1

Живојин Андрејић

ДОЊА КАМЕНИЦА - КАРАН -ДОЊА КАМЕНИЦА - КАРАН -ДОЊА КАМЕНИЦА - КАРАН -ДОЊА КАМЕНИЦА - КАРАН -

ВЕЛУЋЕ - РАМАЋАВЕЛУЋЕ - РАМАЋАВЕЛУЋЕ - РАМАЋАВЕЛУЋЕ - РАМАЋА

Цртежи фресака и архитектуре

2

Живојин Андрејић

ДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋАДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋАДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋАДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋА

Цртежи фресака

Прво издање

Издавач:Центар за митолошке студије Србије - Рача

Главни уредник:Проф. др Миодраг Стојановић

Уредник:Бобан Станојевић

Рецензенти:Проф. др Владимир Мако

Проф. др Радмило Петровић

Проф. др Марко Атлагић

Превод на енглески:Мирјана Марушић

Братислав Срећковић

Штампа:Interprint Kragujevac

Тираж: 200

ISBN 978-86-83829-46-0

3

Предговор

Наша истраживања српских средњовековних цркава и њихових живописаотпочело је крајем осамдесетих година прошлог века са црквом Св. Николе уРамаћи (објављених 1992. године). Уследила су истраживања цркве Св. Богоро-дице у Велући код Трстеника, деведесетих година (1993, 1996), а потом црквеСв. Петра и Павла у Новом Пазару (2001). Почетком овога века, наша пажња јеусмерена ка цркви Св. Богородице у Доњој Каменици код Књажевца (2007).Истовремено су настављена истраживања поменутих цркава у Велући (2002) иРамаћи (2010) и проучавања живописа манастира Ресаве, Каленића, Студени-це, Жиче и Беле цркве у Карану код Ужица (2007-2012).

У читавом периоду рада, 1990-2012. године, напоредо са истраживањиманастајали су цртежи фресака и архитектуре поменутих цркава. Када је упитању живопис цркве Св. Богородице у Доњој Каменици било је несврсис-ходно ново цртање ових фресака обзиром да је овај посао изузетно квалитетнообављен од стране Бранислава Живковића. Цртеже фресака цркве из ДоњеКаменице Бранислава Живковића користили смо своједобно, а то чинимо иовом приликом.

Објављујемо наше оригиналне цртеже фресака и архитектуре само четиринаше средњовековне цркве сложене редоследом према њиховој хронологија ане према времену настанка материјала презентираног у овом албуму: Богоро-дичина црква у Доњој Каменици (1321-1325), Богородичина црква у Карану(1338-1339), Богородичина црква у Велући (1369-1370) и црква Св. Николе уРамаћи (1444-1457).

Напоредо са изучавања живописа и архитектуре ових споменика вршена суи историографска истраживања у вези њихових ктирора и већ објављенирезултати представљени су у уводним текстовима.

Изузетну захвалност указујемо и рецензентима, пре свих, проф. др РадмилуПетровићу, а потом: проф. др Владимиру Маку, проф. др Марку Атлагићу и мрРадославу Прокићу (+). Такође, преводиоцима текстова на енглески језик:Мирјани Марушић и Братиславу Срећковићу. Захвалност дугујемо и БобануСтанојевићу, за припрему текстова и цртежа за штампу.

Посебну захвалност дугујемо и издавачу, Центру за митолошке студијеСрбије из Раче и главном уреднику, проф. др Миодрагу Стојановићу, као иОпштини Рача која и овом приликом има разумевање за наш рад.

Аутор

4

5

Садржај

Предговор ............................................................................................. 3

Садржај .................................................................................................. 5

Црква Св. Богородице у Доњој Каменици ................................. 7

The Holy Virgin Church in Donja Kamenica ............................... 11

Бела црква у Карану ........................................................................ 39

Bela Crkva in Karan ........................................................................... 45

Црква Ваведења Богородице у Велући ...................................... 83

The church of the Purification of the Virgin Mary in the Veluće ..................................................... 87

Црква Светог Николе у Рамаћи .................................................. 115

The church of Saint Nicholas in Ramaća ..................................... 122

6

7

Црква Св. Богородице у Доњој

Каменици

О цркви Св. Богородице у Доњој Каменици нема готово никаквих сачуванихизвора, а релативно слаба истраженост и касно изведени рестаураторски радо-ви условили су да се тек у новије време створе одређена утемељенијамишљења. Сви закључци о њеној историји и ктиторима засновани су на пог-решним историјским чињеницама што је довело до тога да је архитектурацркве потпуно нетачно вреднована, а живопис проглашен за пример трновскесликарске школе XIV века, што је такође потпуно нетачно. Из тих разлога су,пре свега бугарски научници, чинили све да ктиторима прогласе неке бугарскецареве из средине XIV века. Тако су измишљене неке непостојеће историјскеличности: деспот Михајло, син цара Михајла III Шишмана или деспот Михај-ло, син бугарског цара Михајла Асена. Да би се проблем Доње Каменице разре-шио ваљано било је потребно извршити преглед и ревалоризацијуисторијских извора и успостављање реалних факата у вези српске и бугарскесредњовековне државе, самосталног видинског деспотства и њихових терито-рија, династичких веза и порекла.

Уобличавање простора будућег Видинског деспотства као да има својуснажну предисторију у античко време са појавом територије трибало-дарданс-ког племена Тимахи, а потом трибало-словенских племена Тимочана, Кучанаи Мораваца који су имали јединствену кнежевину са Борном на челу. Српскаправа на ову област су повраћена после пропасти Првог бугарског царствакрајем X века и српско-византијског рата 1072-1074. године када се Бодин про-гласио за цара са седиштем у Нишу. Изгледа да је краљ Бодин права на овеобласти пренео на своје велике рашке жупане Вукана и Марка и њиховепотомке. Област око Старе планине, од Ниша до Дунава, под именом Дендра(Шума) баштине њихови потомци, а од XII века српски велики жупан Деса ињегови потомци: син Немања, унук Техомил, праунук Константин Тех, чукунунук Михајло Шишман и праунук Михајло III Шишман. Техомилова сестраЈелена, монахиња Евгенија, била је удата за Јована Асена, једног од првих вла-дара Другог бугарског царства. Константин Тех и Михајло III су постали ицареви Бугарске, а неки од синова Константина Теха и владари Влашке и Беса-рабије.

8

Усвојени су као потпуно тачни подаци да је жупан Деса имао следећу децу:Мирослава, Константина, Немању, Завиду и н. н. кћер; да је од сина Немањеимао унуке: Тихомила и Симеона и унуку Јелену, а од сина Завиде: унукаМирослава и да је од унука Техомила имао праунука Константина Теха (бугар-ског цара), односно чукунунука Михајла (деспота видинске области). Истотако, јасно је да рашки жупан Урош II има синове: Тихомила (Тихомир) иЧудомила, а од овог првог праунуке: Завиду (Давид), Константина (Страци-мир), Првослава и Немању. Тиме се дошло до тога да је жупан Стефан Вуканотац великог жупана Стефана Немање, рођени брат жупана Уроша I. Њиховотац био је жупан Марко (Мирослав), а мајка сестра српског краља Бодина иједно време бугарског цара под именом Петар Бодин. Жупани Вукан и Марко(Мирослав?) воде порекло од рашког жупана Техомила из времена српског вла-дара Часлава (927-950).

Врло важна сазнања се формирају на чињеници да је жупан Деса владаоДендром, област источно и североисточно од Ниша, као и његов син Немања,унук Техо(мил) и параунук Константин Тех који уз помоћ свог рођака, српскогкраља Уроша I, постаје бугарски цар. Иако вазал Србије, Константин ову про-ширену област припаја Бугарској под именом Видинска деспотовина. У при-лог овог схватања иде и архитектура цркве у Доњој Каменици код Књажевца садве куле које су карактеристичне за цркве рашког (византијско-романског)стила крајем XII и почетком XIII века у Србији. Обнављање својих наследнихправа у области Дендре пратило је и обнављање цркве и сликање новог живо-писа у Доњој Каменици од стране породице видинских гоподара. Ктиторобнове цркве и живописања је господин Белаур - Бела Урош, брат деспота ибудућег цара Михајла III Шишмана. Видински и бугарски цар Михајло III,потомак Константина Теха у другом колену, нападом на Србију СтефанаДечанског желео је да се домогне права власти на дедовски и “очински трон”на основу директног права наслеђа.

Значајно сагледавање прошлости цркве у Доњој Каменици је извршенозахваљујући археолошким истраживањима. Пронађен је гроб монаха у север-ном делу припрате као и ктиторке, супруге господина Белаура, у ексонартексуса фрагментима позлаћене дијадеме са којом је насликана на западном зидуспрата припрате. Откривени су и остатци темеља зиданог олтара. У порти суоткривени темељи већег манастирског комплекса, некрополе и сухозида којипредставља остатак од зиданог утврђења које је штитило цркву са двором, апотом манастир.

Специфична архитектура Св. Богородице у Доњој Каменици са две куле јас-но је сврстава у рашки стил цркава с краја XII и почетка XIII века. Основа наосау виду простог, нешто радијалног и неправилног крста усмерава на тражење

9

аналогија са црквама из IX – X века и временима кнежевине Тимочана. По све-му, црква је саграђена, или су јој само дозидане две куле, почетком XIII века, увреме Техомила Вукановића. У прозорима наоса су сачувани делови геомет-ријских орнамената живописа из XIII века. О овом старијем живопису сведочефрагменти на источном зиду спрата припрате, а понајвише на стубићималунете.

Цркву су обновили Техомилови праунуци Бела Урош – Белаур и његов ста-рији брат Михајло III, видински деспот, а осликали је око 1320. године. Томприлоком је господин Белаур доградио дрвени ексонартекс на спрат и из тихразлога извршио преправке кула тако да је формиран спрат. Мајстори које суангажовали били су ученици, следбеници и врло солидни сликари, из српскекраљевске тајфе Михајла и Еутихија. После пар година, око 1325. године, једанод тих, нешто слабији сликар, ангажован је да ослика спрат припрате и зидовекула.

Сликарство цркве у Доњој Каменици носи све одлике Старог Нагоричинакод Куманова и малих цркава из доба краља Милутина: Краљеве цркве у Сту-деници, Св. Никите у Чучеру код Скопља. Као посебност су истакнуте сцене идетаљи у наосу: Агнец у олтару, Богородица Скорупопослушителница, Св.

Ђорђе Диасоритис, Вазнесење Богородице, Тајна вечера и Оплакивање; у при-прати: Св. Теодор Стратилат и Тирон на коњима, Св. Димитрије на коњу,Богородица Одигитрија са великим фојникијама; и обједињени програм Св.

Петке на спрату и у јужној кули. Највиши индивидуални уметнички домет ис највише специфичних детаља остварио је сликар наоса у сцени Оплакивање.

На основу свега произилази да црква у Доњој Каменици припада српскомкултурном кругу, како по архитектури тако и по живопису који припада двор-ском стилу краља Милутина и тајфе Михајла и Еутихија. То је потпуноразумљиво ако се има у виду српско порекло ктитора који су из лозе великогжупана Десе, стричевске гране владара колена великог жупана СтефанаНемање, који су кроз дугорочну заједничку политику остварили права на тронБугарске.

Литература:

- М. Ћоровић-Љубинковић, Р. Љубинковић, Црква у Доњој Каменици, Старинар н.с. I,

Београд 1950, стр. 53-86.

- D. Panayotova, Les portraits des donateurs de Dolna Kamenica, Знорник радова Византо-

лошког института 12, Београд 1979, стр. 143-156.

10

- Б. Живковић, Доња Каменица - Цртежи фресака, Београд 1987.

- Ж. Андрејић, Црква Свете Богородице у Доњој Каменици и област „Дендра“ великог

жупана Десе и његових потомака, Развитак 211-212, Зајечар 2003, стр. 134-150.

- Ж. Андрејић, Српски средњовековни династи и црквене прилике у Источној Србији и

северозападној Бугарској у XII-XV веку, Баштиник 6, Неготин 2003, стр. 42-66.

- Ж. Андрејић, Сликари цркве у Доњој Каменици код Књажевца, Развитак 219-220, Зајечар

2005, стр. 122-132.

- Ж. Андрејић, Црква Свете Богородице у Доњој Каменици, (монографија), Рача 2007.

- Ж. Андрејић, Света српска лоза, 1-2, Рача 2005, 2011.

11

The Holy Virgin Church in Donja

Kamenica

There are almost no preserved sources on the Holy Virgin Church in DonjaKamenica, and purely documented historical studies on the Church and its late resto-ration has brought about that some more founded opinion has not been formed untilthe recent times. All conclusions on its history and founders (patrons) are based onthe untrue historical facts, with the result that the Church architecture has been com-pletily inaccurately evaluated, and the painting has been considered to be the illustra-tion of the Trnovo painting school from the 14th century, which is also absolutely nottrue. For this reason, the Bulgarian scientists, first and foremost, did all to proclaimsome Bulgarian emperors from the middle of the 14th cebtury the founders (patrons).So some non-existans historical personalities were invented: despotes Michael, theson of the tsar Michael Shisman or despotes Michael, the son of the Bulgarian tsarMichael Asen. In order to be able to solve the problem of Donja Kamenica in a validmanner, it was necessery to make review and revaluation of the historical sources,regarding the Serbian and Bulgarian medieval states, their territories, dynastic rela-tions and origins, and the ineoendent despotate of Vidin.

The shaping of the space of the future Despotate of Vidin seems to have its strongprehistory in ancient times by the appearance of the tertitories of the Triballian-Dardanic tribe Timahi and later of the Tribbalian-Slavic tribes Timokians, Kuchansand Moravians that had a unique Dukedom with Borna at the top. The Serbian claimsto this area were taken Back after the fall of the First Bulgarian empire in the11thcentury and the Serbian-Byzantine war 1072-1074 when Bodin proclaimed him-self emperor, having his seat in Niš. It seems that the king Bodin handed over his con-trol over these regions to his „grand chieftains“ of Raška (veliki župan Raške) Vukanand Marko and their successors. The region around the Stara Planina („Old Moun-tains“, latin Haemus), from Niš to the Danube, under the name of dendra (the Forest)was transerred to their successors, and from the 12th century to the Serbian grandžupan („chieftain“) desa and his successors: the son nemawa, the grand-son Tehomil,the great-grandson Michael III Shisman. Tehomil’s sister Jelena, the nun Evgenia,was married to Jovan Asen, one of the first rulers of the Second Bulgarian empire.Konstantin Teh and Michael III also beceme the tsars of Bulgaria, and some of Kon-stantin Teh’s sons also became the rulers of Walachia and Bessarabia.

12

As absolutely true were accepted the facts that župan Desa had the fojjowing chil-dren: Miroslav, Konstantin, Nemanja, Zavida and an unknown daughter; of the sonNemanja he had the following grandsons: Tihomil and Simeon and the granddaugh-ter Jelena, and of the son Zavida: the grandson Miroslav; of the grandson Tehomil hehad the great-grandson Konstantin Teh (the Bulgarian tsar), respectively a great-great-grandson Michael (despotes of the Vidin region). It is also evident that župan ofRaška Uroš II had the sons: Tihomil (Tihomir) and Čudomil, and of the former (ofTihomil) the great-grandsons: Zavida (David), Konstantin (Stracimir), Prvoslav andNemanja. So it has come to be known that the župan Stefan Vukan, father of thegrand župan Stefan Nemanja, is a born brother of the župan Uroš I. Their father wasthe župan Marko (Miroslav) and their mother was the sister of the Serbian kingBodin, who was also the Bulgarian tsar under the nam of Petar Bodin for some time.The župans Miroslav (Marko) and Vukan have their origin from the župan of RaškaTehomil from the age of the Serbian ruler Časlav (927-950).

The very important knowledge is formed on the fact that the župan Desa ruledover Dendra, the region east and northeast from Niš, as well as his son Nemanja,grandson Teho(mil) and great-grandson Konstantin Teh who became the Bulgariantsar, with the support of his relative, the Serbian king Uroš I. Despite being the vassalof Serbia, Konstantin cedes this expanded region of Bulgaria under the name of thedespotat of Vidin. The architecure of the church in Donja Kamenica near Knjazevacwith two towers, that are distinctive for the churches of Raška (byzantine-Roman)style towards the end of the 12th century and at the beginning of the 13th cebtury,also backs up this opinion. The renewal of the claims to the heritage to the region ofDendra was also accompanied by the rebuild of the Church and the Church paintingin Donja Kamenica, done by the family of the rulers of Vidin. The founder (patron) ofthe rebuild of the Church and the Church painting was the Lord Belaur (Bela Uroš),the brother of the despot and the future tsar Michael III Shishmans. The tsar of Vidinand Bulgarian Michael III, the descendant of Konstantin Teh in the second genera-tion, wanted by attacking Serbia of Stefan Dečanski to take over the claims to rulingthe grandfather’s and „father’s throne“ on the grounds of the direct claims to the her-itage.

The understandings of the past of the Church in Donja Kamenica has beenincreased by archeological investigations. The grave of the monk was found in thenortern part of the narthex, and the grave of the patroness, the wife of the LordBelaur, was found in the exonartex whit the fragments of the gilded diadem withwhich she was painted on the western wall of the nartex storey. The foundationsremnants of the built altar were also discovered. In the Church yard were discoveredthe foundations of the larger monastery complex, the necropolis and the dry-wall (a

13

wal without morter), that represents the remnants of the built fortress which pro-tected the Church with the king’s palac, and the monastery.

The specific architecture of the Church with the two towers classifies it in thechurch building style of Raška towards the end of the 12th and at the beginning of the13th century. The nave base in the form of the simple, some radial and irregular crosshints the search of the analogies with the churches of the 9th and 10th centuries, intimes of the duchy of Timokians. In all, the Church was built, ot the two towers wereonly added at that time, at the begining of the 13th century, ar time of TehomilVukanovic. In the windows of then nave were preserved the parts of the geometricalornaments of the painting of the 13th century. The fragments on the eastern wall ofthe nartex storey, and mostly those on the small pillars of the of the lunette bespeakthis older painting.

The Church was renewed by the Tehomil’s grandsons, Bela Uros – Belaur andMichael III, the despot of Vidin, and painting by them about the year 1320. Further-more, the Lord Belaur built additionally a wooden storey exonarthex and for that rea-son reconstructed the towers, so that the story could be built. The masterbuilders,who were engaged for this work, were the pupils, successors and very good paintersfrom the Serbian king’s taif of Michael and Eutohie. After a couple of years, about1325, one of these pupils, a slightly less solid painter, was engaged to paint the storeyof the narthex and the interior walls of the towers.

The painting of the Church in Donja Kamenica bears all characteristics of StaroNagorichane, a village in the Kumanovo region, and those of the small churches fromthe age of King Milutin: The King’s Church in Studenica, the monastery St. Nikita inChucher (Čučer), near Skopje, and Mushutishte in Kosoovo. As excellency areemphasized the scenes and details in the nave: Agnus in the altar, The Virgin nursing

the infant Jesus, St. Georgios Diasoritis, The Virgin Mary Ascension, The Last Supper

and The Mourning; in the narthex: St. Theodor Stratilat and Tiron on the horses, St.

Demitrius on the horse, The Blessed Virgin Mary Odigitria with the large foinikias(circular applications on the shulders); and the unified program of the Holy Saint

Petka on the storey and in the southern tower. The most individual art achievementand with mostly specific details was realized by the painter of the Nave in the sceneThe Mourning.

On the grounds of all facts that were presented in this book comes out that theChurch in Donja Kamenica belongs to the Serbian cultural Milieu, both according tothe architecture and to the Painting that belongs to the court style of the King Milutinand of the taif of Evtichie an Michael. It is quit understandable taking into accountthe Serbian origin of the founders (patrons), who come from the line of descent of theGrand Župan desa, uncle’s branch of Family Tree of the rulers descending from the

14

Grabd Župan Stefan Nemanja, who realized their claims to the throne of Bulgariathrough the long-term common policy.

Превод на енглески језик: Братислав Срећковић, професор

Translated into English by: Bratislav Sreckovic, professor

За цркву у Доњој Каменици су коришћени цртежи фресакаБранислава Живковића

15

Ситуациони план црквеног комплекса у Доњој Каменици

Основа цркве уДоњој Каменици

16

Западна, источна исеверна фасада цркве

17

Попречни и уздужни пресецицркве у Доњој Каменици

18

Реконструкција изгледа храма из XIV века Реконструкција првобитних кула из XIII века

Пропорционална анализа основе цркве методом „круг

од из круга“

19

Источна страна наоса:1. Христ Агнец2. Св. Јован Златоусти3. Св. Василије Велики4. Богородица са Христом5. Архангел Михајло6. Архангел Гаврило7. Благовести: Богородица8. Благовести: Архангел Гаврило9. Сусрет Марије и Јелисавете10. Св. Григорије Тауматурго11. Св. Симеон Столпник12. Св. Стефан Првомученик13. Непознати светитељ14. Св. цар Давид15. Попрсја светитеља16. Подеа

20

Јужни зид наоса:

1. Богородица Елеуса2. Ктитор, господин Бела Урош - Белаур3. Брат ктиторов, господин Михајло4. Син Бела Уроша5. Богородица Скорупопослушител- ница6. Св. Ђорђе Диасоритис7. Рођење Христово - Купање8. Рођење Христово - Јављање пасти- рима9. Рођење Христово - Поклоњење муд- раца10. Васкрсење Лазарово11. Тајна вечера12. Цвети - Улазак Христов у Јерусалим

21

Западни зид наоса

1. Молитва на Маслиновој гори2. Успење Богородице3. Јудин пољубац4. Пут на Голготу5. Монаси: замонашени видински деспот Михајло и његов најмлађи син6. Св. Марина7. Св. Недеља8. Св. врачи Кузма и Дамњан

22 Северни зид наоса:

1. Васкрсење Христово2. Распеће3. Оплакивање Христово4. Св. цар Константин и Св. Јелена5. Христ Пантократор6. Св. Јован Крститељ7. Св. Никола

23

Јужни зид припрате:

- Рођење Богородице - Суђаја (горе),- Св. Пантелејмон и Св. Јермолај (доле)

Северни зид припрате:

- Јоаким и Ана приносе жртву (горе),- Св. Димитрије на коњу (доле)

Ниша источног зида припрате:

- Св. Зосим и Св. Марија Египатска

24

25

Источни зид припрате:

1. Богородица Одигитрија са Христом2. Благовести - Св. Јоаким3. Благовести - Св. Ана4. Миловање Јоакима и Ане5. Рођење Богородице6. Ав. арханђео Михајло7. Св. Прокопије8. Св. Зосим и Св. Марија Египатска (ниша)

26

Западни зид припрате:

1. Миловање мале Богоро- дице2. Богородица пред првосвештеницима3. Ваведење4. Јоаким и Ана приносе жртву5. Јоаким и Ана приносе жртву6. Св. Теодор Тирон7. Св. Теодор Стратилат8. Деспот Михајло, син видинског деспота Михајла9. Деспотица Ана, кћи краља Милутина

27

28

Источни зид спрата припрате:

1. Богородица2. Св. Петка (?)3. Св. Роман, Христос старац дана и и Св. Василије (капела)4. Св. Лупо5. Св. Нестор (јужни зид спрата)6. Св. Никола смирује буру на мору7. Св. Никола помаже сиромашног8. Сцена из живота Св. Николе9. Сцена из живота Св. Петке10. Св. Петка у котлу вреле воде

29

30

31

Живопис јужне куле:

1. Мучење Св. Петке2. Мучење Св. Петке3. Мучење Св. Петке4. Мучење Св. Петке сечењем5. Мучење Св. Петке бодењем6. Св. Петка у казану вреле воде7. Св. Петка у казану вреле воде8. Св. Петка пред царем

32

33

Западни зид спратаприпрате:

1. Господин Бела Урош - Белаур, син деспота Михајла, ктитор2. Супруга господина Бела Уроша, сактитор3. Син ктитора, Вукосав (?)4. Кћи ктитора, Вукосава5. Св. Јефтимије6. Св. Стефан Нови7. Св. Петар Атонски (?)8. Три светитеља9. Три младића у кладама10. Св. Никола спашава три младића од мача11. Св. Никола ослобађа три младића12. Погубљење Св. Петке13. Сахрана Св. Петке

34

35

Северна кула:

1. Рођење Св. Николе2. Св. Никола се рукополаже за ђакона3. Св. Никола учи у школи4. Св. Никола се рукополаже за свештеника5. Хиротонисање Св. Николе за епископа6. Св. Никола руши идоле7. Св. Никола се јавља у сну цару Константину

36

Св. Василије (капелана спрату припрате

Св. Никола ослобађа три младића (северни зид спрата припрате)

Св. Нестор и Св. Лупо (јуж-ни зид на спрату припрате)

37

Ктиторски модели цркве из наоса и спрата припратe

Предлог реконструк-ције дрвеног ексо-нартекса према С.

Ненадовићу

38

Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век

Орнаменти старијег живописа у север-ном прозору наоса, XIII век

Орнаменти прозора горње зоне наоса

Орнаменти старијег живописа у прозорима припрате, XIII век

39

Бела црква у Карану

Каран са својом црквом се налази у питомом жупском крају на падинамависова ужичке Црне горе чију природну и саобраћајну кичму представљаладолина реке Лужнице. Ове области су припадале у средњем веку земљи Мора-вице која се територијално подударала и са новооснованом епископијомМоравица аутокефалне Српске православне цркве. Село Каран се налази ужупској долини реке Лужнице и на благим падинама које се спуштају са запа-да, од планина Јелове Горе и Буара и, са истока од Црнокосе (802). Лужницаизвире под Јакшинцом у Јеловој Гори (926), с једне стране, и Сребрним брдомпод висом Дрмановина (1023) са друге. Затим протиче кроз село Рибашевину, апотом у селу Трнави прима речицу Рашковицу. На самом уласку у Каран Луж-ница протиче кроз поље Росуље а на речној тераси, у средишту села, налази сеБогородичина црква жупана Брајана. Поред Сребрног брда и Росуље врлоинтересантни топоними су Град на Дрмановини, Губин до у Рибашевини,Граница, Градина, Злоступ, Град и Брезов град на Црнокоси. Према Ужицу, нападинама Буара, су топоними Демир капија, Збориште, Штитари и Градина.Плодна долина и брдско-планинско залеђе представљају одличну комбина-цију животних погодности у средњовековном времену: услове за земљорадњуи пашу стада, ресурсе дрвета и камена за градњу, гајење пчела и производњумеда и воска, погодност за лов и сакупљање шумских плодова.

Села око реке Лужнице су сматрана најплоднијим и најбогатијим у ужич-ком крају. Она су увек представљала житницу ужичког округа чији су вишко-ви вожени и продавани у Пожеги. Река Лужница богата водом била јепредуслов да се у средњем веку развија градња воденица, ваљарица, стругара иковачких откова. Постојање топонима Сребрно брдо у непосредној близинииндицира постојање и врло значајних прихода од експлоатације племенитихметала. Положај Лужнице на домак Црне Горе, у подгорју планина Маљен иПовлен, чији су врхови неколико векова представљали северну границу Србијепрема Угарској, чинио ју је стратешки врло важном што је довело до градњевише утврђења.

У селу Карану, крај пута који се из Косјерића спушта са Црнокосе и настављаједним краком ка Ужицу а другим ка Пожеги, на уздигнутој тераси десне обалереке Лужнице, налази се Богородичина црква посвећена Благовестима, у наро-ду позната као Бела црква. Некада је припадала Моравичкој а данас Жичкојепархији. Поред цркве Св. Ахилија у Ариљу и тврђаве Ужице Богородичинацрква у Карану је један од врло ретких сачуваних средњовековних споменика у

40

читавом ужичко-моравичком крају и са својим релативно добро очуванимживописом је споменик који у српској култури и историји траје преко 670.година.

Откриће античке некрополе и остаци култног објекта на месту где је сагра-ђена Богородичина црква говоре о врло раној историји овог краја а топонимРосуље где су све доскора одржавани црквено-народни сабори и вашари на данТројица (Духови), Благовести и Велика Госпојина говоре о дугом континуите-ту. Још у антици постојао храм и некропола где се усталило обележавање праз-ника Розалија у оквиру култа мртвих. Овај дан је у хришћанству посвећенпразнику Духови – Св. Тројица и, ако је црква у Карану имала старију фазу,пре ове коју познајемо по жупану Петру Брајану, имала је ову посвету. Мора-вичко-лужнички жупан Петар Брајан, обновитељ и нови ктитор је храм посве-тио Богородици и Благовестима. По свему судећи, простори у сливу рекеЛужнице су припадали истоименој средњовековној жупи са жупским среди-штем именом Лужница, потоњим Караном. Турци су заузели град Ужице иовај крај 1455. године и тада је дошло до промена имена места. Од првог турс-ког пописа 1476. године место се помиње као село под именом Каран и то имеје сачувано до данас.

Комплетно рефундирање средњовековне историје земље Моравице, еписко-пије Моравица, властеле Војинова колена и Растислалић као и квалитативноново читање целокупног живописа Богородичине цркве у Карану, а поготовуктиторског и владарског ансамбла, доводи до стварања потпуно нових интер-претација српске историје, њених владара и високе властеле, у XIV веку. Црквау Карану је била значајан духовни центар и стога је имала велики утицај ународу овога краја. Дуже времена је овде егзистирао манастир о коме сведоче ибројни записи и натписи урезаних на фрескама и у коме је поп Вук написао иукрасио чувено Четворојеванђеље, 1608. године. Све до новијег доба су на про-стору Росуље код ове цркве одржавани вишедневни народни сабори и вашари.

Богородичина црква у Карану архитектонски је устројена као једнобродна иједнокуполна грађевина са сажетом основом уписаног крста. Црква је нештораздужене основе са полукружном олтарском апсидом. Фасада нема никаквихархитектонских или пластичних украса. Два пара пиластара деле наос на тринеједнака трансепта и носе лукове који подухватају куполу.

Однос између ширине и дужине основе каранског храма спроведен је готовоидеално: 1 : 2 а исти је случај и са висином и дужином, 1 : 1. Протомајстор јетеме калоте кубета подигао на висину од 3 модуларна пречника а потом једошло до накнадног уздизања куполе и конусног крова на висину од 4 моду-ларна пречника. Модуларни пречник – унутрашњи пречник куполе - модул је

41

истоветан страни квадрата тамбур кареа. Модул се у унутрашњој дужини хра-ма садржи три пута, а ширина и дужине наоса су у односу 3 : 5.

Са источним пиластарима је органски повезана зидана олтарска преградачије фреско иконе су готово у потпуности сачуване. На лицу стубова иконоста-са насликани су по један шестокрили серафим а на пиластрима БогородицаЗаступница и Христ Пантократор. На полеђини иконостаса, у олтару, наслика-ни су ђакони како саслужују у Великој литургији. Зидани иконостас средњевисине је првобитно имао три пролаза да би касније био зазидан јужни улаз уолтар. Тако је у јужном пролазу формирана ниша и од стране непознате мона-хиње поручено накнадно сликање фреско иконе Богородице Тројеручице. Наоснову тога је успостављена претпоставка да је непозната монахиња, по свемуиз породице жупана Брајана, извршила ново посвећивање цркве БогородициТројеручици.

Иконографски програм Беле цркве у Карану није обиман али је уобичајен завизантијско сликарство: Велики празници, Богородичино житије, појединачнефигуре и портрети светих и симболичне литургијске теме. Једини изузетакпредстављају четири композиције Великих празника у тамбуру куполе. Раз-вијен циклус посвећен Богородици, чије бројне сцене почињу и завршавају уолтару, протежу се кроз читав наос и потом доспевају и у простор кубета. Удоњој зони наоса насликане су стојеће фигуре светих и профаних личности.Најзначајније живописане историјске сцене Беле цркве у Карану налазе се удоњим зонама западног травеја наоса, потом у северном делу олтарске апсиде,и у, такође, накнадно дозиданој и осликаној ниши у јужном пролазу зиданогиконостаса.

На северном, јужном и западном зиду западног травеја насликани су члано-ви породице ктитора и владарске породице српског краља Душана са његовимсветим претцима. Квалитет и реалистичност портрета профаних личностиговори да је сликар био из њихове близине. Иако су портретне карактеризацијеисторијских личности вршене више плохно и монохроматски. Владар и њего-ва породица сликани су идеалистички и симболично у функцији њихове гло-рификације. Велика бројност светих ратника сведочи о статусу ктитора иприпадности војном племству. Осим уз помоћ светих ратника ктитор је алу-зију на висок војнички статус изразио постављањем изнад своје ктиторскекомпозиције сцене Чудо на језеру са севастијским мученицима стратилати-

ма. Прожимање светог и профаног је остварено у потпуности а Бела црква јеуспостављена као идеална маузолејна меморија. Велика наративност и број-ност историјских личности готово да надилази дефиниције програма визан-тијско-православних живописа.

42

Сликари су добро познавали култове и иконографска решења која су ималатрадицију на југу српске државе и која се ширила под утицајем српског двораи цркве. Осликавање су извршили двојица или тројица мајстора са помоћни-цима. Један је сликао олтарски простор са олтарском преградом и, највероват-није, фреско-икону Богородице са Христом пред ктитором. Други мајстор јесликао средњу зону, циклус Богородичиних празника, Причу о Авраму, Четр-десет мученика свестијских и све стојеће фигуре у првој зони. Сликари каранс-ке цркве су, највероватније, са простора Моравичке епископије са седиштем уАриљу. Фигуре су цртане смело и сигурно, гипким, широким и снажним поте-зима. Присутан је често лак, чак виртуозан цртеж. Разноврсно богатство чис-тих, нежних, богато нијансираних и свежих боја. Склоност ка жанр сценама иинтимним ентеријерима у контексту изражене нарације.

Накнадно урезани историјски записи се налазе на површинама фресака упросторима олтарске апсиде, а поготову на истичном зиду зиданог иконоста-са, у пролазима и у доњим деловима прве зоне живописа наоса. Најзначајнијизаписи се налазе око и на доњим деловима одежде Св. Еуплоса. Ту су натписидиака Петка и диака Јована, вероватно јеромонаха Јована, из времена жупанаНиколе Алтомановића (1363-1374. године) који је имао стоно место у Ужицу.Испод овог текста је запис монаха Саве, вероватно с краја XIV века. Запис саименом Паве, своју потврду налази у турском попису из 1476. године. Пат-ријархов писар Жун из времена цара Јована Ненада, помен манастира Параму-на и посвета Суботи Врлићу, ризничару и палатину овог самозваног српскогцара, изузетно је важан. О времену патријарха Јована (1592-1615.) сведочизапис каранског попа Вука. Поп Вук, син протопопа Ралете из Карана, исто-ријски је потврђен и на натпису који је сачинио на чувеном Каранском четво-

ројеванђељу, 1608. године. У Белој цркви је присутан и велики број имена крајнизова урезаних вертикалних црта или хоризонталних низова убода. Реч је оједном од најстаријих начина примитивног писања у рабош – роваш, а односесе на евидентирање служби за покој душе родбине или за здравље дародавацачија су имена записана.

Моравички жупан Петар Брајан је као ктитор са супругом Струјом и четирикћери насликан на северном зиду и на северном делу западног зида. Младоли-ка Струја је друга супруга жупана Брајана а најмлађа кћи је њихово дете. Оста-ле три кћери су из Брајановог претходног брака. Из жупановог првог брака суи, највероватније, два свештеника насликана у соклу олтарске апсиде. У кти-торску породицу се убрајају и непознати јеромонах Јован као и старија мона-хиња у дубокој проскинези који су на неки начин учествовали у подизањуцркве, или као ктиторка која је приложник у сликању Тројеручице изража-вајући јој знак захвалности за одређену чудотворну помоћ.

43

На јужном зиду и јужном делу западног зида је насликан сизерен ктиторов:краљ Душан са сином, супругом Јеленом и светим претцима: Св. СимеономНемањом, Св. Савом и Св. краљом Милутином. Брачна криза која је избилаизмеђу краља Душана и Јелене, 1335-1336. године, своје трагове има и у сад-ржају владарског ансамбла у Белој цркви каранској. Упадљива раздвојеностДушана и дечка и његове супруге Јелене Асен наговештава да је на овај начинметафорично означено да је у питању Душанов син али да то није Урош којије из брака са Јеленом Асен. Некакав Јеленин пређашњи „грех“ је, чини се,метафорично приказан кроз присуство Св. Марине која чекићем убија ђавола.

Одбачена је општеприхваћена антиципација да је Бела Црква у селу Карануживописана око 1341-1342 године. Не може се прихватити ни тврдња да је деч-ко до краља Душана некакав његов дворанин и да би то могао бити син жупа-на Брајана, али је на месту тврдња да је Бела црква у Карану грађена 1338.године. Згуснуто симболично и менолошко устројство очитава се у сценамазападног трансепта наоса: Младенци (9. март), Благовести (25. март), Врбица -Лазарова субота, Цвети – Улазак Исуса Христа у Јерусалим, Велики Четвртак –Распеће и Васкрс. Овакво симболично, алузивно и идејно устројство сцена,менолошко устројство непокретних и покретних празника поузданим„читањем“ разрешава укупну поенту ктиторове идеје која је проистекла изконкретних догађаја у конкретном времену и које означавају јасно фиксиранекалендарске дате. Такво календарско концентрисање и „преклапање“ догодилосе 1339. године када су Благовести (25. 03.), црквена посвета и слава, „пали“ наВелики четвртак (25. 03.), њима претходећим Младенцима (9. 03.), Врбици –Лазарова субота (20. 03.), Цветима – Улазак Исуса Христа у Јерусалим (21. 03.) иВаскрс (28. 03.), а све у вези са венчањем младенаца на брак: најмлађе, тек пуно-летне, кћери жупана Петра Брајана и сина српског краља Душана из првог бра-ка. Тај догаја се, по свему одиграо овде, у време Васкрсне недеље (20. – 28.марта) 1339. (6.847.) године, а потом је овековечен сликарским програмом Бого-родичине цркве у Карану. Дакле, живопис цркве Благовештења Богородици уКарану настао је до краја лета 1339. године. На основу свега, може се рећи да јеова црква саграђена и осликана 1338-1339. године,

Краљ Душан је у првом браку био ожењен са ћерком великог деспота Ивани-ша и у овом браку је имао сина Лазара, потоњег српског великог кнеза и влада-ра. Лазар је рођен око 1325. године и, према томе, произилази да је Лазар увреме сликања Беле цркве у Карану имао око 14. година и да је он овде поредоца Душана и насликан у орнату и са скиптром какав обично носе не круниса-ни владарски синови. Када је дошло до великих промена после свргавања Сте-фана Дечанског и преврата у Бугарској, 1331. године, Душан је одагнао првусупругу Марију, која се титуларно звала Јелена, да би се оженио бугарском

44

принцезом која је, такође, имала исто титуларно име. Стефан Немања Урош V,син из актуелног брака владара, постао је први очев наследник преко кога сеимала успоставити даља законска вертикала српске владарске лозе.

Из првог Лазаревог брака је син Добровој који се редовно помиње у извори-ма. Када је из неког, нама непознатог, разлога Душан оженио Лазара по другипут, далеком рођаком Милицом, прва супруга је после развода примиламонашки чин, вратила се у Каран, у област жупана Владислава, свог брата одстрица и том приликом дала да се зазида јужни улаз иконостаса Беле цркве иживопише Богородица Тројеручица и код њених ногу њен лик у проскинези.

Ктитор Беле цркве у Карану, жупан Петар Брајан је најстарији од тројицебраће из угледне и моћне продице Растислалић. Два млађа Брајанова брата суРадослав и Бранко. Бранко је имао сина Радича, чији је брат или син Вук Бран-ковића (Растислалића). Радослављев син је, по свему судећи, Владислав кнезУжица и господар земље Моравице.

Довођење у везу гробног места војводе Владислава преко луксусзног златногпрстена пронађеног код цркве у Карану са жупаном Петром Брајаном и гробо-вима у његовој меморијалној цркви нас упућују на то да су у питању двојицаРастислалића: Брајан и његов синовац Владислав. После смрти таста Брајана иВладислава Растислалића права на њихове области је истакао кнез Лазар. Дотих права је коначно дошао када је поразио Николу Алтомановића и преузеоград Ужице и област Моравице и „расуо“ Радича Бранковића – Растислалићакоји је владао Кучевом и Браничевом. Може се претпоставити да је њихов пре-дак извесни Растислав, чији је син Јунак, севаст краљева Драгутина и Владис-лава II. Овај Растислав би најпре могао бити галички кнез Ростислав –Растислав Михајлович, зет угарског краља Беле IV, који је владао Мачвом,Београдом, Кучевом и Браничевом. Посрбљени потомци кнеза Растислава судобили и поседе од залеђа Ужица па све до Дунава при чему су признали властСтефана Дечанског а у време цара Душана су постали део његове најмоћнијевластеле.

Литература:- М. Кашанин, Бела црква каранска, Београд 1928.- Д. Војводић, О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке, Зограф 31, Београд 2007, 135-151.- Ж. Андрејић, Размишљања поводом историјских сцена живописа и зиданог иконоста са Беле цркве у Карану, Ужички зборник 34-1, Ужице 2010, 7-37.- Ж. Андрејић, Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспота Стефанаповодом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у Карану, Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, II, Деспотовац 2011, 113-147.- Ж. Андрејић, Стари и ново откривени натписи и урезани записи у Белој цркви у Карану као историјски извори, Ужички зборник 36, Ужице 2012. (у припреми за штампу).- Ж. Андрејић, Бела црква у Карану, (монографија), у припреми за штампу.

45

Bela Crkva in Karan

Karan, with its church, is located in a tame area of Zupa, on the slopes of UzickaCrna Gora, with the natural and the traffic spine - the valley of the river Luznica.These areas, in the Middle Ages belonged to Moravica, that territorially matched thenew founded episcopate Moravica of the autocephalous Serbian Orthodox Church.Karan village is located in the parish valley of the Luznice river and is located on thegentle slopes that descend from the west, the mountains of Jalova Gora and Buaraand, to the east of the Crnokosa (802). Luznica rises from under Jakasnica ina JelovaGora (926), on the one hand, and the Srebrno Brdo under Drmanovina (1023) on theother. Then it flows through the village Ribasevina, and then in the village of Trnavait receives the river Raskovica. At the entrance to Karan, Luznica flows through thefield Rosulje through a river terrace in the center of the village, is the BogorodicinaChurch of the rector Brajan. Appart from Srebrno brdo and Rosulja, very interestingtoponyms are Grad na Dramanovini, Gubin Do in Ribasevini, Granica, Gradina,Zlostup, Grad and Brezov Grad on Crnokosa. Towards Uzice, on the slopes of Buarathere are toponyms Demir Kapija, Zboriste, Stitari and Gradine. The fertile valley andthe mountainous back represent excellent combination of life conveniences inmedieval times: conveniences for agriculture and cattle breeding, resources of wood,stone for building, bee cultivation and honey and beeswax production, conveniencesfor hunting and forest fruit collecting.

The villages around Luznica were considered to be the most fertile and richest inthe area around Uzice. They always represented the granary of Uzice and the extragrain that was harvested was sold in Pozega. The river Luznica was rich with waterwhich was a precondition for developing watermills, millstones, sawmills andblacksmith’s coinage in Middle Ages. The existence of the toponym Srebrno Brdo(Silver Hill) nearby, indicates the existence of significant income by exploitingprecious metal. The position of Luznica, near Crna Gora, at the foot of the mountainsMaljen and Povlen, the hilltops of which presented the northern border of Serbiatowards Hungary for centuries, made it very significant in strategic way, and it led tobuilding of more fortifications.

In the village Karan, beside the road that from Kosjeric descends from Crnokosaand continues in one way towards Uzice, and in the other towards Pozega, on a highterrace of the right bank of the Luznica there is a Bogorodicina Crkva (Virgin’sChurch) dedicated to Annunciation, among people also known as Bela Crkva (theWhite church). It used to belong to the Eparchy of Moravica, and now belongs toEparchy of Zica. Appart from the church of St, Ahilije in Arilje and Uzice fort,

46

Bogorodicina Crkva in Karan is one of very rare and preserved monuments in thearea of Uzice and Moravica and with its relatively well preserved frescoes is amonument that lasts in Serbian culture for over 670 years.

The discovery of an antique necropolis and remains of a cult object whereBogorodicina Crkva was built point to a very rare history of this area and toponymRosulje where until recently church and folk gatherings and fairs were held for theday of The Holy Trinity (Duhovi), Annunciation and Assumption speak of a longcontinuity. Even in Antique times there was a temple and a necropolis where thecelebration of the holiday Rozalije was held for the festival of the dead. This day is inChristianity dedicated to the holiday Duhovi - The Holy Trinity, and if the church inKaran had an older phase, before this, known to us by Prefect Petar Brajan, it wasdedicated to this festival. The Prefect of Moravica - Luznica, Petar Brajan, therestorer and new founder, dedicated the new temple to the Virgin and Annunciation.Apparently, the area around the basin of the river Luznica belonged to a medievalregion with its center with the same name - Luznica, and later Karan. The Turks tookover the town of Uzice and this area around 1445 and the name of the place waschanged. With the first Turkish index the place is mentioned with the name Karan,and that name was kept until today.

The complete refund of the medieval history of the Moravica land, episcopacyMoravica, the nobility Voinovo and Rastislac as well as qualitative new reading of thefrescoes as a whole in Bogorodicina Crkva in Karan, and especially founder’s andruler’s ensemble, leads to creating of completely new interpretations of Serbianhistory, its rulers and high nobility in the 14th century. The church in Karan was asignificant spiritual center and thus had a high influence to the people of the area. Fora long time there was a monastery here, testified by many notes, inscriptions onfrescoes and where a priest Vuk wrote and decorated the famous four Gospels in1608. Up until nowadays in the area of Rosulja around this church were manygatherings and fairs held.

Bogorodicina Crkva in Karan in architecture is organized as a single nave andsingle dome building with a basis of a cross. The Church is with a lengthened basiswith semicircular altar apse. The facade has no architectural or plastic decorations.Two pairs of pilasters divide the nave and of three unequal transepts and hold thearches carrying the dome.

The relation between the width and length of the Karan temple basis wasconducted almost perfectly: 1 : 2 and the same is the case with the height and length,1 : 1 Chief architect raised in the calotte of the dome to the height of 3 modulardiameter and then there was a subsequent rise of the dome and the conical roof at aheight of 4 modular diameter. Modular diameter - inner diameter of the dome - themodule is identical to the square of the tambur kare. The module is contained in the

47

internal length of the temple three times, and the width and length of the nave werecompared 3 : 5.

On the eastern pilaster is organically linked altar partition whose fresco icons arealmost completely preserved. On-site poles of the iconostasis are painted by one six-winged Seraph on the pilasters and the Virgin and Christ Pantokrator. On the back ofthe iconostasis, the altar the deacons serving in the liturgy are painted. Mediumheight masonry iconostasis originally had three passes and was later walled southentrance to the altar. Thus, in the southern passage and niche was formed by anunknown nun subsequently commissioned a fresco icon of the Virgin Trojerucica.Based on this, an assumption has been established that the unknown nun, for all thefamily of count Bryan conducted a new consecration of the church of the VirginTrojerucica.

The iconographic program of the Bela Crkva in Karan is not extensive but typicalof Byzantine painting: Great Feasts, Madonna's hagiography, the individual figuresand portraits of saints and symbolic liturgical themes. The only exceptions are thefour Great Festivals of the composition in the tambour of the dome. Developed cyclededicated to the Virgin, whose many scenes begin and end at the altar, extendthroughout the nave and then mature in the dome area. In the lower part of the naveare painted standing figures of saints and secular figures. The most importanthistorical scenes painted on the Bela Crkva in Karan are in the lower reaches of thewest bay of the nave, then in the northern part of the altar apse, and in alsosubsequently added and painted niche in the south passing through masonryiconostasis.

In the north, south and west wall of the west bay family members and patrons ofthe ruling family of Serbian King Dusan with his holy ancestors are painted. Thequality and realism of the portraits of secular figures say that the artist was fromtheir proximity. Although the portraits of historical figures characterization carriedout more flatly and monochrome. The ruler and his family were painted idealisticand symbolic in function of their glorification. Large number of holy warriors testifyof the status of to patrons, and membership to the military nobility. Except with thehelp of the holy warriors endowed by the allusion to the high military statusexpressed by setting above its founder's composition Miracle scene „Čudo na jezerusa sevastijskim mučenicima stratilatima“. The saturation of the sacred and theprofane is fully realized in Bela Crkva was established as an ideal mausoleummemory. Great narration and the number of historical figures is almost beyond thedefinition of the Orthodox Byzantine frescoes.

Painters knew well cults and iconographic solutions that are a tradition in thesouth of the Serbian state and that spread under the influence of the Serbian courtand church. Paintings were performed two or three assistant masters. One was

48

painting the altar and altar area with barrier and, probably, the fresco-icon of theVirgin with Christ before the patron. Another master of the painted middle zone,cycle the Virgin holidays, the story of Abraham, Forty Martyrs all standing figures inthe first zone. The painters of Karan churches are most likely from the area MoravaBishopric based in Arilje. The figures are drawn bold and safe, with flexible, broadand powerful strokes. There is often easy, even a virtuoso drawing. The booty of pure,delicate, rich shaded and fresh colored. Tendency to the genre scenes and intimateinteriors are in the context of expressed narratives.

Later historical records engraved on the surface of the frescoes in the apse of thealtar area, especially the eastern brick wall iconostasis, in the aisles and in the lowerpart of the first zone of frescoes of the nave. The most important records are locatedaround the lower parts of vestments of St. Euplos. There are signs Diako Petko andDiako John, presumably John the monk, from the time of count Nikola Altomanovic(1363 to 1374) who was situated in Uzice. Below this text is the record of the monkSava, probably from the late fourteenth century. The record with the name of Pavo, isfound in the Turkish census from 1476. Ptriarch’s Scribe Zun in Emperor JovanNenad’s time, mentioning of the monastery Paramun and dedication to Subota Vrlić,the treasurer and palatine of the self-proclaimed Serbian Emperor, is extremelyimportant. The writings of Karan priest Vuk testify of the times of patriarch Jovan(1502-1615) priest Vuk, son of the head priest Raleta from Karan, had historically beenconfirmed in the inscription which was made at the famous Karan four gospels, inthe 1608. In Bela Crkva you can find and a large number of names engraved linesnear vertical lines or horizontal lines of stitches. This is one of the oldest ways ofwriting the primitive tally - a score, and is related to recording service for the reposeof the souls of relatives or the health of donors whose names are written.

The Duke of Moravia Petar Brajan as founder with his wife Struja and fourdaughters is drawn on the north wall and the northern part of the Western Wall.Youthful Struja was a second wife of Brajan and the youngest daughter is their child.The other three daughters are from his previous marriage. From his first marriagewere most likely the two priests painted in the altar apse socle as well. The founderfamily also included an unknown monk Jovan and an older nun in deep proskynesiswho are somehow involved in the building of the church, either as a contributor or asa founder who is a contributor to painting Trojerucica expressing her gratitude for amiraculous help.

On the south wall and the southern part of the west wall a painting of founder'ssuzerain was painted: the king Dusan with his son, his wife Jelena and holyancestors: St. Simeon Nemanja, St. Sava and St. King Milutin. Marital crisis thatbroke out between King Dusan and Jelena, 1335-1336 has its traces in the content ofthe ruler ensemble at Bela Crkva in Karan. The striking separation of Dusan and boy

49

and his wife Jelena Asen suggests that in this way, metaphorically indicated that itwas a son of Dusan but it's not the Uros from his marriage with Jelena Asen. Someformer "sin" of Jelena’s, it seems to be, was metaphorically presented through thepresence of the Holy. Marina who kills the devilwith a hammer.

A generally accepted anticipation that Bela Crkva in Karan was painted around1341-1342 is rejected. We can not accept any claim that the boy painted next to kingDusan was a courtier, or that this could be Duke Brajan’s son, but we can claim thatBela Crkva in Karan was built 1338. Dense symbolic and menologium structure canbe observed in the scenes of the Western transept of the nave: Mladenci (March 9),Annunciation (March 25), Vrbica - Lazarus Saturday, Palm Sunday - Entry of Christinto Jerusalem, Maundy Thursday - The Crucifixion and Resurrection. This symbolic,allusive and conceptual structure of scenes, menologium organization of immovableand movable holidays reliable "reading" dismiss the overall idea of the founder thatarose from specific events in a particular time and that clearly indicate a fixedcalendar date.

Such calendar concentration and "overlapping" happened 1339th when theAnnunciation (the 25th 03), church dedication, and the Celebration of its Saint, "fell"on Holy Thursday (25 03), preceding them by Mladenci (9 03), Vrbica -LazarusSaturday (20 03) Palm Sunday- Entry of Christ into Jerusalem (21 03) and Easter (2803), all in connection with the wedding of a couple: a young, barely of age, thedaughter of Brajan and the son of the Serbian King Dusan from his first marriage.The event had evidently happened here, at the time resurrect week (20th -28thMarch) 1339th (6847.), and then perpetuated in the artwork of BogorodicinaCrkva in Karan. So, painting of Church in Karan was created by the end of summer1339. Based on the above, we can say that this church was built and painted in 1338-1339.

King Dusan was first married was married to the daughter of the great despotIvaniša and in this marriage had a son Lazarus, later Grand Duke and Serbian ruler.Lazar was born about 1325 and, therefore, it indicates that during the painting of BelaCrkva in Karan Lazar was about 14 years old and that he was painted here next to hisfather Dusan in ornate and carries a scepter that usually as uncrowned ruler's sonshave. When there had been significant changes after the ouster of Stefan of Decaniand upheaval in Bulgaria, in 1331, Dusan banished his first wife, Mary, who had thetitle name Jelena, to marry a Bulgarian princess who also the same title name. StefanNemanja Uros V, son form the current marriage of the ruler, became the first father'sheir through whom was still legally established Serbian vertical ruling line.

From Lazar’s first marriage was son Dobrovoj who is regularly mentioned in thesources. When, for some reason, unknown to us, Dusan had Lazar married for asecond time, to distant cousin, Milica, the first wife after divorce became a nun she

50

returned to Karan, in the area of Count Vladislav, her cousin and had the southernentrance of iconostasis of Bela Crkva built and had the Virgin with Three Handspainted and at her feet, her own portrait in proskynesis.

The founder of Bela Crkva in Karan, Duke Petar Brajan is the oldest of threebrothers from a prominent and powerful family Rastislalic. Brajan's two youngerbrothers were Radoslav and Branko. Branko had a son Radic, whose brother, or sonwas Vuk Brankovic (Rastislalic). Radoslav’s son was, by all accounts, Prince Vladislavof Uzice and ruler of the country Moravica.

Linking the grave of the Duke Vladislav through luxury gold ring found at thechurch in Karan with Petar Brajan and the graves in his memorial church, direct usthat these are two Rastislalic: Brajan and his nephew Vladislav. After the death ofBrajan’s father in law and Vladislav Rastislalića, PrinceLazar had the rights to theirarea. These rights he finally claimed when he defeated Nikola Altomanovic and tookthe city Užice and region Moravice and "scattered" Radic Brankovic – Rastislalic whoruled Kucevo and Branicevo. It can be assumed that their ancestors certain Rastislav,whose son, Junak, a sevast toKings Dragutin and Vladislav II. This Rastislav could bethe first Galician Prince Rostislav - Rostislav Mikhailovich, son of Hungarian KingBela IV, who ruled Macva, Belgrade, Kucevo and Branicevo. Serbianized descendantsof Prince Rastislav, got the lands from the hinterland Uzice to the Danube where theyhave admitted the authority Stefan of Decani at the time of Emperor Dusan and theybecame a part of his most powerful nobles.

Превод на енглески језик: Мирјана Марушић, професорTranslated into English by: Mirjana Marusic, professor

Братушинов надгробни камен

51

Ситуациони план црквеног комплекса у Карану према данашњем стању

Северни изглед Беле цркве

52

Уздужни пресек пресек цркве пре реконструкције

Оријентација и основа цркве из 1338-1339. године

53

Пропорционална анализа према методи „круга од из круга“

54

55

56

Распоред фресака куполногпростора:

1. Христос Пантократор (?)2. Пророци3. Силазак у Ад4. Вазнесење Христово5. Силазак Св. Духа на апостоле6. Распеће7. Св. Јован Богослов јеванђелиста8. Св. Матеј јеванђелиста9. Св. Марко јеванђелиста10. Св. Лука јеванђелиста

Распоред фресака зиданогиконостаса:

1. Богородица Заступница - Параклиса2. Христос Пантократор3. Богородица Тројеручица4. Херувим5. Херувим6. Сусрет Марије и Јелисавете7. Сусрет Јоакима и Ане

57

58

Монахиња у проскинези у ниши Фреско икона Богородица Тројеручица и мона-хиња у проскинези, ниша иконостаса

59

Презвитер Георгије Медош и чтец

Распоред фресакаолтарске апсиде:

1. Богородица ширшаја од небеса2. Христос Агнец3. Св. Василије Велики4. Св. Григорије Чудотворац5. Св. Јован Златоусти6. Св. Атанасије 7. Презвитер Георгије Медош и чтец8. Свећњаци9. Св. Маркин10. Св. Анастасије11. Непознати свети12. Подеа

Декорација нише

60

61

62

63

64

Распоред фесака западногзида наоса:

1. Богородица Оранта2. Краљица Јелена3. Св. Марина4. Трећа кћи жупана Брајана5. Друга кћи жупана Брајана6. Жртва Аврамова7. Гостољубље Аврамово8. Вазнесење Богородичино

Распоред живописаолтарског простора:

1. Медаљони: 2. Одбијање дарова3. Св. Ана се моли и пије воду изобличења4. Јосиф води Богородицу 5. Богородица пред првосвештеником6. Св. Кирил7. Св. Ахилије8. Св. Епифаније9. Св. Роман ђакон10. Св. Евплос ђакон11. Трокраки крст12. Св. Стефан архиђакон13. Св. Спиридон14. Св. Никола15. Св. Силвестер16. Крст17. Крст18. Подеа

65

66

67

68

Жупан Петар Брајан ктитор беле цркве

Распоред фресака северне стране наоса:

1. Васкрсење Лазарево2. Непознати свети3. Непознати свети4. Сусрет Марије и Јелисавете5. Јосиф прекорева Марију6. Богородица код три свештеника7. Пророк Исак8. Пророк Данило9. Св. Меркурије10. 40 севастијских мученика11. Херувим12. Богородица заступница13. Св. Никола14. Св. Павле15. Св. Димтрије16. Св. Ђорђе17. Св. Нестор18. Св. Дамјан19. Богородица са Христом20. Жупан Брајан21. Струја, супруга жупана Брајана22. Четврта кћи жупана Брајана 23. Прва кћи жупана Брајана

Орнаментика одеће

69

Четврта кћи жупана Брајана

Струја, супруга жупана Брајана

Орнаментика одеће Орнаментика одеће

70

71

Поворка породице жупана Брајана у ктиторском ансамблу

72

73

74

Син краља Душана из првог брака

Остатак натписа крај краљаДушана

Св. Симеон Миро-точиви

Распоред фресака јужнестране наоса:

1. Сретење2. Преображење (?)3. Св. Иринеј4. Св. Климент Охридски5. Јоаким и Ана у загрљају6. Рођење Богородице7. Праотац Ноје8. Пророк Наум9. Св. Никита10. Ваведење Богородице11. Херувим12. Богородица Тројеручица13. Христос Пантократор14. Св. Јован Крститељ15. Св. Петар16. Св. Теодор Стратилат17. Св Теодор Тирон18. Св. Прокопије19. Св. Козма20. Св. Симеон Мироточиви21. Св. Сава архиепископ22. Св. Урош Други - Милутин23. Краљ Душан24. Син краља Душана

75

Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса

Амвон Урезане представе јелена на живопису

76

Скраћена хоризонтална генеалошка слика краља Душана

77

Краљица Јелена (Асен) и Св. Марина која сатире ђавола

78Текст горе:Запис Петка диака у време жупана Николе Алтомановића, 1363-1374. годинеТекст у средини:Запис Јована диака у време жупана Николе АлтомановићаТекст доле:Запис монаха Саве

79

Урезани записи на фрески око ђакона Евплоса, на источном зиду иконостаса, из XIV-XVI века

Текст горе:Запис Радашина из 1532. године (?)Текст у средини:Запис монаха (?) Спиридона

80

Урезани запис писара Жуна из времена цара Јована Ненада, 1526-1530. године

Урезани записи и цртежи у јуж-ном делу олтара каранског попа

Танасија Туфимовића,из 1772-1838.

Роваши и записи на ико-ностасу

Запис попа Вука у време патријарха Јована, 1592-1614. године

81

Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс-титеља на јужној страни наоса,

XV- XVII векРоваши и записи код ногу Св. Петра на јуж-

ној страни наоса, XV- XVII век

Натпис на свитку Св. Агеја пророка у

куполи

Натпис на свитку Св. Јоакима пророка

у куполи

Натпис на свитку непознатог пророка

у куполи

Натпис на свитку непознатог пророка

у куполи

82

Врата улаза у наос, XVII век

83

Црква Ваведења Богородице у

Велући

Манастир са црквом Ваведења Богородице у селу Велућу налази се поредречице Сребрнице која се спушта низ обронке планине Гоч према десној обалиЗападне Мораве, десно од пута Краљево-Трстеник-Крушевац, у области која јеу средњевековној Србији припадала жупама Расина и Јошаница, у близинибогатих налазишта сребра и бакра. Област богата рудама, ратарским, виногра-дарским и површинама под шумом представљала је компактну и богату при-вредну и административну целину у поседу моћног српског царског деспотаИваниша.

Црква се први пут помиње у повељи кнеза Стефана Лазара, 1380-381. године,манастиру Св. Пантелејмона на Атосу, а потом и у повељама његове удовице,монахиње Јевгеније и синова, 1395. и 1400. године. Касније се помиње у турс-ким пописима из 1536-1576. године. Обновљена је 1833-1836. године за владекнеза Милоша Обреновића када се први пут појављује и име села Велуће. Томприликом горње фасаде цркве су живописане наивно и неквалитетно са тема-ма у функцији одбране од демонских сила. И поред тога, декорације на фаса-дама Велуће представљају посебитост.

Богородичину цркву у Велући саградили су царски деспот Дејан и његовасупруга Теодора, пре 1370. а дали да се ослика 1370-1371. године, као породичнамеморија и маузолеј на баштинској територији свог родитеља, деспота Ивани-ша. На овај начин је коначно промењена и целокупна хронологија моравскеархитектуре и токова њеног формирања у време царског периода српскесредњовековне државе: Наупара (око 1350.), Дренча (око 1355.), Лепенац, Мелен-тија (око 1360.), Велуће (пре 1370.).

Царски деспот Иваниш је био таст цара Душана и деда кнеза Лазара по мај-ци. У првој зони живописа у наосу и припрати приказана је хоризонталнагенеалошка слика ктитора у директној вези са портретима Св. СимеонаНемање и Св. Саве и без присуства актуелног српског валдара, цара СтефанаНемање Уроша V: деспот Иваниш са супругом, деспот Дејан и супруга Теодо-ра, деспот Јован Дејан Драгаш, војвода Димитрије, господин Константин Дра-гаш са супругом Тамаром Асен и њихов младопреминули син Оливер.Археолошка истраживања су потврдила постојање гробница у наосу и припра-ти чланова ктиторске породице.

84

У Велући је доследно и осмишљено спроведена идеја породичне гробницеНемањићког карактера. Положај гроба је, такође, јасно утврђен и спроведенпрема њиховом хијерархијском схватању црквеног простора. Ктитор храма јесахрањиван у западном делу наоса, пре свега, на јужној или северној страни. Упрвом случају, почасно место на северном делу припадало је неком од најбли-жих чланова породице. Други припадници владарске или властелинске поро-дице сахрањивани су у припрати. Гроб ктитора у западном делу наосапредставља битну одлику владарске сахране која је код Срба спроведена безизузетка.

Са кулом звонаром која је постојала над припратом, триконхалном основом,наизменичним зидањем редовима тесаног камена и цигле и карактеристич-ном богатом каменом пластиком црква има све типичне грађевинске особинеМоравске архитектуре. Сажетог триконхоса са по једном куполом над наосоми припратом црква припада типу баштинских и придворних маузолејнихцркава владара и високе властеле. Време градње и изузетна сличност са црк-вом Св. Стефана у Крушевцу означава Богородичину цркву у Велући узоромза градњу. Посебну специфичност цркве Св. Богородице у Велући представљањена оријентација са отклоном од 43 степени у односу на правац Запад-Исток.Стари иконостас није сачуван а данашњи је настао око 1854. године и немазначајне уметничке вредности.

У почетку радова на живопису, при осликавању куполног простора, угледниктитори су обезбедили врло доброг мајстора али је он из неког разлога окончаорад не завршивши свој посао. Око 1370. године ктитори нису били у прилицида дођу до доброг мајстора већ су ангажовали сликарску тајфу домаћег порек-ла са простора Приморја или залеђа која није имала посебне квалитете. Њиховцртеж је доста упрошћен а сликарски поступак сиромашан. Плохни портретии тела без волумена, са танким рукам су без тежине у спрези са сиромашнимколорисањем јасно издвајају ово сликарство у односу на целокупно средњеве-ковно српско сликарство. Стилски најближе а просторно врло удаљене анало-гије могу се наћи само у живопису Грузије.

С друге стране, укупна идејно-теолошка осмишљеност сликарског програмаје на врло високом нивоу и недвосмислено изражава духовну уздигнутост кти-тора и помесног епископа. Успостављена је симболична веза између циклуса укоме су представљени сви светитељи црквене године и композиција Страшногсуда. Остварена је органска повезаност са целокупним садржајем хришћанскедогме и земаљске историје ктитора и његове породице. Програмска наратив-ност саопштава снажне поруке о вишеструкој родовској и државно-правнојприпадности владарској кући Немањића.

85

Наручиоци живописа Велуће су имали своју идејну визију која је повезенаса владарским програмом и уз велику упућености у учена теолошко-есхато-лошка схватања сопствене вере и цркве о Другом доласку Христовом и правед-ном суђењу целокупном човечанству. С тога је Страшни суд, до детаљаразрађен и истакнут у припрати, повезан органски са целокупним садржајимахришћанске догме у наосу Велуће, од инкарнације и оваплоћења Христовог,преко страдања и васкрсења, до поновног доласка и директног позивања на Св.Симеона Немању и Св. Саву сликарском нарацијом саопштавао верницима иосновну идеолошку идеју породице ктитора о вишеструкој родовској и држав-но-правној припадности владарској кући Немањина колена.

Сасвим је уочљиво да велики проценат сцена живописа Велуће директнеаналогије има у споменицима наративног стила Србије прве половине XIVвека а не Моравске Србије: истицање култа Немањића у пуној фигури на врлоупадљивом месту, Распеће Христово испод Успења Богородичиног на запад-ном зиду наоса; Страшни суд у припрати који је сликан у Немањићким задуж-бинама до 1371. године; ктиторска породица насликана у оквиру програмаСтрашног суда, као у Студеници, Милешеви, Сопоћанима, Грачаници Богоро-дици Љевишкој и Дечанима; празник Преполовљења у поткуполном просторупопут Св. Араханђела у Кучевишту; честа примена одеће декорисане писме-нима као у Старом Нагоричину, Андреашу, Марковом манастиру и Матејчу;постаљање Деизиса на северној страни наоса као у Марковом манастиру, Св.Атанасију у Костуру и Зауму; Ваведење Богородице аналогно Марковомманастиру; Св. Петар и Павле крај улаза у наос са директном аналогијом уДечанима, Кучевишту и Леснову; анђео Пахијел који се појављује у СтаромНагоричину, Богородици Перивлепти у Охриду и Богородици Љевишкој.

Када је у питању српски простор Страшни суд је сликан у припратама вели-ких задужбина владара Немањина колена. Такав је случај искључиво са црква-ма монументалног и наративног стила: Богородичиној цркви у Студеници,1209. године; Вазнесењу Христовом у Милешеви (краљ Владислав), 1222-1228.године; Богородичиној цркви у Морачи (кнез Стефан Немања Вуканов), 1251-1252. године и Св. Тројици у Сопоћанима (краљ Урош I Немања), 1260. године;Богородици Љевишкој у Призрену, 1307-1313. године и Богородичиној цркви уГрачаница, 1320. године (краљ Милутин), и Вазнесењу Христовом у Дечанима(краљ Стефан Немања Дечански и краљ Душан), 1342-1346. године; у Григо-ријевој галерији Св. Софије, 1365. године и у јужном трему БогородицеПеривлепте, 1364-1365. године.

С тога и маркантну појаву Страшног суда у Велући треба тумачити као вла-дарску и царску иконографију ктитора и њихових родитеља као сизерена и каоустановљавање божанских права земаљских владара. Алегоријски језик

86

Страшног суда је најпогоднији за популарисање владарске идеје и права којапроистиче из крви и Лозе. Могла би овде бити алегорија о божјем промислу имудрости у вези са успостављањем одређене хоризонталне династичке сликеове породице.

Страшни суд је у симболичкој функцији владарске иконографије и уста-новљавања божанских права земаљске власти ктитора, њихових родитеља каосизерена и њихових потомака. Симболика Страшног суда у Велући није самотеолошка већ је у питању и одређена историјска реалност. Као маузолејнаграђевина Велућа има целокупан сликарски програм фунерерног карактерауклопљен у све идејне традиције које је успоставио још почетком XIII векаархиепископ Сава I. Менолошки концепт у припрати породичне меморије језато у вези са смрћу најмлађег и рано преминулог Оливера, унука ктиторовоги изданка ове гране владарске лозе. Алузивно је приказан пут врлине којим ониде у друштву светаца ради достизања Раја. Поента Оливерове смрти је идеј-но-сиболички и сликарски одлично менолошки спроведена избором светихкоји јасно означавају календар трагичне судбине упокојења и сахране младогОливера: Св. архангел Гаврило, 13. јул; Св. Килик и Јулита, 15. јул; Св. Марина– Огњена Марија, 17. јул.

Сликарство припрате Велуће, по први пут у наративној српској уметностисвога доба, има ликовни програм у коме су покојници, млади господин Оли-вер, а потом његов стриц Јован Драгаш и отац Константин, алузивно-мено-лошки повезани са свецима који су персонификовали датуме објаве, 13. јула,његове смрти, 15. јула и сахране, 17. јула где ће над његовим гробом бити осли-кан његов портрет и асоцира и на непреболну жалост читаве породице.

Изузетна наративност живописа Велуће директне аналогије има у спомени-цима Србије прве половине XIV века и доба царства и тако ступа снажно укорак и са животном хронологијом њених ктитора. С тим у складу природнопроизилази констатација да сe живопис Велуће стилски и иконографскииздваја од моравског и придружује наративном, а архитектонске особине овуцркву означавају претечом градитељског стила доба кнеза Лазара.

Литература:- В. Петковић, Ђ. Бошковић, Манастир Велуће, Старинар III-IV, 1952-1953, Београд 1953, 45-74.- Ж. Андрејић, Велућа Драгаша, Београд-Рача 1996.- Ж. Андрејић, Манастир Велуће, (монографија), Рача 2002.- Ж. Андрејић, Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспота Стефанаповодом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у Карану, Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, II, Деспотовац 2011, 113-147.- Ж. Андрејић, Страшни суд манастира Велуће, Саборност VI, Пожаревац 2012.- Ж. Андрејић, Живопис манастира Велуће, у припреми за штампу.

87

The church of the Purification of

the Virgin Mary in the Veluće

The monastery with the church of the Vavedenje Bogorodice (Purification of theVirgin Mary) in the village Veluće is located besides the little river Srebrnica whichflows down the slopes of the mountain Goč toward the right riverbank of the riverZapadna Morava, on the right side of the road Kraljevo-Trstenik-Kruševac. It islocated in the region which belonged to the tribal states Rasina and Jošanica in theMiddle Ages near the silver and copper mines. This region is rich in ore, farming,vineyard and farming land and land with lots of forests was a compact economicaland administrative unit in the possession of the powerful Serbian Czar Despot Ivaniš.

The church is mentioned for the first time in the authentic Charter which wasissued to the monastery of St. Panteleimon on the Holy Mount Athos by the PrinceLazar in 1380-1381 and in the Charter of this widow, nun Jevgenija and her sons from1395 and 1400. The church is also mentioned in the Turkish census from 1536-1576and it was restored in 1833-1836 during the rule of the Duke Miloš Obrenović whenthe name Veluće also appears for the first time. On that occasion the upper façade ofthe church was painted in a naïve and not high quality way with the subjects thatwere in the function of defense against demonic forces. Despite that, the decorationon the façade of Veluća represents uniqueness.

Bogorodičina Church in Veluća was built by the Czar Despot Dejan and his wifeTeodora before 1370 and they had it painted form 1370 to 1371, as a family memoryand the mausoleum in the inheritance territory of his parent, Despot Ivaniš. In thisway the whole chronology of Moravia architecture had been changed as well asduration of its forming in the time of Serbian Medieval State: Naupar (cca. 1350),Drenča (cca. 1355), Lepenac, Melentija (cca. 1360) Veluće (Before 1370).

Tsar Despot Ivaniš was a father in law to Dušan, and grandfather to Prince Lazar,on his mother’s side. In the first zone of frescoes in the nave and the narthex ahorizontal genealogic picture of the founders is presented and it is in the direct linewith the portraits of St. Simeon Nemanja and St. Sava and missing the currentSerbian ruler, Czar Stefan Nemanja Uroš V: Despot Ivaniš with his wife, DespotDejan and his wife Teodora, Despot Jovan Dejan Dragaš, Duke Dimitrije, MisterKonstantin Dragaš with his wife Tamara Asen and their son Oliver, who died young.The archeological researches have confirmed the existence of tombs in the nave andthe narthex belonging to the members of the founding family.

88

The idea of a family tomb of Nemanjić character has been thoroughly andthoughtfully conducted in Veluća. The position of the tomb was also clearlyconducted by their hierarchical comprehension of the church space. The founder ofthe temple used to be buried in the western part of nave, primarily on the south orwest side.

In the first case, the honorary spot in the northern part belonged to one of theclosest members of the family. The other members of the rulers’ family were buriedin the narthex. The tomb of the founder in the west part of the nave represents animportant quality of the ruling funeral that had been conducted with Serbs withoutexception.

With the bell tower that was there over the narthex, trefoil base, with alternatebuilding of cut stone and bricks and the specific rich stone plastic, the church has allthe typical building characteristic of Morava architecture. The narrowed trefoil witha dome over the nave and the narthex the church is of the mausoleum type of churchof the rulers or high nobles. The time of construction and the exceptional similaritywith the church St Stefan in Kruševac marks the Bogorodičina Church in Veluća themodel for construction. A specific uniqueness of the church of St Bogorodica (Virgin)is its orientation with a 43 degrees deviation off the direction west-east. The oldiconostas had not been kept, and the present one has been built around 1854 and hasno significant artistic value.

In the beginning of the painting works, while painting the dome space, therenowned founders found a very good painter, but he, for some reason ended hiswork never finishing the job. Around 1370 the founders did not have an opportunityto find a good painter, so they hired a group of painters from the Seacoast that had noqualities. Their drawings were much more simplified and painting procedure quitepoor. The flat portraits and bodies without volume with thin arms are weightless.And in combination with poor colouring they clearly stand aside compared to thetotal medieval Serbian painting. By style, but spatially very far away, the similaritiescan only be found in the paintings of Georgia.

On the other hand, the total ideological and theological creation of the paintingprogram is on a very high level and undoubtedly expresses the spirituality of thefounder and the local episcope. The symbolical connection had been set and betweencycles where all the saints of the church year were presented together with thecomposition of the The Doom. The organic connection has been established with thewhole content of Christian dogma and the earthly history of the founder and hisfamily. The program narration has strong messages on multiple family and legalbelonging to the ruling house of Nemanjić.

The orderer of the Veluća paintings had their own ideal vision that was connectedto the rulers’ program and being well informed and with the theological

89

eschatological understanding of their own religion and church of the Second Comingof Christ and the just judgment of the whole humanity. Therefore The Doom, done indetail and presented in the narthex, is organically connected to the whole contents ofChristian dogma in the nave of Veluća, from the incarnation of Christ, Passion andResurrection to the return and direct connection to St Simeon Nemanja and St Savathrough painting narration he told the believers of the basic ideological idea of thefounder’s family of the multiple connection to the ruling house of Nemanjić.

It is quite visible that great percentage of the painted scenes of Veluća frescoes aredirectly connected to the monuments of narrative styles of Serbia in the first half ofthe 14th century and not Moravska Serbia: the emphasis of Nemanjić cult in fullfigure in a very prominent place, the Passion of Christ under The Assumption ofVirgin in the west wall of the nave; the Doom in the narthex painted in Nemanjićendowments until 1371; the founder’s family included in the fresco of the Doom, suchas the ones in Studenica, Mileševa, Sopoćani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška andDečani; the day of Prepolovljenje (May, 5th) in the sub dome part as in St Archangelin Kučevište; common usage of clothes decorated with letters as in Old Nagoričin,Anderas, Marko’s monastery and Matejč, the placing of Deisis in the northern part ofthe of the nave as in Marko’s monastery, St Atanasije in Kostur and Zaum; ThePresentation of Virgin analog to the Marko’s monastery; St Peter and Paul next to theentrance to the nave with the direct analogy in Dečani, Kučeviste and Lesnovo; angelPahiel that can be seen in Old Nagoričin, Bogorodica Perivlepta in Ohrid andBogorodica Ljeviska.

If we talk about Serbian areas, The Doom was painted in the narthexes of the greatendowments of Nemanja’s descendants. Such is the case exclusively with thechurches of the monumental and narrative styles: Bogorodičina Church in Studenica,in 1209; Vaznesenje Hristovo in Mileševa (King Vladislav) 1222 to 1228; BogorodičinaChurch in Morača (Prince Stefan Nemanja-Vukan’s) 1251-1252 and Sveta Trojica inSopoćani (King Uros I Nemanja) 1260; Bogorodica Ljeviska in Prizren 1307-1313 andBogorodicina Church in Gračanica, 1320 (King Milutin), and Vaznesenje Hristovo inDečani (king Stefan Nemanja Dečanski and King Dušan), 1342-1346; in Grigorie’sGallery of St Sophia, 1365 and in the southern narthex of Virgin Privlepta (1364-1365)

Thus, the striking presentation of The Doom in Veluća should be interpreted asrulers’ and tsars’ iconography and setting of the divine rights of earthly rule of thefounders, their parents as suzerains and their descendants. The allegorical languageof The Doom is the most suitable for making the rulers’ ideas and the rights that comefrom the blood and the Lineage popular. It could also be the allegory of the divineprovidence and wisdom in connection with a specific horizontal dynasty image thisfamily.

90

The Doom is in symbolical function with the ruler’s iconography and setting of thedivine rights of the earthly rule of the founders their parents as suzerains and theirdescendants. The symbolism of The Doom in Veluća is not only symbolical but itcontains some historical reality. As a mausoleum building Veluća has an overallpainting program of funerary character that fits into all traditions that were set in thebeginning of the 13th century by the archiepiscope Sava I. that is why the Phaseconcept of in the narthex of the family memory is connected to the death of theyoungest and early deceased Oliver, the grandson of the founder and the descendantof this lineage of rulers. The way of virtue was allusively presented, that he wastreading accompanied by saints in order to reach Heaven. The point of Oliver’s deathhad been ideally, symbolically and artistically well presented through phases by thechoice of the saints who clearly mark the calendar of the destiny of death and burialof young Oliver: St Archangel Gabriel, Jully 13th, St Kilik and Julita, Jully 15th, StMarina, July 17th.

The painting of the Veluća’s narthex, for the first time in the Serbian narrative artof its age has a painting program where the deceased, young gentleman Oliver, thenhis uncle Jovan Dragaš and Father Konstantin, allusively presented through phasesconnected with saints who represented the dates declaration, July 13th, their deathJuly 15th and funeral, July 17th where over their graves their portrait would bepainted, that associates on incurable grief of the whole family.

The exquisite narrative of the frescoes in Veluća has a direct analogy in themonuments of Serbia in the first half of 14th century and the age of the Empire andthus it threads forcefully together with the chronology of its founders. In accordancewith that, it can naturally be stated that the frescoes of Veluća stand out from theMoravski style by style and iconography and joins the narrative style, and thearchitectural features mark this church as a predecessor of building style in the age ofPrince Lazar.

Превод на енглески: Мирјана Марушић, професорTranslated into English: by Mirjana Marusic, professor

91

Западни изглед цркве

Ситуациони план комплекса манастира Велуће

92

Југо-западна и источна фасада Богородичине цркве у Велући

93

Предлог за реконструк-цију Богородичине

цркве у Велући (према Ж. Андрејићу)

94

Распоред фресака куполног иподкуполног простора:

1. Пророци2. Св. јеванђелист3. Св. јеванђелист4. Свети убрус и нерукотворени образ Христов5. Св. јеванђелист6. Св. јеванђелист7. Преображење8. Празник Преполовљења9. Благовести10. Рођење Христово

95

96

97

Велики деспот Иваниш (Драгаш)

Деспотица (Марија Палеолог)

Распоред фресака западног зида наоса:

1. Вазнесење Богородице2. Улазак у Јерусалим - Цвети (?)3. Распеће4. Оплакивање (?)5. Св. Килик и Јулита (?)6. Деспот Иваниш (Драгаш)7. Деспотица (Марија Палеолог)8. Деспот Дејан Драгаш9. Деспотица Теодора

98

99

100

Распоред фресака јужне стране наоса:

1. Крштење Исуса Христа2. Непознати светитељ3. Издајство Јудино4. Христос у Гетсиманији5. Прање ногу апостолима6. Медаљони: Св. Нестор, Св. Христофор, Св. Агатон и Св. Маркион7. Рођење Богородице8. Ваведење Богородице9. Медаљони: Св. Видан, непознати, Св. Витрос и непознати10. Одрицање Св. Петра11. Одрицање Св. Петра12. Одрицање Св. Петра13. Непознати светитељ14. Непознати светитељ15. Архијереј (?)16. Св. Пантелејмон17. Св. Богородица Елеуса18. Св. Стефан Првомученик19. Св. Сава20. Св. Симеон Немања21. Св. Теодор Стратилат22. Архангел Михајло23. Св. Јевстатије24. Св. ратник (?)

101

Орнамент одеће

Орнаменти одеће

Деспотица Теодора

Деспот Дејан Драгаш

102

Распоред фресака олтарског простора:

1. Богородица ширшаја од небеса2. Причешће апостола3. (??)4. Архијереј (?)5. Архијереј (?)6. Архијереј (?)7. Прање ногу апостола8. Архијереј9. Св. Стефан архиђакон10. Архијереј (?)11. Архијереј (?)12. Ђакон (?)13. Крст14. Христ агнец15. Анђео16. Анђео17. Архијереј (?)18. Архијереј (?)19. Архијереј (?)20. Архијереј (?)21. Архијереј (?)22. Св. Роман ђакон23. Архијереј (?)24. Св. Силвестер25. Архијереј (?)

103

104

Распоред фресака северне стране наоса:

1. (?)2. (?)3. (?)4. Медаљони5. (?)6. уништено7. Медаљони8. (?)9. (?)10. Непознати светитељ11. Архангел Гаврило12. Св. Теодор Тирон13. Св. Ђорђе14. Св. Димитрије15. Богородица16. Христос17. Св. Јован Крститељ18. Св. Авив (?)19. Архијереј (?)

105

106

Јован Дејан Драгаш

Реконструкција првобитног изгледа и положаја руку Јована Дејана Драгаша

Распоред фресака западног зида припрате:

1. Богородица2. Исак3. Праведни разбојник4. Праведници5. Персонификација Земље6. Мерила правде7. Св. Никола8. Јован Дејан Драгаш

107

108

Господин Константин Драгаш

Реконструисани изглед Константина Драгаша

Распоред фресака северног зидаприпрате:

1. Апостоли присус- твују Страшном суду2. Оливер3. Јован Дејан Драгаш4. Брат Димитрије5. Константин Драгаш6. Тамара Асен7. Св. Марина8. Непознати светитељ

Димитрије Драгаш

109

110

Тамара Асен, прва супруга Константина Драгаша

Оливер - рано преминули синКонстантина Драгаша и

Тамаре Асен

Распоред фресака источног зида припрате:

1. Богородица са Христом2. Хетимасија3. Праведници4. Христос Спаситељ и Судија5. Св. Петар6. Св. Павле7. Св. Марина8. Св. цар Константин

111

112

Распоред фресака јужног зидаприпрате:

1. Апостоли присуствују Страшном суду2. Св. арханђео Пахиел3. Огњена река и душа4. Св. цар Константин5. Св. Jелена6. Персонификација Мора7. Персонификација Земље8. Св. Недеља (?)

Спољни живопис из 1836. године

113

114

Спољни живопис куполе из 1836. године

115

Црква Светог Николе у Рамаћи

Село Рамаћа и црква Св. Николе налазе се на источним обронцима пла-нине Рудник, у подножју Великог и Малог Виса, познатих као Рамаћки висови.Реч је о пределу који одувек припада широј области Лепенице која своје именоси по истоименој реки. Лепеница се први пут помиње 1198. године када јепосле ослобођења велики жупан Стефан Немања укључује у своју државу каограничну жупу са Угарском. Рудно богатство и важни средњовековни путниправци учинили су од Горње Лепенице стратешки важно упориште средњове-ковне српске државе.

Предео Рамаће се ослања на западу на некадашњу богату, али невелику,рудоносну област у сливу реке Сребрнице, која се улива у Јасеницу. На њеномушћу се развила истимена разуђена варош Сребрница с тргом у којој је биодвор војводе Николе Зојића и његова придворна црква Св. Николе. Када једошло до његовог деложирања, око 1400. године, преузима их деспот СтефанЛазаревић и Сребрница постаје једна од његових престоница. У њој је оджансрпски државно–црквени сабор на коме је деспот Стефан одредио за наследни-ка свог сестрића Ђурђа Бранковића, 1426. године. Пошто је село Зловшницаприпадало Лепеничкој власти као посед великог логотета Стефана Ратковићапроизилази да је Сребрница припадала Лепеници. Тек под Турцима, после1459. године, Сребрница је издвојена из Лепенице и подложена Островици иРуднику.

Црква се не помиње у средњовековним изворима. Село Рамаћа се под овимименом први пут помиње у дневнику једног турског војсковође из 1521. годи-не, а потом, тек 1718. године, у аустријском попису. Све до средине XIX века јеу суседству постојало и село Кумани које је потом укључено у састав Рамаће.Црква у Рамаћи се не помиње у средњовековним изворима, а први пут у првојполовини XVIII века. Црква Св. Николе се често назива Рамаћа, а у народу је оддавнина позната као Куманица.

Турански пагански народи, Печењези и Кумани су се досељавали у већимталасима на Балкан од краја IX до краја XIII века. После доместификације, при-мања православног хришћанства и језика Кумани су асимиловани од странеСрба, Бугара, Влаха и Грка. Чак две српске краљице су биле куманског порекла.Угарско–куманска принцеза Каталена била је супруга краља Драгутина абугарска царска принцеза Ана Тертер, трећа супруга краља Милутина. Бројнитопоними очувани и до данас на читавом српском етничком простору, одЛике у Хрватској до Куманова у Македонији, сведоче да су били бројна и зна-

116

чајна популација. Иако хришћани, Срби су од XV века прихватили куманскиобичај сплитања перчина, а престали су да га носе 1805. године. Том српскомкуманском корпусу, по свему, припадају и цркве упамћене као Куманице.Например, код Бродарева а, поготову, у Рамаћи где су њени ктитори, мирскисвештеник и његов брат, или старији син, представљени са перчинима икарактеристичним брадама и брковима.

Прва већа обнова, тада манастирске цркве са припратом, извршена је 1830.године од стране Симе Милутиновића–Паштрмца из Рамаће, војводе кнезаМилоша Обреновића, који је са јужне стране цркве и сахрањен. Некадашњиманастирски комплекс се добрим делом очувао до данас: црква Св. Николе саприпратом, готово правоугаона порта ограђена ниским каменим зидом,монашка некропола, конак и кула звонара. Осим цркве и њеног живописа, свиостали објекти немају никакве архитектонске вредности.

Што се тиче времена изградње цркве Св. Николе у Рамаћи дошло се досазнања, на основу истражености њеног архитектонског стања приликом рес-таурације, 1975–1977. године. Данашњи, реконструисани изглед цркве се раз-ликује од изгледа цркве насликане као макете у рукама њених ктитора. Пресвега, на моделу се види да су црква и купола покривени керамиком и да јекров био на две воде. На основу пронађених фрагмената олова и закивки пок-ривач крова и куполе је реконструисан од олова. Показало се да постоји вишеархитектонских фаза са знатном хронологијом. С тим у складу, успостављенаје теза о њеној изградњи у XIV веку и страдању и зарушавању до изнад луковаи сводова, 1439. године, као и то да је обновљена и живописана после 1444.године.

Црква Св. Николе у Рамаћи припада типу малих храмова са основом сажетогуписаног крста и са једном куполом коју носе пиластри и луци. Пиластри деленаос на три поља – травеја. Ширина травеја се доводи у везу са фунерерномнаменом. Пошто је западни травеј Рамаће узан фунерерни простор са ктиторс-ком композицијом је постављен у јужном делу средишњег травеја. Тамбуркуполе је изнутра полукружан а споља осмостран са наизменично застакље-ним и изузетно уским прозорима. Прозори и њихови портали су једноставнии без икакве профилације и пластичне декорације што је незамисливо уморавској архитектури и даје овој цркви посебно обележје. Зидана је од каменаа затим малтерисана танким слојем кречног малтера без коришћења опеке икерамопластичних елемената. Једноставан портал улаза и само три прозора јекарактеристика малих цркава “аскетског максимализма” који је оживљен увреме пред крај периода Моравске Србије. На тај начин се црква Св. Николе уРамаћи сврстава у групу споменика Моравске Србије који носе одлике стиламного старије Рашке школе.

117

Анализа архитектуре цркве показује висок степен математског и теолошкогзнања и градитељског умећа. Уочени принципи пројектовања обнове цркве уXV веку показују да је неимар успео својим знањем да на једну затечену осно-ву спроведе грађевинске принципе свога времена и сагради цркву изузетневиткости одводећи “треће небо” на висину 4,5 модуларних пречника. Прото-мајстор је користио већ уходан модел једнобродне и једнокуполне цркве саже-те основе уписаног крста дефинисаног и канонски прописаног још у XI веку укоме је примењен модул “круга од у облику круга”. Овај стари модел цркаваовог типа подразумева минимални сакрални круг шестарен из центра пројек-тованог круга куполе на коме се морају поставити сва спољна темена и ивицеапсиде. Усвојен је модул који представља пречник круга куполе и којим сеунапред дефинише унутрашња дужина и ширина наоса у односу 2 : 1. Црквеовог типа су имале одређену ограничену намену а да би се користиле и заодржавање опште литургије накнадно су дозиђивани делови у тој функцији.

Построј који носи куполу цркве у Рамаћи је квадратан што одражава прави-ло пројектовања засновано на теолошким схватањима о хришћанском моделукосмоса. Однос ширине и дужине цркве у Рамаћи је 1 : 1,5, а висине и укупнесакралне дужине нешто више од 1 : 1. Пречник сведене куполе и ширине наосасу у односу 1 : 2. Исти однос је успостављен између ширине и дужине а такав јеоднос и између укупне ширине и висине храма. Унутрашњи пречник куполеје у односу 1 : 3 према унутрашњој дужини наоса. Центар поткуполних лукова,односно сводова налази се на висини од једног модула, односно 18 стопа.

Геометријски центар цркве у Рамаћи се налази у пројектованој тачки наподу центра круга куполе. Из ове тачке се да шестарити круг који готово иде-ално обухвата габарите цркве, односно, све спољашње углове и апсиду.

Анализом основе и сегмената старије архитектуре, из XIV века, као и приме-ном пропорција цркава из старијих периода, односа унутрашње дужине наосаи висине калоте кубета у односу 1 : 1, извршена је теоретска реконструкцијаизгледа старије цркве. У односу на млађу цркву старија је, вероватно, биланижа за скоро једну трећину. Та црква је, дакле изгледала издуженије и робус-тније што је приближава особинама изгледа цркве на сликаном моделу.

На основу сачуваног сегмента горње зоне некадашњег зиданог иконостасацркве у Рамаћи, као и према моделу јединог у целости сачуваног ниског зида-ног иконостаса у Белој цркви у Карану, извршена је реконструкација читавогњеговог архитектонског устројства као и спроведеног програма живописа.Североистчни пиластар цркве је затечен лучно засечен и тако је и конзервиранод стране архитекте који је вршио истраживање и реконструкцију архитектуреграђевине. Превиђајући некадашње постојање зиданог иконостаса, југоисточ-ни пиластар, који је такође био засечен лучно, сматрајући да је био на том

118

делу зарушен, дао га је зазидати. Заправо овде је био јужни пролаз кроз ико-ностас и он је чином зазиђавања неоправдано затворен. Средишњи улаз уолтар, царске двери су формирала два стуба који су некада уништени, а најве-роватније у обнови, 1830. године, када је постављен нови дрвени иконостаскоји је сачуван делимично. На западним странама несталих стубова зиданогиконостаса биле су престоне фреско иконе Христоса и Бигородице са малимХристом.

Иконостас из 1830. године је живописао Јања Стергијевић Молер, занатскилепо али скромних квалитета. Бољи рад представља крст са Распећем и дрво-резбарене царске двери са медаљонима. Садашњи дрвени иконостас послереконтрукције нема јужни улаз у олтар што није одраз некадашњег стања.

Анахрону посебност сликарства Рамаће представља сцена Поклоњење анђела

Богородици у апсиди. Особеност представља и представа Мртви живи Христос

у ниши проскомидије. У апсиди је насликан велики број ђакона тако даРамаћа спада у групу моравских цркава са њиховим највећим бројем. На јуж-ној страни олтарског простора су упадљива велика попрсја и фигуре светихјерарха и једног монаха на чијим сликама се посебно инсистирало.

Као и у другим црквама моравског стила у Рамаћи је упадљив хоризонталнипојас погрудних портрета који се некада састојао од двадесетшест медаљона.Изабране личности припадају кругу великих египатских и синајских пустино-житеља који су идејно и животно били повезани. Њихово присуство и снажнепоруке у вези монашког подвизавања су у служби чина спасења и будућенамере ктитора — мирског свештеника — приступању монашком чину. Посеб-но је истакнут Св. Макарије Велики као ктиторов теолошки узор и монашкипралик. Светлоплаве и светлоцрвене основе медаљона у функцији су прикази-вања светлости која исијава од изнутра. Светложуте површине зидова апсидеи светла поља медаљона у сагласју са интезивним богатством боја исијавајуснажно светло и у том смислу Рамаћа стоји између свих осталих моравскихцркава, на једној и усамљеног Каленића, на другој страни.

Ктитори цркве Св. Николе у Рамаћи су неименовани мирски свештеник ињегов брат, а може бити и његов старији син. Дечак испред њега је, свакако,његов син, односно млађи син. Свештеник има масивну, прилично дугу бра-ду, специфичне, дуге и праве бркове а врло дугу косу је сплео у једну кику —перчин. Истоветан изглед и фризуру има и његов старији син. Овакав анало-ган изглед и фризуру не можемо пронаћи у читавом византијском сликарству.Ова фризура је била карактеристична за Кумане што индицира да је ктиторбио куманског порекла. У српском средњовековном сликарству представубелог — мирског свештеника региструјемо само у Белој цркви у Карану, из1337–1339. године. Међутим, парохијски свештеници су у систему српске

119

феудалне државе били чести баштиници или уживаоци црквених властелинс-тава и ктитори мањих цркава.

Прожимање светог и профаног акцентовано је кроз владарски и државнипрограм у тесној вези ктитора са помесним епископом и владарском породи-цом. Нада за сопствено спасење у молитви ктитора има за залог храм који при-носи Богу посредством Св. Николе као патрона. Специфичност представесветог патрона лежи у томе што се он појављује из лунете на небу а овакавприказ је чешћа појава од друге половине XV века код Срба. У вези са ктитор-ским ансамблом и појасом медаљона је ансамбл бројних светих ратника крозкоје се метафорично изражава њихова суштина “оружја Божјег”. Свети ратни-ци Рамаће су још тананији и суптилнији у односу на остале свете ратникеморавских цркава. Грациозних и меканих покрета, елегантне брзине, рафини-раних и разантних борбених ставова, али трансценденто одсутни, контемпла-тивно смирени и са белим тракама и венцима од бисера у коси откривају идејусликара и ктитора да их приближе арханђелима и анђелима, ратнициманебеске војске.

Уочљиво је одсуство светих архангела Михајла и Гаврила као и светих осни-вача династије Немањића, Св. Симеона и Св. Саве што индицира удаљеностктитора од лозе Немањина колена. Више пута поновљено присуство Св. архи-ђакона и првомученика Стефана упућује на то да је сизерен ктитора имаоличан разлог за такво присуство које индицира одређене идентификације а,пре свега, у вези са његовим именом или значењима његовог имена.

Циклус светог Николе у Рамаћи се истиче због његове занимљивости и број-них сцена (11). Заступљена су по четири чуда Св. Николе која је учинио заживота и после смрти. Упадљиво је одсуство већег броја сцена из житијногциклуса, а поготову Чуда са враћањем вида краљу Стефану Дечанском које је усрпском сликарству због своје популарности било неизоставно заступљено.Посебитост представља и сцена Св. Никола спасава Василија из сараценског

ропства у две слике у којој је светац представљен на коњу а текст исписан накумано-турском језику у српској транскрипцији. Ова сцена је настала у првојполовини XI века повезана са тумачењем византијских сукоба са Арапима.Једина анлогија оваквом представљању Св. Николе и текста на кумано-турс-ком се налази у живопису Св. Николе у Брезови код Ивањице из прве полови-не XVII века.

Живопис Рамаће не представља јединствену стилску целину. Успостављенасу два схватања а то су колористички и тонски. Колористички поступак је при-сутан на мање бројним фигурама приземне зоне храма у ансаблу ктитора исизерена и спроведен је од стране квалитетног сликара и приора ове невеликетајфе. Мање квалитетан сликар је урадио светитеље, пустињаке и монахе у

120

медаљонима, као и неке свете ратнике при чему су лица изведена схематизо-вано и редуковано. Ова сликарска тајфа, највероватније, из окружења владара уСмедереву сасвим је различитих сликарских могућности, од оних способнихда насликају одлична дела до оних осредњих и слабих.

Дакле, иако рамаћки живопис припада рутински изведеном послу на локал-ном нивоу у директној је вези са “смедеревским стило” у коме су обручимедаљона декорисани једноставним, црним, зупчастим орнаментом који стојина супротној страни декорацији ресавских медаљона “дугине мреже”. Црно–бели зупчасти и правоугаони таласасти орнаменти трака медаљона у Рамаћи,може се рећи, уникум су у читавом средњовековном, хришћанско–православ-ном сликарству. Оваква једноставна орнаментика присутна је у западномроманском и готичком сликарству, а на византијском културном просторусамо у спољашњем украшавању фасада керамопластичким елементима. Стил-ска и хронолошка аналогија овако једноставне орнаментике медаљона Рамаћеприсутна је само на кулама града Смедерева, 1430. и 1480. године. Оваква орна-ментика на грађевинама има апотропејну функцију. Живописне, разгранате ирасцветане лозице, које уоквирују медаљоне, своје узоре имају у минијатур-ном сликарству XIV а поготову XV века или праузору у цариградској црквиХриста Хоре (Кахрије џамија).

Сликарство Рамаће трпи утицаје и одражава узоре из различитих области:Косово и Метохија, Македонија и Поморавља али прати, пре свега, дометеМоравско–ресавског сликарства које баштини “истинско богословље у бојама”.Анализа сужених и заоштрених српскословенских слова натписа у Рамаћипоказује сличност са натписима у Копорину и Јошаници, 1430. године, а пого-тову са словима надгробника у периоду 1427–1436. године. У потоњим време-нима су монаси овог манастира направили више интересантних записаисписаних српскословенским брзописом, тамномрким мастилом, гушчјимпером или урезивањем шиљком, око 1720. и 1818. године.

Одсуство натписа у ктиторској и владарској композицији и недостатак билокаквог историјског извора о цркви Св. Николе у Рамаћи учинило је у претход-ном периоду идентификацију историјских личности потпуно хипотетичном.Више аутора је ктитора или владара из Рамаће повезивало са војводом Нико-лом Зојићем антиципирањима заснованим на превиђању јасних чињеница извалидних извора да он није имао мушке деце и да је са супругом и четири кће-ри примио монашки чин, односно да није могао постати мирски свештеник.Према томе, војвода или монах Никола Зојић никако није приказан у Рамаћии да се, самим тим, црква Св. Николе у Рамаћи не може једначити са његовомцрквом Св. Николе из Сребрнице под Рудником и да, најзад, живопис цркве уРамаћи није настао крајем XIV века.

121

Доказивали смо да је сизерен ктитора Рамаће велики логотет српске деспо-товине Стефан Ратковић са супругом. Ослонац је налажен у повељи босанскогкраља Стефана Томаша издатој 1458. године логотету Стефану којом су мупотврђена лепеничка села Зловшница, Кутлеши и Драгиновци у коме се нала-зио његов двор. Сва ова села су у непосредном суседству Рамаће. Истомповељом је Стефан добио и село Врбову са црквом Св. Николе попа Врла.Утврђено је аргументовано да је некадашње село Врбова данашња Мала Врби-ца која се граничи са Рамаћом. Из тих разлога је извршено препознавање нека-дашњег села Драгиновац на простору Рамаће и суседног села Добраче а црквуСв. Николе у Рамаћи, као цркву свештеника Новака Врла, највероватније, синапопа Врла, коју је он обновио после ослобођења Србије, 1444. године. У складуса тако успостављеном хронологијом извршена је идентификација историјс-ких личности на западном зиду наоса: смедеревски митрополит Атанасије,деспот Ђурђе, велики логотет Стефан Ратковић и његова супруга непознатогимена. Произилази да потомци Стефана Ратковића нису напустили Србијупосле пада под Турке, 1459. године. Имајући у виду садржај пописа Зловшни-це, Сребрнице и Рудника из 1476–1525. године видимо попа Стефана. Његовсин Стефан златар и унук Петар златар су врло имућни турски властелини уРуднику и Зловшници. Пошто се више не помињу у попису 1559–1560. годиневероватно су отишли у Угарску, између 1525. и 1559. године.

Откривањем Новака Врла, по свему, сина попа Врла, који је свештеник уцркви Придворици у Сребрници, 1476. године, као и његових синова Оливераи Кузме, а потом њиховог бројног потомства у коме је, такође, било свештени-ка дошли смо до коначног решења утемељеног у изворима и хронологији. Пос-тало је јасно ко су мирски свештеник и његова два сина, ктитори Св. Николе уРамаћи. Реч је о попу Новаку Врлу и његовим синовима, старијем Оливеру имладом Кузми. Новак је после 1444. године обновио цркву Св. Николе уРамаћи, а после 1459. године је добио и цркву Придворицу – Св. Николе, нека-дашњу придворну цркву војводе Николе Зојића и деспота Стефана у Сребрни-ци.

Литература:- Д. Михајловић, Црква у Рамаћи - нови споменик сликарства Моравске школе, Саопштења I, Београд 1956, 147-155.- Б. Кнежевић, Црква у Рамаћи, Зборник за ликовне уметности Матице српске 4, Нови Сад 1968, 121-166.- Ж. Андрејић, Загонетна Рамаћа, Рача 1992.- Ж. Андрејић, Велики логотет кир Стефан Ратковић ктитор цркве Св. Николе у Рамаћи, Шумадијски анали 2, Крагујевац 2005, 42-56.- Ж. Андрејић, Црква Светог Николе у Рамаћи, (монографија), Рача 2010.

122

The church of Saint Nicholas in

Ramaća

The village Ramaca and the Church of Saint Nicholas are situated on the easternslopes of the mountain Rudnik, at the foot of the Big and Little Peak, known as thePeaks of Ramaca. It is a question of the region which all along belongs to the broaderregion of Lepenica, being named after the river of the same name. Lepenica ismentioned for the first time in the year 1198 when the Grand Zupan StefanNemanja, after having liberated it, integrates it in his state as a border Zupa towardsHungary. The mineral resources and the important medieval road directions madethe Upper Lepenica a strategically important stronghold of the medieval SerbianState.

The region of Ramaca borders to the west on the former rich, but not so large, areaabundant in ore deposits in the confluence of the river Srebrnica which flows into theriver Jasenica. On its mouth the dispersed town of the same name of Srebrnica withthe square was developed. This was the town where the Court of Duke Nikola Zojicwas situated and his Court Church as well. When he was dislodged, around 1400,Despot Stefan Lazarevic took over his Court and the Church belonging to it andSrebrnica became one of his capitals. The Serbian State-Church Council was held init where Despot Stefan Lazarevic declared his nephew Djuradj Brankovic hissuccessor in the year 1426. According to the fact that the village Zlovsnica, as apossession of the Grand Logotet Stefan Ratkovic, was under the authority ofLepenica, it follows that Srebrnica belonged to Lepenica. First under the Turks, afterthe year 1459, Srebrnica was separated from Lepenica and subordinated to Ostrovicaand Rudnik.

The church is not mentioned in the medieval sources. For the first time the villageRamaca is mentioned with this name in the diary of a Turkish military leader fromthe year 1521, and afterwards, not until the year 1718, in the Austrian census. Right tothe middle of the 19th century there was in the vicinity also the village Kumaniwhich became the integral part of Ramaca. The church in Ramaca is not mentionedin the medieval sources; it is mentioned for the first time in the first half of the 18thcentury. The Church of Saint Nicholas is often called Ramaca, but from ancient timesit is known as Kumanica by the people.

The Turanian pagan peoples, Pachenegs and Cumans migrated to the Balkan ingreater waves from the end of the 9th to the end of the 13th century. After the

123

naturalization, adopting of the Orthodox Christianity and language Cumans wereassimilated by the Serbs, Bulgarians, wallachians and Greeks. Even two Serbianempresses were of the Cumanic descent. The Hungarian Cumanic princess Katalenawas the spouse of King Dragutin and the Bulgarian princess Ana Terter, a member ofRoyal House, was the second spouse of King Milutin. The numerous place names thathave been preserved until today on the whole Serbian ethnic space, from Lika inCroatia to Kumanovo in Macedonia witness that the Cumans were a numerous andsignificant population. Although being Christians, the Serbs adopted the Cumaniccustom of wearing their hair long and gathered up in a queue, and stopped wearingit from the year 1805. To this Serbian-Cumanic corpus, to all appearances, belong alsothe churches retained in the people’s mind under the names of Kumanica nearBrodarevo, and especially in Ramaca where the Founders of the church, a priest andhis brother, or his older son were represented with the queues and characteristicbeards and moustaches.

The first major reconstruction of at that time monastery church with the narthexwas made in the year 1830 by Sima Milutinovic Pastrmac from Ramaca, Duke ofPrince Milos Obrenovic, who was also buried on the south side of the church. Theformer monastery complex has been preserved quite well until today: the church ofSaint Nicholas with the narthex, nearly rectangular yard enclosed with the low stonewall, monk necropolis, shelter, and tower belfry. Besides the Church and its painting,all other objects do not have any architectural values.

Concerning the period of the building of Saint Nicholas Church in Ramaca, we gotto know it on the basis of the exploration of its architectural condition during thereconstruction in the years 1975-1977. The contemporary, reconstructed appearanceof the church is different from the appearance of the church on the model in thehands of the Founders. First of all, it can be seen on the model that the Church andthe cupola were covered with ceramics and that the church had a gable roof. On thebasis of the found lead fragments and rivets, the covering of the roof and cupola wasreconstructed of lead. It came to light that there were more architectural phases withthe considerable chronology. In accordance with it, it was presented the thesis on itsbuilding in the 14th century and demolishment and partly destruction up to abovethe arches and vaults in the year 1439 and the reconstruction and painting after theyear 1444 as well.

The Saint Nicholas Church in Ramaca belongs to the temple churches with thebasis of the condensed inscribed cross with one cupola which is supported bypilasters and arches. The pilasters divide the nave into three areas - called traves. Thespace of the traves is related to the funerary practice. Since the west trave of Ramacais narrow, the burial space with the founders` composition is placed in the south partof the middle trave. The tambour of the cupola is semicircular from inside and eight-

124

sided from outside with alternately glazed and exceptionally narrow windows. Thewindows and their portals are simple and without any profiling and plasticdecoration what is unimaginable in the Moravian architecture so that this churchgets a distinguishing feature by it. It was built of the stone and then plastered with athin layer of lime mortar without using bricks and ceramic and plastic elements. Asimple entrance portal and only three windows is a characteristic of small churchesof the “ascetic maximalism” which њas revived at the time before the end of theperiod of Moravian Serbia. So, the church of Saint Nicholas in Ramaca is classified tothe group of the Moravian Serbia monuments which distinguish the style of themuch older school of Rascia. The analysis of the church architecture shows a highlevel of the mathematic and theological knowledge and building skills. The observedprojecting principles which were applied in the renovation of the church in the 15thcentury show that the.

Builder managed by his knowledge to put into effect the building principles of histime and to build on the discovered fundament the church of the exceptionalslenderness taking the “third Heaven” to the height of 4.5 modular diameters. Theprotomaster used the already established model of the single nave and single cupolachurch with the compact base of the inscribed Cross defined and canonicallyprescribed back in the 11th century by which it was applied the module “of the circlederived from the circle which defines the total sacral length of the temple”. This oldmodel of churches of this type understands the minimal sacral circle drawn from thecenter of the projected cupola circle on which all outer vertexes and apse edges mustbe placed. It was adopted the module which represents the diameter of the cupolaand by which it is defined in advance the inner nave length to the nave width inproportion of 2:1.

The churches of this type had a certain limited practice and in order to be used forthe celebrating of the General Liturgy, a number of building parts were broadened forthat purpose.

The substructure which supports the cupola of the church in Ramaca is squarereflecting the projecting rule based on the theological understanding of the Christianmodel of the Universe. The proportion of the width to the length of the church inRamaca is 1 : 1.5, and the church height to its total sacral length is approximatelymore than 1 : 1. The diameter of the vaulted cupola to the width of the nave is in theproportion of 2 : 1. The same proportion is established between the width and thelength, and such a proportion is also between the total width and the height of thetemple. The inner diameter of the cupola to the inner nave length is in proportion of1:3. The centre of the sub-cupola arches, or to be precise vaults is located at the heightof the module, or to be precise at 18 feet. The geometrical centre of the church inRamaca is situated in the point which is projected on the floor, representing the

125

centre of the cupola circle. From this point can be drawn the circle whichencompasses almost ideally the dimensions of the church, or rather all externalangles and the apse.

By the analysis of the base and the segments of an older architecture, from the 14thcentury and by the application of the church proportions of the older periods as well– that is to say the proportion of the internal nave length to the height of the greatcircle of the cupola 1 : 1 – the theoretical reconstruction of the appearance of thechurch was accomplished. In regard to the younger church, the older one was,probably, about one third lower. That church looked, therefore, more elongated androbust approaching the appearance which it had on the painted model.

On the basis of the preserved segment of the upper zone of the former builticonostasis in the church in Ramaca and according to the model of the onlycompletely preserved low built iconostasis in Bela Crkva in Karan, it wasaccomplished the reconstruction of its entire architectural structure and of theimplemented painting program as well. The northeast pilaster of the church isdiscovered to be cut in the shape of an arch and it was so conserved by the architectwho explored and reconstructed the design and the style of the building.Disregarding the existence of the former built iconostasis, the architect had thesoutheast pilaster, which was also cut in the shape of an arch, walled up, thinkingthat it was partly destroyed on that segment. Actually, here was the south passagethrough the iconostasis which is unjustifiably closed by the act of the walling up. Themiddle entrance to the altar, the Beautiful Gates were formed by two pillars whichњere destroyed long ago, most probably during the reconstruction in the year 1830when the new wooden iconostasis was placed, preserved in part. On the west sides ofthe disappeared pillars of the built iconostasis were the precedent fresco-icons ofChrist and Virgin Mary holding little Christ.

The iconostasis from the year 1830 was painted by Janja Stergijevic the Painter,professionally a beautiful work, but without artistic qualities. The better work of artrepresents the Holy Rood and the wood-carved Royal Gates with the medallions. Thepresent day wooden iconostasis after the reconstruction has no southern entrance inthe altar, which is not the reflection of the former condition.

The scene Devotion of the Angels to the Blessed Virgin Mary makes ananachronistic feature of the painting in Ramaca. Also the depiction The dead liveChrist in the niche of the Proscomidy is also a distinctiveness. A large number ofdeacons were painted in the apse so that Ramaca belongs to the group of theMoravian churches with the greatest number of them. On the southern side of thealtar space the big busts and figures of the Holy Hierarchs are noticeable, as well asthe figures of a monk on whose pictures one insisted especially.

126

As in the other churches of the Moravian style, also in Ramaca striking to the eyeis a horizontal tier of bust portraits that consisted of 26 medallions at that time. Thechosen personalities belong to the circle of the great Egyptian and Sinai DesertFathers who were related with the same ideas and life principles. Their attendanceand powerful messages relating to their extraordinary acts of asceticism and life ofsolitude are in use of the act of salvation and future intention of the Founder – apriest who wants to enter into a monk order. St. Macarius the Great, as a theologicalmodel and monastic primordial form of the Founder is especially elevated. The lightblue and light red bases of the medallions are in function of showing the light thatemanates from inside. The light yellow wall surfaces of the apse and the light fieldsof the medallions in harmony with the intensive color richness emanate the powerfullight and in this sense Ramaca stands between all other Moravian churches, on oneside, and solitary Kalenic on the other.

The Founders of Saint Nicholas Church in Ramaca are a nameless priest and hisbrother, or maybe his older son. The boy in front of him is, certainly, his son, or to beprecise his older son. The priest has a large, quite long beard, specific, long andstraight moustaches, and very long hair which he gathered up in a pigtail - queue.The identical appearance and hairstyle has also his older son. Such an analogousappearance and hairstyle cannot be found in the whole Byzantine painting. Thehairstyle was characteristic for the Cumans, indicating that the Founder was of theCumanic descent. In the Serbian medieval painting we record the appearance of thewhite priest only in Bela Crkva in Karan, from 1337-1340. However, parish priestswere often successors or privileged holders of the church manors and founders ofsmaller churches in the system of the Serbian medieval State.

The intertwining of the sacred and profane that is emphasized by the programof the ruler and the State is closely connected with the local bishop and ruler’s family.The hope of the proper salvation in the prayer of the Founder is founded on thetemple as a pledge that is offered to God by mediation of Saint Nicholas as a patron.The uniqueness of the depiction of the saint patron lies in his appearing from theLunette on Heaven, and such a depiction appears more often from the second half ofthe 15th century by the Serbs. To the Founders` composition and tier of medallions isrelated a composition of the numerous Holy warriors who metaphorically expresstheir essence of the “arms of God”. The Holy warriors of Ramaca are even finer andsubtler in relation to the other Holy warriors of the Moravian churches. With thegraceful and soft movements, elegant agility, refined and dynamic combat attitudes,but transcendentally absent and contemplatively calm, with white bands and pearlwreathes in hair they bring to light the idea of the painters and Founders to drawthem near the archangels and angels, the warriors of the Heaven army.

127

It is conspicuous the absence of the Holy Archangels Michael and Gabriel, as wellas the Holy Founders of the Nemanjic dynasty, St. Simon and St. Sava, whichindicates that the Founders were distant from the lineage of Nemanja`s family. Thedepiction of the Archdeacon and First Christian Martyr Stefan, which is repeatedseveral times, points out that the suzerain of the Founder had a personal reason forsuch a depiction, which indicates certain identifications, first of all, his name or themeanings of his name.

The cycle of Saint Nicholas in Ramaca excels in its interesting subject matter andnumerous scenes (11). There are four miracles for each that Saint Nicolas performedduring his lifetime and after death. It is conspicuous the absence of a greater numberof scenes from the Life Cycle, and especially absence of the Miracle of Returning theSight to King Stefan Decanski that was obligatory in the Serbian painting because ofits popularity. Also the scene The Saint Nicolas saves Vasilije from the Saracencaptivity in two pictures represents a distinctiveness, the Saint being represented onthe horse, and the text written in the Turkish (Cumanic) language in the Serbiantranscription. This scene, which came into existence in the first half of the century, isconnected with the interpretation of the Byzantine conflict with the Arabs. The onlyanalogy to such a representation of Saint Nicholas and to the text in the Turkishlanguage can be found in the painting of Saint Nicholas in Brezovo near Ivanjicafrom the first half of the 17th century.

The painting of Ramaca does not represent the integrated stylistic whole. There aretwo understandings that are established, the coloristic one and the toning one. Thecoloristic technique is applied to the less numerous figures of the low temple zone inthe Founders` and suzerain’s composition, implemented by a very competent painterand prior of this not so large taifa. The saints, hermits and monks in the medallions,as well as some Holy warriors with the schematized and reduced faces, were paintedby a less competent painter, the faces being schematized and reduced. To thispainting taifa of the rulers` surroundings in Smederevo belonged the painters ofdifferent competence in painting, those who were competent to paint excellent worksof art, and those with less competence, being able to do only mediocre and poor ones.

Therefore, although the painting of Ramaca belongs to the routinely accomplishedtask on the local level, it is directly related to the “Smederevo style” which ischaracterized by the hoops of the medallions, decorated with the simple, black, toothornament, standing on the opposite side of the decoration of the Resava medallions ofthe “rainbow net”. The black and white tooth and rectangular wavy ornaments of themedallion bands in Ramaca are, one can say, the uniqueness in the whole medieval,Christian-Orthodox painting. This simple ornamentation exists in the westernRomanesque and Gothic painting, but on the Byzantine culture region it is used onlyin the external decoration of the facades with the ceramic and plastic elements. The

128

stylistic and chronological analogy of such a simple ornamentation of the Ramacamedallions is present only on the towers of the town Smederevo from the years 1430and 1480. Such ornamentation on the buildings has theprotective, apotropeicfunctionandpower. The picturesque, branched and flowered vine scroll, which framesthe medallions, are created on the model of the miniature painting of the fourteenth,and especially fifteenth century or on the prototype of the Monastery of Christ ofHora, in Istanbul, called also Karije mosque.

The painting of Ramaca is under the influences of the different regions as Kosovoand Metohija, Macedonia and Morava river basin, the models of which it reflects;however, it follows, first of all, the achievements of the Moravian-Resavian paintingwhich inherits the “true theology in colours”.

The analysis of the narrowed and pointed Serbo-Slavic letters in the inscriptions inRamaca shows the resemblance to the inscriptions in Koporin and Josanica, 1430, andespecially to the letters of the tombstones in the period of 1427-1436. In the followingtimes the monks of the monastery made several interesting records written downwith the Serbo-Slavonic cursive writing, dark brown ink, goose feather or byengraving with a sharp object around 1720 and 1818.

The absence of the inscriptions in the Founders’ and ruler’s composition and thelack of any historical sources about the church of St. Nicholas caused theidentification of the historical personalities in the former period to be completelyhypothetical. Many authors connected the Founder and Ruler from Ramaca withDuke Nikola Zojic, basing their anticipations on failing to see the clear facts of thevalid sources that he did not have male children and that he entered into the monkorder with his wife and four daughters, or rather that he could not become a priest.Therefore, Duke or monk Nikola Zojic is not portrayed in Ramaca at all and thechurch in Ramaca, thereupon, cannot be equated with his church St. Nicholas inSrebrnica at the foot of Rudnik and last but not least, the painting of the church inRamaca did not come into existence at the end of the fourteenth century if we alsoconsider its style characteristics.

We have been proving that the Suzerain of the Founder of Ramaca is the Logotheteand Grand Logotet of the Serbian Despotate, Stefan Ratkovic with his spouse. Werelied on the Charter of the Bosnian King Stefan Tomas that he issued to LogotetStefan, by which he was entitled to the villages of Lepenica-region Zlovsnica, Kutlesiand Draginovci in which his Court was situated. All these villages are in the closevicinity of Ramaca. By the same Charter Stefan was also entitled to the villageVrbova, together with the church of St. Nicholas of priest Vrlo. We have determined,by bringing forward the evidence, that the former village Vrbova is the present dayvillage Mala Vrbica which borders on Ramaca. For that reason it was made therecognition of the former village Draginovac in the region of Ramaca, the

129

neighboring village Dobraca and St. Nicholas church, as the Court Church of StefanRatkovic, which he renovated after the liberation of Serbia in 1444. In accordancewith the so established chronology the personalities of the suzerain and ruler on thewest nave wall were identified: Metropolitan of Smederevo Atanasije, DespotDjurdje, Great Logotet Stefan Ratkovic and his spouse of the unknown name. Itresults that the successors of Stefan Ratkovic did not leave Serbia after the Fall to theTurks, in the year 1459. Bearing in mind the contents of the census of Zlovsnica,Srebrnica and Rudnik from the years 1476-1525, we see that Stefan Ratkovic is only apriest Stefan, and his son Stefan, a goldsmith, and his grandson, also a goldsmith, arevery wealthy Turkish feudal lords in Rudnik and Zlovsnica. As they are notmentioned in the census of 1556-1560 any more, they moved to Hungary between1525 and 1559.

By discovery of Novak Vrlo, most probably the son of Priest Vrlo, who was a priestin the Court Church in Srebrnica, in the year 1476, and his sons Oliver and Kuzma aswell, and then numerous descendants among who there were also priests, one lightedupon the final solution which is based on the sources and chronology. It becameevident who the priests and his two sons are, that is who the Founders of St. Nicholaschurch in Ramaca are. It is a question of the priest Novak Vrlo and his two sons, olderOliver and younger Kuzma. Novak renovated the church of St. Nicholas in Ramaca,after 1444, and after 1459 he was given the Court Church of Duke Nikola Zojic andDespot Stefan in Srebrnica.

Превод на енглески језик: Братислав Срећковић, професорTranslated into English by: Bratislav Sreckovic, professor

130

Ситуациони план некадашњег манастирског комплекса у Рамаћи

Основа и оријентација цркве Св. Николе, XIV-XV век

131

Источни изглед цркве, XIV-XV век Јужни изглед цркве, XIV-XV век

Савремени изглед иконостаса

Ктиторски модел цркве из XV века

132

Распоред фресака западног зида наоса:

1. Вазнесење Христово2. Кајафино суђење3. Пилат пере руке4. Пут на Голготу5. Распеће6. Скидање с крста7. Св. Никола одводи Василија кући8. Успење Богородице9. Каменовање архиђакона Стефана10. Св. царица Јелена11. Св. цар Константин12. Св. цар Јоасаф13. Св. Варлам14. Српски епископ - Смедеревски митрополит Атанасије (?)15. Српски владар - деспот Ђурђе (?)16. Сизерен ктитора, велики логотет Стефан Ратковић17. Супруга логотета Стефана Ратковића18. Христ Пантократор

Реконструисани изглед зиданог иконостаса из XIV-XV века

133

134

Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана

Свети Никола одводи Василија на коњу из сараценског ропства

135

Распоред фресака јужне стране наоса:

1. Св. Тројица2. Св. пророк Михеј3. Св. пророк Тадеј (?)4. Рођење Христово5. Св. цар Соломон6. Св. Козма и Дамјан7. Св. врач (?)8. Благовести Богородици9. Херувим10. Св. Лука Нови Столпник11. Прање ногу апостолима12. Тајна вечера13. Св. пророк Давид14. Молитва на Маслиновој гори15. Привођење Кајафи16. (??)17. Св. Никола се јавља у сну цару Конс- тантину и епарху Евлавију18. Св. Никола се јавља тројици војвода у тамници19. Св. Ника спасава три човека од мача20. Св. Никола спасава три сестре од блуда

21. Св. Никола спасава Димитрија из мора22. Св. Никола одводи Василија из емирове куће23. Св. Павле Тивејски24. Св. Онуфрије Велики25. Св. Петар Атонски26. Св. Пафнутије27. Св. Пајсије Велики28. Св. Јован Колов29. Св. Јован Лествичник30. Св. Акакије Послушник31. Св. Макарије Велики Египатски32. Св. Ђорђе33. Св. Димитрије34. Св. Никола35. Ктиторов син36. Ктитор - свештеник Новак Врло37. Старији син ктиторов38. Св. Нестор (?)39. Св. Артемије (?)40. Св. Варвара41. Св. Недеља

136

137

138

Ктитори Св. Николе у Рамаћи: свештеник Новак Врло са старијим и млађим сином

139

Распоред фресака олтарског простора:

1. Богородица ширшаја од небеса2. Св. архијереј (?)3. Св. архијереј (?)4. Св. архијереј (?)5. Неверовање Томино6. Јављање Христа светим женама7. Причешће апостола хлебом и вином8. Св. Атанасије Лаврски9. Св. Петар Александријски10. Св. Епифаније Кипарски11. Св. ђакон Евплос12. Св. архиђакон Стефан13. Св. ђакон Авив (?)14. Саслужење анђела у Великој литургији15. Св. Методије Патарски

16. Св. Кирил Александријски17. Св. Власије18. Св. Јован Крститељ - Продром19. Св. ђакон Никанор20. Св. ђакон Никон21. Пиета - Мртви Христос22. Христ Агнец23. Св. Василије Велики24. Св. Игњатије Богоносац25. Св. архијереј (?)26. Св. Јован Златоусти27. Св. Григорије Ниски28. Св. Никола

140

141

142

Свитак Св. Григорија

Свитак Св. Јована

Свитак непознатогСв. ахијереја

Свитак Св. Николе

Свитак Св. Василија Свитак Св. Игњатија

143

Распоред фресака северне стране наоса:

1. Улазак у Јерусалим - Цвети2. Оплакивање Христово3. Мироносице4. Полагање у гроб5. Силазак у Ад6. Силазак Св. Духа7. Св. Никола спасава лађу и морепловце8. Св. Никола сече дрво са демонима9. Св. Никола исцељује одузетог човека10. Св. Никола истерује демона из жене11. Рођење Богородице12. Ваведење Богородице13. Херувим14. Св. Доситије15. Св. Пахомије16. Св. Павле Простодушни17. Св. Јован Каливит18. Св. Аврамије19. Св. Јефрем Сирин20. Св. Сава Освећени21. Св. Јефтимије22. Св. Антоније Велики23. Св. столпник24. Архангел Гаврило - Благовести25. Св. Петка (?)26. Св. Марина (?)27. Св. архиђакон Стефан28. Св. Теодор Стратилат29. Св. Теодор Тирон30. Св. ратник (?)31. Св. Меркурије32. Св. ратник

144

145

146

Св. Меркурије

147

Запис на нимбу архијереја кир Николе,месеца децембра 1720-1728. године

Запис монаха Стефана из 1818.

Запис Матије, Петра и Дене

Записи „знак Јоасафа“ крај главе ктиторовог млађег сина

148

Продубљена анализа основе и пресека методом Андрејић-Прокић„круг од из круга“