Biblioteka MNEMOSOPHIA Knjiga I / tom 2

MUZEOLOGIJA, NOVA MUZEOLOGIJA,

NAUKA O BAŠTINI TEMATSKI ZBORNIK

CENTAR ZA MUZEOLOGIJU I HERITOLOGIJUFILOZOFSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADUmh

MUZEOLOGIJA, NOVA MUZEOLOGIJA, NAUKA O BAŠTINI TEMATSKI ZBORNIK

IMPRESUM

IZDAVAČCentar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u BeograduNarodni muzej iz Kruševca

Za izdavača: professor dr Vesna Dimitrijević, dekanica Filozofskog fakulteta u Beogradu

Odgovorni urednik: dr Dragan Bulatović, upravnik Centra za muzeologiju i heritologiju

Biblioteka MNEMOSOPHIAKnjiga I, tom 2

Muzeologija, nova muzeologija, nauka o baštini,tematski zbornik© Autori i CMiH

LEKTOR

DIZAJNSaša Pančić

PRIPREMA ZA ŠTAMPUMirjana Stepanović

ŠTAMPASigraf, KruševacTiraž: 200 primeraka

SADRŽAJAngelina Milosavljević: REČ UREDNIKA / 9Dragan Bulatović: KRIZA MUZEJSKE PROIZVODNJE IDENTITETA / 11

TEORIJSKI IZAZOV TOTALNOG MUZEJA TOMISLAVA ŠOLEMilan Popadić: TOTALNI MUZEJ PREMA TOMISLAVU ŠOLI / 29Nikola Krstović: ŽIVOT I MUZEJIKOSMOS U ZRNU PESKA I ZRNO PESKA U KOSMOS / 37Gordana Ćirić: PREMA TOTALNOM MUZEJU– ČETVRT VEKA POSLE / 53Marija Vasiljević: POVODOM KNJIGEPREMA TOTALNOM MUZEJU

PROF. TOMISLAVA ŠOLE / 59Nela Tonković: PREMA TOTALNOM MUZEJU:POTREBNA TRANSFORMACIJA / 63Milena GnjatovićIsidora Stanković: MOGUĆNOSTI VIRTUELNOG MUZEJA / 69Slobodan Mijušković: ČISTO(TA). Iz popularnih beleški o dogmama, mitovima i legendama

modernizma / 87Tatjana Mihajlović: MUZEJ KAO DUHOVNI REFUGIJ / 97Vesna Adić: MUZEJ, IDEOLOGIJA, ETIKA / 115Milica Božić Marojević: IDENTITET(I) KUSTOSA. MULTIDISCIPLINARNI PRISTUP / 125Angelina Milosavljević: MUZEJSKI PREDMET I NJEGOVA REČITOST U PANDECHIONU

RENESANSNE I SAVREMENE MUZEJSKE PRAKSE / 133Katarina Trifunović: „NESANICA“ U NAUCI O NEZABORAVLJANJU / 149

BAŠTINAI KREIRANJE IDENTITETAMina Lukić: KREIRANJE MUZEOLOŠKE PORUKE O JAVNOM SPOMENIKU: Komunikacijski

potencijal aktuelnih identiteta baštine / 157Milena Gnjatović: BAŠTINJENJE, SLIKOVITO PAMĆENJE

I KONSTRUISANJE IDENTITETA / 189Ljiljana Gavrilović: HIDDEN OBJECT MUZEOLOGIJA – na primeru etnografskih/

antropoloških muzeja / 207Milan Popadić: FRAGMENTI I ILUSTRACIJE O TOTALITETU BAŠTINE / 219Jelena Pavličić: STVARNIJA PROŠLOST (mesto sećanja – muzej) / 231Maja Nešković: AUDIOVIZUELNA ARHIVISTIKA KAO MUZEOLOŠKI

TEATAR PAMĆENJA / 241Igor Borozan: KRUŠEVAC KAO IDEOLOŠKI TOPOS I KONSTRUISANJE KOSOVSKOG MITA

U 19. VEKU / 261Vladimir Božinović: SVEDOCI MINULIH EPOHA / 287Isidora Stanković: GROBLJAKAO PROSTORI SEĆANJA / 297

MOGUĆNOST OSTVARENJA TOTALNOG MUZEJADimitrije Jovanov: AUDIOVIZUELNO, IZMEĐU DOKUMENTACIJE I DOKUMENTA / 317Marija Vasiljević: BIOGRAFIJA STVARI / 325Vesna Adić: NEVIDLJIVI POKLONICIDan Mladosti 2011. u Muzeju istorije Jugoslavije / 339Vuk Dautović: MUZEJ HOLOKAUSTA U BEOGRADU / 345

231STVARNIJA PROŠLOST (mesto sećanja – muzej)Jelena Pavličić

ApstraktNasleđe pobuđuje misao da je prošlost važna pre svega zbog

potrebe za kontinuitetom, to jest zato što organizuje i osigurava očekivanja od budućnosti. Stoga rad problematizuje sam predmet baštine, odnosno mogućnosti objašnjenja i upotrebe nasleđa u cilju očuvanja procesa baštinjenja. Nužno postaje upitan i sam po jam trajanja, kulturnog predmeta ali i društvene svesti. Promene tuma­čenja uslovljene su promenom konteksta, kako sociološkog tako i pro stornog – muzejskog. Neki od mogućih aspekata sagledavanja ovih problemskih pitanja ponuđeni su iz ugla nove muzeologije, jer kako se redefiniše vreme i menja smisao prošlosti izazvani smo da iznova promišljamo smisao heritološke nauke.

Ključne reči: nasleđe, trajanje, potencijal, informaciona priroda predmeta, novi muzejOvaj rad je nastao u okviru projekta Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije (ev. br. 47019) Tradicija i transformacija.

UDK: 069.01originalni naučni rad

232

TEMATSKI ZBORNIK

O smislu

„Prošlost ne znači obavezno i budućnost“, neko je zabeležio. Ako znamo da nas ona nužno prati, odnosno da smo u sadašnjosti imajući prošlost i da budućnosti nema bez da su za njom i prošlost i sadašnjost (a svaka je sadašnjost već prošlost), onda znamo da se na ova opšta mesta i međuodređenost pojmova i nije baš mislilo u ovom aforizmu. Pre se odnosi na zapitanost o tome koji je udeo prošlosti u stvaranju budućnosti, o tome kakva se budućnost stvara ili pak na zapitanost o tome da li prošlost jedne stvari oplođuje bu­dućnost te iste stvari? Aforizam je upravo i pogodna forma kojom bi se načeo razgovor o prošlosti. Naročito o prošlosti. Lite rar­na crtica nas sažetim paradoksom uvlači u sebe, nudi se kao pitka i logična, a onda se ne da zaboravu, upada u igru sećanja, gde je svaki put, obogaćeni novim iskustvom, iznova mislimo. Tada je i njena slojevitost na ceni. Nivoi značenja prate složenost bića čita­oca­interpretatora, u kom sećanjem i oživljava aforizam. Sve se isto može reći i za prošlost. Čini nam se poznata, bar u reči, ali kako nam se iznova i uvek „vraća u krilo“, biva menjana selektivnim zaboravom i aktivnim sećajućim procesom. Prekraja se, tumači i upotrebljava u skladu s potrebama i mogućnostima onih koji je čitaju, društva i pojedinca. Otkrivanje prošlosti i njenih mogućnosti jednako je odgonetanju značenja nekog aforizma, a nama je dat sada ovaj s početka teksta. To nas dovodi do pitanja o smislu, prvo – da li ga je moguće otkriti i drugo – smisao za koga. Ili možda pitanja treba postaviti drugim redosledom? Ako se zna da aforizam stvara pojedinac kao sopstveno viđenje stvari (smisao za sebe), a onda je dat društvu na nova promišljanja, interpretiranja i posva­janja time što se tumači posredstvom iskustava drugih, postavlja se pitanje o tome da li onda ove upotrebne relacije menjaju počet­ni smisao, smisao za sebe u smisao za sve. Preneseno na naš slučaj, postavlja se pitanje o tome da li iste pozicije zauzimaju slike pro­šlosti pojedinca i kolektiva i kako se one oblikuju, odnosno kako se oblikuje i ko oblikuje smisao prošlosti. Ovde se pre svega misli na

MUZEOLOGIJA, NOVA MUZEOLOGIJA, NAUKA O BAŠTINI

233ulogu institucija i oblike javne upotrebe prošlosti kojima se sugeriše poželjna slika prošlog i time menja i nadograđuje individualna slika. A koliko će pojedinac učestvovati u kreiranju jednog kolektivnog pogleda i prihvatanja nasleđa prošlosti zavisi od svesti celokupnog društva, institucije i same individue. Ujedno se i sam smisao menja. Jer sa stanovišta smisla, prošlost nije važna toliko zbog onoga što se zbilo već stoga što postaje značajan materijal za kreiranje i usme­ravanje društvene prakse. Što je aktivnija uloga prošlosti u savre­me noj delatnosti to je smisao nadmoćniji nad činjenicom. Ovo uoča vanje složenosti prošlosti zavisi još i od načina na koji prošlost objašnjavamo i koristimo. Stoga se i postavljaju osnovna pitanja o tome kako objasniti prošlost i kako je upotrebiti da bi prošlost zna­čila obavezno budućnost. Njima se ujedno pobuđuje misao o tome da je prošlost važna pre svega zbog potrebe za kontinuitetom, to jest zato što organizuje i osigurava očekivanja od budućnosti.1 Prošlost osigurava budućnost.

Oživljavanje onog vrednog iz tradicije nije vraćanje u prošlost nego odabir onoga što će pokrenuti napred.2

O interpretaciji

Prepoznavanje, odabir i upotreba vrednog iz minulog vremena jeste problem kojim se bavi heritologija kao nauka o nasleđu. Zna­čaj predmeta baštinjenja fundira njen smisao. Odnosno, kako su značajem različitih fenomena utemeljene sve specijalističke discipli­ne, tako je u značaju, odnosno saznajnom činu u kom je sadr žana bit predmeta baštine, temelj teorijske i praktične postav ke heri­to loških studija. Predmet baštine tako postaje predmet teorij skog saznanja u nastojanju da se predstavi u celini.3 Nužno se onda, iz

1 T. Kuljić, Kultura sećanja, Čigoja štampa, Beograd 2006, 244.2 T. Šola, Prema totalnom muzeju, Centar za muzeologiju i heritologiju –

Narodni muzej u Kruševcu, 2011, 68.3 Up. M. Bahtin, Ka filosofiji postupka, Službeni glasnik, Beograd 2010,

11–20.

234

TEMATSKI ZBORNIK

odnosa čoveka prema predmetu i svetu uopšte, stvara teorijski kor­pus koji će postati osnova za analize i sistematizacije, a samim tim i osnova za stvaranje celovite slike o predmetu.4

U nasleđu prepoznajemo sumu vanvremenih vrednosti. Celi­nu iskustva, a ne jedinična svojstva. Ove vrednosti svedoče o po­tre bama društva i načinima recepcije nasleđa kroz određeno vre­me. Konteksti u kojima predmet nastaje, te opstaje i deluje, upi­su ju se u sam predmet. Stoga, složićemo se, predmetu baštine odgovara princip totaliteta, kao istovremeno prisustvo i potpunost raznorodnih elemenata. Ali naspram potpunosti i celovitosti nasle­đa, stoji nepotpunost i nemogućnost sveobuhvatnog tumačenja. Beskonačnost tumačenja počiva na nemogućnosti konačnog čitanja predmeta, ali i nemogućnosti raspolaganja svim saznanjima koja o predmetu imamo.5 Vrednosti jednog predmeta kulture, dakako, istinite su i neutralne, ali u ostvarenoj komunikaciji kontekst im menja značenje. Konkretizacijom poruke crpljene iz samog kultur­nog predmeta, nastaje informacija definisana društvenom formom komunikacije.6 Ova informacija, kao jedno kazivanje (iskaz), u najširem smislu, jeste interpretacija, tumačenje. S tradicionalne tačke gledišta postoji samo jedna prava interpretacija. Ona pojašnjava predmet o kom se kazuje i pojednostavljuje i približava njegove osnovne ideje. Tako svaki predmet ima jednu istinitu interpretaciju, a sve ostale su lažne. U postmodernizmu, međutim, interpretacija dobija jedno drugačije značenje, ona postoji na metanivou i izmiče originalu koji interpretira. U njoj se odražava savremeno doba plu­ralizma. Ne pristaje se na jednu sliku sveta, već je prisutno mnoštvo teorija kojima se i ne trudi da se dâ savršena, konačna slika sveta kao jedina istina stvarnosti. Tu smo, dakle, suočeni sa problemom jednoznačnosti i višeznačnosti koje „izbijaju“ ili se „izvlače“ iz pred meta, a taj problem ostaje uvek prisutan. Ipak, on ne treba da bude prepreka za razumevanje i totalnu interpretaciju nasleđa, već upravo izazov; povod za novo gledanje, drugačije viđenje i konačno,

4 Up. I. Maroević, „Predmet muzeologije u okviru teorijske jezgre infor­macijskih znanosti“, Informatica Museologica 1–3 (1984).

5 Up. A. Asman, „O metaforici sećanja“, Reč: Časopis za književnost i kul­turu i društvena pitanja 56/2 (1999) 124.

6 M. Tuđman, Struktura kulturne informacije, Zavod za kulturu Hrvatske, Zagreb 1983, 92.

MUZEOLOGIJA, NOVA MUZEOLOGIJA, NAUKA O BAŠTINI

235ispitivanje mogućnosti totalnog tumačenja i upotrebe predmeta ba­štine.

Ta mogućnost različitih čitanja predmeta kazuje nam i o naravi baštine. Jer ako uopšte govorimo o istinitosti stvarnosti u određenoj vrsti interpretacije, onda to neminovno ukazuje na postojanje laž­ne stvarnosti. Dakle, predmet baštine bi morao u sebi da sadrži mo­gućnost oba spomenuta načina recepcije. Drugačije rečeno, stvar­nost baštine je nulta instanca, ni pozitivna ni negativna, ali je kadra da samom sobom odredi i lažnost i istinitost percepcije, a u tome i jeste njena moć.

O trajanjuPrepoznavanje potencijala predmeta baštine i njegova upotreba u

sadašnjosti obezbeđuju budućnost nasleđa. Kako je trajanje upisano u sam pojam baštine i njen je obavezujući element, neprihvatanje jednoznačnosti pojma trajanja i ispitivanje njegovih terminoloških odrednica i relacija koje uspostavlja sa baštinom, očekivani su u savremenim istraživanjima heritoloških studija. Da li su vreme i istorija sinonimi trajanja i kako se njima koristimo, odnosno, mo­žemo li podrazumevane termine i njihova precizna značenja iz jedne naučne discipline preneti u drugu i kako, nameće nam se kao pitanje. Zapravo, kao povod za razmišljanje o prisustvu fizičkog parametra vremena u humanističkim disciplinama i pre svega, u na­uci o nasleđu.

Kada govorimo o prošlosti mislimo isprva na jednu vremensku odrednicu, pa se i treba odmah opomenuti da se u želji da je ispi­tujemo bavimo i poimanjem vremena. Tada nam je nedovoljno zamisliti vreme u njegovom jednosmernom toku, s nemogućnošću povratka i kretanjem ka jednom kraju, već kao dinamičan sistem koji nas vraća u prošlost koju pak prenosimo u sadašnjost radi budućnosti, te nam je potrebna negacija ove zakonitosti vremena. Ta negacija vremena je pamćenje. Ono je kategorija kojom tumačimo svet. Zapravo, bez njega i ne možemo zamisliti vreme.7 Pamćenje

7 Up. Asman, nav. delo, 127; Kuljić, nav. delo, 33.

236

TEMATSKI ZBORNIK

stoga prepoznajemo kao potencijal za kreativnu saradnju sadašnje svesti i iskustva (iskaza) prošlosti, a ne kao unapred određenu pro­jekciju minulih događaja i stvari.8 Procesom pamćenja stvara se onaj složeni okvir, neophodan za tumačenje i prihvatanje prošlosti. Njime se organizuje vreme, kao i prostori prošlosti, te sklapaju selek tivni sadržaji prošlosti u smislenu celinu.9 To i čini minulo doba delom sadašnjosti. Prisustvo pamćenja u savremenom društvu je ono što budi materijalne svedoke prošlosti i čini ih primesom bu­dućeg razvoja. Zato se i može reći da je potencijal prošlosti, odno s­no njegov opstanak u budućem društvu, uslovljen tradicijom pam­ćenja. Što je ona negovanija, potencijal je veći.10

Tumačenje prošlosti, to jest stvaranje okvira koji ka tome vode ne postiže se samo procesom pamćenja već i zaborava i pre svega seća­nja. Njihovo strogo podvajanje i definisanje kao zasebnih događaja nije uverljivo. Pojmovi – procesi su u komplementarnoj vezi. Ipak pristup prošlosti u ovim procesima razlikuje ih u teorijama odre­đenih autora (Paul Ricoeur, Jan Assmann, Aleida Assmann). I dok je pamćenje pre „skladištenje“ i odnosi se na društveni i kul tur­ni aparat u kojima se čuvaju i prenose sadržaji prošlosti, seća njem je iskazan emotivni i kognitivni odnos pojedinca prema isku stvu prošlog. Sećanjem se aktuelizuje prošlost i uspostavlja trenu tna vrednost za savremenog čoveka. U procesu pamćenja pak prepo­zna jemo smišljenije odnošenje prema minulom vremenu. Na rav­no, određena selekcija sadržaja prošlosti postoji, onog koji se pam ti i svakako onog koji se zaboravlja, a uslovljena je društvenim struk­turama i vladajućim idejama. Njima je i dirigovano tumačenje, te aktuelnost i nasleđivanje svedočanstava prošlosti. Zato, čini se, ne­retko dajemo prvenstvo pitanju ko pamti i zbog čega, negoli šta go­vore ostaci prošlosti, jer njihova je govorljivost i uslovljena aktuelnim tumačima.

8 J. Boyardin, Remapping memory: The politics of Time­Space, University of Minessota Press, London 1994, 22.

9 Up. N. C. Johnson, “Mapping monuments: the shaping of public space and cultural identities“, Visual comunication 1/3 (October 2002) 296.

10 D. Bulatović, rukopis u elektronskom rideru: „Nasleđe i progres“. S os­vrtom na projekat Kikindski mamut, D. Bulatović podseća na važnost i prven­stvo očuvanja pamćenja kao nematerijalnog činioca koji materijalne svedoke iz prošlih vremena čini aktivnim u savremenom dobu i presudnim za budući razvoj. Tako je tradicija pamćenja osnov razvoja, kako samog društva i kul­ture, tako i uže, kulturnog turizma jedne države.

MUZEOLOGIJA, NOVA MUZEOLOGIJA, NAUKA O BAŠTINI

237Jedan od okvira za razumevanje i prihvatanje prošlosti jeste mu­zej. Institucionalno i idejno sasvim sigurno podržava misao da „svaka civilizacija mora naučiti svoju decu da se nose sa vremenom i prostorom“.11 On nastaje iz želje da se stvarnost bolje razume. Tako u muzeju prošlost i sadašnjost simultano postoje – svaki deo trezora nalazi svoju potvrdu u stvarnosti.12 Prošlost biva konkretizovana u sadašnjosti i nagoveštaj je budućnost. Ova tri vremena postoje na nivou preklopljenih konstelacija (Walter Benjamin). Sama istorija se zapravo može sagledati posredstvom benjaminovskih konstelacija u kojima se tri vremena prožimaju i „podupiru“: prošlo, sadašnje i buduće. Tako bi konstelacije bile onaj trenutak u kome se prošlost konkretizuje u sadašnjosti i postaje „sada“. Time su sadržaji prošlosti istrgnuti iz kontinuuma zaboravljanja što jeste ona jednosmerna istorija. Upravo tu leži mogućnost promene, moć prošlosti da menja sadašnjost.13 Sećanjem u sadašnjosti prošlost povezujemo sa buduć­nošću, odnosno u njoj se kreira vizija budućnosti.14

Vrednosti prošlosti u muzeju oživljene su kao mogući okidači napretka društva i kvaliteta života. Muzej je stoga mnogo više od institucije i ustanove kulture, naime on je proces koji se stalno ispituje. Mnogoznačnost predmeta to uslovljava, pa je muzej samo mehanizam u kom se promišlja fenomen nasleđa, čuvanjem, obra­dom i prezentacijom. Muzej komunicira predmet, mesto je koje odašilje poruke potencijalno date u predmetu i stvara uvek novu informaciju, svakako uslovljenu uvek novim kontekstima.

U ovom svetlu i muzeologija nije nauka koja se bavi muzejom, već suštinom muzealnosti. Mehanizmi razumevanja smisla fundi­raju muzeologiju (kao hermeneutiku) i čine da čuvano bude i

11 Toffler, citirano u Šola, nav. delo, 68.12 O muzeju kao integralnoj instituciji i dokumentacionom centru, a za­

pravo o pristupu predmetu, kao integralnom objektu, na predavanju dr Dra­gana Bulatovića, u okviru kursa „Drugi u heritologiji“, program Akademskih master studija istorije umetnosti 2010–2011, Filozofski fakultet, Beograd, 31. mart 2011. Ovde se još jednom podseća na informacijski pristup nasleđu (I. Maroević). Predmet prošlosti je iščitan kao zbir znakova. On je izvor saznanja o prošlosti, ali i informacija o trenutnoj društvenoj stvarnosti proiz­vedena u muzeju aktuelizacijom i artikulacijom selektovanih značenja pred­meta. U obliku u kom je dat u muzeju predmet stoga govori koliko o kontek­stu iz kog je proistekao i o kom svedoči, toliko i o onom trenutnom.

13 Up. S. Bojm, Budućnost nostalgije, Geopoetika, Beograd 2005, 66–67.14 Up. Kuljić, nav. delo, 244.

238

TEMATSKI ZBORNIK

očuvano.15 Saznajni čin u kom je sadržana suština predmeta osnova je nauke ali i prakse. Očuvanje nasleđa se onda dešava pre svega posredstvom društvene zaštite (koja inicira one druge: tehničku i pravnu) odnosno posredstvom socijalizacije saznanja. To i čini baštinsku svrhovitost: očuvanje nasleđa celovitim očuvanjem sa zna­nja, i to putem prepoznavanja, čuvanja i upotrebe bića svedočan­stvenosti, to jest sistema odnosa zabeleženih u predmetu.16 Menš to naziva idealističkom zaštitom, koja se manifestuje u čuvanju ideja pohranjenih u materijalnom svetu kulturnog dobra. Njoj kom plementarna bila bi materijalistička koja se očituje u zaštiti materijalnih svojstava predmeta baštine.17 Ipak, kulturno dobro kao materija je propadljivo, ali su upisane vrednosti trajne. One čine nasleđe javnim dobrom, jer su resurs i perspektiva svakog društva. Na njima se i razvijaju pomenuti mehanizmi razumevanja smisla.18

Ova zaštita, čuvanje, kako smo već rekli, sprovodi se posred­stvom institucije (u ovom slučaju muzeja) i pojedinca. U muzeju se aktivnim pamćenjem konstruiše kolektivna istorija odabranim sadržajima, nudi se korisnicima (posetiocima) kao legitimna, te se očekuje njena implementacija u identitet pojedinaca. Ovi pak „korisnici slika prošlosti“ na različit način tumače i menjaju dru­štve nu predstavu iz muzeja, ali je i saobražavaju viđenju sebe i vla­stite grupe. Pomenuta slojevitost predmeta prošlosti i mo guć nost raznolikih interpretacija to omogućavaju. Stoga je i težnja savreme­nog muzeja, a svakako po slici savremenog čoveka, da inte gralno spozna svet oko sebe, te holistički pristupi njegovom tumačenju i prezentaciji. Izazov je savladati svedočanstva prošlosti sa nebrojeno podataka i informacija koje iz njega proizlaze. Tu smo opet vraćeni na kazivanja s početka teksta o beskonačnosti tumačenja, ali i ne­odu stajanju od totalnog razumevanja i upotrebe nasleđa. Totalne komunikacije, jesu proces koji se odnosi kako na komunikaciju i pro izvođenje informacija u muzeju tako i na korišćenje nasleđa u stvaranju savremenih i budućih identiteta; time muzej izlazi van i to ga zapravo čini ravnopravnim akterom današnjice.

15 D. Bulatović, „Muzeologija i/kao hermeneutika“, u: Muzej kao slika svi­jeta?, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore 1/1, n.s. (2005) 111.

16 Д. Булатовић, „Баштинство или о незаборављању“, Крушевачки зборник 11 (2005) 14.

17 P. van Mensch, citirano u I. Maroević, Uvod u muzeologiju, Zavod za informаcijske studije, Zagreb 1993, 171.

18 Up. Булатовић, „Баштинство или о незаборављању“.

MUZEOLOGIJA, NOVA MUZEOLOGIJA, NAUKA O BAŠTINI

239U muzejskoj komunikaciji bitno je obraćati se pojedincu, odno­sno preneti mu poruku prošlosti, jezikom koji je za njega pri­hvatljiv. Sećanje je zahvat u prošlo uvek iz nove sadašnjice, te se u tom smislu u muzeju, kao interpretatoru prošlosti treba koristiti plodovima savremenog doba. Samim tim, očekivana je upotreba aktuelnih posrednika pamćenja, usmenih, pismenih, vizuelnih, a pre svega elektronskih. Njima je možda jedino moguće obuhvatiti sku pove poruka i informacija predmeta baštine. Ujedno je komu­nikacija pročišćenija pa je i manje upitno „pretakanje“ ko lek tivnog u individualno i prošlog u sadašnje. Ovi različiti na čini korišćenja zapamćenog sadržaja omogućavaju, odnosno zado voljavaju funk­cio nisanje više komunikacijskih kanala. Posrednici pamćenja orga­nizuju i strukturišu polje opštenja između subjekata i usklađuju raspodelu obaveštenja.19

Konstruisana prošlost tako biva preneta u muzej – oživljava u sa vremenim posrednicima pamćenja i aparatima sećanja. Njima se ujedno sadržaj prošlosti aktuelizuje i nudi kao nov proizvod, a oni zajedno čine jedan složeni oblik kolektivnog pamćenja kojim se nudi okvir za prihvatanje i promišljanje prošlosti, naročito u po­jedincu.

Nova muzeologija sa više sluha za nove spoznaje i nove potrebe društva tako transformiše svoj način rada, a pre svega prezentacije – linearne u narativnu – „Telling story of space, time or concept instead of historiography“.20

Ona ukazuje na integralni pristup nasleđu. Višeznačnost kul­turnog dobra to i podstiče. Odnosno, iz slojevitosti baštine preko promena konteksta i zbivanja proističe potreba za integralnim pristupom u muzeologiji koji se manifestuje, s jedne strane proši­renjem interesa za sve oblike pojavnosti predmeta, a s druge za sve mogućnosti tumačenja i iskazivanja njegovog značenja.21 Predmet se analizira kao/kroz kontekst i kao transfer koncepta. U tom smi­slu, istaknuta je informaciona priroda predmeta izjednačenog sa

19 Kuljić, nav. delo, 8–9.20 „Kazivanje priče o prostoru, vremenu ili konceptu umesto istoriografi­

je“ (prevela J. P.). O idejama nove muzeologije na predavanju dr Tomislava Šola u okviru kursa Kritička muzeologija i heritologija, program Akademskih mas­ter studija istorije umetnosti 2010–2011, Filozofski fakultet, Beograd, 24. jun 2011.

21 Maroević, Uvod u muzeologiju, 116–118.

znakom. Savremeni muzej postaje mehanizam – sredstvo za rede­finisanje i spoznaju problemskih pitanja predmeta baštine. Izjed­načava se sa informacionom i komunikacijskom prirodom mu­zej skog predmeta. Tako su informatičke tehnologije deo procesa u muzeju – sam ih muzej posvaja i prilagođava im se.

Muzej/muzejski predmet je problematizovan, pa stoga muzej nužno reformisan. Ipak, sve otud što je na poziciji odgovornog akte­ra u zajednici. Ima važnu ulogu u postavljanju i rešavanju jednog od najurgentnijih problema današnjice: problema identiteta, odnosno problema pamćenja.22

Navođeni autori i dela: Asman, Alaida (1999), „O metaforici sećanja“, Reč: Časopis za književnost i

kulturu 56/2, 121–135.Bahtin, Mihail (2010), Ka filosofiji postupka, Službeni glasnik, Beograd. Boyardin, Jonathan (1994), Remapping memory: The politics of Time­Space,

University of Minessota Press, London. Булатовић, Драган (2005), „Баштинство или о незаборављању“,

Крушевачки зборник 11, 7–20.Bulatović, Dragan (2005), „Muzeologija i/kao hermeneutika“, Muzej kao slika

svijeta?, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore 1/1, n. s., 111–120.Bojm, Svetlana (2005), Budućnost nostalgije, Geopoetika, Beograd.Johnson, C. Nuala (2002), “Mapping monuments: the shaping of public space

and cultural identities“, Visual comunication 1/3. Kuljić, Todor (2006), Kultura sećanja, Čigoja štampa, Beograd. Maroević, Ivo (1984), „Predmet muzeologije u okviru teorijske jezgre

informacijskih znanosti“, Informatica Museologica1–3.Maroević, Ivo (1993), Uvod u muzeologiju, Zavod za informacijske studije,

Zagreb.Tuđman, Miroslav (1983), Struktura kulturne informacije, Zavod za kulturu

Hrvatske, Zagreb.Šola, Tomislav (2011), Prema totalnom muzeju, Centar za muzeologiju i

heritologiju, Filozofski fakultet, Beograd i Narodni muzej u Kruševcu.

22 Šola, nav. delo, 89.