NIKOLA Đ. VUKIĆEVIĆ (1830-1910) - ŽIVOTOPIS I BIBLIOGRAFIJA (Milan Stepanović i Karla Selihar)

Милан Степановић Карла Селихар

НИКОЛА Ђ. ВУКИЋЕВИЋ (1830-1910)– Животопис и библиографија –

Сомбор, 2010.

Милан СтепановићКарла Селихар

НИКОЛА Ђ. ВУКИЋЕВИЋ (1830-1910)– Животопис и библиографија –

ИздавачУниверзитет у Новом СадуПедагошки факултет у Сомбору

За издавачапроф. др Александар Петојевић

Уредник и редактордр Борјанка Трајковић

Рецензентидр Саша Марковићдр Момчило Павловићдр Жељко Вучковић

Лектор и коректордр Драгољуб Гајић

ДизајнАлен Милошевић

Штампа „Симбол“, Петроварадин

Тираж500 примерака

Сомбор, 2010.

Поводом стогодишњице упокојења Николе Ђ. Вукићевића

1910 – 2010.

Никола Ђ. Вукићевић (1830-1910)

ЖИВОТОПИС

5

ПРОСВЕТНЕ ЛУЧЕ НИКОЛЕ Ђ. ВУКИЋЕВИЋА

Реч унапред

Никола Ђ. Вукићевић, сомборски професор, педагог, школ-ски управитељ, просветни реформатор, публициста и књижевник, личност је коју сврставамо у знамените и заслужне Србе.

Овом књигом, која хроничарски прати богат животни и стваралачки пут Николе Ђ. Вукићевића, достојно се обележава један век од његове смрти.

Аутори су овом књигом изашли из оквира сомборског школства за чије унапређење Вукићевић има велике заслуге и открили који је утицај он имао за развој педагошке науке и образовања у Срба у другој половини XIX века.

Обимна архивска и штампана грађа била је поуздан извор и путоказ за утврђивање места, улоге и доприноса Николе Ђ. Вукићевића у историји српске педагогије. Књига прати животни и професионални пут овог пештанског високошколца и сврше-ног филозофа Краљевског угарског свеучилишта, од наставни-ка и управитеља српских основних школа у Сомбору, до рефе-рентног педагошког писца и реформатора. Снажно се залажући за опстанак српских школа у Угарској у преломним друштвеним и политичким приликама, Вукићевић се изборио за доношење Школске уредбе и тиме извојевао једну од највећих победа на пољу просвећивања.

Одличан педагог, цењен од колега и познат у просвет-ним круговима, заслужан је и за увођење нових, савремених метода у наставу. Својим напредним идејама широко је отво-рио врата европским просветним и педагошким токовима и ути-цао да српска школа ухвати корак са развијеном Европом. То га несумњиво сврстава у ред најутицајнијих српских педагога дру-ге половине XIX века.

До које је мере Вукићевићев рад померио токове просвет-не историје у Срба рећи ће историчари педагогије. Ова књига је поуздан предложак за такву оцену. Аутори Милан Степановић и

НИКОЛА Ђ. ВУКИЋЕВИЋ (1830-1910)

6

Карла Селихар исцрпно и поуздано исцртали су мапу и путању Вукићевићевог животног и професионалног пута. Референсним изворима поткрепили су своје тврдње, библиографијом дали нау ч ну потврду.

Никола Ђ. Вукићевић улази у ред оних великих заслуж-ника чији полувековни рад на српској књизи, образовању, васпитању и просвећивању не смемо заборавити. Аутори овом књигом уписују име Николе Ђ. Вукићевића у поменик заслуж-них Сомбораца и враћају дуг нашим знаменитим прецима – да их наши потомци никада не забораве.

др Борјанка Трајковић

ЖИВОТОПИС

7

У ПРИЛОГ ЈЕДНОМ ОБРАЗОВНОМ ПОДУХВАТУ У НАЦИОНАЛНОМ РАДУ

Стваралаштво Николе Вукићевића, педагога, публицисте, књижевника и истраживача, увелико је било одређено ширим друштвеним приликама у којима се налазила не само друштве-на мисао српског народа из којег потиче, већ и друштвена мисао цивилизације европских народа.

Друга половина XIX века европске историје, карактерно и садржински, представљала је епоху националног романтизма, односно војно-политичке реализације комплексног националног питања. Водећи европски народи, попут Немаца и Италијана, ло-мили су конзервативне стеге европског поретка створеног у Бечу 1815. године и афирмисали принцип уједињења територијално, историјски и језички блиских народа. Иза ових догађаја, као њихов идејни и идеолошки темељ, чврсто су стојала неповрат-на достигнућа и промене које је на европски континент донела Француска буржоаска револуција 1789. године. У овом случају реч је била о коперниканском заокрету у вредностима који је уследио након дубоког, вишестраног и темељног антрополош-ког и рационалног приступа знању, његовом пореклу и начину његовог прикупљања и употребе. Француски рационалисти, ен-глески државни реформатори и немачки идеалисти подједнако инспирисани античком традицијом антрополошке и рационали-стичке мисли, покренули су незадржив замах промена које су из основа преобратиле поглед на људски живот, његов смисао, по-кретачки мотив и друштвени приступ.

Српски народ није остао изван ових тектонских друштве-них промена. Историјске околности у којима се налазио, почет-ком XIX века, биле су комплексне. Сврстан у оквире два царства, Отоманско и Хабзбуршко, српски народ је покушавао да у таквој констелацији одмери историјске околности свог како постојања, тако и развоја. Неуморан динамизам „динарског карактера“ ли-ч ности истицао је стално трагалаштво за могуће бољим и ква-ли те тни јим животом. Отуд смисао за „ослушкивање“ проме-на које су се дешавале у Европи и отуд потреба за укључење у


8

савремене историјске процесе. Последица тога је готово вододел-нички рад Доситеја Обрадовића, развој образовних институција и покретање Матице српске као културно-стваралачки и еманци-паторски подухват народа који не жели да буде „прегажен“. Сим-биоза ових подухвата била је намера да се допуне, а понекад и за-мене дотадашње прихватљиве вредности о сопственом иденти-тету које је, у најбременитијим тренуцима прошлости, неговала српска православна црква и критичким приступом рационализују и осавремене вредности једног народа и свет упозна са њима.

Прошлост, обичаји, традиција и верско јединство и даље су били стубови српске националне мисли, али их је обогати-ла: амбиција прикупљања сазнања о духовним достигнућима, њиховог истраживачког преиспитивања, научно моделовање, еп-ско растерећење, догађајно узрочно-последично вредновање, образовно-школско институционално утемељење и проширење, културно-уметничко стваралаштво и отвореност према савреме-ним европски идејама. На овај начин уприличена је значајна и не-заобилазна основа за изградњу српског националног идентитета на темељним вредностима ондашњег времена. Предводник ових делатности била је млада српска интелигенција у Хабзбуршкој монархији, која је на најбољи могући начин искористила њене ре-формске промене и државотворне стратешке заокрете.

Три су битне карактеристике у стваралаштву српске инте ли-генције током прве половине XIX века. Најпре њена „жеђ“ за но-вим сазнањима која су могли да понуде ондашњи европски уни-верзитети. На тај начин негована отвореност била је сво је врстан подухват, али ипак ограничен недостатком некри тичког присту-па и хипотетичким универзалистичким бекством од сопствених вредности. Последица тога била је мо гућ ност „однарођивања“ и идеја „арогантног космополитизма“ мла дих који су се школова-ли у универзитетским центрима и за бо ра вљали на свој завичајни идентитет. Друга карактеристика била је идеја да се стечено знање, осмишљеним школским систе мом, представи српском народу. Био је то дуготрајан и бри ж љи во негован подухват „просветитељске де-латности у народу“ који је, као нит, повезивао стваралаштво више генерација током читавог XIX века, па и касније. И трећа карак-теристика, често у истраживањима запостављена, али историјски итекако присутна, јесте вишеслојна и многосадржајна повезаност

ЖИВОТОПИС

9

и узајамост веза Срба и његове интелигенције из Хабзбуршке, а потом и Аустро-Угарске монархије са Србима у Отоманској ца-ревини, аутономној Кнежевини Србији, а касније и са Србима у самосталној српској држави. Идеја о народном јединству Срба уопште, без обзира у којим политичким просторима и државно-правним оквирима живели, била је престижна и претпостављајућа свакој другој дневно-политичкој, образовној и културној намери.

Модалитет њеног остварења био је обавезујући задатак који је покренут од идеје српске државе у време Првог српског устанка, па преко заметка уставне регулативе и државног списа „Начертанија“ Илије Гарашанина, до језичких реформаторских концепција Вука Караџића и делимично остварених нациналних идеја српских ре-волуционара из времена револуције 1848-1849. године.

Све ове околности и покренуто стваралаштво утицали су на садржајну изградњу националног идентитета. Тек на основу појмовне смислености и садржинске изграђености национално-сти, Срби су могли да постану државотворни народ и да на осно-ву догађајне и разумљиве прошлости и трагалачке садашњости траже своје место и у будућности. Консензус, најчешће далек и имагинаран, био је овом приликом остварен. Без обзира на политичку разноликост и разноврсност, национална идеја, за Србе, била је утемељена на прихватљивим постулатима немач-ког филозофа, познатог по свом словенофилству, Јохана Херде-ра. Нација је била продукт језичког јединства, народне блиско-сти, геополитичке целовитости, заједничке прошлости, оквирне традиције и обичајности. Ово одређење није проистицало из тре-нутно скениране друштвене ситуације једног народа, напротив, дефиниција нације упућивала је на историјски процес и његову нерпедвидљиву трајност. Уједно се ту крила и основа претња народима чије је национално одређење предуго трајало. Они су губили свој идентитет и нестајали у процесу асимилације који се неминовно одвијао од блиских, али зрелијих народа који су успели да свој национални идентитет утемеље.

Једина могућност која је отклањала претњу национал-не недовршености, а тиме и гашења једног народа огледала се у политичкој делатности, идеолошкој савремености и страначкој активности, са једне стране, и образовном раду, садржајном школовању, предметној осмишљености и инфраструктурној


10

школској покривености простора где живи народ – односно, просветној делатности, са друге стране.

Овако дефинисан поглед на просветну делатност, сматра-мо, разумљивије сведочи о смислу огромног напора које су чи-нили појединци у намери да најпре очувају, а затим и развију образовање свог народа. Напор је био отежан друштвено-политичким околностима у којима је покушавао да се оства-ри. Након револуционарних година 1848-1849. године и ри-гидног Баховог апсолутизма, Хабзбуршка монархија је схва-тила да, уколико жели да опстане као држава у епохи нацио-налног романтизма, мора да коригује свој државноправни ста-тус и одбаци конзервативни царизам. Дошло је до договора аустријског и мађарског национализма и с тим у складу до „кон-тролисаних промена“ које су више имале за циљ очување но-сталгичног наслеђа у „новим временима“, него искрену жељу са осавремењавањем друштва и државне организације.

Ипак, оно што је значајно, а што српски народ није ни-пошто могао да пренебегне био је почетак ширих друштве-них промена. Грађанска српска интелигенција која је имала већ вишедеценијски призвук постојаности, прихватала је ширу социјалну атмосферу и артикулисала своје интересе. Осећање неправедности и циљаног дуализма који је неговала монархија на основу друштвеног уговора из 1867. године био је далеко од демократичности многонационалног друштва. Маргинализов-ни и политички обесправљени народи монархије, међу којима је био и српски, били су иритирани овим чином. Њихов рад на сопственом политичком организовању био је директна последи-ца ових дискриминаторских околности. Либералне идеје засно-ване на борби за основна политичка права – права на политичко удруживање, јавно окупљање, слободу мисли, слободу штампе и писане речи и за народна права – за културно-образовни рад и очување језика биле су више-мање јединствени оквир делатности српске интелигенције у ово време. Црквено-школска аутономија коју је српски народ задобио у данима револуције 1848-49. годи-не била је институционално полазиште и оријентациони домет који су користили подједнако и Срби, али и власт монархије. За српски народ то је била оправдана основа за добијање и поли-тичке аутономности, док је за распаљен мађарски национализам

ЖИВОТОПИС

11

црквено-школска аутономија била неприхватљива и политички неодржива. У том простору који се кретао од српског национал-ног максимализма до мађарског националног максимализма на-лазила се друштвена атмосфера за политичку, културну, умет-ничку и образовну делатност Срба.

Грађански либерализам, искрено уверен у оправданост својих намера, предвођен личностима какав је био Светозар Милетић, био је често антагонистички постављен према угарској власти. Ирационалан, каткад револуционаран (нарочито у време избијања Босанскохерцеговачког устанка 1875. године), оптерећен гранди-озним циљевима, на тренутке митомански усхићен, врло често је пренебегавао значај еволутивности промена и сазревања друштва. Такав одмерен, компромисно и дијалошки оријентисан приступ одређењу националног идентитета негован је, најчешће, у обра-зовном систему. Био је то дугорочнији, истрајнији и делотворнији начин остварења националних идеја. Дисперзија мисли била је последица различитости у погледу политичког решења нацио-налног питања српског народа.

У таквим околностима српска интелигенција из Сомбора била је једно од најјачих упоришта националне мисли. Чврсто утемељена на традиционализму породичног наслеђа још из вре-мена епохе сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, она је прихва-тала смело идеје просветитељства, али и налазила пут за су-живот са мађарским народом. Њен идентитет градио се на узајамном односу носталгијом обојене националне прошлости, са једне стране, са конзервативним ставом угарске државе, са друге стране. Породична култура, образовна ширина донета из значајних европских универзитетских центара и промишљен приступ друштвеним проблемима биле су карактеристике једне групе људи која се јавила у Сомбору у другој половини XIX века и који су материјално били добро ситуирани. Њихов друштвени рад био је у доброј мери већ са Аврамом Мразовићем одређен. Сомбор је постао расадник образоване српске омладине која је опет изнова, ослањајући се на педагошка знања и искуства која је упознала током студирања, креирала нове садржине просвет-не политике у свом родном граду. Био је то животни пут и Нико-ле Вукићевића који је одредио и карактер његовог стваралашт-ва. Образовно оријентисан, упознат са савременим педагошким


12

тенденцијама у Европи, организационо способан, национално посвећен, стваралачки склон и хришћански предан и обојен, био је вишедеценијски просветни рад Николе Вукичевића.

Његови бројни ученици представили су у најлепшем светлу одговоран образовни рад који Вукићевић неговао и својски су се трудили, да у складу са својим формираним склоностима и стече-ним сазнањима, одговорно промишљају и о будућности сопстве-ног народа. Почетак двадесетог века често је постављао и изазов војно-политичког успеха који је био много захтевнији јер је мо-гао да скрене у еуфоричну непромишљеност. Отуд став Исидоре Секулић, некадашњег Вукићевићевог ђака и велике књижевнице, о културном национализму. Националност, писала је Исидора у чланку „Културни национализам“ („Нови Србин“, јануар-јуни, 1913), није, као што се обично мисли загађивање и мржња на све ненаше и претња песницом из велике одвојености и отуђености. Национализам није заснован на уском шовинизму нити је пун еп-ског певања и запевања, пун ситних жеља и пун немоћних претњи и ишчекивања [...] већ је широк и [...] човечански националан. Од-говоран интелектуалац, који је препознавао и истицао традицио-налне вредности, али и прихватао савремене идеје, и у њиховом „судару“ тражио смисао сопствене егзистенције и будућности свог народа, далекосежан је и делотворни учинак негованог, об-разованог рада, који је устројио и Никола Вукићевић.

Сведочанство ове монографије, настале на годишњицу Вукићевићеве смрти, вишеструко је. Оно нас исцрпно обавеш-тава о његовим бројним активностима и уједно открива не-исцрпну посвећену енергију толико неразумљиву данашњем времену. Обимна историјска грађа која је заступљена за сва-ки сегмент Вукићевићеве делатности, захваљујући ауторима, прикупљена је на једном месту и може да буде полазиште било ког интердисциплинарног приступа делу Николе Вукићевића. Једино тако може да буде разумљив његов целокупан опус. Наша истраживачка мисао тиме је, у трептају подсећања, у на-редним редовима одала достојно признање једној значајној лич-ности какав је био Никола Вукићевић.

др Саша Марковић

Милан Степановић

ЖИВОТОПИС НИКОЛЕ Ђ. ВУКИЋЕВИЋА (1830-1910)

Рад је радовање, само ваља почети. Почетак је тежак, а после иде

све лакше и брже и буде све слађе.

Никола Вукићевић

Печат војничког места Сомбор (1717)

Грб слободног и краљевског града Сомбора (1749)

ЖИВОТОПИС

15

ЗАВИЧАЈ

Сомбор – родни град Николе Ђ. Вукићевића, педагога и писца, дугогодишњег професора и управника овдашње Српске учитељске школе (Препарандије) – започео је свој брз развој у годинама и деценијама након добијања статуса слободног и краљевског града 1749. године. Овом, изузетно привилегованом статусу, претходио је статус граничарског шанца на Потиској војној граници, који су овдашњи становници, већином Срби (око 75%) и Буњевци (око 25%), досељени након изгона Тура-ка 1687. године, уживали између 1702. и 1745. г. (део становни-ка Сомбора, отприлике 10-15%, углавном староседелаца из пе-риода турске управе, имао је статус коморских поданика, и као такви имали су и засебну коморску општину, изван надлежно-сти војне управе сомборског шанца).

Када је 1745. г. Сомбор изгубио граничарски статус, овдашњи српски и буњевачки граничари, искусни и прекаљени ратници, који су се тек вратили са европских бојишта у Рату за аустријско наслеђе, започели су трогодишњу политичку и дипло-матску борбу да Сомбор добије статус слободног и краљевског града. Након упорних залагања доскорашњих војних старе-шина, уз велика материјална одрицања сомборског станов-ништва и уплате од 150.000 форинти у царску благајну, цари-ца Марија Терезија је, 17. фебруара 1749. године, ставила свој потпис и царски печат на Привилегијално писмо којим је Сом-бор проглашен за слободан и краљевски град. Тиме су Сомбор-ци, доскорашњи граничари и коморски поданици, ступили на праг грађанског друштва. Створен је потребан предуслов да то-ком наредних деценија Сомбор постане снажно политичко, адми-нистративно, привредно, просветно и културно средиште Бачке, које су, сем овдашњих Срба и Буњеваца (који су се, превасход-но, бавили земљорадњом и сточарством), као занатлије, трговци и чиновници, почели да насељавају и Немци, Мађари, Словаци, Грци, Цинцари, Јевреји, Роми и припадници других етничких скупина многонационалне Хабсбуршке монархије.


16

У Сомбору су, почетком XVIII столећа, постојале две пра-вославне и једна римокатоличка црква са фрањевачким манасти-ром. Две сомборске православне цркве опслуживало је 1724. г. 17 свештеника – 11 у цркви Св. Великомученика Георгија, чијим је парохијама припадало овдашње већинско граничарско станов-ништво у „шанцу“, и шест у цркви Св. Јована Претече, којој су парохијално припадали малобројнији сомборски коморски ста-новници у „вароши“. Матичне књиге крштених, венчаних и ум-рлих у ове две цркве уредно су устројене почетком четр десетих година XVIII столећа.

Прве православне основне школе (тачније, школски течајеви) постојале су у Сомбору већ почетком XVIII столећа, а можда и нешто раније, пре 1700. године. Скромно образовање у њима у то време добијала су само малобројна деца која су била припремана за свештенички, официрски, трговачки или чиновнички позив. У Халфертовој историји школске наставе у Аустријском царству наведено је да су у илиричким милитарним колонијама (војним шанчевима, што је био и Сомбор) постојале школе пре 1702. године. Из Беча је било наређено да у тим шко-лама деца, осим свог матерњег, уче и немачки језик. У „Опису и попису цркава“ Сремске епархије, сачињеном 1732/33. г. по наређењу карловачког митрополита Вићентија Јовановића, за-бележено је да је у Беочину 1733. г. православни свештеник био четрдесет шестогодишњи Станко Николић, а крај његова имена записана је напомена да је учио у Сомбору (Николић је, како на-води запис, свештеником постао око 1714. године, па је јасно да се његово учење у Сомбору одвијало првих година XVIII века).

Сличан запис постоји и о попу Милутину Соколовићу из Иђоша у Банату, родом из Београда, који се, такође, запопио 1714. године, а пре тога је учио у Сомбору код попа Милића, као и о јереју Николи из Грабовца у Срему, родом из оближњег Бокчиновића, који је рођен 1693. г. и за кога је записано да училсја во Сомбору код њекојего попа Јоана. За јереја Јована из Баноштора у Срему, родом из оближњег Леђена (Риђице), рођеног 1703. године, запи-сано је, такође, да училсја в Сомбору код некојего попа Радоса-ва, а за јеромонаха Симеона Живановића, из манастира Приби-на глава, рођеног у Сомбору 1703. године, забележено је да учил се у Сомбору код магистра Атанасија. Славеносербска основна

ЖИВОТОПИС

17

школа при православној цркви у Сомбору, очито, постојала је и радила најкасније од почетка XVIII века. Српски учитељи у Сом-бору били су 1717. г. свештеник Милић, Атанасије Поповић (пре-дак сомборске српске патрицијске и племићке породице Поповић, касније Папхази) и Павле. Четр десетих и педесетих година XVIII века учитељи су Симеон Мороквашић и сомборски депутирац у Бечу Атанасије Стојшић, а као помоћни учитељ записан је тад и неки старац Радован.

Српску троразредну основну школу у Сомбору похађала су углавном мушка деца, а у њој се учило по старим србуљским књигама, а касније су у употреби били и уџбеници донесени из Русије. Према једном сачуваном школском извештају, који је за Бачку епархију 1756/57. г. саставио магистер (учитељ) слобод-ног и краљевског града Сомбора Јован Григоријевић, православ-ну основну школу у граду учили су већином дечаци (од 83 ђака биле су свега две девојчице) од шест до 15 година, подељени у букварце (46 ученика од шест до 11 година), часловце (15 учени-ка од седам до 14 година), псалтирце (15 ученика од 11 до 15 го-дина) и канонисте (седам ученика од 13 до 15 година). Од 1759. г. сомборска православна црквена општина основала је и из-државала и четворогодишњу Граматикалну (или Велику) шко-лу, која је имала статус ниже гимназије, након које су ученици прелазили у вишу гимназију у Сегедину или другим местима.

Након што је царица Марија Терезија потписала шестог децембра 1774. г. Општу школску уредбу којом је уведено оп-ште и обавезно основно школовање, о коме је бринула држава, односно општине (међу терезијанским реформама школска ре-форма била је, свакако, најважнија), учитељи више нису били зависни од црквене заједнице, већ су постали државни службе-ници, а у наставу су, осим веронауке, читања, писања и основних рачунских радњи, уведени и световни школски предмети, попут историје, географије, геометрије, цртања, правила пристојности, честитог живота и лепог опхођења (тзв. правила благога обичаја), као и обавезне основе латинског језика.

Захваљујући овим просветним реформама, млади Сомбо-рац Аврам Мразовић (1756-1826), свршен слушалац течаја за ди-ректоре основних школа у Бечу и тек постављен обласни школ-ски директор за православне школе, основао је 1. маја 1778. г.


18

у Сомбору тзв. Нормалну школу или „Норму“. Она је требало да служи као норма по којој ће се, угледајући се на њу, одвијати рад и свих осталих школа у окружењу. Одмах по оснивању ове школе, Аврам Мразовић је покренуо тромесечне течајеве за образовање нових српских учитеља, или стручно усавршавање оних коју су већ били у служби. Ови течајеви у Мразовићевој „Норми“ претвориће се убрзо у редовну семестралну наста-ву за образовање учитеља. Тиме је утемељена дуга традиција образовања српских учитеља у Сомбору која ће трајати све до данашњих дана – од Мразовићеве „Норме“ (1778-1811), пре-ко Српске учитељске школе или Препарандије (1812-1920), до њених наследница – Државне учитељске школе (1920-1973), Пе-дагошке академије (1973-1993), Учитељског (1993-2006), а од 2006. г. Педагошког факултета.

Аврам Мразовић (1756-1826)

Како ће се показати, унук првог катихете и најближег са-радника Аврама Мразовића у некадашњој „Норми“ постаће, један век касније, дугогодишњи управитељ Српске учитељске школе у Сомбору. По значају за развој ове школе, али и по вишедеценијском трајању управничког стажа, оставиће неизбри-сив и најупечатљивији траг у њеном дугом постојању.

ЖИВОТОПИС

19

КОРЕНИ И ДЕТИЊСТВО

Никола Вукићевић је рођен у Сомбору, на Аранђеловдан, 8/20. новембра 1830. године. Сутрадан, на појутарје празника, свештеник Аврам Максимовић,1 који је био и катихета овдашње Препарандије, крстио је у Светођурђевској цркви младенца Николаја, првенца сина изабраног гражданина сомборског и трговца Георгија Вукићевића и матере Персиде. Кум на крштењу био је дванаестогодишњи Теодор, син Георгија Деспотовића.

Запис о крштењу Николе Вукићевића

Сомбор у време рођења Николе Вукићевића (ведута из 1818. г.)

Родитељи Николе Вукићевића, отац Георгије (Ђорђе) и мати Персида, рођ. Зарић, венчали су се у истој цркви 16/28. јануара 1830. године. За оно време, мада су обоје били „прво-брачни“, и женик и невеста били су неуобичајено „стари“ – обоје су напунили по 33 године. Осим Николе, његови родитељи су до-били још двоје деце: кћер Јулијану (рођ. 1833) и сина Павла (рођ. 1835), који су, убрзо по рођењу, умрли (Јулијана неколико седми-ца по рођењу, а Павле у трећој години живота). И Николин отац Ђорђе умро је млад, крајем јула 1836. године, у четрдесетој го-дини живота.2


20

Никола Вукићевић је пореклом припадао двема старим и „патрицијским“ сомборским породицама. Преци по очевој линији забележени су у граду најраније 1720. године (мада су овде, бесумње, живели од Велике сеобе 1690. године), када је, на попису овдашњих граничара, као хусар у другој коњичкој чети, убележен Радивој Вукићевић. Он је, временом, добио чин заставника (барјактара), а погинуо је 1741. г. у Шлезији, у Рату за аустријско наслеђе. Према породичном предању, које је Вукићевић забележио, сомборски Вукићевићи пореклом су са реке Колубаре у западној Србији (из околине Ваљева). Године 1745. међу овдашњим граничарима забележена су осморица са презименом Вукићевић – Велисав, Вук, Гаврило, Марко, Мирко, Ненко, Петар и Цвеја – који су, како је записано наредне годи-не, живели у пет домаћинстава. Свој потпис, тачније својеручни крст поред имена, испод записника са Протестног збора сом-борских граничара, одржаног на Светођурђевском тргу у Сом-бору 18. новембра 1745. године, због одузимања војничког статуса, ставила су тројица Вукићевића: Вук, Данило и Марко. Тројица овдашњих Вукићевића приложила су 1748. г. знатне из-носе како би Сомбор добио статус слободног и краљевског града (Петар Вукићевић 1.000, Вук Вукићевић 600, а Цвеја Вукићевић 200 форинти), а заузврат су у власништво добили поседе у ата-ру градске пустаре Прерадовић, које су и раније, као гранича-ри, користили (данас салашко насеље Радојевићи, десетак ки-лометара југоисточно од Сомбора). На попису становника Сом-бора 1755. г. записано је седам кућа Вукићевића, а на попису православних домова 1790. г. забележено је у Сомбору 12 кућа чији су домаћини носили презиме Вукићевић.3 Крсна слава ове, касније разгранате, сомборске породице је св. Никола (6/19. де-цембра). Временом је једна грана породице своје презиме поче-ла да пише са обликом Вукичевић.

И са мајчине стране Никола Вукићевић био је потомак једне од најстаријих сомборских породица. Предак његове мајке био је сомборски свештеник Захарије Бунгуровић (по коме је поро-дица и добила презиме), за кога предање говори да је још у вре-ме турске управе, око 1684. године, из Србије, преко Славоније, у Сомбор преселио више српских породица. Када је 1720. г. умро, сахрањен је у порти сомборске цркве Св. Јована Претече,

ЖИВОТОПИС

21

у којој је и службовао. Његов син Кирил Зарић ( 1770) био је, такође, од четрдесетих година XVIII века, свештеник у овој цркви, а 1756. г. рођен је Кирилов син Атанасије (Николин деда по мајци). Он је у родном граду завршио трогодишњу основну и четворогодишњу граматикалну школу, а као вршњак и близак пријатељ оснивача сомборске „Норме“ Аврама Мразовића (оче-ви су им били свештеници у истој цркви), одмах по оснивању ове школе, завршио је и тромесечни учитељски течај, па га је Мразовић поставио за помоћног учитеља, а касније, након рукоположења за свештеника, и за катихету (вероучитеља) у својој школи. На том месту Атанасије Зарић остаће дуже од три деценије, све до затварања школе 1811. године.

Печат и потпис Атанасија Зарића

Никола Вукићевић бележи за свог деду по мајци да је био сатрудник и помоћник великога Мразовића, који је обуча-вао нормалисте у библијским повестима, у науци вере, црквеном појању, а у одсуству Мразовића замењивао је и предавање ме-тодике, славенске граматике и благога обичаја.4 Предавао је и основношколцима и полазницима учитељског течаја. За свој са-вестан рад и ревностан труд, решењем Српске придвoрне (тзв. „Илирске“) канцеларије у Бечу, Атанасије Зарић је 16. марта 1792. г. награђен великом златном колајном Франца I, коју му је у манастиру Бођани предао својом руком славни богослов и историк српски Јован Рајић, архимандрит ковиљски. Колајна или медаља била је касније у својини Николе Вукићевића, који наводи да је имала тежину од 16 дуката, као и да се с једне стра-не налазио лик цара Франца I, а с друге лав, са потписом lege et fide. У свом чланку „Србске школе у XVIII веку“, објављеном у „Првом извештају о Јавном учитељско-приправничком заводу србском у Сомбору с концем школске 1862/3. године“, Никола


22

Вукићевић пише: Исто тако обдарен је златном колајном од цара многозаслужни најпре учитељ а после катихет Сомбор-ске школе Атанасије Зарић, парох сомборски. Колајна ова изда-на је уз писмо Србске придворне канцеларије, које се, с колајном заједно у домаћој хранилници подписанога унука Зарићевог хра-ни.5 У наставку Вукићевић наводи у целини ово писмо на немач-ком језику.

Занимљиво и драгоцено сведочанство о раним данима сом бор ске „Норме“ сачувано је у породици Атанасија Зарића, а овај „спомен“ записао је Никола Вукићевић, вероватно пре-ма казивању мајке Персиде, кћери Атанасија Зарића. При-чу објављену у позним Вукићевићевим „Цртама из прошло-сти града Сомбора и околине сомборске“ свакако вреди поно-во забележити: Пре него што ће се почети под генералом Ла-удоном рат противу Турака ради ослобођења Србије, и када је по српским местима у Бачкој, Банату и Срему скупљао се из овда шњег народа и бегунаца српских из околине Београда тако звани „Српски Фрај Кор“, једнога дана кад је Мразовић ради пре гле дања школа у Бачкој путовао, после подне за вре-ме школских часова пријави се у ходнику школском учитељу Атанасију За рићу неки чисто обучени странац и замоли га за допуст да може његово предавање у школи слушати, изјавивши да је он из горњих предела столарски момак и да на путу свом жели у сомборској српској школи реченога учитеља предавање слуша ти, пошто је он велики љубитељ школе и просвете на-родне. Странац је врло учтиво ословио учитеља Зарића на латинском језику, а потом је разговарао са њим на језику чеш-ком, који се Зарићу свидио да је врло сродан са познатим му словачким дијалектом. Учитељ Зарић учтиво прими и уведе у школу странца и понуди му место одлично за седење, а сам продужи наставу са старијим ученицима из школских предме-та. После неког времена странац се учтиво опрости са поме-нутим учитељем и захвали му на учтивом пријему, забележив-ши његово име у своју бележницу. После овог догађаја спремао се Сомбор за свечан дочек цара Јосифа, који је туда пролазио путујући у манастир Фенек, где је био главни стан његове војне операције противу Турака. Цар је са великом пратњом пролазио кроз Сомбор (8. јула 1786. г.) и не силазећи са својега свечаног

ЖИВОТОПИС

23

подвода, само утолико се задржао пред фрањевачким мана-стиром док није фрањевце, на тужбу римокатоличкога паро-ха сомборског Слатковића, из Сомбора протерао и поменуту цркву реченом пароху предао, а клостер [фрањевачки манастир, касније Жупни двор, оп. аут.] за војне цели и за болницу одре-дио. Како су том приликом школска деца са својим учитељима у реду стајала пред коморским зданијима („Грашалковићевом палатом“, оп. аут.), на велико своје удивљење упознао је учитељ Атанасије Зарић у високој царској особи онога странца, који је у његовој школи пре кратког времена у цивилном оделу прису-ствовао и предавање његово слушао.6

У школском извештају сомборске „Норме“ из 1807. г. Атанасије Зарић је уписан на списку наставника одмах иза об-ласног школског управитеља Аврама Мразовића као вероучитељ у сва три разреда, а записано је да је, сем веронауке, преда-вао и друге школске предмете. Након престанка рада Норме, Атанасије Зарић је још 19 година био свештеник сомборске Светођурђевске цркве и не дочекавши рођење унука, умро је у 74. години, четири године након Аврама Мразовића, 16/28. јуна 1830. године, враћајући се од цркве после вечерња својој кући, од капље срчане ударен у самоме ходнику свом испустио је пле-мениту своју душу.7 Покопан је, након заупокојне литургије и у пратњи бројног народа, на сомборском Светоуспенском гробљу, са леве стране олтара Светоуспенске цркве. У зиду ове цркве до данас је очувана његова надгробна плоча, на којој је записа-но да је стари свештеник био ревностни учитељ, катихета и духовни пастир и образ добродјетељи стаду своему. Нема тра-гова да је Атанасије Зарић нешто писао и објављивао, мада се може претпоставити његов утицај, можда и удео, у Мразовићевој ручној књизи катихизиса, али је, уз Аврама Мразовића, свака-ко најзаслужнији за дуг век сомборске Норме, у којој је преда-но служио.

Иако Никола Вукићевић није упознао деду по мајци, он га је, на основу мајчиних прича, узимао за узор, посебно у својој побожности и просветном раду. Преко мајке је наследио и вели-ку приземну кућу свог деде Атанасија Зарића, у којој је живео од детињства (према попису земљопоседника Сомбора из 1828. године, ова кућа и окућница простирали су се на 355 квадратних


24

хвати или на око 690 кв. метара). Кућа се налазила у самом сре-дишту града, наспрам Светођурђевске цркве, и у тој кући Нико-ла Вукићевић ће боравити до краја живота. Доцније, кућу је на-следила његова кћер Вера, удата за угледног и имућног сомбор-ског адвоката Давида Коњовића, који ће, на месту некадашњег дома Атанасија Зарића и Николе Вукићевића, 1912. г. подићи двоспратницу у стилу сецесије, у њој ће, деценијама, све до смрти 1993. године, живети и стварати Вукићевићев унук, најзнаменитији сомборски сликар, Милан Коњовић (1898-1993).

Надгробна плоча свештеника Атанасија Зарића

Кућа Николе Вукићевића (приземна, у средини)

ЖИВОТОПИС

25

МЛАДОСТ И ШКОЛОВАЊЕ

Оставши рано без оца, Никола Вукићевић се облико-вао под снажним утицајем своје мајке Персиде, свештеничке кћерке, очито умне, побожне и даровите жене, која је доживе-ла, за оно време, дубоку старост – умрла је крајем 1870, у 75. години живота. Захваљујући њеној доброј обавештености и памћењу, сачувани су драгоцени усмени историјски подаци о завичајној историји Сомбора, које је Никола Вукићевић саоп-штио у два своја историјска записа о прошлости града, а које је она, као кћер, унука и праунука сомборских свештеника из једне од најстаријих овдашњих породица, слушала у причама свог оца Атанасија. Њеном утицају можемо да припишемо и изузет-ну побожност коју је Никола Вукићевић исказивао током целог живота и која је представљала темељ његових чврстих морал-них, делимично и педагошких начела.

О тој, тада још дечјој и младалачкој побожности Ни-коле Вукићевића Мита Калић, у беседи поводом прославе 40 година Вукићевићевог педагошког рада, сведочи: Још у ра-ном детињству када ни за школу дорастао не беше, покази-вао је слављеник уз бистрину ума ванредан религиозни осећај, који му се у љубав према цркви развио. Кад год би видео цркве-на врата отворена, ушао би унутра, па би с побожношћу по-сматрао иконе и утвари, а у свештенику гледао би неко више створење. Љубав ова учини, те је од пет година знао готову малу катавасију напамет, и док су остала деца у бучној игри потражила забаве, дотле је он у соби псалтир читао и цркве-не песме појао. Блажене успомене, мати слављеникова, није могла сину своме већу радост учинити, него што му купи пра-во јеванђеље и праву кадионицу да њоме кади кад службу слу-жи. Ову љубав [према] цркви није ослабила ни несташност детињства, ни младост жељна уживања, ни разочарана ста-рост, ни сумњива наука, ни хладна филозофија.8

Основну школу Никола Вукићевић је похађао у Сомбору. Да је још као дете био даровит, говори и чињеница што је у школу пошао са четири године. У свом раду „Црте из прошлости града


26

Светођурђевска црква и старо здање градске основне школе

(касније гимназије) у Сомбору

Сомбора и околине сомборске“, који је у наставцима, између 1906. и 1908. године, објављивао сомборски српски лист „Сло-га“, Никола Вукићевић је, описујући некадашњи изглед сомбор-ске Градске куће (раније „двора“ овдашњег граничарског ка-петана грофа Јована Јанка Бранковића [ 1734], иначе блиског рођака и јединог наследника несуђеног „деспота Илирика“, ста-рог грофа Ђорђа Бранковића), посведочио: Старина који ово приповеда, врло добро се сећа из свога детињства како је изгле-дао оријентални базар са северне и западне стране садашњега великог магистратског дома, јер је он од 1834. до 1840. године, сваки дан, пре и после подне од родитељске куће своје у српску школу и натраг туда пролазио, а 1842. године, као приватни ученик III гимназијског разреда, видео је својим очима руше-вине западног дела Бранковићевога двора и имао у рукама по-менуте велике опеке са горњим латинском натписом (Comes Joanes Brankovich).9 Српска основна школа налазила се, иначе, у старом здању некадашње Латинске школе, у којем ће се од 1872. г. налазити сомборска Државна гимназија, а на чијем ће месту између 1884. и 1886. г. бити саграђенo данашње здање Гимназије.

И у опису свог живота (Curriculum vitae), који је 19. фе-бруара (3. марта) 1904. године, недуго по пензионисању, по-слао Председништву Школског савета у Сремским Карловцима, Вукићевић наводи да је од четврте до десете године похађао ре-довно нормалну славено-српску школу у Сомбору.10

Свршивши у сомборској основној школи граматику и почетак гимназијског течаја, тзв. „принципијум“, Вукићевић

ЖИВОТОПИС

27

је, како пише, уписан у јесен 1840. г. у први разред Краљевске (пијаристичке) гимназије у Сегедину, свакако најпознатије кла-сичне гимназије на просторима тадашње јужне Угарске. Први и други разред гимназије у Сегедину завршио је као први отлични ученик. Трећи и четврти разред Никола Вукићевић је учио при-ватно у Сомбору, а годишње испите је, с одличним успехом, по-лагао у Баји.

Пијаристичка гимназија у Сегедину

Више разреде гимназије (пети и шести) редовно је похађао током школске 1844/45. и 1845/46. године у Карловачкој гимназији, а испите је положио као први међу отличним учени-цима (класификација ученика Карловачке гимназије из 1844/45. и 1845/46. г. потврђује ову Вукићевићеву тврдњу – записан је школске 1844/45. године, на српском, као превосходниј, а школ-ске 1845/46. г. на латинском, као eminentes, односно најбољи ученик I и II разреда хуманистичких наука, како су, званично, називани V и VI разред гимназије).11 У гимназији је, како наво-ди, слушао и полагао реторику, поетику, читање и тумачење ла-тинских класика, антропологију, логику, етику, општу историју, математику, физику и археологију. И школске матрикуле беле-же Николу Вукићевића као ђака Карловачке гимназије, за кога је 1844/45. г. записано да има 14 година, да је српске народности и да потиче из Сомбора, где станује на тргу (in foro), а у рубри-ци са именом родитеља или старатеља уписана је његова мати


28

Персида, удовица. Након тога следи и списак школских предме-та које је Никола Вукићевић слушао те школске године.12

Запис о Николи Вукићевићу као ученику Карловачке гимназије

Никола Вукићевић у класификацији ђака Карловачке гимназије

У исто време, име Николе Вукићевића, као пет наесто-годишњака и ученика петог разреда Карловачке гимназије, налазило се међу оснивачима Српске читаонице у Сомбо-ру, коју су, на оснивачкој скупштини 12/24. марта 1845. годи-не, утемељила 72 најотличнија грађанина сомборска. Међу њима он је био најмлађи. За првог председника Српске читао-нице изабран је стари сомборски парох и препарандијски кати-хета Аврам Максимовић. Када је у јесен 1895. г. прослављана педесетогодишњица Читаонице, Никола Вукићевић је био један од двојице још живих оснивача. На списку основних чланова Српске читаонице Вукићевић је записан и 1907/08. године.

После завршене гимназије, Вукићевић се уписао за редов-ног слушатеља филозофије у Краљевском угарском свеучилиш-ту пештанском. На првој години студија (1846/47) са одлич-ним успехом положио је све прописане предмете (филозофију, математику, историју и мађарску књижевност), а уз редовне предмете слушао је и предавања из немачког и грчког језика, педагогије, земљописа старог века и историје филозофије. Због болести, у новембру 1847. г. прекинуо је студије на другој годи-ни и ради опоравка се вратио у Сомбор да ту школску годину

ЖИВОТОПИС

29

паузира и да се одмара. Наредне школске 1848/49. године, због Мађарске револуције, настава на Пештанском свеучилиш-ту била је прекинута, а Вукићевић је неколико месеци бора-вио у Београду, где је био ванредни слушалац филозофије на Београдском лицеју. Након револуције, школске 1849/50. годи-не, наставио је и довршио студије филозофије у Пешти, где је, како пише, слушао предавања из историје, физике, метафизике, моралне филозофије, те словенске и немачке литературе.13

Универзитет у Пешти (прва половина XIX века)

Млади Никола Вукићевић течно је говорио латински, не-мачки, мађарски и руски језик, а водио је, како наводи Стефан Илкић, и дневник на латинском језику у коме је изнео у саже-тим забелешкама ситне догађаје из свога личног живота и живота другова по студијама. Нарочито је бележио програм предавања и своје одговоре на испитима са добивеним оцена-ма које су скоро увек биле одличне. Радивој Плавшић примећује да је Вукићевићев дневник веома интересантан за психологију младости, као и за његов психички развој.14

Чим је завршио студије, Никола Вукићевић је морао да оде на лечење, па је, као совршени мудрословља слушатељ, од град-ских власти у Сомбору 1851. г. замолио зајам од хиљаду форинти како би отишао у бању Грефенберг (Grefenberg), у Аустријској


30

Шлезији, где се годину дана лечио од „шкрофула“ (скрофуло-зе – туберколозног обољења лимфних вратних жлезда). Ту се, у ладноводном лечилишту Вићентија Присница [Призница] и његовог последника доктора Шиндлера, потпуно излечио.15

Винћенц Призниц

Следећи своја снажно и још у младости изражена религи-озна уверења, Никола Вукићевић је по повратку са лечења 1852. г. желео да упише Богословију у Сремским Карловцима, али му због слабог здравља није омогућен упис за редовног богослова.

Разочаран одбијањем у Богословији, обратио се молбом да приватно слуша и полаже богословске испите тадашњем епи-скопу бачком Платону (Павлу) Атанацковићу (рођеном Сом-борцу, раније дугогодишњем катихети и професору овдашње Српске учитељске школе – Препарандије). Владика Платон био је у детињству ученик, касније и колега Вукићевићевог деде Атанасија Зарића, са којим је годинама, као свештеник, служио у сомборској Светођурђевској цркви. Он је свршеног младог фи-лозофа познавао како породично, тако и као доброг ђака и пис-ца прилога у тадашњој српској омладинској штампи, па је од-мах одобрио Вукићевићеву молбу да ванредно полаже испите у Карловачкој богословији.

ЖИВОТОПИС

31

Патријарх Јосиф Рајачић и владика Платон Атанацковић

Приватно учећи богословске науке и спремајући се за полагање испита (усавршавајући се, како пише, покрај тога у педагогијским наукама, у српском, црквенословенском и немач-ком језику), Вукићевић се пријавио архимандриту беочинског ма-настира и наставнику Богословије Сергију Каћанском, који га је испитивао из православне хришћанске догматике и са препору-ком, као потпуно упућеног слушатеља, послао га је Никанору Грујићу, тадашњем архимандриту манастира Крушедола. И Ни-канор се веома похвално изразио о Вукићевићевом богословском знању, те се несуђени богослов званично обратио патријарху Јосифу Рајачићу, од кога је замолио дозволу и одређивање рока за полагање богословског испита. У први мах патријарх му је, по-сле малог затезања, дао сагласност за полагање испита, а када му је Вукићевић у безазлености својој саопштио да је претходну са-гласност за ванредно полагање испита добио и од владике Плато-на, патријарх се предомислио и повукао већ дато одобрење. Нису помогле ни накнадне молбе, нити заузимања Вукићевићевих про-фесора, па ни понуда кандидата да се подвргне најстрожем ис-питу. Патријарх је био неумољив, а млади Никола Вукићевић и његова тако жељена богословска и свештеничка каријера прине-ти су на жртвеник дугогодишње нетрпељивости и отвореног су-коба између патријарха Рајачића и владике Платона.


32

Платон Атанацковић је, још као епископ будимски, био 1842. г. један од противкандидата епископу Јосифу Рајачићу при-ликом избора за новог митрополита карловачког. Касније, по-четком 1848. године, Платона је, на предлог угарског министра просвете Јожефа Етвеша, аустријски цар Фердинанд именовао за епископа бачког, без Рајачићеве сагласности. У међувремену, митрополит Рајачић је 1848. г. изабран за патријарха, а вла-дику Платона је оптуживао да је заступник прво мађарских, а касније и бечких интереса. Није вредело ни то што је о Плато-новом часном држању у време Мађарске револуције, његовом противмађарском ставу и страдању од Мађара сведочено и у оп-ширном допису, са молбом за Платоново постављење на место епископа бачког, који су 11. фебруара 1850. г. патријарху Рајачићу упутила педесет четворица најугледнијих српских грађана Сомбо-ра, међу којима су били и тадашњи градоначелник, градски оци, жупанијски и магистарски чиновници, чланови политичке и црквене општине, официри, свештенство, адвокати, учитељи, угледни трговци и земљопоседници. Дужност бачког влади-ке Платон је преузео након снажних притисака бечког двора на патријарха, званично тек у новембру 1851. г. (аустријски цар Фрања Јосиф I поновио je одлуку свог претходника, и крајем 1850. г. именовао је Платона за епископа бачког, са наређењем да се без њега убудуће не могу доносити конзисторијални закључци, али се, упркос царевом наређењу, скоро још годи-ну дана чекало на његово званично постављење за владику бач-ког). Сукоб патријарха Рајачића и владике Платона трајао је пу-них осам година, а безуспешно су посредовали и владика црно-горски Петар II Петровић Његош и српски политичар Илија Гарашанин. Измирио их је тек 1856. г. гроф Јохан Коронини, тадашњи војни и цивилни заповедник Војводства српског.

На наговор пријатеља, Никола Вукићевић се обратио с мол-бом и тадашњем митрополиту београдском Петру Јовановићу, оснивачу Богословије у Београду, али му ни он, очито не желећи да се замера патријарху Рајачићу, није изашао у сусрет.

Вративши се у Сомбор, Вукићевић је привремено био без запослења, са мало жеље да посао пронађе мимо цркву и свеш-тенички позив.

ЖИВОТОПИС

33

РАНИ ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ

Литерарна обдареност младог Николе Вукићевића наја-вљена је већ у његовим гимназијским и студентским данима. Први литерарни рад, песму „На пролеће“, објавио је 1846. г. као карловачки гимназијалац завршне године. Песма је штампана у „Српском народном листу“, а прештампана у забавном алма-наху „Драгољуб“ (и лист и алманах издавао је у Пешти Теодор Павловић, једно време и уредник Летописа Матице српске).

Када је наредне 1847. г. у Будиму покренут омладински лист „Славјанка“, Никола Вукићевић је у њему, као студент прве године филозофије у Пешти, објавио песму „Побожност и народ-ност“, која је, како је рекао Мита Калић у свечарској беседи пово-дом 40 година Вукићевићевог педагошког рада, и по облику и по садржини верни тип оног родољубивог времена.

Исте године штампано је у Пешти, на седам страница, „Слово надгробно Димитрију Вукићевићу“ – беседа коју је млади Никола Вукићевић изговорио 6. септембра 1847. годи-не у сомборској Светођурђевској цркви, о четрдесетодневном подушју за свог рођака Димитрија Вукићевића, свршеног сту-дента права и богослова, који је, како пише у поднаслову овог „Слова“, 29. јула 1847. г. бујном кишом однешен у Дунав, и у беснећим тога волнама скончао се у 24-ој години дјејателног свог живота.

У тек покренутом новосадском часопису „Седмица“ Нико-ла Вукићевић је, током 1852. и 1853. године, објавио низ члана-ка и превода. Године 1852. г. објавио је прозне и лирске прило-ге: приповетку „Голубче“ (излазила је у наставцима, од бр. 4 до бр. 15) и песме „Пријатељству“ (у бр. 12) и „Поглед преко воде“ (у бр. 13). Обе песме наговештавале су леп песнички дар младог књижевника, на трагу Радичевићевог романтизма, и можемо да жалимо што није наставио да се бави поезијом.


34

Пријатељству

Ти што срца вољно вежешИ радости свуд простиреш

Пријатељство збору драгПрими овај хвале знак.

Дивниј храма твога двориОд милина јесу збори

Гдено клија рајски цветКојима се кити свет.

Испред нежне своје свезеДобродјетељ кад ју веже

Изчезава светска частИ губи се горда власт.

Твој је спомен најмилијиСрцу верном најсветији

Њега часа нетре зубЈер срдачни он је стуб.

И на оној страни гробаГде престаје свака злоба

Пријатељства само лекбезконачни слади век.16

ЖИВОТОПИС

35

Там’ где Савске прима валеДунав река у свој стан,

Две бораве бродске вилеЗагрљене гдено сан,

Жељом гоњен прије зореТам’ долази Србин млад

Да познаде мајке својеСрбијанке столни град,

Карађорђе где с’ прославиКад му вишњи даде моћ

Да туђинство мишцом смлавиИ сужанства разгна ноћ!

Но, шта с’ оно болан види,Каква ли је оно свет!

Полумесец зар јошт бледиОбасјава српски свет?

Насилија зар његовогНе сакруши Ђорђе рог!

Ил’ тек сенка робства старогСтан облеће рода мог?

Да! тако је, – крвна прошлостЗаостави своју сен

Ал скорим ће Срб – будућност Уништити станак њен.

И ко ноћи што следујеРујне зоре љубки бај

А месеца бледе боје Измењава сунца сјај,

Јако сила частног крстаСакрушиће луне рог,

И узвисит’ славу Христа Вишњиј хоће скоро Бог. –

Гле! там’ свети већ диже сеПравославне вере храм

Чистог срдца где приносе Срб – синови небу плам.

И луч сунца обасјаваНа злаћеној кули крст,

Спасова је овде слава, Јер се ори благовест.

Ту је мелем срдцу моме,То је за ме сунца зрак;

Јербо вере видим моје И рода ми свети знак.

За њег паде слава србскаЗањ погибе свети Књаз,

С’ њим победи ал’ и врага И васкресе Милош књаз.

С њим слобода Србу засјаИ трајаће њезин дан

Докле своје он узчуваИ узљуби вере стан.17

Поглед преко реке


36

Песма „Поглед преко реке“ Н. Вукићевића у „Седмици“Током 1853. г. у наставцима су у „Седмици“ излазили

Вукићевићеви чланци „Ослобођење Грка“ (од бр. 4 до бр. 11) и белешке са лечења у Грефенбергу: „Черте из Грефенберског живота у години 1851“ (од бр. 25 до бр. 33). Ови записи одно-се се, махом, на живот и рад Вићенца Призница (1799-1851), оснивача савремене хидротерапије – алтернативног медицин-ског метода по коме је лечен (и излечен) и Никола Вукићевић. Сарадњу у „Седмици“ наставио је и кад се запослио као настав-ник у сомборској Препарандији.

Након успешног лечења у Грефенбергу, Никола Вукићевић је 1852. године, и за часопис „Световид“, написао подужи чла-нак „Призниц и хладноводно лечење“.

С пролећа 1853, у „Србском дневнику“, који је претход-не године у Новом Саду покренуо Данило Медаковић, објављен је Вукићевићев чланак „Неколико речи уз часни пост“, настао, очито, као исходиште његовог упорног бављења богословским наукама током претходних годину дана. Чланак је, како пише Мита Калић, врло велик утисак на читаоце учинио.

ЖИВОТОПИС

37

ПОЧЕТАК ПРОСВЕТНЕ ДЕЛАТНОСТИ НИКОЛЕ ВУКИЋЕВИЋА

Почетком септембра 1853. године, након што је у Сомбору основана Нижа реална школа, Никола Вукићевић је конкурисао за „граматичког“ учитеља (његова кандидатура је била рангирана исправа трећим, а након одустајања једног кандидата другим ме-стом, иза Јована Георгијевића, а испред Игњата Крејцера). Скуп-штина Слободног и краљевског града Сомбора, која је одлучива-ла о учитељским кандидатима новоотворене школе, закључила је (на срећу Српске учитељске школе сомборске и српске просвете уопште, како пише Божидар Ковачић), да Вукићевића кандида-тура не може да се узме у обзир, јер није „егземиниран“ учитељ.

Печат сомборске Препарандије из 1841. г.

У јесен 1853. г. некадашњи неомиљен управитељ и про-фесор Српске учитељске школе у Сомбору Јован Чокор, који је предавао педагогију, методику, земљопис и мађарски језик, под-нео је оставку. Јован Чокор (1810-1871) је у децембру 1842. г. постављен за професора у сомборској Препарандији, где је пре-давао мађарски језик, педагогију, методику, угарску историју и аритметику. Између 1847. и 1850. г. био је и управитељ Препарандије. Чокор је, према сведочанствима савременика, био човек тешке нарави, у честом сукобу са колегама и учени-цима (према којима је умео да буде посебно суров), али и са


38

грађанима Сомбора. За њега се говорило да је послат да сломије српски дух сомборске Препарандије, а међу Сомборцима је спе-вана и ругалица: Дође Чокор, па направи покор.

Јован (Јулијан) Чокор

Његов промађарски став у време Мађарске револуције 1848/49. г. учинио га је посебно неомиљеним међу сомборским Србима, па су о Великој Госпојини 1849. године, окупљени у порти сомборске Светођурђевске цркве, грађани тражили да против Чокора буде покренута истрага, те да буде смењен са дужности препарандијског управитеља и уклоњен из Сомбо-ра. Званично је и смењен 1850. године, али је још пуне две го-дине након смене остао на дужности привременог управитеља Препарандије. Бавећи се астрономијом, Јован Чокор је дао да се начини познати сомборски сунчани часовник на Жупном дво-ру (који постоји и данас), са опорим натписом: Један од ових ти је последњи. Након одласка из Сомбора, Чокор се замонашио у манастиру Кувеждину и узео монашко име Јулијан. Патријарх Рајачић убрзо га је послао у Беч на изучавање штампарске, ли-тографске и фотографске вештине. Када се вратио у Сремске Карловце, именован је 1858. г. за управника Митрополитско-гимназијске штампарије. Од 1865. г. постављен је за архиман-дрита манастира Грабовца у Барањи. Био је посланик на Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1870. и 1871.

ЖИВОТОПИС

39

године, у време чијег заседања је и умро, 30. маја (11. јуна) 1871. године. Препарандији је, неколико година по одласку из Сомбо-ра, завештао фонд за куповање хартије и перочника.

Како је Чокорово место остало упражњено, Никола Вукићевић је, на предлог управитеља сомборске Препарандије, Василија Ковачића, прихватио 17/29. октобра 1853. г. (без пра-ве воље, како наводи Мита Калић), постављење за привременог професора ове школе.

Тадашњи управитељ Препарандије Василије Ковачић (1779-1857) био је свештеник и прота сомборски, некадашњи ђак Аврама Мразовића и Атанасија Зарића, покретач прве сом-борске приватне Граматикалне латинске школе (Мале гимназије, како су је Сомборци звали), која је у граду радила између 1798. и 1806. године, био је, већ као свештеник, велики заговорник осавремењивања и унапређења образовања, и подр жавао је међу првима, и насупрот вољи митрополита Стефана Стратимировића, царски рескрипт о оснивању Националног школског фонда и увођење трећег црквеног таса за издржавање препарандијских школа. Поводом тога је 1811. г. изговорио и своју познату „Бесе-ду о добровољним давањима“, коју је Урош Несторовић објавио као књижицу и разаслао је свим школским управитељима, и због које је цар Франц I 1813. г. одликовао Ковачића златном медаљом за заслуге при устројењу православних препарандија. За сомбор-ског проту Ковачић је постављен 1830. године. У време Мађарске револуције, када је Сомбор неколико пута прелазио од мађарске под српску управу и обратно, прота Василије Ковачић је, прили-ком једне од промена власти, био члан градског изасланства које је успешно преговарало са командантом мађарских трупа Мо-рицем Перцелом, који је хтео да запали Сомбор, кажњавајући га тако за претходну сарадњу са српском и царском војском. Изас-ланство је отклонио опасност и спречило намеру мађарског ко-манданта. За управитеља Српске учитељске школе у Сомбору Василије Ковачић је постављен 22. августа 1852. године и ту дуж-ност обављао је бесплатно пет година, све до смрти, 8/20. сеп-тембра 1857. године. Његов труд и залагање приликом уређења наставе и рада сомборске Препарандије награђени су 1854. годи-не Орденом златног крста с круном.


40

На седници Наставничког савета тог дана је прочитано ви-соко расположеније земаљске школске власти, којим се управа школе овлашћује да уместо Јована Чокора именује суплирајућег професора. Стога управитељ школе прота Василије Ковачић именује високоученог Николаја Вукићевића [...] из призренија највише тога [...] што је истиј господин у подпуном смислу мо-ралног поведенија и послушног духа; друго пак што ниже и ви-соке науке учећи тако се изобразио, да данашњим даном на књижевном пољу добро и отлично, подобно неуморној пчелици дела.18 На крају, стари прота за младог Вукићевића, скоро про-рочки, каже да његова не мале похвале достојна душевна каче-ства за Заведеније ово – које је на прагу свога преображенија – од превелике ће ползе бити.19

Извод из записника са седнице Наставног збора сомборске Препарандије, са записом о пријему Н. Вукићевића

Два дана касније, 19. октобра, Вукићевић је свечано уведен на катедру немачког језика, аритметике и историје. Ово постављење потврдио је 3/15. фебруара 1854. г. и Царско-краљевски школски

ЖИВОТОПИС

41

савет у Темишвару – тадашња највиша школска власт у Војводству српском. Већ 1855. године, према распореду предмета и настав-ника у сомборској Препарандији, Вукићевић је, осим ова три предмета, предавао и српски језик и стилистику (уведен у наста-ву 1854/55), а, према личном плану рада по предметима, наред-не школске године предавао је и црквенословенски језик. Исто-времено, од 1853. године, па све до краја педесетих година XIX века, Вукићевић је у сомборској Препарандији обављао и дуж-ност деловође.

Расподела предмета међу професорима Препарандије 1853. г.

Након пропасти Мађарске револуције, оснивањем Војвод-ства српског, дошло је до промена у устројству школске упра-ве, али то није много утицало на побољшање лошег положаја и стања српских школа. Слично је било и у сомборској Пре-парандији, једној од четири српске средње школе у тада шњем Војводству (уз Карловачку богословију и гимназије у Карлов-цима и Новом Саду). Број полазника школе и даље је био мали (школске 1850/51. г. учитељско звање у Сомбору стекло је само шест полазника,1851/52. г. 11, а 1852/53. г. седам полазника), а успех кандидата прилично слаб. Када је Никола Вукићевић постао професор сомборске Препарандије, два разреда шко-ле похађало је двадесетак ђака. Настава се одвијала у старом здању некадашње Мразовићеве „Норме“, саграђеном у порти Светођурђевске цркве скоро један век раније, потпуно неподе-сном за било какав облик савременог учења.


42

Због оваквог стања сомборске Српске учитељске шко-ле, половином педесетих година XIX века највише црквене и земаљске школске власти разматрале су могућност премештања Препарандије из Сомбора и њеног припајања Богословији у Карловцима, као и пресељења у Темишвар или Нови Сад. Те-мишварски владика и некадашњи ђак Мразовићеве „Нор-ме“ Сомборац Самуил Маширевић био је спреман да обезбе-ди одговарајуће просторије за смештај пресељене сомборске Препарандије, а Новосадска црквена општина је већ била при-хватила одлуку да Препарандија буде смештена под њену над-лежност. О пресељењу су вести доносили бечки „Световид“ (који је, у бр. 21 из 1855. године, између осталог, писао да је сомборска школа због невјештости професора у новије време на ништа спала) и новосадски „Србски дневник“.

Први потпис Николе Вукићевића као професора Препарандије

Млади препарандијски професор Никола Вукићевић (те године је предавао српски језик и стилистику, немачки језик, аритметику и историју), бесумње најписменији међу тадашњим колегама наставницима, бранећи интегритет и традицију школе, оштро је одговорио „Световиду“ у чланку објављеном 24. марта 1855. г. у „Србском дневнику“, у коме пише: И по томе не могу се довољно начудити како је могао тај лист неродољубиву ми-сао о укинућу овог Заведенија, које су дедови и оцеви наши једва од Бога исплакали, без примедбе, па још с ускликом у свет пу-стити, а како се није побојао да с поступком тим не огреши своју душу испустивши испред очију дужност и почитање које је према Паладијуму народа свог имати дужан. Поводом тврдње о „невјештости“ сомборских предавача, Вукићевић наводи да је лист прешао сваку границу пристојности и воспитанија и усу-дио се простачким начином дирати у чест оних људи, који у число јавни званичника принадлеже. Не без ироније, сећајући

ЖИВОТОПИС

43

се, ваљда, и својих мука у Карловцима са патријархом Рајачићем и његовим окружењем, Вукићевић о идеји премештања Препарандије у Карловце и спајању са Богословијом у члан-ку каже: Али да би се Заведеније зато и само зато у Карлов-це преместити морало, то нитко други не може веровати, него онај који држи да су сви људи изван Карловаца невешти и неспособни и напротив да сваки онај који у Карловце сту-пи и тамошње воде се напије, одма постаје вештак и получа-ва волшебан дар способности професорске.21 На крају чланка Вукићевић закључује да оваква вест руши ауторитет професо-ра пред ученицима, родитељима и целим народом потпуно неза-служено јер професори, примајући годишњу плату од свега 320 форинти, више раде из родољубља него из користи. На крају по-зива непотписаног извештача да јавно изнесе слабости сомбор-ских предавача, а упућује замерку и „Србском дневнику“ што је вест из „Световида“ пренео тако некритички и без коментара.

Бурно су реаговале и сомборске световне и црквене вла-сти и чврсто стале у одбрану овдашње Препарандије. У писму патријарху Јосифу Рајачићу, које је у име политичких и цркве-них власти 26. фебруара 1857. г. потписао тадашњи сомбор-ски градоначелник и председник православне црквене општи-не Стефан Лалошевић, између осталог, пише: Ми пак Сомбор-ци имајући у нашој средини пуних 40 година ово Заведеније... на-учили смо се сматрати га по превосходству [за] своју собстве-ност и зато је глас о премештању његовом у Нови Сад сваког правог у Сомбору Србина увцелио и опечалио, с тим већма [...] што би с губитком овог Србског заведенија лишени били оног народног блага, које нама, и по прошлости, и по томе што ми најмногољуднију србску обштину сачињавамо, с пуним правом принадлежи.22 Сомборци су патријарху послали и изасланство са искусним сенаторима Николом Леовићем и Јованом Вујићем.

Доласком др Ђорђа Натошевића за школског саветни-ка и врховног просветног надзорника у Намесништву Српске Војводине и Тамишког Баната 1857. г. прекинута су размишљања о премештају школе из Сомбора и за њу је, коначно, наступило знатно повољније раздобље.

Млади професор Никола Вукићевић исказао је у овом кри-тичном периоду по опстанак сомборске Препарандије и бритку


44

и умну реч, али и велику приврженост школи у којој је предавао. То је, уједно, био и период у коме се Вукићевић, како наводи у свом животопису, усавршавао у педагогији, дидактици и мето-дици, брижљиво проучавајући најзнатнија дела немачких педа-гога практичара, а особито Нимајера, Келнера и Хермана. Како је непосредно радио у настави, Вукићевић је примењивао стече-на знања у пракси, а и касније је, како пише Радомир Макарић, као професор педагошких предмета био првенствено прак-тичар. Ипак, педагошке предмете у сомборској Препарандији (педагогију и методику) још увек је, уместо Јована Чокора, пре-давао некадашњи учитељ цртања Лазар Бајић, који за предавача ових кључних предмета није имао потребна знања и предусло-ве, па будући учитељи нису добијали ваљану педагошку спрему.

Распоред предмета Николе Вукићевића из 1855. г.

Амбициозан и склон огледу, Никола Вукићевић је, упо-знавши се са Гразеровим начином за учење читања са писањем, почео да примењује и проверава овај метод на ванредним часо-вима са скупином ученика сомборске српске основне школе, у присуству својих приправника. Овај Вукићевићев дидакти чки оглед (први у Срба) показао се успешним и знатно бољим од дотадашњег тешког метода срицања и писања које се сводило

ЖИВОТОПИС

45

само на преписивање. И у аритметици, коју је тада још преда-вао, Вукићевић је са великом ревношћу приправнике учио напа-метном и писменом рачунању по упутству Моћниковом.

Осим примене нових метода педагошког рада са својим ученицима, Никола Вукићевић се према њима односио на пот-пуно другачији начин него његове старије колеге. „Србски днев -ник“, у чланку објављеном у бр. 34 из 1858. године, пише како Вукићевић води препарандисте – учитељске приправнике – у основну школу, али их не прати пред собом, него разговарајући се с њима као са својом браћом. Има он за свакога од њих пријатељска совјета, и зна им сваком усладити предмет.

Прва и последња страна плана предавања Н. Вукићевића из 1855. г.

Због благог приступа, свестраног образовања, одличног памћења, радиности и речитости, Вукићевић је међу ученицима брзо стекао углед доброг и омиљеног наставника, који је својим предавањима умео да их занесе и одушеви. Један од његових ученика, касније, већ као старији учитељ, сећао се: Једног дана имаше господин Вукићевић општу историју у нашем разреду – коју је почео да предаје равно у три сата после подне. Предавао је тако красно да нит ми, нит он осетисмо кад изби на торњу


46

четири сата. Нехотећи га бунити пустисмо да говори докле хоће и тако прође пет сати и дође пола шест, када се преда-вач трже, и погледав на свој часовник опази да је пуна два и по сата без престанка предавао.23

Мита Калић, о четрдесетогодишњици професорског рада Николе Вукићевића (1893), о овом периоду његове педаго-шке делатности, каже: У време када је наш високопоштовани слављеник постао професором Српске учитељске Препарандије у Сомбору, наше школе нису биле питома васпиталишта у којима би учитељ љубављу и лепим, очинским начином у деци подизао људски понос, и развијао врлине, сладећи им школу и на-уку; већ су оне биле куће за поправљање раскалашне деце коју би родитељи доводили да их учитељ прутом дотерива. Од бре-зове метле оплетен виргаз, што се у кишници киселио; трско-вача на катедри и грдан лењир беху васпитна средства, којима се нараштаји за будуће чланове друштва и цркве одгајиваху. Да су деца, која су с дугачке штице скоро по сата само један ред срицала, а шта год су учила то без разумевања напамет говорила; која се испред вечито намргођена учитеља по улици сакривала, радије бегала од школе него што су одлазила у њу, то ће нам сасвим наравно изгледати кад на стари метод и на-чин васпитања помислимо. Наш високоуважени слављеник пре-гне још одмах с почетка да према снази својој овај криви ме-тод укине а напреднији и достојнији уведе. После својих часова на Препарандији, одлазио је слављеник у ниже разреде народ-них школа, те је сам децу учио да срицањем не понављају слого-ве већ што напишу то одмах и прочитају. На овај начин увео је он први „нови метод писања читањем“ у наше школе и то још онда, када ни један стран завод ни помишљао није да се њим послужи. Али се он није само тим задовољио. Доводећи при-правнике у основну школу, показивао им је очигледном наставом како ваља ученике учити и с њима благо поступати.24

Архимандрит Стефан Илкић, Вукићевићев ђак и сарад-ник, пише да је Вукићевић као наставник био неуморан и до пе-дантности тачан. Никада он не би пропустио ниједног часа предавања нити би на час задоцнио. Предавао је занимљиво и разумљиво, предавања му нису била суха и досадна те га је било велико задовољство слушати. Поједина места објашњавао је

ЖИВОТОПИС

47

подесним примерима из савремене напредне стране педаго шке књижевности, чиме је очевидно богатио педагошки видокруг својих ученика. Предавајући он се је толико удубљивао у пред-мет да често није ни примећивао да је време предавању истек-ло. Ђаци су његова предавања награђивали живом пажњом. Према ученицима био је благ; преступе је жигосао моралним опоменама и грубље нарушавање дисциплине није трпео. При кажњавању био је противан примени најстрожих дисципли-нарних мера према ученичким преступима, У свима тим прили-кама руководио се разумним педагошким тактом. Са колегама је био у добрим односима и увек пажљив према њиховим потре-бама и захтевима.25

Пишући о Николи Вукићевићу поводом 25. годишњице наставничког рада, новосадски часопис „Јавор“ и илустровани календар „Орао“ наводе 1878. г. речи једног његовог ученика: Немам речи којима би у стању био описати с каквом лакоћом и вољом предаје Вукићевић предмете својим слушаоцима, то само може онај себи да представи, који је пред његовом кате-дром седео и слушао.26

О наставничкој педантности Николе Вукићевића сведочи и његова мала бележница из прве половине седамдесетих го-дина XIX века, у којој су, на самом почетку, читко и тачно на-ведени распоред и место предавања, по данима, предметима и одељењима (мада није стриктно забележено, из осталих околних записа у бележници види се да се овај распоред предавања одно-сио на школску 1873/74. годину), као и записи о сваком учени-ку појединачно, његовим оценама, а често и са Вукићевићевим запажањима о ђаку.


48

Из бележнице Николе Вукићевића (распоред предавања и евиденција ученика)

ЖИВОТОПИС

49

НАСТАВАК ЛИТЕРАРНЕ ДЕЛАТНОСТИ

За време своје младалачке професуре, Никола Вукићевић је 1854. г. објавио кратак спис на шест страница, штампан у Сом-бору (код Карла Битермана) „Свечаност у славу пречестњејшег господина Василија Ковачића...“, у коме је описана свечана до-дела високог царског Ордена царског крста с круном тадашњем управнику сомборске Српске учитељске школе проти Василију Ковачићу.

Потпис проте Василија Ковачића и професорског збора сомборске Препарандије из 1852. г.

Наставио је да пише за новосадску „Седмицу“, у којој је 1855. године, у 14 наставака, објавио свој превод (са саоп ште-њем) „Черте из старије повјестнице Православне цркве у Ру сији“, по књизи „Историја росијској церкви“. У „Србском дневни ку“, осим већ поменутог одговора на писање „Световида“ из 1855. године, Вукићевић је објављивао и педагошке чланке („Испи-ти у школама и школске реформе у Сомбору“ у четири бро-ја из 1854. године; „Уведени учитељски испити“ 1855. годи не; „Попуњавање библиотеке у српској учитељској школи“ 1856. го-дине; „О предавању Ђорђа Натошевића у Сомбору“ и „О проме-нама у Србској препарандији у Сомбору“ 1857. године).


50

Запис из матичне књиге венчаних Светођурђевске цркве у Сомбору о венчању Николе Вукићевића и Меланије Ракић

Портрет Вере Коњовић, рођ. Вукићевић (уље на платну)

и фотографија сликара Милана Коњовића (љубазношћу Галерије „Милан Коњовић“ из Сомбора)

ЖИВОТОПИС

51

ЗАСНИВАЊЕ ПОРОДИЦЕ

Године 1854 (4/16. октобра) Никола Вукићевић се у сомборској Светођурђевској цркви венчао са 19-тогодишњом Меланијом, кћерком Георгија Ракића, грађанина и купца сом-борског (једна грана сомборске породице Ракић својевремено је кумовала породици Вукићевићеве мајке Персиде, па је и кум на њеном крштењу 1796. г. био Јефрем Ракић). Како је записа-но у матичној књизи, венчана кума била је Јелисавета, супру-га сомборског сенатора Георгија Бирвалског, а стари сват Гав-рил Дракулић, актуар Среског политичког начелства сомбор-ског. Младенце је венчао парох Светођурђевске цркве Јован Момировић (деда по мајци књижевника Вељка Петровића).

Пуних осам година млад брачни пар није имао деце. Син првенац Георгије, назван по Николином оцу, рођен је тек 1862. г. и поживео је свега две и по године (умро је почетком 1865). Дру-ги син Милан рођен је 1865, а умро је у 24. години живота, 1889. године. Након два сина, рођени су 1868. г. близанци Светислав и Вера (Светислав је поживео 17 година и умро је 1885. годи-не, а Вера, удата 1893. г. за адвоката Давида Коњовића и мати сликара Милана Коњовића, доживела је дубоку старост и ум-рла 1962. г. у 94. години живота). Њихово пето дете била је кћер Персида (Сида), рођена 1871, а умрла у 23. години, 1894. годи-не. Последње, шесто дете, био је син Павле Бошко, рођен 1873. г. (односно крајем децембра 1872. г. по старом календару), који је поживео 69 година, а умро је у лето 1941. године.

Бошко Вукићевић је, у спомен оца Николе, сомборској Светођурђевској цркви даровао 1938. године велики витраж Васкрсења Господњег, који се налази на средишњем прозору црквеног олтара.


52

др Ђорђе Натошевић (1821-1887)

ЖИВОТОПИС

53

САРАДЊА СА ЂОРЂЕМ НАТОШЕВИЋЕМ

На препоруку владике Платона Атанацковића, др Ђорђе Натошевић је, почетком 1857. године, постављен за царско--краљевског школског саветника и члана земаљског Школ-ског савета у Војводству српском и Тамишком Банату. Његово постављење представљало је вишеструку прекретницу како у животу и раду Николе Вукићевића и сомборске Препарандије, тако и у целом српском школству у Војводини.

Ђорђе Натошевић, школски саветник и врховни надзор-ник православних вероисповедних српских народних школа, касније српски народни главни школски референт у Карловачкој митрополији и председник Матице српске, рођен је 1821. г. у Сланкамену. После завршене карловачке Гимназије (1832-1838), одлази у Сегедин, где студира филозофију (1838-1840). Године 1840. започео је студије права у Еперјешу (Прешову), али је на-редне године прешао на студије медицине у Пешти (1841-1844), коју је довршио у Бечу 1850. године. По завршеним студијама радио је као лекар у Новом Саду.

Био је у то време и лекар владике бачког Платона Ата-нац ковића, под чијим се утицајем, а у духу Песталоцијевих пе-дагошких идеја, потпуно посветио питањима српске народ-не просвете и народних школа. Натошевић је причао Нико-ли Вукићевићу, пред крај живота, како је своју реформаторску улогу и остварио као аманет који је примио од владике Пла-тона. Према Натошевићевим речима, које је записао Никола Вукићевић, владика Платон му јe говорио да науке све ваља уре-дити и преустројити према сувременом развитку и духу вре-мена и старо новим заменути, али вели: „Ако то све не добије божија благослова, од свега тога посла неће бити успеха благо-творног по напредак нашег народа. Све што се буде у српској народној школи радило, ваља да се ради у духу најчистијег православља и само на њему ваља школу и наставу подићи ако желимо да јој дамо стална, чврста и непомична темеља“. Те речи [...] руководиле су ме непрестано при мом раду и делању [...] И у колико је наша школа коракнула у напредак и изједначила


54

се са другим школама страних народа, имамо само да благода-римо тој спасоносној мисли и идеји, којом је наше учитељство преко мене задануо и благословио сам епископ Платон као некадањи учитељ овог Завода. Та је мисао и мене охрабрила да као доктор медицине латим се наше српске школе да је у духу српске православне вере из оне низине у којој некада беше по-дигнем на овај ступањ на коме се она данас налази.27 Од 1853. г. Натошевић је био професор природних наука и гимнастике, а убрзо и управитељ српске Гимназије у Новом Саду.

Др Ђорђе Натошевић на таблоу посланика Српског црквено-народног сабора 1870. г.

Након што је 1857. г. постављен за главног школског са-ветника и врховног надзорника српских народних школа у Војводини (од 1862. г. при угарском Краљевском намесништ-ву), Натошевић се пуних 30 година старао о српском школ-ству (доцније и на простору целе Карловачке митрополије), о његовом унапређењу, осавремењивању и усавршавању. У на-ставу је увео принцип очигледности и концентрације, гимнасти-ку, укинуо је метод срицања у букварској настави и настојао је да ублажи круту школску дисциплину. Одмах по постављењу, организовао је вишенедељне течајеве за усавршавање српских

ЖИВОТОПИС

55

учитеља, пре свега ради овладавања новим методом читања и описмењавања деце.

Током 1867/68. године, на позив српског кнеза Михаила Обреновића, Натошевић је прешао у Београд, на дужност рефе-рента у Министарству просвете, али после убиства кнеза Миха-ила вратио се у Нови Сад. Од 1871. г. био је главни школски ре-ферент српских школа у Карловачкој митрополији.

Написао је више књига, уџбеника, методичких упутста-ва, педагошких чланака и приповедака, а 1858. г. покренуо је и „Школски лист“, први педагошки часопис у Срба. Између 1880. и 1887. г. Натошевић је и председник Матице српске. Умро је 11. јула 1887. г. у Карловцу (у Хрватској), где се, након седмоднев-ног боравка у сомборској Препарандији ради завршних испита учитељских кандидата, затекао на полагању завршних испита полазника тамошње Учитељске школе.

Никола Вукићевић пише тада у некрологу, објављеном у годишњем Извештају о Српској учитељској школи у Сомбору за школску 1886/87. годину, да је Натошевић, као врач душа и тјелеса, из многогодишњег застоја и мртвила подигао нашу србску народну школу и улио у њу нов живот; живот плодо-творног и разумног православља и благонаравности; живот свестног родољубља србског и живот просвете и свестраног напредка.

Између Натошевића и Вукићевића, који су у педагошкој науци били самоуци (просветну делатност почели су исте 1853. године), али су постали водеће личности војвођанског школ-ства, брзо се учврстила блискост заснована на сличности пе-дагошких погледа (религиозно-морално васпитање као главни циљ и темељ педагошке делатности, преображај постојећег си-стема образовања, те обнова и подизање ваљаног и достојног учитељства). Убрзо ће постати најближи сарадници, а њихово пријатељство трајаће тридесет година, све до Натошевићеве смрти 1887. године. О Натошевићевим утицајима на свој рад и педагошки развој Вукићевић је у некрологу, објављеном у Лето-пису Матице српске, написао: Прва посланица Дра Натошевића остаће за мене, док сам жив, светиња домаћа; јер у тој сам посланици добио први импулс к слободном и напредном раду у кругу мога позива, добио сам прво одобрење и пооштрење


56

ревности, и од то доба па све до смрти његове остао сам у непрекидној писменој и најтешњој пријатељској заједници с њиме.28 О том пријатељству Вукићевић пише и у првој реченици писма Аркадију Варађанину, написаном сутрадан по упокојењу др Ђорђа Натошевића: Глас о изненадној смрти господина дра Ђорђа Натошевића, мојег најбољега пријатеља, дубоко је мене потресао.29

Натошевић је, одмах по постављењу за школског са-ветника, прекинуо сваку даљу помисао о пресељењу Српске учитељске школе из Сомбора у Нови Сад. Као доскорашњи ди-ректор новосадске Српске гимназије познавао је неповољну ат-мосферу у којој је и ова школа, због нездравих односа у патро-нату, једва животарила, а пре пута за Темишвар, у којем је било седиште Намесништва за Војводство српско и Тамишки Банат, од Николе Вукићевића је затражио да га писмено изве-сти шта је и колико рађено на унапређењу наставе у сомборској Препарандији. Вукићевић је, како сâм пише, Натошевићу тада поднео опширан извештај о првим покушајима свог рада на учењу по новом методу. Занимљиво је да се Натошевић није обратио ни управитељу школе, нити наставнику који је преда-вао педагошку групу предмета, што указује да је већ раније био упознат са Вукићевићевим ставовима и његовим покушајима да осавремени наставу, вероватно и на основу његових чланака у „Србском дневнику“.

Када је, обилазећи српске основне школе по Војводини, Натошевић увидео да је њихово лоше стање и низак ниво на-ставе узрокован, пре свега, недовољним знањем учитеља, одлу-чио је да предузме неопходне кораке како би се такво стање по-правило. Одмах је одржао неколико вишедневних учитељских зборова у Сомбору, Новом Саду, Кикинди, Вршцу и Темишвару, на којима је предавао о новом методу учења читања и писања. Исте године објавио је и „Кратко упутство за српске народне учитеље“.

Приликом боравка у Сомбору Натошевић је увидео ве-лико Вукићевићево занимање за педагошки рад, па је Школ-ски савет у Темишвару, од почетка школске 1857/58. г. пове-рио Вукићевићу, како пише у записнику са састанка професор-ског збора, да у сомборској Препарандији предаје педагогију,

ЖИВОТОПИС

57

дидактику, методику, српски, црквенословенски и немачки језик, рачун на памет и на табли, скупа са особеним начином којим се сви ти предмети у нашим основним и главним нормалним учи-лиштима деци предавати имају, а био је задужен и за практич-на покушенија кандидата, за која је написано да ће бити држана трипут преко седмице, свагда по један час под управом и руко-водством господина педагогије професора Николе Вукићевића. Педагошке предмете Вукићевић ће предавати наредних 46 годи-на, све до краја свог просветног рада.

Подела предмета у сомборској Препарандији на почетку 1858/59. г.

Потпис Николе Вукићевића као професора педагогије из 1858. г.

Сарадња Натошевића и Вукићевића у преобликовању пе-дагошког рада у сомборској Препарандији (која се огледа и у Натошевићевим речима из писма Вукићевићу: Ја ћу Вам одсад иза сваке иншпекције опажане примедбе саобштити, да бар


58

млађе учитеље и препаранде, колико нам је могуће, боље спре-мимо) била је пресудна за Натошевићеву одлуку да од 9. јула до 19. августа 1858. године, у Сомбору, у свечаној сали Град-ске куће, буде одржан шестонедељни практички учитељски течај коме је присуствовало, према сачуваном записнику, 136 српских учитеља из неколико војвођанских и славонских жупанија – Бачке, Торонталске, Темишварске, Сремске и Виро-витичке (Вукићевић у свом говору 1887. г. наводи да је течај одржан од 19. јуна до 1. августа по старом календару). Слуша-ли су предавања Николе Вукићевића из дидактике и методике, која су одржана на основу упутстава др Ђорђа Натошевића, из-ложених у шест опширних писама, послатих Вукићевићу у току трајања течаја.

Вукићевић је, испочетка, у писму Натошевићу изражавао сумњу у своју стручност и искуство, и исказивао је бојазан за успех течаја (по годинама био је млађи од већине учесника, а педагошке предмете предавао је свега једну школску годину). Натошевић га је храбрио речима: Ви пишете да се плашите, да под теретом на Вас стављеним непаднете [...] Јесте по-сао теретан, али се велике ствари тиче, среће народа и његове бедне деце, сетите се тога господине, то ће Вам троје снаге и три воље дати, и никојег труда зажалити нећете [...] Притом немојте држати, господине, да Ви ту Бог зна какве наученике пред собом имате; да су то, камо срећа, онда би и наш народ и наша деца другчије стојала! [...] Не гледајте им на телесине; то су љуске само, а мало је умни душица ту. Покушајте пита-ти их што, пак ће те се уверити и тим највећма окуражити [...] Врло је редак ту, који уме што о науци и васпитању деце и народа мислити.30 Када је Вукићевић запитао Натошевића да ли ће Лазар Бајић, некадашњи учитељ цртања, а тадашњи профе-сор педагогије у сомборској Препарандији, предавати на овом течају, добио је изричит одговор: Бајић нема ништа предава-ти; он нит има предмета за њи, нити је он човек за тај посао. Он је најбољи учитељ кад ћути и руком ради; учитељи си ту дошли да чују методе, а то је Ваше, не његово.31 Бајић је, према Вукићевићевом каснијем сведочењу, као редован наставник ме-тодике сматрао да су нови методи у учењу читања и писања, које је Вукићевић почео да примењује, обична фантазија и сањарија.

ЖИВОТОПИС

59

Градска кућа у Сомбору у којој је одржан учитељски течај 1858. г.

Списак полазника учитељског течаја у Сомбору из 1858. г.

Охрабрен, Вукићевић је предавања држао свакодневно по шест часова дневно, подељених на преподневну (од 7 до 10 ча-сова) и поподневну наставу (од 16 до 19 часова). Током јула течај су посећивали и ученици сомборске Препарандије. Као једини предавач, Вукићевић је предавао о извођењу наставе из науке хришћанске, о очигледној настави са вежбањем у мишљењу и говору, о настави читања и писања по Гразеровом методу, као и о настави црквеног појања, рачуна, економије и гимнастике.


60

О овим Вукићевићевим предавањима Мита Калић је у својој свечарској беседи 1893. г. сведочио: Један умировљени учитељ, који је у оно доба учитељске зборове похађао, причаше ми, како је наш слављеник с таким заносом нов метод толковао да га је милина било слушати, и како и стари и млади учитељи једва чекаху да господин Вукићевић предавање одпочне. И заиста ди-ван а уједно дирљив призор бејаше то, видети где сêди ученици као жедни слушају младог професора који их чаром свога гово-ра заноси у њима донде непознате светове. С каквом вољом је млади предавач ту своју милу дужност вршио разумећемо тек онда, ако помислимо да је за време од шест недеља без прекида по шест сата дневно говорио.32

Течај је завршен четвородневним испитом, који су полаз-ници полагали пред Натошевићем, а о предавачкој умешно-сти Николе Вукићевића најбоље су сведочили резултати испи-та, па је Натошевић поверио Вукићевићу организацију слич-них четворонедељних течајева и у 1859. и 1860. години. На од-ласку из Сомбора учесници течаја прикупили су 40 форинти које су предали Вукићевићу за израду иконе Светог Саве. Ни-кола Вукићевић је предавања како на овом, тако и на наредним течајевима држао потпуно бесплатно, а за исказан труд и успе-шан рад Царско-краљевски Школски савет у Темишвару одао му је, после сваког течаја, и писмено признање.

Плодотворна сарадња два водећа педагога и просвет-на реформатора српског школства у Војводини и Карловачкој митрополији, дуга три деценије, довешће до најпотпунијег преображаја свих српских школа у Хабзбуршкој монархији. У наредним годинама и деценијама, када обојица постану чла-нови Школског савета, ова сарадња биће још тешња, а када је 1887. г. наследио Натошевића на месту главног школског ре-ферента, Вукићевић је наставио просветни рад на пређашњим заједничким основама. Многа начела Натошевића и Вукићевића (да је, на пример, вечбање главни посао, а не решавање, умни рад, а не ефекат, те да није вештина рачунања цељ, нег вечбање умних снага, ради изобразовања и изоштравања33), издржала су испит времена, те су и данас савремена и тачна.

ЖИВОТОПИС

61

УТИЦАЈИ НА ОБЛИКОВАЊЕ ПЕДАГОШКИХ ПОГЛЕДА

Знање језика и широко образовање стечено у младости омогућило је Николи Вукићевићу да се знатно боље од својих колега наставника у сомборској Препарандији упозна са савре-меним европским педагошким токовима. Како је и његово бого-словско знање било на нивоу предавача карловачке Богословије, а религиозност изразита, јасно је да су се његови педаго шки погледи темељили на овим основама. У својој бележници Вукићевић је записао да су просвећивање и хришћанство глав-ни чиниоци народног напретка. веровао је да српски народ и пропада услед занемареног хришћанског васпитања. Вукићевић је проучавао (на изворном, немачком језику) дела тадашњих пе-дагога који су му били блиски по теолошком утемељењу својих педагошких погледа.

Највећи утицај на педагошка схватања Николе Вукићевића имало је учење Јохана Хајнриха Песталоција (Johann Heinrich Pestalozzi, 1746-1827), познатог швајцарског педагога и про-светног реформатора. Његова филозофија образовања била је заснована на четири концепта живота (дом и породица; струч-но и индивидуално опредељење; држава и народ; унутрашње осећање) и претпоставци да је људска природа у основи до-бра. Посебно се залагао за очигледност у настави и неговање матерњег језика, а оснивач је и рачунске наставе, којој је полаз-на тачка била рачунање „у глави“. Такође је унапредио наставу гимнастике, цртања и певања.

Немачки (пруски) педагог и лутерански теолог Август Херман Нимајер (August Hermann Niemeyer, 1754-1828) био је, вероватно, један од првих педагога чије је погледе Вукићевић, такође, прихватио. Познат по реформи пијетистичких школа, он за циљ васпитања истиче човечност (хуманост) и морал, те сма-тра да педагогија не може да се изучава без психологије и ети-ке, као и да утицај наставе мора да буде интелектуалан, естети-чан и моралан, а облик наставе треба да буде или дијалог или го-вор (предавање).


62

Јохан Хајнрих Песталоци и Август Херман Нимајер

Уз Нимајера, с обзиром на наводе из наставног програма педагошких предмета у „Првом извештају о Јавном учитељско - приправничком заводу србском у Сомбору“ за школску 1862/63. годину, Вукићевић је педагошке предмете предавао по свом ру-копису, израђеном и према књигама немачких католичких пе-дагога Лоренца Келнера (Lorenz Kellner, 1811-1892) и Франца Хермана (Franz Hermann, 1815-1862).

Превасходно практичар, Вукићевић је из радова тадашњих најпознатијих европских педагога преузимао све што би могло да буде од користи образовању српских учитеља у сомборској Препарандији, па су, осим хришћанских педагога, у његовој школској пракси били заступљени методи и схватања тада најнапреднијих педагога Фридриха Адолфа Дистервега (Friedrich Adolf Diesterweg, 1790-1866), који је са грађанско-демократских и антиклерикалних гледишта разрађивао Песталоцијева пе-дагошка схватања, и Фридриха Дитеса (Friedrich Dittes, 1829-1896), познатог следбеника Јана Коменског, који се, такође, зала-гао за ослобођење педагогије од утицаја и надлежности религије и цркве. Наравно, њихова схватања Вукићевић је прилагођавао нашим приликама и својим основним начелима образовања будућих учитеља.

ЖИВОТОПИС

63

Фридрих Адолф Дистервег и Фридрих Дитес

У првом школском Извештају о раду Српске учитељске школе у Сомбору за 1862/63. г. Вукићевић, у прегледу пред-мета које је предавао, наводи да се на првом течају, у оквиру педагогије и дидактике („Педагогија обшта“) предају: Душе-словна знања, која су сваком учитељу необходимо нуждна. Цел и задатак народне школе. Главна правила обучавања; метод и овог важност; поступак при обучавању; видови обучавања, питања и њихова својства, вештина питања и различите врсте питања; дечји одговори и владање учитељево при дечјим одговорима. – Народни учитељ и његово владање; својства ваљаног учитеља, и дужности његове у школи, изван школе, и у различитим отношенијама: о школском зданију и намештају, о књижници и о записницима које учитељ водити има; о школ-ским испитима и свечаностима.

У оквиру првог и другог течаја за предмет посеб-не педагогије („Педагогија наособна“) предвиђено је да се проучавају: Изображавања моћи гледања, уображања, памтења, разума и ума; нравно воспитавање; средства за познавање душе и срдца дечјега; навикавање на добро, и одвикавање од зла; воспитавање на покорност, истинитост, смиреност, услужност, мирољубивост, богобојазљивост; на родољубље и отачаствољубље; начин како ваља децу од


64

противних порока чувати и одучавати. О школском запту; о поредку, тишини, пажљивости и приљежности у народној школи. Награде и казни. Воспитање девојчица са обзиром на њихове умне и душевне дарове, и на њихово будуће опредељење. О изображавању сталног моралног карактера. Савети о теле-сном одгајању деце. Савети благога обичаја.

Вукићевић је за сваку од ових области изворе налазио у поменутим педагозима и њиховим делима, а примењиван ме-тод, који је настао синтезом њихових дела и учења, био је, сва-како, најсавременији у тадашњем образовању будућих српских учитеља.

Очито је да су педагошко стваралаштво и пракса Николе Вукићевића у знатној мери били ослоњени на тадашње нема чке педагоге, а и просветна реформа коју су др Ђорђе Натошевић и Вукићевић спроводили у српском школству почетком друге половине XIX века била је утемељена на развијеној немачкој педагошкој науци. Како су обојица била самоуци у педагошком раду, у условима потпуно неразвијене српске педагогије, нису створили изворан педагошки систем, али су на најбољи могући начин применили савремене педагошке утицаје с немачког говор-ног подручја. Када је 1870/71. г. Српски народно-црквени сабор послао десеторицу најбољих учитеља на једногодишњи бора-вак у Немачку и Швајцарску, тада најнапредније европске држа-ве на школском пољу, да проучавају школски рад и устројство учитељских школа, нашли су да је унутарњи ред наших школа потпуно једнак онима и да су само спољашњи ред, дисциплина и богатство учила и намештаји одмакли напред он наших школа оног времена, То су потврђивали сви извештаји тих изасланика, а то је знак, да је Вукићевићев и Натошевићев рад из оних вре-мена у наставном погледу ишао упоредо с најнапреднијим рад-ницима тих културних земаља.34

ЖИВОТОПИС

65

НОВЕ ПРОСВЕТНЕ ДУЖНОСТИ

Крајем марта 1858. године, након што се Лука Стојачковић повукао са дужности управитеља, Николи Вукићевићу је при-времено поверена и управа над сомборским српским основ-ним школама, са наредбом да препарандијски приправници сва-ке недеље „хоспитирају“ (односно присуствују предавањима као посматрачи) под његовим надзором како би се вежбали у практичној настави.

У свом првом обраћању сомборском Магистрату, Нико-ла Вукићевић 4/16. априла 1858. г. пише: Славном поглавар-ству ц. кр. слобод. и окружног града Сомбора. Пошто је мно-гозаслужни директор сомборских српских школа и пензиони-ран сенатор г. Лука Стојачковић на званију директорском за-хвалио, благоизволело је славно Поглаварство декретом од 31. марта п. н. бр. 1563 и 1699, одправљање директорске дужно-сти у овдашњој Србској школи, до даље наредбе вис. ц. кр. На-месништва подписаноме привремено поверити. Благодарећи на указаном ми великом поверењу, покорно јављам да сам дне 23. марта / 4. априла предано ми место заузео и прегледавши по-требе наше Главне нормалне српске школе за прву дужност моју сматрам следујуће известије званично сл. Поглаварству, као патронату школском, поднети.35 На првом месту, Вукићевић је приметио да је број деце која похађају српску основну шко-лу у Сомбору мали (свега 200) и да је несразмеран са бројем овдашњих српских житеља, те је молио градске власти да издају строгу наредбу којом би се обавезали сви родитељи да децу у добу од шест до дванаест година шаљу у школу. Због тога је тра-жио да се попишу сва деца како би неодговорни родитељи мог-ли да буду опоменути или кажњени. Приликом прегледа женске основне школе Вукићевић је утврдио да нема довољно скамија, а и да су оне које постоје неисправне, па моли да се поправе како настава не би трпела, као и да се направе нове које недостају. Српска основна школа, како је запазио Вукићевић, нема неоп-ходних наставних средстава (осим мапа за четври разред), па он моли градску управу да као најнужније набаве две велике


66

штице (табле за писање и учење слова) за српско читање, две мапе Аустријског царства, две карте Европе, две мапе источне и западне полулопте, три карте (библијске) Палестине, два при-родописна атласа, као и основни геометријски прибор. На крају извештаја Вукићевић упућује градске власти где учила могу да буду набављена.

Први извештај Николе Вукићевића о стању основне школе у Сомбору

Убрзо је постављење Николе Вукићевића за управитеља сомборских основних школа, одлуком градских, школских и црквених власти, које је потврдио и владика Платон Атанацковић, постало стално и трајаће равно 51 годину. све до почетка 1909. године. И овом послу Вукићевић је пришао савесно и марљиво (ниједна од његових бројних упоредних дужности никада неће постати синекура), те се годинама и деценијама старао за рад и наставу српских основних школа у Сомбору, за њихово унапређење, отварање нових школа и за ваљаност образовања у њима. У многим опширним дописима и извештајима сомбор-ском Магистрату и овдашњој Српској православној црквеној оп-штини, Вукићевић је указивао на стање школа, предлагао мере за побољшање њихове опремљености и материјалног положаја

ЖИВОТОПИС

67

учитеља и ђака, те усмеравао пажњу општинара на добре и лоше примере у свакодневном раду школа.

У допису из децембра 1858. г. Вукићевић извештава град-ске власти да се најбоља и најјефтинија машина за рачунање може добити у Пешти, па наводи тачан назив и адресу добављача, као и цене (четири сребрне форинте за полиране, а три за непо-лиране машине). Вукићевић наводи да је оваква машина за нао-чигледно предавање рачуна у првом разреду како мушке тако и женске овдашње српске школе необходито нуждна.36 У истом допису градским властима Вукићевић наводи да је још у сеп-тембру те године молио да се у учионици четвртог разреда на прозоре поставе завесе, али да то није учињено, а да јако сун-це, које свако поподне допире у ту учионицу са запада, штети очима деце када читају и пишу, па моли да се набавком зелених платнених завеса ова неприлика што пре отклони.

Већ у првим извештајима, с пролећа 1859. године, Вуки-ће вић пише Српској црквеној општини како мене као школског управитеља туга обузима, кадгод погледам на нашу децу и ви-дим у каквом јадном и издрпаном оделу готово три четвртине наше српске дечице у школу иде, дочим су деца наших сограђана римске вере готово сва чисто и пристојно одевена. Проша-сте зиме због тога што многа деца нису зимских хаљина има-ла, остале су нам биле скоро све школе у пола праздне, и ја сам се уверио да није немарност, него пука сиротиња у којој се већи део у предграђима станујућег српског житељства овдашњег налази, узрок што деца зимског одела немају.37 У наставку до-писа предлаже Црквеној општини, као што је већ усмено пред-ложио и пред почетак текуће школске године, да за следећу го-дину, по дванаесторо најсиромашније мушке и женске деце, снабде с нужном најпростијом зимњом одећом и обућом. У на-редном допису Вукићевић моли црквену општину (како је и претходне године на његов предлог учинила) да определи сред-ства за куповину лепих књига и иконица које би биле дарова-не доброучећој се деци, а ова Обштествена награда, под име-ном дара од Свете цркве раздала би се као и прошле године о великом испиту...38 Исте 1859. г. Вукићевић је градским власти-ма предложио да буде отворена нова српска школа у сомборском предграђу „Црвенка“ где је било преко 400 школске деце.


68

Допис Николе Вукићевића Црквеној општини из 1859. г.

У извештају из 1860. г. Вукићевић наводи да су сва деца обучена у црквеном појању како у граду, тако и на салашима и поново предлаже да се деца награде са 20 форинти, за које ће им бити купљене и подељене мале иконе, а истовремено је сиромашној деци поделио и по 12 пари ципела и „хаљина“. Годи-не 1867. г. поново је предлагао градским властима да се, због вели-ког броја ђака, отворе нове српске основне школе у предграђима Црвенка и Банат (односно Млаке). О набавци књига за салашар-ску децу брине и 1877. г. када од црквене општине тражи исплату раније одобрених 140 форинти за ову намену.

Школски савет у Темишвару именовао је Николу Вуки-ћевића крајем 1858. г. (од 1. децембра) и за наставника српског језика у Нижој реалној школи у Сомбору, оној истој у којој се, пет година раније, неуспешно кандидовао за предава-ча. Посао наставника у овој школи Вукићевић је обављао све до 1. октобра 1860. године. Две године касније (1862) Никола Вукићевић је одбио понуду да у Нижој реалној школи предаје географију и немачки језик, изговарајући се већ преузетим обавезама професора у овдашњој Српској учитељској школи и управника сомборских српских основних школа.

ЖИВОТОПИС

69

Као управник српских основних школа у Сомбору, Вукићевић се 1863. г. залагао да српска деца која похађају ри-мокатоличку основну школу веронауку похађају у православној школи. Истовремено је молио градске власти да се и за право-славне житеље сомборске уведе девојачка недељна школа, как-ву су већ имали овдашњи римокатолици.

Извештај Николе Вукићевића за школску 1870/71. г.

У Извештају који је за школску 1870/71. годину Никола Вукићевић поднео Месном школском одбору очит је напредак и развој српских основних школа у граду, предграђима и приград-ским (салашким) насељима, посебно у поређењу са временом када је Вукићевић тек постао управник српских основних шко-ла у граду. У извештају наводи да у Сомбору постоје сада ове срб. народне школе:I. Главна мушка школа са 4 разреда. II. Главна женска школа са четири одељења у два разреда. III. Основна школа у предграђу Селенчи. IV. Основна школа у предграђу Црвенци. V. Основна школа у Буковцу. VI. Основна школа у Жарковцу.39


70

Вукићевић у Извештају наводи да је Главна мушка шко-ла била смештена у приземљу варошког школског здања, које ми заједнички са осталим суграђанима римске вере од ста-рине уживамо.40 Главну школу похађала су 82 српска деча-ка. Када пише о успеху ученика у четвртом разреду ове школе, Вукићевић у извештају каже: Кад сравним успех који је у IV раз-реду ове наше школе учињен са успехом у школама швајцарским и немачким, то се признати мора да се у нашем четвртом раз-реду далеко више ради него у њиховим четвртим разредима, и одприлике толико колико се у V и VI разреду народне школе код напреднијих народа ради.41 У Главној женској школи било је 79 ученица. Школу у предграђу Селенча похађала су 42 ученика, у предграђу Црвенка 41 ученик, у салашком насељу Буковац 23 ученика и у салашком насељу Жарковац, такође, 23 учени-ка, са напоменом да ученици у салашким насељима на наставу долазе веома нередовно, посебно у време пролећних и летњих пољопривредних радова. Свој извештај Вукићевић завршава препоруком Месном школском одбору да се постара сходне мере употребити, како би сва деца за школу обавезна одма од 1. септембра у школу пошла и уредно преко целе године у шко-лу долазила.42

Деценију касније, у Извештају за школску 1880/81. годину, Вукићевић наводи да се у Сомбору налазе ове православно веро-исповедне србске народне школе: 1. Средсредна главна мушка школа са шест разреда у 4 школ-

ске дворане. У њој делају 4 учитеља и вероучитељ.2. Средсредна основна женска школа са четири разреда у две

школске дворане. У њој делају две учитељице и вероучитељ.3. Србска виша девојачка школа са 4 разреда у 4 дворане. У

њој делају три учитеља, вероучитељ и учитељица.4. Предградске три школе у Селенчи, Црвенци и Банату. У

свакој по два разреда са једним учитељем и једном школ-ском двораном.

5. Седам основних школа на селиштима, на име: у Буков-цу, Жарковцу, Билићу, Ранчеву, Миличићу, Обзиру и у Лугу-мерцима. Миличићска и обзирска школа јесу полудневне са једним заједничким учитељем, а у осталима је настава ре-довна пре и после подне и свака има свог засебног учитеља.43

ЖИВОТОПИС

71

Укупно је сомборске српске основне школе похађало 505 ученика (282 ученика и 223 ученице), a школе у приградским (салашким) насељима 253 ученика, од којих је 134 наставу похађало редовно, а 119 само у зимском периоду, изван сезо-не пољских радова. Вукићевић је на крају овог извештаја напи-сао: Још приметити имам, да од деце што школу полазе, има их у градским и приградским школама около 30, а у школама на селиштима 44, која никаквих књижица школских немају, нити су им родитељи такове због сиромаштва купити могли. Ово су понајвише она деца, која су само преко зиме и то доста неуред-но школу полазила, те по томе са оскудице у књигама и оста-лим училима и успех су врло слаб показати могла.44

Из Вукићевићевог извештаја за наредну 1881/82. школску годину види се да је у граду, због малог броја ученика, затворе-на школа у предграђу Банат (Млаке), а да је отворена нова шко-ла у салашком насељу Источна Градина (или Радојевићи). На-ставу је те године у Средсредној главној мушкој школи похађало 165 ученика, у Средсредној основној женској школи 117 учени-ца, а у Вишој девојачкој школи 43 ученице. Школу у предграђу Црвенка похађала су 73 ученика (49 дечака и 24 девојчице), а у предграђу Селенча 48 ученика (24 дечака и 24 девојчице). У Градској повторној школи било је 27 занатлијских ученика. Око три четвртине свих ученика у школу је долазило редовно, а једна четвртина овог броја долазила је само преко зиме, из-ван сезоне пољских радова. Школске књиге имало је 347 уче-ника, а 109 их није имало. На сомборским селиштима (салаш-ким насељима) школу су у Ранчеву похађала 53 ученика (23 де-чака и 30 девојчица), у Билићу 38 (24 дечака и 14 девојчица), у Миличићу 19 (десет дечака и девет девојчица, од којих је само двоје редовно похађало наставу), у Обзиру 38 (20 дечака и 18 девојчица), у Источној Градини (Радојевићима) 43 (26 деча-ка и 17 девојчица), у Жарковцу 32 (15 дечака и 17 девојчица), у Лугумерцима и Чичовима (заједничка школа) 21 (10 деча-ка и 11 девојчица) и на Буковцу 23 ученика (14 дечака и девет девојчица). Повторну школу похађало је 47 ученика (14 деча-ка и 33 девојчице). Укупно је школе у сомборским приградским насељима похађало 315 ученика (157 дечака и 158 девојчица), од којих је редовно у школу долазило око две трећине, док је једна


72

трећина ученика похађала наставу само током јесени и зиме. Једна четвртина ђака није имала књига нити таблица. Укупно је ове године у Сомбору основне и повторне школе похађало 766 српске деце, а 374 детета нису ишла ни у једну школу.

Извештај о српским народним школама у Сомбору за 1881/82. г.

Стање сомборских основних школа четврт века након што је Никола Вукићевић постављен за директора скоро да се није ни могло поредити са оним какво је у сомборском школ-ству владало крајем педесетих година XIX века. Тада је у гра-ду радила само једна мушка школа са четири разреда и четири учитеља, једна женска школа са три разреда и једним учитељем и две мале салашке основне школе (на Буковцу и у Жарковцу). Двадесет и пет година касније у Сомбору су постојале четири основне школе са 14 разреда, шест учитеља и две учитељице, Виша девојачка школа са четири разреда, три учитеља и једном учитељицом, а у приградским (салашким) насељима радило је осам основних школа са седам учитеља. Мрежа основних школа у граду, предграђима и приградским насељима била је потпуно развијена. Учитељи су имали добре и тачне настав-не планове, ђаци су школу похађали знатно редовније него

ЖИВОТОПИС

73

ранијих деценија, надзор над школама и наставом био је редо-ван и видан, а успех и стварно знање ученика много бољи него у ранијим временима. Највећа заслуга за овакав напредак сом-борског основног школства припадала је Николи Вукићевићу, који се непрестано и систематски залагао за подизање нивоа наставе и материјални напредак овдашњих школа, али и ђака (пред Божић 1881. г. најсиромашнијим ђацима подељено је 70 пари зимске обуће, а установљена је и заклада за набавку обуће, одеће и књига сиромашној школској деци).

На крају Извештаја за школску 1881/82. г. (поднетог 10. августа 1882. г.) Вукићевић је саставио опширан предлог Мес-ном школском одбору и Српској православној црквеној општи-ни у Сомбору, у којем, у десет тачака, предлаже читав низ по-требних радњи ради побољшања стања основних школа у граду, предграђима и приградским насељима. Између оста-лог, Вукићевић је предлагао да Одбор позове све учитеље и учитељице да за најсветију дужност своју сматрају васпитање поверене им младежи у духу свете наше православне вере и бла-гонравности хришћанске, па да својим примереним животом, добрим школским заптом и разборитом наставом децу школ-ску правој побожности, уредности, поштовању старијих и свакој другој честитости упућују а од псовке, оговарања, неу-редности и непристојних обичаја, да их одвикавају.45 Предлагао је да Црквена општина представком умоли Његово преосвеш-тенство господина дијецезалног епископа, да дозвољење пода-ри и наредбу изда, како би овдашње парохијално свештенство у школским дворанама најудаљенијих селишта, као што су: Ран-чево, Радојевићи и Жарковац барем четири пута сваке године, држећи се строго црквених прописа т. ј. на освећеном анти-минсу св. литургију служити, народу тамошњем слово Божије проповедали и у време божићног и ускршњег поста тамошњу школску младеж и одрасле људе исповедати и причешћивати имало.46 Захтевао је да месни одбор нареди и настоји да се у свима овдашњим србским школама очигледна настава сва-ки дан својски предузима и да се деца уче мислити и на милом свом матерњем језику правилно говорити, предлажући уједно конкретне мере за долазак салашких учитеља ради добијања нужних упутстава и набавку неопходних учила за салашке


74

школе. Сматрао је да је нужно празно земљиште купити и на њему засадити школски врт и расадник у коме би учитељи и учитељице старијих разреда средсредње и Више девојачке шко-ле, своје ученике и ученице воћарству, вртарству и виноградар-ству практично обучавати имали, и где би се питомци Србске учитељске школе овдашње у вртартсву вежбати могли.47

План школског врта за сомборске српске народне школе

У наредним тачкама Вукићевић предлаже да се учитељима на расположење стави једна просторија за бављење свилар-ством, да се сиромашној деци из предграђа и са салаша на по-четку сваке школске године набави 100 таблица, 100 српских и 60 славенских буквара, као и 100 примерака прве наставе у вери. За нову школу у источној Градини (Радојевићима) молио је да се набави мала збирка школских и економских књига, да се и у са-лашком насељу Чичови отвори школа са полудневном наставом, да се прошири учионица („школска соба“) у Ранчеву, као и да се сазида нова школска зграда на Буковцу (стара је била из 1816. године), да се учитељима нареди да повторну наставу (за децу од 13, 14 и 15 година) морају редовно да држе како у градским, тако и школама на салашима, као и да је потребно да у Сомбо-ру буде отворено прво српско забавиште. Предлог је завршио препоруком да би Српска православна црквена општина треба-ло да о свом трошку пошаље једног стручног и за ову ствар за-узетог човека у Будапешту, који би се са тамошњим средсред-ним забавиштем и са школом за образовање забавиља на лицу места за неколико дана упознати и затим на основу добивеног искуства образложени предлог за оснивање првог србског заба-вишта у Сомбору, славној обштини нашој поднети могао.48 На

ЖИВОТОПИС

75

крају, исти општински изасланик могао би том приликом да пре-гледа и државну сталну изложбу учила у Будимпешти, па упо-знавши се са најбољим и најцелисходнијим училима и њиховим ценама, да према томе предлоге за набавку најбољих учила – којих ми још немамо, а која би за наше школе од велике користи бити могла, – славној обштини нашој поднесе.49

Сви Вукићевићеви предлози су били прихваћени, а он је, као управник сомборских основних школа, 1884. г. одређен да се у Будимпешти упозна са устројством дечјих забавишта. После повратка у Сомбор, поднео је извештај Црквеној општи-ни и Месном школском одбору, након чега је, исте године, отво-рено и прво српско сомборско забавиште.

Вукићевићеве тезе из педагогије у бележници (1873/74. г.)

Године 1882. на предлог и уз залагање Николе Вукићевића сазидана је нова основна школа у сомборском предграђу Црвенка, које је свечано освећено 3/15. октобра исте годи-не, у присуству ученика свију овдашњих србских школа, при-правника, учитеља и родитеља дечијих.50 Том приликом Ни-кола Вукићевић је држао говор о значењу школе и о важно-сти домаћег и школског васпитања, позвавши родитеље да школу за највеће благо своје сматрају, да учитеље поштују


76

и децу своју точно у школу шаљу, а на дому их хришћански васпитавају и у добром запту држе.51

Никола Вукићевић је 1891. г. наложио да се уз школски врт оснује и пчелињак, у којем ће бити обучавани ученици свих сомборских српских школа, под руководством учитеља Стева-на Коњовића, који је већ руководио практичним вртларством. За ову намену издвојено је 200 форинти.

На положају управника српских основних школа у Сомбо-ру Никола Вукићевић је остао све до пролећа 1909. године. Сва-ке године редовно је подносио опширан извештај о стању шко-ла, на по десетак руком писаних страница. Слично као и за сом-борску Препарандију, Вукићевић је, неко време, приређивао и штампао и годишње извештаје о раду српских основних школа у Сомбору (сачувани су извештаји за 1879/80, 1880/81, 1881/82. и 1882/83. годину).

Потписи Николе Вукићевића и учитељског збора сомборске основне школе из 1864. г.

ЖИВОТОПИС

77

УЧЕШЋЕ У ПОЛИТИЧКОМ ЖИВОТУ

Уз проту Ђорђа Бранковића и још четворицу угледних сомборских Срба (Александра Стојачковића, Трифуна Ата-нацковића, Светозара Милутиновића и Аркадија Николића) Ни-кола Вукићевић је 1861. г. био представник сомборских Срба на познатом Благовештенском сабору, одржаном почетком апри-ла 1861. г. у Сремским Карловцима. Сабор је одржан три ме-сеца након што је, крајем 1860. године, и званично укинуто Војводство српско. У својим закључцима, донетим у 16 тача-ка, Сабор је, насупрот настојањима Светозара Милетића и, по-средно, кнеза Михаила Обреновића, да се успостави сарадња са Мађарима у борби против централистичких тежњи бечког дво-ра, истакао максималне захтеве који су ишли на руку аустријској влади у политичкој борби са Мађарима.

Благовештенски сабор 1861. г.

Срби су тражили засебну територију која је захватала Бач-ку, Банат, Срем и Војну границу, политичку и судску управу и обласну скупштину, српски као службени језик и друге по-властице. Цар Фрања Јосиф је изра зио задовољство радом Са-бора и српском изасланству је обећао да ће испунити његове


78

захтеве. Тиме је заправо само припретио Мађарима како би били попустљивији у започетим преговорима са аустријском вла-дом. Упркос царском обећању, српски захтеви нису испуњени ни делимично, а њихово решавање отегло се унедоглед, да би, потписивањем Аустро-Угарске нагодбе 1867. године, били и ко-начно заборављени.

Сомборски посланици на Благовештенском сабору 1861. г. (Никола Вукићевић је други с лева) – детаљ са слике

Године 1861. Никола Вукићевић је израдио „Правила вла-дања у обитавалишту и домаћи ред за ученике“, намењена уче-ницима Препарандије и корисницима домског смештаја, за који је он био задужен да брине. Мада су правила била стро-га по данашњим мерилима, Никола Вукићевић је као млад на-ставник имао изражено разумевање за своје ученике и пока-зивао благонаклоност према делатности српске омладине, по-себно сомборског омладинског покрета „Гружанин“. Сомбор-ски српски младићи, образовани у Бечу и Пешти, касније одре-да најугледнији овдашњи грађани – правници, професори, лека-ри, агрономи, земљомери, инжењери – основали су у Сомбору, као одјек пештанске „Преходнице“, омладинско удружење на-звано по јуначком и родољубивом округу Гружа у Шумадији; сомборски „Гружани“ здушно су се залагали за очување српског језика, традиције и других националних обележја, а заслуж-ни су, између осталог, и за данашњи уврежен српски поздрав: „Здраво!“, којим су заменили стари начин поздрављања „Слуга покоран“, „Слуга“, „Сервус“ и слично, а који се, временом, ра-ширио и усталио широм српства.

Ови млади Сомборци, у романтичарском националном заносу, своје родољубиво одушевљење понекад су и пренагла-шено исказивали, попут прославе стогодишњице рођења Саве Текелије 1861. године. Истицали су и јавно носили српске заставе,

ЖИВОТОПИС

79

од којих је једна била истакнута и на торњу Светођурђевске цркве, приређивали су заједничке шетње и бакљаде по сом-борским улицама и држећи ватрене говоре, што је довело до оштрих сукоба са овдашњом српском „остарином“, посебно у „Српској читаоници“. Старији и искуснији сомборски Срби го-ворили да су омладинци овде читаву побуну направили. Нико-ла Вукићевић је јавно бранио и подржавао омладинце у својим чланцима објављеним у „Србском дневнику“. Описујући про-славу Текелијине годишњице, Вукићевић пише да је беседа која је читав сат трајала, завршила се жељом да ова светко-вина пробуди из мртвила и овдашње Србље, који до сада мра-ком себичности ил’ туђељубља обузети, за своју народност ни мало марили нису.52 Угледнији и старији Сомборци јавно су на-пали Вукићевића, чинећи му разне неугодности и вређајући га, са оптужбом да дописима „Србском дневнику“ подржава и потпаљује занос омладине (од три чланка које су тим пово-дом објавиле ове новине, Вукићевић је, заправо, написао само један), на шта је он и одговорио у својој изјави, објављеној у „Србском дневнику“: Уосталом, што ја нашу омладину нећу без узрока да грдим, и што осведочену ревност њену за опште добро уважавам, за то мислим да ми ниједан паметан човек за-мерити неће.53 На крају је написао да убудуће своје чланке неће потписивати иницијалима, већ пуним именом и презименом.

Као млад интелектуалац, Вукићевић је био близак поли-тичким идејама Светозара Милетића, а када је 1869. г. основана Милетићева Српска народна слободоумна странка, припадао је, као изразито побожан и одан цркви, њеном конзервативном кри-лу које није гајило противцрквена расположења. У Сомбору је био међу виђенијим активистима ове странке, па је у новосадској „Застави“ забележено да је 17. августа 1879. г. Српска народ-на православна слободоумна странка у многобројној бирачкој скупштини једногласно за кандидата прогласила Николу Ђ. Вукићевића, управитеља на приправничкој школи. Кандидат праћен великом депутацијом дошао у бирачку скупштину и раз-вио свој програм у правцу народне слободоумне странке, нагла-сио особито проширивање автономије. Одушевљење велико.54 Неколико недеља касније након што је изабран за страначког кандидата за посланика на Српском црквено-народном сабору,


80

Вукићевић је на изборима добио већину гласова сомборских Срба, па је изабран за саборског посланика, о чему „Застава“ извештава: Тек сада, по усменој поруци дознајемо, да је у Сом-бору за заступника на српском црквено-народном конгресу иза-бран народни кандидат Ника Ђ. Вукићевић.55

У каснијим годинама и деценијама политички рад Николе Вукићевића неће бити везан за посланичке активности, нити за конкретан страначки рад, али ће политичка опредељења снажно обликовати његове погледе и стручне активности како на месту управника сомборске Препарандије, тако и као члана Школског савета, а касније и дугогодишњег привременог школског над-зорника за српске школе на простору Карловачке митрополије. Након првих подела, касније и расцепа Милетићеве странке (1884. године) на радикале и нотабилитете, Вукићевић је подр-жао десно крило некадашњих „народњака“ (тзв. „нотабилите-те“ или Српску народну странку), које је предводио његов бли-зак пријатељ, сомборски посланик у Угарском сабору др Ника Максимовић. Идеје ове странке потврђене су у њеном политич-ком програму усвојеном у Великој Кикинди априла 1884. годи-не (Срби ће као уставни угарски држављани радити са осталим грађанима по слободним начелима да се угарска држава у сваком погледу развија и јача и да тиме доспе до општег благостања; тежиће за строгим извршавањем закона о равноправности на-рода како у погледу језика, тако и у погледу државне потпоре и заштите културних интереса; тражиће потпуно уживање закон-ски зајамчене народно-црквене аутономије). Политички углед ове странке и подршка међу бирачима били су ниски и она се касније угасила, али су њене политичке идеје опстале међу не-колико виђенијих носилаца, који су заузимали високе положаје у Школском савету.

ЖИВОТОПИС

81

ПРОМЕНЕ У СРПСКОЈ УЧИТЕЉСКОЈ ШКОЛИ

После скоро десетогодишње службе у статусу привре-меног наставника (коју је на подпуно задовољство више вла-сти одправљао), Краљевско намесничко веће у Будиму име-новало је наредбом од 20. октобра 1862. г. Николу Вукићевића за сталног и главног наставника у Српској учитељској школи у Сомбору. Овим решењем Вукићевићу је одређено да предаје педагогију (три часа недељно), дидактику и методику (три часа), рачун са облицима геометрије (два часа), општи и на-ционални земљопис или отачественицу (два часа) и економију или земљоделство (један час), а задужен је да руководи и прак-тичном обуком учитељских приправника (по три часа недељно за полазнике прве и друге године). Укупно је имао 17 часова, а годишња плата му је износила 525 форинти, од чега је 400 фо-ринти исплаћивано из Народног школског фонда и 125 форин-ти из средстава Српске црквене општине у Сомбору. Вукићевић је, уједно, обављао и дужност „перовође“ (секретара), архивара и „књигохранитеља“ (библиотекара) Српске учитељске школе. Године 1862. и бачки владика Платон Атанацковић потврдио је Николу Вукићевића за управитеља српског нормалног училиш-та сомборског (српских основних школа у Сомбору).

Истом наредбом којом је Вукићевић постављен за редовног наставника за новог управника Српске учитељске школе у Сом-бору постављен је сомборски протопрезвитер и Вукићевићев вршњак Ђорђе Бранковић, будући знаменити патријарх српски и митрополит карловачки, са којим ће овдашња Препарандија закорачити у један од најплоднијих периода своје дуге и бога-те делатности.

Ђорђе Бранковић је рођен 1830. г. у Кулпину, као син па-роха Тимотија Бранковића (некадашњег ученика сентандрејске Препарандије у школској 1813/14. години), и Јелисавете, девојаштвом из угледне и старе сомборске породице Бикар. На-кон завршене Богословије, постављен је 1856. г. за свештени-ка у Сенти, где му је тад и отац служио, а када је, након смрти старог сомборског проте и управника Препарандије Василија


82

Ковачића, остало упражњено звање окружног проте у Сомбору, помало неочекивано владика Платон је 1859. г. за окружног про-ту именовао Ђорђа Бранковића. У протојерејски чин уведен је у Новом Саду, о Преображењу 1859. године. Као добар проповед-ник и врстан говорник, вешт организатор, изразито господстве-ног држања, млади сомборски прота брзо је стекао поверење, наклоност и поштовање како своје пастве, тако и суграђана свих нација и обеју конфесија.

Прота Ђорђе Бранковић на таблоу посланика Српског црквено-народног сабора 1870. г.

Прота Бранковић је, након једног века од изградње, темељно обновио унутрашњост сомборске Светођурђевске цркве, зало-жио се да градске власти калдрмишу пут ка Великом право-славном гробљу, увео је празнично „парадно осветљење“ пор-те и Светођурђевског трга, а у богослужење је увео лепо појање. Убрзо по постављењу, учествовао је у раду градске општине, а касније и Скупштине Бачко-Бодрошке жупаније. Био је сомбор-ски посланик на свим српским народно-црквеним саборима од 1861. до 1882. године. Политички је неко време био пристали-ца Милетићеве Српске народне слободоумне странке, али када

ЖИВОТОПИС

83

је агресивни антиклерикализам Светозара Милетића и његових следбеника постао наглашен, прота Бранковић се оштро суко-био са њима, што је подигло његов углед међу свештенством и цркви оданом грађанству. Остала су записана и сведочења о неколико сусрета, па и о блиском и срдачном односу сомбор-ског проте Бранковића са тадашњим аустријским царем, када је владар повремено обилазио крајеве тадашње јужне Угарске. Након што је обудовио, Свети синод је у мају 1882. г. изабрао проту Бранковића за епископа Темишварске епархије, после чега се Ђорђе Бранковић замонашио у Ковиљском манастиру и добио монашко име Георгије. За епископа је посвећен 1. јула исте године, а рукоположио га је патријарх Герман Анђелић. На новој дужности владика Георгије Бранковић је показао сличну умешност и жустрину као и у Сомбору, па је убрзо установио епархијски фонд за издржавање српских вероисповедних шко-ла, а личним средствима опремио је владичански двор.

После смрти патријарха Германа Анђелића, у новем-бру 1888. године, државне власти нису одмах дозволиле из-бор његовог наследника не желећи да патријаршијски престо буде попуњен у години обележавања 500-годишњице Косовске битке. Народно-црквени сабор одржан је тек 1. маја 1890. г. и при-ликом гласања за новог патријарха владика Георгије Бранковић добио је већ у првом кругу натполовичну већину гласова сабор-ских посланика. Цар је његов избор одмах потврдио својим де-кретом, а свечано увођење у највиши црквени чин обављено је 11. маја 1890. г. у Саборној цркви у Карловцима.

Време Бранковићева управљања овостраном Српском пра-вославном црквом и Карловачком митрополијом (од 1890. до 1907. г.) обележено је духовном и градитељском обновом, по-правком старих и подизањем нових манастирских и цркве-них здања, школских и јавних грађевина, унапређењем вер-ског и грађанског српског школства, оснивањем јавних фондо-ва, покретањем штампарије и првог званичног митрополијског гласила и личним задужбинарством. Седамнаест година његова управљања представљало је, уједно, и време искушења и теш-ке политичке борбе за очување српске народно-црквене и про-светне аутономије колико са туђинском власти, толико, мож-да и више, са српским војвођанским политичарима, посебно са


84

радикалима Јаше Томића. Патријарха Бранковића одликовали су аустријски и руски цар, српски краљеви и црногорски кнез. У сећањима савременика патријарх је описан као импозантна појава, неусиљен, неизвештачен, достојанствен, трпељив, ста-ложен и миран, али упоран и енергичан човек.

Патријарх Георгије Бранковић умро је 17/30. јула 1907. го-дине у Сремским Карловцима, где је и сахрањен.

Патријарх Георгије Бранковић

ЖИВОТОПИС

85

Као главни наставник и најближи сарадник новог управ-ни ка (дужност управника била је почасна), Никола Вуки-ће вић је добио подстрек у својим педагошким и школским преобликовањима рада сомборске Препарандије. Тиме је запо-чео брз успон ове школе, знатно поспешен и наклоношћу глав-ног школског саветника др Ђорђа Натошевића. Чим је поста-вљен за новог управника, Ђорђе Бранковић је одлучио да по-руши стару и на њеним темељима сазида нову школску згра-ду, што је, о трошку сомборске Српске православне црквене оп-штине, и учињено у лето 1863. године.

Стара школска зграда била је толико пропала да је, пишући о сомборској Препарандији, дописник „Србског дневника“ 1861. г. записао: Здање је њено колеба, стра’ те погледати изнутра, мрачне, одрте собице са мокрим дуварима, отрулим смрдљивим патосима без једног ваљаног прозора, врата, пећи: све олу-пано, најчемерније; скамије изљуљане, отрцане, под рукама сурвавајући се. Да ко види где нам и на чему учитељи калиграф-ски писати и рисати уче, и у каквим буварама науке слушају, упрепастио би се од чуда...56

У „Првом извештају о јавном учитељско-приправничком заводу србском у Сомбору“ забележено је да 2/14. јула 1863. г. на писмени предлог господина управитеља црквеном обштеству сомборском учињени, саизволише представници честите ове об-штине да се за Учитељиште ово ново зданије из темеља об-штинским трошком подигне, и да се собе у њему са ½ хвата у ширину размакну. Темељ за ново здање Препарандије положен је 4/16. јула исте године, у присуству благородног г. Љубомира Маширевића градоначелника и председника правосл. цркве-не обштине сомборске (рођеног брата тадашњег администра-тора Карловачке митрополије, темишварског владике, касније патријарха, Саму ила Маширевића), ода бра них грађана, при-правничких наставника и при правника и свију учитеља и уче-ника овдашње Србске главне наро дне школе. Извештај описује како около 9 ½ сати пре подне пречастни господин протопрес-витер и управитељ Заведенија (Ђорђе Бранковић), у свештеном орнату и с крстом у руци, дође из цркве на место где су лагу-мови за полагање темеља ископани били, и отвори свечаност кратком беседом, у којој спомене важност задужбине ове, коју


86

сомборски Србљи црквеним трош ком народу свом подижу.57 Никола Вукићевић је пред присутним ђацима, наставницима, грађанима и угледницима Сомбора прочитао запис који ће бити узидан у темељ новог школског здања.

Када је 6/18. октобра 1863. г. ново школско здање овдашње Препарандије у порти сомборске Светођурђевске цркве било подигнуто и завршено, Никола Вукићевић је у великој двора-ни новоподигнутог здања, у присуству свештенства, угледних грађана и својих ђака, одржао дугу свечану беседу у којој је начинио преглед историје образовања учитеља у Сомбору, од Аврама Мразовића и „Норме“, до тадашњих дана. О старом и новом школском здању, и значају сомборске Препарандије, Вукићевић је, између осталог, рекао: У здању том држаше се саветовања благочестиве општине сомборске; у здању том учише се дедови и очеви наши азбуци и славенској књизи; у здању том сакупљасмо се и ми као деца сваке недеље и праздни-ка на каталог, те се ту вештбасмо у појању црквених песама и читању Апостола, слушасмо толкованије св. Јеванђеља, читас-мо и слушасмо дивне оне молитве пред светим причешћем... У здању том учише се многи у духовном и светском реду познати мужеви, које је Сомбор роду србском одранио и поклонио [...] Није ли дакле већ по томе, што сам досад казао, земљиште ово на ком ми сада стојимо светиња за сваког Сомборца; није ли достојно да се сви ми према њему с пијететом узносимо? [...] С овим данашњим даном... надамо се да ће овај у правом смис-лу србски и по народ наш врло важни завод, јошт већма него до-сад напредовати; јер држимо да ће одсад све отличне обшти-не србске [...] завод овај штедро потпомагати и средствима за обучавање богато снабдевати [...] Честити и врсни пред-ставници родољубиве Општине сомборске! У име наставнич-ког збора овог завода, коме ви великолепни овај дом сазидасте, буди вам од мене речено искрено и свесрдно: хвала! Хвала вам у име садашњих и будућих питомаца Србског учитељишта! Хва-ла вам [...] вечита [...] у име целог србства [...] Вама и вашој родољубивој подпори честити Сомборци препоручује се и на даље овај народни завод. Пазите га и негујте и од сад, као што то овом приликом драговољно и свесрдно учинисте; помажите и у будуће учећу омладину србску, која ће помен доброчинства

ЖИВОТОПИС

87

ваших са собом на далеко понети; дичите се и поносите с тим што је Учитељиште сомборско у средини вашој и србски на-род поносиће се с вама и у напредак, као што се сад у овај пар с вама дичи и поноси [...] Живели дични Сомборци! Живели сви равнитељи просвете народне на многаја љета!58

Мада приземна, нова зграда је била пространа и имала је велику и малу учионицу, три канцеларије, архив и библиотеку.

Здање Препарандије подигнуто 1863. г. на месту старе школе (снимак из 1908. г.)

Истовремено, те прве школске године у којој је Ђорђе Бранковић постао управитељ, а Никола Вукићевић главни на-ставник, на предлог новог управитеља бачки владика Пла-тон Атанацковић, некадашњи дугогодишњи катихета, настав-ник и сениор сомборске Препарандије, основао је крајем 1862. г. закладу за помоћ сиромашним ученицима „Платонеум или заведеније за препританије сиромашних добро учећих се при-правника“, из које је потом пола столећа додељивано годишње по 15 стипендија. Почела је и набавка првих школских учила, попуњавана је школска библиотека, а побољшан је материјални положај препарандијских наставника.

У школској 1862/63. г. Вукићевић угарском Намесништ-ву шаље молбу (сачуван нацрт је писан на српском) да питомци


88

срб.[ског] учит.[ељишта] сомборског од војничке службе за време докле се у овом зав.[оду] као редовни и ... [нечитко] учени-ци баве ослобођени буду.59

Молба Николе Вукићевића (нацрт) угарском Намесништву да питомци Препарандије буду ослобођени војне обавезе (1862. г.)

На почетку школске 1863/64. г. Никола Вукићевић је у Срп ској учитељској школи добровољно почео ђацима да додат-но предаје немачки језик, што је довело до првог отвореног су-коба између ученика и наставника сомборске Препарандије. О томе је Вукићевић обавестио и Ђорђа Натошевића, који му из Будима, 8/20. јануара 1864. године, одговара: За немачки језик и тај шкандал који Вам се догодио није време сад одуда ствар за-подирати, јер би лако могла наредба изаћи, која би нам са њим и са мађарским од други по нас важнији штудија могла три и че-тири сата отети. Ђаке који су се побунили против додатне на-ставе немачког језика заштитио је Натошевић, с препоруком да Вукићевић не јавља званичним властима стварни ток догађаја (како побуњени ђаци не би били истерани из школе и у ката-не... узети), већ да извештај ублажи. Званично јавите одприли-ке овако, пише Натошевић Вукићевићу, да је Намесништво при

ЖИВОТОПИС

89

одобравању вашег овогодишњег Штудијенплана наредило да се у методики за немачку читанку и језик тај учи, али Ви ре-ците да при свем том што препаранди из гимназија и реални школа довољно знање немачког језика донесу, опет осећате да неће довољно и пожељног успеха бити, ако се само уз метод језик тај свршавао буде, него да Ви налазите за нуждно, да се баш бар један сат чисто језика тога ради на повторавања његова ради уведе, као што сте и досад имали и као што је то наредба царска од први времена Препарандије ове. Па кад то поменете од часа ће овде то одобрено бити, без икаквог даљег испитивања, и онда ће по закону моћи и сат тај држан... бити. А што се завере тиче, ја држим да би најбоље било коловође до-знати и првом их приликом ако су квалифицирани из института отпустити, јер такови који се противе учитељу свом, а на на-уци за коју имају благородни бити, и ту истражују наредбе за један једини часак посла, којег би ваљало за љубав учитељу да приме, па ма арапски језик бијо, такови нису за учитеља.60

Ово је била прва од неколико ђачких „побуна“, које ће се у Српској учитељској школи у Сомбору догодити за Вукићевићева наставничког и управитељског рада. После ње, раније омиљен и наизглед либерално расположен наставник, Вукићевић је у очи-ма својих ученика полако постајао пример строгог, неумољивог и, повремено, конзервативног предавача, а касније и управни-ка. Недуго након ове „побуне“ препарандиста због додатног увођења немачког језика, Никола Вукићевић је 1865. г. саста-вио „Законе по којима се питомци Српског училишта сомбор-ског владати имају“. У овим правилима на првом месту исти-чу се обавезе ученика према цркви и школи, затим да су дуж-ни господину управитељу, катихети и осталим професорима синовље поштовање, покорност и послушност у свако доба да-вати, заповести њихове без противљења и одлагања извршава-ти; савете, опомене и укоре њихове и саме дисциплинарне каз-не дужни су приправници без сваког роптања примати. Који би се приправник својим професорима показивао и на њихове савете и опомене непристојно одговарао, тај ће без сваког помиловања из завода одмах отпуштен бити.61 Овим „Закони-ма“ је било прописано да су питомци сомборске Препарандије дужни сваки дан у цркву на јутрење и службу божју а у недељне


90

и празничне дане на вечерње и свету литургију свагда пре него што се богослужење започне долазити, у цркви побожно стајати, на столове не наслањати се, кад се поје у књигу гледа-ти, а друкчије у свети олтар.62

Школски закони сомборске Препарандије из 1865. г.

Ученици су међу собом морали да се опходе братски, а био је забрањен скоро сваки облик забаве и разоноде. Мада су „Закони“ била строги и оштри, Вукићевић је, истовремено, био веома критичан према примени физичких казни у школама, и од подређених учитеља у основним школама (које су, уједно, биле и вежбаонице за препарандисте) стално је захтевао да ученици не смеју да се шамарају, вуку за косу или уши, ударају по нокти-ма и слично. Прихватајући Натошевићеву мисао да ништа луђе нема него батинама науку у децу утеривати, сматрао је да би било најбоље да се телесно кажњавање у српским школама пот-пуно укине. Упркос оваквом ставу према физичком кажњавању,

ЖИВОТОПИС

91

Вукићевић у то време, ипак, дозвољава кажњавање ученичким „затвором“, тражи беспоговорну и потпуну покорност учени-ка, забрањује њихове протесте и удруживања и захтева строг дисциплински „запт“. Тек када је постао управник сомборске Препарандије, Вукићевић је 1871. г. предложио укидање каз-не ученичког затвора као педагошки неоправдане, али је, према сведочењу архивских изворника, ова казна опстајала све до де-ведесетих година XIX века.

Ђорђе Натошевић 1865. г. у писму Николи Вукићевићу, а свакако у ранијем договору са њим (тај став наводи и Вукићевић у својој књизи „Мисли...“ објављеној исте године), најављује да је предложио Намесничком већу да се школовање у сомборској Српској учитељској школи продужи на три године. Ипак, до зва-ничне одлуке о продужетку школовања протећи ће још шест го-дина.

Почетком 1865. године, на светосавској прослави у сомборској Препарандији, Никола Вукићевић је одржао дуг го-вор, који је завршио обраћањем ученицима, у коме се јасно види његов изразит говорнички дар, а који је, у свом завршном делу, представљао и Вукићевићево сажето национално, верско и педа-гошко схватање:

Синови моји, чеда моја по духу! Напредујте у христијанској просвети! Тежите к савршенству угледајући се непрестано на не-достижни узор савршенства, на благог Спаситеља нашег! Буди-те у добру сложни! Науку и просвету, радиност и штедљивост, правду и истину, љубав и милост својски обгрлите. Децу своју до-бро васпитавајте и то не у туђинском духу, него у духу своје вере и своје народности. Љубите језик свој, чувајте народност своју, подпомажите обште благо цркве и народа свога! Дижите на све стране просветне српске заводе! Па кад се србским именом по-носите, а ви настојте да име то са ваше ваљаности и честито-сти од сада светло и дично, славно и поштовано буде међу наро-дима, с којима у заједници грађанској живите!

К вама се обраћам сад, мили ученици наши! Ви сте се из разних крајева србских сакупили у овај Завод, да се у њему приправљате за важно и свето званије учитељско, како би на ста-зи живота свог у скромном кругу народне школе око васпитања и учења дечице србске трудећи се, распростирати могли


92

светлост христијанске просвете по нашем народу. Учитељски и васпитатељски посао изабрасте ви за радњу живота вашег, и већ избор тај, ако је искрен био, даје нам јемства, да сте ви чеда светлости, да сте љубитељи просвете и напредка.

Красно је и племенито предузеће ваше; али је и велики труд који вас чека. Но небојте га се. Усрдије и ревност ваша све ће тегобе победити, и ви ћете – ако само прави и савест-ни учитељи будете – брзо осетити узвишену ону унутарњу ра-дост, коју само верно испуњавање најсветијих дужности чове-ку дати може [...]

Заветујте се дакле, драги ученици наши овде пред иконом св. Саве, и пред образима свеславенских првоучитеља Кирила и Методија, да ћете својски и неуморно настојавати, да поста-нате ваљани учитељи и васпитатељи србске деце и да ћете на-виком, науком и добрим примером, целог живота свог распро-стирати просвету и врлине породичне, обштинске, грађанске и христијанске у милом нашем србском народу, коме Бог дао у на-предак срећу, мир, просвету и сваковрстно усавршавање у врли-нама христијанским и човечаским.63

Светосавска беседа Николе Вукићевића из 1865. г.

ЖИВОТОПИС

93

Своју светосавску беседу из 1865. г. Никола Вукићевић је објавио у „Школском листу“ две године касније, у броју од 15. јануара 1867. године.

Током школске 1866/67. г. Вукићевић је, како пише, из соп-ственог побуђења, у ваншколским часовима у Учитељској шко-ли, без сваке награде, предавања из педагогијски наука држао одраслим Српкињама из разних крајева српских које су са ве-ликом марљивошћу предавања ова слушале и добивши дозво-лу од Краљевског угарског намесничког већа у Будиму испит за учитељичко оспособљење положише те по том посташе прве српске учитељице у новосатвореним школама за женску децу.64 Овај Вукићевићев једногодишњи течај за будуће учитељице похађало је седам полазница, а он је три пута недељно по два часа предавао педагогију, дидактику, методику, рачун и земљопис. И остали наставници су бесплатно давали полазни-цама часове из веронауке, појања и српског језика (свештеник Димитрије Поповић), те из краснописа и хармонијског појања (Ђура Теодоровић и Ника Грујић).

На светосавској прослави 1867. г. скромном свечаности обележена је педесетогодишњица пресељења Српске учитељске школе у Сомбору, а Вукићевић је одржао дужу беседу о прошло-сти и значају школе. О Петровдану 1867. г. одржан је и „Спо-мен Платонов“, а после свечаног парастоса три месеца раније преминулом владици бачком Платону Атанацковићу, Никола Вукићевић је у дворани сомборске Препарандије, скупљеном многобројном народу [...] у подужој беседи изложио црте из живота неумрлога владике Платона.

Крајем 1867. г. Ђорђе Натошевић је, на позив кнеза Ми-хаила Обреновића, отишао у Србију, где је постављен за рефе-рента у Министарству просвете. Због својих примедби о ло-шем стању школа у Србији убрзо се сукобио са људима из ми-нистарства, а након убиства кнеза Михаила 1868. г. уговор му није продужен, па се Натошевић вратио у Нови Сад. У вре-ме Натошевићевог боравка у Србији у новосадској „Застави“ појавили су се, крајем 1867. и почетком 1868. године, предлози да на његово место управитеља српских народних школа буде именован Никола Вукићевић. Међутим, у „Застави“ (бр. 5/1868) објављен је чланак који се противио овим предлозима: Ми не


94

одричемо Вукићевићу то, да је он у школским стварима иску-сан, али ипак не можемо да са пуним задовољством примимо то, да се исти господин на место Натошевића постави, и то само из тога узрока, што Вукићевић ни близу нема оне очинске благости, коју Натошевић сваком даном приликом показиваше. Осим тога сувише је исти господин партаичан [страначки или политички пристрастан, оп. аут.]. Натошевићев скори повратак из Србије прекинуо је даље дилеме о његовом наследнику.

На предлог тадашњег српског патријарха Самуи-ла Маширевића, Никола Вукићевић је 1868. г. био позван у Државну анкетну комисију, па је том приликом боравио у Пеш-ти, на позив мађарског министра просвете Кароља Етвеша, на саветовању о уређењу народне наставе у Краљевини Угарској. Вукићевић се тада снажно и аргументовано залагао да све веро-исповедне српске школе, које су издржавале политичке општи-не, и даље задрже свој вероисповедни карактер. Његов пред-лог Анкетна комисија је усвојила, и он је ускоро постао део 38. законског члана изгласаног на Државном сабору 1868. године. Захваљујући овом положају, српске школе у Угарској су, као ве-роисповедне, опстале и током наредних деценија, све до краја Првог светског рата.

Током 1868. и 1869. Вукићевић се, о организовању и уређењу школства, на седници градске општине сукобљавао и са представницима католичких просветних установа у Сомбо-ру. Предлог римокатолика био је да школе буду под заједничком управом градских власти, а не под управом верских конфесија. Римокатоличким представницима, који су овдашње српске представнике оптуживали за сепаратизам јер желе да задрже дотадашњи начин конфесионалне школске управе, супротста-вио се Никола Вукићевић. Супротну страну је подсетио да је За-коном из 1868. г. остављена могућност да се свако опредељује према сопственом нахођењу. Након што су представници ри-мокатоличких просветних установа демонстративно напусти-ли седницу, сомборска општина је усвојила Вукићевићев став и став српских одборника. Исте године Вукићевић је, као управ-ник сомборских српских основних школа, молио овдашњу Пра-вославну црквену општину да прими под старање српску основ-ну школу, како то омогућују нови државни просветни закони.

ЖИВОТОПИС

95

Године 1869. Никола Вукићевић је, са Михаљем Коцкарем, за-меником градоначелника Сомбора, изабран и за члана Школ-ског жупанијског већа Бачко-Бодрошке жупаније.

На основу нових законских аката проистеклих након Аустро-Угарске нагодбе 1867. године (Рескрипта или Уредбе о уређењу црквених и школских права у Карловачкој митрополији и, само неколико месеци касније усвојеног, 38. законског чланка о јавном обучавању у народним школама, тзв. „Школског зако-на“) приступило се и изради Уредбе о основним и учитељским школама. На припреми ове Уредбе радили су, током 1869. годи-не, Ђорђе Натошевић, Никола Вукићевић и Стеван В. Поповић. У расправама које су тим поводом вођене међу учитељима, јављају се и први гласови незадовољства наглашеним религи-озним духом наставе у сомборској Препарандији. Мата Косо-вац је приметио да у сомборској Препарандији религиозни дух све друго надмаша, а са Љубомиром Михајловићем и Алексан-дром Сандићем захтевао је да се наука хришћанска и не предаје у учитељским школама, већ само у богословијама. Јасно је да су се ове примедбе, пре свега, односиле на устројство наставе које је заступао и неговао Никола Вукићевић, уз подршку др Ђорђа Натошевића и проте Ђорђа Бранковића.

Српски народно-црквени сабор 1871. г. усвојио је Уредбу за српске народне школе (Школску уредбу), којом је за Српску учитељску школу у Сомбору утврђено да у њој треба да раде че-тири наставника и два помоћника, да почетна професорска пла-та буде 1.000 форинти годишње, да управитеља именује глав-на школска управа (Школски савет) на период од три године, као и да школом управљају месни и епархијски школски савет. Уједно је у сомборској Препарандији уведено и трогодишње школовање, што је Никола Вукићевић предлагао шест година раније, а право на школовање добиле су и ученице. Званично су установљене вежбаонице (школе за практичне педагошке веж-бе), а уведено је и обавезно стручно усавршавање учитеља на шестонедељним течајевима при учитељским школама.

Школски савет, као највише српско просветно управно тело у Карловачкој митрополији, чијим радом је непосредно ру-ководио патријарх српски, изабран је на Сабору 1870. године, али је са радом започео тек након добијене сагласности владара,


96

почетком септембра 1871. године. Никола Вукићевић је изабран за члана Школског савета и на тој дужности остаће скоро чети-ри деценије. Др Ђорђе Натошевић именован је за главног школ-ског референта.

Табло учесника Српског црквено-народног сабора 1870. г. (детаљ)

Утицај црквене хијерархије на учитељску и основне шко-ле обезбеђен је преко главног и епархијских школских савета, због чега су, од једног дела незадовољних учитеља, посебно на-падани прота Ђорђе Бранковић и Никола Вукићевић.

У време ових законских просветних реформи и преуређења српског школства у Аустро-Угарској, Никола Вукићевић је здушно помагао и успоставу првих школских установа у кне-жевини Црној Гори. Када је 1869. г. основана Богословија на Цетињу, кнез Никола је, на предлог проте Рајевског из руског посланства у Бечу, на место главног школског надзорника и ректора Богословије поставио Милана Костића (родом из Сив-ца крај Сомбора), свршеног правника и богослова са Кијевске духовне академије. Рајевски је Костићу предложио да позове Николу Вукићевића да му помогне у припремама за отварање Богословије. Вукићевић се радо одазвао том позиву и израдио је Нацрт наставног плана и програма који је искоришћен при

ЖИВОТОПИС

97

изради црногорског школског Устава и „учевног плана“. Својим искуством и саветима Вукићевић је знатно помогао и у решавању других школских питања. Истовремено је и школска дружи-на „Венац“ сомборске Српске учитељске школе, под надзором Вукићевићевим (a на основу рукописа Ђорђа Натошевића), на-чинила и буквар за основне школе у Црној Гори, који је објављен у два издања (1870. и 1871. године).

У лето 1870. г. Костић је обавестио Николу Вукићевића да на Цетињу приређује течај за црногорске учитеље, сличан некадашњим Натошевићевим и Вукићевићевим сомборским течајевима, па га моли да му пошаље нека спомоћна средства и распитује се да ли, осим Натошевићеве две књиге („Упутства за предавање буквара“ и „Кратког упутства за учитеље“), постоји и још неко упутство за остале разреде или методика која би мог-ла да буде коришћена приликом течаја. Уједно, Костић је замо-лио Вукићевића да му пошаље по 30 примерака својих књига за наставу науке хришћанске („Изјасненија свете литургије“ и „Спомоћна књига за разјаснавање црквеног појања“), што је Вукићевић и урадио.

За ову свесрдну помоћ школама у Црној Гори, на пред-лог Милана Костића, кнез Никола Петровић одликовао је Ни-колу Вукићевића у лето 1870. г. Крстом каваљерског орде-на књаза Данила I за независност Црне Горе III степена (ор-ден се додељивао страним држављанима за услуге, радове и открића у области уметности и науке). Овај црногорски орден Вукићевић ће деценијама носити у свим званичним прилика-ма, и скоро да нема његове фотографије на којој се тај орден не налази окачен на левој страни груди, а при набрајању својих бројних званичних и почасних дужности и звања увек ће пи-сати и: поседник књажевско црногорског ордена Даниловог III степена.

Године 1871. г. отварана је прва учитељска школа у Кне-жевини Србији (у Крагујевцу), па је тадашњи министар про-свете Димитрије Матић дошао да се посаветује са др Ђорђем Натошевићем и Николом Вукићевићем о њеном устројству. У Сомбор су у то време долазили и будућу учитељи из Бугарске који су, доцније, учествовали у оснивању и раду првог бугарског учитељско-богословског завода.


98

Орден Даниловог крста III степена (лице и наличје), којим је кнез Никола одликовао Николу Вукићевића 1870. г.

У августу 1871. г. Николу Вукићевића је, „по званичној дужности“, сомборска Православна црквена општина послала као представника сомборских просветара на Прву општу хрват-ску учитељску скупштину у Загребу. Том приликом Вукићевић, који је представљен као за нашу педагогију врло заслужни муж, приказао је све своје, до тада, објављене школске књиге и приручнике, као и Буквар за школе у Црној Гори. Загребачкој учитељској скупштини присуствовао је и напредан аустријски педагог и руководилац познатог бечког Педагогијума др Фри-дрих Дитес, чији су дидактичко-методички радови Вукићевићу често служили за припремање предавања из психологије, историје педагогије као и у обради проблема логике, па се претпоставља да се са Дитисом тада сусрео и упознао. Две годи-не касније (1873) Никола Вукићевић је примљен за члана Хрват-ског педагошко-књижевног збора.

Када је у априлу 1870. године препарандијски катихета Димитрије Поповић изненада поднео оставку на катихетско и професорско звање, Никола Вукићевић је, по наредби тадашњег администратора патријаршије владике Арсенија Стојковића, до краја те школске године, уз своје предмете, предавао и науку вере, као и српски језик и књижевност.

ЖИВОТОПИС

99

ПУБЛИЦИСТИЧКИ И УРЕДНИЧКИ РАД

Након младалачке лирике и почетних новинских чла-нака и прилога, крајем педесетих година XIX столећа Никола Вукићевић је започео обиман списатељски рад, који ће, непре-кидно, трајати све до краја његовог живота.

Тај рад убрзо је постао запажен, па је почетком септем-бра 1863. г. Главна скупштина Матице српске, одржана у Пеш-ти, изабрала Вукићевића за почасног члана Матице српске. У писму којим је обавештен о овом признању пише: Ваше заслу-ге на пољу књижевности побудиле су Матицу српску да вас за свога почастнога члана изабере. Давајући овај избор Вашем го-сподству на знање, друштво се ово поуздано нада да ћете га у постизавању цели његове по могућству подпомагати.65

Са Матицом Вукићевић наставља сарадњу, па Антонији-Тони Хаџићу, заступнику председништва Матице српске, пише 1867. г. да ће, упркос својим обавезама (Премда су у мене сада силни послови с школом и са два уредништва и с другим как-вим заплетима66), прегледати два рукописа која му је Мати-ца српска послала и за које треба да напише своје мишљење и одабере дело које треба да буде награђено. Истовремено, оба-вештава Хаџића, да је примио писмо од проте Рајевића из Ру-ског конзулата у Бечу, у коме мене позива да му из Бачке, Сре-ма, Славоније и Баната сакупим збирку фотографија и хаљина од народног ношива за збирку и изложбу етнографску што ће се у Москви 1867. држати.67 Рајевић се у писму жали што му се, за разлику од Словака, Русина, Словенаца и Хрвата, једино Матица српска није одазвала на позив за сарадњу (нити оста-ли Срби које је звао) и јадајући се на Србе обраћа се на мене с молбом, да му ја фотографије од србска ношива пошљем и цене одела побележим, па да се ово набави о његовом трошку и њему пошље.68 Вукићевић пише Хаџићу да он овај посао није у стању сâм да обави и да ако би што могао фотографија по-слати, могао би само из Сомбора, а ружно би било да српство овострано не буде представљено на горњој изложби.69 Предла-же му, на крају, да Матица српска начини један одбор који би се


100

бавио овим послом по наведеним српским крајевима, и заврша-ва упозорењем: Похитајте, да не останемо у срамоти!!70

Прва страна писма Н. Вукићевића А. Хаџићу из 1866. г.

Током наредних година и деценија списатељски рад Ни-коле Вукићевића одвијао се, углавном, у два основна правца – писању уџбеника и приручника, те уређивању и писању бројних стручних чланака за часопис „Школски лист“

Убрзо након постављења за школског саветника, Ђорђе Натошевић је 1858. г. одлучио да покрене „Школски лист“, први педагошки часопис у Срба, намењен превасходно српским учитељима и њиховом стручном усавршавању. Уз помоћ учитеља и педагошког писца Ђорђа Рајковића, првог уредника часописа, Николе Вукићевића, најближег сарадника, и Данила Медаковића, издавача, први број часописа „Школски лист“ појавио се 16. октобра 1858. године. У првих једанаест бројева 1858. г. скоро све чланке у часопису написали су Ђорђе Натошевић и Никола Вукићевић. Између октобра 1858. и октобра 1862. г. часопис је излазио у Новом Саду, а након постављења Натошевића за глав-ног саветника за православне школе при угарском Намесничком већу, часопис је неко време штампан у Будиму. Током 1863. г. није

ЖИВОТОПИС

101

излазио, а поново је покренут у јануару 1864. године, али је те и наредне године излазио нередовно.

Писмо Ђорђа Натошевића Николи Вукићевићу из 1865. г.

Ђорђе Натошевић се 1865. г. обратио Николи Вукићевићу са предлогом да се прихвати уредништва и да часопис буде из-даван у Сомбору. Прво и прво Вас имам молити, да примите од новог лета „Школски лист“ и да га отуда издајете, јер ја га овде никако одржати немогу, писао је Натошевић Нико-ли Вукићевићу и додао: Вами ће лакше ићи: типографија је јефтинија, имате на руци фонд намењен за лист, препаран-ди вам могу сву експедицију свршити, те на ово неће кошта-ти ништа. Ја ћу настојати, да добијете више предбројника; за себе нисам мого вијати, да нерекну, чупам за себе; ја ћу пи-сати за лист толико колико сам и досад у њему радијо.71 Овај Натошевић предлог био је подстакнут и чињеницом да је још од 1860. г. Фондом Школског листа управљала Српска православ-на црквена општина сомборска, на предлог Николе Вукићевића, који у писму Црквеној општини из 1860. године, између оста-лог, пише: Школски саветник желећи стан овога фонда обезбе-дити [...] закључио је [...] да је најбоље фонд тај благоизбраној


102

обштини сомборској у руке предати из тог узрока што об-штина ова са свима капиталима примерено управља и довољно јемства за обстанак реченога фонда има.72

Молба Николе Вукићевића за издавање „Школског листа“и сагласност угарског Намесништва

Примивши детаљна Натошевићева упутства о добијању издавачког права за часопис и до најситнијих техничких поје-диности за издавање „Школског листа“, Вукићевић је прихва-тио Натошевићев предлог, па се 26. новембра 1865. г. обраћа (на српском језику) тадашњем градоначелнику Сомбора Љубомиру Маширевићу: Славно Градоначелништво! На основу закона за прессу од 27. маја 1852. чл. III § 10, узимам слободу, моју на ви-соко кр. угарско Намесништво управљену молбу ради концесије за издаватељство и уредништво Школског листа, и додатка к овоме листу под насловом „Пријатељ србске младежи“ слав-ном Градоначелништву поднети, с молбом да се ова моја мол-ба високославном Кр. Наменсништву с званичним мњенијем о моме моралном и политичком владању, и о поузданости мојој у том погледу спроведе.73 И Ђорђе Натошевић је дао званичну изјаву у корист Николе Вукићевића, па је Намесничко веће 13.

ЖИВОТОПИС

103

јануара 1866. г. обавестило сомборског градоначелника да је са-гласно да Никола Вукићевић преузима сва издавачка и уреднич-ка права на „Школски лист“ и „Пријатељ србске младежи“. Часо-пис је од јануара 1866. г. почео да излази у Сомбору, а Вукићевић је био потписан као уредник, власник и издавач листа.

У уводу првог сомборског броја Никола Вукићевић најављује: Лист Школски излазиће одсад точно и уредно сваког петнаестог и последњег дана у месецу и доносиће чланке о шко-ли, учитељима, и о воспитавању и учењу деце из Педагогије, Ди-дактике, Методике и Историје ових наука; израђене лекције за углед, предлоге за побољшање материјалног стања учитељског, школске наредбе, и школске вести.74 У једном доцнијем пози-ву на претплату (из јануара 1868. године) Вукићевић пише: А овај наш „Школски лист“ имаће пред очима поглавито по ди-зање и процветање србске народне школе и просветни напре-дак србскога народа не само у Угарској, него и у Троједној Кра-љевини [Хрватској, Славонији и Далмацији, оп. аут.], у Кнеже-вини Србији и у свима земљама, где се србска реч говори.75

„Школски лист“ и „Пријатељ србске младежи“ 1866. г.


104

Уз „Школски лист“ током 1866. и 1867. г. излазио је и под-листак или додатак „Пријатељ србске младежи“ – први српски часопис за децу – у коме су Вукићевић и Натошевић писа-ли чланке за рубрике „Игре и забаве“ и „Наука“. У часопису је објављивана и књижевност за децу писана на српском: припо-ветке, басне, песме, загонетке, пословице и анегдоте. Песме за децу у овом часопису писао је и Јован Јовановић Змај, за кога архимандрит Стефан Илкић тврди да га је Никола Вукићевић придобио да ствара књижевност за децу пошто је Змај тек на његово наваљивање почео писати песме за децу (истине ради, Ј. Ј. Змај је прве песме за децу превео и испевао на подстицај Ђорђа Натошевића, који је Змају и Лази Костићу слао пес-ме на немачком и мађарском језику да их преведу и прилаго-де српској младежи, а Вукићевић је ову сарадњу само наста-вио и поспешио). У уводном слову, приликом покретања листа за децу, Никола Вукићевић је записао: Додатак овај доносиће поучења и предмете за читање намењене за изображење ума и воспитање срца и душе предраге младежи србске обојега пола. У њему ће се находити у лепом избору житија светих, живо-тописи, приповедке, притче, басне и песме моралног садржаја; предмети из Историје, Земљописа, Физике, Дијететике, До-моводства и пољске Економије; рачунске и гимнастичне игре и друге задаће.76 „Пријатељ србске младежи“ престао је да излази након две године (објављено је укупно 36 бројева). Мада крат-ковек, он је представљао претечу српских листова за децу, попут сомборског „Голуба“ или Змајевог „Невена“, који ће десетак го-дина доцније почети да се објављују.

И „Школски лист“ се, слично судбини многих тадашњих српских листова и часописа, после четири године изласка у „сомборском“ периоду, суочио са смањеним занимањем прет-платника, па је, након што се за 1870. годину јавило свега 46 претплатника, Никола Вукићевић одустао од даљег издавања овог часописа. На смањење броја претплатника бесумње је ути-цала и појава „Листа за народне учитеље“ који је угарско Ми-нистарство просвете штампало и на српском језику и бесплат-но га делило учитељима, али и строге уређивачке концепције „Школског листа“, чврсто засноване на хришћанским погле-дима верске педагогије како православним, тако и погледима

ЖИВОТОПИС

105

немачких католичких и протестантских педагога, за које је већ речено да су имали знатан утицај на педагошке погледе Николе Вукићевића. Тих година у листу је сарађивало 16 православних свештеника и свега десет учитеља, па је он многима, а највише младим учитељима и интелектуалцима, привученим политич-ким идејама Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића и либералним духом Уједињене омладине српске, остављао утисак више синодског него педагошког часописа.

Одлуком Школског савета Карловачке митрополије „Школски лист“ је поново покренут након десет година, овај пут као званичан лист Школског савета, а власништво и уред-ништво часописа опет је поверено Николи Вукићевићу. Часо-пис је, од јануара 1880. године, без прекида, излазио све до краја 1903. године (испрва двапут, а од 1884. г. једном месечно), упра-во до времена пензионисања Николе Вукићевића. Касније ће, у Сремским Карловцима, изаћи још неколико бројева овог часо-писа током 1906. и 1907. године, па опет током 1909. и 1910. го-дине, када ће и коначно престати да излази.

Никола Вукићевић је, осим као дугогодишњи уредник „Школског листа“, био и његов најплоднији писац. Већ у првој години изласка (крајем 1858) објавио је у часопису пет прило-га (често су његови прилози излазили у наставцима, па је број објављених Вукићевићевих чланака далеко већи од броја темат-ских прилога). У наредним годинама број његових прилога био је, уз Натошевићеве чланке, и најбројнији (1859. г. – 22, 1860. г. – 19, 1861. г. – 29, 1862. г. – 10 и 1864. – два). Након што је часопис 1866. г. почео да излази у Сомбору, Вукићевић је, радећи уред-нички посао, објављивао нешто мање прилога него у ранијим годинама (1867. г. – пет, 1868. г. – 10, 1869. г. – 14 и 1870. г. – један). У обновљеном „Школском листу“ Никола Вукићевић је, између 1880. и 1903. године, објавио још 143 прилога и 17 књижевних приказа. Између 1858. и 1864. г. објавио је у овом часопису (најчешће у наставцима) и 11 превода (са руског и не-мачког језика). Вукићевић је 1909. године, у поново покренутом „Школском листу“, објавио један прилог и два књижевна прика-за. Укупно је, између 1858. и 1909. године, Вукићевић у „Школ-ском листу“ објавио 259 тематских прилога, 19 књижевних при-каза и 11 превода (или 512 чланака, ако се у обзир узму прилози


106

који су излазили у наставцима). Неки од прилога били су и не-потписани, а неки назначени само шифром, препознатљивим геометријским симболом.

Највећи број Вукићевићевих прилога у „Школском ли-сту“ био је из педагогије, дидактике и методике, као и науке хришћанске и историје. Посебно је за Сомбор значајан његов младалачки прилог „Податци за повесницу града Сомбора, а од части и средње Бачке“, објављен у четири броја „Школског ли-ста“ током 1860. године, који је, дорађен и прерађен, скоро пола века касније представљао окосницу за Вукићевићев низ члана-ка „Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске“, објављених у сомборском српском листу „Слога“, између 1906. и 1908. године. Бројни су били и његови извештаји о школским испитима, прославама и свечаностима, као и извештаји са сед-ница митрополијског Школског савета, некролози, биографије, цртице из етнографије итд.

У „Србском дневнику“, за који је као стални дописник из Сомбора, писао од 1854. године, између 1859. и 1863. године објавио је још неколико педагошко-политичких чланака.

Прве чланке за Летопис Матице српске Никола Вукићевић је објавио у бр. 101. и 102. из 1860. године (расправа „Судба православне цркве у источној Угарској“). У броју 109 (из 1864. године) штампао је, без потписа, две оцене рукописа. Након тога, скоро четврт века није писао за Летопис. Тек је у бр. 152 из 1887. г. у Летопису објављен његов прилог „Свечана просла-ва 75-годишњице Српске учитељске школе у Сомбору“, а у бр. 153 (1888. г.) некролог „Др Ђорђе Натошевић“.

Чланак „Ко подиже школу у очима народа“ Вукићевић је објавио у „Првом босанско-српском календару“ за просту 1869. годину (Сарајево, 1868, стр. 34-42), а прештампан је у календару „Србија“ за просту 1875. годину (Београд, 1874, стр. 284-290).

Годинама је Никола Вукићевић приређивао и годишње школске извештаје Српске учитељске школе у Сомбору, у којима је, повремено, објављивао и неке од значајнијих чла-нака из школске историје. У „Првом извештају о Јавном учитељско-приправничком заводу србском у Сомбору с кон-цем школске 1862/3. године“ објављена је његова историјска студија „Србске школе у XVIII веку“. Године 1872. штампана

ЖИВОТОПИС

107

је „Разредница приправника и приправница III. II. и I. разре-да у Србској учитељској школи сомборској с концем школске 1871/2 године“, а у знатно обимнијем „Извештају о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1873/4. годину“ објављен је Вукићевићев историјски рад „Србска учитељска школа у Сомбору“. Наредних година, са повременим прекиди-ма, Никола Вукићевић је приредио још 14 оваквих годишњих школских извештаја о раду сомборске Препарандије: за школ-ску 1874/75, 1880/81 (у коме је објављен и његов прилог „Десет година у Србској учитељској школи сомборској од 1871-1881“), 1885/86, 1886/87 (у коме је објављена Вукићевићева беседа о 75-годишњици Препарандије, као и његов опширан животопис преминулог др Ђорђа Натошевића), 1887/88, 1889/90, 1890/91, 1891/92, 1892/93 (у коме је објављен Вукићевићев говор поводом 80-годишњице Препарандије), 1898/99, 1899/1900, 1900/1901, 1901/1902. и 1902/1903 (у коме је објављенo и уводно слово Ни-коле Вукићевића о 90-годишњици сомборске Препарандије, као и опширна представка професорског збора за подизање интер-ната уз мушку и женску учитељску школу у Сомбору, коју је у име збора он потписао, а вероватно и написао).

Школски извештај сомборске Препарандије за 1874/75. г.


108

Осим школских извештаја о раду сомборске Препарандије, Вукићевић је приредио и годишње извештаје о раду сомборских српских народних школа и о Вишој девојачкој школи у Сомбору за школску 1879/80, 1880/81, 1881/82. и 1882/83. годину. Засебан Вукићевићев извештај о раду сомборске Више девојачке школе објављен је за школску 1889/90. годину.

Током списатељског рада Никола Вукићевић је објавио и двадесетак уџбеника, приручника, књига и књижица, међу којима је знатан број штампан и у неколико поновљених (често и проширених) издања.

Немачки књижевник и педагог Кристоф фон Шмид

Године 1862. у Новом Саду је штампана Вукићевићева „посрба“ приповетке немачког римокатоличког свештеника, писца за децу и педагога Кристофа фон Шмида (1768-1854) „Rosa von Tannenburg“. Приповетка за младеж и родитеље штампана је под именом „Милана“, а током 1860. г. објављена је у „Школском листу“, у 19 наставака.

О трошку „Царско-краљевске дирекције училиштних књига“ Никола Вукићевић је 1863. г. у Бечу објавио прво издање педагошког приручника о примерима хришћанских врлина

ЖИВОТОПИС

109

„Огледало христијанске добродетељи“, које је саставио на осно-ву житија светаца. Друго и треће издање ове књиге објављено је у Бечу 1867, односно 1872. године, а четврто, преправљено издање, у Панчеву 1884. године.

У Сомборској Вагнеровој штампарији, почетком 1864. го-дине, штампана је „Беседа“ коју је Никола Вукићевић изгово-рио приликом освећења новог здања Српске учитељске школе у Сомбору, 6. октобра 1863. године.

Изјашњење свете литургије (друго издање из 1876. г.)

По чланцима које је током 1864. г. преводио из часопи-са „Духовна беседа“ и у 18 наставака објавио у „Школском ли-сту“ Никола Вукићевић је саставио књигу „Изјасненија све-те литургије“, која је, о трошку „Школског листа“, штам-пана у Сомбору 1865. године. Сав приход од продаје књиге био је намењен „Фонду за учитељске сироте“. Тридесет при-мерака књиге нешто касније је послато и у Црну Гору, где је коришћена у настави веронауке у цетињској Богословији. Дру-го „поправљено“ издање штампано је у Панчеву 1876. године, када је ова књига озваничена за школски уџбеник. Тим поводом се, у социјалистички опредељеном педагошком часопису „Нова


110

школа“, појавио приказ ове Вукићевићеве књиге, који је, не без ироније, препоручује сваком богослову, свештенику, проти, архиђакону, синђелу, протосинђелу и сваком оном који доспева да се дубље са литурђијом упознаје, јер је написана тако, да читајући њу може сваки за најмању ситницу, која се на цркву и служење односи у њој дознати.77 Без обзира на иронију, ис-казану због схватања да ученике не треба оптерећивати оним што спада у богословију, писац приказа је сасвим тачно оценио богословску ваљаност Вукићевићеве књиге. Ово Вукићевићево дело је у скраћеном облику (само вечерња и јутрења) објављено и као уџбеник за ученике V и VI разреда српских народних шко-ла, у Панчеву 1895. године.

У Сомбору су 1865. г. објављена два издања Вукићевићеве књиге новозаветних прича прилагођених дечјем добу „Би-бличне повести Новога завета у библичним речима“. Треће издање књиге штампано је у Сомбору 1869. године, а четврто „поправљено“ издање у Панчеву 1876. године.

Исте године објављена је у Новом Саду и позната Вукићевићева расправа „Мисли о начину, како да се у духу православне вере и према потребама народним у ред доведу црквено-просветни одношаји Срба у Аустрији“. Расправа је била обимна (220 страница), а Матица српска, на чији позив је књига и настала, наградила је ово Вукићевићево дело са 25 ду-ката. Написана у време заоштравања питања просветних над-лежности у Карловачкој митрополији између српских цркве-них и световних представника, Вукићевићева расправа изража-ва његове погледе на политичка и просветна питања тог време-на. Као одан поборник православља, сматрао је да само црква човека може да учини просвећеним, добрим и срећним. Исти-цао је међусобну повезаност „тела цркве“ (архијереја, клера и народа), а аутономију српског народа схватао је првенстве-но као црквену аутономију. Увиђао је, ипак, да се управљање не може препустити само црквеној хијерархији, већ да се мора омогућити и учешће народа. Сматрао је да представници свеш-тенства и народа на заједничким црквено-народним саборима треба да решавају спољашње ствари цркве, фондове и просветна питања. Вукићевић у расправи критикује тадашње богословије, сматрајући да не заслужују име хришћанског училишта, те да

ЖИВОТОПИС

111

у њима има много непротумачених штудија, а мало истинске хришћанске вере. Предлагао је и реорганизацију Карловачке митрополије и црквено-народних фондова (смањење епархија са десет на пет, спајање Клирикалног и Препарандијалног фонда у један заједнички Просветни фонд српског народа и укључивање световних лица у управљање фондовима). У другом делу распра-ве Вукићевић је говорио о организацији школске управе и пред-лагао је нов школски систем који би чиниле: народне (основне) школе, препарандије (учитељишта), девојачка васпиталишта, гимназије и остале средње школе за мушку младеж (трговачке и занатлијске), економске школе, богословије, благотворне заводе (специјалне школе) и правна академија као високошколска уста-нова. Истовремено, био је противник тадашњих реалних школа. Вукићевић је предлагао и читав низ потребних радњи које би требало да допринесу побољшању материјалног стања школа и учитеља (да општине о свом трошку подижу школске зграде са учитељским станом и да се старају о опремању и одржавању школе, да уз сваку школу обезбеде школску башту и воћни ра-садник, да се у већим местима отварају главне народне школе са четири учитеља, те да управитеља и чланове месног школског одбора бира општина тајним гласањем на три године, а учитеља тајним гласањем доживотно).

Сви учитељи требало би, према Вукићевићу, да се образују у Српској учитељској школи у Сомбору, али и школа мора даље да се усавршава. Предлагао је да се настава подигне на три го-дине, да се уведу катедре за природне науке и економију, као и да школа треба да има огледну економију; сматрао је да у шко-ли треба да се, као посебан предмет, изучава и психологија или душесловље, да приправници у завршном разреду барем поло-вину недељних часова треба да проводе на пракси у основној школи и да се уз школу отвори и алумнеум, односно школска трпеза. Предлагао је и оснивање још две двогодишње (ниже) учитељске школе за наставу изван Бачке, Баната и већих град-ских средишта.

Вукићевићева расправа покушала је да постигне компро-мис између цркве и грађанства (до чега још дуго није дошло), као и да створи оквире новог школског система (што је у знатној мери, током наредних година, и учињено). Показала је, уједно,


112

завидну ерудицију и стечено искуство младог професора сом-борске Препарандије, као и његову промишљеност и аналитич-ност у питањима од јавног значаја.

„Мисли...“ Николе Вукићевића из 1865. г.

Године 1865. објављена је у Сомбору и Вукићевићева „Спомоћна књига за разјаснавање црквенога појања што се у србским народним школама учи“, намењена учитељима и ђацима. И ова његова књига објављена је о трошку „Школ-ског листа“, а у корист „Фонда за учитељске сироте“ (30 при-мерака књиге послато је у Црну Гору, где је, такође, коришћена у вероисповедној настави цетињске Богословије). Њено друго, скраћено и „поправљено“ издање штампано је у Панчеву 1877. го-дине. Ова Вукићевићева књига је, бесумње, настала под утицајем др Ђорђа Натошевића, који му је још 1858. г. са жаљењем пи-сао како се у нашим методикама говори о многим стварима, али о појању скоро ништа. Вукићевић је од Натошевића, приликом одржавања учитељског течаја 1858. године, добио и детаљна упутства о оспособљавању учитеља за извођење наставе појања у основној школи. Натошевић је и касније био велики заговорник важности црквеног појања у образовању будућих учитеља, па је у

ЖИВОТОПИС

113

свом извештају о раду сомборске Препарандије из 1880. г. писао: Зацело је лошем појању криво и омаловажавање овог, као и оста-лих црквених предмета, које хоће и у учитељску школу да се увла-чи.78 Сматрао је да се томе мора стати на пут како не би дошло до рђавих последица.

Вукићевићев педагошки приручник „Чланци о воспитању за родитеље“, састављен на основу његових радова и прилога објављених у „Школском листу“, штампан је 1867. г. у Сомбору. Књига је објављена о трошку фонда „Школског листа“, а приход је био намењен Фонду за учитељску сирочад.

Чланци о васпитању (1867. г.)

Када је Министарство просвете Кнежевине Србије 1868. г. расписало „стечај“ (конкурс) за нов српски буквар, Ђорђе Натошевић је саставио буквар са читанком и послао га је Ни-коли Вукићевићу, са жељом да приправничка дружина „Ве-нац“ Српске учитељске школе у Сомбору, по Вукићевићевим упутствима и под његовим надзором, преустроји рукопис на три начина (за школе у Србији, Црној Гори и Угарској), и да тако прерађене рукописе српског буквара пошаљу просветним властима ове три државе. Министарство просвете Кнежевине


114

Србије наградило је овај буквар са 50 дуката и објавило га, уз незнатне измене, 1870. г. у Београду, у две књижице („Буквар за основне српске школе“ и „Читанчица уз буквар за основне српске школе“). И рукопис који је послат у Црну Гору прихваћен је као званичан буквар за црногорске основне школе, за које је, под на-зивом „Буквар са читанчицом за школе у Црној Гори“, штампан 1870. и 1871. г. у Бечу, у два издања по две хиљаде примерака. Први табаци подељени су црногорским учитељима на течају који је, уз препоруке и упутства Николе Вукићевића, приредио Милан Костић, управитељ Богословије на Цетињу (И већ на одржаним курсевима на Цетињу год. 1870. после Петров-дне, добили су слу-шаоци и прве табаке тога буквара и одмах по њима почели учи-ти, како се предају букварске науке [...] И тако је тиме ударен први темељ доцнијем развитку школа црногорских...79).

Буквар за црногорске основне школе (друго издање, 1871. г.)

На овом буквару писмености су се учили и одрасли Црно-горци из окружења кнеза Николе (перјаници и други), а међу њима је био и чувен црногорски јунак, касније писац познате књиге „Примјери чојства и јунаштва“, војвода Марко Миљанов, који наводи да га је кнез Никола учио да чита и пише из овог

ЖИВОТОПИС

115

буквара. У честитки коју је, поводом 40-годишњице просветног рада, послао Вукићевићу 1893. године, Марко Миљанов каже: Дични и вредни Србине Никола Вукићевићу, прими и моју топлу захвалу на „Буквару“, који си даровао црногорским школама, те из којега научих читати и писати, што ми данас ваља више но бритка сабља, хвала ти до неба.80

Упутство за наставу у српском буквару (1872. г.)

Министар просвете и црквених дела Кнежевине Србије за-тражио је од аутора „Буквара за основне српске школе“ да на-пишу и упутство за предавање буквара, који је 1870. г. званич-но прихваћен за школе у Србији. Упутство је саставио и по-слао у Београд Никола Вукићевић, под чијим су надзором об-ликовани и сређени рукописи за букваре у Србији и Црној Гори. Вукићевићево „Упутство за предавање буквара у свези са очи-гледном наставом“ штампано је 1872. г. у Државној штампарији у Београду, и оно је од свих његових посебних публикација има-ло највећи значај када је објављено. У уводу Вукићевић наводи да је „Упутство...“ написао као методички приручник за обраду „Буквара за основне народне школе“, објављеног 1870. године. Вукићевићева књижица имала је изразито практично обележје


116

и у њој је прегледно, по данима и недељама, објашњено како се обрађује настава читања и писања. Ово „Упутство...“ било је у употреби у свим основним школама у Србији и Црној Гори, као и у српским основним школама у Аустро-Угарској и представљало је веома значајно средство при дидактичко -методичком оспособљавању и усавршавању српских учитеља у све три државе. Матица српска наградила је ову Вукићевићеву књигу са 75 дуката, а њено друго издање објављено је у Бео-граду, 1883. године.

Странице Вукићевићевог „Упутства...“

Током 1873. и 1874. г. Никола Вукићевић је објавио три школска приручника које су угарске просветне власти званич-но забраниле за употребу у српским школама у Угарској, мада је такав чин грубо нарушавао српску просветну аутономију (о томе је дописом виших власти 1877. г. обавештен и сомборски Магистрат).

Земљописни приручник Николе Вукићевића „Отача-ствени и општи земљопис за српску децу са особитим обзи-ром на земље у којима наш народ живи“ био је састављен по тадашњим најбољим и најновијим изворима, а објављен је 1873.

ЖИВОТОПИС

117

г. у Панчеву. Поднаслов прве свеске био је: „Отачаственица : спомоћна књига за учење отачаственог и општег земљописа, српске и отачаствене повеснице у српским народним школа-ма“. Године 1874. објављено је у Панчеву и друго издање овог уџбеника. Књижица је детаљно описивала области Бачке, Бана-та и Срема, Краљевине Угарске, Великог војводства Ердељ, као и Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, уз кра-так преглед земљописа Аустро-Угарског царства, Балканског полуострва, осталих европских држава, планете земље и основ-них појмова астрономије.

Отачаствени и општи земљопис

Вукићевићева „Повесница народа српског од најстаријих времена до пропасти на Косову“ објављена је 1874. г. у Панче-ву. Писана је за децу, у 15 кратких приповедака (друго издање објављено је у Панчеву 1875. године), слично како је Вукићевић исте године приредио и „Угарску отачаствену повесницу са особитим обзиром на прошлост Србаља у Угарској, Хрватској и Славонији“, написану за децу у 30 историјских приповеда-ка (поглавља, односно области). Књига је штампана у Панчеву 1874, а њено друго издање објављено је у Панчеву 1876. године.


118

Школски савет Карловачке митрополије није преузео ко-раке да забрану ових Вукићевићевих књига подробније испи-та, а из образложења угарског Министарства просвете није мог-ло да се сазна због којих су делова књиге биле забрањене (за-брана је, бесумње, била политички мотивисана). Неколико го-дина касније (1880) и просветни органи хрватске Земаљске вла-де тражили су тумачење да ли у српским вероисповедним шко-лама у Хрватској могу да се користе ови Вукићевићеви прируч-ници, а главни школски референт Ђорђе Натошевић одговорио је да они нису забрањени за подручје Хрватске јер у наредби о забрани није наведено шта је у њима спорно, на основу чега би могло да се види да забрана важи и за подручје Хрватске.

Одлучивши да не изазива подозрење и сумње угарских државних и просветних власти, Никола Вукићевић је прекинуо писање приручника и посветио се објављивању уџбеника и при-ручника из хришћанске науке.

Године 1879. објављен је Вукићевићев уџбеник „Прва настава у вери“, намењен ученицима првог и другог разреда српских основних школа. Уџбеник је, како пише у поднасло-ву, настао на основу библијских повести према захтевима на-ставног плана Високог школског савета под бр. 34 год. 1878 изданога. Никола Вукићевић се решио да овај уџбеник напише приликом лечења у Карлсбаду (Карловим Варима) током лета 1875. године. Ту је чуо од горњокарловачког владике Теофана Живковића (који је, још као мирјанин под именом Теодор, током школске 1847/48. г. био предавач словенског и немачког језика и земљописа у сомборској Препарандији) да, по његовом сазнању, нико међу православном јерархијом не ради на састављању ка-тихизиса за српске народне школе. Тада Вукићевић, како у свечарској беседи из 1893. г. каже Мита Калић, даде у саве-сти својој обећање Богу, да ће он, ако му милостиви Бог поно-во здравља дâ, чим оздрави, прихватити се тог рада, што је по великој милости божијој следећих година и урадио.81

Књига је садржала основне поуке из хришћанске науке: о једном Богу у Св. Тројици, о начину како се треба крстити, о стварању света и првим људима, божијим заповестима и закони-ма, а највећи део био је посвећен новозаветним причама, од Бла-говести и рођења Христовог, до његовог васкрсења и вазнесења,

ЖИВОТОПИС

119

са кратким објашњењем о св. православној цркви и Симво-лом вере. Уџбеник је објављен 1879. г. у Панчеву, а поновљена издања штампана су у Панчеву 1883. и 1898. године.

Прва настава у вери и Упутство за прву наставу мале деце у вери

Истовремено, Вукићевић је објавио и „Упутство за прву наставу мале деце у вери“, као додатак уз уџбеник веронауке за први и други разред. Књижица је представљала методичко упутство намењено родитељима, васпитачима и учитељима, а објављена је 1879. г. у Панчеву.

Исте године објављен је у Панчеву и његов „Кратки ка-тихизис за православне српске ученике трећега разреда основ-них школа“, а у поднаслову је записано да је уџбеник настао по признатим у духовној књижевности православне цркве делима. Нешто прерађен, овај катихизис је објављен поново у Панчеву 1896. године, са напоменом да је намењен ученицима трећег и четвртог разреда основних школа.

Наредне 1880. г. у Панчеву је, у две свеске, објављен и Ву-ки ћевићев „Катихизис“ (на упоредним насловнима странама назив књиге је записан као „Пространи катихизис православ-не источне цркве“) намењен православним српским ученицима


120

четвртог и петог разреда основних и првог и другог разреда средњих школа, односно шестог и осталих виших разреда ви-ших народних и трећег и четвртог разреда средњих школа. Прва књига овог уџбеника имала је поднаслов „О вери“ (издање је поновљено 1898. године), а друга књига (намењена старијим ученицима) имала је поднаслов „О надежди и љубави“. Вукићевић је у поднаслову записао да су уџбеници сачињени по признатим и најодабранијим у духовној књижевности пра-вославне цркве делима.

Кратки катихизис (прерађено издање из 1896. г.)

„Мала свештена историја за српске народне школе“ представљала је сажет Вукићевићев приручник црквене по-вести, објављен у Панчеву 1880. године, на 32 странице. Друго издање штампано је у Панчеву 1884, а треће (са 20 слика и на-словом на корицима „Илустрована мала свештена историја“) у Новом Саду 1887. године.

У Новом Саду је 1887. г. објављен Вукићевићев „Говор о заслугама Дра Ђорђа Натошевића на школској свечаности у спомен његов у Срп. учитељској школи сомборској 25. октобра 1887. године“, посвећен животу и раду др Ђорђа Натошевића,

ЖИВОТОПИС

121

који је прештампан из новосадског листа „Браник“, у коме је био објављен у наставцима.

Пространи катихизис (1880. г.)

На око 400 листића (димензија 9 х 5 cm) остала је руко-писна заоставштина Николе Вукићевића, која се данас чува у Музеју Војводине у Новом Саду. Мада рукопис, већином, сад-ржи корисне савете, поуке и изреке, заведен је као „Нацрт за педагогију Николе Ђ. Вукићевића“ што, ипак, не одговара у пот-пуности садржини ове рукописне оставине. Рукопис је сведен на неколико поглавља: Рад и здравље; Пословице о раду (уз одељак „Хвала раду“); Рано устајање; Чист ваздух – здравље (уз одељак „Јашење на коњу“); Спавање (уз одељке „Како треба лежати“ и „Постеље“); Гимнастика; О игрању (уз одељке „Игре за забаву“, „Играње и хладна вода“, „Опасне игре“ – с оружјем, са животињама и остале опасне игре); Путовање жељезницом; Упутства (уз одељак „Путовање и здравље“) и Здрава храна (уз одељке „Цвеће и мириси“, „Седење“, „Лежање“, „Хркање“, „Каване“, „Рад, пешачење, здравље“, „Потпетице и мидери“ и „Стенице“).


122

Због значаја књижевног и просветног рада Нико-ле Вукићевића, Српско учено друштво у Београду (претеча академије наука) изабрало га је 30. јануара 1883. године за свог дописног члана. Када је 1892. г. престало да постоји Српско уче-но друштво, Српска краљевска академија изабрала је Николу Вукићевића за свог почасног члана, 15. новембра 1892. године.

Знак Издавачке књижаре браће Јовановић из Панчева – издавача уџбеника Николе Вукићевића

ЖИВОТОПИС

123

УПРАВИТЕЉ СОМБОРСКЕ ПРЕПАРАНДИЈЕ

Почетком школске 1871/72. године, након темељног прео-бликовања српског школства у Карловачкој митрополији, које се знатним делом односило и на рад Српске учитељске школе у Сомбору, дотадашњи њен управитељ сомборски прота Ђорђе Бранковић поднео је оставку на ово, дотле, почасно звање. Од-луком Сабора сомборска Препарандија стављена је под управу и надзор Школског савета.

Први потпис Николе Вукићевића као управитеља Препарандије

На седници Српског народног школског савета, одржаној у Сремским Карловцима 5. и 6. октобра 1871. године, за новог управитеља сомборске Српске учитељске школе изабран је, на три године, Никола Вукићевић, њен дотадашњи главни настав-ник за педагошку групу предмета. Тиме је прекинут обичај дуг две деценије да се управа над сомборском Препарандијом, као почасно звање, поверава свештеном лицу које не ради у школи.

Вукићевић је, истовремено, у школи предавао педагогију, дидактику и методику, историју педагогије и науку о устројству народних школа, психологију, логику и старословенски језик, а руководио је и практичним вежбама приправника. Током сед-мице имао је 18 наставних часова. У сомборској Препарандији, значајно преустројеној (почетак трогодишњег школовања и школовања ученица, нов наставни план и програм), била су још три наставника – катихета Ђорђе Петровић (отац позна-тог српског књижевника Вељка Петровића), који је од 1870. г. предавао науку вере, српски језик са повесницом српске књижевности, црквено појање и правило, као и мађарски језик; Коста Радуловић, који је 1871. г. постављен за настав-ника земљописа, опште повеснице, науке о земаљском уставу


124

и немачког језика, и Мита Петровић, који је 1871. постављен за наставника математичких и природних наука и национал-не економије. Осим њих, у сомборској Препарандији помоћни наставници су били Драгутин Блажек (хармонијско појање, певање и свирка, постављен 1871), Софија Јорговић (обучава-ла је приправнице женском ручном раду и кућарству, односно домаћинству, постављена 1871), Младен Средојевић (красно-пис и цртање, постављен 1871) и Александар Деметровић (гим-настика, постављен 1870). За учитеља вртларства именован је Антоније Хојдик.

Никола Вукићевић је са потпуно новим наставнич-ким збором, именованим углавном 1871. године, започео пе-риод брзог осавремењивања Српске учитељске школе у Сом-бору. Оно се темељило колико на новим законским просвет-ним прописима, толико и на његовим педагошким уверењима и тежњама да сомборска Препарандија коначно постане шко-ла која ће на најбољи начин образовати будуће српске учитеље. Уз снажну подршку др Ђорђа Натошевића, ауторитетом међу млађим колегама, искуством, звањем члана Школског света, али и уз подршку црквених кругова за које је, својим хришћанским схватањима и оданошћу православљу, представљао веома по-годну личност, преко које је било обезбеђено и усавршавање васпитно-образовног рада, али и црквени утицај на обликовање друштвеног и моралног устројства српских учитеља. Никола Вукићевић је, коначно, имао све предуслове да на жељен на-чин заврши започет подухват темељног преобликовања Српске учитељске школе у Сомбору.

Као управитељ, школу је прво организационо учврстио, увео је редовне месечне седнице Наставничког збора, израдио је предлог нове наставне основе, а уз помоћ примедби и предлога Ђорђа Натошевића доносио је нове одлуке које су унапређивале наставу. По узору на ново устројство сомборске Препарандије, отворене су две ниже српске учитељске школе у Хрватској (у Па-крацу 1871. и у Карловцу 1875. године). Сомборска школа је, под управитељством Николе Вукићевића, у стручном погледу тих го-дина стално напредовала, па су њени свршени ученици били радо примани као учитељи широм српских крајева у Хабсбуршкој монархији, али и у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини.

ЖИВОТОПИС

125

Школска 1871/72. г. започела је као троразредна, а сва три разреда одмах су отворена пошто су приправници који су претходне школске године завршили други разред прешли од-мах у трећи. Сомборска Православна црквена општина доде-лила је Препарандији још једну просторију (школску двора-ну) у свом здању, у палати „Ин форо“ на Светођурђевском тргу, коју је снабдела и неопходним школским намештајем. Школу је похађало 65 приправника и 20 приправница.

Палата „Ин форо“ у којој је сомборска Препарандија добила додатну школску дворану 1871. г.

У истој школској 1871/72. г. Вукићевић је имао неспоразу-ме са државним властима Краљевине Угарске које су захтевале да се мађарски језик унесе у наставни план Српске учитељске школе у Сомбору. Како у овој школској години то није било учињено (Вукићевић наводи да је та катедра, због смрти прет-ходног предавача, остала непопуњена), државне власти су оштро реаговале, па је од наредне школске године овај предмет предавао катихета Ђорђе Петровић.

Вукићевић је схватао важност школских учила у очигледној настави, па је на почетку школске 1871/72. године, уз помоћ но-вог професора математике и природних наука Мите Петровића, почео да ради на успостављању природописне и природословне


126

збирке. Школском савету у Сремским Карловцима је 30. сеп-тембра 1871. г. упућен допис у коме Српска учитељска школа у Сомбору моли 430 форинти за набавку физикалног кабине-та, технолошког музеја, Бопове природописне табле и модела за наставу геометрије. Професор Мита Петровић својеручно је 13. новембра 1871. г. сачинио списак потребних учила (29), који је, нешто касније (30. новембра 1871), допунио са још четири учи-ла. Српски народни и црквени сабор одобрио је школи за те по-требе 600 форинти, па је тим средствима Никола Вукићевић, то-ком 1872. године, набавио потребне апарате, моделе, прибор и слике за наставу физике, хемије и биологије (Бопове физикалне табле, Салмајерову физикалну збирку, Салмајерову хемијску и минералошку збирку, Штекхартову хемијску збирку, Фидлеро-ве анатомске табле, разне хемикалије и друго). Убрзо је купљен и технолошки музеј за народне школе, као и земљоделски атлас, модели за геометрију и минерали за опите у настави хемије.

Мита Петровић, професор природних наука и извештај Николе Вукићевића о набавци школских учила (1876. г.)

У лето 1872. г. у овдашњој Препарандији одржан је прак-тичан течај за српске учитеље из Војне крајине и других пре-дела, који нису били школовани у сомборској школи. Течај је

ЖИВОТОПИС

127

одржан од 16. до 31. августа у великој дворани сомборске Град-ске куће, а присуствовало му је 158 учитеља и пет учитељица. Никола Вукићевић је полазницима одржао 60 часова методике и науке о држању школе. Учитељи су, по завршетку течаја, пола-гали испит пред Ђорђем Натошевићем.

Убрзо затим, између првог и шестог септембра 1872. годи-не, у Препарандији су одржана и предавања учитељима из Бач-ке, Барање, Славоније, Срема и горњег Баната, а међу предава-чима су били др Ђорђе Натошевић и Никола Вукићевић.

По наредби Школског савета од 22. маја до краја јуна 1874. г. у сомборској Препарандији одржан је поново течај за учитеље који нису завршили учитељску школу у Сомбору (27 учитеља и четири учитељице). Учитељи су, са приправницима, слушали предавања Николе Вукићевића из педагогије и методике, као и предавања професора из других предмета.

Угао старог здања сомборске Препарандије (десно) крајем XIX века

Школски савет је након три године био потпуно задовољан радом сомборске школе и њеног управитеља, па је 1874. г. по-ново именовао Николу Вукићевића на исту дужност. Слично задовољство Вукићевићевим радом и радом Наставничког збо-ра Школски савет и патријарх изражавали су и наредних година.


128

Крајем октобра 1874. године на седници Наставничког збора објављен је Статус Српске учитељске школе у Сомбору, које је потврдио Школски савет, а који је, највећим делом, саста-вио Никола Вукићевић.

Вукићевић је 1875. г. предложио Школском савету да у Сомбору буде основана Виша народна школа, која би као просе-минар учитељски са овом учитељском у свези стајала, и у којој би се мушка младеж по свршетку шестог разреда народне шко-ле за ступање у учитељску школу у двогодишњем течају спре-мити могла.82

Током 1875. г. Вукићевић је више пута био болестан, па су га на предавањима замењивали остали професори сомбор-ске Препарандије. Током лета те године, од 26. јуна до 5. авгу-ста, Вукићевић се лечио у Карлсбаду (Карловим Варима). На слабо здравље Вукићевић се жалио и током 1876. године, па у Извештају каже да је због слабог здравља управитељевог ван-редно читање педагогије женским ученицима престало.83

Трошковник Николе Вукићевића у Карлсбаду (из бележнице)

ЖИВОТОПИС

129

Од школске 1876/77. г. Никола Вукићевић је, одлуком про-фесорског збора сомборске Препарандије, као професор дидак-тике и методике почео да предаје и специјалну методику свих предмета који се уче у народним школама, као и да руководи и надзире практичну наставу приправника и приправница у основној школској настави у сомборским народним мушким и женским школама. Овом изменом је, како пише у извештају, повраћен онај обичај, који је у овом заводу од 1854. до 1872. го-дине постојао, и који је и по свима европским учитељским шко-лама као најбољи припознат.84 На свечаности поводом почетка ове школске године Вукићевић је, као управник школе, држао подужи говор о важности учитељског звања, и отчински је приправницима и приправницама пред очи ставио и препоручио дужности њихове.85

Беседом Николе Вукићевића о важности и потреби ве-розаконских србских народних школа обележен је у сомборској Препарандији празник св. Саве 1877. године. По завршетку ис-пита у овој школској години, Вукићевић је сваком свршеном приправнику и приправници својеручно предао „сведоџбу“ и појединце их посаветовао да делају на пољу васпитања и на-ставе у духу хришћанске педагогије и по начелима, која су им овде предавана.86

На позив Школског савета, Никола Вукићевић је, у са-гласности са професорским збором сомборске Препарандије, у школској 1877/78. г. поднео предлоге за измену појединих одредби из Уредбе за српске народне школе, које се тичу Српске учитељске школе. Наглашена је потреба да се, уз Учитељску школу у Сомбору, засебно оснује и Учитељичка (женска) шко-ла, али проћи ће још четврт столећа док ово раздвајање и зва-нично буде извршено.

Током 1878. г. у пречанској српској штампи обележена је двадесет и пета годишњица просветног рада Николе Вукићевића пригодним чланцима који су објављени у новосадском „Јавору“ и бечкој „Српској зори“ (оба листа су донела портрете Нико-ле Вукићевића на насловној страни), као и у календару „Орао“ за 1878. годину. У завршном делу подужих биографских чла-нака посвећених Вукићевићу „Јавор“ и „Српска зора“, из пера Илије Огњановића, пишу: Дакле из ових кратких црта његовог


130

живота, огледа се и воља и заузимање и срцем и душом за српске народне школе. Не једанпут је он јавно у говору свом рекао, да му је школа и црква највећа светиња, да за њу живи, и да је за њу у стању и да умре.87 У календару „Орао“, са нешто мање па-тоса, и конкретније, пише: Шта је била наша српска школа пре 25 година а шта је данас; шта се и како се онда учило у нашим школама а шта се и како се ради данас! И доиста ова наша данашња напредна српска народна школа у свим крајевима где год живи наш народ постала је за ови последњи дваестину година, а тај напредак потекао је из сомборске Учитељске школе а у ту школу унели су напредак тај др Ђ. Натошевић и Никола Вукићевић – који су преобразили наше садање шко-ле [...] Осим на преустројство српских школа на овој стра-ни утицао је Вукићевић знатно и на напредан развитак на-родних школа у Србији а још одсудније на уређење народних школа и богословије у Црној Гори и стекао је тако својим ра-дом одлично место у историји развитка наше народне просве-те. Неуморан рад овај признаје цео народ српски увршћујући Вукићевића у ред својих најзаслужнијих људи, Српски народни сабор одликовао је вреднога педагога изабрав га за члана врхо-ве школске управе – школског савета, Матица српска за сво-га почастнога члана, црногорски кнез Никола одликовао га је орденом Даниловог реда, а хрватски педагошки одбор избором за свога дописујућег члана.88

Исте године Никола Вукићевић је захтевао да се у наста-ви српског језика у Сомборској учитељској школи мора развијати писменост јер су ученици невешти у писменим саставима и пред-лагао преко Школског савета да их треба брижљивије вежбати.

Од почетка школске 1878/79. г. Вукићевић се, уз остале своје предмете, примио и предавања психологије и логике.

Када је 12. априла 1879. г. прослављена светковина 25-годишњице брачног живота цара Фрање Јосифа и царице Јелисавете, Вукићевић је ученицима, у сјајно осветљеном здању Српске учитељске школе, након благодарственог молебстија у Светођурђевској цркви, у присуству професорског збора, одржао предавање о значају ове светковине, а свим питомцима је, по завр-шетку свечаности, поделио бројеве „Школског листа“ од 1858. до 1869. године, као и бројеве часописа „Пријатељ србске младежи“.

ЖИВОТОПИС

131

Никола Вукићевић на насловним страницама листова „Јавор“ и „Српска зора“ 1878. г.

Од 15. септембра до 30. новембра 1879. г. Никола Вуки-ћевић је непрестано боравио у Сремским Карловцима, као по-сланик Српске православне црквене општине сомборске на Српском народно-црквеном сабору. За време његовог одсуства у професорским дужностима заступали су га остали професори сомборске Препарандије, а управу школе привремено је преузео катихета Ђорђе Петровић.

На светосавској прослави 1881. г. Никола Вукићевић је од-ржао пред одабраном публиком србском говор о народној просве-ти у духу православља и народности наше,89 који је објављен у 1. и 3. броју „Школског листа“ за 1881. годину. На свршетку ове школ-ске године поделио је сведочанства и књиге најбољим ученици-ма. Те школске године Вукићевић је у сомборској Препарандији предавао психологију, логику, педагогију, дидактику и методику, историју педагогије и црквенословенски језик, а руководио је и практичним радом приправника у основној настави.

Почетком осамдесетих година XIX века Натошевић је ста-вио прве озбиљније примедбе на рад наставника Српске учитељске школе у Сомбору (изузимајући Николу Вукићевића), као и предлоге


132

за побољшање њиховог рада, али и услова под којима је ова сом-борска школа радила. Вукићевић је својом грађанско-хришћанском педагогијом доследно спроводио политику Школског савета, а Ђорђе Натошевић, када је и критиковао рад појединих наставника сомборске Препарандије (као у извештају Школском савету 1882), за Вукићевића је увек имао само речи хвале. О настави педагош-ких предмета, које је предавао Вукићевић, Натошевић бележи да се приправници и приправнице тако добро спреме за учитеље и учитељице да најбољи могу упоредо ићи са најбољим у велико-немачким народним школама које данас сви признају за прве и најбоље учитеље [...] Ово се има захвалити Николи Вукићевићу, који се данас у својим старијим годинама истим оним неуморним трудом и ревношћу ради, као и у млађим годинама; ал ради из њега љубав према српској народној школи и према ученицима ове школе, што се спремају за учитеље народних школа.90

Свеска из педагогије и психологије (по предавању Н. Вукићевића) Персиде Деспотовић, приправнице другог разреда (1892. г.)

Мада је био признат педагог, Никола Вукићевић није запо-чињао рад на писању уџбеника из педагошких предмета уп-ркос понављаним предлозима Ђорђа Натошевића, изнесеним у

ЖИВОТОПИС

133

годишњим извештајима о раду Српске учитељске школе у Сом-бору (из 1880, 1881. и 1886. г.), да професори Препарандије под-несу рукописе који би се огласили за школске књиге, дословно помињући потребу да се обезбеде уџбеници из педагогије, ди-дактике, методике, историје педагогије и психологије. У недо-статку уџбеника, ученици сомборске Препарандије су година-ма и деценијама (све до почетка ХХ века) преписивали и ко-ристили стара Вукићевићева предавања, која су настала још између 1870. и 1880. године, као и она објављена у појединим бројевима „Школског листа“. Садржина неколицине сачуваних свесака Вукићевићевих ђака, у којима су забележена његова предавања, сведочи да није било разлога да не објави уџбенике из педагогије, дидактике и методике, логике и психологије.

Ипак, у другој половини седамдесетих година XIX века Вукићевић је написао шест уџбеника и један приручник из веро-науке, који су објављени 1879. и 1880. године. Са образложењем да се у нашим мањим и вишим школама опажа велика оскуди-ца у верозаконским учевним књигама, која оскудица у данашње време особито са пропашћу грози религиозној свести и морал-ном напредку народа нашег, Никола Вукићевић је 10. јуна 1878. г. поднео предлог Школском савету да умоли његову светост патријарха србског, да се с благословом његовим најнужније ве-розаконске школске књиге што пре на свет издаду.91 Након пози-тивног мишљења др Ђорђа Натошевића, Школски савет је пред-ложио патријарху Прокопију да Вукићевићеве уџбенике из ве-ронауке одобри. Патријарх се сагласио да све предложене књиге за наставу веронауке буду штампане и коришћене у српским на-родним школама на подручју Карловачке митрополије. Тиме је некада одбијен ванредни ученик карловачке Богословије постао први богословски писац за српске народне школе.

Вукићевић је био уверен да се на библијским припове-стима темељи верско васпитање ученика, па је стално захте-вао да ђаци буду што боље увежбани у лепом и јасном причању библијских приповедака, важнијих изрека из Светог писма, мо-литава и црквених песама. И сам Натошевић је, у извештају из 1882. године, захтевао да се ученици у овом још боље обучавају.

Уз педагошке предмете Вукићевић је, као врстан позна-валац, деценијама предавао и црквенословенски језик. Као


134

приватан ученик Богословије у Карловцима, Вукићевић се још као младић усавршио у црквенословенском језику, а бројним чланцима у „Школском листу“ стекао је глас врсног стручњака за овај предмет. Наклоност према црквенословенском језику утицала је, вероватно, и на његово споро прихватање Вукових реформи у српском језику и правопису. Вукићевићеве књиге и „Школски лист“ још су неко време, након што је у Србији (1868) и међу Србима у Војводини (1869) званично усвојен Ву-ков правопис, били штампани старим правописом, а и када их је објављивао по новом правопису, упорно је избегавао нека од кључних правила, попут једначења сугласника по звучности (у извештајима Српске учитељске школе, све до 1892/93. године, скоро четврт века након усвајања Вуковог правописа, придев српски увек пише обликом србски, општина је обштина и слич-но, а у личној преписци старих правила држао се до краја жи-вота, употребљавајући етимонолошки уместо фонетског начи-на писања). Новосадска „Застава“ је још 1880. г. критиковала лош језик у сомборским српским листовима, а за Вукићевићев „Школски лист“ писала је да у том погледу најслабије стоји јер уредник листа не пази довољно на чистоту у писању.92

Школско сведочанство Марије Томашевић, са потписима Николе Вукићевића и Ђорђа Натошевића (1882. г.)

ЖИВОТОПИС

135

Током седамдесетих и осамдесетих година XIX века сомборска Препарандија постала је једна од водећих српских средњих школа, а број свршених ученика нагло је растао (1871/72 – 25; 1872/73 – 29; 1873/74 – 52; 1874/75 – 67), али је почетком осамдесетих година XIX века и оптерећење ученика бројем предмета (преко 30 у три године) и часова (преко 40 недељно) било велико. Чињеница је да се васпитно-образовна делатност ове школе, под управитељством Николе Вукићевића, стално проширивала, а ново време захтевало је и увођење разнов-рсних облика оспособљавања будућих учитеља, од редовне трогодишње, а ускоро и четворогодишње наставе, до течајева на којим су оспособљавани како већ свршени учитељи, тако и забавиље, учитељице или хоровође. Сомборска Препарандија је у време Вукићевићеве управе прерасла у најважнији педа-гошки центар Срба у Хабсбуршкој монархији.

Колико је раније либералан дух обележавао Вукићевићева схватања школске дисциплине и однос према ђацима, толи-ко су касније, када је постао управник Препарандије, његови прописи о ђачкој дисциплини и школском реду били строги и беспоговорни, као и његова реаговања према преступници-ма. Ученицима, који би, према процени Вукићевића, начини-ли тежи прекршај школског реда (непокорност, нередован до-лазак у цркву, недозвољено одсуство, непослушност, упорност, похађање забрањених места попут позоришта, кафана, балова или приватних забава, употреба алкохола или дувана, читање недозвољених књига...) управник је издавао отпусно сведочан-ство, чиме је ускраћивао могућност даљег школовања учени-ка (за теже преступе) или је „изобличавао“ ученика (грдњом) пред осталим ђацима да преступника застиди. Вукићевић је ве-лики значај придавао „покајању“ ученика – преступника, које се изражавало писменим путем (изјавом), у којој је преступник осуђивао свој поступак и обећавао да га неће поновити. За раз-лику од других наставника, Вукићевић се ученицима није ни-када обраћао грубим увредама (најтежи епитет којим је грдио ученике био је: бездјелник и бездјелници једни – у смислу лењог или нерадног ученика, што је њему, непрестано радном и савес-ном, морало да изгледа као највећа увреда упућена ђаку).


136

Никола Вукићевић (портрет, цртеж, 1878. г.)

Ученике је Вукићевић строго кажњавао и за дописивање са девојкама, о чему сведочи Вукићевићево писмо свом некадашњем ђаку Аркадију Варађанину, управитељу Више девојачке школе у Новом Саду, из 1884. године, који је, очито, „ухватио“ писмо једног од сомборских приправника ученици ове школе. Оно писмо које ми саобштисте, пише Вукићевић

ЖИВОТОПИС

137

Варађанину, писао је доиста Петар Шевић, приправник II раз-реда а бивши ученик Новосадске гимназије; то је и професор српског језика споређивањем писмена дознао, то сведочи и под-пис и отчев му печат, који је код њега, а и он сам је с плачем то признао, придодавши да је та девојчица Крестићева про-шлих ферија у Новом Саду њега позвала да јој пише. Ја сам тог приправника, наставља Вукићевић, оштро опоменуо да се ока-не таквог посла и данас сам га затворио а свима сам дао са-вет отчински, да се окану писања и дописивања са ученицама попретивши им са одпустом [...] Ово Вам јављам ради Вашег умирења, а ако још које такво писмо дође пошаљите ми га зва-нично пак ћу ја дотичног швалијера научити памети.93 Дубоко патријархалан, Вукићевић, једноставно, није могао да прихвати било који, па ни најневинији, облик емотивног односа између ученика и ученица, толико природан у годинама његових ђака.

Писмо Николе Вукићевића Аркадију Варађанину (1884. г.)

О понекад и претераној строгости која је владала у прави-лима понашања ђака сомборске Препарандије сведочи и један извештај Николе Вукићевића из 1888. године, у коме пише: Мо-рално владање мушких приправника било је уопште добро. Ис-тина је да су неки између њих, особито они у I и II р., у по-четку школске године почели се били непристојно и неупут-но владати носећи шешире са врло широким ободом, дрљајући по скамијама и на вратима школским, неупутне речи говорећи и друге које-какве мање изгреде чинећи, али су такви изгреди


138

доцније престали чим су кривци затвором и строгим опомена-ма кажњени и када су најгори између њих овај завод оставили.94 Упркос овако строгим мерама повремено су избијали ученички штрајкови (1882, 1886, 1897), узроковани, највише, поступцима наставника сомборске Учитељске школе.

Крајем августа 1885. г. Школски савет је усвојио наред-бу којом се уређују односи између Српске учитељске школе и српских народних школа у Сомбору. Вукићевић је, у време рас-цепа Милетићеве странке, био незадовољан радом појединих по-литички ангажованих учитеља, који су остали на Милетићевој страни, па је на овај начин тражио строго поштовање одред-би Дисциплинарних правила (које је 1876. г. он и саставио). Те одредбе су учитељима, између осталог, забрањивале полити чки рад. Школски савет је ограничавао овом наредбом и власт Мес-ног школског савета у Сомбору, који убудуће није имао пра-во да утиче на унутрашње односе између основних школа и Препарандије, нити да одређује наставу и наставни план, што је дужност управитеља Учитељске школе. Наредбом Вукићевић као управник има меродаван и одлучни глас у одређивању специјалног наставног плана и методичног поступка у наста-ви; и њему се у строгу дужност ставља пазити, да учитељи наставу у смислу више наредбе тачно и у одређено време предају, а он у смислу § 115. школ. уредбе стојећи под непосред-ним надзором српског народног црквеног школског савета при-ма непосредно у овог све наредбе тичући се наставе у реченим школама, и има у делима тих школа и о раду тих учитеља не-посредно србско-народном црквено школском савету да под-носи извештаје и предлоге као и све налоге што се односе на унутарња дела тих школа, да непосредно учитељском збору и појединим учитељима саопштава, а местни школ.[ски] одбор о томе и о учињеном само знања ради да извести.95 Учитељима свих сомборских школа ставља се у строгу дужност налоге управитеља тачно вршити, и како у школском раду, тако и у спољном животу свом бити примери приправницима знајући и вазда на уму имајући, да су посредством ових вечити узори за учитеље целог народа.96 Овом Наредбом Школског савета Ни-кола Вукићевић је добио потпуну управљачку слободу над свим учитељима и професорима сомборских српских школа, који су

ЖИВОТОПИС

139

изузети из надлежности Месног школског савета и стављени под његову непосредну управу. Тиме је политичким против-ницима и неистомишљеницима Николе Вукићевића био знат-но сужен простор за деловање у школама. Нису се одмах сви учитељи повиновали овој наредби, па је након годину дана од доношења наредбе донета нова, којом се сви учитељи, под претњом најстроже одговорности, позивају да јој се повинују.

На свечаности одржаној на Ђурђиц, 3. новембра 1885. го-дине, поводом 73. годишњице од оснивања и 69. годишњице од пресељења у Сомбор, Вукићевић је, у присуству свих ученика и ученица сомборске Препарандије, говорио о прошлости прве Српске учитељске школе и о њеним знаменитим наставницима и ђацима. Половином новембра ђаци и наставници Препарандије, предвођени управником, традиционално су давали годишњи помен владици Платону Атанацковићу, највећем добротвору ове школе и оснивачу фонда „Платонеум“. Вукићевић је, пре богослужења, у великој школској дворани пред сакупљеном мла-дежи држао говор у спомен и похвалу основатеља Платоне-ума.97 У овој школској години Вукићевић је ученицима дру-гог и трећег разреда, уз све остале своје предмете, предавао и мађарски језик.

Вукићевић је на почетку школске 1886/87. године, када је српску учитељску школу похађало 59 ученика и 39 уче-ница, одржао уводни говор и давао сходне поуке и упутства приправничкој младежи, а после службе Божије објавио им је стечај [конкурс] на упражњене приправничке стипендије из на-родних фондова, из платонеумске и Раљине закладе.98

О Ивандану 1887. године, после свечаног богослужења у сомборској цркви Св. Јована Претече, обележена је, у великој дворани сомборске Препарандије, 75. годишњица постојања и рада најстарије учитељске школе у Срба и 30. годишњица обнове српских народних школа коју је покренуо др Ђорђе Натошевић. Скромној свечаности присуствовали су члан Горњег дома угар-ског Државног сабора Никола Ника Михајловић, школски ре-ферент за епархију бачку и будимску Стеван В. Поповић, прота Љубомир Купусаревић, заменик градоначелника и председник сомборске Православне црквене општине Петар Вукићевић, адвокат и члан Платонеумског одбора др Јован Вујић, као и


140

сви професори и ученици сомборске Препарандије. Никола Вукићевић је овом приликом одржао опширну беседу у којој је изложио рад и развитак Српске учитељске школе, са посебним освртом на преображај народних школа 1857. године, као и на заслуге свих који су се трудили за уређење српских народних школа, а посебно четири седмице раније преминулог др Ђорђа Натошевића. Говорећи о Натошевићу, његов најближи сарадник је рекао: Година 1857. има бити златним словима забележена у повестници србских народних школа, а на посе у љетописима Србске учитељске школе сомборске. Те године у пролеће по-стао је ц. кр. школским саветником и врховним надзорником србских народних школа у Војводству Србији и Тамишком Бана-ту најуваженији педагог србски и отац нове школе србске мно-гозаслужни г. др Ђорђе Натошевић, који се млађаном снагом и нечувеном дотле у нас енергијом својски постарао, да занема-рене србске народне школе у овој држави у добар ред доведе; да учитељство србско подигне и на просветни рад јуначки осоко-ли и да нов рацијонални метод, - за који се у нас знало није – у србске народне школе уведе.99 Сутрадан је Никола Вукићевић, у спомен 75. годишњице школе, сваком ученику и ученици покло-нио своју књижицу „Чланци о воспитању за родитеље“.

Стеван Поповић је захвалио управнику на беседи, и у свом говору је похавлио труд свих садашњих наставника сомбор-ске Препарандије, коју је назвао Alma Mater српских школа и српског учитељства.

Поводом 25. годишњице узвишења на степен осморазред-не наставе, Никола Вукићевић је, у име сомборске Препарандије и свих српских просветних установа у Сомбору, крајем августа 1890. г. послао честитку управи и професорском збору Српске гимназије у Новом Саду (чији је управник био Сомборац Васа Пушибрк): Значајну славу гимназије новосадске у духу с вама прослављајући, у име своје, Србске учитељске школе и свију србских просветних завода сомборских најискреније честитам. Никола Ђ. Вукићевић, управитељ Учитељске школе и заменик гл. школ. референта.100

Мађарско министарство просвете тражило је 1891. године, да према Држљавном школском закону из 1868. г. и Школској уредби (1872) у служби Српске учитељске школе у Сомбору

ЖИВОТОПИС

141

буде отворена вежбаоница која неће зависити од било каквог спољњег утицаја.101 У име Школског савета Никола Вукићевић је одговорио Министарству да се ова примедба не односи на Сомбор због тога што тамошње српске народне школе као веж-баонице стоје под непосредном управом управитеља Српске учитељске школе сомборске, па према томе и непосредним над-зором Школског савета, те иста вежбаоница не зависи од било каквог спољњег утицаја. Министарство ово објашњење није прихватило и захтевало је да вежбаоница буде у најтешњој вези са сомборском Препарандијом, тако да обе школе раде по јединственим правилима, да професорски збор утиче на из-бор учитеља и да учитељи буду обавезни да раде по дидактич-ким правилима која се примењују у Учитељској школи. Како је, касније непотврђена, нова Школска уредба предвиђала ова-кво устројство, Школски савет се позвао на њу. Вукићевић је, заправо, био противник овакве вежбаонице, јер би онда, као управитељ, руководио само једном а не двема просветним уста-новама. Ипак, временом се овај однос између вежбаонице и Препарандије ускладио, па су учитељи на почетку сваке школ-ске године са Вукићевићем усклађивали наставни план и сла-ли га Школском савету. Вукићевић је, опет, као управник основ-них школа редовно одлазио на полугодишње и годишње испите и слао савету своја запажања.102

Вукићевић је својим говором обележио и прославу 80. годишњице Српске учитељске школе, која је одржана у великој школској дворани, на Петровдан 1893. године. Говорећи о ама-нету који је др Ђорђе Натошевић примио од владике Плато-на Атанацковића, Вукићевић је тада рекао: И ја то примих као највећи аманет и ево га исповедам и откривам пред вами дра-ги питомци овога завода и мећем вам на срце и душу ове спасо-носне мисли и речи највећих пријатеља овога завода и народа србског. Па и ја сад навршавајући 40 година рада мога на ово-ме заводу не могу пропустити ову прилику а да тај примљени аманет не оставим вами и не предам вами моји драги ученици и ученице, као будућим ваљаним Србима и Српкињама и као вер-ним српским вероисповедним учитељима са нарочитом напоме-ном да је Србина као Србина одржала само наша православна вера, која најшира поља ваља да налази у српско-вероисповедној


142

школи […] Само православна вера у стању је да осигура нашем народу опстанак и будућност – без ње не можемо опстојати; пропасти морамо […] И гдегод се наше учитељство разишло и у духу православља и српства своју делатност развило, тамо се дошло до свести и слободно се певала песма православља и припаљивала свећа воштаница, а уз гусле се певала слава и вели-чина српска! И сада у души мојој ти најутешнији звуци одјекују, сада, када може бити по старости својој последњи пут ступам на ово место, када слободно могу рећи, да у полутини века ово-га завода радио сам и ја у том духу и са том мишљу, да од мла-дежи српске спремим и створим са својим друговима ваљане праве српске вероисповедне учитеље и учитељице. Ја сам по могућности мојих душевних и телесних сила радио, и савест ми је чиста и мирна; али уједно морам на жалост и то да напо-менем, да се често догађало, где сам босиљак сејао да је пелен ницао. А по природним законима знамо да коров бујније расте него културно биље, али као што рекох, ја остадох а ево и сад стојим на оном истом темељу, јер сам по чистој и мирној саве-сти радио што ми је налагао свети позив наставника овога за-вода.103 Вукићевић се, очито, емотивно осврнуо на тада већ уче-стале нападе против њега и његовог рада, који су објављивани у новосадској „Застави“.

Никола Вукићевић са ученицима завршног разреда Препарандије школске 1892/93. г. (у средини горњег реда стоји Јован Дучић)

ЖИВОТОПИС

143

УПРАВИТЕЉ ВИШЕ ДЕВОЈАЧКЕ ШКОЛЕ

Иако је највише времена посвећивао сомборској Српској учитељској школи, Вукићевићево просветно интересовање ни-када није било ограничено само на њу.

Као дугогодишњи директор српских основних шко-ла у Сомбору, Никола Вукићевић се, са још неколико углед-них Сомбораца (жупник Јулијан Фејер, градски лекар Ђорђе Максимовић, градски егзекутор Димитрије Плачко, градски ад-вокат др Карло Амброзовић, градски мерник Милан Гргуров, апотекар Емил Гале, Карло Буњи, Никазије Греф...) снажно се залагао да у Сомбору буде отворена Државна гимназија, што је 1872. г. и учињено, а Вукићевић је, са осталим угледницима, по-могао у набавци учила и опремању школе.

На заседању Српског народно-црквеног сабора 1871. г. усвојена је и уредба о српским вишим девојачким школама, пре-ма којој су, крајем 1874. године, биле отворене прве овакве шко-ле у Панчеву и Новом Саду. Доношење ове уредбе омогућило је Николи Вукићевићу да подстакне и сомборске Србе да се за-ложе за отварање Више девојачке школе у свом граду, што је и учињено у јесен 1875. године. У почетку је ова школа има-ла само три разреда, а касније је (1880/81) покренут и четврти. Свршене ученице ове школе имале су право уписа у Српску учитељску школу. За првог управника ове сомборске школе именован је Никола Вукићевић, који је активно учествовао у њеном оснивању и организационом постављању, и који је, по-сле овог именовања, управљао свим српским школама у Сом-бору (основним, Вишом девојачком и Учитељском). Вукићевић је ову дужност обављао, како пише Јован Благојевић у чланку о историји ове сомборске школе, и ако по закону није био из сре-дине наставничког збора.104

Виша девојачка школа у Сомбору била је смештена у здању Црквене општине (палата „Ин форо“), где ће ускоро бити смештени и разреди основне школе, као и интернат ђака сом-борске Препарандије. За разлику од панчевачке и новосадске, сомборска девојачка школа имала је два наставна предмета које


144

друге две школе нису имале (црквенословенски језик и црквено појање), а која су, очито, уведена залагањем Николе Вукићевића. У њој је, у поређењу са другим двема школама, било и нешто више наставних часова из земљописа, физике и математике, а мање из науке о чувању здравља. Такође, у њој нису предавани педагогија и певање.

Неки од наставника ове школе били су и политички против-ници управника Вукићевића (Ника Грујић и Јован Благојевић, који је, као уредник у сомборском часопису „Родољуб“, оспо-равао Вукићевићев педагошки рад, те је због тога касније имао честе неугодности са управником), а у њој су неко време ради-ли и Петар Деспотовић, Коста Берић, Божидар Ковачић, Коста Стојачић, Ђорђе Цвејанов и други.

Јован Благојевић и Ника Грујић, наставници Више девојачке школе

Ипак, школа је у време Вукићевићеве управе добро на-предовала, да је пок. др Ђорђе Натошевић наш изврсни педа-гог као главни надзорник школски не једном јавно на испити-ма пред многобројним народом изјавио, да је ово најбоља шко-ла те врсте, и да друге треба да раде тако као што се у овој школи ради. Напредак ове школе брзо је изашао на глас и наше

ЖИВОТОПИС

145

Српкиње не да нису тражиле туђинских „клостера“, него су још овамо на науку долазиле и девојчице друге вере и друге на-родности.105

Многе од свршених ученица све три девојачке школе у Војводини наставиле су школовање у сомборској Препарандији и касније су постале учитељице које су предано служиле по свим српским крајевима, а као образоване жене значајно су до-приносиле напретку српског друштва, посебно положају жена у, још увек, патријархалном друштву.

Српска виша девојачка школа у Сомбору (у палати „Ин форо“, зграда десно)

Након 28 година на месту управитеља Више девојачке школе у Сомбору, која је, како пише Никола Вукићевић, по моме настојању о трошку просветног фонда православне српске црквене општине сомборске основана била,106 он је, у јуну 1903. године, поднео оставку на ову дужност, коју је 18/31. августа исте године преузео Јован Благојевић, дугогодишњи наставник ове школе, Вукићевићев ученик (и противник) и уредник сом-борског часописа за децу „Голуб“. Школа је радила све до по-четка Првог светског рата 1914. године.


146

Никола Вукићевић (портрет, цртеж, 1878. г.)

ЖИВОТОПИС

147

РАД У ШКОЛСКОМ САВЕТУ

Након што је 1871. г. постао стални члан Школског саве-та, Вукићевић је, уз Натошевића, са овог високог просветног положаја, знатно утицао на развој и устројство српских школа на простору Карловачке митрополије.

Године 1876. Никола Вукићевић је, као члан Школског са-вета и управник сомборске Препарандије, саставио „Дисципли-нарна правила“ која су одређивала понашање учитеља у шко-ли и јавности. Правила су била у знатној мери конзерватив-на, одређивала су само обавезе и дужности учитеља, али не и њихова права, па је уследила и снажна реакција учитеља, по-себно окупљених око часописа „Нова школа“. Овим правили-ма, између осталог, учитељима је било забрањено учешће у по-литичком животу или употреба алкохолних пића, а строго се во-дило рачина да редовно похађају црквене обреде (најмање три пута недељно) и да служе (поју) у цркви, без надокнаде. Иако је неколико пута покушана промена ових правила, која су била предмет снажних критика учитеља и јавности, па се о њима расправљало и на заседањима сабора, она су остала на снази скоро четири деценије, све до Првог светског рата.

Као управник, Вукићевић се старао да ова правила буду основа васпитног система у сомборској Учитељској школи. Овим правилима ученици сомборске Препарандије нису има-ли право да учествују у демонстрацијама, да позајмљују књиге из књижница ван школе, да читају „штетне“ књиге и политич-ке новине, да се без дозволе баве спортом или оснивају своја удружења, да учествују у свечаностима и приредбама, или да објављују своје радове без сагласности управитеља и слич-но). Без обзира на изузетну строгост ових прописа, на овај на-чин ученици Препарандије су, ипак, били поштеђени штетних страначких препуцавања и расправа у школи, али и утицаја које су могли да унесу у своја схватања будућег васпитног рада у школама. Наравно, овако строга дисциплина није спречи-ла појаву другачијег мишљења, па је и допринела да поједини Вукићевићеви ученици по завршетку школовања наглашено


148

буду заступници социјалистичких или радикалских погледа у политици и образовању.

Често је замерано Школском савету да је под утицајем клерикалаца (патријарха који се налазио на челу Савета), нота-билитета (Николе Вукићевића и Нике Максимовића) и либера-ла (проте Јована Бороте) и да је Савет својим држањем отворено омогућавао спровођење званичне политике мађарских просвет-них и државних власти у аутономном устројству српских школа. Истина је да је Савет био „између две ватре“, односно између упорних покушаја мађарских власти да мађаризује и однарођује српско школство и у што већој мери сузи његову аутономију, и политички успаљених тежњи радикала да се политичким затезањем „до пуцања“ спрече овакви покушаји мађарских вла-сти. Угарским државним властима то би представљао добар из-говор за даље сужавање црквено-просветне аутономије, а то су чланови Школског савета веома добро знали, те су били опрез-ни и, често, принуђени на мање компромисе да би се очувала главнина аутономије.

Потпис Николе Вукићевића као члана Школског савета

После смрти др Ђорђа Натошевића, Никола Вукићевић је, као члан Школског савета, на седници од 8/20. августа 1887. г. изабран за привременог главног школског референта за српске вероисповедне школе у Карловачкој митрополији и на тој (привременој) дужности задржао се шеснаест година. О томе Вукићевић пише: Ја сам уз врло малену награду пуних шеснаест година ревносно и са пожртвовањем мојега здравља и очно-га вида отправљао [дужност привременог школског референ-та], и за то време битно сам учествовао у састављању научне

ЖИВОТОПИС

149

основе за српске вероисповедне школе у Хрватској и Славонији године 1892., као и у састављању наставне основе за српске ве-роисповедне школе у Угарској године 1895., а такође и прили-ком отварања нове учитељске школе у Пакрацу и учитељске школе у Горњем Карловцу и на послетку приликом најновијега преустројавања и поделења српских учитељских школа сомбор-ских године 1896/97. За време 16. годишњега службовања мога, као заменик главног школског референта вршећи све дужности овога звања уз награду од 800 форинти, учинио сам, да је народ-ним фондовима за тих 16 година заштеђено сваке године 1500 форината или 3000 круна, а то чини за шесанест година 48.000 круна.107

Истовремено је обаљао и дужност управника Српске учитељске школе у Сомбору, као и управника сомборских основ-них школа и Више девојачке школе, а био је и уредник „Школ-ског листа“. На прагу старости, бројне дужности све више су ометале и његово здравље и способност да се потпуно посве-ти једном циљу, па је, током деведесетих година XIX века, до-шло и до застоја у развоју Српске учитељске школе у Сомбо-ру. Део стручне и политичке српске јавности у Војводини оче-кивао је да ће се Никола Вукићевић повући након обележавања 40-годишњице просветног рада 1893. године, али њему ова ми-сао није била блиска ни тада, а ни касније. Вукићевић је, за-право, као привремени школски надзорник, 15 година и сам себи био претпостављени, па су његове наредбе, као школ-ског надзорника, биле често резултат његових предлога као управитеља, а биле су, опет, слате њему и професорском збору, што је ситуацију донекле чинило апсурдном (1896/97. г. пише: Ставити у дужност управитељу [односно себи] да што чешће присуствује предавањима професора и наставника...).

У шеснаест година, колико је Никола Вукићевић обављао дужност привременог школског надзорника, знатно су се зао-штрили односи између Школског савета и радикалске поли-тичке већине на српским народно-црквеним саборима, по-себно од времена доласка патријарха Георгија Бранковића на чело овостране Српске православне цркве, односно Карловач-ке митрополије (занимљиво је да су на мети радикала најчешће била четири некадашња или тадашња Сомборца – патријарх


150

Бранковић, као поглавар цркве, Ника Максимовић, као пред-водник нотабилитета, Никола Вукићевић, као главни школски надзорник, члан Школског савета и управитељ Препарандије, и Лаза Костић, као књижевник, новинар и правник). Ови суко-би су били стално присутни у тадашњој војвођанској српској штампи, одакле су преношени и на заседања сабора 1892, 1897. и 1902. године.

Вукићевић се 1890. г. налазио на челу Пододбора за из-раду предлога нове школске уредбе, који је установио Школ-ски савет. Он је обавио и највећи део посла на писању „Пред-лога за уредбу о вероисповедним српским народним, основним и вишим девојачким и учитељским школама“. О овом предло-гу се расправљало на заседању српског народно-црквеног са-бора 1892. године. Главу реч у расправи водили су некадашњи Вукићевићеви ђаци, радикалски посланици и учитељи Мата Ко-совац и Јован Благојевић. Нов предлог је, и по оцени критича-ра, био знатно бољи од старе Школске уредбе из 1872. године и представљао је видан напредак у поређењу са њом, па је већина на сабору изгласала Вукићевићев предлог. Уредба, ипак, није ступила на снагу јер је барон Банфи, председник угарске вла-де, образложио да не може да буде потврђена све док не буде усвојен црквено-народни устав или „јединствени статут“.

Школски савет је почетком деведесетих година XIX века одредио Николу Вукићевића да сагледа могућности за оснивање виших српских девојачких школа у Земуну и Сремској Митро-вици, што је он, одмах, и учинио. У извештају који је 1892. г. поднео Школском савету Вукићевић је сугерисао да Савет пред-ложи Сабору оснивање виших девојачких школа у ова два гра-да, и то само првог разреда, а затим, сваке године сукцесивно, још по један разред док се школе сасвим не развију. Међутим, до оснивања ових школа тада, ипак, није дошло.

Као привремен главни школски референт Вукићевић се упорно залагао за опремање српских основних школа по се-лима. О томе сведочи и његово писмо владици бачком Ми-трофану Шевићу, које му је упутио 29. августа 1901. годи-не, у коме му честита добијање Ордена Св. Саве I степена, а на крају му захваљује на школском намештају што га одпра-висте сантовачкој српској школи108 (око 1.200 Шокаца из села

ЖИВОТОПИС

151

Сантова, које се налази на половини пута између Сомбора и Баје, колективно је прешло почетком 1899. г. из римокатолич-ке у православну веру или „српску виру“ како су је називали, у знак протеста због истискивања шокачког и увођења мађарског језика у црквену службу; патријарх Бранковић је, убрзо, као за-дужбину, подигао ново и велико школско здање у овом селу).

Писмо Николе Вукићевића бачком владици Митрофану Шевићу (29. август 1901. г.)

Никола Вукићевић је, на захтев посланика Српског народ-ног и црквеног сабора, 1902. г. поднео „Извештај о раду Школ-ског савета од 1890. до 1901. године и о стању српских пра-вославних вероисповедних школа у опсегу митрополије Кар-ловачке“. Скоро цео сабор протекао је у расправи о његовом извештају, а посланици, нарочито радикалски, веома оштро су критиковали рад Школског савета и стање у српским школа-ма, а посебно васпитни рад Николе Вукићевића, коме је заме-рено да се противи политичкој активности српских учитеља а да сам припада „извесној“ странци (нотабилитетима), као и да у биготерији тражи јачање православља, те својим и са језичке и богословске стране јединствено глупим катихизмусима убија двоструко дух ђачке омладине.109 После 16 година од смрти др


152

Ђорђа Натошевића, коначно је именован главни школски ре-ферент (Ђорђе Поповић), чиме је дугогодишња надлежност Николе Вукићевића, као привременог главног школског ре-ферента, била завршена и он је, у јуну 1903. г. (због старо-сти и слабога здравља, како пише) поднео оставку на овај положај. Мада је сабор изразио неповерење Школском савету, Вукићевић, ипак, није иступио из чланства у Савету. Штави-ше, када је Сомборац Ника Максимовић дао 1904. г. оставку на место потпредседника Школског савета, Никола Вукићевић је преузео његову дужност.

Ника Максимовић, предводник Нотабилитета и потпредседник Школског савета до 1904. г.

ЖИВОТОПИС

153

ОСПОРАВАЊА

Прва оспоравања васпитног рада младог Николе Вукићеви-ћа дошла су, зачудо, из црквених кругова, из којих је 1862. г. опту-жен да се у настави превише угледа на аустријске и немачке ри-мокатоличке и протестантске педагоге, као и да су му предавања „јеретичка“. У свом одговору, објављеном у „Србском дневни-ку“, Вукићевић је о улози цркве у васпитању српских учитеља писао: Ја сам дошао на ту мисао да сматрам нашу православну цркву као од самог Спаситеља установљено највеће и свеопште васпиталиште, и трудио сам се свагда њу такву мојим учени-цима омилити, упућујући да и они сами за себе на сваком цркве-ном последованију побожно читају, поју и слушају, пак ће сваки дан по нешто научити с чиме ће се ум њихов изображавати и срце припитомљавати.110 Истовремено, наводи да је педагогију предавао у духу чисто христијанском, држећи се при том дела оних педагога који су као поборци христијанске педагогогије по-знати, а особито: Немајера, Лудвига Келнера, Куртмана, Па-лера и Грубеа. 111

Већ почетком седамдесетих година XIX века јављају се и прва гласна противљења Вукићевићевим педагошким погледи-ма чврсто утемељеним на хришћанским гледиштима.

У часопису „Учитељ“, који је подржавао социјалистичка гледишта, већ 1873. г. замерано је Николи Вукићевићу што религијске предмете ставља за основ педагогији. У једном члан-ку је упозорено да ученици у сомборској Учитељској школи не могаше дићи главе испод минеја, типика, апостола, библије итд. Човеку мора само памет да стане кад помисли, на шта се овде харчи најдрагоцењије доба човековог живота.112 Богос-ловски предмети, попут катихетике и црквене историје, сма-трали су учитељи окупљени око овог часописа, треба да иду у богословију, а не да се изучавају у учитељској школи у којој мо-рал треба да се учи из природних наука и науке о друштву а не из богословља и старе отрцане филозофије.113

Тек покренут часопис „Нова школа“ критички је писао 1875. г. о васпитном режиму у сомборској Препарандији: У


154

том заводу биготерије, злоће и пузавштине започињу се патње оних који тако се спремају да одговарају и васпитавају будућу генерацију.114 Било је и оправданих примедби на опхођење појединих професора са ученицима, пре свега катихете Ђорђа Петровића, који је, како пише овај часопис, ученике омаловажа-вао и ословљавао погрдним називима.

Часописи „Учитељ“ и „Нова школа“

Ни Вукићевићево писање и објављивање уџбеника из веро-науке, без обзира на њихову богословску вредност, није од свих било примљено са одобравањем. Међу млађим и левичарски опредељеним учитељима сматрано је да је штета што Вукићевић своје стручно педагошко знање не прегне на писање педагогије српске у чему смо ионако сиромашни, а потреба таквих књига је велика. Ми би дакле желели да се писац обрати оном пољу на коме по струци и позиву свом ради, закључује писац чланка у „Новој школи“ још 1876. године, са препоруком да писање богос-ловских књига остави калуђерима и њима подобним.115

Његов некадашњи ђак Мита Нешковић (сестрић Ј. Ј. Змаја), са којим је Вукићевић остао у преписци, писао је 1876. г. у „Новој школи“, као уредник, да је млађе учитељство

ЖИВОТОПИС

155

пошло путем не само позитивне науке, него је оно стало у от-ворену борбу са теолошким маштама, док се у сомборској Препарандији педагогија предаје погрешно у теолошком прав-цу.116 Овакав Нешковићев став није сметао Вукићевићу да га, касније, у писму из 1883. г. позове за сарадника у „Школском листу“: Изјава благодарности у почетку вашег цењеног писма од 17.VIII о. г. побудила ме је да вас пријатељски позовем у коло сураденика Школскога листа, у колико би хтели на њему у духу хришћанске педагогије радити. Чланци Ваши били би ми у сва-ко време добродошли.117

Мита Нешковић и писмо Николе Вукићевића из 1883. г.

Сличне критике Вукићевићу је упутио и некадашњи његов ученик, својевремено председник приправничке дружине „Ве-нац“ Јован Благојевић. У сомборском „Родољубу“ 1880. г. он за ученике сомборске Препарандије каже да ће у практичном жи-воту већма ценити црквено правило, него методику наставе, више библију него педагогију.118 Када је овај сомборски часо-пис наставио оштро да критикује васпитни рад у Препарандији, Никола Вукићевић је 1881. г. поднео тужбу против уредника и свог некадашњег ученика Јована Благојевића, иначе настав-ника Више девојачке школе у Сомбору (чији је Вукићевић био управитељ) јер не престаје углед ове највише школске власти јавно у листу „Родољуб“ омаловажавати и учитеље бунити.119


156

Бројни чланци који су писани против Николе Вукићевића имали су често политичку позадину и настали су у жару стра-начких сукоба, а неки од њих, објављени током последње деценије XIX и првих година ХХ века у радикалској „Заста-ви“ Јаше Томића, улазе, свакако, у антологију новинарског бешчашћа и неукуса, на сличан начин као и чланци ових новина о тадашњем патријарху Георгију Бранковићу или песнику Лази Костићу. Ово гласило ксенофобичних људи уских видика, често недоличног и уличног речника, набијеног мржњом и отровном жучи на све и свакога, посебно на српског патријарха Георгија Бранковића и на владике (Јаша Томић је прешао у назаренство), на Мађаре, Хрвате и, наглашено погромашки, на Јевреје, за-тим на нотабилитете и све који су, чувајући српске национал-не интересе, покушали разуман дијалог са Мађарима (назива-ни су „издајницима“ и „плаћеницима“), непогрешиво је пре-познавало и неуморно нападало тадашње најзначајније заговор-нике православља и светосавља као филозофске, етичке, педа-гошке или религијске идеје. Нападнути, обично, нису одговара-ли, осећајући према Јаши Томићу и његовом гласилу искрен и дубок презир. Нажалост, многи од објављених памфлета и па-сквила у новосадској „Застави“ постали су, временом, олаким и некритичким тумачењем неких историчара, посебно у време социјализма, историјске „чињенице“ које се још и данас провла-че кроз животописе нападнутих угледника тадашњег српског духовног, културног и просветног живота.

Чланци у „Застави“ (1891, бр. 100 и 112) оптуживали су Вукићевића да све оно, што се пре 40 година у Учитељској шко-ли учило, учи се и данас, јер професор педагогије и методике не налази за потребно да своје застареле диктиране штудије поправи [...] и ко се усуди ма једну против тога рећи, тај је „бунтовник“ [...] Садашњи рад његов и као управитеља и као професора педагогије Учитељске школе, а и као заменика глав-ног школског референта само је на штету наше школе, и он је данас способан само за мировину. Наравно, више него непра-ведно је било рећи да се између 1851. и 1891. г. у сомборској Препарандији ништа није променило и да Вукићевић ради на штету просвете и српског школства.

ЖИВОТОПИС

157

У чланцима новосадске „Заставе“ Вукићевићу је замерано и да ученике дели на „миле моје“, на „бунџије“ и „социјалисте“, те да у њима убија слободну вољу и племените намере и ства-ра од њих улизице. Наглашавано је да Вукићевићева предавања нису педагошка већ религиозна и да Вукићевић предаје оно што би требало да предаје катихета. Замерали су му да годишња ис-питна комисија у сомборској Препарандији није добро ради-ла, да је Вукићевић замењивао одсутне чланове комисије (За-става, 1892, бр. 106): Како може г. Н. Ђ. Вукићевић да кон-тролише сам себе када је комисија послата да баш њега кон-тролише?), да су се сви присутни гости стидели када су виде-ли швиндловање ђака (У једаред је излазило по дванајст, мада су само четворо прозивали и мада је г. прота опомињао, али они су гледали на г. управитеља, а он се чинио невешт томе, јер ће свако иза табле бар којекако научити тезисе из његових штудија.

Током 1892. г. „Застава“ је у шест наставака, на првим стра-нама, објављивала непотписан чланак „Наш Мургул и његова славна дела“ (потписана су двојица, који Мургула добро познају), где се под именом Мургула (румунског каријеристе) алудирало, заправо, на Николу Вукићевића. Чланак је био набијен иронијом и цинизмом, повремено и духовит, али, заправо, изразито огова-рачки, увредљив и безобзиран. У њему се „жалило“ што Рома-ни дадоше своме Мургулу двадесет званија, а ми нашем Мургу-лу дадосмо само седам званија.120 Наводиле су се сплетке које о Вукићевићу говоре да грамзи за високим званијима и масним платама, а има седам званија и преко 4.000 форинти годишње плате, за то ипак тежи да приграби себи још више званија и још маснију плату.121 Оспоравали су му и побожност, наводећи да се радо свети и све оне гони, који му се не диве, а тврдили су и да не уме у школи ред и запт одржати и да му ђаци по школи праве којекакве лакрдије, јер је он тотално кратковид.122 Дово-дили су у сумњу његову педагошку спрему и тврдили да је не-спреман човек и не узда се ни сам много у своје знање, јер не сме штампати своју педагогију, а предаје је већ 35 година.123 Наво-дили су да сви наставници у Европи деле ученике своје по знању им на недовољне, довољне, добре и врло добре, а наш Мургул пак дели ученике своје по бегенисању на: мрске, немиле, миле и


158

најмилије.124 Оптуживали су га да сваке године васпитава два-три таква тајна полицаја, какве не може васпитати ни сама лондонска полицијска школа. Његови „најмилији“ крстаре сву-да међу ђаке, те чим шта чују, то одмах јаве своме полицијском шефу. Тешко ономе, кога они мрзе и ко се њима замерио! Кога они оцрне једаред пред Мургулом, тога после не опра ни Дунав ни Тиса.125 Сматрали су да он није ништа друго био до ли тач-ни извршилац Натошевићевих налога и у томе баш лежи му сва заслуга. А да је он радио по упутству Натошевићевом то он и сам признаје, а види се из тога, што је само донде ра-дио, док је покојни Натошевић био жив, једном речи, док га је неко упућивао и показивао му како треба […] Он је осећао, да нема доста спреме, зато се сваког бојао и свакога гонио кадгод се појавио на пољу педагогије.126 Оптуживали су га да се боји напреднијих и научних мисли у педагогији, које се већ давно негују по свој Европи, само код нас не, а то за то, што то не допушта наш Мургул са својим свемогућством.127 Најзад, истицали су да у Вукићевићевим школским извештајима нема података о при-ходима и расходима школе, наводећи потпуно произвољне при-мере некаквих могућих „злоупотреба“: У извештају учитељске школе од године 1880/1. стоји да је године 1873. из новаца на-родних фондова набављено 36 вијолина, али данас нема ни једне једине вијолине у Препарандији. Где су се Боже вијолине деси-ле?128 (Свирање виолине престало је да буде школски предмет у сомборској Препарандији половином осамдесетих година XIX века, али то Вукићевићеви опадачи, очито, нису знали или су намерно превиђали.) Сабирали су укупне приходе за поједине године и додавали томе и новац који се посебно добијао за би-блиотеку, физикални кабинет, канцеларијске трошкове итд., па су, тобоже забринуто, тврдили да заиста не можемо да дозна-мо, где се ти новци сад налазе.129 Наравно, одмах су и оспорава-ли могуће супротне доказе речима: Знамо да ће он све то про-токолима и квитама доказати!130

Критикујући Вукићевићево залагање да будући учитељи у сомборској Препарандији ваљано савладају црквено појање и црквенословенски језик, „Застава“ је 1894. г. писала: Но наста-ва Н. Вукићевића састоји се сва у учењу напамет свих тропара

ЖИВОТОПИС

159

и кондака. Да није религије и овога, многи би ученик изашао из овога завода зрелији, али ово смета и убија напредак.131

Радикалска „Застава“ Вукићевићу није могла да опро-сти политичку подршку „нотабилитетима“, као и његово дубо-ко укорењено православље. Чињеница да је цео живот провео у кући наслеђеној од деде по мајци (умро је у истом дому у којем је и на свет пао и у којем му се колевка заљуљала, пише сомбор-ска „Слога“ у некрологу Вукићевићу 1910. године), да је жи-вео крајње скромно и честито, као и да бројне провере током пет деценија његовог професорског и управничког рада како у Препарандији, тако и на месту управитеља српских основ-них школа и Српске више девојачке школе никада нису откри-ле било какав траг неправилности или материјалних злоупотре-ба. Мада је, још почетком седамдесетих година XIX века, посе-довао имање (мајур преко пута градске пиваре) и спадао, према примањима и пореским обавезама, у ред имућнијих Сомбора-ца, Вукићевић се, како пише у неркологу објављеном 1910. г. у сомборском „Голубу“ држао начела: „За друге све – за себе ниш-та“. Нема посебних и видних трагова његовог задужбинарства или јавних доброчинстава, али, као искрен хришћанин, вероват-но је поштовао новозаветно правило „да не зна левица твоја шта чини десница твоја“.

Вукићевићев рад нападала је крајем јуна 1893. г. и но-вопокренута „Стража“, још радикалнија од „Заставе“, која га је оптуживала да је на годишњим испитима за учитељско оспособљавање саставио нестручну испитну комисију (др Ника Максимовић и прота Љубомир Купусаревић) која знатнији део испита није ни била присутна, те су приправни-ци испит полагали пред редовним професорима. Писац члан-ка тврди да су се на испиту најгорим показали они предмети који су требали најбоље ићи, а то је педагошка струка, коју предаје управитељ и привр. гл. шко. референт г. Никола Ђ. Вукићевић. Оптуживао га је да је на испиту више говорио него ђаци, да он као већ познат Мургул (што указује да би писац овог чланка могао да буде исти као и чланка у „Застави“) мора да путује преко године сваки час, а пред испите 3-4 недеље ни-кад и није у школи, те тако се његови предмети не само ни-кад не доврше, него и оно, што се сврши, сврши се којекако. На


160

крају закључује да он само тури у џеп 5-6 хиљада годишњег прихода, а друго може, ако хоће, и ђаво однети.132

Вукићевић је, очито, персонификовао политику против које је постојао снажан негативан набој, па су за нападе на њега и идеје које заступа коришћени његови противници, као и они који се нису слагали са њим у питањима струке. Мера доброг укуса у тим нападима, обично, није постојала.

Наравно, постојали су и чланци објављени у другим ча-сописима, који су, мада полемички са становишта струке, били писани тоном пристојности и дужног поштовања. У њима је, понекад, било оспоравања неких Вукићевићевих педагошких схватања, посебно током последњих година његове дугогодишње професорске и управитељске каријере, када је, као и већина ста-рих људи, постајао све мање осетљив за нов дух времена, за промене које су пратиле савремене педагошке науке и за потре-бе нових поколења учитеља и ученика.

Аркадије Варађанин

Вукићевићу су тешко падали овакви напади, од којих га је, најчешће, јавно бранио Аркадије Варађанин (1844-1922), некадашњи његов ученик, касније управник Више девојачке

ЖИВОТОПИС

161

школе у Новом Саду, угледан српски писац и педагог, са којим је Вукићевић био у дугогодишњој преписци. Захвалност Варађанину што га је јавно узео у одбрану Вукићевић често из-ражава у бројним писмима током скоро четири деценије (1866, 1885, 1887, 1902...). Из Сомбора 20. октобра 1902. г. пише му: Велештовани господине, драги мој и мили учениче! Неисказа-но ме је обрадовало Ваше мило писмо, Ваш брзојав, а још већма јавно признање Ваше мојих заслуга и мога рада за 50 година, са којима сте изволели у „Бранику“ од суботе мене у старо-сти мојој ублажити ... [нечитко, избледело] грдних нападаја на летошњем сабору и у штампи против мене. Како се од времена сабора до јуче није чуло гласка из учитељства и народа у моју одбрану, то сам већ почео био очајавати, али ето сада мој вер-ни и најблагодарнији негдашњи ученик усудио се јавно признати мој скромни рад око образовања учитељства србског, и призна-ти пред светом да сам се са најбољом вољом и одушевљењем залагао за школу и њен напредак. Хвала Вам на тој одважно-сти јуначкој! Ви сте ме поново у живот духовни повратили да могу трпељиво подносити све ударце неблагодарних ученика [подвукао Вукићевић, мислећи, вероватно, на Димитрија Миту Клицина, радикалског посланика, који га је оштро напао на сед-ници сабора], који ме назваше себичњаком, човеком сумњиве спреме, биготом и незналицом [...] Молим Вас, задржите ме у љубави својој и док сам жив, и када једанпут у тихо приста-ниште мира ступим [...] Ваш стари учитељ Никола Вукићевић.

У некрологу свом некадашњем професору и управитељу, са којим је, својевремено, имао великих неслагања, па и при-личних неугодности, крајње објективно и са истанчаном мером доброг укуса Јован Благојевић о нападима на Вукићевића каже: Наравно је, да је он као и други знаменити мужеви имао и про-тивника, али је то долазило и долази из личнога нерасположења или завидљивости, а ако је иначе [другачије, оп. аут.] било, било је из недовољнога познавања њега и непознавања његова рада. Будући нараштаји, који ће његов рад оцењивати „ни по бабу, ни по стричевима“ јамачно ће уврстити Николу Ђ. Вукићевића у први ред најсјајнијих звезда на пољу српске просвете.133


162

Писмо Николе Вукићевића Аркадију Варађанину од 20. октобра 1902. г.

ЖИВОТОПИС

163

ПРОСЛАВА 40-ГОДИШЊИЦЕ ПРОСВЕТНОГ РАДА

Крајем 1893. године у Сомбору и сомборској Препарандији је на најсвечанији начин обележена 40-годишњица просветног рада Николе Вукићевића. У бр. 28 сомборског „Српског глас-ника“, крајем јула 1893. г. објављен је дужи чланак професо-ра Мите Калића „Уочи 40-годишњице г. Николе Ђ. Вукићевића, управитеља Српске учитељске школе у Сомбору“, који је лепа одазива нашао у правих и истакнутих пријатеља народних и достојанствене српске штампе.134 Основан је Приређивачки од-бор који је требало да приреди достојну прославу овог јубилеја Николе Вукићевића, у који су, осим проф. Мите Калића, ушли и професори Препарандије др Ђорђе Протић, Младен Борђошки и Стеван Јовић, као и Драгутин Блажек, Софија Јорговић, Жарко Поповић, Велимир Чонић, Младен Силашки, Стеван Коњовић и Милош Коњовић.

Одбор је током септембра и октобра те године одржао пет седница на којима је сачинио проглас и програм прославе, која је била предвиђена за 17/29. октобар, на дан када је 1853. г. Никола Вукићевић примљен за наставника Препарандије. Седамнајсти [29] октобар 1853. године, остаје у историји нашега школства онај знаменити дан, када за катедру Српске учитељске школе у Сомбору седе одушевљен, православљем задахнут и као мрав вредан, млад професор српског језика, који као да створен беше застарелу школу народну да обнови а учитељство у напредном духу собом да поведе, писало је на почетку позива.135 Одбор је најучтивије позвао целокупно српско учитељство и остале лич-не пријатеље и поштоваце нашега високоуваженог слављеника, да на прославу светковине 40-годишњице што многобројније доћи изволе.136

У суботу 16/28. октобра, током пре и поподнева, долазили су на сомборску железничку станицу гости – изасланици раз-них српских просветних и културних установа. Увече тог дана, између шест и седам часова, окупили су се ученици Српске учитељске школе у порти Светођурђевске цркве, одакле су, са


164

50 буктиња, и уз свирку ватрогасне музике, на челу са члано-вима одбора за прославу кренули у шетњу градом. Након про-ласка сомборским улицама у средишту града, бакљада је стигла до куће Николе Вукићевића, где се већ био скупио многобројан народ, који је, са „бакљоносцима“ бурно и дуготрајно поздра-вио појављивање слављеника. Ученици су стали у редове, а ватрогасна музика је одсвирала српску песму, после чега се Вукићевићу и окупљеном народу на пригодан начин обратио учитељ Стеван Коњовић.

Никола Вукићевић са ученицима завршног разреда сомборске Препарандије, школске 1893/94. г.

(у доњем реду, шеста с десне стране, Исидора Секулић)

Прекидам честим узвицима: „Живио!“, говорник је, при-годно славословећи, између осталог, рекао: О, кад би могао не-што завирити у срца наша, тад би се тек уверио, да је у њима још жешћи пламен љубави према теби, него што је жесток огањ ових буктиња, које ево теби у славу гору. Јест, та су срца обузета живим пламом радости, поштовања и захвал-ности а пламен љубави те, испреплетен је именом Николе Ђ. Вукићевића, нашег педагошког Нестора [...] Сеј и од сад чисто зрно, а што је по гдекад и по који кукуљ изникао, то га није твоја чиста рука посејала. Ветар је смет нанео са буњишта и пар-лога, јер судбина као да нам је хтела и овога пута да каже, да

ЖИВОТОПИС

165

у животу нема сласти без – пелена. Али не, доста о томе, није време сада, да ову веселу свечаност са оваквим непријатним сећањем и осећањем узнемирујемо. Оставимо то онима, који ће као историци после нас, непристрасно о овом добу и његовим првим мужевима на пољу школства и школске књижевности свој праведни суд да донесу. А тада ће се за цело уз име дра Ђорђа Натошевића и име Николе Ђ. Вукићевића са златним словима написати, и тако написано остати док је српства и српског имена.137 Вукићевић се бираним речима захвалио у по-дужем говору и обећао је да до год га не изневери телесна и умна снага, до смрти своје, цео свој живот, као што је досад чинио, тако ће и од сад, посветити само српској вероисповедној школи и њеном учитељству.138

Никола Вукићевић 1893. г.


166

Многобројни гости и поштоваоци Николе Вукићевића примљени су и угошћени то вече у његовој кући и од самог јубилара најљубазније дочекани и чашом руменике понуђени. То је вече наша варош по свим јавним местима јако оживила, и ни о чем се другом није водила реч, већ само о заслугама нашег дич-ног јубилара.139

Сутрадан су, на саму годишњицу (17/29. октобра), славље-ник и гости (свештеници, професори и учитељи из разних бли-жих и даљих места), са члановима Одбора, наставницима, уче-ницима и грађанством сомборским присуствовали литургији у Светођурђевској цркви коју је служио прота Милутин Гавриловић, на којој се у првој јектанији читало благодарење и молепствије за здравље и рад слављеника.

После литургије Вукићевић и присутни гости ушли су у велику дворану здања Препарандије, у црквеној пор-ти Светођурђевске цркве, где им се обратио професор Мита Калић: Још никада се у овој дворани нису разлегали звучни одјеци искреније радости, још никада није одјекнуо срдачнији глас признања, нити се стицаше одличнији број штовалаца имена и заслуга Ваших, него овом приликом у данашњи дан.140 После беседе, Мита Калић је Вукићевићу предао споменицу у којој су забележена имена колега професора, као и леп велик сребрни дивит (писаћи прибор, мастионица), дар Издавачке књижаре Браће Јовановића из Панчева, која је током претход-них година, у више издања, објавила најважније уџбенике Ни-коле Вукићевића. Слављеник је отпоздравио младићском сна-гом и бурним одушевљењем, захваливши се топлим речима на учињеним овацијама.141

Након Мите Калића, Вукићевића су краћим беседама поздравили Франц Цирфус, краљевски саветник и државни школски надзорник Бачко-Бодрошке жупаније (на мађарском језику, Вукићевић се захвалио на српском), Васа Пушибрк, ди-ректор Српске гимназије у Новом Саду (пореклом и рођењем Сомборац), Густав Геревич, директор сомборске Државне гимназије (на мађарском језику, Вукићевић се, поново, захва-лио на српском), Ерне Жуљевић, управитељ Трговачке шко-ле у Сомбору (на мађарском језику, Вукићевић се захвалио на српском), Л. Лазаревић, директор Српске учитељске школе у

ЖИВОТОПИС

167

Београду, професор Милан А. Јовановић, изасланик Матице српске, Аркадије Варађанин, управитељ Српске више девојачке школе у Новом Саду, Коста Максимовић, члан Месног српско-православног црквеног одбора у Сомбору, Мита Долга, школ-ски надзорник српских вероисповедних школа Темишварске и Вршачке епархије, др Павле Дракулић, сомборски посланик Угарског сабора и председник Српске сомборске певачке дру-жине, Рајко Стојановић, ученик треће године Српске учитељске школе у Сомбору и Андрија Шмаус, поджупан Бачко-Бодрошке жупаније (на мађарком језику, слављеник се захвалио на српском).

Васа Пушибрк, директор Српске гимназије у Новом Саду и др Паја Дракулић, сомборски посланик у угарском Сабору

У великој сали сомборског хотела „Ловачки рог“ увече је била приређена беседа са игранком. Прочитана је дугачка пес-ма „Пролог“ коју је, у 17 строфа, млади учитељ и књижевник Милан В. Марин из Голубинаца написао о Николи Вукићевићу. Након што је школски хор отпевао песму „Црногорац Црногор-ки“, Мита Калић је прочитао своје исцрпно предавање о животу и раду Николе Вукићевића. Калићево предавање, лишено пре-тераног и пригодног славословља, и данас представља један од


168

најбољих изворника за сажет преглед Вукићевићевог живота и рада. Вредно је навести један занимљив одломак из ове беседе: Очевидци сведоче како је слављеник, по читаве дане до сунчева захода по школском дворишту шетајући, књиге читао, и ја, који имам срећу бити књижничаром Препарандије, могу потврдити, да између две до три хиљаде књига, што су у школској библио-теци, мало има коју високопоштовани слављеник прочитао или примедбама својим забележио није. Ова огромна начитаност навела је покојног бабу Натошевића те је о нашем слављенику рекао да је Вукићевић човек који зна „што нико не зна“.142

После Калићевог предавања Шубертову песму отпева-ле су и одсвирале две ученице Препарандије, што је било топ-ло поздрављено. Познат тренутак, овековечен фотографијом, на којој, касније славна српска књижевница, тада још учени-ца, Исидора Секулић венцем признања и славе крунише Нико-лу Вукићевића, описан је у „Споменици“ овако: После четврте тачке овлада двораном међу толиком силесијом искупљена све-та нема тишина. Сваки осећаше да сад наступа најсвечанији тренутак данашњег славља. – На подијуму се указаше две при-правнице и са пуно поштовања изађоше пред слављеника, узеше га под руке и одведоше га на приправљено седиште на подијуму. У часу за тим опколио беше слављеника венац његових ученика и ученица. Једна између њих и то гђца Исидора Секулићева сту-пи пред њега и предаваше му диван сребрн венац овим речима:

„Поред безбројних жеља и искрених поздрава – који Вам здраве овај празник, овај свети дан после четрдесетогодишњег мучног, тешког и напорног рада, који Вам уздижу истрајност, гвоздено стрпљење и душевну снагу, којом сте обарали све пре-преке и сметње на трновитом и запуштеном путу школскога напретка, који Вам узносе одушевљење и ревност, да се српска школа дигне, да и њој сунце сине, да открави ледену кору, која је њеном развитку сметала; који Вам довикују: Слава Ти неумор-ни радениче, хвала Ти на огромном труду и пожртвовању, које си српској школи, српском аманету, српској деци принео; хва-ла Ти на тешком труду, којим си народу приправљао учитеље, српске просветнике, спремајући их достојно за њихов свети по-зив и које си мудром поуком и очинским благословом у живот пуштао...“ [...]

ЖИВОТОПИС

169

Исидора Секулић крунише Николу Вукићевића венцем славе

На крају ових речи захори се целом двораном громоглас-но и дуготрајно „живео слављеник!“... Сада тек настаде нео-бично леп и дирљив призор. Његова ученица гђца која му венац предаваше стаде му иза леђа и увенча га њиме, док ју друге две дрŷге, гђца Зорка Ђуришићева и гђца Даринка Петровићева с једне и с друге стране држаху од венца дивне траке [...] У овом тренутку, када свакоме, гледајући овај дирљив призор хоћаше срце од радости и милине да искочи и када наједаред запојаше из стотине грла приправника и приправница оно умилно и по-божно: „Тебе Бога хвалим...“ целом присутном публиком овла-дао је био неки ванредни занос. То сад више не беше „беседа“, то сада већ не појаше сама приправничка младеж, – него са су-зама радости у очима, певаше и хваљаше Бога цела дворана искупљена света. Лице слављениково беше се зажарило са веље радости, тронутости и побожности, те и он са свима присут-нима захваљиваше милостивом Творцу, што му је допустио, да после толиких трудних – а богме више пута и горких дана, да је могао дочекати овај дан утехе и признања.143


170

На вечери која је уследила потом подизане су бројне здравице како слављенику, тако и цару, патријарху Георгију Бранковићу, те присутним угледним гостима.

Никола Вукићевић је, овом приликом, добио и преко 230 телеграма, писама и честитки из свих српских крајева, од најпознатијих духовних, политичких, просветних и култур-них предводника, као и од установа, али и од обичних људи, некадашњих ученика и ученица. Сем осталих, јубилеј су му че-ститали и патријарх Георгије Бранковић, београдски митропо-лит Михаило, црногорски престолонаследник Данило, епископ Никанор, жупан Бачко-Бодрошке жупаније Бела Шандор, архи-мандрит и историчар Иларион Руварац, некадашњи колега и са-радник, тад патријаршијски протосинђел и митрополитски ман-датар Будимске епархије Герасим (Ђорђе) Петровић, архиман-дрит Платон, архимандрит Венијамин, протосинђел (касније владика вршачки) Гаврило Змејановић, протосинђел (касније владика бачки) Митрофан Шевић, војвода Марко Миљанов, министар правде и заступник министра просвете у Влади Краљевине Србије Петар Максимовић, начелник Министарства просвете Краљевине Србије Ст. Ловчевић, доскорашњи мини-стар просвете у Влади Краљевине Србије, књижевник Јован Ђорђевић, књижевник и администратор краљеве цивилне ли-сте и крунских добара Милорад П. Шапчанин, професор и пе-дагог Војислав Вук Бакић, српски народни црквени тајник Иси-дор Ћирић са помоћником Лазарем Секулићем, политичар и пу-блициста др Михаило Полит Десанчић, књижевник и управ-ник Српског народног позоришта у Новом Саду Антоније Тона Хаџић, потпредседник Главног одбора учитељског удружења Краљевине Србије Ст. Ј. Николић, уредник „Српског Сиона“ Сава Петровић, уредник „Босанске виле“ Никола Кашиковић (у стиховима: Бошњо ти уз поздравље кличе. / Сретна слава мио наставниче! / Вазда био висок ка’ на крили; / А душмани под но-гом ти били), члан Школског савета прота Јован Борота, школски референт Стеван В. Поповић, професор богословије Димитрије Јосић, професор Ђорђе Глибоњски, свештенство из Панчева, професорски збор Карловачке богословије, професорски збор Београдске богословије на челу са ректором, архимандритом Фирмилијаном (касније митрополитом скопским), професорски

ЖИВОТОПИС

171

збор Цетињске богословије, професорски збор Српске гимназије у Сремским Карловцима, архидијецезални Школски одбор из Сремских Карловаца, професорски збор Учитељске школе из Ниша, професорски збор Српске учитељске школе у Карловцу (Хрватска), патронат и професорски збор Српске више девојачке школе из Панчева, наставнички збор Више женске школе из Бе-ограда, српске православне црквене општине Панчева, Зему-на, Сремске Митровице и Бјеловара, Српски месни школски од-бори Винковаца, Кикинде, Баје и Осијека, Одбор српских шко-ла из Сарајева, учитељски зборови из Вршца, Кикинде, Старог Бечеја, Футога и Земуна, Задруга Српкиња из Кикинде, Српска читаоница из Новог Сада, уредништво „Гласа Црногорца“ са Цетиња и многи други заједнички или појединачно потписани честитари.

Некадашњи сомборски прота, тад патријарх Георгије Бранковић, кога је Вукићевић наследио на положају управитеља Српске учитељске школе у Сомбору, у телеграму послатом из Сремских Карловаца 17/29. октобра 1893. године, написао је: О данашњој прослави четрдесетогодишњега просветнога рада својега примите [од] Нас као од председника наше највише школске власти искрену честитку, честитајући Вам у Своје и име Школскога савета. Ми Вам одајемо Своје пуно признање на дугогодишњем трудном, родољубивом, значајном и успешном раду Вашем око унапређења српске школе и српске просвете. Данашња ретка слава доказује да сте тако признање потпуно заслужили и одајући Вам то признање посебце за неувеле заслу-ге Ваше стечене образовањем хиљада вредних српских учитеља и учитељица, који ће Ваше име свагда са благодарношћу спомињати. Желимо и молимо Свевишњега за благодат и ми-лост да Вас поживи још много и дуго за напредак српске школе уопће, а српске учитељске школе сомборске нарочито, што зна-чи за добро целога нашег српског православног народа и свете цркве његове као и миле нам отаџбине. Георгије, патријарх.144

Када се развеје сва пратећа слаткоречивост, пригодно славословље и патетична реторика којима је обиловала ова про-слава, остаје јасна слика да обележавање 40-годишњице про-светног рада Николе Вукићевића није било само израз учти-вости и привржености његових сарадника и присталица, већ и


172

одлично смишљена и припремљена демонстрација против тала-са оспоравања и напада у овостраној штампи, који су покрену-ти из политичких разлога.

Споменица прославе и писмо Александру Сандићу

Да се и Никола Вукићевић брижљиво старао о овом, заиста несвакидашњем догађају, сведочи његов напор да се објављена „Споменица“ о прослави 40-годишњице његовог просветног рада разашаље широм српских крајева, у све важније српске школе, просветне и културне установе (Александру Сандићу, професору, публицисти и књижевнику из Новог Сада, почет-ком 1894. г. кратко пише: Врло штовани и драги мој господи-не! Шаљем Вам овај пакет „Споменица“ и лепо молим, да по школском служитељу куда треба одправите. Поздрављајући Вас и све Ваше и желећи да светле празнике у здрављу проведе-те јесам Ваш искрени Н. Ђ. Вукићевић).145

Не треба сумњати да је Вукићевић умео да искористи свој положај привременог главног школског референта и члана Школског савета да утиче на то како би овај, вешто састављен, пи-сани траг о његовом значају за историју српске просвете, који је, свакако, представљао дуготрајније, озбиљније и уљудније штиво

ЖИВОТОПИС

173

од дневних новина у којима су га нападали, доспео у руке и на по-лице свих који се баве просветом у земљама где живе Срби.

Поводом 40-годишњице рада објављен је и пригодан чла-нак у утицајној Кашиковићевој „Босанској вили“, под насло-вом „Слава Николи Ђ. Вукићевићу!“ у коме се, после сажетог животописа, закључује: Када је изненадна смрт, 11. јула 1887. године покосила најдрагоцјенији живот препородитеља и оца српске школа дра Ђорђа Натошевића, високи Школски савјет у Ср. Карловцима наименовао га је [Вукићевића] за привременог школског надзорника; коју дужност он још и данас најсавјесније врши, у својој шесет и трећој години, бодро пазећи на наше благо, на нашу узданицу, на наш спас, на нашу српску школу, да у свему напредује [...] Одликује се свима врлинама а наро-чито бесједничким даром. За школу, српско име и свету вјеру православну он би и живот свој дао. Па таком узор учитељу, књижевнику, родољубу треба сви да пожелимо, да га Бог још дуго здрава одржи на дику, понос и корист роду своме.146

Вукићевић је искористио овај тренутак да и мађарским државним властима пошаље, на тренутак и пркосну, поруку о свом родољубивом осећању и националним уверењима, угледу који је уживао у српској школској и политичкој јавности, као и о чврстој привржености националним правима овдашњих Срба. Државне власти су му замериле што је на поздравне гово-ре изречене на мађарском језику одговарао на српском, истина најуљудније и политички коректно, али, ипак, на српском. Од-говор власти била је забрана да прими одличја која су му, пово-дом годишњице, наменили српски краљ Александар Обреновић и црногорски кнез Никола Петровић (на крају своје честитке црногорски престолонаследник Данило каже: У исто доба мило ми је, што Вам до знања ставити могу, да ће те и од Мога узви-шеног Оца примити доказ признања за Ваше заслуге у српској школи147).

Никола Вукићевић је овом прославом показао да не на-мерава да устукне пред противницима и да ће истрајавати како на својим уверењима, тако и на очувању своји бројних звања и дужности. Чињеница је да се још пуну деценију након ове про-славе, до већ дубоке старости, упркос нападима, одржао на свим својим бројним положајима.


174

Чланак Николе Кашиковића у „Босанској вили“ (1893. г.)у славу 40-годишњице просветног рада Николе Вукићевића

ЖИВОТОПИС

175

НА ЗАЛАСКУ РАДНОГ ВЕКА

Деведесете године XIX века означиле су благу стагнацију у развоју Српске учитељске школе у Сомбору. Никола Вукићевић је био већ у годинама и све теже је успевао да одговори бројним дужностима које је имао, што се одражавало и на развој и рад сом-борске Препарандије. Ипак, и у овој деценији дошло је до неко-лико значајних помака у њеном раду, посебно у погледу простора, опремљености и организације образовно-васпитног рада школе.

Недостатак простора за ваљано извођење наставе био је један од основних проблема тадашње сомборске Препарандије, али је решен захваљујући тадашњем српском патријарху и некадашњем дугогодишњем управнику Српске учитељске шко-ле у Сомбору Георгију Бранковићу. Он је, након што је 1890. г. постављен за митрополита карловачког и патријарха српског, започео своју богату задужбинарску делатност. Када је 1894. г. Школски савет усвојио наредбу о раздвајању наставе мушких и женских полазника и полазница Српске учитељске школе у Сом-бору, патријарх Бранковић је издвојио 80.000 круна за подизање нове школске зграде, за коју је исте године освећен темељ. У рану јесен 1895. године, на Малу Госпојину, ново и потпуно опремљено једноспратно здање свечано је предато на употре-бу ђацима и наставницима Српске учитељске школе у Сомбо-ру. Својим средствима (од 2.500 ју та ра земље које је поседовао као митропо лит карловачки) патријарх Бранковић је 1894. г. за 14.000 круна откупио у Сомбору ку ћу и окућницу наследника некадашњег ве ликог жупана и књижевника Исидора Николића Србоградског, на углу Главне ули це, спрам Бајског сокака. Мада није сачуван архитектонски нацрт овог здања, претпоставља се да га је пројектовао Владимир Николић, архите кта патријарха Бранковића, који је пројектовао и друге грађевине по његовом налогу. Нова једноспратница сомборске Препарандије саграђена је у неоренесансном стилу, са препознатљивим полукружним угаоним прочељем и са основом у облику латиничног слова L. Зграда је свечаним чином, на Малу госпојину (8/20. септембра) 1895. године, предата Српској учитељској школи и у њој је по-чела настава за мушка одељења Препарандије.


176

Здање Препарандије почетком XX века (1909. г.)

Патријарх Георгије Бранковић

ЖИВОТОПИС

177

Сомборска Српска црквена општина послала је 24. сеп-тембра / 6. октобра 1895. г. у Карловце изасланство да се за-хвали патријарху за даровану задужбину и да га позове да је свечано освешта. У изасланству су, осим Николе Вукићевића, били и протојереј Љубомир Купусаревић, председник сомбор-ске Православне црквене општине Петар Вукићевић, члан Мес-ног школског одбора Константин Максимовић и члан Месног црквеног одбора Сава Илкић.

Године 1896. и у Сомбору била је обележена, свакако невољно, на заједничкој прослави за све ученике српских школа (основних, девојачке и учитељске) хиљадугодишњица доласка Мађара у Панонску низију (тзв. „Миленијум“). Вукићевић је, као управитељ свих сомборских српских вероисповедних шко-ла, на прослави говорио о историји Угарске.

Никола Вукићевић са ученицама Препарандије и професорским збором, половином деведесетих година XIX века

Решењем Школског савета из 1896. г. школовање у сом-борској Српској препарандији продужено је на четири годи-не, а од школске 1896/97. г. школа је била подељена на муш-ку (учитељску) и женску (учитељичку) школу, под управом


178

заједничког управитеља (Николе Вукићевића), са заједничким професорским збором, заједничком библиотеком и физикалном збирком. Мушка учитељска школа смештена је у ново здање Препарандије, задужбину патријарха Бранковића, а женска је остала у старој згради Препарандије (коју је 1899/1900. г. сом-борска Црквена општина о свом тро шку проширила доградњом једне учионице, зборнице и затварањем ходника).

Никола Вукићевић (у средини) са професорским збором сомборске Препарандије, 1900. г.

У школској 1899/1900. години Вукићевић је предавао ди-дактику и методику и мушким и женским одељењима, во-дио је надзор над практичним вежбама приправника и при-правница у основним школама и председавао на седмичним конференцијама приправника и приправница четвртог разре-да, а недељно је држао 14 наставних часова. Уједно, био је и даље управник српског забавишта, приправничких вежбаоница и свих српских вероисповедних школа у Сомбору.

Како је забележено у новосадском „Бранику“, Нико-ла Вукићевић је о Аранђеловдану 1900. г. прославио 70 годи-на живота, а прослава је била скромна и у кругу породице. Тог

ЖИВОТОПИС

179

дана су га, после литургије у цркви, посетили професори муш-ке и женске учитељске школе, наставници Више девојачке шко-ле и учитељи српских народних школа, као и ученици и учени-це српских учитељских школа. Новински извештај бележи да је слављеник, мада већ у дубокој старости, још увек здрав и чио, те да постојано ради и у школи и ван ње.

О светом Николи (6/19. децембра) 1902. године, када је Никола Вукићевић већ био ушао у 50. годину свог професорског рада у сомборској Препарандији, ученици и ученице ове шко-ле приредили су, на дан Вукићевићеве крсне славе, ненајављен усрдан поздрав и школску свечаност. Изасланство професора и ученика позвало је и допратило у велику дворану Учитељске школе свог седог управитеља и одма по доласку његову отпојали су сви присутни тропар св. оцу Николају. Затим је приступио ученик IV разреда Бранко Ролер, који је слављеника лепим и одабраним речима поздравио. На крају овог говора који је био прекидан усклицима „живио“, поднела је приправница Јелка Милошевићева на свиленом јастуку слављенику сребрн лово-ров венац, на лишћу којега су изрезани наслови књижевних дела његових. На овом дару и поздраву својих милих ученика и учени-ца с’ топлим речима захвалио је управитељ очински саветујући своје миле ученике и ученице да послуже роду свом с’ онаком љубави, са каквом је он по милости Божијој у великом низу го-дина половину столећа послужио.148

Једна од последњих покренутих великих замисли Николе Вукићевића у раду сомборске Препарандије била је подизање интерната уз Мушку учитељску школу. Професорски збор, на челу са Вукићевићем, упутио је 3. априла 1903. г. дугачку пред-ставку Школском савету у Сремским Карловцима, коју је потпи-сао Никола Вукићевић. У овој представци детаљно су побројани и наведени многобројни разлози због којих је неопходно подићи интернат за смештај ђака мушке и женске Препарандије у Сом-бору, па се, сем осталог, у уводном делу каже да се на осно-ву лекарских извештаја јасно види да је висок морталитет учитељских препарандијских приправника и млађих учитељских нараштаја узрокован управо рђавим, мрачним и влажним ста-новима у којима наши ученици станују и пребивају. Све на-ведене чињенице, пише у представци, јасно говоре да је ради


180

унапређења самога завода у сваком погледу, и ради повећања броја ученика и ради постизавања лепшег и бољег успеха како у самој настави, тако исто и можда још више у васпитавању и дисциплиновању ученика, овој учитељској школи преко потре-бан интернат... Преку потребу отварања интерната, закључио је професорски збор обе сомборске учитељске школе, увиђа да-нас свако, ко ма и најмање размишља о задатку учитељских школа уопште...

Руководство и професори сомборске мушке и женске Српске учитељске школе поверовали су да је те 1903. године до-бар тренутак да се коначно нешто значајније учини за подизање интерната, јер је у Сомбору, као задужбина браће Нике и Ђоке Михајловића, подигнута нова, велика, школска зграда за ђаке овдашње српске основне школе, што је, како пишу, професор-ском збору дало прилику да поново почне размишљати о начи-ну како би се и код нас уз нашу Учитељску школу могао подићи интернат... О начину управљања будућим интернатом профе-сорски збор није имао дилеме. Он је морао да буде саставни део сомборске Српске учитељске школе, а професорски збор би из-радио кућевни правилник, којим би се решила сва питања, од управе и надзора, до реда и дисциплине. Интернатом би руково-дио сам професорски збор тако што би из своје средине једном своме члану поверио ту дужност, а остали би га у том раду по-магали. Решено је да се будући интернат подигне за 70 ученика, што би збринуло скоро три четвртине свих полазника овдашње Препарандије.

Како је убрзо постало јасно да највећу препреку за подизање интерната представљају неопходна материјална сред-ства, професорски збор је предложио Школском савету да ин-тернат може за прво време да буде смештен и у просторијама здања Српске православне црквене општине (која се налазила у лепој и старој бидермајерској палати „Ин форо“), у којима су до-недавно биле учионице српске основне школе, сада пресељене у ново велико школско здање. Такво решење је захтевало само скромна улагања у опремање заједничких просторија за боравак неопходним намештајем.

Своју представку Школском савету професорски збор сомборске Мушке и Женске српске учитељске школе завршава

ЖИВОТОПИС

181

речима да питање опстанка и унапређења ове школе јесте, по скромном мишљењу овога професорског тела, једно од најважнијих по нас овостране Србе у Угарској. Рад будућег учитеља, који се у нашем заводу образује и васпитава, по судбу и опстанак српског овостраног народа од недогледне је важно-сти. И смело смемо тврдити, да од свих автономних школских установа по нас овостране Србе ова школа је најважнија.149 На самом крају представке каже се да професорски збор овај не иште много, не иште ништа ново, тражи и моли у корист својих ученика, само оно, што је једанпут већ решено и што су други већ добили.150

Коначно, Школски савет је исте године одобрио Статут о подизању и издржавању интерната, али није било средста-ва за његово подизање, па је прихваћено друго, једно ставније и јефтиније решење, да интернат муш ких учитељских приправ-ника сомборске Пре па рандије буде смештен у згради Црквене општине, односно палати „Ин форо“, која се налазила само сто-тинак метара од здања Препарандије, а да се, као и раније, пи-томци хране у алумнеуму. Првобитно је било предвиђено да се за интернат уступе све просторије на спрату овог здања и да се испразне и учионице Више девојачке школе, али је, привреме-но, за интернат било уступљено само пет просторија за спавање, четири за учење, две за хигијену и једна за надзорника. У ин-тернату је било смештено око 50 ученика, који су за свој бора-вак морали да плаћају, истина знатно мање износе него у при-ватном смештају. Интернат се, сем од уплата ученика, издржа-вао највише добровољним прилозима, стипендијама из добро-творних фондова и приходима са ученичких приредби и заба-ва, али све то је било недовољно за његов несметан рад. Како су на истом спрату ове зграде још увек биле и просторије сом-борске Више девојачке школе, ђачки родитељи нарочито су били незадовољни што се у близини њихове женске деце стално крећу одрасли младићи…

Пред Лазареву суботу 1903. г. Никола Вукићевић је, најпре у мушкој, а затим и у женској учитељској школи, гово-рио на школској свечаности посвећеној „успомени благодет-них установа земаљског закона од год. 1848“, односно празни-ку који је Краљевина Угарска устројила као сећање на Мађарску


182

револуцију 1848/49. године, у којој су војвођански Срби били на супротној страни. Вукићевићева беседа, колико год при-годна, говорила је, ипак, о слободи, братству и равноправно-сти грађанској у милој нашој домовини краљевини Угарској.151 Обе школске свечаности завршене су службом Божијом у Светођурђевском храму и старим српским обичајем – свечаном литијом по врбицу.

Значка Женске учитељске школе у Сомбору с почетка XX века (са св. Савом)

По завршетку школске године, стари управитељ је, на Ви-довдан 1903. године, свршеним ученицима поделио уверења о положеном испиту, а најбољем ученику из науке хришћанске и најбољој ученици из српског језика и књижевности даровао је по један златник.

Након оштрих критика упућених 1902. г. Школском саве-ту и Николи Вукићевићу, Сабор је одлучио да се и у Српској учитељској школи у Сомбору предузму мере за усавршавање васпитног и образовног рада. Оцена коју је о тадашњем раду школе 1903. г. дао саборски изасланик Светозар Прибићевић била је, претежно, неповољна. Између осталог, Прибићевић је

ЖИВОТОПИС

183

предложио да се због таквог стања управитељ учитељских шко-ла сомборских због дубоке старости стави у стање мира.152

Вукићевић, који, услед старости и све слабијег здравља, није више имао довољно ауторитета да чврсто води школу са 15 наставника и преко 200 ученика, као и да спречи међусобне не-сугласице и сукобе наставника, морао је да прихвати предлог изасланика, па је, након 32 године проведене на месту управ-ника Препарандије, поднео захтев за пензионисање (Исте годи-не, на молбу моју добио сам после педесетогодишњег професор-ског и тридесетједногодишњег управитељског службовања у српским учитељским школама сомборским мировину доживот-ну у износу од годишње 3000 куна и ступио сам у стање мира 1. јануара 1904. године,153 пише Вукићевић у опису свог живота по-слатом Председништву Школског савета почетком 1904. године).

Школски савет је 16. септембра 1903. г. донео решење да се Никола Ђ. Вукићевић по молби својој, ставља у мир, а звање му престаје закључно са 18/31. децембром 1903. године. Истовремено, Школски савет му писмено изражава признање и захвалност на његовом педесетогодишњем раду, истрајном и корисном, око образовања српског учитељског подмлатка и подизања српских учитељских школа.154

Привремено је за новог управника обеју учитељских шко-ла постављан професор Мита Калић, близак Вукићевићев са-радник, следбеник и пријатељ.

Ипак, пре него што ће, након 32 године и три месеца управитељског и 50 година и два месеца професорског стажа у Српској учитељској школи, заувек напустити ову просвет-ну установу, коју је својим бескрајним трудом и ентузијазмом деценијама уздизао и обликовао према узору на савремене ев-ропске учитељске школе, Николи Вукићевићу је, последњег дана службе у овој школи, приређена скромна прослава педесетогодишњице просветног рада.

Нешто раније (30. марта) те године, из пера Аркадија Варађанина, изашао је опширан чланак на насловној и први страницама „Босанске виле“, о полувековном просветном јубилеју Николе Вукићевића, који се завршавао речима: За то је и заслужио овај човјек, да му цио српски народ, а особито онај дио, који води бригу о књизи и просвјети, на крају његовог


184

50-годишњег рада, приђе ближе, да му цјелива вриједну, сад већ уморну десницу и узвикне: хвала ти, наш драги учитељу, на тру-ду и раду за опште добро свију нас, Бог те наградио још дугим и задовољним животом.155

„Босанска вила“ и „Школски лист“ са пригодним чланцима

на насловним странама о педесотогодишњици просветног рада Николе Вукићевића (1903. г.)

И насловна страна „Школског листа“ била је 30. окто-бра 1903. г. посвећена Вукићевићевој педесетогодишњици, а писац (Стефан Илкић) чланак завршава речима: Необична и ретка појава непрекидног педесетогодишњег савесног, по-штеног, родољубивог и самопрегорног учитељског рада Н. Ђ. Вукићевића, изазива у часним елементима српскога народа осећања искренога признања и благодарности, којим испуњени и ми, у име православнога српскога учитељства поздрављамо седога јубилара, желећи му дуга века, испуњена сваким добром и крунисана божјим благословом! Живео Никола Ђ. Вукићевић!156

Године непрестаног и напорног рада, често незаслужени напади, бројне дужности и висок степен савесности у обављању свих својих послова, као и породичне трагедије, учинили су

ЖИВОТОПИС

185

да голема животна снага и јак дух Николе Вукићевића дожи-ве снажне ударце и искушења (смрт сина Светислава 1885. г. у 17. години, сина Милана, студента треће године права, 1889. г. у 24. години, поводом чега ће бити објављена и књижица „Сузе за Миланом, преминулим сином Николе Ђ. Вукићевића...“ и најмлађе кћери и мезимице Персиде 1894. г. у 23 години жи-вота, у чији су помен њени родитељи 1895. г. подарили заставу Сомборској српској певачкој дружини, чија је она била члани-ца). Већ увелико зашлом у осму деценију живота, то се морало одразити на његово здравље и на ваљано обављање дужности. И уводне речи, написане о овој прослави у школском Извештају за 1903/04. годину, потврђују да је Вукићевић био на крају својих физичких могућности за даље обављање управитељске службе: Последњи таласи напорнога школскога живота запљуснуше о суху обалу телесне изнемоглости. Несавладана воља за радом да што више привреди, да још што шта посавршава, мораде застати испред границе могућности која се свакој необузданој тежњи човечјој испречава. Онде где беше до сада плима снаге, наста гола осека. Пред захтевом неумитнога закона природе мораде и закон људски да се покори.157

Како је ова скромна прослава била приређена пише Мита Калић у поменутом Извештају: У четвртак, 31. децембра 1903. године, после одржаног благодарења у Светођурђевској цркви у Сомбору, упуте се професори учитељских школа са слављеником г. Вукићевићем на челу, уз пратњу пријатеља и поштовалаца његових, у сјајно удешену дворану Учитељичке школе, где се у присутности многих званица и остале одабра-не публике одржи свечана седница.158 Опроштајни говор старом управнику одржао је професор Мита Калић, главни беседник и на оној велелепној прослави уприличеној десет година раније поводом 40-годишњице Вукићевићевог просветног рада, који је овом приликом, сем осталог, рекао: Сви ми радници који напре-жемо дух свој, слабија смо здравља, а Ви – уз то и наступисте доба позне јесени људска живота, у коме није више човеку тако поуздан поглед у будућност. Пред Вама се у недоглед прострла непрегледна равница неизвесног, будућега живота. По жбуно-вима скривене звери болести вребаху здравље Ваше да га муч-ки нападну; са натуштена неба судбине, претијаху громови


186

кућевној срећи Вашој, а ледени холуј непризнања једва чекаше да Вам до сад стечене заслуге одува. И Ви то поље, у дужину од десет година [у поређењу са беседом из 1893. године, оп. аут.], прођосте сретно крај свих опасности и ето ступате у заклон мира у заветрину телесна и душевна одмора, да ли с радосним или тешким срцем, да ли читаве ил’ рањиве душе, да ли с бла-женим задовољством, које вредни посленик осећа када дужно-сти своје посвршава или с разочарањем о неувиђавност свет-ску? – Ко би то знао? То питање расправиће најправеднији суд историје, када се буде писало о животу и делима Вашим, па и о приликама у којима се рад Ваш развијао.159

После Мите Калића говорио је професор Јанко Кнежевић, изасланик Српске учитељске школе из Пакраца, а за њим и Мар-ко Поповић, приправник трећег разреда, који у вешто сроченим стиховима одекламова красну песму опросницу.160 На крају је мешовити приправнички хор отпевао „Тебе Бога хвалим“, чиме је свечаност била завршена. У подне је, у просторијама сомбор-ске Српске читаонице био заједнички обед за преко стотину осо-ба на коме је млога одушевљена па и духовита здравица пала.161

Српска читаоница у Сомбору (почетак XX века)

ЖИВОТОПИС

187

Овим је био завршен полувековни просветни пут Нико-ле Вукићевића, али и сомборске Препарандије, која је, трудом и способностима Николе Вукићевића, од 1853. до 1903. г. пре-расла из скромне и у образовном погледу запуштене школе за образовање српских учитеља, у најсавременији српски педагош-ки центар. Само захваљујући Николи Вукићевићу, могло је да се каже оно што је, о стогодишњици постојања Српске учитељске школе, у уводној речи школског Извештаја за 1911/12. годину, Марко Протић, са цртом патетичне мистификације и свечар-ског славословља, али не и неистинито, написао: Неће бити да-нас жива Србина који не зна за сомборску Препарандију. Неће бити зацело краја српскога ни данас још, где сомборских до-брих учитеља појаца нема, Угарска, Хрвацка, Србија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, па и Турска и Америка знају за лепи и ђачком песмом опевани Сомбор. Сви га српски делови само по школи и познају. Једни по томе, што им је она некад alma mater била, а други још боље по томе што им је одувек, па и данас, пут, истина и живот!162

Здање Препарандије у Сомбору (почетак XX века)


188

Никола Вукићевић 1900. г.

ЖИВОТОПИС

189

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

После пензионисања и одласка са положаја управни-ка и професора Српске учитељске школе у Сомбору, Никола Вукићевић је и даље остао управитељ свих српских вероиспо-ведних народних основних школа у Сомбору.

Крајем августа 1903. г. Вукићевић је одржао дужу беседу приликом освећења нове школске зграде српске основне школе у Сомбору, која је подигнута као задужбина из оставине углед-них и имућних Сомбораца браће Николе (Нике) и Ђорђа (Ђоке) Михајловића. Тако је сомборска српска основна школа први пут добила своју зграду (претходних година и деценија била је смештена у здању Црквене општине – палати „Ин форо“, где нису постојали сви потребни услови за њен рад).

Никола Ника Михајловић

Примајући ово здање као управитељ у име учитељског збора и младих нараштаја, на свечаности којој су присуство-вали сомборски градоначелник Имре Хауке, државни школ-ски надзорник Никазије Греф, свештенство предвођено протом


190

Љубомиром Купусаревићем, наставници свих православних српских просветних завода у Сомбору, ученици и ученице основне школе, Добротворна женска задруга и Одбор сомбор-ске Српске читаонице, Никола Вукићевић се јавно захвалио ве-ликим добротворима, црквеној општини и свима који су помог-ли и допринели да се ово велико и савремено школско здање по-дигне и преда на употребу. У свом говору сачинио је преглед историје српског школства у Сомбору, набројао знамените на-ставнике и ђаке некадашње Мразовићеве „Норме“ и сомборске Препарандије, и величао заслуге др Ђорђа Натошевића, речи-ма: За време његова надзорниковања школа је сомборска поста-ла средиштем свију српских школа у Митрополији карловачкој, јер је постала вежбаоница учитељских приправника – будућих учитељских нараштаја. И сада када се томе навршује педесет година, школа је ова у унутарњем склопу сасвим проширена, у њојзи се ради по новом методу, обраћа се нарочита пажња на науку хришћанску и реална знања; из ње се развила овдашња Виша девојачка школа и уз њу су подигнуте две предградске и девет салашких школа, те она сасвим правоваљано одговара сврси својој и испуњава наде, које се на њу с правом полажу.163

Свега неколико недеља након што је Никола Вукићевић и званично пензионисан са места управника српских учитељских школа у Сомбору, 13/26. јануара 1904. г. умрла је његова супру-га Меланија, са којом је у браку провео скоро пуних 50 година.

Њихово двоје преживеле деце, син Павле-Бошко (управ-ник сомборског сиротињског фонда или „касе“, тзв. „варошки сиротињски отац“) и кћер Вера засновали су своје породице и добили децу, па је последње године живота Никола Вукићевић провео окружен унуцима Јустином, Миланом и Федором, си-новима Вере, рођ. Вукићевић и Давида Коњовића, те Ники-цом и Перицом, синовима Павла-Бошка Вукићевића и Малке Вукићевић, рођ. Милошев.

Одмах након смрти супруге, Никола Вукићевић је, као да тиме затвара животни круг (што се, ипак, неће још догодити нити у радном, нити у природном погледу), написао за Школски савет свој обиман животопис, чији је рукопис завршен 12/25. фебруара 1904. године.

ЖИВОТОПИС

191

Прва и последња страна животописа, који је

Никола Вукићевић почетком 1904. г. послао Школском савету

Мада још увек управник српских основних школа и члан Школског савета, Вукићевић је у пензији имао знатно више вре-мена за писање, па су тако, већ у позним његовим годинама, настале „Црте из прошлости града Сомбора и околине сомбор-ске“, које је објављивао у сомборском српском листу „Слога“, од бр. 17 (23. априла / 6. маја 1906. г.). Укупно су објављена (са прекидима) двадесет и четири наставка, а последњи је изашао у бр. 51, 21. децембра 1908. г. (3. јануара 1909. године по новом календару). Са мотом да што чувењем и читањем запамтисмо, и што нам у раној младости стари људи казиваху, то ево овде у дубокој старости својој за спомен и корисну поуку предајемо млађем нараштају, деци и милим унуцима нашим,164 Никола Вукићевић пише о прошлости Сомбора и сомборских Срба, на трагу свог младалачког рада објављеног 1860. г. у четири на-ставка у „Школском листу“, сада знатно шире, лишено претход-ног романтичарског набоја и архаичног језика. Мада уводни део о раној историји ових простора обилује нетачностима, наивно-стима и легендарним елементима, и природно је очекивати да


192

данашњи читаоци неће Вукићевићеве „Црте“ примати као по-уздану и критичку реконструкцију прошлости Сомбора и око-лине […] врлине Вукићевићевог текста су на другој страни, у ономе особеном знању и искуству којима је пропратио збивања у граду и околини, у оним додацима који су излагању дали жи-вост и боју.165 Вукићевићево дело се у значајној мери бавило и прошлошћу сомборске „Норме“ Аврама Мразовића, са мно-гим непознатим, и у архивским изворницима незаписаним или несачуваним, појединостима. Уз све недостатке, Вукићевићеве „Црте“ су биле прво изворно дело о прошлости Сомбора писа-но на српском језику. Сакупљени прилози из „Слоге“ објављени су, једно столеће касније, у истоименој књижици коју је прире-дио Радивој Стоканов.

Године 1906. записнички је заведен предлог српских просветно-црквених аутономних органа да се Николи Вукићевићу додели заслужено државно признање за његов дугогодишњи про-светни рад, али оно за његова живота није стигло. Ускратили су му га исти државни представници који му нису дозволили да 1893. г. прими српска и црногорска одликовања која су му била додељена поводом четрдесетогодишњице просветног рада.

Последња фотографија Николе Вукићевића

ЖИВОТОПИС

193

После педесет година које је Никола Вукићевић провео на дужности управитеља српских народних школа у Сомбору (1858-1908), Српска православна црквена општина сомборска је сазвала за 8/20. јуни 1908. г. ванредну скупштину на којој је тре-бало да буде изабран нов школски управник. Вукићевић се, без обзира на дубоку старост (78 година) снажно успротивио овој намери. Сазнавши за намеру Црквене општине да именује но-вог управника, Вукићевић је одмах написао и послао „ограду“ Скупштини, против дневног реда на који је била стављена тач-ка о избору новог управника. У Вукићевићевој „огради“ пише: Славна скупштино! На дневни ред ванредне скупштине, која је сазвана за 8-и јуни ове године – као што сам дознао – између осталих предмета, стављен је и избор управитеља овдашњих месних православних српских основних школа. Из разлога тога, што тај поступак стоји у противности са наређењем §-а 128. школске уредбе од године 1872, из разлога, што ја, као дожи-вотно изабрани, и још увек активни управитељ на своме звању оставку поднео нисам, из разлога, што ни дисциплинарним пу-тем свога управитељског звања лишен нисам, против горњега поступка улажем овим своју ОГРАДУ, молим славну скуп-штину, да исту и у скупштински записник уведе, и да избор управитеља, као сасвим незаконит са дневнога реда скине.166

Ограда Николе Вукићевића против избора новог школског управника (1908. г.)


194

На предлог председника Стевана Маглића, скупштина је Николи Вукићевићу прво изразила захвалност на досадашњем педесетогодишњем управитељском раду, а перовођа (записни-чар или секретар) јавно је прочитао Вукићевићеву „ограду“, по-сле чега се скупштини обратио и Вукићевић. Напоменуо је да је 50 година на дужности управитеља српских основних школа сомборских и да сматра да Школска уредба не одређује трајање времена мандата управника, што се другачије, бар коректно, не може тумачити, него само тако, да је избор њихов доживотан, као и других општинских органа, код којих нема законито про-писаних ограничења на које се време постављају.167 Вукићевић је тврдио да црквена општина није могла да бира новог управ-ника кад место није упражњено, а оно може да буде упражњено само ако он да оставку или да буде лишен звања дисциплин-ском мером. Но ни један од та два случаја није наступио, па ипак општина без икаквог разлога, без да мене претходно само и једном речју извести, ставља на дневни ред избор школског управитеља, и исти обавља у наточ мојој огради, коју сам про-тив избора скупштини поднео. Ово је заиста јединствени по-ступак на целоме свету, завршио је Вукићевић.168

Упркос Вукићевићевим ставовима, скупштина је већином гласова, на предлог Павла Терзина, тадашњег управника Српске учитељске школе у Сомбору, протумачила да Школска уредба из 1872. године по духу своме не признаје школско управитељско звање као нешто вечито, те према томе не може ни г. Н. Ђ. Вукићевић бити вечито школски управитељ и да мандат г. Н. Ђ. Вукићевића као управитеља, траје колико и мандат чланова месног школског одбора т.ј. 6 година.169 Скупштина је са 42 гла-са за и три против изабрала за новог управника основних школа у Сомбору Христифора Свирчевића, професора Српске мушке учитељске школе у Сомбору, и одредила му 600 круна годишње плате, колико је примао и дотадашњи управник.

Никола Вукићевић је поднео призив (приговор) против ове одлуке, који је упутио Црквеном одбору у Сомбору, као и епархијском Школском одбору у Новом Саду, са молбом да се његов призив против решења које вређа моја стечена пра-ва, упути и Школском савету.170 У свом призиву Вукићевић каже да иако је већ 78 година стар, 50 пуних година ради на

ЖИВОТОПИС

195

српској народ.[ној] школи сомборској са младићским жаром и неописивим одушевљењем, неуморно и истрајно.171 И сомбор-ски Учитељски збор, чији је Никола Вукићевић био председник, поднео је своју представку којом моли да се пре коначне одлу-ке Епархијског одбора узму у обзир његови разлози.172 Ипак, по-сле се испоставило да је од 20 сомборских учитеља само осмо-ро присуствовало састанку Збора, од којих је свега четворо под-ржало овај став, док су два учитељска гласа остала уздржана, а два су била против мешања у избор управитеља јер то не спада у надлежност Учитељског збора.

Након што су владика бачки Митрофан и чланови Школ-ског одбора бачке епархије саслушали извештај епархијског школског референта, на седници од 28. августа / 10. септембра 1908. године, једногласно је било одлучено да се избор Христи-фора Свирчевића за новог управника сомборских соновних шко-ла с одобрењем узима на знање, а да се Вукићевићев приговор одбија већ из разлога тога, што је г. Н. Ђ. Вукићевић у дубокој старости те немоћан према томе за вршење управитељских дужности, чему је доказ и његово умировљење као управитеља и наставника Српске учитељске школе сомборске.173 Даље се у решењу Епархијског одбора каже да узевши пак у обзир, да је г. Н. Ђ. Вукићевић, пуних 50 година послужио, као управитељ, српским народним школама сомборским вољно и орно, то се овим изриче топло признање г. Н. Ђ. Вукићевићу, на његовом педесетогодишњем управитељском раду.174 Одлуку је потписао владика бачки Митрофан.

Очекујући коначну реч Школског савета, Вукићевић није одступао са положаја управника сомборских основних школа, упркос именовању новог управника. Школски савет је, на сед-ници од 19. новембра / 2. децембра 1908. године, по прочитању приказаних списа и утока, донео одлуку да утоку [тужби, при-говору] Николе Ђ. Вукићевића из Сомбора се места не даје, већ се исти као неоснован одбија, а нападнута одлука епархијског школског одбора бачког од 28. августа (10. септембра) 1908. бр. ЕШО 431/зап. са разлога у истој наведених нетакнуто оставља, односно потврђује.175 Епархијски одбор је ову одлуку Школског савета примио на својој седници од 23. фебруара / 8. марта 1909. године.


196

Све ово време Вукићевић је остао на дужности школског управника, а његова упорност у оспоравању одлуке Скупштине српске православне црквене општине сомборске и Епархијског школског одбора изазвала је незадовољство и самог владике Ми-трофана Шевића, са којим је, раније, био у срдачним и добрим односима. У једном оштром допису од 14/27. децембра 1908. г. владика, у име Епархијског одбора, враћа Месном школском од-бору приложен исказ о стању сомборских школа и најстрожије наређује да се ти искази у року од три дана безусловно савес-но и тачно испуне јер ће у противном случају изићи посебан чиновник одавде да то учини на трошак црквене општинске благајнице.176 Месни одбор се у одговору правдао да школски управитељ Никола Вукићевић нема, нити је подносио овоме од-бору податке за тачку 3 и све остале о чему води директан над-зор м. ш. управитељ.177 Овај Одбор се, истовремено, обратио и Вукићевићу, са захтевом да тачно испуни све наведене рубрике, јер се ти подаци само код њега налазе. Очито, почело је и адми-нистративно затезање и сламање старог управника, што није при-личило ни њему, ни месним и епархијским школским властима.

Последњи школски извештај Николе Вукићевића из априла 1909. г.

ЖИВОТОПИС

197

Ипак, још више од месец дана након коначне одлуке Школ-ског савета Вукићевић је остао на дужности школског управ-ника, а свој последњи извештај са тог положаја упутио је 6/19. априла 1909. године др Јовану Вујићу, председнику Школског одбора у Сомбору, којим га извештава о исказима због неоправ-даног изостајања школске деце са наставе током друге половине месеца марта. Десетак дана касније, 17/30. априла 1909. годи-не, заменик школског управника Стеван Арсеновић известио је Месни школски одбор да пошто је школски управитељ г. Нико-ла Ђ. Вукићевић на звању захвалио,178 Учитељски збор обавеш-тава Одбор о својим даљим активностима.

Тако је, након скоро 56 година просветног рада и 51 годи-не проведене на месту управника сомборских основних школа, Никола Вукићевић, коначно, ослобођен свих професионалних дужности. Стари борац се жустро одупирао својој смени ско-ро годину дана, да би, на крају, слично као и у Учитељској шко-ли, сам поднео оставку, не примајући смену. Ни његовом иза-браном наследнику Христифору Свирчевићу није било суђено да прими ову дужност. Непосредно пре званичног пријема нове дужности именован је за надзорника народних вероисповедних школа у Вршачкој и Темишварској епархији, па је поднео остав-ку на место управника сомборских школа, о чему је званично известио Месни школски одбор 7. маја 1909. године. Привреме-но је за сомборског школског управника био именован учитељ Велимир Чонић, а од јесени ову дужност обављао је Мирослав Атанацковић.

Вукићевићеву горчину због оваквог одласка са дугогодишњих дужности можда је мало ублажила посета ше-сторице некадашњих ученика Препарандије, која су те годи-не у Сомбору обележили 40 година од матуре, па су обишли и свог старог професора и била на заједничком ручку у познатој оближњој сомборској кафани „Ратар“.

Неоправдано би, ипак, било прећутати да је и Николи Вукићевићу у тим одмаклим годинама већ неодостајала раци-онална процена својих способности и да није успео да изрази ону важну људску особину као што је спознаја правог времена за повлачење и одлазак.


198

Престанком активног рада као да је пресахла и последња животна снага и воља Николе Вукићевића, па је неуморни учитељ учитеља преминуо у вечерњим часовима, на Митров-дан (26. октобра / 8. новембра) 1910. године, дванаест дана пре 80. рођендана, окружен својим најближима.

Посмртне објаве породице и српских учитељских школа у Сомбору

ЖИВОТОПИС

199

Његово тело било је опојано два дана касније, у попо-дневним часовима 28. октобра / 10. новембра 1910. г. у Светођурђевској цркви, а погребна свечаност одвијала се према распореду који је утврдио Одбор за сахрану, састављен од управ-ника свих српских вероисповедних школа у Сомбору. На цркве-ном опелу чинодејствовало је десет свештеника, предвођених протом Љубомиром Купусаревићем, а појао је мешовит певач-ки збор приправника и приправница сомборске Препарандије. Поред Вукићевићевог одра стојала су два ученика и две уче-нице (оне су биле у белом, са црним велом око руке), а одар је био украшен лепим венцем, који је послала књижара Браће Јовановић из Панчева, издавач највећег броја уџбеника које је Никола Вукићевић написао.

Опелу су присуствовали жупан Бачко-Бодрошке жупаније, државни школски надзорник, званичници сомборског магистра-та на челу са градоначелником Сомбора Имреом Хауком, римо-католички жупник Ђула Фејер, Српска женска задруга, Цркве-но певачко друштво, све српске вероисповедне школе са настав-ницима, мађарска Трговачка школа са наставницима, професор-ски збор сомборске Гимназије, као и многобројни Сомборци. У име Школског савета опелу и погребу је присуствовао глав-ни школски референт Веселин Ђисаловић, Епархијски школ-ски одбор представљао је надзорник Љубомир Лотић, а Матицу српску заступао је заменик секретара Аркадије Варађанин, његов некадашњи ђак и један од најближих пријатеља и поштовалаца Николе Вукићевића. Новосадску Српску гимназију заступали су управник др Душан Радић и професори Милан А. Јовановић и Ненад Вукићевић, а Вишу девојачку школу у Новом Саду управ-ник Мита Ђорђевић. У Сомбор су овим поводом дошли и пред-ставници Школског одбора и Црквене општине у Великој Кикин-ди, као и пријатељи, некадашњи ученици и сарадници Николе Вукићевића из разних ближих и удаљенијих места.

У цркви је о Вукићевићевом животу и раду дирљиво гово-рио његов некадашњи сарадник и катихета сомборске Пре па-рандије, сада умировљен професор Богословије Герасим (Ђорђе) Петровић, а после њега говорили су и Веселин Ђисаловић (у име Школског савета), Љубомир Лотић (у име Епархијског школског одбора) и Аркадије Варађанин (у име Матице српске),


200

као и Павле Терзин (у име сомборских учитељских шко-ла), Јован Благојевић (у име Више девојачке школе) и Стеван Арсеновић (у име сомборских основних школа). Распоредом је било предвиђено да сви говори (осим Герасима Петровића) буду одржани на отвореном, у црквеној порти, али су, због кише и ве-тра, држани са црквеног прага.

Никола Вукићевић је сахрањен на Великом православ-ном гробљу у Сомбору, са леве стране зида црквеног олта-ра Светоуспенске капеле (у непосредној близини свог деде по мајци Атанасија Зарића), у породичној гробници где су били сахрањени његови раније упокојени синови Светислав и Милан, кћер Персида и супруга Меланија.

Надгробни споменик Николе Вукићевића на Великом православном гробљу у Сомбору

ЖИВОТОПИС

201

Над гробом се од покојника беседом опростио његов уче-ник, следбеник и поштовалац јеромонах Стефан Илкић, духов-ник манастира Св. Тројице у Великој Кикинди. Појало је сом-борско Црквено певачко друштво.

Сахрани је присуствовао велик број Сомбораца, можда као ни једној до тад – већа ће бити једино она приређена ме-сец дана касније, када је 12. децембра 1910. године, на неко-лико десетина метара од Николе Вукићевића, сахрањен Лаза Костић. (Занимљиво је да о везама, познанству, пријатељству или сарадњи ова два знаменита човека, који су, уз то, били и су-седи „преко пута“ нема никаквих података. Обојицу је напада-ла радикалска „Застава“ једнаком жестином и обојица су били блиски пријатељи патријарху Георгију Бранковићу, али као да се нису познавали нити пријатељовали.)

На свим сомборским српским школама, на згради Ма-гистрата (Градској кући), као и на здањима Српске читаонице и Српске црквене општине (палати „Ин форо“) виле су се на дан Вукићевићеве сахране црне заставе, као и на здању Мати-це српске у Новом Саду. Саучешће су усмено или писмено из-разили бројни угледници српске цркве, просвете, културе, као и представници политичког живота. Засебне посмртне објаве (парте) штампали су, осим породице (која је парте штампала на српском и мађарском језику), и Професорски збор Српске учитељске и Српске учитељичке школе у Сомбору, Српска виша девојачка школа и Православни српски учитељски збор основ-них школа у Сомбору.

Ако је за живота често био неоправдано оспораван, а његов просветни рад и омаловажаван, у тренутку Вукићевићеве смрти скоро да није било значајнијег српског часописа или ли-ста који није донео ову вест, најчешће уз примерен некролог. О Вукићевићевом одласку писали су сомборска „Слога“ , но-восадски „Браник“, „Бранково коло“, „Вечерње новости“, „Го-луб“, „Грађанин“, „Дневни лист“, „Женски свет“, „Књижевни преглед Новог васпитача“, Летопис Матице српске, „Народ“, „Политика“, „Рад“, „Споменак“, „Србобран“, „Српска ријеч“, „Српски глас“, „Српски рад“, „Учитељ“ и „Школски радник“.


202

Насловна страна часописа „Учитељ“ из децембра 1910. г.Сомборска „Слога“ је преко целе насловне стране објавила

чланак о Вукићевићевом упокојењу из пера Стефана Илкића: На Митров дан склопио је занавек своје уморне очи и

уснуо је тихо у Господу духовни отац српског учитељства, учитељ учитеља, вредни радник на српској просвети, муж рет-ких хришћанских и грађанских врлина – Никола Ђ. Вукићевић.

Цео дуги век свој, у којем би кроз неколико дана навр-шио 80 година живота, посветио је врли покојник овај напре-тку милог му народа српског, којему је, унаточ слабом здрављу, многим личним и породичним ударима послужио свим жаром срца свога и свима способностима душе своје, држећи се оне Песталоцијеве: „За друге све – за себе ништа“.

Беше он идеалан тип човека хришћанина и Србина родо-љуба. Идеја водиља у раду му никад не беше сујета или ко-рист, већ једино душевна потреба његова, и опште потребе његових ближњих. Дубока и непоколебива вера у истинитост православља красила га је као хришћанина, а жарко родољубље ресило га је као Србина. Прву је доказивао трпељивим сношењем разних великих искушења, која су га сналазила у животу; а

ЖИВОТОПИС

203

своје родољубље показао је најбопље у књижевним произво-дима својим, од којих су неки државном влашћу истиснути из школске употребе, па и иначе држањем својим, у јавном животу, због чега му је приликом прославе 40-годишњега му рада и ускраћена била дозвола, да на својим грудима понесе одликовања, намењена му од краља Србије и витешког госпо-дара Црне Горе. [...]

Насловна страна сомборске „Слоге“ од 13. нобембра 1910. г.Педагошкој књижевности српској ударио је он заједно са

Бабом Натошевићем темељ, и током целог свог века у „Школ-ском листу“ и иначе трудио се неуморно на унапређењу и про-цвату њезином.

Под старост своју, малаксала му је у неуморном раду ис-торшена душевна и телесна снага, али га ни тада не остављаше воља за радом, стога се и тешко могаше одлучити, да приста-не на мировину. И то беше разлог што су многи неблагодар-ни почели да га нападају и заслуге учињене од његове стране српској школи да потцењују и понижавају. [...]


204

У темељу преображаја српске школе, у зачетку српске пе-дагошке и веронаучне књижевности лежи његов зној, његова мука и његово заузимање. То му не може оспорити ни један не-пристрасан и поштен оцењивач нашег просветног стања.

Повест српске педагогије имаће стога да златним словима забележи на својим страницама светло име неумрлог Николе Ђ. Вукићевића, а учитељство православних српских основних шко-ла, заједно са сваким правим пријатељем српске школе и просве-те задржаће га у благодарној и трајној успомени. Слава му!179

Некролог Стефана Илкића објављен је и у часопису „Го-луб“, некролози Аркадија Варађанина објављени су у Лето-пису матице српске и часопису „Учитељ“, а некролог Јована Благојевића у школском извештају Српске више девојачке шко-ле у Сомбору. Ови некролози су, највероватније, представљали и основу њихових беседа изговорених на опелу и укопу Нико-ле Вукићевића.

Насупрот другим часописима и листовима, у „Извештају о Српској православној мушкој учитељској школи у Сомбору за школску годину 1910/11“, на четвртој страници, у црном оквиру, записана је само једна реченица која обавештава о Вукићевићевој смрти, без било каквих речи о његовом животу, раду и делу, као и о значају за развој ове школе у полувековном периоду његовог професорског и тридесетогодишњег управничког рада. Па и у том скромном подсећању на његов одлазак био је погрешно од-штампан датум упокојења – 6. уместо 26. октобар (по старом ка-лендару), што све није служило на част школи чији је професор и управитељ Вукићевић био деценијама.

Знатно дужи прилог и прикладан некролог (на шест стра-ница) објављени су у „Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Сомбору за 1910/11. школску годину“ (Сомбор, 1911).

У 47. броју сомборске „Слоге“ од 21. новембра / 4. децем-бра 1910. г. породица Николе Вукићевића је објавила „Јавну захвалу“, у којој се захвалила свима уваженим пријатељима, који нам у жалости нашој утеху пружише.180 Међу поимен-це набројанима је све сомборско и друго на опелу и погребу присутно свештенство, као и представници просветних тела и установа који су беседили о покојнику. Посебну захвалност на топлим речима саучешћа породица је изразила патријарху

ЖИВОТОПИС

205

Лукијану Богдановићу, те владикама Мирону Николићу, Митро-фану Шевићу, Гаврилу Змејановићу и др Георгију Летићу. Иза њихових имена следи дугачак списак установа и удружења са захвалношћу за њихово учешће на погребу Николе Вукићевића. На крају, породица се захвалила Павлу Терзину и Милану Мандровићу (управницима Мушке и Женске учитељске школе у Сомбору), као и Јовану Благојевићу, управнику Више девојачке школе, који су на себе примили приређивање погреба и свечано-сти и којима се има у многоме захвалити, што је покрај мношт-ва света при укопу примеран ред владао.181

Наредни број сомборске „Слоге“, у коме је на првој стра-ни ожаљена смрт Лазе Костића, донео је и кратак оглас да ће шестонедељни помен (парастос) нашем добром и никада незаборављеном бâби Николи Ђ. Вукићевићу породица дати у суботу, 4/17. децембра.

Јавна захвала породице Вукићевић у сомборској „Слоги“Неће проћи дуго, а на месту некадашње куће Николе

Вукићевића његов зет, сомборски посланик у Угарском сабору, адвокат Давид Коњовић подићи ће 1912. г. двоспратницу у об-лику потковице, отворену према улици, тако да је средишњи део


206

зграде нешто увучен у поређењу са околним кућама. Коњовићева палата. саграђена у стилу сецесије, била је прва зграда у Сомбо-ру која је имала лифт и парно грејање. У њој ће, све до 1993. го-дине, бити стан и атеље најпознатијег од Вукићевићевих унука, сомборског сликара и академика Милана Коњовића, који је, још као 16-годишњи младић (1914. године) на основу фотографије начинио портрет свог деде, у техници уља на платну.

Коњовић-палата (1912. г.) подигнута на месту некадашње куће Николе Вукићевића

Трагови Николе Вукићевића у сећањима Сомбораца са-чувани су у називу некадашње Средсредне или Главне српске вероисповедне основне школе (касније Основне школе „Браћа Михајловић“), која од 6. септембра 1953. г. носи име „Нико-ла Вукићевић“, као и у имену улице која, пролазећи поред некадашњег старог здања Препарандије (сада Црквене општи-не), излази на ову школу. Године 1999. познати сомборски сли-кар и портретиста Сава Стојков, поклонио је Српској читаони-ци „Лаза Костић“ у Сомбору портрет Николе Вукићевића (уље на платну), једног од оснивача ове најстарије сомборске српске културне установе. Поводом 230 година образовања учитеља у Срба, сомборски Педагошки факултет је у септембру 2008.

ЖИВОТОПИС

207

године приредио ликовну колонију „Портрети славних настав-ника и ђака сомборске Норме и Препарандије“, а портрет Ни-коле Вукићевића (уље на платну) насликала је сликарка Вула Кереклиду из Грчке. Педагошки факултет у Сомбору, као непо-средан наследник и баштиник некадашње Српске учитељске школе, свечано је 11. јуна 2010. г. отворио Музеј образовања учитеља, смештен у здању сомборске Препарандије (задужбини патријарха Георгија Бранковића), у коме се чува значајан број из-ворних докумената и фотографија везаних за живот и рад Нико-ле Вукићевића. У овалној просторији, у приземљу овог здања, која је између 20. септембра 1895. и 31. децембра 1903. године, као управитељска канцеларија припадала Николи Вукићевићу, на дан стогодишњице његова упокојења, 8. новембра 2010. г. отворе-на је изложба „Живот и рад Николе Ђ. Вукићевића (1830-1910)“, коју су приредили аутори ове књиге, објављене истим поводом.

Портрет Николе Вукићевића (уље на платну, 1914), почетнички рад његовог унука Милана Коњовића

(љубазношћу Галерије „Милан Коњовић“ у Сомбору)


208

Портрет Николе Вукићевића (уље на платну, 1999), рад сликара Саве Стојкова

ЖИВОТОПИС

209

* * *

Просветним радом Николе Ђ. Вукићевића бавио се у знатној мери др Радомир Макарић, писац више радова о Вукићевићу, који су објављени у стручним часописима, и ау-тор књиге „Сомборска учитељска школа у периоду делат-ности Николе Вукићевића“ (Нови Сад, 1965). Мада писа-на с позиција социјалистичке критике Вукићевићевих „кон-зервативних“ погледа и делатности, његова књига у многоме разјашњава Вукићевићев педагошки рад који је, пуних 50 годи-на, нераздвојно био везан за рад, јачање и стасавање сомборске Препарандије.

Ова школа је, када је 1853. г. Никола Вукићевић постао њен професор, имала свега двадесетак ученика, који су двогодишњу наставу похађали и слушали на застарео начин, у малом, орону-лом, мрачном и влажном здању, са свега три наставника и по-часним управитељем, а када је крајем 1903. г. Вукићевић од-лазио са дужности управитеља сомборске Препарандије, шко-ла је имала преко 200 ученика и ученица, који су најсавременију четворогодишњу наставу похађали у две велике и лепо уређене школске зграде, а професорски збор имао је 15 редовних и помоћних наставника. У тих пет деценија, Српску учитељску школу у Сомбору похађало је око 1.900 ученика и ученица, који могу да се назову Вукићевићевим ђацима (између 1812. и 1853. школу је завршило свега око 600 полазника), а стотине већ свршених учитеља усавршавало је своје знање на течајевима које је Вукићевић држао у сомборској Препарандији. Слични показатељи важе и за српске основне школе у Сомбору, у пери-оду његове управе, од 1858. до 1908. године. Огроман део за-слуга за овакав напредак сомборских школа припада Николи Вукићевићу. Сомборска Препарандија постала је, у тих пола столећа, најистакнутија и најутицајнија школа за спремање учитеља и била је средиште развитка педагошке теорије и праксе.182 Вукићевић је, уз др Ђорђа Натошевића, ширио теко-вине и достигнућа европске педагошке науке и крчио пут њеном даљем развоју и прихватању у нашој средини.183 Њему и др Натошевићу, неоспорно припада заслуга за увођење „очигледне


210

наставе“, а Вукићевић је постао и један од зачетника почет-не стварне наставе, која се задржала у основној школи све до наших дана.184 Његов утицај био је неоспоран, посебно на мето-дичко оспособљавање српских учитеља, али и на њихов цело-купан педагошки рад, који је у основи обликован још у време њиховог школовања у Препарандији.

Данас, на прагу двестагодишњице постојања ове школе, у континуитету који је зачет далеке 1812. године у Сентандреји, а на још дужој традицији образовања учитеља у Сомбору, утемељеној 1778. године, можемо да потврдимо да је Никола Вукићевић, уз Аврама Мразовића, најзначајнија личност бога-те повеснице ове две сомборске школе и традиције образовања српских учитеља у њима.

Његове заслуге за опстанак, развој и значај сомборске Препарандије, српског школства у Хабсбуршкој монархији, али и у Србији и Црној Гори, као и заслуге за развој школске на-ставе и српске педагошке мисли могу поново да буду исказа-не речима Петра Деспотовића, који је у својој књизи „Истори-ска педагогика“ (Београд, 1902) о Николи Вукићевићу записао: Он је, истина, у педагогици аутодидакта, али се студијом и преданошћу свом позиву брзо истакао као најчувенији педагог у српском народу [...] Удружив се са др Ђ. Натошевићем, постао је оцем српске модерне педагогике а највреднијим наставником разумног рада у школи. Мало је наставника, који су своје учени-ке могли толико за свој позив одушевити, као што је он то мо-гао. Крај истинске побожности, он је у својих ученика умео да развије и силно национално осећање, којим се и данас одликују сви његови старији васпитаници.185

Постигнућима свог укупног деловања, огромном и не-пресушном радиности, упорним стремљењима ка савреме-ном, непоколебивим начелима и ватреним родољубљем Никола Вукићевић, и сто година након смрти, остаје истински велико и светло име српске просвете деветнаестог столећа.

ЖИВОТОПИС

211

НАПОМЕНЕ

1 Сомборски свештеник Аврам Максимовић (1772-1845) имао је кључну улогу у пресељењу Српске учитељске школе (Препарандије) из Сентандреје у Сомбор 1816. године, а једнако важну улогу имао је и у кризном периоду рада школе (1829/30), када се прихватио положаја ка-тихете и када је, уз велик напор, упошљавајући нове наставнике, сачу-вао школу од гашења. У свечаној беседи поводом осамдесетогодишњице постојања Српске учитељске школе Никола Вукићевић је, о Петров-дану 1893. године, изрекао, говорећи о том кризном периоду њеног рада, да се има благодарити и приписати у заслугу ревносном Авраму Максимовићу, катихети заводском и пароху сомборском, што овај За-вод није пао, него га је он свим силама својим одржао..

2 У свом раду „Никола Ђ. Вукићевић“, објављеном у часопису „Домети“, бр. 15 (Сомбор, 1978. стр. 118), Радивој Плавшић наводи нетачан податак да је отац Николе Вукићевића рођен 1813, а да је умро 1865. године, када је Никола Вукићевића већ био професор. Један Георгије Вукићевић стварно је рођен 1813, али то није био отац Николин, који, уосталом, са 17 година не би могао да буде „угледан трговац“ и „изабрани грађанин“, а још мање да буде ожењен 17 година старијом кћерком једног од најугледнијих сомборских свештеника. Године 1865. заиста се упокојио један Георгије Вукићевић, али то је двогодишњи синчић и првенац Николе Вукићевића, који је име добио по деди. Уосталом, и у матрикули Карловачке гимназије, у записима за школску 1844/45. и 1845/46, крај имена Николе Вукићевића, у рубрици о родитељу, записано је име његове мајке Персиде, са напоменом да је удовица.

3 Међу изданцима ове сомборске породице, осим Николе Вукићевића, налази се још неколико знаменитих личности: Петар Вукићевић (1828-1905), раније сенатор и градски капетан, између 1872. и 1880. године и градоначелник Сомбора, а касније и први градски саветник. У време његове управе Сомбором, захваљајући најпре Вукићевићевој упорности и предузимљивости, започето је калдрмисање градских улица, засађен је први градски парк поред железничке станице, отворена је државна гимназија и започета је градња градске болнице на Апатинском путу; Ђорђе Ђура Вукићевић (1837-1910), братанац Николе Вукићевића, који је већи део живота провео у Новом Саду, био је истакнут правник, историчар и српски политички предводник, одличан говорник и вешт полемичар, писац неколико правних и историјских студија. Рано се разишао са Светозарем Милетићем и приступио је конзервативној црквеној политичкој струји. Између 1891. и 1910. г. био је патрон Српске велике гимназије у Новом Саду; Лазар Вукићевић (1887-1941) био је један од најистакнутијих радничких првака у Војводини, од


212

1911. г. уредник „Слободе“, органа Срба социјалдемократа у Угарској. Учествовао је у Октобарској револуцији 1917. године и у Мађарској револуцији 1919. године. На оснивачком конгресу Социјалистичке радничке партије Југославије (касније КПЈ) 1919. г. у Београду изабран је за члана Централног партијског већа. Касније се повукао из политике и у Београду је имао малу књижару која је издавала напредну литературу. Стрељан је на Бањици 1941. године.

4 Вукићевић, Никола: Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске, Сомбор, 2007, стр. 135.

5 Вукићевић, Никола: Србске школе у XVIII веку – Први извештај о Јавном учитељско-приправничком заводу србском у Сомбору с концем школске 1862/3. године, Сомбор, 1863, стр. 25.

6 Вукићевић, Никола: Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске, Сомбор, 2007, стр. 136-137.

7 Исто, стр. 151.8 Калић, Мита: Предавање о животу и раду г. Николе Ђ. Вукићевића,

управитеља Српске учитељске школе, о светковини 40-годишњице, 17. октобра 1893. – Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893, стр. 31.

9 Вукићевић, Никола: Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске, стр. 43.

10 У кратком допису, који претходи овом биографском спису (на 13 страница), сачуваном у Фонду Школског савета Архива САНУ у Сремским Карловцима, Никола Вукићевић пише: Високом Председништву Школског савета у Карловицма – Сходно високом отпису Школског савета од 22. јануара (4. фебруара) 1904. ad Nro Ш.С. 79 ex 1904. г. част ми је curriculum vitae потписанога члана Школскога савета, високом Председништву ради званичне употребе у највећој понизности поднети. У Сомбору 19. фебруара (3. марта) 1904. г. Н. Ђ. Вукићевић српских народних школа сомборских управитељ и члан Шк. савета.

11 Класификација ученика 1833-1851, извештај за школску 1844/45. и 1845/46. г. – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Карловачка гимназија.

12 Матрикула 1834-1848, извештај за школску 1844/45. и 1845/46. г. – Ар-хив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Карловачка гимназија.

13 Опис живота Николе Вукићевића (рукопис) – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 139/1904.

14 Нажалост, овај дневник Николе Вукићевића данас је недоступан истраживачима. После Вукићевићеве смрти (или његових наследника) његов младалачки дневник, већи број његових књига, као и део преписке и рукописа, нашли су се у поседу Стефана Илкића (1875-1963), архимандрита сомборског манастира Св. архиђакона Стефана, иначе

ЖИВОТОПИС

213

некадашњег Вукићевићевог ученика и сарадника. После Илкићеве смрти, његов сестрић је архимандритову библиотеку и све рукописе однео из Сомбора у Београд. Поуздано знамо да је део тих књига и рукописа касније предат у Библиотеку и Архив Српске патријаршије у Београду, али је приступ овим установама, за истраживаче, и данас, нажалост, веома отежан и ограничен.

15 Опис живота Николе Вукићевића (рукопис)16 Вукићевић, Никола: Пријатељству – Седмица, бр. 12, Нови Сад, 1853,

стр. 96.17 Вукићевић, Никола: Поглед преко воде – Седмица, бр. 13, Нови Сад,

1853, стр. 97-98.18 Записник са седница Наставничког збора Српске учитељске школе у

Сомбору за школску 1853/54. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, без инв. бр.

19 Исто20 Исто21 Вукићевић, Никола: Одговор на чланак бечког „Световида“ о укидању

Учитељске школе у Сомбору – Србски дневник, бр. 23, Нови Сад, 1855, стр. 2-3.

22 Допис Српске православне црквене општине сомборске патријарху Јосифу Рајачићу са молбом да се спречи пресељење сомборске Препарандије у Нови Сад, од 26. фебруара 1857. г. – Архив САНУ, Сремски Карловци, МПА 390/1857.

23 Калић, Мита: Предавање о животу и раду г. Николе Ђ. Вукићевића, управитеља Српске учитељске школе, о светковини 40-годишњице, 17. октобра 1893. – Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893, стр. 34.

24 Исто, стр. 32-33.25 Илкић, Стефан: Никола Вукићевић – Споменица учитељске школе у

Сомбору, Сомбор, 1953, стр. 69.26 Огњановић, Илија: Никола Ђ. Вукићевић, управитељ Срп. сомборске

учитељске школе – Јавор, бр. 17, Нови Сад, 1878, стр. 519.27 Говор који је приликом осамдесетогодишњице Србске учитељске

школе сомборске, на Петров дан 1893. у великој дворани учитељске школе држао Никола Ђ. Вукићевић, управитељ – Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1892/3. годину, Сомбор, 1893, стр. 8

28 Вукићевић, Никола: Др Ђорђе Натошевић – Летопис Матице српске, бр. 153, Нови Сад, 1888, стр. 151.

29 Писмо Николе Вукићевића Аркадију Варађанину, од 12. јула 1887. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 15.929

30 Варађанин, Аркадије: Стогодишњица Д-ра Ђорђа Натошевића, Нови Сад, 1921, стр. 54-55.

31 Исто, стр. 58.


214


33 Варађанин, Аркадије: Стогодишњица Дра Ђорђа Натошевића, Нови Сад, 1921, стр. 70.

34 Варађанин, Аркадије: Никола Ђ. Вукићевић (1830-1910) – Учитељ, св. IV, Београд, децембар 1910, стр. 259.

35 Извештај о преузимању дужности Николе Ђ. Вукићевића на месту управитеља српских основних школа у Сомбору, од 4/16. априла 1858. године – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, инв. бр. 2005/858.

36 Допис Николе Вукићевића градској управи Сомбора, од 10/22. децембра 1858. године – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, инв. бр. 6477/858.

37 Допис Николе Вукићевића Српској православној црквеној општини у Сомбору, од 23. априла 1859. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви дописа, инв. бр. 79/1859.

38 Допис Николе Вукићевића Српској православној црквеној општини у Сомбору, од 24. априла 1859. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви дописа, инв. бр. 80/1859.

39 Извештај Николе Вукићевића Месном школском одбору у Сомбору о српским основним школама у Сомбору и приградским насељима, од 5. августа 1871. године – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви дописа, инв. бр. 53/1871.

40 Исто41 Исто42 Исто43 Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи

Србске православне црквене општине сомборске за 1880/81. школ. годину, Сомбор, 1881, стр. 4.

44 Исто, стр. 945 Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи

Србске православне црквене општине сомборске за 1881/2. школску годину, Сомбор, 1882, стр. 30.

46 Исто, стр. 30. 47 Исто, стр. 31-32.48 Исто, стр. 34.49 Исто, стр. 34-35.50 Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи

Србске православне црквене општине сомборске за 1882/3. школску годину, Сомбор, 1883, стр. 10.

51 Исто, стр. 10.

ЖИВОТОПИС

215

52 С [Вукићевић, Никола]: Омладина у Сомбору приредила прославу Саве Текелије – Србски дневник, бр. 93, Нови Сад, 1862.

53 Вукићевић, Никола: Изјава – Србски дневник, бр. 93, Нови Сад, 1862.54 Застава, бр. 118, Нови Сад, 1879, стр. 2.55 Застава, бр. 139, Нови Сад, 1879, стр. 4.56 О Србској препарандији – Србски дневник, бр. 94, Нови Сад, 1861.57 Први извештај о Јавном учитељско-приправничком заводу србском у

Сомбору с концем школске 1862/3. године, Сомбор, 1863, стр. 44.58 Костић, Константин: Из прошлости Учитељске школе у Сомбору,

Нови Сад, 1938, стр. 246-249.59 Молба Николе Вукићевића да питомци Српске учитељске школе у Сом-

бору буду ослобођени војне обавезе – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, инв. бр. 119/1862.

60 Писмо Ђорђа Натошевића Николи Вукићевићу, од 8/20. јануара 1864. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 25.407

61 Прва књига записника Српске учитељске школе у Сомбору (1862-1872), седница Наставничког збора од 11. октобра 1865. г. – Историјски ар-хив Сомбор, Фонд Учитељске школе, без. инв. бр.

62 Исто63 Вукићевић, Никола: Беседа на светосавској свечаности год. 1865. у

дворани Србског учитељишта сомборског говорена – Школски лист, бр. 1, Сомбор, 1867, стр. 8-9.

64 Опис живота Николе Вукићевића (рукопис)65 Макарић, Радомир: Почетак педагошке делатности Николе Ђ.

Вукићевића – Педагошка стварност, бр. 8, Нови Сад, 1968, стр. 500.66 Писмо Николе Вукићевића Антонији Хаџићу, од 11. јула 1866. г. –

Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 10.12867 Исто68 Исто69 Исто70 Исто71 Писмо Ђорђа Натошевића Николи Вукићевићу из 1865. г. – Рукописно

одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 25.41172 Допис Николе Вукићевића Српској православној црквеној општини у

Сомбору, од 1. августа 1860. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви дописа, инв. бр. 76/1860.

73 Молба Николе Ђ. Вукићевића упућена Угарском намесничком већу ради дозволе за издавање „Школског листа“ – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, инв. бр. 147/866.

74 Вукићевић, Никола: Изјава п. читатељима – Школски лист бр. 1, Сомбор, 1866, стр. 1-3.

75 Вукићевић, Никола: Позив на претплату – Школски лист бр. 1, Сомбор, 1868, стр. 1-3.


216

76 Вукићевић, Никола: Изјава п. читатељима – Школски лист бр. 1, Сомбор, 1866, стр. 1-3.

77 Изјашњење свете литургије од Н. Ђ. Вукићевића – Нова школа, бр. 18, Земун, 1876, стр. 286.

78 Извештај др Ђорђа Натошевића о раду Српске учитељске школе у Сомбору за школску 1879/80. годину – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 281/1880.

79 Костић, Танасије: Наша букварска библиографија, Сремски Карловци, 1903, стр. 56.

80 Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893, стр. 45.


82 Вукићевић, Никола: Десет година у Србској учитељској школи сомборској од 1871-1881. –Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1880/81. годину, Сомбор, 1881, стр. 10.

83 Исто, стр. 11.84 Исто, стр. 12.85 Исто, стр. 12.86 Исто, стр. 12.87 Огњановић, Илија: Никола Ђ. Вукићевић, управитељ Срп. сомборске

учитељске школе – Јавор, бр. 17, Нови Сад, 1878, стр. 517-521; Српска зора, св. 8, Беч, август 1878, стр. 159-160.

88 Никола Ђ. Вукићевић – Управитељ сомборске Учитељске школе – Орао (велики илустровани календар за годину 1879), год. V, Нови Сад, 1878, стр. 116-118.


90 Извештај др Ђорђа Натошевића о раду Српске учитељске школе у Сомбору у школској 1881/82. години – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 126/1882.


92 Д. К.: Сомборски листови – Застава, бр. 112, Нови Сад, 1880.93 Писмо Николе Вукићевића Аркадију Варађанину, од 28. фебруара 1884.

г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 15.924 94 Извештај Николе Вукићевића Школском савету из 1888. године – Архив

САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 119/1888.

ЖИВОТОПИС

217

95 Наредба високог србско-народног Школског савета од 16 (28) августа 1885. бр. 90, ех 73 – Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1885/6. годину, Сомбор, 1886, стр. 14, 15.

96 Исто, стр. 15.97 Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1885/6.

годину, Сомбор, 1886, стр. 7.98 Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1886/7.

годину, Сомбор, 1887, стр. 15.99 Исто, стр. 10.100 Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1890/91. школску

годину, Сомбор, 1891, стр. 5-6.101 Извештај Николе Вукићевића Школском савету – Архив САНУ,

Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 230/1891102 Макарић, Радомир: Сомборска учитељска школа у периоду делатности

Николе Ђ. Вукићевића, Нови Сад, 1965, стр. 299.103 Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1892/3. школску

годину, Сомбор, 1893, стр. 9.104 Благојевић, Јован: Сомборска српска виша девојачка школа (њен

постанак и развитак до данас) – Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Сомбору за школску 1903-1904. годину, Сомбор, 1904, стр. 5.

105 Исто, стр. 6106 Опис живота Николе Вукићевића (рукопис)107 Исто108 Писмо Николе Вукићевића владици Митрофану Шевићу, од 29. августа

1901. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 55.390 109 Српски народни сабор, седница 18. јуна (1. јула) – Застава, бр. 135,

Нови Сад, 1902.110 Вукићевић, Никола: Објашњење поводом оптужбе – Србски дневник,

бр. 22, Нови Сад, 1862.111 Исто112 Учитељ и певање у цркви – Учитељ, бр. 4, Земун, 1873, стр. 53.113 Исто, стр. 51.114 Нова школа, бр. 6, Земун, 1875, стр. 88-91.115 Изјашњење свете литургије од Н. Ђ. Вукићевића – Нова школа, бр. 18,

Земун, 1876, стр. 286.116 Учитељство, школа и либерална партија – Нова школа, бр. 11, Земун,

1876, стр. 161-165. 117 Писмо Николе Вукићевића Мити Нешковићу, од 10. августа 1883. г. –

Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 4.718 118 Школа и учитељи – Још неколико речи о нашем школарству – Родољуб,

Сомбор, 1881, бр. 12, стр. 95-96.119 Извештај Николе Вукићевића Школском савету – Архив САНУ,

Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 62/1881.


218

120 Наш Мургул и његова славна дела I (Сплеткашки свет) – Застава, бр. 115, Нови Сад, 1892, стр. 1-2.

121 Исто122 Исто123 Исто124 Наш Мургул и његова славна дела III (Српски Песталоције) – Застава,

бр. 118, Нови Сад, 1892, стр. 2.125 Исто126 Наш Мургул и његова славна дела V (Тајанствен човек) – Застава, бр.

122, Нови Сад, 1892, стр. 2.127 Исто128 Наш Мургул и његова славна дела VI (Цифромрзац) – Застава, бр. 124,

Нови Сад, 1892, стр. 2.129 Исто130 Исто131 Јовановић, Жарко: Сомборска учитељска школа – Застава, бр. 45,

Нови Сад, 1895. 132 Стража, бр. 3, Нови Сад, 1903, стр. 3.133 [Благојевић, Јован]: Никола Ђ. Вукићевић – славни педагог српски и

први управитељ Српске више девојачке школе у Сомбору – Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Сомбору за 1910/11. школску годину, Сомбор, 1911, стр. 3-8.

134 Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893, стр. 10.

135 Исто, стр. 10.136 Исто, стр. 11.137 Исто, стр. 14-15.138 Исто, стр. 15.139 Исто, стр. 16.140 Исто, стр. 17.141 Исто, стр. 19.142 Исто, стр. 34.143 Исто, стр. 38-40.144 Исто, стр. 42-43.145 Писмо Николе Вукићевића Александру Сандићу из 1894. г. – Рукописно

одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 22.089146 Кашиковић, Никола: Слава Николи Ђ. Вукићевићу! – Босанска вила,

бр. 21, Сарајево, 1893, стр. 320. 147 Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и

књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893, стр. 43.148 Извештај о српским учитељским школама у Сомбору за школску

1902/1903. годину, Сремски Карловци, 1903, стр. 32-33.149 Исто, стр. 22.150 Исто, стр. 23.

ЖИВОТОПИС

219

151 Исто, стр. 34-35.152 Извештај Светозара Прибићевића Школском савету о стању Српске

учитељске школе у Сомбору – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 474/1903.

153 Опис живота Николе Вукићевића (рукопис) 154 Допис Школског савета о прихватању захтева за пензионисање Николе

Вукићевића, управитеља Српских учитељских школа у Сомбору – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 469/1903.

155 Варађанин, Аркадије: Никола Ђ. Вукићевић, управитељ Српске учитељске школе у Сомбору – Босанска вила, бр. 6, Сарајево, 30. марта 1903, стр. 104.

156 Илкић, Стефан: Педесетогошњица Николе Ђ. Вукићевића 1853-1903. – Школски лист, бр. 10, Сомбор, 1903, стр. 159.

157 Извештај о Српским учитељским школама у Сомбору за школску 1903/1904. годину, Сремски Карловци, 1904, стр. 5.

158 Исто, стр. 6.159 Исто, стр. 6-7.160 Исто, стр. 7.161 Исто, стр. 7.162 Протић, Марко: 3. новембар 1812 – 3. новембар 1912. – Извештај о

Српској православној учитељској школи у Сомбору за школску годину 1911/12, Сомбор, 1912, стр. 4.

163 Илкић, Стефан: Освећење нове зграде православних српских основних школа сомборских – Школски лист, бр. 9, Сомбор, 1903, стр. 140-141.

164 Вукићевић, Никола: Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске, Сомбор, 2007, стр. 5.

165 Ћирковић, Сима: Сомборске црте и цртице Николе Ђ. Вукићевића – Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске, Сомбор, 2007, стр. 172, 175.

166 Ограда Николе Вукићевића од предлога за избор новог управника православних српских основних школа у Сомбору – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 221/1908.

167 Одлука Епархијског школског одбора у погледу утока Н. Ђ. Вукићевића против избора м. ш. управитеља – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 117/1908.

168 Исто169 Исто170 Призив Николе Вукићевића Епархијском школском одбору – Архив

Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 371/1908.

171 Одлука Епархијског школског одбора у погледу утока Н. Ђ. Вукићевића против избора м. ш. управитеља – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 117/1908.


220

172 Исто173 Исто174 Исто175 Одлука Српског народног школског савета којом се потврђује избор

новог школског управника у Сомбору и одбија приговор Николе Ђ. Вукиећвића – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 64/1909.

176 Допис Епархијског школског одбора Месном школском одбору у Сомбору, од 14/27. децембра 1908. г. – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 239/1908.

177 Исто178 Допис Стевана Арсеновића, заменика председника Учитељског збора

др Јовану Вујићу, председнику Месног школског одбора у Сомбору, од 17/30. априла 1909. г. – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 74/1909.

179 Илкић, Стефан: Никола Ђ. Вукићевић 1830-1910 – Слога, бр. 44, Сомбор, 1910, стр. 1.

180 Јавна захвала у тузи за непрежаљеним бабом нашим Николм Ђ. Вукићевићем – Слога, бр. 47, Сомбор, 1910.

181 Исто182 Макарић, Радомир: Сомборска учитељска школа у периоду делатности

Николе Ђ. Вукићевића, Нови Сад, 1965, стр. 314.183 Исто, стр. 314.184 Исто, стр. 316.185 Деспотовић, Петар: Историска педагогика, Београд, 1902, стр. 465.

ЖИВОТОПИС

221

ИЗВОРНИЦИ И ЛИТЕРАТУРА

Архивски изворници1. Главна књига Учитељске школе за период 1843-1861

(протоколи и класификације) – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, без инв. бр.

2. Допис Николе Вукићевића Српској православној црквеној општини у Сомбору, од 23. априла 1859. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви списа, инв. бр. 79/1859.

3. Допис Николе Вукићевића Српској православној црквеној општини у Сомбору, од 24. априла 1859. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви списа, инв. бр. 80/1859.

4. Допис Николе Вукићевића Српској православној црквеној општини у Сомбору, од 1. августа 1860. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, Свежњеви списа, инв. бр. 76/1860.

5. Допис Српске православне црквене општине сомборске патријарху Јосифу Рајачићу са молбом да се спречи пресељење сомборске Препарандије у Нови Сад, од 26. фебруара 1857. г. – Архив САНУ, Сремски Карловци, МПА 390/1857.

6. Допис Школског савета о прихватању захтева за пензионисање Николе Вукићевића, управитеља Српских учитељских школа у Сомбору – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 469/1903.

7. Записник са седница Наставничког збора Српске учитељске школе у Сомбору за школску 1853/54. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, без инв. бр.

8. Записник са седница Наставничког збора Српске учитељске школе у Сомбору за школску 1857/58. г. – Архив Српске православне црквене општине у Сомбору, без инв. бр.

9. Збирка матичних књига крштених, венчаних и умрлих православних цркви Св. великомученика Георгија и Св. Јована Претече у Сомбору – Историјски архив Сомбор


222

10. Збирка фотографија – Архивска збирка Педагошког факултета у Сомбору, без инв. бр.

11. Извештај др Ђорђа Натошевића о раду Српске учитељске школе у Сомбору у 1881/2. школској години – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 126/1882.

12. Извештај др Ђорђа Натошевића о раду Српске учитељске школе у Сомбору за школску 1879/80. годину – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 281/1880.

13. Извештај Николе Вукићевића о објави нове школске године у „Србском дневнику“, из 1856. г. – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, инв. бр. 31/1856.

14. Извештај Николе Вукићевића Школском одбору за школску 1870/71. годину, од 5. августа 1871. г. – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 53/1871.

15. Извештај Николе Вукићевића Школском савету – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 62/1881.

16. Извештај Николе Вукићевића Школском савету – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 119/1888.

17. Извештај Николе Вукићевића Школском савету – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 230/1891

18. Извештај Николе Вукићевића Школском савету о набавци природописне и природословне збирке за Српску учитељску школу у Сомбору – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, инв. бр. 94/1877.

19. Извештај о преузимању дужности Николе Ђ. Вукићевића на месту управитеља српских основних школа у Сомбору, од 4/16. априла 1858. године – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, инв. бр. 2005/858.

20. Извештај Светозара Прибићевића Школском савету о стању Српске учитељске школе у Сомбору – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, инв. бр. 474/1903.

ЖИВОТОПИС

223

21. Класификација ученика 1833-1851. – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Карловачка гимназија, без. инв. бр.

22. Лична бележница Николе Вукићевића – Архивска збирка Педагошког факултета у Сомбору, без инв. бр.

23. Матрикула 1834-1848. – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Карловачка гимназија, без инв. бр.

24. Молба грађана Сомбора патријарху Јосифу Рајачићу за постављење Платона Атанацковића за епископа бачког, од 30. јануара / 11. фебруара 1850. г. – Архив САНУ, Сремски Карловци, МПА 82/1850.

25. Молба Николе Вукићевића да питомци Српске учитељске школе у Сомбору буду ослобођени војне обавезе – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, инв. бр. 119/1862.

26. Молба Николе Ђ. Вукићевића упућена Угарском намесничком већу ради дозволе за издавање „Школског листа“ – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, инв. бр. 147/866.

27. Ограда Николе Вукићевића од предлога за избор новог управника православних српских основних школа у Сомбору – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 221/1908.

28. Одлука о оснивању фонда Платонеум из 1863. г. – Архивска збирка Педагошког факултета у Сомбору, б.б.

29. Опис живота Николе Вукићевића – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског савета, 139/1904.

30. Писмо Ђорђа Натошевића Николи Вукићевићу из 1865. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 25.411

31. Писмо Николе Вукићевића Александру Сандићу из 1894. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 22.089

32. Писмо Николе Вукићевића Антонији Хаџићу, од 11. јула 1866. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 10.128

33. Писмо Николе Вукићевића Аркадију Варађанину, од 12. јула 1887. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 15.929


224

34. Писмо Николе Вукићевића Аркадију Варађанину, од 28. фебруара 1884. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 15.924

35. Писмо Николе Вукићевића Мити Нешковићу, од 10. августа 1883. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 4.718

36. Писмо Николе Вукићевића Школском савету од 18. априла 1875. г. – Архив САНУ, Сремски Карловци, Фонд Школског ссавета, инв. бр. 291/1875.

37. План предавања Николе Вукићевића за полазнике друге године из 1855. г. – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, без инв. бр.

38. Прва књига записника Српске учитељске школе у Сомбору (1862-1872) – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, без инв. бр.

39. Рачун-прознаница Николе Вукићевића из 1860. г. – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, без инв. бр.

40. Решење Угарског намесничког већа о поправци зграде Српске препарандије у Сомбору и извештај градоначелника да је почела изградња нове школске зграде – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, 1223/1863.

41. Списак предмета и професора у Српској учитељској школи у Сомбору из 1855. г. – Историјски архив Сомбор, Фонд Учитељске школе, без инв. бр.

42. Фотографија Николе Вукићевића – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 3.718 XLII-10

43. Фотографија Николе Вукићевића – Фототека САНУ, Београд, инв. бр. 88/1

44. Допис Стевана Арсеновића, заменика председника Учитељског збора др Јовану Вујићу, председнику Месног школског одбора у Сомбору, од 17/30. априла 1909. г. – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 74/1909.

45. Одлука Српског народног школског савета којом се потврђује избор новог школског управника у Сомбору и одбија приговор Николе Ђ. Вукиећвића – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 64/1909.

ЖИВОТОПИС

225

46. Допис Епархијског школског одбора Месном школском одбору у Сомбору, од 14/27. децембра 1908. г. – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 239/1908.

47. Одлука Епархијског школског одбора у погледу утока Н. Ђ. Вукићевића против избора м. ш. управитеља – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 117/1908.

48. Призив Николе Вукићевића Епархијском школском одбору – Архив Српске православне црквене општине Сомбор, Свежњеви списа, инв. бр. 371/1908.

49. Писмо Ђорђа Натошевића Николи Вукићевићу, од 8/20. јануара 1864. г. – Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, инв. бр. 25.407

50. Допис Николе Вукићевића градској управи Сомбора, од 10/22. децембра 1858. године – Историјски архив Сомбор, Фонд Магистрата, инв. бр. 6477/858.

Рукописи51. Бошњак, Марија: Збирка старих учила из физике у Музеју

Педагошког факултета у Сомбору (семинарски рад) 52. Селихар, Карла: Библиографија педагошког часописа

„Школски лист“ 1858-1910 (магистарски рад)53. Степановић, Милан: Иконостас славних ђака и наставника

сомборске Норме и Препарадније (рукопис монографије)

Књиге и монографије54. Бељански, Миленко: Летопис Сомбора од 1801. до 1860.

године, Сомбор, 1981.55. Бељански, Миленко: Летопис Сомбора од 1861. до 1876.



године, Сомбор, 1983. 58. Бујас, Милица; Клеут, Марија; Раичевић, Горана:

Библиографија српских некролога, Нови Сад, 1998.


226

59. Варађанин, Аркадије: Стогодишњица Дра Ђорђа Натошевића, Нови Сад, 1921.

60. Васиљевић, Стеван: Знаменити Сомборци, Нови Сад, 1989.

61. Вукићевић, Никола: Беседа коју је, приликом свечаног освећења новог здања Србског учитељишта дне 6. октобра 1863, у дворани истога зданија говорио Никола Ђ. Вукићевић, главни приправнички наставник и Сомборског главног народног училишта управитељ, Сомбор, 1864.

62. Вукићевић, Никола: Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске, Сомбор, 2007. (прештампано из сомборског листа „Слога“, 1906-1908)

63. Деспотовић, Петар: Историска педагогика, Београд, 1902.64. Достанић, Радмило: Натошевићева реформа школа, Нови

Сад, 1987.65. Зеремски, Вида; Љубибратић, Ђурђевка; Чурчић,

Марија: Седмица – садржај и предметни регистар, Нови Сад, 1972.

66. Костић, Константин: Из прошлости Учитељске школе у Сомбору, Нови Сад, 1938.

67. Костић, Танасије: Наша букварска библиографија, Сремски Карловци, 1903.

68. Крестић, Василије: Сомбор од слома револуције 1849. до Нагодбе 1867. године – Из прошлости Срема, Бачке и Баната, Београд, 2003.

69. Магарашевић, Ђорђе: Споменица о педесетогодишњици свештеничке службе Георгија Бранковића, Сремски Карловци, 1905.

70. Макарић, Радомир: Сомборска учитељска школа у периоду делатности Николе Ђ. Вукићевића, Нови Сад, 1965.

71. Максимовић, Ника: Гружани, Сомбор, 2006 [приредио и поговор написао Радивој Стоканов]

72. Малетин, Марко: Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, књига I, Нови Сад, 1968.

73. Никић, Љубомир; Жујовић, Гордана; Радојчић-Костић, Гордана: Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947, Београд, 2007.

ЖИВОТОПИС

227

74. Петровић, Душан: Патријарх Георгије Бранковић – животопис и рад на црквеној просвети, Сремски Карловци, 2005.

75. Српска библиографија : Књиге 1868-1944, књига 19, Београд, 2007.

76. Степановић, Милан: Историја и развој – Сомбор на длану (стручна монографија), Нови Сад, 2006.

77. Степановић, Милан: Повеља слободног и краљевског града Сомбора, Сомбор, 2008.

78. Степановић, Милан: Школство – Сомбор на длану (стручна монографија), Нови Сад, 2006.

79. Устав сомборске Српске читаонице, Сомбор, 1998 [фототипско издање књиге из 1908. године – приредио и поговор написао Радивој Стоканов]

80. Чурић, Радослав: Српске више девојачке школе у Војводини, Нови Сад, 1961.

Часописи, листови, календари81. Благојевић, Јован: Школа и учитељи – још неколико речи

о нашем школарству – Родољуб, бр. 12, Сомбор, 1881, стр. 95-96.

82. Варађанин, Аркадије: Никола Ђ. Вукићевић (1830-1910) – Учитељ, св. IV, Београд, децембар 1910, стр. 258-263.

83. Варађанин, Аркадије: Никола Ђ. Вукићевић 1830-1910 – Летопис Матице српске, бр. 272, Нови Сад, 1910, стр. 80-82.

84. Варађанин, Аркадије: Никола Ђ. Вукићевић, управитељ Српске учитељске школе у Сомбору – Босанска вила, бр. 6, Сарајево, 30. марта 1903, стр. 101-104.

85. Вранешевић, Ратко: Никола Ђ. Вукићевић: Савети с краја XIX века (рукопис) – Рад Музеја Војводине, бр. 47/48, Нови Сад, 2006, стр. 305-322.

86. Вукићевић, Никола: Беседа на светосавској свечаности год. 1865. у дворани Србског учитељишта сомборског говорена – Школски лист, бр. 1, Сомбор, 1867, стр. 1-9.

87. Вукићевић, Никола: Изјава – Србски дневник, бр. 93, Нови Сад, 1862.

88. Вукићевић, Никола: Изјава п. читатељима – Школски лист бр. 1, Сомбор, 1866, стр. 1-3.


228

89. Вукићевић, Никола: Објашњење поводом оптужбе – Србски дневник, бр. 22, Нови Сад, 1862.

90. Вукићевић, Никола: Одговор на чланак бечког „Световида“ о укидању Учитељске школе у Сомбору – Србски дневник, бр. 23, Нови Сад, 1855, стр. 2-3.

91. Вукићевић, Никола: Поглед преко воде – Седмица, бр. 13, Нови Сад, 1853, стр. 97-98.

92. Вукићевић, Никола: Позив на претплату – Школски лист бр. 1, Сомбор, 1868, стр. 1-3.

93. Вукићевић, Никола: Пријатељству – Седмица, бр. 12, Нови Сад, 1853, стр. 96.

94. Вукићевић, Никола: Прошлост србског педагогијума – Школски лист, бр. 2 и 3, Сомбор, 1867, стр. 17-24 и 33-39.

95. Вукићевић, Никола: Србска учитељска школа у Сомбору – Извештај о Срб. учитељској школи у Сомбору за школску 1873/4. годину, Сомбор, 1874, стр. 1-30.

96. Вукићевић, Никола: Србске народне школе пре десет година и данас – Школски лист, бр. 16, 17 и 18, Сомбор, 1867, стр. 249-257, 269-277 и 293-302.

97. Д. К.: Сомборски листови – Застава, бр. 112, Нови Сад, 1880.98. Ђурић, Хранислав: Настава музичког васпитања у

српским основним школама у Војводини и Учитељској школи у Сомбору у 19. веку – Звук, бр. 2, стр. 24-52, Сарајево, 1977.

99. Илкић, Стефан: Педесетогошњица Николе Ђ. Вукићевића 1853-1903. – Школски лист, бр. 10, Сомбор, 1903, стр. 159.

100. Илкић, Стефан: Освећење нове зграде православних српских основних школа сомборских – Школски лист, бр. 9, Сомбор, 1903, стр. 137-141.

101. Изјашњење свете литургије од Н. Ђ. Вукићевића – Нова школа, бр. 18, Земун, 1876, стр. 286.

102. Јовановић, Жарко: Сомборска учитељска школа – Застава, бр. 45, Нови Сад, 1895.

103. Кашиковић, Никола: Слава Николи Ђ. Вукићевићу – Босанска вила, год. VIII, бр. 21, Сарајево, 1893, стр. 320.

104. Ковачић, Божидар: Сомборска нижа реална школа – Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 18, Нови Сад, 1957, стр. 117, 121.

ЖИВОТОПИС

229

105. Макарић, Радомир: Дружина „Венац“ – прва ђачка организација у војвођанским српским школама – Педагошка стварност, бр. 7, Нови Сад, 1963, стр. 457-465.

106. Макарић, Радомир: Никола Ђ. Вукићевић као педагошки писац, Педагошка стварност, бр. 9, Нови Сад, 1969, стр. 609-618.

107. Макарић, Радомир: Поводом стогодишњице „Мисли“ од Николе Вукићевића – Педагошка стварност, бр. 5, Нови Сад, 1965, стр. 326-332.

108. Макарић, Радомир: Почетак педагошке делатности Николе Ђ. Вукићевића, Педагошка стварност, бр. 8, Нови Сад, 1968, стр. 490-500.

109. Никола Ђ. Вукићевић – Управитељ сомборске Учитељске школе – Орао (велики илустровани календар за годину 1879), год. V, Нови Сад, 1878, стр. 116-117.

110. О Србској препарандији – Србски дневник, бр. 94, Нови Сад, 1861.

111. Огњановић, Илија: Никола Ђ. Вукићевић, управитељ Срп. сомборске учитељске школе – Јавор, бр. 17, Нови Сад, 1878, стр. 517-521; Српска зора, св. 8, Беч, август 1878, стр. 159-160.

112. Плавшић, Радивој: Никола Ђ. Вукићевић – Домети, бр. 15, Сомбор, 1978, стр. 118-136.

113. Родић, Раде: Никола Вукићевић (1830-1910) – професор и вишегодишњи управитељ Учитељске школе у Сомбору – Норма, год. IV, бр. 1, Сомбор, 1998, стр. 61-69.

114. С. [Вукићевић, Никола]: Омладина у Сомбору приредила прославу Саве Текелије – Србски дневник, бр. 93, Нови Сад, 1862.

115. Слава Николи Ђ. Вукићевићу! – Босанска вила, бр. 21, Сарајево, 1893, стр. 320.

116. Српски народни сабор, седница 18. јуна (1. јула) – Застава, бр. 135, Нови Сад, 1902.

117. Стојинов, Јован: „Школски лист“ наш први педагошки часопис – Педагошка стварност, бр. 5, Нови Сад, 1975, стр. 262-267.

118. Стојковић, Андрија: Филозофија у сомборској Учитељској школи од оснивања 1778-е до 1920. године – Зборник Филозофског факултета, књига V-1, стр. 102-115.


230

119. Учитељ и певање у цркви – Учитељ, бр. 4, Земун, 1873, стр. 53.120. [Нешковић, Мита]: Учитељство, школа и либерална

партија – Нова школа, бр. 11 и 13, Земун, 1876, стр. 161-165, 210-211.

121. Чурић, Радослав: Покушаји премештања Српске учитељске школе у Сомбору – Педагошка стварност, бр. 3, Нови Сад, 1964, стр. 180-186.

Школски извештаји, споменице, зборници122. [Благојевић, Јован]: Никола Ђ. Вукићевић – славни педагог

српски и први управитељ Српске више девојачке школе у Сомбору – Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Сомбору за 1910/11. школску годину, Сомбор, 1911, стр. 3-8.

123. Благојевић, Јован: Сомборска српска виша девојачка школа (њен постанак и развитак до данас) – Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Сомбору за школску 1903-1904. годину, Сомбор, 1904, стр. 5.

124. Вукићевић, Никола: Говор који је приликом осамдесетогодишњице Србске учитељске школе сомборске, на Петров дан 1893. у великој дворани Учитељске школе држао Никола Ђ. Вукићевић – Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1892/3. школску годину, Сомбор, 1893, стр. 1-16.

125. Вукићевић, Никола: Десет година у Србској учитељској школи сомборској од 1871-1881. – Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1880/1. годину, Сомбор, 1881, стр. 3-19.

126. Вукићевић, Никола: Др. Ђорђе Натошевић – Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1886/7. годину, Сомбор, 1887, стр. 22-31.

127. Вукићевић, Никола: Основа беседе управитеља Србске учитељске школе сомборске приликом 75. годишње прославе обстанка исте школе, на Ивањ дан 1887. у Сомбору говорене – Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1886/7. школску годину, Сомбор, 1887, стр. 5-14.

128. Вукићевић, Никола: Србске школе у XVIII веку – Први извештај у Јавном учитељско-приправничком заводу

ЖИВОТОПИС

231

србском у Сомбору с концем школске 1862/3. године, Сомбор, 1863, стр. 16-25.

129. Извештај о Вишој девојачкој школи Српске православне црквене општине сомборске за 1889/90. школ. год., Сомбор, 1890 [приредио Никола Вукићевић]

130. Извештај о Срб. учитељској школи у Сомбору за 1874/5. школску годину, Сомбор, 1875 [приредио Никола Вукићевић]

131. Извештај о Срб. учитељској школи у Сомбору за школску 1873/4. годину, Сомбор, 1874 [приредио Никола Вукићевић]

132. Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи Србске православне црквене општине сомборске за 1880/81. школ. годину, Сомбор, 1881 [приредио Никола Вукићевић]

133. Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи Србске православне црквене општине сомборске за 1881/2. школску годину, Сомбор, 1882 [приредио Никола Вукићевић]

134. Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи Србске православне црквене општине сомборске за 1882/3. школску годину, Сомбор, 1883 [приредио Никола Вукићевић]

135. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1890/91. школску годину, Сомбор, 1891 [приредио Никола Вукићевић]



138. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школску 1880/81. годину, Сомбор, 1881 [приредио Никола Вукићевић]



232


141. Извештај о српским учитељским школама у Сомбору за школску 1898/99. годину, Сомбор, 1899 [приредио Никола Вукићевић]

142. Извештај о српским учитељским школама у Сомбору за школску 1899-1900. годину, Сремски Карловци, 1900 [приредио Никола Вукићевић]

143. Извештај о српским учитељским школама у Сомбору за школску 1900/1901. годину, Сремски Карловци, 1901 [приредио Никола Вукићевић]



146. Извештај о српским учитељским школама у Сомбору за школску 1903/1904. годину, Сремски Карловци, 1904 [приредио Мита Калић]

147. Илкић, Стефан: Никола Ђ. Вукићевић – Споменица Учитељске школе у Сомбору 1778-1953, Сомбор, 1953, стр. 68-71.

148. Калић, Мита: Предавање о животу и раду г. Николе Ђ. Вукићевића, управитеља Српске учитељске школе, о светковини 40-годишњице, 17. октобра 1893. – Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893, стр. 28-40

149. Макарић, Радомир: Никола Ђ. Вукићевић – 200 година образовања учитеља у Сомбору, Сомбор, 1978, стр. 456-458.

150. Макарић, Радомир: Учитељска школа у другој половини 19. и почетком 20. века (1848-1918) – 200 година образовања учитеља у Сомбору, Сомбор, 1978.

151. Први извештај о Јавном учитељско-приправничком заводу србском у Сомбору с концем школске 1862/3. године, Сомбор, 1863.

ЖИВОТОПИС

233

152. Прослава педесетогодишњице, четрдесетогодишњице, живот и рад Николе Ђ. Вукићевића, бившег управитеља српских учитељских школа у Сомбору – Извештај о српским учитељским школама у Сомбору за школску 1903/1904. годину, Сремски Карловци, 1904, стр. 5-26 [саставио Мита Калић]

153. Протић, Марко: 3. новембар 1812 – 3. новембар 1912. – Извештај о Српској православној учитељској школи у Сомбору за школску годину 1911/12, Сомбор, 1912, стр. 4.

154. Разредница приправника и приправница III. II. и I. разреда у Србској учитељској школи сомборској с концем школске 1871/2 године, Сомбор, 1872.

155. Споменица (1853-1893) четрдесетогодишње прославе учитељског и књижевног рада Николе Ђ. Вукићевића, Сомбор, 1893 [приредио Стеван Коњовић]

156. Степановић, Милан: Живот и просветни и књижевни рад Аврама Мразовића – Образовање и улога учитеља у српском друштву кроз историју (XVIII-XX век), Зборник радова са међународног научног скупа, Сомбор, 2009, стр. 267-297.


234

Портрет Николе Вукићевића (уље на платну, 2008), рад Вуле Кереклиду (Грчка)

Карла Селихар

БИБЛИОГРАФИЈА НИКОЛЕ Ђ. ВУКИЋЕВИЋА

Никола Ђ. Вукићевић (портрет, цртеж)

БИБЛИОГРАФИЈА

237

БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА НИКОЛЕ Ђ. ВУКИЋЕВИЋА

Непосредан повод за израду ове библиографије је обележа-вање стогодишњице смрти Николе Ђ. Вукићевића, једног од најзначајнијих српских педагога друге половине XIX века. Библи о графија његових радова досад није објављена, па је овај сабирник прилог историји српске просветне и педагошке мисли.

Библиографија садржи 394 јединице, хронолошки распо-ређене и континуирано је нумерисана. Библиографско-ката ло-шки опис рађен је у складу са „Међународним стандардом за библиографски опис монографских публикација – ISBD(M)“, „Међу народним стандардом за библиографски опис серијских публи кација и других континуираних извора – ISBD(CR)“; „Међу народним стандардом за опис компонентних делова – ISBD(CР)“ и „Правилником и приручником за израдбу абецед-них катало га“ Еве Вероне. Поштовани су језик и писмо моно-графских публи кација и прилога, а одредница је ћирилична.

Приликом израде ове библиографије користили смо сле де-ће изворе: „Српска библиографија: књиге 1868-1944.“; COBISS- узајамни електронски каталог Виртуелне библиотеке Србије, Радомир Макарић: „Сомборска учитељска школа у периоду де-латности Николе Ђ. Вукићевића“, Вида Зеремски, Ђурђевка Љу би братић, Марија Чурчић: „Седмица : садржај и предметни регистар“. Библиографија не садржи литературу о Николи Ђ. Вуки ћевићу.

Библиографија прилога у часопису „Школски лист“ и „Пријатељ српске младежи“ рађена је de visu и преузета је из мог нештампаног магистарског рада, који је под насловом „Библио-графија педагошког часописа ʼШколски листʻ (1858-1910)“, одбрањен 2009. године на Филолошком факултету Универзите-та у Београду. Библиографија монографских публикација и при-лога у другим часописима рађена је на основу секундарних би-блиографских извора, штампаних и електронских.


238

Први део чини Библиографија монографских публикација (65 библиографских јединица). Други део је Библиографија при-лога и подељена је у две целине: І Прилози у „Школском листу“ и „Пријатељу српске младежи“ (290 библиографских једи ница), ІІ Прилози у другим часописима и збирним делима (39 јединица).


239

БИБЛИОГРАФИЈА МОНОГРАФСКИХ ПУБЛИКАЦИЈА

1847.

1. Слово надгробно Димитрію Вукићевићу, свршившем прав-дословне и богословске науке, кои є 29-ог Юлія 1847-ме го-дине буйном кишом однешен у Дунав, и у беснећим тога волнама скончао се у 24-ой години деятелног свог живота / сачиніо и о задушницама покойника 6-ог септ. и. г. у сомбор-ской свето-Георгієвской цркви говоріо Никола Ђ. Вукићевић ...- Пешта : писмени Іосифа Баймела, 1847. - 7 стр. ; 28 cm.

1854.

2. Свечаность у славу пречестнейшегь господина Васіліа Ко-вачића ...приликомъ кадъ му є Всемилостивейше дарованый Орденъ Франц Јосифа златногъ креста съ круномъ... - У Сом-бору : Писмени Карла Биттерманна, [1854]. - 6 стр. ; 20 cm.

Име аутора на крају текста. - Год. издавања дата према Бељанском (в.Бељански, М., “Летопис Сомбора од 1801. до 1860. године”, 154). – Садржи и: Хумна / сложи Г.К. Стефановићъ.

1862.

3. Милана : приповедка за младежь и родителе / Никола Ђ. Вукичевићъ, професоръ. - У Сомбору : [б. и.], 1862. - [2] стр. ; 25 cm.

Оглас на књ. Јохана Кристофа фон Шмида “Милана”, коју је поср-био Никола Ђ. Вукићевић. - Насл. над текстом. - Садржи и: Имена гг. предплатника[образац].

4. Милана : приповедка за младежъ и за родителе / по нема-комъ [тј. немачкомъ] делу Хр. Шмидта ; посрбіо Никола ЂорђевићЪ ВукићевићЪ. – У Новомъ Саду : Брзотискомъ Епископске книгопечатнье, 1862. - [2], 149 стр. ; 17 cm.


240

1863.

5. Огледало христіянске добродетельи : саставлено изь Житія светыхъ кои се у православной источной цркви и у србскомъ народу особито почитую трудомъ Николе Ђ. Вукићевића, учителя у Србскомъ учительишту Сомборскомъ. - У Бечу : Тро шкомь ц.кр. Дирекціе училиштныхъ кньига, 1863 ([Беч] : Пе чатано у ц.кр. дворской и државной печатньи). – [2], 170 стр. ; 21 cm.

1864.

6. Беседа кою є, приликомъ свечаногъ освећеня новогъзданія србскогъ учительишта дне 6. Октобра 1863. У двора-ни истога зданія,говоріо Никола Ђ. Вукићевићъ главный приправничкій наставникъ и Сомборскогъ главногъ на-родногъ Училишта Управитель. – У Сомбору : Штампарія А.Вагнера и другара, 1864. – 9 стр. ; 27 cm.

Насл. над текстом: Многоуважена Господо!

1865.

7. Библичне Повести Новога завета у библичнымъ речма : за децу / написао Никола Ђ. Вукићевићъ приправничкій учи-тель и управитель србске главне народне школе сомборске. – У Сомбору : Штампарія А. Вагнера и другара, [1865]. – 179 стр. ; 14 cm.

Год. издавања дата према В. Миросављевић, “Српске вероучевне књиге у Аустро-Угарској” у: Богословски гласник, год. IV 1905, бр 7, стр. 349-351.

8. Библичне Повести Новога завета у библичнымъ речма : за децу / написао Никола Ђ. Вукићевићъ, приправничкій учи-тель и управителъ србске главне народне школе сомборске. – 2. издане. - У Сомбору : Штампарія А.Вагнера и друга, 1865. - 185 стр.;14cm.

Предмети у овой кньизи што се у Праздничне и Недельне дане као Евангелія и Апостоли читаю: стр.180-185.


241

9. Изясненіє свете литургіє : по чланцима у Духовной беседи г 1860 : за младежь србску написао Никола Ђ. Вукићевићъ, приправничкій учитель и сомборскогъ срб. главногъ учи-лишта управитель. - У Сомбору : Штампарія А.Вагнера и другара, 1865. - [2], 230 стр. ; 14 cm.

“Трошкомъ фонда Школскогъ Листа, а на користь фонда за учительске сироте.” --> насл. стр.

10. Мисли о начину, како да се у духу православне вере и према потребама народним у ред доведу црквено-просветни одно-шаи Срба у Аустрии / од Николе Ђ. Вукичевића. - У Новом Саду : у Епископской печатньи, 1865. - [2], 220 стр. ; 22 cm

“Мото: Верую во єдину святую, соборную и апостолскую церковь! Ово є дело Матицом Србском награђено са 25. дуката.” --> насл. стр.

11. Спомоћна кньига за разясняване црквенога пояня што се у србскимъ народнымъ школама учи : за учителе и за мла-дежь / написао Никола Ђ. Вукићевићъ, приправничкій учи-тель и управитель србске главне народне школе сомборске. - У Сомбору : Штампраія А. Вагнера и друга, 1865. - 215 стр. ; 14 cm.

“Трошкомъ фонда Школскога Листа, а на користь фонда за учительске сироте”. --> насл. стр.

1866.

12. На позив “Матице Србске” я сам пре две године израдио кньигу под насловом Мисли о начину, како да се у духу православне вере и према потребама народним у ред до-веду црквено-просветний отношаи Срба у Аустріи” / Н.Ђ. Вукићевић приправнички главни учитель. - У Сомбору : [б. и.], 1866. - [4] стр. ; 30 cm.

Оглас на књ. Николе Ђ. Вукићевића “Мисли о начину, како да се у духу православне вере и према потребама народним у ред доведу црквено-просветний отношаи Срба у Аустріи”. - Насл. је почетак текста. - “У Сомбору 8. Септембра 1866.” --> на крају текста. - Садржи и: Оглас на књигу Николе Ђ. Вукићевића “Библичне Повести Новога завета у би-бличнымъ речма”.


242

13. Обява за Школски лист за 1866. годину / Никола Ђ. Вукићевић главни приправнички УчителЬ. - У Сомбору : [б. и.], 1866. - [4] стр. (1 празна) ; 28 cm.

Насл. над текстом. - “У Сомбору на Ново Лето 1866.” --> на крају текста.

1867.

14. Огледало христіянске добродетельи : саставлено изъ Житія светыхъ кои се у православной источной цркви и у србскомъ народу особито почитую трудомъ Николе Ђ. Вукићевића, учителя у Србскомъ учителЬишту Сомборскомъ. - У Бечу : Трошкомъ ц.кр. Дирекціе училиштныхъ кньига, 1867 (У Бечу : Печатано кодъ Карла Горишека). - 172 стр. ; 21 cm.

15. Чланци о воспитаню : за родителе. - У Сомбору : Штампа-рия Андриє Вагнера и друга, 1867. - [2], 245, [1] стр. ; 17 cm.

“Трошком фонда школског листа а на корист фонда за учительске сиро-те прештампано из Школског Листа” --> насл. стр. - Иницијали Николе Ђ. Вукићевића на крају текста разрешени према наведеним изворима.

1869.

16. Библичне Повѣсти Новога Завѣта у библичньɪмъ рѣчма / написао Никола Ђ. Вукићевићъ. -3. изд. – У Сомбору : Штампарія Андріє Вагнера, 1869. - 185 стр. : табеле ; 16 cm.

1870.

17. Буквар за основне српске школе. Прегледала и одобри-ла школска комисија / [Н. Ђ. Вукићевић]. – У Београду : У државној штампарији, [1870].

1872.

18. Огледало христіянске добродѣтељи : саставлѣно изъ житія светьɪхъ кои се у православной источной цркви и у србскомъ народу особито почитую / трудомъ Николе Ђ. Вукићевића.


243

– У Бечу : Трошкомъ ц. кр. Дирекціе училиштньɪхъ кньи-га, 1872 (Печатано кодъ Карла Горишека). - 176 стр ; 20cm.

19. Разредница приправника и приправница. III, II и I разре-да у Србској учитељској школи сомборској с концем школ-ске 1871/2. године / [Никола Ђ. Вукићевић]. – У Сомбору : Штампано код Фердинанда Битермана, 1872. [8] стр. ; 15 cm.

20. Упутство за предавање буквара с очигледном наставом / за учитеље основних школа српских написао Никола Ђ. Вукићевић. – У Београду : Издање и штампа Државне штампарије, 1872. IV, 279 стр. ; 19 cm.

1873.

21. Отачествени и општи земљопис за српску децу са осо-битим обзиром на земље у којима наш народ живи / по најновијим и најбољим изворима написао Никола Ђ. Вукићевић српске учитељске школе сомборске управитељ и члан народног школског савета. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1873 (Панчево : Штампарија Јовановића и Павловића). - 124 стр. ; 20 см.

Наслов на спор. насл. стр.: Отачаственица : спомоћна књига за учење отачаственог и општег земљописа, српске и отачаствене повеснице у српским народним школама. Св.1, Отачаствени и општи земљопис.

1874.

22. Извештај о Срб. учитељској школи у Сомбору за школску 1873/4. годину / приредио Никола Ђ. Вукићевић. – Сомбор : Ф. Битерман, 1874. - 80 стр. ; 20 см.

[У садржају]: В.[укићевић, Никола Ђ.]: Србска Учитељска школа у Сомбору (1-22 стр.).

23. Отачествени и општи земљопис за српску децу са осо-битим обзиром на земље у којима наш народ живи / по најновијим и најбољим изворима написао Никола Ђ.


244

Вукићевић српске учитељске школе сомборске управитељ и члан народног школског савета. 2. изд. – Панчево : Накла-дом Књижаре Браће Јовановића, 1874 (Штампарија Браће Јовановића). - 124 стр. ; 20 cm.

Наслов на спор. насл. стр.: Отачественица. Спомоћна књига за учење отачественог и општег земљописа, српске и отачествене повесни-це у српским народним школама. Свеска прва. Отачаствени и општи земљопис.Кор. ств. насл.: Општи земљопис.

24. Повесница народа српског : од најстаријих времена до про-пасти на Косову : у ХV приповедака / за децу српску прире-дио Никола Ђ. Вукићевић. – Панчево : Накладом књижаре Браће Јовановића, 1874. - 38 стр. ; 19 cm.

25. Угарска отачаствена повесница : са особитим обзиром на прошлост Србаља у Угарској, Хрватској и Славонији : у ХХХ приповедака / за српску децу написао Нико-ла Ђ. Вукићевић. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1874 [Штампарија Браће Јовановића]. - 61, [2] стр. ; 19 cm.

Преглед најзнатнијих догађаја у угарској повесници по хронологичном реду : стр. 59-61.

1875.

26. Извештај о Срб. учитељској школи у Сомбору за школску 1874/5. годину / уз сарадњу наставничког збора приредио Никола Ђ. Вукићевић. – Сомбор : Срб. учитељска школа, 1875 (Тискано код Ф. Битермана). - [2] + 78 стр. ; 20 см.

[У садржају]: М.[ита] Петровић: Ваздух, што га дишемо (1-22 стр.).

27. Повесница народа српског : од најстаријих времена до про-пасти на Косову : у ХV приповедака за децу српску / при-редио Никола Ђ. Вукићевић. – 2. изд. – Панчево : Накла-дом књижаре Браће Јовановића, 1875 (Штампарија Браће Јовановића). – 38, [2] стр. ; 19 cm.


245

1876.

28. Библичне повести Новога завета у библичним речима / за децу написао Никола Ђ. Вукићевић. 4. поправљено изд. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1876. (Штампарија Браће Јовановића). – 103 стр. ; 20 cm.

29. Изјашњење Свете литургије : за српску младеж / написао Никола Ђ. Вукићевић. – 2. поправљено издање. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1876 (Штампарија Браће Јовановића). – 132 стр. ; 20 cm.

30. Угарска отачаствена повесница : са особитим обзиром на прошлост Србаља у Угарској, Хрватској и Славонији : у ХХХ приповедака : за српску децу / написао Никола Ђ. Вукићевић. – 2. издање. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1876 (Штампарија Браће Јовановића). – 61, [2] стр. ; 19 cm.

1877.

31. Спомоћна књига за разјашњавање црквеног појања : за учитеље и за младеж / написао Н. Ђ. Вукићевић. 2. поправљено издање. У Панчеву : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1877 (Штампарија Браће Јовановића). - 126 стр. ; 18 cm.

1879.

32. Кратки катихизис : за православне српске ученике тре-ћега разреда основних школа : по признатим у духовној књижевности православне цркве делима / написао Ни-кола Ђ. Вукићевић српске учитељске школе у Сомбору и српских народних школа сомборских управитељ и члан на-родног школског савета. – У Панчеву : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1879 (Штампарија Браће Јовановића). - 54 стр. : илустр. ; 19 cm.


246

33. Прва настава у вери : за православне српске ученике првог и другог разреда осн. Школа : на основу Библијских по-вести према захтевима наставног плана Вис. школ.са-вета под бр. 34. год. 1878. изданога / написао Никола Ђ. Вукићевић српске учитељске школе у Сомбору и српских народних школа сомборских управитељ. – У Панчеву : На-клада књижаре Браће Јовановића1879 (Штампарија Браће Јовановића). – 48 стр. : илустр. ; 19 cm.

34. Упутство за прву наставу мале деце у вери : за родитеље, васпитатеље и учитеље првог и другог разреда : као при-лог уз књижицу „Прва настава у вери“ / написао Никола Ђ. Вукићевић. – У Панчеву : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1879 (Штампарија Браће Јовановића). – 45 стр. ; 20 cm.

1880.

35. Извештај о српским народним школама и о Вишој девојачкој школи Српске православне црквене општине сомборске за 1879/80. школ. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић школски управитељ. – Сомбор : Православна српска црквена општина сомборска, 1880 (Штампарија Ф. Битермана). – 67 стр. ; 20 см.

36. Катихизис : за православне српске ученике четвртог и пе-тог разреда основних и првог и другог разреда средњих школа. I. О вери / написао Никола Ђ. Вукићевић. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1880 (Штампарија Браће Јовановића). - 115 стр. ; 19 cm.

Кор. ств. насл. : Пространи катихизис Православне цркве. – На спор. насл. стр. : Пространи Катихизис православне источне цркве за више разреде народних и за ниже разреде средњих школа по признатим и најодабранијим у духовној књижевности православне цркве делима. – На спор. насл. стр. год. издавања: 1898.

37. Катихизис : за православне српске ученике шестог и оста-лих разреда виших народних и трећег и четвртог разреда средњих школа. II. О надежди и љубави / написао Никола Ђ.


247

Вукићевић.- Панчево : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1880 (Штампарија Браће Јовановића). – 100 стр. ; 19 cm.

Кор. ств. насл.: Пространи Катихизис православне цркве. – Спор. насл. стр. : Пространи Катихизис православне источне цркве за више разреде на-родних и за ниже разреде средњих школа по признатим и најодабранијим у духовној књижевности православне цркве делима написао Никола Ђ. Вукићевић српске учитељске школе у Сомбору и српских народних шко-ла сомборских управитељ и члан срб. народног школског савета.

38. Мала свештена историја за српске народне школе / [Ни-кола Ђ. Вукићевић]. – Панчево : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1880 [Штампарија Браће Јовановића]. – 32 стр. ; 20 см.

1881.

39. Извештај о србским народним школама и о Вишој девојачкој школи Србске православне црквене општине сомборске за 1880/81. школ. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић школски управитељ. – Сомбор : Православна србска црквена општина сомборска, [1881] ( Штампарија Фердинанда Битермана). - 31 стр. ; 20 см.

40. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школ-ску 1881/81. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. – Сом-бор : Србска учитељска школа, 1881 (Брзотисак Фердинан-да Битермана). - 58 + [1] стр. ; 20 см.

[У садржају]: В.[укићевић, Никола Ђ.]: Десет година у Србској учитељској школи сомборској од 1871-1881(3-19 стр.)

1882.

41. Извештај о србским народним школама и о Вишој дево-јачкој школи Србске православне црквене општине сом-борске за 1881/82. школску годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. – У Сомбору : Православна србска црквена оп-штина, 1882 (Штампарија Фердинанда Битермана). – 59 стр. ; 20 см.


248

1883.

42. Извештај о србским народним школама и о Вишој дево-јачкој школи Србске православне црквене општине сом-борске за 1882/83. школску годину / саставио: Никола Ђ. Вукићевић школски управитељ. – Сомбор : Православ-на србска црквена општина сомборска, 1883 (Штампарија Фердинанда Битермана). – 34 стр. ; 20 см.

[У садржају]: Разредница Сомборске србске више девојачке школе на крају школске године 1882/83. (29-34 стр.)

43. Прва настава у вери : за православне српске ученике првог и другог разреда осн. школа / на основу библијских пове-сти...написао Никола Ђ. Вукићевић. – У Панчеву : Накла-да књижаре Браће Јовановића, 1883 (Штампарија Браће Јовановића). - 48 стр. : илустр. ; 19 cm.

44. Упутство за предавање Буквара у свези с очигледном на-ставом : за учитеље основних школа српских / написао Ни-кола Ђ. Вукићевић. - 3. изд. – У Београду : издање и штам-па Краљ. срп. државне штампарије, 1883. - [2], IV, 253 стр. ; 22 cm.

1884.

45. Мала свештена историја за српске народне школе / [Ни-кола Ђ. Вукићевић]. – Панчево : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1884 [Штампарија Браће Јовановића]. – 32 стр. ; 20 см.

46. Огледало хришћанске добродетељи : састављено из житија светих који се у православној источној цркви и у српском народу особито поштују / трудом Николе Ђ. Вукићевића. 2. поправљено издање. – Панчево : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1884 (Штампарија Браће Јовановића). – 142, [2] стр. ; 19 cm.


249

1886.

47. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школ-ску 1885/86. годину / саставио: Никола Ђ. Вукићевић. - Сомбор : [Српска учитељска школа], 1886 (Штампарија Фердинанда Битермана). - 46 + [2] стр. ; 15 см.

1887.

48. Говор о заслугама Дра Ђорђа Натошевића на школској свечаности у спомен његов у Срп. Учитељској шко-ли сомборској : 25. октобра 1887. године / држао Нико-ла Ђ. Вукићевић. – У Новом Саду : Парна штампарија М. Димитријевића, 1877. – 27 стр. ; 18 cm.

П.о.: Браник; 1887.

49. Мала свештена историја са 20 слика за српско-православну децу / [Никола Ђ. Вукићевић]. –Нови Сад : Издање Српске књижаре Браће М. Поповића, 1887 [Штампарија српске књижаре Браће М. Поповића]. - 58 стр. : илустр. ; 20 см.

[Наслов на корицама]: Илустрована мала свештена историја.

1888.

50. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору : за школску 1887/88. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. - Сомбор : Штампарија Фердинанда Битермана, 1888. – 45, [3] стр. ; 26 cm.

[У садржају]: М.[ита] Петровић: Неколико речи о учитељском подмлат-ку (3-8 стр.).

1890.

51. Извештај о Вишој девојачкој школи Српске православ-не црквене општине сомборске за 1889/90. школску год. / саставио Никола Ђ. Вукићевић. – Сомбор : Православна србска црквена општина Сомборска, 1890 (Штампано код Ф. Битермана). - 38 стр. ; 20 см.


250

[У садржају]: Поповић Ив.[ан] М.: Неколико речи о важности и похађању виших девојачких училишта (3-6 стр.).

52. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору : за школску 1889-90. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. - Сомбор : Штампано код Ф. Битермана, 1890. – 67 стр. ; 20 см.

[У садржају]: Никола Ђ. Вукићевић: Извештај управитељев на свршет-ку 1889/90. школске године (3-20 стр.).

1891.

53. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору : за 1890-91. школску годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. - У Сомбору : Штампарија Фердинанда Битермана, 1891 (Сом-бор : Ф. Битерман). - 61 стр. : илустр. ; 24 cm.

1892.

54. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1891/2. школску годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. – Сомбор : Штампарија Фердинанда Битермана, 1892. - 55 стр. са таб. ; 20 см.

[У садржају]: В.[укићевић, Никола Ђ.]: Мита Петровић професор при-родних наука и математике у Србској учитељској школи Сомборској. Рођен 24. октобра 1848. + 17. децембра 1891. (3-9 стр.).

1893.

55. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за 1892/3. школску годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. – Сомбор : Србска учитељска школа, 1893 (Штампарија Фердинанда Битермана). – 69 стр. ; 20 см.

[У садржају]: Никола Ђ. Вукићевић: Говор који је приликом осамдесетогодишњице Србске учитељске школе Сомборске, на Петров дан 1893, у великој дворани учитељске школе држао управитељ. (За го-ворником прибележио Ст.[еван] К.[оњовић]) (3-16 стр.).


251

1895.

56. Изјашњење свете литургије вечерња и јутрења за уче-нике и ученице V. и VI. разреда народних школа : према наставној основи за православне српске народне школе из-даном од В. Ш. Савета у Карловци 25. Априла 1895. Бр. III С.80/94 / у кратко извео Никола Ђ. Вукићевић. – Панчево : Накладом књижаре Браће Јовановића, 1895 [Штампарија Браће Јовановића]. 96 стр. ; 20 см.

1896.

57. Кратки катихизис : за православне српске ученике III. и IV. раз-реда основних школа / по признатим у духовној књижевности православне цркве делима извео Никола Ђ. Вукићевић. – У Панчеву : Наклада књижаре Браће Јовановића, 1896 (Штампарија Браће Јовановића). – 58 стр. : илустр. ; 19 cm.

1898.

58. Прва настава у вери : за православне српске ученике првог и другог разреда осн. школа / на основу библијских пове-сти према захтевима наставног плана вис. школ. савета а исправљено према одлуци Св. архијерејског синода од 29. јулија 1898. Бр. С. 80 исписао Никола Ђ. Вукићевић. – У Панчеву : Накладом Књижаре Браће Јовановића, 1898 (Штампарија Браће Јовановића). – 48 стр. : илустр. ; 19 cm.

1899.

59. Извештај о Српским учитељским школама у Сомбору за школску 1898-99. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. – Сомбор : Штампа Фердинанда Битермана и сина, 1899. - 96 + [1] стр. ; 20 см.

1900.

60. Извештај о Српским учитељским школама у Сомбору за школску 1899-1900. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић.


252

– Сомбор : Штампа Ф. Битермана и сина, 1900. – 112 стр. ; 20 см.

1901.

61. Извештај о Српским учитељским школама у Сомбору за школ-ску 1900/1901. годину / саставио Никола Ђ. Вукићевић. - [Сом-бор] : [Српска учитељска школа], 1901 (Сремски Карловци : Српска манастирска штампарија). – 80 стр. : илустр. ; 20 см.

1902.

62. Извештај о Српским учитељским школама у Сомбору : за школску 1901/1902. Годину : уз суделовање професорског збора саставио Никола Ђ. Вукићевић. – Сремски Карловци : Српска манастирска штампарија, 1902. - 80 стр. : илустр. ; 20 cm.

[У садржају]: Правилник о полагању испита за учитељско и учитељичко оспособљавање за српске народне основне школе у српској учитељској школи сомборској (5-22 стр.).

1903.

63. Извештај о Српским учитељским школама у Сомбору за школску 1902/1903. годину / уз суделовање професорског збора саставио Никола Ђ. Вукићевић. - [Сомбор] : [Српска учитељска школа], 1903 (Ср. Карловци : Српска манастир-ска штампарија) 80 стр. : илустр. ; 20 см.

[У садржају]: В.[укићевић, Никола Ђ.]: Пре деведесет година (5-8 стр.). Н.[икола] Ђ. Вукићевић: Представка проф. збора срп. учит. школа у Сомбору поднесена В. Ш. Савету у Карловцима у погледу подизања ин-терната уз мушку учитељску школу сомборску (12-23 стр.).

2000.

64. Поуке о вери / Никола Ђ. Вукићевић. - Фототипско изд. - Београд : Србољубље, 2000 (Београд : Графипроф). - 58 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Старе добре књиге ; 6)

Фототипско изд. из 1879. - Тираж 500.


253

2007.

65. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ. Вукићевић. - Сомбор : Часопис Домети : Град-ска библиотека “Карло Бијелицки”, 2007 (Будисава : Кри-мел). - 178 стр. : илустр. ; 20 cm. - (Библиотека Сомборска баштина ; књ. 3)

Кор. и хрпт. ств. насл.: Црте из прошлости. - Ауторова слика на кори-цама. - Тираж 303. - Стр. 169-175: Сомборске црте и цртице Николе Ђ. Вукићевића / Сима М. Ћирковић. - Стр. 176-178: Уз записке Николе Ђ. Вукићевића / Радивој Стоканов.[S.a.]

66. Изјашњење Свете литургије / за српску младеж написао Никола Ђ. Вукићевић. – 2. поправљено изд. – Панчево : Накладом Књижаре Браће Јовановића, [S.a.] [Штампарија Браће Јовановића]. – 132 стр. ; 20 см.

Публикација није идентична са издањем из 1876. године.


254

БИБЛИОГРАФИЈА ПРИЛОГА У „ШКОЛСКОМ ЛИСТУ“ И „ПРИЈАТЕЉУ СРПСКЕ МЛАДЕЖИ“

1858.

67. Знанѣ и вѣра / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 1, бр.4 (6.11.1858), стр. 54 – 57.

68. Изгнаникъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 1, бр. 5 (13.11.1858), стр. 74.

Приповетка.

69. Св. Іоаннъ Милостивьій / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 1, бр. 11 (25.12.1858), стр. 168 – 170.

70. Светьій Отацъ Николай / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 1, бр. 8 (11.12.1858), стр. 117 – 120.

71. Тко воспитава дѣте? / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 1, бр. 8 (11.12.1858), стр. 113 – 117.У: Год. 1, бр. 9 (11.12.1858), стр. 129 – 132.У: Год. 2![1], бр. 10 (18.12.1858), стр. 145 – 150.У: Год. 1, бр. 11 (25.12.1858), стр. 160 – 162.

1859.

72. Житіє Св. Великомученика Димитрія / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 33 (7.09.1859), стр. 513 – 517.

73. Задатакъ народне школе : (по Келнеру) / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 46 (14.12.1859), стр. 721 – 723.

74. Изясненіє пѣсама и молитава на служби пређеосвећеньіхъ дарова / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке. У: Год. [2], бр. 10 (10.03.1859), стр. 154 – 158.

75. Изясненіє пѣсама и молитава / В. [Никола Ђ. Вукићевић].


255

У: Год. 2, бр. 11 (17.03.1859), стр. 168 – 172.У: Год. 2, бр. 12 (16.03.1859), стр. 181 -185.

76. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на данъ св. Стефана првому-ченика / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 45 (07.12.1859), стр. 714-716.

77. Изясненіє црквенихъ пѣсама на празникъ светога Николе / [Никола Ђ. Вукићевић].У : Год. 2, бр. 40 (28.10.1859), стр. 631-635.

78. Изясненіє црквеньіхъ пѣсама на Рождество Христово / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 41 (7.11.1859), стр. 643 – 645.

79. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на Свето Богоявленiе / [Ни-кола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 2, бр. 48 (28. 12.1859), стр. 764-756![765].

80. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на Свето Богоявленiе / [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Додатакъ къ бр. 48 Школског листа за год. 1859, стр. 775-776.

81. Изясненіє црквенихъ пѣсама о Празднику св. Георгiя / [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 14 (22.04.1859), стр. 215-218.

82. Икона спасителѣва у народной школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 12 (16.03.1859), стр. 177 – 181.

83. Мудра изреченія св. Іоанна Златоуста / извадио В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 13 (2.04.1859), стр. 203 – 205.У: Год. 2, бр. 14 (22.04.1859), стр. 220 – 222.

84. Народньій учитель и нѣгово владанѣ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 11 (17.03.1859), стр. 161 – 164.


256

85. Наука христiянска и библична Исторiя у народной школи / [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 2, бр. 5 (5.02.1859), стр. 65 – 68.У: Год. 2, бр. 6 (12.02.1859), стр. 81 – 86.

86. Неколико рѣчій о воспитанію женскога пола / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 31 (21.08.1859), стр. 480 – 484.У: Год. 2, бр. 32 (28.08.1859), стр. 497 – 502.

87. О снаженю памтеня у народной школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 47 (21.12.1859), стр. 747 – 749.У: Год. 2, бр. 48 (28.12.1859), стр. 756 – 768![765-767].У: Додатакъ къ бр. 48 Школскога Листа за год. 1859, стр. 773 – 774.

88. Познаванѣ дѣтіє природе / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 19 (27.05.1859), стр. 289 – 293.У: Год. 2, бр. 20 (4.06.1859), стр. 306 – 310.

89. Свесрдна покорностъ старіима / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 2, бр. 10 (10.03.1859), стр. 158 – 159.

Педагошке поуке. - Садржај: Радо бавленѣ у храму божіємъ, Напредованѣ у мудрости и добродѣтельи.

90. Св. Владимиръ србскiй краль : одъ 1010 – 1015. после Хри-ста / [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 2, бр. 36 (28.09.1859), стр. 562 – 564.У: Год. 2, бр. 37 (7.10.1859), стр. 577 – 579.

91. Светьiй Іованъ Златоустъ / [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 2, бр. 27 (21.07.1859), стр. 417 – 420.

92. Частньій крстъ Христовъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 11 (17.03.1859), стр. 164 – 167.

93. Човѣкъ и нѣгово опредѣленіє : (као уводъ у Христіянску педагогію) / по Келнеру израдіо В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 2, бр. 7 (19.02.1859), стр. 97 – 101.


257

У: Год. 2, бр. 8 (26.02.1859), стр. 113 – 117.У: Год. 2, бр. 9 (3.03.1859), стр. 129 – 132.У: Год. 2, бр. 10 (10.03.1859), стр. 145 – 149.

1860.

94. Велика Неделя : (єдна лекція за Псалтирце) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 3, бр. 12 (28.03.1860), стр. 179 – 184.

95. Великій Петакъ и вел. Субота : (єдна лекція за Псалтирце и за другу старію децу) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 3, бр. 14 (14.04.1860), стр. 211 – 215.У: Год. 3, бр. 15 (21.04.1860), стр. 226 – 232.

96. Евангелске науке : (за писанѣ, ученѣ на изустъ и владанѣ на ньима) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке. У: Год. 3, бр. 20 (28.05.1860), стр. 305 – 309.У: Год. 3, бр. 21 (7.06.1860), стр. 321 – 325.

97. Животописаніє србскихъ училиштньіхъ мужева. І. : Те-одоръ Ивановићъ Янковићъ Мирієвски / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 3, бр. 20 (28.05.1860), стр. 311 – 315.

98. Животописаніє Србскихъ Училиштньіхъ Мужева. ІІ. : Сте-фанъ отъ Вуяновскій Управитель Србскихъ Народньіхъ Школа у Округу Загребачкомъ / [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 3, бр. 27 (21.07.1860), стр. 422 – 426.

Прештампано из Лѣтописа год. 1829. части ІІ.

99. Животописаніє Србскихъ Училиштньіхъ Мужева. ІІІ. : Ав-раамъ отъ Мразовићъ / [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка.У: Год. 3, бр. 28 (28.07.1860), стр. 436 – 442.

Прештампано из Лѣтописа год. 1829. части ІІ.

100. Изясненіє молитвица изъ Малога катихизиса / [В.] [Нико-ла Ђ. Вукићевић].


258

У: Год. 3, бр. 33 (7. 09.1860), стр. 513 – 515.У: Год. 3, бр. 34 (14.09.1860), стр. 529 -531.

101. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на Воведенiе Богородице / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 3, бр. 43 (21.11.1860), стр. 678-680.

102. Изясненіє црквеньіхъ пѣсама : на празникъ св. Архангела Михаила / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 3, бр. 44 (28.11.1860), стр. 693 – 695.

103. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на празникъ св. Саве просве-тителя србскогъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У : Год. 3, бр. 1 (7.01.1860), стр. 5 – 6.

104. Методичньій поступакъ при предаваню науке Христіянске у народной школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 3, бр. 25 (7.07.1860), стр. 385 – 389.У: Год. 3, бр. 26 (14.07.1860), стр. 401 – 406.У: Год. 3, бр. 27 (21.07.1860), стр. 417 – 421.

105. Негованѣ моћи представляня / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка.У: Год. 3, бр. 1 (7.01.1860), стр. 7 – 11.

106. Податци за повѣстницу града Сомбора, а одъ части и среднѣ Бачке / [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 3, бр. 13 (7.04.1860), стр. 197 – 205.У: Год. 3, бр. 14 (14.04.1860), стр. 215 – 222.У: Год. 3, бр. 15 (21.04.1860), стр. 232 – 237.У: Год. 3, бр. 16 (28.04.1860), стр. 249 – 255.

107. Света четиредесетница или Великій постъ : (нѣколико лекція за дѣцу, и за одрастлию християнску младежь) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 3, бр. 8 (28.02.1860), стр. 113 – 120.У: Год. 3, бр. 9 (7.03.1860), стр. 129 – 135.У: Год. 3, бр. 10 (16.03.1860), стр. 145 – 149.

108. Светьiй Евангелистъ Лука / [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 3, бр. 39 (21.10.1860), стр. 611 – 614.


259

109. Св. Игнатій Богоносацъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. - Белешке. У: Год. 3, бр. 48 (28.12.1860), стр. 754 – 759.

110. Светьій Іоаннъ Дамаскинъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. - Белешке. У: Год. 3, бр. 45 (7.12.1860), стр. 710 – 716.У: Год. 3, бр. 46 (14.12.1860), стр. 724 – 730.У: Год. 3, бр. 47 (21.12.1860), стр. 740 – 745.

111. Светьiй Милутинъ србскiй краль : одъ 1275. до 1321. / [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 3, бр. 33 (7.09.1860), стр. 515 – 520.

112. Символъ вере : (примеръ како се у народной школи преда-вати има) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 3, бр. 38 (14.10.1860), стр. 593 – 598.У: Год. 3, бр. 39 (21.10.1860), стр. 609 – 610.У: Год. 3, бр. 40 (28.10.1860), стр. 625 – 627.У: Год. 3, бр. 41 (1.11.1860), стр. 641 – 644.У: Год. 3, бр. 42 (14.11.1860), стр. 657 – 599![659].У: Год. 3, бр. 43 (21.11.1860), стр. 673 – 678.У: Год. 3, бр. 44 (28.11.1860), стр. 689 – 693.У: Год. 3, бр. 45 (7.12.1860), стр. 705 – 710.У: Год. 3, бр. 46 (14.12.1860), стр. 721 – 724.У: Год. 3, бр. 47 (21.12.1860), стр. 737 – 740.

1861.

113. Библичне приповедке у библичнимъ речма / [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 37 (7.10.1861), стр. 577 – 579.У: Год. 4, бр. 38 (14.10.1861), стр. 593 – 594.У: Год. 4, бр. 39 (21.10.1861), стр. 609 – 611.У: Год. 4, бр. 40 (28.10.1861), стр. 625 – 627.У: Год. 4, бр. 42 (14.11.1861), стр. 657 – 660.

114. Благодарaнъ дивякъ : предметъ изъ ІІ. Чит. бр.6 како се има предавати / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка. У: Год. 4, бр. 6 (14.02.1861.), стр. 85 – 90.

Методичка упутства.


260

115. Божићъ : неколико лекция за старию децу / Н. Ђ. В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 4, бр. 41 (7.11.1861), стр. 645 – 647.У: Год. 4, бр. 42 (14.11.1861), стр. 660 – 663.У: Год. 4, бр. 43 (21.11.1861), стр. 673 – 676.У: Год. 4, бр. 44 (28.11.1861), стр. 689 – 693.У: Год. 4, бр. 45 (7.12.1861), стр. 705 – 708.У: Год. 4, бр. 46 (14.12.1861), стр. 721 – 724.У: Год. 4, бр. 47 (21.12.1861), стр. 736 – 139![739].

116. Добрьій сьінъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 30 (14.08.1861), стр. 477.


117. Житіє Св. Василія Великога, архиепископа Кесаріє Кападокійске / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 1 (7.01.1861), стр. 4 – 8.У: Год. 4, бр. 2 (11.01.1861), стр. 20 – 24.У: Год. 4, бр. 3 (21.01.1861), стр. 37 – 41.

118. Изясненіє изабраньіхъ псалмова, кои се школской деци толковати имаю : псаломъ првьій садржи у себи науку о срећи праведника и о пропасти неваляца / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 25 (7.07.1861), стр. 388 – 390.

119. Изясненіє молитава изъ Часловца / [В.] [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 2 (11.01.1861), стр. 17 – 20.У: Год. 4, бр. 3 (21.01.1861), стр. 33 -37.

120. Изясненіє Псалма четвртогъ : молитва праведника и одбра-на одъ оньіхъ кои сумняю о божиіой помоћи / Н. Ђ. В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 27 (21.07.1861), стр. 420 – 422.

121. Изясненіє Псалма петогъ : молитва праведника за помоћь противу напасти / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 28 (28.07.1861), стр. 436 – 438.


261

122. Изясненіє Псалма осмогъ : божиє величаство и нѣгова ми-лость према людима : предсказаниє о Христу / Н. Ђ. В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 29 (7.08.1861), стр. 453 – 454.

123. Изясненіє трећегъ псалма : молитва и утѣха Давидова, кадъ є бежао одъ сьіна Авесалома / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 26 (14.07.1861), стр. 405 – 406.

124. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на праздникъ Срътенiя Господнъiъ / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 5 (07.02.1861), стр. 65-66.

125. Изясненіє црквенихъ пѣсама на Христово Преображенiе / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 29 (07.08.1861), стр. 452-453.

126. Искупуйте време! / В. [Никола Ђ. Вукићевић]У: Год. 4, бр. 43 (21.11.1861), стр. 680 – 682.

127. Єданъ данъ изъ живота доброгъ учителя / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 4, бр. 17 (7.05.1861.), стр. 262 – 269.У: Год. 4, бр. 18 (14.05.1861), стр. 278 – 284.

128. Како се може човекъ обогатити : приповедчица изъ проло-га / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 25 (7.07.1861), стр. 397 – 398.

129. Методичньій поступакъ при предаваню некихъ предмета изъ првогъ одсека друге Єзьікословне Читанке / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 5 (7.02.1861), стр. 70 – 75.

130. Мудра изреченія св. Іоанна Златоуста / извадио В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 6![4], бр. 11 (21.03.1861), стр. 161 – 165.

131. Неколико правила за обучаванѣ у народной школи / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.


262

У: Год. 4, бр. 13 (7.04.1861), стр. 195 – 198.У: Год. 4, бр. 14 (14.04.1861), стр. 210 – 214.У: Год. 4, бр. 15 (21.04.1861), стр. 226 – 230.

132. Нешто о науци читаня / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 26 (14.07.1861), стр. 411 – 414.У: Год. 4, бр. 27 (21.07.1861), стр. 427 – 430.У: Год. 4, бр. 28 (28.07.1861), стр. 442 – 445.У: Год. 4, бр. 29(7.08.1861), стр. 555![455] – 457

Из методике наставе.

133. Поступакъ при предаваню приповедке изъ ІІ. Єзьікословне Читанке подъ насловомъ: „Избавлѣньій калфа путникъ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. - Белешка.У: Год. 4, бр. 8 (28.02.1861), стр. 116 – 120.У: Год. 4, бр. 9 (7.03.1861), стр. 131 – 134.


134. Света Педесетница : єдна лекция за одрастлию децу / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 17 (7.05.1861), стр. 257 – 262.У: Год. 4, бр. 18 (14.05.1861.), стр. 273 – 278.

135. Светьiй апостолъ и евангелистъ Іоаннъ Богословъ / Н.Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 22 (14.06.1861), стр. 337 – 341.У: Год. 4, бр. 23 (21.06.1861), стр. 353 – 357.У: Год. 4, бр. 24 (28.06.1861), стр. 369 – 373.

136. Св. Григоріє Богословъ / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке. У: Год. 4, бр. 3 (28.01.1861), стр. 49 – 54.

137. Светьiхъ четрдесетъ Мученика / [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 6![4], бр. 10 (14.02.1859![1861]), стр. 145 – 148.

138. Успеніє Божіє матере / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. –БелешкеУ: Год. 4, бр. 30 (14.08.1861), стр. 467 – 472.


263

139. Учитель као државни грађанинъ : нѣговъ домаћій животъ : одело : учителька / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 5 (7.02.1861), стр. 75 – 78.

Извађено из Келнерове „Volksschulkunde“.

140. Школа као и воспиталиште : по Келнеру / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 6![4], бр. 12 (28.03.1861), стр. 179 – 184.

141. Царскій воспитатель / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 32 (28.08.1861), стр. 509 – 511.


1862.

142. Библичне приповедке у библичнимъ речма / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 5, бр. 1 (10.01.1862), стр. 7 – 10.У: Год. 5, бр. 2 (20.01.1862), стр. 19 -24.У: Год. 5, бр. 3 (20.01.1862), стр. 42 – 46.У: Год. 5, бр. 4 (10.02.1862), стр. 50 – 52.У: Год. 5, бр. 5 (20.02.1862), стр. 68 – 70.У: Год. 5, бр. 6 (20.![28]02.1862), стр. 83 – 85.У: Год. 5, бр. 7 (10.03.1862), стр. 99 – 100.У: Год. 5, бр. 8 (20.03.1862), стр. 117 – 118.У: Год. 5, бр. 10 (10.04.1862), стр. 159 – 162![149-152].У: Год. 5, бр. 11 (20.04.1862), стр. 166 – 168.У: Год. 5, бр. 12 (30.04.1862), стр. 185 – 187.У: Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 198 – 202.У: Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 212 -215.У: Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 234 – 240.У: Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 245 – 249.У: Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 263 – 268.У: Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 275 – 277.У: Год. 5, бр. 19 (15.08.1862), стр. 294 – 298.У: Год. 5, бр. 20 (15.08.1862), стр. 313 – 315.У: Год. 5, бр. 21 (30.08.1862), стр. 329 – 331.У: Год. 5, бр. 22 (10.08.1862), стр. 340 – 344.


264

У: Год. 5, бр. 23 (20.08.1862), стр. 357 – 361.У: Год. 5, бр. 24 (30.08.1862), стр. 375 – 380.У: Год. 5, бр. 25 (10.09.1862), стр. 390 – 394.У: Год. 5, бр. 26 (20.09.1862.), стр. 407 – 410.У: Год. 5, бр. 27 (30.09.1862), стр. 422 – 428.

143. Библичне приповѣдке у библичнимъ рѣчма : Новьій Завѣтъ / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 5, бр. 28 (10.10.1862), стр. 440 – 444.У: Год. 5, бр. 29 (20.10.1862), стр. 454 – 460.У: Год. 5, бр. 30 (30.10.1862), стр. 469 – 476.У: Год. 5, бр. 31 (10.11.1862), стр. 487 – 492.У: Год. 5, бр. 32 (20.11.1862), стр. 498 – 506.У: Год. 5, бр. 33 (30.11.1862), стр. 516 – 525.У: Год. 5, бр. 34 (10.12.1862), стр. 534 – 540.У: Год. 5, бр. 35 (20.12.1862), стр. 547 – 553.У: Год. 5, бр. 36 (31.12.1862), стр. 561 – 570.

144. Изясненіє црквенихъ пѣсама на праздникъ Сошествiя св. Духа / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 5, бр. 10 (10.04.1862), стр. 157-159![147-149].

145. Изясненіє црквенихъ пѣсама : на Томину недеълю / [Нико-ла Ђ. Вукићевић].У : Год. 5, бр. 13-18 (30.06.1862), стр. 204-205.

146. Ис![з]ясненіє црковньіхъ песама на Благовѣсти / [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 5, бр. 9 (30.03.1862), стр. 131 – 133.

147. Изясненіє црковньіхъ пѣсама на праздникъ Вознесенiя Господнѣгъ / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 5, бр. 10 (10.04.1862), стр. 156 - 157![146-147].

148. О воспитаню : (по Хомакову) / Н.[Никола] Ђ. Вукићевић.У: Год. 5, бр. 2 (20.01.1862), стр. 17 – 19.

149. Пописъ колико є коє године приправника изъ србске Препарандіє Сомборске изишло / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 5, бр. 7 (10.03.1862), стр. 109 – 112.У: Год. 5, бр. 8 (20.03.1862), стр. 124 – 127.


265

150. Псаломъ сто и єданайсти : о срећи праведника / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић].У: Год. 5, бр. 8 (20.03.1862), стр. 118 – 120.

151. Чиме се у народной школи негує и развія чувство красоте? / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 5, бр. 5 (20.02.1862), стр. 65 – 67.

1864.

152. Изясненіє Псалма 64 : благодарностъ Богу, за душевна и тѣлесна блага, што намъ оно дає / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 6, бр. 3 (31.01.1864), стр. 37 – 39.

153. О ученю : (єдно осматранѣ) / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 6, бр. 2 (20.01.1864), стр. 28.

1867.

154. Беседа на светосавской свечаности год. 1865. у дворани Србског Учительишта сомборског говорена / Н. Ђ. В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Год. 9, бр. 1 (15.01.1867), стр. 1 – 9.

155. Мратиндан, Видовдан, Михолъдан : (месецословна белеш-ка) / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 9, бр. 23 (15.12.1867), стр. 392 – 394.

156. Платон Атанацковић Православни Епископ Бачки / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 9, бр. 8 (30.04.1867), стр. 113 – 122.

Некролог са биографијом.

157. Прошлост србског педагогиума : беседа на педесето годиш-њи ци Србског Учительишта Сомборског о Св. Сави 1867. год. говорена / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 9, бр. 2 (31.01.1867), стр. 17 – 24.У: Год. 9, бр. 3 (15.02.1867), стр. 33 – 39.


266

158. Србске народне школе пре десет година и данас / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 9, бр. 16 (31.08.1867), стр. 249 – 257.У: Год. 9, бр. 17 (15.09.1867), стр. 269 – 277.У: Год. 9, бр. 18 (30.09.1867), стр. 293 – 302.

1868.

159. Божиє заповѣди : (неколико лекция из Катихизиса у ІІІ. раз-реду народне школе) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка.У: Год. 10, бр. 3 (15.02.1868), стр. 45 – 48.У: Год. 10, бр. 4 (29.02.1868), стр. 70 – 73.У: Год. 10, бр. 6 (30.03.1868), стр. 111 – 116.У: Год. 10, бр. 8 (30.04.1868), стр. 150 – 153.У: Год. 10, бр.9 (15.05.1868), стр. 167 – 171.У: Год. 10, бр. 15 (15.08.1868), стр. 288 – 293.У: Год. 10, бр. 16 (30.08.1868), стр. 311 – 313.У: Год. 10, бр. 17 (15.09.1868), стр. 324 – 331.У: Год. 10, бр. 23 (15.12.1868), стр. 417 – 424.У: Год. 10, бр. 24 (31.12.1868.), стр. 435 – 445.

160. Вечернѣ школе / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 10, бр. 5 (15.03.1868), стр. 81 – 84.У: Год. 10, бр. 6 (30.03.1868), стр. 105 – 111.У: Год. 10, бр. 7 (15.04.1868), стр. 121 – 125.

161. Глас єдног Србина : поводом законског предлога о устрой-ству народних школа у Угарской / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 10, бр. 15 (15.08.1868), стр. 281 – 288.У: Год. 10, бр. 16 (30.08.1868), стр. 305 – 311.

162. Законски предлог о обучаваню у народним школама / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка. У: Год. 10, бр. 12 (30.06.1868), стр. 225 – 229.

Извод из закона.

163. Изображаванѣ унутрашнѣг гледаня / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 10, бр. 18 (30.09.1868), стр. 337 – 339.


267

164. Новости у нашой журналистици / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 10, бр. 1 (15.01.1868), стр. 23 – 24.

Вести о излажењу часописа: „Беседа“ : (лист за црквене, школске и народ-не потребе); „Пастир“ . (лист за науку и књижевност духовног садржая); „Славянски Юг“ забавно поучна кньига у ХІІ свезака, І. Свезка са сликама.

165. Пажльивост / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 10, бр. 22 (30.11.1868), стр. 401 – 403.

166. Прошлост Школскога Листа / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 10, бр. 24 (31.12.1868), стр. 433 – 435.

167. „Хоћемо верозаконске школе, и желимо да се о обштем трошку издржаваю“ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 10, бр. 21 (15.11.1868), стр. 385 – 387.

Текст поводом краљевске уредбе и законског предлога о јавном васпитању и обучавању.

168. Читанѣ у Народной Школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 10, бр. 11 (15.06.1868), стр. 201 – 205.У: Год. 10, бр. 12 (30.06.1868), стр. 229 – 236.

1869.

169. Букварске приповедке : (начин, коим єдан учитель предає) / Учитетель [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 11, бр. 14 (15.08.1869), стр. 220 – 222.

Методичка упутства. - Према садржају“ Школског Листа“ текст је напи-сао Никола Ђ. Вукићевић.

170. Земльопис у народной школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 11, бр. 7 (15.04.1869), стр. 104 – 106.У: Год. 11, бр. 8 (30.04.1869), стр. 124 – 127.У: Год. 11, бр. 12 (30.06.1869), стр. 185 – 188.


171. Критично станѣ наших школа у Угарской / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 21 (15.02.1869), стр. 340 – 341.


268

172. Наша Школска ствар / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 11, бр. 9 (15.05.1869), стр. 136 – 140.У: Год. 11, бр. 10 (31.05.1869), стр. 152 – 166.

О лошем стању српских школа и учитељима а поводом Чланка XXXVІІІ. Закона.

173. О неги живаца и чулних органа : (по Дитесу и другим пис-цима) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 18 (30.10.1869), стр. 281 – 283.У: Год. 11, бр. 20 (30.11.1869), стр. 313 – 313![315].У: Год. 11, бр. 21 (15.12.1869), стр. 337 – 339.

174. О школском запту / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 11, бр. 16 (30.09.1869), стр. 253 – 256.

Према садржају „Школског Листа“ , аутор чланка је Никола Ђ. Вукићевић.

175. Преглед учительске раднѣ у србским народним школама / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 21 (15.12.1869), стр. 327 – 337.

Упутство учитељима о томе шта треба предавати у срп. народним школа-ма у складу са срп. просветним и верозаконским потребама и захтевима Закона XXXVІІІ из 1868. године.

176. Преглед учительске раднѣ у србским народним школама у Угарской / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 22 (23.12.1869), стр. 343 – 349.

177. Рачун у народной школи : (методично упутство) / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 4 (28.02.1869), стр. 49 – 52.У: Год. 11, бр. 5 (15.03.1869), стр. 65 – 67.У: Год. 11, бр. 6 (31.03.1869), стр. 80 – 84.Методичко упутство.

178. Реч у обрану вѣрозаконских школа : (говорена у главной скупштини варошке обштине у Сомбору 25.Юния 1869.) / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 14 (15.08.1869), стр. 217 – 219.У: Год. 11, бр. 15 (31.08.1869), стр. 233 – 237.


269

179. Свилодѣлство / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 7 (15.04.1869), стр. 111 – 112.У: Год. 11, бр. 8 (30.04.1869), стр. 131 – 132.У: Год. 11, бр. 9 (15.05.1869), стр. 146 – 149.У: Год. 11, бр. 11 (15.06.1869), стр. 181 – 182.У: Год. 11, бр. 14 (15.08.1869), стр. 226 – 228.

180. Учитељски послови / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 9![11], бр. 1 (15.01.1869), стр. 1 – 8.

1870.

181. Преглед учительске раднѣ у србским народним школама / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 11, бр. 24 (за 31.12.1869, накнадно издан на свршет-ку фебр. 1870), стр. 377 – 385.

1880.

182. Вежбање слуха и говора : (као припрема за читање) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 12, бр. 5 (1.03.1880), стр. 69 – 72.У: Год. 12, бр. 6 (15.03.1880), стр. 83 – 86.У: Год. 12, бр. 7 (1.04.1880), стр. 98 – 101.


183. Говор на светосавској свечаности у србској учитељској шко-ли сомборској 14. Јануара 1881. / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 13, бр. 2 (31.01.1881), стр. 17 – 21.У: Год. 13, бр. 3 (15.02.1881), стр. 33 – 36.

184. Значај српске народне школе / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 12, бр. 9 (1.05.1880), стр. 129 – 131.У: Год. 12, бр. 10 (15.05.1880), стр. 148 – 151.

185. Ко треба да предаје науку вере у срп. нар. школама? / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 12, бр. 18 (15.09.1880), стр. 273 – 276.У: Год. 12, бр. 19 (1.10.1880), стр. 289 – 292.


270

186. Најцелисходнији метод за учење писања и читања / В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Год. 12, бр. 3 (1.02.1880), стр. 33 – 34.

187. Народна школа и њен задатак / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 12, бр. 1 (1.01.1880), стр. 1 – 4.У: Год. 12, бр. 2 (15.01.1880), стр. 17 – 21.

188. Спремајмо синове за учитеље и свештенике! / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 12, бр. 17 (1.09.1880), стр. 257 – 262.

О важности школовања младих за учитеље и свештенике по српски народ.

1881.

189. Нацрт за наставу у православној вери у основним народ-ним школама. І / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 13, бр. 6 (31.03.1881), стр. 85 – 87.У: Год. 13, бр. 8 (30.04.1881), стр. 115 – 119.У: Год. 13, бр. 10 (31.05.1881), стр. 147 – 152.У: Год. 13, бр. 15 (15.08.1881), стр. 211 – 213.У: Год. 13, бр. 14 (31.07.1881), стр. 228 – 230.

190. Наше најпрече потребе / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 13, бр. 20 (31.10.1881), стр. 305 – 308.У: Год. 13, бр. 21 (15.11.1881), стр. 321 – 324.

191. Нешто о школском запту / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 13, бр. 23 (15.12.1881), стр. 359 – 360.

Према садржају „Школског Листа“, аутор чланка је Никола Ђ. Вукићевић.

192. Писање у народној школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 13, бр. 24 (31.12.1881), стр. 371 -373.


193. По чему се познаје да у школи влада добар запт / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. У: Год. 13, бр. 23 (15.12.1881), стр. 363.


271

194. Упутство за читање моралних приповедака : (једна лекција из наособне методике) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 13, бр. 23 (15.12.1881), стр. 356 – 358.


1882.

195. Ваљан учитељ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]У: Год. 14, бр. 24 (31.12.1882), стр. 370 – 371.

196. Димитрије Поповић парох и наместник Сомборски : у веч-ност се преселио 25. Априла о.г. у Сомбору / Никола Ђ. Вукићевић. У: Год. 14, бр. 9 (15.05.1882), стр. 129 – 137.

Некролог.

197. Димитрије Поповић парох и наместник Сомборски / Нико-ла Ђ. Вукићевић. У: Год. 14, бр. 10 (31.05.1882), стр. 145 – 150.

Некролог.

198. Извештај о испитима у србској учитељској школи Сомборској на свршетку 1882. школске године / Никола Ђ. Вукићевић. –Белешка. У: Год. 14, бр. 13 (15.07.1882), стр. 197 – 199.У: Год. 14, бр. 14 (31.07.1882), стр. 212 – 215.

199. Писање по казивању / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 14, бр. 6 (31.03.1882), стр. 84 – 87.


200. Поправљање правописа и вештбање у краснопису / В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 14, бр. 7 (15.04.1882), стр. 106 – 108.


201. Правила за живот : (из прича Соломонових) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].


272

У: Год. 14, бр. 12 (30.06.1882), стр. 182-185.У: Год. 14, бр. 19 (15.10.1882), стр. 296 – 297.У: Год. 14, бр. 20 (31.10.1882), стр. 311 – 313.У: Год. 14, бр. 24 (31.12.1882), стр. 372 – 373.

202. Пред ревизијом школског закона у троједној краљевини / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 14, бр. 7 (15.04.1882), стр. 97 – 102.У: Год. 14, бр. 8 (30.04.1882), стр. 113 – 118.

203. Преписивање у народној школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 14, бр. 5 (15.03.1882), стр. 70 – 72.

204. Примање у Србску учитељску школу сомборску за 1882/3. годину / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 14, бр. 15 (15.08.1882), стр. 239 – 240.

205. Упутство за читање и учење песама / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 14, бр. 4 (28.02.1882), стр. 53 – 55.


1883.

206. Ђурђевска слава у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 15, бр. 9 (15.05.1883), стр. 138 – 140.

207. Игњат Димитријевић добротвор младежи српске / В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 15, бр. 14 (31.07.1883), стр. 209 – 211.

Некролог.

208. Из пастирске посланице једног православног епископа свештенству своје епархије : (по руском укратко изведено) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 15, бр. 13 (15.07.1883), стр. 202 – 203.У: Год. 15, бр. 14 (31.07.1883), стр. 214 – 216.

209. Извештај о испитима у србској учитељској школи Сомборској школске 1883. године / Н.[Никола] Ђ. Вуки ћевић.У: Год. 15, бр. 13 (15.07.1883), стр. 197 – 202.


273

210. Народни добротвори / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 15, бр. 13 (15.06.1883), стр. 193 – 196.

1884.

211. Добротвори србске основне школе Ст. Андрејске / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 16, бр. 12 (30.06.1884), стр. 184 – 186.

212. Извештај о испитима у србској учитељској школи Сомборској на свршетку 1883/4. шк. године / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 16, бр. 13 (15.07.1884), стр. 194 – 200.

213. Прво васпитање и забавишта / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 16, бр. 1 (15.01.1884), стр. 1 – 5.У: Год. 16, бр. 2 (31.01.1884), стр. 17 – 22.У: Год. 16, бр. 3 (15.02.1884), стр. 33 – 39.

214. Седница Високог Србсконародног Школског Савета од 16. Марта 1884. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 16, бр. 6 (31.03.1884), стр. 85 – 90.

215. Седница Вис. Србског Народног Школског Савета од 24. Новембра / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 16, бр. 16 (30.11.1884), стр. 241 – 245.

1885.216. Арон Илијић народни учитељ : цртица из живота ваљаног

учитеља / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 15, бр. 6 (10.06.1885), стр. 92 – 93.

217. Вертеп и божићње дрво у школи сомборској / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 17, бр. 1 (10.01.1885), стр. 8.

218. Извештај о испитима у србској учитељској школи сомборској на свршетку 1884-5. школ. године / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 17, бр. 14 (10.07.1885), стр. 98 – 102.

219. Светосавска свечаност у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 17, бр. 2 (10.02.1885), стр. 28.


274

220. Седница Вис. Србско-народног Школског Савета од 16. Августа 1885. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 17, бр. 9 (10.09.1885), стр. 133 – 140.

221. Спомен Марка Бикара добротвора школске младежи / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 17, бр. 1 (10.01.1885), стр. 9 -10.

1886.

222. Др. Јован Суботић / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 18, бр. 2 (10.02.1886), стр. 17 – 19.

Некролог.

223. Извештај о испитима у србској учитељској школи сомборској на свршетку 1885/6. школске године / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 18, бр. 7 (10.07.1886), стр. 113 – 116.

224. Народне школе србске у Сомбору 1885/6. године / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 18, бр. 8 (10.08.1886), стр. 134 – 135.

225. Прво србско забавиште / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 18, бр. 1 (10.01.1886), стр. 1 – 2.

О првом српском забавишту отвореном у Сомбору 22.12.1885. године.

226. Прво србско забавиште и рад у њему / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 18, бр. 8 (10.08.1886), стр. 130 – 132.

227. Светозар Милетић : србски народни учитељ / стари учитељ В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 18, бр. 9-10 (10.09.1886), стр. 162 – 163.

Биографија.

228. Седница Вис. Србско-народног Школског Савета од 23. Новембра 1885. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 18, бр. 1 (10.01.1886), стр. 2 – 7.


275

229. Школе и учитељи у Црној Гори / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 18, бр. 11 (1.11.1886), стр. 184 – 185.

1887.

230. Допис из Јамене : освећење школске заставе у Јамени / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 19, бр. 4 (10.04.1887), стр. 63 – 64.

231. Др. Ђорђе Натошевић : србски народни главни референт, врховни надзорник свију православних вероисповедних србских народних школа у митрополији Карловачкој, пред-седник „Матице Србске“ и народни књижевник србски итд. рођен 25. Маја 1821. у Сланкамену, преставио се ноћу између 10. и 11. Јулија 1887. год. у Горњем Карловцу / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 19, бр. 8 (10.08.1887), стр. 125 – 129.У: Год. 19, бр. 9 (10.09.1887), стр. 145 – 150.


232. Испити у србској учитељској школи сомборској / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. У: Год. 19, бр. 7 (10.07.1887), стр. 114 – 117.

233. Никанор Грујић : православни епископ пакрачки, њ.ц.кр. величанства прави тајни саветник, велекрстник ордена Франц Јосифа І и.т.д. : у књижевству названи Срб Милу-тин... / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 19, бр. 5 (10.05.1887), стр. 69 – 74.


234. Основа беседе управитеља Србске учитељске школе сом-борске приликом 75. годишње прославе обстанка исте шко-ле : на Ивањ дан 1887. у Сомбору говорене / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 19, бр. 7 (10.07.1887), стр. 106 – 112.У: Год. 19, бр. 18 (10.08.1887), стр. 130 – 134.


276

235. Оцена црквено-словенских књига, Буквара, Часловца и Псалтира од Мите Нешковића / званично на позив в. Школ. Савета написао Н.[Никола] Ђ. Вукићевић.У: Год. 19, бр. 11 (10.11.1887), стр. 187 – 189.У: Год. 19, бр. 12 (10.12.1887), стр. 203 – 204.

236. Педесетогодишњица србског учитеља / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 19, бр. 12 (10.12.1887), стр. 201 – 202.О животу и раду учитеља Станимира Николића из Врањева.

237. Светосавска прослава у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 19, бр. 2 (10.02.1887), стр. 31.

238. Свечана прослава седамдесетпетогодишњице србске учитељске школе сомборске и тридесетогодишњице препорођаја србских народних школа у земљама круне Угарске / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 19, бр. 7 (10.07.1887), стр. 105 – 106.

239. Свечани спомен Дра Натошевића / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 19, бр. 11 (10.11.1887), стр. 181 – 182.

240. Седница В. Срб. Народног Школског Савета : у Ср. Карлов-цима 13. и 14. Априла држана / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 19, бр. 5 (10. 05.1887), стр. 77 – 81.У: Год. 19, бр. 6 (10. 06.1887), стр. 99 – 100.

241. Седница Срб. Народног Школског Савета : (држана у Ср. Карловцима 9. и 10. Септембра) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 19, бр. 10 (10.10.1887), стр. 165 – 167.У: Год. 19, бр. 11 (10.11.1887), стр. 186 – 187.

1888.242. Вертеп и божићња јелка у школи сомборској / В. [Никола

Ђ. Вукићевић].У: Год. 20, бр. 1 (15.01.1888), стр. 11 – 12.

243. Испити за учитељско оспособљење и завршетак школске 1887/8. г. у србској учит. школи Сомборској / В. [Никола Ђ. Вукићевић].


277

У: Год. 20, бр. 7 (15.07.1888), стр. 112 – 116.

244. Седница Вис. срб. народног Школског Савета : (држа-на 27. и 28. Новембра 1887. у Карловцима) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 20, бр. 1 (15.01.1888), стр. 7 – 9.

245. Седница Вис. срб. народног Школског Савета : (држа-на у Карловцима 28. и 29. Априла 1888.) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 20, бр. 4 (15.04.1888), стр. 63 – 65.

Извештај. - По садржају „Школског Листа“, наслов је: Седница Вис. срб. народног Школског Савета : (држана у Карловцима 28. и 29. Мар-та 1888).

246. Седница Вис. Срб. Народног Школског Савета : (држа-на у Ср. Карловцима 14. Априла 1888.) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 20, бр. 5 (15.05.1888), стр. 79.

247. Седница Вис. Срб. Народног Школског Савета : (држа-на у Ср. Карловцима 19/31. Августа 1888.) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 20, бр. 9 (10.09.1888), стр. 144 – 148.

248. Станиво за писмарицу / Н.[Никола] Ђ. Вукићевић.У: Год. 20, бр. 8 (10.08.1888), стр. 138.

Садржај: [Објава] / Кузман Бикар.

249. Упутство за наставу, у првим основима србске граматике, у другом разреду осн. школе / В.[Никола]Ђ. Вукићевић]. У: Год. 20, бр. 1 (15.01.1888), стр. 6 – 7.У: Год. 20, бр. 2 (15.02.1888), стр. 24 – 25.


250. Школска слава у Сомбору о Св. Сави 1888. / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 20, бр. 2 (15.02.1888), стр. 28.


278

1889.

251. Испити у србској учитељској школи сомборској на свршет-ку 1888/9. школске године / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 21, бр. 7-8 (1.09.1889), стр. 131 – 136.

252. Седница Вис. Србског Народног Школског Савета : (држа-на 12. и 13. Јулија 1889. г. у Ср. Карловцима) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 21, бр. 7-8 (1.09.1889), стр. 126 – 127.

1890.

253. Испити у србској учитељској школи сомборској на свршет-ку 1889/90. школ. године / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 22, бр. 8 (15.08.1890), стр. 124 – 129.

254. Јован Настић, учитељ / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 22, бр. 3 (15.03.1890), стр. 44 – 47.

Некролог. - Разрешење ауторства према садржају „Школског Листа“.

255. Седница В. Срб. Нар. Школског Савета, држана у Карлов-цима 27., 28. и 29. Нов. 1889. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 22, бр. 1 (15.01.1890), стр. 8 – 14.

256. Седница В. Срб. Нар. Школског Савета, држана у Карлов-цима 27., 28. и 29. Нов. 1889. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 22, бр. 2 (15.02.1890), стр. 22 – 25.

257. Светосавска свечаност у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 17, бр. 1 (15.01.1890), стр. 14.

258. Свечана инсталација Његове Светости Патријарха србског Георгија Бранковића / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 22, бр. 6 (15.06.1890), стр. 94 – 96.

259. Седница Школског Савета, дне. 24. и 25. августа у Ср. Кар-ловци држана / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 22, бр. 8 (15.08.1890), стр. 133 – 137.


279

1891.

260. Исидор Стојковић редовни професор србске учитељске школе Сомборске, рођен 2. Маја 1842. у Суботици, пресе-лио се у вечност 6. Марта 1891. у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 13, бр. 4 (15.04.1891), стр. 49 – 52.

Некролог.

261. Испити у србској учитељској школи Сомборској на свршет-ку 1890/91. школске године / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 23, бр. 7 (15.07.1891), стр. 101 – 106.

262. Позив на Учитељску скупштину / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 22, бр. 3 (15.03.1891), стр. 51.

263. Седница Вис. Србско-народног Школског Савета од 10. Децембра 1890. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 23, бр. 1 (15.01.1891), стр. 9 – 12.

264. Седница Висл. Школског Савета 14. и 15. Марта 1891. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 23, бр. 4 (15.04.1891), стр. 55 – 59.

265. Седница Срб. Народног Школског Савета држана у Карлов-цима 22. и 23. Августа 1891.) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 23, бр. 9 (15.09.1891), стр. 133 – 139.

1892.

266. Арсеније Стојковић, православни Епископ Будимски најстарији педагог Србски, рођен 1804. у Мокрину пресе-лио се у вечност 29. Марта 1892. у Св. Андреји / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. У: Год. 24, бр. 4 (15.04.1892), стр. 68.

Некролог.

267. Дарови србским школама и учитељима из Сентомаша / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 24, бр. 2 (15.02.1892), стр. 30 – 32.


280

268. Испити у србској учитељској школи Сомборској / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. У: Год. 24, бр. 7 (15.07.1892), стр. 112 – 114.

269. Јан Амос Коменски, рођен 16. марта 1592. † 15. новембра 1671. / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 24, бр. 4 (15.04.1892), стр. 53 – 58.У: Год. 24, бр. 5 (15.05.1892), стр. 69 – 73.

Поводом 300-годишњице рођења Јана Амоса Коменског.

270. Нова православна српска задужбина у Сомбору / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић].У: Год. 24, бр. 6 (15.06.1892), стр. 85 – 87.

О оснивању задужбине „Задужбина Дра Петра Стојковића и супруге му Лиле рођене Мања“.

271. Постанак основне женске школе на Цетињу / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 24, бр. 3 (15.03.1892), стр. 48.

272. Прослава Св. Саве просветитеља у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 24, бр. 2 (15.02.1892), стр. 28.

273. Седница Всл. Школског Савета држана у 16. Децембра 1891. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 24, бр. 1 (15.01.1892), стр. 7 – 9.

274. Седница високославног србско-народног Школског Савета држана у Суботу 7. Марта 1892. године у Карловцима / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 24, бр. 4 (15.04.1892), стр. 60 – 64.

1893.

275. Ванредна седница високосл. народног Школског Савета држана у Карловцима 4. Септембра 1893. г. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 25, бр. 8 (15.09.1893), стр. 124 – 125


281

276. Дарови србским школама и учитељима из Сентомаша / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 25, бр. 2 (15.02.1893), стр. 27 – 29.

277. Испити у србској учитељској школи Сомборској / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. У: Год. 24, бр. 7 (15.07.1892), стр. 112 – 114.

278. Павле Јовановић : протојереј и парох Сиришки- рођен 1831. † 16. фебруара 1893. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 25, бр. 3 (15.03.1893), стр. 46 – 47.

Некролог.

279. Светосавска слава у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 25, бр. 2 (15.02.1893), стр. 26 – 27.

280. Седница високославног Школског Савета држана 17. и 18. Децембра 1892. године у Карловцима / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 25, бр. 1 (15.01.1893), стр. 3 – 6.

281. Седница високосл. срб. нар. Школског Савета држана 17. и 18. Марта 1893. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 25, бр. 4 (15.04.1893), стр. 49 – 53.

282. Седница србско народног Школског Савета држана 29. и 30. Јулија 1893. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 25, бр. 7 (15.08.1893), стр. 97 – 100.

1894.

283. Анастасије Милан Марин : учитељ у Голубинци / В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 11-12 (11/12.1894), стр. 184 – 185.

Некролог.

284. Дарови србским школама и учитељима из Сентомаша / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 26, бр. 3-4 (03/04.1894), стр. 60 – 62.


282

285. Домаће васпитање у првих хришћана : (једна лекција из педагогијске повестнице) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 26, бр. 5 (15.05.1894), стр. 74 – 75.

286. Испити у србској учитељској школи сомборској на свршет-ку 1893/94. школске године / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 6-7 (06/07.1894), стр. 81 – 86.

287. Педагогија Новог Завета : (једна лекција из педагогијске повестнице) / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 3-4 (03/04.1894), стр. 36 – 38.

288. „Свети Сава“ : заклада за подпомагање православних србских вероисповедних школа у Митрополији Карловачкој / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 26, бр. 1-2 (01/02.1894), стр. 1-4.

289. Свечано отварање успостављане србске учитељске школе у Пакрацу / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 26, бр. 9-10 (09/10.1894), стр. 129 – 131.

290. Седница високославног Школског Савета држана 12. и 13. Новембра 1893. године у Срем. Карловцима / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 1-2 (01/02.1894), стр. 10-12.

291. Седница високосл. Школског Савета : држана у Карловци-ма 28., 29. и 30. Марта 1894. год. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 3-4 (03/04.1894), стр. 48 – 56.

292. Седница високосл. Школског Савета држана 9. и 10. Авгу-ста у Карловцима / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 8 (15.08.1894), стр. 113 – 117.

293. Седница високол. Школског Савета држана у Карловцима у среду 19. Октобра / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 9-10 (09/10.1894), стр. 136 – 138.

294. Споменик на гробу Мите Петровића професора србске учитељске школе Сомборске / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 26, бр. 8 (15.08.1894), стр. 120 – 121.


283

295. Стеван Коњовић учитељ : рођен 1857. † 1894. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 26, бр. 8 (15.08.1894), стр. 121 – 123.

Некролог.

296. Хришћанско васпитање : (лекција из педагогијске повест-нице) / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 26, бр. 1-2 (01/02.1894), стр. 4 – 6.

1895.

297. Задужбине браће Михајловића у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 27, бр. 8-9 (08/09.1895), стр. 129 – 131.У: Год. 27, бр. 10-11 (10/11.1895), стр. 168 – 170.

298. Иван Филиповић узор учитељ, педагог и књижевник / В. [Никола Ђ. Вукићевић] у кратком изводу по „Напредку“. У: Год. 27, бр. 10-11 (10/11.1895), стр. 145 – 148.

Некролог.

299. Испити у србској учитељској школи сомборској / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић]. У: Год. 27, бр. 6-7 (06/07.1895), стр. 97 – 102.

300. Лила Стојковићка рођена пл. Мања / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 27, бр. 8-9 (08/09.1895), стр. 118 – 120.

Некролог.

301. Ново здање србске мушке учит. школе у Сомбору/ В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић].У: Год. 27, бр. 8-9 (08/09.1895), стр. 113 – 114.

302. Седница високол. Школскога Савета држана у Карловци-ма 6. и 7. Фебруара / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 27, бр. 3 (15.03.1895), стр. 38 – 41.


284

303. Седница високол. Школског Савета, држана у Срем. Кар-ловцима 25. Априла 1895. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 27, бр. 5 (15.05.1895), стр. 65 – 67.

304. Седница високол. Школског Савета, држана у Срем. Кар-ловцима 19. и 20. Октобра 1895. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 27, бр. 10-11 (10/11.1895), стр. 148 – 152.

305. Учитељска школа у Гор. Карловцу / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 27, бр. 10-11 (10/11.1895), стр. 155 – 157.

1896.

306. Испити у српским учитељским школама сомборским / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 28, бр. 6-7 (06/07.1896), стр. 81 – 83.

1897.

307. Испит зрелости у женској учитељској школи у Горњем Кар-ловцу године 1897. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 29, бр. 6-7 (06/07.1897), стр. 102 – 103.

308. Испити у србским учитељским школама Сомборским на свршетку 1896/7. школске године / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 29, бр. 6-7 (06/07.1897), стр. 81 – 88.

309. Како треба водити дневник и бележницу о месечном успе-ху ученика / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 29, бр. 6-7 (06/07.1897), стр. 103 – 105.

310. Мојим искреним пријатељима и поштоватељима / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 29, бр. 6-7 (06/07.1897), стр. 100 – 101.

Текст поводом чланка у бр. 20 „Школског Одјека“ од 10.07.1897.

311. Поступак при настави у читању и разумевању недељних и празничних апостола и еванђелија / В. [Никола Ђ. Вукићевић].


285

У: Год. 29, бр. 10-11 (10/11.1897), стр. 167 – 168.


312. Седница Школског Савета, држана 16. Октобра 1897. годи-не / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке. У: Год. 29, бр. 10-11 (10/11.1897), стр. 150 – 154.

313. Честитка Н. Ђ. Вукићевића управитеља српских учитељских школа у Сомбору / Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 29, бр. 1-2 (01/02.1896![1897]), стр. 12 – 14.

Честитка упућена Краљевској учитељској школи у Београду поводом 25-годишњице рада.

314. Школски Савет / В.[Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 29, бр. 8 (08.1897), стр. 121 – 123.

1898.

315. Говор приликом тужне школске свечаности, на дан погре-ба Њезиног Величанства царице и краљице Јелисавете го-ворио Н. Ђ. Вукићевић / Н.[Никола] Ђ. Вукићевић; прибе-лежио Ст. [Стефан] С. Илкић.У: Год. 30, бр. 8 (08.1898), стр. 114 – 116.

316. Испити у српским учитељским школама сомборским, на свршетку 1897/8. школске године / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 30, бр. 5-6 (05./06.1898), стр. 81 – 87.

317. Светосавска песма од Јована Ђорђевића / Н.[Никола] Ђ. Вукићевић. – Белешка уредника.У: Год. 30, бр. 1 (31.01.1898), стр. 9 – 12.

Чланак из часописа „Српски Сион“, штампан по сећању Николе Ђ. Вукићевића.

318. Седница високол. Школског Савета, држана 13. Марта 1898. год. / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 30, бр. 3 (31.03.1898), стр. 33 – 35.


286

1899.

319. Испити у српској мушкој и женској учитељској школи сомборској, на свршетку 1898/99. школске године / Н.Ђ.В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 31, бр. 5-6 (05/06.1899), стр. 72 – 80.

320. О наградама и казнама / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 31, бр. 3(31.03.1899), стр. 38–40.У: Год. 31, бр. 4 (30.04.1899), стр. 57 – 59.У: Год. 31, бр. 5-6 (05/06.1899), стр. 67 – 69.

321. Педесетогодишњица учитељско-васпитачког рада Јована Димовића учитеља у Тријесту / В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 31, бр. 5-6 (05/06.1899), стр. 88 – 89.

1900.

322. Испити у мушкој и женској учитељској школи Сомборској, у Јунију 1900. године / Н.Ђ.В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 32, бр. 6-7 (06/07.1900), стр. 98 – 103.

1902.

323. Петар Берић учитељ у Сент-Андреји : († 26.01.1902. год.) / Н. Ђ. В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 34, бр. 1 (31.01.1902), стр. 12 – 14.

Некролог са аутобиографијом. - Садржај: Мој животопис / Петар Берић.

324. Седница В. Школског Савета/ В. [Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 34, бр. 10-11 (10/11.1902), стр. 164 – 166.

1909.

325. Учитељски зборови вршачке и темишварске епархије / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 38, бр. 3 (15.11.1909), стр. 101 – 106.


287

ПРИКАЗИ:

1880.

326. Књижевни прикази.У: Год. 12, бр. 12 (15.06.1880), стр. 190 – 191.

Садржај: Pedagogija І dio. Uzgojoslovje sastavio Stjepan Basariček učitelj kr. preparandija u Zagrebu i prvi član hrv. ped. кnjiževnoga sbora / [Никола Ђ. Вукићевић].


Садржај: Pedagogija І dio. Uzgojoslovje sastavio Stjepan Basariček / Н. [Никола] Ђ. Вукићевић; Употреба руске рачунаљке у основној школи. Упутство за народне учитеље. По немачком израдио Мита Нешковић / М.[Мита] Петровић.


Садржај: Буквар за српске основне школе одобрен од црквено школског савета / В. [Никола Ђ. Вукићевић].


Садржај: Читанка за други разред србске народне школе, одобрена од црквено-народног школског савета / Н. [Никола] Ђ. Вукићевић.

330. Књижевни прикази.У: Год. 12, бр. 24 (15.12.1880), стр. 381 – 383.Садржај: Читанка за други разред србске народне школе, одобрена од црквено-народног школског савета / Н. [Никола] Ђ. Вукићевић.

1881.


Садржај: „Čitanka za treći razred pučkih škola“ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].


288

332. Књижевни прикази.У: Год. 13, бр. 4 (28.02.1881), стр. 62 – 64.Садржај: „Čitanka za četvrti razred pučkih škola“ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].

333. Књижевни прикази.У: Год. 13, бр. 6 (31.03.1881), стр. 91 – 95.Садржај: „Čitanka za četvrti razred pučkih škola“ / В. [Никола Ђ. Вукићевић].

334. Књижевни прикази.У: Год. , бр. 11 (15.06.1881), стр. 172 – 173.Садржај: Црквено словенски буквар са читанком за други разред српских основних школа. Одобрен од срб. народног црквеношколског савета / [Н. Ђ. Вукићевић]; Настава у српском језику за трећи разред основних шко-ла. Написао Светозар Милетић учитељ / [Н. Ђ. Вукићевић]; Настава у земљопису за трећи и четврти разред основних школа. Написао Светозар Милетић учитељ / М.[Мита] Петровић; Збирка народних песама за школ-ску младеж обојега пола. Треће умножено издање / М.[Мита] Петровић.

335. Књижевни прикази.У: Год. 13, бр. 12 (30.06.1881), стр. 189 – 190.Садржај: Настава у српском језику за четврти разред основних шко-ла. Написао Светозар Милетич учитељ / [Н. Ђ. Вукићевић]; Домаће васпитање. Књига за учитеље, родитеље и васпитаче. Уређује и издаје Миша Т. Фрачковић народни учитељ (1. Свеска) / М.[Мита] Петровић; Поштење је претежније од новаца. Разгледна (?!У.) драма у једној радњи. За дјецу. С немачког Даница Кузмановићева / Св. М.[Светозар Милетић].

1882.


Садржај: „Славенски Апостоли Кирил и Методије и истина православља“. Поводом римског покрета у 1880/1 год. противу православне цркве напи-сао Др. Никодим Милаш архимандрит и професор богословије / В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић].


Садржај: „Славенски Апостоли Кирил и Методије и истина православља“. Поводом римског покрета у 1880/1 год. противу православне цркве напи-


289

сао Др. Никодим Милаш архимандрит и професор богословије / В. [Ни-кола Ђ. Вукићевић]; Мали свет књижице за српску децу пише чика Сте-ва. Издање са сликама....Свеска прва.

1884.

338. Књижевни прикази.У: Год. 16, бр. 8 (30.04.1884), стр. 125 – 127.Садржај: „Прва читанка за пучке школе у Босни и Херцеговини“ / В.[Никола Ђ. Вукићевић].


Садржај: Прва читанка за пучке школе у Босни и Херцеговини / В.[Никола Ђ. Вукићевић].

340. Књижевни прикази.У: Год.16, бр. 14 (15.08.1884), стр. 220 – 221. Садржај: Pedagogija III. dio. Posebno obukoslovje, sastavio Stjepan Basariček učitelj kr. preparandijah u Zagrebu i prvi član hrv. pedagogijsko-književnoga sbora / В. [Никола Ђ. Вукићевић].

1885.

341. Књижевни прикази.У: Год.17, бр. 11 (10.11.1885), стр. 178 – 179.Садржај: Читанка за четврти разред српске основне школе одобрио српски народни црквено-школски савет / Н.Ђ.В.[Никола Ђ. Вукићевић].

342. Књижевни прикази.У: Год.17, бр. 12 (10.12.1885), стр. 193 – 194.

Садржај: Читанка за четврти разред српске основне школе одобрио српски народни црквено-школски савет / Н.Ђ.В.[Никола Ђ. Вукићевић]; „Два дијаграма о очигледном показивању времена у народној школи“ / Драгутин Блажек.

1909.

343. Књижевни прикази.У: Год.38, бр. 3 (15.11.1909), стр. 108 – 111.


290

Садржај: Наставна основа за православну науку вере у средњим шко-лама српске православне митрополије карловачке / =; „Рад“ Велики српски народни календар за 1910. годину / [Никола Ђ. Вукићевић] ; Уредба о уређењу црквених, школских и фундационалних дела грчко-источне српске митрополије од 10. авг. 1868. са допунама и одлукама ви-ших власти. Приредио Мита Клицин / Б.; Вељко Миросављевић: О Па-лестини и старим Јеврејима, помоћна књига за изучавање библијске историје за ученике и ученице средњих школа / Марко Протић.

344. Приказ нових књига.У: Год. 38, бр. 4 (30.11.1909), стр. 168 – 170.

Садржај: Die sprachlich-geistige Entwicklung des Kindes als Grundlage eines naturgemässen Unterrichts in der Muttersprache / Г. У.; Мисли о васпитању, написао Дмитар Јовичић, учитељ / =; Мађарска граматика за више разреде основних школа, саставио Љубомир Јовановић, управитељ и учитељ општинске основне школе у Уљми / М.; Szociológiai nyomozások, irta Dr. Kenedi Géza / [Никола Ђ. Вукићевић]; Térképes földrajz. Módszeres előrajzokkal és szemléltő képekkel IV. Oszt tanulók számára. Irta és térképekkel ellátta Vaday József, isk. igazgató Nagyváradon / =.


291

ПРЕВОДИ:

1858.

345. Огледало добре школе / превео Никола Ђ. Вукићевић.У: Год. 1, бр. 6 (20.11.1858), стр. 81 – 85.У: Год. 1, бр. 7 (27.11.1860![1858]), стр. 97 – 101.

1859.

346. Плодъ доброгъ васпитанiя : (у писмима одъ Х. Шмитда) / Кристоф вон Шмит ; посрбио Нiкола Ђ. Вукићевићъ.У: Год. 2, бр. 1 (08.01.1859), стр. 1 – 4.У: Год. 2, бр. 2 (15.01.1859), стр.19–21.У: Год. 2, бр. 3 (22.01.1859), стр. 34 – 37.У: Год. 2, бр. 4 (28.01.1859), стр. 51 – 54.У: Год. 2, бр. 5 (05.02.1859), стр. 69 – 71.

347. Преводъ молитава и глaвныхъ пѣсана на божественой литургiи / превео В.[Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешке.У: Год. 2, бр. 5 (05.02.1859), стр. 74–79.У: Год. 2, бр. 6 (12.02.1859), стр. 88 – 91. У: Год. 2, бр. 7 (19.02.1859), стр. 104 – 108.

1860.

348. Милана : приповедка за младежь и родителѣ.І / по немач-ком делу Хр. Шмитда, названомъ „Rosa von Tannenburg“ посрбіо Н.[Никола] Ђ. Вукићевић.У: Год. 3, бр. 25 (7.07.1860), стр. 394 – 400.У: Год. 3, бр. 26 (14.07.1860), стр. 411 – 416.У: Год. 3, бр. 31 (21.08.1860), стр. 490 – 496.У: Год. 3, бр. 32 (28.08.1860), стр. 500 – 506.У: Год. 3, бр. 33 (7.09.1860), стр. 520 – 523.У: Год. 3, бр. 34 (14.09.1860), стр. 537 – 540.У: Год. 3, бр. 35 (21.09.1860), стр. 551 – 560.У: Год. 3, бр. 36 (28.09.1860), стр. 566 – 574.


292

У: Год. 3, бр. 37 (7.10.1860), стр. 583 – 590.У: Год. 3, бр. 39 (21.10.1860), стр. 614 – 619.У: Год. 3, бр. 40 (28.10.1860), стр. 632 – 639.У: Год. 3, бр. 41 (1.11.1860), стр. 651- 655.У: Год. 3, бр. 42 (14.11.1860), стр. 661 – 670.У: Год. 3, бр. 43 (21.11.1860), стр. 680 – 688.У: Год. 3, бр. 44 (28.11.1860), стр. 695 – 703.У: Год. 3, бр. 45 (7.12.1860), стр. 716 – 720.У: Год. 3, бр. 46 (14.12.1860.), стр. 730 – 735.У: Год. 3, бр. 47 (21.12.1860), стр. 745 – 751.У: Год. 3, бр. 48 (28.12.1860.), стр. 759 – 765.

1861.

349. Больій светъ / превео Н.Ђ.В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 4, бр. 3 (21.01.1861), стр. 44 – 46.

350. Канон Ускршньій : за младеж Србску Србскьімъ єзьікомъ разтумачио Н. Ђ. В. / [превео] Н. Ђ. В.[Никола Ђ. Вукићевић]. У: Год. 4, бр. 19 (21.05.1861), стр. 289 – 294.У: Год. 4, бр. 20 (28.05.1861), стр. 305 – 310.У: Год. 4, бр. 21 (7.06.1861), стр. 321 – 326.

351. Молбено пѣниє при почетку дѣчиєгъ ученя / изъ Дух. Бесѣде превео Н. Ђ. В. [Никола Вукићевић].У: Год. 4, бр. 34 (14.09.1861), стр. 539 – 542.У: Год. 4, бр. 35 (21.09.1861), стр. 553 – 556.У: Год. 4, бр. 36 (28.09.1861), стр. 563 – 566.

352. Опомене : духовной младежи / с рускога превео В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка.У: Год. 4, бр. 5 (7.02.1861), стр. 66 – 70.У: Год. 4, бр. 6(14.02.1861), стр. 81– 84.У: Год. 4, бр. 7 (21.02.1861), стр. 97 – 102.У: Год. 4, бр. 8 (28.02.1861), стр. 113 – 116.У: Год. 4, бр. 9 (7.03.1861), стр. 129 – 131.

Опомене извађене из христијанског чтения С.П.Б. год.1858. месец април.


293

353. Разговоръ свештеника съ христiяни о томъ да неваля у го-вору употреблявати срамнє речи / [превео] В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 6![4], бр. 10 (14.03.1859![1861]), стр. 148 – 151.У: Год. 6![4], бр. 101 (21.03.1861), стр. 165 – 168.

354. Свећа у тами и у сумраку / из духовне беседе превео Н.Ђ.В.[Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка.У: Год. 4, бр. 25 (7.07.1861), стр. 390 – 391.У: Год. 4, бр. 26 (14.07.1861), стр. 407 – 409.У: Год. 4, бр. 27 (21.07.1861), стр. 422 – 427.У: Год. 4, бр. 28 (28.07.1861), стр. 438 – 442.У: Год. 4, бр. 30 (14.08.1861), стр. 472 – 476.У: Год. 4, бр. 31 (21.08.1861), стр. 483 – 487.У: Год. 4, бр. 32 (28.08.1861), стр. 499 – 501.У: Год. 4, бр. 33 (7.09.1861), стр. 515 – 518.У: Год. 4, бр. 34 (14.09.1861), стр. 533 – 536.У: Год. 4, бр. 35 (21.09.1861), стр. 547 – 550.У: Год. 4, бр. 37 (7.10.1861), стр. 581 – 583.У: Год. 4, бр. 38 (14.10.1861), стр. 598 – 601.У: Год. 4, бр. 39 (21.10.1861), стр.613– 615.У: Год. 4, бр. 40 (28.10.1861), стр. 630 – 632.У: Год. 4, бр. 41 (7.11.1861), стр. 648 – 650.У: Год. 4, бр. 42 (14.11.1861), стр. 664 – 665.У: Год. 4, бр. 47 (21.12.1861), стр. 740 – 745.У: Год. 4, бр. 48 (28.12.1861), стр. 756 – 760.

1864.

355. Изясненіє Свете Литургіє : изъ Духовне Бесѣде извадио Н. Ђ. В. / Іоан Рожденственски; извадио Н.Ђ.В. [Никола Ђ. Вукићевић]. – Белешка.У: Год. 6, бр. 1 (10.01.1864), стр. 7 – 10.У: Год. 6, бр. 2 (20.01.1864), стр. 23 – 26.У: Год. 6, бр. 3 (31.01.1864), стр. 34 – 37.У: Год. 6, бр. 4 (10.02.1864), стр. 54 – 59.У: Год. 6, бр. 5 (20.02.1864), стр. 68 – 69.У: Год. 6, бр. 6 (29.02.1864), стр. 85 – 88.


294

У: Год. 6, бр. 7 (10.03.1864), стр. 101 – 103.У: Год. 6, бр. 8 (20.03.1864), стр. 113 – 116.У: Год. 6, бр. 9 (31.03.1864), стр. 129 – 135.У: Год. 6, бр. 10 (10.04.1864), стр. 145–149.У: Год. 6, бр. 11 (20.04.1864), стр. 166 – 170.У: Год. 6, бр. 12 (30.04.1864), стр. 183 – 186.У: Год. 6, бр. 13 (10.05.1864), стр. 193 – 197.У: Год. 6, бр. 14 (20.05.1864), стр. 209 – 213.У: Год. 6, бр. 15 (31.05.1864), стр. 225 – 230.У: Год. 6, бр. 16 (20.11.1864), стр. 241 – 244.У: Год. 6, бр. 17 (30.11.1864), стр. 257 – 262.У: Год. 6, бр. 18 (10.12.1864), стр. 273 – 278.

„Изјасненије писано од протојереја Іоана Рожденственскогъ за потребе деце при повтораваніо лекција из закона Божјег“.


295

ПРИЈАТЕЉ СРПСКЕ МЛАДЕЖИ

356. Бачка : ( єдна лекція за Псалтирце) / [Никола Ђ. Вукићевић].У: Год. 1, бр. 5 (1866), стр. 78-80.У: Год. 1, бр. 6 (1866), стр. 93-96.У: Год. 1, бр. 7 (1866), стр. 111-112.У: Год. 1, бр. 8 (1866), стр. 127-128.У: Год. 1, бр. 10 (1866), стр. 159-160.У: Год. 1, бр. 11 (1866), стр. 167-173.


296

ПРИЛОЗИ У ДРУГИМ ЧАСОПИСИМА И ЗБИРНИМ ДЕЛИМА

1847.

357. СЛАВЯНКА. - [У Будиму] : издає Младеж Србска, 1847 ([У Будиму] : писмени Кр. Свеучилишта Пештанског). - [6], 224 стр. ; 17 цm

[Мото:] Хай! У коло с’ ватай наше, / Ко є Славском добру рад; / Сло-гом свакій нек с’ Опаше - / Та є нама якій град.: стр. [6] прве паг. - [Посвета:] Роду Србском посвећує Младеж Србска: стр. [3] прве паг. - [Уз посвету;] [Ой! тако Ти вавек зеленила ...: стр. [4] прве паг. - Име-на издавателя’Славянке: стр. 222-224. -Садржай: Славянки / Светозар Свеслав Милетић: стр. 1-4. Поздрав браћи Славянской / Іован Илић: стр. 5-6. Наше песме / Павле Поповић Шабчанин: стр. 7-8 ; Єдной Сла-вянки : (сагласница) / П. Поповић Ш.: стр. 9. Стефан Душан Силный, цар Србскій / Светозар С. Милетић: стр. 10-18. Вера Србског юнака : балада / Метод Младеновић: стр. 19-23 ; 1. Сужанство: стр. 19-20 ; 2. Спасеніє: стр. 21-23. Побожност и народност / Никола Ђ. Вукићевић: стр. 24-26. Кнез Паво / Іован Ђорђевић: стр. 27-39. Вила на Видов дан 1389. / Стоян Радонић: стр. 40-45. Обсада Бане од Турака или Айдук-ВелЬко и Живковић Стево / Павле Поповић Ш.: стр. 46-52 ; Спасенія : епическо-лирическій спев / од Павла Поповића Шабчанина: стр.53-78 ; Песма прва: стр. 53-67 ; Песма Поцераца: стр. 67-69 ; Песма друга: стр. 69-71 ; Новый Завет а-в: стр. 71-77 ; Попев: стр. 77-78. Вилинскій збор / Светозар С. Милетић: стр. 79-84 ; Србіи: стр. 85-90. Надписи / Павле Поповић Ш. ; Ругачима наших песама: стр. 91-92 ; I. [Да клюнићи жути наши ...]: стр. 91 ; II. [“Неитайте с’ песмам врло! ...”]: стр. 91 ; III. [“У песмама нема вере ...”]: стр. 92 ; Србским одпадницима: стр. 92; К***: стр. 92 ; Божеству: стр. 93-94. Геній славе / Авер. Милослав Перић: стр. 95-96. Апостол Павле / Павле Поповић Ш.: стр. 97-100 ; Путници: стр.101-115 ; Предня песма вила’; стр. 107-111 ; Стражня песма вила’: стр. 111-115. Бродари / Светозар С. Милетић: стр. 116-123. На Великій петак / Павле Поповић Ш.: стр. 124-126 ; Вечер: стр. 127 ;Сан: стр. 128-134. Спасова ноћ / од Светозара Свеслава Милетића: стр. 135-219.

1852.

358. Голубче / Никола Ђ. Вукићевић.У: Седмица. - Год. I, 19. VII 1852, бр. 4, стр.32.


297

У: Седмица. - Год. I, 26. VII 1852, бр. 5, стр.40.У: Седмица. - Год. I, 2. VIII 1852, бр. 6, стр.46-48.У: Седмица. - Год. I, 9. VIII 1852, бр. 7, стр.54-55.У: Седмица. - Год. I, 16. VIII 1852, бр. 8, стр.62-63.У: Седмица. - Год. I, 30. VIII 1852, бр. 10, стр.77-78.У: Седмица. - Год. I, 6. IХ 1852, бр. 11, стр.84.У: Седмица. - Год. I, 13. IХ 1852, бр. 12, стр.93-94.У: Седмица. - Год. I, 19. IХ 1852, бр. 13, стр.101-102.У: Седмица. - Год. I, 27. IХ 1852, бр. 14, стр.110-111.У: Седмица. - Год. I, 4. Х 1852, бр. 15, стр.118-119.

359. Погледъ преко воде / Никола Ђ. Вукићевић.У: Седмица. - Год. I, 19. IХ 1852, бр. 13, стр.97.

360. Пріяательству / Никола Ђ. Вукићевић.У: Седмица. - Год. I, 13. IХ 1852, бр. 12, стр.96.

1853.

361. Ослобођенѣ Грка / Никола Ђ. Вукићевић.У: Седмица. - Год. II, 31. I 1853, бр. 4, стр.30-32.У: Седмица. - Год. II, 7. II 1853, бр. 5, стр.36-37.У: Седмица. - Год. II, 21. II 1853, бр. 7, стр.53-54.У: Седмица. - Год. II,28. II 1853, бр. 8, стр.58-60.У: Седмица. - Год. II, 7. III 1853, бр. 9, стр.67-68.У: Седмица. - Год. II, 14. III 1853, бр. 10, стр.73-74.У: Седмица. - Год. II, 20. III 1853, бр. 11, стр.82-84.

362. Черте изъ Грефенберскогъ живота (у години 1851) / Нико-ла Ђ. Вукићевић. У: Седмица. - Год. II, 4. VII 1853, бр. 25, стр.197-198.У: Седмица. - Год. II, 11. VII 1853 бр. 26, стр.202-204.У: Седмица. - Год. II, 18. VII 1853, бр. 27, стр.209-211.У: Седмица. - Год. II, 25. VII 1853, бр. 28, стр.217-220.У: Седмица. - Год. II, 4. VIII 1853, бр. 29, стр.226-227.У: Седмица. - Год. II, 4. VIII 1853, бр. 30, стр.233-234.У: Седмица. - Год. II, 4. VIII 1853, бр. 31, стр.242-244.У: Седмица. - Год. II, 4. VIII 1853, бр. 32, стр.250-251.У: Седмица. - Год. II, 4. VIII 1853, бр. 33, стр.255-256.


298

1854.

363. Испити у школама и школске реформе у Сомбору / Нико-ла Ђ. Вукићевић.У: Србски дневник. – 1854, бр. 70, стр. 1-2.У: Србски дневник. – 1854, бр. 74, стр. 2.У: Србски дневник. – 1854, бр. 75, стр. 3.У: Србски дневник. – 1854, бр. 78, стр. 2.

1855.

364. Одговор на чланак бечког „Световида“ о укидању Учитељске школе у Сомбору / Никола Ђ. Вукићевић.У: Србски дневник. – 1855, бр. 23, стр. 2-3.

365. Уведени учитељски испити / Никола Ђ. Вукићевић.У: Србски дневник. – 1855, бр. 78, стр. 2.

366. У споменицу Народнихъ Учителя / Никола Ђ. Вукићевић.У: Седмица. - Год. IV, 23. I 1855, бр. 3, стр.23-24.

367. Черте изъ старіе Повѣстнице Православне Цркве у Руссіи / изъ кньиге „Исторія Россійской Церкви“ превео и саобштіо Н. Ђ. Вукићевићъ. У: Седмица. - Год. IV, 15. V 1855, бр. 17, стр.129-130.У: Седмица. - Год. IV, 22. V 1855, бр. 18, стр.137-139.У: Седмица. - Год. IV, 5. VI 1855, бр. 20, стр.153-156.У: Седмица. - Год. IV, 12. VI 1855, бр. 21, стр.162-164.У: Седмица. - Год. IV, 19. VI 1855, бр. 22, стр.169-171.У: Седмица. - Год. IV, 26. VI 1855, бр. 23, стр.178-180.У: Седмица. - Год. IV, 7. VIII 1855, бр. 28, стр.219-221.У: Седмица. - Год. IV, 14. VIII 1855, бр. 29, стр.227-228.У: Седмица. - Год. IV, 21. VIII 1855, бр. 30, стр.235-237.У: Седмица. - Год. IV, 6. ХI 1855, бр. 40, стр.309-311.У: Седмица. - Год. IV, 27. ХI 1855, бр. 42, стр.323-326.У: Седмица. - Год. IV, 4. ХII 1855, бр. 43, стр.330-332.У: Седмица. - Год. IV, 11. ХII 1855, бр. 44, стр.337-340.У: Седмица. - Год. IV, 18. ХII 1855, бр. 45, стр.345-348.


299

1856.

368. Попуњавање библиотеке у Српској учитељској школи / В. [Никола Ђ. Вукићевић]У: Србски дневник. – 1856, бр. 16, стр. 2.

1857.

369. О предавању Ђ. Натошевића у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Србски дневник. – 1857, бр. 63, стр. 1-2.

370. О променама у Србској препарандији у Сомбору / В. [Нико-ла Ђ. Вукићевић].У: Србски дневник. – 1857, бр. 95, стр. 2.

371. Полугодишњи испит / В. [Никола Ђ. Вукићевић]У: Србски дневник. – 1857, бр. 24, стр. 2.

1859.

372. Сомбор / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Србски дневник. – 1859, бр. 61, стр. 2-3.

1860.

373. Судба православне цркве у источной Угарской / написао Н.Ђ. Вукићевићъ.

У: Србскій летописъ / Издає Матица србска. - У Будиму : У печатньи ц. И кр. свеучилишта пештанскогъ, 1856-1863. - 34, 102, 2 (1860), стр. 41-55.

374. Завршетак школске године у Србској учитељској школи у Сомбору / В. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Србски дневник. – 1860, бр. 63, стр. 2.

1862.

375. У Сомбору 20. окт. (Почетак школске године) / Н. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Србски дневник. – 1862, бр. 105, стр. 1-2.


300

1863.

376. Први извештай о Явном учительско-приправничком заво-ду србском у Сомбору с концем школске 1862/3. године. - Сомбор : Штампария А. Вагнера и другара, 1863. - 49,[7] стр. ; 28 cm.

[У садржају]: Српске школе у XVIII веку / Н.[икола] Ђ. Вукићевић (стр. 24).

377. Религиозно васпитање у нашим школама / Н. [Никола Ђ. Вукићевић].У: Србски дневник. – 1863, бр. 135, стр. 1-2.

1868.

378. Први Босанско-српски календар. За просту годину 1869 / уредио и издао Јован Р. Џинић. – У Сарајеву : У Босанско-вилајетској штампарији, [1868]. - [1] + 58 стр. + 1прил.та-беле ; 20 cm.

[У садржају]: Разговор свештеника с хришћанима о томе да не ваља го-ворити срамне ријечи. (С рускога из „Воскресног чтениа“ превео В.) (21-29 стр.). – Противу пијанства (29-34 стр.). – Н.[икола] Ђ. Вукићевић: Ко подиже школу у очима народа? (34-42 стр.). – Летопис (42-46 стр.). – Савет мајстора терзијских у Сарајеву, при тестиру или производењу калфе за мајстора (51- 57 стр.). – Душевно љекарство (58 стр.).

1874.

379. Србија. Календар за просту годину 1875. – У Београду : Изда-ла штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1874 (Штампарија Н. Стефановића и Дружине). - [16]+376 стр. ; 20 cm.

[У садржају]: Српски народ у години 1866-тој (1-27 стр.). – Вла.[димир] Ђорђевић: Како ваља неговати здравље (28-83 стр.). – Јован Јовановић: Ђурђевдан (84-86 стр.). – Први појмови о ваздуху, води и земљи. Превео И. М.(87-99 стр.). – Србољуб: Једна институткица или рђаво васпитање (100-113 стр.). – Бр. Н.: Мраз, киша и туча (114-118 стр.). – Радмило Лазаревић: Хајкуна (119-121 стр.). – И. Маринковић: Година, чланак о календару (122-130 стр.). – И.[лија] Вукићевић: Народна школа и туђи језици (131-141 стр.). – И. М.: Око, цртица о лепоме (по немачком од И. М.) (142-149 стр.). – Владан Ђорђевић: Крагујевац, путничка црта (150-189 стр.). – В.: Разговор свештеника с Хришћанима о томе, да не ваља


301

говорити срамне речи (190-197 стр.). – Ђ.[орђе] Натошевић: Противу пијанства. Из школског листа (198-202 стр.). – Парох Обрчин, углед свештенички (203-210 стр.). – А.[дам] Мицкјевић: Словенска „слобо-да“ из једног предавања (211-216 стр.). – И. Маринковић: Како ваља гајити стоку (217-254 стр.). – Ваздух у шталама. Превео Б. И. (277-283 стр.). – Н.[икола] Вукићевић: Ко подиже школу у очима народа (284-290 стр.). – Вл.[адимир] Ђорђевић: Краљевић Марко, слика из српских нар. песама по Каперу и Мицкјевићу (291-301 стр.). – О усевској земљи, једна лекција за недељошколце из „Пријатеља срп. младежи“ (302-319 стр.). – Бранко Николајевић: Стари јади. Прича са села (320-331 стр.). – Говеђа куга по Мају, од Радмила лазаревића (332-336 стр.). – Неколико речи о васпитању женског пола, из Школског листа (337-345 стр.). – Ђ. Натошевић: Неколико бележака за наш напредак (346-375 стр.).

1886.380. Извештај о Србској учитељској школи у Сомбору за школ-

ску 1886/87. годину. - У Сомбору : [Српска учитељска шко-ла], 1886 (Штампарија Фердинанда Битермана). - 40+[2] стр. ; 15 cm.[У садржају]: В.[укићевић, Никола Ђ.]: Свечана прослава седам десет-петогодишњице Србске учитељске школе сомборске и триде сето-годишњице препорођаја србских народних школа у земљама Круне Угарске (3-4 стр.). – V.: ?? Основа беседе управитеља Србске учитељске школе сомборске приликом 75. годишњице прославе обстанка исте школе на Ивањ дан 1887. у Сомору говорене (5-12 стр.). – Н.[икола] Ђ. Вукићевић: †Др. Ђорђе Натошевић (22-31 стр.).

1887.

381. Гласник из српског и словенског света : свечана прослава 75-годишњице Српске учитељске школе у Сомбору / Нико-ла Ђ. Вукићевић.У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Књ. 152, св. 4 (1887), стр. 112-125.

1888.

382. Др. Ђорђе Натошевић : (рођен 25. маја 1821. [умро] 11. јула 1887.) / Н.Ђ. Вукићевић.У: Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Књ. 153, св. 1 (1888), стр. 146-162.


302

1890.

383. Сузе за Миланом, преминулим сином Николе Ђ. Вукићевића, који се у цвету младости своје у двадесет четвртој год. жи-вота свога на велику жалост својих родитеља 13. Маја 1889. године у вечност преселио. – У Сомбору : [издање Николе Ђ. Вукићевића], 1890 (Штампано код Ф. Битермана). - [8], 94 стр. + 1 л. са сл. ; 19 цм.

[Садржај]: Милане, премили и незаборавни сине наш! ([3-8] стр.). – Сло-во на опелу Милана Вукићевића. Говорио Јован Јовичић, свештенођакон и катихета у србској народној основној и вишој девојачкој школи сомборској(1-5 стр.). – Надгробно слово, држао Ђорђе Ђуришић, док-торанд права (6-10 стр.). – Н.: Погреб Милана Вукићевића, правни-ка III. године (11-14 стр.). – Бож.[идар] Борђошки: Своме другу Ми-лану Вукићевићу [песма] (15 стр.). – Изјаве саучешћа ожалошћеним родитељима Милана Вукићевића приликом смрти његове. А. Брзојавне сажалнице. Б. Песмене сажалнице (16-76 стр.). – Венац Невен-цвећа на гробу другу Милану Вукићевићу. Сплео му: Војин Бикар I-V (77-78 стр.). – Ив.[ан] М. Поповић: На опелу †Милана Вукићевића I-ХХII [песма] (79-89 стр.). – Никола Ђ. Вукићевић и Меланија Вукићевићка: Јавна захвалност (90-94 стр.).

1994.

384. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ. Вукићевић. - илустр. - Белешке уз текст.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 21, бр. 76-77 (пролеће-лето 1994), стр. 95-106.

385. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ. Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 21, бр. 78-79 (јесен-зима 1994), стр. 51-59.

386. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић. - факс. - Белешке уз текст.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 22, бр. 80/81 (пролеће-лето 1995), стр. 90-98.

387. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић. - Белешке уз текст.


303

У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 22, бр. 82/83 (јесен-зима 1995),стр. 111-117.

388. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 23, бр. 84 (пролеће 1996), стр.57-64.

389. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 23, бр. 85/86 (лето-јесен 1996), стр. 89-96.

390. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 24, бр. 90/91 (јесен-зима 1997),стр. 84-91.

391. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 24, бр. 88-89 (пролеће-лето 1997), стр. 87-96.

392. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 25, бр. 94/95 (јесен-зима 1998),стр. 59-70.

393. Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ.Вукићевић. - О ћирилици у српским школама.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 25, бр. 92/93 (пролеће-лето 1998), стр. 95-101.

394. Црте из прошлости и околине сомборске / Никола Ђ. Вукићевић.У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 26, бр. 96/97 (пролеће-лето 1999), стр. 81-89.

Никола Ђ. Вукићевић (фотографија из часописа „Босанска вила“, 1893. г.)

ЖИВОТОПИС И БИБЛИОГРАФИЈА

305

САЖЕТАК

Реч на послеткуНикола Ђ. Вукићевић, сомборски професор, педагог, школ-

ски управитељ, просветни реформатор, публициста и књижевник – личност је коју сврставамо у знамените и заслужне Србе.

Развој педагошке науке и педагошког образовања у Срба у другој половини XIX века у многоме је обележила сомборска Учитељска школа. Централна личност школе пуних четрдесет и пет година био је њен управник Никола Ђ. Вукићевић. Одли-чан педагог, цењен од колега и познат у просветним круговима, заслужан је за увођење нових, напредних метода у наставу, те је његов утицај на школовање учитељског подмлатка био знатан, ако не и пресудан.

Када је 1853. године овај пештански високошколац и свршен филозоф Краљевског угарског свеучилишта добио место наставника, био је то почетак дуге и плодне педагошке каријере. Предавао је стилистику, историју, рачун, словенски и немачки језик, а већ 1857/58. школске године предаје и педагогију и ме-тодику. Број предмета и њихова разноликост најбоље илуструју ширину и научну радозналост и стручност које су током дугог педагошког рада биле Вукићевићеве одлике.

На месту професора сомборске Препарандије усавршавао се у педагогији, дидактици и методици брижљиво проучавајући најзнатнија дела немачких педагога практичара, а особито Нимајера, Лудвига Келнера и Хермана. Амбициозан и науч-но радознао, упознавши се са Гразеровим начином за учење читања са писањем, започео је примену и проверу овог метода на ванредним часовима са скупином ученика сомборске српске основне школе. Био је то први дидактички експеримент у Срба који је, будући знатно ефикаснији, увршћен као нов метод педа-гошког рада.

Прекретница у животу и раду Николе Вукићевића и сом-борске Препарандије, али и у српском школству у Војводини, било је постављење др


306

Ђорђа Натошевића, почетком 1857. године, за царско-краљевског школског саветника и врховног надзорника српских основних школа у Војводству српском и Тамишком Банату. Натошевић се пуних 30 година старао о српском школству. У наставу је увео принцип очигледности и концентрације, гимна-стику, укинуо је метод срицања у букварској настави, ублажа-вао је круту школску дисциплину. Организовао је вишенедељне течајеве за усавршавање српских учитеља, пре свега ради овладавања новим методом читања и описмењавања деце.

Тада започиње дугогодишња плодна сарадња ова два највећа српска војвођанска педагога. За унапређење педагошког рада у сомборској Препарандији пресудна је била Натошевићева одлука да, на лето 1858. године у свечаној сали сомборске Град-ске куће, одржи шестонедељни практички учитељски течај. При-суствовало је, према сачуваном записнику, 136 српских учитеља из неколико војвођанских и славонских жупанија – Бачке, То-ронталске, Темишварске, Сремске и Вировитичке.

Једини предавач био је Никола Ђ. Вукићевић, а полазни-ци течаја пратили су предавања из дидактике и методике. Течај су посећивали и ученици сомборске Препарандије. Стручност и предавачка умешност Николе Вукићевића потврђена су одлич-ним испитним резултатом полазника, па је Натошевић поверио Вукићевићу организацију оваквих четворонедељних течајева и 1859. и 1860. године. Предавања на течајевима Вукићевић је држао потпуно бесплатно.

После скоро десетогодишње службе у статусу привреме-ног наставника, Краљевско намесничко веће у Будиму именова-ло је, наредбом од 20. октобра 1862. године, Николу Вукићевића за сталног и главног наставника у Српској учитељској школи у Сомбору. Уз професорску обављао је и дужност „перовође“ (секретара), архивара и „књигохранитеља“ (библиотекара) Српске учитељске школе. Године 1862. и бачки владика Платон Атанацковић потврдио је Николу Вукићевића за управитеља српских основних школа у Сомбору (српског нормалног учи-лишта сомборског). На предлог новог управитеља, бачки вла-дика Платон Атанацковић, дугогодишњи катихета, наставник и сениор сомборске Препарандије, основао је крајем 1862. годи-не закладу за помоћ сиромашним ученицима „Платонеум или


307

заведеније за препританије сиромашних добро учећих се при-правника“. Из овог фонда је наредних пола столећа додељивано годишње по 15 стипендија.

У време Вукићевићевог управљања започета је рефор-ма школства у Сомбору. Организована је набавка првих школ-ских учила, попуњавана је школска библиотека, а побољшан је материјални положај препарандијских наставника. Вукићевић је 1865. године саставио „Законе по којима се питомци Српског училишта сомборског владати имају“. У овим правилима на првом месту истичу се обавезе ученика према цркви и школи. Иако су „Правила“ била строга и оштра, Вукићевић се супрот-ставио примени физичких казни у школама.

Снажно и аргументовано залагао се да све вероисповед-не српске школе, које су издржавале политичке општине, задрже свој вероисповедни карактер. Његов предлог је усвојен и уграђен у 38. законски члан, који је изгласан на Државном сабору 1868. године. Захваљујући оваквом положају, српске школе у Угарској као вероисповедне опстале су још пола века, до краја Првог свет-ског рата. Извојевао је још једну победу на пољу просвећивања; на његов предлог Српски народно-црквени сабор је 1871. године донео Уредбу за српске народне школе (Школску уредбу). Њоме је у сомборској Препарандији уведено трогодишње школовање, а право на школовање, први пут, добиле су и ученице. Уведено је и обавезно стручно усавршавање учитеља на шестонедељним течајевима при учитељским школама.

Постављањем Николе Ђ. Вукићевића 1871. године за новог управитеља сомборске Српске учитељске школе прекинут обичај дуг две деценије да се управа над сомборском Препарандијом поверава свештеном лицу као почасно звање. У реформисаној сомборској Препарандији, захваљујући Вукићевићевим напред-ним педагошким идејама и одличним организационим способ-ностима, започео је период успона.

Као управитељ, Вукићевић је школу прво организационо учврстио, а у стручном погледу школа је тих година стално на-предовала. Сомборски препарандисти били су радо примани као учитељи широм српских крајева у Хабсбуршкој монархији, Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Прва учитељска школа у Србији основана је тек 1871. године.


308

Након три године, Школски савет, задовољан радом сом-борске школе и њеног управитеља, именовао је 1874. године по-ново Вукићевића на исту дужност.

Упркос управничком послу, Вукићевић није занемарио наставнички рад. Предавао је педагогију, дидактику и методи-ку, историју педагогије и науку о устројству народних школа, психологију, логику и старословенски језик, а руководио је и практичним вежбама приправника. Током седмице имао је 18 наставних часова.

Никола Вукићевић је здушно помагао и успоставу првих школских установа у кнежевини Црној Гори. Израдио је Нацрт наставног плана и програма који је искоришћен при изради црногорског школског Устава и „учевног плана“. За ову свес-рдну помоћ школама у Црној Гори кнез Никола Петровић од-ликовао је Вукићевића у лето 1870. године Крстом каваљерског ордена књаза Данила I за независност Црне Горе III степена.

Вукићевићев публицистички рад, иако у сенци педагош-ког, значајан је за промоцију његових просветно-педагошких и васпитно-образовних идеја о унапређењу српског школства. На предлог Ђорђа Натошевића, 1866. године преузима часопис „Школски лист“ (1858-1910). Исте године лист је почео да изла-зи у Сомбору, а као уредник, власник и издавач потписан је био Никола Вукићевић. Часопис је имао значајну улогу и утицај на подизање опште педагошке културе учитеља и није мењао своју основну концепцију за све време излажења.

Уз „Школски лист“, током 1866. и 1867. године, излазио је и подлистак „Пријатељ србске младежи“, први српски часопис за децу. У њему су Вукићевић и Натошевић писали чланке за рубрике „Игре и забаве“ и „Наука“, а „Пријатељ србске младе-жи“ престао је да излази након две године (објављено је укупно 36 бројева). Мада кратковек, он је представљао претечу српских листова за децу, попут сомборског „Голуба“ или Змајевог „Неве-на“, који ће десетак година касније почети да се објављују.

„Школски лист“ се, после четири године изласка у „сом-борском“ периоду, суочио са смањењем претплате, па како се за 1870. годину јавило свега 46 претплатника, Вукићевић је оду-стао од даљег издавања часописа. Лист је поново покренут на-кон десет година, овај пут као званичан лист Школског саве-


309

та, а власништво и уредништво часописа опет је поверено Ни-коли Вукићевићу. Пошто је првенствено био намењен струч-ном усавршавању учитеља, Школски савет је наложио да на ча-сопис морају да се претплате све српске православне општине „у којима има српских народних школа или забавишта, виших девојачких или учитељских школа“.

„Школски лист“ је од јануара 1880. године без преки-да излазио све до краја 1903. године, до пензионисања Нико-ле Вукићевића. Осим што је уређивао лист, Вукићевић је био и најплоднији писац прилога. О томе најбоље сведочи податак да је између 1858. и 1909. године објавио 259 ауторских прилога, 19 књижевних приказа и 11 превода.

Вукићевић је објављивао прилоге и у другим значајним часописима оног времена: „Србском дневнику“, Летопису Ма-тице српске, сомборској „Слози“, али и календарима: „Првом босанско-српском календару“ и календару „Србија“.

Утицај који је имао практичној и теоријској педагогији, Вукићевића сврстава у ред најутицајнијих српских педагога друге половине XIX века. Највеће упориште за ову тврдњу нала-зимо у његовим књигама. Издвојићемо само неке најзначајније. Вукићевићев педагошки приручник „Чланци о воспитању за родитеље“, састављен на основу његових радова и прилога објављених у „Школском листу“, штампан је 1867. године у Сом-бору; „Упутство за предавање буквара у свези са очигледном на-ставом“ штампано је 1872. г. у Државној штампарији у Београ-ду; земљописни приручник „Отачаствени и општи земљопис за српску децу са особитим обзиром на земље у којима наш народ живи“ био је састављен по тадашњим најбољим и најновијим изворима, а објављен је 1873. г. у Панчеву. „Повесница наро-да српског од најстаријих времена до пропасти на Косову“ објављена је 1874. године у Панчеву, а исте године приредио је и „Угарску отачаствену повесницу са особитим обзиром на про-шлост Србаља у Угарској, Хрватској и Славонији“, написану за децу у 30 историјских приповедака.

У другој половини седамдесетих година XIX века Вукићевић је написао шест уџбеника и један приручник из ве-ронауке, који су објављени 1879. и 1880. године. „Мала свеш-тена историја за српске народне школе“ представљала је сажет


310

Вукићевићев приручник црквене повести, објављен у Панчеву 1880. године ( друго издање 1884, а треће у Новом Саду 1887). У Новом Саду је 1887. године објављен Вукићевићев омаж са-раднику и учитељу Ђорђу Натошевићу, „Говор о заслугама Дра Ђорђа Натошевића на школској свечаности у спомен његов у Срп. учитељској школи сомборској 25. октобра 1887. године“.

У потпуној сенци Вукићевићевог педагошког и публици-стичког рада остали су његови поетски радови. Иако писани у стилу позног романтизма и под Бранковим препознатљивим утицајем, откривају талентованог лиричара.

Чланци који су писани против Николе Вукићевића имали су често политичку позадину и настали су у жару страначких су-коба. Најгрубљи напади на Вукићевића долазили су са страница радикалске „Заставе“ Јаше Томића. Радикалска „Застава“ није могла да му опрости политичку подршку коју је пружао „но-табилитетима“, као и његово дубоко укорењено православље. И у другим листовима оспоравана су нека Вукићевићева пе-дагошка схватања, посебно изражена током последњих годи-на његове дугогодишње професорске и управитељске каријере. Томе је допринело његово неразумевање за нов дух времена, неприхватање савремених токова педагошке науке и потребе не-ких нових поколења учитеља и ученика. Упркос свим напади-ма и негирањима, није му се могла одрећи заслуга за темељан преображај Српске учитељске школе у Сомбору.

Историјски подухват темељног преображавања дотадаш-ње Српске учитељске школе у Сомбору, допринеле су да Пре-па рандија постане најелитнија школа за образовање срп ских учитеља. Његов људски лик, благ приступ, свестрано обра зо-ва ње, одлично памћење, радиност и речитост, допринели су да међу ученицима и међу колегама изгради углед омиљеног на-ставника и цењеног професора.

др Борјанка Трајковић


311

САДРЖАЈ

Просветне луче Николе Ђ. Вукићевића – Реч унапред(Борјанка Трајковић) ...................................................................... 5У прилог једном образовном подухвату у националном раду (Саша Марковић) ........................................................................... 7

ЖИВОТОПИС (Милан Степановић)Завичај ..................................................................................... 15Корени и детињство ................................................................ 19Младост и школовање ............................................................. 25Рани литерарни радови ........................................................... 33Почетак просветне делатности Николе Вукићевића............ 37Наставак литерарне делатности ............................................. 49Заснивање породице ................................................................ 51Сарадња са Ђорђем Натошевићем ......................................... 53Утицаји на обликовање педагошких погледа ....................... 61Нове просветне дужности ...................................................... 65Учешће у политичком животу ................................................ 77Промене у Српској учитељској школи ................................. 81Публицистички и уреднички рад ........................................... 99Управитељ сомборске Препарандије .................................. 123Управитељ више девојачке школе ....................................... 143Рад у Школском савету ....................................................... 147Оспоравања ............................................................................ 153Прослава 40-годишњице просветног рада .......................... 163На заласку радног века ......................................................... 175Последњи дани ...................................................................... 189Напомене ................................................................................ 211Изворници и литература ....................................................... 221


312

БИБЛИОГРАФИЈА (Карла Селихар)Библиографија радова Николе Ђ. Вукићевића ................... 237Библиографија монографских публикација ........................ 239Библиографија прилога у „Школском листу“ и „Пријатељу српске младежи“ ............................................ 254Прикази .................................................................................. 287Преводи .................................................................................. 291Пријатељ српске младежи .................................................... 295Прилози у другим часописима и збирним делима ............. 296

Сажетак – Реч на послетку (Борјанка Трајковић) .................................................................. 305


313

МИЛАН СТЕПАНОВИЋ, кустос Музеја и Галерије Педагошког факултета у Сомбору, објавио је, као аутор, неколи-ко књига и монографија из завичајне историје Сомбора: „Сло-бодан и краљевски град Сомбор – зборник историјских докуме-ната“ (Сомбор, 2001), „Стара здања сомборска“ (Сомбор, 2002, 2003), „Сомборски Срби и Први српски устанак“ (Сомбор, 2004), „Сомбор на длану – стручна монографија“ (Нови Сад, 2006), „Сомборске нити Лазе Костића“ (Сомбор, 2007), „Повеља слободног и краљевског града Сомбора“ (Сомбор, 2008) и „Јован Савић – Иван Југовић“ (Нови Сад-Сомбор, 2008), као и преко 60 радова и чланака из завичајне историје, објављених у монографијама, зборницима (и сепаратима), стручним ча-сописима, недељним и дневним листовима. Као приређивач, уредник и издавач објавио је око 70 наслова, од којих су неки били награђени најпрестижнијим признањима у српском издава штву. Писац је и сценарија за образовне ТВ емисије: „Лучоноша српске просвете“ (РТВ Војводине, Нови Сад, 2008), „Оснивач Велике школе Јован Савић – Иван Југовић“ (РТВ Војводине, Нови Сад, 2009); „Santa Maria della Salute – век пе сме Лазе Костића“ (ТВ Среће, Сомбор, 2009).

мр КАРЛА СЕЛИХАР, дипломирала на Одсеку за класич-не науке Филозофског факултета Универзитета у Београду 2001. године. Последипломске студије на Катедри за библиотекар-ство и информатику Филолошког факултета Универзитета у Бе-ограду уписала 2004/05. године. Магистарски рад под називом „Библиографија педагошког часописа ʻШколски листʼ 1858-1910“ одбранила 2009. године и стекла титулу магистра библиотеч-ких наука. Од 1997. до 2005. године радила у Гимназији „Вељко Петровић“ у Сомбору. Од 2005. године ради на Педагошком факултету у Сомбору (Универзитет у Новом Саду), прво као библиотекар, а од 2007. г. ангажована као стручни сарадник на смеру Школски библиотекар. Избор у звање сарадника у наста-ви добила 2008. године. Од 2010. г. ради као асистент на смеру Школски библиотекар.

CIP – Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

371.1:929 Vukićević N. Đ.012 Vukićević N. Đ.

СТЕПАНОВИЋ, Милан Никола, Ђ. Вукићевић : (1830–1910) : животопис ибиблиографија / Милан Степановић, Карла Селихар. - Сомбор :Педагошки факултет, 2010 (Петроварадин : Симбол). - 313 стр.: илустр. ; 24 cm

Тираж 500. - Стр. 5-6: Просветне луче Николе Вукићевића /Борјанка Трајковић. - Стр. 7-12: У прилог једном образовномподухвату у националном раду / Саша Марковић. - Стр. 237: - Резиме.

ISBN 978-86-83097-96-81. Селихар, Карла [аутор]а) Вукићевић, Никола Ђ. (1830–1910) - Био-библиографијеCOBISS.SR-ID 257601543

Захваљујемо се

Архиву САНУ у БеоградуАрхиву САНУ у Сремски Карловцима

Рукописном одељењу Матице српске у Новом СадуИсторијском архиву у Сомбору

Архиву Српске православне црквене општине у СомборуГрадској библиотеци „Карло Бијелицки“ у Сомбору

Градском музеју у СомборуГалерији „Милан Коњовић“ у Сомбору

Библиотеци и Музеју Педагошког факултета у Сомбору

Драгоцену помоћ пружила нам је Диана Милиновић из Сремских Карловаца

Објављивање ове књиге помогао је САВА СТОЈКОВ

сликар из Сомбора

NIKOLA Đ. VUKIĆEVIĆ (1830-1910) - ŽIVOTOPIS I BIBLIOGRAFIJA (Milan Stepanović i Karla Selihar)

Documents

Transcript of NIKOLA Đ. VUKIĆEVIĆ (1830-1910) - ŽIVOTOPIS I BIBLIOGRAFIJA (Milan Stepanović i Karla Selihar)