Istorija Sombora u prvoj deceniji posle Austro-ugarske nagodbe

Кристиан ЈерићСомбор

ИСТОРИЈА СОМБОРА У ПРВОЈ ДЕЦЕНИЈИ ПОСЛЕ АУСТРО-УГАРСКЕ НАГОДБЕ

Сажетак: У другој половини XIX века Сомбор је био један од најзначајнијих градова за пречанске Србе, јер су Срби чинили одлучну већину у њему а и сам град је био административни центар Бачко-бодрошке жупаније. Стога је после Нагодбе, када су се стекли услови за слободнији развој политичког живота, започела борба Срба и Мађара за управу над градом. У овом раду су размотрени сви значајнији друштвено-политички догађаји у току више од једне деценије од 1867. до 1879. године.

Кључне речи: Сомбор, доба дуализма, избори за Угарски сабор, Црквено-народни сабор, Народна странка, Ника Максимовић.

РЕСТАУРАЦИЈА МАГИСТРАТА 1867. И ПИТАЊЕ АЛТЕРНАТИВЕ

После Аустро-угарске нагодбе стекли су се услови за слободнији развој политичког живота и у Сомбору. До првог одмеравања снага између Српске странке и Мађарске странке је дошло још исте године приликом рестаурације градског Магистрата. Уочи рестаурације се повела жестока расправа о судбини Алтернативе, споразума који су склопили представници православних и католичких Сомбораца 1749. године о наизменичном вршењу најзначајнијих дужности и подједнакој заступљености верника обе конфесије у колективним телима града. После елибертације православни Сомборци су сматрали да је потребно да склопе такав споразум, јер је постојала опасност да као шизматици буду лишени грађанских права. Пошто је Угарски сабор XXVII законским чланом од 1790/91. и VII з. ч. од 1848. гарантовао православним верницима могућност да врше државне дужности, сомборски Срби су предвођени Ником Максимовићем и Јосифом Костићем на свом збору 17. маја 1867. одлучили

УДК 94:323.1(=163.41)(439.5)"1867/1879"(093.2)

87Кристиан Јерић

да предају градском представништву захтев подржан од стране 88 лица за укидање Алтернативе.1 На такав начин су Срби желели да својој бројчаној надмоћи дају одраз и на политичком плану.2 У страху за свој положај сомборски Мађари су се обратили влади, те је рестаурација заказана за 21. мај одложена. Министарство унутрашњих послова је тада изаслало бачког великог жупана Николу Михаиловића, рођеног Сомборца, да извиди ствар. Михаиловић је саветовао Србима да из опортунитета одрже Алтернативу, а као владин повереник одбацио је тужбу мађарске стране.3 Тако је рестаурациона скупштина заказана за 18. јун. За рестаурационог председника је изабран угледан, старији Србин Јован Вујић, који се залагао за очување Алтернативе. Стога је 15. јуна у кандидациони одбор по обичају изабрано 7 Срба и 7 Мађара. Од Срба су били предложени: прота Ђорђе Бранковић, Гедан Леовић, Аркадије Николић, Јован Вујић, Влада Ковачић, Сима Бикар и Петар Веселиновић, а од Мађара и Буњеваца: Фрањо Виртер, Карољ Мартонфи (Mártonfy Károly), Карољ Буњи (Bunyi Károly), Јосип Марковић, Карољ Гфелер (Gfeller Károly), Меша Симуновић и Закарије Вујевић.4

Рестаурациона скупштина је коначно отпочела са радом 18. јуна у 9 часова у дворишту Градске куће. За градоначелника је предложен од Срба Антоније Коњовић, а од Мађарске странке Михаљ Коцкар и Гашпар Корић. Изабран је Антоније Коњовић са 1077 гласова насупрот Корићевих 727 и Коцкарових 41. Пошто је за градоначелника изабран Србин, обичај је налагао да се на место великог судије и главног капетана бирају католици. За великог судију је без тешкоћа изабран Михаљ Коцкар, али када су за главног капетана предложени искључиво католици Јанош Цедлер (Czedler János), Иштван Кирти (Kürty István)

1 Историјски архив Сомбор (даље: ИАС), Фонд 4: Магистрат слободног и краљевског града, Скупштински списи, бр. 16/1867.2 Према попису од 1869. у Сомбору је живело 12.451 римокатолик, 11.131 православац, 419 Јевреја, 167 евангелиста, 77 реформиста, 4 гркокатолика и 60 осталих. Међу римокатолицима је било Мађара, Буњеваца и Немаца. Први попис у Угарској који је бележио и матерњи језик испитаника је сачињен 1880. године. Тада је у Сомбору живело 5077 Мађара, 2672 Немца, 15.682 Срба и Буњеваца, као и 78 припадника других народа. Lovászi Mihály (прир.), Áttekintése a bács – bodrogh megyei jelenlevő népességnek, nem, vallás, állapot, honosság, jelen- és távollét, műveltségi fok és kor, hivatás és foglalkozás szerint, Zombor 1871, 41−42; Sebők László (прир.), Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, Budapest 2005, 20, 277; A magyar korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás eredményei, Budapest 1882; Vukovich Gabriella (прир.), A Délvidék településeinek nemzetiségi (anyanyelvi) adatai 1880 – 1941, Budapest 1998, 174−175, 262−263, 288−289. 3 Ника Максимовић, Гружани, Сомбор 2006, 18−19.4 ИАС, Ф. 4, Записник главне скупштине од 15. јуна 1867. године; Н. Максимовић, Гружани, 20−21.

88 Историја Сомбора у првој деценији после Аустро-угарске нагодбе

и Матија Парчетић, Срби су протестовали. Захтевали су да се, супротно обичају, изабере Србин Ђорђе Кировић. Тек када је Кировић изјавио да се кандидатуре не може примити, изабран је Кирти.5 Наредног дана за сенаторе су изабрани: Урош Шимић, Михаљ Геренчер, Никола Стојачковић, Имре Демерац, Ђорђе Кировић, Ђерђ Стрилић, Петар Вукићевић и Никола Лугумерски. За великог бележника је биран Ника Максимовић, а за подбележника Ђорђе Атанацковић. Без нереда су изабрани и други градски чиновници, док су за варошке представнике изабрани Срби и католици у једнаком броју упркос протесту српске стране.6 Стога је приликом рестаурације 1867. Алтернатива била испоштована, пре свега трудом Јована Вујића, али у наредном периоду ниједна страна се више није обазирала на тај остатак прошлости. Ипак, сомборски Мађари су били незадовољни развојем догађаја, те су се често рађале размирице на главним скупштинама. Понекад, као што је то био случај приликом тзв. лончарског питања,7 интервенисала је и пештанска влада, уобичајено у корист Мађарске партије. Пештанској влади су сметали и записници седница градског Магистрата главне скупштине на српском језику, стога су они на крају састављани и на српском и на мађарском језику.8 Право сомборске муниципије на употребу српског језика на Угарском сабору је бранио угледни народни вођа Светозар Милетић.9 Он је и сам слично решење применио у Новом Саду.

После Нагодбе у јавном животу сомборских Срба отпочело је политичко деловање млађе генерације, која се у либералном и демократском духу противила очувању застарелих обичаја међу које је спадала и Алтернатива. Они су желели да се бројчана надмоћ Срба афирмише и на политичком пољу, те да се Сомбор претвори у српски град. Уплашени за свој положај Мађари и помађарени Буњевци су ослонац пронашли у пештанској влади. За разлику од Новог Сада, где је Светозар Милетић својским залагањем владе ускоро уклоњен са положаја градоначелника, у Сомбору су се Срби градоначелници одржали дуже од деценије захваљујући својој умерености.

5 ИАС, Ф. 4, Записник рестаурационе скупштине од 18. јуна 1867. године.6 ИАС; Ф. 4, Записник рестаурационе скупштине од 19. јуна 1867. године.7 Лончарско питање се односило на то да ли су лончари дужни да плаћају за место пред католичким жупним домом кирију католичкој црквеној општини или граду. Питање је решено повољно по Римокатоличку жупу. Н. Максимовић, Гружани, стр. 27.8 Министар унутрашњих послова барон Бела Венкхајм − градоначелнику Љуби Маширевићу, Будим, 2. мај 1867, ИАС, Ф. 4, Административно-политичко одељење, бр. 1525/1867.9 Никола Петровић (прир.), Светозар Милетић и Народна странка. Грађа: 1860–1885, Сремски Карловци 1968, том I, 407−408; Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић. Живот и политика (1826–1901), Београд 2009, 74.


СОМБОРЦИ НАРОДНОСНИ ПОСЛАНИЦИ

Сомборски Срби су почетком 1869. махом пристали уз Бечкеречки програм10 Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Пошто су избори за Угарски сабор били расписани за март, у Сомбору је одмах формиран средишњи одбор у који су ушли Ника Максимовић, Ђорђе Бранковић, Ника Лугумерски, Живан Кирјаковић и Иса Стојковић.11 За народносног кандидата на збору 1. марта је изабран градоначелник Антоније Коњовић, посланик на Српском црквено--народном сабору 1864. године.12 Мађари и део Срба који су подржавали Деакову странку, међу којима је најутицајнији Србин био Трифун Атанацковић, истакли су за свог кандидата угледног Александра Стојачковића, секретара у Министарству унутрашњих послова и посланика у претходном сазиву Сабора.13 Како би се избегао расцеп међу Србима, поведени су разговори, али ниједна страна није хтела да одступи од кандидатуре. Узалудно су милетићевци нудили Стојачковићу посланство на Српском сабору. Стојачковић је био непоколебљив противник Бечкеречког програма, за који је на збору својих бирача 7. марта рекао да значи „рат са Мађарима”.14 У таквим околностима спроведени су избори у Сомбору 17. марта на којима је са огромном већином гласова победио Антоније Коњовић. Тако је Сомбор дао првог српског народносног посланика на Угарском сабору. Неколико дана касније у Башаиду је изабран Светозар Милетић.15 Међутим, радост Сомбораца није дуго трајала, јер се Коњовић у току избора разболео, те је убрзо, 23. фебруара 1870, и преминуо у Ници.16 Стога се поставило питање избора новог градоначелника и саборског посланика.

Око личности новог градоначелника развила се огорчена борба између Срба и Мађара. Још после избора за Угарски сабор 1869. године градска скупштина је

10 За Бечкеречки програм Српске народне слободоумне странке вид.: В. Крестић, Р. Љушић (прир.), Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, Београд 1991, 29−38.11 Застава, бр. 9 од 19. јануара (с. к.) 1869.12 Градоначелник Љубомир Маширевић − администратору Карловачке митрополије Самуилу Маширевићу, Сомбор, 19. јула 1864, Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима (даље: АСАНУК), Патријаршијско-митрополитска архива фонд А (даље ПМА), бр. 2291/1864. 13 Такође је био посланик и на Благовештенском сабору 1861. године. Јован Ђорђевић (прир.), Радња Благовештенског сабора у Сремским Карловцима, Нови Сад 1861, 258−261. 14 Застава, бр. 25 од 26. фебруара (с. к.) 1869. 15 Н. Максимовић, Гружани, 41−45.16 Застава, бр. 31 од 15. марта (с. к.) 1870.


одлучила да градоначелника у одсуству замењује велики судија Михаљ Коцкар. Пошто је Коцкар био Буњевац и подржавао је Мађарску странку, Србима је било у интересу да што пре учине крај таквом провизорном стању. На седници главне скупштине 28. марта 1870. заменик градоначелника Михаило Коцкар је прочитао допис председника Угарског сабора у којем се тражи избор новог посланика; пошто је Коњовић био и председник средишњег изборног одбора, прво је требало да се попуни то место. Тада је једна од водећих личности сомборских Срба Гедан Леовић напоменуо и потребу да се изабере нови градоначелник, што је изазвало жестоку реакцију мађарских општинара. На то је Закарије Вујевић, један од предводника Мађарске странке, одговорио да је скупштина одредила супституцију те да се просто преко Леовићевог предлога пређе на дневни ред. Затим је адвокат Бартал предао писмени предлог да скупштина још једном потврди супституцију. Ипак, на крају је са 66 гласова против 44 примљен предлог Леовића о избору градоначелника.17 На наредној седници, 31. марта, Мартонфи је истакао за кандидата Михаила Коцкара, а Леовић је предложио угледног сенатора Уроша Шимића. Међутим, тада је већи део мађарских општинара изјавио да не желе да гласају док се Министарство не изјасни поводом датог питања. На изненађење Српске странке, уз дати предлог пристао је и Урош Шимић. Упркос томе, Срби општинари су за градоначелника извикали Шимића, док су Мађари поднели жалбу Министарству унутрашњих послова.18 Иначе, Урош Шимић је био у служби града још од 1842. године и важио је за повученог човека, у страначке расправе се није упуштао.19 На следећој седници, 30. априла, развила се жестока свађа око тога да ли треба прво да се чита допис Министарства на жалбу Мађарске странке или да се одмах пређе на Шимићеву изјаву. На крају се на предлог проте Бранковића Шимићу дала предност. Међутим, он је још једном разочарао Србе, јер је одбио да се прими градоначелништа без потврде надлежног Министарства. Тада је велики бележник Ника Максимовић предложио нов избор. У корист датог предлога су говорили Гедан Леовић, Ђорђе Бранковић и Петар Мороквашић. С друге стране, Мађари су захтевали распуштање скупштине, што је Коцкар и учинио када га је прота Бранковић позвао да се остави председништва, јер је пристрасан у корист Мађара.20 После седнице Коцкар и Бартал су у име Мађарске странке поднели још две тужбе надлежном Министарству. Упркос захтеву Срба

17 ИАС, Ф. 4, Записник главне скупштине од 28. марта 1870; Застава, бр. 54 од 10. маја (с. к.) 1870; Н. Максимовић, Гружани, 46−49.18 ИАС, Ф. 4, Записник главне скупштине од 31. марта 1870.19 Н. Максимовић, Гружани, 48.20 ИАС, Ф. 4, Записник главне скупштине од 30. априла 1870.


општинара да се наредна седница сазове за 4. мај, она је на крају одржана 14. маја ради избора председника средишњег изборног одбора. Тада су прочитани и министарски отписи од 22. априла, 28 априла и 7. маја у којима је забрањен избор новог градоначелника док се Министарству не доставе записници спорних седница. Такође је одлучено да одговор Министарству саставе бележници Ника Максимовић, Ђорђе Атанацковић и Стеван Стојшић.21 У представки Сомборске општине, која је написана од стране Срба, истакнуто је да су Срби упркос својој бројчаној већини међу градске чиновнике увек бирали и припаднике других народа. Као примери наведене су рестаурације Магистрата из 1861. и 1867. године. Наведена представка је прихваћена на седници главне скупштине 21. маја, те је упућена пештанском Министарству.22 Док се чекао одговор министра, 15. јуна на изборима за посланика на Угарском сабору једногласно је изабран народносни кандидат Ника Максимовић.23 Чињеница да су сомборски Срби на тај начин стекли заговорника у Пешти је била од великог значаја. Сам Максимовић је убрзо посетио министра унутрашњих послова Пала Рајнера, који је спор пресудио у корист Срба, односно да се место градоначелника има попунити избором.24 Министров отпис у наведеном смислу је прочитан на седници сомборске главне скупштине 9. јануара 1871. године, а већ је на следећој седници, 11. јануара, изабран за градоначелника угледни Србин Петар Вукићевић.25 Тако су сомборски Срби после дуге борбе успели поново, а уједно и последњи пут до 1918. године, да поставе свог сународника за градоначелника.

Убрзо је после избора Нике Максимовића за посланика на Угарском сабору започела Милетићева парница због чланка Ћирилица у загребачком политичком „Хербергу”. Пошто је Милетић ускоро осуђен на годину дана робије, Максимовић је остао једини српски народносни посланик. Од угледних Срба посланици су били још и Ђорђе Стратимировић, изабран у Бечкереку као независан кандидат, а у ствари уз подршку Деакове странке, Петар Чарнојевић, изабран у Кикинди на листи мађарске левице, као и Сава Вуковић, министар правде у четрдесетосмашкој влади, такође изабран са листе мађарске левице. На накнадним изборима 1870. у Новом Саду је прво победио Светозар Милетић, а када се он одрекао мандата, јер је већ био башаидски посланик, биран је Стеван Павловић.26 Максимовић је

21 ИАС, Ф. 4, Записник главне скупштине од 14. маја 1870.22 ИАС, Ф. 4, Записник главне скупштине од 21. маја 1870; Н. Максимовић, Гружани, 64−75.23 Застава, бр. 64 од 5. јуна (с.к.) 1870.24 Н. Максимовић, Гружани, 76−86.25 ИАС, Ф. 4, Записници главне скупштине од 9. и 11. јануара 1871.26 Бранко Бешлин, Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку, Сремски Карловци


први говор у Сабору одржао 24. октобра 1870. поводом предлога вође мађарске крајње левице Данијела Ирањија (Irányi Dániel) да се Милетић као противправно ухапшен пусти на слободу.27 Упркос наведеној подршци мађарске крајње левице, Милетић је остао у затвору све до 18. октобра 1871. године. После тога је сомборски посланик 4. марта захтевао да се уместо 50.000 форинти додели 150.000 за изградњу пута између Сомбора и Бездана.28 Затим је 10. марта 1871. беседио у корист предлога Стевана Павловића, да се државна помоћ српској гимназији у Новом Саду повећа са 8000 форинти на 9744 форинти. Наравно, на крају је народносни предлог био одбачен.29 Затим је 11. марта упозоравао на тежак финансијски положај у који су многи градови пали, међу њима и Сомбор, јер је од муниципија одузето право да приходе од судских глоба задрже за своје потребе.30 У истом саборском периоду је још 15. марта 1871. подржао захтев Крашовске жупаније поводом изградње моста на реци Мориш,31 док је 3. маја у неколико наврата говорио против изручења Милетића правосудним органима поводом нове тужбе због повреде закона о штампи. Такође је захтевао да влада амнестира Милетића, као и да се помири са народностима.32 Потом је 30. новембра предао интерпелацију на министра финансија у вези са прорачунатим приходима и расходима на подручју развојачене Војне границе.33 Затим је 8. децембра протестовао против намере владе да држава поклони 80.000 форинти у прилог новоосноване Мађарске музичке академије, јер је иста влада у прошлости одбијала да помаже културне институције немађарских народа.34 После тога је 15. децембра молио владу да додели 138.000 форинти ради изградње каменог пута између Сомбора и Бездана.35 Ника Максимовић је, као један од најбољих познавалаца прилика у српској црквено-народној аутономији, 18. децембра предао интерпелацију на министра просвете и богоштовља Паулера (Pauler Tivadar). У њој је упитао министра зашто још нису санкционисане поједине

− Нови Сад 2005, 604−605.27 Nagy Iván (прир.), Az 1869-ik évi április 20-dikára hirdetett országgyűlés képviselőházának naplója, том XI, Pest 1871, 22.28 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XIV, 166.29 Исто, 365.30 Исто, 387.31 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XV, 14.32 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XVI, 81, 85.33 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XVIII, 104.34 Исто, 349.35 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XIX, 198.


одлуке Црквено-народног сабора од 1865. и од Сабора који је држан од 1869. до 1871. године. Такође је оптужио владу да намерно одуговлачи како би спречила Србе да уреде своју аутономију, а протестовао је и против уважавања одвојеног гласа, сепаратног вотума, православног епископата поводом новог саборског устројства. Оштро је осудио и забрану пештанске владе са којом је Црквено--народни сабор онемогућен да изабере новог митрополита-патријарха током 1870. и 1871. године.36 Затим је 15. јануара поново протестовао против тога да се новосадској српској гимназији додели свега 8000 форинти.37 После тога је 20. јануара подржао предлог Светозара Милетића поводом развојачења Војне границе,38 док је 23. јануара поново, без успеха, поставио питање финансирања новосадске гимназије, а захтевао је и оснивање гимназије у Сомбору.39 Ипак, најчувенији говор у датом саборском периоду је сомборски посланик одржао 16. марта 1872. године поводом жалбе Новог Сада на поступак великог жупана Ленарда који је 20. октобра 1871. употребио војни гарнизон како би спречио свечан дочек Светозара Милетића; такође су тај дан биле затворене и гостионице.40 Тада је Максимовић, како би уверио министра унутрашњих послова Вилмоша Тота (Tóth Vilmos) да песма у част Милетића не садржи ништа увредљиво за мађарски народ, одрецитовао дату песму на мађарском језику. Захтев Новог Сада да се пошаље комисија која би испитала поступак великог жупана Ленарда (Lénárd Máté) тада су подржали поред народносних посланика и посланици мађарске крајње левице. У корист наведеног захтева су говорили и Данијел Ирањи, као и Шандор Алмаши (Almássy Sándor).41 Наредни пут је Максимовић беседио 10. априла, када је образложио своју интерпелацију на министра финансија поводом захтева да се Сомбор ослободи пореза пошто су подземне воде уништиле усеве.42 Последњи говор у датом саборском периоду је сомборски посланик одржао

36 Исто, 289.37 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XX, 218. 38 Исто, 341.39 Исто, 383, 385, 401.40 На наведени поступак великог жупана је песник Јован Јовановић Змај писао да је „власт одржала прву сјајну победу над гостионицама”, те да у Новом Саду тога дана није било „слободно вечерати”. Потом је Змај у листу Жижа објавио песму „Не личност него начела, ал баш ако се ко љути: д-ру Светозару Милетићу”. У песми је говорио о страху који је захватио власт: „Погасите српске бакље! / Ленард заповеда, / Да не види Србадија / Њина лица бледа”. Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, 99−100; Н. Петровић (прир.), Светозар Милетић и Народна странка, том II, 237−241, 272−280, 435−436. 41 Nagy Iván (прир.), Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XXIII, 75−77, 81.42 Исти, Az 1869-ik évi április 20-dikára..., том XXIV, 196, 198.


13. априла. Тада је предао интерпелацију на министра правде у којој је упитао министра да ли намерава да омогући оснивање поротног суда у Новом Саду или у другом граду где су Срби заступљени у већој мери.43 Последњу седницу Сабор је одржао 15. априла, те су од 12. јуна до 9. јула одржани посланички избори.

Уочи избора за Угарски сабор Српска народна слободоумна странка је 21. априла 1872. у Великом Бечкереку одржала „Велику конференцију Срба”, којом је председавао Јован Суботић, док је Милетић био известилац. На конференцији је делимично ублажен програм из 1869. са циљем „да се умире наши суграђани мађарске народности у погледу целовитости Угарске, нарочито у погледу Ердеља”. Касније је у листу Народ Суботић ову промену Милетићеве странке објаснио намером да се ублажи неповерење пештанске владе у питању интегритета Угарске.44 У Сомбору су избори расписани за 27. јун, док су за кандидате истакнути Ника Максимовић и Мимо Леовић, брат угледног Србина и председника Читаонице Гедана Леовића из Деакове странке. Део Срба, на челу са браћом Леовић, пришао је Мађарима деаковцима сматрајући да опозиција пештанској влади уништава град. Ипак, већина сомборских Срба се окупила иза народносног кандидата, којег је снажно подржавала и цела Милетићева странка преко страначког листа Застава.45 Пошто су међу гласачима Срби били у већини, Министарство унутрашњих послова, како би се помогло Мађарима, наредило је да се у гласачке спискове унесу имена деаковаца који до тада нису имали право гласа. У исто време сомборски Мађари су, према писању Заставе, ишли по салашима и плашили Буњевце „да ће омладина Буњевце поклати, да ће Срби бирати војводу, и да ће одмах србијанци доћи, како омладина победи”46. На челу средишњег изборног одбора је био Јован Вујић, повереници из Милетићеве странке су били Петар Мороквашић и Никола Ђ. Вукићевић, за заменике су били одређени Петар Бикар и Аркадије Николић, док су на регуларност гласања из Деакове странке пазили Гедан Леовић и Васа Коларић. На крају је разлог за славље имала Српска народна слободоумна странка, јер је Ника Максимовић победио са 1278 гласова према Леовићева 1134 гласа. Према писању Заставе, поред Мађара, Буњеваца, Немаца и Јевреја, за Леовића је гласало и 175 Срба.47 Поред Максимовића, од народњака су 1872. још изабрани Милетић у Кикинди и Александар Трифунац у Великом Бечкереку. Забрињавајуће за Милетићеву странку је било то што су

43 Исто, 263.44 Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, 100−101.45 Застава, бр. 69 од 14. јуна (с. к.) 1872. 46 Застава, бр. 76 од 30. јуна (с. к.) 1872.47 Исто; Застава, бр. 75 од 28. јуна (с. к.) 1872.


поражени у Новом Саду, где поверење бирача није добио Стеван Павловић него владин кандидат. На подручју некадашње Војне границе, где су избори одржани накнадно, 1873. је у Шајкашкој изабран Лаза Костић, а годину дана касније у Панчеву Михаило Полит Десанчић. Политов противкандидат из редова владине странке је био Сомборац Александар Стојачковић. Срби из Беле Цркве су по Милетићевим упутствима гласали за румунског кандидата.48

За разлику од претходног саборског периода, од 1872. до 1875. сомборски посланик се држао веома пасивно, говорио је свега пет пута. Први пут је беседио 11. јуна 1873. поводом расправе Милетићевог предлога на закон О инартикулацији развојачења Банатске војне границе и Шајкашког батаљона и о другим мерама при развојачењу49. Милетић је захтевао да се приликом примене угарског школског закона на простору Војне границе одустане од претварања вероисповедних школа у општинске школе. Иако је Максимовић нагласио да се начелно слаже са Милетићем, додао је да сматра како је Милетић свој предлог предао приликом расправе погрешног закона, јер се његова критика у суштини односи на школски закон.50 Затим је 6. децембра подржао молбу града Сегешвара и његовог посланика Кароља Фабриција (Fabriczius Károly) у погледу измена одређених параграфа закона О равноправности народности (XLIV з. ч. од 1868. године).51 Такође је на истој седници подржао и предлог румунског народносног посланика Бабеша на право Зарандске жупаније да се служи румунским језиком.52 Потом је на седници Угарског сабора 5. јула 1874. исправио посланика Тамаша Печија (Pécshy Tamás) у погледу тумачења саборског пословника.53 Затим је 7. јула, у свом последњем иступању на Сабору у датом периоду, говорио приликом расправе о новом изборном закону.54 У својој беседи је прво протестовао против речи министра унутрашњих послова Ђуле Сапарија (Szapáry Gyula), који је становнике Угарске поделио на припаднике мађарског народа и на немађарске стране народе, а затим је подржао Политову визију Угарске као источне Швајцарске. На крају свог говора је истакао своју лојалност угарској уставности, али је захтевао једнак

48 Б. Бешлин, Европски утицаји..., 607−608.49 Касније усвојен као XXVII законски члан од 1873. године.50 Nagy Iván (прир.), Az 1872-ik évi september 1-re hirdetett országgyűlés képviselőházának naplója, том VII, Budán 1873, 70.51 Nagy Iván (прир.), Az 1872-ik évi september 1-re..., том VIII, 200.52 Исто, 216.53 Nagy Iván (прир.), Az 1872-ik évi september 1-re..., том XI, 269.54 Усвојен као XXXIII з. ч. од 1874. године.


приступ жељама мађарског народа и других народности Угарске.55 Сабор је свој рад закључио 24. маја 1875.

У периоду од 1869. до 1875. сомборски Срби су успели у огорченој борби да осигурају своје политичко првенство, како приликом избора Петра Вукићевића за градоначелника тако и приликом избора за Угарски сабор 1869, 1870. и 1872. године. Становништво града се јасно поделило према народности у две странке. Једну су чинили Срби, а другу Мађари и мађаризацијом захваћени Буњевци, Немци и Јевреји. Ови други су махом подржавали владајућу Деакову странку, тек је мали број Мађара, окупљених око Карла Амброзовића, припадао левици. Такође треба да се напомене и да је део Срба из убеђења, сматрајући да опозиционо деловање спречава развој града, или просто из опортунитета, приступио владиној странци.

СОМБОРЦИ НА ЦРКВЕНО-НАРОДНИМ САБОРИМА

Поред Угарске дијете за Србе од прворазредног значаја су били и Српски црквено-народни сабори на којима су уређивана најважнија питања црквено--школске аутономије Срба у Монархији. После Благовештенског сабора Срби нису имали прилике све до Илиндана 1864. године да се на сабору изјашњавају о питању своје политичке аутономије. На Илинданском сабору Сомбор су представљали Антоније Коњовић и прота Ђорђе Бранковић. Најважнији део је био избор митрополит-патријарха, јер је Јосиф Рајачић преминуо 13. августа 1861. Тако је 5. августа изабран владика темишварски Самуило Маширевић који је водио порекло из угледне сомборске породице. Вођа српских либерала из Угарске Светозар Милетић је био против његовог избора, јер га је са правом сматрао за кандидата пештанске владе. Сабор је убрзо распуштен, јер је владар Франц Јозеф желео да у складу са својим обећањем из 1850/51. године устроји засебну Румунску митрополију.56

Следећи Црквено-народни сабор је сазван за 5. фебруар 1865. Сомбор су заступали адвокат Теодор Мандић и прота Ђорђе Бранковић. Теодор Мандић није играо запаженију улогу на седницама Сабора, али из његових успомена знамо да Светозар Милетић и архимандрит Герман Анђелић, обојица чланови Синода, још нису били противници. Он је такође са протом Бранковићем ушао

55 Nagy Iván (прир.), Az 1872-ik évi september 1-re..., том XI, 301−303.56 Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, 64−66.


у састав одбора који је припремао предлоге и захтеве за седнице Сабора.57 С друге стране, прота Бранковић је узео активног учешћа у расправи поводом дотације свештенства. Предлагао је да се свештеницима уз сесију да и башта како би своје парохијане могли да уче земљорадњи и обради воћа.58 Ипак, главно питање на датом сабору је било разграничење са Румунском митрополијом, као и подела црквено-народних фондова и решење питања спорних манастира. На крају је одлучено да се Румунима исплати 250.000 форинти, али да им се не уступе манастири.59 Сабор је распуштен на Благовести 1865. године.

Наредни Сабор је сазван за 1. јун 1869. Милетић и његове присталице су развиле широку активност како би освојили већи део мандата. Тако је и у самом Сомбору за посланика изабран млади либерал Ника Максимовић. Српски либерали су имали за циљ да доношењем новог устројства српски Сабор преуреде у слободоумном духу у савремено народно представништво без сталешке подељености. Већ при самом отварању Сабора се поставило питање његовог председника. Архијереји и конзервативни посланици су тврдили да место председника без избора припада патријарху, док су се либерали залагали за избор. Проблем је решен гласањем 1. јула: за избор председника је гласало 27, против избора 38, није гласало 6 посланика, а присутних није било 7 посланика. Међу осталима предлог либерала је подржао и Ника Максимовић, док прота Бранковић није био присутан. Убрзо затим посланици су распуштени наводно због високих финансијских трошкова. Против таквог решења патријарха Маширевића, поред осталих, протестовала је и Сомборска православна црквена општина. Убрзо је затим, 19. јануара 1870, патријарх Маширевић преминуо.

Следећи Црквено-народни сабор је отворен 5. маја 1870. под председништвом администратора Митрополије епископа будимског Арсенија Стојковића. На њему је одбор предложио ново Саборско устројство. Према новом Устројству Сабор су чинили 75 посланика, док међу најважније одредбе пада право избора не само митрополита већ и епископа. Питање председника је решено тако што је патријарх одређен за председника по достојанству, док су надлежности у току седница припадале изборном председнику. Према наведеном нацрту, саборски одбор су чинила три свештеника, пет световњака и изборни председник. Пошто је овакво Саборско устројство прихваћено гласањем на тридесет и четвртој

57 Поред њих у наведени одбор су ушли: Јован Хаџић, Ђорђе Натошевић, Светозар Милетић, прота Урош Милутиновић, проте Николић и Бабић, као и мајори Давидовац и Карапанџа. АСАНУК, Записник Црквено-народног сабора, 1865, бр. 2−3.58 АСАНУК, Записник Црквено-народног сабора, 1865, бр. 5.59 Исто, бр. 33−34.


седници, епископи су поднели свој Сепаратни вотум угарској влади. Затим су дошле на ред молбе и жалбе црквених општина. Тако је на четрдесет и четвртој седници 28. јуна Ника Максимовић предочио молбу Сомборске црквене општине у којој је Сабор умољен да поново уведе и тачно определи износ штоле. Затим је Максимовић прочитао и предлог исте општине који се односио на спајање Будимске и Бачке дијецезе са седиштем у Сомбору, као и спајање Темишварске и Вршачке епископије са седиштем у Вршцу. Такође је предложено да се одреди да сваки архијереј једном у шест година мора свако место у својој епархији да обиђе. Поред наведеног предложено је и оснивање виших девојачких и земљоделских школа у већим местима, као и да се дозволи удовим свештеницима да ступе у законити брак.60

Расправе су се наставиле на следећем Сабору који је рад започео 22. маја 1871. Највише пажње је посвећено изради Школске уредбе. У саборским расправама се посебно истицао сомборски прота Ђорђе Бранковић. Предлагао је да се уведе обавеза да сва деца од шест до петнаест година старости похађају народне школе, а да у супротном родитељи плате глобу од четири форинте. Такође је предлагао да се за школовање салашке деце брине општина на чијој се територији налази салаш. Тражио је и да се међу предмете дода разумевање словенског језика и књижевности, а упозоравао је и да се не сме запоставити ћирилица. У спору око тога да ли учитељи могу да предају веронауку, прота Бранковић је држао да не постоје сметње за то. Таквом мишљењу се оштро супротставио архимандрит Анђелић сматрајући да је то задатак свештенства. Прота Бранковић је предложио и да школовање градске деце траје девет а сеоске осам месеци у години. Није сматрао да је проблематично ни да мушка и женска деца седе заједно у клупи. Ника Максимовић је са протом Беговићем подржао идеју да се у српским школама учи и мађарски језик. На датом сабору изгласане су и уредбе за учитељске школе у Сомбору, Пакрацу и Карловцу, а исто је учињено и за више девојачке школе у Новом Саду, Панчеву и Сомбору. Такође је израђен и Изборни ред за Црквено--народне саборе.61 С друге стране, владар је потврдио Саборско устројсто,62 али са изменама које је предложио епископат, док је пештанска влада успела да спречи избор епископа Стојковића за патријарха.63 Наредни Српски црквено-

60 Застава, бр. 71 од 21. јуна (с. к.) 1870.61 Текст Изборног реда вид.: Жарко Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске народне црквене автономије у Угарској, Хрватској и Славонији, Нови Сад 1897, 262−280.62 Саборско устројство вид.: Ж. Миладиновић, Тумач повластица..., 292−310.63 АСАНУК, Сабори, Записник Црквено-народног сабора, 1869−1871, седница 81−83; Застава,


-народни сабор се састао 18. августа 1872, али је одмах распуштен јер посланици либерали нису хтели да дочекају владиног комесара Молинарија по церемонијалу из старих времена.64

На црквено-народним саборима у периоду од 1865. до 1872. Сомборску православну црквену општину су поред проте Бранковића заступали Антоније Коњовић, Теодор Мандић и Ника Максимовић. Приликом израде Школске уредбе се посебно истакао прота Бранковић, док се при расправи о новом Саборском устројству и Изборном реду као врстан познавалац српске црквено-школске аутономије доказао Ника Максимовић.

ОДЈЕК СУКОБА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА ИНИКЕ МАКСИМОВИЋА У СОМБОРУ

Иако је 1872. Бечкеречки програм био ублажен, за Мађаре је остао претеран, а за Народну странку крајње тешко остварљив. Међутим, Милетић је и даље веровао, и често понављао, да Аустро-Угарска оптерећена бременом националних проблема неће моћи да издржи империјалистичку трку која је започела и да ће пре или касније поклекнути. Као алтернативу Бечкеречком програму је истакао своје идеје 1872. Ђорђе Стратимировић. Његов програм се није толико разликовао по циљевима колико по методама њиховог спровођења.65 Ни унутар Народне странке нису сви били задовољни често аутократским владањем Милетића. Он је још почетком 70-их година дошао у начелно политички сукоб са Михаилом Политом Десанчићем, који је међутим убрзо изглађен.66 До отвореног спора између Милетића и Нике Максимовића је дошло 1873. поводом Милетићевог чланка у Застави под насловом Посланици Срби на Угарском сабору.67 У њему је „сомборски посланик ” на два места посебно истакнут и осуђен због неактивности.

бр. 56 од 14. маја (с. к.) 1871; бр. 57 од 16. маја, бр. 63 од 2. јуна, бр. 64 од 4. јуна, бр. 65 од 6. јуна, бр. 66 од 9. јуна, бр. 68 од 13. јуна, бр. 69 од 16. јуна.64 Димитрије Кириловић, Српски народни сабори. Списи бечке Државне архиве, том I, Нови Сад 1937, 147−148.65 В. Крестић, О Ђорђу Стратимировићу и његовом политичком програму из 1872. године, Зборник МС за историју, бр. 18, 1978, 34−49.66 Михаило Полит Десанчић − Јовану Јовановићу Змају, Нови Сад, 7. април 1872, Рукописно одељење Матице српске (даље: РОМС), бр. 27.521; Н. Петровић (прир.), Милетић и Народна странка, том II, 328−330; Исти, Светозар Милетић, Београд 1958, 148−149.67 Застава, бр. 24 од 25. фебруар (с. к.) 1873; Чедомир Попов, Дејан Микавица (прир.), Сабрани списи, том III, Београд 2002, 61−65; Васа Стајић, Светозар Милетић, Београд 1938, 331–332.


Познато је да се Максимовић правдао искључиво својом болешћу, а узроке спора са Милетићем представљао као да су личне, а не начелне природе. Желео је да прикаже како је цео спор са Милетићем просто преувеличан од стране његових противника у Сомбору како би га спречили у политичком деловању. Он је за своје политичке противнике сматрао богатог трговца Симу Бикара, Гедана Леовића, Симу Павловића, Косту Радуловића и И. Кронића.68 Да то ипак није тачно говоре бројна сачувана сведочанства из којих се види да је Максимовић сматрао Бечкеречки програм за неостварљив, а Светозара Милетића за „матору луду” и „политичког швиндлера”. Говорио је да је „Милетић узрок свију зала и невоља” за Србе и тврдио да би он (Максимовић) направио бољи програм који би било могуће спровести у дело. Тада је највећи удео у одбрани Милетића узео Михаило Полит Десанчић, који је о наведеном сукобу обавестио Јована Вујића, председника бирачког одбора Српске народне слободоумне странке у Сомбору. Ипак, ускоро се цела ствар стишала посредством Лазе Костића и Александра Трифунца.69 Међутим, о нарушеном угледу Нике Максимовића сведочи и то да је Сомборска православна црквена општина за посланика на Црквено-народном сабору 1874. изабрала Николу Лугумерског, док је Максимовић биран у Стапарском срезу. Како су се ближили избори за Угарски сабор 1875, изашло је на видело размимоилажење унутар Народне странке: дошло је до јавног сукоба између Нике Максимовића и Александра Трифунца с једне стране и Светозара Милетића с друге стране. Повод је била одлука заједничког српско-романског народносног клуба донета на седници од 21. до 22. марта. На њој су народносни посланици усагласили своје држање према новој Венкхајм−Тисиној влади у смислу да ће подржати њено деловање у погледу финансијских и административних реформи, а у вези са правима народности су заузели становиште ишчекивања „позитивних дела” нове владе.70 Од Срба посланика овој конференцији присуствовали су

68 Према сећању Нике Максимовића, Лаза Костић и Александар Трифунац су дали изјаву да је сукоб између Милетића и њега био личне а не начелне природе. Наведена изјава је требало да буде објављена у Застави, али је то Милетић спречио. Ника Максимовић − Миши Димитријевићу, Будимпешта, 8. мај 1881, РОМС, бр. 29.770; Ника Максимовић − Миши Димитријевићу, Сомбор, 30. април 1881, РОМС, бр. 29.768.69 Б. Бешлин, Европски утицаји..., 696; В. Крестић, О сукобу Светозара Милетића са Ником Максимовићем из 1873. године, Зборник МС за историју, бр. 4, 1971, 146−147. 70 Упитан део изјаве гласи: „...да не само да ништа преузети неће, што би делању владе у реченом правцу сметати или тешкоће проузроковати у стању било, него ће још и подупирати сваки предлог, за који би нашао, да овој цели одговара; што се пак његових народносних тежња тиче, што их по програму свом ставља, то ови начелно и даље непромењени остају; но за сада ће клуб позитивна дела новог министарства причекати, да би сходно кораке своје к остварењу захтева истих удесио”. Миховил Томандл, Др. Светислав Касапиновић. Прилог националној и


само Ника Максимовић и Александар Трифунац, и сагласили су се са донетим одлукама, док Милетић, Полит и Лаза Костић на тој конференцији нису ни учествовали нити су се накнадно сагласили са донетом одлуком.71 Милетић је у Застави писао да је Максимовић „сишао на становиште деаковских посланика, да се питање народности скине са дневнога реда”.72 На Милетићеве оптужбе је одговорио Трифунац приказавши цео ток конференције и нагласивши да закључак народносног клуба ни на који начин не стоји у опреци са Бечкеречким програмом, док је чланак завршио истицањем Милетићевих заслуга.73 На то је Милетић одговорио у наредном броју Заставе: бранио је своје мишљење, али се са похвалним речима изразио о деловању Трифунца, чиме се сукоб између њих стишао. Међутим, са Максимовићем је та полемика била оштрија. Он је на писање Заставе одговорио у Граничару74 (бр. 25, 1875), истакавши да Милетић већ дуже време „оцрњује пред народом његово политичко држање”. Милетић је на овакве Максимовићеве речи реаговао у чланку „Застава” и Др. Н. Максимовић у којем је указао да сукоб између њих двојице није личне природе, како је тврдио Максимовић, већ је настао из политичких разлога.75

У тренутку када су размирице у Народној странци постале очиглене, стекли су се услови за појачан притисак пештанске владе на народности у Угарској. Наиме, 1. марта 1875. је дошло до званичне фузије странке Ференца Деака са странком Калмана Тисе, што је довело до завидног степена политичке консолидације Мађара непосредно пред изборе за Угарски сабор.76 У сомбору је нова Слободоумна странка прво изабрала за свог кандидата судију Јожефа Сечењија (Szécsényi József), али пошто он то није прихватио, коначна одлука

црквено-политичкој историји Срба у Војводини, Панчево 1940, 207−208.71 М. Томандл, Др. Светислав Касапиновић, 208; Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, 108.72 Застава, бр. 33 од 19. марта (с. к.) 1875.73 Застава, бр. 34 од марта (с. к.) 1875; М. Томандл, Др. Светислав Касапиновић, 210.74 Лист Граничар је уређивао Максимовићев пријатељ Јован Павловић. В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Нови Сад 1980, 194−219.75 Застава, бр. 43 од 11. априла (с. к.) 1875; Чедомир Попов, Дејан Микавица (прир.), Сабрани списи. Светозар Милетић, том III, књ. 2 , Београд 2001, 331−333.76 Процес приближавања наведене две странке је био очигледан још пред изборе 1872, али је до коначне фузије дошло тек три године касније. Калман Тиса се коначно одрекао свог опозиционог програма (Бихарске пунктације) 3. фебруара 1875, те је уједињење у нову Слободоумну странку (Szabadelvü párt) довршено 1. марта. Š. Mesaroš, Partijsko-političke borbe u Bačkoj i Banatu za vreme izbora za Ugarski parlament 1825–1918, Истраживања, бр. 12, 1989, 67; Tibor Pal, Mađarska politička javnost i srpsko pitanje na Balkanu 1860–1878, Novi Sad 2001, 56−57; Benda Kálmán, Magyarország történeti kronológiája, tom III, Budapest 1982, 759.


је пала на адвоката Јаноша Цедлера (Czedler János).77 Насупрот јединственим Мађарима Срби су се под утицајем сукоба Милетића и Максимовића поделили у два табора, што је довело до тога да као народносни кандидат, поред Максимовића, буде истакнут и адвокат Живојин Кирјаковић, некадашњи поджупан Сремске жупаније. У суштини са Максимовићем незадовољни Сомборци су прво покушали да кандидују градоначелника Петра Вукићевића, а када је он одбио, понудили су наведену част без успеха и проти Бранковићу а затим и Јустину Коњовићу. Заправо у наредном периоду они су се показали као ватрене присталице Максимовића, којег су од угледних личности подржали и његов брат, градски лекар, Ђорђе, затим Никола Лалошевић, Милан Бирвалски, Ђорђе Лалошевић, Алекса Папазија, Паја Вујић, Стеван Кронић, Трива Милашиновић и Сима Коњовић.78 У таквим условима Pesti Napló, лист близак влади, закључио је да „Др Максимовић, досадашњи саборски посланик, такође има значајну подршку у граду, али је Омладина, као што сам већ горе навео, истакнула против њега Живојина Кирјаковића. Максимовића је Омладина била изабрала, али пошто је он раскинуо са прошлошћу и са Милетићем, више га не желе”.79 Избори у Сомбору су заказани за 18. јун што је изазвало негодовање Мађарске странке. Сматрали су да ће за Ивандан православни верници у великом броју да се окупе у граду, пошто је једна од две православне цркве посвећена Светом Јовану Претечи, а да ће римокатолици са салаша да наставе са пољским радовима, стога се Јожеф Бартал обратио жалбом надлежном Министарству.80 Споменута жалба није била једина у граду. Градоначелник је поднео пријаву против пореског уреда, јер је у издатим пореским уверењима за пет службеника наведена висина прихода од 580 форинти, а они су имали само 480, што је учињено како би ови стекли право гласа.81

Дан уочи избора је одређено да се гласачи Нике Максимовића окупљају код куће Тарцаије, Кирјаковићеви код српске пијаце, а Цедлерови код католичке Цркве Пресветог Тројства. Застава наводи да су пред гласање присталице Максимовића кренуле међу Кирјаковићеве људе са намером да агитују против њега, те је дошло до нереда.82 С друге стране, Pesti Napló је писао да је Максимовићевих присталица било око 700, а да је до немира дошло пошто је члан изборне комисије Аркадије

77 Pesti Napló, бр. 148 (јутарње издање) од 2. јула 1875.78 Додатак к броју 82. „Заставе”, 16. јул (с. к.) 1875; Застава, бр. 76 од 2. јула (с. к.) 1875. 79 Pesti Napló, бр. 152 (јутарње издање) од 7. јула 1875.80 Исто.81 Š. Mesaroš, Partijsko-političke borbe, 75.82 Додатак к броју 82. „Заставе”, 16. јул (с. к.) 1875.


Николић, присталица Кирјаковића, помоћу полиције протерао са њиховог места Максимовићеве гласаче, који су се потом махом разишли.83 Дате наводе је тешко проверити, али је сигурно да је гласало 855 бирача од којих се 526 определило за Цедлера, 204 за Максимовића, а само 125 за Кирјаковића.84 Тако је Сомбор, упркос бројчаној већини Срба, послао мађарског кандидата у Угарски сабор, који у току три године свог мандата није одржао ниједан говор а увек је гласао као владин посланик. Избори ни другде нису протекли повољније за Народну странку, јер су 1875. за посланике изабрани само Светозар Милетић у Тителу и Михаило Полит Десанчић у Панчеву. Тако се број српских народносних посланика смањио са пет у претходном сазиву на два посланика.85 Од 413 изборних посланика Доњег дома Угарског сабора 332 су припадали мађарској Слободоумној (Либералној) странци, 21 десничарској (конзервативној) опозицији, 36 Независњачкој странци, док је изабрано 24 народносних и ванстраначких кандидата.86

Избори 1875. су показали да Мађари могу да освоје већину у Сомбору ако су Срби подељени, што је у великој мери повећало њихове наде да ће ускоро успети да преузму политичко руководство и у самом граду. У њихову корист је ишла и политика новоформиране Тисине владе, која се руководила принципима централизације87 и мађаризације. Положај Срба у Сомбору, а и у целој Бачко--бодрошкој жупанији, постао је посебно тежак када је 1876. за великог жупана уместо Кароља Мартонфија именован Деже Громон (Gromon Dezső).

83 Pesti Napló, бр. 152 (јутарње издање) од 7. јула 1875.84 Исто.85 В. Стајић, Светозар Милетић, 347−348; Н. Петровић, Светозар Милетић, 203−204; Дејан Микавица, Михаило Полит-Десанчић. Вођа српских либерала у Аустроугарској, Нови Сад 2007, 275−276; Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, 109−110.86 У то време Доњи дом Угарског сабора је чинило 453 посланика, од којих је 413 бирано у Угарској а 40 је делегирано из Хрватске и Славоније. Jean Bérenger, Kecskeméti Károly, Országgyűlés és parlamenti élet Magyarországon, Budapest 2008, 347, 424; Pesti Napló, бр. 196 (јутарње издање) од 28. августа 1875.87 Иако је жупанијска и муниципална аутономија имала значајну улогу у историји Угарске, Тиса се, прво као министар унутрашњих послова а затим и као председник владе, залагао за изградњу централизоване управе. Наведени принцип је прво стекао снагу закона 1876. године (VI з. ч.), а затим је 1886 (XXI з. ч.) самоуправа жупанијских и муниципалних органа додатно скресана. Szász Zoltán, A konzervativ liberalizmus kora. A dualista rendszer konszolidált időszaka, у: Magyarország története, том VI, књ. 2, Budapest 1987, 1237−1244.


ИЗБОРИ ЗА УГАРСКИ САБОР 1878. ГОДИНЕ

Пошто је Угарски сабор своју последњу седницу у трогодишњем периоду од 1875. до 1878. одржао 29. јуна, расписани су избори. Српска народна слободоумна странка се нашла у посебно тешком положају, јер је Светозар Милетић 7. маја 1878. правоснажно осуђен на пет година робије због наводне велеиздаје.88 Такође је постало јасно да Тисина влада приликом избора не преза од превентивних и репресивних мера, а за Србе гласаче је посебно била неповољна подела бившег великог граничарског изборног среза са седиштем у Панчеву на два мања. Тако су новоствореном Панчевачком изборном округу придодата и удаљена несрпска места, што је имало за циљ да спречи избор народносног посланика. Стога се пред Народну странку поставило питање да ли да се учествује и изборима у таквим условима или да се окрене према пасивној опозицији.89 Тек је 7. јула на седници новосадског Српског кола, јединог српског политичког удружења са одобреним статутом, одлучено да се ипак учествује у изборима. Стога је у Застави издато обавештење у наведеном погледу чији су потписници били Михаило Полит Десанчић, Илија Вучетић и М. Ђорђевић, те су српски бирачи позвани да формирају бирачке одборе.90 У Сомбору је и даље владала подељеност међу Србима у погледу Максимовићеве кандидатуре, било је оних који су сматрали да је из опортунизма одустао од циљева Милетићеве странке.91 У таквој ситуацији је Полит одлучио да препоручи Максимовића сомборским гласачима, како би био истакнут само један српски кандидат. Он је навео како га је Максимовић заједно са Лазом Костићем храбро подржао 16. јула 1871. у Угарском сабору када је са својом беседом „код Филипија” изазвао бес мађарских посланика.92 Затим је на народном збору 21. јула Максимовић, после говора Јустина Коњовића и проте Ђорђа Бранковића, проглашен за кандидата Народне странке у Сомбору. У својој програмској беседи Максимовић је истакао како је пола свог животног века провео у служби народа и да је стекао многе непријатеље, а да се упркос томе понуђене кандидатуре радо прима. Нагласио је да ће му у току уставне борбе главни циљ бити да сачува српску црквено-народну аутономију и да се бори за промену Школског закона (XXXVIII з. ч. од 1868. године). У погледу

88 Милетић је ухапшен 5. јула 1876. и затворен у истражном притвору. Првостепено је осуђен 18. јануара 1878. Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, 119−121.89 Застава, бр. 97 од 23. јуна (5. јула) 1878.90 Застава, бр. 99 од 27. јуна (9. јула) 1878. и бр. 104 од 5 (17) јула 1878.91 Застава, бр. 106 од 8 (22) јула 1878.92 Застава, бр. 107 од 11 (23) јула 1878.


Источног питања изразио је своје противљење империјалистичкој политици Аустро-Угарске. На крају свог говора је подвукао да „српски народ не може подпомагати владу, која систематично иде за тим, да угуши сваки покрет народног духа било на политичком, било на културном пољу, а да се неогрешио о битне услове своје екзистенције.”93 Ипак, упркос Политовој подршци део Народне странке у Сомбору, под вођством Нике Грујића и Петра Мороквашића, није хтео да прихвати Максимовића за свог кандидата, те је истакнут још и Васа Коларић.94 Међутим, непосредно пред изборе две фракције Народне странке у Сомбору су успеле да постигну споразум, а затим је српским бирачима једногласно препоручен Ника Максимовић.95

Мађарска Слободоумна странка је свој бирачки одбор у Сомбору формирала 21. јула. Део присутних је протестовао што је Јожеф Бартал (Barthal József) збор сазвао под заставом Слободоумне странке, јер су сматрали да се тако нарушава јединство Мађара у граду. Ни избор кандидата није једногласно протекао, те су као могући кандидати наведени, поред самог Бартала, и Михаљ Коцкар (Koczkár Mihály), Андраш Турски (Thurszky András), као и велепоседник Ђула Семзе (Szemző Gyula).96 Упркос свести Мађара да српски гласачи чине већину, они нису успели да превазиђу међусобну поделу, стога су коначно кандидовани Бартал, кога су Срби сматрали за србождера, и Коцкар, који је ипак на сам дан избора одступио. Избори су коначно одржани 8. августа и у складу са очекивањима донели победу српском кандидату. Међу укупно 1911 сомборских гласача Срби су чинили већину; на дан избора гласало је укупно 1118 људи од којих се 642 определило за Максимовића, 460 за Бартала а 8 за Коцкара. Мађарска странка је поднела приговор надлежном Министарству, али је он одбачен.97 Из Народне странке су, поред Максимовића, изабрани и Михаило Полит Десанчић, као и Антоније Хаџић.98

У новом саборном периоду Максимовић је прву беседу одржао 8. маја 1879. приликом расправе закона О поучавању мађарског језика (XVIII з. ч. од 1879. године), као одговор на излагање посланика Аладара Молнара (Molnár Aladár). Он је заједно са Политом и послаником крајње левице Лајошем Мочаријем (Mocsáry

93 Застава, бр. 112 од 19 (31) јула 1878.94 Додатак Застави к броју 111; Застава, бр. 114 од 23. јула (4. августа) 1878.95 Застава, бр. 115 од 25. јула (6. августа) 1878. 96 Pesti Napló, бр. 181 (вечерње издање) од 26. јула 1878.97 Pesti Napló, бр. 194 (вечерње издање) од 10. августа 1878; Застава, бр. 118 од 30. јула (11. августа) 1878.98 Д. Микавица, Михаило Полит-Десанчић, 300.


Lajos) доказивао да обавезно учење мађарског језика у свим школама представља повреду закона О равноправности народности, као и да није оправдано ни са државног, историјског или педагошког становишта.99 Затим је 31. маја 1879. у три наврата говорио пред Сабором о спору између сомборске римокатоличке општине и калочког надбискупа Лајоша Хајналда (Haynald Lajos) поводом промене каматне стопе на фондове сомборског патроната. Спор је на крају решен у корист наведене црквене општине.100 Потом је 13. марта 1880. предао интерпелацију на председника владе поводом пензионисања патријарха Прокопија Ивачковића и именовања Германа Анђелића за администратора митрополија.101 После Тисиног одговора 1. маја у којем је покушао да са примерима из српске историје102 оправда владин поступак, Максимовић је дао своје детаљно образложење у којем је побио све аргументе премијера, те закључио да једино Црквено-народни сабор и Синод може да разреши патријарха-митрополита од активне службе.103 Уједно ово је био и последњи Максимовићев говор у датом саборском периоду.

Избори за Угарски сабор 1878. године у Сомбору су показали да Срби и даље чине већину, која може да обезбеди своја политичка права упркос насртају пештанске владе. Ипак, од велике помоћи за Народну странку је била неслога међу Мађарима, стога је било јасно да тек предстоји борба за управу над градом при рестаурацији Магистрата 1879. године. Сам Максимовић је своју посланичку дужност обављао у складу са програмом Народне странке бранећи права српског народа у Угарској пред Сабором, али је успео да се као сомборски посланик заузме и за овдашњу римокатоличку црквену општину што су му са захвалношћу признали и политички противници, међу којима је био и Михаило Коцкар.

ПОБЕДА МАЂАРСКЕ СТРАНКЕ 1879. ГОДИНЕ

После доласка на власт Калмана Тисе пештанска влада је отпочела појачан притисак на муниципије са немађарским вођством. Политику засновану на

99 P. Szathmáry Károly (прир.), Az 1878. évi október 17-ére kihirdetett országgyűlés képviselőházának naplója, том V, Pest 1879, 337−342. Опширније о наведеном законском члану вид.: Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, Нови Сад 20062, 39−53.100 Исти, Az 1878. évi október 17-ére kihirdetett..., том VII, 113−114.101 Исти, Az 1878. évi október 17-ére kihirdetett..., том XI, 90−93.102 Истакао је да је 1722. београдски митрополит Мојсије Петровић изабран за администратора Карловачке митрополије због старости митрополита Викентија Јовановића. Исти, Az 1878. évi október 17-ére kihirdetett..., том XIII, 89.103 Исто, 90−93.


централизацији и мађаризацији у Сомбору, као и у целој жупанији, свесрдно је потпомагао велики жупан Дезидерије Громон. Њему нису сметали само Срби већ и Мађари присталице крајње левице, јер се трудио да све Мађаре и мађаризацијом у великој мери захваћене католичке Буњевце, Немце и Јевреје окупи у једну странку. У својству великог жупана често је председавао седницама градског Магистрата, где је увек наступао пристрасно у корист Мађара. У самом граду међу особама са правом гласа Срби су чинили већину, те је победа Мађарске странке била могућа само у случају неслоге Срба, стога је било битно да се приликом избора за Угарски сабор, како 1875. тако и 1878. године, истакну два српска кандидата. Иако је наведена стратегија успела 1875, Срби су 1878. наступили јединствено, док су се Мађари поделили. Међутим, Мађарска странка је већ годину дана касније приликом рестаурације Магистрата постигла значајан успех.104

Рестаурациона скупштина је била заказана за 29. децембар, кандидати на место градоначелника су били Петар Вукићевић и Михаљ Хофман. Међутим, на самој скупштини Петар Вукићевић је одлучио да се повуче. Желео је једногласан избор, али се то показало немогућим. Пошто је његов став саслушан, велики жупан је одржао краћи говор у којем је истакао Вукићевићеве заслуге за Сомбор, а затим је Хофман, тада већ једини кандидат, изабран на место градоначелника. На место главног капетана изабран је Јанош Цедлер, такође без противкандидата. За великог бележника је биран Ђорђе Атанацковић, за подбележнике Јене Турски (Thurszky Jenő) и Трвдко Максимовић, док су сенатори постали Петар Вукићевић, Нандор Фалционе (Falcione Nándor), Коста Радуловић, као и Лајош Зањи (Zányi Lajos). На место великог фискала је дошао Бене Чихаш (Csihás Benő), а на положај подфискала Шандор Почкаи (Pocskay Sándor). Главни благајник је постао Карољ Естергaми (Esztergamy Károly), а подблагајник Сима Бикар. За великог физика (лекара) је биран Сима Павловић, а за другог физика Карло Волф. Главни егзактор је постао Карло Донословић, а његови заменик је био Александар Моић. На положај контролора су дошли Калман Хајнц (Heincz Kálmán) и Ернест Жуљевић. Градски архивиста је постао Ференц Слави (Szlávy Ferenc), а за градске официјале су изабрани Никола Лалошевић, Антун Клуге и Иштван Картаи (Kártay István). Варошки писар је постао Михаљ Винер (Wiener Mihály), а за председника сирочадског стола је одабран Михаило Бугарски.105

Значај дате рестаурације Магистрата лежи у чињеници да је за градоначелника први пут од 1848. изабран кандидат Мађарске странке. Иако су се Срби тада још

104 Н. Максимовић, Гружани, 78−79; Muhi Ј., Zombor története, 208−209.105 ИАС, Ф. 4, Записник рестаурационе скупштине од 29. децембра 1879; Muhi Ј., Zombor története, 209, 211.


могли надати евентуалним променама, јер је Максимовић приликом избора за Сабор 1881. опет надвладао владиног кандидата, руководећи положај у граду је за њих био трајно изгубљен, што је постало јасно приликом рестаурације Магистрата 1886. године. Заправо, Срби су били полако али сигурно потискивани из свих градских звања. Избором новог руководства Сомбор је закорачио у ново раздобље које је трајало све до краја Првог светског рата.


Kristian JerićSombor

THE HISTORY OF SOMBOR IN THE FIRST DECADE AFTER

THE AUSTRO-HUNGARIAN COMPROMISE

SUMMARY

After the Austro-Hungarian Compromise, the Serbs believed it was the right moment to turn their demographic strength into political supremacy. Therefore, they struggled to abolish the Alternative, the treaty of 1749 which guaranteed intermittent exercise of the most important honourable civil duties as well as the equal number of people of catholic and orthodox confessions in collectives of the town. Thus, in 1867, during the restauration of the magistracy, a Serb was the mayor again. Serbs from Sombor also managed, in 1869, 1870 and 1872, to ensure the election for the Hungarian parliament of the candidate chosen among people, Nika Maksimović (1840−1907). However, as early as 1875, the confl ict between Nika Maksimović and undisputable people’s tribune Svetozar Miletić became public, causing serious dividings among Serbs in Sombor. Given the circumstances, the candidate from the Hungarian party, Janoš Cedler, won the elections for the Hungarians in 1875. Anyhow, Serbs managed to reach common stand and they reelected Maksimović. However, during the restauration of magistracy in 1879, a Hungarian was elected mayor for the fi rst time, which was the beginning of the new period in the development of the political scene of Sombor and it lasted until 1918.

Istorija Sombora u prvoj deceniji posle Austro-ugarske nagodbe

Documents

Transcript of Istorija Sombora u prvoj deceniji posle Austro-ugarske nagodbe