SOCIJALNA KONTROLA

Издавач:Удружење социолога Бања Лука,

Булевар Војводе Петра Бојовића 1А,78 000 Бања Лука, Република Српска, БиХ

За издавача:Проф. др Иван Шијаковић, редовни професор,Предсједник Удружења социолога Бања Лука

Рецензенти:Проф. др Славо Кукић, академик,

Економски факултет Свеучилишта у Мостару Проф. др Слободан Антонић, редовни професор,Филозофски факултет, Универзитет у Београду

Уредник едиције:Доц. др Немања Ђукић, доцент

Факултет политичких наука, Универзитет у Бањој Луци

Технчки уредник:Мр Саша Лакета, виши асистент,

Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

Лектор:Мирјана Томаш-Ђукић, проф.

Штампа:МАРКОС, Бања Лука

Тираж:300

ISBN 978-99955-720-9-9

НЕМАЊА ЂУКИЋ

СОЦИЈАЛНА КОНТРОЛА

БАЊА ЛУКА, 2014.

Овај рукопис представља неизмјењену верзију докторске дисертације настале у периоду 2010-1013. године а

успјешно одбрањене 14.06.2013. године на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци.

САДРЖАЈ

УВОД ............................................................................................................111. Научна оправданост истраживања..............................................112. Методолошки оквир истраживања .............................................133. Методолошки поступак истраживања .......................................15

1. СOЦИОЛОГИЈА КАО ТЕОРИЈА СОЦИЈАЛНЕ КОНТРОЛЕ 201.1. Дух социолошке науке .................................................................201.2. Идеја повијести и фаза натуралистичког диспозитива ......211.3. Идеја друштва и фаза социологистичког диспозитива .......241.4. Идеја саморефлексије и фаза симболичког диспозитива ...291.5. Ка новој појмовној парадиfгми .................................................37

2. ПРАКСЕ СОЦИЈАЛНЕ КОНТРОЛЕ ..............................................402.1. Историјски оквир анализе социјалне контроле ....................402.2. Структурални оквир анализе социјалне контроле ..............43

3. МЕХАНИЗМИ СОЦИЈАЛНЕ КОНТРОЛЕ ..................................493.1. Интернализација као механизам социјалне контроле ........51

3.1.1. Појам интернализације ....................................................513.1.2. Фазе интернализације .......................................................543.1.3. Интернализација конфликта ..........................................573.1.4. Интернализација страха ...................................................583.1.5. Интернализација неодговорности ................................60

3.2. Социјализација као механизам социјалне контроле ...........663.2.1. Појам социјализације .........................................................673.2.2. Фазе социјализације ...........................................................683.2.3. Породица и образовање – примарна, секундарна,

формална и неформална социјализација .....................703.2.4. Инструменти социјализације ..........................................75

3.3. Институционализација као механизам социјалне контроле ......................................................................783.3.1. Антрополошки аспект институционализације ...........793.3.2. Културни аспект институционализације .....................82

3.3.3. Социјални аспект институционализације ....................843.3.4. Економска и политичка институционализација у

модерном (индустријском) друштву ..............................863.3.5. Економска и политичка институционализација у

савременом (програмираном) друштву ........................893.4. Диференцијација као механизам социјалне контроле ........92

3.4.1. Диференцијација и систем ...............................................933.4.2. Диференцијација и глобализација .................................953.4.3. Диференцијација и тржиште ..........................................983.4.4. Диференцијација и денационализација ......................1003.4.5. Диференцијација и међународна подјела рада –

глобални механизам социјалне контроле ..................105

4. ИНСТРУМЕНТИ СОЦИЈАЛНЕ КОНТОЛЕ ............................ 1104.1. Хиперпродукција информација као

инструмент социјалне контроле ............................................1104.1.1. Друштвена улога медија .................................................1114.1.2. Манипулативна моћ медија ............................................1144.1.3. Конструкција партикуларне перцепције ...................1174.1.4. Хиперпродукција информација као

инструмент социјалне контроле ...................................1234.1.5. Постиндустријско као тоталитарно друштво ............128

4.2. Страх од тероризма као инструмент социјалне контроле ....................................................................1334.2.1. Дискурс о тероризму........................................................1344.2.2. Анатомија страха ..............................................................1354.2.3. Јавност и социјална контрола ........................................1384.2.4. Економска основа дискурса о тероризму ...................1414.2.5. Латентна функција дискурса о тероризму..................1444.2.6. Контола политичких рјешења ........................................147

4.3. Конструкција идентитета као инструмент социјалне контроле .............................................1494.3.1. Идентитет и личност .......................................................1494.3.2. Стратегије идентитета .....................................................1514.3.3. Политике идентитета .......................................................1534.3.4. Модели идентитета ..........................................................1594.3.5. Идентитет као дискурс моћи .........................................162

4.4. Реформа образовања као инструмент социјалне контроле ....................................................................1654.4.1. Образовање и контрола ..................................................1664.4.2. Глобализација и образовање ..........................................1684.4.3. Образовање као дијалектика моћи ...............................1714.4.4. Циљеви и смисао образовне реформе .........................1744.4.5. Pro et contra: деконструкција аргумента ......................177

4.5. Говор мржње као инструмент социјалне контроле ............1804.5.1. Производња предмета мржње .......................................1814.5.2. Јеретици и апостазици као непријатељи ....................1824.5.3. Хомогенизација групе путем „говора мржње“ ..........185

4.6. Секуларизација као инструмент социјалне контроле ...................................................................1884.6.1. Три фазе егзистенције ......................................................1894.6.2. Латентни смисао еманципације ...................................1964.6.3. Секуларизација као инструмент

социјалне контроле ..........................................................2014.6.4. Секуларизација и заједница ...........................................209

4.7. Идеологија здравог живота као инструмент социјалне контроле ............................................2174.7.1. Појам здравља и болести ................................................2174.7.2. Страх као рационална болест ........................................2224.7.3. Друштво тјескобе ..............................................................226

ЗАКЉУЧАК ........................................................................................... 231

ЛИТЕРАТУРА ......................................................................................... 233

11

УВОД

1. Научна оправданост истраживања

Док на пољу свјетске социологије проблем социјалне кон-троле представља слабо истражену научну област, на пољу српске социологије ово је питање у суштинском смислу потпуно неартикулисано. Научна празнина ове врсте у нас, посљедица је вишедеценијског идеолошког дискурса (1945-1989) који је због политичко-идеолошке репресивности онемогућавао да се питање о социјалној контроли уопште и постави. Тако се напокон дошло до ситуације да у домаћој со-циологији (како класичној тако и савременој) готово уопште нема нити теоријски валидних референци о овоме проблему, нити пак научно-истраживачких активности које би обећа-вале значајнија постигнућа у скорашњој будућности.

На пољу европске социологије, проучавање проблема со-цијалне контроле конституисано је унутар двије теоријске парадигме. Прву теоријску парадигму представља истражи-вање Мишела Фукоа о реститутивним и репресивним прак-сама социјалне контроле.1 Другу теоријску парадигму пред-стављају истраживања Лукмана и Бергера о нихилацијским праксама социјалне контроле.2 На пољу америчке социоло-

1 Фуко, M., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980. Фуко, М., Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1997. Фуко, М., Историја сексуалности, Просвета, Београд, 1976.2 Berger, P., Luckmann, T., Th e Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, Doubleday and Company, New York, 1966. Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995.

Социјална контрола12

гије разматрање проблема социјалне контроле ситуирано је унутар функционалистичке теоријске парадигме и њој при-падајућег дискурса. Како су истраживања ове врсте по карак-теру површна (епистемолошки и метатеоријски ограничена), социјална контрола је редукционистички интерпретирана искључиво као пракса институционалне санације друштвене девијантности. Полазећи од постулирања одређеног аксиоло-шког поретка који је проглашен нормативно-универзалним, свако дјеловање које одступа од прокламованог начела нор-малности третира се као друштвена девијантност и настоји санкционисати институцијама система.3

Како се савремена социологија због постмодернистичке деконструкције универзалне парадигме науке налази у стању перманентне дискурзивне кризе,4 сама могућност адекватног истраживања проблема социјалне контроле данас не би смје-ла из оптике социолошког проучавања губити инхерентна ограничења проистекла из проблема поретка социолошких парадигми, тј. из међуодноса појмовне, теоријске, опште и увиверзалне парадигме као структуре саме науке.5 Једно та-кво истраживање мора рачунати са битним метатеоријским и епистемолошким заокретом савремене социологије у виду конкретно-методолошки децентрираних сазнајних пер-спектива што омогућава изградњу сасвим особеног научног приступа као предуслова адекватне истраживачке операци-онализације предметног проблема. Отуда, полазећи од већ

3 Parsons, Т., Th e Social System, Free Press, Glencoe, 1951. Parsons, Т., Defi ni-tion of Health and Illness in the Light of American Values and Structure, in: Pa-tients, Psychicians and illness, Gartly Yago, Free Press, New York, 1972. Parsons, Т., Th e Sick Role and the Role of the Psychician Reconsidered, Milbank Memorial Fundation Quarterly, no. 53, New York, 1975. 4 Детаљније о томе видјети: Ђукић, Н., Проблем објективности у социоло-гији сазнања, Удружење социолога -Бања Лука, Бања Лука, 2012.5 Ђукић, Н., Шијаковић, И., Дискурзивни хабитус социологије. О поретку социолошких парадигми, Оригинални научни рад, УДК 316.3, „Социоло-шки дискурс“, Научни часопис из области друштвених наука, Година I, број 1, „Удружење социолога-Бања Лука“, Бања Лука, 2011., стр. 9-28.

Увод 13

извјесног застоја у дискурзивном развоју савремене социоло-гије и проблема у поретку социолошких парадигми, у првом поглављу рада кроз анализу историјског развоја социологије настојимо проблем социјалне контроле ставити у шири па-радигматски и дискурзивни контекст савремене социологије. На тај начин, развојем дискурса о социјалној контроли као појмовној парадигми дајемо допринос теоријском развоју савременог парадигматског и дискурзивног хабитуса социо-логије излазећи сусрет настојањима да се на нивоу појмовне парадигме превазиђе савремена криза социолошке теори-је настала метатеоријским и епистемолошким заокретом у претходних неколико деценија.

2. Методолошки оквир истраживања

Разумијевање и објашњење начина на који се у савреме-ном друштву путем утицања, мијењања и успостављања хи-јерархије потреба, интереса и вриједности, спречава, одлаже, компензује и трансформише друштвено дјеловање поједина-ца и друштвених група, дефинишемо као научни циљ овдје предузетог истраживања. Постизање овог научног циља ис-траживања постаје могуће полазећи од хипотетичког оквира истраживања. На бази историјске и структуралне анализе феномена социјалне контроле (анализе историјске и структу-ралне димензије феномена социјалне контроле), хипотетич-ки оквир истраживања утврђујемо кроз двије тезе (историј-ску и структуралну).

1. Историјска теза. Уколико пракса социјалне контроле одређеног типа друштва зависи од доминантног начина производње тог друштва, односно, уколико друштвени поретци, контролишући социјалну реалност, контро-лишу оне друштвене подсистеме и ресурсе који су ви-тални за одржавање владајућих нормативних образаца и датог поретка у цјелини, онда развојне тенденције савременог (постиндустријског) информатичког дру-


штва показују да се развој система социјалне контроле креће у правцу све веће деинституционализације и де-централизације.

2. Структурална теза. Манипулација као савремена пракса социјалне контроле обухвата кључне ресурсе и централне производне односе постиндустријског друштва (јавно мњење, пропаганду и средства масов-не комуникације), а реализује се путем најразличити-јих инструмената: производњом вишка информација, страхом од тероризма, конструкцијом идентитета, пар-тикуларним образовањем, говором мржње, секулари-зацијом, идеологијом здравог живота. Овдје је ријеч о најширем облику социјалне контроле који се успоста-вља индиректно, често и преко невидљивих актера и креатора јавног мњења, који суптилним мјерама про-паганде и подстрекивања усмјеравају појединце и гру-пе ка пожељним облицима активности или путевима пасивизације и инертности.

Након утврђеног хипотетичког оквира истраживања, по-стаје могуће дефинисати хипотезе. Главна хипотеза гласи: Манипулативна пракса социјалне контроле остварује до-минацију над кључним социјалним ресурсима савременог друштва кроз сталну производњу инструмената социјалне контроле којима се утиче, мијења и успоставља хијерархија потреба, интереса и вриједности појединаца и друштвених група и тако спречава, одлаже, компензује и трансформише њихово потенцијално субверзивно друштвено дјеловање. Помоћне хипотезе гласе: 1. Манипулативна пракса социјалне контроле остварује доминацију над кључним ресурсима са-временог друштва кроз производњу инструмената социјалне контроле. 2. Иструменти социјалне контроле утичу, мијењају и успостављају хијерархију потреба, интереса и вриједности појединаца и друштвених група. 3. Мијењање хијерархије потреба, интереса и вриједности појединаца и друштвених група у функцији је контролисања потенцијално субверзив-

Увод 15

ног друштвеног дјеловања појединаца и друштвених група. У поступку доказивања хипотеза а у циљу реализације на-учног циља истраживања, користићемо двије варијабле: 1. Независну варијаблу (инструменти социјалне контроле) и 2. Зависну варијаблу (друштвено стање и дјеловање појединаца и друштвених група). За дефинисање варијабли користићемо индикаторе и то: 1. Индикаторе независне варијабле (хипер-продукцију информација, страх од тероризма, конструкцију идентитета, реформу образовања, говор мржње, секулариза-цију и идеологију здравог живота) и 2. Индикаторе зависне варијабле (дезинформисаност и дезорганизованост, безбјед-носну осјетљивост, потрошачки менталитет, партикуларну образованост, политичку мобилизацију, деконструкцију лич-ности и флуидни страх за властито здравље).

3. Методолошки поступак истраживања

У првом поглављу рада, историјска анализа феномена социјалне контроле смјештена у шири парадигматски и дис-курзивни контекст историјског развоја социологије, омогу-ћиће разумијевање правилности у развоју дискурса о соци-јалној контроли. У другом поглављу рада, анализа историјске димензије феномена социјалне контроле, од прединдустриј-ског, преко индустријског па све до постиндустријског дру-штва, омогућиће разумијевање правилности у развоју самог феномена. На тај начин постаће јасније како (дискурзивни) систем социјалне контроле одређеног типа друштва зависи од доминантног начина производње тог друштва. Друштве-ни пореци контролишући социјалну реалност, контролишу оне друштвене подсистеме и ресурсе који су витални за одр-жавање владајућих нормативних образаца и датог поретка у цјелини. Због тога развојне тенденције савременог информа-тичког, постиндустријског и програмираног друштва показу-ју да се развој система социјалне контроле креће у правцу све веће деинституционализације и децентрализације. У другом


поглављу рада, анализа структуралне димензије феномена социјалне контроле омогућиће класификацију овог феноме-на на праксе, механизме и инструменте као његове консти-тутивне аспекте. Сабирајући (прво поглавље) све историјске концепције, стратегије, модалитете, облике и манифестације социјалне контроле од првих концепција контроле друштве-не реалности (Платон), преко социјалне контроле повијести (Конт, Спенсер, Маркс) те изграђивања конкретних страте-гија за спровођење моралне, казнене, дисциплинујуће, педа-гошке и стабилизујуће политике у постојећим друштвеним институцијама (Вебер, Диркем, Парсонс, Мертон, Милс, Да-рендорф, Козер, Луман, Фуко), па све до савремене изград-ње програмиране постсоцијалне констелације кроз глобално засноване а индивидуалистички усмјерене саморефлексивне и самореференцијалне стратегије социјалне контроле у виду манипулативне деконструкције, декомпозиције и дерегу-лације самог социјалног (Манхајм, Лукман, Бергер, Блумер, Шиц, Бурдије, Хабермас, Дерида, Фуко, Лиотар, Бек, Кастелс, Чомски, Келнер, Бодријар, Турен, Вилирио, Фукујама); по-стаје могуће (друго поглавље) извршити појмовно дифе-ренцирање, појмовно дедуковање и појмовну класификацију овог феномена. На најширој концептуалној равни, унутар многоструко варираних идеја социјалне контроле на које је досадашња теорија указала, постаје могуће појмовно дифе-ренцирати и операционализовати три основне међусобно дивергентне идеално-типске праксе социјалне контроле и то: праксе реституције, праксе нихилације и праксе манипулаци-је. Полазећи од методолошког начела да „ми узроке научно можемо упознати једино путем последица које они произво-де“6, произлиази да праксе социјалне контроле можемо адекватно разумјети и објаснити једино индуктивним путем полазећи од разумијевања и објашњења њених конститутивних елемената. Због тога постаје неопходно

6 Диркем, Е., О подели друштвеног рада, Просвета, Београд, 1972, стр. 107.

Увод 17

појмовном дедукцијом праксе социјалне контроле разло-жити на механизме и инструменте као саставне дијело-ве којима се одређене праксе социјалне контроле спро-воде а појмовном класификацијом установити подјелу ових маханизама и инструмената.

На тај начин у трећем поглављу рада, полазећи од Пар-сонсове АГИЛ-шеме као најзначајнијег мјеста функциона-листичке теоријске парадигме, истраживање усмјеравамо на појмовну диференцијацију и појмовну класификацију механизама социјалне контроле. Структуралном анализом показујемо како праксе социјалне контроле као својства си-стема своју материјализацију добијају кроз механизме којима подсистеми реализују своје темељне функције. Тако економ-ски подсистем преко улога и статуса успоставља механи-зам диференцијације (подјеле рада), чиме постиже социјал-ну контролу економских односа и тако реализује функцију прилагођавања. Политички подсистем преко колективитета (друштвених група) успоставља механизам институционали-зације, чиме постиже социјалну контролу политичких про-цеса и тако реализује функцију постизања циља. Социјетелна заједница преко норми успоставља механизам социјализаци-је, чиме постиже социјалну контролу социјалних односа и тако реализује функцију интеграције. Култура преко вријед-ности успоставља механизам интернализације, чиме пости-же социјалну контролу личности и тако реализује функцију одржавања културног обрасца.

Како су у досадашњим теоријским истраживањима бар донекле третирани поједини историјски и структурални аспекти проблема социјалне контроле, руковођени импе-ративом савремености ми се у овој студији фокусирамо на манипулативну праксу социјалне контроле као на најсавре-менији облик управљања појединцима, друштвеним група-ма и јавним мњењем. У том смсилу, манипулативну праксу социјалне контроле и инструменте којима се она остварује у


савременом друштву издвајамо као главни проблем истра-живања. На тај начин, главни предмет истраживања дефини-шемо у виду истраживачких питања:

– Како се успоставља манипулативна пракса социјалне контроле у савременом друштву?

– Који су најзначајнији инструменти манипулативне праксе социјалне контроле?

– Како се инструментима социјалне контроле у савреме-ном друштву контролишу укупни људски ресурси од ло-калног до глобалног нивоа?

– На који начин инструменти социјалне контроле утичу, мијењају и успостављају хијерархију потреба, интереса и вриједности појединаца и друштвених група?

– Како се инструментима социјалне контроле спречава, одлаже, компензује и трансформише друштвено дјело-вање појединаца и друштвених група?

Манипулација као савремена пракса социјалне контроле обухвата кључне социјалне ресурсе и централне производне односе постиндустријског друштва (јавно мњење, пропаган-ду и средства масовне комуникације) којима се непрекидном производњом најразличитијих инструмената неутрализује по систем потенцијално субверзивно друштвено дјеловање појединаца и друштвених група. У том смислу у четвртом поглављу, полазећи од типичних карактеристика друштвеног стања појединаца и друштвених група у савременом друштву као индикатора зависне варијабле (дезинформисаности и де-зорганизованости, безбједносе осјетљивости, потрошачког менталитета, партикуларне образованости, политичке моби-лизације, деконструкције личности и флуидног страха за вла-стито здравље), утврђујемо, појмовно диференцирамо, пој-мовно класификујемо и анализирамо инструменте социјалне контроле као индикаторе независне варијабле (хиперпродук-цију информација, страх од тероризма, конструкцију иден-титета, реформу образовања, говор мржње, секуларизацију и идеологију здравог живота). Поступком анализе међуодно-

Увод 19

са индикатора зависне и независне варијабле успостављамо корелацију између одређених друштвених стања на једној и инструмената социјалне контроле релевантних за њихово ус-постављање на другој страни. Тиме долазимо у позицију до-казивања да типична стања појединаца и друштвених група у савременом друштву нису резултат спонтаних друштвених процеса него су манипулативно успостављена посредством одговарајућих инструмената којима се утиче, мијења и успо-ставља хијерархија потреба, интереса и вриједности поједи-наца и друштвених група, и тиме спречава, одлаже, компен-зује и трансформише њихово друштвено дјеловање. Тако се примјеном инструмената социјалне контроле у савременом друштву манипулативно контролишу укупни људски ресур-си од локалног до глобалног нивоа: хиперпродукцијом ин-формација врши се информатичко управљање; страхом од тероризма безбједносно управљање; конструкцијом иденти-тета економско управљање; реформом образовања културно управљање; говором мржње политичко управљање, секула-ризацијом управљање личношћу а идеологијом здравог жи-вота психичко и ментално управљање појединцима и дру-штвеним групама у савременом друштву.

Због тога сматрамо да смо у цјелини посматрано, исто-ријском и структуралном анализом главног предмета ис-траживања те примјеном методолошких поступака анализе, компарације, класификације, индукције, синтезе, дедукције и генерализације на обради главног проблема истраживања, у потребној мјери опсервирали инструменте управљања са-временим друштвом и тиме остварили главни научни циљ истраживања те у коначној инстанци понудили допринос изграђивању институција, доношењу регулатива, развоју по-ступака и активности као систему сасвим практичних дру-штвених мјера у области стратешког управљања друштвеним ресурсима, што уосталом представља и практични циљ ове студије.

20

1. СOЦИОЛОГИЈА КАО ТЕОРИЈА СОЦИЈАЛНЕ КОНТРОЛЕ

Полазећи од дисконтинуитета у историјском развоју соци-ологије, у овом поглављу анализом натуралистичког, социо-логистичког и симболичког хабитуса социологије показујемо како идеја здравог друштва представља фундаментални дух социолошке науке. Отуда, појмовном парадигмом социјал-не контроле постаје могуће превазићи постмодернистичку метатеоријску и епистемолошку кризу експланаторних кре-дибилитета савремене социологије. Застој дискурзивног ра-звоја и криза у поретку социолошких парадигми може бити превазиђена таквим децентрирањем сазнајних перспектива које ће кроз развој појмовне парадигме социјалне контроле, на нивоу теоријске парадигме етаблирати социологију као те-орију социјалне контроле.

1.1. Дух социолошке науке

Историјски развој социологије битно је дисконтинуите-тан. Свој властити предмет социологија је увијек и наново проналазила7, па је на тај начин и свој укупни хабитус епо-хално конституисала око три идеје: 1. идеје повијести; 2. идеје друштва, и 3. идеје саморефлексије. Од Сен-Симона, Огиста Конта, Спенсера, Маркса, преко Диркема, Вебера, Парсонса, Манхјама и Фукоа па све до Бека, Кастелса, Бодријара, Лио-тара, Дериде, Хабермаса, Бурдијеа, Фукујаме и Турена; овај дисконтинуитетни и амбивалентни историјски развој социо-логије показаће се као многоструко варирана појмовна пара-дигма здравог друштва и социјалне контроле као фундамен-7 Бергер, П., Келнер, Х., Социологија у новом кључу, Градина, Ниш, 1991.

Сoциологија као теорија социјалне контроле 21

тални дух социолошке науке.8 Идеја социјалне контроле као стратегије изградње и очувања здравог друштва, своје озби-љење ће проналазити на различите начине и у различитим облицима унутар сваке појединачне фазе историјског развоја социологије. У својој првој фази, фази натуралистичког ха-битуса, социологија као теорија социјалне контроле имала је облик антиципације будућег и ишчекивања механичке исто-ријске смјене. У својој другој фази, фази социологистичког хабитуса, социологија је задобила облик теорије социјалне контроле кроз конструисање аутономне сфере социјалног путем изграђивања конкретних стратегија за спровођење мо-ралне, казнене, дисциплинујуће и педагошке те стабилизујуће политике у постојећим друштвеним институцијама. У својој трећој фази, фази симболичког хабитуса, социологија се као теорија социјалне контроле изграђује кроз идеју саморефлек-сије као самопосредујућем увиду у властити дисконтинуитет, чиме се идеја здравог друштва реализује кроз деконструкцију и декомпозицију самог социјалног.

1.2. Идеја повијести и фаза натуралистичког диспозитива

Своје основне пропозиције социологија у настанку про-налази, затиче и преузима као већ постојеће и једине валидне дискурсе унутар старијег и раније етаблираног дискурзив-ног простора историјске као еволуционе (Конт), биолошко-органицистичке (Спенсер) и политичко-економске науке (Маркс). Због тога су фундаменталне приступне (позитиви-стичке) и предметне (објективистичке) релеванције наста-јуће социологије као и њени експланаторни кредибилитети конституисани хетерономно, јер метатеоријска и епистемо-лошка доминација ових наука није дозвољавала да се извр-ши конструисање аутономне сфере социјалног. На тај начин 8 Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006.


је епохални хабитус социологије 19. вијека конституисан на номотетској метатеорији и натуралистичкој епистемологији, односно на онтолошком реализму и епистемолошком објек-тивизму.9 Такав реалистички и објективистички диспозитив социологије водио је преузимању и етаблирању појма пови-јести као фундаменталне идеје 19. вијека и хабитуалне одре-динице саме социологије 19. вијека – идеје која истовремено изражава супстанцијалне правилности предмета природних наука и логику трагања за неким типом „универзалија“ као „објективном структуром свијета“ којом би се објаснио дру-штвени живот у цјелини. Како су категорије друштва, дру-штвености, друштвених односа и остале категорије друштве-ног реалитета уопште, егзистирале само као дио претходно етаблираних дискурса историје, биологије и политичке-еко-номије (тј. као саставни дио повијесног, биолошког и економ-ског реалитета); научни покушај изградње социологије као теорије социјалне контроле која треба да изврши стабили-зацију индустријског друштва у настанку неумитно је носио натуралистички и објективистички печат.

Западна друштва од 19. вијека у континуитету су била потресана наглим технолошким, економским и политичким промјенама и револуцијама: од Прве индустријске револу-ције, Француске буржоаске ревоулуције, Друге индустријске револуције, преко успона нацизма и фашизма, Треће инфор-матичке револуције па до комунизма и стаљинизма, Четврте и Пете индустријске револуције, распада социјализма, па све до дерегулације националних држава кроз изградњу транс-националних привредних система и рецесионих дестабили-зација настајућег глобалног друштва. Због насљеђеног и огра-ниченог експланаторног потенцијала, социологија у настанку је друштвене промјене 19. вијека интерпретирала само као индикаторе одвијања усмјереног и правилима иманентно

9 Ђукић, Н., Проблем објективности у социологији сазнања, Удружење со-циолога -Бања Лука, Бања Лука, 2012.


одређеног универзалног повијесног процеса.10 Као израз је-динствене рационално опредмећене бриге за будућност дру-штва у кризи, настаје истовремено и упоредно егзистирање Контове11, Спенсерове12 и Марксове теорије13 као манифест-но супростављених стајалишта. Латентно повезујуће ткиво ових формално супротстављених позиција представља уни-верзално важећи покушај да се кроз историјске, билошке или политичко-економске категорије изврши детаљно анализи-рање и нормирање повијесног процеса као детерминанте и генератора укупног друштвеног развоја, да би се на тај начин актом антиципације кроз стратегије контроле и управљања самим повијесним процесом омогућила идеолошка пројек-ција и конструкција будућности. Због тога се социологија као теорија социјалне контроле и код Конта и код Спенсе-ра и код Маркса конституише филозофско-историјски: код Конта у форми социјалне статике а код Спенсера и Маркса у форми социјалне динамике. Контова социологија настаје као резултат структуралне филозофско-историјске анализе повијесног процеса и она представља израз покушаја да се повијесни процес контролише преко супстанцијализирања постојећег стања. Проглашавајући позитивно стање повије-сног процеса крајем историје,14 Конт све развојне тенденци-је повијести своди и постојеће, у дато, и тиме анулира било какву могућност ескалирања квалитативних као радикалних друштвених промјена. Код Спенсера и Маркса, структурал-на филозофско-историјска анализа и нормирање повијесног процеса добија израз биологистичко-органицистичке и по-

10 Хегел, Г.В.Ф., Филозофија повијести, Бардфин/Романов, Београд/Бања-лука, 2006.11 Конт, О., Курс позитивне филозофије, Просвета , Београд, 1962.12 Супек, Р., Херберт Спенсер и биологизам у социологији, Матица Хрватска, Загреб, 1965.13 Маркс К., Енгелс, Ф., Изабрана дела, Култура, Београд, 1949.14 Према Конту, позитивна фаза повијесног развоја представља завршну и кулминациону тачку развоја рационалитета који је у претходним историј-ским епохама имао теолошко и метафизичко одређење.


литичко-економске конституције социјалне динамике, као супротан израз исте намјере – намјере да се контролише сам повијесни процес. Међутим, као резулат увиђања немогућ-ности стабилизације и контроле друштвених промјена кроз супстанцијализацију постојећег стања, социјална контрола са сада јавља као утопијски израз потребе да се на основу откривања објективне законитости повијесног догађања из-врши конструкција будућег као објективно задатог.15 Управо због општости својих филозофско-гносеолошких постулата, социологија у свом натуралистичком хабитусу16 није успјела изнаћи конкретне и практичне механизме стабилизације као стратегије социјалне контроле. Социјална контрола се сход-но основним експланаторним потенцијалима, у овој фази со-циолошког развоја једино и могла састојати у антиципацији и ишчекивању механичке историјске смјене, па је изграђива-ње конкретних стратегија за спровођење моралне, казнене, дисциплинујуће и педагошке те стабилизујуће политике у постојећим друштвеним институцијама морало изостати и припасти наредној фази њеног дискурзивног развоја.17

1.3. Идеја друштва и фаза социологистичког диспозитива

Другу фазу у историјском развоју социологије обиље-жава развој дискурзивне аутономије социологије кроз кон-струкцију идеје друштва као централне идеје 20 вијека, чиме

15 Док Спенсер говори о етичкој фази еволуције као објективно задатој бу-дућности, Маркс на то мјесто постулира комунизам. И један и други на тај начин заправо покушавају да на основу анализе повијести објективно утврде иманентну законитост одвијања универзалне повијести и да тако антиципирају предстојећу и неумитну механичку историјску смјену. 16 Филиповић, М., Социологија и постпозитивистичке парадигме: неке сазнајне тешкоће савремене социологије, Изворни научни рад, УДК: 316.2, Подгорица, 2008.17 Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006.


се епохални хабитус социологије 20. вијека конституисао на социологистичком диспозитиву – производњи властите предметности. Ова фаза у развоју социологије јавља се као насљедник претходне: како на нивоу номотетске метатеори-је (онтолошког реализма) тако и на нивоу натуралистичке епистемологије (епистемолошког објективизма). На нивоу универзалне парадигме настављена је идеја науке као транси-сторијске и транскултурне творевине која по карактеру пред-ставља хомогени контигент објективних исказа утемељених на објективној стварности. На нивоу опште парадигме по-јам повијести (као историјског, еволутивног или економског процеса) је разложен и редукован на ужи појам друштва који је и раније постојао у дискурзивном пољу историје, биологи-је и политичке-економије; али са том разликом што је сада појам друштва конструисан аутономно унутар дискурзивног простора саме социологије, што значи независно од историј-ске, биолошке или политичко-економске логике. На тај начин је успостављање и утемељење аутономне сфере социјалног имало за претпоставку разлагање, деконструкцију и дерегул-цију повијесног, биолошког и економског утемељења соци-јалне стварности. Повијесна и биолошка стварност су прво деконструисане и дерегулисане економском а потом економ-ска аутономном друштвеном стварношћу. Овај изгон идеје повијести (основне идеје 19. вијека и хабитуалне одреднице социологије 19. вијека) као помјерање на нивоу опште пара-дигме у 20. вијеку; наступио је као израз цикличне природе капитализма. Наиме, циклична природа капитализма у дру-штвено-економској равни условила је напуштање линеарног и механичког еволуционизма и обнову античког циклици-зма у теоријско-епистемолошкој равни. Почетак 20. вијека је обиљежило напуштање гледишта о једносмјерној друштвеној еволуцији и општем прогресу човјечанства18, које је било ка-рактеристично за 19. вијек, те је развијено схватање (Тојнби, 18 Визе, Ф.Л., Социолошка студија о друштвеним промјенама, Превод 3 Свјетског конгреса социолога, Амстердам, 1956.


Шпенглер, Сорокин, Берђајев) да повјесно кретање друштва треба посматрати као циклично понављање одређених пери-ода у настајању, развоју и умирању различитих цивилизација и култура.19 Међутим, као реакције на „застрањивање исто-ризма“20 јављају се експлицитно „неисторијске“ тенденције (формализам, емпиризам, микросоциологија итд.) које изра-стају на идеји о могућности проучавања друштва и без помо-ћи историје. Како је на тај начин извршена дерегулација идеја еволуције и повијести, наступила је и дерегулација утопи-стичких концепција историцистичких, еволуционистичких и телеолошких коначних исходишта. Након деконструкције и дерегулације повијести, успостављање аутономне сфере со-цијалног још је имало да покаже да сфера социјалног може бити аутономно функционална и изван једине преостале, до тада једине валидне сфере социологије 19. вијека - економске сфере.21 Док је друштво са почетка 19. вијека представљало друштво либералног капитализма, несигурне економије и индустријске привреде те неиздиференцираних социјално-е-кономских односа; друштво с краја 19. и почетка 20. вијека је обиљежила монополистичка фаза капиталистичког разво-ја, консолидација индустријског поретка, стварање великих националних монопола, колонијална стратегија извоза фи-нансијског капитала те резултујућа империјалистичка подје-ла свијета. Због тога је истискивање економског утемељења социјалног било засновано на самој економској логици - еко-номској тенденцији дерегулације самог друштвеног живота, пошто је експанзија капитала постала неморална22 тј. угро-жавајуће дезинтегративна и дестабилизирајућа, што је на-посљетку и резултовало Првим а потом и Другим свјетским

19 Ђукић, Н., Ромић, М., Теорије културе, Дефендологија центар за безбјед-носна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2010.20 Милс, Р., Социолошка имагинација, Савремена школа, Београд, 1964.21 Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006.22 Диркем, Е., О подели друштвеног рада, Просвета, Београд, 1972.


ратом. На тај начин је помјерање на нивоу опште парадигме (повијест-друштво) изазвало и конзистентно функционално диференцирање унутар проширене и допуњене позитиви-стичке теоријске парадигме у виду успостављања теоријске парадигме (структуралног) функционализма, системске те-орије, структурализма, структуралне теорије, конфликтне теорије и неофункционализма; што је условило и помјерања на нивоу појмовне парадигме кроз развој категорија меди-кализације23, рационалног бирократског организовања24, ин-ституционалног структурисања25, ултимативног26 и условног функционисања27, конфликтног интегрисања28, аутопојетич-ности, саморепродуктивности, самореференцијалности и ау-торефлексивности29 те клиникализације и дисциплиновања.30

Док су структурални проблеми настајућег индустријског капиталистичког друштва с почетка 19. вијека били про-блеми утврђивања динамичке природе настајућег поретка (Конт, Спенсер, Маркс), дотле су структурални проблеми ра-звијеног индустријског капиталистичког друштва 20. вијека били проблеми контроле већ постојећег система односа (Ве-бер, Диркем, Парсонс, Мертон, Милс, Дарендорф, Козер, Лу-

23 Диркем, Е., Самоубиство, БИГЗ, Београд, 1997.24 Вебер, М., Привреда и друштво, Београд, 1976.25 Милс, Р., Социолошка имагинација, Савремена школа, Београд, 1964. Да-рендорф, Р., Homo sociologikus, Градина, Ниш, 1989.26 Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992. Парсонс, Т., Дру-штва. Еволуцијски и поредбени приступ, Аугуст Цесарец, Загреб, 1988. Парсонс, Т., Друштва, Аугуст Цесарец, Загреб, 1991.27 Мертон, Р.К, О теоријској социологији, Плато, Београд, 1998.28 Козер, Л., Функција друштвеног сукоба, Mediterran Publishing, Београд, 2007.29 Луман, Н., Теорија система. Сврховитост и рационалност, Плато, Бео-град, 1998. Луман, Н., Друштвени системи. Основи опште теорије, Изда-вачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 2001.30 Фуко, M., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980. Фуко, М., Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1997. Фуко, М., Историја сексуалности, Просвета, Београд, 1976.


ман, Фуко). Због тога се у развијеном индустријском друштву стратегије контроле друштвених односа више и не везују за потребу стабилизације путем супстанцијализације тренутног стања (Конт) или ишчекивања механичке историјске смјене (Спенсер, Маркс); него се успостављање „позитивне социјал-не хармоније“ реализује путем социјалног инжењеринга кроз успостављање социјалне контроле организационих облика (бирократија), општег здравља становништва (медицина и популациона политика), радних процеса (фабрике), тјеле-сности (затвори), психичких процеса (психијатрија) и био-лошких процеса (болнице). На тај начин се социологија као теорија социјалне контроле сада јавља као прагматичан израз потребе развијеног друштвеног система да медикализује, ра-ционално бирократски организује, структурално уреди, ул-тимативно функционализује, интегрише и у циљу потпуног осамостаљења клинички и дисциплински контролише дру-штвене односе.

Како се аутономно успостављен реалитет друштвеног ја-вља као скуп политичког, економског, културног и социјал-ног подсистема31, тако се и социолошки дискурс јавља као дио ширег концепта моћи самог друштвеног система, из кога црпи своју надлежност да путем социјалне санкције утвр-ђује једино и искључиво друштвено валидно важење при-падајућих феномена (нпр. класа у економском, институција у политичком, идентитета у културном, породице и брака у социјалном подсистему итд). Полазећи од начела ултиматив-ног функционалитета цјелине друштвеног система који се остварује кроз обавезујући и присилни карактер друштвене организације, структуре и њој припадајућих установа и уло-га; социјални феномени се према структуралним категори-јама и функционалним императивима репродукције самог система одређују као социјално нормиран, санкционисан и 31 Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992. Парсонс, Т., Дру-штва. Еволуцијски и поредбени приступ, Аугуст Цесарец, Загреб, 1988. Парсонс, Т., Друштва, Аугуст Цесарец, Загреб, 1991.


регулисан друштвени однос. У том смислу нормално пред-ставља способност појединаца да функционално партици-пирају у систему дистрибуције друштвених улога те да на тај начин афирмативно, активно и позитивно дјелују према императивима одржања и развоја датог социо-културног система као цјелине. Оно (нормално) извире из институци-ја система које обезбјеђују адекватан степен интеграције и кохезије. Слабљење или изостанак интегративне и кохезив-не функције институција система узрокује патолошка стања (развод бракова, отуђење, психо-соматске поремећаје, са-моубиства) који су у условима адекватне интернализације и социјализације одсутни. Како друштвена структура система није a priori коресподентна структури индивидуалног дјело-вања, отуда, из ове супротности индивидуалног дјеловања према друштвеној структури, настају патолошка стања као израз дисфункционалности појединаца према цјелини дру-штвеног система јер она онемогућавају индивидуу да оба-вља своју позитивну друштвену улогу. Из тога конзистентно слиједи одређење друштвене улоге социологије - репродук-ција нормалног као функционалног те контрола и санкција патолошког као дисфункционалног. Обављајући функцију репродуковања нормалног као функционалног те контроле и санкције патолошког као дискункционалног, социологија као израз инструменталне друштвене рационалности постаје перманентна теорија социјалне контроле која на суштински начин (треба да) доприноси репродукцији дате структуре си-стема и тиме омогућава несметано функционисање модерног друштва.

1.4. Идеја саморефлексије и фаза симболичког диспозитива

Трећа идеја социологије – идеја саморефлексије – као нај-доминантнија идеја с краја 20 и почетка 21 вијека, показује да се савремени епохални хабитус социологије изграђује на


симболичком диспозитиву као самопосредујућем увиду у властити дисконтинуитет.32 Савремена, постмодернистичка криза картезијанских онтолошко-епистемолошких темеља, разоткривајући фундаменталну метатеоријску и еписте-молошку ограниченост укупних сазнајних претпоставки класичне социологије, узроковала је метатеоријски и епи-стемолошки заокрет савремене социологије.33 Супституција номотетске метатеорије идиографском метатеоријом и на-туралистичке епистемологије конструктивистичком еписте-мологијом, чиме је извршено децентрирање онтолошког реа-лизма и епистемолошког објективизма у правцу онтолошког релативизма и епистемолошког релационизма; узроковало је тектонско помјерање у поретку социолошких парадигми.34 На нивоу универзалне парадигме35, идеја науке као транси-сторијске и транскултурне творевине која по карактеру пред-ставља хомогени контигент објективних исказа утемељених на објективној стварности супституирана је идејом науке као социјално и субјективно конструисаним поретком значења који је по својој најдубљој суштини перманентно комуника-тиван36, што је измјенило и темељну функцију науке.37 Ова-32 Филиповић, М., Социологија и постпозитивистичке парадигме: неке сазнајне тешкоће савремене социологије, Изворни научни рад, УДК: 316.2, Подгорица, 2008.33 Ђукић, Н., Проблем објективности у социологији сазнања, Удружење со-циолога -Бања Лука, Бања Лука, 2012.34 Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben, August 2002. Boudon, R. & Bourricaud, F., Dictionnaire critique de la sociologie, deux-ième édition, Presses universitaires de France, Paris, 1986. Boudon, R., Th e Social Sciences and Two Types of Relativism, Journal of Classical Sociology, 2005. Vol. 5. Touraine, A., Is Sociology still the Study of Society? Th esis Eleven, No. 23, 1989. Touraine, A., Sociology without Societas, Cuurent Sociology, March 2003, Vol. 51 (2). Touraine, A., A new paradigm. For understanding today’s world, Polity press, Cambridge, 2007.35 Кун, Т., Структура научних револуција, Нолит, Београд, 1974.36 Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006.37 Ravetz, J., Scientifi c Knowledge and its Social Problems, Transaction Publishers, 1996.


кво помјерање на нивоу универзалне парадигме, узроковало је и темељно помјерање на нивоу опште парадигме. За разли-ку од помјерања на нивоу опште парадигме у 20. вијеку, које је представљало процес дерегулације претходне идеје пови-јести као основне идеје 19. вијека и хабитуалне одреднице натуралистичког диспозитива социологије 19. вијека, сада долази до темељне реконструкције саме идеје друштва.38 Иде-ја друштва као општа парадигма фазе социологистичког дис-позитива социологије 20. вијека, сада и сама трпи темељну и радикалну трансформацију.

Савремено друштво постаје програмирано друштво39, јер се друштвени односи не успостављају спонтано и непосред-но, него су програмирани (руковођени, планирани и контро-лисани) из центра. Основна логика организације социјалног у савременом програмираном друштву више не почива у производњи, него у организовању социо-културних услова друштвеног живота посредством система информисања и образовања.40 Како тип друштва одређује тип социјалне кон-троле, тако и програмирано друштво захтјева програмиране облике социјалне контроле.41 Стога је упоредо са констелаци-јом моћи и социјална контрола са производног транспонова-на на општи план социо-културне организације друштвеног живота, што значи да је она у програмираном друштву ма-нипулативно заснована на контроли информација кроз јавно

38 Touraine, A., Is Sociology still the Study of Society? Th esis Eleven, No. 23, 1989. Touraine, A., Sociology without Societas, Cuurent Sociology, March 2003, Vol. 51 (2). Touraine, A., A new paradigm. For understanding today’s world, Polity press, Cambridge, 2007.39 Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009. Турен, А., Постиндустријско друштво, Глобус, Загреб, 1980. Турен, А., Социологи-ја друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983.40 Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983.41 Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009.


мњење, пропаганду и средства масовне комуникације.42 Док је масовно друштво захтјевало масовне технике социјалне контроле; програмирано друштво показује да су постојећа економска, политичка, социјетална и културна стања поста-ла неадекватна за ефикасно социјално контролисање. Док је систем социјалне контроле масовног друштва почивао на ма-совним техникама ефикасног владања масом унутар посто-јећег економског, политичког, социјеталног или културног поретка; систем социјалне контроле савременог програми-раног друштва више није усмјерен на контролу економских, политичких, социјеталних и културних друштвених процеса као таквих, него на конструкцију друштвене реалности саме (дакле, самог политичког, економског, социјеталног и култур-ног подсистема). Другим ријечима, масовно друштво је само контролисало процесе унутар властитих (под)система док програмирано друштво конструише (под)системе саме.

На тај начин социологија као теорија социјалне контроле идеју здравог друштва сада проналази као идеју програмира-не постсоцијалне констелације као посљедицу савремених глобално заснованих а индивидуалистички усмјерених само-рефлексивних и самореференцијалних стратегија социјалне контроле друштвеног живота у виду манипулативне декон-струкције, декомпозиције и дерегулације саме идеје соци-јалног (Манхајм43, Бергер и Лукман44, Блумер и Шиц45, Бур-

42 Турен говори о три облика друштвене доминације: друштвена интегра-ција, културна манипулација и политичка контрола. „Наше друштво је друштво отуђења, не због тога што људе гура у беду, или што поставља полицијске забране, већ због тога што доводи у заблуду, манипулише и укључује у целину.“ Видјети: Турен, А., Постиндустријско друштво, Гло-бус, Загреб, 1980, стр. 22-57. 43 Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009.44 Бергер, П., Лукман, Т., Социјална конструкција збиље. Расправа о соци-ологији знања, Напријед, Загреб, 1992. Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertels-mann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995.45 Спасић, И. Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998.


дије46, Хабермас47, Дерида48, Сосир49, Фуко50, Лиотар51, Бек52, Кастелс53, Чомски54, Келнер55, Бодријар56, Турен57, Вилирио58, Фукујама59).

46 Бурдије, П., Нацрт за једну теорију праксе, ЗУНС, Београд, 1999. Бурди-је, П., Нарцисово огледало, Клио, Београд, 2000.47 Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987. Habermas, J., Communication and the Evolution of Society, Beacon Press, London, 1979.48 Дерида, Ж., Структура, знак и игра у говору наука о човјеку. Марксиза-м-структурализам, Нолит, Београд, 1984.49 Сосир, Ф., Општа лингвистика, Нолит, Београд, 1989. Сосир, Ф., Течај опће лингвистике, Артресор Наклада, Загреб, 2000.50 Фуко, M., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980. Фуко, М., Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1997. Фуко, М., Историја сексуалности, Просвета, Београд, 1976.51 Лиотар, Ж.Ф., Постмодерно стање – Извјештај о знању, Ибис графика, Загреб, 2005. Лиотар, Ж.Ф., Постмодерна протумачена дјеци, Загреб, 1990. Лиотар, Ж.Ф., Шта је постмодерна, Арт Прес, Београд, 1995.52 Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997.53 Кастелс, М., Интернет Галаксија – размишљање о интернету, послова-њу и друштву, Наклада Јасенски и Турк, Загреб, 2003. Кастелс, М., Успон умреженог друштва, Голден маркетинг, Загреб, 2000.54 Чомски, Н., Контрола медија. Спектакуларна достигућа пропаганде, Рубикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009. Чомски, Н., Моћ и терор, Наклада Јасенски и Турк, Загреб, 2003. Чомски, Н., Медији, пропаганда и систем, Што читаш, Загреб, 2001.55 Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004.56 Бодријар, Ж., Симулација и збиља, Загреб, 2001. Бодријар, Ж., Симула-круми и симулација, Светови, Нови Сад, 1991. Бодријар, Ж., Савршени злочин, Београдски круг, Београд, 1998. Бодријар, Ж., Дух тероризма, Ар-хипелаг, Београд, 2007. Бодријар, Ж., Симболичка размјена и смрт, Дјечије новине, Горњи Милановац, 1991.57 Touraine, A., A new paradigm. For understanding today’s world, Polity press, Cambridge, 2007. Touraine, A., Sociology without Societas, Cuurent Sociology, March 2003, Vol. 51 (2). Touraine, A., Is Sociology still the Study of Society? Th esis Eleven, No. 23, 1989. Турен, А., Постиндустријско друштво, Глобус, Загреб, 1980. Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Бео-град, 1983.58 Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000. Вилирио, П., Критички простор, Градац, Чачак, 1997.59 Фукујама, Ф., Наша постхумана будућност, ЦИД, Подгорица, 2004.


Табела 1. Преглед реконструкције идеје друштва у симболичком диспозитиву и дискурзивном хабитусу савремене социологијеРед.бр.

Аутор Теоријски концепт Правац реконструкције

1. МанхајмКонцепт програмираног друштва

Централизација, управљање и руковођење из центра те губитак аутономије и спонтаности друштвеног живота.

2.

Лукман, Бергер, Блумер, Шиц, Бурдије

Концепт конструкционизма и структуралистичке револуције

Друштвена стварност није супстанција него конструкција (систем односа)

3. Хабермас Концепт комуникативне рационалности

Социјална стварност као интерсубјективни Ми-однос

4.Дерида, Сосир, Фуко

Концепт дискурзивног и семиотичког поретка

Друштвена стварност као сим-болички регулисана структура у односу на ентропију као предсемиотичко и предди-скурзивно стање перменентне неструктурираности

5. Лиотар Концепт великих нарација

Социјална стварност као наративна констелација

6. Бек Концепт друштва ризика

Идеолошка основа социјалне организације

7. Кастелс Концепт умреженог друштва

Организовање и контрола друштвених односа путем информација

8 Чомски, Келнер

Концепт медијске конструкције стварности

Конструкција стварности путем репрезентације стварности

9. Бодријар Концепт симулакрума

Осамостаљење саморефе-ренцијалног хиперреалног социјалног симулакрума

10. Турен Концепт културне парадигме Криза идеје друштва

11. Вилирио Концепт постсоци-јалне констелације

Друштвена стварност кроз ентропију рационалности укида саму себе

12. Фукујама Концепт постхумане будућности

Социјална стварност као резултат биотехнолошке ин-тервенције


Манипулативна деконструкција, декомпозиција и дере-гулација саме идеје социјалног почива у организовању дру-штвених односа на начелу прагматика сопства (идентитет, моћ, контрола, сексуалност, дијалог, једнакост, интерес ит-д.).60 Прагматике сопства као технике односа према себи, другима и стварности, представљају системски конструисане социјалне категорије које појединци затичу или социјализа-цијом и интернализацијом усвајају као доминантне интер-претативне и херменеутичке претпоставке перципирања и доживљавања друштвене стварности. Отуда прагматикама сопства систем посредује у самој конструкцији друштвене стварности - посредујући у разумијевању стварности, систем посредује у организацији друштвених односа тако што про-изводи и у односе умеће сасвим особену инфраструктуралну претпоставку доживљавања свијета па се отуда, прагматике сопства не појављују само као инструменти контроле пер-цепције, него истовремено и као инструменти контроле мо-тивације и акције.Табела 2. Преглед трансформације система социјалне контроле.Социјална контрола

Предмодерно друштво

Модерно друштво

Постмодерно друштво

Пракса контроле Репресивна Нихилацијска МанипулативнаПодручје контроле Политика Економија Култура

Средство контроле Институција

Научни, идеоло-шки, аксиолошки и религијски системи

Информације

Тип контроле Механички Конструктивни СимулацијскиОбјект контроле Дјеловање Мотивација Перцепција

Предмет контроле

Колективна и индивидуална акција

Колективне и индивидуалне потребе, интереси и вриједности

Колективни и индивидуални системи значења и смисла

60 Фуко, М., Владање собом и другима, Антибарбарус, Загреб, 2010, стр. 12/13.


Прагматике сопства онемогућавају да се друштвени одно-си успостављају аутентично (личносно, непосредно, лицем у лице). Због тога друштвени односи бивају технички опосре-довани (или непосредно техничким средствима или посред-но самом техничком конституцијом). У оба случаја, техничка логика неадекватног социјалног посредовања из друштвених односа елиминише личност и заједницу, који као логос со-цијалног представљају искључив извор социјалног капаци-тета (уопштену могућност да се социјално конституише као социјално). Због тога у савременом друштву долази до план-ске и организоване декомпозиције социјалног, тј. до планске и организоване аномије као структуралне кризе социјалног капацитета.

За разлику од личносног односа као саборног догађаја и сусрета заједнице, друштвени односи у постмодерој артику-лацији јесу само друштвене интеракције. Интеракције као односи засновани на прагматикама сопства представљају структурисане импровизације личносног односа - једину мо-гућу форму друштвености у флуидном друштву које је деста-билизовано својим сопственим развојем изгубило властиту структуру.61 Сходно томе, (флуидно) друштво егзистира само као спектакл: појам спектакла повезује и објашњава широк спектар наизглед неповезаних феномена. Привид другости тих феномена извире из друштвене организације појавности, испод које треба препознати њену праву природу. Сагледан у његовим оквирима, спектакл је афирмација појавног изједна-чавања читавог друштвеног живота људи са том појавношћу. Али критика која захвата саму суштину спектакла открива у њему само видљиву негацију живота – негацију живота која је попримила видљив облик.62 Као импровизација дру-

61 О флуидном карактеру (пост)модерног друштва опширније видјети: Ба-уман, З., Флуидни страх, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010., Бауман, З., Флуидни живот, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010., Бауман, З., Флуидна љубав, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010.62 Ги Дебор, Друштво спектакла, Аркзин, Загреб, 1999, стр. 9.


штвених односа заснована на материјализованој појавности, постмодрна флуидност немогућност стабилне личносне су-бјектности симулира идентитетском флексибилношћу ин-теракцијских субјеката. Због тога међуљудски односи као та-кви, нису више догађај личности него експресије система.63 Као и личност, међуљудски односи постају фрагментирни и неповезани; они не посједују дубину, садржајност и кохерен-цију. Појединци имплодирају у масе јер фрагментирани, не-повезани и дисконтинуирани вид друштвености производи фрагментирани, неповезани и дисконтинуирани тип иску-ства, који опет производи исту такву личност - фундаментал-но фрагментирану, неповезану и дисконтинуитетну.64 Илузи-ја аутономног, самоконститутивног субјекта као постигнућа модерне и њој иманентног индивидуализма, фрагментира се и нестаје као посљедица друштвених процеса који доводе до ентропије личности у крајње рационализованом, бирикрати-зованаом потрошачком друштву.65

1.5. Ка новој појмовној парадигми

Актуализација савременог дискурзивног хабитуса и сим-боличког диспозитива социологије, своју развојну конкрети-зацију задобија у трансформацији теоријских и појмовних парадигми. На нивоу теоријске парадигме долази до засни-вања и покушаја етаблирања дивергентних тенденција и 63 О прагматикама сопства као инструментима којима систем произво-ди појединце и друштвене односе као експресије моћи видјети: Фуко, M., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980., Фуко, М., Над-зирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1997., Фуко, М., Историја сексу-алности, Просвета, Београд, 1976. О механизмима којима систем колони-зује личност и претвара је у идентитетску експресију друштвене структуре видјети: Parsons, Т., Th e Social System, Free Press, Glencoe, 1951., Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992., Парсонс, Т., Друштва. Еволуциј-ски и поредбени приступ, Аугуст Цесарец, Загреб, 1988., Парсонс, Т., Дру-штва, Аугуст Цесарец, Загреб, 1991.64 Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004, стр. 386.65 Видјети: Исто, стр. 385.


школа мишљења: 1. Рефлексивна социологија, 2. Конструкти-вистичка социологија, 3. Феноменолошка социологија, 4. Ин-терпретативна социологија (симболички интеракционизам, етнометодологија итд), 5. Социологија без друштва, 6. Соци-ологија као дискурзиовна пракса, 7. Социологија као теорија комуникативне рационалности, 8. Социологија као теорија интерсубјективности, 9. Социологија као теорија симулаци-је, 10. Процес на социологија, 11. Социологија свакодневног живота, 12. Феминистичка социологија.66 На нивоу појмовне парадигме, одакле заправо и почиње реконструкција порет-ка социолошких парадигми67 а у циљу повећања укупног ек-спланаторног кредибилитета савремене социологије, долази до реконструкције и редефиниције старих појмовних пара-дигми (држава, суверенитет, друштво, класа, моћ, породица, брак, друштвени однос, личност, отуђење и сл.) те успоста-вљања нових (конструкција, интерсубјективност, дискурс, констелација, ризик, флуидност, репрезентација, симулација, саморефлексивност, самореференцијалност, ентропија, био-технологија, и сл.).

Овај метатеоријски и епистемолошки заокрет савремене социологије не треба схватати као епистемолошки рез, већ прије као дијалектичко превладавање на трагу једне знатно шире тенденције епохалног отварања савремене социологи-је према реалним могућностима свога утопијског хабитуса који ипак није затворен научној антиципацији. Управо из те развојне тенденције децентрирања сазнајних перспекти-ва савремене социологије, започиње изградња појмовне па-радигме социјалне контроле и развој дискурса о социјалној контроли, што би напосљетку могло резултовати и етаблира-

66 Ђукић, Н., Проблем објективности у социологији сазнања, Удружење со-циолога -Бања Лука, Бања Лука, 2012.67 Ђукић, Н., Шијаковић, И., Дискурзивни хабитус социологије, Ориги-нални научни рад, УДК 316.3, „Социолошки дискурс“, Научни часопис из области друштвених наука, Година I, број 1, „Удружење социолога-Бања Лука“, Бања Лука, 2011.


њем теоријске парадигме социологије као теорије социјалне контроле. Један такав покушај, сасвим смо увјерени, омогу-ћава да се превлада застој у дискурзивном развоју савремене социологије68 и криза у поретку социолошких парадигми69, те да се на тај начин понуди допринос развоју савременог па-радигматског и дискурзивног хабитуса социологије излазећи сусрет настојањима да се на нивоу појмовне парадигме пре-вазиђе савремена криза социолошке теорије настала метатео-ријским и епистемолошким заокретом у последњих неколико деценија.

68 Stridom, P., Discourse and Knowledge, Th e Making of Enlightenment Sociol-ogy, Liverpool University Press, 2000. Tauren A. Van Dijk., Ideology and Dis-course, A Multidisciplinary Introduction, Barselona, 2003.69 Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben, August 2002. Boudon, R. & Bourricaud, F., Dictionnaire critique de la sociologie, deux-ième édition, Presses universitaires de France, Paris, 1986. Boudon, R., Th e Social Sciences and Two Types of Relativism, Journal of Classical Sociology, 2005. Vol. 5. Touraine, A., Is Sociology still the Study of Society? Th esis Eleven, No. 23, 1989. Touraine, A., Sociology without Societas, Cuurent Sociology, March 2003, Vol. 51 (2). Touraine, A., A new paradigm. For understanding today’s world, Polity press, Cambridge, 2007.

40

2. ПРАКСЕ СОЦИЈАЛНЕ КОНТРОЛЕ

Етаблирање сваког дискурса унутар поретка социоло-шких парадигми, те отуда и дискурса о социјалној контроли као појмовној парадигми савремене социологије, већ унапри-јед претпоставља питање методолошког утемељења као пита-ње појмовног дедуковања и појмовне диференцијације кроз анализу историјског развоја истраживаног проблема. Због тога, учинити социјалну контролу референтним мјестом на-учног интересовања, истовремено подразумијева поставља-ње питања о историјским (процесуалним) и структуралним карактеристикама овог феномена. Утолико постаје неопход-но дискурс о социјалној контроли историјски дисктингви-рати на: 1. Социјалну контролу у традиционалном друштву, 2. Социјалну контролу у индустријском друштву и 3. Соци-јалну контролу у савременом друштву; а структурално ди-стингвирати на: 1. праксе социјалне контроле као по обиму најшире системе социјалне контроле; 2. механизме социјалне контроле као нешто уже модалитете остваривања социјалне контроле и 3. инструменте социјалне контроле као сасвим конкретна средства путем којих се практично реализује со-цијална контрола.

2.1. Историјски оквир анализе социјалне контроле

Свака пракса социјалне контроле, без обзира колико била организована, легитимисана и систематизована (а током по-вијести бивала је све организованија, легитимисанија и систе-матизованија), мора поћи од основних теоријско-појмовних и дијагностичко-класификационих система. Теоријски си-стеми обезбјеђују дефиницију ситуације односно реалности

Праксе социјалне контроле 41

коју треба очувати, основни појмови и категорије врше дефи-ницију потенцијално угрожавајућих фактора које треба кон-тролисати, а дијагностички апарат доводи у везу претходне двије димензије, тако што у односу на дефинисану стварност нуди механизме и инструменте контроле потенцијално угро-жавајућих фактора. Тако је у традиционалним друштвима пракса социјалне контроле најчешће била везивана за рели-гију и вјеру (теоријски систем) а потенцијално угрожавајуће понашање појединаца спречавано је коригујућом и интегри-шућом функцијом обредних церемонија (дијагностички апа-рат), путем којих је вршено несметано репродуковање датог друштвеног поретка.70 У индустријским друштвима пракса социјалне контроле је везивана за потребу стабилизације капиталистичког друштва у настајању и развоју кроз успо-стављање позитивне социјалне хармоније путем социјалног инжењеринга71 (теоријски систем), што је значило проши-ривање механизама и инструмената друштвене контроле на радне процесе (фабрике), опште здравље становништва (по-пулациона политика), тјелесност (затвори), психичке проце-се (психијатрија) и биолошке процесе (болнице)72 у складу са експоненцијалним растом потенцијално угрожавајућих фактора (захтјева за радикалном реструктурацијом поретка) а у форми рационализације као дијагностичког апарата.73 У савременом друштву, пракса социјалне контроле заснована је на теоријском систему индивидуалних права и слобода; њи-хову привредно-економску окосницу чини информација као централна производна снага а дијагностички апарат феномен „зависне партиципације“ (Турен) као стратегија друштвене контроле производње и дистрибуције информација. Уколико

70 Видјети: Диркем, Е., Елементарни облици религијског живота, Просвета, Београд, 1982.71 Видјети: Конт, О., Курс позитивне филозофије, Просвета, Београд, 1962. 72 Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 200.73 Видјети: Вебер, М., Привреда и друштво, Београд, 1976.


обавјештеност омогућава одлучивање, онда форма „зависне партиципације“ као савремене алијенације, пружа могућност адекватне социјалне контроле у епоси савремености, јер не-посједовање потпуних информација истовремено значи со-цијалну искљученост и начелну немогућност партиципирања у систему одлучивања.74 Уколико стратегије социјалне кон-троле одређеног типа друштва зависе од доминантног начина производње тог друштва, односно, уколико друштвени поре-ци, контролишући социјалну реалност, контролишу оне дру-штвене подсистеме који су витални за репродукцију постоје-ће структуре друштва (одржавање владајућих нормативних образаца, доминантних модела организовања, привређивања или дјеловања), онда развојне тенденције информатичког друштва показују да се пракса социјалне контроле савреме-ног друштва организује манипулативно и креће у правцу све веће деинституционализације и децентрализације.

Сабирајући све историјске концепције, стратегије, мода-литете, облике и манифестације социјалне контроле од првих концепција контроле друштвене реалности (Платон), преко социјалне контроле повијести (Конт, Спенсер, Маркс) те из-грађивања конкретних стратегија за спровођење моралне, казнене, дисциплинујуће, педагошке и стабилизујуће полити-ке у постојећим друштвеним институцијама (Вебер, Диркем, Парсонс, Мертон, Милс, Дарендорф, Козер, Луман, Фуко), па све до савремене изградње програмиране постсоцијалне констелације кроз глобално засноване а индивидуалистички усмјерене саморефлексивне и самореференцијалне стратеги-је социјалне контроле у виду манипулативне деконструкције, декомпозиције и дерегулације самог социјалног (Манхајм, Лукман, Келнер, Бергер, Блумер, Шиц, Бурдије, Хабермас, Де-рида, Фуко, Лиотар, Бек, Кастелс, Чомски, Келнер, Бодријар, Турен, Вилирио, Фукујама); наилазимо на многоструко вари-рану операционализацију основних идеално-типских прак-

74 Турен, А., Постиндустријско друштво, Глобус, Загреб, 1980.


си социјалне контроле на које је досадашња теорија указала: праксе реституције и праксе нихилације75 те праксе манипу-лације као трећи тип пракси социјалне контроле чијој теориј-ској артикулацији смјерамо у овом раду.

2.2. Структурални оквир анализе социјалне контроле

Реститутивне праксе социјалне контроле представљају праксе засноване на репресији и ауторитету. Реститутивне праксе социјалне контроле као терапијски механизми чине опште феномене са мноштвом варијетета, чији је интензитет и облик као и начин институционализације и легализовања друштвено-историјски условљен и културолошки варијаби-лан.76 Сам појам социјалне контроле у условима реститутив-них стратегија подразумијева да све што је девијантно остане у институционалним оквирима, како би се могли примјени-ти легитимни механизми репресивне контроле. Да би нешто уопште било дефинисано као девијантно, патолошко или не-нормално, потребно је да у оквиру одређеног институционал-ног поретка ти облици недозвољеног буду подведени под ин-ституционалне дефиниције реалности.77 Уколико нежељени феномени нису подведени под институционалну дефиницију реалности те уколико нису подведени под институционал-ни оквир, није могуће прецизно дефинисати потенцијално угрожавајуће факторе а нарочито их није могуће адекватно третирати. Због тога се праксе реституције реализују кроз основне функције породице, школе, институције социјалног

75 Подјелу пракси социјалне контроле на праксе реституције (терапеутске праксе) и праксе нихилације, извршио је између осталих Душан Марин-ковић, указујући на потребу модерног плуралног и масовног друштва да развије институције „за контролу и одржавање социјалне реалности.“ Ви-дјети: Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 195.76 Видјети: Фуко, M., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980, стр. 50-93; 174-250.77 Маринковић, Д., Исто, стр. 200.


рада и културе те кроз прихватилишта, медицинске, психија-тријске и казнене установе.78

Нихилацијске праксе социјалне контроле представљају праксе засноване на правним, етичким, научним, религиј-ским, идеолошким и аксиолошким системима контроле.79 За разлику од реститутивних пракси социјалне контоле које су засноване на ауторитету и које стога настоје репресивним пу-тем да одрже постојећа или успоставе нека ранија стања, да обликују идентитете појединаца и друштвених група на бази искуствених, провјерених и традиционалних образаца дје-ловања; нихилацијске праксе социјалне контроле прописују правила, услове, норме, принципе, и вриједности друштвеног дјеловања и тако социјалну контролу врше самим пропози-ционим нормирањем и санкционисањем друштвених односа. Због тога за разлику од реститутивних пракси социјалне кон-троле које су перманентно институционализоване (затвори), нихилацијске праксе социјалне контроле су мање (наука) или уопште нису институционализоване (морал). Будући да се унутар ових пракси потенцијано угрожавајући фактори (иде-је, вриједности, истине и принципи) редовно налазе изван досега реститутивне контроле, социјална контрола се врши на тај начин што се потенцијално угрожавајућем фактору на правној, етичкој, научно-сазнајној, религијско-вјерској, идеолошкој или аксиолошкој равни приписује инфериоран онтолошки статус и тако одузима кредибилитет и легитими-тет.80

78 Видјети: Фуко, М., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980, стр. 50-97; Фуко, М., Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1997, стр.135-170, 231-250.79 Видјети: Berger, P., Lucmann, T., Th e Social Construction of Reality: A Trea-tise in the Sociology of Knowledge, Doubleday and Company, New York, 1966, p. 129-147; Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995, p. 38-53.80 Видјети: Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социо-логији, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 199.


Манипулативне праксе социјалне контроле представљају савремене праксе социјалне контроле у програмираном ин-форматичком друштву. Савремено друштво је програмирано друштво, што значи да се друштвени односи не успостављају спонтано и непосредно, него су програмирани (руковође-ни, планирани и контролисани) из центра.81 Основна логика организације социјалног у савременом програмираном дру-штву више не почива у производњи, него у организовању со-цио-културних услова друштвеног живота посредством си-стема информисања и образовања.82 Како дати тип друштва одређује дати тип социјалне контроле, тако и програмирано друштво захтјева програмиране облике социјалне контроле. Стога је упоредо са констелацијом моћи и социјална кон-трола са производног транспонована на општи план соци-о-културне организације друштвеног живота, што значи да је она у програмираном друштву манипулативно заснована на контроли информација кроз јавно мњење, пропаганду и средства масовне комуникације.83 Овдје је ријеч о савреме-ном и најширем облику социјалне контроле који се успоста-вља индиректно, често и преко невидљивих актера и креа-тора јавног мњења, који суптилним мјерама пропаганде и подстрекивања усмјеравају појединце и групе ка пожељним облицима активности или путевима пасивизације и инерт-ности. Док се код реститутивних пракси социјална контро-ла успоставља на спољашњој принуди а код нихилацијских пракси на пропозиционом нормирању и санкционисању дру-штвених односа, те се због тога сам објект контроле налази укључен у механизам контроле као њен неизоставни дио; у случају манипулативних пракси социјалне контроле механи-

81 Видјети: Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009.82 Видјети: Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 36.83 Видјети: Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983. Турен, А., Постиндустријско друштво, Глобус, Загреб, 1980.


зам контроле је интернализован и налази се у самом објекту контроле. Слобода и индивидуализам савременог друштва допуштају да се логика манипулативне контроле успостави иманентно (унутар појединачних свијести као објеката кон-троле) захваљујући техникама манипулације чије ефективне потенцијале високо развијена информациона технологија непрестано увећева. Висок ниво информационе флуктуира-ности сваком појединцу допушта могућност индивидуалног обавјештавања готово без ограничења. Оваква индивидуал-на слобода умјесто да омогући развој личности, не престаје да деструира личност јер генерише онтолошку нестабилност личности. Наиме, будући да у информатичком друштву, због информатичке револуције, директна контрола информаци-ја није могућа,84 пракса социјалне контроле се успоставља манипулатувно и то не као пракса производње и директне контроле информација него као пракса посредне контроле кроз дистрибуцију информација. Квантитативно велика ко-личина квалитативно различитих информација, објашњења и „стимулација“ свијести изазива информатички оверлоуд и појачава сталне активности „буђења свијести.“ На тај начин продукована узнемиреност и неодлучна усмјереност пажње која не зна на чему да се задржи изазива колевбљивост, не-конзистентност и дезорганизованост практичног друштве-ног дјеловања. Таква слобода не допушта да се загосподари временом: свако је препуштен споственој неизвјесности а радикални индивидуализам оставља свакога његовим коле-бањима: услед великог броја информација, усмјерење пажње и концентрације је крајње дисперзно, па је потребно вријеме за апсорбцију и селекцију бројних података, ставова, исказа 84 Френсис Фукујама у дјелу Наша постхумана будућност, говорећи о зна-чају науке за одвијање универзалне повијести те повезаности политике и технике, наводи да је настанак персоналног рачунара и других облика јефтине информатичке технологије изазвао слом тоталитарних империја (при том мисли на Совјетски Савез), јер тоталитарна владавина зависи од способности режима да одржи монопол над информацијама. Видјети: Фу-кујама, Ф., Наша постхумана будућност, ЦИД, Подгорица, 2004, стр. 9-14.


и порука а управо то вријеме значи одсудну (не)способност организовања која диференцира масу од елите.85 На тај начин контрола у дистрибуцији информација, ставова и порука ис-товремено значи и посредну контролу практичног друштве-ног дјеловања, јер је отворена могућност да се дистрибуцијом партикуларних и непотребних информација (дезинформа-ција) успори или убрза те напосљетку усмјерава организо-вање циљаних друштвених група а тиме и њихова друштве-на акција. Због тога у савременом информатичком друштву центри моћи и власти користе овакву могућност дезинфор-мисања јавног мњења: у циљу социјалне контроле производи се „вишак“ информација, ставова и погледа којима се преко масовних медија „затрпава“ јавно мњење чиме се оно паси-визује и трансформише у јавност као аморфну и пасивну масу. Тиме се на структуралан начин јавност онемогућава у организовању и дјелању: маса не стиже ништа да провјери, да сазна, да се орјентише, да изрази своје ставове, да иско-ристи канале јавног мњења и тиме адекватно и правовреме-но реагује. Елита, вршећи овакав суштински утицај на јавно мњење, на његово формирање, обликовање и дерегулацију, те усмјеравајући га према својим интересима и мотивима, задржава компаративну предност као предност у правовре-меном посједовању информација, чиме одржава клас(ич)ни образац моћи: на једној страни елите и центри моћи увијек имају „праву информацију у правом тренутку“ док на другој страни маса увијек и стално изнова не може да доспије до ко-рисних информација у одговарајућем тренутку, а и када дође до информација (уколико уопште и дође) те информације су неповратно застарјеле па је и акција масе - акција са суштин-ским закашњењем. Како је овај вид праксе социјалне кон-троле подстакнут директно од стране елита, центара моћи,

85 На могућност парксе манипулације као облика социјалне контроле ука-зао је још Рајт Милс ставом да масовним друштвом управљају елите путем рекламе и пропаганде. Видјети: Милс, Р., Елита власти, Култура, Београд, 1964.


утицајних група и појединаца; манипулација поприма облик социјализације и интернализације те постепено супституи-ра институционалну социјализацију и интернализацију која карактерише праксе реституције и дјелимично праксе нихи-лације. Карактеристични примјери ове појаве су социјализа-ција и интернализација кроз рекламу, пропаганду и психоло-гију маса путем политичких митинга, спортских и културних спектакла, протеста и других облика масовних окупљања и различитих друштвених покрета.86 Тако најшире манипу-лативно контролисање маса путем масовних медија доводи до деинституционализације и реструктурације савременог информатичког друштва, са тенденцијом постепене али ко-начне деконструкције, декомпозиције и дерегулације самог социјалног.

86 Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004.

49

3. МЕХАНИЗМИ СОЦИЈАЛНЕ КОНТРОЛЕ

Социјална контрола је појмовно и предметно уско пове-зана са организацијом друштвених односа, односно са дру-штвеном структуром. Перманентно усмјерена на очување дате друштвене структуре, она представља кључни проблем (теорија) друштвене структуре, због чега поред пракси соци-јалне контроле постаје неопходно говорити и о четири вели-ке групе механизама социјалне контроле. Полазећи од Пар-сонсове структурално-функционалистичке АГИЛ-шеме87 као идеално-типске концептуализације структуре друштвеног система, овдје истовремено проналазимо четири друштве-на подсистема и њима комплементарне функције,88 одакле логички конзистентно произилазе и четири механизма со-цијалне контроле путем којих се ове функције и реализују унутар датих подсистема и то: 1. механизам социјализације; 2. механизам интернализације; 3. механизам институционали-зације и 4. механизам диференцијације.

87 Парсонс као један од представника „гранд теорија“ покушава успоста-вити велику, основну парадигму посматрања друштва кроз заокружен друштвени систем који се развија и одржава кроз јединство подсистема, функција и структуре, за шта су потребни и механизми контроле свих тих елемената који су представљени АГИЛ шемом: А - adaptation (адаптаци-ја), G - goal achievement (постизање циља), I - integration (интеграција) i L - latency (латентност). Опширније видјети: Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992, стр. 11. и даље. Такође видјети и: Парсонс, Т., Дру-штва. Еволуцијски и поредбени приступ, Аугуст Цесарец, Загреб, 1988, стр. 55/56.88 Лалман, М., Историја социолошких идеја 2, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр. 88-90.


Табела 3. Приказ АГИЛ-шеме и механизама социјалне контроле1. Друштвени

систем2. Подсистеми 3. Функције 4. Механизми

1.1. Норме 2.1. Социјетална заједница 3.1. Интеграција 4.1. Социјализација

1.2. Вриједности 2.2. Култура 3.2. Одржавање вријед. 4.2. Интернализација

1.3. Колективитети 2.3. Политика 3.3. Постизање циља 4.3. Институционали-зација

1.4. Улоге 2.4. Привреда 3.4. Прилагођавање 4.4. Диференцијација

структура функцијаДакле, привреда преко система улога и статуса успо-

ставља механизам диференцијације (подјеле рада) чиме се постиже функција прилагођавања (adaptation) глобалним условима окружења. Ова функција одговара потреби система да црпи ресурсе из свога окружења како би опстао. Како се развија подјела рада и тржиште, тако се и друштво све више диференцира и развија од једноставних и недиференцира-них структура према све сложенијим и све више диферен-цираним структурама (прединдустријско → индустријско → постиндустријско друштво). На тај начин, развијајући спе-цијализоване подсистеме друштво истовремено развија и диференцира управљачке структуре и тако повећава своју контролу над околином („од плуга до микрочипа“ како би то рекао Бек), односно постиже функцију адаптације (А). Поли-тика као орјентација према остварењу циљева, претпоста-вља да се систем одржава само под условом да себи постави неке циљеве и обезбједи средства да би их достигао (Г). На тај начин политика преко колективитета (друштвених група), базирајући се на интернализацији и социјализацији успоста-вља механизам институционализације чиме се омогућава државност (функција постизања циља). Друштвена заједни-ца (социјетална заједница) преко норми успоставља механи-зам социјализације чиме се постиже функција интеграције, тј. координација и интеграција различитих дјелова система у циљу његове стабилизације. Социјализација омогућава кон-

Механизми социјалне контроле 51

солидовање норматива културе као конститутивних струк-тура друштва (културни систем → у друштвени систем), чиме се постиже унутрашња интегрисаност система (И). Култура преко вриједности успоставља механизам интернализаци-је чиме се постиже функција одржавања културног обрасца (културни обрасци – вриједности, норме, језик, симболи – бивају интернализовани у личност). На тај начин, одржава-ње контролних модела (latent pattern maintenance) одговара производњи, одржавању и досљедном репродуковању скупа заједничких вриједности које пружају мотивације потребне индивидуалном дјелању (Л).

3.1. Интернализација као механизам социјалне контроле

У овом поглављу прво одређујемо појам интернализације као механизма социјалне контроле а потом, полазећи од ра-зликовања три врсте моћи, дајемо преглед три фазе процеса интернализације и њима припадајуће врсте одговорности и кривице. Напосљетку, анлизирамо интернализацију кон-фликта, страха и неодговорности као три савремена облика интернализације.

3.1.1. Појам интернализације Интернализација је основни процес у културном подси-

стему јер обезбјеђује културни контекст самодовољности друштва као темељну претпоставку конституисања друштва уопште.89 Према Парсонсу, друштво у културном смислу по-стаје самодовољно тек онда и само уколико може да рачуна на поступање својих чланова које на одговарајући начин до-приноси друштвеном функционисању.90 Отуда се латентна функција овог процеса састоји у одржавању културног ха-

89 Видјети: Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992, стр. 13.90 Исто, стр. 17.


битуса друштвене цјелине путем производње, очувања и до-сљедног репродуковања скупа заједничких вриједности које пружају мотивације потребне индивидуалном дјелању. Док је подсистем социјеталне заједнице организован првенстве-но у односу на артикулацију друштвених односа, културни подсистеми организују се око особина извјесних комплекса симболичких значења – око кодова помоћу којих се структу-ирају, посебних скупова симбола којим се користе и услова њихове употребе, одржавања и промјене.91 На тај се начин унутар културног подсистема остварује функција латенције, тј. одржавање контролних модела (latent pattern maintenance), јер културни обрасци (вриједности, норме, језик, симболи) бивају интернализовани у личност. Интернализацијом се тако обезбјеђује репродукција колективитета преко индиви-дуалитета, јер се идентитет појединаца структурира према нормативима социо-културног система и то на такав начин да сама структура социо-културног система постаје модел за структурацију појединачне личности а дијелови социо-кул-турног система конститутивни елементи структуре сваког појединачног идентитета. Због тога се личност појављује као примарни посредник примјене културних принципа, одно-сно медијум очувања и репродуковања саме културе92; јер ин-тернализација друштвених објеката и културних норми у по-јединачну личност означава посредовање поретка значења у саму дјелатност преко структурисања значећих оријентација у културним системима, што укључује вриједносне, емоцио-налне и когнитивне одговоре.93 Норме појединачних понаша-ња те личне мотивације и вриједности које су Фројд у појму Суперега и Диркем у појму колективних представа третира-ли као дјелове појединачне личности, тако представљају само деривате изведене из друштвеног искуства и конструкте дру-

91 Исто, стр. 12.92 Исто, стр. 12.93 Исто, стр. 12.


штвеног система.94 Само под тим условима друштвено одно-шење уопште постаје могуће, јер на равни значења и опште мотивације појединци добијају културом организоване за-једничке кодове (језичке, симболичке, вриједносне, сазнајне итд.), путем којих се формира јединствен симболички, ври-једносни, сазнајни и мотиваторски образац којим се врши појединачна интеграција индивидуалитета у општи систем друштвене интеракције.95

Процес интернализације се на тај начин појављује као ме-ханизам социјалне контроле, будући да се у крајњој линији састоји у успостављању и репродуковању колективног бића преко појединачних идентитета. За разлику од социјализаци-је која представља механизам социјалне контроле у подсисте-му социјеталне заједнице, интернализација представља меха-низам социјалне контроле унутар културног подсистема, што значи да се успостављање идентитета овдје врши поунутре-њем стандарда и норми који организују унутрашњу психичку структуру индивидуа у складу са предпостављеним начелом ауторитета. Док социјализација омогућава консолидовање норматива културе као конститутивних структура друштва (културни систем → у друштвени систем), чиме се постиже унутрашња интегрисаност друштвеног система; дотле интер-нализација представља консолидацију норматива културе као конститутивних структура личности (културни систем → у систем личности), чиме се постиже унутрашња интегриса-ност идентитета као система личности. Дакле у оба случаја ради се о процесу конструисања идентитета и успостављања ауторитета с том разликом што се социјализацијом иденти-тет/ауторитет успоставља институционално и директно а интернализацијом вриједносно и индиректно.96

94 Исто, стр. 14.95 Видјети: Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992, стр. 14.96 Социјализација представља процес директног и институционалног ус-постављања идентитета у том смислу што се идентитет структурира према начелу ауторитета на директан начин присилом и репресијом институција


3.1.2. Фазе интернализације Како се интернализација појављује као структурална од-

лика моћи самог социо-културног система, онда из разли-ковања три облика моћи произилазе и три фазе интернали-зације.97 Заснован на самој организацији система кондигни облик моћи производи репресивну интернализацију (страх од казне); компензацијски облик моћи проистекао из оче-кивања да ће покоравање бити компензовано наградом рађа вриједносну интернализацију а кондиционирани облик моћи, заснован на мјењању увјерења, знања, особина и оприједеље-ња појединаца путем образовања отвара простор личности као резултату невидљиве, метафизичке интернализације.

Репресивна интернализација98 је прва фаза интернали-зације која је заснована на класичном условљавању анксио-зношћу и страхом. Мотивација друштвеног дјеловања поје-динаца је регулисана спољашњим пријетњама (законом или неким другим правним актима), путем којих систем директ-но регулише понашање појединаца. Друштвено понашање99

самог система. Интернализација представља процес индиректног и вријед-носног успостављања идентитета у том смислу што се идентитет структу-рира према ауторитету на индиректан начин преко вриједности.97 Видјети: Галбрајт, Ј.К., Анатомија моћи, Стварност, Загреб, 1987, стр. 11/12.98 Интернализација уопште како је схвата Ханс Ајзенк. Видјети: Eysenck, H.J., Th e structure of human personality, London, Routledge and Kegan Paul, 1959. Eysenck, H.J., Personality structure and measurement. London, Routledge and Kegan Paul, 1969. Eysenck, H.J., Th e structure of social attitudes, Social and Clinical Psychology, 1975, vol. 14, No. 4, pp. 323/331. Eysenck, H.J., Th e structure and measurement of intelligence, Berlin, Springer Verlag, 1993.99 Овдје је још увијек ријеч о друштвеном понашању а не друштвеном дје-лању. Док друштвено дјелање представља свјесну, самосталну, интенцио-налну и одговорну радњу; друштвено понашање представља изнуђену био-лошко-психолошку реакцију на неки надражај из кога је искључена свијест. О разликовању друштвеног понашања и друштвеног дјелања детаљније ви-дјети: Хабермас, Ј., Објективистичке и субјективистичке поставке теори-ја друштвених наука, у Спасић, И. Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998, стр. 176/177.


појединаца је формирано класичним условљавањем репре-сивног апарата путем казне - конкретно негативно понашање се санкционише конкретном казном, па је тако формирана условљена реакција која омогућава превентивну контролу, будући да сама помисао на одређено понашање већ изазива неугоду што доводи до инхибирања тог понашања. Тако се ствара отпор као превентивна унутрашња контрола на изво-ђење одређених радњи. Овој фази интернализације одговара криминална кривица и суд као коначна инстанца.100

Вриједносна интернализација101 је друга фаза интернали-зација која је заснована на вриједносно позитивном односу појединаца према породици, референтној групи и цјелини друштва. Она представља процес изградње саморегулативне функције идентитета као личности тј. суперега као унутра-шњег супститута за спољашњу контролу. Изградња суперега као ситема рестрикције, ограничења и инхибирања, наступа прво кроз критички утицај родитеља а касније професионал-них васпитача, референтних група и онога што рани Фројд назива неодређеним мноштвом других људи који чине соци-јални миље и јавно мњење.102 Будући да су кроз вриједносну интернализацију у појединачну личност интериоризира-не заједничке (колективне) вриједности, појединци слиједе стандарде и норме система и према њима евалуирају своје поступке.103 Овој фази интернализације одговара политичка 100 Видјети: Јасперс, К., Питање кривње, АГМ, Загреб, 2006, стр. 19.101 Интернализација уопштено како је схвата Фројд. Видјети: Фројд, С., Будућност једне илузије, Напријед, Загреб, 1986. О објашњењу интернали-зације на примјеру тотема, табуа, анимизма и магије, видјети: Фројд, С., Тотем и табу, Матица Српска, Нови Сад, 1981. 102 Ериксон, Х.Е., Идентитет и животни циклус, Завод за уџбенике, Бео-град, 2008, стр. 31103 О томе како систем унутар властите структуре ствара институције и установе а унутар институција и установа улоге путем којих производи идентитете појединаца, видјети: Дарендорф, Р., Homo sociologikus, Градина, Ниш, 1989. О томе како систем производи породицу а преко породице си-стемски идентитет појединаца, детаљније погледати: Фром, Е., Ауторитет и породица, Напријед, Загреб, 1984.


кривица. Она постоји у индивидуалном дјеловању у име ко-лективитета и произилази из припадности појединца неком друштву, народу, држави или заједници; усљед чега поједи-нац мора сносити посљедице за дјеловање тог колективитета коме је подређен и чији поредак омогућава његов индивиду-ални опстанак. Како истиче Јасперс - сваки човјек је одгово-ран за начин на који се њиме влада. Овој фази интернализа-ције одговара воља и сила јачег као коначна инстанца.104

Метафизичка интернализација представља довршетак процеса интернализације у коме наступа изградња функци-оналне аутономије и аутопојетичности система личности105. Понашање појединаца сада постаје дјелање106 које као такво постаје независно од услова у којима је настало. Активност која је раније била у функцији задовољења неког мотива или потребе, сада постаје циљ самој себи. То значи да активност постаје аутономна у односу на примарни циљ или функцију којој је служила – тј. она постаје функционално аутономна. Она више не служи том циљу већ служи самој себи и као та-ква постаје мотив. Аутопојетични систем личности означава да особа поступа на одређени начин не због тога што је мо-тивациона основа страх, ауторитет, награда или казна, него због тога што је то поступање руковођено принципом. За ра-

104 Видјети: Јасперс, К., Питање кривње, АГМ, Загреб, 2006, стр. 19.105 Појам аутопојетичности (autopoiesis) овдје користимо у значењу које наводи Никлас Луман - способност саморепродукције система произашла из такве концептуализације кодова, структура и системских процеса која омогућава поменутом систему да путем управаљања информацијама о зна-чењу свог окружења, надгледа и регулише своје окружење, да га мијења те да се тако активно и аутономно развија. На тај начин систем постаје висо-кософистицирана структура будући да може да скупи, процесуира и делује на информацију о себи самом. Ова способност самореференцијалности означава да је систем до те мјере постао аутономан да може ауторефлек-сивно управљати окружењем које га ствара. Видјети: Луман, Н., Теорија система: сврховитост и рационалност, Плато, Београд, 1998. Луман, Н., Друштвени системи: основи опште теорије, Издавачка књижарница Зо-рана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 2001.106 Тј. свјесна, самостална, интенционална и одговорна радња.


злику од појма идентитета који означава да особа своје по-ступке оправадава ауторитетом, појам личности означава да особа своје поступке оправдава принципом.107 На овом ни-воу интернализације, особа сада конституисана као личност, више не поступа према вањским него према унутрашњим начелима – етички иманентним правилима личности, чиме доводи у питање страх, ауторитет, законе и укупне спољашње регулативе. У ужем смислу ријечи, личност је постала изгра-ђена и неповредива. У овој фази, интернализација се заврша-ва пошто систем више нема шта да интернализује. Личност је надвадала систем – етика одређује границу страха, ауторите-та, легалитета и репресије.108 Овој фази интернализације од-говара морална и метафизичка кривица – моралној кривици сопствена савјест а метафизичкој кривици Бог као коначна инстанца.109

3.1.3. Интернализација конфликта Интернализација конфликта представља савремени поли-

тички облик интернализације којим се врши преусмјеравање и трансформација друштвено-политичке нестабилности у индивидуално-психолошку нестабилност. Итернализацијом конфликта врши се појачана социјална интеграција и кохе-зија социјално депривираних слојева као носилаца негативне

107 Опширније видјети: Голубовић, З., Ја и други, Антрополошка истражи-вања индивидуалног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999.108 Холокауст, геноцид, етноцид и остале форме истребљења Срба и Јевре-ја у Другом свјетском рату биле су регулисане законом. Отуда слиједи да су запослени у концентрационим логорима убијали милионе људи сасвим легално и према начелу ауторитета из чега извире конституција њихових идентитета – појединаца који своју компетенцију црпе из циљева система, према њима регулисаној друштвеној подјели рада и њој припадајућих дру-штвених улога, статуса и санкција. Међутим, иако су ликвидатори посту-пали у складу са законом (ауторитетом), нису поступали исправно. Управо та разлика илуструје метафизичку тј. темељну, онтолошку и несводиву ди-ференцију идентитета и личности.109 Видјети: Јасперс, К., Питање кривње, АГМ, Загреб, 2006, стр. 19/20.


друштвене енергије и најшире легитимацијске основе сваког политичког поретка. Социјално депривирани слојеви због своје социјалне маргинализованости и социјалне искључе-ности не партиципирају у систему на афирмативан начин, те је стога, са становишта функционалног очувања система, неопходно њихову по систем негативну друштвену енергију сублимирати и трансформисати, те је тако на посредан на-чин контролисати. То се постиже вриједносном идентифи-кацијом појединачних ауторитета са неком системском или колективном вриједношћу (државом, нацијом, културом, историјом, слободом и сл.), односно носилаца ауторитета са самим системом, чиме се потенцијална негативна друштвена акција превентивно сузбија, јер је већ унапријед идентифико-вана и интерпретирана као напад на сам систем и колективи-тет. Тиме се врши децентрирање објекта и инверзија фокуса негативне друштвене енергије маргинализованих појединца, друштвених група и слојева – због вриједносне идентифика-ције појединачних носилаца ауторитета са колективном ври-једношћу (која је по правилу фундаментална, предпоставље-на и стога неупитна), социјално искључени и депривирани слојеви постају онемогућени у проналажењу спољашњих (си-стемских и друштвених) разлога негативности свога поло-жаја и почињу сами себе окривљавати за властиту социјалну депривираност. На тај начин се у циљу очувања социјалног мира, механизмом интернализације конфликта, постојећи конфликт, настајућа конфликтна ситуација, растућа соци-јална напетост или пак негативна друштвена енергија, пре-усмјерава са врха система на дно система и тако преноси са друштвено-политичке на индивидуално-психолошку раван.

3.1.4. Интернализација страхаЗа разлику од тоталитарних режима у демократском

поретку начелно није могуће користити силу, због чега кон-цепт владавине у оваквим друштвима (углавном) и не почи-


ва на сили већ на техникама произвођења пристанка, чиме се сам појам владања еуфемизира у концепт управљања.110 Концепт управљања у савременом (демократском) друштву реализује се кроз консензус, односно кроз структуру при-станка оних којима се влада. Због тога је неопходно у проце-су конституисања друштвеног концензуса обезбједити соци-јалну искљученост масе као најшире легитимацијске основе демократског поретка, да би се елити обезбједила могућност да полаже право на општост.111 То се постиже пропагандном популаризацијом псеудовриједности као техником прои-зводње пристанка: намећући људима идеолошке потребе (по-требе безбједности, здравља, спорта, забаве, информисања, популарне науке и културе) врши се децентрирање објекта и инверзија фокуса њихове пажње, чиме се омогућава пре-усмјеравање друштвене енергије најширих слојева друштва као легитимацијске основе сваког демократског поретка са кључних питања, проблема и процеса на друштвене безначај-ности.

У том контексту се интернализација страха појављује као савремени психолошки облик интернализације којим се врши манипулативна структурација савремене личности. Манипулација страхом, који представља доминантан фактор у процесу структурисања система личне мотивације поједи-наца, омогућава да се пажња, лична мотивација а напосљетку и психичка структура појединаца организује око претјера-ног страха за тијело и страха за околину. Социјално изнуђе-ни страх за тијело рађа индивидуалну а социјално изнуђени страх за околину ствара колективну хипохондрију. Прои-зводњом анксиозности (осјећаја личне и колективне здрав-ствене угрожености), неограничена либидинозна енергија се

110 О произвођењу пристанка као техникама социјалне контроле детаљније видјети: Herman, E., Chomsky, N., Manufacturing Consent: Th e Political Econo-my of the Mass Media, New York, Pantheon, 1988.111 Чомски, Н., Контрола медија. Спектакуларна достигућа пропаганде, Ру-бикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009, стр. 11/16.


као нагомилана тјелесна напетост директно трансформише у страх, чиме се успоставља количински неисцрпни и времен-ски неограничен ресурс који дјелује као трајан организатор-ски потенцијал индивидуалне и социјалне хипохондрије. Као резултат патолошког страха за тијело настаје повећана по-трошња медикамената и козметичких производа а као резул-тат патолошког страха за околину настаје еколошка као идео-лошка свијест. Будући да ове патолошке појаве представљају економски позитивне тј. високо-профитабилне активности постиндустријског као идеолошког друштва, из претходно назначеног сасвим логично происходи њихова системска ар-тикулација у виду конкретних инструмената социјалне кон-троле.

3.1.5. Интернализација неодговорности Репресивни пореци по властитој иманенцији у начелу не

допуштају развој одговорности, јер односи моћи засновани на неком предпостављеном ауторитету унапријед рачунају са хијерархизованом структуром субординације која начел-но искључује конституисање аутономног хабитуса личности. Друштвено субординиране улоге и статуси, изграђујући умје-сто личности индивидуе са стабилним системским иденти-тетом, производе популацију неспособну за мишљење, орга-низовање, дјеловање и егзистирање ван начела ауторитета. Како нема друштва које није организовано, повијест самим тим већ јесте повијест репресивности, јер сама репресивност представља инхерентно својство организовања као таквог.112 Међутим, оно особито постмодерне репресивности јесте глобална рационална тоталитарност као пренаглашена ауто-ритарност која по први пут има услове апсолутног важења. Управо због своје тоталности, постмодерна репресивност постаје довољан услов свеукупне социјалне деконструкције социјалног. Како је то већ кроз синтагму ризичног друштва

112 Видјети: Маркузе, Х., Ерос и цивилизација, Напријед, Загреб, 1985.


истакао Бек,113 постмодерно друштво представља ентропију рационалности - такву историјску акулмунацију рациона-литета која реализује могућност угрожавања саме себе. На нивоу филозофског ова ентропија се испољава као негативна саморефлексија рационалитета на релацији инструментално-комуникативно114; на нивоу технолошког као саморефлекси-ја информације као истовременог средства и предмета рада115 а на нивоу социјалног као успостављање такве социо-култур-не констелације која деконструише само социјално116.

Глобализација као постмодерни процес изградње глобал-ног друштва, кроз тоталитарно успостављање начела псе-удоиндивидуализма и либералног хедонизма, успоставља инфантилност као општу и основну културну вриједност са-временог друштва. Кроз формализацију ума успостављајући демократска начела правде, једнакости, слобода, права и про-цедура; глобализација омогућава еманциповано, легитимно и либерално бјежање од одговорности као „ирационалног ау-торитета“, чиме се успоставља необавезан однос према самим темељима цивилизације што напосљетку неумитно води ње-ном паду у варварство.117 Као што психоанализа не рјешава проблеме, него се задовољава њиховим премјештањем, тако и глобално друштво у настанку, не рјешава фундаменталне проблеме социјалног организовања произашлих из илузије техничког и индустријског прогреса него их само премјешта са нивоа социјалног на ниво информатичког.118 Конструкци-јом хиперреалности и симулацијом119 превазиђени биолошки и физички оквири културног опстанка, продукују једну осло-

113 Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997.114 Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987.115 Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997.116 Хоркхајмер, М., Помрачење ума, Веселин Маслеша, Сарајево, 1989; Бо-дријар, Ж., Симулакруми и симулација, Светови, Нови Сад, 1991.117 Хоркхајмер, М., Помрачење ума, Веселин Маслеша, Сарајево, 1989.118 Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 40.119 Видјети: Бодријар, Ж., Симулација и збиља, Загреб, 2001.


бођену „неорганску културу“120 у којој поремећаји процеса сазријевања са свим пратећим социјалним, интелектуалним, психомоторним и афективним поремећајима, наступају као резидуа слободе и трајне незрелости популације заустављене у свом дјетињству.121 Већ је у првој половини 20 вијека Ви-толд Гомбрович констатовао да нису раст или напредак чо-вјека показатељи модерности, него одбијање да се одрасте: „Незрелост и инфантилност су најсигурније категорије за де-финисање модерног човека.“122 Преузимање одговорности за властиту будућност као најбитнији животни чин у древним друштвима изражен кроз процес иницијације123, у постмо-дерном друштву уступа мјесто бјегу од властите будућности израженом кроз процес дигитализације. Неодговорност по-стаје демократско право па одговорност ишчезава из циви-лизације на исти начин као истина из науке и правда из судо-ва.124 Како истиче Вирилио, за двадесетак година друштвене и политичке одговорности нестаће и ускоро ће сваки поједи-нац или свака активност која није везана за неодговорност бити одбачени. Прелазак из реалног у виртуелно, лишава друштвене односе темпоралног континуитета и њему припа-дајућег индивидуалног и социјалног искуства које чини онто-лошке пропозиције конституисања личности као довршења процеса индивидуалног и социјалног сазријевања.125 Јер када наступи превасходна дигитална реалност која постаје спо-собна да тренутно пружи искуства која се иначе током вре-мена полако и тешко добијају, то значи да будућност која се

120 Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 44.121 Исто. 122 Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 93/94.123 Видјети: Строс, К.Л., Дивља мисао, Нолит, Београд, 1978; Строс, К.Л., То-темизам данас, БИГЗ, Београд, 1979, Строс, К.Л., Тужни тропи, ZEPTER Book World, Београд, 1999.124 Видјети: Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010.125 Видјети: Ериксон, Х.Е., Идентитет и животни циклус, Завод за уџбени-ке, Београд, 2008.


тренутно јавља више не постоји.126 Док иницијација предста-вља увођење у статус одговорног за властиту друштвену цје-лину, постмодерна фрагментација друштвеног живота про-дукује кризу социјалног кроз редукцију погледа на стварност или на неки њен дио уз истовремено обогаћивање сазнања о сваком том дијелу посебно.127 Под тим утицајем осамостаљу-ју се поједини аспекти људске праксе, који, потом, добијају прилику да сврху своје егзистенције траже у себи самима и понашају се као да тоталитет праксе више не постоји. Из тих стварносних оквира ниче и развија се идеолошка као парти-куларна свијест (свијест о партикуларном), која настоји да се у посебним друштвеним и културним околностима заводљи-во наметне као цјеловита свијест тоталитета праксе – који се претходно редукује на неки његов дио.128 Утемељена онтоло-шким постулатом да истина није цјелина129, постмодерна као пост-социјална констелација успоставља аксиолошки плура-лизам, морални релативизам и политички партикуларизам тј. партикуларизам демократије.130 Постулирањем плурали-зма као „надређене вриједности“ настаје феномен „модер-ног плурализма“131 који постаје главни узрок кризе смисла у модерном друштву.132 Наиме, успостављањем аксиолошког плурализма (плурализма као највише вриједности) постмо-дерна констелација врши деконструкцију универзализма и

126 Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 94.127 Милошевић, Б., Социологија и савремени свет, Филозофски факултет, Нови Сад, 2007, стр. 90.128 Исто, стр. 87. 129 Видјети: Адорно, Т., Негативна дијалектика, БИГЗ, Београд, 1979.130 О односу демократије, универзализма, партикуларизма и идентитета, видјети: Лаклау, Е., Универзализам, партикуларизам и питање идентите-та, Реч. Часопис за књижевност, културу и друштвена питања, број 71/17, септембар 2003.131 Видјети: Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995.132 Исто.


повијесно-социјалног континуитета,133 јер омогућава декон-струкцију континуитета социјално-повијесне конституције, тј. дисконтинуитет у социјалном процесуирању смисла. Со-цијално процесуализовање смисла запада у кризу, јер инсти-туције које похрањују смисао нису у могућности извршити апсорбовање „интерсубјективно објективизованог смисла у социјалне залихе знања.“134 Плурализам као партикуларизам у вриједносном смислу тако означава непостојање једног је-диног доминантног, обавезујућег и интегришућег вриједно-сног система који би и сам био добро интегрисан. Постојеће плуралистичке системе вриједности карактерише како слаба интегративна моћ у цјелини друштва као тоталитета, тако и слаба унутрашња интегрисаност самог система. Велике ин-ституције (економија, политика, култура, религија итд.) нису у хијерархији тј. не постоји интегришући систем вриједно-сти, већ ови ентитети релативно самостално егзистирају и полажу право само на властито, чврсто омеђено, поље адми-стрирања.135 На тај начин осамостаљени аспекти друштвене праксе сада егзистирају као систем неповезаних социјалних ентитета који су изгубили своје социјално и значењско за-леђе и постали инструмент постмодерне као постсоцијалне констелације – инструменти деконструкције социјалног и његове редукције на плитки једнодимензионални хиперпро-стор.136 Управо због постмодерне дигиталне фрагментације социјалног коју је назначио Бодријар, Турен је и могао рећи

133 Видјети: Гиденс, Е., Последице модерности, Филип Вишњић, Београд, 1997.134 Видјети: Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995.135 Видјети: Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995.136 Видјети: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004.


да ми живимо крај представе друштвеног искуства у крајњој тачки декомпозиције социјалног.137

Будући да је онтогенеза комплементарна филогенези – постмодерна криза социјалног неизбјежно погађа појединце и друштвене групе паралелно са кризом институција. Како млади (омладина) представљају централну фигуру пост-модерног процеса дигиталне реификације социјалног, то истовремено значи да млади као мејнстрим савремене псе-удокултурне производње неодговорности постају крајња тачка нихилизма, перманентни непријатељи будућности и иреверзибилни отпадници историје. Снови о ослобођењу младих, истиче Вилирио, увијек су водили до диктатура и репресивних паравојних система. Послије Хитлера и Ста-љина, великих храмова младих културних револуција, до-шло је до новог технолошког дјетињарења, предложеног од стране амаричке нације.138 Док су некадашње младе генера-ције побркале технолошко-научни напредак са напретком морала; нове младе генерације жељне еманципације зарад будућности остају без будућности. Дигитализација као про-цес еманципације неписмене омладине139 пружа могућност да се недостатак старих вриједности прогласи новом вријед-ношћу (Хана Арент). Еманципација као укидање сваке кул-турне вриједности, представља коначан исход радикалног брисања у постмодерној дерегулацији времена, јер се еман-ципаторском деконструкцијом и дерегулацијом прошлости отвара обрнути историјски процес: процес несметаног и са-мосталног технолошког напретка иза којег остаје човјек без будућности. Будућности нема јер је социјални континуитет прекинут у времену.140 Хронолошко и историјско вријеме уступило је мјесто новом технолошком времену које себе

137 Видјети: Touraine, A., A new paradigm. For understanding today’s world, Pol-ity press, Cambridge, 2007.138 Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 99.139 Исто, стр. 97.140 Вилирио, П., Критички простор, Градац, Чачак, 1997, стр. 8.


тренутно експонира.141 Ново технолошко вријеме није везано за друштвену стварност - нити са једнм догађајем, нити са ко-лективним памћењем. То је чисто компјутерско вријеме које гради перманентну садашњост као безграничан и безвремен интензитет који уништава темпо друштва у прогресивној де-градацији.142 На тај се начин криза одговорности напосљетку показује као клинички симптом кризе савремености – криза младих генерација је посљедња криза идеје напретка у којој наступа коначно дисконектовање социјалне збиље са самом собом.

3.2. Социјализација као механизам социјалне контроле

У овом поглављу извршићемо анализу социјализације као најширег, свеобухватног, стално присутног и крајње ефика-сног механизма социјалне контроле. Полазећи од породице, простирући се кроз школу и образовање те достижући свој врхунац у бројним активностима програмиране масовне социјализације путем јавног мњења, рекламе и пропаганде; социјализација врши функцију интеграције социјеталне за-једнице тако што омогућава репродукцију базичних образа-ца искуства и дјеловања а то значи и општих карактеристика личности одређеног типа друштва. На тај начин социјализа-ција ствара темељ временског и просторног трајања иденти-тета и социо-културног живота. Социјализација као меха-низам социјалне контроле има и своје фазе и инструменте којима директно остварује контролу. Овдје се кроз призму односа институционализације и социјализације посебно об-рађују четири фазе социјализације те основни и помоћни ин-струменти социјализације.

141 Исто, стр. 10.142 Исто, стр. 11.


3.2.1. Појам социјализацијеСоцијализација представља социјално процесуализова-

ње интерсубјективно објективизираног смисла из социјал-них залиха знања на појединца, тј. процес повијесно-соци-јалног конституисања личног идентитета. Лични идентитет се обликује кроз интерсубјективни Ми-однос: „Код човјека је проблем одржања живота тако постављен, да га никад не може ријешити појединац за себе.“143 Интерсубјективни Ми-однос као непосредни друштвени однос објективизира су-бјективни смисао појединачних учесника у социјалне залихе знања, тако што више пута поновљена друштвена дјеловања бивају установљена као институције. На тај начин се из соци-јалних залиха знања као социјалног резервоара смисла обли-кују друштвене институције које надокнађују инстинкте144 и темељно моделују људску природу у културу145, јер умјесто да се сваки проблем рјешава наново, социјалне залихе знања у виду друштвених институција омогућавају појединцима да већину новонасталих ситуација препознају као фундамен-тално идентичне некој претходној у социјалне залихе знања објективизованој констелацији. На тај начин, нове генераци-је не пролазе искушења претходних генерација, већ наслеђују готово искуство припремљено од својих претходника. Тако долазимо до ситуације у којој дјелује Тојнбијев закон компен-зације.146

Овај процес институционализације а тиме и социјализа-ције, јесте варијабилан у том смислу што на њега утичу разни други процеси (доминантни друштвени односи) што за по-сљедицу има формирање различитих повијесних структура социјалног резервоара смисла. Општа структура је доступна

143 Гелен, А., Човјек, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974, стр. 49.144 Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995, p. 41.145 Гелен, А., Човјек, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974, стр. 431.146 Тојнби, А., Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1970, стр. 272.


свим члановима друштва и она утемељује базичне обрасце искуства и дјеловања, што значи да она формира опште ка-рактеристике личности тог друштва и омогућава свакоднев-но рутинско функционисање. Специфична структура, као виши слој оријентисана је ка вишим вриједностима а такве конфигурације вриједности развијају високе културе прво у религијским а потом у филозофским и научним вриједно-сним системима. Ове вриједности у правилу претендују на тоталитет искуства, сазнања, живота, те временски транс-цендирају живот појединаца. На тај начин, институције уо-бличавају искуство које је регулативно за одређено подручје живота.

Будући да се процес институционализације врши на два нивоа, и сам процес социјализације је двострук. Институције које установљују базично искуство релевантно за свакоднев-но рутинско функционисање, социјализацијом (примарном) формирају опште карактеристике личности. Институције које установљавају „више вриједности“ и претендују на „то-талитет искуства и сазнања“ која временски трансцендирају живот појединаца, секундарном социјализацијом формирају специфичне карактеристике личности. У том смислу долази до дистингвирања социјализације на општу и специфичну социјализацију, односно примарну и секундарну, од којих је свака релевантна за конституисање одређене фазе у процесу развоја личности.

3.2.2. Фазе социјализацијеКада посматрамо процес социјализације, с обзиром на

фазе у процесу изградње личности, потребно је истаћи да се о примарној социјализацији као о поступку изградње општих и фундаменталних карактеристика личности може говорити као о „хоминизацији“ и „елементарној социјализацији“ док секундарна социјализација као настојање изградње „виших“


квалитета личности представља процесе „инкултурације“ и „креације.“

1. Хоминизација – је поступак преласка из хоминације (развој рођењем добијене генетске диспозиције у оп-ште људске особине) у хомоетивију (једноплеменост, припадање истом народу). То је настојање да се човјек „освијести“, постане свјесно и самостално биће, да зна „коме и чему припада“. Путем културе, у условима си-стематског и усмјереног руковођења, развија се говор-на моћ, предметна активност и симболизација. У овој фази социјализације појединац се појављује као творе-вина културе, спроводи и манифестује основна пона-шања као њене непосредне социјализаторе.

2. Елементарна социјализација – Личност, углавном па-сивно, усваја постојеће културне обрасце произашле из насљеђа и традиције. На тај начин индивидуа се, у ужем смислу, социјализује стичући основу за укључење у живот групе и друштва уопште. У овој фази социјали-зације појединац се појављује као корисник културе, он се образује, посјећује културне установе, манифестује своју припадност, рецимо кроз фолклор или подмла-дак неке завичајне групе. Пракса манипулације има веома мали утицај на социјализацију личности у овој фази.

3. Инкултурација – У фази инкултурације личност се према понуђеном културном насљеђу односи активно. Она га претежно некритички, понекада и стваралачки усваја у зависности од својих најдубљих унутрашњих опредјељења, утицаја етноса и средине, као и специ-фичних склоности и сензибилитета. Ово је фаза у којој личност иступа с мотивацијом да пронађе и потврди свој индивидуални, али прије свега колективни иден-титет. У овој фази социјализације појединац се поја-вљује као носилац и реализатор културе. Он покреће различите активности, манифестације, клубове, гру-


пе, удружења, спреман је да се ангажује (понекад и до граница издржљивости) за реализацију одређеног (по-стављеног) циља. Манипулативна пракса и спонтани облици социјализације овдје имају велику улогу.

4. Креација – Завршна и најпожељнија фаза у развоју личности унутар властитог социо-културног система је постизање највеће могуће аутономије и стваралачке слободе из чега произилази стварање нових културних вриједности. У овој фази социјализације појединац се појављује као стваралац културе (писци, умјетници, научници).

3.2.3. Породица и образовање – примарна, секундарна, формална и неформална социјализација

Теорија примарне социјализације полази од схватања да док су биолошке основе људског понашања неупитне, дотле су сва људска социјална понашања или њихове главне компо-ненте суштински научене у интеракцији са социјалном око-лином. Теорија примарне социјализације издваја три извора социјализације које сматра примарним (породица, школа и група вршњака), док остале изворе социјализације (сусјед-ство, организације, медије и друштво у цјелини) сматра се-кундарним, будући да њихов утицај није непосредан, већ се одвија преко примарних извора.147 Осим примарне и секун-дарне социјализације, могуће је говорити и о формалној и неформалној социјализацији. Формална социјализација на-стаје у специјализованим инститицијама, нарочито у школа-ма и затворима148 и њу прати посебан формализован систем санкција (оцјењивање у школи, награде и казне у затворима),

147 Oetting, E., Donnermeyer, J., Primary socialization theory: the etiology of drug use and deviance I, Substance Use & Misuse, 1998, p. 997.148 Инструменти формалне социјализације су школе, институције социјал-ног рада, институције културе те прихватилишта, медицинске и казнене установе.


док неформална социјализација настаје у другим друштве-ним условима а прије свега у породици.149

Одређујући социјализацију уопште као механизам соци-јалне контроле а имајући при том у виду њене примарне и секундарне, те формалне и неформалне варијетете; можемо рећи да породица представља идеално-типски примјер ин-директне а образовање идеално-типски примјер директне социјалне контроле.

Породица као инструмент примарне и неформалне соци-јализације представља примарну, неформалну и индирект-ну реститутивну праксу социјалне контроле.150 Од доласка на свијет људске јединке, друштво настоји – најприје пу-тем породице а затим преко институција образовања те све више средствима масовних комуникација – репродуковати обиљежја друштвеног поретка у психу појединца. Породи-ца, будући да је и сама резултат сасвим одређене друштвене структуре, има функције које су у првом реду, одређене овом структуром. Због тога је најважнија друштвена функција по-родице производња друштвено пожељне психичке структу-ре. Ову функцију породица испуњава путем „друштвеног ка-рактера“ који интернализира вањске потребе те тако људску снагу упреже у извршавање задатака датог економског и дру-штвеног система. Друштвени карактер, као „суштинско је-згро карактерне структуре већине чланова једне групе које се 149 Инструменти неформалне социјализације су породица, група вршњака, сусједство, неформалне друштвене групе и медији.150 У реститутивне праксе социјалне контроле спадају: породица, школа, институције социјалног рада, институције културе, прихватилишта, меди-цинске, психијатријске и казнене установе. Од тога директне реститутивне праксе су: школа, прихватилишта, медицинске, психијатријске и казнене установе. Индиректне реститутивне праксе су: породица, културне уста-нове и институције социјалног рада. Критеријум овог класификовања јесте начин на који се испољава основни принцип на коме је заснована реститу-тивна пракса: репресија и ауторитет. У том смислу, репресија и ауторитет се у случају директних реститутивних пракси испољавају директно, док се у случају индиректних реститутивних пракси репресија и ауторитет испо-љавају индиректно.


развило као посљедица основних искустава и облика живота заједничкој тој групи“151 у појединцу развија жеље да чини оно што је друштвено потребно и пожељно чинити, а успо-ставља се преко породице као психолошке агентуре друштва која производи Супер-его дјетета као поунутрашњену вањ-ску, у друштву дјелотворну силу, која је у породици присутна кроз ауторитет оца. Ауторитет оца у породици није случајан ауторитет који се касније „допуњава“ друштвеним ауторите-тима, већ се сам ауторитет оца породице напосљетку заснива на структури ауторитета цијелога друштва.152 На тај начин, функција друштвеног карактера састоји се у томе да уобличи и каналише људску енергију у оквиру датог друштва ради не-прекидног функционисања самог друштва.

Друштвени систем се репродукује преко породице као свог конструкта, тако што прилагођавајући нагонску структуру дјетета економској структури друштва врши производњу друштвено пожељног типа личности. Тако је нпр. за породице сељачког и пролетерског типа (и уопште породице нижих класа) било карактеристично да: „С обзиром на његов економски и друштвени положај, за сељака је сваки члан породице понајприје радна снага коју искориштава до могућег максимума. Свако новопридошло дијете је потенцијална радна снага, чије кориштење почиње тек онда када је дијете довољно старо да би помогло у раду. Све дотле оно је само биће које једе, па се сељак тиме задовољава с обзиром на каснију вриједност дјетета […] Старост и смрт оца могу ослободити сина да буде објекат израбљивања и за-јамчити му обештећење за све што је претрпио тиме што ће он сам постати господар […] Слично је било и у пролетерској породици у првој половици 19 стољећа. И у њој су дјеца у бити била предмет економског искориштавања, па се зако-нодавству које је ограничавало дјечији рад нико није више одупирао од управо оних родитеља који су економски иско-151 Фром, Е., Ауторитет и породица, Напријед, Загреб, 1986, стр. 54.152 Исто, стр. 59.


риштавали своју дјецу. Они су стварно били „најгори непри-јатељи своје дјеце.““153 За разлику од сељачких и пролетерских породица, за породицу ситнобуржоаског и буржоаског типа карактеристично је то што „мала дјеца немају улогу да пове-ћавају очев доходак, њих не осјећају као потенцијалне радни-ке, и као некорисна бића која једу све док не почну радити. Они долазе на свијет зато што се родитељи радују да имају дјецу. Многе неиспуњене жеље и идеале што су их сами има-ли, родитељи полажу у дјецу, а њихово испуњење код дјеце, било путем поистовјећивања, било путем објективне љубави, доживљавају се као властито задовољавање.“154

Образовни систем као инструмент примарне и формалне социјализације представља примарну, формалну и директну реститутивну праксу социјалне контроле. Образовање за-сновано на двијема супростављеним парадигмама (просвје-титељска и савремена - од којих обије садрже и рационални и еманципаторски елемент, само у различитој мјери), као и породица, представља механизам репродукције одређеног друштвено-економског система. Образовање засновано на оптимистичкој просвјетитељској парадигми о тежњи човје-ка да увећа своје знање и дође до јасније мисли о стварности и да стекне способност вриједносног процјењивања смисла свог дјеловања у тој стварности, имало је универзално хума-нистичко-еманципаторске конотације, представљало је пре-власт еманципаторског над рационалном компонентом, и било израз насљеђа средњовјековног феудализма Европе. На-супрот томе, савремени образовни концепти155 представљају превласт рационалне над еманципаторском компонентом те одређују образовање крајње перформативно. Основна функ-ција образовања постаје процес квалификовања радне снаге за што успјешнију партиципацију на тржишту рада, чиме са-

153 Исто, стр. 55/56.154 Исто, стр. 56.155 Видјети: Лиотар, Ж.Ф., Постмодерно стање – Извјештај о знању, Ибис графика, Загреб, 2005.


времени образовни концепти постају перманентно коноти-рани ка очувању доминантног друштвеног односа а посебно односа у процесу рада. До овог преокрета дошло је због ра-звоја подјеле рада и индустријског начина производње који је довео до подјеле на опште и техничко образовање аналогно претходним парадигмама. Друштвена подјела рада епохе ка-питализма је условила потребу за системом техничког обра-зовања које ће се сводити на обуку за руковање одговарају-ћом техником. На тај начин, капитал одржава моћ над радом и успјева да репродукује капитал-однос не само у класичним (индустријским) организацијама, већ и у дјелатностима тер-цијарног, квартерног и квинталног сектора привреде, јер омогућава доминантним друштвеним групама у процесима рада да у свом посједу задржавају она знања која им омогу-ћавају да процес рада држе под својом контролом.156 Депри-вираним групама, осуђеним на техничку обуку за руковање машинама, остаје на располагању само онај дио образовања који их чини некомпетентним за креативну и контролну уло-гу у процесу рада, јер им се препушта обављање унапријед програмираног процеса рада.157

Паралелно са овом (економском) димензијом социјалне контроле, кроз образовање се реализује још једна (политич-ка) димензија социјалне контроле. Наиме, прво у развијеним друштвима тржишне демократије (Западна Европа и САД – „Операција предност“) а потом и у другим, мање развијеним друштвима (од недавно и код нас), проводи се либерализаци-ја образовне политике која има за циљ да омогући што већи обухват популације високим образовањем, чиме се промови-ше компензацијска функција образовања која за ненамјера-вану посљедицу има „прешколованост“ и „инфлацију дипло-ма“, јер се тим пројектом покушава рехабилитовати и очувати

156 Видјети: Брејверман, Х., Рад и монополистички капитал, Глобус, Загреб, 1983. 157 Опширније видјети: Милошевић, Б., Умеће рада, Филозофски факултет, Нови Сад, 1997, стр. 62-67.


политичка идеја егалитаризма – идеја „једнаких шанси“ за све, чиме се заправо сузбијају захтјеви за корјенитим промје-нама друштвене структуре.158 Овдје не само да није ријеч о промјенама које дају успон у каријери појединца и напредак друштва, већ се ради о специфичном виду друштвеног затва-рања које се „провлачи“ кроз привид друштвеног отварања („образовање за све“).

3.2.4. Инструменти социјализацијеИдентитет (како индивидуални тако и колективни) има

социјално-повијесну конституцију, што значи да се успоста-вља кроз/као социјално-повијесни континуитет. На тај на-чин, идентитет бива успостављен као „повијесна структура социјалног резервоара смисла“.159 Због тога Хабермас и ис-тиче да традиција има конститутивни значај за индивидуал-ни идентитет, јер га успоставља и од њеног континуитета он напосљетку и зависи. Такође, и сваки систем свој идентитет заснива на неком принципу/организацији. Границе конти-нуитета и развоја неког система представља могућност рас-тезања нормативних структура тог система без радикалног раскида са традицијом. У том смислу, развој система је могућ све дотле док су могуће промјене унутар датог типа организа-ције као традицијом успостављеног идентитета. Отуда дола-зи значај инструмената социјализације, јер ови инструменти као најконкретнија средства преноса „светих“ и „одувијек постојећих“ норматива културе и традиције, свијету сваког појединца дају почетни ред и смисао. Криза и деконструкција ових инструмената појављује се као перманентна криза, јер она недвосмислено води деконструкцији повијесно-соци-јалног континуитета а то значи и деконструкцији социјал-

158 Исто, стр. 67.159 Хабермас, Ј., Кризе позног капитализма, Трећи програм Радио Сарајево, 1974, стр. 393.


ног резервоара смисла као услова идентитета.160 Уколико на једној страни социјализација, омогућавајући консолидовање норматива културе као конститутивних структура друштва, постиже унутрашњу интегрисаност система, а на другој страни интернализација, вршећи интројекцију културних образаца у личност, постиже унутрашњу интеграцију лично-сти а тиме и функцију одржавања културног обрасца; онда постаје очигледно да се ради о различитим фазама једног те истог процеса. Наиме, социјализација означава процес на релацији култура-друштво а интернализација означава про-цес на релацији култура-индивидуа. На тај начин, могуће је идентификовати јединствене инструменте интернализације и социјализације, јер чак и у методолошке сврхе постаје нео-држиво диференцирати производњу, одржавање и доследно репродуковање скупа заједничких вриједности које пружају мотивације потребне колективном (социјализација) и инди-видуалном (интернализација) дјелању.161 Због тога, постаје потребно назначити четири карактеристична инструмента социјализације и интернализације, значајна за конструкцију и деконструкцију, односно одржање или промјену постојећег идентитета.

160 Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, Gütersloh, 1995.161 Чак шта више, будући да се сваки организовани друштвени живот у цјелини већ одвија кроз подсистеме (привреда, политика, друштвена за-једница и култура у ужем смислу ријечи), аналогно томе постаје нужно говорити како о појединачним механизмима контроле надлежним за сваки подсистем појединачно (тј. појединачним механизмима контроле надлежним за сваки појединачни аспект друштвеног живота), тако и о међусобној повезаности тих истих механизама у један јединствен процес производње, одржавања и репродуковања друштвеног живота у цјелини. На тај начин, могло би се рећи да се друштвени живот у цјелини одржава кроз процес друштвене репродукције који се пак састоји од појединачних процеса у појединачним подсистемима, и то: диференцијације у привреди, институционализације у политици, социјализације у друштвеној заједни-ци те интернализације у култури.


1. Културне вриједности су посебно значајна врста вјеро-вања чланова друштва или типичних носилаца разних положаја у друштву о ономе шта је пожељно и шта је непожељно. Нпр. типични Американац придаје ври-једност тржишној једнакости људи; за типичног љека-ра здравље је пожељно; типичан наставник подржава интелектуалну компетицију а тишичан насилник моћ као универзалну основу свих друштвених односа. Кул-турне вриједности могу бити позитивне (пожељне) и негативне (непожељне).

2. Културне норме представљају регулативе понашања и дјелања. То су правила која су примили чланови дру-штва и типични носиоци положаја која одређују поје-диности прикладног и неприкладног понашања. Кул-турне норме могу бити:2.1. Навике. Културне норме се називају навикама

када се сагласност са њима не сматра виталном важношћу за благостање групе и кад средства принуде нису одређена. Нпр. у западноевропском културном кругу људи имају навику да носе кра-вате у свечаним приликама. Одступање може да има за посљедицу презир али то неусаглашавање нема никакве посљедице за групу. И кажњавање за неусаглашавање са навиком је промјењиво и благо (вербални и невербални прекори, изолација).

2.2. Обичаји. Културне норме се називају обичајима када спецификују понашање од животне важно-сти за друштво и када укључују његове основне моралне вриједности. Примјена обичаја се најче-шће обезбјеђује или санкцијама од стране чланова друштва или правним путем. У првом случају го-воримо о моралу а у другом о закону.

3. Културне премисе су прећутна и неформална уопшта-вања која изражавају колективни дух народа и стога представљају својеврсну „метафизику народа.“ Ана-


литички настројеном друштвеном посматрачу може изгледати да су друштвени односи одређеног народа скуп наизглед неповезаних акција али се овај тотали-тет односа открива на интуитиван начин као смисаоно структурирана цјелина.162

4. Културна вјеровања као систем културних вриједности једног друштва обухватају сва сазнања (идеје, традици-јом стечена и пренешена искуства, сујевјерја, митове и легенде) која припадају већини чланова друштва и тво-ре заједнички културни хабитус. Ова општа структура базичних образаца искуства и дјеловања доступна је свим члановима друштва и она утемељује опште ка-рактеристике личности тог друштва и омогућава сва-кодневно рутинско функционисање али она утемељује и основу временске трајности друштвеног живота и културе.

3.3. Институционализација као механизам социјалне контроле

У овом поглављу дајемо преглед антрополошког, култур-ног, социјалног, економског и политичког аспекта инсти-туционализације. Анализирајући економску и политичку институционализацију у модерном (индустријском) и савре-меном (програмираном) друштву, показујемо како институ-ционализација представља процес системског успостављања процедура и структура као ефикасних средстава организаци-оног управљања друштвеним односима. Институционализа-ција омогућава систему да изворну друштвену сукобљеност појединаца трансформише у латентни конфликт друштвених група и да тако груписану базичну друштвену противрјеч-ност држи под контролом. Преображавајући појединачност 162 Могло би се рећи да културне премисе представљају дубинску психо-културну структуру која све појединачне активности усклађује и носи по моделу Јунговог синхроницитета, тј. акаузалне смисаоне везе.


друштвеног дјеловања у организацију, поредак и моћ самог система, институционализација као механизам социјалне контроле омогућава систему да основне друштвене против-рјечности доведе под окриље система те да их на тај начин разрјеши унутар саме логике системске санкције.

3.3.1. Антрополошки аспект институционализацијеПолазећи од морфолошких особености, од његове орган-

ске дефицијентности и неустановљености, човјека можемо одредити првенствено као дјелатно биће. Човјекова орган-ска дефицијентност се показује као биолошко-антрополо-шка претпоставка културе као природне артифицијалности. Морфолошки је наиме човјек одређен доминантно недоста-цима, који се у егзактно биолошком смислу могу означити искључиво негативно као неприлагођеност, неспецијализи-раност и неразвијеност.163 Човјек је, посматран као природ-но биће, безнадежно неприлагођен. Он је биће јединственог одсуства биолошких средстава егзистенције и тај недостатак он надокнађује једино својом способношћу рада.164 Физичка неспецијализираност човјека, његово органско непосједо-вање средстава за егзистенцију као и зачуђујући недостатак правих инстиката, граде „отвореност у свијет“. Органски дефицијентан, стога према свијету отворен, човјек није при-родно способан за живот ни у каквом одређеном ограниче-ном миљеу. Стога је човјек неустановљен због чега се мора изградити као своје сопствено дјело и у себи самом наћи ег-зистенцију као задатак.165 „Гола способност за егзистенцију таквог једног бића, мора бити упитна, и голо одржавање живо-та мора бити проблем у чијем је рјешавању човјек постављен једино на себе сама, за што он има да створи могућности из

163 Гелен, А., Човјек, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974, стр. 31.164 Исто, стр. 32.165 Исто, стр. 34.


сама себе. То би, дакле, било дјелатно биће.“166 Отуда прои-зилази кључно питање: како је ово органски дефицијентно биће, биће недостатака, способно за живот?167 Људско дјело-вање је прије свега друштвено дјеловање, тј. антрополошко-биолошки условљена категорија која човјеку као органски мањкавом бићу, недовољно снадбјевеном урођеним механи-змима адаптације на околину, омогућује прилагођавање на активан начин, стварањем вјештачких средстава самоодржа-ња. Цјелокупне недостатке своје органске конституције, који под природним условима представљају највеће оптерећење његове животне способности, човјек је дјелујући претворио у средства своје егзистенције. Како је код човјека проблем одржања живота тако постављен, да га никад не може рије-шити појединац за себе, вјештачка средства самоодржања се као компензација органске дефицијентности састоје у човје-ковом друштвеном животу. Због тога је и сама друштвеност човјекове егзистенције дата генерички нужно. На тај начин, да би уопште опстао, човјек прилагођавањем околног свије-та реализацији својих основних потреба, у форми друштвене организације ствара културу као продужетак биолошке егзи-стенције.168 Култура тако постаје природна средина човјека, јер природна средина управо захтијева ову неприродну тво-ревину каква је култура да би човјек могао опстати.169 Будући да је дјелатно биће, јер је органски неспецијализиран и дефи-цијентан тј. лишен природно прилагођеног околног свијета, човјек трајно себи остаје задатак а не бити завршен спада у његове физичке услове, у његову природу. У том смислу он је биће одгајања: самоодгајање, васпитање, поправљање и довр-шење спада у егзистенцијелне услове једног неустановљеног бића. Како једино може бити грађен живот потреба и порива једног таквог бића? Животно нужно је да потребе и пориви

166 Исто.167 Исто.168 Исто, стр. 431.169 Исто.


једног таквог бића функционишу у правцу дјеловања, спо-знаје, предвиђања и преношења стеченог искуства. Тиме је човјек већ органски упућен на институционализовање рад-њи, јер тек институције као ствар навике постају поуздани, предвидљиви, традиционално уобличени и рационални на-чини реализације потреба који представља гарант опстанка друштва. Због органске дефицијентности човјек је већ чисто физички упућен на дисциплиновање, узгој, тренинг, на сре-ђене захтјеве који долазе одозго, који не изгледају да су дати индиректно, већ са животном нуждом у раду.170 Стога само унутар стабилно институционализираног културног систе-ма може доћи до високе дисциплинованости и стабилности друштвеног живота, јер само цивилизација састојећи се од друштвених установа које имају традиционалан и аутори-таран карактер, човјеку може дати егзистенцијалну стабил-ност и сигурност. Само институције једног друштва, његово уређење, закони и системи вриједности, као и њима санкци-онисани постојећи облици друштвеног одношења у привред-ним, политичким, социјалним и религијским порецима, могу обезбједити спољашње ослонце неартикулисаној људској природи. Институције тако дјелују као антрополошки регу-латори чију промјењивост, додуше, показује читава људска повијест. Ако разбијемо институције, тада ће у људима про-радити читава елементарна несигурност, спремност на изо-пачење и декаденцију.171 Оно што даје стабилност и смисао институцијама није неки прогрес у разуму или идеји слободе, већ је то традиција.172 Изгледа као да у елементу ’традиције’ почива нешто што је за наше унутрашње здравље неопходно. Притисак установа, које почивају на дугој традицији, чини се ефикаснији у обликовању друштвеног понашања од раци-оналних принципа. У ствари, установе на концу и јесу раци-онални принципи реализације потреба који су традицијски 170 Исто, стр. 448.171 Исто.172 Исто.


усвојени, уобличени и институционализовани те тако уста-новљени. Традиција је дакле она снага која усађује навике док их разум руши. Навика може изгледати случајна, али кад је усвојена и институционализована она постаје дио каракте-ра. Свака појединачна навика спроведена по разуму може но-сити нешто случајно што би се могло и другачије замислити; али навика, кад је институционализована, она постаје нешто физичко.173 Дакле, антроплошки посматрано, улога тради-ције и њеног институционалног утјеловљења у облику ка-рактера јесте да смањује ону отвореност према свијету као посљедици органске дефицијентности која буди спремност на анималне могућности које је биолошка природа отвори-ла у човјеку. Она мора човјека укротити, дисциплиновати и одгојити, смањујући тиме његове потенцијалне могућности и претврајући извана наметнуте облике понашања као нешто нормално, аутоматско, несвјесно и природно.

3.3.2. Културни аспект институционализације У културном смислу, појам институционализације озна-

чава хабитуализацију дискурзивно осмишљене стварности, односно репродукцију нормативних компоненти културног подсистема као конститутивних структура друштвеног под-система174. Као процес систематског дискурзивног струк-турисања друштвене стварности, институционализација представља механизам изградње институционалне цјелине друштвеног искуства као структуре унутар које догађаји дру-штвеног живота, друштвених пракси, друштвених појава, процеса и тековина налазе принцип властите регуларности.175 Институционализација норматива дискурзивно осмишљене друштвене стварности прописује поље могућег и валидног друштвеног искуства тако што друштвени свијет и проце-

173 Исто, стр. 450.174 Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992, стр. 13/17.175 Видјети: Фуко, М., Пордак дискурса, Карпос, Лозница, 2007, стр. 40.


се у њему постаје могуће искусити само посредством обра-заца које се институционализацијом интернализују у наше мишљење и дјеловање. Због тога институционализацију као дискурзивну праксу карактерише прописивање параметара валидне стварности, ограничавање поља објеката, дефини-сање легитимне структуре моћи и фиксирање друштвених односа кроз њихово институционално структурисање.176 У друштвеном животу појединци друштвене процесе, актере и појаве категоришу и тумаче према искуственим структурама које су им доступне а у том процесу тумачења тим структура-ма придају чврстину и валидност која се не доводи у питање. Управо изградњу тих искуствених структура представља ха-битуализација као процес стварања обичајности који омо-гућава типизирање устаљених акција које постају доступне свим члановима друштва.177 Хабитуализација као стварање заједничких вриједности омогућава да се институције јављају као установљени типови друштвене праксе које актери пре-познају као природни начин на који су ствари дате. Институ-ције на тај начин стварају навике и рутине у понашању које се аутоматски практикују обезбјеђујући тиме предвидљивост умјесто да се стално и изнова бира начин друштвеног одно-шења.178 Институционално конструисање и регулисање дру-штвених односа као установљавање правила путем институ-ција толико је јако и значајно за функционисање друштвеног система да се институције којима се врши дискурзивно структурисање друштвеног живота појављују као „реалност по себи“ конфротирајући се са индивидуама као спољашња и присилна чињеница.179 На тај начин се институције, због свог 176 Погледати: Foucault, M., History of Systems of Th ought, in: Bouchard, D.F., Language, Counter-Memory, Practice, 1977, pp. 199.177 Berger, Ε., Luckmann, T., Th e Social Construction of Reality, Doubleday & Co., INC, New York, 1967, pp. 24, 128.178 Jenkins R., Rethinking Ethnicity. Arguments and Explorations, SAGE, London, 1997, pp. 24.179 У том смислу институције постају друштвена чињеница (Диркем), јер се својом ултимативном и обавезујућом присилном снагом појединцима


присилног карактера, појединцима појављују „објективно“ са пуном снагом безусловног ауторитета а не као њихов власти-ти производ.

3.3.3. Социјални аспект институционализацијеУ социјалном смислу, институционализација представља

изградњу стабилног социјалног идентитета у циљу успоста-вљања групне и колективне социјалне санкције економских и политичких односа. Историјски посматрано свако друштво је успостављало поредак и структурирало властиту моћ кроз изградњу стабилног социјалног идентитета путем кога је обезбјеђивало ефективну социјалну контролу. У предмодер-ним друштвима социјални идентитет је чврст и стабилан јер је израз малог броја друштвених улога које појединац може да игра на једној страни те религије, насљеђа и традиције са великом кохезивном снагом на другој. Због тога предмодерна друштва и не познају проблем институционализације као ме-ханизма социјалне контроле.180 У модерном (индустријском) друштву због пораста броја друштвених улога и усложњава-ња друштвених односа долази до дестабилизације социјалног идентитета,181 због чега на значају добија и процес институ-ционализације као механизам социјалне контроле.182 У пост-модерном друштву, пораст друштвене динамике доводи до тога да социјални идентитет постаје еманципован од посто-јећих друштвених улога, насљеђа и традиције, што резултује радикалном трансформацијом институционализације у де-

појављују објективно дате као ствари. Видјети: Диркем, Е., Правила социо-лошке методе, Савремена школа, Београд, 1963.180 Видјети: Голубовић, З., Ја и други, Антрополошка истраживања индиви-дуалног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999, стр. 7.181 Видјети: Дарендорф, Р., Homo sociologicus, Градина, Ниш, 1989.182 Видјети: Парсонс, Т., Друштва. Еволуцијски и поредбени приступ, Ау-густ Цесарец, Загреб, 1988.


институционализацију као савремени механизам социјалне контроле.183

Специфичност политике идентитета модерног (инду-стријског) друштва почивала је у томе што се изградња ста-билног социјалног идентитета заснивала на процесу инсти-туционализације као механизму успостављања друштвене контроле над културним оријентацијама појединаца. Инсти-туционализација сасвим одређених облика друштвеног одно-шења преображавала је појединачност друштвеног дјеловања у организацију, поредак и моћ самог система. Институцио-нализацијом социјалног идентитета, друштвени систем је производио колективно значење и групну симболичку акци-ју, због чега појединци више нису дјеловали појединачно и изоловано него координирано као уједињени друштвени су-бјекти, што је омогућавало систему да лакше успостави кон-тролу над њиховим друштвеним дјеловањем. Тако су дијад-ни брак, нуклеарна породица, школа, група вршњака, строго институционализовани и хијерархизовани облици васпита-ња и образовања, као и чврсто дефинисани агенси и канали примарне и секундарне, формалне и неформалне социјали-зације те напосљетку и друштвене групе, политичке парти-је, организације и покрети, представљали само основне ин-струменте институционалне репродукције културног модела индустријског друштва. Путем институционализације инду-стријско друштво је обезбјеђивало висок степен социјалне интеграције и кохезије, будући да је укључивање појединаца у друштвени живот као структуриран и формализован систем друштвених односа било перманентно опосредовано инсти-туцијама у којима су појединци проналазили принцип своје личне и властите реализације. Друштвени живот појединаца као друштвена пракса свакодновног живота, заснивао се на идентификацији са друштвеним системом у коме поједин-ци налазе своје мјесто прије свега кроз институције у које се

183 Видјети: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004.


укључују и друштвене улоге, положаје и статусе које у њима заузимају.184 Због тога се у ужем смислу ријечи институцио-нализација појављује као институционализација социјалног идетитета, будући да се индивидуе на нивоу друштва не могу непосредно идентификовати са својом средином, већ само посредством институција као властитим референтним уни-верзумом те путем друштвених улога које су им додјељене.185

3.3.4. Економска и политичка институционализација у модерном (индустријском) друштву

Институционализација представља процес системског ус-постављања процедура и структура као ефикасних средстава организационог управљања друштвеним односима. Као та-ква она је истовремено присутна унутар економског и поли-тичког подсистема и нераскидиво је повезана са феноменом моћи. Како економски и политички подсистем почивају на истовјетном поретку вриједности, институционализација се унутар њих појављује као општи медијум који повезује интеракционе процесе, због чега оба система представљају функционалне подсистеме друштва.186 Због тога су и економ-ски и политички систем структурирани тј. институционали-зовани на истовјетан начин. У оба система постоји директна паралела између потражње, ресурса, мобилисања ресурса, њиховог креативног комбиновања и нове вриједности доби-јене на крају дјеловања као централних чинилаца. Ови фак-тори су институционализацијом у економском подсистему организовани у производњу као колективну активност а у политичком подсистему они су организовани у колективну политичку акцију.187 У економском подсистему, институ-184 Видјети: Дарендорф, Р., Homo sociologicus, Градина, Ниш, 1989.185 Голубовић, З., Ја и други. Антрополошка истраживања индивидуалног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999, стр. 29/30.186 Видјети: Антонић, С., У одбрану Парсонсовог схватања моћи, Социоло-шки преглед, Београд, 2006, бр. 1, стр 57-79. 187 Исто.


ционализација тако представља циркуларни медијум који повезује рад, капитал и организацију као три најзначајнија фактора економског живота. Због тога се унутар економског подсистема институционализација појављује као економска моћ, односно као институционално организовање рада и ка-питала. У политичком подсистему, институционализација представља циркуларни медијум који повезује потражњу за колективном акцијом, контролу и легитимацију власти као три најзначајнија фактора политичког живота. Раду одго-вара потражња за колективном акцијом, капиталу одговара контрола а организацији легитимација власти.188 Због тога се унутар политичког подсистема институционализација поја-вљује као политичка моћ, односно као институционална кон-трола (државност) над легитимитетом колективне акције.

Произилазећи из циљева самог система, према тим ци-љевима уобличеној подјели рада те њој припадајућих дру-штвених група, улога и статуса, економска и политичка ин-ституционализација је као механизам социјалне контроле омогућавала систему да изворну друштвену сукобљеност појединаца трансформише у латентни конфликт друштве-них група и да тако груписану базичну друштвену против-рјечност држи под контролом.189 На тај начин је друштвени конфликт институционализацијом добијао друштвено по-зитивну функцију, чиме је индустријско друштво основне друштвене противрјечности доводило под окриље система и разрјешавало унутар саме логике системске санкције.190

Економске противрјечности на релацији најамни рад – капитал су економском институционализацијом кроз орга-низацију подјеле рада преведене у институционализоване и контролисане економске односе између класа.191 Економска

188 Исто.189 Видјети: Хобс, Т., Човек и грађанин, Хедоне, Београд, 2006.190 Видјети: Козер, Л., Функција друштвеног сукоба, Mediterran Publishing, Београд, 2007.191 Видјети: Пуланцас, Н., Класе у савременом капитализму, Београд, 1978.


неједнакост као узрок класног сукоба и мотиватор колектив-не политичке акције је затим политичком институционали-зацијом кроз политичке партије, организације и покрете пре-ведена у политички конфликт. Политички конфликт који је артикулисан као идеолошки израз класног сукоба, омогућа-вао је систему да темељну економску неједнакост класа пре-веде у сферу политичког егалитаризма односно да је стави под контролу државе као политичког простора легитимног и равноправног организовања свих супростављених стра-на. На тај начин је економском и политичком институцио-нализацијом темељна друштвена противрјечност модерног друштва трансформисана у афирмативну и законски санкци-онисану политичку раван државе као „поља сукоба класа и интересних група, или као оквир структуралне репродукције капиталистичких односа производње“.192

Због тога процес институционализације у политичком смислу представља легитимизацију државности, јер он на нове генерације преноси онај поредак политичко-правних значења друштвених односа који се сада појављује као са-моразумљив и природно дат. Отуда унутар индустријског друштва политичке институције имају најзначајнију улогу у формирању стабилног социјалног идентитета. Њихова улога у политичкој социјализацији и интернализацији се провлачи кроз све друштвене установе као најмоћнији фактор облико-вања пожељног типа личности одакле уосталом и произила-зи одређење институционализације као основног механизма политичког подсистема модерног друштва.193

192 Видјети: Пуланцас, Н., Проблем капиталистичке државе, 1980.193 Видјети: Парсонс, Т., Друштва. Еволуцијски и поредбени приступ, Ау-густ Цесарец, Загреб, 1988. Лалман, М., Историја социолошких идеја 2, За-вод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.


3.3.5. Економска и политичка институционализација у савременом (програмираном) друштву

Иако институционализација представља процес систем-ског успостављања процедура и структура као ефикасних средстава организационог управљања друштвеним одно-сима, у одређеној тачки развоја система и она сама постаје нефункционална. У оном тренутку када структура система сама почне да погоршава проблеме социјалног организовања које треба институционално да рјешава, у административном смислу дјелимична или потпуна деинституционализација по-стаје неопходна.194 Научни, технички и технолошки развој те експанзија информација и информатичких технологија као посљедицу су имали трансформацију друштвене структуре индустријског у програмирано друштво. Преовлађујући ути-цај научно технолошког развоја на деинституционализацију производног процеса огледао се у појачаној трансформаци-ји традиционалних привредних грана и њиховом замјеном новим. У економском погледу извршена је трансформација индустријске структуре рада од примарног и секундарног у терцијарни, квартерни и квинтални привреде. То је дове-ло до потискивања традиционалних облика радне снаге и потребе за високообразованим професијама што је за по-сљедицу имало радикалну измјену у типу приватне својине и класне структуре. Због измјене у индустријској структури рада, најприје је дошло до дисперзије приватне својине која је праћена појавом и успоном средње класе као индикатором почетне деинституционализације структуре класичног инду-стријског друштва.195 За разлику од индустријског друштва у коме је критериј раслојавања било власништво, у програми-раном друштву ту улогу све више преузимају информације, 194 Mathiseti, J.A., Th omas O’Dea’s Dilemmas of Institutionalization: A Case Study and Re-evaluation aft er Twenty-fi ve Years, Sociological Analysis, 1987, no 47, pp. 302/318.195 О томе опширније видјети: Шијаковић, И., Шарм средње класе, Прометеј, Београд, 1999, стр. 72.


због чега у систему социјалне стратификације главну улогу више немају класе него елите моћи које контролишу меди-је, институте, универзитете, истраживачке центре и лабора-торије као основне привредне субјекте. Развој терцијарног, квартерног и квинталног сектора привреде као и пораст бро-ја запослених у њима, условио је појаву идеологије масовне потрошње, што је означило и промјену у структури и начину потрошње. Отуда је развој конзументске психологије постао окосница друштва које се културно, психолошки, социјално и економски формира под утицајем програмираног технич-ко-технолошког развоја.196 Због тога се унутар програмира-ног друштва констелација моћи или поредак доминације не испољава више унутар подручја материјалне производње.197 Док су у индустријском друштву основна улагања концен-трисана на нивоу организације рада, у програмираном дру-штву основна улагања су концентрисана на нивоу управља-ња производњом.198 За разлику од индустријског друштва у коме је поредак моћи био репродукован кроз темељну дру-штвену супротност рад-капитал, у програмираном друштву поредак моћи је заснован на управљању производним и ин-формационим апаратом, тј. у обезбјеђивању контроле, често монополистичке, над одашиљањем и третирањем одређеног типа информација, дакле, над одређеним начином организо-вања социо-културног живота.199 Док је социјална контрола индустријског друштва била усредсређена на економско по-дручје због чега је имала за средиште економску ситуацију и радне односе; у програмираном друштву она се реализује тамо гдје један руководећи апарат одређује потрошњу исто онолико колико и понуду и на тај начин обликује друштвена

196 Шијаковић, И., Шарм средње класе, Прометеј, Београд, 1999, стр. 69 и даље.197 Habermas, J., New Social Movements, Telos, No. 49, 1981.198 Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 47.199 Исто.


и културна понашања.200 Због тога долази и до деинституци-онализације политичке структуре програмираног друштва, јер промјене у економској структури (индустријској струк-тури рада, постојећем ситему власништва и типу приватне својине те критерију раслојавања) не могу бити обухваћене постојећом политичком структуром индустријског друштва, тј. постојећи политички канали не одговарају више култур-ном садржају који треба да преносе.201

Како је систем доминације програмираног друштва по-стао дисперзиран – он више не почива у супротности рада и капитала него у супротности између центара моћи и ста-новника202 - тако и социјална контрола као политичко дјело-вање продире у најразличитије области, како у подручје ме-дицинске његе, тако и у сферу сексуалности, како у процес образовања тако и у производњу енергије.203 Због тога се ни политичка институционализација не може више ограничи-ти на неко посебно подручје. Класичне друштвене установе (дијадни брак, нуклеарна породица, школа, група вршња-ка, политичке партије, организације и покрети) нису више инструмент каналисања економских противрјечности, јер конфликти у програмираном друштву не могу бити убла-жени компензацијама у складу са системом.204 У политичкој структури програмираног друштва главну улогу више немају партије, организације и покрети него елите и центри моћи које немају перманентну и јасну политичку артикулацију. Ри-гидна политичка репресија, експлоатација и субординација уступа мјесто контроли информација и масовној манипула-цији правним формулацијама. Консензус, дијалог, једнакост, равноправност, аутономија, демократска идеологија права

200 Исто, стр. 47-48.201 Исто, стр. 57.202 Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 47.203 Исто, стр. 48.204 Habermas, J., New Social Movements, Telos, No. 49, 1981.


и слобода, деетатизација институција и сл., постају ентите-ти око којих се манипулативно организује свакодновни по-литички живот. Због тога програмирано друштво постаје све више културни и друштвени поредак све веће принуде и манипулације који на све репресивнији начин обезбјеђује репродукцију неједнакости и привилегија.205 Подручје дру-штвених односа и друштвеног дјеловања постало је стециште реформи које су пуко дотјеривање постојећег и које не само да не доводе у питање чврсто утемељен поредак моћи, већ служе као средство манипулације. Моћ, истиче Турен, сво-јеверемено концентрисана у монументалним институцијама, продире сада у све поре друштвеног миљеа. Најразличити-је друштвене службе, установе, организације и сервиси сада постају само носиоци проширене друштвене контроле. Шта остаје од онога што се назива друштвом? Празан друштве-ни простор.206 Програмирано друштво је разорило заједни-це, извитоперило друштвене односе, помјешало друштвене улоге и норме, деинституционализовано, дезорганизовало и деструктурисало спонтаност друштвеног живота. Наспрам великих центара моћи, оно није оставило ништа друго до распарчане дијелове друштва у којима је на мјесто економ-ског односа експлоатације индустријског поретка ступио друштвени однос алијенације као фундаментални друштве-ни однос савременог програмираног друштва.207

3.4. Диференцијација као механизам социјалне контроле

Полазећи од појмовног одређења диференцијације као подјеле рада, у овом одјељку дајемо анализу развоја економ-ског подсистема прединдустријског, индустријског и постин-

205 Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 45.206 Турен, А., Исто.207 Исто, стр. 33.


дустријског друштва. Нарочита пажња је усмјерена на гло-балну диференцијацију као међународну подјелу рада која се институционализацијом у транснационалне коорпорације и међународне институције претвара у механизам глобалне со-цијалне контоле.

3.4.1. Диференцијација и системПроцес цивилизације има се схватити као процес дуго-

рочног преображавања друштвене структуре у правцу све веће диференцијације и интеграције друштвених функција која резултује све већом реорганизацијом друштвеног тки-ва. Диференцијацијом функција расте и интеграција цен-тралних органа, због чега долази до појачаног фигурацио-ног притиска и центрифугалне тежње централних органа контроле и установљавања стабилније организације дру-штвеног живота.208 Како је друштвени систем структуриран кроз двоструку кибернетску хијерархију четири подсистема, то значи да је и друштвени живот у цјелини, структурисан двоструко: контролно и енергетски.209 Контролна хијерар-хија значи да подсистем са више информација контролише онај са мање информација, па су подситеми структурисани као ЛИГА. Енергетска је хијерархија обрнута: у контролној хијерархији виши подсистем функционише само на основу енергетског инпута из контролно нижег подсистема, па су у том случају подсистеми структурисани као АГИЛ.210 Отуда, 208 Елијас, Н., Процес цивилизације. Социогенетичка и психогенетичка ис-траживања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Кар-ловци, 2001.209 Друштвени систем in toto састоји се од четири подсистема: А-еконо-мије (подјеле рада), Г-политике (управљања), И-социјеталне заједнице (интеграције) и Л-културе (мотивације). Видјети: Парсонс, Т., Друштва. Еволуцијски и поредбени приступ, Аугуст Цесарец, Загреб, 1988. Лалман, М., Историја социолошких идеја 2, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.210 Фануко, Н., Елементи Парсонсове Теорије идеологије, Ревија за социоло-гију, Број 3-4, 2002, стр. 137-158.


економски подсистем који у контролној хијерархији предста-вља најмање важан подсистем, у енергетском смислу заузима мјесто најважнијег подситема друштвене цјелине. Због тога је несметано функционисање овог енергетски најважнијег под-система од највећег значаја за одржање друштвеног живота у цјелини. Несметано функционисање економског подсистема засновано је на механизму диференцијације.

У структуралном смислу, диференцијација као развој дру-штвене подјеле рада211 представља модернизацијски процес структуралне диобе економског подсистема, кроз дифузију функција између друштвених тјела која се специјализују, што доводи до повећања општег нивоа ефикасности социјалног организовања.212 Како принцип социјалне мобилизације почива у економији дате епохе, диференцијација као подје-ла рада показује да је друштвена моћ увијек функционали-зована од стране економског подсистема те да је процес ус-постављања, одржавања и функционисања друштвене моћи неодвојиво повезан са одређеним типом економских односа. Политичка, друштвена и културна моћ имају у економији свој историјски услов постојања и своје конкретне форме функционисања. Све већим диференцирањем економске структуре кроз умножавање институција, улога и статуса као и развијањем специјализованих подсистема и управљачких подструктура, друштвени систем у све већој мјери развија тржиште као своју способност експлоатације и акумулације ресурса из свога окружења, чиме повећава своју ефективну контролу над околином.213 На тај начин друштвени систем диференцијацијом економске структуре повећава своју спо-собност прилагођавања (adaptation) глобалним условима окружења и тако реализује функцију адаптације (А).

211 Диркем, Е., О подели друштвеног рада, Просвета, Београд, 1972.212 Парсонс, Т., Друштва, Аугуст Цесарец, Загреб, 1991, стр. 35/36.213 У том смислу, диференцијација као модернизација првенствено се од-носи на тржиште. Видјети: Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992. стр. 35.


3.4.2. Диференцијација и глобализацијаУ историјском смислу, диференцијација као развој од

једноставнијих и недиференцираних структура према све сложенијим и диференциранијим структурама, представље-на је развојном шемом прединдустријског, индустријског и постиндустријског друштва (од плуга до микрочипа).214 Како је Модерно друштво као ексклузивитет Запада повећа-вање своје контроле над околином остваривало искључиво колонизацијом215, тако се глобализација постиндустријске структуре Модерног друштва може разумјети искључиво као завршна фаза колонизације у којој је достигнута крајња тач-ка спољашње (географске) експанзије и адаптације система модерних друштава Запада. Док се предмодерно (прединду-стријско) друштво у структуралном смислу диференцирало у односу неразвијене технологије према природи а индустриј-ско (модерно) друштво на релацији развијене технологије према природи, постмодерно (глобално, програмирано или постиндустријско) друштво у коме је информација као сред-ство за рад усмјерена на информацију као предмет рада, даљу диференцијацију може базирати само на саморефлексив-ном односу високоразвијене технологије према самој себи.216 Због тога повећање ефективне контроле над околином или функцију адаптације постмодерни, програмирани и глобал-ни систем може постићи једино у облику саморефлексије као унутрашњег ширења.217 У процесу глобализације ефективна контрола над околином је успостављена кроз научни, тех-

214 Bell, D., Th e Coming Of Post-industrial Society, Basic Books, 1976.215 Видјети: Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992.216 Видјети: Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997. Тако-ђе и Бек, У., Моћ против моћи у доба глобализације, Школска књига, Загреб, 2004.217 Отуда глобално постиндустријско друштво постаје програмирано дру-штво, јер окосница структурисања, диференцирања и организовања дру-штвеног живота постаје феномен дискурзивног произвођења стварности (историје, вриједности, нација, идентитета и сл.).


нички и технолошки развој који је универзализовао и гло-бализовао важење техничких стандарда и норми. Владавина општеважећих техничких стандарда и норми које происти-чу из универзализованог и глобализованог карактера науке и технике, условило је смањење трошкова комуникације и повећање брзине и капацитета информативне технологије.218 На информативној технологији заснована привреда (терци-јарни, квартерни и квинтални сектор), омогућила је успо-стављање капиталистичке подјеле рада на глобалном нивоу. Успостављање међународне подјеле рада као резултат гло-балне диференцијације економске структуре, према начелу енергетске хијерархије захтјевало је одговарајућу диферен-цијацију структуре и у политичком, социјалном и културном подсистему. На тај начин је пораст и ширење међузависности производње и тржишта, условило повећану институционал-ну хомогенизацију свијета кроз јачање утицаја међународних институција (ММФ, УН, Свјетска банка, НАТО) и повећање притисака за институционалну реструктурацију национал-них система према моделу „слободног свијета“, кроз ширење сектора невладиних организација ослобођених императива лојалности националној држави.219 Дерегулација националне државе и успостављање постнационалне констелације озна-чило је укидање националних социјалних и културних мо-дела. Како нема продукционих односа независно од облика свијести у којима се они репродукују, кроз медијско ширење масовне културе и политички конструисаних супранацио-налних вриједности као универзалних културних стереотипа, радикално глобализовани системи социјализације и интер-нализације добили су улогу стварања психолошке основе за

218 Nye, R., Globalization: What’s New? What’s Not? (And So What?), Foreign Pol-icy, Spring, 2000.219 Обреновић, З., Национална држава и изазови глобализације, Филозофија и друштво, XIX-XX, Институт за филозофију и друштвену теорију, Бео-град, 2002, стр. 82.


дискурзивно прихватање глобалне доминације.220 Да би ус-постављени модел глобалне доминације постао универзално обавезујући, неопходно је било обезбједити легитимацију истог кроз идеолошку и позитивну правну санкцију. Идео-лошко оправдање глобалног поретка реализовано је идеоло-гијама демократије и либерализма које пропагирају идеју да водећа улога центра глобалног капиталистичког система није империјалне нарави него је утемељена у разуму те је као таква нормативно универзална и представља прогрес грађанства свијета.221 Међутим, латентна функција либерализма јесте да легитимише неједнакости између Сјевера и Југа које су про-дубљене међународном подјелом рада диктираном из центра. На тај начин се либералном идеологијом легитимише и ин-ституционализује западни расизам.222 Позитивно-правна ле-гитимација глобалног поретка постигнута је глобализацијом дискурса људских права, који као дио идеолошко-норматив-ног контекста западне цивилизације, представља само још је-дан облик колонизаторско-тоталитарног дјеловања Зпада.223 На тај начин, глобални правни систем заснован на изградњи демократских институција као идеолошког темеља новог со-цијалног поретка, озаконио је и као обавезујућу правну нор-му успоставио мит о ексклузивности тржишне привреде која је у међувремену добила статус религије.224

220 Социјализација и интернализација у глобалном друштву заснивају се на експанзији тржишних односа који се намећу као општи модел свих соци-јалних односа. Због тога личност у глобалном друштву еродира: личности се своде на популацију без идентитета, пасивне потрошаче у економском и пасивне посматраче у политичком животу.221 Хабермас, Ј., Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002.222 Amin, S., Th e Liberal Virus. Permanent War and the Americanization of the World, Monthly Review Press, New York, 2004.223 Хабермас, Ј., Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002. 224 Обреновић, З., Национална држава и изазови глобализације, Филозофија и друштво, XIX-XX, Институт за филозофију и друштвену теорију, Бео-град, 2002.


3.4.3. Диференцијација и тржиште Док су индустријска тржишта првенствено комерцијална

и обухватају трговину физичким добрима (због чега је инду-стријска организација привредног развоја конституисана на-ционално као бирократска организација производње и с тим у вези мобилизација радне снаге почива у оквиру национал-ног тржишта рада), дотле се постиндустријско друштво ди-ференцира преко интернационалног електронског тржишта финансијског капитала са глобалним опсегом, због чега гло-бална постиндустријска диференцијација поприма карактер деинституционализације националних економија и нацио-налне државе.225 Најзначајнији аспект глобалне дигеренција-ције јесте све већи значај електронског простора. Нове ин-формационе технологије доносе финансијским тржиштима тренутан пренос, међуповезаност и брзину. Повећање обима и брзине трансакција доноси сопствене посљедице: захваљу-јући огромним компјутерским мрежама, трговина новцем и хартијама од вриједности је тренутна. А висок степен међу-повезаности, заједно са тренутним преносом, индикатор су могућности за експоненцијални раст (како обима трговине тако и перманентне кризе). Могући развој националних тр-жишта је опосредован денационализованим центрима ода-кле произилази да је развој и раст националних економија у функцији раста и развоја денационализованих центара пре-ко којих су ова повезана. Основни проблем у овом погледу јесте особити изазов који растућа виртуализација све већег 225 У том смислу могуће је говорити о неколико аспеката глобалне (де)институционализације. Ентони Гиденс наводи 4 димензије и то: свјетска капиталистичка економија, систем националних држава, свјетски вој-ни поредак, међународна подјела рада. Чејз-Дан истиче 5 димензија и то: еколошка, културна, комуникацијска, економска и политичка. Робертсон издваја 4 димензије и то: сопство, национално друштво, свјетски систем друштава и човјечанство. Вотерс говори о 3 димензије и то: економска, културна и политичка. Улрих Бек наводи 6 и то: комуникацијско-техничка, еколошка, економска, радно-организацијска, културна и грађанско- дру-штвена. Дејвид Хелд и сарадници наводе 8 итд.


броја економских активности представља, не само за постоје-ћи државни регулативни апарат, већ такође и за институције приватног сектора које све више зависе од нових технологи-ја. Доведена до свог екстрема, виртуализација економских дјелатности може бити индикатор свеукупне и перманентне кризе контроле. Питање контроле овдје добија облик шире-ња економије изван државне територије, јер је она повезана са дигитализацијом, односно са електронским тржиштима. Најбољи примјер у том смислу је тржиште стране валуте које функционише углавном у електронском простору, са обимом од милијарду америчких долара дневно, онемогућа-вајући тако централним банкама да врше утицај на девизне курсеве.226 Немогућност контролисања овог сектора, заправо значи да ће националне банке (држава) у оној мјери у којој се буде развијало електронско тржиште, још више губити ау-тономност фискалне политике. Наиме, електронска тржишта омогућавају већу флуктуацију (проходност) финансијског капитала. Отуда, недостатак инвестиција или недовољно ин-вестирање у индустрије које нуде просјечно плаћене послове јесте функција хипермобилног капитала који широм планете трага за најпрофитабилнијим краткорочним приликама.227 Осигурање и успон финансија умјесто дугорочног економ-ског и друштвеног развоја, даље стимулушу глобални проток капитала и потрагу за приликама за краткорочно инвести-рање. То изазива инверзију оног типа коју је још примјетио Кејнз, да економију покрећу финансијска тржишта, а не ин-вестиције у производњу.228 Концентрација капитала на елек-тронским тржиштима погађа националне економије и поли-тике влада, јер смањује способност влада да врше регулацију властитих економија. Владе дерегулацијом губе могућност непосредне контроле количине банковних кредита и контро-ле висине каматних стопа, што монетарну политику нацио-226 Сасен, С., Губитак контроле, Чигоја Штампа, Београд, 2004, стр. 41.227 Исто, стр. 55.228 Исто, стр. 59.


налних држава чини све мање успјешном. Заузврат, глобално тржиште капитала омогућава националним економијама да се све више задужују и то на све дуже периоде. Пошто су фи-нансијска тржишта дуг трансформисала у различите облике инструмената којима се може трговати, центри глобалног тр-жишта долазе у могућност да утичу на планирање национал-них буџета присиљавајући владе на кресање издатака, чиме мијењају функционисање демократских влада и релацију од-говорности.

3.4.4. Диференцијација и денационализацијаКапитализам је, како истиче Волерстин, од почетака био

ствар свјетске економије а не националних држава. Капита-лизам има фундаментално глобализујући утицај управо зато што представља економски а не политички поредак.229 Иако државе остају главни актери у глобалном политичком по-ретку, суштинска аутономија државе је условљена тиме што се она ослања на акумулацију капитала над којим нема цје-ловиту контролу.230 Технолошки напредак, убрзање протока информација преко дигиталних медија као и физичког сао-браћаја те постојање јединственог свјетског тржишта роба и капитала, омогућили су читав низ нових облика повезивања у глобалним размјерама. На политичком плану, слом посли-јератног европског пројекта државе благостања и тржишна дерегулација означавају почетак кризе модерне националне државе. Увучена у глобализацијски процес, ова политичка форма доживљава трансформације својих традиционалних функција: релативизацију и ограничење територијалног су-веренитета, слабљење кохезионог потенцијала националног идентитета и ерозију демократске легитимности владавине.231 229 Опширније видјети: Волерстин, И., Савремени свјетски систем, Центар за културну дјелатност, Загреб, 1986. 230 Гиденс, Е., Последице модерности, Филип Вишњић, Београд, 1997. стр. 62/75.231 Хабермас, Ј., Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002.


Отуда као средишње мјесто глобалне диференцијације, еко-номска логика доприноси денационализацији националних економија тако што ствара нове облике друштвене организа-ције које потискују традиционалну националну државу као примарну економску и политичку јединицу друштва. У ери глобализације као глобалне диференцијације, коегзистенција различитих режима протока капитала и људи унутар модела националних држава постала је неодржива. Режим којим се регулише проток капитала, роба, услуга и радника одвојен је од било ког појма миграције који је традиционално био под јурисдикцијом националних економија. То је систем мобил-ности рада који потпада под надзор аутономних ентитета, потпуно одвојених од влада. Овај фенеомен је очигледан и у процесу успостављања легитимности. Судство у национал-ним државама доноси одлуке које се позивају на међународне споразуме, нарочито када су у питању права имиграната, из-бјеглица и азиланата, одлуке које су у супротности са нацио-налним законодавством или јавним мнењем. До позивања на међународне споразуме долази и приликом креирања нацио-налних политика, када је један сектор државе у несагласности са другим. Економска глобализација дестабилизује државни суверенитет, јер се сама држава трансформише својим уче-шћем у спровођењу ових закона и прописа неопходних за еко-номску глобализацију и својим учешћем у остваривању људ-ских права. На тај начин, држављанство засновано на нацији, институционални апарат задужен за регулацију економи-је – једном ријечју, ексклузивни територијални систем упра-вљања запада у кризу. Разлог томе представља раст глобалне економије и експанзија нових информатичких технологија који су дубоко преобликовали институције, фундаменталне за процесе социјалног организовања, управљања и одлучива-ња у модерној држави. Заснована на електронској револуцији која трансформише могућности трансфера огромних коли-чина капитала у квалитативно нове облике финансија, гло-бална диференцијација је као међународна подјела рада по-


везана са новим режимом моћних нетериторијалних облика економске и политичке организације и контроле на глобал-ном плану, као што су мултинационалне корпорације, транс-национални друштвени покрети, међународне регулативне агенције итд. Како се глобални економски процеси материја-лизују на националним територијама, долази до дерегулације националних и формирања супранационалних режима који олакшавају слободан проток капитала, добара, информаци-ја и услуга.232 Ова тенденција је најочигледнија у формирању експлицитно глобалних институција (Свјетска трговинска организација, Свјетска банка, ММФ, међународни судови и сл.) и процеса које имају глобалне размјере (законодавни рад који је неопходан за формирање Европске Уније, креира-ње посебних режима протока радника у услужном сектору, како унутар GATT-а (Општи споразум о трговини и таксама) тако и NAFTA-е (Сјеверноамерички споразум о трговинској сарадњи), итд.). Пошто националне економије постају дио транснационалних и глобалних токова, који су у супротно-сти са националном друштвено-економском активношћу, ауторитет, легитимитет и суверенитет националне државе су промјењени и све више еродирају. Ова ерозија националног суверенитета, према Хабермасу, има три аспекта:233 1. губитак способности државне контроле у смислу да држава више не може своје грађане довољно заштитити од спољашњих ефе-ката одлука других актера, односно ланчаног дејства процеса чији је извор ван њених граница. 2. растући легитимацијски дефицит у процесу одлучивања који настаје увијек када се круг оних који учествују у демократском одлучивању не по-клапа са кругом оних који те одлуке погађају и 3. немоћ да се предузимају кораци на пољу пореза и организације јер капи-тал више нема обавезу да остане у националним границама.У том смислу Гиденс, Кастелс и Хелд истичу да је суверенитет националних држава поткопан појавом и јачањем супра-на-232 Сасен, С., Губитак контроле, Чигоја Штампа, Београд, 2004, стр. 17.233 Хабермас, Ј., Брисање граница, Књижевни гласник, број 6/7, 2002.


ционалних ентитета, као и брисањем економских граница под утицајем 4 чиниоца (тзв. „четири И“: инвестиција, инду-стрије, информационих технологија и индивидуалних потре-ба). Економска међузависност и компетиција сада су везани за глобални ниво, а традиционалне националне државе по-стају неприродне, чак неодрживе економске јединице у гло-балној економији, због чега се може очекивати да ће у наред-них тридесетак година бити у потпуности замјењене са пар стотина градова држава234. Градови државе добијају на знача-ју, јер су потпуно и директно укључени у глобалну економију, што им напослетку даје и нови идентитет.235 Како глобалном економијом доминирају мултинационалне коорпорације, то значи да се глобална диференцијација појављује као процес чије посљедице превазилазе оквире политичке контоле.236 Истискивање политике тржиштем значи да ће демократска контрола која је вршена кроз државне институције, бити за-мјењена тиме што ће људи своју вољу изражавати кроз слобо-дан избор на тржишту као потрошачи.237 Због тога се међуна-родна подјела рада као растућа транснационална активност у политичком смислу појављује као интернационализација политичко-регулаторне моћи националних влада да осигу-рају континуирану економску либерализацију која је прет-ходно дискурзивном конструкцијом стварности проглашена

234 Хелд, Д., Дебате о глобализацији, 1999.235 Денационализација територије има форму интеграције специфичних институција; она се догађа како кроз корпоративно управљање тако и кроз нове законске режиме, али изван оквира националног схватања терито-рије. У финансијском смислу, Менхетн је еквивалент слободне трговачке зоне, али не као географски ентитет, већ као високоспецијализовано, ви-сокофункционално и високоинституционализовано царство које је поста-ло денационализовано. То се може видјети и на примјеру Лондона који је више повезан са свијетом него са унутрашњошћу Британије. 236 Видјети: Хабермас, Ј., Постнационална констелација, Откровење, Бео-град, 2002.237 Вулетић, В., Глобализација, Градска народна библиотека Зрењанин, 2006, стр. 174 и даље.


нормативно универзалном.238 У том смислу, глобализација се јавља као производ мултилатералног економског поретка који су иницирале САД као посљедицу Другог свјетског рата, стварајући подстицај либерализацији националних еконо-мија. Према томе, глобална влада и економска интернацио-нализација, као доминантно западни пројекти, намјењени су одржавању примата Запада у свјетским пословима.239 У том смислу главна посљедица глобалне диференцијације постаје раст централних функција, структуре и контроле супранаци-оналних формација. Тамо гдје постоји географска дисперзија фабрика, тамо постоји и раст централних функција. Што су фирме више глобализоване, више расту њихове централне функције: по значају, сложености и броју трансакција. Тако су нпр. почетком 90-их фирме из САД имале више од 18 000 филијала широм свијета а Њемачке фирме чак 19 000. Преко 80% радне снаге Џенерал моторса, GM-а, IBM-а, и Exson-а на-лази се у прекоморским земљама.240 Коначна посљедица ове дисперзије јесте да иза ових уопштених бројки почива систем контроле на који се преноси суверенитет који је историјски приписиван држави-нацији. Друга посљедица глобалне ди-ференцијације састоји се у томе да су ове централне функ-ције диспропорционално концентрисане на националним територијама. То напослетку доводи до стварања комплекса корпорацијских активности, односно мреже финансијских, правних, књиговодствених, маркетиншких и других струк-тура које послују у више од једног националног система, и свакако ван његове контроле.

238 О нормативној универзалности либералне демократије видјети: Хабер-мас, Ј., Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002.239 Хелд, Д., Дебате о глобализацији, 1999.240 Видјети: Сасен, С., Губитак контроле, Чигоја Штампа, Београд, 2004, стр. 31.


3.4.5. Диференцијација и међународна подјела рада – глобални механизам социјалне контроле

Како истиче Амин, у историји капитализма не постоји неимперијалистичка фаза. Док је класични капитализам био полицентричан, савремени капиталистички систем је колек-тиван. Док је стари капитализам почивао на релацијама инду-стријализованог центра и неиндустријализоване периферије, нови капитализам почива на монополу центра (Тријаде, тј. САД-а, ЕУ, Јапана) над периферијом, која је иако индустрија-лизована, због међународне подјеле рада подређена метропо-лиским монополима.241 Глобална диференцијација структу-ре постиндустријског друштва кроз неолиберални пројекат међународне подјеле рада, универзализује стратегију зави-сности кроз хијерархијску структурацију капиталистичког свјетског тржишта на центар, полупериферију и периферију. Међународном подјелом рада, градови високоразвијених зе-маља (САД, Велика Британија, Јапан, Швицарска, Францу-ска, Њемачка и Луксембург) у којима су смјештене глобал-не институције (Свјетска трговинска организација, ММФ, Свјетска банка, Агенције за утврђивање кредитне способно-сти, НАФТА итд.), формирају центар глобалног капитали-стичког система, који обликује економије периферије према својим потребама онемогућавајући развој земаља трећег сви-јета. Док је класично модерно друштво структурирано кла-сичним класним системом, глобално програмирано друштво је означило појаву транснационалне капиталистичке класе чији главни институционални облик представљају мултина-ционалне корпорације унутар којих се ствара и одвија више од 1/3 свјетског индустријског производа и међународне тр-говине. Како су међународне коорпорације лоциране унутар градова центра, тако је и глобална економија структурисана кроз односе градова центра. На тај начин успостављена ме-

241 Amin, S., Th e Liberal Virus. Permanent War and the Americanization of the World, Monthly Review Press, New York, 2004.


ђународна подјела рада обезбјеђује доминацију центра над глобалном периферијом, јер је поље капиталистичке репро-дукције са националних оквира пренешено на денационали-зовани оквир цијеле планете, због чега се економски односи налазе с ону страну надзора националних држава перифери-је.242 На тај начин са аспекта контроле у центар интегрисано, а са енергетског аспекта географски дисперзирано, глобално тржиште преко међународне подјеле рада ствара једну про-сторну економију која превазилази регулативни кишобран државе, због чега се националне државе другог и трећег сви-јета налазе пред вјечитом борбом са неухватљивим порезима корпорација које раде у више земаља.243 Глобализација оства-рује денационализацију територије полупериферије и пери-ферије на тај начин што ствара слободне трговинске зоне и зоне производње за извоз у којима фирме центра могу да до-бију олакшице а да не буду подвргнуте локалним порезима и другим прописима (нпр. зоне у земљама Латинске Америке и Азије). Тако се добар удио међународне трговине (око 40%) уствари одвија између фирми земаља центра а не унутар на-ционалних држава у којима се процес производње и размјене формално материјализује. По неким процјенама, пропорција је чак и већа.244 На тај начин савремени тријадни империјали-зам контролише глобалну периферију тј. ¾ свјетског станов-ништва, путем међународне подјеле рада која посредством глобалних институција хијерархијски поларизује свјетски систем и моделује друштвене процесе субординиране пери-ферије. Отуда, дјеловање глобалних институција треба разу-мјевати у контексту остваривања интереса центра: Свјетска трговинска организација (СТО) има улогу да омогући зашти-ту монополима из центра и да обликује производне системе на периферији према потребама метропола; Међународни

242 Becker, D., Postimperialism, Boulder, Lynne Rienner Publishers, 1987.243 Бек, У., Виртуелни порески обвезници, у: Шта је глобализација, Кембриџ, 2000.244 Сасен, С., Губитак контроле, Чигоја Штампа, Београд, 2004, стр. 30.


монетарни фонд (ММФ) има функцију очувања колекти-вог колонијалног монетарног поретка а Свјетска банка (СБ) служи као систем пропаганде зе Г-8 док НАТО и УН врше функцију политичког и војног менаџмента.245 Путем интер-венција ових глобалних институција кроз изазивање криза, еколошких катастрофа, реформи, револуција, конфликата и ратова, државним ударима, атентатима, масакрима, изазива-њем сиромаштва и незапослености, селективном војном ин-тервенцијом, манипулацијом међународном хуманитарном помоћи, контролом посредством спољног дуга и сл., центар доктрином шока одржава међународну подјелу рада као си-стем глобалне контроле. Стварање политичких и економских криза те примјењивање унапријед спремљених пакета мјера и реформи, механизми су продора центра у националне еконо-мије држава периферије. Први примјер ове праксе предста-вља рушење демократске владе Салвадора Аљендеа у Чилеу и успостављање диктатуре Аугуста Пиночеа. Након Чилеа, механизам диригованог изазивања криза путем међународ-них глобалних институција центар је примјенио у Аргенти-ни, Боливији, Уругвају, приликом рушења комунистичких ре-жима у Пољској, Бугарској и Чехословачкој, дестабилизацији Кине студентским протестима те рушењу Совјетског Савеза. Истим механизмом изазивања кризе извршен је слом нацио-налних економија у Африци, Југоисточној Азији и Арапском свијету.246 Други механизам доктрине шока као сламања и стављања под контролу економија земаља полупериферије и периферије, представља изазивање конфликата и ратова који су легитимисани различитим разлозима.247 Ратом због фор-малног права на независност изазвано је разарање СФРЈ.248 245 Amin, S., Th e Liberal Virus. Permanent War and the Americanization of the World, Monthly Review Press, New York, 2004.246 Видјети: Клајн, Н., Доктрина шока, В.Б.З. Загреб, 2008.247 О томе опширније видјети: Конфликти, Зборник радова, Клуб интелек-туалаца 123, Бања Лука, 2012.248 О разбијању СФРЈ опширније видјети: Трамошљанин, Б., Узроци нацио-налних сукоба у Другој Југославији, Европски дефендологија центар, Бања


Ратом због хуманитарних разлога изазвано је разарање Ср-бије. Ратом из безбједносних разлога наступило је уништење Афганистана и Ирака а ратом због заштите људских права под контролу је стављена Либија. Сличан сценарио је на по-молу и у случају Сирије и Ирана. Након „чишћења терена“ од стране невладиних организација и организација за зашти-ту људских права (које врше уклањање доказа и свједока о узроцима сукоба и компромитујућим злочинима), насту-па механизам реформисања и трансформације сломљених националних економија, како би дерегулацијом властитих потенцијала и ресурса земље трећег свијета постале инте-грисане у међународну подјелу рада, Европске, атланске и друге интеграције те тако прилагођене постале пуноправне чланице првог свијета. Трећи механизам контроле центра посредством међународне подјеле рада и интервенцијом гло-балних институција, представља изазивање сиромаштва и незапослености. Сиромаштво и незапосленост представљају посљедицу моделовања националних економија према импе-ративима центра а под супервизијом ММФ-а и других гло-балних институција. Нелиберални консензус249 земаља које чине центар свјетског система наметнут је периферним и полупериферним земљама преко Међународног монетарног фонда и Свјетске банке које спроводе контролу спољашњег дуга, због чега су ове двије међународне институције директ-но одговорне за глобализацију сиромаштва.250 Након програ-ма ММФ-а за стабилизацију разрушених националних еко-

Лука, 2011.249 Неолиберални економски консензус садржи три институционалне но-вине: драстично ограничење државне регулативе у економији, нова права међународног власништва страних инвеститора, проналазача и твораца иновација које могу постати интелектуални посјед и подређеност нацио-налних држава мултилатералним агенцијама као што су Свјетска банка, Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска трговинска организаци-ја. 250 Chossudovsky, M., Th e Globalization of Poverty: Impacts of IMF and World Bank Reforms, Zed Books, London, 1997.


номија земаља трећег свијета, остају милиони сиромашних и незапослених људи.251 Економски циљ стабилизација овог типа састоји се у произвођењу радне снаге која је моделирана према параметрима идеолошки конструисане будућности и њој припадајућих улога и одговорности а у складу са једно-смјерно пропустљивим тржиштем радне снаге на релацији центар-полупериферија-периферија, а никако обрнуто.252 Као социјална посљедица реформисаних националних економи-ја настаје вишак становништва који еродиране националне економије периферије не могу апсорбовати. На тај начин продукована незапосленост још више повећава јаз земаља првог и трећег свијета. Како развијени центар има око 18% свјетског становништва од чега 90% урбанога а међу њима 4/5 најамних радника, санација социјалних проблема центра значи стварање проблема таквих размјера на периферији које се не могу ријешити осим геноцидом над половином свјет-ског становништва.253 У том смислу изазивање ратова ниског интензитета, еколошких катастрофа и развој медицине у зе-мљама трећег свијета, којима се реализују еугенистички про-јекти глобалних размјера, представљају само појавне облике репродукције тоталитарног поретка који је постао глобалан.

251 О томе опширније видјети: Чосудовски, М., Глобализација сиромаштва и нови светски поредак, Артист, Београд, 2010.252 О свјетско-системском приступу глобализацији погледати: Склер, Л., Ривалска схватања глобализације, Зборник радова: Глобализација, мит или стварност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 31/47. 253 Amin, S., Th e Liberal Virus. Permanent War and the Americanization of the World, Monthly Review Press, New York, 2004.

110

4. ИНСТРУМЕНТИ СОЦИЈАЛНЕ КОНТОЛЕ

У овом поглављу се усмјеравамо на детаљну анализу ин-струмената социјалне контроле путем којих се проводи ма-нипулативна пракса социјалне контроле у савременом дру-штву. Ово поглавље ће показати како манипулативна пракса социјалне контроле остварује доминацију над кључним со-цијалним ресурсима кроз сталну производњу инструмената социјалне контроле којима се утиче, мијења и успоставља хијерархија потреба, интереса и вриједности појединаца и друштвених група и тако спречава, одлаже, компензује и трансформише њихово потенцијално субверзивно друштве-но дјеловање. Тако се примјеном инструмената социјалне контроле у савременом друштву манипулативно контроли-шу укупни људски ресурси од локалног до глобалног нивоа: хиперпродукцијом информација врши се информатичко управљање; конструкцијом идентитета економско управља-ње; реформом образовања културно управљање; говором мржње политичко управљање, секуларизацијом управљање личношћу а идеологијом здравог живота психичко и ментал-но управљање појединцима и друштвеним групама у савре-меном друштву.

4.1. Хиперпродукција информација као инструмент социјалне контроле

„Не би било немогуће – када би се само довољно дуго понављало, уз одговарајуће психолошко убеђивање људи – доказати да је квадрат,

у ствари, округао. Ту се ради о најобичнијим речима, а речи је могуће обликовати све док оне не сакрију право значење неке замисли.“254

254 Барсамиан, Д., Чомски, Н., Пропаганда и јавно мњење, Рубикон, Нови Сад, 2006, стр. 168.

Инструменти социјалне контоле 111

Кроз анализу природе и карактера медијске праксе, у овом поглављу показујемо да су медији основни политички ин-струмент манипулативне социјалне контроле демократског поретка. Контрола друштвене стварности као фундаментал-на друштвена улога медија извире из манипулативне моћи медија која почива у стратегијама производње и контроле симболичких потенцијала друштва.255 Кроз производњу и контролу симболичких потенцијала друштва, медији преводе симболичку моћ у друштвену акцију или у одсуство друштве-не акције кроз хомогенизовање и активирање појединаца и друштвених група у јавно мњење или њихово хетерогени-зовање и констернирање у јавност. Развојем манипулације, контроле, репресије, доминације и хегемоније, медији поста-ју продукт инструменталистичког ума чиме доприносе „ко-лонизацији свијета живота“ и развоју савременог друштва које на рационалан начин постаје тоталитарно.

4.1.1. Друштвена улога медија Историја демократије је историја пропаганде.256 За разлику

од тоталитарних режима у демократском поретку начелно није могуће користити силу, због чега логика социјалне кон-троле у оваквим друштвима (углавном) и не почива на сили већ на техникама произвођења пристанка.257 Пропаганда као 255 Симболички потенцијали друштва представљају способност културног осмишљавања стварности. Отуда медији као изворни културни ресурс, управо због моћи дискурзивног осмишљавања стварности, постају објект политичке колонизације, чиме напосљетку бивају трансформисани у иде-олошки ресурс. О томе како медији у савременом друштву губе статус културног потенцијала (организованог око категорије смисла) и постају идеолошки потенцијал (организован око категорије интереса), опширније видјети: Ги Дебор, Друштво спектакла, Аркзин, Загреб, 1999.256 О пропаганди као окосници демократије детаљније видјети: Чомски, Н., Контрола медија. Спектакуларна достигућа пропаганде, Рубикон/Беокњи-га, Нови Сад/Београд, 2009.257 О произвођењу пристанка као техници медисјке социјалне контроле де-таљније видјети: Herman, E., Chomsky, N., Manufacturing Consent: Th e Politi-cal Economy of the Mass Media, New York, Pantheon, 1988.


нова умјетност демократије (Липман) представља „процес генерисања тачно одређених реакција публике које посље-дично коинцидирају са административним становиштем – позицијом администратора који захваљујући одговарајућим информацијама може доносити одлуке рачунајући на очеки-ване учинке.“ Намећући људима идеолошке потребе (потре-бе безбједности, здравља, спорта, забаве, информисања, по-пуларне науке и културе) које врше децентрирање објекта и инверзију фокуса пажње, пропаганда омогућава преусмјера-вање друштвене енергије најширих слојева друштва као леги-тимацијске основе сваког демократског поретка са кључних питања, проблема и процеса на друштвене безначајности. На тај начин медији обављају своју фундаменталну друштвену улогу - обезбјеђујући социјалну искљученост најширих дру-штвених слојева у процесу конституисања друштвеног кон-сензуса (народ умјесто учесника постаје посматрач), омогу-ћавају елити да полаже право на општост.258

Концепт владавине у савременом друштву реализује се кроз консензус, односно кроз структуру пристанка оних ко-јима се влада, чиме се сам појам владања еуфемизира у кон-цепт управљања. Због тога што нису засноване на монополу легитимне физичке принуде у циљу очувања поретка, страте-гије управљања као стратегије овладавања и контроле симбо-личким потенцијалима друштва, подложне су непрекидном ревидирању одакле происходи потреба њиховог непрестаног стицања, допуњавања и репродуковања.259 Симболичка моћ као моћ дискурзивног осмишљавања стварности, показује се као способност наметања одређеног начина на који перципи-рамо реалност тј. такве перцепције која ће омогућити да по-дређене групе својевољно прихвате економску и политичку доминацију елите, односно политичке и културне вриједно-

258 Видјети: Чомски, Н., Контрола медија. Спектакуларна достигућа пропа-ганде, Рубикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009, стр.11/16.259 Миливојевић, С., Јавност и идеолошки ефекти медија, Р.Е.Ч. Часопис за књижевност, културу и друштвена питања, Број 64/10, 2001.


сти доминантне групе. Отуда произилази значај идеологије као механизма одржавања постојеће констелације моћи, кроз представљање постојећих друштвених односа као природног поретка ствари.260 Осмишљавање стварности путем репре-зентације стварности (наметања неког модела конструкције стварности као јединог релевантног начина доживљавања стварности), означава да се борба око дистрибуције прак-тичне друштвене моћи сада конвертује у борбу око канала симболичке моћи и уопштено категорије симболичког капи-тала. На тај начин симболички потенцијали друштва постају неодвојиви од друштвене структуре и феномена друштвене моћи, одакле слиједи да разумијевање политичке моћи по-стаје неодвојиво од процеса производње значења, социјалног искуства, друштвене конструкције субјекта и идентитета.261 Отуда проистиче велика друштвена (првенствено политич-ка и економска) моћ медија с обзиром на улогу коју медији имају у систему производње и репродукције симболичког ка-питала: „Улога медија у произвођењу друштвеног консензуса састоји се у томе што медији теже да репродукују дефиниције које стварају центри моћи у институционалном друштвеном поретку.“262 На тај начин медији дјелују перманентно идео-лошки, будући да теже да одрже доминантни систем вријед-ности. Своју идеолошку функцију медији врше процесом произвођења значења, односно процесом кодирања263, којим се, путем репрезентације стварности, врши осмишљавање стварности. Масовни медији репрезентују стварност, а ре-презентација ствара значење. То је процес означавајуће прак-се, тј. процес производње значења кроз процес интерпрета-ције као инструмента осмишљавања стварности. За разлику

260 Видјети: Лоример, Р., Масовне комуникације, Београд, Клио, 1998, стр. 237.261 Опширније видјети: Hall, S., Representation, London, Sage and Open Uni-versity, 1998.262 Hall, S., Representation, London, Sage and Open University, 1998, p. 58.263 Видјети: Hall, S., Encoding/Decoding, http://books.google.com/books?id=UV3Nlo4BqlIC&pg


од рефлектовања које представља одражавање стварности, репрезентовање представља кориговање стварности у ре-флексији, тј. активан процес апстраховања, селекције, при-казивања, структурисања и обликовања преношеног значе-ња. На тај начин медији умјесто да рефлектују стварност са њеним значењима, активно раде на томе да стварност добије значење.264

4.1.2. Манипулативна моћ медијаМедији у масовном друштву постају непосредан и кључан

агенс друштвеног живота који на одлучујући начин струк-турира и моделује животе појединаца. Улога медија у савре-меном друштву јесте да доврше разарање традиционалних форми друштвене организације (које је започело индустри-јализацијом и урбанизацијом) и да продукују јавност, јавно мњење, публику, тржиште и остале социјалне конструкте као референтне, доминантне и једино валидне форме дру-штвености. У том процесу социјалне конструкције нове дру-штвености медији имају улогу социјализатора који треба да допринесе упоједињавању (атомизацији) појединаца и њи-ховом социјалном изоловању. У стању социјалне изолације еманциповани и упоједињени појединци (еманциповани од традиције и тиме изузети из њене интегративне и кохезивне снаге, без традиционалних веза и традиционалних образаца друштвености) постају доступни манипулацији оних елита које контролишу медије и тако напокон потпуно функциона-лизовани према њиховим интересима.

Манипулативна моћ медија произилази како из саме при-роде комуникације којом медији у савременом друштву суве-рено владају и над којом имају апсолутни монопол, тако и из логике саме медијске комуникације.

Манипулативна моћ медија произилази из саме природе комуникације у том смислу што темељна могућност кому-

264 Видјети: Бригс, А., Кобли, П., Увод у студије медија, Београд, Kлио, 2005.


никације уопште произилази из универзалног семиотичког и дискурзивног поретка језика. У односу на ентропију као предсемиотичко и преддискурзивно стање перменентне не-структурираности, сама могућност комуникације произи-лази из регулативног процеса дискурзивног структурирања или кодирања којим се утврђују систем значења симбола и правила њиховог комбиновања. Процес кодирања или дис-курзивизације тако означава апстраховање стварног стања ствари и редуковање мноштва појединачних и непоновљивих садржаја изворне стварности на универзалну и хијерархизо-вану структуру: дискурс треба разумијевати као насиље које чинимо над стварима, као праксу коју им намећемо, у којој догађаји дискурса налазе принцип њихове регуларности.265 На тај начин сама јединица значења или симбол већ пред-ставља структуру или код - апстраховану и супституирану стварност. Будући да поредак значења или дискурс266 као ре-гулисани скуп кодова или симбола, тј. систем који структури-ра начин на који перципирамо реалност, произилази из ме-ђуодноса симбола и правила њиховог важења; успостављање смисла као констелације постаје дискурзивно-семиотички процес – релациони процес конструисања вјештачке струк-туре према моделу ентропије збиље.267

Манипулативна моћ медија произилази из логике саме медијске комуникације у том смислу што медијски однос представља једносмјеран друштвени однос чиме је јавност унапријед омасовљена, деперсонализована и пасивизована

265 Видјети: Фуко, М., Поредак дискурса, Карпос, Лозница, 2007, стр. 40.266 О дискурсу као поретку значења погледати: Фуко, М., Археологија знања, Плато, Београд, 1998, стр. 88.267 У том смислу опширније видјети: Еко, У., Култура, информација, кому-никација, Нолит, Београд, 1973; Сосир, Ф., Општа лингвистика, Нолит, Београд, 1989; Хјелмслев, Пролегомена теорији језика, Загреб, 1980; Барт, Р., Структуралистичка дјелатност, у Бекер, М., Савремене књижевне те-орије, Матица Хрватска, Загреб, 1999.


те тиме редукована на публику.268 Конструишући референт-ну (дискурзивну) стварност која ступа на мјесто референци-јалне друштвене стварности, медији производе и социјалну условљеност – културну позадину која нуди сасвим одређене интерпретативне моделе који су неопходни херменеутички оквир за коначно и правилно разумијевање емитованог сми-сла.269 Интернализујући образац за разумијевање накнадно емитованог смисла, медији врше кодирање медијске кому-никације чиме обављају перманентну идеолошку активност управљања механизмима унутрашње контроле процеса ра-зумијевања и мотивације. Спољашња социјална контрола на тај начин постаје потпуно непотребна јер је образац контро-ле разумјевања и мотивације а тиме и друштвеног дјеловања претходно интернализован.

Иако, према дефиницији, јавна сфера представља соци-јално конструисан простор ситуиран између приватне сфе-ре (породице и економије) и сфере јавне власти (политичке сфере); процесом медијације медији бришу границе, повезују ове сфере и премошћују њихову сингуларност на такав на-чин да укидају сваку аутономију предпостављених друштве-них сегмената.270 Иако манифестно јавност није институци-онално организована, она је перманентно институционално формирана - њу формирају медији који су институционално и интенционално организовани па тако јавност постаје ре-презент институционалних позиција моћи.271 Јавна сфера на тај начин постаје идеолошко-хегемонистички концепт који обухвата сав онај друштвени простор који је изложен ути-цају медија као инструмента политичке и економске хомо-генизације: то је простор настао медијском конструкцијом 268 О медијској комуникацији као једносмјерном процесу видјети: Кунцзик, М., Зипфел, А., Увод у знаност о медијима и комуникологију, Фридрих Еберт Штифтунг, Загреб, 2006, стр. 19/20.269 О дискурзивном обликовању стварности путем медија видјети: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004.270 Видјети: Хабермас, Ј., Јавно мњење, Култура, Београд, 1969.271 Исто.


стварности, простор који подлијеже владавини условљених интерпретативних модела и медијацији смисла те који као такав представља мобилизаторски потенцијал par excellance – сферу дисперзне друштвене енергије, актера и ресурса који према потреби могу бити мобилизовани или пасивизовани медијским путем на одређену социјалну акцију или на одсу-ство социјалне акције.272

4.1.3. Конструкција партикуларне перцепције Можда најбољи примјер који илуструје архитектонику

медијске контроле јавности јесте стара персијска прича под називом „Слон у тами“. У њој се говори о томе како је неко-лицини људи којима су очи повезане, речено да додирује сло-на и само на основу додира одгонетне шта би то могло бити. Један додирне уво и каже „лепеза“ други додирне реп и каже „о па то је конопац“, сљедећи дирне ногу и каже „стуб“ и тако даље. Поука приче јесте у томе да људи дају погрешне одго-воре јер немају способност посматрања цјелине.273 Архитек-тура моћи савремене владавине почива на таквом обрасцу и техници управљања у коме ће сила моћи да се осјети али не и да се види. Сила остаје јака само у тами, кад је изложена сви-јетлу дана, она почиње испаравати.274 Потребно је да се јав-ност држи у мраку, да се води рачуна о њеној искључености, да се контролише њена партикуларна перцепција и заокупља пажња, јер тиме носиоци моћи стичу прилику самосталног, ничим спутаног и контролисаног креирања и спровођења политике.

272 О медијима као конструкторима смисла, стварности и интерпретатив-них модела детаљније видјети: Стрит, Џ., Масовни медији, политика и де-мокрација, Факултет политичких наука, Загреб, 2003.273 Барсамиан, Д., Чомски, Н., Пропаганда и јавно мњење, Рубикон, Нови Сад, 2006, стр. 34/36.274 Исто, стр. 15.


Било да производе нова увјерења или појачавају постоје-ћа275, контролу друштвене реалности као своју основну дру-штвену улогу медији остварују производњом и контролом партикуларне перцепције јавности. Производња и контрола партикуларне перцепције јавности означава особену култи-вацију перцепције грађана у складу са владајућим поретком, која представља моћан инструмент социјалне контроле који продукује пристанак на постојеће услове у друштву и тиме доприноси очувању хегемоније као један од главних идеоло-шких државних апарата.276

Култивација перцепције јавности састоји се у дискурзив-ној конструкцији перцептивног поља грађана која ће резул-тивати прилагођавањем њихове сфере интересовања унапри-јед интересно одређеном и пред-постављеном дискурзивном простору медија. Медији форсирајући тачно одређене садр-жаје дискурзивно организују и дефинишу опажајно поље јав-ности (оно што се уопште може конституисати као предмет дигиталног искуства) тако што код грађана производе и ра-звијају сасвим одређену, ограничену и усмјерену сензибил-ност која је потпуно неодвојива од дискурзивног простора медија које је формира, тј. сензибилност која је редукована само на тачно одређено поље промовисаног друштвеног до-гађања и има тачно одређене услове важења.277 Када се опа-275 Произвођење нових увјерења као основну функцију медија нарочито елаборира „Теорија о максималним ефектима медија“. Појачавање посто-јећих увјерења као основну функцију медија нарочито елаборира „Теорија појачаваујуће доктрине“. О овим теоријама опширније видјети: Миливо-јевић, С., Јавност и идеолошки ефекти медија, Р.Е.Ч. Часопис за књижев-ност, културу и друштвена питања, Број 64/10, 2001. 276 Миливојевић, С., Јавност и идеолошки ефекти медија, Р.Е.Ч. Часопис за књижевност, културу и друштвена питања, Број 64/10, 2001.277 Приликом истраживања јавног мњења није довољно само питати зашто популација конзумира одређене медијске садржаје; много је важније по-ставити питање зашто медији емитују управо такве садржаје које емитују а не неке другачије. Одговор на то питање би се састојао од 4 елемента. Прво, маса је склона успостављању емоционалних а не рационалних односа а и када успоставља интелектуалне и рационалне односе, такви односи нема-


жајно поље јавности организује и усмјерена сензибилност произведе, перцепција грађана је уједначена, структурисана и моделована на такав начин да је сфера њихових интересо-вања сада искључиво и неодвојиво везана за дискурзивну стварност коју производе медији, што значи да је сама мо-гућност њихове перцептивне осјетљивости редукована на узак оквир медијски програмираних питања (тј. редукована је на дискурзивно поље медија). Медијско социјализирање као процес дискурзивног успостављања констелације смисла кроз изградњу партикуларне перцепције јавности која ин-тенционално корелира искључиво референтној стварности медија, показује да друштвена стварност сада егзистира ис-кључиво као хиперреалност – тј. као посљедица медијације медија. Хиперреалност као синоним доба догађаја без посље-дица означава да збиља преживљава једино као формална категорија. Медији преображавају збиљу у симулацију без

ју аналитички потенцијал, интензитет и дубину – по обиму су јако уски а по интензитету ниски. Друго, медији савременог друштва по карактеру су масовни, што значи да маса представља њихову циљну групу. Стога, да би очували тачно одређену усмјереност пажње масе као крајњег конзумента услуга, медији у савременом друштву као масовни медији, морају емитова-ти „потентне емоционалне симплификације (Чомски) – дакле, упрошћене садржаје високог емоционалног и естетичког интензитета. Треће, масовни медији у савременом друштву представљају основни агенс социјализације. То значи да кроз процесе социјализације и интернализације – дакле, кроз промовисање пожељног обрасца друштвеног одношења, промовисање по-пуларних облика друштвеног дјеловања, промовисања популарних лично-сти као основних модела идентификације те интернализацију калкулабил-них и пожељних културних вриједности - медији конструишу савремени идентитет. Четврто, савремено друштво је програмирано друштво (Турен, Манхајм), што значи да се друштвени односи не успостављају спонтано и непосредно, него су руковођени, планирани и контролисани из центра тј. са позиција моћи и посредовани категоријама новца, моћи, утицаја и по-пуларности. На тај начин се проблеми моћи као основне противрјечности друштвене структуре транспонују са економског на друштвено-организа-циони план: они више не почивају у економији него у организовању соци-о-културних услова друштвеног живота посредством система информиса-ња и образовања.


упоришта: збиљско постаје оно што је могуће репродуковати. Разлика између збиље и репрезентације нестаје и оставља нас у хиперреалности која је увијек и једино симулакрум.278 Хи-перреалност као медијски конструисана дискурзивна ствар-ност не постоји изван самог процеса репрезентације као дискурзивног конструисања, него опстоји искључиво цирку-ларно унутар пред-постављеног дискурзивног поља и то тако што произвођачи медијских догађаја истовремено производе смисао који се трансцендентно тим догађајима приписује.279 Унутар тако произведене хиперреалности, медији кодирају перцепцију на такав начин да се виртуелно опажа као ствар-но, односно конструишу симулацијски перцептивни ситем у коме се анулира разлика између илузије и стварног. Пре-овлађујући утисак да је виртуелно заправо стварно, основна је полуга моћи умјетничког диживљаја,280 јер на нивоу неуро-лошког нема разлике између симулације и стварности: „Си-мулација неког чина је, у мозгу, исто што и његово извођење […] осим што је стварно извођење на неки начин блокира-но“.281 Могућност анулирања разлике у перцепцији стварног и виртуелног долази отуда што се емоционални садржаји као окосница виртуелне стварности преносе можданим ниским путем тј. системом неуронских кола који дјелује аутоматски испод аналитичког прага свијести.282 Артифицијелно дјелује као природно: осјећај стварности илузије хвата у замку зато што мозак реагује на илузију и имагинарне сценарије на исти

278 Видјети: Бодријар, Ж., Симулација и збиља, Загреб, 2001.279 Медијска порука не преноси смисао него га ствара, јер унутар цирку-ларно успостављене дискурзивне стварности медија само извјештавање о догађају већ јесте догађај и то прије и више него догађај о коме се наводно извјештава. О медијима и медијским порукама као креаторима смисла ви-дјети: Милојевић, А., Медиј је порука, CM - Часопис за управљање комуни-цирањем, Број 2, Година 2, 2007, стр. 95/118.280 Големан, Д., Социјална интелигенција. Нова наука о људским односима, Геопоетика, Београд, 2007, стр. 29.281 Исто, стр. 48.282 Исто, стр. 26.


начин као и на стварне, због чега имагинарно има биолошке посљедице.283 Како колективно невсјесно као дубинска пси-хичка структура представља заједничку и истовјетну емо-ционалну основу мноштва појединаца (Јунг) организовање и координирање мноштва појединаца на заједничку и уса-глашену друштвену реакцију постаје могуће произвођењем психологије гомиле (Ле Бон) путем поништавања виших као индивидуалних слојева личности кроз активациу заједничке структуре као истовјетне емоционалне основе (Фројд). То се постиже механизмом неуронске конвергенције као процесом покретања истовјетног низа асоцијација који ће резултова-ти по смислу уједначеном реакцијом мноштва. Виртуелна стварност кореографише истовјетну игру у свим посматра-чима на тај начин што конзументи емитованих порука зајед-но учествују у неутронској марионетској представи тако да све што се деси у мозгу једног, дешава се редом и у мозго-вима осталих.284 Неурони огледала пресликавају истовјетну информацију од онога што управо видимо на наше моторне неуроне и тако омогућава учествовање у радњама друге осо-бе као да и сами изводимо исте.285 На тај начин се остварује неуролошки, емоционални и мотивацијски синхроницитет, што напосљетку кулминира координираном друштвеном акцијом или одсуством друштвене реакције као основном политичком функцијом процеса конструисања референтне друштвене стварности.

283 Наиме, што је неки догађај упечатљивији то више пажње мозак ставља у погон. Два чиниоца која појачавају реакцију мозга на сваку виртуелну стварност јесу сензорна гласност и емоционално јаки тренуци. Ови елемен-ти изазивају надражај таквог интензитета да производе биолошке посље-дице – понашање као као психо-биолошку реакцију. Опширније видјети: Големан, Д., Социјална интелигенција. Нова наука о људским односима, Геопоетика, Београд, 2007, стр. 26/67.284 Големан, Д., Социјална интелигенција. Нова наука о људским односима, Геопоетика, Београд, 2007, стр. 29285 Исто, стр. 48


Политичка функција конструисања референтне друштве-не стварности медија састоји се у произвођењу партикулар-не перцепције грађана која резултује њиховом активацијом у јавно мњење или констернирањем у јавност. Активација у јавно мњење наступа кроз социјално интегришућу и хомо-генизујућу функцију медија, јер организована и колективна друштвена акција произилази као резултат повезивања поје-динаца око заједничке вриједности. Констернирање у јавност или пак произвођење одсуства друштвене акције, наступа кроз социјално дезинтегришућу функцију медија, јер прои-зводећи стање социјалног аутизма медији обликују социјал-но изоловане појединце који управо због социјалне искљу-чености нису способни за координирану друштвену акцију. Табела 4. Приказ друштвене улоге медија

Друштвено стање које

се жели произвести

Функција медија

Акцептована вриједност

Категорија на коју се

дјелује

Примјер инструмента социјалне контроле

Социјални активизам

Интегри-шућа Колективизам Појединац Говор мржње, страх од

тероризма и сл.

Социјални пасивизам

Дезинте-гришућа

Индивидуа-лизам

Друштвена група

Секуларизација, либерализам, лична права, слободе и сл.

Дакле, зависно од политичке потребе, партикуларна пер-цепција грађана се може колективизацијом свијести (путем произвођења заједничке потребе, заједничког интереса, за-једничке вриједности, заједничке опасности, заједничког непријатеља итд.) хомогенизовати и усмјерити у јавно мње-ње – дакле организовану друштвену реакцију. Такође, пар-тикуларна перцепција грађана се може индивидуализацијом свијести (наглашавањем индивидуалних потреба, интереса и вриједности) хетерогенизовати и распршити у јавност – да-кле у одсуство друштвене акције. На тај начин се контроли-сана (партикуларна) перцепција грађана директно преводи у друштвену акцију или у одсуство друштвене акције.


4.1.4. Хиперпродукција информација као инструмент социјалне контроле

Производњу и контролу партикуларне перцепције јавно-сти као своју латентну функцију, медији врше путем хипер-продукције информација. Хиперпродукцију информација као инструмент социјалне контроле прво су уочили бри-тански обавјештајци у Другом свјетском рату као принцип „превише информација смета а не користи“. Овај феномен, кодног назива феномен расплаканог вука286 указао је на вишак информација као на основни разлог промашаја у раду обавје-штајних служби: „У савременим друштвеним околностима, у којима постоји толико извора информација на сваком углу, главни проблем није недостатак информација, него засипање информацијама од којих обичан грађанин или привредни су-бјект, једноставно не може више ништа да види. Засипањем информацијама постиже се ентропијски ефект у самом про-цесу обавештавања, тј. долази до обавештајног слепила.“287

Ентропијски ефект у самом процесу информисања наста-је као посљедица деконтекстуализације информација усљед производње све веће количине информација и све веће брзи-не у преносу информација.288 Како је дискурзивна стварност медија еманципована од референцијалне друштвене ствар-

286 Детаљније видјети: Фатић, А., Истине и заблуде о ефектима обавештај-ног рада, Ревија за безбедност, Број 9, Београд, 2008, стр. 31.287 Фатић, А., Модалитети обавештајног рада, Ревија за безбедност, Број 3, Београд, 2007, стр. 18.288 Гранично убрзање глобалних информација јесте први потез информа-тичког рата – стварање нове логистике кибернетичке контроле знања кроз изградњу јединственог тржишта као војне стратешке димензије у области „трансфера информација“. Информатички рат кроз свеопшту генерализа-цију протока информација успоставља глобалну контролу која не смјера више злочину против материје, уводу у метафизички рат између стварног и могућег (Атомска бомба); нити пак кибернетској контроли политике (Информатичка бомба), већ потпуном укинућу самог начела сваког инди-видуализованог облика живота (Демографска бомба). Видјети: Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 123 и даље.


ности (Бодријар), тако процес информисања постаје саморе-флексиван и самореферцијалан – информације о догађајима нису информације о збиљским догађајима као таквим него интерпретације збиљских догађаја које су дате кроз интер-претацију неких претходних информација. Информације које информишу већ представљају интерпретације претход-них информација и то интерпретације унутар егзистирају-ћег и чврсто етаблираног медијског дискурса. То нарушава изворну кохеренцију стварности о којој се извјештава јер само увлачење збиљског догађаја у медијски дискурс значи филтрирање збиље према начелима медијског субјекта, те отуда сама информација чим је конституисана већ је нетач-на јер одражава (репрезентује) својства медијског субјекта а не догађаја на који се номинално односи. На тај се начин, процес медијског информисања онтолошки разоткрива као субјективна конструкција (конструкт медисјког система) која нема никакве везе са објектом, него са самом логиком интерпретације догађаја као контекстом – непосредним од-носом између интерпретација у коме је заснован сам субјект информисања за разлику од посредног и номиналног односа према објекту информисања. Отуда, процес информисања постаје семиотички процес деконтекстуализације инфор-мација: информације се односе искључиво на друге инфор-мације а овакве информације „слободне од свог контекста“ егзистирају као систем неповезаних порука који је изгубио своје значењско залеђе и постао инструмент разарања сми-сла и редукције свих значења на плитки једнодимензионални хиперпростор.289

За разлику од прединдустријског и индустријског дру-штва у којима влада информатичка оскудица и гдје приба-вљање потребних информација представља основ политичке моћи; у информатичком друштву као друштву хиперпро-дукције информација, политичка моћ се састоји не у при-

289 Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004, стр. 391.


бављању него у дистрибуцији информација.290 Због тога, у савременом друштву основна функција хиперпродукције ин-формација на колективној равни постаје социјална контрола друштвеног дјеловања друштвених група и јавности кроз ди-стрибуцију информација, а на индивидуалној равни основна функција хиперпродукције информација постаје социјална контрола појединаца и њиховог друштвеног дјеловања кроз прогресивно умањење аналитичких способности јединке.

Будући да је савремено друштво масовно и информатич-ко, отуда произилази да се оно заснива на масовним техника-ма социјалне контроле информација као основних производ-них снага.291 С обзиром да у информатичком друштву, због информатичке револуције, директна контрола информација није могућа,292 пракса социјалне контроле у савременом дру-штву се успоставља посредно и манипулативно кроз фено-мен „зависне партиципације“ (Турен) као пракса друштвене контроле кроз дистрибуцију информација. Уколико посједо-вање информација омогућава одлучивање, онда форма „за-висне партиципације“ као савремене алијенације, пружа мо-гућност адекватне социјалне контроле у епоси савремености, јер непосједовање потпуних информација истовремено зна-чи социјалну искљученост и начелну немогућност партици-пирања у систему одлучивања.293 Будући да хиперпродукција 290 Упоредити: Витковић, Б., Информацијско преоптерећење: концептуални оквир структуре истраживања, CM - Часопис за управљање комуницира-њем, Број 4, Година 2, 2007, стр. 25.291 О масовном друштву као друштву масовних техника социјалне контроле видјети: Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009, стр. 18 и даље.292 Френсис Фукујама у дјелу Наша постхумана будућност, говорећи о зна-чају науке за одвијање универзалне повијести те повезаности политике и технике, наводи да је настанак персоналног рачунара и других облика јефтине информатичке технологије изазвао слом тоталитарних империја (при том мисли на Совјетски Савез), јер тоталитарна владавина зависи од способности режима да одржи монопол над информацијама. Видјети: Фу-кујама, Ф., Наша постхумана будућност, ЦИД, Подгорица, 2004, стр. 9/14.293 Видјети: Турен, А., Постиндустријско друштво, Глобус, Загреб, 1980.


информација има такве техничке могућности које осигурава-ју да људи током информисања добију оне информације које се од њих очекује да посједују а не оне које би они сами хтјели имати, онда се путем информација може контролисати смјер дјеловања појединаца и друштвених група као и његове ре-зултујуће посљедице, јер људи поступају у складу са добије-ним информацијама због чега резултати њиховог дјеловања постају предвиђени и планирани а друштвени односи про-грамирани.294 Програмирано друштво није друштво експло-атације већ друштво алијенације. За разлику од индустриј-ског друштва кога карактерише експлоатација која изражава економски однос, програмирано друштво карактерише али-јенација која изражава друштвени однос.295 За разлику од индустријског друштва у коме је поредак моћи био структу-риран и репродукован кроз организацију рада у производњи (капитал-однос), у програмираном друштву поредак моћи је заснован на управљању производним и информационим апаратом, односно контроли над социо-културним начином организације друштвеног живота.296 Отуда се у циљу масовне социјалне контроле производи „вишак“ информација, ста-вова и погледа којима се преко масовних медија „затрпава“ јавност и тиме иста онемогућава у организовању и дјелању: јавност не стиже ништа да провјери, да сазна, да се оријенти-ше, да изрази своје ставове, да искористи канале јавног мње-ња и тиме адекватно и правовремено реагује. На тај начин, центри моћи и власти користе овакву могућност дезинфор-мисања јавног мњења чиме га по потреби чине проактив-ним или констернираним. Елита, вршећи овакав суштински утицај на јавно мњење, на његово формирање и обликовање, 294 У том смислу се о савременом друштву може говорити као о планираном и програмираном друштву. Видјети: Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009, стр. 18 и даље. Такође и : Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 12/57.295 Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 33.296 Исто, стр. 36.


те усмјеравајући га према својим интересима и мотивима, задржава компаративну предност као предност у правовре-меном посједовању информација, чиме одржава клас(ич)ни образац моћи: на једној страни елите и центри моћи увијек имају „праву информацију у правом тренутку“ док на другој страни маса увијек и стално изнова не може да доспије до ко-рисних информација у одговарајућем тренутку, а и када дође до информација (уколико уопште и дође) те информације су неповратно застарјеле па је и акција масе - акција са суштин-ским закашњењем.

На индивидуалној равни основна функција хиперпро-дукције информација јесте социјална контрола појединаца и њиховог друштвеног дјеловања кроз прогресивно умањење аналитичких способности јединке297 са тенденцијом коначне редукције друштвеног дјелања (action) на друштвено пона-шање (behavior).298 Брзина и количина информација којима су просјечни грађани савременог друштва свакодневно и не-престано изложени, производе такву акумулацију утисака који се унутар постојеће искуствене структуре (свијести) не могу операционализовати. Повећани притисак разноликих искуствених садржаја који се унутар постојећег искуственог оквира не могу типизирати (Шиц), изазивајући осјећај збу-њености, дезорганизованости и контрадикторности; дово-ди до преоптерећења нервног система који на овај појачани притисак реагује као на облик угрожености и то блокадом

297 Како истиче Постман, филозофске мисли се не могу преносити димним сигналима, па тако ни телевизија не може бити медиј аналитичког мишље-ња. О критици информатичког преоптерећења савременог друштва детаљ-није видјети: Постман, Н., Amusing Ourselves to Death, 1985; Technopoly: Th e Surrender of Culture to Technology, 1993.298 Док друштвено дјелање представља свјесну, самосталну, интенционалну, и одговорну радњу, друштвено понашање представља изнуђену биолошко-психолошку реакцију на неки надражај из кога је искључена свијест. У том смислу погледати: Хабермас, Ј., Објективистичке и субјективистичке по-ставке теорија друштвених наука, у Спасић, И. Интерпретативна соци-ологија, ЗУНС, Београд, 1998, стр. 176/177.


аналитичке функције мозга што у потпуности умањује обја-шњавалачки досег свијести. Усљед превеликог обима, броја и интензитета надражаја, наступа социјална дисфункцио-налност појединаца као коначна посљедица/функција хипер-продукције информација: да би се заштитио од психо-пато-лошког стања нервни систем појединаца реагује искључењем основне функције свијести изазивајући тако као нежељену посљедицу социо-патолошко стање: стање пасивности, апа-тије, безвољности, губитка иницијативе, стање у коме људи постају пријемчљиви за било који облик манипулације и по-добни за било који облик манипулативног понашања.

4.1.5. Постиндустријско као тоталитарно друштвоПостиндустријско друштво, одређено процесом рацио-

нализације (који је материјализован у форми непрекидног револуционирања информативне технологије као централне производне снаге), не може избјећи опасност ентропије ра-ционалности. Рационализовању као проширењу друштвених подручја која подлијежу мјерилима рацоналног одлучива-ња299 припадају и медији са својом манифестном функцијом информисања путем које се индиректно остварује и њихова латентна функција - производња истовјетне структуре разу-мијевања и осјећања припадника истог културног контекста која путем продукције истовјетног система вриједности и мо-тивације омогућава једнобразно дјеловање према императи-вима владајућег тоталитарног концепта. Структуришући са-времени идентитет кроз обликовање мишљења и дјеловања те преузимајући улоге које су традиционално приписиване митовима и ритуалима (интегрисање појединаца у друштве-ни поредак, величање доминантних вриједности, поставља-ње интерпретативних модела и сл.), медији разрјешавају дру-штвене противрјечности на исти начин на који је Клод Леви

299 Хабермас, Ј., Техника и знаност као идеологија, Школска књига, Загреб, 1986, стр. 53.


Строс описао функције традиционалног мита: они стварају митологију која идеализује савремене вриједности и инсти-туције, славећи тако етаблирани начин живота.300 Вршећи производњу интерпретативних модела, медији производе шаблонске садржаје редуковане на идеално-типски модел пу-блике, који као такви имају моћ дисперзије до најширег ауди-торијума. Путем моћи, новца, ефикасности, популарности и утицаја, односно популаризацијом вриједности система које структурирају укупна вриједносна мјерила јавности; медији производе масовни идентитет као идеолошки израз савреме-ног друштва. Кроз умањење аутономије појединаца у односу на колективитете, субординирање приватног у корист јавног, кроз деприватизацију слободног времена и деперсонализа-цију личности, медији намећу инструменталну рационал-ност као императив свеукупног друштвеног одношења, чиме трајно аналирају простор у коме је почивао еманципаторски потенцијал личности. На тај начин доприносећи пенетраци-ји инструменталног дјелања из система у свијет живота, ме-дији заправо доприносе општој тенденцији рационализације као колонизације свијета живота (Хабермас), чиме се потен-цијално еманципативна моћ медија трансформише у фактор друштвеног отуђења.

Како је то примјетио Хабермас, рационализацијом се не остварује рационалност као таква, него се у име рационално-сти намеће одређена форма политичке владавине која цјело-купност друштвених интереса изузима од рефлексије и умне реконструкције.301 Отуда, појам техничког ума већ је и сам идеологија,302 из чега консеквентно слиједи да је и сам појам медијског ума већ циничан,303 односно да је медијски дискурс и сам већ хегемонистички. Одређени циљеви и интереси не-

300 Детаљније видјети: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004, стр. 392.301 Хабермас, Ј., Исто, стр. 54.302 Исто.303 Видјети: Слотердијк, П., Критика циничног ума, Глобус, Загреб, 1992.


ког система хегемоније нису тек накнадно и споља наметнути концепту информисања - они улазе у конструкцију саме дис-курзивне стварности медија.304 Доминантни хегемонистички концепт бива репродукован кроз системе образовања и ин-формисња – дакле, подређивањем индивидуа под политичке, економске и културне обрасце организовања социо-култур-ног живота305 који производе послушног грађанина путем различитих техника: конструкцијом перформативног иден-титета, продукцијом калкулабилног система вриједности, идентификацијом са друштвено пожељним типом личности и социјализацијом према начелима устаљене организације друштва, интернализацијом конфликта, деперсонализацијом личности, деприватизацијом слободног времена и сл.

Конструкцијом перформативног идентитета306 као стра-тегијом отвореног друштва изграђује се отвореност као брисани простор савременог друштва у коме идентитет на-стаје као резултат пројекција моћи самог система. Моћ про-јектује идентитет тако што га уписује у претходно обрисан простор – простор друштвене интеракције еманциповане од континуитета, смисла и личности. Као такав, перформатив-ни тип идентитета већ јесте уграђен у саму срж логике до-

304 Медијски учинак се испољава кроз конструисање трајног и дугорочног интерпретативног модела унутар пројекта осмишљавања реалности. Ме-дијација смисла тако дјелује идеолошки – промовише извјесан дискурс као поредак значења који конституише појам здраворазумског као најзначај-нију идеолошку и политичку категорију будући да сам појам здраворазум-ског већ искључује аналитички потенцијал перцепције.305 Видјети: Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983, стр. 36.306 Појам перформативности овдје употребљавамо у значењу које му је дао Лиотар – мјерљива ефикасност са становишта неког система у сми-слу input/output. Видјети: Лиотар, Ж.Ф., Постмодерно стање, Извјештај о знању, Ибис графика, 2005, стр. 12. У том смсилу појам перформативног идентитета треба да означи економски прагматизовани тип идентитета који је на ефикасан начин укључен у репродукцију тржишта као окосноце савременог економског система.


минације.307 Продукцијом калкулабилог система вриједности друштвену афирмацију задобијају процеси стандардизације, формализације, квантификације и конвертибилности чиме се култура као референтни оквир процеса идентификације индиректно ставља у службу ауторитета.308 Идентификаци-јом са друштвено пожељним типом личности и социјализа-цијом према начелима устаљене организације друштва врши се конформистичка стандардизација у репродукцији базич-них образаца искуства и дјеловања чиме се ствара темељ вре-менског и просторног трајања одређеног социо-културног поретка.309 Интернализацијом конфликта врши се појачана социјална интеграција и кохезија социјално депривираних слојева као носилаца негативне друштвене енергије и најшире легитимацијске основе сваког политичког поретка. Социјал-но депривирани слојеви због своје социјалне маргинализова-ности и социјалне искључености не партиципирају у систему на афирмативан начин, те је стога, са становишта функцио-налног очувања система, неопходно њихову по систем нега-тивну друштвену енергију сублимирати и трансформисати, те је тако на посредан начин контролисати. То се постиже вриједносном идентификацијом појединачних ауторитета са неком системском или колективном вриједношћу (државом, нацијом, културом, историјом, слободом и сл.), односно но-силаца ауторитета са самим системом, чиме се потенцијална

307 Опширније видјети: Ђукић, Н., Шијаковић, И., Социјална контрола идентитета, Оригинални научни рад, УДК 316.32:323.1, „Политеиа“, На-учни часопис Факултета политичких наука у Бањој Луци за друштвена пи-тања, Година I, број 1, Факултет политичких наука, Бања Лука, 2011., стр. 107/120.308 Опширније видјети: Рицер, Ж., Мекдоналдизација друштва. Истражи-вање мијењајућег карактера сувременог друштвеног живота, Наклада Ја-сенски и Турк, Загреб, 1999.309 Опширније видјети: Ђукић, Н., Шијаковић, И., Социјализација као меха-низам социјалне контроле, Оригинални научни рад, УДК: 316.614.2, „Соци-олошки годишњак“, Часопис социолошког друштва Републике Српске, број 6, Пале, 2011, стр. 23/39.


негативна друштвена акција превентивно сузбија јер је већ унапријед идентификована и интерпретирана као напад на сам систем и колективитет. Тим путем се врши децентрира-ње објекта и инверзија фокуса негативне друштвене енергије маргинализованих појединца, друштвених група и слојева – због вриједносне идентификације појединачних носилаца ауторитета са колективном вриједношћу (која је по правилу фундаментална, предпостављена и стога неупитна), социјал-но искључени и депривирани слојеви постају онемогућени у проналажењу спољашњих (системских и друштвених) разло-га негативности свога положаја и почињу сами себе окривља-вати за властиту социјалну депривираност. На тај начин се у циљу очувања социјалног мира, механизмом интернализаци-је конфликта, постојећи конфликт, настајућа конфликтна си-туација, растућа социјална напетост или пак негативна дру-штвена енергија, преусмјерава са врха система на дно система и тако преноси са друштвене на индивидуално-психолошку раван. Деперсонализацијом личности и деприватизацијом слободног времена укида се моћ трансцендирања и транс-формације постојећих односа доминације. Наиме, за разли-ку од прединсустријског друштва у коме се рад прилагођава обичајима и традицији, због чега је рад неефикасан али свр-ховит; у индусријском као и у постиндустријском друштву, због развијене подјеле рада долази до обрнутог процеса – вријеме, традиција, обичаји и сл. се прилагођавају раду, због чега рад постаје ефикасан али отуђен. Због тога се сврхови-тост рада тражи ван рада, одакле произилази еманципатор-ски и трансформаторски потенцијал слободног времена као подручја циљева и сврха (свијета живота). Међутим, како начин употребе слободног времена директно зависи од по-ложаја у процесу производње, отуђен положај маса у проце-су производње узрокује отуђен начин кориштења слободног времена у виду масовне појаве, за разлику од привилегованог положаја елите у процесу производње, који омогућује елита-ма кориштење слободног времена у виду доколице за ужива-


ње у благодатима друштвено-привилегованог положаја.310 На тај се начин економска констелација моћи у радном времену на релацији најамни рад-капитал, кроз медије као фактор со-цио-културне организације друштвеног живота конвертује и у слободно вријеме, чиме се личност деперсонализује а сло-бодно вријеме деприватизује тј. укључује у директну репро-дукцију друштвеног односа доминације.

Контрола, репресија, доминација и хегемонија као про-дукти инструменталистичког ума постају тако интринсична и ендогена својства саме свијести становништва савременог друштва које на рационалан начин постаје тоталитарно.

4.2. Страх од тероризма као инструмент социјалне контроле

„Акутан страх је најуобичајенија форма друштвене контроле“311

У овом поглављу разматрамо политичку употребу страха од тероризма као инструмент социјалне контроле. Страх од тероризма може бити инструмент социјалне контроле на тај начин што хомогенизује и интегрише мноштво појединаца у једну цјелину – страх изазивајући уједначену реакцију мно-штва појединаца заправо поравнава њихове различитости тако што њихова различита поступања у нормалним усло-вима претвара у поступање једне једине особе. Међутим, да би се страх изазвао а потом искористио његов мотиваторски потенцијал, неопходан је и одређен ниво свијести који ће послужити као основа за његово активирање. У том смислу претпоставка социјалне контроле путем страха јесте свијест о неком проблему, а та свијест се управо производи оним што смо овдје именовали као дискурс о тероризму. Због тога по-стаје неопходно и сам дискурс о тероризму сматрати поли-310 Опширније видјети: Милошевић, Б., Умеће рада, Прометеј, Нови Сад, 2004, стр. 75. и даље. 311 Подунавац, М., Политичка теорија, поредак и страх, Годишњак, Том I, ФПН, Београд, 2009, стр. 39.


тички мотивисаним, јер он неопозиво припада дискурсу а то значи и логици моћи политичког поретка у коме се појављује. Уколико не постоји свијест о тероризму или присуству не-ког другог безбједносног проблема, не постоји ни свијест о потреби заштите. Утолико је у сврхе социјалне контроле, не-опходно развити потребан ниво безбједносне осјетљивости, што се постиже стратешким организовањем опажајног поља и структурисањем перцепције грађана путем јавног попула-ризовања одговарајуће теме, што резултује таквом измјеном хијерархије потреба и вриједности у којој питањима безбјед-ности сада припада доминантно мјесто. На тај начин прои-зведена опасност може бити адекватно политички артикули-сана као феномен који условљава потребу заштите а тиме се легитимишу унапријед припремљене политичке, економске и безбједносне стратегије. На тај начин центри моћи успоста-вљају манипулативну праксу социјалне контроле кроз „ма-трицу претходне легитимације“ која означава такав образац социјалне контроле у коме је већ унапријед прибављена демо-кратска легитимација за сваку будућу политичку, економску, правну, научну или идеолошку активност, јер је ова актив-ност већ унапријед оправдана „јавном“ потребом да се за-штити национална безбједност као приоритет par excellence.

4.2.1. Дискурс о тероризмуИако се политичка мотивација сматра конститутивним

елементом бића кривичног дјела тероризма,312 неопходно је и сам дискурс о тероризму перципирати као политички моти-висан, тј. неопходно је и саму научну, полтичку, безбједносну и сваку другу артикулацију овог феномена посматрати као инструмент и израз социјалне контроле. Полазећи од Фуко-

312 Опширније погледати: Драгишић, З., Терористичке активности органи-зованих криминалних група, Ревија за безбедност, бр. 2., Центар за безбед-носне студије, Београд, 2007, стр. 15.


овог схватања дискурса313 - структуре дискурса као поретка значења који производи стварност коју проучава; природе дискурса да се као воља за знањем намеће сазнајном субјекту у суштинском смислу прије сваког конкретног искуства – на овоме мјесту и овом приликом постаје потребно нагласити основну функцију дискурса: произвођење хомогеног погледа на стварност. Будући да дискурс већ претпоставља и рачуна са одређеном структуром и позицијом, одређеним погледом и констелацијом те напосљетку са одређеном функцијом - он на тај начин представља апарат сазнања који структурира читаву моћ институција и као такав је перманентно пове-зан са вршењем моћи. Због тога унутар дискурса (о терори-зму) постаје неопходно поставити кључно питање о латент-ним функцијама овог дискурса самог, тј. уочити и издвојити стварне циљеве научног, политичког, идеолошког и безбјед-носног третирања овог феномена.

Уколико тероризам као савремени друштвени феномен представља глобализацијом изнуђен облик комуникације у форми напада на појединце, друштвене групе и цјелину дру-штва са намјером да се изазивањем опште опасности, страха и несигурности постигне одређена политичка промјена;314 те уколико су у том смислу страх и политичка промјена консти-тутивни елементи феномена тероризма; који су онда основни појмови и елементи самог дискурса о тероризму? Да ли је уоп-ште могућа функционална диференција феномена тероризма и дискурса о тероризму?

4.2.2. Анатомија страхаЗначај страха за проучавање тероризма произилази из

друштвене улоге страха и његовог мотиваторског потен-

313 Видјети: Фуко, М., Поредак дискурса, Карпос, Лозница, 2007.314 О тероризму као продукту глобализације - реакцији на систем који је и сам постао терористички - погледати: Бодријар, Ж., Дух тероризма, Архи-пелаг, Београд, 2007.


цијала: „Обично је становништво пацифично […] јавност не види разлог да се меша у иностране авантуре, убијање и мучење. Због тога морате да им распламсате страсти. Да би сте то урадили, морате да их застрашите.“315 Страх је један од најстаријих афеката који припада инстинкту заштите од опасности као првобитна биолошка алармантна реакција.316 Као такав, страх спада у примарне емоције зато што се ја-вља врло рано у развоју особе и има врло јаку мотиваторску снагу, што значи да је присутан као универзалан мотиватор и важи као агенс за све људе у свим животним раздобљима. Могуће је говорити о три нивоа испољавања страха и три мо-тиваторске функције страха: 1. физиолошком, 2. социјалном и 3. духовном нивоу.317 На физиолошком нивоу страх се уз пратеће психосоматске реакције, испољава као индивидуал-ни инстинкт или нагон који има велику мотиваторску снагу у психодинамици особе. На духовном нивоу страх своју мо-тиваторску функцију испољава у научним, умјетничким или религијским формама и системима као резултат запитаности коју човјек осјећа пред силама природе. На социјалном ни-воу страх се појављује у контексту оних друштвених односа и процеса који су релевантни за друштвени живот заједнице: васпитање, образовање, општа и политичка социјализаци-ја, те радни, здравствени и други односи и процеси. У овом контексту мотиваторски потенцијал страха произилази из свијести о друштвеној конститутивности властитог бића - из свијести о властитој ограничености и недостатности (орган-ској дефицијентности), те одатле и потреби за другим као условом своје властитости.

315 Чомски, Н., Контрола медија, Рубикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009, стр. 25.316 Поповић, М., Јеротић, В., Психодинамика и психотерапија неуроза, Но-лит, Београд, 1984, стр. 215.317 Никић, М., Психологија страха, Обновљени живот: часопис за религио-зну културу, број 49, Загреб, 1994, стр. 43/67.


На социјалном нивоу страх изазива двије посљедице: 1. изолацију и 2. агресивност. Стање изолације је нестабилно и интровертирано - оно настаје усљед предуге или преинтен-зивне изложености предметно неодређеном страху а посље-дице су демотивисаност појединаца, њихова дезорганизова-ност, деморалисаност и дефетизам. У тим условима постоји изражена индивидулазиација, аутосегрегација те дисолуција интеграције и кохезије.318 Агресивност као стање изазвано страхом дијаметрално је супротно претходном: оно настаје усљед релативно кратке и не тако трауматичне (али свакако фрустрирајуће) изложености предметно одређеном и усмјере-ном страху што представља услов организованости и усмје-рене мобилизације ресурса.

Да би разумјели социјалне посљедице страха, а нарочи-то да би разумјели мотиваторску функцију страха те тиме и (политичку) употребу страха у циљу произвођења одређених социјалних услова; неопходно је претходно разумјети анато-мију страха. Страх је структуриран двоструко: први облик чини предметно одређен страх – страх у ужем смислу ријечи, док други облик представља безпредметни страх – тјескоба. Иако доживљаји страха и тјескобе производе сличне посље-дице, ове емоције нису синоними већ заправо представљају феномене sui generis. Разлика ових феномена се тиче свије-сти о узроку која одређује да ли ће изложена особа осјетити страх или тјескобу. За разлику од тјескобе, страх је емоција са узроком, тј. он је предметно одређен. Уколико нас неко на-падне на улици, страх је неминовна посљедица. Али то је ор-

318 Ово стање је типично стање нашега друштва у последњих 20-ак година, које је настало као резултат истовременог дјеловања мноштва негативних фактора и изазова на која није било могуће истовремено ефикасно одгово-рити. Такорећи, истовремено постојање већег броја проблема изазвало је дисперзију расположивих снага, што је резултовало вишеструким неуспје-хом, јер је са повећањем праваца дјеловања укупна расположивост ресурса појединачно опадала. Тако се дошло до ситуације у којој је општи дефети-зам постао нормално социјално-психолошко а општа аномија нормално друштвено-економско стање.


ганизована и усмјерена емоција. То је емоција коју осјећамо и доживљавамо кад свјесно знамо чега се бојимо. Ту је ријеч о спољашњој опасности коју можемо уочити и дефинисати, да-кле која је предметно присутна. Због тога иако емоционално неугодан доживљај, страх као предметно дефинисана емоци-ја на суштински начин може индивидуално или друштвено бити веома користан јер има моћ мобилизације. За разлику од предметно дефинисаног страха, тјескоба као уопштени страх јесте негативна емоција која настаје када не знамо чега се плашимо, тј. као „осјећај угрожености због нечега чега ни-смо свјесни.“ Тјескоби не можемо уочити конкретан узрок, он је нејасан, долази са више страна, некада и без посебног повода. Тјескоба је и узроком и посљедицом смјештена у чо-вјековом бићу, док је страх, углавном, споља наметнут човје-ку или некој групи. Из ове предметне разлике, произилази и мотиваторска разлика: страх је нешто одређено, предметно; он указује на опасност којој се можемо супроставити, због чега под одговарајућим условима он може играту улогу дру-штвеног мобилизатора и организатора. Страх да нешто не-ћемо постићи, остварити, успјети, достићи, може бити пози-тиван мотиватор наше акције. За разлику од страха, тјескоба је безпредметна те отуда и без мотиваторског потенцијала – њен предмет није одређен и стога је она болно ишчекивање пред опасношћу која је утолико страшнија уколико је мање идентификована: она је опште осјећање несигурности.319

4.2.3. Јавност и социјална контролаРазвијајући се још од 18. вијека,320 научно разматрање јав-

ног мишљења се кретало између двије опречне тезе: схватања да јавно мњење доприноси реализацији идеје просвијеће-319 Делимо, Ж., Страх на Западу, Нови Сад, 1987, стр. 25. 320 Подсјетимо на ауторе који су започели дискурс о јавном мњењу: Џереми Бентам, Имануел Кант, Геогр. В.Ф. Хегел, Алберт ван Дајс, Габријел Тард, Гистав ле Бон, Чикашка школа, Вилхелм Бауер, Фердинанд Тенис, као и Јирген Хабермас.


ности те схватања да као рационални дискурс јавно мњење представља специфичан облик рационалности те да као та-кав већ подразумјева одређен облик друштвене контроле. Су-штинске разлике између ових концепција не постоје, јер обе концептуализације феномена јавног мњења смјерају (само мање или више експлицитно) проблему социјалне контроле.

Три су главна проблема социјалне контроле – 1. природа контроле (интегративна или дезинтегративна); 2. природа друштвеног (консензусна или хегемонистичка, прогресивна или регресивна, интринзична или екстринзична)321 и 3. про-стор контроле (од локалног до глобалног). Као политички феномен – јер је питање контроле инхерентно политичко пи-тање – јавно мњење има тако велику моћ да је не могу игно-рисати ни колективи ни појединци у неком друштву. Порије-кло ове моћи произилази из заједничке воље (механичке или органске)322 која, било индивидуалним, било колективним облицима мишљења даје карактер обавезујућег, при чему се ови облици могу разликовати само према степену своје облигаторности (да ли су више или мање обавезујући).323 Из усмјереног, наметнутог, обавезујућег карактера јавног мњења

321 Сплихал, С., Рационалност дискурса насупрот дискурзивном надзору, Медијска истраживања, год. 9, бр. 1, 2003, стр. 5/38. 322 Механичка воља представља онај колективни став и оно колективно хти-јење које се односи на општа и свима заједничких питања, те стога имајући већу обавезност, изградња овог типа воље показује у чему почива кључни задатак јавне контроле медијима и медијског управљања социјабилитетом. 323 У том смислу постоји правилност: што је јавно мњење у већој мјери ма-ханичког карактера то је и обавезујући карактер опште воље изражени-ји. Примјер за ово можемо наћи у условима етничких напетости: када је ријеч о опстанку Републике Српске као заједничком мотиву свих њених становника, онда имамо случај са механичком општом вољом односно јав-но мњење је механичког карактера па је и обавезујући карактер ове воље већи. На другој страни када се ради о партикуларним мотивима који нису заједнички а отуда ни витални за већину популације, онда имамо посла са органским јавним мишљењем чији је обавезујући карактер мањи. И у јед-ном и у другом случају јавно мњење служи као средство конформизације која треба да омогући социјалну контролу.


произилази и његово функционално одређење - јавно мњење је медијум социјалне контроле, јер представља инструмент производње конформизма путем социјализације. Наиме, како свака институционализована дјелатност подразумјева друштвену контролу324, онда се и происходеће разлике ра-справа о природи јавног мњења појављују као посљедица ра-зличитих приступа једном те истом феномену, односно оне се тичу само различитог начина третирања поријекла и циља друштвене контроле.

Појединци и колективитети подлијежу логици социјалне контроле путем јавног мњења због нужности конвергенције према другом. Нужност конвергенције према другом (потре-ба за другим као условом и конститутивним фактором соп-ствене властитости) може бити двоструко мотивисана. Први разлог конформизма тј. разлог зашто се појединци прилаго-ђавају и подређују друштвено прихватљивим облицима по-нашања и мишљења, повезан је са потребама за сигурношћу, припадношћу, уважавањем и самоостваривањем (Маслов). Овдје се ради о страху (страху као потреби) повезаном са процесима самоактуализације и самореализације личности - да се буде прихваћен и поштован, те да се избјегне било какав вид изолације, десоцијализације и маргинализације. Други разлог конформизма је повезан са чињеницом да адаптација (прилагођавање и подређивање) појединаца друштвено при-хватљивим облицима понашања може бити мотивисана по-требом за другима као извором информација. У том смислу разликујемо нормативни и информативни конформизам. Нормативни конформизам је резултат нормативног при-тиска - овај облик конформизма је посљедица нормативног или уз групу везаног утицаја и односи се на кохезију групе и нужност конвергенције према идентичном мишљењу. Ин-формативни конформизам произилази из информатичког утицаја и тиче се односа појединца и објекта што значи да 324 Berger, P., Luckmann, T., Die gesellschaft liche Konstruktion der Wirklichkeit, Frankfurt, 1969, pp. 59.


појединци опонашају већинско мишљење због страха од по-грешног дјеловања, због чега појединац опонашајући и ту-мачећи већинско мишљење заправо добија поуздане инфор-мације према којима организује и усмјерава своје властите активности.325

Дакле, без обзира да ли се ради о томе да ли појединци опонашају већинско мишљење због притиска било какве вр-сте (најчешће захтјева средине да се буде „нормалан“ да се не „искаче“ не „штрчи“ итд.) или због потребе властитог оријен-тисања у стварности (појединац тумачи већинско мишљење у циљу самоубјеђивања у исправност властитог дјеловања), јавно мњење у цјелини врши функцију социјалног контро-лисања тако што продукује нормативни или информативан конформизам, односно производи и рефлектује механичку или органску општу вољу.

4.2.4. Економска основа дискурса о тероризмуПитање тероризма као spiritus movens проблема безбјед-

ности, појављује се у економској матрици постиндустријског друштва. Заправо, експанзија проблема безбједности уопште припада економској логици савременог друштва без обзира на његово појмовно одређење (постиндустријско или инфор-матичко; програмирано или ризично). О каквој је логици ри-јеч?

Базирајући се на техничко-технолошким основама са-временог друштва (3. индустријска тј. информатичка рево-луција), постиндустријско друштво означило је социјалну способност апсорбовања вишка радне снаге из примарног и секундарног сектора привреде у терцијарни, квартерни и квинтални сектор привреде. На тај начин конституисана, развијена и на крају потпуно етаблирана „идеолошка про-изводња“ терцијарног, квартерног и квинталног сектора

325 Опширније видјети: Сплихал, С., Рационалност дискурса насупрот дис-курзивном надзору, Медијска истраживања, год. 9, бр. 1, 2003, стр. 5/38.


привреде, омогућила је повијесну рехабилитацију капита-л-односа у форми ризичног друштва. Наиме, како је то по-казала политичка економија, темељни проблем капитализма почивао је у проблему акумулације, хиперпродукције роба и услуга, порасту органског састава капитала и тенденцијском паду просјечне профитне стопе. Питања безбједности (теро-ризма) рехабилитују капитал однос на тај начин што пружају трајну основу за несметану проширену репродукцију. Како је то показао Бек326 – производњом ризика и уопште пробле-ма безбједности, потребе се као покретач економије извлаче из свог природног контекста а тиме и из своје коначности и испуњивости. Глад се може задовољити, жеђ се може утажи-ти, али безбједности никад доста! На тај начин покретачке потребе цјелокупног друштвено-економског система (по-требе безбједности као централне потребе друштва ризика) нису више биолошког него идеолошког карактера, што значи да се цјелокупан систем производње и потрошње заснива и етаблира на сасвим новом нивоу. Намјесто природних и ис-пуњивих потреба као референтне тачке производње роба и услуга, сада долази самопроизводљив ризик (самопроизво-дљиво питање безбједности). На тај начин са неутаживом потребом за безбједношћу, капиталистичка привреда (ка-питалистичка економска логика) постаје самореференци-јална – једном рјечју – утемељива у самој себи и независна од контекста задовољавања реалних људских потреба. Про-извођењем проблема безбједности (менаџментом ризика), ствара се једна сасвим специфична идеологија потреба која непрекидно мобилише све расположиве друштвене ресурсе у циљу задовољавања ове неутаживе потребе за безбједно-шћу. У свијетлу те логике треба посматрати и феномен те-роризма, бар почев од 11. септембра 2001. године.327 Од тог

326 Видјети: Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997.327 Како истиче Чомски, рат против тероризма није проглашен 11. септем-бра 2001. године, него двадесет година раније. Видјети: Чомски, Н., Кон-трола медија, Рубикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009, стр. 60. Ово


датума, феномен тероризма је произведен у феномен ризика који није могуће контролисати: појмовно се не може недво-смислено одредити, због структуралне затворености не може се адекватно истражити, географски се не може лоцирати а као дисперзна опсаност тероризам својом флуентношћу и флексибилношћу свим постојећим и познатим стратегијама контроле измиче као какава неухватљива метафизичка поја-ва - одакле произилази легитимација „потребе“ за непрекид-ним и све већим мобилисањем расположивих друштвених ресурса (што су уосталом и показале политичке активности у САД-у након овог референтног догађаја). Јер одговор на пи-тање: како се борити против овакве опасности? - само је један и јединствен - никако, јер немогућност контролисања теро-ризма произилази из његове природе: тероризам је немогуће контролисати јер функција његове појаве не почива у томе да буде контролисан већ да се њиме контролише. Управо сто-га долази до непрекидних „реформи“ - повећања овлаште-ња предсједника САД у предсједничком систему у коме овај ионако има велика овлаштења;328 наизмјеничних ребалан-са буџета који повећавају ионако велика издвајања за војне структуре,329 трансформације обавјештајног апарата, увође-ње репресивног законодавства330 и слично. На тај начин се и могло доћи до савремене свјетске ситуације у којој глобално популаризовани дискурс о тероризму накнадно легитимише

друго проглашење само је потврдило континуитет стратегије исказане првим и то да је рат против тероризма срж америчке спољне политике и додали би смо – услов опстанка НАТО-а. 328 У том смислу погледати: Шегвић, С., О ратним овластима пресједника САД након терористичког напада 11 рујна 2001, Зборник Правног факул-тета у Загребу, 2002/06, Загреб, 2002. 329 Војни буџет САД-а 2001. године је износио 305 милијарди долара; наред-не 2002. године износио је 342,2 милијарде; сљедеће 2003. године – 396,1 милијарду; затим 2004. године – 399,1 милијарду а 2005. године – 420, 7 милијарди долара.330 У том смислу погледати: Лопичић-Јанчић, Ј., Законодавство Сједињених Америчких Држава у вези терористичких дела, Страни правни живот, бр. 1. Београд, 2010, стр. 183/200.


чињеницу да је војно-безбједносни сектор постао највећа ин-дустрија у Америци и другим развијеним земљама. Тако на примјер годишња буџетска издвајања за војску у САД проте-клих година износе више од 500 милијарди долара; трошкови обавјештајног рада у САД годишње износе око 50 милијарди долара,331 док истовремено приходи од међународног дијела туристичког промета (а туризам важи за највећу привредну грану данашњице) износе нешто више од 420 милијарди аме-ричких долара.332

4.2.5. Латентна функција дискурса о тероризмуПретходно назначена ситуација постала је могућа управо

реализацијом латентне (и усудили би смо се рећи основне) функције дискурса о тероризму – произвођењем пристан-ка.333 Ријеч је о чињеници да у демократским друштвима власт, закони, цјелокупни институционални систем – једном рјечју уставни поредак – у великој мјери почивају на јавној 331 Фатић, А., Истине и заблуде о ефектима обавештајног рада, Ревија за безбедност, бр. 9, Београд, 2008, стр. 30.332 Подаци наведени према: Кешетовић, Ж., Тероризам и туризам, Ревија за безбедност, бр. 3, Београд, 2010, стр. 232.333 Дискурс о тероризму јесте оно што је Чомски именовао као „техника произвођења пристанка“, односно медијска манипулација. У том смислу погледати: Чомски, Н., Медији, пропаганда и систем, Што читаш, Загреб, 2001. Основни циљ система медијске манипулације јесте да се путем про-паганде и другим техникама производње пристанка успостави ефикасна индоктринација шире популације, првенствено нижих друштвених сло-јева који чине најширу легитимацијску основу. Индоктринација која за посљедицу има ефекат претходног пристанка (оно што смо у овоме раду именовали као „матрица претходне легитимације“) врши се на неколико начина. Први начин је „неутрализација помоћу емоционално потентних симплификација“ (типичан метод потрошачког друштва у коме се прои-зводи јединка заокупљена безсадржајним активностима); други начин је „неутрализација партикуларних интереса кроз конформизацију“ (порав-навање индивидуалних разлика путем обавезујућег службеног дискурса) а трећи начин је „перцептивна хомогенизација и сензибилизација“ (контро-лисани подражај јавности са циљем произвођења тачно одређене реакци-је).


подршци. Истовремено јавна подршка зависи од специфичне хијерархије потреба и хијерархије вриједности грађана, па је стога могуће да, када је нека фундаментална потреба – као потреба за безбједношћу – угрожена, остале вриједности „де-валвирају“ и јавно мњење почиње другачије да реагује на јав-ну политику.334 Због тога постаје могуће да се коришћењем психологије страха (помоћу феномена тероризма) симулира проблем националне безбједности, што треба да доведе (на крају и доводи) до креирања сасвим специфичне хијерархије потреба и хијерархије вриједности грађана у којој ће питањи-ма безбједности припадати прво мјесто, а што ће повратно изазвати измјењен став јавности према јавној политици која заправо смјера сасвим другим циљевима. Дезинформација и пропаганда су основни елемент медијског дискурса који треба да обликује перцепцију кризе код публике путем симболич-ки конструисаног непријатеља на кога се може пројектовати национална мржња, и тиме да изазову давање легитимитета стратегијама центара моћи.335 Било да је ријеч о унутаршњим или спољашњим циљевима и активностима креатора ове бе-збједносно легитимисане јавне политике (измјени политич-ко-правног система властите земље или агресији на другу државу), успостављена је манипулативна пракса социјалне контроле, тј. успостављена је „матрица претходне легити-мације.“ Она означава такав образац социјалне контроле у коме центри социјалне контроле, користећи страх јавности од разних опасности (безбједносних, еколошких и здравстве-них), на сасвим особен начин врше организацију перцепције и аперцепције грађана чиме циљано структурирају јавну па-жњу те усмјеравају њен сензибилитет према већ припремље-

334 Видјети: Зиројевић, М., Да ли је тероризам неконвенционална претња безбедности, Ревија за безбедност, бр. 9, Београд, 2009, стр. 9.335 О систематским кампањама дезинформисања које су одиграле улогу да-вања легитимитета за војну интервенцију САД-а у Ираку и уопште о улози медија у мобилисању подршке јавности за ратне политичке стратегије САД погледати: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004, стр. 328/372.


ним политичким стратегијама које задобијају ореол „јединог могућег.“336 Ово је могуће отуда јер је перцепција грађана већ унапријед структурисана на такав начин да се може односити само на тачно одређено поље друштвеног догађања, тј. она има тачно одређено поље важења. Тако произведено јавно мњење као „слободно изражено мишљење милиона грађана, које даје исти статистички резултат који би дало и саветовање мајмуна“337 показује како је конституисан систем иманентног одржавања лојалности маса на потребном нивоу, што значи да је и процедура прибављања формално-демократске леги-тимације формулисана циркуларно и иманентно:

1. Процедура прибављања легитимације је резултат одно-шења произведене пажње грађана према произведеном пољу перцепције, због чега се овако интенционално организована „друштвено-политичка стварност“ као једина валидна реалност појављује као једина могућа констелација смисла унутар које је могуће (и потреб-но) прибавити јавну подршку. Будући да нема других „валидних реалности“ (могућности другачије а не ра-зличите перцепције)338 тако нема ни могућих рјешења

336 Како пише Чомски, рана повијест пропаганде почиње са Вилсоновом администрацијом која је утемељивши владин одбор за пропаганду (тако-звана „Крилова комисија“) у року шест мјесеци успјела претворити миро-љубив народ у хистеричну популацију која је опсједнута ратом и која жели уништити све њемачко, убити све Нијемце, отићи у рат и спасити свијет. Након другог свјетског рата примјењивао се исти образац како би се улио „црвени страх“ тј. страх од комунизма, што је успјело уништити синдикате и елиминисати опасне проблеме као што су слобода штампе и политичке мисли. У том смислу видјети: Чомски, Н., Медији, пропаганда и систем, Што читаш, Загреб, 2001, стр. 73. Такође: Чомски, Н., Контрола медија, Ру-бикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009, стр. 9/10. Данас је на дјелу исти образац и иста методологија, само са том разликом што је „црвени страх“ сада супституиран „зеленим страхом“ тј. страхом од исламског тероризма.337 Бодријар, Ж., Савршени злочин, Чигоја штампа, Београд, 1998, стр. 22.338 Док различитост означава одступање ствари исте врсте и унутар исте логике, другост припада равни неупоредивости – дакле подручју дивер-гентних врста, природа и логика. Опширније видјети: Бодријар, Ж., Исто, стр. 128/137.


ван оних рјешења која су по дефиницији већ садржана унутар саме ове логике.

2. Формулисана је таква процедура прибављања легити-мације чија се оправданост због саме логичке поста-вљености на логичан начин и не може довести у пита-ње. На тај начин центри моћи имају „одријешене руке“ тј. имају већ унапријед од стране јавности – дакле де-мократски – прибављену легитимацију за сваку будућу политичку, економску, правну, научну или идеолошку активност, јер је ова накнадна активност претходно већ оправдана раније произведеном потребом, обаве-зом или дужношћу да се заштити национална безбјед-ност као приоритет par excellence.

4.2.6. Контола политичких рјешењаДруга латентна функција дискурса о тероризму јесте кон-

трола међународне политике кроз контролу механизама ин-ституционалног начина рјешавања проблема и оних проце-дура које једине могу довести до међународно прихватљивих рјешења. Акт који је политички конотиран а који за доми-нантан идеолошки систем пријети изазивањем концепту-ално неприхватљиве посљедице (акт који излази ван начела доминантног система и поретка моћи), бива негативно ока-рактерисан (као терористички, криминалан или једноставно као акт против националне, регионалне или какве друге бе-збједности), чиме се носиоци тога акта делегитимишу, одузи-ма им се кредибилитет, искључују се из легитимних процеду-ра, односно, директно им се онемогућује приступ рјешавању политичких проблема, јер је сама њихова методологија уна-пријед проглашена девијантном.339 На тај начин дискурс о 339 Како пише Чомски: „Индијанци су били први агресори с којима се треба-ло суочити у нашем слављу слободе; дефиниција агресора је таква да их мо-рамо напасти, што је касније услиједило с Мексиканцима, Филипинцима, Вијетнамцима, Никарагванцима и многим другима.“ Чомски, Н., Медији, пропаганда и систем, Што читаш, Загреб, 2001, стр. 15.


тероризму има улогу примарне заштите сасвим особене и „легитимне“ методологије рјешавања политичких проблема, засноване на одређеној идеологији, а која унапријед обезбје-ђује позитиван исход за своје ауторе тако што евентуалним противницима унапријед одузима улогу прихватљивог саго-ворника.340 Примјер ове „једноставне неправде“341 уграђене у постојећи свјетски механизам рјешавања политичких про-блема, тј. системски предвиђене и планиране немогућности фактичког остваривања легитимних политичких захтјева кроз институционални систем, представља системска марги-нализација појединих арапских група (нпр. припадника па-лестинског покрета) чији политички захтјеви уопште не могу задобити дигнитет рјешивог, јер концептуално не припадају домену прихватљивог тј. владајућој логици међународних односа. Тако се напосљетку долази до ситуације да политичка пракса палестинаца носи квалификатив терористичког, док на другој страни Израел користећи своју економску, војну и дипломатску премоћ уз помоћ дијаспоре и САД-а, користи методе политичке борбе које се морају категоризовати (али се не карактеризују) као дјела тероризма и државног теро-ризма: државно санкционисана убиства, напад на цивилна возила војним хеликоптерима, уништавање палестинских насеобина булдожерима, бомбардовање избјегличких логора у знак одмазде и сл. Када би такве акције спроводио Иран или Либија, резултат би била свјетска осуда и међународна војна интервенција, а када такве акције спроводи Израел или САД (приликом агресије на Србе и Србију) у већем дјелу ме-ђународне јавности то се сматра интерном кризом у првом и екстремним начином рјешавања безбједносних питања у 340 То је у основним цртама постулат нихилацијске праксе социјалне кон-троле – неутрализација потенцијално угрожавајућег фактора на тај начин што се овоме на идеолошкој, теоријској, медијској или каквој другој равни приписује инфериоран цивилизацијски, културни, политички, вриједно-сни или неки други статус а тиме истовремено и статус нечега што се не може узимати озбиљно па се стога и не узима за озбиљно.341 Honderich, Т., Aft er the Terror, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2003.


другом случају – питања која су основа „легитимног безбјед-носног интереса“ САД-а или Израела.342

4.3. Конструкција идентитета као инструмент социјалне контроле

У овом поглављу, полазећи од појмовног разликовања идентитета (као различитости) и личности (као другости), покушавамо динамизмом савременог друштва објаснити фе-номен произвођења идентитета као инструмент социјалне контроле. Док идентитет чини организацијску основу сваког поретка, дотле личност својом аутономијом представља суб-верзивни политички ресурс глобалних размјера. Отуда стра-тегије, политике и модели идентитета као сегменти социјалне контроле идентитета, теже да разбију личност и да је супсти-туишу идентитетом.

4.3.1. Идентитет и личностНестабилни друштвени услови, крoз модификaцију иден-

титетa, производе кризу личности, јер онемогућавају адап-тацију појединаца на стално мијењајуће спољашње околно-сти. Савремена деконструкција идентитета и криза личности произилази из логике друштвене динамике, јер крајње дивер-гентни и динамични друштвени односи, рушећи кохерентне моделе друштвеног дјеловања, деконструишу парадигматич-но искуство појединаца на којима ови граде смисленост своје егзистенције. На тај начин сe егзистенцијалне противрјечно-сти, које генерише динамизам савременог друштва, појављују као динамичан фактор који на одлучујући начин посредује у самом процесу конституције личности.343

342 Видјети: Зиројевић, М., Да ли је тероризам неконвенционална претња безбедности, Ревија за безбедност, бр. 9, Београд, 2009, стр. 10.343 О социјалном динамизму као узроку нестабилности идентитета опшир-није видјети: Habermas, J., Communication and the Evolution of Society, Beacon Press, London, 1979.


Друштвени динамизам пoкрeћe дисконтинуитет у консти-туцији искуствeнe парадигмe индивидуе и тaкo услoвљaвa конституисање дисконтинуитетног обрасца перцепције и дјеловања који нарушава изворну кохеренцију смисленог егзистирања појединаца, што води ка онтолошкој несигур-ности личности у виду губитка способности управљања конфликтима. Онтолошки несигурна особа губећи парадиг-матично и референтно искуство као основ стабилизације и самоутемељења, пада у стање личнe немоћи и менталитета преживљавања, при чему осјећање личнoг бесмисла, личнe несигурности и губитка сопства, покушава превазићи фик-сацијом за спољашњи ауторитет, прихватањем конформи-стичког обрасца егзистирања и уклапањем у општедоступну слику свијета што води ка коначном супституисању лично-сти идентитетом.344

Идентитет не представља сaмo „доживљај себе“, него je вишe резултат процеса идентификације; он чини органи-зацијску основу сваког поретка, дакле - основу политичке, економске и правне организације сваког друштва. Тако, дру-штвено-културни системи различитог типа организације производе различит тип идентитета сходно својим органи-зацијским императивима: САД као систем заснован на идеји индивидуализма производе индивидуалистички тип иден-титета а Кореја као систем заснован на идеји колективизма 344 Идентитет представља модерну појаву која има корјен у западном инди-видуализму. Отуда појам идентитета од свога настанка у 16 вијеку, те преко 18 и 19 вијека означава потребу појединаца и група за различитошћу. Лич-ност међутим не припада равни различитости него равни другости – она се не успоставља на релацији и као релација разликовања „ја-други“, него као категорија пуне аутономије на релацији „ја-други“. Отуда разлика између идентитета и личности почива у томе што јединка досеже идентитет онда када постаје способна да прихвати норме које се оправдавају ауторитетом, док личност настаје у оном тренутку када јединка са идентитетом постане способна да уочи разлику између норми које оправдава ауторитет и норми које се оправдавају помоћу принципа. Упоредити: Голубовић, З., Ја и други, Антрополошка истраживања индивидуалног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999, стр. 6. Такође видјети: Исто, стр. 24 и даље.


производи колективистички тип идентитета.345 На другој страни пак, личност је резултат личног начина егзистирања и као таква она представља суму личног искуства, носиоца смисла и смисленог бивствовања, те медијум посредством кога се остварује смисао у свијету.346 У том смислу, личност представља резултат субјективне искуствене конструкције засноване на универзалној антрополошкој основи, која као таква нема примaрнo социјалну детерминацију нити је пак доступна социјалној контроли; док је идентитет резултат ди-ректне социјалне конструкције и као такав представља пер-манентан инструмент социјалне контроле. Отуда савремени систем социјалне контроле, управљајући динамизмом савре-меног друштва, на особит начин онемогућује конституиса-ње личности, чиме врши њену деконструкцију, ентропију и имплозију у идентитет. На тај начин се социјални динамизам појављује као дезинтегративан фактор стабилне структуре личности која у свом аномичном облику сада престаје бити субверзивни политички ресурс глобалних размјера.

4.3.2. Стратегије идентитетаИдентитет је одувијек представљао витални ресурс сва-

ког друштва и његову централну „производну“ снагу, те је стога и систем социјалне контроле који је увијек био систем контроле над виталним ресурсима, перманентно усмјерен на конструисање друштвено пожељног типа личности. Иако те-оријскa разматрања идентитета варирају између идентитета схваћеног као сопство (Декарт, Кант, Хусерл) и идентитета појмљеног као егзистенцијални пројекат (Хјум, Кјеркегор, Маркс, Ниче, Хајдегер, Сартр)347, социолошки релевантно пропитивање проблема идентитета мора уважити социјалне 345 Видјети: Халперн, К., Барбалан, Ж.К.Р., Идентитет(и), Клио, Београд, 2009. стр. 56 и 96.346 Видјети: Интеграција и личност, Институт за филозофију и друштвена истраживања, Филозофски факултет, Бања Лука, 2005, стр. 364.347 Видјети: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004, стр. 383.


детерминанте конструкције идентитета, што значи да је не-опходно напустити ову рaзлику између идентитета као датог (иманентне и етерналне суштине дате a priori - дакле нечега што је непромјењиво) и идентитета као задатог (егзистенци-јални пројекат), те сваки идентитет (појединца, групе и дру-штва) посматрати унутар логике политике идентитета као процеса социјалне конструкције и санкције која рефлектује структуралне одлике и захтјеве конкретног система.

Док конституисање личног идентитета (идентитета као личности) почива на личном искуству, изградња појединач-ног идентитета (идентитета појединца као дијела друштва тј. идентитета у ужем смислу ријечи) почива на усаглашавању личног искуства са императивима система кроз процесе со-цијализације и идентификације. На тај начин, институције система трансформишу индивидуални као лични идентитет (личност) у појединачни као друштвено упојединaчeни иден-титет (идентитет у ужем смислу ријечи). Отуда се идентитет јавља као посљедица ових процеса – као резултат хомогени-зације различитих личних искустава у један прописан дру-штвено валидни тип искуства а путем поистовјећивања ин-дивидуа са друштвеним улогама које играју и референтним групама којима припадају (или неким другим друштеним ре-перима зависно од претпоставки сасвим одређених друштве-но-повјесних услова). Како су у савременом друштву тради-ционалне институције социјализације и идентификације у фази слабљења, систем сада путем медија и информатичких технологија одржава централну улогу у социјалној контроли идентитета, што доводи до радикалне трансформације у на-чину конструкције идентитета. Традиционално успоставља-ње хомогеног идентитета имало је спољашњу референцијал-ност (породица, преци, друштвена улога, религија итд.), па се отуда и идентитет доживљавао као нешто дато, насљеђе-но, непромјењиво, стабилно и трајно. Савремена конструк-ција идентитета одликује се крајњом хетерогеношћу, што је резултат унутрашње референцијалности - конструисање


идентитета више не почива сaмo на друштвеној улози, групи, традицији и насљеђу било које врсте, него вишe на самом по-јединцу као референтном универзуму; због чега се идентитет схвата као нешто задато, приватно и лично, те као резултат властитог избора.348 Међутим, ова разноликост савременог идентитета (хетерогеност властитих презентација) не значи да је хомогенизација идентитета нестала као ни да је нестала потреба система за истом, него управо супротно - она истра-јава кроз сам принцип успостављања савременог идентите-та, и то као хомоген начин продукције хетерогености.349 Због тога сама диференција у анализи идентитета на релацији дато/задато постаје научно мaњe актуелна.

4.3.3. Политике идентитетаИако политика идентитета као процес друштвеног кон-

струисања и санкционисања друштвено пожељног типа личности није ексклузивитет постмодерног доба, особеност политике идентитета постмодерних друштава почива у ра-дикално другачијем конструисању идентитета и проблема који из њега произилазе.350 Док је у предмодерним друштви-ма идентитет чврст и стабилан, јер је израз малог броја дру-

348 Што је, на крају, и коначни узрок даље немогућности поистовјећења идентитета и личности. Наиме идентитет може бити нестабилан – можемо разликовати фазу раста и фазу распада. У оба случаја нестабилност и криза идентитета има облик социјалне кризе. Али личност не може бити неста-билна – тада говоримо о губитку личности као психо-патолошком стању.349 Производња различитих роба исте врсте или пак производња роба ра-зличитих врста не имплицира нужно измјењен начин продукције.350 Док традиционални и модерни системи нису искључивали могућност конституције другачијих идентитета и личности, савремени систем ујед-начавајући искуствену основу и образац перцепције настоји поништити и редуковати сваку другост на различитост. Ова хирургија другости доводи до стања у коме не постоји личност – не постоји оно другачије, већ је свако диференцирање редуковано на различитост као једно-типску варијацију истог, тј. на производњу Другог као разлике. Видјети: Бодријар, Ж., Саврше-ни злочин, Београдски круг, Београд, 1998, стр. 128 и даље.


штвених улога које појединац игра, те насљеђа и традиције са великом кохезивном снагом; у модерним друштвима упоре-до са растом броја друштвених улога и усложњавањем дру-штвених односа долази и до дестабилизације идентитета. У постмодерном друштву, пораст друштвене динамике доводи до тога да идентитет постаје еманципован од постојећих дру-штвених улога, насљеђа и традиције – једном рјечју идентитет губи значењско залеђе и постаје пуки дискурзивни упис.351 Ова форма радикалног прекида постмодерности означава да идентитет губи социјално-повијесну конституцију, те да се више не успоставља кроз/као социјално-повијесни контину-итет.352 Деконструкција континуитета социјално-повијесне конституције идентитета тј. дисконтинуитет у социјалном процесуирању смисла, означава да се постмодерни идентитет успоставља независно од „повијесне структуре социјалног резервоара смисла“353 и традиције354 којима је раније дуговао своје постојање; што на крају доводи до тога да идентитет у постмодерним друштвима бива радикално искорјењен, де-стабилизован и измјештен - као такав он више није подложан кризи него сам представља мјесто и стратегију перманентне кризе.

Политика идентитета сваке конкретне епохе представља такав систем пракси производње оног типа идентитета по-јединаца који одражава онај опсег улога и норми које су од виталног значаја за производњу, функционисање и опстанак датог поретка. У том смислу да би показали закономјерно-сти у развоју политике идентитета као стратегије социјалне контроле, овдје постаје потребно изложити кратак преглед

351 Видјети: Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010, стр. 74.352 Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publishers, 1995, Güter-sloh. 353 Исто. 354 Видјети: Хабермас, Ј., Кризе позног капитализма, Трећи програм Радио Сарајево, 1974, стр. 393 и даље.


развоја политика идентитета у предмодерном, модерном и постмодерном друштву.

Предмодерна друштва су сходно својој прединдустриј-ској производној основи производила стабилан и трајан тип идентитета. Низак степен техничко-технолошке развијено-сти, слабо развијене производне снаге, неиздиференцирана друштвена структура и њој иманентна функционална хомо-геност која се изражавала кроз релативно узак обим друштве-них улога које је појединац могао обављати, условљавале су конструкцију предмодерног идентитета као резултата сасвим конкретне друштвене улоге а која је сваком појединцу била традиционално приписивана у складу са одувијек постоје-ћим и неупитним системом вриједности, коју је овај због тога једино и могао играти. На тај начин је традиционални иден-титет био израз унапријед одређених друштвених норми. Систем социјалне стратификације предмодерних друштава (кастинска или сталешка стратификација) подразумјевао је како родовску355 тако и религијску356 детерминацију. Иденти-тет појединаца имао је јасну пропозицију и санкцију сходно томе да су они могли егзистирати ексклузивно као чланови јасно одређеног система сродства чији су модели егзистен-ције били унапријед одређени. Такође, митска и религијска слика свијета као матрица нихилацијске праксе социјалне контроле, унапријед је трајно и непромјењиво утврђивала мисаони, аксиолошки, емоционални и интегративни оквир идентитета појединца. Због тога предмодерна друштва нису познавала проблем идентитета, јер је у сродничком систему социјални статус индивидуе строго фиксиран; персонални идентитет је био независан од социјалног садржаја јер је сре-диште цјелокупног живота био сроднички систем у коме је мјесто сваке индивидуе било строго одређено а њен иденти-

355 Видјети: Енгелс, Ф., Поријекло породице приватне својине и државе, Кул-тура, Београд, 1967.356 Видјети: Диркем, Е., Елементарни облици религијског живота, Просвета, Београд, 1982.


тет као резултат дјеловања друштвене структуре није имао могућност радикалне измјене.357 Појединац у предмодерним друштвима није имао алтернативни идентитет са којим би се поредио, није осећао индивидуалну другост унутар колек-тивне хомогености, као што није ни колективну другост пер-ципирао преко властите индивидуалности.

Развој техничко-технолошких средстава, са њим повезан развој подјеле рада и уопштен напредак производне основе индустријског (модерног) друштва, условиће социјалну кон-струкцију личног, промјењивог и поливалентног идентите-та. Распадом колективног облика породичног живота ства-рају се предуслови да идентитет постане лично и релативно приватано својство;358 повећање комплексности друштвене структуре и смањење могућности функционалне супститу-ције те усложњавање друштвеног живота in abstracto, ство-риће услове да идентитет постане промјењив и вишеструк у оној мјери у којој постоји могућност мијењања друштвених улога и еманципације од традиционалног. Упркос томе, мо-дерни идентитети су и даље у значајној мјери фиксирани и трајни (бар кад је ријеч о њиховој конституцији), јер је њихо-ва природа и даље зависна од социјално-повјесног контекста: њихов настанак, карактер и важење је и даље чврсто повеза-но са друштвеним улогама које појединац може играти поје-диначно (одвојено) или истовремено.359

Са развојем производних (информатичких) основа савре-меног друштва, до изражаја долази тенденција саморефлек-сије и у подручју идентитета.360 Сходно саморефлексивности

357 Видјети: Голубовић, З., Ја и други, Антрополошка истраживања индиви-дуалног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999, стр. 7.358 Видјети: Исто.359 Видјети: Дарендорф, Р., Homo sociologicus, Градина, Ниш, 1989.360 Цјелокупан досадашњи друштвено-историјски развој се феномено-лошки може редуковати на три односа: 1. Предмодерна друштва – однос неразвијене технологија према природи; Модерна друштва – однос разви-јене технологије према природи и 3. Постмодерна друштва – однос висо-коразвијене технологије према самој себи. Овај посљедњи стадиј развоја


производних снага, питање идентитета постаје неодвојиво од преиспитивања могућности потпуне еманципације од усло-ва који су га до сада традиционално конституисали.361 Иден-титет се више не схвата као резултат дјеловања постојећих норми и друштвених улога, нити пак као квалитет усидрен и укорјењен у повјесном континуитету традиције, нације, на-рода или породице; већ као задати, отворени егзистенцијал-ни пројект сваке индивидуе понаособ – дакле као резултат личног избора. Изазивајући експоненцијални раст динамике друштвеног живота, тржишна привреда пружа могућност радикалне измјене друштвених улога, положаја, статуса, друштвених активности и односа, те на крају и радикалне измјене (начина) живота, чиме продукује перформативни карактер идентитета.362 Док је раније идентитет био у функ-цији породице, групе и традиције као окосници очувања ко-лективитета; у постмодерном добу он је директно у функци-ји тржишта и очувања доминантног модела привређивања. Сходно основним начелима тржишне привреде (потреба и слобода избора) развијена је стратегија идентитета према ко-јој појединац свој идентитет може аутономно бирати и мије-њати у складу са друштвено преовлађујућим трендовима и диктатима потрошачког друштва. Овако схваћен идентитет (као конструкција и резултат личног избора) открива дру-штвену улогу која му је намјењена у постмодерном друштву - је битно саморефлексиван: информација као централна производна сна-га постмодерног друштва показује да је информација као средство за рад усмјерена на информацију као предмет рада. Видјети: Бек, У., Ризично дру-штво, Филип Вишњић, Београд, 1997. Такође и Бек , У., Моћ против моћи у доба глобализације, Школска књига, Загреб, 2004. (посебно 3. поглавље).361 Kolb, D., Th e Critique of Pure Modernity, University of Chicago Press, Chicago, 1986.362 Појам перформативности овдје употребљавамо у значењу које му је дао Лиотар – мјерљива ефикасност са становишта неког система у смислу input/output. Видјети: Лиотар, Ж.Ф., Постмодерно стање, Извјештај о зна-њу, Ибис графика, 2005, стр. 12. У том смсилу појам перформативног иден-титета треба да означи тржишно прагматизовани тип идентитета који на функционалан начин доприноси репродукцији економског система.


настао као резултат потребе за презентацијом на тржишту потрошачког друштва, идентитет као роба подлијеже зако-нима тржишта: категорији доживљаја (идентитет као стил, имиџ и изглед) и инфлацији.363

Овакво презентацијско одређење идентитета имплици-ра бескрајну могућност измјена идентитета, сходно логици потреба потрошачког друштва. На тај начин се успоставља „отворено друштво као празан идентитетски простор“364 у коме успостављена нулта тачка идентитета потврђује нулту тачку личности. Идентитет губи значење у оној мјери у којој постаје замјењив. А будући да је експанзија динамизма и комплексности савременог друштва те њој иманентан дис-континуитет искуства проузроковала бесконачно умножав-ње само-перцепција и само-презентација, логика моћи гло-балног друштва доводи до стања у коме идентитет неке особе нема никакве везе са реалним друштвеним контекстом (те особе), већ искључиво са другим идентитетом те исте особе који у сваком тренутку може бити актуелизован, и наравно са самом логиком моћи која га и производи. Идентитет, по-стајући саморефлексиван и самореференцијалан (категорија која се односи на саму себе и која се утемељује у самој себи) долази у стање имплозије. Личност постаје фрагментирана и неповезана; она не посједује дубину, садржајност и кохе-ренцију. Појединци имплодирају у масе јер фрагментирани, неповезани и дисконтинуирани вид искуства производи ис-тии такав идентитет и исту такву личност - фундаментално фрагментирану, неповезану и дисконтинуитетну.365 Ауто-

363 Несигурност је основно егзистенцијално стање личности у постмодер-ном друштву, јер њен идентитет најпосле зависи од изразито промјењи-вих друштвених околности. Изабрани идентитет у сваком тренутку може постати превазиђен, сувишан или изгубити друштвену вриједност. Због ове перманентне нестабилности идентитета, личност постмодерног доба неминовно доживљава аномију, тјескобу и стање екстремне отуђености и запада у акутна патолошка стања која воде потпуној регресији.364 Видјети: Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010, стр. 82.365 Видјети: Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004, стр. 386.


номни, самоконститутивни субјект као постигнуће модерне и њој иманентног индивидуализма, фрагментира се и нестаје као посљедица друштвених процеса који доводе до ентропије личности у крајње рационализованом, бирикратизованаом потрошачком друштву.366

Презентацијски идентитет као стратегија отвореног дру-штва показује да је ова отвореност заправо брисани простор у коме идентитет настаје као резултат пројекција моћи са-мог система. Моћ пројектује идентитет тако што га уписује у претходно обрисан простор – простор друштвене интерак-ције еманциповане од континуитета, смисла и личности. Као такав, постмодерни тип идентитета већ јесте уграђен у саму срж логике доминације. Слобода појединаца гарантована не-олибералним политичко-економским концептом, на крају се показује као „слобода себе-брисања да би се створио простор за надописивање моћи.“367 Та моћ се легитимише као мрежа социјалних механизама и инструмената који разбијају старе и формирају нове идентитете. То је идентитет глобалне „ин-форматичке ере“368, која допушта илузију индивидуалне сло-боде, значаја и утицаја, али и могућност стицања увјерења о стварном дејству глобалне пирамиде моћи.369

4.3.4. Модели идентитета Уколико се идентитет схвати као структура која је резул-

тат друштвено-културне конструкције, тј. као резултат сва-

366 Видјети: Исто, стр. 385.367 Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010, стр. 52.368 Видјети: Castells, M., Th e Power of Identity, Blackwell Publishing Ltd.USA, 2001.369 Глобалну пирамиду моћи чине: 100-200 највећих свjетских компанија, неколико глобалних медија, десетак великих држава, међународне органи-зације, невладине организације, 1200 свјетских милијардера, мрежа крими-нала, насиља и тероризма. Јасно је да према овој пирамиди сви индивиду-ални, локални, регионални, емотивни и други идентитети и припадности, дјелују као шака пјеска у пустињи.


кодневних интеракција370, онда идентификација као процес успостављања идентитета може имати два смјера: 1. од су-бјекта ка околини и 2. од околине ка субјекту. У првом случају идентификација се одвија као афирмативан однос појединца према одређеној друштвеној околини, док се у другом слу-чају идентификација реализује кроз опозицију постојећем друштвеном контексту. Афирмативна идентификација про-изводи конформистички тип идентитета док опозициона идентификација производи бунтовнички тип идентитета. У савременим друштвеним условима, афирмативни тип иден-титета одговара тотализирајућем презентацијском идентите-ту, док бунтовнички тип идентитета представља комунални или пројектни идентитет (Кастелс). Глобално друштво на-меће унификацију и потире сваку другост, што подразумје-ва изградњу уопштеног модела глобалног, презентацијског идентитета, који ће бити еманципован и који ће еманци-повати од „историјског сјећања“ које је услов другости. Као реакција на ову експанзију презентацијског идентитета као апстрактног идентитета глобалног друштва, долази до појаве пројектних идентитета који онтолошку несигурност поку-шавају превладати на нивоу свакодневне рутине.371 Разлика између „комуналног“ и „презентацијског“ идентитета, одго-вара разлици заједнице и друштва, односно разлици између идентификације по основу смисла која као таква увијек прет-поставља интерсубјективни Ми-идентитет и која извире из осјећања узајамне припадности и идентификације по основу комплекса друштвених улога на тржишту – дакле разлици која оцртава супротност између повијесне генезе заједнице и ултимативног функционалитета глобализирајућег капи-

370 Халперн, К., Барбалан, Ж.К.Р., Идентитет(и), Клио, Београд, 2009. стр.47/48.371 Видјети: Голубовић, З., Ја и други, Антрополошка истраживања индиви-дуалног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999, стр. 8.


талистичког друштва.372 За разлику од презентацијског дру-штвеног идентитета који израста из тотализирајућег ефекта глобалног тржишта, те који због тога не посједује смисаону већ функционалну кохерентност; комунални идентитет нема инструментални карактер него је резултат људске потребе за смислом која недостаје глобално умреженом друштву.373 Ра-злика ових идентитета је у томе што заједница путем смисла који извире из саме конституције заједнице регулише дру-штвене односе, док друштво путем друштвених односа по-кушава накнадно произвести и приписати смисао актерима тих односа.374

У друштвеној реалности капиталистичке робно-новчане привреде и свијета интереса међународних коорпорација, финансијског тржишта и војних савеза, смисао и идентитет у пропозицији „неправилне геометрије“ постају питање поли-тичко економске одлуке (укључивања и искључивања у први 372 Интерсубјективни Ми-идентитет представља групу у њеном трагању за смислом, док појединачни (субјективни) идентитет представља друштвене субјекте у социолошком значењу као актере који су различито позициони-рани у систему друштвених односа.373 Катуранић, В., Рајска заједница и друштвени пакао: критичка разма-трања уз Кастелсову реинтерпретацију Тенисове дихотомије, Изворни научни рад, УДК 316.324.8:316.44, у: Социјална екологија, бр. 17, Загреб, 2008, стр. 24.374 На проблем односа циљева и средстава као проблем односа вриједности и стварности, прво су указивали неокантовци. Видјети: Павићевић, В., Однос вриједности и стварности у њемачкој идеалистичкој аксиологији, Култура, Београд, 1958. Потом, разумијевању ове дихотомије свој допринос су дали Макс Вебер и Николај Берђајев. Према Веберу, етичка ирационалност свије-та почива у односу (инверзији) циљева и средстава, при чему, ова два појма заправо рефлектују однос између вриједности и стварности, који су потпуно индиферентни једно према другом. Видјети: Ђурић, М., Социологија Макса Вебера, Матица Хрватска, Загреб, 1964. С тим у вези, Берђајев прецизира да се организам рађа цјеловит, сврховитост му је иманентна, док је организа-ција накнадно састављена из елемената, те и њена сврховитост лежи изван ње. Видјети: Берђајев, Н., Човјек и строј у зборнику радова Човјек и техника, Матица хрватска, Загреб, 1944. У том смислу, а у свијетлу горе наведеног, по-стаје јасна суштинска диференција презентацијског као стварносног и орга-низацијског те комуналног као вриједносног и органског идентитета.


свијет), одакле слиједи да само комуналне снаге у опозицији могу подарити смисао као претпоставку аутентичне егзи-стенције (личности). Повијест западних друштава показује да је стратегија идентитета Запада одувијек почивала на ди-јалектици укључивања и искључивања. Изградња таквог мо-дела идентитета који припада домену политичко-економске одлуке, показује се као „самоодбрамбени чин отворених дру-штава, очувања њихове демократске и либералне чистоте“. У том смсилу и за идентитет као чувара (нео)либералистичке идеологије би могла важити квалификација да је логор суд-бина западне цивилизације.375

4.3.5. Идентитет као дискурс моћиКључна посљедица процеса модернизације јесте повећање

потребе за координацијом нарастајућих мрежа друштвених односа. Друштвени поредак уопште могућ је отуда што су друштвени односи организовани и координирани рационал-но. Процес рационализације у повијести друштва био је крај-ње амбивалентан. На једној страни рацонализација у подруч-ју материјалног супстрата друштва („система“) одвијала се инструментално, будући да је била функционално повезана са изградњом обрасца несметане репродукције материјалне основе друштва. На другој страни, рационализација у подруч-ју симболички посредованог комуникативног поретка („сви-јета живота“) реализовала се комуникативно, јер је требала да осигура образац репродукције културних вриједности.376 Појам „система“ овдје означава да су друштвени односи који репродукују материјални поредак друштва засновани, коор-динирани и организовани инструментално-рационално, тј. кроз медиј новца и моћи (новца у привредном а моћи у ад-министративно-политичком систему). На другој страни, по-375 Упоредити: Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010, стр. 48.376 Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987, pp. 235/282.


јам „свијета живота“ означава да су друштвени односи који репродукују симболички поредак друштва засновани, коор-динирани и организовани комуникативно-рационално, тј. кроз медиј језика (разумијевања и смисла). Међутим, током повијести друштва развој рационалности није био равномје-ран и усклађен: на инструменталној рационалности заснован „систем“ (системи привреде и државе)377 одвојио се од „сви-јета живота“ заснованог на комуникативној рационалности, што је довело до ситуације да се репродукција материјалног супстрата друштва сада могла вршити независно од репро-дукције смисла, тј. обезбјеђивање материјалне репродукци-је друштва сада се вршило кроз друштвену акцију која више није координирана кроз језик (разумијевање). Док је циљ инструменталне рационалности „система“ успјешна инте-грација и координација друштвених односа кроз размјену роба и услуга на основу њихове вриједности (економија) и ефикасност доношења обавезујућих одлука (држава), дотле је сврха комуникативне рационалности „свијета живота“ пренос знања, репродукција смисла, идентитета (као лич-ности) и обезбјеђивање социјалног реда.378 Када су новац и моћ (функција) ступили на мјесто језика (смисла), „свијет живота“ је „колонизован“ од стране система економије и др-жаве. Колонизација „свијета живота“ ремети темељне функ-ције „свијета живота“: традицију комуникативне заједнице (културу), мрежу солидарности групе (друштво) те процесе социјализације и идентификације (идентитет и личност); тако да се друштвени проблеми „свијета живота“ (друштве-ни, културни те проблеми идентитета и личности) више не испољавају у форми комуникативног дјелања (као проблеми смисла) већ се конвертују у монетарну и бирократску поли-тику.379 Тиме потреба за координацијом нарастајућих мрежа 377 Исто, стр. 338/343.378 Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987, pp. 318/331.379 Defl em, M., Social Control and the Th eory of Communicative Action, Interna-tional Journal of the Sociology of Law, 22/4, 1994, pp. 355/373.


друштвених односа (социјална контрола) добија облик усмје-рене интервенције „система“ у плуралитет „свијета живота“ на основу императива самог „система“. Социјална контрола као манифестација структуралних односа моћи и домина-ције који се историјски развио у капиталистичком друштву, испуњава функцију репродукције одређеног политичког и економског поретка. На тај начин, систем социјалне контро-ле одржава status quo укупног друштвеног поретка у који је уграђен.380 Због тога он и јесте потпуно конципиран у смислу стратешких интервенција „система“ у „свијет живота“ а то значи институционализацију друштвених односа на инстру-менталној основи, тј. њихову организацију и координацију кроз медиј новца и моћи а у циљу репродукције економског и државног поретка. Због тога процес изградње идентитета није више утемељен у свијету живота него у императивима система – конкретно у дискурсу моћи који се манифестује у свим друштвеним односима као продуктиван однос, функ-ционалан са становишта друштвене цјелине, који се локали-зује дјелимично као „централни дух државе“ или капитала.381 Идентитет више није резултат смисла него се изграђује по-средством категорија моћи и утицаја, јер идентификација и социјализација интериоризују цјелокупан нормативни по-редак друштва у свијест појединца, чиме свијест појединца бива све више реструктурирана, тј. све више прожета дру-штвеним поретком.382 На тај начин идентитет као рефлек-товање структуре друштвеног поретка постаје перманентан продукт моћи институција система и добија облик органи-зацијске потке сваког поретка, дакле - основе политичке, економске и правне организације сваког друштва. Идентитет

380 Исто.381 Foucault, M., Power/Knowledge, Selected Interviews and Other Writings 1972-1977, New York, Pantheon Books, pp. 98. 382 Видјети: Ивковић, М., Хабермасова концепција системске колонизације света живота, Изворни научни рад, УДК: 316.2., Социологија, Београд, 2010, стр. 3/4.


субјекта као дубинска структура субјекта не постоји – како је субјект посљедица одређеног дискурса моћи (система и њего-вих институција), односно дискурзивног формирања (иден-тификација као поље дискурса) - тако нити идентитет као дубинска структура субјекта не постоји, јер не постоји транс-цендентални континуитет.383 Идентитет постаје могућ једино посредством институција система, јер само установа може да установи идентитет, да осигура установљење значења тј. да обезбједи значење идентитета.384 Идентитет као прости дис-курзивни упис, као резултат дискурса (моћи) на крају пока-зује да појединци немају идентитет, јер немају моћ. Оно што појединцима остаје јесте бирање позиције у простору моћи, покоравање и непрестано узмицање уз стално растући сте-пен тегоба, тјескоба и фрустрација као израз немогућности аутентичног начина егзистенције.

4.4. Реформа образовања као инструмент социјалне контроле

„Игнорисање социолошког гледишта не отклања социјалне проблеме,већ води у потпуни хаос, који карактерише све већи утицај оних

који покушавају да уведу ред у друштво, не уз помоћ научних смерница, већ диктаторским декретом.“385

Као саставни дио процеса културне глобализације, рефор-ма образовног система представља „колонизацију“ образова-ња којом се врши фундаментална измјена смисла и функције образовног процеса. Реформом измјештено из „свијета жи-вота“ у „систем“, инструментализовано образовање постаје инструмент социјалне контроле којим се врши деструкција властитих потенцијала који на тај начин престају бити потен-цијални субверзивни ресурс глобалних размјера.383 Видјети: Ђурић, Ј., Парадокси идентитета, Оригинални научни рад, УДК: 122/129, Филозофија и друштво, број 2, 2010, стр. 286.384 Дерида, Ж., Фрагменти, Дар за тајну, у Бојанић, П., Глас и писмо, Дерида у одјецима, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2005.385 Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009, стр. 98.


4.4.1. Образовање и контролаОсновна карактеристика трансформације масовног дру-

штва 20. вијека у програмирано друштво 21. вијека је губитак аутономије и спонтаности друштвеног живота. Друштвени процеси и догађаји више нису посљедица природних и спон-таних интеракција између независних друштвених актера. Придолазећи из економије, тенденција све веће рационали-зације, централизације и организације друштвених односа показује да се друштвена интеракција више не успоставља спонтано него је све више руковођена из „центра“. Отуда долази потреба испитивања фактора који управљају током друштвених процеса, јер је управљање масом неизводиво без напретка у домену социјалних техника. Под социјалним тех-никама треба разумјевати збир оних метода чији је циљ да утичу на људско понашање и које, када су у рукама власти, дјелују као веома моћно средство друштвене контроле.386

Док масовно друштво захтјева масовне технике социјал-не контроле, програмирано друштво показује да су постојећа економска, политичка и културна стања постала неадекватна за ефикасно социјално контролисање. Док је систем социјал-не контроле масовног друштва почивао на техникама ефика-сног владања масом унутар постојећег економског, политич-ког или културног подсистема, систем социјалне контроле савременог програмираног друштва више није усмјерен на контролу економских, политичких и културних друштвених процеса као таквих, него на конструкцију друштвене реално-сти саме (дакле, самог политичког, економског и културног подсистема). Другим ријечима, масовно друштво је само кон-тролисало процесе унутар властитих (под)система док про-грамирано друштво конструише (под)системе саме.

Друштвене промјене више не настају као резултат дјело-вања појединачних економских, културних или политичких фактора, него се јављају као резултат социјалног пројекта

386 Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009, стр. 18.


конструкције друштвене стварности који креира и успоста-вља сам друштвени поредак у цјелини. Због тога основни уз-рок било какве друштвене промјене данас не треба тражити у „аутономним“ друштвеним процесима као таквим, него у трансформацији социјалних техника, јер је њихов значај од веће важности за друштво од економске структуре и дру-штвене стратификације. Социјалне технике програмираног друштва јесу технике успостављања поретка самог, те као та-кве оне могу мијењати саму економску структуру и друштве-ну стратификацију.387

У том смислу реформу образовања треба разумијевати као инструмент социјалне контроле, јер образовање врши функцију контроле психичких процеса. Контрола образова-ња је психолошка техника која се бави основном потребом програмираног друштва. Програмирано друштво карактери-ше нестајућа култура националних заједница у циљу успоста-вљања празног идентитетског простора глобалног друштва, што се може постићи само радикалним сломом националних идентитета кроз стратешки приступ систему образовања.388

387 Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009, стр. 19.388 Манхајм наводи неколико важних напомена о значају образовања за си-стем социјалне контроле: 1. Образовање не обликује човјека у апстракцији, већ у друштву и за одређено друштво. 2. Крајњи циљ образовања никада није појединац него група, која може варирати у погледу величине, циља и улоге. 3. Циљеви образовања у друштву не могу се исправно разумјети све док су одвојени од ситуација са којима свако доба мора да се суочи и од друштвеног система за који су смишљени. 4. Правила и норме нису циљ по себи него су увијек израз узајамног односа појединачне и групне при-лагођености. Иако норме саме по себи нису вјечне и непромјењиве него се мијењају заједно са промјеном друштвеног уређења, оне надизилазе иску-ство појединца и појављују му се као апсолутни и непромјењиви декрети и без овог увјерења у њихову постојаност оне не би испуњавале своју сврху. Њихова истинска природа и улога у друштву као облику колективне при-лагођености, постаје јаснија само уколико пратимо њихову историју до-водећи их у везу са промјеном социјалних услова. 5. Циљеви образовања у социјалном контексту преносе се са генерације на генерацију заједно са важећим методама образовања. Образовне методе опет не настају одвоје-но већ увијек у склопу „општег развоја социјалних техника“. Стога ћемо


4.4.2. Глобализација и образовањеГлобализација као интенционални процес изградње пра-

зног идентитетског простора глобалног друштва, представља неолибералну „модернизацију“ неразвијених друштава и обухвата низ реформацијских и трансформацијских актив-ности на усклађивању социјеталне заједнице, економског, политичког и културног (под)система ултимативном функ-ционалитету капитала.389 Реформа образовања као саставни дио процеса глобализације (капитал-односа) представља процедуру институционалног реструктурисања на ширем пољу културе (путем инверзије смисла и функције) у чијој основи стоји парадигма инструментализма а чији је коначни циљ фундаментална измјена културне матрице и аксиоло-образовање стварно разумјети једино ако га видимо као један од начина да се утиче на људско понашање и као средство друштвене контроле. И најмања промјена кад су у питању општи приступ и контрола одражава се на образовању у ужем смислу. 6. Што више посматрамо образовање као само један од многих начина да се утиче на људско понашање, све нам је ја-сније да је чак и најефикаснији образовни метод осуђен на пропаст ако није повазан са постојећим механизмима социјалне контроле. Ниједан систем образовања није у стању да сачува емотивну стабилност и ментални инте-гритет нове генерације, осим ако нема неку врсту заједничке стратегије са ваншколским дјелатностима у друштву. Само у сарадњи са њима могуће је у данашњем добу држати под контролом социјалне утицаје који би иначе пореметили заједнички живот. Видјети: Манхајм, К., Дијагноза нашег вре-мена, Mediterran Publishing, 2009, стр. 96/97.389 Глобализација уопште, представља процес изградње глобалног друштва. Како се сваки друштвени систем састоји од 4 подсистема (култура, соци-јетална заједница, политика и економија) тако и глобализација као процес изградње глобалног друштва представља четверострук процес изградње 4 глобална подсистема (глобална култура, глобална социјетална заједница, глобална политика и глобална економија). Основну посљедицу глобализа-ције културе представља губитак културне аутономије (аутономних кул-турних вриједности), основну посљедицу глобализације друштва предста-вља губитак социјеталне аутономије (аутономних облика солидарности), основну посљедицу глобализације политике представља губљење поли-тичког суверенитета (ерозија суверенитета националне државе) а основну посљедицу економске глобализације представља губитак економске (фи-скалне) аутономије.


шког контекста незападних друштава, како би се образовни системи ових друштава учинили стратешким полигонима со-цијалне контроле идентитета.

Глобализација представља пројект денационализације – док појам међународног подразумјева постојање, макар и из-мјењеног система националних држава, дотле глобално озна-чава појаву система друштвених односа који нису засновани на систему националних држава. Као систем транснационал-них активности, глобализација се структурално-аналитички може разврстати у три подсистема: економски, политички и културни. Сваки од ових глобалних подсистема је примарно дефинисан помоћу главних институција које на одређен на-чин структурирају те подсистеме реализујући тако глобалне интересе. Транснационалне корпорације су најважнија ин-ституција економије, транснационална капиталистичка кла-са је најважнија институција политике а идеологија масовне потрошње је најважнија институција културе.390 Транснаци-оналне корпорације укидају способност људи да се одупру владавини тржишта; транснационална капиталистичка кла-са одузима суверенитет националних држава, а идеологија масовне потрошње анулира могућност културне аутономије чиме је постојаност свих наших идентитета доведена у пита-ње.391

У том смислу хетерономно и хетерокефал но реформисан образовни систем показује како је национална (локална) кул-тура изгубила своју темељну улогу губећи континуитет у аку-мулацији и социјалном процесуирању смисла (који почива и извире из традиције). Културни подсистем атрофира јер је реформом искорјењен из традиције која га на одлучујући на-чин конституише и структуира (Бергер/Лукман).392 Радика-

390 Видјети: Склер, Л., Социологија глобалног система, Балтимор, 1995.391 Волерстин, И., Глобализација или период транзиције? – Поглед на дуго-рочно кретање свјетског система, 1999.392 Очигледан примјер у овом смислу представља наше друштво и неуспјеле образовне и друштвено-политичке реформе које су одреда биле засноване


лан прекид у репродукцији културних образаца означава да друштвени систем губи функцију културне латенције (Пар-сонс), односно властиту културу у цјелости, јер друштвени односи који репродукују симболички поредак друштва (Ха-бермас) тј. традицију комуникативне заједнице, мрежу соли-дарности групе те процесе социјализације и идентификације односно процесе успостављања идентитета и личности, више не припадају „свијету живота“ и немају карактер комуника-тивног дјелања (не јављају се више као проблеми смисла) већ се конвертују у идеолошку, монетарну или бирократску по-литику „система“ (појављују се као проблеми функције).393 На мјесто смисла ступа функција – у свеопштем диктату идео-лошке, финансијске или бирократске (ре)форме основно мје-рило постаје калкулабилност (Рицер). Инструментална ра-ционализација заснована на ефикасности условљава све већу квантификацију и стандардизацију које доводе до превласти бирократизма и квантофреније (Сорокин), што напосљетку води у тоталну ентропију рационалности. Образовање више не образује него узима образ394; универзитети постају серви-си економије (Милошевић) и полигони за изгон науке (Арсо-вић). Систем више не производи властиту елиту (критичку, хуманистичку, техничку или било какву интелигенцију), него усложњавајући процедуру достизања статуса конкурентно-сти на тржишту рада, амортизује притисак растуће резерв-на начелу еманципације од традиције. Све три реформе образовања које су проведене у СФРЈ имале су перманентно дисконтуитетан карактер. Такође и укупне друштвене реформе проведене од 1952. до 1989. године у бившем друштву биле су перманентно дисконтинуитетне. Ове чињенице упозора-вају на начелну немогућност друштвене стабилизације ван начела култур-ног континуитета. 393 Defl em, M., Social Control and the Th eory of Communicative Action, Interna-tional Journal of the Sociology of Law, 22/4, 1994, pp. 355/373.394 Како истиче Арсовић: „Задатак реформи образовања изгледа само је у томе да образовању узму образ. Кад се добије без-образно образовање онда и без-образни и не-образни морају водити главну ријеч јер су потпуно са-образни моћи која их ствара – наиме, безлични су.“ Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010, стр. 60.


не армије рада и тако посредује у очувању социјалног мира. Напосљетку, реформисани системи губе управљачку аутоно-мију in abstracto, аналогно принципу лиценцне зависности, према којој само властити кадровски потенцијали који су из-образовани у земљама првог свијета (и то према њиховим властитим и нереформисаним образовним системима) могу постати опуномоћеници регионалних и локалних управљач-ких политика.

Образовање, реформом изгубивши прво форму а потом и садржину, бива стављено у службу дезинтеграције и елими-нације властитих потенцијала: „глобализацијом образовање постаје подсистем глобализације“395, а тиме и манифестација глобалне констелације моћи, репродукција глобалног систе-ма доминације и фактор одржања укупног друштвеног по-ретка у које је уграђено. Као једносмјеран друштвени процес, реформа образовног система наметањем универзалног моде-ла образовања који искључује све врсте другости (Бодријар), отворено смјера свеопштој идеолошки импрегнираној социо-културној унификацији и адаптацији неразвијених друшта-ва у којој се земље другог и трећег свијета прво дезинтегришу а потом реформама моделују према доминантном идеоло-шком оквиру како би перманентним губитком способности за властити развој стекле пуноправно чланство првог свијета и тако интегрисане престале бити субверзивни културни ре-сурс глобалних размјера.

4.4.3. Образовање као дијалектика моћиОпшта историјска константа гласи да образовање у свим

временима представља окосницу друштвеног развоја. Али одређено образовање комплементарно је одређеном друштве-ном поретку – оно заправо рефлектује сам тај поредак и представља његову архитектуру моћи (Фуко). 395 Видјети: Марковић, Ж.Д., Глобализација и болоњски процес стварања европске зоне високог образовања, Годишњак, Српска академија образова-ња, Београд, 2007., стр. 26.


Савремена, постмодернистичка криза картезијанских он-толошко-епистемолошких темеља (онтолошки релативизам и епистемолошки релационизам), вукући поријекло од Кан-та, Дилтаја, Винделбанда, Рикерта, Хусерла, све до Манхај-ма, Шица, Гулднера, Лукмана, Бергера и Фукоа, испоставила је на видјело науку као социјални пројекат.396 Наука је само једна историјски обликована дискурзивна пракса (Фуко) као израз духовног стања једне епохе (episteme) а не универзал-на трансисторијска и транскултурна творевина и једном за свагда дата референца по-себи истинитог и објективно датог свијета. Знање у друштву и знање о друштву није хомогени контигент објективних исказа утемељених на објективној стварности, већ социјално и субјективно конструисан по-редак значења који је по својој најдубљој суштини перма-нентно комуникативан. Сви научни, као и здраворазумски системи мишљења, отуда, само су симболички конструкти, тако да нити теоријске нити емпиријске референце не упу-ћују на свијет објеката независних од актера и његових мање или више експлицитних теорија, већ управо на њих и на неке нове теоријске референце. Научна рефлексивност омогућила је самој науци да разумије да је њен сопствени пројекат дио социјалне реалности коју проучава те да је научно разумије-вање друштва интегрални дио онога што друштво јесте одно-сно онога како је оно конструисано. Због тога се унутар соци-олошког дискурса образовање напросто не може посматрати изван парадигме „идеолошког апарата државе“. Како гло-бализацијом држава као норма од Вестфалског уговора све више блиједи397, тако се паралелно са преносом политичког и економског суверенитета државе на глобални ниво преноси и њен културни суверенитет, тј. глобализује се и друштвена функција образовања.

396 Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 83/98.397 Хантингтон, С., Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 2000, стр. 36.


Друштвена функција образовања одувијек је почивала у конструкцији хабитуса, тј. интернализовању структуре не-ког поретка у свијест свих учесника у друштвеном процесу398, и то продукцијом сасвим одређеног типа научног дискур-са који има регулативну функцију конструкције и заштите поретку прихватљиве социјалне стварности.399 Друштве-ни системи, продукујући сасвим одређени тип образовања, заправо продукују сасвим одређен дискурс конструкције референтне друштвене стварности који структурира сви-јест учесника у друштвеном процесу на такав начин да уна-пријед утврђује довољне услове прихватања и оправдавања властите структуре моћи.400 На тај начин образовање сваког конкретног система и у свакој (конкретној) историјској епо-си представљало је перманентан инструмент нихилацијске праксе социјалне контроле (Лукман/Бергер), јер је утврђују-

398 Видјети: Бурдије, П., Друштвени простор и симболичка моћ, у: Спасић, И., Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998, стр. 143/158.399 Док је у самоуправном социјализму „марксизам и самоуправљање“ пред-стављао образовни дискурс par excellance који је пропозитно утврђивао је-дини валидан начин конструкције друштвене стварности и тако пружао „научну“ легитимацију постојећем систему доминације, дотле је на његово мјесто у постсоцијалистичким транзиционим „демократским“ друштвима ступила „демократија и људска права“ као дискурс који структурира обра-зовни систем ових друштава и који на исти начин у измјењеним историј-ским околностима игра исту улогу – дакле врши „научну“ легитимацију а тиме и стабилизацију одређеног концепта доминације.400 Дискурс дефинише услове важења искуства на тај начин што интенци-онално врши организацију опажајног поља (перцепције) у складу са кор-пусом сазнања који претпоставља исти поглед на ствари. Организовање опажајног поља тако означава прописивање референцијалне стварности одређеном типу дискурса и одређеним типом дискурса (стварности на коју се дискурс односи и у којој важи) кроз претходно регулисање и редуко-вање „сирове стварности“ филтрирајућом функцијом појма. На тај начин образовање објеката постаје потпуно неодвојиво од поља у којима се они (дискурзивно) појављују. Како егзистенција дискурса више не зависи од егзистенције објекта него егзистенција објекта зависи од егзистенције дис-курса, тако постаје очигледно да „нема друштва ван дискурса о друштву“ тј. нема друштвене творевине која нема дискурзивно порјекло.


ћи искуство релевантно за тумачење стварности, утврђивало онтолошке пропозиције идентитета неопходне за очување датог друштвеног поретка и постојеће констелације моћи.401 Због тога глобални пројект „друштва знања“ као пропозит-но исходиште реформи националних образовних система не може умаћи квалификацији да представља идеолошко-упра-вљачки концепт „теорије необразованости“ која је директно укључена у процес рехабилитације Аристотеловог концепта формалне демократије. Уколико глобализација рехабилитује Аристотелов концепт формалне демократије (подјелу на сло-бодне, вазале, варваре и робове, али не више између Херку-лових стубова него на глобалној равни и то према матрици: САД-слободни, ЕУ-вазали, Русија-варвари, Остали-робови), онда постаје сасвим очигледна основна функција реформе образовног система: произвести интелигенцију формалног статуса која неће бити у реалној могућности да постане реме-тилачки фактор глобалне констелације моћи.402

4.4.4. Циљеви и смисао образовне реформеЦиљеви и смисао реформе образовања, упркос доминант-

ном схватању, нису филозофски утемељени нити пак имају образовни карактер. Циљеви су одувијек почивали у подруч-ју система а смисао у подручју свијета живота. Реформа (образовања) као процес довођења нечега што по природи није полит-економско у стање политичко-економске распо-401 Разумијевање свијета и стварности у нама и око нас увијек је зависило од искуства. Образовање као процес успостављања одређене структуре свије-сти представља одлучујући механизам конструкције апарата разумијевања стварности, јер управо оно ствара структуралну претпоставку (интенци-оналност свијести и предмета) да се нешто уопште и конституише као ис-куство. Због тога су сви системи доминације одувијек настојали ставити образовање под своју контролу како би производили један једини, валидни тип искуства/стварности.402 Или, да питање о основној функцији реформе образовног система појед-ноставимо кроз реторичко питање: Шта ће робовима квалитетно образо-вање?


ложивости, у ужем смислу ријечи представља колонизацију свијета живота (Хабермас), јер се људски ресурси директно доводе, самјеравају и уопште имају смисла и значења у кон-тексту политичко-економске употребљивости.

Унутрашњи циљ реформе образовног система састоји се у спречавању индивидуалне самоактуализације личности кроз супституцију личности идентитетом.403 Овај циљ се насто-ји остварити елиминацијом хуманистичко-еманципаторске функције образовања (науке) и то путем редукције система образовања на систем информисања.404 За разлику од систе-ма образовања (процеса изградње аутономне личности) који је заснован на принципу предавања (преноса знања и разво-ју критичке свијести), систем информисања који реформом ступа на његово мјесто, представља процес дистрибуирања информација и као такав је заснован на принципу презента-ције.405 Док образовни процес као процес изградње личности већ имплицира рекогницију као могућност синтезе (Кант),

403 За разлику од личности (појединца који своје поступке оправдава по-моћу принципа), идентитет (појединац који своје поступке оправдава ау-торитетом) представља својство карактеристично за масу тј. за мноштво појединаца који могу играти различите друштвене улоге унутар постоје-ће констелације моћи али не могу угрозити систем јер нису способни за организацију ван начела (постојећег) ауторитета. Редукцијом личности на идентитет, укида се идеја тоталитета, дијалектике, другости, утопије, хума-нума итд., чиме се онемогућава освијешћивање масе, спречава њихово ау-тономно организовање, квалитативно редукује њихова друштвена пракса на позитивно репродуковање постојеће структуре. На тај начин се укида-њем личности као централне фигуре процеса реструктурације одређеног система друштвених односа, превентивно укида сама могућност захтјева за радикалном друштвеном промјеном јер је a priori укинута свака идеја трансценденције.404 Опширније видјети: Зборник радова са 6. Међународног симпозијума Технологија, информатика и образовање за друштво учења и знања, Тех-нички факултет, Чачак, 2011.405 Упоредити: Мирков, С., Конструктивистичка парадигма и образовање за друштво знања: прогресивни дискурс у настави, Зборник радова са 6. Међународног симпозијума Технологија, информатика и образовање за друштво учења и знања, Технички факултет, Чачак, 2011, стр. 63/70.


дотле систем информисања као процес изградње према дру-штвеној улози компатибилног и ефикасног идентитета (Да-рендорф), онемогућава било какву синтезу.406 Док је обра-зовни систем заснован на идеји човјека, истине, тоталитета и квалитета тј. на идеји утопијског хуманума као мјери свих ствари (Блох), дотле је систем информисања заснован на иде-ји система, контроле, фрагмента и квантитета тј. на идеји постојећег поретка као врхунца повијести (Фукујама). Када умјесто начела да свако људско одношење већ претпоставља темељно људско одношење или etos (Шарчевић), ступи наче-ло негативне дијалектике (Адорно), онда систем односа који је реформисан и структурисан на превасходству негације и хирургије другог (Бодријар), није ништа до перформативни хегемонистички механизам који активно подстиче на паси-визацију властитих антрополошких потенцијала.

Спољашњи (инструментални) циљ образовне реформе има два појавна облика. Економски циљ састоји се у прои-звођењу радне снаге која је моделирана према параметрима идеолошки конструисане будућности и њој припадајућих улога и одговорности (Милошевић) а у складу са једносмјер-но пропустљивим тржиштем радне снаге на релацији цента-р-полупериферија-периферија, а никако обрнуто.407 Истовре-мено, проблем вишка радне снаге и уопште проблем глобалне пренасељености, настоји се ријешити развојем медицине у земљама трећег свијета. Други појавни облик, правни – са-стоји се фундаменталном реформисању образовних система након чега ће ови губећи своју фундаменталну улогу пози-тивно бити укључени у такав систем глобалних односа у коме судови а не научне институције утврђују истину (Арсовић). 406 Док мноштво информација може да омогући обавијештеност, дотле је за синтезу информација потребно нешто више од саме информације – ства-ралачки елемент свијести (Вунт).407 О свјетско-системском приступу глобализацији погледати: Склер, Л., Ривалска схватања глобализације, Зборник радова: Глобализација, мит или стварност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 31/47.


Тиме империјализација знања напокон добија и своју конач-ну, правну санкцију.

4.4.5. Pro et contra: деконструкција аргументаЈедан од доминантних агумената којим се оправдава ре-

форма образовног система јесу институционални и орга-низациони проблеми, тј. хетерономност организације и ди-фузност уређења институција образовања.408 Овај аргумент (наивно али логоцентрично) наводи да образовање мора бити заједничко да би служило заједничким општим потребама народа Европске заједнице држава, те је због тога неопходна институционална хирургија другости (Бодријар) да би се из-вршила операција коју пацијент неће преживјети (Блох), тј. суштинска институционална унификација у европском про-стору како би се повећала проходност националних кадрова у европским институцијама и европској привреди. Међутим, овај аргумент садржи неколико фундаменталних грешака у конструкцији. Кључни сегмент феномена образовања није, нити може бити, сама организација и институција као таква, него смисао образовног процеса. Опште мјесто социолошког дискурса јесте чињеница да институције и организације пред-стављају правно-административну артукулацију и израз дру-штвене потребе, те као такве имају посљедичан а не узрочан карактер, јер се потребе јављају као узрок а институције као посљедица. Вршећи каузалну инверзију овај аргумент врши својеврстан Коперникански обрт у погледу смисла и функци-је, те долази у позицију да смисао доказује функцијом а не обрнуо. На тај начин овај аргумент претпоставља оно што тек треба доказати: да институције и организације нису ре-зултат установљених и институционализованих пракси које задовољавају друштвену потребу и репродукују смисао тра-

408 Видјети: Круљ, Р. С., Високо образовање Србије у контексту Болоњске декларације, Годишњак, Српска академија образовања, Београд, 2007, стр. 195 и даље.


диције која их установљава (Гелен), него постају самобитне и самолегитимишуће системске конструкције које не зависе од свијета живота (Хабермас) већ слободно и неусловљено ламентирају над стварношћу друштвеног живота.

Други дио аргумента почива на идеолошко-универзали-стичкој претпоставци да образовање мора бити заједничко да би служило заједничким општим потребама народа Европ-ске заједнице држава.409 Међутим, образовање не може бити заједничко јер традиција није заједничка. Како је то показао Хабермас, образовање припада свијету живота, тј. симбо-лички посредованом комуникативном поретку, и као такво се реализује на принципу комуникативне рационалности јер треба да осигура образац репродукције културних вриједно-сти.410 Због тога образовање не само да не може бити посма-трано кроз категорију институције, организације, установе, ефинасности, тржишта, привреде (или уопште кроз катего-рије система), него шта више не може бити посматрано ни као заједничко, јер оно репродукује симболички поредак сва-ке конкретне заједнице понаособ. У противном, образовање престаје бити дио свијета живота и колонизовано постаје дио система: механизам успостављања успјешне интеграци-је и координације друштвених односа кроз размјену роба и услуга на основу употребне вриједности и ефикасности доно-шења обавезујућих одлука.

Трећи дио аргумента којим се оправдава реформа образов-ног система, прејудицира институционалну унификацију као услов мобилности. Европеизација и интернационализација (образовања) није ништа друго до ултимативна јустифика-ција, јер се за модел европског и интернационалног уједиње-ња узима модел који поравнава све националне, регионалне

409 Друштвена потреба незапосленог лица у Параћину сигурно није инсти-туционална унификација европског простора како би се повећала проход-ност у европским институцијама и европској привреди.410 Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987, pp. 235/282.


и специфичне разлике. Резултат је, како пише Милер-Шол, „наликовање прописаног уједињења плански изграђеном со-цијализму, чија је грешка ономад и довела до формуле, која у овом случају умјесто полифоније производи једну врсту Есперанта.“411 Есперанто, који Болоњски процес прописује европском образовању, циља искључивању сваке врсте дру-гости (Бодријар), што се прикрива супституцијом искуствене мобилности географском мобилношћу. Као прво, мобилност која се наводи као аргумент за реформу високог образовања означава да су студенти у могућности да географски студира-ју у другој земљи, али будући да је ријеч о идентичним про-грамима, они не могу да стекну другачија искуства.412 Друго, због идентичног разлога (ултимативна јустификација), ни наставни кадар није у другачијој позицији: квантитативно обогаћење доводи до квалитативног осиромашења и обесми-шљења, јер на крају интернационализације треба да буде не више, већ мање разноликости.413 Наиме, због јединствених правила и процедура, долази до обесмишљавања научно ис-траживачког рада, јер су резултати унапријед познати – из разлога методолошке ултимативне јустификације, не може се доћи до другачијих а научно утемељених научних истражи-вања. Напосљетку, и постојање саме научне јавности постаје обесмишљено – она је трансформисана у масу која служи за квази-научну легитимацију већ припремљених (политичких) рјешења. Наиме, како је прво извршена унификација мето-

411 Милер-Шол, Н., Будућност универзитета, Социолошки дискурс, број 1, Удружење социолога-Бања Лука, Бања Лука, 2011, стр. 28.412 На овоме мјесту, чини се сувислим, поновити разлику искуства и емпи-рије. Према Бернарду Валденлфелсу, искуство прије свега значи „догађај у коме се појављују саме ствари о којима је ријеч“, док емпирија (Аристотело-ва έμπειρία) свој облик поприма у „поновљеном опхођењу са стварима.“ Ви-дјети: Валденфелс, Б., Топографија страног, Стилос, Нови Сад, 2005, стр. 20. Суштина ове дистинкције јесте у томе да покаже како ово потоње искуство (емпирија) већ одражава присуство субјекта сазнања, што значи да је оно конструисано искуство система а не изворно искуство свијета живота.413 Милер-Шол, Н., Исто.


дологије студирања а затим и методологије научног рада, на крају и саме научне конференције постају обесмишљене, јер на њима гомиле упосленика у науци могу једни другима да саопштавају само идентичне резултате својих идентичних научно-истраживачких радова.

Због наведених структурално-идеолошких обиљежја, постаје неопходно недвосмислено закључити да је реформа образовања инструмент социјалне контроле: реформа обра-зовног система колонизује образовање, чиме оно постаје стратешки инструмент усмјерене интервенције система у плуралитет свијета живота а на основу императива самог система.

4.5. Говор мржње као инструмент социјалне контроле

У овом поглављу елаборирамо феномен говора мржње као инструмент социјалне контроле. Кроз праксу манипула-ције, мржња се преображава из очекиваног разарајућег ин-струмента у изненађујуће хомегенизујући и дисциплинујући фактор који држи групу на окупу, подстиче је и претвара у покрет. Мржња као дјелатност, снага и енергија групе, стално производи нове предмете мржње и одржава постојеће. Због тога она има позитивну функцију за групу, вођу и појединца који је практикује и кроз њу остварује унутрашњу и споља-шњу хомогенизацију, као и лојалност групи и вођи. „Говор мржње“ је „мјерни инструмент“ степена, јачине и усмјерено-сти мржње. Њега је скоро немогуће елиминисати из друштва, јер почива на „мисли мржње“, на когнитивној димензији. Он је језик, а језик је само симбол мисли, средство комуникације у групи и друштву. Језик може да се мијења али његов извор остаје и даље.


4.5.1. Производња предмета мржњеПретходно смо истакли да пракса социјалне контроле

подразумјева дефиницију, дијагностику, калсификацију и усмјерење на потенцијалне актере са негативним предзна-ком (девијантно, патолошки и неприхватљиво). То се, прије свега, односи на праксу реституције и дјелимично на праксу нихилације, гдје се негативне активности контролишу по-зитивним, афирмативним, очекиваним и унапријед одређе-ним механизмима и инструментима. Међутим, механизми и инструменти социјалне контроле у манипулативној пракси најчешће нису афирмативни, јасни, отворени ни производ нормативног-правног дјеловања. Један од таквих инструме-ната јесте мржња. Када се друштвено-негативни феномени дефинишу полазећи од нормативно-вриједносног поретка који се жели и настоји очувати, онда мржња није негативан друштвени феномен, јер доприноси хомогенизацији и ин-теграцији групе. У том смислу се врши контрола. Контрола је сама по себи важна, издвојена, самосвојна манифестација моћи неког друштвеног субјекта. Одређени социјални субјект (елита, вођа, партија, група) почиње да трага за предметом мржње на који ће усмјерити пажњу, емоције и енергију гру-пе коју контролише или намјерава да контролише. На овај начин, мржња је врло погодан елеменат за хомогенизацију групе, усмјеравање и владање групом, јер је она унутрашњи садржај човјекове свијести, односно подсвјести. Мржња је наталожена у свакој личности и потребни су јој подстицаји, разлози, алибији и друга оправдања да би се она испољила и постала борбена енергија и средство борбе против друго-га. „Други“, другачији, „туђи“, различит од „мене“, од „нас“ увијек може постати предмет мржње. Потребно је само прои-звести услове, околности, пронаћи простор и одредити ври-јеме, дакле конструисати оквир и образац у коме ће мржња подстицајно и стимулативно дјеловати на групу, атмосферу, окружење, друштво.


Стога мржња више није негативан фномен (што би тре-бала бити у „нормалним“ условима) већ постаје легитимно средство дифренцијације, хомогенизације и усмјеравања појединца и групе према неком циљу који се проглашава приоритетним, егзистенцијалним и условом одржања, било групе, друштва или неког друштвеног стања. Тако се мржња кроз нормативну перспективу, која не мора нужно бити ва-жећа али која се ипак узима као референцијална, претвара у интегрални дио вриједносног поретка. Она врши одређену друштвену функцију и одређује границу вриједносно при-хватљивог.

Предмет мржње се проналази у свим елементима дру-штвеног живота и сваком друштвеном простору. Тако пред-мет мржње може бити члан властите групе који није потпу-но лојалан групи и одан циљевима и интерсима групе, затим нека супарничка група (на примјер компанија на тржишту), спортски ривал за навијаче неког клуба, културна група са контракултурним или традиционалним активностима, ет-ничка, расна, национална, политичка група, као и становни-ци једне државе или неко друштво. Мржња је активност која трансформише ривала, такмичара, супарника и конкурента у непријатеља а њихову активност у опасност. Непријатељи се проналазе или стварају на сваком мјесту где човјек дјелује; у својој групи, у другим групама или у ужем и ширем окру-жењу. Носиоци мржње су несигурни, фрустрирани, немоћни, злонамјерни, изгубљени људи, људи са „тешким“ идентите-том и без идентитета, себични, усамљени, одбачени, пато-логизовани или лукави и користољубиви људи и групе под њиховим утицајем.

4.5.2. Јеретици и апостазици као непријатељиМржња је провјерени и одавно практиковани инструмент

хомогенизације групе кроз мобилизацију и позив на опрез, опасност, сумњичење, критиковање, контролу и потискива-


ње властитих непослушних чланова или других група и њи-хових чланова који се означавају као пријетња за „наше“ ин-тересе и циљеве, који угрожавају „наше“ вриједности, „наше“ норме, „нашу“ културу или испољавају аспирације на „наш“ простор. Мржњом се повезују чланови неке групе или зајед-нице, ствара се привремена или трајнија блискост, ствара се осјећај исте позиције, очекивања и судбине. „Мржња према одређеној особи или институцији може да делује на исти по-везујући начин, а може да створи и исту врсту емоционалне повезаности као и позитивна приврженост.“414 Производња непријатеља почиње од властите групе тако што се пронала-зе чланови који представљају пријетњу хармонији групе, они који траже алтернативу, другачији пут и начин за достиза-ње прокламованог и означеног циља групе. Без обзира што подржавају темељне вриједности или основне циљеве групе, чланови који теже нечем другачијем у времену када то не жели група, њен вођа или утицајни члан, „реметилац“ се про-глашава јеретиком или „унутрашњим“ непријатељем. Кроз развој људског друштва постоје бројни примјери да су лојал-ни или омиљени чланови групе изненада постајали неприја-тељи и да се велика мржња усмјеравала према њима. „Људи са пуно тога заједничког често једни другима могу да нанесу зло или ‘веће’ зло него што могу потпуни странци“, констату-је Георг Зимел. Мржња се усмјерава према припаднику вла-стите групе не због личних разлога, већ због тога што је озна-чен као пријетња групи; то није лична мржња већ колективна мржња. Што је већа блискост чланова групе, то је већа мржња када се наруше принципи и вриједности групе. „Ако ‘објект љубави’ истовремено представља и ‘објект мржње’ сасвим је очигледно да ће конфликт покренути лична осећања, те ће однос међу члановима бити прекинут,“415 иако ће можда неки елементи симпатије остати. Реакција групе према јеретику 414 Фројд, С., Психологија масе и анализа ега, Београд, 2006. стр. 43.415 Козер, Л., Функције друштвеног сукоба, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2007. стр. 92.


често је бурнија и интезивнија него према члану туђе гру-пе. Опасност од јеретика се види у бојазни да може окупити присталице, подјелити групу, створити фракције и слично. Због тога се мржња ка њему брзо мобилише и концентрише у језгру групе и шири дисперзно на цијелу групу, она се под-стиче, контролише и усмјерава тако да јој интензитет остаје увијек висок. Тако се мржњом остварује двострука социјална контрола чланова једне групе: прво, прате се чланови групе и подстиче њихова лојалност и оданост групи и друго, прате се поступци јеретика и спречава оснивање ривалске групе у оквиру постојеће групе или спречава преобраћање чланова групе од истомишљеника ка противницима. Што је неки члан имао интезивније и веће учешће у активностима групе, то доводи до више „прилика за конфликтно понашање, а отуда и до насилнијих реакција према нелојалности.“416 Дакле, мр-жња према јеретику је специфично стање свијести, емоција, осјећања и колективне лојалности групним нормама и ври-једностима. То је врста аутоконтроле која може бити прои-звод властитог „колективног“ инстикта, „условног рефлекса“ или је само иницирана од стране другог „свјесног“ и „опре-зног“ члана групе. То није контрола која је споља наметнута већ потиче изнутра од саме личности члана неке групе.

Ако је ријеч о члану групе који напушта групу због несла-гања са промјеном правила, норми и вриједности или неза-довољства интензитетом, путевима и начином остварења групних циљева, онда је интензитет и смјер мржње нешто другачији него у случају јеретика. Напуштање групе сматра се отпадништвом, одрицањем од увјерења и вриједности, на-пуштање начела групе. Такви чланови су отпадници, односно апостазици,417 те интензитет мржње према њима зависи од степена њихове раније укључености и посвећености групи. „Уколико се деси да их напусти неко са киме су делили бригу и одговорност за живот групе, према таквој ‘нелојалности’ 416 Козер, Л., Исто, стр. 96.417 Од грч. αποστασία – одрицање од вјере и увјерења.


реаговаће на насилнији начин него што би то учинили према мање укљученим припадницима групе.“418 Према апостази-цима (отпадницима) се усмјерава мржња, јер су напустили групу и пришли непријатељу, они постају тај „спољашњи“ непријатељ претварајући и групу која можда претходно није била непријатељска у непријатељску. Иако представљају опа-сност за јединство групе, према отпадницима се лакше усмје-рава отпор групе, јер су одвојени од групе па се она може лакше хомогенизовати и контролисати. Интензитет мржње према апостазику (апостазу) зависи од ривалства са групом којој је приступио. Ако се група доживљава као већа опа-сност и јачи непријатељ, онда ће и интензитет мржње према отпаднику бити и већи и обрнуто. Овдје се контрола помоћу мржње лакше остварује, јер је усмјерена у правцу спољашњег непријатеља па њен интензитет не мора увјек бити висок. Апостазици (отпадници) су посебно чести код вјерских, на-ционалних, идеолошких и политчких група и организација.

4.5.3. Хомогенизација групе путем „говора мржње“Да би се мржња користила као важан инструмент соци-

јалне контроле, она мора да буде резултат комуникације из-међу субјекта, носиоца мржње и чланова групе над којима се контрола практикује, примјењује и остварује. Најефикасније и најпродуктивније средство комуникације у овом случају јесте језик, односно говор; „говор мржње“ како је у новије вријеме означен од стране политичких и медијских креатора новог рјечника. Мржња је унутрашње стање сваког човјека, то је стање свијести и емоција па мора бити покренуто, ис-пољено, мора се активирати. Говором мржње се упозорава-ју чланови одређене групе на опасности које им пријете, на потребу јединства или се подсјећају на велика дјела, успјехе и значај властите групе и тако позивају да слиједе та велика дјела и да буду на нивоу својих предака, хероја и других за-

418 Козер, Л., Исто, стр. 93.


служних личности. Тако се група или заједница држи стал-но на окупу, ствара се утисак да је то њена унутрашња снага, спремност и моћ.

Трагове таквог говора налазимо кроз историју у виду различитих прокламација, борбених поклича, подсјећања, упозорења, ставова који треба да изазову усхићење, захвал-ност или страх и мржњу. У Њемачкој XIX вијека наилазимо на став: „ми Њемци смо изабрани народ“ који треба да охра-бри, подстакне, мотивише и улије самопоуздање члановима њемачке етничке групе. Овај став представља имитацију вје-ре и вјерског покрета за који су карактеристични ставови о изабраности некога (Јевреја и Протестаната) од стране „ства-раоца.“ Слично је и са ставом који говори о Њемцима као једном од „светих народа човјечанства“. Овај став упозорава све чланове те националне групе да припадају једном од ри-јетких (аријевских) народа којима је намењена повијесна уло-га, највећа почаст и признање те којима остали народи треба да укажу заслужену пажњу, те да се сходно томе, према њима односе као према светим бићима. Хомогенизација и индок-тринација се појачава упозорењем националној групи да су Њемци „најспособнији народ“, што треба да изазове осјећа-ње самопоуздања код чланова групе а завист и подозрење код припадника других етничких и националних група. Још једно подсјећање које држи групу на окупу без потребе дјеловања спољашњих фактора и притисака гласи: „Бизмарк је спаси-тељ њемачког народа“. Овим ставом се проналази модерни месија њемачког народа и позивају сви припадници те групе да остану вјерни месији и безусловно слиједе његове поруке. Упозорење према другима открива се у одлучном ставу да је „граница Њемачке све докле се чује њемачки језик“, док се отворена мржња у виду борбеног поклича испољава у ставу: „мрзим све Французе у име Бога и мога народа“ или у одлуч-ности на акцију кроз позив на акцију: „позивам све Њемце да потамане ту француску гамад“. У овим ставовима се мани-фестује јасна намјера хомогенизације и контроле друштвене


групе кроз комуникацију језиком мржње који покреће, упо-зорава, подсјећа, храбри и шири страх. Дакле, заступљени су сви когнитивни, емоционални и симболички елементи социјалне контроле који су ефикаснији од било ког споља-шњег нормативног, правног, политичког и организационог механизма.

Још експлицитније дјеловање инструмента мржње (говора мржње) налазимо у историји САД-а од XV до XX вијека. Си-мулацију месијанизма САД-а најсликовитије изражава пури-танско самопроглашење другим изабраним божијим народом послије Јевреја. Сматрајући се изабраним, пуританци су свој политички идентитет и своју политичку праксу легитимиса-ли Старим Завјетом: прелаз преко Атлантика видјели су као прелаз Јевреја под Мојсијем преко Црвеног мора, а Америку су сматрали као од Бога обећану земљу. На том фону изабра-ности, индијанска племена су видјели као старозавјетне не-пријатељске народе који су обитавали земљу Каанан, те су се као изабрани сматрали позваним да ту обећану земљу освоје и да им Бог у томе помогне.419 Након старозавјетно легити-мисаног геноцида над Индијанцима и свог првобитног кон-ституисања, америчка држава је усвојила све важније прин-ципе пуританизма, те се овај претворио у државну религију. Амерички устав и легализам директно произилазе из Старог завјета, па је тако 1787. године амерички устав изгласан на секуларним начелима Библије. На тај начин, конституисан на механизму унутрашње контроле, амерички идентитет, уста-новљен на начелима месијанизма и изабраности, егзистира и кроз цијели XVII, XVIII, XIX и напослетку XX вијек. Грађани Америке се и даље охрабрују и подстичу имитацијом вјер-ских порука: „Бог је Америку изабрао да оствари своје плано-ве“; затим се американци позивају да своју снагу и јединство покажу тако што „Америка треба да просвјетли и цивилизује остали свијет“; као и да слиједе божији план који је обзна-419 Влајки, Е., Увод у политику постмодернизма, ФДПН, Бања Лука, 2006, стр. 116.


њен тиме што САД имају три циља – „благостање Америке, супремација Америке, империја Америке“, да би се на крају мржња манифестовала као контролни инструмент кроз став да су „Индијанци сатанска дјеца“ а непријатељи су „Енгле-зи краља Џорџа и хуни цара Виљема II“. Трагови мржње као хомогенизујућег и интегришућег инструмента у САД-у про-тежу се и до данашњих дана: половином XX вијека Хари Тру-ман, поводом атомске бомбе, истиче: „Захваљујемо Богу што је (бомба) дошла у наше руке, а не у руке наших непријатеља, и молимо се да нас Он упути како је употријебити на Његов начин и за Његове циљеве.“420 Поткрај XX вијека Џорџ Буш закључује: „Бог је на нашој страни.“421

4.6. Секуларизација као инструмент социјалне контроле

У овом поглављу полазимо од анализе естетичке, етичке и религијске фазе егзистенције као искуствене основе неоп-ходне за конституисање естетичке, етичке и религијске фазе личности. На примјеру секуларизације схваћене као поли-тичко-економскo-идеолошки процес инструменталне раци-онализације симболичких потенцијала друштва, показујемо како модерно друштво развојем либерализма као рационал-ног тоталитаризма врши апостазирање догматског инстру-менталног ума чиме продукује идентитетску суспензију лич-ности. Секуларизација врши дерегулацију религијске фазе егзистенције, чиме се поништава религијски као највиши и најспецифичнији слој личности. На тај начин модерно дру-штво идентитетском суспензијом личности отвара празан идентитески простор у коме личност сада егзистира искљу-чиво идентитетски као дискурзивни конструкт моћи самог система. Укидајући личност, савремено инструментално-ра-ционално друштво укида саму могућност аутентичне дру-420 Влајки, Е., Исто, стр, 119.421 Влајки, Е., Исто, стр, 117.


штвене егзистенције, јер је тиме укинута заједница као прет-поставка која друштвени живот уопште и чини друштвеним.

4.6.1. Три фазе егзистенције422

Естетички ниво егзистенције представља први, основни, општи, најшири и најуниверзалнији антрополошки стадиј егзистенције и прву фазу изградње личности кроз коју сва-ки појединац мора проћи у процесу конституисања своје властите и личне индивидуалности. Ова фаза егзистенције представља стадиј једнаке, масовне, механичке, материјалне, дифузне, несталне, потенцијалне, хедонистичке и неодговор-не егзистенције. Естетичка димензија егзистенције заснована је на општим и основним својствима и квалитетима људског бића који човјеку омогућавају да себе доживљава непосредно и материјално кроз своје властито тијело. Због тога личност у овој фази развоја своју властитост и конституише полазећи од физичких претпоставки властитог бића које омогућавају појединцу да живи у непосредности физичке перцепције и доживљаја себе. Отуда се овај стадиј егзистенције и изражава ставом: „Границе мога тијела су и границе мога духа“. Будући да је у овој фази егзистенције личности основа идентифика-ције само тијело и његово физичко окружење, орагнизација личности на естетичком ниву егзистенције и сама је естетска: она почива на унутрашњем механичком структурисању пре-ма спољашњим материјалним облицима као циљној, јединој и коначној тачки властите реализације. Због тога смисао ег-зистенције личност у овој фази и конституише хедонистич-ки: доживљај свијета је умјетнички, јединствен и непоно-вљив. Он се изражава кроз категорију свиђања која као мотив одређује границу прихватљивости и представља начело дру-

422 Принцип развојне класификације егзистенције на естетичку, етичку и религијску фазу овдје појмовно преузимамо од Сорена Кјеркегора. Оп-ширније видјети: Кјеркегор, С., Или-или, Веселин Маслеша, Сарајево, 1990. Садржај исте развијамо самостално.


штвене праксе. Осјећај као мјерило и естетска страст према свијету као принцип, представљају узрок најдубље унутра-шње супстанцијалне дифузије личности која као архетипска расутост у несталном и непоновљивом добија израз прин-ципа жеље да загосподари временом.423 Руковођена жељом, личност у овој фази егзистенције своје потврђивање може пронаћи само у експанзији: инструментално загосподарити и овладати простором и временом услов је задобијања и оства-рења саме себе. Због тога је личност у овој фази перманентно екстровертирана и налази се сва у спољашњој дјелатности. Међутим, како естетичка санкција егзистенције не пружа могућност да се загосподари временом - у свим краткотрај-ним задовољствима јавља се немир, страх од пролазности, тјескоба због коначности, патња, бол и несрећа због губит-ка - основни принцип егзистенције постаје индиферентност према тоталитету живота исказана конзуматорским прин-ципом Carpe diem којим се поравнавањем у равни неограни-чене потрошње сада нихилистички покушава компензовати немогућност достизања етерналног. Отуда се естетички егзи-стирајућа личност налази у свијету бесконачне потенције са безбројним могућностима од којих ниједна није довољна, ни-једна није права, јер су све пролазне и несавршене, па се ни за једну могућност не треба одлучивати. Живјети естетски тако значи не одлучивати се, не изабирати, не имати одговорно-сти ни према себи ни према другима. Стога је личност у овој фази егзистенције превасходно и перманентно неодговорна и налази се у стању потпуног моралног релативизма у коме се несавршеност, незавршеност, незрелост и неодговорност као темељне антрополошке категорије сада трансформишу у ни-хилизам као темељну културну вриједност. Док на онтогенет-ском нивоу естетска фаза егзистенције производи сензатски тип личности, дотле на филогенетском нивоу она производи 423 Видјети: Хегел, Г.Ф.В. Феноменологија духа, БИГЗ, Београд, 1974. Такође и Маркузеову интерпретацију Хегелове Феноменологије духа у: Маркузе, Х., Ерос и цивилизација, Напријед, Загреб, 1985.


сензатски тип културе.424 Овај културни тип, настајући као колективни израз крајње естетизованог односа према ствар-ности, карактерише систем вриједности заснован на чулном, осјетилном, материјалном и искористивом. Због тога овај тип културе своју економску основу гради на ултимативној еволуцији потреба, одакле слиједи непрекидни развој и до-минација инструменталне рационалности: природне науке треба да обезбједе задовољење стално растућих културних потреба кроз ефикасно мијењање, прилагођавање и преуре-ђивање природне и друштвене средине путем технологије а демократске политичке пропозиције једнакости, равноправ-ности, права, слобода и сл., треба да обезбједе поравнање индивидуалних различитости у егалитаризму хедонистички неспутане потрошње.425

Етички стадиј егзистенције означава стадиј етичке су-спензије естетичког: стадиј у коме личност излази из стања потпуне природне непосредности властитог тјелесног егзи-стирања и улази у фазу умне пунољетности - интерсубјек-тивно условљене егзистенције у којој одговор на питање смисла постаје опосредован интересом Другог.426 За разлику од естетске егзистенције у којој непосредност и спонтаност ултимативног властитог тјелесног егзистирања узрокује пер-сонални хедонизам и сензуалност као једини одговор на пи-тање смисла; у етичкој фази егзистенције личности питање смисла постаје опосредовано питањем одговорности као од-носом према другом (брак, породица, заједница). Увиђањем да су други конститутивна претпоставка властите сопстве-ности те да се са другима кроз интерсубјективни-Ми однос 424 Видјети: Милић, В., Метасоциологија Питирима Сорокина, Књижевност бр. 12, Београд, 1955.425 Овај тип културе карактеристичан је за хеленистичко раздобље, импе-ријални Рим од I до III вијека н.е. и западну цивилизацију од XV вијека до данас. Опширније видјети: Сорокин, П., Друштвена и културна динамика, ЦИД, Подгорица, 2002. 426 О саморефлексији као услову умне пунољетности опширније видјети: Хабермас, Ј., Сазнање и интерес, Нолит, Београд, 1975.


гради околни свијет;427 у личности се рађа интерес за друге којим је конститутивно опосредован интерес према самом себи. За разлику од естетичке личности која сврху своје укуп-не егзистенције проналази искључиво у самој себи, због чега се негативно дијалектички односи према другима као сред-ству властите реализације; умно пунољетна етичка личност узима у обзир сврхе свих других и све друге као сврху: „Дје-луј тако да човјечанство у својој особи као и у особи сваког другог не употребљаваш никада као средство, него увијек ис-творемено и као сврху.“428 Због тога личност у етичкој фази егзистенције друге доживљава као аутономно цјеловиту ра-дикалну другост а не као разлику - компензацију својих не-достатака, алтер его или ново издање себе самог; она се има развијати не више естетички тј. негативно дијалектички кроз опозицију и негацију других, него етички тј. позитивно дија-лектички кроз афирмацију првенства другог.429 Због тога се Други у етичкој фази егзистенције личности појављује као апстрактни и уопштени други а принцип дјеловања према апстрактном и уопштеном другом категорички и императив-но универзалан: „Поступај тако да максима твога деловања може да послужи као један општи закон.“430 Важност дјело-вања чија се исправност мјери универзалном прихватљиво-шћу према другом придолази отуда што апстрактни други већ претходи властитој егзистенцији и сопствености, одакле консеквентно слиједи да право других претходи сопственом

427 Хусерл, Е., Филозофија као строга наука, Накнада Љевак, Загреб, 2003.428 Кант, И., Заснивање метафизике морала, БИГЗ, Београд, 1981, стр. 74.429 На естетичком као перманентно инструменталном нивоу егзистенције личности, не постоји могућност конституције другачијег - уједначавајућа искуствена основа естетичког настоји поништити и редуковати сваку дру-гост на различитост. Ова хирургија другости доводи до стања у коме не постоји личност – не постоји оно другачије, већ је свако диференцирање редуковано на различитост као једно-типску варијацију истог, тј. на про-изводњу Другог као разлике. Видјети: Бодријар, Ж., Савршени злочин, Бео-градски круг, Београд, 1998, стр. 128 и даље.430 Кант, И., Критика практичног ума, БИГЗ, Београд, 1979, стр. 53.


праву или га суспендује а одговорност се догађа личности прије него ли се она може одлучити за њу. Искуство одго-ворности као обавезујући интерес цјелине безусловно при-долази из другог, преко другог и у другом а сваки људски од-нос већ унапријед предпоставља темељни људски однос или ethos.431 Одговорност као однос према другоме, преко другога и за другога буди идеју избора – појединачни избор личне од-говорности за цјелину која се јавља као претпоставка личне слободе, јер одговорност према заједници као апстрактном другом није колективна већ перманентно појединачна. Тек онда када је личност заиста увидјела првенство другога, тек тада се личности самој показује интерес за властиту егзи-стенцију, јер тамо гдје је интерес одговорности као истинска пунољетност ума посредовао, одлука је већ начињена, јер је интерес знак надмоћи коју стварност етичког има над могућ-ношћу естетичког. На мјесто инструменталне рационалности естетичког нивоа егзистенције ступа комуникативно-рацио-нална концептуализација друштвених односа етичког нивоа егзистенције (Хабермас) која не допушта личности да посље-дице њеног дјеловања буду разарајући за будућу могућност друштвеног живота.432 Отуда личност са етичког нивоа егзи-стенције стреми ка религијском нивоу егзистенције као свом коначном хабитусу - она интендира да постане моћ над моћи, не само егзистенција очувања и одговорног одрицања него и егзистенција која ће разумијевање одговорности превести у њено практично озбиљење.

Религијски стадиј егзистенције је стадиј потпуне, доврше-не, слободне, смирене и уцјелињене егзистенције у којој до-лази до теолошке суспензије етичког.433 Док естетички ниво

431 Видјети: Levinas, E., Humanisme de l’autre homme, biblio essais, Paris 1987; Levinas, E., Difi cile liberte, biblio essais, Paris 1988; Levinas, E., Totalite etlnfi ni, biblio essais, Paris 1990.432 Јонас, Х., Принцип одговорности. Покушај једне етике за технолошку цивилизацију, Веселин Маслеша, Сарајево, 1990. 433 Видјети: Кјеркегор, С., Страх и дрхтање, БИГЗ, Београд, 1975.


егзистенције представља емоционални израз свијести о вла-ститом постојању а етички ниво егзистенције етички израз нужности одрицања себе самог да би се сачувало опште; у ре-лигијској фази егзистенције Друго се више не појављује као апстрактно или уопштено Друго већ као Апсолутно Друго тј. Бог. Пристајање на жртву и бирање између двије истине, мјесто је рођења трагедије етичког, због чега етичка личност унутар етички санкционисане егзистенције не може пронаћи испуњење јер је мотивисана коначним и трансцендентним. Док су смисао и сврха егзистенције естетичке личности опо-средоване хедонизмом а смисао и сврха егзистенције етич-ке личности опосредоване одговорношћу, дотле је смисао и сврха егзистенције религијске личности опосредована Богом као бесконачном и савршеном иманенцијом.434 Стога употпу-њење и уцјелињење личности није довршено ако је извршено само у етичком - довршење личности као проналажење Ап-солутног Ја могуће је само посредством Бога, пред Богом и у Богу, јер је Бог оно савршено општеважеће које изван себе нема ништа што би могло бити његов телос. Бог као саврше-на и бесконачна иманенција, крајња сврха и циљ свега што происходећи постоји из њега, представља коначни хабитус личности у коме личност постаје слободна, изграђена и непо-вредива. Личност постаје слободна јер постаје независна од спољашњих услова који су је до сада конституисали. Личност која је раније била у функцији задовољења неког вањског ин-дивидуалног или колективног мотива или потребе, сада кон-ституисана религијски и утемељена Богом као бесконачном инстанцом постаје самосврха, аутомотив, постаје циљ самој себи, она постаје аутономна у односу на примарне услове или функције којима је почетно служила. Личност консти-туисана према императиву вјечности постаје изграђена: не поступајући више према пролазним вањским мотивима него 434 Опширније о томе видјети: Калезић, М.Д., Ријеч – изражај личности, у: Језик, ум и самобитност, Филозофско друштво Републике Српске, Збор-ник радова, Бања Лука, 2011.


према ванвременим унутрашњим начелима она улази у бес-коначно кретање апсолутних циљева и сврха. То значи да је личност постала неповредива - оправдање своје егзистенције она више не проналази у самој својој егзистенцији помоћу разума и принципа формалне логике, него чином вјере као актом суспензије овостраног чиме личност као ентелехија улази у апсолутни однос са Богом.435 На тај начин се религиј-ској личности сада отвара потпун излаз из криза идентитета које неумитно намеће естетичка регулација индивидуалног или етичка регулација колективног живота. Излаз из криза идентитета почива у сусретању личности са самом собом, са апсолутиним условом властите конституционалности те би-вању у властитом јаству кроз претходно и апсолутно одри-цање себства. Док естетичка личност перманентно хоће себе те тежи да кроз естетизовану страст према свијету потврди и посједује себе у себи; док етичка личност хоће себе кроз друге одакле настоји да етички потврди и посједује себе у другом и кроз друге; дотле религијска личност уопште неће себе – она се уопште налази изван односа потврђивања и задобијања своје властитости јер увиђа да она није узрок, смисао и услов саме себе. Отуда религијска егзистенција значи суспензију естетичке и етичке егзистенције, што не значи да личност уопште више не успоставља естетичке или етичке односе, већ напротив: естетички и етички доживљај свијета и даље по-стоји али он више нема естетичку или етичку већ религијску санкцију. Естетички доживљај свијета више нема облик фун-даменталног отуђења изражен у конзументској страсти, хе-донизму, сензуалности и нихилистичкој грамзивости према 435 Кјеркегор наводи примјер Абрахама: он је у етичком погледу убица али у религијском отац вјере. Ту почиње парадокс али само за формалну логи-ку – он је рјешив са становишта теолошке суспензије етичког, јер је вјера Абрахамова утемељена у Богу те је отуда његов чин ентелехија (имати се у сврси). Због тога принцип оправдања није логички него се налази у вјери тј. изван разума – да је Абрахам знао да Исак неће бити жртвован, онда се чином вјере не би извршио акт метапозиционирања у бесконачно којим се улази у апсолутан однос са Богом.


искористивим материјалним добрима свијета, него је страст према свијету појмљена као појавни те стога и естетизовани облик страсти према бесконачном. Такође, етички доживљај свијета више нема облик интерсубјективног-Ми одрицања као интереса одговорности да би се сачувало опште, него је одговорност добила облик унутрашње стрепње и тиховања као апофатичког израза пуноће искуства досегнутог апсо-лута. Отуда произилази да је естетичко и етичко дјеловање религијске личности у најужем смислу ријечи постало прак-тично, чиме је и сама личност напосљетку постала прак-тична: појединачно дјеловање руковођено страшћу постало је слобода а саборно дјеловање у заједници руковођено одго-ворношћу постало је љубав.

4.6.2. Латентни смисао еманципације Идеја секуларизације припада модерном рационализму

Запада, због чега се и друштвена улога ове идеје треба раз-матрати унутар повијесног процеса озбиљења антихумани-стичког рационалног тоталитаризма Запада. Повијест мо-дерне западне цивилизације се показала као једносмјеран и перманентно усмјерен процес развоја „либерализма“ - про-цес постепене али константне „еманципативне“ дерегулације највиших вриједности које су сукцесивно проналажене као „ирационални ауторитети“. Тако је у периоду од 14. до 16. вијека а кроз форму хуманизма, ренесансе, реформације и просвијетитељства извршена „еманципативна“ дерегулација Бога као апсолутне вриједности кроз секуларизацију као тзв. еманципацију од „ирационалног ауторитета Бога“ на чије мјесто је ступио прагматични и инструментални разум. Дру-га фаза „еманципативне“ дерегулације, сљедеће по важности највише вриједности и на нешто нижем степену општости, представљала је „еманципативна“ дерегулација (апсолути-стичких) монархија која је извршена у форми грађанских револуција у периоду од 16. до 19. вијека а на чије мјесто је


ступила категорија народа као врховног суверена. Потом је у периоду 19. вијека извршена „еманципативна“ дерегулација тог истог етничког идентитета у корист нације и националне државе. Затим је у 20. вијеку кроз два свјетска рата те кроз даљу формализацију ума успостављањем демократских наче-ла правде, једнакости, слобода, права и процедура; извршена „еманципативна“ дерегулација националног као преостале највише вриједности у корист личног као индивидуалног и то кроз конструисање супранационалних формација које су довршиле разарање традиционалних форми друштвености. На крају, концем 20. и почетком 21. вијека, глобално друштво у настанку затиче личност као једину преосталу резидуу сло-боде која отвореном друштву као празном идентитетском простору сада представља посљедњи бастион ирационално-сти који је у форми постмодернистичке ентропије рационал-ности неопходно „еманципативно“ дерегулисати на путу ка свеопштој еманципацији као процесу изградње програмира-не људске егзистенције.

Због тога процесе атеизације, секуларизације, екумени-зације, демократизације, егалитаризације и јустификације треба посматрати као конститутивне стратегије једне шире повијесне тенденције инструментално-рационалне контроле друштвеног живота, односно као инструменте којима се оне-могућава цјеловито конституисање личности и тиме укида једини могући еманципаторски потенцијал in abstracto.436 У

436 Ови процеси представљају поступке деконструкције културе као ау-тентичног феномена свијета живота. Њима се култура колонизује, тј. увлачи у систем и артикулише према правно-политичким, економским и идеолошким императивима. Атеизација, секуларизација и екуменизација представљају процесе деконструкције вјере/религије као личносног иску-ства Бога а демократизација, егалитаризација и јустификација престављају поступке деконструкције етике као личносног искуства Другог. Због тога се религија и етика у савременом друштву више и не могу појавити као аутентично културно искуство свијета живота већ задобијајући правну санкцију (система) они могу егзистирати искључиво као роба на економ-ском, политичком и идеолошком тржишту грађанског друштва.


том смислу атеизација представља општу стратегију разду-ховљења културе која начелно укида религијску димензију културе. Секуларизација означава инструментално-рацио-нално организовање, овладавање и контролу раздуховљених симболичких потенцијала друштва а екуменизација пред-ставља политичко-идеолошки процес тоталитаристичког и хегемонистичког поравнавања религијских другости.437 Док се процесима атеизације, секуларизације и екуменизације врши суспензија и дерегулација религијског нивоа егзистен-ције личности, дотле се процесима демократизације, егали-таризације и јустификације врши суспензија и дерегулација етичког нивоа егзистенције личности. Личност, због губитка религијског искуства губи своју религијску димензију а због губитка етичког искуства губи и своју етичку димензију. Гу-бећи религијску и етичку санкцију властите егзистенције, личност губи темељне претпоставке властитог конституиса-ња, због чега она сада постаје перманентна естетичка кате-горија која егзистира једино и искључиво у форми правно и тржишно санкционисаног грађанског идентитета. Формал-но-правно санкционисање и тржишно регулисање религиј-ског и етичког нивоа егзистенције, означава да су религијско

437 Култура и политика представљају два одвојена друштвена подсисте-ма и двије онтолошки другачије и радикално супростављене димензије друштвене стварности. Због тога сваки покушај политичког (системског) санкционисања културе (свијета живота) нужно представља акт колони-зације – наметање политичке логике оном тоталитету друштвених односа који по својој најдубљој онтолошкој иманенцији не може бити политички регулисан. Отуда извире политичко-идеолошки карактер екуменизације: заснована на идеји егалитаризма, којом се као обавезујућом политичком и правном нормом настоје сви облици духовности изједначити и редукова-ти на вриједносно-идентичне облике друштвене свијести, екуменизација интендира формално-правном изједначавању религија. У том смислу еку-менизација као религијска егалитаризација представља стратегију инстру-ментално-рационалне реорганизације симболичких потенцијала друштва и личности, јер укидајући аутономију религијских као претпостављених и конститутивних елемената културе она недвосмислено води ишчезавању религијског другог.


и етичко искуство сада постали политичко-тржишни кон-структи које личност искључиво може задобити као конзу-мент религијских услуга на тржишту религијског капитала или као конзумент политичких права, слобода и обавеза на тржишту политичке државе и грађанског друштва.438 На тај начин конституисање личности постаје онемогућено у по-четку: њен развој је заустављен у естетичкој као перманент-но неодговорној и недуховној фази, чиме укупна популација савременог друштва остаје трајно заустављена и заробљена у дјетињству свог развоја. Егзистенција савремене личности постаје једнодимензионално организована категоријама кул-турне, политичке и економске моћи: на мјесто духовне ступа симболичка санкција комерцијалних начела популарне кул-туре и плитких, заводљивих облика духовности; на мјесто етичке ступа правна санкција политичких начела, структура и процеса којима се на хегемонистички начин организује со-цијално а све унутар ултимативне економске као естетичке санкције на којој је изграђена сама логика потрошачких стра-тегија савременог инструментално-рационалног друштва. На тај начин савремено друштво врши идентитетску суспен-зију личности - личност бива редукована на идентитет као

438 Отуда консеквентно слиједи експанизија секти као (нових) религиозних покрета и (нових) друштвених покрета као политичких и тржишних кон-струката савременог друштва. У том смислу о (новим) друштвеним по-кретима као политичкој форми у којој личност као грађански идентитет савременог друштва једино може задобити властито етичко потврђивање и самореализацију опширније видјети: Турен, А., Социологија друштве-них покрета, Радничка штампа, Београд, 1983. Павловић, В., Друштвени покрети и промене, Политеиа, Београд, 2003. Када је ријеч о сектама као (новим) религиозним покретима, потребно је назначити да придјев религи-озни означава индивидуалан став појединца о Богу, за разлику од придјева религијски који означава канонску припадност некој религији. Управо ова семантичка дистинкција потврђује тржишну форму религијског искуства које санкционисано политичком идејом плурализма представља једино могуће религијско искуство које „еманципованим“ појединцима намеће инструментална логика савременог друштва. У том смислу опширније по-гледати: Ковачевић, Б., Нове религије, ЕДЦ, Бања Лука, 2012.


једини могући социјални конструкт програмиране друштве-не егзистенције. Идентитет као конструкт констелације моћи самог система постаје једина могућа референтна, доминант-на и валидна форма друштвености. У том процесу социјалне конструкције нове (постсоцијалне) друштвености, идентитет постаје организациона ознака упоједињеног, атомизираног и егзистенцијално разутемељеног појединца који се налази у стању перманентне онтолошке изолације. Без религијске и етичке санкције, изоловани појединци еманциповани од бра-ка, породице, традиције, заједнице, обавезујућег карактера установа и друштвене цјелине, одговорности, апсолутних вриједности, светих принципа и вјере; остају без веза, одно-са, образаца и егзистенцијално аутентичних регулативних принципа због чега постају изузети из било каквих трајних и непатворених интегративних и кохезивних механизама. Њихова егзистенција, редукована на искључиво обављање друштвених улога унутар постојеће констелације моћи, губи лични смисао. Располућени и егзистенцијално обесмишљени појединци постају неспособни да мисле, осјећају и дјелују ван начела социјалне санкције која се ауторитарно намеће, јер је њихова лична егзистенција претходно заробљена унутар ло-гике циљева система и из те логике происходеће структурал-не и функционалне диференцијације друштвеног живота.439 439 У том смислу постаје јаснија теза (Хоркхајмер/Адорно/Агамбен) да је логор судбина Западне цивилизације. Наиме, Холокауст, геноцид, етноцид и остале форме истребљења Срба и Јевреја у Другом свјетском рату биле су регулисане законом. Отуда слиједи да су „запослени“ у концентраци-оним логорима убијали милионе људи сасвим легално и то према начелу ауторитета из чега извире конституција њихових идентитета – појединаца који своју компетенцију црпе из циљева система, према њима регулисаној друштвеној подјели рада и њој припадајућих друштвених улога, статуса и санкција. У том смислу степен развијености идентитета мјерен је и одре-ђиван сасвим модерно према начелу квантитета – дјецоубица у Јасеновцу имао је утолико развијенији идентитет уколико је више убијао. Међутим, иако су ликвидатори поступали у складу са законом (ауторитетом), они нису поступали исправно. Управо та разлика илуструје метафизичку тј. темељну, онтолошку и несводиву диференцију идентитета и личности.


Због тога савремено друштво укидајући личност укида саму могућност аутентичне друштвене егзистенције, јер је тиме укинута претпоставка која друштвени живот уопште и чини друштвеним.

4.6.3. Секуларизација као инструмент социјалне контроле

Основно ограничење социологије религије почива у томе што социологија религији приступа искључиво као обли-ку инструменталне социјалне организације.440 Због тога се религија за социологију појављује само формално-институ-ционално као црква, деноминација, секта или култ.441 У том крајње формализујућем дискурсу који саборност интерсу-бјективног Ми-одношења личности у заједници редукује на инструменталну интеграцију идентитета у друштвеној орга-низацији, изникла је крајње усиљена формално-социолошка доктрина о секуларизацији као окосници процеса модерни-зације која никада није могла процвјетати.442 Према проте-стантском виђењу, ситуираном унутар функционалистичке теоријске парадигме (Парсонс, Белах), секуларизација пред-ставља процес одвајања између институционализоване рели-гије, вјеровања и црквених установа, који погодује порасту аутономије појединаца и личних система вриједности. Према феноменолошком правцу (Лукман, Бергер), секуларизација представља процес вриједносне релативизације који резул-тује приватизацијом религије. Успостављање модерног плу-

440 Уопштено, за социологију религија може имати три појавна облика: 1. Догматско-теоријски, 2. Црквено-историјски и 3. Индивидуално-психо-лошки. О томе опширније видјети: Кубурић, З., Вера и слобода, Центар за емпиријска истраживања религије, Нови Сад, 2002. 441 Видјети: Ђорђевић, Д., О религији и атеизму. Прилози социологији рели-гије, Градина, Ниш, 1990.442 О неуспјеху социологије религије засноване на доктрини о секулариза-цији опширније видјети: Трнинић, Д., Религија пред изазовима глобализа-ције, Удружење за филозофију и друштвену мисао, Бања Лука, 2010.


рализма као вриједности доводи до етаблирања партикулар-них културних облика у савременим друштвима који доводе до релативизације система вриједности и кризе институција које су вршиле симболичку конструкцију свијета. Дисконти-нуитет у социјалном процесуализовању смисла врши дере-гулацију социјалног резервоара смисла што доводи до сла-бљења интегративне и кохезивне снаге општих духовних и етичких начела. Због тога долази до приватизације религије у крајње културно плурализованом друштву. Према неовебе-ровском приступу (Вилсон) секуларизација представља про-цес губитка плаузибилности цркве, што доводи до афирмаци-је свјетовних вјеровања и релетивистичких погледа на свијет. Према социобиолошком правцу (Аквавива) вјера представља универзалну социјалну чињеницу која је заснована на биоло-шкој потреби да се трансцендира страх од смрти. Због тога је потреба за вјерским искуствима универзална али се она ис-пољава у различитим формама зависно од развојних стадија друштва који у различитој мјери вјерска искуства чине више или мање (не)могићим. У том смислу секуларизација пред-ставља процес друштвеног онемогућавања вјерских искуста-ва или скривање светог. Према већем броју усмјерења уну-тар критичког правца секуларизација представља неку врсту идеолошки конотираног процеса (Мартин, Матес, Лаврес, Гизарди). Општа карактеристика свих поменутих теоријских парадигми и њима припадајућег дискурса о секуларизацији, јесте неадекватно манифестно и појавно схватање секулари-зације као процеса лаицизације културе који карактерише Европу од почетка кризе феудалног друштва. Узрок ове неа-деквације почива у томе што су поменути правци приступно партикуларно утемељени због чега посједују фундаменталну грешку у конструкцији.443 Они полазе од модернистичке ин-

443 О сазнајним проблемима савремене социологије опширније видјети: Ђукић, Н., Проблем објективности у социологији сазнања, Удружење со-циолога-Бања Лука, Бања Лука, 2012. Наиме, особеност социолошког као латентно-разоткривајућег угла гледања почива не у предметном него у


фраструктуре која је обликовала читав систем научног ми-шљења - ту инфраструктуру чини оно што је Гулднер назвао „претпоставкама позадине“; Полани – „прећутним закони-ма“; Фуко – „epistema“; Манхајм – „релевантном структуром“ или „општом когнитивном мапом“. У најопштијем смислу, ова инфраструктура јесте систем стално присутних констру-ката – оних претпоставки рационалног мишљења које према иманентним начелима обликују једно онто-епистемолошко поље као простор научног дискурса унутар кога се појављују одређени социјални конструкти. У том смислу, како истиче Гулднер, ови приступи се разликују методски а не приступно, јер полазе од процеса који је дискурзивно формулисан према истим логичким начелима инструменталне рационалности према којима је формулисана и његова критика.444

Са становишта Запада, повијесни процес представља про-цес амбивалентног развоја рационалности у коме је инстру-

приступном одређењу. Управо због неувиђања ове утемељујуће разлике из-међу приступа и предмета, савремена социологија се и налази у стању пер-манентне кризе која се манифестује као губитак властитог дискурзивног простора. О томе опширније видјети: Бергер, П., Келнер, Х., Социологија у новом кључу, Градина, Ниш, 1991; Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben, August 2002.444 О томе опширније видјети: Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социологији, Прометеј, Нови Сад, 2006. Наиме, западно схвата-ње вјере и религије је инструментално-рационално. Такође, западно схва-тање науке је инструментално-рационално. Отуда и сам научни дискурс о секуларизацији (у овом случају) не може трансцендирати претходни ме-татеоријско-епистемолошки оквир у којем је иманентно таутолошки кон-ституисан и смјештен однос субјекта и објекта критике. Иста она (инстру-ментално-рационална) схоластичка логика која је омогућила шизматичну аутономију римокатоличке цркве, накнадно је омогућила и инструментал-но-рационално конституисање модерне Европе утемељене инструментал-но-рационалним капиталистичким начином производње и протестанти-змом као његовим инструментално-рационалним идеолошким изразом. Због тога се унутар западног дискурса о секуларизацији, сама секулариза-ција појављује само као процес аутентичне инструментално-рационалне реорганизације симболичког капитала система модерних друштава Запа-да.


ментална рационалност постепено и све више супституира-ла комуникативну рационалност.445 Прву фазу овог процеса представља старозавјетни етички рационализам Јевреја који ће касније преузети Протестанти у његовој најаутентич-нијој форми и то као инструментално-рационални етички кодекс који је намјењен етичкој регулацији економског жи-вота:446 „Док мало проспаваш, док мало продријемљеш, док мало склопиш руке да починеш, утом ће доћи сиромаштво твоје“447; „Богат господари над сиромасима, и ко узима у за-јам бива слуга оному који даје“448 итд. Због тога је Маркс и могао рећи да јеврејство постиже свој врхунац довршењем грађанског друштва.449 Другу повијесну фазу процеса развоја инструменталне-рационалности представља Аристотелова филозофија450 а трећу фазу развој Римског права које је као прво рационално право постало основа правног система Модерне Европе.451 Четврту фазу повијесног процеса разво-ја инструменталне-рационалности представља пропаст За-падног Римског царства те појава и развој схоластичке фи-лозофије.452 Схоластичка филозофија изграђена на начелима инструменталне Аристотелове филозофије имала је тенден-цију супституирања претходне патристичке (у Платоновој

445 Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987.446 О томе опширније видјети: Вебер, М., Протестантска етика и дух ка-питализма, Веселин Маслеша, Сарајево, 1968.447 Прич. 24, 33,34.448 Прич. 22,7.449 Маркс, К., Енгелс, Ф., Рани радови, Прилог јеврејском питању, Напријед, Загреб, 1976, стр. 87.450 У Метафизици Аристотел стварност одређује као супстанцију а у Орга-нону инструментални разум као једино средство одношења према таквој стварности. Видјети: Аристотел, Метафизика, Глобус, Загреб, 1988; Ари-стотел, Органон, Култура, Београд, 1965.451 Влајки, Е., Увод у политику постмодернизма, ФПДН, Бања Лука, 2006.452 Пропаст Западног Римског царства означиће историјску а појава и ра-звој схоластичке филозофије теолошку основу Западне (касније римокато-личке) варијанте хришћанства.


филозофији засноване) хришћанске филозофије и као таква је повијесно означавала апостолски неиздрживу тежњу ка ра-ционализму.453 Превласт инструментално-рационалне схола-стичке филозофије у којој је разум уздигнут изнад вјере довео је до ревизије Симбола вјере у 9. вијеку и апотеозе ауторитета у форми папинства и узроковао у 11. вијеку шизматично и јеретичко исклизнуће католичке цркве из духовног хабитуса у тоталитаризам инструментално-рационалне организаци-је.454 Наставши шизматичним одвајањем у 11. вијеку од једне свете, саборне и апостолске цркве, јеретичка Римокатоличка црква је изгубила апостолску сукцесију.455 Након раскола те-жња римокатоличке цркве ка рационализму је постала неи-здржива.456 То је кулминирало њеним заснивањем на аутори-тету као основном принципу чиме је Римокатоличка црквена организација у потпуности изгубила духовност: ауторитет као принцип који је замијенио принципе вјере и љубави, представљен је папинском организацијом цркве.457 Папа као наводни „божји изасланик“ на Земљи је према идеологији ка-толичке догме врховни и незаблудиви ауторитет – он пред-ставља Бога на земљи због чега је његов наступ ex cathedra 453 О значају православне патрологије као аутентичне хришћанске филозо-фије видјети: Богдановић, Д., Свети оци и учитељи цркве. Мала приручна патрологија, Богословски факултет, Београд, 1989.454 О узроцима раскола као и о природи римокатоличке цркве детаљније видјети: Суботић, М., Тумачи руске идеје. Студије о руским мислиоцима, ЗУНС, Београд, 2001, стр. 123 и даље. О томе како је римокатоличка црква замјенила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози свјетског владара опширније видјети: Новак, В., Магнум кримен. Пола вијека клерикализма у Хрватској, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948.455 Према апостолу Павлу, хереза се појављује као супротност недјељивом јединству Цркве и она означава не само лажно научавање већ и шизму или одвајање од Цркве. Видјети: Кубурић, З., Вера и слобода, Центар за емпи-ријска истраживања религије, Нови Сад, 2002, стр. 13.456 Јеромонах Серафим Роуз, Постање, стварање и рани човек, у: Златости, Ј., Роуз, С., Сиријски, Ј., Нека буде светлост – стварање света и рани човек, Образ Светачки/Очев Дом, 2006.457 Суботић, М.,Исто.


еквивалентан самом Светом писму. Због тога католичка цр-ква и теолошки и историјски представља само логичко-ор-ганску посљедицу инструментално-рационалне повијесне сукцесије.458 Римокатоличка црква као хијерархијски органи-зована идеолошка структура своје политичко-економске ин-тересе реализује кроз инструментализацију духовног о чему свједочи вишевијековни патолошки континуитет (продаја индулгенције, крсташки ратови, лов на вјештице, „света“ ин-квизиција, трговина робљем, колонизација, свјетски ратови, клерофашизам, геноциди, педофилија и сл.).459 Тек пету фазу процеса повијесног развоја инструменталне-рационалности представља Модерна у којој је извршена коначна и безуслов-на апотеоза људског разума и у којој ће цијела повијест (За-падне) цивилизације бити схваћена као многоструко вари-ран кумулативан развој инструменталне рационалности као суштина повијесног процеса.460 Наиме, Модерна као и модер-на филозофија повијести само секуларизује теолошке прин-ципе повијести.461 Теолошке принципе повијести најприје преузима Хегел али их модификује тако што их формално секуларизује, да би их потом даље преузео Огист Конт и за-тим натурализовао, одакле и појмовно и историјски слиједи развој друштвених наука. Тек у том смислу постаје јасно да су плуг, парна машина и микрочип само видљиви индиктори једног знатно дубљег повијесног процеса, процеса због кога је

458 О унутрашњој дијалектици западног хришћанства (истој логици Запад-ног Римског царства, римокатоличке цркве и протестантизма) опширније видјети: Суботић, М., Тумачи руске идеје. Студије о руским мислиоцима, ЗУНС, Београд, 2001, стр 130.459 О идентитету аутентичне хришћанске цркве опширније видјети: Про-тојереј-ставрофор Матеја Матејић, Идентитет аутентичне хришћанске цркве. Православље и римокатолицизам, 2007.460 Хегел, Г.Ф.В., Феноменологија духа, БИГЗ, Београд, 1974; Хегел, Г.Ф.В., Филозофија повијести, Бардфин/Романов, Београд/Бањалука, 2006. 461 Видјети: Левит, К., Свјетска повијест и догађање спаса, Свјетлост, Сара-јево, 1990, стр. 46.


Хајдегер и могао рећи да је атомска бомба заснована у парме-нидовој поеми.462

Настанак модерног друштва (од 15. вијека) утемељен на развоју инструменталне рационалности, првенствено у подручју система као подручја материјалног супстрата друштва, за посљедицу је имао потребу трансформације и прилагођавања свијета живота као подручја симболичког супстрата друштва. Индивидуализам капиталистичког на-чина производње и потрошње заснован на слободном тр-жишту није више трпио колективну (католичку) и саборну (православну) „духовну“ артикулацију која је омогућавала појединцима да се супроставе владавини тржишта. Отуда се секуларизација не појављује више само као општа повијесна тенденција него као конкретан политичко-економски процес инструменталне рационализације симболичких потенцијала друштва који је најексплицитнији израз добио у форми су-спензије религијске димензије личности као еманципативног простора у коме личност проналази утемељење да се одупре владавини тржишта и трансцендира укупне односе домина-ције. Из тога произилази и латентни смисао секуларизације као инструмента социјалне контроле: овладавање и контрола симболичких потенцијала друштва да би се симболичка моћ као моћ осмишљавања стварности инструментално прилаго-дила индивидуализму као новом принципу социјалне орга-низације. Због тога се борба око практичне друштвене моћи сада конвертује у борбу око симболичке моћи и уопштено око категорије симболичког капитала. Историјски доказ да симболички потенцијали друштва постају неодвојиви од дру-штвене структуре и уопште феномена друштвене моћи (ода-кле слиједи да разумијевање политичке моћи постаје неодво-јиво од процеса производње значења, социјалног искуства, идентитета и личности) представља појава протестантизма као инструментално-рационалне симболичке формације.462 Видјети: Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997; Влај-ки, Е., Увод у политику постмодернизма, ФПДН, Бања Лука, 2006.


Појава протестантизма као својеврсне „еманципативне“ дерегулације римокатоличке црквене организације у 16. ви-јеку,463 представља процес формирања индивидуалног тр-жишно конституисаног квазидуховног простора и први акт модерне секуларизације који је укидајући цркву (црквено посредовање вјерника и Бога) настојао да укине и саму ре-лигију.464 Протестантске секте немају никакву духовну него ексклузивно и перманентно инструментално-рационалну санкцију. Да ли је уопште разумно и могуће довести у везу ка-тегорију духовног са хибридом какав је протестантизам? Под-сјетимо, да се ту ради о инструментално-рационалној симбо-личкој формацији која прије личи на удружење грађана него на религију: 1. Протестантизам је заснован на перманентном индивидуализму и као такав представља идеолошки израз капиталистичке потребе да инструментално уреди духовни живот појединаца како би обезбједио позитивну симболичку санкцију индивидуализма као основног принципа социјалне организације. 2. Протестантске секте, као ни католичка цр-ква уосталом, нису апостолске цркве. Док је католичка црква апостолску сукцесију а то значи континуитет са Христом из-губила Великом шизмом, дотле апостолског легитимитета и континуитета са Христом протестантизам уопште и никада није ни имао. 3. Због тога у протестантизму и не постоји ин-ституција рукоположења, нити категорија свештеника (све-463 Протестантизам је поникао као опозиција и побуна против перверти-раности римокатоличке цркве: дегенерације духовности, распрострањења блуда међу римокатоличким свештенством те посебно трговине индул-генцијама као средствима спасења. О томе опширније видјети: Протојере-ј-ставрофор Матеја Матејић, Идентитет аутентичне хришћанске цркве. Православна црква и протестантизам, 2007. Такође и: Суботић, М., Тума-чи руске идеје. Студије о руским мислиоцима, ЗУНС, Београд, 2001, стр 130.464 О тржишној концептуализацији протестантских секти свједоче тзв. че-тири принципа слободе: 1. Слобода душе (нико не може и не смије да утиче на душин избор религије); 2. Црквена слобода (нико не треба да утиче на ичији избор цркве); 3. Библијска слобода (свакоме је дозвољено да тумачи Библију) и 4. Вјерска слобода (свако одлучује сам шта ће и колико ће вјеро-вати).


штеног лица) него проповједника. 4. Своју тзв. „духовност“ протестантизам изграђује инструментално-рационално: на-супрот цркве у којој се човјек рађа, секта за протестантизам представља једно пословно-етичко квалификационо свједо-чанство.465 5. Пошто не извире из духовне него из тржишне артикулације симболичког, протестанзизам се као инстру-ментално-рационална симболичка формација заснива на структури коју обиљежава монашење жена и хомосексуалаца као „свештеника“, благосиљање хомосексуалних бракова, ли-берализација и афирмација абортуса, интеркомуније, еутана-зије и сл.

4.6.4. Секуларизација и заједницаСекуларизација није само укидање религије као такве (по-

литичке, економске и културне моћи цркве), него још више и утолико прије укидање (вјере као основе) оног облика дру-штвености који је заснован на/као релација према Другом (Богу). Наиме, религија је однос који није структурисан као интенционалност. Он није однос који садржи пред-ставља-ње и који друго своди на присуство и на са-присуство.466 Ре-лигија као личносни однос према Богу (Апсолутно Другом) означава догађај потакнут тајном смрти која естетичку лич-ност доводи у особен етички однос према другом човјеку (за-једници).467 Због тога секуларизација као повијесни процес политичко-економско-идеолошке инструменталне рациона-лизације симболичких потенцијала друштва, којим се укида религија, религијско искуство и религијска фаза конституци-је личности, представља стратегију системске колонизације

465 Кубурић, З., Вера и слобода, Центар за емпиријска истраживања религи-је, Нови Сад, 2002, стр. 14.466 Левинас, Е., Вријеме и друго, Октоих, Подгорица, 1997, стр. 6.467 Наиме, религија као личносни однос према Апсолутно Другом (Богу), већ иманентно предпоставља етику као личносни однос према конкрет-ном и апстрактном другом (другој личности и заједници).


свијета живота.468 Заснована на начелу система, секулари-зација је перманентно антисоцијална - дерегулисање соли-дарности, комуникативности, смисла и разумијевања као суштине социјалног бића овдје се врши укидањем оне врсте искуства и оног стадија личности који је неопходан да би се свијет живота као изворни свијет социјалног уопште и могао конституисати. Управо стога што представља системско ре-структурисање друштвених односа – укидање заједнице као интерсубјективног Ми-односа личности као циљева и сврха и њено супституирање удруженошћу идентитета око неких циљева и сврха који нису они сами (у чему уосталом и почива разлика између заједнице као организма и друштва као орга-низације), секуларизација представља еклатантан индикатор надмоћи система и фундаменталне кризе и дерегулације со-цијалног.

Док се организам рађа цјеловит па му је сврховитост има-нентна, дотле је организација накнадно састављена из елеме-

468 Ролан Барт говори о секуларизацији језика и писма. О томе опширније видјети: Барт, Р., Задовољство и тексту и варијације о писму, Службени гласник, Београд, 2010. О секуларизацији времена говоре Хегел, Левит и Копривица. О томе опширније видјети: Хегел, Г.Ф.В. Феноменологија духа, БИГЗ, Београд, 1974; Левит, К., Свјетска повијест и догађање спаса, Свје-тлост, Сарајево, 1990; Копривица, Ч., Будућност страха и наде, Арт принт, Бања Лука, 2011. О колонизацији као секуларизацији културе (секулари-зација као испражњење нечега од иманентног телоса) говори Хабермас. О томе опширније видјети: Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston, Beacon Press, 1987; Ивковић, М., Хабермасова концепција системске колонизације света живота, Социологија, Београд, 2010. У том смислу могуће је говорити и о секуларизацији личности (идентитетској суспензији личности као стратегији политичко-економске конструкције личности која престаје бити аутономни културни ентитет), о секулариза-цији знања (политичко-економска реформа образовања која образовање као културни ресурс претвара у политичко-економски ресурс), о секу-ларизацији медија (трансформација симболичке функције у идеолошку функцију медија чиме се медији трансформишу из културног у политичко-економско-идеолошки ресурс, итд.).


ната па је њена сврховитост трансцендентна.469 Отуда потиче суштинска а не само дискурзивна разлика између заједнице као организма и друштвених организација и удружења која по себи немају никакав смисао већ представљају формали-зацију друштвених односа према начелу функције. Разлика између заједнице и друштва тако одговара разлици „кому-налног“ и „презентацијског“ идентитета, односно разлици између идентификације по основу смисла која као таква уви-јек претпоставља интерсубјективни Ми-идентитет и која извире из осјећања узајамне припадности те идентификације по основу комплекса друштвених улога на тржишту – дакле разлици која оцртава супротност између повијесне генезе заједнице и ултимативног функционалитета глобализирају-ћег капиталистичког друштва.470 За разлику од презентациј-ског друштвеног идентитета који израста из тотализирајућег ефекта глобалног тржишта, те који због тога не посједује сми-саону већ функционалну кохерентност; комунални иденти-тет заједнице нема инструментални карактер него је резултат људске потребе за смислом која недостаје глобално умреже-ном друштву.471 Разлика заједнице и удружености почива у томе што заједница путем смисла који извире из саме консти-туције заједнице регулише друштвене односе, док друштво путем друштвених односа покушава накнадно произвести и приписати смисао актерима тих односа који су по себи ли-шени смисла. Управо због тога што друштво представља си-стем – трансцендентну и функционалну интеграцију инстру-

469 Видјети: Берђајев, Н., Човјек и строј у зборнику радова Човјек и техника, Матица хрватска, Загреб, 1944.470 Интерсубјективни Ми-идентитет представља заједницу у њеном трага-њу за смислом, док друштвени (субјективни) идентитет представља дру-штвене субјекте у социолошком значењу као актере који су различито по-зиционирани у систему друштвених односа.471 Катуранић, В., Рајска заједница и друштвени пакао: критичка разма-трања уз Кастелсову реинтерпретацију Тенисове дихотомије, Изворни научни рад, УДК 316.324.8:316.44, у: Социјална екологија, бр. 17, Загреб, 2008, стр. 24.


менталних интересних односа, потпуна личност у њему није могућа. Личност је могућа само у заједници као иманентној и смисаоној сабраности комуникативног интерсубјективног Ми-одношења.472

Табела 5. Разлика заједнице и друштва на примјеру личности и идентитета

Личност Идентитет

1. Заједница Друштво2. Организам Организација3. Цјеловитост Партикуларност4. Иманентност Трансцендентност5. Интерсубјективан Ми-однос Субјект-Објект релација6. Комуникативна рационалност Инструментална рационалност7. Смисао Функција8. Принцип Ауторитет9. Слобода Одгој

10. Сврха Интерес

Естетичка личност заснована је и структурисана према/у природно-научном схватању времена. Док природно-научно схватање времена означава линеарну темпоралност и кон-тинуалну сукцесију на релацији прошлост-садашњост-бу-дућност, социолошко искуство времена, онако какво га нуди филозофија, означва својеврсну темпоралну инверзију засно-вану на рекогницији: на првом мјесту налази се будућност,

472 Управо због тога је неопходно поново размотрити Туренову идеју о крају друштва унутар интерпретативног модела заснованог на личности. Наиме, како ентропија рационалоности савременог програмираног друштва озна-чава крај солидарности односно немогућност успостављања друштвених односа ван начела инструменталне рационалности, то значи не само да нема друштва него да нема нити заједнице па напосљетку нити личности. Отуда постаје јаснија суштина кризе друштвеног: “побједу система над ак-тером“ треба разумијевати као фундаменталну кризу комуникативне ра-ционалности која као криза заједнице и личности означава крајњу тачку програмиране и системске декомпозиције социјалног.


затим прошлост па потом садашњост.473 „Како може постоја-ти вријеме када је оно састављено од онога будућег које још није, од онога прошлога које није више, између кога стоји оно садашње које заправо једино јест. Проблем и јесте у томе што садашњост још увијек не чини вријеме.“474 У природно-на-учној структури времена, позитивистичка слобода естетич-ке личности с обзиром на онтолошки и практични (етички) изостанак прошлости и будућности, може се манифестова-ти једино као садашњост и то као садашња везаност одно-сом према себи. Израсла на садашњости, идентичност есте-тичке личности није нека мирна релација према себи, него нужност самозаокупљености која се састоји у неизбјежном повратку на саму себе.475 Таква идентичност као везаност за себе означава нужност преоптерећености собом тј. преоку-пираност Јаства Себством у чему почива материјалистичка егзистенција естетичке личности.476 Материјалност према томе не изражава „случајан пад духа у гробницу тијела“, него избијање субјекта у његовој субјективној слободи егзистира-ња. На тај начин схватити егзистенцију за естетичку личност означава схватити тијело полазећи од материјалности а оно је конкретни догађај релације између Ја и Себства.477 Због тога естетичка личност може егзистирати само материјали-стички а то значи усамљено - материјалност њене иманен-ције води у усамљеност њене егзистенције, јер усамљеност

473 Или да покажемо на примјеру који наводи Улрих Бек: опасност од нукле-арне катастрофе налази се у будућности. Да би се заштитили од те могуће опасности посежемо у прошлост да би провјерили како су у прошлости реализоване стратегије заштите и безбједности. Тек на крају, након увида у повијесне материјале прошлости, конструишемо актуалне стратегије за-штите и безбједности које спроводимо у садашњости. О томе опширније видјети: Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997.474 Станисавац, М., Кант и Хајдегер или о коначности, у: Хајдегер, М., Кант и проблем метафизике, Младост, Београд, 1979, стр. 2.475 Левинас, Е., Вријеме и друго, Октоих, Подгорица, 1997, стр. 31.476 Исто, стр. 32.477 Исто.


материјалистичке егзистенције и солипсизам као структура самог ума естетичке личности не почива у лишености друго-га него у затворености и ропству свог властитог идентитета. Друштвеност естетичке личности стога је нужно удруже-ност – удруженост једног идентитета са другим идентитетом, удруженост као интеграција различитих која је опосредована интересом или потребом а не заједница свијета живота као релација лицем-у-лице.478 Због тога друштвени односи есте-тичке личности или естетички друштвени односи, засновани на удруживању идентичних идентитета, завршавају нужно у тоталитаристичном ишчезавању другог, јер естетичка лич-ност није у стању да другог појми ван релације идентично-сти са самом собом у чему најпосле и проналази трагедију властитог егзистенцијалног самозаснивања. „Однос иден-тификовања је оптерећеност Јаства Себством, брига за себе или материјалност. Апстрахујући од сваке релације према бу-дућности или прошлости, субјект се себи намеће и то у самој слободи своје садашњости. Његова усамљеност се не састо-ји у томе што је он без помоћи него у томе што је бачен као храна самом себи. У томе се састоји материјалност.“479 Због тога, не постоји суштинска разлика између искуства усамље-ности и друштвеног искуства – усред оптимистичког соци-јалног конструктивизма искрсава фундаментално искуство усамљености: брига за предмете и ствари, потребе и интересе јесте пад, бјег и неуспјех (пост)модерене социјалне личности пред крајњом сврховитошћу своје егзистенције. Тјескоба са-времене социјалне личности унутар конструктивистичког хоризонта оптимистичне социјалне слободе, отуда се може идентификовати као епохални структурални проблем једног инструменталног система односа који вапи за свијетом жи-вота – као суштинска потреба друштвеног преображаја неу-

478 Исто, стр. 6.479 Исто, стр. 45.


равнотежених индивидуа које егзистирају као ишчашење на колективном тијелу савременог социјабилитета.480

Стога религија као догађај хипостазе који отвара простор другом, означава отварање простора у коме личност ступа у однос према свом егзистирњу – религија је однос према тајни другог која не вријеђа другост другог. Са становишта есте-тичке личности она је потакнута тајном смрти:481 „непознато смрти које се одмах не представља као ништа, него је корела-тивно са једним искуством немогућности ничег, не значи да је смрт неко подручје у које нико није дошао и које према томе стварно остаје непознато; непознато смрти значи да се сама релација према смрти не може представити путем свијетла; да је субјект у релацији према оном што не долази од њега. Могли бисмо рећи да је у релацији према тајни.“482 Док есте-тичка личност у својој егзистенцији сусреће објекте које је сама конструисала, смрт естетичкој личности најављује један догађај чији господар није она, догађај у односу на који есте-тичка личност више није субјект. На тај начин смрт, односно религија, отвара естетичкој личности простор за властити развој, отвара простор за етичко и религијско надопуњење

480 Исто, стр. 37.481 Конститутивност смрти за превладавање естетичке фазе егзистенције и естетичке фазе у развоју личности почива у томе што естетичка личност однос према свијету гради посредством свога тијела. Стога је егзистенци-јални или друштвени положај естетичке личности условљен њеним тије-лом – трошност тијела условљава несигурност друштвене позиционирано-сти. Како је тијело склоно старењу (пропадању) тако се и егзистенцијална (друштвена) позиционираност естетичке личности мијења сходно њеном биолошком стању. Најпосле, будући да естетичка личност себе доживљава кроз властито тијело, смртност тијела естетичке личности у једном тренут-ку се појављује као нерјешив проблем смртности саме личности. Отуда се смрт јавља као догађај хипостазе који покреће етички и религијски развој естетичке личности. Тек пред лицем смрти личност напушта свој почет-ни естетички хабитус: она почиње да уочава разлику између пропадања и страдања, што уосталом представља и почетни услов саме конституције етичког. 482 Исто, стр. 50.


њене властите иманенције, али тај развој више није друштвен: она отвара простор према будућности. Немајући могућност да има неки пројект, долазећи у сусрет према нечему апсо-лутно другом, нечему што носи другост; естетичка личност улази у фазу плуралистичке егзистенције – релација према будућности је сама релација према другом.483 Естетичка лич-ност долазећи у сусрет будућности, долази у сусрет догађају са којим стоји лицем-у-лице.484 Тај догађај према будућности, присуство будућности у садашњости естетичке личности, из-вршава се у одноду према другом. Однос лицем-у-лице био би сам остваривање времена али не као дјело неког усамљеног субјекта, него као заједница (интерсубјективна Ми-релација личности). На тај начин услов времена постаје однос између личности који је повијест.485 Заједница као личан однос лич-ности, као другачији однос од односа моћи субјекта над сви-јетом, чува личност. Однос у заједници садржи однос према тајни – то је зато што заједница као апсолутни однос према другом подразумјева такав приступ у свакодневном животу у којем је другост другог већ скривена. Заједница као однос у којем сви остају други, није друштво – она није однос у коме се други појављује као алтер-его властите идентичности него однос у коме други означава све оно што ја нисам. Саборност и сабраност заједнице као аутентичне плуралне релације према другом означава одсутност другога - не пуку одсут-ност, не одсутност ничега, него одсуствовање у хоризонту будућности, одсуствовање које и јест вријеме.486 Стога је за-једница саборност и сабраност – одсутност другога управо је његова присутност као другога.487 Отуда се напосљетку ни секуларизација не своди само на укидање духовних основа културе као таквих, нити пак религије као дискурзивне прак-

483 Исто, стр. 57.484 Исто, стр. 60.485 Исто, стр. 61.486 Исто, стр. 73.487 Исто, стр. 78.


се, нити пак религијског искуства као конститутивне основе личности; него се у првом реду секуларизација открива као процес радикалног укидања заједнице као социјалне могућ-ности другог.

4.7. Идеологија здравог живота као инструмент социјалне контроле

Полазећи од анализе значења појмова здравља и боле-сти, ово поглавље опсервира друштвену улогу медицине као транспозицију медикализације са клиничког на друштвени ниво егзистенције. Откривајући медикализацију друштве-ног живота као један од индикатора постмодерне ентропије рационалности, анализа се усмјерава на дифузни и флуидни страх као основно епохално искуство људског постојања у нововјековној констелацији свијета чије социјално уобличе-ње именујемо као друштво тјескобе.

4.7.1. Појам здравља и болести Здравље и болест по поријеклу и у основи филозофски су

појмови.488 Превођење ових појмова у знатно уже подручје медицине носило је све битне одлике редукционизма. Хаби-туална редукција се испољава кроз темељну измјену значе-ња појмова здравља и болести. Ова редукција наступила је као резултат парадигматског супституисања, што значи да 488 Прво и најстарије схватање здравља и болести као модела за објашња-вање људског тијела и његових функција био је филозофски модел равно-теже који је изражавао космички хармоничан поредак ствари. Појединац је био здрав уколико је био у хомеостази (оμοιόσταση) са цјелином бића (еίναι) а болестан уколико је ова равнотежа нарушена. Равнотежа цјелине бића као супстанцијални (аρχή) и универзално важећи (νόμος) ум и ред ствари (Λόγος), се дедуктивно појављивала на неколико нивоа: 1. Космич-ка равнотежа цјелине бића као равнотежа материје и духа (φύση - Λόγος); 2. Равнотежа природе и државе (φύση/Λόγος - пόλις); 3. Равнотежа човјека и државе (άνθρωπος – пόλις); 4. Равнотежа душе и тијела (ψυχή - σώμα); и 5. Равнотежа органа у тјелу (υγεία).


је шири филозофски дискурс замјењен ужим медицинским дискурсом, те је стога и само значење појма здравља и бо-лести из домена praksis-a преведено у домен pragme. Појам praksis-a означава комуникативно-рационалан (интерсу-бјективан) однос који је по правилу безинтересан, те је стога посредован категоријом смисла.489 Унутар такве практичне значењске оријентације здравље и болест (као и остали фено-мени, стања и процеси) означавају појаве које своје коначно уобличење добијају са становишта идеје човјека по себи. Због тога се здравље и болест појављују као различити типови ис-куства који значење добијају иманентно – с обзиром на улогу у процесу конституисања личности као догађаја, циља и свр-хе. Здравље се појављује као стабилан континуитет искуства који води конституисању личности а болест као радикалан прекид у континуитету искуства који деструира личност.490 Отуда, здравље и болест представљају догађаје личности који своје значење и тумачење добијају на начин који ника-да није инструменталан (као субјект-објект релација), него је као интерсубјективни проблем смисла, сврхе и циља посре-дован културом. Због тога се култура као подручје значења појављује као кључ друштвене дистрибуције здравља и бо-лести.491 Насупрот томе, појам pragme означава инструмен-тално-рационалан однос који је перманентно утилитаран, те је стога опосредован категоријом функције. Феномени здра-вља и болести се отуда унутар прагматичне значењске ори-јентације више не појављују као догађаји личности већ као догађаји система. Као функција идентитета, здравље и болест постају проблеми играња улога и статуса унутар постојеће 489 Наиме, када је ријеч о praksis-u као начелу комуникативно-рационалног одношења личности који је опосредован категоријом смисла (за разлику од pragme као начелу инструментално-рационалног одношења идентитета који је опосредован категоријом функције), онда је потребно истаћи да се као једини интерес личности може појавити само интерес за другу лич-ност изражен у форми интерсубјективног Ми-односа. 490 Schutz, A., Saggi sociologici, Utet, Torino, 1979.491 Idler, E., Salute, malattia e sociologia sanitaria, Sapere, Roma, 1982.


структуре моћи друштвеног система. Отуда они не предста-вљају типове искуства који значење добијају именентно из своје улоге у процесу конституисања личности као догађаја, циља и сврхе, него као друштвено санкционисана, валидна и легитимна стања носиоца друштвених улога која значење добијају трансцендентно, будући да изражавају степен (дис)функционалности у репродукцији система као коначног ис-хода свих могућих циљева и сврха. Због тога се унутар праг-матичне значењске оријентације здравље и болест појављују као друштвени однос који се манифестује на неколико ни-воа: рад, потрошња, друштвени простор и природа, из чега конзистентно произилазе и системске интервенције (интер-венције система) у ова подручја, које артикулишу феномене (сада статусе и улоге) здравља и болести као функције очува-ња самог система.

Отуда је као посљедица хабитуалне редукције, наступи-ла и системска редукција - како су појмови здравља и боле-сти постали по обиму ужи а према функцији прагматичнији, усљедило је и социјално конструисање ових феномена. Со-цијални конструкционизам ове врсте настаје као посљедица етаблирања медицине као друштвене праксе, која као таква представља прагматичан израз потребе друштвеног систе-ма да структурално-функционално артикулише феномене здравља и болести и да тиме нормативно уреди практичне социјалне односе према императивима и начелима самог система. Како се медицина јавља као пракса унутар економ-ског односно политичког подсистема (а не више културног), тако се и медицински дискурс јавља као дио ширег концеп-та моћи, из кога црпи своју надлежност да путем правне и социјалне санкције утврђује једино и искључиво друштвено валидно важење ових феномена. Полазећи од начела ултима-тивног функционалитета цјелине друштвеног система (Пар-сонс) који се остварује кроз обавезујући и присилни карактер друштвене структуре и њој припадајућих установа и улога (Диркем), феномени здравља и болести се сада одређују као


друштвени однос који је социјално нормиран, санкционисан и регулисан према структуралним категоријама и функци-оналним императивима репродукције самог система. Тако здравље добија значење способности појединаца да функ-ционално партиципирају у систему дистрибуције друштве-них улога и статуса те да на тај начин активно и позитивно дјелују према императивима одржања датог друштвеног поретка. Као резултат обавезујућег и присилног карактера друштвене структуре и њој припадајућих установа и улога, здравље као својство система извире из институција систе-ма које обезбјеђују адекватан степен интеграције и кохезије. Отуда слабљење репресивне моћи самог система доводи до девалвације социјалног здравља у виду ерупције елементар-не несигурности, спремности на изопачење и декаденцију.492 Слабљење или изостанак интегративне и кохезивне функ-ције институција система узрокује развод бракова, отуђење, психо-соматске поремећаје и самоубиства који су у услови-ма адекватне интернализације и социјализације одсутни.493 Тако се присилни карактер установа појављује као неопходан фактор унутрашњег социјалног здравља, јер притисак уста-нова, које почивају на дугој традицији, ефикасније обликује друштвено понашање од рационалних принципа. У том сми-слу социјално-антрополошки посматрано, улога традиције и њеног институционалног утјеловљења у облику карактера јесте да смањује отвореност према свијету као посљедици органске дефицијентности која буди спремност на анимал-не могућности које је биолошка природа отворила у човјеку. Она мора човјека укротити, дисциплиновати и одгојити, сма-њујући тиме његове потенцијалне могућности и претврајући извана наметнуте облике понашања као нешто нормално, ау-томатско, несвјесно и природно.494

492 Гелен, А., Човјек, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974, стр. 448.493 Диркем, Е., Самоубиство: социолошка студија, БИГЗ, Београд, 1997.494 Гелен, А., Исто.


Како друштвена структура система није a priori кореспо-дентна структури индивидуалног дјеловања, отуда, из ове су-простављености индивидуалног дјеловања према друштве-ној структури, настаје болест као израз дисфункционалности појединаца према цјелини друштвеног система јер она оне-могућава индивидуу да обавља своју позитивну друштвену улогу.495 Из ове базичне, природне и константне супроставље-ности индивидуалног и социјалног дјеловања, конзистентно произилази и коначно одређење друштвене улоге медицине - репродукција индивидуално нормалног као социјално функ-ционалног те контрола и санкција индивидуално патолошког као социјално дисфункционалног. Обављајући функцију ре-продуковања нормалног као друштвеног поступања индиви-дуа које је социјално функционално те контроле и санкције патолошког као друштвеног поступања индивидуа које је со-цијално дисфункционално, медицина као израз инструмен-талне друштвене рационалности постаје техника социјалне контроле која на суштински начин доприноси репродукци-ји дате структуре система и тиме на битан начин омогућава функционисање модерног друштва.

Истовремено, на тај начин институционализована меди-цина постаје највећи непријатељ индивидуалног здравља, јер је као инструментална друштвена пракса и техника социјал-не контроле заснована на императиву система а не на им-перативу личности. Нормирана категоријом функције а не категоријом смисла, медицина као друштвена пракса начелно не може бити етички већ само социјално одговорна, будући да своју легитимацију црпи из ауторитета а не из принци-па.496 Полазећи од социјално конструисаних феномена здра-495 Parsons, Т., Th e Social System, Free Press, Glencoe, 1951. Parsons, Т., Defi ni-tion of Health and Illness in the Light of American Values and Structure, in: Pa-tients, Psychicians and illness, Gartly Yago, Free Press, New York, 1972. Parsons, Т., Th e Sick Role and the Role of the Psychician Reconsidered, Milbank Memorial Fundation Quarterly, no. 53, New York, 1975. 496 Штифанић, М., Социолошки приступи здрављау и болести, Друштвена истраживања, Година 7, Број 6, Загреб, 1998, стр. 833/845.


вља и болести као категорија система а не догађаја и искуства личности, одговорност медицине је и могла бити само соци-јално испољена кроз развој стратегија системског управљања здрављем у димензији рада као стратегија медицине рада, у димензији потрошње као стратегије фармакологије, фарма-цеутике и козметологије, у подручју друштвеног простора као стратегија еугенике и социјалне екологије а у подручју природе као стратегија биотехнологије. Индустријализаци-јом и технологизацијом модерног друштва обезбјеђен улазак медицине у саму срж капитал-односа савремене идеолошке производње, омогућио је опште и обавезујуће транспонова-ње медикализације као норме са клиничког на друштвени ниво егзистенције. Отуда је социјални развој медицине имао облик проширења друштвених подручја која подлијежу им-перативима медицинског управљања. Све шира и интензив-нија медикализација друштвених односа заснована на ин-верзији средстава и циљева оног типа који је још примјетио Берђајев,497 интерпретирана је као „хумани идеал“ повећања „равнотеже“ у дистрибуцији медицинских роба и услуга. Ме-ђутим, управо тај „хумани идеал“ ће на суптилан начин по-стати индикатор епохалне имплозије западне цивилизације.

4.7.2. Страх као рационална болестЗамјена здравља све већим низом медицинско-фармаце-

утских интервенција, као главна покретачка снага модерне

497 Како истиче Берђајев: „Не може бити техничких циљева живота, могу бити тек техничка средства, а циљеви живота леже увијек у другој области, у области духа. Средства живота врло често замијењују циљеве живота; та средства могу заузети тако много мјеста у човјечијем животу, да циљеви живота коначно и чак посве ишчезавају из свијести човјека. А у нашој се техничкој епохи то дешава у величајним размјерама.“ И ту Берђајев, кон-статује парадокс. Култура се рађа са техником, без ње је и немогућа, али је и коначна побједа технике у култури симптом њене пропасти. Побједа тех-нике као средства у култури показује да је човјек као циљ постао средство. Погледати: Берђајев, Н., Човјек и строј, Зборник радова Човјек и техника, Матица хрватска, Загреб, 1944, стр. 116.


медицине, показаће се као индикатор чињенице да модерна цивилизација свој самоубилачки потенцијал дугује истим оним карактеристикама (инструменталне рационалности) из којих црпи своју величину и на којима почива њена епохална супремација.498 Модерно доба се, тек изњедреним рационали-змом, обећавајући представило као велики еманципаторски искорак из свијета страха у свијет слободе. Међутим, вријеме у које нас је увела наука није постало пут излаза. Пет вијеко-ва касније, слом модерне ће показати да наше вријеме, као и вријеме некада, представља вријеме страха.499 Али за разлику од предмодерног страха, постмодерни дифузни и флуидни страх као основно искуство људског постојања у нововјеков-ној констелацији свијета, настаје као реактивна посљедица ентропије рационалности којом је модерна секуларизовала вријеме и отворила будућност као простор тјескобе. Док је структура античког и средњовјековног свијета била затво-рена а њихов хоризонт организован категоријама судбине и провиђења, структура нововјековног свијета је перманентно отворена а њен хоризонт организован принципом праксе.500 Отварање структуре нововјековног свијета започело је про-цесом инструменталне рационализације којом је модерни ра-ционализам секуларизовао теолошке принципе повијести.501 Супростављајући се древном менталитету натуралистичке и цикличке визије свијета те реинтерпретирајући у секуларним терминима жидовско-хришћанску баштину, модрна ће про-наћи повијест као супстанцију (темељни ред и поредак свих ствари) и тиме идеји повијести дати онтолошки домашај.502 Појављујући се као процес континуираног и сукцесивног до-гађања који имплицира категорију тоталитета (Хегел), одно-498 Бауман, З., Флуидни страх, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010, стр. 91.499 Бауман, З., Флуидни страх, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010, стр. 10.500 Копривица, Ч., Будућност страха и наде, Арт принт, Бања Лука, 2011, стр. 21.501 Видјети: Левит, К., Свјетска повијест и догађање спаса, Свјетлост, Сара-јево, 1990, стр. 46.502 Ватимо, Ђ., Крај модерне, Матица хрватска, Загреб, 2000, стр. 7


сно карактер телеолошког као иманентног (Кант), модерни рационализам ће повијест схватити као тоталитет времена, односно (према будућности) усмјерен и сврховит процес, ин-тенционалан процес који у себе већ укључује и предпоставља будућност као свој конститутивни елемент.503 Међутим, та иста, оповијешћивањем и секуларизацијом времена откриве-на будућност, појавиће се као идеја пропадања сада секулар-них основа западне цивилизације. Док је вријеме у античкој и средњовјековној структури свијета имало карактер унапријед одређеног, садржајем и смислом испуњеног телоса, вријеме у нововјековној структури свијета је постало отворени, испра-жњени и хомогени хоризонт који људском праксом садржин-ски треба бити испуњен смислом. Тако је вријеме постало повијест а будућност категорија праксе - димензија људског дјеловања и показивања човјековог располагања свијетом.504 Отуда, из трансформације темпоралног хабитуса антике и средњовјековља у телеолошки хабитус нововјековља, прои-зилази и трансформација страха као природне у повијесну појаву. Наиме, само секуларизовање свијета отвара простор за неодређени страх505. Док је будућност у антици и средњем вијеку била начелно позната јер је придолазила из апсолут-них и трансцендентних космичких и теолошких принципа, будућност новога вијека представља радикалан novum јер придолази иманентно из секуларизованог принципа људске праксе. Због тога будућност антике и средњег вијека као при-родна појава није могла постати извориште непредвиђеног па стога она као таква није могла ни бити опажена као извор угрожавања и стријепње. Напротив, када је оповијешћива-њем времена структура свијета постала отворена а будућ-ност примордијална димензија човјека, створена је начелна

503 Опширније видјети: Ђукић, Н., Проблем објективности у социологији сазнања, Удружење социолога-Бања Лука, Бања Лука, 2011.504 Копривица, Ч., Будућност страха и наде, Арт принт, Бања Лука, 2011, стр. 18.505 Исто, стр. 22.


могућност да се страх појави као иманентна повијесна изло-женост човјека посљедицама његовог властитог дјеловања. Док је предмодерни страх природан и примаран, повијесни страх модерне ће се показати као „другостепени страх“ – дру-штвено и културно рециклирани страх који происходи из иманентних ограничења обећане слике свијета. Такав страх мијењајући људску перцепцију и очекивања те управљајући људским поступцима, појавио се напосљетку као активатор резервоара пређашње потиснутих трауматских искуства. Отуда се дифузни страх пред будућношћу (свијета) новог вијека појављује као повијесно акумулирана парализујућа колективна тјескоба пред имплозијом цивилизацијског ни-воа стварности.506 Како је модерна цивилизација развојем технике као опредмећене рационалности опосредовала сам однос према животу, у условима колапса цивилизацијске па-радигме инструменталне рационалности, медикализовани системи техничког одржања живота се сада појављују као основни узрочник постмодерне констелације страха. Тако је, из епохалног неуспјеха модерне да осигура „здраво друштво“ као окосницу рационалне слике свијета изведени страх од посљедица властите дјелатности, резултовао подједнако неу-спјелим стратегијама рационално-прогностичког одношења према будућности. Појава ризика као опасности чију вјеро-ватноћу надмени дух разума вјерује да може рационално из-рачунати, означава само још један медикализовани пројекат прикривеног искуства немоћи рационалног прогностичког одношења с будућим. У том стварносном оквиру борбе са ризицима као медикализованих стратегија опхођења са бу-дућим (стратегије дијагнозе и терапеутике финансијских, ну-клеарних, еколошких, социјалних, био-хемијских, безбједно-сних, медицинских, хуманитарних и других ризика), настаје и развија се идеолошка свијест манипулације атрофиране ра-ционалности пред изазовима „постповијесне изнудице“ која

506 Бауман, З., Флуидни страх, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010, стр. 22.


савременом свијету у прогресивној рационалној деградацији треба да понуди још једну илузију моћи – у овом случају моћи еманципације од властите (не)одговорности.

4.7.3. Друштво тјескобеУ појмовном смислу страх представља облик афектив-

не реакције на неко трауматско искуство.507 У филогенет-ском смислу, прво трауматско искуство представља траума рођења која се појављује као индивидуални модел за сваки каснији страх.508 У току живота, појединац долази у бројне конфликте са другим појединцима, околином и објектима у њој, који онемогућавајући реализацију виталних потреба личности стварају фрустрације и незадовољства. Они кон-фликти, фрустрације и незадовољства које личност успјешно рјешава, имају позитивну психолошку улогу, јер развијајући и повећавајући рационализаторско-експланаторни потенци-јал ега врше функцију развоја заштитног диспозитива као механизма одбране личности од спољашеих опасности које угрожавају интегритет личности.509 Због тога страхови који се јављају као реакција на спољашњу опасност, имају реа-лан, позитиван и развојан карактер. Међутим, они конфлик-ти, фрустрације и незадовољства које личност не успјева да ријеши, имају негативну психолошку улогу јер потиснути и акумулирани у несвјесно, формирају резервоар страха који под одређеним околностима и одређеним стимулансом може бити (ре)активиран.510 Уколико су конфликти у којима се лич-ност налази толико јаки да личност није у стању да реалним страхом конструктивно савлада трауматске ексцитације, у дејство ступа механизам потискивања који конфликт не рје-шава него га искључује из поља свијести тако што га потиску-507 Фројд, С., Аутобиографија. Нова предавања, Матица Српска, Нови Сад, 1981.508 Rank, O., Th e Trauma of Birth, Dover Publications, 1994.509 Фројд, С., Страх и анксиозност, Ризница, Београд, 2011.510 Rank, O., Th e Trauma of Birth, Dover Publications, 1994.


је у несвјесно. Механизам потискивања може да ојача до те мјере да почиње да функционише аутоматски. Након извје-сног времена, аутоматски потиснути садржаји у несвјесном односно конфликти искључени из свијести, акумулирају своју снагу и свој пријетећи потенцијал због чега веома лако могу поново да допру до свијести и то утолико лакше уколи-ко су одбрамбене снаге личности слабије.511 Отуда постаје мо-гуће измјењеном друштвеном улогом медија512 пропагандно манипулисати страхом путем високоинтензивног евоцирања потиснутих трауматских искустава која дјелују као окидач реактивације и мобилизације резервоара страха. У једном тренутку на било који начин изазвана реакција страха осло-бађа и репродукује стара трауматска искуства из резервоара страха, због чега наступа рушење заштитног диспозитива ега и губитак способности рационалног поступања као огра-ничење функције ега.513 Новонастала траума ослобађа стара трауматска искустава из резервоара страха која дјелујући ку-мулативно директно преусмјеревају природан и непосредан процес реализације либида, због чега се непрестано настају-ћа либидинозна енергија више не појављује као сексуална по-треба него се конвертује у страх.514 Развијајући се директним преобраћањем либидинозне енергије, тренутни догађај стра-ха се конвертује у трајно стање тјескобе као примарне карак-теристике и основно егзистенцијално стање дезинтегрисане

511 Фројд, С., Страх и анксиозност, Ризница, Београд, 2011. стр. 12.512 У традиционалном смислу, културна функција медија испољавала се као симболичка моћ дискурзивног осмишљавања стварности. Међутим, у условима глобално колонизоване (инструментализоване) културе долази и до глобалне колонизације (инструментализације) медија: симболичка моћ као културни ресурс трансформише се у пропагандну моћ као идеолошки ресурс. Дискурзивно осмишљавање стварности као културна моћ медија, у условима глобализације трансформише се у идеолошку активност пропа-гандног нормирања друштвене стварности према параметрима идеолошки конструисане глобалне будућности.513 Фројд, С., Страх и анксиозност, Ризница, Београд, 2011. стр. 9 и 36.514 Фројд, С., Увод у психоанализу. Неурозе, Космос, Београд, 1964.


личности. Како тјескоба представља предметно неодређен страх, односно опште осјећање несигурности,515 њен мотива-торски потенцијал као такав не постији - патолошки страх тјескобе ослобођен је реалног контекста и лебди слободан и расположив да се привеже за сваку иоле подесну садржину представа које се намећу. Отуда дисперзирани страх евенту-алну везу са могућим објектом може успоставити искључиво преко симболичког односа, јер са становишта тјескобне лич-ности није важно да ли опасност заиста постоји или не, већ је одлучујуће то да је појединац увјерен да опасност постоји и да пријети од спољњег свијета. Како само тијело представља прву и основну физичку претпоставку помоћу које човјек по-стаје свјестан себе, тако се унутар егзистенцијалног искуства тјескобе пред постмодерном отвореношћу будућности, сада само тијело појављује као основни и најужи објект емоцио-налне везе. Као посљедњи бастион сигурности и извјесности, једино властито тијело може се појавити као објект према коме дисперзирани страх и пажња могу успоставити симбо-лички однос и тако понудити њихову опредмећеност. Отуда се тијело појављује и као првенствен објект страха тјескобе, јер као основно својство људског бића које омогућава човје-ку да непосредно доживи себе, оно представља посљедње и једино могуће исходиште опредмећења регресивне и диспер-зиране пажње. На тај начин се пажња тјескобе сужава, фоку-сира и персонализује у пажњу према тијелу а страх тјескобе опредмећује и конкретизује у страх од смрти и болести тије-ла. Отуда организована пропагандна манипулација страхом, који представља доминантан фактор у процесу структуриса-ња система личне мотивације појединаца, омогућава да се па-жња, лична мотивација, психичка структура а напосљетку и социјална акција појединаца и друштвених група организује око претјераног страха за тијело и (или) околину. Социјал-но изнуђени страх за тијело рађа тјескобу као индивидуалну

515 Делимо, Ж., Страх на Западу, Нови Сад, 1987, стр. 25.


хипохондрију а социјално изнуђени страх за околину ствара екологију као колективну хипохондрију. Као резултат пато-лошког страха за тијело настаје повећана потрошња медика-мената и козметичких производа а као резултат патолошког страха за околину настаје еколошка као идеолошка свијест. Због тога основну социјалну посљедицу идеологије здравог живота као организоване медијске популаризације здрав-ствених проблема можемо назвати друштво тјескобе као скуп оних социјалних стања која карактерише осјећање оп-ште несигурности и егзистенцијалне угрожености поједина-ца и друштвених група. Идеологија здравог живота као про-пагандно популаризовање проблема здравља и екологије у служби економских и идеолошких интереса одређених субје-ката, представља инструмент социјалне контроле у том сми-слу што организована пропагандна манипулација страхом за тијело и околину код појединаца и друштвених група развија повећану осјетљивост према питањима здравља и екологије, чиме директно интензивира еволуцију здравствених и еко-лошких потреба. Доспјевши на сам врх система вриједности, зравствени и еколошки проблеми несметано формирају по-трошачки медицински менталитет, изазивајући тако темељ-не редефиниције појединачне и групне мотивације грађа-на. На тај начин се страхом изнуђено појединачно и групно друштвено дјеловање усмјерава у правцу све веће потрошње медикамената, медицинских и еколошких услуга, чиме оно напосљетку постаје врло ефикинсан инструмент очувања по-трошачког поретка савременог друштва.

Симулирајући проблеме личног и колективног здравља те производећи личну и колективну тјескобу, идеологија здра-вог живота трансформише мотивацијску основу социјалне акције и успоставља друштво тјескобе као основно медика-лизовано искуство постмодерне егзистенције. Производ-њом анксиозности (осјећаја личне и колективне здравствене угрожености), неограничена друштвена енергија се директ-но трансформише у страх, чиме се успоставља количински


неисцрпни и временски неограничен ресурс који дјелује као трајан деорганизаторски потенцијал индивидуалне и соци-јалне констернације. Тјескобни појединци који формирају тјескобне друштвене групе, постају друштвено дисфункцио-нални, јер медијски популаризовани страх од губитка личног и колективног здравља реактивира раније формиран резер-воар страха и доводи до блокаде функције ега, која се испо-љава као социјално-психолошка регресија друштвеног дјела-ња на друштвено понашање. Понашајући појединци постају неспособни да дјелују: друштвено дјелање као самостално, слободно и интенционално друштвено дјеловање трансфор-мише се у друштвено понашање као психолошки и биолошки испровоцирану реакцију условљену страхом. Због тога фун-даменталну и конститутивну улогу у друштвеним односима више нема здрава личност него идентитет потрошача на тр-жишту медицинских роба и услуга. Отуда ни мотивацијска матрица за друштвено одношење више нису потребе лично-сти, него императиви репродукције економског подсистема. Укидајући природно опредмећен страх који се појављује као појединачни, групни и општедруштвени мобилизатор и ор-ганизатор који резултује координираном и импрегнираном политичком, социјалном и економском акцијом, друштво тјескобе као социјално искуство опште угрожености не садр-жи здрав (индивидуално и социјално конструктиван) моби-лизаторски потенцијал него се манифестује искључиво као економски позитиван и калкулабилан социјално-патолошки феномен.

Отуда идеологија здравог живота представља најефика-снију стратегију епохалне медикализације друштвеног живо-та, јер на најдослиједнији начин репродукује страх иманент-но уграђен у важећу слику свијета.

231

ЗАКЉУЧАК

Докторска дисертација под називом „Инструменти социјалне контроле појединаца, друштвених група и јавног мњења у савре-меном друштву“ представља прво и једино истраживање проблема социјалне контроле на простору бивше Југославије.

Настојећи да постигнемо оригинални и јединствен карактер, у овом истраживању смо примјенили фундаментални и интердисци-плинарни приступ. Настала као синтеза најбољих научних тради-ција социологије, филозофије, политологије, медиологије и психо-логије, ова дисертација посједује вишеструк развојни потенцијал.

У изворном облику, као фундаментално теоријско истражива-ње, ова дисертација теоријско-методолошки утемељује социјалну контролу као нову појмовну парадигму у савременој социологији. Историјска и структурална анализа свих до сада познатих (историј-ских и теоријских) феномена социјалног контролисања, омогућила нам је да сва прикупљена сазнања на јединствен начин повежемо у једну цјелину и да ту цјелину надоградимо. Откривање манипу-лативне праксе социјалне контроле те систематско и аналитичко образлагање начина којима се у савременом друштву контролишу укупни људски ресурси, представља оригинални научни допринос аутора, који отвара могућност да се на нивоу појмовне парадигме превазиће криза у структури савремене социолошке науке настала метатеоријским и епистемолошким заокретом у неколико претход-них деценија.

Утемељујући социјалну контролу нову појмовну парадигму са-времене социологије, у развојном облику дисертација омогућава за-почињање новог научног дискурса. Дискурс о социјалној контроли као најзначајнијем феномену савременог друштва, омогућава да се процес изградње глобалног дрштва и његове резултујуће транзици-оне посљедице, сагледа(ју) критички у новом и измјењеном хори-зонту – као планиран, организован и програмиран процес који није без алтернативе. Отуда ова дисертација представља и оргиналан допринос алтерглобалистичком и антиглобалистичком дискурсу.


У примјењеном облику, као научни систем социјалне контроле, дисертација омогућава доношење низа поступака и мјера за изград-њу националних регулатива и институција у циљу социјалне кон-троле стратешких ресурса. У својој почетној фази она је већ омо-гућила два научно-истраживачка пројекта из области медијског и политичког управљања. Свој пуни капацитет ова дисертација може остварити као јединствена научна подлога у примјењеном интер-дисциплинарном истраживању политичког, економског, безбједно-сног, културног, медијског и психолошког управљања, које може и треба бити институционализовано.

233

ЛИТЕРАТУРА

Agamben, G., What is a Paradigm, A lecture by Giorgio Agamben, August 2002.

Агамбен, Г., Профанације, Ренде, Београд, 2010. Антонић, С., У одбрану Парсонсовог схватања моћи, Социолошки

преглед, Београд, 2006.Amin, S., Th e Liberal Virus. Permanent War and the Americanization of

the World, Monthly Review Press, New York, 2004.Арсовић, З., Оно што након Хага остаје, Бања Лука, 2010.Аристотел, Метафизика, Глобус, Загреб, 1988. Аристотел, Органон, Култура, Београд, 1965.Адорно, Т., Негативна дијалектика, БИГЗ, Београд, 1979.Барсамиан, Д., Чомски, Н., Пропаганда и јавно мњење, Рубикон,

Нови Сад, 2006.Бале, Ф., Моћ медија, Клио, Београд, 1997.Барнес, Х.Е., Увод у историју социологије I, БИГЗ, Београд, 1982.Бауман, З., Флуидни страх, Медитеран паблишинг, Нови Сад,

2010.Бауман, З., Флуидни живот, Медитеран паблишинг, Нови Сад,

2010.Бауман, З., Флуидна љубав, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2010.Бодријар, Ж., Симулација и збиља, Загреб, 2001.Бодријар, Ж., Симулакруми и симулација, Светови, Нови Сад,

1991.Бодријар, Ж., Савршени злочин, Београдски круг, Београд, 1998.Бодријар, Ж., Дух тероризма, Архипелаг, Београд, 2007.Бодријар, Ж., Симболичка размјена и смрт, Дјечије новине, Горњи

Милановац, 1991.


Богдановић, Д., Свети оци и учитељи цркве. Мала приручна па-трологија, Богословски факултет, Београд, 1989.

Ботомор, Т.Б., Социологија као друштвена критика, Напријед, За-греб, 1977.

Бригс, A., Колби, П., Увод у студије медија, Клио, Београд, 2005.Бригс, А., Берк, П., Друштвена историја медија, Београд, Клио,

2006.Бретон, Ф., Изманипулисана реч, Клио, Београд, 2000.Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 1997.Бек, У., Моћ против моћи у доба глобализације, Школска књига,

Загреб, 2004.Бек, У., Виртуелни порески обвезници, у: Шта је глобализација,

Кембриџ, 2000.Бекон, Ф., Нови органон, Напријед, Загреб, 1986.Бекер, М., Савремене књижевне теорије, Матица хрватска, Загреб,

1999.Becker, D., Postimperialism, Boulder, Lynne Rienner Publishers, 1987.Bell, D., Th e Coming Of Post-industrial Society, Basic Books, 1976.Берк, П., Основи културне историје, Клио, Београд, 2010.Бергер, П., Лукман, Т., Социјална конструкција збиље. Расправа о

социологији знања, Напријед, Загреб, 1992.Berger, P., Lucmann, T., Th e Social Construction of Reality. A Treatise

in the Sociology of Knowledge, Doubleday and Company, New York, 1966.

Berger, P., Luckmann, T., Modernity, pluralism and the crisis of meaning, Th e Orientation of Modern Man, Bertelsmann Foundation Publish-ers, Gütersloh, 1995.

Бергер, П., Келнер, Х., Социологија у новом кључу, Градина, Ниш, 1991.

Бер, В., Увод у социјални конструкционизам, Zepter Book World, Београд, 2001.

Берђајев, Н., Човјек и строј, Зборник радова Човјек и техника, Матица хрватска, Загреб, 1944.

Берђајев, Н., Руска идеја, Просвета, Београд, 1987.

Литература 235

Boudon, R. & Bourricaud, F., Dictionnaire critique de la sociologie, deuxième édition, Presses universitaires de France, Paris, 1986.

Boudon, R., Th e Social Sciences and Two Types of Relativism, Journal of Classical Sociology, 2005. Vol. 5.

Брејверман, Х., Рад и монополистички капитал, Глобус, Загреб, 1983.

Бурдије, П., Нацрт за једну теорију праксе, ЗУНС, Београд, 1999.Бурдије, П., Нарцисово огледало, Клио, Београд, 2000.Бурдије, П., Друштвени простор и симболичка моћ, у: Спасић, И.,

Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998.Bourdieu, P., Marcel Mauss aujourd’hui, Sociologie et sociétés vol. 36,

2004., nº 2.Вајт, Х., Фабулација повијести и проблем истине у репрезентацији

повијести, “К.” - Часопис за књижевност, књижевну и културну теорију, Загреб, 2003., Бр. 1.

Валденфелс, Б., Топографија страног, Стилос, Нови Сад, 2005.Ватимо, Ђ., Постмодерно доба и крај повијести, Загреб, 1988.Ватимо, Ђ., Крај модерне, Матица хрватска, Загреб, 2000.Вебер, М., Протестантска етика и дух капитализма, Веселин

Маслеша, Сарајево, 1968.Вебер, М., Привреда и друштво, Београд, 1976. Вебер, М., Методологија друштвених наука, Глобус, Загреб, 1989.Вебер, Т., Појединац и конфликт из Гандијеве перспективе, Про-

метеј, Нови Сад, 2007.Велнер, Х.У., Национализам, историја – форме – последице, Свето-

ви, Нови Сад, 2002.Вилирио, П., Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000.Вилирио, П., Критички простор, Градац, Чачак, 1997.Витковић, Б., Информацијско преоптерећење: концептуални

оквир структуре истраживања, CM - Часопис за управљање комуницирањем, Број 4, Година 2, 2007.

Визе, Л.Ф., Социолошка студија о друштвеним промјенама, Пре-вод 3 Свјетског конгреса социолога, Амстердам, 1956.


Влајки, Е., Игре друштвеног комуницирања, Младост, Београд, 1984.

Влајки, Е., Увод у комуницирање постмодернизма, ФПДН, Бања Лука, 2007.

Влајки, Е., Увод у политику постмодернизма, ФПДН, Бања Лука 2006.

Волерстин, И., Глобализација или период транзиције? – Поглед на дугорочно кретање свјетског система, 1999.

Волерстин, И., Савремени свјетски систем, Центар за културну дјелатност, Загреб, 1986.

Вулетић, В., Глобализација, Градска народна библиотека Зрења-нин, 2006.

Вуксановић, Д., Филозофија медија: онтологија, естетика, крити-ка, Чигоја штампа, Београд, 2007.

Галбрајт, Ј.К., Анатомија моћи, Стварност, Загреб, 1987.Ги Дебор, Друштво спектакла, Аркзин, Загреб, 1999.Гиденс, Е., Последице модерности, Филип Вишњић, Београд, 1997.Гиденс, Е., Социологија, Економски факултет, Београд, 2003.Глобализација и неолиберализам, Центар за политолошка истра-

живања, Загреб, 2006.Голубовић, З., Ја и други. Антрополошка истраживања индивиду-

алног и колективног идентитета, Република, Београд, 1999.Горичар, Ј., Социологија. Основи марксистичке опште теорије о

друштву, Рад, Београд, 1974.Големан, Д., Социјална интелигенција. Нова наука о људским одно-

сима, Геопоетика, Београд, 2007.Годишњак, Српска академија образовања, Београд, 2007.Герген, К., Герген., М., Социјална конструкција, Zepter Book World,

Београд, 2006.Гелен, А., Човјек, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974.Гурвич, Ж., Објективне методе социологије, Париз, 1958.Гурвич, Ж., Социологија II, Напријед, Загреб, 1944-1966.Гурвич, Ж., Савремени позив социологије, Париз, 1957.


Дарендорф, Р., Homo sociologikus, Градина, Ниш, 1989.Дамјановић, С., Смисао и патологија комуникације, www.fi lozofi ja.

infoДелимо, Ж., Страх на Западу, Нови Сад, 1987.Дерида, Ж., Структура, знак и игра у говору наука о човјеку. Марк-

сизам-структурализам, Нолит, Београд, 1984.Дерида, Ж., Фрагменти, Дар за тајну, у Бојанић, П., Глас и писмо,

Дерида у одјецима, Институт за филозофију и друштвену тео-рију, Београд, 2005.

Defl em, M., Social Control and the Th eory of Communicative Action, International Journal of the Sociology of Law, 22/4, 1994.

Диркем, Е., Елементарни облици религијског живота, Просвета, Београд, 1982.

Диркем, Е., О подели друштвеног рада, Просвета, Београд, 1972.Диркем, Е., Правила социолошке методе, Савремена школа, Бео-

град, 1963.Диркем, Е., Самоубиство: социолошка студија, БИГЗ, Београд,

1997.Дилтај, В., Изградња историјског света у духовним наукама, БИГЗ,

Београд, 1980.Душанић, С., Психолошка истраживања религиозности, Фило-

зофски факултет Бања Лука, Бања Лука, 2007.Ђордано, К., Огледи о интеркултурној комуникацији, Библиотека

XX век, Београд, 2001.Ђорђевић, Д., О религији и атеизму. Прилози социологији религије,

Градина, Ниш, 1990.Ђукић, Н., Проблем објективности у социологији сазнања, Удру-

жење социолога -Бања Лука, Бања Лука, 2012.Ђукић, Н., Шијаковић, И., Увод у класичне социолошке теорије,

Економски факултет, Бања Лука, 2010.Ђукић, Н., Ромић, М., Теорије културе, Дефендологија центар

за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2010.


Ђукић, Н., Шијаковић, И., Дискурзивни хабитус социологије, Со-циолошки дискурс, Година 1, број 1, Удружење социолога – Бања Лука, 2011.

Ђукић, Н., Шијаковић, И., Социјална контрола идентитета, Политеиа, Година I, број 1, Факултет политичких наука, Бања Лука, 2011.

Ђукић, Н., Шијаковић, И., Социјализација као механизам социјал-не контроле, Социолошки годишњак, број 6, Пале, 2011.

Ђукић, Н., Шијаковић, И., Мржња као инструмент социјалне кон-троле, Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2010.

Ђукић, Н., Шијаковић, И., Страх од тероризма као инструмент социјалне контроле, Супростављање тероризму – међународни стандарди и правна регулатива, Висока школа унутрашњих по-слова/Ханс Зајдел фондација, Бања Лука, 2011.

Ђурић, М., Социологија Макса Вебера, Матица Хрватска, Загреб, 1964.

Ђурић, М., Проблеми социолошког метода, Савремена школа, Бео-град, 1962.

Ђурић, Ј., Парадокси идентитета, Оригинални научни рад, УДК: 122/129, Филозофија и друштво, број 2, 2010.

Елијас, Н., Процес цивилизације. Социогенетичка и психогенетич-ка истраживања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2001.

Енгелс, Ф., Поријекло породице приватне својине и државе, Култу-ра, Београд, 1967.

Епископ Атанасије Јевтић, О апофатичком и катафатичком бо-гословљу, Никшић, Филозофски факултет, 1992.

Ериксон, Х.Е., Идентитет и животни циклус, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Ериксен, Т.Х., Тиранија тренутка. Брзо и споро време у информа-ционом друштву, Библиотека XX век, Београд, 2003.

Еко, У., Култура, информација, комуникација, Нолит, Београд, 1973.


Eysenck, H.J., Th e structure of human personality, London, Routledge and Kegan Paul, 1959.

Eysenck, H.J., Personality structure and measurement. London, Rout-ledge and Kegan Paul, 1969.

Eysenck, H.J., Th e structure of social attitudes, Social and Clinical Psy-chology, vol. 14, No. 4. 1975.

Eysenck, H.J., Th e structure and measurement of intelligence, Berlin, Springer Verlag, 1993.

Жупанов, Ј., Маргиналије о друштвеној кризи, Глобус, Загреб, 1983.Зборник радова са 6. Међународног симпозијума Технологија, ин-

форматика и образовање за друштво учења и знања, Технички факултет, Чачак, 2011.

Зерзан, Џ., Анархопримитивизам против цивилизације, Јасенски и Турк, Загреб, 2004.

Ивковић, М., Хабермасова концепција системске колонизације света живота, Социологија, Београд, 2010.

Интеграција и личност, Институт за филозофију и друштвена ис-траживања, Филозофски факултет, Бања Лука, 2005.

Ивковић, М., Фуко versus Хабермас, Оригинални научни рад, УДК: 316.286: 172.1; Часопис: Филозофија и друштво 2/2006, Београд.

Idler, E., Salute, malattia e sociologia sanitaria, Sapere, Roma, 1982.Јаус, Х.Р, Естетика рецепције, Нолит, Београд, 1978.Јасперс, К., Питање кривње, АГМ, Загреб, 2006.Јасперс, К., Филозофија егзистенције, Просвета, Београд, 1968.Jenkins R., Rethinking Ethnicity. Arguments and Explorations, SAGE,

London, 1997.Јонас, Х., Принцип одговорности. Покушај једне етике за техноло-

шку цивилизацију, Веселин Маслеша, Сарајево, 1990. Јеромонах Серафим Роуз, Постање, стварање и рани човек, у: Зла-

тости, Ј., Роуз, С., Сиријски, Ј., Нека буде светлост – стварање света и рани човек, Образ Светачки/Очев Дом, 2006.

Кант, И., Заснивање метафизике морала, БИГЗ, Београд, 1981.Кант, И., Критика практичног ума, БИГЗ, Београд, 1979.


Катуранић, В., Рајска заједница и друштвени пакао: критичка разматрања уз Кастелсову реинтерпретацију Тенисове дихо-томије, Изворни научни рад, УДК 316.324.8:316.44, у: Социјал-на екологија, бр.17, Загреб, 2008.

Кастелс, М., Информацијско доба. Економија, друштво и култура, Голден маркетинг, Загреб, 2000.

Кастелс, М., Интернет Галаксија – размишљање о интернету, по-словању и друштву, Наклада Јасенски и Турк, Загреб, 2003.

Castells, M., Th e Power of Identity, Blackwell Publishing Ltd.USA, 2001.Кастелс, М., Успон умреженог друштва, Голден маркетинг, Загреб,

2000.Кин, Џ., Медији и демократија, Филип Вишњић, Београд, 1995.Кјеркегор, С., Или-или, Веселин Маслеша, Сарајево, 1990.Кјеркегор, С., Страх и дрхтање, БИГЗ, Београд, 1975.Кјеркегор, С., Болест на смрт, Младост београд, 1980.Кјеркегор, С., Филозофске мрвице, Графос, Београд, 1980.Кјеркегор, С., Вјежбање у кршћанству, Вербум, Сплит, 2007.Кјеркегор, С., Осврт на моје дело, Вука Караџић, Београд, 1965.Клајн, Н., Доктрина шока, В.Б.З. Загреб, 2008.Конфликти, Зборник радова, Клуб интелектуалаца 123, Бања

Лука, 2012.Ковачевић, Б., Нове религије, ЕДЦ, Бања Лука, 2012. Коковић, Д., Друштво и медијски изазови. Увод у социологију ма-

совних комуникација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2007.Козер, Л., Функција друштвеног сукоба, Mediterran Publishing,

Београд, 2007.Kolb, D., Th e Critique of Pure Modernity, University of Chicago Press,

Chicago, 1986.Конт, О., Курс позитивне филозофије, Просвета , Београд, 1962.Копривица, Ч., Будућност страха и наде, Арт принт, Бања Лука,

2011.Келнер, Д., Медијска култура, Клио, Београд, 2004.


Круљ, Р.С., Високо образовање Србије у контексту Болоњске декла-рације, Годишњак, Српска академија образовања, Београд, 2007.

Кунцзик, М., Зипфел, А., Увод у знаност о медијима и комуниколо-гију, Фридрих Еберт Штифтунг, Загреб, 2006.

Кун, Т., Структура научних револуција, Нолит, Београд, 1974.Кубурић, З., Вера и слобода, Центар за емпиријска истраживања

религије, Нови Сад, 2002.Кулић, М., Култура и филозофија историје, ИГТРО Универзал,

Тузла, 1985.Куљић, Т., Постмодерна и историја, Социологија, Филозофски

факултет Београд.Лаклау, Е., Универзализам, партикуларизам и питање идентите-

та, Часопис за књижевност, културу и друштвена питања Реч, број 71/17, септембар 2003.

Лалман, М., Историја социолошких идеја 2, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

Лакроа, М., Идеологија новог доба, Клио, Београд, 2001.Левинас, Е., Вријеме и друго, Октоих, Подгорица, 1997.Levinas, E., Humanisme de l’autre homme, biblio essais, Paris 1987.Levinas, E., Difi cile liberte, biblio essais, Paris 1988.Levinas, E., Totalite etlnfi ni, biblio essais, Paris 1990.Левит, К., Свјетска повијест и догађање спаса, Свјетлост, Сараје-

во, 1990.Ле Коадик, И.Ф., Наука о информацијама, Клио, Београд, 2005.Лемиш, Д., Деца и телевизија, Клио, Београд, 2008.Ле Бон, Г., Психологија гомиле, Алгоритам, Београд, 2005.Лоример, Р., Масовне комуникације, Клио, Београд, 1998.Лопичић-Јанчић, Ј., Законодавство Сједињених Америчких Др-

жава у вези терористичких дела, Страни правни живот, бр. 1. Београд, 2010.

Лиотар, Ж.Ф., Постмодерно стање – Извјештај о знању, Ибис графика, Загреб, 2005.

Лиотар, Ж.Ф., Постмодерна протумачена дјеци, Загреб, 1990.


Лиотар, Ж.Ф., Шта је постмодерна, Арт Прес, Београд, 1995.Луман, Н., Теорија система. Сврховитост и рационалност, Пла-

то, Београд, 1998. Луман, Н., Друштвени системи. Основи опште теорије, Издавач-

ка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 2001.

Лукач, Ђ., Повијест и класна свијест, Напријед, Загреб, 1977.Лукић, Р., Основи социологије, Научна књига, Београд, 1976.Лукић, Р.,Формализам у социологији, Напријед, Загреб, 1987.Маринковић, Д., Конструкција друштвене реалности у социоло-

гији, Прометеј, Нови Сад, 2006.Марковић, Ж.Д., Глобализација и болоњски процес стварања

европске зоне високог образовања, Годишњак, Српска академија образовања, Београд, 2007.

Маркузе, Х., Ерос и цивилизација, Напријед, Загреб, 1985.Маркузе, Х., Човјек једне димензије, Веселин Маслеша, Сарајево,

1968.Маркс, К., Беда филозофије, Култура, Београд, 1946.Маркс, К., Прилог критици политичке економије, БИГЗ, Београд,

1976.Маркс, К., Енгелс, Ф., Рани радови, Напријед, Загреб, 1976.Маркс, К., Енгелс, Ф., Изабрана дела, Култура, Београд, 1949.Марушић, А., Социологија знања и марксизам, Школска књига, За-

греб, 1977.Манхајм, К., Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, 2009.Манхајм, К., Идеологија и утопија, Нолит Београд, 1978.Mathiseti, J.A., Th omas O’Dea’s Dilemmas of Institutionalization: A

Case Study and Re-evaluation aft er Twenty-fi ve Years, Sociological Analysis, 1987.

Мертон, Р.К, О теоријској социологији, Плато, Београд, 1998.Мек Квејл, Д., Увод у социологију масовних комуникација, Глас,

Београд, 1976.Мек Квејл, Д., Социологија масовних медија, Глас, Београд, 1976.


Меклуан, М., Познавање општила човекових продужетака, Про-света, Београд, 1971.

Милошевић, Б., Социологија и савремени свет, Филозофски фа-култет, Нови Сад, 2007.

Милошевић, Б., Умеће рада, Филозофски факултет, Нови Сад, 1997.

Милошевић, Б., Умеће рада, Прометеј, Нови Сад, 2004.Милић, В., Социолошки метод, Нолит, Београд, 1978.Милић, В., Социолошки метод, Нолит, Београд, 1965.Милић, В., Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево, 1986.Милић, В., Метасоциологија Питирима Сорокина, Књижевност

бр. 12, Београд, 1955.Милс, Р., Елита власти, Култура, Београд, 1964.Милс, Р., Социолошка имагинација, Савремена школа, Београд,

1964.Мишел Фуко - Хрестоматија, Војвођанска социолошка асоција-

ција, Нови Сад, 2005.Мимица, А., (приређивач) Текст и контекст. Огледи о истори-

ји социологије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Мимица, А., Емил Диркем. Друштво је човеку бог, Институт за со-циолошка истраживања, Филозофски факултет, Београд, 2007.

Миливојевић, С., Јавност и идеолошки ефекти медија, Р.Е.Ч. Ча-сопис за књижевност, културу и друштвена питања, Број 64/10, 2001.

Милојевић, А., Медиј је порука, CM - Часопис за управљање кому-ницирањем, Број 2, Година 2, 2007.

Милер-Шол, Н., Будућност универзитета, Социолошки дискурс, број 1, Удружење социолога-Бања Лука, Бања Лука, 2011.

Мондекар, Д., и други, Појмовник Болоњског процеса и анализа проведбе реформе високог школства у Републици Хрватској, За-греб, 2005.

Морган, Х.Л., Древно друштво, Просвета, Београд, 1981.


Мозелис, Н., Социолошка теорија, Наклада Јасенски и Турк, За-греб, 2000.

Морен, Е., Дух времена, 2 том, БИГЗ, Београд, 1979.Немањић, М., Спасић, И., (приређивачи) Наслеђе Пјера Бурдијеа

- поуке и надахнућа, Институт за филозофију и друштвену тео-рију, Београд, 2006.

Нејгел, Е., Структура науке, Нолит, Београд, 1974.Никић, М., Психологија страха, Обновљени живот: часопис за ре-

лигиозну културу, број 49, Загреб, 1994.Новак, В., Магнум кримен. Пола вијека клерикализма у Хрватској,

Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948.Norris, P. A., Virtuous Circle. Political Communication in Post-Industrial

Democracies, Cambridge University Press, Cambridge, 2000.Nye, R., Globalization: What’s New? What’s Not? (And So What?),

Foreign Policy, Spring, 2000.Обреновић, З., Национална држава и изазови глобализације, Фи-

лозофија и друштво, XIX-XX, Институт за филозофију и дру-штвену теорију, Београд, 2002.

Oetting, E., Donnermeyer, J., Primary socialization theory. Тhe etiology of drug use and deviance I, Substance Use & Misuse, 1998.

Оквир за високошколске квалификације у Босни и Херцеговини, Пројект Европске комисије и Вијећа Европе Јачање високог образовања у Босни и Херцеговини, 2007.

Парсонс, Т., Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992.Парсонс, Т., Друштва. Еволуцијски и поредбени приступ, Аугуст

Цесарец, Загреб, 1988.Парсонс, Т., Друштва, Аугуст Цесарец, Загреб, 1991.Parsons, Т., Th e Social System, Free Press, Glencoe, 1951.Parsons, Т., Defi nition of Health and Illness in the Light of American

Values and Structure, in: Patients, Psychicians and illness, Gartly Yago, Free Press, New York, 1972.

Parsons, Т., Th e Sick Role and the Role of the Psychician Reconsidered, Milbank Memorial Fundation Quarterly, no. 53, New York, 1975.


Павићевић, В., Однос вриједности и стварности у њемачкој идеа-листичкој аксиологији, Култура, Београд, 1958.

Павловић, В., Друштвени покрети и промене, Политеиа, Београд, 2003.

Павић, Ж., Феноменологија и социологија - Увод у „рефлексивну со-циологију“, Часопис за друштвена истраживања Загреб, 1994, број 2-3.

Постман, Н., Amusing Ourselves to Death, 1985.Постман, Н., Technopoly. Th e Surrender of Culture to Technology, 1993.Подунавац, М., Политичка теорија, поредак и страх, Годишњак,

Том I, ФПН, Београд, 2009.Поповић, М., Јеротић, В., Психодинамика и психотерапија неуро-

за, Нолит, Београд, 1984.Поповић, М., Проблеми друштвене структуре, БИГЗ, Београд,

1974.Поповић, М., Савремена социологија, Култура, Београд, 1965.Попер, К., Отворено друштви и његови непријатељи, Том 2, Елек-

тронско издање.Попер, К., Логика научног открића, Нолит, Београд, 1973.Попер, К., Беда историцизма, Дерета, Београд, 2009.Појам Европе и процес европеизације, Филозофско друштво Репу-

блике Српске, Бања Лука, 2007.Петифорд, Л., Хардинг, Д., Тероризам. Нови свјетски рат, Мозаик

књига, Загреб, 2005.Прајс, С., Изучавање медија, Клио, Београд, 2011.Препоруке за имплементацију осигурања квалитета у високом

образовању у Босни и Херцеговини, Пројект Европске комисије и Вијећа Европе Јачање високог образовања у Босни и Херцего-вини, 2007.

Протојереј-ставрофор Матеја Матејић, Идентитет аутентичне хришћанске цркве. Православље и римокатолицизам, 2007.

Протојереј-ставрофор Матеја Матејић, Идентитет аутентич-не хришћанске цркве. Православна црква и протестантизам, 2007.


Пулишелић, С., Основе социологије, Народне новине, Загреб, 1973.Пуланцас, Н., Класе у савременом капитализму, Београд, 1978.Рајх, А., Постмодерна архивистика. Уводна питања, Архивски

вјесник, Загреб, Но. 46, 2004.Ravetz, J., Scientifi c Knowledge and its Social Problems, Transaction

Publishers, 1996.Радојковић, М., Савремени информационо-комуникациони систе-

ми, ЗУНС, Београд, 1984.Радојковић, М., Ђорђевић, Т., Основи комуникологије, Чигоја

штампа, Београд, 2005.Радојковић, М., Стојковић, Б., Информационо-комуникациони си-

стеми, Клио, Београд, 2004.Радивојевић, Р., Социологија науке, Факултет техничких наука,

Нови Сад, 1997.Rank, O., Th e Trauma of Birth, Dover Publications, 1994.Ремондино, Е., Телевизија иде у рат, Клио, Београд, 2002.Ревија за безбедност, бр. 1/6, Центар за безбедносне студије, Бео-

град, 2007.Ревија за безбедност, бр. 1/12, Центар за безбедносне студије, Бео-



град, 2010.Рицер, Ж., Мекдоналдизација друштва. Истраживање мијењају-

ћег карактера сувременог друштвеног живота, Наклада Јасен-ски и Турк, Загреб, 1999.

Рицер, Џ., Савремена социолошка теорија и њени класични коре-ни, Службени гласник, Београд, 2009.

Рицер, Ж., Савремена социолошка теорија, Глобус, Загреб, 1997.Рихт, Г., Објашњење и разумевање, Нолит, Београд, 1975.Сардар, З., Томас Кун и ратови знаности, Наклада Јасенски и

Турк, Загреб, 2001.Сасен, С., Губитак контроле, Чигоја Штампа, Београд, 2004.


Свето писмо старога и новога завјета, Библијско друштво Србије и Црне Горе, Београд, 2004.

Св. Јустин Ћелијски, Проф. Велимир Хаџи-Арсић, Тајне вере и жи-вота. Основно богословље, Православна хришћанска заједница и Црквена општина Крњево, Крњево, 1985.

Сесардић, Н., Филозофија науке, Нолит, Београд.Склер, Л., Социологија глобалног система, Балтимор, 1995.Склер, Л., Ривалска схватања глобализације, Зборник радова: Гло-

бализација, мит или стварност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.

Слотердијк, П., Критика циничног ума, Глобус, Загреб, 1992.Слотердијк, П., Срџба и вријеме, Антибарбарус, Загреб, 2007.Сосир, Ф., Општа лингвистика, Нолит, Београд, 1989.Сосир, Ф., Течај опће лингвистике, Артресор Наклада, Загреб,

2000.Сорокин, П., Друштвена и културна динамика, ЦИД, Подгорица,

2002. Сорокин, П.А., Социологија, савремени правци и теорије, Геца

Кон, Београд, 1933.Спасић, И. Интерпретативна социологија, ЗУНС, Београд, 1998.Сплихал, С., Рационалност дискурса насупрот дискурзивном над-

зору, Медијска истраживања, год. 9, бр. 1, 2003.Строс, К.Л., Дивља мисао, Нолит, Београд, 1978.Строс, К.Л., Тотемизам данас, БИГЗ, Београд, 1979.Строс, К.Л., Тужни тропи, ZEPTER Book World, Београд, 1999.Stridom, P., Discourse and Knowledge. Th e Making of Enlightenment

Sociology, Liverpool University Press, 2000.Стрит, Џ., Масовни медији, политика и демокрација, Факултет по-

литичких наука, Загреб, 2003.Станисавац, М., Кант и Хајдегер или о коначности, у: Хајдегер, М.,

Кант и проблем метафизике, Младост, Београд, 1979.Суботић, М., Тумачи руске идеје. Студије о руским мислиоцима,

ЗУНС, Београд, 2001.


Супек, Р., Херберт Спенсер и биологизам у социологији, Матица Хр-ватска, Загреб, 1965.

Schutz, A., Saggi sociologici, Utet, Torino, 1979.Tauren, A., Van Dijk, Ideology and Discourse. A Multidisciplinary

Introduction, Barselona, 2003.Тартаља, С., Скривени круг. Обнова циклицизма у филозофији

историје, Идеје, Београд, 1976.Тартаља, С., Антропологија и њено место у систему наука, Пре-

глед бр. 4, Сарајево, 1968.Теорије о друштву. Основи савремене социолошке теорије, Вук Ка-

раџић, Београд, 1969. Touraine, A., A new paradigm. For understanding today’s world, Polity

press, Cambridge, 2007.Touraine, A., Sociology without Societas, Cuurent Sociology, March

2003, Vol. 51 (2).Touraine, A., Is Sociology still the Study of Society? Th esis Eleven, No.

23, 1989.Турен, А., Постиндустријско друштво, Глобус, Загреб, 1980.Турен, А., Социологија друштвених покрета, Радничка штампа,

Београд, 1983.Тојнби, А., Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1970.Трнинић, Д., Религија пред изазовима глобализације, Удружење за

филозофију и друштвену мисао, Бања Лука, 2010.Трамошљанин, Б., Узроци националних сукоба у Другој Југославији,

Европски дефендологија центар, Бања Лука, 2011.Фануко, Н., Елементи Парсонсове Теорије идеологије, Ревија за со-

циологију, Број 3-4, 2002.Фануко, Н., Природни токови друштва и узбудљива лакоћа тео-

рије, Ревија за социологију, бр. 36, 2005.Фатић, А., Истине и заблуде о ефектима обавештајног рада, Реви-

ја за безбедност, Број 9, Београд, 2008.Фатић, А., Модалитети обавештајног рада, Ревија за безбедност,

Број 3, Београд, 2007.


Филиповић, М., Социологија и постпозитивистичке парадигме: неке сазнајне тешкоће савремене социологије, Социологија, бр. 3, 2008.

Филозофско друштво Републике Српске, Језик, ум и самобит-ност, Зборник радова, Бања Лука, 2011.

Фиаменго, А., Основе опћте социологије, Народне новине, Загреб, 1974.

Фиаменго, А., Сен-Симон и Огист Конт, Напријед, Загреб, 1987.Фројд, С., Аутобиографија. Нова предавања, Матица Српска, Нови

Сад, 1981.Фројд, С., Страх и анксиозност, Ризница, Београд, 2011.Фројд, С., Увод у психоанализу. Неурозе, Космос, Београд, 1964.Фројд, С., Будућност једне илузије, Напријед, Загреб, 1986. Фројд, С., Тотем и табу, Матица Српска, Нови Сад, 1981.Фројд, С., Психологија масе и анализа ега, Федон, Београд, 2006.Фром, Е., Ауторитет и породица, Напријед, Загреб, 1984.Фром, Е., С ону страну окова илузије, Напријед, Загреб, 1980.Фуко, М., Владање собом и другима, Антибарбарус, Загреб, 2010.Фуко, М., Поредак дискурса, Карпос, Лозница, 2007.Фуко, М., Археологија знања, Плато, Београд, 1998.Фуко, M., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд,

1980.Фуко, М., Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1997. Фуко, М., Историја сексуалности, Просвета, Београд, 1976.Фуко, М., Хрестоматија, Војвођанска социолошка асоцијација,

Нови Сад, 2005.Foucault, M., Power/Knowledge, Selected Interviews and Other Writ-

ings 1972-1977, New York, Pantheon Books.Foucault, M., History of Systems of Th ought, in: Bouchard, D.F., Lan-

guage, Counter-Memory, Practice, 1977.Фукујама, Ф., Наша постхумана будућност, ЦИД, Подгорица,

2004.Хантингтон, С., Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 2000.


Хабермас, Ј., Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002.

Хабермас, Ј., Брисање граница, Књижевни гласник, број 6/7, 2002.Хабермас, Ј., Техника и знаност као идеологија, Школска књига,

Загреб, 1986.Хабермас, Ј., Јавно мњење, Култура, Београд, 1969.Хабермас, Ј., Сазнање и интерес, Нолит, Београд, 1975.Habermas, J., Th e Th eory of Communicative Action, Volume 2, Boston,

Beacon Press, 1987.Habermas, J., Communication and the Evolution of Society, Beacon

Press, London, 1979.Хабермас, Ј., Кризе позног капитализма, Трећи програм Радио Са-

рајево, 1974.Хабермас, Ј., Рацингер, Ј., Дијалектика секуларизације, Досије,

2006.Хабермас, Ј., Антропологија, Франкфурт, 1958.Хабермас, Ј., Филозофски дискурс модерне, Глобус, Загреб, 1988.Habermas, J., New Social Movements, Telos, No. 49, 1981.Хараламбос, М., Увод у социологију, Глобус, Загреб, 1984.Хач, Е., Антрополошке теорије, БИГЗ, Београд, 1979.Хатон, В., Гиденс, Е., На ивици, Београд, 2003.Хауард З., Тероризам и рат, Прометеј, Загреб, 2003. Hall, S., Representation, London, Sage and Open University, 1998.Халперн, К., Барбалан, Ж.К.Р., Идентитет(и), Клио, Београд,

2009. Hall, S., Encoding/Decoding, http://books.google.com/books?id=

UV3Nlo4BqlIC&pgХелд, Д., Дебате о глобализацији, 1999.Herman, E., Chomsky, N., Manufacturing Consent. Th e Political

Economy of the Mass Media, New York, Pantheon, 1988.Хегел, Г.Ф.В. Феноменологија духа, БИГЗ, Београд, 1974. Хегел, Г.Ф.В., Филозофија повијести, Бардфин/Романов, Београд/

Бањалука, 2006.


Хјелмслев, Пролегомена теорији језика, Загреб, 1980Хоркхајмер, М., Помрачење ума, Веселин Маслеша, Сарајево, 1989. Honderich, Т., Aft er the Terror, Edinburgh University Press, Edin-

burgh, 2003.Хобс, Т., Човек и грађанин, Хедоне, Београд, 2006.Хусерл, Е., Филозофија као строга наука, Накнада Љевак, Загреб,

2003.Чомски, Н., Контрола медија. Спектакуларна достигућа пропа-

ганде, Рубикон/Беокњига, Нови Сад/Београд, 2009. Чомски, Н., Моћ и терор, Наклада Јасенски и Турк, Загреб, 2003.Чомски, Н., Медији, пропаганда и систем, Што читаш, Загреб,

2001.Chossudovsky, M., Th e Globalization of Poverty: Impacts of IMF and

World Bank Reforms, Zed Books, London, 1997.Чосудовски, М., Глобализација сиромаштва и нови светски поре-

дак, Артист, Београд, 2010.Џајлс, Д., Психологија медија, Клио, Београд, 2011.Џоунс, С., Виртуелна култура, Библиотека XX век, Београд, 2001. Шегвић, С., О ратним овластима пресједника САД након теро-

ристичког напада 11 рујна 2001, Зборник Правног факултета у Загребу, 2002/06, Загреб, 2002.

Шелер, М., Положај човјека у космосу, Свјетлост, Сарајево, 1960.Шијаковић, И., Шарм средње класе, Прометеј, Београд, 1999. Шпенглер, О., Човјек и техника, Зборник радова Човјек и техни-

ка, Матица хрватска, Загреб, 1944. Шпенглер, О., Пропаст Запада, Библиотека Кристали, Књижевне

новине, Београд, 1989. Штифанић, М., Социолошки приступи здрављау и болести, Дру-

штвена истраживања, Година 7, Број 6, Загреб, 1998.Шушњић, Ђ., Критика социолошке методе, Градина, Ниш, 1973.Шушњић, Ђ., Религија II, Чигоја штампа, Београд, 1998.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна и универзитетска библиотекаРепублике Српске, Бања Лука

316.62316.613

ЂУКИЋ, Немања

Социјална контрола / Немања Ђукић. - Бања Лука : Удружење социолога, 2014 (Бања Лука : Маркос). - 252 стр. ; 20 цм

"Овај рукопис представља неизмјењену верзију докторске дисертације настале у периоду 2010-2103. године а успјешно одбрањене 14.06. 2013. године на Факултету политичких наука универзитета у Бањој Луци"--> напомена. - Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 233-251.

ISBN 978-99955-720-9-9

COBISS.RS-ID 4306200

SOCIJALNA KONTROLA

Documents

Transcript of SOCIJALNA KONTROLA