквизиција нарочито у

Шпанији починила многа злодела. Доминиканци су били веома образовани

(превели су Библију на француски језик која се још зове и

Јерусалимска библија). Када се због Мартина Лутера Католичка црква

поделила, побожни човек по имену Игњацио Лојола, преобратио се у

хришћанство. Како је преживео тешке повреде задобијене у рату

основао монашки ред који ће на интелектуалан начин а не војнички

бранити римског папу. И тако је настао језуитски или ред Исусоваца

који је још и данас активан. Заједно са доминиканцима језуити су

извршили велики утицај преко својих универзитета( Француска

република и Наполеон, оснивајући лицеје, многе су идеје преузели од

њих). Неки су живели у строгој клаузури (затворништву) то јест

обавезивали су се да неће никада напуштати своје манастире. На

пример, постоје Картузијанци (манастир Велики Шартрез у француским

Алпима кога је основао свети Бруно 1084. године у коме се спроводи

строго монашко правило), Траписти, Кармелићани (Света Мала Терезија

која је заштитница Француске, Аустралије, Јужне Африке, мисионара,

узгајивача цвећа, оболелих од сиде, туберкулозе, авијатичара). Многи

монаси и свештеници су се руководили Исусовим речима :" Идите по

свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу". Отуда не чуди

велики број мисионара. Већина их је отишла у Африку, Азију, Карибе,

Мадагаскар, све до острва Реинион. Бели оци, који су основани,

крајем XIX века посветили су се мисионарењу у арапском свету

(Египат, Алжир, Мароко, Тунис). Други редови су се посветили

добровољном раду. Помажу болесне, сиромашне и сирочад. Вићенцо де

Паоли је један од првих монаха који је основао сиротишта. Као што

постоје мушки монашки редови тако постоје и женски. Монахиње и часне

сестре вековима подучавају и брину се о болеснима и сиромашнима.

Углавном су монаси и монахиње одиграли важну улогу како на

друштвеном тако и на уметничком плану. Сви монаси се после извесног

периода искушеништва заветују на сиромаштво, безбрачност и

послушност духовном настојатељу. Ови завети су стални као и завет

брака или посвећивање епископа или свештеника. Често су и сами

монаси свештеници (служе литургију) али исто тако могу бити и обични

монаси који се још и зову "браћа". Због њихове дуге и богате

историје многи монашки редови у католичким земљама су извршили

велики утицај на културни и друштвени живот.

На хришћанском истоку, код православних у доба Византије монаштво је

такође имало велики утицај на владаре и друштвени живот. Манастири

су били места где су се људи школовали. Постојали су "неспавајући"

манастири ( монаси су били подељени на три групе које су се

смењивале на осам сати у молитви, раду и спавању). Света гора

атонска је јединствен пример у хришћанском свету као монашка

република (20 манастира на полуострву Атос) где је женама забрањен

приступ и где манастири са својим ризницама представљају велико

вековно духовно и културно благо.

Код протестаната углавном не постоје монашки редови. Постоји

изузетак у Француској, Тезе (екуменска заједница) манастир близу

Клинија у Бургоњи који прихвата припаднике свих религија који дођу

да проведу неко време у молитви и созерцању.

Будисти

Први будистички монаси лутали су без сталног места тражећи

милостињу. Милостиња је понекад толико велика да убрзо никну врло

богати манастири. Искушеник мора да научи будистичке основе вере као

и обред а пре потпуног посвећења мора имати 18 година. Новопосвећени

монах треба да поштује 250 правила. Када зажели монах се може

вратити у свет и одрећи се својих монашких правила. Као световњак

има могућност да поново постане монах. Напустити манастир и вратити

се у њега могуће је седам пута, код Вијетнамаца, и три пута код

Тибетанаца. Онај који практикује монашку осаму у народу је веома

цењен. Монаси се одевају слично у зависности од реда коме припадају.

Боје варирају у зависности од традиције, празника који се славе и

често су сличне бојама основних пет елемената. Монаси често брију

главе. Такав обред има разна значења, пре свега одрицање од света.

Изворно монаштво је било намењено само мушкарцима, међутим и жене су

могле ступати у ред још за време Будиног живота али су увек зависиле

од мушких настојатеља. Правила монашког живота за жене су иста као и

за мушкарце. Упркос њиховом повученом и просјачком животу монаси

сачињавају саставни део друштвеног живота. Одувек су били преносиоци

знања. Подучавали су и сиромашну и богату децу. На југоистоку Азије,

период осаме и созерцања је неопходан како би упутио човека у

зрелост.

СЕКСУАЛНОСТ И ПОТОМСТВО

Бог је рекао:" Рађајте се и множите". У три монотеистичке вере Бог

заповеда да се људи рађају и множе. Ипак од памтивека људи су

познавали средства за контрацепцију, а ставови о сексуалном уживању

нису исти у свим религијама.

Јевреји

За Јевреје и муслимане, сексуалност се углавном одобрава и као

задовољство. Библија указује на то да мушкарац буде опрезан према

ономе што причињава задовољство његовој супрузи иако неки верници

радикалнијег схватања у сексу виде грех. Полазећи од Талмуда,

правило усменог предања осуђује контрацпецију због присуства телесне

и духовне опасности по жену. Не постоје посебне санкције против

особа које прибегавају контрацепцији а мишљења рабина могу бити

различита у зависности од околности.

Хришћани

Католичка црква строго забрањује сваки вид контрацепције. Ко не жели

децу не може чинити ништа друго до уздржавања од сваког сексуалног

односа или да поштује природне циклусе током којих је жена неплодна.

Забране Католичке цркве, захваљујући њеној централизованој и

хијерархијски уређеној организацији има значајну тежину. Начелно,

папине одлуке морају поштовати сви католици.

Међутим протестанти поштујући слободу појединца увек су одобравали

контрацепцију. За хришћане, сексуално задовољство у које се дуго

сумњало данас налази своје место али у контексту брака.

Муслимани

Куран дозвољава могућност за више жена (4 законске) а прописује

обавезу да муж према свим женама мора равноправно да поступа.

Будисти

Будистички завет, обавезан за све, подразумева одрицање од прељубе.

Међутим у Кини ово нису практиковали богаташи који су могли имати

много жена што није подразумевало прељубу. Завети безбрачности које

полажу монаси су умерени због чињенице да монах без проблема може

имати породицу. Контрацепција у будизму не представља проблем.

ПРЕНОШЕЊЕ ВЕРЕ

Јевреји

Код год се роди у јеврејском народу сматра се Јеврејином, као и кад

су нечији родитељи Италијани, он је свакако Италијан. Свако дете

коме је мајка Јеврејка је Јеврејин. Јеврејин се може оженити

нејеврејком. Ако се она преобрати постаје Јеврејка као и њена деца

заједно са њом. Ово начело се све строжије тумачило. Они који се

данас сматрају ортодоксним Јеврејима не признају да је неко Јеврејин

ако није рођен од мајке Јеврејке. У случају мешовитих бракова

захтевају строго изучавање јеврејских закона које може потрајати

годинама. За Јевреје се може постати Јеврејином само дубоким

уверењем а не из било каквог интереса. Међутим, либералне струје

сматрају да ко жели да постане Јеврејин треба само да следи

јеврејске законе.

Хришћани

Прихватање хришћанства је добровољно а за то је неопходно крштење.

Деца која су рођена у хришћанској породици крштењем постају

хришћани. На пример, они су заувек уписани у књигу крштених. И ако

се неки од њих изјасне да више не желе да припадају Католичкој цркви

они до сад не могу бити избрисани из књиге крштених. Упркос свему,

морају додатно да покажу лични и добровољни пристанак на

миропомазање које претходи катихизису (учењу о основама вере).

Свештеник је спреман да закључи мешовити брак само ако ће деца бити

васпитана у хришћанској вери.

Муслимани

Сматра се да је свако дете муслиман ако му је отац муслиман. Зато је

неопходно строго водити рачуна о ћеркама и усмеравати их на удају

само за муслимане како се не би рађала деца из мешовитих бракова.

Прихватање ислама остварује се једноставно, испуњавањем првог стуба

ислама то јест исповедањем вере " да нема другог Бога осим Бога и да

је Мухамед његов пророк".

Будисти

У неким будистичким традицијама (посебно у тантричком или Зен

будизму) најважнији је однос између учитеља и ученика. Према

схватању неких школа природа таквога односа је различита али знање

које учитељ преноси на ученика је суштина усвајања вере.

Ставити на унутрашње крајње корице

Белешка о писцу: Алин Балдинже-Ашур је професор религијске дидактике

на париском универзитету Сорбона. Као професор и родитељ написала је

ову књигу како би помогла родитељима и свим осталима да дају прави

одговор деци као и онима који живе у мултиетничком друштву.

Ставити на спољашње крајње корице

Књига на оригиналан и непристрасан начин говори о четири велике

религије: настанак, историја, обреди, прославе, правила за мушкарце

и жене, породица, духовност, загробни живот. Аспекти сваке религије

су објашњени на јасан и питак начин јер је познавање религија једини

начин да се победи нетолеранција.

"Написала сам ову књигу јер се надам да ће моја деца као и сви

њихови пријатељи схватити да религија није само питање појединца већ

питање које се односи на нашу цивилизацију и културу који су саздани

међу различитим традицијама и народима".

САДРЖАЈ

Увод....................................................

ОД БОГА ДО ИСТОРИЈЕ. КЊИГЕ И ТОКОВИ ............

Библија, - Нови завет, - Куран, - Tекстови утемељитељи,- Различита

тумачења,

ПОЧНИМО СА "БИЛО ЈЕДНОМ..."

Бог који је за шест дана створио земљу а седмог мировао...

Еден,- Адам и Ева, - Каин и Авељ, - Потоп, - Вавилонска кула, -

Аврам, - Исмаил, - Исак,- Исав и Јаков, - Јаков, - Јосиф, - 12

израелских племена

Излазак

Мојсије, - Излазак из Египта, - Прелазак преко пустиње,- Таблице

закона,- Писани закон,- Сукот

Заузимање Обећане земље

Ново поколење,- Самсон, - Цареви, - Прво изгнанство,- Апокалипсе,-

Пророци,- Александар Велики,- Јуда Макавејац,- Римска владавина,-

Дијаспора,

Хришћанство и јеванђеља

Јеванђеља,- Благовести, - Рођење и поклоњење мудраца,- Покољ

младенаца витлејемских,- Крштење Господње,- Беседа на гори, -

Приче,- Узорна дела,- Апостоли,- Цвети,- Последња вечера,- Јудин

пољубац,- Распеће,- Страдање,- Васкрсење,- Вазнесење,- Духови,

Први хришћани.........

Павле из Тарса,- Хришћанске заједнице,- Закон пренет од Исуса,- Нови

завет,- Сабори, - Званична религија,- Разилажења,- Велики раскол,

Арабија око 500.године...

Арабија,-Кланови и племена,- Пустиња,- Семити,

Мухамед

Рођење,- Пророк,- Нова религија,- Убиство,- Хиџра,- Ума,- Медина,-

Откровење,- Битке,- Улазак у Меку,

Ислам после Мухамеда

Мухамедова смрт,- Шиити и сунити,- Ширење ислама,- Арапи и

муслимани,

Настанак будизма

Браманизам,- Буда,- Четири истине,- Нирвана,- Први ученици,

Будистичке школе

Хинајана и Теравада,- Махајана,- Вађрајана,- Опадање будизма у

Индији,

Ширење будизма у Азији

Шри Ланка,- Тибет,- Кина,- Школа Чан/Зен,- Школа Чисте Земље,-

Јапан,- Разне струје

КАКО ЖИВЕ И ПРАКТИКУЈУ СВОЈУ РЕЛИГИЈУ

Хришћани

Дневни обреди

Седмични обреди

Недеља,- Исповест и причешће,

Годишњи обреди

Божић,-Богојављење,- Сретење Господње,- Велики пост,- Цвети,- Велика

недеља, Вазнесење,- Духови,- Свето тело и крв Христова,- Велика

Госпојина,- Сви свети,

Велики животни догађаји

Крштење,- Учење о вери,- Прво причешће,- Јавно исповедање и

потврђивање вере,- Венчање,- Сахрана,

Јевреји

Дневни обреди

Молитва

Седмични обреди

Шабат

Годишњи обреди

Рош ха-Шана,- Кипур,- Сукот,- Ханука,- Пурим,- Песах,- Шаву'от

Велики животни догађаји

Рођење,- Мицва,- Брак,- Сахрана

Муслимани

Дневни обреди

Исповедање вере,- Молитве,- Милостиња,- Храна,- Кућа,

Седмични обреди

Годишњи обреди

Ходочашће,- Курбан Бајрам,- Пост,- Рамазански бајрам,- Мулуд,- Ноћ

Ашуре,- Вазнесење пророково,- 1° Мухарем

Велики животни догађаји

Рођење,- Обрезање,- Празник седам година,- Празник тринаест година,-

Брак, - Сахрана

Будисти

Дневни обреди

Приноси,- текстови,

Годишњи обреди

Будино рођење,- Празник мртвих,- Ђизо,- Монашка осама,- Нова година,

Велики животни догађаји

Рођење,- Заузимање уточишта,- Брак,- Смрт,

ОД ЈЕДНЕ РЕЛИГИЈЕ КА ДРУГОЈ

Одевање

Анђели

Календар

Храна

Култ

Ђаво

Жене

Обележја

Породица,развод

Вера

Религијско устројство

Јерусалим

Језик

Култна места

Загробни живот

Монашки редови

Сексуалност и потомство

Преношење вере