Godišnjak FKM, Megatrend, Beograd, 2010. p.p.131-153.UDC 331.45:316.624; 316.77;316.624, ID 171947532, ISSN 1821-0171; COBISS.SR-ID 154265100

Весна Балтезаревић Факултет за културу и медије

Мегатренд универзитета

КОМУНИКАЦИЈА СА МАСКОМ

Резиме: Мобинг је проблем савременог друштва, новакатегорија у области кршења људских права. Карактерише сенеуважавањем туђе личности уз примену метода дискриминације.Такво патолошко понашање опстаје јер друштво не препознајепоследице овакве појаве и не показује заинтересованост да сепојава санкционише.

Човек који у себи обједињује и персонално и социјално биће,свој идентитет гради очувањем индивидуалног које прилагођаваколективним обрасцима понашања. Уколико наиђе на немогућностуклапања у колектив и ако се суочи са баријерама које превазилазењегове одбрамбене моћи, он понире у самоћу и отуђеност. Какочовек самоћу и изолацију не доживљава као природно стање, удаљењеиз колектива доводи до угрожаваја његових адаптивних могућности.Ускраћивање комуникације са надређеним, али и са колективом уцелини, изазива узнемрење виског степена.

Мобери су најчешће особе са поремећајем личности. Готово поправилу то су неспособни, неталентовани појединци који се сталноосећају угрожено и који оружја једино признају силу. Претварајусе да су способни и успешни због личних квалитета, и формирајулажну личност. Њихово лажно и истинско ја се стално преплиће састрахом од разоткривања.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: мобинг, дискриминација, комуникација,отуђеност, мобери

УВОД

Приповест о времену власти нема стварни почетак. Нико не знатачно када и с ким је започело време власти. Можда кажњавањемчовека који је пробао плод са забрањеног дрвета познавања добра и

1

зла; можда човековим правом да господари "над рибама у мору, надптицама небеским, и над свим животињама које се по земљи мичу";можда са вером у Бога, а можда са одрицањем од Бога. Поуздано сезна да је власт одувек једина моћ која расте употребом, због чегаљуди и теже да је да је освоје и упорно је чувају кад је стекну.То је занат који се најлакше научи и никад не заборавља. (Ћосић:1996, 5-6.)

У окружењу које се карактерише високим процентом психолошкихпроблема које има становништво, потреба за налажењем сигурностиунутар групе постаје још израженија. Припадност групи, односноодређеном колективу, поред сигурности доноси и осећањесамовредновања. Ова појава не представља само идентификацију саодређеном групом, већ и доживљај да се та група некакавимпосебним квалитетом издваја од других. У процесу формирањасоцијалног идентитета, квалитет моралне свести је у директнојзависности од квалитета појединаца и институција које утичу наформирање карактера. Када се ради о друштвима са брзим и наглимпроменама, као што је случај са нашим друштвом, долази допоремећаја социјалне равнотеже и криза на личном, породичном иопштем друштвеном плану.

Лични и друштвени односи обилују страхом, неповерењем, садезорганизованим социјалним амбијентом. Усвојене моралневредности постају угрожене и лако заменљиве неким новим схватањемморалности и културних вредности. Дезорганизована социјалнаситуација највише погађа оне индивидуе које не успевају даостваре адекватну социјалну идентификацију и интеграцију, јер неприхватају нови начин размишљања и увођење измењених вредностикоје им се намећу противно њиховом схватању моралности. То сууглавном особе које су оствариле процес сопственеиндивидуализације, које имају формиране личности, које су свеснесвојих личних и моралних квалитета и препознају оно због чега серазликују од других. Међутим, без обзира на свест и пројектовануслику о себи као индивидуалној личности, ове особе се не одричуни своје припадности групи. Група је и за њих, као и за свеостале припаднике, уточиште, азил, сигурност. У групи сеостварују егзистенцијалне потребе и потребе за друштвом.Појединац, без обзира на индивидуалну обдареност, схвата себе икао припадника социјалне групе, који жели да осети прихватањеколектива и има сталну жељу да се том колективу допадне.

Приказивање феномена мобинга у Србији догађа се већ паргодина. Бројна појављивања у јавности, појединаца и удружења којисе баве овом материјом, изазвала су активну дискусију и врлоквалитетно посматрање манифестовања овог облика кршења људских

2

права у нашем окружењу. Постало је јасно да је мобинг много ширипроблем у односу на слику која постоји у јавности, да сепсихичким малтретирањем запослених не угрожава само појединац ињегова породица, већ се применом широко распрострањене негативнекадровске селекције директно утиче и на осиромашење целокупногдруштва и то не само са економског становишта, већ и моралног икултуролошког.

Показало се да у Србији, нажалост, постоји изразитанесолидарност запослених, да су каријеристичке амбиције, али истрах од последица, узрок повлађивања руководиоцима и остављањежртве да се сама бори са психичком тортуром. За угрожавањељудског достојанства запослених велику одговорност има и синдикаткоји се само повремено укључује и углавном недовољно..

Поражавајуће је констатовање да ова проблематика која погађаготово половину запослених је само једна од последица друштваоптерећеног наопако постављеним моралним вредностима. Такводруштво погодује доминацији квази стручњака, присутнојагресивности у комуникацији са запосленима и деградацији иудаљавању свих оних који су опредељени за праве моралневредности. Одлазак младих образованих људи као и принуднапасивизација или самоизолација најквалитетнијих кадровапредставља готово сигурно пропадање Државе, која се са оваквимстањем, у најмању руку саглашава, ако не и нешто друго.

1. ТИШИНА ЗА НЕВИДЉИВОГ ЧОВЕКА

“Алфа мужјак седи прав као свећа, стиснутих вилица,самопоуздано загледан у даљину. Длака на глави, раменима и леђиманакострешена је, што му даје још упечатљивији изглед. Пред њим секлања потчињени, толико савијен да му је наклон сигурно закованза ретко бусење траве директно испред њега. Да се ради о људима,ова поза би била препозната као нешто много више од одавањапочасти. Ово је понизно предавање. Ово је понижавање. Ово јепужење. Алфине ноге можда се љубе. Молилац може бити побеђенипровинцијски поглавица пред ногама кинеског или отоманског цара,или католички свештеник из десетог века пред ногама римскогбискупа, или амбасадор вазалског народа пун страхопоштовања уприсуству фараона.” (Сеган: 2005, 307).

Уколико дођемо у конфликт са менаџереом који је силеџија, оннам неће дозволити да наставимо са својим животима. Његовпримарни циљ постаје уништавање нашег живота, урадиће и рећи штагод је потребно како би од вашег живота начинио пакао, како би

3

уништио вашу репутацију и каријеру. Код таквих менаџера увек јеприсутан повишен тон, никада вас неће похвалити нити наградитибез обзира колико дајете позитивне резултате. Ако случајнопремашујете стандарде изазваћете антагонизам и испровоцираћетењегову реакцију, усмерену на то да ваш успех учини сигурнимнеуспехом. Постајете покретна мета. Такви надређени нисузаинтересовани нити за ваш успех нити успех компаније. Њима јеважно да се осећају боље, да изгледају боље на ваш рачун (јерсвој немају), да вас спусте што ниже, како би себе уздигли.

"Редак је случај да неки мужјак од почетка буде алфа. Обичноморате да се успињете кроз хијерархију. Али између изазова, билоби погрешно превише реметити ствари. Чак је и врло амбициознимапотребан таленат за субординацију и покоравање. Осим тога, тешкоје предвидети ко ће постићи висок положај. Понекат сплетоколности наметне значај животињама онда када се најмање надају.Уколико сте у линеарној хијерархији, морате знати да господаритеживотињама испод себе и да се потчињавате онима изнад.Наклоњеност ка доминацији и потчињавању мора куцати у истимгрудима. Сложени изазови чине сложене животиње." (Сеган: 2005,223-224).

Уколико сте мета силеџије углавном ствари не буду боље. Унаставку сукоба злостављачи постају још гори и неће престати давас малтретирају све док не победе. До победе долазе тако што ћевас натерати да патите и уживаће док вас буду гледали како севаше биће распарчава на делове, дан за даном, све док не датеотказ или будете отпуштени.

Чак и уколико волите то што радите, а изложени сте прогону,почећете да се осећате несигурно на свом радном месту. Дочекивањесваког новог дана почеће са непознаницом шта вам се ново спрема икоја је наредна немогућа мисија у коју ћете бити гурнути.Почећете да бринете за сигурност вашег посла, да постављатепитања и анализирате шта то није у реду са вама. Изгубићетеинтересовање за ствари које су вам до тада причињавалезадовољство. Постаћете депресивни и нећете моћи да једете илићете јести више него што је нормално. Нећете моћи да спаватепошто ће вас прогањати мисли о силеџији. Будићете се ујутрууморни јер нисте ока склопили и биће вам мука од саме помисли даидете поново на посао.

Када смо сатерани уза зид, неоправдано оптужени и остављени,када смо сами, навиру нам у сећања "стари снимци" свега што насје већ једном повредило, што нас је некад раније ранило.Депресија и хронична несаница узимају свој данак. Ниво стреса сеповећава. Затражићете помоћ од породице или од пријатеља и они ће

4

вам рећи да је то само лични конфликт или да сте параноични.Почећете да сумњате у свој разум. Бићете растројени на послу аваш надређени који је дубоко загазио у игру са вама почиње даозбиљно размишља о вама (али не и да се брине за вас). Наставићеса антагонизмом према вама надајући се да ћете се оклизнути утаквом емотивном стању. Ваши покушаји да се пожалите надлежниминституцијама (Инспекција рада, синдикат, надлежно министарство исви остали који вам у очајању падну напамет) и поставите импитање, да ли силеџија треба да буде и менаџер, остаће безефекта. Њихови умови су већ затровани причањем прича против вас.Бићете одбачени као параноични и проблематични, вероватно иментално нестабилни и као такви угрожавате компанији морал ибезбедност. А можда се и борите за власт, често ће да говори овама и то баш његову фотељу желите да преотмете.

"Тежња за престижом и за што вишим статусом је толикоуочљива и проширена карактеристика људског понашања да се честосматрају универзалним одликама и мотивима који имају угроженуоснову. Сматра се да су оне облик или неизбежни ефекат општетежње живих бића за одржавањем људске тежње за афирмацијом. Удруштвима са изразитом хијерархијском стратификацијом настојањеда се постигне виши статус несумњиво је важан покретач поступакаљуди. Саставни део статуса су и одређене привилегије, па је честои то разлог тежње за статусом.." (Рот: 2006, 203)

Неки чланови групе имају у статусној структури виши а некинижи статус, и то утиче на њихово понашање. Заузимање вишег илинижег статуса утиче на узајамне односе и на поједине обликегрупног понашања, посебно на комуницирање у групи, утиче наставове према самом себи, другима и према разним појавама. Где севи проналазите у овој причи? Најбољи одговор добићетепрепознавањем ситуације и начином на који ћете је пребродити. Ураним фазама, могуће је борити се против мобера скретањем пажњедругима на његово недолично понашање. Ваш успех ће у многомезависити од ваших колега. Уколико желе да стану уз вас, можда ипостоји шанса да се удруженим снагама супроставите моберу.Међутим, ово се ретко дешава. Већина људи, чак и они у које стесе клели, који су вам били "најбољи пријатељи" бежаће у шуму, илиу непошумљена брда, одметнутнуће се и у хајдуке, ако треба, кадабуде дошао тренутак да се супротставе моберу. Неће желети дапостану следећа мета. Неће да ризикују свој посао да би сачуваливас. Видеће шта је мобер урадио вама и вашој каријери, страх ћеих држати на дистанци.

Обично се агресивци брже пробијају ка врху од пристојних иморалних људи. Мирис новца им је толико примаљив да су спремни да

5

се докопају позиције не питајући за цену. Чак и пакт са ђаволомдолази у обзир. Колико год да волите ваш посао, уколико вам занадређеног дође ђаволов шегрт лично, бежите што даље. Тражитенови посао јер је то једини начин да сачувате ваше здравље, разуми репутацију. Ако нисте побегли, највероватније сте изабрани зажртву мобинга. Узети сте за пример другима, јер сте другачији.Први корак је да знате о чему је реч, да схватите шта вам јеурађено. Спознаја да нисте ви одговорни омогућује вам да сефокусирате на проблем. То неће отклонити проблем, али ће вампомоћи да цео проблем посматрате из здраве перспективе. Осетићетеогромно олакшање када схватите да нисте једини коме се то дешава,да нисте луди и да нада постоји.

Када постанете мета мобинга вас живот је у опасности.Наравно да свој живот сматрате драгоценим и да ћете кренути да себорите да га сачувате. Борићете се како знате и умете, вриштаћетеу помоћ, али или непуштате глас или га нико не чује; писаћетесвима, само мора да вам је мастило невидљиво и нико нећепрочитати ништа. Борићете се, а ствари ће постајати још горе,тонућете у безнађе сопственог бића све дубље и дубље, бићете свеисцрпљенији и унезверенији. На крају ћете схватити да стеневидљив човек, да вас нико нити види нити чује. Не постојите.Постоји само тишина намењана вама.

2. ЖИВИ ПЕСАК

"Довољно ако се не смрзнете у леденој пустоши, ако вам жеђ иглад не заривају своје канџе у утробу. Ако вам кичма нијесломљена и уколико вас ноге и руке служе, ако видите на оба ока ичујете на оба уха, коме бисте, у то случају, могли завидети? И,због чега? Завист коју испољавамо према другима прождире нассаме." (Харис: 2004, 322). Констатација да завист прождире оногако мрзи, нажалост има одложено дејство. У међувремену прождерувас. Баце вас у песак и траже да правите куле. Колико год сте сетрудили никада нисте довољно добро испунили задатак. Врпољите се,упињете и "зидате" изнова и изнова. Седите на песку удубљени упосао и не примећујете да тонете, све дубље и дубље, до врата, доглаве, преко главе. Највероватније ћете потонути скроз и тонесвесни да сте све време седели на живом песку, да је свуда оковас пустош, осушено грање и немате зашта да се ухватите-даизађете одатле, да се спасите, да преживите.

Неко ко није доживео мобинг, можда ће целу ову причу дапосматра као пренаглашену, претерано емотивну, или мелодрамску,

6

али мобинг се често завршава трагично. Међутим, како ће се целаприча завршити у многоме зависи од вас. Колико је снаге којавришти да се ослободи из вашег бића, толике су и шансе да изживог песка се докопате стабилног тла, да изроните, да сеспасите, да преживите.

"Моћ којом неко располаже може бити већа или мања. Снагасваке од врста моћи зависи од средстава којима располаже поседникмоћи. Чим је нечија моћ већа - а то значи да може или да вишенаграђује или теже кажњава или да има већа права или има вишезнања или да је омиљенији или да поседује више релевантнихинформација - тиме је и утицај који може остварити већи.Интензитет утицаја зависи од интензитета моћи, као и од степенањене примене."(Рот: 2006,171)

Мобирање је у спрези са наметањем моћи. Мобер манипулишеснагом да би доказао своју вредност другоме. Та снага - моћнезарађена квалитетима већ различитим врстама манипулација ураспону од криминалних, политичких, рођачких и свих могућих инемогућих добитних варијанти, је обично јавно манифестована санамером да уплаши жртве и да их натера да ћуте. Жртве се плаше дареагују, да не би изгубиле посао или да не испровоцирају освету.

Шта треба да радите ако сте постали жртва мобинга? Започетак, покушајте да разговарате са мобером. Уколико ваш покушајбуде неуспешан, а највероватније да ће да се заврши баш тако,затражите помоћ од колега. Бојим се само да нећете успети да ихпронађете, они су, ако се сећате, отишли у брда. Сваки новипокушај да се борите уствари вас гура све дубље и дубље. Винапишете писмо у коме молите да вас заштите од мобера-он васказни поново. Одете у Инспекцију рада да тражите помоћ, он васказни поново. И тако даље, сваки нови трзај вас води све ближепотонућу, дефинитивном пропадању у живи песак. Немојте само дугода размишљате о промени посла, бежите, па онда тражите посао. Висте очигледно у компанији која подржава такву радну атмосферу, ато није место где треба да будете. Ту где сте, често се дешава дасведоци стају на страну мобера и окривљују жртву, да би избеглида постану и сами жртве, по принципу - моја је кожа скупља одтвоје, и у стању су да вас и они додатно гурну да потонете штобрже да им случајно не додирнете савест. Изношење у јавност таквеситуације је први корак у креирању безбеднијег радног окружења.Знати како се изборити са тешким "газдом" или колегом захтевамного храбрости и подршке. Храброст ћете лакше да прикупите, заподршку нисам сигурна.

7

3. ЗАВЕРА ЋУТАЊА

"Језик омогућава широко распрострањеним људима да општеједни с другима. Њиме прошлу мудрост претварамо у узорке ивременски повезујемо поколења. Ради се о суштинском алату којипомаже да изоштримо бриткост разума, да мислимо јасније,Непревазиђена је помоћ памћењу. Славимо га с добрим разлогом.Много пре проналаска писма језик је играо знатну улогу у успехуљудске врсте."(Сеган: 2005, 391).

Мобер и ви не говорите истим језиком. Неразумљиве су иизговорене и неизговорене речи. Не разумете се и нема шансе да сепрепознате у комуникацији, јер је мобинг облик агресивнеемоционалне злоупотребе жртве. Мобер разара жртвино емоционалноокружење. Комуникација, ако је уопште има, карактерише сенепријатељством, неморалом и неетичношћу. Комуникација је кључниелемент успеха у пословном свету, уколико се овај процесунапређује ставовима другог комуникацијског субјекта и ако секомуникација посматра као процес у коме се ставови несаопштавају, већ се размењују и унапређују.

Међутим, човек је у већини животних ситуација принуђен накомуникацијски компромис. Временом прихвата да буде задовољан сасимболичним облицима блискости, тако да чак и површни наклонглавом, учињен уместо поздрава, прихвата као сигнал којидешифрује у смислу: "Добро је, људи ме примећују, нема везе штонисмо стали да се рукујемо и разговарамо." Утеха, а празнина задубљим контактом остаје.

Било какво друштвено општење има биолошку предност надодсуством општења. Ово је експериментално доказано на пацовима, уизванредним огледима С. Ливајна (Левине), где је утврђено дадражење не утиче повољно само на физички, умни и емотивни развојјединке, него и на биохемијски састав мозга, па чак и наотпорност организма на леукемију.(Ливајн: 1960). Глад закомуникацијом и самопотврђивањем је једнака биолошкој глади.Издвојена јединка, било да је и физички сама или сама у гомили,остаје без потврде постојања.

Већ сте се сусрели са тим сигурно-ви уђете у просторију-свиућуте. Омерта. Само када сте ви у питању. Ћутање специјално завас. Нити вас нешто питају, нити вам било шта говоре. Пред вамапролећу сцене у тишини. Без речи. Без пријатељског геста. Никовас не гледа у очи. Не сме нико да вас погледа, јер очи не можетеда натерате да сакрију истину да се њихови власници боје да васпримете. Ћутање је почетак. Почеће да причају лажи о вама, свеснообмањујући себе, несвесно тражећи оправдање зашто су почели да

8

вас мрзе из солидарности са оним који ће да им убаци у шешир деообећаног благостања. Када се навикну да нисте ту, иако јесте,постаће саркастични, ругаће вам се и и презирати вас, јер их јеваш злостављач убедио да је он ваша жртва.

Мобинг је угрожавање личности жртве, напад на њенопрофесионално, социјално и приватно деловање, напад на људскукомуникацију. Осетићете стид што сви пролазе поред вас и неговоре ништа, почећете да копате по својој савести тражећи грешкукоја вас је увукла у ову ситуацију. Ма колико се трудили неналазете ништа тако значајно што је могло да вас осуди на овуказну без милости. А како ситуација постаје све гора, почињете дагурате главу дубоко између рамена са жељом да не видите никог ида вас не види нико. Да не причате о томе шта вам се догађа. Даћутите, сада већ по сопственом избору.

4. ОБЕЋАНА ЗЕМЉА

Свет је опасно место, не због онихкоји чине зло,

већ због оних који гледају и непредузимају ништа 1

Мобинг је појава која је типична за свет животиња. Посебноје изражена код вукова, који често из свог чопора отерајунајслабијег члана, осуђујући га тако да лута сам без потпореосталих чланова чопора. Такав њихов поступак углавном представљаосуду на брзу смрт. Једна од последица Дарвиновог схватања да јечовек “специфична животиња”, је трагање за заједничким особинамау понашању човека и животиње. Човек, као јединка, усваја обичајесвоје културне средине док тежи задовољењу својих примитивнихфизиолошких потреба. Могло би се рећи да је линија сусрета измеђуживотиње и човека биолошки нагон - односно да им је заједничкоодржање врсте, а човек се даље надограђује кроз социјалне односе.Човек и животиња су се “срели” и код мобинга. Мада сам мишљења дасу животиње “поштеније” јер мобинг примењују због одржања врсте,а човек то чини због одржања власти и стечених позиција.

Мобинг је проблем савременог друштва, нова категорија уобласти кршења људских права. Слободно може да се назове болешћуцивилизације коју је цивилизација створила. Ово патолошкопонашање укључује неуважавање туђе личности уз примену метода

1 Алберт Ајнштајн

9

дискриминације. Друштво које препознаје последице овакве појавемора да покаже заинтересованост да се појава дефинише исанкционише, што до сада у Србији није учињено.2

Укидањем надзора над управљачком функцијом у Србији,нажалост, отвара се могућност да се управљање трансформише увладање. Менаџери са политичком подршком, свесни да им нико неможе да науди, упорно својим понашањем потенцирају да су лидерибез конкуренције и без контроле. У XXI веку сведоци смо да јерадно место сцена на којој лоши глумци крше људска права и за оведеликте добијају аплаузе уместо санкција.

Самовоља и агресивност руководећег тима без довољно знања иискуства у Србији је честа појава. Такви руководиоци својунестручност прикривају оптуживањем запослених за пропусте којеони нису учинили. Информације и програми едукације доступни суискључиво “подобним” кадровима.

Србија је једина земља коју имамо. Бар, многи од нас. Барони који немају спреман дипломатски пасош да залепршају и одлетеко зна где чим се укаже прстом на њих. Чим их прозову да суукрали, да су отели, да су злоупотребили... Србију и све нас. Зањих је Србија обећана земља. Са пар година стажа стекну довољно иза унуке. За нас остале Србија није обећана земља већ земља којуволимо али из које наша деца одлазе јер не могу да се снађу усуноврату моралности и не могу овде да преживе. Они који остају,који нису у категорији миљеника, често постају жртве мобинга.Немају коме да се обрате за помоћ, јер се њима ништа нијеобећало, јер они су ситни, они су жртве, они су у безнађу, они сунемоћни и дезоријентисани. Такви се не уклапају са насмејанимлицима зачињенеим арогантним погледом са врха обећане земље њимазавештане, њима гурнуте у руке да се играју, да је глођу и оглођудо крви, док је не баце и док не оду у потрагу за новом играчком.

5. САМ У ГРУПИ

Чим се известан број живих бића скупизаједно,

па био то чопор животиња или гомилаљуди,

2 Више о томе: Балтезаревић В, 2007. Мобинг комуникација на четири ноге, Мали Немо, Панчево

10

она се по нагону стављају у властједног господара.

„Велики преврати који претходе сменама цивилизација, као штоје нпр. пад Римског царства и оснивање царства Арабљанског,изгледају на први поглед, предодређени у првом реду знатнимполитичким променама: инвазијама народа и обарањем династија.Али, пажљивије проучавање тих догађаја показује да се иза њиховихпривидних узрока налази чешће, као стваран узрок, дубока измена уидејама народа. Прави преврати историјски нису они који насзадивљују својом величином и својом жестином. Једине важнепромене, оне из којих проистиче обнова цивилизација, дешавају сеу идејама, схватањима и веровањима. Знаменити историјски догађајијесу видљиво дејство немидљивих промена у мишљењима људи. А штосе ови велики догађаји појављују тако ретко, то је стога штоништа није тако постојано у једном племену (раси) као што јенаследни основ његовог начина мишљења.“ (Ле Бон: 2005, 15-16.).

Патолошко понашање уз неуважавање туђе личности уз применуметода дискриминације опстаје јер друштво не препознаје последицеовакве појаве и не показује заинтересованост да се појавадефинише и санкционише. “Гомиле покорно имају поштовања премасили, а благост делује на њих осредње, и за њу доброта није ништадруго до један облик слабости. Њихове наклоности нису никада билеза доброћудне господаре, већ за тиране који су их силнопригњечили. Овима последњим оне подижу највеће статуе. А акогомиле радо газе ногама свргнутог деспота, то је с тога што он,изгубивши своју моћ, долази у ону категорију слаботиња које сепрезиру стога што их се нема рашта бојати. Тип јунака драгогагомилама биће увек тип једног Цезара. Његова перјаница на калпакуњих заводи, његов им се ауторитет сам собом намеће, а сабљањегова улива им страх.Увек готова да се побуни против немоћногауторитета, гомила се са услужношћу подчињава моћномауторитету.”(Ле Бон: 2005, 54-55). Човек је јединствено инедељиво биолошко, психолошко и социјално биће. Чиниоци изспољашне и унутрашње средине, биолошке, психолошке и социјалнеприроде делују непрекидно на човека и доводе до ремећења његовехармоничне унутрашње равнотеже. (Креч: 1969). Човек се посматраса позиција производа друштва које представља његово окружење,јер су његова култура и његово понашање последица утицаја друштваи културе у којој је рођен и у којој живи. Врсте његових мотивазависе од захтева његове социјалне групе. Сваки појединац имасвест о самом себи и о својој припадности одређеном типу људи,при чему препознаје своје црте личности, навике, карактеристичне

11

начине понашања. Свестан је да има одређене способности, вештинеи знања, као и да са одређеном групом људи дели уверења,вредности и ставове који се разликују у односу на неку другугрупу. Човек који спозна себе, посматра своју личност као истуособу без обзира на проток времена. Међутим, континуитет личногидентитета може бити привремено или стално измењен уследрадикалних промена у околностима у којима се индивидуа налази.

“Уколико живите у групи, никоме из групе, а ни вама самима,неће помоћи ако вам је дошло да једете своје ближње. Можда стесилеџија, неумитна звер-ловац, али сте приморани, такође, да дабудете млакоња према рођацима и суседима. И тако, сви ви моратеда натопите своје спољне мембране хемикалијом намењеном запрепознавање сопствене врсте. Када окусите овај молекул којизрачи са другог микроба, постајете врло љубазни. “Пријатељу”,каже хемикалија. “Сестро.” Друге хемикалије носе другачијеинформације. Неке бактерије рутински производе сопствене борбенеагенсе, антибиотике безопасне за њих и друге из исте лозе, алисмртоносне за бактерије других сојева, странце. Успостављена јеврло осетљива равнотежа између непријатељстава према странимгрупама и сарадње у оквиру исте групе. Они и ми. Први наговештајиксенофобије и етноцентризма рано су се развили.” (Станојевић:2004)

Јединка која схвата себе као биће које је у контакту садругим људима, опажа поремећаје и недостатке који се појављују уњеном односу са другим људима. У пословном окружењу, појединацлако препознаје моменат када постаје изолован од колектива,препознаје доминацију других над његовом личношћу, осећа када сењегово знање и вештине не цене, једном речју јединка је свеснакада настану промене које доводе до њеног разликовања од групе.Такав осећај, који се јавља код запосленог у његовом радномокружењу, изазива конфликт између појединца и организације.Конфликт је углавном последица лоше менаџерске политике иодсуства добре интерне пословне комуникације.. Човек који у себиобједињује и персонално и социјално биће, свој идентитет градиочувањем индивидуалног које прилагођава колективним обрасцимапонашања. Уколико наиђе на немогућност уклапања у колектив и акосе суочи са баријерама које превазилазе његове одбрамбене моћи,он понире у самоћу и отуђеност. Како човек самоћу и изолацију недоживљава као природно стање, удаљење из колектива доводи доугрожаваја његових адаптивних могућности. Ускраћивањекомуникације са надређеним, али и са колективом у целини, изазиваузнемрење виског степена.

12

6. ПРОФИЛ МОБЕРА

Злостављачи личе на људе. Напрви поглед.

Страх је моћан мотиватор и тера људе да се предајуауторитету. Злостављачи се окружују послушним извршиоцима, слепимубицама људске психе, оданим следбеницима, који једнако као и онинемају представу о томе да људи нису само дрвене фигуре којефункционишу само када им они повуку конце.

Човек коме је страно поистовећивање са суптилном природомљудског бића је предворје могуће катастрофе. Многе психопатепроводе већи део свог живота у психијатријским болницама иказненим институцијама, али постоје и они који нису на времепрепознати као такви. Они се слободно шетају и често проналазесвоје место у историји. Емоционално осакаћени, често у детињствузлостављани или занемарени, уз лудачки сјај који им бежи изочију, причају вам причу од које никада не одустају - да су изнадсвих осталих. Компромис са таквом особом је немогућ, јер немаинструмената да завртите точак живота уназад и да му пружите малопажње и мало љубави у време када је још увек осећај могао да гасустигне. Његов болестан его је производ његовог живота.Злостављачи су индивидуе чија је нарцисоидност екстремна.Међутим, мора му се признати да је врхунски мајстор опсена. Неверује само он у своју умишљену моћ, увек су око њега понизнепристалице које верују да говори истину и које се труде за“зараде” мали део његове власти над осталим људима. Најстрашнијеје што не схватају да му ту власт уствари они пружају, да он неможе да победи без њихове помоћи, иако их стално уверава усупротно. Преко њих напада и мучи своје неистомишљенике, смишљазавере и немилосрдно злоупотребљава савезнике, који често и самипостају његове жртве. Овакви људи имају невероватну моћ дашармирају своје следбенике. Стицајем ретких околности могупостати ратни, национални хероји, симболи поноса, али углавном суиздајице, дезертери и симболи срамоте. Уколико је таква личностхерој, вероватно је његова храбрости допринела слепа подршкаследбеника.

Историја је показала да не постоји начин да се обуздапсихопата, уколико поседује политичку моћ. Хитлер, Стаљин и ПолПот нису рођени у деспотском окружењу, али су ипак, бар у једномживотном периоду, постали хероји народа који није схватао дањихова дела нису ишла њима у корист. (Јахансхах: 2006).

13

“Злостављачи су као и играчи Ерика Берна, тако постављајуигру да сте ви увек криви. Жртва осећа збуњеност, сумњу, кривицу,стрес, страх, осамљеност, тескобу, психосоматске поремећаје,депресију. Будући да перверзне особе и не помишљају да се не моралагати, све што им кажете сматрају лажима. Разговор зато са њиманема смисла - од њих се једноставно треба одвојити. Али, запобуну жртва треба подршку споља - и то је опомена свима намакоји мирно гледамо како се људи малтретирају.” (Франц Хиригоjен:2003, 17.)

Готово по правилу то су неспособни, неталентовани појединцикоји се стално осећају угрожено и који никада не излазе на мегданконкуренцији, јер знају да немају чиме да победе. Од оружјаједино признају силу. Често им се у глави сусрећу параноичниелементи и образложење: “Морам да се браним, нападају ме, кујузаверу, живот ми је угрожен.” Психичко злостављање нормалнимособама не оставља много простора за дубље разумевање.

Бојно поље је у њиховом патолошком уму и ту су они насопственом терену. Такве особе не умеју да функционишу у уређенимодносима. Ако сукоба нема, треба га измислити. Параноидни менаџерима стални одбрамбени став, јер је “све резултат завере” и “ништасе не догађа случајно”, само никако да схвате да су сами себинајвећи непријатељи. Такав неквалитетан и нестручан менаџмент,чак и да нема патолошких примеса, није у стању да контролишепрерастање сукоба у мобинг, јер не уме да примени позитивнукомуникацију.

Мобери су најчешће особе са поремећајем личности. “Моралнизлостављачи су перверзне особе које стварају нејасне ситуације,одбијају одговорност, искоришћавају наивност жртве, паразитирајуна њеној виталности и примењују безброј других финеса - да би васуништили и стекли углед и моћ на ваш рачун, да би владали иприкрили своју неспособност, у првом реду неспособност да иштаосећају.”(ИБИД: стр.18.)

Основна разлика између “обичног психопате” и психичкогзлостављача је у суптилности примењених метода. Злостављачи сучесто перфиднији у избору садистичких алата. Злостављачи врлобрижљиво бирају своје жртве. Чиниоци који их опредељују у вршењуовог избора су: степен израженог комплекса инфериорности,могућност да се прође некажњено, могућност жртве да пружи отпор.Злостављачи живе, једу, спавају, постоје да би малтретиралидруге. Сила коју имају, било умишљена или стварна, даје им осећајда су заштићени и да слободно и без икаквих последица могу дастварају страх и хаотичност у свом корпоративном окружењу.Опсесивна жеља и упињање да се без обзира на средства контролише

14

окружење је њихово правило понашања. Методи могу бити са личнимпечатом, али циљ је увек исти: контролисати и малтретирати друге.Да би остварили континуитет у контролисању, перфидним методамаразбијају солидарност групе делећи је на жртве и миљенике. Овосврставање може да доживи и трансформацију у зависности одпроцене шта се у ком тренутку више исплати. Међутим, ако јеемотивност зацементирана на позицији мржње, не узима се у обзирисплативост одлуке, већ се слепо срља у методе уништења жртве.

7. МАСКА

"Разлог укључивања у групе је друштвеност човека, његовапотреба за друштвом. По многима је то урођена инстинктивнапотреба, својствена и многим другим врстама живих бића.Заступници идеје урођености друштвености, износе да већнајпростија једноћелијска жива бића, као што су амебе, живезаједно, формирајучи колоније... Посматрања и проучавања људипоказују како тешко подносе изолацију на дуже време и да једоживљавају као изузетно и ненормално стање. И аутори којисматрају да је друштвеност стечени облик људског понашања, важануправо ради задовољења разних људских потреба, наглашавају да једруштвеност упадљива одлика људског понашања, а припадностгрупама универзална људска карактеристика, која је иако по њимастечена, снажна потреба за контактом са другима и удруживањем сањима."( Рот: 2007.,7.)

Постали сте припадник групе. Можда сте хтели баш ту дабудете, можда нисте. Некад можете да бирате, некада околоности истворене ситуације изаберу уместо вас. Да не залазимо сада какосте стигли баш до те и такве групе. Много важније је какве сте“играче” тамо затекли. А има их разних…

"Многе игре најватреније играју поремећени људи. Уопштеузев, што си више поремећен то ћеш се више посвећивати игри."(Берн: 1995, 168). Намерна, планска обмана може да постаненесвестан начин живота. Пол Турније је направио битну разликуизмеђу “особе” као сржи нашег постојања и “персонажа”, тј. сликекоју пројектујемо уз помоћ разних маски које користимо.

Изгубили смо способност да препознамо и говоримо истину увреме када слика и утисак побеђују стварност и када се уместоинтегритета бира успех по сваку цену (Балтезаревић: 2006.).Навлачење маске краткотрајно штити од неуспеха, ствара осећајсамоуверења да смо најбољи, пуни врлина и да сви са којимаступимо у комуникацију треба да нас воле. Маска почиње да се

15

обликује у детињству, да би се иза ње сакрило недовољно вољенодете. Одрастањем, се потреба за љубављу само повећава. Претварањеда смо оно што нисмо, нити можемо да будемо, формира лажнуличност. Достизање савршенства постаје питање опстанка. Лажно иистинско ја се преплићу са страхом од разоткривања, али лакше јесакрити очи иза црних наочара, него погледати истини у очи, илијош горе-допустити другима да потраже истину у вашим очима.

Незаобилазни пример успешног ношења маске је Мерлин Монро.Али, било је успешно док је трајало. Два лика у једном телу,Норма Џин и Мерлин, лице и наличје маске, отишле су у смртзаједно. И маска са њима.

Дуготрајно ношење маске доводи до кризе идентитета-ко самја? Да ли је маска уносна инвестиција-купиш је, негујеш је, а онасама све друго одрађује. Али, колико јој се више скида сјај, онатолико више тражи славу и успех.

“Оригинал” почиње да осећа замор од њених захтева. Уколикоје истинско ја сачувало у себи снагу да се призна истина, почињеда се бори са својом маском. Борба са маском је борба сасопственом личношћу. Загребати по сопственим истинама и доказатида си у својим ципелама, са свим врлинама и манама, подразумеваодлагање маске у кофер и одношење кофера на таван, то боли многомање него да вам у комуникацији неко други скине маску и изненадивас вашим правим лицем. (Балтезаревић: 2006.)

7.1. Дуње на бакином орману

Био сам вољено, несрећно дете. Јединац. Љубав коју самдобијао свакодневно, у огромним количинама долазила је од мојемајке. Отац је био по страни, незаинтересован за филм са лошимулогама који се давао свакодневно у нашој приземној кући сатарабом до улице. Моја мајка, за коју сам се чврсто држао многогодина дуже од мојих другова, увече док ме је успављивала, иакосам негде у подсвести закључио да лако могу да се успавам и сам,обично ми је причала приче о свом покојном оцу који је био„велики човек“, и како ја треба да будем као он. Држала ме је заруку и у врелим летњим ноћима када су сви моји другови из разредаодлазили или на море или на село, али у сваком случају нису билиту. Нису ми били баш ни неки другови. Можда више дечаци изразреда, мање или више.

Отац је увече помало свирао виолину. Није гледао у ноте.Гледао је негде у даљину. Био је у свом свету, далеко, и свакогдана је одлазио све даље. Бранио се од стварности, од ко зна

16

каквих незадовољстава и промашаја о којима није причао. Ћутао јеи понекад свирао. Нисам разумео његову виолину и његове поруке.Нисам имао времена, бачен у окове мајчиних амбиција. Њеннезавршен факултет, ја сам морао да изнесем на својим леђима. Њенпосао зарозане, напуштене домаћице, пропалог студента из„господске“ куће, коју је њен садашњи муж „упропастио“ начиниотрудном уз њено благо опирање, није баш рекла не, али није реклани да. „Тебе сам родила, зато нисам дипломирала. Зато сам посталакућна помоћница у сопственој кући. Ја која сам имала служавку доксе нисам удала. Тебе сам родила, говорила је и стискала ми прстедо бола.

Нисам као дете никада отишао на море. Не зато што није билопара, већ зато што је моја мајка проценила да немам времена загубљење. Да лети морам да идем на часове енглеског. Требаће микад постанем велики човек. Као њен отац. Као што је она требалода постане, да није мене родила. Научио сам енглески, али никаднисам научио да пливам.

Био сам најбољи ђак, али ме нико није волео. Говорили су дасам дебео, да су ми панталоне прекратке, да је смешно што трчимса одмора кући да кажем мајци да сам добио петицу. Да сам глупшто не идем на море, или бар на село код баке. Да су они зналиколико сам пута тражио да одем код баке. Одговор је увек био-Не.Немаш тамо шта да тражиш. Уништиће те као што је и мог оцауништила. Тражиће да будеш само дете. Показиваће ти дуње наређанена орману и причаће о томе како је свакој дуњи дала име. Да их једонела и ставила на орман, да их посматра и да их мирише, да јеподсећају на њено детињство обојено њиховим мирисом. Пустићеможда и неку сузу и троваће те причом да је нико не обилази. Даје сама. Није то за тебе, говорила је моја мајка. Такве глупости.Немаш ти времена да се дивиш тамо неким дуњама.

Нисам отишао у село ни кад је умрла. Добио сам неко новозадужење. Никада нисам отишао да видим дуње на орману моје баке,а осећам њихов мирис како ми копа по подсвести, када застанем изапитам се: чему, када осетим да сам несрећан, невољен и покраденза детињство.

Али, мирис дуња је почео да се губи, да нестаје, као исећање на ту драгу старицу. Мајка је однела победу. Њено дете јесамо њено, не постоји више нико ко би могао да га трујесладуњавим причама да треба да се игра, да је мали, да не требапретерано форсирати

17

дете. Нема више никог да се упиње да јој говори да он ноћу тихоплаче, да је несрећан и да жели да буде као остали.3

Дечак је постао студент. Већ је прихватио уверење да одживота хоће све, одједном и да му није доста. Кренуо је каобулдожер: омладински активиста, спортиста, потказивач... Студираоје дуго, скоро девет година, још увек недовољно утрениран да тамогде нема знања или талента укључи обману. Касније је усавршиопонашање. Све мање се ослањао на знање, све више на празнаобећања, претње, злоупотребе. Само са девојкама није могаоникако. Није им се свиђао ни као дечак, ни као одрастао. Говорилесу да је дебео, да су му панталоне прекратке, да му је косапрљава. А он је желео да их фасцинира причама о томе где је свепутовао, кога је све срео, шта је све постао. Мајка је завршиламисију. Сада је и сам био убеђен да је моћ оно што му јепотребно, да само моћ може да му обезбеди „пријатеље“, девојке,обожаваоце, послушнике и паре. Нешто од моћи је прибавио. Осталоје измислио, наставио да измишља и усавршава технику.

Само они који су му били близу могли су да препознају шаблонпо коме функционише. Обавезно је каснио. Питали су се због чега,да ли је могуће да је толико неодговоран, а он је то и даље радиода буде виђен, да када закасни исприча причу како му је баш предполазак стигла нека изузетно важна личност коју није могао даизбегне. Често је стајао заклоњен са стране и чекао да сви уђу ида уклоне благајну, да не би морао да плати.

Временом је схватио да ни моћ не фасцинира девојке које јесретао. Понекад је и изашао са неком, нека је пристала и да дођеу његову приземну кућу са тарабом до улице, али се после жалилакако нису могли чак ни да разговарају јер је његова мајка све3 Патолошки утицај родитеља на формирање личности објашнио је ПредрагКаличанин у делу Психијатрија, Елит Медица, Београд 2002., стр. 462. гдеу поглављу Психолошки фактори који делују у раном детињству, каже:„Благодарећи, пре свега, доприносима психоанализе, односно психодинамскеоријентације, данас се зна да је рано детињство од великог значаја занормалан психосоцијални развој и да се корени многих психичкихпоремећаја налазе у овом раном развојном периоду. Поред бројниххипотеза, дечја психологија и психијатрија располажу данас низом научнодоказаних чињеница, тј. теорија, које то подробно објашњавају.Истраживања на овом пољу указала су на изражену потребу детета заљубављу, подршком и заштитом као неопходним условима да би се код његаразвило осећање сигурности и сузбила анксиозност као и појава другихпсихичких поремећаја. Утврђена је наглашена вулнерабилност детета ураном узрасту према патогеним утицајима у породичној средини. Дошло се идо несумњивих података о штетном деловању одвајања детета од једног илиоба родитеља.“

18

време стајала испред његове собе. То га није много бринуло.Окренуо се мушкарцима. Увек је поред себе имао неког „малогпослушног“ дечака, да му се диви. Почео је да улази у различитекругове, лажно се представљајући, делећи визит карте на којима суписале бајке. Људи лако допусте да буду обманути. Веровали су му.Уме лепо да прича, говорили су, а и успешан је, може да помогне.Није лоше имати га за пријатеља. За пријатеља га нико није имао.Он размишља само у првом лицу. Тера људе на ствари које никадаником другом не би чинили. Да раде за њега, под његовим именом,да граде његов его, да му донесе паре, да га гурају све више ивише. А, онда, када процени да му нису од користи, или ако се онипрену из хипнотичког сна, не дозвољава им да оду без казне.Одмазда му је страшна. Неуморно позива све које познаје да„објасни“ да се појавио одметник, да га треба казнити, да са њимпрекину све контакте. Ако му подметне неки фалсификат, ништанеобично. Ако наручи да га пребију, ништа необично. Ако исценирацелу причу да га посвађа са пријатељима, ништа необично. Окоми сена оног који му је годинама служио и не одустаје док га неуништи, док му не попије и крв и месо и док не баци „љуштуруодметнутог“ другима пред ноге. Моћ је страшан савезник, схватиоје.

Са страхом су неки претпоставили да ради и неке прљавепослове. Да су га неке тајне структуре врбовале уценивши гадечацима које је заводио. Очигледно га нису добро упознали. Нисуморали да га уцене, сам би то радо радио: да потказује, дашпијунира, да продаје и земљу и веру и пријатеље, да осећа да суму леђа сигурна да може да малтретира и кињи кога жели и данапредује. Све од једном и још више, говорила је мајка, говорисада он.

Оженио се касно, онда када неки почињу да гаје унуке.Предбрачни уговор је запечатио свадбеним пољупцем. Схватио је дамора да се ожени да би могао да пипцима уђе и у неке другачијеодаје. Психопата, шармантан по некад, све мање пожељан у друштвукоје га познаје. Мама је у лудници. Он је на слободи. Дуње немиришу више.

Маска се уморила, почела је да тресе са себе лажну позлату.Оригиниал је постао препознатљив, све мање привлачан. То је и онсхватио. Потребна му је нова доза власти, да би сачувао оне којису још само на прсте могли да се преброје, оне који су веровалида ће учинити нешто и за њих. Једне године је објавио да иде наместо конзула у једну суседну земљу. Прошла је година, ништа сеније догодило. Требало је нешто јаче, да заустави сумње код оних

19

који су му преостали. Колико је више посустајао, толико се вишесветио. Све мање се сећао да се негде рађају дуње.

Пронашао је неког новинара и заједно су срочили нову причу.Све што је некада био, испричано је у садашњем времену. Господинје дугогодишњи директор велике фирме, писало је уместо да једавно био директор те исте фирме, да је смењен, да је против његаподнето десетине кривичних пријава. И све тако у том стилу, малоистине, много више лажи. Извор информације је он, који се хвалисрпској јавности да је изабран на страшно велику функцију где ћемоћи да помогне и својој земљи. Јадна је ово земља ако је спалана његову помоћ. Он који никада није научио да укључи компјутер ине зна како функционише, није могао да предвиди да његова нова„храна за истрошену маску“ може лако да се провери. Још једналаж. Мене не чуди он, јер он тако функционише. Чуде ме они којиби требало да реагују а то не чине. Пуштају га да некажњено носиса собом све оно што је учинио, оно што је покрао, зло које јељудима нанео. Он који глуми жртву, остављеног, напуштеног. Издалису га они које је створио, је обавезна прича када се неко коначноодважи да од њега побегне. И тако злостављач годинама егзистира.Храни се туђим страхом и не посустаје.

7.2. Деда и унук

„И још један начин како нам се свест о животињскојдоминацији ушуњала у језик и показала корисном приликом описивањанашег сопственог понашања јесте коришћење израза „главни џукац“за алфа мужјака и „обичан џукац“ за све остале. Када кажемо дасмо само обичан џукац у спорту или политици или економији,откривамо сопствену свест о хијерархији доминације, њенојнеправди и промењљивој срећи која ту влада.(Сеган, 2005, 221).“

Већ десетак година после почетка комунистичког лудила,добили смо назад свој газдински стан у центру Београда. Мојапородица се дивила својој успешној стратегији. Отац моје мајке,високи краљев официр, побегао је из земље на самом почетку ратазаједно са своја два сина. Моја мајка и њен млађи брат су осталиу земљи и прикључили се комунистима. Не из убеђења, по договоруса делом породице који је емигрирао. Једна од две стране мора дапобеди. Ми имамо победника у сваком случају.

Да је то тачно, брзо се показало. Мој најмлађи ујак,комуниста, не по убеђењу, већ по договору, брзо је напредовао уновоствореној земљи. Имовина која се водила на мог деду,узурпирана одмах после рата, полако нам је враћана. Тако смо се

20

вратили и у свој стан. Односно, моји родитељи, мене још увек нијебило. Када сам се родио ситуација је постала стабилна за нашупородицу. Многи успешни комунисти су већ имали више имовине одпредратних газди. Могло је слободније да се дише. Али нашоцепљени део породице ипак није смео да дође у земљу. Отиснуо седо Америке. Са златом које су успели безбедно да однесу и узподршку пријатеља које су тамо стекли отпочели су нов бизнис, мојдеда високи краљев официр и моја два ујака.

Као изузетно млад нисам смео деду да помињем. Варкај се,говорила је моја мајка. Увек их гризе тај црв, твој деда. Кодкуће сам кришом гледао дедине слике у парадној униформи накићенојордењем. Сатима сам стајао испред огледала држећи његову сликупоред лица и проучавао да ли личимо. Нисам желео да будемкомуниста, желео сам да будем као деда. Како могу да будем обичанкад нисам. Доћи ће и моје време, тешио сам се. Упознала сам га на једном елитном скупу. Био је у црном оделу салептир машном. Помало укочен као да је добио наредбу-мирно. Нијеми био посебно занимљив. Превише плав, црвенкасто прозиран, кадаје почео да прича саплитао се са меким „ч“ увек на погрешномместу. Свака реченица је почињала са ја. Више није морао да криједа је унук познатог деде, да је унук из богате породице. Не самода није крио већ је „давио“. Лептир машну је носио чврстостиснуту одмах испод грла, Како није могао да качи дедино ордењекоје је он однео са собом, качио је значке које су означавалеприпадност различитим јавним, полујавним и тајним удружењима. Штасе год ново формира, ево њега. Знате ја унук познатог деде, нијесигурно да немам и плаве крви и тако редом. Тако су њих двојицахарали Српском престоницом, деда напред, унук позади. Деда, већодавно мртав али у служби код свог унука.

Није баш неки карактер, али деда је имао заслуге... А унукби сада да убире плодове. Али ни плодове не можеш да береш ако тинеко не помогне. Држали смо се заједно, колико је то у овој земљиуопште могуће. Били смо пријатељи. Колико је то у овој земљиуопште могуће-имати пријатеља. О многе се огрешио. Нисам биласклона да тек тако без провере прихватим туђе мишљење о њему.Према мени је увек коректан, ко зна зашто сте се ви разишли. Забрање неких плодова пружила сам му мердевине. И његови убраниплодови и мердевине су ме лупили по глави. Показао је своје право„ја“ добро ушушкано под сакоом од црног одела, спутано лептирмашном, али разуздано чим учиниш то што је од тебе чекао, збогчега ти се улагивао и због чега се строго контролисао да остане„коректан“. Онда је почео да ради против мене. Осећала сам се каода ми је послао поруку: пријатеља употребиш да учини нешто за

21

тебе и онда бациш. Али, да ти не би сметао, гледај да се потрудишда га и други баце. Не знам да ли је деда делио унуково мишљење,или се можда у сну са њим свађао. Мислим да су у међувременупроменили редослед-да је унук ишао напред, а деда позади.

Тако је ушао и у трку за главног у једном од оних „окупљања“чију је значку носио. Сам је лобирао за себе у стилу: „Ево ја секандидовао. Знате све то је мој деда стварао, ја као његов унукимам више права од осталих. А остали, сад ћу да вам кажем ко су иколико мало вреде...“

И тако су деда и унук наставили на харају Српскомпрестоницом, један напред, други позади, свађајући се успут не поубеђењу, већ по договору, ко од њих двојице има више плаве крви.

8. ЗАКЉУЧАК

Мобери утичу на стварање психички и физички болеснихљудских ресурса и доводе до осиромашења државе, па дело којечине треба у том контексту сагледати и санкционисати.

Циљ мобинга није нимало безазлен, као што то мождаизгледа некоме ко тек улази у ову проблематику. Циљ јеусмерен на социјалну изолацију жртве тако што се уништавајурадне способности и психобиолошко здравље жртава.Континуирани стрес изазван мобингом може да доведе и досмртног исхода. Свако недозвољено понашање мора да будесанкционисано, а наша стварност даје другачије примере.

Лажна сигурност унутар групе која пристаје набезличност је претња људском опстанку, јер друштвоидентичних, духовно стерилних појединаца представља друштвобез слободе, креативности и без имена у историји. Питањеопстанка се поистовећује са уклапањем у искривљен моделвредности који се намеће од стране патолошких личностинедораслих улози вође унутар радних колектива, који својенедостатке прикривају на различите начине.

Међутим, борба са овим обликом патолошке комуникацијепредставља дуготрајан процес који не може да обезбедипозитиван исход уколико не дође до ангажовања шире друштвенезаједнице. Значајна помоћ жртвама може да се покренеподстицањем на развијање алтернативне социјалне мреже,унутар или ван фирме, које би требало да помогну да се

22

дефинишу стратегије за решавање конфликата који су добилиобележје мобинга.

ЛИТЕРАТУРА:

[1] Балтезаревић В. (2006), Маска у коферу, Мали Немо, Панчево.[2] Балтезаревић В (2007): Мобинг комуникација на четири ноге, МалиНемо, Панчево[3] Каличанин П. (2002): Психијатрија, Елит Медица, Београд.[4] Креч Д.(1969): Елементи психологије, Научна књига, Београд [5] Ле Бон Г (2005): Психологија гомиле, Алгоритам, Београд.[6] Левин S. (1960): Stimulation in infancy, ScientificAmerican, 202:80-86.[7] Рот Н., (2006): Психологија група, Завод за уџбенике и наставнасредства, Београд.[8] Сеган К., Драјан Е. (2005): Сени заборављених предака, Лагуна,Београд. [9] Станојевић Д. (2004): Медији и начела дијалога, Мали Немо, Панчево.[10] Ћосић Д. (1966): Време власти, БИГЗ, Београд. [11] Франц Хиригоjен М. (2003): Морално злостављање: перверзно насиље у свакодневици, АГМ, Загреб. [12] Харис Е., Харис Т. (2004): Остати ОК, Моно и Мањана,Београд. [13] www.iranian.com/Rashidian/2006/January/Leaders/index.htm Расхидиан Јахансхах

Doc. dr Vesna Baltezarevic, Ph.D

COMMUNICATION WITH THE MASK

Abstract: Mobbing is the problem of modern society and hispathological behavior include neglect of other traits with theapplication of methods of discrimination. Such pathologicalbehavior survives because society does not recognize theconsequences of this phenomenon and shows no interest in thephenomenon of sanction. Failure of communication with superiors, and with the collectiveas a whole, causing high level of discompoure. Mobbers are

23

usually people with personality disorder. They are incompetent,talentless individuals who are constantly feel endangered andonly recognize the force of arms. They are always intertwinedwith the fear of revealing.

Key words: mobbing, discrimination, communication,alienation,mobbers.

24