DR PREDRAG PAVLIĆEVIĆUniverzitet Singidunum

Beograd

KONCEPT POLITIČKOG STILA332

ApstraktU članku se polazi od značenja termina stil u raznim

oblastima ljudskog stvaralaštva i doživljaja sveta, kako bise izložila njegova operacionalizacija u kontekstupolitičkih fenomena. Elementi za određenje mesta i značajakategorije stil u korpusu nauka o politici dati su prekoizlaganja modusa – načina i područja – njene upotrebe, kao iupućivanjem na više koncepata političkog stila. Pokazuje seda se stil u naučnom diskursu o politici koristi šaroliko ida ova kategorija nije postulirana kao ključna u analizipolitičkih pojava i procesa. Podržava se polinomni pojampolitičkog stila i pojmovni okvir koji ga označava kaorelativno stabilno obeležje delanja političkih aktera.Obrazlaže se da, pored ograničenja, postoje mogućnosti i većrazvijeni koncepti koji, ovako pojmljen, stil mogu učinitiosnovom za građenje teorije srednjih nivoa.Ključne reči: politika, stil, politički stil, stilpolitičkog liderstva, tipologija političkih stilova

CILJ I METODOLOŠKA POSTAVKA RADA

Kada se student ili zainteresovani čitalac naučnogdiskursa o politici susretne sa terminom politički stil možepostaviti pitanje da li je to usputni kvalifikativ iefemerna kategorija ili jasno uobličen teorijski pojam i/ili332 Tekst je posvećen profesoru Radoslavu Ratkoviću, kod koga je autorsticao prva naučna znanja o politici.

360

istraživački model, da li kategorija stila spada u oblastmedia studies ili public administration, da li se pojmovni okviristila tiču pojedinaca, institucija, ili komunikacijom izmeđuta dva?

Cilj ovog rada je upravo da izloži moduseoperacionalizacije termina stil u kontekstu političkihfenomena kako bi pružio elemente za određenje mesta iznačaja kategorije stil u političkoj teoriji. Uvažavajućistav da „najviše osnova da budu prihvaćena imaju onashvatanja koja pod predmetom nauke o politici podrazumevajuodređenu relativno samostalnu sferu društvenog života“333

ovaj tekst će preko izlaganja koncepata političkog stilanastojati da istraži da li se oni mogu približiti teorijisrednjih nivoa.

Metodološki pristup se oslanja na metateorijsku postavkukoja nalaže pluralizam teorijskih perspektiva334.

TERMIN STIL I NJEGOV POJMOVNI OKVIR335

333 Radoslav Ratković, Uvod u političke nauke, Udruženje „Nauka i društvo“,Beograd, 1999, str. 49.

334 Wayner Parsons, Public policy: An introduction to the Theory and Practice of PolicyAnalysis, Edward ElgarPublishing Inc, UK and USA, 1999, p. 73: „Ni jedna teorija nijeadekvatna da objasni tako kompleksne procese, i prema tome moramo daprihvatimo pluralističkiji pristup modelima i teorijama. Chew tvrdi daje ‘samoodrživi’ (‘bootstrapping’) proces u kome se držimo modela iteorija sa kojima se ne slažemo, isto tako kao i sa onim sa kojima seslažemo, analiza konkretne politike esencijalno ‘bootstrapping’aktivnost. Ni jedna teorija niti model nisu adekvatni da objasnekomleksnost političke aktivnosti u modernoj državi. Analitičar moraprihvatiti pluralističku prirodu ispitivanja, ujedno u smisluinterdisciplinarnog kvaliteta istraživanja i potrebe za hermeneutičkomtolerancijom raznovrsnosti. Analize državne politike stoga uključujurazumevanje mreže ideja, koncepata ili reči koje formiraju svetobjašnjavanja u kojem se dešavaju procesi donošenja političih odluka ipolitičkih analiza. Ova knjiga… smatra analizu politike kao saznanu odviše konstrukcija političkog procesa i problema kojima se stvaraocipolitike bave. Kada analiziramo državnu politiku pokušavamo darazumemo načine mišljenja i ‘mape’ koje struktuišu analizu o i za‘procese’ i ‘probleme’...“.

335 Ovaj deo rada je uglavnom izveden, citati prema: Predrag Pavlićević,Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu 1990-2006. godine, Udruženje Nauka i društvoi NOLIT, Beograd, 2010, str. 31-41, 181, 194-195.

361

Reč stil je prvobitno označavala sredstvo – zašiljenpredmet za pisanje na vosku – stilus, te za shvatanje ovogkompleksnog pojma etimologija nije od pomoći. Reč ima zaistaveliki broj značenja.336 Robert Hariman, tražeći suštinupojma stil ističe njegovu tipičnu akademsku upotrebu: da sestil odnosi na karakteristične elemente kompozicijaizražajnih sredstava, žanrova, istorijskih perioda, umetnikai gde kanon stila uglavnom obuhvata umetničko shvatanje –određuje se preko tehnika, forme i elemenata dizajna,istražuje preko oruđa i normi predstavljanja i produkcije,često se ne odnosi na sadržaj poruka – ostaje u uskom kulturnomokviru jer ne zahvata socijalnu dinamiku i političkeodluke.337 Dok Radoje Simić piše:

‘o stilovima u arhitekturi’ ne govorimo samo, ili negovorimo uopšte kao ‘o načinu na koji se obavlja nekadelatnost’, već pre svega o svojstvima građevina kristalizovanimradom arhitekte, inžinjera i građevinskog radnika. Nimuzički stil nije samo stvar izvođača... Proizvedeni zvučnisklopovi, slično kao i arhitektonski oblici, deluju na našačula prepoznatljivim, uobičajenim, ili originalnim, novim,začuđujućim, nezaboravnim osobinama u kojima otkrivamo manir

336 Ibidem, str. 31, ukazuje se na sledeća značenja: određen tip ilivrsta, u vezi sa formom, spoljašnjošću ili osobinom; određen, osobenili karakterističan način ili manir delovanja; način izražavanja misliu pisanju ili govoru; način ili forma planiranja, konstruisanja iliizvođenja u umetnosti ili radu, posebno kao karakteristika ličnosti,grupe, perioda; naročit kvalitet originalnosti, elegancije ilitalenta; kvalitet osobe karakterističnog ukusa, stavova ili načinaponašanja; očigledno ili ističuće imenovanje; dovođenje do podudaranjasa specifičnim stilom. Takođe reč stil označava: običaj ili navikuizražavanja u jeziku nasuprot iznošenja ideja, tj. način upotrebe rečipri izražavanju misli; specifični ili karakteristični manirizražajnosti, izvođenja, konstruisanja ili planiranja u umetnosti,periodima, radu; razliku, preimućstvo, originalnost ili karakteristikeforme umetničke ili literarne izražajnosti; način na koji se neštopravi ili radi; tekući, moderan način oblačenja, govorenja, delanja;formu obraćanja, titulisanja; vrstu, rod, varijatet, tip.

337 Robert Hariman, Political style: the artistry of power, The University of Chicagopress, Chicago, 1995, pp. 7-8.

362

karakterističan za ovu ili onu umetničku školu, ili pakstvaralačku snagu autora... pod stilom razumeju svojstva ljudske

delatnosti, i proizvodi te delatnosti, po kojim prepoznajemo karakter, sposobnostučesnika i ambijent u kojem se vrši delatnost ili nastaje proizvod.338

Stil je gotovo univerzalna i značajna (estetska)dimenzija svakovrsnog ljudskog stvaralaštva (ne samoknjiževnosti i umetnosti), te je jasno što je termin krozistoriju menjao svoj pojmovni sadržaj, dobijao drugačijismisao i funkciju kod različitih teoretičara. Pojmovni okvirstila se određuju preko lepeze elemenata, obeležja i funkcija koje termin nosi:

stil je način reakcije – delanja; stil čini (svrsishodna)selekcija – izbor, gde se ispoljava sud – sloboda delajućegsubjekta (da bira cilj, princip i sredstva delanja) ikreativnost; stil čini karakteristična organizacija, strukturiranje(kombinacija), kompozicija elemenata – izražajnih sredstava – saciljem građenja smisaone celine odgovarajuće potrebamakomunikacije u datoj oblasti života; stil je zato jedinstvo /jedinstvenost izraza – definiše se i kao različit načinizražavanja istog sadržaja (ili način mišljenja), on jeispoljavanje suštine individualnosti; element izbora ijedinstva izraza u stilu određuje stil kao nosioca(socijalnog i kontekstualnog) identiteta – stoga je dovoljnostabilno obeležje; stil je izraz interakcije situacije i ličnihpreferencija – stoga ga čini sklad opšteg i posebnog, tj. u pojmustila sadržana je ideja podržavanja – uklapanja u vladajućucelinu sa ispoljavanjem individualnog manira, a zahtevi modesvedeni na individualni ukus; stil je polivalentnakategorija – istovremeno označava opšte i pojedinačno, tepojam nosi normativne implikacije: iako stil označava stvaralačkuindividualnost i time udaljavanje od opšteg (odstupanje odnormi) istovremeno implicira imperativ za pojedinca (morabiti podeljen sa drugima i prihvatljiv za druge); stil jezato instrument za „procenjivanje kontrasta izmeđualternativnih lokacija, perioda, pojava ili ponašanja”; stil

338 Radoje Simić, Uvod u filozofiju stila, Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo, 1991, str. 217, kurziv PP.

363

nosi informaciju o elementima svog okruženja (informacijskomsistemu – pošaljiocu, kanalu, kodu, signalu, poruci,smetnjama, pa i primaocu) – koja određuje specifičnoststila; stil nosi „jedinstvo sadržine i forme“ ispoljenogidentiteta: jer se stilovi odnose na opšti način delanja(shvatanja, prikazivanja) preko poštovanja normi kojeproističu iz (ljudske) delatnosti u pogledu specifičneforme, tj. na osobine u kojima se sadržina pokazuje uspoljašnjoj pojavi a pojedinačno (delanje, kreacija) seupravlja prema uslovima svoga materijala.

Od posebnog je teorijskog interesa imati u vidu da seznačenja stila mogu razvrstati u dve grupe, na evolutivna ideskriptivna:

U prvom slučaju stil se posmatra s gledišta donošenjasudova: kao skup obeležja po kojima se neko ili nešto izdvaja od„neupadljive“ pozadine. U to smislu stil ukazuje na stepenuspešnosti performanse ili na poželjni standard jezičkeprodukcije, na primer kad se za nekoga izrekne kompliment,‘da ima stila’... U drugom značenju ne koriste se tivrednosni sudovi, već se samo opisuje niz distinktivnih obeležja kojadaju određeni identitet predmetima, osobama, periodima ili mestima. U tomsmislu govorimo o ‘šekspirovskom stilu’, ‘kućnom stilu’ nekeinstitucije i o svim varijacijama izraza koje se odnose napsihološka ili društvena stanja (‘neformalni stil’, ‘pravnistil’ itd.)… Evulativni pojmovi bitan su deo estetskogpristupa jeziku i implicitno su sadr-

žani u oblastima kao što su elukucija, govorništvo iknjiževna kritika. Deskriptivni pristupi više su vezani zanaučne studije ...gde se teži objektivnoj identifikaciji bezdonošenja vrednosnih sudova339.

OPERACIONALIZACIJA POJMA I NEKI TEORIJSKI MODELIPOLITIČKOG STILA

339 Dejvid Kristal, Kebrička enciklopedija jezika, NOLIT, 1987, Beograd,  str.66-67, kurzivi PP.

364

Reč stil čitamo u tekstovima koji pokrivaju širok rasponpolitičkih fenomena i njihovih dimenzija, nekad (i utekstovima naučnog karaktera) sasvim usputno, u nedovoljnoodređenom ili neodređenom značenju (kad se kaže ili napiše„stil politike“ ili „vladanja“ bez ikakvih bližih odredbi).U javnom političkom diskursu mnogo je češće sa negativnim(pratećim) sadržajem – služi kao instrument etiketiranja(frekventne su opaske da politički suparnik nema stila, ili uzprateći atribut koji ima negativno značenje, npr.fašistički) – nego sa pozitivnom konotacijom. U vezipolitičke sfere nezaobilazno je srećemo u žurnalistici ipublicistici, gde se svodi i na modu340. Ne retko seupotrebljava u „nejasnom“ značenju ukupnosti obeležja određenepolitike – mada upotpunjena promišljenom analizom može imatipuniji pojmovni sadržaj341. Termin srećemo kao odrednicu uistraživanjima institucija342. Često se upotrebljava, i u340 Radi ilustracije napomenimo da se u medijskom diskursu pominje: stil

vladanja, novi politički stil, stil legitimacije političkih odluka, zaverenički stil, vrlo često stilpolitičke kampanje. Takođe, XY stil (gde je XY ime političara, nacije,država ili vlada), recimo: Political Style in Modern Melanesia,Internet, http://press.anu.edu.au//sspng/mobile_devices/ch03.html;Novi politički stil na jugoistoku Evrope, Internet,http://www.gdeinvestirati.com/ostale-teme/politika-i-drustvo/srbija/8997-novi-politicki-stil-na-jugoistoku-evrope. Ili, Milan Vidojević,Soros piše pravila, Internet:http://www.istokpravoslavni.org/files/SOROS% 20PISE%20PRAVILA.pdf,str. 4: „Taj kamikaza politički stil može sebi da osmisli samo srpskavlada“. U smislu mode (elegancije ili prefinjenosti) je, recimo u Stilkao politički poen, Biznis, 09.08.2009, Internet, http://www.svevesti.com/a146175-stil-kao-politi%C4%8Dki-poen: “Časopis "Veniti fer" (VanityFair) objavio je listu najbolje odevenih za 2009. godinu i na njuuvrstio politički liberalnog, ali modno vrlo konzervativnog BarakaObamu (Barack), te velike suparnice Mišel Obamu (Michelle) i KarluBruni Sarkozi (Carla Sarkozy)… pošto je moć harizmatična (i čestopovezana s neograničenim sredstvima za učenje o stilu), na listi su ifrancuska prva dama Karla Bruni Sarkozi”. Svim sajtovima jepristupljeno 22.01.2014.

341 Primera radi: Majkl Korda, Moć – kako je steći i kako je koristiti, DosijeSalijeri, Beograd, 2005, str. 70-73, gde je analiza zaključenaklasifikacijom „stil Niksonove Bele kuće“, a u sadržajnom kontekstu.

342 Primera radi: Rick Wilford Robin Wilson (May 2001), A Democratic Design?The political style of the Northern Ireland Assembly, Internet,http://www.ucl.ac.uk/spp/publications/unit-publications/74.pdf

365

naučnom diskursu, da označi stil političkog liderstva i nacionalni stilformulisanja politike343, ili stil vođenja državne politike344. Pomenimo iteorijske modele koji nisu di-

rektno u korpusu političkih nauka, a koji su im od koristi,recimo taksonomija stilova samoprezentacije, koju je, često ukontekstu političkog (liderstva), formirao Astrid Schütz345. A ondauočimo da beskrajna nabrajanja tekstova u kojima se javljareč stil ne vode nigde. Kako upozorava Dragan Simeunović,pojam ne gradi teoriju. Pošto se stil odnosi na političke

(pristupljeno 22.01.2014.).343 Ovde samo uputimo: Endru Hejvud, Politika, CLIO, Beograd, 2004, str.649-653 i 750-751.

344 Ovde kao ilustracija, Kenet, N.Volc, Teorija međunarodne politike, Centarza civilno-vojne odnose & Alexandria Press, Beograd, 2008, str. 135:“Teorija objašnjava to zašto se od slično pozicioniranih državaočekuju slična postupanja... Da bi objasnila različite odgovoredržava, teorija bi trebalo da pokaže to na koji način različiteunutrašnje strukture država utiču na spoljne politike i

postupke tih država. Teorija spoljne politike ne bi uspela da predvididetaljni sadržaj politike. Umesto toga, ona bi uspela da dovede doizdvajanja različitih očekivanja o tendencijama i stilovima politikarazličitih zemalja“.

345 Astrid Schutz, Assertive, Offensive, Protective, and DefensiveStyles of Self-Presentation: A Taxonomy, The Journal of Psychology, 1998,132(6), p. 611–628. Schütz ističe da je taksonomija, tj. u njojkoncipirane distinkcije između zaštitnog, odbrandbenog, potvrđujućeg iofanzivnog stila samoprezentacije „bazirane na fundamentalnimindividualnim intencijama (da li učesnik pokušava da postignepozitivne impresije ili pokušava da izbegne negativna označavanja),kao i uključeni nivo aktiviteta ili agresivnosti“. Taksonomija jeformirana „u skladu sa verbalnim i neverbalnim sredstvima korišćenimza različite samoprezentirajuće svrhe“, te je svaki stil„okarakterisan specifičnim strategijama i njihovim prednostima kao izamkama“. Zaključuje da stilovi „nije očekivano da budu konzistentnikroz situacije“ te je „neophodno voditi iskustveno istraživanje da bise saznalo kako različite grupe ljudi razvrstavaju različite stilove urazličitim situacijama“ i „nije moguće pripisati jedansamoprezentirajući stil pojedinačnoj individui, jer ljudi koristerazličite stilove u različito vreme... naglasak na jednom od četiristila samoprezentacije može biti interpretiran kao individualnadispozicija“.

366

entitete po više nivoa političke stvarnosti potrebno jesistemski izložiti oblasti i modalitete njegoveoperacionalizacije i postojeće teorijske sisteme u kojima sejavlja – da bi mogli izvesti ocenu o mogućnostima građenjateorije. Krenemo.

Beyme von Klaus346 piše da se pojam politički stil pojavio u 19.veku – prvo u iskazima popularne literature, da je ufrancuskoj jurisprudenciji označavao „procesni postupak kojizadovoljava određene zahteve“, potom se upotrebljavao zadeskripciju novih formi političke vladavine kad tadašnjamisao nije uspevala da učvrsti nove političke fenomene uinstitucionalizovane pojmove, da se često svodio naretoriku, te je ostao nejasan jer označava fenomene kojiobuhvataju širok raspon političkih entiteta – odindividualnog do nacionalnog. Zatim registrujemo korišćenjereči stil u značenju:

– način ponašanja – vezan za pojedinačne političke aktere i institucije:Pojedini društveni znanstvenici su pojam stila općenito

primenjivali na političke načine ponašanja, i historijskudimenziju poprilično ispustili iz razmatranja, npr. DavidRiesman (Die einsame Masse, Hamburg 1958) sa svojomtipologijom političkih stilova ponašanja – kako izgledajuizvana (ravnodušni, moralisti, skupljači informacija);

– diferencirajuće obeležje ponašanja347;– klasificirajući kriterijum procesa odlučivanja:Herbert Spiro (An Evaluation of Systems Theory) razlikuje

četiri faze političkog procesa koje se iznova javljaju usvim političkim sistemima (formulisanje, savjetovanje,razčlanjavanje odlučnih pitanja, rješavanje problema) iumeće pojam stila, da bi

346 Beyme von Klaus, Suvremene političke teorije, str. 150, 181-184, 187, 195-196.

347 Ibidem: “Pojam stila npr. koristi se da bi se razlikovalo ponašanjefiksirano na određene vrednosne predodžbe ili pragmatički – određenoetikom osvedočenja ili po etici odgovornosti (W. D. Narr,Theoribegriffe und Systemtheorie, Stuttgart, 1969). Jedna fragmentarnapolitička kultura može npr. biti posle u vezi s ideološkim stilompolitike centralne vlade, koja pokušava nacionalističkom ideologijomnadigrati sudare društva (L. W. Pye, Aspects Political Development,Boston 1966)”.

367

klasificirao razlike u kojima faze slijede jedna drugu idobijaju na značaju u političkom procesu;

– način obavljanja funkcija strukture u sistemu348;– stilovi agregacije interesa – absolute-velue oriented, traditionalistic styles

i progmatic bargaining style – što je tipologija koju koncipiraAlmond (Beyme tipologiju navodi u sklopu elaboriranjaproblema stvaranja diferencirajućih klasifikacija, tačnije,tipova po principu analogije u politici);

– „princip poretka“ – „merilo i norme“349.Beyme takođe piše:Pojmu stila ne daje se u teorijskim pokušajima isti rang

kao pojmu političke kulture. Karl Dojč (K. Deutsch, TheNerves of Government, New York 1966) govori o uzorku drugogreda. Politički se stil u okviru učenja političke kultureodnosi prije svega na dva aspekta političkih sistemaverovanja (Pye-Verba, 1969): a) na formalne kvalitete sistemaverovanja koje su vrstom i načinom, a ne supstancijom, predstavljene u348 Ibidem: “U istraživanju političke kulture ona se prigodiceupotrebljava. Gabriel Almond i James S.C. Coleman pokušavaju ufunkcionalnu teoriju političkog sistema uvesti pojam stila kao vezničlanak između funkcija i strukture: U dodatku smo specificiralistilove izvedbe funkcija od struktura, što nam omogućava da baremmislimo o stanju spoznaje političkih sistema u kojima bismo moglipraviti precizne uporedbe elemenata triju skupova-funkcija, strukturai stilova – u obliku serije iskaza mogućnosti. Oba autora ipakprešućuju da pojam stila nije moguće na isti način precizirati kaofunkciju i strukturu i jedva su se pozabavili pitanjem s kojimstilskim nijansama ispunjavaju strukture određene funkcije u sistemu”.

349 Ibidem: “... često se povrede normi promatraju kao prekršaj stila(npr. kad neki političar upotrebi vojnike u uniformi u izbornojborbi). S druge strane, nepisani običaji, koji su na rubnoj zoni,smešteni su u blizini društvenih normi i djeluju kao sistem prethodnogupozorenja... Argument stila deluje čak u institucijama kao što jeparlament – u kojem se tradicijom izgradio prilično oštar skupočekivanih uloga – kao previše konzervirajući, jer sve grupe nisu naisti način zainteresirane za stabilizaciju takvog ponašanja... uvrednovanju političkog ponašanja, prilagodba na vladajuće kalupeponašanja ne može biti jedini kriterijum. Wilhelm Hennis (1968) jeupozorio da u parlamentu ‘klepetanje poklopaca govornice iparlamentarna dreka’ nisu u svakom slučaju bez stila i da se dobrimaniri ne smeju poistovetiti sa dobrom politikom”.

368

uvjerenjima i b) na neformalne norme interakcije koje regulišu vrstu u kojoj seprimenjuju temeljna uvjerenja u politici (kurziv PP).

Ovako pojmljen stil može biti analitički operativan i uproblemskim okvirima geopolitike, kada se kao faktorrazmatraju ključne ideologije modernog doba (liberalizam,konzervativizam i socijalizam) a Imanuel Valerštajn o njimakonstatuje: „... da predstavljaju tri različita tonaliteta,tri različita stila politike u odnosu na normalnost promene, politikaopreznosti i obazrivosti, politika stalnih i racionalnihreformi i politika ubrzanja transformacije. Ponekad tepolitike nazivamo politika desnice, politika centra ipolitika levice“350. Uostalom, još je Karl Manhajm detaljnoanalizirao stilove mišljenja, dokazujući tezu „kako se političko-istorijsko mišljenje u svakom datom slučaju različitooblikuje u skladu sa različitim političkim strujanjima“, izaključio da „sociološko-stilskoistorijska analiza mišljenjapokazuje da se stilovi mišljenja nepre-

stano mešaju i uzajamno prožimaju“.351 Odnos ideologije istila registrujemo u teorijskoj prizmi dva osnovna modela,tipa ili stila političkog mišljenja i delovanja –konstruktivističkog i evolucionističkog.352

Možda je u ovom kontekstu celishodno primetiti daregistrujemo određenje populizma kao „način formulisanja tvrdnji opolitici“. Štaviše, sve su prisutnija određenja populizma kao„specifičnog političkog stila“ i “stila i metoda političke mobilizacije“353, „stilapolitičke komunikacije“, odnosno pristupa u njegovoj analizi354.Prethodno možda upravo zbog mnogostranih određenja ikvalifikacionih elemenata populizma, kao: ideologije,političke strategije, obeležja ili prisutnih tendencija u350 Vidi bliže: Despotović Ljubiša, Drobac Milorad, Geopolitika i terorizam u

vremenu globalizacije, Stylos, Novi Sad, 2008, str. 29-39, kurziv u citatuje autora ovog rada.

351 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1978, str. 115-150.352 Ovaj model je, na osnovu više tekstova, usvojen u: PredragPavlićević, Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu…, str. 155- 156, 261-266.

353 U nas su karakteristični diskursi Milana Matića, recimo: MatićMilan, Liberalizam, populizam i demokratija: tri eseja iz političke teorije, JP Službenilist SCG: Institut za političke studije, Kraljevo, 2002.

369

političkim sistemima, načina (forme i obeležja) delovanjapolitičkih lidera (često se povezuje sa transformacionimstilom liderstva), kolektivnog sistema verovanja, modela(prihvaćenog ili nametnutog) grupnog ponašanja,karakterističnog sistema stavova (određuje se i kao„karakteristični diskursi“) i toposa (anti-elitizma) čiji seelementi registruju sa postavkama, vrednostima i ciljevimaraznovrsnih političkih projekata, i u pravcima delanjausmerenim na njihovu realizaciju.

Vratimo se teoriji političke kulture i političkog sistemagde registrujemo još značenja, operacionalizacija ipozicioniranja pojma politički stil: 355

Bir (S. Beer, 1962) političku kulturu definiše„kao poseban aspekt opšte kulture, koji se posebno odnosi nato kako političkim sistemom treba upravljati i što on trebada čini“, a kao njene glavne komponente određuju se„političke vrednosti, emocionalni stavovi i simboli i sistempolitičkih nazora“, gde se „unutar svake od ovih komponenatarazlikuje teleološka i instrumentalna dimenzija, tj.elementi koji naglašavaju sredstva od onih koji naglašavajuciljeve“. Naglašava da politički akti sadrže instrumentalnukomponentu (čin delovanja, političke participacije,izražavanje stava) i emocionalnu komponentu (vezanost zasistem), te se kombinacija instrumentalne i emocionalne komponente(političke kulture) izražava u političkom stilu;

354 Samo upućujemo: Jan Jagers and Stefaan Walgrave (2005), Populism aspolitical communication style: An empirical study of politicalparties’ discourse in Belgium, European Journal of Political Research, Volume46, Issue 3, pages 319–345, May 2007; Linda Bosa, Wouter van der Brugand Claes H. de Vreese, An experimental test of the impact of styleand rhetoric on the perception of right-wing populist and mainstreamparty leaders, Acta Politica advance online publication, 21 September2012; corrected online 5 October 2012, Internet,http://claesdevreese.files.wordpress.com/2013/03/bos-vanderbrug-devreese_2012. pdf (pristupljeno 26.01.2014.).

355 O značenjima koja slede vidi bliže: Milan Podunavac, Politička kultura ipolitički odnosi, Radnička štampa, Beograd, 1982, str. 33-39; 184-186; 194;226-229. Interesantno je primetiti da se autor navedene studije nije usudio dapruži svoje određenje političkog stila, mada je predmet njegovog istraživanja tojednostavno nametao.

370

Određujući političku kulturu kao mrežu političkihorijentacija R. Dal (R. Dahl, 1966) zasniva dualnutipologiju političke kulture, gde je jedan od kriterijumastil (pragmatički ili racionalistički) – kao način razrešenjaproblema;

Ekspliciranje postavki koje je razvio H. Spiro(1959), utvrđivanjem odnosa političkog sistema i političkogstila kao determinirajuće varijable, pruža određenje stilakao komparirajućeg načina razrešenja osnovnih problema društva – načinana koji se dosežu utvrđeni politički ciljevi. Politički stil određuje(prevashodna) usmerenost sistema ka rešavanju problemastabilnosti, fleksibilnosti, efikasnosti ili odgovornosti –te se formuliše legistički, pragmatički, ideološki i/ilipolitički stil čiju okosnicu čini nasilje;

„politički stil političkog odlučivanja“, koji je određen prekoendogene (masovne) ili egzogene (masovne) političke kulturei

ličnosti koju odlikuje „participativni politički stil“ – u smislu odredbekvaliteta inteziteta (načina, oblika) političkog angažmana.356

Termin stil se u okviru studija političkih sistema javljau razmatranju nedemokratskih režima357. Pol Broker (PaulBrooker) pominje Western-style democracy358, piše o stiluupravljanja (Style of Government)359, kao i o tipovima režimatranzicije određenih preko stila.360 Uvidom u studiju VejnParsonsa (Wayne Parsons) uočavamo kontekste u kojima se356 Tačnije: za označavanje referentne karakteristike tipa ličnosti,odnosno moderne politički aktivne i prilagodljive ličnosti, one kojaima izražene komunikacione sposobnosti i poseduje formirane stavove oključnim političkim pitanjima.

357 Ovaj pasus je nešto izmenjen deo članka: Predrag Pavlićević, Konceptpolitičkog stila operacionalizovan u analizi političkog liderstva uSrbiji, Hereticus, Vol. XI (2013), No. l-2, str. 215-216.

358 Paul Brooker, Non-democratic regimes: theory, government & politics, PalgraveMacMillan, New York, 2000, pp. 245-246.

359 Vidi bliže: Ibidem,, pp. 164-167.360 Vidi bliže: Ibidem, pp. 213-215.

371

javlja sintagma politički stil – pa i to da stil ponegdenije analitička kategorija već samo prateći atribut, oznakanačina delovanja – kada se samo konstatuje da „menadžeritrebaju usvojiti participatory i egalitarian style“.361 Sintagma policystyle koristi se u okvirima koncepta mreža i upravljanjazajednicom (Networks and communities), formulisanja politikei odlučivanja. Apostrofira se model koji je formulisaoRičardson i saradnici (Richardson et al., 1982), a kojidefiniše dve ključne (inače povezane – koje se vremenom imeđu oblastima politike menjaju) dimenzije političkog stila:1) tendencija da se anticipiraju politički događaji ili dase na njih reaguje (te se javlja reactionary style i/ilianticipatory style), 2) tendencija da se pokuša dosegnutikonsenzus ili nametnuti odluke362. Pomenuti model se javlja uteorijskom okviru koji politički proces u prvom reduanalizira preko argumenata, (sistema) verovanja, vrednosti iideja (The advocacy coalition framework) – a u kome se policystyle nadopunjuje i problemima strukture: stepenom(de)centralizacije donošenja od-

luka i implementacijom.363 Sintagma politički stil je vrločesta u značenju stila vladanja (goverment’s policystyle364), kao i stila donošenja političkih odluka (recimo:Corporatist-style policy-making) – ne retko vezano zakarakteristične nacionalne stilove vođenja politika.365

Prikaz studije National Styles of Regulation (David Vogel, 1986),koji je učinio Parsons, govori nam da na regulatory style utičeokruženje (društveno-ekonomski faktori i međunarodnekomunikacije), ono utiče na političke strategije i prilazepolitičkim pitanjima, odnosno na nacionalne stilove.366

Parsons razmatra i teorijske prilaze pitanju: „Da li stilovi361 Wayner Parsons, Public policy: An introduction to the Theory and Practice of Policy

Analysis, Edward Elgar Publishing Inc., UK and USA, 1999, p. 281.362 Ibidem, pp. 186-187.363 Ibidem, pp. 200-201.364 Ibidem, pp. 157-158.365 Ibidem, p. 259-261.366 Ibidem, p. 238.

372

regulacije prave razlike u rezultatima politike premaživotnom okruženju“.367

Čitajući članak grupe teoretičara mas-medija368 uočavamoda se termin stil koristi u analizi neverbalne dimenzije političkekomunikacije, njenog uticaja na glasanje. Autori sukonstatovali da su preduzeli prvi korak u tom pravcu, daistražuju odnos „kandidata i percepcije“. Polaze od stava„da na procene ljudi o kandidatima značajno utičupreferencije birača“ – tj. njihova pripadnost i gledišta okospornih političkih pitanja – ali da od početka osamdesetihgodina 20. veka „studije sugerišu da razmatranje ličnihkvaliteta kandidata ima centralnu ulogu u opažanjukandidata“ koji imaju „značajan uticaj na glasačkepreferencije“. Analiza upotrebe termina „stil“ u tekstupokazuje da autori nisu smatrali neophodnim da se opredeleda li će termin upotrebiti:

a) u značenju koje pojmovno ne obuhvata izgled (kandidata): autoristavljaju podnaslov „Uobličavanje percepcije: uloga izgledai stila“; komentarišu da je „generalno prihvaćeno da izgledkandidata i stil imaju uticaj na glasače“, ili konstatuju da„literatura o neverbalnoj komunikaciji nagoveštava daneverbalni faktori kao što su izgled i stil verovatno imajuuticaj kako su kandidati opaženi i ocenjeni“, ili semetodološki određuju:

Radije nego da razmatramo kako su percepcije kandidatastrukturisane mi ispitujemo kako su percepcije kandidataformirane. Detaljno, mi se interesujemo za uticajneverbalnih aspekata kandidatove prezentacije na percepcijuglasača i njihove preferencije... bilo je nekih spekulacijakoje su se odnosile na moguće uticaje izgleda kandidata istila na izborne rezultate;

b) u značenju koje pojmovno obuhvata izgled i način govora – što sesamo jednom registruje u članku: „Kako politički kandidatiizgledaju i govore ima značajan uticaj na šanse kandidata da

367 Ibidem, pp. 605-606.368 Shawn W. Rosenberg, Lisa Bohan, Patrick McCafferty, Kevin Harris,The Image and the Vote: The Effect of Candidate Presentation on VoterPreference, American Journal of Political Science, Vol. 30, No. 1 (Feb., 1986),pp. 108-127. Reč „stil (ponašanja)“ u prevodu stavio je u kurziv PP.

373

budu izabrani – stil uobličava imidž i imidž utiče naglasanje“;

v) u sintagmi „stil ponašanja“ (značenju koje se u tekstu takođejednom javlja);369

g) termin se najviše koristi u „neodređenom“ značenju370.Zaključujemo da se termin stil koristi nedosledno i

neodređeno, ali i da članak upućuje na jedan važan momenat:stil je odredba kvaliteta političkog aktera, u funkciji je njegovog političkogdelovanja, ili je od značaja za rezultate njegovog delovanja.

Robert Hariman gradi teorijski model političkog stila371

opredeljujući svoje polazište kao oprezni postmodernizam (ukojem se estetsko preobražava u socijalno, i obratno), tepiše da hoće da ohrabri razvoj socijalne teorije koja razumekako bogatstvo socijalne prakse dolazi od smese persualnihtehnika estetskih normi i političkih odnosa. Naglašava dahoće da odgovori na pitanja prirode identiteta, društva imoći – ne da definiše tehnike vladanja. Zastupa širi konceptstila potreban za razumevanje modernog sveta. Polazeći odtoga da se „odnos kontrole i autonomije“ aktera prenosi krozumetničke kompozicije govora i pokreta, zaključuje da praksadonošenja odluka zavisi od retoričkih finesa, te je i zapraksu politike (kao veštine) materija stila krucijalna.369 Ibidem: „Generalni zaključak koji je bio povučen kroz ovoistraživanje je da neverbalno ponašanje (koje se odnosi ovde na ličniizgled, kao i na stil ponašanja) značajno utiče na percepciju ličnosti.Uistinu, istraživanja sugerišu da je neverbalno ponašanje, značajnoprateći komunikaciju, najmanje, ukoliko ne i više uticajno negoverbalni sadržaj poruka, u određivanju načina na koji je ličnostopažena“.

370 Kao s početka članka: „mada se značaj kandidatovog izbora i stila uzimaza konstantu od strane političara, kampanj-konsultanata i novinskihkomentatora, malo je sistematskog istraživanja da podrži takvosamopouzdanje“. Ili pri kraju članka kad autori konstatuju da:„pregled literature o neverbalnom ponašanju sugeriše da se studijaprirode i uticaja kandidatovog izgleda i stila mora pokazatiplodonosna“.

371 Usled karaktera ovog teksta, ocratava se samo kroki ovog teorijskogpristupa političkom stilu, koji je znatno izgrađeniji od drugih, bogatteorijskim postavkama i interesantnim opservacijama.

374

Tradicionalno istraživanje sposobnosti da se dosegne moćgovorom vodi registrovanju tehnika verbalne kompozicije,prepoznavanju diskursa koji su delotvorni ukoliko vodeestetskoj ekonomiji u posebnim situacijama. Analitičkakonstrukcija političkog stila računa i na ulogusenzibiliteta, ukusa, manira, harizme, šarma, ili sličnihkompoziciono-pojavnih kvaliteta u partikularnim političkimkulturama. Polazeći od određenja političkog stila kao„koherentnog repertoara retoričkih konvencija čija politička dejstva zavise odestetskih reakcija“, i nastojeći da ostvari „korespodencijuizmeđu klasične retorike i moderne interpretativne socijalneteorije“, Hariman daje proširenu definiciju političkogstila:

1. skup pravila za govor i sprovođenje, vođenjе i ustrojavanje znakova ipoložaja, ili tema i akata, ili ponašanja i dužnosti, 2. određivanje praksekomunikacije i prikazivanja, 3. operisanje kroz repertoar retoričkih konvencijazavisnih od estetskih reakcija, 4. određivanje individualnosti, omogućavanjesocijalne kohezije i distribuiranje moći.372

Hariman smatra da nalik drugim elementima političkogživota, stepen do kojeg je kategorija stila određujuća zapolitički rezultat varira od, tj. unutar određenihpolitičkih kultura, i događaja. Analiza stila mora daobuhvati konvencionalno i partikularno, šablon i proces, štoje nužno otkrivanje suštine politike.373 Nastojeći dautemelji postmodernu teoriju podvlači da je ona koncipiranakroz vraćanje tradiciji retorike, zahte-

372 Robert Hariman, op. cit., p. 4, p. 187, kurziv PP.373 Hariman ukazuje da je moć konstituisana kroz komunikaciju koja je ustanju da ubedi, preko principa reda koji poštuju situacije.Ubeđivanje je strategijsko iskorišćavanje motiva u diskursu, da bi seproizvela kooperacija, jer diskursi strukturiraju našu percepciju, kaošto su strukturirani i od situacije u kojoj su iskorišćeni. Ljudi seoblikuju usled pritisaka kompozicije, dizajna, konvencija kojima sedeluje na njih.

375

va identifikaciju stilskih elemenata – instrumenata prekokojih se otkrivaju značenja strukture, i time identifikujumotivi, misli i afiniteti aktera. Na taj način klasičnaretorika se predstavlja kao hermeutika politike, koju shvatakao akciju i kao mišljenje o svetu. Kako sam kaže „više usvrhu razlikovanja različitih stilova nego razvoja šema“formulisao je i analizirao četiri forme političkog stila:otmeni/dvorski stil (courtly style), republikanski stil(republican style), birokratski stil (bureaucratic style) irealistički stil (realist style).374 Hariman je pokazao kakosvaki od stilova ukazuje na jednu od dimenzija političkogstila i na aspekte (biti) političke realnosti. Zaključujućida je svaki stil uspešan koliko su uspešne socijalne imoralne konsekvence koje ga određuju Hariman ne isključujedefinisanje osnova za proširivanje njegove tipologije, poredostalog koncipiranjem revolucionarnog stila. Konstatacija daizložena tipologija političkih stilova nema jedinstvenkriterijum osnovana je ukoliko se ne prihvati Harimanovmetodološki postupak koji polazi od registrovanih, potom374 Izdvojmo: Courtly style izgleda antipod modernom životu, ali upravoiskazuje opšte relacije političkog ponašanja i socijalne strukture.Hariman nastoji da razmotri razloge povratka uglađenih manira umodernu kulturu: pokušava da ocrta kako konvencije uglađenog govora iponašanja operišu nezavisno od monarhističkih vlada i tradicionalnihsocijalnih struktura, da razjasni na koji način ovaj stil odgovarakomunikacijskoj praksi modernih masmedija i izbornoj industriji zabavei reklame. Pošto je politički život smeša tehnika ubeđivanja, estetskih normi i političkihodnosa u koherentnom obrascu motivacija aktiviranih govorom – ukoliko je umećeovog stila slučajno onda je koncept političkog stila beznačajan.Razmatrajući republican style navodi se da je jedan od aspekata – dimenzijapolitičkog stila da operiše kao smesa retoričkih dizajna, institucionalnih kostima ipsihosocijalnih argumenata koji su razvijeni u specifičnim istorijskimperiodima i kulturnim lokalitetima. Mada smatra da su političkistilovi limitirani institucionim oblikom i da ni jedan nije identičansa političkom teorijom (ali da „politički stil može biti shvaćen kao umetničkaekspresija političkih teorija“), podvlači da je republikanski stil više no druginatopljen idejama o ljudskoj prirodi i dobroj vladi. Dok bureaucratic stylestrukturiše svakodnevni život, ključne su mu oznake institucionalneprocedure, oficijalni karakter i prvenstvo pisma (stil je „setkomunikacionih konvencija jedinstveno konstitutivnih za oficijelnukulturu“). Realist style kreira svet u skladu sa principima moći, stalnekalkulacije i emocionalne kontrole, što je razum moderne političkemisli.

376

sistematizovanih karakteristika političkog delovanja kojedalje omogućavaju definisanje jedinstvene misaone, vrednosnei akcione celine koja konstituiše određeni politički stil.

U (političkoj) teoriji u Srbiji (koju uslovno izdvajamo)termin stil se koristi u mnogim kontekstima i značenjima,upotreba pojma politički stil je višesmislena, a stil kad-kad ostaje bez definisanih pojmovnih okvira.375 U neštoranijim tekstovima stil se koristi u značenju načina rada –posredno organizacije rada (u upravnim organima ili „usistemu komuniciranja i informisanja“) u određenimvremenskim okvirima, u širem kontekstu, definisanjaodređenog načina postupanja i uspostavljenih odnosa (kao:„birokratski stil rada“) i načina sticanja i održavanja moći(stil uticaja).376 Javljaju se „sekvencionalna od-

ređenja“, kao: „stil odlučivanja“, stil rukovođenja ilirešavanja konflikata, vrlo često stil mišljenja i/ilidelovanja – njihove povezanosti; značenja forme političkogdelovanja (određene, pre propraćene atributima, ilispecifirajućim kategorijama); često principa, tehnike,načina i/ili sistema održanja na vlasti. Stil se ipak javljakao strukturalna odrednica, kada označava ukupnostkarakteristika (oblik) političkog delanja i komuniciranja –mada je i tada fluentna kategorija (koja se ne poklapa sanačinom vladanja) ipak ukazuje na posledice političkogdelanja.377 Terminom stil operiše se u kontekstu više375 Predrag Pavlićević, Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu…, str. 66: „Naime,termin označava skup nedefinisanih obeležja određene politike, ili je nedovoljnodefinisano određenje koje ukazuje na odnos političkih aktera (premavlasti – uključujući i zahteve za učešće u političkom odlučivanju),odnosno recipijenta političkih poruka prema kriterijumima ivrednostima savremene politike“. O određenjima i upotrebi političkogstila u teorijskim izvorima u Srbiji koja se izlaže u pasusu vidi šireIbidem, str. 65-72; 79-83; 121-123, ovde će se uputiti na pojedineizvore.

376 Radivoje Marinković, Ko odlučuje u komuni, Institut društvenih nauka,Beograd, 1971, str. 232, 246, 248-249.

377 Takva poimanja političkog stila obuhvataju više odrednica – komplekspolitičkih fenomena i (procesa), stil je sindrom koji, stoga, uprocesu naučnog mišljenja podrazumeva istraživanje više kategorija

377

političkih fenomena: kod jednog teoretičara u razmatranjupolitičkog jezika gde je u značenju stila političke propagande (uzprateću produktivnu analizu)378, stilovi se označavaju i kao„forma i obrazac same politike i političkog ponašanja“379, pominje stilkomuniciranja – i to blisko određenju načina uspostavljanjaodnosa u političkoj zajednici;380 analize kod drugogteoretičara navode da stil političkih aktera podrazumevakarakterističan odnos prema načelima, principima i načinimapolitičkog delanja – koji produkuje određene političkeposledice381; u analizi izborne kampanje;382 vrše se analizeretorskog stila političkih lidera.383 Spektar teorijskihoperacionalizacija, problemskih okvira i perspektiva kojih

(političke kulture i komunikacije, političke simbolike i političkogdiskursa, sredstava političke borbe) i indikatora.

378 Milan Matić, Mit i politika, Radnička štampa, Beograd, 1984, str. 154-155,163.

379 Ibidem, str. 145, kurziv PP.380 Ibidem, str. 177 i 269.381 Vidi: Dragan Simeunović (2000), Novovekovne političke ideje u Srba, gde autortermin politički stil (osim u jednom slučaju) konzistentno koristi uznačenjima koja se određuju na osnovu stila političkog liderstva, akoji podrazumeva „osoben“ kvalitet ili odlike političkog delanja –korelativno sa drugim karakteristikama političkog aktera (izgled inastup, specifičan politički jezik). Ili: Dragan Simeunović, Njegošizmeđu neba i zemlje (Ogled o Njegoševim političkim idejama), Kulturapolisa, god. X (2013), br. 22, str. 3: „Uz to, i Njegošev politički stilnosi snažan pečat kako njegove ličnosti i njegovih godina, tako isredine u kojoj je ponikao i vladao, i obojen je sa dosta entuzijazmapomešanog sa izvesnom dozom političke naivnosti o čemu će kasnije bitiviše reči“. Vidi takođe, Dragan Simeunović, Politička misao MilošaObrenovića (1783-1860), utorak, 12. nov 2013, 12:24, Internet,http://www.rts.rs/page/ tv/sr/story/22/RTS+Satelit/1437613/Politi%C4%8Dke+ideje+u+Srba.html (pristupljeno 22.01.2014.).

382 Branko Radun (2002), Kako je Srbija dobila ,postpolitičkog‘predsednika, Nova srpska politička misao, nova edicija, vol. IX, no. 1–4.,analizira izbornu kampanju koristeći odrednicu stil, gde sintagme„,opušteniji‘ stil“, „političari posmodernog stila“, i druge, nisu ostaleprazne forme i usputne kvalifikacije već sadrže prateći kategorijalniaparat.

383 Recimo: Vladan Stanković (2005), Portret jednog besednika: kraljulica i trgova, Hereticus 3–4; Jovica Trkulja (2005), Umeće političkogbesedništva, Hereticus 3–4.

378

se doticao, uzrokovao je da se u Srbiji dugo čekalo nanedvosmisleno određenje:

Politički stil se može definisati kao stalni načindelanja pojedinca, kolektiviteta ili institucije u politicikoji je jedinstven ili dovoljno različit od uobičajenog dabi se mogao prvi svakom ponavljanju prepoznati kao isti. Upolitici stil ima više pojavno, estetsko i komunikaciononego vremensko značenje.384

STIL POLITIČKOG LIDERSTVA

Stil političkog odlučivanja, odnosno način na koji seproces političkog odlučivanja odvija u okviru političkeelite je odavno u fokusu interesovanja. Interesantno jeprimetiti da još sovjetska teorija iz socijalističkogperioda razmatra stil liderstva – gde je stil „totalitetuzajamnih odnosa lidera i potčinjenih koje opredeljujukarakteristike grupa i organizacija“ .385 Pređimo ipak nasavremenu teoriju. 384 Određenje Dragana Simeunovića iz diskursa „Reč – dve o političkojkulturi, političkom stilu i knjizi“ (2009), u Predrag Pavlićević, Stilpolitičkih lidera u Srbiji: u periodu…, str. 14.

385 Social Psyhology and Propaganda, Institute of Social Sciences, Moskow,1985, pp. 156-186. Ovaj pristup izlaže klasičnu tipologiju liderskihstilova (autoritarni, demokratski i popustljivi) polazeći od kontekstasociopsiholoških aspekata liderstva i partijskog rada (liderstva kaočinioca psihološke integracije u partijskom radu, sociopsihološkihfunkcija lidera, sociopsiholoških kriterijuma selekcije lidera iuspešnosti vođstva) – pošto je „dosezanje odgovarajuće uspešnosti ukolektivnim partijskim aktivnostima povezano je sa određenim stilovimaliderstva“. Drugim rečima, liderstvo je „manifestacija karakterološkihili individualno-psiholoških osobina koje su najtipičnije za ponašanjedatog partijskog lidera prema članovima kolektiva“, gde „lider sledijedan od stilova, zavisno od ličnih naklonosti i situacije u kojojmora da dela... smatrajući teškim da se preobrati“. Pristup određujestil kao interakciju dva osnovna faktora – situacije i ličnihpreferenci, te traži reperkusije stila na odnose u kolektivu –ponašanje članova, na efikasnost organizacije i postizanje njenihciljeva.

379

Polazeći od ocene da izostaje konceptualizacija liderstvaiz političke perspektive grupa američkih autora razvijamodel političke teorije liderstva386. Mada način postavljanjamodela ne omogućava da se u potpunosti uobliči koncept stilapolitičkog liderstva387 ovaj teorijski okvir je izuzetnosadržajan i bogat indikatorima za istraživanje delanjapolitičkih lidera. U pomenutom modelu kategorija stiladobija značajno mesto definisana kao „način na koji lideriizražavaju određene oblike ponašanja“ (koji verovatnodoprinosi kako ciljna grupa interpretira takva ponašanja iefektivnost koja se na njima zasniva), uz konstataciju dastil nije bio značajnija varijabla u konceptima liderstva.388

Interpersonalni stil lidera (Leader interpersonal style) setretira kao potencijalno značajan faktor lideroveefikasnosti (uz podsećanja na konstatacije pojedinihteoretičara da „izgleda da je liderski stil relevantan ipotencijalno značajan za teoriju liderstva, bez raspoloživogempirijskog istraživanja do danas, zaključci o njegovojulozi i efektivnosti su nepoznati“), podvlačeći i značajforme u politici:

Bolman and Deal (1991) tvrde da se efektivnost lidera nakraju ocenjuje na osnovu njihovog stila, a Yukl and VanFleet (1992) su razmatrali način ili stil preko kojeg seispoljava snaga i uticaj od strane lidera kao kritičnovažan. U njihovom ispitivanju harizmatičnog liderstva,Gardner and Avolio (1998, s. 43) su predložili da ‘… kakolideri kažu ono što kažu može ponekad biti isto tolikovažno, ili još važnije, nego šta kažu’. Predlažemo da jeinterpersonalni stil lidera suštinski ispoljen u nizukonstrukata društvenih efektivnosti koji dele nekezajedničke domene prostora, ali održavaju dovoljnu

386 A.P. Ammeter et al., Toward a political theory of leadership, TheLeadership Quarterly, 13 (2002).

387 Iako nije bio ni cilj autora – već da prvenstveno iz organizacioneperspektive višeslojno razmotri položaj, pravce i oblike delovanjalidera u organizacijama usmerenog na građenje ugleda i uticaja – utekstu se analizira značaj političkih determinanti na efikasnostliderskog procesa.

388 Vidi bliže Ibidem, pp. 752-753.

380

jedinstvenost da postoje kao nezavisni konstrukti.389

Kategorija stila se javlja u kontekstu razmatranjapolitičke veštine kao determinante efikasnosti, koja seposmatra „kao konstrukt interpersonalnog stila, kojikombinuje međuljudska opažanja ili društvenu snalažljivostsa kapacitetom da se prilagodi nečije ponašanje različitim ipromenjenim situacionim zahtevima na način koji podstičepoverenje, samopouzdanje i originalnost, i efektivno utiče ikontroliše reakcije drugih“390. Potom prilikom razmatranjaproaktivnog i reaktivnog liderovog ponašanja, analizetaktika uticaja i njihovih kombinacija, odnosno stilovauticaja391. Razmatra se i regulaciona uloga liderskoginterpersonalnog stila, tj. interakcija liderskoginterpersonalnog stila i opšte mentalne sposobnosti, kao i(identiteta) ličnosti (Personality), te probleminterpersonalnog stila i uticaja interakcijskog ponašanja392.Zaključuje se da je razvijen konstrukt interpersonalnogstila lidera koji ima ključnu ulogu u sagledavanju procesarukovođenja i efektivnosti, da je u njemu liderski stilrazvijen tako da može „uključiti društvenu i političkudelotvornost konstrukata koji mogu da funkcionišu kaodirektni uticaji na izbor političkih ponašanja ispoljenih uodređenim situacijama, takođe i kao faktor efikasnogizvršavanja ovih ponašanja“. Doprinos političkoj teorijiliderstva je u nastojanju da se „okarakteriše ponašanjelidera u najrazličitijim kontekstima“393. Naime: „Model jezaključen sa liderovim rezultatima kao što su efektivnostlidera, učinak, promocija, i, konačno, porast ugleda lidera.Krajnji ishod modela je uticaj kojim rezultanta ugleda isrodnih artefakata ‘epizoda političkog ponašanja’ imaju nasledeće epizode političkog ponašanja lidera“.394

389 Ibidem, p. 763.390 Ibidem, p. 764. 391 Ibidem, p. 772, 776, 778-780.392 Vidi bliže: Ibidem, pp. 780-781.393 Ibidem, p. 788. 394 Ibidem, p. 755.

381

U našoj političkoj teoriji termin stil se javlja urazmatranju procesa personalizacije politike.395 Postojepokušaji da se preko kategorije političkog stila zahvatiproblemski kompleks političkog liderstva, kao i izgrađenistraživački model.396 Definicija koju je predložio autorovog teksta je sledeća:

Politički stil je ukupnost specificirajućih(singulizirajućih) atributa koji određuju karakteristikedelanja političkog subjekta korelativno njegovom načinugrađenja političke moći, načinu njegovog predstavljanja igrađenja komunikacionih odnosa, i usvojenim referentnimvrednosnim (i ideološkim) preferencijama397.395 Mirjana Vasović (2006), „Personalizacija politike u ’tranzicionoj‘političkoj kulturi Srbije: socijalnopsihološka ishodišta i političkeposledice“, str. 45–46: „lider može biti javnosti prepoznatljiv posvom osobenom, ličnom, ‘pečatu’ – načinu i stilu – na koji obavljaneku političku funkciju, odnosno sprovodi politiku svoje stranke(‘gvozdena’ Margaret Tačer, ‘energični’ Đinđić, ‘dosledni’ Koštunica)“– s naznakom da lider „može u svom političkom nastupu ‘preuzeti’stereotipne programske karakteristike svoje stranke“, te da „predstavao lideru može biti čista personifikacija njegove politike, onda kadapojavom, stilom života, ili retorikom, dosledno izražava političkuideju koju u datom trenutku zastupa (kao na primeru metamorfoze VukaDraškovića od ‘nacionaliste’ u ‘evropejca’)“.

396 Vidi: Predrag Pavlićević (2010), Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu… iPredrag Pavlićević, Model za istraživanje stila političkih lidera uSrbiji na prelazu milenijuma (2013), Filozofija i društvo, XXIV (2). Pomenimoda u drugo pomenutom radu ovaj autor (str. 211) primećuje da je jedanod prvih tekstova, tačnije knjiga koja se, mada ne na teorijskom nivou,bavi(la) političkim liderstvom pojavila u Srbiji pre dvadeset godina –Slavko Gajević (1993), Bukvar političara: priručnik za tumačenje tehnologije vlasti,Beograd: Kultura – analizirajući i dajući tipologiju političara injihovih stilova.

397 Predrag Pavlićević, Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu.., str. 185. Izloženikoncept se u istraživanju operacionalizuje formiranjem osnovnoghipotetičkog stava, Ibidem, str. 196: „Politički stil čine obeležjaispoljena u delanju političkih aktera koja određuju mehanizmi građenjanjihove političke moći, postupci građenja legitimiteta, referentni

382

OGRANIČENJA I POTENCIJALI KONCEPTA POLITIČKOG STILA

Uz činjenicu da je sam termin stil vešeznačan stoji višerazloga što se u kontekstu političkih fenomena koristivišesmisleno i ne retko u nedovoljno jasnom značenju (čak odstrane istog autora i/ili u jednom tekstu) – i u tekstovimakoje tendiraju naučnom pristupu, ili to i jesu.Operacionalizacija reči stil u kontekstu (naučne) analizepolitičkih pojava i procesa je krajnje raznovrsna. Pojampolitički stil se koristi u više referentnih okvira, anjegovo značenje i teorijski značaj određuju istraživačkeperspektive, predmeti istraživanja i njihovi aspekti, kao ifunkcija koja mu se u teorijskim sistemima određuje. RobertHariman je nastojao da ukaže na put zasnivanja konceptapolitičkog stila kao teorije srednjih nivoa, prekorazumevanja materije stila kao sveta dizajna i značenja –krucijalnog za praksu politike, jer takav prilaz omogućavaprevazilaženje jaza između mikro i makro istraživanja.Koncept u kojem je pojmovni okvir stila jasno razvijen, astil određen kao relativno stabilno obeležje delanjapolitičkih aktera, naznačili smo, srećemo i u domaćojteorijskoj misli o politici398. Ograničenja ipak postoje.

ideološki sistem, njihov politički jezik, politička simbolika kojupretežno praktikuju u političkom delanju, elementi i obeležja njihoveneverbalne komunikacije i elementi političke kulture, tj. načinispoljavanja patriotizma“. Hipotetički okvir izveden je Ibidem, str.321–326. Polazeći od stanovišta da politički stilovi odgovarajukarakteristikama političkih kultura i da je potrebno koncipiratiidealno-tipske modele stilova fokusnih političkih subjekata, ovajautor formuliše tipologiju stilova političkog liderstva primerenuspecifičnostima delanja političkih lidera u Srbiji: autoritarni,republikanski, realistički, populistički, konformistički,revolucionarni i stil političara buntovnika.

398 Vidi Predrag Pavlićević: Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu 1990-2006. godine(2010), Koncept političkog stila operacionalizovan u analizipolitičkog liderstva u Srbiji (2013) i Model za istraživanje stilapolitičkih lidera u Srbiji na prelazu milenijuma (2013).

383

Beyme von Klaus399 upozorava na normativne implikacijestila, polivalentnost ove kategorije – da osoben stiloznačava udaljavanje od opšteg, da pojam implicira imperativza pojedinca, istovremeno označavajući nezamenljivuvlastitost stvaralačkog individua. Konstatuje da je u odnosuna pojam političke kulture u pojmu političkog stila u još„većoj meri sadržana normativna tendencija“, te da„politički stil sadržava imperativ koji vuče na održanje„ispravnog stila“. Zaključuje400 da „pojam stila ne dopušta u pravilu da se nađe egzaktan prikaz mjerila normativnihsudova stila“, a da prilozi sistemskom istraživanju stila upolitici... striktno razlikuju normativnu i nenormativnuprimjenu pojma. Jordan je upozorio na normativnu upotrebu saprikladnim argumentima da stila ne može biti. On jepreporučio da se jednostavno, široko primenjivano,razlikovanje između dobrog i lošeg stila ne primenjuje uznanstvenim istraživanjima.401

Beyme ističe da „stil nije osobito upotrebljivaanalitička kategorija“ jer „ulazi u sferu građansko-privatnog stila života“; da je „često vezan za potklturu

399 Beyme von Klaus, Suvremene političke teorije, str. 185-189, 196-198.400 Prethodno, pozivajući se na Jordana da „što pravila izgledaju manjeformalizovana u određenim područjima, to se više pokušava ‘utužiti’argumentima stila određena očekivana uloga“ Beyme von

Klaus konstatuje da „politički sistemi sa visokim smislom zaceremoniju imaju maksimum jedinstvenog stila i upravo se stogaodlikuju minimumom inovatorskog prostora za igru“.

401 Beyme von Klaus potom naznačava: “Ipak se mora upozoriti da se normestila deduciraju iz statusa quo uobičajenog ponašanja i stavljaju uslužbu konzerviranja određenog ponašanja. Ontologizirajuće razmatranjestila starije povjesti duha – kako ju je Springer definisao: ‘Stilpolitike je... uvjetovan bitnim tipom djelijućih državnika’ – uvjek jevodio u slijepu ulicu esencijalističkog normativizma u službikonzervativne politike. Tekuće diferenciranje organizacije i sve višasloženost i input-faktora u politici dozvoljava danas manje nego prijeda se cjeni deduktivno fiksiranje poželjnog političkog držanja kao‘politički stil’ i da se kao ‘rđav politički stil’ diskriminirajunačini ponašanja koji se otkljanjaju od takvih jednostrano fiksiranihočekivanih uloga“.

384

jednog sloja unutar društva“ – što po njemu pojačavanejasnoću ovog pojma kroz vremensku (da nije ograničen naepohu) i prostornu dimenziju, i čini ambivalentnom njegovuupotrebu; da nosi normativne implikacije – čime se stvarajumetodološke teškoće, te da ostaju nejasni pokušaji da seindividualne odlike političara svedu na regionalne političkestilove. Kao adekvatan metodološki prilaz predlaže da„politička kultura i politički stil... služe samo kaopomoćne konstrukcije za istraživanje očekivanih uloga“, kao i da jemetodološki „plodnije dovesti u vezu stilove vođstva... sasocijalnim faktorima... Individualni stilovi pri tomeprelaze u socijalne, koji izgleda da su jedini siguran oblikanalize stila u području politike“.402 Mada polazi odkonstatacije da „učenje o stilu ne samo da nije dovelo doteorijskih pogleda, već nijednom nije uspelo datiupotrebljivu klasifikaciju“, priznaje da „svaki političkistil predstavlja vidljive vrednosti i da analiza stilaočituje temeljna iskustva epohe i organizacija“.

Podržimo konstatacije da koncept političkog stila doprinosi političkojanalizi, posebno komparativnoj, ali da malo vodi računa o političkim resursimakao determinanti određene politike – stoga može dovoljno da ne uvažavakonkretne rezultate i posledice date politike, kao ni šire strukturalnedeterminante.403 U analizi određene politike potrebno je u igruuvesti više varijabli.404

402 Stoga podseća: „Erwin C. Hargrove je pronašao korelacije izmeđustupnja reformatorstva, predstavljanja samog sebe i kulturnogautsajderstva nekih predsednika (Roosevelt i Wilson), dok supredsjednici prinude (Taft, Hoover, Eisenhower) tendirali višetradicionalnim modelima regrutiranja i političkih sposobnost“.

403 Wayner Parsons, op. cit., p. 188.404 Ibidem, p. 610: „... političko odlučivanje je mnogo uspešnije kada jeprilagođeno specifičnim kontekstima (istorijskom, institucionalnom,tehnološkom, oblastima i tako dalje) u kojima se rešavaju problemi(npr. Lasswell, 1970a, o kontekstualnom mapiranju). Nacionalnipolitički ‘stilovi’ (Richardson, 1982) ili ‘staze’ (Weaver, 1985)sledstveno tome oblikuju rezultate, te, kako dokazuje Weaver (1985:3), ‘nacionalna odstupanja u bavljenju određenim vladinimaktivnostima, isto kao i

385

Problemi operacionalizacije stila u istraživanjufenomenologije politike su uslovljeni prvo) vremenskomodrednicom u pojmu, drugo); problemom (iskazivanja i stepenauticaja) identiteta političkih aktera: pošto su način iforme delovanja određene širim determinantama, tradicijom inormama, one nisu samo odraz individualnih predispozicija,efikasnost nalaže poštovanje pravila delovanja, te delanje(stil) nije direktno (ili samo) određeno identitetom, itreće) elementom intencionalnosti: pošto je politikateleološka delatnost određena kategorijama interesa i moćipitanje je da li je stil uvek racionalno osmišljenkonstrukt, tj. način prikazivanja i delanja: može, li se i ukojoj meri, menjati kada je to neophodno radi efikasnostidelanja (opet s vezanim pitanjima sposobnosti i motiva), ilije stil nužno konstantan i nepromenjiv jer je određenidentitetom.405

Problemi oko izgradnje celovitog koncepta političkogstila (koji svakako, nikada ne može biti dovršen, što jezahtev nauke) proističu iz bogatstva fenomenologijepolitike, koja se, uz to, kao javna stvar, izlažetumačenjima i vrednovanju koje ne retko unižava pojam. Kakopiše Dragan Simeunović, razvijajući koncept politike kaoumetnosti iluzije: „više od mere u kojoj je ikakva umetnost,ona, kao i svaka umetnost, menja svoje stilove i aktere(tvorce i konzumente), ali brže i češće od svih pravihumetnosti“ dok „prečesto nepostojanje jedinstva značenja(sadržine) i oblika u politici, jeste njena trajnakarakteristika“406. Prostor stila je tako407 istraživanje

varijacije u ekonomskim resursima stvaraju komparativnu prednost’ uposebnim sektorima“.

405 O paralelama modela koji je razvio Pavlićević sa konceptom A.P.Ammeter et al. (2002), u pogledu naznačenih dimenzija i problema stilavidi u Predrag Pavlićević (2013), Koncept političkog stilaoperacionalizovan u analizi političkog liderstva u Srbiji, Hereticus,str. 224-227.

406 Dragan Simeunović, Teorija politike – rider 1., Udruženje „Nauka i društvo“,Beograd, 2002, str. 92 i 97, reč stilove stavio u kurziv PP.

407 Kao jasnu potvrdu stanovišta Dragana Simeunovića primetimo da (premaPredrag Pavlićević, Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu, str. 75-76) Filip

386

relacija sadržine i oblika u politici i njihovog uticaja napolitičku sferu. Uz svest da kategorija stila (u odnosu nakoncepte moći, vlasti, interesa, ideologije, legitimiteta)ne može biti ključna u analizi političkih pojava i procesa,jer je prevashodno usmerena na analizu dramaturškog procesagrađenja moći političkih aktera. Ali, da stil ne bi ostaoefemerna kategorija, upravo se uvažava značaj kategorijakoje su nezaobilazne za razumevanje politike, koje jeneophodno definisati sa aspekta stila. Stoga je nužanpolinomni pojam političkog stila. Politički stil je, kao imnogi pojmovi teorije o politici, fluidan, ali kako biuopšte bio naučno operativan mora biti jasno određen, kao inje-

gove dimenzije. Pri tom se moraju za svaku istraživačkuoblast definisati elementi i kriterijumi (jasno da stil usvima ne može biti produktivan), pri čemu istraživačkimodeli moraju biti otvoreni. Uticaj (socijalnih iinstitucionalnih) struktura (njihovog karaktera) napolitičke aktere je jasan, i ma na kom nivou analize senalazili moramo imati u vidu širi kontekst. Zato jednostavnadeskripcija modaliteta i formi delanja političkih entiteta(bio to pojedinac ili država) ne vodi izvođenju zakonitostiBreton, Izmanipulisana reč, CLIO, Beograd, 2000: „.. u svojimrazmišljanjima o tehnikama političke manipulacije, i piše o ‘zavođenjustilom’ – odnosno ‘novom stilu’ koji se nametnuo 80-tih godina 20.veka (napominjući da ‘stil počiva na ukusu koji se menja zavisno odepohe i pripadnosti određenom društvenom sloju’). On ukazuje da je tooblik manipulacije gde ‘estetski deo poruke teži da se nametne umestosadržaja’ pri čemu ‘ubeđivački naboj u poruci sada ima forma, a nesuština’, jer je ‘nezavisna od sadržaja’ (najčešće uz upotrebustilskih figura). Osnovna osobina aktuelnog političkog govora (saizraženom persuazivnom komponentom), po Bretonu, je njegovarazumljivost (‘govor mora biti „otvoren’, ‘nejasnoće’ nisudozvoljene... Razumljiv govor često je i kratak, što je odskora takođejedan od stilskih odlika uveravanja... kratkoća postala norma’) – jerje jasnoća zavodljiva, a metod i cilj govora nije podučavanje i/iliubeđivanje iznošenjem argumenata već demagogija i manipulacija(‘Manipulacija ovde i počinje u trenutku kad jasnoća smenjuje samuargumentaciju’)“.

387

ukoliko ne uvaži karakter spoljnih determinanti (političkihentiteta i procesa višeg i nižeg reda). Ali, uz definisanjeprostora delovanja političkih aktera paralelno se određuje ukojoj meri načini i elementi njihovog delanja (njihov stil)imaju uticaja na strukture. Politička teorija se bavi ocenomposledica političkog delovanja, baveći se analizom sredstavai metoda za dosezanje ciljeva, gde je politički stil kaosintetička kategorija koristan. Ukoliko je politika delatnostusmerena na uspostavljanje poretka, kategorija političkogstila se pozicionira u istraživačke instrumente političkihnauka kao koncept koji se bavi dinamičkom stranom politiketako da bude u mogućnosti da poveže i razjašnjava odnosestruktura u političkom procesu, ukazuje na tendencije, formekoje daju efekte i smisao delovanju. Moguće je, dakle,formirati sistem stavova koji čini teorijski koncept stila,a koji, da bi bio teorija, mora činiti prateći kategorijalniaparat i jasno definisani istraživački instrumenti (modeli),i on tada ima opravdanje kao pristup koji može doprinetianalizi i razumevanju fenomenologije politike i davanjuosnova za delanje.

Literatura A.P. Ammeter et al., Toward a political theory of

leadership, The Leadership Quarterly, 13 (2002), pp. 751–796,Internet: http://www.yorku.ca/khoosh/POLS4120/Political%20Leadership%20Theory.pdf (pristupljeno 16.08.2012.)

Beyme, von Klaus, Suvremene političke teorije, Stvarnost, Zagreb, 1977

Vasović, Mirjana, „Personalizacija politike u "tranzicionoj" političkojkulturi Srbije: socijalnopsihološka ishodišta i političke posledice“, u Z.Lutovac (prir.), Političke stranke u Srbiji – struktura i funkcionisanje,Friedrich Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka,Beograd, 2006, str. 45-58

388

Despotović Ljubiša, Drobac Milorad, Geopolitika i terorizam uvremenu globalizacije, Stylos, Novi Sad, 2008, str. 29-39

Hariman, Robert, Political style: the artistry of power, The Universityof Chicago press, Chicago, 1995.

Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1978, str.115-150

Matić, Milan, Mit i politika, Radnička štampa, Beograd, 1984. Pavlićević, Predrag, Koncept političkog stila

operacionalizovan u analizi političkog liderstva u Srbiji,Hereticus, 2013, Vol. XI, No. l-2, str. 214-228

Pavlićević, Predrag, Model za istraživanje stila političkihlidera u Srbiji na prelazu milenijuma, Filozofija i društvo, 2013,XXIV (2), str. 211-238

Pavlićević, Predrag, Stil političkih lidera u Srbiji: u periodu 1990-2006.godine, Beograd, Udruženje Nauka i društvo i NOLIT, 2010.

Parsons, Wayner, Public policy: An introduction to the Theory and Practiceof Policy Analysis, Edward Elgar Publishing Inc., UK and USA,1999.

Radun, Branko (2002), Kako je Srbija dobila ,postpolitičkog‘predsednika, Nova srpska politička misao, nova edicija, vol. IX,no. 1–4

Ratković, Radoslav, Uvod u političke nauke, Udruženje Nauka idruštvo Srbije, Beograd, 1999.

Shawn W. Rosenberg, Lisa Bohan, Patrick McCafferty, KevinHarris, The Image and the Vote: The Effect of CandidatePresentation on Voter Preference, American Journal of PoliticalScience, Vol. 30, No. 1 (Feb., 1986), pp. 108-127

Schutz, Astrid (1998), Assertive, Offensive, Protective, andDefensive Styles of Self-Presentation: A Taxonomy, The Journalof Psychology, 132(6), p. 611–628

Simeunović, Dragan, Novovekovne političke ideje u Srba, Beograd,Institut za političke studije, Istorijski arhiv Beograda,2000

Simeunović, Dragan, Teorija politike – rider 1., Udruženje Nauka idruštvo, Beograd, 2002

Social Psyhology and Propaganda, Institute of Social Sciences,Moskow, 1985, pp. 156-186

Summary

389

The article departs from the discussion about the meaningof the term »style« in the various areas of human activityand experience, in order to operationalize style in thecontext of politics. The elements to determine the place andsignificance of the category of style in political scienceare given through the examination of the area and manner ofits use, as well as through the examination of the severaldifferent existing conceptualizations of the politicalstyle. It is argued that the style is diversely used inpolitical science and that it is not postulated as a keycategory for analyzes of political phenomena and processes.The author argues in favor of polynomial concept ofpolitical style and a conceptual framework that determinespolitical style as a relatively stable characteristic ofpolitical actors. Author further argues that, withstandingcertain constraints, there are possibilities and existingconcepts to facilitate building of a middle-range theoryfounded on corresponding concept of political style.

Key words: politics, style, political style, style ofpolitical leadership, typology of political styles

390