Between Tradition and Innovation: 520 Years since the First Cyrillic Book Printed in Serbian Church...

BET WEEN TR ADITION AND INNOVATION ИЗМЕЂУ ТРА ДИЦИЈЕ И ИНОВАЦИЈЕ5 2 0 Y E A R S S I N C E T H E F I R S T C Y R I L L I C B O O K

P R I N T E D I N S E R B I A N C H U R C H S L AV O N I C5 2 0 гОД И Н А ОД П Р В Е Ћ И Р И Л С К Е К Њ И г Е

Ш ТА М П А Н Е Н А С Р П С КО С Л О В Е Н С КО М Ј Е З И К У

Из м еђу т ра д и ц и ј е и и н о в а ц и ј е520 година од прве ћирилске књиге штампане на српскословенском језику

B et w e e n t r a d i t i o n a n d i n n ovat i o n520 years since the first cyrillic book printed in serbian church slavonic

BELGRADE, 2014

520 YEARS SINCE THE FIRST CYRILLIC BOOKPRINTED IN SERBIAN CHuRCH SLAvONIC

BETWEEN TRADITION AND INNOVATION

Published under the patronage of the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia

Exhibition catalo g

БЕОГРАД, 2014

ИЗМЕЂУ ТРА Д И ЦИ ЈЕ И И НОВА ЦИ ЈЕ520 година од ПРВЕ ЋиРиЛСКЕ КЊигЕ

ШТаМПанЕ на СРПСКоСЛоВЕнСКоМ ЈЕЗиКУ

Реализовано под покровитељствомМинистарства културе и информисања Републике Србије

Ката лог изложбе

Between tradition and innovation520 years since the first cyrillic bookprinted in serbian church slavonic

PublisherThE NATIONAL LIBraRy Of SERBIABelgrade, Skerlićeva 1

editor-in-ChiefSvetlana Jančić

editorTatjana Subotin-Golubović, Ph.D. Associate Professor

authors of the exhibition and the CatalogLjiljana PuzovićMiroslav Lazić

reviewersMiroslav Timotijević, Ph.D. ProfessorVojin S. Dabić, Ph.D. Associate Professor

Између традиције и иновације520 година од прве ћирилске књиге штампане на српскословенском језику

ИздавачНАРОДНА БИБлИОТЕкА СРБИЈЕБеоград, Скерлићева 1

Главни и одговорни уредникСветлана Јанчић

УредникПроф. др Татјана Суботин-Голубовић

Аутори изложбе и каталогаЉиљана ПузовићМирослав лазић

РецензентиПроф. др Мирослав ТимотијевићПроф. др Војин С. Дабић

Ви�девь азь вьа� ба бло верни ибомь хра�ними воевода зети гнь гюрьгь црьноевикь оумалѥнїе стихь книгь расхиенїемь ираздранїемь агаренскыихь чедь � вьзревновахьпоспешенїемь стго дха � исьставихь форми нанихже вьедино лѣто ѡсмимь члкомь сьбршити ѡхтоихь , � � го гласа � Вьславословїе бгови нась оукрепльшѡ моу � троудихжесе ѡсемь ироуко делисахь сіе, смерени сенникь мнихь макарїе ѿрьныѥ гори � Повеленїемь гнами гюрга црьноевик , привьсе ѡсеннѡомь архїепискоупе зетьскомь митрополите кѵрь вавѵле �

Видев ја, у Христа Бога благоверни и Богом чувани, војвода Зете, господин Ђурађ Црнојевић, умањење светих књига пљачком и разарањем агаренских синова, предано се потрудих, помоћу Светога Духа и излих матрице за слова, и на њима за једну годи-ну, осморо људи заврши Октоих од четвртога гласа, у славу Бога који нас оснажује.Трудих се о овоме и рукоделисах ово смерни свештеник мо-нах Ма карије од Црне Горе, по заповести господина ми Ђурђа Црнојевића, при преосвећеном архиепископу зетском, митропо-литу, кир Вавили…

Октоих првогласник, 4. јануар 1494, Цетиње

Изложба Између традиције и иновације – 520 го дина од прве ћирилске штампане књиге на српскословенском језику, која је отворена 23. маја 2014.

године у Народној библиотеци Србије, посвећена је издањима штам па рије Ђурђа Црнојевића. Овом изложбом Народна библиотека Србије обележава почетак српског штампарства, односно штампање Октоихa првогласника на Цетињу 1494. године. Сама појава богослужбене књиге на новом медију за пре-нос писане речи донела је и значајне новине на њеном стилско-морфолошком плану, док је у идејном и функ-ционалном сми слу она и даље остала у чврстој вези с рукописном традицијом. Циљ изложбе је да се, пу-тем сагледавања идејног и функци оналног контекста цетињских изда ња, укаже на овај сложени однос, који се у формалном аспекту књиге испољио кроз поштовање рукописних тексту а лних предложака и православне иконографије, са једне стране, и прихватање савреме-них ренесансних струјања из Венеције, са друге.

На основу потпуно или делимично сачуваних приме-рака, до данас су позната четири издања штампарије

Црнојевића: Октоих првогласник, Октоих петогласник, Псалтир с последовањем и Молитвеник. Судећи према подацима из Буђановачког четворојеванђеља, постојало је и пето издање – Четворојеванђеље, али оно до данашњих дана није потврђено ниједним са-чуваним егземпларом. За потребе Изложбе, у обиму у којем је то дозвољавао састав фонда, првенствено су коришћени сачувани примерци који припадају Збирци старих штампаних књига Народне библио-теке Србије, или њихови дигитални снимци. То су Окто их првогласник, који се чува под сигнатурама И 40 и И 64, и Псалтир с последовањем, са сигнату-рама И 1, И 41, И 45 и И 68. Остала два позната издања штампарије Црнојевићa, Октоих петогласник и Молитвеник (Требник), не налазе се у оквиру фонда Народне библиотеке Србије, због чега смо, благодарећи предусретљивости братства манастира Високи Дечани и управе Музеја Српске православ-не цркве, користили примерке, односно дигиталне снимке, из њихових Збирки, на чему им се искрено захваљујемо.

L JIL JANA PUZOVIĆ

T h e B e g I N N I N g s O f s e r B I A N P r I N T m A k I N gT h e I s s U e s O f T h e Đ U r A Đ C r N O J e V I Ć P r I N T I N g h O U s e

П о ч е ц и с р П с к о г ш т а м П а р с т в аи з д а њ а ш т а м П а р и ј е Ђ у р Ђ а ц р н о ј е в и ћ а

ЉиЉана Пузовић

Повелѣнїем гнамигюргꙗ цьрноевикꙗ аꙁьхꙋрабьсеноинокь макарїе, роукоделисах сїе при всеѡсенном митрополите ꙁетскомкур вавуле вьлѣто крг слнц, лꙋне, По заповести господина ми Ђурђа црнојевића, ја Христов слу-га, свештеноинок макрије рукоделисах ово, при преосвећеном митрополиту зетском, кир вавили, лета 7001, круг сунца 1, луне 9.

Октоих првогласник, 4. јануар 1494. године, цетиње

Сьврьшишесе сїе книги ѿбитїа Вьлѣтоаѿрождьства хватисоуа ꙋ крꙋгь слнцꙋ, алоуни, индїктїѡньѳемелїѡнь, епахтивмѥ злато число, , мсцагѥнвара, днь

заврши се ова књига од стварања света лета 7002, а од рођења Христова хиљаду 494, круг сунца 2, а луне 10, индиктион 11, темелион 12, епахте прве, златан број 12, месеца јануара, 4. дан.

Октоих првогласник, 4. јануар 1494. године, цетиње

Појава првих штампаних издања, попут Библије у 42 реда, израђене између 1452. и 1455. године у штампарији Јохана Гутенберга, подудари

ла се са низом драматичних догађаја који су задесили земље југоисточне Европе. Освајања султана Ме хмеда II (1451–1481) означила су крај државне самосталности неколико средњовековних држава – након освајања Византије (1453) на ред су дошле Српска деспотовина (1459) и Босанска краљевина (1463). Бајазит II (1481–1512), следећи султан, наставио је очеву освајачку политику – окончао је покоравање обла сти херцега Стјепана Вукчића Косаче (1483) и спремао се да прошири своје европске поседе.

Последњи облици српске средњовековне државно сти одржавали су се у Горњој Зети, под управом Црнојевића. Окружен, са једне стране, млетачким, а са три стране турским поседима, признавајући врховну власт час једне, час друге силе, а најчешће обе, Иван Црнојевић (1465–1490) је владао као обласни господар са титулом војводе, допуњујући је епитетом „господин“. Период релативног мира обезбедио је уз 700 дуката годишњег харача, признајући, након 1482. године, врховну власт султана Бајазита II. Потом је започео стварање новог верског, културног и административног средишта на Цетињу. Овде је преместио свој двор и подигао манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице, у који је сместио седиште Зетске митрополије.1

1 И. Божић, „Владавина Црнојевића“, Историја Црне Горе, Том 2, Књига 2, Титоград 1970, 333–336; М. Благојевић, Исто

По смрти Ивана Црнојевића (1490) власт је преузео његов најстарији син Ђурађ Црнојевић (1490–1496). Оснивањем прве јужнословенске ћирилске штампарије у којој су настале најстарије српске штампане књиге, остварио је далекосежан утицај на развој српске културе.2

Поред губитка државне самосталности, српски етни чки простори улазили су у дуг период економских и финансијских криза које ће условити бројне социјалне проблеме. Стање општег сиромаштва, гашење дру штвене и културне елите, осиромашење у материјалном и људском смислу свих носилаца друштвеног развоја, резултирало је, између осталог, и немогућношћу Српске Цркве да врши своју верску, пастирску и културну мисију.3 Несташица књига, поготову оних најнеопходнијих, претила је да угрози и сам процес богослужења. Будући у сталним контактима с Венецијом, у којој се од 1469. године развијало штампарство, и у којој је, у том периоду, радило око 150

рија српске државности. Књ. 1, Нови Сад 2000, 298–303; Р. Љушић, Историја српске државности. Књ. 2, Нови Сад 2001, 249–251; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 2012, 213.2 И. Божић, Владавина Црнојевића, 336–338; С. М. Ћирковић,

„Ћириличко штампарство и култура балканских Словена“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 17; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, 213.3 С. М. Ћирковић, Ћириличко штампарство и култура балканских Словена, 15–32.

штампарских преса, Ђурађ Црнојевић је несумњиво био упознат са предностима штампарства. Уз помоћ и подршку способног и далековидог јеромонаха Макарија, одлучио је да, на технолошко нови начин, у релативно кратком року, надокнади велике губитке у основном богослужбеном књижном фонду. Избор и редослед штампаних књига, у штампарији под Макаријевим надзором, управо сведочи о томе које су књиге биле неопходне. У њиховој масовној продукцији виђена је могућност решавања постојећег проблема. Штампарија је требало да буде један нов скрипториј, модернизован и са невероватним могућностима брзе продукције књига.4

Све до прославе четристогодишњице рада штампари је Ђурђа Црнојевића, 1893. године, о њој се мало писа ло. Про слава, организована на највишем државном нивоу, актуелизовала је ову тематику, што је резулти рало по већањем интересовања за старе српске штампане књиге.5 Поводом прославе њене петстогодишњице, 1994. године, одржано је неколико научних скупова, објављено више тематских зборника и појединачних издања посвећених овој штампарији и целокупном старом српском штампарству.6

Но, и поред тога, многа питања су остала без коначних одговора – ко је прави иницијатор и оснивач штампарије, где је штампарија почела да ради и када се

4 Д. Богдановић, „Књижевност“, Историја Црне Горе, Том 2, Књига 2, Титоград 1970, 397, 400; К. Бек, Историја Венеције, Београд 1993, 59; С. М. Ћирковић, Ћириличко штампарство и култура балканских Словена, 15–32.5 Детаљан преглед историографских радова о овој теми дао је Ј. Р. Бојовић, „Историографија о мјесту рада Црнојевића штампарије“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 67–81.6 Пет векова српског штампарства (1494–1994), Београд 1994; Црнојевића штампарија и старо штампарство, Подгорица 1994; Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996; Црногорска библиографија. Издања Ђурђа Црнојевића 1494–1496, Том 1, књ. 1, Цетиње 1989.

то тачно десило. У свим сачуваним предговорима и поговорима књига из Црнојевићеве штампарије, помиње се искључиво Ђурађ као налогодавац штампања књига, мада су поједини истраживачи сматрали да је Иван Црнојевић основао штампарију пред крај своје владавине. Једни су били мишљења да је штампарија у целини израђена и набављена у Млецима, заједно с матрицама, и да је то, заправо, штампарија чувеног млетачког штампара Андреа Торезанија. Заступници супротног мишљења (Ђорђе Сп. Радојичић, Дејан Медаковић, Димитрије Богдановић) оспоравали су ову тврдњу у својим радовима, позивајући се на исказ самог штампара Макарија, као на кључни аргумент, који у колофону Октоиха каже да је „рукоделисао“ књигу.7

Било је и расправа о томе где је штампарија радила – на Цетињу или Ободу, као и тврдњи да је радила ван територије Зете. 8 У Псалтиру с последовањем из 1495. године, јасно пише да је штампан на Цетињу, док у осталим књигама не постоји податак о месту штампања. Још један доказ у прилог Цетиња је илустрација, преко целе једне странице, у Октоиху петогласнику, на којој је приказан Цетињски манастир испред којег седе три химнографа – Св. Јован Дамаскин у средини, Св. Јосиф Химнограф, с његове десне стране, и Св. Теофан Начертани, с његове леве стране. Ипак, сматрамо да питање места прве штампарије није од прворазредног значаја и да не заслужује пажњу коју има у науци већ неколико деценија.

Огранизација штампарског посла захтевала је знатна материјална средства. Иако преса и штампарски прибор нису били прескупи, огромна улагања изискивали су ливење слова, која су морала релативно често да се замењују, и изузетно скупа хартија. У овом периоду, папир је коштао више од штампе, а то посебно важи

7 Д. Богдановић, Књижевност, 398–402.8 И. Божић, Владавина Црнојевића, 341–342; М. Пешикан,

„Лексикон српскословенског штампарства“, Пет векова српског штампарства (1494–1994), Београд 1994, 152–153.

1 2 П оч е ц и ср п ско г ш та м п а р ст в а / Th e B e g i n n i n g s o f S e r bi a n P r i n t m a k i n g

за јужнословенске просторе у унутрашњости, где је цена транспорта утицала на вишу цену папира у односу на италијанске, француске или немачке градове у којима се папир производио. Само једно издање у тиражу од 400 до 600 примерака било је скупо колико и цела радионица са залихама слова.9 Стога, била је неопходна помоћ покровитеља, у овом случају владара лично, који је штампарију финансирао и тиме обезбедио материјалне услове за њено постојање.

Поред новца, био је потребан благослов великог црквеног ауторитета, да би једна новина, попут штампане књиге, била схваћена као правоверна ствар, а не као јеретички изум. Благословом зетског митрополита Вавиле, који се такође помиње у свим сачуваним предговорима и поговорима, осигуран је духовни легитимитет штампаним књигама.10

Реализација саме замисли захтевала је бар једну особу која би имала изузетно теолошко и књижевно образовање и потребна техничка знања ради надгледања целокупног процеса рада и свих сарадника. Таква личност био је, без сумње, јеромонах Макарије.

9 С. М. Ћирковић, Ћириличко штампарство и култура балканских Словена, 17–18.10 Зетски митрополит Вавила (?–1520), помиње се први пут 1484. године, поред тадашњег зетског митрополита Висариона, кога је убрзо наследио на архијерејском престолу. Уп: Сава (Вуковић), еп. шумадијски, Српски јерарски од деветог до двадесетог века, Београд, Подгорица, Крагујевац 1996, 48.

Пре почетка самог процеса штампања, састављања „форми“, односно слагања штампарских табака, постојао је низ послова које је требало урадити. Сложени послови, као што су набавка и инсталирање штампарске пресе и алата, набавка или израда слова, графичких и ликовних украса, захтевали су неколико обучених радника. Из поговора Октоиха види се да је у цетињској радионици, под Макаријевим надзором, радило још седам људи, што је било довољно да се опслу же две пресе.11

У штампарији Ђурђа Црнојевића, колико је до сада познато, штампано је пет књига: Октоих првогласник (глас I–IV), 4. јануар 1494, Октоих петогласник (глас V–VIII), 1494, Псалтир с последовањем, 22. септембар 1495, Молитвеник (Требник), 1495/96 и Четворојеванђеље12, сачувано у препису из 1548. године.

Није случајно јеромонах Макарије изабрао да прва штампана књига буде Октоих. То је једна од основних

11 Д. Богдановић, Књижевност, 401; С. М. Ћирковић, Ћириличко штампарство и култура балканских Словена, 15–32; К. МаноЗиси, „Графика горажданских књига“, Горажданска штампарија 1519–1523, Београд, Источно Сарајево 2008, 287–289, 295.12 Поједини научници, попут Евгенија Љвовича Немировског, не верују у могућност да је ова књига уопште штампана. Уп: Црногорска библиографија, 83; Е. Ль. Немировский, „Типографские особености и шрифт изданий Джурджа Црноевича“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 35.

Ц Е Т И Њ С К А Ш Т А М П А Р И Ј А ( 1 4 9 4 – 1 4 9 6 )

1. ОКТОИх ПРвОглАСнИК 2° довршен 4. јануара 1494. јеромонах Макарије

2. ОКТОИх ПЕТОглАСнИК 2° 1494 (?) јеромонах Макарије

3. ПСАлТИР С ПОСлЕдОвАЊЕМ 4° довршен 22. септембра 1495. јеромонах Макарије

4. МОлИТвЕнИК 4° 1495/96 (?) јеромонах Макарије

5. чЕТвОРОЈЕвАнђЕљЕ (?) 1495/96 (?) јеромонах Макарије

1 3 Th e B e g i n n i n g s o f S e r bi a n P r i n t m a k i n g / П оч е ц и ср п ско г ш та м п а р ст в а

и најпотребнијих богослужбених књига јер је читава структура богослужења, током непокретних празника, заснована на песмама Октоиха. Ова књига је намењена искључиво појцима за свакодневна седмична богослужења, изузев на Господњим, Богородичиним и празницима светитеља. Користи се, за радне дане, од понедељка недеље Свих светих до уочи суботе Месопусне недеље, док се на недељним богослужењима употребљава све до Пете недеље Великог поста.13

Октоих се први пут помиње почетком VI века, док се стварање целовитог зборника приписује чувеном византијском теологу, Св. Јовану Дамаскину (650–754). Велики Осмогласник – Параклитик, са песмама за сваки дан у седмици, настао је тек у деветом веку и у највећој је мери дело Јосифа Химнографа (†883).14 Из практичних разлога, због обимне садржине, Октоих је обично преписиван, а после и штампан, из два дела: први са песмама од првог до четвртог гласа, па се стога називао Октоих првогласник и други од петог до осмог гласа, Октоих петогласник.

Октоих првогласник из штампарије Ђурђа Црнојевића је по својој структури пуни Октоих, Параклитик, са песмама прва четири гласа. Грчки параклитик је веома рано преведен на словенски, и преписиван у свим скрипторијима као књига без које се није могло. Стога је и прва ћирилска инкунабула уопште, био Октоих из краковске штампарије Швајполта Фиола из 1491. године.15

13 Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве. Први општи део, Београд 19823,155–156; Д. Богдановић, Књижевност, 401; В. Ј. Ивошевић, „Догматски значај и литургијска улога Октоиха у животу Православне цркве“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 96–97, 98.14 Д. Богдановић, Књижевност, 403; Д. Петровић, „Осмогласник – основни појачки зборник у српској православној традицији“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 106.15 Д. Богдановић, Књижевност, 403.

Октоих првогласник (глас I–IV), према речима јеромонаха Макарија, израђиван је у време зетског митрополита Вавиле, 7001. године (1493). Датум завршетка забележен је у поговору – 4. јануар 1494. године. То је књига од 270 листова, величине 286 × 205 мм, са 30 редова на страни.16

Напоредо са првим табацима ове књиге, а извесно и пре њих, одштампано је седам и по табака Псалтира с последовањем. Из досад неутврђених разлога, али највероватније због велике потребе за Октоихом, штампање Псалтира је одложено за две године, док нису завршена оба Октоиха – Првогласник и Петогласник.17 Са књижевног становишта, интересантан је поговор ове књиге, за који се може претпоставити да се у истом или сличном облику налазио и у Октоиху петогласнику.18

Октоих првогласник је сачуван у највећем броју примерака у односу на све Црнојевићке књиге, што може да укаже на то да је његов тираж био знатно већи од тиража других издања. Чињеница да није прештампаван у каснијем српском штампарству, за разлику од Октоиха петогласника, говори у прилог овој тези. У литератури је описано 107 примерака и фрагмената ове књиге, од којих се за 81 и сада може утврдити где се налазе. Поједини су у српским православним манастирима, а већина у библиотекама Србије, Бугарске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Велике Британије, Мађарске, Немачке, Македоније, Русије и широм Европе.19

Октоих петогласник (глас V–VIII), штампан 1494. године, представља природни наставак претходне књиге. Дуго није био познат као књига ове штампарије, нити

16 Димензије су узете према примерку који се чува у Народној библиотеци Србије, под сигнатуром И 40.17 М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 155.18 Д. Богдановић, Књижевност, 404–405.19 Е. Ль. Немировский, Типографские особености и шрифт изданий Джурджа Црноевича, 34.



Страница са заставицом, лигатурним насловом и иницијалом слова Ч, Октоих петогласник, Дечани 156, л. 1а

је у целости очуван, мада је то једина илустрована цетињска инкунабула. На њено постојање указивао је још П. Ј. Шафарик (1865), служећи се необјављеном библиографијом Лукијана Мушицког из 1822. или 1823. године.20 Исте године, у манастиру Слепче код Битоља, један примерак ове књиге видео је архимандрит Антонин Капустин, председник Руске мисије у Светој Земљи. Према његовом сведочењу, књига је била из 7002. године (1494), али је касније њено постојање без довољног разлога доведено у питање.21 Дакле, према сведочењу поменутих свештених лица, истраживача и љубитеља словенских старина, Октоих петогласник штампан је исте године кад и Октоих првогласник.

Пре Другог светског рата, у старој збирци Народне библиотеке Србије, чувало се осам листова из ове књиге на којима су биле две илустрације – Три химнографа (Св. Јована Дамаскина, Св. Јосифа Химнографа и Св. Теофана Начертаног) и Христово Васкрсење. Листови су уништени приликом бомбарадовања библиотеке 1941. године, а илустрације су сачуване само у репродукцијама. Један лист са илустрацијом Издајства Христова (Преданија Христова), чува се сада на Цетињу.22 Највећи сачувани одломак, од 39 листова, налази се у склопу рукописне књиге, такође Октоиха петогласника, из збирке манастира Дечани, бр. 156. У њој су четири илустрације

– Сабора бестелесних светих анђела, Сабора Светог Јована Претече, Издајства Христова, Светих Апостола и Светог Николе. Од Октоиха петогласника сачувано је

20 Касније објављена: Ђ. С. Костић, Лукијана Мушицког попис старина српских, Археографски прилози 2 (1980) 327–343.21 Антонин, архимандрит (Капустин), Поезка в Румелию, СанктПетербург 1879, 282; С. Новаковић, Српске старине по Македонији. Белешке с путовања архимандрота Антонина од године 1865, Споменик СКА 9 (1891) 14; Д. Богдановић, Књижевност, 404; Ђ. С. Костић, Лукијана Мушицког попис старина српских, 333; Црногорска библиографија, 155.22 Д. Богдановић, Књижевност, 404; Октоих од петог до осмог гласа из штампарије Ђурђа Црнојевића. Фототипско издање, Београд 1973, [стр. 87].

до сада само три фрагмента, од којих је најобимнији из дечанске збирке (Дечани 156), док је још пет примерака познато из литературе. 23 Претпоставља се да је имао 34 свешчице, дакле, 272 листа, величине 267 × 200 мм24, са 31 редом на страници.25

Псалтир с последовањем, трећа књига штампарије Ђурђа Црнојевића, завршена је 22. септембра 1495.

23 Д. Богдановић, Књижевност, 404; Октоих од петог до осмог гласа из штампарије Ђурђа Црнојевића, [стр. 86–90]; Црногорска библиографија, 154–155; Е. Ль. Немировский, Типографские особености и шрифт изданий Джурджа Црноевича, 35.24 Димензије су узете према рукописној књизи Дечани 156.25 М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 158–159.


Иницијал слова Ѿ, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 170а

године. Псалтир, као најзаступљенија старозаветна библијска књига, у православном богослужењу прати Октоих у свим његовим литургичким радњама.26 Током седмичног богослужења, у време Великог поста, цео Псалтир се прочита два пута, а током осталих седмица по једном.27 Као тип књиге, Псалтир с последовањем је словенска творевина, настао из крајње практи чних ра злога, највероватније у XV веку. Услед полити чке нестабилности, постојала је потреба да се саберу

26 В. Ј. Ивошевић, Догматски значај и литургијска улога Октоиха у животу Православне цркве, 91.27 Р. Јовићевић, „О Псалтиру штампарије Црнојевића и личним именима у њему“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 59.

сви тексто ви који омогућавају богослужбени минимум у једну књигу. Због разноврстности и богатства садржаја, ова књига, као и кијевски Псалтир из 1491. године, веома је важна за текстолошка истраживања.28 Псалтир с последовањем сачуван је у 39 примерака, од којих су многи фрагментарни.29 Укупно садржи 348 листова, 41 табак по осам листова, и 2 табака по 10 листова. Димензије листова није једноставно прецизно утврдити због честих обрезивања и преповезивања књига, али су биле најмање 225 × 146 мм, према примерку НБС И 68. Број редова на страници је варирао

– најмање 19, већином 27, али се јавља чак и 28 редова.30

Молитвеник (Требник), завршен 1495/96. године, садржи уобичајене чинове и молитве какви се налазе у оваквим типовима књига, почев од чинова Светих Тајни до разних црквених молитвословља. Из литературе је познато седам делимично сачуваних примерака, од којих се за четири зна где се налазе.31 О примерку, тачније једном листу, из Народног музеја у Прагу, чије место чувања сада није познато, први је писао П. Ј. Шафарик. Касније је М. П. Погодин описао седам листова из Императорске библиотеке у Санкт Петербургу. Поред тога, познато је из литературе да се један примерак налазио у Карејској ћелији Светог Саве на Светој Гори, а фрагмент од три листа у старој збирци Народне библиотеке Србије. Најобимнији фрагмент ове књиге,

28 Последовање (аколутиа) садржи низ чинова и богослужбених текстова, почев од часловца (основних чинова за службу у току дана), затим одабраних црквених песама за празнике током читаве године (тропари и кондаци из минеја, триода и октоиха), до молитава за разне прилике и најбољих песама сложеног састава (канона). Уп: Л. Мирковић, Православна литургика, 142; Д. Богдановић, Књижевност, 406.29 Е. Ль. Немировский, Типографские особености и шрифт изданий Джурджа Црноевича, 35.30 Црногорска библиографија, 77; М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 165–166.31 Црногорска библиографија, 176–178; Е. Ль. Немировский, Типографские особености и шрифт изданий Джурджа Црноевича, 35.


Иницијал слова Ѿ, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 35б

од 184 листова, пронађен је у манастиру Св. Тројица код Пљеваља. У саставу рукописне књиге Дечани 120, налази се повезаних седам листова овог Молитвеника, док је цркви села Црколез, код Дечана, некада припадао један одломок од 41 листа, а који се сада налази у Грујићевој збирци Музеја Српске Православне Цркве у Београду, под сигнатуром 89. Према овом примерку, листови су димензија 245 × 210 мм, а на страни су по 24 или 23 реда. Претпоставља се да је целовита књига имала 39 табака, односно 312 листова.32

Четворојеванђеље, није сачувано ни у једном примерку, постоји само посредно сведочанство о његовом постојању. По наредби архиепископа београдског и сремског Лонгина, презвитер Вук преписивао је једно Четворојеванђеље „от форми Црнојевића, от сложенија

32 Д. Богдановић, Књижевност, 406; Црногорска библиографија, 176–178; М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 146.

Макаријева“, у сремском селу Буђановци, од 15. маја до 14. августа 1548. године. Нажалост, презвитер Вук није навео ни годину, ни место штампања свог предлошка. На основу овог записа, Ђорђе Сп. Радојичић је, 1937. године, утврдио да је у штампарији Ђурђа Црнојевића штампано и једно Четворојеванђеље. У међувремену, изгубљен је поменути препис ове цетињске инкунабуле. Пред Други светски рат, Буђановачко четворојеванђеље доспело је у власништво патријарха Гаврила Дожића, али је за време окупације, или касније, нестало. Сачуване су само белешке и фотографски снимци појединих страница, које је начинио Ђорђе Сп. Радојичић.33

Рад штампарије Ђурђа Црнојевића насилно је прекинут децембра 1496. године. Османске власти су откриле Ђурђеве везе са француским краљем Карлом VIII и планове за устанак у Албанији, па је скадарски санџакбег Фериз напао Зету. Ђурађ је добио три дана да напусти земљу или да дође султану у Цариград. Будући да је био ожењен кћерком венецијанског великодостојника Марка Антонија Ерице – Ижбетом (Изабелом, Јелисаветом), заједно са породицом, војводама, властелом и најближим сарадницим отишао је најпре у Будву, а потом у Венецију. Био је то крај самосталности последње државе која је баштинила српску средњовековну државност. 34

Нема података о томе шта се десило са штампаријом. Сматра се да је није понео са собом јер је не помиње у тестаменту из 1499. године у којем прецизира шта да се уради са његовом имовином.

Постоји могућност да улога Ђурђа Црнојевића у штампању књига није била само покровитељска, већ да је учествовао и у изради појединих састава. У Псалтиру с последовањем из 1495. године налази се једна Пасхална таблица (Пасхалија са луновником и синаксаром), за

33 М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 137, 208–210.34 И. Божић, Владавина Црнојевића, 346.


Реконструкција недостајућег штампаног текста и иницијал слова П, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 131а

коју се, у њеном наслову, каже да је „сложеноје от скари Дамаскинови, изобретеноје господином Ђурђем Црнојевићем“. То значи да ју је у Дамаскиновим таблицама „пронашао“ Ђурађ Црнојевић, и да је, сходно томе, учествовао у одабиру текстова за Псалтир.35

Посебну пажњу треба посветити јеромонаху Макарију, главном штампару у штампарији Ђурђа Црнојевића. Под његовим надзором настало је пет српских инкунабула и започет је процес српског штампарства. Сматра се да се дуго бавио преписивањем књига у Цетињском манастиру, па да га је Иван Црнојевић, као вештог писара, послао у Венецију да изучи типографски занат.

У предговору Октоиха првогласника, сачуван је први запис о штампању и о Макаријевом уделу: „Пове ленијем господина ми Ђурђа Црнојевића аз Христу раб свештеноинок Макарије рукоделисах сије“. Мо гло би се размишљати о значењу самог употребљеног термина

„рукоделисати“, шта би он заправо све могао да значи. Можда би овај израз могао да се схвати у најопштијем значењу, као „израда“, што би подразумевало избор текстова, бригу о техничкој и графичкој опреми књиге, односно, организацију посла на неколико нивоа.

У поговору исте књиге, датираном 4. јануара 1494. године, главни штампар потписује се као „смерени свештеник мних Макарије од Чрније Гори“. Описујући свој посао, Макарије у Октоиху првогласнику каже: „тру дих же се о сем и рукоделисах сије“, док у Псалтиру наводи:

„с’писах сије књиги“. За Четворојеванђеље је остало по

35 О његовим књижевним склоностима више сведочи тестамент који је саставио у виду писма супрузи Изабели, у Милану, 1499. године. Њиме је распоредио своју имовину за случај смрти. Тестамент је сачуван једино у препису из 1514. године, на латинском језику. Оригинал је био на српском језику, писан ћирилицом, у присуству сведока Трифуна Бућа, Ђурђевог сестрића из Котора, Франа Медића и Лајка Станисалића, слугу Ђурђевих. Уп: Д. Богдановић, Књижевност, 398; М. Милошевић, „Тестамент Ђурђа Црнојевића“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 143–149.

средно сведочанство да је „сложеније Макаријево“, док Октоиху петогласнику и Молитвенику није сачуван ни почетак ни крај, па тако ни податак о штампару, али се на основу других одлика зна да су Макаријева дела.36

Његова судбина је прилично неизвесна након пада Зете под турску власт и престанка рада Црнојевићеве штампарије. Поједини научни радници, углавном српски и румунски, сматрали су, и сматрају, да је Макарије своју делатност наставио у Влашкој, чиме је постао и први румунски штампар.37 Други научници, углавном бугарски, тврде да је румунски Макарије потпуно друга личност, само истог имена са Макаријем „од Црне Горе“. Поборници оба мишљења сматрају да је пред крај живота отишао из Влашке у Хиландар, где је постао игуман. Између 1526. и 1529. написао је мањи географски спис Тлкованије о земљах Дакијских (Толковање о дакијским земљама, Приказ земаља Дакије) са низом података о Дакији и области Црнојевића.38

Без обзира на то да ли су српски и влашки Макарије иста личност или нису, несумњива је мисија књига српског Макарија и њихов снажни утицај на касније и српско, и румунско штампарство.

Књиге израђене у штампарији Ђурђа Црнојевића и под надзором јеромонаха Макарија настављају традицију

36 Црногорска библиографија, 67; Л. Чурчић, „Удео јеромонаха Макарија у штампању цетињских инкунабула“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 129–142; М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 138–139; Н. Р. Синдик, Смерени свештеник мних Макарије от Чрније Гори, Подгорица 1995, 5–6, 9; „Јеромонах Макарије“, Српски биографски речник, 5, 754–755 (Љ. Пузовић).37 У Трговишту, каснијој резиденцији влашких кнежева, штампао је прве влашке књиге – Служабник (1507), Октоих (1510) и Четворојеванђеље (1512).38 Д. Богдановић, Књиженост, 407; Црногорска библиографија, 67; М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 138–139; Н. Р. Синдик, Смерени свештеник мних Макарије от Чрније Гори, 11–12.


старе писане вештине. С палеотипске стране, тип слова у потпуности одражава развој српске полууставне ћирилице, иако прилагођен потребама и захтевима нове технике. Како је штампарска техника захтевала знатну типолошку уједначеност појединих словних знакова, дошло је до враћања уставном писму у смислу калиграфије и уједначености, као и обнављању неких класичних уставних облика. С филолошке тачке гледишта, ове књиге представљају важно сведочанство о одликама српскословенског језика крајем XV века. Све су на српскословенском језику, који се одликовао екавизмом. Употреба јерова је предресавска, користи се само танко јер. Ресавска реформа правописа имала је само делимичног утицаја, углавном у употреби акцентских и надредних знакова.39

Сва издања ове штампарије одштампана су на релативно финој, углавном италијанској хартији. Интервали између речи у самом тексту су исти, као и висина слова. Слог је чист и складан, изузетно педантно и уредно сложен. Штампа је изведена у две боје – црној и црвеној. Издања су украшавана илустрацијама, заставицама, словним плетеницама, уоквиреним иницијалима и стилизованим облицима слова. На појединим заставицама представљен је грб Црнојевића, заправо, стилизовани немањићки грб са белим двоглавим орлом на црвеној подлози и са иницијалима Ђурђа Црнојевића.40 Изузетно су декоративне и словне плетенице, изрезане у једном клишеу, као вид насловног писма, и уоквирене иницијалима, у којима се стари мотиви из рукописних књига преплићу са новим ренесансним детаљима.41

39 Д. Богдановић, Књижевност, 408; А. Младеновић, „Екавизам наших старих штампаних књига“, Пет вјекова Октоиха – прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 49.40 М. Благојевић, Историја српске државности, 298–303;

„Јеромонах Макарије“, Српски биографски речник, 5, Нови Сад 2011, 754–755 (Љ. Пузовић).41 М. Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, 128–134, 183–184.

Штампарија Ђурђа Црнојевића означава почетак једног новог доба у развоју писмености, својеврсног културног препорода, који је убрзо заустављен турском инвазијом. На више начина утицала је на каснији развој српског штампарства, првенствено са идејом за техничкотехнолошко модернији начин умножавања књига. Уз то, пружила је бројне поуздане предлошке за преписивање, захваљујући чему је сачуван траг о постојању штампаног Четворојеванђеља. Иницијатива у смеру штампања богослужбених књига наставиће се у два смера – преко рада штампарије Божидара Вуковића у Венецији и Божидара Горажданина у Горажду, а потом осталих манастирских штампарија у Србији. Мотиви из његових књига, у графичком погледу, понављани су у скоро свим каснијим српским штампаријама.42

Осим по форми, односно начину постанка, штампана књига остала је у суштинском јединству са рукописном. Прихваћена из крајње практичних разлога, у новом облику, настављала се и прожимала својом садр жином и наменом са српском средњовековном богословском, у овом случају, православном библијсколитургичком књижевношћу. Без обзира на каснију судбину српског штампарства у средњем веку, остаје чињеница да је Црнојевићева штампарија, била прва штампарија на словенском југу и једна од најстаријих ћирилских штампарија уопште. Друга по реду, одмах после краковске, придружила се броју од две стотине педесет штампарија, колико је до тада осно вано у свету.43

42 Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, Београд 1958, 66–67; Д. Богдановић, Књижевност, 408–410; Д. Грбић, „Два преписа Пасхалије из цетињског Псалтира у србуљским рукописним књигам“, Црнојевића штампарија и старо штампарство, Подгорица 1994, 127–139; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, 213.43 Д. Богдановић, Књижевност, 410.


The rule of Đurađ Crnojević (1490–1496), Lord of the Zeta Principality, had a farreaching influence on the development of Serbian culture. The first South

Slav Cyrillic printing house was founded under his patronage, and it was here that the oldest Serbian printed books were created. With the blessing of the Zeta Metropolitan Vavila and under the supervision of the Hieromonk Makarije, the printing house started working at the Nativity of Virgin Mary Monastery at Cetinje no later than 1493. The first of its books was completed at the beginning of the following year, and subsequently followed by another four. The aim was to compensate for the huge losses in the Monastery’s basic liturgical book collection as quickly as possible. Hence, all the printed books were of liturgical nature.

As far as is known today, the printing house produced five works: 1) Octoechos, mode 1–4, January 4th 1494; 2) Octoechos, mode 5–8, 1494; 3) Psalter with appendices, September 22nd 1495; 4) Prayer book (Euchologion), 1495/96; 5) Tetraevangelion, known to us only from a 1548 copy.

All of the books were printed in Cyrillic and Serbian Church Slavonic, more precisely in its Ekavian dialect. They were

printed on relatively fine paper mostly of Italian origin, using clean, elegant lettering and bicolor printing in red and black. Their decorations include illustrations, headpieces, woven letter patterns, framed initials, and stylized letters, combining traditional motifs from handwritten books with new Renaissanceinspired details.

The final fall of the Crnojević’s lands under Ottoman rule in December 1496 put an end to the activity of the printing house. Regardless, it would have manifold influence on the later development of Serbian printmaking. This influence is primarily reflected in the idea and initiative to continue expanding book collections in a quicker, more modern way than was previously possible, as well as in the availability numerous trustworthy models for the copying of handwritten texts.

The printed book essentially remained in union with the manuscript tradition, differing from it primarily in regard to the method of its creation, and partly in its morphological characteristics. It was adopted in the Serbian Orthodox environment due to its practical advantages, and it continued the tradition of the old written word, merging its contents and purpose with Serbian medieval liturgical literature.

S u m m a r y

MIROSL AV L A ZIĆ

T h e I S S u e S O f T h e C e T I n j e P R I n T I n g h O u S eB e T w e e n T R A d I T I O n A n d I n n O V A T I O n , f u n C T I O n A n d f O R M

МИРОСЛ АВ Л А ЗИЋ

И З д А њ А Ц е т И њ С к е ш т А М п А Р И ј еИ З М е ђ у т Р А д И Ц И ј е И И н О В А Ц И ј е , ф у н к Ц И ј е И ф О Р М е

и иꙁьѡбыльствоуемь писанїа, ꙗко вь раю сѹеи блгооуханїа цвѣтовь и вси хотееи насладаем се богатнои сїю прочьть, вьсако ѹтешенїе и хотѣнїе ѡбрѣеть кто любо ае црь, или стль ае кнеꙁь, любо невѣжда нили, или вь беꙁчисльнїе напасти вьпадїи и вьсакїими ѿ дїавола сѣтми напаствоуемь, оутѣшенїе ѡбрѣетьЄсть бѡ сїа кнуга цѣломоудрїю наставникь печалемь прѣменѥнїе двьствоу сьхранѥнїе ѡ всѣ бракоу сьчетанїе житїю оучитель […] вьсакогѡ блгодѣанїа и еже паче, […] бгоу примипѣнїеже и сиѡ творенїе..

И наслађујемо се Светим писмом као мирисом рајских цвето-ва. И сви који хоће насладиће се богато. Свако ко прочита ову (књигу) наћи ће утеху и задовољство. Било ко, било цар или светитељ, кнез или простак, просјак или који падне у безбројна искушења и ухваћен у свакакве ђавоље мреже, наћи ће утеху. Ова књига је водич мудрости, замена тузи, чувар невиности, трајно сједињење с Богом, учитељ живота, повод сваком добром делу, чак штавише смирење у Богу и посињење.

Псалтир с последовањем, 22. септембар 1495, Цетиње

У досадашњој историографској литератури че-сто је указивано на то да су ћирилске књиге из штампарије Црнојевића обликоване у знатној

мери под утицајем рукописне традиције.1 Овај однос претежно је тумачен са позиција савремене идеје о уметности, као аутономне категорије, и првенстве-но се ограничавао на стилско-морфолошке пробле-ме.2 Занемарујући литургијски карактер цетињских издања, приликом интерпретације, у први план су најчешће истицане стилске и иконографске особе-ности књижног ликовно-графичког украса, као и ти-пографске одлике.3 Остали аспекти и проблеми или

1 Љ. Стојановић, Старе српске штампарије, Српски књижевни гласник VII (1902) 195; Ђ. Сп. Радојичић, Карактер и главни моменти из прошлости старих српских штампарија (XV–XVII века), Историски записи VI/7–9 (1950) 255.2 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, Београд 1958, 85–110; С. Петковић, „Илустрације срп-ских штампаних књига XV–XVII века између истока и За-пада“, Црнојевића штампарија и старо штампарство, Под-горица 1994, 67–78; С. Петковић, „Илустрације и књижни украс у српским штампаним књигама XV–XVII века“, Пет векова српског штампарства 1494–1994, Београд 1994, 43–48; Р. Вујичић, „Нека запажања о илустрацијама Октоиха пето-гласника Црнојевића штампарије“, Црнојевића штампарија и старо штампарство, Подгорица 1994, 89–95; Историја Црне Горе, Титоград 1970, 499–508.3 Е. Л. Немировски, Октоих првогласник из 1494. године Ђурђа Црнојевића, Библиографски вјесник VII/1 (1988) 10–11; Е. Ль. Немировски, „Типографские особенности и шрифт изданий

нису били у жижи интересовања истраживача, или су пројектовањем савремених значења на појмове мину-лих епоха умногоме поједностављивани и најчешће једнострано интерпретирани.4 Један од таквих про-блема, о коме ћемо посебно расправљати, у коме се рефлектовао однос традиције и иновације, било је и питање порекла ренесансних мотива у књижном украсу цетињских издања, пре свега у Октоиху петогласнику и Псалтиру с последовањем. Међутим, однос традиције и иновације није могуће објаснити само са морфолошког становишта. Неопходно је протумачи-ти и његове феноменолошке аспекте, с обзиром на то да је сама могућност умножавања и публиковања књига у великом броју примерака представљала те-хнолошку иновацију која је из основа изменила и однос према њој самој. Стварањем тржишта, штам-пана књига је постала доступна ширем кругу чита-лачке публике. То је, за разлику од усменог предања или рукописа који су били интерактивни, флексибил-ни медији, склони сталним изменама, омогућавало

Джурджа Црноевича“, Пет вјекова Октоиха, прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 33–47; Е. Љ. Немировски, Почеци штампарства у Црној Гори (1492–1496), Цетиње 1996, 305–350, 367–380, 433–441, 459–462.4 О проблему разлика у семиотичким системима епоха на примеру идеје просветитељства: Д. Богдановић, „Суштина просвећености у култури средњовековне Србије“, Студије из српске средњовековне књижевности, Београд 1997, 87–97.

стандардизацију и нормирање текстова и знања.5 Ипак, проналаском новог медија рукописна књига није нестала, већ је, у зависности од територије, више или мање наставила да живи упоредо са штампаном,

5 Фиксност знања у раној фази штампарства није била апсолу-тна. Врло често су постојале међусобне разлике између првих и последњих примерака, јер су се грешке исправљале у радиони-ци у току самог процеса штампе А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, Београд 2006, 37, 96.

остварујући с њом двосмерну интеракцију.6 Да би-смо добили поузданију и објективнију слику и про-тумачили поједине феномене који се тичу природе односа рукописне и штампане књиге, неопходно је сагледати их у релацијама епохе у којој су настали, као и идејног система који је у највећој мери био за-служан за њихово уобличавање. Њиховим пажљивим преносом и превођењем на савремени језик и знаков-ни систем можемо доћи до поузданијих одговора на постављена питања, а не, као што је то био чест случај, пројектовањем и пресликавањем модерних идеала на прошлост.7

*У којој мери је ауторитет рукописне књиге утицао на штампану, у погледу њене морфологије, зависило је умногоме и од карактера информација које је она преносила, односно њеног садржаја и функције коју је имала, а не само од произвољног и пуког преузимања њених формалних елемената. Тако је код популарних штампаних књига зависност од рукописа била знатно флексибилнија у односу на сакралне, што објашњава и чињеницу да су се формалне иновације најпре јавиле у текстовима профаног карактера.8 С друге стране, код сакралних књига, раскид са традицијом био је знатно деликатнији, и често је изазивао снажан отпор пре-ма иновацијама, будући да је поштовање ауторитета освештане традиције било гарант правоверности и исправности њиховог садржаја.9 Основни и највиши

6 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 85.7 Д. Богдановић, Суштина просвећености у култури средњо вековне Србије, 90.8 P. M. Grendler, Form and Function in Italian Renaissance Popular Books, Renaissance Quaterly Vol. 46, No. 3 (1993) 451–485.9 А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, 30–31. О односу православља према традицији: G. Florowsky, The function of Tradition in the Ancient

2 6 Изд а ња Це т и њ ск е ш та м п а р и ј е / Th e I s sue s o f t h e C e t i n j e P r i n t i n g H ou s e

Погрешно отиснут иницијал слова Б, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 173б

принцип приликом преписивања или штампања са-кралних текстова била је истина, како за вербалне тако и за визуелне садржаје, а не естетика, како је то најчешће тумачено са аспекта савременог аутоном-ног концепта уметности.10 То, међутим, никако не значи да тадашњи човек, приликом вербалног или визуелног изражавања, није имао склоности и тежњу ка лепом, већ је појам лепог перципирао као онто-лошку категорију, а не аутономни систем, истргнут из свог идејног и функционалног контекста.11 Умет-ничко стваралаштво је имало метафизичку димензију, као израз божанског, апсолутног и непролазног, а било је оцењивано језиком есхатона, поновне и веч-не заједнице Бога и свеукупне творевине. Значај сакралне уметности био је, пре свега, у функцији богопознања, којом је требало откривати „оностране“ вечне истине, исказиване путем алегорија, симбола и општих места.12

Истина хришћанске вере преносила се не само пу-тем писане речи већ и сликом, која је представљала визуелни еквивалент текста, будући да је преносила исту идеју и поруку, користећи само друга средства

Church, The Greek Orthodox Theol. Review 9 (1963) 181–200. За шире оквире дефинисања појма традиције: J. Pieper, The Concept of Tradition, Review of Politics 20 (1958) 465–491.10 А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, 95.11 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бео-град 1980, 57–58; Д. Богдановић, „Стара српска библиотека“, Студије из српске средњовековне књижевности, Београд 1997, 74–76; Л. Шинер, Откривање уметности, Београд 2007, 49–51. О проблемима срењовековне естетике православног културног круга: В. В. Бичков, Византијска естетика. Теоријски проблеми, Београд 1991; В. В. Бичков, Кратка историја византијске естетике, Београд 2012; В. В. Бычков, Русская средневековая эстетика XI–XVII века, Москва 1992, 177, 185.12 Д. Богдановић, Стара српска библиотека, 72–76; В. Тријић,

„Све и у свему Христос. Српски удео у Словенском рукописном наслеђу Југоисточне Европе“, Наше или туђе, Београд 2012, 72.

изражавања, технике и медије. На дидактичку уло-гу слике указују и ставови појединих светих отаца ранохришћанске цркве. Тако по Светом Василију Ве-ликом „уметници својим сликама помажу религији онолико колико то говорници чине својим речима“, док је папа Григорије Велики говорио да слике помажу неписменима као што то речи чине писменима.13 На овим идејним основама развијала се и потоња религи-озна уметност у римокатоличкој цркви, док је у окви-ру православног културног круга у току иконобора-чког периода идејно уобличена теологија иконе, која је у први план истицала иконичност, сагледану кроз однос типа и прототипа.14 За разлику од православља, где је учење о поштовању канона представљало осно-ву теологије иконе,15 чију је аутентичност требало дословно чувати, код римокатолика оно није у тој мери заживело, па је и однос типа и прототипа зна-тно слободније тумачен, што је уметницима пружало знатно већу могућност ка иконографским, компози-ционим и стилским иновацијама.16

Човеков однос према Богу, прожет осећањем сакрал-ног, представља и основу његовог културног и умет-ничког стваралаштва, чији је крајњи циљ водио ка

13 Цитирано према: А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, 17.14 А. Strezova, Relation of Image to its Prototype in Byzantine Iconophile Theology, Byzantinoslavica 1–2 (2008) 87–106. О теологоји иконе oд општих прегледа издвајамо: Л. Успенски, Теологија иконе, Хиландар 2009; П. Флоренски, Иконостас, Никшић 2007; Л. Успенски, В. Лоски, Смисао икона, Београд 2008; Архимандрит Т. Ракићевић, Икона у литургији, Студени-ца–Београд–Краљево 2010.15 О канону у православној иконографији: В. В. Бичков, Византијска естетика. Теоријски проблеми, 298–321.16 L. Brubaker, The Sacred Image, The Sacred Image East and West, Ed. by R. Ousterhout, L. Brubaker, University of Illinois Press, Urbana, Chicago 1995, 1–16; М. Тимотијевић, Традиција и барок (тумачење традиције у реформама барокне пикторалне поетике), Зборник Матице српске за ликовне уметности, ( 2003) 210.

2 7Th e I s sue s o f t h e C e t i n j e P r i n t i n g H ou s e / Изд а ња Це т и њ ск е ш та м п а р и ј е

богопознању.17 Тако је у поговору Октоиха првогласника, након истицања догматских начела, истакнут и сотириолошки смисао сакралних текстова: „Зато нама који нисмо Авраму и Мојсију слични, да бисмо прими-ли савет од Бога, даде писмо, у које пророци, као у цар-ске ризнице, похранише неисцрпно богатство. После тога они божанствени људи, Дамаскин, Јосиф и Козма, силаском Духа подучени, предаше нам да химнама сла-вимо, у трисунчаном Божанству, трисветим гласовима анђела, слављеног Свевишњег. И обогатисмо се Пи-смом које је мудрости учитељ, тузи промена, у Богу смирење, повод сваког доброг дела и онима који се напасају Речју чувар од заблуда.“18 Слични погледи из-нети су и у поговору Псалтира с последовањем. Овде је наведено да је цар и пророк Давид, промислом Светог Духа предао људима „душеспасну књигу, звану Псал-тир“, да њиме прослављају „песмама Бога у Тројици“ и да се њиме „наслађује као мирисом рајских цвето-ва“. Указујући потом на њену етичку и сотириолошку димензију, речено је да је „ова књига водич мудрости, замена тузи, чувар невиности, трајно сједињење с Бо-гом, учитељ живота, повод сваком добром делу, штави-ше смирење у Богу и посињење“.19

Поред узимања у обзир идејног и функционалног кон-текста, за разумевање сакралне уметности, нужно је указати и на тадашњи владајући стваралачки принцип, посматран кроз однос аутора и његовог дела. Сагле-дано из хришћанске перспективе, песник или сликар био је посредник, који не ствара, већ по промисли и благодати Божијој открива највише истине. Тачније, он је само извршилац једног вишег творачког акта, који својим делом не открива суштину стварности,

17 Д. Богдановић, Стара српска библиотека, 72–75; Д. Богда-новић, Историја старе српске књижевности, 58–62.18 Октоих првогласник, Поговор, Цетиње 1494 (Према Н. Син-дик, Издавачи, штампари, преписивачи, 21–22).19 Псалтир с последовањем, Поговор, Цетиње 1495/96 (Према Н. Синдик, Издавачи, штампари, преписивачи, 27).

него се сама та суштина открива преко његовог дела.20 Да је истина крајњи циљ сваког стваралачког акта, а не естетика, као аутономни принцип, говоре и рето-ричке формулације из колофона како цетињских, тако и потоњих ћирилских издања. Тако је, слично као и у Октоиху првогласнику, у Псалтиру с последовањем, наведено: „Зато, старце као очеве, одрасле као браћу, младе као децу, оне који читају, или поју, или преписују, молим, клечећи на коленима, ако не руком, а оно речју, љубави Христове ради, исправљајте, а нас који смо се о овоме усрдно трудили, благосиљајте.“21 Штампана култура 15. и 16. века била је изузетно оптерећена проблемом грешке.22 Наведене формулације, међутим, преузете су из старих рукописних књига и одражавале су свест о томе да је писана реч, попут иконе, њеног визуелног еквивалента, имала кључно место у култном животу, постајући и сама предмет култа.23 Свети текст је писан са осећањем метафизичке одговорности, а лице које га је писало, или приређивало за штампу, било је дубоко уверено да тим чином служи службу Богу, учествујући у великој мистерији спасења. Зато се књига узимала са страхопоштовањем и одговорношћу, са изграђеном свешћу – како оних који су је стварали, тако и оних који су је читали – о њеној хуманој мисији, о томе да она преображава и усавршава људски живот.24 С друге стране, формулације из колофона негирају сам појам уметничког дела, како га перципира савремена идеја о уметности, као фиксиран, стваралачки акт иза

20 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 62.21 Псалтир с последовањем, Поговор, Цетиње 1495/96 (Према Н. Синдик, Издавачи, штампари, преписивачи, 28–29).22 F. Rigolot, The Renaissance Fascination with Error: Mannerism and Early Modrern Poetry, Renaissance Quaterly 57/4 (2004), 1219–1234.23 М. Лазић, Између патриотизма, побожности и трговине: мотиви издавачке делатности Божидара Вуковића, Археографски прилози 35 (2013) 50, 58, 75, са старијом литературом.24 Д. Богдановић, „Стара српска библиотека“, Студије из српске средњовековне књижевности, 74–75.


којег стоји инвентивни аутор.25 Управо супротно, ин-дивидуално (независни аутор) се поништава у корист уподобљавања универзалним вредностима и истини. То се најбоље огледа у средњовековној књижевности православног културног круга, која се свакако не може посматрати у светлу ауторског начела, будући да су текстови били подложни редакцијама и проме-нама различитих средина. Поетика средњовековне књижевности не истиче у први план индивидуални моменат, већ напротив, подстиче оно што је универ-зално, уклапањем у одговарајући тип, односно жанр. Управо у том тоталитету целине налази се и истина, а у истини – лепота.26

Уз то, свакако треба указати и на природу ауторског начела унутар патронажног система, какав је у европ-ским оквирима функционисао у култури средњег и ра-ног новог века. Он се знатно разликовао од потоњег тржишног, који ће у уметнику видети независног ствараоца што путем имагинације трага за индиви-дуалним изразом и оригиналношћу.27 За разлику од модерног доба, где су ова два појма супростављена, у то време није постојала строга подела између умет-ности и занатлије већ су они били обједињени у истој личности, личности која је поседовала и знање и за-натску вештину. Већина средњовековних мајстора, независно од тога да ли су у питању била верска, или и профана дела, углавном је радила по поруџбини, за одговарајуће покровитеље или наручиоце који су најчешће одређивали и њихов садржај и општи из-глед.28 С друге стране, насупрот романтичарском схватању о развоју индивидуализма у култури рене-сансе, у то време преовладавао је радионичарски кон-цепт поделе посла, који је такође био у супротности

25 Л. Шинер, Откривање уметности, 84–86.26 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 62.27 Л. Шинер, Откривање уметности, 46–49.28 А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, 56; Л. Шинер, Откривање уметности, 52.

са савременим ауторским принципима. Сам мајстор био је тај који прави, а не онај који ствара, будући да је Бог створио природу ни из чега, а мајстор само модификује оно што је природа створила.29 Овакав став остао је веома дуго норматив религиозне уметно-сти православног света, док ће он у римокатоличким и протестантским срединама имати другачију судбину.30

*За разлику од православне Русије, где је у почет-ку било мањих отпора према штампаној књизи,31 у Зети, до тада јединој неосвојеној српској земљи, она је наишла на плодно тле. Разлог је свакако лежао у томе што се на челу подухвата налазио сам владар Зете, због чега би се он могао протумачити и као државно-црквени пројекат.32 Како је наведено у за-пису из колофона, Црнојевић је „услед умањења све-тих књига пљачком и разарањем агаренских синова“33 покренуо пројекат издавања богослужбених књига. До тога свакако не би могло доћи да нису постојале развијене политичке, културне и поморске трговин-ске везе Зете са Млетачком републиком,34 која је у то време заузимала велики део Јадранског приморја, простирући се све до Котора. Близина и непосредна

29 Л. Шинер, Откривање уметности, 46.30 В. В. Бычков, Русская средневековая эстетика XI–XVII века, 491, и даље. За пример католичких и протестантских културних модела: А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, 56.31 А. Брингс, П. Берк, Друштвена историја медија од Гутемберга до Интернета, 30.32 М. Лазић, Између патриотизма, побожности и трговине: мотиви издавачке делатности Божидара Вуковића, 78.33 Октоих првогласник, Поговор, Цетиње 1494 (Према Н. Син-дик, Издавачи, штампари, преписивачи, 22).34 О поморској трговини у доба млетачке владавине: M. Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i mecene. Studije o Boki Kotorskoj XV– XIX stoljeća, Podgorica 2003, 11–70.


упућеност на Млетачку републику, као и брак са Из-абетом, ћерком венецијанског великодостојника Мар-ка Антонија Ерице, умногоме објашњавају чињеницу зашто је управо у престоници Зете основана и прва штампарија на ширем јужнословенском простору, а

у којој су штампане литургијске књиге на српскосло-венском језику. Утицај Венеције, тадашњег највећег штампарског центра Европе, не огледа се само у томе што је одатле допремљена штампарска опрема, и што су тамо обучени мајстори штампарском занату,35 већ се он у значајној мери одразио и на плану морфологије књижног украса цетињских издања. Тако су се, у по-гледу њихове ликовно-графичке опреме, истовреме-но прожимали, с једне стране, ауторитет рукописне традиције, а са друге, позноготички и савремени ра-норенесансни утицаји.

Међутим, поставља се питање како је и под којим околностима ренесансни украс са елементима запад-не иконографије доспео у православну књигу, погото-во ако се има у виду то да је реч о књигама богослуж-беног карактера. Да ли су дрворезна клишеа, која су представљала матрице за отискивање њиховог графич-ког украса, била израђена у Венецији или на Цетињу, јесте питање које је у великој мери заокупљало пажњу и претходних истраживача? О томе су се у досадашњој историографији издвојила два супростављена става, у чијим интерпретацијама се умногоме одражавају ме-тодолошка полазишта њихових истраживача. Како бисмо их што боље сагледали, осврнућемо се, овом приликом, на кључну аргументацију како једне тако и друге стране.

Први став, који је доследно заступао Јован Н. Томић, заснивао се на тези да су дрворезна клишеа са рене-сансним мотивима из Псалтира с последовањем, као и за илустрације из Октоиха петогласника, изрезбаре-ни у Венецији. Он је сматрао да је Ђурађ Црнојевић преузео венецијанску штампарију Андреје Тореза-ниса, док је стилском анализом установио разлику између ренесансних иницијала – које је довео у везу са књигама штампаним у штампарији Николе Женсо-

35 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 66.


Страница са заставицом, лигатурним насловом и иницијалом слова В, Октоих првогласник, НБС И 40, л. 2а

на – и заставица с грбом Црнојевића.36 Своје ставове Томић је образлажио речима: „Да су пак иницијали и вињете рад бољих мајстора него што су били Срби у Црнојевићевој штампарији, и да је ова донесена готова из Италије, лако је опазити, када се упореди леп и правилан цртеж гипко изведених контура сли-

36 Ј. Н. Томић, Црнојевићи и Црна Гора, Глас СКА LX (1901), 82; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 13.

ка деце, зечева, масака, тица, пужева, Церериног рога изобиља, венаца од цвећа у вињетама, што их је ради-ла вешта рука Жансона и његових помагача, чега има у Псалтиру, и кад се све то упореди са одвећ грубом сликом грба Црнојевићева отиснутом на првом ли-сту Псалтира и Октоиха, коју је радила рука Србина у Црнојевићевој штампарији.“37 Слично мишљење за-

37 Ј. Н. Томић, Црнојевићи и Црна Гора, 86; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 13.


Иницијал слова Г, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 8аИницијал слова К, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 22б

Иницијал слова Д, Псалтир с последовањем, НБС И 41, л. 15а

ступао је и Љубомир Стојановић, који је, надовезујући се на Томића, истицао: „мотиви и шаре којима су укра-шени иницијали јасно показују талијански ренесанс, и немају ништа заједничко с шарама српских рукописа. Између осталог у једном иницијалу налази се и голо дете са свима деловима тела. Тако што да је радио један црногорски монах за црквену књигу не да се ни замислити.“38 Потом, објашњавајући страно порекло

38 Љ. Стојановић, Прилози ка библиографији старих српских штампаних књига, Глас СКА LXVI (1903) 4; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 14.

иницијала, Стојановић је сматрао да су за поједине латиничне иницијале преузета готова слова, док су остала, ћирилична израђена по истим мотивима.39

Насупрот томе, у савременој историографији преов-ладало је мишљење према којем су комплетна клишеа, како за илустрације тако и за заставице и иницијале, израђивана у Макаријевој штампарској радионици на Цетињу40. Овај став најпре је заузео Дејан Медаковић, кога су у највећој мери цитирали и потоњи истражи-вачи, ни у ком тренутку не доводећи у питање његове основне тезе.41 Полазећи од савремене идеје уметности, као аутономне категорије, и позитивистичког тумачења уметности као еволуције на путу овладавања ликовном поетиком европске ренесансе,42 Медаковић негира тезу о страном пореклу калупа и преузимању Тореза-нисове штампарије, тврдећи да су „стил и мода време-на“ могли да продру у књиге српских калуђера, „који су своје знање стекли у једно тако великом штампарском

39 Љ. Стојановић, Прилози ка библиографији старих српских штампаних књига, 4; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 14.40 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 85–110. О уделу Макарија, као приређивача и техничког уредника цетињских издања: Л. Чурчић, „Удео јеромонаха Макарија у штампању цетињских инкунабула“, Пет вјекова Октоиха, прве штампане ћириличке књиге на словенском југу, Подгорица 1996, 129–142. О графичком обликовању српскос-ловенских ћирилских књига и улози редактора: К. Мано-Зиси,

„Графика горажданских књига“, Горажданска штампарија 1519–1523, Београд–Источно Сарајево 2008, 287–308.41 П. Мијовић, „Наша и венецијанска штампана књига“, Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина, Титоград 1986, 60–61; С. Петковић, Илустрације и књижни украс у српским штампаним књигама XV–XVII века, 27; Р. Вујичић, „Нека запажања о илустрацијама Октоиха петоглас-ника Црнојевића штампарије“, Црнојевића штампарија и старо штампарство, 91.42 За позитивистичко тумачење уметности: И. Тен, Филозофија уметности, Београд 1955.


Иницијал слова П, Молитвеник, МСПЦ, Збирка Радослава Грујића, бр. 89, л. 22б

центру као што је била Венеција“.43 Такође, оповргава и Томићев суд о разлици у квалитету израде иницијала из Псалтира с последовањем и заставица с грбом Црнојевића, сматрајући да „заставице по лепоти изра-де уопште не уступају пред квалитетима иницијалних слова“.44 С друге стране, након спроведене опсежне стилско-морфолошке анализе илустрација из Октои

43 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 15.44 Исто, 93.

ха петогласника, Медаковић се слаже с мишљењем да је уоквиравање централних композиција настало под утицајем уметности Кватрочента, али ни у ком случају не доводи у питање цетињско порекло њихове израде. Као прилог додатној аргументацији за своју тезу исти-че и распоред симбола јеванђелиста, смештених у угло-вима дрворезних оквира, где је, по њему, дошло до заме-не између јеванђелиста Јована и Марка, тако да је орао, симбол Јована додељен Марку, а лав, који је Марков симбол, припао Јовану. Иако је овај распоред симбо-ла јеванђелиста био познат у уметности православног културног круга, по Медаковићу је то један од битних доказа да су дрворезна клишеа израђивана на Цетињу, јер, како каже: „Млечанин не би замењивао атрибут главног заштитника свога града“.45 То ће постати један од кључних аргумената и код потоњих истраживача који су потврђивали Медаковићеве ставове.46

Након пажљивог сагледавања аргументације, теза да су дрворезбарена клишеа израђивана у Макаријевој штампаској радионици на Цетињу почива, заправо, на два става: с једне стране на негацији Томићевог и Стојановићевог мишљења о различитом пореклу изра-де иницијала из Псалтира с последовањем и заставица из Октоиха првогласника, а са друге, на измењеном распореду симбола јеванђелиста Марка и Јована. Прилазећи овим аргументима с других методолошких позиција, на основу којих ће дело бити посматрано у контексту, а не као изоловани, аутономни феномен, покушаћемо да преиспитамо њихову валидност и на-учну утемељеност.

Најпре, потпуно смо сагласни с Медаковићевим ми-шље њем да је целокупни репертоар дрворезних кли-

45 Исто, 98–99.46 С. Петковић, Илустрације и књижни украс у српским штампаним књигама XV–XVII века, 27; Р. Вујичић, Нека запажања о илустрацијама Октоиха петогласника Црнојевића штампарије, 91.


Симбол јеванђелисте Матеја, детаљ, Октоих петогласник, Деча-ни 156

шеа производ једне исте радионице,47 али то никако не значи, како он тврди, да су матрице израђене на Цетињу од стране Макарија и његовог графичког ко-лектива. Заправо, могле су бити наручене и од било које боље опремљене венецијанске радионице, при којима су радили посебни мајстори дрворезбари за-дужени за израду илустрација и декоративних капи-тола.48 Насупрот томе, стављајући у први план идеју о самосвојности националне уметности, сагледану кроз визуру прогресивног развоја и прихватања хумани-стичке културе, Медаковић априори гради свој став о цетињском пореклу графичког украса, не пружајући, при томе, утемељену аргументацију која би ишла у прилог његовој тврдњи. Штавише, овај став, настао ди-ректно под утицајем модерне идеје, више је одражавао тадашња схватања о уметности и њеног значења, него што је објашњавао феномене који су били предмет његовог истраживања. Стога је, измештањем графич-ког украса из свог идејног и функционалног контекста, Медаковић могао да закључи да су „под руководством једног православног калуђера“ наши стари графичари

„пратили савремена достигнућа италијанске штампе“, протуривши „сасвим ренесансне и профане“ фигурал-не мотиве у књигу која је „самим садржајем настављала званичну црквену књижевност“. На крају, истичући позитивистичку идеју о прогресивном развоју умет-ности, која се огледа у прихватању ренесансне пик-торалне поетике, наводи да је то урађено „пред саму турску провалу која је спречила даљи и интезивнији продор хуманистичке културе у унутрашњост балкан-ског полуострва“.49

47 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 93.48 L. Armstrong, The Master of the Rimini Ovid: A Miniaturist and Woodcut Designer in Renaissance Venice, Print Quarterly 10/4 (1993), 327–363.49 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 95.


Симбол јеванђелисте Јована, Октоих петогласник, детаљ, Дечани 156

Са друге стране, теза о замени распореда симбола јеванђелиста Марка и Јована са оквира илустрација за Октоих петогласник тешко да може опстати, јер по својој природи представља конструкт, настао као ре-зултат пројекције модерне идеје о уметности на епо-ху позног средњег, односно раног новог века. Иако је овакав распоред симбола јеванђелиста био познат у сакралној уметности православног културног круга, на шта је и сам указао, Медаковић у томе види пот-врду мишљења да графички репертоар није никако могао настати у Венецији, јер наводно „Млечанин не би замењивао атрибут главног заштитника свог гра-да“. Као што видимо, Медаковић, као и потоњи аутори

који су заступали исту тезу, третира гравера с краја 15. века као потпуно аутономног ствараоца, а не мајстора који израђује производ према наруџбини. Према со-циолошким и антрополошким дефиницијама патро-нажног система 15. и 16. века наручилац посла је био тај који је у највећој мери одређивао и садржај неког дела, а не мајстор који га је израђивао. То потврђују са-чувани уговори у којима се јасно види да су и највећи ренесансни уметници, који су радили за владаре и највишу црквену клијентелу, морали умногоме да се повинују захтевима наручилаца. Овакви патронаж-ни односи владали су и у Венецији која је била узор Црнојевићима.50

*Не претендујући на то да овом приликом донесемо коначне закључке, будући да је за то неопходна по-себна студија у којој би био свеобухватније анализи-ран проблем порекла графичког украса цетињских издања, ипак смо ближи Стојановићевом ставу да ре-несансне мотиве намењене православној литургијској књизи није могао гравирати један православни монах са Цетиња. Његово непосредно учешће било би ди-ректно у супротности са поштовањем канона право-славне уметности, чиме би био нарушен и однос према традицији, који је био један од кључних аргу-мената догматске правоверности. Стога, њихово по-рекло треба протумачити не посредним већ дирек-тним утицајима из Венеције. Истина, ренесансни иницијали из цетињског Псалтира с последовањем послужиће као непосредни предложак још једној богослужбеној књизи – милешевском Псалтиру,51 али тек након протока времена од више од пола века. Тада

50 D. Romano, Aspects of Patronage in Fifteenth and SixtenthCentury Venice, Renaisance Quaterly Vol. 46, No. 4 (1993), 712–713.51 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 162–163; С. Петковић, Илустрације српских штампаних књига XV–XVII века између истока и Запада, 70.


су цетињска издања већ увелико уживала статус ка-нонски исправних књига, поставши и сама део право-славне традиције, без обзира на њихове стилско-мор-фолошке позајмице из ренесансне уметности. Са дру-ге стране, то што је, примера ради, Немировски сма-трао да су дрворезбарена клишеа рађена на Цетињу зато што њихов репертоар у целини није израђен једновремено52 већ сукцесивно, не може бити поуздан аргумент. С обзиром на развијену поморску трговин-ску мрежу коју је Зета имала с Млетачком републиком, као и на блиске контакте самог Ђурђа Црнојевића с Венецијом, постојала је могућност да неопходна гра-фичка опрема по наруџбини буде израђивана и до-премана у више наврата. У том случају, дрворезбар би, према одговарајућем иконографском предлошку (рукописној књизи,53 икони, окову или одговарајућој скици), израђивао клишеа намењених ликовном

52 Е. Љ. Немировски, Почеци штампарства у Црној Гори (1492–1496), 227.53 Да је рукописна богослужбена књига коришћена као пред-ложак штампаној, између осталог, говоре тестамент Божи-дара Вуковића ( Ј. Тадић, Тестаменти Божидара Вуковића, српског штампара XVI века, Зборник Филозофског факултета VII/1 (1963) 344) и Епистола Вићенца Вуковића из Псалтира с последовањем из 1546. године – Псалтир с последовањем, Венеција 1546 (Према Н. Синдик, Издавачи, штампари, преписивачи, Цетиње 1996, 88). Истина, овде се експлицитно не гово-ри о рукописној књизи као предлошку ликовног украса, али на то указују извесни примери. Примера ради, уп. Ј. Максимовић,

„Јеванђеље Ива Николе Ловића от Паштровића“, Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина, Ти-тоград 1986, 65–82.

књижном украсу. Приложена скица, од стране нару-чилаца, обично би садржала основне иконографске елементе, на основу које је требало да буде испоштова-на православна традиција, док би евентуална слобода мајстора могла да се појави у пропратним елементима, појединим детаљима, или њеном декоративном обру-бу. Тако у случају Црнојевићког Октоиха петогласника можемо уочити да се централне композиције у основи придржавају православне иконографије, изу зев појединих секундарних елемената који нису нарушили канонску правоверност религиозне слике

– попут тродимензионалне представе градског језгра са звоником, на илустрацији Светог Јована претече, за који Немировски тврди да је у питању звоник испред венецијанске катедрале Светог Марка.54 Ако је он за-иста у праву, што бисмо могли прихватити на осно-ву реалистично третираног цртежа венецијанског звоника, то би свакако ишло у прилог тези да је дрворезни репертоар изрезбарен у Венецији, а не на Цетињу. Насупрот томе, присуство представе цркве Цетињског манастира са химнографима55 не би ука-зивало на Цетиње као на место настанка дрворезног клишеа већ би се првенствено могло протумачити на-мером Црнојевићева, као наручиоца, да у централној композицији истакне духовно и црквено средиште тадашње Зете.

54 Е. Љ. Немировски, Почеци штампарства у Црној Гори (1492–1496), 372.55 Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 106–107.


S u m m a r y

In the modern historiography on the Cetinje Printing House, the relationship between tradition and innova-tion has mostly been interpreted from the standpoint

of the contemporary concept of art as an autonomous cat-egory, and was hence limited to stylistic and morphological problems. Ignoring the liturgical character of the Cetinje is-sues, these interpretations tended to focus on the stylistic and iconographical attributes of the visual and graphic book decorations, as well as on their typographic features. The other aspects and problems were either removed from the researcher’s focus or were overly simplified and reductively interpreted by the application of contemporary meanings on the concepts of past ages. One of the problems reflecting the relationship between tradition and innovation was the

following question: how, and under what circumstances, did Renaissance decorations with elements of Western iconog-raphy, find their way into an Orthodox liturgical book? By treating this problem in the context of the era of the books’ creation as the ideological system responsible for their for-mal shaping, we aim to challenge the dominant views based on the hypothesis that the entire woodcut clichés had been crafted at Cetinje by Makarije and his printmaking work-shop. The arguments in favor of this hypothesis, however, turned out to have been the result of the dominant method-ological approaches, which had always perceived the visual and graphic decorations as a an isolated, purely aesthetical phenomenon rather than on the basis of well-grounded principles. Hence, the problem has been actualized anew.

C a t a l o g

к а т а л о г

1. Октоих првогласникБеоград, НБС И 40 Цетиње, 4. јануар 1494. године, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар је ро мо нах МакаријеПапир 239 л., 286 × 205 мм

Страница с насловом који најављује Васкрсне стихи-ре на Господи вазвах на великом вечерњу, 4. глас, и уоквиреним иницијалом слова ж. Наслов, одштампан техником ксилографије, урађен је у духу рукопи сне традиције у виду украсног лигатурног писма, док је преплетно решење ћирилског слова ж изведено под утицајем венецијанских ренесансних иницијала.

4 0 ката ло г / cata l o g

1. Octoechos, mode 1–4Belgrade, NLS (National Library of Serbia) I 40 Cetinje, January 4th 1494; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper: 239 l., 286 × 205 mm

The page containing the title announcing the Easter stichera „Lord, I Have Cried” sung at the Great Vespers, 4th tone, and the framed initial of the letter ж. Printed us-ing the xylographic technique, the title has been done in the spirit of the manuscript tradition in the form of a decorative ligature script, while the intricately woven symbol of the Cyrillic letter ж was influenced by Vene-tian Renaissance initials.

4 1 cata l o g / ката ло г

1. НБС и 40, л. 166б–167а / NLS I 40, fol. 166v–167r

2. Октоих првогласникБеоград, НБС И 64 Цетиње, 4. јануар 1494. године, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах МакаријеПапир 311 л., 268 × 191 мм

Поговор представља типизирану форму преузету из рукописне традиције, чији се садржај и структура састоје из неколико сегмента. На почетку су, најчешће, дате основне истине хриш ћан ске вере, затим следе ре-торичке формулације које се односе на мотиве и ау-тобиографске податке о издавачу и штампару, док су на крају истакнути подаци о самој књизи и времену њеног штампања.


2. Octoechos, mode 1–4Belgrade, NLS I 40 Cetinje, January 4th 1494; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper: 311 l., 268 × 191 mm

The afterword presents a typical form inherited from the manuscript tradition, with its contents and structure divided into several segments. The opening usually con-tains the basic verities of the Christian faith, followed by rhetorical formulations about the motives of the publish-er and printer, as well as their autobiographical data. The final part provides information about the book itself and the date of its publication.



3. Октоих петогласникДечани 156Цетиње, 1494. година, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије, папир, л. 1–39 (део рукописне књиге I +208+1), 267 × 200 мм

Представа Сабора светих анђела (сьборь беспльтних стыихь аггль) са младим Исусом Христом у мандорли, који благосиља. Испод је шестокрилни серафим са лаба-румима, док су лево и десно по три анђела, који узносе Христа. Централни део композиције се у иконограф-ском и стилско-морфолошком погледу ослања на тра-диционалну уметност, док је оквир са стилизованим врежама у којима се издвајају крилати, наги пути, рене-сансног порекла.


3. Octoechos, mode 5–8Dečani, 156Cetinje, 1494; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper, l. 1–39, (part of the manuscript book I +208+1), 267 × 200 mm

A depiction of the Choir of the Holy Angels (сьборь беспльтних стыихь аггль) with young Christ in a mandorla giving out blessings. Below sits a six-winged seraph hold-ing a pair of labara, flanked by three angels on each side raising Christ upwards. In regard to its iconography, style and morphology, the central part of the composition draws on traditional art, while the frame with its stylized vines and nude winged puttoes is of Renaissance origin.


3. Дечани 156, л. 11б–12а / Dečani, fol. 11v–12r

4. Псалтир с последовањем Београд, НБС И 68Цетиње, 22. септембар 1495. године, штампарија Ђур ђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије.Папир, 1 л., 225 × 146 мм

Прва страница књиге са правоугаоном заставицом, лигатурним насловом и стилизованим претплетним иницијалом слова н. У оквиру заставице приказан је грб Ђурђа Црнојевића, са двоглавим орлом унутар венца, који придржавају анђели. За разлику од оквира Октоиха петогласника, где венац с грбом придржавају ренесансни пути, на овој заставици се налазе анђели представљени у духу православне традиције.


4. Psalter with appendicesBelgrade, NLS I 68Cetinje, September 22nd 1495; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper, 1 l., 225 × 146 mm

The first page of the book with a rectangular headpiece, ligature title and the stylized woven symbol of the letter н. The headpiece incorporates Đurađ Crnojević’s coat of arms with a double-headed eagle inside a wreath upheld by angels. Contrary to the frame found in the Octoechos, mode 5–8, where the wreath is upheld by Renaissance puttoes, the depictions of the angels in this headpiece belong to the Orthodox tradition.


4. НБС и 68, л. 1a –1б / NLS I 68, fol. 1r–1v

5. Псалтир с последовањем Београд, НБС И 41Цетиње, 22. септембар 1495. године, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије.Папир 348 + 1 л., 202 × 143 мм

Страница богато украшена квадратном заставицом са уписаним крстом, сложеног преплета, у чијем се средишту налази двоглави орао Црнојевића. Она се ослања на српску рукописну преплетну орнаментику, као и наслов Првог псалма, који је изведен стилизо-ваним лигатурним писмом. За разлику од заставице и наслова, уоквирени иницијал б, испреплетен сти-лизованим флоралним елементима одаје ренесансно порекло.


5. Psalter with appendicesBelgrade, NLS I 41Cetinje, September 22nd 1495; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper 348 + 1 l., 202 × 143 mm

A page elaborately decorated with a rectangular head-piece containing a complex woven inscribed cross and the Crnojević double-headed eagle at its center. The de-sign of this page draws on the woven ornamental style found in Serbian manuscripts, as does the title of the First psalm with its stylized ligature lettering. In contrast with the headpiece and the title, the framed initial б in-terwoven with stylized floral motifs reveals its Renais-sance heritage.



6. Псалтир с последовањем Дечани, штампана књига бр. 1Цетиње, 22. септембар 1495. године, штампарија Ђур ђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије.Папир III + 284 + 4 л., 205 × 145 мм

Страница са почетком текста песама Мојсијевих илу-стрована је заставицом сложеног преплета, коју чине два круга, карактеристична за рукописну орнамен-тику, лигатурним насловним писмом и иницијалом ћирилског слова п. За разлику од заставице и насло-вног писма, који се надовезују на рукописну традицију, квадратни, уписани иницијал п је проистекао из рене-сансног књижног украса.


6. Psalter with appendicesDečani, printed book No. 1Cetinje, September 22nd 1495; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper III + 284 + 4 l., 205 × 145 mm

A page containing the opening text of the Songs of Moses illustrated with an intricately woven headpiece made up of two circles characteristic of the manuscript ornament style; the title with ligature lettering, and the initial of the Cyrillic letter п In contrast with the headpiece and the title lettering, which belong to the manuscript tradition, the square inscribed initial п was inherited from the Re-naissance illuminating tradition.


6. Дечани, штампана књига бр. 1, л. 80б–81а / Dečani, printed book 1, fol. 80v–81r

7. Псалтир с последовањем Београд, НБС И 45Цетиње, 22. септембар 1495. године, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије.Папир, 1 л., 209 × 121–122 мм

Поговор књиге, са извесним варијацијама понавља општа места из Октоиха првогласника. Поред дог-матских основа хришћанства и података о Ђурђу Црнојевићу и Макарију, као издавачу и штампару, у поговору је дословно поновљена и цитат, познат из рукописне традиције, да уколико је што погрешно написано, они који поју, или преписују, исправе. То уједно показује и однос преписивача или издавача према сакралном тексту.


7. Psalter with appendicesBelgrade, NLS I 45Cetinje, September 22nd 1495; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper 1 l., 209 mm × 121–122 mm

With certain variations, the book’s afterword repeats the general themes from the Octoechos, mode 1–4. Besides the basic postulates of Christian dogma and the information about Đurađ Crnojević and Makarije as publisher and printer, the afterword literally repeats a citation from the manuscript tradition, asking future chanters or scribes to correct any mistakes they may find in the text. This also illus-trates the scribe’s or the publisher’s attitude to the sacral text.


7. НБС и 45, л. 1a–1б / NLS I 45, fol. 1r–1v

8. Октоих првогласникБеоград, НБС И 40Цетиње, 4. јануар 1494. године, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах МакаријеПапир 239 л., 286 × 205 мм

Књига пружа сликовит пример интеракције и међу-собне повезаности рукописног и штампаног текста. Представљене су verso страница последњег листа ру-кописне свешчице, накнадно уметнуте због недоста-тка штампаног дела књиге, и recto страна штампаног кватерниона са насловним писмом, отиснутог ксило-графском техником, чији су стилско-морфолошки еле-менти преузети из српске рукописне традиције.


8. Octoechos, mode 1–4Belgrade, NLS I 40Cetinje, January 4th 1494; the printing house of Đu rađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper: 239 l., 286 mm × 205 mm

The book is an illustrative example of the interaction and connectedness between the manuscript and the printed text. It contains the verso page of the last leaf in the handwritten booklet, which was later inserted to compensate for the miss-ing part of the printed book, and the recto page of the printed quaternion with the title lettering imprinted using the xylo-graphic technique, with its stylistic and morphological ele-ments inherited from the Serbian manuscript tradition.


8. НБС и 40, л.139б–140а / NLS I 40, fol. 139v–140r

9. Октоих првогласникБеоград, НБС И 40Цетиње, 4. јануар 1494. године, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах МакаријеПапир 239 л., 286 × 205 мм

Почетак странице са Стихирама на Господи вазвах на Вечерњем у среду, 3. глас, где је насловно, лига-турно писмо одштампано црвеном бојом у техни-ци ксилографије. Употреба двобојне штампе прои-стицала је првенствено из богослужбене функције, јер је градацијом наслова и иницијала вршено рашчлањавање текста, али је умногоме доприносила и ликовној живописности књиге.


9. Octoechos, mode 1–4Belgrade, NLS I 40Cetinje, January 4th 1494; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper: 239 l., 286 mm × 205 mm

The beginning of the page containing the stichera „Lord, I Have Cried” sung at the Wednesday Great Vespers, 3rd tone, with the title ligature lettering done in the xylo-graphic technique. The use of two colors was primarily the result of the text’s liturgical function, as the gradation of the title and the initial served to systematize the text. However, it also greatly contributed to the visual appeal of the book.




Представа Сабора Светог Јована Претече (сьборь стнаго пррока прѣдтее) илуструје химну Јосифа Химнографа посвећену Светом Јовану и старозаветним пророцима. У централној композицији, у иконографском и стил-ско-морфолошком погледу, проистеклој из православне традиције, приказани су и поједини детаљи из појавног света, попут градских зидина. Унутар њих се налази и звоник који подсећа на један од звоника цркве Светог Марка у Венецији.


10. Octoechos, mode 5–8Dečani, 156Cetinje, 1494; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper, l. 1–39, (part of the manuscript book I + 208 + 1), 267 × 200 mm

The depiction of the choir of St. John the Forerunner ac-companies the hymn by Joseph the Hymnographer dedi-cated to St. John and the Old Testament prophets. The central composition – which in the iconographic, sty-listic and morphological sense belongs to the Orthodox tradition – also contains some elements from the mate-rial world, such as city walls. The rampart includes a bell tower reminiscent of one of the bell towers from Saint Mark’s Basilica in Venice.


10. Дечани 156, л.18б–19а / Dečani 156, fol. 18v–19r


Представа Издајства Јудиног (прѣдание христово) у ико но графском погледу се ослања на византијску и срп ску средњовековну уметност. Неопходне сти ли за-ције, које се огледају у упрошћавању и сажимању ком-по зиције, као и присусуво новина у детаљима, попут пред става ору жја западног порекла, суштински не на-ру шавају однос са устаљеним традиционалним иконо-графским ре шењима.



In its iconographical aspect, the depiction of the Betrayal of Christ draws upon Byzantine and Serbian medieval art. The necessary stylizations – the simplification and reduction of the composition – and the presence of cer-tain innovations in its details, such as the depiction of Western weapons, do not significantly alter the relation-ship with the usual, traditional iconographic approach.


11. Дечани 156, л. 26б–27а / Dečani 156, fol. 26v–27r

12. Октоих петогласникДечани 156Цетиње, 1494. година, штампарија Ђурђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије, Папир, л. 1–39 (део рукописне књиге I +208+1), 267 × 200 мм

Представа Сабора апостола са Светим Николом (сьборь стхь апостол сти нико�лае) представља неуби ча-јено иконографско решење у уметности православног света. Композиција је гравирана према иконографској схеми Силаска Светог Духа. На суседној страници, која почиње насловним писмом изведеним украсном лигатуром, налази се и иницијал слова о, приказан у облику људске главе у профилу, изведен у духу руко-писне традиције.



The image of the Apostles with St. Nicholas is an unu-sual iconographic motif in Orthodox art. Its composition was based on the iconographic scheme usually employed to depict the Descent of the Holy Spirit. The next page, which opens with the title lettering done in decorative ligature, contains the initial of the letter „o” depicted in the shape of a human profile and crafted in the spirit of the manuscript tradition.


12. Дечани 156, л. 34б–35а / Dečani 156, fol. 34v–35r

13–14. Октоих петогласникДечани 156Октоих од петог до осмог гласа из штампарије Ђурђа Црнојевића. Фототипско издање, Београд 1973, [стр. 81–82]

На првој композицији су представљена три химногра-фа који се доводе у везу са настанком Октоиха. При-казани су како седе, по свему судећи, испред цркве Це тињског манастира. У средини је Свети Јован Дама-скин (стыи ѡан дамаскѵнь), с леве стране Свети Јосиф (стыи осифь), а с десне Свети Теофан (стыи еофан). На дру гој илустрацији приказано је Христово ва скрсење (вьскрсение христово), које се у православној ико но гра-фији представља као сцена Силаска у ад.


13. Октоих…, [стр. 81] / Octoechos…, [pp. 81]

13–14. Octoechos, mode 5–8Dečani, 156Octoechos from the fifth to the eighth tone from the printing house of Đurađ Crnojević, phototype, Belgrade, 1973, pp. 81–82

The first composition depicts the three hymnographers associated with the creation of the Octoechos. They are shown seated, presumably in front of the church at the Cetinje Monastery: St. John of Damascus in the mid-dle, St. Joseph on the left, and St. Theophan on the right. The second illustration shows the Resurrection of Jesus, which is in the Orthodox tradition depicted as the de-scent into the Underworld.


14. Октоих…, [стр. 82] / Octoechos…, [pp. 82]


Странице са четири различита уоквирена ини цијала, која су у морфолошком погледу проистекла из ре-несансне уметности. Ови утицаји најдоследније су спроведени приликом гравирања иницијала слова К, где се поред стилизованог лишћа и цветова појављује и мали наги крилати путо. Занимљив je и иницијал прејотованог , где се у морфологији ћирилског сло-ву прожимају традиционални и ренесансни утицаји.



Pages with four different framed initials, which are mor-phologically derived from Renaissance art. The engrav-ing of the initial letter К reveals this influence the most: in addition to stylized leaves and flowers, it also incorpo-rates the image of a winged nude putto. The initial of the pre-iotated is also interesting, as the morphology of the Cyrillic letter incorporates both traditional and Re-naissance influences.



16. Псалтир с последовањем Београд, НБС И 41Цетиње, 22. септембар 1495. године, штампарија Ђур ђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије.Папир 348 + 1 л., 202 × 143 мм

Странице са четири различита уоквирена ини цијала, од којих се посебно издвајају С и А. У питању су типи-чни ренесансни иницијали, где се унутар уоквиреног поља с тамном основом, изгравираним стилизованим лишћем и цветовима, појављују и разни мотиви који се у најопштијем значењу везују за рајску симболику. Тако су овде приказани рог изобиља, маске, птице и друга фантастична бића.



Pages with four different framed initials, among which С and А should be given special attention. These are typical Renaissance symbols, whose framed fields feature a dark background, engraved stylized leaves and flowers, and various motifs associated with the symbolism of Heav-ens in the broadest sense – cornucopia, masks, birds and fantastic creatures.



17. Псалтир с последовањем Београд, НБС И 41Цетиње, 22. септембар 1495. године, штампарија Ђур ђа Црнојевића, штампар јеромонах Макарије.Папир 348 + 1 л., 202 × 143 мм

Странице са два уоквирена ини цијала са словима В и б. Први иницијал чини уоквирено поље с тамном основом, на којој је бело слово уплетено у стилизо-вану лозу, док је други испуњен флоралним мотиви-ма, птицама и другим фантастичним бићима. Својом морфологијом указују на директне утицаје ренесан-сне књиге из Венеције.


17. Psalter with appendicesBelgrade, NLS I 41

Cetinje, September 22nd 1495; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper 348 + 1 l., 202 × 143 mm

Pages with two framed initials of the letters В and б. The first initial features a white letter entwined with vines on a dark background, while the other incorporates floral motifs, birds and other fantastical creatures. Its morphol-ogy indicates that it was created under the direct influ-ence of a Venetian Renaissance book.




Страница књиге са правоугаоном заставицом и лига-турним насловом. У оквиру заставице приказан је грб Ђурђа Црнојевића са двоглавим орлом унутар венца који придржавају анђели, гравирани у духу православ-не традиције. У оквиру грба исписана су почетна сло-ва текста „Благоверни господин Ђурађ Црнојевић“ (б Гн Гю Цр).


18. Psalter with appendicesBelgrade, NLS I 41

Cetinje, September 22nd 1495; the printing house of Đurađ Crnojević; printed by the Hieromonk Makarije; paper 348 + 1 l., 202 × 143 mm

A page with a rectangular headpiece and a ligature title. The headpiece incorporates Đurađ Crnojević’s coat of arms with the double-headed eagle inside a wreath up-held by angels, engraved in the spirit of the Orthodox tra-dition. The coat of arms also contains the initial letters of the text: „the Pious Lord Đurađ Crnojević” (б Гн Гю Цр).




Исус Христос, почетак и крај – крстообразни, моли-твени завршетак текста Псалтира с последовањем, приказан у духу рукописне традиције. Поговор почиње новим типом уоквиреног иницијала слова б, уплетеним у богату стилизовану лозу. Попут крсто-образног завршетка, и иницијал је отиснут црвеном бојом, што је, поред рашчлањавања текста, доприно-сило и живописнијем изгледу стране.



Jesus Christ, alpha and omega – the cross-shaped con-cluding part of the text, given in prayer form, follows the manuscript tradition. The afterword begins with a new type of the framed initial of the letter б, elaborately en-twined in vines. In line with the cross-shaped ending, the initial was also engraved in red, which, besides serving a demarcating purpose, also added to the decorative ap-pearance of the page.



20. Молитвеник (Требник)Београд, Музеј Српске православне цркве, Збирка Радослава Груји ћа бр. 891495/96. година, Папир, 41 + 183 (рукописни додатак), 245 × 210 мм

Ликовно-графички украс четвртог издања штампа-ри је Црноје вића, које са држи уобичајене чинове и мо ли тве за разне прилике, у највећој мери је преузет из Псалтира с последовањем. На приказаним страна-ма текст је рашчлањен традиционалним лигатурним на словним писмом и иницијалима ћирилских слова В и И, који су гравирани под утицајем венецијанских књига.


20. Prayer book (Euchologion)Belgrade, Museum of the Serbian Orthodox Church, Grujić Collection No. 89, 1495/96, paper, 41 + 183 (handwritten appendix), 245 mm × 210 mm

The visual and graphic adornments in the fourth publica-tion by the Crnojević printing house, which contains the usual readings and prayers for various occasions, were mostly taken from the Psalter with appendices. The text on the pages shown here was segmented using the tradi-tion ligature title lettering and the initials of the Cyrillic letters В and И, which were influenced by the engravings found in Venetian books.


20. МСПЦ 89, л. 39б–40а / MSOC 89, fol. 39v–40r

BetweeN traDItION aND INNOvatION520 years since the first cyrillic bookprinted in old serbian slavonic

exhibition and Catalog DesignMiroslav Lazić

english translationMiljana Protić

ProofreaderAna Kilibarda

Printed byRetro print, Belgrade

Circulation300

ISBN 978-86-7035-314-5

Између традиције и иновације520 година од прве ћирилске књиге штампане на српскословенском језику

Дизајн поставке и каталогаМирослав Лазић

Превод на енглески језикМиљана Протић

Лектура и коректураАна Килибарда

ШтампаRetro print, Београд

Тираж300

ISBN 978-86-7035-314-5

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

094.1=163.41"14"(083.824)655.11(497.16)"14"(083.824)930.85(=163.41)"14"(083.824)

ПУЗОВИЋ, Љиљана, 1979- Између традиције и иновације : 520 годинаод прве ћирилске књиге штампане насрпскословенском језику : каталог изложбе /[аутори изложбе и каталога Љиљана Пузовић,Мирослав Лазић ; уредник ТатјанаСуботин-Голубовић ; превод на енглески језикМиљана Протић]. - Београд : Народнабиблиотека Србије, 2014 (Београд : Retroprint). - 77 стр. : илустр. ; 21 x 23 cm

На спор. насл. стр.: Between Tradition andInovation. - Подаци о ауторима преузети изколофона. - Тираж 300. - Напомене ибиблиографске референце уз текст. -Summaries.

ISBN 978-86-7035-314-51. Лазић, Мирослав, 1973- [аутор]a) Српске инкунабуле - 15в - Изложбеникаталози b) Штампарство - Црна Гора - 15в -Изложбени каталози c) Срби - Културнаисторија - 15в - Изложбени каталозиCOBISS.SR-ID 207315980

BET WEEN TR ADITION AND INNOVATION ИЗМЕЂУ ТРА ДИЦИЈЕ И ИНОВАЦИЈЕ5 2 0 Y E A R S S I N C E T H E F I R S T C Y R I L L I C B O O K

P R I N T E D I N S E R B I A N C H U R C H S L AV O N I C5 2 0 гОД И Н А ОД П Р В Е Ћ И Р И Л С К Е К Њ И г Е

Ш ТА М П А Н Е Н А С Р П С КО С Л О В Е Н С КО М Ј Е З И К У

Between Tradition and Innovation: 520 Years since the First Cyrillic Book Printed in Serbian Church...

Documents

Transcript of Between Tradition and Innovation: 520 Years since the First Cyrillic Book Printed in Serbian Church...