SIĆANJE NA STARI ŠANDOR I

MOJU FAMILIJU

Napiso po sićanju

Marinko Vojnić Tunić

U Šandoru

2015. godine

2

1. Poglavlje

Bio je misec maj, davne 1954. godine, u familiji Stipana i Marge Vojnić Tunić

rodio se treći sin, Marinko. Svi su čekali da bude curica te se baš tušta i nisu radovali. To

je bilo u današnjoj ulici Vojislava Ilića koja se u to vrime zvala Prava. I dan danas, to je

najšira ulica u cilom Šandoru. To je bila velika kućerina, koja je imala avliju koja je

izlazila čak na drugi sokak, to jest Kutuzovu ulicu. Tu švapsku kuću je dobio moj dobri

dida Veco, zvani Gajdo, zdravo poznat gajdaš u Šandoru a i šire. Elem, kuću je dida dobio

1945. godine, jer mu je sin Pere poginio u aprilskom ratu 1941. godine kao pripadnik

Jugoslovenske vojske a druga dva sina, Ivan i Stipan, su bili u partizanima. Uz to je dida

za svakog člana familije dobio po jutro zemlje i pet motika vinograda u Buckama.

Nažalost, ja mog didu nisam upamtio, jer je on umro marta 1953. godine a ja sam se rodio

godinu dana kasnije. U to vrime, Šandor nije bio tako velik ko danas. Bile se:

Jugoslovenska ulica, Jovana Pačua, Vojislava Ilića, Kutuzova, Verušićka. Livo od

Vojislava Ilića su bile ulice: Aksentija Marodića, Plate Dobrojevića, te dvi male ulice koje

su udarale na beogradsku prugu. S desne strane Beogradskog puta su bile dvi male ulice

koje se danas zovu Stanoja Glavaša i Ivana Turgenjeva. Priko pruge je prilazio Bikovački

put koji je išo trasom današnje Ilindenske ulice i livo skrećo kod „Čvorkove bare“ u ulicu

Plate Dobrojevića i otaleg izlazio na Beogradski put. S one strane pruge je bilo tkz.

„Silom selo“, koje je imalo dva sokaka i tri reda kuća. To je selo bilo izgrađeno posli I

svitskog rata i u njemu je uglavnom živila šandorska sirotinja. Bilo je tu i Bunjevaca i

Srba i Mađara. Međ njima je ritko bilo „misečara“, što bi se kazalo, ljudi koji su imali

stalna (misečna) primanja. Tako Vam je čeljadi moja izgledo Šandor u to vrime. Dvanajst,

trinajst sokaka, a okolo njive i dolovi. Na mistu današnjeg „29. Novembra“ je bila velika

bašča, koju je držala vojska Kraljevine Jugoslavije, a posli trideseti godina prošlog vika

Bugarin Vančo, koji je imao sina Tošketa koji je dobro sviro tamburu al je umro dosta

mlad od pića.

2. Poglavlje

Moj dida Felo, kako su ga zvali u to vrime, došo je u Šandor oko 1910. godine.

Iako je bio najstariji, svo imanje je pripalo mlađem bratu Stipanu, a moj dida i sestra im

Marika nisu dobili ništa, jer su bili nepismeni. Dida stric Stipan je očo u Stari Žednik,

tamo je imo kuću, mijanu i deset lanaca zemlje. U to vrime moj dida se oženio sa prvom

ženom Klarom, s kojom je izrodio ćer Petronku i sina Peru. Pošto je bio čuveni gajdaš,

uspio je kupit jednu manju kuću, baš u ulici Vojislava Ilića. Nažalost, žena mu se razbolila

od heptika, dida je sve novce davo na doktore, al Klari nije bilo spasa i umrla je mlada, sa

dvoje male dice i moj dida je osto udovac. I tako je moj dida, sa dvoje male dice, moro ić

stat pod kiriju. Srića je bila da je imo rodova jel s njegove matere strane, didina mater je

bila Trančikova, iz Čantavira, a imali su rodova u Šandoru, tako da su oni pazili na malu

Petronku i brata joj Peru. U to se već približavo i I svitski rat.

3. Poglavlje

Digod iz Kera, u Šandor su stigle dvi sestre, Marija i Otilija Kopunović. Starija

Marija se brzo udala za Vecu Lukačevića, zvanog Kestenar, koji je došo iz Tavankuta.

Oni su brzo napravili kuću u „Silom selu“, zato što je dida-tetak Felo (Veco Lukačević)

imo sestru Marinku, koja je bila sabovka, šila je muške košulje i prodavala na peci u

3

varoši. Bila je udata za nikog Jožiku a dice nisu imali. Moram kazat da je prija tog moja

baba-teta Marija, koja je bila rođena 1892, rodila divojkom sina Grgu, s jednim momkom,

čak iz Tompe, koji je očo u I svitski rat i tamo netragom nesto. Moja majka Otilija je bila

rođena 1897. godine i šnjom se sudbina poigrala na isti način, ko sa sestrom Marijom.

Upoznala je naočitog momka, koji se prizivo Petrić i šnjim ostala u drugom stanju. On

odlazi u Veliki rat a Tilka 1917. godine rađa sina Ivana. 1918. godine moja majka Tilka

oboli od „španske groznice“ ali mlad organizam uspiva da se odupre gadnoj boleštini. I

tako su se u Šandoru susrili moj dida Felo i majka Tilka a vinčali 1919. godine. Kad, eto

ti, iz rata signe potonji Petrić. Majka mu saopštava da je sa sinom Ivanom očla za drugog

čovika, udovca sa dvoje dice. Na to se Petrić povlači i odlazi i gubi mu se svaki trag. I

tako sad moji dida i majka, počimaje put križa i golgote. Majka pere košulje u varoši sa

stomakom do zubi i rađa i to najvećma mrtvu dicu. Dida po danu iđe radit u nadnicu,

kopat, radit ris a uveče iđe svirat da bi naranio gladna usta. S mojim didom, moja majka je

izrodila trinajst dice, od tog su samo troje ostali živi. 1922. godine rodio se moj baćo

Stipan, 1926. godine moja teta-Katica a 1937. godine teta-Etela. Tako da su zajedno živili

dica, Ivan, koga je majka rodila divojkom, didini Pere i Petronka i zajednički rođenim:

Stipanom, Katicom i Etelom. I take seljakanje iz jedne do druge kuće, život od nemila do

nedraga. Dica su sva bila lipa, crna i s krupnim očima. Majka im je pivala pisme

uspavanke i tako ih uspavljivala. I majka i teta-Marija koju su zvali Lozika su izuzetno

lipo pivale. 1924. godine teta-Lozika je dobili sina Gezu koji je poginio na Batini 1944.

godine. Teta- Lozikin prvi sin Grgo je umro od raka 1957. godine i nije imo dice.

4. Poglavlje

Moj dida-stric Stipan je imo mijanu u Starom Žedniku. Liti je moj baćo išo u goste

kod strica. To je za njega, dite koje je raslo u sirotinji, bilo ko nika nagrada. Tamo je bilo

tušta svega, dobra rana, kolača a bome i pića za dicu, tkz „klakera“. Stric je bio čovik

široke ruke. Imo je dva sina, Roku i Antuna. Antun je bio 1923. godište a Roko 1927. No,

uprkos svemu tom, stric nije bio srićan. Strina je bila, što su u ono vrime kazali, „šarena“.

Varala je strica, sa slugom, sa žandarom, tako je bilo i gotovo. Stric je to znao, ali je sve to

trpio, jer onda je bilo sramota, da se čeljad rastavljaje. Kad bi mu prikipilo, sijo bi u

karuce sa dva konja i dolazio u varoš da lumpuje, po tri, četri dana. Prvo bi svratio u

Šandor kod brata Fele i snašice Tilke. Sva dica su pozdravljala strica i ljubila ga u ruku, a

on bi svakom davo po 10 srebrni dinara, što je bila dnevna nadnica nadničara. Uvik je bio

lipo dočekan kod brata i snašice, kako je zvao moju majku. Tražio je nje da mu piva a

dida bi skido gajde sa šafunera i počelo bi veselje. Posli tog bi stric Sipan odlazio u varoš i

tamo bandžio po dva tri dana.

5. Poglavlje

1930. godine, didina ćer od prve žene, Petronka, se udala, tako da je bilo jedno

čeljade manje. Najstariji, Pere i Ivan, su išli služit kod šandorski gazda od koji su

najvećma bili Srbi: Mijatovi, Isakovi, Brančići... Sa nepuni 10 godina i moj otac je počo

služit. Najduže je služio kod Števe Mijatovog koji nije imo dice i zdravo je volio mog

baću. Bio je čoban kod njeg četri, pet godina. Salaš mu je bio, kad se priđe senćanska

pruga, prema Malom Paliću, s desne strane. Moram kazat, da je u to vrime, kraj tog puta, i

s jedne i druge strane bilo zasađeno tušta voća. Bilo je tu i višanja, trišanja, zardelija,

šljiva i krušaka. Tako je svako mogo da se zasladi i skloni u lad kad su bile velike žege.

Ta drva su postojala sve do šezdeseti godina prošlog vika. Dobro se sićam kad sam ko

deran sa starijom braćom išo na kupanje, na mali Palić.

4

I tako je moj baćo, čuvajući ovce, sa desetak godina naučio svirat u frulu. I to nije

bila drvena frula, već od nike metalne civi, koju mu je napravio stariji brat Pere, koji je

bio zdravo muzikalan i kažu da je znao svaku pismu tačno odzviždit.

Moj baćo je bio odličan učenik, završio je četri razreda osnovne škule. Učitelj je

tio da mali Stipan nastavi škulu. No, baćo i nana nisu dali jer nije bilo troška za to. Učitelji

su u to vrime bili vrlo strogi i mogli su kažnjavat dicu. Jednom prilikom u drugom razredu

osnovne škule, moj otac je dobio take packe po prstima, da su mu sutradan bile modre

ruke, da nije mogo sastavit prste. Majka je išla u škulu da se žali učitelju. Posli tog nikad

više nije dobio batine, jer je stvarno bio odličan đak.

6. Poglavlje

Digod oko četrnajste godine, kad je pristo služit kod gazda Števe Mijatovog, moj

baćo se zaposlio u varoši, u privatnoj fabriki likova, kod Čivutina Bluma. To je bilo iza

Velike crkve, di je posli II svitskog rata bila fabrika dičije konfekcije „Snežana“.

Bilo je jedno 5-6 deranaca iz Šandora koji su tamo išli radit, ujutru od 6 pa sve do

6 uveče. Nadnica je bila 5 dinara, a cio dan su tamo prvodili o svom kostu. Da ne

zaboravim da su svi išli pišice, i tami i natrag. Tramvaj od Šandora do varoši je košto tri

dinara u jednom pravcu. Znači, u to vrime, tramvajom su išli samo gazde i njeva dica i oni

što su imali misečnu platu. Sirote žene su nosile bolesnu dicu u varoš kod doktora na

rukama. Zato nek za sva vrimena fala našim majkama koje su bile više nego vridne i

požrtvovane. Meso se ilo uglavnom samo nediljom, a priko nedilje soparne čorbe s

paradičkom, tarane, krumpira na paprikaš. Sirotinja je imala po jednu el dvi koze, kako bi

imali bar mlika za svoju dicu.

7. Poglavlje

Moj otac se najvećma družio sa Grgom Katančićem i njegovim bratom Blaškom.

Njev baćo je bio bać Šime, koji je zdravo lipo sviro „gusle“, tj. violinu. Tako otprilike u to

vrime, moj baćo je kupio jednu polovnu tamburu, kontru, i počo učit svirat. Najvećma su

vežbali kod Marka Bajića, zvanog „Gajdaš“ u današnjoj Prijedorskoj ulici. Marko je imo

instrumente za čitav orkestar. Bio je zdravo talentovan primaš, al ga je nažalost jektika

odnela u 20-oj godini života. Bila je velika sarana u Šandoru, sviralo je petnajst

tamburaša.

Moj baćo je kradom, kad baćo nije bio kod kuće, naučio svirat i gajde. Digod oko

1940. godine, on je već išo svirat po mijanama, slavama pa i svatovima. Tako da je

ostavio težak poso u fabriki likova i počo zarađivat lipe novce. Počo se i lipo oblačit,

odilo, šešir i pošu, ko gazdački momci. Uz to je pomago i braći i sestrama i baći i nani.

Jedan veliki gazda s Bikova, Roko Malagurski-Ćurčić, je znao poslat fijaker po

mog baću. Po nedilju dana je sviro u mijani na Bikovu i na njegovom salašu. Tako je moj

baćo sa 18-19 godina posto jedan od poznati šandorski momaka. Bome, bilo je tu i

divojaka, koje su merkale lipog svirca, crne kose, sa plavim očima.

8. Poglavlje

U to vrime Šandor nije bio velik, al je bilo tušta mijana na tako malom prostoru.

Na Beogradskom putu je bilo 3-4 a na drugim sokacima ostale.

Poznata je bila snaš Klarina mijana, na ćoši ulice Plate Dobrojevića i Beogradskog

puta. Tu su najviše svraćali salašari koji su dolazili u varoš iz pravca Bikova i Žednika.

5

Nasrid sela je bio veliki Birc di su uglavnom svraćale šandorske gazde. Tu su se

često dešavale tuče, pa su brice radile tako da su dosta nji otaleg mrtvi iznošeni.

Naspram „Silom sela“, na mistu današnjeg „Bratstva“ je bila Radina mijana. To

su držali dva brata Mijatovi, Dobrivoj i brat mu Živojin. Živojin je bolovo od sušice i znao

je da mu nema lika i skoro svako veče je lumpovo. Tamo je moj Baćo Stipan sviro u

gajde, bać Šime Katančić u violinu i sin mu Grgo u kontru. U mijani je bio i bilijarski

astal. Živojin bi naslago na njeg svo caklo iz mijane, boce, čaše i frakliće i dok svirci

sviraju on bi bilijarskim štapom, jednim potezom, sve porazbio, sve s astala. Na svirci

nisu ostajali prazni ruku, svako veče su bili dobro plaćeni.

To mi je pok. Baćo pripovido da su Srbi gazde u Šandoru zdravo olako trošili

novce, što baš nije bilo svojstveno Bunjevcima. Moram kazat i ovo da je u to vrime u

Šandoru živilo najviše Srba, zatim Bunjevci i Švabi a Madžara je bilo najmanje. Što se

tiče imovinskog stanja, najbogatiji su bili Srbi i Švabi. Bunjevci i Madžari su uglavnom

bili sluge i nadničari kod gori spomenuti. Srbi su imali veliku i lipu crkvu, na

Beogradskom putu, a katolici mali i neuglednu u zgradi, na ćoši Prave ulice i Aksentija

Marodića. U sklopu te zgrade je bila i žandarmerijska stanica. Komesar je bio niki Srbin,

prezivo se Pecarski i kažu da je bio zdravo prik čovik. Groblje je bilo na mistu di je i

danas. Tri frtalja je pripadalo pravoslavcima, a jedan frtalj katolicima a bilo je priprečeno

ogradom od drota sve do 2000. godine. Znači, skoro dva vika i mrtvi su bili podiljeni.

9. Poglavlje

Kraj starog Topolskog puta je bio „Fircov“ mlin, a oko njega su bile plantaže

konoplje, jel kako su Bunjevci kazli, „komlo“. Ujesen se to bralo i to je bio težak fizički

rad, al sirotinja nije imala izbora, morali su zaradit koju paru.

U to vrime, sirotinja se zimi grijala na parasničke peći, u koje se ložilo spolja:

kuružnja, čukanjice, granje. Moj dida Felo je sa svojim sinovima Perom, Ivanom i

Stipanom išo pišice čak na Kelebiju, di je grad zimi siko šumu, a granje i ostali otpadak se

davo sirotinji, zabadava. I tako nji četvorica naprave brime, uvežu štrangom i put pod

noge, do Šandora. Eto, tako su živili moji najbliži preci.

Obično su krećali ujtru posli ručka, da bi stigli prid podne na Kelebiju, a uveče

kući u Šandor, gladni i žedni. Tamo bi ih sačekala mršava večera i posli u krevet, jer ujtru

je tribalo Jovo-nanovo.

Išlo se zimi i u trsku, kad zamrzne Mali Palić. To je bilo bliže Šandoru, al isto

zdravo teško i opasno. Trevilo se da led pukne i čovik propadne u ledenu vodu. Zato su

uvik išli više ljudi zajedno, da bi mogli pomoć u nevolji. Za svaki slučaj su imali u džepu

mašine da bi mogli naložit vatru i tako osušit ruvo sa čovika. Trska se kosila tkz. kosirom,

vezala u snopove i na leđi vukla kući.

Ti godina zime su bile dugačke i zdravo ladne. Sirotinja je cile godina šparala da

urani bar jedno prase, da bude ranjenik, za klanje kad dođe zima. To mi je pripovido moj

Baćo, kaže, dida napravi disnotor, dođu rodovi, komšije eto ti, po svinčeta prođe. Kaže,

majka bi uvik sakrila na tavanu par divenica, da bi imali šta skuvat za Uskrs. Disnotor nije

mogo proć bez svirke, vina i rakije.

Dida je za Božić, el Uskrs išo kupit vina, pišice, čak na Kraljev Brig, tj. današnje

Bačke Vinograde. To je bilo malo pljosnato bure, koje mećalo na leđa i tiraj prikim

putom, priko uvratina, do Palića, otaleg do Hajdukova i eto cilja. Bilo je i u Šandoru vina,

to su imali uglavnom gazde Srbi i Švabe, al oni nisu tili nikom prodavat.

U to vrime, bilo je stariji ljudi nisu više mogli radit, pa su išli od kuće do kuće i

prosili. Grijota je bilo ne udilit prosjaku. Ko je šta imo, taj je to davo: komad kruva,

6

kašika masti, jaje i malo brašna. Iako i sami skoro prosjaci, ritko ko je odbio da da štogod

prosjaku.

Za Božić je moralo bit jer se onda očekivali gosti i niko nije tio da se sramoti, da

Božić ne bude božićanski, kako bi divanio moj dida Felo. Morala je biti pečena pućka,

zlatna friška čorba od pivca, dunca i sve tako kako Bog i običaj zapovida. Majka je

danima prija otezala tisto za kore, od koji se pravila tanka pogača s makom, orasima i

suvim grožđem. Ako je u kući bilo ženske dice starije dobi i oni su svojski pomagali

materi da se sve pripremi za Svetac. Kod sirotinje se nije gledalo koliko će od ila i pića

ostat, posli gostivi koji su znali pomist sve s astala, ne mareći tušta za domaćina i njegove

ukućane.

To u našoj familiji je bila prava ritkost. Sva dica su se pazila i volila međusobno,

iako nisu svi bili od isti nana i baćo. Najstarija didina ćer od prve žene, Petronka, već je

imala troje dice, kad je za svece dolazila Baći i Nani u goste. Brat joj Pere se još nije

ženio, zvali su ga i u žandare, pošto je bio lipo razvijen i velike fizičke snage al on nije tio

ni da čuje. Uvik je divanio da će radije ić služit neg da bude gospocki pulin. Stric Ivan,

koga je majka rodila za vrime Velikog rata, 1917. godine, je bio mali rastom, al zdravo

vridan, nije mario škulu, jedva je znao svoje ime potpisat. Moj baćo Stipan je likom na

mater, crnomanjast s bujnom kosom i plavim, ko nebo očima. Za njim je bila Katica 1926.

godište, isto prava lipotica, za njom već u poznim godinama, rodila se i najmlađa ćer

Etela, 1938. godine.

10. Poglavlje

Digod oko 1930. godine, Šandor je dobio električnu struju od 110V. No, nisu svi

mogli da se priključe na istu. Jedino što je bila velika pridnost, sto su svi sokaci bili

osvitljeni. Čak je i moja teta Lozika i tetak Felo pristali da ime se uvede struja u kuću. To

su bile dvi sijalice, jedna u sobi a druga u kujni.

Skoro sve kuće u tom sokaku su bile nalik jedna na drugu, soba i kujna, spolja

otvoreni ambetuš, na kraju istog špajz. Bilo je svega tri, četri kuće „na put leđa“, kako se u

to vrime kazalo za kuće sa četri il pet pendžera, s puta. Taku kuću je imala dida tetkova

sestra, Marinka, potom „Dženini“, Koltinovi, bać Bela Stantić i Rudićevi.

Još je vrlo važno napominit, da je svaka kuća, odnosno njezini ukućani imali svoj

prdačni nadimak. Kad se krene s desne strane, od Bikovačkog puta, bila je kuća Stipana

Vrbanovića, to su bili „Hrbakovi“. Oma do nji je bio bać Mate Vojnić Hajduk, oni su bili

„Žubrinovi“. Do nji je bio Dušan Aracki i žena mu Mariška. Njega su zvali „Ciganin“,

iako nije bio, već Srbin, samo crne puti. Do nji je bio Joso Bošnjak, zvani „Šico“. Potom

je bila familija bač Mate Brešćanskog i ženom mu Margom. Nji su zvali „Rićkošovi“.

Bilo ih je tušta dice, puka sirotinja. Uz to, snaš Marga je zdravo volila popit i često je

teturala pijana po sokaku. I tako redom: Svirčevi, Stantićevi, Koltinovi pa Sedlakovi. Do

nji su bili Lemajići. Oni su bili rodom iz Srema. Otac je bio željezničar i imo je dva sina,

Boru i Živojina. Često su zbog službe menjali misto boravka. Tako da je kuća često bila

prazna.

I tako su se tamo skrasili i moj dida Felo, majka Tilka i dica: Pere, Ivan, Stipan,

Katica i Etela. I ta kuća je bila patosirana i bila je na po leđa. U dvi sobe su bile tkz.

„švedske peći“. Saziđane od cigalja, iznutra šamotirane a spolja ulipljene žutom zemljom

sa sitnom plivom a potom okrečene. Sve se onda krečilo u bilo a gredice i slime su se

vidile u svim prostorijama. To je bila jedna od ritkih kuća u „Silom selu“ koja je bila

patosirana. Patos je bio još samo kod ujna Marinke, dida tetkove sestre.

Moja majka Tilka je bila zdravo vridna i dobra duša. Digod da su stali, pod kiriju,

u Šandoru, avlija je bila puna cvića, sobe podmazane i sve lipo ukrečeno. Majka je imala

7

samo dva razreda škule, al je čitala i pisala: latinicu, ćirilicu i mađarsko pismo. Još kad je

bila dite, ona je naučila od svoje nane, šiti i šlingovati. Sve navlake za uzgljance, dunje,

ona je sav poso šila ručno i ukrašavala bilim šlingom. Uz to, majka je bila majstor za

kuvanje domaćeg sapuna. Tako da je išla po cilom Šandoru i kuvala sapun, od svinjske

masnoće i žive sode. Svaka kuća je morala imat tušta sapuna, jer se košulje prale ručno u

kortu, na pralju a najviše nosilo bilo. I košulje, bekeši, skute, peškiri, sve je bilo od bilog

platna i tribalo je tušta vode i sapuna, da to bude lipo oprano i osušeno. Posli bi se veći

komadi roljali, na roljkama a sitniji peglali, s peglom na žeravu. Ni to nije bio nimalo lak

poso. Moralo se dobro pazit da pegla ne bude priviše vruća, el bi onda progorilo, ono što

se peglalo.

Moj dida tetak Felo i teta Lozika su bili s druge strane sokaka, to je sad broj 13.

Isprid nji su bili bać Šime i snaš Teza Poljaković, koje su prdačno zvali „Varnjačani“.

Imali su tri ćeri i jednog sina. Snaš Teza je bila zdravo glupava i prandava žena. No, to joj

nije smetalo da se lako podaje tuđim ljudima. Iza kuće su im komšije bili Bodićevi, bać

Ive i snaš Marija. Nji su zvali „Škularovi“ jer je bać Ive bio poslužitelj u šandorskoj škuli.

Imali su dvi ćeri bliznakinje, Jelu i Katu, sina Josu i najstariju ćer Esteru. To su bili

redovna čeljad, dida Ive je uvik pušio na čibuk, kad nije bilo za duvan, on bi sušio lišće od

voća i to pušio. Kod nji se već u to vrime pila crna kafa. Tako da su malo odskakali od

drugih komšija. Moram spomenit još jednu snaš Margu. Njezin čovik je bio policijski

narednik i prizivo se Lipušinović pa su nji zvali „Renderovi“. Imali su sina Stipana i ćer

Rozu. Snaš Marga je isto volila popit, a muški svit je često gostovo u njevoj sobi. Tamo je

sve bilo u neredu i đubrašagu. Priko puta snaš Marge je stala snaš Teza „Žubrinka“. Imala

je sinove Marka, Stipana, Ivana i ćer Matiju. Marko je poginio na Istočnom frontu, u

Rusiji, ko mađarski vojnik, di je i saranjen. Snaš Teza je pomalo kradom prodavala rakiju

na fićoke, što je u to vrime bilo zdravo opasno. Zakon se moro više poštivat nego danas.

Uz to, snaš Teza se bavila opasnim poslom, prikidala je trudnoću ženama, el divojkama,

od koji su puno nji završile na groblju, od silnog krvarenja, el trovanja krvi. I tako je

svašta bilo u tom našem „Silom selu“.

11. Poglavlje

Nigdi prid sam početak rata, moj baćo Stipan se zaljubio u lipu komšincu Dafinu

Koltin. A bome, i ona u njega. Njezin otac, čika Jefa, je imo dva sina i dvi ćeri. Najstariji

Milorad je isto kasnije poginio na Ruskom frontu. Imali su i sina Tihomira i još jednu ćer,

Milinku. To su bila zdravo redovna i čestita čeljad. Imali su malo svoje zemlje i malo

vinograda, tako da su bili boljeg imovnog stanja od mog dide, koji se seljako po Šandoru,

od sokaka do sokaka. Moja pokojna majka Tilka je savitovala mog baću da pazi šta radi,

da ne bi osramotio ni svoje, ni divojkine roditelje. Moram kazat da je moja majka Tilka

bila zdravo pobožna žena, kad god je mogla išla je u crkvu, dok Dida nije bio taki. On bi u

crkvu išo na Božić i Uskrs, el na kaku mrtvačku misu. Taki je bio i njegov sin Pere, on bi

zdravo gadno psovo sve žene koje side svaki dan u crkvi, a kod kuće im i avlija i kuća sva

u đubretu do praga. Kažu da je imo smisla za mehaniku, znao je da popravi svake sate,

one zidne, pa vekere, čak i one džepne. Imo je sav alat za taj poso. Što kazli, imo je

konjske živce. Jedino nije volio da mu kogod opcuje mater. Taj bi onda vidio svoga Boga.

Znao je na tako na mrtvo istuć, ti bi ga posli na široko obalazili.Tako se trevilo, jedared

mu je komšija priko puta, Ilija Svirčev, opcovo mater, ni Pere njemu nije osto dužan, i

opalio mu je taku šamarčinu, da je ovaj oma pao na zemlju. Taj isti Ilija je godinu dana

prije tog, u tuči ubio čovika nožom, al je oma bio puštan na slobodu. Valjda je kogod imo

da urgira za njeg. Baš i nije bilo nike pravde ni u ta vremena, ko što nema ni danas.

8

12. Poglavlje

U to vrime u Šandoru je bilo tušta dudova, usput sađeni. Bikovački put, pa

Čantavirski, Senćanski, sve je to bio dud do duda. Žene su držale svilene bube, koje su se

ranile lišćem od duda a kad dud sazrija sirotinja je kupila i ila s kruvom. Kupilo se sa

sokaka i u burad i kradom pekla rakija, što je bilo zakonom strogo zabranjeno. Ni duvan

se nije smio pušit na sokaku, samo cigarete kupljene u trafiki. No, crna berza je radila.

Dobar duvan je stizo čak iz Hercegovine a lošiji iz Čantavira, koji su obično prodavale

žene.

Moj dida tetak Felo je bio taki da nije biro žensku čeljad, tako je jedared od jedne

Čantavirke zaradio triper i rukom prino na livo oko i tako osto slip na jedno oko. Taki mu

je bio i sin Geza. Njemu je bilo svedno, samo nek je žensko. Ko da je siroma pridosićo, da

neće dugo poživit. Poginijo je na Batini, 1944. U svojoj 20-oj godini života, ko borac VIII

Vojvođanske udarne brigade. Priko Dunava, na spomeniku u Batini, stoji i njegovo ime. I

u Šandoru, u centru sela, isto stoji njegovo ime.

Da se vratim opet na nika lipša pripovidanja.

Tu digod prid sam rat, u Šandoru je bilo tušta dobrih tamburaša. Među njima triba

spominit braću Stefanović, Cvetu i Tomicu. Otac njiv je bio solunski dobrovoljac i posli

velikog rata ko željezničar je stigo u Suboticu i nastanio se u Šandoru, u današnju

Prijedorsku ulicu. Oženio se lipom curom, Bunjevkom, koja se zvala Biserka i dobio dva

sina. Već ko momčići od petnajst, šesnajst godina vidilo se na njima da su muzikalni. Otac

im kupuje tambure, Tomici basprim a Cveti kontru. Brzo su naučili svirati, te su osnovali

bandu, moj baćo je sviro gajde, nji dvojica tambure a bać Šime Katančić u violinu. Svirali

su igranke, prela, skupštine a bome i svatove. Naročito su bili traženi u srpskim svatovima

jer Srbi su zdravo volili gajde. Uz to, moj baćo je zdravo lipo pivo; srpske pisme i

sevdalinke koje su u to vrime bile zdravo popularne. Bunjevački pisama je bilo zdravo

malo, osim lipi kola koja su svi zdravo volili igrat.

Al, u ajeru se osićo rat, koji nije bio daleko.

9

Tata Stipan sa gajdama i Grgo Katančić 1940 godine

10

Otac Stipan i njegove drugarice

11

Stric Grgo

12

Baćo Stipan (Kassa, 1943. godine)

13

Teta Katica Vojnić Tunić, 1941. godine

13. Poglavlje

I tako, 6. aprila 1941. godine, Jugoslavija je ujutro, sa svih strana, napadnuta,

nespremna za rat. Madžari su se prosto ušetali u Suboticu, jer granicu niko nije ni čuvo.

Moj najstariji stric Pere je očo u kasarnu 34. pešadijskog puka, koja je bila na mistu

današnjeg suda. Otaleg su pišice krenili Beogradskim putom, prema Beogradu. Prošli su

kroz Beograd i digod između Krupnja i Jadarske Lešnice bivaju zarobljeni od strane

Nemaca. Čitav puk je bio zarobljen bez ijednog ispaljenog metka. Sprovodili su i u koloni

prema Šapcu, kad su iznenada, u niskom letu, naletile dvi nemačke „štuke“ i mitraljirale

čitavu kolonu. Nisu šparali ni svoje Nemce, zajedno su većina pobijeni s našom vojskom.

Igrom sudbine, s mojim pok. stricom Perom bio je i izvesni Stipan Vujković

Lamić, zvani „Pikulec“, koji je bio dobar svirac, tamburaš. On je u toj rpi mrtvi ranjeni,

osto živ i nikako se uspio dokopat Subotice. Po završetku rata, on je svidočio prid novim

Narodnim vlastima, tako da su Dida i Majka dobili penziju, za svojim sinom Perom. Išli

su majka i dida, oma po oslobođenju u te krajeve, da mu nađu grob i donesu ovamo, kako

Bog i naša vira nalažu. Proveli su tamo nedilju dana al ništa nisu našli. Kasnije, kad sam

14

se ja rodio i bio već u I razredu osnovne škule, baćo je često uzimo tamburu i pivo jednu

tužnu pismu: “Vino pije Srpkinja Mileva, a sa njome Bačvanin Pera, dođe žandar i ubije

Peru, znaš Mileva di ti leži Pera, nasrid sela, di mu groba nema“. Dok bi to pivo, baći su

suze klizile niz lice.

Okupacija ništa nije dobrog donela ni srpskom ni bunjevačkom življu. Jedino su

Mađari počeli da dižu glave, ko i šandorski Švabi. Madžari su za nas Bunjevce i Srbe

kazivali da divanimo drvenim jezikom.

Digod u jesen 1941. Madžari su sa jednom četom opkolili Šandor sa četri strane,

dovukli su i topove i teške mitraljeze. Išli su od kuće do kuće i sve pritraživali. Tražili su

četnike. Čeljad naša u to vrime, nisu ni znali, ni čuli za tu rič, a kamoli da su u svojim

kućama sakrivali iste.

Stiglo je vrime za berbu kuruza i čeljad se vaćala posla, jedini što je vlast bila

prominjena i umesto našeg dinara, uveden je madžarski penge. Moj baćo je sa svojim

pajtašima i dalje sviro po kućama. No, nise smilo svirat posli 22 sata, jer je onda nastupo

policijski sat, do 06 ujutro. U mijani kod Bikovačkog puta su često dolazila tri madžarska

žandara, „čendera“, sa perjom zadivenim za šešir. Naši momci su im svirali i madžarski,

ovi su volili dobro potegnit iz čaše, pa nisu marili ako se svirala i srpska svirka. Imali su

dosta novaca, te nisu žalili platit svircima, a u to su naši mladići mogli popit pića, koliko

im je volja bilo, sve su ovi žandari plaćali.

Dolazila je i zima, al od Pere ni traga ni glasa. Majka i Dida su bili zdravo utučeni,

što nikaka vist od njenog derana Pere nije stizala kući. Došla je i 1942. godina i te godine

je bila tako velika zima, da su voćke, pa čak i dračovi pucali od ladnoće. Na većini kuća,

pogotovo siromaških, bili su jednostruki pendžeri, pa su čeljad iznutra mećali uzgljance u

pendžere da ne duva toliko ladnoća unutra. No, srića je bila što su čeljad i unutra bili

obučeni, nise izuvalo, doli je bila zemlja , koja se subatom podmazivala žutom zemljom.

Digod koji su bili malo gazdačkiji, mećane su asure, al to samo u „čistu“ sobu. U Šandoru

taki kuća je bilo da se na prste moglo nabrojiti. Uveče bi se skupili oko parasničke peći,

dica bi se popela na „banak“, a stariji bi sidili oko peći, drvenim klupama. Sniga je bilo na

pritek al je svako moro očistit prid svojom kućom, jer su madžarski žandari išli izjutra

rano i di nije bilo očišćeno lupali na pendžer, el na vrataca i kazivali domaćinu da triba da

se očisti snig, jel će drugačije biti kaštigovani. Svit je to dobro znao i po cilom selu su

sokaki bili očišćeni. Ko je imo konja i velike drvene sonce, taj bi pokupio dicu isanko bi

se šnjima po Šandoru. Ritko bi ko došo do novina, da proštije šta se dešava na frontu.

Došo je konačno kraj i toj dugačkoj i ladnoj zimi, 1942. godine. Za svetog Jose, a

to je 19. marta, tice su uveliko pivale i nagovištavale proliće, ja je bilo, tu digod, iza ćoše.

Svi su se radovali, jer će friško doć i Uskrs, a za dicu, to je bila velika radost i srića. Ljudi

bi za trenutak zaboravljali, da je svudan okolo rat i pripravljali se za Uskrs. Žene su

spremale i čistile kuće, muškarci su nabavljali vino i rakiju, meso, šunke i divenice. Vadio

bi se ren iz avlije, sve je moralo bit, kako Bog i vira naša zapovida.

Na Uskrs je u svakoj kuci bila svečana užna, bilo je svega i svačeg. Posli podne bi

dolazili rodovi i komšije, da jedni drugima čestitaju Uskrs i popiju po koju za zdravlje svi

čeljadi. Na vodeni ponediljak bi prezali dva konja u špediter, na koji su bili zakovani

astali, s bilim šaršavima. Moj baćo Stipan i njegova banda sviraca bi se penjali na špediter

i špecija bi krenila kroz Šandor. Svirali su na špediteru i lagano pijuckali vino el pivo.

Obalazili bi kuće, di je bilo cura za polivanje, kapije su se širom otvarale i divojke bi

bižale od polivača. Jer u to vrime se polivalo ladnom vodom s bunara. No, zabadav su one

bižale, uvik bi bile polivene, ondak bi iznosile kolača i pića za polivače, a uz to je

obavezno išlo šareno jaje. Bome su tako znali do mraka, momci sa svircima obalazit

Šandor, bilo je tu i malo „namrišeni“ momaka, al Bože moj, Uskrs je i svima je bilo

oprošteno. Taj se lip adet održo sve do kraja II svitskog rata. Posli su došla nova vrimena,

15

nova vlast i taj lipi običaj je nesto sa šandorski sokaka. Jel tušta od tih momaka je poginilo

el u madžarskoj vojski, el u partizanima , na Batini i Bolmanu.

14. Poglavlje

Te 1943. godine, II svitski rat je bivao sve žešći, al kod nas osim okupacije život je

išo svojim tokom. Te godine žito je dobro rodilo i tribalo je tušta ljudski ruka da se to sve

pokosi, pakuje, poveže u snopove i sadije u krstine. Moj dida Felo, majka Tilka i sinovi

Ivan i Stipan su te godine radili ris, na Bikovu, na salašu nikog gazde Gabrića. Za te tri

nedilje risa, po velikoj žegi i dosta mršavom kostu, uspili su da zarade fajin žita. Toliko da

su imale kruva do slideće vršidbe. Ris je prošo, u međuvremenu je u madžarsku vojsku

bio pozvan i moj stric Ivan, koji je bio 1917. godište, al su ga friškom puštili kući jer je

bio mali rastom i fizički slab. Moj baćo Stipan je i dalje sviro sa svojim pajtašima za

imendane, slave pa i svatove, iako je bilo ratno vrime, život nije mogo da se zaustavi.

Često je sviro njegovom drugu iz drugog sokaka, Velji Radnoviću, koji je bio zaljubljen u

lipu komšincu, Živku Pendžić. To je najčešće bila pisma: „Bulbul mi je; zora mi ruda“. I

tako misec po misec, stigla je lipa zlatna jesen. Došlo je vrime da se beru kuruzi. Na

petom kilometru prema Bikovu, od Šandora, Dida Felo, moj baćo Stipan i stric Ivan su

brali kuruze kod gazda Šime Vujkovića Lamića. Radilo se od jutra do mraka. Jedino se u

podne uživalo i opet, natrag na poso. Spavali su u košari, na slami. Bilo je tamo i

divojaka, raspuštenica. Tako, dok bi stariji spavali, mlađi bi se zabavljali, na malo

drugačiji način. I tako jedno jutro, stigne madžarski vojnik, sa pozivom u madžarsku

vojsku na ime: Vojnić Tunić Ištvan. Baćo je toliko razumio i znao pročitat mađarski, da je

to poziv za njega. Moro se vratiti kući u Šandor i počeo spremat za polazak. Svaki regrut

bi moro imat drven sanduk, u kojeg bi se mećale stvari za priobuku štogod od čorapa,

peškira, kaki deblji cveter i ila za put, jer put do jedinice i fronta, nije bio blizu, već put u

nepoznato i neizvesno.

Srića je bila da Baćo nije moro ić čak u varoš na stanicu, već se u voz popo u

Šandoru, zajedno sa još dvadesetak mladića iz Šandora i okoline. Voz je krenio prema

Pešti, al je često stajo, jer su vozove često mitraljirali Englezi, a pruga je na tušta mista

bila potrgana, tako da je bilo i kad su i po dan, dva čekali da se pruga popravi i da krenu

dalje. Srića, da mu je majka u kufer metnila dosta ila da ne budne gladan usput. Bilo je tu i

pečena kokoš, kruva i slanine i kolača, gurablica, koje bile dobro pečene i mogle su dugo

stat.

I tako posli par dana vozanja, kroz dosta razrušene pridile Madžarske, jednog

ladnog novembarskog jutra, stigo je voz u peštansku „Keleti“ stanicu. Tamo su imali dva

sata vrimena do polaska voza. Moj baćo je oma očo u jednu mijanu, na samoj stanici i

popio dvi rakije, da se malo okripi i zagrije od dugačkog puta. Potom je iz svog drvenog

sanduka izvadio čistu bilu krpu, metnio pečenje, kruva i luka i mirno počo ručat. Prolazile

su lipo obučene gospoje, koje su gledale kako moj baćo mirno sidi i ide pečenje a oni u

Pešti skoro gladuju. Rana je u Pešti bila skupa i za nju se moralo davati tušta novaca, a

bome i suvo zlato, za štogod ozbiljnije.

U tom je prošlo i ta dva sata stojanja i tribalo je krećat dalje. Baćo je uspio doć do

lokomotive, kojom je upravljo stariji čovik, Bunjevac iz V kvarta, isto se zvao Stipan, na

pitanje mog baće di iđu, ovaj se samo kiselo nasmijo i kazo da ne zna, el je to vojna tajna.

On je moro ćutit i radit svoj poso. Kod Madžara je bila zdravo velika disciplina i za

najmanju sitnicu, regrut bi čak i od običnog kaplara, mogo dobit zdravo vruć šamar po

licu. Moj baćo Stipan je to vriško ubardo i nije trčo prid rudu, pogotovo što je zdravo

slabo divanijo madžarski.

16

Moram napominit da su to bili marveni vagoni, sa jednim malim pendžerom u

ćoši, kroz koji je ulazio ajer. U svakom vagonu je bilo bure s pitkom vodom i posuda s

piskom da bi se obavljala velika i mala nužda. Kad bi digod voz stao, podoficir bi otvaro

vrata i dvojica regruta bi morali iznosit kiblu napolje i praznit kraj pruge. Brzo bi se

vraćali unutra i vrata bi se sa treskom zatvarala i voz bi polagano krećo dalje u neizvisnost

i nepoznanost.

Bilo je trenutaka kad bi voz odjedared stao i vrata su se otvarala da se čeljad malo

provitri i protegne noge oko vagona al uz budnu pripravnost naoružanih madžarskih

„honveda“, da kogod od regruta ne bi pobigo u šumu, jer su već dobrim zagazili u

Karpate, a snig je tamo već dobrano napado. Svudan okolo su bile neprigledne šume. Za

naše derane rođene u ravnici to je bila velika novost, jer tako štogod do tad nisu vidili, jer

većina od nji je sad prvi put i sila u voz, el kako bi naši Bunjevci kazli, „gvozden put“. I

tako, dionicu po dionicu, voz je stigo krajem novembra u veliku varoš koja se zvala Kaša

po madžarski a po slovački Košice, to je daklem bilo u današnjoj Slovačkoj.

15. Poglavlje

Voz je išo upravo u kasarnu. To je bila zdravo velika kasarna, najmanje dvadeset

velikih zgradurina a sve to ograđeno visokim zidinama od najmanje tri metera visine. Tu

je bilo smišteno priko deset hiljada čeljadi. Što bi kazli skoro jedna čitava divizija vojske i

ostalog svita, koji je tu bio na raznim poslovima. I sad je počimala nova pripovitka za naše

mladiće.

Kad su stigli u kasarnu di su bili rasporiđeni počimalo je prozivanje po

prizimenima i imenima. Ko je bio prozvan i upisa tog su priuzimali berberi, skidanje do

gole kože i uklanjanje svih dlaka sa tila, od glave pa do onih stidnih. Tek posli je slidilo

kupanje, zaprašivanje od buva, el čega li već. U drugoj prostoriji bi dobili sva vojnička

ruva, od gaća, potkošulja, odila, kape, rukavica i šinjela s kožnim opasačem na kraju. Kad

su se pogledali na ogledalo izgledali su ko zaplašeni i zabrinuti momčići a ne dični

madžarski „honvedi“ što su tribali biti. No, šta je tu je, moro se svako snać kako je znao i

umio. Moj baćo Stipan, koji je tek znao po koju madžarsku rič, pomirio se sa sudbinom, al

mu je od prvog dana u glavi bila samo jedna miso, kako bi on mogo pobić otaleg.

Ko i u svakoj vojski, najgori su bili oni s najmanjim činom, desetari i

podnarednici. To su listom bili čisti Madžari i mogli su čak i pcovat regrute, al su svakom

divanili Vi. Ujtru ustajanje u pet sati, oblačenje, umivanje, te namištanje kreveta. Ko nije

dobro namistio kaplar bi mu rušio i po pet puta. Ondak bi slidila napolju fiskultura, na

pisti velikoj, ko tri najveće šandorske avlije. Posli tog je slidio ručak u velikoj menzi, di se

čekalo u dugačkom redu, čak napolju u avliji.

Sve je to bilo novina za naše mladiće, otrgnute od svog kraja, od svog divana. Al

šta je tu je, ništa se tu nije moglo minjati. Počele su komande i muštranje od strane

kaplara. Za najmanju sitnicu, slidila bi kazna. U tom su bili zdravo dobro spremljeni.

Tribalo je utirat stra u kosti ovim slovinskim mladićima, Srbima i Bunjevcima, da svatidu

da moraju služit silnoj madžarskoj državi.

Rana je zdravo dobra bila, za našu bunjevačku sirotinju, ko da je svaki dan kaki

velik svetac. Za užnu friška živinska čorba, sosa od paradičke, pečenog mesa a četvrtkom

i nediljom loma i kolača.

Te zime, 1943. na 1944. godinu bila je i tamo velika zima, palo je tušta sniga i

tribalo je borme stalno metlat i lopatat snig. Moj baćo Stipan je bio prirodno promućuran i

našo je načina kako da se isigra sa kaplarom koji se prizivo Seleši i bio je stra i trepet za

vojsku. Baćo čisti i sve nikako na treće. Ovaj iđe za njim i kaže mu na madžarskom da

nije dobro. Na to mu Stipan odvrati da mu pokaže kako triba. Ovaj uzme metlu od njeg i

17

počme čistit. Kaplar čisti a baćo za njim. Kad su malo odmakli, kaplar je svatio da ga

regrut zafrkava i kazo mu: „Svaka Vam čast što ste me namagarčili“.

Od tog dana su nji dvojica postali dobri pajtaši. Pogotovu kad je čuo da Stipan lipo

svira u tamburu i zna čak i madžarske pisme. Tiro ga je da mu svira i uveče, posli

povečerja a nediljom je obavezno zvao mog baću da zajedno iđu u varoš, u mijane, on bi

sve plaćo jer je imo dobru platu ko podoficir.

Jedared u nediljnoj šetnji po velikom krugu, u kasarni u Kaši, moj Baćo se našo sa

dva Šandorčanina, Tošom Dornićom i Lajčom Brešćanskim. Oni su tamo stigli prije, jer

su bili obadvojica godinu dana stariji od mog Baće. Radosti nije bilo kraja. Izgrlili su se i

ižljubili, ko rod rođeni, jer u tuđem svitu i ker iz rođenog kraja bi obradovo mladog

derana, a ne momci koje je poznavo jos od svoji i njevi rani godina, to jest od šandorske

osnovne škule do prvi momački dana.

Obuku je Baćo brzo savlado i čuo je da se sprema put za front. Da, to sam

zaboravio napominit, moj Baćo je dospio u pekarsku četu, di je tribalo fajin radit, al zato

nikad nije bio gladan. Kazo je da je svaki dan smazo po dvi kile friškog kruva, us sve ilo

što je bilo u menzi. Kad je čovik mlad, zdrav i jak, sve se moglo, ništa nije bilo teško.

Pisma je redovno dobijo od kuće, ništa nisu znali za brata mu Peru. A nisu zdravo

puno znali šta se zbivalo dalje od Subotice. Madžarska štampa je pisala samo o svojima a

pravu istinu su sakrivali od vojske, ko zmija što sakriva svoje noge.

16. Poglavlje

Jednog ladnog decembarskog jutra je došlo vrime da i jedinica krene na front.

Dobili su svu novu opremu, deblja odila i nove puške. Opet su krenili vozom, digod

prema Ukrajini, di su se vodile žestoke borbe sa Crvenom armijom. Voz je išo dok je

mogo, a od silnog bombardovanja pruga je bila razrušena i dalje se nije moglo. Slidio je

istovar ljudi i oružja iz vagona. To nije bilo nimalo lako. Tribalo je istovarit i topove i

komoru, to jest pokretne kujne i pokretne peći za pečenje kruva. Oficiri i podoficiri su bili

zdravo bisni i vikali i pcovali vojsku da radu brže. Dva sovjetska laka izviđačka aviona su

ih brzo otkrila i posli desetak minuta, naletila je eskadrila od šest lovaca koji su izbacili

bombe i teškim mitraljezima tukli po madžarskoj vojski. Moj baćo je uvatio dobar zaklon

ispod jedne od peći, koje su bile temeljne i štitile su, ako ne od granata i bombi, al od

mitraljeskih metaka, cigurno. No, oma je tu bilo mrtvi i ranjenih. Dreka se čula na sve

strane. Sanitet je imo pune ruke posla.

To je bilo prvo vatreno krštenje, za sve ove takoreći golobrade mladiće. No, avioni

su brzo očli dalje, moj Stipan i njegovi drugovi su mogli na kratko da se sredu i spreme

dalje za pokret. Vojska nije znala di su ni di će dalje, to su znali samo oficiri i podoficiri,

koji o tom nisu tušta divanili vojski.No, bilo je tu i stariji ljudi, rezervista Madžara, koji su

čuli u divanu oficira da iđu prema gradu Berehovu, al nisam zapamtio kako su to misto

zvali Madžari.

Zima je bila fajin jaka i napridovanje nije išlo tako olako. Kuvarima i pekarima je

bilo dobro, jer su uvik bili oko vrućeg, što se ne bi moglo kazati za ostalu čeljad. Rat je

bio svudan okolo i miris smrti je lebdio u ajeru. Zaboravio sam kazat da je svaka jedinica

imala u sastavu i popu, koji bi davo blagoslov ljudima i oružju, a kad bi zagrmilo oružje,

kad bi Rusi napali, prvi bi skupio reverendu i bižo u zaklon, da se sakrije. Moram kazti, da

su Madžari zdravo gadno pcovali, i Boga i oca i mater, sve živo i neživo. Divanio bi mi

moj baćo Stipan da dotleg nije čuo tako gadne pcovke.

I tako su Madžari ušli u grad Berehovo, kojeg je prija tog Crvena armija napuštila,

jer nije bilo zdravo interesantno da tu ostanu duže, no nisu oni bili daleko, da su tili, mogli

su ga zauzet za tri dana. Čekali su da dođe proliće i da se vrate opet u tu varoš. Baćo mi je

18

pripovido da je njegova jedinica u tim borbama imala dosta mrtvi i ranjenih. Tu su se

smistili u jednu manju kasarnu. Po baćinom pripovidanju, tu je otprilike bilo oko dva

bataljona madžarske vojske, otprilike oko osam stotina duša. Grad je bio fajin razrušen i

nije bilo dosta rane za civile.

Baćo je jednom prilikom, kad su imali slobodno, išo u varoš sa još dva pajtaša i

tako je slučajno upozno jednu lipu, mladu Slovakinju, koja se zvala Marija, a imala je dite

od dvi-tri godine i mlađeg brata, deranca od 15-16 godina. Roditelji su im stradali u

bombardovanju a nji troje su živili u polak srušenoj kući, na kraju varoši. Moj baćo je bio

naočit mladić i oma se zaljubio u Mariju. Šta je bilo med njima, to mi nije pripovido.

Uglavnom, on je svaki drugi dan nosio po veknu kruva, od dvi kile, njegovoj Mariji. To je

bilo opasno, al on je uvik uspio da kruv sakrije u nidra, ispod bluze i šinjela i odnese ovoj

sirotoj slovačkoj familiji, koji bi da nije bilo mog baće, moždar poumirali od gladi. I tako

dan po dan, zima je prošla i polagano je stizalo proliće.

Za Uskrs, te već 1944. godine, baći je stigo velik paket od kuće. U njemu je bilo

svega: i šunke, divenice, rena, kolača i boca rakije. Tako da je mogo lipo da se počasti sa

svojim drugovima. No, i tamo je u kasarni bila bolja užna, i kolač su slidovali, al ovo je od

kuće ipak štogod drugo.

Nikako posli našeg Uskrsa, taj grad Berehovo je opet u rukama Crvene armije.

Madžarska vojska se morala povlačit. Moj baćo Stipan je rišio da pobigne, da dezertira.

Tako je i bilo, igrom sudbine, u jednom od sokaka te varoši, naišo je na pekaru na čijoj

firmi je pisalo Stojanovič Šandor. Moj baćo je ušo u radnju i pozdravio na madžarskom

jeziku i zapitao el imaju kruva za kupiti. Čovik koji ga je poslužio uočio je da on slabo

divani madžarski. Upito ga je otkaleg je rodom. Moj baćo mu je odgovorio da je iz

Jugoslavije, iz Subotice. Na to mu je gazda pekare odgovorio:“Divani slobodno srpski, ja

imam rođenog brata koji živi u Subotici i ima pekaru na Bajskom putu“. Moj baćo se

zdravo obradovo kad je čuo u tuđem svitu, da kogod divani srpskim jezikom. Taj gazda

pekare je bio čika Radovan, a imo je i starog oca na čije ime se i vodila pekara. Pito je

mog baću šta radi u vojski. Kazo je da radi ko pekar i da je pobigo iz madžarske vojske.

I rič, po rič, ovi dobri ljudi su ga primili kod nji da radi ko pekar, dobio je i civilno

odilo, sve novo, sobu a madžarsku uniformu su založili u dobro užarenu pekarsku peć.

Ova čeljad su bili rodom iz Makedonije i brzo su zavolili mog baću. On njim je kazo da se

zove Vojnić Stevan, da je pravoslavac i da slavi svetog Aranđela, kao svoju krsnu slavu.

Tako je steko veliko poverenje ovi čeljadi. Nije se bojo da ce ga kogod izdati jer su tamo

navraćali i oficiri Crvene armije. Kad bi pitali za novog radnika, otkaleg je, oni bi

odgovarali da njim je to rođak iz Subotice, koji je došo malo u goste, a i da njim pomogne

u poslu, jer su ovi radili naveliko i pekli ne samo kruv, već i zemljičke, kifle i perece.

No, iz divana mog baće, bilo je med ruskim oficirima koji su pritpostavljali da je

moj baćo vojni bigunac ali nisu tili da se kače sa gazdama pekare, koji su imali ne samo

veliku kuću i pekaru već i vinograde, pa su imali dobrog vina. Tako da su ruski oficiri

rado svraćali kod ovi čeljadi na užnu, el večeru a vina je bilo u izobilju.

Prija neg što nastavim, štogod bi spomenijo.

Po dolasku u Kašu nikolko miseci kasnije, Stipan se upozno s jednim Srbinom iz

Pešte, koji se zvao Vojo i bio je oženjen čovik, imo je ženu i dvoje dice. Po dolasku na

front, moj baćo ga je zvao da zajedno pobignu. Vojo nije tijo, jer je kazo da njega čekaju

žena i dica u Pešti, a da je Baćo momak – tako da to ne mož bit isto. I tako je Vojo osto a

šta je šnjim bilo, sam Bog zna. Možda je preživio el je pao u rusko ropstvo. Bio je dobar

čovik, kuvar po zanatu, Baću je napakovo s konzervama da mu se nađe usput. Tušta puta,

posli rata, kad smo ja i moja braća narasli, Baćo je divanio o tom drugu Voji iz Pešte.

Tako da sam i ja to upamtio i sad metnio na artiju, da ostane i štogod posli mene.

19

Zdravo brzo je prolazilo vrime. Ovi dobri ljudi su toliko zavolili mog baću, da su

tili čak i da ga ožene. Bila je to jedna njeva dalja rođaka koja je tu živila kod nji i

pomagala kuvarici u kujni. Tu je bilo tušta posla jer svaki dan se kuvalo na više od

petnaestak čeljadi. Cura se zvala Dostana, bila je vridna i povučena. No, pak moj Baćo

nije tijo ni da čuje za tako štogod. Njemu su svaku noć misli bile daleko od mista di je

pribivo. Nikake visti nije ni mogo čut od kuće, možda su njegovi kod kuće pisali pisma na

njegovu jedinicu, al kako je on pobigo iz madžrske vojske, ni pisma nisu mogla doć do

njega.

Moram kazat da se ta varoš Berehovo smistila u takozvanoj Zakarpatskoj Ukrajini.

Moj baćo je stalno kovo plan ostavi i ovo cigurno pribivalište i da po svaku cinu krene

kuci, u Jugoslaviju.

Od oficira Crvene armije je dobio njeva dokumenta, s kojima je mogo ić svudan di

su bili pripadnici Crvene armije. On je to tajio od svoji spasilaca, zdravo duševne čeljadi,

pekara rodom iz Makedonije koji su ga prmili ko svog najrođenijeg. Dosta je slušo visti

od crvenoarmejaca da su Hitleru i njegovim saveznicima dani odbrojani. Čuo je i da u

Jugoslaviji traje velika borba protiv okupatora i da je vode niki partizani s Titom na čelu.

17. Poglavlje

I tako malo pomalo, prošlo je i lito. Dolazila je i jesen, tu je vec bio i oktobar,

06.X moj Baćo je napunio 22 godine. Bio je izrasto u lipog i razvijenog momka, na kojem

je podjednako dobro stalo i civilno odilo a isto tako i vojnička uniforma.

Jedared, u jednoj mijani u Berehovu, slučajno je upozno jednog Srbina iz okoline

Novog Sada, koji je isto tako pobigo iz madžarske vojske. I on je bio momak, samo je bio

malko stariji od mojeg Baće, al su zdravo brzo našli da triba zajedno da krenu put

Jugoslavije. To je bila velika i nimalo laka namira, ali štogod i je vuklo, pa šta bude, biće.

I njemu je moj baćo Stipan nabavio dokumenta od Crvene armije, uz to je baćo za

ti par miseci dosta naučio ruski, što će se kasnije pokazati vrlo pametno. Jer nije bilo tek

tako krenit na put da ne znaš ni jedan jezik, osim svojeg maternjeg. Tribalo je tu dosta

sriće, al i mudrosti i opreznosti.

I tako jednog jutra, baćo je kazo njegovim gazdama, da on kreće put Jugoslavije.

Oni ga nisu zaustavljali. Lipo su ga spremili za put. U ranac, koji je nosio na leđi, spremili

su mu ila za put. Bilo je tute svašta, od šunke, divenice, kruva, kolača, boca vina i rakije.

Lipo su se pozdravili, ko rod rođeni i poželili mu srićan put. Na sokaku se susrio sa

drugom Aleksom. I tako su oni krenili put pun nade, al zdravo opasan, jer nisu znali di će

zanoćiti, a i di će osvaniti. No, oni su bili čvrsto rišeni da se domognu svoje domovine, pa

šta budne, biće. Virovali su u sebe i u Boga, da će im to i uspiti.

Prolazili su kroz razne pridile. Čas su bili u ravnici, čas je to bila šuma a tušta puta

je tribalo prić i priko manje vode. Posli tog bi se obavezno tribalo osušiti kraj vatre. No, to

nije bilo bezopasno, jer tako su lako mogli bit primećeni a to bi značilo da će bit nevolje.

Po drveću se moglo vidit da naglo minja boju lišća i da su dobrano zagazili u jesen. Išli su

uglavnom po danu i zaobilazili bi veća naseljena mista. Nisu imali nikake mape, najviše

su se oslanjali na običnu čeljad, koju su pitali di su otprilike stigli. Aleksa je dobro divanio

madžarski a moj baćo Stipan je pomalo natuco ruski i to njim je tušta pomoglo u njevom

putovanju, prema svojim kućama, u njevu ratom opustošenu domovinu, Jugoslaviju. Tu,

oko nji, već su se zabilili dilovi Karpata, sto je nagovestavalo da nije daleko ni zima.

Bio je otprilike kraj miseca novembra, kad su stigli na teritoriju Rumunije. U

jednom selu su i zdravo lipo primili i smistili u čistu sobu, da spavaju. Bila su to nika

zdravo dobra čeljad, divanili su madžarski i pitali su mog baću i Aleksu otkaleg putuju.

Oni su im kazali da iđu iz Slovačke di su radili kod jednog pekara Makedonca. Ujutru su

20

im pripravili ručak, bilu kafu, vruć kruv i slaninu. Kad su tili krenit dalje pitali su koliko

triba da plate za konačenje. Ovi nisu tili ni da čuju, kazali su vi ste Jugosloveni a naša

princeza Marija je udovica vašeg pokojnog kralja Aleksandra I Karađorđevića, tako da

smo mi bratski narod i svi jedva čekamo da ova strašna nesrića prođe i da mi svi opet

živimo i radimo u svojim slobodnim zemljama.

I tako dan po dan, moj baćo Stipan i njegov drugar Aleksa su stigli do rumunske

varoši Arada. Tu je bilo tušta svita, tušta koloseka s vozovima, uglavnom prazbijeni

cakala i oni drugi marveni. To je bio početak decembra i bilo je već dosta ladno. Ušli su

prvu mijanu da se malo okripe kakim vrućim napitkom. Tu su saznali da ce skoro jedan

voz krenit prema Segedinu, koji je već bio u rukama Crvene armije. Izašli su napolje na

peron i krenile ka tom koloseku. U tom trenu je naišla patrola, tri rumunska žandara. Na

rumunskom jeziku su tražili isprave, od nji dvojice. Toliko su razumili i baćo Stipan i

Aleksa. Sa Aleksom je bilo sve u redu a Baćinu su dugo proviravali i gunđali štogod med

sobom. To su bile sovjetske isprave Zakarpatske oblasti, knjižice crveni korica, sa slikom.

Baću je oblio ladan znoj. U to je vidio rusku patrolu i kako je fajin divanio ruski, manio je

rukom i pozvo i da dođu. Bilo je dva vojnika i jedan ruski oficir. Svi su bili naoružani

ruskim šmajserima sa dobošom. Oficir je zapito mog baću, šta triba. Baćo mu je kazo da

oni Rumuni kažedu da njegova isprava nije dobra. Rus je uzo u ruke i kad je vidio istu,

debelo opcova na ruskom, mater rumunsku. Ovi su brzo prominili divan i počeli lipo

divanit s Rusima i s mojim Baćom. Ruski oficir ih je samo pito, otkaleg iđu. Kazali su da

iđu iz Slovačke di su radili ko pekari i da iđu kući, u Jugoslaviju. Oficir im je dao po sto

cigareta za put, bocu votke a Rumune nazvo pokvarenim ciganima i debelo pljunio za

njima.

I tako su krenili s tim vozom, put Segedina. Srića njeva da su imali na sebi tri

frtalja kapute, iznutra prošivene ovčijom kožicom i debele cvetere od vune. Jer u tom

vozu je sve bilo jezivo ladno. Voz je često stojo na otvorenoj prugi, čas zbog ukrštanja,

čas zbog nemačkih aviona, koji su uglavnom bili izviđački, tako se to njevo putovanje

odužilo na skoro nedilju dana. Iako je razdaljina između Arada i Segedina bila jedno sto

pedeset kilometeri. I kad su već bili na samom ulazu u varoš, voz nije mogo dalje jer je

most bio srušen. Morali su izać iz voza i u varoš su stigli pišice.

Segedin je bio pod upravom Crvene armije. Bilo je dosta srušeni kuća i svita koji

je tumaro brez ikake nade da će doć do rane, el krova nad glavom. Aleksa je dobro

poznavo Segedin jer je još prija rata dolazio tamo. Imali su svakaki novaca u džepovima,

tako da su došli do jedne solidne mijane, di su poručili prvo štogod da popiju a zatim su se

dobro najili. Birtaš in je prodo rane za put i usput im kazo da je Subotica isto već

oslobođena, da Rusi napriduju i da se borbe vode oko Pešte i dalje prema Austriji.

Uspili su moj Baćo i Aleksa da na Segedinskoj stanici nađu voz koji je tribo ić

prema Subotici. Oko voza stražu su čuvale žene, lipe crne Ukrajinke, na kojima su

uniforme stojale ko salivene. To je bio vojni voz, moj Baćo Stipan je razgovaro s oficirom

Crvene armije i kazo mu da bi on i pajtaš mu Aleksa, tili ići ovim vozom do Subotice.

Oficir je kazo da mogu da se popnu u zadnji vagon, u kućicu za skretničara. Tako je i bilo.

Moram kazat da ni to vozanje nije bilo zabadava. Morali su dat tom oficiru jedan dio

novaca koji su imali.

Posli sat, dva vrimena, voz je krenio. Malo iđe, pa stane i tako kilometer po

kilometer. Bilo je mista di pruga bila skoro rastavljena, pa su išli brzinom kornjače. I tako

cio dan, već je pao i mrak, a oni još bili s one strane granice. Napokon sutradan oko deset

sat prija podne voz se dovuko do Palića. Tu su nji dvojica morali izać jer voz nije mogo

dalje, jer je pruga bila potrgana i rastavljena. Ruski voz se moro vratit u Segedin a baćo

Stipan i pajtaš mu Aleksa su dalje krenili prema varoši Subotici, pišice po snigu, koji je

fajin napado.

21

18. Poglavlje

Digod oko Velikog Radanovca, obašo i jedan stariji čovik na soncama, koje su

vukli dva dobra konja. Čovik je stao i zapito i na madžarskom, da ih ponese. Baćo je

odgovorio potvrdno i tako su stigli do I kasarne, di je on skrećo desno. Nji dvojica su mu

zafalili i pitali el triba štogod da platu. Stariji čovik je kazo da ne triba i da su oni svi ko

njegova dica. I tako su Baćo i Aleksa nastavili da iđu pišice do varoši. Zaboravio sam

kazat da tramvaj nije išo jer su partizani prije oslobađanja Subotice minirali el. centralu,

tako da u ciloj varoši nije bilo struje. Bilo je već kasno posli podne kad su stigli u varoš.

Bila je jedna mijana na Beogradskom putu, priko puta „Žute kuće“. Tu su svratili da se

malo ugriju i popiju štogod za rastanak. Lipo su se pozdravili, Baćo ga je ispratio do

Korza, pokazo mu di je železnička stanica i kazo mu da se dobro raspita, koji je voz za

Novi Sad.

Ondak je Baćo krenio put njegovog Šandora i to prikim putom, priko Mlake, do

Stadiona a posli Beogradskim putom do kuće di su stali njegovi Baćo i Nana, brat Ivan,

sestre Katica i Etela, koja je bila najmlađa. I tako prid Materice, 11. decembra 1944.

godine, stigo je moj baćo Stipan kući. To njegovo vojevanje je trajalo nepuni četrnajst

miseci.

Baćo i Nana su plakali od sriće, kad su ga vidili na kućnom pragu, živog i zdravog.

Prvo što je pito bilo je šta je s bratom Perom i bratom Ivanom. Baćo i Nana su kazli da je

Pere poginio još u aprilu 1941. godine, jer je to vidio komšija iz Šandora, Stipan

„Pikulec“, koji je bio u koloni zajedno šnjim. Ivan je bio mobilisan u VIII vojvođansku

brigadu i o njemu nije bilo nikakih visti. Zdravo su se obradovale i mala sestrica Etela,

koja je imala šest godina i Katica, koje je napunila osamnaest godina i izrasla je u zdravo

lipu curu, sa kosom dugačkom do struka. Dolazile su komšije i rodbina da čuju, da pitaju

za svoje, el je koga vidio usput, jel je čuo za tog i tog. Baćo nije mogo kazat ono što nije

znao. Svi su se čudili kako je smio pobić, tu je tribalo tušta kuraži, koje u to vrime, nije

manjkalo Baći. A imo je i sriće, da natrapa na tu dobru čeljad, pekare iz Makedonije, koji

su sami riskirali da primu vojnog begunca, pod svoj krov i kruv.

Drugi dan posli Materica, moj baćo Stipan se prijavio novim narodnim vlastima i

oma bio raspoređen, ko dopuna u VII vojvođansku udarnu brigadu, koja je i u Subotici

imala jednu četu. Baćo se opet lipo pozdravio sa svojom čeljadi u kući i uputio se u

novom ruvu, sa titovkom i zvizdom petokrakom na čelu, prema Somboru a otaleg priko

Dunava, skelom u Baranju. Komandant je bio pukovnik Milan Ješić – „Ibro“, kasnije

proglašen za narodnog heroja. Kažedu da je bio ludo rabar i da je jurišo uvik prvi sa

šmajserom u ruki.

Sporo su napridovali, jel su išli pišice, jedino su kujnu, kazane i peći za pečenje

kruva vukli konji. Baćo Stipan se brzo priviko na nove pajtaše, jer sad je znao da se bori

za svoju domovinu a ne za tuđu, dok je nosio madžarsku uniformu. Želio je da osveti brata

Peru, kojeg su mučki ubili Nemci u koloni zarobljenika. Tu i tamo bilo je sitni čarki s

Nemcima i ustašama, al njev zadatak je bio da stignu do Osika i da ga oslobode. To nije

bilo nimalo lako. Išlo se uglavnom pišice. Već je došo i januar 1945 a oni još nisu bili na

po puta do Osika.

Mesa su imali dosta i brašna za pečenje kruva, al nije bilo dosta soli. Zdravo je

bilo bljutavo ist neslan kruv i neslano ilo. No, i Bog je pogledo na nji. Kad su oslobodili

jedno selo blizu Osika, našli su u jednom dućanu pet džakova soli, to je bio pravi spas za

čitavu brigadu. Borci su posli posoljene rane dobili novu snagu.

22

Baćo je imo na sebi uniformu od tri fele. Bluza nemačka, čakšire i cokule

domobranske, na glavi titovka a priko tog crni zimski kaput civilni, s velikim džepovima

punim municije. Bio je naoružan ruskim automatom sa dobošom, u koji je moglo stat 72

metka.

I tako oko 11-og februara, počelo je oslobađanje Osika. Bila je noć, mračna ko u

rogu. Nemci i ustaše su bili kraj Drave, s osječke strane a partizani su napadali s druge

strane. Prvo je tukla teška artiljerija, a s druge strane Nemci i ustaše su tukli

minobacačima. Baćo je pripovido, komandant njegovog bataljona zvao se Mane Mandić,

bio je kapetan po činu, jurišo je čim su čamcima prišli Dravu. I svitleći meci su išli oko

njega a nijedan da ga pogodi. Gorilo je i nebo i zemlja. Jauci i dernjava su se čuli na sve

strane. U jednom trenutku baćo je ostio, da ga štogod opeklo u pridilu desne prepone, pa

je viknio da je ranjen. Oma su došli bolničari i odvukli ga do jednog bunkera u šumi, di je

bio improvizovan špitalj. Oma su ga raspakovali i vidili da mu je geler od minobacača,

napravio fajin veliku ranu. Oma su mu to očistili i zavili. Kazo je da ga je bolilo tek posli,

kad se rana oladila.

Do jutra je Osik pao. Bilo je tušta mrtvi i ranjeni, na obadvi strane. Baćo je dospio

u niku bolnicu, di su mu naživo izvadili geler. Prvo su mu dali bocu rakije da povuče par

dobri gutljaja, a ondak je doktor uzo svoj alat i posli jedno po sata, olovo je bilo napolju.

No, baćo je bio mlad i zdrav i friško mu je rana zarasla. Za desetak dana mogo je da se

vrati u svoju jedinicu i nastavi biti i borac i pekar. Sad se malo bolje zaodio. Nije više bio

u civilnom zimskom kaputu. Dospio mu je jedan dobar ustaški šinjel, braun boje, koji je

stojo na njemu ko saliven, samo je tribo pokidat sve oznake sa njega i metnit naše,

partizanske.

Jedne večeri ga je pozvo komandant bataljona i kazo mu da je odredio njega i još

dva borca, da iđu u izvidnicu. Njeva brigada je u to vrime bila digod u Međimurju i tribalo

je da uspostavu vezu sa štabom 51. divizije koja je napridovala prema Sloveniji i Austriji.

Dobili su i jednog konja kojeg su se morali kurtalisati, kako bi u jednom selu di su

zanoćili platili za konak i malo mršave rane, koje su dobili za velikog i dobro uranjenog

konja. Na kraju su stigli u varoš Čakovec i tamo našli dilove štaba 51. vojvođanske

divizije i prineli šifrovanu poruku, što su nosili sa sobom. Tu su bili lipo dočekani i

naranjeni.

Kroz par dana stigla je i čitava VII brigada. S drugim vojvođanskim brigadama,

bila je tu i XII slavonska, te XIV srpska, cigurno jedno tridest iljada boraca, zajedno sa

kujnama, pekarama, kamionima i topovima i minobacačima. Sva ta naša silna vojska je

silovito napridovala, goneći prid sobom svakojaku bandu. Bilo je tu Nemaca, bile garde,

četnika, ustaša, domobrana, Čerkeza, ljotićevaca, nedićevaca. Još su samo Nemci pružali

kaki taki otpor, dok su se ovi drugi pridavali našim partizanima.

To se dešavalo u Austriji, oko jedne varošice, koja se zvala Blajburg. Divanio mi

je moj baćo kako su tamo striljali zarobljene. No, moj baćo nije tio to da radi. Svi koji su

bili odriđeni za striljanje morali su na jednu veliku rpu metit sve svoje predmete što su

imali sa sobom. Baćo je uzo samo jednu ručnu mašinicu za brijanje, koja ga je je doslužila

do kraja njegovog života.

To je bio već kraj maja a ujedno i kraj rata. Sve te silne jedinice Jugoslovenske

armije su počele da se povlače prema Srbiji.

19. Poglavlje

Digod juna miseca 1945. Baćo je dobio tri nedilje odsustva i stigo je kući u

Šandor. Tu je već bio i brat Ivan, koji je bio demobilisan posli teškog ranjavanja, jedna

23

noga mu je bila kraća sedam centi. Dobili su veliku švapsku kuću u Pravoj ulici, broj 15.

Svi su bili srićni što su bili svi na okupu, al i tužni, jer brat Pere je poginio i njega više nije

bilo.

Te tri nedilje su brzo proletile i tribalo se vratit natrag u jedinicu. VII vojvođanska

je u to vrime bila u Beogradu. Baćo je vozom stigo u Beograd i našo svoju jedinicu koja je

bila smištena u Šajkaškoj ulici, blizu Dunava. Pekara je bila prija rata privatno vlasništvo,

moderno opremljena za to vrime. Gazda je bio Srbin, kome su Nove vlasti ostavili veliku

kuću na sprat, koja je bila priko puta pekare. Gazda se zvao Dobrivoje i imo je lipu ćer

jedinicu, koja se zvala Jelena. Izlazila bi na balkon i po tri puta se prisvlačila u druga ruva

i tako prkosila vojski, koja je samo mogla uzdisat i noćom sanjat lipu Jelicu. Roditelji su

je zdravo strogo držali i nigdi je nisu puštali samu.

Moj baćo je bio naočit momak i ova lipa cura ga je zapazila. I tako, kad bi njezini

roditelji poslom očli u varoš, ona bi salazila doli i tako su se nji dvoje upoznali. Šta je bilo

med njima dvoma, Baćo mi nije sve ispripovido, uglavnom cigurno se nisu držali samo za

ruke, jer moj Baćo je još ko mlad momak, prija rata imo posla s ženskim svitom, tako da

je cigurno i Jelica bila njegova. Cigurno su štogod primetili i načuli njezini baćo i nana,

tako da su je počeli strožije držat i pazit na nju. Komandir pekarske čete je uspio da osvoji

Jelicino srce i tako su je njezini dali za kapetana, jer su u tom vidili dobru priliku za njevu

ćerku.

Jedared, bila je nedilja posli podne, Baćo je još sa dva pajtaša iz njegove čete izašo

u varoš, da se malo provedu. Usput su naišli na kapetana Kostu i njegovu sad već ženu,

Jelicu. Podigli su ruke prema kapi i propisno pozdravili, s tim što je Baćo pozdravio i

Jelicu. To se nije svidilo kapetanu Kosti i kazo je Baći da se ujtru javi na raport. Na to se

umišala Jelica i kazla čoviku da triba da ga je sramota što oće da kazni Baću samo zato

što je bila njegova divojka, prija nego što se udala za njega (Kostu). Još mu je napominila

da je Stevica njegov najbolji vojnik i da triba da ga ostavi na miru. Ovaj je na to pocrvenio

ko pupa u žitu i kazo da neće biti raporta i da slobodno nastave u varoš i da se provedu ko

što priliči mladoj vojski, pogotovo pekarima koji su uglavnom radili noćom. Tako je i

bilo, oni su nastavili do centra Beograda, di je u to vrime bilo tušta mijana sa živom

svirkom i pivačicama. Uvik se našlo novaca za koju čašu vina, el rakije i za malo meze,

obično sir i kiseli krastavci.

To je već bila 1946. godina. I tako jednog dana Baći jave da mu je došo brat Ivan.

To je bilo zdravo dirljivo jer se dugo nisu vidili. Baćo se oma raspitivo šta ima novo kod

kuće, u Šandoru. Ko je poginio i ko se vratio ranjen, kazo mu je brat Ivan, pa mu je posli

tog kazo i da se njegova velika ljubav, Dafina Koltin, udala za Mladena Mijatovog i da ne

triba da žali za njom, jer se pripovidalo po Šandoru, da otkad je Baćo očo u rat, Dafina ga

je zdravo brzo zaboravila i da je bilo tušta kerova, koji su lajali isprid njezine kapije. No,

vrime je brzo prošlo i brat Ivan je uveče imo voz za Suboticu a Stipan se vratio u svoju

kasarnu, u Šajkaškoj ulici, na Karaburmi. Moram kazat da nam je Baćo kasnije pripovido

da su često išli na fudbalske utakmice, na stadio na Karaburmi, koji nije bio daleko od

njeve pekare.

I tako je došla i 1947. godina i prikomanda za Veliku Planu. To je bila mala varoš

i tamo je bilo lakše za vojsku. Radili su u jednoj maloj pekari koju je vlast zaplinila od

vlasnika Makedonca koji je bio dobar čovik i nije se bunio. Zvao se čika Kosta i bio je već

stariji, imo je ženu al nisu imali dice, kuću kraj pekare im je vlast ostavila, tako da su

mogli lipo živit. Moj baćo se i tu brzo snašo, tute nije bilo tušta vojske i mogli su ići u

varoš svaki dan, ako su bili slobodni.

Kaže jedared ga zabolio zub i tiraj kod vojnog zubara. Kad ono u sobi samo jedna

hokedla i doktor sa par alatki. Pito ga koji ga boli zub, Baćo mu je pokazo, ovaj ga pito el

oće inekciju, Baćo je kazo da ne triba i kad je ovaj klištima dovatio zub, Baćo je od

24

bolova vidio sve zvizde na nebu. Nikako je izvadio zub, al je Baćo tri dana bio bolesan i

više nikad nije vadio zub brez inekcije.

Digod u proliće 1947. godine slidila je prikomanda dila njeve VII brigade u

Petrovac na Mlavi. Tamo je bilo tušta četničkih bandi i tribalo je tragati za njima i

likvidirati ih. Tako da su i pekari ostavili naćve i uzeli oružje u ruke i u potragu za

bandom. To nije bilo nimalo lako ni brez opasnosti. Brzo su u jednom selu uvatili jednu

veću grupu od oko dvadesetak odmetnika, koji su se pridali skoro brez borbe, jer su bili

brez rane, sve je na njima bilo u ronđama, nisu imali više nigdi da se sklonu i bili su živi

uvaćeni i pridati u nadležnost Vojnog suda.

Tako da se Baćo s njegovom četom vratio opet u Veliku Planu i nastavio da peče

kruv za vojsku i civile. Moram i to kazat da su oni pekli kruv i za narod, kojima se kruv

izdavo na tačkice, to je bila nika vrsta bonova, koje su čeljad dobivala i kruv se dilio

strogo naminski. Tako je bilo vrime, sve je bilo pod kontrolom i zakon se moro strigo

poštivat. No, pekari su uvik štogod ispekli i za sebe, el lepanje, el prase, akoje bi kupili od

seljaka.

I tako digod u lito 1947. godine Baćo je opet dobio prikomandu u Beograd. Opet

na staro misto, u Šajkašku ulicu, u veliku pekaru. Na njegovu sriću, tu više nije opaki

kapetan Kosta, koji se oženio sa lipom Jelicom, koji je bio strašno ljubomoran na Baću,

jer je znao da se on i Jelica nisu držali samo za ruke, već da je tu bilo i štogod ozbiljnije,

što Baćo meni nikad nije pripovido.

Poso je išo svojim tokom, bilo je izlazaka u varoš, na utakmice Zvezde i Partizana.

20. Poglavlje

I tako, digod u jesen 1947. godine, Baćo je bio demobilisan, što znači da je skinio

vojničke aljine i obuko svoje civilne, koje su mu poslali od kuće, Baćo i Nana. Pozdravio

se sa drugovima i krenio vozom, konačno u svoju lipu varoš, Suboticu. Kad je sašo s voza,

prošo je kroz Korzo i kod pošte 1, sio u tramvaj, koji ga je dono do Šandora. Kad je

otvorio vrata u pravoj ulici broj 15, svi su se obradovali kad su ga vidili, a najviše mala

sestrica Etela, koja je ondak imala devet godina. Kad je sijo u ambetuš, oma se tu našlo i

vina i kolača, došle su i prve komšije i pripovitki nije bilo kraja. Baćo i Nana su plakali od

sriće što su se dva derana vratili živi iz rata, al su bili zdravo žalosni što se najstariji Pere

nije vratio, a ni groba mu nisu našli. Šta se mož, u ratu je tako, jedni poginu, drugi bidnu

osakaćeni a treći se vrate živi i zdravi. Baćo je tute čuo, da mu je brat od rođene tetke,

Geza Lukačević, poginio na Batini, a imo je samo dvades godina. Baćo se sutradan javio u

Vojni odsek i tamo su mu sve pribilužili u „Bukvicu“.

I tako se završilo njegovo vojevanje. Skoro četri pune godine je trajalo. Sad je

tribalo mislit o kakom poslu. Našo je poso u Savezu zemljoradničkih zadruga, sreza

subotičkog. Tu je radio ko pomoćni magacioner. Poso nije bio zdravo težak, a i plaća je

bila dosta dobra. Tamo su otkupljivali voće i povrće od seljaka, koje se dalje slalo u

centralni magacin a otaleg raspoređivalo di je za šta postojala potriba. Posli rata je bila

velika nemaština i sve je tribalo rasporedit tako da svako dobije osnovne potripštine za

život jedne familije. Čak se i kruv prodavo na bonove i tačkice.

Moram ispripovidat istinitu pripovitku o mojem dida tetku Veci Lukačeviću.

1947. godine, na snagi je bila uredba o obaveznom otkupu viška poljoprivrednih

proizvoda. Moj dida tetak i baba teta dobiju da pridadu određenu količinu proizvoda, koju

oni nisu mogli ispunit. I tako ti moj dida tetak, zbog neizvršene obaveze bude osuđen na

godinu dana robije, koju je pošteno izdržo u Novom Sadu. To mu je bila nagrada što je

dao jedinog sina i od dvedeset godina u boju na Batini. To je bila velika sramota za Novu

vlast, koja se tako ogrišila o poštenog čovika. A bilo je taki, tu u Šandoru, koji nisu ni

25

vidili frontu, al uz pomoć dva lažna svedoka, priznato im je pravo borca, pa čak i da su

ratni vojni invalidi. Nova vlast jeste donela slobodu, al je donela i tušta nepravde za

običan svit.

21. Poglavlje

Došla je i 1948. godina. Moj Baćo je i dalje radio u tom savezu zemljoradničkih

zadruga. Tu je upozno i jednu skromnu i vridnu divojku iz Gata, koja se zvala Marga

Kolić, čiji se Babo obisio u proliće te iste godine. Za njim je ostala udovica sa devetoro

dice.

I tako se moj Baćo počo zabavljat s Margom. To je trajalo do septembra, onda su

rišili da se vinčaju. Svidoci su im bili Živko Čamprag i Milan Marjanov, baćini poznanici

iz Šandora. Došli su posli vinčanja u Šandor, na užnu, pilećiji paprikaš, domaće vino i

pogaču sa sirom. Tako je to ondak bilo. I tako su počeli svoj zajednički život, moj Baćo

Stipan i moja mama Marga. Imali su svoju sobu, kuća je bila velika i bilo je mista za sve.

Moj Baćo se u međuvrimenu zaposlio u Tvornici traka i čipaka, di je tehnički

direktor bio njegov rođeni šogor, Kazimir Kolić. Moja mama je bila trudna i 11. juna

1949. godine, kod kuće se porodila i na svit donila lipo muško dite, crne grgurave kose, sa

krupnim plavim očima. Dali su ime Petar, po stricu koji je poginio u aprilskom ratu 1941.

godine.

Tako da je u kući Vojnića bilo baš fajin čeljadi. Tu su bile Katica, već divojka za

udaju i najmlađa Etela, koja je imala tek jedanajst godina. Znači, kad čeljad nisu bisna, ni

kuća nije tisna.

Malom Perici, na krštenju je kuma bila teta Katica. Znači, grana Vojnić Tunićeva

se nastavila. Baćo je u fabriki radio u tri smene i nije mu bilo lako danjom spavat, jer bi

mali Pere često plako i tako ga budio iz sna. Al šta je tu je. Bila su teška vrimena, nije bilo

puno čega al za malu dicu je moralo bit i tačka. Oni nisu mogli biti brez osnovni potriba,

koja su dici tribala, brez obzira na vrime, u kojem se teško živilo.

Te godine se oženio i Baćin brat Ivan curom iz Dalmacije, koja se zvala Anđelka

Pletikosić, bila je iz sela Hrvace, kod Sinja. Anđelka je bila prgave naravi i dugačkog

jezika i nije baš zdravo bila vridna. Kad su se radili teži poslovi na njivi, oma bi je uvatila

kaka bola. 22. aprila 1950. godine rodila je sina, kome su dali ime Marko. Nisu više ni

imali dice.

Da, ovim sam zaboravio kazat, kad se stric Ivan oženio, Baćo i Mama su s mali

Perom odselili u Gat, kod druge majke. Tamo se 26. jula rodio, moj sridnji brat Tome. No,

tamo i je bila puna kuća čeljadi i posli dvi godine, opet natrag u Šandor, kod dide i majke.

Te 1952. godine u zimu, bio je disnotor, zaklali su dvoje veli svinja i napravili malo

večere za rodbinu i poznanike. Tu strina Anđelka je očla u ambetuš i izvrtila osigurače i

najedared su svi ostali u mraku. Moj Baćo je oma znao čije je to maslo, očo je napolje i

namistio osigurače. Kad se vratio u sobu, pitao je Anđelku zašto je to uradila. Ona ga je

gadno opcovala, a Baćo ju je udario rukom i razbio joj i usta i nos. Ona je ustala s kreveta

i kazla da će ići na Miliciju. Baćo je na to odgovorio da iđe i da kaže, kako je covala Tita i

Partiju. Nije očla nigdi, već je sila u ćošu i sačekala da se svrši večera. Majka je ružila

Baću, zašto je to uradio. Baćo je kazo da šnjim nema šale, a Dida Veco je isto kazo da je

to ustaška sorta i da je deran Stipan u svemu bio u pravu. I tako se neslavno završio taj

disnotor.

Baćo je sve manje išo svirat, jer je mama kazla da triba vodit brigu o familiji, a ne

o svirki. I tako je došla 1953. godina. Baćo je moro ići u Novi Sad, u sridnju političku

škulu. Tamo su i spavali i ranili se u menzi. Pridavanja su bila i prija i posli podne. Bio je

26

mart misec, dida Vecu je udario šlog. Baćo je oma došo iz Novog Sada. Dida je pripozno

al nije mogo divanit i sutradan je umro u 69. godini.

U to vrime se saranjivalo od kuće. Soba je bila sva u crno zavijena. Na sredini

sobe, na astalu je u sanduku ležo dida Veco gajdaš. Do groblja su mrca nosili u velikim

caklenim kolima, koja su vukli dva para konja. Iza kola su išli rodbina, pretelji, poznanici

i komšije. Tako je to čeljadi moja, bilo u to vrime.

Sarana je prošla, a moj Baćo je kroz šest dana imo koncert, s KUD „Bratstvo“ u

Beogradu. Svirali su na stadionu „Tašmajdan“ prid 10000 gledalaca. To je bila i poslidnja

svirka, na kojoj je moj Baćo učestvovo. Mama je kazala, nema više svirke, sad imaš ženu i

dicu, gledaj kako ćeš i šta ćeš. I tako je Baćo ostavio svirku i golubove i posvitio se dici i

porodici. Jedino su ostale dvi frule, jedna mala i jedna velika. Gajde su neslavno završile

na tavanu kuće u Šandoru, u kojoj sam se i ja rodio. Majka se srdila na gajde, koje su je

kruvom ranile i dicu podizale. Al, šta ćemo, život je čudo, valjda je tako moralo biti.

22. Poglavlje

Digod 1956. godine, Baćo je dobio u varoši državni stan, u jednoj velikoj kućerini,

koja je bila u IV kvartu, na ćoši ulice Marka Oreškovića i Bunjevačke. To je posli rata

bilo oduzeto od jednog katoličkog pope, koji se prizivo Stantić, a ime mu nisam zapamtio.

Tu smo bili blizu druge majke, mamine mame, koju smo zvali Njanja. Tu smo ostali tri

godine.

Moje sićanje počima od moje treće godine života i upravo se vezuje za život i

zbivanja u toj velikoj kućerini, di su sem nas, živile još tri familije.

Sputa je živio tetak Veco Šarčević, čija žena Tilka je bila mamina sestra od

rođenog uje. Imali su jednog sina , koji se zvao Veco, ko i njegov baćo. Tetak je radio u

„Novoj budućnosti“ a teta Tilka u Tvornici traka i čipaka, di je radio i naš Baćo.

U avliji je bio manji stan, di je živio najmlađi brat tetka Vece, Đuro, sa ženom

Etuškom i sinom Đurom.

Posli njevog stana je bila porodica čika Nenada Terzina. On je imo zdravo debelu

ženu, koja se zvala baba Julka i bila je od naši kućevni Cigana. Imali su tri ćeri i jednog

sina, koji se zvao Miloš i bio je malo zaosto s pameću, al je bio zdravo krupan i fizički

zdravo jak. To su iskorišćavale razne gazde kojima je radio za sitne novce. Najstarija ćer

se zvala Jovanka i isto je radila u čipke đaru. Čika Nenad je bio zdravo vridan čovik. Išo

je pilat drva i tako zarađivo za život. Druge dvi ćeri su bile udate, digod na salaš.

Ja sam bio mali i nije čudo da nisam mogo baš upamtit šta se sve u toj našoj

velikoj zajedničkoj avlijetini. Sićam se da su dnu avlije bila velika drva jablanova, a sva

avlija je bila opasana velikim zidovima.

Dobro se sićam da su starija braća, Pere i Tome, vodili u varoš, najčešće na Zelenu

pecu, koja je bila u ulici Matije Gupca, od Beogradskog pa do Somborskog puta. Često su

s nama išli i dvojica komšija, Makedonci, Branko i Stojan. Na peci je bilo tušta svita i mi

onako mali, često smo štogod ukrali s tezgi, najčešće je to bilo kako voće. Brzo bi se

izgubili u toj gužvi i do kuće u slast pojili ono što smo ukrali na peci. Lipo je to bilo

vrime. Iako je bila nemaština, nama dici je sve bilo lipo i po miri.

23. Poglavlje

Moram da spominem jedan strašan događaj, koji se trevio, digod u lito 1958.

godine. Bila je nedilja poslipodne i u goste nam je došo Marko, naš brat od strica. Sićam

se da je imo lipu biciglu višnjeve boje. Sidili smo prid kućom i ili kolač, koji je pokojna

Njanja naša ispekla. Najedared je stigo Đuro Šarčević, pijan ko zemlja i uputio se usvoj

27

stan. Čula se vika i cika, njegove žene Etuške. Najedared je istrčo napolje sa velikom

sikirom i počo rušit lipi ketranac, koji je bio isprid njevog stana.

Moj Baćo je kazo nećaku Marku da iđe, a i nas trojicu je spratio unutra, da ne

gledamo ludog čovika. Brzo je Baćo otrčo do vatrogasaca i odtaleg pozvo Miliciju. Oma

su stigla dva milicionera. Đuro se zatvorio u sobu i pozadivo desetak noževa oko kreveta.

Milicije je ušla unutra a on i je dočeko cujući im mater komunističku.

Oni su ga izvukli iz kreveta i počeli tuć pendrecima. Kad su ga izveli na put,

jednom je milicioneru pokido bluzu, onda su ga počeli udarati i nogama. Na to je istrčo i

tetak Veco, Đurin rođeni brat i počo molit; „nemojte drugovi“. Na to su mu oni kazli da se

makne, jer će i on dobit batine. Sićam se da se uveče dovuko kući, sav izubijan i skoro sve

što je bilo na njemu je pokidano bilo i izvaljano od krvi i prašine. Tu scenu ne možem

nikad zaboravit, ko da je juče bilo, iako sam imo samo četri godine, to duboko urizalo u

moj mali dičiji mozak. To se često dešavalo i to je sav sokak dobro znao i pamtio.

Moj Baćo je smislio plan da tog strašnog Đuru, baci u veliki bunar, koji je bio

nasrid avlije. Moja mama ga je odgovorila, da to ne radi i šta će ona s nama trojicom, kad

on ode na robiju.

Dida Veco (sa gajdama) u pozorišnoj predstavi "Ča Bonine razgale", 1953.

godine

24. Poglavlje

Tata je imo u Šandoru, rođenu tetku, njegove mame sestru, teta Loziku i tetka

Vecu. Oni su živili priko pruge, u Silom selu. I tako u proliće 1959. godine, moji roditelji

su napravili ugovor, kojim se mogu deselit kod nji u Šandor i ako bude tribalo, dvoriti iste

i saraniti, kad umru.

To je bila mala kuća sa sobom i kujnom. Moji mama i tata su platili jednog

majstora koji je napravio još jednu sobu i kujnu, iz avlije za nas petero, a starima još

doziđan ambetuš, špajc i kujna, tako da je kuća dobila sasvim drugačiji izgled, od onog

kaki je imala dok se u nju nismo mi doselili. Nisu imali ni nužnik. Baćo je i to napravio,

28

ko i čardak i svinjak, jer su starci imali malo zemlje i motiku i po vinograda u Buckama.

Sledeće godine, tata je napravio i komaru, malo ukopanu, u kojoj se držalo vino i rakija.

U to vrime nismo slavili verske svece jer je tata bio član Partije. Al su zato tetak i

teta itekako slavili. Ja sam najviše volio Mikulaša i Božić, jer sam onda dobivo poklone.

Za Mikulaša uveče, ja i moja braća, Pere i Tome, smo lipi očistili svoje svečane cipele i

odneli kod tete u pendžer u sobi. Ujtru smo trčali da vidimo šta smo dobili za poklone od

Mikulaša. U cipelama je bilo po par čorapa za svakog i po kesica bonbona, što je u to

vrime bila prava ritkost.

To je bio početak novembra miseca, al je znalo već dobro zaladit, ti šezdeseti

godina, zime su bile zdravo oštre. Kad napada snig u novembru, nise topio do marta

sledeće godine. Znalo je pasti i po polak metera sniga. Bio sam mali, al se dobro sićam,

isprid svake kuće je snig bio očišćen, nije ko danas, da se iđe po ugaženom snigu. Druga

su to vrimena bila.

Te, 1960. godine, je baš redovno zazimilo. Ja sam išo u zabavište, koje je bilo

smišteno u zgradi na ćoši ulica Vojislava Ilića i Aksentija Marodića. U sklopu te zgrade je

bila i katolička crkva, sa malim zvonikom.

Dobro je što nisam išo sam, jer tribalo je prići put i beogradsku prugu, a vozovi su

u to vrime išli svaki petnaest minuta i tribalo je zdravo dobro otvorit oči, da čovik ne bi

strado.

Sa mnom je išo Obrad Mijatović, teška sirotinja, koji su došli iz Bosne i stali su

pod kiriju u jednoj šupi, kod debele Mariške i Dušana Arackog, koji nisu imali dice.

Mariška je bila opaka žena, a uz je i točila rđavu rakiju i bila, što su u ono vrime kazali,

„šarena žena“.

U zabavištu nam je bilo lipo. To je bila lipa i velika prostorija sa patosom, koju

zimi grijale dvi velike cripane peći. Tu je bilo tušta sigračaka, pa smo se mogli sigrat do

mile volje. Dobijali smo i malu užnu, pirinč el griz u mliku, s kakaom, što ja nisam volio.

Bilo je i kruva s mašćom, sitnom paprikom, el marmeladom. Nuz sve to je bilo i čaj, to

sam volio, pijem ga i dan danas. Meni su nuz Obrada, dobri drugari bili: Mile Aracki,

zvani „Gusan“ i Ivica Šinković, zvani „Ciganj“. Bilo nas je tušta dice, jer ti godina, niko

nije imo manje od dvoje, troje dice.

25. Poglavlje

Sićam se tog Božića 1960. godine. Teta i Tetak su ustali rano, još po mraku, uneli

slame u sobu i kujnu, uz to su dobro povukli zamedljane rakije i ondak bi se počeli svadjat

i zapcivat jedno drugo. Granu je teta kupila dan ranije u varoši i donela je u tramvaju, koji

je išo do kraja Ilindenske ulice. U sobi je bio velik astal, na koji se prvo mećala slama, na

njeg bili čaršaf od finog „damasta“. U vr astala bi se mećo Betlem s Isusom, ispod pleteni

kolač. Oko njeg jabuke, suve šljive, orasi, bili luk. U pročelje je išla grana. Za kićenje su

imali zdravo lipe kuglje od cakla, i toranj, koji je išo na vr grane. Svake godine bi

obavezno stradala koja kuglja, jer kad je čovik narakijan, ondak ni mozak ne radi kako

triba. Kad bi nakitili granu, došlo bi na red da se postavu tanjiri i escajg. Sićam se ko da je

danas bilo, to su bili prilipi tanjiri, od „Herendi“ porcelana, toliko su bili tanki, da se

providilo kroz nji. To je sve ostalo od tetkove sestre, Marinke, a bila je imućna. Bilo je

postavljeno za šestoro čeljadi. Po tri sa svake strane astala i po jedno misto ispod grane, a

drugo na kraju astala.

Ja sam svake godine bio „položaj“. To je onaj koji nosi sviću i viče:“Faljen Isus,

čestitam Vam Badnje veče“. Onda bi oni koji sidu za astalom bacali žito na mene i

odgovarali:“Živ i zdrav bio i dogodine sviću donosio“. Onda bi svi sili za astal i večera bi

mogla počet. Prvo se molilo Bogu i prikrstilo. Zatim bi na red došla zamedljana rakija, pa

29

ondak malo bilog luka, jabuka, očišćeni orasa, sve to se umakalo u med, za dobro

zdravlje. Cilo vrime večere je gorila svića koja se trnila na kraju večere, s malo vina.

Virovalo se ako dim iđe na koga od ukućana, taj će umrit slideće godine. Večera bi

počimala sa gravom, soparnim, zaprženim sa maslom. Zatim bi došlo na red nasuvo s

makom i sirom. Posli tog bi išla riba, koju smo ili sa kolačom, koji teta sama pravila i

pekla. Kad bi se dobro najili, sve to bi se zalilo s vinom. Mi dica bi se valjali po slami, a

stariji bi bacali sitne novce i orase u slamu, a mi bi privrtali slamu da nađemo štogod više

ora i sitni novaca. Dičijoj dragosti nije bilo kraja.

Posli večere, moji Baćo i Nana, s mojom braćom su očli spavat, u naš dio kuće. Ja

sam osto spavat s mojom starom Tetom. Cilu noć je gorilo svitlo, u sobi, u kujni i u

ambetušu.

Dugo nisam mogo zaspat i teta bi mi pivala. Zdravo lipo je pivala. Zapamtio sam

posebno dvi pisme:“Promiče momče kroz selo“ i „Široko je lišće orovo“. I tako nuz te

pisme, ja sam polagacko tonio u san, klapeći šta će mi donit ujtru, kad se probudim, mali

Isus.

Da, jedan detalj sam priskočio. Na Badnje veče, posli večere, ja i moja braća smo

išli u vašange. Teta bi nas obukla u njezina i tetkova stara ruva, garežom su nam namazali

lica, na glave su nam povezali ženske marame. Dobili smo stare tepsije, el laboške i čutke

u ruke i krenili bi priko puta, to je bila strina Mariška, tetina snaja, koja je bila udata za

tetinog sina Grgu, koji je umro 1958. godine. Svi smo je zvali „Snašica“. Bila je zdravo

dobra duša i volila je dicu, el nije mogla rodit svoju. Nas trojica braće smo ušli u avliju,

kerovi su zalajali, al su bili vezani i mi pravac u sobu. Tamo je za astalom sama sidila

strina i plakala. Mi smo nazvali „Faljen Isus gazdarice, čestitamo Vam Badnje veče“. Mi

smo došli u vašange. Ona se zdravo obradovala i ponudila nas sitnim kolačima, a dobili

smo i koju „žutu banku“. Sad dok ovo pišem, nakon pedeset i pet godina, razumim i

svaćam, kolika je teška samoća.

Nismo dugo bili tamo, već smo produžili, kod „Dževini“ i tamo smo bili lipo

dočekani, oni su bili godina ko naši Mama i Baćo, imali su troje dice, Miru, Ružu i Ivicu.

I tako smo obašli još par kuća u komšiluku i oko devet sati smo bili kod kuće.

No, da nastavim pripovitku, di sam stao.

Ujutru sam ustao i u jednoj šarenoj kesi je bio poklon od malog Isusa. To su bili

šal i kapa od vune, lipe višnjeve boje. U druge dvi kese su bili pokloni i za moju braću,

Peru i Tomu. Štogod slično su dobili i oni. Ja tog jutra nisam očo u zabavište, al su moja

braća morala ići u škulu, jer se Božić ondak nije slavio, ko državni svetac.

I Baćo je očo na poso. Kad je došo s posla, i braća iz škule, onda smo svi išli na

svečanu užnu kod Tete i Tetka. Prvo se pila zamedljana rakija, a onda je počimala užna.

Prvo se ila friška „zlatna čorba“, kuvana od pivca. Ondak je na red došlo kuvano meso i

sos od višanja i bilog luka. Služio se uz to pleteni kolač, umisto kruva. Ondak je došla na

red: pečenica od pućke, pa pečena divenica i krvavica, a nuz to je išo kompot od višanja i

zardelija.

Moram kazat da ja u to vrime nisam volio ni čorbu, ni meso, već samo tisto i

kolač. Bio sam zdravo slabašan. Jedva sam čeko, da svi završu s mesom i da na red dođe

kolač.

Bilo je tu otezane pogače, s makom i orasima, pa gurablice, a moja Mama bi

napravila krempitu, što sam najvećma volio. Na kraju, sve se to zalivalo domaćim vinom,

koje je imalo boju vatre. I nama dici su davali da gucnemo malo vina iz mali tanki čaša 1.

del. I tako oko pola četri bi se završila užna. Mi bi se zafalili na užni i očli u naš stan.

Posli nikog vrimena bi stigli drugi gosti. To su bile Tatine sestre; Katica, sa

čovikom Sredojem i Etela sa tetkom Miletom i malim Stevicom, koji je imo tek tri godine.

Ja sam se opet stvorio tamo da vidim malog brata i tetke i tetkove. Kad su ti sili ist i pit, to

30

je bila prava mećava. Gadno je kazat, svi su pokojni, osim mog brata Stevice. Što god su

Teta izneli prid nji, sve bi nestalo s tanjira, i čorba i kuvano meso, a pečenica je nestajala

u njevim trbuvima, ko da svinje lapću, a ne živa čeljad. Boca s vinom se stalno praznila i

teta bi trčala u komaru da natoči vino. Kad su se najili i napili, na red je došo kolač. Ni tu

njim nije manjkalo apetita. Pogotovo tetak Sredoje, je zdravo volio krempitu, teta Katica

to nije znala pravit, samo ukiselo tisto, pogaču i lakumiće.

I tako bi oni zasili do večere i opet navalili na pečenje, ko da prije dva tri sata nisu

ništa ili. Tako i posli nji, kad su očli svojim kućama, Teti i Tetku, osim pača, ništa nije

ostalo.

To je bilo pravilo, drugog dana Božića, teta morala zaklat još jednog pivca, da bi

mogli obavit još dva dana Božića, svetog Stipana i svetog Ivana. Na treći dan Božića,

znao je doć stric Ivan, al on nije bio baš za ilom, više je volio popit koju više, a kad bi

stigo kući, strina Anđelka bi ga dočekala covkama. To je bila pogana dalmatinska fela, al

eto dospila je u našu familiju.

26. Poglavlje

I tako je došla i Nova 1961. godina. Snig se i dalje slabo topio, tek malo oko

podne, a pridveče bi opet počimalo redovno da se mrzne. Nama dici nije bilo lako ujtru

ostaviti vruć krevet i spremat se, ja u zabavište, a braća starija, u škulu. Ako se dobro

sićam, mi smo zimi išli u zabavište na osam sati a liti na sedam.

Tamo sam upozno, jednog lipog, crne kvrdžave kose deranca, koji je bio jedinac u

roditelja, zvao se Tomica Krmpotić. Ostali smo drugovi, sve do njegove smrti, 2006.

godine, baš na naš prvi dan Božića. On je stojo u Turgenjevoj ulici, priko puta groblja u

Šandoru. On bi pokadgod dolazio kod nas da se sigramo, al sam ja više puta išo kod njega.

Njegov tata je radio u Bolnici, kao službenik, a mama u vojnom odseku. Njegova mama je

bila rodom iz Srema i bila je u partizanima.

Bać Tome je bio fajin stariji od teta Evice, al eto, uspili su da dobiju lipo i

pametno dite. Bać Tome je bio iz bogate familije, al su im posli rata uzeli skoro sve,

dućan u varoši, kod Pravnog fakulteta, zemlju, ostavili su im samo jednu malu kuću u

Banatskoj ulici. On i moj Baćo su se međusobno oslovljavali sa gospodine, što je tada bilo

dosta neobičajno. Imo je zdravo lipe golubove letače, bile „paveše“. Nikad i nije vijo,

samo i pušti iz golubinjaka i pukne dlanovima i oni se vinu u nebo, tako visoko da ih se

skoro okom nije moglo vidit. Kad bi se umorili, oni bi poslušno sletili u avliju, di bi čeko

gazda i rana, za njevo lipo letenje.

Družio sam se za Obradom Mijatovićem i njegovim godinu dana mlađim bratom

Miletom. Oni su bila puka sirotinja, stigli su iz Bosne, iz jednog sela u okolini Zvornika.

Stali u jednoj šupi, koja je u jesen prokišnjavala, a zimi se nije mogla ugrijati. Moja mama

im je pomagala, koliko je mogla, jer ni mi sami nismo imali priviše. Nosila im je slanine,

masti, krumpira i naši dičiji stvari, za obući, koje nisu bile nove, al su bilečiste i lipo

opeglane. Čika Janko je radio na gradilištu, kao armirač, a tetka Zaga je bila domaćica.

Moj Baćo je uspio da prvo zaposli čika Janka u „Mladosti“, a posli dvi godine i tetka

Zagu, kao spremačicu. To je za nji značilo veliko olakšanje, jer su imali stalna primanja i

mogli su dignit potrošački kredit, da se obuku, ko i drugi svit. Da kupe posteljinu i dva

kreveta. Ta sobica u kojoj su oni živili nije bila veća od desetak kvadrata, a niska, da kad

odrasto čovik uđe unutra, mora se sagnit, kako ne bi udario glavom u tavanicu. Gazdarica

je, kako sam već kazo, bila debela Mariška, pogana žena, koju se interesovali samo novci.

27. Poglavlje

31

I tako smo 1. septembra 1961. godine, krenili u prvi razred osnovne škule u

Šandoru. Mi smo imali sriću da krenemo u novu školsku zgradu, koja je bila u avliji stare

škule, koja je bila na ćoši ulica Aksentija Marodića i Jugoslovenske.

Mi smo bili mali i zaplašeni. U razred je ušla lipa i mlada učiteljica. Zvala se

Desanka Radivojević i bila je rodom iz Kosovske Mitrovice. Mi smo joj bili prva

generacija i njoj je ko i nama bilo sve pomalo čudno. Većinu đaka sam poznavo iz

zabavišta. Ja, Obrad i Mirko Baić, koji je stojo na Bikovačkom putu, išli smo zajedno i u

škulu, a posli natrag opet, kući zajedno. Morali smo prići Beogradski put i prugu, al smo

zdravo pazili da nas štogod ne zgazi. Niko nas nije vodio u škulu, nit išo rad nas posli

škule. Bili smo mali, al se nismo bojali, znali smo da tako mora bit.

Te zime, za 22. decembar, u Domu smo primljeni u redove pionira. Meni je crvenu

maramu zavezo pok. Stipan Bartaloš, koji je stojo, tri četri kuće od naše, u Kameničkoj

ulici. On je ondak bio već u sedmom razredu. Kad se sitim ti dana, kaki smo bili mali,

slabo odiveni i slabo ranjeni, dobro smo i dogurali do šeste decenije i malo pride, života.

Učiteljica Desa je bila dobra i pravidna, kod nje nije mogo dobit dobru ocinu, tako

da kažem, što je bio prirodno glupav i ništa nije ubardo u svoju malu glavicu. Ruku na

srce, i u našem razredu je bilo tri četri đaka, tima je dolazak u škulu bilo, štogod

najstrašnije što im se moglo treviti. Meni je škula bila interesantna i ništa mi nije bilo

teško. Većinu dice sam poznavo iz zabavišta, el sa sokaka, di smo se sigrali. Jedino je to

bilo malo daleko ići pišice. Al to je tako bilo i tu nije bilo tušta pomoći. Uvik išli u

grupama zajedno i tako se nismo bojali. U to vrime, stariji đaci nisu dirali nas prvačiće.

Kad bi došo kući ja bi oma uradio svoj domaći zadatak, ondak bi ijo, a ostalo je

svaki dan i vrimena za sigranje. Bilo je sniga za gumbocanje i za pravljenje sneška belića.

To bi sa starijom braćom i uvik smo imali velikog sneška belića, u avliji, koji bi osto do

prolića, jer je zima bila jaka i dugačka.

28. Poglavlje

Dobro se sićam, moj pokojni Baćo bi uvik na vrime spremio ogriv za zimu. U to

vrime, još se ogriv raznosio velikim špediterima, koji su vukli par jakih „muranjskih“

konja. Taj naš sokak bi se u jesen i u zimu pritvaro u veliku kaljugu. Teško onom

kočijašu, koji bi zano u to živo blato.

Sićam se dobro, ko da je juče bilo, jednog tako kišnog jesenskog dana, baš

naspram naše kuće, zapo je kočijaš sa špediterom punim uglja. Počo je zdravo covat

madžarski i velikom kamdžijom tuć konje. Moj Baćo je u to vrime dolazio s posla i kad je

to vidio, oma je pritrčo i počo da ruži kočijaša, što tako tuče konje. Moj Baćo je bio nagal

čovik, al je uvik bio spreman da pomogne u nevolji. Kazo je kočijašu da ispregne obadva

konja, dotrčo u našu avliju, uzo lopatu, to su isto uradile i naše komšije: Joso „Varnjača“,

Mijo „Rićkoš“ i Bać Bela Stantić. Oni su lopatama bacali blato ispod gumeni točkova

špeditera, uz to su skinili jedno sto kila sitnog uglja sa špeditera i to bacili pod točkove. U

to je Baćo kazo kočijašu da upregne konje i da i polagacko potira naprid. Tako je i bilo.

Špediter je izašo iz gliba i stigo do trides meteri dalje, do „Dževine“ kuće, di je ugalj i bio

naminjen.

Dida tetak je zvao u avliju, u ambetuš, di je bio velik astal sa stocima, da sidnu i

popiju po čašu vina. Tako je i bilo. Litra vina je začas bila prazna i tetak je očo u komaru i

dono još jednu litru. Bio je mali rastom, al zdravo srčan. Moram kazat da je bio gluv i to

fajin i slip na jedno oko. Kasnije, kad sam bio stariji, Baćo mi je ispripovido, šta se sve to

trevilo mom dida Tetku.

Kad je bio mlad, nabijali su jednu kuću, t u sokaku i on je pao sa vr zida. Udario je

glavu i zauvik osto gluv, cigurno jedno 70%. Što se tiče slipila na jedno oko, to baš i nije

32

nika lipa pripovitka, al eto, tako se i to trevilo. Iako je bilo lipši i rastom višlji momaka,

tetak je osvajo ženski svet. Pri tom nije tušta biro, važno je da bidne žensko i da njemu

bude dobro. Tako je digod u varoši u jednom kupleraju zaradio „triper“. U to vrime, nije

bilo penicilina, te je on nehotice, rukom prino to na oko i za par dana osto slip na to oko.

No, to ga nije sprečilo da i dalje švrlja oko tuđi žena. Čak smi i mi ko dica, ja i moja

starija braća, Pere i Tome, kroz pendžer vidili na šezlonu tetka na jednoj Madžarici iz

Čantavira, koja je išla od kuće do kuće i prodavala duvan.

Taki je bio taj naš dida tetak, veli „ženskaroš“. Teško je bilo šnjime divanit, ti

njemu jedno, a on to ne čuje, već divani štogod drugo. Nama je to bilo smišno, al on se

znao kadkad rasrdit na nas. Mada nas je zdravo volio i držo nas ko za svoje unuke, koje na

nesriću, nije imo.

U to vrime je u modi bilo sigranje s klikerima. Moj brat Tome je bio najbolji

klikeraš u cilom Šandoru. Tetak bi uživo kad bi Tome za sat, dva vrimena zaradio i

dvadesetak klikera. I u škulu je on nosio klikere i na velikom odmoru bi začas uvećavo

svoje klikeraško blago. Sićam se da je jedared izbrojo priko iljadu klikera. Od obični,

plastični, mlični pa do oni najskuplji, „staklenaca“. Znao je prodat po koji i vodio bi me

tramvajom u varoš, u bioskop, da gledamo kaubojske filmove, koje smo zdravo volili i

jedan i drugi.

29. Poglavlje

I tako je došla jesen, počo je drugi razred osnovne škule.

Moram kazat da sam prvi razred završio sa odličnim uspihom. U to vrime se prvo

učila latinica, a tek u drugom razredu ćirilica. Moj Baćo je u to vrime svaki dan kupovo

„Večernje novosti“, koje su se i onda ko i sad štampale na ćirilici. Kad bi sašo s tramvaja,

el ako je išo biciglom, tata bi kupovo novine, tu kod rampe, od jednog Makedonca, koji je

imo tušta dice. Novine je prodavo, s tricikle, koju je moro dobro okrećat da bi stigo u

Šandor oko polak jedan, da bi uvatio radnike obadvi smene, jedni koji su išli poslipodne

na poso, a drugi se vraćali s posla. I tako sam ja mic po mic, naučio sva slova ćirilice, iz

novina. To mi je bilo još lakše u škuli, na početku drugog razreda.

Moram ispripovidat jedan strašan događaj, koji sam vidio svojim očima.

Te jeseni je grožđe zdravo dobro rodilo i nabrali smo veliku ponjavu, koju su

vukla dva konja na špediteru. Stigli smo na Bikovački put i taman smo stigli naspram

našeg sokaka. Na ćoši isprid „Rbakove“ kuće su se kartali u novce, Vaso „Ciganin“,

Dušan Aracki i dva brata Engi. Štogod su se posvađali oko novaca i to sam dobro vidio,

kad je Dušan Aracki velikim nožem rasporio stomak Vasi „Ciganinu“. Ovaj je držo criva

u rukama. Moj Baćo je skočio sa špeditera i i uzo šipku za „preš“ da pravi red. Otrčo je

tamo i raspalio Dušana priko leđa i ovaj se prostro na travu, koliko je dugačak. Baćo se

vratio na špediter i mi smo brzo stigli u našu avliju i zatvorili kapiju.

Posli smo čuli da je baš u to vrime iz „barutane“ naišo vojni džip i oni su oma

Vasu privezli u bolnicu di su mu likari spasli život. Posli je radio u „29 Novembru“ i

dočeko penziju i lipe godine života. I posli toliko godina, ja ovaj prizor vidim, ko da je

danas bio, a ne prija pedeset i tri godine.

Taki je bio moj Baćo. On se nikog nije bojo i uvik bi se umišo di je bila kaka

nevolja. Pogotovo, ako bi se radilo o starim čeljadima i dici. Imo je veliku srčanost, a taki

je bio i moj brat Tome. Ja i Pere smo bili mirniji i više vezani za škulu, a Tome je volio

vandrovat i potuć se ako je bilo potribno. Iako je bio mršav, tanak, imo je velike šake.

30. Poglavlje

33

U to vrime, Palić nije bio izdiljen ko danas. Bio je velik Palić i mali Palić. Jedan

dio Palića je bila i naša Šandorska bara. To je bio dio Palića koji je priko kanala bio

spojen s malim Palićom. Tak kanal je išo ispod Beogradske pruge. Moram kazat da je u to

vrime, Šandorska bara bila čista i nezagađena voda. U njoj je bilo dosta ribe. Uglavnom su

to bili karasi, a našo bi se i po koji „tikveš“, to je bila vrsta babuške, ali bez krljušti, pa se

mogla lako čistit.

Liti bi se voda dobro ugrijala, pa su se šandorska dica, diljem kupala tamo. Opet,

zimi kad se zamrzne, dica su sama pravila klizaljke od komada drveta, doli bi bio debeli

drot, naoštren, i to bi se debelom špargom vezivalo za cipele i tako se klizalo.

I tako su moja starija braća, Pere i Tome, za vrime zimskog raspusta, jedno prija

podne, očli na baru da se klizaju. Nisu ni primetili da su došli blizu trske di je led bio tanji

i obadvojica su propali u ladnu vodu. Srića što je tamo bilo i stariji deranaca i oni su i

izvukli iz vode i oni su trčeći kroz Verušićku ulicu dotrčali do majke Tilke i strička Ivana.

Majka im je pomogla da skinu sve sa sebe i dala im da obuku suve aljine, dok se njeve

mokre ne osuše. To je trajalo malo duže, jer kraj „smederevca“ je tribalo pazit da se odića

ne zapali. Kad su se osušili, obukli su se i krenili kući u Silom selo. Stigli su već oko dva

sata, morali su kazat mami šta je bilo. Kad je tata došo s posla, svi smo zajedno užnali, a

onda je Baćo izvadio kaiš i dobro izvoštio moju braću. Tako da više nisu išli na Šandorsku

baru. Išli su na Čvorkovu baru, di je isto bio led, al voda nije bila duboka i led je tu bio

deblji i bilo je cigurnije se tu klizati, a bilo je i bliže kući.

Ti godina zime su bile oštre i dugačke, sa tušta sniga, što je nama dicama bila

dragost, al ne i starijima, koji su morali ić na poso, brez pardona, kako je vrime bilo.

Sićam se da su ine velike lokomotive, što su vukle brze vozove, parnjače, imale isprid

montiran ušreg velik metalni dio koji je zazgurivo snig sa šina i tako su mogli ić.

Sve je ondak bilo lipče i drugačije. Više se svit družio, divanio. I rodbina se više

rodila i poštivala. Iako smo možda bili srićniji, život nije bio lak, al je ipak bio lipči nego

danas.

Dolazile bi nam mamine sestre iz varoši. Tri najmlađe, koje još nisu bile udate.

Mi smo i zvali po imenu: Micka, Ana i Ruža. Nismo im kazali „tete“ , a nismo im divanili

ni „Vi“, već smo im kazali „ti“. One bi uvik donele šećera i čokolade, što mi baš u to

vrime nismo često ili kod kuće, jer od jedne plate nije moglo ni dotekniti.

31. Poglavlje

Mi smo svake godine uranili jedno svinjče i oko Nove godine ga zaklali. Pamtim

jednu zimu i jedan disnotor.

Bila je tako velika poledica, da se napolju sve caklilo od leda. Te godine „beler“ je

bio dida ujo Nikola, moje majke iz varoši rođeni brat. Došli su tramvajom do zadnje

stanice, a ondak su metnili čorape na cipele, jer drukčije se nije moglo ići. Nikako su stigli

do nas i disnotor je mogo početi.

Svinjče su uvatili, metnili mu štrangu oko vrata i ondak bi dida Ujo nožom usmrtio

jadnu životinju. Potom bi je izvukli iz obora i pripravili za paljenje. To se ondak još radilo

sa slamom. Svinjče bi se pokrilo sa slamom i zapalila vatra. Tribalo je pažljivo radit, da ne

bi izgorila kožica. Vatra se vilama privrćala, a jedan je nikim plevanim livkom, čistio

kožu i papke od gareži.

Ja sam bio mali, a bilo je zdravo ladno i ja bi brzo pobigo unutra, di je bilo vruće, a

i kasnije, kad sam odrasto nisam volio gledat to ubijanje svinja. Disnotor bi se odvuko do

uveče, a mast bi se obično topila sutradan. Najvećma sam volio disnotorski „ručak“, to bi

bilo oko jedanaest sati, pekla se džigerica, meso i krv na luku. Uz to bi bilo kiseli

34

krastavaca, el paprike i friškog kruva iz pekare. Taj miris disnotora iz mog ditinjstva,

nosim i danas u nozdrvama, posli to više nije bilo tako.

Još ako bi uveče došo stričko Ivan, Baćo bi uzo frulu i zasviro i zapivo, a stričko

Ivan bi brzo bio gotov od vina, oma bi počo covat i tijo je rukama razbit sijalicu, al ga je u

tom sprečio Baćo, moro mu je zavrnit ruku, ondak bi se stričko smirio.

Dobro pamtim jednog mesara, koji se zvao bać Jakov, radio je u „Mladosti“, di i

naš tata. Sićam se da je nosio njegov mesarski „sersam“ u jednoj velikoj taški, pletenoj od

rogoze. Volio se šalit, al je bio zdravo vridan. Jedan sat posli podne, on bi već pakovo alat

i išo kući. Uvik mi je prkosio, da će u toj taški odnet sve divenice. To je bila samo šala, on

bi odno samo ono, što bi mi mama spakovala. To je obično bila jedna manja divenica,

jedna hurka i komad barene slanine, što je on najvećma volio. To je ujedno bila i njegova

nadnica. Nikad nije tio uzet novce od Baće. I tako bi takozvani „koštolaš“ dobili i majka

Tilka, Njanja i teta Lozika. Tako da nije baš tušta ostalo od disnotora. Al, to je bio taki

adet, i to se moralo poštivat.

Bilo je u sokaku i taki disnotora, di se završavalo sa živom svirkom. To je obično

bilo kod „Dževini“. Imali su veliku rodbinu i zaklali bi po tri svinjčeta najedared. Uveče

bi došli svirci i posli večere bi trajalo vaselje, ko da su svatovi. Kasno uveče bi se pratili

na sokak, a bilo je tu borma i razbijeni čaša i boca.

32. Poglavlje

Svašta je bilo u tom našem sokaku.

Sićam se kad bi kogod umro kod svoje kuće, saranjivalo se tako što bi se velika

soba sva umotala u crno. Na sredini sobe, na astalu bi bio sanduk s mrcom, a okolo bi bili

poređani stoci, na kojima bi sidio svit, koji bi došo da se oprosti od pokojnika. Služila bi

se rakija i friški lakumići, za pokoj duše. Ondak di došla velika caklena kola sa parom lipi

konja i dva lipo obučena kočijaša. Izneli bi kovčeg i metnili ga u kola. Za kolima je išla

najbliža rodbina a potom ostali svit, komšije, pretelji. Malo se onda kupovalo cviće.

Jedan, dva vinca i to od veštačkog cvića. Drugi svit bi nosio bukete cvića iz svoje avlije.

Postojo je jedan lip običaj. Isprid svake kuće, kad su išla kola, izašo bi kogod od

ukućana i skinio šepicu s glave, žene bi se prikrstile, dok bi procesija išla lagano prema

groblju, koje nije bilo zdravo daleko. To sam zdravo dobro zapamtio, ko da je juče bilo.

U našem sokaku su bile tri žene koje su se zvala Marga. Prva je bila naša mama,

koja je u to vrime bila mlada žena, sa trideset pet, šest godina. Priko puta nas je bila snaš

Marga „Rićkoška“. Bila je krupna žena i nosila se bunjevački. Čovik joj se zvao Mate i

imali su četri el pet sinova i jednu ćer. Zvali su je „Nana“. Zdravo je volila piti i nije

marila za kućevne poslove. Često se mogla vidit na sokaku, kako iđe od ćoše i ljulja se

tamo vamo, ko mlado drvo na vitru. Znala se i upišat i suknje na njoj su bile mokre. Treća

snaš Marga je bila u našem redu, oma druga kuća od ćoše. Bila je udovica, čovik je bio

policajac još prije II rata i zvali su je „renderka“. Imala je sina Stipana i ćer Ružu. Matora

je isto volila lokat, a uz to se volila i kurvat. Najviše je dolazio Mile „Mošan“. U po bila

dana, oni su se jašili na krevetu. Na pendžerima nije bilo virangi, i mi dica smo sve to

gledali, dok ne bi naišo kaki stariji, pa nas otiro otaleg, divaneći da ne triba gledat, te

matore, pijane strvine, koje sramote naš sokak.

Najmlađi sin snaš Marge „Rićkoške“ se zvao Pajo i radio je sa ziđarima, al je

zdravo pio i uveče bi se vraćo s posla uvik pijan. Jedared se na sokaku zateko i milicioner

i tijo je da ga legitimiše. Pajo mu je misto isprava opcovo mater. Nato je ovaj skinio

veliku pendrečinu i počo ga udarat svudan po tilu. Ovaj bi pado i ustajo. Slučajno je u to

vrime moj Baćo prolazio i kazo milicajcu da se mane batinanja, da je to njegov komšija

35

priko puta i da će ga on odvest do kuće. I tako je moj Baćo spasio Paju od još veći batina.

Ovaj se brzo istriznio i zafalio Baći, što ga je izbavio od belaja, koji je sam zakuvo.

I tako u tom našem sokaku nikad nije bilo dosadno.

Isprid naše kuće su bili Bodićevi, bać Ive i snaš Marija. Imali su dvi ćeri

bliznakinje, Jelu i Katu i Esteru, koja je bila udata u Rovinju. Kata je imala čovika, niki

Lajko Ivan, iz Baranje, koji je više bio u zatvoru, nego kod kuće. Imali su dvoje dice: Josu

i Ružicu. Obadvi su bile bolničarke u VIII vojvođanskoj brigadi. Kata bi liti kad joj čovik

bio u zatvoru, skidala se u bikini i sunčala u njevoj avliji. Baćo moj bi virio priko rđave

ograde od dasaka, al nije mogo ništa jer naša Nana zdravo bila ljubomorna na njega. Kata

je bila izuzetno zgodna i prosto je izazivala Baću. No, ko zna, možda je baćo iskoristio

jedared, kad je mama očla u varoš posli podne i prišo priko ograde. Katini reditelji su bili

slobodni po tom pitanju i cigurno nisi pravili nikaku smetnju ni svojoj ćeri , a ni našem

Baći, koji je bio pun snage i nikad mu tog nije bilo dosta. Nise on sotim falio, al to je bilo

tako.

33. Poglavlje

Isprid naše kuće, na broju 11, su živili „Varnjačini“. To njim je bio nadimak, a

prizivali su se Poljaković. Snaš Teza je bila udovica, imala je tri ćeri i jednog sina.

Najstarija je bila Đula, pa ondak Terezija, koju su svi zvali „Mala“, ondak je bio Joso i

najmlađa , Roza.

Ove prve dvi su bile udate i imale su već svoju dicu. Joso se oženio, dok smo mi

stali tu i dobijo je ćer Martu. Roza je bila divojka, al je dolazio naočit momak, Duško

Brančić, Iz Prijedorske ulice, koji je bio pekar u pekari „Jedinstvo“. Matora je bila prgava

žena i poganog jezika. Niko iz komšiluka nije mario za nju. Moj brat Tome je jedared

napravio gadnu sprdnju šnjom. Bio je ondak oko dvanajst godina.

Bilo je litnje doba, Tome se ponudio da će je ponet na tatinoj bicigli na njivu, da

ne iđe pišice. Njiva je bila iza „29 novembra“, u vratinama je bila prašina, debela ko dlan

na ruki. Kad su došli blizu njive, to je bio široki progon, što je vodio do Senćanske pruge,

bila je uska staza i najedared su se njezine široke suknje zaplele u špice od točka i Tome je

izgubio ravnotežu i obadvoje su pali u debelu prašinu. Matora je ustala, otresla prašinu i

počela zapcivat Tomu, koji se slatko smijo i okrenio biciglu i vratio kući sam. Matora je

došla već u mrak kući i oma svratila kod nas da se potuži Baći, šta je Tome izgazdovo

šnjom. Baćo se samo nasmijo i kazo joj šta je sidala s deranom na biciglu. Cigurno nedilju

dana, čim vidi Tomu, snaš Teza bi covala, ko najgori kočijaš.

Tako je teko život u tom našem malom sokaku. Nama dici nikad nije bilo dosadno.

Uvik smo našli čime ćemo se sigrati. Brat Tome je znao pravit dobre fraćke i sotim je

gađo grlice a bome i golube. To je bilo nezgodno, jer golupčari su poznati ko prgavi ljudi i

ako bi primetili da im golub iz čista mira pada s vr kuće, oma bi istrčali na put, al bi mi

tako brzo pobigli, da nas niko nije mogo uvatit.

No, to nije bilo jedini što se moglo radit s fraćkama.

Išli bi beogradskom prugom i gađali keramičke šoljice, koje su bile nisko

postavljene, jer su tudan išle telefonske linije za železnicu. Piljaka je bilo u izobilju kraj

pruge i samo je tribalo izabrat one prave, za gađanje.

Sićam se da je jedared, jedan deranac iz sokaka, niki Đoko „Makedonac“, izvoštio

mog brata Tomu, koji je fizički bio slabiji. To je rasrdilo našeg Baću, koji je uvrebo tog

Đoku i nasrid sokaka, dobro isćušo tog Đoku. Oma je stigla delegacija prid našu kuću.

Došli su mu poočim Marko i žena mu Kata, koja je bila Baćina drugarica, još iz mladih

dana. Bilo je tu zapcivanja sa obadvi strane i na kraju je sve prošlo mirno. Nikad više, taj

Đorđe, nije diro nikog u sokaku. To mu je bio nauk za sva vrimena.

36

34. Poglavlje

Sićam se dobro te jeseni 1962. godine. Teta je prodavala vino i rakiju. Dolazio je

niki Lebović iz Tavankuta, koji bi zasio, kod nji u sobi, i popio po dvi tri litre vina. Al

nikad nije plaćo, sve je bilo na božiju veresiju. I tako je trajalo do prolića i najedared se

više nikad nije ni pojavio. Sićam se da je radio ko običan radnik, u „29 novembru“.

Tetak i teta su često bili narakijani i ondak bi se svađali međusobno, a borme ni

našu mater, nisu ostavljali na miru. Baćo je čvrsto rišio da otaleg odemo, što je prije

moguće.

U to vrime je položio VKV kvalifikaciju i posto je šef pogona. Kazo je njegovim

direktorima, ako mu ne reše stambeno pitanje, da će otiću u Srbiju, u Krupanj, di je bila

tekstila fabrika, al nisu imali stručnjaka za tu oblast.

I tako u proliće 1963. godine, Baćo je dobio 500.000 kredita od fabrike i 800.000

od Kreditne banke. Al do placa nije bilo lako doći. Bila su dva prazna u Tolminskoj ulici,

brojevi 17 i 15. Baći se dopo ovaj na broju 15, di smo i napravili kuću. Baćo je išo u

Varošku kuću i tamo su mu kazali da je taj plac već dodiljen izvesnom Sulji Hankiću, koji

je radio na železnici. Naš Baćo je bio uporan čovik i nije lako odustajo od bilo čega.

Procunjo je po Šandoru i raspito se za tog Sulju i sazno da je oženjen jednom Bunjevkom

sa Bikovačkog puta, koja ima salaš i 12 jutara zemlje. Baćo nije gubio vrime. Očo je na

željezničku stanicu, našo tog Sulju i pito ga za ovaj plac u Tolminskoj ulici. Ovaj je prizno

da je slago u Varoškoj kući i tako dobio plac. Baćo mu je zapritio da će ga prijaviti

Miliciji i da mu ne gine robija. Ovaj se poplašio i pošo s Baćom u Varošku kuću, di je sve

prizno i tako je Baćo, dobio tj. kupio ovaj plac za tadašnjh 45.000 dinara, a njegova plata

je bila 32.000.

I tako je u to proliće počela gradnja ove naše kuće.

Jedan dio našeg placa je bio pokriven štosovima cigalja. Tata je moro pribavit

nacrt za kuću. To mu je pomogo drug iz mladih dana, ing. Antun Bašić Palković. Sam

nacrt je napravio inž. Marko Bukvić, koji je bio iz Kera i isto je poznavo mog Baću.

I tako marta miseca je iskopan temelj, tu su došli tatini drugovi iz fabrike, al niko

od rodbine. Bilo je lipo vrime, nedilju i za jedan dan je iskopan temelj i u njega ugrađene

stare ciglje velikog formata od pet kila. Sad se već ne sićam di je Baćo nabavio te ciglje.

Mama je skuvala u velikoj laboški pilećiji paprikaš i tisto sa sirom, za užnu. Bilo je tu i

rakije i vina.Sve to je bilo u staroj kući u Kameničkoj br.13. Posli užne, čeljad su nastavili

sa poslom i do mraka su temelji bili gotovi i spremni za konačno početak ziđanja kuće.

Tata je našo majstora ziđara, privatnika, koji je imo svoje ljude. On se zvao bać Grgo

Kolar.

I tako je početkom aprila 1963. godine počelo i ziđanje naše kuće. Moj brat Tome

je sa trinajst godina iskopo veliku jametinu u kraj placa, tako da su majstori mišali žutu i

crnu zemlju i od tog pravili blato u koje je ziđana kuća. Cilu kuću su radila dva starija

čovika. Ziđar je bio niki Šandor bači, a pomoćnik mu je bio bać Miško. Bili su to vridni

ljudi, koji bi dolazili izjutra na poso i radili do mraka. Ranili su se o svom kostu. No, tušta

puta bi moja mama, petkom, ako bi se pekli lakumići, donela i njima koji komad, da se

malo zaslade.

No, svit ni onda ko ni danas nije gledo svoja posla, nego šta drugi rade.

Tako su za mog Baću divanili da to njemu Komitet pravi kuću, el mu je rođeni

šogor, Grgo Kolić, sekretat Komiteta. To nije bilo istina, al svit se uvik naslađivo praznim

pripovitkama, ni do danas se to ništa nije prominilo.

37

Moram kazat da je Baćo kupio 7-8 hiljada valjaka, tako da iznutra mećani valjki

na polak, a niki prigradni zidovi su bili napravljeni od sami valjaka. I tako je naša nova

kuća, polagacko počela da raste.

35. Poglavlje

Ja sam te godine išo u treći razred osnovne škule i to u Novu škulu, koja je bila

zdravo moderna za to vrime i zvala se „25. maj“, sve do niki devedeseti godina. Bio sam

odličan đak i zdravo sam volio ić u škulu.

Svi u familiji smo bili srićni što ćemo napokon imati svoju kuću. Jer samo tako

čovik može biti srićan. Tamo kod ono dvoje matori džangrizala, nismo se osićali ko u

svojoj kući. Sad su još bili i zlobni kad su čuli da mi pravimo novu kuću. Nisu se mirili

sotim otkud nama toliki novaca, da pravimo kuću i to od cigalja.

Igrom sudbine, komšije do nas su bili Antun i Jaga Šoš. Moja mama i snaš Jaga su

bile drugarice, koš iz mladosti, obadvi su bile iz Gata. Oni su imali dvoje dice, Ivicu 1953.

godište i Jelicu, koju smo svi zvali Seka, 1957. godište. Tako da smo polagano sticali

nove drugare za sigranje, kad je bilo vrimena za to.

Tata i mama su posadili na kraju avlije bašču, koja je bila ograđena ogradom od

drota i vrata su se zaključavala sa katancom. U bašči je bilo zasađeno raznog povrća i bilo

je posla i za nas dicu. Tribalo je plivit od trave i mi smo to sa velikom voljom radili.

Zaboravio sam kazat da smo imali i kopani bunar, iziđan cigljama, sa drvenim

rovašom i hajtorom sa lancom, na kome je bio kalo, čime se izvlačila voda i za ziđanje

kuće, billa je dobra i za piće, al i za zalivanje bašče, ako ne bi padala kiša.

U familiji baš se nisu zdravo radovali što mi pravimo novu kuću. Mamine sestre su

bile udate, jedna za direktora, druga za majstora, al ni jedna nije imala svoju kuću. Teta

Mara i tetak Ivica su stali na „Radijalcu“, a teta Tera je bila u po kuće, dograđene kraj

roka, kod Njanje, u Gatu.

Moram kazat da sam se brzo spajtašio s prvim komšijom, Ivicom Šošom, koji je

bio stariji od mene samo godinu dana. U to vrime još nismo imali televizore u kući.

Nediljom posli podne, Ivica i ja smo išli sami u varoš, tramvajom u bioskop, od 4-6 sati.

U to vrime je bilo čak 4-5 bioskopa. Bio je „Jadran“, „Radnički“, „Zvezda“, „Avala“ i

„Mladost“. Ta ljubav prema filmu trajala kod mene, sve do devedesetih godina, kad su i

bioskopi počeli da se gase, da propadaju. Posli filmske predstave, ja i Ivica bi se oma

vraćali tramvajom kući. U to vrime tramvaji su išli svaki šest minuta, tako da smo mi brzo

stigli kući. Ja bi išo u staru kuću, priko pruge, a Ivica bi brzo stigo kući u Tolminsku 13.

U to vrime, u tom kraju je bilo tušta dice i mogli smo se sigrat posli škule, do mile

volje. Kuća je polagano rasla i već su polagacko bili ugrađivani pendžeri i vrata. Više

pendžera se nije mećo beton, ko danas, već debele drvene grede, koje vidim traju, do dana

današnjeg. Te 1963. godine lito je bilo zdravo vruće i to je išlo na ruku majstorima oko

gradnje naše kuće.

Bio je 26. jul, rođendan mog brata Tome. U goste nam je došo brat od uje, pok.

Zdravko. On je imo solidnu opremu za pecanje i ja i brat Tome smo sa Zdravkom išli na

pecanje na mali Palić. Kako drugačije nego pišice, po debeloj prašini. Sićam se da je

Mama ispekla pogače s makom i to smo poneli s nama, kad ogladnimo, da se malo

privatimo. Stigli smo za oko sat vrimena i brat Tome je imo niku pecaljku, koju je sam

napravio od bambusa i drota, najlon je digod nabavio i guščije pero, sa začepom od plute,

koje je služilo ko signal, ako se mrda, onda je riba zagrizla mamac, na udici. Mamac se

pravio od sredine kruva, pomišane sa sitnom paprikom. Uvatili smo jedno desetak karaša i

oko tri sata posli podne smo krenili kući.

Kad smo stigli kući, šuli smo strašnu vist, priko radija, da je tog jutra zdravo jak

zemljotres pogodio Skoplje i srušio skoro svu varoš i da je stradalo priki dvi iljade ljudi, a

38

na iljade nji je bilo povriđeno i osakaćeno. Bili smo dica, al smo svaćali da je to strašna

nesrića, za svu našu državu. Vojska je prva pritekla u pomoć. Igrom slučaja, deset godina

kasnije, ja sam baš bio upućen na služenje vojnog roka, upravo u Skoplje.

I tako smo mi užnali, zajedno s bratom Zdravkom, on je pridveče sio na svoju

biciglu i očo kući u Kertvaroš, di su stali. To je bila državna vila, u ulici Rada Končara 17,

koju je ujo dobio na korištenje, pošto je u to vrime bio sekretar opštinskog Komiteta. Imo

je svog šofera i džip, kojim bi pokadgod i sam dilazio da nas obađe. Ne sićam se da bi

nam štogod denesivo, šećera el čokolade. Radije bi iz buđelara izvadio tri stotke, bile su

crvene boje i svaka je vridila toliko, da se moglo otić tramvajom do varoši i natrag i platiti

kino.

36. Poglavlje

Tog lita, 1963. godine, još Nova kuća nije bila gotova. Jedno poslipodne došo je

moj školski drug Mile Aracki, zvani „Gusan“. Uzo je maminu biciglu, žuta „superiorka“,

žensko. Ja sam probo dva tri puta, on me držo odnatrag, pa bi me puštio i tako sam ja

dobri po sata naučio tirat biciglu. A prvu svoju sam kupio kad sam imo 23 godine, već

sam uveliko radio. To je bila lipa „Partizanova“, isto ženska bicigla, ali „kontraš“. Nisam

je dugo tiro, stalno se kvarila, brzo sam je prodo na „Buvljaku“.

Te godine lito je bilo baš vruće i dugačko. Kuća je polagano rasla i već je skoro

bila iziđana. Majstori su napravili tri basamaka, el je tako bilo u nacrtu. I mi dica smo

pomagali koliko smo mogli. Tribalo je sve prostorije nasut sa zemljom u visini tri

stepenice. Tata je digod nabavio, el kupio desetak kamiona zemlje i tu zemlju je tribalo

priko fosne, unesivat unutra. U to vrime, kolica su bila drvena, sa drvenim točkom. Tako

da to nije bio ni malo lak poso. Tata je guro kolica sa zemljom, mama je tovarila, a mi

dica smo grabljama i lopatama nasipali unutri, jednu po jednu prostoriju. Kad su sve sobe

bile nasute, došli su majstori koji su mećali krov na kuću. To su bila dva brata blizanca, al

nisu ličili jedan na drugog. Jedan se zvao Martin, drugom ne pamtim ime. Građu su krojili

na zemlji i oma sa skela, dizali na zidove. To je bio japanski krov, na četri vode. Bili su

zdravo vridni ljudi, nisu tušta divanili, više su radili. Za dvi nedilje je krov bio na kući.

Ondak su zakovali lece. Bio je običaj da se metne grana sa poklonima za majstore. Tako

je i bilo. Na grani su bili peškiri i maramice za majstore i boca s vinom. Kad su primili

poklone, majstori su počeli cripom pokrivat kuću. Mi smo im dodavali cripove, oni su ga

tako lipo složili da i danas stoji ko saliven. Na kraju su na ćoše metnili poklopce i lipo

zamalterisali.

I tako se može kazat da je kuća bila pod krovom.

Sad je na red došo električar, da metne struju, u sve prostorije. Majstor se zvao Ive

i bio je šandorski zet, on je bio iz Hrvatske, a oženio se u gazdačku kuću, iz familije

Krnajski, iz ulice Vojislava Ilića. Za nas dicu je bilo interesantno da gledamo kako on

radi. Za dvi nedilje je sve bilo urađeno i mogli su majstori ziđari nastavit da pucuju zidove

iznutra. To se radilo s malterom od piska i kreča. Zdravo su lipo i ravno sve radili, a vrime

je bilo lipo i vruće i sve se brzo sušilo. Na plafone se mećala trska, a priko tog je išo

malter.

U tom je došo i kraj škulske godine. Imo sam sve petice. Moglo se sigrat do mile

volje. Više smo bili na placu, čekajući da se kuća završi. U staru kuću smo išli samo ist i

spavat. Lito je brzo prolazilo i došo je avgust misec.

Zaboravio sam kazat da se prija pucovanja bacala tavanica. Prvo su metnute daske,

pa na to trska i tek onda se na to bacalo blato s krupnom slamom.

39

I tako, s kraja avgusta, kuća je bila spojena sa strujom, počelo je spremanje za

konačno useljenje u našu novu kuću, koja je bila najlipča u tom kraju. Moja pokojna

Mama je lipo ukrečila u bilo, čistim krečom. Sve je mrišilo na novo.

37. Poglavlje

Počela je i škula. Lipo je bilo septembarsko vrime. Jedno jutro stigo je pok.

Brigadir Alčin sa velikim špediterom, sa dva dobra konja. Nije sve stalo na jedan špediter,

već se moralo okrenit još jedared. Poveli smi našeg kera i dvi mačke. Jedan se zvao

„Cindro“ a drugi „Mindro“. Da, imali smo jednog štiglinca, koji je zdravo lipo pivo. Meni

je bilo drago da više neću morat svaki dan prolazit priko pruge i silni vozova koji su svaki

dan tolatovali, tako da je skoro povazdan rampa bila spuštena.

No, tribalo je te sve naše malo sirotinje raspodilit po tim silnim sobama. To je

boma trajalo par dana. Bilo je sirotinjski, al je bilo čisto i spremljeno.

U sobama su bile krpare, a u kujni predsoblju su bile asure. Ni virangi nije bilo na

sve pendžere, al to ondak nije nikom smetalo.

Imali smo uglja u šupi, drva, u kujni se ložio „smederevac“, a u velikoj sobi

cripana peć, koja je još i danas u upotrebi.

Te godine zima je bila baš jaka, al svi smo bili mladi i zdravi i nije nam tušta

naudila.

Tata je bio napravio mali čardak i ispod svinjak, di smo uranili dva praseta.

Kuruze smo zaradili, tako što smo te jeseni išli brat kuruze na salaš kod pok. Babijana

Tumbasa, koji je imo salaš u prvoj duži, oma iza „Silom sela“. Svi smo brali, tamo smo

dobijali i ranu, koja je zdravo dobra bila. Ujtru za ručak slanine, kiselne i friškog kruva iz

parasničke peći. Takog kruva posli tog nisam dugo ijo. Za užnu bi bilo friške čorbe, mesa

a bome i lakumića, el kake pogače ukiselo.

Tako da smo i te prve zime u našoj Novoj kući zaklali dvoje debeli svinja. Ja sam

ko dite najvećma volio divenice, al kako kažedu, više dana neg divenica.

Došla je i 1964. godina. Pere je završio osmi razred, Tome sedmi a ja treći razred.

Navikli smo na novi komšiluk, jer je tu bilo tusta dice, svi tu naši godina.

I tako došla je i 1965. godina i završio sam i četvrti razred osnovne škule. Stariji

brat Tome je završio osmi razred i upiso je prvi razred šegrtske škule, za bravara.

Najstariji brat Pere je upiso vec drugu godinu industrijske škule, za metalostrugara, pri

fabriki „Sever“.

Tome je na praksu išo u fabriku „Metalija“, di su i šegrti dobijali platu. On je

dobivo dvanajst iljada misečno. Od tog je deset iljada davo u kuću, a dvi iljade je bilo

njemu za džeparac.

Meni je bilo malo čudno u petom razredu. Nije više bila jedna učiteljica, već

nastavnici za svaki predmet posebno. Al vrimenom se čovik na sve navikne, pa tako je

išlo i to privikavanje na nove predmete i na nove nastavnike. Drugovi i drugarice su mi

bili uglavnom poznati. S nikima sam išo i prije u škulu, a i druge sam poznavo iz škule, a

sam Šandor nije bio tako velik. Novo Naselje se počelo gradit tek posli 1960. godine i

Šandor je bio upolak manji, nego što je danas. Sve je to bilo nikako drugčije. Bili smo

sirotiji, ali srićniji i zadovoljniji.

37. Poglavlje

1967. godine je Tata kupio crno bili televizor, „ATLAS-DELUXE“, proizvodnja

„EI“ Niš. Iste godine, u sve tri sobe je metnut parket, što je u to vrime bila prava ritkost.

40

Tata je na kredit kupio i električni šporelj i frižider. Isto tako i kombinovani namištaj za

dnevnu sobu.

Te godine ja sam završavo šesti razred. Išli smo tri dana u Sarajevo, na ekskurziju.

I to školskim autobusom. Sve je za nas dicu iz ravnice bilo zanimljivo. Prvi put smo vidili

planine i veliku varoš ko što je Sarajevo.

Sićam se da smo spavali u Studentskom domu, s live strane Miljacke. Išli smo na

Baš-čaršiju, u Zemaljski muzej i žičarom na Trebević. To je bilo nezaboravno putovanje.

U povratku smo išli na Stražilovo, na grob pisnika, Branka Radičevića. Znam da

smo ja i moj drug Dušan Opanasjuk, tili brže da sađemo i pri tom smo se kotrljali kroz

granje i dobro ižuljali laktove i kolina.

Na kraju smo bili i na Petrovaradinskoj tvrđavi, di sam prvi put u životu ijo

ćevapčiće.

Da, te godine sam počo ulazit u pubertet, sav sam odlakavio ispod pazuva i

kalanćova.

Imali smo kupatilo u fiskulturnoj sali i tamo smo se kupali zajedno. Pokojni Mile

Radojčić je bio četrnajst godina i već je bio radio ono što smo mi samo sanjali. Onda nam

je on pokazo kako možemo sami sebe zadovoljit. Kazo nam je da ga samo triba dobro

trljat i onda na kraju iz njega kulja gusta bila tečnost.

Počeli smo kukučkovat naše drugarice, kad se kupaju, i oma bižali u mrak, da

uradimo ono. Ni kod kuće, više nisam dao mami da ulazi tamo di se ja kupam. Počo sam

kradom kupovat nike novine, di su bile gole žene i to je uvećavalo moju želju i nagon za

samozadovoljavanje.

Jedared me zvao komšija Ivica Šoš i u kujni pokazao nike slike goli žena. Ja sam

otrčo kući, terasa još nije bila zatvorena i počo radnju, u to su dotrčali niki od dice i

smijali se, al ja sam brzo uradio što sam tio i oma mi je bilo lakše. Braća su bila u škuli a

mama u varoši.

38. Poglavlje

Došla je i 1968. godina i ja sam krenio u sedmi razred osnovne škule. Razredni

starešina mi je bio Dragomir Maričić, koji je pridavo u to vrime srpsko-rvacki jezik.

Jedino sam kod njega imo četvorku i u sedmom i u osmom razredu. Ne znam čerez čega.

Jer niko mi nije bio ni do kolina, ni u gramatiki a kamoli u književnosti. Možda zato što

nisam bio Srbin, jer on se za mlađih dana družio sa očevima mojih drugova, koji su svi

odreda bili šandorske gazde.

Došo je kraj škule i ja sam završio sa dobrim uspehom. Raspust je počo brez brige.

Ondak, najedared mi je stala stolica i nisam je imo desetak dana. Pio sam ricinus, gorku

so, ništa nije pomoglo. I krenem ti ja tramvajom u varoš, u škulski dispanzer, kod doktora.

Znam da je doktorica bila Bunjevka i da se prizivala Romić. Lego sam na šezlon, ona me

prigledala, gnječila stomak i napisala hitno uput, za bolnicu. Srića moja da je tamo na

kartoteki radila sestra, čiji je čovik radio, ko majstor u fabriki „Mladost“, kod mog Tate i

ona je oma telefonom javila da su me hitno odneli u bolnicu. To je za mene bio veliki

stres.

Kola hitne pomoći su me donela u staru bolnicu, nova još nije bila gotova.

Hirurško odeljenje je bilo u zgradi di je sad grudno odeljenje. U prizemlju s live strane je

bila prijemna ambulanta. Tu su me uveli i legli na jedan astal. Jedan bolničar je uzo

gumene rukavice, namazo i vazelinom i pošto sam ja već spuštio pantalone i gaće, do

kolina, zavuko prst u moje guzno crivo. To je bilo prilično bolno. Tu je bio i lekar koji je

kazo da mi oma dadu klistir i potom da me odvedu, gori na odeljenje.

41

I taj klistir je bio vrlo bolan. Ture ti gumeno crivo u čmar i kroz to crivo naliju

mlaku vodu. Posli jedno po sata ja sam kazo da moram ić čerez sebe. Kad sam sijo na WC

šolju, iz mene je krenilo debelo ko klip kuruza, a zatim još tušta manji komada. Ja, ko da

sam se ponovo rodio. Nesto je više onaj strašan bol u trbuvu.

Posli tog su me uveli gori na odeljenje, to je bila velika soba sa oko 40-ak kreveta.

Doli su bile kamene pločice. Ja sam dobio krevet, baš naspram sestrinske sobe. Do nje je

bilo, nazovi kupatilo, di su odrasli išli pušit., a priko u ćoši mokri čvor. Ali bože,

smrdljivo i zapušteno. Moj doktor je bio pok. hirurg doktor Petar Pušin, koji je bio dičiji

hirurg. Počeli su mi davat velike doze penicilina i mećat gumenu rukavicu punu leda na

desnu stranu donjeg stomaka. Imo sam jaku upalu slipog criva i nisu me mogli operisat,

zbog velike upale.

Posli podne su mi došli Mama i Tata. Posite su bile četvrtkom i nediljom od 14-16

sati. Ja sam bio na strogoj dijeti. Dobivo sam čaja i keksa, supe i praznog variva, brez

kruva, koje je onda za mene bilo gadno i ostit, a kamoli pojist. Dolazile su mi tetke u

posetu, svašta su donesivale, al ja to nisam smio ist. Tako da sam imo punu natkasnu,

južnog voća, keksova i čokolade. Jedini što me je moglo obradovat, to su bile novine i

razni crtani romani, koje sam volio čitat.

Tamo sam proveo puni petnajst dana i posli tog sam imo redovnu stolicu. Al sam

od velikog stresa zaradio psorijazu, sa kojom se i danas borim u mojoj 62-oj godini. No,

povrimeno sam imo strašne napade slipog criva.

Te godine je brat Pere očo u vojsku. U avijaciju, prvo u Sombor, a posli tri miseca

u Zemunik, kod Zadra. Te godine smo išli i u svatove, u Ker, kod strica Antuna. Udavo je

najstariju ćer Branku.

Zaboravio sam kazat da smo 1967. godine bili u svatovi na salašu, na Bikovu,

tatina sestra od tetke je udavala ćer Etelu, za nikog Stipana Šarčevića. Svatovi su bili u

šatri, uveče pod lampašima, jer tamo još onda nije bilo ni struje. Sićam se da je bilo

svatova u karucama, s konjima, a mi smo očli došli limuzinom, što u to vrime nije bilo ni

malo jeftino.

Kad smo bili u svatovi kod strica Antuna, u Šandoru je izbio veliki požar u ulici

Jovana Pačua, izgorilo je šest, sedam kuća a dim se vidio čak i tu, u Keru.

39. Poglavlje

Da, u to vrime je moj brat Pere, kupio niku rđavu tamburu, basprimu, sa tri žice.

Naš Tata se zainteresovo za to i malo je naštimovo. Ja i moj brat Tome smo sidili napolju

i polako trevljali melodiju.

Došla je jesen i ja sam vidio u muzičkom magazinu prosvete „PROSVETE“, lipu

crvenu kontru i basprimu, braunske boje. Kontra je koštala 24 iljade a basprima 19 iljada.

Ja sam očo kod stare tete i isko 10 iljada. Teta mi je dala, a ostalo je Tata dodo i tako sam

ja imo lipu kontru, crvene boje. Imala je zdravo dobar zvuk, bila je češke proizvodnje.

Tome je kupio basprimu , al nije bila ni polak tako dobra. Tata mi je pokazivo akorde i ja

sam brzo naučio da sviram na njoj.

Došla je jesen, novembar misec, brat Pere je dobio redovno odsustvo i Mama i

Tata su pozvali rodbinu i njezinu i njegovu. Skuvala je cigurno pedeset sarmi, bilo je tu

borme i pečenja, paprikaša, rakije, vina i na kraju domaći krempita.

Došo je i naš drug Kalman Tumbas, koji je sviro harmoniku i ja i brat Tome u

tamburu i eto veselja. Znam da smo zaradili oko dvanajst iljada, al nismo pošteno podili

novce. Ja i Kalman smo uzeli po pet iljada, a Tome je dobio samo dvi, jer on je već radio

a mi smo išli u škulu.Tako da se sva rodbina lipo provela, bilo je tu i suza, a borme i

razbijeni čaša.

42

Pere je zapatio curu iz drugog sokaka, zvala se Ljubica Ovari i išla je u Muzičku

škulu. Al ga je stalno vukla za nos. On je patio zbog nje, da bi posli vojske, nakon dvi

godine, 1971. godine, napokon i oženio za nju.

Došla je i 1969. godina. Bila je jaka zima te godine. Ja sam spavo u dnevnoj sobi,

Mama i Tata u spavaćoj, a Tome u maloj sobi, iz avlije.

Tata i Tome su ujtru očli na poso, ja sam išo u škulu posli podne. Ni Mama nije

žurila da ustane. Ja sam bio budan i čuo sam kako Mama ulazi u moju sobu, kojaje bila

mlaka, da se tu obuče. To što sam ondak vidio bilo je za mene iznenađenje. Mama je došla

u spavaćici i gaćicama. Ja sam se pravio da spavam. Obukla je suknju priko astala ispod

spavaćice. Ondak je polagano skinila spavaćicu i ostala polak gola. Blesnile su njezine

lipe grudi bile boje, sa tamno braunskim velikim bradavicama. Polagano je sila na stoc i

okrenuta prema meni, navlačila na nji bili grudnjak. Meni je srce tuklo ko u mladog zeca,

a stojko je skočio ko bisan. Mama je potom obukla bluzu, cveter i očla u kujnu da propali

vatru u šporelj. Čim je ona očla u kujnu ja sam otkrio joragan s mene i svuko klotane

gaće, za dva minuta je štrapnilo, čitava tona.

To se trevilo još tušta puta. Možda je pok. Mama tila da mi to pokaže, da se ne bi

čudio, kad budnem stariji, kad to vidim kod divojaka. Nisam ja to nikom kazivo, to je bila

moja tajna. Možda su me zato kod i kasnije kod žena najvećma uzbuđivale grudi, pa

ondak sve drugo.

40. Poglavlje

Došo je i osmi razred i naše drugarice su bile sve prsatije.

I tako smo mi uvik posli fizičkog žurili da se što prija istuširamo i obučemo.

Ondak bi išli na drugu stranu, di je bila ženska svlačionica i tuševi i kroz male pendžere

gledali naše drugarice kako se kupaju, sa čvrstim sisama i crnim trokutom med nogama.

Jedared nas je tako uvrebo naš nastavnik fizičkog, Đerđ Herceg i koga je dovatio,

dobio bi dobre ćuške.

Eto tako je u to vrime trajo naš pubertet. Niko nama u to vrime nije pripovido o

tom, ni u škuli nismo o tom ništa učili. Nije to ko danas, kad još u osnovnoj škuli, dica

počmu da imaju seksualne odnose.

Mi smo bili suviše derlasti i čak nismo ni divanili na tu temu.

Ja sam sve bolje sviro i ja i moj Kalman harmonikaš smo počeli pomalo ić svirat

rođendane, imendane a i u škuli na raznim proslavama.

Taj osmi razred smo bili svi vrlo nestašni, nismo slušali nastavnike, bižali bi sa

časova.

Volio sam ić u bioskop, više od bilo čeg. Naročito ako su bili kaubojski filmovi.

U prvom polugodištu te 1969. godine, u škuli je organizovan velik kviz znanja. To

je organizovo list za dicu „KEKEC“. Ja sam bio najbolji u ciloj škuli. Tako da sam dobio

značku i diplomu kao šampion znanja, škule „25 maj“. Posli jedno dva miseca sam išo u

Novu opštinu, na područno takmičenje, za Severno bački srez. Tu sam bio drugi. Tako da

sam digod u aprilu misecu išo na republičko takmičenje u Valjevo.

Iz Subotice sam išo ja i još dva đaka iz varoši. Iz škule J. Jovanović Zmaj. To su

bili Ljilja Puhalak i niki Boško. Kao pratnja su bili nika nastavnica istorije iz Gata,

prizivala se Patarčić i Vlado Vasković, koji je bio prosvetni savitnik.

Išli smo autobusom, priko Novog Sada, Beograda i nikim rđavim putom do

Valjeva, di smo stigli pridveče. Tamo su nas lipo dočekali. Bili smo smišćeni u lip, nov

hotel, koji se zvao „BILI NARCIS“. Ja sam spavo u sobi sa tim novim drugarom Boškom.

Rana je bila dobra i to je za mene sve bila novost. Drugi dan je bio svečani prijem kod

43

pridsednika opštine. Tamo su bili astali puni ića i pića. No, ja sam u to vrime bio zdravo

sramežljiv i jedva da sam štogod pipnio od tog sveg ila i pića.

Posli podne je bilo samo takmičenje u nikoj velikoj sali. Pitanja su bila fajin teška i

ja sam osićo da tu neću ništa osvojit. Tako je i bilo. Niko od nas troje iz Subotice nije

osvojio ništa ni blizu, prva tri mista. Al, važno je da smo mi učestvovali.

Za treći, ujedni i zadnji dan našeg boravka u Valjevu je bila organizovana užna, na

jednom izletištu, koje se zvalo „Pećina“, doli je tekla reka Gradac. Tamo su bili puni astali

ića i pića. Ondak sam prvi put ijo proje i kajmaka, roštilja i pitaj boga kaki još đakonija.

Na tom skupu je bila i naša čuvena pisnikinja, Desanka Maksimović, koja mi se potpisala

na moju jednu sliku. Bila je izuzetna žena i svima je tepala; „dušo moja“.

Posli tog bogatog gošćenja, krenili smo put Subotice.

Stigli smo u Suboticu uveče i ja sam zamolio da autobus stane u centru Šandora.

Tako je i bilo i ja sam oko osam uveče stigo kući pun lipi utisaka sa tog puta. Opro sam

ruke i noge i oma očo da legnem, pošto sam bio zdravo umoran.

Spavo sam do devet sati drugog dana. U škulu sam išo posli podne i svi u razredu

su bili pomalo zavidni, što sam ja dospio na tako veliko takmišenje, u to vrime vrlo

ozbiljno i teško za jednog osnovca. Tu su pitanja bila teža, neg što danas slušam i gledam

u raznim domaćim kvizovima.

I tako ti ja, umisto da budem nagrađen, što sam pokupio tolike nagrade i priznanje,

mene ti pošalju na popravni iz matematike. Ja to nisam ondak tako bolno primio i svaćo,

al sad nakon 47 godina, osićam prezir i sažaljenje za te ljude koji su takoreći zapečatili

moju životnu sudbinu.

To su bili ljudi niski moralni vridnosti, uz to notorni alkoholičari.

I tako ti ja odem na popravni iz matematike.

20. juna 1969. godine, u školskoj kantini je bila svečana podila svedočanstava. I ja

sam došo s tamburom i mojim drugom Kalom harmonikašom. Prija tog sam dao novaca

pok. bać Gezi poslužitelju da kupi po litre rakije, da se malo okuražimo. Rakija je bila na

portirnici i ja i Kalo smo svirali i malo izlazili, da povučemo po koji gutljaj.

Lipo smo svirali, kola i za ples, bilo je tamo i kolača i sokova. Bili su i nastavnici

završni razreda. Počela je dodila svedočanstava. Prozivali su po imenima i moji drugovi i

drugarice su skoro svi dobili svedočanstva. Samo za mene, koji sa za sve nji bio genije,

nije bilo. Istrčo sam na hodnik i gorko zaplako prvi put u životu, čerez teške nepravde.

Nike dobre drugarice su izašle i kad su me vidile uplakanog, ljubile su me i tišile. Šak je i

jedna nastavnica SH jezika, pok. Ruža Vučinić, izašala da me utiši.

Ja sam u septembru položio popravni i u drugom upisnom roku upiso se na zanat u

škulski centar „Lazar Nešić“ za berbera i 1973. završio sa odličnim uspihom 4,54, u

diplomski (5,00), uz to sam diplomski napiso i mojim drugovima, Josipu Ćakiću i Blašku

Matkoviću.

I tako se moj san da upišem gimnaziju, raspršio ko mijur od sapunice.

Nisam ni završio Filološki fakultet koji sam posli upiso, smer SH jezik i

jugoslovenska književnost, al sam eto uspio pod stare dane, da napišem dvi cile knjige.